1
Vladan Matijević
Susret pod NEOBIČNIM okolnostima
2
Apokrifni zapis o posrnulom anđelu Milinku Milinko Južni naprosto je morao da ode u Krajovu na produženi vikend, neka jaka sila vukla ga je tamo. U noći između subote i nedelje, u velikom parku tog uzavrelog rumunskog grada, on je zgrešio. Devojka je bila vitka i imala je crnu kosu, dugu do peta, a beli šorčić mnogo dobro joj je stajao. Poput većine smrtnica koje vode ljubav s anđelom, završila je u ludnici. Anđeli su bespolni, ali u letnjoj noći rado izvataju neku zgodnu usnulu devicu. Za to im se progleda kroz prste, međutim, ako se neki zanese, pa se ozbiljnije spetlja s nevaljalicom iz predgrađa, tad nastaje problem. Posrnuli anđeo mora da otrpi kaznu, često strašniju od sudbine koja zadesi nesrećnu devojku. Milinko Južni je po hitnom postupku razrešen dužnosti, podrazumeva se da su mu oduzete i anđeoske moći. Njegov pogled nije više bio u stanju da sprži, njegov krik nije mogao da ogluvi, njegov udarac nije mrvio kamen, on je samo neznatno bio jači od čoveka. Nije više imao moć ni da se prebacuje iz vremena u vreme, zbog toga je postao uzdrhtala lovina demona. Ostala mu je jedino sposobnost da bude nevidljiv, što njegovim neprijateljima nije mnogo smetalo. Srećom, konzervativnije i strože sudije nebeskog veća bile su u manjini, pa je anđeo Milinko ražalovan na određeno vreme; olakšavajuća okolnost mu je bila to što pre nije bio osuđivan. Mada smeten, uplašen i postiđen, razumeo je presudu koju mu je hladnim glasom saopštio predsednik sudskog veća: ukoliko se bude sačuvao dve sedmice, nadalje će sve biti po starom, vreme patnje i progona pretvoriće se u opominjući teški san. Dvanaest dana krio se u kući starog bračnog para, u centru Smederevske Palanke. Taj usporeni, osiromašeni gradić dugovao je za struju, pa su mu isključili uličnu rasvetu, no ni danju nije bio mnogo svetliji: svi su izgledi da je i nebesima nešto bio dužan. Ali i pored svega toga, demoni su otkrili skrovište anđela Milinka. Tren koji su izgubili na čerečenje nedužnog bračnog para, njemu je bio dovoljan da pobegne van grada u kukuruzna polja. Između iždžikljalog kukuruza bile su zasejane tikve, pa se anđeo Milinko neprestano saplitao o njihove vreže. Tada je rešio da se nadalje krije u svom okrugu, svesno previđajući bedu koju će svome stadu navući na vrat. Putujući, nije se usudio da stopira. Samo kratke deonice prešao je saobraćajnicom, uglavnom se vraćao preko livada i kroz šumu. Mesečina mu se činila prejakom, huk velike sove ušare svaki put bi ga iznova prepao, pa siroti anđeo ni tim putem nije išao bezbrižno, a o uživanju u ucvetalim mirisnim poljima nije bilo ni govora. Otkako su se srpski popovi posvetili građevinarstvu i drugim preduzetničkim poslovima, otkako su političarima listom kačili na grudi crkvena odlikovanja, vozili najskuplje modele automobila i u kafanama s pevačicom u krilu dočekivali zoru, anđeo Milinko je ozbiljno sumnjao u njihovu veru i reč. Zato nije hteo da ište pomoć od sveštenih lica; on nije smeo njima da poveri život, čak ni na taj jedan dan, koliko mu je bilo preostalo do isteka kazne. Ušao je kroz prozorčić na kupatilu u jednu prizemnu kuću sa lepim iako zapuštenim dvorištem. Kuća mu je odgovarala jer je bila starinska, imala je visoke plafone, pa nije morao da ide poguren. Ali čim je ušao, začulo se zvono na ulaznim vratima. Anđeo Milinko je pretrnuo, mada je verovatnoća da su demoni tako brzo otkrili njegovo novo sklonište bila mala. Starica, koja je živela samo sa mačkom u kući, rukom je krenula ka telefonu. Zvuk zvonca na njenim vratima i zvuk telefona uveliko su se razlikovali, ali ako je ona više od pola veka očekivala poziv bivšeg momka - a jeste! - onda nije čudo što je onako bunovna rekla napokon, i žurno podigla slušalicu. Kada je do nje dopro jednoličan zvuk tu-tu, samo je progunđala ako postoji frigidan telefon, onda je to ovaj moj. Zatim je besnim pokretom, ali ne zalupivši njome, spustila slušaiicu, pa pošla ka vratima. Pitala se ko li u to doba može stajati ispred njih.
3
1. Ana Žeželj, mamurna i raščupana, rukom tankom kao vrapčja nožica, sklonila je kosu sa očiju. Onda je zažmurila na jedno oko, primakla lice vratima i provirila kroz špijunku. Boško je upitno gledao u nju, osećao je da se nešto ne odvija kako treba. Gotova sam, rekla je Ana Žeželj, ali u njenom glasu nije bilo straha, samo nekog tihog mirenja sa sudbinom. Ispred vrata je stajala Milena, a na stolu, iza Aninih leđa, bili su piksla puna opušaka, upaljač, paklica danhila i nezatvorena flaša loze. Ana Žeželj je oduvek pušila najskuplje cigarete i pila najjeftinija pića, međutim, ona odavno nije smela ni da puši ni da pije. Nikako. Srce joj je povremeno dobijalo jaku aritmiju, jetra joj je oticala i danima bolela, pluća su joj bila išarana ožiljcima, a disajni putevi loše prohodni, pa je često, baš kao i prethodnog dana, negde oko podneva, dolazila u situaciju da zeva kao riba na suvom, bezuspešno se boreći da udahne vazduh. Milena, njena ćerka jedinica, koristila je to da je maltretira, da je ucenjuje i tako joj vraća stare dugove, iako svesna da neće uspeti da joj vrati ni pola od onog što ju je ova zadužila, pa taman obe živele još sto godina. Istina, Milena joj nije branila alkohol i cigarete samo zato da bi je kinjila, ona je stvarno i verovala da zdravlje zavisi od toga kakav život osoba vodi. O, koja glupača, mislila je Ana Žeželj. Budući da su mnoge prijateljice Ane Žeželj pomrle, zapravo ne mnoge već sve, a vodile su daleko uredniji život od nje, moglo bi se zaključiti da je Ana Žeželj bila u pravu što nije delila ćerkino mišljenje. Većina tih žena nije popila alkohola za čitav život koliko je ona samo sinoć popila, i - šta im je vredelo! Ali Milenu ni najmanje nije interesovala sudbina majčinih prijateljica. Anu Žeželj je čudilo to što njena ćerka ne podnosi ni cigarete ni alkohol, kada je ona u trudnoći s njom jer joj se tražilo kiselo - dnevno pila i po pola litra limun-votke, a i pušila je, naravno, i tako sablažnjavala svet materinskom nebrigom. Očigledno da to na Milenu nije uticalo, pa je zato redovno dramila kada bi videla da ona pije ili puši, i nimalo je nije doticalo majčino a šta mi drugo preostaje. I takva kakva je, stroga i uštogljena, stajala je ispred vrata sva narogušena. Zar danas nije radni dan, upitala se Ana Žeželj. Znajući koliko ozbiljno njena ćerka shvata posao, nikako joj nije bilo jasno otkud ona tog jutra pred njenim vratima. Ani Žeželj je bilo neverovatno da je Milena tek tako izostala s posla, još manje joj je bilo verovatno da se Milena opametila i promenila svoj ropski odnos prema fabrici, a opet, nije joj se činilo mogućim ni da je ona prespavala čitavo prepodne, iako je do kasno u noć pila lozu i slušala kasete Visockog i Okudžave. Nemoguće je da sam se toliko uspavala. Ana Žeželj je mahinalno pogledala ka zidnom satu, ali njegove u Heraklita Mračnog zaljubljene kazaljke bile su već nedeljama zaustavljene, jedna između brojeva jedanaest i dvanaest, druga na broju pet, treća na broju šest. Nije bilo važno koja kazaljka na kom broju stoji jer se vreme odavno nije obaziralo na njih, zbog čega su one patile i u sebi se molile da Ana Zeželj već jednom kupi te proklete baterije, pa da se i one pokažu u pravom svetlu, da vremenu skrenu pažnju na svoju tačnost. Ne može se reći da Ana Žeželj nije želela da kupi baterije za sat, želela je, međutim, kad god se našla u prilici da to učini, ona se njih jednostavno ne bi setila, kao što je uostalom zaboravljala i druge, njoj još i neophodnije stvari. Čovek ne može sve da drži u glavi, vajkala se ona. Iako filozofski dobro potkovane, kazaljke nisu mogle da razumeju njeno pravdanje i upravo su se pitale kako Ana Žeželj uopšte opstaje kad ne zna da je u tom trenutku tačno sedam časova i deset minuta. Ana Žeželj je odvratila pogled od sata, nije bila voljna da se naštinu suočava sa potvrdom svoje zaboravnosti. Iako ni do kakvog saznanja, što se tiče tačnog vremena, nije došla, bila je sigurna da je i dalje jutro. Njen pogled kroz prozor bio je više jutarnja navika nego potreba da sud o aktuelnom dobu dana potvrdi. Protrljala je prstima slepoočnice. I premda joj to nije bila namera, ona je na osnovu položaja sunca i dužine senki ocenila da je bila u pravu: novi julski dan tek je započinjao. Da, julski, mada je na ružnom zidnom kalendaru bila izložena stranica na kojoj je, ispod fotografije fabrike gde je radila njena ćerka, pisalo jun dve hiljade petnaeste. Pomalo je bila komična postojanost te stranice kad je jul već devet 4
dana sve pred sobom pržio i kad ga ni Bog više nije mogao pokolebati, a kamoli stranica kalendara koji je Milena donela i okačila a da Anu Žeželj nije ni pitala da li ga želi. Evo, evo, odgovorila je Ana Žeželj na ponovno zvonjenje. Hitro je sklonila paklicu sa stola. Nikad ne bi dozvolila ćerki da joj zapleni cigarete - zadavila bi je da tako nešto pokuša, pa da joj je na oko ispala - ali tog jutra nije imala ni volje ni snage da se s njom preganja, da sluša njene kritike i pretnje. Ovo sam ti sad došla i nikad više! Da znaš! Od danas me ne interesuje ni dali si živa, kao da je čula ćerkine reči, te ili neke slične. Ali, ma koje reči joj ćerka uputila, među njima se obavezno nalazila i reč nikad, kao da je znala da Anu Žeželj ta reč otiskuje u depresiju, pogotovo ako posle nje sledi reč više. Paklicu je zajedno sa upaljačem ubacila u fioku; u toj brzini je ipak stigla da pogleda koliko joj je još ostalo cigareta. Samo tri, zapanjeno je rekla i zalupila fioku. Na tren joj se učinilo da je malopređašnja slika skoro prazne paklice cigareta od sudbinske važnosti i da je treba zapamtiti, ili da se pak nečeg u vezi sa njom treba setiti. Zatim je zgrabila pepeljaru, žurno je odnela u toalet i istresla u šolju. Rukom je pošla ka rolni toaletpapira, ali je naglo odustala od misli da pepeljaru čisti: za to nije imala vremena. Povukla je korodirani lanac vodokotlića i voda je huknula u šolju odnoseći srebrnasti pepeo i opuške. Pogledom punim trijumfa dokačila je narandžastu plastičnu kofu, koja joj je godinama služila za sipanje vode u šolju i koja bi i dalje tome služila da ona jednog dana slučajno nije utvrdila da vodokotlić ponovo funkcioniše. Ana Žeželj je tada zaključila da se on sam od sebe popravio. Smatrala je to sasvim normalnim. Ana Žeželj je stalno očekivala da se problemi sami reše i zato ih je redovno odlagala na stranu. Vodokotlić je bio dokaz da ispravno postupa. Ana je pepeljaru ostavila na mašini za veš, ne pogledavši je. Da još nešto ispravi, da skloni - nije imala vremena. Nije mogla ni na tren da se zaustavi i bolje pogleda šta je to neobično spazila, čiji odraz je videla u ogledalu. Ana Žeželj je pošla ka vratima da ih otključa. Sad, šta će biti, biće. Vazduh u kući toliko je smrdeo na duvan i rakiju da se i Ani vrtelo u glavi i povraćalo, pa joj se ne može zameriti što je očekivala da njena ćerka padne u nesvest čim uđe. Da li je broj Hitne pomoći devet-tri ili devet-četiri, pitala se dok je pružala ruku ka bravi i ključu. Želela je da bude spremna na akciju kad se Milena sruši. Mislim da je devet-tri, stavila je tačku na svoja razmišljanja Ana Žeželj. Milena se spremala da ponovo pozvoni, već ju je hvatala nervoza što ova ne otvara, a onda je čula otključavanje brave, pa je povukla ruku koja je već bila nadomak prekidača za zvonce. Zvonce je odahnulo jer mu se jutros baš ništa nije radilo. Milena je neko vreme čekala da se vrata otvore, ali je ubrzo shvatila da će čitav život provesti ispred njih ako ih sama ne pogura, pošto je njena majka očigledno smatrala da je dosta učinila samim tim što ih je otključala. I, s utiskom da je malo ponižena, latila se kvake. Stojeći na pragu, gledala je u majku koja joj je bila već okrenuta leđima. Držeći se za slabine, ona je blago pogrbljena išla ka neraspremljenom krevetu, izgledala je kao da ima nameru da se vrati u njega i nastavi da spava. Još nisi spremna, zapanjeno je uzviknula Milena. Ana Žeželj se okrenula ka ćerki i pogledala je bledo.
5
2. Geni su čudo, pomislila je Ana Žeželj, zadovoljna što se njena ćerka nije srušila, tim više što nije bila sigurna da je broj Hitne pomoći devet-tri. A Milena nije ni primetila kakav je vazduh u kući njene majke, toliko je nečim bila iznervirana. Iz sve snage je šutnula Boška, koji se odnekud stvorio ispred nje. On je zamjaukao i preleteo preko cele sobe. Ana Žeželj je zaustila da ukori ćerku što joj šutira mačka, ali se suzdržala. Bolje da ćutim, prošaputala je, sela na krevet i nazula sobne papuče. Kroz obe papuče izvirili su joj palčevi. Papuče su se zbog toga malo postidele, ali kada su videle izgled Anine garderobe, njima je laknulo. Milena je ispod oka posmatrala papuče na nogama svoje majke, a onda se zagledala u njenu odeću. Bele pruge na roze majici približavale su se jedna drugoj, pa su se udaljavale, i tako odavale koliko je majica izgužvana, a plava suknja bila je sva usukana i ni na šta nije ličila. Sve je ukazivalo na to da je njena majka spavala obučena. Milena je izgledala kao da hoće da zaplače. Iznenada je skočila, prišla majci i unela joj se u lice, misliš li ti to takva da ideš?! Gledala ju je direktno u oči. Ja tebe ništa ne razumem, zbunjeno i kao retko kad iskreno, priznala je Ana Žeželj. Mada se Milena nimalo nije osećala krivom, za nastalu situaciju ona je bila isključivi krivac. Koliko god da je bila okupirana brigama, nije smela smetnuti s uma majčinu sposobnost da s lakoćom zaboravi sve ono što joj ne odgovara. A Ani Žeželj nije odgovaralo da ide lekaru. Iako je njena ćerka juče, u njenom prisustvu, zakazala pregled kod doktora Jovića, iako je njenu zdravstvenu knjižicu stavila na vidno mesto - njoj odlazak kod lekara nije padao ni na kraj pameti. Zbog čega li sam ja izostala s posla, zamerala je sebi Milena. Milena je iskoristila dan od godišnjeg odmora, a svoga muža Slobodana je ubedila da tog jutra zakasni na posao da bi matoru vešticu, kako je on zvao njenu majku, odvezao do doma zdravlja. On sedi u kolima i čeka, i nervira se što čeka - Milena je lagano analizirala situaciju - a moja majka sedi na krevetu, sva izgužvana, u iscepanim papučama, i kaže ja tebe ništa ne razumem... Milena se jedva suzdržavala da ne vrisne, a Ana Žeželj se bezbrižno protegnula, odajući da joj je ravno sve do Kosova. A kako bi drugačije moglo da bude osobi koja je živa i zdrava, i koja je juče preživela čak i posetu medicinskog osoblja. A, neću ja kod lekara, napokon se setila razloga ćerkine posete i energično odmahnula rukom. No, preko lica joj je pala senka strepnje, slutila je da to jutro lako može krenuti po zlu. Da stvar bude gora, pogled joj se zaustavio na flaši lozove rakije. Još i to! Ako Milena na stolu primeti flašu, ništa je neće spasti. Ana Žeželj je osećala da mora što pre da preuzme inicijativu i, kako god zna, ovlada situacijom u kući. Vrlo žustro je ustala sa kreveta, obišla oko Milene, uzela flašu i nehajno je zašrafila, gledajući nekud u stranu, ne bi li svojim pogledom odvukla i ćerkin pogled. Ne okrećući se ka Mileni, i trudeći se da između Milene i flaše uvek bude njeno telo, flašu je odnela do vitrine i tamo je sklonila. Tako, rekla je sebi. Pogledala je po sobi i zaključila da na vidiku nema više ničeg što bi moglo da ukaže na njeno sinoćno raskalašno ponašanje. Međutim, iako je uspela da neopaženo ukloni i poslednji kompromitujući predmet, Ana Žeželj se nije osećala nimalo bolje. Bila je svesna da se nad nju nadvila opasnost, osećala je hladnu senku koja pada po njenom životu, ali nije bila u stanju da tu opasnost potpuno sagleda i definiše, pa je samim tim bila i bez ideje kako da se ispod nje izmigolji. *** Anina iskustva sa zdravstvenim ustanovama i zdravstvenim radnicima bila su više nego oskudna. Jednom je - još kao dete - primila injekciju, jednom je u banji Trepči provela noć sa dvojicom fizioterapeuta, desetak puta je išla kod zubara, desetak puta na kiretažu, dvaput je ležala u bolnici zbog nekih veneričnih bolesti, jednom da se porodi, nekoliko puta su je vozili u Hitnu pomoć na ispiranje želuca zbog prevelike količine popijenog alkohola. I sve to zbivalo se davno, u vreme kada je bila mlada i jaka, kada se mogla 6
nositi s više lekara odjednom. Ali ona već odavno nije bila sposobna za takve doživljaje i rado bi platila da se ni sa jednim od njih nikad više ne susretne. Međutim, njena ćerka nije imala nameru da se s njom raspravlja. Rovarila je po ormaru, očigledno je tražila pristojnu odeću za majku. Misli da sam ja nesposobna da se sama obučem, prosiktala je Ana Žeželj. Garderoba Ane Žeželj sastojala se od iznošenih Mileninih stvari, zbog čega joj je sve bilo široko i kratko, pa je Milena imala problem. Ništa taman, ništa prikladno, ništa lagano... Naravno, Ana Žeželj nije uvažavala ćerkine muke. Eto, znala sam, u ovoj košulji ću se skuvati, pomislila je kada je videla da Milena iz ormara izvlači jednu belu bluzu na kopčanje. Ana je bila svesna činjenice da u njenoj garderobi nema tanje bluze od te, ali je usled napetosti koju je osećala postala vrlo razdražljiva. Milena je bluzu stavila na krevet i, zadovoljna početnim rezultatom pretrage, krenula još poletnije da prevrće po ormaru, rešena da nađe i valjanu suknju. Ana Žeželj je demonstrativno okrenula glavu na drugu stranu, prišla je prozoru i otvorila ga. Topao vazduh je hrupio u sobu. Pomislila je da odmah sve pozatvara, ali nije to uradila. Morala je da provetri kuću, pošto je sinoć očigledno zaboravila da otvori prozor. Imala je naviku da ga noću drži otvorenog iako je bio dosta nisko postavljen. Šta mi se loše može desiti, pitala je Milenu, kad ju je ova jednom prilikom upozorila da joj neki manijak može ući u kuću. Milena je, sva ozarena, iz ormara izvukla crnu suknju, istina malo podeblju, ali prilično novu i ispeglanu. Ana je upitno pogledala prvo u suknju, pa kroz prozor. U tom trenu je osetila jak bol u oku, imala je utisak da joj se igla zabola do samog mozga. Bol je nestao brzinom kojom se i javio, ali je ostalo živo sećanje na njega. Anu je obuzela panika. Napolju je sve bleštalo, nije moglo da se gleda. Ana Žeželj je jednom pročitala da čovek ne bi imao problema kad ne bi izlazio iz kuće i to je smatrala tačnim. A što ne bismo išle neki drugi put, upitala je Milenu, žmirkajući u njenom pravcu. Ovog puta nije zvučala oštro kao kad je rekla neću ja kod lekara, čak se može reći da joj je glas bio molećiv. Ana Žeželj se nije nadala da će tako ganuti ćerku, ali je ništa nije koštalo da pokuša. Mama, ne izvodi, prekinula ju je Milena. Zatim joj je prišla i počela dosta grubo da je svlači. Hajde, diži ruke, Slobo žuri na posao! Šta, zar je i on ovde, zgranula se Ana Žeželj. Da nije bila mamurna i lenja da pomera jezik, zakukala bi iz sveg glasa. Milena je bila u vidno boljem raspoloženju, što je ovu dodatno porazilo. Zar nije mogla da mi plati taksi, nego moram, pored svega, još i susret s klempavim majmunom da preživljavam, u sebi je jadikovala. Ovaj dan teško da ću preživeti... Od ideje, koja joj se vrzmala po glavi, da ćerku nečim udari i onesvesti, i tako se spase od odlaska kod lekara, morala je definitivno da odustane jer šta bi sa zetom? A odustajanjem od te, Ana Žeželj je ostala bez ijedne ideje, kao i bez nade da će se nekako spasti. Bespomoćna i poražena, na nekoliko trenutaka je sklopila oči. Milena je osetila ljubomoru i žaljenje što nema duge trepavice na majku. Ništa mi lepo nije dala, s gorčinom je pomislila i duboko u sebi poželela da uzme makaze i majci skrati trepavice. Ana Žeželj je zaista imala izuzetno lepe, duge trepavice, malo povrnute. Kada je Đuro Šnajder odlazio od nje, pogledavši je usnulu, umalo nije odustao od bekstva zbog njenih trepavica. Onda se Đuro, inače prvi Anin venčani muž, setio šta je sve s njom preživeo, pa je brže-bolje krenuo put Legije stranaca. Da li baš mora skroz da me zakopča, upitala se Ana Žeželj uzdahnuvši. Da se zakopčavala sama, obratila bi pažnju na odnos između zakopčanih i otkopčanih dugmića, jer je njeno raspoloženje, još od puberteta, direktno od toga zavisilo. Razumljivo, bolje se osećala kada je taj odnos bio na strani otkopčanih, što ovoga puta neće biti slučaj. Milena joj je zakopčavala bluzu dosta nevešto, dugmići joj nisu bili naruku. Istina, svako sledeće dugme zakopčavala je sve spretnije, tako da se ono donje moglo nadati da će biti zakopčano za tren, tim pre što se Milena sva posvetila tom poslu i što se nimalo nije obazirala na majčina izvoljevanja. A ona je od nje u tom času - tražila da je depilira, jer ne može svakakva ići lekaru. Da bi njeni zahtevi bili saslušani i ozbiljno razmotreni, Ana se ćerki počela poveravati kako je iz dana u dan sve nezadovoljnija svojim izgledom. Na kraju joj se, s dozom dramatičnosti u glasu, požalila da su joj dlake sve veće, a sise sve manje. Milena je nakratko razvukla usta u osmeh i ništa nije prokomentarisala. Prinela je majci suknju, ne sluteći da ova stvarno brine zbog svog izgleda. Ana Žeželj je smatrala da je izjutra mnogo grdna. I stvarno, ona je i kao mlada devojka izjutra izgledala loše, tek bi se u večernjim satima budila njena zavodljivost, pa bi svako, ko je s njom proveo i svetli deo 7
dana, uveče bio zatečen sposobnošću njenog lica i tela da se prolepšaju, njenih kestenjasto-žutih očiju da zasijaju. I što je više pila i pušila, i što je duže bila neispavana, sve bolje je izgledala. A ko bi je upoznao noću i s njom dočekao jutro, teško bi, pijući prvu jutarnju kafu s njom, uspeo da sakrije razočaranje njenim novim, dnevnim izgledom. Svesnoj svega toga, Ani Žeželj je bilo jasno da tog jutra, tako mamurna i ostarela, izgleda gore nego ikad, i da bi je zbog toga lako mogli zadržati u bolnici. A te ustanove se Ana Žeželj plašila više nego ičega, i samo njeno pominjanje budilo je u njoj užasne predstave. Ako ne može da dolazi na injekcije, neka leži u bolnici, rekla je Mileni neljubazna patronažna sestra, pošto je Ani dala koktel injekcija u venu. Ana Žeželj se tad, na reč bolnica, skroz presekla. Nije ni primetila kako joj je vena otekla, a ruka pomodrela. Netremice je gledala u sestru koja je uporno zbog nečeg vikala na Milenu, a prema njoj se ponašala kao prema komadu nameštaja. Ana nije imala snage da govori, a tako je želela da uzme oklagiju i istera iz kuće i smušenu doktorku i nevaspitanu sestru, i da mirno umre bez njihovih injekcija, bez njihovih debelih igala, bez njihove stručne medicinske pomoći. Kamo sreće da nisu ni došle, mislila je, ne znajući koliko malo je falilo da one i ne dođu. Kada je Milena pozvala službu Hitne pomoći, dežurna sestra ju je upitala koliko njena majka ima godina, pa je čuvši odgovor rekla da za odlazak na teren nemaju raspoloživa kola. Milena je sva uplakana nazvala doktora Jovića, on je intervenisao gde je trebalo, pa je malo kasnije doktor Jović nazvao nju i rekao joj da izađe ispred kuće i sačeka ambulantna kola, da medicinari ne bi lutali. Mada se Mileni činilo da ih nema satima, kola su došla prilično brzo, pa je Ana Žeželj zahvaljujući svemu tome preturila preko glave jučerašnji dan. Da sam juče umrla, ovo sad ne bih preživljavala, tvrdoglavo se branila od osećanja zahvalnosti prema onima koji su joj pomogli. Ko im je tražio ikakvu pomoć?! Ana Žeželj je smatrala da će videti muka i muka ako lekari reše da je ispituju i leče. Još davno je ona formirala mišljenje o njima - to su ljudi koji su sposobni jedino da ponize čoveka i da mu oduzmu poslednje zrno dostojanstva - i nije prestala da veruje u tačnost svoga suda. Samo da znaš, progovorila je odlučno, ako me ostave u bolnici, iskočiću kroz prozor! Milenu nisu dotakle majčine reči. Čučala je ispred nje i obuvala joj cipele na bose noge. Nadala se da je cipele neće žuljati, a tako joj je bilo lakše i brže nego da traži i uparuje čarape. Ana Žeželj je gledaia Milenino znojavo teme i nije mogla da poveruje da njena rođena ćerka tu izjavu prihvata potpuno nezainteresovano. Stvarno ću iskočiti kroz prozor, ponovila je, istina tiše, ali jednako odlučno kao i prvi put. Ni tada njene reči nisu izazvale nikakvu reakciju, osim što je ljuti spachianus porastao čitava tri centimetra, ne bi li stasao do prozora i bio u stanju da uživa u padu omražene mu gazdarice, jasno, ukoliko se sa njihovog prozora vidi bolnica. Inače, trichocereus spachianus je kaktus koji je Slobodan poklonio dragoj tašti Osmog marta devedeset devete, i on je bio jedina sobna biljka u kući Ane Žeželj. Milena je završila obuvanje, ispravila se i odmerila majku. Ana Žeželj, koja je do tada gledala u svoju ćerku, munjevito je skrenula pogled u stranu. Milena je napokon mogla da kaže da je njena majka obučena i obuvena, što je njoj jedino i bilo važno. Ali... Kuda ćeš, upitala ju je. Idem da se umijem, rekla je Ana Žeželj glasom kojim se govori nešto što se samo po sebi podrazumeva. Požuri, vrisnula je Milena, crvena od besa. Boško se prepao i skočio na vitrinu. Ana Žeželj se munjevito okrenula ka ćerki, rešena da joj odgovori istim tonom. Ipak se suzdržala. Uzdahnula je i ušla u toalet. Bez reči. Dok je mokrila, osećala je peckanje u mokraćnom kanalu. Uh, šta sam dočekala, huknula je. Nije bila u stanju da potisne u zaborav ćerkino ponašanje od malopre. Iz česme je slab mlaz vode padao u njene dlanove, vazduh je krkljao kroz cevi, a ona se sećala kako je pre mnogo godina na korzu zalepila šamarčinu Tadiji Ramadanoviću, tadašnjem prvaku Srbije u poluteškoj kategoriji. Napireni ćuran Tadija, zvani Fiketa, samo je zatreptao. A sada se na mene izdire rođena ćerka. Vodu iz šaka pljusnula je u lice. Ali takav je život, rekla je sebi u bradu, pomirljivo. Patetično pomirljivo. Pošto se umila, Ana Žeželj se oglednula. Hitro i preplašeno se okrenula da vidi ko to stoji iza nje, ali pozadi nije bilo nikoga, bez obzira na to što je u ogledalu i dalje stajao bledunjavi mladić. Nekoliko trenutaka kasnije, on je nestao i u okviru ogledala bila je sama. Ne pridajući nikakvu važnost tom neverovatnom doživljaju, ili pak halucinaciji, ona se zagledala u svoj odraz. Baš ličim na jazavca. 8
*** Ana Žeželj je izašla iz toaleta u isto vreme kada je u sobu ušao Slobodan, koji je s vrata, isuviše glasno po njene živce, upitao da li ste vas dve normalne?! Dobro jutro, odgovorila mu je Ana smirenim i hladnim glasom. Nije bila spremna, Milena je podnela raport mužu. Koja glupača, pomislila je Ana Žeželj. Boško je radoznalo gledao u Slobodana. Da se mačak i majmun ne pokolju, pobojala se Ana. Ana Žeželj do dana današnjeg nije dokučila zašto se njena ćerka udala za majmuna. Bez obzira na to što je njen klempavi majmun bio pedantan i s vremena na vreme duhovit, i što se ponašao kao svaki drugi oženjeni muškarac, da je ubiješ nije bila u stanju da razume takvu odluku. Tvoja generacija već odavno stoji ispred prodavnice i čeka ulje i šećer, a ti još nisi spremna, umilnim glasom se s njom našalio Slobodan. Ana Žeželj nije znala da li joj majmun prigovara zato što još nije spremna, ili što ne stoji u redu poput drugih, ili što je pripadnik generacije koja od ranog jutra čeka artikle iz robnih rezervi, za nekoliko dinara jeftinije nego u marketu. Šta god da je bilo u pitanju, ona je pošla da ga mučki šutne u cevanicu, ali od Milene nije mogla da mu priđe. Milena se skroz primakla uz Slobodana i pričala mu nešto tiho, s izrazom na licu kao da mužu poverava neki zločinački plan, a ne da govori o zdravstvenoj situaciji majke, o neophodnosti njenog pregleda i lečenja. Pritom je u njega gledala maltene zaljubljeno, što Ani Žeželj nije promaklo. Zaključila je da je majmun prethodne noći izvršavao bračne obaveze, čime nije zadobio i njenu naklonost. Ani Žeželj je ćerka uvek ličila na gusku, a tog jutra više nego obično. Još ti samo fali da gačeš i da nosiš jaja, pomislila je i dočarala sebi kotaricu punu krupnih jaja. Od sve muke se nasmešila, a zatim uzdahnula. Slobodan je uzeo vazduh punim plućima, pogledao u otvoren prozor, tiho izdahnuo, pa ponovo uzeo vazduh i rekao Bože, kako ovde smrde cigare... U njegovom glasu nije bilo zlobe, pre bi se moglo reći da je bilo neke zbunjenosti i odsutnosti, međutim, da je danima mozgao šta po Anu Žeželj pogubnije da kaže, ne bi mogao ništa bolje da smisli. Milena se naglo ukipila, duboko udahnula vazduh, iskolačila oči i proderala se iz sve snage: opet si pušila! Nisam, pobunila se Ana. Nikad ništa ne priznaj, glasila je osnovna deviza Ane Žeželj. Prva i osnovna. Znaš li ti, ženo, da ne smeš ni da piješ ni da pušiš?! Znam, nevino je odgovorila Ana Žeželj. Na licu je imala masku dobrog, poslušnog deteta, dok je u njoj sve ključalo. O, kako ju je nerviralo što joj ćerka prigovara i sad! kad su joj možda i sati odbrojani. Nije to zaslužila. Sećala se kako je u toj istoj sobi zatekla Milenu i njeno tinejdžersko društvo u gustom duvanskom dimu. Svi su zanemeli, instinktivno su počeli da kriju cigarete iza leđa, jedan momak je pikslu prekrio vežbankom iz matematike. Njena ćerka je bila jedna od retkih koja nije pušila i Ana Žeželj ju je blago lupila po glavi i ukorila, što i ti ne zapališ ko sva normalna deca. Taj gest se Mileninom društvu mnogo dopao, pa su ga godinama prepričavali. Svi njeni drugovi, sve drugarice, zavideli su Mileni na divnoj majci; svima njima bila je omiljena, jedino njoj nikad nije valjala, jedino ju je ona prezirala. Šta je htela od mene, često se pitala Ana Žeželj. Koliko god da je potpetila kao majka, Ana Žeželj je smatrala da nije zaslužila da joj ćerka brani da živi kako ona želi. To je bio njen život, otkud ikom pravo da ga cenzuriše? Odlučila je da više ne trpi tu strašnu nepravdu. Zaustila je da to i saopšti ćerki, ali nije bilo prilike, ona i majmun su se već utrkivali ko će više puta da kaže hajdemo. Verovatno je klempavi majmun uspeo da pobedi, jer je Milena izgubila nešto vremena dok je pila diazepam. U svoj toj jurnjavi, Ana je stigla samo na brzinu da se očešlja. To njeno ulepšavanje dodatno ih je razdražilo. Oni bi hteli da ja idem čupava ko Luda Nasta, ljutila se Ana Žeželj dok je češalj lagano provlačila kroz kosu. Gledajući kako se između zubaca češlja presijavaju njene opale sede vlasi, Ana Žeželj je konstatovala da se uvek mnogo linjala. Onda je sva ponosna dodala, mnogo je brakova zbog mojih dlaka upalo u krizu. Ali vedro raspoloženje Ane Žeželj trajalo je kratko. Milena ju je uhvatila za mišicu i povukla ka vratima, ne dozvolivši joj ni da se još jednom ljudski ogledne. Njoj su klecnula kolena pri prvom koraku. Ljuti spachianus se zlobno poradovao. Dok je gledao kako ona ide ka vratima, svojski se trudio da joj svojim izgledom poruči dabogda se ne vratila. Zbog toga su mu ozbiljno zamerile kazaljke sata, međutim, i one su - iako svesne da je to s njihove strane okrutno i beskrajno sebično - vršile procenu verovatnoće da se 9
ona vrati i donese baterije, na radost Heraklitovog deteta koje se igra kamenčićima pored reke i njihovu ličnu sreću. Hajde izađi, zapovedila je Bošku. Ana Žeželj je retko kada mačka izbacivala napolje, to je činila jedino kada je nameravala da se negde duže zadrži. Ovoga puta nije znala koliko će ostati, pa ni to da li će se ikad vratiti. On je poslušno krenuo napolje, Slobodan ga je nogom blago pogurao. Zbogom Boško, rekla mu je Ana dok je zaključavala kuću. On je stajao na pragu i tužno je gledao. To su primetili Slobodan i Milena, i prema mačku su osetili sažaljenje. Ne budi Tugomir, pokušala je da ga ohrabri Ana Žeželj, možda ću se jednom vratiti. Ana Žeželj je krenula preko dvorišta praveći pri svakom koraku grimase nesnosnog bola. Cipele su joj bile udobne, ali ona je želela da kod ćerke izazove osećaj krivice zato što joj nije obula čarape, pa je hramala kao prebijeno pseto. Rada da vidi učinak svoga prenemaganja, krišom je pogledala ćerkino lice i zapanjila se kada je na njemu smotrila totalnu bezosećajnost. I Ana Žeželj je, rezignirana, prestala da hramlje. Slobodan je već bio u kolima. Ispod njih je bila crna, masna barica, koju je motor nakapao. Veličina barice je bila primerena motoru kola starih trideset godina. Ana Žeželj je naglo zastala i okrenula desno uvo ka vratima kuće. Sačekala je malo, osluškujući. Mileni je novi nalet besa izobličio lice. Ipak, Ani se samo učinilo da je čula zvonjenje telefona, pa je, uvidevši to, nastavila da korača ka autu. Da je stvarno čula telefon, ništa je ne bi moglo zaustaviti da se vrati u kuću. Jutro je zaista bilo vrelo. Komšinka Bosa je, teatralno zabrinuta, virila iz svojih petunija, s druge strane ograde. Ana Žeželj je spustila pogled da tog jutra ne gleda još i Bosino pticoliko lice, i na asfaltu je spazila dečjom rukom iscrtanu školicu. Pogledom je prešla preko kredom ispisanih brojeva i otvorila vrata Slobodanovog auta. Beležnica anđela Milinka Pravi izgled Božjih vesnika nekim čudom se podudarao sa predstavom koju su o njima imali srednjovekovni kič slikari i moleri. Kasnije je vizija tih ljudi, koji su voleli da mastrače po platnima i zidovima bogomolja, manje-više usaglašena i kanonizovana, zahvaljujući čemu se valjano sluti kako Božji vesnici fizički izgledaju, ali što se tiče drugih atributa anđela, oni nisu ni usaglašeni ni sagledani ispravno. Različite vere, ostrašćeni teolozi i njihova suprotstavljena seksualna opredeljenja stvorili su oprečna mišljenja o tim osobinama. Istina obično bude negde na sredini, međutim, povodom ovog pitanja bila je udaljena i od sredine i od svakog pojedinačnog suda teologa. Možda je bila najbliža mišljenju dece koja su anđela poistovećivala sa dobrotom, ali ne i sa inteligencijom i spretnošću. Anđeo je bio moćan, ali je malo toga umeo. Želeo je sve najbolje, ali je često činio štetu. Znao je da načini previd, da katastrofalno pogreši. Takav je portret prosečnog anđela, s tim što treba istaći činjenicu da se oni međusobno mnogo razlikuju. Imaju različite karaktere, drugačije sklonosti i interesovanja, po čemu su slični ljudima. Nekad je bilo dovoljno anđela, pa je svaki čovek imao svog zaštitnika. Kasnije se situacija pogoršala, kao i u većini drugih stvari. Anđeli se, jasno, nisu razmnožavali, a ljudima je parenje neprestano bilo na pameti. Zbog toga se pojavio deficit anđela, ali i zbog činjenice da se njihov broj osetno smanjio. U večitom ratu koji se vodi između njih i demona, oni su imali gubitke. Anđeli jesu bili jači u borbi prsa u prsa, ali u poslednjem veku demoni su bili tehnološki napredniji. Zato su anđeli dobijali sve veće okruge i sve više ljudi na revers. To je, uz želju da zadovolje i neke skrivene lične prohteve, prouzrokovalo da se isele iz naših domova i nastane uglavnom po samačkim hotelima, oni skloni asketizmu obitavali su u ledeno hladnim crkvama. Ali i jedni i drugi su, usled toga što su čuvali sve veći broj ljudi, posao iz godine u godinu obavljali sve traljavije, kao uostalom i naš nebeski junak, koji je za stalno mesto stanovanja odabrao zgradu gradske biblioteke. Ljubav prema pisanoj reči presudno je uticala da ne promeni adresu ni kad je uvideo da mu prašina s knjiga stvara ozbiljne disajne smetnje. Načitanost i viševekovna žeđ za novim znanjem nisu mnogo pomogle anđelu Milinku. On je pri parcelizaciji Zemljinog šara prošao baš loše. Pripala mu je teritorija s narodom koji jeste važio za 10
najreligiozniji u Evropi, mada to nije bio. Naprotiv. U čitavom njegovom okrugu nije se moglo naći deset pravih vernika, računajući i sveštena lica. Svi oni su u stvari bili sujeverni, a pošto su bili i verski neobrazovani, sujeverje su smatrali verom. Krst je za njih imao istu važnost kao i venac belog luka, pa anđelu Milinku nije bilo lako brinuti o tom nadasve paganskom narodu. Mnogo posla primoralo je anđela Milinka da pravi zabeleške o svakom pojedincu, pogotovo o njegovoj verskoj podobnosti. Anđelovu pedantnost i sistematičnost pohvalile bi mnoge državne bezbednosne službe. U tim beleškama, na primer, stoji da je Ana Žeželj bila ateista, sve dok joj se nisu pojavili problemi sa srcem. Od tada se deklarisala kao vernica. Za svaki slučaj, ne može da šteti, rezonovala je ona. Iako nije bila škrta, godilo joj je što se za pripadnost savezu religioznih ne plaća članarina. Jedini izdatak bila joj je kupovina crkvenog kalendara pred Novu godinu, a on je bio zanemarljiv. Ana je taj kalendar doživljavala kao verničku člansku kartu, možda zbog njegovog malog formata. Nakon saznanja da datum zavisi od toga da li se broj čita iz Gregorijanove kolone ili iz Julijanove, ona je sebe počela smatrati pravom vernicom, čak većom nego što je bila njena komšinka Bosa. Istina, ona je priznavala da se Bosa mnogo bolje kotira u crkvenim krugovima, s tim što je cenila da njena suparnica ugled duguje prvenstveno talentu za bezgranično poltronstvo. Ana Žeželj je crkvenim krugom nazivala zgradu crkve i crkvenu portu, gde je Bosa svaki čas odlazila, a ona nikad. Bosa je i s popovima komunicirala, što njoj nije padalo na pamet da čini. Razumljivo, ona Bosine aktivnosti nije smatrala značajnim, niti je to mogao biti razlog da se u religijskim razgovorima s njom oseća inferiorno, pa je između dve komšinke često dolazilo do teških svađa. U zabeleškama anđela Milinka piše da Ana Žeželj ne posti, niti ide u crkvu. Jednom je otišla tamo i bilo ju je sramota. Osećala je da tu ne pripada, da joj u crkvi nije mesto. Unutra su bili pretežno advokati, lekari i kriminalci. Bogosluženje je bilo u toku, hladnoća nepodnošljiva. Neke žene su šaputale molitve, a deca su pokušavala da se otmu iz naručja majki ne bi li pobegla napolje. Ni traga od doživljaja nade i mira o kojem joj je pričala Bosa. Sve joj je tu bilo strašno. Njoj se činilo da će je već sledećeg trena ljudi ismejati i izbaciti. Strepela je da će neko pokazati prstom na nju i svima obelodaniti da je ćerka partizanskog oficira i da nije krštena. Pobegla je napolje i naletela na tezgu sa crkvenim relikvijama. Cene su bile ispisane krupnim brojevima, što ju je začudilo. Do tada je mislila da je u crkvi sve besplatno, da se prilozi daju dobrovoljno. U zabeleškama anđela Milinka piše i to da Ana Žeželj nikad nije slavila slavu, mada je dve hiljade jedanaeste godine u kineskoj radnji kupila ikonu na kojoj Sveti Đorđe ubija aždaju. Sveti Đorđe je delovao prilično neubedljivo, a aždaja je bila naslikana perfektno, verovatno zahvaljujući viševekovnom iskustvu Azijata u slikanju zmajeva. Iako je posedovala tu ikonu, Ana Žeželj i dalje nije znala kog datuma pada Đurđevdan. Anđeo Milinko joj zbog toga nije previše zamerao. Milinko Južni je bio tolerantan anđeo, razumeo je čak i ateiste. On se živo sećao kako je nekad vascelo nebo bilo osuto zvezdama svih veličina i jačina sjaja, a u veku koji je trajao, iznad velikih gradova i čitavih industrijskih oblasti, na nebu se nije videla nijedna. Čak i iznad tehnološki i agrarno zaostale Srbije videle su se samo najkrupnije i najbleštavije zvezde, pa mu je bilo razumljivo što je vera ljudi, koji bivstvuju ispod mračnog neba, tako slabašna. 3. Lice doktora Jovića odavalo je njegovu zapanjenost, on prosto nije mogao da poveruje da je Milenina majka rekla znači, po vašem, doktore, ja sam svoje ispušila. A Ana Žeželj je bila ushićena sobom. Očekivala je da će zbuniti doktora, ali da će izazvati toliku pometnju u njegovom akademskom umu, nije ni slutila. Milena, nažalost, nije bila u stanju da uživa u nastaloj situaciji, ni najmanje, ona se zbog majčinog ispada zacrvenela kao bulka. Verovatno ju je bilo mnogo sramota, doktor Jović je bio njen kućni prijatelj. Možda joj je i ljubavnik, pomislila je Ana Žeželj, ako imalo liči na mene, jeste joj ljubavnik. Ana Žeželj je smatrala da je doktor Jović vrlo lep i privlačan muškarac, mada preterano konfuzan. Tom sudu nije se imalo šta prigovoriti, njih dve su već dugo bile u njegovoj ordinaciji, a on je i dalje bio 11
totalno sluđen. Krivicu za to svakako je snosila njegova vremešna pacijentkinja. Već odavno se ne skidam pred muškarcima, rekla mu je kad je od nje zahtevao da se raspremi dopola. Ako hoćete da mi slušate pluća, može kroz bluzu, ako nećete, nikom ništa... Doktor Jović je uvrtao stetoskop kao da ne zna čemu služi. Kakve usne, divila se u sebi Ana Žeželj. Ana Žeželj se osećala dobro. Čim je videla doktora Jovića, strah da će završiti u bolnici nestao je bestraga, tako da je na miru mogla da analizira njegovu pojavu i da nesmetano uživa u njoj. Brzo je došla do zaključka da on liči na opasnog mačka. Ani Žeželj je svaki čovek ličio na neku životinju. Kada je na Badnje veče gledala televiziju kod Milene i videla da glavna junakinja jedne TV drame isto kao i ona zapaža sličnosti između ljudi i životinja, Ana je osetila neopisivu sreću. Postojanje osobe koja primećuje isto što i ona bilo joj je potvrda da ispravno misli, s tim što Ana Žeželj, mora se reći, ne bi sumnjala u svoju pamet i da nije bilo te potvrde. Bez dileme, prava mačorčina, stručno je tvrdila posmatrajući doktora Jovića. Ana se izvrsno zabavljala, a Milena je na svaki njen pokret, na svaku njenu reč tako kolutala očima da je ovoj to, u isto vreme, bilo i smešno i dostojno brige. Nemaš razloga da se ljutiš, svojim gestovima je govorila ćerki, lepo sam te molila da me ne vodiš lekaru, ali ti si insistirala... eto ti sad... Prestanite da dišete, rekao joj je doktor po ko zna koji put. Pažljivo je slušao njeno srce. Pre toga joj je slušao pluća, sada opet srce. Izgledao je sve zabrinutije. Ona je spustila pogled na njegov mobilni telefon, stajao je na ivici stola. Uzela ga je i odmakla dalje, da ga neko slučajno ne obori. Svideo joj se mnogo, poželela je da ima takav, da se mangupira pred Bosom. Zbog toga što je pomerila doktorov mobilni, Milena se nakostrešila na nju kao da je ubila čoveka. Doktor Jović je podigao glavu i brižnim glasom rekao dišite normalno. Ana Žeželj je još neko vreme zadržavala vazduh u plućima, htela je da ga svojim namćorlukom nasmeje. Ali doktoru nije bilo do šale. Zamišljen, podigao je slušalicu i počeo da pritiska brojeve. Ana Žeželj je pomislila da tog trenutka možda zvoni njen telefon i ozbiljno se sneveselila. Predugo je bila van kuće. Poželela je da izjuri iz ordinacije i potrči svome domu, ali to nije bilo izvodljivo. Zato je odlučila da nadalje bude poslušna, da što manje zbunjuje doktora Jovića. Nadala se da će neometan brže završiti pregled. Za to vreme, Milena je strogo gledala u majku i čekala da i ona u nju pogleda, da bi joj mimikom zapretila. Ali Ani Žeželj nije padalo na pamet da to uradi. Pogled je uporno držala na doktoru i mislila kako bi bilo dobro da njih dve složno skoče na njega, da ga na silu raspreme i one njega pregledaju. I što je više razrađivala tu ideju, lice joj je bivalo sve vedrije. A lice doktora Jovića bilo je sve smrknutije. On je razgovarao sa kardiologom i neprestano se čudio kako je moguće da na njihovom odeljenju i dalje ne radi aparat za EKG. Ne mogu da verujem da EKG ne radi čitav mesec zbog jedne sijalice... sramota... Onda je kardiologu predložio da njegovoj pacijentkinji uradi ultrazvuk srca, pa je nakon nekoliko sekundi rukom besno lupio po telefonu i prekinuo vezu. Doktor Jović nije bio u stanju da sluša zašto od jutros ne radi ni aparat za ultrazvuk. Milenu je doktorov nagli pokret mnogo uplašio. Ana Žeželj je zaključila da doktor Jović ima erotičan glas, tačnije: seksi. Pogotovo joj se svideo dok je vikao na sagovornika. Takođe joj se dopao i njegov gest udaranja po telefonu. Dobro ga je ona ocenila, mačorčina par ekselans. Htela je da pohvali njegovu energičnost, ali pošto nije znala kako da formuliše tu pohvalu, ona mu je samo značajno odobrila klimanjem glave. Zabrinuti doktor nije primetio taj teatralni pokret, ali Milena jeste. Ona se neprimetno primakla majci i grubo je vucnula za suknju. Ana Žeželj je odglumila da to nije osetila. Mileni se iz grudi oteo uzdah, zbog čega ju je doktor Jović pogledao i blago joj se nasmešio. Onda je počeo iznova da pritiska tipke. Ani Žeželj je bilo drago što je doktor njenoj Mileni uputio osmeh. Ona nimalo nije polagala na žensku vernost i nadala se da ni njena ćerka ne gaji lažne vrednosti. U Aninoj giavi ponovo su oživele skaredne slike. Doktor je ko od majke rođen ležao na stolu, a Milena ga je ljubila i rukom šašoljila između butina. Dok je pasivno uživala u toj sceni, svešću joj je minuo odraz mladića iz ogledala. Ana Žeželj je tada shvatila da je tog jutra videla anđela. Nije se sećala da li je mladiću spazila krila, ali je odnekud bila sigurna da je on pravi pravcati anđeo. Samo, ne može se reći da je Ana tom saznanju dala veliki značaj. Zna li on da sam ja vernica-pripravnica i da mene slabo dotiču te njihove nebeske kerefeke, upitala se ona. Nju je i dalje mnogo više zanimao doktor Jović, čak i obučen. Delovao je staloženo dok je 12
razgovarao sa pulmologom. Želeo je da ovaj dođe kod njega u ordinaciju i posavetuje ga. Smatrao je da bi njegovoj pacijentkinji trebalo hitno uraditi spirogram, a spominjao je i ventilacioni kapacitet. Na prikrivenu radost Ane Žeželj, javio se novi problem. Pulmolog nije mogao ni da dođe, ni da uradi spirogram, jer je morao da izađe s posla da bi sina ispratio na ekskurziju, a podrazumeva se da u domu zdravlja nije bilo nikog ko bi mogao da ga zameni. Iako namrgođen, doktor Jović se nije ljutio na njega, nije ni vikao, lepo je što mali ide u Sentandreju i u Budimpeštu, reci razrednoj da ga dobro pazi... Sa tim kolegom doktor Jović je očigledno bio dobar prijatelj, neko vreme su pokušavali da iznađu termin koji bi obojici odgovarao, ali su odustali do daljeg. Doktor Jović je pogledao u Milenu i tajanstveno se nasmejao u slušalicu, odajući tako da je onaj s druge strane veze načinio neku bezobraznu insinuaciju koja se odnosila na nju. Zatim je izveštačeno strogim glasom ukorio sagovornika, kolega, molim te, gledaj svoja posla. Ana Žeželj se malo lecnula. Pitala se da li je naglas rekla, ili je samo pomislila, da sam na tvom mestu, ćeri, ne bih mu oprostila ovakve usne. Nije znala. Šta ima veze, na kraju je umirila sebe. Mene ionako smatraju izlapelom staricom i kao takva, šta god da kažem, nije strašno. Ipak, na osnovu ćerkinog i doktorovog ponašanja, Ana je zaključila da naglas ništa nije rekla, što je značilo da neće gledati ćerkino novo kolutanje očima ni doktorovo iščuđavanje. Zbog toga joj je bilo pomalo žao. Onda je počeo da vibrira doktorov mobilni telefon. Doktor Jović se žurno pozdravio s kolegom pulmologom, prekinuo vezu na fiksnom i uzeo mobilni telefon. Pogledao je u ekran, nakratko se zamislio, pa je energičnim pokretom isključio mobilni. Mora da ga zove žena, pomislila je Ana Žeželj, smešeći se zadovoljno. U sebi je likovala što se doktor nije javio na poziv. Krava jedna, našla da ga ometa sad kad pregleda važnog pacijenta. Na uputu za davanje krvi i mokraće doktor je nemilosrdno zaokruživao analize koje treba uraditi. Činio je to sa takvom žestinom kao da Ana ima sto litara krvi koja penuša od lude želje da se podvrgne analizama. Ni kap krvi neću dati, nepokolebljiva je bila Ana Žeželj. Nisam ja kriva što njega uznemirava žena! Posle kratkog razmišljanja neznatno je ublažila svoju odluku. Mokraću mogu da dam, ako Milena hoće da je nosi u laboratoriju... Pogled joj se ponovo zaustavio na doktorovim usnama. Žena koja muškarcu gleda prvo u usne, muškarca tretira prvenstveno kao seksualni objekat, pročitala je jednom prilikom Ana Žeželj i od tada joj je štošta u životu bilo jasnije. Doktor Jović se pitao koga da pozove, ko mu može pomoći. Ruku je držao na slušalici fiksnog telefona i svojom ozbiljnošću, ćutanjem i nepokretnošću stvorio je pravu dramsku scenu. Milena se zagledala u njega, nije treptala. Obuzimala ju je neka nepoznata bojazan, pa je disala nečujno. Ana Žeželj je registrovala nastalu situaciju i došlo joj je da se smeje, ali se nije usudila. To bi za njenu ćerku bilo suviše, a možda i za doktora. Oživela su sećanja na uput za bolnicu, i ona se sva stresla i umirila kao bubica. Ne treba džarati mečku bez potrebe, glasila je jedna od deviza Ane Žeželj. Istina, ona se te devize nije previše držala, zbog čega je i načinila mnogo gluposti u životu. Ako sam, neka me, rekla bi Ana na to, ovog puta rešena da spomenutoj devizi ipak prida odgovarajući značaj. Doktor Jović je podigao ruku i polako je spustio na sto, što je bilo doboga dramatično. Da se slučajno ne bi prevarila i nasmejala, Ana Žeželj je okrenula glavu na drugu stranu i očima počela šarati po ordinaciji. Uramljena Hipokratova zakletva, zidni kalendar sa mandolinom čije je telo načinjeno od kruške podeljene napola, zidni sat koji za razliku od njenog radi, veliki beli ventilator čiji je propeler zaštićen mrežom... Pogled je zaustavila na ventilatoru. Kako to da u dom zdravlja nije uveden neki savremeniji način rashlađivanja, začudila se. Ali i ventilator je dobro obavljao svoj posao, u ambulanti je bilo prijatno. Ima dobar ventilacioni kapacitet, zaključila je Ana Žeželj. Kao da je čuo njenu konstataciju, ventilator je zastao, pa obodren krenuo da vrti propeler još brže, malo je falilo da poleti. Ana Žeželj je počela da mašta kako će njoj Marjan Vergović, čim se vrati, kupiti beli ventilator i mobilni telefon, isti kao doktorov. Za njega je sve to jeftino. Ona je bila sigurna da je Marjan Vergović bogataš, jer tolike godine je radio u Nemačkoj. Ana Žeželj se dugo pitala da li je Marjan završio u Lepoglavi ili je uspeo da pobegne iz zemlje. Bila je nadomak odluke da mu podari ulogu mučenika, a onda je prelomila - sa žarom kao da je njegova sudbina zavisila samo od njene volje - on je sigurno pobegao u Zapadnu Nemačku. Tako se Marjan Vergović, bar u njenim mislima, spasao kazne što je pisao poeziju koja je ocenjena kao proamerička i što je zaveo 13
maloletnu ćerku Rajka Žeželja, partizanskog prvoborca i majora Jugoslovenske narodne armije. A ona je nadalje čekala mladog, lepog muškarca, uz to i situiranog. Nije loše biti bogat, smatrala je Ana, možeš da kupuješ najbolje cigarete i alkohola koliko ti duša ište. Doktor Jović je napokon progovorio. Ana Žeželj je pogled vratila na njega, ali je nije interesovalo šta on priča. Znala je da govori o njenom zdravlju i da ono nije baš najbolje. Zašto onda da sluša doktora? Da sam slušala sve ružno što su o meni govorili, do sada bih poludela... Na tren se ponovo setila anđela iz kupatila. Videla sam ga i kad sam išla da ispraznim pikslu, shvatila je Ana, samo što ga tada nisam valjano registrovala. Ne sluti to na dobro, zaključila je ona. Doktor Jović je na početku govorio obema, ali je posle počeo da se obraća jedino Mileni. Pričao je o srčanoj aorti, prvo je pominjao jedan slučaj od sto, onda jedan u hiljadu. Milena je bila na granici plača. Njena ljutnja na majku skroz je nestala, s vremena na vreme bi nežno pogledala u nju, s ljubavlju. Ana nije primetila tu promenu, i dalje je netremice gledala u doktora Jovića. Beli mantil mu je bio raskopčan, a majica nije mogla da sakrije njegove bradavice. Kosa mu je bila kratka, napred malo proređena, oko ušiju seda. Lice mu je bilo preplanulo, nos mu se ljuštio. A te usne... One su ličile na Marjanove! Kako tu sličnost nisam odmah uočila, začudila se ona. Ana Žeželj je nakratko pogledala u ćerku i primetila da ona učestalo klima glavom i uzdiše. Shvatila je da se Milena pred doktorom svojski trudi da izgleda što savesnije i odgovornije i konstatovala da ona nije samo glupa već i licemerna. Onda je spazila kako Milena namešta usne da nešto kaže i zaključila da namerava da je cinkari. Reći će doktoru kako njena majka kasno leže, ili da mnogo puši i previše pije, zbog čega je on može strpati u bolnicu. Ana Žeželj se ponovo namrgodila, ne bi li svojim pretećim izgledom odgovorila ćerku od planirane podiosti. Ali onda je, između svoje dve dugačke rečenice, doktor Jović liznuo gornju usnu i Ana Žeželj se otisnula u prošlost, ili u svoje snove. Doživljaj Marjana Vergovića opio je njenu dušu i ona je izgubila pojam o vremenu i o mestu na kojem se nalazi. Marjan ju je grlio i pripijao uz sebe, ona je osećala svaki milimetar njegovog tela. Duboko je uzdahnula. Doktor Jović se okrenuo ka svojoj pacijentkinji, usne su mu se umirile. I Milena se okrenula ka majci, odustala je od one kompromitujuće rečenice. Oboje su primetili njen težak uzdah. Ana Žeželj se vratila u stvarnost i videvši da njih dvoje gledaju u nju sažaljivo, jedva se suzdržala da im se ne isplazi. Sebi je veoma zamerila što je uzdahnula. Usne doktora Jovića su se ponovo pokrenule, samo što su se sada češće razvlačile u osmeh. I Milena je razvukla usne kao da je maloumna, što je doktoru dalo podstrek da priča još brže i veselije. Doktore, ne tupi, poželela je da mu kaže Ana Žeželj. Ne tupi, nego gledaj da ovu glupaču odvedeš negde u prirodu i tamo je dobro izdrndaš... možda bi posle toga bila pametnija... No, on je i dalje pričao i smeškao se. Ani je došlo da mu stavi ruku na usta, međutim, samo je začkiljila očima. Doktor Jović je primetio njenu reakciju, utišao je glas i prestao da se osmehuje. Najednom je ustao. Milena je skočila sa stolice. Ana Žeželj je začuđeno i prezrivo odmerila prvo nju, onda i njega. Možda s mojom ćerkom, sa mnom ne verujem, rekla je doktoru Joviću kada je pokušao da im zakaže novi sastanak. Na taj način, ona je ponovo postala aktivan učesnik zbivanja u ordinaciji. Doktor Jović i Milena su se nasmejali. Doktor Jović se nasmejao čežnjivo, Milena je blago pocrvenela i sva zbunjena počela da piri perut s majčinih ramena i udara po njima. Ana Žeželj je ustala sa stolice i krenula da se izmiče. I ovo istupanje Ane Žeželj iznenadilo je doktora Jovića. On nije očekivao da će njegova pacijentkinja učestvovati u biranju termina za sledeći pregled, pa je odustao od toga. Odlučio je da pregled ugovori naknadno sa Milenom, ako ne bude kasno. Smatrao je da su staroj Ani dani odbrojani. Ispratio ih je do vrata ordinacije, gde su sve troje zastali. Doktor Jović je ispružio ruku ka Ani Žeželj i rekao joj da mu je drago što ju je upoznao. Ona ga je gledala u oči, osmehujući se. Nije joj padalo na pamet da mu pruži ruku. Ana Žeželj je smatrala da lepom i privlačnom muškarcu ne priliči da bude previše pažljiv i slatkorečiv, a doktor Jović je preterivao s ljubaznostima. Trebalo ga je malo spustiti na zemlju. Milena samo što nije doživela fras. Razrogačenih očiju je gledala čin koji se odvija ispred nje. Bes joj je izobličio lice, nije mogla da veruje da njena majka ignoriše pruženu ruku doktora Jovića. Šta je sve taj divni čovek uradio za nju, a ona tako... Njena malopređašnja zabrinutost za majku nestala je bez traga, sad bi joj najradije zviznula šamarčinu, svom snagom. Doktor Jović je opustio ruku pored tela, okrenuo se ka Mileni i počeo da joj priča koliko je duhovitost bitna za dug život. Navodio je primere iz svoje prakse i spominjao neku Mirelu Lazarević. Njoj je kao maloj Vojvoda Stepa davao kocke šećera i, zahvaljujući 14
svom veselom duhu, ona je još živa. Doktor je očigledno smatrao da je i Milenina majka duhovita, ali Milena je i pored tih njegovih reči delovala postiđeno. Ne treba da se zbog njenih kaprica osećaš loše, poručivao joj je doktor, više bojom glasa i pokretima nego rečima. I Ana Žeželj je smatrala da niko od prisutnih nema razloga za nezadovoljstvo i patnju. Milena je sva usplahirena prihvatila doktorovu ruku. Ana Žeželj je pažljivo posmatrala kako se njih dvoje rukuju. Ipak joj nije ljubavnik, razočarano je konstatovala. Koja glupača... Milena je skrenula pogled sa doktora na majku i njihovi pogledi su se prvi put, otkako su ušle u ordinaciju, ukrstili. Od Milenine želje da se pred doktorom pokaže odgovorna i savesna nije ostalo ništa, kao ni od težnje da sakrije svoju ljutnju. Gledala je u majku i pogledom joj govorila da bi više od svega volela da ona tog trena umre. Doktor Jović se instinktivno odmakao pola koraka unazad i skrenuo pogled u stranu, nevoljan da bude svedok porodičnog sukoba. Ana Žeželj ja shvatala šta joj ćerka pogledom poručuje i nimalo se nije Ijutila zbog toga. Druga stvar je nju mučila. Bilo joj je mnogo krivo što Milena nije doktorova ljubavnica. Na koga li si se metnula, da mi je znati, upitala ju je u sebi. Anu Žeželj je mnogo nerviralo Milenino konzervativno ponašanje. Vrata su se otvorila. Milena je vratila pogled na doktora Jovića koji se držao za kvaku. On joj je uputio smešak pun žudnje, nespretno zaodenut u prijateljstvo. Taj obećavajući osmeh nije promakao Ani Žeželj. Namigni mu, gusko, ništa te ne košta, rekla je u sebi, nadajući se da će njene reči dopreti do Mileninog mozga. Ali njoj nije vredelo govoriti. Milena je pokretom glave dala majci znak da izađe prva. Ana Žeželj se, ni sama ne znajući otkud, setila školice nacrtane na asfaltu ispred svog dvorišta i poželela da jednu nogu savije u kolenu, a da na drugoj, po brojevima iz školice, odskakuće iz ordinacije doktora Jovića. 4. Mama, kako si mogla, ljutito je upitala Milena. Šta kako sam mogla, pitala se u sebi Ana Žeželj. U hodniku ih je čekao Slobodan, desnim ramenom naslonjen na zid. Bio je vidno ljut zato što su se toliko dugo zadržale, gledao ih je smrknuto. Ana Žeželj je ponovo krenula da ga šutne u cevanicu, međutim, pre nego što su mu prišle, on se demonstrativno okrenuo i krupnim koracima pošao ka izlazu. Milena je skoro potrčala za njim. Trebalo mu je kupiti kilo banana da se zabavlja dok čeka, pomislila je Ana Žeželj. Čekaonica je bila puna ljudi i svi su s velikim neprijateljstvom gledali u njih dve, kao da su im one pobile sve po kući, a ne samo na minut preko reda ušle kod doktora Jovića. Pojedini su drsko zagledali Anu i izrazom lica poručivali da je šteta na nju trošiti lekove. Ana Žeželj se osećala neprijatno, činilo joj se da su ti zlobnici donekle u pravu. Ipak, glavu je držala prkosno uzdignutu i ponosno je koračala. Ta odvažnost u hodu odavala je njen prezir prema svetini. Medicinska sestra je nekoga prozvala i hodnikom je zavladala tišina, ali samo nakratko. Ubrzo se sa svih strana razlegao žamor i dozivanje izvesnog Hrgovana. Ana Žeželj je pomislila da medicinska sestra izgleda kao sveže silovana. Dok je razmišljala o toj nesrećnici, na nju je naleteo i umalo je oborio neki čovek, verovatno prozvani Hrgovan. On je kao bez glave jurio ka vratima iza kojih je zamakla sestra. Mnogo ima bolesnih, konstatovala je Ana Žeželj. Najednom joj je bilo žao jadnog naroda, ujedno je bila i srećna što njoj ništa ne fali. Milena i Slobodan su se lako probijali kroz gužvu, dok je ona sve više zaostajala za njima. Odlučila je da sedne na klupu i ostane u hodniku, međutim, kad je pored jednog starijeg gospodina, lepih negovanih ruku, videla slobodno mesto, njena ćerka i majmun su primetili da ona nije s njima i naglo su se okrenuli. Svaka ti čast, rekao joj je Slobodan kada je čuo za njeno nedolično ponašanje kod doktora jovića. Razumljivo, Milena mu nije otkrila majčinu bezobraznu insinuaciju, koja se ticala nje i doktora, da jeste, on se verovatno ne bi toliko smejao. Ovako, majmun se kliberio od srca, sve su prilike da je bio presrećan što Ana Žeželj nije njegova majka. Tako veseo, otvorio je velika staklena vrata i propustio ih da izađu prve. Na vratima je bio plakat Crvenog krsta, građani su pozivani da daju krv i iskažu svoju humanost. Tvojih pet minuta, nečiji ceo život, pisalo je. Napolju je bilo za deset stepeni toplije nego u času kada su ulazili u dom zdravlja. Sunce je jarko sijalo, Ana Žeželj je zažmirila. Slobodanov osmeh je nestao u trenu, on je zastao i stavio tamne naočare. Jedino 15
Milena ničim nije pokazala da joj smetaju sunčevi zraci. Njoj nikad ništa ne fali, pomislila je Ana Žeželj. Bila je kivna na ćerku, između ostalog i zbog toga. Nije mogla više da je podnosi u svojoj blizini, zato se zaustavila. Milena, koja je sišla do polovine stepeništa, okrenula se i videla majku kako opet stoji nepomično, ovog puta na gornjem podestu stepeništa. Žurno je pošla nazad da bi je povela dole. Ana Žeželj je gledala u daljinu, preko krovova zgrada. Ona je jednom pročitala da plava boja odmara oči i od tada je često zurila u nebo. Najednom je osetila kako je ispod ruke hvata ženska ruka i shvatila da je njeno neželjeno dete vodi niz stepenice doma zdravlja. Onda je čula kako je to isto dete ponovo pita, samo sada glasom gotovo plačnim, mamaaa, kako si moglaaa? Izvini što sam živa, odgovorila joj je Ana Žeželj, pomalo cinično. Milenu je neka nevidljiva sila odbacila od majke, ali je brzo skupila snagu i ponovo joj se primakla. Snažno joj je stisnula ruku i nemoćno uzdahnula. Nakon nekoliko koraka je zastala, otvorila zadnja vrata na kolima i blago je gurnula, kao da bez nje Ana ne bi znala da uđe. *** Ovako je sigurno u paklu, pomislila je Ana Žeželj kada je ušla u Slobodanova kola. Mada su nedaleko rasla tri zimzelena drveta, on ih je parkirao van hlada. Milena je sela na prednje sedište i zalupila vratima. Zašto toliko lupaš, viknuo je na nju Slobodan. Ana Žeželj je na to planula, ali ništa nije rekla. Mnogo joj je bilo krivo što su njena vrata već zatvorena, pa nije u prilici da zalupi njima. Kao da vozi neku limuzinu, u sebi je omalovažavala zeta. Godine starosti Slobodanovog renoa devet za nju su bile potvrda da je ćerkin muž nesposoban. Da li će se ona ikad prizvati pameti, pitala se Ana Žeželj. Milena je huknula joj, kako je vrelo! Zašto ne uključiš klimu, zajedljivo je promrmljala Ana. Milena je otvarala prozor i pravila se da ništa nije čula. I Slobodanu je bilo najlakše da prećuti provokaciju matore veštice. Startovao je motor i pomerio kola u rikverc, ali ručicu menjača nikako nije mogao da ubaci u prvu brzinu. Pritiskao je kvačilo, menjač gurao u svim pravcima - nije vredelo. Bio je prinuđen da krene drugom. Kola su pritom malo cimnula, Ana Žeželj se oglasila s neprimereno glasnim uh! Nisu išli Učiteljskom ka Stepinoj, nego zaobilaznim putem, pored parka. Zahvaljujući donaciji iz inostranstva, u parku su radnici sekli svako drugo stablo, proširivali asfaltne staze i menjali rasvetu. Ana Žeželj je primetila radove i propratila ih pogledom. Sve je ukazivalo na to da će park biti mnogo lepši, no, ona nije mislila tako. Kao da mladi žele u njemu da čitaju knjige, prokomentarisala je povećanje broja lampiona. Hoćeš li bombonu, Milena je upitala Slobodana. On je nervozno pogledao u pruženu mu kesicu i rezignirano klimnuo glavom. Ona je uz dosta muke izvadila jednu, odviia je i stavila mu je u usta. Hoćeš li ti, mama? Neću, osorno je odbila Ana Žeželj. Bila je ljuta zato što je Milena prvo poslužila muža. Dobro se setila da i mene jednom ponudi, kuvalo je u njoj nezadovoljstvo. Pored žive majke, ona bombonu daje prvo majmunu... kakav god da je sinoć bio u krevetu, ne bi smela tako da postupa... a sumnjam da je bio nešto posebno, nego glupača nikad nije bila s nekim drugim, pa misli da je on najbolji... Milena je slutila razlog majčine ljutnje, ali posle svega što je s njom doživela kod doktora Jovića, nije je doticala ta srdžba. Nije trebalo ni da je ponudim, zaključila je. Ne gledajući u kesicu, uzela je bombonu i počela da je odvija. U kesici su bile bombone različitih ukusa i Milena je volela da proverava sreću. Kad je bombonu stavila u usta i kad joj se ona počela topiti na jeziku, shvatila je da je izvukla onu s ukusom mente. A obožavala je bombone s herbom i medom. Ana Žeželj nije dobro čula na desno uvo. Kada je Kaćuša zatekla muža u krevetu s Anom, pomislila je da im progleda kroz prste, međutim, Ana Žeželj joj je rekla i nije ti neki. Iako su bile najbolje prijateljice, Kaćuša ju je udarila tako krvnički da je Ana ostala nagluva. No, Slobodana bi čuo i gluv na oba uva. Ani se neprestano činilo da majmun njoj nešto prigovara i jedva se suzdržala da ne odreaguje grubo. Moraš što pre položiti vozački ispit, rekao je Mileni. Mnogo je važno da obratiš pažnju na izbor instruktora, 16
mirnim glasom je Ana posavetovala ćerku, iako je znala da majmun neće biti oduševljen njenim rečima. Slobodan je ljutito odmahnuo glavom, a njena glupača, najverovatnije, nije shvatila poruku. Ana Žeželj je primetila da idu dužim putem i posumnjala je da ponovo krpe Stepinu ulicu. Nikako da pogode pravu smesu asfalta, smatrala je ona. Šta god da je bilo u pitanju, do juče jednosmerna i neopterećena Ulica vožda Karađorđa tog dana je bila dvosmerna i frekventna. Slobodan je ispred bioskopa Sutjeska bio primoran da uspori, a Ana je videvši reklamnu tablu viknula stani! Slobodan je naglo ukočio. Šta je bilo, upitao je. Ona se nije usudila da prizna kako dugo nije bila u bioskopu i kako je poželela da pogleda plakate filmova koji se prikazuju. Neko vreme je ćutala, pa je rekla zaboravila sam knjižicu kod lekara. Kod mene je, proderala se Milena i pogledala je besno. Ana Žeželj se pravila da ne razume njenu ljutnju. Slobodan je nešto zamumlao i ponovo krenuo drugom. Na reklamnoj tabli bioskopa nije bilo ničeg interesantnog. Ana se setila kako se u vreme prikazivanja filma i Bog stvori kafansku pevačicu ljubila s pesnikom Marjanom Vergovićem. U centru je bilo zagušenje saobraćaja. Slobodan je tvrdio da saobraćaj sigurno reguliše žena. Žene u uniformi njega su uvek iritirale. Kad su se primakli raskrsnici, na njenom centru su videli visokog, mladog saobraćajca. Košulja mu je po sredini leđa bila mokra od znoja. Nije žena, konstatovala je Ana Žeželj. Milena je pogledala u majku prekorno. Ana je poželela da saobraćajac zaustavi i kazni majmuna, ali to se nije dogodilo. Slobodan je u njegovom pravcu viknuo bolje se ukloni, manja će biti gužva! Milena je iz pretinca kola uzela Auto-magazin i njime se hladila, pritom je odobravala mužu sve što govori i čini. On je tvrdio kako gradski čelnici namerno prave saobraćajni kolaps ne bi li stvorili iluziju da su vlast velikog grada, onda je mahanjem ruke drsko oterao musavog dečaka što je s koficom i sunđerom išao od auta do auta i prao šoferšajbne. Da bi smetnula s uma majmunovo prisustvo, Ana Žeželj je svu pažnju usmerila na ulicu. Ljudi su se tiskali trotoarom. Deca, žene, muškarci... lepi, golišavi muškarci... Svi su nekud jurili, izbezumljeni. Ako je ovaj svet normalan, ja sam luda, pomislila je Ana Žeželj. Na hoklici je stajao čovek u crnoj odeći, neprikladnoj za taj vreli dan, i pozivao ljude da se prizovu pameti i pokaju. U naš grad su došli demoni... mnogi demoni... tu su i nepomenuti još od spisa iz Dušanovog doba, vikao je on. Gde su sad i oni našli da se navrzu ovde, zabrinuto je upitala Ana Žeželj. Slobodan je odmahnuo glavom. Šta li ti sučeš tom glavčinom, poželela je da ga upita ona. Zatim je propratila hod mladića u beloj majici i kratkim belim pantalonama, pa je pogledala u Milenu. Kada je videla da ona gleda u majmuna, došlo joj je da glupu gusku udari po nosu. Kad bi živela hiljadu godina, Ana Žeželj ne bi mogla da shvati kako mlado i zdravo žensko može da zapostavi muškarce zbog klempavog majmuna. Mnogo truda je ona uložila da rasturi njihov brak, ali nije uspela. Nadala se da za to ima još vremena. Onda joj je prošlo kroz glavu da Milena više nije mlada, da ima preko četrdeset godina, možda i preko pedeset. Stigla me je i prestigla s godinama, konstatovala je Ana, a iza sebe nema ništa. Ni kučeta, ni mačeta, ni ljubavnika... stan u kojem živi nije njen... nema ni vozačku dozvolu, ni porok, ni hobi... Ali ubrzo je saosećanje, koje je nakratko osetila prema ćerki, nestalo bez traga. Sama je za to kriva! Htela je da bude direktor, eto joj sad! Tim rečima je krivila ćerku, iako joj je Milena više puta rekla da je samo jedan od tri pomoćnika glavnog menadžera, bez šansi da napreduje. Između kolona vozila išao je kolporter i vikao. Pominjao je nove žrtve toplotnog udara i skoru devalvaciju dinara. Dobar je naš dinar, pomislila je Ana Žeželj. Otkako znam za sebe, dinar stalno devalvira, ali se još uvek za nekoliko njegovih desetica može kupiti pivo. Slobodan je iz nekog razloga dao previše jak gas tako da ona, zbog rada motora, nije čula da u Grčkoj besne šumski požari, ni da se kod nas traga za počiniocima masakra u Smederevskoj Palanci. Zbog opsednutosti tim slučajem, u čitavoj državi policija ništa drugo nije radila, pa ni u njihovom gradu nije nadzirala masu izgladnelog sveta ispred zgrade za socijalnu pomoć. Situacija je tu bila mučna i na granici incidenta, stari i hendikepirani su se očajnički borili da priđu vratima, Milena je okrenula glavu na drugu stranu. Ana Žeželj je na kraju dugačkog reda spazila Mikainu. Ona je stajala mirno, nezainteresovana za ono što se zbiva oko nje. Gledala je Anu pravo u oči, izrazito neprijateljski. Ani Žeželj se slošilo. Počela je da gubi dah. Nemoćno je spustila ruku na grudi i sklopila oči. Ponovo se setila anđela i sinulo joj je da njegova poseta nije bezazlena. On je došao po zadatku, hoće mene da smesti u pakao... Zažarilo 17
joj se pred očima. Godinama se nadala da ne postoje zagrobni život i onostrane sile, tu nadu je definitivno izgubila. Kako i ne bi kad je ona lično videla anđela? Obuzeo ju je strah, mnogo je bila grešna. Lagala si, varala si, pila si, pušila si, krala si, kockala se... U glavi su joj odzvanjale optužbe, činilo joj se direktno sa Strašnog suda. Nisam krala, pokušala je da se brani, a onda se setila žena kojima je krala muževe i teatralno uzdahnula, obrala sam zelen bostan. Njenim umom je ovladala ilustracija pakla sa naslovne stranice novina koje su delili Jehovini svedoci. Ona ih je grubo oterala iz dvorišta, ali oni su joj u ruke tutnuli tu brošuru sa strašnom ilustracijom vatre obojene crvenom bojom, onom kojom se farbaju saobraćajni znaci. Ta vatra joj je bila pred očima. Otvorila je oči, ali je i dalje videla vatru, ništa drugo. Oblio ju je ledeni znoj. Kad joj se počeo vraćati vid, ponovo je zažmurila. Bilo joj je loše i svakog trena sve lošije. Stižu kletve, uplašeno je pomislila. U kolima je vladala nepodnošljiva vrućina, osećao se miris vrelog asfalta. Opasnost koju je jutros naslutila i dalje je lebdela iznad nje. Velika i strašna. Sada je znala da ta opasnost nije bila u vezi sa njenim odlaskom kod lekara, zalud se ponadala da je izlaskom iz doma zdravlja povratila bezbrižnost. Uspevala je da samo pomalo udiše vazduh. U Makarskoj je jedan fratar zbog tebe poklekao u celibatu... na logorovanju u okolini Malog Zvornika previše si sebi dozvolila... Odmahnula je rukom ne bi li se odbranila od optužbi koje su navirale, od grehova na koje su tužioci ukazivali. Svaki živi stvor vremenom nakupi grešaka, pogotovo kad su prilike za njih česte i zavodljive, branila se ona. Zbog njih Mikaina ne bi smela tako da me gleda, pogotovo što ni ona nije bila zlatna. I šta ta bezobraznica, da je čovek pita, traži ovde? Dok su komunisti bili na vlasti i dok se u školama izučavao dijalektički materijalizam, mrtvima nije padalo na pamet da se švrćkaju ulicama, konstatovala je Ana i dodala, ni u gluvo doba noći, a kamoli u po bela dana. Bila si nevaljala, bila si lukava... Na raskrsnici kod pošte, Slobodan nije skrenuo desno već je nastavio pravo Knez Miloševom. Ni on ni Milena nisu primećivali da je Ani Žeželj loše, da ima problema sa disanjem. A ona nije htela da im se požali, taman umrla na zadnjem sedištu. Činilo joj se da hoće. Njene grudi je sve više pritiskao neki teret. Na mene je neko naslagao džakove cementa, zaključila je, ni sama ne znajući zašto su joj pali na pamet baš džakovi sa cementom. Pokušala je da ih zbaci, ali nije uspela. Nakratko je otvorila oči, samo da bi konstatovala da su ti džakovi nevidljivi i da će zbog toga s njima još teže izaći na kraj. Panično je počela da razmišlja da li postoji neka rupa u ogradi kojom je ograđen pakao, da li je moguće obrlatiti njegove čuvare? Osećaj beznadežnosti ju je obuzimao. Ali šta sam mogla kad je sve lepo bilo grešno, skoro plačući je pokušala da nađe opravdanje za svoje postupke ili da smekša srca poroti Strašnog suda. Ali slutila je da joj to nije pošlo za rukom. Vrućina je bila nesnosna, Slobodan je takođe otvorio prozor. Promaja joj nije smetala, ali jeste to što je majmun nije pitao ima li šta protiv ako spusti prozorsko staklo. Njegov postupak je okarakterisala kao neviđeni prostakluk. Jedino joj je bilo po volji što ni on ni Milena nisu obraćali pažnju na nju. Kad bi se okrenuli, sigurno bi primetili u kakvom je stanju, a Ana Žeželj nije želela da njih dvoje gledaju kako ona umire. Neka pogledaju u nju kad sve bude gotovo. Njena ćerka će tada zažaliti što nije prvo nju ponudila bombonom, što ju je po ovakvom vremenu vukla lekaru, uz to u neudobnim cipelama, bez čarapa. Možda će i majmun shvatiti da je bio red da je upita smeta li joj vetar koji joj šiba u lice. Da joj nije bilo loše, bez sumnje bi se naslađivala njihovim eventualnim kajanjima. Otvorila je oči i gledala kuda prolaze, u neku ruku ona se opraštala s putem kojim su išli. Bili su u Amidžinoj ulici. Slobodan se prestrojavao da uđe u Ulicu Svetog Save. Ana Žeželj nije verovala svojim očima: trotoarom je poput životinje trčala devojčica u plavoj haljinici. Rukama se služila kao da su joj to prednje noge. Svaki njen pokret bio je divlji, zverski. Ana Žeželj je upitno pogledala u Milenu, ali njena ćerka je gledala na suprotnu stranu. Slobodan je gledao pravo. Ona je želela da im skrene pažnju na taj prizor i zatraži objašnjenje, ali devojčica se izgubila u gužvi. Ana Žeželj se iznenada setila da je Marjan Vergović neko vreme radio u stovarištu Ratko Mitrović i zaključila da joj grudi pritiskaju džakovi koje je on tada nosio. I sada bi on te džakove s lakoćom presložio na drugo mesto, ali nije znao da je ona u problemu, niti kako s njom da stupi u kontakt. Ako ju je tog dana i zvao, ona se nije javila. Dugo je bila odsutna iz kuće. Pored sve muke, Ana Žeželj se još i rastužila. 18
Išli su Bulevarom Vuka Karadžića. Samo je Slobodan znao razlog zašto su putovali maršrutom koja je bila nekoliko kilometara duža od one kojom su se obično kretali. U daljini se na suncu presijavao krst Crkve Svete Trojice. Ana Žeželj je odlučila da, ako preživi vožnju, zamoli Bosu da se za nju pomoli u crkvi i zatraži oprost za njene grehe, ali ne u onoj čiji je krst gledala, nego u Sabornoj koja se nalazi u centru grada. Ana Žeželj nije želela da se Bosa za nju moli u toj seljačkoj, još nezavršenoj crkvi, tim pre što je jednom čitala da se noću po tim nezavršenim građevinama sastaju narkomani. Smatrala je da Bosi neće teško pasti put do centra, ona je ionako obilazila redom verske objekte. Velika je to bogomoljka, odala joj je priznanje Ana Žeželj. Ona je posle svakog posta patila od zatvora, pošto njen stomak nije mogao lako da pređe s jedne vrste hrane na drugu. Ana Žeželj se zbog tog žrtvovanja divila svojoj komšinki, ali ne samo zbog toga. Bosa sigurno ima protekciju kod popova... možda i kod Boga... ko će ga znati... ne bi ona bez veze svake nedelje išla u crkvu i redovno postila... Ani Žeželj je najednom pala na pamet utešna misao da je anđeo, kojeg je jutros zatekla u svom kupatilu, Bosin, i da on nije došao da je goni u pakao, nego da je jadničak zalutao. Švrljao nekud i sad ne ume da se vrati... Uz to, prisećala se, anđeo nije izgledao strogo, naprotiv... Nikad pre Ana Žeželj nije pomislila da istaknuti vernici imaju svoje anđele, ali tog prepodneva joj se takvo nešto činilo normalno. Na kraju je zaključila da je Bosin anđeo dobar i da joj ništa loše neće učiniti. Ne može se reći da je Ani Žeželj laknulo, težak teret joj je i dalje pritiskao grudi, međutim, obuzela ju je nada u srećan ishod. Imala je i dobrih planova za budućnost. Sve ću lako, samo da se ovog puta izvučem, mislila je. Bosa će izmoliti njeno spasenje, možda će joj pomoći i anđeo. Nisam ga dirala, zašto mi ne bi malo pripomogao. Nadala se da će joj i Sveti Đorđe biti pri ruci, nije malo para dala za njegovu ikonu. Vozite me mojoj kući, nekako je uspela da kaže. To je bila zapovest, ali i odgovor na Milenino pitanje da li hoće da svrati kod njih na ručak. Učinilo joj se da je majmun odahnuo nakon njenog odgovora. Što nećeš, pokušala je da bude uporna Milena, verovatno ju je grizla savest zato što se obradovala majčinom odbijanju. Slobodan je energično skrenuo u Omladinsku. Moram da obavim jedan telefonski razgovor, procedila je Ana Žeželj. Trudila se da njen odgovor poprimi kategoričan ton, da je Milena više ne bi zapitkivala. Bilo joj žao snage koju je utrošila na reči, ali nije imala izbora. Dok su prolazili pored picerije Četiri godišnja doba, sinulo joj je da su Marjana Vergovića isterali iz biblioteke jer je radio protiv današnjice, a ne zbog nje. Ana Žeželj je slabo razlikovala uzrok i povod, pogotovo kad bi joj to išlo naruku. Na raskrsnici kod vojnog odseka Slobodan umalo nije udario u kamion. Vozač kamiona je sav narogušen izašao napolje, željan da bije Slobodana. Iako se rastavljala sa životom, Ana Žeželj je primetila da vozaču kamiona dobro stoje farmerke i da ga je priroda neštedimice obdarila. Nadala se da će kamiondžija dobro izudarati majmuna, ali kada je on prišao do njihovih kola, Slobodan je pritisnuo papučicu za gas. Ani Žeželj je glava poletela unazad, samo što joj se vrat nije prelomio. Slobodan je, da bi sačuvao svoje dostojanstvo, usput psovao i pretio, i nije se zaustavio ispred uskog mostića što je vodio preko Lupnjače. S druge strane je dolazio auto koji je imao prednost, vozač tog auta je Slobodanu rukom pokazao da je lud. Ana Žeželj je, ni živa ni mrtva, u sebi pronašla snage da tom vozaču zaverenički klimne glavom. *** Čim je izašla iz kola, Ana Žeželj je počela lakše da diše. Iz sve snage je zalupila vratima, ali ne onoliko jako koliko je želela. E kad ti se nešto ne da, ono ti se ne da, požalila se. Slobodanu se podigla kosa na glavi. Milena, rešena da ukori majku, hitro se okrenula ka njoj, ali je, videvši kako izgleda, odustala od svoje namere. Mama, je l’ ti dobro, uplašeno je upitala. Što mi ne bi bilo dobro, odgovorila je Ana Žeželj protivpitanjem. I Slobodanu se učinilo da je matora veštica loše, čak vrlo loše, pa se u strahu da ne bude okrivljen za njenu smrt izmakao u stranu. Ni on ni njegova žena nisu slutili da je loš izgled Ane Žeželj samo senka njenog malopređašnjeg izgleda. Ani Žeželj je bilo krivo što se nije napravila mrtva na zadnjem sedištu, da sad gleda kako njenu ćerku grize savest jer ju je maltretirala čitavog dana. Milena je ispitivački zagledala majku i razmišljala kako li će reagovati Slobodan ako bude morao ponovo da je vozi lekaru. Srećom, Ani Žeželj je bilo bolje, polako 19
joj se vraćala zdrava boja lica. Milena se tome od srca obradovala, a Slobodan još više. Troškovi sahrane, koji su mu se motali po glavi, bili su zabrinjavajuće veliki. Promrmljao je kako staroj ženi mora biti loše na tolikoj vrućini, ali to nisu razumele ni Milena ni Ana Žeželj, pa ni on sam. Njegovo mrmljanje ličilo je na izjavljivanje saučešća. Ana Žeželj je ponovo videla iscrtanu školicu. Jedna strana kvadrata, u kojem je bila napisana dvojka, bila je izbrisana i Ana Žeželj se osvrnula da vidi ima li gde komadića krede ili crepa da popravi crtu. Ali ništa nije našla. Prelazeći dvorište, ona je odlučila da, čim Milena i majmun odu, izađe na ulicu i uprkos vrućini pređe po brojevima, kad već nije u stanju da skače po njima. Slobodan je ostao kraj kola dok ju je Milena pratila u kuću. Na nekoliko koraka od vrata, do njih je dotrčao Boško i odmah im se počeo svrzati oko nogu. Ni Milene se nije klonio, očigledno je bio zaboravio kako je jutros preleteo preko cele sobe. Ana Žeželj ga je nogom odgurala u stranu, da ga njena ćerka ponovo ne bi šutnula. Jednom bandit - uvek bandit, glasila je jedna od deviza Ane Žeželj. Nije se ni izula, pravo s vrata prišla je telefonu i podigla slušalicu. Imala je neodloživu potrebu da proveri jesu li veze u redu. Prethodnog meseca neki seljak je traktorom udario u banderu pa je sedam dana bila odsečena od sveta, umalo tada nije poludela. Ovog puta se čuo signal, sve je bilo kako treba. Slušalicu je zadovoljno vratila na mesto. Milena joj je već bila natočila čašu vode i spustila je na sto. Pokušala je da nađe šećer u kocki, ali je brzo odustala. Žurila je mnogo. Nije imala vremena ni krevet da joj raspremi, mada je u trenutku poželela da to uradi. Misli malo o sebi, zamolila ju je. Ana Žeželj je klimnula glavom, iako nije u potpunosti razumela ćerku. Majmun je čekao u kolima i svakog časa pritiskao sirenu. Hajde da popijemo kafu, predložila je Ana Žeželj. Mama, čuješ li ti da on svira? Pa baš zato, rekla je Ana. Milena je pogledala u nju s nevericom, a kada je shvatila da njena majka ozbiljno misli ono što govori, prekorno je uzviknula mama! I onda je, na novi zvuk sirene, izletela napolje. Koja glupača, pomislila je Ana Žeželj, otvorila frižider i dohvatila flašu piva. 5. I u kući je vladala velika vrelina. Prozor je bio zatvoren, uočila je to, a dobro se sećala da ga je ostavila otvorenog. Milena je opet zavodila red i po svom nahođenju intervenisala, zaključila je Ana. Ona stalno nešto zatvara i zaključava, i proverava da li je dobro zaključala... Žustro je spustila flašu na sto i prišla prozoru. A da navuče zavesu nije stigla, zvocala je Ana, čekali su je njen klempavi majmun i njena fabričetina... Svaka pomisao na ćerku kod Ane Žeželj je izazivala srdžbu i tu se ništa nije moglo. Ona je smatrala da Milena namerno čini sve protiv njene volje. Trznula je glavom i pogledala kroz prozor. Ulicom je na biciklu prolazio žgoljavi dečak u crvenim kupaćim gaćicama, koji je Anin pogled vezao za sebe. O zadnji ram njegovog bicikla bile su selotejpom zalepljene plastične perle načinjene od čaša za jogurt, pa su žice točka bicikla pri okretanju udarale po perlama i proizvodile jako zvrjanje. Sve je ukazivalo da to kod dečaka izaziva posebno ushićenje. Ana je zapazila da je dečakov desni list crn od kolomaza, verovatno je nogom dotakao lanac i tako se isprljao, što je bilo očekivano. Bicikl je za dečaka bio prevelik. Kada bi seo na sedlo, on ne bi mogao da dohvati pedale ma koliko izdužio svoje preplanule noge, zato je vozio stojeći na njima, naginjući bicikl čas levo, čas desno. Činio je to s velikom lakoćom, njegova guzičica vitlala je tamo-amo. Ana Žeželj se ujela za donju usnu. Želju da dečaka štipne za mršavu guzu nije htela da prizna ni samoj sebi. Nakon pređašnjih misli o paklu, ona ni za živu glavu ne bi priznala da jedna od njenih deviza glasi: što je muško mlađe, ljubakanje je slađe. Ana Žeželj je znala da je prestup, nimalo bezazlen, to što je kao zrela žena dovodila goluždrave momke u krevet, pa je stojeći kraj prozora počela da se kaje. Ali, pitanje je koliko iskreno. Tih svojih pustolovina nipošto ne bi pristala da se odrekne, niti da ih zaboravi. Rukom je prešla preko oznojenog čela. Užasne su tvoje misli, rekao joj je anđeo. Preplašena, Ana Žeželj je pogledala u pravcu odakle su došle reči. Nikoga tamo nije videla, jedino ljutog spachianusa u njegovoj narandžastoj saksiji, punog mržnje, ali nemog i nepomičnog. Stresla se. Mora da mi se učinilo, zaključila je. Boško je spavao na jastučetu, sasvim na drugoj strani sobe. Ana nije znala ko je i kad jastuče bacio na pod. Namrštila se i pogled vratila napolje. 20
Ulica je bleštala, ovog puta prazna. Žgoljavi dečak je negde zamakao, ili ga je nešto pojelo. Ana Žeželj se upitala da li ima smisla da ostane kraj prozora i čeka njegovo novo pojavljivanje. Sigurno bi imalo smisla da se na stolu nije nalazila otvorena flaša piva, ovako nije. Jakoj želji da što pre dohvati flašu pripomagala je i bojazan da na svoj tas grehova ne doda novu težinu gledajući maloletnog muškarca. Odlučila je da navuče zavesu preko prozora. Bila je svesna da će protiv tolike toplote zavesa biti od slabe pomoći, međutim, nije znala šta bi drugo mogla da preduzme. Kad je energičnim pokretom cimnula tamnozelenu zavesu, ona se zajedno sa karnišom otkačila i pala joj u ruke. Za taj eksces odmah je okrivila Milenu. Drvenu karnišu - ona bi rekla garnišlu - ljutito je bacila u stranu. Karniša je tupo lupila o pod. Prozori su imali roletne, ali Ana Žeželj ih nije spuštala jer su njihove pantljike bile pokidane. Poslednji put kad se prevarila i spustila jednu, baš tu u dnevnoj sobi, živela je godinu i po dana bez dnevne svetlosti. To što roletne nisu mogle da se podignu bez velike muke, naročito je nerviralo Milenu. Da li je kod tebe išta normalno, pitala je. Ili je to pitala zato što je njen strujomer sve potrošene kilovate svrstavao u skuplju tarifu, ili zato što se kod nje svetlo u kupatilu uključivalo na prekidaču za grejalicu? Za ovo poslednje, Ana Žeželj je imala objašnjenje. Električar nije umeo drugačije. Pošto nije imala grejalicu, on joj je stvarno tako namestio prekidač, mislio je da na taj način premosti vreme dok ona ne kupi ispravan, ali to privremeno rešenje je ostalo. Guska je to videla, a da se bojler uključuje na prekidač njemu namenjen, nije primetila, ljutila se Ana Žeželj na svoju sitničavu ćerku. Da bi preživela skepsu, Ana Žeželj je odlučila da se svuče. Idući ka flaši, bacala je odeću usput. Kada je ostala samo u gaćicama i brushaiteru, shvatila je da joj nije nimalo lakše. Ipak, rešila je da istraje u započetom, skinula je i brushalter i bacila ga preko naslona stolice. On je kliznuo niz njega, izgledalo je da će pasti na pod, međutim, jedna njegova bretela se prikleštila na mestu gde se spajaju naslon i držač naslona, i brushalter je ostao da visi. Viseći tako, svedočio je o njenom načinu života, štaviše o njenom karakteru. Ani Žeželj bi bilo potrebno samo nekoliko minuta da i u sobi gde vlada apsolutni red napravi totalni nered. Ali pošto je u njenoj kući nered konstantno carevao, razbacana odeća je tu izgledala nenametljivo. Drugde to ne bi bio slučaj. U stanu njene ćerke sve je bilo cakum-pakum, tamo je svaka stvar imala svoje mesto, pa je i najkraća Anina poseta ćerki ostavljala vidljiv trag. Žustro je zgrabila pivo sa stola. Njenom dlanu je prijala hladnoća flaše, što ničim nije pokazao, pošto tu hladnoću nije želeo da deli sa dlanom druge ruke. Ana Žeželj se osmehom izvinila pivu što je toliko čekalo. Ana Žeželj je jednom pročitala da je sposobnost odgađanja užitka ključna za ostvarivanje srećnog života. Ona je prvi gutljaj piva mogla da odlaže dugo, u tome je čak i uživala, međutim, postojala je granica preko koje bi takvo ponašanje preraslo u mazohizam. Prinela je flašu usnama, na veliko ushićenje kako usta, tako i ždrela, jednjaka i creva. Pomozi Bože, rekla je i stojeći progutala nekoliko dobrih gutljaja, pa nastavila započetu zdravicu, nikad Te nisam psovala... Pivo joj je prijalo, lice joj je odmah dobilo vedriji izgled. Strašno, rekao je anđeo, zgranut njenim rečima. Ana Žeželj se ukipila. Polako se okrenula i sumnjičavo pogledala u Boška. Jesi li ti nešto rekao, upitala ga je, a onda je shvatila besmislenost svog pitanja. Odmahnula je glavom ubeđena da zbog vrućine doživljava zvučne halucinacije. Penušanje piva je kod nje obično izazivalo dodatnu milinu, međutim, ovog puta nije. Svoju bogohulničku molitvu uvek je smatrala dobrom šalom, i drugi su je tako doživljavali, ali sada je spoznala drskost svojih reči i obuzeo ju je nemir. Šta ako je stvarno čula nečije negodovanje? Setila se anđela. Da li je moguće da se on toliko dugo zadržao u njenoj kući? Anđeo bi njenu šalu mogao da prenese Bogu i zbog tih bezazlenih reči Bog bi mogao da još više udalji Marjana od nje, i vremenski i prostorno. Na lice je bržebolje navukla tužan izraz. Glumila je duboko kajanje, ne bi li se izvukla od kazne. Flašu je spustila na sto, otišla u kupatilo i počela da zagleda u ogledalo. Videla je samo svoj lik. Menjala je mesto stajanja, ali u ogledalu nikoga drugog nije bilo. Onda je zagledala po ćoškovima kupatila. Kupatilom su vršljale samo bubašvabe, anđela ni od korova. Potom je obišla čitavu kuću. Spavaća soba joj je služila i kao garderober i kao cipelar i kao podrum, tu anđeo ne bi boravio ni da ga moliš. Otvorila je vrata špajza, u njemu nije bilo mesta ni da se kroči nogom, a kamoli da se tu smesti neko s krilima. Zatvorila je špajz i vratila se u dnevnu sobu, koja joj je zbog prostranosti služila i kao spavaća. Anđela, jasno, ni tu nije smotrila. Zaključila je da se anđeo sigurno vratio Bosi. Dosad bi našao put i da je ćorav... malopre sam pričula reči... 21
Sutra ću otići, samo me danas sačuvaj. Ponovo je pogledala u Boška. On je spavao snom pravednika, mada pravednik nije bio. Ana Žeželj je obe ruke podbočila o kukove i podigla obrve. Ovog puta je bila sigurna da je čula reči. Postajem svedok paranormalnih pojava... možda čudesa? Onda je sumnjičavo iskosila glavu i sebe upitala, a da se ne posvećujem? Začula je smeh kao odgovor na svoje reči. Slegnula je ramenima i odlučila da ubuduće ignoriše sve što čuje. Nije htela da komplikuje život prihvatajući očiglednu i nepobitnu činjenicu da se u njenoj kući i dalje nalazi anđeo i da joj se obraća. Ana Žeželj je bila sposobna da ignoriše i ratove i poplave, ako to poželi, a kamoli reči nevidljivog bića. Sa kreveta je podigla peškir i neke krpe za sudove. Nije se pitala otkud oni tu, zbunjeno je tražila mesto gde bi mogla da ih spusti. Svaka ravna površina u njenom stanu već je bila svojevrsno stovarište. Sve što je držala bacila je na već pretrpanu stolicu, s koje je to palo. Hitro je uzela flašu. Federi kreveta su zaškripali, ona je ispustila uzdah olakšanja. Ležeći položaj joj je bio omiljen. Osećaj bezbrižnosti čitavu ju je opio. Jedino ju je pritiskalo ćutanje telefona, drugo ništa. Ana Žeželj je jednom pročitala da se do apsolutne sreće teško stiže i složila se s tim. U stilu neke dugogodišnje vernice zaključila je da mora još malo da pričeka i tako okaje grehe, ako želi da telefon zazvoni. Svako mora da plati svoj ceh... ja ga plaćam odloženo i na rate, a neko se zakuca u topolu pored Ibarske magistrale i plati ga u gotovom na licu mesta. Sećala se dana kada je Nikita Hruščov posetio Beograd, tada su poginuli njeni roditelji. Nisu joj nedostajali. Nije ih nimalo volela. Majku je smatrala koristoljubivom lisicom, oca otrovnom zmijom šarkom. Sa stricem, koji joj je određen za staratelja, mnogo lakše je izlazila na kraj. Boško je otvorio desno oko i žmirio ka njoj. Ona je gledala u ispucali plafon, žuta mrlja ličila joj je na zeca. Na tom mestu prokišnjavao je krov kada bi padala jaka kiša. Poželela je da zapali cigaretu, ali nije joj se ustajalo i išlo do nahtkasne. Ana Žeželj je bila mnogo lenja i nikako nije mogla da razume devojke koje su u vreme socijalističke izgradnje odlazile na omladinske radne akcije, kao da u gradu nije bilo dovoljno muškaraca. Njoj je čitavog života bilo glavno da uživa u dokolici. Više je volela jednom dnevno da jede i da digne sve četiri uvis, nego da bude bogata, a da mora da rinta. Kada joj je direktor penzionog zavoda Strajo Glavonjič sredio da sa četrdeset šest godina ode u prevremenu penziju, njenoj sreći nije bilo kraja. A to što bi ona kao bez duše pojurila ka telefonu, kad bi zazvonio, ne znači da bi time opovrgla sud o enormnoj lenjosti. Do nje je skočio Boško, ugnezdio joj se između stomaka i ruke i počeo da prede. Šta ti sad treba, propalice matora, upitala ga je ona. Znala je da mačak nju voli iz interesa. Nakrenula je flašu. Ana Žeželj jeste bila u stanju da odgađa prvi gutljaj piva, ali sledeće nije mogla dugo. Kad je začuo kloklo-klo, Boško se pridigao, pogledao u jabučicu na njenom vratu i ponovo spustio glavu na staro mesto. Njoj je s kraja usne pivo curilo niz bradu i vrat, kada je došlo do ramena, odvojila je grlić od usana. Morala je da uzme vazduh i da malo predahne pre nego što flašu ponovo nakrene. Boško je mirno ležao i preo. Ona se protegnula i raširila noge, tek toliko da je želja mine. Zatim je ruku uvukla u gaćice i počela čupkati stidne dlačice. Marjan Vergović je podigao desnu obrvu i bezobrazno se nasmešio. Ana Žeželj je odigla zadnjicu, skinula gaćice i bacila ih u pravcu vrata. Sram te bilo, rekao joj je anđeo. Ona je uhvatila čaršav, koji je bio zgužvan uz sam zid, povukla ga i njime pokrila svoju golotinju. Pomislila je kako su njeni roditelji poginuli na vreme, da su ostali živi, verovatno bi zbog njenih skandala poludeli. Ponoć je bila prošla, stric Brko ju je čekao budan. Kada je ušla u kuću, počeo je da viče i udario joj je šamar. Ona ga je upitala šta misliš, kako će reagovati inspektor Kastratović kada sazna da u žitu čuvaš Staljinovu sliku? Njen stric se bez kapi krvi u licu sručio na stolicu. Nikad je više nije ni pipnuo ni prekorio, u njenom prisustvu bio je manji od makovog zrna. Ponovo je nakrenula flašu. Spoznaja da više nema piva u flaši pokvarila joj je raspoloženje. U neverici je pogledala u flašu, pa je promućkala. Bila je skroz prazna. Lagano ju je spustila na pod, začuo se potmuli zvuk. Boško je načuljio uši. Ana Žeželj nije spustila flašu onako kako treba, pa se ona preturila i proizvela malo jači zvuk od uobičajenog. Boško se opustio, ali nije nastavio da prede, iako je i njemu bilo jasno da se nije dogodilo ništa strašno. Ana Žeželj je gledala u plafon, odlučna da nikad ne ustane. Fleka zeca joj je odozgo mahnula uvom, spolja se čuo dečakov bicikl. Ana ništa nije primetila. Kapci su joj bili sve teži, počinjala je da drema. Verovatno bi i zaspala da joj iznenada Marjan Vergović nije stavio koleno između nogu. Ana 22
Žeželj je uzdahnula, pomerila u stranu iznenađenog Boška, pa naglo ustala. Dok je navlačila gaće, još vlažne od znoja, rekla je previše bezobrazna slika za samo jedno pivo. *** Sobu je prešla po dijagonali, došla je do nahtkasne i iz fioke izvukla paklicu cigareta i upaljač. Boško ju je pratio u stopu i neprestano mjaukao. Ana Žeželj je bila iznenađena njegovim ponašanjem i nije mogla da se usredsredi na svoje misli. Odustala je od ideje da pivsku flašu sa poda podigne na sto, žurno je prišla frižideru i otvorila ga. Boško se žustro trljao o njenu nogu, ali to mu nije vredelo - frižider je bio prazan. Ni piva nije bilo u njemu, samo bolesna mlečna svetlost, blag miris ustajalog vazduha i mnogo leda. Krenula je da otvori vratanca pregrade za duboko zamrzavanje, ali nije mogla, led ih je bio okovao. Povukla je malo jače, vratanca su se odvalila, sitan ledeni prah prosuo joj se po ruci. To je doživela kao prijatnost, poželela je da joj čitavo telo prekrije ledeno inje. Vidiš da smo teška sirotinja, rekla je Bošku pokazujući mu praznu pregradu. Kad se Marjan vrati iz Nemačke, napuniće nam frižider... Boško je ignorisao njene reči i neprestano mjaukao. Ana Žeželj je slegla ramenima, onda ga je upitala a zašto ti sam nešto ne uloviš? On se još jače pripio uz njenu nogu i počeo panično da prede. Ona je pokušala da namesti vratanca pregrade za led, ali to joj nije pošlo za rukom. Opsovala je inženjera koji ih je konstruisao, bacila vratanca na rešetke frižidera i zalupila vrata. Šta da mu dam, upitala se i tek iz trećeg puta uspela da zapali cigaretu. Nije joj padalo na pamet gde bi mogla da nađe hranu. U vitrini su bili samo krnjavi tanjiri i rasparene čaše. Malopre se podsetila na šta joj liči špajz. Do plafona je bio napunjen raznoraznim drangulijama i svakojakim kršem, u njega godinama nije stavila nijednu namirnicu. Dok se presabirala, Boško je mjaukao sve glasnije. Setila se usamljenog krastavca koji je ležao u rerni šporeta. Milena je htela da ga baci, jer je bio skroz uveo, ali je Ana uspela da ga odbrani. Ni ona sama nije imala pojma kako je taj krastavac dospeo u njenu rernu, ni šta će joj, pogotovo kada je znala da mačke ne jedu povrće. U redu, u redu, ići ću u zadrugu, pristala je Ana Žeželj da ode u kupovinu, ne bi li Boško ućutao. I zaista, on je istog trena zamukao. Polako je otišao do kreveta, skočio na njega i legao. U tim trenucima nije ga interesovalo kada će Ana krenuti u nabavku, bilo mu je važno da ona na kraju ispuni dato obećanje. Boško je bio najlukaviji mačak u gradu. Kao mače, moglo bi se reći da je bio priglup, ali živeći sa Anom Žeželj poprimio je mnoge njene karakteristike. Pred njim se i ona ponekad osećala nemoćno. I da je pouzdano znala da on njome manipuliše, posle umiljatog pogleda koji joj je uputio s kreveta, ona bi mu oprostila. Ana Žeželj se iznenada trgla i zagledala u njegove oči. Jedno mu je suzilo i bilo krmeljivo. Nikad pre takvo nešto nije primetila. Prišla mu je i nežno mu dlanom obrisala suze. Mnogo je volela Boška, on je bio njen najbolji prijatelj. Ana Žeželj je jednom pročitala da su osobe koje gaje mačke i koje se često ogledaju sklone šizofreniji, i od tada se ređe ogledala. Mačka nije mogla da se odrekne, imala je stalno barem jednog. Ovog mačka je našla u parku. Bio je mali i okat, skroz izgladneo. Dala mu je ime Boško, kao i prethodnom. Praktično, ovaj je bio Boško Sedmi. Prvog Boška je dobila na poklon od Marjana Vergovića. Doneo ga je u džepu kaputa. I dok je ona milovala mače, Marjan joj je zavlačio ruku pod bluzu. Toga se živo sećala. Šta me je spopalo danas, upitala se i napravila veliki kolut od dima. Boško je počeo da striže ušima. Marjan Vergović bi joj za tren otkopčao brushalter, uvek se prvo bacao na taj komad odeće. Ona se divila njegovoj spretnosti, do dana današnjeg nije naučila tako brzo da ga otkopča. Oh, kako je to bilo uzbudljivo! Ana Žeželj je uživala u cigareti, u svojim sećanjima. Sela je na samu ivicu kreveta da ne bi pomerala Boška. On se oglasio diskretnim mjaukom. Ana nije reagovala, pa je zamjaukao jače nego da mu deru kožu. Ana Žeželj je ugasila dopola popušenu cigaretu i teško uzdahnula. Ana Žeželj nije volela da izlazi iz kuće. Jednom je pročitala da huligani sve češće nasrću na stare ljude i otimaju im novac. Ona se nije bojala njih, više joj je smetalo to što se sada na svakom koraku nalazi znak da je zabranjeno pušenje, međutim, delinkventi su joj postali izgovor zašto ne izlazi van. Da nije zbog Boška išla u prodavnicu, pitanje je kada bi izašla da sebi kupi hranu. Zato se on s pravom smatrao 23
zaslužnim što je ona još u životu. To što se događalo da ona za njega kupi hranu, a da za sebe zaboravi, ne demantuje ga, jer ona je često jela ono što bi ostalo iza njega. S poda je podigla bluzu koju je tog jutra nosila kod lekara i obukla je, ali kad je trebalo da odabere suknju, našla se u nedoumici. Nije želela da obuče onu crnu, a nije znala koju bi drugu. Zbog toga se unervozila. Kako to da mi svlačenje nikad ne predstavlja problem, a oblačenje uvek, upitala se ona. Na sreću, našla je neku tanku šarenu suknju, što je bila zapala iza kredenca. Uz pomoć mlatilice za muve uspela je nekako da je izvuče. Kada je s nje poskidala paučinu, ocenila je da suknja izgleda sasvim pristojno, bez obzira na to što je bila dosta izgužvana. U torbu je stavila dve prazne pivske flaše, koje su bile u prostoru između sudopere i električnog šporeta, onda je došla do kreveta, uzela flašu iz koje je do malopre pila i dodala je onim dvema. Pogledala je u telefon i klimnula mu glavom, što je značilo brzo se vraćam. Preko Boška je samo prešla pogledom. On je ćutao i gledao u nju pretvorno zahvalno. Kazaljke su prekinule raspravu iz antičke filozofije i počele se moliti da ovog puta ona kupi baterije za zidni sat. Ana Žeželj je, svom silinom sunca obasjana, zastala na pragu. Na nebu nije bilo ni oblačka. Imala je utisak da gore i nebo i zemlja. Tolika temperatura je mogla da prija samo ljutom spachianusu, nikom drugom. U kući jeste kuvalo, ali je bilo mnogo podnošljivije. Ana se natraške vratila u kuću i pritvorila vrata. Bila je sigurna da se živa ne bi vratila ako bi po takvom suncu izašla. Ne mogu, rekla je Bošku. U moru laži, jedna laž više ne predstavlja ništa, glasila je jedna od deviza Ane Žeželj i upravo ona joj je pomogla da pogazi zadatu reč i izneveri Boška. Neko bi mogao reći da je Ana lako davala obećanja zato što je posle uživala da ih krši, ali to nije bilo skroz tačno. Ona nije lagala samo iz razonode, lagala je i iz potrebe. Ovo je bio takav slučaj. Boško se našao zatečen ovim obrtom, ali se brzo snašao. Skočio je s kreveta, prišao joj i stao da se mazi uz njenu nogu, međutim, to mu nije pomoglo. Ana Žeželj bi mu pre dala komad mesa od svoje butine nego što bi izašla. Bošku je bilo jasno da se od mesa sa njene butine ne bi najeo, pa je pošao napolje, istina dosta nevoljno. Ana se uzvrpoljila. Nije želela da ga pusti da izađe na tu vrelinu, ali ni da ga drži u kući gladnog. Na kraju je odlučila da udovolji njegovoj želji. Kazaljke su analizirale Heraklitove fragmente, pritom nisu zanemarivale poziciju u kojoj su se same nalazile. Boško je napolju zastao, prekorno pogledao ka svojoj gazdarici pa nastavio da ide preko dvorišta. Ana Žeželj je zabrinuto gledala za njim. Valjda će nešto uloviti, saosećajno je rekla i lagano zatvorila vrata. Anina teologija Ana Žeželj nikog nije ubila. Tako piše u zabeleškama anđela Milinka. Milinko Južni je bio racionalan anđeo, pa je zapisivao grehe koje Ana nije počinila; da je nabrajao one koje jeste, imao bi znatno više posla. U njegovim zabeleškama takođe piše da ona nije počinila ni greh incesta, uz napomenu da je dobro što nije imala ni brata ni sina, pa nije bila izložena riziku da zgreši s njima, namerno ili nenamerno. Anđeo Milinko je smatrao da bi za nju mnogoljudna porodica predstavljala veliko iskušenje, bez obzira na to što je i sama bila svesna da se takav prestup teško prašta, pogotovo u pravoslavlju. U zabeleškama anđela Milinka piše i da Ana Žeželj skriveno žali što nije pod jurisdikcijom katoličkog Boga. Ona je smatrala da bi joj On više odgovarao jer je popustljiviji, a popustljivost je po njenom mišljenju najvažnija Božja karakteristika. Katolicima je lako, mislila je Ana Žeželj, njima se sve toleriše. Ako ne baš sve, onda većina grehova, pa i čin rodoskrvnuća kod njih vuče manje kaznenih poena. Ana Žeželj je tako sudila na osnovu Bosinog prepričavanja jedne epizode iz latinoameričke serije u kojoj je opštio svako sa svakim. Još ukoliko grešnik ima vezu da dođe do pape i njemu se ispovedi, tada može da legne s kim god poželi, rezonovala je ona, a Bosa joj je odobrila kroz smeh. Bosa jeste bila religiozna, ali nije cenila vernike drugih vera. Oni su suparnička ekipa, zaključila je Ana Žeželj na osnovu njenog ponašanja i onda naglas dodala da ukoliko grešnik papi odnese neki skuplji poklon, kad dođe vreme za umiranje, ne mora da brine za svoj dalji plasman. Bosa je bila oduševljena humorom svoje komšinke. Međutim, Ana se nije šalila, ona je bila ozbiljna i u sebi je sudila da je naš Bog mnogo strog i da je naš patrijarh previše udaljen od Njega. U zabeleškama anđela Milinka piše i to da Ana Žeželj korupciju ne smatra štetnom pojavom, ona bi taj oblik ljudskih odnosa rado podigla do Božjih visina. 24
Anino mišljenje o korupciji, ali i o mnogim drugim svetovnim pojavama, bilo je istovetno mišljenju demona, pa nije čudno što su oni podržavali kako njene stavove tako i postupke. Naročito im se sviđalo to što je Ana Žeželj pojam moralno doživljavala kao ono što se mora, a moral kao rezultat moranja. Izvesno je da demoni starosedeoci nikada ne bi kontrolisali njenu kuću, ali gradom su vršljali i oni drugi. Neviđena racija demona Neprijatelji anđela Milinka nisu grešili. Smatrali su da se on vratio u mesto koje najbolje poznaje i da se tu sakrio, pa su se lokalnim demonima priključili njegovi gonioci iz Krajove, ali i mnogi drugi sa istoka i juga Balkana, maskirani što u dobronamerne ljude kojima iz usta smrdi na trulež, što u umiljate životinje avetinjskog pogleda. U gradu su se odmah dogodila dva ubistva i nekoliko samoubistava, kao i veći broj bračnih neverstava, a stranački prvaci su iz čista mira počeli da pominju prevremene lokalne izbore. Za sve to okrivljeni su visoka temperatura i nizak vazdušni pritisak, na demone niko normalan nije sumnjao. Ne može se tvrditi da je između demona starosedelaca i demona došljaka vladala prisnost, naprotiv, kada bi im se pri patroliranju ukrstili putevi, često bi dolazilo do zadevica i koškanja, pa i žestokih obračuna. Zbog negostoprimstva domaćina, neki demoni su razočarani i ljuti otišli, međutim, oni najkrvoločniji su ostali. Na teren su poslali svoje šegrte i tragače, a sami su odseli u napuštenoj zgradi pored bolnice, bivšoj stanici policije, gde su čekali da anđeo Milinko bude lociran. Uvidom u njihovu elektronsku korespondenciju može se videti da su bili svesni da se progonjeni anđeo neće vratiti u zgradu biblioteke, ma koliko voleo da čita Gogolja, Bulgakova i Brjusova. Anđeo Milinko je slutio da upravnica te ustanove održava prisne veze sa mračnim silama, a i bibliotekarke su mu bile sumnjive. Kako da ne budu kada je njihova lektira bila isključivo domaća kič literatura? Šta o kolektivu biblioteke misli Milinko Južni, demoni su očigledno dobro znali, pa grešnog anđela nisu ni tražili kod njegovih članova. Pošto se u Smederevskoj Palanci krio kod starca i starice, demoni su odlučili da prvo prekontrolišu starije osobe, da pretraže njihove kuće, pogotovo domove onih koji su svoj vek proživeli smerno i bogobojažljivo, bez kredita u banci. Krenuli su od Mirele Lazarević, bake besprekorne prošlosti. 6. Jesi li živa, upitala je Bosa. Jesam, odgovorila je Ana Žeželj, naprasito. Niz leđa joj je krenula kaplja znoja. Ana Žeželj je bila svesna koliko je mala verovatnoća da bezobrazno osmehnuti Marjan Vergović stoji ispred njenih vrata, međutim, kada je začula zvono, iz nekog i njoj nejasnog razloga, pohitala je ka njima puna nade. Ne otvaraj, panično ju je molio anđeo. Ona je čvrsto zažmurila, onda je naglo pritisnula kvaku i povukla vrata. Šarke su zaškripale jače nego ikad. Osećala je kako joj čitavo telo osvaja jara, na Marjana bi baš ličilo da dođe po ovakvoj vrelini. Bilo joj je drago što se setila da zažmuri pre nego što je otvorila, smatrala je da će se njemu dopasti taj njen neobični gest. Verovala je da će, čim podigne očne kapke, dobiti poljubac, pa je unazad zabacila glavu. Uz telo su joj pošli trnci, malo je falilo da vrisne dobro došao, nevaijalče jedan! Sva ushićena, i najednom tako sigurna da on stoji ispred nje, otvorila je oči. Videvši komšinku Bosu, samo što joj nije pred kljunom zalupila vrata. Ana Žeželj nije podnosila ptice, a Bosa joj je oduvek ličila na čavku. Ako ne poznaješ tu ženu, ne puštaj je u kuću! To ju je savetovao anđeo, no, Ana Žeželj je dobro poznavala pridošlicu uskog lica i šiljatog nosa. Zbog tog poznanstva, ona se nije previše radovala. Bosa je živela u ulici koja je bila paralelna s njenom, kuće su im se zadnjim stranama skoro dodirivale, čak im je i deo ograde bio zajednički, pa je ta blizina bila dovoljan razlog da je ova posećuje i gnjavi. Sedela bi kod nje satima i pričala joj doživljaje sa jutarnje liturgije, onda bi joj dočaravala impresije iz manastira koji je posetila, pa bi joj prepričavala beskrajne latinoameričke serije, zatim bi joj opisivala tegobe i bolesti koje je muče, da bi joj na kraju šapatom poverila informaciju gde će se i kad sledeći put deliti artikli iz robnih rezervi... Anu, dabome, ništa od toga nije interesovalo. 25
Usled evidentnih razlika u njihovim karakterima, nikoga nije čudilo što su one pretežno bile posvađane. Često bi Ana Žeželj namerno uvredila komšinku, mada se događalo i da Bosa digne nos i danima ne svraća, a da Ana ne zna zašto. Ana Žeželj je inače smatrala da se Bosa svaki put ljuti bez razloga, osim ono jednom kada ju je istukla. Bosa je tada zapomagala, komšiluk se okupio, Varija je vikala narode, Ana ubi Bosu, komšija Mitar je vikao kone, udri je jače! Nakon tog ružnog događaja više od deset godina nisu govorile, onda su se na Bosinu inicijativu pomirile. U poslednje vreme, Bosa je svakodnevno navraćala kod Ane. Nije imala gde drugde da ide, samo je Ana bila njena vrsta. Mora se naglasiti da Bosa nije bila načisto da li je to druženje vredno njenog čestog živciranja, a Ana Žeželj na tu temu nije razmišljala, ona u Bosinu kuću nikad nije ni odlazila. Svoju komšinku je doživljavala kao osobu koja već godinama boluje od žuči i nikako da umre. Inače, Bosa je bila trinaest godina mlađa od Ane Žeželj. Od koga je ona mlađa, svađalački je upitala Ana Žeželj, a da nije znala koga. Bosa je uporno stajala ispred nje. Kad bi dubila na glavi, bila bi kudikamo interesantnija, pomislila je Ana Žeželj. Ali Bosa nije dubila, ona je na obe noge stajala i ispitivački gledala u svoju komšinku, rešena da se ne skloni s praga dok je ova ne pozove u kuću. Unutra će se razmetati brigom, dobrotom i religioznošću, slutila je Ana. Šta su ti rekli lekari, pitao ju je Bosin pogled. Ana Žeželj se pravila da ne razume šta je ova pogledom pita, iako je znala da će je uskoro, čim obave razgovor tipa šta radiš-ništa, i Bosin jezik upitati isto. Kaplja znoja, što se slivala niz njena leđa, stigla je u predeo pojasa i tu izazvala svrab. A što ne bih zalupila vrata bez ikakvog obrazloženja, palo je na pamet Ani Žeželj, međutim, nije to uradila. Setila se da bi Bosa trebalo da posreduje između nje i nebesa. Morala ju je pozvati na kafu i skrušeno zamoliti za tu uslugu. Bilo joj je jasno da preko usana neće lako prevaliti svoju molbu, ali nije imala izbora. Zbog situacije u kojoj se nalazila, počelo ju je obuzimati neraspoloženje. Lakše bi joj bilo da je išla u prodavnicu nego da trpi Bosino društvo. Uzdahnula je, a onda se lukavo nasmejala. Boso, života ti, trkni mi u zadrugu, dok ja pristavim kafu... Bosa se namrštila, okolo se sve žarilo. I na kratki put, koji je vodio do Anine kuće, ona se jedva odvažila da krene, a do prodavnice joj se nikako nije išlo. Je li ti nešto neophodno, upitala je i odmah potom paćeničkim tonom dodala, vrućina je baš velika. Ana Žeželj je ljutito sevnula očima, Bosa je načinila korak unazad. Ona je došla da bi pokazala brigu za zdravlje komšinke i s tim nije bilo u skladu da odbije traženu uslugu, pogotovo što joj je Ana izgledala mnogo loše. Šta ti treba, na kraju je upitala samarićanka. Ana Žeželj je u sebi zlobno likovala. Bila je sigurnija nego ikad da je Bosa budala. I Bosa je u tom trenu slično mislila o sebi, ali je i dalje smatrala da bi bilo nehumano da odbije uslugu bolesnoj komšinki. Ljudi bi trebalo da vole jedni druge i jedni drugima da pomažu. Ani je u ruci dogorevala poslednja cigareta, pa su joj cigare prve pale na pamet. Paklo danhila... ili vinstona... kupi koje imaju... ako ima i jednih i drugih, kupi... kupi koje hoćeš... za Boška dvesta grama posebne... ne znam šta više... Kazaljke su molile da naruči i baterije. A, da... i pola hleba... i jedno mleko, Bošku za doručak... i čaj od kamilice da mu isperem oko... Bosa je stajala na pragu, šapatom ponavljala Anine reči i čekala da joj ona za naručene potrepštine da novac. Ana Žeželj je žalila što je Boško otišao po vrućini, da je bio malo strpljiviji, Bosa bi mu donela ručak. Sekirajući se zbog mačka, nije joj bilo jasno šta čavka čeka, zašto već jednom ne ide. Na kraju je shvatila, ušla je u kuću i počela da traži novčanik. Bosa je imala dovoljno vremena da pobegne, ali se nije odvažila da to uradi. Ana Žeželj je uspela da nađe novčanik, bio je na vitrini. Ne brojeći, izvadila je nekoliko zgužvanih novčanica, došla do Bose i pružila joj novac. Onda se iznenada setila nečeg vrlo važnog i prosto uzviknula je 1’ ti teško, Bosice, da mi kupiš i tri piva?! Ne čekajući Bosin odgovor, otrčala je po torbu u koju su već bile ubačene tri prazne flaše. Sva zbunjena i još uvek zatečena, Bosa nije uzimala rukunice pružene joj torbe. Ruke je krila iza leđa, kao da je želela da prikaže kako ih nema. U sebi se presabirala. Da li sme da kupuje alkohol bolesnoj osobi, da li će biti odgovorna ako se ovoj nešto desi? Ana je previše bezobrazna, bila je u to sigurna Bosa i mnogo se kajala što je pristala da ide u prodavnicu. Nije videla šta je to tako hitno, šta od naručenih potrepština ne može da sačeka povoljnije vremenske prilike. Nosila se mišlju da Ani predloži da za nekoliko sati odloži kupovinu - ako već mora, ići će kad se sunce udalji od zenita - ali se plašila da bi time 26
još više pogoršala situaciju u kojoj se nalazi. Nije znala šta da čini. Glumila je da ne razume šta se od nje očekuje, ne bi li time dobila na vremenu. Ana Žeželj je sirotoj Bosi i dalje pružala torbu, pritom je osećala da još nešto treba da naruči. Najednom, Bosa je pokušala da se izvuče. Nisam prikladno obučena, rekla je, smejaće mi se narod na ulici. Ma šta ti fali, usprotivila se Ana istog trena. Bosa je iz Anine ruke ljutito otela torbu i krenula, ona bi rekla put bakalnice. Ako bi neko obraćao pažnju na govor te dve komšinke, primetio bi da se i njihovi rečnici razlikuju i izazivaju dodatna nerazumevanja i neslaganja. Bosa je na primer prodavnicu zvala bakalnicom, a Ana Žeželj zadrugom. Jul će ove godine biti nesnosno dugačak, pomislila je Ana. Bosa se plašila da joj Ana ne pridoda još nešto, pa je žustro koračala preko dvorišta. Nije bila u stanju ništa više da zapamti, niti da kupuje, pogotovo ne da tegli po ovoj vrućinčini. Sunce joj je pržilo lice, kosa joj je prosto gorela dok je otvarala korodiranu kapiju. Njene petunije su se videle iz Aninog dvorišta, da je njena komšinka bila pristojna, pohvalila bi njihov izgled. Ana Žeželj je razmišljala o Bošku, kazaljke su je preklinjale da se seti baterija za sat. Bosa je desnom nogom zakoračila van dvorišta i kazaljke su se predale. Bosa je koračala niz ulicu. Njena nadžak-komšinka je s nipodaštavanjem gledala za njom. Zaključila je da Bosa ne ume lepo da se obuče, nije se upitala da li njena odeča izgleda išta bolje. Onda je zalupila kućnim vratima i nasmejala se, ni sama ne znajući čemu. Porub suknje je upijao znoj što joj se slivao niz leđa. Do filtera dogorelu cigaretu zgnječila je o dno piksle i veselo rekla biće piva, biće cigara, još da Bosa dovede dva-tri muškarca pa da pravimo žurku. Ipak, ta veselost je bila lažna. 7. Molim vas broj Ane Žeželj. - Sedam-dva-četiri, pet-dva-četiri. - Hvala. Ana Žeželj je spustila slušalicu, zadovoljna uslugom. On lako može da dođe do mog broja, okrene devet-osam-osam i oni mu lepo kažu. Što li me ne zove? Činjenica da služba informacija ima njen tačan broj nije umanjila Anin osećaj sputanosti. Pitala se kako Marjanu išta da kaže ako je on ne nazove, ako s njom ne stupi u kontakt. Nije naiazila način. Protiv svoje nemoći borila se tako što je u sebi podsticala ljutnju. Ponaša se kao nevaljao dečak, rekla je naglas i poželela da mu svuče gaće, previje ga preko kolena i: tape-tape po goloj guzi. Nevaljalac jedan, pušiće se kad ga uhvatim! Ona je toliko truda uložila da ga nađe, a on ne može da okrene broj informacija. Pogled je spustila na naslagane imenike koji su ležali na podu pokraj nahtkasne. U jednom periodu Ana Žeželj je kupovala telefonske imenike raznih gradova. Prvo Beograda, smatrala je da se tamo odselio pošto su odvajkada svi putevi iz unutrašnjosti vodili na tu stranu. Zatim je kupovala imenike manjih gradova i pozivala telefonske pretplatnike koji se prezivaju Vergović. Čak je uspela da pronađe i dva Marjana, ali jedan je bio dete a drugi totalni konj. Neko vreme je naručivala imenike gradova sa mora. Prvo Herceg Novog, onda redom. Imenike Bara i Ulcinja iz nekog razloga nije htela. Dobro je pamtila koliko je on voleo Mediteran. Često joj je opisivao stabla maslina, dočaravao šum talasa, pričao o blizini nebeskog svoda, o tome kako je jedne noći ležao na hercegnovskoj plaži i gledao kišu zvezda. Kasnije, kad je ona išla na more, posmatrala je noćno nebo, ali nije primetila da se neka zvezda približava zemlji. Zaključila je da su zvezde sklone padu pale onda kad ih je on gledao. Posle se umorila od traganja. Ništa nije preduzimala, osim što je čekala. A i to čekanje vršim nekvalitetno, pomislila je ona. Možda bi telefon zazvonio kada bih čekala na drugi način? Telefon sigurno neće zazvoniti dok ja sedim kraj njega. On nikad ne zvoni kada se to očekuje, obično se oglasi kada se čovek od njega udalji, kad na njega zaboravi, dok radi nešto što mu je teško da prekine. Ani je to bilo jasno, ali nije joj padalo na pamet koji posao bi mogla da započne, šta bi njoj bilo teško da prekine. Da li takvo nešto postoji? Ana Žeželj je primetila da je kabl zamotan oko telefona i da slušalica stoji okrenuta tako da joj nije na desnu ruku, pa je žurno krenula da to popravi. Grozničavo je raspredala kabl, u strahu da je Marjan Vergović ne nazove u momentu dok je slušalica podignuta. Umalo nije oborila telefon, u poslednjem trenutku ga je uhvatila. Zahvaljujući mojoj spretnosti ostao si čitav, rekla mu je, ali nije osetila da on zrači 27
zahvalnošću. Baš je frigidan, zaključila je. Kada je završila posao oko kabla, malo je falilo da slušalicu vrati u položaj u kojem je bila pre njene intervencije, ali je na vreme primetila šta čini pa je slušalicu spustila valjano. Stavila je prste u kosu i počela masirati teme, što se ubrzo pretvorilo u histerično češanje. U sobi se iznenada začulo zujanje osa ili pčele. Ana Žeželj je uočavala razliku između njih, ali kad stoje; kad lete, nije mogla da zna šta je u pitanju. Naglo je spustila ruke, prstenje joj je pokidalo nekoliko dlaka, ustala je sa stolice i došla do prozora. Kako li je Boško, upitala se zabrinuta. Činilo joj se da napolju još jače blešti. Kad dođe, Marjan Vergović će joj sigurno doneti naočare za sunce. Neke mnogo lepe. Mala, kupio sam ti naočare, reći će nehajno, tonom kao da su se juče rastali. Ma pusti naočare, biće stroga, mada će ih u isto vreme stavljati na lice. Gde si ti bio, zašto se nisi javljao? - Evo me... nisam mogao da ti se javim... pričaću ti. - Lažove jedan, pričaćeš mi kad smisliš ubedljive laži. - Ma kakve laži, nemoguće je izmisliti sve ono kroz šta sam prošao. - Jesi li dobro? - Sad, kad tebe vidim, jesam. - Ma nemoj, zavodniče bezobrazni. - Veruj mi, samo sam o tebi mislio. - Lažeš ti mene, Marjane, ali lepo to radiš. - Ne lažem te, sreće mi. Tebi nijedna žena nije dorasla. - Odgrišću ti nos, laskavče pokvareni. - Ostavi mi nos, sad sam ovde i ostaću s tobom zauvek. - I da nećeš, moraćeš. Neću ti dozvoliti da se udaljiš od mene ni korak. Ana Žeželj je najednom zaćutala. Začuđena, pogledom je prešla po sobi. Izgledala je kao da se upravo probudila, kao da nije shvatala gde se nalazi. Pogled je zaustavila na srušenoj karniši. Uzdahnula je, svesna da je malopređašnji razgovor bio plod njene mašte. Udaljila se od prozora, prešla hodnik, prišla ulaznim vratima i otvorila ih. Sunce joj je obasjalo lice. Os je izleteo napolje. Ili je to bila pčela? Ma kakva pčela, pobunila se Ana Žeželj i zatvorila vrata. Počela je da šeta po sobi. Kako da saznam kud je otišao, pitala se Ana Žeželj, ne primećujući da šeta sve brže i brže. Ljuti spachianus je kasnije tvrdio da je ona u toj brzini često dolazila do zida, pa se vraćala natraške jer bi zaboravila da se okrene. Jednom je čitavu dužinu sobe tako prešla i leđima udarila u zid, nakon čega je ponovo krenula napred, spachianus je ubeđivao usamljenog krastavca. Naravno, ništa od toga nije bila istina, njen kaktus je svaku priliku koristio da je kompromituje. A pesnik Vergović zaista nije ostavio nikakav trag, pa je ona neko vreme zapitkivala poznanike da li je on ikad postojao i jesu li nju viđali s njim. Petar Opačić, vlasnik kafane u kojoj su se njih dvoje često sastajali, odgovorio joj je sestro, viđao sam te sa mnogima, možda je neki od njih bio i pesnik. Svi su se pravili ludi. Verovatno su se bojali, gadno je to vreme bilo. Ana Žeželj je primetila da je ljuti spachianus začikava da mu priđe, ali nije imala volje da se s njim obračunava, jurila je po sobi i prisećala se daleke prošlosti. Uz pomoć brojnih muškaraca uspela je nekako da preživi dvadesetak godina bez Marjana Vergovića, ali kasnije joj je sve dosadilo, pa se povukla u kuću i prepustila čekanju. Prostor između zidova njene kuće postao je čitav svet, svaki dan je bio isti, kao što će biti i dani koji dolaze, sve dok joj se on ne vrati. Tada će je zagrliti, priznati gde je bio i zašto joj se sve ove godine nije javio. Bila je sva u goloj vodi, ali je i dalje koračala nesmanjenom žestinom. Nije tačno da mi se nijednom nije javio, viknula je i žurno otišla do vitrine. Uzela je dopisnicu na kojoj je pisalo topli pozdrav iz divnog parka Bad Nauhajma. Dopisnica je bila zadenuta za staklo vitrine, na vidnom mestu, i nije bilo dana a da je ona ne pogleda. Kad ju je dobila, zbunjenom poštaru je otpevala neku šansonu o devojci koja voli poštara i koja svake noći sanja žuti diližans. Inače, tu nepotpisanu dopisnicu je primila pre desetak godina, tako da je imala dovoljno vremena da sebe ubedi kako ju je poslao Marjan Vergović. A toliko je njenih muškaraca završilo u inostranstvu, čak joj je i prvi suprug živeo u Francuskoj, međutim, ona ni na kog od njih nije sumnjala. Dopisnica joj je ulivala nadu i uvek joj popravljala raspoloženje, sem tog julskog dana. Laganim pokretom, Ana Žeželj ju je vratila na mesto. Kako da zaslužim da mi se javi, upitala se i stala ispred zida. Čelo je prislonila uza zid, njegova hladnoća joj je prijala. Kad bih znala da će me nazvati ako izađem na sunce i odstojim čitav sat, ovog trena bih izašla... Ona bi to svakako uradila, na sve bi pristala, samo njega da čuje. Ali svesna da izlaskom napolje ništa ne bi postigla, osim što bi ugrozila zdravlje, nastavila je da stoji naslonjena čelom o zid. Polako ju je obuzimala melanholija kakvu nije poznavala. Možda me ne zove zato što sam samoživa? Ili je ljut zato što sam slagala Boška? Ili zato što sam čavku poslala u zadrugu po ovoj vrućini? Nije to neki prestup, ali ko zna kako on na to gleda. Možda je postao 28
humanista? Ana Žeželj je jednom pročitala da je čovekoljublje u modi i od tada joj je štošta u današnjem svetu postalo jasnije. A kako on može da zna za moja nedela? Nikako. Ali zna Bog! Možda je ovo moje čekanje Božje delo? On sve vidi i sve zna, pa možda On sprečava Marjana da me nazove, mene grešnu tako kažnjava. Ako je i propustio da vidi neke moje grehe, Bog ima anđele koji svuda vire i sve prate, sigurno su me oni cinkarili. Lednula ju je pomisao da su o njoj nešto i izmislili, pridodali joj grehe koje nije počinila. Ako im nisam simpatična, a verovatno nisam, dobro su me ocrnili kod Boga, zaključila je ona. I ko zna šta je kod mene tražio onaj Bosin anđeo, verovatno me je špijunirao. Ana Žeželj nije znala kako stvari na nebesima funkcionišu, ali je sve ukazivalo na fakat da nju Marjan Vergović uskoro neće nazvati. Iz nekog razloga svi su se zaverili protiv mene. Ja te ne špijuniram, ne brini... samo zaključavaj vrata i zatvaraj prozore... i nikog nepoznatog ne puštaj u kuću... odbačen sam i progonjen, moj opstanak zavisi od tebe... Ana Žeželj je čula anđela, ali tome nije pridala značaj. I u malopređašnjem razgovoru čula je Marjana iako njega nije bilo u kući. Ipak, sebi je zamerila što jutros nije ostvarila bolje diplomatske odnose sa Bosinim anđelom, što mu nije objasnila neke stvari iz svoje prošlosti. U kritičnom momentu on bi se mogao založiti za nju, a mogao bi joj dati i neku informaciju u vezi sa Marjanom Vergovićem. Bila je sigurna da on ima velike moći i široko vidno polje. Eto, propustila sam šansu da se na nebu bolje kotiram, huknula je. Anđeo se nasmejao. Počela sam da ludim, zaključila je Ana Žeželj. Setila se svoje glupave nade da Marjan Vergović stoji na njenom pragu i zvoni, i bilo joj je žao sebe same. Odmakla je čelo od zida i upitala se kako to da je u tom času osetila samo radost, kako nije osetila i tremu, strah? Kako to da se nije upitala hoće li se svideti Marjanu? Hoće li je on prepoznati? Šta bi odgovorila ako bi je on upitao baba, da li tu živi gospođica Ana? A misao da je i on ostario, propao, da se možda ni on njoj ne bi svideo, bila joj je još strašnija. Čitava se nakostrešila. Zar da toliko dugo čeka nemoćnog starca? Ne... nije on star... on ne može biti ni star ni nemoćan... U sobi je bilo neizdrživo toplo. Obuzimala ju je fizička slabost, usta su joj bila suva. Ušla je u kuhinju, ta prostorija je bila odvojena od dnevne sobe samo šinom na plafonu, koja je nekad bila deo pregradnog harmonika zida. Pružila je ruku i sa sudopere uzela čašu. Otvorila je česmu, iz cevi se začulo grgoljenje, tek je posle krenuo slab mlaz vode. Pustila je vodu da malo otoči. Šta ja ovo radim? Ana Žeželj je gledala u punu čašu, a onda ju je ispraznila u sudoperu, ne popivši ni gutljaj. Voda iz sudopere nije otekla, već se zadržala u njoj. Zbog ovoga bi se Milena mnogo iznervirala, sinulo joj je. Njena ćerka se jednom tu i opržila. Iz nekog razloga, kod Ane Žeželj je vrela voda išla na plavu slavinu, a hladna na crvenu. Milena je morala da privija razne meleme i s pravom je na nju bila ljuta. A to što je ona rođenoj majci pustila Bergmanov film, to nikom ništa! Sedam dana nisam bila u stanju da se vratim u psihičku ravnotežu posle tog mučenja. Ana Žeželj je ponovo počela da šeta, ali ubrzo je stala nasred sobe, neodlučna kuda dalje da ide. Izgledalo je da će svakog časa poći ka krevetu, ali je, i samu sebe iznenadivši, krenula na suprotnu stranu. Išla je ka prozoru, kao da ju je privlačilo bleštavilo, pregazila je srušenu karnišu sa zavesom i onda zastala. Shvatila je da se obrela u depresiji, zbog čega se na sebe naljutila. Nisam ja filmska glumica da tako nešto sebi dopuštam... Iskrenula je stolicu, na kojoj je bila posteljina, nameravajući da sedne na nju. Onda se hitro udaljila od te stolice i sela na onu, nedaleko od telefona, na kojoj je bila ranije. Džaba je sa one stolice sve oborila na pod, komentarisao je spachianus. Krajnje je vreme da me nazove, prošaputala je ona. Ovo vreme leti, ko zna koja je sada godina... Ana Žeželj se umirila i prepustila čekanju čoveka kojeg nije ni čula ni videla više od pola veka. Osećaj da će uskoro biti s njim, možda već tog dana, vratio joj se silan i jak. Tužne kazaljke su mirovale, Heraklit je i dalje tvrdio da je vreme usamljeno dete koje se igra kamenčićima na obali velike reke, a Anin crni telefon je stajao na nahtkasni i ćutao.
29
8. Vrata su se otvorila, na njima se pojavila Bosa. Niz lice su joj lili potoci znoja. Huknula je, a zatim rekla umre i Mirela Lazarević. Ana Žeželj ju je pogledala ispod oka. Sad sretoh neko dete, kači umrlice, nastavila je da priča Bosa. Između njenih nogu, u kuću je ušao mačak. Boško je imao običaj da ženama prolazi između nogu i da im viri pod suknju. Gde si ti dosad, upitala ga je Ana, sva ozarena, i prihvatila torbu koju joj je pružala Bosa. Ali, žurila sam, pravdala se Bosa, nisam mogla pre... Ana Žeželj je sevnula očima ka njoj, pa je odmahnula glavom; potom je uputila letimičan pogled u torbu. Zapazila je zatvarače na pivskim flašama, što je značilo da je Bosa kupila pivo. Kupila je i cigarete, već ih je pružala. Bolje bi bilo da je uzela vinston, pomislila je Ana Žeželj. Ana je gledala u paklicu danhila, ne uzimajući je. Ih je čekala da se te cigarete pretvore u neke druge, ili je pak želela da iznervira Bosu. Odmerila ju je od glave do pete i uz mnogo nipodaštavanja prošaputala ženo, na šta to ličiš, života ti... Nju su iritirale Bosina crna majica sa krupnim žutim cvetovima i plava suknja. Prosto nije mogla da shvati kako je takva mogla da izađe iz kuće, kako je nije bilo sramota? Zašto nije zamolila nekoga da joj složi boje, ako sama nije umela? Zar ti smeš da pušiš, upitala ju je Bosa i odmah shvatila da je postupila netaktično. Takvim pitanjem lako je mogla da naljuti Anu Žeželj, a to nije želela. Mislim, zar tebi Milena ne brani da pušiš, pokušala je da se izvuče i time još više pogoršala situaciju. Ja tebe ništa ne razumem, kazala je Ana Žeželj svoju omiljenu rečenicu. Bosa je i dalje držala cigarete u ispruženoj ruci i pošto-poto želela da ublaži i relativizuje izrečeno. Ova deca su nemoguća, meni sin brani da gledam serije... Pošto nije primetila promenu na Aninom smrknutom licu, počela je da koristi paćenički ton. Prosto ne znam šta da radim... Ubij se, posavetovala ju je Ana Žeželj. Bosa je ispitivački pogledala u nju, bila je u nedoumici da li se ova s njom šali ili joj ozbiljno govori. Pruženu ruku je uz dečje prenemaganje spustila pored tela. Daj mi te cigare, ljutito je rekla Ana. I Bosa je ponovo podigla ruku. Ana Žeželj je uzela paklicu cigareta, a Bosa je krenula ka krevetu. Onda je zastala. Pogled joj se zaustavio na zavesi, koja je bila zgužvana na podu. Zaključila je da Ana neće biti u stanju sama da je okači. Otišla je do prozora i počela nameštati karnišu. Propinjala se na prste, istezala se, ah nije mogla da je stavi kako treba. Bila je isuviše niska za taj poduhvat. Uzela je stolicu i popela se na nju, međutim, nije joj išlo nimalo lakše. Negde je nešto zapinjalo, a ona nije videla gde. Ubrzo je sebi zamerila što je uopšte počinjala da namešta zavesu, zašto se barem nije prvo odmorila. Ana Žeželj je posmatrala kako se Bosa muči i pritom ćutala. Kada je videla da je Bosa na jedvite jade uspela da stavi zavesu i koliko-toliko zamrači sobu, rekla je ma, šta to radiš, ženo... pusti! Bosa ju je preneraženo pogledala, sišla sa stolice i odlučno pošla ka krevetu. Bila je sva znojava, majica joj se zalepila za telo. Bosa je zurila u Anin neraspremljeni krevet, osećala je zavist. Lako je njoj kad može tako da živi, pomislila je. Bosa je često spavala do podneva, međutim, ona nije imala hrabrosti da tako nešto prizna javnom mnjenju, niti da čitavog dana ostavi posteljinu na krevetu. Na brzinu je zategla čaršav, prekrila ga ćebetom, onda sela. Federi su zaškripali. Prekrstila je nogu preko noge i zagledala se u tačku na zidu. Namestila se kao za fotografisanje, pomislila je Ana Žeželj i pošla ka kuhinji. Morala je da ostavi torbu i pristavi kafu. Kazaljke sata je napustila nada da je Bosa na svoju ruku kupila baterije, pa su iznova, po ko zna koji put, pristupile analiziranju Heraklitovih izreka, posebno one da se dva puta ne može ući u istu reku. Ana Žeželj je razmišljala šta pre da uradi, da li da uključi ringlu za kafu ili da stavi pivo u frižider. Bila je neodlučna i usplahirena, kao da je od te odluke zavisio nečiji život. Bosa je naglo skočila s kreveta, prišla Ani i spustila nešto metalnog novca na sudoperu. Očigledno je to bio kusur iz prodavnice. Boso, ti znaš da sitninu, kako u ljudskosti, tako i u novcu, nikad nisam podnosila... nije u redu što me provociraš, ukorila ju je Ana Žeželj i metalni novac, koji je Bosa spustila, gurnula ka njoj. Naravno, Bosa nije uzela novac, vratila se na krevet. Iako nije dobro čula komšinkine reči, niti je razumela o čemu joj ova govori, Bosa je jasno osećala da je Ana rekla nešto uvredljivo i zato se namrštila. U njoj je ponovo oživelo pitanje ima li smisla posećivati 30
Anu, kao i to da li bi bilo pametno, iz ovih stopa, napustiti njenu kuću. Ani Žeželj nije promakao Bosin ljutiti pogled, pa joj je uzvratila istom merom. Gledala ju je s velikim neprijateljstvom i pritom se lomila da li da je izbaci napolje. Onda se setila da je Bosa miljenica nebesa - sigurno jeste čim redovno posti. Takav gest mogao bi je skupo koštati. Ko zna kako bi mi to vratila, upitala se Ana Žeželj. Najednom je, vidno užasnuta, prosto otrčala do telefona da proveri jesu li joj telefonske veze i dalje u redu. Bosa se tome veoma začudila. Dobro je, rekla je Ana i spustila slušalicu. Ponovo je pogled usmerila ka Bosi, ovog puta mnogo blaži. Setila se da bi od Bose trebalo da traži uslugu, neku vrstu verskog servisa, praktično: da se ona za nju pomoli u crkvi i da u njeno ime od viših sila zatraži razumevanje i toleranciju. Molećivo je piljila u svoju komšinku, pa tužno odmahnula glavom. Neka, kasnije će s njom o tome razgovarati. Ana Žeželj je zamerala sebi što do sada nije formulisala molbu. Dosta vremena je prošlo, čavka je otišla do zadruge i vratila se, a ona se nije pripremila. Nije mogla reći Boso, možeš li preko svojih veza da izmoliš za mene bolji tretman na nebu. Da je Bosa normalna žena, mogla bi, ovako je to riskantno. S njom je sve komplikovano, s njom ne može jednostavno da se razgovara, pogotovo kad od nje treba tražiti pomoć. Ana Žeželj prosto nije znala kako da nastupi, kako molbu da prevali preko jezika. Bosa će joj postaviti deset pitanja i sto potpitanja, a ona nije bila spremna da joj odgovara. Upitala se da li sve to da odloži za njihov sledeći susret i istog trena je odlučila da tako uradi. Svoju molbu će kovertirati na neko vreme i obelodaniće je kad za to bude psihički spremnija, a ovog puta će prema Bosi biti ljubazna, i pride predusretljiva i gostoljubiva, do samog kraja. Izdržaću, hrabrila je sebe Ana Žeželj, kad su izdržali ljudi u opkoljenom Lenjingradu, mogu i ja. Ana Žeželj je rešila da najpre stavi pivo u frižider, posle će kuvati kafu. Situacija je bila takva da joj je hladno pivo svakog trena moglo zatrebati. Tu radnju je obavila polako, flašu po flašu. Znala je da pri bržem transportu može doći do razbijanja neke od flaša, što bi bila katastrofa. Posle je iz torbe izvadila salamu i hleb. Salamu je takođe ubacila u frižider, a hleb je odložila na sudoperu. Zatim se zagledala u torbu, pa iz nje izvukla kesicu pevac supe. Držala je tu kesicu za ćoškić, kao da drži crknutog pacova za rep. Okrenula se ka Bosi. Ja ovo nisam naručila! - Moraš jesti nešto na kašiku. - Ja ovo nisam naručila!... Bosa je, iako naizgled mirna, bila napeta. Pomislila je da bezobraznoj i nezahvalnoj ženi kaže da će ona dati pare za supu, ali je na vreme odustala. Ćutala je i skrušeno gledala u Anu, spremna da izdrži njenu torturu. Hm, na kraju je ljutito odreagovala Ana Žeželj i kesicu supe ubacila u frižider. Bosa je pogledom šarala po stolu, vitrini, nahtkasni, ne bi ii videla lekove koje je Ani prepisao lekar. Zbog svoje znatiželje odlučila je da ovog puta ostane malo duže kod Ane i da joj pomogne sve što treba, a da sledeći put dobro razmisli pre nego što krene ka njenoj kući. U ruci Ane Žeželj našla se kutija čaja od kamilice. Nije znala otkud ona u njenoj torbi i šta s njom da čini. Uverena da ni tu kamilicu nije naručila, svađalački raspoložena, pogled je ponovo usmerila ka Bosi. Onda se setila i raznežena pogledala u mačka koji je ležao ispod stola. Čvrsto je odlučila da, čim čavka ode, skuva čaj i njime Bošku ispere oko. I čaj od kamilice je ubacila u frižider, nakon čega je u njega stavila i tetrapak mleka. Frižider je potom počeo da se trese i da zuji, smatrao je da se temperatura mleka mora održavati niskom. Ana Žeželj ga je zatvorila, lupivši vratima. Bolesna mlečna svetlost ispustila je dušu, a Ana se setila kako je propustila šansu da zalupi vrata majmunovog auta. Umirila ju je pomisao da će joj se kad-tad ukazati nova prilika, on će je sigurno voziti barem još jednom. Samo da to ne bude opet vožnja ka doktoru, štrecnula se ona. Bosa se još udobnije namestila, nadala se da će Ana uskoro progovoriti o onome što nju interesuje. Radoznalost ju je sve više mučila. Ana Žeželj je uzela hleb, odlomila krajku i pokazala je mačku. Krajku je spustila na pod, a hleb stavila u drveni hlebarnik. Mačak je ostao da leži ispod stola, hleb ga nije privlačio. Bosa je posmatrala čas Anu, čas njenog akrepa. Nije mogla da oceni ko joj više ide na živce, coknula je ustima. Pitala se kad li će Ana pristaviti tu istorijsku kafu i da li će ikad početi da priča šta je jutros doživela kod lekara. U njenim očima je tinjalo nezadovoljstvo, postajala je sve nervoznija. Ana Žeželj je odsutno gledala u mačka. Onda je podigla pogled, ali ne ka Bosi, već nekud uvis. Izgledala je kao da pokušava nešto da razume, ili nečeg važnog da se seti. Pogledom je okrznula zidni sat, da bi se odmah potom na njega vratila. Neko vreme je bila nepomična. Trebalo je da kažem čavci da mi kupi te proklete baterije, pomislila je Ana rezignirano. Na sve to, kazaljke su mirovale. 31
*** I, šta ti je rekao lekar, nije mogla više da izdrži Bosa. Razrogačenih očiju je gledala u Anu, nestrpljivo očekujući odgovor. O čemu ova priča, upitala se Ana Žeželj. Prišla je šporetu i, uz veliku bojazan, uključila ringlu. Dobro je... Ana Žeželj je svaki put kad uključuje ringlu strahovala da ne izazove zemljotres, jer je jednom tlo počelo da podrhtava i sve u kući da se ljulja u istom trenutku kad je ona okrenula dugme na šporetu. Bila je i ostala ubeđena da je do zemljotresa došlo zato što je ona nešto pogrešila, pa se godinama plašila da se ne otkrije krivac za pričinjenu štetu u Crnoj Gori. Uzela je džezvu i u nju sipala šoljicu vode. Onda se u njoj probudila nada da će čavka odustati od kafe, da će ustati i otići kući. Okrenula se i pogledala je upitno. Bosa je i dalje radoznalo piljila. Čekala je odgovor na pitanje u vezi sa lekarom i nije razumela pogled koji joj je bio upućen. Ana Žeželj nije bila u stanju da i dalje čeka Bosino premišljanje. Skuvaću joj kafu... ako ne bude htela, ja ću popiti obe, rešila je Ana Žeželj i u džezvu sipala još jednu šoljicu vode. Pretpostavljala je da se Bosa nije predomislila. Sigurno hoće kafu, zašto bi inače i dalje sedela ovde. Iako je bila u poslu, Ana Žeželj je primetila da je voda, koju je prosula u sudoperu dok je čekala Bosin povratak iz prodavnice, našla putkroz mesecima zapušene cevi. Bilo joj je drago što je sudopera ponovo u kakvoj-takvoj funkciji i poželela je da to vidi i njena Milena. Ana Žeželj nije htela da zna kakvog lekara čavka spominje, ali ni Bosa se nije predavala. Svesna da neće saznati ništa tako direktno, odlučila je da uloži veći trud ne bi li svoju komšinku izazvala da se raspriča. Krenula je izokola. Mislim da bi morala malo više da povedeš računa o sebi, rekla je. Nakon toga je Ana Žeželj trebalo da kaže to mi je i lekar jutros rekao, ali ona je na Bosinu nesreću i dalje ćutala. Stavila je džezvu na ringlu. Mala ringla joj je pregorela pre desetak godina i Ana je od tada kafu kuvala na onoj malo većoj od najmanje, mada je ta mnogo oslabila. Da bi voda na njoj provrela, bilo je potrebno više od deset minuta, a Ani Žeželj je svaki minut proveden s Bosom u istoj prostoriji bio dug i predug. Zato je Ana sebi zamerila što ringlu nije uključila čim je Bosa krenula u prodavnicu, do sada bi se već zagrejala. Kada sam osetila simptome oboljenja srca, prestala sam da solim hranu i smanjila sam uzimanje tečnosti, rekla je Bosa. Blago tebi, odgovorila joj je Ana Žeželj i pomislila da bi najradije pobegla na kraj sveta. Marjan Vergović joj je često pominjao pusto ostrvo. I videla je sebe sa preplanulim mladim muškarcem ispod plavog neba, na dalekom zelenom ostrvu, po obodima zlatnožutom. Još ako tamo ima i piva, divota jedna! Onda se upitala zar postoji mesto na kojem nema piva? Bosa je zapazila da se Ana Žeželj sve češće smeška. Džezva je bila vlažna i sa ringle se čulo cvrčanje, ali Ana zbog toga nije marila. Bosa se nosila mišlju da ustane, uzme krpu i obriše dno džezve, međutim, nije se usudila, a i cvrčanje je ubrzo prestalo. Ana Žeželj je u mislima bila hiljadama kilometara daleko, na divnoj peščanoj plaži. Ispod palmi, u hladu, bile su naslagane gajbe sa pivom. Šareni papagaj je stražario nad njima, velika kornjača je ljubopitljivo gledala u tu čudnu kulu od flaša. Marjan Vergović je stajao kraj vode i pecao ribu, ona je ispod kotlića potpaljivala vatru. Kad se vratila u stvarnost, Ana se iznenadila što Bosa i dalje postoji u njenoj kući. Kako sam na nju mogla da zaboravim, našalila se sa sobom. Čulo se ključanje vode. Podigla je džezvu s ringle i u vrelu vodu sipala dve kašičice kafe, onda je na tren džezvu vratila na ringlu i, kada je kafa zapretila da će pokipeti, skinula je. Njoj se učinilo da se kafa ovoga puta brzo skuvala, tome se i začudila i obradovala. Moja ringla je brza kao munja, ponosno je rekla. Još da je čavka hitro ispije, šapnula je sva živahna. Podsvesno se nadala da će svoju živahnost preneti i na gošću, želela je da što pre ostane sama. I pre nego što je počela da sipa kafu u šoljice, na tren je bacila pogled ka komšinki Bosi. Ova je i dalje nepomično sedela na krevetu i netremice gledala u nju. Ana Žeželj je prevrnula očima. Kašičicom je pokupila penu s površine kafe, ostavila je taman toliko da u obe šolje bude po jedan mali svetlobraon oblačić, zatim je sa jedne tacne obrisala kap kafe koja je na nju pala, pa je uzela porcelansku posudu za šećer. Ali posuda je bila prazna. E, do klinca, rekla je Ana Žeželj. Bosa se začudila i sablaznila, kao i uvek kad ova opsuje ili kaže neku nepristojnu reč. Nikako nije uspevala da se navikne na njeno izražavanje. Ana Žeželj je ostrugala šećer, ono malo što se kristalisalo i prionulo uz zidove posude, i kašičicu umočila u jednu od šoljica. Sačekala je da se šećer istopi, pa je lagano promešala kafu. Za kafu u 32
drugoj šoljici nije imala šećera, ali u nju nije morala ni da ga sipa, ona je ionako pila gorku. Sa hoklice je skinula saksiju s kaktusom i hoklicu primakla tik uz Bosinu nogu. Ljuti spachianus se nervirao zato što je pomeren i što nije iskoristio dobru priliku da ubode omraženu gazdaricu. Ana Žeželj je donela i na hoklicu spustila šoljicu kafe koju je zasladila. Zatim je u čašu sipala vodu. Da se zapušena sudopera ne bi ponovo napunila, nije pustila nimalo vode da otoči. Čašu je donela do Bose i stavila je kraj šoljice. Znala je da Bosa ima običaj da u šoljicu sa kafom dosipa vodu. Koja naporna žena, pomislila je Ana. Ipak nije prestala da se trudi da joj udovolji, neprestano je bila svesna da će kad-tad morati da je moli za uslugu. Voda u čaši bila je mlečnobela, ali kako je vreme prolazilo, ona se odozdo nagore izbistravala. Ana Žeželj je svoju šoljicu spustila na sto. Uzela je stolicu koja je bila kraj prozora, onu na koju se Bosa pela kada je zakačinjala karnišu, primakla je stolu i sela. Lagano je otvorila paklicu sa cigaretama i izvadila jednu. Pomirisala je kafu i načinila blaženi izraz lica. Među usne je stavila cigaretu i kresnula upaljač. Nije upalio. Ljuti spachianus se tome zlobno radovao. Pogledala je ima li u upaljaču plina i kresnula ponovo. Pojavio se plamen. Bosa je popila gutljaj vode i namrštila se. Očigledno je i pored svoje zanesenosti primetila da je voda mlaka. Da li je voda ispravna za piće, zabrinula se Ana Žeželj. Nije želela da otruje čavku, pogotovo ne sad kad joj ona može biti od pomoći. Bosa je srknula kafu, a zatim, koliko je kafe popila, toliko je u šoljicu dodala vode iz čaše. Da li joj je kafa dovoljno slatka, upitala se Ana Žeželj poput brižne domaćice, a onda je energično odmahnula glavom, ma, šta me briga. Nije imala snage da joj više cinculira. Bosa je počinjala da sumnja u srećan ishod svoje misije. Nazirala je da postoji mogućnost da nikad ne sazna šta je njena komšinka doživela u domu zdravlja, međutim, nije nameravala da se preda. Večeras ću ti doneti dijetu za srčane bolesnike i preporuke za plućne, a pošto je tebi i jetra propala, a kako i ne bi, doneću ti i dijetu za one sa bolesnom jetrom, rekla je. Ne mogu da verujem, prošaputala je Ana Žeželj čuvši šta joj ova priča. Što bi meni propala jetra? Ana Žeželj je pomislila da Bosa nikad ne bi progovorila ni reč kad bi poštovala pravilo da je bolje ćutati nego pričati gluposti. Pri pomisli da će takvu osobu jednom morati da moli za uslugu, počela je da drhti od nervoze. Pokušala je da se vrati na pusto ostrvo, ali nije mogla. Cunami je sve razorio, pučinom su plivali izlomljeno drveće i prazne pivske flaše... Videla je kako mačak ustaje i proteže se, predosetila je da će učiniti nešto glupo. I bila je u pravu, skočio je na krevet i počeo da se umiljava oko Bose. Bosa se skamenila, kao da je uz njenu slabinu klizila zmija šarka a ne običan mačak. Ana je žurno prišla krevetu s namerom da ga uzme i spusti na pod, međutim, on je sam skočio s kreveta i otišao u ćošak. Ana Žeželj je znala da Bosa mrzi mačke, ali to nije bio razlog njene ažurnosti. Ona je bila ljubomorna i nikako nije mogla da podnese da se njen ljubimac s nekim drugim mazi, pogotovo ne sa tako neukusno odevenom osobom. I to na moje oči, propalice jedna, tiho mu je zamerila. Onda je zaključila da Boško ponovo ima gliste, čim se tako neuračunljivo ponaša. Je li to tvoj mačak, vrisnuo je anđeo i štrecnuo Anu Žeželj. Bosa ništa nije čula, i dalje je preživljavala neželjenu bliskost s akrepom. Hej, Ana je pozvala mačka. On se nije pomerio, sedeo je i gledao Anu direktno u oči. Uši su mu bile načuljene. Boško! Mačak nije ni trepnuo. Nju je zaintrigiralo takvo mačje ponašanje, zurila je u njegove oči. Desno oko mu je izgledalo dobro, više nije ni suzilo ni bilo krmeljivo; Ana je zbog toga prišla stolu i tri puta kucnula u drvo. Godilo joj je što neće morati da kuva čaj i ispira mu oko. Onda je shvatila u čemu je stvar i mirno rekla: nije. Nije to bio njen Boško. Bilo joj je čudno kako to odmah nije primetila. Ovaj mačak je bio mnogo veći, deblji, krzno mu je bilo tamnije. Uši su mu bile neobično velike i šiljate, ispod vrata nije imao belo krzno. Nimalo nije ličio na Boška. Iznenada, mačak je jako zamjaukao i skočio visoko uvis. Napravio je veliki luk preko obamrle Bose i istrčao u hodnik kao da ga goni sto vukova. Bosa je zaklonila rukama glavu, a Ana Žeželj je začuđena pošla za njim. Spoljna vrata su bila otvorena. Pogledala je po dvorištu, nigde nije videla nepoznatog mačka. Odnekud se čuo bicikl, nakratko je osetila miris sumpora. Ani se činilo da je iza Bose malopre zatvorila vrata. Svašta, jetko je prokomentarisala. Šta mu bi... mogao nas je obe poklati, huknula je prebledela Bosa. Mene ne bi, mirno je rekla Ana. Ana Žeželj je bila ljuta na nepoznatog mačka, ali i na sebe što nije odmah registrovala uljeza, međutim, ona nipošto ne bi priznala Bosi da je od tuđeg mačka mislila da je njen. Kakav grozan dan, sigurno je danas ponedeljak. 33
Ana Žeželj je mrzela ponedeljke i svaki dan koji bi ocenila lošim, ona bi proglasila ponedeljkom. Na sreću, njeni ponedeljci nisu trajali dvadeset četiri časa, poneki je trajao samo nekoliko minuta, mada je, mora se priznati, u njenom životu bilo i nekoliko ponedeljaka koji su trajali mesecima. Sigurno je Bosa ostavila otvorena vrata, dosetila se Ana Žeželj. I za gas neprijatnog mirisa optužila je nju. Zahvaljujući malopređašnjem događaju Ana je shvatila da je anđeo još u njenoj kući i da reči koje sluša čitavog dana nisu posledica njene mašte. Bosa je, između ostalog, bila kriva i za njegovo prisustvo, zato joj je Ana ljutito rekla a ti, te tvoje anđele bolje čuvaj... nemoj da prelaze kod mene. Bosa se zagledala u Anu. Sačuvaj Bože, šta to pričaš, promucala je. Kako se samo pravi luda, u sebi joj je zamerila Ana Žeželj. Bilo bi dobro da što pre popije kafu i ode, smatrala je ona. Bosa je bila ozbiljno uplašena i rado bi pobegla kući, ali noge su joj zbog preživljenog šoka bile oduzete. Nije mogla ni da se pomeri. U svom rastrojstvu, počela je da priča, u početku nepovezano, ali ubrzo su njene rečenice imale smisla. Strah koji je i dalje osećala nije umanjio njenu radoznalost, a ni nadu da će joj Ana Žeželj na kraju otkriti kako je prošla kod lekara, ko ju je pregledao, šta joj je prepisao. Ana Žeželj se iznenada trgla, pogledala ka šporetu i skočila. Žurno mu je prišla i isključila ringlu, već usijanu. Jednom ću zapaliti kuću! I zbog svoje zaboravnosti, jasno, okrivila je Bosu. Jedva se suzdržala da joj ne zapovedi umukni već jednom! Bosa je pričala o Šaljićevim melemima i o lekovitim svojstvima zečjeg sala i nije primetila Anin napad srdžbe. U njene udove polako se vraćala snaga. Kako joj se ne rasklimataju vilice od tolikog lupetanja, upitala se Ana Žeželj i povukla dobar dim. Nekada, dok je imala mogućnost da bira s kim će se družiti i koju prijateljicu će pozvati u goste, i Ana Žeželj je bila u stanju da vodi duge razgovore. Pričalo se o muškarcima, igrankama, kafanama... To su bila vremena. Posebno je uživala u druženju sa Mikainom i Gorginom, sve dok se Mikaina nije nesrećno zaljubila, pa popila živu sodu i umrla, a Gorgina se udala za nekog inženjera i prestala da dolazi kod nje. Ubeđujući muža, Gorgina je i samu sebe ubedila da je nevina i dobra, konstatovala je razočarana Ana Žeželj. Pored njih dve, imala je i drugih prijateljica, onih koje su joj ostale verne, kao ribolika Radulka. Međutim, ona je poginula devedeset devete u bombardovanju Srbije. Zvali smo je da ide s nama u podrum, nije htela, rekla je njena krmača-snaja. Ani Žeželj je i te kako falilo da s nekim porazgovara, da se požali kako je Marjan Vergović ne zove. Na tren joj je palo na pamet da bi i Bosa mogla da posluži kao slušalac, ali kad je pogled usmerila ka njoj, odmahnula je rukom i smesta odustala. Bosa nije bila osoba kojoj bi se moglo išta važno poveriti. Iako je kafa bila vruća, a ona je volela da je pije hladnu, Ana Žeželj je ispila sve iz šoljice. Zatim je šoljicom načinila nekoliko krugova, pa ju je prevrnula. Onda je shvatila da to što je ona brzo popila kafu ne znači da će i Bosa tako učiniti, i sagledavši glupost svog postupka, malo se razočarala u sebe. Povukla je dim, pogledala u pravcu telefona i osetila kako ponovo tone u melanholiju. Ako želiš sa mnom da pešačiš, ja ću te izjutra zvati, rekla joj je Bosa. Jesi li ti, ženo, luda, najednom ju je upitala Ana Žeželj. Bosa je, silno uvređena, smesta zaćutala.
34
9. Već pri odvajanju šoljice od tacne, izraz na licu Ane Žežeij odao je njeno nezadovoijstvo, a kasnije, dok je gledala u šoljicu i u njoj tražila nešto čega, sve su prilike, tu nije bilo, to nezadovoljstvo je postalo još evidentnije. I ljuti spachianus je video da se tu nešto nije otvorilo kako treba, pa se zabrinuo za sudbinu porcelanske šoljice koju su, inače, krasili indijski motivi, a posebno je brinuo za sudbinu tacne na kojoj se izdizala gomilica soca. Taj tamni soc mnogo bi mu prijao, ojačao bi njegov koren i stablo. Spachianusu je bilo jasno da od njegove poslastice neće ostati ništa ako gazdarica tresne šoljicu o zid, a šoljica je bila na najboljem putu da leti i, ni kriva ni dužna, plati za sve neprijatnosti koje je Ana Žeželj preživela tog dana. Ustajanje u praskozorje - to što ju je Milena probudila u sedam i trideset za nju je bilo praskozorje - susret s anđelom, preživljeni stres zbog Bosine iznenadne posete, eksces nepoznatog mačka: jednom rečju užas. Kad se svemu tome doda i boravak kod lekara, kojeg se setila kad je spazila zdravstvenu knjižicu sa ispresavijanim uputom za davanje krvi, onda joj je taj dan bio nemerljivo težak. Da se nisam probudila u Bejrutu, upitala se ona. Sa stola je uzela uput, odlučna da ga zgužva i baci, ali se uplašila Milenine reakcije, pa je rešila da knjižicu s uputom podvuče pod krevet. Ako guska bude previše gakala i šištala, knjižicu i uput će izvući na svetlost dana i pritom glumiti zbunjenost. Ana Žeželj je ispružila srednji prst i uperila ga ka dnu šoljice, rešena da pobode želju, ne bi li tako popravila negativan utisak stečen malopređašnjim gatanjem. Otisak je uvek činila srednjim prstom, jer je on po njenom mišljenju bio predviđen za želje koje se tiču ljubavi i seksa; ostali su bili za porodicu, posao i slične gluposti. Moram srednjim, kroz šalu se pravdala, drugi prsti su kraći i njima ne mogu da dotaknem dno... Držala je prst iznad šoljice, ozbiljna i zabrinuta, kao da joj je od tog otiska zavisio život. Njen nameštaj je pomislio da će kuća odleteti u vazduh ako ona pogreši, pa se usled njegovog usukivanja i premeštanja težine s jednog nogara na drugi začulo pucketanje starih drvenih rebara. Frižider se zbog svega toga čitav stresao, a zatim je počeo sumanuto da zuji. Tu napetu atmosferu potpomagao je i stojeći stav Ane Žeželj. Ona se bojala da će, ako sedne na stolicu, omalovažiti značaj otiska, zbog čega će se on namerno načiniti loš. Ana Žeželj je dobro znala da od zauzetog položaja zavisi uspeh svake preduzete aktivnosti. Dugo je stajala i držala prst uperen u centar šoljice, a onda je odustala. Ruke su joj klonule pored tela. Nameštaj se polako opuštao, stari frižider je prestao da zuji. Ana Žeželj nije bila osoba bez želja i njen postupak se mogao objasniti jedino njenim neznanjem šta da preduzme ako otisaku šoljici nagovesti nepovoljan krajnji ishod. Predlog spachianusa da se u tom slučaju uguši plinom, pored toga što je bio glup, bio je i neostvariv. U plinskoj boci godinama nije bilo plina. U ovoj kući nema ničeg korisnog, rezignirano je konstatovao kaktus. Ana Žeželj se osvrtala oko sebe kao da je čula spachianusovu zamerku i, zatečena u neznanju, pažljivo procenjivala njenu tačnost, ličeći pritom na osobu koja prvi put vidi prostor u kojem živi. Kakav haos ovde vlada, začudila se i poželela da se obračuna sa stvarima u kući. One su je pritiskale, gušile, prema njoj su, činilo joj se, bile neprijateljski raspoložene, pa je i ona prema njima pokazala netrpeljivost. Narogušena, odavala je utisak da će već sledeće sekunde početi da izbacuje sve što joj padne pod ruku. Najduže je gledala u televizor. Godinama je stajao tu, a nije radio. Pokvario se čim ga je dobila od ćerke - ona i majmun su kupili novi s plazma ekranom. Volela bi da joj neko kaže zašto ga dosad nije bacila. Niti je nameravala da daje novac za njegovu popravku, niti je brinula kako će Milena protumačiti njen postupak. Televizor ju je prosto izluđivao, a ko nađavola nije bio jedini. Štošta ju je još nerviralo. Želela je da joj kuća bude prazna, da ostanu samo goli zidovi i telefon na podu. Anine stvari je ponovo obuzela strepnja, ovog puta s većim razlogom od onog kad su mislile da će ona srednjim prstom aktivirati eksplozivno punjenje postavljeno pod temelje kuće. Međutim, Ana Žeželj je najednom pomilovala nahtkasnu i šapnula joj ne boj se. Ljutine u njoj više nije bilo, nestala je naglo kao što se i javila. Laganim hodom šoljicu je ponela ka sudoperi i usput je s hoklice pokupila drugu. U toj šoljici bilo je dosta nepopijene kafe, što ju je podsetilo na uvređenu Bosu i njen demonstrativni odlazak. Šta ću, morala sam da je upitam da li je luda, pravdala se samoj sebi. Svaka Bosina rečenica budila je sumnju u zdravu 35
pamet osobe koja je izgovara, pa je bilo razumljivo što joj je postavila takvo pitanje. Ana Žeželj se iznenada nasmejala. Čavka je umislila da je krava... umesto da oboli od ptičjeg gripa, ona je poludela... Ana Žeželj je jednom čitala o ludim kravama u Engleskoj, pa je sada na njih aludirala. U šoljicu je sipala vode, omuljala je i ispraznila u džezvu. Isto je uradila i sa sadržinom druge šoljice. Zatim je džezvu odnela do ljutog spachianusa i polako je ispraznila u saksiju. Spachianus se tome silno obradovao i nakratko prestao da mrzi gazdaricu. Zemlja je brzo upila tečnost, gustina iz šoljice je ostala na površini i bojom se izjednačila s njom. Ana Žeželj je pratila dešavanja u saksiji, tu joj je sve ličilo na neki mali potop. Ako je u zemlji bilo bubica, lepo su se provele, zaključila je ona. Bubice koje budu preživele, čitav život će svojim potomcima pričati o ovoj strašnoj katastrofi... Onda se namračila, ako sam je pitala da li je luda, nisam je ubila. Zalud se trudila da razmišlja o sudbini bubica, Bosa joj nije izlazila iz glave. Osećala se krivom. Pored toga, propustila je i lepu priliku da komšinku zamoli za uslugu. Spustila je džezvu u sudoperu. Ako Bosa umesto nje ne ode u crkvu, niko drugi neće. Pitala se kako da ispravi grešku, gde da nađe izlaz. Vrućina joj je sve više smetala, bila je sva znojava. Nije trebalo onako da reagujem, prošaputala je. Sebi je sve više zamerala zbog toga što je uvredila Bosu. Ali kako sam mogla da reagujem kad je došla obučena kao klovn? Ko bi postupio drugačije? U Ani Žeželj je trajala borba, da li sebe da okrivi i kazni ili amnestira. Pravilno sam postupila, zaključila je na kraju. Bosa je onog mačka gledala sa mržnjom... tako bi gledala i mog jadnog Boška... to bi bilo previše... a trošila mi je i pare za nekakvu supetinu... trebalo je da otvorim kesicu i da joj sve one rezance izručim na glavu... Kako je vreme proticalo, Ana je iznalazila sve više opravdanja za sebe i svoj postupak. Uostalom, Bosa je sektašica, osorno je zaključila. Ona bi lako mogla da mi navuče na vrat neki oblik inkvizicije. Problematičnim je smatrala i to što se Bosa pajtašila s popovima. Ana Žeželj je jednom pročitala da je Bog, u odsudnom času, pijanom dereglijašu poverio da sagradi barku i spase svet, pa se pitala kako sveštena lica objašnjavaju to što se među njima nije našao pouzdan čovek za veliku misiju. Ana je definitivno rešila da od Bose ne traži uslugu, svoje spasenje će izdejstvovati uz pomoć pametnijih i odgovornijih ljudi, onih koji između ostalog imaju i više stila u oblačenju. Ako nebesa uvažavaju ličnosti bez ikakvog estetskog ukusa, onda ih treba reformisati, smatrala je Ana Žeželj. I, pomirena sa izvesnošću da od Bose neće imati nikakve vajde, strašno se naljutila na nju. Čitav dan me je bez razloga zamajavala... Potom je odmahnula rukom i rekla ma, ko joj šmirgla uši kad dođe od po piva. Čim je pomenula pivo, Ana Žeželj je smetnula s uma i Bosu i crkvu i paklene muke koje su je kao grešnicu čekale, i počela se smeškati. Razmišljala je o čarima piva što se u frižideru hladilo, pa je odlučila da hitno popije jedno. Otvorila je frižider i uzela flašu, prvu zdesna. Držala ju je sva ukipljena i razmišljala da li da je otvori. Flaša je bila još topla. Hladno pivo jeste lepše, konstatovala je, ali ko da čeka kad frižider ovako sporo hladi... Rešila je da otvori to jedno, jer je i mlako pivo bolje nego hladna voda, a ni hladne vode nije imala. Zatvarač je lako skinula i odmah je nakrenula flašu. Ali, nije išlo. Popila je nekoliko gutljaja i pivo odložila na sudoperu, praveći kiseo izraz lica. Upitala se da joj Bosa u flašu nije ispraznila bešiku? Setila se kako se zatvarač lako odvojio i postala je ubeđena da Bosa jeste to uradila. Od koga sam se ja nadala pomoći, prekorila je sebe zbog naivnosti. Morala je što pre da ispere usta, iz vitrine je uzela lozovu rakiju. Spustila ju je na sto i krenula po čašicu, ali nije stigla do sudopere. Čitavim telom je poskočila. Odrobijaću je! To je izjavila odlučno i ljutito u trenu kad se na vratima oglasilo zvono. Hitala je ka njima, ubeđena da se Bosa vratila. Bila je spremna da joj svašta kaže, i šamarčinu da joj zalepi ako se bude pravila blesava. Videće ona s kim je našla da se kači! *** Dobar dan... Ana Žeželj je ćutala i gledala devojku na pragu. Ličila joj je na košutu, dugonoga i tanka. Imala je krupne oči i lepe, pune usne, baš kakve su se Ani Žeželj sviđale, kakve je kao mlada želela da ima. Zbog njih je osetila zavist, ali to nipošto ne bi priznala. Naprotiv. Da mi je neko rekao da će u modi biti devojke sa izvrnutim ustima, ne bih mu verovala, tiho je progunđala. Devojka je mirno listala obračune za struju. Ana Žeželj je tada ponovo čula anđela. Ne puštaj je u kuću, ta devojka je mnogo 36
sumnjiva! Ana Žeželj se zapanjila spoznajom da anđeo nije otišao zajedno sa Bosom. Da nisam ja ciknula... lako je moguće, velika je vrućina. Dan je odmicao, a vrelina nije popuštala. Ana Žeželj se upitala kakva li je žega u Požegi, kad je takva u njenom gradu. Činilo joj se da nikad pre nije doživela toliku vrućinu. Poželela je da Bosu okrivi za oštećeni ozonski omotač, ali pošto nije znala kako, postalo joj je još gore. Vi ste Ana Žeželj, upitala ju je košuta. Nisam, odgovorila je Ana Žeželj. Ni sama nije znala zašto je tako reagovala. Možda su na nju delovale reči anđela, možda iz čistog namćorluka. Devojka je zastala sa listanjem obračuna i začuđeno je pogledala. Onda joj se nasmešila. Znam da jeste... Nisam stvarno, panično je rekla Ana Žeželj. Ana Žeželj se pravdala kao da ispred nje stoji Smrt. Smrt je Ani stvarno bila na pameti. Ne bi me čudilo da i ona danas dođe na moj prag... od ranog jutra osećam prisustvo njenih sekundanata. To što je jutros u ogledalu videla anđela i što je kasnije na ulici videla pokojnu Mikainu, bilo je dovoljno da na crno sluti. Morala je da uvežba besprekorno prikrivanje i izvlačenje iz problema, ako se sa Smrću nađe oči u oči. Tada se ispred Ane odnekud stvorio Boško i njoj je odmah postalo lakše. Nešto lepo i meni da se desi... Boško se mazio oko njenih nogu, glumeći neopisivu sreću što je vidi. Ana Žeželj ga je uzela u naručje, smotrila njegovo krmeljivo oko i ponosno rekla ovo je moj mačak. Nadam se da jeste, oglasio se anđeo. Krupnooka devojka je bila zbunjena. Razmišljala je i gledala čas u kućni broj, čas u Anu Žeželj. Ne razumem, kazala je. Ani je devojka zaličila na njenu Milenu, prvenstveno zbog gluposti. Ne možeš ti ništa ni da razumeš, osorno joj je rekla. Boško je iskočio iz njenog naručja i ušao u kuću. Ana Žeželj je pošla da zatvori vrata, ali ju je zaustavilo uvređeno i dosta ratoborno pitanje a otkud ti znaš da ja ništa ne mogu da razumem? Ana Žeželj je širom otvorila vrata. Šta to radiš, viknuo je anđeo, zatvaraj ta vrata! Ana se nije obazirala na njegove reči, okata košuta ju je svojom drskošću pridobila. Zaključila je da se prevarila, ona nije ličila na Milenu, s njom je vredelo posvađati se. Odmerila ju je od glave do pete, devojka je stvarno bila dobro parče. Svoju teoriju o tome zašto su današnje devojke frustrirane odlučila je da prilagodi prilici i da je takvu, malo modifikovanu, baci košuti u lice. Udahnula je vazduh. Ja znam mnogo toga jer sam iz generacije u kojoj su devojke već u osam sati bile u krevetu da bi do deset stigle kući, a ti ne možeš da razumeš šta ti ja pričam zato što tek u ponoć izlaziš, pa niti šta stižeš, niti šta razumeš... Devojka se počela smejati meketavim smehom, nimalo simpatičnim, ali se ubrzo uozbiljila. Lice joj je dobilo ljutit izraz, ali nije znala šta da odgovori sasušenoj starici. Blago je otvorila usta, njeni obrazi su odavali da jezikom dobuje po njima. Svojim krupnim očima gledala je u Anu Žeželj, radoznalo. Na kraju se nasmešila i toplo je upitala hoćeš li da uzmeš obračun? Ana Žeželj je ispružila ruku. Grešna majka Devojka koja je delila obračune za struju zvala se Ljiljana, ali su je svi u kraju zvali Pipa, možda po sestri engleske princeze, zvezdi ženskih magazina, Pipi Midlton. Ani Žeželj se devojka svidela i ona je na trenutak poželela takvu ćerku, ako joj je već suđeno da ima dete. Anđeo Milinko je registrovao njenu misao. U njegovoj beležnici poseban odeljak bavio se Anom Žeželj u ulozi majke. Ana Žeželj nije planirala da rodi i na vreme je prekinula trudnoću, međutim, kad nešto hoće, ono hoće, ili kako bi Ana rekla: same ti gaće spadaju. Nekoliko meseci posle abortusa, stomak joj je bio znatno veći, tražilo joj se kiselo, a izjutra je uz mamurluk osećala i jaku mučninu. Ispostavilo se da je Ana Žeželj nosila blizance i da je ginekolog Zdravković uspešno odstranio jedno dete, a drugo nije, i da je za to drugo bilo kasno. Buduća Milena je u vreme kiretaže bila mala i skrivena, pa nije sastrugana, ali je postojala realna opasnost da ju je Zdravković, pri intervenciji, zakačio skalpelom i otfikario joj deo tela. Ana Žeželj se posvetila razmišljanju za koga da se na brzinu uda, na čija pleća da prebaci brigu koja se ticala bebinog zdravlja. Odabrala je Ranka Rakočevića jer joj je on ličio na magarca. Nekoliko meseci kasnije, Ana je napustila Ranka, ostavivši mu Milenu za uspomenu. U zapisima anđela Milinka stoji da je Ana Žeželj prema Mileni prestala da oseća odgovornost čim se porodila i videla da je beba čitava i da je žensko. To što je Milena bila jedna od retkih beba koja u bolnici nije dobila žuticu, smatrala je dokazom da rezonuje dobro. 37
Četrnaest godina kasnije, Ranko je umro i Milena je došla kod žene koja je za nju bila tuđin, iako je u svim dokumentima pisalo da ju je ona rodila. Ana Žeželj se nije zanosila projektom dobre majke, ali se trudila da bude barem majka za prelaznu ocenu. Svojoj ćerki nikad nije branila da puši, niti joj je ograničavala izlaske, niti ju je terala da uči, čak ni na roditeljske sastanke nije išla, osim u vreme dok je razredni starešina bio profesor fizičkog Dušan Vukčević. E sad, za to što je Milena zabila nos u knjigu i što te pogodnosti nije koristila, ona ne može snositi krivicu. Ni uši joj nisam bušila, na sve ovo dodala bi Ana Žeželj, smatrajući svoj gest velikim milosrđem. Većina majki je to radila svojim ćerkama, najčešće zbog zlatnih minđuša dobijenih od bake. Otkako se Milena udala, kontaktirale su uglavnom telefonom. Milena bi s vremena na vreme i posetila majku, prvenstveno zbog osećaja obaveze. Ana Žeželj je ćerku smatrala guskom i nije želela da joj ona drži pridike po kući. Iako joj je bilo loše, Milena je juče vikala na nju samo zato što je u rerni videla krastavac, najobičniji mogući. Ana Žeželj je ćerkine posete podnosila zbog toga što joj je ona tada donosila novine. Te novine su svaki put bile nekoliko dana stare, međutim, Ani to nije smetalo. Važno joj je bilo da ima šta da čita. Istina, više bi volela da joj je čerka donosila žutu štampu koju je čitao sav narod, ali se uvek, i u tim njenim previše ozbiljnim novinčinama, moglo naći nešto interesantno. Ni Milena nije volela da Ana njoj dolazi u goste, tvrdila je da njena majka iza sebe ostavlja strašan nered. Milenin muž Slobodan je to potvrđivao, s tim što je govorio da pravljenje nereda nije ono najgore, da je neuporedivo gore to što se svaki uređaj, svaki aparat koji Ana Žeželj dotakne, istog trena pokvari. Mada zvuči neverovatno, njegov iskaz je bio istinit. Ana Žeželj bi stajala kod te pokvarene stvari, nemoćno slegala ramenima i priznavala prava sam štetočina, dok se Slobodan pitao da li je njegova tašta žena ili gremlin. No, to što je ona upropašćavala kućne aparate i iza sebe ostavljala nered, nije bio glavni razlog što je Milena skoro nikad nije pozivala u goste, svakako su postojali mnogo ozbiljniji razlozi. U zapisima anđela Milinka ti razlozi se jasno naslućuju, ali se eksplicitno ne navode. Možda zato što u njegovoj beležnici piše: Ana Žeželj ne poseduje majčinski instinkt, niti veruje da takvo nešto postoji, što je ipak nije sprečilo da svu porodičnu zaostavštinu, izuzev kuče u kojoj živi, na brzinu rasproda i novac uruči Mileni, u vreme kada je ova s mužem pokušavala da dobije dete pomoću veštačke oplodnje. Milena nikad nije pokazala zahvalnost za majčinu darežljivost, čak se ponašala kao da je ona kriva što tretmani oplodnje nisu dali rezultate. 10. Teško je podesiti temperaturu vode kada je pritisak u mreži slab, pogotovo ako su se izlizali navoji na ventilu tuš-baterije, što u Aninom kupatilu jeste bio slučaj, i zato je Ana Žeželj, čim se jednom oprljila, odustala od traženja željene mlakušnosti, pa se niz njeno mršavo telo slivala hladna voda. Udaranje vode o dno kade ometalo je njeno osluškivanje telefona i nerviralo ju je. Otvorila je usta i u njih uperila mlaz. I kad joj se iz punih usta počela izlivati voda, ona je i dalje držala tuš ispred njih. Potom je zatvorila usta, spustila tuš do grudi i najednom vodu iz usta izbacila pravo u vrata kupatila. Ana Žeželj se nasmejala svojoj nepredvidljivosti, iako je bila svesna da su to samo ostaci kapricioznosti kojom je nekad davno druge ostavljala bez daha. Zbog toga što su se njene zalihe istrošile, ona nije žalila, jer su i postupci poput ovog pozitivno uticali na njeno raspoloženje. Zato je ponovo otvorila usta i u njih uperila mlaz, i ponovo je vodu iz usta izbacila u vrata kupatila, samo što ovog puta nije osetila nikakvo zadovoljstvo. Pokušala je na silu da ga izazove, međutim, nije uspela. I opet je, s dozom tvrdoglavosti, napunila usta, toliko ih je napunila da su joj se naduli obrazi, a oči skoro zatvorile. Ona je i sama videla koliko ružno izgleda, pa je poželela da vodu pljune u ogledalo, ali se nije usudila da to uradi jer se setila da je jutros u njemu smotrila anđela. Otvorila je usta i pustila da se voda iz njih izlije. Bila je svesna da anđeo i dalje obitava u njenoj kući, da je možda i posmatra, zbog čega nije osetila stid već neko perverzno zadovoljstvo. Hladna voda nije smetala Ani Žeželj, jedino joj nije prijalo da njome tušira glavu pa je zato kosu kvasila prolazeći kroz nju mokrim prstima. Ona je nekako i mogla da izdrži spoljnu temperaturu od trideset sedam stepeni, ali kada bi temperatura vazduha prešla temperaturu tela, počinjala je da skapava. Danas je 38
preko pedeset stepeni, ocenila je. Ana Žeželj je bila sigurna u tačnost svoje procene, ali i u to da će na radiju javiti da je temperatura ispod četrdeset stepeni, pošto im je lakše da slažu nego da uvode vanredno stanje i državu izlažu troškovima. Usled činjenice da je sama retko govorila istinu, Ana Žeželj je bila ubeđena da i drugi ljudi lažu sve što kažu. Samim tim, lagali su i meteorolozi, a i spikeri na radiju. Oni pogotovo! Onda joj je palo na pamet da nikad nije vodila ljubav s nekim spikerom, što ju je začudilo. S tugom je zaključila da ima još dosta zanimanja čije predstavnike nije isprobala u krevetu i, da bi od sebe odagnala tu ružnu istinu, počela se prisećati ljudi s kojima je vodila ljubav i njihovih profesija. Ubrzo je Ana Žeželj došla do zaključka da je najčešće bila s uniformisanim licima: s policajcima, vojnicima, železničarima... Volela sam uniformu kao i moja majka, konstatovala je ona i nasmejala se, a onda se pobojala da bi Marjan Vergović mogao biti ljubomoran zbog njenih misli, pa je načinila pokajnički izraz lica. Uzela je sapun i počela da sapuna telo. Nemam dovoljno kilograma ni da se obesim, prokomentarisala je svoju mršavost. Dok se voda slivala niz nju i odnosila sapunicu, Ana Žeželj je pogledala ka ogledalu i uzdahnula. Naročito joj se ružnom činila koža stomaka, kao da joj je tu bila za dva broja veća, pa se zato otromboljila i visila. Sapun joj je iskliznuo iz ruke, načinio nekoliko elipsi po izobijanoj kadi i umirio se. Ana Žeželj se nije sagnula po njega već je sebi u ogledalu isplazila jezik. Zatim je počela da se krevelji. Kad bi se izjutra oglednula, Ana Žeželj bi osetila nepodnošljivu mučninu i uvek bi joj pala na pamet misao da je čovek sklepan na brzinu, da je ljudsko telo nesavršeno. Posle podne i noću, telo bi se kod nje mnogo bolje kotiralo, tada bi sa zadovoljstvom gledala svoje lice. Ana Žeželj je brzo zatvorila vodu i pokušala da okači tuš na njegovo mesto, ali joj je on ispao. Umirila se i utišala disanje. Neko vreme je stajala tako, a onda je odmahnula glavom, sagnula se i podigla tuš. Međutim, čim je ponovo pustila vodu, ona se trgla. Ponovo je pokušala da okači tuš, a kako nije uspela iz prve, bacila ga je i hitro, poput šiparice, izašla iz kade. Kolena su joj klecnula, opomenuvši je da više ne precenjuje sposobnost svojih mišića i zglobova. Mokra, žurno je krenula ka telefonu, nije osetila da je slabinom udarila u kvaku vrata od kupatila. Već na polovini puta je shvatila da se prevarila, usporila je korak i pomislila da stane, ali je ipak došla do telefona i podigla slušalicu. Napolju se čulo zvono bicikla i zvuk koji su proizvodile plastične perle. Ljuti spachianus se molio da gola Ana padne na njega, bio je spreman životom da plati takvo zadovoljstvo. Boško, sklupčan na krevetu, računao je koliko dana ima do februara i ni najmanje ga nisu interesovala zbivanja u kući. Ana Žeželj je polako spustila slušalicu na viljušku telefona, ruku odsutno položila na mesto gde se udarila o kvaku i po svom mokrom tragu vratila se u kupatilo. Ušla je u kadu i podigla sapun. Sapunajući telo, Ana Žeželj je pomilovala ožiljak na levoj butini. Pomislila je kako taj ožiljak ima zbog Marjana Vergovića, što, mora se reći, nije bila istina. Ožiljak je zaradila provlačeći se kroz bodljikavu žicu, dok je bežala iz druge smene. Radila je u Fabrici hartije i drvenjače, ali ne dugo, isterali su je zbog seksa na radnom mestu. Božo Dačić, već viđeni delegat za Sedmi kongres Saveza komunista, mnogo joj se sviđao. Iako uzoran radnik, više puta nagrađivan, on nije prisustvovao Kongresu, baš zbog te ljubavne afere s Anom. Sapunom je prošla preko slabina i pršljenova donjeg dela kičme, zatim je zašla širokom brazdom između mršavih guzova, izbacujući pritom trticu uvis i savijajući malo noge u kolenima. Da, odatle su me isterali... i iz Sladare su me isterali... iz nje zbog pića... ali, i za taj otkaz on je bio kriv... zbog njega sam pila... Iz ruke joj je ponovo iskliznuo sapun. Ana Žeželj je pomenute otkaze priznavala, kao i onaj iz Prvog maja, a otkaze koje je kasnije dobijala po kafanama nije ni brojala, niti ih je smatrala otkazima. Često je i sama napuštala posao konobarice, da bi pobegla što od nasrtljivog gazde, što od ljubomorne gazdarice, što od zaljubljenog stalnog gosta. Ona je bila svesna da sebi može da priušti daleko bolje radno mesto i lagodniji život, ali nije htela da iskoristi to što joj je otac bio prvoborac. Drugovi s visokih položaja tri puta su joj nudili da uđe u Savez komunista, ona je sva tri puta to odbila izgovarajući se da nije dovoljno zrela za partiju. Prijatna toplina joj je potekla niz unutrašnju stranu butina, zatim je žuto obojena voda polako otekla u emajlirani otvor. Ana Žeželj je pre kupanja uvek praznila bešiku i creva, to je uradila i ovog puta, pa se zato začudila što ponovo mokri. Verovatno je tome krivo žuborenje vode, zaključila je ona. Pogledala je u sapun sa nipodaštavanjem i 39
rešila da se više ne saginje po njega. Iznenada se stresla i postala svesna da joj je voda neprijatno hladna. Ipak, nastavila je da se tušira i analizira svoju spoljašnjost. Ana Žeželj je sebi ličila na jazavca, ali samo dok je gledala u svoje lice, kad bi pogledom obuhvatila telo, sebi je ličila na čaplju. Sebi nimalo nije ličila na kučku i nikako nije mogla da shvati na osnovu čega druge podseća na tu životinju. Mnogi su joj to rekli, neki kroz šalu, neki u ljutini, a ona je prezirala životinje koje mogu da se dresiraju. Ona bi najviše volela da liči na mačku, ali nije mogla da nađe dovoljno sličnosti između sebe i nje. Ana Žeželj je dlanom prešla preko stomaka i nastavila da spušta ruku niže, niže... Neke delove tela bi trebalo da obrijem, a neke bogami i da pokosim, kroz smeh je konstatovala i jako povukla osedele stidne dlake. Ana Žeželj je raširila prste koliko je mogla i rukom pošla naniže. Spoljni prsti su joj prešli na butine, a srednji prst joj je zašao među noge. Osećala je neprijatnost dok je prst stavljala u sebe. Polako ga je izvukla. Rukom je krenula uvis, prolazeći njom između tankih vrhova karličnih koski što su štrčale i dopirale skoro do polovine stomaka. Nastavila je da podiže ruku, pritiskajući pritom stomak i grudnu kost, da bi prst dovukla do nausnice i pomirisala ga. Uperila je mlaz u grudi, voda je udarala u njene male sise bledoružičastih vrhova. Dok su drugim ženama grudi najistureniji deo tela, meni je najistureniji nos, našalila se na račun svog izgleda. To ju je potaklo da razmišlja o plastičnoj hirurgiji, o tome kako je danas dovoljno da čovek zna kako želi da izgleda i ubrzo, ako ima novca, on tako i izgleda. Ana Žeželj je jednom pročitala da se hirurškim putem može povećati penis i to ju je oduševilo. Kad bi se ponovo udala, prvo bi odvela muža da mu povećaju taj organ, što je moguće više, pa bi gledala šta posle da čini. Njoj je bilo najvažnije da muškarac ima lepe usne i veliki penis, sve drugo mogla bi mu progledati kroz prste. A na sebi ona ne bi promenila čak ni nos, iako je njegovom izgledu najviše zamerala. Njen nos možda i ne bi izgledao velik na glavi normalne veličine, ali na njenoj glavici izgledao je dosta veći nego što treba, uz to istinski ružnjikav. Mada, ko bi gledao njen desni profil, video bi nos skoro normalne veličine, čak i lepuškast, nimalo kukast. Svesna toga, ona je uvek okretala desni profil prema onom do čijeg sviđanja joj je bilo stalo. I cela njena desna strana, barem je ona imala takav utisak, bila je lepša nego leva. I desna sisa joj je bila lepša i veća, leva je uvek bludila nekud u stranu. Ma, i ti si lepa, rekla je levoj i zaverenički je štipnula za bradavicu. Sisa je veselo zaigrala, što je izgledalo komično. Telo u starosti postaje ružno, ženske grudi vrlo tužne, ali dok se tuširala, Ana Žeželj je videla svoje telo od nekada. Njena nazovikritičnost prema sebi iz prošlosti bila joj je opravdanje što žmuri na svoj trenutni izgled. U mladosti, Ana Žeželj je bila prezadovoljna svojim izgledom. Možda bi se moglo reći da je istinski patila jedino zato što nije imala bar malo punije usne, pa da ih u određenim trenucima napući. Ali ni njih ne bi menjala operativnim putem, čak i da je estetska hirurgija u to vreme bila razvijena; postojali su olovka za usne i karmin, pa je Ana usne činila većim crtajući i karminišući kožu oko njih. U tome je ponekad preterivala, zbog čega je izgledala smešno, tim više što nije shvatala da se naružila. Ana Žeželj je podigla tuš koliko god je mogla i pustila da joj se voda sliva niz ruku, posle niz telo. Dugi bičevi dlaka ispod pazuha podsetili su je na višegodišnju kaluđersku bradu. A što se tiče figure, na nju je bila veoma ponosna. I izgledom svojih ruku bila je više nego zadovoljna. Svome telu je zamerala jedino zbog nepraktičnosti, pogotovo u periodu nagle motorizacije stanovništva. Tada je istinski zavidela sitnim devojkama, njih su muškarci mogli da spakuju kako hoće i gde god požele, sa krakatim su imali velike glavobolje. Koliko su samo videli problema sa njenim dugim nogama, kada su s njom vodili ljubav u autu. Kolena joj sada izgledaju loše baš zbog toga što su onda izubijana. A imala je divnu liniju noge od članaka, pa preko lepo zaobljenih kolena, sve do bokova. Danas ta linija izgleda manje skladna, došlo je do njenog mozga. Ali, ruke su mi još lepe, namćorastim tonom je rekla. Potom joj se pogled spustio na modar podliv, koji je svedočio da je juče u venu na ruci primila koktel injekcija, i osetila je nepodnošljivu tugu i samosažaljenje. Duboko se zamislila, osluškujući nešto. Najednom ju je obuzela neizdrživa hladnoća. Hajde izlazi, zapovedila je sebi i polako iskoračila iz kade. Zatim se ogrnula peškirom.
40
11. Ana Žeželj je iskapila čašicu ne namrštivši se. Obožavala je da tako u sekundi trgne rukom uvis, pošto ivicom čaše dodirne donju usnu. Potom je usporenim pokretom čašicu prinela stolu, da bi najednom jako lupila njome. Opsovala je život bez rakije i nasmejala se od srca. Ana Žeželj je jednom pročitala da alkohol šteti zdravlju, što je ponekad znalo da je oneraspoloži. Ali zato bistri um, širi vidike i formira karakter, ovog puta se brecnula na pisca tog članka. Čim je to izustila, kinula je. Istina! Da je izgovorena rečenica tačna, Ana je bila više nego sigurna, tako da kijanjem i nije morala da je potvrđuje, ali bilo je dobro što jeste. Ana Žeželj je obožavala da kija. Na njenu radost, ponovo je kinula. Bila je svesna da se ovog puta malo pomokrila u gaće, međutim, zbog toga se nije sekirala. Ona je zadovoljstvo pri kijanju mogla da uporedi jedino sa orgazmom, toliko je u njemu uživala. Suza sreće joj se skotrljala niz lice. Ana Žeželj je mnogo pre teksta o štetnom uticaju alkohola na organizam pročitala da čoveku, ako se suzdržava da kine, mogu popucati arterije, zbog čega može umreti, a još strašnijim joj se činilo to što mu mogu ispasti oči ako ih u vreme kijanja drži otvorene. Zato je u tim kratkim trenucima uživanja strepela, pa bi - kad kine i nakon toga spozna da i dalje vidi - osetila dodatnu sreću. Ana Žeželj je ustala od stola, zašrafila flašu lozove rakije i odnela je do vitrine, onda se predomislila, došla do frižidera i flašu stavila u pregradu za duboko zamrzavanje. Potom je iz frižidera izvadila flašu piva. Ana Žeželj nije smatrala da previše konzumira alkohol. Tvrdila je da mora da pije da bi se pročistila od duvana, a da puši mora zato što joj je tako suđeno. Pila je sva alkoholna pića sem vina. Jednom prilikom je pročitala da se u vinu nalazi istina, pa ga je zamrzela. Ko može da voli piće u kojem se krije takva opasnost? Ne mogu da verujem da me on još uvek ne zove, prošaputala je. Otvarajući flašu piva, na sudoperi je primetila onu već otvorenu, skoro punu. Uzela ju je i odnela u frižider, na policu njegovih vrata, jer je ta flaša po svim zakonima fizike morala da stoji uspravno. Zatim se vratila onoj drugoj. Ni ta, tek izvađena flaša, nije bila hladna. Ništa bez rakije, konstatovala je Ana Žeželj jer je i mlaka rakija bila dobra. Onda se setila kako je Milojka Kneževića, svog trećeg muža, istukla zato što joj je sakrio flašu šljivovice. Nasmejala se, pa se naglo uozbiljila. Stvarno ne mogu da verujem da me Marjan još uvek ne zove. Ana Žeželj je prema muškarcima bila dobra dok su joj ličili na Marjana Vergovića, ali čim bi uvidela da se od njega razlikuju, ona im se zbog toga svetila. Veselog Milojka od njenog maltretiranja nisu spasli ni uniforma, ni posao policajca. Vraćajući se ka stolu, usput je proverila da li njen telefon ima signal. Mnogo sam grešna, zato se on ne javlja... zato ispaštam... zato me Bosa posećuje i gnjavi kao zmija žabu... Potom se setila muka koje je tog jutra pretrpela u Slobodanovom autu. Završiću u paklu... nije se s tim igrati... moram nešto da preduzmem... Pogledom je krenula uvis, da bi ga najednom zaustavila. Bilo bi dobro kada bih pronašla crkvenu knjigu u kojoj piše kako čovek da se iskupi za počinjene grehe... Ana Žeželj je tražila novi način da dođe do spasenja, pošto više nije računala na Bosu, niti je želela da ide u crkvu i tamo porazgovara sa sveštenikom. S popom, u mojim godinama, nikako... mora da postoji relevantna knjiga. Crkvene knjige je zamišljala kao stare, teške knjižurine, bogato ukrašenih korica i različite sadržine. Njoj je trebala neka koja liči na tehnički priručnik, u kojoj jasno piše za ovo treba uraditi to, zbog ovoga otići tamo, protiv toga se boriti tako... U toj knjizi ne bi smelo ništa da bude uvijeno, izokola rečeno, nego sve da bude jasno i precizno, na primer: da bi te pozvao neko ko te nije video pola veka, potrebno je trideset puta izgovoriti Očenaš, deset dana postiti, sedam noći spavati na dasci, crkvi dati toliki prilog, siromašnima dati toliko, i gotovo. Ali gde da nađe takvu knjigu? Na pamet joj je pao anđeo i ona se upitala da li bi joj on mogao pomoći. Kakvo li je njegovo znanje iz crkvenog bibliotekarstva? To nije znala, ali je zaključila da bi s njim, u svakom slučaju, valjalo da ostvari prisniji kontakt. Ubrzo je odbacila tu ideju. Ma, nema od njega nikakve vajde... on se boji i obične mačke. Na trenutak je čula nečije kikotanje, rezignirano je odmahnula rukom. Postala je još sigurnija da s te strane ne treba da očekuje pomoć, kod nje se nalazio, sve su prilike, neki anđeo-šarlatan. Ali, snaći će se ona i bez njega. Pomislila je kako bi joj dobro došla bilo kakva crkvena knjiga, jer u svakoj, ako ništa a 41
ono između redova, postoje vredna uputstva. Obuzela ju je misao da je negde videla željenu knjigu, a onda joj je sinulo da nije stvar u knjizi već u času koji traje. Ubrzo je zaključila da je taj čas jednom već doživela. Čitav dan joj je odnekud bio poznat, ali nije znala otkud, niti je uspevala da se seti njegovog kraja. Niz telo su joj se slivale kapi znoja. Kosa joj se slepila, teme ju je svrbelo, činilo joj se da danima nije bila na tuširanju. Uzdahnula je. Zimi čim ručaš, eto ti ga mrak, ovo sad je neizdrživo... Ponovo je uzdahnula, još dublje nego trenutak pre. Njena konstatacija, žargonski rečeno, držala je vodu. Vreme ručka bilo je odavno prošlo, a od mraka nije bilo ni traga. Sunce je i dalje nesmanjenom žestinom pržilo, ugrejani vazduh je treperio. Ana Žeželj je teško podnosila toplotu jer se ona, kako je često znala da kaže, u životu nahvatala mnogo vrućine. Ana je bila kako osoba noći tako i osoba zime, i ovolika dužina obdanice i jačina sunčevog bleštavila prosto su je razarale. Sa čežnjom se setila polja pod snegom i ponovo je otvorila frižider. Boško, koji je do tada bezbrižno ležao, podigao je glavu. Od kada je spomenula ručak, želudac ju je pobolevao, a creva su joj se sve glasnije čula, pa je rešila da jede. Uzela je salamu i odnela je do stola. Zatim je uzela hleb. Primetila je da mu nedostaje krajka i setila se one epizode sa mačkom-tuđinom. Od hleba je odlomila parče i pokazala ga Bošku. Kada je primetio da mu Ana pruža hranu, Boško je ustao, lenjo joj prišao i mazno se pripio uz njenu nogu. Ona je parče hleba spustila na pod, a on je počeo da prede. Boško je znao da njegova gazdarica neće uzeti hleb nazad, ali je želeo da kod nje zadobije još veće poverenje i iskamči bolju hranu. Ana Žeželj ga je stopalom pomilovala, zbog čega se on hitro ispružio na pod i okrenuo na leđa. Više mu je prijalo da ga ona trlja po stomaku. I Ana je uživala gledajući njegovo maženje. Mora da si nešto gadno zgrešio kad se ovako lepo umiljavaš... Ponovo je pomislila na Marjana Vergovića i naglo se udaljila od mačka. Sela je za sto i glavu podbočila rukom. Ko zna, možda bi vredelo da izađe napolje i na suncu odstoji sat vremena? Na taj suludi način moguće je da bi odobrovoljila Boga, pa bi On svojim potčinjenima naredio da kako god znaju i umeju uspostave telefonsku vezu između nje i Marjana Vergovića. Zamislila je kako anđeli nižeg zvanja pobijaju bandere i zatežu telefonske žice, pošto se njena životna ljubav u tom trenutku nalazila u nekoj nedođiji. Boško je zamjaukao i prekinuo njene misli u istom trenutku kad je pukla prenapregnuta telefonska žica i ozledila jednog nepažljivog anđela. Ma, glupost, rekla je ona i trznula glavom. Odvila ja salamu i upitala se ko sad da žvaće? Ana Žeželj nije volela da jede. Njoj je svako jelo odavno obljutavilo, zalud je neštedimice dosipala so i začine. Nedostajao joj je Marjan Vergović, s njim bi rado i doručkovala i ručala i večerala. Ovako, bilo je dana kada nije ni sedala za sto; ako bi nešto i stavila u usta, to bi učinila s nogu. A kako je jela, tako je i izgledala. Kost i koža. Milena je strahovala da će joj zbog majčine mršavosti neko zameriti, pogotovo ako umre od gladi. Smatrala je da Anin izgled šteti njenom ugledu, ali na majčinu ishranu nije mogla da utiče, kao uostalom ni na bilo šta drugo. Ana Žeželj je imala devizu: kada žulja, duže se pamti, i skoro da nije propuštala priliku da te reči uputi onima koji bi joj rekli da je previše mršava. Prostakuša, u sebi se ljutila Milena svaki put kada bi čula tu majčinu konstataciju. U nekoliko navrata ju je zamolila da to više ne govori, da ne sramoti i nju i sebe, ali je svojom molbom postigla suprotno. Ana Žeželj je od tada još češće i s većim zadovoljstvom izgovarala svoju umotvorinu. Ovo nije posebna, zapanjila se. Boso, Boso, gaduro jedna... pa nisam ja ministarka da kupujem šunku. Ana Žeželj je smatrala da novac ne treba rasipati na hranu i zato je salamu, koja zaista nije bila posebna već neka kvalitetnija i skuplja, nazvala šunkom. Jedno parče je bacila mačku. Boško nije dozvolio salami da padne na pod, dočekao ju je u letu i pojeo za tren. Ona mu je pogledom zamerila što je halapljiv. Otkinula je parče hleba i prinela ga ustima. Njena usta su neko vreme ignorisala situaciju, onda su zinula i u sebe primila hleb. Bilo je krajnje vreme da to učine, ruka joj je bila nadomak odluke da odustane od čekanja. Primetila je da joj telo otkazuje poslušnost. S mukom je počela da žvaće. Uzela je flašu i usta napunila pivom da bi hleb omekšao. Pivo je bilo mlako. Bilo joj je jasno da Bosa nije mogla mokriti u svaku flašu, frižider je bio krivac - očigledno je zabušavao pri radu - ali ta spoznaja nije rehabilitovala njenu komšinku. Progutala je prvi zalogaj. Jedva. Napravila je paćenički izraz lica. Bošku je bacila novo parče salame. Parče hleba, koje mu je malopre dala, podigla je s poda i spustila ga na sto. Znala je da 42
pored salame Boško neće hteti da jede hleb, džaba je mrvila po podu. Onda se upitala gde li je ona krajka koju je dala mačku-tuđinu. Nje nije bilo. Nekako je progutala i drugi zalogaj hleba, pa je stavila parče salame u usta. Ukus salame joj se još manje dopao, zato je novi gutljaj piva bio veći. Boško joj se i dalje umiljavao oko nogu. E, ne budi proždrljiv, ukorila ga je Ana Žeželj i bacila mu još jedno parče salame. Zatim još jedno, i još jedno. Evo ti... ja nikad nisam bila samoživa... Preostalu salamu je zavila i odnela u frižider, a hleb je zamotala u krpu za sudove i stavila ga na televizor. Na stolu su ostale samo mrvice hleba, čudno raspoređene. Boško je lagano jeo, bilo mu je jasno da više neće dobiti salame. Ana Žeželj je nastavila malopređašnju rečenicu: pre bi se moglo reći da sam u životu bila i previše darežljiva. Popila je još nekoliko gutljaja piva da bi hranu proterala kroz creva i duboko se zamislila. Boško se već bio popeo na krevet i počeo da drema kad mu se ona ponovo obratila. Kad malo bolje razmislim, nemoguće je biti previše darežljiv... Možda bi mu još nešto rekla, ali je tada zazvonio telefon. Trgla se i sva zadrhtala. *** Telefon je prenuo i Boška, podigao je glavu i načuljio uši. Ana Žeželj je bila svesna da je zašla u doba dana kada zove Milena, radi provere da li je ona i dalje živa, međutim, to znanje nije je umirilo. Prebledela je kao i uvek kada zazvoni telefon. Možda je ovog puta on... možda je slučajno pogodio da nazove u Milenino vreme... Drhtala je, sva uznemirena. Ana Žeželj se prisećala slučajeva kada bi u dogovoreni čas zazvonio telefon i ona se javila, misleći da je zove taj s kim se dogovorila, a ono bi se ispostavilo da je s druge strane veze neko sasvim deseti. Bilo je dosta takvih slučajeva, neki su dovodili do smešnih nesporazuma, neki nisu, međutim, svi su se desili davno, što opet nije moralo ništa da znači. Može biti da je došao trenutak da se neki takav slučaj ponovi? Tako najčešće biva sa slučajevima, repriziraju se onda kad se čovek najmanje nada. Ali, nije se moglo reći da se ona tome najmanje nadala, pa je, zbog postojanja te nade, sebi zamerila. Ako ne bude on, ja snosim svu krivicu, drugi niko. Telefon je zvonio već treći put. Ana Žeželj je držala slušalicu, ali je nije podizala. Obuzimala ju je sve veća strepnja. Šta ako nije on? Ruke su počele da joj drhte. Osećala je kako joj se donja vilica koči i kako joj se oduzima leva strana tela. Srce joj je tuklo sve jače. Kad bi na pravi način umela da se pomoli Bogu, učinila bi to. Ali nije znala kako a da ne pogreši, da pred Bogom ne ispadne glupa. Telefon je zazvonio četvrti put. Ana Žeželj bi pustila da zvoni još koji put, da zvoni sve dok se ona ne presabere i ne formuliše valjanu molitvu, ali joj je palo na pamet da bi Marjan mogao da prekine vezu. Jako se uplašila te strahotne mogućnosti. I Boško se nakostrešio. Ana Žeželj je podigla slušalicu i, ni živa ni mrtva, rekla molim. 12. Dok je bila u braku s prvim suprugom, već pomenutim Đurom Šnajderom, Ana Žeželj je spavala s klupčetom vunice u nedrima. Kraj vunice bio je izbačen kroz prozor i ljubavnik je imao samo da ga povuče i malo sačeka. Čim bi se klupče zavrtelo, ona se budila, ustajala iz bračne postelje i izlazila napolje, pretvarajući se da ima problema sa stomakom i da ide u klozet. Danas bi to klupče uspešno zamenio mobilni telefon uključen na vibraciju, ali njena ćerka nije tako rezonovala. Ona je s druge strane veze ronila gorke suze jer je njen muž otišao u kafanu. Oko čega se ona uzbuđuje, čudila se Ana Žeželj. Ali razlog za brigu je postojao. Koliko god da je Slobodan u treznom stanju bio dobar suprug, kada bi popio, postajao je nezgodan, teško podnošljiv. Kafansko društvo mu je činio neki ružan svet, najgori gradski ološ, oni kojima se trezan na ulici nije ni javljao. Njegovi odlasci u kafanu bili su retki, ne češći od jednom u dva meseca, što čak ni za Milenina rigidna shvatanja nije bilo mnogo, samo da je on imao mere u piću. Međutim, on nije imao ni mere, ni granice. Pio je sve dok ga pred zoru ne bi dovukli kući njegovi pijani ortaci, kojima je ona posle morala 43
da kuva kafu i čije neukusne šale je bila prinuđena da sluša. Milena je to teško podnosila, često bi zaplakala. Slobodan bi je grlio i delio joj onoliko komplimenata koliko je njegov otečeni jezik bio u stanju da izgovori, udarajući je pritom dlanom po zadnjici. Ukoliko bi ona pak njega i njegovo pijano društvo dočekala neljubazno, ukoliko bi pravila scene i pokušala da ih izbaci iz stana, on bi vikao je li te to tvoja majka tako vaspitala, bezobraznice jedna, moje najbolje prijatelje na takav način da dočekuješ... Nakon toga bi počeo da pronalazi sličnosti između nje i Ane Žeželj, a gore uvrede za Milenu nije bilo. Ana Žeželj se upitala da li to Milena plaća njene račune, i potom zaključila: ako plaća, neće joj biti lako. Poželela je da joj na neki način pomogne, bar da saučestvuje u njenoj tuzi. A što je počeo da pije, odglumila je interesovanje. Ne znam... kad smo se vraćali kući bio je dosta čudan, prividela mu se devojčica koja trči četvoronoške, ali došavši kući bio je normalan, ručao je i otišao u garažu, tamo je dugo ležao ispod kola i nešto popravljao. - Propašće mu bubrezi zbog tih razdrndanih kola... što ne proda taj krš? - Voli četvrtasta kola, a sva nova su aerodinamična... Milena je to rekla živahno, kao da je čitavog života čekala da ukaže na razliku između starih i novih modela automobila. Njenoj majci nije promaklo da je Milena pritom ispoljila divljenje i ljubav prema Slobodanu. Svašta... šta fali aerodinamičnim, upitala ju je ona. Ne znam... Milenin glas je ponovo bio tužan. Posle je ušao u kuću i tvrdio da ga je iz čista mira napala neka mačka... sumnjam da je zbog mačke otišao da pije. - Jesi li mu ti šta rekla? - Ništa strašno, onako... izrazila sam sumnju u istinitost njegovih tvrdnji, on se iznervirao i zalupio vratima... - Kakav prostak. - Imam utisak da njega iritira svaka moja reč. Ana Žeželj je zaustila da upita ćerku zašto i ona ne krene za njim u kafanu, ali se na vreme suzdržala. Ana sebe nije smatrala kompetentnom za pitanja koja se tiču života udvoje i zato nije htela da deli bračne savete. Nipošto. Milena je već tad imala duplo duži staž u braku nego ona sa sva tri svoja muža ukupno. Uostalom, njoj je bilo jasno da je ćerka nije ni pozvala zbog saveta, već iz potrebe da se nekome izjada. Na stranu to što je Ana Žeželj još i smatrala da bi savetovanje Milene bilo čisto bacanje reči, jer da je ona posedovala imalo pameti, ne bi se ni udala za majmuna. Ana Žeželj čak ni Mileninog oca nije smatrala majmunom, iako je on bio glup za petoricu. Zbog tolike gluposti ga je i odabrala za supruga, onda kada joj je ginekolog Zdravković rekao da mora da rodi. A njena ćerka je, što je za Anu bilo najgore, još i volela svog muža. To nije bila u stanju da razume, niti da toleriše, zato joj je rekla ni ja, ćeri, nisam previše razmišljala kad sam se udavala, ali se nijednom nisam udala za majmuna. Slobo nije majmun, vrisnula je Milena, ne dozvoljavam da ga tako zoveš! Izvini, promrmljala je Ana Žeželj, ti najbolje znaš šta je on... Ana Žeželj je sumnjala da Milena išta zna, ali joj je povlađivala jer nije htela da je dodatno sekira. Ako misli da je njen majmun vitez Lanselot, neka joj bude... Nasmejala se ćerkinoj kratkovidosti, potcenjivački. Koja glupača... Tada su je okupirale nevesele scene iz vremena kad je bila trudna. Ranko je bio najpogodniji za žrtvu i brzo ga je zavela. Venčanje je bilo lepo, svadba zanimljiva, ona se napila i napravila skandal sa harmonikašem. Izbila je i tuča. Dolazila je policija, ali je samo večerala, nikoga nije privela. Ranko nije bio siguran da je dete njegovo i to ga je na početku braka mučilo. Ana Žeželj je posle svega, u svojoj glavi iskonstruisala da je Milena ćerka Marjana Vergovića i da je nju pesnik ostavio zato što je zatrudnela, što nikako nije moglo biti istina, pošto se njihova veza završila nekoliko godina ranije. Ne znam šta da radim, projecala je njena ćerka, koja se nije zvala Marjana, jer se Ana nije setila na vreme da detetu da ime po svojoj velikoj ljubavi. Zbog toga je žalila i često krivila Milenu, mada ni sama nije znala kako bi ova za to mogla da snosi krivicu. U želji da odagna od sebe sećanja na period čekanja porođaja, koja su iz nekog razloga navirala, Ana Žeželj se trudila da misli usmeri ka Mileni i trenutku u kojem su se njih dve nalazile, iako je bila sigurna da situacija u kojoj je njena ćerka ne zavređuje posebnu pažnju. Uz to je ipak rešila da bude oprezna pri svojim istupima, da ne doliva ulje na vatru, što je obično činila. Milena je i dalje plakala i s vremena na vreme izjavljivala ne znam šta da radim, da bi na kraju samu sebe naglas upitala da li je ona krivac za bračnu neslogu koja vlada u njihovom domu. Očigledno je bila spremna da se posipa pepelom, već je priznala da previše vremena provodi u fabrici i da u kući često nema ništa kuvano za ručak. Nisi ti ni za šta kriva, mislila je Ana Žeželj, a ako i jesi, tvoja krivica je mala... muškarci koji su sa mnom imali posla završavali su ili u manastiru ili u ludnici ili u Legiji stranaca... tvoj muž od tebe beži dve ulice 44
dalje, u običnu kafanu... Ovo nije rekla Mileni, to je samo pomislila, a onda joj je palo na pamet da bi sve to mogla i da kaže. Ne bi bilo loše, zvuči kao šala, sudila je ona, možda ću time uspeti da je oraspoložim... I onda je rekla, ali se odmah pokajala. Nije trebalo ni da čuje ćerkin odgovor, po dubini kojom je ova udahnula vazduh osetila je da njenu opasku nije shvatila kao šalu. Ako ćemo da govorimo o tebi, neki su završili i na groblju, svađalački joj je odgovorila Milena. Ljutog spachianusa je obradovao takav nastup, nadao se da će Milena tim tonom i nastaviti. Ali zavladala je kratkotrajna tišina, dovoljno duga da se Ana pribere. Ranko je umro petnaest godina pošto smo se razveli, na kraju je ona odbrusila ćerki. I već sam ti jednom rekla da me ne kriviš za njegovu smrt! Ana Žeželj je primetila da Milena više ne plače i predosećala je da ona svu krivicu preusmerava sa majmuna na nju. Na moja ostarela pleća želi da natovari sav teret, bila je zapanjena ćerkinom drskošću. Više nije želela da saučestvuje s njom. Izvadila je cigaretu, kresnula upaljač. Plamen se nije pojavio. Ponovo je kresnula, rezultat je bio isti. Protresla je upaljač i kresnula još jednom, dugačak plamen umalo joj nije opržio nos. Šta to radiš, sumnjičavo, ali i strogo, upitala ju je Milena. Ništa, odgovorila je Ana. Iako ljuta, Ana Žeželj je tiho povukla dim. Pazila je da ćerka ne čuje da ona puši. Za to vreme Milena se spremala da je svom žestinom napadne. Očekujući to, Ana je otresla pepeo. Ova je otpočela: bez obzira kada je pokopan i ko ga je pokopao, faktički, ti si njega sahranila... Dosta, viknula je Ana. Bilo joj je jasno da Milena želi da je povredi što jače može i da su izgovorene reči samo uvertira velike tirade. Po svaku cenu morala je na vreme da zaustavi ćerku, nije smela dozvoliti da ona započne kanonadu na njen moralni kredibilitet. Jesi li ti mene zvala da se isplačeš ili da se svađaš sa mnom, strogim glasom ju je upitala. Milena se na trenutak zbunila i dozvolila majci da krene u kontranapad. Važno je da ti svoga muža ne sahraniš, kazala je Ana, pa zlobno dodala vidim da je on i fiktivno i faktički prezadovoljan tobom. Na te reči, Milena je neutešno zajecala. Ljuti spachianus je bio razočaran Milenom, očekivao je od nje mnogo veću ratobornost. Čuvši kojim intenzitetom Milena plače, Ani je laknulo. Bilo joj je jasno da se njena ćerka neće tako lako konsolidovati i da je na duže vreme odložena rasprava na temu njene krivice za Rankovu smrt. Jednom će me iznervirati, pa ću joj reći da joj Ranko Rakočević i nije otac, pomislila je. Ne greši dušu, šapnuo joj je anđeo. Ti se ne mešaj u moje porodične odnose, strogo mu je odgovorila Ana. S kim to pričaš, useknjujući se, upitala ju je Milena. Ana ništa nije kazala; zavladala je tišina. E, kako bi se sad lepo čulo kucanje sata, nečujno su jadikovale kazaljke. Ana Žeželj je bila namrštena i zato mnogo interesantna Bošku. Netremice je gledao u nju. Želeo je da joj priđe i započne igru s njom, ali se bojao da mu ona zbog toga ne zameri. To ne bi bilo dobro zbog one lepe salame u frižideru. Ana se ponovo otisnula u prošlost. Ovog puta se nalazila u vremenu kada je Milena bila beba s kojom nije znala šta da čini, pa je odlučila da napusti i nju i muža. Shvatila je da između nje i Ranka nema nikakvih fluida, takođe ni između nje i Rankovog oca s kojim je iz dosade često očijukala, pa samim tim nije bilo valjanog razloga ni da ostane u njihovom domu. Iako od Marjana Vergovića nije bilo ni traga ni glasa, njoj je tada palo na pamet da se posveti čekanju, što će docnije stvarno i početi da čini. Boško se na kraju ipak odvažio da s njom ostvari fizički kontakt. Lagano joj je prišao i počeo da se mazi uz njenu nogu. Ana Žeželj je osećala da njena ljutnja polako nestaje. Možda je ona u pravu, možda i jesam kriva za njegovu smrt, prošlo joj je kroz glavu, prvo kao strašna, a onda, na tren, i kao vesela mogućnost. O, kako bi to bilo uzbudljivo... Ana se nasmejala, pa se naglo uozbiljila. Ukazala joj se scena u kojoj su veliki teški kamioni odvlačili zemlju koju su blatnjavi bageri iskopali. Čula je kako snažne i podmazane mašine brekću i predosećala da se to kopa deseti krug specijalno za nju, grešnu i sramotnu. Ne priznajem, kategorički je rekla i odgurnula viziju pakla u dogradnji. Iz slušalice se više nije čuo plač, ali Ana je s te strane bila mirna. Znala je da, tako kenjkava, Milena nema snage da je ponovo napadne. Boško je skočio u njeno krilo i pokušao da se tu ugnezdi, ali nije mogao da nađe odgovarajući položaj. Njene kosti su ga žuljale. Ne priznajem tako nešto, ponovila je ona odlučno. Jesam razorila brak s njenim ocem, to priznajem, priznajem i da sam razorila sva tri svoja braka, i još nekoliko tuđih, ali ne priznajem da sam kriva za nečiju smrt...Boško joj je iskočio iz krila i otišao nekud iza njenih leđa. Onog Italijana, koji je zbog mene pokušao da se obesi, skinuli su na vreme... onog 45
nastavnika baleta, koji je zbog mene hteo da se utopi, izvadili su iz Morave živog... prema tome, ne snosim odgovornost ni za čiju smrt. Ni za smrt njenog fiktivnog oca. Jednostavno, nevina sam, ako se to za mene može reći u bilo kom kontekstu. Mislim da će me razumeti i porota na Strašnom sudu. Ako budem prinuđena, sve smrtne grehe ću priznati, ali taj da sam nekog ubila neću. A njenog oca sam morala da ostavim, mnogo se razlikovao od Marjana. Ako su sudije Strašnog suda lude da se bave još i brakorazvodnim parnicama, prihvatiću kaznu za to što sam otišla, bez ulaganja žalbe. Ranko je pokušao da je odgovori od te budalaštine. Šta ti je najednom, pitao je. Ništa, odgovarala je ona i, sigurna u ispravnost svog postupka, hitala svojoj kući. Nije se obazirala ni na dva mokra kruga, nastala od mleka koje je curilo iz njenih nabreklih dojki i natapalo joj bluzu. Nemoj, snajka, trčao je za njom svekar i pokušavao da je vrati. Ali Ana Žeželj nije mogla sebe da laže. Druge je mogla, često i bez ikakve potrebe, ali sebe nije. Ima znakova i da me vara, vratila ju je u stvarnost Milena. Ma nemoguće, usprotivila joj se Ana Žeželj uz jaku dozu ironije. Ni ja u to ne mogu da poverujem, složila se s njom ćerka. Joj, koja glupača, u sebi je zakukala Ana. To napušteno dete, otkako je znalo za sebe koristilo je svaku priliku, svaki svoj promašaj, da krivi majku, da njoj u svakoj životnoj nedaći nešto prebacuje. Kako ja mogu biti kriva za to što nju vara muž, što ga obeznanjenog u zoru donose kući? Ponovo je zavladala tišina, oblutak koji je bacilo Heraklitovo dete tonuo je ka dnu, tužne kazaljke nečujno su jadikovale zbog svoje statičnosti. Nekim čudom, Ana je pogledala u sat i pomislila kako bi trebalo da nabavi baterije, zatim se setila da u kući nema ni šećera. Umalo nije rekla ćerki da joj kupi i donese pola kilograma, kad bude dolazila, ipak se obuzdala. Zaključila je da bi se Milena gadno uvredila kada bi joj ona u ovakvom trenutku spomenula šećer. Prvo je začula ćerkin duboki uzdah, a zatim njenu izjavu: ne mogu više s njim da živim. Ta izjava je bez dileme zvučala tužno, ali pomalo i upitno. Da li to ona od mene očekuje savet, upitala se Ana Žeželj. Nije valjda luda mene da sluša? Ana Žeželj nije bila u stanju da ispred trafike odluči da li da kupi danhil ili vinston, i nije mogla da poveruje da njena ćerka namerava da se osloni na njenu pamet. Možda od mene očekuje podršku za neku svoju odluku? Bilo bi dobro da napusti majmuna, pomislila je naglo ozarena, pa snažno odmahnula glavom. Ne... neću joj ništa reći. Ana Žeželj je čvrsto odlučila da ćuti, iako ju je obuzela želja da prvi put u životu nekog posavetuje. A šta se njoj može reći? Ana Žeželj je smatrala da su muškarci ljubomorni, sujetni, plašljivi, uz to i materijalisti, i da se u ratu protiv njih svaka od tih slabosti može efektno iskoristiti, tako da joj nije bilo jasno kako Milena ne uspeva da izađe na kraj s mužem. Tiho, ali duboko, povukla je dim. Ranko je dugo pokušavao da je vrati Mileni i sebi. Prvo je upadao kod nje u kuću i pretio joj, onda je u najelitnijoj cvećari kupovao ruže i slao joj, sve dok nije saznao da se Ana spetljala s dostavljačem njegovih buketa. Potom je suznih očiju, s Milenom u naručju, dolazio da je moli da im se vrati, ali ni to mu nije vredelo. Milena je uzdahnula u slušalicu. Ana je osećala svu lepotu pušenja i svojski je uživala u cigareti, sve dok joj na pamet nije palo da je telefon predugo zauzet. Rešila je da smesta završi razgovor. Cigaretu je zgnječila u piksli i drsko rekla ako ne možeš da živiš s njim, ti ga prosto napusti. Tako je Ana Žeželj prekršila svoju odluku da nikada nikog ne savetuje. Doživljenim iskustvom bila je razočarana, novopečena savetnica je mnogo više očekivala od svog angažmana. Ma nemoj, svađalačkim tonom joj je odgovorila ćerka, nisam ja ti! Nisi, složila se Ana. Onda je na trenutak bila nepomična, pa je prekinula vezu, ne rekavši ćerki ni doviđenja. Ani je bilo jasno da je narednih dana, zbog spuštanja slušalice na takav način, Milena neće zvati, niti će je obilaziti. Ocenila je to kao dobro. Šta ima da me zove kad jedna drugoj nemamo šta da kažemo... Pogotovo ona nije znala šta bi mogla da kaže ćerki a da se ova ne uvredi. Da nije toliko glupa, možda bi se i potrudila da joj predoči razne mogućnosti, ovako ništa. Proverila je da li slušalica lepo stoji na viljušci telefona. S njenom glavom teško da će naći izlaz, a izlaza ima mnogo... Na pameti joj je bio doktor Jović. Baš bi bili lep par... Osećala je kako u dubini duše žali što nije na Mileninom mestu. Ona sigurno ne bi sedela kod kuće, razgovarala s majkom i čekala klempavog majmuna. Ana Žeželj je poželela da okrene ćerkin broj i da je upita kako ti nije žao da ti život tako prolazi, ipak, nije to učinila. Nije je nazvala, iako ju je iznenada obuzela misao da za to više neće biti vremena. 46
O ljubavi čistoj Pesnik Marjan Vergović lepši je od anđela. Tako misli Ana Žeželj, a da se nikad nije upitala idealizuje li tog muškarca, kao što ni u njegov povratak nije sumnjala. Malo se uplašila kada je jednom prilikom pročitala da će se čitav kosmos urušiti i Sunce ohladiti, da će se na Zemlji sve slediti i umreti, pa ga je od tada s još većim nestrpljenjem čekala. On će je nazvati i reći joj spremi se, dolazim po tebe, a ona ću mu odgovoriti spremna sam, požuri. Ana Žeželj je taj odgovor davno sročila; kad je pozove, ona neće zatajiti, neće se zbuniti. Sve je to u svoju beležnicu zapisao anđeo Milinko. Marjan Vergović je za Anu bio više osećanje nego čovek. Osećanje ljubavi, nežnosti, dobrote, snage, u zavisnosti od toga šta joj je u određenom trenutku bilo potrebnije i kakvo je njeno raspoloženje bilo dok je razmišljala o njemu. Ako bi od nekih ljudi doživljavala neprijatnosti, on je bio mišićavi kavaljer i uz to neviđena prznica; ako ne bi imala novca za cigarete, on je bio darežljivi kicoš; ako bi se osećala napuštena i sama, on je bio romantik raspoložen za piće i razgovor. Nekad joj je nosio buket ruža, nekad špil karata i flašu lozove rakije, sve u zavisnosti od toga šta joj je kada trebalo, šta je želela. Malopre je na primer bio snalažljiv i kompjuterski pismen. Upitala ga je šta ti znaš o anđelima, on joj je odgovorio ne znam ništa, ali ću videti na Vikipediji. Njegov fizički izgled bio je promenljiv, dok je odlazila u bioskop u mnogome je zavisio od toga koji holivudski film je poslednji gledala i koji glumac joj se dopao. Kasnije je Marjanov izgled zavisio isključivo od njenog hira. Ipak, može se reći da je Marjan Vergović godinama bio crn, kratko podšišan, s cigaretom u uglu usana, posle je smatrala da ima beo ten i dugu, razbarušenu, smeđu kosu, jutros, u ordinaciji doktora Jovića, izgledao je kao doktor, neznatno mlađi od njega. Iako je Marjan Vergović bio stariji od Ane Žeželj, ona ga je odavno smatrala mlađim, i kako je vreme prolazilo, tako je razlika između njihovih godina postajala sve veća. Ana je bila ubeđena da je on danas u godinama koje je imao u vreme dok su njih dvoje bili u vezi, a bili su zajedno krajem pedesetih godina prošlog veka. Nikad nije prihvatila neminovnost da i on stari istom brzinom kao i svi drugi. U okrugu anđela Milinka nije bilo osobe sposobne da toliko voli. Ona je volela Marjana Vergovića iskrenom, postojanom, čistom ljubavlju i zato je anđeo Milinko zapisao: srce grešne Ane Žeželj puno je ljubavi i vere. Iskrene, ljudske. Ta ljubav je nerazumna, ta vera je nakaradna, usmerena ka bivšem problematičnom momku, ali tako čvrstu veru malo ko gaji u srcu. Ispostavilo se da je anđeo Milinko bio u pravu što od svojih dojučerašnjih prijatelja nije tražio logističku podršku. Među anđelima je bilo kvislinga. One koji se zalažu za nebesku korektnost i za pomirenje svetlosti i tame deli samo korak od čina izdaje bližnjeg. Neko je taj korak očigledno prešao. Jedino se tako može objasniti činjenica da su demoni imali informaciju na koliku vremensku kaznu je osuđen anđeo Milinko. Samim tim, znali su i da moraju brzo da ga nađu, da im ističe vreme. Angažovali su zloglasnu Belu Veđu. Ona je stigla tačno u podne sa svojom malobrojnom ali opakom ekipom. Pogledala je panoramu grada i rekla do večeri će biti lociran. Od tada je prošlo šest časova i trideset dva minuta. 13. Ko li je sad, upitala se Ana Žeželj čuvši zvonce. Još jednom je oživela vizija u kojoj Marjan Vergović stoji ispred njenih vrata. Zamišljala ga je u beloj košulji, sa naočarima za sunce blago zatamnjenih stakala; lizao je sladoled na štapiću i smeškao se zavodnički. Kosa mu je bila gusta, crna. Nije smela dozvoliti sebi da ponovo bude opijena nadom, hitro je prišla vratima i otvorila ih. Ispred nje je stajala nasmejana košuta. Prolazila sam ovuda, pa sam mislila da ti donesem ovo voće, rekla je i zbunjenoj Ani u ruke utrpala tanku plavičastu kesu sa tri krupne breskve. Ovog puta je na glavi nosila beli kačket. Ne puštaj je unutra, molio je uplašeni anđeo. Anu je sve više nervirao anđeo, tačnije njegova opreznost. Hoćeš li unutra, upitala je košutu, tako željna da ona prihvati poziv i uđe. Šta to radiš... ubiće me, vrištao je anđeo. Anđeo Milinko je zbog lošeg iskustva iz Krajove zazirao od lepih devojaka, sve je govorilo da će ubuduće flertovati samo sa dečacima. 47
Ne mogu, žurim, odgovorila je devojka, zatim dodala, drugi put. Molim te, započela je rečenicu Ana Žeželj, pa postiđeno nastavila, svrati jednom... Devojka se u hodu izvila i mahnula joj, uz osmeh prijateljstva. Gledajući kako devojka odlazi, anđeo je odahnuo. Ana Žeželj ju je pratila brižnim pogledom. Silno je poželela da joj jednom ispriča čitavu priču o Marjanu Vergoviću. Košuta joj se sigurno ne bi nasmejala u lice, kao što je uradila Milena, i ne bi je posprdno nazvala Penelopom. Ana to Mileni nikad neće oprostiti. Devojci nije pošlo za rukom da zatvori kapiju iz prve, pa je malo jače lupila njome. Nego... onaj dečak neprestano motri na tvoju kuću, devojka je upozorila Anu. I danas je bio ovde... Ana Žeželj je pogledala uz put i videla dečaka u crvenim kupaćim gaćicama kako nedaleko stoji i gleda je. Bicikl je bio naslonjen na saobraćajni znak, prednja guma mu je bila skroz ispumpana. Ana Žeželj je slegnula ramenima. A imaš li ti neku crkvenu knjigu, najednom je upitala devojku. I samu sebe je začudila svojim nastupom. Šta li će košuta pomisliti o meni, pobojala se i počela da se pravda, treba mi da nešto vidim. Nemam, odgovorila joj je devojka dosta zbunjeno, a onda veselo doviknula, ali mogu da ti nabavim... moj dečko ima sabrana dela vladike Velimirovića. Ma, nije važno, kazala je Ana Žeželj i pokajala se istog trena. Kako nije važno, zar da propustim ovakvu šansu? Počela je da se koriguje, ako se setiš, obavezno mi donesi neku od tog Velimirovića, njega posebno volim da čitam. Doneću ti sutra, obećala je košuta i još jednom joj mahnula. Ukoliko ti nije teško, tiho je, u nedra, rekla Ana Žeželj. Srce je počelo ubrzano da joj kuca, ali nije dopustila sebi da se unapred raduje. Napolju je bilo znatno prijatnije nego u kući. Objekti i drveće već su imali duge večernje senke. Pirkao je vetrić, iako topao, olakšavao je život. Do Ane je dopro miris cveća, nesumnjivo Bosinog. Začula je zujanje bumbara i potražila ga pogledom, ali je zapazila samo neveselo stanje u kojem se nalazila njena ograda. Žica je bila korodirana, parapet se na nekoliko mesta odronio, dva direka su bila nakrenuta. Devojka je odlazila niz ulicu, bumbar je negde sleteo i pritajio se. Ana Žeželj je slušala mucave prekore. Imali smo sreće... ti ne znaš u šta se upuštaš... nemoj to više nijednom da uradiš... i molim te, zaključaj vrata... bojim se, još sam slab za borbu... ja sam u nemilosti, jure za mnom... sačuvaj me danas, sutra ću čim svane otići... Ne verujem da sluti na dobro slušanje onostranih glasova, pomislila je zabrinuta Ana. Sve su prilike da su mi sati odbrojani, rekla je naglas. Nisu... samo nikom ne otvaraj, uveravao ju je anđeo. Ana Žeželj je ušla u kuću i pažljivo zatvorila vrata. Ti neprestano nešto tražiš... a možeš li ti meni nešto da učiniš, upitala ga je ona, svađalački nastrojena. Nije čula odgovor. Iz kese je izvadila breskve i spustila ih na vitrinu. Bile su nedozrele, baš onakve kakve ona voli. Nije se ni nadala da će anđeo pristati da obavlja ulogu detektiva, mada je smatrala da mu ništa ne bi falilo da malo procunja i javi joj gde se nalazi Marjan. Danas niko ništa neće da radi, ljutnula se ona. Onda je podviknula anđelu. Zamaraš me! Tražiš da budem tvoj jatak, a ne kažeš kako će mi oni gore zbog toga suditi... i sam si rekao da si u nemilosti. Ana Žeželj nije razumela situaciju u kojoj se nalazi, ali je jasno uviđala da ide iz greške u grešku i da joj rasprava s anđelom nije potrebna, pa ni bilo kakva komunikacija. Zbog njega joj umalo nisu zamenili Boška za onog odvratnog mačora. Osećala je da anđeo snosi krivicu i zbog mnogo čega drugog. Ja njega da čuvam, zvocala je i ujedno nervozno šetala, zašto sam mislila da anđeli treba da čuvaju ljude? Boško je ležao na krevetu i pažljivo motrio Anu. Ona je susrela njegov pogled. Što me ti gledaš... zar mačke ne registruju paranormalne pojave bolje od ljudi... kako na tebe ne utiče ovaj stvor? Boško je mirno treptao. *** Uh, uzdahnula je, pošto je naletela na hoklicu. Bila je to hoklica koju je svojevremeno donela Bosi, da bi ona imala gde da stavi šoljicu s kafom. Jedva se zadržala da ne padne. Spustila je pogled i rekla a, hoklica! Ana Žeželj nije gledala kuda ide, njihala se između slabe nade da će joj košuta doneti knjigu vladike Nikolaja Velimirovića i realne mogućnosti da će zaboraviti šta je obećala. Uzela je hoklicu i vratila je u ćošak, na njeno staro mesto. Ako sve bude kako treba, košuta će ispuniti obećanje i ona više 48
neće zavisiti od Bose i sličnih osoba. Podigla je saksiju sa spachianusom i stavila je na hoklicu. Uhvatila se za ruku i opsovala, za ovo štivo nedopustivo skarednim rečima. Ljuti spachianus se radovao zato što je ubo Anu Žeželj, malo je falilo da procveta. Nekada je taj isti spachianus imao predivne bele cvetove, ali otkada je donet u Aninu kuću, nijednom nije cvetao. Ana Žeželj je pošla ka prozoru, vadeći usput bodlje iz ruke. Kako bi koju bodlju iščupala, tako bi uvukla vazduh kroz zube, proređene i sitne, ona bi rekla pojedene. Dok je pomerala zavesu u stranu, karniša se ponovo otkačila i pala, umalo njoj na glavu. Njena ljutnja na Bosu još se uvećala, a kako i ne bi kad je njena komšinka namestila karnišu tako da je njome ubije? Krenula je ka krevetu. Da se ovaj šašavi anđeo smestio kod čavke, dosad bi pobegao taman ga to koštalo glave... Bila je sigurna u svoj sud. Federi su po ko zna koji put tog dana zaškripali, srećni što će opet biti pomenuti. Ležala je na krevetu i povremeno češala ruku. Boško je legao na njen stomak i počeo da prede, preostala salama mu je i dalje bila u mislima. Ana Žeželj je pokušala da pripali cigaretu, ali nije uspela. Protresla je upaljač i pokušala ponovo. Iznervirala se zbog neuspeha. Ima li kraja mojim mukama? Misao da će košuta zaboraviti šta je obećala, pokopavala je njenu nadu. Ako mi čitav dan sve ide naopako, zašto bi mi najednom nešto krenulo kako treba? Upaljač mi ne radi, skener u domu zdravlja ne radi, kaktus me ubada, anđeo mi vršlja po kući, Bosa pokušava da izvrši atentat na mene... Zastala je, pa nastavila. Starci u redovima čekaju socijalnu pomoć, ljudi u parku seku drveće... u kakvom svetu ja to živim, upitala se. Ali nije bila utučena zbog svega toga, bila je mnogo ljuta. Rešila je da se nadalje deklariše kao ateista, ni crkveni kalendar više neće kupovati. Ako se Bogu isplati da bez ikakvog razloga izgubi jednog vernika, neka i dalje sprečava Marjana da me nazove... Odavno nije bila toliko nezadovoljna svetom oko sebe, niti tako rastrojena. Nije mogla više da leži, nije znala šta će sa sobom. Rezignirano je ustala, gurnula je Boška sa stomaka, iznenada i neočekivano. On se otisnuo na pod, na sreću, pri padu se dočekao na noge. Izvio je leđa i ljutito gledao u Anu. Ona je otišla u kuhinju, nogom podigla poklopac kante za otpatke, prokleta papučica godinama joj nije funkcionisala, i u kantu je bacila upaljač. Prišla je šporetu i uključila ringlu, pomoću nje je često palila cigaretu. Ovog puta nije osetila zadovoljstvo što nije izazvala zemljotres, bilo joj je svejedno. Protrljala je ruku i u isti mah se setila zeta. Kroz glavu joj je prošlo da on maltretira njenu ćerku i da ga ona tog dana nije šutnula u cevanicu. Odlučnim korakom je otišla u ćošak sobe, uzela saksiju sa spachianusom i ponela ga u kuhinju. Ljuti spachianus je bio zatečen. Ponovo je, začuđujuće spretno, nogom podigla poklopac kante i spachianusa ubacila u nju. Čulo se kako je prsla narandžasta saksija, poklopac je pao preko kaktusa. Nije uspeo da ga čitavog prekrije, polomljeni spachianus je virio iz kante. Ana je u ustima držala nezapaljenu cigaretu i ratoborno gledala oko sebe. Kakav ružan sto, šta on radi ovde? Šta on, ovakav, radi na ovom svetu? Boško je postao svestan da mu nije pametno da i dalje demonstrira ljutnju, u kanti za otpatke bilo je još mesta. Popeo se na krevet, čitava površina kreveta bila je njegova. Lenjo se protegnuo. Ana Žeželj je odmahnula glavom i odlučila da na neko vreme odgodi obračun sa stolom. Što me je obuzela ovolika zlovolja, kupiću drugi upaljač, skener nikom i ne treba, a ljudi povremeno moraju da stoje u redu, ionako ništa pametno ne rade... Na silu se trudila da popravi raspoloženje. Ponovo joj se javio osećaj da joj je tekući dan poznat. Da će spachianus završiti u kanti, videla je još onda kad ga je dobila od Slobodana, ali i sve drugo bilo je odraz nečega iz prošlosti, ili možda baš to nešto. Upitala se da li živi već proživljeni dan, da li je tog dana načinila neku grešku ili propust, pa joj se sad ukazuje šansa da stvar ispravi? U pola koraka se ukipila, ponovo se začulo zvono na vratima. Da radim na biletarnici doma kulture, ne bi mi toliko ljudi dolazilo. - Molim te, budi oprezna. - Ne budi dosadan! Imam loše predosećanje. - Baš me briga. Na pragu je stajala devojčica neobičnog tena, plave kovrdžave kose. Nedaleko iza nje bio je crnpurasti dečak u crvenim kupaćim gaćicama, onaj što je po najvećoj vrućini biciklom kružio oko njene kuće, a kasnije na nju motrio. Iza njih dvoje zaštitnički je stajao visoki čovek, prepoznala je gospodina dugih negovanih prstiju, pored njega je nameravala da sedne u čekaonici doma zdravlja. Pogledala je njegove prste, pa je podigla pogled. Beonjače su mu bile crvene, lice nezdravo belo. Zatvaraj vrata, viknuo je anđeo. Bako, mogu li da dobijem čašu vode, upitala ju je devojčica. Sačekaj tu, sad ću ti izneti, rekla je 49
Ana. Zatvaraj brzo, ponovo je viknuo anđeo. Zar mi nećeš dozvoliti da uđem, upitala ju je devojčica strogim, ljutitim glasom, neprimerenim detetu njenog uzrasta. Ana Žeželj se štrecnula. Osetila je da nešto nije u redu, da upozorenja anđela treba da shvati ozbiljno. Ispitivački je pogledala u devojčicu. Imala je ten žut poput sveće, trepavice bele kao i obrvu iznad desnog oka, a leva obrva joj je bila tamnosmeđa. Tvojih pet minuta nečiji ceo život, prošaputao je čovek dugih negovanih prstiju. Devojčica je počela da viče. Ne treba mi tvoja voda! Ne treba mi tvoja voda! Ana Žeželj je shvatila da je tu devojčicu videla kako trči četvoronoške i mnogo se uplašila. Munjevito je pogledala u dečaka, kao da je poželela njegovu zaštitu. Celo dečakovo levo uvo bilo je u fronclama, leva strana lica mu je bila grozno izgrebana, pogled mu je bio svirep i podmukao. Sva je uzdrhtala, činilo joj se da samo minut pre dečak nije tako izgledao. U njegovom naručju je najednom spazila onog debelog mačora što se s Bosom ušunjao u njenu kuću. Ana Žeželj je hitro zatvorila vrata i okrenula ključ. Srce joj je jako tuklo. Vrata je uz strahovit tresak probila dečja pesnica, zatim se pesnica lagano povukla napolje. Ani su klecnula kolena, umalo se nije srušila. Kroz rupu na vratima, devojčica joj je šapatom saopštila mi znamo ko ti je u gostima... Zatim je dečak uvukao ruku i mahnuo joj. Njegovoj ruci falio je palac, kao i pola kažiprsta. Zavladala je grobna tišina neodređenog trajanja. Dolazeći k sebi, Ana Žeželj se okrenula prema Bošku i pogledala ga upitno. Boško je stajao na krevetu, nakostrešen. Bio je uznemiren, debeli mačor mu se uopšte nije svideo. Taj bi u trenu mogao da smaže svu preostalu salamu. Ana je izvila veđe, one su poprimile izgled Boškovih leđa. Napolju se začula potmula grmljavina. Ana Žeželj je slutila da je njena kuća odabrana za poprište neke strašne bitke, i da je ona postala junakinja neobične priče. Pričaj, zapovedila je anđelu.
14. Nemam šta da ti pričam, već sam ti sve rekao. - Kako nemaš... ko su oni napolju? - To su tragači, uskoro stižu i demoni egzekutori... - Lepog društva si se ti uhvatio, nema šta. - Ja sam malo posrnuo, pa oni žele da iskoriste moju krizu... nameravaju da me rastrgnu, pre nego što povratim snagu i dobrotu. - Posrnuo si, rugala mu se Ana Žeželj, što nisi pazio, kukavče... sad ja treba da se traumiram zbog tebe... strašno!... Ana Žeželj je bila ljuta na njega, ali i zadovoljna što on nema nikakve veze s Bosom. Ko zna da li je ta sektašica ikad imala svog anđela... čitavog života ide u crkvu i tamo se moli, a anđeo se sakrio kod mene... niko nije lud s njom da ima posla. Zaključio sam da si ti najmanje sumnjiva, priznao joj je anđeo. Ako nećeš da te izbacim napolje, kod onog debelog mačora, pripazi šta govoriš, zapretila mu je Ana Žeželj. Anđeo se pokajao i izvinio biranim rečima. Bezobrazluk... što sam ja najmanje sumnjiva... šta meni fali, pitala se Ana Žeželj. Htela je da se posvađa s anđelom, da mu kaže da je običan suspendovani Božji službenik, ali, pošto se on izvinio, odustala je od svoje namere. A zašto mi se ne pokažeš, morala je malo da džangriza, pričam sama sa sobom kao blesava. Možda bi oslepela od svetlosti koja mi je preostala, pravdao se on. Zar se vama anđelima toleriše samoljublje, pecnula ga je Ana. Ako baš želiš, popustio je anđeo, možeš me videti preko ogledala... Ona je bez reči krenula u kupatilo. U ogledalu ju je čekao odraz bledunjavog, Ana bi rekla i previše feminiziranog mladića, u prozirnoj beloj tunici - ona je zaključila da on nosi spavaćicu. Bio je izuzetno visok, ali veretizan i slabašan. Brada mu je bila paperjasta, kosa do ramena. Oko očiju je imao tamne krugove, pa je Ana pomislila da takav liči na bubrežnog bolesnika. Zapazila je i da mu krila nisu bela nego tamnosiva. Zašto si uzeo krila od ćurke, upitala ga je, zar ne bi trebalo da imaš guščija krila? Začuo se smeh. I Ana Žeželj se nasmejala, njena deviza je glasila: ko se drugom smeje najslađe se smeje, pa je njen postupak bio razumljiv. Ubrzo je anđeo nestao i ona je u ogledalu videla samo svoj lik. Kud ode, upitala se začuđeno. Ana Žeželj nije zamišljala da su anđeli takvi, niti toliko visoki. Mislila je da su lepši, da liče na Marjana Vergovića. Ovaj anđeo nije bio njen tip, ali to mu nije rekla, bojala se da ga ne uvredi. Među 50
usnama je i dalje držala nezapaljenu cigaretu, izvadila ju je, liznula i vratila u usta. Imaš li upaljač, upitala je anđela, najzad pomirena s njegovim prisustvom. Nije čula odgovor, što je nije začudilo. Od tebe nikakve vajde, prekorila ga je. Otišla je do šporeta, čiju ringlu je uključila još u prethodnom poglavlju. Na usijanu ringlu prosula je malo kafe i pošto se kafa užarila, Ana Žeželj se s cigaretom u ustima sagnula. Primakla je cigaretu uz kafu i povukla vazduh. Cigareta se upalila. Njeno lice su prekrile krupne graške znoja, kada su krenule nadole, izgledala je kao da plače. Isključila je ringlu i nadlanicom obrisala čelo i desnu stranu lica. Začula se potmula grmljavina. Ana Žeželj nije bila načisto da li je čula stvarnu grmljavinu ili joj je nešto u glavi zatutnjalo. I ne tutnjalo mi kakav dan sam proživela, pravdala je sebe i ujedno zvocala anđelu. A on kaže da se smestio kod mene samo zato što sam najmanje sumnjiva... to mi je hvala što ga nesebično čuvam. Bila je sva u goloj vodi. Šporet je dodatno zagrejao vazduh u kući. Odlučila je da otvori prozor. Idući ka prozoru, saplela se o karnišu i umalo nije pala. Stvarno ću sve stvari da poizbacujem, ljutito je rekla. Kad je uhvatila kvaku prozora, anđeo ju je zabrinuto upitao moraš li? Otvorila je oba krila prozora i provirila napolje, a zatim je isturila čitav gornji deo tela. Zašto je ti ne zaustaviš, anđeo je nekoga upitao, smatrajući da taj ima moć to da učini. Veče je postajalo sve tamnije, svežina je smenila paklenu vrućinu. Vetrić koji je duvao, postao je hladan. Osećao se nepodnošljiv smrad, Ana Žeželj je zaključila da služba gradske čistoće nije ispraznila kontejnere. U blizini su se čula kola Hitne pomoći, pod Aninim prozorom ležala je mrtva ptica, veliki vrabac ili omanji kobac. Na ulici se, pored Anine ograde, uz škripu kočnica zaustavio sivi auto. Uspaničeni vozač je pokušao da ga okrene, ali nije uspeo, izleteo je iz njega i počeo da beži u pravcu iz kojeg je došao. Auto je ostao poprečen na putu, širom otvorenih vrata. Aninu kuću je preletelo jato ptica, onda je u oštrom luku skrenulo udesno. Ona je pogledala niz ulicu, na njenom kraju grupisalo se mnoštvo raznolikih, polugolih bića, pretežno dlakavih, međutim, bilo je i onih čija tela je prekrivala krljušt. Čovekolika bića u Aninoj ulici bila su uglavnom mala i zdepasta, sa velikom grbom na leđima, ali bilo ih je i izrazito visokih, čije ruke su se vukle po zemlji. Većina zdepastih je imala veliku glavu u obliku tikve, sa ušima koje su podsećale na kupusne listove, ona visoka su imala sitnu glavu, neznatno veću od jabuke. Pored njih su ljudski kosturi jahali kosture različitih životinja. Ana Žeželj im se obradovala. Odavno kod nas nije gostovao cirkus, bilo je vreme da nas poseti... Skoro sva bića - adekvatniji naziv bi bio spodobe, ali neka ostane po starom dok se tačno ne utvrdi šta su - gledala su u pravcu njene kuće, ali se nisu micala. Očigledno su nekoga čekali, autoritet koji će im dati znak za pokret ili im odobriti zabavu. Ana Žeželj je svaki čas povlačila dim, cigareta joj je baš prijala. Iz daljine se čulo kreketanje žaba, nju je čudilo što od neobične grupe ne dopire nikakav zvuk, čak ni zveckanje kostiju. Anđeo se, sve su prilike, nije usudio da proviri napolje, čim nije reagovao na prizor. Iz njoj nejasnog razloga, neka od tih bića podsetila su Anu na ono tročlano društvo od malopre, pa je pogledala okolo u širokom polukrugu i zaključila da je sve u najboljem redu. Nije videla povod za brigu, vremenska promena dodatno joj je godila. Pogledala je u nebo, ka zapadu. Nad Ovčarom su se okupljali crni oblaci, pretili su gradu. Biće nevreme, ravnodušno je konstatovala. I te kakvo, rekao je anđeo, tonom kao da on zna nešto što drugi ne znaju. Tako misle i žabe, džarnula je u njegovu prepotentnost, pa je zatvorila prozor zbog sve većeg smrada. Kad su šarke prozora zaškripale, anđeo je odahnuo. Ana Žeželj se mislima vratila Marjanu Vergoviću. Ako me ne nazove dok izbrojim do sto, danas me neće ni zvati, rekla je i počela micati usnama. U početku je njeno micanje usnama bilo brzo, ali kako je vreme odmicalo, činila je to sve sporije i sporije. Brojeći, setila se ljutog spachianusa i sebi je zamerala što ga je bacila. Nije trebalo. S njim je uvek znala na čemu je, on ju je konstantno mrzeo. A i hoklica na kojoj je do malopre stajao spachianus izgledala je pusto. Najednom je pritrčala šporetu, otvorila rernu i izvadila usamljenog krastavca. Stavila ga je nasred hoklice i zadovoljno klimnula glavom. Dobro je što ga je odbranila od Milene. I dalje je u sebi brojala. Po nezadovoljstvu koje se ogledalo na njenom licu, bila je nadomak zadatog broja. Upitala se da li će joj i zbog ljutog spachianusa zameriti na Strašnom sudu. Nego šta će, rekla joj je Mikaina. Stajala je uza zid, prozirna. Oči su joj bile fosforno crvene, nije moglo u njih da se gleda. Ti, napolje, viknula je Ana Žeželj, skrivajući iznenađenje i strah. Važi li to i za mene, upitala ju je nepoznata 51
žena u kratkoj crnoj haljini, bez gaćica, koja je sedela na krevetu širom razmaknutih nogu. Za tebe pogotovo, rekla je Ana. S kim to pričaš, upitao ju je anđeo. Njih dve su nestale. Ti si mi kriv za sve, odgovorila je Ana, ne otkrivajući mu šta je videla. Nije htela dodatno da ga traumira, smatrala je da ima posla sa velikim slabićem. Kako sam ja grešila u pogledu anđela, požalila se. Cigareta joj je dogorela, tome se začudila više nego kad je smotrila pokojnu Mikainu. Pripalila je novu, prislanjajući je o staru. Morala je da pali cigaretu o cigaretu, jer nije imala upaljač, a ni živaca da ponovo čeka da joj se užari kafa na ringli. Pitala se kako anđeo nije video one dve prikaze, a onda je shvatila da nisu sva onostrana bića na istoj talasnoj dužini. Nije više micala usnama, Mikaina ju je sa svojom crnom prijateljicom prekinula u brojanju. Ne mogu da verujem da me ni danas neće nazvati... vidi li on da me opseda paranormalni ološ, ko će jadnu da me brani? Otvorila je frižider i iz pregrade za duboko zamrzavanje izvukla flašu lozove rakije i spustila je na nahtkasnu, pokraj ćutljivog telefona. Donela je i čašicu. U flaši se napravio prsten od mehurića, vrlo postojan. Izgledalo je kao da je rakija prosi, ili da joj daje do znanja da su odavno verene, da se na nju uvek može osloniti. Ana Žeželj joj je zaverenički klimnula glavom i, uverena da će je noćas popiti svu, rukom krenula ka njoj. Nemoj, molećivo joj se obratio anđeo. Govorio je u ime njene jetre, ili pak u svoje, ako je smatrao da će joj bistar um biti potreban u noći koja je sledila. Ana Žeželj je čašicu napunila do vrha, pa prišla kasetofonu koji se nalazio na televizoru. Uzela je jedan kabl i njegov utikač uključila u šteker. Ništa se nije dogodilo. Ona je kasetofon uključivala i isključivala direktno u struju. Iščupala je utikač iz štekera i uzela drugi kabl. Kablovi kasetofona i televizora bili su isprepleteni i ona godinama nije uspevala da uoči razliku između njih, niti se setila da onaj od kasetofona obeleži, ili da onaj od televizora skloni pošto joj je bio nepotreban. U kasetofonu je već bila kaseta Vladimira Visockog i čim ga je uključila, Visocki je istog trena zapevao. Ah, ti tvoji ludi Rusi, rekla bi njena ćerka. Koja glupača, pomislila je Ana Žeželj, setivši se ćerke. Sela je kraj nahtkasne i gledajući kroz prozor prepustila se dremanju. I dumaeš ti, što prekrasnije njet, Ćem les zakaldovani etot! V kakoj denj nedelji, v katorom ćasu Ti vidješ ka mnje astarožna... Kagdaja tebja na rukah unjesu Tuda, gdje najti njevazmožna... Boško je spavao ispružen na krevetu. Ana Žeželj je imala devizu: ko spava zlo ne misli, ali ta deviza ovde ne bi trebalo da stoji, pošto, po Ani Žeželj, Boško ni na javi ni u snu nikom ništa loše nije želeo. Kada se vratila iz prijatne obamrlosti, Ana je iskapila prvu čašicu, a onda je izgovorila veliku laž. Sad i da me nazove, ne bih mu se javila. 15. Grom je udario negde blizu, u Aninoj kući zavladao je mrak. Obično, čim naiđe malo tamniji oblak, dežurni iz Elektrodistribucije isključe ceo taj kraj, postupak pravdaju dotrajalošću električne mreže, ovog puta neko od njih je zakazao, pa je struja isključena direktno s neba. Ali njoj svetlost nije ni bila potrebna; ona se oduvek bolje snalazila u mraku, a što se tiče Vladimira Visockog, kaseta se jeste zaustavila, međutim, on za to nije davao ni pet kopejki, za Anu, Vladimir je i dalje pevao. Napolju je trajao pljusak, dobovanje kiše je činilo svojevrsnu muzičku podlogu Visockom. Ana Žeželj je pratila reči pesme, nečujno mičući usnama. Udario je novi grom, preplašeni Boško je skočio u Anino krilo i pripio se uz njenu nogu. No, nije se samo on plašio, u kući su se, jedna za drugom, spuštale roletne, svaka uz veliku buku, karakterističnu za tu radnju kad se obavlja u žurbi. Anđeo je od kuće pravio utvrđenje. Roletnu prozora kroz koji je gledala Ana Žeželj poslednju je spustio. Sobu je tada ispunio mrkli mrak, što se Ani nimalo nije svidelo. Slušaj ti, ćurkoliki anđele... - zaključila je da ga nije dovoljno uvredila, morala se popraviti - ti ražalovani ćurkoliki 52
anđele... - tako je već bilo bolje, mogla je da nastavi - da me pustiš na miru... je li ti jasno... ti imaš svoje probleme, ja imam svoje, i nema potrebe da jedno drugom otežavamo život... Bila je stroga, njene razložno izgovorene reči nisu trpele prigovor, međutim, ormar od hrastovine, koji je zbog težine čitav vek proveo na istom mestu, u trzajima se pomerao, anđeo ga je gurao i iz predostrožnosti prislanjao uz prozor spavaće sobe. Sledeća munja je obasjala flašu i čašicu na nahtkasni, zahvaljujući čemu je Ana Žeželj primetila da su dve letvice od roletne ukošene i s leve strane razdvojene, pa tako ostavljaju prorez, ne baš uzak. Malo je pomerila stolicu u stranu i kroz taj trouglasti otvor gledala je svoje dvorište, deo ulice i dobar komad neba. Onda je počela teatralno da se samosažaljeva. Pored svega, samo mi je falilo da čuvam ilegalca... pa nisam ja nebeska skojevka, ja sam obična, normalna žena... Boška je obuzeo užasan strah i nije bio u stanju da razume na šta se žali njegova gazdarica, ali je predosećao da ona nije istinski neraspoložena već da se prenemaže i glumi paćenicu. Ponašanje Boška i anđela bilo je i te kako razumljivo. Napolju je počinjalo gadno nevreme, dostojno straha i preduzimanja aktivnosti za odbranu, ali da li da se raskuje stari Anin krevet da bi se u tu svrhu iskoristile njegove daske, nije bilo lako proceniti. Za to vreme, Ana Žeželj je mirno sedela kraj ćutljivog telefona, s vremena na vreme gledala napolje, pila lozovu rakiju i pušila. Kao nikad pre, osećala je posebno uživanje u svakom gutljaju, u svakom dimu. Šta se više može tražiti od života, pitala je svojim stavom i svakim pokretom. Anđeo je spretno, poput iskusnog majstora, zakivao prozor na kupatilu. Čulo se zlokobno fijukanje vetra, Ana Žeželj se zadovoljno nasmešila. Setila se kako je tog jutra izbezumila doktora Jovića i to je izazvalo njenu veselost. Onda se setila doktorovih usana, koje su je podsetile na usne pesnika Vergovića - a na čije druge bi mogle? - i ona je pogledala u telefon. Da ikako može, sad bi me nazvao i rekao ti si moja elementarna nepogoda... U njenim mislima, Marjan Vergović je imao običaj da joj kaže: ti si moja kiša, ili: ti si moje sunce, ili: ti si moja magla, u zavisnosti od vremenskih prilika napolju. Ana Žeželj je okvasila usta preostalom kapljicom lozove rakije i čašicu vratila na nahtkasnu. Odmah nakon toga, napunila ju je. Napolju je ponovo zagrmelo, dosta jače nego malopre, pa je i Visocki ućutao. Boško se sav stresao, a Ana Žeželj je duboko povukla dim i pomislila da bi joj on pre rekao ti si moja nepogoda. Pamtila je da Marjan Vergović nije voleo mnogo da govori, zbog te svoje škrtosti na rečima sigurno bi izbacio ono elementarna. Ruku je spustila u krilo i blago uzdahnula, pogled je ponovo usmerila kroz trouglasti otvor, iako je događaji napolju nisu previše interesovali niti doticali. Do malopre suva, ispucala zemlja polako se pretvarala u glib. Priroda, koja je s prvim kapima kiše oživela, nije više odisala zadovoljstvom. Sve jače je duvalo, Ana Žeželj je odsutno gledala kako vetar svakog časa menja pravac i kovitla kišu. Povremeno bi kapi svom silinom udarale o roletne, pa bi kiša naglo okrenula na drugu stranu. Ana Žeželj je pomislila da bi ovakva kiša bez sumnje mogla da spere njene grehe i upitala se da li bi popravila svoj rejting na nebesima ako bi izašla napolje. Tada je čula hrapavi muški glas, neko joj je zapovedio izađi! Stresla se, zatim je s ponosom zaključila da nema te vode koja bi bila u stanju nju da opere. Podigla je čašicu i rakiju iz nje sasula u grlo. Prvo je videla kako njenim dvorištem trči grbavi kepec u bademantilu, sa kaubojskim čizmama na nogama, onda su se pojavili i drugi demoni, što živopisno obučeni, što goli i bosi, tako željni da svetu pokazuju vlastitu nakaznost. Oni u odeći nosili su svakojake stvari; svečana odela, čudne uniforme, odeću za plažu, a jedan je obukao bundu i znojio se mnogo. Onda je započela neobuzdana žurka, demoni su igrali, plesali i trčkarali oko njene kuće, pokretima i glasovima su iskazivali suludu radost. Bilo je mnogo debelih, sa velikim ustima i podvoljcima, sa ogromnim stomacima i zadnjicama, ali bilo je i jezivo mršavih, pa i živih kostura, međutim, svi oni su se nesumnjivo dobro zabavljali. Po ovakvom vremenu praviti karneval prava je ludost, smatrala je Ana Žeželj. Od novog groma kuća se zatresla iz temelja. Boško je instinktivno izvukao kandže i ogrebao joj butinu. Ana Žeželj je pošla da ga izbaci iz krila, ali kada je videla kako on izgleda, odustala je. Boško je bio nakostrešen i nasmrt uplašen. Njemu nikako nije bilo jasno kako se njegova gazdarica nimalo ne boji. U roletnu prozora, ispred Ane Žeželj, nešto je jako lupilo i izbezumilo sirotog Boška, ali i nju je trglo. 53
Međutim, to iznenađenje nije bilo ni blizu onom kada je anđeo daskama počeo da utvrđuje i prozor ispred nje. Nije znala kojim rečima pre da ga ukori, pa je ostala nema. Na svu sreću, on se nije usudio da zakloni otvor kroz koji je ona gledala napolje. Najednom je pored prozora počela da curi voda niz zid, što se događalo i kada bi padala daleko slabija kiša. Vidiš li šta si uradio, zamerila je nedužnom anđelu. Samo noćas, oglasio se on, tiho i molećivo. Neprestano je grmelo i sevalo, od sevanja se baš lepo videlo. Ana Žeželj je o opušak - bio je dogoreo do filtera - zapalila novu cigaretu. Anđeo je ojačavao i predsoblje. Ana Žeželj se još nije uzbuđivala, mada ju je sve više interesovalo šta se zbiva vani. Provala oblaka se pokazivala u svoj silini. Slivnici su bili začepljeni, ili nisu bili u stanju da prime toliku vodu, ulicom je tekla reka. Nosila je sve pred sobom, po površini mutne vode plivali su plodovi voća i lišće. Sivi automobil je iznenada ponela bujica, na njemu je sedelo nekoliko demona i uživalo u sumanutoj vožnji. Ponašali su se kao da učestvuju na rodeu, automobil je predstavljao neosedlanog konja. Drugi su se i dalje njihali, ples im je bio sve šašaviji. Ali situacija napolju bila je vesela samo za njih i, donekle, za usamljenog krastavca. Vetar je nemilosrdno šibao, drveće mu se klanjalo do zemlje, neke grane su pukle i nemoćno se klatile. Od Bosinog cveća ostale su zalomljene trščice, preostali listovi su ličili na dronjke koje je vetar okačio o te obogaljene stabljike. Ani Žeželj je prošlo kroz glavu da je ova kiša izbrisala školicu na ulici i najednom se sneveselila. Eto, uzdahnula je ona. Povukla je dim i šapatom nastavila, tako ti je to u životu... padne kiša i sve obriše... a ti čekaj... Osetila je pritisak u grudima, na trenutak joj je zafalilo vazduha. Ovo bi lako mogao biti moj poslednji dan, pomislila je zgranuta. Pogled joj je pao na tri breskve na vitrini i silno je poželela da živi. Ponadala se u pomoć anđela, u početku više, ali ubrzo je ta nada postala suzdržana. Je li meni život u tvom prisustvu siguran, upitala ga je ona. Nije čula nikakav odgovor. Znala sam ja da od tebe neću imati nikakve vajde... Zvučala je ljuto, ali nije bila ljuta. Nije ga krivila, smatrala je da bi joj on rado pomogao da je u mogućnosti. Za nemoć anđela okrivila je nefleksibilnu nebesku birokratiju i njene beskonačno komplikovane procedure. Anđeo se ipak oglasio. U slučaju da čuješ neke glasove, ne obaziri se na reči, posavetovao ju je on. Demoni će pokušati da te pridobiju i navedu na zlo. Ih, gde mene može neko da navede na nevaljalstvo, našalila se Ana. Anđeo nije razumeo njen humor. Njena bezbrižnost je iščezla, obuzimala ju je tuga. Da li on misli da bi mi svojim pozivom zagorčao preostale dane, upitala se. Anu nije napustila nada da će je Marjan Vergović nazvati, nada koja joj je decenijama davala snagu za život, ali se spremala da i tu nepovoljnu činjenicu uzme kao mogućnost - ili je samo izgledala kao da se sprema? U praznu čašicu ponovo je sipala lozovu rakiju. Kad je spustila flašu, primetila je da čašicu nije napunila, bila je otpola prazna. Nije ispravila svoj propust, pogled je vratila na nevreme.Kiša je pljuštala ne smanjujući jačinu ni na tren. Dvorište je bilo skroz poplavljeno. Demoni su u nepogodi istinski uživali, vetar i oluja su ih zabavljali. Bacali su uvis kape i šešire, gledali kako ih vetar nosi i razdragano se smejali, jedan nije hteo da se odvoji od svoje šajkače, rukom ju je teatralno pridržavao. Demon sa šlemom na glavi je čvrsto pritegao kaiščiće ispod čekinjaste brade i pravio se važan. Neki od njih su se zabavljali sami, za svoj groš, grbavi demon u ribarskim čizmama zabacio je štap u mutnu bujicu i pecao, nasmešen i zadovoljan svojom dovitljivošću. Dugajlija s jednim okom šljapkao je po vodi u papučama za plažu, demon sa čiroki frizurom je naizmenično izuvao levu pa desnu kopačku i poput nekog ludog Sizifa iz obuće cedio vodu. Izađi, čula je onaj isti hrapavi glas. Kratko je odmahnula rukom, nije želela da s tim što joj se obraća ima ikakva posla. S plafona je kapalo na sto. Pogledala je uvis, fleka u obliku zeca, koju su ranije kiše načinile na plafonu, pretvorila se u ogromnu mokru mrlju. Gromovi su udarali jedan za drugim, kuća se tresla bez prestanka. Kiša je oponašala zvuk vodopada. Ogromna količina vode padala je s neba, ali nije donosila svežinu. Osećao se težak smrad. Usamljeni krastavac je uživao. Sećao se priča - iz vremena kad je bio mali - o svom dalekom rođaku morskom krastavcu lavljeg srca koji je branio svetinje svoga roda od flore i faune koje su pripadale drugim kulturama, i ujedno očekivao ličnu metamorfozu. Da li je ovo moja poslednja cigara, upitala se Ana Žeželj i iznenada videla vatru. Napolju je sve gorelo. Pomerila je giavu i ponovo videla kišu. Sumnjičavo je pogledala u flašu. Gde li sam nabavila ovu lozu? 54
Vasiona je razuzdano slavila. Munje su cepale nebo i noć pretvorile u dan, gromovi su jako udarali, vetar je lomio drveće i rušio ograde. Sve češće bi nešto snažno lupilo u prozor kraj kojeg je Ana sedela. Ona je bila svesna da u ovakvoj noći ništa nema vrednost, samo goli život. Nedostajao joj je vazduh, osećala se sve gore. Bol u grudima konstantno joj se uvećavao. Da ikako može, sigurno bi me nazvao... Ana Žeželj je Marjana Vergovića volela i dalje istom silinom, imala je neutaživu potrebu da ga opravda pred Bogom i ljudima. Iako joj je slabila nada, ona ništa manje nije želela da čuje pesnika, njegov glas bi joj sigurno pomogao da lakše diše. Ali - istina je - da je zazvonio telefon, ona bi se i te kako iznenadila. Ponovo je čula onog istog demona, obećavao joj je povratak u mladost i novi početak s Marjanom Vergovićem. Njega neće hapsiti, živećete u kući na obali mora, svakog dana ćete dobijati dovoljno alkoholnih pića, isporuke cigareta s Kube biće redovne... danima i noćima ćete upražnjavati seks... u kući će ti raditi svi aparati, sve će ti dihtovati kako treba... Da li će mi raditi i sve četiri ringle na šporetu, bila je radoznala Ana. Podrazumeva se, funkcionisaće ti kao da su pod garancijom i frižider i bojler i šporet, radosno je odgovorio demon, obradovan ostvarenim kontaktom. Ana Žeželj nije sumnjala u njegove reči, ali je slutila prevaru koja se krila u prećutkivanju. Mogu da mi budu ispravni svi uređaji, a da nemam struju. Pristizalo je sve više demona. Poneki bi se iznenada pojavio ispred njenog prozora, uneo joj se u lice, pa iščezao. Ona je prvi put registrovala njihovu nakaznost. Jedni su imali zečje usne, zmijske oči, drugi velike zube, dugačke nokte, treći sve to; slinili su i balili, tela su im bila kvrgava, udovi iskrivljeni, koža im je bila šugava i krastava... Istina, među tim rugobama, počeli su se pojavljivati i demoni pravi lepotani. Ovo nije karneval, sinulo je Ani Žeželj, ovo su neprijatelji mog anđela... Povukla je dim i cigaretu bacila u baricu, tik ispred svojih nogu. Moj anđeo ima gadne dušmane... Ana Žeželj je jednom pročitala da je čovek velik onoliko koliko su njegovi neprijatelji moćni, nije videla zašto to pravilo ne bi važilo i za anđele. Bilo joj je drago što na njega nasrću tako strašne spodobe, on, prema tome, mora biti karakteran i dobar. A zar bi njoj drugačiji anđeo mogao da dopadne? Gromovi su i dalje udarali, kuća je uz jedvite jade odolevala da se ne sruši. Boško je gurao glavu u Anine butine i drhtao kao prut. Činilo mu se da su oni dva zarobljena miša, koja je neko stavio u kutiju za cipele i sad ih nemilosrdno mućka. On nije želeo da bude miš u kutiji i od svoje gazdarice je očekivao da ga što pre izbavi. U jednom trenutku podigao je glavu i pogledao u nju, ona je kao po dogovoru spustila pogled na njega. U Boškovim izbezumljenim očima videla je kako se ogledaju munje, koje su po nebu iscrtavale arterije i vene nekog veoma moćnog i velikog. Tada je Ana Žeželj u grudima osetila nepodnošljiv bol, jači od svih koje je u životu osetila. Oblio ju je ledeni znoj. Desni dlan je prislonila uz grudni koš, levu ruku pružila je ka čašici. Bilo joj je jasno da se po nju odvija nešto sudbonosno. Ovakav dan nikad pre nije živela, takav utisak je imala zato što je osećala njegovu važnost. Ruke su joj se tresle, uložila je veliki trud da čašicu s lozom prinese ustima a da je ne prospe. Osim kiše, huka vetra i divljeg galopa svoga srca, ništa drugo nije registrovala. Iskapila je lozu. Nije osetila nikakav boljitak, teško je disala, bol nije prestajao. Činilo joj se da njene misli putuju kroz svemir, da tamo o nešto udaraju i da joj se kao bumerang vraćaju; tome nije bilo kraja. Čula je kako sa njene kuće pada crep i kako se lomi. Svaki udar crepa o zemlju Boško je propratio jakim trzajem. Bio je siguran da im nema spasa. Plafon je postao skroz mokar, sa njega je na više mesta curila voda, pa i niz kabl na kojem je visila sijalica. Pored prozora je neprestano lilo, bara se širila, sada su i Anine noge bile u vodi. Zidovi su se uvijali, stvarno su podsećali na stranice kartonske kutije, ali Boško se nije radovao što se njegovo poređenje pokazalo dobro, on je preživljavao najteže trenutke u svom mačjem životu. Dvorištem je pirovala čitava armija nakaza, ali sve ih je manje bilo radosnih i nasmejanih. Čuli su se zverski urlici, užasni vrisci i jauci, teško krkljanje i prigušeni jecaji. Na prozor su počeli da nasrću demoni iskeženih zuba. Ana je sklopila oči, ali njeni kapci su bili prozirni. Javljale su joj se slike iz prošlosti, što stvarne, što izmišljene pa prihvaćene, smenjivala su se lica tako različita od ovih koja su se ukazivala ispred prozora, a opet i dosta slična. Demon sa sastavljenim gustim obrvama podsetio ju je na strica Brka, drugi joj je ličio na policijskog doušnika Ćorkana. Onda je videla kako vetar ispred prozora pronosi ringišpil iz luna parka, školske knjige, ljubavna pisma, fotografije, njenu prastaru teget haljinicu od 55
žerseja, potrgane gaćice, spušteno automobilsko sedište, dimnjak fabrike hartije, enterijer poznate joj kafane, čamac zajedno sa veslima, sportski automobil dignutog krova, listiće za tombolu, karte s porno slikama, pivske flaše, flaše votke, loze, vinjaka... Širom je otvorila oči, ubeđena da doživljava kraj sveta. Kazaljke su stajale, sigurno bi joj bilo lakše da se čulo kucanje sata, da su se one kretale. Ako ništa, znala bi da ovo nevreme mora imati početak i kraj. Otkud sad ti, nečujno je upitala Bosu koja je promakla pored prozora. Bosa se trudila da se uhvati za oluk i jedva je nekako uspela u tome, ali vetar je izvalio oluk i odneo ih zajedno, lako, kao da su od papira. Ana Žeželj je primetila kako vetar odnosi i policajca koji je tog dana regulisao saobraćaj kod pošte, smotrila je i kako pored njenog prozora promiče doktor Jović sa telefonom na desnom uvu i stetoskopom oko vrata. Ana Žeželj je osetila kajanje što nije otvorila prozor i pružila ruku doktoru Joviću. Trebalo je da pomognem i policajcu i Bosi, pomislila je. Obe ruke stavila je na grudi i počela ih stezati, svom snagom. Onda je ruke odmakla i neko vreme ih držala dignute, nije znala gde da ih spusti. U nevremenu je spazila Radulku sa čitavim društvom zajedničkih prijateljica, njene ruke su nemoćno klonule pored tela. Bile su tu i Varija i Kaćuša, Gorgina je stajala u gumenim čizmama, gola kao od majke rođena, pod ruku je ponosno držala svog muža inženjera. Mikaina se ljubila sa onom u crno obučenom prijateljicom. Glumi odžačara, prokomentarisala je Ana boju njene garderobe. Zatim je videla drugarice iz osnovne škole i svoju učiteljicu, njihovih imena nije se sećala. Ana Žeželj je zaključila da vetar iz grobova čupa mrtve i donosi ih pred njen prozor. Rukama je pokrila oči i pomislila kako čovek u životu može da bira samo to da li će gledati šta se s njim dešava ili će žmuriti. Ništa drugo ne može da preduzme. Potom je sklonila ruke i otvorila oči. A možda ni o tome sam ne odlučuje? Nepodnošljiv teret joj je sve jače pritiskao grudi, skoro da nije disala. Ali tu nije kraj čovekovom prokletstvu, smatrala je Ana Žeželj, iako ne utiče ni na šta, on neprekidno bira put kojim će da ide, od čega koristi imaju samo nebeske sudije, koje mu reckaju greške. Bićeš ponovo mlada i imaćeš sve što poželiš, obećavao joj je demon zadužen za pregovore. Njegova obećanja su joj bila privlačna, čak joj se sviđao i njegov glas, zvučao je muževno. Treba samo da ustaneš i otvoriš vrata, ništa više... Znači, to je cena, shvatila je Ana Žeželj. Nije bila iznenađena. Oko njene kuće na biciklu je kružio čas dečak u crvenim kupaćim gaćicama, čas rogati stvor. Imala je utisak da se navedena transformacija vrši u ritmu okretanja pedala, a činilo joj se da taj ritam prate i gromovi. Što li je sa bicikla skinuo one perle od čaša za jogurt, upitala se Ana Žeželj. Dečak-čudovište je nestao iz Aninog vidokruga, ali ona je i dalje čula njegov sablasni smeh. Njene oči su bile širom otvorene, bez daha je gledala kako vetar nosi tehničku školu, spomen-park, jednu ulicu s dva drvoreda, ceo jedan grad, čitav njen život... Boško nije uvlačio kandže, njena butina je bila na više mesta ozleđena, niz nogu su joj se slivale kapi krvi. Ana Žeželj nije osećala bol prouzrokovan mačjim noktima, otupeo je i bol u grudima, privikavala se na nedostatak vazduha. Iz slupanog automobila izvlačili su njene roditelje, Marjan Vergović joj je pričao o nekom pesniku Boskeu, vetar je vitlao veo sa njene svadbe, u fiskulturnoj sali je vodila ljubav sa profesorom Vukčevićem, komšija Mitar, s molerskim merdevinama na ramenu, drugarski joj je namignuo, Milenin majmun joj je poklanjao spachianusa... Ti prizori su u trenu iščezli jer je grom udario, verovatno u njenu kuću. Ana Žeželj je odskočila zajedno sa stolicom. Pod njenim nogama se uleglo tlo, pa se ponovo poravnalo, iz utičnica i prekidača je varničilo i pušilo se. Boško je visio preko njenog krila, nije davao znake života. Grane drveća i razni predmeti nemilosrdno su udarali u zidove kuće, tada je spala i roletna prozora kroz koji je ona gledala. Njeno vidno polje postalo je koliko veće toliko i strašnije. Ogroman demon jezivog izgleda - to je sigurno njihov general, zaključila je Ana - nepokretno je stajao i netremice posmatrao njenu kuću, oko njega se tiskao čopor iskeženih vukova. Sve je to videla, ali ništa nije čula. Uši su joj zagluvele. Nije čula ni anđela koji ju je umirivao, ne boj se, ne mogu nam ništa... U prozor ispred nje najednom je udarila ogromna crna ptica i on je napukao po sredini. Razrogačenih očiju gledala je kako se nebo uspravlja. Jednim krajem stajalo je na ulici, tik uz njenu ogradu; crni oblaci su promicali pored prozora. Nije verovala svojim očima. Neko vreme su nebo i zemlja bili pod pravim uglom, onda su počeli da zaklapaju sve oštriji ugao, opasno su pretili da će se preklopiti i smrskati sve što se nalazi između njih. Ana Žeželj je nekako uspela da udahne vazduh. Još nije kasno da 56
me nazove, prošaputala je. Ali Marjan Vergović je prošao pored prozora ne pogledavši je. Oko nje je čitav svet počeo da se vrti. Ponovo je zatvorila oči, ali joj to nije pomoglo. Nosio ju je crni vrtlog, u tramvaju je nekom starcu uzela lice među dlanove i kazala mu ja sam Ana Žeželj! Kuća je podrhtavala, zidovi su se krivili, njoj se vratio sluh, čula je čangrljanje posuđa, škripu prenapregnute armature, zvuk vetra i kiše, sablasnu vrisku demona, zavijanje vukova... Sa plafona se iznenada odvalio veliki komad maltera i pao pored nje. Boško je došao k sebi i zamjaukao, iskočio je iz njenog krila i pobegao u ćošak. Ana Žeželj je otvorila oči i udahnula vazduh. Ne boj se, čula je neobično miran glas anđela, kuća je jaka, gore je betonska ploča... Nije ga razumela, bar ne u potpunosti. Ja sam ponovo snažan, ako i provale unutra, izaći ću s njima na kraj... Nakon tih reči kuća je počela još strašnije da se ljulja, postala je čamac na pučini podivljalog okeana. Ostaće tajna da li je anđeo u tim trenucima blefirao ili su mu zbog dobrog vladanja vraćene moći nekoliko sati pre isteka kazne. Novoimenovani general je podigao ruku, na nebu je bezbroj munja sevnulo u isto vreme, svi njemu podređeni demoni su se ili vešto posakrivali ili postali nevidljivi. Ali takvi su bili još glasniji, njihovo skriveno prisustvo bilo je kudikamo strašnije nego ono pređašnje, kao što je za nijansu slabija kiša izgledala zlokobnija. Ova kiša nije pružala ni najmanju nadu da će prestati, naprotiv, nagoveštavala je večno padanje. Onda je iznad Anine glave počelo nešto da udara, činilo se kao da neko trči po njenom tavanu. Malter je otpadao svuda okolo, sve je ukazivalo na to da plafon neće moći još dugo izdržati, da će se već sledećeg trena srušiti na Aninu glavu. Odozgo je curila voda u mlazevima, krevet, televizor, vitrina, sve je bilo mokro, kišnica je kvasila i Anu. Ona nije ustala sa stolice, nije se sklonila od prozora. Osećala je kako joj snaga polako nestaje, obuzimala ju je nepojmljiva hladnoća, i spolja i iznutra. Čula je žagor i glasove, mnogi su joj bili poznati, odnekud je začula i plač bebe, u plaču je prepoznala tek rođenu Milenu. Lice joj se iskrivilo, vilice su joj se otvorile i ostale tako. Ona se borila, ali vazduh nije uspevala da udahne. Svest joj se mutila, razum joj se gubio pa se vraćao. Oprosti, jedva je uspela nekako da progovori. Kome je to i zašto rekla, nije znala, ali joj je za nijansu bilo lakše. Munje su oslabile, gromovi su prestali da udaraju. Zavladali su mrak i grobna tišina, barem njoj se tako činilo. Istina, povremeno bi čula huk vetra i padanje kiše, uz poneki jezivi krik, ali bi ubrzo ponovo utonula u ništavilo. Onda se oglasio demon hrapavog glasa. Zar nisi spremna za Marjana sve da uradiš... i da prevariš, i da slažeš, i da otvoriš vrata? Skupila je svu snagu i ustala, nesigurnim korakom je krenula ka predsoblju. Želela je da napolju udahne vazduh, da izvuče roditelje iz razlupanog auta, da sustigne Marjana Vergovića... Marjan joj je u prepunoj kafani izjavio ljubav, uspela je da udahne malo vazduha, ali njegove reči su je ubrzo rastužile, ona se prvi put upitala da li je on iskren. Ona svakako jeste, i zato će načiniti još jedan prestup. Neće se libiti da sarađuje sa spodobama ako će tako s njim stupiti u vezu. Nebeskim sudijama se neće svideti njen postupak, znala je to, ali zašto joj oni, ili neko drugi odozgo, nisu do sada ispunili želju? Ana Žeželj je smatrala da otvaranjem vrata neće samo načiniti novi greh, ona će time pokazati i koliko voli Marjana Vergovića i šta je sve spremna za njega da uradi. Nasuprot toj mogućnosti, činilo joj se da nema druge osim da umre. Istina, ona problematiku svog položaja nije tako sagledavala, ali ju je osećala. U predsoblju je čitav pod bio pod vodom. Zidovi su takođe bili mokri, pritiskali su je sa svih strana. Zanosila se, ali je koračala. Nadala se da će svi njeni problemi, muke i bolovi nestati kada izađe iz kuće. Bila je nadomak cilja, sa lakoćom je pomerila cipelarnik koji joj se našao na putu. Da, bila je spremna za ljubav sve da učini, jedino ju je sputavala slutnja da na nju neko utiče, da do odluke koju sprovodi nije došla svojom glavom. Sklonila je i daske kojima su vrata bila ojačana. Ana, pazi šta radiš, opomenuo ju je anđeo. Nije je sprečavao da otvori vrata, samo joj je to rekao. Njena ruka je krenula ka ključu i zaustavila se. Da li je stvarno spremna sve da uradi? I da izda svog anđela? Spolja se čulo zavijanje vukova. Boško je trčao po sobi, mjaukao i pokušavao da se uzvere uza zid. Zadrhtala je. Ako to uradim, na moje srce će pasti hladna senka i ono će drhtati i nadalje se neprekidno smanjivati... Ana Žeželj je smatrala da su veličina srca i njegova temperatura u direktnoj zavisnosti i to ju je pokolebalo. Šta vredno mogu pružiti Marjanu ako mi srce postane hladno i malo? Nije znala. Mogu li ja, takvog srca, uživati u ljubavi... u bilo čemu lepom? 57
Ana Žeželj je oklevala. Da li život koji mi se nudi ičemu vredi? Njena strast za životom to je vatreno potvrđivala, ali se u njoj ipak nešto bunilo. Odlučila je da odgovore na tu temu potraži u crkvenoj knjizi koju će joj sutra doneti košuta, onda je shvatila apsurdnost svoje misli jer je vreme za njen odgovor isticalo. Ana Žeželj je živela dan odluke, od njenih postupaka zavisila je njena dalja sudbina. Obuzimala ju je nepodnošljiva hladnoća. Igle su se zabadale u njena prsa, dugačke, ledene i tanke. Neke bi je ubole, pa se izvukle, druge su ostajale zabodene. Kad otvoriš vrata, svi tvoji bolovi će nestati, čula je demona hrapavog glasa. A ti si, pretpostavljam, završio medicinu, poželela je da se brecne na njega, ali nije imala snage. Tanjiri i čaše su padali i razbijali se, pošto je Boško ušao u vitrinu i u njoj tražio najskrovitije mesto. Stisnula je pesnice, nije znala kako da se pomiri sa izvesnošću da je došao njen sudnji čas. Sve je ukazivalo na to, ovakav dan, nesumnjivo, u životu nije imala. Dobra nebeska sila, ili pak njen anđeo svakako neko s nebesa kome je ona i pored svega bila simpatična - tog dana joj je dao mnoštvo znakova da će biti podvrgnuta iskušenju, morala je da pripazi šta radi, ni slučajno nije smela da načini pogrešan izbor. A bila je suočena s nerešivim problemom, smatrala je da će biti nagrađena ako načini greh, a da će, ako odabere vrlinu, pružiti ruke ka smrti, što je greh veći od svih. Njeno fizičko stanje ubijalo joj je nadu da može ostati živa ako ne sklopi pakt sa demonima. Nije bila u stanju da rasuđuje bistre glave, uzdala se u intuiciju. Izdajom anđela izdala bih i sebe, zaključila je iznenada. Neke granice moraju postojati... Nema granica, ubeđivao ju je demon. Što to ne kažeš Bosi... ili mojoj Mileni... mene povodljivu našao si da obrlatiš... Tri breskve na vitrini dale su joj snagu da se odupre demonu, da se pribere i sebi postavi važna pitanja. Da li ću moći da opstanem u Marjanovim bistrim očima ako postanem krpa... da li ću u njegovim očima blistati ako moje srce bude malo... čemu se takvog srca mogu nadati? Moja duša jeste grešna, ali to se može popraviti. Ana Žeželj je jednom pročitala da se jetra regeneriše i to ju je veoma obradovalo, smatrala je da se isto tako i duša može obnoviti. Obraz se svakako da umiti, duša se znači može podmladiti, ali ako se srce smanji i pocrni, tu ništa nije moguće uraditi. Čula je raskalašni ženski smeh i groktanje na stotine svinja. Ako ubijem anđela, zalud će me za ruke uzeti Marjan, moje srce će biti grumen uglja. Udahnula je vazduh i nastavila da rasuđuje smireno i dobro. Ako otvorim vrata, počiniću ubistvo, posle toga neću moći nazad. Ti se ničega ne bojiš, bio je uporan demon. Otvori vrata i bićeš ponovo mlada i ljubićeš pesnika Vergovića... Zalud se trudio, ona je negirala bilo kakvu vezu između njega i Marjana Vergovića. Odbacivši saradnju sa zubatim spodobama ona im više nije priznavala moć da spoje nju sa Marjanom i na taj način je umanjila svoj gubitak. Otvori vrata i živećeš... Nije otvorila vrata. Granice moraju da postoje... da nema njih, spodobe bi sad bile u mojoj kući, veličina srca bi bila od značaja samo za anatomiju, a tri breskve bi imale isključivo pijačnu cenu... Ana Žeželj nije podlegla nagovaranju demona, to je bilo jasno, ali se nije pouzdano znalo da li će je to stajati života. Nego šta će, rekao je demon. Ona je iznosila argumente zašto je tako postupila prvenstveno da bi sebe ubedila u ispravnost svoje odluke. Malog srca ne bih se svidela Marjanu Vergoviću, štaviše, on se ne bi sećao ni da me je ikad voleo... To je bio glavni razlog,ali nikako jedini. Otvaranjem vrata uprljala bih svoju ljubav... zar da uflekam jedino čisto što imam? Smela je da se zakune da je smeh koji je čula bio Mikainin. Nisam luda to da učinim... Klimavim korakom krenula je nazad. Kučko, viknuo je demon hrapavog glasa. Hoću da mi srce bude veliko, neću da mi se skvrči... Vladala je mukla tišina, čulo se samo uspavljujuće rominjanje kiše. Skvrčenog srca bila bih mrtva na gori način nego sa velikim srcem koje ne kuca... Gazeći kroz vodu, vratila se u dnevnu sobu i pošla ka telefonu. Zanosila se u hodu. Noge su je jedva držale, očekivala je da će se stropoštati. Bilo joj je jasno da nikad više neće ustati ako se to dogodi. Izdrži, Ana... Prvo nije razaznala ko joj je to rekao, onda je shvatila da je u pitanju njen anđeo. Izdrži ti, za mene ne brini, odgovorila mu je ona. Osetila je da on stoji iza nje i da je grli rukama. Nije više bilo bojazni da će pasti. Zažmurila je i poželela da je anđeo zagrli i krilima. I on ju je zagrlio. Ana Žeželj je bila obavijena anđeoskim krilima, toplim i mekim. Žmurila je čvrsto i leđima osećala njegovo telo, i čula je šapat nijednog trena u tebe nisam sumnjao... Ona mu se prepustila, bila je beskrajno daleko od ideje da otvori vrata. Napolju je počelo da se razdanjuje, vreme je prolazilo velikom brzinom, želelo je da nadoknadi sve što je izgubilo usled svoje dugotrajne ukočenosti. Odjednom, Ani Žeželj se učinilo da putuje uvis, u susret kapima kiše. 58
16. Na tramvajskoj stanici, nedaleko od ulaza na pijacu Đeram, stajao je u sivom kišnom mantilu. U rukama je nosio pune cegere raznog zeleniša. Pogrbljen, vrlo mršav, ni po čemu nije ličio na sebe iz mladosti. Ona bi ga verovatno prepoznala po usnama i očima da mu je bila bliže, ovako je samo imala jak osećaj da je to on. Nalazila se na drugoj strani bulevara, a na semaforu je bilo crveno za pešake. Automobili su jurili, nije se usuđivala da korakne na kolovoz. Pomislila je da će umreti ako naiđe njegov prevoz pre nego što ona pređe ulicu. Reka pešaka ju je iznenada ponela napred, sijalo je zeleno svetlo. Prilazila mu je sve bliže, on joj je okrenuo leđa i gledao u tramvaj broj sedam koji je uz zvonjenje pristizao na stanicu. Pitala se da li izgleda lepo, kritički je pogledala u svoju garderobu. Bila je u najdražoj haljini, istina zimskoj, ali zbog neprimerenosti odeće aktuelnom godišnjem dobu nije osetila nezadovoljstvo. Korakom mesečara ušla je za njim, nekoliko trzaja prethodilo je polasku tramvaja. Stala je ispred njega i okrenula mu se. On se trgao, što je nju ispunilo ushićenjem, koje se nažalost ubrzo počelo ublažavati. Ipak, i dalje je tinjala nada da ju je prepoznao. Možda stvarno jeste, od svih ljudi u tramvaju obratio se njoj. Hoćete li biti ljubazni da mi poništite kartu, upitao ju je. Glas mu je bio tih, ruka mu je drhtala. Imao je brkove, nikad ga s brkovima nije zamišljala. Trebalo joj je vremena da prihvati njegov izgled, da se privikne na njega. Jutarnji žamor nije jenjavao. Njoj je najednom postalo jasno da je nije prepoznao, da joj se obratio zato što mu je bila najbliža. Iz njegove ruke je uzela kartu i prišla automatu. Sramota ju je bilo da pita kako da je poništi, gledala je tršavog dečaka koji je to spretno uradio i onda je, mada iz trećeg pokušaja, uspela da obavi tu operaciju. Hvala vam, rekao joj je on, ali iz njene ruke nije uzeo pruženu kartu. Lagano je seo pored neke bubuljičave devojke, devojka-žaba je pogledala u Anu i bez reči joj ustupila mesto. Ana Žeželj se spustila na slobodnu stolicu, presrećna što sedi kraj njega. Nije bilo mesta sumnji, taj starac je bio pesnik Marjan Vergović. Osećala je to svim svojim bićem, smeškala se zadovoljno. Tramvaj je polako išao i sve više se punio, prošao je Vukov spomenik i Pravni fakultet, već je skrenuo u Resavsku ulicu, trebalo je što pre da započne razgovor s njim, ali nije znala kako. Bojala se da spomene kafanu Kod kapetana Ivana, teško bi joj palo ako se on ne bi setio mesta njihovog poznanstva, a slutila je da bi se to lako moglo dogoditi. Dokle idete, na kraju ga je upitala. Do Ulice Ive Lole Ribara... ne... do Ulice braće Ribara... ne... Malo je poćutao pa stidljivo priznao, ne znam... uvek zaboravim kako se zove ulica u kojoj živim... Onda je sav ozaren dodao srećom, uvek prepoznam zgrade... u blizini je i okretnica, ne mogu mnogo da pogrešim... Ali ubrzo se snuždio, ne mogu, ako nisam ušao u pogrešan tramvaj... Mantil mu je bio raskopčan, krajevi su mu padali kraj nogu i vukli se po podu, pantalone su mu bile štraftaste, teget-sive, i njoj su se dopadale. A šta ako ste ušli u pogrešan, upitala ga je ona. Bila je zgranuta spoznajom da mu neprekidno persira. Onda će doći Doroteja i odvešće me kući, odgovorio joj je on. Tako se odvijala njihova konverzacija. Malo je falilo da kod SKC-a jedna žena podleti pod tramvaj, zbog toga umalo nisu popadali sa stolica. Ana Žeželj se nakratko uhvatila za njegovu mišicu, obrazi su joj se zažarili. Putnici su psovali tu ženu, šofera i gradski prevoz. Ona se neprestano pitala ko li je ta Doroteja, da li ju je zbog te žene ostavio? S kim živiš? Naterala je sebe da mu se obrati sa ti. Sam... moju Tatjanu je prošle godine ubila nepravda u svetu... ili pretprošle... pitaću Doroteju, pa ću vam reći... - A ko ti je ta Doroteja? - To je moja unuka... ona me redovno posećuje... ima šesnaest godina... ili sedamnaest... Nastavio je da menja iskaze. Biće petnaest, na kraju je tvrdio s velikom dozom sigurnosti. Ani Žeželj je bilo teško da ga gleda takvog, njena radost zbog susreta s njim ustupala je mesto tuzi. Koliko imaš dece, jedva je smogla snage da ga upita. Imam sina Nemanju, on je poznati advokat... ili sudija... sudija Ustavnog suda... on je jedinac, razumljivo je što je skroz zaboravio oca... jedinci su takvi... no, Doroteja me redovno posećuje... ona je drugi razred srednje škole... mislim gimnazije... ili medicinske... nisam baš siguran... U tramvaju je bilo živo; jedni su izlazili, drugi ulazili. Na stanici kod Ekonomskog fakulteta ušla je kontrola gradskog prevoza, a ona nije imala kartu. Uplašila se da će je izbaciti. Pitala se kako da im 59
objasni da je čitavog života čekala ovog čoveka i da nije u redu da ih oni sada rastave. Onda joj je sinulo da je njegova karta i dalje kod nje. Odlučila je da mu ne da kartu, neka ih oboje izbace, ako treba nek ih zajedno smeste u zatvor. Kontrolori su došli nadomak njih, a onda su se iz neobjašnjivog razloga naglo okrenuli i vozaču rekli da zaustavi tramvaj. Izašli su van stanice. Ana Žeželj je odahnula, pa je nastavila da u čudnom bunilu postavlja pitanja. On je odgovarao, ali šta god bi počeo da priča, uvek se vraćao na svoju unuku Doroteju. Iz njegovih konfuznih rečenica saznala je da živi sam u stanu na Novom Beogradu, da ima sina koji nimalo ne brine o njemu, da ga još samo unuka drži u kakvom-takvom životu. Ne, ipak gimnazije, na tren mu se učinilo da je siguran, a onda mu je palo na pamet da Doroteja pohađa frizerski kurs. Pre neki dan je iz torbe izvadila makaze i rekla sedi da te podšišam... preko ramena mi je stavila peškir... pramenovi kose počeli su da padaju na pod... bili su dugi i sedi... ni sad ne verujem da je to bila moja kosa... možda ipak uči gimnaziju... Od njega nije ostalo ništa, sa neizmernim žaljenjem zaključila je Ana Žeželj. Gledajući koliko je on propao, videla je i svoju propast. Pokušala je da prihvati život kakav jeste, poželela je da voli Marjana Vergovića, tako starog, s brkovima. Možda bi i bila u stanju da se ponovo zaljubi u njega kada bi mu s lica zgrebala naslage vremena, ali to nije bilo moguće. Došlo joj je da vrišti. Zar je život potrošila čekajući ovog čoveka? Oronulog starca koji se nje i ne seća. Prelazili su Stari savski most kada je u svoje dlanove uzela njegovo lice i viknula ja sam Ana Žeželj! Putnici su se okrenuli ka njima. I on se trgao i duboko zamislio. Bilo je očigledno da prebira po sećanjima, ali nije mogao da se seti žene koja je buljila u njega. Ona je pustila njegovo lice i ispravila se na svojoj stolici, glavu je zabacila unazad i zagledala se u nešto iznad njih. Kod Starog sajmišta je poželela da izađe napolje, ali je ipak odlučila da ostane, da ga isprati do njegove stanice. Bilo joj je teško da se odvoji od njega, a i nepodnošljivo bolno da ostane s njim. On se nje nije sećao, iako je ona sačuvala veliko srce. Tramvaj je nastavio da se kreće kroz Novi Beograd. Ja sam učinila sve što je do mene, ponavljala je u sebi Ana. Ana Žeželj se nije pomerala. Sedela je pored čoveka kojeg je čitavog života čekala i pokušavala da razume sebe i svoj život. Više je nije interesovalo gde je nestao one noći, ni da li je zaglavio u Lepoglavi ili je pobegao u inostranstvo, ni gde je boravio sve ove godine, niti zašto toliko daleko ide na pijacu, ni zašto ne obrije brkove... Nije želela ništa da ga pita, jedva je čekala da on izađe, da bi mogla na miru da razmisli šta dalje da čini. Morala je odgonetnuti da li vredi život bez nade, bez iluzija, bez sna. Od toga je zavisilo da li će ovaj susret da previdi i nastavi da čeka čoveka koji u svojoj biti više ne postoji, ili će na svoju opsesivnu ljubav zanavek da zaboravi i započne novi život. A postojala je i solucija da u ovom starcu počne tražiti ostatke pesnika Marjana Vergovića i da u nađenim mrvicama uživa. Osećala je da to nije nemoguće, pantalone i mantil su svedočili da je on i dalje čovek sa stilom, a i ta njegova senilnost mogla bi joj, gledano s veselije strane, biti simpatična. Narednih dana će svakako morati da donese tu odluku, ako neće sebe da muči do smrti. Ana Žeželj nije volela sebe da muči. Stanice su se ređale jedna za drugom, ona je izgubila svaki pojam o vremenu. U Ulici Jurija Gagarina on se uzvrpoljio, iz zvučnika se malo kasnije začulo Nehruova. Tu niko nije ni ušao ni izašao. Za tog Nehrua sam čula, konstatovala je Ana. Na poslednjoj stanici je ustao. Očigledno je stanovao u Ulici doktora Ivana Ribara. Gledao je u sive ružne zgrade i smeškao se, zadovoljan što ih je prepoznao. S njom se nije pozdravio, zaboravio je skroz na svoju radoznalu saputnicu. Polako je izašao, izrazito kratkim koracima, uz to i nesigurnim. Ana Žeželj je predosećala da ga nikad više neće videti. I preostali putnici su napustili tramvaj. Ona jedina nije izašla, šćućurila se na svojoj stolici. Vozač je nameravao da je izbaci, imao je i pravo i obavezu da to uradi, ali videvši njene oči pune suza, odmahnuo je rukom i ostavio je na miru. Tramvaj je neko vreme stajao na okretnici, pa je krenuo u suprotnom smeru. Ali, ona se nije još dugo vozila. Kod Beogradske elektrane ušao je čovek košarkaške visine sa rancem na leđima. Još si mi samo ti falio, pomislila je i hitro izašla napolje. Taj čovek ju je podsetio na generala koji je komandovao demonima. Tramvaj je pošao, sumnjivi gorostas je ostao u njemu, ona je bila sama na stanici. Nije pogledala ni levo ni desno kada je zakoračila na kolovoz. Uplašio ju je zvuk sirene, srećom, tog jutra su o njoj brinule dobre nebeske sile. Probudila se, ukoliko je spavala i sve ovo sanjala. 60
*** Podigla je slušalicu, prislonila je uz uvo i rekla molim. Ana Žeželj nije čula telefon, niti joj se to učinilo, ona se javila tek onako. Molim, ponovila je, ovog puta još i glasnije. Iz slušalice se čuo signal koji je na sebi svojstven način obaveštavao da nema nikoga na vezi. Ih, što me nerviraš, rekla je Ana Žeželj i spustila slušalicu. Po njenom glasu moglo se zaključiti da je to kazala onome koga je zamišljala na drugom kraju veze, nikako zvuku koji je dopirao iz slušalice. Tebe treba tape-tape po goloj guzi, rekla je i radosno i setno u isto vreme. Boško se odnekud stvorio ispred nje i skočio joj u krilo. Pogledala je kroz prozor. Nevreme je u njenom dvorištu ostavilo tragove na sve strane, ali pod sunčevim zracima oni nisu izgledali strašno. Uzela je cigaretu i stavila je među usne. Ana Žeželj je do tog jutra zavidela katolicima što imaju čistilište. Smatrala je da bi i pravoslavci trebalo da poboljšaju svoju infrastrukturu, da podignu kredit i dograde šta im nedostaje. Ona je čistilište zamišljala kao svojevrsne prostorije za dekontaminaciju, posle boravka u njemu slobodno se moglo krenuti ka lepšoj destinaciji. Ali ona više nije imala razloga da im zavidi, bila je sigurna da je prethodne noći prošla kroz pravo čistilište. Staklo njenog prozora je to svedočilo svojim naprsnućem. Ana Žeželj je pomislila da je takvo interesantnije nego kada je bilo čitavo. Primetila je da joj je kuća raspremljena, krevet ponovo skovan, samo što ormar i vitrina nisu bili na starom mestu nego na drugom. Pomislila je da anđeo nije upamtio gde su se ti predmeti nalazili pre nevremena, ali je ubrzo uvidela da joj je sada raspored kudikamo funkcionalniji. Bio bi dobar za unutrašnju dekoraciju, pohvalila ga je ona. Pod je i dalje bio vlažan, ali sva ona voda bila je pokupljena. Mogao si mi i ovaj prozor zameniti, da se ne maltretiram sa staklorescem, odglumila je nezadovoljstvo. Onda je shvatila da u šaci nešto čvrsto stiska. Prepoznala je poništenu kartu iz beogradskog prevoza. Zatim je primetila da nije u odeći koju je nosila protekle noći, nego u haljini u kojoj je bila u tramvaju. Ana Žeželj se zagledala u jednu tačku. Kazaljke sata... Trenutak pre, kazaljke su pokazivale tačno vreme. Njihova tačnost trajala je samo tren, koliko i njihova sreća. Anu Žeželj je obuzeo nejasan osećaj večnosti. Neko joj je dotakao rame i ona se blago trgla. Okrenula se, ali nije videla nikog. Malopređašnji dodir je doživela kao pozdrav, kao opraštanje. Srećan put, rekla je. Oko nje je vladao mir. Anđeo je otišao, zadovoljan dobijenim prostorom i brojem rečenica u kojima je pomenut; bio je svestan da ovo nije priča o njemu. Ana je s lakoćom disala, od onog strašnog bola u grudima nije ostalo ništa. Nezapaljenu cigaretu spustila je u pepeljaru. Boško je preo, usamljeni krastavac je maštao o književnoj karijeri. Ana Žeželj je rezimirala svoj život. U času kada ju je napustio, Marjan Vergović je postao njena opsesija i ta opsesija se svakog bogovetnog dana uvećavala. Sa njom se Ana srodila, bez nje bi joj bilo kao da živi bez ruke, ili bez noge, međutim, ona je znala da šumska zverka odgrize svoju, u kljusa uhvaćenu nogu, da bi nastavila život. Ana Žeželj se nikad nije plašila bola. Boško je u snu pomerao uši. Sunce je jarko sijalo, novi talas vreline primicao se gradu. Ana Žeželj je gledala kroz prozor, gore u nebo, i jasno je osećala da se u njenom životu nešto završilo. Došlo joj je da plače, ali nije zaplakala, sipala je sebi lozovu rakiju. Čašicu je napunila do vrha.
61
