Мирко Рапаић: ЗАВЈЕРА ХРВАТСКИХ КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБА У ЛИЦИ
Српски народ у Лици, доживио је велику трагедију за вријеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедија била умањена да се хрватски комунисти нису умјешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се тај покрет разбије и да се Срби разједине. Како је могло то да се догоди? Како то да је личка трагедија постала још већа и то у вријеме кад су српски крајеви били ослобођени од усташа? О томе постоје многи документи који све објашњавају и они ће овдје бити обнародовани. Ако је послијератна хрватска историјографија скривала усташке злочине, на другој страни се потрудила да остави траг о дјеловању комуниста у Лици (и не само у Лици) против српских националних интереса. Вјероватно су се надали да ће комунизам владати хиљаду година, па су се првоборци комунистичког покрета у Лици такмичили у доказивању својих „заслуга“ у борби против „великосрпског хегемонизма“ а за очување државе Хрватске. Након педесет година од устанка српског народа Лике, откривају се многе тајне, скривене истине и намјере хрватских комуниста у то вријеме. Да би све било јасније, треба поћи од једног догађаја из 1985. године, који је допринијео да се, тек сада, сагледају српске заблуде и подмукле работе хрватских комуниста. Неки моменти су се знали и раније, али се њима нико није озбиљније позабавио. Комунисти су их приказивали у складу са својом идеологијом, која је била погубна за српски народ. Нажалост, у тој погубној политици учествовали су и многи Срби комунисти, који су чак предњачили у гушењу српског националног бића.
Године 1985. у Загребу је одржано суђење ратном злочинцу и министру унутрашњих послова у влади НДХ Андрији Артуковићу. Породица Андрије Артуковића је тражила да се на суђење позове и Јаков Блажевић, сматрајући да би он требало да свједочи у корист Андрије Артуковића. Због чега? Због тога што је Андрија Артуковић, као министар унутрашњих послова НДХ, спасио живот Јакову Блажевићу 1941. године. У то вријеме Јаков Блажевић је био секретар Окружног комитета Комунистичке партије Хрватске за Лику, а то значи заповједник личких комуниста. У Загребу су усаше ухапсиле Јакова Блажевића, а кад је за то сазнао Андрија Артуковић, наредио је да му Јакова доведу на саслушање. Њих двојица су се добро познавали још од прије рата. Артуковић је у Госпићу био адвокат а Блажевић је живио у Госпићу, и ту учио гимназију, па послије студирао право у Загребу. Артуковић је био вођа усташке организације у Госпићу а Блажевић секретар партијске организације комуниста. Кад је Андрија Артуковић организовао усташки „устанак“ у Брушанима 1932. године, Јаков Блажевић је подржавао устанак усташа. Од тада потиче њихово познанство, и као Хрвати, већ тада су нашли заједничке интересе. Послије дуго времена, два познаника су се поново срела, овога пута у Артуковићевој канцеларији. Познанство из Госпића Артуковић је сад настојао да искористи. О чему су разговарали у четири ока, остало је непознато. Остало је непознато да ли је Јаков Блажевић морао потписати неку изјаву о лојалности и страдањи са усташама да би га Артуковић пустио на слободу, или је дао свом познанику само усмено обећање за сарадњу. Вјероватно су се лако споразумјели јер су водили исту политику од 1932. године. Послије тог разговора, Јаков Влажевић је пуштен на слободу. Ово је фамилија Андрије Артуковића знала и зато је захтијевала да се на суђење позове Јаков Блажевић. Наравно, то су адвокати уважили а посебно загребачки адвокат Жељко Олујић. Блажевић је требало да свједочи у корист Артуковића. Ратни злочинац Артуковић је осуђен на смрт стријељањем 1986. године. Јаков Блажевић се није појавио на суђењу. Остало је непознато зашто није дошао. Највјероватније се он није усудио да дође на суђење (ако је позван) јер би се, да је то учинио разоткрила његова мрачна улога у току рата и сарадња са усташама. Говорило се чак да је тешко болестан. Јаков Блажевић је био на најодговорнијим дужностима у Социјалистичкој Републици
Хрватској, а био је предсједник Републике. Члан Комунистичке партије постао је 1928. године и био је члан ЦК КПЈ. Коначно је то пријатељство и савезништво између Блажевића и Артуковића разоткривено на суђењу, о чему је писала и штампа[1] На основу тога добија се јасна слика о Јакову Блажевићу као заповједнику личких комуниста. Он је у Лици починио велике неправде српском народу, па чак и злочине, како у рату тако и послије рата. Његови поступци били су понижавајући за српски народ, док је његова политика на челу личких комуниста била катастрофална за српски народ. Да несрећа буде већа, он је био „господар“ Лике скоро педесет година. Био је неприкосновени комунистички диктатор у Лици, без чије сагласности се ништа није могло учинити. Нико није могао ни посумњати да је он са Артуковићем био пријатељ. Чак и сад, кад је то откривено, многи људи се чуде и питају: Зар је могуће да је Јаков био сарадник усташа? Има првобораца из Лике који у то не вјерују и још га бране неки његови комунисти. А доказа против њега има много, а најважнији је онај са суђења Артуковићу. Да би се остали докази аргументовали, потребно је вратити се у 1941. годину, од доласка хрватских фашиста на власт, и приказати догађаје у устанку у Лици и послије устанка. Кад је ријеч о Јакову Блажевићу, потребно је навести још једну важну чињеницу. Послије оног што се открило на суђењу Андрији Артуковићу о Блажевићу, почео се анализирати Блажевићев живот послије рата и утврђено је да он нигдје и никад није говорио о Андрији Артуковићу као ратном злочинцу. Написао је неколико књига и дао многе интервјуе за штампу али нигдје није ништа лоше рекао о Артуковићу. Чак је избјегавао да о њему говори, што очигледно указује на то да је он у нечем остао дужник Артуковићу. Послије свега што се догодило, поставља се питање зашто Срби комунисти Лике нису објективније анализирали понашање Јакова Блажевића. Јер, на основу његовог понашања могло се закључити какву је он улогу играо у народноослободилачком покрету Лике. Неки саборци и другови Јакова Блажевића избјегавају чак и помисао да је он био издајник. Издајник и усташки сарадник је био и Андрија Хебранк, секретар ЦК КП Хрватске, вођа хрватских комуниста. Зашто онда то није могао бити и Јаков Блажевић, који
је по рангу био нижи од Хебранга? Било је још „напредних“ Хрвата као што су ова двојица, који су били вјешто убачени у редове народноослободилачког покрета Лике. Долазак Јакова Блажевића на ослобођену српску територију није донио никакво добро српског народу. Он је одмах ставио све комунисте Лике под своју команду, правио је планове за чишћење српских устаничких редова и доводио поједине Хрвате на кључне положаје. Као извршни орган партије, имао је одрешене руке у ликвидацији „српских националиста“ и тако је наставио усташку политику. На мети Јакова Блажевића и његових комуниста били су: солунски добровољци, трговци, официри и подофицири бивше војске, државни службеници и сви који су им били сумњиви. У томе су им здушно помагали секретари котарских комитета у Лици, који су углавном били Срби. По злу су се истицали: Јово Богдановић, секретар Котарског комитета Коренице, Милан Узелац Брицо, секретар Котарског комитета Оточца и други. Вршена су хапшења и стријељања по српским селима Лике од комуниста и дошло је због тога до подјеле међу Србима. Они Срби који су прихватили сарадњу и братство са Хрватима потпали су под комунистичку власт и команду, а они који су били против било какве сарадње са Хрватима (што ће рећи са комунистима) формирали су српске четничке одреде. Тако су Срби отпочели међусобни обрачун. И почео је већ у току устанка, а трајао је све вријеме рата, на велико задовољство Хрвата. Данас се многи Личани питају: Што је то нама требало? Што је још трагичније, од српских партизанских одреда формирана је Народноослободилачка војска Хрватске, под командом Хрвата. Срби су упали у велику клопку а да ни сами нису били свјесни шта се догађа. Устали су Срби одлучни да се боре против фашистичке државе Хрватске, наравно и против Хрвата јер су они активно учествовали у стварању те државе, и одједном, ти исти Срби, постадоше ослободилачка војска Хрватске. Веће зло се Личанима није могло догодити а догодило се и у другим српским крајевима: на Кордуну, Банији, у Славонији и дјелимично у Далмацији. Та војска, по саставу бораца, морала је да се зове Српска ослободилачка војска или Народноослободилачка војска Српске Крајине, што је она у суштини и била. Умјесто тога је неправедно и неприродно добила име Ослободилачка
војска Хрватске. Коме је то сметало да се помиње српско име кад су само Срби били у тој војсци? Наравно, сметало је хрватским комунистима који су већ у устанку успоставили ову власт у партизанској војсци, уз свесрдну помоћ српских комуниста, који су се већ тада удружили са Хрватима против српства и Срба. Јаков Блажевић је доводио са собом једног по једног Хрвата, комунисту, на ослобођену територију Лике. То су све били људи сумњивог понашања јер их нигдје није било до устанка, а у устанку се изненада појавише и дођоше са територије Павелићеве Независне Државе Хрватске да Србима „кроје“ судбину. На територији котара Грачац дјеловао је као партијски инструктор Хрват Томо Никшић. Како пише Гојко Половина у својој књизи „Сведочење“, Томо Никшић се представљао као Србин Петар Ракић. У тој књизи се каже: „Он је узео име Петар Ракић, Србин, док су сви, који су се интересовали брзо и лако могли дознати да је он Хрват Томо Никшић. Он је, практично, сву своју активност делегата Окружног комитета КПХ за котар Грачац свео на проналажење „четника“ међу српским становништвом Грачачког котара, на борбу против њих, а да у исто вријеме никад није покушао са успостави везе са хрватским становништвом у општини Ловинац.<[2] Гојко Половина даље наводи да је Томо Никшић, према раширеном мишљењу, настојао да увуче српски народ котара Грачац у борбу против окупатора како би што више Срба било уништено у току рата, а у хрватска села није одлазио, јер је хтио да поштеди Хрвате, да их што више преживи рат. За оправдање оваквих поступака Томе Никшића, Гојко Половина ипак налази неке чудне аргументе и каже: „Томо Никшић је у то вријеме био заиста добронамјеран, али свршен ученик Стаљинове школе у Москви није могао да се ослободи стаљинског схватања „партлиније“. Зато је својим поступцима изазивао незадовољство и протесте српског становништва.“ И поред свега што је тај „свршени ученик Стаљинове школе“ чинио по српски селима око Грачаца, Гојко Половина каже да је Томо Никшић „био заиста добронамјеран“. Како може бити „добронамјеран“ комуниста и Хрват који на српским сељацима врши експерименте и настоји да уништи што више
Срба? Знао је Томо Никшић врло добро шта ради да би подијелио Србе, али зашто су му то дозвољавали српски комунисти Лике? Зашто га нису упутили у хрватска села да тамо примјењује учење које је стекао у Стаљиновој школи? За српске комунисте Лике, као и за Тому Никшића, било је најважније да се држе „партлиније“. Ту „партлинију“ Срби у Лици су добро осјетили на својој кожи и још данас је осјећају и испаштају. Случај са Томом Никшићем, и свједочење Гојка Половине, открива подмуклу комунистичку завјеру против српских устаника у Лици. Комунисти су, од почетка устанка, примјењивали разне методе како би српски национални и ослободилачки покрет претворили у бољшевичку револуцију. Тако је српски народ био преварен. На територији котара Оточац велико зло српском народу починио је Хрват, комуниста, Стипе Угарковић Палента, члан ЦК КП Хрватске и комесар батаљона „Божидар Аџија“. Он и српски комуниста Милан Узелац Брицо и Дане Напрта, ишли су заједно по српским селима око Оточца и на лицу мјеста стријељали „сумњиве“ Србе. То су чинили у селима: Шкаре, Дољани, Подум, Главице, Дренов Кланац и Брлог, гдје је дошло до велике подјеле међу Србима, захваљујући „партлинији“, коју су немилосрдно примјењивали комунисти Палента и Брицо у српским селима. У књизи „Сведочење“[3] прва година устанка у Лици, др Гојко Половина каже да је „друг Мартин, односно Шиме Бален био политкомесар Штаба партизанског одреда за Лику“ и то већ крајем 1941. и почетком 1942. године. А у листу СР Крајине „Нова ријеч“[4] пише, између осталог, и ово: „Сасвим је природно да сам међу најбољим пријатељима у животу имао Шиму Балена и Нину Рупчића, који су као усташе учествовали у познатој побуни у личком селу Брушани.“ То је велико откриће, али и велика несрећа за српски народ Лике, да им усташа дође за политичког комесара. Ко је заправо Шиме Бален? Шиме Бален или „друг Мартин“ је ступио у усташку организацију 1930. године. Био је веома активан у усташкој терористичкој и антисрпској
организацији. Године 1932. Шиме Бален се нашао под непосредном командом злогласног Андрије Артуковића и по његовој заповјести је учествовао у такозваном велебитском устанку, кад је нападнута жандармеријска станица у Брушанима. Тај „устанак“ усташе су означиле као почетак рушења Југославије и стварање Независне Државе Хрватске.
У току велике рације жандармерија је ухватила Шиму Балена и Нину Рупчића, који су осуђени на дугогодишњу робију и издржавали су је све до почетка Хитлеровог напада на Југославију. На робији се Шиме Бален спријатељио са неким комунистима и постао „комуниста“, тј. Усташа-комуниста. Тада су усташе и комунисти били у великом савезу, јер су комунисти подржали усаше и усташки „устанак“ у Брушанима. Сматрали су да је то био револуционаран чин уперен против Срба и Југославије. Тако је Шиме Бален приступио комунистима јер су били политички истомишљеници. При успостави НДХ, он се нашао на слободи и усташе нису имале потребе да му праве проблеме. Био је њихов члан још од 1930. године и вјероватно је и даље наставио да са њима сарађује. Нико не зна шта је он радио и гдје је био до српског устанка у Лици, у јулу 1941. године. У вријеме усташког покоља он је негдје мирно живио и из прикрајка чекао свој тренутак. Крајем 1941. и почетком 1942. године усташа –комуниста Шиме Бален или „друг Мартин“ појављује се у Лици и ставља се на чело свих партизанских одреда Лике. Постаје политички комесар Штаба групе одреда, у којима није било ниједног Хрвата. У тим одредима борили су се само Срби из Лике. Једини Хрват је био „друг Мартин“, политички комесар и усташки терориста. Зашто је Шиме Бален добио у Лици илегално име „друг Мартин“? Сигурно због тога да га неко не би препознао ако би се појавио под правим именом и презименом, јер је он био познати усташа. Зашто су га послали баш у Лику? Вјероватно због тога што је 1932. године учествовао у „устанку“ у Лици, познавао је овај крај и тако, под лажним именом, најлакше
га је било наметнути Личанима. Било је то понижење за Србе у Лици да им доказани усташа постане политички и идејни вођа. Прошле су многе године послије рата. Кад је Фрањо Туђман дошао на васт, Шиме Бален је показао своје право лице, подржао је хрватски терор против Срба, а Хрвати су му тад признали све заслуге за Хрватску и прогласиле га за почасног предсједника проусташке ХДЗ. С тим у вези морају се поставити нека питања. Како је било могуће да на чело српске устаничке војске, херојске војске Лике, дође усташа-комуниста, доказани антисрбин? Да ли је неко од српских комуниста Лике знао ко је „друг Мартин“? Ако је знао, зашто је прихватио усташу за вођу и господара? Једино је Гојко Половина признао да је знао за њега, да је „друг Мартин“ био усташа и његов „најбољи пријатељ у животу“. Како је могуће да Србин узима усташу за пријатеља и још каже да је то „сасвим природно“. У вријеме кад је „друг Мартин“ био политички комесар партизанских одреда Лике дошло је до велике подјеле и братоубилачког рата међу Србима. Половина устаничких села Лике потпала под управу Шиме Балена и хрватских комуниста, а друга половина је подржала четничке одреде. У Загребу су тиме били јако задовољни јер су Срби почели да се туку међу собом. Догодила се велика српска несрећа. Поставља се питање како се нике од личких првобораца није заинтересовао ко је, заправо, „друг Мартин“. Сигурно да борцу у овим одредима нису знали да имају усташу за политичког комесара, јер се од њих то крило. А тада је у Лици под оружјем било око 3.500 Срба, све хероји и јунаци доказани у борби против усташа. Ако се зна какву су власт и улогу имали политички комесари, онда је јасно због чега је Шиме Бален послат у Лику. Дошао је да шпијунира Србе, да од Срба створи НОВ Хрватске, да проналази „сумњиве“ Србе и „српске националисте“ и да врши чишћење у српским редовима. Познато је какво је то чишћење било. Нажалост, у томе су му доста помагали и Срби комунисти из Лике, његови вазали.
Исто тако, у Лици је, као хрватски комунистички агент и инструктор, дјеловао и Нина Рупчић, кога Гојко Половина именује за свог „најбољег пријатеља у животу“. И он је од усташе постао „комуниста“ и у устанку је убачен међу Србе. Наравно, радио је исто онако као и „друг Мартин“. Помоћу тих усташа-комуниста Хрвати су потпуно покорили један дио Срба у Лици и тај дио је постао партизански. Тако је било све до 1990. године, када су пробуђени Срби морали поново у борбу да се ослободе „братског“ савеза са Хрватима. У својим иступањима послије рата комунисти су говорили да је Комунистичка партија била једина организована снага у окупираној Југославији која је могла подићи масе на устанак. Да ли је то тачно? Гдје су били и шта су радили лички комунисти у вријеме успостављања НДХ? Док је вршен страховит покољ Срба у Лици, „вођи“ личких комуниста Јакову Блажевићу изгубио се сваки траг. Он нигдје није ишао из свог сигурног скровишта, и ни са ким није одржавао везу. Он уопште није знао гдје су комунисти и његови најближи сарадници из Окружног комитета за Лику, а није одржавао везу ни са ЦК КП Хрватске. Многи његови саборци се данас питају зашто Јаков Блажевић није обилазио партијске организације прије устанка? Такво његово понашање слиједили су и остали комунисти које усташе нису похапсиле. Поједини лички комунисти успјели су побјећи у Србију а Светина Цвјетићанин чак у Њемачку, док Јаков Блажевић није имао храбрости да дође ни до Средње Горе, Висућа или Крбавице. Шта је чекао? Из прикрајка је посматрао како његови Хрвати-усташе немилосрдно убијају Србе. Знао је он ко су усташе и шта чине у његовом Госпићу и околини, али није дигао свој глас против злочинаца нити је Хрвате одвраћао од злочина. Ништа није учинио да помогне „браћи“ Србима у невољи. Кад је почео устанак српских сељака у Лици јула 1941. године, Јаков Блажевић није ни знао за устанак. Тек кад су српска села у Лици ослобођена од усташа, он је дошао на ослобођену територију и одмах приступио организовању комуниста и успостављању комунистичке власти на појединим територијама.
Пошто је српски устанак у Лици отпочео спонтано и неорганизовано, отуд и није имао јединствену команду, па су комунисти то искористили и устанцима наметнули своје руководство. То је било фатално за наредне догађаје и за судбину српскога народа. Српски комунисти Лике су се једнодушно ставили под команду усташког сарадника Јакова Блажевића и у свему су извршавали његова наређења. Он је њих искористио у борби против „великосрпског хегемонизма“ а за самосталну Хрватску и све прљаве послове за њега су обављали Србикомунисти. Вјероватно они нису знали да је Јаков Блажевић, њихов шеф, био у Загребу на разговору са Артуковићем и да је тамо добио упутства како да ради против Срба. Али је несхватљиво да им није било чудно како то да Јаков Блажевић не иде у хрватска села да тамо диже Хрвате у „револуцију“ и у борби против хрватског фашизма. Нису то чинили ни други Хрвати комунисти, већ су сви били на ослобођеној српској територији. Против кога су имали да се боре? Они су понајмање били потребни Србима у Лици нису им били ни од какве користи. Зато их је требало вратити тамо одакле су дошли. Др Гојко Половина у отвореном писму Фрањи Туђману с поносом истиче како су му усташе били „најбољи пријатељи у животу“. То признање открива колико су поједини (можда и сви) српски комунисти били у спрези са Хрватима, непријатељима српскога народа и усташким агентима. Зар је „заједнички живот“ Срба и Хрвата требало да почива на непријатељству којег су Хрвати стално истицали према Србима. Управо такво држање српских комуниста и Лици довело је српски народ у веома тежак и понижавајући положај. Ево још једног „бисера“ из писма Фрањи Туђману. Др Половина саопштава Туђману и ово:[5] „Ми Срби у Лици, Крајишници, били смо свесни да смо у Хрватској, гдје је хрватски народ у већини, и да без помоћи и сарадње Хрвата не можемо да се одржимо, а још мање да победимо. Позвали смо Хрвате, другове, на оружје, у борбу, и признали смо им руководећу улогу. Позвали смо и наше борце Србе Крајишнике под заједничку команду, на челу са комунистима Хрватима.“
У овом писму је јасно речено шта су радили српски комунисти у Лици, али је непоштено и крајње злонамјерно тврдити да су „Срби у Лици признали руководећу улогу и заједничку команду, на челу са комунистима Хрватима“. Србе у Лици о томе нико ништа није питао. Кад су осјетили шта им се спрема, побунили су се и тад је дошло до раскола у српским устаничким редовима. Такођер је велика неправда кад се каже: „Ми Срби у Лици били смо свесни да смо у Хрватској.“ Срби у Лици су били свјесни да им је силом наметнута држава хрватских фашиста и злочинаца и никад нису прихватили ту државу као своју, па су кренули у устанак и одлучну борбу да сруше усташку власт на српској територији, на територији Крајине. У хрватској држави Срби никад нису ни живјели, јер ње није ни било. Злочин је писати на тај начин о Србима у Лици, а још већи то што су српски комунисти, а међу њима и Гојко Половина, на подмукао начин ставили Србе под хрватску команду. Др Половина тврди да „без помоћи и сарадње Хрвата не можемо да се одржимо.“ То, такођер, није тачно јер су се Срби сами дигли на устанак и ослободили скоро читаву Лику без помоћи Хрвата. Срби су се борили против Хрвата, јер су такорећи сви Хрвати били на непријатељској страни. Па каву су то „помоћ“ пружали Хрвати Србима? Како је могуће да тако нешто пише Гојко Половина, који је учествовао у устанку, и требало би да познаје ствари? Тако он пише 1991. године Туђману и ставља до знања Србима у Лици да се не могу одржати без сарадње са Хрватима. Свјесно гура Србе под команду Фрање Туђмана. Стари комунисти се ни до данас нису одрекли сулуде идеје о подређеној улози Срба у надређеној улози Хрвата над Србима. Тачно је да су Хрвати у НДХ били у већини, али то не значи да су се Срби само због тога морали ставити под команду комуниста Хрвата. Од пресудног је значаја то да су у устанку учествовали само Срби и да су били јединствени у борби против Хрвата. Зато није било никаквог разлога и оправдања да се ставе под команду Хрвата, носилаца сумњиве комунистичке идеологије. Ако су неки Хрвати дошли на ослобођену српску територију, онда су се морали борити против усташа, под српском командом, а не обратно. Истина је да су се српски комунисти часно борили у устанку против хрватске фашистичке државе и њених крволока и кољача. Они су заједно са српским народом рушили фашистичку хрватску државу и баш зато на њима лежи историјска
одговорност што су омогућили групи Хрвата да их све ставе под своју команду. Срби Личани имали су довољно снаге и способних вођа да побједе Хрвате и то су кроз борбу, и доказали. И све би било добро, само да није било издаје. Колико се водило рачуна да свугдје на српској територији дођу на руководеће дужности Хрвати говори и овај примјер. У котар Кореницу дошао је Фрањо Чрнило за секретара Котарског комитета. Он је стигао директно из Загреба у Лику и нико од Личана није знао ко је, заправо, тај Фрањо, јер у Кореничком котару није било ниједног Хрвата члана партије или скојевца. Сви су били Срби, али можда, нису били довољно „поуздани“, па је дошао тај Хрват да „среди стање“. Могли су из ЦК КП Хрватске да пошаљу кога год су хтјели, а срспки комунисти нису имали право нити одважност да поставе питање зашто им се шаљу непознати људи за руководиоце. Има много примјера који показују и доказују да је било погубно стављати српске устаничке одреде Лике под команду хрватских комуниста. Један случај завријеђује посебно разматрање. Пет партизанских батаљона Лике нападало је Удбину од 21. до 23. августа 1942. године. Удбина је била јако усташко утврђење, добро организовано и брањено. Нападало ју је 1.250 српских бораца. И, како пише у документима, на командном мјесту у Булића Гају налазили су се: командант Прве оперативне зоне Хрватске Срећко Манола и секретар Окружног комитета за Лику Јаков Блажевић. Два Хрвата дириговала су нападом српских бораца, а у заповијести за напад истицали су да су „у Удбини домобрани и становништво који симпатишу линију НОБ“. А тамо у Удбини – све сами крвници и џелати Анте Павелића! Све је то било добро смишљено и усташама јављено вријеме напада. Резултат је био поразан: 120 српских младића је погинуло у нападу на усташке бункере испод Удбине а 180 рањено. Триста Срба је било избачено из строја а Удбинја није заузета. Само из села Турјански је погинуло више од 30 бораца, а није утврђено колико је рањеника умрло од задобијених рана. Ова двојица Хрвата морала су бити
стријељани пред стројем преживјелих бораца, али нису. Хрватима се све праштало у име „братства“. Приликом напада на Грачац, 15. јануара 1943. године, погинула су 162 борца из Лике. Напад је извршила комплетна Шеста личка дивизија којом је командовао Хрват Срећко Манола а Грачац није заузет. Поименично су наведена имена само за 48 погинулих бораца а за остале се каже да су „њихова имена непозната“. За 114 погинулих бораца ни данас се не зна ништа, ни ко су ни одакле су. Само у та два напада, на Удбину и Грачац, Срећко Манола је „усрећио“ Србе: погинула су 282 борца а око 200 је било рањено. Послије ове трагедије, српска села Лике поново су завијена у црно. Био је тада прави тренутак да се Срби обрачунају са усташким помагачима у својим редовима, али то није учињено, па се трагедија наставила. Само мјесец дана послије трагедије код Удбине, 28. септембра 1942. године, „домобрани и становништво који симпатишу линију НОБ“, изашли су по ноћи из Удбине, дошли до села Јошан и за два до три сата поклали 280 српских душа. Међу њима и 133 дјеце узраста од једне до петнаест година. То су хрватски и српски „историчари“ из Лике заборавили да опишу, као да се ништа није догодило. За „заслуге“ на Удбини и Грачацу, Јаков Блажевић и Срећко Манола проглашени су за Титове народне хероје. А толики Срби побијени! Само три мјесеца послије масакра Срба на Удбини, Срећко Манола је постављен за првог команданта Шесте личке дивизије у којој је било 99 одсто Срба из Лике. Хрватски комунисти су знали шта раде, али каква је била улога српских комуниста из Лике? Они су чинили само оно што им се нареди одозго, без обзира да ли је то на штету српског народа и српских бораца Лике који су храбро гинули не штедећи своје животе. О овим збивањима у Лици аутентично свједочи и Никола Плећаш, проборац и учесник рата у књизи „Пожар у Крајини“.[6] Он каже: „Устанак у Лици 1941. године, почео је у основи као српски народни покрет отпора против хрватских усташа али је он, мало-помало, добио
карактер грађанског рата. Тај покрет отпора Срба претворен је у братоубилачки рат. Једна цјелина, српски народ, подјељена је у двије политичке супротстављене групације. Једни су били Срби-партизани под управом Комунистичке партије Хрватске а други су били Срби-четници под командом српских официра. Контролу над партизанским покретом преузеле су бивше хрватске усташе и хрватски комунисти. То је била највећа и најперфиднија превара која је Србе Крајине задесила у читавој њиховој историји. Није само вријеме радило против Срба, сви су радили против нас, па и наши савезници. Усташе су нас искасапиле, да би касније, исти посао наставили комунисти, уз свесрдну помоћ западних савезника. По партијским упутствима, Срби-комунисти су вршили терор по Лици, оптуживали и убијали невине Србе „за сарадњу са окупатором“. Тако су ти однарођени Срби наставили посао хрватских усташа и тако ломили кичму српског националног отпора у Лици, са жељом да се тим путем домугну власти и положаја“. Све ово што је написао слаже се са свједочењем др Гојка Половине у књизи „Сведочење“. А тако је и било. Сад постаје јасније зашто Србикомунисти не захтијевају бар неку врсту аутономије за српски народ који је доживио онако страховите покоље још прије устанка. Та аутономија би била гаранција од сваке хрватске агресије у будућности. Умјесто тога, они се стављају под хрватску управу, боре се за очување Независне Државе Хрватске и дисциплиновано спроводе политику хрватских комуниста-усташа против српског народа. Како се види из објављених докумената, Хрвати су почели вршити злочине над Србима одмах по успостави НДХ, тј. од 10. априла 1941. године. А последњи злочин у Лици извршили су 17. и 18. марта 1945. године. Али, све припреме за уништавање Срба извршили су много раније, што се види из ТАЈНЕ ОКРУЖНИЦЕ (види Прилог) коју је др Влатко Мачек доставио свим организацијама ХСС у којој се захтијева рушење Краљевине Југославије и стварање „Слободне и независне Хрватске“. У тај програм укључују се и усташе а комунисти их активно подржавају. Тако је почео ВЕЛИКИ
ЗЛОЧИН (Мagnum Crimen). Хрватски фашисти су, из године у годину, појачавали и увећавали своја злодјела по српским селима. Meђутим, у исто вријеме, српски комунисти појачавају и увећавају своју активност у народу и убјеђују га да прихвати Хрвате за браћу и за господаре, под паролом „братства и јединства“. Ко то није прихватио постао је „издајник“ и стрељан је по кратком поступку. Што Хрвати више кољу Србе то се српски комунисти упорније боре да докажу како Хрвати нису криви. То је заиста несхватљиво и оставило је трагичне последице у српском народу. Никакве жртве тим одрођеним Србима нису ништа значиле. Све су они Хрватима опростили. Већ у устанку су се сврстали на хрватску страну и одиграли најсрамнију и најтрагичнију улогу против српског националног бића. На овим примјерима се види колико је било погубно то што су се Србикомунисти ставили под команду хрватских комуниста. Тако су и неуки Срби без своје воље улетјели у ову комунистичку подвалу и отпочели борбу за „нову“ Хрватску, против које су се дигли на устанак. Ко је за то крив? Гојко Половина, секретар Котарског комитета комуниста котара Грачац и први комесар устаничких одреда котара Лапац, пише у листу „Српска нова ријеч“.[7] Својим личним утицајем и залагањем доста сам допринео да су чланови штаба устаника за Лику и Срби борци прихватили војну команду Главног штаба НОБ Хрватске...“ Тачно је да су зато криви чланови штаба устаника за Лику, и то у првом реду српски комунисти, али се Срби борци не могу окривљивати јер њих нико за то није ни питао. Поред тога, српски борци нису ни знали да су се у устанак увукли хрватски комунисти и да они преузимају команду. То се од бораца крило. Крили су комунисти своје постојање јер су били илегални, организовали су се у тајне организације, тајно су одржавали састанке и тајно доносили одлуке, које су се морале спроводити. У супротном, слиједио је метак у чело. Због тога се може рећи да је српски устанак у Лици доживио велику трагедију онога часа кад је потпао под власт хрватских комуниста и њихових слугу српских комуниста. Никада до 1941. године Срби нису били под хрватском управом, јер хрватска држава није ни постојала. То је први пут да
им се та несрећа догодила. Најприје је успостављена усташка управа под српским територијама, а убрзо су усташку власт замијенили хрватски комунисти, и то уз помоћ српских комуниста. То је било погубно за српски народ због чега велика одговорност пада на оне Србе који су уочи и у току устанка у Лици били на руководећим партијским дужностима. Они су криви за разбијање српскога јединства и морају одговарати пред историјом за оно што су чинили против интереса свога народа. Срби су се дигли на устанак против усташа 1941. године, па и против Хрвата, јер су они сви били уз усташе и починили су велике злочине над српским народом. Срби су се брзо ослободили хрватске фашистичке власти а доживјели су да потпадну под власт хрватских комуниста, која је била иста као усташка. То је јединствен примјер у историји да на чело једног националноослободилачког устанка дођу непријатељи, они против којих је тај устанак и започео. То се догодило Србима у Лици, јер су српски устанак преузели Хрвати стављајући га под своју команду. Срби подижу устанак против Хрвата и истовремено долазе под хрватску управу. Нигдје се такав примјер кроз историју не може наћи. Али, нису сви Срби прихватили хрватске комунисте за господаре. Било је и оних који су подозриво гледали на Хрвате што су се мували по српским селима, тражили некога и понашали се као да је то њихова дједовина. И, наравно, дошло је до сукоба који се могао избјећи да се нису умијешали српски комунисти и заштитили те Хрвате, придошлице и злонамјернике. Због тога трагичног чина, Срби су већ 1941. године отпочели међусобне обрачуне а онда и братоубилачки рат, а Хрвати су због тога ликовали. То су смишљено учинили. Непријатељи српског народа су постигли свој циљ. И кад су успоставили своју „нову“ државу на српским жртвама, Хрвати су стално смишљали како да се одвоје од Срба и како да поново ударе на Србе. Та им се прилика указала 1990. године. Срби су опет били изненађени и затечени и велики број Срба у Хрватској поново је страдао. Историја се поновила. Српски комунисти и овог пута помажу Хрватима и убјеђују Србе да се покоре новој усташкој власти. Оно што није учинио Анте Павелић довршио је Брозов генерал Фрањо Туђман. Егзодус Срба још траје, ево већ пуних шест година. Да се хрватски комунисти нису умијешали у устанак 1941. године, Срби би остали сложни и ситуација би за Србе била много повољнија. Ријешили би
сукоб са Хрватима за вјечита времена, а овако се то мора рјешавати педесет година касније. Што је још жалосније, комунисти су у Лици починили многа зла српском народу у послијератном периоду. Уништено је православље, уништена је српска култура и просвјета, становништво је расељено и обогаљено, осиромашена су српска села. У Лици су 1941. године биле 73 православне цркве а у рату је оштећено и порушено 56. Послије рата комунисти су порушили 17 православних цркава а ниједна није обновљена. Порушене су цркве у слиједећим селима и градовима: Вребац, Крбавица, Црна Власт, Турјански, Грачац, Дабар, Дивосело, Дољани, Зрмања, Комић, Доњи Лапац, Удбина, Острвица, Подлапача, Почитељ, Средња Гора и Шкаре. То је културни геноцид што га починише комунисти. Нажалост, има их и данас који би тако поступали без обзира на све жртве и страдања. Карактеристичан је случај у Подлапачи. Ово село је имало и православну и католичку цркву. Православна црква је потпуно порушена а католичка постоји и дан-данас. Католичку цркву нико није смио дирати а камоли, не дај боже, рушити, јер би одмах интервенисао Ватикан. Тако је српски народ у Лици доживио две велике трагедије 1941. године. Прва је велики покољ који су починили Хрвати над Србима. Друга је то што су Срби већ у устанку окренули оружје једни против других. Ударио је брат на брата, син на оца, отац на сина, село против села. То је требало избјећи и окренути оружје против хрватских комуниста и фашиста, да се српски народ ослободи хрватске владавине за вјечита времена. То би био прави исход ослободилачке борбе коју је српски народ водио од 1941. године. Године 1941. и почетком 1942. у српским крајевима Лике више није било Хрвата. Они нису хтјели да прихвате нову устаничку власт и бојали су се српске освете због почињених злочина. Чак су их српски комунисти убеђивали да остану у својим селима. И поред тога, они су напуштали своја села и одлазили према Госпићу у Бихаћу, под заштиту усташке власти. Тако су хрватска села: Пријебој, Подлапача, Боричевац, Вучипоље, Малован, Гудура итд. остала пуста. И мањи засеоци насељени Хрватима у близини српских села такођер су напуштени. Хрвати су остали само у већим усташким утврђењима као што су: Госпић, Перушић, Удбина, Грачац, Оточац и Ловинац.
Поставља се питање како то да су у етнички чистим српским крајевима загосподарили хрватски комунисти и како су они уопште могли да ту стварају своју власт, која ће стално задавати ударце Србима и послије педесет година поново им наметнути усташку државу и усташке симболе. То очигледно говори да су се хрватски комунисти веома лукаво и подмукло припремали. Зато су и убачени у српске редове да ту роваре и да међу Србима траже оне који им могу бити од користи. И нашли су их више него што је требало. Српски дио Лике, као што је речено, напустили су Хрвати, али се на несрећу, тај дио подијелио на партизански тј. комунистички и четнички. Пола Лике је остало под управом хрватских комуниста и усташких доушника а друга половина остала је на четничкој страни. Због те подјеле почео је братоубилачки рат међу Србима. Горе зло на овим просторима се није могло догодити. Познато је колико је Срба из Лике било у партизанима, али нико до данас није израчунао колико је Срба из Лике било у четницима. То се чак и крило, јер су комунисти прогласили четнике за издајнике а такођер и четници су комунисте прогласили за издајнике због сарадње са Хрватима. А народ је само кукао: - ЈАДНА ЛИКО ШТО СИ ДОЧЕКАЛА ! Највише четника је било у овим мјестима: Лапац, Срб, Грачац, Медак, Попина, Зрмања, Врховине, Оточац са околином, Дабар и Плашки. Приближно је једнак број Личана био у партизанима и четницима. То је последица стравичне политике коју су хрватски комунисти водили у српским крајевима Лике. Слична или још већа подела је била у Книнској Крајини и у Босни. Велика је несрећа што је дио српских устаника потпао под власт хрватских комуниста и што су упали у клопку комунистичке идеологије из које се нису могли извући, захваљујући, у првом реду, руководећим Србима комунистима који су се издајнички понашали према свом народу и све су чинили да би српски ослободилачки покрет и устанак претворили у „револуцију са комунистичким идеалима и циљевима“. То није било у интересу српских сељака у Лици. За српске комунисте је било важније да је неко одан партији и „револуцији“, а уопште им није било важно каква се
неправда чини српским сељацима који су носили сав терет „револуције“, која је баш њима нанијела највише зла и невоља. Комунисти су своје циљеве остваривали прикривено, јер о некаквој „револуцији“ нису ни говорили у току рата, већ су је спроводили кроз народноослободилачку борбу. Српски сељаци су часно кренули у ослободилачку борбу, али су били изманипулисани и преварени од комуниста. Али ипак нису сви преварени. Један дио, или половина Лике, није прихватио комунисте за господаре, већ је чак устао у борбу против комуниста. О комунистичкој политици и завјери у устанку говори др Гојко Половина у књизи „Сведочење“. Он, између осталог каже: „Рекао сам свом другу Пеји да је на овом комунистичком путу кроз рат и револуцију једино решење у бескомпромисном кретању према циљу – са народом против окупатора и свих врста издајника“.[8] И даље Половина открива, врло значајно за историју, што су комунисти у Лици чинили за „комунистичку револуцију“ а против свог народа. Ево његовог признања: „Комунисти Лике су организовали чишћење ослобођених српских села и партизанских јединица од „четника“, „издајника“, „народних непријатеља“, „зликоваца“, „неразумне, заостале стоке“ и „гадова“.[9] Тако су комунисти гледали на личке сељаке и пружила им се прилика да ту „неразумну, заосталу стоку“ науче памети, а ко није прихватио њихову политику, добио је метак у чело. Све су комунисти били у стању да учине, само ако им је то било од користи, служећи се Лењиновом паролом: „Добро је само оно што је корисно нашој бољшевичкој револуцији.“ И заиста, почело је чишћење „народних непријатеља“ и „неразумне заостале стоке“. Слиједећи примјери то показују. У Брувну је разоружана једна чета устаничке војске из батаљона „Гаврило Принцип“ и почео је лов на недужне појединце. Српска села око Попине и Грачаца су се супроставила Томи Никшићу који је овдје починио доста зла. Народ је био огорчен због комунистичког „чистача“. Међутим, у помоћ му је стигао Србин, комуниста и обавештајни официр штаба личких одреда Перо Грубор Буздован. Он је помагао свом класном другу, Хрвату, Томи Никшићу, тако што је у Брувну стријељао двадесет српских младића за
опомену и поуку, да виде да са комунистима нема шале. Ускоро је у Брувно стигао и Ђоко Јованић са својим „летећим одредом“ и ликвидација „народних непријатеља“ и „издајника“ се наставила. Због комунистичког терора, 100 српских бораца је напустило батаљон и прешло у четнике, а за одмазду ликвидирали су Петра Бићу Кесића, политичког комесара батаљона „Гаврило Принцип“. Од тада је тај батаљон носио његово име. Све је то детаљно описано у књизи Гојка Половине „Сведочење“.
Нешто слично се догодило и у српским селима подно Велебита, тј. око Госпића. Како пише др Половина, комунисти Лике су утврдили да тамо има око 100 жандара и војних лица Краљевине Југославије који су њима били сумњиви, па је почело чишћење као и код Грачаца. Због тога долази до побуне у батаљону „Велебит“, па су борци стријељали комесара батаљона Хрвата Владу Церина и команданта батаљона Србина Вуксана Пекишу. За тог Церина нико није знао ко је он заправо био и одакле је дошао. Вјероватно је намјерно убачен међу српске борце, као што су убачени и остали Хрвати. Као да није било довољно што су усташе у Госпићу и око Госпића починиле велике злочине по српским селима, па су сада комунисти наставили са чишћењем. Тек данас се могу сагледати све посљедице овакве погубне политике комуниста и схватити шта је Лика проживљавала. У котару Кореница се исто тако вршило чишћење „народних непријатеља“. Ту се по злу био прочуо Јово Богдановић, секретар Котарског комитета комуниста котара Кореница и уједно предсједник Преког комунистичког суда, који је постријељао тридесетак Срба. Како је наведено у образложењу, они су били „прочетници“. По наређењу тога суда, стријељани су ови Срби: - Новак Уштипак, жандармеријски наредник, - браћа Душан и Милорад Борјан, сеоски трговци из Бјелопоља, - Миљо Пјевац, службеник катастра у Кореници, - Никола Петричић, лугар, - Милан Белић, судски чиновник из Коренице,
- Нино Калембер, - Дане Прица Бакрач, - Ћућа Ђерић, - Проко Дмитрашиновић Прокенда, лугар, - Тодор Дмитрашиновић Тодорина, полицајац, - Милош Грбић Медо из Плитвица, - Дане Грбић, келнер, из села Плитвице, - Станиша Станко Штета, млинар из Врела и - Тоде Тодић Прибић из Крбавице, убијен изнад куће у шуми Из Кончаревог Краја побијени су ови Срби: - Вукмировић Дацин, сељак, - Дане Кончар, жандармеријски наредник, - Данило Кончар, сељак, и - Никола Кончар, сељак. У књизи „Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у“ наведено је да су ти Срби били „прочетници“ и да су због тога „физички изолирани“, а то је значило стријељање без милости. Треба напоменути и случај лугара Јована Петричића. Њега су усташе ухапсиле 1941. године и затвориле у коренички затвор. Ту га је препознао један усташа из Пријебоја, знао је да је Никола добар човјек и пустио га је из затвора. Али се Никола није спасио од комуниста. У Бабином Потоку комунисти су побили Србе који су им били сумњиви, а то су: - Јован – Јоцо Делић, добровољац на Солунском фронту. Био им је сумњив јер је на Солунском фронту ратовао непосредно уз краља Александра Карађорђевића. То му комунисти нису заборавили и опростили. - Миле Делић, сеоски трговац.
- Дане Делић, сељак, млађи човјек, убијен пред својом кућом без икаквог разлога. - Јандре Бига, морнарички официр, који се у своје село склонио од усташа, али је изгубио главу од комуниста. - Ико Вукмировић, сељак. И Милан Вукмировић, официр – поручник, био је одређен за стријељање, али је то на вријеме сазнао и побјегао у четнике. У Јошану је убијен Јован Шевер, лугар, добровољац на Солунском фронту и носилац Карађорђеве звијезде. Злочин над Јованом нико није могао схватити јер је Јован имао два сина у партизанима, један је погинуо као командант батаљона а други као командир чете. У Турјанском су побијени: - Стојановић Ђуро, лугар, - Божичковић Буде, - Дивјак Ђуро и - Дивјак Петар. Петар Дивјак је био партизан и учествовао је у устанку од првог дана. Приликом заузимања усташког упоришта на Пријебоју, направио је неки мали неред у католичкој цркви и због тога су га комунисти стријељали, иза те цркве, да би Хрватима показали како их штите. У Дивоселу је убијен Никола Станић јер „није био на линији партије“. У Лапцу је стријељано дванаест српских младића. У Небљусима су комунисти убили Илију Чучка. У Мазину су убијена три Ковачевића, Стеван, Мића и Мићо и православни свештеник Николај, Рус. Само у току једног дана у марту 1943. године комунисти су „заробили“ 30 Срба и 3 Српкиње у селу Црна Власт и одвели их у Турјански. Овдје су те људе и жене мучили и све их пострељали поред сеоског православног гробља. Све те жртве су закопали у заједничку гробницу. Ово су њихова имена: 1. – Бруић Буде Марко, рођен 1918, у с. Црна Власт.
2. – Богдановић Миливој Мимо, рођен 1905, у с. Црна Власт. 3. – Чудић Столе Миле, рођен 1914, у с. Црна Власт. 4. – Чудић Савин Радош, рођен 1905, у с. Црна Власт. 5. – Чудић Мане, рођен 1919, у с. Црна Власт. 6. – Делић Мане, рођен 1912, у с. Црна Власт.
7. – Делић Раде Данило, рођен 1913, у с. Црна Власт. 8. – Дучић Николе Милан, рођен 1924, у с. Црна Власт. 9. – Грбић Илија, рођен 1893, у с. Црна Власт. 10. – Кантар Стеве Стојан, рођен 1919, у с. Црна Власт. 11. – Кантар Ђурана Милан, рођен 1923, у с. Црна Власт. 12. – Кончар Милића Милан, рођен 1914, у с. Црна Власт. 13. – Кончар Симе Ђуро, рођен 1919, у с. Црна Власт. 14. – Наранчић Мићо, рођен 1912. био шумар у с. Црна Власт. 15. – Штетић Стеван, рођен 1903, у с. Црна Власт. 16. – Штетић Петра Милош, рођен 1912, у с. Црна Власт. 17. – Штетић Гаје Петар, рођен 1914, у с. Црна Власт. 18. – Штетић Илије Буде, рођен 1923, у с. Црна Власт. 19. – Тртица Богдана Стево, рођен 1925, у с. Црна Власт. 20. – Узелац Милана Душан, рођен 1921, у с. Црна Власт. 21. – Узелац Петра Јован, рођен 1910. у с. Црна Власт. 22. – Лончар Гецо, рођен 1908, у с. Црна Власт. 23. – Наранчић Ваје Бранко, рођен 1903, у с. Дољани.
24. – Наранчић Стеве Мићо, рођен 1909, у с. Дољани. 25. – Грозданић Миле Ђорђе, рођен 1919, у с. Дољани. 26. – Маријан Миле Раде, рођен 1909, у с. Подум. 27. – Кангрга Милете Бранко, рођен 1908, у с. Подум. 28. – Грубор Ђукана Јово, рођен 1908, у с. Подум. 29. – Ђурчић Миле Ђуро, рођен 1905, у с. Подум. 30. – Бранковић Вајо Дрљача, рођен 1908, у с. Брлог. 31. – Бига Милка, рођена 1925, у с. Доњи Бабин Поток. 32. – Кончар Николе Нака, рођена 1905, у с. Црна Власт. 33. – Тртица Богдана Ката, рођена 1905. у с. Црна Власт. Трагичан је био и случај са браћом Шакић из Мекињара. Мићун Шакић[10] је био учитељ и комуниста од 1939. године. Већ у почетку устанка био је командант батаљона „Крбава“. Његов рођени брат Станко, официр – поручник војске Југославије, дошао је у устанак из Београда да помогне свом народу, али су га комунисти ухапсили јер им је, као краљев официр, био сумњив. Он је из затвора писао свом брату Мићуну и молио га за братску помоћ како би изашао из затвора и учествовао у борби. Мићун му није хтио помоћи, па је Станко стријељан. Убијен је и Мићунов брат Јован под непознатим околностима. Познаници Мићуна Шакића су причали да је он то читавог живота, до смрти носио у души као велики терет и кајао се. Посебно тешка ситуација била је у котару Оточац. Већ је речено да је у том котару велико зло починио Стипе Угарковић Палента, члан ЦК КПХ и политички комесар батаљона „Божидар Аџија“. У чишћењу „заостале стоке“ похапшено је око 150 Срба од којих су неки пуштени а неки постријељани. У помоћ Стипи Угарковићу је стигао Перо Грубор Буздован и почела је хајка по српским селима Оточца. Удружили су се Хрват Палента и Србин Буздован против српских сељака, а резултат њиховог „револуционарног чишћења“ је био стравичан. Многи Срби морали су да потраже спас код Талијана. Сва српска села око Оточца прешла су на четничку страну гдје је било око 850
четника. То пише у књизи „Котар Оточац у НОБ-у“, као и књизи „Сведочење“. Колико је „револуционарно чишћење“ по српским селима било жестоко и немилосрдно говори и поступак Милана Узелца Брице, секретара Котарског комитета комуниста котара Оточац. У књизи „Котар Оточац у НОБ-у“ пише: „Секретар Котарског комитета Брицо за сваку ситницу пријетио је скидањем главе и говорио јавно „Боље је десет сумњивих глава скинути него да се један кривац пусти.“ Он је заиста скидао главе. Јавно су постријељана 23 српска младића по кратком поступку. Како пише у поменутој књизи, „то је изазвало експлозију гњева са фаталним посљедицама“ а „у народу је настао страх какав се не памти“. Народ се окомио на злогласног Стипу Угарковића, али и на његове помоћнике из српских редова, који су као комунисти вјерно слушали заповијести са хрватске стране. Умјесто да потјера и казни Паленту, Буздован, заједно са Палентом, убија српске младиће. Може ли се наћи већа српска несрећа? Народ је са пуним правом говорио: „Ови комунисти су гори од усташа.“ Ево само неких имена Срба које су побили Палента, Буздован и Брицо: - Бранковић Бранко из Брлога, - Бранковић Петар из Брлога, - Батинић Стојан из Подума, - Вујичић Мирко из Брлога, - Дракула Никола из Брлога, - Жакула Милан, официр из Дреновог Кланца, - Жакула Вајо, из Дреновог Кланца, - Кнежевић Јован, - Лалић Милан, из Дреновог Кланца, - Маријан Миле из Подума, официр – поручник, - Никшић Мирко, - Огризовић Дане из Брлога,
- Огризовић Милош из Брлога, - Пањковић Стево, - Прица Дане, - Пухало Дане из Брлога, - Ћурчић Неђо из Подума, - Ћурчић Мића из Подума, и - Узелац Ђуро из Подума. Са овим Србима побијена је и група српских жена. Побијени Срби претходно су мучени од комуниста на разне начине. Тако су Милош Огризовић, Дане Прица и Никола Дракула сами себи морали да ископају раку у коју су затим покопани. Неке од тих људи стријељао је лично Милан Узелац Брицо, док су други комунисти нагонили српски народ из Шкара да све то гледа. Послије стријељања, кроз село је ишао крволок Палента, пријетио Србима и узвикивао пркосним гласом: - Убил сам вам команданта! Мирка Вујичића из Брлога убили су у пољу, док је обрађивао своје имање. Поводом тих догађаја спјевана је у народу тужна пјесма: „У шкарама једног дана на срце нам паде рана.“ Та рана на срцу остала је неизљечива јер су се Срби подијелили, гинули су у обрачуну међу собом, без потребе. И педесет година послије тога тешко је схватити зашто су се српски комунисти тако издајнички понашали. Да њих није било, не би било ни свађе међу Србима. Тако мисле многи учесници ратних догађаја. Како су се хрватски комунисти односили према патњама и страдањима Срба говори и овај трагичан случај из Вељуна, о коме је нешто већ речено у овој књизи. Шестог маја 1941. године, на Ђурђеван, усташе су у Вељуну поклале 500 Срба из Вељуна и околине, међу којима је било и седамнаест чланова КП Хрватске. Међутим, секретар Окружног комитета Карловца Иво Маринковић, Хрват, говорио је тада комунистима Кордуна да ти људи нису побијени већ да су „отишли на рад у Њемачку“. Тако је тај злочинац крио усташке злочине како се Срби не би досјетили или, не дај боже, побунили против усташа. Српски комунисти су морали дисциплиновано прихватити објашњење „друга“ Иве,
иако су им били поклани најмилији и најрођенији. Станко Опачић каже у књизи „Србин у Хрватској“.[11] „Ми комунисти нијесмо вјеровали у геноцид и прихватили смо оптимизам друга Иве“. Хрвати су поклали Србе, а српски комунисти прихватили оптимизам! Какав је то био оптимизам послије страшног покоља у Вељуну? Како објаснити и схватити такав однос српских комуниста према трагедији свога народа? Да ли је могуће да су комунисти Хрватске (у току 1941. године) благонаклоно гледали на усташке злочине против Срба? Могуће је. О томе има много доказа. Ево само неких. Већ је речено да је Јаков Блажевић, вођа личких комуниста, био сумњивог држања од почетка устанка, али и прије устанка. Он никад и нигдје није иступао против усташа нити је упућивао своје комунисте како да се ставе у заштиту угроженог српског народа. Откуд онда њему морално право да се појави у српским селима на ослобођеној територији Лике? Дошао је овамо да би давао упутства котарским комитетима комуниста о ликвидацији „народних непријатеља“. Тако је Блажевић настављао усташку политику у српским селима и то уз помоћ и подршку српских комуниста. Генерал Јово Богдановић окривљује Србе што су чинили „непромишљене“ поступке у Краљевини Југославији и каже да су Срби то платили главом. По њему, за све су криви Срби, и усташе су то имале у виду. Пресуда је пала, нико није имао право да се жали јер је „кривица“ доказана. То је несхватљива оцјена овог комунистичког генерала, личког сељака, која иде на руку усташама, јер ген. Богдановић овако оправдава усташке злочине а нигдје их не осуђује. Ако Хрвати икад буду писали о усташким и њиховим „херојствима“ у Лици, вјероватно ће узети у обзир ово што је Титов генерал, бивши Србин, писао о страдању Срба и његове оцјене зашто су они „платили главом“. Ипак, ово тумачење генерала Богдановића о страдању Срба у усташком покољу објашњава нешто конкретно, а то је да је он као комуниста био задовољан кад је видио да усташе кољу „четнике“ – противнике усташа, јер су четници били и противници комуниста. То је била подмукла завјера комуниста, али и доказ да су они од 1932. године „пајташили“ са усташама. У књизи „Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у“, генерал Богдановић пише да је он, са још неколико Срба, 1941. године организовао логор у планини Кик, изнад Плитвичких Језера, како би се склонили од усташа. Међутим, у даљем тексту он каже: „Морали смо напустити логор јер би нас усташе прогласиле за четнике, на чију појаву су они већ у то вријеме били особито осјетљиви“. Ове
ријечи су очигледан примјер како је тај комуниста гледао на сам појам „четници“. Више је бринуо о „осјетљивости“ усташа него о судбини тих Срба, који су одмах по повратку кући, пострадали од усташа на разне начине. Дацу Рапаића су ухапсили и убили у Јадовном. Никица Борић, официр, доспио је у талијанско ропство а остали су се разбјежали на све стране. Једино је комуниста Јово Богдановић мирно сједио у кући. У свему томе је његова улога доста проблематична. И поред свега што се догађало у Лици, српски комунисти нису могли, или нису хтјели, да се ослободе зависности од Хрвата и слијепе послушности која је српски народ довела у тешки положај. То је тако било током читавог рата. Најтеже губитке српски народ Лике доживио је током 1941. године. А и послије тог периода. Ево шта о томе пише у књизи „Лика у прошлости и садашњости“.[12] „ У почетку 1944. године Лика је пружала тешку слику. Села, неколико пута паљена, била су потпуно уништена. Земља се није могла нормално обрађивати и у народу је владала глад.“ Тако је то било. Српски народ Лике више дана је провео у шумама Пљешевице, Велебита и Капеле него на својим изгорјелим огњиштима, јер су стално наилазиле хрватске банде и чиниле свако зло по српским селима. А српски комунисти су упорно говорили народу о „братству“ са Хрватима. У априлу 1944. године хрватски кољачи су извршили масовне покоље у селима око Врховина: Рудопоље, Бабин Поток, Турјански, Залужница, Црна Власт. Тада је 226 дјеце, жена и старијих људи, у већини случајева, изгорјело на ватри. Усташе су натјеривале народ у куће па их запалили и митраљезима тукли по народу у том огњу. Дванаестог априла 1944. године су извршиле велики покољ у Косињу, гдје је настрадало око 500 српских душа. Петог марта 1945. године у Смиљану, родном мјесту Николе Тесле, поклали су и објесили 30 недужних српских жена и нејачи. Четрнаестог марта 1945. године, у селима: Врело, Хомољац и Трнавац, поклали су и запалили у кућама 45 жена и дјеце а малу Милену Лалић, дијете од годину дана, набили су на колац од плота поред куће. Два дана касније, у селу Калебовац код Коренице, поклано је и запаљено у кући 56 особа. Мала, кршна и сиромашна Лика дала је велике жртве у току рата. У „Прегледу губитака“ је наведено да је српски народ Лике имао 21.641 лице страдало у рату, 1941. до 1945. године. То је превелик губитак за овако малу територију. Каже се да жртве нису биле узалудне. Да ли је тако? У току рата српски народ Лике ослободио се од усташа и фашиста, али је на српским гробовима
створена, тј. сачувана хрватска држава коју је успоставио Анте Павелић уз помоћ страних фашистичких сила. Хрвати су могли бити задовољни што су сачували своју државу, али не и Срби који у тој „новој“ комунистичкој држави нису добили никаква културна, вјерска и национална права. Већ је речено да су хрватски комунисти у устанку преузели власт на дијелу ослобођене српске територије и то без борбе и без сагласности српског народа. За то, свакако, морају сносити одговорност руководећи српски комунисти који су били подле слуге и вазали злочиначке хрватске политике, усмјерене на истребљење српског народа. Тај „феномен“ још није довољно објашњен, а то се мора рећи ради историјске истине и поуке. Српским комунистима је било важније да очувају хрватску државност него да стварају услове за потпуну слободу српског народа из кога су поникли. Колико је било погубно и трагично то што је српски народ Лике, па и читаве Крајине, потпао под хрватску комунистичку тоталитарну државу, видјеће се из поступака хрватских власти према Србима у послијератном периоду. Формално – правно, Срби су у комунистичкој Хрватској постали конститутивни народ, као и Хрвати, али у пракси се то нигдје није испољавало, јер су Срби остали без својих правних представника у Загребу. Ти „представници“ су били српски комунисти који уопште нису водили рачуна о српским националним интересима, већ су, по строгој партијској дисциплини, морали стално посматрати и контролисати Србе да не би нешто захтијевали на националној линији. Све је било укалупљено у некакве комунистичке предрасуде о Србима, као евентуалном и потенцијалном „реметилачком“ фактору у држави Хрвата. Иако су на власти у Хрватској били комунисти, њихова политика према Србима ни у чему се није измијенила у односу на политику Анте Старчевића. Само су хрватски комунисти сада били у повољнијем положају и лакше им је било да гуше сваки српски национални покрет, јер су уз себе имали комунисте из српских редова, који су углавном и обављали те послове, по задатку и умјесто Хрвата. Српски комунисти су у потпуности били у служби хрватског режима, чврсто везани за тај режим. Били су увијек против српског народа кад је требало чувати и штитити тај режим. У својој историји Срби нису имали горих јањичара и невјера. У кући Саве Драгосавца,[13] Србина из села Вребац, усташе су 1941. године направиле затвор за похапшене Србе и у подруму куће су их мучили. По налогу усташа, Саво је својим колима довозио и
одвозио Србе и никоме од тих Срба није помогао у невољи. Он је због тога био поштеђен од усташа, а поштеђен је био и његов син Душан. Иако је у подруму његове куће било мучилиште за Србе Душан Драгосавац је, послије рата, убрзано градио комунистичку каријеру и напредовао у функцијама. Хрвати су имали велико повјерење у њега. Тако је Душану Драгосавцу било добро и за вријеме усташа и за вријеме комуниста. Кад год је требало, њега су из Загреба слали у српске крајеве да тражи „српске националисте“ и да гуши сваки покушај обнављања српске културе и просвјете. Због таквог издајничког понашања постао је и остао најомраженији Србин у Лици. И не само у Лици. Већ је, на многим примјерима, показано какву је голготу преживио српски народ Лике. Маја 1945. године коначно је престао рат. Али, ни ту није био крај мукама овог народа који је тешко обнављао и подизао порушене и попаљене домове, јер није било довољно мушке радне снаге. Све је изгинуло у борби или је побијено од усташа и њихових господара. Ипак су се ратне ране некако лијечиле и живот је, колико – толико, постајао лакши. Говорили су људи: „Важно је да је жива глава на рамену и све ће се постићи, само да буде мира!“ Почео је народ, помало, и да заборавља на зло које га је задесило током рата. Али мир није трајао задуго. Већ 1948. године дошло је до сукоба Тита и Стаљина. Да би доказао своју приврженост комунизму, бивши аустријски каплар а сада маршал наредио је да се стварају колхози, по Стаљиновом узору. Настаде у Лици велики терор над сељацима. Силом гоне народ у некакве сељачке радне задруге, одузимају сељацима све што су сачували у рату. Српски комунисти и овдје коло воде. Ко год није хтио у колхоз, морао је у затвор. Госпићка казниона „Герикт“ поново се пуни. Опет се ту муче Срби као за вријеме усташа. На Кордуну побуна, има и мртвих. Нарочито је велики притисак на српске устаничке крајеве јер су ти крајеви, наводно, у устанку показали да су први, па морају и сада први у колхозе. Лика је потпуно осиромашила, народ није имао шта да једе. Ко год је могао, бјежао је из Лике у друге крајеве, нарочито према Србији. То је трајало пуне четири године, колико и Други свјетски рат, а народ је проклињао Тита и комунисте. За то вријеме из Загреба се врши све жешћи притисак на Србе. У септембру 1950. године дошло је до жестоког обрачуна са руководећим Србима у Загребу и у Лици. Нарочито су се окомили на котаре Кореницу и Удбину гдје је похапшено 30 руководилаца из котарских одбора и комитета. Многи су прогнани на Голи оток а убијени су: Раде Жигић, Душан Егић и
Илија Хинић. Сви ти руководиоци су учествовали у устанку од првог дана и помогли Хрватима да дођу на власт, али им то није помогло, већ су се и сами нашли у затвору. То је био први већи удар на Србе у Лици послије рата. Зашто су хапшени? Станко – Ћаница Опачић пише у књизи „Србин у Хрватској“.[14] Од 1948. до септембра 1950. године усташка Радио станица из Мадрида папагајски је понављала причу како Срби владају и тиранишу Хрвате и поименице наводи да главна министарства у Хрватској: правде, индустрије и друга, држе: Душан Бркић, Раде Жигић, Ћаница Опачић и Душан Егић, познати крвници хрватског народа. Мени није познато колико је то утицало на одлуку Бакарића, међутим, нема сумње да је неко размишљао о томе како избити усташама аргумент из руку.“ Како се види, најбољи „аргумент“ је био да се Срби, министри у Загребу, окриве за нешто и да се похапсе. Да би то дјеловало убједљивије, требало је похапсити још неке српске кадрове у Лици – оне који су на неки (службени) начин били у вези са српским „хајдуцима“ у Загребу. Свједочење Ћанице Опачића потврђује да се усташко – комунистичка сарадња одржава и послије рата. Други, још жешћи удар на Србе у Лици извршен је од 1967. до 1971. године. То је било у вријеме такозваног маспока, који су предводили Мика Трипало и Савка Дабчевић – Кучар. Хрватски националисти су просто подивљали, прогласили су Србе кривим за све што се догађа и што се догодило у Хрватској. У читавој Хрватској почињу прогони Срба, шиканирање, отпуштање с посла, туче, претње и напад на имовину. Чује се усташка парола „идите одавде, ово је хрватска земља!“ итд. Хрвати су правили спискове за одстрел као што су чинили усташе. Усташе и њихови следбеници дигоше главе – и поче историја да се понавља. Али и у таквој ситуацији један број руководећих српских комуниста у Лици ставио се у службу проусташког маспока. Срби су почели сами да се организују, по групама и по селима да би се заштитили, јер су се опет нашли у великој невољи. Тек 1971. године то се некако смирило, пошто су хрватски руководиоци смењени са дужности. Ипак, остали су велики ожиљци из тог времена. Доста Срба је напустило своја огњишта и одлазило на сигурнија мјеста или у иностранство. Привидно примирје је трајало до 1982. године, када је умро хрватски штићеник Јосип Броз. Тад су Хрвати отворено говорили да више неће живјети са Србима у истој држави, да је куцнуо час да се Хрватска дефинитивно осамостали. Интензивно се подстрекавала антисрпска кампања. Хрватски интелектуалци, на свим
нивоима и на свим скуповима, захтијевају потпуно одвајање од српске културе, српске књижевности и писма. Све је подређено хрватству и усташкој идеологији. Из године у годину антисрпска кампања се појачава, како у земљи тако и у иностранству, и све подсјећа на вријеме пред Други свјетски рат. Предосјећало се да ће ускоро доћи тешки дани за Србе у „социјалистичкој“ Хрватској. Све је више негодовања међу Србима, а поготову међу борцима Народноослободилачке војске Хрватске који се питају зашто су се уопште борили. Срби све више увиђају да су преварени од комуниста, али се још ништа не предузима за спас српског националног бића. И тада српски комунисти у Лици и у читавој Крајини, активно подржавају хрватску политику против сваког нарушавања „братства и јединства“ и кажу: „Србима не треба ништа више од онога што су остварили у социјалистичкој Хрватској.“ Срби, заправо, нису ништа ни остварили у тој држави, а по логици комуниста, њима ништа и не треба. То је било и подмукло и опасно за српски народ, али су Срби, мало – помало, почели да се буде из дугогодишњег сна. Преображење ускоро долази и Срби, иако касно, увиђају велику превару. Из књиге: Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА, Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945. [1] - Нин, 1985, бр. 1809 [2] - Гојко Половина, Свједочење, стр. 102. [3] - Гојко Половина, Свједочење, стр. 159 [4] - Нова ријеч, бр. 13 од 29.5.1991. [5] - Српска Нова ријеч, 1991, број 13 [6] - Никола Плећаш, Пожар у Крајини, 1975, стр. 123, 418 и 419. [7] - Српска Нова ријеч, 1991, бр. 13. [8] - Гојко Половина, „Сведочење“ стр. 198. [9] - Исто, стр. 260
[10] - Мићун Шакић, генерал и народни херој, умро је послије рата. [11] - Станко Ћаница Опачић, Србин у Хрватској, 1989, стр. 35. [12] - Лика у прошлости и садашњости, стр. 461. [13] - Дуга, 1989, бр. 412 [14]- Србин у Хрватској, стр. 88
