Cрпски Књижевни Гласник.
SEOBA SRBA U KRANJSKU.1 ISTORIJSKA STUDIJA IZ SREDINE XVI. VEKA.
Meñu neispitanim, a vrlo zanimljivim emigracijama srpskog naroda zauzimaju vidno mesto seobe Srba u Kranjsku, u tako zvani žumberački dikstrikt. Seobe ove dešavale se u više maha. Na osnovu do sad neštampanog materijala pokušaću da prikažem u krupnim potezima seobe od 1531 i 1538 godine. Upadaji Turaka preko Hrvatske u Kranjsku učestali su jako u prvoj četvrtini XVI veka. Upadajem od 1524 i 1528 opustošeni su naročito krajevi, koji leže na granici Hrvatske i Kranjske. Pri prvom upadu (1524 godine) osvojili su i razorili Turci grad Žumberak, čije se stanovništvo ili razbeglo, ili je poubijano ili odvedeno u ropstvo. U godini 1528 upali su Turci tri-put jedno za drugim i načinili pustoš u Griblju, Valdajnu, Pribnicu, Marindolu, Prelogu, Vinjici i ostalim mestima. Opustošili su i Metljiku i Černomalj, i kod Metljike su ubili krajiškog kapetana Albrehta Semenića, a brata mu Ivana odveli u ropstvo. 1 Radeći u bečkim arhivama, naišao sam na obilat materijal za ovu seobu. Isti se
nalazi u komorskom arhivu, u odeljenju Inner-Österreich, Herrschafts-Acten, i to u fascikovima: „Sichelberg", „Mötling", „Meichau", „Miterburg". Ima ga osim toga u fasciklovima „Uskoken" i „Walachen, i najzad u indeksima i aktima „HofFinanz". Dokumenti, na osnovu kojih pišem ovaj članak, izići će u „Vjesniku zemaljskog arhiva" u Zagrebu. Primećujem još, da dr. Niko Županić sprema opširnu raspravu, u kojoj će svestrano rasvetliti pitanje Srba u Kranjskoj.
Cрпски Књижевни Гласник. .
Opusteli krajevi na granici bili su velika opasnost po čitavu Kranjsku, jer su od sad Turci mogli bez prepreke ući u sredinu zemlje. Da bi ovu opasnost otklonili, nastojali su kranjski zapovednici, da nasele u opustela mesta bosanske Srbe. Austrijski krajiški kapetani slali cu u uhode u Bosnu i obećavali narodu povlastice, ako ostavi svoju domovinu i preñe u njihovu službu. Stradajući od Turaka i primamljen austrijskim obećanjima, preñe u toku 1531 godine, u dva maha, oveći broj Srba iz Bosne. Drugi put je prešlo oko 1000 duša. Svega ih je bilo na 700 sposobnih za ratovanje, a imali su oko 15.000 komada marve. Glavno obećanje, koje je dato uskocima pre dolaska, bilo je da će dobiti zasebno zemljište i da neće zavisiti ni od jednog vlastelina, nego će potpadati neposredno pod zemaljsku upravu, odnosno pod vladara. Prema ovom obećanju predloži kapetan Ivan Kacijaner, 23 juna, iz Ljubljane, kralju Ferdinandu, da iste naseli u opustelom mestu Kostelu na Kupi, imanju Adama Langenmantela. Uskoci su primili na sebe obvezu da će svagda na poziv vladara poći u rat protiv neprijatelja, i Kacijaner se nada, da će ovi uskoci biti od velike koristi pri eventualnim austrijskim operacijama u Bosni. Meñutim uskoci nisu naseljeni za ovaj mah u Kostelu. Iduće godine nalaze se oni na granici Kranjske prema Žumberku i traže odlučno, da im se prema obećanju odredi što pre mesto za naseljenje. Na čelu uskoka bile su vojvode Resan Šišmanović i ðurañ Radivojević. Na ovo predlože kranjski zemaljski upravnici kralju Ferdinandu, da naseli uskoke u Žumberku, koji je bio svojina Margarite, udovice Jovana Kobacića i njezinih sinova. Kad su Turci otišli iz Kranjske, ovi su poseli opet Žumberak i ostavili u njemu nešto vojnika. Kralj Ferdinand dozove k sebi krajem 1532 godine Petra Kobasića, sina Margaritinog, i s njim se pogodi o uslovima. pod kojima će familija Kobasića ustupiti Žumberak, da se u njemu nastane doseljeni Srbi.
Cрпски Књижевни Гласник.
Pregovori o tim uslovima proplačili su se i kroz čitavu 1533 godinu. Bez krova i bez stalnog boravišta, izloženi su bili uskoci za to vreme najvećoj bedi. U septembru te godine iziñoše vojvode uskočke Vuk Popović, vojvoda Milai, vojvoda Resan Šišmanović i ðurañ Radivojević pred kranjske zemaljske upravnike, pokazaše cirotinju i očajno stanje svoje, i zamoliše da im se ustupi stalno boravišts, inače će potražiti drugo mesto, jer ne mogu dalje ovako čekati sa svojim ženama, decom i marvom. U isti mah pošlju vojvode preko zemaljskih upravnika jedno pismo na kralja, opišu u njemu očajno stanje i izjave, da će morati otići na drugo mesto, ako im još pre zime ne odrede, prema obećanju, zemljište. Čitava okolina patila je za ovo vreme od uskoka. U ime kraljevo davali su neki velikaši, kao vlastelin Ivan Pirš i blagajski grof, novčane pomoći na izdržavanje uskoka, ali je to bilo i suviše malo. U pismu na kralja, datiranom 7 oktobra 1533 u Mehovi, opisuje Ivan Pihler štetu, koju su načinili uskoci po okolini. Mnogo je stradalo i imanje Kobasića, i to bez sumnje uskori završetak pregovora o ustupanju Žumberka. Krajem 1533 završeni su pregovori, te je država imala Kobasićki da isplati za Žumberak 1100 rajnskih forinta. U martu 1534 isplatili su joj ovu svotu kapetani Ivan Pihler, Žigmund Vajkslberg i Erazmo Obrečan i preuzeli su grad Žumberak. U izveštaju kralju od 31 marta javljaju ovi kapetani, da je Žumberak u vrlo zapuštenom stanju. Nigde nema krova i nigde nisu svi zidovi čitavi. Uskoka je tako mnogo, da nisu mogli svi stati u Žumberak. Oko 350 kuća je bilo i u neke su smestili po 4—5 brata sa njihovom familijom, ali ipak nije bilo za sve mesta. Kralj, Ferdinand dade 5 juna 1535 godine doseljenim uskocima privilegiju, potvrdi im posednuto zemljište i oprosti ih za 20 godina od svakog poreza i u novcu i u narodnoj snazi, uz nogodbu, da moraju svagda biti spremmi, da poñu u rat protiv neprijatelja.
Cрпски Књижевни Гласник.
Idućeg dana, 6 juna, pokloni vojvodi ðurñu Radivojeviću plemićsko pravo i komad zemlje u Sošici, da uživa bez ikakva poreza. Istog dana pokloni i vojvodi Resanu za dosadanje zasluge komad zemlje u okolini Žumberka. No vojvodu Resana su uznemiravali susedi, naročito vlastelin Petar Heredi, i smetali u posedu poklonjenog mu zemljišta, s toga on zamoli u novembru 1537 godine kralja, da mu još jednom potvrdi i da u povelji tačno označi meñe i povlastice. Iduće godine podnese i vojvoda ðurañ molbu, najpre da mu kralj potvrdi celo mesto Sošice na uživanje, a u drugoj molbi zaište mesto „Vischtschaberg" za zasluge, koje je stekao oko uhoñenja turske zemlje i oko preseljenja uskoka. No prema izveštaju Ivana Pihlera, zapovednika u Mehovu, odbije kralj molbe uskočkih vojvoda.1 Pred jesen ove godine dogodila se još jedna seoba. Baron Erazmo Turn nastojao je u sporazumu sa baronom Nikolom Jurišićem, da pridobije narod iz Srba i Obrovca u Dalmaciji i da ga dovede u austrijsku službu. Kralj Ferdinand izda unapred novim uskocima privilegiju, datiranu u Lincu 5 septembra 1538, obeća im u privilegiji zemljište bez ikakva poreza za 20 godina, a vojvodama uskočkim, koji imaju pod sobom 200 momaka, obeća plaću 50 forinata godišnje. Dolazak ovih uskoka bio je skopčan sa opasnošću, i tek zauzimanju barona Turna i grofa Keglevića pošlo je za rukom, da ih sačuvaju od Turaka.2 Vojvode ovih uskoka iz Srba uprave odmah molbu na kralja, da im odredi zemljište, gde će 1 O molbama uskočkih vojvoda našao sam osim u Herrschafts-Acten još i u HofFinanz sitnih beležaka. Pod novembra 1537 piše: „Ressen waiwoda suplication. Begert enveiterung seiner grunt und der mantiren. Ist den commissarien zu Wihitsch und Repitsch umb iren bericht zugeschikhen". Pod januarom 1539 stoji: „Jurey Radiueuitsch, suplication. Begert in ansehung seiner getreuen diennst ein ort Tschernik genannt, nahent bei Soschitz, in Sichelberger herschafft gelegen". Odmah ispod ovoga: „Wuckh Popouitsch, suplication. Begert in ansehung seiner getreuen diennst ein fleckh Vischtscha genannt unter der herrschafft Sichelberg gelegen".
2 O ovoj drugoj seobi naišao sam nekoliko listina u tajnom
Cрпски Књижевни Гласник.
se nastaniti, da ispuni svoje obećanje i dade im povlastice, koje imaju ostali uskoci. No sa naseljenjem ovih uskoka išlo je sporo. Kranjski zapovednici baron Erazmo Turn i Andrija Lamberg predlože 24 marta 1539 godine kralju, da odredi uskocima sedište u Kostelu, imanju Adama Langenmantela. No kao i kod prve seobe Langslmantel nije hteo da ustupi svoje opustelo imanje uskocima. Meñutim je i bosanski paša počeo da nagovara ove Srbe, da se vrate u Bosnu, pa će im on dati zemljišta i osloboditi ih za neko vreme od poreza. Naseljenje u Kostelu i Ozinicu razbilo se već i s toga, što uskoci nisu hteli tamo da idu. Pod hrvatske grofove takoñe nisu hteli nikako, mada je na tome mnogo radio grof Stefan Frankopan. Kranjski upravnici Nikola Jurišić, Andrija Lamberg i Žigmund Dur predlože, 30 februara 1540 godine, kralju, da oduzme od grofa Stefana mesto Hercegovina (Herzogthumb), koje je u blizini Žumberka, pa tu da nastani nove uskoke. Ujedno jave kralju, da uskoci žive meñu sobom u zavadi i neredu, te bi bilo potrebno, da im kralj postavi jednog kapetana, koga će se narod bojati i koga će slušati. arhivu u fasciklu „Hungarica", za godinu 1538. U jednom izveštaju barona Eraama Turna, poslatom Nikoli Jurišiću, piše o ovoj seobi: „...schreibt mir mein underhaubtman auss Wichitsch, derer leudt halben von Särb, die heruberfallnen sollten, nemlich, wie zweu irer obersten gen Wichitsch ankhomen wären, die pattn umb gottes, mann sollt innen mit ainer antzall folkhs eillendts zu hülf'f khomen, damit sy ir weib, khindt, hab und guet sicher heruberprinngen mechten, dann ir furnembn war numalss offenbar unnd dem wascha aus Wossen zu khundt than. Dasselb schreibn hab ich von stunan dem herrn lanndtshaubt verschlossen zugeschigkht...." Govoreći o planovima vihićkog podkapetana veli: „Auf nechst khumfftign suntag oder montag, den zug hinein zu nembn und wie obgemeldt, die leudt von Serb heraussupringen. Aber under dem allergenedigisten herrn, so sein widerumb nächtn spadt drei personen von denen leudtn, so vunder Obrovatsch wonen, dass der Thurgkh aufs new gssandt zu mir geschikht, die pitten gleichermassen wie die von Särb umb gottes willen, man wol sy sambt den anndern herauss prinngen".
Cрпски Књижевни Гласник.
Za kapetansko mesto predloži Jurišić Vartolomeja Raunaha. Kralj pristane na taj predlog, te Raunaha postavi za zapovednika nad uskocima. U isti mah predloži Jurišić, da kralj oduzme od Pihlera Žumberak i da Raunah uzme sedište u Žumberku, kako bi bio u neposrednoj blizini uskoka. Da bi se jednom skinulo s dnevnog reda uskočko pitanje, odredi kralj Ferdinand jednu komisiju, koja od tog doba dugo vremena vodi brigu o kranjskim uskocima. Osim ove dve seobe došla je u Žumberak veća grupa Srba pri kraju XVI veka. No pojedine beleške, arhivalne dokazuju nam, da je mnogo uskoka došlo u različita vremena u manjim grupama, često samo pojedine familije. Posle 1540 godine spominju se kao vojvode uskočke Radman Vučetić, Hranja Klisurić, vojvoda Pavko, Novak Hrapanović, Aleksa Jurašević i drugi.1 Vojvoda Aleksa Jurašević je krajem godine 1545 dopao turskog ropstva,2 iz koga se naskoro izbavio. 1 O ovim vojvodama ima nekoliko notica i u Hof-Finanz indeksu. Pod oktobrom 1543 stoji: „Nouak Crapanowitz und Wuitza Wadounitz, der usskhokhen waywoda, begern ir prouision. Dem vitzdom in Crain ist benolhen und geschrieben, diesen zwayen ir prouision der L. järlich piss auf kn. mt. wolgefallen zu raichen". Idućeg meseca veli to isto za vojvode Aleksu Juraševića i Radosava Vukovića. 2 O ropstvu Aleksinu ima u indeksu Hof-Finanz pod februarom 1546 ova beleška „Allexin usscokn brueder zaigen an, dass ir brueder in jüngsten des Turkhen einfall in Chrain gefangen und von inen umb 200 ducatn geschetzt worden. Piten inen von der prouision so gedachter ir brueder aus dem vitzdomb ambt in Chrain hat und sonst zu seiner erledigung ain gnad und hilf zu thuen. Ist dem vitzdomb in Chrain zuegestelt, der soll bericht thuen, vas ime an seiner profision noch aussensteet". Vojvoda Aleksa je iskupljen iz ropstva. O njemu ima jedna beleška u istom indeksu pod junom 1559 godpne. Ista glasi: „Hansen Lenkhowitschen anzaigen wegen Alexa Juraschowith prouision. Dieselb Radman Wutschetitsch und Deya woywoda ernolgen zu lassen. Ligt hiemi bewilligung".
Cрпски Књижевни Гласник.
Na završetku ću još da se osvrnem na dva sporna pitanja. Mnogo se pisalo o tome, kad su Srbi naselili Marindol i Bojance. Većina pisaca je držala, po Valvazoru, da se to dogodilo 1597 godine. Dokumenti, koje sam prepisao iz komorskog arhiva bečkog, nesumnjivo svedoče da je u Marindolu naselio uskoke Ivan Lenković 1549. Osim toga do sad se nije znalo tačno, kad je postao grad Podbežje (Freyen Thurn), čije su razvaline do danas vrlo lepo sačuvane. Napominjem, da je Ivan Lenković podneo 1550 godine molbu kralju Ferdinandu, da može podići na Kupi, tri milje daleko od Mehove (Meichau), jedan grad i nazvati ga „Freyenthurn am der Khulpp".
Dr. ALEKSA IVIĆ.
