Протојереј др Душан Н. Јакшић ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА
Краљево 2011. —1—
Протојереј др Душан Н. Јакшић ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА Друго поправљено издање
Сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Хризостома
Издаје Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево Библиотека Жички путокази Књига 17 Рецензент Епископ жички Хризостом Уредник Протођакон Радош Младеновић
Штампа ИНТЕРКЛИМА–ГРАФИКА Врњачка Бања Тираж 500 —2—
Протојереј др Душан Н. Јакшић
ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „Диван је Бог у светима Својим“ (Пс. 67, 36) „Πολλῆς γὰρ ὄντως δεῖ ἰσχύος ὥστε βαστάσαι τὸ ὄνομα τοῦ Χριστοῦ.“ (Јер уистину потребно је много снаге да би се уздигло име Христово). Свети Јован Златоуст „Aeternumque tenet per saecula nomen“ (Вечно ће име вековима живети). Вергилије
Краљево 2011. —3—
—4—
ОВАЈ СКРОМНИ РАД ПОСВЕЋУЈЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ, ГОСПОДИНУ ВАРНАВИ, АРХИЕПИСКОПУ ПЕЋКОМ, МИТРОПОЛИТУ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКОМ И ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ, ПОКРОВИТЕЉУ СРПСКЕ БОГОСЛОВСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ЗНАК ДУБОКОГ ПОШТОВАЊА И ИСКРЕНЕ ПРЕДАНОСТИ Писац
—5—
—6—
ПРЕДГОВОР „Die Gipfel der Menschheit werden erglänzen, wenn noch feuchte Nacht in den Thälern ruht.“ (Висови човечанства засијаће док још свежа ноћ почива у доловима) Schiller
Предговор књиге Италијани називају „la salsa del libro (со књиге)“, јер он, као укусан зачин у јелу, треба да отвори читаоцу апетит и да га орасположи за читање. Не знамо хоћемо ли нашим предговором ту намеру и постићи, али гледаћемо да бар донекле оправдамо смисао ове италијанске узречице. Гете је рекао: „Was mich betrifft, so sehe ich immer mehr ein, dass, jeder nur sein Handwerk ernsthaft treiben und das übrige alles lustig nehmen soll. Ein paar Verse, die ich zu machen habe, interessiеren mich mehr als viel wichtigere Dinge, auf die mir kein Einfluss gestattet ist.“ (Што се тиче мене, све више увиђам да свако се мора позабавити озбиљно само својим сопственим делом, а све друго опуштено примити. Неколико стихова које морам написати занимају ме више него важније ствари на које не могу да утичем).1) Иако нисмо у стању да радосно примамо све што се догађа, ипак ономе у шта се више разумемо посвећујемо више труда и рада, по оној грчкој пословици: „свако нека твори онај посао, који зна“ (ἔρδοι τις, ἥν ἕκαστος εἰδείη τήχνην), јер „non omnia possumus omnes (не можемо сви све)“. Годинама изучавајући богословска питања – понајвише догматског карактера – по њиховим изворима, и помно прелиставајући Мињову Патрологију, ми смо се, после Спаситељевих речи и речи светог апостола Павла (а поред учења светитељâ Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Дамаскина, Амвросија Миланског, блажених Јеронима и Августина и других), скоро увек обазирали и на учење Светог Јована Златоуста – qui sicut principatum inter Ecclesiae doctores tenet2) – који стварно има прво место међу учитељима Цркве – о чему сведоче све наше скромне расправе из области богословске науке. Управо смо се тим путем нарочито приближавали учењу Самог Господа и Његовог 1) 2)
W. Bode, Goethes Lebenskunst, Berlin 1902, 230. Fronto Ducaeus, Johannis Chrysostomi Opera omnia, 1, Moguntiae 1701, 3. —7—
великог апостола Павла, кроз чија је уста – како рече Златоуст – Сам Господ „изговарао велике и неисказане речи, и веће него кроз Своја сопствена“,3) и чије је учење Златоуст са великом љубављу и дубоким разумевањем изобилно открио и протумачио у својим списима4). «δι’οὗ τὰ μεγάλα καὶ ἀπόῤῥητα ὁ Χριστὸς ἐλάλησε, καὶ μείζονα ἤ δι’ ἑαυτοῦ.» (Кроз кога Христос изговори велике и неисказане речи, и веће него кроз своја сопствена уста). (PG 60, 679). Блажeни Јероним назива апостола Павла „vas electionis, in cujus ore Christus resonabat (Сведок са чијих усана је одзвањао Христос)“ (PL 22, 1076). 4) После безграничне љубави према Господу Спаситељу, Златоуст је понајвише ценио и неи сказано волео Светог апостола Павла. Симеон Логотет Метафраст у животопису Св. Jована Златоуста пише: „Тако је велика и неисказана била његова љубав према Павлу, да онај ко то признаје мора рећи да је Павле био Јовану оно што бејаше Павлу Христос, штавише – и Јовану Христос бејаше као и Павлу, пошто и његова љубав према Павлу бејаше тaко велика због Христа“ (PG 114, 1101). У беседи на речи Св. ап. Павла: „О, да бисте мало потрпели моје безумље!“ (2. Кор. 11, 1), Златоуст говори: „Ја, додуше, волим све свете, али понајвише блаженога Павла, онај сасуд изабрани, трубу небеску, вођу Христове невесте. Зато и рекох и споменух како га волим, да и вас учиним учесницима те љубави. Они који воле телесном љубављу с правом се стиде да то признају, као да себи срамоту наносе, а онима који то чују – штету; они, пак, који духовно воле, нека никад не престају то да признају, јер тим добрим признањем користе и себи и онима који то слушају. Она је љубав оптужба, а ова је похвала… Ако ова љубав уђе у нашу душу и сјајан пламен у њој зажеже, па и ако нађе у нашим мислима мноштво којечега – било трња или камења, било жестокости или неосетљивости, она ће – једно поништивши, а друго ублаживши – учинити нашу душу плодном и трајном њивом за потребно сејање Божанског семена. Нека ми нико не говори да сада нема Павла, да га не можемо видети својим очима, па како бисмо стога могли љубити онога кога не видимо? Та ништа не може сметати оваквој љубави, јер је могуће волети и онога ко одсуствује и љубити онога кога не видимо, а понајвише онда када сваког дана гледамо таква и толика дела његове врлине: Цркве по целом свету, пропаст безбожности, промену поквареног живота набоље, нестанак неваљалштине, преврнуте жртвенике незнабожаца, затворене храмове њихове, мртву тишину демона. Све је ово и слично овом порушила сила Павловог језика, надахнута Божјом благодаћу, и посвуда жарки пламен побо жности зажегла! Осим тих великих подвига имамо ми и његове свете посланице, које нам тачно цртају особине његове душе“ (PG 51, 301-303). У Беседи o промени имена, говорећи о књизи Дела апостолских, Златоуст каже: „Управо би требало започети самим почетком књиге Дела апостолских; али Павле ми не дозвољава да се држим тога реда, призивајући мој језик к себи и к својим дивним делима. Та желео бих га видети како је у Дамаск уведен и свезан, не гвозденим ланцем, већ Господњим гласом; желео бих видети како је уловљена ова велика риба која је узбуркала читаво море и подигла безбројне таласе против Цркве; желео бих је видети уловљену – не удицом, већ речју Господњом. Као што рибар, седећи на врху клисуре и издижући трску, са висине баца удицу у море, тако и Господ наш, показујући духовни лов и седећи као на врху стене небеске, попут удице спушта одозго овај глас, и говорећи: „Савле, Савле, што ме гониш“ (Дап. 9, 4), улови ову велику рибу… И као што код уловљених риба бива, тако се и са овом догоди: јер као што оне, извучене из мора, одмах ослепе, тако и ова, примивши удицу и будући извучена – одмах ослепи, али ова слепоћа учини да цела васељена прогледа. Све то бих, дакле, хтео видети… Опростите ми љубав према Павлу или ми радије немојте опростити, већ се отимајте о ту љубав“ (PG 51, 117-118). Говорећи о великој Златоустовој љубави према Св. ап. Павлу, Симеон Метафраст у поменутом житију приповеда да је Златоуст у соби у којој је радио и писао тумачења на посланице Апостола увек држао пред собом његову икону. Једне ноћи, кад је неки бивши придворни чиновник дошао Златоусту да га моли за заштиту, слуга Златоустов Прокло, који је требао да уведе молиоца у собу, чуо је како тамо са Златоустом разговара неки непознат 3)
—8—
Продужавајући свој рад и бележећи Златоустове мисли и речи, сакупили смо знатан материјал на основу кога можемо у најосновнијим цртама изнети његово учење о појединим питањима богословске науке, мада и на њега морамо применити речи Исидора Севиљског о блаженом Августину: „Мentitur, qui te totum legisse fatertur (Лаже који тврди да те је у целини прочитао)“.5) Према томе, наша књига није исцрпно излагање свега што је Златоуст говорио и писао, већ оног најважнијег што представља imprimis његовог догматског учења. Уосталом, то показује и сам обим наше књиге, ако се упореди са колосалним обимом Златоустових оригиналних списа. Морамо признати и да, на жалост, знатан део сакупљеног материјала није ушао у нашу књигу да не бисмо прекорачили одређене јој границе. Због тога смо били приморани да многа места у књизи немилосрдно скратимо, да испустимо многа дивна тумачења и класичне изразе, те да тако много драго камење оставимо да и даље лежи сакривено у ступцима човек, који ни на какав начин није могао ући у Златоустову собу без његовог знања, јер је он непрестано пред улазом стражарио. Погледавши кроз кључаоницу, Прокло примети да је човек чији је глас чуо био потпуно сличан ономе чија се слика налазила у Златоустовој соби: био је то сам апостол Павле, који је диктирао Златоусту тумачења својих посланица (PG 114, 1101-1107). Баур ту легенду приписује Георгију, патријарху Александријском (Chrysostomus Baur, Johannes Chrysostomus und seine Zeit, I, München 1929, 247), исто тако и Барденхевер (Оtto Bardenhewer, Patrologie, 495), а и Крумбахер (Karl Krumbacher, Geschichte der Byzantinischen Literatur, München 1897, 191) пада у исту погрешку, указујући да је одштампана код Миња (PG 114), док та Златоустова биографија са споменутом легендом припада Симеону Метафрасту. Уосталом, Барденхевер каже за ту биографију да је „eine recht geringwertige“ (сасвим савремена). Блажени Августин у спису Contra duas epistolas Pelagianorum (Против два писма Пелагијана) (lib. III) говори за Св. ап. Павла: „Sicut Apostolus cum dicitur, si non exprimatur quis apostolus, non inteligitur nisi Paulus: quia pluribus est Epistolis notior, et plus omnibus illis laboravit (Тако, када се каже Апостол, ако се не објашњава који апостол, мисли се на Павла; јер је веома познат по више писама, и више се од свих њих мучио).“ (PL 7, 44, 589-590). А у Enarratio in psalmum (Подробном тумачењу за Псалам CXXX) он пише: „Paulus apostolus quamvis ex persecutore factus sit praedicator, abundantiorem gratiam consecutus est in omni labore apostolico, quam caeteri apostoli, ut magis Deus ostenderet suum esse quod dat, non hominis. Quomodo solent medici potentiam suae artis in desperatis ostendere: sic Dominus Jesus Chistus, medicus et salvator noster, in desperato, qui persecutor Ecclesiae fuit, ostendit magnitudinem artis suae, ut non solum eum christianum faceret, sed et apostolum; nec tantum apostolum, sed sicut ipse dicit, plus omnibus illis laboraret (1 Cor. XV, 10). Excellentissimae ergo gratiae fuit. Et videtis, fratres, quia modo in Ecclesia Pauli Epistolae vigent, magis quam coapostolorum ejus“ (Апостол Павле премда је од прогонитеља постао проповедник, и у целокупном апстолском раду постигао већу милост него остали апостоли, да би Бог показао да је оно што он даје више његово него људско. Као што лекари показују снагу свог умећа у односу на неизлечиве, тако Господ Исус Христос, лекар и спаситељ наш у очајнику, који је био прогонитељ цркве, показује величину свог умећа, тако што не само њега чини хришћанином, већ и апостолом, не само апостолом, већ као што сам каже (чини) да се од свих њих више мучи. Дакле био је изузетно милостив. И видите, браћо, само у Цркви Павловој Писма имају моћ више него у цркви његових коапостола).“ (PL 37, 1708; уп. 44, 163). 5) PL 83, 1109. —9—
Мињoвих томова… Исто тако смо и при упоређивању Златоустовог учења са учењем других Отаца источне и западне Цркве били приморани да бирамо и уносимо најкраће изразе и примедбе, често изостављајући ради сажетости много лепша и класичнија места. То нам је нарочито жао у погледу блаженог Августина, тог великог Оца западне Цркве, чије учење потпуно оправдавају његове знамените речи које је упутио Јулијану, браниоцу Пелагијеве јереси: „Non est ergo cur provoces ad Orientis antistites; quia et ipsi utique christiani sunt, et utriusque partis terrarum fides ista una est; quia et fides ista christiana est“ (Не постоји разлог због којег позиваш против посвећених са Истока, јер су они и сами хришћани, јер је и једном и у другом делу света то једна вера – вера хришћанска).6) Изучавање Златоустових дела изазвало је код нас и нарочито занимање за личност и живот тог великoг Оца Цркве. Све то нас је побудило – иако признајемо са архиепископом Филаретом „да је Св. Јован Златоуст тако велик због свог необичног рада, да је потребно много труда да се опише живот и дело овог васељенског учитеља“7) – да напишемо ову књигу о његовом животу и учењу. Primum movens ове књиге јесте наше дубоко уверење да се зграда православне богословске науке може и мора безусловно заснивати и подизати на темељу учења светих Отаца и Учитеља Христове Цркве8). То уверење обавезно је захтевало да и ми у тај њен темељ положимо овај, иако скроман и мален, али – сматрам – чврст камен. Тај пут којим идемо скоро тридесет година врло је тежак и спор, но – да се изразим Шилеровим речима у писму Гетеу – „einen solchen Weg auch nur einzu schlagen, ist mehr wert, als jeden anderen zu endigen“ (само кренути таквим путем вреди више до окончати сваки други). Златоустови списи са фрагментима обухватају у Мињoвом издању осамнаест томова (Series Graeca, t. 47-65)9), у којима је уз грчки оригинал наштампан и латински превод10), осим код оних списа који су сачувани само у латинском преводу, те – како у свом предговору говори о њима Бернар де Монфокон – „Bibliotheca sunt, non liber, tanti doctoris Opuscula, 6)
PL 44, 648-649. Архиеп. Филарет, Историческое учение об Отцах Церкви, 2, Санкт-Петербург 1892, 190. 8) Тој идеји систематски смо служили у свим својим богословским расправама. 9) Фрагменти Златоустових списа налазе се у делима Св. Максима Исповедника под насловом Loci communes (Општа места) (PG 91, 721-1018) и Св. Јована Дамаскина под насловом Sacra Parallela (PG 95, 1069-1588 и 96, 9-442). Врло смо се мало користили тим фрагментима, јер њихова аутентичност ни издалека није сигурна (уп. Krumbacher, 216-217; S. Haidacher, „Chrysostomus – Fragmente im Maximos – Florilegium und in den Sacra Parallela“ // Byzantinische Zeitschrift, Leipzig 1907, 168-201). 10) Тај латински превод не одговара увек тачно оригиналу, каткад је чак и тенденциозан. 7)
— 10 —
Commentaria, Epistolae (Кратки списи, коментари и писма таквог доктора – библиотека су, а не једна књига)“.11) Монфокон се с правом тако изразио с обзиром на велики обим Златоустових списа, али, што се тиче њихове садржине и форме, још с већим правом можемо његова дела назвати ризницом драгоценог камења. Ту има драгуља разне величине и облика – дијаманата, топаза, смарагда, аметиста, рубина, сафира – па кад отвориш ту богату ризницу, не знаш на чему пре да зауставиш свој поглед, не знаш који камен пре да узмеш у руке, који камен где да ставиш, који да метнеш на прво, који на друго, а који на треће место. Сложити их по вредности и изложити их по њиховој лепоти – велик је и тежак труд. Када човек чита Златоустове списе и беседе, чини му се као да слуша великог савременог писца и проповедника, иако је Златоуст писао и говорио пре више од шеснаест векова! То показује да је износио мисли које нису пролазног карактера, већ носе у себи печат вечне истине. А тако говоре и пишу само велики људи! Ако је Златоустов отац био Secundus – Други, његов син постао је доиста Primus – Први… У посвети свог издања Златоустових дела Александру Албану, Монфокон пише о Златоусту овако: „Нема чистијег правила живота од његовог живота; никакве поуке нису корисније за уређење живота од његових списа ма коje врсте, било да су беседе, било говори, било писма. Ту ћеш научити какав треба бити у доколици, у послу, какав у црквеном достојанству и обављању дужности; како треба бити храбар у тешким приликама, како опрезан у повољним, како неустрашив у променама, како разуман кад се лаћаш послова. Нема онога ко би те могао мудрије саветовати од Златоуста: никад нећеш посрнути ако њега слушаш.“12) Придружујући се Монфоконовим мислима, ми кличемо Златоусту речима оних пет јуродивих јеванђелских девојака: „Дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе“ (Мт. 25, 8)… Мињово издање Златоустових дела, као и делâ других Отаца Цркве, има крупних научних недостатака, јер он није критички утврђивао текст појединих списа, него само прештампавао ауторитетна издања претхо дникâ, бенедиктинских калуђера. Тако су се сви недостаци бенедиктинских издања светоотачких дела нашли и у његовој Патрологији.13) Бенедикти нци су, наиме, изостављали многе варијанте из многобројних рукописа, руководећи се ауторитетом својих претходника у том послу, због чега њихова издања не дају научницима могућност да провере генезу рукописâ. 11)
Bernard de Montfaucon, Joannis Chrysostomi Opera omnia, I, Parissis 18392, III. ib., I, II. 13) Из издања бенедиктинаца прешле су чак и нетачности у цитирању текстова Св. Писма. Уп. Montfaucon, XI, 437 са PG 62, 350; или X, 457 са PG 61, 361; или XI, 23 са PG 62, 26. 12)
— 11 —
Осим тога, текстови из Светог Писма у рукописима источних Отаца, које су Оци уносили по разним списима које су бенедиктинци имали у рукама, исправљани су према сикстинском издању Библије, због чега је немогуће одредити из којег је рукописа неко од Отаца узимао дотични текст. Ти су недостаци ушли и у Мињову Патрологију.14) Бенедиктинци, на чијем је челу био Бернар де Монфокон (Montefalco nius), после многогодишњег напорног рада (multorum annorum sudore)15), дела Св. Јована Златоуста су издавали у Паризу од 1718. до 1738. године. Новији истраживачи, као што је Де Лагард, тврде да ни Монфоконово издање није довољно критичко, јер је он тај посао око текста Златоустових списа препустио млађим и у том послу неискуснијим сарадницима, због чега преостаје још врло много рада, тим пре што при издавању нису упоређивани различити рукописи нити су довољно истраживани фрагме нти, а нису били кориштени ни сви стари преводи. Нема сумње да је током векова услед разних догађаја пропао знатан број рукописа Златоустових списа, који очекују свог срећног проналазача. Осим тих изгубљених (deperdita), има сигурно и повећи број неаутентичних списа (supposititia), који још нису довољно критички проучени. То Монфоконово издање Мињ је преиздао са допунама (supplementum), које такође захтевају још критичког чишћења16). Иако се Мињово издање патрологије још и данас у науци сматра као најбоље, ипак је, због његових недостатака, шездесетих година 19. века Бечка академија наука (1866) узела на себе задатак да изда западне Оце у новом, критичком и научнијем издању (Corpus scriptorum ecclesiasticorum Latinorum). Тај подухват је заиста, мада ни издалека није завршен, учинио велику услугу науци. Пажњу православних богослова обраћамо пре свега на издање дела Св. Кипријана Картагинског, које је критички прегледао и уредио бечки универзитетски професор Хартл, благодарећи чему су многе нетачности и интерполације, које се налазе у Мињовом издању, избачене из ових списâ. Тим издањем ми смо се користили у нашој расправи „Власт у Христовој Цркви“,17) на основу чега смо изнели сасвим другачије учење Св. Кипријана од оног које се налази код Миња. Док је Бечка академија наука издавала латинске Оце, дотле је пруска, respective – сваког поштовања достојна, Берлинска академија наука, 14)
В. В. Болотов, Лекции по истории древней Церкви, 1, 119-121. Montfaucon, I, VI. Још пре Монфокона предузели су издавање Златоустових дела језуита Фронтон (Fronto Ducaeus, Fronton du Duc) 1609. године, и англиканац Савил (Henricus Savilius) 1612. године. Та издања су врло ретка и тешко доступна, а за употребу непрактична. 16) Bardenhewer, Geschichte der altkirchlichen Literatur, Freiburg 1912, 332. 17) Хришћански живот, бр. 12 (Сремски Карловци 1925), 540-543. 15)
— 12 —
решила да издаје грчке Оце, од којих је до Првог светског рата изашао незнатан број. После рата то издање ишло је још спорије и, како нам је саопштио секретар Берлинске академије наука, о издању Златоустових дела нема још ни говора, и Бог зна кад ће бити издана. Зато смо и ми морали да се користимо Мињовим издањем. Осим овога, користили смо и његову „златну књижицу“, коју је на грчком оригиналу под називом „De inani gloria et de educandis liberis (О сујети, или како родитељи треба да васпитавају своју децу)“ издао 1914. године Франц Шулте у Monasterii Guestfalorum, на основу рукописа нађеног у Паризу18). За жаљење је што грчки православни богослови нису могли узети на себе тај тежак, али и врло важан задатак издавања грчких Отаца, јер за такав посао није довољно само филолошко знање, већ је потребно и дубоко познавање православног богословља. Златоустова дела не само да су по својем садржају пуна драгоценог камења, већ и по својој форми служе као узор лепоте грчког језика на коме је овај свети Отац писао19). Излажући његово учење, настојали смо да његове мисли што више наводимо самим његовим речима – уколико је то било могуће у једном слабом преводу (мислим на свој српски превод)20) – да би се бар донекле 18) О историји ове књижице и о њеном издању види њен предговор на латинском језику, који
је написао Шулте (p. III–XXIII). Баур пише о њој: „Inhaltlich geniesst das Büchlein noch die Auszeichnung, auf dem ersten Blatt der Geschichte der christlichen Pеdagogik zu stehen.“ (У са држинском погледу ова књижица ужива такав углед да би могла стајати на првом листу библио графије хришћанске педагогије) ( I, 143.) 19) Х. Пападопуло, „Творения св. Иоанна Златоуста с филологической стороны“ // Христи анское чтение, ч. 1. (1895), 412; Православная богословская энциклопедия, 9, Санкт-Петербург, 1908, 719-720; С. Соболевский, „κοινὴ = општи грчки језик (језик опште комуникације настао после освајања Александра Великог). – общий греческий язык (по связи с библейским)“, 603-754; PG 103, 504; Baur, I, 252-253. 20) Сам Златоуст за превод каже: »ὅταν δὲ γλῶττα ἐρμηνευθῇ εἰς ἑτέραν γλῶτταν, πολλὴν ἔχει δυσκολίαν.« (Кад се језик преводи на други језик, постоје многе потешкоће). (PG 56, 178). Блаж. Јероним, који је толико преводио, пише: „Quanta enim apud Graecos bene dicuntur, quae si ad verbum transferamus, in Latino non resonant: et e regione, quae apud nos placent si vertantur juxta ordinem, apud illos displicebunt“ (Колико, дакле, има онога што је код Грка ваљано речено, што када бисмо га дословно превели на латински не би звучало како ваља, и исто тако онога што је код нас ваљано, ако се пренесе непромењеним редоследом речи, код њих бива неприкладно). (PL 22, 578). Док Болотов пише: „Строго говорећи, сваки превод је кривотворина, јер у два ра зличита језика мало је речи истоветног значења“ (I, 11-12), Гете тврди: „Es liegt in der deutschen Natur, alles Ausländische in seiner Art zu würdigen und sich fremder Eigenthümlichkeit zu bequemen. Dieses, und die grosse Fügsamkeit unserer Sprache macht denn die deutschen Ubersetzungen durchaus treu und vollkommen.“ (У немачкој је природи да све туђе високо оцењује и да олако прихвати туђе особености. Ово и велика прилагодљивост нашег језика чине да је немачки превод потпуно веран и савршен). (J. P.Eckermann, Gespräche mit Goethe in den letzten Jahren seines Lebens, Leipzig 1909, 105). — 13 —
сагледало не само то драгоцено камење његовог учења, већ и злато којим га је оковао тај велики мајстор беседничке вештине, за кога споменути Монфокон с правом рече: „Qui rem Christianam plus quam alii omnes, tum qui praecesserunt, tum qui post illum floruerunt, eloquentiac ornamentis decoravit“ (Он је хришћанске теме украсио беседничким орнаментима више него сви други, како они претходећи тако и они после њега дошавши).21) Првобитно je наша књига требало да буде чисто позитивно излагање учења великог Оца Цркве, али нас је појава неких дела римске богословске литературе о Златоустовом учењу (Николо Марини, Хризостом Баур)22) приморала да нека питања изложимо опширније и да његово православно учење заштитимо од неправилног и тенденциозног тумачења, због чега наша књига носи делимично упоредни и полемички карактер, а то је уједно и област богословске науке у којој се најрадиje и крећемо. Излажући Златоустово учење, понегде смо га упоређивали са учењем Св. Василија Великог, Григорија Богослова и других источних Отаца, а од западних са учењем блаженог Јеронима, а нарочито Августина. На крају књиге (Додатак) додали смо и превод првог Златоустовог писма ђакониси Олимпијади, да би читалац добио макар и слабу слику Златоустовог рада и у тој области светоотачке књижевности. Заиста, о Златоусту смело можемо рећи оно што је некад Плиније млађи казао о Аристону: „Nihil est quod discere velis, quod ille docere non possit! ( Не постоји ништа што желиш да кажеш, о чему он већ не подучава!)“. На овоме месту изјављујемо дубоку благодарност Његовом Прео свештенству Г. др Иринеју, епископу бачком, који је препоручио Св. Архијерејском Синоду нашу књигу за штампање, затим и нашем бившем професору на Петроградској царској духовној академији др Н. Н. Глубоковском (сада професору Универзитета у Софији) због добављања неких ретких књига и часописа којима смо се користили при састављању књиге, а понајвише Св. Архијерејском Синоду, који је преузео штампање књиге о својем трошку. У Сремским Карловцима, 27. јануара 1934, на дан Преноса моштију Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград Писац
21)
Montfaucon, I, III. До неких књига нисмо могли доћи пошто их више нема у продаји, а наше су богословске библиотеке врло сиромашне. 22)
— 14 —
I ДЕО ЖИВОТ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт 5, 10) „Οὐδὲν βέλτιον τοῦ κακῶς παθεῖν τι διὰ Χριστόν“1) (Нема ништа боље него кад неко пострада зарад Христа). „Grandis igitur virtutis est et sollicitae diligentiae superare quod natus sis, et in carne non carnaliter vivere.“2) („Својство је моћне врлине и брижне марљивости да савладаваш чињеницу да си рођен, и да у плоти не живиш плотски.“) Блажени Јероним
1) 2)
PG 62, 57. PL 30, 351. — 15 —
— 16 —
ГЛАВА 1.
МЛАДОСТ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „πόσον τὸ ἀξίωμα, στρατιώτην εἶναι τοῦ Χριστοῦ“ (Колико је достојанствено бити војник Христов). Св. Јован Златоуст
Четврти век представља једну од најважнијих и најсјајнијих страница историје хришћанске Цркве и њеног богословског развоја, како на Истоку, тако и на Западу. Заиста, било је то златно доба хришћанске богословске науке, доба коме нема равна од времена светих првоврховних апостола Петра и Павла па до данашњег дана. Треба се само сетити именâ великих Отаца и учитеља Христове Цркве: Светог Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог, Григорија Ниског, Кирила Јерусалимског, Амвросија Миланског, блаженог Јеронима и блаженог Августина! И међу свим тим великим, славним и светим именима издиже се понајвећи Отац Христове Цркве, Свети Јован Златоуст, са својим ненадмашним беседама и трагичном судбином свог земаљског живота. Доба у којем се развијао дух младог Златоуста, кад се он науком и подвизима спремао за свој будући пастирски рад, било је време великих догађаја у Христовој Цркви, догађаја који су били од пресудног значаја за њену спољашњу и унутрашњу судбину. Иако је император Константин Велики дао Цркви слободу и мада су већину империје сачињавали Хришћани, незнабоштво је имало својих присталица у конзервативним, вишим аристократским слојевима државе – у војсци и вишем чиновничком сталежу. Одатле без сумње и безумни покушај императора Јулијана да васкрсне незнабоштво које је већ било на издисају: смрћу Одступника, и оно је коначно умрло. Док се Златоуст подвизавао у пустињи антиохијских гора, завршила се жестока борба између аријанства и Православља, у којој је Православље за време цара Теодосија 2. однело коначну победу над том и осталим јересима, чиме је завршено велико дело које је започео славни император Константин Велики. После тих великих и судбоносних догађаја у Христовој Цркви, из пустиње је – слаб телом, али силан духом – изашао велики подвижник и будући велики Отац васељенске Цркве – Свети Јован Златоуст. — 17 —
Златоустова младост и његов духовни развој врло су мало познати. По сведочанству црквеног историчара Сократа (око половине 5 в.), рођен је од угледних хришћанских родитеља у главном граду Сирије Антиохији, данашњој Антакији.3) По најновијим научним истраживањима, а на основу дијалога епископа јеленопољског Паладија4), Баур с правом тврди да се Златоуст родио у фебруару 354. године.5) Његов отац био је војни заповедник (magister militum) у Сирији и звао се Секунд (Secundus)6), што даје повод претпоставци да је био римског порекла.7) Јованова мајка звала се Антуса и била је грчког порекла. Пошто му је отац врло рано умро, мати га је васпитала у хришћанском духу, а на грчком матерњем језику. Баур тврди да Златоуст осим грчког8) није никада ни разумевао неки други језик. С тим мишљењем не можемо се никако сложити, јер је за време служења у Антиохији морао знати и сиријски језик којим се тамо говорило, а по селима, потчињеним у Златоустово доба антиохијском епископу, не само народ, већ и многи свештеници, нису разумевали други језик осим сиријског9). Из одредаба Халкидонског сабора, како тврди Болотов, види се да многи клирици нису знали грчки. Болотов признаје да се у Сирији сачувало много грчких споменика10), али то не сведочи о 3) Види: Ф. И. Успенский, История Византийской империи, 1, Санкт-Петербург 1912, 514515. У Златоустово време Антиохија је бројала двеста хиљада становника (PG 50, 591), од којих је, по речима Златоуста, било половина хришћана (PG 58, 762, 763). 4) Bardenhewer, Patrologie, 306. 5) Chrysosomus Baur, „Wann ist der heilige Chrysostomus geboren?“ // Zeitschrift für katholische Theologie, h. 3 (1928), 403. Тог се датума придржавају Бароније и Савил. Барденхевер, идући за Тилмоном и Монфоконом, погрешно сматра да се Златоуст родио 347. године. Уп. PG 47, XC; Guilielmus Cave, Scriptorum Ecclesiasticorum Historia Literaria, 1, Oxonni 1740, 300. Лионски професор Легран (у својој књизи Saint Jean Chrysostome, Paris 1924, 1) неправилно пише да се Златоуст родио око 345. године (aux environs de 345). И атински професор Балан такође погрешно тврди да се Златоуст тад родио (περὶ τὸ 345) – Μπαλάνου Δημητρίου Σίμου, Πατρολογία (οἱ ἐκκλησιαστικοί Πατέρες καὶ σὐγγρφεῖς τῶν ὀκτώ πρώτων αἴωνων) Ἐν Ἀθηναις = (око 345) – Баланос Димитрије Симос , Патрологија (Црквени Оци и писци првих осам векова) Атина, 1930, 343. Чудно је да се он те године придржава и после Баурових научних истраживања кога, међутим, и он наводи као извор у својој књизи! 6) PG 67, 665. 7) Baur, I, 1 8) ib., 2, 19. 9) PG 49, 188. U XVI беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст каже: „οὕτω καὶ οἱ τῇ Σύρων κεχρημένοι γλώττῃ Ῥακὰ λέγουσιν, ἀντὶ τοῦ, Σὺ, τοῦτο τιθέντες“ (Тако говоре они који користе израз „Рака“ (безобзиран) међу становницима Сирије, наспрам онога што се држи,Ти чини ово: кажи томе и томе, макни се од велике увреде ове речи). (ῥακὰ > hebr. rîk, aram. rëikâ > празан, ташт, у Н. Завету (Мт. 5. 22) ташт, безобзиран, лакомислен, луд). (прим. прев. други део реченице с предлогом ἀντὶ преведен је слободније. Наиме, цела реченица је разумљива само у контексту реченица, које јој предходе. Зато смо се одлучили да допунимо превод остајући верни смислу целог текстуалног контекста). (PG 57, 248). 10) Уп. Lucas von Oppenheim, „Griechische und lateinische Inschriften aus Syrien, Mesopotami-
— 18 —
потпуној јелинизацији Сирије, као што – како он оштроумно примећује – ни натпис на споменику Петра Великог у Петрограду „Petro Primo Catharina Secunda – Петру Првом, Катарина Друга“ не значи да су његови становници знали латински.11)10 Стога, насупрот Бауру12), тврдимо да је Златоуст донекле познавао и јеврејски језик, јер се понекад у тумачењима Старог Завета позива и на јеврејски оригинал.13) Осим тога, приметићемо да је само човек који је познавао више језика могао изрећи следеће непобитне речи: „Они који познају многе језике добро знају и како је преводиоцима немогуће превести на други језик потпуну тачност израза која се налази у природи матерњег језика.“14) Златоуст је по тадашњем обичају крштен у зрелијим годинама.15) Отац му је био доброг материјалног стања, а исто тако и мајка, која је из свог мираза обилно трошила на васпитање свог сина, док му је очево имање оставила недирнутим.16) Златоустова мајка Антуса, која је после ране смрти мужа сав свој живот посветила брижном васпитању сина, била је ретка жена по свом светлом уму и духовној вољи, као и по својој побожности и осетљивости. Антуса је с правом ушла у ред знаменитих хришћанских мајки, као што су Емилија (мати Св. Василија Великог и Григорија Ниског), Нона (мати Св. Григорија Богослова), Моника (мати блаженог Августина) и непозната по имену мати блаженог Теодорита Кирског17). Појмљиво је стога дивљење које је према Антуси исказао знаменити незнабожачки беседник и Јованов учитељ Ливаније: „Гле, какве су жене код Хришћана!“18) Антуса је имала и једну кћер која је рано умрла19), због чега се још више везала за сина јединца. О тој љубави сведоче њене са сузама упућене речи сину кад је хтео оставити мајчин дом и удаљити се у пустињу ради подвига, а које је овај благодарно овековечио у својој знаменитој књизи О свештенству.20) en und Kleinasien“ // Byzantinische Zeitschrift, Leipzig 1905, 1-73. 11) Болотов, IV, 319-320. 12) Baur, I, 78. 13) PG 55, 148, 219; Haidacher, 26; Т. Foerster, Chrysostomus in seinem Verhältniss zur antioche nischen Schule, Gotha 1869, 17. 14) PG 56, 178. 15) Као и Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, блаж. Јероним, Св. Амвросије Милански (Valentin Thalhofer, Handbuch der katolischen Liturgik, Freiburg 1912, 286). 16) PG 47, 84. 17) Н. Н. Глубоковский, Блаженный Феодорит, епископ Киррский, Москва 1890, 1, 16-17. 18) „Βαβαὶ, οἷαι παρὰ Χριστιανοῖς γυναῖκές εἰσί“. (PG 48, 601). 19) О њеном животу није ништа познато, а непознато јој је и име (PG 47, 18). 20) Њене речи су по Златоусту гласиле су овако: „Синко, мени није било дозвољено да за дуго уживам доброту твога оца, таква је била воља Божја. Преневши муке рођења твог, скора смрт његова прерано остави тебе као сироче, а мене као удовицу са свим ужасима удовства, које могу добро разумети само оне које су га подносиле. Нема речи којом би се могла описати она незгода — 19 —
Златоуст је по тадашњем обичају изучавао говорништво код већ споменутог Ливанија21), у то доба прослављеног и првог беседника, те је својим даром и способностима постигао такав успех да је Ливаније, како саопштава црквени историчар Созомен, кад су га пред смрт упитали кога сматра најдостојнијим за свог наследника, рекао: „Јована, да га Хришћани нису преотели.“22) У философији Јованов учитељ био је философ Андрагатиј.23) Изучавање реторике и философије код предавача реторâ и философâ, који су обично носили заједнички назив „софисти“, био је највиши степен образовања доступан тадашњој омладини. На првом месту налазило се беседништво, јер је од говорничке способности младих људи зависило да ли ће се посветити адвокатској или чиновничкој каријери.24) и бура којој је изложена млада жена коју, тек што је оставила родитељску кућу, у пословима још невешту, напрасно удари велика туга, те је приморана да прими на се превелику бригу и по годинама и по својој женској природи. Мислим, наиме, да треба исправљати немар слугу, пазити на њихову неваљалштину, бранити се од сплетака својих рођака, храбро подносити обесно поступање јавних службеника и грубост при убирању пореза. А кад покојник још остави после себе децу, па ако кћи задаје мајци велику бригу, али с њоме нема ни трошка ни страха, док син задаје својој мајци сваки дан велики страх и тешке бриге, а да и не спомињем новчани трошак који мора да издржи ако га жели васпитати како треба. Али ипак све то није ме могло нагнати да ступим у други брак, ни да другог мужа уведем у дом оца твога, већ се уздржах у оној бури и олуји, а не узмакох ни од паклених мука удовичких, јер сам пре свега била потпомогнута помоћу одозго, а затим не малу утеху у оним невољама давало ми је то што сам гледала твоје лице, у коме ми се сачувала жива, сасвим верна слика покојникова. Ради тога, кад си био дете и ниси ни говорити знао, онда кад се родитељи највећма радују својој деци, био си ми од велике утехе. А не можеш ми ни то рећи, нити ме окривити, да сам, честито проводећи удовички живот, окрњила теби имање оца твога ради удовичке нужде, као што знам да су многа сирочад унесрећена, јер сам то (имање) не само неоштећеним сачувала, него нисам никад ни штедела да потрошим за оно што је потребно да стекнеш добар глас, а трошила сам од мојега и од онога што сам од куће донела као мираз. Али немој помислити да ти пребацујем ово говорећи; напротив, за све ово молим те да ме у друго удовство не завијеш и поново не разбудиш тугу која се једва сталожила, већ причекај мој крај који ће и онако брзо наступити. Млађи се надају да ће дочекати дубоку старост, ми пак стари немамо шта очекивати осим смрти. А кад ме предаш земљи и помешаш са костима оца твога, предузми далека путовања, плови по мору, по ком год хоћеш, тада неће бити никога да ти брани. Али док дишем, причекај и живи са мном код куће, јер би неразумно и узалудно увредио Бога ако мене недужну оставиш у овим злим приликама. Кад би се могао потужити да те ја товарим животним бригама и да те нагоним да управљаш твојим пословима, онда би могао презрети законе природе и васпитање и навику и све друго, и онда бежи као од уротника и непријатеља. Али кад ја све чиним да ти спремим што више доколице на путу овога живота, онда нека те бар ова веза задржи код мене. Па ако би и рекао да те многи воле, ипак нико ти неће дати толико слободе, јер нема тога коме би толико стало до твог доброг имена колико мени“ (PG 67, 1513). 21) Baur, I, 17-18. 22) „εἰ μὴ Χριστιανοὶ τοῦτον ἐσύλησαν“. (PG 67, 1513). 23) PG 67, 665. 24) Baur, I, 8. Уп. Христианское чтение, ч. 2 (1886), 324-325. — 20 —
Како саопштава Сократ, Златоустови школски другови код ретора Ливанија били су доцнији епископ мопсуестијски Теодор и епископ селевкијски Максим.25) Пре тога су међу Ливанијевим ученицима били и будући велики Оци Цркве – Св. Василије Велики и Григорије Богослов.26) У доба Златоустове младости постојала је и у Атини висока школа која је сматрана најзнаменитијом и коју су између осталих раније похађали Ливаније, потоњи император Јулијан („Одступник“), Св. Василије Велики, Григорије Богослов и други знаменити људи, па су каснији византијски агиографи (патријарх Александријски Георгије,27) Симеон Метафраст28) и други), сматрајући да је ту школу морао стога проћи и овај највећи проповедник, погрешно унели у његову биографију податак да је и он учио у Атини, што не одговара истини.29) Исто тако, сасвим је неоснована тврдња доцнијих и најновијих писаца да је Златоуст био адвокат.30) По свој прилици, повод је за то дао сам Златоуст, говорећи за себе у књизи О свештенству да се „бавио у судници“ (τὸν δικαστηρίῳ προσεδρεύοντα = који седи у судници)31). Међутим, познато је да су ђаци, ради изучавања и вежбања у говорништву, често у судницама присуствовали јавним судским расправама и слушали говоре знаменитих адвоката, као што је и Златоуст радио. Осим тога, повод тој тврдњи био је и црквени историчар Созомен, који је, говорећи како је Златоуст у младости слушао адвокатске говоре, додао „да се мислило“ (προσδοκηθεὶς) да ће се он посветити том (адвокатском) животу .32) Навршивши осамнаест година, Златоуст је, како сведочи Паладије, напустио „брбљања софиста“33) и предао се свом душом читању Св. Писма које је изучио до савршенства и чије је познавање сам сматрао највећом срећом за човека. У Златоустово доба Антиохија је већ била знаменити хришћански град,34) најстарија и најугледнија хришћанска општина после Јерусалима. У њој су „благу вест“ проповедали првоврховни апостоли Петар и Павле, а после и њихови ученици Варнава, јеванђелиста Марко и Сила. Одатле 25)
PG 67, 665. ib. 27) Krumbacher, 191. За ту биографију он каже: „die geringen Wert besitzt“ (од мале је вредности). 28) ib. 200, 203. 29) Baur, I, 21. 30) Baur // Zeitschrift, h. 3 (1928), 406. 31) PG 48, 624. 32) PG 67, 1513, 1516; уп. Baur, I, 10. 33) „ἀφηνίασε τοὺς σοφιστάς τῶν λεξειδρίων“ (збацио је са себе узде софистичког брбљања). (PG 47, 18). 34) Глубоковский, I, 1-2. 26)
— 21 —
је родом био и јеванђелиста Лука. Шести епископ Антиохије (не рачунајући апостола Петра - διδάσκαλος = учитељ) 35) био је Теофил, један од најстаријих црквених писаца. Ко не зна да су следбеници Христа Спа ситеља у Антиохији први добили славни назив „Хришћана“ (Дап 11, 26), чега, како рече Златоуст, није било ни у једном граду у свету, па чак ни у Риму?36) У Антиохији је патријарх био Мелетије, о коме су са највећим похвалама писали Св. Григорије Богослов, Василије Велики и Григорије Ниски, а са којим је, после свог крштења (око 372. г.) Златоуст скоро три године био у општењу.37) Нема сумње да је то било од великог значаја за Златоустов духовни развој. Осим тога, како Созомен пише, Златоуст је, кад је почео изучавати Свето Писмо, имао за учитеље Картерија и Диодора, епископа тарсијског.38) По свој прилици у то је доба умрла Златоустова мајка Антуса, те се он повукао у један од манастира у околини Антиохије, где је под руководством неког сиријског старца (γέροντι Σύρῳ) провео четири године, изучавајући Свето Писмо, молећи се Богу, бавећи се ручним радом и испуњавајући разне аскетске подвиге. Али пошто га ни манастирски живот није могао потпуно задовољити, Златоуст се пову као у једну пећину на гори Силпиос, где је у најсуровијим и најстрожијим условима подвижничког живота провео пуне две године, бдијући без сна и проучавајући Писмо.39) Такав строги аскетски живот нарушио је његово телесно здравље, због чега је био, како каже Паладије, Христовим промислом40) приморан да се одрекне пустињачког живота и да ради на корист Цркве.41)
35)
PG 51, 86.
36) „Τοῦτο δὲ οὐδεμία τῶν κατὰ τὴν οἰκουμένην ἔχει, πόλεων, οὐδ’ αὐτὴ ἡ Ρωμύλου πόλις“ (Ово
нема ниједан од градова по васељени, чак нити сам Ромулов град). (PG 49, 176). 37) Baur, I, 67. 38) PG 67, 1516; уп. А. П. Дьяконов, „Типы висшей богословской школы в древней церкви III-VI века“ // Христианское чтение, ч. 1 (1913), 615-617. 39) „ἄυπνος, … ἐκμανθάνων τὰς τοῦ Χριστοῦ διαθήκας“ (без сна, … проучавајући Ст. и Н. Завет Христов). (PG 47, 18). 40) „τῆς τοῦ Σωτῆρος προνοίας“ (промислом Спаситељевим). (исто). 41) „πρὸς τὸ χρήσιμον τῆς Ἐκκλησίας“ (на корист Цркве). (исто). — 22 —
ГЛАВА 2.
ЗЛАТОУСТ КАО ЂАКОН И ПРЕЗВИТЕР У АНТИОХИЈИ Године 381. патријарх Мелетије рукоположио је Златоуста у чин ђакона, након што је овај пет година провео као чтец.1) Ђаконска слу жба је у то доба била много сложенија него данас. Осим служења у храму и испуњавања разних наредаба надлежног епископа, ђакони су управљали црквеним иметком, раздавали милостињу сиротињи и водили бригу о болеснима и удовама.2) Своју ђаконску службу Златоуст је започео тиме што се одрекао свог имања које му је отац оставио, а мати сачувала, поклонивши га у корист сиротиње, чиме је стекао велику љубав и популарност у Антиохији и ван ње. Да бисмо сeби јасно могли представити важност и обим ђаконске службе у Златоустово доба, треба знати да су хришћанске Цркве осим приватних дарова и завештања добијале и велике суме новца из државне касе. Штавише, после Никејског сабора император Константин Велики издао је наредбу да управници провинција дају сваке године један део жита за издржавање клира, удовица, сирочади и девственица. По сведочанству Теофана Исповедника,3) антиохијска Црква добијала је до 36.000 модија (1500 четвртинки) жита. Црквени поседи у земљи чинили су десети део укупне државне територије! Последица таквог материјалног стања Цркве био је широки развој њене добротворне делатности. Тако је „Василијада“, коју је (око 370. г.) у Кесарији саградио и подигао Св. Ва силије Велики, изгледала као читав град у малом. Антиохијска Црква пак у Златоустово доба, осим разних болесника, просјака и туђинаца, издржавала је до три хиљаде удовица или девственица.4) Јасно је из овога да је служба антиохијског ђакона била разноврсна и одговорна. Златоуст као ђакон није проповедао, али је на молбе пријатеља и познаника, ради поуке и утехе верних, написао читав низ списа, као што су Утеха подвижнику Стагирију у три књиге5), О скрушености у две 1)
PG 47, 19. Baur, I, 126. 3) Krumbacher, 342-349. 4) Болотов, III, 106-108. 5) PG 47, 423-494. 2)
— 23 —
књиге6), О девствености7), Младој удовици8), О једноме браку9), итд. По свој прилици, у то доба пада и Синопсис, општи преглед садржине канонских књига Старог и Новог Завета, састављен за практичну употребу. Тада се појавило и дело О свештенству (περὶ ἱερωσύνης) у шест књига.10) Златоуст је и као ђакон служио пет година, а 386. године Флавијан Антиохијски рукополаже га за презвитера. С обзиром на беседнички дар, Златоусту је била поверена дужност проповедања у Флавијановој катедрали, где је током дванаест година проповедао реч Божју са таквим красноречјем да га до данас није претекао ниједан проповедник у целој Христовој Цркви. Народ је у масама врвио у Цркву да чује Златоуста који је у својим дивним беседама час тумачио садржину Светог Писма, час давао савете о истинама и правилима хришћанског живота, час изобличавао пороке и сујеверје, час прослављао и величао благост и премудрост Божју која се јавља у разним догађајима живота у прошлости и садашњости, час штитио истине Христове вере од напада незнабожаца, Јудеја и јеретика, којих је у Антиохији био знатан број. Златоустове проповеди чиниле су снажан утисак на његове слушаоце, због чега се у храму често чуо плач и вапај, а често и бурна рукопљескања слушалаца.11) Његова проповедничка слава прочула се и на далеком Западу, како сведочи блажени Јероним у свом делу De viris illustribus (О славним мужевима).12) За време Златоустове свештеничке службе у Антиохији одиграо се догађај који је показао његову велику бригу и љубав према својој пастви и изазвао не само из његових златних уста, већ и из његовог златног срца низ најлепших проповеди. Године 387. пред Велики пост у Антиохији букнуо је народни устанак због објаве новог великог војничког пореза од императора Теодосија 1.,13) те су разјарене народне масе извргле руглу статуе императора и императорске породице, бацајући на њих камење, док их нису на крају отргнули са њиховог постамента и затим вукли по улицама града. Тај устанак окарактерисан је као увреда краљевског величанства, која се по старом римском праву кажњавала смртном казном. Убрзо после учињеног 6)
PG 47, 393-422. PG 48, 533-596. 8) PG 48, 599-610. 9) PG 48, 610-620. 10) PG 48, 623-692. 11) PG 59, 37; PG 51, 251-252; PG 54, 694; PG 49, 245; PG 60, 226; PG 61, 110, 415. 12) PL 23, 714. 13) Baur, I, 213-214. 7)
— 24 —
безумног преступа људи су дошли к себи схвативши какве страшне последице могу наступити. Читав град су обузели страх и ужас, јер је претила опасност пребијања грађана или одвођења у ропство, па чак и потпуног разорења града до темеља. Префект града предузео је одмах против криваца драконске мере, при чему су, како обично бива у таквим случајевима, пострадали и многи невини. Сви судови и затвори били су пуни оптуженка, а и њихових рођака и пријатеља који су стрепели за њихову судбину. Златоуст је лично посетио зграду суда и тамнице да обиђе затворенике. Стање становништва било је ужасно, о чему упечатљиво сведоче тадашње Златоустове беседе. Епископ Флавијан, стар и немоћан, реши да пође у Цариград и да лично моли императора да се смилује над Антиохијом и њеним грађанима, а Златоуст изађе на амвон и почне тешити верне: „Шта да кажем или о чему да говорим? Сад је време суза а не речи, жалости а не говора, молитве а не проповеди; толика је величина учи њених злочина, тако је неизлечива бол, тако велика рана… Одбаците жалост… јер се хришћанин мора разликовати од неверних у храбром подношењу свега, у нади на Бога и на бољи живот за гробом.“14) У сво јим беседама Антиохијцима Златоуст надахнуто осликава неопходност, узвишеност и непоколебивост хришћанског погледа на живот, поред кога и највеће невоље и муке (као оне што су задесиле Антиохију) не само да нису страшне, већ штавише користе да пробуде и оживе у хришћанину успавану савест и да му помогну у достизању вечног живота, у поређењу са којим сва блага земаљског живота губе своју вредност, па и сам живот земаљски. Човек треба да се понајпре и понајвише брине о вечном животу и спасењу чистећи се од греха и учвршћујући се у хришћанским врлинама. У последњем говору (21.) антиохијском народу на дан Васкрсења Господњег (исте 387. године) Златоуст је изговорио своју знамениту беседу, која почиње речима „Благословен је Бог“ (Εὐλογητὸς ὁ Θεὸς), у којој благодари Богу на повратку епископа Флавијана из Цариграда са вешћу о царском поми ловању Антиохије и њених грађана. У тој беседи Златоуст дословно наводи говор Флавијанов пред императором, који је – како већина држи – саставио сам Златоуст, и који се с правом убраја у најсавршеније производе његове беседничког дара.15) На исти начин је Златоуст својим узвишеним беседама тешио антиохијски народ и призивао покајању за време земљотресâ 394. и 396. године.16) 14)
PG 49, 33, 37. PG 49, 211-222. 16) PG 48, 1027; PG 49, 57; PG 50, 713. 15)
— 25 —
Време Златоустове дванаестогодишње презвитерске службе у Антиохији (386-398. године) било је без сумње најплоднији период у његовом проповедничком раду. При том морамо приметити да је написао и многе беседе које није никада изговорио. Овом периоду ваља додати и његова егзегетска дела на поједине књиге Светог Писма Старог и Новог Завета: на Књигу Постања, Псалме, Јеванђеља Матеја и Јована и на посланице Св. апостола Павла.
— 26 —
ГЛАВА 3.
ЗЛАТОУСТ КАО ЦАРИГРАДСКИ АРХИЕПИСКОП И ЊЕГОВО ПРВО ПРОГОНСТВО „Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше и вашу ће одржати“. (Јн 15, 20).
Године 397. умро је цариградски архиепископ Нектарије и цариградска катедра остала је упражњена. Император Аркадије1), син Теодосија 1., реши да се на цариградску катедру не бира кандидат из месног клира, већ под утицајем свог постељника (ἀφηγητὴς τῶν βασιλικῶν κοιτῶνων = приповедач царских ложница), евнуха Евтропија, објави жељу да на цариградску катедру дође Златоуст, чија је слава већ била допрла до византијске престонице. Пошто је љубав Антиохијаца према Златоусту била врло велика, и бојећи се да народ неће хтети добровољно отпустити свог омиљеног пастира из Антиохије, у Цариграду реше да га преваром изведу одатле и доведу у Цариград.2) Тајно и на превару довезавши Златоуста у престоницу, одлуче да га хиротонишу у присуству читавог сабора архијереја, међу којима се налазио и архиепископ александријски Теофил, противник Златоустове кандидатуре, који је хтео да на цариград ској катедри види свога пријатеља Исидора, александријског презвитера.3) Најпре Теофил Александријски није хтео учествовати у Златоустовој хиротонији, али се касније ипак потчинио Евтропијевом захтеву, прикри вши своје непријатељство према Златоусту до згодног часа.4) 1)
Oцену личности Аркадија, његове жене Евдоксије и евнуха Евтропија види у: Amédée Thierry, St. Jean Chrysostome et l` imperatrice Eudoxie, Paris 1889, 3; F. Ludwig, Der hl. Johannes Chrysostomus in seinem Verhältniss zum byzantinischen Hof, Braunsberg 1883, 4 (прим. 4 и 5); Baur, II, 30-31, 39-40 etc. 2) Види о том путу: Baur, II, 14-17. 3) PG 67, 664; Уп. J. Hergenröther, Photius, Patriarch von Constantinopel, Regensburg 1867, 39. 4) PG 47, 19. Неки сматрају да је мржња Теофила Александријског према Златоусту носила не само лични карактер, већ и да је представљала израз опозиције александријске катедре цариградској, која је од 2. Васељенског сабора добила прво место на Истоку. Тог мишљења придржава се и Хол (Karl Holl, Gesammelte Aufsätze zur Kirchengeschichte, 2, 410; уп. Krumbacher, 914-915). — 27 —
Нови положај Златоуста као архиепископа цариградског био је завидно висок, али уједно врло тежак и пун одговорности. Религио зно-морално стање цариградске Цркве пред његов долазак није било најсјајније,5) на шта он није могао равнодушно гледати, већ је одмах напрегао све своје силе да црквене установе доведе у потпуни ред. Почео је од свог архијерејског двора, у који је, почевши од кухиње, увео највећу скромност, умереност и штедњу.6) У томе му је једно од главних оруђа била његова проповед. Најпре је, да би подигао морални ниво цариградског клира, са црквеног амвона у двема беседама објавио свој оштар протест против тадашњег обичаја да свештеници живе заједно са девственицама,7) и у вези са тим почео да ради на преуређењу и подизању женских манастира, у које је сакупљао достојне и праве монахиње, а од недостојних чистио манастирске ћелије.8) Снисходећи људској немоћи, он скраћује молитве дотадашње Литургије, која у његовој редакцији, са каснијим додацима, и данас носи назив Литургије Светог Јована Златоустог. Приметивши да аријанци врше литије за време којих певају своје јеретичке химне, организовао је православне крсне ходове са појањем православних песама и стихира, који су касније постали обичај у целој Православној Цркви. Нарочиту бригу Златоуст је у Цариграду, као у Антиохији, водио о болесницима и сиротињи. Проводећи најскромнији живот, он је сву уштеду од својих доходака жртвовао на уређење и издржавање постојећих добротворних установа и на подизање нових, чији је број знатно повећао. Златоуст је у Цариграду подигао две болнице у којима је својим средствима редовно издржавао 7700 сиромаха.9) Осим тога, на издржавање добротворних установа и сиротиње употребљавао је и остатке од црквених доходака, старајући се да смањи трошкове издржавања Цркава. У својим проповедима Златоуст је са нарочитом силом и дубоком убедљивошћу величао милостињу, стављајући је и изнад подвига девствености и оштрим речима жигошући раскош, грамзивост и сујету, којима је тадашње више друштво источне престонице веома робовало. Златне Златоустове речи често су падале на плодну земљу и доносиле обилне плодове. Нашло се богатих људи, нарочито богатих удовица, које су сав свој иметак жртвовале у корист сиротиње и болесника. Ко год да 5)
Baur, II, 44-45. 49, 39; Baur, II, 53. 7) »Πρὸς τοὺς ἔχοντας παρθένους συνεισάκτους« (Онима који заједно живе са девственицима). (virgines subintroductas). PG 47, 495-532. 8) PG 47, 20. 9) Болотов, III, 110. 6) PG
— 28 —
је неправедно страдао или био прогањан, могао је увек у Златоусту наћи неустрашивог и искреног заштитника. Са ретком енергијом Златоуст је увек и у свакој прилици штитио права и привилегије хришћанске Цркве. Тако је он најенергичније одбио наваљивање аријанаца Гота да добију храм у Цариграду.10) Хришћански храмови у византијској Империји имали су право уточишта – jus asyli, а епископи право да моле пред државним властима за заштиту оних који су у њима тражили уточиште (jus intercessionis – право посредовања). Пошто је у томе, као и у свему што је људско, бивало злоупотреба, то је државна власт тежила да те привилегије ограничи. Постељник Евтропије их је 398. године укинуо, али је већ следеће године, кад су се готске кохорте (војне јединице) побуниле, сам био приморан да потражи заштиту у хришћанском храму. Том приликом Златоуст је изговорио беседу у корист права Цркве, коју је започео речима: „Свагда, а особито сада време је рећи: ,Таштина над таштинама и све је таштина‘ (Проп 1, 2). Где је сада сјајна одећа конзулска, где су блистајући светилници, где тапшања и хорови, и гозбе, и празновања? Где су венци и застори? Где је трепет града? Где радосни узвици на хиподромима и улагивања гледалаца? Све је то ишчезло… Све то беше ноћ и сан, а кад наступи дан, нестаде: то беше пролећно цвеће, па кад прође пролеће, све је увенуло: то беше сен и прође, то беше дим и ишчезе; беху мехурићи и попуцаше; беше паучи на и растргну се. Зато ону духовну песму певамо непрестано понављајући: ,Таштина над таштинама и све је таштина‘. Зато та изрека свагда треба да је написана на зидовима, на одећи, на форуму, на кућама и путевима, и на вратима, и на улазима и особито на савести сваког појединца и треба да се увек понавља…“11) Златоуст је много радио и на пољу хришћанског мисионарства. Он је ширио православље међу Готима, којих је много било на служби у грчкој војсци12). Пошто Готи нису знали грчки, Златоуст им је омогућавао да врше богослужења на матерњем језику те им је зато посвећивао све штенике из њиховог народа.13) Посећујући готски храм, и сам им је поне кад проповедао преко преводиоца.14) Слао је мисионаре и Скитима, који 10)
PG 67, 1524. PG 52, 391 и дaље; Болотов, III, 131-135; Baur, II, 100. 12) Karl Bihlmeyer, Kirchengeschichte auf Grund des Lehrbuches von F. X. von Funk, I, Paderborn 1926, 153, 157. 13) Он им је хиротонисао и епископа Унилу (Οὐνίλας) (PG 52, 618). У Златоустово доба Готи су већ имали свој превод Библије (бар Нови Завет), како он сам сведочи у својој 8. беседи, одржаној у Цариграду у храму Св. ап. Павла (PG 63, 501). Уп. Holl, II, 2, 245. 14) PG 63, 499-510. С правом Баур пише: „So wurde Chrysostomus der Begründer einer ,deu tschen‘ Nationalkirche in Konstantinopel, der ältesten, von der die Geschichte überhaupt weiss“ (Тако 11)
— 29 —
су живели на обалама Дунава и на североисток у пределима данашње Русије. Путовао је и у Малу Азију ради уређења тамошњих црквених прилика. На сабору у Ефесу 401. године Златоуст је свргнуо ефеског митрополита Антонина и шест епископа које је овај за новац био рукоположио, и на њихово место поставио новог митрополита и епископе.15) Исто је поступио и са седморицом епископа у Лидији.16) Тај Златоустов боравак у Азији и Лидији и одсуство из Цариграда трајали су преко три месеца. Кад се са свог пута вратио у Цариград, паства га је дочекала са највећим одушевљењем, а он је одмах следећег је Златоуст оснивач “немачке” националне Цркве у Цариграду, најстарије о којој историја уопште зна). (Baur, II, 70). Како је Златоуст гледао на ширење Православља међу Готима, види се из споменуте његове беседе (8.), коју је одржао у храму Св. ап. Павла у Цариграду, кад су била у њему прочитана нека места из Св. Писма на готском језику и кад је готски свештеник одржао проповед на народном језику. Златоуст је говорио: „Хтео бих да су данас присутни овде Јелини (незнабошци) да чују шта се читало и да схвате колика је сила Распетога, колика је моћ крста, колика је узвишеност Цркве, колика је јачина вере, колика је срамота заблуде, колико су смешни демони: јер су њихова философска учења и код њихових сународника пропала, док наша и код туђинаца имају велику силу; она (незнабожачка) су распршена лакше од паучине, а ова су утврђена чвршће од челика. Где је Платоново и Питагорино учење и оних у Атини? Угасило се. Где је учење рибара и оних који су шаторе правили? Зар оно не светли сјајније од сунца, не само у Јудеји већ и на варварском језику, као што чусте данас. И Скити и Трачани и Сармати и Маври и Инди и који до самих крајњих граница васељене станују, пошто су сваки од њих превели на свој језик реч (Божју), истражују оно о чему нису ни у сну сањали они који код Јелина браду носе и штапом разгоне оне које на тргу сретаху, који косу на глави разбарушују те личе више на лавове него на људе (тј. грчки философи). Али наше ствари нису такве, нити су у спољашњем изгледу, већ у смерности учења. Блудница, која нема природне лепоте, руменилом и шминком и светлом одећом и другим сличним средствима даје себи вештачки створену лепоту младости, која прикрива ругобу природе, док она девојка која је од природе лепа, привлачна и племенита, оставља дар природе да се сам бори, немајући потребе ни за једним од тих помагала, већ их одбацује да не би природну младост засенила таквим завесама. То се опажа и на Цркви и на онима који су ван ње; јер ови, не имајући природне лепоте и не имајући могућности да се украсе благочешћем, праве се важнима уметношћу језика, изглачаним речима и слогом израза, косом и лепом одећом; а наши не тако, већ одбацивши све то и одгурнувши спољашњи сјај, показују природну лепоту, не оштрећи језика, нити тражећи славе, већ усавршавајући се у сили мисли и у примеру дела, у тачности живота, и у свему јавно показују благодат Божју која у њима живи. И због тога су у мрежу ухватили не само насељену, већ и ненасељену васељену; не само земљу, већ и море; не само градове, већ и горе и брда и долине; не само Јеладу, већ и туђе земље; не само мужеве, већ и жене; не само старце, већ и младиће. Не само дотле, већ су и даље отишли, незадовољни нашом васељеном, отишли су к самом океану и ухватили у своје мреже и варварске земље и Британска острва, и куда год допреш видећеш да су имена рибара у устима свих, не због силе рибара већ због моћи Распетога која им свуда пут открива, која чини просте људе мудријима од философа, неписмене и ћутљивије од риба – силнијима од ретора, историчара и софиста. Нека дакле нико не мисли да је срамота Цркве што смо се побринули да варвари ступају на амвон и беседе, јер то је дика Цркве, то је украс, то је доказ силе која се крије у вери, то је некад и пророк прорекао говорећи: ,Нема говора ни речи од којих се не чују гласи њихови; по свој земљи изађе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове‘ (Пс 18, 4-5)“ (PG 63, 499-501). 15) PG 47, 45-47; Болотов, 142; Hergenröther, 39-40; Baur, II, 133. 16) Болотов, IV, 165-166. — 30 —
дана одржао беседу у којој је говорио: „Мојсије, онај велики слуга Божји, глава пророка, који је прешао море, који је ваздухом потресао, који је трпезу припремао, кога је родитељка избацила, а гонитељка спасла (мати га је родила, а однела га и отхранила Египћанка), и који се васпитао у Египту, а боравио на небесима, који је такву и толику победу одржао, такав и толики славни муж, који је на четрдесет дана оставио народ, нађе га где идоле прави и буне подиже. А ја сам не само четрдесет дана, већ педесет, и стотину, и више одсуствовао, и нађох вас радосне, благочестиве и истрајне у страху Божјем. Зар сам ја зато виши од Мојсија? Нипошто, јер то рећи – крајње је безумље. Већ овај народ је узвишенији од онога; и зато је он, сишавши са горе (Синајске), прекоравао Арона због побуне народа и у срџби осуђивао га што је попуштао вољи њиховој. Ја пак дошавши, исплешћу вам заслужене похвале и венце, јер где је вероломство, тамо следи кривица и укоравање, а где је исправност, тамо похвале, одобравања и венци…. Зато се ја радујем и играм од весеља и као на крилима летим и не могу изразити величину ове радости. Шта да радим, и како да покажем радост своје душе? Призивам за сведока ваше сазнање, јер видим да је мојим доласком оно испуњено радошћу, што је и моја радост, венац и похвала. Ако је моје присуство – присуство једног човека – толики народ испунило толиком радошћу, та колика је, мислите, моја, кад вас видим? Старац Јаков, кад је видео једног сина – Јосифа, радоваше се и духом се обнављаше, а ја не једнога Јосифа, већ све вас, сличне њему, видим и радујем се, јер сам у вашем лицу заузврат примио свој рај, бољи од оног Раја: и тамо је била змија која спремаше заседе, а овде је пак Христос, Који врши тајне; тамо бејаше Ева заводљивица, овде пак Црква која венце плете; тамо је био Адам завођен, овде се пак народ Богу прилепљује; тамо разно дрвеће, овде разни дарови; у оном Рају дрвеће које вене, а у Цркви дрвета која плод доносе; у оном Рају свака врста семена остаје у свом стању, а у овом правом рају, ако нађем дивљу лозу, учинићу је плодном, ако нађем дивљу маслину, учинићу је питомом, јер је таква природа ове земље. И зато се ја радујем не тражећи објашњења; а како сте били тако дуго далеко од мене, примите, најдражи, моје објашњење. Ако ви роба некуд пошаљете и он се не враћа, ви тражите узрок – зашто се задржао, где је толико дангубио? И ја сам роб ваше љубави, јер сте ме купили, не новцем плаћајући, већ љубав показују ћи. Радујем се што сам продан за такво служење, и никада не желим да се ослободим од тог ропства, јер то је ропство за мене лепше од слободе, то је ропство мени спремило седиште на овој свештеној катедри: ова служба није служба по нужди, већ по доброј вољи. Ко не би свесрдно служио вашој љубави – вама који умете најплеменитије љубити? Та кад — 31 —
бих имао душу од камена, ви бисте је учинили мекшом од воска. Шта да кажем о вашој чежњи и наклоности, коју сте јуче показали, како су ваши радосни поклици допрли до небеса? Освећујући сам ваздух, ви сте град у Цркву претворили, мени сте част указивали, и Бог се прослављао, јеретици бејаху постиђени, а Црква се венцем украсила, јер велика бива радост матере кад се синови радују, и велика радост пастира када јагањци стада од весеља скачу… Временом љубав обично заиста вене, ваша се пак љубав непрестано увеличавала, а онај кога сте у одсуству тако љубили, мислим да ћете га, кад буде с вама, више љубити. То је моје благо, то је моје богатство. И зато молим за ваше молитве. Ваше су молитве за мене стена и тврђава. Немој рећи: ја сам слаб, како ћу моћи да се молим за свештеника (pro sacerdote)? Чуј шта каже Писмо: ,Усрдно се мољаше Богу‘ (Дап 12, 5). Црквена молитва скинула је окове Петру, и ојачала чврстину проповеди Павлове. Молитва је угасила пећ огњену, молитва је затворила уста лавова, молитва је угушила буну, молитва је отворила рај, молитва је растворила небеска врата, молитва је нероткињу плодном учинила, молитва Корнилијева проникла је небеса, молитва је оправдала цариника. Такву тврђаву од вас тражим, такву милост од вас захтевам; и Бог славе, Који прима молитве ваше, даће ми при отварању мојих уста реч којом бих ја могао поверени ми народ научити спасењу кроз Христа Господа нашега, с Којим Богу Оцу заједно с Духом Светим част, слава и сила у векове векове. Амин.“17) Због својих великих и добрих дела и због својих златних беседа Златоуст је имао врло много поклоника, пријатеља и дубоко преданих пошто валаца у свим круговима престонице, али његов аскетски живот, упорни рад на препорађању црквеног и друштвеног живота у хришћанском духу, његове узвишене и оштре беседе, уједно су изазивали незадовољство и злобу код многих. Пре свега је цариградски Двор са Евдоксијом на челу, који је испочетка био на Златоустовој страни,18) као и они који су га бирали на цариградску катедру, очекивали од њега да ће својим лепим беседама служити као декорација у свечаним приликама и придворним парадама. Још је Свети Григорије Богослов рекао за Цариграђане „јер они не траже свештенике, већ говорнике“.19) И заиста, брзо су се горко разочарали, јер је Златоуст био истинити хришћански пастир који је неустрашиво бичевао пороке и од свих тражио испуњавање хришћанског моралног закона у свим областима црквеног, државног, грађанског и 17)
PG 52, 421-424. Ова беседа није сачувана у грчком оригиналу, већ у латинском преводу. PG 63, 467, 473. 19) „Οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς, ἀλλὰ ῥήτορας“. (PG 36, 488). 18)
— 32 —
приватног живота.20) Златоуст је био убеђени учитељ хришћанског морала и човек идеје, који је своје идеале непоколебиво остваривао и проводио, не заустављајући се ни пред каквим препрекама… „I’ vegnoper menarvi all’ altra riva“ (Долазим да вас преведем на обалу другу). (Dante)! Француски богослов Пјеш каже: „Истинита оригиналност Светога Златоуста у томе је да је у оном веку кад су најзнаменитији епископи били или првенствено богослови, као Св. Атанасије, или политичари као Св. Амвросије, он био човек апостолског времена.“21) Болотов каже да Златоуст није имао довољно „такта“,22) док би истинитије било рећи да се он није хтео користити „тактом“ кад су биле у питању моралне истине. Многи су сматрали да су Златоустове проповеди сувише оштре и да се јасно види против кога су уперене. Осим тога, Цариграђани су били навикли и на раскошне гозбе које су приређивали његови претходници на цариградској катедри, особито Нектарије. Међутим, кад је дошао у Цариград, Златоуст је био сасвим слабог здравља23) и могао је да једе само чорбу од пиринча, а пио је слабо вино и то врло мало и мало подгрејано. Због тога је живео повучено и избегавао друштвене гозбе. Све је то заједно било узрок да су се представници власти и Цариграђани у њега разочарали. Што се тиче свештенства, и у његовој средини било их је много незадовољних својим архипастиром. Цариградски клир је за свог новог архиепископа добио писца књиге О свештенству, који је идеал све штенства уздигао до небеске висине, или како каже Болотов, „до такве 20)
Thierry, 8-9. Эме Пюш, Св. Иоанн Златоуст и нравы его времени, Санкт-Петербург 1897, 37 (прев. с франц.). 22) Болотов, IV, 163. Он пише: „Његов претходник Нектарије био је сав од такта, што је Јовану недостајало.“ С тим мишљењем ми се никако не можемо сложити, и сматрамо да је Баур много правилније окарактерисао и оценио и Нектарија и Златоуста: „Wie, wenn es Chrysostomus beschieden gewesen, zwanzig Jahre früher an Stelle des Nektarius zu wirken, an der Seite des grossen, religiös gesinnten und charakterstarken Theodosius? Welch herrliche Synthese hätten diese beiden grossen Männer gebildet, die sich zweifelsohne gegenseitig aufs Glücklichste ergänzt und gestärkt hätten! Es hatte nicht sollen sein. Erst hatte ein grosser Kaiser einen unbedeutenden Bischof neben sich, dann hatte ein grosser Bischof einen unbedeutenden Bischof neben sich, dann hatte ein grosser Bischof einen unbedeutenden, ja unfähigen Kaiser an der Seite“. ( Шта да је Златоусту досуђено да делује двадесет година раније на месту Нектаријевом, поред великог, верски разборитог и карактерног Теодосија? Какву би сјајну синтезу створила ова два велика човека, који су се несумњиво међусобно најсрећније допуњавали и бодрили! Тога није било. Најпре је велики цар имао безначајног епископа поред себе, а после је велики епископ имао безначајног, управо неспосо бног цара поред себе) (II, 359). Баур не само да је с правом признавао Златоустову тактичност, већ му је приписивао и високе дипломатске способности (glänzendes Zeugnis seiner diplomatischen Befähigung; 179). 23) PG 49, 187, 257, 713, 719; PG 51, 17, 165; PG 56, 271, 278. 21)
— 33 —
висине да га могу остварити само анђели.“24) Међутим, у цариградском клиру било је много оних који су својим јавним понашањем и разним недостацима изазивали његову срџбу,25) којој је он понекад давао одушка не само у својим оштрим речима, већ и у искључивању из црквене заје днице.26) Како каже Болотов, „Златоуст није био прожет клерикализмом“,27) те се пред државним властима није залагао за своје клирике ако су били у нечему криви: штавише, десило се једном да је два кривца клирика предао властима. Све је то било узрок што је један део клира био незадовољан својим архипастиром. Пошто је Златоуст био аутократске природе, то је било лакше агитовати против њега. Његови противници окривљавали су га тако да самовласно управља црквеном имовином, те да продаје ствари намењене за украшавање цркве (разуме се, ради помоћи за сиротињу), да се не саветује с клиром при хиротонији епископа, итд. И међу цариградском интелигенцијом било je људи, нарочито жена, незадовољних Златоустом због беседа у којима је због подмлађивања и раскошног одевања шибао жене, особито старије удовице, као Марсу, жену Промота, Кастрикију, жену Сатурнина, Евграфију и друге.28) Против Златоуста били су и богаташи, које је он често корио у својим беседама зато што мало и нерадо жртвују на сиротињу и злоупотребљавају своје богатство.29) У таквим приликама Златоустовим непријатељима није било тешко да поведу акцију против њега. Главни Златоустов противник, Теофил Александријски, на сабору у Александрији 399. године осудио је Оригеново учење, а његове присталице међу египатским монасима протерао из Египта. Међу њима су били и врло учени калуђери, познати под именом „дугачка браћа“ (μακροὶ ἀδελφοί), који су 401. отишли у Цариград да траже заштиту од Теофилових прогањања.30) Златоуст је изгнанике љубазно примио и помагао им, чак се и заузимао за њих и код самог Теофила, али их није пустио к светом Причешћу, пошто су били прогнани од свог епископа. Али кад су ови пред царем Аркадијем подигли тешке оптужбе против Теофила, император је наредио да се Теофил јави у Цариград и да се пред Златоустом од њих оправда. Теофил није журио са својим доласком у Цариград, али је зато тамо преко својих пријатеља стварао за себе 24)
Болотов, 164. Ludwig, 7- 8. 26) PG 67, 669, 672, 1520; уп. Ludwig, 20. 27) Болотов, IV, 165. 28) PG 47, 16, 27; уп. Thierry, 9-13. 29) PG 52, 399; Ludwig, 44; уп. Schulte, V. 30) PG 67, 1545; Baur, II, 178-179 и даље. 25)
— 34 —
погодан терен. Кад је дошао у Цариград, он се није одмах јавио Златоусту на суд, већ је радио у своју корист, раздајући коме треба дарове (εὐλόγια, благослове),31) приређујући раскошне гозбе, одржавајући тајне везе са Златоустовим непријатељима, нарочито са царицом Евдоксијом преко њезиних дворских дама, такође незадовољним Златоустовим беседама, којима је овај оштро бичевао раскош у одевању и друге пороке у којима су и оне биле огрезле.32) Осим тога, Теофил је повео са собом у Цариград 29 епископа из Египта, и пошто је успео да добије пристанак од импе ратора, он 403. године сазове незаконити сабор (conciliabulum – саборно место, сабор) у близини Халкидона, на имању императорског префекта Руфина, „под храстом“ (ἐπὶ δρῦν). Али – horribile dictu – страшно је рећи – на тај сабор требало је да се као оптуженик јави не Теофил Александријски, већ Златоуст! На сабору „под храстом“ главни Златоу стов тужилац био је његов ђакон Јован, кога је Златоуст због убиства био свргао. Против Златоуста изнесено је на том незаконитом сабору 29 тачака, од којих ћемо навести само најважније: Златоуст је оптужен да је по његовој заповести био истучен неки калуђер Јован; да је многе црквене драгоцености продавао, као и неки мрамор што га је његов претходник Нектарије оставио за цркву Васкрсења; да вређа клирике, називајући их шићарџијама (τριοβολιμαίοις = расипници); да се улазећи и излазећи из цркве не моли; да нико не зна на шта се употребљавају црквени доходци; да је два презвитера предао државној власти; да се сам купа; да сам једе и живи неумерено попут киклопа (ἀσώτως ζὼν κυκλώπων βίον = проводити живот покварено попут киклопа) (sic!) итд. Затим је и сиријски јеромонах Исак предао тужбу против Златоуста, у којој га окривљује да у проповедима употребљава незнабожачке изразе, као: „сто је пун фурија“, и др.; да буни народ; да посвећује за епископе туђе робове, које још нису господари ослободили, и да епископе прима и дочекује охоло.33) Тај сабор писмено је позвао Златоуста да се јави на суд и да се пред њим оправда! 31)
Паладије примећује да је Теофил допутовао у Цариград натоварен најлепшим стварима којима обилује Египат и Индија: „καθάπερ κάνθαρος πεφορτωμένος τῆς κόπρου τῶν ἐξ Αἰγύπτου καλλίστων καὶ αὐτῆς τῇς Ἰνδίας“ (Као широка и дубока посуда натоварен гнојем (ђубретом) најлепших ствари из Египта и из саме Индије). (PG 47, 26). 32) Baur, I, 196-197. 33) PG 103, 105-114 (Bibliotheca Photii Patriarchae); Caesar Baronius, Annales Ecclesiastici, V, Moguntiae 1601, 217-226; Johan Harduini, Conciliorum Collectio Regia Maxima, I, 1037-1043; Carl J. von Hefele, Conciliengeschichte, Freiburg 1875, 89-97. Из Златоустовог CXXV писма Cyriaco episcopo exulanti (Епископу Киријаку који је у изгнанству) дознајемо за разне клевете које су ширили његови непријатељи. Тако је он Киријаку писао: „Говоре да сам у кревету лежао са женом. Свуците одело са тела мога, и наћи ћете умртвљеност мојих удова“ (PG 52, 683). — 35 —
У исто време заседао је у Цариграду законити сабор четрдесет епископа под Златоустовим председништвом. Мада је он изјавио да је спреман да оповргне све клевете и оптужбе сабора „под храстом“, његови епископи га нису пустили тамо, пошто Теофил није имао права да са Златоустом поступа тако неканонски. Међутим, дошао је императорски нотариј са императорском граматом којом се Златоуст позива на суд овог незаконитог сабора.34) Златоуст је тамо послао своје опуномоћенике који су, међутим, доживели злостављање, а сабор је Златоуста једногласно осудио и свргнуо га. У свом акту, упућеном императору на потврду, сабор је између осталог као Златоустов преступ навео и увреду Величанства (καὶ καθοσιώσεως ἔγκλημα = у римском праву: оптужба за крајњу издају и увреду царске власти), јер је тобоже царицу назвао у једној проповеди Језавељом.35) Император Аркадије осудио је после овога Златоуста на прогонство. И тако су клевете и интриге Теофила Александријског и његових присталица послужиле као узрок свргавања и прогонства једног од највећих јерараха Христове Цркве. Та осуда изазвала је страшно велико незадовољство у Цариграду, те је Златоуст, да би спречио народни устанак, тајно оставио своје приврженике и добровољно се предао полицијским властима које су биле одређене да га одведу у прогонство. Да би што више умирио народ и утешио своју паству, Златоуст је пре свог одласка изговорио своју класичну беседу о непобедивости Цркве Христове и неодвојивости Главе од удова, која почиње речима: „Силни су вали, жестока је бура, али се не бојимо тоњења, јер стојимо на камену. Нека бесни море, оно не може уништити камен; нек се дижу вали, они не могу потопити лађу Исусову!“36) Другога дана после Златоустовог изгона у Цариграду се догодио земљотрес који је нарочито погодио онај део царског двора где је боравила царица Евдоксија.37) Избезумивши се од страха, царица замоли императора да одмах опозове указ о Златоустовом прогонству, а сама напише Златоусту писмо, умољавајући га са сузама да се врати у Цариград и извињавајући се за нанесена му страдања и муке. Кад је у Цариграду пукла вест да се Златоуст враћа у престоницу, народ му је спремио тријумфални дочек. Босфор је био преплављен мноштвом лађа, а све улице града су сијале безбројним светиљкама и лампионима. У том дочеку учествовала је и сама царица, како Златоуст 34)
PG 47, 29. PG 47, 30. 36) PG 52, 427. 37) Baur, II, 226-227. 35)
— 36 —
спомиње у свом говору после повратка.38) Међутим, Златоуст је врло добро схватао сву тешкоћу свога положаја и није се усуђивао да ступи у сам град: он пошаље писмо да ће ступити у град тек онда кад већи црквени сабор призна његову невиност. Али услед наваљивања и молби раздраганог народа, био је управо приморан (βιασθεὶς εἰσῆλθεν = би насилно приморан да уђе)39) да дође у град и уђе у храм Светих Апостола, где је изговорио сјајну беседу, у којој је славио Бога и благодарио Му за све – како за добро које шаље, тако и за зло: „Шта да кажем, шта да гово рим? Благословен је Бог! Ово рекох полазећи, ово говорим враћајући се, штавише – и тамо се налазећи нисам пропуштао да то говорим. Сећате се да сам као пример наводио Јова и говорио: ,Нека је благословено име Господње до века‘ (Јов 1, 21). Ову сам вам заповест оставио у завет, ове изразе благодарности понављаћу и по повратку – ,Нека је благословено име Господње довека‘. Разни су узроци ствари, али је једно прослављање. Изгнан – благодарио сам, вративши се – опет благодарим. Разне су ствари, али једна је сврха; и зиме и лета – једна је сврха: плодност њивâ. Благословен је Бог, Који допусти изгнанство, благословен је Бог, Који допусти буру, благословен је Бог, Који утиша буру и спреми тишину. Ово говорим да вас подстакнем на благословљење Бога. Ако се нешто добро догодило, благослови Бога, и добро ће остати. Ако ли се што зло збило – благослови Бога, и зла ће нестати. … Зато вас сазвах у храм Апостолâ (ad apostolos). Долазимо онима који су били изгнани…“40)
38) „Βασιλίδα συγχορεύουσαν ἐλάβετε· οὐ γὰρ ἀποκρύψομαι τὸν ζῆλον αὐτῆς“ (Примисте царицу која заједно слави са нама. Јер нећу сакрити њену ревност). (PG 52, 445); Ludwig, 102. 39) PG 67, 1564. 40) PG 52, 439-440.
— 37 —
ГЛАВА 4.
ДРУГО ПРОГОНСТВО ЗЛАТОУСТА И ЊЕГОВА СМРТ „Οὐκ ἔστι τὸν ἀρετῆς ἐπιμελούμενον μὴ πολλοὺς ἔχειν ἐχθρούς“ (Онај који се не стара за врлину, нема много непријатеља). Св. Јован Златоуст. „Quis sanctorum sine certamine coronatus est?“ („Ко од светаца је био без борбе овенчан?“) Блаж. Јероним
Kолико је Златоустов повратак обрадовао његове пријатеље, толико је пренеразио и озлоједио његове противнике, које је народ хтео живе побацати у Босфор, због чега „Теофил са својим Египћанима (епископима) тражаше спасење бекством“.1) На жалост, мир у Цариградској Цркви после Златоустовог повратка није дуго трајао. Kако Паладије пише, већ након два месеца почињу опет да се појављују црни облаци на њеном небу. Ускоро после успостављеног црквеног мира, у Цариграду је, недалеко од храма Свете Софије, где је Златоуст савршавао свету Литургију, подигнута царичина статуа. Приликом свечаности подизања статуе, присутни народ је правио велику буку и вику која се чула у храму и сметала богослужењу, што је дало Златоусту повода да изговори оштру проповед, у којој је учињена алузија на царицу Евдоксију. На ту проповед указују Сократ2) и Созомен3), а она почиње речима: „Опет Иродијада бесни, опет кује, опет игра, опет тражи главу Јована Крститеља.“4) Барденхевер сматра да та проповед не припада Златоусту, већ да су му је подметнули противници и као његову доставили царици Евдоксији5). Ми сматрамо да је она Златоустова, осим што је вероватно мало измењена и у таквом облику представљена царици: Паладије, наиме, тврди да су Златоустови непријатељи извртали неке 1)
PG 47, 30; Ludwig, 104, 105. PG 67, 717. 3) PG 67, 1568. 4) PG 59, 485. 5) Bardenhewer, 287. Мињ је уврстио беседу у „spuria“. 2)
— 38 —
његове проповеди да би им дали смисао као да су уперене против царице или царског двора.6) У међувремену, Златоуст је непрестано захтевао да се сазове законити црквени сабор и да се на њему објави његово оправдање. Епископи, знајући за промену односа императорског Двора према Златоусту, пре него су се окупили на сабор, позову и Теофила Александријског да дође лично или да бар пошаље неког од епископа који би сабором руководио. Теофил Александријски, памтећи како је недавно срамно и у страху бежао из Цариграда, не усуди се да сам дође у престоницу, већ пошаље три „достојна сажаљења“ (ἐλεεινοὺς) епископа, који су имали да се позову на 4. канон Антиохијског сабора (г. 341)7) – којег су у своје време аријанци саставили против Атанасија Великог – да би на основу њега поново оптужили и свргли Златоуста. У поменутом 4. канону стоји да ако се епископ, кога је сабор свргао, усуди вршити какву свештенорадњу пре него буде оправдан црквеним судом, да се лишава катедре.8) Сабор 45 архијереја под пре дседништвом Павла Ираклијског изврши Теофилову намисао, осуди Златоуста и свргне га поново са катедре (г. 404). Међутим, Златоуст са пуним правом није признавао законитост овог сабора, јер му је председавао њему потчињени епископ Павле Ираклијски; а како смо видели, Златоуст је по повратку из прогонства силом прилика био принуђен да заузме своју катедру. Осим тога, ово 4. правило многи епископи – па ни Златоуст – нису ни признавали за канон Антиохијског сабора, већ су сматрали да су га аријанци измислили против Атанасија Великог, због чега оно није обавезно за православне.9) Међутим, Златоустови противници ипак су настојали да га осуде и свргну баш на основу тог канона. На жалост, на њихову страну стао је и слабовољни император Арка дије,10) који је био под великим утицајем царице Евдоксије и њених недостојних саветника, међу којима је на првом месту стајао Теофил Александријски, за кога енглески историчар Гибон каже да су му руке биле „замрљане златом и крвљу.“11)
6) „μεταποιήσαντες αὐτοῦ τινας ὁμιλίας, εἰς ὕθλους κατὰ τῆς βασιλίσσης, καὶ ἑτέρων τῶν ἐν τῇ αὐλῇ τοῦ βασιλέως“ (изврћући неке његове беседе, као да говори трице и кучине против царице и осталих у царском двору). (PG 47, 21); уп. Ludwig, 115-120. 7) PG 47, 30 8) Еп. Никодим Милаш, Правила Православной Церкви с толкованиями, II, Санкт-Петербург 1911-1912, 59-60 (прев. са српског). 9) Болотов, III, 218-220; IV, 171. 10) „Ein Schwächling an Körper wie an Geist wurde er stets von andern beherrscht“ (Будући да је био слабић телом, као и духом, њиме су стално господарили други). (Ludwig, 2). 11) Bardenhewer, 275.
— 39 —
На Божић (25. децембра) 404. године император се није појавио у храму, изјављујући да не може ступати у општење с епископом који је осуђен црквеним сабором. Кад је исте године наступио велики пост, дошла је и његова заповест да се Златоуст удаљи из Цркве. Златоуст му одговори да Цркву коју му је сам Бог Спаситељ поверио ради спасења народа не може оставити по својој вољи, а ако ипак то жели („ἡ γὰρ πόλις σοι διαφέρει“ = јер град (грађанство) теби даје глас), нека га избаци на силу (βίᾳ), да би у његовој власти имао оправдање.12) Златоустове присталице молиле су императора да због наступајућег великог празника Васкрсења Христовог не изазива побуне у народу. Међутим, на Велику Суботу за време богослужења тракијски војници су провалили у храм и почели тући верне и оглашене, који су очекивали свето Крштење; Златоуста су изагнали из цркве, а с њиме је изашао и сав народ. На крају, 9. јуна те године, пети дан после Духова, по настојању епископа Златоу стових противника, објављен је императорски указ о његовом удаљењу из Цариграда.13) Пред одлазак из престонице Златоуст је народу дао савет да не потписују његову осуду, али је уједно и заповедио да у интересу црквеног мира признају његовог наследника на цариградској катедри за зако нитог архипастира. То је исто препоручио и ђаконисама, нарочито Олимпијади, која је Златоуста веома ценила и била му одана. Дан другог Златоустовог прогонства из Цариграда био је 20. јун 404. године.14) После тога су и све његове присталице („јоанити“) биле по двргнуте жестоким прогонима.15) Златоуст је о својој незаконитој осуди и прогонству известио тада шњег римског епископа Инокентија 1. посланицом у којој му је изложио тешко стање Цркве на читавом Истоку, изазвано његовим антиканонским свргавањем, и последице које су услед тога настале у целој Цркви.16) Папа Инокентије 1. одговорио је Златоусту (τῷ ἀγαπητῷ ἀδελφῷ = љубљеном брату – dilecto fratri – вољеном брату) са дубоким и искреним саучешћем,17) а пишући клиру и цариградском народу о неправди учињеној према „брату и саслужитељу“ рекао је да је потребан сазив васељенског сабора (oecumenica synodus congreganda sit – треба сазвати васељенски 12)
PG 47, 32. PG 47, 34. 14) PG 67, 721. Маршал каже: „То беше сиријски цвет који је сијао и мирисао под небом Антиохије; пренесен у друго поднебље показао се туђим, њега су отргнули и бацили“ (Marchal, Saint Jean Chrysostome (Antioche), Paris 1898, VII. 15) PG 47, 13, 71-72; Ludwig, 143, 154. 16) PG 52, 529-536; в. PG 47, 8-12. 17) PG 52, 537-538; в. PG 67, 1583. 13)
— 40 —
сабор), на чему ће он радити.18) Међутим, папа није успео у својој намери. Своје тешко стање Златоуст је подносио стрпљиво, чинећи добро и у прогонству. Имајући довољно средстава која су му доносили верни и ђакониса Олимпијада – која је доцније због велике преданости Златоусту такође била прогнана у Никомидију19) – Златоуст је многе искупљивао и ослобађао од ропства, раздавао је сиротињи оно што јој је потребно за живот, док је оне који нису имали материјалних потреба поучавао и тешио својим проповедима и поукама. Скоро сваког дана Златоуста су у изгнанству посећивали његови верни из Антиохије, Сирије и Киликије, а волели су га и Јермени међу којима је живео. Место његовог изгнанства најпре је био Кукуз у Малој Јерменији, где је много претрпео од епископâ који су се бојали његове близине.20) Ускоро је у Цариграду било решено да се Златоуст премести у Питиунт (данашња Питсунда) на североисточној обали Црног мора. Измучен од великих физичких и душевних страдања,21) Златоуст је са великом муком стигао до Комана у Јерменији, где му се јави Свети мученик Василиск који му рече за његову скору смрт. Болестан, слаб и измучен, Златоуст је хтео да дуже остане у Команима да би се одморио од тешког пута; војничка стража која га је пратила на путу повела га је даље, али су брзо морали да се због велике Златоустове слабости врате у Комане, где је 14. септембра 407. измучени страдалац испустио своју светитељску душу са речима: „Слава Богу ради свега“ (Δόξα τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν) и последњим „Амин“!22) Тако је у страдањима у прогонству умро највећи Отац Христове Цркве, архиепископ цариградски Свети Јован Златоуст, који – да се изразим речима блаженог Теодорита Кирског – „и данас потоцима свог учења напаја читаву васељену“.23) Право је рекао старозаветни пророк, цар Давид: „Многе су невоље праведних“ (Пс 33, 20), и премудри Соломон кроз свог Проповедника: „Бива и таква таштина на земљи: има праведника којима бива по делима безбожничким, а има безбожника којима бива по делима праведничким. И ја рекох: и то је таштина“ (Проп 8, 14). 18)
PG 52, 537-538; в. PG 67, 1586, 1587. PG 67, 1578. Златоустова преписка из прогонства са ђаконисом Олимпијадом спада у најлепша дела те врсте у светској књижевности (PG 52, 549-623). 20) Baur, II, 298. 21) PG 47, 38. Види његова писма Олимпијади (PG 52, 594 и даље); Ludwig, 169-171. 22) PG 47, 38; PG 67, 725. 23) »ὁ τοῖς ῥεύμασι τῆς διδασκαλίας μέχρι καὶ τήμερον πᾶσαν τὴν οἰκουμένην ἀρδεύων.« (PG 81, 32). 19)
— 41 —
ГЛАВА 5.
ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У ИМПЕРИЈИ И ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА ЊИМА. ЗЛАТОУСТОВИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ЊИХОВА СУДБИНА. СВЕЧАНИ ПРЕНОС ЗЛАТОУСТОВИХ МОШТИЈУ У ЦАРИГРАД „Tunc bene navigavi, cum naufragium feci“ („Тада сам добро пловио, када сам доживео пропаст“)
Златоуст је живео на прелазу из старог века у нови, када људско друштво преживљава највеће и најтеже потресе. Стари идеали незна божачког времена изгубили су своју пређашњу силу и утицај и антички свет је био пред потпуном пропашћу, док су нови варварски народи већ стајали на границама Империје претећи њеном опстанку. У такво прелазно доба мало је људи са одређеним правцем, који непоколебиво и са јасним сазнањем иду ка тачно одређеном циљу. Како тврди руски византолог Успенски, тада су на сигурном терену стајале само две категорије људи које су јасно виделе ток будућих догађаја. На првом месту – то су били представници хришћанства које је почело да побеђује, а на другом – они варварски народи који су схватили да ће примањем хришћанства лакше постати наследници заоставштине античког света. Свети Јован Златоуст спада у оне ретке црквене великане који су јасно схватали задатак будућег историјског процеса. У Цариграду је тада било актуелно готско-германско питање. Готи су, поред других варвара, надирали и приближавали се границама нове престонице Римске империје на Босфору, и император Теодосије Велики решио је то питање у хри шћанском духу. Видећи да је немогуће заштитити границе Империје од њиховог продирања, он је решио да организује заштиту помоћу њих самих. Да би то постигао, Теодосије је својим новим варварскиим пода ницима дао право грађанства, дозволио им брак са својим грађанима и отворио им слободан приступ грађанским и војним дужностима,1) чиме је знатно жртвовао свој верски принцип трпећи незнабошце на државној служби, тим више што је постојала јака опозиција таквој његовој политици. 1)
PG 67, 1524. — 42 —
После Теодосијеве смрти 395. године, Источна империја прешла је у руке императора Аркадија, и баш кад је Златоуст постављен за цари градског епископа, у граду су постојале три јаке партије од којих је зависила судбина империје. Најјача по својој моћи и утицају била је готско-германска партија, коју су чинили службеници готског порекла као и месни грађани германофилског усмерења. На челу партије стајао је Гаина, главни заповедник царске војске, који је имао велики утицај у вишим слојевима престонице.2) Ту је партију подржавала и царица Евдоксија, жена императора Аркадија, кћи једног од германских вођа. Друга партија, националног и религиозног карактера, уједно и опозиција туђинском варварском утицају, састојала се од сенатора, чиновништва и већине клира. Њен најугледнији и најјачи представник био је Аурелијан, префект града, а доцније конзул (400. г.) Трећа партија заузимала је средину између ове две и на њеном челу налазио се 397-398. г. евнух Евтропије. Тој су партији припадали разни авантуристи и частољупци, који су се у главном руководили својим личним интересима.3) Готска или германофилска партија била је врло јака, због чега је сам император Аркадије бивао покаткад приморан да уступа пред разним частољубивим захтевима њених вођа. Тирвингилд (Τιρβιγγίλλου), један од мање познатијих међу њима, у Азији је подигао буну против империје, а Гаина, који је добио налог да угуши побуну, то је извео тако што је заједно са бунтовницима заузео Цариград и затражио од владе да му преда у руке Евтропија, а затим и Аурелијана. Побуњеници су ублажили захтеве само благодарећи Златоусту и његовој говорничкој вештини којом је привремено спасао овој двојици живот.4) Класично сведочанство о томе колико су Готи и њихова партија били снажни у империји, имамо у говору (Oratio de Regno – Говор о Краљевству) који је пред императором Аркадијем одржао (397. или 398. године) епископ Синесије5) из Кирене. По његовим речима, чињеница да се заштита државе, тј. војничка власт и друга важна места у државној управи, налазе у рукама Скита и Гота, представља велику опасност по 2)
PG 67, 1521. Ф. И. Успенский, „Константинополь в последние годы IV века“ // Известия Русскаго археологическаго Института в Константинополе, IV, 3 (София 1899), 158. 4) Исто, 159; уп. Krumbacher, 914. 5) То је онај Синесије који је, кад је био постављен за епископа, изјавио: „Бог, закон и освећена рука Теофила дали су ми жену. И сада ја директно и отворено изјављујем пред свима да се нећу ни растати с њоме, нити тајно живети с њоме, као тобоже у недозвољеној вези. Прво је противно благочешћу, друго – законима; већ ја желим имати од ње много прекрасне деце“ (Болотов, III, 145). Синесије је написао и један спис у похвалу ћелавости (φαλάκρας ἐγκώμιον)! (PG 66, 11681205). Уп. Bardenhewer, Patrologie, 314-317. 3)
— 43 —
државну сигурност, јер ти наоружани туђинци могу једног дана пожелети да загосподаре над ненаоружаним становништвом империје. Зато Синесије предлаже да се пре него до тога дође према се чему иде (πρὶν οὖν τοῦτο ἥκειν ἐφ ὃ πρόεισιν) ваља духовно прибрати и варваре одстранити са њихових важних позиција. Најпре их треба удаљити од управе и искључити из сената. Синесије напомиње императору да је његов отац Теодосије по свом милосрђу примио те варваре као савезнике, што они нису схватили као врлину („али варварин не разуме (смисла) врлине“ – ἀλλ’ ἀρετῆς γε τὸ βάρβαρον οὐ ξυνίησιν) већ као слабост, па саветује императору да умножи сопствену војску, која неће бити на терету ни грађанима ни сељацима, и која може издржати борбу са варварским нападима и њиховим продирањем у пределе Империје.6) Тај Синесијев говор, пун философских и државничких мисли, осликава тешко унутрашње стање Империје која је у рукама туђинских, варварских елемената, те уједно с ретком смелошћу позива императора Аркадија да узме државну власт из њихових руку. Говор је прожет духом искреног патриотизма, али уједно и националног шовинизма, што је Синесију онемогућило да види да су варвари склони примању хришћанства, као и то да је међу Готима већ било много право славних хришћана. Успенски сматра да је и Златоуст припадао националној партији и да га је придворна партија зато напустила кад је против њега устао Теофил Александријски, мада и он признаје да Златоуст није био при сталица шовинизма националне партије.7) Ми тврдимо да Златоуст није припадао ниједној политичкој партији, па тако ни националној, јер у свакој политичкој партији има, а и мора бити, шовинистичког елемента који искључује једнаку љубав према другима. То би, међутим, противре чило свеобухватном духу хришћанске љубави коју је Златоуст гајио не само према хришћанском роду, већ и према читавом човечанству. Испра вност нашег мишљења показује пре свега чињеница да међу многобројним његовим беседама не налазимо ниједну која би говорила о патриотским осећањима, а камоли неку која би их хвалила или глорификовала. Разуме се да Златоуст не одриче осећање љубави према отаџбини: њему је добро била позната велика мука кад човек мора оставити отаџбину и отићи у туђу земљу. Говорећи у 31. Беседи на Књигу Постања о томе како је Бог позвао Аврама да остави своју земљу и да иде у земљу коју ће му Он показати (1 Мој 12, 1), Златоуст опомиње: „Немојмо да једноставно претрчимо оно што је речено (Богом), већ помислимо – колики је терет 6) 7)
PG 66, 1092-1093, 1097, 110 и даље. Известия, 158, 163. — 44 —
те заповести… Помисли, љубљени, како узвишену душу захтеваше та заповест… Изиђи, каже, и остави рођаке своје и кућу родитељску и иди у земљу коју ћу ти показати. Кога такве речи неће запрепастити?“8) Али у 9. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст кличе: „Зашто високо мудрујеш о отаџбини, кад сам Ја, каже, заповедио, да будеш туђинац у читавој васељени, када треба да такав будеш да читав свет не буде тебе достојан? Јер такве ствари ваља тако презрети, као што их ни јелински филозофи не спомињу, већ их називају спољашњим и последњим. А Павле каже: „јер нису сви Израиљци који су од Израиља… нису оно деца Божја што су по телу деца“ (Рим 9, 6-8). 9) Како је Златоуст могао да буде члан националистичке партије, он који земљу на којој живимо назива туђином, а загробни свет – отаџбином;10) који је призивао своју паству у државу чији је градитељ и творац Бог, и где су суседи, поред Св. Павла и Петра, сви пророци, мученици, сабор анђела и арханђела („Ја те водим у такав град чији је градитељ и творац Бог“ – 56. (al. 55.) Беседа на Јованово Јеванђеље).11) Треба уз то добро памтити да се његове речи никада нису разилазиле са његовим делима. Да је стајао изнад свих партија сведочи и мисионарски рад који је развио ради обраћања варвара – међу њима и Гота – у хришћанство. У том свом високом схватању васељенског значаја хришћанства Златоуст је и питање језика и народног свештенства код варвара решио у узвишеном духу Христовог учења и учења Његовог славног апостола Павла. Златоустов пастирски идеал обухватао је све народе који су примили хришћанство и ушли у крило Христове Цркве.12) У томе и јесте величина његовог хришћанског духа. Као што смо видели, главни кривац за Златоустову трагедију био је Теофил Александријски. Велику одговорност уз њега носи и Акакије, епископ верејски, учесник Сабора „под храстом“, који је Златоусту претио говорећи: „Ја ћу му зготовити овај лонац (спремити ручак)“ (ἐγὼ αὐτῷ 8)
PG 53, 286. PG 57, 181. 10) PG 59, 429, 430. Тог хришћанског погледа придржавао се и блаж. Августин, који у свом тумачењу 102. псалма пише: „Еt non finitur labor, nisi cum finita fuerit via. Oportet in via laborare, ut in patria gaudeamus (И не окончава се рад, осим кад се буде окончао пут. Треба на путу истрајавати, да би смо се радовали у завичају)“ (PL 37, 1331). 11) „Ἐγὼ δέ σε εἰς πόλιν ἄγω τοιαύτην, ἧς τεχνίτης καὶ δημιουργὸς ὁ Θεός“. (PG 59, 310). „Πατρίς τε γὰρ, ἥν προκατέλαβεν ἕκαστος, ἤ τυραννήσας, ἤ δυστυχήσας, ἧς πάντες ὁμοίως ξένοι καὶ πάροικοι, κἂν ἐπὶ πολὺ τὰ ὀνόματα παίξωμεν“ (Јер отаџбину, коју је свако присвојио, било господарећи, било постајући поражен у рату, чији су сви странци и дошљаци на исти начин једнаки, ипак ћемо исмејавати (ругати) са многим именима) – каже Св. Григорије Богослов (PG 36, 229). 12) Види Златоустова писма: PG 52, 618 (5), 726. 9)
— 45 —
ἀρτύω χύτραν), а затим и Северијан, епископ габалски, и Антиох Пто лемаидски, за које је као своје истакнуте непријатеље Златоуст тражио да се одстране са Сабора „под храстом“ ако желе да се он тамо појави и да се оправда од оптужби.13) Криви су засигурно и Златоустови наследници на цариградској катедри Арсакије и Атик, који су свакако, да су само хтели, могли бар донекле олакшати његов живот у изгнанству.14) Није бадава још из изгнанства Златоуст писао ђакониси Олимпијади: „Јер никога се тако не бојим као епископа, изузев мало њих.“15) Разуме се да део кривице у Златоустовој горкој судбини пада на царицу Евдоксију,16) прву Германку на источноримском царском престолу,17) нарочито на њену покварену околину и на слабовољног императора Аркадија, кога с правом Баур назива: „der Unschuldigste unter den Schuldigen“ (Најневинији међу кривима);18) али, да није било Теофила Александријског, не би дошло до Златоустовог прогонства и сва би се борба против њега сигурно завршила придворним сплеткама. Златоустово свргавање с цариградске катедре и његово изгнанство изазвало је велику буру негодовања не само у крилу већег дела цари градске пастве, већ скоро целе источне и западне Цркве, тим више што су скоро сви били убеђени да је Златоуст потпуно невин. Народ је са особитом напетошћу пратио и судбину Златоустових непријатеља, очекујући да ће их још на овом свету сустићи праведни суд Божји, који 13)
PG 47, 29. PG 52, 685. уп. Baur, II, 262, 217. 15) „Οὐδένα γὰρ λοιπὸν δέδοικα ὡς τοὺς ἐπισκόπους, πλὴν ὀλίγων“. (PG 52, 617). 16) Баур пише: „Gewiss ist sie nicht unschuldig an der Chrysostomus–Tragödie. Aber die Legende hat ihr schwer Unrecht getan, als sie ihr die Hauptverantwortung für all das Geschehene Unrecht aufbürdete.“ (Зацело, она није невина за Златоустову трагедију. Али легенда јој је причинила тешку неправду кад јој је натоварила главну одговорност за све што се догодило) (II, 359). Да је царица Евдоксија била крива због Златоустовог прогонства, то потврђује и Златоуст (PG 52, 682, 685), али не треба заборавити да ју је после повратка из првог прогонства називао „матером цркава, хранитељком монаха, заштитницом светих“ и „најпобожнијом владарком“ (PG 52, 445-446; PG 63, 469-470); уп. Ludwig, 108-111. 17) Ludwig, 171; Baur, II, 305. 18) Baur, II, 366. Св. Нил (Bardenhewer, Patrologie, 335-336) у свом писму ексконзулу Северу (III, 199) писао је: „Неки епископи, обузети завишћу због великих врлина Јована, епископа цариградског, одбацивши страх Божји, нападоше Богу преданог мужа и истинито светило света, и удесише тако да је сам цар, најпобожнији и најсмиренији човек, послушао њихове лажи и прогнао тог небеског човека“ (PG 79, 476). Св. Нил је писао императору Аркадију (ep. lib. II. ep. 265) после Златоустовог прогонства следеће: „Како желиш да видиш Цариград слободним од врло честих потреса… кад се у њему догађа безброј ужаса, кад се с великом слободом уместо закона укоренило зло, будући да је удаљен стуб Цркве, светило истине, труба Христова (ἐξορισθέντος τοῦ στύλου τῆς Ἐκκλησίας, τοῦ φωτὸς τῆς ἀληθείας, τῆς σάλπιγγος τοῦ Χριστοῦ), најблаженији епископ Јован“? (PG 79, 336). 14)
— 46 —
је препознао, како сведочи Сократ,19) у прераној смрти царице Евдоксије, која је већ после деветогодишњег брачног живота умрла. Ускоро после Златоуста умро је и император Аркадије (408. г.), навршивши тек 31 годину живота.20) Римски богослов Баур, помињући споменутих пет јерараха Источне Цркве као кривце Златоустових страдања, стара се да преко њих омаловажи и Православну Цркву. Он, наиме, пише: „Какву је судбину вечна правда спремила овим људима, то је, наравно, тајна која лежи ван оквира историје. Источне су цркве дале загонетки доста једноставно решење. Учиниле су онако као што после позоришног комада обичава да ради публика која пљеска свим глумцима, како онима добрих, тако и онима ружних улога. Оне су свим учесницима Златоустове трагедије отвориле небеска врата и сплеле око главе нимбус ореол светости: Златоуст, Теофил, Атик, Акакије, Северијан и други мирно седе на небесима источњака заједно, као што су то чинили и у животу.“21) Међутим, Свети Јован Дамаскин у спису De imaginibus (oratio III) – Беседа о сликама наводи из хронографије ђакона Исидора ове речи: „Сагрешио је Теофил,22) оклеветавши Јована Златоуста пред царицом Евдоксијом да је присталица Оригенове јереси… Теофил због тог греха није могао испустити душу, док не дође икона Златоустова, којој по клонивши се, предаде душу.“23) Мињ у примедби (39) на овај навод Јована Дамаскина каже да је тај извештај fictitia – измишљотина, јер ни наследник Теофилов, Кирил Александријски (син Теофилове сестре), дуго није хтео да унесе Златоустово име у црквене диптихе. Та Мињева примедба потпуно је неоправдана, јер је Теофил на самртном часу лако могао променити своје мишљење о Златоусту, независно од Кириловог мишљења. Уосталом, Православна Црква не само да није признала 19) „τοῦτο ἔλεγον κατὰ Θεοῦ μῆνιν γενέσθαι, ἐπὶ τῇ ἀκρίτῳ καθαιρέσει Ἰωαννου“. (Говорили су да је изазвала гнев против Бога, јер без пресуде и права осуди Јована на прогонство). (PG 67, 724). 20) PG 67, 729-732. 21) Baur, II, 367. 22) Теофил је штавише написао и један памфлет против Златоуста, који се није сачувао, но о коме дознајемо из списа Libri duodecim pro defensione trium capitulorum ( Дванаест књига за одбрану три одељка) Факунда, епископа Хермијанијског (PL 67, 676-678). Факунд назива тај памфлет „innormem librum – књига противна правилима“ и између осталог саопштава како Теофил у њему окривљује Златоуста да је он једном у цркви говорио да се Христос молио, али да није био услишан, јер се није добро молио (PL 67, 677)! Сматра се да је Теофил тај памфлет написао (404-405. г.) због прекида односа Рима с Александријом из страха од сазива новог сабора (васељенског) по питању Златоустове осуде. Факунд, који врло високо цени Златоуста („patrem, melle Attico dulciorem – оца слађег од Атичког меда“) назива Теофила „beatus – блажени“! Уп. Baur, I, XII. 23) PG 94, 1409.
— 47 —
Теофила Александријског за свеца, већ је изразила суд да он ни не може бити назван светим, пошто је био узрочник Златоустовог изгнанства.24) За Атика се зна да је ипак доцније унео Златоустово име у црквене диптихе25), чиме је признао Златоустову невиност и незаконитост његовог свргавања. Дакле, Атик се покајао, иако у „једанаестом часу“, после чега га је Црква могла канонизовати. Што се тиче Акакија Верејског, треба истаћи да је он своју кривицу загладио другим заслугама за Цркву,26) својим аскетским животом и помагањем сиротињи.27) Осим тога, и он је унео Златоустово име у црквене диптихе.28) Северијан Габалски није унесен у број православних светих, мада га је – како Баур признаје – и римска Црква на основу коптских мартиролога била унела у неке старе латинске мартирологе, и тек га је из њих искључио учени кардинал Барониј приликом ревизије римског мартиролога.29) Остали Златоустови противници међу епископима – како саопштава Паладије – поумирали су после тешких болести и разних телесних мука и страдања. „Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ“ (Рим 12, 19).30) Кад помислимо како је велики Отац Христове Цркве Свети Јован Златоуст завршио свој земаљски живот који је провео у дубокој вери и најстрожијој аскези, одрекавши се свог сопственог од родитеља наслеђеног имања у корист сиротиње, који је све своје обилне дохотке употребљавао на издржавање болесника, удовица, сирочади и просјака, и који је у својим узвишеним беседама поучавао хришћанској вери, нади и љубави не само своје најближе стадо, већ читаву васељену – намеће се питање зашто је тај велики Светац морао да заврши свој земаљски живот мученички у изгнанству? Он сам у Аd Stagirium a daemone vexatum (Стагирију кога је демон измучио) (1. књига) пише: „То кажем: да је недостојно истраживати зашто праведници муке трпе, а зликовци мир уживају, кад нам се отворило Царство небеско и кад очекујемо награду у будућем животу.“31) Ипак, одговор на постављено питање даје индире ктно сам у свом 3. Писму ђакониси Олимпијади: „Јер ништа, ништа не 24) Кормчая, Москва 1787, 59 („Предуведомление“). Уосталом, морамо признати да се агиолошка наука Православне Цркве налази у стању за плакање, о чему сведочи и ово „Предуведо мление“. 25) PG 67, 793; Baur, II, 371, 373, 376. 26) Hefele, II, 162. 27) PG 67, 1504-1505; PG 82, 1313. 28) Ludwig, 172; Baur, II, 375. 29) Baur, II, 370. 30) PG 47, 58. 31) PG 47, 443.
— 48 —
чини људе славнима и достојнима дивљења и ништа тако не испуњава безбројним благом као мноштво искушења, опасности, муке, туге… кад се кротко све подноси. Тако и сина Јаковљева (Јосифа) ништа није учинило тако блаженим и славним као тадашња клевета, тамница и окови и страдања, која су из тог изникла… Ја видим да је он тада више сијао него кад је седећи на египатском престолу делио храну потребитима и глад утољавао и постао за све уточиштем. Видим га сјајнијег када су му ланци обухватали ноге и руке, неголи кад је у сјајним одеждама био обучен у толику власт. Једно је време било време рада и великог труда – говорим о времену тамнице; а друго – време раскоши, одмора и части, које носи велику насладу, али невелики плод. Због тога га не сматрам тако блаженим кад га је отац поштовао, као што га сматрам блаженим кад су му завидела браћа и кад су с њиме живели непријатељи.“ 32) Говорећи о Св. ап. Павлу, Златоуст у 8. Беседи на Посланицу Ефесцима говори: „Не сматрам Павла толико блаженим зато што је у рај однесен, колико зато што је у тамницу бачен; не сматрам га толико блаженим што је чуо неисказане речи, колико што је издржао окове; не сматрам га толико блаженим зато што је био однесен до трећег неба, колико га сматрам блаженим због окова.“33) Још јаснији одговор на постављено питање Златоуст је дао речима: „Кад би ми неко дао да васкрсавам мртве, не бих то изабрао, већ окове.“34) И још нешто: из целог Златоустовог судског процеса јасно се види да се он није много бранио од својих нападача, придржавајући се свог принципа исказаног у спису О сујети и како родитељи да васпитавају децу: „Свагда је потребна храброст, само није потребна онда, када бранимо сами себе.“35) Засигурно му је Господ, љубећи Свог верног слугу, послао мученички живот, живот у оковима и смрт у изгнанству, да бисмо и ми њега љубили не толико зато што је стајао на челу славне и угледне цариградске Цркве и њене престоничке катедре, колико зато што је као невин био свргнут с ње; не толико зато што му се хришћански свет клањао због његових добрих дела, већ зато што је био невино осуђен, изгнан и у страдањима у изгнанству умро. „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим 3, 12). Лепо је за Златоуста рекао блажени Теодорит Кирски: „Тако је требало бити, да извршиш и пут мученика.“36) 32)
PG 52, 585. PG 62, 57. 34) »Εἰ τίς μοι νεκρούς ἔδωκεν ἀναστῆσαι νῦν, οὐκ ἂν τοῦτο εἱλόμην, ἀλλὰ τὴν ἅλυσιν«. (PG 62, 57). 35) »πανταχοῦ τὸ τοῦ θυμοῦ χρήσιμον, ἐκεῖ δὲ μόνον ἄχρηστον, ὅταν ἑαυτοῖς ἀμύνωμεν«. (Schulte, 23). 36) Арх. Филарет, 225-226. Баур пише: „Von einem höheren Gesichtspunkt aus kann man nur 33)
— 49 —
Паладије је у свом дијалогу, говорећи о Златоустовој сахрани близу гроба Светог мученика Василиска, прорекао и даљу његову судбину, називајући га „трпострадалник победоносац“ (ἀθλητὴς νικηφόρος).37) И заиста, свргнути и изгнани Златоуст постао је победник – „λυόμενος γὰρ, ὅμως ἥλιος ἐστίν!“ (јер ослобођен, опет светило постаје!). Марцелин у својој хроници (Marcellini Comitis Chronicon – Хроника Марцелина учитеља) пише: „Године 428, септембра 26, почела се славити успомена најблаженијег Јована епископа, изгнаног пре тога завишћу злих епископа.“38) По сведочанству блаженог Теодорита Кирског, године 438. мошти Светог Јована Златоуста са највећом свечаношћу пренесене су из Јерменије у Цариград и смештене у цркву Светих Апостола. За моштима Светог ишао је син цара Аркадија и царице Евдоксије, император Теодосије 2., лијући сузе и молећи за опроштај грехова својих родитеља, који су сагрешили по незнању, и за спас њихових душа.39) Тако је извршен праведни Божији суд, те можемо с потпуним правом казати речима Минуција Феликса: „Божија је трпељивост највећа: уколико је суд Његов доцнији, утолико је праведнији“40), или како сам Златоуст у 43. Беседи на Дела апостолска каже: „Уколико исплата дуга заостаје, утолико се камате повећавају“.41) Император Лав Мудри (886-911) издао је новелу (διάταξις 88) о свеопштем празновању у целој Цркви седморице великих светих, међу којима је и име Св. Јована Златоуста (Ἰωάννης τὸ Πάγχρυσον στόμα τοῦ Πνεύματος = Јован златна уста Св. Духа).42) Још је једном у историји хришћанске Цркве име Св. Јована Златоуста искрсло и изазвало велику препирку међу православнима на Истоку. За време византијског императора Алексија Комнина, крајем 11. века, избила је оштра расправа међу вернима о томе ко је већи од трију васе љенских Отаца: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов или Св. sagen: Chrysostomus ward von der Vorsehung zum Märtyrer seines apostolischen Eifers und der kirchlichen Disziplin ausersehen; und wenn Gott einen Märtyrer machen wollte, hat er immer auch noch einen Henker dazu gebraucht und gefunden.“ (Са више тачке гледишта може се само рећи: Златоуста је промисао изабрао за мученика његове апостолске ревности и црквене дисциплине; а када Бог жели да човека учини мучеником, за то би увек употребио и пронашао још и егзекутора). (II, 361). 37) PG 47, 39. 38) PL 51, 925. 39) PG 82, 1268. 40) „Dei patientia maxima: cujus quanto judicium tardum, tanto magis justum est (Божије је стрпљење највеће: уколико је његов суд спор, утолико више је правичан)“. (PL 3, 348). 41) „Ὅσῳ ἂν χρονίζῃ ἡ ἀντίδοσις, τοσούτῳ οἱ τόκοι ἐπιτείνονται“. (PG 60, 306). 42) PG 107, 601. Руски превод те новеле штампао је Голубински (История русской Церкви, 1, Москва 1904; уп. исти, История канонизации святых в русской Церкви, Москва 1903, 20) — 50 —
Јован Златоуст? Та препирка донела је поделе међу вернима, од којих су се једни почели називати василијевцима, други григоријевцима, а трећи јовановцима. Једног дана сва се три јерарха јаве заједно у сну евхаи тском епископу Јовану43) и објаве му да они имају код Бога једнако достојанство те да треба прекинути узалудни спор и установити један празник за сву тројицу. Јован Евхаитски је тако 30. јануара 1084. први пут прославио празник Света Три Јерарха.44) Мошти Св. Јована Златоуста мирно су скоро осам векова почивале у храму Светих Апостола у Цариграду. За време четвртог крсташког рата Млечани, за које Baur каже „sie raubten nicht bloss irdische, sondern auch himmlische Schätze“ (похарали су не само земаљске, него и небе ске ризнице), заузели су Цариград (1204) и, опљачкавши га немило срдно, однели су и мошти Св. Јована Златоуста у Рим, где се до сада чувају у храму Св. ап. Петра.45) Према томе, звучи као морална иронија кад Баур пише: „So ward Rom des heiligen Chrysostomus letzter Schutz im Leben und zugleich seine letzte Zuflucht und Ruhestätte im Tode.“ (Тако је Рим постао светом Златоусту последња заштита у животу и последње прибежиште и почивалиште по смрти).46) Један део светих моштију Јована Златоуста (глава Светог) – како саопштава професор Пономарјов – налази се у Москви, у катедрали Успења Богородице („в Успенском соборе“).47)
43)
Krumbacher, 171. Архиепископ Сергий, Полний месяцеслов Востока, 2, Владимир 1901, 46. 45) Baur, II, 389. 46) ib. Са моштима Св. Јована Златоуста украдене су и мошти Св. Григорија Богослова (ib.). Баур ту крађу оправдава тиме што су на тај начин мошти спасене од Турака, који су заузели Цариград тек 250 година после тога! Заиста велика заслуга Венецијанаца! Само, откуд им то пророчко знање? Повраћај моштију у Цариград. 47) А. Пономарев, „Св. Иоанн Златоуст как учитель веры и благочестия и его значение в русском народе“ // Церковный вестник, бр. 46 (Санкт-Петербург 1907), 1466. Нису ли то оне мошти које спомиње знаменити јерусалимски патријарх Доситеј у писму од 23. априла 1706. руском посланику Толстоју („пет стотина талира које нам је изволео послати уместо милостиње за свете мошти Златоустове“ – Н. Каптерев, Сношения иерусалимского патриарха Досифея с русским правительством (1669-1707), Москва 1891, 237)? Глава Светог пре се налазила у Ватопедском манастиру на Атону, а рука у Лаври Св. Атанасија (Архиепископ Сергий, 2, 468). 44)
— 51 —
— 52 —
ДЕО ДРУГИ УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „οὐ γὰρ ἡμέτερα τὰ λεγόμενα, ἀλλ’ ἅπερ ἂν ἡ τοῦ Πνεύματος ἐμπνεύσῃ χάρις…. ἡμεῖς οὐ τὰ ἡμέτερα λέγομεν, ἀλλὰ τὰ τοῦ Θεοῦ“. („стога оно што говоримо није наше, већ као што надахњује благодат Св. Духа…. ми не говоримо оно што је наше, него оно што је Божије“). Св. Јован Златоусти
— 53 —
— 54 —
ГЛАВА 1.
ЗЛАТОУСТ КАО ПРОПОВЕДНИК „Чшѹ всезлатѹю зливющѹю рки оученї медотчныхъ напающѹю тврь псненнѡ воспомъ“ (27. jан./9 феб., Пренос моштију Св. Јована Златоуста; Вечерње, подобан). „Lacrymas movit ut voluit, vitia emendavit, Christianam fidem auxit, Judaeos et haereticos profiligavit“. („Изазвао је суза колико је пожелео, избегао грехе и грешке, увећао Хришћанску веру, Јевреје и јеретике уништио“). Монфокон „Sermo Presbyteri, Scripturarum lectione conditus sit“. („Говор Презвитера, заснован на читању Писма“). Блажени Јероним
Најпре ћемо говорити о Златоустовом проповедничком раду, јер је он сам, сматрајући „ὅτι δεῖ τὸ κήρυγμα πάντων προτιμᾷν“ 1), на том пољу највише радио и стекао највећу заслугу, што му је, уосталом, и донело с правом назив Златоустог. По његовом учењу, садржину проповеди треба да чине реч о души и о оним добрима која се ње тичу, о венцима који се у изобиљу налазе на Небесима, о животу светих људи, о човеко љубљу Божјем и Његовом промислу о свему, о осталом што се нас тиче, као и о томе зашто смо створени и каква нас судбина после смрти очекује.2) Златоустове беседе сведоче о дубоком познавању и разумевању људске природе. Нема покрета – не само духовног, већ ни телесног, макар 1) 2)
„Да проповед треба волети више од свега“ (PG 58, 483). PG 54, 605. — 55 —
и најнезнатнијег, најнеприметнијег и најскривенијег – којег он не би опазио, разумео и по заслузи оценио. Колико су се Ориген, Свети Григорије Богослов или Свети Василије Велики уздигли на Хималаје догматског учења, толико је Златоуст непрестано боравио на Хималајима моралног хришћанског учења, проничући у дубине људског срца. Његове беседе одишу очинском љубављу не само према његовој пастви, већ према целом хришћанском роду. Како пише Филарет Черниговски: „Тајна Златоустове беседе је љубав. Он је првенствено проповедник љубави. Љубављу су били прожети сви његови поступци, љубављу је одисала и свака реч његова. У љубави је била и сила речи његове.“3) Његова љубав према ближњима достиже врхунац у жељи за њиховим вечним спасењем. Златоустове проповеди из времена његовог служења у Антиохији много су – и по садржини и по форми – боље и савршеније од оних писаних и говорених у Цариграду: пошто је тада стајао на челу цариградске Цркве, друге су му и веће бриге одузимале много времена и труда, тако да није успевао да своје проповеди исправља и дотерује.4) Без обзира на то, све се његове проповеди одликују лакоћом разумевања, у чему му нема премца у фаланги највећих хришћанских проповедника. Златоуст у својим проповедима не износи метафизичке теорије нити богословске апстракције, већ из савременог реалног живота изобилно црпи материјал који пружа својим слушаоцима. Због дубоког познавања људске душе којим су прожете све његове проповеди, оне су увек савре мене и служе као узор проповедништва за све народе, све прилике и сва времена. Зато је појмљиво да су не само Грци, већ и Латини и сав хри шћански свет, признали Златоусту првенство на пољу хришћанске проповеди.5) Једино што би се донекле могло замерити и што је Монфокон замерио славном проповеднику, то су тропи и поређења којима његов говор обилује толико да изазива „морску болест“ (ad nauseam usque).6) Али и та замерка се односи више на време и његове стилске захтеве, него на самог Златоуста. Неки од савремених слушалаца пребацивали су му да у својим беседама често прави дуге уводе (προοιμίων). Одговара јући на то „да је само Бог независан и да само Њему не треба саветник“ 3)
Архиеп. Филарет, II, 232. PG 53, 5-6; Пюш, XIII. 5) Baur, I, 212. Чудно је да Данте у својој Божанственој комедији, набрајајући велике Оце и Учитеље Цркве, не спомиње Златоуста, како је приметио и проф. Пономарјoв (А. Пономарев, „Святитель Иоанн Златоуст в церковно-народном учительстве на Руси“ // Церковный вестник, 47 (1907), 1499; уп. Doublet, Les richesses oratores de saint Jean Chrysostome réunies et disposées pour la prédication, Paris 1902. 6) Montfaucon, I, III (Praefatio). 4)
— 56 —
(у беседи De ferendis reprehens. et de mutat. nominum – О подношењу оптужби и промени имена), Златоуст каже да дужина увода његових беседа бива због тога што он говори мноштву људи и жена који су заузети свакидашњим пословима и разним земаљским бригама, који долазе у храм само једном у недељи, па да би им било јасније оно што говори, он мора у уводу опширније тумачити, док ономе који често чита Св. Писмо није потребан дуг увод, јер он зна и разуме смисао онога о чему се говори. Осим тога, пошто у само једној беседи није увек могуће довршити доказ неке тврдње или неке истине, он мора често продужити расправљање у другој и трећој беседи, због чега је потребно понављање прошлог, да не би нова беседа остала неразумљи ва.7) На замерања да у једној беседи говори о више сасвим различитих ствари, Златоуст одговара да као што лекар за разне болести даје разне лекове, тако и проповедник за разне духовне болести и недостатке мора пружати разне поуке и савете.8) Барденхевер пише: „Древна источна Црква има само једног јединог Златоуста, а од проповедника древне западне Цркве обично сравњују с њиме само Августина.“9) И мада нема међу њима никаквог принципијелног противречја или барем супротности, ипак се, услед личних разлика, различито развијало и њихово проповедништво. Већ с обзиром на сам обим проповеди, Августин је кратак у својим беседама те се његов „breviloquium – сажето излагање“ знатно разликује од Златоустове „μακρολογία“ (опширно говорење, држање дугих говора). Док је Златоуст често говорио по два сата10), дотле се Августин обично задовољавао са четврт сата. Августин се у својим проповедима обраћао разуму својих слушалаца, а Златоуст више њиховој вољи. Авгу стин се строго придржавао одређене теме и увек је имао пред очима циљ који је строго логички развијао, често толико апстрактно да су га његови слушаоци с муком могли пратити корак по корак. Златоуст је, напротив, под тренутним утицајем душевног расположења обичавао да напушта главни предмет своје проповеди и да бере цвеће које расте покрај пута, због чега је своје слушаоце мање умарао, а више им држао пажњу, те су понекад његове проповеди састављене из више самосталних делова. Тако се при спомињању Св. апостола Павла често удаљавао од главне 7)
PG 51, 131-136. PG 59, 37 и даље. 9) Bardenhewer, Geschichte, 353-354. 10) Гетеово поређење о Хумболту могло би се с пуним правом применити на Златоуста: „Er gleicht einem Brunnen mit vielen Röhren, wo man überall nur Gefässe unterzuhalten braucht und wo es immer erquicklich und unerschömt“ (Личи на чесму са више цеви, где једино треба држати судове испод њих, а вода увек свежа извире и неисцрпно дотиче) (Eckermann, 147). 8)
— 57 —
теме своје беседе и завршавао прослављањем Апостола. У беседи In illud Isaiae, Ego Dominus Deus feci lumen – О оној Исаијиној, Ја Господ Бог створих светлост, он говори: „Та знате да ме је често негде на путу, док сам ишао, сусревши ме у средини речи, задржавао и тако везао (Павле) да сам се морао њему покорити и о њему завршити беседу!“11) И при излагању појединих истина и мисли Златоустов је начин много мање напоран. Док се Августин не задржава на сликама и поређењима, дотле Златоуст мисли да је лакше поучити тако него апстрактним изла гањима. Нарочито је умео да пажњу својих слушалаца утврди у уводу својих проповеди. Чак је и нарушавање проповеди од стране слушалаца умео искористити у своју корист. Тако је у 4. Беседи на Књигу Постања казао: „Пазите и одбаците равнодушност! Због чега ја то говорим? О Светом Писму вам говоримо, а ви окрећете очи од нас и гледате на свети лнике (λαμπάδας = светиљке) и на онога који их пали. Велика је равноду шност гледати на онога који пали светилнике и напуштати нас. И ја палим светило Св. Писма, и на нашем језику гори светлост учења.“12) Упоредићемо Златоуста са друга два велика проповедника Христове Цркве – са Св. Григоријем Богословом и Св. Василијем Великим, али ћемо најпре обратити пажњу на једну начелну ствар која ће нам јасно осветлити разлику међу њима. Ко је помно читао Св. Писмо могао је опазити да се у њему даје предност људском срцу над разумом, те да по њему и људске мисли имају свој извор не у уму, већ у срцу. У 1. књизи Постања говори се „да су све мисли срца њихова свагда само зле“ (10, 24). У Трећој књизи о царевима читамо: „И сви цареви земаљски тражаху да виде лице Соломоново, да чују мудрост његову коју му Господ даде у срце“ (10, 24). Kад су књижевници и фарисеји помишљали у себи да само Бог може опраштати грехе, Исус Христос им је, знајући њихове помисли, рекао: „Шта помишљате у срцима својим?“ (Лк 5,22). У другој прилици Спаситељ пита ученике: „Зашто такве помисли улазе у срца ваша?“ (Лк 24, 38). Има у Св. Писму много таквих места која указују да је главна моћ наше душе не ум, већ срце (καρδία), као и да је оно извор наших мисли. И дар говора има свој извор у срцу. Корећи фарисеје, Господ је рекао: „Јер од сувишка срца уста говоре“ (Мт 12, 34). Врло су занимљиви у том погледу Гетеови стихови: „Ist nicht der Кern der Natur Menschen im Herzen?“ 11) 12)
PG 56, 146. PG 54, 597. — 58 —
(„Није ли срж људске природе у срцима њиховим?“). Св. Григорије Богослов, који је највише на свету ценио проповедни штво и који га је сматрао својим вођом на путу ка небу,13) био је велики проповедник14), али његове беседе пуне су реторства и учености, а језик је у њима прилично нејасан, због чега су учени богослови већ од 5. века почели писати коментаре на њих.15) Св. Григорија Назијанског многи богослови карактеришу као човека ума – Γρηγόριος ὁ νοῦς 16) – како о том пише Василије Кесаријски17). Да је та карактеристика потпуно правилна, то сведочи сам Св. Григорије, кад у свом 42. слову каже да „ништа Богу није тако мило као чисто учење и душа испуњена догматима истине“.18) Св. Василије Велики – иако признаје да „Писмо сматра срце (καρδίαν) руководиоцем (ἡγεμονικοῦ = управитеља) душе“19) – такође даје преи мућство уму: „Пре свега је чистота ума требало да буде објављена блаженом (мисли на прво блаженство – Мт 5, 3), јер је намера срца корен телесних радњи.“20) Стога у његовим проповедима као и код Св. Григорија Богослова превладава ум над срцем, догматски елеменат над моралним. Међутим, Златоуст је, сматрајући људско срце за извор мисли21), без обзира на своје дубоко знање и философски ум, потчинио свој ум срцу, које је било оплемењено узвишеним и вечним законима Христовог морала: то своје разумно срце ставио је Златоуст кроз проповед речи Божје у службу својој пастви ради њене поуке, њеног исправљања, препорађања, приближавања Христовој истини и достизања вечног спасења. Стога су нам Златоустове беседе ближе, доступније и присније од беседа Св. Гри горија, Св. Василија, блаженог Августина или ма којег другог беседника; 13) У VI слову (de Pace) Св. Григорије пише о себи: „Овај (дар говорништва) приносим Богу, овај који ми је једини преостао, којим сам једино богат“ (PG 35, 728), „и не жалим напора на копну и на мору који су ми га (дар) доставили“ (PG 35, 636). 14) Барденхевер каже: „Еr ist unstreitig eier der ersten Redner des christlichen Altertums, wenngleich er dem Geschmacke des Jahrhunderts, der Künstelei und Schönrednerei, auch seinen Tribut zollt“ (Он је непорециво један од водећих говорника хришћанске старине, ма како да је платио цену укусу столећа, извештачености и красноречивости). (Patrologie, 253; уп. Geschichte, III, 152, 172). 15) Уп. PG 36, 757-1255. 16) Василије Кесаријски у свом коментару на беседе Св. Григорија пише: „οὕτω γὰρ καλεῖν αὐτόν ἐστιν οἰκειότερον“ (прикладније је да њега тако називамо). (PG 36, 1077). 17) Krumbacher, 137, 138. 18) PG 36, 468. 19) PG 29, 244. 20) PG, 220. 21) PG 55, 47; PG 57, 359-360, 452.
— 59 —
одатле, по Монфокону, „еjus orandi ratio plus habet nativae elegantiae, quam artificiosae diligentiae“ (начин његовог говора има више урођене елеганције, него научене (уметничке) брижности),22) као и велика раширеност и популарност Златоустових беседа и њихова необична снага у прошлости, у савремености, а засигурно и у недогледној будућности. Рекли смо да су Златоустове беседе прожете дубоком љубављу према пастви. Та дубина види се у 9. Беседи Антиохијцима, где каже: „Недавно сам вам говорио и сада вам говорим: О, када бих с вама увек, што више увек с вама био, ако и не присуством тела, а оно силом љубави! Јер ја немам каквог другог живота, осим вас и бриге за ваше спасење. Јер као што се земљоделац не брине ни о чему другом осим о семењу и жетви, а крманош о таласима и пристаништу, тако се и проповедник брине за слушаоце и њихов напредак, као и ја сада. Зато и све вас носим у срцу своме не само овде, већ и код куће. Па иако је народ многобројан, а обим срца мога мален, али је широка љубав, па ,вама није тесно у нама‘ (2 Кор 6, 12), а оно даље нећу да кажем, јер нама није тесно у вама…“23) У 3. Беседи на Дела апостолска он говори: „Ништа ми није драже од вас, па ни сама светлост. Хиљаду пута волео бих лишити се вида, кад бих тиме могао обратити душе ваше, тако ми је ваше спасење милије од светлости.“24) У беседи О будућем суду Златоуст вели: „Та ја сам отац, и то отац који нежно љуби. О када бисте ви могли видети огањ моје душе, дознали бисте да ја сагоревам више неголи иједна жена која је допала прераног удовства. Не оплакује тако жена свога мужа, нити отац сина, као ја то мноштво око нас, кад не видим код вас никаквог напретка.“25) Додуше и народ је волео слушати његове проповеди и посећивао их је у великом броју, што је подстицало и Златоуста да на томе што више ради. Тако он у 31. Беседи на Књигу Постања каже: „Дубоко сам вам захвалан што сте јуче са задовољством слушали моје речи о молитви, и што сте с таквом ревношћу опет дошли да слушате; јер то и нас бодри и подстиче да вам још обилније пружимо ту духовну храну. Као што и пољоделац, кад види да у пољу посејано семе расте и да усеви цветају, не пропушта ништа што од њега зависи и сваки се дан брине и ноћу и дању да не би штогод омело његов труд, тако исто и ја, видећи како цвета та ваша духовна њива и то духовно семе посејано у дубини ваше душе, радујем се, веселим се и спремам се на борбу, знајући злобу непријатеља који завиди вашем спасењу.“26) 22)
Montfaucon, I, III. PG 49, 103. 24) PG 60, 42. 25) PG 63, 753. 26) PG 53, 283. 23)
— 60 —
Али Златоустово срце није се могло увек радовати. Велики – не само морални – бич његовог времена било је тадашње позориште27) и циркус, који су својом раскоши и моралном распуштеношћу били велика саблазан за људе слабе воље, каквих је скоро увек већина. Баур тврди да данас нисмо у стању замислити велику улогу какву су у животу великих античких градова имали позориште и циркус.28) Осим великих материја лних трошкова, они су у друштву изазивали и велику моралну поквареност. Пошто је народ врвио у позориште и у циркус и заборављао Цркву и молитву, то је веома огорчавало Златоуста и задавало му много бриге у његовом пастирском раду у Антиохији и архипастирском у Цариграду.29) У 4. Беседи о Ани он је рекао: „Не знам којим речима данас да говорим? Видим да се богослужења мање посећују, да се пророци презиру, апостоли не поштују, Оци запостављају и да омаловажавање кроз слуге прелази на Господа. Зато бих хтео да корим, али оне који би требало да чују укоравање не видим да су присутни, већ вас, којима не треба ове опомене нити исправљања. Али ипак, не можемо ћутати… Једном се у недељи овде сакупљамо, па ни тај дан многи не могу провести без својих земаљ ских брига. Ако им ко пребаци, одмах се бране својим сиромаштвом, оскудицом у храни, недостатком времена: да се морају бринути за издржа вање и друге потребе… док је читав град у циркусу, куће и тргови празни су због тог преступног позорја. Овде у цркви не можемо видети попуњена најважнија места, а тамо је заузет не само хиподром, већ и горњи спратови и куће и кровови и стене и хиљаду других места, те нити сиротиња, нити заузетост послом, нити телесна болест, нити слабост ногу, нити шта слично могу да зауставе ту несавладиву манију.“30) Позориште је Златоусту задавало више бриге од циркуса, јер су нарочито комедија и мим (mimus) уносили велику аморалност и распу штеност у друштво, тако да их је он с правом називао „вавилонском огњеном пећи“ (τὴν Βαβυλωνίαν κάμινον).31) Нарочито оштро Златоуст жигоше глумице, њихово изазивајуће држање и њихове нескромне покрете 27) Још је Тертулијан називао позориште „consistorium impuditiae“ (пребивалиште бесрамности)
(PL 1, 649). 28) Baur, I, 193; уп. А. Раин, „Св. Иоанн Златоуст и театральныя зрелища его времени“ // Христианское чтение, ч. I (1896), 172-173. 29) Још је Св. Григорије Богослов у својој 36. Беседи (De seipso) укоравао Цариграђане: „Ви грађани великог града, први после грађана првог града, не уступајући ни у томе, покажите ми се први не у пороцима, већ у врлинама; не у распуштености, већ у испуњавању закона! Срамота је имати превласт над градовима, а уступати насладама, или у неким стварима бити умерен, а у коњским тркама и у позориштима и у утркивањима и у лову на псе тако бити упорни, да у томе гледате смисао живота, и да први град међу градовима постане град играча“ (PG 36, 280). 30) PG 54, 660-661. 31) PG 49, 315. — 61 —
тела приликом игре, те често саветује своје слушаоце да се не излажу опасностима које им одатле прете: „Они који излазе из позоришта гро зничаво горе од пожуде.“32) У 7. Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Али ипак лакше је безбедно препливати Егејско и Тиренско море, него ли гледати ово позориште“33), а у беседи In inscriptionem altaris – Против жалбе на жртвеник: „Сваки дан зове нас позориште и нико се не лени и нико не доцни и нико се не тужи на бригу због послова, већ сви јуре тако као да су добро опасани и као да су слободни од сваке бриге. Старац се не стиди седе косе, младић се не боји ватре природе и пожуде, а богаташ не сматра да тиме понижава своје достојанство. А кад се треба јавити у цркву као да се спушта са високог престола достојанства, тако је млитав и спор и после тога тако надувен као да је Богу учинио неку милост.“34) Златоустове опомене, убедљиве речи и молбе нису имале великог успеха у борби против позоришта и његових тешких последица по морални живот његове пастве, на што се он често тужи у својим проповедима. Против Златоустовог утицаја на његову паству уротио се и ђаво те је измислио још једно средство: наиме, он је често слао међу Златоустове слушаоце џепароше који су им крали новац изрезујући њихове џепове са новчаницима, да би се и на тај начин верни одвратили од посећивања храма и слушања проповеди.35) Када је Златоуст као цариградски архиепископ провео у Цариграду више од године дана и видео да Цариграђани чак и на Велики Петак заборављају храм Божји и јуре у циркус да гледају коњске трке, а затим у позориште, то га је тако огорчило и узбудило да је на Ускрс у храму Св. Апостолâ одржао оштру, али и класичну беседу, у којој је изобличава јући те страсти, предочавао својој пастви сву опасност која од њих прети моралном животу не само појединаца, већ и читавих породица, и уједно претио лишавањем Светих Тајни онима који продуже и даље такав неморалан живот. Златоуст је говорио: „Је ли могуће то издржати, је ли могуће то поднети? Хоћу да ви сами себи судите. Тако је и Бог урадио са Јеврејима, јер им је, позивајући их на суд против себе, рекао: „Народе мој, шта сам ти учинио и чиме те огорчих? Одговори ми!“ (Мих 6, 3), и затим: „Какву неправду нађоше оци ваши у мени“ (Јер 2, 5)? Овоме ћу и ја подражавати и рећи ћу вам опет: је ли могуће то издржати, је ли могуће то поднети? После двоструко дужих беседа и таквог поучавања, 32)
PG 59, 333.
33) „Καίτοιγε εὐκολώτερον ἄν τις τὸ Αἰγαῖον καὶ Τυῤῥηνικὸν παραδράμοι πέλαγος μετὰ ἀσφαλείας,
ἢ τὴν θεωρίαν ταύτην.“ (PG 57, 80). 34) PG 51, 68. 35) PG 48, 735.
— 62 —
неки, оставивши нас, побегоше да гледају утркивање коња и починише такве баханалије да су читав град испунили виком и неуредном дреком и неумереним смехом, који више жалост изазива. А ја седећи код куће и слушајући страшну вику, горе сам страдао него они који се са таласима боре… Шта да кажемо или како да се бранимо, ако какав туђин откуд стане, замери и каже: Зар је такав град апостола, зар је такав град, који је примио славног пророка (Самуила)36), зар то ради христољубиви народ?… Нисте показали поштовања чак ни према дану у који су се испунили символи спасења нашег рода, већ на Велики Петак, кад је твој Господ био на крсту распет за читав свет и такву жртву поднео, када се рај отворио и кад је разбојник у стару отаџбину враћен био, кад је проклетство скинуто и грех поништен, и кад се непрекидни рат завршио, и наступило измирење Бога са људима, и кад се све изменило – на тај дан, кад је требало постити, прослављати и молитве благодарности слати Ономе Који је целоме свету толика добра учинио – тада ти, оставивши цркву и духовну жртву, и заједницу братску, светост поста, заробљен ђаволом, дајеш се одвући на оне призоре? Је ли могуће то издржати, је ли могуће то поднети? Та ја нећу престати да то непрестано понављам и тиме мој бол ублажавам, не гушећи га ћутањем, већ износећи међу вас и стављајући га пред ваше очи. Како ћемо после тога моћи умилостивити Бога, како ћемо Његов гнев утишати? Када је пре три дана провала облака и страшна киша вукући за собом све порушила и такорећи од уста откинула земљорадницима хлеб поваливши родно класје, и кад је услед мноштва влаге све остало сагњило, ви сте чинили крсне ходове и прозбене молитве и сав је наш град попут потока трчао к местима апостолâ, и молисмо као заштитнике нераздвојне апостоле светог Петра и блаженог Андрију, Павла и Тимотеја. После тога, када се гнев утишао и када смо преко мора прешли, савладавши таласе пожурисмо првацима: Петру, темељу вере, Павлу, сасуду избраном37), празнујући с целим народом духовну славу, проповедајући њихове борбе, трофеје и победе над демонима. А ти – нити страхом оног што је било преплашен, нити великодушношћу апостолске помоћи поучен, само један дан после тога у масама скачеш и лармаш, посматрајући своју душу заробљену и насилно ухваћену страстима? Ако ли си већ хтео гледати трку неразумних животи ња, зашто ниси обуздао у себи неразумне страсти, срџбу и пожуду, зашто им ниси набацио благи и лаки јарам побожности и наметнуо правилни суд, и зашто их ниси повео циљу натприродног позива, не трчећи од 36)
Baur, II, 68. То је сигурно била друга црква у Цариграду – с друге стране морске обале, куда је ишао крсни ход (уп. PG 56, 265, прим. d). 37)
— 63 —
преступа ка преступу, већ од земље ка небу? Ова врста коњске трке, осим радости има и велику корист… Зар не знаш да као што ми, дајући у руке нашим слугама сребро (новац), тражимо од њих рачун до последњег новчића, тако ће и Бог од нас тражити рачун о данима нашега живота, како смо сваки поједини дан провели? Шта ћемо дакле рећи? Како ћемо се оправдати кад будемо онога дана упитани за рачун? Ради тебе сунце се родило, и месец је ноћ осветлио, и шарено јато звезда заблистало: ради тебе семење је изникло и биље израсло, и ток природе сачувао свој обични ред, и дан свануо, а ноћ прошла: и све то ради тебе постаде, а ти, док су те ствари створене теби да служе, испуњаваш жељу ђавола? И ти, примивши од Бога у зајам толику кућу – овај свет, говорим – ниси вратио уздарје. Зар није било довољно пређашњег дана38), већ и други, кад је требало мало престати са бившим злом, да опет идеш у позориште, јурећи из дима у ватру, спуштајући се из једне пропасти у другу, гору? Старци срамотише седу косу, младићи упропашћаваху своју младост, и очеви синове, уводећи их испочетка због узраста неискусне у злу, одвођаху у пропаст зла, тако да не би сагрешио онај ко такве не би назвао очевима већ убицама синова, који својом поквареношћу губе душу своје деце. Па каква поквареност, велиш? Баш то ме жалости да, мада си болестан, не знаш да болујеш, да бар лекара потражиш. Ти си постао пун прељубе и питаш – каква поквареност? Зар ниси чуо да Христос каже: , Свако који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом‘ (Мт 5, 28)? Шта, дакле, ако кажеш да ниси погледао са жељом? Како ћеш ме моћи уверити? Јер ко се не може уздржати од гледања позоришта, већ га са таквом страшћу гледа, како ће после гледања остати чист? Да није твоје тело од камена, да није од гвожђа? Та на теби је месо, људско месо, које се лакше од сламе запаљује пожудом. Та шта спомињем позориште? На улици, ако често срећемо жену, долазимо у узбуђење, а ти, седећи горе (у позоришту), где има толико повода за непристојност, видиш жену блудницу како гологлава улази са великом бесрамношћу, обучена у златом извезено одело, како страсно и нежно пева блудне песме, како сагиње удове и игра, како изговара бесрамне речи, како чини тако непристојне ствари… и ти се усуђујеш рећи да не осећаш ништа људско?… Јер и ако ниси био у загрљају са блудницом, био си у пожуди са њоме, и у мислима учинио си грех. И не само онда, већ кад се позориште завршило и она отишла, слика њена остала је у твојој души, речи, њено држање, поглед, ход, покрети, глас, непристојни удови, и ти, задобивши безброј рана, враћаш се кући. Не долазе ли отуд упропаштавања домова? 38)
Први дан ишли су у циркус, а после у позориште. — 64 —
Није ли отуд губитак уздржљивости? Зар нису одатле разводи бракова? Зар нису одатле свађе и размирице? Није ли отуд мрзовоља која нема узрока? Јер, пошто си се испуњен оном (блудницом) вратио као заробље ник, жена ти твоја изгледа мрскија, и деца досаднија, и слуге непожељне и кућа непотребна, а обичне бриге око вођења господарства изгледају ти тешке, и свако ко приступи – досадан и мрзак. Узрок је тај што се ниси (из позоришта) вратио кући сам већ имајући са собом блудницу која долази не јавно и отворено – што би било лакше, јер би је жена брзо протерала – већ у мисли и савести лежи и изнутра зажиже вавилонску пећ, много страшнију… Због тога унапред говорим и јасним гласом довикујем да ако когод после ове опомене и поуке буде јурио за грешним ужасима позоришта, нећу га примити у овај храм, нећу му дати свете Тајне, нећу му допустити да се дотакне свете трпезе, већ као што пастири метиљаве овце издвајају од здравих да болешћу не заразе остале, тако ћу и ја радити. Већ је читава година дана како сам дошао у ваш град и не пропуштах да вам често и непрестано упућујем такве опомене. Ако дакле неки остадоше у својој моралној трулежи, онда да коначно пресечемо… Немој дакле презирати наше мишљење, јер иако смо скромни и у великој ,худости‘, али ипак примисмо достојанство од Божије благодати, којим то можемо учинити. Дакле, нека се избаце такви, да би они који су здрави били још здравији, а који су болесни, да се узмогну од тешке болести опет опоравити. Ако ли сте се ужаснули чувши овакав суд (јер видим да сви уздишу и да су се смирили), нека се промене, и суд је решен; јер као што смо добили власт да вежемо, тако смо добили и да дрешимо, и опет суд да искажемо. Та не желимо нашу браћу силом истиснути, већ Цркву од срамоте одбранити, јер ће нас сада Јелини исмејавати и Јудеји се подругивати, кад ми сами допуштамо да тако грешимо. Дакле, да нико од оних који остају у том истом блуду не улази у цркву, већ га и ви кажњавајте, и нека се сматра као заједнички непријатељ. Овако поступајте: не разговарајте с таквима, не примајте у кући, не делите с њима заједничке трпезе, не излазите с њима нити улазите, не општите ни на тргу, тако ћемо их лако опет задобити… О, да би се молитвама Светих39) они који су покварени што пре повратили, а они који су остали чисти, уздигли се до вишег угледа и благочешћа, те да се и ви спасете, и ми да се радујемо, а Бог да се прославља сада и увек у бесконачне векове. Амин.“40)
39)
Уп. PG 55, 229; PG 48, 937; PG 50, 520; PG 54, 408; PG 57, 60. 56, 263-269.
40) PG
— 65 —
Ову смо беседу с незнатним изостављањима скоро у целини навели због више разлога. Пре свега, она сведочи да је призивање светих у молитвама постојало у 4. веку као опште позната и призната догма Христове Цркве. Затим, она пружа красноречив доказ Златоустовог дубоког психолошког познавања људске природе и најинтимнијих односа породичног живота, а уједно показује и будну и непрестану његову бригу за морални живот и напредак његове пастве, коју је он не само поукама и опоменама, већ и строгим религиозно-моралним мерама умео довести у ред. И још нешто: изгледа да су Златоустове проповеди утицале не само на паству, већ и на државно законодавство. Како Баур примећује – не без основаног разлога – два месеца после ове проповеди (Strafpredigt) император Аркадије издао је закон по коме су у недељу свуда у градовима империје биле забрањене позоришне представе, коњске трке и друге сличне забаве (399. година).41) У Антиохији се, као и у другим великим градовима империје, са особитом свечаношћу прослављала Нова година, која је и онда почињала 1. јануара. Тог дана Сенат је држао свечану седницу, а више државно чиновништво поново је полагало заклетву верности императору. Градски беседници на јавним местима држали би пред народом своје најлепше говоре, народ се одевао у бело свечано одело и сви су се међусобно даривали разним даровима. Куће и тргови украшавани су венцима и ћилимима, а увече је читав град био осветљаван. Разуме се да Златоуст не би имао ништа против таквих свечаности да они нису увек биле праћене неумереним гозбама, страшним пијанчењем, разним раскала шним играма и грубим развратом. Баур каже: „То су били дани за време којих је Бахус био градоначелник, а Венера његова верна сапутница.“42) Зато није чудно што је Златоуст такво празновање назвао „да је сатанински празник“ (ἑορτὴν οὖσαν σατανικὴν)43) и што га је оштро жигосао и од њега одвраћао своју паству. Али без обзира на Златоустове златне и свете речи, готово иста слика понављала се из године у годину, што га је страшно болело; па ипак, он није губио наду, нити се дао поколебати у својој истрајности у проповедању речи Божје. Тако у 4. Беседи на Прву посланицу Коринћанима он говори: „Ако ли данас ниси убедио, сутра ћеш убедити, па ако никад не убедиш, ти ћеш имати савршену награду: ако све не убедиш, моћи ћеш бар мали број од многих: јер ако и апостоли не убедише све људе, ипак они свима проповедаху и имају 41)
Baur, II, 79. „Das waren die Tage, in denen Bachus Stadtpräfekt war und Venus seine treue Gefährtin.“ (То је време када је Бахус био градски управитељ, а Венера његова верна пратиља) (Baur, I, 208). 43) PG 48, 963. 42)
— 66 —
награду за све. Бог обичава да венце дели не по успеху онога што је право учињено, већ по намери оних који чине право. Ако си два обола уделио – Он прима: и што је учинио оној удовици, то чини и онима који поучавају. Немој, дакле, ако не можеш спасти васељену, мањину прези рати, немој се због жеље за великим одвраћати од малог. Ако не узмогнеш стотину, побрини се за десеторицу; ако не можеш десеторицу, не презири ни петорицу; ако и петорицу не можеш, немој превидети ниједнога; ако ниједнога не узмогнеш, немој губити храброст, нити одустати (од проповеди). Зар не видиш да и трговци у својим уговорима врше трговачка предузећа не само златом, већ и сребром?“44) У Беседи о Лазару четве родневном он каже: „Нека би више успеха било од наших речи! Али ако и после опомене остану у истим гресима, ипак ми нећемо одустати од наше поуке њима, јер и потоци жуборе, мада нико из њих не црпи, и врела извиру, мада нико из њих не захвата воде, и реке теку, мада нико из њих не пије. Тако треба да и онај који говори све испуни што од њега зависи, иако га нико не слуша. Јер и нама, којима је поверено служење речи, закон човекољубивог Бога налаже да никад не одступимо од своје дужности, нити да ћутимо, слушао нас когод или се не освртао… Тако сам ја у души својој решио, докле дишем и докле Богу угодно буде да нас остави у животу, да ову службу испуњавам и вршим налог, обраћао ко пажњу или не.45) Али неки нам се смеју, праве шалу и говоре: престани саветовати и наговарати, не желе те слушати и немај с њима ништа заједничког… Шта говориш, човече? Та зар смо ми узели на себе да у један дан све ухватимо у мрежу? Јер ако само десет њих, ако само пет, па и један послуша, зар није доста за нашу утеху? Ја ћу и други необични случај допустити. Ако нико не послуша наше речи – а немогуће је да реч посејана међу толике слушаоце остане бесплодном, па нека она само и лежи – ни тада није наша реч бесплодна: јер ако неко и уђе у крчму, али не улази са истом бестидношћу (као пре), те се за столом често сећа наших речи, наших пребацивања и прекора и сетивши се стиди се и предомишљајући се црвени и не ради са пређашњом дрскошћу оно што је навикао… И рибар често читав дан извлачи празну мрежу, а често увече, намеравајући да се врати, ухвати рибу која га је читав дан избегавала, и одлази кући… И кад би земљорадник због једне, две 44)
PG 61, 30. Често напомињући у својим беседама потребу читања и изучавања Св. Писма, Златоуст у 21. Беседи на посланицу Ефесцима каже: „Οἴ μοι! ὅτι συνεχῶς ταῦτα λέγων, ληρεῖν νομίζομαι· Πλὴν ἀλλ’ ὅμως οὐ παύσομαι τὸ ἐμαυτοῦ ποιῶν.“ (Тешко мени! Јер док непрекидно ово говорим, признајем себи да брбљам превише; али пак нећу престати да чиним оно што стоји до мене). (PG 62, 151). 45)
— 67 —
или чешћих ненормалности времена одустао од обрађивања земље, брзо би сви поумирали од глади. И кад би крмар због тога што је једном и двапут и често бивала бура, избегавао море, тад би за нас океан био затворен, а живот би због тога постао без користи. Нисмо одговорни за непослушност слушалаца, већ за саветовање.“46) Говорећи о потреби подробног и тачног тумачења јеванђелског текста у проповеди и о њеној опширности, Златоуст у истој беседи каже: „Хоћу да вас учиним оштро виднима, не да вас површно забављам, већ да вас спустим у дубину божанских Књига, у дубину где нема буре, у дубину безопаснију од морске тишине… И тако, оно што говорим није плод многоречивости, већ бриге и нежне љубави и учитељеве чежње да речи његове не пропадну. , Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење‘ (Флп 3, 1) – желим да поучавам, а не просто да показујем себе.“47) Златоуст је у својим беседама често војевао и против богаташа, који су злоупотребљавали своје богатство и расипали га, док сиротињи нису хтели да помогну и да јој олакшају тежак живот и страдања. Овде ћемо навести једну од таквих беседа. У 7. Беседи на Посланицу Колошанима он говори: „Знам да ме многи због тога исмејавају, али не марим, само да буде од тога какве користи. Заиста, богатство чини људе безумнима и беснима. Кад би богаташи имали власт, они би усхтели да и земља буде златна, и зидови златни, можда да и небо и ваздух буду од злата. Каква је то помама (μανία), какав је то преступ, каква је то грозница? Други који је по образу Божјем створен, погибе од циче зиме, а ти такве ствари радиш? О, каква сујета! Шта би више безуман учинио? Мокраћу цениш толико да је пушташ у сребрни суд? Знам да се запањујете слушајући то, али треба да се запање они који то раде, и људи који служе таквим будалаштинама, јер то је распуштеност, и жестокост, и нечовечност, и дивљаштво, и обест. Каква би Сцила (неман), каква грдоба, какав дракон или боље рећи какав демон, какав ђаво би то учинио? Шта користи Христос и шта вера, кад се подражава неком из незнабожаца или боље рећи не незнабожаца, већ демона? Ако не ваља златом и бисером украшавати главу, то какав 46)
PG 48, 963-966. Колико је Златоуст у том своме захтеву далеко ишао, сведоче следеће његове речи у 80. (al. 79.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Та Христос је унапред знао да се издајица (Јуда) неће исправити, па ипак није престајао да чини оно што је од њега зависило, и опомињући и претећи…“ (PG 58, 727). Та Златоустова истрајност у проповедању речи Божје сведочи о његовој дубокој вери да људска душа није сасвим искварена. У 6. Беседи о Лазару Златоуст каже: „Као што сам говорио, нити је неко тако добар, а да нема мало љаге на себи, нити је неко тако зао, а да нема макар мало добра у себи (οὔτε ἀγαθός τις οὕτως ἐστὶν, ὡς μὴ ἔχειν μικρὰν κηλῖδα, οὔτε πονηρός τις οὕτως ἐστὶν, ὡς μὴ ἔχειν κἂν μικρὸν ἀγαθόν)“ (PG 48, 1042). 47) „διδάξαι βούλομαι, οὐχ ἁπλῶς ἐπιδείξασθαι“. (PG 48, 1040-1042). — 68 —
опроштај заслужује онај који се сребром служи за тако нечисту употребу? Зар није довољно да су остале ствари, као катедре и мале столице све од сребра, мада и то не би требало трпети, мада је и то безумље. Али свуда је сувишна сујета, свуда луда охолост, нигде нема корисне употребе, већ посвуда претераност без користи. Бојим се да женски род од такве помаме не стекне у будућности изглед чудовишта, јер изгледа да ће оне пожелети да имају и косу златну… Ако ли не верујете и мислите да ја шале ради говорим, испричаћу вам шта сам чуо, и шта сада заиста бива. Цар персијски има златну браду, те они који су у позлаћивању вешти, омотавају длаке његове браде златним листићима као концем, а он лежи као неко страшило. Слава Теби Христе! Коликим си нас доброчинствима обасуо, од коликог си нас безумља ослободио?! Слушајте, унапред говорим: не дајем савета, већ налажем и објављујем – ко жели, нека слуша, а ко не жели, нек се не покори – ако продужите да то чините, нећу трпети, нити ћу вам приступ дозволити, нити ћу допустити да овај праг преступите. Шта треба мени мноштво грешника, и шта ако поучавајући вас не спречавам да чините некорисне ствари? Та и Павле је забранио и злато и бисер. Незнабошци нас исмејавају, изгледа да је наше учење басна (μῦθος). И мужевима то исто објављујем: ако присуствујеш у храму, ако изучаваш духовну фи лософију, онда одбаци ону сујету. То саветујем и мужевима и женама, и ако ко друкчије поступи, нећу га више трпети. Дванаест је било ученика, и чуј шта им је Христос рекао: ,Да нећете и ви да одете?‘ (Јн 6, 67); јер ако увек ласкамо, када ћемо вас излечити, када ћемо вам корист допринети? Тешка је реч: ,Бољи је један праведник од хиљаде грешника‘ (Сирах 16, 3). Па и ти реци ми шта волиш имати: да ли безброј слугу бегунаца и крадљиваца, или једног оданог? Чујте, саветујем и заповедам да и украсе лица и такве судове поразбијате, и да помогнете сиромашнима и да не будете помамни. Чујте, опет објављујем и свечано сведочим са блаженим Павлом, да ако дођеш опет, нећу поштедети (2 Кор 13, 12).“48) Златоуст напомиње да проповедник не сме у проповеди само уко равати, већ је претходно дужан оповргнути заблуде и поучити, јер „ако кориш без оповргавања, показаћеш да си безобзиран и нећеш никога задобити, а после оповргавања прихватиће укоравање, а дотле ће бити упоран… Изобличавање само по себи је неподношљиво ако га не спојиш са поуком.“49) Шибајући пороке и оповргавајући учења противника Христове Цркве – незнабожаца и јеретика, Златоуст је био у својим проповедима умерен, 48)
PG 62, 349-351. PG 62, 675. У томе се Златоуст угледа на Св. ап. Павла, који је увек тако поступао (PG 62, 310). 49)
— 69 —
штедећи човечју личност и имајући пред очима искључиво морално добро и спасење ближњега. Обраћајући се својој пастви у 32. (al. 33.) Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Ако ме десет хиљада пута будеш грдио, ја ћу ти ипак од чистог срца и искрене помисли назвати мир и никада никаква зла не могу о теби рећи, јер имам очинска осећања. Ако кадгод пребацујем, то чиним због бриге о теби… Тиме ћу и сам показати већу љубав, ако више љубећи, будем мање љубљен.“50) Док су се државне власти строго односиле према јеретицима и незнабошцима и често их не само прогониле већ и убијале, Златоуст је отворено устајао против таквих мера.51) Он вели: „Господ говори: ,Да не би, чупајући кукољ, почупали заједно с њиме и пшеницу‘ (Мт 13, 29). То је говорио да би спречио ратове и убиства. Не треба, дакле, уништавати јеретике, ако не желиш увести у свет непомирљиви рат… Ако бисте хтели подићи оружје и поубијати јеретике, мораћете погубити и многе свете, или зар се неће многи из истога кукоља претворити у жито? Ако дакле пре уништите њих, нашкодићете будућем житу ако искорените оне који се могу променити и постати добри. Дакле, не забрањује да се јеретици обуздавају, ућуткују, да им се брани слобода говора и да се спречавају њихови зборови и савези, већ да се уништавају и убијају.“52) У свом говору о свештеномученику Фоки (Против јереси) Златоуст говори: „Данашња нас песма уводи у бој против јеретика, не да их стојеће оборимо, већ да лежеће подигнемо, јер такав је наш рат: не од живих мртве правити, већ од мртвих живе стварати, изобилујући благошћу и великом милошћу. Ја не ударам делом, већ прогоним речју, не јеретика већ јерес, не презирем човека, већ заблуду мрзим и желим је уништити, не ратујем са бићем, јер је биће дело Божје, већ хоћу да исправим мишљење које је ђаво покварио.“53) Колико је Златоуст био благ према незнабошцима и јеретицима, толико је био оштрији према Јудејима, о чему сведочи осам његових говора против њих (Против Јудеја). Оштрина с којом Златоуст бичује Јудеје долази одатле што су они у његово време имали велики утицај на тадашње хришћане и што су на све начине настојали да их одврате од Христове вере. У делу О несхватљивости Божанске природе пише о њима да „све раде и предузимају како би истргли веру из срца слушалаца.“54) У 1. Беседи против Јудеја Златоуст за њих каже да „живе за желудац, „Εἰ περισσοτέρως ὑμᾶς ἀγαπῶν, ἧσσον ἀγαπῶμαι“, 2 Кор 12, 15 (PG 57, 385, 386). Cp. Heiler, 321. 52) PG 58, 477. 53) PG 50, 700-701. 54) PG 48, 710. 50) 51)
— 70 —
грамзиви су за земаљским богатством, ништа нису бољи од свиња и јараца због распуштености и неумерене прождрљивости; они само једно разумеју: ждерати и пијанчити, бити се због играчица и тући се због управљача колима (при тркама).“55) У спису Против Јудеја и Јелина – да је Христос Бог Златоуст пита: „Зар није код њих новац у изобиљу? Зар главар њихов не сакупља безбројно благо одасвуд и од свих? Зар није тај народ дрзак, бесраман и свадљив, и непрестано изазива неред и буну?“56) У 4. беседи против њих говори да су „гори (непријатељскији) од свих вукова“ (οἱ λύκων ἁπάντων χαλεπώτεροι Ἰουδαῖοι)57), али се ипак брине и о њиховом спасењу и говори својој пастви: „Не занемарујте њихово спасење, већ ревносно радите и много се старајте да болесне приведете ка Христу, да и у овом и будућем животу многим добрим делима задобијемо што већу награду благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, кроз Којега и с Којим нека је слава Оцу са Светим и животворећим Духом, сада и увек и у векове векова.“58) Како смо видели, Златоуст је у проповедима тешио своју паству за време гушења побуне у Антиохији, за време земљотреса којих је допадао главни град Сирије59), а исто тако и пре својег изгнанства из Цариграда. Са нарочитом је љубављу тешио своје верне у њиховој великој тузи за вољеним покојницима. У 6. Беседи на 1. Посланицу Солуњанима, указујући на речи Св. ап. Павла: „Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде“ (4, 13), Златоуст говори: „Жалостити се због умрлих особина је оних који немају наде – и с правом, јер душа која ништа не зна о васкрсењу, већ сматра да је ова смрт потпуна смрт, с правом се жалости, плаче и неподношљиво тужи за умрлима, као за свагда потпуно несталима. Али ти, који очекујеш васкрсење, због чега ти плачеш? Плакање је, дакле, својство оних који немају наде. Послушајте, жене, које горко плачете и које сте склоне неподношљивој тузи – ви поступате као незнабошкиње. Ако је туга за покојницима особина незнабожаца, то реци ми – чија је особина прекомерно се жалостити и гребати лице своје од туге? Због чега плачеш, ако верујеш да ће васкрснути, да није сасвим нестао и да је то сан? Кажеш – због обичаја, због бриге, због забринутости за послове и због разних других дужности. Кад дакле изгубиш сина у незрелом узрасту, који још не може ништа радити, због чега онда плачеш? Шта 55)
PG 48, 848. PG 48, 835. 57) PG 48, 871. 58) PG 48, 904. 59) PG, 1027-1030; PG 50, 713. 56)
— 71 —
тражиш? Кажеш – показивао је велике наде и очекивала сам да ће се за мене бринути. Због тога тражим мужа, због тога сина, због тога се жалостим и плачем, а не због тога што не верујем у васкрсење, већ што сам лишена помоћи, што сам изгубила заштиту онога који је са мном под једним кровом живео, који је све са мном делио, који ме је тешио – због тога тужим. Знам да ће васкрснути, али не могу поднети привремени растанак. Скупило се и много послова, изложена сам неправди свакога ко год хоће; слуге које су се пре бојале, сада ме презиру и нападају ме; ако је коме добро чинио – тај је заборавио његово доброчинство; ако ли је когод од њега зло претрпео, сећа се неправде и срџбу своју против мене управља. То ми, ето, не дозвољава да подносим удовство ни да мирно тужим – због тога горко плачем и јадикујем. – Како ћемо дакле овакве утешити, шта ћемо им рећи? Како ћемо њихову тугу ублажити? Најпре ћемо покушати да изложимо да те речи нису речи туге, већ неразумне осетљивости; јер кад би због реченог тужила, онда би требала умрлог увек оплакивати; ако ли си напротив заборавила умрлог као да га није било, то онда не жалиш покојника, нити његову заштиту. Али не подносиш растанак нити прекидање навике? Па шта би рекле оне које су ступиле у други брак? Свакако оне не траже пређашње мужеве. Али ни не упућујемо таквима наше речи, већ онима које чувају љубав према покојницима. Зашто оплакујеш сина, зашто мужа? Онога, кажеш, зато што од њега ниси дочекала радости, а овога зато што си очекивала да ћеш још више дочекати радости. Како је то велика невера – сматрати да ће те муж или син заштитити, а не Бог. Како не мислиш на то да ћеш Га тиме огорчити? Баш због тога Он их често узима, да им се тако не прилепљујеш, да се на њих не надаш, јер је Бог суревњив (ζελωτής) и хоће да Га ми љубимо изнад свега и то зато што нас Он силно љуби. Ви знате да је то особина оних који силно љубе: они су врло суревњиви и радије би душу жртвовали, него да их претекне ко од супарника. Због тога га је Бог узео, због тих речи… Сада, пошто смо ми ниски и пошто смо дубоко пали, и мужеви више воле жене неголи Бога, а и жене претпостављају мужеве Богу, због тога нас Он против наше воље вуче у Свој загрљај. Не љуби мужа више него Бога, и никада нећеш осетити удовства – штавише, ако се оно и догоди, нећеш га ни издалека осетити. Зашто? Зато што имаш бесмртног заштитника Који више љуби. Ако Бога више љубиш, не плачи, јер онај који је више љубљен – бесмртан је, и неће ти дати да осетиш тугу за оним који је мање љубљен. Хоћу да ти на примеру то учиним јасним. Реци ми, ако имаш мужа који ти по твом мишљењу све чини, који је на добром гласу, који те посвуда прославља а не излаже презирању, кога сви високо — 72 —
цене, који је разуман, мудар, који те воли, и због кога се сматраш блаженом, и после тога родиш му дете и оно умре пре зрелог узраста – зар ћеш осетити тугу? Никако, јер ће је покрити онај који је више љубљен (тј. муж). И сада, ако више волиш Бога него мужа, сигурно га неће брзо узети, а ако га узме, нећеш осетити тугу… Шта кажеш, жено? Муж и син су те штитили, а зар те Бог неће заштитити? А ко ти је дао мужа и сина? Зар није Он Сам? А ко је тебе створио? Зар није баш Он? Онај Који те је из небића у биће привео и душу удахнуо и разум дао и удостојио те милости да Га познаш, и који није због тебе поштедео Свог јединородног Сина – зар да не поштеди тебе, већ ће тебе поштедети тај сароб твој (тј. муж)? Какве су то речи велике срџбе! Шта си тако велико имала од мужа? Не би имала шта одговорити. Јер ако ти је и штогод добро учинио, то је стога јер је осетио добро које си ти њему претходно учинила, а о Богу нико не може нешто тако рећи. Бог нама чини добра не примивши од нас добро, већ као независан Он чини роду људском добро због саме доброте Своје. Обећао ти је царство, дао ти је бесмртни живот, славу, братство, синовство, учинио те је санаследни цом Јединороднога – и ти се још мужа сећаш после толиких добара? Шта ти је такво дао муж? А он сунцу Свом заповеда да излази, дао је дажд, храни те свакогодишњом храном. Тешко нама због тако велике неблагодарности! Зато и узима твог мужа, да га не тражиш: а ти о њему већ умрлом још мислиш, и напушташ Бога, док би Га требало благодарити, док би требало у свему се на Њега ослонити… Шта је то што си од мужа доби ла? Болове рађања, напоре и злостављања, а често увреде и пребацивања и незадовољства. Зар није све то од мужева? Али, кажу, има и других добрих ствари. Које су то? Одевао те скупим хаљинама, на лице стављао златне украсе? Чинио је да те сви поштују? Али ако хоћеш, Он ће те украсити украсом много бољим неголи покојни муж, јер поштење ону која га има чини много достојнијом дивљења него златне ствари. Та има и овај Цар (небески) хаљине – не такве, већ много боље – па обуци ако хоћеш… , Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? (Мт. 6, 25)“. 60) У 9. беседи на Посланицу Колошанима, корећи родитеље због туге за умрлом децом, Златоуст пита: „Што дакле жалиш? што плачеш? што дете љубиш више него ли свог Владику? Зар кроз Њега немаш ли и ово дете? Због чега си неблагодаран љубећи дар више од Дародавца?“61) А у 79. (al. 78.) Беседи на Јованово Јеванђеље он каже: „Странци смо и дошљаци смо. Стога ничим тужним да се не жалостимо.“62) 60)
PG 62, 430-431. „τί οὖν ἀλγεῖς; τί πενθεῖς; τί τοῦ Δεσπότου σου πλέον τὸ παιδίον φιλεῖς; οὐχὶ δι’ ἐκείνου ἔχεις καὶ τοῦτο; διὰ τί ἀχάριστος εἶ, τὸ δῶρον τοῦ δωρησαμένου πλέον ἀγαπῶν; (PG 62, 359). 62) „Ξένοι ἐσμὲν καὶ παρεπίδημοι· μηδενὶ τοίνυν τῶν λυπηρῶν ἀλγῶμεν.“ (PG 59, 429). 61)
— 73 —
Златоуст се нарочито окомио у својим проповедима на незнабожачки обичај унајмљивања читавих хорова жена које су учествовале и на сахранама хришћанских покојника и громогласно нарицале за њима. У 4. Беседи на Посланицу Јеврејима он говори: „Када видим нарицања која бивају на форуму, лелеке над умрлима, кукања и друге недостојне ствари, верујте ми – ја се стидим пред Јелинима, Јудејима и јеретицима који то виде и који нас сви због тога исмевају: јер ма шта уосталом да кажем, узалуд ћу рећи мудрујући о васкрсењу. Зашто? Зато што Јелини не гледају на оно што ја говорим, већ на оно што ви радите, те ће одмах рећи: Како би могао да презире смрт неко од ових који није кадар ни да види другога мртвим? Дивне су речи Павлове и достојне небеса и Божјег човекољубља, јер шта каже? ,Да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање‘ (Јев 2, 15). Али, борећи се против тога делима, ви не допуштате да ми то верујемо: мада је Бог против тога много тврђава подигао да уништи тај неваљали обичај.“63) У 7. Похвалној беседи Св. апостолу Павлу Златоуст говори о особинама кoje треба да има проповедник речи Божје: „Онај коме је поверена ова служба не сме бити слаб и попустљив, већ храбар и силан, нити треба да се прима овог дивног посла ако није спреман да душу своју безброј пута преда на смрт и опасности, као што Сам Христос говори: ,Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде‘ (Мт 16, 24). Ко није тако расположен, тај губи и многе друге, па више користи ако мирује него ако иступа на средину (на амвон) примајући на себе терет већи од властите снаге – јер губи и себе и оне који су му поверени… Свима се заповеда да узму крст и да иду за Христом – па ако свима, то више учитељима и пастирима.“64) Златоуст нарочито нагла шава да је епископ дужан да проповеда реч Божју. Расправљајући о тој дужности свештенослужитеља, у 1. Беседи на Посланицу Титу, наводећи речи Св. ап. Павла: „Јер ако проповедам Јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље“ (1. Кор 9, 16), он говори: „Онај коме је поверена власт Цркве и који је почашћен епископским достојанством, ако не учи народ ономе што треба да ради, кривац је.“65) Осим тога, он тражи од хришћанског проповедника и научну спрему и вештину у говорништву, да би могао достојно излагати и бранити Христово учење. У 2. Беседи на Посланицу Титу каже: „Ко не зна да се бори с непријатељима и да потчини све мисли њихове послушности Христу… и ко не зна шта треба учити о православној 63)
PG 63, 42-43. PG 50, 507-508. 65) PG 62, 666-667. 64)
— 74 —
науци, нека се далеко уклони од учитељског престола (πόῤῥω ἔστω θρόνου διδασκαλικοῦ).“66) То од хришћанског проповедника и учитеља захтева и зато што – како говори у 31. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима – „ако ко (у хришћанској Цркви) блиста својим красноречјем, не само да њега славе (незнабошци и јеретици), већ и читаву Цркву (καὶ τὴν Ἐκκλησίαν ἅπασαν); јер не кажу само: Он је диван, већ и: Хришћани имају дивног учитеља.“67) Пошто су Грци још у претхришћанско доба били навикли да слушају своје знамените реторе и да се естетски наслађују њиховим говорима, то су и од хришћанских пастира, примивши хришћанство, очекивали исто, те су радо слушали дугачке и уметнички лепо састављене говоре и проповеди. Због тога су се многи хришћански пастири почели више бринути о спољашњој страни проповеди, неголи о њеној унутрашњој садржини и моралној сврси. Златоуст је против тога одлучно устао и осудио тај лажни правац хришћанске проповеди. У 30. Беседи на Дела Апостолска он вели: „Многи се много брину о томе да, ставши на средину (амвон), држе дугачак говор, па ако их мноштво награди тапшањем, чини им се као да су царство добили… Црквама је нашкодило то што ви не тражите да чујете реч која изазива покајање, већ ону која може заситити звуком и спојем речи, исто као што слушате певаче и играче на цитри – а ми поступамо равнодушно и кукавички зато што следимо ваше прохтеве уместо да их искорењујемо… Ми исто то радимо, такмичећи се у лепоти речи, саставу и хармонији да бисмо вам се допали, а не да бисмо вам користили; да бисте нам се дивили, а не да бисмо поучили; да заслужимо рукопљескања, а не да будимо покајање; да бисмо сишли (с амвона) уз тапшање и похвале, а не да исправимо обичаје.“68) Пошто по Златоустовом схватању проповед има сврху да поучава верне у вери и хришћанском моралу, да буди покајање, да исправи живот хришћана и тиме слушаоцима донесе корист, он се није устезао да по неколико пута проповеда о једном те истом предмету, о једној те истој хришћанској истини или врлини. У 5. Беседи Антиохијцима Златоуст говори: „Мада сам вам јуче и прекјуче говорио о истој ствари (о избегавању клетве), нећу ни данас, ни сутра ни прекосутра престати да саветујем то исто. Та шта говорим – сутра и прекосутра? Нећу престати док не видим да сте се исправили. Јер ако се не стиде они који преступају закон, тим пре је недостојно да се ми, који позивамо на непреступање закона, стидимо честог опомињања, пошто непрестано опомињање због једног те 66)
PG 62, 673. PG 61, 262. 68) PG 60, 225-226. 67)
— 75 —
истог не зависи од онога који говори, већ од слушалаца којима је потребна непрестана поука о простим и лако испуњивим стварима.“69) Тако и у 12. Беседи Антиохијцима: „Опет хоћу да вам говорим о клетвама, али се стидим. Та није мени тешко да вам говорим и дању и ноћу једно те исто, већ се бојим да, посматрајући за вама толико дана, признам вашу велику безбрижност што вам непрестано напомињем тако лаку ствар. Не само да се стидим, већ се и бојим за вас: јер је непрестана поука послушнима спасоносна и корисна, а лакомисленим штетна и опасна“70). Златоуст је проповедао и на дане Светих и мученикâ, као и на пра зник Рождества Христовог, Васкрс71) и Духове. Изобличавајући пороке и заблуде свог времена, Златоуст се у својим проповедима служио и сатиром72). Али и онда када је то чинио најоштрије, увек je пазио на извесну меру и границе. Тако, кад у 8. Беседи на Матејево Јеванђеље говори против блуда, дошавши до описивања срамних сцена и разговора, он завршава своју проповед речима: „Дакле, довде – да не бих постао превише досадан, овде ћу завршити реч.“73) Говорећи у 49. (al. 50.) Беседи на исто Јеванђеље против раскоши у обући (коју су кицоши украшавали златом – χρυσῷ καλλωπίζῃ), врло раширеној појави 69)
PG 49, 78-79. PG 49, 135. 71) Позната је кратка, али дивна беседа (на црквенословенском језику објављена у Цветном триоду, Москва 1876) на васкршњем јутрењу, која почиње: „Ако је ко благочестив и богољубив… (Εἴ τις εὐσεβὴς καὶ φιλόθεος“). (PG 59, 721-724). Буквално исти црквенословенски превод те беседе налазимо и у Пентикостару изданом у Бечу 1855. Ту беседу Монфокон сматра „фрагментом недостојним Златоуста“ (fragmentum est, non Chrysostomo dignum) и пориче јој аутентичност, те је код Миња стављена у „spuria“, док је у издању Фронтона ни нема. Немамо могућности да докажемо њену аутентичност, али се не можемо ни сложити са Монфоконом да је због своје тобожње фрагментарности недостојна Златоуста. Једино што наводи на сумњу јесте њена за Златоуста необична краткоћа, али дух беседе, изражен у праштању греха покајницима, у потпуној је сагласности са његовим учењем о покајању (уп. М. Орлов, „Пасхальное огласительное поучение“ // Христианское чтение, ч. I. (1896), 485). Беседа је са црквенословенског превода преведена на српски у Мисионарским писмима, 4 (Битољ 1933), 21-22 (јесењи додатак: „Златне струје“). Ни црквенословенски превод не одговара тачно грчком оригиналу (у Мињовом издању), а још мање српски превод. 72) Д. Рождественский, „Сатирический элемент в беседах Св. Иоанна Златоуста“ // Бого словский вестник, декабр 1907, 677. Судећи по Златоустовим назорима, изгледа да се он није никад смејао. Интересантно је у том погледу његово мишљење о Спаситељу и о Св. ап. Павлу у 6. беседи на Матејево Јеванђеље: „Ако и сам тако плачеш (као неплодна Ана – 1 Цар 1, 13), ти си постао подражавалац твог Господа, јер је и сам плакао и за Лазаром и за градом (Јерусалимом – Јн 11, 35; Лк 19, 41), и због Јуде се узрујавао. И често је било могуће видети да то чини, али никада да се смеје или да се бар насмеши – свакако, нико од јеванђелиста то није рекао. Због тога и Павле говори сам о себи, и други говоре о њему, да је плакао и да је то чинио три године и дању и ноћу, а да се смејао – нико никада тако што не рече, нити он сам, нити иједан од светих, нити о себи нити о коме другоме“ (PG 57, 69). 73) „Τέως μὲν οὖν, ὥστε μὴ γενέσθαι φορτικώτερος, ἐνταῦθα καταλύσω τὸν λόγον.“ (PG 57, 82). 70)
— 76 —
међу богаташима, и оштро осуђујући тај обичај, завршавајући беседу каже: „Да кажем и друго горе од овог или вам је и ово доста? Дакле, потребно је да овде завршим реч.“74) Високо ценећи значај хришћанске проповеди, Златоуст је препоручи вао проповедницима – чак и даровитим међу њима – да се труде и вежбају у проповедању речи Божије, jeр ће се само на тај начин моћи усавршити и одговорити тешком и високом позиву и циљу хришћанског проповедника „Εἴπω καὶ ἕτερα τούτων χαλεπώτερα, ἢ καὶ ταῦτα ὑμῖν ἀπόχρη; Οὐκοῦν ἀνάγκη καταλῦσαι τὸν λόγον ἐνταῦθα“. (PG 58, 503). Ту Златоуст говори и ово: „Дакле, да потражимо и видимо колико је велико то зло. Зар није великог смеха достојно прошивати ципеле свиленим концима, када их није добро ни у одећу уплитати? Ако ли наш суд презиреш, послушај глас Павла који са великом строгошћу то забрањује, па ћеш тада осетити колико је то смешно. Шта, дакле, он каже? ,Не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим‘ (1 Тим 2, 9). Каквог би онда опроштаја ти био достојан ако Павле твојој жени забрањује да носи скупоцену одећу, а ти уводиш ту глупост у погледу ципела, и хиљаду ствари чиниш због те смешне гиздавости? Та и лађа се прави, веслачи се врбују, и вођа лађе и крманош, једра се разапињу, море се препловљава, и жена и деца и отаџбина се остављају, и трговац свој живот излаже таласима и одлази у варварску земљу и подвргава се безбројним опасностима ради таквих конаца, да би их ти, кад их после свега тога добијеш, пришио на ципеле и украсио кожу. Шта би могло бити горе од таквог безумља? Али у старо доба оне нису биле такве, већ онакве какве су пристајале мужевима. Због тога ја наслућујем да ће кроз неко време младићи код нас носити женске ципеле и неће се стидети; а што је још страшније, очеви се не срде гледајући то, већ сматрају да је свеједно. Ако хоћете, рећи ћу нешто још страшније – то се збива, иако има мноштво сиромаха! Ако желите, извешћу пред вас Христа, који је гладан, који је наг, који посвуда наоколо лута, и који је у окове везан! Коликих ли бисте удара грома били достојни, дозвољавајући да он трпи недостатак у неопходној храни, док ми са толиким трошком украшавамо кожу (на ципелама)? И Он сам, кад је ученицима закон дао, сасвим им је забранио да обућу носе, а ми не само да не подносимо да идемо боси, већ се и не обувамо онако као што се треба обувати. Шта је горе од такве непослушности, шта је смешније? То је својство слабе душе, непокорне, жестоке, ситне и лакомислене, јер када ће се моћи бавити нечим потребним онај који је заузет сувишним стварима? Када ће се такав младић побринути за душу или помислити на то да има душу? Јер постаће ситничар онај који је приморан да се диви таквим стварима и суров онај који због таквих ствари сиромахе заборавља, и далек од сваке врлине онај који сву бригу на то троши. Онај који помно истражује ваљаност конаца, украс боја и бршљанасте узоре таквих тканина – када ће моћи да гледа на небо? Када ће моћи да се диви тамошњој лепоти онај који је обузет лепотом кожа, и који се сагиба ка земљи? Та и Бог је небо разапео и сунце зажегао, горе привлачећи твоје очи, а ти сам себе примораваш да се сагињеш доле према земљи попут свиња и слушаш ђавола, јер је баш тај зли демон измислио ту срамоту, одвраћајући те од оне лепоте. Ради тога те је од ње одвукао, те и Бога који показује небо наткриљује у слави ђаво који показује коже – штавише, не коже, јер и оне су дело Божје, већ глупост и поквареност. И младић, коме је заповеђено да размишља о небеским стварима, сагињући се доле ка земљи, иде наоколо и више се слави због ових (ципела), него да је нешто велико учинио, и тако на прстима иде по тргу, стварајући себи сувишне бриге и муке – да их не би зими блатом укаљао, а кад наступи лето, да их не би прашином запрашио. Шта говориш, човече? Сву си душу у блато бацио због такве страсти и мирно гледаш како се вуче по земљи, а за ципеле толику борбу водиш? Научи њихову употребу и стиди се мишљења које о њима имаш, јер су ципеле направљене да се блато гази и ђубре и свака мрља на поду. Ако ли то не допушташ, изуј их и обеси око врата, или их метни на главу“ (PG 58, 501503; уп. PG 48, 960). 74)
— 77 —
и учитеља. Изгледа да највећи хришћански проповедник ниje био при сталица импровизације у проповедништву. Ево шта он говори у делу О свештенству (5, 5): „Кад би неко имао и велику силу говора (а код мало њих би се нашла), ни тај није слободан од непрестаног рада. Јер пошто говорништво није од природе већ од учења, то и ако је неко до врхунца усавршен, може га изгубити ако ту силу не развија непрестаном ревношћу и вежбањем. Баш образованији треба да се више труде од неуких, јер није једнака штета ако су и једни и други немарни, већ је она толико већа колико je већа разлика њихових способности. Онима (нео бразованима) неће нико пребацивати ако не кажу ништа достојно говора, али ако ови (образовани) не буду произносили беседе које надилазе мишљење коje о њима сви имају, имаће од њих мноштво пребацивања… Ако је неко у говорништву све наткрилио, тада му је потребна највише од свих – ревност труда.“75) Пошто је Златоуст често примећивао да у цркви нема управо оних које би он хтео укорити, поучити и лечити, то се у својим проповедима обраћао слушаоцима са молбом да они саопште садржину проповеди онима који одсуствују из храма. Укоравајући верне што не долазе у храм и неће да посвете Богу недељно ни два сата, Златоуст говори: „То рекох не да ви чујете, јер немате потребе за овим лековима ви који делима показасте непокваренoст, послушнoст, који јасно изјависте љубав ка ревности, већ то рекох да од вас чују они којих овде нема. Немојте рећи да сам само осудио оне који су одсутни, већ им испричајте сав говор од почетка. Напомените им Јудеје, подсетите их на свакодневне послове, реците им колико је бољи овај скуп (σύναξις), реците колику ревност показују за земаљске ствари, реците колику награду примају они који се овде сакупљају; јер ако само кажете да сам осудио, изазваћете срџбу и задати рану, а лека нећете метнути на њу. Ако ли им саопштите да сам их осудио не као непријатељ, већ као ожалошћени пријатељ, и њих ћете убедити. ,Ударци пријатеља истинити су, а целиви ненавидника лажни‘ (Прич. Сол. 27, 6), те ће примити оптужбу са великом радошћу, јер ће пазити не на речи већ на намеру говорника. Тако служите својој браћи. Ми смо одговорни за спасење вас присутних, а ви за спасење одсутних.“76) А у 3. (al. 2.) Беседи на Јеванђеље од Јована он каже: „Сувишно би било сада вас опомињати на помно слушање беседе: ви сте пожурили да то покажете делима. Тај сабор, то напрегнуто стајање, то журење да, одгу рујући један другога, заузмете најближе место (до нас) одакле би вам 75) 76)
PG 48, 674-675. PG 51, 70. — 78 —
наш глас био разговетнији, и одбијање да се без обзира на тескобу одавде макнете док се овај духовни чин не заврши, рукопљескања и узвици одобравања – све то сведочи о вашој душевној топлоти и љубави ка слушању. Зато је сувишно вас упозоравати на слушање, док је нама потребно рећи и призвати да останете тако усрдни и да ту усрдност покажете не само овде већ и код куће, да муж са женом и отац са децом о том говоре: и нека сви уносе ту добру помоћ.“77) Премда је Златоуст високо ценио значај хришћанске проповеди као такве, да би проповед испунила своју сврху безусловно је захтевао да проповедник своје учење – respective Христово учење – оправда и својим животом, иначе проповед – по његовом правилном мишљењу – не само да не користи, већ наноси штету. У 30. Беседи на Дела апостолска говори: „Што се гордиш? Зар зато што речима поучаваш? Али лако је мудровати речима. Поучи ме животом својим, то је најбоље поучавање. Говориш да треба меру чувати, и о тој ствари надуго и нашироко држиш говор и беседиш слободно распредајући. Али бољи је од тебе онај који ме то учи делима, јер ако немаш дела, не само да не користиш речима, већ си штавише и наштетио. Боље је ћутати. Зашто? Зато што ми предлажеш немогућу ствар; јер помисли – ако ти, који тако говориш, то и не испуња ваш, онда сам много више достојан оправдања ја који ништа не говорим. Зато пророк каже: ,А грешнику рече Бог: зашто ти казујеш законе моје?‘ (Пс 49, 16), јер је већа штета кад неко речима добро (καλῶς) учи, а делима војује против учења. То је постао узрок многих зала у црквама.“78) Исту мисао Златоуст наглашава у 3. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима: „Тако ћемо сада оне (неверне) оборити и против њих ћемо се борити, али ћемо их пре речи покорити животом. То је велика битка, то је необориви доказ који говори делима; јер ако и безбројне хришћанске философије излажемо речима, а не покажемо бољег живота од њих, нема никакве користи; јер не пазе на речи, већ истражују наша дела и говоре: Најпре се ти сам потчини својим речима, па онда тражи од других. Ако ли говориш да постоје безбројна блага у будућности, а показујеш да си тако прикован за садашња као да нема будућих – то ја више верујем твојим делима него речима; јер када видим да туђе отимаш, да за умрлим прекомерно плачеш, да многа друга зла чиниш, како да ти верујем да постоји васкрсење? Па ако то и не кажу људи, свакако тако мисле и у 77)
PG 59, 37. PG 60, 225. Још је Квинтилијан писао: „Oratorem autem instituimus illum perfectum, qui esse nisi vir bonus non potest. Itaque non dicendi modo eximiam in eo facultatem, sed omnes animi virtutes exigimus“ (Тврдимо да савршен говорник не може а да не буде добар човек. Стога сматрамо да он не може имати само изузетну способност говора већ и свеврлинску душу). 78)
— 79 —
мислима претресају. И то баш смета невернима да постану хришћани. Уведимо их (у хришћанство), дакле, нашим животом. Кад кажем да не треба зло памтити, а Јелину чиним безбројна зла, како ћу га онда речима моћи увести, одбијајући га својим делима? Освојићемо их, дакле, начином живота и основаћемо Цркву овим душама и сакупићемо њихово богатство. Ништа није равно души, па ни читав свет. Ако и безбројна блага даш сиротињи, ниси учинио толико колико онај који је једну душу обратио. ,Ако одвојиш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја‘ (Јер 15, 19). Велико је додуше добро бити милостив према сиромашнима, али ништа није такво као што је ослобађање од заблуде: ко то чини, тај дела с Павлом и Петром.“79) У 4. Беседи на Посланицу Титу Златоуст каже: „Јер Јелини не суде догмате по догматима, већ расуђују догмате по делима и животу“80), а у 10. Беседи на 1. Посланицу Тимотеју кличе: „Кад бисмо ми били Хришћани као што треба, не би било ниједног незнабошца (Јелина).“81) Златоуст и јесте велики хришћански проповедник зато што је у свом личном животу остваривао оно што је у беседама проповедао. Сам Златоуст у спису Contra ludos et theatra (Против игара и по зоришта) каже о себи: „Јер ако немам гвожђе, али имам реч оштрију од гвожђа, и ако не држим ватру, али моје учење је топлије од огња, које је у стању да гори силније од ватре и гвожђа.“82) И с правом тако говори, јер „ми не говоримо оно што је наше, већ оно што је Божје.“83) Лепо пева Црква у стихири „слова“ на „хвалите“ 27. јануара: Ѡтче Златоусте ко рѣка боготочнаѧ з дема таинственнѡ сходѧщи въ начала четыри претекаѧ твоими словесы земныѧ концы всѧкаго вѣрнаго напоилъ си всезлатымъ оученїемъ твоимъ Нису бадава људи међу које је Златоуст долазио за време свог изгна нства, са сузама узвикивали: „Боље би било да Сунце своје луче заустави, неголи да умукну Јованова уста.“84) 79)
PG 61, 28-29.
80) „Οὐ γὰρ ἀπὸ δόγματος δόγματα, ἀλλ’ ἀπὸ πραγμάτων καὶ βίου τὰ δόγματα κρίνουσιν Ἕλληνες.“
(PG 62, 685). Св. Атанасије Велики пише: „Τὰ γὰρ δόγματα ταῦτά ἐστι τὰ ὑγιῆ· τέλειον γὰρ ἐκεῖνον καλοῦμεν, τὸν μετὰ τῆς πίστεως βίον ἔχοντα ὀρθόν. Ἐὰν δέ τις πίστιν μὲν ἔχῃ, πράττῃ δὲ πονηρὰ, καὶ περὶ αὐτῆς δὲ ταύτης ἀμφιβάλλῃ, καὶ ὑβρίζῃ τὴν διδασκαλίαν.“ (Јер ова учења су здрава. Стога називамо савршеног оног који заједно са вером има исправан живот. А ако неко дакле има веру, а твори зло и сумња о истој, руга се (срамоти) и учењу). (PG 26, 1220). 81) „Οὐδεὶς ἂν ἦν Ἕλλην, εἰ ἡμεῖς ἦμεν Χριστιανοὶ, ὡς δεῖ·“ (PG 62, 551). 82) „Εἰ γὰρ μὴ σιδήριον ἔχω, ἀλλ’ ἔχω λόγον σιδήρου τομώτερον· εἰ καὶ μὴ πῦρ βαστάζω, ἀλλ’ ἔστι μοι διδασκαλία πυρὸς θερμοτέρα, εὐτονώτερον δυναμένη καίειν“. (PG 56, 269). 83) PG 62, 484. 84) „Συνέφερεν ἵνα ὁ ἥλιος συνέστειλε τὰς ἀκτῖνας αὐτοῦ, ἢ ἵνα τὸ στόμα Ἰωάννου ἐσιώπησε“. (PG 52, 685). — 80 —
На крају морамо истаћи да Златоустове проповеди имају такође врло важан историјски значај. Ниједан писац ни Отац Цркве не даје тако живе, јасне и опширне слике како хришћанског, тако и незнабожачког дру штвеног живота свога времена, какве нам пружа Златоуст у својим беседама. Оне су богати рудник за онога ко изучава историју морала.85)
85) Ервин Пројшен пише: „Kein Schriftsteller entrollt uns ein so klares und lebensvolles Bild seiner Zeit, der heidnischen und christlichen Gesellschaft, wie er; keiner gewährt uns einen so tiefen Eindruck in das religiöse und kirchliche Leben, als er; seine Predigten sind eine Fundgrube für den, der die Sittengeschichte der ausgehenden Antike schildern will… Es ist beschämend, zu sehen, wie gering die Theilnahme unserer Zeit für ihn ist, wenigstens in Deutschland.“ (Ниједан писац нам не развија тако јасну и живахну слику свога времена, паганског и хришћанског друштва, као он; нико нам не допушта тако дубок увид у верски и црквени живот као он; проповеди су му рудник за онога који жели саставити историју нарави позне антике… Жалосно је сазнање колико је незнатно интересовање нашега доба за њега, бар у Немачкој) (Erwin Preuschen // Theologische Literaturzeitung, Leipzig 1900, 41).
— 81 —
ГЛАВА 2.
ЗЛАТОУСТ КАО МОРАЛИСТА Composui mores, virtutum praemia dixi Et docui miseros crimina flere reos.1) (Довео сам у ред обичаје, одредио награде за врлине и подучио да несрећни кривци жале због злочина). „Διὸ παρακαλῶ, φροντίζωμεν βίου καλοῦ, ἵνα μὴ παραδεχώμεθα δόγματα πονιρά“.2) (Зато молим да настојимо (пазимо) да водимо добар живот да не би примили у себе зла учења). Св. Јован Златоуст
Међу Оцима источне Цркве нема ниједнога који је на пољу хришћан ског моралног учења урадио толико као Златоуст. Нема ниједног списа, ниједне беседе, ниједног писма које носи његово свето име, а да у њему нема моралне поуке, моралног савета или неког моралног правила и закона. Митрополит Антоније пише: „Особеност Златоустова састоји се у томе што он открива моралну истину за све друштвене ситуације, не остављајући ништа у животу без своје моралне поуке.“3) Осим моралног закона откривеног у Светом Писму, Златоуст је учио и о природном моралном закону. По његовим речима, Бог је, створивши човека, одмах у њега усадио природни закон – савест, која нам говори шта је добро, а шта зло: није нам потребно учити да је блуд зло, а уздржљивост добро, пошто већ од почетка то знамо4). У тумачењу 147. псалма Златоуст говори: „Заиста је читава људска природа имала довољан закон савести (τὸν ἀπὸ τοῦ συνειδότος νόμον), и зато су Јудеји достојни веће осуде што су тако безаконовали, мада су уз природни примили и писани закон.“5)
1)
PL 83, 1109. PG 60, 332. 3) „Сверхчеловек“ // Царский вестник, 68, Белград 1929. 4) PG 49, 131-133. 5) PG 55, 482; уп. И. Лепорский, „Учение св. Иоанна Златоуста о совести“ // Христианское чтение, ч. 1 (1898), 89-102. 2)
— 82 —
Златоуст као хришћански богослов није признавао метафизичко зло6) у свету, јер се оно, по његовом учењу, састоји у непослушности према Богу7), Који је створио нашу вољу слободном (αὐτεξούσιον)8). У 12. (al. 11.) Беседи на Јеванђеље од Јована он говори: „Душа која је сопствена господарица и која има слободу у својим делима, ако неће, не покорава се Богу у свему.“9) Да човек има моралну слободу воље, то он сам осећа и признаје кад осуђује оне који чине зло: „Кад дакле осуђујеш, показујеш да грех не долази од природе, већ из слободне воље.“10) Говорећи о паду првих људи и о Адамовом бацању кривице на Еву, Златоуст примећује: „Нигде нема говора о принуди, нигде о насиљу, већ о слободном избору (προαίρεσις = слободна воља, одлука) и о вољи (γνώμη): само је дала (Ева Адаму плод), није принудила, није присилила (οὐκ ἠνάγκασεν, οὐκ ἐβιάσατο). И бранећи се, сама није рекла: змија ме је приморала и једох. Већ шта? Змија ме је преварила, јер (Ева) беше господарица (κυρία ἦν) да се дâ или да се не да преварити.“11) Расправљајући о Нојевим синовима и о Хамовој покварености, Златоуст каже: „Зар није јасно да свако по властитој вољи бира зло или врлину? Јер кад не би било тако и кад у нашој природи не би лежала могућност слободе, онда не би оне (неваљале) требало кажњавати, нити би ови (добри) требали примати награде за врлину.“12) У 9. Беседи на Књигу Постања он вели: „Из тога учимо да злоћа и врлина нису од природе, већ од воље, јер кад би били од природе, свакако би зли рађали зле, а добри добре; али пошто од воље зависи хоће ли ко бити неваљао или добар, зато се често од злих родитеља рађају добра деца, а родитељи лених синова бивају вредни.“13) 6) То манихејско учење Златоуст врло често побија у својим беседама. Тако онима који су сматрали вино злом говори: „Немој нападати вино (σατανικῆς γὰρ τοῦτο γνώμης = јер ово је по сатанској (злобној) вољи) већ пијанство; а пијаног кад се истрезни… узми па му реци: вино је дато да се веселимо, а не да срамотимо, да се смејемо, а не да нас исмејавају, да се окрепимо, а не да болујемо, да слабост тела поправимо, а не да силу душе разрушимо. Бог те је почастио тим даром, па зашто обешчашћујеш сам себе неумереношћу?“ Још каже: „Οὐ γὰρ τῶν ἐκ φύσεως, ἀλλὰ τῶν ἐκ προαιρέσεως ἐπιγινομένων ἐστὶν ἡ πονηρία“ (Јер зло није оно што се рађа из природе, већ је из слободне воље). (PG 57, 282). Тако је учио и Св. Василије Велики (PG 29, 37; PG 32, 1132). Уп. Kopp, 9-10. 7) „Τὸ γὰρ κακὸν οὐδὲν ἕτερόν ἐστιν, ἀλλ’ ἤ τὸ παρακοῦσαι Θεοῦ“. (Јер зло није ништа друго, већ је то непослушање Богу). (PG 58, 576; в. PG 29, 37; PG 32, 1132). 8) PG 53, 169; в. PG 56, 21. 9) PG 59, 83. У 79. Беседи на Матејево Јеванђеље он каже: „Пoзивање Божје не принуђује нити присиљава вољу оних који неће да бирају врлину, већ наговара и саветује и све чини и измишља да их наговори да буду добри; ако неки то неће, не принуђује“ (PG 58, 728). 10) „Ὅταν οὖν ἐγκαλῇς, δεικνύεις ὅτι οὐ τῆς φύσεως τὸ ἁμάρτημα, ἀλλὰ τῆς προαιρέσεως“. (PG 58, 576); уп. Душан Јакшић, „Учење о слободи воље“ // Богословски гласник, књ. 1 (Сремски Карловци 1902), 108. 11) PG 53, 140. 12) PG 187, 166. 13) PG 54, 628.
— 83 —
Златоуст сматра слободу воље највећим даром (τὸ μέγιστον δῶρον) и каже да се ђаво највише стара да човека лиши вере да га је Бог одликовао и почаствовао слободом воље.14) Њу назива златном котвом којом је повезан и условљен сав морални живот човечанства: „Јер што би неко давао савет ономе који ни у чему није господар? Што би неко обећавао ономе који је лишен потпуне слободе? Нити је достојан похвале онај који добро чини, нити осуде и казне онај који греши, ако од нас не зависи оно што треба чинити. Кад би човек у то поверовао, нико више не би пригрлио врлину, нити би избегавао зло; јер ако се сада, док сваки дан говоримо о паклу и о Царству небеском, док претимо неподношљивим казнама и обећавамо награде које превазилазе људски разум – саветујемо, призивамо, све могуће разлоге наводимо – ако се сада са тешком муком неки накањују на велике напоре ради врлине и уз тежак труд одустају од грешних наслада, па ако и ову свету котву – сидро (τὴν ἄγκυραν τὴν ἱερὰν) прекинемо, зар неће потонути читава лађа и зар неће сви што потону у воду погинути, и зар неће сваког дана бивати многи бродо ломи“?15) Тумачећи Спаситељеве речи да је „потребно да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан“ (Мт 18, 7), он каже: „Не доноси Његово предсказање саблазни, нипошто; нити се догађају због Његовога предсказања, већ их је прорекао зато што су се имале догодити: јер не би оне дошле кад не би хтели зло чинити они који их доносе, а кад не би имале доћи, не би биле ни предсказане.“16) Разуме се да Златоуст није сматрао људску вољу слободном у апсолутном смислу. Тумачећи речи пророка Јеремије: „Знам, Господе, да пут човечији није у власти његовој“ (10, 23), он пише: „Шта дакле? Пошто пророк јадикује, рећи ће когод – он је унео у васељену опасну догму, лишавајући нас слободе и тврдећи да дела која треба да чинимо не зависе од нас? Нипошто, већ и плачући то потврђује; јер кад је рекао ,да пут човечији није у власти његовој‘ не заћута већ додаде: ,нити је човеку који ходи у власти да управља корацима својим‘. А то што рече, значи: не зависи све од нас, већ једно од нас, а друго од Бога (οὐκ ἐφ’ ἡμῖν ἐστι τὸ πᾶν, ἀλλὰ τὸ μὲν ἐφ’ ἡμῖν, τὸ δὲ ἐπὶ τῷ Θεῷ). Јер да изаберемо оно што је најбоље, да томе тежимо, да се старамо и да употребимо сав труд – зависи од нашег закључка, а да то доведемо до извршења, да не допустимо да пропадне и да доспемо до завршетка добрих дела – то зависи од благодати одозго; јер је Бог с нама поделио врлину и није допустио да све од нас зависи да се не бисмо узохолили, нити је Сам преузео све да се не бисмо предали 14)
PG 56, 35; уп. PG 57, 67, 362. PG 56, 155-156. 16) PG 58, 574; уп. PG 60, 559; PG 61, 226. 15)
— 84 —
лености, већ је мало оставио нашим напорима, а већи део Сам чини. И (пророк) рекавши ,да пут човечији није у власти његовој‘, одмах додаје: ,Покарај нас, Господе, али с мером, а не у гневу Свом‘ (ст. 24). Кад не би од нас баш ништа зависило, узалуд би рекао: ,Покарај нас с мером‘.“17) По Златоустовим речима, главна одлика хришћанина јесте да после љубави према Богу гаји љубав према ближњему и да не тражи никад своје, већ се брине за добро других.18) Љубав према Богу није делио од љубави према ближњем: „Као што се душа без тела нити тело без душе не назива човеком, тако се ни љубав према Богу, ако нема за сапутника љубав према ближњему, не може назвати љубављу. Ни љубав према ближњему, ако нема љубави према Богу, не зове се љубављу. Зато је тешко наћи савршену љубав.“19) Златоуст није могао замислити хришћа нина који би само веровао, а не би уједно живео и радио по Христовом учењу. У 31. Беседи на Јеванђеље по Јовану он говори: „Шта да кажем о значају догмата? Јер иако неко правилно верује у Оца и у Сина и у Духа Светога, а нема доброг живота, никакве му користи нема од вере за спасење.“20) И не само то, већ оне који неморално живе осуђује њихова вера: „Јер сама вера није довољна да уведе у Царство, већ се њоме највише осуђују они који показују неваљао живот. ,А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити је учинио по вољи његовој, биће много бијен‘(Лк 12, 47), и опет: ,Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали‘(Јн 15, 22).“21) „Зато“ – говори Златоуст у 44. Беседи на Јеванђеље по Матеју – „умољавам вас да свом силом радимо да стојимо у правој вери и да покажемо најбољи живот.“22) У 2. Беседи на Књигу Постања каже: „Бог се прославља не само правилним догматима, већ и најбољим начином живота.“23) У 1. Беседи на Посланицу Римљанима он пита: „Одакле је стога светост?“ и одговара: „Од љубави (ἀπὸ τῆς ἀγάπης). Јер кад је (ап. Павле) рекао ,љубљенима‘, тада додаде, позванима светима‘ (1, 7), показујући да је у њој за нас извор свих добара.“24) У спису О несхватљивости Божанске природе он каже да је љубав „глава, корен, извор и мати свих добара, без које нам остала добра ништа не користе. Ко њу има, томе не 17)
PG 56, 160; уп. PG 60, 583. „ὃ μάλιστα ἴδιον Χριστιανῷ, τὸ μὴ τὰ ἑαυτοῦ ζητεῖν, ἀλλὰ τὰ τῶν ἑτέρων“ (Хришћанину је највише својствено да не тражи никад своје, већ да брине за добро других). (PG 49, 129). 19) PG 95, 1200-1201; уп. PG 91, 757. 20) PG 59, 176; PG 53, 110. 21) PG 59, 458. 22) PG 58, 614; PG 59, 76. 23) PG 54, 585. 24) PG 60, 399. 18)
— 85 —
мањка нити један део врлине (φιλοσοφίας = врлинољубље), већ поседује потпуну врлину савршено и у потпуној мери, као што је онај, који је нема, лишен свих блага.“25) У спису In inscriptionem Actorum II (Против тужбе, поглавље 2) Златоуст пише: „Јер дајући слику ученика и показујући шта је знак апостолства, овако рече: ,По томе ће сви познати да сте моји ученици‘. По чему? По чињењу чудеса? По васкрсавању мртвих? Не, већ по чему? ,По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом‘ (Јн 13, 35). Љубав нису чудеса, већ начин живота: ,Љубав је, дакле, пуноћа закона‘ (Рим 13, 10). Видиш ли знак ученика? Видиш ли слику апостолства? Видиш ли изглед, видиш ли облик? Не тражи ништа више, јер је Владика објавио да љубав одликује ученике. Ако, дакле, имаш љубави, постао си апостол, и то први међу апостолима.“26) Љубав је у Златоустовим очима суштина светости и савршенства, и он је цени више него све благодатне дарове па и само мучеништво. У 40. Беседи на Дела Апостолска пита: „Шта хоћете више (од крштења)? Чудеса? Али она су престала. Имаш веру, наду, љубав, које остају – њих тражи, оне су више од чудеса. Ништа није равно љубави. ,Али од њих највећа је љубав‘ (1 Кор 13, 13).“27) У Беседи о Св. мученику Роману Златоуст пише: „Јер знађаше (ап. Павле), добро знађаше да ништа није веће од љубави, да јој ништа није равно, па ни само мучеништво, које је највеће благо; јер љубав и без мучеништва ствара ученике Христове, док мучеништво без љубави не може то створити.“28) С правом каже архиеп. Филарет: „Почетком и крајем, кореном и врхом, пуноћом и садржајем врлине Златоуст је сматрао љубав према Богу, сједињену с љубављу према ближњем.“29) Златоуст, који је био из имућне породице, увек је показивао нарочиту љубав и бригу за сиротињу, и његове симпатије биле су увек на страни бедних и прогоњених. Једно од највећих зала античке епохе била је вапијућа неједнакост у подели земаљских блага међу разним класама тадашњег друштва. Велики социјални проблем од којег пати и савремено човечанство ни из далека данас нема онај степен као у оно још скоро полунезнабожачко Златоустово доба. У Антиохији као и у Цариграду, који су поред великих богаташа имали и огроман број сиротиње, контраст између богатих и сиромашних веома је упадао у очи. Златоуст, који је добро познавао те прилике, често је говорио о дужности богаташа да помажу сиротињи. 25)
PG 48, 701-702. PG 51, 82. 27) PG 60, 285. 28) PG 50, 607. 29) Архиеп. Филарет, II, 233. 26)
— 86 —
Милостиња је по његовом учењу једна од највећих хришћанских врлина30) и он је увек истиче кад говори о њима. У 21. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он каже: „Манија је и јавно безумље пунити сандуке оделима, а човека, створеног по образу и слици Божјој, гледати нага и како се тресе од хладноће, да се једва држи на ногама. Кажеш, да се само претвара да се тресе и да је болестан! Зар се не бојиш да се овом твојом речи зажежена муња одозго не спусти на земљу?… Ти си се најео и напио и до касне ноћи продужујеш пијанку и одмараш се на меким јастуцима и не мислиш да ћеш рачун давати, користећи се тако противзаконито Божјим даровима (јер није вино дато да се опијамо, нити јело да се преједамо, нити храна да трбух ширимо), а сиромаха несретног, коме није боље од онога који је умро, њега потанко испитујеш и не бојиш се оног строгог и страшног суда Христовог? Јер ако се претвара, претвара се од невоље и нужде, због твоје безосећајности и нечовечности, којој је потребна таква маска и која се не да склонити на милост. Ко је тако бедан и несретан, да кад нема тешке невоље, да се због хлеба једино тако срамоти, понижава и подноси такво ругло?… Кад бисмо ми били милосрднији, не би сиромах хтео подносити такве ствари. Шта говорим – голотињу и хладноћу? Та рећи ћу и страшније од тога: неки су приморани ослепљивати своју децу да победе нашу бесрдачност. Има и таквих сиромаха који нису кадри подносити глад, већ радије све трпе неголи то. Овакви вас људи често обилазе са жалостивим покретима и речима и кад ништа не добију… једни гризу кожу старих сандала, други забијају оштре чавле у главу, трећи наги седају у замрзнуту воду, а неки чине још безумније од тога ствари, само да изазову одвратан призор! А ти, док се то збива, стојиш смејући се и дивећи се, и забављаш се туђом невољом, док се срамоти заједничка људска природа. И кад Бог говори: Дај мило стињу и даћу ти Царство Небеско, ти не чујеш, а кад ђаво покаже главу чавлима набијену, одмах постајеш милосрдан… И још питаш: реци ми, зашто постоји пакао? Та немој то питати, него: како то да постоји само један пакао?“31) Златоуст оштро осуђује оне који пре пружања милостиње испитују сиромахе и подробно истражују њихово порекло, њихово стање, народност и друге разне подробности, и тражи да хришћанин помогне свакоме ко га моли: „Милостиња се назива тако да бисмо је пружали и достојнима и недостојнима.“ 32) Кад је једном зими прелазио преко 30)
PG 57, 375; в. PG 58, 500-501, 666, 710, 763, 779. PG 61, 176-178. 32) „Ἐλεημοσύνη διὰ τοῦτο λέγεται, ἵνα καὶ τοῖς ἀξίοις καὶ τοῖς ἀναξίοις παρέχωμεν“. (PG 63, 729). Августин пише: „Quoniam Deus, non cui detur, sed quo animo detur, attendit“ (Бог цени не коме се даје већ каквом се душом даје). (PL 41, 748). 31)
— 87 —
антиохијског трга и на њему видео у великој невољи сиромахе и запуштене просјаке о којима се нико не брине и који страдају од зиме и глади, дошавши у храм, започео је беседу овим речима: „Стадох данас пред вас вршећи једно праведно, корисно и достојно посланство, не од кога другог, већ од просјака нашега града, који ме послаше не на основу речи, гласања и заједничког решења, већ на основу слике и страхоте њиховог изгледа. Јер журећи на ваш скуп и пролазећи преко трга и кроз уске улице, видео сам многе где беспомоћно леже на улицама: једни без руку, други без очију, трећи покривени чиревима и неизлечивим ранама, како показују понајвише оне делове тела, које би требало покрити због гноја који је у њима. Сматрао бих за крајњу нечовечност кад пред вашом љубави не бих говорио о њима, кад нас, особито после онога што сам рекао, и прилике нагоне. Додуше, увек је потребно говорити о милостињи, пошто је и нама потребна милост Господа, нашег Створитеља, особито у овој прилици кад је страшна цича зима… И Мојсије у својим законима често расправља о милостињи, и пророци је проглашавају у име Божије: ,Милости хоћу, а не жртве‘; и сви апостоли, сагласно с њима, чине и говоре. Зато немојмо ту ствар занемаривати, јер тиме понајвише користимо не само сиромасима, већ самима себи и више добијамо него што дајемо.“33) У 25. Беседи на Дела Апостолска Златоуст каже: „Нема греха кога не би могла очистити, кога не би могла поништити милостиња: сваки је грех мањи од ње, она је погодан лек за сваку рану. Шта је горе од цариника? То је извор сваке неправде, али ју је сву опрао Закхеј. Павле каже: ,Само да се опомињемо сиромашних‘ (Гал. 2, 10). А Христос говори: ,Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за мном‘ (Мт. 19, 21). То је право савршенство.“34) Не само да милостиња ослобађа од греха и од његових тешких последица, већ је њена благодат већа од дара васкрсавања мртвих: „Ова је благодат већа неголи васкрсавати мртве, јер је много веће нахранити гладнога Христа, неголи у име Христа васкрсавати мртве: пошто оним ти чиниш добро Христу, а овим Он теби. И награда је обећана онима који добро чине, а не онима који добро примају. Кад чиниш чудеса, сам постајеш дужник Богу, а кад чиниш милостињу, ти имаш Бога за дужника“ (16. Беседа на 2. Посланицу Коринћанима).35) По Златоустовом учењу, милостињу ваља давати не само добрима, већ и грешницима и палима: „Ово је милостиња: бити милостив не према онима који су добро учинили, већ према онима 33)
PG 51, 261, 269. PG 60, 196. 35) PG 61, 516. 34)
— 88 —
који су сагрешили.“36) У 32. Беседи на Посланицу Јеврејима Златоуст каже: „Сила њена (милостиње) таква је да је потребна палима и грешни цима. Она кида окове, разгони мрак, гаси огањ, уништава црва, прогања шкргут зуба, њој се са великом сигурношћу отварају врата небеска. Као што се, кад улази царица, нико од оних којима је поверено чување врата не усуђује да пита ко је и одакле је, већ је сви одмах дочекују, тако и милостиња: заиста је она царица која чини људе сличнима Богу (ὁμοίους ἀνθρώπους ποιοῦσα Θεῷ). ,Будите дакле милостиви‘, каже Господ, ,као и Отац ваш што је милостив‘ (Лк 6, 36)… Њу Бог више воли него жртве, много о њој говори – тако је љуби.“37) Милостиња чини људе не само сличнима Богу, већ једнакима Њему. У 35. (al. 36.) Беседи на Јеванђеље по Матеју Златоуст говори: „Ништа нас не чини једнакима Богу (ἴσους Θεῷ) као доброчинства.“38) Да би што више побудио људе на давање милостиње и помагање сиромасима које је тако волео, Златоуст их у својим беседама персонификује у лицу Самога Исуса Христа. У тумачењу 48. псалма он пише: „Зашто носиш свилене хаљине и коњима правиш златне узде и украшаваш муле? Неразумне се муле украшавају, а просјак глађу изнурен стоји пред твојим вратима и Христос од глади пропада? О, крајњег безумља! Каква ту може бити одбрана, какав опроштај, кад је Христос стао пред твоја врата у лицу просјака, а ти се и не мичеш? Ко ће те због тога избавити од казне? Кажеш – дао сам милостињу; али немој давати само онолико колико је онај молио, већ колико ти можеш. Реци ми шта ћеш одговорити кад наступе неподносиве муке, казне, ужаси и страшне силе, кад огњена река потече, кад дође онај страшни суд и неумитна осуда, анархија природе и беспомоћност људских дела, када ни отац ни мати ни сусед ни цар ни путник нити гост неће моћи да ти помогну, већ ће човек стајати сам са својим делима, због којих ће бити осуђен или крунисан? Шта ћеш онда рећи? Тада ћеш се сетити мојих речи. Али каква корист од тога? Никаква. Као што се и онај богаташ сетио и молио време за покајање (Лк 16, 24), али узалуд.“39) У 16. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст говори: „Павле бејаше једини (μόνος) који је у правом смислу речи ради Христа све трпео, не ради царства, нити части, већ из љубави према Њему. А нас ни Христос ни Христове ствари не могу одвратити од земаљских послова, већ се ваљамо у блату 36)
PG 63, 88. PG 63 223; уп. PG 53, 291-292. Св. Григорије Богослов пише у својој 14. Беседи: »γενοῦ τῷ ἀτυχοῦντι θεὸς (sic!), τὸν ἔλεον Θεοῦ μιμησάμενος» (буди спас несрећнику (тако, овако!), имајући за узор милост Божију). (PG 35, 892). 38) PG 57, 411; PG 58, 474-475, 707-708. 39) PG 55, 508. 37)
— 89 —
као змије, отровне наочарке, или као свиње или као све то заједно; јер у чему смо ми бољи од тих животиња кад, имајући такве и толике примере, још увек гледамо доле и нимало не подносимо да бацимо поглед према небу. Та Бог је предао и Сина Свога, а ти не даш хлеба Ономе Који је због тебе предат и убијен. Отац Њега није поштедео ради тебе, иако је заиста Син Његов, а ти Њега равнодушно гледаш како пропада од глади и намераваш да узмеш од оног што је Његово и да за себе употребиш. Какво безакоње може бити горе од тога? Предан је ради тебе, убијен је ради тебе, потуца се гладан због тебе – подај Му од Његовог, да сам добијеш корист – па ни тако не дајеш. Од каквог су камена тврђи они који остају слични ђаволској безосећајности, мада их привлаче толике добре ствари? Јер не беше Му доста смрт и крст, већ Он хтеде постати сиромахом и странцем и просјаком и нагим и узником и болесником, да те бар на тај начин привуче. Ако нећеш да Мени вратиш, говори Он, Који сам за тебе нешто претрпео, смилуј Ми се ради сиромаштва. Ако ли нећеш да се због сиромаштва смилујеш, нека те дирне болест, и због окова смекшај: ако ли те ни то не чини човекољубивим, због смирености молбе дозволи, јер не тражим ништа скупоцено, већ хлеба, крова и утехе речима. Ако ли и после тога остајеш неумољив, буди бољи ради Царства (небеског) и ради награда које обећах. Ако ли ништа од тога не делује на тебе – онда се смилуј бар по природи, гледајући нагог и сети се оне наготе у којој сам био на крсту ради тебе. Ако нећеш оне, а онда ове, кроз коју сам наг у лицу сиромаха. Тада сам страдао ради тебе, али и сада ради тебе страдам, да те због оног или овог наведем да учиниш какву милост. Гладовао сам ради тебе, опет гладујем ради тебе, био сам жедан распет на крсту, жедан сам у лицу просјака и сада, да те било ради оних или ради ових ствари привучем к себи и учиним човекољубивим ради твог властитог спасења40). Зато, био ти Мени дужан хиљаде добро чинстава, не тражим од тебе као од дужника, већ хоћу да те крунишем као добротвора и дам ти царство за те маленкости. Та не говорим – ослободи Ме од сиротиње, нити – дај Ми богатство, мада сам ради тебе осиромашио, већ хлеба само тражим и одела и мало утехе у глади. Мада сам у тамници, не захтевам да ме од окова ослободиш и из ње изведеш, већ тражим само једно: посети затвореника ради себе, да примим довољну благодарност, и само за то дајем ти небо. Мада сам те ослободио најтежих окова, доста ми је ако ме везана пожелиш погледати. Та Ја бих тебе и без тога могао овенчати венцем, али хоћу да будем твој дужник, да ти 40) Лепо каже блаж. Августин: „Avarus est Deus salutis nostrae“ (Несит је Бог спасења нашега).
(PL 37, 1276).
— 90 —
венац донесе и неку радост. И зато, мада могу да Сам Себе храним, идем наоколо и просим, и стојећи пред твојим вратима пружам руку. Од тебе желим да будем нахрањен, јер те силно љубим: зато волим и твој сто, као што је обичај међу пријатељима, и тиме се хвалим и пред целим светом објављујем, и пред свима који слушају откривам Свог хранитеља. Ми се, кад нас неко нахрани, стидимо тога и кријемо, али пошто нас Сам силно љуби, Он то објављује уз многе похвале ако бисмо ми и ћутали, и не стиди се рећи да смо Га оденули кад је био наг и да смо Га нахранили кад је био гладан.“41) 41) PG 60, 547-548. У светоотачкој литератури са Златоустовим беседама о милостињи и о љубави према сиромашнима могла би се упоредити 14. Беседа „περὶ φιλοπτωχίας“ (о љубави према сиромасима) Св. Григорија Богослова, у којој он каже: „Ако по учењу Павла и самог Христа треба сматрати љубав првом, највећом и главном заповешћу закона и пророкâ, сматрам да је њена суштина у љубави према сиромасима… Јер Бог ништа тако високо не цени као милосрђе… Никада нећеш превазићи велику дарежљивост Божју, чак и кад би све своје дао и кад би свему додао и самога себе, јер кад Богу дајеш то значи да примаш, пошто колико год да даш, увек ће ти више остати и нећеш дати ништа своје, јер је све Божје. Као што нико не може претећи своју сенку, која иде са нама и у једнаком размаку иде даље ма колико ми пошли напред, нити се величина тела може издићи над главом која увек стоји над њим, тако ни ми не можемо превазићи Бога шта год дали, јер не дајемо нешто што је ван Његове дарежљивости или изнад ње“ (PG 35, 864-888). А у 17. Беседи каже: „Зато подражавај човекољубљу Божјем! У томе човек има највише божанског – кад добро чини… Не пропуштај прилику обожења (τῆς θεώσεως)“ (PG 35, 976). И Св. Григорије Богослов је попут Златоуста раздао све своје имање сиротињи (PG 35, 892). Блаж. Августин у 38. Беседи каже: „Hoc tibi dicit Dominus tuus: Pauca dedisti, plura sume: terrena dedisti, coelestia sume: temperalia dedisti, aeterna sume: mea dedisti, me ipsum sume. Quid enim dedisti, nisi ex eo quod a me accepisti?.. Eget Christus, quando eget pauper: qui omnibus suis vitam aeternam paratus est dare, in unoquoque paupere temporaliter dignatus est accipere“ (Ово ти казује Господ твој: Дао си ми мало, множином ћеш примити; дао си земаљако, небеско ћеш примити; дао си што је пролазно, вечно ће ти бити дато; мени си од мојега дао, мене самога ћеш примити. Јер, дакле, оно што си ми дао, није ли од онога што си од мене примио?… Христос је тај који је потребит када год је потребит какав сиромах. Он кој је властан да дарује живот вечни свима који су Његови, удостојава се да у овоме времену прима (од нас) кроз свакога ко је у оскудици). (PL 38, 239-240). А у 123. Беседи вели: „Petis. Quomodo non pauper es, qui petis? Plus addo, Panem petis. An non es dicturus, Panem nostrum quotidianum da nobis (Matth. VI, 11)? Qui panem quotidianum petis, pauper es, an dives? Et tamen Christus dicit tibi: Da mihi ex eo quod dedi tibi. Quid enim attulisti, quando huc venisti? Omnia quae creavi, creatus hic invenisti: nihil attulisti, nihil hinc tolles. De meo mihi quare non donas? Quia tu plenus es, et pauper inanis est. Primordia vestra attendite: ambo nudi nati estis. Et tu ergo nudus natus es. Multa hic invenisti: numquid tecum aliquid attulisti? De meo quaero: da, et reddo. Habuisti me largitorem, fac cito debitorem. Parum est quod dixi, Habuisti me largitorem, fac me debitorem: habeam te feneratorem. Pauca mihi das, plura reddam. Terrena mihi das, coelestia reddam. Temporalia mihi das, aeterna restituam. Te ipsum tibi reddam, quando te mihi reddidero“ (Ти иштеш. Ниси ли, дакле, сиромах ти који иштеш? Додаћу, штавише: хлеба иштеш. Не казујеш ли наиме: хлеб наш свагдањи дај нам (Мт 6, 11)? Који пак иште свагдањи хлеб је ли сиромах или богаташ? Христос ти овако вели: Подај ми од онога што сам ти дао. Шта си, наиме, собом донео када си дошао овамо (=на овај свет)? Све што сам ја саздао овде си затекао створено: нити си шта донео, нити ћеш штогод одавде собом понети. Шта ми од мојега нећеш дати? Гле, богат си, а сиромх је пак без ичега. Обазри се на почетке ваше: ево, обојица сте наги рођени. И ти си, дакле, наг рођен. Много си тога овде стекао: хоћеш ли, — 91 —
Милостиња помаже не само живима, већ и умрлима. У 62. (al. 61.) Беседи на Јеванђеље по Јовану, указујући како је и Спаситељ плакао кад је чуо о Лазаровој смрти, Златоуст, допуштајући да и ми плачемо за нашим драгим покојницима, али не као они који не верују у васкрсење, већ као они који тешко подносе растанак с њима, каже: „Јер ако је покојник био и грешник и често Бога вређао, ваља га оплакати, штавише не само оплакати (јер то њему ништа не користи), већ чинити оно што може користити – милостињу и приношења.“42) Милостињу може давати не само богаташ већ и сиромах, попут оне сиромашне јеванђелске удовице која је у Божју (храмовну) касу ставила своје две лепте (Мк 12, 42), „јер се о величини милостиње суди не по томе колико се даје, већ по могућности и по расположењу оних који дају. Не треба обраћати пажњу на то што је удовица ставила две лепте, већ што имајући само њих није их поштедела, већ је све имање принела.“43) Није милостиња увек савршена и Богу угодна, већ само онда кад се чини из милосрђа. Златоуст вели: „Није милостиња само дати новац, већ дати из милосрђа“ (ἀλλὰ τὸ ἐλεοῦντα διδόναι).44) Осим тога, милостињу ваља делити тајно, јер је она тајна. Он каже у 66. (al. 67.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Јер милосрђе је велика тајна. Стога затвори врата да не би неко видео оно што није обичај показати!“45) У 3. Беседи de eleemosyna – О милостињи (милосрђу) Златоуст уздиже милостињу изнад небеса: „Тврдим да је милостиња царица врлинâ која подиже људе до врхова небеских и да је најбољи заштитник. Велика је ствар милостиња, због чега и Соломон кличе: ,Велик је човек и частан који чини милостињу‘ (Прич. Сол. 20, 6). Велика су крила милостиње: она просецају ваздух, мимоилазе месец, прекорачују светлост сунца и уздижу се до самих врхова небеских. Али ни тамо се не заустављају, већ прелази и небо и наткриљују скупове анђела, хорове арханђела и све силе небеске, те досежу до самог престола Царског, о чему нас само Писмо поучава овако говорећи: ,Молитве твоје и мило стиње твоје изиђоше на спомен пред Богом‘ (Дап 10, 4).“ 46) Иако је тада, собом штогод однети? Од мојега ти тражим: дај и ја ћу ти узвратити. У мени си обрео дародавца, учини ме хитро дужником. И мало је рећи: био сам ти даваоцем, начини ме дужним, јер тебе ћу имати за повериоца. Дај ми мало, вратићу ти много. Дај ми земаљско, небеским ћу ти узвратити. Дај ми пролазно, вечним ћу ти надокнадити. Самога ћу тебе теби вратити, када те будем себи вратио). (PL 38, 686; уп. PL 38, 1045-1046). 42) PG 59, 347-348; PG 60, 169-170; PG 61, 361. 43) PG 63, 715-716. 44) PG 61, 495. 45) „Καὶ γάρ μυστήριόν ἐστιν ἡ ἐλεημοσύνη· Κλεῖσον τοίνυν τὰς θύρας, ἵνα μή τις ἴδῃ ἅπερ ἐπιδεῖξει οὐ θέμις“. (PG 58, 666). 46) PG 49, 293. — 92 —
Златоуст у својим беседама подстицао и призивао своју паству на давање милостиње и вршење доброчинстава према бедним и невољним, указујући често на то да се тиме човек ослобађа од грехова и стиче вечни живот у Царству Небеском, морални врхунац доброчинства и милостиње он је ипак видео не у давању због наде у награду, већ у давању из љубави према Христу. У еклоги de eleemosyna et hospitilitate (о милостињи (милосрђу) и гостољубљу) он каже: „Заиста је већа награда ако чиниш не надајући се награди, јер све треба чинити ради Христа, а не због наде у награду.“47) Златоуст је, као човек веома осетљивог и самилосног срца и широког образовања, добро видео да су земаљска блага неједнако расподељена међу људима и да та подела слабо одговара идеалу Христове науке, али он ни издалека није имао намеру да оспорава право власништва или да одбацује и пориче законитост сваког богатства.48) У Беседи de decem millium talent debitore (о дужнику десет хиљада талената) он говори: „Јер ако си и богат, запамти да ћеш морати положити рачун – да ли си богатство потрошио на блуднице или на сиромахе, на паразите и улизице или на потребите, на задовољење страсти или човекољубља, на раскош, раскалашни живот и пијанчење или на помоћ невољнима. Али не само о трошењу, већ ћеш бити питан и о начину његовог стицања – да ли си га стекао праведним трудом или грабежљивошћу и насиљем, да ли је оно очинско наследство или си отео куће сирочади и разграбио имања удовица. Јер као што и ми тражимо рачун од наших слугу не само о издатку, већ и о остатку новца, испитујући одакле су примили новац, од кога и колико, тако и Бог тражи од нас не само доказе о трошењу, већ и о стицању. И не само богаташ, већ и сиромах полаже рачун о својој сиротињи: да ли је поштено и захвалног срца подносио сирома штво, или је тешко подносио, бунио се и осуђивао Божји промисао, гледајући како се други наслађује, док он чами у невољи. Као што се од богаташа тражи рачун о милостињи, тако се од сиромаха захтева рачун о трпљењу, штавише не само о трпљењу, већ и о самој милостињи, јер сиромаштво није сметња милостињи, као што сведочи она удовица која је метнула две лепте и тим малим даром превазишла оне који су дали врло много.“49) 47) »Καίτοι μείζων ὁ μισθὸς, ἐὰν μὴ ἐπ’ ἐλπίδι μισθῶν ποιῇς· δεῖ γὰρ πάντα διὰ τὸν Χριστὸν, καὶ μὴ διὰ τὴν ἐλπίδα ποιεῖν τοῦ μισθοῦ«. (PG 63, 724; в. PG 60, 169-170, 175-177, 536, 547, 518, 594-595, 603-604, 607-608; PG 61, 138, 495, 516; PG 62, 181-182, 188, 287, 494-495, 538, 606, 633-634, 698, 708; PG 63, 19-20, 87-88, 95-96, 223-224, 715, 721, 732). 48) Kopp, 45-47. 49) PG 51, 22-23.
— 93 —
Из овога произлази да је Златоуст високо ценио и у беседама хвалио не само духовни рад, већ и физички, особито земљорадњу и занат.50) То је било изазвано тиме што су богати људи сматрали сваки посао као нешто понижавајуће, те су се услед беспосличења и нерада одавали порочном животу, пијанству и блуду. Осим овог, постојао је и још један разлог што је Златоуст устајао у одбрану физичког рада: због лажно схваћене духовности, у 4. веку појавила се секта „месалијанаца“ или „евхита“ (Μεσσαλιανῶν, Εὐχιτῶν), која се раширила у Сирији, Финикији, Палестини и Месопотамији, чији следбеници нису ништа радили (ἔργον μὲν οὐδὲν μετίασι = не иду да раде ниједан посао) него су учили да је молитва једино и сасвим довољно средство за постизање спасења, пошто она доводи човека у неко тајанствено општење с Богом и тиме онемогућава сваки грех. Месалијанци или евхити су учили да крштење ништа не помаже човеку, јер иако га ослобађа од пређашњих грехова, оно не поништава грехе у корену, јер не истерује из душе злог демона (πονηρὸν δαίμονα), који нам је отпочетка дат. Тог демона не може истерати ни крштење нити шта друго осим силе молитве.51) Против те секте особито се борио Флавијан Антиохијски. Године 390. био је сазван сабор у Сиди у Памфилији под председништвом Амфилохија Иконијског, који је осудио јерес месалијанаца и искључио их из Цркве.52) Борећи се против тих лажних идеја и наводећи у 6. Беседи на 1. Посланицу Солуњанима речи Апостола: „Али вас молимо, браћо, да још обилније чините, и да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама, како вам заповедисмо, да се владате поштено према онима што су изван, и да вам ништа не треба‘ (4, 10-12), Златоуст говори: „Тиме показује коликих је зала узрок доколица, а коликих добара радиност… а својство љубави према ближњима није примати од њих, већ им давати.“53) Златоуст наводи да Апостол не толико речима колико сопственим примером показује како прави хришћанин треба да цени физички рад и да га обавезно врши подражавајући му. У Беседи in illud, Salutate Priscillam et Aquilam I (Поздрав Прискили и Аквили) он говори: „Човек који демонима заповедаше, који беше учитељ васељене, коме беху поверени сви који станују на земљи, који се са великом ревношћу бринуо о свим Црквама под сунцем, о свим државама и народима и земљама, тај је радио ноћ и дан, и нимало одмора није имао од тих трудова. А ми, који немамо ни хиљадитог дела његове бриге или – боље 50)
Kopp, 34-35. PG 83, 429, 432. 52) Hefele, II, 48-49. 53) PG 62, 429-430; в. PG 51, 297-298. 51)
— 94 —
рећи – коју ми не можемо себи ни представити, непрестано проводимо живот у доколици. Реци ми – какву ћемо имати одбрану или какав опроштај? Сва зла у живот се уносе тиме што многи држе за највећу част да се не баве својим радовима и сматрају најгором оптужбом да покажу како нешто од тога (рада) знају. Али Павле се није стидео да у руци нож носи и платно шије и да уједно разговара са људима од до стојанства, већ се поносио својим радом, док је к њему долазио безброј сјајних и славних људи… Што је испочетка учио, то је и после радио – и након што је био уздигнут на треће небо, однесен у рај, и након што му је Бог саопштио неисказане речи.“54) У 20. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима Златоуст поучава: „Немој рећи да је неко обућар, нити да је други бојаџија, нити да је трећи ковач, већ помисли да је он верни и брат; јер ми смо ученици оних рибара, оних цариника и оних који су шаторе правили; Онога Који је био васпитан у кући дрводеље, чију је заручницу удостојио да Му буде матер, Који је лежао у јаслама повијен и није имао где главу да заклони… Братом називај онога који је (таквима) више сличан. Ко је дакле сличан рибарима – да ли онај који се свакидашњим трудом храни и нема ни слуге, ни куће, већ се на све начине мучи, или онај који је опкољен великом сујетом и ради противно Божјим законима?“55) Да би осладио и олакшао рад, Златоуст је указивао на песме које су се певале приликом разних радова. У тумачењу 41. псалма он објашњава зашто се псалми певају: „Кад је Бог видео да је већина људи врло равнодушна, да нерадо приступа читању духовних ствари и да нерадо подноси труд који одатле долази, желећи да учини напор пријатнијим и да одстрани осећање труда, додао је пророчанству песму (μελῳδίαν) да би сви одушевљени њеним ритмом с већом радошћу уздизали Њему свете химне.“56) Указавши да песма има свој извор и почетак у Богу,57) он продужава: „Јер ништа тако не уздиже душу, нити окрилаћује, од земље ослобађа, разрешује од окова телесних, подстрекава на подвиг и на ниподаштавање свега земаљскога, као сагласно певање и складно састављена божанска песма. Та наша се природа тако радује и весели песмама и певањем, да се и деца која сисају, кад плачу и кад су зловољна, тако успављују.“58) За доказ те благотворне моћи и значаја песме Златоуст наводи даље читав низ радничких песама, 54)
PG 51, 194-195. PG 61, 168. 56) PG 55, 156. 57) Аnton Naegele, „Über Arbeitslieder bei Johannes Chrysostomus“ // Berichte über die Verha ndlungen der Königlich Sächsischen Gesellschaft der Wissenschaft zu Leipzig, Band 57, III (Leipzig 1905), 103. 58) PG 55, 156. 55)
— 95 —
чији спомен ни у једном античком споменику није потпуније сачуван него у овом његовом тумачењу 41. псалма: „Зато и путници гонећи у подне теглећу марву често чине то уз песму, ублажавајући тешкоћу пута тим песмама. Не само путници, већ и земљорадници… виноградари за време бербе, и ма шта друго радили, често певају. И морнари веслајући то чине. Па и жене, ткаље, размрсујући узлом замршене нити, често свака за себе, а често све заједно, сложно певају неку песму. То чине и жене, и путници и земљорадници и морнари, који желе песмом да ола кшају труд од послова, као што и душа, када чује песму и певање, лакше може да поднесе све што је тешко и мучно.“59) То дубоко Златоустово познавање великог значаја песме у раду засигурно му је не мало помо гло у увођењу православних песама и певања међу цариградском паством као оруђа борбе против аријанаца, који су се такође служили песмом ради пропаганде свог јеретичког учења.60) По мишљењу Негелеa – који с правом високо цени научни значај Златоустовог учења о тесној вези рада и песме – Златоусту је као извор тог знања послужила и Филосторгијева Црквена историја.61) С тиме се не можемо сложити, јер га Златоуст нигде не спомиње, а и Негеле тврди да је Златоуст своју беседу (на 41. псалам) одржао у Антиохији 387. године,62) док се Филосторгије родио 358. или чак 364. године, а своју историју завршио 425.63) У 4. веку постојала је, као остатак незнабоштва, институција ро пства. Златоуст је својом проповедањем љубави према ближњима и унутрашњег моралног васпитања и усавршавања водио отворену и систематску борбу против њега. Он није проповедао никакве реформе у друштву које би се спроводиле насилним нарушавањем постојећег поретка, већ је настојао да васпитањем и унутрашњим моралним препоро ђањем људи створи хришћанско друштво и хришћански поредак у њему. Тумачећи Посланицу Филимону Св. ап. Павла, Златоуст указује на то да 59) PG 55, 156-157. Св. Василије Велики у свом писму Григорију пише о начину монашког живота: „Треба рад зачинити химнама као сољу, јер певање химни пружа утеху души“ (Monach. O. S. Benedicti, Opera S. Basilii, III, 101-102). Истог је мишљења и блаж. Августин: „Cantica vero divina cantare, etiam manibus operantes facile possunt, et ipsum laborem tanquam divino celeumate consolari. Quid ergo impedit servum Del manibus operantem in lege Domini meditari et psallere nomini Domini Altissimi“ (Чак и они који рукама раде могу заиста лако да певају божанске песме, и да олакшају тиме сам рад слично утеси ритмичком божанском песмом тежака. Шта дакле спречава раба Божијег који рукама ради, да размишља о Божијем поретку и да пева Псалме у славу Највишег Господа). (PL 40, 565). 60) PG 65, 465; в. PG 103, 72. 61) Philostorgius, Eccl. hist. (Berichte, 125). 62) ib., 102. 63) PG 65, 456.
— 96 —
ап. Павле није задржао роба Онисима код себе без пристанка његовог господара иако му је био врло потребан и користан, па додаје: „Тим више се не пристоји да ми то радимо… јер ће многи морати да грде и да кажу да је хришћанство у живот унесено ради рушења (превртања) свега (ἐπὶ ἀνατροπῇ τῶν πάντων)… и да је то дело насиља (καὶ βίας τὸ πρᾶγμά ἐστιν).“64) Особито је наглашавао потребу хришћанског поступања са робовима и робињама и енергично устајао против њиховог физичког злостављања и вређања од стране њихових сурових и жестоких господара, а ропство је сматрао последицом прародитељског греха.65) У 40. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима Златоуст говори: „Бог је нама дао и руке и ноге да нам не би биле потребне слуге, јер није род робова уведен због потребе, пошто с Адамом није створен и роб, већ је казна за грех и последица непослушања. Христос је својим доласком и то поништио, јер у Христу Исусу нема ни роба ни господара (Гал 3, 28).“66) Ако је хришћанству пошло за руком да укине ропство у људском друштву, немала заслуга за то припада Златоусту, великом учитељу и проповеднику хришћанских моралних истина. Међу хришћанским врлинама Златоуст врло високо цени смирење. У беседи О смирености он говори: „Темељ је наше философије смирење. Ако си нагомилао безброј дела – ако си и милостињу, ако си и молитве, ако си и пост – али ако ову ниси у темељ положио, све си узалуд и бадава саградио, и брзо ће се срушити кућа саграђена на песку; јер нема ниједног, ниједног од наших добрих дела, коме оно не би било потребно. Ако ли кажеш да си уздржљивост и девственост и презирање богатства и ма шта друго (извршио), све је то нечисто и преступно и одвратно ако нема смирења. Зато га свуда прихватимо у речима, у делима и мислима, и с њиме ово чинимо“67), додајући: „Уколико си велик, утолико буди смиренији“68), а у 30. Беседи на Дела Апостолска говори следеће: „Ништа није равно смирењу: оно је мати и корен и хранитељ и основа и веза добара: без њега смо одвратни, гадни и нечисти. Јер иако неко са дрском смелошћу мртве васкрсава, хроме исцељује, губаве очишћује, ништа није од тога нечистије, ништа није безбожније и преступније. Ништа не сматрај својим. Имаш ли способност речи и благодат учења – немој због тога мислити да имаш нешто више од других. Што си се више удостојио 64)
PG 62, 703-704. PG 61, 157. 66) PG 61, 353-354. 67) „Θεμέλιος γὰρ ἐστι τῆς καθ’ ἡμᾶς φιλισοφίας ἡ ταπεινοφροσύνη“… (Смиреност је темељ наше философије). (PG 51, 312-313). 68) „ὅσον μέγας εἶ, τοσοῦτον ταπείνου σαυτόν“. PG 56, 125. 65)
— 97 —
дарова, треба више да будеш и смирен, јер коме се више прашта, тај ће више љубити (Лк 7, 47). Треба дакле да будеш смирен због онога што ти је Бог подарио, мимоилазећи друге.“69) У 3. Беседи на Јеванђеље по Матеју Златоуст вели: „Јер ништа није Богу тако мило као кад неко рачуна самог себе међу последње“70), док у 25. (al. 26.) Беседи на исто Јеванђеље, говорећи о потреби смирења, додаје: „Није мали удео ове философије (хришћанског подвига), да си у стању свеукупно видети оно што нам припада; јер најбоље је кад неко позна самога себе, кад себе сматра да је нико.“71) „Ако хоћеш да будеш велик, не тражи да постанеш велик, и тада ћеш бити велик; јер је (величина) у томе да будеш мален“ (45./al. 46. Беседа).72) Високо ценећи хришћански брак, Златоуст саветује ономе ко намерава ступити у њега да пази не само на спољашње законе (τοὺς ἔξωθεν, jus civile), већ и на Божје законе (κατὰ τοὺς τοῦ Θεοῦ νόμους), јер ће по овима а не по онима Бог судити у „онај Дан“ (κατὰ τὴν ἡμέραν ἐκείνην).73) По Златоустовим речима, жени треба много праштати и исправљати је да буде без мане, као што и Христос чува Цркву да буде света и непорочна (Еф. 5, 27). Златоуст је у брачној вези штитио нарочито жене, указујући при том на достојне примере и у незнабожачком браку. У 27. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он наводи пример из брачног живота философа Сократа: „Говори се да је неки од незнабожачких (τῶν ἔξωθεν) философа имао злу жену, брбљиву и пијаницу, и када су га питали зашто је трпи, одговорио је да му служи код куће као вежбалиште 69)
PG 60, 225. „Οὐδὲν γὰρ οὕτω τῷ Θεῷ φίλον, ὡς τὸ μετὰ τῶν ἐσχάτων ἑαυτὸν ἀριθμεῖν“. (PG 57, 38; в. PG 91, 945). 71) „Οὐ μικρὸν δὲ τοῦτο μέρος φιλοσοφίας, δυνηθῆναι συνιδεῖν τὴν ἀξίαν τὴν ἡμετέραν. Οὗτος γὰρ μάλιστά ἐστιν ὁ ἑαυτὸν εἰδὼς, ὁ μηδὲν εἶναι ἑαυτὸν νομίζων“. (PG 57, 332). Блаж. Августин исто тако велича смиреност у спису De sancta virginitate: „Ille, cui omnia tradidit Pater, et quem nemo agnoscit nisi Pater, et qui Patrem solus agnoscit, et cui voluerit revelare, non dicit, Discite a me mundum fabricare, aut mortuos suscitare; sed, quia mitis sum et humilis corde (Matth. XI, 25-29). O doctrinam salutarem! O Magistrum Dominumque mortalium, quibus mors poculo superbiae propinata atque transfusa est! Noluit docere quod ipse non esset, noluit jubere quod ipse non faceret… Itane magnum est esse parvum, ut nisi a te qui tam magnus es fieret, disci omnino non posset? Ita plane“ (Он коме је Отац предао све, и којега нико сем Оца не познаје, и који једини познаје Оца – скупа са онима којима је благоволео ово да открије – не казује нам: Научите се од мене да саздајете светове, или да мртве васкрсавате; него говори: јер сам кротак и смирен у срцу (уп. Мт 11, 2529). О, спасоносно учење! О, Учитељу и Господе свију смртних, којима је смрт и пала у део и још увек их напаја управо из чаше гордости! Он не пожеле да поучава ономе што Он сâм не беше, нити да заповеди оно што сам не испуњаваше… Јер бивати мален (=смирен) ствар је толико велика (узвишена), да јој се ни на који начин не бисмо могли научити, да је Ти сам ниси достигао. Заиста је тако). (PL 40, 416). 72) PG 58, 623. 73) PG 51, 226 70)
— 98 —
и место такмичења у подвигу и да ће, вежбајући се у њему сваки дан, постати снисходљивији према другима. Ви се смејете, а ја се с болом жалостим што нас Јелини (незнабошци) наткриљују у врлини – нас који смо позвани да подражавамо анђелима, или боље рећи, који смо позвани да подражавамо кротости Самога Бога. Овај философ није због споменутог узрока своју жену изагнао, а неки кажу да ју је због тога и узео. А ја, пошто су многи неразумно настројени, саветујем да убудуће све могуће радите и да се старате да изаберете жену ваљану и пуну сваке врлине, а ако ли пак погрешите и уведете у кућу невесту неваљалу и несносну, тада подражавајте овоме философу, исправљајте је на све могуће начине и сматрајте то најважнијим послом.“74) Говорећи о браку Златоуст опажа да нико не даје радо другоме новац, али кад даје кћер такорећи непознатом и туђем човеку, он не даје само кћер, већ и новац и свој иметак као мираз, и радује се томе јер је брак „велика тајна“. По његовим речима, дужност жене у браку је да чува стечено, да пази на дохотке, да се брине за кућу, ради чега нам је Бог и дао жену – да у томе и у осталом буде помоћница мужу. Пошто се наш живот састоји из приватних и јавних послова, Бог је сваком одредио његов удео: жени – бригу о приватним, домаћим и кућним стварима, а мушкарцу – бригу о јавним, судбеним, војним и другим пословима. Жена не може бацати копље, нити мачем ударати, али може вретено узети у руке, платно ткати и вршити све остале кућне послове. Она не може у сенату износити мишљење, али у кућним стварима може дати одличан савет, и често бољи неголи муж. Жена не може добро управљати јавним пословима, али може добро васпитавати децу, која су највеће благо; она може зле и неваљале поступке слугу корити и разумно се бринути за њих, за домаћинство, за кухињу, за украс одела и друге ствари које не приличе мужевима нити су за њих лаке. И то је дело Божјег промисла и мудрости – да онај који је у већим стварима користан, у мањим бива слабији и неспособан, те се тако истиче улога жене, јер кад би муж био способан и у једном и другом, женски род би лако постао презрен. Ако је тако, онда – по Златоустовим речима – од жене треба тражити само једно: врлину душе и племенитост навика, да 74)
PG 61, 224. Другом приликом, укоравајући верне што полажу више бриге и труда на украшавање своје куће, соба, зидова и подова, неголи на усавршавање и украшавање властите душе, да би их постидео Златоуст наводи пример из живота другог незнабожачког филозофа, који је својим – иако грубим – поступком показао да презире спољашност. У 12. Беседи на По сланицу Римљанима он каже да је неки јелински философ (то је био Аристид, рођ. око 430. г. пре Хр., кога спомиње Диоген Лаертије), ушавши у једну сјајну кућу украшену мермером и дивним стубовима, и видевши под застрт скупоценим ћилимима пљунуо у лице домаћину, а кад је за то био оптужен, одговорио је да је био приморан да то учини јер је кућа била толико богато украшена и застрта ћилимима да није нашао места где да пљуне (PG 60, 494). — 99 —
бисмо се наслађивали миром, слогом и потпуном љубављу. Ко узима богату жену, тај добија пре господара него жену, јер су жене и иначе склоне гордости и тражењу почасти, што је теже подносити ако су уз то и богате. Златоуст каже: „Бог је жену дао не да донесе богатство, већ да буде помоћница.”75) Сиромашне жене су скромније и послушније, зато не треба тражити богатство, већ жену која уме добро да се користи оним што има. Апостол Павле није учио да је брак установљен да би се избе гла сиротиња и стекло богатство, већ да би се избегао блуд и умирила пожуда, те да живимо разумно и угодимо Богу (1 Кор 7, 2). Ни лепота тела, ако није спојена са врлинама душе, не може за дуго задовољити мужа, због чега су старозаветни оци попут Авраама управо њих тражили код жене (1 Мој 24, 1-4). И сам брак се у старозаветно време вршио врло скромно, не уз кимвале, хорове и свирку, већ с молитвом и благосло вом, не са украсима одела већ са смиреношћу, побожношћу, гостопри мством и другим врлинама. Говорећи о дужностима мајки и о васпитању кћери, Златоуст каже да кћери треба васпитати тако да их њихови мужеви одводе из куће са исто таквим поштењем, без греха, срамотних разговора и слично, већ да призивају Бога у помоћ.76) Било би погрешно мислити да је Златоуст сматрао жену неким нижим бићем од мушкарца. Напротив, у својој 10. Беседи на 2. Посланицу Тимотеју он указује на велику способност жена у јавном, духовном и црквеном животу. По његовим речима, жене су кадре презирати земаљска блага, показати озбиљно достојанство и светост. Штавише, он вели да без жене не би могле јавне ствари ни постојати: оне су способне за велике подвиге, чак и веће него мушкарци, а многе су примиле и муче ништво!77) Без обзира на тадашње јавно мишљење, Златоуст је био неумољив у спровођењу принципа потпуне равноправности мужа и жене пред моралним законом, и у браку и ван њега. Он често кори родитеље што не само да се не брину о моралном васпитању своје деце и њиховом спасењу, већ их штавише својим по ступцима и својим односом удаљавају од правог хришћанског васпитања, бринући се пре свега да им деца буду богата, одана интересима лажног и пролазног земаљског успеха и славе, а не да достигну морално са вршенство које треба да буде циљ сваког хришћанина. Златоуст каже да родитељи, шаљући их на науке, деци обично говоре како су се неки „οὐχ ἵνα χρήματα εἰσφέρῃ γυνὴ, διὰ τοῦτο αὐτὴν ἔδωκεν ὁ Θεὸς, ἀλλ’ ἵνα ᾖ βοηθός“. (PG 60, 344); Carl Thönes, Die christliche Anschauung der Ehe und ihre modernen Gegner, Leiden 1881, 108-109. 76) PG 51, 225–241, 211, 327; PG 58, 504; PG 54, 659; уп. Seidlmayer, 59–63. 77) PG 62, 659. 75)
— 100 —
синови из врло скромних и непознатих породица завршивши школу домогли највиших места у друштву, стекли огромно богатство, богато се оженили, подигли себи сјајне куће, како их се сви боје и како их славе; како су неки, изучивши латински језик, добили придворну службу: и тако сви говоре о онима који су знаменити и славни на земљи, а оне који су на небесима – њих и не спомињу. „Ко је тако безуман да не очајава над спасењем сина који је на тај начин васпитан?”78) У 59. (al. 60.) Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Деца се мање цене од стоке; више се бринемо о магарцима и коњима него о деци. Ако неко има мазгу, много се брине да нађе најбољег чобанина који не би био ни крадљивац ни пијаница и који зна свој посао; а кад треба наћи руководитеља дететове душе, ми узимамо једноставно онога ко случајно наиђе, мада нема вештине која би била важнија од ове (καίτοιγε τῆς τέχνης ταύτης οὐκ ἔστιν ἄλλη μείζων = али ипак ништа друго није веће од ове вештине.). Шта би се могло упоредити са васпитањем душе и образовањем младог разума? Онај ко се тиме бави треба да има више услова и тачности него сликар и вајар. Али ми о томе и не мислимо, већ само једно гледамо: да (син) изучи језик… али не да би могао говорити, већ да се обогати – зато учи говорити. Кад би се могло и без тога обогатити, не би се нико ни о томе бринуо.”79) Златоуст учи да је Бог уредио да нас наши родитељи воле и да нам буду учитељи врлина, јер оца не чини само изливање семена (τὸ σπεῖραι), већ добро поучавање, нити мајку само ношење у утроби (τὸ κυῆσαι)), већ добро васпитање. Да је то заиста тако, сведоче сами родитељи тиме што се одричу своје сопствене деце кад виде да су морално покварена и да су се коначно предала злу и неваљалству, док усиновљавају добру децу туђих родитеља. Тврдећи да само рађање не чини мајку и да за то није Богом обећана никаква награда, Златоуст се позива на Св. ап. Павла, који хвали удовицу „ако је децу одгајила“ (1 Тим 5, 10), а не „ако је децу родила”. По Златоустовом мишљењу, васпитањем деце треба да се баве најпре мајке, јер се оне понајвише налазе у кући, док су мужеви више ван ње будући заузети јавним и државним пословима, мада се не тражи 78)
PG 47, 357. PG 58, 584. Учитељ мора предњачити не само учењем, већ и животом. У 1. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст каже: Οὐδὲν γὰρ διδασκάλου ψυχρότερον, ἐν λόγοις φιλοσοφοῦντος μόνον. Τοῦτο γὰρ οὐ διδασκάλου, ἀλλ’ ὑποκριτοῦ. Διὰ τοῦτο οἱ ἀπόστολοι πρότερον ἀπὸ τοῦ βίου ἐδίδασκον, καὶ τότε ἀπὸ τῶν ῥημάτων· μᾶλλον δὲ οὔδὲ ἔδει ῥημάτων αὐτοῖς, τῶν ἔργων βοώντων“ (Јер нико није хладнији од оног учитеља, који љуби мудрост само у речима. Стога тај није учитељ, него лицемер. Због тога су Апостоли понајпре подучавали по животу, а онда по речима. Није им више било потребно да подучавају речима, него делима која гласно вичу). (PG 60, 18). Блаж. Јероним пише: „Magister probae aetatis et vitae, eruditionisque est eligendus“ (Треба изабрати учитеља који је ваљана личност, образован и искусан). (PL 22, 871). 79)
— 101 —
само од жена, већ и од њих да се брину о деци и да их подстичу на вршење хришћанских врлина (εἰς φιλοσοφίαν αὐτοὺς ἐνάγειν = уводити их у хришћанске врлине).80) Расправљајући о васпитању, Златоуст поучава да се не треба бринути да деца буду богата сребром и златом, већ благо честивошћу и хришћанским врлинама, те да се не предају сувише земаљ ским интересима и младићким пожудама. Родитељи треба добро да пазе куда деца иду, с киме се друже и како се понашају, јер ако ове дужности занемаре, неће имати опроштаја од Бога Који их је поставио да својој деци буду учитељи и да имају сву власт над њима, па су зато и одговорни за њихово васпитање. Потребно је децу васпитавати док су још мала и осетљива душом, кад је још лако учити их дужностима и лечити страсти и душевне недостатке, као што и Премудри каже: ,Пригни врат њихов од младости њихове‘ (Сирах 7, 25). Бог родитељима не само да заповеда, већ им у томе и помаже, кад говори: ,Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби‘ (2 Мој 21, 16), чиме показује како је велику власт дао родитељима над децом, због чега на њих пада и сва одговорност за њихово васпитање. Многи родитељи не желе да кажњавају децу шибама (μαστίξαι), нити да их, ако живе неморално, речима укоравају и упозоравају, али зато често дочекају да им синови и кћери буду предати суду, а понекад и осуђени на смртну казну. Кад родитељи не васпитавају децу, онда сами постају учесници и кривци њиховог моралног пада и несреће. Зар Св. ап. Павле не говори родитељима: ,Подижите их у васпитању и науци Господњој‘ (Еф 6, 4)? Дужни смо да својој деци непрестано говоримо да је страх Божји највеће богатство и наследство које им родитељи могу дати, и да се старамо да им оставимо не новац који пропада, већ благо честивост која не пропада и која се не може потрошити. Децу коју не васпитавају родитељи, доцније васпитавају државни закони својим строгим осудама и страшним казнама.81) Колики је значај Златоуст придавао томе, види се и из његовог списа О сујети и како родитељи да васпитавају децу где пише: „Не престајем да вас тешим и молим и преклињем да пре свега добро васпитавате децу.“82) У 21. Беседи на Посланицу Ефесцима, наводећи речи Св. ап. Павла: „Децо, слушајте своје родитеље у Господу… ово је прва заповест с обећањем“ (Еф 6, 1-2), Златоуст указује да се ту не говори ни о Христу 80) PG 54, 636-638. У 21. Беседи на Посланицу Ефесцима Златоуст каже: „Τῆς μὲν γὰρ γυναικὸς ἄρχει ὁ ἀνὴρ, τῶν δὲ παίδων ὁ ἀνὴρ καὶ ἡ γυνή.“ (Јер човек заиста влада жени, а човек и жена деци). (PG 62, 149). 81) PG 51, 327-331; Schulte, 8, 28; Seidlmayer, 34. 82) „Οὐ παύομαι παρακαλῶν ὑμᾶς καὶ δεόμενος καὶ ἀντιβολῶν, ὥστε πρὸ τῶν ἄλλων ἁπάντων τέως ὑμῶν ῥυθμίζειν τοὺς παῖδας“. (Schulte, 8 (19).
— 102 —
ни о небеском Царству, већ о дугом животу, пошто деца још не схватају узвишеније разлоге. Али кад је ствар добила своју основу, добар, чврст и поштен темељ, онда после тога све иде лако својим путем и по закону, јер је стварање тог ваљаног и чврстог темеља главна потешкоћа у ва спитању. Шта значи: „Слушајте своје родитеље у Господу“, пита он? То значи: слушајте родитеље у свему што се слаже са учењем Господа и што не нарушава Његове заповести. Ако желиш да ти син буде послушан, одмах га васпитавај у поуци и страху Господњем и немој мислити да је сувишно да слуша Божанско Писмо, јер ће у њему пре свега наћи речи „поштуј оца својега и матер своју“. Зар није неумесно да деца изучавају у школи књижевност и уметности, а да се не васпитавају у познању Бога и у страху Господњем? Зато родитељи први добијају плодове таквог васпитања, то јест дрску, непослушну и покварену децу. Да тога не би било, послушајмо савет Апостола и васпитавајмо их у науци и страху Господњем, покажимо им пример својим животом83) и од детињства их учимо читању Св. Писма. Ако испочетка дете научимо да буде „философ“ (хришћански подвижник), оно ће временом стећи највеће богатство и славу. Никада нећеш толико постићи васпитавајући сина у земаљским (τοῖς ἔξωθεν – спољашњим) наукама помоћу којих ће тобоже достићи богатство, колико учећи га искуству помоћу којег ће богатство презирати. Тако ради ако желиш да учиниш сина богатим, јер није богат онај коме је потребно много благо и који је њиме окружен, већ онај коме никакво богатство није ни потребно.84) Томе учи и научи сина, јер је то највеће богатство. Не настој да учиниш сина знаменитим и славним у земаљским наукама, већ се побрини да га научиш да презире славу земаљског живота. Немој се трудити да учиниш сина говорником, већ га научи да буде хришћански подвижник (φιλοσοφεῖν = хришћански се подвизавати): ако не буде говорник (ῥήτορα) неће бити никакве штете по говорништво; потребан је моралан живот (τρόπων χρεία = потребно је примерно владање) а не дар речи, скромност живота а не оштрина говора, потребна су дела а не речи; немој оштрити језик, већ чисти душу.85) Затим Златоуст завршава: „Говорим ово не бранећи да уче земаљске науке, већ бранећи да се брину једино о њима.“86) Ове педагошке поуке и савете Златоуст даје 83) Блаж. Јероним пише: „Mementote vos parentes magis exemplis doceri posse, quam voce“ (Ви
родитељи запамтите да се боље може подучавати примером него дреком). (PL 22, 875). 84) „πλούσιος γὰρ οὐχ ὁ πολλῶν χρημάτων δεόμενος, καὶ πολλὰ περιβεβλημένος, ἀλλ’ ὁ μηδενὸς χρείαν ἔχων“ (јер није богат онај коме су потребна многа богатства и који је себи много присвојио, већ онај који нема потребу ни за чим). (PG 62, 151). 85) „Μὴ τὴν γλῶτταν ἀκονήσῃς, ἀλλὰ τὴν ψυχὴν ἐκκάθαιρε“. (PG 62, 152) 86) „Οὐ κωλύων παιδεύειν ταῦτα λέγω, ἀλλὰ κωλύων ἐκείνοις μόνοις προσέχειν“. (исто). Тако је учио и Климент Александријски. У спису Stromata (lib. I), тумачећи речи Соломона: не мнгъ — 103 —
„не само монасима“, већ управо онима који живе у свету и којима је борба много тежа, јер се налазе на отвореном океану живота, а не у тихом пристаништу у коме живе монаси.87) Врло је интересантно и важно у Златоустовој педагогији то што је у свом горепоменутом спису о васпитању деце изнео два примера, управо две катихезе за децу. То су библијске приче о Каину и Авељу88), и о Јакову и Исаву89): Златоуст подробно излаже како их треба деци предавати, додајући своје примедбе, што је учинио онако како би и данас урадио педагог који се придржава такозва них формалних ступњева (Хербарт). У тим катихезама он је хармонично спојио анализу и синтезу, што сведочи о дубокој мисли и истанчаном осећању великог педагога.90) Златоуст указује и на молитву као средство васпитања, наводећи примере из Старог Завета: Јосифа, Данила, Самуи ла, Јеремију и цара Соломона.91) Како је у његово доба био још снажан дух незнабожачке покварености не само у друштву већ и у школи92), он је младићима препоручивао одлазак у манастире да би се тамо боље усавршавали и религиозно и морално93): познато је да је сам после свршене школе боравио ради тога у манастиру, а осим њега и Свети Василије Велики, Григорије Богослов и многи други достојни пастири и архипастири. По мишљењу Болотова, утицај манастирског живота није увек благотворно утицао, јер су неки од манастирских питомаца стицали уска схватања и падали у ригоризам, због чега су се често показивали беспо моћнима у врло сложеним односима друштвеног живота, па тобоже и сам Златоуст.94) Ми сматрамо разумљивим што су се многи учени и религиозни млади људи због тадашње моралне покварености друштва повлачили на неко време у манастире у којима је владао дубок религио бѹди къ чѹжде (Прич. Сол. 5, 20), он пише: „χρῆσθαι μὲν, οὐκ ἐνδιατρίβειν δὲ καὶ ἐναπομένειν τῇ κοσμικῇ παιδείᾳ παραινεῖ“ (користити заиста, а не спроводити и не бити као остали препоручује светско образовање). (PG 8, 721). 87) PG 62, 149–152. 88) Schulte, 14-16. 89) ib., 16-19. 90) Зајдлмајер пише: „Еs bleibt das grosse Verdienst Chrysostomus’, vermöge einer feinfühligen Seele, die für die zartesten Schwingungen des kindlichen Gemütes empfänglich war, intuitiv erkannt zu haben, was die werdende pädagogische Wissenschaft nach vielen Schwankungen und Irrgängen erst im Laufe langer Jahrhunderte herausgearbeitet hat.“ (Остаје велика заслуга Златоустова та што је, благодарећи својој префињеној души, која је била пријемчива за најнежнија таласања дечјих расположења, интуитивно препознао оно што је потоња педагошка наука после толико многих осцилација и лутања разрадила тек после више столећа) (Seidlmayer, 49). 91) Schulte, 27. 92) „Διὰ τοῦτο ἡμῖν αἱ πόλεις εἰσὶ διεφθαρμέναι, ὅτι πονηροὶ τῆς νεότητός εἰσι διδάσκαλοι“. (Због тога су нам многи градови искварени, зато што су учитељи младежи зли). (PG 54, 661). 93) Seidlmayer, 63–71. То предлаже и блаж. Јероним (PL 22, 1077). 94) Болотов, III, 140. — 104 —
зни живот и строга морална и аскетска дисциплина. Држимо такође да би и данас било од неизмерне користи за Цркву кад би се барем млади и учени богослови могли повући на неко време у такве манастире да би у њима оснажили веру и своју моралну вољу, па макар се показали „беспомоћним“ у нашем (као Св. Јован Златоуст у свом) поквареном добу, које бисмо с правом Тацитовим речима могли назвати „corrumpere et corrumpi saeculum“!95) Падају нам на памет Гетеове речи: „Die Menschheit schreitet immer fort, und der Mensch bleibt immer derselbe.“ (Човечанство стално напредује, а човек остаје свагда исти). Златоуст је похлепу за богатством, славом и земаљским насладама сматрао узроком свађе, непријатељства и ратова. Он поучава: „Одбаци дакле страст према богатству и престаће рат, престаће борба, престаће непријатељство, престаће свађа и мржња.“96) По њему, има три врсте ратова. Прва је врста спољашњи рат, тј. када наше војнике нападају варвари; друга је врста кад међусобно војујемо, а трећа је врста кад неко сам са собом војује. Овај последњи рат је најтежи, док онај први – рат са варварима – не може ни у чему много нашкодити, јер ако варвари некога и заробе или убију, ипак душу не могу заробити ни погубити. И међусобни (грађански) рат, иако је тежи од спољашњег,97) не може нам наштетити ако ми нећемо, јер док наваљују на нас, можемо остати у миру. Али трећу врсту рата – рат са самим собом – не можемо никако избећи, јер нам је потребан ради спасења.98) Из овога се уједно види да Златоуст није хришћанима ни 95)
Оправдано пише Чемберлен: „Das Christentum geht noch auf Kinderfüssen, kaum dämmert seine Mannesreife unserem blöden Blicke. Wer weiss, ob nicht ein Tag kommt, wo man die blutige Kirchengeschichte der ersten 18 christlichen Jahrhunderte als diе Geschichte der bösen Kinderkra nkheiten des Christentums betrachtet?“ (Хришћанство још хода на дечјим ногама, једва се назире његова мушка зрелост пред нашим глупим погледом. Ко зна да ли ће доћи дан када ће се на крваву историју првих 18 столећа гледати као на историју опаких дечјих болести хришћанства) (H. St. Chamberlain, Die Grundlagen d. XIX Jahrhunderts, München, 223). 96) PG 62, 594; PG 55, 343. 97) PG 50, 634. 98) PG 62, 533–535. Слично Златоусту учио је и блажени Августин, који је осуђивао офанзивни рат, док је допуштао дефанзивни, одбрамбени рат у интересу заштите општег блага. Тако у XXII књизи Contra Faustum Manichaeum (Против Фауста Манихејца) он пише: „Nocendi cupiditas, ulciscendi crudelitas, impacatus atque implacabilis animus, feritas rebellandi, libido dominandi, et si qua similia, haec sunt quae in bellis jure culpantur; quae plerumque ut etiam jure puniantur, adversus violentiam resistentium, sive Deo, sive aliquo legitimo imperio jubente, gerenda ipsa bella suscipiuntur a bonis, cum in eo rerum humanarum ordine inveniuntur, ubi eos vel jubere tale aliquid, vel in talibus obedire juste ordo ipse constringit. Alioquin Joannes, cum ad eum baptiyandi milites venirent, dicentes, Et nos quid faciemus? responderet eis, Arma abjicite, militiam istam deserite; neminem percutite, vulnerate, prosternite. Sed quia sciebat eos, cum haec militando facerent, non esse homicidas, sed ministros legis; et non ultores injuriarum suarum, sed salutis publicae defensores: respondit eis, Neminem concusseritis, nulli calumniam feceritis, sufficiat vobis stipendium vestrum“ (Страст за наношењем штете, окрутност освете, немиран и непомирљив дух, суровост побуне, жеља за — 105 —
допуштао могућност офанзивног рата, већ смао дефанзивног, одбрамбеног. Тумачећи Јеванђеље по Матеју, где Спаситељ говори, односно прориче о ратовима (Мт 24, 6), Златоуст у 75. (al. 76.) Беседи вели да Христос „говори о јерусалимским ратовима, а не о оним спољашњим и оним посвуда на свету, јер шта је њих била брига за то? Иначе не би ништа ново рекао кад би говорио о ужасима (ратовима) у свету, који се увек збивају (τὰ ἀεὶ συμβαίνοντα).“99) Из овог се тумачења види да је Златоуст сматрао рат за ужасну, али и уобичајену ствар. Неки научници окривљују Златоуста да је (као и блажени Јероним Стридонски) увео у морални систем превару као средство за успех истине – pia fraus.100) Истина је да Златоуст у књизи О свештенству (гл. 1, 8, 9) пише да је превара (ἀπάτη) понекад од користи и да је у том случају допушта,101) али је у ствари велики и принципијелни противник сваке преваре и лажи. У 29. (al. 28.) Беседи на Јованово Јеванђеље каже: „Ништа није јасније од истине, ништа није јаче од ње, као што ништа није слабије од лажи (τοῦ ψεύδους), мада се покрива безбројним завесама, јер се лако открива и лако пада. Истина, напротив, гола лежи пред свима који желе да виде њену лепоту, јер не жели да се сакрива, не боји се опасности, не стрепи од заседа, не жуди за славом маса, није потчињена ичем људском, владањем, и све сличне појаве су оне које се с правом у ратовима не одобравају, и у већини случајева такође се с правом морају кажњавати, Било да Бог наређује или нека легитимна власт, а добри људи прихватају само вођење ратова, пошто (ратови) припадају оном поретку људских ствари, када сам поредак приморава било да они наређују тако нешто, било да се у таквим околностима покоравају. Уосталом Јован, када к њему ,ради крштења, долазе војници и кажу: „А шта ми да радимо?“ Он им одговара: „Одбаците оружје, напустите војску, никог не ударајте, не рањавајте, не бацајте на земљу“. Јер он је знао да они нису човекоубице, када ово чине због рата, већ су бранитељи закона; и да нису осветници неправде, већ бранитељи општег спаса. И одговорио им је: „Да никог нисте ударили, да никог нисте осплеткарили, нека вам је довољна ваша плата!) (Luc. III, 14) (PL 42, 447). А у VI књизи De civitate Dei (О божијој држави) каже: „Inferre autem bella finitimis, et inde in caetera procedere, ac populos sibi non molestos sola regni cupiditate conterere et subdere, quid aliud quam grande latrocinium nominandum est?“ (Шта друго треба назвати великим разбојништвом него наметати рат са суседним народима, а затим наваљивати на остале и, једино због страсти за владањем, сатирати и поробљавати и народе који ти нису мрски?). (PL 41, 116-117). Грађански рат и Августин сматра много горим од сваког спољашњег рата: „Crudelia bella civilia omnibus bellis hostilibus, auctoribus etiam eorum fatentibus, amariora“ (Окрутни грађански ратови мрскији су од свих осталих непријатељских ратова, чак и по признању оних који су их објавили). (PL 41, 109). Најтежим и најстрашнијим пак ратом и он је сматрао рат човека са самим собом, тј. са властитим страстима: „Quod igitur bellum gravius et amarius cogitari potest, quam ubi voluntas sic adversa est passioni, et passio voluntati, ut nullius earum victoria tales inimicitiae finiantur“ (Који се дакле рат може замислити тежим и мрскијим, него кад је воља противна страсти, и страст вољи, тако да се таква непријатељства не завршавају победом ни једне од њих). (PL 41, 658; в. PG 36, 959-960 и даље). 99) PG 58, 687. 100) Chamberlain, 364. 101) PG 48, 629-630. — 106 —
већ стоји изнад свега, стрпљиво подноси безброј заседа остајући непо бедива, а оне који јој прибегавају чува надмоћношћу своје силе заштићене као неразрушивом стеном.“102) А у 58. (al. 57.) Беседи каже: „Али таква је баш природа истине – да постаје јача кроз оне кроз који је, како изгледа, уништавају; она сија кроз оне који је засењују.“103) Баур сматра да је Златоуст допуштао „piam fraudem – побожно лукавство“ под утицајем Платонове философије.104) Ми мислимо да је то немогуће јер је познат Златоустов негативан однос према незнабожачкој философији. Пре ће бити да је он, идући за жељом да учини добро ближњем, могао у заносу допустити и превару која ником не може нанети штету и коју не чинимо лажући, већ прећуткујући истину.105)
102)
PG 59, 165-166.
PG 59, 315-318 „Οὕτως ἰσχυρὸν ἡ ἀλήθεια, οὕτως ἀσθενὲς τὸ ψεῦδος“ (Уколико је истина јача, утолико је лаж слабија). 103)
104) „Vielleicht hat hier der Platonismus seinen Einfluss ausgeübt“ (Можда је овде платонизам извршио утицај) (Baur, I, 321). 105) уп. PG 48, 961-962. Блаж. Августин у спису Сontra mendacium пише: „Plerumque enim vera non mentiendo occulimus, sed tacendo. Neque enim mentitus est Dominus, ubi ait: ‚Multa habeo vobis dicere, sed non potestis illa portare modo“ (Наиме, не прикривамо истину лагањем него ћутањем. Јер мој Бог није лагао када је рекао: Још много тога имао бих Вам рећи али ви то ипак не можете да поднесете) (PL 40, 533).
— 107 —
а) ЗЛАТОУСТОВО УЧЕЊЕ О МОНАШТВУ И АСКЕТИЗМУ. „Τὸν γὰρ ἄνθρωπον οὐχ ἑαυτῷ μόνον αὐταρκεῖν κατεσκεύασεν ὁ Θεὸς, ἀλλὰ καὶ ἑτέροις πολλοῖς“.1) (Јер је Бог створио човека не да буде само сам себи довољан, већ на корист многим људима.) Св. Јован Златоуст. „Ὡς ὅ γε νομίζων τὸ πᾶν κατειληφέναι, οὐδὲν ἔχει“.2) (Онај који мисли да је све схватио, нико је).
Св. Јован Златоуст.
Видели смо да је Златоуст до свога постављања за чтеца провео шест година у монаштву и у најстрожијој аскези, која је ишла тако далеко да му је нарушила здравље за цео живот. Обично се сматра да је монашки живот највиши степен хришћанског моралног живота,3) док је живот у свету ниже моралне категорије. Златоуст побија у својим делима такво учење. У спису Против непријатеља монашког живота он назива монашки живот „животом без делања“ (ἀπράγμων βίος)4); то је, по његовим речима, „анђелски живот“.5) Суштину монаштва Златоуст не види у посту, бдењу, молитвама, одрицању од света, већ у што већој љубави према Богу. Он пише: „Немој ми спомињати врхове гора и долина, ни провалије, ни непролазне пустиње, јер то није довољно да сáмо одагна буру душевну, већ је потребан онај пламен који је распирио Христос у души Павловој, а овај га блажени муж кроз духовно мишљење подигао на толику висину да је, подигавши се са земље горе, допро до самога неба, и више њега, а затим и још више. Та сам је он био уздигнут до трећег неба, а његова чежња и љубав према Христу наткрилила је не само троја, већ сва небеса.“6) Сравњујући цара и монаха у спису Поређење цара и монаха, Златоуст пише да цар управља земљама, градовима, народима и војскама, док монах влада над срџбом, 1)
PG 47, 351. PG 62, 272-273. 3) Уп. Adolf Harnack, Das Mönchtum, seine Ideale und seine Geschichte, 1903, 3-4; Исти, Das Wesen des Christentums, Leipzig 1903, 50–53; Chrysostomus Baur, „Das Ideal des christlichen Vollkommenheit nach dem hl. Johannes Chrysostomus“ // Theologie und Glaube, h. 7 (Paderborn 1914), 567. 4) „Зар не знаш какву радост има живот без дела?“ (PG 47, 345). 5) PG 47, 304. Блаж. Августин монашки живот назива животом „tanquam in portu“ (као у луци) (PL 37, 1277). 6) PG 47, 413 2)
— 108 —
завишћу, похлепом за благом и над читавом војском страсти, те се стога може са више права назвати царем од онога који у порфири седи на зла тном престолу, пошто је монах заиста унутрашње потпуно слободан. Монах, по Златоустовим речима, води рат против демона и побеђује их Божјом помоћу и спасава од лажне вере читаве градове и села, док цар војује против варвара само да освоји земље и разна богатства, да задовољи своју гордост и похлепу за влашћу. Монах дању општи с пророцима, са апостолом Павлом, те од Мојсија иде до Исаије, а од ових ка Јовану, док је цар увек с официрима и војницима који су одани вину и другим уживањима. Монах се и ноћу Богу моли и прославља Га, док цар дању спава, јер је ноћ провео у богатој гозби. Док цар дели само злато, монах раздаје благодат Светога Духа, јер кад неког мучи зао дух, он не иде цару, већ монаху. Ако монах једном падне и изгуби власт над собом, њему молитва, сузе, покајање и богата помоћ сиротињи помажу да опет дође до пређашње власти, али ако цар изгуби власт над својим царством, њему је потребна туђа власт, савезници, војска и новац. Кад дође време умирања, цару је смрт страшна, док монах умире мирно и без бриге, јер се он већ за живота одрекао од свега: после смрти добар монах наслеђује славу Божју, а цар, ако је био праведан, добија само нижи степен блаже нства.7) Ипак, Златоуст више цени свештенство неголи монаштво, јер док је за монашки живот важнија телесна снага, дотле је за свештеничку службу важнија јачина духа. У књизи О свештенству (5, 6) он пише: „Велика је борба монахâ, многобројни њихови трудови, али ако ко упореди њихове напоре са добрим вршењем свештеничке службе, наћи ће разлику колика постоји између обичног човека и цара. Јер иако је тамо многобројан труд, али је заједничка борба и душе и тела, па ако оно није јако, остаје добра намера сама по себи и неће се моћи у дело привести, пошто и строги пост и лежање на земљи и бдење и остало што намерно мучи тело – све то ишчезне ако није јак онај који је хтео да себе обуздава. А овај је (у све штенству) чист посао душе, и не захтева нимало телесне снаге да би показао своју врлину… Зато ми не треба да се сувишно и прекомерно дивимо монаху, ако се он, живећи сам за себе, не узбуђује нити чини многе и велике грехе, пошто нема ничега што би дражило и узнемиравало његову душу. Али када неко – принуђен да се преда читавим масама и да носи грехе многих – остане непоколебив и чврст, управљајући својом душом и у тишини и у бури, право би било да му сви пљескају и да му се диве, јер је пројавио доказ сопствене снаге.“8) 7)
PG 47, 387-392. PG 48, 682-683. Блажени Јероним каже: „Sed alia Monachorum est causa, alia Clericorum. Clerici pasucunt oves: ego pascor“ (Али један је разлог монаха, а други клерика. Клерици напасају 8)
— 109 —
По учењу Златоуста, монах је као и мирјанин дужан да испуњава исте заповести, а разликују се само у томе што овај може имати жену, док се од монаха тражи безбрачност: „Врло се вараш и обмањујеш себе мислећи да се једно тражи од мирског човека, а друго од монаха, јер је разлика међу њима у браку и безбрачности (ἐν τῷ γαμῆσαι καὶ μὴ), док се у свему осталом тражи једнака одговорност, јер онај ко се срди на брата свога без узрока, био мирјанин, био монах, једнако вређа Бога, и онај ко гледа на жену с пожудом, био овај или онај, једнако ће бити кажњен због прељубе… Та ни Христос, кад је тако одређивао и давао закон, није правио разлику, нити је рекао: ако се монах куне, од зла је заклетва, а ако није монах – није, већ је свима рекао: ,А ја вам кажем: не куните се никако‘ (Мт 5, 34). И опет је рекао: ,Тешко вама који се смејете‘ (Лк 6, 25), а није додао – монасима, већ је дао закон заједнички свима. Исто је тако учинио у свим осталим великим и дивним заповестима. овце, а ја сâм пасем) (PL 22, 352). И даље: “Non est facile stare loco Pauli, tenere gradum Petri, jam cum Christo regnantium: ne forte veniat angelus, qui scindat velum temple tui,qui candelabrum tuum de loco moveat (II, 5). Monachus si ceciderit, rogabit pro eo Sacerdos. Pro Sacerdotis lapsu quis roga turus est?“ (Није лако бити у положају Павловом, бити у рангу Петровом, који већ са Христом владају; не долази случајно анђео, који раскида брод твога храма, који помера с места твој свећњак… Ако буде умро монах, за њега ће се молити свештеник. Ко ће хтети да се моли због пада свештеника?) (PL 22, 353). Августин у 60. посланици Fratri et consacerdoti papae Aurelio (Брату и другу по свештеном Чину, папи Аурелију) каже: „Nimis dolendum, si ad tam ruinosam superbiam monachos surrigamus, et tam gravi contumelia clericos dignos putemus, in quorum numero sumus; cum aliquando etiam bonus monachus vix bonum clericum faciat“ (Морало би бити сувише болно, ако бисмо монахе уздизали до тако трошне охолости, и ако бисмо сматрали клерике достојним тако тешке поруге; јер једва да ће икада чак и добар монах моћи да створи доброг клирика) (PL 33, 228). Митрополит московски Филарет каже: „Монаштво, по свагдашњем мишљењу Цркве, спада у нижу категорију свештенства“ (Собрание мнений и отзывов, 2, Москва 1885, 308). А Харнак говори: „Viel ist auch seit der Mitte des 4. Jahrhunderts über das Verhältniss des Priesterthums zum Mönchthum nachgedach worden, namentlich von solchen, die Monche sein wollten und Priester sein mussten. Der jungfraüliche (mönchische) Stand gilt den Ernsten als der lei chtere und sicherere, der Priesterstand als der gefährlichere, verantwortungsvollere, in mancher Hinsi cht allerdings auch als der höhere, weil de Priester das h. Opfer vollzieht und die Macht hat zu richten (s. Chrysostomus, De sacerdotio VI, 6-8, III 4-6, VI 4). Aber die Gefahr der Verweltlichung, welcher Priester und Bischöfe unterliegen, haben nicht nur Männer wie Gregor von Nazianz und Chrysostomus, sondern unzählig viele Еrnst-Gesinnte empfunden. Eine Combination von priesterlichem (bischöflichem) Amt und professionsmässiger Askese ist daher schon fruheр versucht und durchgeführt worden.“ (Почев од средине 4. века много је писано о односу свештенства према монаштву, и то управо од стране оних који су хтели бити монасима а морали су постати свештеници. Девичански (монашки) сталеж важи за свештенике као нешто лакше и сигурније, а свештенички сталеж као ризичнији зато што свештеник приноси свету жртву и има власт да суди (в. Златоуст, О свештенству VI 6-8, 4-6, VI 4). Али опасност посветовњачења, којој могу подлећи свештеници и епископи, коснула се не само људи као што су Григорије Назијанзин и Златоуст, него и великог броја умних људи. Преплитање свештеничке (епископске) службе и монашке аскезе је отуда већ раније покушавано и спровођено у живот) (Adolf Harnack, Lehrbuch der Dogmengeschichte, II, 4. Aufl., Tübingen 1909, ll). — 110 —
И кад говори: блажени сиромашни духом, који плачу, кротки, гладни и жедни правде, милостиви, који су чистог срца, који мир граде, које прогоне правде ради, који због Њега чуше од оних споља свакојаке неисказано зле речи – не помиње ни мирјанина ни монаха, већ та је разлика уведена људским умом (ἀπὸ τῆς τῶν ἀνθρώπων διανοίας). О том Писмо ништа не зна (αἱ δὲ Γραφαὶ οὐδὲν ἴσασι τούτων), већ хоће да сви живе животом монаха па макар имали и жене. Та послушај и Павла шта каже – а кад призивам Павла, мислим на Христа – јер овај наиме пишући људима који имају жене и подижу децу, тражи од њих строг начин живота као од монаха, јер забрањујући сваку раскош у оделу и храни, говори: ,Исто тако, и жене у пристојном оделу, стидом и чести тошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим‘ (1 Тим 2, 9), и опет: ,А она која се одала насла дама, жива је умрла‘ (5, 6) и затим: ,А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни‘ (6, 8). Ко више од овога тражи од монаха?… Јер као што је Спаситељ рекао да је највиши врхунац љубави положити душу своју за своје ближње, то је потврдио и Павле рекавши: ,Љубав не тражи своје‘ (1 Кор 13, 5), заповедајући такву љубав. И да је само то рекао, био би довољан доказ да се од мирјанина тражи исто што и од монаха… а што преврће сву васељену, то је оно што ми мислимо да само монах мора строго живети, а да је осталима слободно лакомислено проводити живот. Није тако, није тако, већ се од свих тражи један те исти подвижнички живот (τὴν αὐτὴν φιλοσοφίαν), и ја бих то силно хтео нагласити – боље рећи не ја, него Онај Који ће нам судити… Да је, дакле, дужност и мирјанина и монаха подићи се до истог врхунца, те да ће и један и други, павши, задобити исте ране, мислим да неће више порећи ни онај ко воли да се препире и ко је бесраман.“9) Другачије није ни могао учити онај који, говорећи о апостолском добу, примећује: „Јер тада није било ни трага монасима.“10) Па кад је исти циљ – морално савршенство – за све хришћане, били они мирјани или монаси, каква је разлика међу њима? На то Златоуст одговара: „Ако је могуће спасти се у граду, имајући и кућу и жену, тада много пре без жене и свега тога… много пре живећи у пустињи.“11) Монах на свом путу ка Богу наилази на мање препрека од мирјанина, 9) PG 47, 372-375. Исто у свом Аскетском слову говори и Свети Василије Велики: „Ето, јасно ти се показује да се послушност Јеванђељу тражи од свих људи: од монаха и од ожењених… Кад је Христос објавио Очеве заповести, рекао је: ‚А што вам говорим, свима говорим‘ “(Мк 13, 37). – Garnier, Opera S. Basilii, t. II. P. 283. Уп. Theologie u. Glaube, 1914, 1. C. S. 572, 573. 10) „Οὐδὲ γὰρ ἴχνος τότε μονάζοντος ἦν“. (PG 63, 177). 11) PG 47, 372; уп. Chrysostomus Baur, „Der Weg der Volkommenheit nach der Lehre des hl. Johannes Chrysostomus“ // Theologie und Glaube, h. 1 (1928), 32-33.
— 111 —
„јер онај који је слободан боље трчи од оног који је везан (обавезама)“ (τοῦ γὰρ δεδεμένου μᾶλλον ὁ λελυμένος δραμεῖται).12) Златоуст у 1. књизи списа Против непријатеља монашког живота признаје да се морални живот може проводити и у свету, али је живот у граду као у кући која гори, и што се пре човек из ње спасе, тим боље по њега: „Хтео бих и сам, не мање од вас већ и много више, и често сам желео да нестане потреба за манастирима, и да се у градовима успоставе тако добри закони да никоме никада не буде потребно да бежи у пустињу, али пошто се све преокренуло и пошто су у градовима судови и закони пуни безакоња и неправде, а пустиња цвета богатим плодом моралног живота… то приморава оне који желе спасење да траже уточишта у пустињама.“13) Златоуст са великим устезањем и стидом говори о некој „новој љубави“ (ἔρως καίνος τις), противзаконитој (παράνομος), која се појавила у тадашњем друштву и коју назива кугом и гором од сваке куге, а којом се изврћу сами закони природе и од које настаје опасност да женски пол постане сувишан, јер младићи испуњавају и замењују његово место. Та 12)
PG 47, 376; cp, col. 315. Карактеристичан је Харнаков суд о монаштву и његовом значењу у Цркви: „Eine jede Gemeinschaft aber braucht Persönlichkeiten, die ausschliesslich ihrem Zwecke leben; so braucht auch die Kirche Freiwillige, die jeden anderen Beruf fahren lassen, auf die “Welt” verzichten und sich ganz dem Dienst des Nächsten widmen, nicht weil dieser Beruf ein “höherer” ist, sondern weil er notwendig ist, und weil aus einer lebendigen Kirche auch dieser Antrieb hervorgehen muss. Er ist aber in den evangelischen Kirchen gehemmt worden durch die decidierte Haltung, die sie gegen den Katholizismus einnehmen mussten. Das ist ein teurer Preis, den wir gezahlt haben; die Erwägung wie viel schlichte und ungefärbte Frömmigkeit dagegen in Haus und Familie entzündet worden ist, kann ihm nichts abziehen. Aber wir dürfen uns freuen, dass in unserem Jahrhundert ein Anfang gemacht worden ist, den Verlust wieder einzubringen. In den Diakonissen und manchen verwandten Erscheinungen erhalten die evangelischen Kirchen das zurück, was sie einst von sich gestossen haben, weil sie es in seiner damaligen Gestalt nicht anzuerkennen vermochten. Aber es muss sich noch viel reicher und mannigfaltiger ausgestalten.“ (Међутим, свакој заједници су потребне личности које не живе искључиво ради својих циљева; тако су и Цркви потребни самопрегорни људи, који узмичу сваком другом позиву како би се одрекли “света” и посветили служби ближњему, не из разлога што је ова служба “виша”, него зато што је неопходна, и зато што из живе Цркве мора произаћи и ова покретачка снага. Међутим, та служба је спутана у евангеличким црквама одлучним ставом који су морале заузети према римокатолицизму. То је висока цена коју смо платили; Но можемо се радовати што је у нашем столећу учињен помак не би ли се овај губитак надокнадио. У ђаконисама и у многим сродним појавама, Евангеличке цркве задобијају поново оно што су некад одбациле од себе, пошто су ту службу развиле у њеном некадашњем виду и на многоструке начине) (Harnack, Das Wesen, 181; уп. Theologie und Glaube, 7, (1914), 565. 13) PG 47, 328; уп. PG 58, 548. Харнак пише: „Wohl gibt es Zeiten wo das Mass der Ungere chtigkeit, welches auf den Handelnden fällt, ein unerträglich Gosses ist, und immer wird es Individuen geben, die so zart besaitet sind, dass sie ihr bestes Teil in die Einsamkeit tragen müssen, um es zu bewahren.“ (Зацело има времена када мера неправде која пада на онога који ради, бива неподносиво велика, и увек ће бити појединаца који су тако нежно саткани да свој најбољи део морају пренети у самоћу како би га очували). (Harnack, Das Mönchtum, 33). — 112 —
друштвена куга тако се уобичајила и раширила да се људи више не стиде о њој ни говорити. Међутим, у манастирима је немогуће видети тако нешто, због чега Златоуст саветује родитељима да дају децу у школу у манастире, где је живот сличан анђелском.14) У манастирима и у пустињи треба васпитавати синове, каже Златоуст, али их не треба одатле пре времена (πρὸ ὥρας) одводити, већ допустити да добро продру у науке и да оне код њих ухвате корена, макар их требало десет или двадесет годи на држати тамо, „јер што дуже буду боравили на вежбалишту (γυμνασίῳ), толико ће стећи већу силу“, и само тада ће деца бити „заједнички савршени благослов и оцу и матери и кући и држави и народу“.15) Како видимо из досад наведеног, по Златоустовом учењу монаштво није сврха, већ само пут и школа узвишеног моралног хришћанског живота; зато он сваком младом човеку препоручује привремени монашки живот као спрему за будући морални живот у свету, као што је и сам прошао то „вежбалиште“ – да би се морално усавршили, ојачали и очеличили вољу за вршење хришћанских дужности и за приношење користи својим ближњима, „јер није Бог створио човека да користи само себи, већ и многим другима“,16) или како каже у 25. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима: „Јер ниједно добро дело није могуће да буде веома велико ако не би и другима давало користи“17); тако и у 6. Беседи на Посланицу апостола Павла Титу наводи: „Јер заиста девственост и пост и лежање на земљи тиче се само онога који их извршује, а није спасило ниједног другог. Милосрђе се простире на све и обухвата удове (чланове) Христове. Много су већа добра дела која се протежу на многе од оних који се односе на једног“.18) У 18. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст каже још јасније да „Бог неће да ми будемо корисни самима себи, већ свим ближњима“.19) Овај поглед на монаштво и на аскетизам деле са Златоустом и остали знаменити Оци Христове Цркве, као Св. Василије Велики, Григорије 14)
PG 47, 360-366; уп. PG 62, 693. PG 47, 380. 16) PG 47, 351. Зајдлмајер пише: „Prophylaktisch ist der Aufenthalt der jungen Leute im Kloster“ (Профилактичан је боравак младих људи у манастиру) (Seidlmayer, 68). Зато Златоуст саветује родитељима рани брак деце (PG 62, 426). 17) „Καὶ γὰρ οὐδὲν κατόρθωμα σφόδρα μέγα εἶναι δύναιτ’ ἂν, ὅταν μὴ τὸ κέρδος καὶ εἰς ἑτέρους διαδιδῷ.“ (PG 61, 209). 18) „Παρθενία μὲν γὰρ καὶ νηστεία καὶ χαμευνία περὶ τὸν ποιοῦντα ἵσταται μόνον, ἕτερον δὲ ἔσωσεν οὐδένα· ἡ δὲ ἐλεημοσύνη εἰς πάντας ἐκτείνεται, καὶ τὰ μέλη περιπλέκεται τοῦ Χριστοῦ· πολὺ δὲ τῶν εἰς τὸν ἕνα περιισταμένων τὰ πρὸς πολλοὺς ἐκτεινόμενα κατορθώματα μείζονα.“ (PG 62, 698). 19) „Οὐδὲ γὰρ ἑαυτοῖς χρησίμους ἡμᾶς εἶναι βούλεται ὁ Θεὸς, ἀλλὰ καὶ τοῖς πλησίον ἅπασιν.“ (PG 57, 267). 15)
— 113 —
Богослов и други.20) Стога смело можемо тврдити да је нетачно и тенденциозно мишљење Баурa који налази у његовим списима тобожње учење о моралним заповестима и такозваним саветима (Weg des Rates)21) чије би извршавање могло сведочити о могућности постојања такозваног вишка дела и заслуга (merita). Да Златоуст није тако могао учити, види се још јасније из његових речи у спису De compuctione (О умилењу): „Макар и да умремо небројено пута, макар и да покажемо све врлине, ипак не бисмо достојно узвратили Богу почасти, које је Он нама учинио.“22) А у беседи non esse desperandum (да не треба очајавати) он каже: „Немој, дакле, спомињати (своја) добра дела, да би их се сетио Бог!“23)
20)
И. Попов, Естественный нравственный закон, Сергиев Посад 1897, 279-299. Baur, I, 310-311. 22) „Κἂν γὰρ μυριάκις ἀποθάνωμεν, κἂν πᾶσαν ἀρετὴν ἐπιδειξώμεθα, οὐδὲ τὴν ἀξίαν ἀποδεδώκαμεν τῶν εἰς ἡμᾶς ὑπηργμένων παρὰ τοῦ Θεοῦ τιμῶν.“ (PG 47, 418). У 9. Беседи на Посланицу Јеврејима он пише: „Шта су људске ствари? Пепео и прах и прашина пред лицем ветра, дим и сенка, лист и цвет које ветар разноси, сан и звук и бајка, ветар и магла надувана која сасвим нестаје, перо које не може чврсто стајати, струја које брзо нестаје, и још оно што је од тога ништавније“ (PG 63, 82; уп. PG 62, 312); уп. Душан Јакшић, Учење о Јеванђелским савјетима и заповједима, Сремски Карловци 1901, 8, 12. 23) „Μὴ τοίνυν μνησθῇς τῶν κατορθωμάτων, ἵνα μνησθῇ αὐτῶν ὁ Θεὸς.“ (PG 51, 366). Св. Григорије Богослов у својој 14. беседи пише: „Οὐδέποτε νικήσεις μεγαλοδωρεὰν Θεοῦ, κἂν πάντα πρόῃ τὰ ὄντα, κἂν τοῖς οὖσι σεαυτὸν προσθῇς. Καὶ τοῦτο γάρ ἐστι λαβεῖν, τὸ τῷ Θεῷ δοθῆναι.“ (Никад немој да се издигнеш изнад великодушности Божије, Која јесте пре свих бића, па макар и да предаш самога себе постојећима. И ово јесте примање, кад дајеш Богу).(PG 35, 885). Исто тако учи и велики Отац западне цркве блаж. Августин у књизи De Trinitate (lib. XIII): „Quia et ea quae dicuntur merita nostra, dona sunt ejus“ (Јер и оно за шта каже да су наше заслуге, Његови су дарови (= Бога). (PL 42, 1024). 21)
— 114 —
ГЛАВА 3.
ЗЛАТОУСТ КАО ДОГМАТИЧАР „τὸ μὴ πάντα περιεργάζεσθαι, καὶ τὸ μὴ πάντα θέλειν εἰδέναι, μέγα τοῦ εἰδέναι τεκμήριον.“1) (Не испитивати више од онога што је потребно и не желети знати све, доказ је великог знања). „Ἀπεφήνατο γὰρ ὁ νομοθέτης, καὶ οὐδὲν δεῖ περιεργάζεσθαι πλέον.“2) (Јер заиста се откри (објави, показа) Законодавац и нико не треба да испитује више од тога). Св. Јован Златоуст.
Ако упоредимо Златоустов богословски рад са радом Св. Василија Великога, Григорија Богослова или Атанасија Великог, одмах ће нам пасти у очи – као што смо већ нагласили – да се он више бави питањима моралног учења, хришћанске аскезе и других практичних страна хри шћанске вере, него догматима Христовог учења. То је и разумљиво, узмемо ли у обзир, с једне стране, време његовог богословског рада, а с друге – његове личне особине. Без сумње, Златоуста је по његовој природној склоности привлачио више практични живот него апстрактно мишљење и хришћанска догматика. Барденхевер пише: „Ihn reizt und fesselt nicht die Theorie, sondern die Praxis, nicht die Wissenschaft, sondern das Liebe“ (Њега не дражи и не обузима теорија него пракса, не наука, него љубав)3); или како Ферстер вели: „Er ist einmal kein dogmatischer Kopf“ (Он уопште није мозак за догматику).4) Да није можда ту испољен и закон наслеђа по оцу, који је био, како се сматра, Римљанин по рођењу?5) За сав Златоустов рад, нарочито за његово догматско учење, кара ктеристичан је његов поглед на људско знање. По његовим речима, све потребно знање човек може стећи из Св. Писма ако га познаје, као што га је потребно знати (ὡς εἰδέναι χρὴ). Ко тако зна Св. Писмо, тај се не 1)
PG 62, 647. PG 57, 256. 3) Bardenhewer, Patrologie, 297. 4) Foerster, 7. 5) „Quantum Graeci praeceptis, tantum Romani valuerunt exemplis, quae vera est Quintiliani sentential“ (Колико су Грци били вредни по својим мудрим порукама, толико су Римљани вредни били својим примером – истинита је ова Квинтилијанова мисао). (Joan. G. Graevius, Thesaurus Antiquitatum Romanorum, 1, Venetiis 1732, a (Praefatio)). 2)
— 115 —
саблажњава ничим што се догађа у свету, тај све храбро подноси, пре пуштајући неке ствари вери и непостиживом Божјем промислу, док за ствари чији узрок познаје налази примере и доказе у Св. Писму. По Златоустовом учењу, као велики доказ знања служи то кад човек узалудно не истражује све, и кад неће да зна све. Као што је опасно истраживати све вирове и речна дна, јер му од њихових вртлога и дубине прети опасност да се утопи, тако је опасно све истраживати и код Бога, па онај ко хоће све да зна о Богу и све истражује, тај понајмање зна ко је Бог.6) У рекама нису свуда вртлози ни превелике дубине, али код Бога већи је део тајанствен, и Његова су дела недокучива, па „шта те дакле тера да се утопиш“?7) У првој беседи О несхватљивости Божанске природе Златоуст каже: „Крајње је безумље упорно искати да се зна шта је Бог по суштини”.8) У споменутој беседи (8. на 2. Посланицу Тимотеју) он продужава: „Знај само да Бог свиме управља, да се о свему брине, да имамо слободну вољу, да Бог неке ствари чини, а неке допушта (ὃτι τὰ μὲν ἐνεργεῖ, τὰ δὲ συγχωρεῖ),9) да Бог не жели да ишта буде зло, да не бива све по Његовој вољи, већ и по нашој – једино сва зла су по нашој вољи, а сва добра по нашој (вољи) и уз Његову помоћ, и да ништа није пред Њим сакривено. Кад ово знаш, знај и то да се праведници (на земљи) муче да би били крунисани, а грешници не бивају овде кажњени да не би многи посумњали у васкрсење, као што се и сви праведници не муче да не би неко помислио да је грех за похвалу, а не врлина. Бог је нама открио оно што је на небесима, говорећи: ‚Јер све што чух од Оца, све вам открих, и све што чух од Оца објавих вама‘ и ‚не називам вас слугама, 6) „ὁ πάντα θέλων εἰδέναι, καὶ πάντων κατατολμῶν, οὗτος οὐκ οἶδε μάλιστα τί ἐστι Οεός.“ (Онај који жели да зна, и који је спреман на све, тај понајвише не зна ко је Бог). (PG 62, 647; PG 62, 331-332, 438, 446; в. PG 52, 482-484). Сличан поглед на људско знање износи и Св. Григорије Богослов у 20. Беседи (PG 35, 1077, 1080). Знаменити историчар Цркве, протестантски богослов Харнак, пише: „Wie verzweifelt stünde es um die Menschheit, wenn der höhere Friede, nach dem sie verlangt, und die Klarheit, Sicherheit und Kraft, um die sie ringt, abhängig wären von dem Masse des Wissens und der Erkenntnis!” (Како би било очајно за човечанство уколико би виши мир за којим трага, и јасност, сигурност и снага за које се бори, зависили од опсега знања и сазнања) (Harnack, Das Wesen, 12). Исту је мисао исказао и Гете у својим разговорима са Екерманом: „Die christliche Religion ist ein mächtiges Wesen für sich, woran die gesunkene und leidende Menschheit von Zeit zu Zeit sich immer wieder emporgearbeitet hat; und indem man ihr diese Wirkung zugesteht, ist sie über aller Philosophie erhaben und bedarf von ihr keiner Stütze.” (Хришћанска религија је моћно биће по себи, по коме се потонуло и напаћено човечанство повремено уздиже; и уколико јој се признаје ово њено дејство, она је узвишена изнад сваке философије и није јој потребна нека њена подршка) (Eckermann, 244). 7) „Τί τοίνυν βιάζῃ καταποντίσαι σαυτόν“; (PG 62, 647). 8) „μανίας γὰρ ἐσχάτης φιλονεικεῖν εἰδέναι τί τὴν οὐσίαν ἐστὶν ὁ Θεός.“ (PG 48, 705). 9) Златоуст наглашава велику разлику између онога што Бог Сам чини и онога што допушта: „πολὺ δὲ τὸ μέσον καὶ σφόδρα ἄπειρον τοῦ ποιεῖν καὶ συγχωρεῖν.“ (а велика је разлика и веома је неизмерно између онога што Бог чини и онога што допушта). (PG 58, 602).
— 116 —
већ пријатељима: ви сте моји пријатељи‘ (в. Јн 15, 14-15). Чему нас учи? Томе да ћемо васкрснути, да ћемо бити бесмртни и непролазни, да онај живот нема краја, да је све пролазно, да ћемо у облацима бити однесени, да ће зли бити кажњени, и осим тога безброј других ствари, и ништа то није лажно… и тако ћемо знати све што је потребно знати, и достићи ћемо свако добро.“10) Такав поглед на људско знање био је, с једне стране, узрок Златоустовог негативног односа према грчкој науци и философији,11) која је код њега оставила мало трага.12) У својој 2. Беседи на Посланицу Титу он говори: „Зар не видиш да је Павле покорио сву васељену и да је имао већу моћ од Платона13) и свих осталих (философа)? Рећи ћеш – због чудеса. Није само због чудеса: јер ако пређеш Дела Апостолска, на многим местима наћи ћеш да је побеђивао науком (ἀπὸ τῆς διδασκαλίας) и пре чудеса.“14) Како Баур правилно примећује, грчка философија се у Златоустово доба налазила у опадању, без иједног већег философа, живећи само „von dem Ertrage alter Kapitalien“.15) Златоуст додуше каже да је „философија познавање божанских и људских ствари“,16) али одмах продужавa: „философ (тј. хришћанин) зна дакле које су божанске, а које људске, и од 10) PG 62, 647-650. Блаж. Августин у тумачењу 70. псалма пише: „Haec est ergo tota scientia magna, hominem scire quia ipse per se nihil est; et quoniam quidquid est, a Deo est, et propter Deum est“ (Ово је дакле уопште важно сазнање (наука), да човек зна да сам по себи није ништа, јер што год постоји од Бога је, и због Бога постоји) (PL 36, 874). 11) PG 48, 886. Златоустову критику грчке философије види у PG 60, 413-415. Златоуст Платона сматра достојнијим (σεμνότερος) од других грчких философа. Уп. Seidlmayer, 15-17. 12) Златоуст не само да је мало ценио учење незнабожачких философа, него је осуђивао и њихове поступке. Кад су после побуне у Антиохији наступиле репресалије царских власти, тада су незнабожачки философи оставили град и посакривали се, док су хришћански монаси напустили своје пештере и дошли у град да помогну становницима и да их заштите од гоњења власти и њених драконских мера. У 17. Беседи Антиохијцима Златоуст узвикује: „Где су сада они што се облаче у плаштове и показују дугачку браду и у десној руци носе дебеле штапове, незнабожачки философи, ти пасји изроди који су недостојнији од паса што под столом леже и ради желуца све раде. Сви они оставише тада град, сви побегоше и посакриваше се по пећинама… а монаси, сиромашни људи, који ништа немају осим скромне одеће, који су живели у сеоској сиротињи, који дотле изгледаху ништавни, који живљаху на горама и у шумама, појавише се попут лавова са великим и узвишеним духом док су се остали бојали и трепетали, те својом помоћи прекратише ужасе не за неколико дана, већ за кратко време“ (PG 49, 173-174). 13) Златоуст цитира Платона двапут у својим списимa (PG 47, 336; PG 48, 538). 14) PG 62, 673. Интересантно је приметити да је и блажени Јероним имао исто мишљење о философији: штавише, у 14. писму каже: „Еt cum suis stultus Plato discipulis“ (Заједно са свим својим ученицима Платон је неразуман); „Aristotelis argumenta non proderunt“ (Аристотелови докази (овде) неће користити) (PL 22, 354.) У дијалогу против пелагијанаца говори: „Neque enim mihi curae est quid Aristoteles, sed quid Paulus doceat“ (Не бринем се за оно што Аристотел, већ што Павле подучава) (PL 23, 512). 15) Baur, I, 258 (живећи од приноса старих улагања). 16) „Τῶν θείων καὶ ἀνθρωπίνων πραγμάτων γνῶσις ἡ φιλοσοφία“. (PG 62, 361).
— 117 —
ових се удаљава, а оне извршава: зна, и за све благодари Богу, садашњи живот сматра ни за шта, због чега се нарочито не радује пријатним догађајима, нити се жалости непријатним стварима.17) И не очекуј другог учитеља, имаш реч Божију: нико те не учи тако као она.”18) По Златоустовим речима, Христово је учење права и савршена философија.19) 17) Сличну мисао је исказао и Платон: „οὔτε τι τῶν ἀνθρωπίνων ἄξιον ὄν μεγάλης σπουδῆς“. (Не постоји ништа у људским стварима што би вредело да му се дâ велики значај). (Plato, Πολιτεία (Држава) , 1, X, 604 – Platonis Opera, ex recensione Schneideri. Parisii 1846, II, I, 183). 18) „Μηδὲ περιμείνῃς ἕτερον διδάσκαλον· ἔχεις τὰ λόγια τοῦ Θεοῦ· οὐδείς σε διδάσκει ὡς ἐκεῖνα“. (PG 62, 361). 19) „τὴν ἀκριβῆ φιλοσοφίαν.“ (PG 57, 274). Исто је учио и Климент Александријски, један од најзнаменитијих представника Александријске школе, у својој Cohortatio ad gentes (Ободрење за народе) (cap. XI): „Διό μοι δοκεῖ, ἐπεὶ αὐτὸς ἧκεν ὡς ἡμᾶς οὐρανόθεν ὁ Λόγος, ἡμᾶς ἐπ’ ἀνθωπίνην ἰέναι μὴ χρῆναι διδασκαλίαν ἔτι, Ἀθήνας καὶ τὴν ἄλλην Ἑλλάδα, πρὸς δὲ καὶ Ἰωνίαν πολυπραγμονοῦντας. Εἰ γὰρ ἡμῖν ὁ διδάσκαλος, ὁ πληρώσας τὰ πάντα δυνάμεσιν ἁγίαις, δημιουργίᾳ, σωτηρίᾳ, εὐεργεσίᾳ, νομοθεσίᾳ, προφητείᾳ, διδασκαλίᾳ, πάντα νῦν ὁ διδάσκαλος κατηχεῖ, καὶ τὸ πᾶν ἤδη Ἀθῆναι καὶ Ἑλλὰς γέγονε τῷ Λόγῳ“ (Због тога ми се чини, будући да је сам Логос дошао до нас са Неба доле, да нам више није потребно да идемо за људским учењем, у Атину и осталу Јеладу, а и према Јонији бавећи се многим светским стварима. Јер ако нас Учитељ, који испуњава све светим силама, стварање, спасење, добра дела, законодавство, пророштво, учење, свему сад подучава Учитељ, и све је већ, Атина и Јелада, постало Логосом). (PG 8, 229). Уп. Д. Леонардов, „Теория боговдохновенности Библии в Александрийской школе“ // Вера и разум, I, 1 (Харков 1906), 29. Тертулијан у Liber de praescriptionibus (Књига о законима) пише: „Nobis (= хришћанима) curio sitate opus non est, post Christum Jesum; nec inquisitione, post Evangelium. Cum credimus, nihil desideramus ultra credere“ (Нама (=хришћанима) после Христа није потребно љубопитство, нити истраживања после Јеванђеља. Кад верујемо не желимо ништа осим вере). (PL 2, 20-21), a у књизи De anima (О души): „Infinitas enim quaestiones Apostolus (= Павле) prohibiPorro non amplius inveniri licet, quam quod a Deo discitur; quod autem a Deo discitur, totum est“ (Апостол (= Павле) забрањује бескрајна запиткивања. Не допушта, затим, да се више тражи од онога што Бог говори, јер оно што Бог говори све је.) (PL 2, 651), или још краће: „Nemo sapiens est, nisi fidelis“ (Није мудар који нема вере) (PL 2, 15). Сличан поглед на знање и његов однос према вери Христовој исказује и протестански богослов Харнак у својој седмој лекцији О суштини Хришћанства: „Gewiss, der Kulturfortschritt ist zu begrüssen. Aber, was heute ein Fortschritt ist, dessen wir uns freuen, wird morgen etwas Mechanisches, das uns kalt lässt. Der tiefer fühlende Mensch nimmt dankbar entgegen, was ihm die fortschreitende Entwicklung der Dinge bringt; aber er weiss auch, dass seine innere Situation, die Fragen, die ihn bewegen, und die Grundverhältnisse, in denen er steht – nicht wesentlich, ja kaum unwesentlich, durch das alles geändert wird. Es scheint immer nur einen Auge nblick so, als käme nun ein Neues und man sei wirklich entlastet. Meine Herren! Wenn man älter geworden ist und tiefer ins Leben sieht, findet man sich, wenn man überhaupt eine innere Welt besitzt, durch den äusseren Gang der Dinge, durch den “Kulturfortshritt”, nicht gefördert. Man findet sich vielmehr an der alten Stelle und muss die Kräfte aufsuchen, die auch die Vorfahren aufgesucht haben. Man muss sich heimisch machen in dem Reiche Gottes, in dem Reiche des Ewigen und der Liebe, und man versteht es, dass Jesus Christus nur von diesem Reiche zeugen und sprechen wollte, und dankt es ihm.” (Зацело, треба поздравити културни напредак. Али, оно што је данас напредак, чему се радујемо, сутра ће постати нешто механичко што нас оставља хладним. Човек који дубље осећа, благодарно прихвата оно што му доноси све већи развој; али он зна такође да његово унутарње стање поставља питања која га дотичу и основне односе у којима стоји, - на не важан, скоро неважан начин, - којима се све мења. Као да има само још један тренутак док не дође до нечег новог, и човек је као стварно растерећен. Моја господо! Кад човек остари и стоји дубље у животу,
— 118 —
Иако је у беседама омаловажавао значење грчке философије и књижевности, било би погрешно мислити да у његовим делима нема ништа из те богате ризнице. Своје мисли и учење Златоуст је износио у проповедима намењеним савременом хришћанском друштву које је још напола припадало незнабожачкој култури, па је, христијанизујући га, морао у беседама ниподаштавати и незнабожачку философију и науку да би на тај начин одвратио своје стадо од утицаја незнабоштва и придобио га коначно за Христово учење.20) Међутим, ко обрати пажњу на трагове античке јелинске мудрости и науке у његовим делима, тај се мора дивити ширини и дубини његове јелинске образованости коју је мајсторски умео спојити са хришћанском науком.21) Ширина његовог духа омогућила му је да овлада свим гранама античке културе и да оно што је било најбоље и најплеменитије у јелинској култури стави у слу жбу христијанизације тадашњег грађанског и црквеног друштва.22) Св. Василије Велики је свом бившем (и Златоустовом) учитељу, ретору Ливанију, писао: „Јер иако смо штогод били научени код вас, временом смо заборавили.“23), на шта му је Ливаније одговорио: „Од онога што је увек наше, а пре и ваше, корени остају и остаће док постојиш. Ниједно време никада их не исече, макар их ни најмање не заливао.“24) По правилној примедби Негелеа, овај Ливанијев одговор може се са потпуним правом применити и на Златоуста: „Јован, та златна уста класичног хришћанског говорништва, улази у круг историјски знаменитих људи трећег и четвртог века, који су тежили да у једну хармоничну целину са класичним образовањем сједине хришћанство као истовременог или доцнијег наследника, и који су то хришћанско-класично васпитање и његова блага образовања предали потомству, нагињући час више час налази, ако уопште поседује неки унутарњи свет, да спољним ходом ствари, “културним напретком”, уопште није узнапредовао. Штавише, човек се налази на старом месту и мора изнаћи оне снаге за којима су трагали и преци. Мора учинити да се осећа домаће у Царству Божјем, у Царству Вечнога и љубави, и схватити да је Исус Христос хтео сведочити и говорити само о овом Царству, и на то му благодарите). (Harnack, Das Wesen, 77). 20) Seidlmayer, 23-24. 21) „Καὶ εἰ τῆς ἔξωθεν παιδεύσεως ἦτε ἔμπειροι, καὶ ταύτας ἂν ὑμῖν ἀνέγνων τὰς ἰστορίας πάσας.“ (Да сте били искушани јелинским образовањем, и то (све да чините) добро бих вас упознао са целом историјом (повешћу). (PG 51, 73). 22) То је Златоуст радио, како се и сам оправдава, у апологетском, педагошком и полемичком интересу, као што се и Св. ап. Павле у ту сврху користио јелинском науком – Тит 1, 12; Дап 17, 28, 23 (PG 62, 677-678; уп. Anton Naegele, „Johannes Chrysostomus und sein Verhältnis zum Helle nismus“ // Byzantinische Zeitschrift, (Leipzig 1904), 102, 103, 109, 112, 113; уп. Seidlmayer, 72. 23) „Εἰ γάρ τι καὶ ἦμεν παρ’ ὑμῶν διδαχθέντες, ὑπὸ τοῦ χρόνου ἐπελαθόμεθα“. (PG 32, 10841085). 24) „Τῶν δὲ ἡμετέρων μὲν ἀεὶ, σῶν δὲ πρότερον, αἱ ῥίζαι μένουσί τε καὶ μενοῦσιν ἑως ἂν ᾖς· καὶ οὐδεὶς μήποτε αὐτὰς ἐκτέμοι χρόνος, οὐδ’ ἂν ἧκιστα ἄρδοις“. (PG 32, 1085). — 119 —
мање према једној или другој страни; који су га спасили кроз олује сеобе народа, кроз окамењеност Истока и варварство нових западних народа, чиме у својој личности и раду документују могућност сједињавања хришћанског васпитања и класичних студија.”25) Златоустова делатност пада у доба када је већ јењавала борба на догматском пољу, кад се аријанство утишало после 2. Васељенског сабора, а нових јереси није било, те према томе није ни била велика потреба за догматским трактатима. Осим тога, Златоуст је са црквеног амвона говорио понајвише масама простог народа које не би ни разумеле нијансе догматских питања26) и које су без сумње већ биле сите догматских препирки вођених током целог 4. века, не само у Цркви већ и на трговима и улицама.27) Ипак, без обзира на ово, не можемо се сложити са оним богословима који тврде да Златоустова дела ништа не доприносе историји догмата.28) Колико је Златоуст високо ценио и пазио на правилност догматског учења, сведоче следеће његове речи у 2. Беседи на 2. Посланицу Титу: „Јер ако (свештеник) има искварено учење (τὸ δόγμα), па макар био анђео, не слушај га: а ако правилно (ὀρθά) учи, не гледај на његов живот, 25) Byzantinische Zeitschrift, 97. О вези философије и хришћанског богословља Харнак пише: „Die grossen christlichen Theologen… haben, wie wir berührten, ohne Ausnahme die griechischen oder auch die naheliegenden lateinischen Schulen durchgemacht und dieselben gemäss ihren Lehren gestaltet. Die griechische Philosophie hatte nichts ihnen Vergleichbares hervorgebracht; sie war in dem öffentlichen Leben in den Hintergrund gedrängt worden; jetzt war sie zu Grunde gegangen. Auffallend aber ist es, dass auch die grossen christlichen Theologen aufhörten. Männer wie Athanasius, die Gregore von Kappadocien, Chrysostomus, Ambrosius und Augustin hat es später niemals wieder gegeben. Ich will sagen: mit der griechischen Philosophie erfuhr auch die Originalentwicklung der christlichen Theologie einen Stillstand.” (Велики хришћански богослови су…, како смо напоменули, без изузетка прошли грчке или и оближње латинске школе и сходно њима изградили своје учење. Грчка философија није донела ништа што би се с њима могло упоредити; у јавном животу била је гурнута у позадину; а сада је отишла у суноврат. Но пада у очи да нема ни великих хришћанских богослова. Никада касније није било људи какви су били Атанасије, два Григорија Кападокијца, Златоуст, Амвросије и Августин. Хоћу рећи: с грчком философијом је и својеврсни развој хришћанског богословља запао у кризу) - (Harnack, Lehrbuch, II, 38). Занимљиво је овде напоменути да је Св. Григорије Богослов, кад је император Јулијан својом јавном наредбом (τὸ δόγμα) забранио хришћанима похађање незнабожачких реторских школа (τῶν λόγων ἡμᾶς ἀπήλασεν = гонио нас је из тих разлога), у свом 4. говору против Јулијана оштро напао овога и између осталог рекао: „Хтео бих да са мном подели негодовање свако ко воли говорништво, ко се бави њиме као својим уделом, у чији број – нећу порећи – и сам спадам“ (PG 35, 536, 634). 26) „ὅτι οὔτε παρακολουθεῖν αὐτοῖς ὁ λοιπὸς δύναιτ’ ἂν δῆμος· οὔτε, εἰ παρακολουθήσειεν, ἔχει τι βέβαιον καὶ ἀσφλές.“ (што се тога тиче остали демос (народ) нити је кадар да их (догматска питања) прати, нити ако их прати, има шта извесно и постојано). (PG 59, 48). 27) Те догматске препирке и ту очајну узајамну борбу јарко и опширно описује Св. Григорије Богослов у свом 32. говору De moderatione in disputando (О мери у расправљању) (PG 36, 177, 180, 181). 28) Богословский вестник (наяб. 1907), 581.
— 120 —
већ на речи његове.”29) Златоуст се у погледу догматског учења строго придржавао речи Св. ап. Павла: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал 1, 8).30) Речи ап. Павла у 1. Посланици Коринћанима: „Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1 Кор 11, 19) многи егзегети тумаче као да је појаву јереси и јеретичких учења у Христовој Цркви Апостол сматрао нормалном и оправданом појавом, но Златоуст најенергичније одбацује такво схватање и тумачење у беседи In dictum Pauli: oportet haereses esse (О Павловој речи: јер треба и подвајања да буду): „Тако и Павле говори: ,Јер треба и подвајања да буду међу вама‘, не саветујући то (οὐχί συμβουλεύων ταῦτα), већ предсказујући и пророчки објављујући оно што ће бити. А да заиста не саветује да буду јереси, то сâм потврђује говорећи: ,Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!‘ (Гал 1, 8), ,да се покажу који су постојани међу вама‘. Реч ,да‘ (ἵνα = (грам.) свеза намерне реченице) у Св. Писму означава понајвише не узрок, већ резултат ствари“, и даље продужава: „Овде није реч о догматима, већ о неслози у погледу трпеза.“31) Уосталом, треба приметити да је Златоуст против сувишних спорова са јеретицима: „Кад је неко тако покварен те је унапред решио да не мења своје мишљење ма шта да буде, ради чега онда да се узалуд трудиш сејући на камење? Радије тај добри труд уложи међу својима, расправљајући о милостињи и другим врлинама.”32) Иако у Златоустовим списима нема засебних догматских трактата, ипак ту налазимо јасно изложене многе хришћанске догмате, због чега се овај велики Отац Цркве – која га велича као „неисцрпиву пучину догмата“ – јавља као њихов важан и ауторитетан сведок. Расправљајући о ауторитету Св. Отаца Цркве, римски богослов Пероне дели их на две групе: на сведоке (testis) вере и на учитеље (doctor) вере. Сведоцима се називају они који у својим списима износе и сведоче предање и учење Цркве којих се она придржава, док учитељи излажу и своје мишљење на основу личног закључивања. Према томе, ауторитет Отаца у Цркви бива различит: кад се неки Отац јавља као сведок учења Цркве, онда је његов ауторитет необорив (ineluctabilis – необорив, неодбрањив) и 29) „Εἰ μὲν γὰρ δόγμα ἔχει διεστραμμένον, κἂν ἄγγελος ᾖ, μὴ πείθου· εἰ δὲ ὀρθὰ διδάσκει, μὴ τῷ βίῳ πρόσεχε, ἄλλὰ τοῖς ῥήμασιν.“ (PG 62, 610; в. PG 36, 468). 30) PG 51, 253. 31) PG 51, 253, 258. Златоуст слично тумачи и речи Св. ап. Павла у Посланици Филипља нима 1, 18: „Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповеда; томе се радујем, а и радоваћу се“ (PG 51, 313-314). 32) PG 62, 696.
— 121 —
адекватан ауторитету саме Цркве (identificatur immo et cum ipsa eccle siae auctoritate – и изједначава се шта више са самим ауторитетом Цркве). У другом случају, ако су Оци само учитељи (doctores), онда се може, кад то важни разлози траже (si graves praesertim rationes id postulent – кад то особито захтевају важни разлози), одступити од њиховог мишљења и учења.33) Ако ту сасвим правилну разлику међу Оцима Цркве применимо на Златоуста и његово догматско учење, онда га с правом можемо уврстити у прву групу Отаца – у сведоке вере. То нам сведочи не само његово учење по себи, већ и историја Цркве: тако се Св. Кирил Александријски, борећи се против јеретика Несторија, у свом спису De recta fide ad regi nas (О правој вери у богородице (краљице)) позивао на Златоуста као на сведока православног учења о Пресветој Дјеви Марији,34) затим и блажени Теодорит Кирски у учењу о ваплоћењу Сина Божијег35) и Св. Јован Ка сијан.36) Св. Јован Дамаскин у појединим питањима догматског карактера такође указује на ауторитет Златоуста,37) а и блажени Августин га је веома ценио и користио се њиме у својим споровима са јеретицима пелагијанцима.38) На Западу су поред њега Златоустово догматско учење као ауторитативно (spiritualem copiosamque doctrinam) величали и римски папа Целестин Први39), Св. Лав Велики40) и папа Агатон у својој посланици Constantino Magno Imperatori Heraclio et Tiberio Augustis (Константину Великом, Ираклију императору и Тиберију Августу).41) Златоустов ауторитет у догматском учењу признавали су и васељенски сабори, позивајући се на њега као на сведока православног учења. Тако се у актима 4. Васељенског сабора наводе места из Златоустових списа као докази православног учења Сабора о двема природама у личности Спаситеља;42) а на 6. Васељенском сабору Оци су се позивали на неколико Златоустових беседа у корист потврде православног учења Сабора у погледу двеју воља и дејстава Господа Исуса Христа43): у 16. правилу тог сабора, где се говори о могућности постављања више од 33) 34)
Joannes Perrone, Praelectiones Theologicae, Ratisbonae 1854, III, 221-222.
35)
PG 83, 77, 80, 100, 101, 305, 308. PL 50, 266-267. 37) PG 95, 252, 268. 38) PL 44, 655-658. 39) Johan Harduini, Conciliorum Collectio Regia Maxima, I, 1312. 40) PL 54, 1096, 1182. 41) Harduini, III, 1495. 42) Harduini, II, 304, 652, 653. 43) Harduini, III, 1532, 1539, 1540, 1542, 1543, 1550. 36)
— 122 —
седам ђакона у једном граду, Оци се ослањају на Златоустову 14. Беседу на Дела апостолска.44) Кад је на 7. Васељенском сабору (actio quarta) било прочитано место из Златоустове беседе о Мелетију, у којој овај говори о поштовању икона, тад је никомидијски епископ Петар рекао: „Ако Јован Златоуст то говори о иконама, ко се онда још усуђује да каже нешто против њих?”45), а председник Сабора патријарх Тарасије: „Ако је онај чија су уста драго ценија од злата казао: ‚ја сам заволео и воском заливену икону‘, шта онда да кажемо о онима који је мрзе?”46) Добро ваља памтити Златоустов позив: „Да чувамо тачност догмата и да покажемо достојан живот.”47)
44) ib., 1668. Уп. PG 60, 116; в. примедбу проф. Н. Н. Глубоковског на седници „предсоборного присутствия“ (Журнал и протоколы заседаний высочайше учрежденнаго предсоборного при сутствия, III, (Санкт-Петербург 1907), 220-221. 45) Harduini, IV, 164. 46) ib., 213. Уп. Деяния вселенских собор, VII (Казан 1873), 233-234; уп. Seidlmayer, 92. 47) „διατηρῶμεν τῶν δογμάτων τὴν ἀκρίβειαν, καὶ πολιτείαν ἀξίαν ἐπιδειξώμεθα“. (PG 59, 34).
— 123 —
а) О БОГУ ОЦУ И ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ „οὐδὲ γὰρ δυνατὸν εἰπεῖν αὐτὸ ὅ τι ποτέ ἐστι τὴν οὐσίαν ὁ Θεός.“1) (Јер такође није могуће рећи ово шта је то Бог по суштини). Св. Јован Златоуст
Бог је по својој суштини – како говори Златоуст у 1. Беседи против Јудеја – непојмљив, несхватљив и непостижан људском разуму, о чему сведоче велики пророци – Исаија, цар Давид и други. Св. апостол Павле чак и не говори у својим посланицама о суштини Божјој, већ само о Његовом промислу (εἰς τὴν πρόνοιαν αὐτοῦ μόνην).2) Суштину Божју – како говори Златоуст у 3. Бeседи о несхватљивости Божанске природе – не познају не само људи, већ ни серафими, ни херувими, ни власти, ни господства, ни силе; њу познају само Син и Дух Свети.3) У 15. (al. 14.) Беседи на Јованово Јеванђеље он каже: „Оно што је Бог не знају не само пророци, већ ни анђели ни арханђели; али ако их и упиташ, чућеш да о суштини Његовој ништа не одговарају, већ само певају: ,Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добре воље‘ (Лк 2, 14). Ако ли желиш да нешто дознаш од херувима или серафима, чућеш 1)
PG 59, 34.
2) PG 48, 843. Ево како блажени Августин пише о недостижности Божјој у 1. књизи Исповести:
„Quid es ergo, Deus meus? quid, rogo, nisi Dominus Deus? Quis enim Dominus praeter Dominum? aut tissime, omnipotentissime, misericordissime et justissime, secretissme et praesertissime, pulche rrime et fortissimo, stabillis et incoprehensibilis; immutabils, mutans omnia; nunquam novus, nunquam vetus; innovans omnia, quietus; collagens et non egens; portans, et implens, et protegens; creans, et nutriens, et perficiens, quaerens, cum nihil desit tibi. Amas, nec aestuas; zelas, et securus es; poenitet te, et non doles, irasceris et tranquam amittis;nunquam inops, et gaudes lucris; nunquam avarus, et usuras exigis. Supererogatur tibi, ut debeas; et quis habet quidquam non tuum? Reddis debita nulli debens, donas debita nihil perdens. Et quid diximus, Deus meus, vita mea, dulcedo mea sancta? aut quid dicit aliquis, cum de te dicit? Et vae tacentibus de te; quoniam loquaces muti sunt“ (Шта си, дакле , Боже мој? Шта, питам, ако не Господ Бог? Ко је наиме Господ осим Господа? Или ко је Бог осим Бога нашег? (Пс. 17, 32) Свевишњи, најбољи, премоћни, најсвемоћнији. Најмилостивији, најправеднији и најочитији, непроменљив а мењајући све; никада нов, никада стар, ти који доводиш охоле до дубоке старости, а да они не знају; увек делатан, увек спокојан; ти си онај који сједињујеш а ништа ти није потребно, ти си онај који доносиш, испуњаваш и штитиш, ствараш, храниш и доводиш до савршенства; тражиш, премда ти ништа не недостаје. Ти волиш али распаљујеш, ревностан си и поуздан; кајеш се али те не боли; срдиш се али си спокојан; мењаш дела, али не мењаш намере; прихваташ оно што налазиш, и никада не губиш, никада ниси оскудан, а радујеш се добитку; никада лаком, а тражиш камате. За тебе се превише троши, да би дуговао, и ко има ишта што није твоје? Враћаш дугове, не дугујући никоме; допушташ а ништа не губиш. И шта сам рекао, Боже мој, животе мој, сласти моја света? Али шта каже неко, када о теби говори? Па ипак, јао онима што ћуте о теби! Јер брбљиви су заправо неми). (PG 32, 662-663). 3) PG 43, 720. Св. Василије Велики пише: „Υἱῷ γὰρ μόνῳ γνωστὸς ὁ Πατὴρ, καὶ τῷ ἁγίῳ Πνεύματι.“ (Јер Отац је познат само Сину и Св. Духу). (PG 29, 544). — 124 —
тајанствену песму: ,Пуни су небо и земља славе Његове‘ (Ис 6, 3). Кад би упитао вишње силе, ништа друго не би дознао осим да им је једини посао да хвале Бога: ,Хвалите Га све силе Његове‘ (Пс 148, 2). Једини Га, дакле, виде Син и Дух Свети.“4) Пошто су у то доба јеретици аномејци (Аетије и Евномије) учили да је суштина бића Божјег не само доступна људском разуму, већ да човек може познати Бога као самога себе, Златоуст је изговорио дванаест беседа Против аномејаца у којима је побијао то лажно учење. У првој беседи он говори: „И дете види, чује и говори многе ствари, али јасно ништа не види, нити чује, нити говори; оно и мисли, али ништа одређено. Тако и ја многе ствари познајем, али не разумем начин њиховог постојања. Да се Бог налази посвуда – то знам, и знам да је посвуда сав, али како – то не знам. Знам да нема почетка, да није рођен, да је вечан, али како – то не знам, јер разум не може да схвати како може постојати суштаство које нема бића ни од самога себе ни од другога. Знам да је родио Сина, али како – није ми познато; знам да је из Њега Дух, али како – то не схватам; јела једем, али како се она растварају у воду, у крв, у сокове, у жуч – не разумем. Не разумемо оно што сваки дан гледамо и једемо, па како онда да суштину Божју са љубопитством истражујемо?”5) Из наведених речи јасно видимо да, иако је суштину бића Божјег сматрао неспознатљивом, учио је о јединству Божјем и тројичности лица, и да је Бог Отац – нерођен, Бог Син – рођен од Оца, а Бог Дух да исходи од Оца. Имајући пред очима несазнајност бића Божјег и лажно учење аномејаца, Златоуст се у споменутој беседи обраћа својим слушаоцима: „Зато вас опомињем да избегавате њихово (аномејаца) безумље, јер је крајње безумље присвајати себи знање онога шта је Бог по Својој суштини. А да бисте схватили да је то крајње безумље, објаснићу вам то из пророка, јер пророци не само што сведоче да не знају шта је суштина Његова, већ се губе и у томе колика је мудрост Његова, мада суштина није од мудрости, већ мудрост од суштине. Кад пророци нису могли ни да мудрост тачно схвате, какво би било безумље мислити о могућности њеног схватања 4) PG 59, 98. Августин пише: „Verumtamen, quia magnitudinis ejus non est finis, et eum quem non capimus, laudare debemus (si enim capimus, magnitudinis ejus est finis: si autem magnitudinis ejus non est finis, capere ex eo aliquid possumus; Deum tamen totum capere non possumus); tanquam deficientes in ejus magnitudine, ut reficiciamur ejus bonitate, ad opera respiciamus, et de operibus laudemus operantem, de conditis Conditorem, de creatura Creatorem… Illius magnitude sine fine est, et tua laudation sine fine sit“ (Па ипак, јер његова важност нема краја, и њега кога не примамо, морамо хвалити (наиме, ако примамо, онда постоји његова величина и ако његова величина нема краја, можемо од њега нешто примити: Бога наиме целог не можемо у себе примити). (PG 37, 1872). 5) PG 48, 704.
— 125 —
сопственим умовањем? Послушајмо, дакле, шта пророк говори о њој: ,Чудесно је знање Твоје за мене‘ (Пс. 138, 6). И даље поведимо реч: ,Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио‘ (ст. 14). Шта значи ,страшно‘? Многоме се ми сада дивимо, али не са страхом, као нпр. лепоти стубова, производима сликарства, бојама тела; дивимо се величини мора, бесконачном бездану, али тек онда са страхом када у тај бездан погледамо. Тако дакле и пророк, загледавши се у бесконачну и неизмерну пучину мудрости Божје и дошавши ван себе и са великим страхом задививши се, одступио је вичући и кличући: ,Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио, чудесна су дела Твоја‘ и ,Чудесно је знање Твоје за мене, надјача ме, не могу према њему‘ (Пс. 138, 14, 6). Види племенитост слуге: благодарим ти, рече, за то што имам непостижног Господара, не говорећи овде о суштини Његовој – јер то остави као већ признато непостижним – већ о свудаприсутности Божјој, показујући да не зна ни како је то Он свуда присутан. А да баш о томе говори, послушај следеће: ,Ако узиђем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си‘ (Пс. 138, 8). Зар не видиш да је свуда присутан? Али пророк не зна, већ се запањује, колеба се и запрепашћује на саму мисао о томе. Како онда да не буде крајње безумље да се они који су тако далеко од оне (пророчке) благодати упињу да достигну суштину Божју? Исти тај пророк говори: ,Јављаш ми непознатости и тајне мудрости Своје‘ (Пс. 50, 8), па ипак, познавши непознатости и тајне Његове премудрости, говори о њој самој као бесконачној и непојмљивој: ,Велик је Господ наш, и велика је моћ Његова, и познању Његовом нема броја‘ (Пс. 146, 5), тј. немогуће је (Њега) појмити. Шта кажеш? Пророку је недостижна премудрост Његова, а нама је достижна и суштина? Зар није то јавно безумље? Његова величина нема граница, а ти Његову суштину ограничаваш? Размишљајући о томе и Исаија рече: ,А род Његов ко да искаже?‘ (Ис. 53, 8) Није рекао: ко исказује, већ ,ко да искаже‘, одбацујући могућност тога и у будућности. И Давид говори: ,Чудесно је знање Твоје за мене‘ (Пс. 138, 6), а Исаија каже да је не само њему, већ и читавој људској природи немогуће да то схвати. Али да видимо не зна ли то Павле, пошто је он уживао велику благодат. Но баш он је онај који говори: ,Јер делимично знамо и делимично пророкујемо‘ (1 Кор. 13, 9). ,Делимично‘, рече – не зато што нешто разуме, а нешто не о Његовој суштини (јер је Бог једноставан – (ἁπλοῦς γὰρ ὁ Θεός), већ зато што зна, додуше, да Бог постоји, али не зна шта је Он по суштини; да је мудар – то зна, али колико – то не зна; да је велик – добро зна, али колика је величина Његова – то не зна; да је свуда присутан – разуме, али како – то не разуме; добро зна да Он промишља, да свиме влада и тачно управља, али начин на који то чини – не познаје. — 126 —
Зато рече: ,делимично знамо и делимично пророкујемо‘.“ Затим проду жава: „Него ако хоћете оставимо Павла и пророке, па се попнимо на небеса, можда тамо неко зна шта је Бог по суштини? Свакако, ако се и нађу такви који знају, они немају ништа заједничко с нама, јер је велика разлика између анђела и људи. Али да бисмо потпуно схватили да ни тамо нема нити једне силе која би то знала, послушаћемо анђеле. Шта, дакле? Да ли о овоме Бићу тамо говоре и међусобно се распитују? Нипо што, већ шта? Славе, хвале, и победне и тајанствене песме непрестано шаљу са великим трепетом. Једни говоре: ‚Слава на висини Богу‘ (Лк. 2, 14), а серафими: ‚Свет, свет, свет‘ (Ис. 6, 3), и очи одвраћају јер не могу да поднесу близину Божју; а херувими кличу: ‚Благословена слава Господња с места Његова‘ (Јез. 3, 12), не зато што је место Богу потребно – да не буде тога! – већ да људским начином изразимо да је Он свуда и да постоји, ако се и то засигурно о Богу може рећи, јер говоримо људским језиком. Видиш ли колики је страх горе (на небесима), колика је гордост доле (на земљи)? Они прослављају, а ови се узалудно муче; они хвале, а ови расправљају; они очи покривају, а ови бесрамно теже да проникну у неизречену Славу. Ко не би уздисао, ко не би оплакивао њихову лудост и такво крајње безумље?”6) „Због благочестивости“ – каже Златоуст – „довољно је знати да Бог постоји.”7) Али и он указује на два извора из којих можемо познати Бога, један природног, а други натприродног карактера. Као природни извор познања и сведочанства о Бићу Божјем служи спољашњи свет и наша савест. У 1. Беседи о Ани Златоуст каже: „Први је, дакле, начин познавања Бога онај преко читаве природе, а други, не мање важан, преко савести… Ова два учитеља – твар и савест – који без иједног гласа ћутке поучавају људе, дата су нам од почетка.”8) Као натприродни извор богопознања 6) PG 48, 705-707; PG 62, 132. Тумачећи 144. псалам, Златоуст кличе: „Ποῦ νῦν εἰσιν οἱ λέγοντες οὕτως εἰδέναι τὸν Θεὸν, ὡς αὐτὸς ἑαυτὸν οἶδεν; Ἀκουέτωσαν τοῦ προφήτου λέγοντας, Τῆς μεγαλωσύνης αὐτοῦ οὐκ ἔστι πέρας, καὶ αἰσχυνέσθωσαν ἐπὶ τῇ οἰκείᾳ μανίᾳ“. (Где су сад они који говоре како познају Бога као што Он познаје самог себе? Нека чују пророка који говори Његовом величанству нема краја и нека се постиде свог властитог безумља). (PG 55, 466). 7) „ἀρκεῖ πρὸς εὐσέβειαν τὸ εἰδέναι ὅτι ἔστιν ὁ Θεός“. (PG 48, 743). 8) PG 54, 636. Златоуст врло често у својим беседама прославља и доказује постојање бића Божјег и Његову премудрост, која се показује и у стварању видљивог света и нарочито у стварању човека. Овде ћемо навести одломак 11. Беседе Антиохијцима: „Уколико ти вештаство (људског тела) изгледа просто, толико је већег дивљења достојна величина умећа (Божјег). И ја се кипару дивим не толико кад направи леп кип од злата, колико кад од распадљиве иловаче лакоћом вештине створи дивну и неизмерну лепоту уметничке творевине; јер тамо уметнику помаже унеколико материјал, а овде се види гола уметност. И ти, ако желиш знати колика је мудрост Онога Који нас је створио, помисли шта се прави од иловаче: шта друго неголи цигла и земљано посуђе? Али ипак је најсавршенији Уметник – Бог – узмогао да од грађе из које бива цигла и земљано посуђе направи дивно око тако да се сви који гледају диве, и да му дâ толику силу да
— 127 —
Златоуст означава натприродно Откривење, тј. Свето Писмо. Говорећи у 4. књизи дела О свештенству о дужности свештеника да се бори против јереси Арија и Савелија, он пише да треба исповедати једно огромну висину атмосферског ваздуха гледа, да помоћу мале зенице толика тела обухвати – и горе, и шумовите долине, и брда, и мора, и небо – кроз ону малу зеницу! Немој ми зато спомињати сузе и крмеље, јер то је настало услед греха твога, већ помисли на лепоту његову (ока) и очну силу, и како се, савладавши толику даљину ваздушног пространства, не умара и не клоне. Док се ноге, пошто су мало пространство прешле, умарају и троме постају, дотле око, које се на толику висину и ширину (пространства) диже, не осећа никаквог недостатка снаге. Пошто је оно од свих удова нама најпотребније, није Он допустио да се напором умара, да би нам његова служба била несметана и слободна. Шта још – каква би реч била кадра да сав значај овог дела тела представи? И шта да кажем о зеници и сили очног вида? Јер ако истражујеш само трепавице ока које изгледа најсавршеније од свих удова, и у њима ћеш угледати премудрост Творца Бога. Као што влати на класју, које напред стоје као нека копља и растерују птице, не допуштајући им да заседну на плоду и да поломе клас који је слабији, тако и код очију длачице веђа покривају око као неке влати и копља, и одстрањујући од очију прашину и плеву и све што им споља смета, не допуштају да штете трепавицама. И код обрва можеш да видиш другу премудрост, не мању од ове; јер ко да се не диви њиховом положају, јер нису прекомерно дугачке да очи застиру, нити се даље неголи што треба унутра спуштају, већ се као кров куће издижу примајући зној који с главе тече, не допуштајући му да вређа очи. Зато су им (обрвама) и длачице усађене, које, задржавајући својом рутавошћу оно што цури на њих и врло тачно штитећи их, дају очима велику лепоту. Могао би се неко не само овоме дивити, већ и другом, не мање од овога. Због чега, реци ми, длаке на глави расту и шишају се, док длаке обрва – никако? Није то просто тако, нити бива случајно, већ да спуштајући се не застру очи, од чега страдају они који доживе дубоку старост. Ко би пак могао описати сву премудрост која се показује кроз постојање мозга? Понајпре створио га је меканим, пошто он управља изворима свих чула; после, да не буде оштећен због (осетљивости) сопствене природе, са свих страна га је костима утврдио; затим, да не би притиснут тврдим костима био узнемираван, Он је опну између разапео, не само једну већ и другу, простирући једну одоздо према горњем делу лобање, а другу – одозго омотавши мождану масу, и она прва тврђа је од ове. А ово је учинио због споменутог разлога и да глави нанесене ударце не прими одмах мозак, већ да ове напред стојеће опне (мембране) ослабе сву штету нанесену ударцима, а мозак сачувају неповређеним. То што није без прекида и није цела кост која окружава мозак, већ што има одасвуда много шавова, то служи као основа његове велике сигурности, јер паре које се у њему сакупљају имају лак одушак напоље кроз те шавове, тако да га не тиште; а с друге стране, кад би се одакле нанео какав удар, та повреда не би била потпуна. Кад би та кост била једна и цела, тада би и на један део њен нанесени удар читав мозак упропастио; али сада, пошто је она раздељена на много делова, то не може бити. Ако ли се деси да један део добије удар, тада се оштећује само онај део који се налази покрај њега, док сви остали остају неозлеђени, пошто се удар осујећује растављањем костију и пошто се не може протегнути на суседне делове. Због тога је Бог из многих костију саставио његов оклоп – као што кад неко кућу гради одозго меће кров и цреп, тако је и Бог горе метнуо на главу те кости, и удесио да коса расте да би глава била заштићена против сваког притиска. То исто Он је учинио и са срцем. Пошто је срце најважнији орган у нама и пошто му је уручена власт нашег читавог живота и пошто у случају његове повреде наступа смрт, Он је и њега одасвуд оградио јаким и тврдим костима, опасавши га спреда испупченим грудима и страга плоснатим плећима, те што је с опнама (около мозга) учинио, то је и овде урадио. Да се оно не би повредило и бола себи задало непрестано куцајући и играјући у гневу и другим сличним узрујавањима, пошто је унутра потиснуто тврдоћом костију које га окружују, Он је тамо разапео много опни и под њих распростро друге унутрашње органе као неки ћилим за његово играње да, ударајући се о њега без бола, не претрпи ништа неугодно“ (PG 49, 122-124). — 128 —
Божанство Оца и Сина и Духа Светога и признавати три ипостаси.9) Ту истину Златоуст потврђује у скоро свим беседама, указујући и на остала својства Бића Божијег. Нарочито често Златоуст говори о промислу Божијем, којег су разни јеретици одбацивали. Овде ћемо навести један део прве његове Беседе Стагирију, где расправља о промислу Божијем који је такође недостижан људском разуму: „Ако је блажени Павле много претрпео – а нико није већи од њега, штавише, нити му је ико раван – (οὐδεὶς δὲ ἐκείνου μείζων, ἀλλ’ οὐδὲ ἴσος ἐστὶ) како то да другима није потребна ова помоћ? Па ако се неки нису опаметили овим страдањима, свакако то није кривицом онога који их поучава, већ њиховом немарношћу. Да нису примили лек, изгледало би да су због немарности према њима погинули: а сада је немало учињено да не буде окривљен Лекар, већ сами болесници и њихов нехат. Ако су неки праведно живећи пре искушења пали после њиховог наступања, и ако једни, починивши свако зло, нису искусили никакву муку, док су други од ране младости па до последњег издисаја безбројним ударима измучени завршили живот, то нека нас никако не буни, нити да губимо храброст. Јер кад бисмо могли и морали знати сав домострој Његовог промисла, и не познали га – тада би се требало обесхрабривати и узнемиравати се. Али, ако се и онај који је учесник толиких тајни и који се успео до трећег неба запањивао пред таквим безданом и – завирујући у дубину богатства и мудрости и знања Божијег – само нем стајао и одмах одатле бежао, што се онда узалуд убијамо истражујући оно што је немогуће пронаћи и испитујући оно што је недокучиво? Лекару који често прописује противно ономе што нама изгледа корисно, који налаже да се болесни уд подметне под хладну воду и који штошта друго непојмљиво чини за нас, ми не противречимо, већ унапред решивши уверавамо себе да он то чини по закону свог знања, и радо му се потчињавамо иако често греши. Зашто онда да истражујемо Бога Који нас толико у свему превазилази, Који је сама премудрост и Који никада не греши? И зар ћемо безусловно веровати ономе од кога је требало тражити разјашњења, и зар ћемо од Онога Коме јединоме треба веровати тражити оправдања и рачуна за Његова дела и негодовати због онога што не знамо? Је ли то својствено благочестивој души? Никако. Преклињем и умољавам да не паднемо у такво безумље, већ да у свему до чега дођемо понављамо оне речи: ,Судови су Твоји бездан велики‘ (Пс. 35, 7); јер и оно што ми не знамо јесте дело Божије мудрости. Кад бисмо се покоравали Богу знајући узроке догађаја, не би наша награда 9) „τὴν μὲν θεότητα Πατρὸς καὶ Υἱοῦ καὶ Ἁγίου Πνεύματος μίαν ὁμολογοῦντας, προστιθέντας δὲ καὶ τὰς τρεῖς ὑποστάσεις.“ (исповедајући Једно Божанство Оца и Сина и Св. Духа, и збрајајући (признавајући) Три Ипостаси). (PG 48, 667).
— 129 —
била велика нити би наша послушност била дело вере, али кад их не знамо па се ипак стрпљиво покоравамо свим Његовим заповестима у истинитој послушности и беспрекорној вери, понајвише користимо својим душама. Само једно морамо веровати – да Бог чини све у нашу корист; и никако не треба истраживати начин нити роптати и губити наду ако га не знамо. То нити је могуће нити је корисно знати: прво што смо смртни, а друго што брзо постајемо горди. Чинимо много ствари које нашој деци изгледају штетне, а ипак су корисне, док они не смеју да питају за узрок нити их ми претходно уверавамо да је корисно оно што намеравамо чинити, већ их поучавамо само у томе да се покоравају ономе што нареде родитељи и да о томе ништа више не питају. Ако се тако односимо према родитељима који су исте природе с нама и не срдимо се, како ћемо против Бога – Који нас толико превазилази колико Бог човека – роптати зато што не знамо све? Шта је равно таквој безбожности? Блажени Павле, негодујући против таквих, говораше: ,А ко си ти, о човече, да се препиреш с Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио?‘ (Рим. 9, 20). Ја сам указао на пример деце, а он је навео много бољи од мога – на лончара и иловачу којој он даје облик; јер као што иловача добија облик какав јој дају руке које је обра ђују, тако и човек мора поступати онако како Бог заповеда и примати с благодарношћу оно што Он шаље, ништа не противречећи нити тражећи да дозна (узрок), пошто то није недоступно само нама, већ и онима пре нас светим и дивним људима.“10)
10)
PG 47, 441-442; уп. PG 49, 113-114. — 130 —
б) ИСУС ХРИСТОС – СИН БОЖИЈИ Говорећи о ваплоћењу Сина Божијег, Златоуст тумачи да речи „καὶ ὁ Λόγος σὰρξ ἐγένετο“ (и Логос постаде тело) (Јн. 1,14) не значе да се суштина Логоса претворила у тело – јер то би била крајња непобожност – већ да је остала каква јесте, и да је као таква примила обличје слуге.1) За реч „постаде“ (ἐγένετο) он каже да је Јеванђелист употребио да би затворио уста јеретицима који сматрају ваплоћење привидним и фикти вним (докети). Тај је израз употребљен да покаже да је ваплоћење било примање истинитог тела (σαρκὸς ἀληθινῆς ἀνάληψιν).2) У 11. (al. 10.) Беседи на Јованово Јеванђеље он говори: „Истинити Син Божији постао је Син човечији да синове човечије учини децом Божијом. Таквим снисхођењем није унизио властиту природу, а нас, који увек сеђасмо у срамоти и мраку, узвисио је до неизречене славе. Он увек станује у скинији (нашем телу), 1)
Под речју „σάρξ“ (тело) Златоуст поразумева „обличје Слуге“ („τοῦ δούλου τὴν μορφὴν“), тј. природу човечију, тело човечије. У 22. Беседи на Књигу Постања он говори: „Увек је обичај божанског Писма да телесне људе назива телом (σάρκα τοὺς σαρκικοὺς καλεῖν), а људе са врлинама бестелеснима (ἀσάρκους), као што Павле каже: ,А ви нисте у телу‘ (Ὑμεῖς δὲ οὐκ ἐστὲ ἐν σαρκί) (Рим 8, 9), не што немају тело, већ што обучени у тело стајаху изнад телесних помисли“ (PG 53, 190). Тако је и Св. Атанасије Велики тумачио реч σάρξ (тело). У Посланици епископима Египта и Либије он пише: „А ово јесте разлог због чега је Син Човечији постао човек узевши обличје Слуге, које беше људско тело. Јер Логос (Реч) – каже Јован – постаде тело“ (Ἔστι δὲ τοῦτο, διότι ἄνθρωπος καὶ Υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου γέγονε, λαβὼν τὴν τοῦ δούλου μορφὴν, ἥτις ἦν ἡ ἀνθρωπίνη σάρξ. Ὁ γὰρ Λόγος, φησὶν ὁ Ἰωάννης, σάρξ ἐγένετο). Блаж. Аугустин у 140. писму Хонорату пише: „Sed more suo Scriptura, ut Christi humilitatem magis ostenderet, ne carnis nomen quasi indignum aliquid refugisse videretur, carnem pro homine posuit. Nihil proinde aliud dictum est, Verbum caro factum est, quam si diceretur, Filius Dei filius hominis factus est“ (Али Библија је на свој начин за човека употребила реч плот, да би показала достојанство Христа а чинило се да је реч плот као нешто недостојно избегла. Затим ништа друго није речено тиме – Реч постаде плот – него то да је Син Божији постао Син Човечији). (PL 33, 542-543; уп. PL 36, 217-218; PL 37, 1761; PL 38, 726; PL 40, 94). У књизи De continentia (О умерености) блаж. Аугустин пише: „Verbum caro factum est (Joan. 1, 14). Quid hic caro intelligenda est, nisi homo? Et videbit omnis caro salutare Dei (Luc. 3, 6); quid potest intelligi, nisi omnis homo? Ad te omnis caro veniet (Psal. 64, 3); quid est, nisi, omnis hominis? Ex operibus legis non justificabitur omnis caro (Rom. 3, 20); quid est, nisi, nuollus justificabitur homo“ (Реч постаде плот (Јн. 1, 14 ). Шта треба разумети под том речју плот, ако не човека? И видеће да свака плот поздравља Бога. И видеће свака плот спасење Божије. Шта се може разумети под тиме него сваки човек. К теби ће свака плот прићи (Пс. 64, 3); шта је него сваки човек? Дао си му моћ сваке плоти (Јн. 17, 2) Шта је ако не плот сваког човека? Свака плот неће бити оправдана потребама закона; шта значи ако не то, да ни један човек неће бити оправдан). (PL 40, 356). У спису De anima et ejus origine (О души и њеном пореклу) он пише: „Nam et ex parte totum, et ex toto partem divina eloquia significare consueverunt. Ex parte enim totum significatum est, ubi legitur, Ad te omnis caro veniet (Psal. 64, 3): quia ex carne intelligitur totus homo“ (Навикли су да Божијом красноречивошћу означавају делом целину и целином део. Појединачним је наиме означена целина када се чита: К теби ће доћи свака плот (Пс. 64, 3) јер се човек у целости разумева по плоти) (PL 44, 491). 2)
— 131 —
јер је обукао наше тело не да га опет остави, већ да га увек има са Собом. Каква реч, какав ум ће смоћи да себи представи такву част указану роду нашем, заиста несравњиву и чудесну? Који анђео, који арханђео? Нико и никада, нити од оних на небу, нити од оних на земљи!“3) У својим беседама Златоуст јасно говори о једносуштности Сина Божијег с Богом Оцем, употребљавајући израз „једносуштан“ (ὁμοούσιος) неколико пута.4) У спису Против аномејаца (7.) он пише: „Јер ко да нас не исмејава ако покушамо доказивати и откривати оно што је јасно?… Је ли Син једносуштан (ὁμοούσιος) Оцу? Зар се то не противи не само Писму, већ и општем мишљењу свих људи и природи ствари?“5) У 1. Беседи на Матејево Јеванђеље он каже да Јеванђеље сведочи „да је Син, Јединородни, исте суштине са Оцем (τῆς αὐτῆς οὐσίας τῷ Πατρί)“.6) У 4. Беседи на Јованово Јеванђеље он дефинише Логос овим речима: „А овај је Логос суштина (οὐσία) у ипостаси, Која је произишла из свог Оца без страдања.“7) Говорећи о двема природама у Христу, Златоуст признаје само једног Христа (εἷς Χριστός), и под тим подразумева сједињење, а не мешање двеју природа (ἕνωσιν λέγω, οὐ σύγχυσιν = говорим сједињење, а не мешање).8) У 11. Беседи на Јованово Јеванђеље он пише: „Јер једи нством и везом Бог Слово и тело су једно (τῇ γὰρ ἑνώσει καὶ τῇ συναφείᾳ ἕν ἐστιν), али не кроз мешање нити слабљење суштастава, већ кроз неко неизрециво и непостижно јединство. А како? Не истражуј, јер бива како то сам (Бог) зна.“9) У 13. Беседи на Посланицу Јеврејима Златоуст каже: „Кад казујем човечанство (Христово), ту мислим на човечанство заједно са божанством (θεότητα ἔχουσαν = која има божанство), не делећи, већ допуштајући да мислиш што треба.“10) Тим изразима, које налазимо и у другим његовим списима, Златоуст је јасно засведочио веру никејског символа, али се није упуштао у излагање о ипостасном јединству, које је тек касније добило своју одређенију црквену формулацију.11) Он го3)
PG 58, Т. PG 59, col. 79. 5) PG 48, 758. 6) PG 57, 17; уп. PG 32, 261, 848. 7) „οὗτος δὲ ὁ Λόγος οὐσία τίς ἐστιν ἐνυπόστατος, ἐξ αὐτοῦ προελθοῦσα ἀπάθως τοῦ Πατρός“. (PG 59, 47). 8) PG 62, 231-232; уп. PG 32, 257. 9) PG 59, 80. Блажени Августин у 130. беседи пише: „In Christo duae sunt quidem substantiae, Deus et homo: sed una persona, ut Trinitas maneat, non accedente homine quaternitas fiat“ (У Христу су две супстанције (= сушаства): Бог и човек – али једна личност, да би остало тројство, јер би постало четворство ако би се и човек придружио). (PL 38, 727). 10) PG 63, 106. 11) Уп. Ј. H. Juzek, Die Christologie des hl. Johannes Chrysostomus, Breslau 1912, 10; E. Michaud, „La Christologie de St. Jean Chrysostome“ // Revue internationale de Théologie, Bern 1909, 290. 4)
— 132 —
вори и о двема вољама у Христу, човечанској и Божанској, и о потчињавању човечанске воље Божанској. Ево како о том говори Светитељ у 7. Беседи Против аномејаца: „Онај Који је рекао: ,Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова‘ (Мт. 26, 39), Који се уклањао и избегавао страдање, Који је на другом месту рекао да Син човечји треба да буде предан и ишибан, чувши како Петар говори: ,Боже сачувај, Господе! то неће бити од Тебе‘(Мт. 16, 22), тако га је силно прекорио рекавши: ,Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него што је људско‘ (Мт. 16, 23). Мада га је час раније похвалио и назвао блаженим, сада га ипак назва сатаном – не зато да би огорчио Апостола, већ желећи тим укором да покаже како је оно што је рекао било не само противно Његовој вољи, већ толико туђе да се није устручавао да онога који је то казао, макар то био и Петар, назове сатаном. Затим на другом месту каже: ,Веома зажелех да ову Пасху једем с вама‘ (Лк. 22, 15). Зашто Он говори ,ову Пасху‘, кад је и пре тај исти празник с њима проводио? Зашто? Зато што после ње (Пасхе) долази крст. И затим: ,Оче, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе‘ (Јн. 17, 1). И на многим другим местима налазимо како Он предсказује страдање и изражава жељу да се оно испуни, и да је Он због тога дошао. Зашто дакле овде говори: ,Ако је могуће‘? Он показује нама немоћ људске природе, која не подноси лако растанак са земаљским животом, већ се уклања и избегава га због Богом усађене у њу љубави према земаљском животу. Ако се, пошто је Он такве и толике ствари рекао, неки усудише да кажу да није примио тело, што не би онда казали и да ништа слично није ни рекао? Зато тамо Он, као Бог, предсказује и жели да се страдање испуни, а овде га, као човек, избегава и отклања. Да би показао како добровољно иде на страдање, Он говори: ,Власт имам да положим душу своју и власт да је опет узмем. Нико је не узима од мене, него је сам полажем‘ (уп. Јн. 10, 18). Та како онда каже: ,Не како ја хоћу, него како Ти‘ (Мт. 26, 39)? Зашто се чудиш што је пре крста толико настојао да увери о истиности тела, кад и после васкрсења, видећи неверног ученика, није одбио да му покаже и ране и трагове клинова и дозволи да се руком дотакне тих рана и да рекне: ,Опипајте ме и видите, јер дух нема тела и костију‘ (Лк. 24, 39)? Због тога ни у почетку није примио људско тело у савршеном узрасту, већ је поднео и да буде зачет и да се роди и да се млеком храни и да толико дуго на земљи борави да би и дужином времена и свим осталим уверио људе о томе. Пошто су се често и анђели и Сам Бог јављали на земљи у обличју (τύπῳ) људском, а то видљиво обличје не беше истинито тело већ заједничко силажење, па да не би помислио да је и ово присуство каква су била ова, већ да истинито верујеш да је тело (Његово) истинито, зато — 133 —
је он био зачет и родио се и био нахрањен и метнут у јасле, не у кућици некој, већ у свратишту у присуству мноштва људи, да рођење Његово буде јавно. Због тога и пелене и древна пророчанства која то исто говоре: не само да ће бити човек, већ да ће бити и зачет и рођен и васпитан попут друге деце. О том и Исаија говори кличући: ,Гле, девојка ће зачети, и родиће сина, и даћеш му име Емануил: масло и мед ће јести‘ и затим: ,Чедо нам се роди, син, и даде се нама‘ (Ис. 7, 14; 9, 6). Видиш ли како су пророци предсказивали и Његов детињи узраст? Стога дакле упитај јеретика: да ли Бог једе, да ли узмиче, да ли оклева и да ли се жалости? Па ако одговори „да“, онда одступи и сматрај га за ђавола, штавише и за нижег од ђавола, јер ни он се неће усудити да то каже. Ако ли он (јеретик) рекне да то све није Бога достојно, реци: дакле, Бог се и не моли – јер без тога ће и остало бити неумесно, кад би те речи (молитве) биле Божије. Споменуте речи изражавају не само смртни страх, већ и две воље – једну Синову, а другу Очеву, које су међусобно противне, јер рећи: ,Не како ја хоћу, него како Ти‘ (Мт. 26, 39), управо то значи. А то нису ни они (јеретици) никада допуштали, већ док смо ми увек говорили да се оно: ,Ја и Отац једно смо‘ (Јн. 10, 30) односи на силу, они су сматрали да се односи на вољу, говорећи да је једна воља Оца и Сина. Ако је дакле једна воља Оца и Сина, како онда Он вели: ,Не како ја хоћу, него како Ти‘? Кад би се ове речи односиле на Божанство, настало би неко противречје, и из тога би се изродило много неумесних ствари; ако ли се пак односе на тело, онда оне имају свој смисао и не може бити прекора. То што тело не жели да умре није за осуду, јер је то природно – а Сам, да би затворио уста јеретицима, показује у Себи у великом изобиљу све што је својствено људској природи, осим греха. Када, дакле, говори: ,Ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова‘ и ,Не како ја хоћу, него како Ти‘ (Мт. 26, 39), не показује ништа друго већ да је обучен у истинито тело које се боји смрти и чије својство јесте да се боји смрти, да се уклања од ње и да је се плаши. Час га (тело) дакле оставља осамљеним и лишеним сопствене (Божанске) помоћи, да би, показавши његову немоћ, укрепио веру у Своју природу (човечанску); а час га скрива како би ти знао да није био обичан човек; јер исто као што би помислио да увек показује људска својства, тако не би поверовао у учење о спасењу кад би непрестано извршавао божанска дела. Због тога различито говори и меша речи и дела, да не би пружио повода болести и лудилу ни Павла Самосатског ни Маркиона ни манихејâ: стога о будућем говори као Бог, а затим оклева као човек.“12)
12)
PG 48, 764-766. — 134 —
в) О БОГУ ДУХУ СВЕТОМ Од нарочите је важности за Православну Цркву Златоустово учење и сведочанство о трећем Лицу Пресвете Тројице. Интересантно је да Златоуст само на једном месту говори о личном својству Светога Духа. У 77. Беседи на Јеванђеље по Јовану, тумачећи речи Спаситеља: „Који (= Дух) од Оца исходи“(Јн. 15, 26), он говори: „А оно ,Који од Оца исходи‘ показује да све тачно зна, као што Сам о Себи каже: ,Јер знам откуда долазим и куда идем‘ (Јн. 8, 14).“1) Из овог се види да се Златоуст у учењу о личном својству Светога Духа тачно придржавао речи Св. Писма, односно речи Самог Спаситеља које су унесене у Символ вере на 2. Васељенском сабору. Додуше, постоје још два места где Златоуст сведочи о личном својству Светог Духа, али без коментара, указујући само на чињеницу да Дух Свети исходи од Оца. Тако у 1. Беседи о несхватљивости Божанске природе он говори: „Знам да је (Отац) родио Сина, а како – то не знам: знам да је Дух из Њега (Оца), а како је из Њега – то не познајем“2), а у 2. Беседи на Посланицу Ефесцима: „Тако и Бог Отац даде Сина Свога као залог мира и савеза, и Духа Светог Који је из Њега.“3) Римски катихизис, доказујући правилност филиоквистичког учења, позива се на Господње речи: „Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети и јавиће вам“ (Јн. 16, 14)4), што Златоуст у својој 78. Беседи на Јеванђеље по Јовану тумачи овако: „Зашто рече ,Од мојега ће узети‘, а не друкчије? Зато што (апостоли) још нису знали за Духа. Ради тога брине се само о једном – да верују у Њега, да Га приме и да се не сабла зне. Пошто је рекао: ,јер је у вас један учитељ, Христос‘ (Мт. 23, 8) и да не би, покоравајући се ономе (Светом Духу), помислили да су непослу шни (Христу), рече: ,Једна је моја и онога наука: од онога што сам ја намеравао учити, то ће и он сам рећи‘.“5) Римски катихизис се такође позива и на речи ап. Павла у Посланици Римљанима: „Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов“ (8, 9)6), на основу чега римски богослови тврде да се Свети Дух назива 1) „Τὸ δὲ „ὃ παρὰ τοῦ Πατρὸς ἐκπορεύεται“, δηλοῖ ὁτι πάντα οἶδεν ἀκριβῶς, καθάπερ καὶ αὐτός φησί περὶ ἑαυτοῦ, ὅτι „Οἶδα πόθεν ἔρχομαι, καὶ ποῦ ὑπάγω“. (PG 59, 417). 2) „Οἶδα ὅτι ἐγέννησεν Υἱὸν, τὸ δὲ πῶς ἀγνοῶ· οἶδα ὅτι τὸ Πνεῦμα ἐξ αὐτοῦ, τὸ δὲ πῶς ἐξ αὐτοῦ οὐκ ἐπίσταμαι“. (PG 48, 704). 3) „οὕτω καὶ ὁ Θεὸς ἔδωκε τὸν Υἱὸν αὐτοῦ, τῆς εἰρήνης καὶ τῶν σπονδῶν ἐνέχυρον, καὶ τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον τὸ ἐξ αὐτοῦ“. (PG 62, 19). О учењу о Св. Духу других Отаца Цркве, како Источне, тако и Западне, види нашу књигу Лично својство Св. Духа, Сремски Карловци 1930, 22-70. 4) Catechismus Romanus, 91. 5) PG 59, 424-425. 6) Catechismus Romanus, 91.
— 135 —
ристовим зато што од Њега исходи. Међутим, Златоуст ове речи апоХ стола тумачи у смислу једносуштности Светог Духа са Сином, „јер кад Дух присуствује, не може да не присуствује и Христос: тамо где је присутна једна ипостас Тројице, присутна је сва Тројица“ (13. Беседа на Посланицу Римљанима).7) Имајући пред очима Златоустов велики ауторитет у Православној Цркви, римски богослови су покушали да и у списима овог великог Оца нађу тобожње доказе за своје филиоквистичко учење. Тако Пероне, не на основу оригиналних списа Златоустових, већ његових тобожњих израза које је навео Пето (Dionysius Petavius – Jesuitarum aquila – Орао (заштитник) језуита) тврди без икаквог основа да је и Златоуст учио као и римски богослови8), што не заслужује озбиљну пажњу. У новије доба покушао је Јузек, још један римски богослов, да нађе у Златоустовим делима потврду римског догмата. Јузек наводи из споменуте 77. Беседе на Јеванђеље по Јовану место које долази после горе цитираних речи: „Онај кога ћу (тј. Духа) ја послати“. Гле Отац није сам, већ и Син јесте онај који шаље.“9) На основу овога Јузек закључује да Дух излази и од Сина, пошто Га и Син шаље! Међутим у тим речима Златоуст говори о тренутном одашиљању Светога Духа у свет, а не о његовом вечном исхођењу. Баур с правом примећује да ове речи нимало не сведоче у корист Filioque10), али чак ни он, који побија неправилност Јузековог закључка, у свом иначе опширном делу не указује на Златоустове речи које смо навели и које класично потврђују његову веру у учење Никео-Цариградског Символа вере, по коме Дух Свети исходи од Оца, а не „и од Сина“. Баур сасвим погрешно тврди да Златоуст још није постављао питање да ли Дух Свети исходи „од Оца и од Сина“11), заборављајући да је то питање већ било решено, формулисано и унесено на Другом Васељенском сабору у Символ вере, а Златоуст га само наведеним речима засведочио. А да је био противник филиоквистичког учења, имамо једно врло важно сведочанство никог мањег до главом Св. Фотија, патријарха цариградског, који у својој енциклици (ἐγκύκλιος ἐπιστολή (окружна посланица),13) архиепископским престолима Истока, набрајајући и изо 7)
PG 60, 518-519. Perrone, IV, 330. 9) „Ὅν ἐγὼ πέμψω“. Ἰδοὺ οὐκ ἔτι ὁ Πατὴρ μόνος, ἀλλὰ καὶ ὁ Υἰός ἐστιν ὁ πέμπων.“ (PG 59, 417). 10) „Die Stelle beweist also nichts zur Frage.“ (“Ово место не говори ништа нa тему“) (Baur, 296). 11) „Die Frage, ob der Heilige Geist aus dem Vater und dem Sohne, bezw. durch den Sohn he rvorgehe, hat sich Chrysostomus noch nicht gestellt.“ (Питање, да ли Свети Дух происходи од Оца и Сина, одн. кроз Сина, Златоуст себи још није постављао) (Baur, ib.). 8)
— 136 —
бличавајући нарушавања православних истина од стране Римске Цркве, указује и на лажност учења о исхођењу Светог Духа „и од Сина“ као опречног Јеванђељу и Св. Оцима – учења које „блажене и Свете Оце лажно представља, као оног великог Атанасија, знаменитог у богословљу Григо рија, украс Цркве – Василија, и златна уста васељене, ону пучину мудрости, оног истинито названог Златоуста (τὸ χρυσοῦν τῆς οἰκουμένης στόμα, τὸ τῆς σοφίας πέλαγος, τὸν ὡς ἀληθῶς Χρυσόστομον).“12)
12)
PG 102, 728-729; уп. Von einem russischen Theologen, „Thesen über das Filioque“ // Revue internationale de Theologie, Bern 1898, 683. — 137 —
г) О АНЂЕЛИМА „Ὁ Μιχαὴλ τὸ τῶν Ἰουδαίων ἔθνος ἐνεχειρίσθη· Παῦλος δὲ γῆν καὶ θάλατταν, καὶ τὴν οἰκουμένην, καὶ τὴν ἀοίκητον. Καὶ ταῦτα οὐκ ἀγγέλους ὑβρίζων λέγω, μὴ γένοιτο, ἀλλὰ δεικνὺς, ὅτι δυνατὸν ἄνθρωπον ὄντα μετ’ ἐκείνων εἶναι, καὶ ἐγγὺς αὐτῶν ἑστάναι“.1) (Михајло би уручен јудејском народу, а Павле земљи и мору, и насељеном простору, и ненастањеним местима. И ово говорим не грдећи анђеле, сачувај Боже, већ показујући да је човеку могуће да буде са њима и да стоји у њиховој близини). Св. Јован Златоуст Многи древни писци учили су да анђели имају тело, што Златоуст најодлучније побија, наводећи томе у прилог речи Спаситеља: „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу“ (Мт. 22, 30). И пророк Данило видео је само „појаву“ (ὀπτασίαν) анђелâ, али не и њихову суштину (Дан. 10, 7-11), јер како би могао видети бестелесно (суштаство) биће (ἀσώματον οὐσίαν)?2) Златоуст учи да је Бог анђеле, арханђеле и остале бестелесне силе на небесима створио пре човека и да их је – као и човека – створио ни због чег другог, већ једино због Своје доброте (δι’ ἀγαθότητα δὲ μόνην).3) Он такође тврди да суштину анђела не можемо познати ма колико фи лософирали, јер биће не може потпуно познати више биће, иако је међу њима мала разлика (Пс. 8, 5-6): исто тако нико не зна ко је Син, осим Оца, нити ко је Отац, осим Сина (Лк. 10, 22), и нико не зна шта је у Богу осим Духа Божијега (1 Кор. 2, 11).4) На основу Св. Писма Златоуст говори да има девет анђелских чинова. Он каже да на небу има неизмерно много миријада анђела, хиљаде хиљада арханђела, као и престоли, господства, начела, власти и силе5), а на многим другим местима спомиње и херувиме и серафиме. Осим тога, ваздух је пун анђела, а тим пре и Црква: пошто је ваздух пун и демона (злих анђела), који су противници мира и увек изазивају борбу и рат, Бог им је супротставио целе хорове анђела мира и зато ђакон у Цркви моли: 1) PG
50, 482. 53, 187-188; уп. PG 48, 727-728. Блаж. Августин пише: „Angelus enim officii nomen est, non naturae. Quaeris nomen hujus naturae, spiritus est; quaeris officium, angelus est: ex eo quod est, spiritus est; ex eo quod agit, angelus est“ (Анђео није име за дужност (=служба), већ за природу. Ако питаш за име ове природе – дух је, а ако питаш за службу – Анђео је: по ономе од чега је – дух је, а по ономе шта ради – Анђео је). (PL 37, 1348-1349). 3) PG 47, 427. Тако учи и блаж. Августин (PL 41, 356). 4) PG 48, 740. 5) PG 48, 714. 2) PG
— 138 —
„Анђела мира… од Господа молимо!“6) По Златоусту, један анђео једнак је не само целом видљивом свету, већ је и много драгоценији, јер ако, по Павловим речима, једног праведника не беше достојан свет (уп. Јев. 11, 38), то ће много мање бити достојан анђела, пошто су анђели врснији од људи.7) По Златоустовом учењу, анђелима није поверена свештеничка служба јер су они безгрешни (ἀναμάρτητοι γάρ εἰσιν), па би били сувише строги према грешницима.8) С друге стране, људи су се удостојили веће части него анђели и арханђели, те су зато дужни да буду бољи од њих. У 3. Бе седи на Посланицу Ефесцима он говори: „Као што каже Павле пишући Јеврејима, Бог се заиста ,не присаједини анђелима, него се присаједини семену Авраамову‘ (Јев. 2, 16): не власт, ни господство, нити какву другу силу, већ прими нашу природу и седе горе (на небо).“9) Златоуст говори да је раније број анђела био према броју народа (5 Мојс. 32, 8), али сада њихов број одговара броју верних, јер Сам Спаситељ каже: „Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога“ (Мт. 18, 10)10). Анђели помажу људима: тако је анђео извео апостола Петра из та мнице, што је овај тек касније схватио (Дап. 12, 8-11)11), о чему Златоуст у 14. Беседи на Посланицу Јеврејима каже: „имамо и ми пријатеље (заштитнике), ако хоћемо. Поред сваког од нас седи анђео.“12) Стварајући небо и светлост Бог говори „нека буде небо“, „нека буде светлост“, док стварајући човека Он каже: ,да створимо човека‘ (1 Мојс. 1, 26), тј. Бог се саветује, јер је требало створити човека. Затим Златоуст продужава: „Човек је тај велики и дивно живо биће (ζῶον), дражи Богу од целе твари, ради кога је (створено) и небо и земља и море и све остало тело твари“. Неки мисле да је Бог речи „да створимо човека“ упутио анђелу или арханђелу, што Златоуст оповргава: „Каквом анђелу? Каквом арханђелу? Та анђели не стварају, нити арханђели то чине. Због чега онда, кад је небо стварао, није говорио анђелу ни арханђелу, већ је Сам Собом то извршио, а кад је стварао човека, створење часније од неба и целога света, зар тада да узме робове за помоћнике стварања? Није тако, није, 6)
PG 50, 443-444. PG 48, 714. 8) PG 50, 728. 9) PG 62, 26. 10) PG 62, 322; уп. PG 58, 579. 11) PG 60, 201. 12) „ἔχομεν καὶ ἡμεῖς σπουδαστὰς, ἐὰν θέλωμεν· ἑκάστῳ ἡμῶν ἄγγελος παρακάθηται.“ (PG 63, 116). 7)
— 139 —
јер је дужност анђела да помажу, а не да стварају, и арханђела да служе, а не да учествују у расуђивању и саветовању.“13) Није чудо, каже он, што анђели служе Богу, јер они служе и у делу спасења људи, о чему сведоче и Стари и Нови Завет.14) Златоуст нарочито снажно истиче улогу и службу анђела у спасењу људског рода и њихову велику љубав према људима, која се у Старом Завету изражавала у њиховој тузи због пада људи, а у Новом Завету у њиховој радости због рођења Спаситеља на земљи, васкрсења и Његовог вазнесења на небо. У Беседи на Вазнесење Господње Златоуст говори: „На данашњи дан анђели примише оно за чим су одавно жудели; на данашњи дан арханђели угледаше оно што су од раније ишчекивали: наиме, нашу природу како блиста са Царског Престола и како сија бесмртном славом и лепотом – јер то су анђели одавно желели, арханђели од раније ишчекивали! Иако је наша част наткрилила њихову, ипак се они радоваху нашем благу, јер кад смо били кажњавани, они су туговали, па иако су херувими стражарили пред улазом у рај (после пада), ипак су и туговали. И као што слуга, узвеши под стражу свог саслужитеља, по налогу господара стражи над њим, ипак из саучешћа (συμπάθεια) према њему тугује за њим, тако су и херувими додуше стражарили пред рајем, али ипак туговаху на тој стражи. А да би се уверио да су туговали, то ћу ти објаснити на примеру људи: кад видиш да људи према својим саслу житељима показују саучешће, немој онда сумњати о херувимима. Ко од праведника није туговао за људима који су праведно били кажњавани после безбројних грехова? Баш томе се треба дивити што су туговали, иако су знали за њихове грехе и иако су видели да су вређали Господа. Тако Мојсије после идолослужења (Јевреја) говораше: ,Али опрости им грех; ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје коју си написао‘ (2 Мојс. 32, 32). Шта је то? Ти видиш безбожност и тугујеш за онима који се кажњавају? Баш зато ја и тугујем, говори он, што се они кажњавају и што су дали узрок за праведну казну. А Језекиљ, угледавши анђела где убија народ, силно повика и зајаука говорећи: ,Јао, Господе, еда ли ћеш затрти сав остатак Израиљев?‘ (Јез. 9, 8). И Јеремија узвикује: ,Покарај нас, Господе, али с мером, а не у гневу свом, да нас не би затро‘ (Јер. 10, 24). Ако Мојсије и Језекиљ и Јеремија тугују, па зар да онда оне силе (небеске) немају саучешћа према нашим невољама? Каквог би то имало смисла? Да оне (небеске силе) сматрају наше невоље својима, сети се какву су радост оне показале видевши да се Господ с нама помирио. Да 13) 14)
PG 53, 587-588, 71; уп. PG 59, 129. PG 63, 30-32. — 140 —
нису пре туговале, не би се ни после тога обрадовале. А да су се радовале, види се из Христових речи да је радост на небу и на земљи због једног грешника који се каје (уп. Лк. 15, 7). Ако се анђели радују видећи како се један грешник покајао, како онда тек да не покажу највећу радост гледајући данас како је кроз првине сва природа уздигнута на небо? Послушај још и с друге стране како се вишња насеља обрадоваше нашем измирењу; јер кад се Господ наш родио у телу и видевши да се Он помирио с људима – а да се није помирио не би се толико понизио – они саставише хор на земљи и гласно узвикиваху говорећи: ,Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља‘ (Лк. 2, 14). И да би се ти уверио да прослављају Бога јер је земља примила благо, они поменуше и узрок, говорећи ,на земљи мир, међу људима добра воља‘ – међу људима завађеним и неблагодарним. Видиш како они прослављају Бога за туђе добро или боље рећи за своје – јер они сматрају наше добро својим. Ако желиш знати да су се они, још очекујући да Га виде како се узноси (на небо), радовали и усхићивали – послушај Христа Који говори да се пењу и силазе, а то је својствено онима који желе да виде чудесну појаву. Како се види да су се они пењали и силазили? Послушај Њега кад говори: ,Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега‘ (Јн. 1, 51). Таква је особина оних који љубе: они и не чекају време, већ предупређују рок својом радошћу. Зато они силазе журећи се да виде онај нови и дивни призор – како се човек јавио на небу. Због тога анђели и кад се Он родио, и кад је васкрсао, и данас кад се вазнео – ,гле, два човека у белим хаљинама стадоше поред њих‘ показујући радост и својом одећом – и рекоше ученицима: ,Људи Галиле јци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо‘ (Дап. 1, 10-11). Слушајте ме овде с пажњом!… Због чега су присуствовали анђели учећи апостоле да се (Христос) вазнео на небо? Због два разлога: прво, што их је растанак са Христом увек жалостио – а да их је жалостио, послушај што им Он говори: ,И нико ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше‘ (Јн. 16, 5-6). Ако ми не можемо поднети растанак са пријатељима и рођацима, како би тек могли ученици, гледајући Спаситеља, Учитеља, заштитника, човекољупца, благог, доброг, где се с њима растаје – како би могли да се не жалосте? Како да не тугују? Зато је и стао ту анђео да их утеши у тузи због одласка вешћу о другом Његовом доласку: ,Овај који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи…‘ Други је узрок присуства анђела учење о вазнесењу на небо, да не би мислили да се вазнео попут Илије, већ да се заиста вазнео на небо, због чега рече: ,који се од вас вазнесе — 141 —
на небо‘. Није то тек тако речено. Илија се вазнео као (ὡς) на небо јер бејаше роб, а Исус јер бејаше Господ!“15) Златоуст говори и о злим анђелима („демон“, „ђаво“, „сатана“) који су Богом створени добри, али су због гордости постали зли, о чему сведочи апостол Павле: ,… да се не би погордио и упао у осуду ђавољу‘ (1 Тим. 3, 6).16) После пада добрих анђела, они су послати у пакао.17) Ђаво је, по речима Златоуста, „први родио лаж“ (ἔτεκε τὸ ψεῦδος πρῶτος), и људи се њоме служе не као својом, већ као туђом.18) Златоуст је међу злим анђелима познавао девет чинова, као и код добрих.19) Они знају да наговарају људе само на зло и да им наносе штету, али не умеју да помажу у добру;20) страшно мрзе људе, много више него неразумне животиње.21) Демони се увек старају да људе баце у невољу и тугу и највише се радују њиховој пропасти.22) Ђаво покушава на све начине да омете наше спасење, и зато Златоуст често у својим беседама призива верне да добро пазе и да непрестано бдију како би му спречили приступ са свих страна. Ако бдијемо, каже Златоуст, не само да нам ђаво не може нашкодити, већ може послужити узрочником (угледа) славе (εὐδοκιμήσεως)23). Против ђавола се можемо борити нарочито успешно ако чинимо милостињу, јер „где је милостиња, тамо се ђаво не усуђује да приступи“24), док богатство, новац и славољубље пружају ђаволу повод за нападе и успех у њима.25) По Златоустовим речима, Бог допушта ђаволу да искушава људе после њиховог крштења да би знали да су након крштења постали јачи, да би били смирени и да се не погорде изобиљем дарова кад на њих навале силе искушења, као и да би изашли из искушења чвршћи од гвожђа и уверили се о богатству које им је поверено. Ђаво не би ни искушавао човека кад не би видео да га је Бог тако узвисио. Због тога је ђаво искушавао Адама, Јова, па и Исуса Христа, Који је у Свом кушању показао да се онај који влада хришћанском врлином – макар и гладовао 15)
PG 50, 448-450. PG 57, 224, 624; ср. PG 55, 420. 17) PG 59, 106. 18) PG 59, 299. 19) PG 48, 730. 20) PG 48, 854-855. 21) „ὅτι γὰρ ἡμᾶς τῶν ἀλόγων μᾶλλον μισοῦσι, παντί που δῆλόν ἐστιν .“ (јер нас демони мрзе више неко ли неразумне животиње, што је свима јасно). (PG 57, 354). 22) „πανταχοῦ τοὺς ἀνθρώπους εἰς ἀθυμίαν ἐμβάλλειν ἐσπουδάκασι, καὶ πανταχοῦ χαίρουσι τῇ ἀπωλείᾳ.“ (свуда наоколо демони су се озбиљно потрудили да људе гурају у злу вољу и посвуда се радују њиховој пропасти). (PG 57, 354). 23) PG 60, 378. 24) „Ἔνθα ἐλεημοσύνη, οὐ τολμᾷ προσελθεῖν ὁ διάβολος. (PG , 60, 320). 25) PG 62, 162. 16)
— 142 —
– не може приморати да се потчини ђавољој тиранији, нити да учини нешто недостојно. Чак и ако би ђаво нешто корисно рекао, не треба га слушати: кад је ђаво, који је био у једном човеку, рекао Христу: „Знам те ко си, Светац Божији“, Господ му је одговорио: „Умукни и изиђи из њега“ (Лк. 4, 34-35). Тако је поступио и Св. ап. Павле (Дап. 16, 17-18).26) Златоуст указује на то да Господ није послушао ни апостола Павла кад је молио да одступи од њега сатанин анђео, већ му је одговорио: „Доста ти је благодат моја“ (2 Кор. 12, 9).27) Зашто је Бог оставио ђавола, јер он је зла звер (πονηρὸν γάρ ἐστι τὸ θηρίον), да људима подмеће ногу и да их обара? На то Златоуст у 23. Беседи на Књигу Постања одговара овако: „Те би речи биле израз највеће незахвалности. О томе промисли сам собом – да га је баш због тога понајвише и оставио да бисмо ми, притиснути страхом и ишчекујући његов непријатељски напад, показали напрегнуту будност и непрекидну трезвеност, и олакшали сву муку врлине надајући се награди и ишчекујући она будућа вечна и неисказана добра. Па што се чудиш ако је због тога Бог Који се брине за наше спасење оставио ђавола, будећи тиме нашу леност и спремајући за нас узрок венаца? И сам пакао због тога је спремио – да нас страхом казне и неподношљивошћу мука привуче Царству Небеском. Зар не видиш добро смишљено човекољубље Господа, да све ради и предузима како би не само спасао оне које је створио, већ како би их још удостојио и неисказаних добара? Зато нам је и слобода воље дарована, и у природи и савести заложено познавање зла и врлине, и зато је допустио да ђаво постоји и паклом прети – не само да не бисмо искусили пакао, већ да бисмо задобили Царство. Па што се чудиш ако је све то због тога учинио као и безброј других ствари?“28)
26)
PG 57, 208-214. PG 55, 85; PG 61, 577, 578; PG 50, 603, 604. 28) PG 53, 205. 27)
— 143 —
д) ПРЕСВЕТА ДЈЕВА МАРИЈА Златоуст говори да је рођење Исуса Христа од Дјеве „велико чудо“.1) Он кaже да је Господ рођен по телу не само од Духа Светога, већ и од девственог тела, „а како то, нисам у стању да протумачим“2), „а то, како од Духа Светога, и на који начин, нити Гаврил нити Матеј не протумачише: нити је то било могуће“.3) Уједно у 4. Беседи на Јеванђеље по Матеју он побија учење јеретика валентинијанаца да је Христос, рађајући се од Дјеве, прошао кроз Њу као кроз неки канал (ὥσπερ διά τινος σωλῆνος παρῆλθεν), јер кад би рођење Христово било такво, зашто би била потребна утроба? Тада ни Христос не би имао ништа заједничко с нама.4) Златоуст такође учи да „Дјева рађа и остаје Дјева“.5) Мада Дјеву Марију назива „Дјева достојна дивљења“ (θαυμαστὴ Παρθένος), он неке догађаје и њене поступке тумачи на начин „pias aures offendens“, који заслужује „мало дивљења“, како каже Баур.6) На пример, необичнo је његово тумачење доласка Дјеве Марије са браћом Господњом кад су хтели да нешто саопште Исусу Христу „док Он joш говораше народу“. У Јеванђељу од Матеја стоји: „Док он још говораше народу, гле, мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко 1) „τὸ γεννηθῆναι ἐκ παρθένου θαῦμα μέγα“ (рођење од Дјеве велико је чудо). (PG 57, 331). Блажени Августин о рођењу Спаситеља од Дјеве Марије учи као што и Православна Црква исповеда: „Maria quidem mater ejus, de qua carnem sumpsit, de carnali concupiscentia parentum nata est; non autem Christum sic ipsa concepit, quem non de virili semine, sed de Spiritu sancto procreavit“ (А мајка његова, од које је тело добио, рођена је из плотске жудње родитеља; а она није сама Зачела Христа, којег је донела на свет не из семена људског, већ из Духа Светог). (PL 45, 1553). Интересантно је напоменути да је блаженом Августину била позната партеногенеза код пчела. У 3. књизи De Trinitate (О Тројству) он пише: „Без сумње пчеле зачињу семена мушкараца (тј. трутова) не спаривањем, већ их као просута по земљи устима сакупљају“ („certe apes semina filiorum non coeundo“). А у 9. књизи De Genesi ad litteram ( Дословно о постању) он вели: „Creator omnipotens.. apibus donavit ut sic operentur generationem filiorum quemadmodum cerae speciem liquoremque mellis“ (Свемогући творац… пчелама је дао да стварају покољења синова као прозрачни восак и течни мед). (PL 34, 399). Св. Василије Велики у 8. Bеседи на Шестоднев указује противницима хришћанског учења о рођењу Спаситеља од Дјеве да се неке врсте птица, као јастребови, рађају без спаривања (Πολλὰ τῶν ὀρνίθων γένη οὐδὲν πρὸς τὴν κύησιν δεῖται τῆς τῶν ἀῤῥένων ἐπιπλοκῆς.. τοὺς δὲ γῦπάς φασιν ἀσυνδυάστως τίκτειν… = За рађање многих птица није потребно парење мушких и женских због зачећа.. а за јастребове кажу да се рађају без спаривања). (PG 29, 180). 2) „τὸ δὲ, πῶς, οὐ δύναμαι ἑρμηνεύειν.“ (PG 59, 154). 3) „τὸ δὲ, πῶς ἐκ Πνεύματος, καὶ τίνι τρόπῳ, οὐδεὶς τούτων (Γαβριὴλ, Ματθαῖος) ἡρμήνευσεν: οὐδὲ γὰρ δυνατὸν ἦν.“ (PG 57, 43). 4) PG 57, 43. Тако је учио и Св. Василије Велики (PG 32, 969). 5) „πῶς τίκτει ἡ Παρθένος, καὶ μένει Παρθένος“. (PG 57, 43). 6) „Man wird gestehen müssen, dass diese Erklärung für die bewunderungswürdige Jungfrau wenig Bewunderung verdient.“ (Мора се признати да ово објашњење заслужује мало дивљења за Дјеву достојну дивљења) (Baur, I, 298).
— 144 —
му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја и ко су браћа моја? И пруживши руку на ученике своје, рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“ (Мт. 12, 46-49). Те Спаситељеве речи Златоуст тумачи овако: „А ово рече не зато што би се стидео матере, нити што би презирао родитељку: јер кад би се стидео, не би прошао кроз њену утробу, већ показујући да јој неће ништа користити ако не извршава све заповести; јер то што је она предузела потицало је од превеликог часто љубља (φιλοτιμίας ἦν περιττῆς)“.7) Римски богослов Николо Марини (касније римски кардинал), желећи да ублажи оштрину Златоустових речи, позива се на Петра Канизија, који је у свом делу De Maria Deipara Virgine ( О Марији девици једнакој Богу) указивао на ватреност говорника и проповедника који због тога често прекораче границе у својим изразима, чиме оправдава и Златоуста. Он сматра да је могуће Златоустове речи разумети и тако да је Христос хтео да спречи код Своје мајке такво душевно настројење – не као да је заиста и постојало, него да не би други нешто тако помислили. Марини указује и на мишљење Еразма Ротердам ског: „Златоуст приписује Марији неумесност и частољубље којим је уједно са браћом изазвала Господа. У другом издању (јер се Златоустови кодекси разликују) он ту насилну неумесност приписује понајвише браћи, покоравајући се мајци.“ Марини наводи и мишљење знаменитог римског егзегете из 16. века Хуана Малдонада (Maldonatus, † 1583), који говори да су Спаситељева браћа дошла са Мајком да спасу Христа од фарисеја јер су дочули да ови намеравају да Га убију, због чега су Га позвали под изговором да му желе нешто важно саопштити, те је према томе Златоу стово тумачење неистинито (a veritate alienum est – далеко је од истине). На крају Марини указује на тумачење Томе Аквинског који Златоустове речи тумачи тако да он Христов одговор није разумевао као приписивање таштине Дјеви Марији, него могућност да јој други то припишу.8) С тим се мишљењем слаже и Марини. На исти необичан начин (за једног Оца Цркве) Златоуст тумачи молбу Пресвете Дјеве Марије приликом брачног пира у Кани Галилејској. Приповедајући у 21. (al. 22.) Беседи на Јованово Јеванђеље како је Дјева кад је нестало вина рекла Христу: „немају вина“, Златоуст објашњава да је то учинила „јер је хтела и њих (тј. женика, невесту и остале на 7)
PG 57, 464. Nicollo Marini, „Le macchie apparenti nel grande luminare della Chiesa greca S. Giovanni Crisostomo“ // Bessarione, Roma 1910, 369-371. Погрешно је наведено да се овај Златоустов текст налази у 107. тому уместо у 57. 8)
— 145 —
слављу присутне) победити доброчинством и себе кроз сина славнијом учинити, и можда је штогод људско осетила, као и Његова браћа, која рекоше: ,Објави себе свету‘.“9) Марини указује на књигу La Madre di Gesu Cristo ученог Вићенца Анивитија, који ублажава те Златоустове речи говорећи: „ Колико знамо, заиста је он једини Отац који се усудио да на тај начин протумачи Маријине речи на браку у Кани. Но ни сам није био довољно уверен у то тумачећи ово питање, и зато је додао једно ,можда‘ (Τάχα); и о њему би се, изгледа, могло овде рећи: ,можда је штогод људско осетио‘; можда је ту подлегао, те посматра ствар мало сувише по људски. Зато је измислио такво тумачење да би боље сачувао ону строгост која звони у одговору који је Исус дао Својој светој Матери, и да би тако боље показао да то није неки недостатак поштовања према Матери, већ само општи доказ да Он не оставља места никаквом сувишном уплитању природних осећања у стварима које он чини као Бог: зато јој је оштрије одговорио (Ideo sic illi asperius respondit).“10) Да Златоуст није намеравао да овим речима вређа Пресвету Дјеву, види се из даљег његовог говора у 22. (al. 21.) Беседи: „Па ради чега је, питаш, рекавши: ,Још није дошао час мој‘ (Јн. 2, 4) и одбивши (молбу), ипак учинио оно што је мати рекла? Понајвише зато да би онима који су противречили и мислили да је он потчињен времену јасно показао да није тако, јер како би, док још није наступило погодно време, учинио оно што је учинио? Затим, то је урадио из поштовања према матери, да се не би чинило да јој у свему противречи, да не би изгледало да по слабости то чини и да не постиди родитељку у присуству толиких људи: јер му је привела слуге.“11) Нарочито чудновато изгледа Златоустово тумачење вести о зачећу Исуса Христа коју је Дјеви Марији саопштио арханђел Гаврило. Чињеницу да јој се он јавио пре њеног зачећа, а Јосифу после, Златоуст тумачи тиме што би се она, не знајући узрок и сврху зачећа, могла због срамоте решити на конопац (тј. вешање) или на мач (самоубиство).12) По Бауровом ми шљењу, Златоуст такво тумачење износи тобоже због не сасвим правилне христологије антиохијске школе, због чега код њега ни не налазимо да Дјеву назива Богородицом.13) Како да схватимо споменута Златоустова тумачења која изгледају не само неразумљива у односу на Богородицу, већ и врло увредљива за 9)
PG 59, 130. Bessarione, 373. 11) PG 59, 134. 12) „καὶ ἐπὶ βρόχον ἐλθεῖν, καὶ ἐπὶ ξίφος, οὐ φέρουσαν τὴν αἰσχύνην“ (ићи на вешање и на мач, не подносећи срамоту). (PG 57, 45). Марини погрешно наводи као PG 108. 13) Baur, I, 299. 10)
— 146 —
Њено достојанство и светост Њеног живота? Како да оправдамо Златоуста због таквих израза? Марини с правом указује на његову намеру да јаким изразима покаже како би Дјева Марија пре била спремна да насилно умре, него да изгуби своју девичанску непорочност. Осим тога, не треба заборавити да Златоу стови слушаоци у Антиохији нису били кадри да сасвим допру до духовне висине и етичке истанчаности јеванђелских догађаја, због чега је он морао прибегавати оштрим, јаким и хиперболичним изразима, иако по својој форми нису одговарали узвишености и поштовању оне о којој је била реч. Али како је могао приписивати Дјеви Марији могућност самоубиства? Да бисмо то могли схватити и да бисмо скинули са Златоуста кривицу вређања Пресвете Дјеве, морамо узети у обзир време у којем је он живео: у његово доба још је била посве свежа успомена на догађаје из епохе прогонства хришћана од стране римских царева. Познато је да су римски императори и римске власти прогањали не само мушкарце, већ и хришћанске жене и девојке које су се истицале својом преданошћу Христовој вери, и да су многе од њих, да би спасиле своју женску част или девојачку невиност од тирана, одузимале себи живот било мачем, било бацањем у ватру или у воду. Јевсевије Кесаријски у 8. књизи своје Црквене историје, описујући страшне муке и гоњења које су трпеле хришћанске жене и девојке за време владе императора Максимина у Антиохији, каже за њих: „А оне против воље ухваћене с намером обешчашћења, предадоше се радије смрти него да препусте тело своје обешчашћењу.“14) Таква самоубиства била су позната Златоу стовим слушаоцима јер их је било и у Антиохији, и таква самоубиства не само да нису осуђивана, већ су сматрана славним подвизима у Христовој Цркви. Сам је Златоуст у својој дивној беседи-панигирику Св. Мученицама девојкама Верники и Просдоки и њиховој матери Домнини (почетак 4. в.) изнео историјску приповест како су оне за време прогонства хришћана бежале и дошле у Јерапољ (Ἱεράπολιν), град у Малој Азији, и како су пролазећи једном улицом покрај реке спазиле римске војнике који су се частили и пијанчили, и бојећи се да не буду обешчашћене, све три су ушле у реку и предале се њеним таласима. То самоубиство Златоуст велича следећим речима: „Уђе (у реку) мати са двема кћерима: нека чују ово и матере и девојке, и нека се ове тако покоравају матерама, а оне нека тако васпитавају своје кћери и нека тако воле своју децу. И тако је ушла мати са кћерима са обе стране, мати која је имала мужа међу безбрачнима, и 14)
PG 20, 785. — 147 —
чији брак бејаше усред девства, а посред њих – Христос. Ако желиш да спознаш да је то тада било право крштење, послушај како Христос, обраћајући се синовима Зеведејевим, назива Своју смрт крштењем: ,Чашу моју испићете, и крштењем којим се ја крстим, крстићете се‘ (Мк. 10, 39). Којим је крштењем Христос крштен после Јовановог крштења, ако не смрћу и крстом? Као што, дакле, Јаков није на крсту распет, већ се крстио Христовим крштењем главе посечене мачем, тако су се и ове, мада нису биле на крсту распете него водом удављене, Христовим крштењем крстиле, а крстила их је мати. Шта кажеш? Жена крсти? Заиста, таквим крштењем и жене крштавају, као што је и она тада крстила и свештеником постала, јер је свесне жртве принела, и њезино слободно решење постаде јој хиротонијом, и што је за дивљење, то је да јој за приношење жртве није требало ни жртвеника, ни дрва, ни ватре, ни мача, јер све је то постала река – и жртвеником, и дрвима, и мачем, и ватром, и жртвом, и крштењем. За такво (крштење) каже Павле: ,Постадосмо сједињени са обликом смрти Његове‘ (Рим. 6, 5), а о крштењу мученика не говори више ,сједињени са обликом смрти Његове‘, већ да будемо налик на смрт Његову (Флп. 3, 10). И тако мати уведе кћери – не као да их је хтела у реку увести, већ као да их уводи у свете дворе; уведе их држећи их са обе стране и говорећи: ,Ево ја и деца коју ми је дао Бог‘ (Ис. 8, 18): Ти си ми их дао, Теби их предајем – оно што је моје, и себе. И тако, двоструко бејаше мучеништво жене, штавише и троструко: јер једно бејаше њено, а због двеју кћери двапут је претрпела мучеништво. И као што јој је требало велике издржљивости кад је себе решила увести (у реку), тако јој је још више требало такве издржљивости кад је децу своју са собом повела, јер жене не обичавају тако страдати кад се на смрт спремају, као када се кћери њихове истој подвргавају… Јер ако неко, видећи једну кћер да умире, сматра живот неподношљивим, ова не само што гледа како две кћери заједно умиру, већ их сопственом руком води у смрт. Помисли, каква је она заиста поднела мучеништва, која друге жене ни чути нису кадре! А војници (римски), не знајући ништа о овоме, ишчекиваше да их ухвате, док оне међутим већ беху међу Христовим војницима, небеским анђелима! Не приметише стражари, јер не имађаху очи вере. Павле рече за матер да ће се спасти рађањем деце (1 Тим. 2, 15), а овде су кћери спасене матером. Овако треба да рађају матере, овакав порођај је бољи од првог: јер иако има теже муке, али зато и већу корист. Муке рађања познају оне које су постале мајке, а какве су муке рађања – гледати како кћери умиру и уз то још их сопственим рукама погубити – то превазилази сваку меру… Можда се у вама пробудила силна љубав према овим светицама, па са том ватром припаднимо ка њиховим остацима, загрлимо њихове гробове, јер и гробови мученика — 148 —
могу имати велику силу, као што и мошти мученика имају велику моћ. И не само на дан овога спомена, већ и у друге дане останимо око њих, призивајмо их, удостојмо се да буду наше заштитнице, јер велику имају смелост, не само живе већ и мртве, и много више као мртве, пошто сада носе ране Христове, а показавши те ране, за све могу Цара умолити.“15) Таквог мишљења држе се хришћански Оци и на Западу. То потврђује блажени Августин у свом спису De civitate Dei (О држави Божијој): „Кажу да су се у време гоњења неке свете жене, да би утекле од нападача на њихову стидљивост, бацале у реку која их је односила и давила, те су тако умирале, а њихово је мучеништво католичанска Црква најсвеча није прослављала.“16) Из овога је појмљив и онај на први поглед чудан начин Златоустовог изражавања о Пресветој Дјеви Марији, којим је он у ствари хтео да искаже њено високо поштовање према девственој чистоти коју је ценила више од живота. Да је заиста тако види се и из чињенице да Златоуст на више других места преузноси и велича Дјеву Марију. Приметићемо још и то да би његови непријатељи – да је он говорио штогод недозвољено или увредљиво о Пресветој Дјеви, или кад би бар његови слушаоци то тако схватили – засигурно све то изнели на „Сабору под храстом“ или касније. Оправдавајући Златоуста због израза који могу изгледати као омало важавање Пресвете Дјеве, Марини наводи једно место из његових списа које тобоже сведочи да је он штавише признавао и „непорочно зачеће“ Пресвете Дјеве,17) што је пре њега тврдио и римски богослов Пероне.18) Марини указује на 18. Беседу на Књигу Постања19) у којој Златоуст, цитирајући речи: „Мећем непријатељство између тебе и жене, и између семена женина и семена твојега“ (3, 15), приповеда како Бог говори змији: „и нећу се задовољити, што ћеш пузати по земљи (Бог говори змији), већ непомирљивог непријатеља поставићу теби, жену (ἀλλὰ καὶ ἐχθρὰν ἄσπονδόν σοι καταστήσω τὴν γυναῖκα): и не само њу, већ и семе њено учинићу твојим вечитим противником.“20) Марини преводи наве15)
PG 50, 638-640. Исто говори и у Беседи о Св. мученику Пелагију Антиохијском. Уп. PG 50, 579. 16) PL 41, 39. Блаж. Јероним у коментару на 115. псалам пише: „Haec est sola retributio digna, pro sanguine sanguinem retribuere, ut liberati a Salvatore, pro: Salvatore libenter sanguinem profu ndamus“ (Ово је једино достојно узвраћање, на крв узвратити крвљу, као што ослобођени од Спаситеља, за Спаситеља радо проливамо крв) (PL 26, 1182). 17) Bessarione, 383-384. 18) Perrone, Thesis dogm. 8. 19) Марини погрешно цитира ту беседу као 18, док се ради о 17. беседи. 20) PG 53, 143; уп. Душан Јакшић, „Је ли истинито римско учење о непорочном зачећу Пресвете Дјеве Марије“ // Гласник Српске православне патријаршије, Сремски Карловци 1928, 355. — 149 —
дене Златоустове речи овако: „sed et inimicam foederisque nesciam faciam tibi mulierem“ (тако и Мињ преводи), што би значило: „већ ћу ти учинити као непријатеља жену, која не зна савеза (са ђаволом)“, закључујујући по томе да Златоуст наговештава да је Дјева „непорочно“ зачета, пошто није знала „савеза са демоном“.21) Међутим, оригинал показује да тај превод није тачан и да у Златоусто вим речима нема говора о ослобођењу жене (тј. Дјеве) од првородног греха, већ да се само може говорити о ослобођењу њеног порода (тј. Христа), за кога каже да ће га учинити „вечитим противником“ (ђавола). Да се из наведених Златоустових речи не може извести учење о непорочном зачећу Дјеве Марије – како тврди Марини – то се јасно види и из других беседа. Тумачећи Рим. 5, 12 он у својој 10. Беседи каже: „Шта значи: ,у њему сви сагрешише‘? Пошто је он (Адам) пао, и они који нису јели са дрвета постадоше због њега сви (πάντες) смртни.“22) То значи да су се сви родили у прародитељском греху осим, наравно, Христа Спаситеља. На крају, може бити да су споменути списи или споменути изрази у њима интерполирани у Златоустова дела јер, као што примјећује Барде нхевер, „ниједном од грчких црквених писаца није толико лажи подметну то“ као Златоусту,23) што је, како смо видели, опазио још Еразмо Ротердамски. Ово се могло десити тим лакше што је до нас дошла цела „шума“ списа који се неправилно приписују перу тог великог Оца Цркве.24) У неким Златоустовим списима налазимо и да он Дјеву Марију назива Богородицом (Θεοτόκος). Говорећи о пророчанствима Старог Завета о Тројици, Златоуст у спису De adoratione pertiosae crucis (O обожавању сведрагоценог Крста) каже за Христа „да Он није други него Онај Који је рођен у Витлејему јудејском од Дјеве и Богородице Марије (ὁ γεννηθεὶς ἐκ τῆς Παρθένου καὶ θεοτόκου Μαρίας).“25) Међутим, Мињ тај спис због стила убраја у „spuria.“26) Тако и у Беседи de legislatore (О предлагачу закона) читамо: „Имамо и ми Свету Дјеву и Богородицу Марију, заступницу нашу, која се моли за нас.“27) Мињ сматра да ни ова беседа не припада Златоусту због претрпаности израза у њој.28) 21)
Bessarione, 383-384. PG 60, 474; уп. Foerster, 73. 23) Bardenhewer, Patrologie, 296. 24) „Ingens spuriorum opusculorum silva“ (Огромна шума лажних малих дела) (PG 61, 681-682). 25) PG 52, 839. 26) PG 52, 835. 27) „Ἔχομεν καὶ ἡμεῖς τὴν ἁγίαν Παρθένον καὶ Θεοτόκον Μαρίαν πρεσβεύουσαν ὑπὲρ ἡμῶν.“ (PG 56, 409-410). 28) „Non solebant sancti P. P.; praesertimque Chrysostomus, haec sic conglobatim afferre“ (Нису имали обичај свети П. П.; а нарочито Хризостом - Златоусти (који се) овде у највећма наводе) (PG 56, 395-396). 22)
— 150 —
Ми се слажемо с Мињом и Бауром да Златоуст није употребљавао реч Θεοτόκος (Богородица), али не због стила тих његових беседа нити због претрпаности израза у њима, а још мање због „не сасвим правилне христологије антиохијске школе“, колико из сасвим других разлога. Ми знамо да су скоро сто година пре спорова о називању Дјеве Марије Богородицом неки Оци и Учитељи Цркве њу звали тим именом. Тако је, по Сократовом сведочењу, Ориген у првом тому коментара на Посланицу Римљанима нашироко расправљао питање зашто се Пресвета Дјева назива Богородицом (Θεοτόκος).29) Тако ју је звао и Александар Але ксандријски30), пишући у посланици цариградском епископу Александру – како се види из црквене историје Теодорита Кирског – следеће: „После тога признајемо васкрсење из мртвих, чији првенац беше Господ наш Исус Христос, Који је истинито а не привидно примио тело од Богородице Марије (ἐκ τῆς Θεοτόκου Μαρίας).“31) И Св. Атанасије Велики у спису De titulis Psalmorum (О називима Псалама) звао је Пресвету Дјеву Богородицом („Дјеву назива Богородицом“ – Θεοτόκον).32) Исто је и код Св. Григорија Богослова (Θεοτόκον Παρθένον).33) Пошто је догмат о Богородици изазивао богословске спорове све до његовог коначног одређења и формулисања на Трећем Васељенском сабору у Ефесу који је одржан после Златоустове смрти, разумљиво је да он у својим беседама није употребљавао то име34), јер се у свом учењу о догматима вере најстрожије и најтачније придржавао учења Цркве и њених васељенских сабора, што је доказао у свим својим делима, и због чега православна васељенска Црква с правом гледа на њега као на најауторитативнијег сведока њеног догматског учења.
29)
PG 67, 812. PG 18, 568. 31) PG 82, 908. 32) PG 27, 916; Cp. Hefele, III, 148. 33) PG 36, 80. 34) Foerster, 99, 115-116. 30)
— 151 —
ђ) О ПРВОРОДНОМ ГРЕХУ Око Златоустовог учења о првородном греху избио је спор између блаженог Августина и Јулијана, заштитника Пелагијеве јереси. У једној својој беседи De baptizatis (О крштенима), чији се грчки оригинал сачувао само у фрагментима, а Анијанов латински превод у целини1), Златоуст је – по Јулијановим речима – тобоже одрицао прародитељски грех као и Пелагије. Међутим, блажени Августин из те беседе наводи оригиналне Златоустове речи: „Διὰ τοῦτο καὶ τὰ παιδία βαπτίζομεν, καίτοι ἁμαρτήματα οὐκ ἔχοντα“ („због тога крштавамо и децу, премда немају грехова“), и сасвим правилно тумачи да у речима „мада немају грехова“ Златоуст мисли на „личне“ грехове, а не прародитељски грех, иначе би употребио једнину, а не множину. Зато блажени Августин с правом довикује Јулијану: „Аbsit, absit hoc malum de tanto viro credere aut dicere!“2) (Нека је ово зло далеко од таквог човека, да верује или да говори!). Иако Златоуст, доказујући већу моћ благодатне силе голготске жртве Христове од моћи последица Адамовог греха, пише да „Кажњавати (корити) једног због кривице другог, не изгледа да има јак разлог“,3) ипак у 10. Беседи на Посланицу Римљанима говори о Адамовом греху непослушања који је све разрушио: „Како је дакле уништила смрт и завладала? Грехом једнога. Шта то значи,у ком (ἐφ’ ᾧ) сви сагрешише‘? Пошто је онај (Адам) пао, и они који нису јели са дрвета постадоше сви смртни“4), и наставља: „Ако је пак смрт поникла из греха, и ако се грех не урачунава док нема закона, како је онда смрт владала (пре Мојсијевог закона)? Одатле је јасно да то није грех нарушавања закона, већ грех непослушности Адамове, и то беше онај (грех) који је све (πάντα) упропастио.“5) Да је Златоуст признавао првородни грех, видимо из његовe 5. Бе седе на Књигу Постања: „Шта оплакујеш, реци ми? То што те је Адам 1) Byzantinische
Zeitschrift, XIII Bd., III Abteil, 618. 44, 655-656; уп. Bessarione, 160-167. 3) „Τὸ μὲν γὰρ ἕτερον δι’ ἕτερον κολάζεσθαι, οὐ σφόδρα δοκεῖ λόγον ἔχειν.“ (PG 60, 475-476). Митрополит Антоније (Догмат искупления, Сремски Карловци 1926, 51-52) наводи то место не у потпуном контексту Златоустовог говора, а такође и у нетачном руском преводу. 4) PG 60, 474; уп. PG 52, 574; PG 53, 79. Те речи Св. ап. Павла у Посланици Римљанима (5, 12) исто тако објашњава и блажени Аугустин тумачећи 50. псалам. Наводећи речи Апостола: „Зато као што кроз једнога човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише “ (Рим. 5, 12), он продужава: „Definita est sententia: In Adam, inquit, omnes peccdaverunt. Solus esse innocens infans potuit, qui de opere Adam non natus est“ (Разговетна (јасна) је мисао: У Адаму, рече, су сви згрешили. Само је дете могло бити невино, које није рођено из творења Адамовог). (PL 36, 592). 5) PG 60, 475. 2) PL
— 152 —
сагрешивши избацио из раја? Чини добро, подражавај врлину, па ти отварам не рај, већ само небо.“6) О овоме сведочи и чињеница што он непријатељски однос звери према човеку сматра последицом Адамовог греха. У тумачењу 3. псалма он пише: „Јер погледај на Адама док још није био сагрешио, како су му звери биле као робови и послушне и како им је давао имена као робовима. Али кад је грехом свој образ окаљао, тада га звери не по знадоше, и робови му постадоше непријатељи.“7) Блажени Августин у делу Сontra Julianum Pelagianum (lib. I) – (Против Пелагијана) спомиње и ово Златоустово сведочанство у корист његовог учења о првородном греху, само не указује на то место у његовим списима (in sermone quodam).8) У 3. Писму ђакониси Олимпијади Златоуст између осталог пише: „Јер када је Адам учинио онај тешки грех, био је осуђен и сав род људски“.9) И ово наводи блаж. Августин у свом споменутом делу (lib. VI).10) Неки богослови указују на 17. Беседу на 1. Посланицу Коринћанима, која тобоже сведочи да је Златоуст одрицао прародитељски грех. То место гласи: „У почетку Бог је хтео да те учини бесмртним, али ти не хтеде… Тада не беше ни туге, ни бола, ни уздисања. Али у том достојанству не остаде (Адам). Шта дакле ја да радим? Питаш: да због њега погинем? Свакако не због њега: јер ни ти ниси остао безгрешан, јер ако ниси исти грех, свакако други си учинио.“11) Додуше, на први поглед се чини као да Златоуст поквареност људског рода није приписивао Адамовом греху, већ личном греху сваког појединца. Пре свега, како ћемо и мало доцније видети, Златоуст је својим речима хтео да нагласи да ми немамо право да кривицу за нашу осуду сваљујемо само на Адамов грех. Кад бисмо ми сами били без својих грехова, тада бисмо се донекле и могли тужити 6)
PG 54, 602. PG 55, 37. 8) PL 44, 657. Блаж. Августин пише: „Audisne hominem in fide catholica et eruditum et erudi entem, distinguentem debitum paterni chirographi, quod haereditarium nobis inhaesit, ab eis debitis, quorum per nostra peccata fenus accrevit“ (Да ли си чуо за човека у правој вери: и образованог и оног који се учи, који поштује очев рукопис (вољу), којим нам је наследство предао, чији дуг је остао због наших грехова). (PL 44, 658). 9) PG 52, 574. 10) PL 45, 1513. Врло су карактеристичне Златоустове речи о Пелагију у 4. Писму Олимпијади: „Σφόδρα ἤλγησα ὑπὲρ Πελαγίου τοῦ μονάζοντος. Ἐννόησαν τοίνυν, ὅσων ἄξιοι σταφάνων εἰσὶν οἱ γενναίως στάντες, ὅταν ἄνδρες ἐν τοσαύτῃ ἀσκήσει διαγαγόντες καὶ καρτερίᾳ, οὕτω φανῶσιν ὑποσυρόμενοι“ (Јако сам жалио због Пелагија усамљеног. Стога сам имао на уму оне који су достојни венаца да их себи поштено ставе, у време кад поједини људи постојано и непрестано проведоше свој живот до краја у овом подвигу, и очевидно је да нас на тај начин привлаче к себи). (PG 52, 596). Уп. Montfaucon, XIII, 216. 11) PG 61, 143-144. 7)
— 153 —
на Адама, но пошто их имамо много, онда немамо право да сматрамо Адама јединим узрочником својих грехова. Осим тога, морамо имати у виду да је ту беседу Златоуст изговорио пред онима који су тајном светог Крштења били ослобођени од првородног греха, те тим пре нису више имали право да за своје грехе окривљују Адама.12) У 5. Беседи на Књигу Постања, на приговарањe жена зашто су због греха који је учинила Ева све жене осуђене и зашто је пад само једне жене постао кривица читавог рода, као и на приговор робова зашто је казна прешла на читав род њихов, а само је Хам осрамотио оца, Златоуст одговара: „Једно ће бити решење за сва питања: зато што су први сагрешили и услед властитог непослушања увели ропство, а уведено ропство ови су после тога потврдили својим гресима. Када би се могли увек показати чисти од грехова, тада би могли приговарати, али пошто су сами подвргнути многим кривицама, излишна је одбрана.“13) Не допуштајући да човек очајава због првородног греха, Златоуст каже: „Јер ако пожелимо да споменемо све што (Господ) намерава дати (у будућем животу), схватићемо да је много веће оно што ће дати од оног што смо изгубили… Господ ће рећи: ,Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми‘ (Мт. 25, 34-36).“14) После свега наведеног, јасно је и ван сваке сумње да је Златоуст попут осталих Отаца Цркве учио сасвим правилно о догми првородног греха.15) То Марини потврђује и чињеницом да је и папа Целестин признао Златоустово учење о првородном греху потпуно православним.16)
12)
Bessarione, 177. PG 54, 599. 14) PG 54, 602. 15) „Se agli argomenti intrinesci, come abbiamo fatto sinora, cioè all’ analisi degli scritti del Criso stomo, si aggiungano quelli estrinesci delle testimonianze intorno alla dottrina perfettamente cattolica di lui intorno al domma del peccato originale, ogni dubbio sparisce, e brilla di luce limpidissima l’ortodossia del S. Dottore“ (Ако унутарњим аргументима, као што смо чинили до сада, односно анализи списа Златоустових, додамо оне спољашње, односно сведочанства у вези са савршено католичанским његовим учењем поводом догмата о првородном греху, свака сумња ишчезава, и најјасније могуће просијава православност светога учитеља Цркве) (Bessarione, 184). 16) ib. 13)
— 154 —
е) УЧЕЊЕ О БЛАГОДАТИ „Οὐ γὰρ ἔστιν, οὐκ ἔστι χάριτος ἀπολαῦσαι μὴ νήφοντα.“1) (Јер не бива, не бива да ужива благодат онај који не бдије [који није трезвен]). „ἀλλὰ Θεοῦ πανταχόθεν τῆς εὐεργεσίας κατάρχοντος.“2) (али Бог је онај који први чини доброчинство). Св. Јован Златоуст.
У 34. Беседи на Посланицу Јеврејима Златоуст поставља питање шта је благодат и сам одговара: „Отпуштање грехова, примирење: јер ово је с нама. Ко од преступника може сачувати благодат, а не изгубити је?… Како ће дакле бити с тобом благодат, то јест одобравање или дејство Духа, ако га добрим делима не привучеш? Јер то је узрок свих добара – да код нас увек остане благодат Духа, јер она нас у свему води, као што – кад од нас одлети – губи нас и чини беспомоћнима. Дакле, да је не одбијамо, јер од нас зависи и да остане и да оде. Оно (тј. да остане благодат) бива кад помишљамо о небеском, а ово (да оде) кад (помишљамо) о земаљском.“3) Из наведених речи види се да по Златоустовом учењу благодат претходи нашем деловању, али да би остала с нама, потребна су наша добра дела, потребно је да мислимо о небеским а не о земаљским стварима или, како на другом месту рече, „ако не будемо прогањали (φυγαδεύσωμεν) благодат, она ће бити ту“.4) Пошто смо у телу и пошто морамо да се боримо против невидљивих сила, милостиви Господ нам је спремио невидљиво духовно оружје помоћу кога можемо победити и ранити самог ђавола, ако нешто допринесемо и са своје стране (τὰ παρ’ ἑαυτῶν εἰσφέρωμεν), јер где је смирење, поштење и велики скуп осталих врлина, тамо долази у изобиљу и благодат Духа.5) „Благодат је“, вели Златоуст, „спремна да тражи оне који је брзо примају.“6) Он учи да човек сам по себи, без благодати Божје, није у стању да чини добра дела. Тако у 8. Беседи на 2. Посланицу Тимотеју, расправљајући о томе како не бива све само по вољи Божјој, већ и по вољи човечијој, пошто је Бог дао човеку слободну вољу, каже: „сва зла 1) PG
60, 21. „Јер не може, не може се користити благодаћу онај који не бдије.“ 59, 94. „Али Бог нас увек предупређује доброчинством.“ 3) PG 63, 235. 4) „ἐὰν μὴ τὴν χάριν φυγαδεύσωμεν, παρέστаι.“ (PG 62, 613). Исто учење износи и блаж. Августин, кад у свом спису De correptione et gratia (О исправљању и благодати), каже: „deserunt et deseruntur“ (напуштају и бивају напуштени). (PL 44, 942). 5) PG 54, 413. 6) PG 53, 76-77. 2) PG
— 155 —
су само од нас, сва добра дела су од нас и од Његовог утицаја.“7) У 82. Беседи на Јеванђеље по Матеју, указујући на речи Св. ап. Петра: „Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт. 26, 33), Златоуст каже да је требао додати: „ако будем имао твоју помоћ“, онако како је после говорио: „… или шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи?“ (Дап. 3, 12), након чега продужава овако: „Одатле учимо велику истину (δόγμα μέγα) – да није довољна људска воља ако нема помоћи одозго, као и да нећемо ништа постићи уз помоћ одозго ако не буде воље. И једно и друго показују Јуда и Петар: онај, стекавши велику помоћ, пошто нити је хтео, нити се сам трудио, ништа му не поможе; а овај паде, мада је сам хтео, али није имао помоћи (благодати).“8) Указујући на велико значење благодати у животу хришћанина, Златоуст у 12. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима говори: „Нису то твоји успеси, већ Божије благодати: ако o вери говориш, она постаде од призивања (Божијег), ако споменеш отпуштање грехова, ако дарове (τὰ χαρίσματα), ако реч учења, ако врлине – све си то оданде добио. Реци, дакле, шта имаш што ниси добио, него си сам постигао? Не би имао шта да кажеш… Није твоје то што ти је дато, већ Онога Који је дао.“9) Било би погрешно из наведених речи закључивати да је људско учешће у добрим делима сувишно. Златоуст то показује у 1. Беседи на Посланицу Јеврејима: „Све је у власти Божијој, али не тако да се наштети нашој сопственој вољи… Од нас зависи и од Њега: јер ми треба најпре да изаберемо оно што је добро, па кад смо га изабрали, тада и Он Сâм додаје оно што је Његово. Он не предупређује нашу жељу да не би поништио нашу вољу: а кад ми изаберемо, тада нам пружа Своју помоћ.“10) Говорећи о благодати, Златоуст у 1. Беседи на Посланицу Ефесцима каже: „Јер ово не бива од напорâ нити од добрих дела, већ од љубави, али не само од љубави, већ и од наше врлине. Јер ако би зависило само од љубави, требало би сви да се спасу; а ако би зависило само од наше врлине опет, сувишан би био Његов Долазак и све оно што је учињено у Његовом Домостроју Спасења.“11) 7) „πάντα τὰ κακὰ ἀπὸ τοῦ ἡμετέρου μόνον, πάντα τὰ ἀγαθὰ ἀπό τε τοῦ ἡμετέρου καὶ τῆς αὐτοῦ
ῥοπῆς.“ (PG 62, 647; PG 49, 377). 8) PG 58, 742. 9) PG 61, 98; PG 63, 193. 10) PG 63, 99; PG 51, 276. 11) „Οὐ γὰρ ἀπὸ πόνων οὐδὲ κατορθωμάτων τοῦτο γίνεται, ἀλλ’ ἀπὸ ἀγάπης, οὔτε ἀπὸ ἀγάπης μόνον, ἀλλὰ καὶ ἀπὸ τῆς ἡμετέρας ἀρετῆς. Εἰ γὰρ δὴ ἀπὸ ἀγάπης μόνης, ἐχρῆν ἅπαντας σωθῆναι· εἰ δὲ ἀπὸ τῆς ἡμετέρας ἀρετῆς πάλιν μόνης, περιττὴ ἡ παρουσία αὐτοῦ, καὶ πάντα τὰ οἰκονομηθέντα.“ (PG 62, 12). — 156 —
Златоуст је сматрао благодаћу и стварање човека, доношење Мојси закона, природни морални закон и наше спасење. У 14. (al. 13) Беседи на Јованово Јеванђеље он вели: „Јер и оно што се односи на закон (Мојсијев), и то је дело благодати, као и биће наше које је из небића, јер смо ми ту награду примили не због наших раније учињених добрих дела, већ због тога што посвуда претходи Божије доброчинство. И не само наш постанак из небића, већ одмах после постанка и наше знање шта треба, а шта не треба чинити, добијање тог закона природом, урођеност непоткупљивог суда савести – то беше дело највеће благодати и неи сказаног човекољубља. И после повреде тога закона, његово успостављање писаним законом (Св. Писмо) беше дело благодати.“12)12 По Златоустовим речима у споменутој беседи, и Јудеји су се спасавали помоћу Божије благодати, али ми се хришћани спасавамо њоме још у већем степену: „И Јудеји су се спасавали благодаћу… и ми смо спасени благодаћу, али не на једнак начин, не на исти начин, већ на много већи и узвишенији. Код нас није иста таква благодат, јер је нама дато не само опроштење грехова (у томе смо њихови саучесници, јер сви сагрешише), већ и оправдање и освећење и усиновљење и благодат Духа много сјајнија и богатија. Кроз ову благодат постадосмо драги Богу, не више само као робови, већ као синови и пријатељи.“13) Златоуст приписује већи значај благодати него човечијој вољи. У ту мачењу 115. псалма он пише: „Јер дакле наша врлина и спасење нису силом приморане. Али ако је већи део Његов, и скоро све Његово, ипак оставио је нешто мало и нама, тако да ведрог лица постанемо повод венацâ.“14) Али, он учи да благодат не предупређује нашу одлуку, већ само зове да јој добровољно приступимо и тек онда нам помаже. У спису De ve rbis apostoli, habentes eumdem Spiritum (О речима апостоловим, имајући (који имају) истог Духа) oн каже: „Јер нити Бог, нити благодат Св. Духа не предупређује нашу слободну вољу. Већ заиста позива и очекује да својевољно и по најбољој вољи сами од себе приступимо. Заиста, пошто приступимо, онда нам пружа сам од себе своје цело савезништво јевог
12)
PG 59, 94; уп. Н. Н. Глубоковски, „Учење о благодати код грчких црквених ауторитета и међуцрквено уједињење“ // Гласник Српске православне Патријаршије, бр. 18 (1931), 275. 13) PG 59, 94. 14) „Οὐ γὰρ δὴ ἠναγκάσθη τὰ τῆς ἀρετῆς καὶ τῆς σωτηρίας ἡμῶν. Ἀλλ’ εἰ καὶ τὸ πλέον αὐτοῦ ἐστι, σχεδὸν δὲ καὶ τὸ πᾶν, ὅμως ἀφῆκέ τι καὶ ἡμῖν μικρὸν, ὥστε καὶ εὐπρόσωπον γενέσθαι τῶν στεφάνων τὴν πρόφασιν.“ (PG 55, 322). Блаж. Августин лепо каже: „Quaecumque sunt bona opera mea – tua (Божија) magis quam mea sunt“ (Колико год да су добра моја дела, твоја (Божија) су већа него моја). (PL 37, 1784). — 157 —
(помоћ).“15) Ту исту мисао Златоуст исказује и у 1. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима, тумачећи први стих прве главе: „све је онога који зове; а ништа онога који је позван, осим само што слуша.“16)
15) „Οὔτε γὰρ ὁ Θεὸς, οὔτε ἡ τοῦ Πνεύματος χάρις τὴν ἡμετέραν προφθάνει προαίρεσιν· ἀλλὰ καλεῖ μὲν, ἀναμένει δὲ ὥστε ἑκόντας καὶ βουληθέντας οἴκοθεν προσελθεῖν· εἴτα. ἐπειδὰν προσέλθωμεν, τότε τὴν παρ’ ἑαυτοῦ παρέχει συμμαχίαν ἅπασαν.“ (PG 51, 276). 16) „τοῦ μὲν καλοῦντος τὸ πᾶν· τοῦ δὲ κληθέντος οὐδὲν, ἢ τὸ ὑπακοῦσαι μόνον.“ (PG 61, 12).
— 158 —
ж) ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА СВЕТИМ ПРВОВРХОВНИМ АПОСТОЛИМА ПЕТРУ И ПАВЛУ И УЧЕЊЕ О ВЛАСТИ У ЦРКВИ „ὅταν δὲ τὸν Παῦλον εἴπω, τὸν Χριστόν λέγω· ἐκεῖνος γάρ ἐστιν ὁ τὴν Παύλου κινῶν ψυχήν.“ (кад кажем Павле, проповедам Христа. Јер Он је онај који покреће павлову душу). Св. Јован Златоуст
Говорећи о одрицању апостола Петра од Христа, Златоуст каже да се Петар касније покајао и постао први међу апостолима (πρῶτος γενέσθαι τῶν ἀποστόλων), да му је поверена цела васељена (τὴν οἰκουμένην ἅπασαν)1) и кључеви небеса (τὰς κλεῖς τῶν οὐρανῶν).2) Додаје и да му је поверена Црква, због чега га назива стубом Цркава, пристаништем вере и учитељем васељене3), старајући се и да ослаби оштрину Павловог укора изреченог Петру у Антиохији (Гал. 2, 11).4) Али у 2. Беседи о молитви он назива Петра и Павла заједно „стубовима Цркве, првацима апостола, најславнијима на небу, тврђавом васељене и заједничком заштитом целог копна и мора.“5) Мада ап. Павле „уступа прво место Петру“ (τῶν πρωτείων τῷ Πέτρῳ παραχωρεῖ),6) ипак Златоуст пита за Павла: „Шта би могло да се сравни са овом душом (τί ταύτης ἴσον γένοιτ’ ἄν τῆς ψυχῆς;)?“7) И поред свих наведених израза, из Златоустових дела јасно се види да је апостола Павла и његове заслуге за Христову Цркву ценио и поштовао више него Петрове. Ми ћемо овде навести дивне Златоустове речи о ап. Павлу из 82. Бе седе на Посланицу Римљанима, за које је Баур с правом рекао да заслужују да буду уклесане златним словима над његовим гробом.8) На крају овог коментара он говори: „Ко ће се дакле молити за нас, пошто је Павле отишао од нас? Ови Павлови поштоваоци – само да се покажемо достојнима такве заједнице, 1)
PG 48, 931. PG 49, 298. 3) PG 50, 728. 4) PG 51, 371-388. 5) PG 50, 784. Ову беседу Мињ (col. 773-774) уврштава у сумњиве („ἀμφιβαλλόμενα“ = они који сумњају); међутим, Фогт на основу јаких чињеница доказује да су обе беседе περὶ προσευχῆς (О молитви) Златоустове, као што су мислили и први издавачи његових дела (Фронтон и Савил) до Монфокона. Види: Peter Vogt, „Zwei Homilien des hl. Chrysostomus mit Unrecht unter die zweifelhaften verwiesen“ // Byzantinische Zeitschrift, 1905, 507. 6) PG 61, 303. 7) PG 61, 601; PG 62, 205-206. 8) Baur, I, 244. 2)
— 159 —
те да се удостојимо не само да овде чујемо глас Павлов већ да, отишавши онамо, и угледамо атлету Христовог! Ако га одавде ушчујемо, и тамо ћемо га сасвим угледати, и као не близу стојећи, видећемо га како сија сасвим близу Царског престола где херувими славе, где серафими облећу. Тамо ћемо видети Павла с Петром као првака и вођу хора светих, и насладићемо се правом љубављу. Јер ако је већ овде волео људе толико да је више волео овде остати, него се ослободити и са Христом бити, то ће тим више топлију љубав показати тамо. Због тога ја и Рим волим, мада би га и због другог имао хвалити: и због величине, и због његове древности, због лепоте и због мноштва становника, због силе, због богатства и због победа задобије них у рату. Али оставивши све остало, ја Рим зато благосиљам што је за живота њима (Римљанима) писао и тако их волео и говорио им боравећи с њима и живот тамо завршио. И због тога је град славнији него због свега осталога. И као што велико и силно тело има два светлећа ока, (тако и Рим) мошти ових светих. Небо није тако светло када сунце своје зраке шаље на њега, као град Римљана када шаље та два светила по целоме свету. Оданде ће Павле, оданде ће Петар васкрснути. Помислите и испуните се страхопоштовањем: какав ће призор угледати Рим када изненада васкрсне Павле из онога гроба са Петром и када се уздигне у сусрет Господу: какву ружу Рим шаље Христу, каквим је двама венцима окићен град, каквим златним ланцима повезан, какве има изворе! Због тога се дивим граду: не због богатства златом, не због кипова, не због осталих красота, већ због ових стубова Цркве. Ко да ми сада да могућност да загрлим тело Павлово и припаднем гробу његовом и да видим прах онога тела које је завршило (оно што је) Христом недовршено, које је Његове ране носило, које је Његову проповед по читавом свету сејало? Прах онога тела којим је сав свет обишао, прах оних уста кроз која је Христос говорио и светлост сјајнија од муње сијала, и глас излазио за демоне страшнији од сваког грома – уста кроз која су грмеле оне блажене речи: ,Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју‘ (Рим. 9, 3), кроз која је говорио пред царевима и није се устезао, и кроз која упознасмо Павла и његовог Господа? Није нама тако страшан гром као што је демонима онај глас, јер ако су дрхтали пред његовим оделом, много су се више бојали његовог гласа. Тај је њих у окове бацио, тај је васељену очишћавао, тај је болести лечио, неправду изгонио, истину увиђао, Христа у себи носио и са Њиме свуда добро чинио, и што херувими бејаху, то је Павлов глас био. Као што се у оним силама налазио, тако је у Павловом гласу био; јер беше достојан да прими Христа, говорећи само оно што је Христу драго било, уздижући се у неизрециву висину попут серафима. — 160 —
Шта је узвишеније од онога гласа који говори: ,Јер сам уверен да нас ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Исусу Христу‘ (Рим. 8, 38-39)? Колико ти се чини да има крила овај глас, колико очију? Зато говораше: ,Јер знам мисли његове‘ (сатане) (уп. 2. Кор. 2, 11), зато бежаху демони не само чувши да говори, већ штавише и угледавши издалека одећу његову. Желео бих видети прах тих уста кроз која је Христос изговорио велике и неисказане речи, чак и веће него кроз Своја сопствена – јер као што је веће ствари чинио кроз Своје ученике, тако је и говорио – уста, кроз која је Дух васељени дао она дивна пророчанства. Та какво добро нису чинила она уста? Демоне изгоњаху, грехе опраштаху, тиране ућуткиваху, језике философа запречаваху, васељену Богу привођаху, варваре хришћанству покораваху,9) све на земљи преображаваху и на небесима доведоше у ред на какав начин хтедоше, и по дарованој им власти везаху које хтедоше, а које не – дрешише тамо. Не само уста, већ бих хтео видети и прах срца које би се без грешке могло назвати срцем васељене, извором безбројних добро чинстава, врелом и основом живота нашега, јер се оданде дух живота изливаше на све и раздаваше се Христовим удовима не кроз крвне жиле, већ кроз слободна добра дела. Тако широко беше оно срце да је обухватало целе државе, земље и народе, јер рече: ,Срце наше постаде широко‘ (2. Кор. 6, 11). Али ипак тако широко срце често спречаваше и сужаваше љубав која га рашириваше, ,јер од многе жалости и с болом срца написах вам (посланицу)‘ (2. Кор. 2, 4). И желео бих га (прах срца) видети развејаног, како гори према сваком погинулом, које поново у страшним мукама рађа мртворођене сино ве; прах срца које ће Бога видети (јер чисти срцем, вели, видеће Бога), које је постало жртвом (јер жртва је Богу дух скрушен), које је више небеса, шире од васељене, сјајније од светлости, врелије од ватре, чвршће од челика, које реке излива, јер каже: ,Из утробе његове потећи ће реке воде живе‘ (Јн. 7, 38), срце у којем беше врело што извираше и натапаше не лице земље, већ душе људске, одакле излажаху не само реке већ и потоци суза и дању и ноћу; срце које је живело новим животом, не таквим као наше (јер рече: ,А живим – не више ја, него живи у мени Христос‘; Гал. 2, 20). И тако срце Његово бејаше срце Павлово и таблица Духа Светога и књига благодати, срце које је стрепело због туђих грехова: 9) У огириналу стоји: „βαρβάρους φιλοσοφεῖν ἔπεισε.“ (варваре подстицаху хришћанској мудрости). У Мињовом латинском преводу нетачан је смисао: „Вarbaris ut philosopharentur suasit“ (Посаветовао је варваре да философирају) (sic!), a и Баур је нетачно превео: „die Barbaren fromm gemacht“ (учинио је варваре побожнима) (I, 246).
— 161 —
,Бојим се, каже, за вас, да се нисам узалуд трудио око вас‘ (Гал. 4, 11); да не би ,као што змија Еву превари…‘ (2. Кор. 11, 3); ,да вас ,кад дођем, нећу наћи какве хоћу‘ (2. Кор. 12, 20); срце које се и за себе бојало и чврсто надало: ,Бојим се, каже, да другима проповедајући, не будем сам одбачен‘ (1. Кор. 9, 27) и ,јер сам уверен да ни анђели, ни власти… неће моћи нас раздвојити‘ (Рим. 8, 38); срце које се удостојило да љуби Христа како Га нико други није љубио, коje је презирало смрт и пакао, а жалостило се братским сузама: ,Што чините, вели, те плачете и цепате ми срце?‘ (Дап. 21, 13), срце најстрпљивије, које није било кадро ишчекати страшни час, бојећи се да не отпадну Солуњани (1. Сол. 3, 5). Желео бих видети прах руку које бејаху у оковима, кроз чије се полагање даваше Дух, којима су ове посланице написане: ,Видите како вам… написах руком својом‘ (Гал. 6, 11), и опет: ,Поздрављам вас ја Павле својом руком ‘ (1. Кор. 16, 21); оних руку које, кад је змија угледала, бацила се у ломачу. Желео бих видети прах оних очију које славно ослепеше, па се на спас васељене удостојише опет прогледати, које се удостојише видети Христа у телу, које су гледале земаљске ствари али их нису виделе, које су гледале оно што се не да видети, које нису знале за сан, које су бделе усред ноћи, које нису преносиле оно што преносе болесне очи. Желео бих видети и прах оних ногу које обиђоше васељену и не уморише се, које бејаху у кладе метнуте кад се тамница тресла, које васељену и пустињу обиђоше, које често на путу бејаху. И шта још по реду да кажем? Желео бих видети гроб где лежи оружје правде, оружје светлости, оне удове који су сада живи а који су били мртви док је он живео, удове у којима свима живљаше Христос и који су на крсту ра спети свету, те Христове удове који се у Христа обукоше, тај храм Духа, то свето обитавалиште, те удове Духом везане, који бејаху страхом Божјим прожети и који на себи ношаху ране Христове. Ово тело штити онај град, тело које је јаче од сваке тврђаве и безбројних утврђења, а после овога и тело Петрово, јер га и за живота поштоваше: ,Изиђох, рече, да видим Петра‘ (Гал. 1, 18). Зато га је, кад је одавде отишао, удостојила благодат да лежи с њиме у заједничкој сеници. Желео бих видети тог духовног лава: јер као што лав бесно наваљује на чопоре лисица, тако и он нападаше на јата демона и философа, и попут ударца муње удараше на фаланге ђавола. И не стајаше он (ђаво) у бојном реду против њега, већ се тако бојаше и дрхташе пред њим да, ако би и сенку његову спазио и глас његов зачуо, издалека бежаше. Тако је и блудника њему (ђаволу) предао мада је далеко био, и опет истргао из његових руку, тако је и с другима радио да се науче да не клевећу. Гле како и оне које је припремио развија у бојну линију, будећи и помазујући их за бој, и сада говори — 162 —
Ефесцима: ,Јер не ратујемо с крвљу и с телом него с поглаварима и властима‘ (уп. 6, 12), затим и награду одређује на небесима говорећи: ,Јер се боримо не за земаљске ствари, већ за небеса и за оно што је на небесима‘, а сада и другима каже: ,Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога света?‘ (1. Кор. 6, 3). Размишљајући дакле о свему овоме, стојмо храбро. Та и Павле бејаше човек, исте с нама природе, који има и све остало с нама заједничко, али пошто показиваше велику љубав за Христа, прошао је небеса и стао је с анђелима. Тако и ми, ако хоћемо мало да се уздигнемо и да онај огањ у себи распалимо, моћи ћемо подражавати овом светом, јер кад то не би било могуће, не би узвикнуо говорећи: ,Угледајте се на мене, као ја на Христа (1. Кор. 4, 16). Зато му се немојмо само дивити и само се одушевљавати, већ му подражавајмо да бисмо се удостојили да га угледамо кад одавде одемо, и да постанемо учесници неисказане славе коју сви нека достигнемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, с Којим нека је Оцу заједно са Светим Духом слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин.“10) У другој од седам нарочитих беседа у похвалу Св. ап. Павла Зла тоуст говори: „Мада су разни народи често поверавани анђелима, ниједан од њих коме беше народ поверен није тако управљао као што Павле управљаше целим светом.“11) У 6. Беседи о Лазару назива га „сасуд иза брани, храм Божији, уста Христова, лира Духа Св., учитељ васељене… који ослобађа од смрти у својој сенци…“12), док у 8. Беседи против Аномејаца каже: „Ко је дакле бољи од свих људи? Ко други до онај руко творац шатора, учитељ васељене, који је журно прошао копно и море као на крилима, сасуд изабрани, вођа Христових невеста, оснивач (уте мељивач, засађивач) Цркве (ὁ τῆς Ἐκκλησίας φυτουργὸς), мудри градитељ, гласоноша, тркач, борац, војник, вешти учитељ који је по целој васељени оставио споменике властите врлине, који је пре васкрсења био уздигнут на треће небо, који је у рај узнесен, кога је Бог учинио учесником неи зречених тајни, који је чуо и говорио ствари какве људској природи није могуће говорити, који је уживао и већу благодат и који је показивао већи труд? Да се више од свих трудио, послушај како сам говори: ,Потрудих се више од свих њих‘ (1. Кор. 15, 10).“13) 10) PG 60, 678-682; уп. PG 51, 117-18; PG 51, 301; PG 54, 95; PG 56, 146; PG 61, 573-574; PG 62, 57. Св. Григорије Богослов такође нарочито велича Св. ап. Павла (PG 35, 461-465). 11) PG 50, 482, 494. 12) „τὸ σκεῦος τῆς ἐκλογῆς, ὁ ναὸς τοῦ Θεοῦ, τὸ στόμα τοῦ Χριστοῦ, ἡ λὐρα τοῦ Πνεύματος, ὁ διδάσκαλος τῆς οἰκουμένης… ὁ ἐν τῇ σκιᾷ αὐτοῦ θάνατου λύων…“ (PG 48, 1041). 13) PG 48, 772.
— 163 —
Кад упоредимо наведену химну Св. ап. Павлу и Златоустове изразе о првоврховним апостолима Павлу и Петру, видимо да Златоуст природно није могао признавати првенство власти ап. Петру над целом Христовом Црквом, како то по сваку цену хоће да докажу римски богослови.14) Да је заиста тако, сведочи и чињеница да, говорећи о Флавијану, наследнику Св. ап. Петра на антиохијској катедри, Златоуст овога назива „другим Петром“ (ἑτέρου Πέτρου) који је наследио Петра у врлинама и добио његову катедру (ὃς τὴν ἐκείνου διαδεξάμενος ἀρετὴν, καὶ τὴν καθέδραν ἐκληρονόμησε τὴν ἐκείνου = онај који је преузео његову врлину и наследио његову катедру).15) Затим продужава: „Али примивши га (Петра) за учитеља, не задржасмо га до краја, већ га уступисмо царској престоници Риму: у ствари, ми га имасмо до краја, јер тело Петрово додуше немамо, али као Петра имамо веру Петрову. Тако чувајући његову веру, као да видимо њега самога. Та Христос је назвао Јована Илијом, не зато што Илија беше Јован, већ што је дошао у сили Илијиној, зато беше назван Илија. Тако и овај (Флавијан), пошто је дошао у исповедању и вери Петровој, слично би се удостојио и његовог (Петровог) имена.“16) Зар је после ових Златоустових речи могуће говорити о првенству власти апостола Петра? Ватикански догмат о првенству власти римски богослови базирају на речима Господа апостолу Петру „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18). Ево како Златоуст у својој 82. Беседи на Јеванђеље по Матеју тумачи те речи: „Јер Онај Који је Цркву на његовом (Петровом) исповедању сазидао, тако ју је утврдио да је ни хиљаде опасности ни смрти неће победити.“17) Дакле, није Црква основана на апостолу Петру већ на његовом исповедању Христа Сином Божјим. Осим тога, треба имати у виду да је Спаситељ своје питање упутио не лично апостолу Петру, већ свој дванаесторици апостола: „А ви шта велите ко сам ја?“ (Мт. 16, 15). Златоуст указујући на то каже: „ ,Ви‘, рече – и за све говораше, тако Петар беше језик апостолâ (γλῶττα τῶν ἀποστόλων), и за све сам одго вараше.“18) У Беседи Евтропију, говорећи како се Христос назива каменом (πέτρα), пита: „Зашто је назван каменом?“, и одговара: „Да се научиш искрености и непоколебивости вере.“19) 14)
Baur, I, 288. PG 51, 86. 16) PG 51, 86-87. 17) PG 58, 741. 18) PG 51, 376. 19) PG 52, 403. 15)
— 164 —
Тумачећи речи Господа ап. Петру: „… Љубиш ли ме више од ових… Рече му: Напасај јагањце моје“ (Јн. 21, 15-18) – на шта се позивају оци Ватиканског сабора – Златоуст каже: „Та зашто, дакле, не обазирући се на остале (апостоле), њему (Петру) говори о овима? Беше изабраник апостолâ и уста ученика и круна њихових сабора: због тога и Павле онда оде да га види пре других. А уједно показујући му да се уосталом треба надати, као поништивши одрицање, поверава му предстојатељство међу браћом (τὴν προστασίαν τῶν ἀδελφῶν).“20) Из наведених речи види се да су апостоли изабрали Петра за свог представника и да га је Златоуст сматрао првим међу једнакима, првим међу браћом, али не у јуридичком смислу. А да је заиста тако схватао Спаситељеве речи апостолу Петру, видимо и на другом месту. Тумачећи Гал. 1,11 и спомињући посету апостола Павла Петру у Јерусалиму, Златоуст каже: „…ниуколико не имајући (ап. Павле) потребе за Петром, ни за његовим гласом, јер му је у достојанству (раван) једнак по части (ἰσότιμος ὢν αὐτῷ) (јер засада нећу рећи ништа више)“.21) У 6. Беседи о Блаженом Филогонију, враћајући се поново на речи Господа: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?“ (Јн. 21, 16) и Петров одговор: „Господе, ти знаш да те волим“ (Јн. 21, 17), Златоуст говори: „Није Христос рекао: одбаци богатство, вежбај се у посту, у трудовима, васкрсавај мртве, изгони демоне – ништа слично, нити каква чудеса или добра дела спомену, већ пропустивши те све ствари рече му: ,Ако ме љубиш, напасај јагањце моје‘. То је тако рекао не само да нам покаже највећи доказ љубави његове (Петрове) према Себи, већ и Своје љубави коју показује за стадо Своје.“22) Треће место на које указују ватикански оци као доказ првенства власти апостола Петра јесте: „А ја се молих за тебе да вера твоја не престане; и ти, кад се обратиш, утврди браћу своју“(Лк. 22, 32). О томе Златоуст каже: „Видиш како их (апостоле) поучава да не падну у гордост, већ да чувају душу и да буду смирени те да све приписују Богу, и час се обраћа Петру, а час свима заједно. И ономе говори: ,Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе‘.“23) Златоуст је приписивао, додуше, једном од апостола велику власт у Цркви у доба Апостолског сабора у Јерусалиму, али не апостолу Петру, већ Јакову. У 33. Беседи на 15. главу Дела апостолских он вели: „Него да видимо горе споменуто: ,А кад они заћуташе, одговори (ἀπεκρίθη) Јаков говорећи: Људи браћо, чујте ме! Симеон објасни како се Бог пре 20)
PG 59, 478. PG 61, 631. 22) PG 48, 751. 23) PG 58, 746. 21)
— 165 —
побрину…‘ (Дап. 15, 13-14). Испочетка Петар говораше оштрије, а овај (Јаков) блаже. Тако увек треба да ради онај који је у великој власти (ἐν μεγάλῃ δυναστείᾳ): да, упућујући другима тешке ствари, сам блаже говори.“24) Говорећи како се Христос после васкрсења јавио Јакову, Златоуст каже: „Потом се јави Јакову (1. Кор. 15, 7). Мени се чини своме брату. Јер се за њега говори да га је Сам рукоположио и учинио првим Епископом у Јерусалиму.“25) И у другој прилици – при избору апостола на Јудино место – Златоуст показује односе међу апостолима овако: „Види Јаковљеву смиреност! Он је примио епископство у Јерусали му, па ипак тада ништа не говори. Погледај потпуну смиреност и осталих ученика, како му престо уступају, нити се препиру међусобно, јер она Црква беше као на небу.“26) Тумачећи у 3. Беседи на Дела апостолска стих 1,12, Златоуст је додуше рекао да је Петру Христос поверио стадо, да је он био први у сабору апостола, да је могао изабрати наследника отпалом апостолу Јуди, али додаје и да је он радио по договору и пристанку свих на сабору и вршио то са смиреношћу. Ако је Господ називао апостоле браћом, то је тим више и он тако радио: „Види достојанство Цркве и њено анђелско уређење!… Хтео бих да Цркве такве буду и сада.“27) После свега наведеног, потпуно је неоснована и звучи као иронија Баурова тврдња да је Златоуст учио о првенству власти апостола Петра над целом Христовом Црквом.28) Ми бисмо се огрешили о научни углед нашег дела кад бисмо ћутке прешли преко књиге која припада вештом перу кардинала Никола Маринија који је написао опширну књигу о примату Св. Петра и његових наследника по учењу Св. Јована Златоуста.29) Писац је ту изнео не само Златоустово (Boccadoro) учење, већ и других Отаца источне Цркве и неких сабора о тобожњем првенству власти апостола Петра. Ми ћемо се овде ограничити – и то у најкраћим потезима – искључиво на материјал који је, по мишљењу Маринијa, најважнији и који се тиче само Златоуста. Он се позива на Златоустову Беседу о дужнику десет хиљада таланата 24)
PG 60, 240. «Ἔπειτα ὤφθη Ἰακώβῳ. Ἐμοὶ δοκεῖ, τῷ ἀδελφῷ τῷ ἐαυτοῦ· αὐτὸς γὰρ αὐτὸν λέγεται κεχειροτονηκέναι, καὶ ἐπίσκοπον ἐν Ἰεροσολύμοις πεποιηκέναι πρῶτον.» (PG 61, 326). 26) PG 60, 36. 27) PG 60, 33-34; уп. PG 36, 196 (Св. Григорије Богослов). 28) „Dass Chrysostomus einen Rechtsprimat des heiligen Petrus über die ganze Kirche lehrte, kann man so ziemlich als erwiesen annehmen.“ (Да је Златоуст учио о првенству власти светога Петра над целом Црквом, може се прихватити као једва посведочено) (Baur, I, 288). Неоснована је тврдња о томе и римског богослова Југија (Martinus Jugie, Theologia dogmаtica Christianorum orientalium ab ecclesia catholica dissidentium, IV, Parisiis 1931, 376.) 29) Имамо у виду друго издање те књиге: Niccolò Marini, Il Primato di S. Pietro e de’ suoi successori in San Giovanni Crisostomo, Roma 1922. 25)
— 166 —
(Мт. 18, 23 и даље) и наводи из ње речи о Св. ап. Петру које гласе: „Петар, корифеј хора апостолског, уста ученика, стуб Цркве, тврђава вере, темељ исповедања, рибар васељене, који је род наш из дубине греха уздигао на небо.“30) Тумачећи даље те изразе Марини нарочито подвлачи следеће Златоустове речи о апостолу Петру: „τῶν λοιπῶν ἐφρόντισε σωτερίας“ („бринуо се за спасење других“) и закључује: „А зашто је он (ап. Петар) морао на себе узети бригу за спасење другога? Јер његова најузвишенија дужност универзалног пастира Цркве обавезиваше га (lo obbligava) на ту очинску бригу према свим људима (verso tutti gli uomini).“31) Међутим, наведени Златоустови називи за ап. Петра не представљају никакве јуридичке привилегије, и таквим се титулама може украсити сваки апостол. Ми смо већ навели Златоустову химну у част Св. ап. Павла, а ево како је Златоуст окитио Св. Јеванђелисту Јована Богослова у 1. беседи на његово Јеванђеље: „Јер ово је син громов (Мк. 3, 17), миљеник Христов, стуб Цркава по целој васељени који има кључеве од неба, који пије из Христове чаше, који је Његовим крштењем крштен, који је лежао на грудима Господњим са великим поверењем.“32) А што се пак тиче „бриге за спас других“, далеко од тога да га је на то обавезивала „најузвишенија дужност универзалног Пастира Цркве“, јер је по Златоустовом учењу не само брига, већ и упоран рад за спасење других дужност сваког верног хришћанина: „Ни сам не могу веровати да се може спасити онај који се није нимало потрудио (κάμνοντα) за спасење ближњега“ (О свештенству, 7, 10).33) Исту ту мисао Златоуст изражава и у 3. Беседи на Књигу Постања.34) Марини у корист своје тврдње указује још и на Златоустову беседу на 2. Тим. 3, 1, где овај такође узвишено говори о ап. Петру,35) из чега закључује да му је признавао „una singolare prerogativa di superiorità e di giurisdizione“36) (јединствену повластицу преимућства и јурисдикције); међутим, у тој беседи Златоуст исто тако говори и о апостолу Павлу.37) Марини затим цитира Златоустове речи из 3. Беседе De eleemosyna (О милостињи [милосрђу]) и 3. Беседе на Дела апостолска.38) Најјачи аргумент, међутим, који наводи у своју корист јесу следеће речи у 5. Беседи39) De Poenitentia 30)
PG 51, 20. Marini, 10. 32) PG 59, 25. 33) PG 48, 686. 34) PG 53, 36. 35) PG 56, 275. Марини погрешно наводи као PG 54. 36) Marini, 15. 37) PG 56, 276. 38) PG 49, 298. 39) PG 60, 33-37. 31)
— 167 —
(О Покајању): „Али ипак после толиког зла (тј. одрицања Петровог од Господа) опет га уведе (Христос) у пређашњу част и уручи му настојатељство васељенске Цркве (τὴν ἐπιστασίαν τῆς οἰκουμενικῆς Ἐκκλησίας ἐνεχείρισε).“40) После овога Марини с правом додаје: „Овај закључак од непроцењиве је вредности (di un inestimabile valore) за доказ врховне власти Петрове над Христовим вернима у целоме свету.“41) Већ на први поглед пада у очи противречност наведеног цитата са другим местима из Златоустових дела од којих смо већ нека навели. И заиста, још је Барденхевер изразио сумњу у аутентичност Златоустових беседа De Poenitentia (О Покајању), сматрајући да оне припадају разним временским периодима.42) Монфокон признаје само шест као аутентичне, док архиепископ черниговски Филарет одбацује аутентичност свих девет. Он пише да су оне „засигурно лажне, а не (како Монфокон мисли) сумњиве.“43) Према томе, тај најјачи аргумент кардинала Маринијa о Златоустовом тобожњем учењу у корист првенства власти апостола Петра потпуно отпада. Уосталом, кад би се могло и доказати да су беседе De Poenitentia (О Покајању) аутентично Златоустове, ни то не би могло служити као непобитан доказ да је он учио о првенству власти Св. ап. Петра над Христовим вернима у целоме свету, јер у Беседи in illud, Salu tate Priscillam et Aquilam I (Што се онога тиче, поздравите Прискилу и Акилу 1.) говори о Св. ап. Павлу да је „Човек који заповеда демонима, који је учитељ васељене, коме беху поверени сви који бораве на земљи и све Цркве које се под Сунцем налазе и који се са великом ревношћу брине о земљама, народима и градовима.“44) Уз то, у 7. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима, говорећи о опраштању грехова онима који се кају, Златоуст каже: „Јер онај који је небројено пута рукама нападао Стефана, Павле који је Цркву гонио, постаде предстојатељ Цркве“45), а у 23. Беседи на исту посланицу каже за њега „да је постао анђео и да је примио поглаварство (предстатељство) над васељеном.“46) Овде је наро чито значајно једно место у 5. Беседи на 2. Посланицу Тимотеју: „Неки причају да је овај Лин био после Петра (апостола) другим епископом 40) PG
49, 308. 31. 42) Bardenhewer, Geschichte, 332. 43) Архиеп. Филарет, II, 228. 44) „Ἄνθρωπος δαίμοσιν ἐπιτάττων, τῆς οἰκουμένης διδάσκαλος ὢν, τοὺς τὴν γῆν οἰκοῦντας ἅπαντας ἐπιτραπεὶς, καὶ τὰς ὑφ’ ἡλίῳ κειμένας Ἐκκλησίας ἁπάσας, καὶ δήμους καὶ ἔθνη καὶ πόλεις μετὰ πολλῆς θεραπεύων ἐπιμελείας“… (PG 51, 194). 45) „Καὶ γὰρ ὁ μυρίαις βαλὼν χερσὶ τὸν Στέφανον, καὶ διώξας τὴν Ἐκκλησίαν Παῦλος, τῆς Ἐκκλησίας προστάτης ἐγένετο“. (PG 61, 57). 46) „γενέσθαι ἄγγελος, καὶ τῆς οἰκουμένης τὴν προστασίαν δέξασθαι. (PG 61, 190). 41) Marini,
— 168 —
Цркве Римске“ (τῆς Ῥωμαίων Ἐκκλησίας),47) из чега следи да је Златоуст апостола Петра после његовог одласка из Антиохије у Рим сматрао за епископа Римске Цркве, али нипошто васељенске! Ако Златоуст не признаје примат власти ап. Петру међу апостолима, још га је мање могао признавати римским епископима после мученичке смрти Св. ап. Петра у Риму. Међутим римски богослови као што је Марини налазе у његовим списима доказe и за тај тобожњи примат, а за један од главних узимају његово дело О свештенству, где он пише: „Зашто је чак и крв Своју (Христос) пролио? Да стекне овце, које повери Петру и онима после њега“ (τῷ Πέτρῳ καὶ τοῖς μετ’ ἐκεῖνον – 2, 1).48) Мињ је то у паралелном (са грчким оригиналом) латинском тексту превео овако: „Quas (oves) Petro et successoribus ejus tradidit.“ Тако је превео и Марини,49) тумачећи да је по Златоусту Спаситељ поверио – у смислу примата власти – Петру и његовим наследницима у Риму овце које је Он добио ценом Своје крви.50) Сасвим је погрешан и српски превод професора Јована Вучковића: „Да стече овце, које повјероваше Петру и својим нашљедницима“ (sic!).51) Баур с правом не признаје правилност превода Мињa и Маринијa, и тумачи да је речи „онима после њега“ („denen nach ihm“) Златоуст много уопштеније схватао него ова двојица: он правилно тврди да под овим Златоуст подразумева све пастире којима су после Петра поверене Хри стове овце. У корист свог схватања Баур се позива и на један стари латински превод (Incunabel) споменутих речи: „Оves, quas Petro deinceps ceterisque commisit“52) (Овце, које је Петру затражио и осталима поверио). Разуме се да Златоуст није морао толико уско мислити како би то хтели Мињ, Марини и други, јер би то противречило овде већ наведеним схватањима васељенског учитеља. Римски богослови указују и на неке Златоустове поступке у којима они виде бар индиректно Златоустово признавање примата власти римских епископа: они тако подсећају да је Златоуст римском епископу Инокентију Првом упутио посланицу у којој је тражио заштиту против незаконитог сабора који га је свргао и лишио цариградске катедре, чиме му је тобоже признао примат власти. Истина је да Златоуст у овој својој посланици излаже ненормално стање и насиље у цариградској Цркви, које он с правом описује као ствар која се тиче не само њега лично, већ и целе 47)
PG 62, 659. PG 48, 632. 49) Marini, 67. 50) ib., 73. 51) Светог Јована Златоустога шест књига о свештенству, Нови Сад 1894, 22. 52) Baur, I, 290. 48)
— 169 —
Цркве.53) Међутим, та се посланица папи завршава овим карактеристи чним речима: „То исто написах и Венерију, епископу Миланском, и Хроматију, епископу Аквилејском.“54) Из тога се јасно види да Златоуст није признавао папски примат, иначе не би имало смисла исто писати још двојици западних епископа у Италији. Колико је крај ове посланице папи у супротности са римским тенденцијама,55) доказује и чињеница да га је Мињ у свом издању испустио из главног текста и само га навео у примедби,56) док се у Паладијевој биографији Светог Јована Златоуста (такође у издању Миња!) налази у самом тексту!57) Разуме се да је и кардинал Марини – који у посвети своје књиге папи Пију Једанаестом рече: „poiscè l’unica mia ambizione… è stata sempre ed è di servire al trio nfo della causa delle chiese Orientali dissidenti, voglio dire alla loro riunione con la Romana, madre e maestra di tutte”(!) – more majorum, („јер је једина моја тежња… одувек била да послужим успеху питања несагласних Источних Цркава, хоћу рећи њиховом уједињењу са Римском (Црквом), мајком и учитељицом свију“(!) – према обичају предака), додавши на крају своје књиге (Appendice) 58) Златоустово писмо Инокентију, те речи је испустио не само из главног текста, већ их није унео ни у примедбу, како је то бар урадио Мињ (од кога је Марини тај текст и прештампао) – није их чак ни споменуо! Заиста, да се послужим Златоустовим речима: „Τοσοῦτόν ἐστι συνήθεια κακόν“ (толико зло постаје навика).59) Штавише, Златоуст ту није призивао Инокентија да буде судија у његовој ствари, јер баш у овој посланици он осуђује мешање једне Цркве у послове друге (“…јер нити се слаже да онај из Египта суди онима у Тракији“).60) Врло је занимљив и важан за ово питање Инокентијев одговор клиру и народу цариградске Цркве који је он написао поводом Златоустовог изгнанства: „Јер и ми се много бринемо на који начин да се сазове васељенски сабор (σύνοδος οἰκουμενική), јер је једино он тај који може буру оваквих ужаса утишати“61) – што је и Златоуст тражио у својој посланици. Кад би Инокентије Први имао првенство власти у Цркви, он би Златоустово питање решио сам, а не би се бринуо да сазива 53)
Види Прво писмо Олимпијади (PG 52, 549). PG 47, 12. 55) Већ је Болотов приметио: „Тај додатак веома је неповољан за претензије римског епископа“ (III, 292). 56) PG 52, 576. 57) PG 47, 8-12. 58) Marini, 332. 59) PG 47, 358. 60) PG 52, 531. 61) PG 52, 538. 54)
— 170 —
васељенски сабор, што му, уосталом, није ни пошло за руком. Зато није истинита ни тврдња папе Јована Осмог да је римска столица увек помагала источним епископима и патријарсима који су јој се обраћали за помоћ, нити да је она свргнутог Св. Јована Златоуста повратила у његову пређашњу част (sic!) (ово још и данас тврди римски богослов Југи).62) Да Златоуст није признавао нити је могао признавати примат власти римском епископу, сведочи оно што је изрекао приликом осуђивања вођа разних црквених партија у Антиохији који су се међусобно анатемисали: „Ко си ти да имаш такву власт и велику силу? Зашто си присвојио толику част које се удостојио само сабор (заједница) апостола (τὸ κοινόν μόνον τῶν ἀποστόλων)?“63) Није за исто питање неважно ни да наведемо и речи из 33. Беседе на Дела апостолска: „Ми имамо своје предстојатеље и управитеље Цркве (τοὺς προστάντας ἡμῶν καὶ κυβερνήσαντας τὴν Ἐκκλησίαν). Немамо учитеља на земљи – да не буде! – већ Једног имамо, Онога на небесима (ἕνα ἔχομεν τὸν ἐν τοῖς οὐρανοῖς)“,64) или: „Сви смо ми браћа, а Један је наш Учитељ.“65) Из Златоустовог учења и из чињенице да је ради решавања питања његове оптужнице и лишења цариградске катедре тражио сазив васе љенског сабора, јасно се види да је за највишу власт у Цркви сматрао васељенски сабор, као и његов савременик, римски епископ Инокентије Први. У овоме Златоуст представља контраст Св. Григорију Богослову, који се врло песимистички односио према саборима и њиховом раду.66) Исто учење о највишој власти васељенског сабора у Цркви, које је Златоуст на основу строгог Предања проповедао на Истоку, заступао је на Западу блажени Августин.67)
62)
Jugie, I, 230-231. PG 48, 948. 64) PG 60, 245. 65) „πάντες γὰρ ἡμεῖς ἀδελφοί ἐσμεν, εἷς δὲ ἡμῶν ἐστιν ὁ καθηγητής.“ (PG 60, 42). 66) PG 37, 225, 1151, 1154. 67) PL 43, 127. 63)
— 171 —
з) УЧЕЊЕ О СПАСЕЊУ „Τὴν τιμωρίαν τὴν ὀφειλομένην ἡμῖν παρὰ τοῦ Πατρὸς αὐτὸς (Χριστὸς) ἐνεδέξατο, καὶ τὴν ἐκεῖθεν τιμωρίαν καὶ τὰ ἐνταῦθα ὀνείδη ὑπέμεινε.“1) (Христос је узео на себе казну коју смо ми дуговали Богу и претрпео је ондашњу казну и тадашње погрде [клевете]). „Αὕτη μεγίστη ἀρετὴ, τὸ πάντα τῷ Θεῷ ἀνατιθέναι, τὸ μηδὲν οἰκεῖον εἶναι νομίζειν, τὸ μηδὲν πρὸς ἀνθρώπων δόξαν ποιεῖν, ἀλλὰ πρὸς τὸ τῷ Θεῷ δοκοῦν.“2) (Ово је највећа врлина, Богу све посветити (предати), не држати никог у свом власништву, не чинити никакву славу људима, будући да се сматра да треба приносити славу Богу). Св. Јован Златоуст
Као што је стварање човека било дело свемогуће љубави Божје, тако је, према Златоустовом учењу, и његово избављење и спасење Сином Божијим дело Његове безграничне љубави. У 11. Беседи на 2. Посланицу Коринћанима, говорећи о избављењу, Златоуст каже: „Јер нисмо ми к Њему (Богу) притрчали, већ је Он Сам нас позвао. Како је позвао? Кроз проливање крви Христове… показујући безграничност љубави Божје… Убијен је Син рођени и Јединородни, и није се Отац одвратио од убица, нити је рекао: ,Послах Сина као посланика свога, а ови не само да Га не хтедоше послушати, већ Га ухватише и на крст разапеше, и зато је право да их напустим‘; већ сасвим обратно томе… Зар не видиш љубав која превазилази сваку реч и сваки разум? Ко је увреду претрпео? Он Сам. Ко је први дошао ради измирења? Он Сам. Кажеш – Сина је послао, није дошао Сам. Додуше, послао је Сина, али Он Сам не призива, већ и Отац са Њиме и кроз Њега.“3) Наводећи даље речи Св. ап. Павла: „Молимо у име Христово – помирите се са Богом“ (2. Кор. 5, 20), он додаје: „Није Он тај Који непријатељство гаји, већ ми, јер Бог никада не гаји непријатељство.“4) Говорећи о измирењу човека са Богом и расправљајући да ли су анђели могли извршити то измирење, Златоуст у 4. Беседи на Послани цу Колошанима говори: „Они (анђели) одавно хтедоше и Бог (хтеде), али ви не хтедосте. И свуда показује да анђели нису ништа могли у доцније време учинити, нити би их могли уверити, нити уверене ослободити од ђавола, да су (људи) остали непријатељи (Бога), јер нити би уверавање 1)
PG 50, 445. PG 61, 431. 3) PG 61, 476-477; уп. PG 59, 159-160. 4) PG 61, 478. 2)
— 172 —
имало какве користи ако не би био свезан владалац (ђаво), нити би његово везивање имало какве користи да везани нису хтели да се врате. Требало је пак учинити и једно и друго, што они (анђели) не могоше, а Христос учини обоје.“5) А у 2. Беседи на исту посланицу он говори: „Јер да је требало да се спасемо кроз анђеле, не би послао нити би предао Сина.“6) Већ у самом оваплоћењу Сина Божјег Златоуст гледа будуће измирење човека с Богом. У 2. Беседи на Матејево Јеванђеље он каже: „Немој мислити да слушаш нешто ситно слушајући о оваквом (земаљском) рођењу, већ узвиси свој разум и одмах затрепти, чувши да је Бог дошао на земљу. Та то је и тако било за дивљење и тако неочекивано да су и анђели тада сакупивши се у хору по целој васељени узносили томе славу, а древни пророци беху запањени што Бог, на земљи се појави и с људима поживе‘ (Варух 3, 38). Заиста је врло чудесно чути да је неисказани Бог, неизрециви и непостижни, Који је једнак Оцу, дошао кроз девојачку утробу (διὰ μήτρας) и примио на Себе да се роди од жене и узео за претке Давида и Авраaма. Та шта кажем – Давида и Авраaма? Него – што је још страшније – и оне жене прељубнице које мало пре споменух (жена Урије, Тамара, Рут). То чувши узвиси се и немој ништа ниско наслућивати, већ се још понајвише диви томе што је Син беспочетног Оца и рођени Син поднео да чује да је син Давидов, да би тебе учинио сином Бога; да је поднео да му отац буде роб, да би теби – робу –учинио Господа оцем… Та много је несхватљивије за разум људски да Бог постане човек, него да човек заслужи да буде син Божији. Када дакле чујеш да Син Божији јесте син Давида и Авраама, не сумњај да ћеш и ти, син Адамов, бити син Божији, јер не би Себе без плана и узалуд понизио кад не би намеравао да нас узвиси. Родио се у телу да би се ти родио у духу, родио се од жене (Дјеве) да би ти престао да будеш син жене (Еве). Због тога је било двоструко рођење – и нашем слично и више од нашег, јер рађањем од жене нама се приближаваше, а рађањем не од крви нити од воље телесне или мужевљеве, него од Духа Светога, предсказиваше будуће рођење којим нâс превазилази и које је нама хтео даровати од Духа.“7) Говорећи да нас је спасла смрт Христова, Златоуст пише у коментару на посланицу Галатима: „Христос нас је ослободио кад смо били под осудом; јер сви бесмо умрли – ако и не у стварности, онда по осуди, и кад очекивасмо заслужену казну, Он је укину. И кад нас је већ закон осудио и Бог потврдио, дошао је Христос и предао је Самог Себе на смрт и све нас спасао од смрти… Да тога није било, ништа не би спречило да 5)
PG 62, 325. PG 62, 309. 7) PG 57, 25-26. 6)
— 173 —
сви нестану, као што је било у време потопа; али Христов долазак, утишавши гнев Божји, даде нам могућност да живимо вером.“8) У 7. Беседи на 1. Посланицу Тимотеју Златоуст исказује исту мисао: „Требало је (људи) да погину, али он је за њих дао Сина Својега, а нас је послао као веснике да крст проповедамо. То беше довољно да све привуку и да им покажу љубав Христову. Заиста су велике и неисказане ствари које је Бог за нас учинио. Сам је Себе принео на жртву за непријатеље, за оне који су Га мрзели и одвраћали се од Њега.“9) Наводећи речи Св. ап. Павла у Посланици Римљанима: „А оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење (ἀπολυτρώσεως) које је у Христу Исусу, Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз веру, да покаже правду своју опроштењем пређашњих греха“ (3, 24-25), у 7. Беседи на исту посланицу он говори: „Погледај колико доказа наводи о реченом. Најпре доказује достојанством личности, јер није човек онај који то ради да изнемогне, већ Бог Који све може: ,јер је правда Божија‘, вели. Друго, доказује законом и пророцима; и да се не уплашиш кад чујеш ,без закона‘ (ст. 21), јер то има значај према самом закону. Треће, доказује жртвама Старога Завета, због чега рече: ,крвљу својом‘, подсећајући их на оне овце и телад, јер ако су убијања животиња, каже, дрешила грехе, то тим више ова крв. Не рече просто (искупљењем) ,ослобођењем‘ (λυτρώσεως), већ (искупљење, отку пљење) ,откупом‘ (ἀπολυτρώσεως), да се не бисмо опет повратили у исто ропство: и зато назива (умилостивљење, очишћење) ,помирење‘ (ἱλαστήριον), показујући да, ако је слика (τύπος) имала такву силу, онда је тим пре Истина (Христос) то могла пружити. И опет показујући да то није нешто скорашње нити ново, рече (Бог Отац) ,предположи‘ (προέθετο). И рекавши ,предположи Бог‘ и показавши да је то дело Оца, указује да је оно (дело) и Сина, јер Отац ,предположи‘ и Христос Својом крвљу све заврши, да покаже правду Своју. Шта је показивање правде? Као што је показивање богатства у томе да није једино Он богат, већ и да друге обогаћује, и као што је показивање живота да не живи само Он, него и да мртве оживљује, и (као што је показивање) силе да није само Он силан, већ да и болеснима даје силу, тако је и показивање правде у томе да није само Он праведан, већ да одједном чини праведнима и оне који су у гресима иструлели. Тумачећи то, и сам додаде шта је показивање, наиме: да је Он праведан, и да оправдава онога који је од вере Исусове.“10) Указујући на речи Св. ап. Павла у Посланици Јеврејима: „Али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара… не са крвљу јарећом 8)
PG 61, 646. PG 62, 537. 10) PG 60, 444. 9)
— 174 —
или јунећом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вечно искупљење… а сада, на завршетку векова, јави се једном за свагда, да својом жртвом уништи грех“ (Јев. 9, 11-12, 26), Златоуст у 17. Беседи на исту посланицу говори: „ ,Тако се и Христос једном принесе.‘ Ко Га принесе? Разуме се, Сам Себе. Овде Га назива не само свештеником, него и жртвом и жртвеником. Затим наводи узрок зашто је принесен: ,Једном, рече, принесен је за очишћење грехова многих‘. Зашто рече ,многих‘, а не, свих‘? Зато јер нису сви поверовали. За све је додуше умро да све спасе – колико је до Њега – јер је она смрт била једнако равна пропасти свих (ἀντίῤῥοπος γὰρ ἦν ὁ θάνατος ἐκεῖνος τῆς πάντων ἀπωλείας), али није узео и грехе свих, пошто они нису хтели… Гле, подигао је грехе, скинуо их је са људи и предао Оцу – не да их урачуна, већ да их опрости.“11) Упоређујући приношење жртава у Старом Завету (2. Мојс. 12, 3), Златоуст у 14. (al. 13) Беседи на Јованово Јеванђеље рече за Христа: „али Он Сâм бива ово Јагње, приносећи себе Самог као жртву и дар Оцу“12), а у 47. (al. 46.) Беседи на исто Јеванђеље вели: „На тај начин је и Христос и нас купио крвљу и украсио крвљу.“13) Мада је у коментару на Посланицу Св. ап. Павла Галатима писао да „Жртва је додуше била принета за целу творевину и била је довољна 11)
PG 63, 129. „ἀλλ’ αὐτὸς αὐτὸ (ἀρνίον) γίνεται, θυσίαν ἑαυτὸν καὶ προσφορὰν τῷ Πατρὶ προσενεγκών .“ (PG 59, 95-96). 13) „οὕτω καὶ ὁ Χριστὸς, καὶ ἠγόρασεν ἡμᾶς αἵματι, καὶ ἐκόσμησεν αἵματι.“ (PG 59, 262). Ода тле потиче велика љубав хришћана према оруђу Христове смрти – крсту, о коме Златоуст са великим одушевљењем говори у спису Против Јудеја и Јелина: „Та ни царски венац не украшава главе тако као крст, који је драгоценији од читавог света. И за онога од кога су се пре са ужасом одвраћали, сада се за његово обличје са свих страна отимају тако да се он посвуда налази – код управитеља, код потчињених, код жена, код мужева, код дева, код удатих, код робова, код слободних, јер га сви непрестано утискују на почасније делове наших удова и носе га наоколо свакодневно на челу урезаног као на стубу. Овај се блиста на светој трпези, овај при руко полагањима јереја, овај опет на тајанственој гозби са Телом Христовим. Њега ћеш видети како га посвуда песмама прослављају – у кућама, на трговима, у пустињама, на путевима, на брдима, у долинама, на врховима, на мору и лађама и остврима, у креветима, на одећи, на оружју, у спаваћим собама, у трпезаријама, на сребрним и златним судовима, на драгом камењу, на сликама зидова, на телима болесних животиња, на телима обузетих демонима, у ратовима, у миру, на длану, у ноћима, на верским саборима, у братствима строгих подвижника – тако се сви отимају за овај дивни дар, за ову неисказану благодат. Нико се не стиди нити крије лице помишљајући да је то символ проклете смрти, већ се штавише њиме сви украшавамо радије него венцима, крунама и ђерданима из бисера. И тако не само да га не избегавамо, већ за њим чезнемо, и тако је драг и тражен од свих и свуда блиста и раширен је по зидовима кућа, крововима, на књигама, по градовима, у селима – насељеним и ненасељеним. Радо бих запитао јелина (незнабошца) откуда је символ осуде и те проклете смрти свима драг и зашто за њим жуде, ако није велика сила Распетога?“ (PG 48, 826; в. PG 52, 518; PG 55, 274; PG 58, 536-538; PG 61, 679). 12)
— 175 —
(ἱκανὴ) да спасе све,“ 14) а у 17. Беседи на Посланицу Јеврејима да „једном би принесен и удовољи за свагда“,15) Златоуст ипак није сматрао да се првосвештеничко Христово служење састојало искључиво у задовољењу правде Божје, него да је жртва Христова дала људима много више добра него што је Адамов грех учинио зла: „Христос није донео само толико користи колико је Адам наштетио, већ много више и знатније… Зато не каже (ап. Павле) благодат, већ изобиље благодати, јер ми смо не само од благодати примили онолико колико беше потре бно за поништење греха, већ много више. Та ми смо се ослободили од казне, одбацили свако зло и препородили се одозго, и васкрсли после погребења старог човека, били смо искупљени, и освећени, и усиновљени, и оправдани и постадосмо браћа Јединороднога, Његови санаследници и сателесници, ушавши у састав Његова тела, сјединили смо се с Њиме као што се тело сједињује с главом. Све је то Павле и назвао изобиљем благодати показујући да смо примили лек, не само једнак нашој рани, већ и здравље и лепоту и част и славу и достојанства која превазилазе нашу природу. Сваки од ових (дарова) био би довољан да сам по себи поништи смрт, а кад се сви заједно састану, тада се не може појавити ни њен траг ни сенка, јер сасвим нестаје. Као кад би некога ко дугује десет обола бацили у тамницу, па и не само њега, већ због њега и жену и децу и слуге, а неко други дошавши исплати не само тих десет обола, већ у злату поклони десет хиљада таланата и уведе узника у царске дворе и посади га на престо највише власти и учини га учесником највише части и других преимућстава – тада се онај што је дао десет обола у зајам не би тих десет обола ни сетио. Тако се и с нама десило, јер је Христос платио много више од онога што смо дужни били, и толико колико је море бесконачно према малој капљи. Видећи толико богатство блага, не сумњај, човече, и не питај како је угашена она искра смрти и греха, кад је на њу изливено толико море благодатних дарова“ (10. Беседа на Посланицу Римљанима).16) И Ферстер примећује да су по Златоустовом учењу страдања Христо14) „Ἡ μὲν οὐν θυσία ὑπὲρ πάσης προσενήνκετο τῆς φύσεως, καὶ ἱκανὴ πάντας ἦν σῶσαι.“ (PG 61, 647). Из ових речи јасно се види да је, иако је Господ из љубави спасао род човечји, Његова жртва била уједно и задовољење правде Божје, нарушене првородним грехом. Истог је мишљења пре њега био знаменити догматичар Св Атанасије Велики, који је у свом спису О ваплоћењу Логоса писао: „Када је Слово Божије (Λόγος) увидео да се људска поквареност не може уни штити осим кроз потпуну смрт (διὰ τοῦ πάντως ἀποθανεῖν), а Он, као Син Божији, бeше бесмртан и не могаше умрети, узима на себе тело које може умрети, (зато) да оно… да (тело) буде довољно за смрт свих (ἀντὶ πάντων ἱκανὸν γένηται τῷ θανάτῳ)“ (PG 25, 112). 15) „ἅπαξ προσηνέχθη, καὶ εἰς τὸ ἀεὶ ἤρκεσε.“ (PG 63, 131). 16) 16 PG 60, 476-477.
— 176 —
ва била више него еквивалент за наше грехе.17) То је сасвим тачно18) и доказује нашу тврдњу да је он на Христова страдања гледао не само као на задовољење Божје правде, већ као на суштински акт бесконачне љубави Божије према људском роду, „јер би по правди следило да се уништи и изагна из живих онај ко је, примивши безброј блага, одмах у почетку живота за та блага платио непослушношћу и неблагодарношћу. Али Бог је продужио да му непрестано добро чини, не мање неголи пре, показујући да, иако бесконачно грешимо и иако се одвраћамо од Њега, Он не престаје да промишља о нашем спасењу, да бисмо се ми обратили и спасли“ (Аd Stagirium a daemone vexatum – Стагирију изму ченом од демона). 19) Тумачећи 142. псалам, Златоуст каже да је код људи правда без милосрђа, а код Бога није тако, већ је с правдом милосрђе помешано толико да се Његова правда назива човекољубље.20) На исти начин Златоуст схвата и лично спасење човека. Додуше, истргнемо ли неке изразе расејане по Златоустовим списима, наћи ћемо 17)
17 Foerster, 126. 18 Златоуст каже у 9. Беседи на Посланицу Ефесцима: „Οὐ γὰρ μόνον ἀπήλλαξεν ἡμᾶς τῶν προτέρων κακῶν, ἀλλὰ καὶ πολλῷ μείζονα δώσειν ἕτερα ἐπηγγείλατο.“ (Не само да нас је ослободио од ранијих злих дела, већ је и обећао (најавио) да ће нам дати и друга много већа). (PG 62, 74). 19) 19 PG 47, 428. Тако је учио о спасењу и блаж. Августин, који у De Trinitate – О Тројству (13, 11) пише: „Video quod et antea Pater diliexit nos, non solum antequam pro nobis Filius moreretur, sed antequam conderet mundum, ipso teste Apostolo quidicit: Sicut elegit nos in ipso ante mundi constitutionem (Ephes. I. 4). Nec Filius Patre sibi non parcente pro nobis velut invitus est traditus, quia et de ipso dictum est, Qui me dilexit, et tradidit semetipsum pro me (Galat. II, 20). Omnia ergo simul et Pater et Filius et amborum Spiritus pariter et concorditer operantur: tamen justificati sumus in Christi sanguine, et reconciliati sumus Deo per morterm Filii ejus“ (Јер знам да нас је раније Отац заволео, не само пре него што је Син за нас умирао, већ пре него што је стварао свет, а сам апостол је био сведок јер вели: „Као што је изабрао нас у себи (самом) пре стварања света (Ефес. 1, 4). Нити је Син против воље предат јер Отац није поштедео њега уместо нас (Гал. 2, 20) Дакле, и Отац и Син и Дух обојице у исто време једнако и складно делују: ипак смо ми у Христовој крви оправдани и опед сједињени од Бога кроз смрт Сина његовог). (PL 42, 1025). А у 22. говору он каже: „Placuit tamen Deo per misericordiam suam redimere nos tanto pretio; dedit pro nobis sa nguinem Unici sui innocenter nati, innocenter viventis, innocenter mortui. Qui nos tanto pretio redemit non vult perire quos emit. Non emit quos perdat: sed emit quos vivificet. Si peccata nostra superant nos, pretium suum non contemnit Deus. Pretium magnum dedit“ (Ипак се Богу допало да нас кроз своје сажаљење спасе по толикој цени; дао је за нас крв Јединца свог невино рођеног, невино живућег, невино умрлог; Он који нас је спасио толиком ценом, не жели да изгуби нас које је купио. Није нас купио да нас уништи, већ је купио да нас оживотвори. Ако нас наши греси побеђују, Бог своју цену неће занемарити. Велику цену је Бог платио). (PL 38, 153, 154). 20) 20 „Παρὰ μὲν γὰρ τοῖς ἀνθρώποις τὸ δίκαιον ἀπεστέρηται τοῦ ἐλέους, παρὰ δὲ τῷ Θεῷ οὐκ οὕτως, ἀλλὰ ἀναμέμικται τῷ δικαίῳ καὶ ἔλεος, καὶ τοσοῦτον, ὡς καὶ αὐτὴν τὴν δικαιοσύνην φιλα νθρωπίαν καλεῖσθαι“ (Јер код људи правда је лишена милосрђа, а код Бога није тако, већ се милосрђе меша са правдом, и то на такав начин да се ова Његова правда назива човекољубље). (PG 55, 448). 18)
— 177 —
доста тога што на први поглед личи на јуридичко схватање спасења, јер је он више него други Оци Цркве говорио против користољубља и других порока, указујући на казне и награде, не само у загробном животу већ и овде на земљи. Тако архиепископ Сергиј пише о Златоусту: „Није он могао, због саме суштине ствари, говорити тврдици и себичњаку о сладости жртве за ближњега – говорећи са најамником, он је морао бирати и одгова рајући језик.“21) Златоуст заиста и говори тако: „Ако учиниш што корисно и за то овде не добијеш награду, немој се узнемиравати, јер те за то у будућем очекује награда са вишком.“22) У његовим списима има више сличних места,23) но упоредимо ли их са осталим местима те тематике којих је много више, онда јасно видимо да је Златоуст био далеко од јуридичког схватања моралног живота човека и његовог спасења. Тако у 2. књизи списа Стелехију о умиљењу он говори: „Вреди свуда опазити како (пророк Давид) нигде не спомиње своја добра дела, већ своје спасење приписује човекољубљу Божјем… Због тога и Павле, мада не осећаше ништа на себи, говораше: ,Не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан‘ (1. Кор. 4, 4). А зашто? Зато јер као што није ништа зло учинио, тако је сматрао да није испунио меру дужне части према Богу; јер ако и десет хиљада пута умремо и ако све врлине покажемо, ништа једнако нећемо вратити за врлине које смо од Бога примили.“24) У 6. Беседи о Лазару каже: „И ако је неко праведан, и ако је хиљаду пута праведан, и ако се успео до самог врхунца тако да се ослободио од греха, он не може бити без нечистоте, ма хиљаду пута био праведан, јер је човек.“25) Тумачећи Рим. 6, 23 („Јер је плата за грех смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем“), Златоуст вели: „Говорећи ,плата за грех‘, није задржао исти ред спомињући добра дела, јер није рекао ,награда за ваша добра дела‘, већ ,дар Божји‘, показујући да се нису сами спасили нити су 21) Архиеп. Сергий (Старогородский), Православное учение о спасении, Санкт-Петербург 1910, 61. 22) PG 57, 402. 23) PG 48, 1044. 24) PG 47, 417-418. Блаж. Авугустин у 254. говору каже: „Quid retribuam Domino? (Пс. 115, 12) verba sunt debitoris, non debitum exigentis. Praerogatum est illi: Quid retribuam Domino? Quid est, Quid rctribuam? Rependam. Pro qua re? Pro omnibus quae retribuit mihi. Quid retribuit mihi? Primo nihil eram, et fecit me; perieram, quaesivit me; quaerens invenit me, captivum redemit me, emptum liberavit me, de servo fratrem fecit me. Quid retribuam Domino? Non habes quod retribuas. Quando ab illo totum expectas, quid habes retribuere?“ (Чиме бих могао узвратити Господу? (Пс. 115, 12) Ово су речи дужника, не онога који тражи дуг. Његово је да први пита: Шта је то чиме бих могао узвратити Господу? Одговорићу: Свим оним што је мени дао. Шта ми је дао? Прво, нисам постојао и створио ме је; бејах изгубљен и тражио ме је, тражећи, нашао ме је: заробљеног спасио, купљеног ме ослободио, од роба учинио братом. Чиме да узвратим Господу? Немаш оно чиме би му узвратио. Када од њега све очекујеш, чиме му можеш узвратити?). (PL 38, 1184-1185). 25) PG 48, 1041.
— 178 —
дуг примили, као ни накнаду и замену за труд, већ је све то настало благодаћу.“26) У 5. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст говори: „Већа је награда ако чиниш (добро) не надајући се награди… јер све треба чинити ради Христа, а не ради награде; зато и прети паклом, зато је и обећао Царство небеско, да Га ми љубимо. И тако, љубимо Га као што треба љубити, јер то је велика награда, то је Царство небеско и наслада, то је радост и слава и част, то је светлост, то је неизмерно блаженство, које ни реч није кадра исказати, ни разум обухватити.“27) Исту мисао он изражава у 12. Беседи на 2. Посланицу Коринћанима: „Ако Христа љубимо онако као што Га ваља љубити, ми ћемо сами себе за грехе кажњавати… зато не бојмо се пакла, већ се бојмо да не увредимо Бога, јер ово је страшније од онога, кад се огорчен одврати од нас: то је најгоре и најтеже… Бојмо се пре свега греха, јер то је казна, то је пакао, то је неизмерно зло, и не само да га се бојимо, већ да га избегавамо и непрестано да се старамо да угодимо Богу, јер то је Царство небеско, то је живот и безбројно благо. Тако ћемо већ овде припремити Царство и будућа блага.“28) По Златоустовом учењу, за спасење је човеку потребна не само благодат Божија, већ и сопствена добра дела, „јер ни у шта друго после благодати Божије не треба полагати наду спасења, него у властита добра дела“ (ἐν μόνοις τοῖς οἰκείοις κατορθώμασι).29) Златоуст је учио о разним путевима којима човек може доћи до свог спасења: „Пошто је дакле наш Господ знао да ће се многи бојати ако један пут одреди, зато је одредио многобројне путеве. Ако не можеш ући (у Царство небеско) путем девствености, уђи путем једног брака; ако не можеш кроз један брак, макар кроз други (уђи). Не можеш ући путем уздржљивости? Уђи путем милостиње. Не можеш ли путем милостиње – уђи путем поста. Не можеш ли тим путем – иди оним. Не можеш ли оним – иди овим. Не можеш ли бити драгоцени камен – буди злато. Не можеш ли бити злато – буди сребро, само из темеља… Не можеш ли бити сунце – буди месец. Не можеш ли бити месец – буди звезда. Не можеш ли бити велика звезда – буди макар мала, само на небу. Не можеш ли бити девствена – ступај у брак са уздржљивошћу, али само у Цркви“ (De capto Eutropio – О заро бљеном Евтропију).30) У спису Против непријатеља монашког живота он пише: „Шта дакле? Зар онај који станује у граду, који има код куће и 26)
PG 60, 496. PG 60, 431. 28) PG 61, 480. 29) PG 52, 410. 30) PG 52, 410. 27)
— 179 —
жену, не може да се спасе? Свакако није један начин спасења, већ их има много и различитих. То говори посредно и Христос, откривајући да су ,у дому Оца мојега многи станови‘. А Павле с неком разликом пише овако: ,Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга слава звезда; јер се звезда од звезде разликује у слави‘ (1. Кор. 15, 41). А то што рече значи да ће једни сијати као сунце, једни као месец, а једни као звезде.“31) По Златоустовом учењу човек се може спасти и у свету (ἐν τῷ κόσμῳ) усред људских брига и послова, јер не спасава место већ морална воља и начин живота: „Адам је у рају, као у луци, претрпео бродолом, а Лот се у Содому спасао као на пучини морској; Јов се на ђубришту оправдао, а Саул се у ризницама блага лишио овога и онога царства.“32) Додаје и да нам је „многе путеве Бог дао за спасавање, само да их не занемарујемо.“33) Сматрајући да се тајном Крштења – коју назива Христовим даром – праштају сви греси, Златоуст учи да је за даље пребивање у чистоћи потребно сопствено делање: „Што су пређашњи греси погребени, то је због Његовог дара (Крштења), али да после тога останемо мртви за грех, то треба да буде дело нашег старања, мада видимо да нам и у томе Бог понајвише помаже.“34) Праведност коју смо примили од Духа Светога јесте огањ који у нама гори, али који се може угасити при најмањој нашој непажњи: „Учинимо јачим онај пламен који одмах примисмо благодаћу Духа, ако хоћемо; ако ли пак нећемо, брзо ћемо га угасити. А кад се он угаси, у душама нашим неће остати ништа осим таме, јер као што се са светилником појављује и велика светлост, тако и кад се он угаси не остаје ништа друго осим мрака. Зато је речено: ,Духа не гасите‘ (1. Сол. 5, 19). А он се гаси кад нема јелеја, кад се подвргава каквом јаком дејству ветра, кад се гуши и спречава – а спречава се земаљским бригама и гаси се злом пожудом.“35) Али за добијање спасења није довољно да се само ослободимо од греха, већ су потребне и хришћанске врлине: „Ако је потребно задобити Царство небеско, то није довољно ослободити се од греха, већ је још потребно и много се вежбати у врлинама; јер уздржавање од порочних дела потребно је само да бисмо се ослободили од пакла, али ваља стећи врлине да бисмо наследили Царство небеско.“36) По Златоустовом учењу морална је дужност сваког човека да се брине не само о свом личном спасењу, већ и о спасењу својих ближњих.37) 31)
PG 47, 356. PG 49, 344. 33) PG 60, 169; уп. PG 57, 451. 34) PG 60, 483. 35) PG 59, 282. 36) PG 62, 111. 37) PG 48, 686; PG 53, 36. Тако учи и блаж. Августин (PL 38, 492). 32)
— 180 —
Према његовим речима, Бог се више стара за наше спасење од нас самих: „Ти не чезнеш толико за својом сигурношћу, колико се он брине за твоје спасење.“38) А у тумачењу 13. псалма каже: „Бог се за Своју славу не брине тако као за спасење људи.“39) Златоуст учи да никада не треба очајавати за своје спасење, јер „велико је човекољубље Господње (πολλὴ ἡ τοῦ Δεσπότου φιλανθρωπία). Господ је призвао источне мудраце, после блудницу, затим разбојника, после њега хулитеља… сети се оног хулитеља Савла! Зато ни ми не треба да губимо наду на спасење, јер су се многи спасли који пре бејаху велики грешници.“40) Али Бог не принуђује људе да буду добри, нити је његово призивање ка спасењу насилно, о чему сведочи чињеница да су многи од призваних на спасење ипак пали у вечну погибију – а то значи да наше спасење и наша пропаст леже у нашој вољи (ἐν τῇ γνώμῃ τῇ ἡμετέρα).41) Ту мисао Златоуст изражава овако: „Јер ако ти сам, имајући слугу који те мрзи, који се одвраћа од тебе, те је неверан и избегава те, не би насилно хтео да га задржиш иако ти је врло потребна његова помоћ, тим пре тебе неће хтети насилно да задржава Бог Који све чини не због своје потребе већ због твог властитог спасења – као што те, покажеш ли само жељу, никада неће оставити ма колико ђаво на том радио. И тако, ми смо кривци за нашу пропаст.“42) Лепо даље рече Златоуст: „Обоје нам је потребно: и труд с наше стране и помоћ (благодат) Божија, ако желимо да се спасемо с брижљивошћу.“43)
38)
PG 51, 26; PG 55, 526. PG 55, 309. 40) PG 55, 530-532. 41) PG 59, 268. 42) PG 57, 305. 43) „ἀμφοτέρων δεόμεθα, καὶ τῶν παρ’ ἡμῶν, καὶ τῶν παρὰ τοῦ Θεοῦ, εἰ μέλλοιμεν μετὰ ἀκριβείας σώζεσθαι.“ (PG 60, 677; уп. PG 62, 12) 39)
— 181 —
и) УЧЕЊЕ О ЦРКВИ „μίαν δεῖ εἶναι ἡ Ἐκκλησίαν.“1) (Црква мора да буде Једна). Св. Јован Златоуст
Иако је Златоуст пастирство ценио као најузвишенији идеал на земљи, сматрао је да он служи само једној сврси, а то је слава Божија и назидање Цркве (τοῦ Θεοῦ τὴν δόξαν, τῆς Ἐκκλησίας τὴν οἰκοδομήν).2) То и јесте основа читавог Златоустовог рада и сврха свих његових тежњи и подвига.3) Од схватања Цркве, њене суштине и њеног задатка зависи и разумевање целог хришћанства; зато је природно и да се објашњење Златоустовог пастирског рада тражи у његовој представи о Цркви. Цркву Златоуст пореди са Нојевим ковчегом (ἡ Ἐκκλησία κιβωτός = лађа спасења), који је њена праслика: ковчег је Црква, Ноје – Христос, голуб – Дух Свети. Као што је ковчег спасавао оне који су били у њему насред мора, тако и Црква спасава све оне који греше. Ковчег је, међутим, само спасавао, док Црква чини и више, јер она људе препорађа.4) Црква је, по Златоустовим речима, саграђена на темељу апостола и пророка.5) Под Црквом Златоуст схвата не само чланове новозаветне, већ и старозаветне Цркве, који су живели вером у будућег Спаситеља. Тумачећи речи Св. ап. Павла у Еф. 4, 4: „Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега“, он говори: „А шта је то ,једно тело‘? (То су) сви верни, колико их је год у целој васељени, колико год их је било и колико год ће их бити. Једно су тело и они који су пре доласка Христова угодили (Богу). Како? Та и они су знали Христа. Одакле се то види? ,Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се‘ (Јн. 8, 56); ,Јер да веровасте Мојсеју, веровали бисте и мени; јер о мени он писа‘ (Јн. 5, 46) и пророци. Не би написали оно што рекоше кад не би знали Њега; а познајући Га, они Му се клањаху.“6) Црква је „јача од Неба“ (οὐρανοῦ ἰσχυρότερα); „ништа и нико није силнији од Цркве“ (οὐδὲν Ἐκκλησίας δυνατώτερον).7) Њеном Главом 1)
PG 61, 13.
2) PG 48, 682. Блаж. Августин пише о Цркви у Tract. XXXII in Joan. Ev – Расправа у трактату
32 за Јована. ово: „Quantum quisque amat Ecclesiam Christi, tantum habet Spiritum sanctum“ (Колико било ко воли Цркву Христову, толико има у себи Светог Духа) (PL 35, 1646). 3) Н. Сагарда, „Учение св. Иоанна Златоуста о Церкви“ // Церковный вестник, 1907, 14741475. 4) PG 48, 1037-1038. 5) PG 51, 79-80. 6) PG 62, 75. 7) PG 52, 429. — 182 —
Златоуст признаје Господа Исуса Христа. Тумачећи Еф. 1, 22 („Њега постави изнад свега за главу Цркви“) он говори: „О, како опет уздиже Цркву! Јер где је глава, тамо је тело: никаквим се посредништвом не дели глава и тело, јер кад би се оделили, не би било главе, не би било тела. Сада не украшава круна наше главе, већ је Христос постао наша глава, што је много више.“8) Црква је, по Златоустовим речима, установа чисто духовна, „јер Црква није зид и кров, већ вера и живот.“9) Због својег духовног карактера она ради постизања својег циља – бриге за верне – мора употребљавати духовна средства: „Црква је духовно лечилиште, и они који су у њу дошли не треба да се кући враћају пре него приме одговарајуће лекове“ (1. Беседа на Књигу Постања).10) Црква обухвата све који у свим времени ма верују у Христа; њено тело чине „верни читаве васељене, они који живе, који су живели, и који ће живети. Једно тело сачињавају и они који су угодили (Богу) и пре Христова доласка, јер су познали Христа.“11) Пошто сви хришћани сачињавају једно тело, то су они међусобно једнаки по својим правима на припадање томе телу – био неко апостол или обичан верник.12) Додуше, по својим даровима чланови Цркве међусобно се разликују: као у обичном организму, тако и у Цркви чланови бивају различити – једни су важнији, а други мање важни13); али та разлика у даровима не даје вишим члановима право да се с презрењем односе према нижима, „јер где се тело зида, ту нико нема нешто више од суседа“.14) Ако у нашем телу не сме бити несагласности, тим пре не сме у телу Христовом, утолико више што је благодат јача од природе.15) Онај који исповеда да је Христос глава Цркве, не сме рећи да он нема ничег заједничког с другим члановима Цркве: „Ако немаш ничег заједни чког са својим сачланом, ничег заједничког са својим братом, онда ни Христос није теби глава.“16) Златоуст учи о безусловној неопходности власти у Цркви. У 34. Беседи на Посланицу Јеврејима он вели: „Анархија је свуда зло, узрок многих беда, почетак нереда и узбуне, а у Цркви је толико опаснија 8)
PG 62, 26-27. „Ἐκκλησία γὰρ οὐ τοῖχος καὶ ὄροφος, ἀλλὰ πίστις καὶ βίος.“ (PG 52, 397). 10) PG 53, 22. 11) PG 62, 75. 12) PG, 79-80. 13) PG 61, 253-254; уп. PG 36, 185 (Св. Григорије Богослов). 14) PG 61, 260. 15) PG 61, 263. 16) PG 48, 848. 9)
— 183 —
колико је њена власт већа и узвишенија.“17) Али црквена власт битно се разликује од грађанске. Земаљске власти могу такође везати, али само тело, док црквене вежу саму душу. Без црквене помоћи немогуће је задобити спасење и обећана блага.18) Црквена власт не заповеда својим вернима деспотски: „Ми нисмо господари ваше вере, љубљени, нити вам што заповедамо на деспотски начин. Постављени смо ради учења Речи Божје, а не због власти нити због владања. Имамо положај да саветујемо и опомињемо“ (11. Беседа на Посланицу Ефесцима).19) Kако је Црква Тело Христово које мора бити љубављу чврсто свезано у живи савез, појмљиво је што је Златоуст оштро осуђивао оне који су у њој изазивали поделе. У 11. Беседи на Посланицу Јеврејима он каже: „Бога ништа тако не вређа као поделе у Цркви (ὡς τὸ Ἐκκλησίαν διαιρεθῆναι). Ми који раздељујемо целину Цркве, макар и учинили хиљаде добрих 17)
PG 63, 231. PG 48, 643. 19) „Οὐ κυριεύομεν ὑμῶν τῆς πίστεως, ἀγαπητοὶ, οὐδὲ δεσποτικῶς ταῦτα ἐπιτάττομεν· εἰς διδα σκαλίαν λόγου προεχειρίσθημεν, οὐκ εἰς ἀρχὴν οὐδὲ εἰς αὐθεντίαν· συμβούλων τάξιν ἐπέχομεν παραινούντων.“ (PG 62, 87). Тако учи и Св. Григорије Богослов, који у свом 12. говору (Oratio ad patrem, cum ei Nazianzenae Ecclesiae curam commisisset – Беседа Оцу, пошто му је поверена брига за Цркву Назијанску) пише: „Ништа није корисније нити сигурније него кад се добровољно управља онима који се добровољно покоравају, јер се по нашем закону не сме силом радити нити принудом, већ добровољно. То не би издржала ни друга власт (државна), јер оно чиме се силом управља тражи да се у згодној прилици ослободи, а наше руковођење – а не власт – чува понајвише добра воља, јер тајна благочешћа (спасења) није оних који се принуђују, већ оних који је желе“ (PG 35, 849). Златоуст је и од царске и државне власти захтевао да имају у себи религиозну и моралну основу, те да и она све своје уредбе и законе потчињава Божијим законима. Говорећи о државним властима, он у својој еклоги De imperio, potestate et gloria (О власти, моћи и слави), каже: „Онај ко се властима покорава, не покорава се властима већ показује послушност према Богу који их је установио, а онај који њих не слуша противи се Богу – ,јер нема власти да није од Бога‘ (Рим. 13, 1). То што власти постоје, па једни управљају а други се покоравају, и што ништа не иде без реда и ограничења и што народи не лутају као узбуркани вали – то је дело Божије премудрости; зато строго и кажњава оне који власти мало цене. Ако их не слушаш, неће те благо казнити, него најстрожије, и ништа ти неће помоћи ако будеш противуречио, већ ћеш претрпети најоштрију казну и од људи, и силно ћеш огорчити Бога“ (PG 63, 696). Идеал владара Златоуст слика овако: „Кажу за Блаженог Константина (цара) да, кад је била једном разбијена његова статуа и кад су га многи наговарали да се освети преступницима и да их казни, говорећи да су бацајући камење све лице његово изранили, он је опипавши својом руком образ и мало се осмехнувши, рекао: ,Нигде не видим траг ране на челу, већ је и глава читава и лице је све цело‘, и тако је учинио да су они посрамљени и постиђени одустали од тако злог савета. Ако је због таквих речи заслужио толику славу од људи, колика је тек блага заслужио од човекољубивог Бога? То је уистину цар који савлађује срџбу, завист и улагивање, и све потчињава Божјим законима, те чува разум чистим и не дозвољава да у души превлада тиранија злурадости: таквог бих човека радо гледао као владара и земље и мора и градова и војске… Лако је потчинити грађане страхом, али учинити све приврженицима и расположити према власти – то је понајтеже, и мада неко небројено благо потроши и безбројну војску подигне и ма шта слично учини, неће моћи лако да привуче према себи наклоност толиког мноштва људи, јер ништа тако не одликује владара као нежна љубав према потчињенима“ (ib., 695, 697). 18)
— 184 —
дела, пашћемо под осуду не мању од оних који пробадају Његово тело… То говорим не само управитељима, већ и потчињенима. Неки свети муж… рече да ни мученичка крв не може такав грех опрати. Јер реци ми, зашто трпиш мучеништво? Зар не ради славе Христове? Ако си спреман душу положити за Христа, како онда разрушаваш Цркву за коју је Христос Своју душу положио?“20) Као главни узрок подела у Цркви Златоуст види похлепу за влашћу: „Ако (они који се одељују од Цркве) имају противне (православљу) догмате, зато није требало имати с њима општење, али ако једнако с нама мисле – то тим више. Зашто? Зато јер је то болест властољубља.“21) „Ништа неће моћи да раздели тако Цркву као жеља за владањем (властољубље).“22) У спису Против Јудеја и Јелина Златоуст дивно осликава величину Цркве, историјски испољену у победи над разним народима и културама, јер је она покорила Грке, Римљане и друге народе, иако није располагала никаквом спољашњом влашћу или силом: „Дванаест ученика бејаху сапутници Господа: ни име Цркве тада није ником ни на ум долазило, јер се синагога још налазила у цвету. Kад се цела васељена још налажаше у безбоштву, шта Он рече и предсказа? ,На томе камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати‘ (Мт. 16, 18). Мада је кратка реч ,сазидаћу Цркву Своју‘, не претрчи је само, већ се удуби умом и помисли како је велика ствар напунити у кратком времену сву земљу под сунцем толиким црквама, обратити толике народе, наговорити толика племена да напусте отачаствене обичаје, да искорене укорењену навику, тиранију насладе, да одбаце силу злобе као прашину, да распрше као дим жртвенике и храмове, идоле и мистерије, преступне свечаности и нечисти мирис жртава, да подигну посвуда олтаре у земљи Римљана, Персијанаца, Скита, Мавра, Индијаца. Шта говорим? И ван наше васељене, јер и британска острва, која леже ван овога мора и у самом океану, осетише силу речи: и тамо подигоше Цркве и олтаре. Велика је то ствар, велика, и доказ највеће величине и божанске моћи… И кроз кога је убедио (ἔπειθε)? Кроз једанаесторицу људи неуких, простих, слабих говорника, незнатних, сиромашних, који не имађаху отаџбине, ни богатства, ни 20)
PG 62, 85. Блаж. Августин пише: „Nec habebit Deum Patrem, qui Ecclesiam noluerit habere matrem“ (Неће сматрати Бога Оцем, који не жели Цркву за мајку). (PL 40, 668) или: „Non esse quidquam gravius sacrilegio schismatic“ (Нема никаквог тежег преступа од раскола). (PL 43, 69). 21) PG 62, 85. 22) „Οὐδὲν οὕτως Ἐκκλησίαν δυνήσεται διαιρεῖν, ὡς φιλαρχία.“ (PG 62, 85). У 2. Беседи на 1. Посланицу Тимотеју Златоуст каже: „ποιεῖ γὰρ καὶ βίος ἀκάθαρτος σχίσματα . (јер и насиље чини нечисте поделе [шизме]). (PG 62, 509). Блаж. Августин пише: „Ex ipso animali sensu (1. Cor. II, 14) omnes dissensiones et schismata generantur“ (Из самог животног афекта настају све свађе (раздори) и шизме). (PL 43, 122). — 185 —
телесне силе, ни славе, ни знаменитости предака, ни силе речи, ни говорничке вештине, ни преимућства учености, већ кроз рибаре, кроз оне који праве шаторе, који говоре туђим језиком… и кроз њих је сазидао ту своју Цркву, која се простире с краја на крај земље.“23) Указујући на чудотворни начин ширења Христове Цркве, Златоуст истиче не само особине апостола, већ и тешке услове у којима су они проповедали реч Божију: „У сваком народу и граду – шта кажем: у сваком народу и граду? – у свакој кући искрсавао је рат против њих. Јер учење које проповедаху растављало је често сина са оцем, снају са свекрвом, брата са братом, роба с господаром, потчињеног с управитељем, мужа са женом, жену са мужем, оца са децом, јер нису га (учење) сви заједно примали, а то их је подвргавало свакодневном непријатељству, непрестаној борби, хиљадама смрти, и чињаше да се људи одвраћају од њих као од општих непријатеља и противника. И заиста, сви су их прогонили: цареви, управитељи, прости људи, слободни, робови, народи, градови, и не само њих већ, што је и горе, њихове катихумене – новајлије у вери. Настао је општи рат против ученика и учитеља… Ипак они сазидаше Цркву. Како и на какав начин? Силом Онога Који је то заповедио: јер Сам бејаше руководитељ, јер Сам учини лаким све што бејаше тешко. Та да није нека божанска сила то учинила, то дело не би имало ни почетка, ни увода – јер, како? Али Онај Који је рекао да буде небо и заиста га показао; и да се створи земља и дао јој биће; и да засја сунце и показао светлост; и Који је све створио речју, Тај је и цркве ове сазидао, и она реч ,сазидаћу Цркву своју‘ све је то створила, јер су такве речи Божје – да стварају дела, дела дивна и чудна.“24) Дакле, по Златоустовом учењу Црква није обична људска установа већ Божанска, о чему сведочи њено оснивање, ширење и утврђивање на земљи, због чега је Златоуст свима препоручује и пред свима прославља. У беседи De capto Eutropio (О Евтропију робу) Златоуст говори: „Не удаљавај се од Цркве, јер ништа није јаче од Цркве. Нада твоја нека буде Црква, спас твој Црква и уточиште твоје Црква. Она је виша од неба, шира од земље. Никада не стари, већ увек цвета. Због тога, показујући ту њену чврстину и непоколебивост, Свето Писмо назива је гором, због непорочности дјевом, због величанства назива је царицом, због сродства с Богом назива је кћери, (некад) бесплодну, због многобројног потомства назива родитељком седморице, даје јој безброј имена да докаже њену племенитост. Јер има и она много имена, као и Господ њен: Оцем се на23) 24)
PG 48, 829-830. PG 48, 831. — 186 —
зива, и путем се назива, светлошћу се зове, руком, милошћу се назива, темељем се зове и вратима се назива, и безгрешним се зове и благом се назива, и Господом се зове и Богом се назива, и Сином се зове, и Једи нородним се зове, обликом и сликом Божјом се назива. Зар није довољно једно име да означи целину? Нипошто, већ безброј имена, да бисмо о Богу нешто научили, макар и мало. Тако и Црква има много имена. Нази ва се дјевом она која је заиста пре тога била блудница, јер оно што је у заручењу за чуђење јесте то што је примио блудницу и учинио је дјевом. О, нове и дивне ли ствари! Код нас брак уништава девство, а код Бога брак успоставља девство. Код нас дјева кад се уда није више дјева; код Христа блудница удавши се постаде дјева.“25) Добро знајући какву је тешку борбу с Јудејима, римским императорима и њиховим властима Христова Црква издржала, и какву је борбу непрестано водила с јеретицима, расколницима и другим многобројним својим непријатељима, Златоуст је непоколебиво и чврсто веровао у њену силу и коначну победу. У Беседи о Хананејки он говори: „Не престаје борба против Цркве, али не престаје ни победа… Колико други нападају, толико се она увеличава: таласи се разбијају, а камен остаје непомичан… Божија је реч: Црква је непоколебива – ,Врата пакла неће је надвладати‘ (Мт. 16, 18). Ко с њоме ратује, сам себе уништава, а Цркву показује силнијом.“26) По Златоустовом мишљењу, прогонства не само да не штете Христовој Цркви, већ јој штавише помажу: „Ако на царски престо седне неко ко се с нама слаже у слављењу Бога, хришћанске ствари иду лошије – толико су далеко оне од тога да се људским почастима унапређују. Али кад се дочепа власти неко ко је непобожан, ко нас одасвуд прогања и терети свим могућим невољама, тада се наше ствари прослављају и постају сјајније, тада наступа време подвига и трофеја, време венаца и прослава и прилика сваковрсног јунаштва“ (О Светом Вавили).27) Врло је важно знати како се Златоуст односио према јеретицима. Видели смо да је у исповедању вере Христове тражио потпуну слободу, јер и Сам Спаситељ захтева слободно и добровољно исповедање вере и испуњавање Божијих заповести. Према томе, природно је да се тог начела придржавао и у односима према јеретицима и да је био противник сваког насиља од стране Цркве. У беседи О Светом мученику Фоки и против 25)
PG 52, 402. PG 52, 449. 27) PG 50, 544; PG 47, 344. Слично учи и Блажени Јероним, који у свом 82. (al. 62) писму Теофилу пише: „Fundendo sanguinem, et patiendo magis, quam faciendo contumelias, Christi fundata est Ecclesia. Persecutionibus crevit, martyriis coronata est“ (Црква Христова утемељена је на изливеној крви и патњи а не на учињеним јој бесчашћима. Расла је због прогона овенчана мучеништвима). (PL 22, 741-742). 26)
— 187 —
јеретика Златоуст каже: „Па и ја кад будем рат водио против јеретика, нећу ратовати с људима већ ћу одстрањивати заблуду и чистити од трулежи. Мој je обичај да трпим прогоне, а не да прогоним, да трпим муке, а не да мучим. Тако је и Христос побеђивао, не разапињући друге, већ је био разапет.“28) Болотов, међутим, каже за Златоуста: „Поставши цариградски епископ, он је ревносно прогонио несагласне са Црквом (новацијане и квартодецимане).“29) Тврдећи то, Болотов се позива на црквеног историчара Сократа;30) међутим, овај то наводи као тврдњу Златоустових непријатеља који су тиме правдали збацивање Златоуста са цариградске катедре (ἄλλοι δὲ ἔφασκον = а други су тврдили); у истинитост тога није веровао ни сам Сократ. Да на јеретике треба деловати и насиљем, то је учио блажени Августин, који се и сам испочетка држао мишљења о незаконитости насиља у делима вере.31) Златоуст учи да, иако је Црква раздељена на много места, она ипак мора бити једна, јер иако је место дели, сједињује је Господ Који је заједнички.32) Уношење раскола у Цркву није мање зло од падања у јерес.33)
28) „Οὕτω καὶ ὁ Χριστὸς περιεγένετο, οὐ σταυρώσας, ἀλλὰ σταυρωθεὶς.“ (PG 50, 701; PG 48, 952). Види нашу приступну лекцију из упоредног богословља (Гласник Српске православне патријаршије, 1929, 27). 29) Болотов, III, 81. Уп. Harnack, Lehrbuch, II, 31. 30) PG 67, 724. 31) Блаж. Августин у свом писму (93, al. 48) Винценцију (episcopo Cartennensi), позивајући се на Јеванђеље по Луки (14, 23) и Дела апостолска (9, 3-9), пише: „Nam mea primitus sententia non erat, nisi neminem ad unitatem Christi esse cogendum: verbo esse agendum, disputatione pugnandum, ratione vincendum, ne fictos catholicos haberemus, quos apertos haereticos noveramus. Sed haes opinio mea, non contradicentium verbis, sed demonstrantium superabatur exemplis… His omnibus harum legum terror, quibus promulgandis reges serviunt Domino in timore, ita profuit, ut nunc alii dicant… gratias Domino, qui trepidationem nostram flagello abstulit“ (Наиме, најпре моја мисао беше да никога не треба приморавати на Христово Јединство; треба деловати речју, борити се расправом, побеђивати начелом (ratio) да не бисмо имали умишљене католике које бејасмо упознали као отворене јеретике. Али ово моје уверење беше побеђивано не речима (људима) који су говорили против већ примерима оних који су наводили доказе). (PL 33, 329-330). Болотов види у Августиновом учењу заметак теорије о инквизицији (III, 83.) Уп. Митр. Филарет, Собрание, IV, 465-468. 32) „Εἰ δὲ ὁ τόπος χωρίζει, ἀλλ’ ὁ Κύριος αὐτοὺς συνάπτει κοινὸς ὤν.“ (Иако место раздељује, ипак је Господ онај који је заједнички и сједињује их). (PG 61, 13). 33) „Διὰ τοῦτο λέγω καὶ διαμαρτύρομαι, ὅτι τοῦ εἰς αἵρεσιν ἐμπεσεῖν τὸ τὴν Ἐκκλησίαν σχίσαι οὐκ ἔλαττόν ἐστι κακόν.“ (Због тога говорим и сведочим да цепање Цркве падањем у јерес није мање зло [од уношења раскола]). (PG 62, 87).
— 188 —
ј) О СВЕТИМ ТАЈНАМА УОПШТЕ „οὐ γὰρ δὴ θέμις ἐπὶ τῶν ἀμυήτων ἐκκαλύπτειν ἅπαντα.“1) (Јер очигледно је да не треба откривати непосвећенима свецело оно што је постављено као Тајна (као света (Божија) одредба). Св. Јован Златоуст.
Из речи Св. Василија Великог у делу О Духу Светоме дознајемо да су се Оци у погледу светих Тајни придржавали највише светог Предања и да су врло мало писали о њима. Они су учили да се поштовање Тајни и учење о њима треба чувати ћутањем (σιωπῇ διασώζεσθαι), јер није права Тајна оно што се свима износи на знање. Учење о Тајнама нарочито се сакривало пред непосвећенима (τοῖς ἀμυήτοις)2): то је била такозвана „disciplina arcani“. Златоуст је – осим седам Тајни – називао Тајнама у ширем смислу речи и друге хришћанске догме, као васкрсење Христово, спасење и друго.3) Али у ужем смислу признавао је седам Тајни, које Црква пружа вернима као реална средства благодати. О томе нам сведоче његове речи о Цркви у беседи De capto Eutropio (О Евтропију робу), где речима Светог Писма Цркву назива оном која је родила седморицу (седам Св. Тајни) (αὐτὴν καλεῖ τίκτουσαν ἑπτά).4) Под том седморицом Златоуст је засигурно подразумевао седам новозаветних Тајни. Тумачећи Кол. 1, 26, где се говори о Тајни Христовог Оваплоћења (τοῦ μυστηρίου τούτου = о овој Тајни), за које тврди и наглашава да је заиста тајна коју нико не познаје, која је за дивљење, која је изнад сваког очекивања и која је била сакривена, Златоуст чини узгред врло кратку, али врло важну опаску: „Јер постоји и друкчија Тајна“ (Ἔστι γὰρ καὶ ἄλλο μυστήριον).5) Дакле, те друкчије Тајне и јесу седам Тајни које Црква Христова пружа својим вернима. Да је наша тврдња оправдана потврђује и чињеница да Златоуст у својим делима говори о свих седам Тајни. И римски богослов Шанц у свом класичном делу о светим Тајнама признаје да је у 4. веку и доцније, када се почело јавно говорити
1) PG
61, 527. 32, 188-189; „τοῖς ἔξω“ (онима који су изван [Цркве]). Уп. PG 36, 645. Св. Амвросије Милански у спису De mysteriis (О мистеријама) пише о Тајни: „Ne divulgetur quibus non convenit“ (Нека се не обзнањује онима којима не одговара). (PL 16, 407). Уп. Friedrich Heiler, Der Katholizismus, seine Idee und seine Erscheinung, München 1923, 376-377. 3) PG 61, 55. 4) PG 52, 402. 5) PG 62, 333. 2) PG
— 189 —
и писати о Тајнама, Источна Црква, осим разних других свештенорадњи и обреда, чврсто држала број седам као број посебних Тајни.6) У свакој Тајни Златоуст разликује спољашњу страну од унутрашње: „Не треба о онима (Тајнама) које видиш тако (σαρκικῶς тј. телесно) судити, већ све Св. Тајне (πάντα τὰ μυστήρια) треба очима посматрати унутрашње, тј. духовно (πνευματικῶς).“7) У 7. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима каже: „Тајна не треба доказе, већ се сама објављује оним што јесте: јер неће бити божанска и савршена Тајна ако и од себе што додаш. И иначе се назива Тајном, јер не верујемо у оно што видимо, већ друго видимо, друго верујемо, јер таква је природа наших Тајни.“8) Из овога видимо да се строго пазило на тачно спољашње вршење Тајни по учењу Цркве, да нико нема права да нешто своје додаје или одузима, да праву Тајну чини њен унутрашњи смисао који се постиже вером. Златоуст каже да нам се Тајна открива не мудрошћу (ἀπὸ σοφίας), већ Духом Светим, 6) Paul Schanz, Die Lehre von den heiligen Sacramenten der katolischen Kirche (Учење о Светим
тајнама католичке Цркве), Freiburg 1893, 35. Малиновски пише да Оци Цркве у својим списима говоре само о неким Tајнама, а не о свима (Н. Малиновский, Православное догматическое богословие, Сергиев посад 1909, IV, 28). Погрешност тог мишљења доказује баш Св. Јован Златоуст, који говори о свих седам Тајни. А још пре њега знаменити учитељ западне Цркве Тертулијан (рођен око 160. г.) у спису De praescriptione haereticorum (доцније названом Liber de praescriptionibus), указујући како јеретици, тј. ђаво кроз јеретике изврће истину и чак својим идолским „мистеријама“ подражава дејства божанских Тајни, набраја свих седам Тајни: „Nec periclitor dicere ipsas quoque Scripturas sic esse ex Dei voluntate dispositas, ut haereticis materias subministrarent, cum legam oportere haereses esse, quae sine Scripturis esse non possunt Sequetur, a quo intellectus intervertatur eorum quae ad haereses faciant? A diabolo scilicet, cujus sunt partes inte rvertendi veritatem, qui ipsas quoque res sacramentorum divinorum, idolorum mysteriis aemulatur. Tingit et ipse quosdam utique credentes et fideles suos, (крштење); expositionem (expiationem) deli ctorum de lavacro repromittit (покајање); et si ad huc memini, Mithra signat illic in frontibus milites suos (миропомазање); celebrat et panis oblationem (евхаристија).. Quid? quod et summum Pontificem (свештенство) unius nuptiis statuit (брак), habet et virgines, habet et continentes… Ipsae mulieres haereticae, quam procaces! quae audeant docere, contendere, exorcismos agere curationes repromittere, forsitan et tingere (Јелеосвећење)“ (Не бојим се да устврдим да су Свештене књиге по Божијој вољи сачињене на такав начин да знају послужити делању јеретика, будући да, ево читам, је нужно да се појаве јереси (уп. 1. Кор. 11,19), којих пак без свештених списа не би ни могло бити. Но, ваља се упитати каквим умовањем бивају изопачени они који творе јереси? Без сумње, оним од ђавола, коме и јесте својствено да изврће истину, који се чак и са самим божанским светим тајнама надмеће помоћу идолских мистерија. И он сам подвргава оне који су му верни и следују му некаквом крштењу, обећавајући и сам опроштај њихових преступа кроз овакву купјељ. Ако се добро сећам, и Митра знаменује чела својих следбеника; прославља, затим, и приношење хлебова. Није ли прописао он свом врховном жрецу да се само једном може везати брачном свезом, нема ли и он девственике и уздржљивце, … Па и саме жене јеретика – какве ли бестидности! – се усуђују поучавати, расправљати, вршити изгоњења демона, обећавати исцељења, безмало и крштавати). (PL 2, 53-56). Уп. М. Ястребов, „Из лекций по догматическому богословию“ // Труды Киевской духовной академии, 2 (Киев 1907), 492. 7) PG 59, 265. 8) PG 61, 55. — 190 —
колико нам је могуће примити (καθόσον ἡμῖν δέξασθαι δυνατόν).9) Позивајући се на Господње речи: „Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7, 6), он забрањује учешће свих у Тајнама и осуђује оне који покварене људе, људе без вере и оптерећене безбројним гресима, пуштају да учествују у Тајнама и откривају им њихов смисао.10)
9)
PG 61, 56. PG 47, 402.
10)
— 191 —
I) О Тајни Крштења Тајну Крштења Златоуст назива разним именима: „бањом препора ђања“, „просветљењем“, „погребењем“, „нерукотвореним обрезањем“, „крстом“ итд.1) Пошто је у његово време још постојао обичај да се Тајна Крштења одлаже до пред саму смрт, кад је човек болестан и немоћан, он опомиње катихумене да то не раде, јер је боље крстити се у Цркви док је човек здрав, снажан и расположен, него код куће, кад је болестан и на самрти, кад жена, деца и рођаци окружују болесника и проливају сузе, ишчекујући сваки час крај његовог живота.2) У 1. Беседи на Дела апостолска говори: „Како да те с правом не исмејавају незнабошци као човека који живи попут трута и неразумно? Јер ако је ваша наука силна, реците што значи то мноштво некрштених?… Ти поступаш попут човека који би хтео да се упише у војску при завршетку рата… Та и оружје се узима у руке не да утекнеш, већ да подигнеш знак победе против непријатеља… Ако ли још сумњаш да је Христос Бог, стој напољу (ван Цркве) и не слушај божанске речи, нити се убрајај међу оглашене (катихумене), а ако си уверен и искрено признајеш, шта чекаш, што избегаваш, што оклеваш? Кажеш да се бојиш да не би грешио, а не бојиш се онога што је најгоре – да умреш са толиким теретом грехова?.. Христос је дао крштење не да умиремо примивши га, већ живећи да покажемо његове плодове. Како ћеш ономе који умире или посеченом дрвету рећи – принеси род? Зар ниси чуо: ,Плод Духа јесте: љубав, радост, мир‘ (Гал. 5, 22)? Па како онда бива противно томе? Јер и жена присуствује у сузама, кад би требало да се радује; деца кукају, кад би требало учествовати у весељу, а сам болесник помрачена је ума, пун немира и збуњености, кад би требало празновати, пун je велике туге због сиротства деце, због удовства жене, због осиротелости куће. Реци ми – ко тако приступа Тајнама? Зар се тако прилази светој трпези? Зар се то може поднети? Када цар пошаље указ о помиловању оних који су бачени у окове – радост је и весеље, а кад Бог шаље Духа са небеса, не да прашта новчане заостатке, већ свеколике грехе, зар онда сви да плачете и тужите? Каква је то неправилност (ἀνωμαλία)? Већ не говорим о томе да се вода изливала на мртве и да се светиња на земљу бацала. Али нисмо за то ми криви, већ неблагодарни људи. Зато призивам да се обратите оставивши све и да приступите крштењу са потпуном преданошћу.“3) 1)
PG 49, 225. 49, 224. Слично је говорио и Св. Василије Велики (PG 32, 1221). 3) PG 60, 23-26. 2) PG
— 192 —
Знајући да се у Тајни Крштења опраштају сви, па и највећи греси, многи су, бојећи се да после опет не падну у велике грехе, одгађали своје крштење на подуже време. Таквима је Златоуст напомињао да изненада може наступити смрт, а ко умре некрштен „казна ће бити неумољива“ (ἀπαραίτησον ἕξει τὴν τιμωρίαν). Оне пак који су се бојали да ће после Крштења грешити он је храбрио, указујући на Тајну покајања, иако је наглашавао да ће они који после Крштења греше, бити много теже кажњени (μᾶλλον κολάζονται) него катихумени. Осим тога говорио је и: „Ако се бојиш да сагрешиш пре крштења, онда се бој да сагрешиш и после крштења.“4) Онима који се спремају да приступе „светим и страшним Тајнама“ Крштења, Златоуст саветује да бдију, да се очисте од сваке земаљске бриге, да буду умерени и бодри духом, да сваку мисао противну Тајни одагнају од себе, те да душу очисте као дом кад очекују долазак цара у њега.5) Указујући на велику силу Тајне Крштења и позивајући се на речи Св. ап. Павла: „али се опрасте и посветисте и оправдасте“ (1. Кор. 6, 11), он говори: „Није само рекао ,опрасте се‘, већ такође ,посветисте се, оправдасте се‘. Шта је достојније дивљења од тога да се без труда, зноја и добрих дела рађа оправдање? Такво је човекољубље божанскога Цара да без напора чини (грешнике) оправданима. Ако царско писмо, написано са мало речи, кривце за безбројне преступе отпушта као слободне, а неке чак уздиже до највише части, то ће нас тим пре Свети Дух Божији, Који све може, ослободити од сваког зла, пружиће нам потпуно оправдање и испунити нас великом радошћу.“6) На питање зашто се Крштење којим нам се опра штају сви греси не назива „бањом опроштаја грехова“, већ „бањом пре порађања“, Златоуст одговара: „Јер не само да нам опрашта грехе, не само да чисти од злодела, већ делује тако као да смо се поново родили.“7) Златоуст учи да Тајна Крштења ослобађа не само од првородног греха, већ штити и од будућих грехова (καὶ πρὸς τὰ μέλλοντα ἀσφαλίζεται). Што се тиче ослобођења од првородног греха – то је дар (δωρεᾶς) Божији, а што се тиче грехова после крштења – то је дужност нашег труда, мада видимо Бога како нам помаже (τὸν Θεὸν ὁρῶμεν βοηθοῦντα ἡμῖν).8) Говорећи о погружавању у Тајни Крштења, Златоуст каже да се крштење врши трикратно (τρίτον δὲ τοῦτο γίνεται) као символ погребења, смрти и васкрсења Христова, и као подсећање да све то савршава сила Оца, Сина и Духа Светога.9) 4)
PG 60, 23-24. PG 49, 225 и даље. 6) PG 49, 226-227. 7) исто. 8) PG 60, 483. 9) PG 59, 151; уп. PG 61, 348. Тако је учио и Св. Василије Велики (PG 32, 188). 5)
— 193 —
Mада он у својим списима не спомиње формулу Крштења, ипак индиректно указује на ону којом се Православна Црква и данас служи. Тумачећи у 1. Беседи на Дела апостолска Спаситељеве речи: „Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим“ (1, 5), он додаје: „А није рекао: ,ја вас крстим‘10) Духом Светим, него ,крстићете се‘, учећи нас смирености.“11)11 Баур тенденциозно и погрешно приписује Златоусту данашњу римску формулу Тајне крштења.12) И по Златоустовом учењу Тајна Крштења се не понавља.13) Говорећи о гресима после крштења и о жељи да се од њих очистимо, он примећује да се од њих можемо ослободити, али не више крштењем већ покајањем.14) У Тајни Крштења не пита се ко крштава, већ у чије име крштава. Велика је ствар крштење, каже он, али ту величину не чини онај који крштава, већ Онај Који се у Крштењу призива (ἀλλ’ ὁ καλούμενος εἰς τὸ βάπτισμα), јер с обзиром на људски труд (ἀνθρώπινον πόνον) није тешко крстити, него је и много лакше од проповедања Јеванђеља (τοῦ εὐαγγελίσασθαι). Велика је ствар Крштење, понавља он, без њега не можемо наследити Царство, али Крштење може извршити и човек који није нарочито славан, док је за проповед Јеванђеља потребно много труда.15) Ове Златоустове мисли о личности савршитеља Тајне Крштења биле су по свој прилици изазване тиме што су многи катихумени одгађали своје крштење и због тога што су тражили да их крсти неки знаменитији епископ или презви тер, прослављен због својег подвижничког и светог живота, како сведочи Св. Григорије Богослов, који се такође борио против тог обичаја.16) 10)
Римска формула крштења гласи: „Ego te baptizo“ (Catechismus Romanus, 164). PG 60, 21. Исто је мислио и учио Блаж. Августин кад, тумачећи у 100. говору (Sermo de Scripturis) Господње речи „Отпуштају ти се греси“, пише: „Добри лекар исцељиваше не само садашње болеснике, већ предвиђаше и будуће, јер је требало да се појаве људи који ће говорити: ја отпуштам грехе (ego peccata dimitto), ја оправдавам (ego justifico), ја освећујем (ego sanctifico), ја исцељујем свакога кога крштавам (ego sano quemcumque baptizo)“ (PL 38, 599; уп. PL 35, 2114). 12) Baur, I, 66. 13) „Ἕτερον γὰρ οὐκ ἔστι λουτρὸν.» (Јер не постоји друга купељ [крштење се не понавља]). (PG 62, 19). Блаж. Августин пише: „Catholica (Ecclesia) vero propterea non debet iterare Baptismum, qui apud haereticos datus est, ne judicare videantur ipsorum esse quod Christi est“ (Католичка (Црква) зато не понавља крштење, које је и јеретицима дато, да не изгледа да расуђују да је и њима својствено оно што и Христу). (PL 43, 145). 14) „Λουτρῷ μὲν οὖν οὐκέτι δυνατὸν, μετανοίᾳ δὲ ἐνταῦθα δυνατόν.“ (Крштење заиста више није могуће, али је тада могуће покајање). (PG 63, 115). 15) PG 61, 25. У 2. Беседи на 2. Посланицу Тимотеју Златоуст каже: „σὺ δοῦλος εἶ ἔσχατος, οὐ δεσπότης· σὺ πρόβατον εἶ· μὴ τοίνυν περιεργάζου τὸν ποιμένα, ἵνα μὴ καὶ ἐφ’ οἷς ἐκείνου κατηγορεῖς, εὐθύνας δῷς.“ (ти си последњи слуга, а не господар. Ти си овца. Према томе, не греши против пастира како не би оклеветао њега и да због оних који су јавно осуђени од Цркве одговорност да положиш). (PG 62, 610). 16) Навешћемо овде те речи Св. Григорија Богослова из знамените 40. Беседе о светом Крштењу: „Не тражи веродостојности ни од проповедника, ни од оног који крштава. Други је 11)
— 194 —
И Златоуст је говорио да у случају нужде Тајну Крштења не може вршити онај ко сам није хришћанин, као што учи Православна Црква.17) У спису Оpus imperfectum – Несвршено дело (8. Беседа на Јеванђеље по Матеју) он каже: „Како би ти хтео да се други узмогне спасити, кад се не бринеш да сам себе спасиш?“18) Тајну Крштења, по Златоустовом учењу, може заменити само мучеништво. У Похвали Св. мученику Лукијану он говори: „Јуче се дакле наш Господ водом крстио,19) а данас се роб (Његов) крвљу крштава; јуче су се отворила врата небеска, а данас су сломљена врата паклена. Та немојте се дивити ако сам мучеништво назвао Крштењем, јер и овде Дух долеће с великим изобиљем (благодати), и настаје неко чудесно и особито поништење грехова и очишћење душе. И као што се они који се водом крштавају њоме и очишћују, тако се и мученици очишћују сопственом крвљу, што се и са овим (Св. Лукијаном)20) збило.“21) У панигирику Св. мученицама Домнини и њеним кћерима Верники и Просдоки он каже да су оне крштене Христовим крштењем, јер иако нису биле распете као Христос, ипак су се у реци удавиле. За то Крштење Златоуст каже да је очигледније од обичног.22)
судија њихов и истражитељ тајних ствари: док човек види лице, Бог види срце. Теби је свако веродостојан за очишћење, само нека је од оних којима је то дозвољено, а не од оних који су јавно осуђени, нити од Цркве одлучени. Не суди судији ти који тражиш лека, нити истражуј достојност оних који те очишћују, нити прави разлику међу родитељима. Један је бољи или нижи од другога, али сваки је виши од тебе. Расуђуј овако: нека један прстен буде златан, а други гвозден, ипак су оба прстенови; па нека имају урезану исту цареву слику, и затим оба нека се утисну у восак – у чему ће бити разлика једног печата од другог? Ни у чему“ (PG 36, 396). Овде је изражено догматско учење Св. Григорија и о благодати свештенства (PG 35, 1053). Тако је учио и блажени Августин у 3. књизи списа De Baptismo contra Donatistas: „Ecclesia catholica tenet, ut Christi Baptismus non ex merito eorum, per quos datur, sed ex ipsius de quo dictum est, Hic est qui baptizat (Joan. I, 33), agnoscendus et approbandus sit“ (Против крштења од Донатиста пише: „Католичка Црква сматра, да Крштење Христово, не почива на доброти (доброчинству) оних, преко којих се оно даје, ни по доброти (оног) истог о коме је речено, Ово је Онај који крсти (Ј. I, 33), Њега треба спознати и признати“) док у 3. књизи Contra litteras Petiliani (Против пи сама Петилијановог) каже: „Сum ergo Baptismus Christi, sive per iniquum sive per justum ministratus, nihil aliud sit quam Baptismus Christi“ (Када је обављено Крштење Христово, било правилно или неправилно, није ништа друго него Крштење Христово). (PL 43, 143, 368). 17) Римска црква учи да у нужди Тајну Крштења може извршити свако, па и Јудеј и незнабожац (Catechismus Romanus, 170). 18) PG 56, 675. Тако је учио и блаж. Августин (PL 43, 72, 243). 19) Мисли на празник Богојављења. 20) Малиновски на стр. 91 погрешно наводи да је ова беседа посвећена Св. муч. Јулијану. 21) PG 50, 522-523. 22) „βάπτισμα πολλῷ τούτου τοῦ βαπτίσματος σαφέστερον.“ (ово крштење је много очигледније од оног обичног крштења). (PG 50, 639). Тако је говорио и блаж. Августин: „Baptismi sane vicem aliquando implere passionem“ (Крштењу је понекад својствено да за узврат изазива патњу). (PL 43, 173). — 195 —
II) О Тајни Миропомазања Руски догматичар епископ Силвестар, коме припада заслуга што је у својој догматици изложио кратку историју појединих догмата, с правом је опазио да Св. Оци и учитељи Цркве прва три века много мање говоре о Тајни Миропомазања него о Тајни Крштења.1) Један од узрока без сумње је тај (као што и еп. Силвестар мисли) што су они у својим мислима те две Тајне сједињавали, пошто се Миропомазање вршило непосредно после Крштења. Говорећи о апостолском добу, када се те Тајне нису вршиле истовремено, Златоуст у 1. Беседи на Дела апостолска каже: „Јер код нас једно и друго бива у исто време, а тада у разно (време).“2) Код њега смо нашли два места где јасно говори о Тајни Миропомазања. У Беседи De capto Eutropio ( О Евтропију робу) каже: „Онај Који нас запечаћује и који нам даде залог. Какав залог? Духа Светога, дар Духа Светога.“3) Још јасније о томе говори у 12. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима, изобличавајући незнабожачки обичај да дојиље и слушкиње пљувачком помазују дечја чела, бојећи се урока: „Бог те почаствовао миром (μύρῳ) духовним, а ти оскврњујеш дете блатом.“4) Oве речи сведоче не само о Тајни Миропомазања, већ и о томе да се она вршила над малом децом. Златоуст у тумачењу 1. Посланице Тимотеју индиректно сведочи и да је Тајну Миропомазања вршио презвитер: „оно што је (Павле) рекао о епископима, ово припада и презвитерима. Јер епископ једино (μόνῃ) хиротонијом надмашује презвитере и чини се да једино тиме има преи мућство над презвитерима.“5) Желећи да докаже да су у апостолско доба 1)
Еп. Сильвестр, Опыт православнаго догматическаго богословия, Киев 18972, IV, 429. PG 60, 21. 3) „Ὁ βεβαιῶν ἡμᾶς, καὶ δοὺς ἡμῖν τὸν ἀῤῥαβῶνα. Ποῖον ἀῤῥαβῶνα; Τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον, τοῦ Πνεύματος τὴν χοριγίαν.“ (PG 52, 408). 4) „Ὁ Θεός σε μύρῳ ἐτίμησε πνευματικῷ, καὶ σὺ βορβόρω μολύνεις τὸ παιδίον;“ (PG 61, 106). 5) „καὶ ἃ περὶ ἐπισκόπων εἶπε, ταῦτα καὶ πρεσβυτέροις ἁρμόττει. Τῇ γὰρ χειροτονίᾳ μόνῃ ὑπερβεβήκασι, καὶ τούτῳ μόνον δοκοῦσι πλεονεκτεῖν τοὺς πρεσβυτέρους.“ (PG 62, 553). Ову разлику између епископа и презвитера Златоуст истиче највероватније због јеретичког учења презвитера Аерија (око 360. г.), који је одрицао сваку разлику између њих. Св. Епифаније Кипарски у делу Adversus haereses (Против јереси) (III, 1, haers. LXXIV) пише да је Аерије тврдио: „Οὐδὲν διαλλάτει οὗτος τούτου: μία γὰρ ἐστι τάξις καὶ μία, φησὶ, τιμὴ, καὶ ἓν ἀξίωμα. Χειροθετεῖ, φησὶν, ἐπίσκοπος, ἀλλὰ καὶ ὁ πρεσβύτερος. Λουτρὸν δίδωσιν ὁ ἐπίσκοπος· ὁμοίως καὶ ὁ πρεσβύτερος ὡσαύτως. Καθέζεται ὁ ἐπίσκοπος ἐπί τοῦ θρόνου, καθέζεται καὶ ὁ πρεσβύτερος.“ (Никакве разлике нема међу њима: јер један је поредак и једна је, каже, част, и једно је достојанство. Рукополаже, према њему, епископ, али и презвитер. Крштење даје епископ; исто тако на једнак начин и презвитер. Епископ седи на трону, седи и презвитер) (PG 42, 505). Златоуст додуше не помиње Аерија, али не наводи ни имена многих других јеретика, иако у 8. Беседи на Посланицу Јеврејима каже да је у његово доба било безброј јереси (μυρίαις αἱρέσεσι) 2)
— 196 —
Тајну миропомазања вршили сами апостоли, а после њих предстојатељи Цркава, тј. епископи,6) Шанц се позива на Златоустово тумачење Дела апостолских (18. Беседа); међутим, Златоуст на том месту пита зашто они које је крстио Филип (јер је био из седморице – τῶν ἑπτὰ γὰρ ἦν) нису примили Духа Светога (тј. Тајну Миропомазања) од Апостолâ? Разуме се да ове Тајне није могао вршити Филип, јер је био ђакон, а као такав, по речима Златоуста, није имао власт вршења Тајни (οὐδὲ γὰρ εἶχεν ἐξουσίαν).7) Али то не значи, да по Златоусту, Тајну Миропомазања није могао вршити нити је вршио презвитер, како то несумњиво потврђује и његово учење о разлици између епископске и презвитерске власти.
(PG 63, 73; уп. PG 48, 797). Ту Аеријеву јерес спомиње и блаж. Августин у спису De haeresibus ad Quodvultdeum (PL 42, 39-40). 6) Schanz, 314. Уп. Thalhofer, 321. 7) PG 60, 144. — 197 —
III) О Тајни Евхаристије Златоуст често и сасвим јасно учи у својим списима о Тајни Евхари стије, због чега га богослови радо називају „doctor Eucharistiae“.1) У 1. и 2. беседи О Јудином издајству он говори, указујући на олтар, да „Христос лежи заклан“ (ἐσφραγμένος πρόκειται ὁ Χριστός).2) У 50. (al. 51.) Беседи на Јеванђеље по Матеју, говорећи о Евхаристији, он каже да „Тело Његово лежи сад пред нама“3), а у 24. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима: „Оно што је у чаши јесте оно исто што је текло из ребра… Шта је хлеб? Тело Христово.“4) Говорећи о хлебу и вину у Тајни Евха ристије, он каже: „Не гледај што је то хлеб, нити сматрај да је то вино… да не буде, немој тако мислити; јер као што восак, приближивши се ватри, ништа не губи од суштине нити више добија, тако сматрај да се и овде употребљава по суштини Тајна Тела, да не бисте мислили да приступајући примате као из човека божанско тело, већ сматрајте да као огањ из клешта серафима, како виде Исаија, примате божанско Тело, и као приближивши се уснама божанском и пречистом ребру, тако се причешћујемо спасоносном крвљу.“5) Напомињући вернима важност Тајне Евхаристије, Златоуст каже: „Крв и Тело Христово примаш.“6) Да би јасније и јаче нагласио реалност Христовог присуства у Тајни Евха ристије, оно што се каже о хлебу и вину он преноси на суштину Тела и Крви, говорећи да Христос онима који желе даје не само да Га виде, „него и да дотакну, и једу, и да зубима загризу у Тело, и да се сједине и сваку жељу испуне.“7) У 82. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст говори: „Дакле, кад Христос каже: ,Ово је Тело моје‘, послушајмо и верујмо и гледајмо то духовним очима; јер Христос није нама предао ништа чулно (αἰσθητὸν), већ све духовно (νοητά), само у чулним радњама (αἰσθητοῖς πράγμασι). Тако и у Крштењу кроз чулно деловање бива дар воде, а духовно дејство његово јесте рађање и обновљење. Јер кад би ти био без тела, дао би ти те дарове откривене и бестелесне, али пошто је душа спојена са телом, пружа ти духовне ствари у чулним предметима. Колико људи сада говори: 1)
Bardenhewer, Patrologie, 300; Gerhard Rauschen, Eucharistie und Bussakrament in den ersten sechs Jahrhunderten der Kirche, Freiburg 1910, 17/18. 2) PG 49, 381, 390. 3) PG 58, 507. 4) PG 61, 200. 5) PG 49, 345. Ове су речи узете из беседе De Poenitentia (О Покајању), која није аутентична, али оне се понављају и на другим местима. 6) PG 49, 360, 361, 369, 370; PG 58, 743-744. 7) PG 59, 260. — 198 —
,хтео бих лице Његово (Христово) видети, слику Његову, одело, обућу!‘ Ето – видиш Га, дотичеш Га, једеш Га. Ти желиш да видиш одело Његово, а Он ти Сам Себе даје – не само да Га гледаш, већ и да Га дотичеш и једеш и у себе примаш… Зато треба увек бдети, јер не мала казна предстоји онима који се недостојно причешћују. Помисли колико ти негодујеш против издајице (Јуде) и оних који распеше (Христа). Пази дакле да и сам не постанеш крив Телу и Крви Христовој!… Не беше Му доста што је постао човек, што је био бијен и убијен, већ се с нама сјединио, и не само вером, већ и стварно чини нас Својим Телом… Какав пастир храни стадо властитим удовима? Та штa говорим: пастир!? Често и мајке после порођаја дају децу туђим дојиљама, али Он то није допустио, већ нас Сам храни сопственом Крвљу и све нас њоме сједињује са Собом.“8) Описујући светост, силу и реалност Тела Христовог у Тајни Евхари стије, Златоуст у 24. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима говори: „Ако се нико не усуђује да безобзирно додирне људско одело, како онда да примамо са толиком непристојношћу Тело свемогућег Бога, тело непоро чно, чисто, које се сјединило са оном божанском природом и благодарећи којем постојимо и живимо, којим су порушена врата смрти и сводови небески отворени. Умољавам вас да не губимо себе недостатком побо жности, већ да са трепетом и потпуном чистотом Њему приступамо. И када га (Тело) само видиш пред собом, реци сам себи: овим Телом ја нисам више земља и пепео, нити заробљеник, већ слободан, овим се надам Небесима и примању блага на њима: бесмртном животу, уделу анђелском, заједници с Христом. Ово тело клиновима приковано и ишибано смрт није однела; кад је сунце ово тело видело на крсту распето, зраке је своје окренуло; због њега се тада завеса црквена раздера и камење се распаде и сва се земља потресе; то је оно тело које бејаше окрвављено, копљем прободено, и које је спасоносне изворе излило целој васељени: један крв, други воду. Ако желиш знати колика је сила његова, упитај ону жену која је боловала од крварења, која се дотакла не Њега већ хаљине Његове, не читаве већ скута њенога; упитај море које Га је на својој површини носило; упитај и самог ђавола и реци му: зашто носиш неизлечиву рану, како то да ништа више не можеш, како то да си заробљен, ко те заустави, кад си бежао? И ништа друго неће одговорити, већ – Тело на крсту распето. Овим (Телом) је жалац његов сломљен, овим је глава његова смрвљена, овим је власт и сила његова посрамљена: ,Разоружавши начала и власти, жигоса их јавно, победивши на њему‘ (Кол. 2, 15). Упитај 8)
PG 58, 743-744; A. Кириллов, „Догматическое учение о таинстве Евхаристии в творениях св. Иоанна Златоуста“ // Христианское чтение, ч. 1 (1896), 33-37. — 199 —
и смрт и реци јој: како је твој жалац ишчупан, како je твоја победа поништена, како су жиле твоје пререзане и како си девојкама и младићима постала смешна ти која си пре тога била страшна свима – и тиранима и праведницима? И као узрок томе показаће ово Тело, јер кад се оно на крсту распињало, тад су мртви васкрсавали, тад је она тамница порушена и гвоздена врата сломљена, мртви ослобођени и сви вратари ада ужаснули се… Ово Тело нам даде да га држимо и једемо, јер кога силно волимо често га и угризамо9)… Тако је и Христос дао нама Своје Тело да се нахранимо, привлачећи нас у што веће пријатељство. Приступимо Му дакле са жаром и са ватреном љубављу да не навучемо на себе казну, јер уколико смо већа доброчинства примили, утолико ћемо више бити кажњени ако се покажемо недостојни доброчинства. Овом Телу се још кад је у јаслама лежало поклонише мудраци, непобожни људи и варвари: оставивши отаџбину и кућу, предузеше далеки пут и дошавши, са страхом и великим трепетом поклонише Му се. Подражавајмо дакле макар и варварима ми грађани небески, јер они гледајући у јаслама и колиби (κολύβῃ) не видеше ништа као што ти сада видиш, па ипак са великим трепетом приступише, а ти гледаш не у јаслама већ на жртвенику, не жену која (Га) држи, већ јереја где предстоји и Духа где са великим изобиљем (благодати) лебди над предложеним (даровима). Не гледаш једноставно тек оно исто тело попут њих, већ познајеш и његову силу и цео домострој, и ништа ти није непознато што је кроз њега учињено, будући да си у све Тајне тачно посвећен. Побудимо дакле себе и ужаснимо се и покажимо много већу побожност од оних варвара, да не бисмо одједном нити без размишљања приступајући огањ себи на главу згрнули. А то говорим не да не бисмо приступали (причешћу), већ да не приступамо лакоумно, јер као што је опасно приступати непромишљено, тако је неучествовање у овој мистичној вечери – глад и смрт. Та ова је трпеза нерв наше душе, свеза разума, узрок поуздања, нада, спасење, светлост, живот. Ако после ове жртве тамо одемо, са великим поуздањем попећемо се до оних светих дворова као да смо одасвуд неким златним оружјем опасани. Та шта говорим о будућем? Ова Тајна ти овде земљу чини небом. Отвори дакле врата неба и погледај – боље рећи не неба, већ – неба небеса, и тада ћеш видети то што је речено, јер оно што је тамо најдрагоценије, то ћу ти показати на земљи где лежи. Као што у царским дворима нису најважнији зидови и златан кров, већ тело цара који седи на престолу, тако је и на Небесима тело Цара (Христа). Али то можеш сада видети и на земљи. Не показујем ти анђеле, нити арханђеле, нити 9)
„Οὕς γὰρ ἄν φιλῶμεν σφοδρῶς καὶ διαδάκνομεν πολλάκις.“ (PG 61, 204). — 200 —
Небеса, нити Небеса Небесâ, већ Самог Владику њиховог. Зар не видиш како на земљи гледаш оно што је најдрагоценије? И не само да гледаш, већ додирујеш, и једеш, и примајући идеш кући својој? Очишћуј дакле душу, спремај срце за примање ових Тајни.“10) У поменутој 1. Беседи о Јудином издајству, говорећи о приступању Тајни Евхаристије, Златоуст каже: „Не чини човек да оно што је предложено (хлеб и вино) постаје Тело и Крв Христова, већ Сам Христос, Који је ради нас распет. Јереј стоји испуњавајући поредак (σχῆμα πληρῶν) и изговарајући оне речи, али је сила и благодат Божја. ,Ово је Тело моје‘ – рече. Ова реч претвара (μεταῤῥυθμίζει) оно што је предложено, и као што она једном додуше изречена реч: ,Рађајте се и множите се и напуните земљу‘ (1. Мојс. 1, 28) даје нашој природи силу рађања деце, исто тако и ова једном изречена реч од тада па до данашњег дана и до Његовог доласка на сваком престолу у Црквама чини жртву савршеном.“11) Из овога се види да је Златоуст учио о претварању хлеба и вина у Тајни Евхаристије у Тело и Крв Христову,12) као и да је сматрао Евхаристију жртвом која се приноси у Црквама, али било би сасвим погрешно на основу овога помислити да је Златоуст сматрао да се претварање дарова врши самим изговарањем Спаситељевих речи приликом установљења Тајне Евхаристије, како то учи римска црква. Златоуст јасно говори о епиклези,13) тј. призивању Светога Духа, потребном за претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. У беседи De coemeterio et de cruce – О гро бљу и крсту он говори: „Шта радиш, човече? Када јереј стоји пред трпезом подигавши руке према небу и призивајући Духа Светога (καλῶν τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον) да дође и да дотакне предложене (дарове) (τοῦ παραγε νέσθαι καὶ ἅψασθαι τῶν προκειμένων) – велика је тишина и велико ћутање.“14) То Златоустово учење не иде у корист римских богослова, 10) PG 61, 203-205; уп. Еп. Сильвестр, 502-503; Harnack, Lehrbuch, 434; Штајц пише: „Zunächst
nehmen wir bei ihm die entscheidende Wendung wahr, dass er dem eucharistichen Leibe geradezu den wirklichen Leib substituirt und die Identität beider mit den stärksten Ausdrücken behauptet.“ (Најпре код њега (Златоуста) опажамо онај одлучујући заокрет, да он евхаристијском телу субституише управо право тело и потврђује идентитет обају најснажнијим изразима). (Steitz, „Die Abe ndmahlslehre der griechischen Kirche in ihrer geschichtlichen Entwicklung (Chrysostomus)“ // Jahr bücher für Deutsche Theologie, X (Gotha 1865), 447. 11) PG 49, 380-390. 12) „Die Art und Weise der durch die Verba μετασκευάζειν (58, 744) und μεταῤῥυθμίζειν bezeichneten Verwandlung hat Chrysostomus nicht näher beschrieben.“ (Начин претварања означен глаголима μετασκευάζειν (мењати, давати други лик) и μεταῤῥυθμίζειν (претварати) Златоуст није ближе описао). (Bardenhwer, Geschichte, 360). 13) Тачније би било рећи „епиклиза“, али се израз „епиклеза“ одомаћио и у нашој богословској литератури. 14) PG 49, 397, 398; PG 48, 642, 643, 681. Уп. Heiler, 403, прим. 26b. — 201 —
због чега нпр. Батифол, желећи да умањи значење ових Златоустових речи, каже да оне уносе двосмисленост у његово учење о Тајни Евха ристије,15) које је иначе врло несавршено!16) Да је Златоуст заиста сматрао призивање Светога Духа потребним за претварање Дарова, види се и из његове беседе О васкрсењу мртвих, у којој он каже: „Јер без благодати Духа никад не би било Тела и Крви светотајински.“17) Други римски богослов Пробст правилно сматра да се према Златоусту епиклеза вршила после изговарања речи установљења Евхаристије, но није тачно да он учи да се пресуштаствљење вршило већ самим тим речима. Своју тврдњу Пробст жели да докаже следећим Златоустовим речима у књизи О свештенству (3, 4): „Јер стоји свештеник који не низводи огањ, већ Духа Светога: он савршава дугу и усрдну молитву, не да би неки одозго спуштен пламен сажегао предложене (дарове), већ да би благодат, сишавши кроз њу на жртву, запалила душе свих и показала их светлијим од сребра очишћеног огњем.“18) Из тих речи Пробст изводи да се епиклеза вршила само ради распаљивања и очишћења душа („Entzündung und Reinigung der Seelen“), а да се дејство Св. Духа на жртву (дарове) састојало само у даривању освећења („die Gabe der Heiligung“), које освећује душе („und durch dasselbe die Seelen zu heiligen“).19) Тим тумачењем Пробст противречи сам себи, јер ако је пресуштаствљење већ извршено изговарањем речи установљења Евхаристије, онда не треба никаква молитва, и то још усрдна и дуга, да би Свети Дух предложеним даровима дао дар освећења („die Gabe der Heiligung“), ако су они већ постали Тело и Крв Господња! Са Пробстове тачке гледишта није могуће протумачити ни следеће Златоустове речи о Евхаристији: „А када он (свештеник) призива Духа Светога и савршава најстрашнију жртву, и када се непрестано дотиче свима нама заједничког Господа, реци ми: које ћемо Му место дати?“.20) Из реченога се види да је по Златоустовом учењу савршавање Тајне Евхаристије, тј. пресуштаствљење Дарова, наступало тек после призивања 15) „On ne peut signaler que l’ambiguité du cas“ (Могло би се само указати на двосмисленост случаја) (Pierre Batiffol, Étude d’ histoire et de Théologie positive. L’ Eucharistie, la présence réelle et la transsubstantiation, Paris 1920, 417). (Пјер Батифол, Студија из историје и позитивног богословља. Евхаристија, стварно присуство и пресуштаствљење, Париз 1920, 417). 16) „Reconnaissons que doctrine de Chrysostome est encore très inachevée“ (ib, 418). (Признајмо да је учење Златоуста још увек веома недовршено), (Исто, 418). 17) „σῶμα γὰρ καὶ αἷμα μυστικὸν οὐκ ἄν ποτε γένοιτο τῆς τοῦ Πνεύματος χάριτος χωρίς.“ (PG 50, 432). Уп. Steitz // Jahrbücher, 453. 18) PG 48, 642. 19) Ferdinand Probst, „Die antiochenische Messe nach den Schriften des hl. Johannes Chrysostomus dargestellt“ // Zeitschrift für katholische Theologie, 2 (Innsbruck 1883), 292. Тог се неправилног мишљења придржава и Jugie (Theologia dogmtica, III, 259-261). 20) PG 48, 681.
— 202 —
Светог Духа (епиклезе), а не после речи њеног установљења. Овде треба додати и следеће: Свети Василије Велики је, расправљајући о светом Предању као неопходном извору вере, још пре Златоуста писао: „Ко нам је од светих оставио писмено речи призивања (ἐπικλήσεως) при благо словљењу (εὐλογίας) хлеба Евхаристије и чаше благослова? Јер се не задовољавамо оним што је споменуо Апостол или Јеванђеље, већ изговарамо и друго (ἕτερα) и пре и после (καὶ προλέγομεν καὶ ἐπιλέγομεν), као оно што има велику силу за Тајну (ὡς μεγάλην ἔχοντα πρὸς τὸ μυστήριον τὴν ἰσχύν), примајући то из неписаног учења.“21) Ваљда неће Батифол и Пробст тврдити да је „неписано учење“ (ἀγράφου διδασκαλίας), које је знао Св. Василије Велики, било непознато Златоусту?22) Тачно се придржавајући Спаситељевог учења о установљењу Тајне Евхаристије под видом хлеба и вина, Златоуст сведочи да се сви – и свештеници и лаици – причешћују и Телом и Крвљу Господа. У 18. Беседи на 2. Посланицу Коринћанима он говори: „Има нешто у чему се јереј не разликује од онога којим началствује: наиме, кад се треба при честити страшним Тајнама, јер се њих сви једнако удостојавамо (ὁμοίως γὰρ πάντες ἀξιούμεθα τῶν αὐτῶν); не као у Старом Завету, где је једно јео јереј, а друго потчињени, па народу није било дозвољено јести оно што је јео јереј. Али сада није тако (ἀλλ’ οὐ νῦν), већ пред свима лежи једно тело и једна чаша (ἀλλὰ πᾶσιν ἕν σῶμα πρόκειται, καὶ ποτήριον ἕν).“23) Занимљиво је опазити да ниједан римски богослов није навео споменуто место у Златоустовим делима о Евхаристији; међутим, неки од њих су хтели да пронађу код њега места која тобоже потврђују доцнији термин transsubstantiatio.24) Да је Златоуст подразумевао да се Евхаристија обавезно прима под оба вида – и Тело и Крв – види се из следећих речи: „Један сто стоји за 21)
PG 32, 188. Кирил Јерусалимски († 386) у 23. катихези (Catechesis Mystagogica V) пише о светим даровима: „Εἶτα, ἁγιάσαντες ἑαυτοὺς διὰ τῶν πνευματικῶν τούτων ὕμνων, παρακαλοῦμεν τὸν φιλάνθρωπον Θεὸν, τὸ ἅγιον Πνεῦμα ἐξαποστεῖλαι ἐπὶ τὰ προκείμενα· ἵνα ποιήσῃ τὸν μὲν ἄρτον σῶμα Χριστοῦ, τὸν δὲ οἶνον αἷμα Χριστοῦ. Πάντως γὰρ οὗ ἐὰν ἐφάψαιτο τὸ ἅγιον Πνεῦμα, τοῦτο ἡγίασται καὶ μεταβέβληται.“ (Затим, осветивши себе овим духовним химнама, молимо човекољубивог Бога да ниспошаље Духа Светога на предложене Дарове; да учини хлеб заиста Телом Христовим, а вино Крвљу Христовом. Јер увек кад год га додирне Дух Свети, то бива освећено и претворено). (PG 33, 1113-1116). Уп. Тарасий Серединский, О времени пресуществления святых даров на литургии, Рига 1895, 26. 23) PG 61, 527. 24) Ти се богослови позивају на 9. беседу De Poenitentia (О Покајању), управо на речи: „οὐ γὰρ ὡς αἱ λοιπαὶ βρώσεις εἰς ἀφεδρῶνα χωρεῖ“ (јер не догађа се као са осталом храном у заходу) (PG 49, 345). Али та беседа није аутентична: како Батифол правилно примећује, она би по својој садржини могла припадати пре Анселму Кентерберијском него Златоусту (Batiffol, 419; уп. Rauschen, 34). 22) Св.
— 203 —
све… једно те исто пиће даје се свима да пију, штавише не само једно те исто пиће, већ и из једне чаше; јер је Отац, желећи да нас приведе нежној љубави, и то одредио – да пијемо из једне чаше.“25) Што сe тиче евхаристијског хлеба, несумњиво је да је Златоуст мислио на обични, квасни хлеб, јер га он назива ἄρτος (хлеб); а осим тога, указујући на то да је Христос испуњавао све прописе Мојсијевог закона, говори: … „И пресне је хлебове јео… али ми нисмо потчињени нити једном од тих прописа“.26) Пошто је у Златоустово доба био обичај да се верни причешћују уобичајено на празнике (διὰ τὴν τῆς ἑορτῆς συν ήθειαν) чак и ако се нису достојно спремили за ту свету Тајну, Златоуст у беседи О Крштењу Христовом устаје против тога и каже да је онај ко је чист и ко се покајањем ослободио од греха достојан да се увек (ἀεὶ) причешћује и да се користи сваки дан Божијим даровима, а не само у дане празника.27) Златоуст је строго пазио да верни приступају Тајни Евхаристије наташте. Саопштавајући у 125. писму Cyriaco Episcopo exsulanti (изгнаном Епископу Киријаку ) како против њега измишљају и говоре да је неке причестио после јела, пише: „Ако сам то учинио, нека се избрише моје име из књиге епископа и нека се не упише у књигу православне вере, и ако сам нешто такво учинио, нека ме и Христос из Свог Царства избаци.“28) Тајну Евхаристије Златоуст посматра као жртву. Старозаветне жртве он назива сенком, сликом без спасоносне силе, због чега су се оне често понављале, јер нису давале опроштење грехова. Друкчије је са Христом Који је Сам Себе једном заувек принео на жртву за грехе људи: „Шта, дакле? Зар ми не приносимо жртву сваки дан? Дакако, ми приносимо жртву, чинећи помен Његове смрти: и она је једна, није их много. Како једна, а не много? Зато што је једном била принесена, као она у Светињи над Светињама. Ово је слика оне, и она ове: јер увек једну исту приносимо, а не данас једну овцу, а сутра другу, већ увек једну те исту, тако да је једна жртва… Као што је свуда где се приноси једно тело, а не многа, 25)
PG 57, 386. PL 48, 866. 27) PG 49, 369-370; PG 62, 29. 28) PG 52, 683. Блажени Августин у 54. писму Ad inquisitiones Januarii пише да се тај обичај чува по целом свету: „Ex hoc enim placuit Spiritui sancto, ut in honorem tanti Sacramenti in os Christiani prius Dominicum corpus intraret, quam caeteri civi: nam ideo per iniversum orbem mos iste servatur“… „ordinem, quem universa per orbem servat Ecclesia“ (Због овога се наиме, допало Светом Духу, да у част толике светиње уђе у уста хришћанина, пре него у тело неког другог… Наиме, стога се овај поредак чува у целом свету… поредак којег свака Црква на свету чува). (PL 33, 203). 26)
— 204 —
тако је и жртва. Ону неисцрпну жртву, која је онда била принесена, приносимо и сада. То бива у спомен онога што је тада било. Јер рече: ,Ово чините за мој спомен‘ (Лк. 22, 19). Не другу жртву, већ увек ону исту чинимо коју је тада чинио првосвештеник, или тачније – чинимо спомен жртве.“29) Наведена места из Златоустових списа чврсто сведоче да се у Евха ристији сви реално причешћујемо Телом и Крвљу Господа, да се претва рање хлеба и вина у Тело и Крв Господњу врши после молитве призивања Светог Духа (после епиклезе), као и да је Евхаристија жртва.
29)
PG 63, 131; уп. Schanz, 472, 480 и Кириллов // Христианско чтение, 546-547. — 205 —
IV) О Тајни Покајања „Πῶς ἀξιοῖς τυχεῖν, εἰπέ μοι, ἐπὶ τοῖς ἁμαρτήμασι, μηδέπω ταῦτα ὁμολογήσας;“1) (Како достојно задобити опроштај над греховима, а ове још не исповедивши?) Св. Јован Златоуст
Иако Златоуст у многим својим беседама говори о Тајни Покајања, ипак неки богослови попут Херцога2) оспоравају да је он под тим разумевао и исповедање грехова пред свештеником (Ohrenbeichte). Баур који тежи да докаже да је Златоуст заиста учио о неопходности исповедања грехова пред свештеником, долази до закључка да, ако је Златоуст тако учио, „он није никада смео пред својим вернима говорити тако (о покајању) како је говорио.“3) Не упуштајући се у подробну полемику са споменутим богословима, навешћемо нека важнија места из Златоустових списа која неоспорно сведоче да је подразумевао и потребу исповедања грехова пред свештеником. Пре тога ћемо споменути да Баурa у погледу Златоустовог учења о овоме нарочито буне његове речи у 3. књизи списа О свештенству, где он, расправљајући о власти свештеника коју им је дао Бог, пише: „Бог је дао свештеницима већу власт неголи родитељима… они рађају за онај, а ови за овај живот… јер имају власт праштати грехе не само кад нас препорађају (тј. крсте), већ и после тога, јер ,болује ли ко међу вама, вели, нека дозове презвитере црквене и нека се помоле над њим, помазавши га уљем у име Господње, и молитва вере ће спасти боле сника, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се‘ (Јак. 5, 14-15).“4) Изгледа да због овога Баур мисли да је свештеник само при Крштењу и Јелеосвећењу праштао грехе, али да тога није било при вршењу Тајне Покајања.5) Иако Златоуст овде и не спомиње ту Тајну, то ипак не значи да је заиста и негирао исповедање (Ohrenbeichte). У 1. Катихези оглашенима он говори: „Могуће је дакле Богу да нас недостојне испра ви не само бањом препорађања, већ и да нас пале, примивши силу Духа, подробним покајањем (διὰ μετανοίας ἠκριβωμένης) доведе у старо стање“6), а у спису О Лазару каже: „Јер имамо човекољубивог и благог и брижљивог Господа Који – знајући слабост наше природе да кад због 1)
PG 63, 216.
2) Еd. Herzog, „St. Jean Chrysostome et la confession“ //
21-26. 3) Baur, I, 304. 4) PG 48, 644. 5) Baur, I, 302. 6) PG 49, 228.
— 206 —
Revue internationale de Théologie, 1902,
лености паднемо у грех – једно само тражи од нас: да не очајавамо, да одустанемо од преступа и да журимо ка исповести (πρὸς τὴν ἐξομολόγησιν ἐπειχθῆναι).“7) У 5. Беседи на Књигу Постања, говорећи о спремању за будући живот чињењем добрих дела и ревносним исповедањем грехова, пише: „Јер кад бисмо се у овом животу кроз исповест (διὰ τῆς ἐξομολογήσεως) могли опрати од греха и добити опроштај од Господа, отишли бисмо онамо чисти од греха и нашли велику радост која ће нам бити дарована“8), док у 9. Беседи на исту књигу говори: „Љубазни, имајући дакле савезника – наступање поста, пожуримо сви на исповедање (ἐπὶ τὴν ἐξομολόγησιν) грехова, уздржимо се од сваког зла и чинимо сваку врлину.“9) У 10. Бесе ди на ту књигу, признајући да је грех велика срамота (μαγάλη αἰσχύνη), Златоуст саветује „да се жури на исповест (πρὸς ἐξομολόγησιν ἐπείγεσθαι)“10), а у 30. Беседи, подсећајући да се приближава крај свете Четрдесетнице, опомиње „да треба сада најстрожије постити, савршавати топлије молитве и вршити велико и тачно исповедање онога што смо сагрешили (καὶ πολλὴν καὶ ἀκριβῆ τὴν ἐξομολόγησιν τῶν ἡμαρτημένων)“.11) У 3. Беседи о Давиду и Саулу Златоуст опомиње и моли „да, очистивши се претхо дно исповешћу и преумљењем - покајањем (ἐξομολογήσει καὶ μετανοίᾳ) и свим осталим средствима, слушате божанске речи“12), а у 6. Беседи на Матејево Јеванђеље вели: „И као водом и Духом (тј. Крштењем и Миропомазањем), тако се и сузама и исповешћу (καὶ ἐξομολογήσεως) одмах очишћујемо, ако то не чинимо да се пред другима покажемо и постигнемо хвалу.“13) Златоуст нас индиректно уверава да у наведеним речима подразумева исповест пред свештеником који даје опроштење грехова: у Беседи о апостолу Петру он расправља о томе зашто Бог допушта да и они око олтара (свештеници, ἱερεῖς) потпадну под грехе, и долази до закључка да Бог то чини зато да би свештеници, и сами страдајући од греха и слабости, „да дају и другима опроштај“ (καὶ τοῖς ἄλλοις συγγνώμην διδῶσι), јер кад сами не би грешили, „никакав опроштај греховима не би имали да дају (οὐδεμίαν συγγνώμην εἶχον δοῦναι τοῖς ἁμαρτάνουσιν)“.14) Да су заиста свештеници праштали грехе, то сведочи и 4. Беседа на, illud, vidi 7)
PG 48, 1046-1047. PG 53, 49. 9) PG 53, 81. 10) PG 53, 83; уп. PG, 53, 94. 11) PG 53, 273; уп. PG 54, 408. 12) PG 54, 696. 13) PG 57, 69. 14) PG 50, 726-727. 8)
— 207 —
Dominum‘ (,о оној, видех Господа‘) где, доказујући да је достојанство свештенства изнад царског достојанства, Златоуст говори: „Цару су поверена тела, а свештенику душе; цар опрашта новчане дугове, свештеник – грехе; онај нагони, овај опомиње; онај силом, овај саветом; онај има материјално оружје, овај – духовно оружје.“15) Да би свештеници могли опраштати грехе, подразумева се да су се верни морали њима исповедати. Говорећи о гресима, Златоуст опомиње свештенике да „не износимо јавно њихове грехове“ (οὐ δημοσιεύομεν αὐτῶν τὰ ἁμαρτήματα) оних који долазе на лечење - исповест (ἐρχομένους εἰς τὸ ἰατρεῖον)16), а гре шницима саветује: „Покажи јереју рану (τῷ ἱερεῖ δείξον τὸ ἕλκος)“.17) Треба приметити да већина римокатоличких богослова који су писали о Златоустовом учењу о Тајни Покајања (Раушен, Кирш, Поле, Функ па и Баур) и не спомиње већи део ових Златоустових речи које јасно сведоче да је он исповест пред свештеником сматрао саставним делом Тајне Покајања, те стога тврде да Златоуст не учи тако.18) Једино Шанц долази до закључка „да је основна Златоустова мисао да се Тајна исповести пред свештеником као пред Божијим замеником сматрала као исповест пред Богом, што делује у грчкој Цркви све до данашњег дана“.19) Што се тиче праштања грехова у Тајни Покајања, Златоуст учи да Бог грех опрашта сасвим и не оставља никаквог трага о њему. У овоме се Римокатоличка црква разликује од Православне. Тридентски Сабор (XII canon de Poenitentia – Канон о покајању)20) и Римски катихизис (De contrition – О туги, t. 65)21) уче да у Тајни Покајања Господ не опрашта увек „оста тке грехова“ („peccatorum reliquias“) и временску казну коју дугујемо за грехе, на чему се базира римско учење о „задовољењу“(satisfactio) као саставном делу Тајне Покајања. Међутим, Златоуст учи да се у Тајни Покајања опраштају људски греси потпуно. Милост Божија, по његовим речима, толико је велика да она у Тајни Покајања, богатој сузама, опрашта тако велик и страшан грех као што је одрицање од Господа! У 3. Беседи De eleemosyna (О милостињи (милосрђу) он говори: „Ако је плач Петров 15)
PG 56, 126; уп. Schanz, 521-522. PG 51, 356. 17) PG 49, 54. Блаж. Августин у 71. говору пише: „Ad quam congregationem (Црква) etiamsi per malum clericum, sed tamen catholicum ministrum, reprobum et fictum aliquis accesserit corde non ticto; in ipso sancto Spiritu remissionem accipit peccatorum“. (Неко би се могао придружити овом сабору, и премдба тобоже као лош клирик, али ипак правоверни посланик, тобож лажни и умишљен, невешта срца; у самом Светом Духу прима опроштај грехова). (PL 38, 466). 18) Rauschen, 229-231. 19) Schanz, 570; Уп. Rauschen, 222. 20) Chiffletii, Sacro-sancti et Oec. Concil. Trid. Can. et. Decr., 126. 21) Catechismus Romanus, 293. 16)
— 208 —
уништио толики грех (τηλικαύτην ἐξήλειψεν ἁμαρτίαν), како онда ти да не уништиш грех ако заплачеш? Не беше мали преступ одрицање од свог Господа, већ велик и тежак, али сузе поништише грех. Оплакуј дакле и ти свој грех, али горко као и Петар.“22) Ево како говори Златоуст о сили покајања у 67. (al. 68.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Грех је кад се већ у почетку не изабере добро, али је још већа кривица ако се човек доцније не промени. Баш то понајвише чини многе неваљалима, како и сада видим, што већина страда од крајње равнодушности. Али ја вас молим да нико не буде такав, већ и ако је упао у ждрело греха, нека не губи наду на промену набоље, јер је лако уздићи се из дубине греховних понора. Зар нисте чули како је она позната блудница, која је својом распусношћу све превазишла, доцније својом побожношћу све у засенак бацила? Не говорим о оној блудници из Јеванђеља, већ о оној из наших дана, која је била из најпокваренијег града Финикије. Ова је блудница била некад код нас и заузимаше првенство на позорници, и њезино се име много спомињало посвуда, не само у нашем граду, већ до Киликије и Кападокије. Многе је она лишила имања и многе је направила просјацима. Многи су је окривља вали да враџбинама плете своје мреже не само лепотом тела, већ и чароли јама. Некад је та иста блудница у мрежу своју ухватила и брата царичиног, и тиранија њена беше велика. Али одједном, не знам како – или боље рећи, тачно знам – пошто се добровољно реши и обрати, и задобије благодат Божију, све споменуто презре и, одбацивши мреже ђаволске, потрча ка небу. Мада ништа није било срамније од ње кад беше на позорници, ипак касније она претече многе (πολλὰς) необично великом уздржљивошћу, и заогрнувши покајнички плашт, сав је живот тако провела. Ради ње узнемириваху подвојводу и војници се наоружаваху, али је не могоше вратити на позорницу, нити је извести из друштва дјева које су је примиле. И удостојивши се неизрецивих Тајни и показавши достојну ревност према благодати, тако заврши живот, очистивши све благодаћу (покајања) и после крштења показавши велику хришћанску мудрост. Нити је допуштала некадашњим љубавницима да је само виде, иако једино због тога долажаху, затворивши сама себе и проводећи многе године као у тамници. Тако ће бити последњи први и први последњи, тако треба да наша душа увек гори, и ништа је неће омести да постане велика и дивна! 22) PG 49, 298. У 12. Беседи на Посланицу Колошанима Златоуст каже: „Οὐδὲν οὕτως ἀποσμήχει τὰ ἁμαρτήματα, ὡς δἀκρυα… Οὐδὲν ἥδιον ὀφθαλμῶν δεδακρυμένων“. (Нико не може да отре (опере) грехове, као сузе… Ништа није благодарније од очију натопљених сузама). (PG 62, 386). Блаж. Јероним у 11. (al. 39) писму пише: „Petrum ter negantem (Matth. 26), amarae in suum locum restituere lacrymae“ (Петар је три пута порицао (Мт. 26) горке сузе су пале на место на ком је стајао). (PL 22, 345).
— 209 —
Зато нека нико не очајава налазећи се у греху, и нека нико ко живи у врлини не дрема: овај нека себе не сматра сигурним јер ће га блудница често престићи, а ни онај нек не губи наду, јер је могуће да прве претекне. Послушај шта Бог рече Јерусалиму: ,И рекох му кад учини прељубу у свему: врати се к мени, но он се не поврати‘ (Јер. 3, 7). Кад се силном љубављу приближавамо Богу, Он заборавља раније грехе. Није Бог као човек, јер не прекорева за прошло, нити ако се покајемо пита: зашто си тако дуго одсуствовао, већ нас воли кад Му приђемо, само кад Му приђемо као што треба. Снажно Му прионимо и приволимо страху Његовом срца наша (Пс. 119). Таква су обраћања бивала не само у Новом, већ и у Старом Завету. Шта је горе било од Манасије? Али је он узмогао да умилостиви Бога (4. Цар. 21). Ко је био срећнији од Соломона? Али задремавши – паде (3. Цар. 11, 4). Штавише, за оба дела могу пример показати на једном, наиме на оцу овога, јер је он био добар но понекад падао у грех. Шта је било похвалније од Јуде? Али он постаде издајник. Шта је било јадније од Матеја? Али он постаде јеванђелиста. Шта беше горе од Павла? Али он постаде Апостол. Ко је био срећнији од Симона? А постаде јаднији од свих. Колико би хтео да видиш још других таквих обраћања која су се у старини догодила и који се сваког дана догађају? Зато баш то и гово рим: да онај на позорници не очајава, нити да онај што је у Цркви себе сматра сигурним, јер овоме каже: ,који мисли да стоји нека пази да не падне‘ (1. Кор. 10, 12); а ономе: ,Ко падне, не устаје ли?‘ (Јер. 8, 4), и опет овима: ,Укрепите клонуле руке и колена раслабљена‘ (Ис. 35, 3), а онима: ,Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих‘ (Еф. 5, 14); јер ови морају чувати оно што имају, а они постати оно што нису; ови чувати здравље, они – ослободити се од болести: многи болесници оздрављају и здрави оболевају. За оне дакле каже: ,Ето постао си здрав, више не греши да ти се што горе не догоди‘ (Јн. 5, 14); а овима: ,Устани, узми одар свој и ходи‘ (5, 8). Страшна, страшна је немоћ грех, штавише не само немоћ, већ и нешто горе, јер не само да лишава добрих дела, већ чини зла дела. Али ипак ако се и налазиш у таквом стању и зажелиш да се мало уздигнеш, све се страхоте одстрањују. Ако и тридесет осам година болујеш и желиш да оздравиш, нико ти не смета. И сада је овде Христос и говори: ,узми одар свој‘, само пожели да устанеш, не очајавај. Ако немаш човека, имаш Бога. Ако ли немаш човека да те спусти у бању, зато имаш Онога Који неће допустити да ти бања буде потребна. Немаш ли некога да ти тамо помогне, имаш Онога Који ти заповеда да дигнеш одар свој. Не можеш рећи: ,док ја дођем, други сиђе пре мене‘ (5, 7), јер само ако хоћеш да се спустиш у извор, нико ти не смета. Благодат се не — 210 —
троши нити се расипа: она је врело које непрестано извире, из чије пуноће сви ми лечимо и душу и тело. Приступимо зато и сада. Па и Рава је била блудница, али се спасила; и разбојник је био човекоубица, па постаде грађанин раја; а Јуда, који беше с учитељем, погибе; и разбојник, налазећи се на крсту, постаде учеником. Таква су Божја чудеса! Тако мудраци нађоше милост, тако цариник постаде јеванђелиста, тако хулитељ постаде Апостол!“23) Говорећи не само о потпуном уништењу греха у Тајни Покајања, већ и о потпуном нестанку сваког трага опроштеног греха, Златоуст у 23. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима каже: „јер Бог не дозвољава да се види рана зацељена од повреда (грехова).“24) У 3. еклоги De Poenitentia (О Покајању) говори: „Јер Бог је врло човекољубив, толико да није поштедео ни Јединородног да спасе неблагодарне робове. Немој ми рећи: много и тешко сагреших, па како ћу моћи да се спасем? Ти не можеш, Господ твој може, и тако уништава грехе да им нити трага (μήτε ἴχνος) не остаје. Код тела то није могуће, јер ако се и хиљаду пута лекар труди и ставља лекове на ране, он додуше рану одстрани, али знак њен остаје… и мада се лекар бесконачно труди, он не може уништити знак, јер му се противи слабост природе и немоћ технике и сиромаштво лекова. А кад Бог уништава грехе, не оставља ни знак нити допушта да остане траг.“25) С потпуним је правом архиепископ черниговски Филарет рекао: „Нико после вечне Љубави и њеног ученика Јована није тешио грешника онако како га теши Златоуст и нико грешника није исцељивао онако како га исцељује Златоуст.“26) Златоуст говори и о епитимији за грехе, али је не сматра као ви ндикативну казну, као одмазду за грех чија величина мора бити тачно пропорционална греху, већ као морално исправљајућу меру, као лек против болести грешникове савести. Зато у 2. књизи дела О свештенству 23)
PG 58, 636-638. „οὐδὲ γὰρ οὐλὴν τῶν τραυμάτων ἀφίησι φανῆναί τινα.“ (PG 61, 195). 25) PG 63, 589-590. Св. Амвросије Милански у спису De poenitentia (lib. II) пише: „Plura solvendi habet subsidia, qui Deo quam is qui homini debet. Homo pecuniam pro pecunia reposcit, quae non semper debitori praesto est: Deus affectum exigit, qui in tua potestate est“. (Лакше ће се откупити онај који Богу дугује неголи човеку. Човек, наиме, за дуг иште откуп, који дужник често не поседује. Бог пак тражи душевно настројење, које је свагда у твојој власти). (PL 16, 516). Блаж. Августин у спису De eccl. dogmatibus (app. cap. XXIV) каже: „Poenitentia vera est, poenitenda non admittere, et admissa deflere. Satisfactio poenitentiae est causas peccatorum excidere, nec earum suggestionibus aditum indulgere“. (Истинито је покајање не прихватати (=не чинити) оно што је за кајање, а оплакивати пак оно што смо починили. Дужност је покајања одсећи узроке греха, не допуштајући приступа његовим наговорима). (PL 42, 1218; уп. PL 33, 828). 26) Арх. Филарет, Историческое учение, II, 232. 24)
— 211 —
пише: „Јер не треба налагати епитимију (τὴν ἐπιτιμίαν)27) једноставно према мери преступа, већ имати пред очима расположење грешника да не би, желећи да зашије подерано, направио процеп већим, па журећи се да подигне оно што је пало, да учини пад дубљим.“28) Тумачећи речи Св. ап. Павла: „Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом“ (1. Кор. 11, 31-32), Златоуст у 28. Беседи говори: „Није (апостол) рекао подвргавамо се казни ради поправљања, није рекао кажњавамо се осветама, већ поучавамо се (παιδευόμεθα – словенски превод наказѹемсѧ није тачан); јер оно што бива више је опомена него ли осуда, више је лек него ли казна, више је исправљање него ли пропаст (осуда).“29) По Златоустовим речима, Тајни Евхаристије претходила је Тајна Покајања –исповести: „Јер време је исповести (ἐξομολογήσεως) и непо свећенима (катихуменима) и крштенима: онима да се после покајања удостоје светих Тајни (Крштења), а овима да, очистивши се после Крштења од нечистоте, приступе са чистом савешћу Трпези (Евхаристији)“ (10. Беседа на Матејево Јеванђеље). 30)
27) Мињ је ту реч превео са „poena – казна“ („poenam adhibere – применити казну, ка знити“)! 28) PG 48, 635. 29) »Οὐκ εἶπε, κολαζόμεθα, οὐκ εἶπε, Τιμωρούμεθα, ἀλλὰ Παιδευόμεθα· νουθεσίας γὰρ μᾶλλόν ἐστιν ἢ καταδίκης τὸ γινόμενον, ἰατρείας ἢ τιμωρίας, διορθώσεως ἢ κολάσεως.« (PG 61, 234). 30) PG 57, 190.
— 212 —
V) О Тајни Свештенства »Οὐκ οἶδας τί ἐστιν ὁ ἱερεύς; Ἄγγελος Κυρίου ἐστί. Μὴ γὰρ τὰ ἑαυτοῦ λέγει; Εἰ καταφρονεῖς αὐτοῦ, οὐκ αὐτοῦ καταφρονεῖς, ἀλλὰ τοῦ χειροτονήσαντος αὐτὸν Θεοῦ.«1) (Зар не знаш ко је свештеник? Он је Анђео Господњи. Пак не говори ли ово само по себи? Ако презиреш њега, не презиреш њега, већ Бога који га је рукоположио). »Καὶ δι’ ἀναξίων ἡ χάρις ἐνεργεῖ.«2) (Благодат дејствује (делује) и кроз оне који су недостојни). Св. Јован Златоусти
Златоуст је врло високо поштовао Тајну Свештенства. Мада је сам био веома строг аскета и монах, ипак је од тога више ценио свештеничку слу жбу: „Онај који сам за себе живи у аскези користи самоме себи, а корист пастирске службе протеже се на читав народ“ (О свештенству).3) Колико је узвишеном сматрао Тајну Свештенства сведоче и ове његове речи: „Свештенство се додуше обавља на земљи, али има вре дност небеских уредби – и с потпуним правом, јер нити је човек, нити анђео, нити арханђео, нити друга каква створена сила установила ову службу, већ Сам Утешитељ, поверивши је онима који су још у телу да представљају анђелску службу.“4) Свештеничку власт Златоуст сматра највећом, јер свештеници још на земљи врше небеске послове: „Онима који на земљи станују и на њој свој живот проводе, наређено је да врше небеске послове и добише власт какву Бог није дао ни анђелима, ни арханђелима. Овима није речено: ,Што свежете на земљи, биће свезано на небу, и што раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу‘.“5) 1)
PG 62, 610. PG 62, 463. 3) PG 48, 635. 4) PG 48, 642. 5) PG 48, 643. Др Мен пише: „Wie fasst unser Heiliger das Priestertum im allgemeinen auf? Er ist erfüllt von der hohen Würde des geistlichen Amtes und wird nicht müde, mit Aufbietung seiner ganzen Beredsamkeit in immer neuen Wendungen, seine alles Irdische weit überragende Herrlichkeit zu preisen. Auch wenn wir zugeben, dass die orientalische Rhetorik kühnere Bilder und eine lebhaftere Darstellung liebt, als man sie bei dem kühleren Abendländer findet, und als wir sie in der Regel gebrauchen, so bleibt doch bestehen, dass Chrysostomus das Priestertum über alles hochschätzt.“ (Како наш свети схвата опште свештенство? Пун је похвала високог достојанства духовне службе и не посустаје, уз понуду све своје речитости у све новим и новим реченичним обртима, да велича њену узвишеност изнад свега земаљскога. Па и кад допустимо да је оријентална реторика волела смелије сликаре и живахније изображавање, него што се то сусреће код хладног западњака, и него што то по правилу користимо, ипак остаје да је Златоуст високо ценио свештенство изнад свега) (Dr Menn, „Zur Lehre des hl. Johannes Chrysostomus über das geistliche Amt“ // Revue internationale de Théologie, Bern 1905, 89). 2)
— 213 —
По Златоустовом учењу, за свештенство није довољна благодат крштења, већ је потребно умножење благодати Духа кроз благодат рукоположења. Тајна Свештенства врши се кроз рукоположење и молитвом. Расправљајући у 14. Беседи на Дела апостолска о постављању првих ђакона у апостолској Цркви, Златоуст је рекао: „Погледај како историограф није преопширан: он не говори како су били рукоположени, већ просто да је то било молитвом, јер то и јесте рукоположење (χειροτονία). Полаже се рука човека (τοῦ ἀνδρὸς), а све чини Бог, и Његова је рука она која се дотиче главе онога који се рукополаже, ако се рукополаже како треба… није довољна само благодат (Крштења), већ је потребна и (благодат) рукоположења, да буде прираст Духа (ὥστε προσθήκη Πνεύματος ἐγένετο), мада су и пре ње били пуни Духа, али од Крштења.“6) У Беседи De legislatore – О законодавцу (предлагачу закона) Златоуст сведочи да се у Цркви приликом хиротоније јереја овоме полагало на главу Јеванђеље као знак да се и сам потчињава Јеванђељу, мада свима управља.7) Свештеник, по Златоустовом учењу, мора имати и душу чисту, да се не би лишио благодати Светога Духа, тј. благодати Свештенства: „Свештеник мора имати душу чистију од сунчаних зрака, да га Дух Свети не остави беспомоћним и да би могао рећи: ,А живим не више ја, него живи у мени Христос‘.“8) Као што се види, Златоуст je сматрао да се свештеник може лишити благодати Свештенства, тј. да она није неи збрисива, како учи Римокатоличка црква. О томе он сведочи и у 34. Беседи на Посланицу Јеврејима: „Како ће дакле бити с тобом благодат, то јест одобравање или дејство Духа, ако Га добрим делима не привучеш? Јер то је узрок свих добара, да остане с нама увек благодат Духа: јер она је наш вођ у свему, као што нас, кад одлети од нас, доводи до пропасти и чини беспомоћнима. Дакле, да је не одбијамо: јер је у нашој власти и да остане и да оде.“9) Због ових високих захтева јавља се питање – не паралише ли се власт и активност благодатног дара свештеничког ако он проводи недостојан и неморалан живот? На то питање Златоуст у 8. Беседи на 1. Посланицу 6)
PG 60, 116, 119. Ово Златоустово сведочанство о нарочитој благодати Свештенства, тј. о рукоположењу свештенослужитеља у апостолској Цркви, најјачи је доказ против протестантске заблуде о свеопштости свештенства и непризнавању рукоположења путем свете Тајне. 7) PG 56, 404. Неки сумњају у аутентичност ове беседе, говорећи да јој је писац непознат (incerti) (ib., 393, 394). 8) PG 48, 679. 9) PG 63, 235; уп. PG 62, 18-19; „Τὸν γὰρ μὴ βουλόμενον πιστεῦσαι τίς κύριος ἀναγκάσαι;“ (Јер оног који не жели да верује како ће га Господ приморати?) PG 61, 418; PG 62, 627. Уп. Богословље, св. 3 (1928), 172-176. — 214 —
Коринћанима одговара овако: „Догађа се… да лаици живе у благочешћу, а јереји у гресима, и зато се кроз њих не би вршило ни Крштење, нити приношење Тела Христовог, кад би благодат тражила свуда достојне. Али сада Бог обично делује и кроз недостојне (δι’ ἀναξίων), и благодат Крштења нимало не слаби због живота јереја… А ово говорим да се не би ко од присутних, разматрајући строго живот јереја, саблазнио о извр шене Тајне;10)10 јер човек ништа не уноси у предложене (Тајне), већ је све дело Божје силе, и Он је Онај Који вас у Тајни освећује.“11) У 2. Беседи на 2. Посланицу Тимотеју Златоуст пита: „Шта дакле говориш: зар Бог све рукополаже, и недостојне? Не рукополаже Бог све, али ради спасења народа Сам делује кроз све макар били и недостојни; јер ако је кроз магарицу и кроз Валама, кроз преступна човека, говорио због народа (4. Мојс. 22), то ће пре кроз јереја. Та шта не чини Бог ради нашега спасења? Шта не говори и кроз кога не делује? Ако је деловао кроз Јуду… тим пре ће кроз јереје.“12) Штавише, Златоуст је, као што смо видели (говорећи о Тајни Покајања), чињеницу подложности свештенослужитеља слабостима и гресима оправдавао тиме што они у 10) Расправљајући о том питању у коментару на Посланицу Титу, блаж. Јероним пише: „Quia
vehementer Ecclesiam Christi destruit, meliores laicos esse quam clericos“ (Зато што је жестоко урушио Христову Цркву, бољи су лаици него клирици). (PL 26, 590). 11) »Οὐδὲν γὰρ ἄνθρωπος εἰς τὰ προκείμενα εἰσάγει, ἀλλὰ τὸ πᾶν τῆς Θεοῦ δυνάμεως ἔργον ἐστὶ, κἀκεῖνός ἐστιν ὑμᾶς μυσταγωγῶν.« (PG 61, 69; уп. PG 62, 612). Св. Амвросије Милански у свом делу De Spiritu sancto (О Светом Духу) (Prologus) пише: „Non mundavit Damasus, non mundavit Petrus, non mundavit Ambrosius, non mundavit Gregorius; nostra enim servitia, sed tua sunt sacramenta. Neque enim humanae opis est divina conffere; sed tuum, Domine, munus et Patris est, qui locutus est per prophetas, dicens: Effundam de Spiritu meo super omnem carnem…“ (Није очистио Дамас, није очистио Петар, није очистио Амвросије, није очистио Григорије; наша је, наиме, служба, но Твоја су таинства. Није, дакле, у људској власти чинити што је божанско, већ је ово твој дар, Господе, и Очев, који говораше кроз пророке, казујући: Излићу Духа својега на свако тело (Јл 2, 21).) (PL 16, 708-709). Блаж. Августин у спису Contra litteras Petiliani (Против писма Петулијановог) пише: „Cum autem Dei verbum praedicat, Dei sacramentum ministrat, non de suo, si malus est, praedicat aut ministrat: sed deputabitur in eis, de quibus dictum est. Quae dicunt, facite; quae autem faciunt, facere nolite: dicunt enim quae Dei sunt, faciunt autem quae sua sunt“ (Када пак он реч Божију проповеда и тајнама Божијим служи, ако ли је рђав, не проповеда нити служи од својега, већ бива прибројан онима о којима је речено: што вам говоре чините; што чине пак, ви не чините. Јер казују, наиме, што је по Богу, а чине по своме властитом). (PL 43, 261). Говорећи против донатиста, који су учили да се у Тајни Свештенства (а и у осталим Тајнама) даје благодат Св. Духа само кроз свете свештенослужитеље, блаж. Августин у 266. говору каже: „Deinde coe pit Spiritus sanctus dari per ministerium Apostolorum. Illi manus imponebant, et ille veniebat. Sed hoc non erat hominum: non sibi arroget minister plus quam quod ut minister. Alius est donator, alius ministrator. Hoc quippe testatus est Spiritus, ne homines sibi arrogarent quod Dei erat“ (Тада поче Дух Свети да се даје посредством службе апостолске. Ови полагаху руке своје и Он долажаше. Но ово не беше од човека – нека не приписује себи служитељ више од онога што као служитељ може извршити. Једно је дародавац, друго пак онај који дарове расподељује. Ово је јасно посведочио Дух, еда не би људи себи приписивали оно што беше од Бога). (PL 38, 1226). 12) PG 62, 610. — 215 —
супротном не би били снисходљиви у праштању грехова грешницима.13) Разуме се да недостојан живот свештенослужитеља има своје границе, због чега Златоуст говори и о њиховом свргавању – лишавању свештеничког чина (καθαίρεσιν) у случају преступа, те уједно саветује да би било боље, ако је свештенослужитељ учинио нешто што заслужује свргавање, да се сам одрекне свог достојанства, не чекајући суд других (τὰς παῤ ἑτέρων κρίσεις). На тај би начин, по његовом мишљењу, дотични свештенослужитељ задобио бар Божије милосрђе.14) Али свакако да свештенослужитељи и епископи, ако су и недостојни, имају по Златоусто вим речима у Цркви и власт и достојанство све док не буду лишени те власти: „Све док седимо на овом престолу, све док председавамо, имамо достојанство и власт, иако смо недостојни“ (3. Беседа на Посланицу Колошанима).15) Он захтева да свештеник добро познаје Св. Писмо и догматско учење Цркве, како би у случају каквог догматског спора показао своје знање и вештину: „Зато онај коме је дато да друге учи мора бити највештији у оваквим расправама“.16) На основу Св. Писма врло је тешко установити разлику између јерархијског степена епископа и презвитера, јер по неким местима изгле да да је назив епископа једнак називу презвитера (уп. Дап. 20, 17-18; Тит. 1, 5, 7; Флп. 1, 1; 1 Тим. 3, 18). Док западни Оци – блажени Јероним17) и Св. Амвросије (Ambrosiaster)18) – допуштају реалну једнакост презвитерског и епископског степена у апостолском добу, дотле Златоуст сматра да тада терминологија још није била тачно установљена, па се епископ називао и епископом и презвитером, штавише и ђаконом, а презвитери су називани и презвитерима и епископима, и тек је касније утврђена терминолошка разлика са номиналним уздизањем епископског степена. Али Златоуст је ипак сматрао да је хиротонија и у апостолско доба била искључиво у власти епископа, а не презвитера; тумачећи речи Св. ап. Павла Тимотеју: „Не полажи руке ни на кога брзо“ (5, 22) и „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (свештенства) на тебе“ (τοῦ πρεσβυτερίου) (4, 14), он додаје: „А презвитери не рукополагаху епископа“ (οὐκ ἄν δὲ πρεσβύτεροι ἐπίσκοπον ἐχειροτόνησαν).19) 13)
PG 50, 726; PG 63, 466-468. PG 48, 647. 15) »Ἕως δ’ ἄν ἐπὶ τοῦ θρόνου τούτου καθήμεθα, ἕως ἄν τὴν προεδρίαν ἔχωμεν, ἔχομεν καὶ τὴν ἀξίαν καὶ τὴν ἰσχὺν, εἰ καὶ ἀνάξιοί ἐσμεν.« (PG 62, 324). 16) PG 62, 672. 17) PL 22, 656, 1194-1195. 18) PL 17, 470. 19) PG 62, 183, 565; уп. Болотов, II, 454 и даље; А. Лебедев, „По вопросу о происхождении 14)
— 216 —
Епископску власт Златоуст описује као врло тешку и пуну велике одговорности,20) указујући на то да се распре и свађе око епископства рађају зато што се оно узима не као руковођење браћом, већ као част и одмор. Кад би знали да епископ мора бити епископ свих и да мора носити терет свих, да се сваком грешнику много опрашта, а да епископу нема опроштаја, не би се отимали за то достојанство. Епископ је изложен језицима свих и суђењу свих, и разумних и неразумних; он се мучи и дању и ноћу разним бригама за стадо, и изложен је мржњи и зависти многих. „Ја не говорим“, каже Златоуст, „о онима који желе да спавају и који гледају на епископство као на одмор, већ о онима који бдију над душама вашим, који спасење потчињених претпостављају сопственом спасењу. Ако је онај што има десетеро деце која с њиме увек живе под истим кровом дужан да се непрестано брине о њима, какав тек мора бити онај што има мноштво деце, али која не живе с њиме заједно, већ се само потчињавају његовом ауторитету! Много је лакше императору управљати потчињенима, него епископу21) и свештенику, јер он има министре и све се врши по закону и наредбама, док код епископа нема ништа такво, нити се по власти заповеда (οὐδὲ ἀπ’ ἐξουσίας ἔστιν ἐπιτάξαι = нити је могуће (епископу, свештенству) да заповеда по власти)“. Даље Златоуст каже како мисли да се многи свештенослужитељи неће спасити и да ће их већина погинути, јер њихов посао захтева „велику душу“ (μεγάλης τὸ πρᾶγμα δεῖται ψυχῆς). „Зар не видиш“, пита он, „колико тога треба да има епископ: да је вредан, да учи, да је стрпљив, да је без мане? Епископу не дозвољава ни тајно да греши (τὸν δὲ ἐπίσκοπον οὐκ ἔνι λάθρα ἁμαρτάνειν). А како је све то тешко!“22) Из историје Цркве се зна да је у 4. веку било много злоупотреба при избору епископâ и других свештенослужитеља, приликом чега је долазило
первохристианской иерархии“ // Богословский вестник, Сергиев Посад 1907, 462. И блажени Јероним (као и Златоуст) признаје разлику између презвитера и епископа једино у томе што епископ рукополаже. У писму Ad Evangelium (За Еванђеље) он пише: „Quid enim facit excepta ordinatione Episcopus, quod Presbyter non faciat?“ (Шта наиме чини Епископ ако се искључи наређивање, што презвитер не би чинио?) (PL 22, 1194). 20) Блаж. Јероним у Commentarium in Sophoniam пише: „Qui episcopatum desiderat, bonum opus desiderat“ („Ко епископство жели добро дело жели“) (1. Tim. III, 1). Videte quid dixerit: bonum opus desiderai. Opus non dignitatem“ (Видите шта је рекао: добро дело жели. Дело, не достојанство). (PL 25, 1377). 21) Уп. PG 48, 658. 22) PG 60, 39-40. Св. Василије Велики у свом писму новопосвећеном епископу Амфилохију пише о тешкоћи епископске власти: „Јер ако будеш хтео да сам носиш овај терет, он не само да би био тежак, већ и сасвим неподношљив. Ако ли га с тобом Господ носи, ,пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити‘ (Пс. 54, 23)“ (Monach. O. S. Benedicti, Opera S. Basilii, III, 365). — 217 —
до правих бојева и до рушења храмова.23) Против овога Златоуст нарочито устаје у својој књизи О свештенству: „Иди и погледај јавне свечаности на којима већим делом бивају обично избори на црквене службе, па ћеш видети где се на јереја сваљује толико оптужби колико год има потчињених: јер сви који имају власт да дају ту част цепају се тада на многе странке, те се може видети како се ни свештенички сабор не слаже ни међусобно ни са епископом, већ свако стоји при свом мишљењу, бирајући једни овог, други оног. А узрок је томе што нико не гледа на оно на шта би једино ваљало гледати – на врлину душе, већ се та част даје због других ствари – овај, веле, нека се бира јер је из одличног рода; онај јер је врло богат па му неће требати да се храни од прихода Цркве; трећи опет зато што га прогоне непријатељи; овај се упиње да његов блиски пријатељ, онај опет да његов рођак, а трећи да његов улизица добије предност пред другима, а нико неће да гледа на способнога, нити да испита душу. Далеко од тога да бих могао сматрати ове разлоге при оцењивању јереја опра вданима, па чак ни онога који би показивао велику побожност (πολλὴν εὐλάβειαν), која много значи у тој служби, не бих се усудио ради ње напречац бирати, ако поред побожности нема и много разума… И ја сам пре исмејавао световне поглаваре што деле части не по врлини душа, већ по богатству, по броју година и по заузимању људи; али кад сам дочуо да се та бесмислица увукла у наше односе, није ми то тако страшно. Јер какво је чудо ако тако греше светски људи, који траже славу од многих и свашта чине за новац, кад и они који се праве да су од свега тога слободни, нису од њих ништа бољи, већ борећи се за небеске ствари као за какво јутро земље или за нешто слично, лове људе из стада и мећу их на чело таквих ствари ради којих се није устезао ни јединородни Син Божји да се одрекне Своје славе, да постане човеком, да прими лице роба, да буде попљуван, да буде ударан и да умре телесно најсрамнијом смрћу… И тако бива да Христово стадо не може нигде наћи утехе, нити одахнути. Не заслужује ли то ударе хиљадâ громова; не заслужује ли горег пакла од онога којим се нама прети? Па ипак трпи и подноси толика зла Онај Који неће смрти грешника, већ хоће да се обрати и да живи… Слава Теби, Господе, слава Теби! Колики је код Тебе бездан човекољубља, колико богатство незлобивости!“24)
23) Болотов, 24)
III, 180-181. О томе сведочи Св. Василије Велики (PG 32, 312). PG 48, 652-653; уп. Светог Јована Златоуста шест књига о свештенству, 70-73. — 218 —
VI) О Тајни Брака »ὅταν δὲ συνίωσιν, οὐκ εἰκόνα ἄψυχον, οὐδὲ εἰκόνα τινὸς τῶν ἐπὶ γῆς, ἀλλ’ αὐτοῦ ποιοῦντες τοῦ Θεοῦ.« (а кад се заједно састају (кад се сједине), нису слика неког бездушног, нити слика неког на земљи, већ они који изображавају (творе) образ (икону, слику) Самог Бога).
Пуноћу човечије личности Златоуст је видео само у хришћанском браку. Он је сматрао да мушкарац или жена сами по себи не чине по тпуног човека. У 12. Беседи на Посланицу Колошанима говори: „Твора чка Премудрост Божија разделила је једног на двоје од почетка… Не постоји један човек, већ половина једног… Јер жена и муж нису два човека, већ један човек… Ако је овај (муж) глава, а она (жена) тело, како онда бива двоје?“1) Два су узрока због којих је према Златоусту установљен брак: због рађања деце, а још више због гашења страсти природе. За ово друго се позива на Св. ап. Павла, који говори: „Али због блуда сваки нека има своју жену“ (1. Кор. 7, 2) – али не ради рађања деце (οὐ διὰ παιδοποιίας); Апостол потом налаже мужу и жени да се опет састану, али не да би постали родитељи многе деце, већ да их „сатана не искушава… неуздржањем“ (7, 5). Пошто је први узрок установе брака због прена сељености на копну и у целој васељени отпао, тада по Златоустовом мишљењу остаје само други узрок, наиме уклањање распусности и гушење страсти.2) Иако Златоуст сматра да се брак као μίξις (телесна веза, општење) (copula carnalis, coitus – телесна веза, путено општење)3) појавио након 1) »Τὸ εὐμήχανον τοῦ Θεοῦ τὸν ἕνα εἰς δύο διεῖλε παρὰ τὴν ἀρχὴν… Οὐ γὰρ ἐστιν εἷς (ὁ) οὐδέπω,
ἀλλ’ ἥμισυ τοῦ ἑνός… Γυνὴ γὰρ καὶ ἀνὴρ οὐκ εἰσὶν ἄνθρωποι δύο, ἀλλ’ ἄνθρωπος εἷς… Εἰ ὁ μὲν κεφαλὴ, ἡ δὲ σῶμα, πῶς δύο;« (PG 62, 387-388). 2) PG 48, 547 (Liber de Virginitate). Тако је учио и Св. Григорије Богослову у својим Poemata moralia пева: »Γάμος συγγνώμη πάθους«… (Брак је гушење страсти…) (PG 37, 634, 530). Иако блаж. Августин пише: „Ad hoc etenim ducitur uxor: nam id etiam tabulae indicant, ubi scribitur, Liberorum procreeandorum causa. Quando tu uti uxore amplius quam necessitas procreandorum liberorum cogit, volueris, jam peccatum est…“ (Брак је добро, и то заиста добро. Али у народу постојаше некад законска послушност према Богу. Сада је (брак) помоћ за слабост, међу неким (људима) заиста утеха…) (PL 38, 88; PL 42, 438), ипак и он у спису De bono viduitatis (гл. 8) исказује исто учење као и Златоуст: „Naptiarum igitur bonum semper est quidem bonum: sed in populo Dei fuit aliquando legis obsequium; nunc est infirmitatis remedium, in quibusdam vero humanitatis solatium“ (Ту доводе жену; наиме ту се показује оно што Бог заповеда људима због рађања деце; Када будеш хтео да уживаш у жени више него што нужност рађања деце захтева, већ си у греху) (PL 40, 437; PL 44, 424). 3) Морамо нагласити да Златоуст μίξις (coitus – путено општење) није сматрао злом, рђавим неваљалством (πονηρὸν, κακὸν). Он вели: „οὐ γὰρ ἡ μίξις κακὸν“ („јер телесна веза није зло“) (PG 62, 641), само што он (coitus) смета подвигу, аскези (πρὸς φιλοσοφίαν) (PG 61, 160). У 24. — 219 —
прародитељског пада³ª – премда Богу за размножавање људског рода није био потребан такав брак4), и премда се, по његовом мишљењу, брак појавио кад се појавила пожуда5) (тј. после пада првих људи) – ипак у Беседи на Посланицу Ефесцима он каже: „није телесна веза поквареност, него је грех поквареност. Њега се стиди.“ (οὐχ ἡ μίξις φθορὰ, ἀλλ’ ἡ ἁμαρτία· ᾔσχυνε γὰρ αὐτήν.) (PG 62, 174). У 5. Беседи на Посланицу Титу вели за Св. ап. Павла: „Често ћеш видети како даје законе о законитом сједињавању (мужа и жене). Он дозвољава да се користимо таквом пожудом и допушта други брак, и много се о томе брине, и нигде због тога не кажњава, док онога ко je обузет пожудом за новцем свуда осуђује. И Христос је често давао заповести о новцу да избегавамо то скрнављење, а о уздржавању од жене не тако“ (PG 62, 690.) У 12. Беседи на Посланицу Колошанима о сједињавању мужа и жене (coitus) говори овако: „Како бивају (двоје) једно тело? Као што када би најчистије злато узео и смешао га са другим златом, тако бива и овде: жена, топећи се од насладе и примајући оно што је најплодотворније (семе), гаји то и греје и доприневши оно што од ње зависи, рађа човека. И дете служи као неки мост, тако да троје бивају једно тело, пошто дете са обе стране спаја обоје. Ако постоје два града која река уздуж дели, па ако их мост са оба краја споји бивају један град, тако је и овде, и више него тако, јер је овај мост из суштине двога. По томе су штавише једно, као што су тело и глава једно, јер се вратом деле: али се њиме више спајају него деле, пошто он (врат), налазећи се у средини, спаја једно и друго… Зато је нарочито тачно и рекао (Мојсије): не да ће бити једно тело, већ ,биће двоје једно тело‘ (1. Мојс. 2, 24) – свакако, сјединиће се у тело детета. А шта ако не буде детета, зар и онда они неће бити двоје? Разуме се, јер то (јединство) чини мешање (μίξις), које сједињује и смешава тела обадвога, јер као што онај који улива миро у уље чини све као једно, тако исто и овде. Знам да се многи стиде тога што говорим, али томе је крива раскалашност и неуздржљивост. Да су такви бракови – ту ствар чини мрском њихова исквареност јер, још се не супротстависте до крви борећи се против греха‘ (Јев. 12, 4). Што се стидиш оног што је часно, што црвениш од оног што је чисто? То бива код јеретика, то бива код оних који доводе блуднице. Зато хоћу да очистим брак, да га уздигнем на степен породичног благородства, да запушим уста јеретицима. Срамоти се дар Божји, корен нашег постанка, јер је око тога корена много ђубрета и блата. Очистимо то дакле својом науком. Хоћу да покажем да се због овога (сједињавања) не треба стидети, већ због онога што чините, а ти пропушташ да се онога стидиш, већ се стидиш овога. Дакле, осуђујеш Бога Који је тако одредио“ (PG 62, 388, 389). С правом примећује Цисман: „Chrysostomus hatte, wie sehr er auch die Ansichten seiner Zeit über Priester– und Mönchsthum theilte, doch zu tief den Geist des Christenthums aufgefasst, als dass nicht eine Gegenwirkung gegen extreme Meinungen bei ihm hätte hervorgehen sollen.“ (Ма како да је делио и мишљења свога времена о свештенству и монаштву, Златоуст је дубоко схватао дух хришћанства на начин да то код њега није могло произвести неки противстав према екстремним мишљењима) (Ј. Zhishman, Das Eherecht der orientalischen Kirche, Wien 1864, 168). ³ª »διὰ τί γὰρ μή πρὸ τῆς ἀπάτης ὁ γάμος ἐφάνη; διὰ τί μὴ ἐν παραδείσῳ ἡ μίξις«; (А због чега се брак појавио после пада? (А због чега се брак не показа пре подмукле преваре?) Због чега нема телесне везе у рају?) (PG 48, 544). 4) »γάμου οὐκ ἔδει τῷ Θεῷ πρὸς τὸ πολλοὺς ποιῆσαι τοὺς ἐπὶ τῆς γῆς ἀνθρώπους.« (Богу није био потребан брак за то да би створио многе људе на земљи). (PG 48, 546). 5) „Ἐπειδὴ γὰρ εἰσῆλθεν ἐπιθυμία, εἰσῆλθε καὶ γάμος τὴν ἀμετρίαν ἐκκόπτων.“ (А пошто је ушла пожуда, ушао је и брак, који избија у неумерености). (PG 51, 213). Кад се те Златоустове речи упореде с учењем блаженог Августина о браку (PL 44, 414; PL 41, 429), онда не можемо признати да је Златоуст имао узвишенији поглед на брак, како тврди Григоревски (Григоревский, Учение св. Иоанна Златоуста о браке, 224). Оригинално је Златоустово учење о пожуди (ἐπιθυμία) у 2. Беседи на Посланицу Ефесцима он каже: „Не окривљуј пожуду (τὴν ἐπιθυμίαν, concupiscentiam), јер је пожуда дата ради брака, допуштена је ради рађања деце, а не ради прељубе или блуда. Та — 220 —
каснијим списима он учи да је брак установио законодавац Бог,6) да је „слика Цркве и Христа“,7) да спада у свете Тајне за чије је извршавање требало позивати јереје и кроз њихове молитве и благослове утврдити узајамну слогу супружникâ, да би били везани Божјом благодаћу и да буду под Божјом наклоношћу (ὑπὸ τῆς τοῦ Θεοῦ ῥοπῆς).8) Златоуст по речима ап. Павла назива брак „великом Тајном“ (τὸ μυστήριον μέγα)9), а колико га је високо ценио и у вези мужа са женом гледао слику не нечег неодухо твореног и земаљског, сведоче његове речи у 12. Беседи на Посланицу Колошанима: „Кад се заједно састају (муж и жена), не чине неодухотворену слику, нити слику нечег земаљског, већ слику Самога Бога.“10) Златоуст признаје и да је други брак по закону (εἶναι κατὰ νόμον),11) али примећује да је он морално нижи од првог, због чега су га законодавци (црквени) и лишили оног спољашњег сјаја којим се први одликује (брачних венаца и др).12) знају и закони праштати грехе по нужди (Ἴσασι καὶ οἱ νόμοι τοῖς ἐξ ἀνάγκης συγγινώσκειν ἀμαρτήμασι); штавише, није никакав грех оно што бива по нужди… Та није Бог створио природу тако да по нужди греши: јер кад би тако било, не би било казне“ (PG 62, 20; уп. PG 62, 690). У 17. Беседи на Матејево Јеванђеље говори да је „и једно и друго нама урођено“ и „усађено нама на корист, наиме – срџба и пожуда; она да зликовце кажњавамо и непослушне исправљамо, а ова да децу рађамо и да се род наш шири кроз наследнике“. Августиново учење о „concupisce ntia – пожуда, страсна жеља“ много је систематичније, консеквентније и одређеније; уп. наше чланке: „Учење блаж. Аугустина о браку“ (Гласник Српске православне Патријаршије, 1928, 327-329) и „Декрет Тридентског сабора о првородном греху и његова веза са учењем блаж. Аугустина“ (исто, 1931, 84-85). И блаж. Јероним у 54. писму пише: „Sola libido insita a Deo ob liberorum procreationem“ (Саму страст дао је Бог због рађања деце). (PL 22, 554). 6) PG 47, 495. 7) PG 62, 387. 8) PG 54, 443; уп. А. Павлов, 50-я гл. Кормчей книги, Москва 1887, 64. 9) PG 57, 71. 10) PG 62, 387. Слично је учио и Климент Александријски у делу Paedagogus (2, 10): „Εἰκὼν ὁ ἄνθρωπος τοῦ Θεοῦ γίνεται, καθὸ εἰς γένεσιν ἀνθρώπου ἄνθρωπος συνεργεῖ.“ (Човек постаје образ (икона) Божија, ради чега човек сарађује човеку у рађању). (PG 8, 497). 11) PG 48, 611; PG 62, 690. Из тога што Златоуст говори само против другог брака, а трећи или четврти и не спомиње, може се закључити да је, осуђујући други брак, морао још у већој мери бити противник и трећег или четвртог. С друге стране, то је могло бити последица чињенице што је ступање у трећи или четврти брак на Истоку било врло ретка појава, док је у Риму многобрачност била врло раширена. Тако блаж. Јероним наводи примере из Рима, где се један удовац женио двадесет пута, а једна удовица удавала двадесет и два пута. У 123. писму Аd Age ruchiam (Агерухији) (око 409. г.) Јероним пише: „Vidi duo inter se paria, vilissimorum e plebe hominum comparata, unum qui viginti sepelisset uxores, alteram quae vicesimum secundum habuisset maritum, extremo sibi, ut ipsi putabant, matrimonio copulatos“ (Видео сам два међу собом слична случаја, која су се јавила међу врло ништавним људима, једног који је саблазнио двадесет жена, и другу која је имала двадесет и два супруга, а баш они су сматрали да су живели у најбољем браку). (PL 22, 1052). 12) PG 48, 613. Познато је да су и код Римљана веома биле цењене удовице које нису ступале у други брак; њих су називали „univira“, (univira = жена која је имала само једног мужа) — 221 —
И Златоуст је, придржавајући се учења Св. ап. Павла, допуштао могућност да ђакон, презвитер и епископ пребивају у браку. Тумачећи речи ап. Павла: „Епископ треба да је… једне жене муж“ (1. Тим. 3, 2), Златоуст у 10. Беседи каже: „Ово каже (апостол) не установљавајући закон, као да није могуће постати (епископ) без овога (без жене), већ спречавајући неумереност. Пошто је Јудејима било могуће (слободно) да говоре о другом браку и да имају с обзиром на то две жене. Јер брак је частан (Јевр. 13, 4). А неки тврде да је тиме рекао да (епископ) буде једне жене муж“13), па додаје: „Ако се дакле онај који се оженио брине за оно што је земаљско, а епископу није потребно да се брине за оно што је земаљско, како онда каже (апостол): Једне жене муж? Неки дакле кажу да је (апостол) подразумевао онога који остаје слободан од жене. А ако не би било тако, онда дозвољава се да буде (епископ) ономе који има жену, као да (је) нема. Јер тада је (апостол) то добро рекао према природи обичаја, који је тада био.“14) Јасно је да речи Апостола о браку епископа није сматрао заповешћу, већ само уступком због тадашњих прилика у друштву. Златоуст ово сведочи и својим животом, јер као епископ није био муж ниједне жене. Исто су мислили и многи други славни епископи, као Атанасије Александријски, Василије Кесаријски, Григорије Назијански, Кирил Александријски, Теодор Мопсуестијски и други, који нису били ожењени.15) Допуштајући свештенослужитељима први брак, Златоуст је, попут других Отаца и Учитеља Цркве који су други брак с правом сматрали морално нижим од првог, забрањивао да другобрачни ступе у ред све штенослужитеља. У 2. Беседи на Посланицу Титу он каже: „Апостол говори: Ако је неко, каже, без мане, једне жене муж, који има верујућу децу, којој не приговарају да живе разуздано или да су непокорна. Ради чега таквог истиче (изводи на средину)? Затвара уста јеретицима који клеветају брак, показујући да брак није проклет, већ тако частан, да је могуће после њега успети се на свети престо. У томе кажњавајући обесне и дрске и не допушта после другог брака да им се уручи таква власт. Јер онај који не чува никакву оданост према умрлој жени како би „Οὐ νομοθετῶν τοῦτό φησιν, ὡς μὴ εἶναι ἐξὸν ἄνευ τούτου γίνεσθαι, ἀλλὰ τὴν ἀμετρίαν κωλύων· ἐπειδὴ ἐπὶ τῶν Ἰουδαίων ἐξῆν καὶ δευτέροις ὁμιλεῖν γάμοις, καὶ δύο ἔχειν κατὰ ταυτὸν γυναῖκας. Τίμιον γὰρ ὁ γάμος. Τινὲς δὲ, ἵνα μιᾶς γυναικὸς ἀνὴρ ῇ, φασὶ τοῦτο εἰρῆσθαι.“ (PG 62, 547). 14)„Εἰ τοίνυν ὁ γαμήσας μεριμνᾷ τὰ τοῦ κόσμου, τὸν δὲ ἐπίσκοπον οὐ δεῖ τὰ τοῦ κόσμου μεριμνᾷν, πῶς φησι, Μιᾶς γυναικὸς ἄνδρα; Τινὲς μὲν οὖν φασιν, ὅτι τὸν ἀπὸ γυναικὸς ᾐνίξατο μένοντα ἐλεύθερον· εἰ δὲ μὴ τοῦτο εἴη, ἔνεστι γυναῖκα ἔχοντα, ὡς μὴ ἔχοντα, εἶναι. Τότε μὲν γὰρ καλῶς τοῦτο συνεχώρησεν, ὡς πρὸς τὴν τοῦ πράγματος φύσιν τὴν τότε οὖσαν.“ (PG 62, 549). 15) Болотов, III, 145. 13)
— 222 —
тај могао да постане добар предстојатељ? Којој осуди не би потпао? Јер знате сви, знате да и ако није спречено по законима ступити у други брак, али ипак многима се ова ствар осуђује.“16) Сматрајући брак због његове установе и идеје нераскидивим,17) ипак допушта, базирајући се на Спаситељевом учењу, развод брака због прељубе. У 19. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он каже: „У случају прељубе жене, муж који је изгони не осуђује се, јер је ту брак већ разрушен и у њему су обоје оскврњени… Она, која је једном учинила прељубу, нечиста је. Ако је онај који се прилепљује прељубници једно тело (са њом), онда и сам постаје нечист, услед чега ишчезава сва чистоћа… После прељубе (μετὰ τὴν πορνείαν) муж није више муж (ὁ ἀνὴρ οὐκ ἔστιν ἀνὴρ).18) Из овога следи да брак престаје после прељубе. У истој беседи Златоуст говори: „Ако има жена мужа неверујућег, или муж неверујућу (ἄπιστον) жену, нека је не отпушта. Шта кажеш? Ако је неверујући (ἄπιστος) нека остане са женом, а ако је прељубник (πόρνος) – нипошто (μηκέτι), иако је прељуба мањи грех од безверја (τῆς ἀπιστίας)? Прељуба је мањи грех, али Бог се силно брине за твоје интересе (τῶν σῶν).“19) У 32. Беседи на Матејево Јеванђеље (сачуваној у латинском преводу) Златоуст вели: „Колико је суров и неправедан онај ко отпушта чисту (жену), толико је безуман и без оправдања онај који задржава прељубницу, „Εἰ τις, φησὶν, ἀνέγκλητος, μιᾶς γυναικὸς ἀνὴρ, τέκνα ἔχων πιστὰ, μὴ ἐν κατηγορίᾳ ἀσωτίας, ἤ ἀνυπότακτα“. Τίνος ἕνεκεν καὶ τὸν τοιοῦτον εἰς μέσον παράγει; Ἐπιστομίζει τοὺς αἱρετικοὺς τοὺς τὸν γάμον διαβάλλοντας, δεικνὺς ὅτι τὸ πρᾶγμα οὐκ ἔστιν ἐναγὲς, ἀλλ’ οὕτω τίμιον, ὡς μετ’ αὐτοῦ δύνασθαι καὶ ἐπὶ τὸν ἅγιον ἀναβαίνειν θρόνον· ἐν ταυτῷ δὲ καὶ ἀσελγεῖς καλάζων, καὶ οὐκ ἀφιεὶς μετὰ δευτέρου γάμου τὴν ἀρχὴν ἐγχειρίζεσθαι ταύτην. Ὁ γὰρ πρὸς τὴν ἀπελθοῦσαν μηδεμίαν φυλάξας εὔνοιαν, πῶς ἄν οὗτος γένοιτο προστάτης καλός; τίνα δὲ οὐκ ἄν ὑποσταίη κατηγορίαν; Ἴστε γὰρ ἅπαντες, ἴστε ὅτι εἰ μὴ κακώλυται παρὰ τῶν νόμων τὸ δευτέροις ὁμιλεῖν γάμοις, ἀλλ’ ὅμως πολλὰς ἔχει τὸ πρᾶγμα κατηγορίας.“ (PG 62, 671). Из реченог се види да је сасвим погрешно тумачење Златоустовог учења које је изнео Еп. Никодим (Милаш) у расправи Рукоположење као сметња браку, Мостар 1907, 26-27. Уп. Wilhelm Kaulich, System der Ethik, Prag 1877, 425-426. 17) У спису De libello repudii (О молби за развод) Златоуст пише: „Διὸ παρακαλῶ, καὶ δέομαι καὶ ἀντιβολῶ, μήτε ἄνδρας ἐκβάλλειν γυναῖκας, μήτε γυναῖκας ἄνδρας ἀφιέναι, ἀλλ’ ἀκούειν τοῦ Παύλου λέγοντος. Γυνὴ δέδεται νόμῳ, ἐφ’ ὅσον χρόνον ζῇ ὁ ἀνὴρ αὐτῆς· ἐὰν δὲ κοιμηθῇ ὁ ἀνὴρ, ἐλευθέρα ἐστὶν ᾧ θέλει γαμηθῆναι, μόνον ἐν Κυρίω“ (Зато опомињем и молим и обраћам се са молбом, нити муж да избацује жену нити жена да напушта мужа, него нека слушају Павла који говори: Жена се везује законом за време док јој живи муж; а ако ли јој муж умре, слободна је за кога жели да се уда, само у Господу). (PG 51, 222). 18) PG 61, 154-155. Блаж. Агустин пише у De nuptiis et concupiscentia (О браку и пожуди (превари)): „Hujus procul dubio sacramenti res est, ut mas et femina connubio copulati quamdiu vivunt inseparabiliter perseverent, nec liceat, excepta causa fornicationis, a conjuge conjugem dirimi“ (Matth. V, 32). (PL 44, 420). (Без сумње је ствар таинства да муж и жена сједињени браком док год живе, живе нераздвојно, нити је дозвољено да се супруга од супруга раздвоји, осим уколико је разврат узрок). 19) PG 61, 154. 16)
— 223 —
јер ко сакрива преступ жене, тај је заштитник њене срамоте.“20) А у 2. Беседи против Јудеја наводи: „Сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу“ (Мт. 5, 32), па тумачи: „Дакле, слободно је отпуштати (ἔξεστιν ἀπολῦσαι) због прељубе. Видиш ли човекољубље Божје и бригу! Ако је жена Јелинка (тј. незнабошкиња), говори: да је не избациш, а ако је прељубница: не браним (οὐ κωλύω) да то учиниш.“21) Дакле, прељубница се чак и због прељубе није морала, него се само могла отпустити.22) Да ли је Златоуст допуштао невиној „половини“ други брак после развода због прељубе – о томе немамо никаквог позитивног доказа у његовим списима,23) мада неки богослови то сматрају као логички резултат његовог учења о карактеру и суштини прељубе. Тога се мишљења придржавају руски богослови Глубоковски24) и Григоревски.25) Занимљиво је напоменути да је Златоуст био против ступања у други брак у случају смрти прве жене, јер је то сматрао вољом Божјом која мужа жели да упути неком вишем циљу, у чему би му други брак могао постати сметња. У 41. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он каже: 20)
PG 56, 802. PG 48, 860. 22) Тако је учио и Св. Григорије Богослов (PG 36, 292). 23) Потпуну равноправност мужа и жене у браку признавао је и Св. Григорије Богослов, који у XXXVII Oratio «In dictum Evangelii: Cum consummasset Jesus hos sermones» говори: „Што се тиче чистоте (брака), видим да се многи неправедно односе и да је њихов закон неједнак и непостојан: јер зашто су женски пол казнили, кад исто мушком дозвољавају? И жена, која је зло намислила против постеље мужевљеве (περὶ κοιτὴν) чини прељубу, док муж, који је нарушио верност према жени, не одговара за то? Такво законодавство не прихватам, нити такав обичај одобравам. Мужеви су били законодавци и зато је законодавство против жена, и пошто су децу потчинили власти очева, слаби пол оставише заборављен. Али Бог није тако одредио. Један је Творац мужа и жене, обоје су из исте земље, једна слика (Божија), једна смрт, једно васкрсење. Једнако се рађамо од мужа и жене, једна дужност припада родитељима од стране деце. Па како дакле ти тражиш чистоту коју сам не пружаш? Како тражиш оно што не дајеш; како доносиш неправедан закон, имајући тело једнаког достојанства? Ако узмеш у обзир горе: жена је сагрешила, а и Адам је исто учинио, змија је обоје преварила: није се једно показало слабијим, а друго јачим. Ако обратиш пажњу на боље: Христос је Својим страдањима спасао обоје. Ради мужа Он се ваплотио, то исто учини и ради жене. Ради мужа Он је умро, Његовом смрћу спасава се и жена“ (PG 36, 289). Још је Сенека (Seneca, Epist. 94) писао: „Improbus est, qui ab uxore pudicitiam exigit, ipse alienarum corruptor uxorum. – Нечастан је човек који од супруге захтева чедност а сам је заводник туђих супруга.“ Блаж. Августин у спису De bono conjugali (О добром мужу) пише: „Quomodo autem viro possit esse licentia ducendae alterius (uxoris), si adulteram reliquerit, cum mulieri non sit nubendi alteri, si adulterum reliquerit, non video“ (Не схватам, на који начин муж може имати слободу да доведе туђу жену, ако је напустио прељубницу, када се не допушта жени да се уда, уколико је напустила прељубника?) (PL 40, 378). 24) Н. Н. Глубоковский, „Развод по прелюбодеянию и его последствия по учению Христа Спасителя“ // Христианское чтение, ч. 1 (1895), 42. 25) Григоревский, 183. 21)
— 224 —
„Ако си изгубио и жену, благодари Богу. Можда Бог жели да те приведе к уздржљивости, можда зове ка већим циљевима, те је хтео да те ослободи од окова.“26)
26) PG 61, 362. Против другог брака био је и Св. Василије Велики, који у свом 19. слову (De temperantia et incontinentia (О умерености (уздржљивости) и неумерености) говори: „Чујте мужеви, чујте жене, како се и код неразумних животиња светост удовства више цени, него непристојност многоженства. Непријатељи се некако са мртвима измирују, а маћехе после смрти започињу мржњу. Али говоре да грлица, разлучена од свог мужјака, неће нипошто ступити у заједницу са другим (мужјаком), већ остаје удовица и одбија заједницу са другим због успомене на некадашњег друга. Шта може бити жалосније од нас, који не само што не показујемо исто тако нежне љубави према брачним друговима ни као животиње, већ идемо против Господњих заповести“ (Monach. S. Benedicti, Opera S. Basilii, III, 821). Св. Василије био је противник другог брака не само због хришћанске идеје о браку, већ и због практичних разлога, јер очеви који ступају у други брак често заборављају децу из првог брака (πατὴρ διὰ δευτέρων γάμων τῶν προτέρων παίδων ἐπιλανθάνηται = отац је због другог брака заборавио на децу из првог брака) (ib. 836. Уп. l, 106-107 и PG 29, 177, 197). Тако је мислио и Тертулијан, који у својој књизи De exhortatione castitatis (Ободравање честитости) пише: „Quam denique modesta illa vox est: Dominus dedit, Dominus abstulit (Job. I, 21), ut Domino visum est, ita factum est: et ideo si nuptias sublatas restauremus, sine dubio contra voluntatem Die utimur, volentes habere rursus, quod habere nos noluit. Si enim volluisset non abstulisset“ (Колико је најзад разборит онај глас: Господ даде, Господ узе (Јов. I, 21.) Као што је Богу било важно, тако је и учињено. И стога ако бисмо поново раскинути брак обнављали, поступали бисмо против воље Божије, желећи да имамо поново оно, што он није желео да ми имамао. Наиме, да је желео не би га раздвајао). (PL 2, 915).
— 225 —
VII) О Тајни Јелеосвећења Већ смо видели да Златоуст у својим списима говори и о Тајни Јелеосвећења. У спису О свештенству (3, 6), расправљајући о власти свештеника, он пише: „Они имају власт не само да нас поново роде (тј. крсте), већ да и после тога опраштају грехе. Јер, болује ли ко међу вама, вели, нека дозове презвитере црквене и нека се помоле над њим, помазавши га уљем у име Господње, и молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се‘.“1) Из ових речи Св. ап. Јакова (5, 14-15) које Златоуст наводи види се да он ту говори о Тајни Јелеосвећења. Пошто је ове речи повезао са праштањем грехова, могло би се закључити да је он за плод ове свете Тајне сматрао не само телесно исцељивање, већ нарочито праштање грехова. То је дало повода неким богословима да оспоре Златоустово учење о неопходности Тајне Покајања за праштање грехова. Ми смо, међутим, доказали да је Златоуст јасно учио у корист ове Тајне којом се опраштају греси учињени после Тајне Крштења. Чињеница што он говори о Тајни Јелеосвећења у вези са праштањем грехова (тј. са Тајном Покајања) потврђује само познати обичај древне Источне Цркве да се Тајна Јелеосвећења врши непосредно после Тајне Покајања – што се и данас практикује у грчкој и руској Цркви – због чега се, како тврди Шанц, та Тајна и не спомиње у списима Отаца пре Никејског сабора.2) Златоуст још једном спомиње Тајну Јелеосвећења, расправљајући о светости Божјег храма (Καὶ γὰρ τὰ μεγάλα ἡμῶν ἐνταῦθα κεῖται κτήματα = Јер наше велике зграде налазе се овде) у 32. (al. 38.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Сви знају колико се оних који са вером благовремено беху помазани јелејем ослободило од болести“.3) Ако је наводећи речи Св. ап. Јакова указивао на опроштај грехова, онда овде наглашава да Тајна Јелеосвећења ослобађа од телесних болести.4) Из Златоустових списа јасно се види да је учио о свих седам Тајни, иако нигде не истиче њихов број. Погрешно је, према томе, мишљење неких богослова да је Православна Црква тек од Петра Могиле почела учити о њих седам, или да је чак тај број позајмила од Римске цркве! 1)
PG 48, 644. Schanz, 643. 3) PG 57, 384; уп. Theophilus Spâčil, Doctrina Theologiae orientis separati de sacra infirmorum Unctione, Roma 1931, 137-138. 4) Исто тако учи и блаж. Августин који, наводећи речи Св. ап. Јакова (5, 14-15), говори: „Videte, fratres, quia qui in infirmitate ad ecclesiam cucurrerit, et corporis sanitatem recipere, et pe ccatorum indulgentiam merebitur obtinere“ (Видите браћо, онај који буде у слабости хитао у Цркву, по заслузи ће телесно оздравити, и задобити опроштај духова) (PL 39, 2238-2239). 2)
— 226 —
Занимљивости ради ми ћемо навести један грчки споменик из 15. века, на који је указао руски канониста А. И. Алмазов (Канонические ответы Иоасафа, митрополита Ефесского : малоизвестный памятник Гре ческой церкви 15. века, Одесса 1903), у коме на питање (47.) о броју црквених Тајни канониста Јоасаф одговара: „Тајни Цркве, ваљда, и нема седам, како ја мислим, већ више, и чуј: 1. Тајна Крштења; 2. св. Причешћа; 3. Помазања светим миром; 4. свештених степена; 5. освећење храма; 6. Брак у Господу; 7. погребење; 8. Јелеосвећење; 9. Тајна монаштва; 10. исповест. То су Тајне Цркве.“5) Слични споменици само показују како је грчка Црква у својим представницима каснијег времена заостала за својом златном епохом на чијем је челу стајао велики Златоуст!
5)
М. Красножен, Любопытные вопросы древне-церковной практики, Юрьев 1905, 9-10. — 227 —
к) ЕСХАТОЛОШКО УЧЕЊЕ „Stadium est haec vita mortalibus, hic contendimus, ut alibi coronemur”.1) (Овај живот је такмичење смртницима, овде се боримо, да би смо тамо били овенчани). Блажени Јероним
Пре него завршимо излагање Златоустовог догматског учења, истаћи ћемо неке важне истине из његове есхатологије. У неколико својих беседа он говори о Страшном суду, описује све његове ужасе за грешнике и велику и неописиву радост која ће после Суда наступити за праведнике, побијајући мишљења оних који не верују у њега.2) Доказујући истинитост Страшног суда, он опомиње верне да после смрти нема исправљања те да нам на Страшном суду неће нико и ништа помоћи,3) већ да на овом свету треба да заслужимо милост Божју вером и добрим делима. У 13. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст, између осталог, говори: „Јер иако си сам безгранично суров и нечовечан и жешћи од самих зверова, свакако да нећеш хтети, кад будеш умирао, да свог верног слугу оставиш без награде, већ ћеш га обасути и слободом и новчаним даровима, а када умирући не узмогнеш сам ништа добро (за њега) учинити, побринућеш се за њега код својих наследника, молећи их, просећи и све могуће радећи да он не остане без награде. Ако ли ти који си зао биваш тако праведан и човекољубив према слузи своме, зар ће Бог – бескона чна доброта, неисказано човекољубље, толика праведност – допустити да остану без венца слуге Његове, Петар и Павле и Јаков и Јован, који су сваког дана ради Њега гладовали, били у оковима, били шибани, бацани у море, излагани зверовима, предавани на смрт и подносили такве ужасне ствари које је немогуће побројати? И бојни судија јавно објављује и венцем кити победника на Олимпијским играма, и господар слугу, и цар војника, и свако добрима којима може обасипа онога који му је по1)
PL 22, 395. PG 55, 127, 228; PG 59, 256-257; PG 63, 743-754; PG 61, 464, 471-472; PG 62, 315-316, 280281, 441-442, 616, 628, 685; уп. PG 58, 531-532. 3) Указујући на то, Златоуст пита: „Шта значи онда оно што Писмо каже: ,Начините себи пријатеље богатством неправедним, да би вас, кад осиромашите, примили у вечна обиталишта‘ (Лк. 16, 9)? Ништа супротно, ништа што се противи пре реченоме, већ се потпуно слаже с тиме, јер пријатеље треба стварати овде у земаљском животу, презирући новац, раздајући оно што имаш потребитим људима. Ништа се дакле друго тајно овде не крије, већ богата милостиња. Ако тамо одеш не учинивши ништа од овог, нико те неће бранити: јер нити ће нас бранити њихово пријатељство, већ то што су створени пријатељи неправедним богатством; због тога додаје: ,начините себи пријатеље богатством‘ да знаш да ће ти сопствена дела помоћи: милостиња, човекољубље и дарежљивост према сиромасима“ (PG 55, 228). 2)
— 228 —
могао, па зар само Бог, после толиких тешких напора и мука, да не враћа њима (апостолима) ни мало ни велико добрo, већ да ти праведни и благочестиви мужеви који су се уздигли до потпуне врлине, бораве заједно са прељубницима, са оцеубицама, и копачима гробова? Каквог би то имало смисла? Ако после земаљског пута ништа нема, већ се сав живот земљом ограничава, то се и они (праведници) налазе у тим истим приликама, штавише не у истим: јер ако су, по твом мишљењу, и после земаљског живота у истим приликама, али овде су ови читаво време у миру проводили, а они (апостоли) у муци. Па какав би тиранин, какав би жестоки и сурови човек тако хтео да поступи са својим слугама и поданицима? Зар не видиш прекомерну неумесност тога, а и каква би била сврха таквог решења? Па ако никаквим другим, оно бар овим разлозима поучен, ослободи се од тог злог и лажног схватања, избегавај зло, и труди се да постигнеш врлину, и тада ћеш мудро познати да се живот наш не ограничава земљом. Ако ли те ко упита: ко је оданде дошао и објавио оно што тамо бива, реци му да, додуше, није нико од људи – јер кад би то био човек, често му се не би веровало, пошто као такав може да лажно представи ствар и да заводи – већ је све то тачно објавио Господар анђела. Па шта ће нам онда човек, када Онај Који ће од нас тражити рачун сваког дана довикује да је и пакао спремио и Царство (небеско) приуготовио и за то нам пружа веродостојне доказе! Јер кад не би намеравао судити у будућности, не би ни овде тражио правду. Каквог би само смисла имало и то да једне злочинце кажњава, а друге не? Ако Бог није пристрасан, као што заиста није, зашто је онда овога казнио, а онога пустио да оде некажњен – јер то је немогућније од првог. Ако ли желите добровољно да саслушате то што говорим, решићемо и ову потешкоћу. Које је дакле решење? Нити све овде кажњава, да не би овде ко посумњао у васкрсење и изгубио наду будућег Суда, јер се тобож сви овде кажњавају; нити свима допушта да оду некажњени, да не би помислио да све бива без промисла, већ и кажњава и не кажњава. Кроз оне које кажњава показује да ће од оних који овде нису кажњени тамо тражити рачуна; а кроз оне које не кажњава припрема те да верујеш да после одласка са овога света постоји Страшни суд. Кад се нимало не би бринуо о споменутом, не би ни неке овде кажњавао, нити некима добро чинио. Сада видиш да је Он ради тебе небо разастро и сунце зажегао и земљу утврдио и море излио и ваздух разасуо и пут месецу одредио и да је годишњим временима положио непромењиве законе и да све остало мигом Његовим најтачније пут свој врши. Па и наша природа, и природа неразумних животиња – гмизаваца, пузаваца, риба, животиња које живе у мочварама, изворима и рекама, на горама, у долинама, у кућама, у ваздуху, у равницама – и — 229 —
биљке и усеви и дрвеће, било дивље, било питомо, било родно или неродно, све то, покренуто оном неуморном Руком, служи животу нашем пружајући нам своје услуге, не само ради користи наше, већ и ради дарежљивости. Гледајући дакле тако узоран ред, премда то није ни хиљадити део његов, ти се усуђујеш рећи да ће те Онај Који је толике и тако велике ствари ради тебе учинио, у одсудном часу занемарити и да ће допустити да мртав лежиш са магарцима и свињама; и почаствовавши те толиким даром – даром благочешћа, којим те је учинио равна анђелима, да ће те мирно гледати после безбројних трудова и напора? Какав би то имало смисао? Та кад бисмо то прећутали, камење би вапило – тако је то разумљиво и очевидно и јасније од сунчаног светла. Расудивши све то и душом се уверивши да ћемо после одласка одавде стати пред Страшни суд и да ћемо рачун дати за све што смо учинили, да ћемо одговарати и казну претрпети ако останемо у гресима, а ако ли пак макар мало усхтемо пазити на себе, да ћемо добити венце и неисказане дарове – запушимо уста онима који против тога говоре, а сами изаберимо пут истине да, отишавши на онај Суд са дужном искреношћу, добијемо обећана блага благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа.“4) И у 76. (al. 77.) Беседи на Јеванђеље по Матеју Златоуст тумачи да се на земљи не испуњава закон праведности, па се према томе мора испунити касније – на Страшном суду: „Зар се Господ неправедно од нас одвраћа и кажњава нас, ако нам се у свему нуди а ми Га одбијамо? То је свакако сваком очигледно, јер Он говори: ако желиш да се украсиш – ево ти Мој украс; ако хоћеш да се наоружаш – ево ти Моје оружје; ако да се обучеш – ево Моје одело; ако да се нахраниш – ево Моје трпезе; ако на пут крећеш – ево Мога пута; ако желиш наследити – ето Мог наследства; желиш ли ући у отаџбину, у град чији сам Ја уметник и творац, или желиш кућу подићи – сагради је у Мојим скинијама; јер за оно што дајем нећу тражити плату од тебе, већ ако усхтеш да се користиш свим Мојим, Ја ти зато још и награду дугујем. Шта би могло бити једнако овоме милосрђу? Ја сам отац, Ја брат, Ја женик, Ја кућа, Ја храна, Ја одело, Ја корен, Ја темељ, Ја све што год желиш: ни у чем немаш потребе. Ја ћу и робовати, јер дођох да служим, а не да Мени служе (Мт. 20, 28). Ја пријатељ и уд и глава и брат и сестра и мати, све сам Ја, само Ми буди свој. Ја сам ради тебе сиромах, и просјак само ради тебе, ради тебе на крсту, ради тебе у гробу, ради тебе молим се Оцу на Небесима, а на земљи сам ради тебе постао заступник пред Оцем. Ти си ми све: и брат и наследник и пријатељ и уд. Шта хоћеш 4)
PG 57, 215-218. — 230 —
више? Што се одвраћаш од Онога Који те тако љуби? Што робујеш земљи? Што лијеш у шупље буре? Јер то значи – трудити се за земаљски живот. Што шибаш огањ, што бијеш ваздух, зашто трчиш узалуд? Зар ниједан посао нема своје сврхе? Свакако да има, то је сваком очигледно. Покажи ми ти сврху земаљског труда. Али не можеш. ,Таштина над та штинама и све је таштина‘ (Проп. 1, 2). Пођимо на гробове, покажи ми оца, покажи ми љубљену. Где је онај што се у златно рухо облачио? Где је онај што је у колима седео? Где онај који је војску имао, који је појас пасао, који је слуге имао, који је једне погубио а друге у тамницу бацио, који је убио оне које је хтео и ослободио оне које је пожелео? Ништа не видим осим костију и црви и паучине: све је оно земља, све је оно бајка, све је сан и сенка и чиста прича и црта: штавише није ни црта, јер црту видимо бар на слици, а овде ни слике нема. О, кад би се овде завршили ужаси! Сада су и част и раскош и слава – само сенка, само речи, али оно што за њима следи нити је сенка, нити су речи, већ с нама остаје и с нама ће прећи тамо и свима ће бити очигледно: крађе, насиља, прељубе, безброј ужаса не на слици ни у пепелу, већ горе записане и речи и дела. Каквим ћемо дакле очима гледати Христа? Ако неко оца не може гледати, свестан свог греха против њега, како ћемо онда гледати Онога Који је бесконачно милостивији од оца, како ћемо то поднети? Стаћемо пред Христов суд и биће тачно испитивани сви. Ако ли ко не верује у будући Суд, нека погледа на оно што је овде, на оне који су у тамницама, који су у рудницима, који су на ђубриштима (губаве), који су демонима обузети, који су разума лишени – на оне који страдају од неизлечивих болести, који се боре са непрестаним сиромаштвом, који глад трпе, који су оптерећени прекомерном тугом, који се налазе у ропству; јер не би они то сада трпели, када не би и све друге који су исте такве грехе починили, у будућности очекивала освета и казна. Ако ли неки нису овде ништа претрпели, то треба да ти буде знак да свакако нешто мора бити после одласка одавде; јер не би исти Бог свих нас једне казнио, а друге, који су то исто или још горе ствари починили оставио без казне, када не би намеравао да им тамо одреди неку казну. Због тих разлога и примера треба да будемо смирени, а они који нису веровали у Страшни суд убудуће нека верују и нека се исправе, да бисмо, живећи овде достојно небескога Царства, наследили будућа блага благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава у векове векова!“5) Баш у овом 4. веку расправљало се да ли су паклене муке исто тако вечне као што ће бити вечан живот у рају. Познато је учење Св. Григорија 5)
PG 58, 700-702. — 231 —
Ниског о такозваној апокатастази (ἀποκατάστασις), по коме ће се сви грешници – ако не овде, а оно у загробном животу (па и сам ђаво) – исправити, очистити од грехова, те ће се сви спасити и повратити Богу, због чега казне и муке у паклу не носе карактер вечности.6) Златоуст, међутим, придржавајући се строго Спаситељевих речи, јасно учи не само о вечној радости праведника у загробном животу, већ и о непролазности мука осуђених. У спису Теодору палом, наводећи Господње речи: „Ходите, благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света“ (Мт. 25, 34), као и речи онима с лева: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25, 41), он говори да кад тело после васкрсења постане непропадљиво, „ништа не може спречити да се казна распростре бескрајно“ (οὐδὲν τὸ κωλύον εἰς ἄπειρον ἐκταθῆναι τὴν κόλασιν)7), и тело са душом вечно ће се мучити и неће бити никаквог краја (αἰωνίως κολαζόμενον, καὶ πέρας ἕτερον ἔσται οὐδὲν).8) У 22. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима каже: „Као што се овдашње муке у садашње време завршавају са животом, тако ће и оне тамо остати вечне.“ 9) Расправљајући у 23. (al. 24.) Беседи на Матејево Јеванђеље о казнама које очекују грешнике, Златоуст напомиње да их од њих неће моћи ослободити ни отац, ни брат, нити ко други, јер ће мука за њих остати вечна и непрекидна (ἡ δὲ ἐξ αὐτῶν γινομένη βάσανος ἀθανάτος μένει καὶ διηνεκής).10) У 9. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он говори: „Није од малог значаја питање које пред нама стоји, већ је оно о стварима врло потребним и које истражују сви људи: да ли паклени огањ има краја? Христос је открио да га нема говорећи: ,Црв њихов не умире, и огањ се не гаси‘ (Мк. 9, 46). Видим да се ужасавате слушајући то, али шта да радим? Та и Бог заповеда да то непрестано памтимо, говорећи: ,објави народу томе‘ (Ис. 58, 1), а и ми смо постављени на служење речи, и потребно је да будемо непријатни слушаоцима, не по својој вољи, већ по нужди. Штавише, ако хоћете, нећемо бити непријатни, јер каже: ,Чини добро и имаћеш похвалу‘ (Рим. 13, 3). И тако, могуће је да нас слушате не само без страха, већ и са задовољством. И Христос је открио да огањ паклени нема краја; и Павле тврди да је казна бесконачна, да ће грешници 6)
PG 45, 68-69; PG 46, 152, 157-160; уп. E. Michaud, „St. Grégoire de Nysse et l’ apocatastase“ // Revue internationale de Théologie, 1902, 37-52; Bardenhewer, Patrologie, 264-266. 7) PG 47, 290. 8) ib. уп. E. Michaud, „St. Jean Chrysostome et l’ apocatastase“ // Revue internationale de Théo logie, 1910, 672. 9) »Ὥσπερ γὰρ αἱ ἐνταῦθα κολάσεις τῷ παρόντι σθγκαταλύονται βίῳ, οὕτως αἱ ἐκεῖ διηνεκῶς μένουσιν.« (PG 61, 193; уп. PG 62, 479; PG 63, 133-134). 10) PG 57, 319. Тако је учио и Св. Василије Велики (уп. PG 29, 372). — 232 —
,примити вечну погибао‘ (2. Сол. 1, 9), и затим: ,Не варајте се: ни блудници, ни прељубници, ни идолопоконици неће наследити Царства Божијега‘ (1. Кор. 6, 9-10), а Јеврејима каже: ,Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа‘ (Јев. 12, 14). На речи: ,именом твојим учинисмо многа чудеса‘, Христос одговара: ,Идите од мене, који чините безакоње, не знам вас‘ (уп. Мт. 7, 22-23). Ни девојке пред којима су била затворена врата нису могле ући, а за оне који Га не нахранише вели да ће ,отићи у муку вечну‘ (Мт. 25, 46). Па немој ми говорити: где је правда, ако мука нема краја? Јер када Бог нешто чини, покоравај се Његовим одредбама, и не подвргавај Његове речи људским мудровањима. Како да не буде праведно казнити онога који је испочетка примио безброј блага и доцније починио ствари достојне казне, а потом се ни претњама ни доброчинствима није исправио? Ако ли тражиш правду, онда нас је требало по закону правде одмах и погубити, штавише ни тада само по закону правде. Али Он беше човекољубив, мада и претрпесмо оно што претрпесмо. Када вређаш човека који није учинио никакву неправду, биваш кажњен по закону правде; стога, ако ли свог Добротвора – Који није примио пре тога никаквог доброчинства (од тебе) али ти је учинио безброј блага, Који је једини узрочник бића – Бога Који је душу у тебе удахнуо и безброј блага даровао, и Који је хтео да те на небо уздигне – ако и после толиког доброчинства не само да Га вређаш, већ Га непрестано вређаш својим поступцима, то каквог ћеш опроштаја бити достојан?… Из свега реченог очигледно је да је мучење вечно.“11) То Златоустово учење о вечности казне и мучења везано је за Спа ситељево учење изражено у речима: „Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога неће му се опростити ни у овом веку ни у будућем“ (Мт. 12, 31-32). Питајући се зашто ће бити опроштен сваки грех и хула против самога Христа, а грех и хула против Духа Светога неће бити опроштени ни на оном свету, Златоуст сам одговара: неће бити опроштен зато што људи о Духу Светом знају још из Старог Завета и што се о Њему много говори у старозаветном закону, док се Христовим ваплоћењем многи саблажњавају, те ће према томе и казна за први грех бити већа и вечна.12) 11)
PG 61, 75-77; уп. PG 60, 635-636.
12) »Ὅτι αὐτὸν (Христа) μὲν ἠγνόουν ὅστις ποτὲ ἦν· τοῦ δὲ Πνεύματος ἱκανὴν εἰλήφασι πεῖραν.
Καὶ γὰρ οἱ προφῆται δι’ αὐτοῦ ἐφθέγξαντο ἅπερ ἐφθέγξαντο, καὶ πάντες δὲ οἱ ἐν τῇ Παλαιᾷ μεγίστην περὶ αὐτοῦ εἶχον ἔννοιαν. Ὅ τοίνυν λέγει, τοῦτό ἐστιν· Ἔστω, ἐμοὶ προσπταίετε διὰ τὴν σάρκα τὴν περικειμένην· μὴ καὶ περὶ τοῦ Πνεύματος ἔχετε εἰπεῖν, ὅτι Ἀγνοοῦμεν αὐτό; Διὰ δὴ τοῦτο ἀσύγγνωστος — 233 —
Додуше, Златоуст је учио и тешио верне да молитве за умрле могу допринети олакшању мука осуђених, јер како у 42. (al. 41.) Беседи на 1. Посла ницу Коринћанима каже, „Бог обичава да даје благодат једнима и за друге“ (уп. 2. Кор. 1, 11).13) Расправљајући у 21. Беседи на Дела апостолска о приношењу жртве свете Евхаристије, кад се моли и за умрле, он говори: „Као што кад се спроводи победничка слава царева, тада се ори слава свих оних који су учествовали у победи, те се ослобађају они који су у оковима. Тако и овде, ово је велико приношење Жртве за победничке славе“14), али ипак понавља: „Јер само се тада може остати без наде на покајање кад будемо у аду. Јер једино тамо је овај лек слаб и без користи.“15) Блажени Августин је о вечности мука у загробном животу учио као и Златоуст, само што је њихов узрок тумачио психолошки. Под хулом на Духа Светога он схвата грех човековог противљења Божјој благодати која долази у помоћ сваком човеку кад је жели и тражи. У свом 125. (al. 50) писму Бонифацију овако дефинише тај грех: „То је окорелост срца до краја овог живота, којом човек одбија да у јединству тела Христова (тј. Цркве), које оживљава Дух Свети, прими опроштај грехова.“16) О таквом нераска јаном грешнику блажени Августин у књизи De vera et falsa poenitentia (О истинском и лажном покајању) пише: „Ко умире без покајања, тај сасвим умире и вечно се мучи; јер ко без покајања завршава живот, тај би стално грешио и кад би вечно живео… због тога се вечно мучи.“17) ὑμῖν ἔσται ἡ βλασφημία, καὶ ἐνταῦθα καὶ ἐκεῖ δώσετε δίκην.« (Да Њега (Христа) нису познали ко је био. А примили су доста велики (обиман) опит Духа. Јер пророци су говорили кроз Њега (кроз Духа) као што су говорили, и сви су имали врло велику представу о Њему (о Духу) у Ст. Завету. Дакле, тај који говори јесте тај Дух Свети. Нека буде да ми замерите због тела које нас окружује. Зар нисте у стању да ништа кажете о Духу, да Њега не познајемо? Због тога ће вам хула бити неопростива, и овде и тамо даћете плату (бићете кажњени). (PG 57, 449). 13) »Εἴωθε γὰρ ὁ Θεὸς καὶ ἑτέροις ὑπὲρ ἑτέρων χαρίζεσθαι.« (PG 61, 361). 14) »Καθάπερ γὰρ ὅταν ἐπινίκια τῶν βασιλέων ἄγηται, τότε εὐφημοῦνται μὲν καὶ ὅσοι τῆς νίκης ἐκοινώνησαν, ἀφίενται δὲ καὶ ὅσοι ἐν δεσμοῖς εἰσι· διὰ τὸν καιρόν... οὕτω δὴ καὶ ἐνταῦθα, τῶν ἐπινικίων οὗτος ὁ καιρός.« (PG 60, 170). 15) »Τότε γὰρ μόνον ἀπογνῶναι δεῖ τὴν ἀπὸ τῆς μετανοίας ἐλπίδα, ὅταν ἐν τῷ ᾅδῃ γενώμεθα· ἐκεῖ γὰρ μόνον τοῦτο τὸ φάρμακον ἀσθενὲς καὶ ἄχρηστον. (PG 47, 287). Баур нетачно сматра да Златоуст то учи само на једном месту и то у спису Non esse ad gratiam concionandum (Не треба се колебати пред милошћу) (PG 50, 657) (Baur, I, 306). 16) „Hoc est autem duritia cordis usque ad finem hujus vitae, qua homo recusat in unitate corporis Christi, quod vivificat Spiritus sanctus, remissionem accipere peccatorum“ (А то је окорелост срца, да до краја живота, у којем је, човек одбија да у јединству тела Христовог, које оживљава Дух Свети, прими опроштај грехова). (PL 33, 814; уп. PL 38, 455-466). 17) „Qui autem impoenitens moritur, omnino moritur, et aeternaliter cruciatur. Qui enim impoenitens finitur, si semper viveret, peccaret... ob hoc etiam sine fine torquetur“ (А онај који разуздан умире у потпуности умире, вечно се мучи… Онај ко скончава разуздан (без покајања) у греху би живео увек… због овога се такође бескрајно мучи). (PL 40, 1128; уп. PL 38, 455-456; PL 41 735-738). Исто је тако учио и блаж. Јероним у коментару на Матејево Јеванђеље (1, 10): „Fatura ergo — 234 —
У вези са питањем о вечности мука, многи су размишљали и о месту мука или паклу. У 31. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст говори: „Питаш – где и на ком ће месту бити тај пакао? Што се о томе бринеш? Треба знати да оно што тражиш постоји, а не где се налази и на ком месту… Али питаш – на ком ће месту бити? Како ја мислим – негде ван читавог овог света, јер као што се царске тамнице и каменоломи далеко налазе, тако ће и пакао бити негде ван ове васељене. Зато немојмо тражити где је, већ како да га избегнемо.“18) Познато је учење Римске цркве о чистилишту (purgatorium), које је добило на Тридентском сабору догматски карактер.19) Према њему, у чистилишту се налазе (до Страшног суда) душе оних умрлих који за живота нису доспели да Богу принесу задовољење за своје грехе20) јер, по римском учењу, у тајни покајања, после опроштаја вечне казне, често преостаје временска казна (poena temporalis) коју грешник мора да искупи било у овом или оном животу. Као на доказ за то учење римски богослови се позивају на речи Св. ап. Павла у Посланици Коринћанима: „Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свачије ће дело изаћи на видело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је. Ако остане чије дело што је назидао, добиће плату; ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ“ (1. Кор. 3, 11-15). Златоуст, међутим, ове речи о огњу схвата не у смислу привремености, већ вечности. У 9. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он говори: „,Биће оштећен‘ (ζημιωθήσεται). Гле, то је једна казна. ,Сам ће се спасти, но тако као кроз огањ‘. Ево и друге (казне). То што говори значи: неће сам погинути тако као дела, обративши се ни у шта, већ ће остати у огњу. Спасењем, дакле, назива ову ствар, али не једноставно, зато додаде: ,као кроз огањ‘. Та и ми обичавамо рећи да ће се у огњу спасити оне ствари које не сагоревају и које се одмах не претварају у пепео. Немој зато, када чујеш реч огањ, мислити да ће се они који се сажижу обратити ни у шта. Ако такву казну назива спасењем, немој се чудити, јер он обичава да supplicia et poenae perpetuae, quibus peccatores cruciandi sunt“ (Будуће муке, дакле, и вечне казне увек ће да море грешника) (PL 26, 66), а у коментару на пророка Језекиља 8, 27 каже: „Sed poenae erunt sempiternae (PL 25, 245). Тако учи и Св. Атанасије Велики тумачећи Спаситељеве речи у Мт. 12, 32: „Треба добро приметити да Христос није рекао како неће бити опроштаја ономе који је хулио (на Светога Духа) па се покајао, већ ономе који хули, дакле – који непрестано остаје у хуљењу; јер право покајање разрешује све грехе“ (PG 27, 1385, 1388). 18) PG 60, 673-674. 19) Chiffletius, 262-263. 20) ib, 56. — 235 —
користи лепа имена за ствари које ружно звуче, а за добре ствари противна (имена). Тако реч ,ропство‘ изгледа као име какве зле ствари, али се Павле њиме служи за добру сврху, говорећи: ,Покоравајући сваку помисао на послушност Христу‘ (2. Кор. 10, 5). А о злој ствари говори служећи се благозвучним именом, кад каже: ,Царује грех‘ (Рим. 5, 21), мада је име царства много благозвучније. Тако, кад и овде каже ,спасиће се‘, није ништа друго наговестио већ повећање казне, као кад би рекао да ће сам остати вечно кажњен.“21) Занимљиво је да се блажени Августин у тумачењу речи Апостола потпуно слаже са Златоустом. У спису De fide et operibus (О вери и делима), позивајући се на Св. ап. Петра (2. Пт. 3, 16), он признаје да су додуше те речи врло тешке за разумевање (plane ad intelligendum difficilis)22), али ипак их ни он не тумачи у смислу привремености казне у неком чистилишту, већ у смислу вечног огња (aeterno igne torquebitur – у вечном огњу мучиће се).23) Римски богослов Пероне импутира Златоусту и римско учење о временским казнама које су грешници после покајања дужни да поднесу ради задовољења правде Божје, позивајући се на другу књигу списа О свештенству: „Зато треба много вештине да се болесници (грешници) наговоре да добровољно пристану на лекове од свештеника.“24) Међутим, ту Златоуст не говори о казнама за грехе, већ о лечењу од грехова, јер баш непосредно пре овога пише: „Хришћанима је најмање допуштено да силом исправљају погрешке грешника. Истина, светске (οἱ μὲν ἔξωθεν) судије показују велику власт над злочинцима кад их ухвате под закон, па кад се опиру они их спречавају да по својој вољи живе, док овде таквога треба исправљати не силом, већ убеђивањем; јер нити је нама законима дата таква власт да грешнике сузбијамо, нити бисмо, кад би нам и била дата, ми игде смели да се користимо силом, пошто Бог даје венце онима који се од зла уздржавају својевољно, а не на силу.“25)
21)
PG 61, 79. PL 40, 212-214. 23) PL 40, 216-214; yп. PL 44, 140. 24) Perrone, VIII, 337. 25) PG 48, 634. 22)
— 236 —
ГЛАВА 4.
ЗЛАТОУСТ КАО ЕГЗЕГЕТ »Μέγα ἀγαθὸν, ἀγαπητοὶ, τῶν θείων Γραφῶν ἡ ἀνάγνωσις.«1) (Велико је благо, љубљени, познавање Св. Писма). »οἱ πατέρες ἡμῶν ἀνήγγειλαν ἡμῖν ἔργον ὃ εἰργάσω ἐν ταῖς ἡμέραις αὐτῶν, ἐν ἡμέραις ἀρχαίαις. Εἰ μὲν καὶ ἐκείνοις οἱ πατέρες διηγήσαντο, ἀλλὰ καὶ ἡμῖν ἡ τοῦ Θεοῦ χάρις ἔδωκε διὰ τῆς ἐπιφοιτήσεως τοῦ Πνεύματος μαθεῖν τὰ ἐκείνων.«2) (Оци наши нам приповедаше дело које си учинио у њихово време, у време старо (Septuaginta Пс. 43.2). Ако су Оци при поведали онима, а оно је и нама благодат Божија дала да просветљењем (надахнућем) Св. Духа научимо то исто што су они говорили). »ὅταν δὲ βασιλέως ἀναγινώσκηται γράμματα, ἅπαν τὸ τῶν δούλων ἀξίωμα ἡσυχαζέτω.«3) (а кад се читају писмене одредбе цара, нека свецело достојанство робова утихне). Св. Јован Златоуст По Златоустовом мишљењу, помоћ Светог Писма није требалa да нам буде нужна: требало је да људи покажу тако чист и добар живот да им благодат Светога Духа, која им је била дата, служи уместо Светог Писма, па да наша срца буду тако исписана Светим Духом као што су мастилом написане књиге Светог Писма. Али пошто смо одбили ту благодат Св. Духа, појавила се потреба за Св. Писмом – тако је било не само са Светим Писмом Старог, већ и Новог Завета. Бог није дао ни апостолима нешто написано, већ им је уместо тога обећао дати благодат Духа, јер „Он ће вас свему научити“ (Јн. 14, 26); али пошто су током времена изникле заблуде – код једних у погледу догмата, код других у погледу живота и обичаја, појавила се потреба за Писмом. Пошто је већ било допуштено тако велико зло, Златоуст опомиње да сада бар не треба више допустити да Писмо постане за нас узалудним, да не бисмо навукли на себе још већи грех и кривицу.4) 1)
PG 53, 321. PG 55, 171. 3) PG 49, 230. 4) PG 57, 13-15. Исту мисао исказује и блаж. Августин у 2 књизи дела De Genesi contra Man 2)
— 237 —
Ко је читао Златоустова дела, тај је морао опазити да његове беседе у првом реду представљају тумачење Св. Писма. У његовим списима нема скоро ниједног ступца који не би био пун навода из Писма: како тврди Баур, у 600 Златоустових беседа има 18.000 цитата из Библије, од чега око 6800 отпада на Стари, а 11.200 на Нови Завет.5) Врло је тешко на основу Златоустових списа6) тачно одредити канон Св. Писма Старог Завета, пре свега због тога што је он често напамет цитирао Св. Писмо, уједно и спајајући слична места, тако да је тешко установити тачан текст, а осим тога ми ни данас немамо потпуно тачно издање Златоустових дела. Његов „Σύνοψις“ (Сажет преглед) Св. Писма, чију аутентичност неки оспоравају, не даје потпун број књига Св. Писма и не излаже његов „канон“, већ је више покушај „библијске повеснице“.7) Не можемо се сложити са Бауром да у Златоустов канон не улазе оне књиге Светог Писма које он не цитира у својим списима, јер је могуће и неку књигу признати као канонску, па је ипак не цитирати. Упоредо са канонским књигама Старог Завета Златоуст цитира и књиге проширеног канона, што су, уосталом, чинили и други оци Цркве, сма трајући, као Св. Атанасије Велики,8) и књиге проширеног канона корисним за поуку онима који ступају у крило Христове Цркве. Према томе, Денефелд нема право кад тврди да је старозаветни канон Антиохијске школе обухватао не само протоканонске, већ и књиге проширеног канона – девтероканонске књиге,9) јер исто видимо и код представника Александријске школе. Међу старозаветним књигама Златоуст нигде не цитира Kњиге о Јудити и Рути, као ни 1. и 2. Јездрину и 1. и 2. Kњигу макавејску. Набрајајући књиге Новог Завета, Златоуст на првом месту спомиње четрнаест посланица Св. ап. Павла, затим Јованово, Матејево, Лукино и Марково Јеванђеље, Лукина Дела апостолска, а од три саборне посланице – Јаковљеву, Прву Петрову и Прву Јованову.10) ichaeos (О стварању против Манихејаца): „Post peccatum autem homo laborare coepit in terra, et necessarias habere illas nubes (id est Scripturas Prophetarum et Apostolarum)“ (После (првородног) греха човек је почео да ради земљу и да несрећно страда). (PL 34, 198). 5) Chrysostomus Baur, „Der Kanon des hl. Johannes Chrysostomus“ // Theologische Quartalschrift, 3/4 (Tübingen 1924), 260. 6) Међу књигама Старог Завета, Златоуст је нарочито ценио Псалме Давидове, за које је рекао да би пре пристао да се сунце угаси, него да се речи Давидове предају забораву: »Αἱρετώτερόν ἐστι τὸν ἥλιον σβεσθῆναι, ἢ τὰ ῥήματα τοῦ Δαυῒδ λήθῃ παραδοθῆναι.« (Радије би изабрао да се Сунце угаси него ли да се речи Давидове предају забораву). (PG 49, 286). 7) Theologische Quartalschrift, 271. 8) PG 26, 1437; уп. Христианское чтение, 1 (1899), 690. 9) Theologische Quartalschrift, 258. 10) PG 56, 317. Доказујући потребу крштења деце, Блаж. Августин наводи поједина места из посланица Св. ап. Павла, па дошавши до посланице Јеврејима, пише: „Ad Hebraeos quoque — 238 —
Грчки превод Старог Завета Седамдесеторице (Септуагинта) – сачињен триста година пре Христова доласка за време египатског цара Птоломеја, превод слободан од сваког сумњичења – Златоуст сматра најверодостојнијим (τὸ ἀξιόπιστον), како због великог броја преводилаца, тако и због узајамне њихове сагласности.11) Морамо овде приметити да је и он – иако је попут блаженог Јеронима12) и Оригена13) кадгод поред Септуагинте прибегавао јеврејском тексту – указивао и на понекад намерно искривљавање јеврејског оригиналног текста, због чега је Септуагинту још више ценио.14) Упоређујући Стари и Нови Завет, Златоуст учи да је обома један Законодавац,15) да нам кроз читаво Св. Писмо говори Свети Дух (τοῦ Πνεύματος ἡμῖν τοῦ ἁγίου διαλεγομένου),16) да постоји сагласност (συμφωνίαν) Старог и Новог Завета на коју често указује и Св. ап. Павле,17) и да Св. Писмо никада не противречи себи.18) Додуше, Златоуст признаје Epistola, quanquam nonullis incerta sit, tamen quoniam legi quosdam huic nostrae de Baptismo pa rvulorum sententiae contraria sentientes, eam quibusdam opinionibus suis testem adhibere voluisse, magisque me movet auctritas Ecclesiarum orientalium, quae hanc etiam in canonicis habent, quanta pro nobis testimonia contineat, advertendum est“ (А што се тиче посланице Јеврејима, премда је некима непоуздана, ипак будући да сам прочитао неке који мисле супротно нашем мишљењу о крштењу мале деце, а који су (то писмо) хтели да употребе као доказ за своја размишљања, ипак ме више узнемирава ауторитет источних цркава, које (писмо) имају међу канонским списима, те треба обратити пажњу каква су сведочанства за нас важна). (PL 44, 137). 11) PG 57, 57; PG 56, 178; PG 59, 748; PG 48, 851. 12) PL 23, 448-457; PG 26, 363. 13) PG 11, 60-61 и даље. 14) PG 56, 158; PG 57, 57. Уп. Н. Н. Глубоковский, „Славянска Библия“ // Сборникъ Милетичъ, София 1933, 339-340. 15) PG 51, 284-285. Блажени Августин у Исповестима каже (Deus meus dicit – Мој Бог каже): „O homo, nempe quod Scriptura mea dicit, ego dico“ (О човече, ја доиста говорим оно што мој спис (Scriptura) говори). (PL 32, 864). „Ipsam Scripturam pro Deo posuit, quia Dei est“ (Саставио сам Спис за Бога, јер припада Богу). (PL 42, 646). 16) PG 59, 36. 17) PG 49, 320; PG 48, 799; PG 54, 594. У књизи Contra Adimantum Manichaei discipulum (Против Адиманта, Манихејевог ученика) блажени Августин пише: „Certis enim quibusdam umbris et figuris rerum ante Domini adventum, secundum mirabilem atque ordinatissimam distributionem temporum, populus ille tenebatur, qui Testamentum Vetus accepit: tamen in eo tanta praedicatio et praenuntiatio Novi Testamenti est, ut nulla in evangelica atque apostolica disciplina reperiantur, quamvis ardua et divina praecepta et promissa, quae illis etiam Libris veteribus desint“ (Онај народ који беше примио Стари Завет, следствено чудесном и премудро устројеном поретку времена, пре доласка Господњег сагледавао је свеколике ствари баш као кроз сенке и праобразе; па ипак, толико је у овима преднаговештења и предобјава Новога Завета, да није могуће наћи у еванђелском и апостолском учењу поука и обећања, ма колико узвишена и божанствена ова била, а да их не затичемо и у књигама Старога Завета). (PL 42, 134). 18) PG 53, 286. Исто тако и скоро истим речима учи и блажени Јероним, који у 18. писму Аd Damasum Papam пише: „Quidquid enim in veteri legimus Testamento, hoc idem in Evengelio reperimus: et quod in Evangelio fuerit lectitatum, hoc ex veteris Testamenti auctoritate deducitur: nihil in eis dissonum, nihil diversum est“ (Што год читамо у Старом Завету то исто откривамо и у Јеванђељу: — 239 —
да је Стари Завет нејаснији од Новог, те је штавише изговорио две засебне беседе о нејасности старозаветних пророчанстава (О нејасности пророка), у којима поједина места тумачи ослањајући се не више на своју сопствену силу и знање, већ према благодати која му је дата одозго (ἀλλὰ κατὰ τὴν ἄνωθεν δεδομένην ἡμῖν χάριν);19) он ту нејасност, по ап. Павлу (Јев. 5, 11), тумачи неискуством (ἀπειρία) слушалаца, говорећи: „Видиш да није природа говора учинила тешким за разумевање оно што није тешко, већ незнање слушалаца.“20) Затим Златоуст указује и на то да, кад би пророци јасно и отворено предсказивали све ужасе који очекују Јудеје због њихове непокорности Божјој вољи, ови би их одмах поубијали (εὐθέως ἂν τοὺς ταῦτα λέγοντας ἀπέκτειναν),21) а књиге спалили,22) па су будуће догађаје пророци предсказивали нејасно да их Јудеји не би пре времена дознали. Разуме се да су само неке ствари биле нејасно изражене, али не све (οὐχὶ πάντα).23) Нејасност старозаветног Писма Златоуст тумачи и грубошћу слушалаца (τὴν θηριωδίαν τῶν ἀκουόντων), јер и Св. ап. Павле каже: „Но заслепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завета остаје неоткривено“ (2. Кор. 3, 14-15). Један од узрока је и тај што Септуагинта није написана на матерњем језику (τῇ ἐγχωρίῳ φωνῇ), него је превод с јеврејског, а превод не може бити никада потпуно тачан.24) што се пажљиво чита у Јеванђељу то се потврђује и у Старом Завету заувек; ништа у њима није неусаглашено нити различито). (PL 22, 366). 19) PG 56, 166. 20) PG 56, 165. 21) PG 56, 168. 22) „καὶ τὰ βιβλία πάντα κατακαύσωσιν.“ (и све би књиге сажегли (спалили)). (PG 56, 84). 23) PG 56, 173. Блаж. Августин каже: „Si enim omnia clausa essent, nihil esset unde revelarentur obscura“ (Ако би све било затворено, не би постојало то одакле се открива оно скривено). (PL 38, 849). 24) „ὅταν δὲ γλῶττα ἐρμηνευθῇ εἰς ἑτέραν γλῶτταν, πολλὴν ἔχει τὴν δυσκολίαν.“ (а кад се језик преводи на други језик, има много потешкоћа). (PG 56, 178, 176). Тог се мишљења држао и блаж. Августин: „Unde etiam ego pro meo modulo vestigia sequens Apostolorum, quia et ipsi ex utrisque, id est, ex hebraeis et ex Septuaginta, testimonia prophetica posuerunt, utraque auctoritate utendum putavi, quoniam utraque una atque divina est“ (Отуда сам и ја, у складу са својим мерилом, следећи трагове апостола, јер су и сами поставили (написали) пророчка сведочанства на основу оба тј. у складу са јеврејским сведочанствима и Септуагинтом, сматрао да треба користити оба ауторитета, јер су оба јединствена и божанска) (De civitate Dei – О Божијој држави – PL 41, 605). У спису De doctrina christiana (О хришћанском учењу) он пише: „Contra ignota signa propria magnum remedium est linguarum cognitio. Et latinae quidem linguae homines, duabus aliis ad Scripturarum divinarum cognitionem opus habent, hebraea et graeca“ (Познавање језика је важан лек против нејасноћа сопствених доказа те људи латинског језика морају ради познавања светих списа знати и друга два: јеврејски и грчки). (PL 34, 42). О искварености латинског превода Септуагинте сведочи Августиново писмо блаж. Јерониму: „Ac per hoc plurimum profueris, si eam graecam Scripturam, quam Septuaginta operati sunt, latinae veritati reddideris: quae in diversis codeicibus ita varia est, ut tolerari vix possit“ (А највише ћеш у овоме бити од користи ако онај грчки Спис (Scrip— 240 —
Златоуст енергично устаје против површног или узгредног читања Св. Писма, јер и Спаситељ то забрањује говорећи: „Истражуј(е)те Писма“ (Јн. 5, 39).25) Осим тога, кад човекољубиви Господ види нашу усрдну и чврсту жељу за разумевањем Св. Писма, и Он ће просветлити наш разум и дати му могућност и способност да схвати његов прави смисао.26) Златоуст тражи да се при читању Св. Писма не изостављати нити једно слово (μηδὲ συλλαβὴν μίαν), јер су они речи Духа Светога (τοῦ Πνεύματος τοῦ ἁγίου ῥήματα), и зато у сваком слову лежи велико духовно богатство.27) По његовим речима, у Св. Писму нема ништа сувишно, јер је све што чине праведници пуно највеће користи.28) Чињеницу да нам Св. Писмо није увек јасно Златоуст тумачи тиме што је Бог хтео да нас на тај начин примора да га читамо помно и са великом духовном напрегнутошћу, јер оно што се постиже са трудом чвршће се усађује у душу, и обрнуто: што се постиже лако, брзо се заборавља и не оставља дубљи траг у нашем срцу.29) Златоуст захтева да се приликом позивања на Св. Писмо не узимају из њега истргнуте речи без повезаности, већ да се наведе цели контекст, иначе се догмати вере кваре и изврћу.30) По Златоустовом учењу, сврха и Старог и Новог Завета је иста: морално исправљање људи (τῶν ἀνθρώπων ἡ διόρθωσις)31) и њихово усавршавање.32) При изучавању смисла Св. Писма корисно је и руководство учитељâ (τῶν διδασκάλων).33) Видели смо да Златоуст учи да је Св. Писмо „реч Духа Светога“, што често наглашава у разним варијацијама. У Беседи о Лазару он каже да „Бог с нама говори кроз Писмо (τοῦ Θεοῦ ὀμιλοῦντος διὰ τῶν γραμμάτων ἐκείνων)“,34) да „кроз језик пророка слушамо како Бог с нама беседи“,35) tura), који је превод Септуагинте, будеш у сагласности с истином превео на латински језик. Јер он је тако различит у различитим списима (издањима) да се то једва може поднети). (PL 33, 243). 25) „Ἐπειδὴ οὐ πανταχοῦ ἐξ ἐπιπολῆς ἔστιν εὑρεῖν τὸν νοῦν τῶν ἐγγεγραμμένων, ἀλλὰ χρεία καὶ πολλῆς ἐρεύνης ἐστὶν ἡμῖν, ὥστε μηδὲν ἡμᾶς λαθεῖν τῶν ἐν τῷ βάθει κειμένων.“ (Кад ум површно чита на сваком месту не може пронаћи смисао онога што је записано, него нам је корисно и много истраживање, тако да нам не избегне нашој пажњи оно што се налази у дубини). (PG 53, 206). 26) исто. 27) PG 53, 119; PG 60, 667; уп. и PG 29, 144 (Св. Василије Велики). 28) PG 53, 292-293. 29) PG 54, 506. 30) PG 56, 156-158. 31) PG 56, 186, 313. 32) PG 62, 650; уп. PG 29, 209 (Св. Василије Велики). 33) PG 54, 472. 34) PG 48, 994. 35) PG 53, 119. — 241 —
да је „читање Св. Писма – отварање небеса (τών οὐρανῶν ἄνοιξις)“,36) да истине Св. Писма нису изникле из људске природе већ надахнућем Духа Светога37), да смисао и догма Св. Писма одјекују (потичу) од Христа (ἐνηχοῦντος Χριστοῦ).38) Златоуст каже да слушамо глас Христов кад Он говори кроз јеванђелисте (φθεγγομένου αὐτοῦ διὰ τῶν εὐαγγελιστῶν).39) Говорећи о Јеванђељу Јовановом, он каже: „Одатле и са свих страна јасно је да ништа његово није људско, већ су божанске и небеске поуке које су кроз ту божанску душу нама дошле.“40) Када Златоуст цитира речи Св. ап. Павла, он додаје: „А кад кажем Павле, опет говорим заповести Христове. Јер Он покреташе његову блажену душу.“41) Своје учење о богонадахнутости Св. Писма Златоуст је лепо изразио у 1. Беседи на Јованово Јеванђеље. Величајући jеванђелисту Јована, он позива: „Не као рибара, нити као сина Зеведејева, већ га послушајмо као онога који познаје дубине Божије – кажем Духа, Који је ову лиру подесио; јер нам ништа људско неће рећи, већ што каже из духовних дубина, то ће бити од оних неизрецивих (тајни) о којима нису знали ни анђели пре но што се збише… А све ће нам то овај (Јован) с тачношћу рећи, будући пријатељ Цара (небеског), штавише – имајући Га у себи где говори и од Њега слуша све што Онај од Оца чује, јер каже: ,Назвао сам вас пријате љима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам‘ (Јн. 15, 15). Као што би, дакле, видећи да неко одједном силази са небеске висине и с тачношћу прича о свему што се тамо збива, сви притрчали, тако и сада поступајмо, јер оданде говори нама овај муж. Није он од овога света, као што каже сам Христос: ,ви нисте од света‘ (Јн. 15, 19); он свагда има у себи Утешитеља Који тако тачно зна оно што је Божје, као што душа човечија познаје оно што је њено.“42) А у 2. Беседи продужава: „Када би пак Јован хтео с нама разговарати и своје (учење) нама излагати, требало би споменути његово порекло, отаџбину и васпитање. Али пошто не он, већ Сам Бог кроз њега говори роду људском, мени се чини сувишним и споредним да то истражујемо. Међутим, и није тако сувишно, него управо врло потребно, јер кад дознаш ко је био и одакле је, чији је, какав је, а затим чујеш његов глас и сву његову философију, тада ћеш јасно видети 36)
PG 56, 109. PG 55, 100. 38) PG 48, 858. 39) PG 58, 507; уп. Sebastian Haidacher, Die Lehre des hl. Johannes Chrysostomus über die Schriftinspiration, Salzburg 1897, 6-7. 40) PG 59, 32. 41) „Παῦλου δὲ ὅταν εἴπω, τὰ τοῦ Χριστοῦ λέγω πάλιν προστάγματα· αὐτὸς γὰρ τὴν μακαρίαν ἐκείνην ἐκίνει ψυχὴν.“ (PG 47, 431). 42) PG 59, 26-27. 37)
— 242 —
да то није било његово, већ је дело силе Божије која је покретала његову душу.“43) О инспирацији светих писаца, једнакој у Старом и у Новом Завету, Златоуст говори у коментару на књигу пророка Исаије: „Није наше да објаснимо како пророци виде оно што виде, јер је немогуће речима протумачити начин виђења (τῆς ὄψεως), јер то тачно зна једино онај који је искуством научио; јер ако често нико није кадар да протумачи дела и догађаје природе, тим мање може начин деловања Духа (Светог). А ако треба протумачити суштину ствари у не посве јасним сликама, не онако како тачност захтева, већ се послужити као загонетком, мени се чини да код пророка бива оно исто као када природа чистих вода, примајући сунчане зраке, бива просветљена – тако и душе пророка, очишћене претходно личном врлином, примају дар Духа и обраћене у Његовој светлости примају тако познавање будућих догађаја.“44) Али било би погрешно мислити да се Златоуст придржавао такозване механичке (вербалне) теорије о богонадахнутости, по којој су писци књига Св. Писма писали оно што им је диктирао Св. Дух, како су учили нпр. Св. Јустин Философ,45) Атинагора46) и други.47) Он је више заступао такозвану органску теорију, према којој у писању светих књига делују два чиниоца – Божански и човечански. У 1. Беседи на Матејево Јеванђеље, у којој на основу разногласности Јеванђеља доказује њихову историјску истинитост и аутентичност, он говори следеће: „Често обличавају (Јеванђелисте) због разногласности. То баш и јесте највећи доказ истине, јер кад би они у свему до тачности били сагласни – и у погледу времена, у погледу места, и самих речи, нико од непријатеља не би веровао да су они написали оно што су написали, а да се нису претходно састали по неком људском договору, нити да је таква симфонија (њихова) услед њихове искрености. Сада их пак разногласност која се показује у ситницама ослобађа од сваког подозрења и сјајно оправдава начин писаца. Ако су они нешто у погледу прилика или места разнолико износили, то ниуколико не штети истини онога што су написали… После реченога молимо вас да познате да у оном главном у чему је садржан наш живот и што сачињава суштину проповеди (Јеванђеља), нико од њих нигде нимало не разногласи. А у чему то? У томе да је Бог постао човек, да је чинио чудеса, да је био 43)
PG 59, 29. PG 56, 14. 45) PG 6, 304. 46) PG 6, 908. 47) Изгледа да је и блаж. Августин био тог мишљења, јер Св. Писмо назива „Chirographum Dei – лични рукопис Бога“ (PL 37, 1880). 44)
— 243 —
распет, да је погребен, да је васкрсао, да се вазнео, да ће доћи да суди, да је дао спасоносне заповести, да је увео закон који се не противи старом (старозаветном), да је Он Син, да је Јединородни, да је једносуштан Оцу, и томе слично. У свему овоме налазимо код њих (Јеванђелиста) потпуну сагласност.“48) Из наведеног је јасно да је он богонадахнутост књига Св. Писма схватао као дејство Светог Духа на човечији дух, којим овај, уз потпуно очување сопствених сила и уз њихово активно деловање, постаје орган саопштавања Божијег Откривења. Да по Златоустовом учењу инспирација заиста није претварала писце књига Св. Писма у оруђе без сазнања и без слободне воље, то се види из 29. Беседе на 1. Посланицу Коринћанима, где он упоређује незнабожачке пророке са старозаветним и новозаветним писцима светих књига: „Али наша (пророчанства) нису таква (као незнабожачка)… јер су њима све ствари биле јасне, и о њима пророковаху како им је приличило, са сазнањем и потпуном слободом (μετὰ συνέσεως καὶ ἐλευθερίας ἁπάσης); зато они беху господари и да говоре и да не говоре, јер не беху силом приморани, већ влашћу наоружани. Зато је Јона побегао, зато је Језекиљ одуговлачио, зато је Јеремија одбио. Та није њих Бог силом приморавао, већ саветовао, бодрио, обећавао, не помрачујући им разум. Демону је својствено стварање пометње, маније и дубоког мрака, а Богу да доноси светлост и да помоћу сазнања поучава ономе што је потребно.“49) Али утицај Св. Духа на Св. Писмо не завршава се инспирацијом, већ се распростире и на његово чување. Познато је да су многе књиге Св. Писма пропале,50) па су касније поново написане, о чему Златоуст говори у 8. Беседи на Посланицу Јеврејима: „И сада неки ни не знају да Свето Писмо постоји, мада се Дух Свети толико брине да га сачува. Погледајте од почетка да упознате неизрециво човекољубље Божје. Надахнуо је (ἐνέπνευσεν, inspiravit) блаженог Мојсеја, изрезао је таблице, задржао га је четрдесет дана на гори и затим исто толико да би дао закон. После тога послао је пророке који су подносили безброј ужаса. Дође рат, уништаваху све и убијаху, а књиге беху спаљиване. Затим надахну једног другог дивног мужа да их (књиге) изда (ἐκθέσθαι) – мислим на Јездру – и да их састави од остатака. После тога побрину се да их преведу Седамдесеторица, који и преведоше. Дође Христос, прими их, а апостоли их раширише свима.“51) Богонадахнутост Св. Писма, по Златоусту, протеже се не само на истине вере и морала, већ и на сваку јоту у њему, па према томе и на његов историјски садржај, историјске 48)
PG 57, 16-17. PG 61, 242; Foerster, 36-37. 50) PG 61, 58. 51) PG 63, 74. 49)
— 244 —
податке и имена: „Има недовољно зрелих људи који, кад узму у руке божанске књиге те наиђу на бројање времена или каталог имена, одмах преко тога журно прелазе, а онима који им то пребаце одговарају: то су само имена и од тога нема никакве користи. Та шта говориш? Бог беседи, а ти се усуђујеш да кажеш да нема никакве користи од Његових речи? Та ако видиш само голи натпис, реци ми зар се нећеш са чежњом зауста вити да потражиш благо које у њему лежи? Шта говорим о времену, именима и натписима! Сети се колико велико значење има додатак само једног слова (мисли на име Авраам), и престани да омаловажаваш имена…“ (2. Беседа in illud, vidi Dominum).52) Што се тиче тумачења Св. Писма, Златоуст се придржавао буквалног, историјског метода,53) који је сматрао правилнијим,54) и избегавао је алегоријско тумачење којим су се понајвише бавили представници такозване Александријске школе. Он каже да речи Св. Писма не треба тумачити алегоријски јер ми нисмо господари његове садржине, па се алегоријом треба служити онако како то ради само Св. Писмо, јер где год да се у њему налази каква алегорија, њу тумачи оно само, да не би пали у заблуду они који воле да тумаче алегоријски (τῶν ἀλληγορεῖν βουλομένων).55) Главни задатак егзегезе Златоуст налази у буквалном разумевању према историјској садржини Св. Писма (κατὰ ἱστορίαν),56) у схватању предмета и радњи по њиховом буквалном, дословном описивању (κατὰ τὸ ῥητὸν)57)57, „онако како је то речено“ (ὡς εἴρηται).58)58 Али погрешно је мислити да је Златоуст сасвим одбацивао алегоријско тумачење, које он назива „духовним посматрањем (созерцањем)“ (θεωρία) или алегоријом (ἀλληγορία). Тако у коментару 9. псалма пише: „Неке ствари треба и духовно тумачити (τὰ μὲν γὰρ ἔστι καὶ θεωρῆσαι), а неке треба схватити на тај начин као што је једино речено (τὰ δὲ οὕτω δεῖ νοεῖν, ὡς εἴρηται μόνον), као ово: ,У почетку створи Бог небо и земљу‘; неке не треба буквално, већ другачије, као: ,Нека ти је као кошута мила и срна љупка‘ (Прич. Сол. 5, 19), затим: ,Имај их сам за се, а не туђин с тобом‘ (ст. 17), и ,Благословен да је извор твој једини‘ (μόνῳ) (ст. 18). Јер ако то схватиш како 52)
PG 56, 110. «ἡμεῖς δὲ τέως τῆς ἱστορῖας ἐχόμεθα» (а ми се држимо историјског садржаја до овог часа). (PG 56, 72). 54) «καὶ τὴν ἑτέραν (ἐξήγησιν) ἀληθεστέραν εἶναί φημι» (а кажем да је друго тумачење истинитије). (PG 56, 23.) 55) PG 56, 60, 93; PG 55, 190. 56) PG 57, 345. 57) PG 55, 483. 58) PG 55, 126. 53)
— 245 —
стоји (написано) и не избегаваш (буквално) речено, а бринеш се о сми слу, то је онда велика нечовечност – никоме не дати ни воде. Али овде је реч о жени с којом треба да општиш умерено: назива је извором и јеленом ради чистоће брачног општења.“59) Дакле, Златоуст алегоријско тумачење Св. Писма признаје за умесно и законито у случају да је бу квално тумачење недовољно и неумесно, или где се у самом тексту указује на алегорију.60) Стога сматрамо неоправданим убрајање Златоуста у Антиохијску школу, јер је он у свом егзегетском раду употребљавао не само историјски, већ и алегоријски метод. Позната је тенденција западних богослова – пре свега немачких – да све, па и највеће Оце и Учитеље Цркве, уврсте у разне категорије и разне богословске правце, што се нарочито испољава у погледу такозване Александријске61) и Антиохијске62) школе. Према овом категорисању, Златоуст би спадао у ову другу63) (то је специјално узео да докаже нема чки богослов Ферстер64)). Ти богослови не воде рачуна о томе да има Отаца Цркве који не спадају ни у једну школу, већ стоје ван њих и изнад њих, као што је случај са Златоустом: иако је он био ученик Диодора Тарсијског, знаменитог учитеља антиохијске школе,65) ипак се од њега веома разликује: док је Диодор нпр. категорички одбацивао учење о ве чности мука у загробном животу,66) дотле га је Златоуст признавао као необориву истину православног учења. По мишљењу Болотова, разлика између Антиохијске и Александријске школе само је у начину и коришћењу алегорије, коју су начелно обе школе признавале. Радикална разлика је у томе што су Антиохијци тежили да у библијском тексту нађу минимум садржине, а Александријци Исто. Тако тумачи и Св. Григорије Богослов, који на то примећује: «Οὕτω μὲν ὁ Σωτήρ» (Тако је говорио Спаситељ). (PG 36, 292). 60) Foerster, 21. 61) Православная богословская энциклопедия, I, 512-519; Die Religion in Geschichte und Ge genwart, Tübingen 1909, 343-349; А. П. Дьяконов, „Типы высшей богословской школы в древней Церкви“ // Христианское чтение, 1913, 499-517. 62) Православная богословская энциклопедия, I, 861-869; Die Religion in Geschichte, 504-506; Христианское чтение, 615-617. 63) Како је површна и банална тврдња Флоровског да је Златоуст „по свом религиозном погледу на свет био типичан Антиохијац“! (Восточные Отцы IV века, Париж 1931, 204). Кудикамо је тачнија карактеристика митрополита Антонија који Златоуста назива натчовеком. 64) Али и сам Ферстер, доказујући припадност Златоуста Антиохијској школи и сравњујући га са Теодором Мопсуестијским, принуђен је да на сваком кораку констатује и велике разлике међу њима (уп. I, 62, 63, 75, 76, 80, 85, 97, 108, 12, 125 и др.). Барденхевер је сасвим тачно и правилно окарактерисао Теодора Мопсуестијског: „Dass Theodor der Nestorius vor Nestorius gewesen ist.“ (Теодор је био Несторије пре Несторија) (Patrologie, 281). 65) Православная богословская энциклопедия, IV, 1073-1074 66) Диодора је Цариградски сабор 499. године осудио и анатемисао (Hefele, Bd. II, 625). 59)
— 246 —
максимум: „Александријска егзегеза била је уметност, у Антиохији су јој пак дали научни карактер.“67) Други руски богослов Глубоковски говори да Александријац приступа Библији са већ готовом схемом која је настала независно од ње, па зато они своје богословске доктрине не базирају на библијским сведочанствима, већ их само њима оправдавају, док Антиохијци стварају своје догматске конструкције на основу Библије. Док је за Александријца Библија највиши, али спољашње санкционишући ауторитет, за Антиохијца је она најважнији извор истине, које ван њега нема нити га може бити.68) Истиче се и да Александријска школа у личности Спаситеља наглашава више Божанску, а Антиохијска више Његову човечанску природу.69) То је онај исти проблем који је и касније занимао мисаоне духове. Ваља се само сетити познатих речи великог немачког песника Гетеа који је, протестујући против савремене богословске науке која је у лицу Христа гледала само Бога заборављајући на Његову човечанску природу и тиме удаљавала морални образац за човека и за његов живот на земљи, писао: „Пошто је Бог постао човек да Га ми бедни, телесни створови узмогнемо схватити и појмити, то се морамо ни од чега више чувати него да Га опет Богом правимо.“70) Са те тачке гледишта могао би се, и то само једнострано, Златоуст окарактерисати као предста вник Антиохијске школе. Али не треба заборављати да је он првенствено и углавном био проповедник-моралиста, а као такав морао је наглашавати и истицати и човечанску природу Богочовека, јер је само она могла служити човеку као ближи узор у његовом моралном животу у раду. Уосталом, Златоуст не заборавља божанску природу Спаситеља, коју на безброј места истиче, велича и слави. Стога Златоуста не можемо уврстити у Антиохијску школу, и то не само с обзиром на његову егзегетику и морално учење, већ и с обзиром на његову догматику, а сматрамо потпуно правилном тврдњу проф. Глубоковског да ни Антиохијска ни Александријска школа, иако у суштини нису биле јеретичког усмерења, нису имале православну устаље ност („не имели православного устоя“), и тек је Златоуст установио правило, канон православља, указавши на послушност Цркви и на ауторитет цркве ног Предања.71) Све ово нас утврђује у мишљењу да је Златоуст био само 67)
Болотов, IV, 4-5.
68) Н. Н. Глубоковский, „Св. апостол Павeл и павлинизм Антиохийской богословской школы“
// Труды V-го Съезда русских академических организаций за границей, 1, София 1932, 108-109. 69) Foerster, 4-5; А. Лебедев, Вселенские соборы IV и V века, Москва 1879, 34-43. 70) Goethe’s Werk, Leipzig (Reclam jun), VII, 139; уп. Душан Јакшић, „Неколико зрнаца из Гетеових списа и говора о његовом односу према хришћанству“ // Богословље, св. 3 (Београд 1932), 210-211. 71) Глубоковский, Блаж. Феодорит, II, 67; Хол пише за Златоуста: „Вis zum heutigen Tag wird die griechische Kirche von seinen Kommentaren befruchtet“ (До дана данашњега Црква убира плодове од његових тумачења) (Holl, 30). — 247 —
сталан и оригиналан богослов и мислилац православне хришћанске Цркве, прави хришћански философ. Наводећи речи: „Боже, ушима нашим слушасмо, и оци наши јавише нам дело које си учинио у дане њихове, у дане старе“ (Пс. 43, 1), он наставља: „Ако су Оци приповедали онима, а оно је и нама благодат Божија дала да просветљењем (надахнућем) Св. Духа научимо то исто што су они говорили.“72) Сматрајући читање Св. Писма као највеће благо, Златоуст га пореди са рајским насладама уздижући га изнад њих, назива га „беседом с Богом“73) и позива све верне на ревносно читање. По Златоустовом мишљењу, ако будемо често читали Св. Писмо, онда ћемо пронаћи и његов смисао, јер иако немамо човека учитеља, сам ће Господ, када види нашу ревност, ући у наше срце, просветити ум, открити тајне и научити нас оно што не знамо, само ако пожелимο и ми да допринесемо са своје стране (μόνον ἐὰν ἡμεῖς τὰ παρ’ ἑαυτῶν εἰσφέρειν βουλώμεθα).74) Златоуст саветује читање Св. Писма и онима који проводе приватан живот и онима који служе у војсци или уживају какво друго достојанство или почасти; саветује читање не само мушкарцима, већ и женама, онима које се не престано баве у кући и онима које су изабрале монашки живот. По Зла тоустовим речима нема времена које не би било згодно за читање Св. Писма, јер се то може чинити не само код куће, већ и на скуповима, на путу и приликом других послова. Сви треба да читамо Св. Писмо као што је читао онај ушкопљеник, властелин етиопске царице Кандакије на путу из Јерусалима у Газу, па ако га не будемо разумели, као што га ни он није разумео, тада ће Дух Свети и нама послати учитеља који ће нам протумачити оно што нам буде нејасно, као што је Дух послао ушкопљенику Филипа да му протумачи смисао Св. Писма (Дап. 8,26 и даље). „Достојан је овај варварин да буде учитељ свима нама“, завршава Златоуст.75) „Та 72) „Εἰ μὲν καὶ ἐκείνοις οἱ πατέρες διηγήσαντο, ἀλλὰ καὶ ἡμῖν ἡ τοῦ Θεοῦ χάρις ἔδωκε διὰ τῆς ἐπιφοιτήσεως τοῦ Πνεύματος μαθεῖν τὰ ἐκείνων.“ (PG 55, 171). 73) PG 51, 87, 90; PG 63, 485. 74) PG 53, 321. 75) «Ἱκανὸς γὰρ οὗτος ὁ βάρβαρος ἅπασιν ἡμῖν διδάσκαλος γενέσθαι.» (PG 53, 323). Блажени Јероним је исто тако учио. Он у 12. писму саветује: „Divinas Scripturas saepius lege, imo nunquam de manibus tuis sacra lectio deponatur“ (Божје списе чешће читај, шта више из својих руку никада не испуштај Свету књигу). (PL 22, 533 и 1113). Међутим, Св. Григорије Богослов сматрао је да је разумна мера древних Јевреја, по којој се читање неких књига Старог Завета забрањивало појединим исувише осетљивим младићима, сматрајући да би исто ваљало учинити и код хришћана. У својој 32. Беседи De moderatione in disputando (О правој мери у расправљању) он је писао: «Χρῆν δὲ καὶ νόμον κεῖσθαι παρ’ ἡμῖν, καθάπερ τοῖς πάλαι σοφοῖς Ἑβραίων, ἔστιν ἃς τῶν ἱερῶν βίβλων μὴ ἀνεῖσθαι τοῖς νέοις, ὡς οὐ λυσιτελούσας ταῖς ἀστηρίκτοις ἔτι καὶ ἀπαλωτέραις ψυχαῖς· οὕτω καὶ μηδὲ παντὶ, μηδὲ πάντοτε, ἀλλ’ ἔστιν ὅτε, καὶ οἷς»… (Било је потребно и код нас поставити закон, као што су то урадили мудри Јевреји некада у старини, јер могуће је неке од свештених књига не дозволити младима, као оне које нису од користи слабима и младалачки нежнијим
— 248 —
сами изглед Библије“, каже Златоуст, „већ нас чини споријима на грех; јер и ако се усудимо на нешто забрањено и ако постанемо нечисти, онда ћемо, вративши се кући и погледавши на Библију, пре у савести осудити себе, па ћемо постати мање склони понављању истих грехова… Јер тек што се неко дотакао Јеванђеља, одмах мења начин свога мишљења, и од самог гледања његовог одступа од земаљског.“76) Непознавање Св. Писма сматрао је за узрок свих зала.77) Међу Златоустовим тумачењима Св. Писма најбољим се сматрају тумачења Посланице Св. ап. Павла Римљанима, за која Св. Исидор Пелусијски рече: „У тумачењу Посланице Римљанима понајвише обилује благом мудрост премудрог Јована, јер мислим… да кад би божанствени Павле хтео себе протумачити на атичком језику, не би другачије протумачио него поменути знаменити муж. Тако се одликује његово тумачење дубином мисли, лепотом и савршенством речи.“78) Златоуст, као и други Оци Цркве, признаје свето Предање као други извор божанског Откривења, пошто у Св. Писму није све записано, већ је много предато усмено. Тумачећи речи Св. ап. Павла Солуњанима: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15), он каже: „Одатле је јасно да нису (апостоли) све кроз посланице предали, већ су многе ствари ненаписане, али и ове су веродостојне као и оне. Тако и Предање Цркве сматрамо веродостојним. Ако Предање постоји, ништа више не тражи!“79) душама. На тај начин нити свима, нити свуда, већ је корисно некима…) (PG 36, 209). Златоуст је тражио од својих слушалаца да код куће претходно читају она места из Св. Писма која је он тумачио у својим беседама - «οὐ γὰρ μικρὸν ἀπὸ τῆς τοιαύτης σπουδῆς καὶ ὑμῖν καὶ ἡμῖν ἔσται τὸ κέρδος» (јер није мало показати такву ревност, и вама и нама је то добитак). (PG 59, 77). 76) PG 48, 994. У Златоустово време побожне жене су носиле око врата као амајлију Јеванђеље (сигурно у малом формату) – „ὡς πολλαὶ νῦν τῶν γυναικῶν Εὐαγγέλια τῶν τραχήλων ἐξαρτῶσαι ἔχουσι..“ (многе жене данас носе око врата Јеванђеља..). (PG 58, 669). 77) „Τοῦτο πάντων αἴτιον τῶν κακῶν, τὸ μὴ εἰδέναι τὰς Γραφάς.“ (Ово је узрок свих зала, не познавање Св. Писма). (PG 62, 361). 78) PG 78, 1348. 79) „Παράδοσίς ἐστι, μηδὲν πλέον ζήτει.“ (PG 62, 488, 598, 608-609, 613). Уп. П. П. Пономарев, Священое предание как источник христианскаго ведения, Казан 1908, 227-229. Ферстер оспорава да је Златоуст сматрао свето Предање исто тако важним фактором вероучења као Св. Писмо (Foerster, 51-52). Међутим, најбољи доказ је чињеница да се он у свом догматском учењу тачно придржавао црквеног Предања. Сетимо се његовог учења о једносуштности Сина са Оцем (Први Васељенски сабор), о исхођењу Св. Духа од Оца (Други Васељенски сабор – Лебедев, 171), учења о Пресветој Дјеви, о Тајнама и др. Блаж. Августин у 54. посланици пише: „Illa autem quae non scripta sed tradita custodimus, quae quidem toto terrarum orbe servantur, datur intelligi vel ab ipsis Apostolis, vei plenariis conciliis, quorum est in Ecclesia saluberrima auctoritas commendata atque statuta retineri“ (Чувамо оно што није написано већ предато, што се заиста чува у целоме свету, или сами апостоли предају (да се прими), или на Светим Саборима који су закључили и заповедили да се у Цркви задржи и снажно чува). (PL 33, 200). — 249 —
ГЛАВА 5.
ЗЛАТОУСТ КАО АПОЛОГЕТ „Manches Argument hat sich aber bis heute als ein Bestandteil der christlichen Apologetik erhalten“1) Баур
Иако Златоуст није написао ниједан посебан апологетски спис (осим Против Јудеја и Јелина – да је Христос Бог, којег неки сматрају неауте нтичним),2) ипак у његовим делима налазимо расејане поједине апо логетске истине и аргументе, који су се до данас сачували „као гвоздени саставни део хришћанске апологетике“.3) У Златоустово доба „неверним“ су називани Јудеји и незнабошци, који су одбацивали хришћанску веру и њено божанско учење. Расправља јући о томе шта би могло човека који не верује привести ка вери Христовој, Златоуст сматра да то могу учинити чудеса (θαύματα) која је Спаситељ извршио на земљи и која Oн и даље не престаје да чини.4) Знамења (τὰ σημεῖα) се не чине за оне који верују, већ за оне који не верују (οὐ τοῖς πιστεύουσιν, ἀλλὰ τοῖς ἀπίστοις).5) Она сама по себи не рађају веру, јер је за то потребан пристанак човекове воље, а пре свега благодат Божија.6) Вера утемељена на Св. Писму – непогрешивом Божијем ауторитету – сигурнија је и чвршћа од сведочанства људског разума, изложеног најразноврснијим заблудама. У 2. Беседи о несхвативости Божанске природе Златоуст каже: „Јер кад Бог нешто открива, то не треба истражи вати већ се мора вером прихватити; јер тражити томе узрок и захтевати одговор и испитивати начин може само најсмелија душа, која се излаже највећој опасности.“7) А у тумачењу 115. псалма он вели: „Видиш ли колико је зло препуштати дела вере суду разума, а не вери?… Вера је таква: она је нека света котва што одасвуд утврђује душу која је има, и 1)
Baur, I, 278. (“Многи аргументи су опстали до данас као саставни део хришћанске апологетике”). 2) PG 48, 813-838. 3) Baur, 278; уп. PG 62, 165, 219 и даље. 4) PG 55, 285. 5) PG 57, 205. 6) PG 51, 276; PG 55, 321-322. 7) PG 48, 710. — 250 —
највише се показује код онога ко је има храбри да у највећој опасности устраје у доброј нади, одбацивши безброј разлога људског разума.“8) У 23. Беседи на Посланицу Јеврејима каже: „Вера је супротна (рациона лном) доказивању (вера је противположна разуму).“9) Она чини човека чврстим и непоколебивим, док доказивања разума људе деле и колебају. Пошто дела Божија превазилазе човечји разум (κατά ἀνθρώπινον λογισμὸν), зато Бог тражи и захтева од нас веру.10) Говорећи о незнабошцима и Јудејима (τῶν ἐξεστηκότων = од оних који су се удаљили, одступили (Јудеји)), Златоуст каже да се не треба чудити што они исмејавају многе велике и узвишене тајне и што их је немогуће обратити у Христову веру путем људског разума и мудрости, штавише – тим путем можемо их пре одвратити од вере. Доказима разума немогуће је посведочити да је Бог постао човек, да је био распет, да је васкрсао и да је спасао људски род: такве се истине усвајају само вером, јер превазилазе људски разум.11) Пошто се вера код човека рађа преко његове добре воље и Божије бла годати, човек је злом вољом или неваљалим и неморалним животом такође може и изгубити. Тако се многи труде, бојећи се вечних мука због свог неморалног живота, да убеде себе да је код нас све лажно (ὅτι ψευδῆ πάντα τὰ παρ’ ἡμῖν).12) Златоуст говори и о јеретицима, од којих спомиње следбенике Арија Александријског, Павла Самосатског, Маркела Галатијског, Савелија Ливијског, Маркиона Понтијског, Валентина, Аполинарија Лаодикијског, Фотина, Софронија, гностике, манихеје, новацијане и аномејце.13) Свој однос према њима исказао је у спису De anathemate – О анатеми (проклетству): „Jеретичке догмате, који су противни онима које примисмо, треба анатемисати и безбожне догмате треба изобличавати, а људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење.“14) Златоуст сматра да није довољно знати да неко није Јелин ни Јудеј, па бити уверен да је то прави хришћанин, већ треба и све остало испитати, 8)
PG 55, 323-324. „ἐναντίον γὰρ ἡ πίστις λογισμῷ.“ (PG 63, 229). 10) PG 62, 334-335. 11) PG 61, 31-32 и даље. 12) PG 62, 527. Исто тако учи и Марко Минуције Феликс у делу Octavius: „Nec ignoro plerosque, conscientia meritorum, nihil se esse post mortem magis optare quam credere: malunt enim exstingui penitus, quam ad supplicia reparari” (Добро знам да већина због свести о заслугама више жели овога што верује да после смрти не постоји ништа; више воле коначно него да се окрепе за молитве). (PL 3, 347-348). То је учио и блаж. Августин у Enarratio in Psalmum LII: „Qui male vivunt, nihil aliud dicunt quam, Non est Deus“ (Они који лоше живе, не кажу ништа друго него, Нема Бога). (PL 36, 615). Исто говори и Тома Аквински и многи савремени римски богослови, као Gspann, Einführung in die katholische Dogmatik, Regensburg 1928, 172-173. 13) PG 62, 218. 14) PG 48, 952. 9)
— 251 —
јер се и манихејци и други јеретици покривају хришћанским именом да би што лакше заварали просте и неуке људе. Једни јеретици тврде да нема васкрсења мртвих, други одбацују загробни живот, трећи уче о неком другом Богу, четврти доказују да је Бог добио Своје биће кроз Марију. Како онда може човек научити, пита се Златоуст, да разликује истину од лажи, тј. православно учење од јереси? То је могуће само изучавањем Светог Писма, јер ћемо тако не само сачувати православно учење, већ и друге ослободити од заблуде и јереси.15) Онима који нису правилно схватали Св. Писмо указивао је на учење Цркве, које се у њој сачувало од апостолских времена: другим речима, упућивао их је на свето Предање.16) Говорећи о васкрсењу Христовом, Златоуст каже да је Он показао нови начин васкрсења (καινός τις ἀναστάσεως τύπος). Док су многи још пре Христа васкрсли, ипак нико није васкрсао као Он, јер су се сви они после свога васкрсења опет вратили у земљу, и ослободивши се од тираније смрти само привремено, поново се подвргли њеној власти, док се тело Господње после васкрсења уздигло на небо.17) Доказујући Христово васкрсење, Златоуст тврди да лаж сама себе оповргава и служи као доказ истине. Он наводи речи Јеванђеља: „Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу. Зато заповеди да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу да га не украду…“ (Мт. 27, 62-64), и продужава: „И тако неће бити крађе ако је гроб утврђен? Свакако да неће. Дакле, непобитан доказ васкрсења постаде оно чиме сте га хтели спречити, јер ако је гроб био утврђен, није могло бити никакве крађе. А ако није било никакве крађе, а гроб је нађен празан, јасно је да је несумњиво и непобитно васкрсао. Видиш ли како се и против воље боре за доказивање истине? Ти обрати пажњу како ученици љубе истину, како не таје ништа што непријатељи говоре, иако говоре ствари достојне прекора: гле, и лажом га називају, ни ту не ћуте!“ Даље Златоуст говори да ученици не би украли Христово тело из гроба чак кад би им то и физички било могуће: „Кад су Га видели живог ухваћеног, разбегоше се (ученици), па како би могли после смрти Његове о Њему проповедати, да није заиста васкрсао? Како би се то могло протумачити? Јасно је да нити би хтели нити могли измислити Његово васкрсење да га није било. Много им је говорио о Свом васкрсењу, као што сами рекоше: ,После три дана устаћу‘. Ако 15)
PG 63, 73-74. PG 62, 488. 17) PG 48, 716-717. 16)
— 252 —
дакле није васкрсао, јасно је да би се они као преварени, нападани због Њега од целог народа и протеривани из кућа и градова, одвратили од Њега, и не би као обманути хтели о њему ширити такву славу и улазити због Њега у крајње опасности. Да они нису могли измислити васкрсење, то не треба ни доказивати. На шта би се они с увереношћу ослањали? На силу речи? Али они беху неукији од свих. На изобиље богатства? Та ни штапа ни сандала не имађаху. Можда на славно порекло? Али они беху родом из незнатних места. Можда на свој број? Али њих не беше више од једанаест, па и тако беху расејани по разним местима. Можда су се могли ослонити на обећања свог Учитеља? Каква? Јер ако није васкрсао, ни њима (обећањима) не би веровали. Како би поднели побуну народа, кад ни њихов корифеј (Петар) није издржао речи једне вратарке, а сви се остали разбежаше видећи Га свезана? Како би се решили да иду до крајњих граница васељене, ако су посејали лаж о васкрсењу? Јер ако се онај није одржао против претње (слабе) жене, нити ови видећи окове, како онда узмогоше стајати против царева, поглавара и народа, где су сваког дана мачеви и гвожђа и пећи и хиљаде смртних опасности, да нису уживали силу и помоћ Васкрслог? Таква и толика чудеса Он учини, и ниједног се Јудеји не побојаше већ Га распеше, а камоли да поверују овима који просто говораху о васкрсењу? Није тако, није, већ то учини сила Васкрслог.“18) За Златоуста као хришћанског богослова и апологета врло је каракте ристичан његов доказ о бесмртности душе и уједно о бићу Божјем, који налазимо у 4. Беседи о Лазару и у 4. Беседи о промислу и против судбине. У првој беседи он говори: „Зар не видиш колики су, који живљаху у врлинама, поумирали претрпевши безброј ужаса, не примивши ниједног добра, а други, напротив, који починише велика зла – поотимаше туђа имања, покрадоше и починише насиље против удовица и сирочади – насладивши се богатством и раскоши и безбројним добрима, помреше не претрпевши никакве невоље. Када ће они први примити награде за врлину, а ови други казне за неваљалство, ако наша дела сежу само до граница овога живота? Ако има Бога, као што Га има, свако ће рећи да је Он праведан, а ако је праведан, признаће да ће и овима и онима дати по заслузи. Ако ли би требало и онима и овима дати по заслузи, коју нико од њих није примио – нити онај казну за неваљалство, нити овај за врлине – очигледно да преостаје неко време (εὔδηλον ὅτι λείπεταί τις καιρὸς) кад ће и једни и други добити одговарајућу плату. Иначе, ради чега нам је Бог усадио у душу савест – судију који непрестано стражари 18)
PG 58, 781-783. — 253 —
и бдије? Та нема, нема међу људима ниједног судије тако будног као што је наша савест, јер спољашњи (државни) судије дају се новцем поткупити и ласкањем умекшати и од страха се могу претварати, и много је других средстава која изврћу њихов праведан суд, а суд савести не уме ничем таквом да попушта, иако би ти и новац давао, иако би ласкао и претио, и шта год друго да урадиш он ће ипак објавити праведну своју осуду против грешних помисли, па онај ко је грех учинио сам себе осуђује, мада га нико други не окривљује. И то савест непрестано ради и не једном и не двапут, већ често и кроз читав живот, па иако је прошло много времена, никада неће заборавити оно што је било, већ и при чињењу греха и пре и после тога храбро устаје као наш тужилац, а понајвише после чињења.“19) А у другој беседи умује: „Онај ко сматра да после овога (живота) нема ништа, безусловно мора сматрати да ни Бога нема… Ако после овога тамо ништа нема, онда ни Бога нема. Ако пак има Бога, праведан је: а ако је праведан, сваком дели по заслузи; а ако после овога живота нема ништа, где ће онда свако да прими оно што је заслужио? Гле, многи се, као што сами већ признаше, и без своје заслуге користе благом и почастима на овом свету, док се други, који праведно живе, кажњавају. Ако дакле нема другог времена после овога живота, праведници ће бити неправедно одбачени, а грешници ће се без заслуге наслађивати. Ако ли тога (другог живота) не буде, како да онда буде правде, јер је безусловно потребно да постоји неко време после овога (живота) које ће сваком дати по заслузи, јер га овде (на земљи) не налазимо; ако ли пак тог времена нема, како да свако прими по својој заслузи? Ако ли нико по заслузи не прима, онда по твоме ни Бог није праведан; а ако Бог није праведан, онда не би ни било Бога. Али нека светогрђе падне на главу оних који нас приморавају да тако говоримо. Погледајте до каквог је светогрђа реч дошла. Али дела громогласно вапију да Бог постоји; дакле, Он је и праведан, а ако је праведан, онда свакоме даје по заслузи, а ако свакоме даје по заслузи, преко је потребно да после овога живота постоји време у коме ће свако примити по заслузи, казну или награду за своја дела.“20) Наведени доказ о бесмртности душе и бића Божијег можемо назвати „моралним доказом“, због чега с потпуним правом сматрамо Златоуста претечом немачког философа Канта, који је на исти начин засновао свој знаменити доказ о бесмртности душе и о бићу Божјем.21) 19)
PG 48, 1011-1012. PG 50, 763-764. 21) „Die Unsterblichkeit der Seele, als ein Postulat der reinen praktischen Vernunft“ (Бесмртност душе као постулат чистог практичног ума) (Kant’s Immanuel Sämmtliche Werke, herausgegeben 20)
— 254 —
Догмат о бесмртности душе, као и догмат о васкрсењу и страшном суду, по речима Златоуста, поткопавани су неморалношћу и поквареношћу живота (ἡ τοῦ βίου φαυλότης), који измишљају судбину, нужност, и одбацују промисао: душа која је огрезла у безбројним гресима то измишља да се не жалости када помисли да постоји Страшни суд, и да од нас зависи наш добар или неваљао живот.22) Чињеницу да Бог не кажњава грешнике одмах по извршењу преступа, Златоуст оправдава икономијом Божијег промисла. У Беседи о промислу и против судбине он правилно примећује: „Кад би свако био кажњаван одмах после учињених грехова, одавно би нестало нашег рода (људског).“23) Златоуст у својим беседама говори и о чудесима и њиховом значењу за веру. По његовим речима, чудо мора да превазилази ток природе, да прекорачује границе уобичајеног поретка ствари; оно мора бити нешто необично и неочекивано, тако да задиви свакога ко га посматра или слуша о њему.24) Бог обичава да чини чудеса када се негде нешто необично и неочекивано збива и уводи у живот човечанства (εἴ πού τι ξένον γένεται καὶ παράδοξον, καὶ πολιτείας τινὸς εἰσαγωγὴ)25); међутим, Златоуст саветује да људи уместо чудеса треба да траже чистоту душе. Не треба тражити да се сада васкрсавају умрли, кад знамо да ће сви мртви васкрснути; исто тако не треба очекивати ни да слепац прогледа, јер сви сада боље виде и познају многе објављене тајне Божијег Откривења. Када бисмо живели по Божијим заповестима као што треба, незнабошци би нам се дивили више него да чинимо чудеса.26) „Немојмо мислити да ми мање имамо, пошто сада не чинимо знамења (чудеса).“27) По Златоустовом мишљењу, чудеса у време Христа и апостола била су потребна и корисна, јер је хришћанство било још мало познато и мало доступно, док је сада von K. Rosenkranz, VIII, Leipzig 1838, 261-264); „Das Dasein Gottes, als ein Postulat der reinen praktischen Vernunft“ (Биће Божје као постулат чистог практичног ума) (ib., 264-274). Уп. Richard Falckenberg, Geschichte d. neueren Philosophie, Leipzig 1905, 343. 22) PG 60, 331. 23) PG 50, 762; PG 47, 443-444; PG 48, 1002; PG 62, 617. 24) Златоуст овако описује чудо: „Τὸ γὰρ σημεῖον ἐκβαίνειν δεῖ τὴν κοινὴν ἀκολουθίαν, καὶ τὴν τῆς φύσεως ὑπερβαίνειν συνήθειαν, καὶ ξένον εἶναι καὶ παράδοξον, ὥστε ἕκαστον ἐπισημαίνεσθαι τῶν ὁρώντων καὶ ἀκουόντων. Διὰ γὰρ τοῦτο καὶ σημεῖον λέγεται, διὰ τὸ ἐπίσημον.“ (Јер знамење послато од Бога (чудо) треба да прекорачује општи ток ствари, и да превазилази обичан поредак природе, и чудо је необична и неочекивана реткост, тако да треба да буде свакоме као знамење док га посматра или слуша. Због тога се и назива чудом (чудним знамењем), због знака (који га обележава)).(PG 56, 84). 25) PG 57, 220. 26) PG 57, 386-387; PG 57, 382. 27) „μηδὲ νομίζωμεν ἔλαττον ἔχειν, ἐπειδὴ σημεῖα οὐ ποιοῦμεν νῦν.“ (PG 57, 322; уп. PG 51, 80-86). Уп. М. Тареев, Жизн и учение Христа, 1, Св. Троицкая лавра 1903, 301-307. Ту беседу Тарејев погрешно цитира као трећу, а она је друга. — 255 —
све откривено и све постало јасно, услед чега не треба толико силне вере, па ни чудеса. Јер тада је било корисно – каже он - а сада не бива корисно да се збивају чудеса.28) Онај који верује у Христа како треба и који Га љуби, неће тражити никаква чудеса, јер их углавном траже они који не верују. У 24. (al. 23.) Беседи на Јованово Јеванђеље Златоуст говори: „Та и сада има људи који траже и говоре: зашто нема и сада чудеса? Ако верујеш као што треба и љубиш Христа као што треба љубити, немаш потребе за чудесима: она се дају онима који не верују“29); зато је Златоуст највећим чудом сматрао љубав: „А ово говорим не да бисмо васкрсавали мртве и чистили губаве, већ да покажемо веће од тога чудо – љубав; јер где је то благо, одмах се појављује Син са Оцем и придолази благодат Духа“ (8. Беседа на Посланицу Римљанима). 30) Уосталом, Златоуст је говорио да многа друга таква чудеса могу да се виде у творевини.31) По њему, Господ је учио да и ђавола треба побеђивати не чудесима (οὐ διὰ σημείων), већ трпљењем и истрајношћу.32) Ево какав савет он даје хришћанским мисионарима и апологетима за придобијање неверних за веру Христову, савет који најбоље служи и у борби против јеретика ради њиховог повратка у крило свете Цркве Христове: „Не треба мрзети (неверне), већ бити милосрдан (према њима); јер ако будеш мрзео, како ћеш онда успешно обратити онога који је у заблуди, како ћеш се молити за неверног?… Ако ли треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само неверне, већ и грешнике, а тако ћемо постати гори од зверова, одбијајући све и неразумно се надимајући попут оног фарисеја. Али није тако Павле наредио, већ како? ,Саветујте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима‘ (1. Сол. 5, 14). Шта ћеш дакле одговорити, кад каже: ,Ако ли ко не послуша речи наше у овој посланици, тога обележите и не дружите се с њим‘ (2. Сол. 3, 14)? Додуше, то је заиста речено о браћи, али не уопште, већ и то са милосрђем, да не би пресекао оно што даље следи, већ да додаш оно што после тога долази. Јер рекавши: ,не дружите се с њим‘, додаде: ,Али га не сматрајте као непријатеља, него уразумљујте као брата‘ (2. Сол. 3, 15). Зар не видиш како заповеда да мрзиш зло дело, али не човека? Јер је дело ђавола да нас растави једног од другог, и он се увелико потрудио да љубав одстрани, да пресече „καὶ γὰρ καὶ τότε χρησίμως ἐγίνετο, καὶ νῦν χρησίμως οὐ γίνεται.“ (PG 61, 50). PG 59, 144. 30) PG 60, 464. 31) „πολλὰ ἑτερα τοιαῦτα θαύματα καὶ ἐπὶ τῆς κτίσεως ἔστιν ἰδεῖν.“ (PG 55, 480). 32) PG 57, 211. Св. Григорије Богослов каже: „ἐπειδὴ τὰ σημεῖα τοῖς ἀπίστοις, οὐ τοῖς πιστεύουσιν.“ (пошто су чудеса за оне који не верују, а не за оне који верују).(PG 36, 544). 28) 29)
— 256 —
пут исправљању и да задржи онога (невернога) у заблуди, а тебе у мржњи, и да затим тако ономе препречи пут ка спасењу. Кад би лекар мрзео болесника и бежао од њега, а болесник се одвраћао од лекара – како да устане немоћни кад ни овај не би њега звао к себи, нити би онај к њему долазио? Реци ми, зашто се одвраћаш и зашто га избегаваш? Зато што је нечастив? Та баш због тога треба да идеш к њему и да га лечиш, да подигнеш немоћнога. Ако ли је неизлечиво болестан, ти си ипак дужан да своје чиниш, јер је и Јуда неизлечиво боловао, па га Бог није без лека оставио. Немој дакле ни ти да очајаваш, јер ако га и после великих напора не ослободиш од безверја, ипак ћеш примити награду као да си га ослободио, и учинићеш да се он диви твоме милосрђу, и тако ће сва та слава прећи на Бога. Та да и чудеса чиниш, и да мртве васкрсаваш, и ма шта друго да чиниш, никада ти се незнабошци неће тако дивити као када те виде милостивог, кротког и благог понашања. Није ни то мали успех, јер ће се многи потпуно ослободити од зла. Та ништа не може тако силно привући као љубав! За оно, то јест за знаке и чудеса – завидеће ти, а за ово – дивиће се и љубиће те, а љубећи – пригрлиће и истину, продужавајући пут. Ако одмах (неверни) не прими веру, немој се чудити нити журити нити тражити све одједном, већ га пусти да прво хвали и заволи, и тада ће идући тим путем доћи (до вере). Тако дакле и ми поступајмо с незнабошцима – снисходљиво и са љубављу, јер је она велика учитељица (μεγάλη διδάσκαλος) која је кадра и од заблуде одвратити и обичаје преобразити и привести ка хришћанству и од камења људе направити“ (33. Беседа на 1. Посланицу Коринћанима).33)
33)
PG 61, 282-284. — 257 —
ГЛАВА 6.
ЗЛАТОУСТ КАО ЛИТУРГИЧАР Kаo најважније Златоустово дело на пољу литургике сматра се Литу ргија која носи његово име. У прва четири века у свим Црквама била је једна апостолска, васе љенска Литургија, а пошто је она најверније сачувана у Литургији Апо столских установа,1) она не само да је најсавршеније представља, већ као таква сачињава и основу свих осталих Литургија – не само по својим основним цртама, већ и по буквалном тексту. Од Св. Отаца знамо да се Литургија сачувала по Предању од Св. Апостола.2) О сили и значају апостолског ауторитета и Предања у Литургији најјаче сведочи чињеница да се у историји хришћанске Цркве прва четири века нигде не спомиње никакав спор у погледу вршења Литургије. Чак се ни јеретици при свом иступању из Цркве нису могли ослободити од утицаја Предања, те су и они задржали православну Литургију, мада је била у противречности са њиховим учењем. Тако Св. Иринеј Лионски говори да су докети и антиномисти у 2. веку светковали Евхаристију претварањем хлеба и вина у Тело и Крв Христову.3) Созомен сведочи да су и аријанци задржали Литургију Православне Цркве,4) а Ренодо за несторијанце и монофизите тврди да су користили исту Литургију као и православни.5) Ако се дакле ни јеретици нису усуђивали да дирају Литургију као апостолско наслеђе, нити да штогод у њој мењају, природније је да то нису могли чинити ни православни. Према томе, кад се говори о Литургији Св. Василија Вели ког, не сме се под тим схватати да је он саставио некакву нову Литургију, јер сам пише да су „апостоли и Оци прописали црквене обреде и светињу Тајни чували у тајности.“6) Реформа Литургије која би се тицала њене 1) PG l, 1076-113; уп. Hans Lietzmann, „Die Entstehung der Christlichen Liturgie nach den ältesten Quellen“ // Bibliothek Warburg, Leipzig 1928, 49 (Vorträge 1925-1926). 2) Ferdinand Probst, Liturgie des vierten Jahrhunderts und deren Reform, Münster 1893, 12-13; A. Катанский, „Очерк истории литургии нашей православной Церкви“ // Христианское чтение, ч. 2 (1868), 359. 3) PG 7, 1027. 4) PG 67, 1025. 5) Probst, 334. 6) PG 32, 189. Штавише, Св. Василије је хвалио клир Бореје за тачно служење Литургије (PG 32, 816).
— 258 —
суштине била је искључена, али је било могуће скраћивање литургијских молитава или мање измене у њима, на шта су епископи, по речима истог Св. Василија, имали потпуно право.7) Да се рад Св. Василија Великог у Литургији заиста састојао у састављању молитава (εὐχῶν διατάξεις), сведочи и Св. Григорије Богослов у својој 43. беседи (У похвалу Василија Великога),8) што потврђује и цариградски патријарх Св. Прокло († 446) у фрагменту „περὶ παραδόσεως τῆς θείας λειτουργίας“ (о предању Св. Литу ргије): „Кад је после тога велики Василије видео равнодушност и пад људи, који се због тога бојаху дужине Литургије, предаде да се она краће чита (ἐπιτομώτερον παρέδωκε λέγεσθαι).“9) И најстарије сведочанство о Златоустовој Литургији припада овом цариградском патријарху Св. Проклу, који после приповедања о Св. Василију Великом продужава: „Недуго после тога, отац наш златојезични (γλῶτταν χρυσοῦς) Јован, који се као пастир ревносно бринуо за спасење оваца и који је обраћао пажњу на слабост људске природе, хтеде с кореном ишчупати сваки сатански повод, због чега је много одсекао и одредио да се краће савршава (Литургија).“10) За тај фрагмент Св. Прокла Барденхевер додуше сматра да је „sehr zweifelhafter Echtheit“,11) али истинитост његове садржине не подлеже сумњи, јер имамо и других сведочанстава о опадању религиозног духа у 4. веку везаног за дуго трајање Литургије. О Златоустовој Литургији сведоче и патријарх јерусалимски Софроније (7. в.)12), Валсамон, Симеон Солунски и други.13) Чиме је била изазвана та литургијска реформа или боље рећи скраћивање и састављање литургијских молитава од стране Св. Василија Великог и потом Св. Јована Златоуста? После победе хришћанства над незнабоштвом, кад је императорска власт постала хришћанска и почела давати разне привилегије онима који су примали хришћанску веру, многи су и на Истоку и на Западу прихватили хришћанство иако нису осећали ни најмањи унутрашњи духовни позив, него су „се имена хришћанског држали лицемерно (καὶ τὸ Χριστια νῶν ἐπιπλάστως σχηματιζομένων ὄνομα)“. На Истоку о томе сведочи истори чар Цркве Јевсевије Кесаријски,14) а на Западу Св. Амвросије Милански.15) 7)
PG 32, 853. PG 36, 541. 9) PG 65, 849. 10) PG 65, 852. 11) Bardenhewer, Patrologie, 325 (“веома сумњиве аутентичности”). 12) PG 87, 3981. 13) Православная богословская энциклопедия, VI, 947-948. 14) PG 20, 1205. 15) „Venit quis in Ecclesiam, dum honorem affectat sub imperatoribus Christianis, simulato metu orationem se fingit deferre: inclinatur et solo sternitur, qui genu mentis non flexerit“ (Дође неко у цркву, 8)
— 259 —
И сам Златоуст то потврђује говорећи да је Црква сада слична жени лишеној старе славе, која поседује само символе (σύμβολα) оне старе среће и показује само кивоте у којима више нема блага.16) Број таквих хришћана и док се пред хришћанским старешинама лажно придружује служби, и кад одглуми страхопоштовање, прави се да изговара молитву: превија се, простире по тлу, он који клањањем не би могао променити назор (мишљење ?)). (PL 15, 1499). 16) У 36. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима Златоуст описује савремену Цркву овако: «Ἀλλ’ ἔοικεν ἡ Ἐκκλησία νῦν γυναικί τῆς παλαιᾶς εὐημερίας ἐκπεσούσῃ, καὶ τὰ σύμβολα κατεχούσῃ πολλαχοῦ μόνον τῆς ἀρχαίας εὐπραγίας ἐκείνης, καὶ τὰς μὲν θήκας τῶν χρυσίων ἐπιδεικνυμένῃ καὶ τὰ κιβώτια, τὸν δὲ πλοῦτον ἀφῃρημένῃ· ταύτῃ προσέοικεν ἡ Ἐκκλησία νῦν. Καὶ οὐ χαρισμάτων ἕνεκεν τοῦτο λέγω· οὐδὲ γὰρ ἦν δεινὸν, εἰ τοῦτο ἦν μόνον· ἀλλὰ καὶ βίου καὶ ἀρετῆς. Καὶ γὰρ ὁ τῶν χηρῶν ἀριθμὸς, καὶ ὁ τῶν παρθένων χορὸς τότε μὲν εἶχε κόσμον ταῖς Ἐκκλησίαις πολύν· νῦν δὲ ἠρήμωται καὶ κεκένωται, καὶ τὰ σύμβολα μένει μόνον…» (Црква сада личи на жену, која је изгубила стару славу и која поседује са многих страна само ону стару срећу и која показује кивоте и ковчеге са златом, а која је себи одузела благо. Сада је Црква налик на ову жену. И ради тога не говорим о даровима, јер не би било страшно, ако би било само ово, него и живот и врлине. Јер мноштво удовица и зборови девица биле су велики украс Црквама, а сада напуштена и испражњена, и остали су само симболи…). (PG 61, 312). Ево како је у 82. (al. 81.) Беседи на Јеванђеље од Јована сликао у Антиохији морално стање савременог хришћанства: „Када би неко седећи могао са висине да сагледа сва дела људска, помисли колико би безумље опазио, колико би суза пролио, каквим би се смехом насмејао и каквом би мржњом замрзео; јер чинимо ствари достојне и смеха и безумља и суза и мржње! Један храни псе да дивљу зверад лови, падајући сам у дивљаштво; други (храни) магарце и бикове да камење превози, а људе посматра како од глади скапавају и бесконачно злато расипа да би направио људе исклесане од камена, а живе људе, који су се од невоље скаменили, њих не жели да види. Други опет сабирајући са тешком муком златне плочице, ограђује њима зидове куће, а гледајући гола прса сиромаха – не помера се. Једни опет поред готових својих одела измишљају нова одела, док други нема чиме своје голо тело да сакрије. У судовима један другог гутају; један троши на блуднице и чанколизе, а други на лакрдије и играче; овај на сјајне зграде, на куповање земље и кућа. Овај затим броји камату, а онај камату камата, други саставља списе препуне многобројних убистава и не користи се ни ноћним одмором, бдијући над злочинима других. А кад дан осване, овај преступнички јури за срамним добитком, онај за чашћењем, а други се јагме око поткрадања државног иметка. И велика се брига води о сувишним и недозвољеним стварима, а о потребнима нити једне речи. Они пак који суде називају се судије, а у ствари су разбојници и крвници. Кад би неко испитивао парнице па и опоруке, одмах би и у томе нашао безброј зала, превара, крађа, замки. И томе се посвећује сва доколица, а о духовним стварима нити једне речи. Цркву додуше сви похађају, но само да се виде, али то није оно што тражимо, већ дела и чисте намере. Ако си читав дан (провео) у похлепи за новцем, мало ћеш моћи да кажеш ушавши (у Цркву); не само да ниси умилостивио Бога, већ си Га још и огорчио, јер ако хоћеш да се измириш са својим Господом, покажи дела, научи се на тешкоћу страдања, осврни се на наге, сиромахе, на оне који неправду трпе: безброј путева човекољубља спремио је Он… Судије су слични лавовима и псима, а они на народним збориштима – лисицама; једни проводе беспослен живот, па ни беспослицу не користе како треба, него сву доколицу троше на позориште и на зла која отуд извиру. Међутим, нема никога да то жигоше, а много је оних који завиде и у души се гризу што не могу попут њих да раде то исто, тако да би и ове требало казнити, мада никаквог зла не чине: јер ,не само да то чине, него и одобравају онима који то чине‘ (Рим. 1, 32), јер је воља њихова исто тако покварена. То говорим сваки дан и нећу престати да говорим, јер ако неколицина послуша – од користи је, а ако нико не обрати пажњу, тада ћете чути да ниједан од вас неће имати никакве користи, да ћете сами собом бити осуђени, а да смо ми слободни од кривице. Али нека не буде да ми само такву одбрану имамо, већ да нам ви постанете славом нашом пред судом Христовим, да се заједнички користимо оним благом, милошћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, с Којим нека је слава Оцу заједно са Светим Духом у векове векова. Амин“ (PG 59, 446-448). — 260 —
био је и у Златоустово доба доста велик. Појмљиво је да је за њих Литургија Апостолских установа била сувише дугачка и да су многи тражили скраћивање. Осим тога, и лажно учење аријанаца дало је повода за литургијску реформу, јер су они у православне молитве каткад убацивали јеретичке изразе и речи које су нарушавале њихову право славну чистоту. Због тога је Св. Василије Велики поједине молитве не само скратио, већ и изменио. Пошто реформа Св. Василија Великог није све задовољила, Златоуст је Литургију још скратио, али уједно и унео неке своје молитве. Да Златоустова Литургија није нека нова, већ древна Литургија са неким новим молитвама и неким скраћеним,17) сведочи текст Литургије Апостолских установа с којим је она врло блиска. Уз то, видели смо како су Златоустови непријатељи на Сабору „под храстом“ наводили разне измишљене опту жбе против њега, али се не спомињу никакве литургијске новотарије, што би без сваке сумње искористили да су имали и најмањег повода. Није без значаја и што се у 32. правилу Трулског сабора, где се говори о састављању Литургије, спомињу Св. ап. Јаков и Св. Василије Велики, који су писмено предали ,свештенодејствовање Тајни‘, док се Златоуст не спомиње.18) Златоустов литургијски рад састојао би се, дакле, само у састављању неких молитава и у скраћивању пређашњих.19) Које молитве, међутим, припадају њему? Пре него одговоримо, потребно је да напоменемо да данашња Литургија која носи име Св. Јована Златоуста није идентична оној коју нам је он оставио, већ потиче из 8. и 9. века. На основу истраживања професора Петровског, Златоусту не могу припадати молитве предложења, входа, трисветога, молитва „Чуј, Господе Исусе Христе, Боже наш“, заамво на молитва и молитва „Ти си Сам пуноћа закона и пророка“.20) Молитва предложења не може бити Златоустова јер у његово време проскомидија није постојала у Литургији као њен први део који пре тходи Литургији оглашених, већ се савршавала тек после изласка оглашених из храма, тј. у почетку Литургије верних. Тај поредак стајао је у тесној вези са праксом „оглашења“ и праксом покајне дисциплине. Кад је касније нестала категорија оглашених, изменио се и поредак Литургије тако да је први део чина приношења, тј. приношење и припремање Дарова за Тајну (хлеба и вина) пренесен на сам почетак Литургије (то је данашња проскомидија), а други део приношења, тј. преношење Дарова са проскомидије на Свету Трпезу, остављен је на првобитном 17)
Треба знати да су се литургијске молитве читале гласно, а не „тајно“, као данас. Еп. Никодим, Правила, I, 516. 19) Катанский // Христианское чтение, 540. 20) Православная богословская энциклопедия, VI, 949-952. 18)
— 261 —
месту (у Литургији верних), добивши израз у форми Великог входа. Такав поредак Литургије јавља се тек од 8. века.21) Ни молитва входа није Златоустова, већ је унесена из Литургије Св. ап. Јакова, у коју је укључена кад су из ње искључене молитве за оглашене, тј. после Златоустовог доба, јер је у његово време још постојала категорија оглашених. Из овога је јасно да ова молитва у Златоустовој Литургији припада каснијем времену.22) Молитва Трисветога не може припадати Златоусту зато што је песма „Свети Боже“ – како сведочи Георгије Кедрин у делу Historiarum compe ndium – каснијег порекла (438-439. г.).23) Молитва „Чуј, Господе Исусе Христе, Боже наш“ узета је из Литургије Св. Василија Великог. Петровски тврди да ње првобитно није било ни код њега, јер је упућена Богу Сину, док су остале његове молитве упућене Богу Оцу.24) Што се тиче заамвоне молитве и молитве „Ти си Сам пуноћа…“, оне према Петровском не могу бити Златоустове јер се врло ретко налазе у древним рукописима Златоустове Литургије, што је немогуће ако се узме у обзир његов велики црквени ауторитет.25) У молитве које припадају Златоусту спадају молитва за оглашене,26) прва и друга молитва верних27) („по распростирању антиминса“28)), као и молитва после постављања Дарова на Свету Трпезу.29) Без сумње је његова и молитва „Достојно је и праведно“ ( Ἄξιον καὶ δίκαιον σὲ ὑμνεῖν).30) Та евхаристијска молитва у Златоустовој Литургији (као и у Василијевој Литургији молитва „Ти Који јеси, Владико…“) назива се канон Евхаристије (κανὼν τῆς Εὐχαριστίας, canon Missae) јер садржи непромењиво правило и поредак који је установио Сам Господ. У Цркви је сачуван од апостолских времена, о чему сведоче све древне и данашње Литургије. Њена непрекидност и ненарушивост тичу се њене суштине и саставних делова, а не конкретних израза, који су у појединим Литургијама различити.31) Да 21) A. Петровский, „Древний акт приношения вещества для таинства евхаристии и последо вание проскомидии“ // Христианское чтение, ч. 1 (1904), 414. 22) Православная богословская энциклопедия, VI, 950. 23) PG 121, 652. 24) Православная богословская энциклопедия, VI, 950-951. 25) Исто, 951. 26) PG 63, 911; уп. PG 61, 399. 27) PG 63, 911-912. 28) Христианское чтение, 547. 29) Исто, 548. 30) PG 63, 915. 31) И. Дмитревский, Историческое, догматическое и таинственное изяснение божественной Литургии, Санкт-Петербург 1884, 213-214.
— 262 —
заиста припада Златоусту види се по речима које буквално налазимо и у његовим беседама.32) За време појања „Свет, свет, свет“ свештенослужитељ чита молитву: „Са овим блаженим силама и ми… (Μετὰ τούτων καὶ ἡμεῖς τῶν μακαρίων δυνάμεων)“.33) Иако почиње истим речима као и у Василијевој Литургији, ипак се надаље разликује од ње, а уз то је и краћа, због чега је јасно да припада Златоусту. Његове су и молитве „Сећајући се дакле ове спасоносне заповести… (Μεμνημένοι τοίνυν τῆς σωτηρίου ταύτης ἐντολῆς)“34) и „Још ти приносимо ову словесну службу… (Ἔτι προσφέρομέν σοι τὴν λογικὴν ταύτην)“35), јер се разликују од Василијевих молитава и које су од њих краће, припадају такође Златоусту. Његова је и молитва иза јектеније „Све свете поменувши…“: „Теби поверавамо сав живот наш“ (Σοὶ παρακατατιθέμεθα τὴν ζωὴν ἡμῶν ἅπασαν) 36), као и молитва: „Благодаримо Ти, невидљиви Царе“ (Εὐχαριστοῦμέν σοι, βασιλεῦ ἀόρατε )37) и молитва после Причешћа: „Благодаримо Ти, човекољубиви Владико… (Εὐχαριστοῦμέν σοι, Δέσποτα φιλάνθρωπε)“.38) Овим литургијским радом Златоуст се бавио као цариградски архие пископ између 397. и 404. године.39) У то време је – како сведочи Сократ у својој Црквеној историји – саставио и молитве за свеноћна бденија (τὰς περὶ τοὺς νυκτερινοὺς ὕμνους εὐχὰς)40) и неке молитве чина Јелео свећења.41) 32)
уп. PG 50, 710. PG 63, 915. 34) PG 63, 916. 35) исто. 36) PG 63, 918. 37) PG 63, 919. 38) PG 63, 912; Православная богословская энциклопедия, VI, 951-952. 39) Probst, Liturgie, 413, 204; Христианское чтение, 545. Цариград је у Златоустово доба бројао 100.000 (δέκα μυριάδας) хришћана и око 50.000 незнабожаца и Јудеја (PG 60, 97); уп. Baur, II, 28, 45. 40) Златоуст је особито ценио ноћну молитву, сматрајући да је ноћна тишина врло погодна за молитву. У 26. Беседи на Дела апостолска он говори: „Веруј ми да огањ не чисти рђу тако као што ноћна молитва чисти рђу наших грехова. Узмимо за пример, ако никог другог, а оно ноћне стражаре. Они због људског закона иду наоколо по мразу много вичући и по тесним путевима корачајући, мокри и смрзнути, ради тебе, твоје сигурности и твојих новаца. Онај се толико брине за твој новац, а ти се не бринеш ни за своју душу. Ја тебе не приморавам да идеш по мразу као онај, нити да много вичеш, нити да се прекомерно напрежеш, већ у твојој сопственој кући, у твојој спаваћој соби пригни колена и призови Господа! Зашто је Сам Христос провео ноћ на гори? Зар није зато да нам послужи као пример? Тада – кажем, ноћу – дишу биљке, тада понајвише и душа – и више него оне – прима росу. И све што је дању сунце исушило, то се ноћу освежава“ (PG 60, 204). То је мишљење заступао и Св. Василије Велики у својој беседи In Ma rtyrem Julittam (Monach. S. Benedicti, Opera S. Basilii, II, 50). Истог је мишљења био и Св. Амвросије Милански, како сведочи његова Осма беседа (n. 45, 46) на 118. псалам (PL 15, 1313-1314). 41) PG 67, 688; PG 67, 1536-1537. 33)
— 263 —
По мишљењу Гоара, Златоуст је састављао и тропаре, само се не зна који тачно припадају њему,42) а саставио је и разне друге молитве.43) Сасвим је разумљиво што је и у овоме пројавио свој гениј ако узмемо у обзир његово учење о великом значају молитве за човека, нарочито у борби са страстима и разним искушењима и невољама. У 7. Беседи Против аномејаца Златоуст говори: „Та помисли колико је важно да обичан човек у присуству анђела, арханђела, серафима, херувима и свих осталих сила може са великом смелошћу приступити и беседити са Царем тих сила? Са каквом би се чашћу то могло упоредити? И не само част, већ би и највећа корист била за нас од молитве још пре но што примимо оно за шта молимо. Тек што је неко подигао руке према небу и призвао Бога, одмах се одвратио од људских дела и окренуо се мишљу ка будућем животу: он помишља о небеским стварима, и за време молитве ништа не мисли о садашњем животу – тако се усрдно моли. Ако ли си плануо гневом – лако се утишава; ако од пожуде гориш – она се гаси; ако се завист породила – са великом лакоћом се уклања. И то бива – као што пророк говори – као када се сунце рађа. Шта он (пророк) говори? ,Простиреш таму и настаје ноћ, у њој излазе све звери шумске, лавићи што ричу и грабе, и себи храну од Бога траже. А кад се сунце роди сакупљају се и одлазе да легну у јазбине своје‘ (Пс. 103, 20-22). Као што се при рађању сунчаних зрака све звери разбегну и по својим пећинама крију, тако се, кад молитва засија попут сунчане зраке са наших уста и језика, ум наш просвећује и све неразумне и зверске страсти ишчезавају, беже и сакривају у своје пећине, само ако се усрдно молимо напрегнуте душе и трезвенога ума. Макар и ђаво присуствовао – он тада бежи, макар демон – и он узмиче; јер кад господар са слугом говори, нико од других слугу нити ико други има пред њим смелости, и не усуђује се да приступи и смета, па тим пре ови (демон и ђаво) – који су увредили (Бога), који немају смелости и не усуђују се да приступе и сметају – не би могли нама сметати када говоримо с Богом са дужном усрдношћу. Молитва је пристаниште затечених буром, штап клонулих, ризница сиромашних, тврђава богатих, уништавалац болести, чувар здравља; молитва и благо наше чува нетакнуто, а зло брзо уклања; ако искушење наиђе, она га лако одбија, ако ли губитак имања и ма шта друго што душу нашу жалости, све то она брзо одстрањује. Молитва прогони сваку тугу, она је основа радости, помоћница непрекидног весеља, мати философије (хришћанске). Онај који може усрдно да се 42) Н. Н. Флоринский, История богослужебных песнопений Православной Церкви, Киев1881,
91-94. 43)
PG 64, 1061-1069. — 264 —
моли, макар био од свих сиромашнији, богатији је од свих, као што је најсиромашнији онај који је лишен могућности молитве, макар седео и на царском престолу.“44) Литургију Златоуст обично назива „σύναξις“, тј. сабрање (скуп) верних,45) као и Св. Атанасије Велики.46) Из његових беседа у Антиохији – на основу којих је Пробст реконструисао антиохијску Литургију 4. века47) – сазнајемо још неке податке везане за његов литургички рад. Литургија се служила трипут недељно, понекад и четири пута, а могла се служити било кад (ὁσάκις ἂν βουλώμεθα = кад год зажелимо).48) Служила се пре подне, трајала је често до подне (τῆς ἡμέρας μεσούσης πολλάκις),49) и обично се продужавала два сата (τὰς δύο ὥρας)50), а понекад и три сата, како сведоче приговори верних: „Како је могуће да се човек прикован за дикастериј (судницу) моли три сата на дан?“51) У Источној Цркви се при богослужењу нису употребљавали ника кви музички инструменти. Златоуст говори да, као што је Јудејима било заповеђено да хвале Бога свим инструментима, тако је нама хришћанима заповеђено да славимо Бога свим удовима – очима, ушима, језиком и рукама, као што Св. ап. Павле каже: „да дате тела своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење“ (Рим. 12, 1). Јудејима су музички инструменти били дозвољени због њихове немоћи, да би се потакли на љубав и слогу, те да добровољно чине оно што треба.52) Из Златоустових беседа сазнајемо да су у храмовима53) стајале слике 44)
PG 48, 767-768. PG 48, 867; PG 51, 257. 46) PG 25, 793. 47) Probst // Zeitschrift für katholische Theologie, 250-303. 48) PG 48, 867. 49) PG 48, 750. 50) PG 49, 364; PG 51, 70. 51) PG 54, 667. 52) PG 55, 497 и даље (Expositio in Psalmum CL). Уп. Thalhofer, I, 260. 53) «Ἐκκλησία γὰρ οὐδὲν ἕτερόν ἐστι, ἀλλ’ ἢ διὰ τῶν ἡμετέρων ψυχῶν ᾠκοδομημένη οἰκία» (Црква није ништа друго него ли кућа изграђена од наших душа). (PG 62, 78). Златоуст је у својим беседама често препоручивао, а понекад и захтевао од верних (а и сам је много жртвовао на зидање цркава) да подижу цркве као места преко потребна за богослужење и за религиозни живот и напредак. На то га је нагонио велики недостатак храмова, особито по селима, где су верни били приморани да иду по десет хиљада стадија (στάδιον има 125 корака) да би дошли до најближе цркве. Тако у 18. Беседи на Дела апостолска говори: „Многи имају села и земље, а не брину се за земљораднике, нити воде каквог рачуна о њима, већ се веома старају да саграде бању, подигну цену, направе дворове и опреме зграде, али не како би образовали душе. И ти, кад видиш у пољу трње, чупаш га, спаљујеш и уништаваш да би ослободио земљу од корова, а гледајући земљораднике пуне трња, не чупаш га; па реци ми, зар се не бојиш и не стрепиш од Онога Који ће тражити од тебе рачун и за њих? Та зар није требало да сваки верни сагради цркву, да прими учитеља за заједничке скупове (богослужења), и да се пре свега постара како би сви 45)
— 265 —
(ἀγαλμάτων τῶν ἐν Ἐκκλησία ἑστώτων) као украс (τὸν ἀπὸ ἀγαλμάτων κόσμον) Цркве.54) Оне су засигурно изображавале библијске личности и догађаје. Било је и икона светаца: у беседи о антиохијском архиепископу Св. Мелетију Златоуст спомиње и његову свету икону (τὴν εἰκόνα τὴν ἁγίαν),55) што је јасно сведочанство уобичајеног и озакоњеног раног поштовања Светаца и њихових икона у Христовој Цркви. Златоуст је успоставио у Цариграду ноћна богослужења и позивао је мушкарце да ревносно у њима учествују док је женама саветовао да ноћу остају код својих кућа.56) Тамо је увео и обичај из Антиохије – да верни после примања св. Евхаристије испију који гутљај воде, како не би после Причешћа због навике или потребе пљували и на тај начин оскврнавили свете Тајне.57) Такође је највероватније баш он увео у Цариграду пра зник Рођења Христовог, који је познат од почетка онима који бораве на Западу (παρὰ μὲν τοῖς τὴν Ἑσπέραν οἰκοῦσιν ἄνωθεν γνωριζομένη).58) Златоустове беседе сведоче и да су у његово доба многи верни долазили у Цркву да чују проповед, па после ње излазили заједно са катихуменима из храма, говорећи: „Молити се може и код куће (καὶ ἐπὶ τῆς οἰκίας), а слушати проповед и поуку немогуће је код куће.“ На то је Златоуст одговарао: „Човече, сам себе вараш, јер можеш се и код куће молити, али не можеш тако као у Цркви, где је толики број Отаца, где се заједнички шаље молитва Богу, јер Господ не слуша твоју молитву постали хришћани. Реци ми, како ће земљоделац постати хришћанин, кад види да се ти тако мало бринеш о његовом спасењу? Ако ли не можеш чинити чудеса и обратити (у хришћанство), обраћај оним што имаш: човекољубљем, заштитом, благошћу, умиљатошћу и свим осталим. Дућане и бање многи праве, али не цркве, и све радије него њих. Зато вас позивам и умољавам и тражим милост или, боље рећи, као закон постављам да се убудуће не види ни једно село без цркве. Да ми нико не каже: близу је, у суседству је, велики је трошак, а доходак је мали. Ако што имаш да потрошиш на сиротињу – на то потроши; боље на то, него на оно. Издржавај учитеља, издржавај ђакона и свештенички сабор. Као што кад жену узимаш или невесту, или кћер удајеш, тако поступај према Цркви: дај јој мираз. Тако ће ти се и село напунити благослова. Каквих добара тамо неће бити? Зар је мало добро, реци ми, појило благословити? Зар је мало добро да Бог од свих твојих плодова прими први део и првине? То је корисно за мир пољоделаца. Биће затим поштован и презвитер, и то ће допринети сигурности села. Тамо ће бити непрестане молитве за тебе, химне и службе за тебе, и жртве сваке недеље. Шта је више за дивљење: да други граде сјајне гробнице да потомци чују како је он нешто величанствено саградио, или да си ти цркву подигао? Запамти да ћеш до доласка Христовог имати награду ти који си подигао жртвеник Богу... Село које има цркву слично је рају Божјем... где се Бог поштује, ту нема никаквог зла, као што тамо где се не поштује нема никаквог добра“ (PG 60, 146-148). 54) PG 62, 78. 55) PG 50, 515-516. 56) PG 47, 20. 57) PG 47, 27. Отуда у руској Цркви обичај да се одмах после причешћа даје такозвана „запивка“. И у Римској цркви после Литургије свештеник врши „ablutio“ (Baur, II, 67). 58) PG 49, 351; ib., 70-71. — 266 —
тако као кад си заједно са својом браћом. Овде је нешто више – једно мисленост, сагласност, веза љубави и јерејске молитве. Због тога јереји и стоје на челу да слабије молитве мноштва верних, сједињене са њиховим јачим молитвама, заједнички допру до неба. Иначе, каква је корист од проповеди, ако није сједињена са молитвом? Најпре молитва, па затим проповед (Πρότερον εὐχὴ, καὶ τότε λόγος); тако говоре и апостоли: ,А ми ћемо се молити и у служби речи приљежно остати‘ (Дап. 6, 4)“.59)
59)
PG 48, 725-726; PG 61, 527 — 267 —
Додатак Међу Златоустовим списима има и писама (око 242) која је слао епископима, презвитерима, ђаконима, ђаконисама и другима. Она се налазе у 52. тому Мињеве Грчке патрологије (PG 52, 520-760) и сва су састављена за време његовог другог изгнанства, дајући слику његовог тешког мученичког живота. Од њих је седамнаест упућено знаменитој цариградској ђакониси Св. Олимпијади, која је веома поштовала Златоуста и остала му привржена и у његовом и у свом изгнанству. Та су писма најопширнија, али уједно и најлепша, како по својој садржини, тако и по форми – то је ремек-дело те литерарне врсте у светској књижевности. Да бисмо пружили бар један пример тог Златоустовог књижевног рада, доносимо овде сопствени превод првог писма ђакониси Олимпијади: Јован епископ, најцењенијој и најбогољубазнијој ђакониси Оли мпијади: у Господу радуј се! Дај да ублажим рану твога очајања и да расејем мисли које скупљају тај облак. Шта је то што буни твој дух, те тужиш и жалостиш се? Да ли ова сурова и мрачна бура која је захватила Цркве и све претворила у тамну ноћ, и која се сваким даном појачава и рађа нека страшна бродоломства; или то што је све ближа коначна пропаст васељене? И ја то знам, и нико неће томе противречити, а ако желиш, ја ћу ти насликати слику оног што се збива, да би теби трагедију учинио јаснијом. Ми видимо како се море са самога дна уздиже горе, како једни морепловци мртви плутају површином воде, док су други на дно потонули, како се брвна лађе распадају, како се једра цепају, како се ломе катарке, како су весла из руку морепловаца поиспадала, како крмари седе на поду уместо на крми лађе, држећи се рукама за колена и само наричу, запомажу, плачу и јаучу, немоћни пред догађајима; они не виде ни неба, ни мора, већ тако дубоку, тамну и црну помрчину, да им она не да да виде ни оне најближе себи, а велики шум таласа и морске животиње одасвуд наваљују на њих. Докле још да јуримо за оним што се не да достићи? Ма какву слику садашњих невоља да потражим, реч далеко заостаје. Али ипак гледајући то, ја не губим наду на благопријатније прилике, помишљајући на Крманоша свега тога, Који одржава власт над буром, не вештином, већ Који мигом пресеца узбуркане вале. Ако ли Он то не чини испочетка, нити одмах, такав је — 268 —
Његов обичај да не спасава од ужаса одмах, већ кад се повећају и дођу до крајњих граница, и кад већина изгуби наду – тада Он чини чудеса и неочекиване ствари, показујући Своју сопствену моћ, и вежбајући у стрпљењу оне који су запали у невољу. Зато немој падати духом! Олимпијадо, само је једно страшно, једно искушење – само грех; и ту реч ја никада нећу престати да ти напомињем, а све је остало – бајка: било да поменеш заседе, било мржњу, било интриге, било клевете, било грдње, било оптужбе, било лишавање имања, било изгнанство, било заоштрене мачеве, било пучину морску, било рат целог света; јер какво год све то било, оно је привремено и пролазно и догађа се у смртноме телу и ништа не штети трезвеној души. Због тога је сигурно и блажени Павле, желећи доказати ништавност радости и туге у земаљском животу, све то протумачио једном речју, рекавши: ,Јер je ово што се види привремено‘ (2. Кор. 4, 18). Зашто си се дакле уплашила ствари привремених, које протичу попут речних потока? Таква је садашњост, било да је радосна, било да је тужна. А други је пророк сву срећу људску сравнио не са сенком, већ са другом ништавнијом ствари, назвавши је сву – цветом траве. Нити је њен (среће) удео сам по себи упоредио, само као богатство, или само сјај, или власт, или почасти, већ све што се код људи сматра славним, обухвативши једним називом славе, сравнио је с травом, рекавши: ,Сва је слава људска као цвет пољски‘ (Ис. 40, 6). Ипак, зао удес је страшан и тежак. Али погледај како и њега затим пореди са другом сликом и презире га. Уподобљавајући погрде и увреде и прекоравања и исмејавања и нападе непријатеља старом оделу и хаљини, изједеним мољцима, рече: ,Не бојте се ружења људског и од хуљења њихова не плашите се, јер ће их нестати, као што ће одећа остарити и као што ће хаљина бити мољцем изједена‘ (Ис. 51, 7-8). Зато дакле не страши се ничег што се збива него, преставши призивати у помоћ овога или онога и трчати за сенкама (јер то је људска помоћ), непрестано призивај јединог Исуса Коме служиш да дâ миг, и све ће (невоље) у једном часу престати. Ако ли си Га призвала и није ослободио – такав је Божји обичај: да не ослобађа од ужасâ одмах (да поновим више речено), већ кад дођу до врхунца, кад се увећају, кад скоро не преостане никаквог зла међу онима који се боре – тада одједном све преокрене у мир и доводи исто у нека неочекивана стања ствари; јер не само да може учинити таква блага каква ми ишчекујемо и надамо се, већ и много већа и бесконачно већа. Зато и Павле рече: ,А ономе који може још и неупоредиво више учинити од онога што иштемо или мислимо‘ (Еф. 3, 20). Зар није био кадар да одмах спречи да она три младића западну у искушење (Дан. 3)? Али не хтеде, јер им спремаше велику добит. Ради тога допу— 269 —
сти да буду предати у незнабожачке руке и да се она пећ угреје до неи зрециве топлине, и да се царски гнев распламти више од пећи, и да им се руке и ноге чврсто свежу и да буду бачени у ватру; и кад су сви који су их гледали очајавали за њихово спасење, тада се неочекивано и упр кос свакој нади показа чудотворно дело најбољег уметника – Бога, и засја са великом силом. Огањ беше везан (угашен), а свезани – ослобођени, и пећ постаде храмом молитве, и извором и росом, и часнијом од царских дворова, а свеуништавајућу силу, јачу од гвожђа и камења, која надилази сваку стихију, победи природа власи. И на том месту стајаше у потпуној сагласности хор тих светих који призивају сваку твар на ову дивну песму: они певаху, шаљући химне благодарности што су били у оковима, што су били – колико је зависило од непријатеља – огњем спаљивани, што су били из отаџбине изгнани, што су заробљеницима постали, што су слободе били лишени, што су остали без отаџбине, без куће, и постали туђинцима, што су живели у туђој и незнабожачкој земљи; јер такво је својство благородне душе. И када су се злочинства непријатеља завршила (јер шта су они још могли после смрти предузети?), и када су борци своје испунили, и кад је венац био већ сплетен, и награде за њих биле сакупљене, и слави њиховој ништа више није недостајало – тада се тек ужаси уклањају, а онај који је пећ запалио и таквој казни предао (младиће) на чудан начин постаде прослављач оних светих бораца и весник Божијег чудотворења, и по целој васељени разашиље писма пуна велике хвале, расправљајући у њима о ономе што се догодило, и постаје веродостојни весник чудеса Бога чудотворца, јер пошто је пре био непријатељ и противник, несумњива бејаху и неприја тељима она писма што их је написао. Видиш ли Божју вештину, видиш ли Његову премудрост? Видиш ли да Он чини оно што изгледа невероватно, видиш ли човекољубље и бригу? Зато дакле немој се узнемиравати, немој се мучити, већ непрестано благодари Богу за све, прослављај, призивај, моли Му се и проси заштиту, и мада хиљаде немира и хиљаде ужаса наиђе, макар се и буре пред твојим очима одигравале, то нека те ништа не узнемирава, јер Бог не суди попут нас о тежини стања, ма и дошло све до крајње пропасти. Та Њему је могуће да подигне пале, да обрати заблуделе, да исправи саблажњене, да ослободи и учини праведним оне који су пуни хиљадама грехова, да оживи мртве, да разрушено учини сјајнијим, да обнови оно што што је застарело; јер ако Он ствара оно што не постоји, ако дарива биће ономе чега никада и нигде није било, то ће много пре исправити оно што постоји и што је створено. Али зар није много погинулих, много саблажњених? Много и често су се такве ствари догађале, али је касније — 270 —
све као што треба исправљено, осим ако су неки и после промене ствари остали неизлечиви. Зашто се узнемирујеш и тужиш ако је неко изгнан, а неко враћен? Христа су на крсту распињали, а разбојника Вараву су тражили да се ослободи, и покварена светина викаше да треба пре спасити убицу, него Спаситеља и доброчинитеља. Колике је, мислиш, тада то саблазнило? Колике је то досад погубило? Потребна је опет пређашња реч. Зар није овај Распети одмах по рођењу постао пресељеник и бегунац, и зар се није још у повојима са целим Својим домом селио у туђину и одведен био у незнабожачку земљу, удаљену толиким пространством? И због тог узрока потекоше потоци крви, настадоше незаконита убиства и покољ, и читаво поколење које се тек на свет јавило убијало се као у бојном реду и рату, и деца тек од сисе одбијена предавана су покољу, и док им је још млеко било у устима – кроз врат и грло мач им се заривао. Шта је страшније од те трагедије? И то учини онај који је тражио да Га убије, а дуготрпељиви Бог допустио је да се изврши таква трагедија, толико проливање крви, и допустио је, мада је могао спречити, показујући неком неисказаном мудрошћу толико стрпљење. А када се вратио из туђинске земље и одрастао, против Њега је одасвуд почео да пламти рат. И понајпре ученици Јованови завидели су му и оговараху Га, мада је он (Јован) Његово дело врло поштовао, и говораху да ,онај што беше с тобом преко Јордана, ево он крштава и сви иду к њему‘ (уп. Јн. 3, 26). То беху речи раздражених и обузетих завишћу и измучених том болешћу. Баш због тога је један од ученика који су то рекли водио спор са неким Јудејином и препирао се о очишћењу, поредећи крштење са крштењем, крштење Јованово са крштењем Христових ученика, ,јер настаде, каже, распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејом око очишћења‘ (Јн. 3, 25). А кад је почео чудеса чинити, колико је било оговарања? Једни Га називаху Самарјанином и да има ђавола, говорећи: ,Ти си Самарјанин и демон је у теби‘ (Јн. 8, 48), други варалицом, говорећи: ,Овај није од Бога, него вара народ‘ (уп. Јн. 7, 12), а трећи врачаром, говорећи да ,помоћу кнеза демонског Велзевула изгони демоне‘ (уп. Мт. 9, 34), и то су непрестано понављали и називали Га противником Божијим, про ждрљивцем и ждером и пијаницом и другом зликоваца и неваљалаца, јер каже: ,Дошао је Син човечији који једе и пије, а ви кажете: Гле човека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима‘ (Лк. 7, 34). А кад је разговарао с блудницом, назваше Га лажним пророком, јер ,да је он пророк, кажу, знао би ко је жена, која с њим говори‘ (уп. Лк. 7, 39), и сваког дана оштрили су зубе против Њега. И не само Јудеји војеваху тако против Њега, него се нису искрено према Њему понашали ни они који изгледаху као Његова браћа, чак и домаћи Његови бунили су се против Њега. Како — 271 —
су били и они покварени, види дакле из речи које је Јеванђелиста изрекао: ,јер ни браћа Његова не вероваху у Њега‘ (Јн. 7, 5). Ако затим споменеш како се многи саблажњавају сада и како се налазе у заблуди, колики ли су се од ученика, мислиш ти, саблазнили за време страдања на Крсту? Један је издао, други се разбежаше, један се одрекао; и кад су сви одступили, водили су само Свезанога. Колико ли ти мислиш да се тада саблазнило оних који су Га пре видели да чини чудеса, да васкрсава мртве, да чисти губаве, да изгони демоне, да пружа хлебове као из неког извора, да чини и друга разна чудеса, кад су видели да Њега самог воде свезаног, да Га окружују прости војници, да Га прате јудејски свештеници уз буку и вику, и да је Он Сам усред свих Својих непријатеља, да присуствује издајник и да се кочопери? А шта кад су Га бичевали? Сигурно је огроман број људи присуствовао, јер беше велики празник који све сакупља; а град, у ком се одиграла трагедија тог безакоња, беше престоница, и све се збивало у подне. Колико ми слиш да је људи тада присуствовало и саблазнило се видећи Га свезана, бичевана, крвљу обливена, испитивана пред игемоновим судом, а при томе не беше ниједног ученика Његовог? А шта кад су се над Њим извр шавала једно за другим разна и непрестана исмејавања – кад су Га ове нчали трњем, кад су Му обукли огртач и дали Му у руке трску, кад су падали пред Њим на колена, чинећи сваковрсна подругивања и исмејавања? Колико ли се, мислиш, људи саблажњавало, колико се узнемиравало и бунило, када су Га по лицу ударали и говорили: ,Прореци нам, Христе, ко те удари?‘ (Мт. 26, 68), и кад су Га водили и овамо и онамо и кад су користили читав дан за заједљиве шале, исмејавања и подругивања, и то усред јудејске масе? А шта кад Га је слуга архијерејев по лицу ударио, шта кад су војници делили Његове хаљине? Шта кад је Он наг са траговима рана био подигнут и разапињан на крсту? Па ни тада се нису те дивље звери умекшале, већ су још више побеснеле и ужасе трагедије пооштриле и подругивања повећале. Једни говораху: ,Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш‘ (Мт. 27, 40), други добациваху: ,Друге спасе, а себе не може да спасе‘ (Мт. 27, 42), а трећи опет говораху: ,Ако си Син Божији, сиђи са крста‘ (Мт. 27, 40). А шта кад су Му сунђер натопљен жучи и оцтом давали да пије, и непристојно се понашали? Шта кад су Му се разбојници подругивали? Шта – као што сам пре о том страшном и најбезаконијем делу споменуо – када говораху да је достојније тражити ослобађање разбојника и кривца за безбројна убиства, и добивши од судије право избора, претпоставише Вараву, желећи Христа не само на крсту распети, већ Га окружити злом славом, сматрајући да ће тиме подупрети мишљење да је Он био гори од разбојника и да је — 272 —
такав безаконик да није могао бити спасен ни човекољубљем, ни до стојанством празника. Та све су радили зато да мишљење о Њему изопаче, и зато су и два разбојника с Њиме заједно на крсту разапели. Али истина се не да сакрити, већ је још више засијала. Окривљаваху Га да је хтео власт присвојити, говорећи: ,Сваки који себе царем гради, противи се ћесару‘ (Јн. 19, 12), Онога Који није имао где главу заклонити, окривљаваху за присвајање царске власти. И за богохулство Га злобно клеветаху. Штавише, поглавар свештенички раздера своје хаљине, говорећи: ,Хули на Бога! Шта нам више требају сведоци?‘ (Мт. 26, 65). А смрт? Зар није најсрамотнија, зар није смрт оних који су починили најбезаконија дела и који нису достојни ни да на земљи душу испусте? А погребење – није ли зар као из милости учињено, јер је неко, дошавши, тражио Његово тело? Тако ни онај који Га сахрањиваше није био од Његових блиских којима је Он добро чинио, није био од ученика који се наслађаваху Његовом близином и спасоносношћу, јер су се сви разбежали и утекли од Њега. А онај зао глас, пуштен после васкрсења, да ,дођоше ученици Његови и украдоше Га‘ (Мт. 28, 13) – колике је саблазнио, колике је преварио? И тај је глас тада разнесен, мада је био измишљен и купљен за новце, али се ипак раширио код неких и после печата (на гробу) и после толике очевидности истине. Прост народ није ни знао учење о васкрсењу јер и сами ученици Његови нису веровали, јер каже: ,још не знађаху Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих‘ (Јн. 20, 9). Колико мислиш да се њих, дакле, у оне дане саблазнило? Али ипак дуготрпељиви Бог је чекао, удешавајући све Својом дивном и неисказаном мудрошћу. Касније, опет се сакривајући после тих дана, кријући се у потаји, страхом распрштени, поплашени, стрепећи и тајно мењајући место за местом, ученици се тако сакриваху, и тек после педесет дана почеше се показивати и чудеса чинити, ни тада још не имајући сигурности. Али и после тога је међу слабијима наступило безброј саблазни кад су били (ученици) шибани, кад је Црква била потресана, кад су ученици били прогањани, а непријатељи се посвуда осилили и буне дизали. Када су због чудеса (ученици) стекли велику смелост, тада опет погибија Стефанова изазва тешко гоњење и све се распршти и Цркву баци у неред: ученици беху опет у страху и опет у бекству, опет у тешкој борби. Ипак Црква тако напредоваше, цветајући чудесима или сијајући својим примерима. Један се спусти кроз прозор и тако избеже руци начелника (архо нта), друге изведе анђео и од окова ослободи, друге, које су гонили силни, примаху и на сваки начин потпомагаху трговци и занатлије, жене које продаваху скерлет, они који беху ћилимарског заната, кожари који живљаху на самом крају градова, покрај обале морске. Често се не усуђиваху ни — 273 —
да се појаве у средишту градова, а ако се сами усуђиваху, нису се усуђивали они који им указиваху гостопримство. И тако су ствари текле усред искушења, и они који су пре били саблажњени исправљаху се после; они који су били заблудели извођени су на пут, а оно што је било разрушено још се чвршће изграђивало. Зато, кад је Павле молио да се проповед шири само мирним путем, премудри Бог Који свим дивно управља није учинио по вољи ученика, и мада Га је овај често молио, није послушао, већ је рекао: ,Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује‘ (2. Кор. 12, 9). Ако желиш, дакле, да упоредо са жалосним размислиш сада и о радосним стварима, видећеш да се много чега догодило – ако не знакова и чудеса, а оно сличног чудесима и безброј доказа великог промисла Божијег и помоћи Његове. Али, да не би све лако чула од нас, препуштам теби тај део да све тачно сакупиш и упоредиш са жалосним, и, забавивши се тим лепим послом, саму ћеш себе тако ослободити од туге, јер ћеш одатле примити велику утеху. Утеши сав твој благословени дом са великим поздравом нашим. Остај бодра и радосна, најдостојнија поштовања и најбогољубазнија моја госпођо! Ако желиш да ми опширно пишеш, то ме свакако извести, не варајући ме, да си оставила сваку тугу и да боравиш у миру, јер је и лек мојих писама такав – да ти пруже велику радост, и ти ћеш видети да ћу их непрекидно слати. Али ми немој опет писати: ,Ја имам велику утеху од твојих писама‘, јер то и сам већ знам, него да имаш онолику колику ја желим, и да се не узрујаваш, да не плачеш, већ да проводиш живот у миру и радости.1)
1)
PG 52, 549-556. — 274 —
ЗАКЉУЧАК „Ἅγιοι δὲ εἰσι πάντες, ὅσοι πίστιν ὀρθὴν μετὰ βίου ἔχουσι· κἂν σημεῖα μὴ ἐργάζωνται, κἂν δαίμονας μὴ ἐκβάλλωσιν, ἅγιοί εἰσιν.“1) (Сви су свети који праву (православну) веру држе са животом. И ако знамења (чудеса) не чине и ако демоне не изгоне, свети су). Св. Јован Златоуст
Иако има већ шеснаест векова како је Златоустово племенито срце заувек стало и његова се златна уста за свагда затворила, ипак нам он још и дан-данас говори красноречиво и убедљиво својим дивним и ненадмашним беседама. Он нас и данас поучава, кори, исправља, бодри, показује пут вечне истине, узвисује наш ум, облагорођава наше срце, крепи и јача нашу вољу и спрема нас за блажени и вечни живот у Ца рству небеском; и не само данас, него све док се на нашој грешној земљи буде чуо глас његовог и нашег Господа, и глас Његовог светог, славног и првоврховног апостола Павла, које је Златоуст „славно прославио“. Нико није идеал хришћанске љубави према Богу и ближњему – осим Самог Господа, Св. Јована Богослова и Св. апостола Павла – ни пре ни после Златоуста проповедао са таквом силом и жаром, са таквом племе нитошћу, преданошћу, убедљивошћу и упорношћу2), као овај васељен ски свети јерарх и учитељ. Иако неки богослови тврде да јеванђелски идеал који је проповедао Златоуст није постао друштвена сила3) – што, разуме се, није ни могло 1)
PG 62, 575.
2) Побуђујући људе на узајамну љубав, Златоуст је показивао чак и примере из животињског
царства. Тако у 10. Беседи на Посланицу Солуњанима каже: „Зар не видите да пчела сама умире кад убоде жаоком? Кроз ту животињу Бог нас учи да не вређамо ближњега, јер ћемо сами пре умрети“ (PG 62, 457-458). 3) И. Попов, „Св. Иоанн Златоуст и его враги“ // Богословский вестник, Сергиев Посад, декабр 1907, 845. Колико је Златоуст ценио значај друштва за човека, види се не само у његовом догматском учењу и богослужбеном схватању значаја Цркве, већ и у социјалном и моралном учењу. Између осталог, да би подстакао људе на узајамни друштвени живот, он је у својим проповедима истицао мисао да и ђаво искушава људе и наводи их на грех кад су усамљени и кад се налазе ван друштвене заједнице. Тако је ђаво искушавао Еву кад је била сама, заокупљајући само њу, и нашавши је кад је била сама у отсуству мужа (μόνην αὐτὴν ἀπολαβὼν, καὶ τοῦ ἀνδρὸς χωρὶς οὖσαν εὑρῶν), тако и Спаситеља у пустињи, а тако ради и с нама. Због тога у 13. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст позива: „зато треба и због тога понајвише да се окупљамо — 275 —
бити – ипак утицај светог јерарха на лични живот верних остаје снажан и трајан. Тешко је замислити колико је сиротих и удовица нашло утеху и заштиту, колико је сиромаха и просјака добило обилну помоћ, колико је гладних нахрањено, жедних напојено, нагих одевено, болесних излечено, робова и робиња откупљено и ослобођено, колико се грешника покајало, колико се морално палих уздигло и препородило, колико је узвишених и благородних религиозно-моралних дела и подвига извршено под утицајем његових златних беседа које је оставио у наследство Христовој Цркви! Питамо Златоустовим речима: „Шта је ово? Пастир одсуствује, а овце стоје у великом реду добрим владањем. Ово је велики успех доброг пастира да стадо треба да показује сву ревност, не само у присуству, него и у одсуству пастира.“4) Руски богослов Попов пише: „Нарочито руски народ, који је васпитан на Златоустовим делима, више но иком другом управо њему дугује најсветлије и најблагородније црте свог народног благочешћа. Они који изучавају стару руску књижевност5) добро знају како је снажан траг Златоуст оставио у религиозним појмовима и животу старе Русије.“6) Треба се само сетити многобројних зборника проповеди под називима Злато струј, Маргарит, Исмарагд, Учитељно јеванђеље, итд. Али не само у старој, већ и новијој7) народној руској просвети Златоустова дела играју крупну улогу. У Духовном регуламенту Петра Великог читамо: „Сваки проповедник мора имати књиге Светог Златоуста и приљежно их читати, јер ће се тако научити састављању најисправније и најјасније беседе, премда она и неће бити равна Златоустовој.“8) Тврдимо да су и најкласи чнија дела највећег руског писца Достојевског написана делом под утицајем Златоустовог моралног учења и проткана његовим духом.9) непрестано заједно тако да нас нечастиви не може лако савладати“ (Διὸ χρὴ μάλιστα καὶ διὰ τοῦτο μετ’ ἀλλήλων ἀγελάζεσθαι συνεχῶς, ὥστε μὴ εὐχειρώτους εἶναι τῷ διαβόλῳ) (PG 57, 209; уп. PG 61, 520). 4) „Τί τοῦτο; ὁ ποιμὴν οὐ πάρεστι, καὶ τὰ πρόβατα μετὰ πολλῆς εὐταξίας ἕστηκε. Καὶ τοῦτο τοῦ ποιμένος τὸ κατόρθωμα, τὸ μὴ μόνον παρόντος, ἀλλὰ καὶ ἀπόντος πᾶσαν εὐδείκνυσθαι σπουδὴν τὰ ποίμνια.“ (PG 48, 701). 5) Е. Е. Голубинский, История Русской Церкви, 1, Москва 1901, 733; Митр. Антоний (Вадковский), Из истории христианской проповеди, Санкт-Петербург 1895, 310; Православная богословская энциклопедия, VI, 941-947. 6) Попов // Богословский вестник, 846. 7) А. Пономарев, „Св. Иоанн Златоуст как учитель веры и благочестия и его значение в ру сском православном народе“ // Церковный вестник, бр. 46 (Санкт-Петербург 1907); в. и бр. 37, 38, 45, 46, 47, 48; Martinus Jugie, Theologia dogmatica Christianorum orientalium ab Ecclesia Ca tholica dissidentium, I, 601. 8) Духовный регламент, Москва 1883, 64-65. 9) Уп. Ф. М. Достоевский, Полное собрание сочинений. 12, Братья Карамазовы, СанктПетербург 1895, 379-380 и даље, итд. — 276 —
Колики је одјек Златоустово учење имало у српској Цркви и народу, можемо судити по многобројним преводима његових списа који се налазе у рукописима по нашим манастирима, некадашњим жижама наше народне просвете.10) И наша народна песма дубоко је схватила велики значај Златоуста не само за српску, већ и за руску Цркву, када ставља у уста „старца патријарха“ савет који он даје султану када га је овај запитао какво уздарје да дâ „великоме цару московскоме“ за дарове које је од њега примио: „Пошљи штаку Немањића Саве, Златну круну цара Константина, И одежду Светога Јована…“11) Ако узмемо у обзир распрострањеност Златоустових дела на читавом хришћанском Истоку12) и Западу13), а уједно и дуготрајност тога утицаја на хришћанске народе, тек ће нам се тада у свој својој величини и сјају показати његов прави значај у историји Христове Цркве. Иако је у својој похвали епископу Диодору (који га је у једној својој проповеди хвалио) из своје велике скромности рекао да „венац који је већи од главе онога који се њиме венчава не додирује слепоочнице и не држи се на 10)
С. Петковић, Опис рукописа манастира Крушедола, Сремски Карловци 1914, 67-102. У Патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима под бр. 120 налази се рукопис превода 32 беседе Св. Јована Златоуста на Књигу Постања (PG 53, 21-305), такозвани Шестодневник, који је припадао деспотици Ангелини, монахињи, а који је преведен на Светој Гори 1451. (1452) г. за време српског патријарха Никодима. Тај се рукопис налази у Патријаршијској библиотеци од 1810. г. Врло је лепо сачуван и на древним корицама изнутра стоји следећи власторучни запис Стефана Стратимировића, архиепископа и митрополита: Ѡ книзѣ се зовомо Шестодневникъ С Іѡ Златоѹстагѡ она списана естъ и преведена съ греческагѡ на словенскї языкъ во Аѳонстѣ горѣ лета М 6959 Л Х 1451-го При Патрїарсѣ Серблемъ и Поморию Кр Никодимѣ Была къ притѧжанї Деспотицы Аггелины монахини Знаменано въ Карловцѣ Сремстѣмъ мца декемврїѧ 17 дне 810 года (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Београд 1902, 92, 97). Под бр. 68 налази се и један рукописни зборник (знатно оштећен) светоотачких проповеди (Св. Атанасија Александријског, Св. Григорија Ниског), међу којима има и неколико Златоустових беседа. Колико су српски јерарси ценили Златоуста, сведочи и то што је знаменити блаженопочивши митрополит Краљевине Србије Михаило (†1898) дао прештампати са руског издања у Београду 1893. године Акаθистъ Святителю Хрїстову Іωанну Златоустому Архїепископу Константиня града. 11) Песма под називом „Московски дарови и турско уздарје“ (Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, III, Биоград 1894, 78). 12) О преводима (сиријском, јерменском, грузијском, коптском, арапском, етиопском и старословенском) види: Bardenhewer, Geschichte, III, 334. 13) ib., 333, 335. У неким старим рукописима Јеронимовог Liber de viris illustribus, где је реч о Златоусту, стоји: „Sed per totum orbem scripta ejus tam Graeco sermone edita, quam in Latinum translata, velut fulgura discurrentia micant“ (Али његови списи објављени у целом свету како на грчком тако и на латинском преведена, блистају као распршене муње). (PL 23, 713; PL 83, 10931094). — 277 —
глави, већ се као преширок по својој величини спушта преко очију на врат и оставља главу невенчаном. То смо и ми осетили, јер се венац похвала показао већи од достојанства наше главе“,14) ипак морамо признати да нисмо били у стању да саберемо довољно бисера како бисмо исплели и окитили венац којим би достојно било увенчати главу Светог Јована Златоуста, па ћемо је увенчати венцем црквене песме: Величаем тѧ свѧтителю ѡтче Іѡанне и чтемъ свѧтѹю памѧтъ твою ты бо молиши за насъ Христа Бога нашего15) И да завршимо Дантеовим речима: „Tu se lo mio maestro el mio autore – Ти си учитељ мој и писац мој.“! *** Препрославленъ еси Христе Боже нашъ свѣтла на земли отцы наши ѡсновавы тѣми ко стиннѣ вѣрѣ всѧ ны наставивы многоблагоѹтробне слава тебѣ
14)
PG 52, 763; уп. PG 57, 386. Овде ћемо навести речи којима је Златоустов ученик, ђакон Јован Касијан (Bardenhewer, Patrologie, 454, 455), у свом спису De incarnatione Domini (VII, 31) позивао Цариграђане да слушају свог учитеља – Св. Јована Златоуста: „Опомињите се древних учитеља и свештеника својих... Јована дивног вером и чистотом; Јована, кажем, оног Јована који је заиста попут јеванђелисте Јована и као ученик Исусов и апостол тако рећи на грудима Господњим увек лежао. Њега, велим, опомињите се, за њим идите, о његовој чистоти, о његовој вери, о његовој науци и светости помишљајте. Опомињите се увек тог вашег учитеља и хранитеља, у чијем сте тако рећи крилу и на неки начин загрљају и одрасли. Он је био мени и вама заједнички учитељ, а ми смо његови ученици и настава његова. Његове списе читајте, његових се савета држите, његову веру и заслугу пригрлите.... Он, дакле, нека вам увек на памети буде, као да га очима гледате; он нека вам је у духу и мисли. Напокон он сам нека вам препоручи и ово што сам ја написао, јер ово што сам написао он ме је научио, и верујете због тога да ово није толико моје колико његово, јер поток из извора потиче, и шта год се мисли да припада ученику, ваља све приписати у заслугу учитељу (quia rivus ex fonte constat, et quidquid putatur esse discipuli, totum ad honorem referri convenit magistri)“ (PL 50, 270). Види: Otto Abel, Studien zu dem gallischen Presbyter Joha nnes Cassianus, München 1904, 21. 15)
— 278 —
Садржај
Предговор…………………………………………………………………… 7 Први део Живот Светог Јована Златоуста…………………………………………… Глава 1. Младост Св. Јована Златоуста… ………………………………………… Глава 2. Златоуст као ђакон и презвитер у Антиохији… ………………………… Глава 3. Златоуст као цариградски Архиепископ и његово прво прогонство ………………………………………………… Глава 4. Друго прогонство Златоуста и његова смрт … ………………………… Глава 5. Политичке партије у империји и Златоустов однос према њима. Златоустови непријатељи и њихова судбина. Свечани пренос Златоустових моштију у Цариград… …………………
15 17 23 27 38
42
Други део Учење Светог Јована Златоуста 53 Глава 1. Златоуст као проповедник… ……………………………………………… 55 Глава 2. Златоуст као моралиста… ………………………………………………… 82 а) Златоустово учење о монаштву и аскетизму… ……………………… 108 Глава 3. Златоуст као догматичар…………………………………………………… 115 а) О Богу Оцу и Пресветој Тројици… …………………………………… 124 б) Исус Христос – Син Божији… ………………………………………… 131 в) О Богу Духу Светоме… ………………………………………………… 135 г) О анђелима… …………………………………………………………… 138 д) Пресвета Дјева Марија… ……………………………………………… 144 ђ) О првородном греху… ………………………………………………… 152 е) Учење о благодати… …………………………………………………… 155 ж) Златоустов однос према светима првоврховним апостолима Петру и Павлу и учење о власти у Цркви… ……………… 159 з) Учење о спасењу… ……………………………………………………… 172 и) Учење о Цркви…………………………………………………………… 182 — 279 —
ј) О светим тајнама уопште… …………………………………………… 189 I) О Тајни Крштења……………………………………………………… 192 II) О Тајни Миропомазања……………………………………………… 196 III) О Тајни Евхаристије………………………………………………… 198 IV) О Тајни Покајања… ………………………………………………… 206 V) О Тајни Свештенства………………………………………………… 213 VI) О Тајни Брака…… …………………………………………………… 219 VII) О Тајни Јелеосвећења……………………………………………… 226 к) Есхатолошко учење……………………………………………………… 228 Глава 4. Златоуст као егзегет………………………………………………………… 237 Глава 5. Златоуст као апологет… …………………………………………………… 250 Глава 6. Златоуст као литургичар…………………………………………………… 258 Додатак… …………………………………………………………………… 268 Закључак… ………………………………………………………………… 275
— 280 —
