VIA ROMANA
Издавач НИД Компанија „Новости” ад Трг Николе Пашића 7, Београд Генерални директор и Главни уредник Манојло Вукотић Извршни директор издавачке делатности Александар Бацковић Уредник Миломир Краговић Корице
!
Марко Марковић Фотографија на корицама Зоран Јовановић Коректура Слађана Ковчић СЛОГ ~~ Никола Цветковић 15В№. 978-86-7446-213-3 Тираж 10.000 Штампа Књига комерц, Београд
VIA RОМАNА
ЈАСЕНОВО
Jа сам ти, Мали, рођена за несрећу" - рекла је. Само сам за њу био Мали. Тако ме је прозвала у првом гимназије. „Онда сам и ја рођен за несрећу“ - хтео сам да се нашалим и пружио јој шаку шумских јагода убраних на пропланку, у кланцу испод мог села Јасенова. „Мајка говори да је шејтан у мени и да сам злослутница“ - уздахнула је. „И јесам, јесам.. Пишем, а видим је и чујем. Како је знала шта ће бити? Несрећа се није привукла као лопов, изненада и кришом. И њој, и мени, и нама свима, примицала се јавно, свакога дана и годинама, само што је она била невидљива, јер је на себи носила заводљиве хаљине јед- накости, правде, братства и среће за све људе, народе и вере у једној држави, у којој сам рођен, које више нема, а звала се Југославија.
- х- х- хПрогледао сам, проходао, проговорио и сударио се са животом и васионом у селу Јасеново, сакривеном од света и неба, а у центру самом несреће и људске патње. Далеко од сваког друма, којим су ишле војске и трговци, високо међу олујним брдима, у једној ували око речице Сушице, а никад није пресушивала, опкољено литицама и густим шумама, село је крило себе и личило на неку одметничку јазбину. Име је, изгледа, добило по огромним јасеновима, који су заклањали све те кућице и били искићени птичијим гнездима. Због дивље климе, ништа питомо није могло да се прими у Јасенову. Ни шљива, ни крушка, ни јабука, ни трешња. Расле су само дивљаке, како смо их звали, од којих су шкрипали и трнули зуби. И шумски лешници, шумске јагоде, дивље купине по трњацима, дивљи шипури и дрењине. Од пролећа до јесени, у висове око села, а често и у сеоске куће и јасенове, ударале су муње. Гинули су људи, гинуле су нам овце, коњи и говеда, а нама је, под јасеном иза куће, гром убио и пса. Из котлине око реке, боље рећи потока, свакога маја селили смо се из села на планинске пашњаке, далеко од села, усељавали у дрвене колибе и подизали торове за стоку поред њих. Аветињски мра- чне ноћи, поготову кад би кишни облаци заклонили и месец и звезде, биле су заклон вуковима, медведима и лисицама, да се привуку до колиба и торова. Ја сам и громове и звери и све страхове од њих подносио лак ше од зимске чамотиње, када би се људи и стока забарикадирали у куће и појате, заметени дубоким снегом и огромним наметима, који би затрпавали и врата на кућама. Ужасе зиме преживљавао сам нарочито кад сам завршавао четири разреда основне школе у Јасенову и када сам следећа четири разреда морао да похађам у Сузници, до које се пешачило више од десет километара. Десет километара до школе и десет километара од школе, сваке године и сваке зиме. Ту недођију је на посебан начин походила историја, а село ништа није записивало, него је памтило и живело у свом памћењу. Можда
митском, можда нестварном, можда и погрешном и по људе у Јасенову штетном памћењу, али и једином за које су они знали.
X- X- XБило је лето, а бака је, под старост, и преко лета остајала у кући у Јасенову. Око подне, тројица људи у цр ним униформама, са пушкама и под капама на којима је блештала црвена петокрака, поред наше куће провели су неког младића. Руке су му биле конопом везане на леђима, а око врата носио је воловски јарам и, крварећи из уста, узвикивао: „Ја сам Стаљинов во и народни издајник. Узео сам каменчић и затрчао се да гађам оне људе са пушкама и у црним оделима. Бака је потрчала за мном, а један од њих, кога сам погодио каменом, ухватио ме за уво, снажно га заврнуо и подигао ме увис. Ујео сам га за руку, а он ме је бацио на земљу и ћушнуо прашњавом чизмом. „Што бијеш ђецу, Бог те нагрдио - викнула је бака, узела ме у наручје и однела у кућу. Верујем да је била 1950. година. Још су хапсили Стаљинове људе у Јасенову, а из затвора пуштали Стаљинове непријатеље. Међу њима и мог ујака Михаила. Стигао је у Јасеново по првом мраку, не застајкујући нигде и гледајући само у земљу. Мршав, по- грбљен и лица као креч, ушао је у своју кућу, стотињак корака изнад наше, и залупио врата за собом. Глас да се вратио из затвора пукао је Јасеновом и по катунима изван Јасенова. Вељко, јеси ли ти при себи - памтим мајчино чуђење. - Он је мој брат и ја морам да га обиђем. Он је издајник! - лупио је отац шаком о сто. - Слуга окупатора и народни непријатељ, па нека ти је стотину пута брат. Из ове куће у његову кућу се не може! У оној кући ја сам рођена. Не стидим се ни свог рођења, ни оне куће, ни свог брата. Само се стидим... - прекрати бес и узе ме за руку. И Дамјан иде са мном, да види и упозна ујака. Дуже му је ујак на робији него што Дамјан има година.
Стани, стани мало, Видосава - дрекну отац на мајку. - Кога се то стидиш? Заврши оно што си била заустила. Стидим се твоје памети! - одбруси она. - Мој брат није никога убио, осим ако је неког усташу. Да ли је мој брат због тога издајник? Или је издајник због тога што је, прије тебе и мене, препознао Стаљина? Зашто је, Вељко, мој брат издајник? Кога је он издао? Иди ђе оћеш, али мој син неће са тобом - скочи отац са столице и оте ме од мајке. Оће, Бога ми! - помами се бака. - Идемо да га обиђемо, и Видосава и Дамјан и ја. Чик нас заустави... Буди човјек и пођи са нама. Теби је Михаило само добро у животу чинио. Смркнут и покуњен, и мој отац оде са нама у посету. И сада, док истрзаним сећањима копам по свом животу, тај долазак у кућу ујакову покреће у мени само тугу. Очекивали смо да ћемо тамо затећи многе комшије из Јасенова, али не затекосмо никога. Ујак Михаило, ујна Мара и њихови синови, обојица по десетак година старији од мене, седели су око великог стола у соби, неми и сломљени, као да је неко умро. Не знам јесу ли нам се обрадовали. Нико не рече ништа, само сви поустајаше. Ујак се, ћутке, пољуби са сестром, мојом мајком, и са баком Василијом, а оцу пружи руку. Мене није ни приметио. Висок и повијен у леђима, упалих образа и проређене седе косе, унезверено се освртао око себе, и даље стојећи и не нудећи нас ни да седнемо. Тек тада ме опази. -
То ти је сестрић Дамјан - проговори ујна.
Дођи свом ујаку - приђе ми он и ухвати ме мрша- вим и кошчатим длановима испод оба пазуха, ваљда у жељи да ме подигне и пољуби, али брзо одустаде од те жеље, јекну и седе. -
Кичму ти поломили, куку мени - рече мајка.
-
Све су му поломили - хукну бака. - Боли ли те што, мој Михаило?
-
Јок! - одговори он и закашља се.
Био је то неки чудан кашаљ, који се није смиривао ни од мајчиних благих удараца у ујакова леђа, ни кад отпи мало воде из лименог лончића испред њега. Жива јаја помијешана са медом, то ти је најбољи лијек - рече бака. - И не пуши толико, гром га спалио. Он је ћутао, а ја сам, припијен уз баку, јео кришку хлеба премазану ујниним младим кајмаком. Отац започе да куцка прстима по столу, смишљајући да нешто пита или каже. Па, ево, како да ти кажем, Михаило, паметан си човјек... овај, све буде и прође... пуштен си, а то је најважније. Није лако никоме, видиш и сам шта се ради... револуција је револуција, стално сијемо и просијавамо... како да ти речем, чистимо и радимо. Чистимо кукољ и пљеву, а радимо на све стране... ето, да знаш, сад ћемо у задругу, а градимо и школу у Јасенову. Маро, додај ми мало кисјелине - рече ујак ујни. - Колико ти је година? - спусти длан на моју главу. -
Сад ће четири.
-
Још само мало, па ћеш поћи у школу.
-
Не дају ми мајка и бака.
-
Шта ти не дају?
-
Оћу одмах у школу. Знам неке бројеве и доста слова.
Није ти то паметно, Михаило - љутито ће отац. - Ја ти нешто рекох, а ти нећеш ни да чујеш... Оно тамо, на зиду, поред слике, јесу ли твоје старе гусле? Није оно слика, него наша крсна слава, Свети Алимпије насмеја се ујна. - А гусле си нам, послије женидбе, ти поклонио. Па реци му, кад неће са мном да прича, да не гуди по старом. Нека им длаку премаже воском или лојем, да занијеме. За његово
добро, за ваше добро, ово вам говорим... Брзо, кад уђемо у задругу, забранићемо и крсне славе! Ујак, ни тада, не рече ништа, нити подиже поглед са стола. Мене је зачудило зашто се ујна прекрстила, а мајка примакла столицу до брата и загрлила га. -
Моју славу нећете забранити! - дрекну бака.
-
Морамо, тако је и у Русији! - одбруси отац.
Турци су против славе, не петљај Русију са Турцима - разгалами се бака. - Проклети Стаљин и проклети Турци! Ујак се осмехну, једва приметно, и захвали баки погледом. Поче да замотава нову цигарету, помери столицу, мало је искоси и окрену леђа мом оцу. Мени га нећеш окретати леђа - плану отац и ус- таде. - Једном кулак, вазда кулак - као да му припрети. Ти си, а не ја, био у затвору, а изиграваш ми неког бега и силу! изађе и тресну вратима. Не прође дуго времена, стиже наредба да Јасеновчани угасе своје крсне славе и да све што имају, и њиве и стоку, уведу у задругу. Да ништа не буде ничије и да све буде свачије. Људи у црним кожним капутима дођоше у Јасеново и окупише сељаке баш испред наше куће. Нова фаза револуције захтијева. нову свијест и нове људе загалами један бркајлија, а ја гурнух баку и упитах је шта је то фаза. Несвјесни елементи у нашој социјалистичкој до- мовини подиже бркајлија руку и запрети - опиру се изградњи комунизма и подмећу клипове у точкове на- ших кола... четнички и усташки непријатељ наставља своју издају, а неки недовољно свјесни чланови Партије моле се Богу и неће у задруге...
Хтедох да питам баку шта су то елементи, има ли клипова и у точковима наших воловских кола, хоће ли Партија да и њу подмлади, да и она постане нова, али тада бака хукну: „Тешко ти је нама“. Још док је трајала оружана фаза наше револуције, чули сте и дознали од наше славне Партије да нема Бога и да је религија опијум и оружје класних непријатеља и народних издајника. Нема Бога, нема слава! - раскора- чи се и спусти руку на раме мог оца који је стајао поред њега. - Друже Вељко, Партија рачуна на тебе и твоју кућу. Гаси славу и улази у задругу, за свијетли примјер свима у Јасенову! Не залијећи се, брко - повика моја бака. - Кућа није Вељкова, него моја. А слава је оних који су горе, иза брда, на гробљу. Иди, па питај њих! Они славили, ми од њих наслиједили. Мене подиђоше трнци и најежих се од хладноће на летњој врућини. Како ће мртви да изађу из земље и да говоре? Ко ће их откопати? Јесу ли гладни? Имају ли и они пиштоље и пушке? -
Језик за зубе, реакцијо! - дрекну бркати.
-
Није она реакција, друже Тодоре - рече отац. - Она је моја мајка.
Срамота! - заврте главом друг Тодор. - Мајка члана Партије, а онако говори. . - Моју свијећу нећете гасити! - повика ујак Михаило. - Не дам крсно име, не дам имовину, не дам ништа што је моје, не дам... - прекиде га напад кашља. Ко је он? - упита Тодор мог оца, а он му, презноја- вајући се пред погледима Јасеновчана, нешто објасни шапатом. Банда остаје банда! - опет друг Тодор подиже руку и запрети. Теби је, изгледа, било мало затвора. Ево ти, друже Тодоре, моју партијску књижицу-проби се до бркајлије наш комшија Лука. - Не могу и нећу да слушам Стаљина!
-
Шта рече? Шта то рече? - зину Тодор од чуђења.
Рекох то што си чуо. Стаљин је оптужио Друга Тита и нашу Партију да нијесмо прави комунисти, да се нијесмо одрекли вјере и приватног власништва, да не оснивамо социјалистичке задруге... за то нас је опту- жио. Ви хапсите оне који су за Стаљина, а ође сте дошли да нас присиљавате да играмо како Стаљин свира... Нећу, не могу. Враћам партијску књижицу... Тај збор се брзо заврши, а комшију Луку, сутрадан, одведе милиција. Никада га више нисмо видели. Отац и његов брат, мој стриц Ђорђо, жестоко се посвађаше. Стриц одби да угаси нашу славу, Светог Николу, пристаде да уђе у задругу, али напусти Партију. Свашта су говорили један другоме, псовали се и гуркали. Мајка их је растављала и преклињала да се не свађају, а ја сам се био заценуо од плача и нисам их ни слушао. Бака је галамила на обојицу, шакама се ударала у прса и псовала Партију и Стаљина. За који дан, отац и стриц више нису живели заједно. Ми смо се преселили у малу кућу са само једном собом, поплочаним ходником и огњиштем у ћошку ходника. Месецима након деобе, бежао сам у стричеву кућу, код баке, и спавао у њеном кревету. Ово ружно сећање прати и памћење мени драгих задружних дана у Јасенову. Велика стада оваца, чобани и пси, крда говеда и коња, и сада су ми пред очима. Огромни торови, колибе крај торова, и у њима на по- лицама послагане дрвене карлице препуне млека прекривеног младим кајмаком. Мајка је била планинка у једној од колиба и често сам бивао са њом. Тај кајмак, о који сам се отимао пре задруге, јер се штедео и било га је мало, код мајке планинке, у задружној колиби, јео сам колико сам могао и желео. Увек, међутим, онда када бисмо у колиби били само нас двоје. На чаирима, кад су кошени, колона косаца, све је- дан иза другог. Уживао сам у фијуцима коса кроз траву, у оној музици када би косци оштрили косе или када би их откивали. Отац није косио, него је ишао поред коса- ца и надгледао.
Боље то и пажљивије, пола не покосиш... - рече отац једнога дана комшији Николи. -
Не може боље, Вељко - одговори он.
-
Ти си међу првим косцима. Може боље, него нећеш, саботираш.
-
Оћу ја, ама неће коса... не ваља коса, па нека је сто пута Титова.
А чија је твоја што ти је код куће? - примаче му се отац, а остали косци окупише се око њих. - Да није Перова? -
Нека је таман и Перова, боља је од ове Титове.
Повуци ријеч, скупо ће те коштати - повика отац и оте Николи косу из руке - Сједи и откуј је! - нареди. Идућег лета неће бити задруге, у нашој сиротињској кући неће бити славе, ноћу нећу бежати до баке, опет ћу бити жељан младог кајмака, гром ће нам убити коња Зекана, ујак ће добити писмо и пакет из Канаде, од брата Божа, мог другог ујака, за кога сам тек тада чуо, али нећу сазнати ко је Перо чија је коса била боља од Титове. Тек у школи, иако ми то није рекао учитељ, нити сам прочитао у књигама, у Перу сам препо- знао краља Петра и разумео да се на оном чаиру нису препирали Вељко и Никола, него партизани и четници, нова Југославија и поражена Краљевина.
X- X- XНе могу никада заборавити полазак у школу, тек озидану школуу Јасенову. Септембар, ведар дан, а сунце приждило као усред лета. Мајка и бака ме окупаше, у обору под јасеном, и обукоше ме у ново и најбоље што су за тај свечани дан биле припремиле. Сивасте вунене чакшире, тесне и претесне, без ичег платненог испод њих, и некакву шарену кошуљу, дугачку и прешироку, па ми руке нису ни вириле из рукава. Некако заврнуше рукаве и кошуљу увукоше у онај оклоп грубе вуне, а чакшире, да ми не спадну, увезаше конопом. Дадоше ми и вунене чарапе и нове, сјајне, гумене опанке. „Што си ми лијеп, благо мени данас“, загледала ме је бака, а ја сам корачао као да сам без ногу и ударио у плач. Учитељ Живко беше инвалид. Десно стопало било му је искошено према левом и ја сам се чудио што он не искрене и лево стопало, па хода нормално. На сре- дини зида висила је слика човека у искићеној војничкој блузи и жутим ширитима, украшеној капи са звездом петокраком. Маршал ФНРЈ Јосип Броз Тито, прочитао сам испод слике. Иако сам у школу пошао са непуних шест година, знао сам сва слова и добро читао. Нас седамнаест, све мушкарци, поседасмо у дрвене клупе, а учитељ, храмљући, крену од једног до другог, сваког питајући колико му је година, како му је име и чији је. Био сам најмлађи, а Војкан најстарији. Имао је дванаест година. Готово трећина ђака првака, у тој првој школи у Јасенову, била је без оца. Изгинули у рату. Учитељ позва Војкана да изађе из клупе и стане испод Титове слике, лицем окренут ка разреду. Научи га да се укипи мирно, принесе десну песницу десној слепоочници и да узвикне: „За домовину, са Другом Титом, напријед. Ми смо, у ставу мирно, у један глас, одговарали: „Здраво, здраво, здравоГ Тако ће нам почињати школски часови све четири године.
Морате научити да правилно говорите - нареди нам учитељ већ на првом часу. - Исправно је „хоћу“, а не „оћу“ исправно је „гдје“, а не „ђе“, „дјед“, а не „ђед“... Вунене оклопе на голим ногама носили смо сви у разреду, многи и подеране или закрпљене. Пред зиму, први пут видесмо, и у школи добисмо, бели хлеб и жути сир из конзерви, на којима је писало да је то поклон на- рода Америке. Штедео сам своје следовање и носио га кући. Гутао сам сваку реч учитеља Живка, памтио сваку страницу из књига, читао и памтио оно што је писало у Борби, новинама које би ми поклањао, када би их он прочитао. Није онако како си ме учила - рекох једнога дана баки. - Није Вук издао на Косову. -
Од кога си чуо тај кастиг? - зачуди се она.
И није Милош Обилић убио дванаест хиљада Турака. Нико није издао, него су Турци били јачи и побиједили. Тако пише у једној књизи, а тако каже и учитељ. -
Ћути и не причај ту бруку више никоме - потегну ме она за уво. X- X- X-
Снијег се полако топио, кад ујак Михаило проја- ха кроз Јасеново. Јахао је на свом дорату, насмејан и певушећи: „Стиже абер из Русије, Стаљину се чапра вије!“ Певушио је поред свих кућа, никог не гледајући и ништа друго не говорећи. На свој начин, прослављао је Стаљинову смрт. Мало иза тога, поред наше куће прођо- ше друг Тодор и још двојица. Ујака су дигли из постеље и одвукли га у подрум, крај великих буради, у којима одавно није било вина. Увече, ујак испусти душу. Цело Јасеново слегло се на гробље. Нико није смео да оде до Сузнице, где је најближа црква, и зовне попа, а и да су га звали, не би смео да дође. Стајао сам поред самог гроба, уз мајку, забрађену у црно. Нико не рече ништа. Само Никола, који је на чаиру кудио Титову косу и жалио за Перовом, насу мало ракије у чашу, три се пута прекрсти и очита најкраћу молитву коју ћу чути у
досадашњем свом животу: „Покој души крстауши, што се Богу представила и код Бога преселила“. Бака ми умрије само неколико дана пред крај мог школовања у Јасенову. „Заспала у јаду, а осванула у рају“, рекла је моја мајка. турци у школи До Сузнице и школе у Сузници, из Јасенова се стиже низ кањон, на чије литице су се, по причама старијих Јасеновчана, пред вече пели . Тај кланац нагло је избијао на пространи друм, који је кривудао поред питоме котлине са реком спорог тока и бистрих вирова. Друм је давно пробио Херцег Стјепан, као крак дубровачког трговачког пута, који се звао Уш Котапа. Њиме је, често, долазио до ледене воде, што је шикљала из утробе планине, извор је уоквирио каменим престолом, са уклесаним својим грбом, крстом и укрштеним мачевима. Пут су, касније, проширили Турци и продужили га до Мостара. Први силазак на Уш Котапа памтим као сусрет са бајком. Метални стубови са кабловима за струју и дрвени, катраном умазани диреци спојени танким те- лефонским жицама, које су чудно зујале, вијугали су поред друма, а ми, ђаци, често смо засипани облаци- ма прашине што се подизала иза аутобуса, камиона и аута. Ничег сличног у Јасенову није било. А у Сузници смо, првога дана, жмиркали од чуђења. У школи неко- лико учионица, на свим плафонима сијалице, велико двориште око школе, игралиште, стабла ораха, јабука, крушака и шљива, чесма и у школи и у дворишту. У близини школе, зграда поште, а поред поште још већа зграда, са таблом изнад улазних врата, на којој је, ћирилицом и латиницом, писало: Станица народне милиције. Моје дивљење Сузници сенчила је завист, а зими и мржња. Имала је свега, а била је мања од Јасенова. Живела је у рају, како се мени причињавало, само због друма Херцег Стјепана. Да је он, као што није, пут окренуо према Јасенову, и да је, крај врела Зилкаве, озидао свој камени престо, не бих учио уз лампу, писма и пакети
стизали би у нашу пошту, имали бисмо јасеновачку продавницу и народну милицију. Веровао сам да се Сузница, и бајком о свом имену, умилила Херцег Стјепану. Давно, давно, гром у планини убио чобанина, а његова драгана, седам дана и ноћи, плакала поред њега, мртвога. Плакала, све док није издахнула и сузама напунила планину. У њеном подножју изби вода, бистра као сузе девојачке, и ледена као њена несрећа. Народ извору даде име Сузница, а то име доби и село крај извора. Беше нас у разреду тридесет и двоје. Нас петоро из Јасенова, а остали из других села око Сузнице. Све мушкарци. Сиромашни сељаци тада су у продужетку школовања тражили будућу срећу само за своје синове, а нада женске деце везивана је за добру удају. У октобру, кад су нам од кора ораха били пожутели прсти, директор школе прекиде час и уведе двојицу нових дечака у нашу учионицу. Подрхтавале су панталоне на њима и држали су се за руке. Запеле би те панталоне за наше очи, све и да нису дрхтале, јер су биле од штофа, а не од вуне. Сви смо их желели, а нико их није имао. -
Ово су, дјецо, ваши нови другови - рече директор.
-
Болест их спријечила да се упишу прошлог мјесеца,
кад и ви, али ће то они да надокнаде... Ово је Тахир, а ово је Сејдо представи их. Турци! - најежих се од нечега. Од страха или сећања на детиње страхове од Турака и усташа, од бакиних клетви и вечерњих прича у Јасенову после гусларских песама, које је најпотресније певала моја мајка? Ни данас не знам. Није било гусала без Турака и усташа, а и усташе су били Турци. Није било посела у Јасенову без истог плача жена и њихових клетви, и кад Турци, на Косову, убијају Лазара, и кад Турци пуне јаме по Херцеговини, у страшном рату који тек што је био протутњао. Време је полако прекривало и јаме и ране, гласно се славило братство и јединство. Стаљина није било, из затвора су се
вратили његови, Друг Тито је посетио Русију, и опет смо сви могли да је, јавно, зовемо својом мајком, а бакином смрћу умрло је и сећање на мог стрица Станка, који је био у четницима, а убиле су га усташе. Са Турцима се~нисмо сретали, јер их у Јасенову и том читавом крају није ни било, па смо замишљали да изгледају као онај Црни Арапин из народне песме. Одједном, као да је гром ударио у школу и учионицу, испред мене и мојих другова стајали су Турци, прави и живи Турци. Обојица плавих очију и косе боје зреле ражи, збуњени, уплашени, а у господским панталонама, које смо сањали. Ваши нови другови помијешаће се са вама - рече директор. Боље је да се помијешају са вама, него да сједе заједно... Је ли тако? помилова Сејда по глави. Сејда седе поред „издајника“ Милимира, јединог у разреду који је навијао за Партизан а не за Звезду, а Тахир западе мене. Како се зовеш? Из ког си села? - упита ме он, чим директор изађе из учионице. Шта те брига - одбрусих, после краћег ћутања, померих се од њега и окренух му леђа. Не гурај ме, гаде један! - повика Милимир. - Друже наставниче, он хоће да се бије... нећу да сједим са њим. -
Лаже, лаже... ништа му нијесам урадио - заплака Сејдо.
Данима и данима нико од нас није хтео да прогово- ри ни реч са њима двојицом. Њима нико није шаптао када би их наставник прозвао, а нису могли ни да пре- писују од мене и Милимира, јер смо им окретали леђа и свеску крили раширеним дланом. На великом одмору, када бисмо се растрчали за лоптом или се поделили да играмо „између двије ватре“, Тахир и Сејдо стајали би по страни. И тада смо их одбацивали. Једнога дана, не дођоше у школу, а директор уђе у нашу учионицу.
Срам вас било... ви сте мали шовинисти, ви сте... ко вас је тако васпитао?! - галамио је. - Тахир и Сејдо су се исписали... срам вас било! - тресну вратима кад изађе. X- X- XЧетири године будили су ме петлови у Јасенову. Два сата бих пешачио до школе, радујући се рају у Сузници, и два сата се, несрећан, враћао у своје село или на пашњаке изван села, да одменим мајку код оваца и говеда или помогнем оцу у данима орања и косидбе. Ништа се није мењало у Јасенову. Само се, полако, село осипало и празнило. Неки одоше према Сарајеву и Мостару, да буду смећари, портири или стражари на градилиштима, а неке бели хлеб одвуче у Орлово, да копају угаљ из Орловачког поља или да тестеришу балване у пилани. Ти одласци у нови живот и срећу нарочито учесташе када за синовима, које у градове одвукоше школе, кренуше и родитељи. Међу њима и моји. Отац продаде или поклони стрицу све и одсели у Орлово, у трошну кућу на периферији, са баштицом и малом шталом на врху баште, под самим брдом, које се звало Сломиврат, и у чијим су се стенама гнездили орлови. Преселисмо се по највећој врућини. Отац журио да селидбу заврши пре септембра и мог поласка у гимназију. У Сузници ме није мучила туга за Јасеновом, јер сам му се сваки дан враћао, него жалост што му се морам враћати. Али, када се моја породица, тога врелог августа, спусти низ јасеновачки кланац, на Уш Котапа, па се попесмо на каросерију камиона, и кад камион забрунда и крену, мени се свртеше сузе. Још и некако, док смо путовали ка Сузници, соколила ме је мисао да остајем међу својим брдима, али кад њу прођосмо и од- макосмо далеко, када уђосмо међу мени нове планине, кад угледах Орлово испред себе, кад са каросерије дру- гог камиона, који нас је пратио, поче да риче наша крава Маша, покоси ме жалост за Јасеновом и свим што је остало у њему. -
Ево ти кључеве, Вељко, и нека вам је са хаиром
сачека нас неки човек пред кућом, са црвеним фесом на глави. Мало сам поспремио, помео под и окречио зидове. -
Хвала ти, Незире - узе отац кључеве. - Да буде и теби берићетно.
Ево и моје хануме - погледну Незир ка жени у димијама, која је прилазила са кантом на врх главе, не- каквом у колут увијеном крпом испод канте, а у рукама је носила два претрпана шарена цегера. Добро нам дошле, комшије - рече она, потури те- рет из руку и скиде са главе канту пуну воде. - Ја сам Незировица... Халима, ето да ми знате име... Вода је изворска, ледна, сијече као гром... Велим, можда сте гладни, дугачак је био пут... ево, мало сомуна, пите, сира и кајмака, а скухала сам и кахву - распричала се и стално погледује према мојој мајци и оцу. - А ово су вам, безбели, синови? Дамјан, овај старији, а Милутин, овај млађи - рукова се мајка са њом. - Зовем се Видосава... хвала ти, није требало, понијели смо ми и ића и пића са собом. Виђех, Вељко, да си доћерао и нешто стоке? - седе Незир поред мог оца. -
Једну краву и двије свиње. Због млијека и меса, мора се...
Како и откуда да се, тада баш, присетим Сејда и Тахира? Указаше ми се обојица пред очима и обузе ме стид. На њима не беше ни феса ни димија, не изустише ниједне турске речи, нити било чиме личише на Турке, а ми смо их замрзели и од њих се оградили зидом ћутања и презира. Сада, пред нашом кућом у Орлову, гледао сам у фес и димије, а нисам ни помишљао да су испред мене Турци. Школа ми је отворила очи, а нарочито књиге које сам подизао у библиотеци, и као благо неко, носио их у Јасеново. Био сам опчињен историјом Грчке и Рима, напамет знао неке грчке митове, римске императоре и битке, а један роб, гладијатор Спартак, посећивао ме је и у сновима. Књиге ме упознаше и са Турцима, са њиховом славом коју започе Емир Осман, оснивач царства и његове османске лозе. Веровао сам да
све знам о Турској и Турцима, нисам их се више пла- шио, нити од њих зазирао. Ипак, поглед на фес и ди- мије сметао је нечему у мени и надимао тескобу, па ни Незирова љубазност ни Халимина пита, коју поједох халапљиво, не одагнаше жаљење што отац не купи кућу у крају где су, углавном, живели Срби, него је купи од Незира, под брдом, где су, док је владала Турска, живе- ли само Турци. Још, додуше, нисам знао ко су били ти турски Турци у Орлову, кад су се и где одселили, нити сам јасно разумевао шта ће Незиру и Халими турски фес и турске димије, и због чега су они неопредељени по нацији, а опредељени по вери и џамији. Орлово је врвело од димија и фесова, са минарета џамије хоџа је говорио молитве на неком туђем и неразумљивом језику, а нама, десетак дана по пресељењу, неко ноћу отрова свиње. Од свих комшија посетио нас је само Незир и, снуждено, признао да је „тај кастиг и очекивао“. Још ће, рекао је, доста воде протећи док се не опаметимо. „И ви и ми, јер смо једнако задрти“, дигао се и отишао. Очеви ратни другови убедише га да не диже прашину. „Ако ћемо поштено, мало си и ти крив... размисли, доћерао си крмад у муслиманску махалу“, потапшао га је један од њих. Преко тих партизанских веза отац се запосли као курир у општини и купи, на вересију, платнене панталоне, ципеле и белу кошуљу за мене. У томе и кренух у први гимназије, али ме мајка натера да обучем и нови капут, који је донела из Јасенова. Сукнени, од вуне, али вуне која је прошла кроз ступу и није много гребала.
ТУРКИЊА ИЗ ОРЛОВА Многи парчићи мог сећања су погубљени, па их не могу ређати тачно и правилно, према редоследу проживљеног. Тешим се да је то и непотребно и бесмислено. Само нам се причињава да је рођење извор, а смрт увир нашег живота. И обрнутим смером, и на прескок, стижемо до истога. Када би старац почео да се подмлађује, да му дани теку уназад, вратио би се и у младост и у детињство, али би се вратио и у мајчину утробу, а одатле у свој нестанак, у исти нестанак који следи и умирањем. Зато и не придајем значај прескоцима и празнинама у овој исповести. На првом часу, у првом разреду, професор Саво рече да нам је он разредни старешина, отвори дневник и поче да нас прозива. Читао је презиме, па име, сваког од нас. Брковић Ненад, Јусуфспахић Џемал, Петровић Милимир, Крњевић Фатима, Крњевић Радојка, Беговић Алија, Смиљанић Јован, Бољанић Енвер, Арсланбеговић Зејна, Хајдуковић Нада... прозва и мене. -
Чавка Дамјан - подиже поглед. Овдје - придигох се, а разред прасну у смех.
У крају из кога сам дошао, нико се није ни чудио ни подсмевао мом презимену, јер су била честа и презимена необичнија од мојег. Гузина, Пичета, Кравић, Црномуд, Бјелогуз, Квочка, а наш први комшија у Јасенову презивао се Џукела. Таква презимена, кажу, настала су по надимцима, а у матичне књиге завела их је Аустрија, педантно записујући пакост комшија. Кад су њени чиновници, по паду турске управе, кренули да попишу и нове поданике бечког царства, у Јасенову и оближњим српским селима често би затицали
закључане куће, јер су укућани бивали у брдима и по катунима, па су податке о њима узимали од суседа, а они, из злобе или шале, надимке казивали као презимена. Доста смијеха, ништа није смијешно - рече професор Саво. Врана је презиме као и сва друга - направи омашку и покрену нови смех ђака и гласна добацивања. Врана... врабац... јастреб... сврака... кокот... врапчић - праштало је око мене, а све очи, као чичкови, качиле су се за „гуњаша“, за мој сивасти капут од ваљане вуне. Истога дана, сузних очију, бацих капут пред мајку и рекох да та брука више неће на мене. „Нећу да будем једини гуњаш у разреду и да ми се сви ругају.“ Она само рече: „Нећеш ову љепоту, а прикладан је и за сватове“. Прећутах ругање свом презимену и посебну муку због добацивања да сам „врабац“ или „сврака“. И стасом и телесном грађом био сам најнижи и најслабији у разреду, па поређење са врапцем и свраком и није било без разлога. Не прође дуго, троје нас из разреда прозваше да идемо у зборницу. Унутра директор гимназије, професор Саво, још неки професори и „важни другови из Сарајева“. Сваке године, један најдаровитији ђак из првог разреда добија државну стипендију. Фатима, Енвер и ја имали смо најбоље оцене из основне школе, а показали смо се и као први на почетку гимназије. То „мало“ потраја неколико сати. Одведоше нас у једну празну учионицу, дадоше нам папир и графитне оловке. Да напишемо слободни састав о свом детињству. Имамо само двадесет минута... Расписах се о Јасенову, о томе како сам овцу отимао од курјака у планини, о првом свом сусрету са белим хлебом и мармеладом, о пробијању до Сузнице, кроз намете и олујне мећаве, све у вуненим чакширама, које су, кад се наквасе, драле кожу са бутина... Кад завршисмо, на табли исписаше једначину са две непознате, а ја је реших из залета и лако. Онда поче пропитивање из историје. Ко је Друг Тито? Ко су партизани? Ко су били фашистички окупа- тори и
домаћи издајници? Понављао сам, непогрешиво, све што је писало у књигама. Један од професора из Сарајева постави питање: „Имате ли узоре у историји других народа?“ Фатима и Енвер одговорише да немају и да је, за њих, Друг Тито „једини узор и почетак исто- рије“. Енвер рече и „сва историја“. Знао сам да од њихо- вих одговора не може бити бољих, али језик не издржа, па рекох да сам опчињен, баш опчињен, Спартаком и побуном робова, коју је он покренуо и предводио. Они се згледаше, а један с наочарима, сед и мало зрикав, затражи да објасним због чега сам опчињен. Због тога, друже професоре, што би Спартак био члан Партије, само да је живио у нашем времену - одговорих, а у топлини њихових погледа предосетих наду. Једно по једно, кад се пропитивање заврши, ишли смо у директорову канцеларију. На „додатни и завршни разговор“. Онај с наочарима, прелиставао је папире испред себе и понављао: „Одлично, одлично“. Одједном, задржа се на некој од хартија, погледну ме, заврте гла- вом, па упита: -
Од кога ти је мајка?
-
Од Попадића, друже професоре.
-
Добро, добро... Је ли билау партизанима?
-
Није носила пушку, а била је за партизане, за кога би друго.
-
Отац, стриц, мајка... добро, добро. А ујчевина? - скиде наочари.
-
Немам ја ништа са њима! - одговорих без премишљања.
Жеља за стипендијом, са лакоћом, надвиси ујака Михаила, иако не знам да ли сам се њега, тек тада, одре- као. Пре ће бити да су књиге из којих сам учио, учитељи и наставници, новине, филмови који су нам прикази- вани у некадашњем задружном дому у Сузници, били гумица која га је, свакодневно, брисала, брисала, и об- рисала. И њега и стрица Станка и сву њихову војску. Учио сам и говорио да су, сви они, били „издајници и сарадници окупатора“.
Срећо мајчина, надо наша - грлила ме је и љубила мајка, неколико седмица касније. - Јавили из Сарајева да си добио стипендију! Плату, а не стипендију - рекао је отац, јер је награда за моје школовање износила колико и пола његове месечне зараде. Знао сам, ипак, да је стипендија и њихова, очева и мајчина заслуга. И Фатима и Енвер били су одлични ђаци, али сам их надвисио и победио у оном „додатном и завршном“ пропитивању у директоровој канцеларији. Обоје ратна сирочад, али деца очева - усташа. Да су ми, којим случајем, родитељи били на ујаковој страни, у Сарајеву би прекрижили и мој писмени састав, који ће се касније читати у школи, и ону једначину, и римског роба Спартакуса. Убићу те! - скочи једног дана;отац на млађег ми брата Милутина. - Стоко без репа! - помамно га је шамарао. Милутин, основац, а шерет откада је проходао, имао наставницу историје, која би, често, ђаку постави- ла неко питање и, убрзо, заспала за катедром. Упитала, тако, Милутина: Ко је 1937. дошао на чело „наше славне Партије“? Он сачекао да она заспе, па одговорио: „Краљ Петар!" Прочуло се школом, стигло и до партијског Комитета, па секретар позвао оца на рибање... Секретар је, причало се, у првим месецима после рата, био шеф једне власти која се звала ОЗНА и била јача, чак, и од Партије. По угледу на Стаљинове Ознаше, носили су дугачке кожне капуте, и зими и лети, обично црне. Сељак без школе, тада и неписмен, али ратни херој и фанатични верник Партије, секретар доби брзојав од Озне из Мостара: „Хитно јавите јесу ли Милан Матић и Милан Машић индентична особа. Стоп“. Сутрадан, он узврати депешом: „Захваљујући муњевитој и енергичној акцији органа Озне, народни непријатељи Милан Матић и Милан Машић признали да су индентична особа. Стоп!“... Смешкам се, ево, и док се сећам. х- х- х-
Мраз је стезао, лице, моје уши и нос добијали боју зреле лубенице, а прсти се мрзнули, када ме одабраше да, испред свих ученика и професора гимназије, говорим на протестном збору због убиства Патриса Лумумбе. Слуге међународног империјализма и заклети непријатељи братског народа Конга, злогласни Чомбе, Мобуту и Касавубу, убили су друга Патриса Лумумбу, великог борца за слободу и правду, комунисту и пријатеља свих нас и нашег вољеног Друга Тита... прекидоше ме повици. Доље реакција! Доље Америка! Живио Друг Тито! Живио друг Лу... Му... - презиме убијеног нико није умео да изговори. - Доље краљ Петар! - продера се неко. А кад, у пролеће, пуче вест да су се „Руси отиснули у васиону“, Орлово се запали, али и подели. На митингу, испред зграде Комитета, са бине, на којој сам опет стајао као један од говорника, брзо и лако се препознавало да Срби пламте пијанством од среће, а да „неопредијељени“, скоро сви, само ћуте, мешкоље се и слушају. И они су аплаудирали, али овлаш и, видело се, преко воље. Јуриј Гагарин, наш брат, син исте нам мајке и сим- бол исте звијезде петокраке, отиснуо се међу небеске звијезде, да однесе горе, у бескрај, славу Друга Тита! - чинило ми се да ће ми, од напрезања и узбуђења, попу- цати и гласнице и набрекле вратне жиле. -
И Бог је Рус! - узвикну неко.
-
Нема Бога, будало! - са бине му одбруси секретар Комитета.
Можда је и то спомињање Бога на Гагариновом ми- тингу подстакло секретара Комитета да позове код себе директора гимназије и затражи да најбољи ђаци крену у посете верски затуцаним и необразованим становни- цима Орлова, пре свега оним старијим, и објасне им да Бог не постоји, и да се Земља окреће. „Морамо калити омладину и гурати је у битку“, пренео нам је директор заповест секретара Комитета.
Цео један час, професор Географије посветио је „практичној обуци“ нас четворо одабраних за „научну битку“. Милимир Петровић, који је и даље навијао за Партизан, доби задатак да изађе из клупе, стане на чистину и глуми Сунце. Тога дана он доби и надимак Сунцивоје, који ће га пратити све до погибије. Девет ученика поређаше се око Сунцивоја, глумећи планете. Зејна Арсланбеговић глумила је Земљу. Сунцивоје се само окретао око себе, а планете и око себе и око Сунцивоја, све док се и Сунцу и планетама не би завртело у глави, па кренули у тетурање и међусобно суда- рање. Професор Саво нас подучи да говоримо „кратко и увјерљиво“. Ако Бога има и ако је он све створио, онда је и њега неко створио, па тог неког опет неко, јер не може нико да створи себе самога. Да може, не бисмо ни имали своје родитеље. Рече нам још и то да не спомињемо ни еволуцију ни Дарвина. „Затуцани свијет то не може разумјети, много је компликовано“, одмахнуо је руком. -
Ти, Дамјане, мораш да освијестиш бабу Рабу - рече директор.
-
Чуо сам за њу, али је не познајем и не знам ни гдје јој је кућа.
Нека ти Зејна покаже, поведи је са собом. А мог- ли бисте да обиђете и Зејнину мајку и тетку. Нијесам сигуран да им научно васпитање није потребно - као да мало пецну своју ученицу. -
Ја то нећу и не могу! - дочека она.
-
А зашто нећеш? И како смијеш да нећеш? - приђе јој директор.
Неће њих двије, добро их познајем... Код бабе Рабе хоћу, али код мојих... И код твојих... хоћеш, хоћеш и код твојих - при- прети директор и оде. Зејни се нимало не обрадовах. Била је најлепша у разреду и у гимназији, надрасла своје године и стасала у зрелу девојку. Висока, дугачке косе која се расипала низ леђа, набреклих груди, а танка у пасу и погледа као да одапиње стреле. Увек, нажалост, плаховита,
непредвидива и дивља. У разред је долазила са треском, као да је официр а не ђак, седала у клупу са треском, устајала уз буку и гурњаву столице. Говорила је мало или нимало. Ретко кад би се насмејала, а међу обрвама је стискала сталну неку муку и бес. На часу биологије, Мевлудин је само чупнуо за косу, благо и отпозади, а она се окренула, шаком га ударила по носу и раскрвавила. „Гарибе један!“ - продерала се на њега. Кад је глумила Земљу, остале планете и Сунцивоје држали су је на оку, да узмакну, ако пукне гнев међу оним њеним обрвама, па нагло замахне руком и дрекне да неће, да више не може да се врти око себе и Сунцивоја. За њом, дивљом и прелепом, окретала се чаршија, кад би промарширала асфалтом, никог не примећујући и сва смркнута. Нађосмо се испред гимназије и кренусмо до бабе Рабе. Марширала је поред мене, за главу виша и ћутећи. Носила је као ветар лаку хаљину, плаву хаљину са црвеним и белим тачкицама. И кожне сандале, потковане гвозденим плочицама, да ђон дуже траје. Кораци њени, због тог гвожђа, подсећали су ме на коњски топот. Бабу Рабу затекосмо како седи на каменим степе- ницама испред своје куће, у шаренкастим димијама и са истом таквом марамом, којом је оквиривала смежурано лице. Ближила се деведесетој, а пушила је „као Турчин“, како се то каже у Орлову. Ону жуту херцеговачку шкију мотала је у новину, цигарету би некако залепила за доњу усну и више је, док не изгори, не би ни пипнула. Зејно, срећо, јеси ли то ти? - дланом наткрили обрве. - Нека си ми дошла, шућур Алаху... а ко је овај мали са тобом? -
Мој друг из разреда - одговори Зејна.
-
А од којих си, сине? - загледа се Раба у мене.
-
Како од којих, баба Рабо?
-
Он је од онијех - смрси Зејна.
Нека, нека, шућур милом Алаху... Нека је са се- ламетом, а не са белајем... Сједите, ђецо моја, хоћете ли по лимунаду и баклаву? Поједох баклаву, па и гурабију, попих још једну лимунаду, али никако да ми се развеже језик и обавим оно због чега сам и дошао. Збуњеност и несигурност појачавало је и Зејнино ћутање. Баба Рабо, нешто бих те питао, само да се не наљутиш - једва проговорих. Питај, сине, шта ти је воља... Само ћу ти одмах рећи да ништа не знам и да мене одавно нико ништа и не пита. Ко је, шта мислиш, мене створио? Ко је створио Зејну? Ко је створио тебе? -
Алах свемогући и премилостиви - одговори
она. Нас су из школе послали да ти објаснимо да то не може бити. Мене није створио нико други него моји родитељи, а тако је и са тобом и са Зејном и са сваким чељадетом... Када би било Бога, као што га нема, онда би и он морао да има оца и мајку... Шути, мили сине... куку мени шта то чујем. Алах свемогући и једини није имао ни оца ни мајку, нити је он био ожењен и правио себи ђецу... Он је инсана направио од шаке земље... Овако ти је и никако друкчије! догоре јој цигарета и опече је за усну, а Зејна ме уплаши, јер се насмеја, и то гласно. Пао си из познавања Бога, иди на поправни - додаде ми клупко пређе из корпе поред Рабе. - Клупко округло, Земља округла, планете округле, све округло - опет се осмехну. Шта то причаш, Зејно? - зачуди се Раба. - Јесте ли то дошли... власт вас послала да ми се ругате?
Таман посла - седох поред ње. - Послали нас из школе да ширимо знање и науку... Ето, ова Земља, на којој живимо, није равна, није никаква плоча, него је лопта... да, лопта, као и ово клупко, као... као - погледнух у небо. - Као Сунце што је округло... Баба Рабо, погледни горе, видиш ли да је Сунце округло? -
Знам то, сине, откад памтим за себе. Вазда је било округло.
Вазда било и вазда биће. Али и Земља је округла, као и Сунце. Округла је и окреће се... дупло се окреће, око Сунца и око себе... - обли ме зној. Куку мени, шта вам дају у тој школи? - пљесну се она дланом по уснама. - А шта је оно горе? - показа прстом према брду. -
Оно су стијене Сломиврат.
-
А шта је оно тамо, преко поља?
-
Планина Милогора.
Сине мили, да је ова Земља као клупко пређе, и кад би полуђела, па се окретала, онда би Сломиврат понекад био ђе је Милогора, а Милогора тамо ђе је Сломиврат... Шути, сине, не причај никоме! Снужден због неуспеха да Раби ишта покажем и до- кажем, кренух кући, али ми Зејна не даде. Морам, рече, и до њене мајке и тетке. Морам, директор је наредио. Не морам да им ишта објашњавам и да падам на испиту, као код бабе Рабе, али морам свратити. „Не уједамо и не кољемо. - рече без повода и разлога, изненада и дивље, како је само она умела. Водила ме је у Сарај. Тако су Орловчани називали дворац на брегу, усред Орлова, опасан високим бедемима и чађав од прохујалог времена. Сарај је, мислио сам, име добио по Сарајеву, или неком давном паши или бегу из Сарајева. Споља посматрано, иза зидина су вирила само два горња спрата Зејнине куће и кров од камених плоча обраслих маховином. Зејна застаде пред малом капијом, вратима уграђеним у бедем, изва- ди велики кључ из торбице, откључа их и
закључа чим уђосмо. Тада угледах унутрашњи зид, који не беше ни од камена ни од цигала, него од ружних лимених плоча. Као кроз тунел, Зејна ме спроведе између вањског каменог бедема и ограде од лима, унутар зидина дворца. Тај тунел се прошири пред приземном кућицом и баштицом испред ње. Ту ми живимо - застаде Зејна. - Оставили нам само ову кућицу за слуге, а сарај отели - сагну се, нађе неки камичак и баци га преко лимене ограде, према огромној дасци прикованој на врата дворца и великим, црвеним словима на њој: НАРОДНА ИМОВИНА. Несрећо једна, опет си побјегла из школе - зага- лами жена која изађе из кућице. Ево, мајко, довела сам свраку - зацерека се Зејна и показа на мене. -
Какву швраку, шврака ти очи избила? - зачуди се њена мајка.
Није сврака него чавка - насмејах се. - Знате, другарице, Зејна се мало шали, јер се презивам Чавка. Зиба, Зиба, а не другарица... Ти си онај Гагарин... сад сам те познала, била сам на дернеку на коме си го- ворио - осмехну се. Хајдемо у кућу... Или више волиш да сједнемо у башту? У башту, мајко, јер птице воле слободу - пецну Зејна поново, а из куће изађе и њена тетка Хајрија. Зејно, послужи малог неким шербетом - рече Зиба. - Ђе научи да онако збориш... фино, фино, далеко ћеш доћерати. Тако мали, а тако велики... Фино, Алаха ми... а сад опрости, морам да залијем цвијеће - диже се. - Не можеш сама - устаде и Хајрија. Личиле су ми на две пчеле које лете од цвета до цвета, нежно сипајући воду из великих ибрика са ре- шетком на грлићу, па је изгледало да цвеће шкропи киша. Препознавао сам руже, кадифе, љубичице, незаборавак, и ништа више.
Оно су ти хризантеме, а оно кана из Сирије, онај жбун поријеклом је из Кине, а и хортензија је из Кине објашњавала ми је Зејна. - Оно ти је бијели божур, а црвени је најчешћи на Косову, оно тамо ти је пузави јасмин... мајко, прескочила си јапанске бијеле љиља- не... Иза овог лименог страшила, наша је ђул башта са шадрваном... била башта и била наша, памтим је као кроз измаглицу - скочи са столице, зграби грумен земље и баци га преко лимене ограде. Ништа она не памти - приђе њена мајка и седе поред мене. - Све до онмх проклетих задруга, наш сарај чувао је љепоту старог земана, из Сарајева су долазили да сликају и дворац и башту са шадрваном испред њега. Имали смо све цвијеће познато у дуњалуку, шпарали на свему само не на цвијећу, мој сине - уздахну и неочекивано ме загрли. - Отеше кућу, отеше башту... отели и сатрли, све пропало и пропада, а ми, јадни, одавде гледамо како умиремо и како се распадамо... Јесте ли у башти имали и кукуријека? - омаче ми се, а Зиба зину од чуђења. Ћути, мајко - рече Зејна. - Он те ништа не разумије. Њему је кукуријек цвијеће... њему и његовијем, што нам кућу опасаше овим кастигом - сијевну погледом према огради од лима. - Подигли сте тор у сарају! зграби ме за мишицу. - Као да смо хајвани, а не инса- ни... џаба вам тај ваш Гагарин, нијесте макли даље од кукуријека! -
Омакло ми се, опрости - знојио сам се од срамоте.
Омакло ти се, све се, безбели, вама омакне, па ни лук јели ни лук мирисали - повика Зибина тетка Хајрија. Само да знаш, ја сам се тамо уселила - унесе ми се Зејна у лице и руком показа према дворцу. - Пронашла сам рупу, увукла се унутра, поломила прозоре и нама- мила голубове... Пун је сарај голубова, ја
им дала имена... Екрем, Мурат, Бајазит, Ахмед, Хамид... сваки ми се одазива, сваки зна које му је име. Џаба вам сила и ваш зорт, ја сам... Нека си! - скочих са столице. - Хајде, поведи ме унутра... Дворац је припадао твојим прецима... Њеним и нашим, само нашим - прекиде ме Хајрија. - Озидао га Арслан-бег, за царског земана и дивана, и вазда био наше фамилије. То су почитова- ли и цар у Стамболу и цар у Бечу, а сада, погледај овог кастига! -
А цар у Београду? - загледах се у Хајрију.
Безбели, безбели, и он је почитовао сарај Арслан- бега. Јесте, нећу да гријешим дупгу. И за вријеме рата, нико нас није дирао ни преграђивао, а свакакве војске су се смјењивале. Тетка, ни ријечи више - рече Зејна. - А ти хајде са мном - узе ме за руку и одведе у кућицу. - Не да ми шејтан мира, не замјери примаче ми се на двоседу и приљуби уз мене. - Нећеш да шпијаш? Шта да шпијам? - помислих да смера нешто интимно између нас, па тражи да чувам тајну. Да не шпијаш никоме ово што ћу ти рећи - одмаче се од мене и поче да прича. Оца није ни запамтила. Она је посмрче. „Убили га ваши при крају рата“, рекла је и, одмах, додала да је не запиткујем ништа, јер су, и за њу и за њене, партизани и четници били једнаки душмани. Јесте, убили су га као усташу, али не у борби, него заробљеног, и не метком, него су га каменовали усред Орлова. Има два старија брата, Османа и Рефика, раде у руднику. Обојица су пред женидбом, али како да се жене, где да живе кад дођу деца? Имају дворац, али у дворцу се гнезде голубови. Њена тетка Хајрија, срећом, нема никога, сем себе. Мужа јој мобилисали и послали на Русију. „Проклета Русија, многе је прогутала“, рекла је Зејна шапатом. У школу иду сирочад. У школу иду и српска сирочад, али се њиховим очевима подижу споменици, а
деца им са поносом изговарају име. Њен отац, за њу, не постоји. Имала га је, а може да пострада призна ли, јавно, да га је имала, и спомене ли му име. Може и она, као Енвер, као Мирза, или као Енеса, да се утркује у љубавним изјавама према Маршалу Титу и партизанима. Може, а не може, нешто је кочи и држи заробљену. „Шејтан се уселио у твоју Зејну“, опет се приљубила уз мене. И рече нешто што се није смело ни помислити, а камоли рећи било коме. „Твој Тито је највећи злочинац!“ - тргла се, чим је то изговорила, и одјурила из куће. Неколико седмица раздирали су ме страх, сумње у њу и њене намере, стид од себе што је не пријавим директору гимназије и нека ледена језа ако то учиним. Зашто је казала све што је казала? Зашто баш мени? Са тим питањима одлазио сам и на спавање. Шта ако је задужена да ме провери? Да се покаже какав сам и јесам ли достојан стипендије. Ако је шпијам, њој се ништа лоше неће десити. Ако је не шпијам, изгубићу стипендију, а можда ће ме истерати и из школе. Шта, међутим, ако Зејна није глумила наручену и научену улогу, него је, ко зна зашто, пожелела да се изјада на мом рамену? Или ако је, без обзира што је била најлепша у Орлову, годину дана старија од мене и за целу главу изнад мене, нешто осетила према „свраки“, како ми се тог дана об- раћала? Изгубио сам апетит и нагло смршао, али сам чувао тајну и стрепео од ње. Онда се деси нешто неочекивано. Директор гим- назије прекиде час српског језика и књижевности, и то када сам, по жељи професорке Вере, ја био професор и говорио о Фјодору Достојевском. Вама, драги ученици и ученице који сте неопре- дијељени, преносим важно упутство из Сарајева - поче директор, некако свечано и опрезно. - Саслушајте пажљиво и ништа не питајте. Више не можете бити неопредијељени, него се морате опредијелити за један од наших братских народа - свима нам застаде дах и завaлада ледена тишина. - Још сте малољетни, па се посавјетујте са родитељима и вашим најближим. Слободни сте да се опредијелите или за Словенце или за Македонце или за Црногорце или за Хрвате
или за Србе - мало се зачудих зашто је Србе споменуо последње. Данас више неће бити часова, а сјутра ћете ми саопштити шта сте одлучили - диже се иза катедре и оде. Оде и професорка Вера, а сви ми, као приковани, остадосмо у клупама. Владао је мук. Шеснаест Срба и шеснаест неопредељених удисали су исту тишину. Погледнуо сам, крадомице, према Зејни. Одсутно је зурила у зид, као да је скамењена. Кад дођох кући, ништа не испричах ни оцу ни мај- ци. Не знам зашто. Слутио сам да је вест коју је донео директор била као мина, а како ће пући, и хоће ли неког ранити или убити, нисам могао ни да замислим. Та мина пуче наредног дана, тихо и брзо. Директор, чак, није морао ни да прозива неопредељене. Енвер, Алија, Фатима, Мевлудин, Мирза, Енеса, Рефик... ус- тали би из клупе и рапортирали: Србин или Српкиња. Назиф рече: Хрват. -
Одлично, хвала вам и поздравите ваше родитеље
осмехну се директор и крену да устане. - Зејно, чини ми се да се нијеси јавила - погледну према њој и седе. Нијесам, и нека нијесам! - дрекну она, замахну руком и закачи Сунцивоја, који је седео поред ње. -
Како то нека нијеси? - намршти се директор.
Тако... ето, тако ми је ћеф! Нећу силом... нећу да будем оно што нијесам, а не дате да будем оно што сам. Нећу, избаците ме из школе! -
Смири се, дјевојко - крену директор према њој.
-
А шта то желиш да будеш, а ми ти не дамо?
-
Ето, рецимо, да сам Ескимка или Апач Индијанка.
Не може, драга дјевојко, јер тих народа нема у нашој држави рече директор.
-
Нити их је икада било - додаде професор Саво.
Не могу и нећу да будем ништа друго него оно што желим и што јесам... Ја сам... ја сам Туркиња! - обори књиге са клупе, тресну ногом о дашчани под, чак и одгурну директора, и јурну ка вратима. Избаците ме из школе! - викну кад је излазила. Нису је избацили. Прочуло се било да је секретар Комитета тражио, чак, и Зејнино хапшење, али су се успротивили професори у гимназији, а стигла је и наредба из Сарајева да се „испад заташка и смири“. После десетак дана, Зејна се појави у разреду, мргоднија него што је била и лепша него икада. „Мајка ме натјерала да се вратим“, рекла је и, пркосно, села. „Нека ме директор опредијели како је њему ћеф“, загледала се у професора Мајцена, а он јој се само осмехнуо. Сви су професори имали надимке. Због логаритамских таблица, математичара прозвасмо Мајцен, директор школе постаде Оњегин, јер је предавао руски и терао нас да напамет учимо Пушкинове стихове, а професор Саво преметну се у Хегела. Две младе професорке из Србије, српског и музичког, које су говориле екавски, а орловачка гимназија била прво њихово одредиште после завршених студија у Београду, дуго нису имале надимке. Али, кад многи на полугодишту попа- даше из српског, професорка Вера постаде Епилепсија, а Зага из Крушевца доби надимак Сарајчица. Стално нас је присиљавала да, наглас, певамо њој омиљену: Сарајчице, хајдемо, бона, хајдемо, и са часа изгонила „музичке дудуке“ како је говорила. Међу тим „дудуцима“ био сам и ја. Надимци су заменили и наша имена и презимена, а рађале су их, углавном, догодовштине у разреду. Алија постаде Калигула истога дана када одвали да је Бечки конгрес одржан у Риму. Сунцивоје, одмах, срочио и стихове: Окрену се, поГледа Фатиму, Бечки комрес био је у Риму. Веселинка доби надимак Коза, јер је на часу срп- ског одговорила да су „козаци Тараса Буљбе јахали на козама“. Наопако пришапнух Светозару да је, на руском, сланина кромотина, а на српском крметина, што сведочи о заједничком корену два језика. Већ
на следећем часу, он није био Светозар него Кромотина, а Радован... ве- сели Радован ослони се на Енверово шаптање и рече да је, уместо на Хирошиму, прва атомска бомба бачена на село Галешину, па за сву гимназију, а ускоро и Орлово, он постаде Бомба и, као Бомба, отићи ће и на студије у Сарајево. Само Зејна и ја остадосмо без трајног надимка. Њу је Кромотина био прозвао Султанија, али му је она ноктима нагрдила лице, па се више нико није усудио да њен надимак и спомене. „Са уживањем сам, Голубе, про- читала ваш састав о Достојевском“, похвали ме професорка Епилепсија, а она се ученицима обраћала са „ви“. Побркала је чавку и голуба, изазвала урнебесни смех, и ништа више. Чавка не постаде Голуб и због тога што су, често, и остали професори, правили сличне омашке. Понекад бих био Гавран, понекад Врана, понекад Јастреб, а за Зејну само Врабац или Сврака, па ниједна од тих пти- ца није могла да потисне моје презиме Чавка. х- х- хСа сетом и тугом, из бунара вадим ове парчиће свог живота. Са сетом, јер ми се чини да то беху срећни дани. Са тугом, због оног што ће касније доћи, некако постепено и нечујно, као кад гмиже змија. Шта је то са тобом, сине? - упита ме мајка у четвртом гимназије. - Више си са њиховим, него са нашим. -
Којим њиховим?
Час си код Енвера, час код Шерифа... мало мало, па трчиш код Енесе на гурабије... А ко је, душе ти, она Зејна, она роспија? -
Паметна и прелијепа дјевојка.
Како паметна и како може бити прелијепа, кад лаје да је Туркиња? Одмакни се од ње, боље ти је. Држи се ових нашијех. Булдожери, камиони и радници-опколише сарај Арслан-бега и почеше да руше и дворац и бедеме. На тој узвишици, одлучено је, зидаће се зграда партијског Комитета и Дом културе, а испред, на
тргу, биће велики споменик Маршалу Титу. Зејну, њену мајку, браћу и тет- ку иселише у један стан у солитеру поред пијаце, а она престаде да долази у школу. у Нисам је виђао седмицама. Тек у мају, при самом крају школске године, појави се на корзоу, са новим и младим доктором Хасаном. И те вечери, на варошко шеталиште, изашао је са кожном лекарском торбом у руци. Зејна је већ носила штикле и била у црвеној хаљи- ни. „Хеј, Мали“, добацила је, кад су прошли поред мене.
ГРОБ СИРОТОГ БОЖИДАРА Тога врелог августа, чим бих се пробудио и доручковао, узео бих шаховску таблу и књигу о Михаилу Таљу, коју сам добио за Дан школе, прошетао кроз варош, у нади да ћу негде срести или видети Зејну, па одлазио дубоко у поље, до реке и Пашиног вира. Ту бих, на обали, заклоњен густим лужинама, расклопио шаховску плочу, поређао фигуре и понављао партије из књиге о Таљу. Бежао сам од својих немира и од себе. У септембру ћу у далеки свет, на студије. Родитељи траже да идем у Сарајево, јер је најближе и тамо имамо доста родбине. Мени се студира књижевност, а они ни да чују. Медицину, само медицину. Па да, кад завршим, поносно прошетају кроз Орлово и шепуре се, кад људи позову на пиће родитеље доктора Дамјана. Исто као што сада позивају Мејру и Мустафу, мајку и оца доктора Хасана. Вуче ме жеља Београду, а страх ме Београда. Зејна би, сигурно, у Сарајево, само да није напустила школу. Зашто се не појављује на корзоу, у продавници, на пијаци, на пустом мезарју испод њеног порушеног сараја? Ископани су и пресељени и гробови са мезарја, тамо граде игралиште. Погнут над шаховским фигурама и растрзан смушеним мислима, зачух како нешто бућну у воду. Кад се смирише кругови, приметих да неко рони и да дуго не израња. А кад изрони, само за тренутак искрену лице према мени и, поново, зарони. Зејна! - као да се скамених. У бистрој води, њено витко тело било је још више издужено. Зелени дводелни костим, са црвеним тачкицама. Пливала је, кад изрони, прсно, па краул, па као жаба, па као делфин. Превртала се са бока на бок, на леђа, ритмично веслала ногама и рукама, уз вир, низ вир, па би заронила, изронила, умирила се на води и, плаховито, усталасала пола вира. Ништа не говорећи и мене не примећујући.
Одједном, снажно и нагло крену ка обали, искорачи из реке, седе поред мене и поче рукама да цеди воду из своје плаве и дутачке косе. Од наглих трзаја, из костима исклизнуше њене набрекле дојке, али она продужи да размешта косу, а покретом ноге поруши ми шаковске фигуре. -
Срам те било, Мали - погоди ме јара из њених очију.
-
Од чега? - промуцах у чуду, врео и са разиграним срцем.
Од тога што ти се мота по глави, од те помаме нека те буде срам - одговори мазно, изазивачки, враћајући дојке у грудњак. - Јао, што си порастао, устани - зграби ме за руку. - Ето видиш, сад си ми до уха привуче ми главу уз њену и погледну према мојим купаћим гаћицама. - Бруко влашка - зацерека се и обори ме у траву. Видим ја што видим, мерак ти се дигао на Туркињу - пребаци ногу преко мог стомака. - Гориш, Мали, гориш као приганица... гори небо, гори трава, горим и ја - устаде дивље и скочи у воду. -
Положио си испит - рече пливајући.
-
Који испит?
-
Најтежи. Нијеси ме онда шпијао, а ја се надала да хоћеш.
-
Зашто си се надала?
Да ме избаце из школе, моја будало - прогута мало воде и закашља се. -
А ја се плашио да ћеш ти шпијати мене.
Било ми жао свраке из Јасенова... Улази у воду, шта си се удрвенио. -
Слаб сам пливач, па ме страх да ме не удавиш - нашалих се.
То ти не вјерујем... загуљени сте ви гуњаши из Јасенова - изађе на обалу, али сада смирена и, опет, намргођена. - Има ли у твом селу врело Зилкава и врело Ђулуша? - зачудих се њеном питању.
-
Има, а што питаш?
-
Има ли некакав Тур Ђун или Ђул Ђун?
-
Има.
-
И брдо Стражевица?
-
Има и то брдо.
Мали, води ме у Јасеново! - зграби ми главу, приљуби је уз дојке и стегну, одозго, својим длановима, па ми се међу усне завуче једна њена брадавица. - Води ме у ову недјељу - стегну ми главу још снажније, па се тргну, као да се ритнула, и одмаче од мене. - Кога тамо имаш од твојих? -
Стрица и ујакове.
Ако не стигнемо да обиђемо све што морам, онда ћемо да преноћимо... Спаваћемо заједно - завуче прсте у грудњак-. - Само да ми обећаш да ћеш бити миран и да нећеш да уједаш као малоприје подиже руку и шеретски припрети... х- х- хУ црвеној хаљини кратких рукава, плавим платне- ним патикама и са плавом ташницом о рамену, журила је уз клисуру и, немо, шарала погледом по стенама на- чичканим изнад путељка којим смо се пели. Облачка не беше на небу, а у кланац није могло да завири сунце. Гране лески савијале су се под зрелим плодовима, а са пропланака, поред путића, допирао је мирис шумских јагода. Једва је убедих да мало застане и да се узверемо до једног од тих шумских јагодњака. Каква ли је ово недођија - рече она кад се испен- трасмо из гудуре и кад угледа Јасеново. - И село ти је у кањону и међу кршима седе на овећи камен, да се мало одмори. Опет се пењући ка брдашцу, на коме се назирала кућа у којој сам рођен и одрастао, пролазили смо крај оваца и говеда, чобана, припетих коња, сламнатих кућица, мусаве дечурлије и мојих бивших
комшија. Посрну, на шљунковитој узбрдици пред стричевом кућом, и једва је придржах да не падне. Благо ти је јутрос мени - повика стрина Милка кад ме угледа и, сукњом бришући руке, потрча да ме загрли. - А ко ти је ово? - загрли и Зејну. -
Другарица из гимназије.
Благо ти је мени... дођи да видиш ко нам је дошао - поче да дозива стрица. - Лажеш ти своју стрину, каква другарица... Ово је ђевојка... да ти, срећо, нијеси Дамјанова наставница? - загледа се у Зејну. - Ево, сједи- те ође, љепше је но у кући... Дамјане, душе ти, ко ти је ова ђевојка? - дође и моја ујна. - Вила нагоркиња јој није равна... Срећо, да ти нијеси Црногорка - пригрли Зејну. -
Нијесам Црногорка - одговори она мрзовољно.
-
А која си, душе ти?
-
Ова сам - обрецну се Зејна.
-
А како јој је име? - загледа се ујна у мене.
-
Зејна. Зејна! - подвикну Зејна. - Та сам, ето та!
Никад чула. Ја то, богами, не умијем ни да изговорим - неће ујна да престане. - Је ли то наше име? - дрмну ме за колено. Наше, чије би друго било - обливао ме је, на тој врућини, хладан зној. Никад чула, очију ми... Није наше... а да, не дао мили Бог, није турско? - као да ме поли врелом водом. - Прича се да у Орлову има много Турака. -
Прекини, Маро! - дрекну стриц.
То се она шали, очију ми - рече стрина. - Какви Турци, налет их тамо било... једи још мало, види како си мршава - принесе Зејни тањир са пршутом. А да ли је икада у овом вашем Јасенову било Турака? - зачуди ме Зејнино питање. И зачуди ме, још више, мир у њеном гласу и што, са осмехом, загрли моју стрину. -
Никада, очију ми - одговори она.
-
Има ли у овом селу Пашино брдо?
-
То је моје брдо, ту горе, тамо ми је кућа - рече ујна.
-
А џамија? Има ли џамија?
-
Јок, ђаво је тамо носи - одговори стрина.
Оно доље, уз ријеку, зовемо Џамија - подиже се стриц. - Има, видиш, још некаква омеђина... прича се да је остала од џамије и да је она давно срушена.... А што питаш, ђевојко? -
Гдје вам је црква? - одговори Зејна новим питањем.
Ниђе - насмија се стриц - никад је нијесмо ни имали... Подалеко од села, једна висина зове се Црквина, а нико не зна зашто... тамо нема ни трага од цркве, нити ичег да је некада зидано. Осим, осим... али то је неки стари гроб, ко ће му га знати чији. Пише ли нешто на том гробу? - обриса Зејна марамицом зној са чела. -
Не знам. Све је зарасло лишајевима и маховином.
-
Идемо - повуче ме она за руку. - Свашта морам да видим... X- X- X-
Извукла је из торбице блокчић и читала где да је водим и шта све да јој покажем. Пашино брдо, Пашине дворе, врела Зилкаву и Ђулушу, Црквину, планину Стражевице, Џамију, Тур Ђун и јаму, Вишеграде...
Да то све обиђемо, уз њена задржавања и записивања у блок код сваког одредишта, требало нам је неколико сати. Узалуд сам наваљивао да ми каже шта то тражи и одакле зна шта ће да тражи. Само је одмахивала ру- ком, не примећујући ни сељане које смо сретали, ни чо- бане крај којих смо пролазили. Проговорила је тек на Црквини, поред великог каменог гроба, и замолила ме да оштрим камењем скидам са плоче маховину и лишајеве. Годинама сам долазио до тог усамљеног гроба, чувао стоку око њега, седео на њему, питао се да ли је римски или грчки, и откуда ту, али никада нисам ни помислио да са њега скидам скореле наслаге времена. Можда и због тога што сам се плашио вукодлака и духова, па сам, са опрезом, прилазио и споменицима на јасеновачком гробљу. Сад, пред одлазак на студије, вратио сам се том самот- ном гробу из свог детињства, са прелепом туђинком, која је, однекуд, знала нешто што не знам и, помажући ми, ударала каменом у камен, гулећи и маховину и лишајеве са гробне плоче, и кожу са својих прстију. Крварила је, али није одустајала. А кад се показаше избледела, у камен уклесана слова, крупна и ћирилична, она се, као пијана, примаче плочи и та слова обриса својом марамицом. СИРОТИ БОЖИДАР. Само је то писало. -
Све је истина - уздахну Зејна. - Боже драги, што ти је судбина.
Рече ми да је ништа не запиткујем, јер ми она и не може објаснити шта је проверавала и проверила. Дута је то и опасна прича. Морам да је прочитам, и даће ми је кад се вратимо у Орлово. Кад су рушили њену кућу, срушили су и један зид који је скривао малу одају, налик остави. Пронашли су, унутра, и гвоздени коферчић, зарђао и закатанчен. Отворили су га. „Можда су пронашли и златнике и накит, ко им га зна“, рекла је. Позвали су њену мајку и дали јој тај ковчег, а мајка и браћа, видевши да је празан, и не знајући ни од кога је, дали га њој, да га носи на сметлиште. Она, међутим, дуго и пажљиво, загледала ковчег и пронашла ојачани лим на унутрашњој страни поклопца... „Даћу ти то што је било скривено“, казала је. „Све ћеш тада сазнати.“ Нико од њених не зна шта је пронашла, а ковчег је
бацила. Волела би, рече, да све препишем и да тај папир мало уредим. Неке је странице нагризла мемла, неке су тешко читљиве, доста је крижано и преправљано. -
Чије је то?
Стрпи се, видјећеш. И да ми вратиш, чим прочиташ и препишеш. -
Хоћу, али откуда ти толико повјерење у мене?
-
Није, болан, то у питању.
-
Него шта је?
Како не разумијеш? Зашто сам ја данас у Јасенову? Ти си за мене Јасеново... Све ће ти се казати, стрпи се. -
Зна ли доктор Хасан?
-
Не зна. Знамо само нас двоје...
X- X- XУ јасеновачком кланцу набрах јој прегршт лешника и пожелех да је загрлим и пољубим. Лице јој плану руме- нилом, али испружи руку и не допусти ми да јој приђем. Стани, не смијем... Мени је опасно, мени није свеједно кад сам са тобом. Не смијем. -
Због доктора Хасана?
Доктора буздована - уздахну она. - Не види ништа од себе и своје докторске торбе. Љепотан, све варошке дјевојке луде су за њим - наставих да је пецкам. Мали, опасно је, не смијем - затрча се, пољуби ме међу очи и брзо се одмаче. - Ти ћеш порасти... ти се, Мали, текразрасташ, винућеш се изнад мене... Али, сврако моја, ти ћеш у своју Меку, у Београд, а ја ћу... Брзо ћеш ти заборавити и Орлово и мене. Нећу заборавити... Врати се у школу, заврши гимназију, па дођи и ти у Београд. Или... -
Шта то „или“?
-
Или ћу, ако желиш, и ја у Сарајево.
Иди, Мали, гдје те срце зове. А ја ћу у кухињу, да будем слушкиња и да подижем дјецу - окрену главу према кршима.
ТАЈНА У ЗИДУ Грабим да за сунца, прије ноћи, јербо без једног ока уз свијећу тешко пишем, казујем своју тајну, са уздањем да умањим гријех и да ми драги Бог мало попусти на суђењу. Тајну не одајем онима о које се огријеших, јербо су сви они сада рахметлије, него је одајем некоме кога не познајем и који ће њу наћи онда када ни мене не буде било. Све ћу признати и признање зазидати у бедем и у оклоп гвоздени у дувару мог сараја, да траје што дуже и да ономе ко ковчег нађе буде разумљива моја исповијест. Ако је, безбели, ико пронађе, пошто се може догодити да моју причу нико и не нађе, и/м да је сатре вријеме. Признање не исписујем ни на арапском ни на турском, него на језику села у коме сам поникао. Не могу знати хоће ли тај непознати и у далекој будућности сакривени читач мог сакривеног признања разумјети тај језик, и хоће ли он још живјети. Не буде ли живио, моја тајна неће оживјети и једино ће Алах знати за њу. Буде ли живио, онога ко нађе ово што пишем само молим да мој језик мало приклади језику којим се тада буде говорило у селу мог рођења, јербо ће он у нечему бити друкчији, као што ће, вјерујем, друкчије изгледати и људи и куће и адети и дрвећа и крши моји у мом Јасенову. Написах, ево, „крши моји у мом Јасенову“. Боже дра- ги, рекох ли истину? Не знам, јербо не знам ко сам. Овај који ово пише није онај који је растао у Јасенову, али није ни само онај на кога је пала сјенка Хумај тице и однијела га у гнијездо среће у Стамболу. Преклињем свемилосног Алаха да ме разумије и опрости будем ли се огријешио о истину, а огријешићу се, морам се огријешити, премда ми то није накана, или о Божидара или о Арслана, себе у Јасенову и себе послије Јасенова. Та двојица инсана испод исте коже, један роб а други робу господар, један невјерник а други ратник за праву вјеру, сисали су млијеко исте мајке и један другоме, по баксузлуку, постали љути душмани. *
**
Оца не памтим, премда ми се приказује и да га пам- тим. Из сјећања умије да избије слика ђетета пред коли- бом, босог и у некаквој сукненој хаљиници, и сјенка јаха- ча на коњу. Таман коњ, таман коњаник, без лика и очију. Сагнуо се са голих леђа ата, ухватио ме за руку, посадио испред себе и надао се у галоп... То ми се често прикази- вало у ђетињству, а приказује се понекад и сада. Вјеровао сам да је мој отац био онај коњаник, а мајка Ђурђина се крстила у чуду кад год бих то рекао. По њеној причи, то никако није могао бити мој отац Богоје, јер нијесам имао ни три године кад је он погинуо. Не зна се, говорила је, ђе је и како погинуо. Онај чији је отац погинуо, а ни његова мајка Ђурђина, нијесу тада знали оно што зна овај који се исповиједа. Погинуо је на Орловачком пољу, као одметник и арамија, када је Дервиш-паша искасапио побуњене невјернике из Дробњака, Никшића, Пиве и херцеговачког санџака. Читава невјерничка села прогутао је пламен, а поред друмова побијено коље са натакнутим главама, па је патријарх српски Јован, у очајању, у Рим упутио делегацију кневова и своје писмо којим је папу кумио за помоћ и обећавао да ће православци прихватити Унију са като- ЛИчком црквом... Онај који ово не пише памти те године ужаса. Он памти сталне страже Јасеновчана на висови- ма око Јасенова, одакле су осматрали хоће ли угледати Турке и јавити фамилијама да са стоком бјеже у шуме. Он памти да му се у том времену страха и прича о покољима, неколико мјесеци по очевој смрти, родио и брат Радуле. Он то добро памти. И добро памти нашу жалосну кућицу од прућа и блата, са земљаним подом, са про- зором кроз који се није могла провући ни глава, малом фуруном у тој собици и наћвама у ћошку. У ту собицу смо улазили из избе, ђе смо држали ждријепца Кулаша, једну краву и једну козу. Памтим мајку најамницу, у црнини од главе до опанака, мајку своју чавку, како су је прозвали у селу. За џак јечма и ражи, за парче џигерице или за јагњећу главу и цријева, чувала је стоку мало имућнијим комшијама, пластила им, садијевала сијено, млатила раж, довлачила грање из планине Јавора. И ти имућнији,
које је она служила, бијаху сиромаси, ама не бијаху гладни као нас троје. (...) Безбели да сам знао да је Јасеново у Турској, али Турке, док бијах дијете, нијесам виђао. Од саме поми- сли на њих дизала ми се и коса на глави, чупа сиротог Божидара, како су говорили у селу. Презивах се Милић, ама растох без презимена. За све у Јасенову био сам Сироти Божидар. Моју косу, плаву и коврџаву, а густу, те ни киша не могаше кроз њу да се пробије, прозва- ше „чупа“, а и мени су, понекад, зборили да сам Чупо. Тај Чупо није могао имати више од пет година, кад је из залета скочио на гола леђа свог ждријепца Кулаша, вит- ког као хрт и бржег но стријела. Првога дана сродих се са њим и он са мном. Полегутио бих се на његовим топлим леђима, носем додирујући Кулашу гриву, па као вјетар одјурио на пашњаке и висове изван села, док је мајка кр- шила прсте и запомагала: „Куку мени, уфатиће га Турци!“ Муку велику ми, памтим добро и памтићу то док живим, задаваху сукнене и тијесне чакшире на голим ногама, јер- бо су жуљале као турпија и гулиле кожу са бутина кад бих јахао предуго и кад би се сквасиле од Кулашевогзноја. Овај који ово пише памти и да је онај о коме он пише од Бога награђен и неким чудним даровима. Неђе у седмој години живота, пред кућом нашег сеоског кме- та окупише се многе мушке главе из Јасенова да рјеша- вају тешку једну загонетку коју сам из прикрајка слушао. Колико турских акчи - питао је кмет - Јасеновчани могу да добију за толико и толико оваца, јагањаца, телади и чапри од лисице, а да не буду преварени и опљачкани, тако да оно што им буде плаћено у акчама буде равно ономе што би им у дукатима дали дубровачки, млетачки или ћесарски трговци, само кад би Јасеновчани могли да се пробију до њих? Проблем је - објашњавао је кмет - у томе што „акча лаже“, јербо је у њој, однедавно, много мање сребра, него што га је било до смрти великог ве- зира Мехмед-паше Соколовића. Удио сребра у акчи је са једне петине спао на једну осмину, а сада и на једну десе- тину, како се излануо бегу Сузници. -
То је лако - рекох ја исви ме погледаше са чуђењем.
Не рачунајте ни осми ни десети, него рачунајте два- наести удио сребра, јербо ће оно што пада падати још више, па за толико подигните цијене свему што продаје- те Турцима - казах у даху, и казах још и то да је најбоље да кмет подмити неког турског трговца да Турчин купи све по најбољој цијени у акчама и да то све он препрода Дубровчанима ва дукате. Тако је, Исусовијех ми рана - рече кмет. - Окле ти, Чупо, та памет? Окле знаш? -Знам, а окле знам ја незнам... Знам и ко сулопови? -
Који лопови? - зачудио се кмет.
-
Они што су покрали сребро из акче.
Не могу га, вала, из овог вадити и красти - извади један комшија сребрну акчу. Могу, јербо тамо ђе је кују убаце мање сребра, узму га за себе, а блесава раја плаћа оно што су они покрали. Како се прочу тај мој дар од Бога и како се сазна да ја, однекуд, знам и слова и бројеве, па пронађоше и жуте камене плоче изнад мајчине куће ишаране мојим писањем и рачунањем, баба Петра, за коју се шушкало да је вјештица, дође да баје, да загријава и водом посипа угљевље, да ме кити некаквом пређом и тјера да пијем воду у којој би кувала машице и зубе од међеда. По селу се причало и да је шејтан ушао у мене, и то онда кад сам помагао мајци да цијепа дрва и кад је са ћепала одскочила једна ћепаница и ударила ме у главу, послије чега сам три дана био у беуту. Да су се умијешали ђавољи прсти у моје учење и знање, потврдио је и неки поп који се бавио трговином и чуо од некога да су не- чисте силе овладале једним ђететом у Јасенову. Ма које силе да су у питању, наш кмет је често свраћао до мајке и тражио савјете од њеног Сиротог Божидара.
Прича се свашта, Чупо. Погледни, кумим те Богом, шта се теби приказује? - упита ме уплашено једне вечери. -
Биће само белаја. Ето их, само што нијесу стигли.
-
Турци? - заледи га страх.
\лллллл 6а I ка п с1 о\л/п 1о а с1 Ј -
И Турци и хајдуци.
-
Оћемо ли морати у гору?
-
И у гору и преко гора - још више га уплаших.
Зашто, Чупо, кад им редовно дајемо што траже и што је су/гган прописао? Херцеговина је за Турке била Херсек вилајет или Херсег сангаги, херцеговачки санџак. За мога ђетињства сједиште му бијаше у граду П/ђевљима, али је санџак-бег повремено столовао у Церници, Орлову или у Невесињу. Херсег сангаги подијељен је на кадилуке, кадилуци на на- хије, нахије на џемате, а џемати на села. Дуже од стотину година након слома Херцег Стјепана, ниједан Турчин не дође у Јасеново, нити се у селу озида џамија. Вијек цијели сеоски кмет је бегу у Сузници редовно односио и ћерао прописани данак. Старом султановом ирадом о Власима, свака кућа у Јасенову годишње је давала по једну дукат филурију, двије овце, једну са јагњетом и једну са овном. Двадесет кућа чинило је катун, па је и сваки катун давао један шатор, један велики сир, три конопца, шест улара, једну мјешину сира и једног овна. На пет кућа један младић морао је у султанову војску, јербо су невјерници купљени да буду коморџије, кувари и гоничи стоке која је у свим походима пратила војску. Из прича Јасеновчана памтим да они не бијаху бијес- ни на те намете и обавезе. Више би, безбели, вољели да султану ништа нијесу ни плаћали, али је то што су плаћали и давали било и по десет пута мање од данка којег су њи- хови прађедови давали Херцег Стјепану, његовој обијес- ној властели и црквеним гуликожама, а и по сто пута
мање од глоба и кулука у њиховом старом и давном зави- чају из ког су побјегли. А побјегли су од зулума Немање и Немањића, од крвавих дажбина и још крвавијег кулучења у градњи цркава и манастира по Србији. Са душом у носу и фамилијама које су скапавале од глади, несрећни раје- тини одбише да кулуче и поручише Немањи да су они Богу мили и да је Бог њима мио и у души, и кад на смрт не аргатују на подизању богомоља и кад им не отимају ђецу и ћерају их да гину у лудим ратовима оца против сина, сина против оца и брата против брата. Јадни, себи дадоше име Богумили, а мач српских краљева крену да им сијече главе, руке и језике, да им живима копа очи... Не, ово не пише овај који је сада, док пише, него онај који је живио у Јасенову, слушао приче од Јасеновчана и на старим стећцима у селу гледао цртеже на којима је писа- ло: „Раб Божији са Мораве“ или „Мој Тимок“ или „Бог ми је црква“. Побјегоше преко Дрине и разлише се по Босни, Херцеговини и Далмацији, као Богумили или Власи, ђе се утопише у српски свијет и постадоше Србовласи или Влахосрби. Овоме који ово пише све се чини да се Турци, кад дођоше, нијесу занимали за то ко је одакле дошао и зашто је дошао, па су све те невјернике, истовремено, називали и Власима и Србима. Овоме који ово пише сад се чини и да Турци, док се царство ширило, напредовало и као бујица све плавило, много тога и нијесу хтјели да виде. Са лакоћом су невјерничкој властели, чим би про- мијенила вјеру, допуштали највише почасти и положаје, а жмурећи пролазили поред мезарја на којима су, у исту раку, сахрањивани брат невјерник и брат који је прихва- тио праву вјеру и са њом ново име. Уочи дана моје судбине, више не бијаше ни заједнич- ких гробова по мезарјима ни мира у Херцеговини. Смрћу Сулејмана Величанственог царска кочија крену низ брдо. Дворске интриге, харемске смутње, крваве смјене на пријестолу, вјерски занесењаци и пљачкаши царске благајне и раје, најмоћнијој империји вадаваху непребол- не ране и покренуше крвава кола на све стране. Дан моје судбине одвешће ме у сами вртлог несреће, али о томе ћу нешто касније.
Мај бијаше кад узјахах Кулаша и заждих, као пијан, до Стражевица и Вишеграда, а онда и даље према Вучеву и Зеленгори. Још нијесам био навршио четрнаест годи- на, иако сам стасом дјеловао и крупније и зрелије. Знао сам да је вријеме смутно и опасно, али нијесам знао да ме Кулаш носи и на опасно мјесто. Далеко на западу, код града Сиска, већ је три године трајала кланица са невјерницима, углавном Србима. Како је душу испустио султан Сулејман, а ускоро и велики везир Мехмед-паша Соколовић, хиљаде Срба нагрнуло је од Мораве, Ибра, са Косова, из Херцеговине и Босне, према западу, према њима обећаном рају, званом Војна Крајина, који се прос- тираше од Паноније до Јадрана, и ђе им је бечки ћесар даривао имања и куће, да буду брана и бедем турском надирању. Истовремено, три пуне године Срби су диза- ли буне од Косова до Мостара, ометајући турску силу да притекне у помоћ аскерима и јањичарима код Сиска, а хајдучким и пљачкашким засједама по кањонима и клан- цима отимали су оружје и благо. Овај који ово пише са страхом од Алахове казне пише да су све те касапнице биле, махом, српско-српске. Главе су падале у бојевима између оних који су остали у невјерничкој вјери и онијех који ту вјеру одбацише од себе, а говорили су истим језиком, често и одрастали у истој кући и дојени од исте мајке. Рана је то страшна и неописива. То најбоље знамо нас двојица. Ја, који ово пишем, и ја, који сам се тога судбинског мајског јутра на Кулашу отиснуо из Јасенова. Овако, безбели, нијесам мислио онога дана када ме Турци, наши Турци или потурице, како их зову у њиховом роду, ухватише на једном пропланку код планине Вучева. Били су у потјери за неким арамијама који су их напали у гудури, па су, у први мах, посумњали да сам један од тих разбојника. -
Сјаши! Ђе си кренуо? - заграјаше пустахије на нашем језику.
-
Ниђе - цвокотнуше ми зуби.
Како ниђе, матер ти влашку и разбојничку - опсова један бркати и најкрупнији. -
Понио ме коњ, па залутао.
' - Окле си, влашко копиле, кад си залутао? И ђе овамо да залуташ? Ја сам чобанин, најамник у једном селу код Цернице... Сироче сам, немам родитеље, куга их одније- ла - лагао сам и дрхтао од страха. Нијесам смио да одам одакле сам, јер су Турци спаљивали куће и убијали породи- це хајдука и разбојника. -
Ђе су ти, копиљане, живјели родитељи?
-
У дубровачкој Жупи.
Тако значи - ухвати ме за косу, повуче ми главу уна- зад и прислони ханџар уз моје грло. - А окле коњ најамнику? Био припет на пашњаку, не знам ни чији је... Украо сам коња... преклињем вас да ме не закољете, нећу више никада. Како ти је име? - није одмицао ханџар од мог грла. - И колико имаш година? -
Иво. Зовем се Иво, а сад ћу напунити четрнаест.
Не лажи, мајку ти влашку и разбојничку. Сад ћу да те прекољем! Толики дерепан, коњу би реп одвалио, а немаш, велиш, ни четрнаест година. -
Немам, свега ми на дуњалуку. Истину зборим, да ме Бог убије.
-
Бог или Алах? - одмаче се и забечи у мене.
-
Алах је Бог, један и једини, нека ме он убије ако лажем.
-
Види ти копиљана шта он зна - зацерека се Турчин.
-
Велиш да си Иво.
-
Иво, Алаха ми.
-
Католик?
Немам ти ја појма о томе. Отац је ишао у некакву цркву, али више нема ни њега ни цркве. Кад је тако, нећемо те клати - рече Турчин, зовну ону тројицу и нешто се сашапта са њима. - Пењи се, Иво, на коња, идеш са нама. (...) *
**
„Пењи се, Иво, на коња, идеш са нама!“ Орловога вијека када бих живио, не бих заборавио ту заповијест. Са вучевског пропланка, ђе ме уфатише, спустише се у кЛисуру под планином Чемерно и, најбрже што су могли, појурише кањоном. Ево још једнога, можда и ријетког сокола - рече онај што ми је на Вучеву држао ханџар под грлом, кад стигосмо оне за којима смо јурили. Бијаше њих педесетак, све пробрани и опасни ас- кери и сви на коњима. Водили су са собом неке дјечаке, спућених руку и унезвијерене. И та ђеца су јахала, по двоје на једном ату. На тренут, застаде колона, а њен за- повиједник прићера свог вранца уз мог Кулаша, из седла испружи мишићаве руке и ухвати ме за главу. -
Сјаши и ходај! - нареди.
Није још навршио четрнаесту - рече главни међу онима који су ме довели. Добра јапија, плахо добра - насмија се заповијед- ник и рече да узјашем. Даде знак за покрет, једва слу- шајући шта му је још говорио главни међу онима који су ме ухватили. Неочекивано, двојица дјечака скочише са коња и са конопом око руку затрчаше се ка ивици кањона. Док се аскери снађоше, они већ бијаху у лету ка оштрим кршима и ријеци на дну амбиса. Пашчад влашка, ни за стрв им се неће знати - рече заповиједник и замахну камџијом.
Уш Котапа постаде пут моје патње. Дуже од хиља- ду година тим путем се ишло на исток царства, до Константинопоља, и од Константинопоља до балканских провинција силне империје и нових краљевина које су се уздизале на њеним рушевинама. Византија је поред друма озидала многе путне станице, ксенодохије и пан- дохије, коначишта и одморишта у којима се сиротињи, понекад, бесплатно дијелила и храна. Немањићи те ксе- нодохије и пандохије преименоваше у гостионице, а Турци у ханове и караван сараје. На Кулашу јахах само до првога хана. Ту ми га одузеше. У зору, кад наставис- мо путовање, препознао сам његов њисак и жалосно хр- зање. На другом коњу, са још једним дјечаком, свезаних руку, крио сам сузе, јер бијесни аскери не допушташе да причамо, да било шта запиткујемо или да плачемо. Чуло се једино „сиктер, марво“ и фијук бича који је често завршавао на нашим раменима и наносио болове, а ха- лакање „а пус, а пус“, што је стизало са ивица клисура и кланаца куда смо пролазили, прекидало ми је дисање. „А пус, а пус“, у Јасенову смо халакали када би нам курјаци упали у торове. Халаначи дуж Котапа бијаху локални невјерници, а својом ирадом упослио их је Сулејман Величанствени. За умањене дажбине и најамнину у акчама, они су, на смјену, и дању и ноћу, стражарили на висовима изнад царског друма, сумануто халакали „а пус, а пус“ и пуцњима дању, а упаљеним бакљама ноћу јављали караванима на друму када би опазили хајдуке, пљачкаше или ма кога сумњивог. Међу тим арамијама што су насртали на трговце и војнике био је, земаниле, и мој рахметли отац Богоје, а у вријеме мог путовања ка Стамболу, невјерницима су се у п/ђачкању придруживале и неке луде потурице. При стрмим успонима и кад бисмо се послије пењања спуштали на друм, ћерали су нас да сјашемо и да на жеги, махом и гладни и жедни, трпимо муке од турпијања сукњишта на нама. Још када би ударио и пљусак, па намочио сукно, тетурали смо раскречени и уз вриштање прекидано ударцима камџије. У ханови- ма и караван сарајима, тако израњаване и измождене, спраћали би нас у коњушнице, да ноћивамо у слами и међу балегом. Докучивао сам да нас воде у
Стамбол, на турчење, јербо су одвели и многе прије нас и мене, и сви су се, како се причало у Јасенову, отуда враћали у сјају и сили. Ипак, ту моју слутњу и наду замрачивале су муке којима на путу бијах изложен и, можда и више од тих мука, однос спроводника према нама, као да нијесмо били људи, него робље и животиње. Те сумње, страхови и размишљање потрајаше само неколико првих дана, па њих магловито и памтим. Обамрлом и све обамрлијем, и на јави и у сну, јављао ми се Кулаш својим хрзањем, а мајка Ђурђина је погурена купила класове на стрњишту или би цијепала дрва пред нашом кућицом. Често ми се привиђаше и да нијесам на том путу, свезан и немоћан, него да сам у Јасенову, са мајком и Кулашем, и да посматрам справљање нешесте за зимницу. Најљепше ђевојке у селу перу ноге и, подигавши до изнад кољена своје дуге котуле, у огромне дрвене наћве сипају пшеницу, на- бубрену од воде у којој је преноћила/газе је, газе, па је онда оциједе и проперу свјежом водом и сипају у велике тепсије, да се суши на сунцу. Из тих тепсија, ђевојачким длановима уситњену пшеницу сипају у кесице, а момци, около, колају и пјевају... Петога дана путовања стадо- ше и мисли и сва чула. Друмом У/а Котапа тетурали су пањеви. Очи бијаху отворене, али ја нити виђех дјечаке који су нам се прикључивали, нити запамтих лик иједног од њих. А дан хода пред Стамболом, живим пањевима одузеше и вид. Стрпаше нас у нека огромна кола пре- кривена церадом и без ма каквог јела и воде одвезоше тамо ђе су се, из других праваца царства, сливали исти такви сужњи. *
**
Угурани смо, као марва, у неку шталу без марве, тамну и дугачку, да јој краја нијесам видио. Или ми се то само причињавало, јербо ми очни капци бијаху као да су од камена, па сам их подизао са муком. Сатима смо ту лежали и враћали се из умрлих. Кад оживјесмо, оживјеше и задобијене ране, па на разним језицима кренуше јауци и дозивања. Ја сам разумијевао једино гласове који су звали Спасоја, Ђура, Радана, Миладина, Лазара... Мене не зовну нико, јербо нико није знао ни ко сам ни одакле сам.
На купање! - отворише врата коњушнице, па ту ко- манду поновише још неколико пута, на туђим језицима. Од дугачких барака свуда около не виђех ништа дру- го. Пред једном од тих барака наредише да се изујемо и свучемо, до гола, као од мајке рођени, па нас спратише у некакву огромну и мени чудну собу. Даске бијаху на поду, даске са много решетака, а по тој одаји разбацана велика дрвена бурад са топлом водом. Свакоме од нас дадоше по већу дрвену посуду и по сапун, да из буради захвата- мо воду, поспемо је по тијелу, па се сапуњамо, спирамо сапуницу и тако три пута заредом. Онако мокре, спроведоше нас у другу одају, ђе се отријесмо великим пешки- рима, ђе нас ошишаше до коже и обријаше оне којима је већ ницала брада. Послије тога нас нечим запрашише, мелемом намазаше ране на тијелима робова и сваком робу дадоше одијело од чоје и црни фес звани каписа. Сви за мном! - нареди плећати бркајлија у свиле- ном одијелу и са накићеним турбаном на глави. Док нас је водио стазом преко дворишта ка новој и мањој бараци, мени се чинило да ми израстају крила. Враћен у живот, окупан и без сукненог оклопа на мени, корачао сам лако и не осјећајући тежину свог тијела. Пекле су ме, безбели, ране од вунених чакшира и маснице од камџија, али као да их нијесам осјећао. Сједните у клупе! - командова бркајлија, а у собу уђоше још тројица. Један од њих носио је тефтер и при- бор за писање. - Устајте један по један и казујте име, пре- зиме и оклен сте. Казујте нама ођекаре, да знамо и запи- шемо, а ви морате... Полако, Расим-ага - прекиде га један од оне тројице. И он бијаше у свили и опасан сабљом. - Селам вам свијема, царски пажеви рашири усне у осмијех. Ви сте тићи донијети у Гнијездо среће. На вас је пала сјенка рајске Хумај тице, да будете султанови синови и султанови робови. Ви ћете постати Алахови свети рат- ници, а Алах је створитељ и
господар и неба и земље и свега на небу и на земљи. Султан, ваш отац и господар, пресвијетли наш падишах Ахмед Први, који је прије хефту дана сјео на пријесто, заступник је Алахове воље и власник свега и свакога у нашем царству. Од данас, ђецо султанова, ви ћете се пети басамацима среће, да се по- пењете до самог падишаха, да будете први до њега, да имате злата и сваког берићета на бацање, да имате и своје сараје и своје робиње. Благо вама и радујте се што вас Хумај тица донесе у Г нијездо среће. До краја свог жи- вота памтите да сте султанови синови и да вам је он једи- ни отац. Све ћете добити што вам душа пожели, али ће то све што добијете бити султаново и биће одузето свакоме ко се буде огријешио о своје дужности у Гнијезду среће свиленим рупцем обриса грашке зноја на челу. - Јесмо ли се разумјели? Јесмо! - груну из уста стотину и девет нових султа- нових синова. Друже мој, Расим-ага, сад им реци оно што си био почео. - А, да, умало да заборавим. Јањичар је друг јањичару, а јањичари су другови за сваког у нашем царству. И за агу, и за бега, и за пашу, па и за султана. Даклем, да вам нешто речем, другови - рече бр- кајлија. Ођекаре сте да млого учите и да млого забора- вите. Ођекаре се данаске рађате и од данаске добијате нова имена. Стара имена реците, да их ми забиљежимо, а ви заборавите. Што се старијех презимена тиче, ођека- ре морете да их задржите... Хајмо сад, један по један... Потраја то дуже од два сата. Новица Дубљевић доби име Осман, Лазар Бјековић постаде Хајрудин, Миладина Радовића записаше као Сулејмана, Радана Вуковића као Џемаила, Стевана Југовића као Касима, Милету Барбарића као Хилмију, Милана Рогановића из Пирота као Мурата... Свима оставише стара презимена.
Верољуб Лазић, Ниш - диже се момчић за главу изнад сваког од нас. -
Колико ти је година?
-
Сад ћу петнаест.
Наис, Наисус - приђе му онај што нам најави срећу у Гнијезду среће. - Знаш ли да је то римско име за Ниш? -
Незнам.
-
Родитељи су ти сиромашни?
Беда љута, честити... милостиви... голема сиро- тиња - задиха се и плану у образима. И моји су били љута биједа, док ја нијесам ође до- шао - рече бркајлија Расим-ага. -
Одакле си ти, ако смем да питам? - упита га Нишлија.
Смијеш, што не би смио - насмијеши се ага. - Ја сам од Невесиња. Јеси ли чуо за Невесиње? -
Никада.
Римљанине из римскогграда Наисус, твоје ново име је Сабрија. А презиме... што не би узео Спартакбеговић? -
поново проговори Турчин који нам је причао о Г нијезду среће.
-
Ја бих своје, ако може.
Може, али је Спартакбеговић истинитије... И један Спартак био је љута биједа и роб, налик теби. Па је постао велики војсковођа и бег, као и ти што ћеш да постанеш у Гнијезду среће. Шта велиш на ово? -
Велим, да оћу моје - одмахну руком.
-
Аферим ти - насмијеши се он и гласно записа: Сабрија Лазић.
Дође ред и на мене. Не видим гријеха у томе што слагах на Вучеву кад сам заробљен, јербо би ме, да не слагах, сигурно убили. Гријех тајења и оца и мајке и име- на и презимена и свог села починих тада, када ме прозва- ше. Ништа нијесу знали о мени и никога прије мене нијесу дубље пропитивали о било чему. Све сам им могао рећи. Могао, али не учиних тако и понових своју лаж са Вучева. Лаж коју они записаше као истину и свезаше ме њоме за читав живот. Иво Дубровчанине, не рече нам како ти се отац презивао? упита ага. -
Брајковић - одговорих и они то записаше.
Врат ти је као у лава, аферим, аферим... Арслан је твоје ново име. Арслан Брајковић. Ја бих и ново презиме - покајах се због своје лажи и одлучих да је и крунишем. - Султан Ахмед ми је нови отац и желим да се презивам Ахмедовић. Аферим ти га, Арслане Ахмедовићу - приђе Расим- ага Невесињац и загрли ме. *
**
Двије године, двадесет и двије године, а можда и дуже, могао бих да приповиједам о свом новом животу у Стамболу. Немам времена. Брзи и повјерљиви гласници донијеше абер са двора да ми султан Мурат четврти, развратник и крвопија, спрема катул ферман, па морам да скраћујем и журим да завршим своју причу прије него ферман дође. Само своју причу да довршим, јербо за њу не могу рећи ни да је турска ни да је српска, премда је у души, док ово записујем, осјећам као моје српско-турско жаловање и за собом и за нама. Ново моје име, истога дана, обуче и нову вјеру, пла- мен који ме лако и брзо обујми цијелога. У Јасенову, ђе никада не бијаше ни попа ни цркве, због злог сјећања на злодјела над Богумилима, мојим давним прецима са Млаве, Тимока и Мораве, и ђе људи чуваху успомену на
милостивог Бога који није био дерикожа и штитио је си- ротињу, живио сам као преполовљен. Таквога Бога носио сам у срцу, али га ђечија памет није могла да разумије. Како Бог, питао сам себе, може да буде као човјек, човје- чијег лика, и да некад буде отац, некад син, а некад дух? Значи ли то да постоје три бога и ђе они живе? Често бих зурио у небо, да их тражим, а бивало је да ми се и неки чудни облак утвори као Божија глава, па сам се мучио да докучим је ли она од оца или његовог сина, и како дух може бити Бог кад је баба Петра из многих у Јасенову својим бајањем изгонила духове и сви су они вазда били зли. На та ђечија питања одговори хоџа Есад ефендија, врховни вјерски мудрац у царству, када нас, осунећене и још под боловима, одведоше у Ортауами, у велику џамију у нашем јањичарском логору. Од данас, као и сви муслимани, ви вјерујете у једног, јединог, са било ким или чим неупоредивог, не- видљивог, свеприсутног, свемогућег и милостивог Бога, створитеља сваког инсана, Земље на којој живимо, све- га на Земљи, неба и сваке звијезде и силе на небесима рече премудри Есад ефендија на турском, а нама то на српском понови Рефик-ага, родом из Мостара. - Једног и јединог Бога зовемо Алах, јербо та арапска ријеч нема множину, вазда је мушког рода и не трпи тепање и не- знање невјерника који некад говоре и богић и богица, а некада кажу и богови и света тројица. Алах нема ни свог оца ни свог сина, нема ни мајку, нити је људскога обличја, него је Алах сила невидљива што види све, уп- равља свиме и може све. Он је створио и мелеке, анђеле своје, који не чине гријех, а створио је и пророке чијим устима се обраћао људима. Те Алахове пророке, којима муслимани вјерују и воле их, више не зовите ни Адам ни Мојсије ни Исус, него их зовите Адем, Муса и Иса, како је у Курану написано. Пејгамбер наш Мухамед потоњи је про- рок, а Куран је Алахова Објава свим људима на дуњалуку. Пророк Мухамед је слушао Алахове ријечи и вјерно их забиљежио. Свака ријеч је од Алаха, па учите Књигу, научите је и живите по њој. Молите се свакога дана и са љубављу у срцу клањајте и Сабах и Подне и Ићиндију и
Акшам и Јацију. Учите и научите арапски, јербо је Књига на арапском, учите и ако не разумијете шта сте научили, објасниће вам они који разумију. А данас, вашег првог дана у правој вјери, заједно ћемо клањати једну Суру из Књиге коју ћу отпјевати на језику Књиге заврши хоџа Есад ефендија на турском и запјева на арапском, а кад заврши на српски нам то преведе учени Рефик-ага. Зар ти не бијаше сироче, јетим несрећни и бијед- ни, и зар теби не пружих уточиште? За праву вјеру нијеси знао, а Господар те изведе на једини пут, да сиромаха учини моћним и срећним. Зато, добро ме чуј, сироче не уцвијели, на просјака не подвикни и казуј свакоме о бла- гости Господара свог. Амин. Овако Преведе Рефик-ага, а преведе доста добро, што ћу сазнати за коју годину, кад овладам језиком и пис- мом Књиге. Тога дана, у Орта џамији, нова вјера учини ми се као сила са двије руке. Једна рука дизала је из пра- шине слабе и погажене, а друга је мачем сјекла шикару безбожника и гуликожа, ширећи царство из једнога сна који нам исприча Есад ефендија. Бјежећи из Персије испред Монгола, братство турско Ојгуз, из племена Каји, прије три вијека стиже у Анадолију, на границе Византије, и отпоче против ње џи- хад. Емир Осман једне ноћи усни пророчки сан. Ушао му Мјесец у груди, а из груди израсло дрво које се гранало на све стране. Испод дрвета шикљала је бистра вода из четири шадрвана који се Осману казаше као планине Атлас, Кавказ, Таурус и Балкан. Из жила тог дрвета из- вираху четири ријеке: Тигар, Еуфрат, Дунав и Нил, а око њих сијаху градови од злата и дијамантског прстења. Највећи и најљепши прстен бијаше онај на коме је писало Истанбул. Емир Осман пробудио се баш у трену када је тај прстен натицао на руку. (...)
*
**
Прескочих, а не би требало. Док су нас сунетили, Пироћанац Мурат Рогановић заради неколико удараца камуијом по леђима, а један и по лицу. Лежали смо на поду, на вуненим душецима, а бербербаше нам увјежба- ним покретима кожицу са мушкости откидале покучас- тим чакијама оштрим као змија. Потекла би крв, али су хећими рану одмах премазивали неким мелемом и утезали је завојима. ,,Леле мајке!“ - врисну Мурат и скочи са душека. „Леле мајке!“ - урлао је погнут, трчећи дво- раном. Фијукнуше камџије, оборише га и притиснуше му снажно и руке и ноге, да завију рану. ,,Леле мајке!“ за- кука он и тада, а Расим-ага, онај што се поштапао ријечју „ођекаре“, звизну га камџијом по образима. Ово испричах због тога што је Мурат Пироћанац, који ће да израсте у људескару и јунака, тога дана за све нас постао Леле Мајке. Расим-аги дадосмо надимак Ођекаре, Сабрију из Ниша до погибије његове зваће- мо Спартак, а Џемаил Вуковић из Пиве постаће Међед. За све из наших крајева, а касније и за паше и велике везире, па и за султана Ахмеда и султана Османа, ја ћу бити Дубровчанин. Ћор Хусеин-паши дадосмо надимак Еветало, а Челеби Алију, великог везира и великог раз- бојника, прозвасмо Туне. Зашто, испричаћу кад моја при- ча дође до њих двојице. 0 самом Стамболу још не могу да напишем ни рије- чи, јербо га ми, нови султанови синови, мјесецима нијес- мо ни виђели. Могли смо виђети само небо и оно што се назирало преко високих бедема нашег јањичарског зиндана. И слушали смо, изнад себе, грактање јата свакојаких тица, најчешће врана, чавки и галебова. Неке би и слијетале на кровове наших барака, на коњушнице, на минарете Орта џамије, чак и на дрвене препоне пре- ко којих смо, на коњима, прескакали на вјежбалиштима наше касарне. Те тице, па честе кише и маглуштине поја- чаваху тјескобу у мени и нама свима. Од јутарње молит- ве и
скромног обједа па до саме ићиндије, кад би сунце склизнуло низ небо и сакрило се иза логорских бедема, душу смо испуштали на вјежбалиштима. Мене западе ждријебац путаљ, брз и послушан, ама ни примаћи мом Кулашу. Јуриш са исуканом сабљом или јатаганом, јуриш са копљем, јуриш са лицем које би додиривало врат пу- таља, па нагли трзај тијела уназад и усправљање у седлу. Јуриш без коња, у трку, са превртањем преко главе или залијегањем у страну, увијек под оружјем које бљује огањ или сијече ваздух или џакове пуне сламе који су изигра- вали душмане. Превртање на разним справама, прескакање блата и воде, пентрање уз конопце и скокови са висине. Измождени, у тренуцима предаха, скупљали смо се у мале кружоке, али аге, обучене у црно, углавном Турци из Анадолије, то нијесу допуштале. Чим бисмо се окупили у групицу, а неки од тих црних ага то спазио, затутњао би коњски галоп, убрзо и фијук бича. Ти Анадолци по природи бијаху ћутљиви и усамљеници, вазда смраче- ни и за белај неки спремни, а ми, још ђеца, жел>ни дернека, шале, причљиви и пуни адета стечених у завичају. Бивало је да црни ага удари и шаком и чизмом и корица- ма сабље, па сам неколико пута са вјежбалишта одлазио раскрвављен. А бивало је и да наш земљак, ага Ођекаре, удара и грђе од сваког Анадолца. Молитва, ужина и одмах у клупе, на учење. Пред нама бијаху четири одаје, четири разреда која ћемо да завршимо. Боље рећи, које ће само ријетки да заврше. У први разред школе, у кучук одају, ушли смо сви. Учили смо се уљудности или лијепом владању, читању, писању и основама праве вјере. Од нас стотину и девет, у други разред, у килер одају, послије двије године, уписана су само тридесеторица и постали ичоглани. Одбачени по- стадоше ауамиоглани и напустише логор. Растурише их по анадолским селима, да науче турски и очврсну у сељач- ким и сточарским радовима, са пустом надом њиховом да ће једнога дана, покажу ли се у тим пословима, има- ти прилику да, ипак, постану јањичари. Сабрија Спартак, Мурат Леле Мајке, ја, Касим Луговић, Хилмија Барбарић, Џемаил Вуковић звани Међед и остали који преживјеше чистилиште у кучук разреду, измијешасмо се у
килер разреду са Арбанасима, Јерменима, Грцима, Бугарима. Сви смо учили турски, јербо смо сви били Турци, учили смо арапски због наше вјере, а персијски због историје, филозофије и теологије. Милина ме обујми цијелога када зачух и да сви морају да уче и српски, јербо је то матерњи језик већине јањичара. Најтежи ми бијаше арапски, и пи- сање и читање и рецитовање напамет стихова из Књиге. (...) Измолих и новог ата мишије боје и дадох му име Кулаш. Чуда сам изводио са њим. Црне аге задивљено су посматрале како му из залета скочим на сапи, па одско- чим на леђа, све„у галопу, па се бацим њему на врат, обр- нем се наопачке, грлећи га одозго укрштеним ногама, а одоздо пуцам и одапињем стријеле. Од наших из килер одаје у хазна одају пређосмо једино Спартак, Међед, Леле Мајке и ја, а остале распоредише по јањичарским ортама и алајима, неке у Стамболу а неке упутише на ратишта. Хазна одаја не бијаше у јањичарском логору, него поред самог султана, у његовом сарају званом Топкапи. До сјенке небеског раја на земљи пјешачили смо дуже од сата, упарађени, поносни и узбуђени. Од Орта џамије иде се према римском хиподрому, сада Атмејдану, на коме вјежбају и у ратним вјештинама се надмећу најбољи у царству, а ту се одржавају и многи турнири и прославе. У близини Атмејдана врвило је од аргата и мајстора свих струка, јербо је привођена крају изградња Плаве џамије, задужбине мога и нашег оца султана Ахмеда. Сјенка не- беског раја на земљи додирне инсана већ код Аја Софије, сада предивне џамије, а до пада Константинопоља највеће и најљепше цркве у свијету читавоме. Аја Софији су одсјечене хришћанске главе, остала је без крстова и кубета, а жиждитељи праве вјере све су то замијени- ли куполама са полумјесецом и дозидали нове минаре- те. Изнутра, међутим, назире се и осјећа црква, сачу- вана је и фреска Исина, фреска Исуса у наручју његове мајке Марије, или Мерјам, како пише у Књизи. Тако су Османовића побједници исказали и самилост и поштовање према великом и побијеђеном римском и византијском непријатељу и његовој вјери.
Одатле, од те рахметли цркве и живе уамије, назиру се зидине и врата земаљског раја, па се и стаза ка тој капији зове Рајска путања. Њоме се стиже до бедема сараја и Царске капије која је улаз у чаробни врт звани Прво двориште. Сваког ко се ту нађе запухну и готово опију мириси свакојаког цвијећа, жбунова дугиних боја, витких оморика и чемпреса. Шкропи вода из шадрвана, пирлита вјетар на том брду изнад Босфора, цвркућу и многе птице, а шаренило одјежде ра- тника што стражаре поред главне стазе у том дворишту и код мермерних двораца у њему буди осјећај код сваког чељадета да ће полећети ка небу. „Арслане, брате, ђе смо ово?“ прошапутао је, сјећам се, Џемаил Међед. Леле Мајке, џин од момка, зинуо је и рекао: ,,Леле мајке“. У том Првом дворишту су султаново складиште одјежде и оружја, царска ковачница новца, сиротиште зађецу без икога, радионице најбољих умјетника у царству, кућице за војнике и послугу и једна црква. Поновићу, морам по- новити. Аја Ирина, црква Свете Ирине, жива и са крстом на њој. У тој цркви, претвореној у складиште џебане, у јед- ном ћошку њеном, Богу се молила султанија Рокселана, жена Сулејмана Величанственог, највећег међу свим Османовићима. Кад је, као робиња, султану родила сина и постала Хурем султанија, та ситна и прелијепа и препа- метна Рускиња, ама зла и лукава, каквом су је предста- вљали сви за мог биваковања у Стамболу, испрва није пристала да прими праву вјеру, а Сулејман, највећи од свјетских царева, удовољио је њеној жељи да се Богу, јер је Бог исти и један за све људе и вјере, на пријестољу исла- ма моли у цркви Аја Ирине, поред сандука муниције. (...) Прво двориште је све до Капије поздрава. Минут прије нас, кроз ту капију пројаха свита великог везира. Груну музика, одјекнуше трубе јањичарске, а коњи, пашин и оних око паше, зорно заиграше. Кроз Капију поздрава улази се у Друго двориште, на Трг дивана и Трг правде, ђе се султани крунишу и ђе се читају молитве за умрле цареве и принчеве. Цвијеће, цвијеће, ријетко дрвеће из многих крајева свијета, водоскоци, а вјетар још јачи и доноси мирис морске соли. (...) Капија среће, трећа ка- пија на трећем унутрашњем бедему,
улаз је у само срце раја, ђе су палата Ендерун Авлусу, у којој султан борави кад није у харему. У дворишту њеном је Пријемна одаја за велике везире, паше и стране посланике. Уз зидине саме, оне спољашње, смјештени су хамам, царска ри- зница и царска џамија, са висине загледани у Босфор и Мраморно море. У дворцу једном, од црног мермера, чува се камен са утиснутим трагом Мухамедовог стопа- ла и крњатак једног његовог зуба поломљеног у неком рату, све ми се чини у Ухут боју. Виси ту и једна црна за- става, Укап барјак побједе, а позлаћеним дрвеним коритом жубори света Каба вода, крај које су и позивна писма среће за преобраћање невјерника у праву вјеру. Десно гледано кад се прође кроз Капију среће, поред вањских зидина које су неколико стотина метара изнад подножја брда и Босфора, одаје су јањичара и послуге, а лијево од Капије среће до најскупљег бисера у Срцу среће, до харема, може да иде једино цар, пјешице или на коњу. Тај путељак поплочан је округлим и сјајним камењем око којег су зрна злата. У харему су робиње, најљепше на свијету читавоме, у харему је пријесто царства. Најљепше про- водилиште и најљепше родилиште. Ђевојка робиња која султану роди насљедника постаје Хурем султанија. А кад њен син сједне на трон султана, она постаје Валиде султани, Мајка султанија. Мене је и очаравао и растуживао тај закон Османовића да сваког цара њиховог мора родити хришћанка. Безбели да је на овом бијелом дуњалуку било много и предивних ђевојака муслиманки, ама је закон Османовића забрањивао да муслиманка или муслиман буду робови. Тако су у Земаљском рају и Гнијезду среће свете пророкове Хумај тице, од којих је једна и мене ова- мо донијела, робље невјерничко и робиње хришћанске на својим крилима дизале до цара исламског, па и још много височије, јер би хришћанкаробиња постајала ца- рица, а прворођени син њен цар Османовића. Адети так- ви, чудни да чуднији бити не могу, окријепиће и ојачати империју, али ће јој, још за мог боравка у Земаљском рају, доћи и главе. И Хазна одаја, у коју нас доведоше из нашег јањи- чарског зиндана, смјештена је иза Капије среће, тамо ђе су војници и послуга. Тамо ће
нас учити дворски мудра- ци, дворске муфтије и евнуси највишег знања и звања у царству. А одатле ћемо одлазити и до Атмејдана, тркалишта и вјежбалишта за најбоље делије у царевини. Измолих да доведем свог Кулаша из логора код Орта џамије. На свих седам турнира у борбама на коњу побиједих убједљиво, а био сам први и у бацању копља, погађању стријелом и на такмичењима далеко од Атмејдана, на го- лим брежуљцима које смо звали Топнишан и ђе смо из разних пиштоља, кратких и дугих пушака решетали постављене нишане. Леле Мајке самлио је сваког у хрвању кости у кости, а четири вранца не могаху повући кола натоварена оловном муницијом када би се он укопао иза кола и вукао их уназад. Спартак је побјеђивао у окр- шајима јатаганом и тркама јањичарских четвороколица и двоколица. Као олуја-би се стуштио ка удаљеном зиндану Седам кула, узаним сокацима обигравао читав Истанбул, газио кокошке и гуске, у врисак нагонио свјетину и прије свих осталих стизао до Атмејдана. Џемаил Међед бијаше најбољи на овну, огромном брвну за разбијање утврђених капија. (...) Недуго по преласку у Хазна одају, неђе хефту дана пред велику прославу због завршетка султанове Плаве џамије, Међед постаде чохардар, ичоглан што се старао о султановој одјећи, нарочито о кафтанима и тур- банима, а Спартака и Леле Мајке премјестише међу царске штитоноше. Мене западе највеће парче среће. Постадох рикабдар, паж који ће да помаже цару код узјахивања коња и да прати цара, пјешачећи крај њега. Хумај тица ме ту донесе четири године након што ме је понијела из Јасенова, а истога дана рашири своја крила и однесе ме и у Ендерлун палату, да упознам султана Ахмеда и он мене.
*
**
У свиленој одори и са златном капицом на глави, приведоше ме цару над царевима. Он бијаше и без кафтана и без турбана и без драгуља на себи. У широкој и свиленој хаљини до ножних чланака, чак и бос, водњика- вог погледа и лица као креч. Ситан, ни момак ни дијете. Са непуних четрнаест година сјео је на трон Османовића, а мене су са непуних четрнаест година довели у Гнијездо среће. Вјеровао сам тада да то није могло бити случајно и да је у броју четрнаест моја судбина. Сад смо обојица имали по осамнаест година. За главу и по бијах изнад њега, набрекао од младалачке снаге, а он сасушен и жалосно загледан у мене. Бацих се ничице пред њега и кренух да му љубим ха/ђине и босе и мршаве ноге. Устани, сине - рече султан и руком даде знак си- лахдар-аги да изађе из одаје. - Веле да си родом из Дубровника? - показа ми да сједнем до њега. Јесам, из тих крајева, честити и велики царе - задр- хта ми глас и заврће ми се у глави. -
Ја, ја - уздахну он. - И Сокол-паша је из тих крајева.
Јесте, премилосни и најузвишенији царе - горио сам од узбуђености неописиве и он то примијети. Добро дошао, златни соко - проговори на српском и насмијеши се. - Јунак велики и памет велики, аферим друже - продужи на српском, одмахну мршавом руком и врати се турском језику. - Алах ти је дао и снагу и љепоту и посебну памет. Научио си арапски и персијски, а турски говориш као да си рођени Турчин. Аферим, аферим... Мени је арапски драг, ама тежак, а српски... како гово- рим српски? - загледа ми се у очи. -
Добро, веома добро - одговорих.
Јок, Арслане. Смијаће ми се јањичари из Србистана кад их будем поздравио на њиховом језику. Сокол- паша је, као што знаш, твој језик прогласио и за језик на коме пишемо и дипломатска писма Русима, Пољацима, Дубровчанима, чак и Аустријанцима... Баш ми је мерак да упознам свог новог рикабдара. За четири године на- учио си све што се учи осам или десет година. Аферим, аферим... Душе ти, јеси ли срећан? -
Најсрећнији, узвишени царе.
Благо теби - уздахну тужно. - А ја сам, друже дра- ги, плахо несрећан - стегну ми прсте лијеве руке. - Играју ли се ђеца у твом завичају? - изненади ме тим питањем. -
Играју - прошаптах збуњено.
-
Како се играју?
Пентрају се у крошње дрвећа и носе црвиће или мрвице хљеба у гнијездо тица, милују тиће у гнијезду... јашу на леђима бикова, праве пушкарке од зове, савијају пруће за стријеле, завађују јарчеве и овнове, милују се и љубе са кучићима и мачићима. Благо њима - снажно уздахну султан Ахмед. - Ја ту срећу нијесам ни окусио. Откад памтим, стално проклети учитељи, вјежбе, а усред земана за ђечији рахатлук сједох на пријесто... Слава и обавезе убише ми ђетињство, младост и срећу - понуди ме слаткишима. - Врсници смо, друже, у нашој несрећи или срећи, како је ко од нас двојице осјећа и разумије... Кажу ми да си најбољи из историје? -
Трудим се, учим, пресвијетли царе.
Сулејман Величанствени моја је највећа мука. Баш тако, ништа се не чуди. Он је био наш Јулије Цезар и наш Марко Аурелије. А сада ђе смо? - заискри му туга из погледа. - Нема побједа, нема сјаја нашег царства. Ја сам, ето, проклет да будем Комодус, онај баксузни Аурелијев син који је осрамотио оца. Ево, и Персијанци се рогуше на
нас, пријете Пољаци и Руси, Шпанија нас туче на мору... Свуда буне, курварлук и лоповлук срамоте и слабе моје царство, а све мени на терет и на душу - снужди се. - Али, не може, не дам! - подвикну на српском. - На љуту рану... на траву... помози ми да кажем. -
На љуту рану, љуту траву - насмијеших се.
Да, баш тако - настави султан на турском. - Ускоро ће се мој барјак завијорити на бечким кулама и широм Персије и .у невјерничкој Пољској... на кољена ћу ја бацити и млетачку Прејасну републику. Хоћу, Алаха ми и крви мојих предака. Хоћу, јер ја нијесам Комодус и нећу да будем Комодус! - замеда ми се у очи. - Хоћу много сокола из твог краја, онаквих као што је био СокоЛ-паша, таквих као што си ти... Сад, кад се мојом џамијом захва- лим свемогућем Алаху, он ће помоћи да успијем и оживим славу трона Османовог - диже се и отпрати ме до врата. - Аллах Ху Екбер (Бог је велики) - чух му глас док сам низ басамаке ишао за силахдар-агом. *
**
Народно славље на Атмејдану сјетило ме мог убо- гог завичаја. Море сиротиње тискало се и таласало око ражњева са јањцима, јаради, телади, овновима и гурало се до послужитеља који су џабе дијелили сомуне, по- гаче и свакакве ђаконије. Султан и његова свита, а и ја покрај султановог коња, једва се пробисмо до џамије. Пола дана у њој се клањало и молило, око ње колало, играло, пјевало, а при крају славља и подврискивало и псовало, јербо се многи сиромаси изнапијаше и, као у беуту, просипаху своје јаде по Атмејдану, испред Аја Софије и све до Царске капије. Злато је на турском алтин, а шест је алти и при говору није лако уочити разлику. Од пијане свјетине истога дана потекла је прича да је султан Ахмед, зачуђен што његова џамија нема куполу од жеженог злата, како је он желио, него има шест минарета а да ниједан није од злата, загрмио на несрећног архитекту. Он му одговорио како му се причинило да је цар рекао алти, а не алтин, па је одатле сва забуна. Прича је окићена и тиме да
је султан Ахмед наредио архитекти да испружи десну руку и прими награду, па му је јатаганом руку одсјекао. Све вријеме био сам по- ред цара и свједочим да се ништа слично није десило, а улудо свједочим, јер се лаж раширила царством и као истина живи и данас. И Леле Мајке и Међед и Спартак и ја, у одајама султановог сараја завршисмо и Хас обуку. Њих тројица придружише се царевој личној гарди, а ја постадох запо- виједник, ускоро и капиуи-баша, командант цијеле двор- ске страже. На свим јавним церемонијалима био бих десно уз султана, носећи на свом десном рамену његову сабљу. Задив/ђен мојом способношћу да рачунам и брзо прерачунавам и најкомпликованије путеве новца и злата, а све је више лопова завлачило руке у државну ковницу и султанове приходе, цар ме унајми и да се старам о ње- говој благајни. Са мном зближен, све чешће ми је отва- рао своју душу. Свог млађег брата Мустафу, никаквог и аветног, није убио кад је сјео на пријесто, него га је ту, у сарају, затворио у кафез, у неколико одаја ђе ужива свој привид среће. Ту га посјећују муфтије, дворски учењаци, робиње из харема и мајка Косем, звана Махпејкер (Мјесечев лик), јербо је нестварне љепоте. „Прелијепа, а зла, права вјештица“, како ми је султан Ахмед њу пред- ставио. Родом је Влахиња, из Неготина, „баје по сарају, разапиње неке конце и баца чини на све који јој сме- тају“. Умоболног сина, царевића Мустафу, зачела је у харему, док је била робиња, са његовим оцем султаном Мехмедом. Али је, прије тога, робиња Анастасија, пореклом Ђурђијанка, султану Мехмеду родила насљедника трона, сина Ахмеда, и постала Валиде султанија. Отац ми умрије рано, а можда га је вјештица Махпејкер и отровала - повјери ми се султан Ахмед. - Као дијете, са четрнаест година сједох на трон цара, а свом аветном полубрату, принцу Мустафи, сачувах главу и затворих га у кафез. Погазих стари адет да султан мора да задави сваког, па и браћу, који полажу право на његов пријесто, и можда ћу бити проклет због тога. Не имадох другог избора. Без своје ђеце и сина насљедника, сачу- вах полубрата
Мустафу, да ме наслиједи и не угаси нам се лоза ако изненада умрем или погинем - тужно ме је погледао. му.
Рађај себи сина, мој добри царе, и обави оно што се мора - рекох
Рођен је мој син - загрли ме он - али нема још ни пет година, па ме не може наслиједити, нити то може други син, двије године млађи од првог... Нека, овако мора, нека синови расту, а луди Мустафа чека у кафезу... Него, друже мој, свашта се збива у твоме старом крају. Извиди, распитај се преко ухода и дубровачких и мле- тачких изасланика у Стамболу, па ми кажи шта да радим. (...) *
**
Црни абери, све црњи од црњега, стизаху до царс- ког сараја. Развучена на хиљадама километара дугачким фронтовима, уз то и осиромашена и несложна због суко- ба међу њеним вођама, наша војска, доскора вихорна и непобједива, трпјела је пораз за поразом. Посртала је на западу, у окршају са Аустријом, буна се ширила по азијс- ким вилајетима, а Персијанци нам преотеше Ширван, Азербејџан и Ђорђију. Усред свега тога, извијестих султана Ахмеда о покољима у мом завичају. Главе многих невјерника набијене су на колац, међу њима и никшићког војводе Грдана, смакнут је и патријарх Јован харамбаша, стотине села и катуна спржио је огањ, небројено робље заробљено, ама по страшну цијену. И каурски кочеви искићени су главама, главама најбољих јањичара, првих ага, бегова и диздара, па и самом главом херцеговачког санџак-бега Мехмеда. Да све буде још и горе, буна не престаје, а воде је Михаило Шарчевић из Орлова, кнез Војин из Бањана и неки Луди Ђорђе. „Нико не зна ко је и окле је тај арамија“, рекох цару. „Дубровчани мисле да је Луди Ђорђе неђе са Косова, најмлађи је од харамбаша и већи крвопија од свих.“ Испричах цару и да су се невјерничке главешине не- давно окупиле у манастиру Косијерево и ту саставиле пис- мо, овјерено са тридесет и два печата војвода и кнезова, за римског папу Павла Петог и шпанског краља Емануила. Млетачки посланик у
Стамболу каже да су невјерници у том писму пристали да им папа буде духовни отац уколи- ко шпански краљ својом круном обујми сву Србију, Босну, Херцеговину, чак и Бугарску и Арбанију. Млечани јављају и да им је папа отписао да се много радује, али да нема никаквих жеља за Унијом ни Арбанаса ни Бугара. „Је ли им отписао и Емануило?“ - насмијеши се падишах. „Отписао је“, насмијах се и ја, „да још није вријеме.“ „Безбели, без- бели“, повикао је цар и клепнуо длановима. „Аветиње... тај Србистан препун је аветиња“ - устао је и почео да шетка испред мене. „Ја сам њихова једина заштита... само да у царски јарам упрегну своје махните главе... Ако тебетамо пошаљем, хоћеш ли моћи да их умириш?“ - сјео је и при- палио лулу напуњену опојном травом. Безбели да одмах прихватих, иако ме проже нека језа, али султан Ахмед као да заборави шта ме је питао и као да не чу ни шта сам одго- ворио. „Тебриз је моја најтежа и најближа рана“ дохвати се Персије. (...) Одосмо на Тебриз. Мурат-паша сравни град са земљом и над ватром и лешевима обје војске посебно пох- вали јањичарске алаје под мојом командом. Ни гавранови никада неће јавити колико је наших остало на разбојишту. Од триста и нешто онијех које сам водио у тој узалудној бици, узалудној јербо смо спаљени Тебриз одмах напустили а да међе царства ни за метар нијесмо проширили, у Стамбол се вратило мање од пола њих. Та персијска пус- тара постаде вјечна кућа Османа Дубљевића, Сулејмана Радовића, Хајрудина Бјековића, Хакије Ћука, Махмута Крвавца, Бајра Чустовића, Исмета Звиздића... спомињем само оне што са мном бијаху у првом разреду јањичарске школе, у оној великој кучук одаји чији пенџери гледаху на Орта џамију. Мени кугла окрзну руку, Леле Мајке штитом задржа три персијске стријеле, а на Тебриз не идоше ни Спартак ни Међед. У ту кланицу оде и Расим-ага Ођекаре и тамо остави лијеву ногу до кољена. Султан Ахмед радовао се побједи и као дијете поска- кивао од среће. Једну попушену траву мијењао је новом и често досипао вина. Распричао се, скакао са приче на причу, пријетио многим пашама
катул ферманима, наз- дрављао будућим и брзим побједама. Ненадано, кад је по- ноћ пала на царски сарај, он у заносу радости рече да ћу бити и протокол-баша, онај који ће му на диван приводити турске паше и стране изасланике, састављати дипломатска писма и катул фермане. Па ми рече и нешто што ме пренерази и уплаши, нешто што, тврдо вјерујем, ниједан султан прије њега није рекао никоме. Премишљам се, ево, смијем ли да хартији предам ту тајну. Ваљда смијем, јер гријех није мој, а и Алах је чуо шта ми је цар рекао и видио шта је било. *
**
Из својих одаја одведе ме до харема његовог, да мало завирим у рај. „Само завири, не додируј ниједну, а причати са њима смијеш.“ Нареди цар Мустафи кизлар-аги ушкопљенику да уклони и остале евнухе и да се и сам удаљи. Плашио сам се да ће ми срце пући и памет од мене одскочити, јербо сам знао да, макар и са султа- новим допуштењем и по његовој жељи, чиним големо и неопростиво светогрђе. Због тог страха, једва да и виђех виле које нахрлише ка цару, витке, некако паперјасте и као да су од мјесечине. Оборих поглед, али очи, пусте моје очи, не шћедоше како је разум савјетовао, него извирише испод капака и заковаше се за једну робињу. Да брука и зло моје буду већи, и њене очи бијаху одапете у мене, па приђох и упитах одакле је и како јој је име. „Зилка“, прошапта робиња, „а не знам одакле сам нити то смијем рећи.“ Окретох се и побјегох из харема, а да то цар мој, забављен својим милосницама, и не примијети. Те ноћи, многих каснијих ноћију, дана и година, па и сада док ово пишем, пратиће ме и прогонити робиња Зилка, њен поглед и жалосни осмијех. *
**
Несрећни султан Ахмед убрзо и ненадано, у цвијету младости, у својој двадесет и осмој години, пресели се на ахирет, а лудог Мустафу извукоше из кафеза и круни- саше за цара. Број 14, заиста, показа се као моја судбина. Обојица, и султан Ахмед и ја, имали смо по 14 година, кад је он сјео на пријесто, а ја у Стамбол доведен из Јасенова.
Четрнаест година касније, он је испустио душу, а ја сурван у страшне и срамотне вихорове који ће ми разнијети душу. Не знам, ама тврдо вјерујем да је проклета Махпејкер, Мустафина мајка, отровала султана Ахмеда. Син његов Осман, зачет са Мјесечевом љубимицом, робињом Махфируз, имао је непуних четрнаест година (опет број 14) и био је недорастао за пријесто, па вјешти- ца Махпејкер убиједи дворску улему да блесавост њеног сина прогласе за „светачки мир“. Кад га из кафеза доведоше на Диван трг, да га крунишу, на све је личио, и на умоболника и на скитни- цу, само не на неког отмјеног и мудрог, а нарочито не на цара Османовића. Јадан и згурен, танак као притка, млитав, лица боје презрелог лимуна и погледа неке му- мије. Махпејкер, сада Валиде султанија, нареди лудом сину да у част ступања на пријесто војсци и главешинама царства подијели три милиона златних дуката. Султанија Махпејкер постаде цар умјесто цара и крену да чисти по сарају и уклања људе рахметли султана Ахмеда. Удари најприје на кизлар-агу Мустафу, управитеља харема и опасног створа који је у својим рукама држао дизгине свих дворских интрига. На срећу или несрећу моју и нашу, он јој узврати, али тако што не крену на њу, него крену на њеног сина султана. Најприје придоби Есад ефендију, вр- ховног дворског муфтију, оног истог Есад ефендију који нас је у Орта уамији подучавао првим корацима у новој вјери, па Есад ефендија јавно пресуди да у исламској држави пријесто не може и не смије наслиједити принц који није бистрога ума. Кизлар-ага Мустафа наговори и стамболског кајмакама да подржи Есад ефендију, а пре- ко мене покрену и јањичаре да опколе двор. Из харема којим је још управљао, кизлар-ага извлачи Мјесечеву љубимицу, робињу Махфируз, и њеног сина Османа. Учинио је то из бојазни да би вјештица, султанија Махпејкер, мо- гла убити и царевића и његову мајку. (...) Крајем фебруара, на јавном дивану у сарају, цару Мустафи скинусмо круну са главе и вратисмо га у кафез, а за цара би проглашен малољетни Осман, прворођени син султана Ахмеда и прелијепе и племените мајке његове, султаније Махфируз, рођене у Венецији.
Потресно је било гледати кад ђетету ставише царску круну на главу, кад се мали Осман поклони гробовима предака и кад му припасаше сабљу Пророковог барјакГара Ејуба Енсарије.
*
**
Најрадије бих да прескочим зле догађаје који дола- зе. Плавокосо и плавооко дијете са свих страна уједале су змије отровнице. Толике бивше валиде султаније, мајке сада мртвих султана, и чопор Хурем и хасеки султанија, робиња које су тим покојницима рађале и другу ђецу, не цареве него принчеве и принцезе, мотале су се сарајем и палацале својим отровним језицима. Међу њима бијаше, чак, и Османова стогодишња чукунбаба, Нурбану султанија. Оне, њихови миљеници и зетови, њихови бивши ве- лики везири, њихове муфтије и хоџе, кувале су најцрња сплеткарења и свуда сијале мржњу и сумњу у свакога. У томе лонцу скувана је и прича да је велики везир Халилпаша, Јерменин рођењем, а по мудрости и вјерности налик Мехмедпаши Соколовићу, уплео био своје прсте у Мустафин долазак на пријесто, па му неуки Осман одузе државни печат, па прогута и лажи о Есад ефендији и на његово мјесто доведе свог учитеља хоџу Омера. Велики везир постаде Огуз Мехмед-паша, звани Дамад на турском, а Зет на српском. Царство Османовића, и даље најмоћније на свијету, тровале су гује присојкиње, грамзивци, оговарачи и вјерски смутљивци. Већ двије године Осман је сједио на трону када у сарај, у Топкапи, пристигоше страна посланства на честитање и помоњење новом цару. Ја сам и да/ђе био протокоЛ-баша који је све њих приводио младом сул- тану. Први му се до златних и дијамантима украшених чизама сави Бурум Касим из вазалне Персије, а ја запи- сивах свачије дарове. Касим поклони сто товара свиле, огромни пољски чадор, балу кожа од леопарда, седам бала кожа од степског риса, 9 кожа од црне лисице, 32 златоткана кафтана, 24 кадифна одијела, 12 одијела од свиле из Дамаска, 45 турбана од најфинијег муслина, четири слона и два велика носорога. Руси поклонише ловачке хртове, самуровину, ћилибар, зубе од ајкуле... Аустријанци дароваше златне часовнике са музиком и покретним фигурама, а италијански градови у сарај доће- раше разне умјетничке рукотворине, украшено оружје и
стаклено посуђе. Султан Марока доћерао је и помамне арапске ждријепце, а султан Судана доведе са собом црне робиње и робове, међу којима бијаше и џинова и ке- пеца. Стигоше и вазда препредени Млечани. Посланство њихове Прејасне републике предводио је Франческо Контарини. Прије него што је истоварио дарове за цара Османа, тајно је раздијелио поклоне и великом везиру, Зету-паши, и великом муфтији и кизлар-аги, многим још дворјанима, па и мени. Дотури ми двије кесе златника и товар свиле и кадифе. (...) *
**
Оловни мир окивао је царство. Војсци се није ра- товало, а без рата она сиромаши и постаје сувишна. Двор разједају смутње са свих страна, а грамзивци и на двору и широм државе развлаче што стигну. „Бегајмо одавде“, рече Мурат Леле Мајке једне ноћи у грчком дије/зу Стамбола, ђе смо одлазили да се опјанимо и на таванима крчми у загрљају са ђевојкама задовољавамо зорт младости. Чудно је то помало, али у пријестоници Османовића најмање је било нас Турака. На једног пра- вовјерног спадала су тројица невјерника, махом Грка и Јермена, а у неким сокацима бјеше и српских занатских радњи, гостионица и трговаца. Памтим добро и памтићу док ме буде било тај је- сењи и снажни јужни вјетар онога јутра када Сабрија Спартак од ноћног мамурлука не могаше да се пробуди у сарају, па га Џемаил Међед наћера да поједе три жива жира, да добије ватру и да га тако оправда и заштити од казне. У босфорску луку под бедемима двора уплови караван бродова, са несносном дреком и музиком. Из рат- ног похода враћао се страшни Али-паша, капудан-баша, заповиједник наше силе на морима, адмирал кога зваху Гизелџе (Лијепи) Алија и Челеби (Отмјени) Алија, а ја ћу написати - подмукли и крвави Алија. Праћен свјетином вазда гладном теферича, пјешице је кренуо ка сарају на подворење ђетету Осману. Више од триста робова носило је џакове сребрењака и златника на леђима. Цар је био задивљен. Можда и погријеших што за њега напи- сах да је био дијете. Пунио је петнаесту годину живота и тако мјерено он и бијаше још дијете, али
дијете које је брзо и пребрзо одрастало и сазријевало од напорних ви- тешких вјештина, учења персијског, арапског и српског језика, учења исламског права, турске, грчке и римске филозофије, историје и пјесништва, а додатно се челичио и у харему. Млади султан лично сачека Челеби Гизелџе Алију, обуче му кафтан и подвеза га златним ланцем, и не слутећи да је подвезао свој слом. Подмукли Алија омађија Османа. Свакога дана цару је доносио нове дарове, а двор претварао у механу алапача, развратни- ка, врачара, лажних пророка и винопија. Султан одузима државни печат Зету-паши, а у столицу великог везира по- сађује катила Алију. Са лакоћом наговори он цара да му позајми свог капиџи-башу, да му мене позајми за један проклети по- сао. Пошто је султан био власник свега у царевини, па и свачије имовине и блага, нареди ми велики везир да прикупљам имена мртвих ага, бегова, спахија, тргова- ца и богатих рахметлија свих народа и вјера, како би им све што су оставили иза себе било одузето и враћено у цареву благајну. Пошто опљачка и похара хиљаде мртвих, крену он и на живе. На просјачки штап доведе једног грчког трговца који је већ годинама снабдијевао месом јањичарски гарнизон у Стамболу. Мирсад-бег, по- томак великог везира Ахмед-паше Херцеговића, окован је у ланце и бачен у зиндан Седам кула, ђе је трунуо све док Челеби Алији није дао сто хиљада златних цекина, а двоструко већи износ узео је од египатског намјесника Џафер-паше. Примора ме и да му спремим оптужницу против цариградског патријарха, због тога што је продавао владичанска звања и вино из Хиландара... Тако он напуни и царске и своје бисаге, награди војску и окријепи је за бојишта. Свуда, и на копну и на мору, п/ђуштале су побједе, а страни поклисари савијали се до црне зем/ђе пред Османом и Алијом. Као капиџи-баша свједок сам великих брука на двору. Препричавало се да је, земани- ле, Арбанас Синан-паша, док он бијаше велики везир, на дивану, пред султаном, псовао стране поклисаре, уносио им се у лице, пријетио им и неу/ђудно галамио и псовао. Челеби Гизелуе Алија отишао је много даље. Он је посла- нике Аустрије, Пољске, Француске, Дубровника и Персије
шамарао, вукао за нос и ударао ногама у стомак, а тума- ча посланства Прејасне републике, који се зваше Бариси, крвави Алија задавио је пред царем Османом! „Тркни туне до Јермена и пофатај трговце“, гово- рио је мени на српском. „Туне ти је берићет.“ „Туне ћу да им заврнем шију.“ „Неђе туне код Дубровника рођена је моја мајка.“ Све му, на српском, бијаше „туне“ (тамо, ту), па наши у сарају, а убрзо и сви јањичари у Стамболу, крвавог великог везира прозваше Туне. Отац му је био по злу чувени Ахмед-ага, намјесник Туниса, а Челеби Гизелџе сина свог Алију зачео је са робињом Софијом из свог харема, покупљеном у неком селу код Ужица и купљеном на једној од пијаца у Средоземљу. Ово сам чуо баш од великог везира, кад ми је повјерио и да је српски научио од мајке робиње. Од ње је наслиједио физичку љепоту, а од оца гусара разбојничку природу. Ћорда пус- тахијина косила је сарајем. Моћни и премоћни кизлар-ага Мустафа, управитељ харема, проћеран јеу Египат, а реис ефендија Хасан, управитељ султанове канцеларије, за- творен у зиндан Седам кула. Онда крвави Алија наговори цара Османа да пошаље катул ферман свом полубрату Мехмеду, а мени нареди да водим џелате у одаје баксуз- ног принца. „Нека ти, Османе, Алах узме и живот и моћ, нека уништи тебе овако како ти уништаваш мене!“ - рекао је принц Мехмед Џемаилу Међеду прије него што га је он задавио свиленим гајтаном. Сјутрадан, док је народ, цвилећи, носио мртвог прин- ца до његовог турбета, надула се страшна олуја и отвори- ла небо над Стамболом. Свједочим живу живцату истину, са руком на Књизи док ово записујем. Та киша бијаше ледена, а свјетлуцала је као роса. Падала је данима, а око сунца се хвата/ти крвави колутови. Босфор се толико чврсто заледио да су преко њега из Азије на ову страну Стамбола прелазили и коњаници и кола са коњском за- прегом, а бродови са храном и пљачком не могоше да уплове у луку. Глад је харала пријестоницом. За једну ас- пру могаше се купити само драм један
хљеба, а 15 аспри бијаше ока меса. Сиротиња и гладни на тој љутој студе- ни пале ватре по трговима и на Атмејдану, јавно кунући цара Османа и великог везира Челеби Алију. На царском дивану буне се и спахије, за њима и јањичарски логори који излазе на улице и траже Алијину главу. Он, крвник, показа се као велика кукавица. Од страха паде у самртну постељу, а цар му одузе печат царства и даде га Ћор Хусеин-паши, Арбанасу из Охрида. Нестаде ледене кише, грану сунце, али не и срећа којој сам се надао. Нови ве- лики везир показа се као човјек нових несрећа. Премда је, као и ја, прошао и кучук и килер и хазна и хас одају, остао је неотесан и необразован, дивљи у опхођењу са свима у сарају, а као отирач пред царем. „Евет, евет“ (да, тако је) бијаше све што је говорио Осману, и због тога му Еветало постаде надимак, а ја бих рекао и право име. Без поноса и вјерска незналица, хвалисао се да је он послије султана највећи муслиман у царству и највећи Турчин на читавом дуњалуку. Није знао ништа о свијету изван гра- ница Турске, па се тим незнањем још и поносио. *
**
Еветало-паша тога злог прољећа на сваком дива- ну понављаше исту реченицу: „Евет, евет, безбели на пољске душмане!“ Лукаво жмиркајући, ласкао је младом цару да слуша узаврелу крв ратничке лозе својих предака и да поведе војску на јогунасту Пољску која је одрицала своје вазалство Осману и бунила околне народе. „Евет, евет, машала Мејлишах“ - ласкао је и царевој миљеници Мејлишах (Најмилија) и султану посебно, јер је подупирао његову уобразиљу да ће му предивна Рускиња Мејлишах донијети и славу коју је Рускиња Рокселана донијела Сулејману Величанственом. За разлику од Рокселане, која је била робиња у султановом харему, Мејлишах је била робиња свемоћног евнуха кизлар-аге Мустафе, а он је, убрзо, ослободио ропства, прогласио за своју шћерку и дао је цару. „Евет, евет, безбели тако: Једрене - Ниш - Дунав Балтик“ - говорио је Еветало-паша на ратном дивану, подржавајући и цареву намјеру да војску на Пољску по- крене
посљедњег дана маја, премда се вјеровало на дво- ру да се посљедњег дана у мјесецу ниђе не креће. Још два баксузна знака опоменуше Османа да не креће у рат. Помрачи се сунце, а на друму према Једрену четири дервиша однекуд избише пред царевог ата који се уплаши, махнито захрза и пропе се на задње ноге то- лико високо да умало Осман не испаде из седла. Брз и плаховит, он нареди да се дервишима откину главе. Без обзира на ове црне знаке, сила под којом се земља угибала опијаше ме као најбоље вино. Специјалне коморџије, углавном хришћански сељаци и мањи јањи- чарски одреди, тјерали су испред војничког мора и коло- на, иза те силе и бочно од ње, на хиљаде оваца, већих јагањаца, коза, телади и јунади, који су клани и одмах кувани и печени кад би војска стала да коначи или да се одмори. Халакање гонича, блејање и рика марве мијеша- ли су се са топотом бијесних атова под ратницима, батом аскерске пјешадије, урлицима зорли акинџија, шкрипом кола која су вукла топове и катапултове, тутњавом слоно- ва и камила натоварених чадорима, сандуцима са царс- ким рухом и оружјем, опремом дворјана и султанове гарде. Тада разумједох зашто су у мом Јасенову сељаци харач царски подмиривали јагањцима, овцама, теладима, уларима, шаторским крилима, колутовима и мјешинама сира. Све се то пред мојим очима котрљало у велики бој и са бокова, посебно у балканским кланцима, бивало отимано од разбојника и пљачкаша који су нападали као осе. По киши и магли, многе коморџије би и залутале и нестајале без трага. Камиле су скапавале од умора, а по царевој наредби њихови товари пребацивани су и на парадне слонове који су носили музичку опрему. А Осман, у свом том кркљанцу, стално искаше тестије свјеже извор- ске воде која му је доношена са планина. Скраћујем, много скраћујем и пригушујем сјећање, јербо бих желио, само да се то може, да срамоте према којој смо се ваљали није ни било. Читаву ту тутњаву у слом наш ја ћу свести на неколико догађаја које нећу и не могу да заобиђем.
Скокни и обиђи мајку и оца - рекох Мурату на кона- ку пред Пиротом. -
Нећу! - одговори Леле Мајке послије дужег ћутања.
Можда ме неће познати, а можда нису ни живи - уздах- ну. - И шта да им кажем? Нећу ни ја - рече Сабрија Спартак. - Мртви смо обоје. И Ниш и онај ја који је тамо рођен... Арслане, дру- же, ми смо ми и више нема назад... Понтонски мост преко Дунава постављан је три дуге хефте. Војсци се није ратовало, а није хтјела ни да ради. Куњала је, псовала и тражила паре. Очајан због свега тога, млади султан преобраћао се у звијер. Бичем је витлао изнад мава команданата, чак и изнад главе Еветалапаше и других паша, па и шамарао своје јањичарске штитоноше, што ниједан цар прије њега није чинио, а мене је, кад се побуних, гађао и буздованом. Побочне брзе јањичар- ске орте залијетале су се дубоко ка западу, у равнице Паноније, и ка истоку, према руским козацима, и у логор тај, надомак Београда, доводиле заробљене неприја- теље. Најприје, памтим, доведоше у ланцима више од стотину козака, из Влашке приведоше чак и жене и ђецу, а онда... рука ми, ево, задрхта одтуге. Доведоше улогор и десетак момчића, псују их спроводници њихови на српс- ком, а они на српском моле за милост. Они су без оружја, нијесу војници - рекох јањичарс- ком аги који их је тукао камџијом. -
Они су, друже, марва невјерничка и душма.нска - одговори он.
-
Окле сте? - упитах једног од свезаних.
Из једног села... из Јасеновца^ честити беже - клекну испред мене. - Спаси нас, Богом те јединим преклињем. -
Велиш да сте из Јасеновца. Лијепо име, а ђе је тај Јасеновац?
Далеко према западу, у равници крај Саве. Тамо смо се населили из још веће даљине, из села Јасеново, па свом сеоцету дадосмо слично име... Спаси нас, добри пашо, ми смо сељаци, уфатили нас јуче на њивама... није- су наше њиве него туђе, ми смо најамници... А кад сте се доселили из тог Јасенова и ђе је то Јасеново? упитах га. Куш, марво каурска! -дрекну са коња Еветало-паша, који се обре ту, јербо се све збивало недалеко од царевог чадора, па ми мученик не одговори што сам га питао. Платићу Алаху што оборих главу и допустих да их одведу до мучилишта и губилишта. Стотине сужања, а међу њима и ова несрећна ђеца, која су можда била из мог несрећног Јасенова и још несрећнијег њиховог Јасеновца, спраћени су у тор, правцати тор за марву, као плијен пијаној и помахниталој звјеради. Пред царем Османом, Еветалом-пашом, буљуком још паша, алај бегова, спахија, ага и диздара, сатима је трајала крвава забава. Сјекли су их јатаганима и кривим ћордама и уз језиво вриштање набијали на своја копља, а преко искасапљених и још живих мученика на крају пређоше слоновима. Нема веће звијери од инсана, нити има иког ко тако брзо заборавља и прашта. Пред тврђавом Хоћим, ноћ уочи последњег дана битке која потраја предуго и у којој нас искасапише Пољаци и руски козаци, ја све заборавих и поразом сломљеном цару Осману подметнух се као спас. Бог ми је свједок да сам му желио само зло послије оног што учини у логору близу Београда, и да сам зло желио и себи због кукавичлука кад се не побуних против страшног гријеха и злочина. Сломљен, понижен, обрукан и сав изван себе, султан ме те вечери зовну у свој чадор. Друже мој, образ твог цара, војске и царства у твојим су рукама - загрли ме и пољуби цар Осман.
Од мене ништа не зависи - одговорих са уздахом жалости, јербо се одједном у мени пробуди бол због на- шег пораза и слома. У трену једном постадох свети ратник готов да заложи главу за преокрет на разбојишту. Арслане Дубровчанине, друже и брате мој, ове ноћи скупљај и окупи све из Србистана... окупи драге моје Србе и ујутру их поведи у побједу и освету! Не могу да пишем о мукама те ноћи када су прона- лажени клонули алаји и орте нашег рода и језика, а ја им успаљено преносио царев аманет да сачувају понос његов и нашег царства. „Живио цар Осман.'“ „Аллах Ху Екбер!“ - грмјело је до воре у нашем табору. А у зору, пред сами излазак сунца, залећесмо се као помамни на Пољаке и Русе. Два је дуга сата трајала кланица... На смрт прободен козачким копљем, Сабрија Спартак још је неколико тренутака сјекао својим јатаганом. Леле Мајке урликну и од бола и од бијеса страшног кад му паде сабља на земљу, а за њом и рука која је сабљу држала. Џемаил Међед проби штитоноше испред по/бског краљевића Владислава, а само трен иза тога врхом мача дотаче ме витез један на коњу и просу ми десно око. И не јаукнух, но у силовитом галопу јурнух на Кулашу према краљевићу који је у тврђаву Хоћим бјежао са бојишта... Никада се, вјерујем, јањичари нијесу тако борили. Падали су покошени, али су живи прескакали мртве и продирали у непријатељске шанчеве, плетаре и ровове. Последње ријечи драгог и племенитог Сабрије Спартака бијаху: „Царе мој, ја тебе ни мртав не напуштам!“ Труба за по- влачење зачула се када се није смјела чути, јербо се на пољској страни нашем вихору још опирала само гарда принца Владислава. Велики везир Еветало-паша рекао је цару да смо побиједили и да можемо испустити побједу ако не станемо, јербо су губици огромни, а нема резерве спремне да доврши бој. Склопи се мир, али тако да обје стране прогласе и прославе побједу. Пољаци нам преда- доше тврђаву, а ми у њу и не уђосмо, јербо цар Осман на- реди да славимо под пустим Хоћимом и да, дан касније, оно што је остало од војске окрене ка Стамболу.
*
**
Ордија поражених побједника примицала се Стамболу кад цару стиже абер да му је Мејлишах родила сина и да ће га са царевићем сачекати у Једрену. Нагрдан и са гусарским превевом преко још свјеже ране и јаме без десног ока, поскочих од рахатлука и озарен честитах Осману. Моју радост он не прими као султан него као да ми је син. Узбуди се и, смакнувши турбан са главе, наслони главу на моје раме, па сам мирисао његове плаве увојке. „Волим те као отац да си ми“, рече цар. У очима Османовим, бистријим и плављим од Босфора, пјевала је срећа момчета које је тек улазило у осамнаесту годину живота. „Моја драга Мејлишах“, шаптао је. Мурат Леле Мајке, штитоноша царски, без деснице коју остави под Хоћимом, под- викну гласно и прегласно: „И ова лијева, што ми оста- де, твоја је, мој царе“. У сарају Даут-паше, дан јахања од Стамбола, Осман, Мејлишах и сва свита царског двора проведе скоро двије хефте у гозби и слављу. Да не бјеше тога славља, оне цике и вриске и хвалисања и побједничких пехара и подјеле ордења и махнитања и курвања са ро- бињама, можда големог зла не би ни било. Млади сул- тан се веселио, а мљели су га очај, патња и стид. Виђело се то у оним његовим искреним и сјетним очима. Лажи и вриска ласкаваца нијесу од цара могли сакрити хоћимски слом и бруку. Видио је да му је војска клонула духом, да се са страшћу не бори ни за ислам, ни за цара, ни за царство, него је понешена и занешена једино пљачком, лумповањем и повишицом награде за службу. Османа, у души јањичара, јербо је своју гарду волио, вјеровао јој, са штитоношама својим хрвао се у сарају као дијете и од њих учио ратничке вјештине, изнад свега је бољело сазнање да су га у хоћимској војни изневјерили и јањичари, посебице они најбољи и највјернији, из централног цариградског табора. И ти и твоји показасте се као фукара и кокошари - тежак и себи и свима око себе, плану једне ноћи и на мене.
Не заборави, честити мој царе, оно вече пред посљедњи и одлучни бој - одговорих му. Ништа ја не заборављам - подвикну он. - Зашто, јадни друже, прекинусте онај налет и не заробисте краље- вића Владислава? -
Наш јуриш зауставио је велики везир Ћор Хусеин-паша.
Евет-паша је фукара! - подвикну султан и даде ми до знања да и он зна за његов надимак. - Дилавер-паши предао сам државни печат... - застаде" и замисли се. - Кажу да је и он од Срба или Влаха... Добро се показао под Хоћимом. Можда је од Срба, ама он није ни Србин ни Влах него је Турчин, као и ја и сви ми из Србистана - одговорих цару, а ни сам не знам зашто. Сиктер! - дрекну он. - Морате ми дати још много ва- ших глава, очију и руку да бих вас признао за Турке. Никад не вјеруј бившем невјернику, мудро збори хоџа Омер ефендија... - закашља се и скоро зацену. - Опрости, друже и брате мој - загрли ме кад се смири. - Тресе ме бијес... ето, не знам ни куд ћу ни шта ћу. Поражен и обрукан, ође лумпујем, лажем себе и све око себе да сам побједник. И тада нађох оправдање за свог цара и опростих му поново. Мајка његова, Мјесечева љубимица, родила га да буде као мјесечеве мијене. Љут као рис и блажи од анђела у истом трену, плаховит и покајник, брзорек и ћутљив, рахат и очајан. *
**
Новом великом везиру Дилавер-паши, кад се вратис- мо у Стамбол, приведох изасланика енглеске круне сер Томаса Роца. Преучтиво и насмијано, чак и понизно, тај препредењак је настојао да из нашег хоћимског слома извуче што већи ћар за енглеску круну, а Дилаверпаша је гордим држањем огртао себе и царство побједничким поносом. Хоћимска кланица сада се настављала уцјенама,
обостраним обманама и пријетњама увијеним у посебне ријечи. Од обојице сам учио вјештину такве битке. Имам изузетну част, екселенцијо и велики везире великог царства, да вас покорно и најоданије замолим да султану Осману, највећем међу највећима, изручите најис- креније поздраве и жеље мога краља Џејмса, који госпо- дари копном и морима и радује се слави цара Османа. Један мали и случајни неуспјех не може помрачити ту славу - поклони се великом везиру. - Под влашћу великог султана Османа још има поданика круне мога крал>а Џејмса, а у наша мора упадају гусари под вашим застава- ма. Осим тога, нашој империји нијесу намирена нека ваша дуговања. Осим тога... Много сте преопширни, господине - не даде му Дилавер-паша да заврши. - Ми смо, као што знате, пос- лије великих ратних побједа увелико и дарежљиви, па су ваше молбе изложене у правом тренутку. Дароваћемо посебним повластицама поданике вашег краља, а гле- даћемо и да примиримо наше морске лавове, које ви, не знам због чега, називате гусарима. Поздравите вашег краља и пренесите му да га султан Осман, господар свије- та, части овим даровима због тријумфалне побједе код Хоћима. Неизмјерно благодарим - одговори изасланик ен- глеске круне коме црвене пјеге бијеса ишараше лице. -
Случајно сте, вјерујем, пропустили ваше неизмирене дугове.
Мојих дугова нема, а дуговања оних прије мене нијесу моја и ја их не признајем - са осмијехом и прстима претачући ћилибарске бројанице, рече му велики везир. Краљ Џејмс моли, да не кажем и тражи, да ослобо- дите пољско робље - узјогуни се Енглез, али се брзо и уплаши својих оштрих ријечи, па обори главу, као да се извињава. А какве то везе краљ Џејмс има са Пољацима? - по- вишеним ће гласом Дилавер-паша. - Кажите, господине, вашем краљу да то није
био његов, него наш рат. Поручите му да не потреса кости мртвих! махну руком према вра- тима и тиме показа Енглезу да је примање завршено. Убрзо, једна луда женска жеља натегну лук траге- дије и одапе стријелу пропасти. Пожеље Мејлишах да јој султан прикаже побједоносну битку на хоћимском пољу. Сулејман Величанствени је своје побједе цариградској свјетини показивао на Атмејдану, а Осман ријеши да оно хоћимско јутро, кад Спартак погину, Леле Мајке изгуби руку а ја око, пресели у један од вртова свог сараја. Испред тврђаве склепане од дасака грували су то- пови, одјекивале мине, бљештале сабље, укрштала се копља, фијукале стријеле и пушчана зрна, ама права, а не маневарска. Мејлишах заносно посматра битку, па одмах и не виђе страшни баксузлук. Зрно једно пушчано долеће као лудо и слијепо и погоди у њеном наручју право у срце Османовог и њеног сина, несрећног царевића Омера... Султан заповиједа да се представа прекине, рида над мрт- вим сином, а језиви лелек учесника и посматрача битке одлијеже Стамболом. (...) *
**
Осман више није био одлучни цар, него рушевина. Хефти неколико није му се могло прићи, нити је ко могао знати шта му се све мота по глави. Опијум, вино и слат- киши одржаваху га у животу. Ненадано, једва се држећи на ногама, једне вечери изађе из својих одаја и запути се код своје Мејлишах. И до тада, од рођења царевића Омера, за све у сарају она је била царева жена и цари- ца, премда не бијаху вјенчани. Те ноћи он је запроси, она прихвати са рахатлуком и вјером да ће Осману родити новог царевића, ама се таквом браку успротиви сва уле- ма. Слушао сам ту расправу и галаму на великом дивану. Ми, царе, поштујемо твоје срце - рече хоџа Омер ефендија. Волиш пресвијетлу Мејлишах и воли је, али она ти не може бити жена по закону и адетима твојих славних предака. Мејлишах је, царе наш, слободна жена, а сина твог, будућег цара нашег, мора родити само ро- биња, она робиња која је у раној младости отргнута из свог
породичног гнијезда, која је без икакве везе са својима и без ичије заштите. Султан наш не смије и не може бити ни муж ни син слободне жене, јербо... Доста! - викну Осман. - Нећу да поштујем те луде адете и законе. Ја сам слобода, ја сам врх слободе и силе, а не роб. Ти си, царе, син робиње, пресвијетле султаније наше Махфируз - умијеша се Есад ефендија. - Нема веће ни моћније слободе од чуда да Османовића цар робиње кити слободом и крунише их у царице. Џаба ти прича, премудри и поштовани Есаде - одговори Осман. Оженићу ону коју волим и желим, а посјећиваћу и робиње у свом харему. Царевић Омер је погинуо. Мораш што прије зачети насљедника - не попусти врховни муфтија. - Зачећеш га брже са неком од робиња, него у незаконитом браку са Мејлишах. Не брини, Есад ефендија - закикота се цар. - Оженићу Мејлишах и још три слободне жене лијепе као Мејлишах. Једна од њих биће и твоја шћер! -
Светогрђе, јерес! - изгуби муфтија присебност.
-
Зашто јерес? - унесе му се цар у лице.
Зато, царе, што ћеш убити и разбољети наше царство! разгалами се врховни муфтија. - Зато што ћеш султане турске усмјерити поганом џадом римских импе- ратора, који су рађали ђецу своју и са сестрама својим, теткама и мајкама... Јерес, кастиг и куга је то, царе Османе! Ти презиђујеш царство и мијењаш му темеље... И сада ћу признати да бијах на султановој страни, само што мене нико ништа није питао, а они који су пита- ни као да и нијесу. Цар је оженио Мејлишах, која му роди сина Мустафу, иза ње ожени и кћерку
једног паше, онда и јединицу Есад ефендије од које доби шћер Зејнебу. Четврто вјенчање не дозволише суманути догађаји. *
**
Растрзан непрекинутом патњом због хоћимске сра- моте и киван на многе адете предака које је рушио, дође он и до црне замисли да зарати са јањичарима. Окупи их на Атмејдану и, онако пријек и отровна језика, све нас баци у блато. Подијели нам по пола акче и рече да толико вриједи наша побједа код Хоћима. То нам учи- ни и то нам рече, па оде у Египат да скупља своју нову и најамничку војску. Оде, ама се врати са пола пута, јер- бо му јавише да кључа у Стамболу, да су механе пуне пијаних и бијесних јањичара који снују велики белај, да се од цара одметнуо Абав-паша, да је персијски емир Фахрудин кренуо на Багдад, и да од биједе и скупоће цвили раја у Цариграду. Нијесам био поред Османа ни кад се вапутио према Египту ни кад је одустао од пута и похитао ка пријестоници. Није ме звао, а не бих, послије понижења на Атмејдану, са царем отишао ни да ме је звао. За велику већину цариградских јањичара, а они су били главни ослонац и снага свим султанима, цар Осман је преко ноћи постао непријатељ. Опијајући се по крчма- ма, јавно смо га псовали и клели. У византијским ката- комбама дешавало се нешто још и опасније. Појавише се јањичари који су себе звали Исумили, а били су, махом, из Србистана, Херцеговине и Босне. Потомци оних што давно бијаху Богу мили, Богумили, у Стамболу постадоше Исумили, Ису (Исусу) мили. На столове би, у цариградским катакомбама, поставили иконе Исуса Христа, упалили свијеће, молили се на свом језику и у старој вје- ри, па би се опјанили, запјевали, изашли на сокаке и бауљајући калдрмом све најружније говорили о свом цару и царевини. Предводио их је Ћамил Жерајић, Невесињац и блиски рођак Расим-аге Ођекара. Иако је јањичарима било допуштено да запусте само бркове, али не и браду, јер је брада била привилегија дервиша, Ћамил је пустио и браду и бркове. Испосничког лица, још и дуге смеђе косе, личио је на Исусову икону, па му Исумили дадоше надимак Исо, а неки га зваше баш Исус, без скраћивања и скривања.
Ћамил Исо, Ћамил Исус, постаде преко ноћи звијезда стотина јањичара огорчених и на цара Османа и на себе и на звијезде над Стамболом. И Мурат Леле Мајке, сада богаљ и највећи несрећник, јербо је отјеран из царских штитоноша у сарају, придружио се Ћамилу Исусу и његовим Исумилима. „Са поганим царем свима нам је леле мајке“, рече ми Л еле Мајке у једној јермен- ској крчми. (...) Који дан по повратку у Стамбол, позва ме непред- видиви цар Осман код себе, а тамо затекох и дворског муфтију Омер ефендију, па нам, сав унезвијерен, исприча свој сан... Сједи он на пријестолу и учи Књигу. Појави се пророк Мухамед, отме му Књигу, смакне са њега царски огртач и штапом га удари по лицу. Дубровчанине, како би ти протумачио овај сан? - упита мене првога. Овако, царе мој. Јањичари су ти синови, не окрећи се од њих. То ти је, царе, Пророкова порука. Књига је за- кон, огртач је свијет, а сан опомена да се покајеш. -
Ефендија, како ти тумачиш? - упита хоуу Омера.
Пророк ти замјера што оклијеваш са хаџилуком и путем у Египат, са ратом против Персије и што допушташ да будеш роб робова. Јањичари су твоји робови, а не господари! Дубровчанине, више нијеси у мојој служби - рече цар. - Иди ђе ти је воља! - руком показа да изађем. Два дана касније, по свим гарнизонима у Стамболу чита се султанова ирада да цар креће на хаџ, а послије хаџа у рат на Персију. Чита се и друга ирада, ирада смрт- ног султановог гријеха, да он укида и распушта јањи- чарске таборе и да ће у Египту сакупити своје мемелу- ке, своју нову најамничку војску, са којом ће ударити на Персију. Све јањичаре отјерао је и из сараја и замијенио их бостанџијама, слугама ноје су до тада гајиле и цару доносиле лубенице, краставце, парадајз и диње.
*
**
Само што су прочитане те сулуде цареве наредбе, гром је ударио у све јањичарске и војне таборе. Све под оружјем јурнуЛ0 је ка Атмејдану, уз псовке и дреку од које се потресао Цариград. Можда би се на бијесу и гала- ми све и завршило, да Ариф-ага, родом из Подгорице, а један од Исумила, на Атмејдан не донесе страшну вијест. Крвави цар Осман прошле ноћи је, пресвучен у обичног аскера, са буљуком својих бостанџија упао у јер- менску махалу и покасапио многу нашу браћу и другове! дрекнуо је са коња. - Убио је и Мурата... убио нам је Леле Мајке! загушиле су га сузе. За тренутак, учини ми се да ми је Ариф-ага одсјекао главу. Није ме било, ништа нијесам видио нити чуо нити знао ђе сам и ко сам. Богће га знати колико је то потраја- ло, а Бог једини зна и откуда и зашто ми се указа добри и драги Леле Мајке са тамбуром у нашем јањичарском ло- гору. Окупили се ми око њега, а он свира и пјева: „Стани, туго, душа моли, све ме боли, све ме боли...“ Мамузнух Кулаша и као да сам помахнитао јурнух у галоп кроз по- буњену војску и народ који се окупљао. Онда се отријез- них и заплаках. Другови моји из Србистана, из Арбаније, из Бугарске, из Херцеговине, из Грчке, из Босне... из свих вилајета нашег царства, кренимо ка Месарској чаршији, ка насељу Караман, ђе су нам убили Леле Мајке и осталу нашу браћу! - разгаламих се са Кулаша. Идемо! - повика Ариф-ага. - Не иде цар на хаџ, него у издају, да купује робове којим ће да нас замије- ни... Прича се да ће и пријестоницу нашег царства из Стамбола премјестити у Каиро или Александрију! Успут нам приђоше колоне војн^ка, просјака и свијета са градских улица. „На сарај, на сарај!“ грми Стамболом. Велики везир, мудри Дилавер-паша, шаље свог чауша са поруком да не изазивамо несрећу
и да од- мах окончамо буну. Несрећног чауш-башу руља засу камењем, али се и мало уплаши, па не продужи ка сарају него се врати на Атмејдан. На Кулашу саставих једно писмо великом муфтији Есад ефендији и прочитах га свима. Премудри Есад ефендијо, издај фетву и одговори нам, јербо морамо да знамо, која је казна за оне који су преваром и сплеткама навели цара, који је ослонац свијета, да се одрекне јањичара, својих синова, и да убија своје синове? Да ли, Ефендијо, ти злочинци морају бити убијени? Не прође ни сат времена, стиже чауш-баша са Ефендијиним одговором: „Такви људи заслужују најо- крутније смакнуће!" Осокољени фетвом да је наша буна у складу са ис- ламском вјером и законом, растјерасмо један одред војске још вјеран цару, а придружише нам се и посаде са неколико галија које су баш у то вријеме упловиле у луку. Најприје смо ударили на двор царевог васпитача Омер ефендије, али он успијева да побјегне. Ударамо, затим, на сарај великог везира Дилавер-паше. Стража ода- пиње на нас кишу стријела, а ја наређујем да не пуцамо у војнике, јербо нам они нијесу душмани. Подивљали и очајни, јањичари пљачкају радње са најскупљим оружјем, а цар наш шаље страшну поруку. Одриче се он пута на хаџ и у Египат, али неће... чувам ту поруку и сад ћу да је препишем. „Ви сте олош, па вам, по било коју цијену, нећу допустити да смакнете и длаку са главе неког од мојих дворјана!“ Вјерујем да је тада преливена чаша ужаса. Ми, до тада ослонац цара и царства, преобразили смо се у дивље крдо. Скупа са робијашима које смо ослободили из зиндана, са некаквом „народном војском“ и уличним лопужама и преварантима, пљачкали смо све што смо стигли у Стамболу. Опустошили смо дворац великог дефтерда- ра Баки-паше, кућу првог цариградског кадије Стамбол ефендије, кућу Кара Али-аге... За то вријеме, у сарају је доскорашњи велики везир Еветало-паша, Арбанас Ћор Хусеин-паша, израстао у јунака и
мудраца, смичући мрље са свих зала, кукавичлука и глупости које је раније чинио. На дивану код Османа читан је наш захтјев да нам се изруче хоџа Омер ефендија, Сулејман кизлар-ага, цариград- ски кајмакам Ахмед-паша, велики дефтердар Баки-паша, заповиједник сејмена Назух-ага и, поврх свега, и велики везир Дилавер-паша. Тих шест глава набијених на наша копља биле су услов да прекинемо буну. Улема, султа- нови доглавници и учењаци молили су цара да прихвати оно што тражимо. Нијесам био на том дивану, али ћу касније сазнати да је цар исукао сабљу и дрекнуо: „Сиктер, кукавице, све ћу вас раскомадати!“ Сви су се разбјежали. Сви сем Еветала-паше. Клекнуо је пред султаном и завапио: „Падишаху мој, преклињем те да им даш главе које траже, а понуди им и моју, само нека се умире!“ Усред нашег харања Стамболом, стиже абер да је сарај небрањен и ја ријешим да идемо до Османа, па постројим јањичаре у борбене редове. На челу бијаху војници са мускетама, иза њих коњаници са исуканим сабљама, а на зачељу је тапкала и урлала војска нижег ранга, махом пјешадија из Анадолије. За оружаном силом пристајала је обична руља. Врата царског сараја била су отворена и небрањена. У Првом дворишту, голорука руља провали у складиште дрва и наоружа се кочевима, тољагама и ћепаницама. Нико није чувао ни Другу капију, а пред Капијом среће, која води до царског харема и дивана, на једној каменој клупи, сиђели су учењаци и хоџе који су савјетовали цара да нам преда главе које тражимо. „Он никог не чује, идите њему, даће Алах да чује вас“ рече један од њих и ми јурнусмо кроз Капију среће, а бијели евнуси који су је чували одмах се разбјежаше. „Дај нам, царе, главе наших крвника!“ - одјекивало је пред Османовим одајама. Тада се деси нешто неочекивано. Неко од јањичара узвикну: „Хоћемо цара Мустафу!“ Како пуче тај луди поклич, гомила га прихвати, поче да понавља и размиље се по царским одајама да тражи ка- фез у коме је Мустафа. Пред харемом, у коме је био султан Осман, црни евнуси заклети на смрт цару, стријелама засуше гомилу, многе ранише и поубијаше, али их исјекоше наше сабље. Џемаил Међед ми је причао
да су лудог Мустафу нашли у неком собичку, на дроњавом миндеру, прекрштених ногу, са Књигом у рукама и двије робиње поред себе. „Жедан сам“, рекао је Мустафа, док су га јањичари на раменима носили на Диван трг у сарају да га посаде на царски пријесто. Тада, тек тада, Осман схва- та крваву трагедију и своју и трона Османовића. Гледа кроз прозор како му блесавог стрица, поред њега живог, крунишу за цара и почиње да се дави од плача. Јецао је и тресао се од страха, причаће они што су били уз њега. У паници, наређује бостанџијама да свежу Сулејман-агу и великог везира Дилавер-пашу и да их преда јањичарима који су дивљали у Дворишту среће и земаљског раја. „Султан Осман ће вам предати и остале главе које тражи- те“ - рече царев чауш и гурну сужње у горопадну гомилу. Искасапљени су неколико корака од мене. Другови! - препознах у том паклу глас премудрог Есад ефендије. - Вратите Мустафу у кафез, Осман је ваш цар. Он вас воли и даће вам све што желите. Имамо Мустафу за цара и то је баш оно што жели- мо! одговори Џемаил Међед. То је јерес и безакоње, јер је цар Осман жив! - про- дера се Ефендија и не слутећи какву је варницу креснуо. Неће бити жив! - дочека Међед, а Есад ефендија преблијеђе као креч.
*
**
Проглашен на Диван тргу за цара, аветни Мустафа је одмах одвежен до Старог двора, ђе га је чекала његова мајка, вјештица Махпејкер, а одатле у јањичарску Орта џамију, јербо му је дојављено да је султан Осман повратио оданост неких трупа и издао два катул фермана, један да се задави лажни цар, а други да се задави и његова мајка. Из пустог свог сараја, султан Осман се, под окриљем мра- ка и у пратњи Кара Џема-аге и Еветала-паше, пребацује у један мали дворац, одакле Еветало-паша, натоварен кесама златника, иде код Али-аге, новог заповиједника јањи- чара, да их наговара и мити да напусте Мустафу. Преноси и заклетву Османову да ће јањичарима и спахијама додијелити награде какве није додијелио ниједан од султа- на. Више од тридесет јањичарских ода-баша, а ја сам био један од њих, сву ноћ је преговарало са Осману вјерним Еветало-пашом. Пребирам, ево, по својим ћитабима и вјерно преписујем. Био је петак, девети дан мјесеца реџе- па 1031, или 20. мај 1622. године, кад постигосмо договор. Изгледало је да од преврата нема ништа и да Мустафа овога пута неће у кафез, него под гајтан од свиле. Храбри Али-ага одлази у Орта џамију и са царем Мустафом, који то, вјеровао сам, дуго неће бити, клања опроштајну мо- литву, иако му ништа не говори и још у себи држи тајну. Ни слутио није да је тајна већ стигла до Мустафине мајке и да је вјештица спремила замку и освету. Њеним злат- ницима подмићени јањичари опкољавају Али-агу, док он клања, и потежу сабље. Хтједох да се пробијем до Али-аге и да их уставим, ама ми плаћеници не дадоше да прођем. Другови драги - рече Али-ага гледајући смрти у очи - нека Алах никад не ускрати свој благослов нашем младом и једином цару Осману. Он је у мојој кући, он вас воли и поздравља. Кренимо, другови, да Османа вратимо на очински пријесто, а Мустафу предамо његовој злој судбини!
Курво подмићена! - на српском подвикну Џемаил Међед и сабљом својом, усред џамије и молитве, искаса- пи Али-агу. Крв је испрскала и лице цара Мустафе. Другови драги, Али-ага рече да је Осман у његовој кући загалами Расим-ага Ођекаре, поскакујући на једној нози. - Хајдемо тамо да га нађемо. Док је он жив, нама нема ни мира ни живота! Има ва то времена - рече један хоџа, и он испр- скан Али-агином крвљу. - Идемо код Валиде султаније Махпејкер, да изаберемо новог великог везира и одузмемо државни печат Ћор Хусеин-паши који му је Осман јучедао. Расим-ага Ођекаре и Џемаил Међед, оба помахни- тала од мржње и жеље да освете Леле Мајке, наћераше ме да и ја кренем до Старог сараја и вјештице Махпејкер. Она није више била мајка аветног сина Мустафе, него је била суЛтан Мустафа. Он ништа није умио ни хтио, а она је знала и хтјела све. Има ЛИ међу вама неко ко зна добро писати и тур- ски и српски? - упита она. Знам ја - јави се Кара Мосаб, рођени Сарајлија, а Махпејкер поче да диктира. - Давуд-паша је нови велики везир, Дервиш-ага замјењује убијеног Али-агу, а... ко си ти? - упита Кара Мосаба, или Миладина Црнковића прије доласка у СтамбоЛ. Био сам писар код султаније Мејлишах - збуни се он. - Кара Мосаб, силахдар-ага... Бостанџи-баша - прекиде га она - постаје Кара Мосаб силахдарага... Тако, синови моји. А сада ово од- несите цару Мустафи и прије него зађе сунце донесите ми Османову главу!
*
**
Све је даље текло брзо, непредвидљиво и у преокре- тима каквих ријетко може бити и у сну. Руља, предвођена полуђелим мојим друговима, одмах пронађе султана Османа у Али-агиној кући, у неком собичку. Са њим је био и Еветало-паша. Нијесам улазио у кућу, а кад их изведоше бол ме посијече преко прсију. Осман је на себи имао неку широку и бијелу хаљину налик женској спаваћици. Без турбана, са арнаутским кечетом на глави, које му је, из- гледа, био дао Ћор Хусеин Еветало-паша, јербо је намјеравао да, тако нагрђен и прерушен, султан некуд побјег- не. Један Турчин, Анадолац, пријеког погледа и номадске нарави, смаче цару са главе арнаутско кече и намаче му свој пр/ђави турбан. Са још двојицом јањичара, Анадолац подиже султана на неку рагу, али тако да гледа кљусету у реп, што је било највеће понижење. Кренуше да на друго кљусе попну и Ћор Хусеин-пашу, али им се он отрже. Другови драги, узмите моју главу, али браните и чувајте свог јединог цара Османа - рече им. - Пазите шта радите, пазите шта радите... - не доврши, јербо га обо- рише на калдрму и почеше да га свлаче. Ево фермана, ево фермана! - загалами Анадолац, вадећи из пашиних њедара државни печат и Османову наредбу од синоћ да је Ћор Хусеин нови велики везир. Има на себи двије кошуље од плетене жице... нећу да тупим копље - подвикну Анадолац и хитрим трзајем од- сијече паши главу и натаче је на врх свог копља. Онда поворка смрти крену ка јањичарском табору и Орта џамији. Постиђен, јахао сам одмах иза султанове раге, склањајући поглед од жалосног Османовог погледа. Вјерујем да ме је, лицем окренут ка репу кљусета, цар видио и од мене чекао помоћ и спас. А кад је
разумио да баш ја водим његове крвнике, ударио је у плач и са коња почео да говори помахниталом чопору. Својом опоруком и последњом вољом, тражим од вас, другови моји, да ме осветите и убијете злог хоџу Омер ефендију, који ме наговори да починим големе гријехе према вама! То ненадано покајање његово утиша дреку, ама не преокрену убилачки бијес јањичара нити разблажи њихове чемерне замјерке цару на турском, арапском, персијском, грчком и, најчешће и најгласније, на српском језику. Зар је право, царе, да понижаваш и у море бацаш своје најверније другове и слуге?! - упита га Хилмија Барбарић. —
шмга илшшви
Проклети невјерниче, ја сам сада твој падишах! - по- скакивао је један млади Турчин. Твоји преци су са нама постали господари свијета и уздими се на нашој крви! - проби се до Османове раге Касим Луговић. - Од Косова до данашњег дана, на свим кланицама просипамо крв за дом и лозу Османовића... узех и ваше име и вјеру, а ти ме, царе, ћушну као подерану чарапу! Андасани, Османе, ово је твоја џеназа! - поскочи Анадолац који је на врху свог копља носио главу храброг ЋорХусеина... Јадног султана уведоше у касарну код Орта џамије. Некако баш тада, кроз један од прозора џамије помоли се увело и ружно лице аветног Мустафе, а са свих цариградских минарета одјекнуше позиви мујезина на молитву. Не издржах, препуче нешто у мени, па се, чим утихнуше мо- литве, разгаламих у логору препуном војске. Браћо и другови, Осман се огријешио о нас, али он је наш цар. Не дајмо да крв нашег цара падне на нас. Све зло је од хоџе Омер ефендије и цар тражи да крвника убијемо. Другови драги, опростимо Осману. Да могу оживјети и да могу из Мраморног мора устати браћа
наша побијена у Месарској чаршији, и они би му опростили. Опростио би му и Мурат Леле Мајке, онај џин, оно огромно срце јањичарско које је бескрајно вољело Османа! - навријеше ми сузе. -
Осман, Осман... - кренуше покличи у дворишту касарне.
Другови, наш султан је Мустафа, а Осману, кунем се, неће фалити ни длака са главе - повика Кара Мосаб Сарајлија, сада нови бостанџи-баша. - Осман ће у кафез, да окаје своје гријехе. -
Осман је наш цар! - одјекну на српском и многи то прихватише.
Мир, само мало тишине, другови - проговори нови велики вевир Даут-паша са прозора касарне. Давуд-паша, како га је звала вјештица Махпејкер. - Сада ћете чути би- вшег цара Османа. -
Јањичари, другови моји, шта то радите своме цару?!
повика Осман са главом истуреном кроз прозор. - Јесте ли вјерни својој заметви? Даут-паша му не даде да више говори, него га одвуче од прозора, а у војсци настаде колебање и комешање. -
Осман је цар!
Немамо два цара него само једног. Живио нам сул- тан Мустафа! -
Османа у кафез!
-
Убити Османа, као што је и он убијао нас!
-
Нека се договоре Осман и Мустафа на коме је царство!
Велики везир Даут-паша тада нареди да Османа уведу у Орта џамију, да се сретне са царем Мустафом и да му се помони. Опасни и препредени паша вукао је конце трагедије. Добро сам га познавао. Матерњи му је био српски, доведен је у Стамбол неђе из Босне и није знао да ли је срп- ског или хрватског рода. Одгајен је, као и ја, у сарају, само неку годину раније. Био је беглербег Румелије, ратовао
против одметника у Малој Азији, успео се и до капудан-ба- ше, а био је и у бици код проклетогХоћима. Зла Махпејкер, влашка врачара и мутивода, која се служила само српским, јербо турски није никада добро савладала, оженила је свог миљеника „Давуд-пашу“, јербо ни име Даут-паше није могла да запамти, својом шћерком и сестром сина Мустафе, па су сада она и њен зет владали царством. Чим чух да Османа приводе Мустафи, сјахах са Кулаша и утрчах у Орта уамију. Гука страха и људског јада, гука ничега згрчена на миндеру. То бијаше цар Мустафа. Арслане мој! - храбрила га је мајка Махпејкер, па ми се, у први мах, причини да се вјештица обраћа мени. Шта ово радите, другови моји? - трзао се Осман из руку јањичара и молећиво загледао смрачена лица око себе. - Изазивате пропаст царства и пропаст вашу - зграби прљави турбан са главе и тресну њиме на ћилим у џамији. - Грешан сам према вама, другови драги, и молим вас да ми опростите. Можете ли да ми опростите? Ја могу! - рече један од његових спроводника. Тек кад се издвоји из чопора и стаде пред Османа, препознах Џемаила Међеда. А ја не могу! - узврати Расим-ага Ођекаре, поска- кујући на једној нози и машући дрвеном штулом. - Што нам уби Леле Мајке? унесе се у лице Осману. -
Друже драги, говори на турском - замоли га Осман.
Не, никако - одговори ага Ођекаре. - Нама дугујеш крв, па нам говори нашим језиком. Добро, добро - пређе султан на српски. - Ко био Леле... Леле... Мајка... чија мајка? Био Леле Мајка онај јунак са Хоћима... твој штито- ноша Мурат, онај што му десна рука остаде код Хоћима. Знаш ли сада, Османе?
Рахмет његовој племенитој души, али ја не убио Леле Мајке... ја никога не убио - заплака Осман. - Дубровчанине, Арслане мој - опази ме и паде ми у за- грљај.-Опрости... сви миопростите... ево,даклекнем... Улар! - повика велики везир Даут-паша, а један јањичар, грдосија од човјека, притрча Осману који је већ био на кољенима и покуша да му намакне коњски улар око врата и да га задави. Млади султан, снажан и окре- тан, смакну катилске шапе од свог грла, усправи се и за- галами на великог везира. Биједни човјече, зар тако са царем? Два пута сам те враћао из мртвих и уздигао до себе- Ко ти наређује да будеш фукара и звијер? Он је звијер! - викну султанија Махпејкер, ниша- нећи прстом у горопадног Османа. - Ако он преживи, нико од нас неће преживјети! Даут-паша погледом нареди јањичарској гарди да потегне сабље и убије Османа. Само преко мене мртвог! - исуках свој јатаган. - Зар тридесет на једнога и зар у џамији?! - примакох се великом везиру. Арслане, брате рођени - захвали ми Осман. - Ти и твоји сте дивно сјеме Сокол-паше. И ја сам од тог сјемена и џаба ти~улагивање - по- вика бостанџи-баша Кара Мосаб Сарајлија. - Нећеш ме преварити. Јок, јок. Извршићу наредбу! - потегну сабљу из корица. -
А ко ти је издао ту наредбу, црни мој друже? - упи- та Осман.
-
Султан Мустафа.
Тај твој султан Мустафа је будала која не зна ни како се зове рече Осман. - Ја ти сад наређујем да отво- риш прозор, да кажем нешто својој војсци.
Збуњени Сарајлија послуша, Махпејкер поче да вришти и даје знаке великом везиру. Јањичари, другови моји, аге и спахије, стари јањи- чари, очеви моји, можете ли да ми опростите или тражи- те моју главу? Младалачка лакомост и неискуство навели су ме на погрешан пут, па сам опушао свог и вашег катила Омер ефендију. Грешан сам пред Алахом, пред вама и пред мојим прецима. Мустафа је луд, мајка му је вјешти- ца... можете ли да ми опростите? - загуши га плач. Не можемо да опростимо, а твоју крв нећемо! - препознах глас Хилмије Барбарића. Иди, царе, у зиндан Седам кула, па се тамо отријез- ни и плати своје рачуне - рече Ариф-ага из Подгорице. Длаке ти не смије фалити са главе, али ми смо се сада заклели новом цару и он је Мустафа. Великом везиру Даут-паши лукаво заиграше очи, па повуче Османа од прозора и он се показа на прозору уамије. Другови, ваша воља је и воља султана Мустафе - рече на српском. - Бившег султана Османа ћемо одмах пребацити у зиндан Седам кула и тамо га чувати као мало воде на длану. Кад окаје своје гријехе, опет ћемо се ође наћи и одлучити како буде најбоље. А сада вас све пози- вам да заједно са царем Мустафом одемо до Старог сараја и да прославимо срећни свршетак белаја који нас је био стрефио. -Тако је! -
Идемо!
-
Живио цар Мустафа!
-
Добро прође, Османе!
Тако је подврискивала руља кад велики везир завр- ши своју причу и кад, одмах иза тога, из џамије изађоше цар Мустафа и свита око њега.
Неки пијанци и успаљени- ци, чак, испрегоше коње из царске кочије, па се они уп- регоше у амове и одвукоше цара према Старом сарају. На јадног Османа скоро сви су намах заборавили. Чопор убица, које је унајмила Махпејкер, одведе га до тамнице. Премиш/ђах се да ли да кренем за њима. Одустах, јербо разумјех да је све узалуд и да ћу морати да служим једног малоумног цара. Са онима који одведоше Османа био је и Ариф-ага из Подгорице и све ми је испричао. Само што су прошли кроз капију зиндана Седам кула, велики везир Даут-паша дао је миг катилима. Задав.или су га коњским уларом и заврнули му мошнице. Мртвом цару одсјекли су и једно уво, па га је велики везир у свом рупцу однио на дар султанији Махпејкер! Сјутрадан, у суботу, 21. маја 1622. године, кренула је џеназа од тамнице па до Плаве џамије, задужбине Османовог оца султана Ахмеда. На ниши изнад гроба великог рахметлије уклесана је само једна реченица: „Догодило се убиство султана мученика“. Било је то друго по реду убиство једног турског, јед- ног нашег цара. Први убијени султан бијаше Мурат, на Косову пољу 1389. године. А други Осман. Ми смо уби- ли и Мурата и Османа. Њихова крв наше“је проклетство, јербо је између Муратовог крвника, који је био Србин и невјерник, и убица Османових, који су истога рода иако правовјерни, тешко поставити тврду и непрелазну међу. Овај који ово пише и признаје не може побјећи од млије- ка које га је одгајило нити од свог језика и памћења. Ми смо ми, и кад вјерујемо да смо Турци и кад Турци вјерују да смо Срби. Тако ми се чини, а може бити и да гријешим, јербо ја, послије свега, не знам тачно ни ко су Турци. „Арслане брате, чија је ово царевина?“ - упита ме једном Сабрија Спартак. „Наша, турска, чија би друго била“ - одговорих. „Можда је наша и свачија, али није турска или је тур- ска најмање... Међу великим везирима и силним пашама који управ/Бају царством
највише је оних из нашег рода, па Арнаута, па Јермена, па Грка, па Бугара... готово, бра- те, да и нема Турака. А су/ггани... брате мој, тек нам ца- реви нису Турци. Вековима већ, сваког су/ггана рађа нека хришћанка робиња... добро рачунаш па израчунај шта је остало од азијске крви. Ништа, Арслане, а то се и види. Сви су нам цареви плавокоси, плавооки, риђи... нема ни- маЛ0 црне пути нити оне номадске ватре и див/ђине у да- марима коју лако препознајемо код сељака, сточара и ра- тника из Азије. На врху царства нема рођених Турака... Добро, Турчин си, Турчин сам, ама тек од доласка у СтамбоЛ. Корени ни моји ни твоји, ни наших царева ни паша нису турски, па те зато и питам чије је ово царство“ -
заћутао је и дуго чекао да разријешим његову муку.
Трудио сам се, колико сам умио, да му одговорим, а знао сам да је у мојим ријечима било много више жеље да смо оно што мислимо да смо постали, него ли вје- ре да нијесмо оно од чега смо отпали, а да Турци мије- шањем крви са другима никако не губе ништа од своје чаробне заводљивости, него ту од Алаха добијену магију само калеме другима. Исток и Мала Азија - тумачио сам Спартаку - гротло су вулкана оне небеске силе која се зове вјера, тајновитост, чаролија, прегнуће да се дотакну звијезде и немогуће. Тај дар се не насљеђује од људи, он се добија од Бога. Тај дар имају Турци и ми га добијамо од њих. Турци су шећерлема са којом се стапамо чим је окусимо. „Погледај себе“ - рекох Спартаку. „Дошао си у Стамбол као брдо неотесане снаге, а ође си, са лакоћом, упио у себе свете тајне Књиге, израстао у газију вјере и ратника за узвишене циљеве највећег царства на земљи.“ Говорио сам му да се присјети да је све велико у људском духу ницало баш у Малој Азији и да нимало случајно постојбина Турака није и постојбина Мусе, Исе и Пејгамбера Мухамеда. Силни Рим распао се због гријеха што је хтио да мачем и копљем угаси духовна огњишта Истока. „Ми све више личимо на Рим уочи његове пропасти“ -
уздахнуо је Спартак.
По смакнућу Османовом, тај уздах Спартаков давио ме је и у сну. Туга за несрећним младим султаном при- тискала је отријежњену војску и у њој покретала кајање и бијес. Нијесу помагали златници аветног цара Мустафе, нити јавна улагивања и ласкања јањичарима. Тражили смо главе хоџе Омер ефендије и цариградског кајмака- ма Ахмедпаше. Тражили смо и одлазак великог вези- ра Даут-паше. Зиндан Седам кула пунио се Османовим душманима, а Даут-паша бива проћеран из Стамбола. Султанија Махпејкер, која влада умјесто свог лудог сина, за новог великог везира доводи Арбанаса Мере Хусеинпашу, претворног лукавка спремног на све уступке огор- ченој војсци, само да сачува државни печат и своју главу. Уморан од свега, ријеших да наплатим њихов страх и одох код султаније Махпејкер. Добро вас познајем и добро познајете и ви мене - рекох њој и великом везиру. - Говорићу на српском, да се сасвим разумијемо осмијехнух се. -
Безбели, на нашем, тако је најбоље - рече она.
Обоје знате да сам покренуо буну против Османа и како се буна завршила. Обоје знате да нам је сада жао и да смо очајни. Не сумњате, надам се, да би мала варница довела до новог пожара и да... -
Не дао Бог - уплаши се султанија.
Бог неће дати, ако се лијепо договоримо - одгово- рих и саопштих шта тражим. Желим, рекох им, да се вратим у завичај. Хоћу сул- танов ферман да сам бег, али бег са овлашћењима паше, тако да само одговарам цару. Желим да столујем у Орлову. Тамо ћу угасити буне невјерника и привести цар- ском закону и поштењу од султана одметнуте и обијесне аге, бегове и спахије. „Таман тако, алал вјера, све ћеш добити“, говорила је султанија. Затражих да из Стамбола са собом поведем још тридесет јањичара по свом избору и да понесемо златних дуката колико нам је потребно до краја живота.
Добих све што сам затражио и средином љета кре- нух из Стамбола. Поведох са собом агу Ођекара, Касима Луговића, Хилмију Барбарића, Ћамила Исуса, Ариф-агу из Подгорице... Џемаил Међед не шће да пође. Од стотину и девет сужања које је, прије 18 година, У\а Нотапа одвела ка Стамболу и Гнијезду среће, обрнутим смје- ром у завичај су се враћала само нас осморица. Осим Џемаила Међеда, који остаде у Гнијезду среће, сви остали били су рахметлије или су нестали нетрагом по селима Анадолије, ђе су засадили своје породице и, вјерујем, већ и заборавили и језик на коме су проговорили. *** ** * Кршима свога рођења вратио се човјек који више ничим није личио на момче које је, онога давног дана, зграбила и прогутала У\а Котапа. Сироти Божидар, Чупо са плавим коврџама, гладан и полугладан у свом селу Јасенову, вратио се, истим друмом, као Арслан- бег, Арсланпаша, са свитом царском и натоварен бла- гом, сав у свили и кадифи, страшан и нагрдан. Као гусар неки, са кожним превезом преко ископаног десног ока, набреклих мишица и са ожиљцима од сабаља, нијесам смио да кажем ни ко ми је мајка нити да је потражим. Силахдар-ага двојице царева, Ахмеда и Османа, остао би и без блага и без главе када би, опијен родном грудом коју је поново удисао, икоме одао тајну да није Дубровчанин и да је у Стамболу лагао и цареве и учитеље и другове. Лопов и варалица Арслан-бег Дубровчанин, тако, разапе шаторе своје пред капијама Орлова, крај Срниног вре- ла. А кад се мало одморих и прибрах од повратка, уђох у Орлово, одабрах плац за свој сарај, унајмих аргате и пројектанта, оснажих своју пратњу орловачким момци- ма наше вјере и проучих извјештаје о буни невјерника и плановима њихових харамбаша. Сазнадох да се буна мало утишала и да је сведена на повремену хајдучију и разбојништва Лудог Ђорђа који се крије у планинама. Домаћи потурчењаци даве рају наметима и глобама које одређују по своме
ћефу, робе, муче и убијају сиротињу. Невјернички кнезови, Михаило Шарчевић из Орлова и Војин из Бањана, отишли су у Рим са требињским влади- ком да опет моле папу за Унију, а Венецију и Шпанију за помоћ у дукатима и оружју. У своме шатору крај Срниног извора написах, на српском, писмо турским главарима. „Ја, Арслан-бег Дубровчанин, са овластима паше, дођох са ферманом нашег свијетлог султана Мустафе, да уведем ред у овај вилајет големих нереда, да оживим стару управу и мерхамет, како би нас раја прихватила као некада. Дошао сам да сасијечем ваше безакоње и грабеж, да вам одузмем власничке тапије на земљу и сраје, јер је то све султаново а не ваше!“ Познавао сам добро и њихову вучију нарав и коко- шију памет. Осам зорли бегова из Невесиња, Орлова, Цернице, Билеће, Требиња, Фоче и Никшића, у потаји скупише око триста момака и по мрклом мраку ударише на мој логор. Халак и вриска те ордије скупљене са коца и конопца не потраја дуже од пола сахата. Поломише све у логору, па кад тамо никог не затекоше бацише бак/ђе на товаре сувог сијена и сламе које сам унио прије њихо- вог напада. Освијетли ватра логор и живе мете у логору. Из мрака их засусмо стријелама и на нашим атовима сју- рисмо се међу њих. Не опалисмо ни куршума. Сијевале су само сабље нас двадесеторице за смрт увјежбаних од ратишта у Персији и Ђорђији па до руских степа и крвавог Хоћима. Направисмо касапницу која се брже од вјетра прочу по Херцеговини и сави вратове бијесних спахија, ага и бегова. Сви којима послах оно писмо дођоше ми на поклоњење и донесоше дарове. И сви, без поговора, уки- нуше глобе и хараче својим поданицима. Вратих намете тамо ђе су били док ја бијах у Јасенову.
*
**
На Преображеније, строго црвено слово у кален- дару Срба, а три мјесеца по смакнућу цара Османа, запутих се у Јасеново. На проласку кроз Сузницу покупих агу Зејнила и поведох га са собом, али не друмом Херцег Стефана или Стјепана, јербо се у народу говори и једно и друго, него преко брдовите висоравни којом сам, прије 18 година, последњи пут јахао свог драгог и никад пре- жаљеног Кулаша, па са те стране банух у своје село. Једнооки бег је са тугом све разгледао, и село и око села, призивао сјећање и питао се да ли је то оно Јасеново. Све је било смањено. И брда и кланци и равни и дрвеће и кућице и људи који су, у чуду и страху, ничице падали у прашину и поздрављали турску силу. Зауставих се на брду, на заравни једној недалеко од страћаре у којој сам рођен. Телали се размиљеше селом и, уз лупу добоша, позиваху „све живо код паше“. Срце ме је вукло својој кућици, мајци Ђурђини и брату Радулу, али је памет устављала и гасила жељу. Биће сумњиво ако тамо одем, размишљао сам. Село зна Да је Ђурђина дав- но изгубила сина Сиротог Божидара. И можда се сумња да су га одвели Турци. Одао бих се или распалио сумњу кад бих, чак, иког и упитао за Ђурђину и Радула. Зато сам, скамењен, сједио на камену и са камена држао на оку кућу Сиротог Божидара, да спазим мајку кад из куће изађе, ако изађе, јербо можда више није ни жива... Рука ми подрхтава и криви слова моје исповијести Некоме, а не знам ни коме ни зашто. Нити знам хоћу ли дочекати сљедећу зору. Знам само да ћу све ово написа- но спалити ако катул ферман стигне прије него што за- вршим, јербо нико од сада живих не смије сазнати ни ко сам, ни чији сам, ни који су ми гријеси и злочини. Сви из Јасенова дођоше ми на ноге, па и ђеца на рукама мајки. Дођоше сви, а не дође ни пола душа које су биле живе док сам ја живио у селу. Неки помрли, а многи побјегли на запад, у бечку
царевину. Остало нешто ста- ријих, понеки младић и, примијетих, доста ђевојчурака и ђеце. Оковао их ледени страх. Ћуте и дрхте. Ћути и дрхти и моја мајка. Да не виђех кад је изашла из кућице, тешко бих је препознао. Смањила се, окопнила и погурила. Као и онда давно, све на њој црно. Ми смо, како чујем, први Турци који су дошли у Јасеново - попех се на камен и почех да им говорим са осмијехом. - Зашто дрхтите? Не плашите се Турака. Долазим право из Стамбола и доносим вам поздраве и берићетне жеље султана Мустафе. Свијетли и свемоћни цар наш наредио ми је да раји смањим намете и хараче и да згазим гуликоже који су осрамотили султана. Довео сам са собом и агу Зејнила из Сузнице... то је овај ође - показах руком на њега. - Од данас ћете цару давати само оно што је било прописано за живота султана Сулејмана и великог везира Мехмед-паше Соколовића! Бог те живио и Бог ти платио, добри пашо и наш родитељу! повика једна старина, притрча и пољуби ми чизму. Јок, то никако! - подигох га са земље. - У чизму и папучу љубимо једино султана... Цар вам је нешто послао маших се кесе са сребрењацима. - Момци, подијелите народу султанове дарове, свима једнако како сам вам и рекао. Одједном, други људи стајали су испред мене. И даље зачуђени, али не ни уплашени ни згрчени. Кренуо је и жамор међу њима, па и све гласније похвале мени због оног што учиних крај Срниног извора, јербо су за сјечу ордије бијесних бегова већ били сазнали. Такво располо- жење, којему се и нијесам надао, искористих за оно због чега сам највише био и дошао. Објавих им да ћу ту, ђе смо се окупили, озидати себи дворе, а доље, на ливади крај ријеке Сушице, озидаћу џамију. Нека се - рекох - од- мах пријаве најбољи зидари, тесари и малтеруије међу њима, јербо и сарај и уамија и све остало мора бити за- вршено до идућег прољећа. Аргате чека велика плата, а и награда преко плате. Радови ће - рекох и то - почети већ сјутра, а моји људи остаће у селу... Слушали су ме от- ворених уста, непомични и са
црним слутњама које сам препознавао на њиховим лицима. Међу тим збијеним лицима, изненада, спазих двије жеравице, два ока налик очима оне робиње која ме устријелише у харему кад ме тамо одвуче са собом султан Ахмед. И не само очи, него и коса и стас и набрекле груди тогђевојчурка као да бија- ху од робиње Зилке. -
Ђевојко, дођи овамо - уперих длан према њој.
-
Ту сам - једва проговори, а тресла се као сламка наводи.
-
Како ти је име?
-
Зорка.
-
Колико имаш година?
-
Шеснаест.
Дупло сам старији од тебе. Види ли се оволика раз- лика међу нама и смета ли ти? -
Не знам.
-
А што дрхтиш, Зилко?
-ЈасамЗорка. За мене си Зилка. Што се тресеш? Мало сам старији и без ока, ама не уједам. -
Тресем се... ето, не знам зашто. Ти знаш.
Има ли неђе у близини неко врело? - претворих се да то не знам. Имају два извора - одговори једна жена. - Горе, према нашем гробљу, и доље, испод куће Сиротог Божидара... испод Ђурђинине куће. -
Мене и моју кућу не спомињи - проговори моја мајка. *
**
Идуће године, око Ђурђева дана, уселих се у овај сарај у Орлову, а два мјесеца иза тога опет се запутих у Јасеново. И моји двори и џамија бијаху завршени. „Џамија у селу без иједног муслимана, то може само ођекаре", пецкао ме је Расим-ага Ођекаре док смо ја- хали ка Јасенову. „Алах свемогући пронаће вјернике", говорио је млади хоџа, кога сам повео да буде имам у уамији без муслимана. По повратку у своје село, Касим Луговић је оцу и мајци озидао цркву, а иза брда џамију за оне који су прихватили нашу вјеру. Исто је урадио и Хилмија Барбарић. Ја сам, ето, ишао на велику прославу, да наградим невјернике што ми озидаше двор, у коме нећу живјети, и уамију, у којој нећу клањати, нити ће, осим хоуе и два његова помоћника, ико други у њу улазити. Тако су мислили сви у мојој пратњи и чудили се мојој лудости и самовољи. Нико од њих није знао да ја добро познајем Јасеново и људе у Јасенову. Пред џамијом, уз ријеку, врћели су се јагањци на ражњу, цичала хармоника и окретало се коло. Зађох међу Јасеновчане, руковах се са њима, а и попричах са некима. Ђеци раздијелих бомбоне и шећерлеме, а ста- ријим женама, међу њима и својој мајци, лично даровах свилене мараме. Онда сав народ замолих да уђе у џамију и саслуша хоуину молитву. Клањали смо само ми, муслимани, а остали су слушали и посматрали. По мом договору са хоуом, то потраја кратко, а Јасеновчани, због арапског, не разумјеше ниједну ријеч. Опет према договору са мном, на српском им се обрати Расим-ага Ођекаре. Ви, браћо и сестре, никад цркву ни попа ођекаре нијесте имали, а у драгог и свемогућег Бога вазда сте вјеровали и носили га у души. Баш тај и такав Бог из ва- ших срца, Бог доброте и љубави, Бог правде, Бог који штити сиротињу рају и кажњава гријехове и дерикоже, зове се Алах и њему ћемо се молити ођекаре у уамији. Исус је његов пророк и старији брат пророка Мухамеда, а Марија, Исусова мајка, света је жена ислама - заврши он, а ја чух како неко од невјерника рече: „Свака му је као од злата!“
Замолих Јасеновчане да изађу у двориште џамије и да тамо посједају, а мојим момцима наредих да донесу велике вреће са чојаним одијелима. Свима се зафаљујем на свему и сви ћете, као што и обећах, бити богато обдарени - раширих руке, као да хоћу да их све загрлим. Нећу да дужим, јербо видим да вас мами мирис печења и да једва чекате дернек који долази... Ево, завршисмо молитву, ама улудо ако сјутра, кад одемо ја и моји, не буде никог у Јасенову да се моли Богу. Султан наш и ја, који га заступам, никог силом не ће- рамо у уамију. Силом вас не наћерах ни на данашњу мо- литву и, знам то, читам у вашим очима, да вам није жао. Ја се надам да ћете и сјутра доћи на молитву, али као пра- ви вјерници који ће се помолити оном Богу којег носите у вашим срцима, како рече мудри Расим-ага. Да постанете такви вјерници, потребно је само да скинете са себе та вунена сукништа која вам задају муке на овој врућинштини и обучете нова и господска одијела од чоје... отварај- те, момци, те вреће. Ви сте ође, чојана одијела су ође, па ко хоће да се одмах пресвуче нека дигне руку. За женску чељад одијела су од свиле заврших и зинух од чуда кад виђех да сви, осим једне жене, подигоше руке. А та жена бијаше баш моја мајка. -
Кољи, пали, чини шта ти је воља, али ја то не могу
-
рече Ђурђина.
-
Зашто, мајко - омаче ми се то „мајко“.
-
Турци су ми убили чојека и сина Божидара.
-
Можда и нијесу - опет ми језик истрча испред памети.
Јесу, да шта СУ* Чо)ека дзвно, а најстаријег сина прије осамнаест година. Ниједан ми се није вратио, јербо знам да сте их убили. -
Ја?
Не ти, пашо, него твоји. Ја сам, јадна, саранила и Богоја и Божидара. -
Нашла си им тијела?
Јок, пашо. Нема ни стрва од њих, па их не може бити ни у гробу. Празни гробови, а празни би ми били и да нијесу празни - нови муслимани облачили су нова одијела, па нијесу ни слушали наш разговор. -
Божидар је био јединац?
Јок, пашо. Имала сам... имам и млађег, Радула, али се он одметну у хајдуке кад му убисте брата Божидара. -Знаш лиђе је? -
Нико не зна. Свашта се прича, ама ја не вјерујем.
-
Шта се прича?
Најпош/ђе и то да је неђе у Русији, у руској војсци... Дај, Боже, али не вјерујем. Плашим се да сте ми убили и њега - смежураним длановима прекри лице и зајеца. - Молим ти се, пашо, да озидаш и цркву у Јасенову - приђе ми и клекну, а нови муслимани у новим одијелима окупише се око нас. -
Шта ће ти црква, мајко - поново ме језик издаде.
Сви у селу примили су, ево, праву вјеру. Сви, сем тебе. Коме да зидам цркву? Богоју и Божидару. Оћу да их сараним крај цркве... Не морам Богоја, ама морам Божидара. Хоћу, мајко, али ђе? Џамија и црква не смију да се гледају. Ђе да ти зидам цркву? На нашој њиви, на једној коси под Стражевицама. Ни село, а камоли џамија, одатле се не види.
Хоћу, озидаћу - загрлих је. - Тој твојој њиви сада дајем име... Има да буде Црквина и у њеној порти биће гроб од најскупљег камена, на коме ћу уклесати... шта да пише на гробу? Само двије ријечи, пашо. Сироти Божидар. Ништа више. Тако су га звали сви у селу. Биће тако, Алаха ми! - пољубих је у лице и једва задржах сузе. А сад ми реци шта ћу са тобом? Читаво село ићи ће у џамију да се моли Богу? А ђе ћеш ти? -
Ниђе - одговори она.
Како ниђе, то не може - повика Ћамил Исус. - Направићемо за тебе камену столицу пред уамијом, па сједи на тој столици док други буду клањали у џамији. - И нека се тај камен зове по теби. -
Ђурђинин камен - повика сеоски кмет.
Баш тако - рече моја мајка. - Камен ми је у кући, камен ми је пред кућом, камен ми је у срцу, па нека буде камен и пред џамијом. А можеш ли, Ђурђина, да узмеш ново име и да ти оно помогне у новом животу без страха и суза? Можеш ли да будеш Ђулса? Да ти направим нову кућу и да врелу испод ње дам име Ђулуша? Ја сам, пашо, црна Ђурђина, Ђурђина Чавка, а ти ме зови по свом ћефу и крсти воду по твоме... Зорку си већ превео у Зилку, јербо ти можеш све. -
Није ме превео - приђе Зорка мајци и мени. - Ја сам Зорка и сада.
Била си до сада, али више нијеси - привукох је до себе. - Сад си у свиленим димијама и од сада си Зилка. Моја Зилка - пољубих је у образ пред свима. - Беговица Зилка или пашиница Зилка, како ти се више свиђа, а моја ханума... Пуцај, добри Расим-ага, да прославимо. А ви, Јасеновчани, чујте и почујте да је данас Арслан-бег, Арсланпаша, са свих страна срећом опасао своје срце. Сви сте прихватили праву вјеру, Ђурђина је постала Ђулса и добила своју кућу и воду, а ја
сам добио најљепшу и мени најдражу Зилжу... Пуцај јаче, Расим-ага. Зилжу водим са собом у своје главне дворе, а воду са извора из- над мојих јасеновачких двора спровешћу до двора. Тај извор ће се, од данас па до краја свијета, звати Зилжава. Шенлук, Расим-ага... *
**
Ожених Зилку и преведох је у сарај у Орлову. Једном или два пута у мјесецу, одлазио бих са њом и до Јасенова, да коначимо у нашој кући коју народ прозва Пашини двори, а то брдо постаде Пашино брдо. Неки су збори- ли и Бегово брдо. Дрвеним цијевима од храстовине до тих својих двора спроведох воду са Зилкаве, а мајци Ђурђини, мајци Ђулси, подигох кућицу од камена и великим плочама уредих врело Ђулушу. „Фала ти, пашо, али мени ништа не треба“, говорила је. „Нити сам Ђурђина нити сам Ђулса, ја сам грумен земље кога вуче земља себи.“ Никада се није насмијала. Чак ни онда када на Црквини озидах гроб Сиротог Божидара, а по оближњим српским селима почех да тражим мајсторе за градњу цркве код тог гроба. Код гроба са мојим именом и без мене у њему. Мајка Ђулса је свакога дана силазила до џамије и, док су сви из Јасенова клањали, на свом камену пред џа- мијом, на Ђур-камену, како га прозваше Јасеновчани, она је шаптала неке своје молитве и плакала. Свикнуће се и прихватити што је прихватило читаво село мислио сам. Залудно се понадах и да ћу утаначити мир и помирење са одметнутим српским кневовима. Преко њихових јатака отправих им и писма. Свима, сем Лудом Ђорђу. Његове јатаке не могох да откријем, а можда их није ни имао. Рахатлук мој увелича и Зилка када ми роди сина Османа Арсланбеговића. Хефту цијелу пјевало се, гозбило и пу- цало у моме сарају у Орлову. Весеље увелича и абер из Стамбола да су моји другови јањичари са пријестола смакнули аветног цара Мустафу и за новог султана крунисали Мурата IV, сина рахметли султана Ахмеда и по- лубрата Османовог. На трон царства доведено је дијете са свега 12 година.
У сватове моје среће убрзо стиже несрећа. Мајка моја Ђулса оде до џамије, да одсједи молитву на Ђур- камену. Село је клањало, а она се подигла са свог камена и, онако погурена, прешла ријеку и стигла до Ђаволове јаме, на самом врху јасеновачког кланца. Бјежао сам као дијете од те јаме и воде што је извирала изнад ње и тутњећи слијевала се у безданку. Сви су у Јасенову вје- ровали да у тој јами живе ђаволи, а неки су се памтим и клели да су их виђали како играју коло око ње. Моја Ђулса, моја Ђурђина, моја мајка чавка, скочила је у без- данку. „Сине Божидаре!“ - вриснула је три пута прије ско- ка, па су је и виђели и чули Јасеновчани који су се, послије молитве у џамији, враћали својим кућама. (...) Роди ми се и шћер Аземина. Њој се порадовах, а тугу за мајком не показивах пред било киме. Чак сам и подупирао приче да је ту невјерницу Алах сами бацио у Ђаволову јаму, јербо је просула шербе праве вјере који је био испред ње. Замолише ме и умолише Јасеновчани и да одустанем од градње цркве, пошто је више немам коме зидати, а пуста црква не може бити Алаху по вољи. Не послушах Ћамила Исуса, дервиша кога прозваше авет- ним, јербо се повукао у једну планинску пећину изнад Јасенова, ту чамовао и самовао, хранећи се само би/ђем и шумским плодовима. „Бог те куша, па се причувај, друже“, поручи ми Ћамил Исус кад пуче прича да је Ђурђина постала светица. По тој причи, вода изнад оног извора код Ђаволове јаме постала је врућа и љековита, а прес- тала би да тече и пресушила чим би јој се примакао неки лажов, лопов или зликовац. Неким турским аскерима та је вода зацијелила ране добијене од разбојника. Свима, ама не и једноме који је убио нечије дијете. Ти Турци из- вору дадоше име Ђул Ђун, а неки у Јасенову говораху и Ђур Ђун. Ђур је по Ђурђини, а Ђул по Ђулси. Исти тај свијет који је тражио да не зидам цркву у селу, стаде да ме са- лијеће и преклиње да зидам цркву или поред Ђаволове јаме или покрај гроба Сиротог Божидара. „Јок, касно је“, поручи ми Ћамил Исус, а и ја дознадох да је касно и пре- касно. Нови султан, оно дијете од 12 година, брзо одрасте и постаде највећи блудник и крвопија. Џемаил
Међед ми из Стамбола посла дугачко писмо из зиндана Седам кула у коме је био већ пола године. Цар својом руком убија паше, велике везире и њему сумњиве јањичаре. Издао је наредбу да се, свакога дана, у Стамболу мора убити по десетак цивила. Многе пролазнике убија сами цар, пу- цајући са бедема сараја или одатле одапињући стријеле. Затворио је све куће у Цариграду у којима се пију кафа или вино, а он ужива и опијум и дуван и разне врсте ал- кохола. Десна рука су му јањичари Арбанаси, најмљени номади из Африке и српски башибозук који му се улагује више од свих. Мене су - написа ми Међед - оцрнили пред Муратом и он ми спрема катул ферман. Већ га је напи- сао. Само чека да неке херцеговачке удворице пођу из Стамбола, да ферман понесу и, задаве ме, кад га мени донесу. *
**
Да смијем од Алаха, ође бих завршио. Не смијем. А не би било поштено ни да прећутим баш оно што сви знају, нити да заобиђем један злочин који је мој и само ја знам пуну истину о њему. На Преображеније, десете године по мом повратку у Јасеново, хорда разбојника упаде у село и све људе које пофата ућера у џамију. Лагумираше темеље и зидове, а џамију напунише сувим сијеном и сламом... Не претече нико, а страшни абер донесе ми Ћамил Исус, који је чуо експлозије и видио из пећине и огромне пламене језике, а иза њих и печурке црног дима што је сатима куљао из ру- шевина џамије и мога двора на Пашином брду. Видио је и разбојнике. Одјахали су некуд према ЗеЛенгори и Вучеву. Шта ми је чинити? - упитах Ћамила. - Да одмах кре- нем у поћеру за њима? -
У поћеру за собом? - погледа ме он.
-
Шта то збориш? Јеси ли при себи?
је.
Нијесам и више никад нећу бити. Дрво се расције- пило и то ти
Какво дрво? - скочих са миндера. - Морам их пофатати и овај двор окитити њиховим главама. Ми њиховим, а они нашим. И тако док буде и нас и њих, док се не истријебимо. Ко си ти? - дрекнух на њега. - Не правдај страшно злодјело дивљака и невјерника. Добро питаш, друже - потури Ћамил бројанице и мршавим прстима прође кроз своју риђу браду. - Не
знам ко сам, а не знаш ни ти... Десило се, право кажеш, велико злодјело због ничега. Због промјене богомоље, а не због промјене Бога. Алах је исти и један, и за спаљене у уамији и за оне што их спалише. Он се не може подије- лити, а ми га дијелимо. И тек ћемо да га крваво дијелимо -
поново се маши бројаница.
-
Докучујеш ли ко је то учинио?
Не докучујем, него знам. Онај што је рођен у Јасенову... Црни Ђорђе! - као да ме посијече јатаганом. -
Ево, држи. Послао ти је писмо - пружи ми савијену хартију.
„Арслан-беже Дубровчанине, зли Турчине и Лацманине!“ - почињао је невјештим рукописом. „Питај свог оџу да ти исприча како је било. Спратих село у твоју џамију и сви се поскидаше као од мајке рођени и заклеше на Светом писму да ће бити оно што су били прије него их ти опогани. Голи голцати одоше својим кућама, а твоји фесови, одијела од чоје и димије изгорјеше у џамији... “ Шта је ово, Ћамиле? - прекидох читање. - Он није спалио те људе. Зашто си лагао? -
Читај даље - одмахну он.
„Та сиротиња из Јасенова није крива за своју бруку и ништа ми не дугује. Моји дужници и крвници сте ти и твоји Турци. Ти ми потурчи село и подиже џамију ђе је никада није било, а моју мајку Ђурђину наћера да скочи у јаму. Платићеш ми за то својом главом! Као што ми твоји Турци одавно својим главама плаћају главе мог оца Богоја и брата Божидара... “ - обли ме хладан зној и нес- таде ми даха. „Чуј ме добро, Арслан-беже Дубровчанине! Поруших ти џамију и дворе у моме Јасенову, али се нећу умирити док ти не откинем главу. Ја твоју или ти моју. Ако си бег и јунак и ако те није кобила родила, у неђељу која прва дође да ми на мејдан ивађеш. Код Срниног врела, баш тамо ђе исијече оне твоје потурице, што ми се било мно- го свиђело, па ти се тада замало не јавих пријатељским писмом. Бирај како ћемо да се кољемо. Воља ти да бу- демо на коњима, воља ти копљима и малијем пушкама, воља ти сабљама или зубима. Поведи са собом кога ти је ћеф, али знај да ће моја дружина твоју дружину држати на оку. Оћу да се ово ријеши само између нас двојице. Ако ми на мејдан не изађеш, Радуле из Јасенова ће те жи- вог уфатити, натаћи ти димије као да си була и таквога ћу те показивати и Србима и Турцима! Одговори ми по Ћамилу, ја ћу знати да га пронађем.“ Добро је - хукнух и одложих писмо, а Ћамил ме погледа са чуђењем. Он није знао збогчега рекох „добро је“. Лакнуло ми је, јербо Луди Ђорђе, брат мој Радуле, није знао ко сам, а горјели су ми у прсима мука и страх због тога што дознадох ко је он. -
Ти, бива, познајеш разбојника? - упитах Ћамила.
-
Познајем. Има томе двије године.
-
Што си крио од мене?
Нијесам одтебе, него од себе... Те зиме нападоше ме вуци у планини. Он ме спасио. Он те спасио! - узвратих му пријекором. - Па дер- виш постао јатак разбојнику.
Убиј ме, ако ће ти бити лакше. Разбојник је колико смо и ми разбојници. Ми смо, друже, научени и златом плаћени да убијамо. А џамија? Срушио је и спалио џамију. Може ли, дер- вишу, од тога бити грђег гријеха? Зар ми не палимо и не рушимо цркве? - примаче ми се. - Је ли Аја Софија била црква, Дубровчанине?
-
Била је и нијесмо је срушили, него смо само...
Него смо је претворили у џамију, а хи/ђаде цркава у царству сравнили са земљом, многе су постале и наше коњушнице... Ја, Арслане, хоћу да мјерим Алаховим ар- шином. Није злочин само онај који се чини нама Турцима, него и онај који ми чинимо другима. Ти мјери тако, а ја ћу мјерити овако - замахнух као кад одсијецам људску главу. - Луди Ђорђе мора платити џамију! -
Знам да мора - тихо ће Дервиш.
-
Знаш? А не знаш што слага да је он у џамији спалио и људе.
Знам. Слагах да ти измјерим памет. Да виђу хоћеш ли полуђети од мржње и жеље за осветом. -
Због тога си лагао?
Нијесам лагао. Знам и виђу да ћемо једни друге спаљивати и у џамијама и у црквама - положи свој длан на моје кољено. - Добро ме чуј и запамти, доћи ће брзо то махнито вријеме. Можда га нас двојица нећемо доче- кати, али оно ће доћи. Расцијепило се дрво и то ти је. Виђу, виђу куда гађаш - осмијехнух се. - Ми смо, бива, то дрво. Ми, који постадосмо Турци, и ми, којима смо ми душмани... Има ли обруча, дервишу, да то рас- пукло дрво састави и притегне? Безбели да има - насмијеши се и он. - Белај је у томе што ће сваки обруч да олабави или да пукне, а на нека распукла стабла
обруч не може ни да се намакне. Ево... има ли обруча да састави ЛудогЂорђа и тебе? -
Нема - одговорих из залета.
Безбели да нема. Мораш му изаћи на мејдан и мо- раш да га убијеш! -
А можда ће он убити мене?
-
Јок! - дочека он. - Узимај дивит и отпиши му.
Пожељех да ми прича о Лудом Ђорђу. Какве је на- рави и грађе, има ли жену и ђецу? Пожељех то, али жељу угасих ћутањем. *** Четири дана до неђеље увјежбавао сам погибију. Узјахао бих Кулаша, кога као ждријебе купих уназад три године и научих вјештинама из јањичарског табора код Орта џамије, па се на њему отиснуо у поље и будио своју поспану снагу и крвави занат смрти стицан на толиким разбојиштима. Бијаше тај ат мој седми Кулаш у животу. Седми и последњи. А у неђељу, тачно у подне, како је и договорено, до Срниног врела дојахасмо обојица. Не виђех никог од Ђорђове пратње. Са мном бијаху Ћамил Исус и Хилмија Барбарић. Да будем поштен, са мном бијаху и готово сви Турци из Орлова. Дошли да тефериче и, тобоже, ку- раже свог бега. Окупило се и доста Срба. У очима њи- ховим, као и у очима Турака, виђела се иста жеља. Да ја останем без главе. За Србе је Луди Ђорђе био осветник и заштитник. Турци су се тог арамије плашили и у сну, ама је мржња према мени била изнад њиховог страха од разбојника. Пуста људска знатижеља сваљивала се на хајдука. Сви окупљени бленули су у њега о коме су по народу колала чуда. Причало се да је два метра у виси- ну и да му је шака већа но шапа у најстрашнијег међеда. Причало се и да он са лакоћом прескаче највиши пласт сијена, да једном руком може да увис подигне најтежег јарца и разбије га о ледину, да муву у лету погађа
из своје пушке и да његов вранац може да лети. Свашта се причало и сада су сви помедима прождирали страшног мегдануију. Један другоме приђосмо на размак од неколико ко- рака и устависмо коње. Његов црњи од гаврана, путаст у десну ногу. Обојица у /ђетњим кошуљама и гологлави. У рукама нам копча, о појасу сабље, а у силавима по двије мале пушке. Он црне и проријеђене косе, ни налик мојој. На лицу му румени и задебљали ожиљак од сјечи- ва, а нема пола лијевог ува. Крупан, плећат, набреклих мишица, а благог погледа. Видиш ли добро, беже Арслан-беже? - загрмје гласом мржње и силе. - Још мало, па ти ни то једино око неће бити потребно изазивао је, да поремети моју присебност пред битку. Ђе су ти пратиоци? Што се крију и плаше? Зовни их да дођу и гледају. Нико их неће ни криво погледати, јербо Турци нијесу хајдуци и држе до дате ријечи - узвратих са намјером да распалим бијес у њему. Што ми уби мајку, Лацманине? - прободе ме тим питањем. Турцима могу и да вјерујем, а Лацманима не вјерујем ни да кажу да је данас неђеља. Што из Стамбола не оде у свој Дубровник, шта ћеш ође? Да тебе пронађем. Вјеруј ако хоћеш, ама због тебе сам се вратио - одговорих му топлим гласом и спа- зих збуњеност у његовим очима. -
Толико си се, бива, мене ужелио? - осмјехну се он.
И више него што можеш да замислиш - за трену- так заборавих да сам ту да га убијем. - А мајци сам ти озидао врело и нову кућу. И поставио јој камену столицу пред џамијом, име јој потурчио... све ја знам, беже Арслан-беже. -
Ништа ти не знаш - мало одскочих у седлу, пошто
се Кулаш пропе изненада, као кад се спрема да скочи преко препоне. Све што знаш је да лагумираш и палиш џамије. Реци ми зашто си то учинио? -
Био ми ћеф! - дрекну он. - И доста приче, почнимо
-
окрену вранца и мало се удаљи, а исто учиних и ја.
-
Чекам те - стегох копље.
Нећу, не могу да описујем наше клање. Хоћу и мо- рам да посвједочим само то да се у свом ратничком вијеку, а прошао сам толико разбојишта и за окршаје обучаван у најбољој војсци свијета, никада нијесам срео са таквим противником. У свему је био бољи од мене. Бржи, окретнији, снажнији. Копље ми је отео из руке, а од копља његовог Кулаш ме спасио: клекнуо, па ми изнад саме главе пролећело. Сабљу ми је својом сабљом пресјекао, као да је леденица. Није срамота признати, дадох се у бијег, да ме онако горопадан не стигне и закоље својим зубима. Тога сам се плашио и на то мислио док сам пред њим бјежао. Није он случајно у свом писму поменуо и зубе. Бјежао сам на Кулашу и сва нада у спас зависила је од мале преваре. Одскочим из седла Кулашу на гриву, па се хитро преврнем надоље. Кулашев врат озго стегнух укрштеним ногама и, лицем сада окренут гониоцу, а њему невидљив од коњског тијела, из сила- ва извучем малу пушку и смирено нанишаним... Ђорђе се ухвати за груди, маши се и он своје кубуре и паде са коња тек послије стотињак метара. Још је дисао када сам му пришао. Бољи сам, сви су то виђели - учини ми се да се смјешка. - Уби ме на пријевару. Курва си, Турчине, и кур- ва је мајка што те родила! Само то рече. Три пута снажно уздахну, а глава му се мало накриви на лијеву страну... Руком упрсканом крвљу рођеног брата, приве- дох крају ову своју исповијест. Још само да је спакујем у њен гроб од метала и да је увидам у дувар сараја свог сина Османа. Његовог сараја. Ујутру, кад гране сунце, више неће бити чекања катул фермана. Ни Арслин- бега
Дубровчанина. Ни Сиротог Божидара из Јасенова. Аллах Ху Екбер. Амин.
ВОЈА ТИП Драга Зејно, Ово писмо, и осталоуз писмо, шаљем ти по Веселинки Кози. Поштом нисам смео, да пакет не иаднеуруке твоје мајке, тетке или доктора Хасана. Надам се да ћеш све разумети и да ће престати твоја њутња. Како си ме прострелила својим кавгаџијс- ким очима када ти, дан уочи мох одласка у БеоГрад, вратих само оршинални запис Арслан-бега. Разумела си да сам поГазио обећање да ћу тај запис да средим. Урадих, ево, како сам и обећао. Теже је било неГо што сам мислио. Тамо Где је беГов рукопис пропао и не може се прочитати, користим три тачке у заГрадама, а три тачке без заграда свуда тамо Где је Арслан нешто прецртавао, па дописивао, па опет крижао. У њеГовом запису, као што видиш, Готово да и нема запета, дво- тачки, знакова питања и чуђења. Уносећи све то у пре- пис њеГовоГ записа, нисам мењао ниједну реч, осим што сам, по Арслан-беГовој жењи, исповест мало прикладио данашњем језику у Јасенову. Арсланова исповест ме је потресла. Не оГрешујем се о аманет ТОГ драГоГ човека ни када посрбњујем неке турске речи или турцизме, а мноГе такве изразе и задржавам, јер су се одомаћили у српском језику, а не самоу Јасенову. Немаш, ето, никаквоГ разлога да се дуриш ни на Свраку ни на МалоГ. Ја сам тај који има право да се љути. Зашто ниси овде? Размисли, пресабери се. Можеш лако да матурираш и дођеш овамо већ идуће Године. Не разумем, заиста, да су, сем Веселинке Козе, сви из нашеГ разреда отишли да студирају у Сарајеву, а молим те да ово не разумеш поГрешно. БеоГрад би те омађијао. Већ трећеГ дана, учини ти се да си овде рођен. Покрај две реке и на брежуљцима, разтран и дању и ноћу, БеоГрад је ЈуГославија. Овде, у Студентском Граду, у Студењаку, како Га зовемо, делим собу са двојицом ци- мера, Антом и Добривојем. Анте је Далматинац, из једноГ села код Книна, а Добривоје из Параћина, нади- макмује Биба, сјајно пева и свира на
Гитари. У суседној соби су Ужичани и Босанци, а у соби, с друГу страну ходника, Киро Македонац, Ратко Цетињанин и Мухамед из НиГерије. Учимо Га српски. Можеш само да замислиш шта Га најпре научисмо, а он не зна ни да су то псовке ни шта значе. Теби би се, моја Туркињо, БеоГрад допао и збоГ још нечеГа. Нема у ЈуГославији Града који тако чува успоме- ну на турске векове. КалемеГдан, Дорћол, Ташмајдан, Теразије, Карабурма, Роспи ћуприја. Све турски називи. Мало те задиркујем, јер не моГу да ти опростим што си остала у Орлову. Можда си већ чула, уписао сам медицину. Немој да мислиш да хоћу да будем бољи доктор од твоГ доктора Хасана. Срце ме и сада вуче књижевности, филозофији или праву, али одох на медицину збоГ војне стипендије. Чим крајем новембра прославим осамнаести рођен- дан, примиће ме и у Партију. Молбу сам већ написао и предао. Нећеш да верујеш, већ сам пет пута видео Друга Тита. Кад Год се враћа са аеродрома, било да дочека не- КОГ страноГ државника, или се он враћа из важне посете, маршал прође поред Студењака. Изађемо на сквер, по- ређамо се крај пута, кличемо и машемо, а њехов шофер, не знам зашто, неће да мало успори. Факултети неће радити четири дана, збоГ рођен- дана Републике. Тако сам желео да за те празнике дођем у Орлово и да темакар видим. Нећумоћи, поштоје пар- тијски састанак, на коме ће се расправљати и о мојој молби за пријем, заказан за први дан после празника. Пиши. Моја адреса је: Студентски Град, соба 539/ II, Нови БеоГрад. Или пошаљи писмо по Кози. Мислим на тебе. Мали
X- X- XМали, Коза ми је дала све што си послао. Нијесам љута. Зашто бих била? Ти си ме развеселио. Језик си, болан, промијенио. Ти брже постаде ичо- Глан у Београду, неГо Сироти Божидар у Стамболу. Знала сам да ће тако бити. БеоГрад је твоја Мека и шећерлема. Некаје. Не сметами. Само ти кажем. Мени се тамо не надај. Сјети се оноЈа што ти рекох у оном кланцу, кад смо одлазили из Јасенова. Ништа се није промијенило. И неће. Зејна X- X- X- X X
Више јој нисам писао. Ни она мени. Нисам је ни видео за време летњег распуста после прве године сту- дија. Удала се за Хасана и преселила у његову кућу из- над некадашњег сараја Арслан-бега. Задржала је своје презиме Арсланбеговић. Отац и мајка ми поносни. „Примакни се, да виђу свог доктора“, говорила је. Брат Милутин оде у Мостар, да се школује за војног пилота. „Могли су га, вала, послати у Русију, њихови пилоти су најбољи“, говорио је отац. -
Покажи ми партијску књижицу - замоли ме он једнога дана.
-
Ево, погледај, корице црвене као крв, са српом и чекићем.
Молим те само једно, сине - поче да шапуће, иако смо били сами. - Немој никада да посумњаш у Друга Тита и ову књижицу. -
Зашто ми то говориш?
Онако... Неке ствари иду наопако, видиш и сам. Окрећемо се према Западу, наши радници иду у Њемачку, а почело да нам се труни и братство и једин- ство, попушта дисциплина... Ништа то, сине, није из Титове главе. Све муте западни агенти... Не причај ово никоме, само ти кажем да знаш - врати ми партијску књижицу. Тога лета, често ћу свраћати до Незира и Халиме. Кућа им је поред Хасанове, па сам се надао да ћу, у башти или кроз прозор неки, видети Зејну. Да њу тражим, ишао сам и до пијаце, до Дома културе и Титовог споменика, до Пашиног вира. Удата и замандаљена, стално ми је била у памети и у жељи. Као полудело, срце ми се рази- грало кад столу, за којим сам, у башти хотела Метохија, играо шах са Касимом Брицом, приђе доктор Хасан. За њим ће - помислио сам - можда доћи и Зејна. Зна ли шта овај мој будући колега? - упита он Касима и седе да посматра партију. -
Да није мене, био би најбољи у Орлову.
Како је у Београду? - осмехну се Хасан. - Каква ти је то значка? пружи руку према реверу моје летње блузе кратких рукава. -
Звездина.
-
А ја мислио да навијаш за „рођене“, за наше.
-
И Звезда је наша.
-
Не кажем да није, али је Вележ херцеговачки клуб.
Не кажем да није, али увек сам навијао за Звезду. Ем је наша, ем је најбоља. Ваљда „увијек“, а не „увек“, Чавко - узврати он. - Кад брже заборави наш језик? -
Хоћеш да попијеш нешто, докторе? - упита Касим.
-
Јок, журим - диже се он.
-
Поздрави Зејну - оте ми се.
-
А ко си ти, балавче, да њу поздрављаш?! - смрачи се он.
Четири године били смо у истом разреду - по- кајах се што сам је споменуо. -
Нека сте били. Она је, балавче, моја супруга! - оде љутито.
Орлово је мало и сви брзо сазнају све, па то наки- те, прекроје и увеличају. Према причама које кренуше, Хасан и ја нисмо се мало пецкали и споречкали, него смо један другоме говорили и оно „што пас с маслом не би појео“. Дошло је дотле да је он мени опсовао „српску матер“, а ја њему жену, да сам га гађао шаховским фигу- рама, а он мене пепељаром. „Крв би пала да не бијаше Касима Брице“, брујало је Орловом. Беше то, чини ми се, моја прва практична вежба из психопатологије. На факултету ћу изучавати најте- же и најнеобичније болести, с напором сузбијати нагон за повраћањем при сецирању лешева, а наћи ћу се и у паклу лепрозоријума у Африци. Ништа од тих људских јада изазваних бактеријама, вирусима, куршумима, секирама, ватром, ломљавом аута, авиона или возова, није ни примаћи ужасу чији се узрок не може пронаћи ниједним микроскопом и зачиње се у свести, подсвести, сновима и души човека, а медицина нити иједна нау- ка не зна шта је људска душа и има ли је, шта је свест, шта је подсвест, снови шта су. Све што знамо о томе невидљивом и неухватљивом узрочнику највећих хава- рија осећања и ума само су нагађања и пресипање магле из епрувете у епрувету, из књиге у књигу, из лека у лек. А лека нема, нити ће га, бојим се, икада бити. Дали смо имена болестима: параноја, шизофренија, колективна психоза, еуфорија, аутизам, туга, овај синдром, онај синдром, а не знамо ни шта, ни како, ни зашто изазива иједну од њих. Несхватљиве су лакоћа и брзина ове опаке заразе. Звао се Воја, био је из околине Лесковца и студирао је економију. Висок младић, добар студент, ненаметљив, чак и срамежљив. Буца из Новог Сада, шерет и
дебељу- ца, каже Воји да се једна позната глумица заљубила у њега. Шала би се ту и завршила, да Воја разумеде да је то шала. Не, он слепо поверова и стаде да се распи- Тује за ту глумицу, може ли је срести и како. „Лако“, дочека Буца. „Обриј косу и половину брка, па изађи на Теразије и шетај!“ Да нисам био у Буциној соби кад је све почело, можда бих и сумњао. Без оклевања и че- кан>а, Воја је отрчао до Првог павиљона у Студењаку, где је био фризерај, и вратио се без косе и леве поло- вине брка. „Тако, буразеру", зацерекао се Буца. „Сад си прави тип, постаћеш звезда“. Истога дана, увече, на вечеру у студентској мензи чопор нас пратио је Воју и скандирао: „Воја Тип, Воја Тип!“ Такав, нагрдан, сати- ма је шетао Теразијама и чекао своју глумицу. Свет је у чуду пиљио у њега, смејао се и свашта добацивао, а Воја Тип је, према нашим саветима, уздигнутих руку отпоз- дрављао. Неки студенти са филмске академије набави- ше старе камере и, тобоже, снимаху Војине бравуре по Студењаку. Поверовао је и да је најбржи тркач на свету, а камера је снимала обарање светскихгрекорда. „Воја Тип, Воја Тип!“ - јечао је Студењак док му је уручиван шампионски пехар, једна велика пепељара. Недалеко од Студењака, на Бежанијској коси, одржаване су некакве војне вежбе. Кад се свршише и војници одоше, остадо- ше ископани бункери и ровови пуни прљаве воде од кише. Убедисмо Воју Типа да глуми у ратном филму, па мученик крену да пузи по блату, да јуриша, баца кром- пире уместо бомби и скаче у ровове и бункере. Онда га убедисмо да је најбољи певач, да пева мексиканске и да набави сомбреро. Певао је са терасе Буцине собе, држећи испред усана метлу уместо микрофона. Кад би му глас мало зарибао, Буца је ломио свежа јаја и сипао их Воји у грло. Занемарио је учење и стално био у некој акцији, а у тренуцима предаха примао је у својој соби посетиоце и делио аутограме. Спрдња Студентског града израсла је, међутим, у нашу истинску потребу. Журили смо са својих факултета да гледамо и слушамо Воју Типа. Кад су нам истински певачи дошли у госте, да пред камерама државне телевизије одрже концерт у највећем студентском насељу у Југославији, ми смо те уметнике извиждали и отерали. „Хоћемо Воју Типа!“
узвикнуо је неко и он је, први пут у свом животу, изашао на праву бину, пред праве микрофоне и каме- ре. „Мама Хуанита..." заурлао је, а Студентски град је пао у транс. Телевизијски микрофони су склоњени, светла и камере угашени, али ми смо, још сатима, слушали свог Воју Типа... Попадао је све испите, остао без права на студентски кредит и дом, па је отишао. Где је? Шта ради? Да ли је још жив? А ја где сам, и нисам ли, и ја, Воја Тип? Дођоше у моју собу њих двојица, а Бибу и Анта замолише да изађу. Они су - рекоше - из Државне безбедности! Пресецају ме свакојаке слутње и зебње, а они расположени, питају за испите, за девојке, нуткају цигаретама. Питају и как- вог сам здравља, могу ли да трчим триста метара, а да се не задишем и ознојим. Куд да трчим и што да трчим? питам се у себи, а њима кажем да сам здрав и да могу издржати и пет километара, ако је потребно. Кондицију сам стекао у детињству, пешачећи и трчећи до школе. „То смо и очекивали“, рекоше и замолише ме да пођем са њима до Комитета социјалистичке омладине. Одох тамо присебан, а у трену једноме остадох без памети. У трену када чух да ћу, можда, на стадиону Југословенске народне армије, 25. маја, на Дан младости, ја бити тај који ће предати штафету Другу Титу и честитати му рођендан! Само што та срећна вест уђе у моје уши, већ сам трчао, летео, не триста метара него триста кило- метара, много дуже, целом државом, путевима, плани- нама, препливавао реке, ни налик себи, атлета, сав од мишића. Па видех Тита пред собом, у маршалској уни- форми, прелепог и насмејаног, предајем му штафету и говорим... већ сам смислио и шта му говорим, поново говорио, али лепше, све лепше... Да дођем, рекоше ми, за три дана и да чувам тајну - испратише ме са осмеси- ма, а та три дана се одужише, не идем на факултет, не примећујем никог у Студењаку, не могу да једем од ра- дости и славе која ме чека. Мислио сам да ме чека. Кад одох тамо у заказано време, рекоше ми да сам, по свему, узоран и студент и комуниста, да рачунају на мене и да им је драго што су ме упознали. Нажалост,
штафету ће Другу Титу предати једна млада радница, биће то и у новинама... Београд се окретао око мене и ја сам некуд тонуо од туге, па одмах и не чух добро да су све о мени јавили Другу Титу и да ми Друг Тито шаље поздраве. Моја патња тада је први пут породила и мисли од којих сам се уплашио. Личим ли то на оне наше ичо- глане из записа Арслан-бега? Сетих се и писма Зејни и њеног одговора. Да ли је Тито мени што је султан био Арслану? Јесам ли јаничар или бостанција? А они око Тита шта су? Везири, паше, капудан-баше, бегови, кај- маками, улема? Маркс, Енгелс и Лењин су моја Света књига, а Партија су јаничари који се боре за праву веру. У Књигу, султана и веру не сме бити никакве сумње. То ми је и отац рекао. Бежао сам од тих мисли и поређења, прекоревао се и тешио надом да су утваре пролазне. А утваре су се ројиле и боцкале све подмуклије. Онај ферман, да неопредељени морају да се опреде- ле, замени нови ферман, да су они Муслимани по националности, па шести народ у Југославији доби и нову, шесту, буктињу у државном грбу. Партија започе да скида анатему са потомства и рођака мртвих и жи- вих усташа. Доктор Хасан седе у фотељу секретара пар- тијског Комитета у Орлову, Јусуф Пашић дође на чело Државне безбедности, а покрену се и културно-умет- ничко друштво Мерхамет. Има ли нечег притајено непоштеног или злог у тону мог присећања? Не знам. „Јебао их њихов МерхаметГ - опсова мој отац, и то гласно, тог лета, када дођох на студентске ферије. „Није то, сине, никакав Мерхамет, него кијамет, упамти шта ти кажем, али држи у себи, јер ово зло није из Титове главе." Савет да имам два лица, а то значи да будем без лица, није ми био потребан. Мимикријом и камелеон- ством ишао сам ка свом циљу. Једно мислити и осећа- ти, друто говорити, треће чинити. На тој стази било је најсигурније. Преко пута Студењака, била је кафана Код чика Милутина. Опјанише се једне ноћи неки сту- денти из Црне Горе
и запеваше: Карађорђе, ђе си, ђе си, на Дедиње топ изнеси, па њеГове дворе Гађај, Србију нам ослобађај! Није важно шта сам осећао. Важно је да сам, одмах, напустио кафану. Пијанци су сутрадан похапше- ни. Није важно да ми је тих момака било жао. Важно је да то никоме нисам поверио. Кад је моја Партија наре- дила да Студентски град одржи спонтани митинг осуде Израела и подршке Арапима, у јунском рату шездесет и седме, срце ми је било на страни оних на које сам гала- мио. Живот ме је учио и научио таквој дресури. Тога лета, мој дар да будем камелеон, издржа нај- тежу пробу. Свратим у орловачки хотел, на пиће са друговима из гимназије. Они се поделили и седе за од- војеним столовима. За једним столом затекох Енвера, Алију Калигулу, Мирзу Блебетала, Назифа Спахију, Џемала и Хајрудина. Беше ми мало чудно када са њима, за тим столом, спазих и Зејниног мужа, доктора Хасана. За другим столом беху Милимир Сунцивоје, Радован Бомба, Ненад, Раденко и Светозар Кромотина. Сем са Хасаном, изљубих се са свима, а сви, видим, већ пија- ни. Где да седнем? Вуче ме срце „нашима“, али ме ми- микрија одведе „њиховима“. Хтео сам, ето, да најпре мало проћаскам са Хасановим друштвом, па да се онда преместим. Доктор Хасан започе песму: Ој, Насере, ти не дај Канала, тражи војску од Тита маршала! Песма ми не беше мила, али је отпевах. Моја Партија била је на страни Египта, а са Израелом смо прекинули и ди- пломатске односе. Срце је срце, али Партија је Партија. Одједном, Радован Бомба започе нову песму: Драже ми је моје мале дупе, но читаве Насерове трупе! Завлада тишина, она ледена. „Јебали вас четнициГ - скочи Алија Калигула. „Доста је било вашег зулумаГ - скочи и Мирза Блебетало. „Насер је Титов брат и велики кому- ниста!“ Устаде и доктор Хасан, секретар Комитета. „Ово је подмукли напад на нашу политику несврстаности, а и политику братства и јединства“ - искапи чашу вина и седе. Радован Бомба започе и другу песму: Нема тога који смије одвојит нас од Замбије! Иако пијан, разабрао је да је паметније све окренути на шалу, па и на шалу натруњену ругањем, него ли отпевати још неке и запо- денути кавгу. Јусуф Пашић, шеф Државне безбедности, добио је наредбу да „обави истрагу“. Због поспрдивања
Насеру, кривцима је прогласио студенте за једним сто- лом. Због „провокативне псовке“, прст кривице уперио је и према онима за другим столом, уз значајну напоме- ну да „у инциденту, који је за сваку осуду, нема никакве одговорности студента Дамјана Чавке“. Посрећи ми се да добијам и неке послиће преко Студентске задруге, па су ми стипендија и тај зарађе- ни џепарац дозвољавали и мало кицошење. Да пра- тим моду у одевању, изводим девојке у скупље ресто- ране, редовно купујем улазнице за Звездине утакмице. Споменух девојке. Мењао сам их често, али са мало којом бих издржао дуже од неколико дана. Одбацивала их је она, једна и једина, коју сам желео, а знао да је ни- када нећу имати. На њу сам мислио и кад сам, по цичи зими без снега и са леденом кошавом, данима статирао у филму Проверено, мин њет. Играо сам руског војни- ка са крзненом шубаром на глави и наивно се надао да ће ме, кад буде гледала филм, она видети и препознати. Студентска задруга ми је давала свакојака задужења: да оним штаповима, са гвозденим шиљком, набадам папире и разне отпатке по београдским парковима, да из продавница купцима разносим упаковане ћилиме и линолеуме, најпосле, и да помажем мајсторима који су у новоизграђеним становима лепили керамичке плочи- це. Свашта сам радио и, као Воја Тип, надао се да ћу негде срести њу. *
X- *
Зидове студентске собе излепио сам постерима Че Геваре и лозинком: „Снови су лепши од живота". Че је био на зидовима већине соба у Студењаку, што нисмо крили, али и у нашим срцима. Руди Дучке у Немачкој и Кон Бенедит у Француској, Црвени Руди и Црвени Кон, палили су ватре студентске буне у Европи, а Че је био застава отпора. Младе Немце и Французе јарио је бес против капиталиста, а ми, у Београду, загаламисмо против комуниста. Тако је изгледало те ноћи, 2. јуна '68, кад је плануо Студењак, народна милиција под шлемовима и оружјем напала, ми јој отели црвену цистерну са воденим шмр- ковима и, нашим скандирањем и
песмом, пробудили Нови Београд из сна. „Хоћемо слободу“, „Хоћемо демо- кратију", „Доле тиранијаГ - грмели смо. Чули су се и повици: „Живео краљ!“ и „Доле Тито!“ Код једног над- вожњака, куда се једино могло до моста преко Саве и старог Београда, ка коме бејасмо кренули, сачека нас, премлати и растера народна милиција. Неком циглом или каменом, са градилишта крај тог надвожњака, погодише ме у главу. Измичући полицијској потери, бежао сам удесно, према Земуну, прстима устављајући крварење. Дигнути из сна, станари у солитериМа стаја- ли су на балконима, посматрали и слушали. „Крварим, другарице“ - застадох испод једног балкона у високом партеру. „Дајте ми, молим вас, једну чисту крпу и мало ракије". Она дочепа празну стаклену флашу и баци је према мени. „Бандо америчка!“ - викну и склони се у свој стан. Код истог надвожњака, нашу протестну коло- ну полиција је сачекала, претукла и разјурила, и 3. јуна око подне, па смо се, сутрадан, у мањим групама и град- ским аутобусима, пребацили преко реке, запосели ауле својих факултета и прогласили штрајк. Најватреније се митинговало на Филозофском и Правном, па сам чес- то одлазио и тамо. На Филозофском, предложише да Београдски универзитет промени име и да буде: Црвени универзитет Карл Маркс. Смишљен је, штампан, и студентима раздељен, и амблем новог универзите- та. Осам дана и ноћи носићу га на мајици, коју нисам пресвлачио, јер сам и спавао на Медицинском... Давно било, лете пусте године, а сећању мом при- чињава се да је било јуче. Много шта се привиђа чо- вековом сећању и често му се не сме веровати. Нисам више оно што сам био шездесет и осме. Друкчије тело, друкчије размишљање, и срце ми друкчије. Онда нисам ни примећивао да је наша невина и чиста жеђ за слобо- дом била подршка давитељима слободе у царству. „Доле црвена буржоазијаГ „Доле богаташиГ „Радници - сту- дентиГ „Сви смо једнакиГ „Маркс - Лењин - Тито!“ Тражили смо још више комунизма, још више диктату- ре, још више шарених лажи, да су сви стомаци исти и да, и све људске главе, снови, имовина и плате, морају бити исти. Иако то нисмо желели, пре смо личили на Маову Црвену трду у
Кини, него ли на глас слободе, а слобода нам није силазила са усана. Демонстрирали смо за више комунизма и више слободе, истовремено, а то је исто као да смо узвикивали да хоћемо суву воду или врели лед. Сада, са ове раздаљине, тако видим. А онда сам веровао да сам крилат и да могу скидати и звезде. Помислим, понекад, да онда ништа нисам видео ни знао, а понекад ми се, опет, причини да сам, данас, и отупео и слеп. Да је старост убила младост и њено пра- во да хоће и немогуће. Ноћ топла, а цео Студењак, на травњаку испред Женског павиљона, чека пренос Титовог говора и тре- се се од страха. Многе паше, субаше, бегови и телали царства тражили су катул ферман за „6анду“, али је цар ћутао. И, те вечери, чекали смо његову пресуду. Студењак је брујао о свему што ће султан рећи. Без можда, без чује се, прича се, него - „проверено и без икакве сумње“. Цар је своје већ рекао, јавили они који то знају, а вечерас ћемо слушати само снимак говора - препричавало се по Студентском граду. Назвао насје агентима империјализма и народним издајницима. Рекао је и да смо „банда која се прејела“. Наредио је војсци да, на тенковима, уђе у Студентски град, а да Државна без- бедност заузме све факултете. Логор на Голом отоку је спреман и чека нас. Сви губимо стипендије, кредите и право да наставимо студије по изласку из затвора! „Да бјежимо некуд“ - дрхти мој цимер Анте и пали цигаре- ту за цигаретом. „Стрељаће онога Нишлију што је кли- цао краљу“, каже Бибе. „Ја Мухамед, ја Нигерија, нема затвор за ја, али ја Мухамед, ја ваша друг, иде са вама“ -
тако престрављене, мало нас насмеја...
Одјекну царев глас, а поскакивање мог срца попе се у грло. Од благе несвестице, која брзо прође, пред очи- ма заиграше искрице дугиних боја... Уместо катул фер- мана, који смо ишчекивали, цар нас обасу честиткама и похвалама! „Срећна је земља која има такву омладину“, рече и замоли студенте да му помогну. На двору је много шићарџија и „другова које је прегазило вријеме“, па су се опустили, задремали, прејели се и заборавили на „револуционарне циљеве и
обавезе“. Он ће, уз нашу помоћ, да разбистри устајалу и мутну баруштину, рече слично ономе што је султан Осман рекао Арслану код Хоћима. И рече, да одмах прекинемо штрајк, и да се вратимо учењу! Колективна психоза страха експлодира у колективну еуфорију обожавања султана. „Тито, Тито, Тито!“ - одјекивало је Студењаком и, до зоре, певало се и вртело Козарачко коло. „Лаже, само да нас умири!“ викала је једна девојка на свог момка, бранећи му да уђе у коло, али је он не послуша. И стасом и погледом и покретима руку и гласом пуним инаћења и потребе за кавгом, мени је личила на Зејну. Док је одлазила, дуго сам гледао за њом. Гледао, изгубио је из вида, на њу за- боравио и ње се сетио за неколико дана, када је цар го- ворио радницима, осудио студентску буну и назвао нас „западним агентима“. Тај жиг „западног агента“ однех на себи и у Орлово, кад стигоше летње ферије. Идем улицом, али мало ко ме примећује и поздравља. Уђем у кафану код Назе, за сваким столом је понеко, само један празан. Седнем за тај сто, поручим кафу, кибицујем партију шаха коју, за столом до мога, играју Јусуф Пашић и судија Анђелко, који ми је ближи род. „Бандо, не гледај овамо!“ - об- рецну се судија, одмаче сто и окрену ми леђа. Заустих да му нешто одбрусим, али се скамених. Кроз отворени прозор, спазих њу. Промицала је тргом, држећи испод руке доктора Хасана.
ЊЕНА ШУБАРА Ви сте слободни, благо вама - рече ми један чешки студент, крајем тог августа. Црвена армија окупирала његову земљу, а он и хиљаде Чеха и Словака затекли се у Југославији. Заспали као туристи, пробудили се као избеглице. Пун их је и Студентски град. Руси кажу да вам пружају братску помоћ у одбра- ни социјализма - рекох му. - Од кога га бране? Зови ме Јирка - осмехну се он. - Окупатори у на- шој земљи бране њихов социјализам од нас, јер га неће- мо... Нисте га хтели ни ви... благо вама, слободни сте и своји. Ви мрзите Русе, а ми их волимо! - унесе му се у лице један ситни коцкар из Студењака, звали смо га Манијак. - Ви сте сви антикомунисти, а ми смо сви ко- мунисти - лупну се шаком у прса. Виђи, имам једну Лењинову значку, хоћеш да ти је поклоним? Зашто да не - изненади га Јирка. - И ја сам, коле- га, за социјализам, али нисам за диктатуру и беду... Ти си комуниста, а причаш слободно, путујеш слободно, носиш америчке фармерке, модерне патике, слушаш Битлсе... хоћу и ја то исто, па ћу волети и Лењина и Русе, зашто да не? - потапша Манијака по рамену. Често ћу се присећати плавокосог Јирке, његових јефтиних сандала и панталона, позлаћеног зуба у доњој вилици. Оде он у своју окупирану земљу, а ја на мађарску границу, у санитетску службу наше војске. Неколико седмица стрепели смо од напада „мајке Русије“, јер је цар осудио окупацију Јиркине земље. Мало осудио, мало оправдао, а много се забринуо за нашу безбедност и према Западу испружио отворене дланове. Тражио је паре и оружје. Тада нисам знао да он, поново, игра свој гамбит, у коме је редовно побеђивао.
Растао је и васпитан у Стаљиновом шињелу, а Стаљин га је и сео на престо. Кад се, међутим, свемо- гућем султану, чија је реч тумачена као Пејгамберова, и сматран је за врховног тумача и чувара Свете књиге, учинило да се београдски муфтија, тада само муфтија, одмеће и од њега и од Књиге, муфтији је отправио ка- тул ферман. И шта је учинио муфтија? Прихватио је све што му је заповеђено. Све, сем једнога: да прихва- ти катул ферман и буде задављен. Напунио је тамнице и гробнице, сељаке натерао у колхозе и совхозе, осно- вао гулаге, а цару у Москви одговорио да је он паша у свом пашалуку, послао војску на источне границе, а према моћним неверницима на Западу испружио руке и завапио да му дају новац, храну и оружје. И добио је све. Шаком и капом, демократски Запад помагао је и снажио једну стаљинску деспотију и свог „тројанског коња“ на комунистичком Истоку. Муфтија је израстао у султана и вешто, највештије, наплаћивао своју улогу и огромни значај у натезању конопца између два вели- ка непријатеља. Запад га је митио дукатима и зајмови- ма, да уноси сумњу и раздор у империји комунистичке вере. Кад је Стаљин умро, и та империја почела је да га обасипа својим даровима, само да не пређе на страну њеног непријатеља. Нека буде и несврстан, нека и води несврстане, али да не оде на Запад. У тој и таквој позо- ришној драми, нашем малом царству и цару додељива- не су велике улоге и за њих добијане исте такве награде. Често, и увек са истим исходом. Тако је било и кад сам, при самом крају студија, упућен на мађарску границу, само што наша војска у рововима није знала да стати- ра у истинском филму: Проверено, мин њет. Сада то знам, сада то знају још многи, иако је, и сада, чини ми се, више оних који ништа нису разумели или неће да разумеју. „Златни дани!“ - чују се уздаси са рушевина мртвог царства, низ које теку крв и сузе. *
**
Руси не нападоше, али нападе Бог. Само што сам дипломирао и одмах добио и запослење у међународ- ном санитету војске, Бања Луку и Поткозарје погоди разорни земљотрес. Мене и једну медицинску
сестру, која је патила од мигрене и стално гунђала, упутише да збрињавамо повређене и да вакцинишемо људе против могућих зараза. У Бања Луци сам гледао како се жалост и патња, магично, претапају у срећу. Град разорен, много је и мртвих, стотине рањених, а погинули и повређени још се траже испод рушевина. И српска црква срушена. Главна улица распукла, шикља мутна вода из попуцалих цеви... Како стиже цар, хиљаде Крајишника, гурајући и саплићући једни друге, кидисаше према њему и њего- вој свити, уз вриску и повике: „Херој Тито, херој Тито, херој Тито...“ Крену Козарачко коло, а у колу, и свуда око кола, раштимована песма младих и старих, женских и мушких, звонких и промуклих грла: „Друже Тито, ми ти се кунемо...“ У коло се ухвати и један богаљ, чије обе ноге беху одсечене до изнад колена. Поскакивао је на оним патрљцима и рукама се држао не за руке двојице мушкараца око себе, него за њихове панталоне. Умало се не онесвестих од тог призора... Арслан-бег све више смета моме сећању, јер царство, о коме је он писао, и ово, о коме ја пишем, а оба су наша, као да се саплићу и преплићу, и у мојим мисли- ма и у мојим речима. Све је исто, само што Арслан-бег није могао да седи у свом сарају, као што могу ја у свом стану, и да, на екрану телевизора, гледа цара, као да је са њим и поред њега, и везире и паше, како се пред њим пресамићују од понизности и страха. У једном царс- ком ловишту, у великој дворани, где је заказан велики диван, паше говоре, правдају се, сумњиче једни друге, не скидају погледе своје са султана, заклињу се на вер- ност и њему и Књизи, причају да ће царство бити много снажније, ако се подели на султанате, јер је цар онај гра- нит који ће да их спаја, и да ће и Партија бити монолит- нија, кад се раскомада на шест, седам или још више пар- тија, и кад свака од њих добије и свог врховног муфтију. Причају тако, причају, протичу сати, смењује се и двор- ска послуга, а стари цар само ћути, на моменте и задре- ма. Пред поноћ саму, махну руком великом везиру да приђе, па раздели катул фермане онима које он означи отпадницима од Књиге... Седим у соби,
на Теразијама, усред престонице, изнад ресторана Душанов град, слу- шам султанове пресуде и посматрам осуђене, па на- редног трена посматрам и слушам поданике широм царства како славе цара, и дрвљем и камењем засипају кажњене невернике, па слушам и гледам царску улему, на том пространству што се примицало Солуну на југу и Бечу на северу, како се заклиње да ће, у срећи нашој великој, и планине царевине украсити огромним ка- меним блоковима, да се, и из свемира, може прочита- ти једна, једина и најсветија реч: ТИТО, ћирилицом, и ТИТО, латиницом... X- X- XНапада снег, онај пршљавац, а помами се кошава. Ковитлала је снегом, преносила га и слагала у намете, засипала њиме и прозоре и возове и аута и људе. За неколико сати, били су блокирани сви путеви, преки- де се и ваздушни саобраћај. У бунди, погнуте главе, и смрзнутим длановима заклањајући очи, полупустим Теразијама журио сам ка свом стану. Пред излогом обуће, код ресторана Атина, стајаше једна жена. Не бих је ни приметио, прошао бих поред ње, да није лупкала чизмама о смрзли асфалт, да загреје ноге, и да јој ветар не смаче шубару са главе. Она потрча да је ухвати, а шу- бара јој паде баш испред мене. Да је подигнемо, сагнус- мо се обоје и сретоше нам се погледи. -
Зејно! - изговорих у неверици.
-
Мали! - рече она, намештајући шубару на главу.
-
Гдје да налетим на тебе? - осмехну се једва приметно.
Шубара налетела... - заборавих шта сам хтео да кажем. - Откуд ти у Београду? Је ли и он... јеси ли са Хасаном? . Није. Пошла сам у Беч, али аеродром затворен... Што бленеш, што си се удрвенио? Смрзосмо се, хајдемо до Москве, на шума- дијски чај или кувано вино.
-
Јок, близу ми је хотел - показа она руком пре- ма Балкану.
Иста си, чак си и лепша... чуј мене, не можеш бити лепша, јер си увек била најлепша... Јесте, што ме тако гледаш? Знаш ти добро што - шеретски ме одгурну. - Примичеш раме мом рамену, да видим како си ти сада за главу изнад мене... Мали више није Мали, то ми говориш, иако не кажеш... Гдје станујеш, што ме не зовеш на кафу? - као да ми нестаде даха. -
Не знам - промуцах. - Не смем.
-
Од кога, Мали? Страх те од мене?
Није... не могу да се приберем... ту станујем, нема ни пола минута одавде. -
Јеси ли сам? - застаде она, спусти руке на моја рамена и смеје се.
Нисам, Зејно... Никад нисам био сам, него вазда са тобом окретох главу у страну, јер се упла- ших да ће ми потећи сузе. Сврако из Јасенова - ухвати ме она испод руке. - Баш да видим гдје то станујеш са мном, а без мене... Сврака био, сврака остао, џаба ти што си то- лико порастао. Руке ми се тресу, док јој помажем да скине ду- гачку бунду и да сазује чизме. Прсти на ногама уко- чили јој се од мраза, она хуче у прсте руку и шара погледом по соби. Не знам ни куд ћу ни шта ћу пре. Отрчим у кухињу, приставим кафу, вратим се у дневну собу и заложим малу пећ, онда помислим да из ресторана донесем нешто топло за јело, па се предомислим и у купатилу напуним лавор вруће воде. Да се мало згрејеш - кажем јој, стављам лавор ис- пред н>е и пружам руке, да јој ноге спустим у воду. -
Чекај, Мали, да скинем чарапе - закикота се Зејна.
-
Масирај ми прсте, не осјећам их.
Вода полуврела, ја врео, а слеђен од нечега. Памет ми стала, а туче срце. Масирам јој прсте и све до колена, забечен у воду, у ништа, јер ништа и не видим. -
Доста је - рече она. - Имаш ли пешкир?
-
Ево - донесох пешкир из купатила.
Шта ево? - опет се она закикота. - Обриши их... Тако, добро је, сједи поред мене. Ево, сео сам - кажем, руке ми на коленима, као да сам на оптуженичкој клупи. - Чујеш како звижди... -
Брига ме, не чујем - прекиде ме Зејна.
Звижди кошава, кажем ти, па се аеродром неће отворити ни сутра. -
Па тебе страх због мог авиона? - приби се уз мене.
-
Није ме страх.
-
Јесте, сав се тресеш. Чега се плашиш, Мали?
Не знам... Желим, много желим, а много се пла- шим... Не знам да ли ја ово сањам - загледах јој сеу очи. Сањаш, Мали, а сањам и ја... Пољуби ме... Пољуби ме, будало, јер је сан, а не јава! - дивљим по- кретима руку, оним само Зејниним покретима, привуче ми лицеуз њено... Не сећам се колико је то трајало, ни како смо се наги обрели на поду и нашли се код пећи, у другом крају собе. Знам само то да смо све то време ћутали, јер би свака реч, коју смо желели да кажемо, била сувишна и слабија од наших уздаха, од игре руку и ногу, од врелине стапања усана, од мириса тела њеног и косе коју сам гризао. И знам и то да нисам ни помишљао да смо у Београду, него ми се чинило да је лето и да смо у трави, крај Пашиног вира, и да ми она шапуће: „Срам те било, Мали, дигао ти се мерак на Туркињу“.
-
Гладна си, хајдемо негде на вечеру - кажем јој.
-
Не смијем, неко може да нас види.
-
Ко?
-
Пун је Београд Орловчана.
-
Па шта?
Јавиће зли језици Хасану - намршти се од неке патње, коју јој наслутиху погледу. - Да сазна, он би ме... довде ми је и мужа и свега пређе дланом преко грла. - Муж ми је, Мали, балија са дна каце, како то ви кажете. Ја му нијесам ни робиња, ни слушкиња, него крпа, коју показује изван куће, а у кући му бришем ципеле... Каже да сам јаловица, псује ме и пред мајком и браћом... на- дула се жаба, постала власт и силодера, па гази и јаше... боље да сам скочила у Пашин вир, но што сам се удала за њега! - поче да јеца. Немој... немој, молим те - држим јој лице међу длановима и уснама купим њене сузе. - Остави гада, разведи се! -
Неће он, прије би ме убио.
-
Хоће, мора. Поднеси тужбу за развод брака и удај
се... За тебе? Просиш удату жену, Мали, уз то и јало- вицу и Туркињу - помешаше се топлина и горчина у њеном осмеху. - Све да он и пристане, нас двоје не бис- мо могли... ми смо два свијета, који се не подносе, и не могу заједно - поново заплака. -
Каква два света, јеси ли при себи?
Све ти знаш као и ја. Изгубила бих и мајку и браћу и тетку и ујчевину... сви би се, болан, мене одрекли, а и ти би унесрећио твоје. Не прима се у породицу рас- пуштеница, јаловица, а што је најстрашније и Туркиња! Је ли овако или није овако? -
Није тако. Моји би тебе прихватИли.
-
Као туђинку, као лопова и болест. Тако би ме прихватили.
Нећеш се венчати са мојима, него са мном. За њих ме баш брига... Не морамо се ни венчавати... ти не мо- раш, ако нећеш, а ја сам, и сад, венчан са тобом - навре- ше ми сузе. Знам, лудице моја - поче да ме љуби помамно. - Знам то, још од првог гимназије. -
Поднеси тужбу за развод, па да селимо у Африку.
-
У Африку? - изненади се Зејна.
Идем у јуну у Лусаку, у Замбију... Иде много на- ших лекара, пилота, разних инструктора, грађевинаца. По цео дан, учим енглески... Мало је незгодно што се тамо вози наопако, левом страном. -
Каква је клима, гдје ћеш становати?
У Замбији је, кажу, вечито пролеће, а чекаће ме, кажу, и кућа са великим вртом и базеном... Шта ћу ја у тој кућетини, као ћук, без тебе? Остави гада, разведи се, преклињем те - клекнух испред ње. -
Не могу, не смијем - зајеца и отрча у купатило.
Још је два дана дивљала кошава и Зејна не могаше да полети за Беч, да је прегледају на некој познатој кли- ници за нероткиње, коју је Хасан одабрао. Два дана и две ноћи нисмо излазили из стана. Није смела. Само бих отишао до ресторана по јело. Убеђивао сам је и убеђи- вао да не буде робиња ни свог мужа ни предрасуда, болесних предрасуда, ни у њеној ни у мојој фамилији, и да се тргне и побуни, да буде она Зејна из гимназије. „Не смеш да убијеш своје срце и да тиме убијеш нас обоје", говорио сам. Узалуд. „Желим то више него да живим, али не могу, не смијем“, понављала је и плакала. Убиће те војна стипендија! - рече ми друге ноћи, кад смо се у кревету опуштали од страсти и пушили.
Није медицина за тебе, јер се не пише скалпелом. Прелијепо си... не прелијепо, него си чаробно средио запис Арслан-бега. -
Најверније што сам умео.
-
Батали медицину и пиши, Мали.
Хоћу, нешто сам почео... Не иде ми лако. Све је лепше у мислима него на папиру. Некад сањам да пи- шем и да читам наглас то што пишем... -
На ком језику сањаш? - загрли ме она.
-
Како на ком, на нашем.
Ком нашем? Овом којим сада говориш, или овом којим ја говорим, и који си и ти говорио у гимназији? -
То је исто.
-
Кад је исто, што си га промијенио?
У Србији сам, Зејно - штипнух је за образ. - Овде већина народа говори екавицом, књиге из којих сам учио и још учим су на екавици, екавица је краћа и мо- дернија... ето, у Србији сам... Постао сам, признајем, ичоглан по много чему, али не по језику. А по чему си ичоглан? - онако гола и врела, леже на мене, главу обави длановима, а лактове ослони на моје груди, мотри ме у очи и мазно се смеје. По томе што, све чешће, не знам ко сам. Да ли сам онај што би главу своју заложио за цара, или онај који га тајно куне? Јесам ли убеђени верник, или сам на путу отпадништва од вере? Ако сам за слободу, како могу да будем комуниста? Јесте, ичоглан сам, Зејно, јер све мање знам и ко сам и шта ћу и куд. И са мном је тако - уздахну она, и диже се да упа- ли светло у соби. - Мрзела сам и мрзим и четнике и партизане, признала сам ти
то и онда, у беговој кућици за послугу, док сарај још није био срушен. У мојој фами- лији, сви смо патили за турским земаном, редовно слушали Радио Анкару, а нико није знао турски, у потаји смо говорили једни другима да смо Турци, знали смо да нијесмо, али смо бјежали од онога што смо... Сада, мој муж, јавно, слави бајрам и рамазан, а недавно је, на прослави нашег културног друштва Мерхамет, рекао да је Смаил-ага Ченгић бранио државу од разбојника. И ја тако мислим, али у оном земану. Кад се то пренесе у садашњи земан, и ми и ви, и Муслимани и Срби, от- копавамо закопано оружје и оштримо каме... Не могу, болан, да познам Енвера, Алијицу, Мирзу... сјећаш се, сви су онда рекли да су Срби, а данас носе фесове и значке са полумјесецом... из нафталина ваде старе тур- ске ријечи... Мени су оне миле, али су смијешне, није- су за ово вријеме... Ево, паде ми на памет, шта је био Арслан-бег? Оно, Зејно, што је само и могао бити, и што није ни крио. Турчин, који је Србин, и Србин, који је Турчин. -
И ја сам, значи, Туркиња, која је Српкиња?
Јок! Ти си само Туркиња, моја Туркиња - пољубих је у око... Поново те молим да идеш са мном у Африку -
загризох струк њене косе.
А ја те, Мали, молим да ме више то не молиш - хукну Зејна. Морам овако. Против душе своје, против жеља, против себе. Не могу, не смијем друкчије... Ако ти нешто значи, ову своју Зејну поведи у Африку - из ташне извади овећу фотографију у боји: сама, у црвеној блузи, а жалосно некуд загледана, седи на степеништу испред наше гимназије.
СЛУГА ФИЛИП Колонијални енглески стил живота. Приземна кућа са великим тремом, пространим дневним боравком, пет спаваћих соба, трпезаријом и кухињом. Башта као фудбалско игралиште. У башти базен и кућица за коизе Воу-а, слугу што ми чува кућу, одржава је, набавља и спрема храну. Башту чисти и мачетом сече траву црнопути $агд.еп Воу, баштован, а са првим мраком на капију дође и>аГсћтап, онај који стражари ноћу. Кокосови ораси и банане расту под прозором собе, коју одабрах да ми буде гардеробна, а у спаваћој, изнад кревета, на зид окачих Зејну са степеништа испред наше гимназије. „Доћи ће она“, причам вучјаку Џимију, који се не одваја од мене и стално цвили, а сузе му се стврдњавају у крмеље. Претходни станар, лекар Миша Игњатенко, који се вратио у Москву, оставио ми тог пса и он не може да прикрије патњу. Тугује за господаром, па данима плаче и цвили, а мени се радује и лиже ми ноге, руке, лице. Главу ми, чим седнем, гура у крило. *** Филипе, скувај нам по кафу - кажем, једног јутра, слуги. - Умеш ли ону турску, како је зову Југословени? Умем, бана - одговори он. Реч „бана“, на јези- ку племена Њањђа, значи господар, али и више од господара. -
Изволите, бана - спусти шољицу кафе на сточић испред мене.
-
А ти? Где је твоја кафа?
-
У кухињи, бана.
-
Донеси је овамо и седи за мој сто.
-
Хвала, бана, ја ћу у кухињи.
-
Нећеш, него овде, са мном.
Дође он, тресу му се руке, примаче столицу и седе, али на пола столице, напет као струна и спреман да сва- ког тренутка скочи и побегне. -
Опусти се, шта је са тобом?
-
Хоћу, бана, али не могу.
-
Зашто?
Не могу... хвала вам, али се плашим - прекри очи длановима и поче да плаче. - Од своје десете године служим беле људе. Служио сам Енглезе, најдуже њих, служио сам Немце, Швеђане, Русе, служио сам и ваше из Југославије, али први пут да је неки бели човек мене позвао за свој сто... Хвала вам, бана, али не могу да се навикнем покуша да своју шољицу кафе подигне са стола, али му не дадох. -
Имаш ли жену?
-
Жену и осморо деце.
-
Где живе?
-
У једном селу близу Лусаке, далеко одавде.
-
А ти живиш у овој кућици код базена?
Само понекад овде ноћивам. Морам у село фами- лији, а ујутру трчим овамо. -
Трчиш? Зар нема неки превоз?
Имају аутобуси, али не могу да уђем. Човек на чо- веку, бана. Не могу да се гурам, а ти аутобуси често се кваре и запале. -
Умеш ли да возиш бицикло?
Умем... поломила га деца, а ново... много скупо, бана - премешта се са ноге на ногу, чешка се, хтео би, видим, нешто да каже, а не усуђује се.
-
Имаш неки проблем?
-
Не знам, бана... Распада му се уво, а не боли га. Има ли неки лек?
-
Коме се распада уво? - пренеразих се када то чух.
-
Мом сину...
Слуту Филипа одмах одвезох на универзитет- ску клинику, на одељење где је била моја ординација. Професор Зајц, Словенац, увек ведар и швапски пре- цизан, потврди моју сумњу, па са Филипом кренусмо у његово село. Куће као индијанске колибе: укосо и кружно наслагане дрвене греде, повезане при врху где се сас- тају и прекривене сасушеном травом и лишћем палми. Ни водовода, ни канализације, заудара смрад, а ројеви мува и инсеката скупљају се у оближњем жбуњу, одакле снажно и допире воњ који тера на повраћање. Лепра, то је очигледно - рече професор Зајц кад прегледа Филиповог сина, а за њим и остале у том ре- зервату огољеног јада. }ош код четворо, једне жене и троје старијих мушкараца, болест је била у одмаклом стадијуму. -
Шта ћемо, професоре? - питам га.
Није страшно. Ово је, како ми изгледа, тип Т, бла- жи облик лепре. Мање је заразан и може да се санира... Сви оболели морају, већ сутра, у карантин, у лепрозо- ријум, тридесетак километара од Лусаке... Директор је Милан Јоган... он је из Љубљане, зваћу га чим се врати- мо на клинику. -
Можда је и мој слуга инфициран?
А можда си и ти - осмехну се професор. - Шалим се... за сваки случај, данас ћемо обавити све тестове за обојицу - погледну у сат на десној руци, па на сат на левој руци, па и на трећи, који извуче из џепића на панталонама.
-
Шта ће вам три сата? - питам га у ауту.
Саберем три времена која показују моји часовни- ци, то поделим са три, и добијем у просеку тачно време -
смеје се он.
Претраге на клиници показаше да Филип није ин- фициран, али и да трећина његовог села мора у изола- цију. И њему и баштовану и ноћном чувару, поклоних по бицикл, а удуплах и њихове мизерне месечне зараде, које је примала и послуга по свим другим кућама и ста- новима. Нису крили своју срећу, а мене је, седмицама, млела несрећа коју сам гледао и са њом се борио у болни- ци за губаве. Неки без ушију, неки распаднутих носева, неки без прстију, неки без целих стопала, у крастама које су затварале и очи. На патрљцима од ногу и руку, повлаче се ходницима, живи су а нису живи, одбауљају и у прашњаво двориште, легну и заспу, не осећајући ни кад се привуче пацов и почне да гризе комадиће мрт- вог ткива. „Навикнућеш се... човек се на све навикне“, тешио ме је директор Јоган. Помагала су нам само још двојица лекара, један Шкот и један Швеђанин, а све болничарке, спремачице и оне несрећнице, што су хра- ниле, купале и пресвлачиле губавце, биле су Замбијке. Наравно да сам у Београду, на студијама медицине, учио и о лепри и о маларији и о колери и о куги и о жутој грозници и о рахитису и о амебама у води и о скорбуту и о уједима свакојаких инсеката и змија, али су све књи- ге, сви филмови о тим болестима и сва искуствена све- дочења мојих професора била бледа слика стварности у којој сам се нашао. Црна мамба из књиге и црна мам- 6а из Капири Мпошија, вароши у централној Замбији, нису исте змије. Јесу, јер сам учио да је зову и змијом од „три корака“: само толико уједени може крочити после њеног уједа. Није то, ипак, била иста змија, размишљао сам у дворишту једне уџерице у Капири Мпошију, где је црна мамба, за пола минута, усмртила четворо деце и три пса. Једно је учити о „спитинг кобри“, гмизавцу који, и са раздаљине од неколико корака, непогрешиво прецизно млаз отрова уштрца у човечије око, а друго је
то доживети. Мене је ослепела у парку пред самом кли- ником у Лусаки, па су ми, срећом, брзо испрали отров из очију. Од тада сам, при изласку у башту своје куће, или на излетима до резервата са дивљим животињама, на прсни џеп јакне, или за кошуљу, качио мало огледа- ло, јер кобра отров штрца тамо где светли, а огледалце светли јаче од ока. X- X- XДуго и предуго могао бих да пишем о много чему што сам упознавао, доживљавао и преживљавао у јед- ном свету, у који сам гурнут изненада и без своје жеље. Који месец по сусрету са тим новим и тајновитим све- том, у Ливингстону, градићу крај Викторијиних водопада, налетим на Алију Калигулу. Постао инжењер и, са радницима сарајевског ЕнерГоинвеста, и он до- шао у Замбију. Осамљени, седимо на ивици кањона и причамо, али гласно, јер хука водопада пригушује нам глас, а водена пара, која личи на дим, пада по нама. Гледамо у мосио туња, у „дим који грми“, пребирамо ус- помене. „Знаш ли да је баба Рабаумрла?“ - пита ме. Рече ми и да ћемо остати без „нашег дивног поља“, прекопа- вају га багерима, граде термоелектрану. „Зејна се разво- ди!“ - рече изненада. „Је ли то сигурно?“ - не прикрих, нимало, своју радост. Зору смо дочекали крај базена, а два пута сам, онако припит, у оделу, скакао у воду. У Лусаки, смишљам некакав изговор да ми је отац болестан и да морам да га обиђем. Када би ми мајка послала телеграм, али како да јој то јавим, још нису били увели телефон у кућу? Окренем број комшије Незира. -
Хало, је ли то Орлово?
-
Ко је то? - чујем женски глас.
-
Доктор Дамјан, ваш комшија. Зовем из Африке.
-
Кога хоћеш?
-
Незира или Халиму.
-
Нијесу ође. Отишли су на бабине.
-
Где су отишли?
На бабине код предсједника Хасана... добио сина - као да ми се рука парализова, једва спустих слушалицу. Занемелом и згрченом на столици, приђе ми мој добри Џими, па ме лиже по лицу и лаје. Пита шта ми је и може ли да ми помогне. „Не можеш, Џими мој, не може нико“ - грлим вучјака, па у блоку тражим број Алијиног телефона у Лусаки. -
Што ти мене слага, Калигула? - смејем се кисело.
-
Шта сам те слагао?
-
Да се Зејна развела.
-
Није још, али хоће, то сам ти рекао.
-
Неће. Знаш ли да је Хасану родила сина?
Безбели да знам... Звао сам ихи честитао... Џаба им син, они се разводе. Вриште једно на друто по кући, јечи по читавом комшилуку... Пукла тиква, нема спаса, вјеруј ти свом другу. А што те Зејна толико занима? -
Онако, чух од тебе па...
Па си у ЈТивингстону помахнитао од среће - загр- цну се од смеха. - Сви из нашег разреда знамо како сте вас двоје очијукали. -
Давно било, мој Алија... Да нећеш вечерас у казино? X- X- X-
Африка ми се увлачила под кожу. Заволео сам њене сиромашне и доброћудне људе, њихово радовање ма- лом добру и скрушеност у великом злу, заволео сам њене опасности, чари и чаролије, дрвеће у својој башти, које је мењало боје цветова, летеће мраве које је Филип хватао и јео, џунгле у које сам одлазио да вакцинишем и прегледам
људе, а они, наги или полунаги, први пут у животу виђали беле људе и узвикивали „музунгу, музунгу“. Сафарији, пикници у дивљини, риболов на Замбезију, где риба звана тшар сваки пут загризе ма- мац на удици, сточари у племену Бемба, који броје само до четири, а за све преко четири кажу да је много, те- ниска такмичења у Лусаки, ноћни одласци у казино и обесне седељке обесних - све је то било пиће Африке, а ја његов све страственији зависник. Неосетно, као у сну, прођоше три године, а да ни- сам ни осетио како колонијални господар расте у мени. На универзитетској клиници у Лусаки, где сам радио, било је много наших професора и лекара. Кад кажем „наших“ онда мислим и на замбијске лекаре, који су студирали у Београду, махом у Београду, који су гово- рили српски, а и уџбеници у њиховим ординацијама били су на српском. Наши су пилоти обучавали зам- бијске, многи замбијски полицајци школовани су у Панчеву, на изградњи путева и далековода радили су наши, у фабрикама намештаја радили су и водили их наши, замбијска тајна полиција обучавана је у Београду. У Замбији нас је било неколико хиљада, а како смо буч- ни и разметљиви, изгледало је да нас је и много више, и да је британско колонијално царство замењено нашим. Тај утисак није засенило ни моје незадовољство због тога што се главна улица у Лусаки звала Каирска (Сапго Коас1), а не Београдска, и што нигде у Замбији није било улице са именом Југославије. Постојала је само једна. Титова улица. ТИо Коа<1 До ње је била Шекспирова. У Каирској улици беше и ординација једног необич- ног и драгог човека, доктора Николе Панића. Родом не- где из Босне, из Трнова, чини ми се, млади лекар Никола Панић одметнуо се четрдесет и прве у шуму, усташе му убиле оца и старијег брата, пришао четницима, а касније партизанима. Кад је Стаљин насрнуо на Тита, а Тито се узјогунио пред врховним султаном пролетаријата, док- тор Никола Панић је, припит, опсовао и цара у Москви и царевог везира у Београду. Ухапшен је и четири године одробијао у гулагу, на Голом отоку, у Јадранском мору. Уз ризик да остане без главе, пешице је
прешао планинску границу са Аустријом и, да не дужим, након многих мука, стигао у Замбију. Запослили су га Британци у њи- ховој болници у Лусаки, а кад су власт предали Кенету Каунди, Никола Панић отворио је своју ординацију у главној улици, која ће, тек коју годину касније, понети име египатске престонице. Кад сам ја дошао у Лусаку, Никола Панић је у својој ординацији запошљавао сед- морицу лекара, а у вили, у најелитнијој Авенији неза- висности, у којој је радио и становао и доктор Кенет Каунда, председник слободне Замбије, вили са два базе- на и тениским игралиштем, живео са супругом Даном, Македонком, и више него стидљивом кћерком Радицом. Друговао сам са тим необичним човеком, који никада није хтео да ми исприча било шта о концлогору Голи оток и свом боравку на њему. „Пусти то, Дамјане, мање боли кад се не говориГ - то је све што би рекао. Како се ближи мој повратак у Београд, све ми се више овде остаје - рекох Николи једне вечери. -
Ниси једини. Африка је заразна - одговори он.
Кад бих пожелео да радим код тебе, шта би ми рекао? - покушах да га искушам. -
Не. То бих ти рекао - уозбиљи се Никола.
-
Зашто?
Зато што у мојој ординацији нико не ради код мене, него сви раде за мене. И зато што ти плата од хиљаду долара не би подмиривала ни кирију за онолику кућу и плате за послугу. Хиљаду долара месечно! То је више него што ме сада плаћа држава. Није, јер ти држава плаћа и кирију и дневнице и службене гозбе, чак и новине, а код приватника је све о својој храни и џебани. -
Добро, Ниџо. Само сам питао.
Нешто друго бих ја могао да учиним... Добар си лекар, млад, амбициозан. Помогао бих ти да отвориш своју ординацију. -
Кад?
Кад преломиш. У почетку 6и морао да потегнеш, али за неколико месеци чврсто би стао на ноге. Кућу и слуге бих задржао? - одмах се постидех због таквог питања. Наравно да би задржао, и брзо би дошао у прили- ку да живиш баш луксузно и да помажеш и родитеље... Колебао сам се месецима, доносио одлуку и одус- тајао од ње. Родитељи увели телефон у кућу у Орлову, зивкају сваки други дан и питају кад ћу да се вратим. Ђе си цио дан, забога? - зовну ме отац око по- ноћи. - Полуђех зовући. -
Био сам на терену... да се није нешто десило?
-
Страшно, јавила синоћ и телевизија. Зар нијеси гледао?
-
Овде се не види наша телевизија. Шта су јавили?
За Милутина... изгубили смо Милутина! - запла- ка он. Ноге ми се посекоше, а слушалица задрхта у руци. -
Погинуо! Шта му се десило? - једва промуцах.
-
Није погинуо, али као да је погинуо!
-
Шта је било, говори? - продрах се у слушалицу.
У затвору је, бруји сва држава. Он и два његова друга... Најбољи пилот, три пута одликован... срамота, живог ме саранио! -
Реци, побогу, зашто је у затвору?
Због Дрине, јебала га Дрина и онај ко га је томе научио... У некој кафани, у Мостару, ти његови другови, исто војни пилоти, наручили од музике некакву усташ- ку пјесму... -
Коју? - прекидох га.
Чекај да узмем новине... Зове се Лијепа наша... новине кажу да је то усташка пјесма. -
А Милутин? Шта је он певао?
Ону четничку Марш на Дрину... Да су само пје- вали, ни пола ти јада. Побију се Хрвати са Милутином, па се умијешају и цивили... све поразбијају у локалу, потегну и пиштоље... страшно, брука жива, бруји чи- тава држава. Ја, од срамоте, не могу међу људе. Кумим те Богом, долази овамо. Није то ништа, брзо ће пустити сву тројицу - паде ми камен са срца. - Лијепа наша није усташка, а Марш на Дрину није четничка. Смири се, све ће бити у реду... Како ми је мајка? Пијеш ли лекове за притисак? Пусти твоје лијекове - осорно ће он. - Како ће бити у реду? Не може бити у реду. Код толиких див- них пјесама... јебала га његова Дрина. Што не запјева Што то хучи Сутјеска или ону По шумама и Гора- ма...7. Опет се ође мути... цијели свијет слави Тита, а ође га нека пашчад... ето, ни мој син,-не слушају... Изјутра, таман кренем у град Китве, седиште бакарном рудом богате провинције, уз границу са Анголом, јер се појавила силикоза међу рударима, а професор Зајц ми рече да не могу са њима. „Жао ми је, али таква је наредба. Мораш одмах код амбасадора.“ Ти не поштујеш правила у овој држави - нам- ршти се амбасадор чим седох. У рукама му фасцикла, али је не отвара. -
Не разумем.
-
У Лусаки је побуна. Добро знаш о чему говорим.
-
Не знам.
Не знаш?! - мерка ме, као да је иследник и лупка фасциклом по столу. - Ко је тебе овластио да својој послузи купиш бицикла и да им повисиш плате? изненади ме, али ми лакну, јер сам мислио да ме је позвао због хапшења брата Милутина. -
Своју плату могу да трошим како ми је воља.
Не можеш! - подвикну он. - Ту плату, као прво, добијаш од мене, а као друго... -
А како то плату добијам од вас? - не дадох му да заврши.
Добијаш је од југословенске државе, од Друга Тита. Је ли ти сад јасно? -
Није - осмехнух се подругљиво.
Ти радиш у Замбији и плату примаш у Замбији, а ја овде представљам Југославију и Друга Тита. Док си у Замбији, ја сам за тебе Друг Тито! Је ли ти сад јасно? Нигде на свету, па ни у Замбији, ви не можете бити Тито. Обојица овде заступамо Југославију. Ви као амбасадор, а ја као лекар кажем са осмехом, а његово лице облива црвенило. - Своју послугу ћу плаћати како ја хоћу, и то чиним већ три године. Нећеш! - тресну шаком о сто. - Пуна ми је ова фас- цикла протеста. Буне се наши људи, буне се Британци, Американци, Немци, Руси... сви су огорчени. Буне се и замбијски министри, изазвао си хаос и побуну њихо- вих слугу... Прочуло се за твоју дарежљивост, па сад све слуге у Лусаки траже од својих газда да им купе бици- кла и повисе плату. Је ли ти сад јасно шта си направио?! Не може бити јасније. Робови траже, а робовлас- ници не дају помислих да ћу да га постидим.
Баш тако - рече амбасадор. - Слуга мора да стре- пи од господара и да буде срећан што добија и то што добија. То су правила од Енглеза, и важе и сада. Ти са слугама пијеш кафу, ручају с тобом за истим столом, поклањаш им храну која претекне... То је недопустиво. Ако претекне печења, ћевапа, рибе, било чега, нареди слуги да то баци псу или у канту за смеће, али њему не давај ништа. Само тако ће да буде твој слуга и да те по- штује! - саслушах га са неверицом да је све то рекао и пожелех да га млатнем песницом у зубе. , Како вас није стид? Јесте ли ви уопште човек? Је ли вас Друг Тито, кога овде заступате, томе научио? -
Балавче један, ниси био ни рођен кад сам ја кр- варио за...
За моћ робовласника! - прекидох га. - Писаћу министру спољних послова и тражити да вас пову- че, да овде не брукате државу - помислих да ћу да га заплашим. Ти ћеш писати! - дрекну он. - Ти ћеш тамо где ти је и брат дохвати депешу са свог радног стола. - Брат са четницима, а ти са стаљиновцима! Не раздвајаш се од Николе Голооточанина, од Руса си купио кућу и пса, а од руског агента купио си и кола. Ти ћеш да ми пишеш... због таквих нам се и догађа све што не ваља у држави - диже се и руком показа према вратима, да изађем. - Нећеш још дуго, добро упамти шта ти кажем! -
запрети испруженим кажипрстом. X- X- X-
Одавно већ нисам био слепи верник Партије, а тај разговор преврну и чашу претворства да јесам такав верник, па истога дана послах писмо у Београд да дајем отказ на државну службу. Захвалих се на студентској стипендији и написах да сам је поштено одрадио и вратио. „У Лусаки“ - написао сам - „отва- рам своју ординацију, па држава више нема никаквих
новчаних обавеза према мени, а испуњаваћу све своје законске дужности према државиСпоменуо сам, колико се сећам, и да су државну службу у Замбији напустили и многи други из Југославије: инжењери, лекари, монтери, електричари, механичари, па и директори великих предузећа... И не само што написах, и у Београд послах такво писмо, него своју одлуку и разгласих у ресторану Југославија, који смо сви звали Код Жике Четника. Власник тог ресторана, Живојин Чолић, Чачанин, плећат и у својим педесетим, није имао два прста на левој руци и мало је храмао, ника- да није хтео да прича ни о партизанима ни о четни- цима, нити о свом бекству у Италију, па у Америку, одатле у Намибију, а из Намибије, пре десетак година, у Замбију. Само би одмахнуо руком и рекао: Лачак, Милано, Калифорнија, Виндхук, Лусака... као Јованче из Јагодину, јебем ли га, добро је“. Свом ресторану дао је име Југославија, а све замбијске келнере и келнери- це, куваре и куварице, шанкере и шанкерице, обукао у шумадијску народну ношњу... И сада се, ево, смејем ономе што ми је причао доктор Никола Голооточанин. Отворио Жика Четник свој ресторан, свима послао позивнице са машницом. Дошао и посланик на- шег царства, блене у црнце у шумадијској ношњи и мршти се, пиљи у зидове без ичије слике, заставе или неке пароле, па се загледа у газду, а и газда одевен као Шумадинац, од главе до пете, и упита га: „Т)е ти је ође застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије?“ Био је то претходни, а не „мој“ амбаса- дор. „Заставе се мењају, а Југославија се не мења, госпо- дине ам6асадоре“, одговори му Жика Четник. „А ђе ти је слика Друга Тита?“ - упита велепосланик. „Велим, господине амбасадоре, да он није конобар, па му, је- бем ли га, није ни место међу конобарима“, одговори Жика, а посланик нашег цара, протестно, напусти ресторан... Како ја, у том ресторану, објавих да сам дао отказ и да остајем у Лусаки, Жика Четник приђе мом столу и рече: „Може ти се, докторе, оно што се мени не може... ама, опет, добро је, јебем ли га“. То рече, седе поред мене, загрли ме, па се расприча, мука сипа из њега, а подрхтава му глас. Њему је - каже - драго што се не враћам кући и што остајем, али он не разуме ни Бога ни људе. „Ти можеш кући кад
оћеш, а нећеш, може ти се тако, а ја бих дао све што имам само да се вратим кући, а не могу, мени се не може“, потекоше му сузе. „Опет, кад све саберем и одузмем, добро је, јебем ли га“ - одједном се орасположи и насмеја. Жика Четник се орасположи, а мене спопадоше стид и кајање. Постајем туђин у туђој земљи и у далеком свету. Одвајам се од свега што је моје и што ми је најдраже. Од оца, мајке, брата, Београда, Херцеговине. Зашто? Изабрао сам небо под којим нико мој није ни рођен ни умро. Зашто? Жика Четник је морао, али ја не морам. Људи, мало сам се нашалио - дигох се и рекох то гостима за другим столовима. - Враћам се у Београд, не остајем у Лусаки. Остајеш, остајеш - приђе мом столу Никола Голооточанин. Седи, Дамјане, да наздравимо. -
Чему?
Слободи. Ако мени не верујеш, нека ти Жика Четник објасни шта је слобода. Мене, Ниџо брате, не узимај за сведока и заобиђи ме - некако жалосно осмехну се Жика. - Ја сам нико због слободе, а не дам је за било шта... Кад би могло да се венчају моја душа и слобода... не може, јебем ли га, па је добро и овако. -
Хајдемо напоље, да ти нешто кажем - загрли ме Никола.
Кажи шта хоћеш, али ја овде не остајем - рекох му пред рестораном. Не остајем ни ја. Овде сам привремено. Као и сто- тине хиљада других што не зарађују хлеб у Југославији. Овде нас је таквих мало, а стотине хиљада нама сличних су у Немачкој, Аустрији, Америци, Канади, Француској... У туђем свету радимо, туђи свет нам даје и хлеб и богатство, али ми смо ми, ма где да смо, и срце нам је тамо где је... Поред моје ординације имаћеш своју, ја ћу је издржавати пола године, а и дуже, буде ли требало. Вишак су ми два лекара и три
сестре, твоји су, а ја ћу их плаћати... Уђимо у ресторан и да наздравимо пред људима. Хвала ти, Ниџо, али где је Замбија, а где је Београд. Далеко и предалеко. Дуже се, будало, сада путује ћиром од Мостара до Сарајева, него авионом од Лусаке до Београда... Сад нећеш имати изнад себе ону будалу од амбасадора, и у Београд ћеш ићи кад пожелиш и остајати тамо колико пожелиш... А и шта те то вуче тамо? Све ће ускоро да оде у три материне! -
Откуда ти та црна и сулуда слутња?
Чим он умре, ако икад умре... - закикота се и осврну око себе. Кад њега не буде, биће само зла у Југославији! - уплаши ме. -
Он је, значи, једини темељ наше државе?
-
Он, његови говнари ознаши и глупи генерали...
Поштено да ти кажем: само он. Додатни је то разлог да останеш овде. Тамо ће, мој Дамјане, ускоро бити крви гаврану до крила! - још више ме уплаши. -
Претерујеш, Никола?
Дај, Боже, али биће још и горе. Држава нам је, Дамјане, посађена на два стуба: први је он, а друти су његова полицијска и војна сила, а то значи - он. Он је стар и болестан, он ће убрзо да умре... Он хоће умрети, али његова престоница неће ум- рети прекидох га. - Он је, увек, био Баш Челик, чије је срце било у комунистичкој Москви. У томе и јесте моја поента. Совјетски Савез неће преживети, он се урушава као пена, а Титови наслед- ници то неће ни разумети ни прихватити, а нарочито они у нашој блесавој Србији... Урушићемо се и овде, у Африци. Урушиће се Титова држава и Титова несвр- станост, али се нећемо урушити ни ја ни ти, као неза- висни пословни људи...
Комунизам и Коминтерна су, Дамјане, давно умрли у мом мозгу... Вратимо се у ресторан, да наздравимо твојој слободи! ЉУДИ ПУШКЕ И БИБЛИЈЕ Као без даха, сви у царству пратили су, и на свакојаке начине преживљавали, вишемесечну агонију султана, који је бројао своје последње дане. „Сада Озна прави спискове народних непријатеља, сачекај, буди стрпљив и не трчи мечки на рупу“, говорио је Никола. Све службе безбедности, и полицијске и војне и партијске, за њега су биле Озна. Она Озна која га је, давно, ухапсила, мучила да призна да је издао Тита и Партију, а на Голом отоку га дресирала да се покаје и да их, опет, заволи. „Амбасадор је сигурно против тебе по- дигао оптужницу. Могуће је да ти Озна одузме пасош, па и да те ухапси“ стрепео је доктор Никола и ја га послушах. На чуђење обојице, Озна допусти мом брату Милутину да ми дође у посету. По изласку из за- твора, месецима је беспосличио у Орлову, код оца и мајке. Једнога јутра, ништа им не говорећи, отишао је у Београд, купио авионску карту, а замбијска виза Јутословенима није била потребна... Очекивао сам брата напуњеног горчином и бесом. Он, међутим, већ другог дана, замоли да му купим неки полован ауто, са лакоћом се привикну на вожњу левом страном, брзо упозна елитна места дангубе и провода. Атлетске грађе, са мангупским смешком на лицу и солидним знањем енглеског, привлачио је погледе младих и усамљених странкиња које су се окупљале око базена у хотелима Интерконт, Риџвеј и у ботаничкој башти изван Лусаке. Тамо је упознао и младу Швеђанку Катарину и њену нешто старију земљакињу Бригиту. Помишљао сам да је Милутин у вези са обе, јер је ужи- вање у животу, без предрасуда и табуа, широм света попримало размере епидемије. Једнога јутра, рашири он неке туристичке проспекте и навали да ме наго- вара да он и Катарина, Бригита и ја, одемо у суседну Боцуану, на двонедељни сафари у резервату Дивља Африка. И ја пристадох.
X- X- XРезерват Дивља Африка је на огромном простран- ству око реке Чобе. Одсели смо у две луксузне коли- бе, Катарина и Милутин у једној, а Бригита и ја у дру- гој. Колиба је прекривена трском, а унутра кревет за двоје, кожни намештај, купатило, фрижидер, расхлад- ни уређаји. Као у најскупљим хотелима, само што није било телевизора и телефона. У том логору, недалеко од реке, неколико је стотина таквих колиба, два тениска игралишта, терен за голф, олимпијски базен, раскошни ресторан. На високом јарболу, у центру тог раја, застава Боцуане, младе републике која је јужни сусед слободне Замбије, али и сусед моћне и богате Јужне Африке, империје расизма и апартхејда, презрене од већине народа света. У туристичким проспектима, које ми је Милутин показао у Лусаки, и који су ме и намамили да ту дођем, није писало ништа од оног што ће да ме посеб- но зачуди. Људи пушке и Библије, како су себе називали бели господари Јужне Африке, били су власници тога раја и већински његови уживаоци, а од њих ћу сазна- ти и да су газдовали свим рудницима, фармама, модер- ним путевима и хотелима у Боцуани, најјужнијој тачки слободне Африке, како се говорило и писало у Замбији. После обилног доручка у логору, поседали бисмо у велике сафари џипове и пошли у обилазак дивљи- не. Људи пушке и Библије нису носили ни пушке ни Библију. Пушке су биле у рукама црних домородаца из Боцуане, а они су возили и џипове. Те су пушке, за сваки случај, подизали према крдима огромних слонова, који су знали да се разљуте и препрече нам прашњави пут, према лавовима, кад би зарежали, или разбеснелим но- сорозима. Домороци су били ти који су одстрељивали фазане у резервату, черупали их и пекли на ватри, кад бисмо застали да предахнемо у дивљини. Нелсон Мандела је већ две деценије у затвору. Зашто? - не издржах, па упитах једног од Африканера.
Зато, господине из Југославије, што ми нисмо ко- лонијални господари, него смо домороци који се, веко- вима, рађају и умиру у Јужној Африци. Народ Нелсона Манделе много је бројнији и жи- вео је у Јужној Африци пре него што су први белци до- шли у њу - помислих да ћу разбеснети или њега или неког од његових сународника. Ми то и не поричемо - смирено ће он. - Јужна Африка припада и црнима и белима. -
То каже и Мандела. Зашто је у затвору?
Он лаже! - дрекну младић који је седео поред Милутина. Мандела је за демократске изборе. Један човек - један глас. То му је програм, а то би била смрт за нас. -
Зашто?
Њих, црних, има више од двадесет милиона, а нас је пет пута мање. Они хоће да нас победе и поробе гла- сачким папирићима, тобоже у име демократског начела поштовања воље већине. Не дамо, не може! -
А шта може?
Апартхејд, одвојени развој, пријатељу. Нека они демократски гласају у својим резерватима... пардон, у својим бантустанима, ми им нећемо сметати. Ми ћемо газдовати оним што је наше и управљати читавом државом... Како не разумете, како овај безбожнич- ки свет не разуме да председник Јужне Африке, њени министри, команданти војске и полиције морају бити белци? -
Зашто не и црнци? Зашто не и Нелсон Мандела?
-
Ви сте, претпостављам, хришћанин?
-
Јесам.
-
Зашто, реците ми, Исус није био црнац?
-
Не знам. Нисам о томе размишљао.
-
Није био црнац зато што је био белац - добаци Милутин.
-
Тако је, браво! - потапша га мој саговорник.
И Мојсије је био белац, и сви библијски пророци, и Мухамед, и сви велики научници... од Бога је одређе- но да бели људи шире његову веру, откривају и шире знање, културу, све што унапређује сваког на свету... Ако црни људи у Јужној Африци ово не признају, и хоће Манделину демократију и власт већине, онда ће имати рат! подвикну као да је на фронту. Тај рат траје, али тако што гину само црнци у ва- шој земљи, чак и деца. Шта ће бити кад, и у рату, победе они којихје више и које ће у крвави обрачун да покрене и порив освете? Никада неће бити јачи од нас. Никада... Не слу- шајте шта каже Папа. Јесте ли католик? -
Нисам. Срби су православни хришћани.
-
Срби! - скочи један старији господин. - Ми вас много поштујемо.
-
Зашто? - насмејах се.
Мрзите Папу, мрзите ове дегенерике на Западу, ове њихове педерске покрете за расну и верску једна- кост... Срби су као и ми. Против су свих на овом лудом свету! - насу чашу вискија, устаде и наздрави. Српски ратни пилоти су најбољи! - дочека Милутин, већ припит. -
Ваљда југословенски пилоти - исправи га Катарина.
-
Српски, само српски! - пољуби је Милутин.
Да ли сте ви, младићу, пилот? - приђе му Африканер који је седео крај суседне ватре. -
Наравно, и то најбољи.
Ура, један, два, три! - приђе тај Африканер и за- грли га. - Ја сам генерал Марк Дидерић. Мој стриц је донедавно био председник Јужне Африке. Част ми је, драги брате. -
Дидерић. То је словенско презиме? - упитах га.
Хрватско, са отока Хвар - одговори ми на нашем језику. - Моји су преци са Хвара, пре стотину година, дошли у Кејптаун - настави на енглеском. Један, два, три. Да ли је то нека шифра ваших пи- лота? - упита Милутин. Таквима као што сте ви, млади господине, Јужна Африка широм отвара врата среће. Једна кућа са послу- гом, два базена, три аутомобила! Један, два, три! - при- несе флашу вискија Милутину... *** И, тако, док смо се ми, изоловани од света, про- водили у афричкој дивљини, и спорили се о Богу и апартхејду, далеко и предалеко од нас, Тито је умирао, и умро, у Љубљани. Ја то нисам знао. Тек у Лусаки, про- читао сам наше и замбијске новине, које су ме чекале у кући, и разгледао фотографије са сахране у Београду. На једној од њих, замбијски председник Каунда пла- као је крај одра покојника и брисао сузе белом мара- мом, коју је увек носио у прсном џепу своје сивкасте блузе кратких рукава... Милутин је само летимично прелистао новине, пресвукао се и отишао у казино, а ја сам, сатима, шеткао по пустој кући, палио цигарету за цигаретом, размишљао о Титу и пребирао по свом олујном животу. Од Јасенова и оних проклетих чакши- ра од грубе вуне, па до Орлова, Београда и доктора у Африци, алавог на богатство и раскош. Од пионира са црвеном марамом око врата, јединим пристојним пар- четом тканине на себи,
који са заносом, из душе дечије, гледа у Титову слику на зиду сиромашне школе у још сиромашнијем селу, па до пустахије који живи окружен слугама, а свој живот сматра промашеним и за све окривљује цара. У којој се то реци, кад и зашто утопила моја вера? Или сам се ја утопио и више нисам ни онај дечак ни онај студент, а нисам ни овај који сам данас Или само умишљам да јесам? Плаче ми се и телефони- рам у Орлово. -
Нисмо се чули одавно, како сте вас двоје? - пи- там мајку.
-
Никако, кад од вас двојице нема ни гласа ни аваза
хукну она. - Ђецо моја, немојте да сте без душе. Два дана кад се не чујемо, нас двоје умиремо од страха... Како си, очију ти? Како је Милутин? -
Не секирајте се, боље смо него што и мислите.
-
Паде ми камен са срца... сачекај, Вељко... ево ти оца.
Како вас обојицу није срамота... пола мјесеца не знамо ни ђе сте ни јесте ли живи - галами, не крије љутњу. - Рука ми утрнула од телефонирања... ја ли зво- ни и нико се не јавља, ја ли се јавља неко ко не разумије нас, нити ми њега. Добро, добро... тако испало. Видећемо се ускоро. Шта се код вас дешава? Опет ћеш слагати. Који ти је ово пут како обећа- ваш да ћеш доћи, а нема те пунијех седам година. Срамота је то, сине... А овамо не ваља ништа. Сви смо као без главе. -
Верујем, али сваком мора доћи крај, и он је човек.
Знам ја то... Ама, пусто и празно иза њега. Сви наврли да буду као он, а нико му није ни до кољена... свако вуче на своју страну, а он се још није ни охладио... Не знам шта да ти кажем, причаћемо кад дођеш... ако дођеш, ако опет не слажеш...
X- х- хОдох, али без брата. Милутин остаде у Лусаки, да чува кућу и Џимија, и да се проводи са Катарином. Одседох у новом хотелу Интерконтинентал, и осећам се тужно. Београд лепши него што је био кад сам оти- шао из њега, никли нови солитери и насеља на левој обали Саве, улице и булевари закрчени аутомобилима, нове самопослуге, модерна роба у излозима, крцате ка- фане и ресторани, људи опуштени, млади свет закрчио Теразије и Кнез Михаилову, на тргу Код коња гитаре и хармонике, а јаухотелу, странац. У мојој земљи иу моме граду, ништа није било моје. Не знам ни где су ми стари познаници и пријатељи. Два дана телефонирам некима од њих. Телефони не звоне, нема више тих бројева, или су то сада бројеви људи које не познајем. Прелиставам новине са огласима и послужи ме срећа. На Новом Београду, у новом насељу близу Палате Федерације, нађох трособан и ненамештен стан, платих четири године унапред, растрчах се по салонима намештаја и опремих га за мање од седам дана. Оцу и мајци јавих да сам стигао и да ћу брзо бити у Орлову, али се Милутину и Николи Голооточанину, који је надзирао запослене у мојој ординацији, јавих тек четири дана по доласку у Београд. Ето, мрзело ме. Удисао сам свој језик свуда око себе, све посматрао и ослушкивао, шетао до свог факултета, присећао се дана које је однела кошава, ишао и до Студењака, са тугом тамо сретао неке нове Дамјане, ручао пасуљ пребранац у студентској мензи, на Маракани урлао од радости кад је Звезда прегазила Партизана. Као затвореник неки, који се дограбио слободе, хтео сам да надокнадим своје затворске године. А онда сам се постидео таквог поређења, сетио се Замбије и година које су ми тамо остале, драгих а не робијашких година, па сам телефонирао Николи и Милутину, са топлином, и у гласу и у срцу, распитивао се за све и свакога, а за вучјака Џимија посебно. А у Орлову? Мајка и отац, већ старица и старац, плачу, плачу, као да сам умро. Смејем се, започињем неке шале, из кофера вадим поклоне, а они и не слушају, и не виде ништа, осим мене. Једва утишаше
радост и жалост, радост што сам ту, жалост што ме предуго није било и опет ме неће бити. Краву ћете продати, или је поклонити стрицу у Јасенову, а шталу срушити - рекох после дугог њиховог пропитивања о Африци. Никако нису могли да при- хвате оно што сам им причао. Веровали су да су тамо дивљаци и запомагали да бежим што пре. - Тамо, где је штала, озидаћу вам нову кућу - понадах се да ће то да их орасположи. Носи је ђаво, нама је и ова добра - рече мајка. - Само ти бјежи из Африке. -
Нама је до гробнице, а не до куће! - уздахну отац.
Године, здравље попушта, примакло се... Ође да пра- вим гробницу не смијем. Ко зна шта ће донијети ноћ а шта дан, свашта може да буде. Па, велим, да се нас двоје вратимо у Јасеново. -
Да селите у Јасеново? - не разумех шта је рекао.
Тако је, сине. Кад дође вријеме, а само што није, да се тамо преселимо. Тамо су ми, на нашем гробљу, и отац и мајка и ђед и пранђед... и сви Видосавини су тамо... то ти говорим... Пусти кућу, од грома изгорјела! Шта ће нам? Да се нас двоје, овако стари, као два пустињака ширимо у њој. Без синова, без унучади - очи му овлажише сузе.Два сина, оба неожењена... Направи ми унуче, а не кућу, јебала те она! - опсова, искапи чашу ракије, диже се, па брзо седе и загрли ме. - Не замјери, нијесам могао да издржим, а да муку не ишћерам из себе. Да прошетам до чаршије, вукла ме је само једна жеља, коју сам пригушивао у себи и од ње бежао. И та жеља победи. Одем до хотела Метохија, нема мојих школских другова, а старији свет, који тамо затичем, једва препо- знајем. Остарили и ћутљиви, гледају у мене, као у туђина. И не помишљају - видим то - да је пред њима онај Дамјан, један од најнижих растом у гимназији, онај дечак, који је за Зејну био Сврака или Мали, а они му дали надимак Гагарин. Пред њима је био неки човек много друкчији по свему. А у кафани, код Назе, нема више
Назе. Нека девојка у димијама служи госте, могла је имати не више од пет- шест година кад сам из Орлова отишао на студије. Стојим за шанком, тражим лимунаду од те лепе девојке и хватам поглед директора моје гимназије, професора Оњегина, поднимљеног и замишљеног изнад шаховске табле. „Да ли је слободно?“ - прилазим са лимунадом томе столу. „Само без добацивања" - и не погледа ме он. „Ћутаћу као зали- вен, професоре мој“ - насмејах се, а он искрену поглед према мени. „Да ли је могуће?“ - проговори после неколи- ко тренутака. „Дамјан... мој Дамјан... наш Африканац" - диже се да ме загрли, а људи за осталим столовима стадо- ше да гуркају један другога и да се дошаптавају, али нико не рече ништа, нити приђе да се поздравимо. Не знам зашто. Можда због ружних прича које су, како се одала моја мајка, о мени стизале из Африке. Да сам се напљачкао злата, покуповао руднике и хотеле, и да сам навукао неке заразне болештине, које се преносе и руковањем. Поседех мало и договорих се са професором Оњегином да се нађемо предвече, да мало попричамо у шетњи и, после, свратимо у ту кафану и одиграмо неку партију. Људи пушке и Библије По лепом времену, чим сунце зађе, Орловчани измиле на главну улицу. Иду, полако, од хотела Метохија, до цркве и станице милиције, ту заокрену и шетају, опет, истом улицом, поред парка, у коме је споменик палим партизанима, до Метохије. Тако, често и сатима, таба- нају истим путем, напред и назад. Само мајке са децом ремете ту уходану навику Орловчана. Оне уђу у парк са спомеником, стазама од ситног песка прошетају децу и дежурају кад се она попну на дрвене клацкалице или љуљашке. Тако, како се шетало док сам живео у Орлову, шетало се и те вечери, кад се пред хотелом нађох са про- фесором Оњегином. Већ се био пронео глас ко сам и сви су ме шетачи, постројени као да нису у шетњи, него на спроводу, кришом одмеравали. -
Професоре! - не препознах одмах глас, који стиже из парка.
-
Добро вече, Зејно - застаде он.
Да то није мој школски друг Дамјан са вама? - смешка се и придржава клацкалицу, на којој се љуља дете. -
Једва сам га и ја препознао, ако ми вјерујеш.
Свратите мало овамо, професоре, да поздравим свог... не смијем да оставим дијете, пашће бојим се. Узалуд сам веровао да је Африка нешто избрисала или зацелила. Није ништа. У трену је у мени планула за- претана ватра и приђох јој, дрхтећи, пребледео и полу- делог срца. . Здраво, Мали - пружи ми она руку, а прсти јој знојави и ледени. - Како је у Африци, докторе Чавка? -
смешка се, а као да ме кори због нечега.
Не могу да се пожалим - одговорих дрхтавим гла- сом, а професор Оњегин то примети, повуче се неколико корака и седе на клупу. - Како си, Зејно? Како ти је муж? -
најглупља питања излетеше ми из уста.
Ето, да и ја кажем да се не могу пожалити - препо- знах тугу у њеним очима. И помислих да је нимало нису измениле године. Је ли ово твој син? - главом показах на клацкалицу коју је она још љуљала. Сине, дођи овамо - спусти она клацкалицу. - Ово је чика доктор, школски друг твоје маме - ухвати дечака за руку. Колико имаш година? - помиловах малог по пла- вој и, као свила, меканој коси. -
Шест, још мало па ћу у школу.
А како ти је, срећо, име? - тепам детету, а мислим, у себи, како бих то „срећо“ желео да кажем његовој мајци.
-
Јасенко - одговори он. - Мама, води ме на љуљашку.
Шта ти је? - шеретски ће она, да разбије моју збуњеност. - Од јасмина је Јасминко, од шербета је Шербо, а Јасенко мирише на јасен и на јесен. Пра-пра- пра дјед родио му се под јасеном, а он у јесен. Шта ти је чудно? - повиси глас, као да се наљутила. На неки начин, ја сам кумовао имену - приђе про- фесор Оњегин. - У традицији је наших муслимана, а мене мало подсећа и на Јесењина - насмеја се. - Хасан се опирао, али је попустио. Морам до љуљашке - пружи ми она руку. - Баш ми је драго што сам те видјела - окрену се и оде, а ја са Оњегином продужих шетњу, само што се не сећам шта ми је причао, нити знам шта сам ја причао њему. НАЈБРЖЕ И НАЈТЕЖЕ Суљагин воћњак беше уз башту наше куће у Орлову. У четвртом гимназије, у том воћњаку сам пропушио. Од старости погурени Суљага, који се није одвајао од свог руменог феса са црним ресама, донео би са собом малу серџаду, простро је испод крошње ораха, укрстио онемоћале и мршаве ноге, па се полако спустио на простирку и запалио цигарету. Често бих свратио до њега, реметио старчеву самоћу и заподевао разговор. Сваки пут када би из своје металне и жућкасте табакере узимао цигарету за себе, Суљага би извукао још једну и бацио је преда ме. Тако, под тим орахом, почех да пушим. „Шта је најбрже?“ упитах једног дана Суљагу, у жељи да проверим хоће ли знати да је то светлост. Дуго је погледивао у мене, па у серџаду испод себе, а онда рече: „Нема на дуњалуку ничег бржег од баксузлука“. Изненади ме таквим одговором, али климнух главом, као да сам га разумео и да се са тим слажем. „А шта је најтеже, Суљага?“ Као да је знао шта ћу га запитати, одмах одговори: „Не мере, синко, бити ништа теже него кад ћераш памет да се враћа баксузлуку и белају". Отвори табакеру, извуче из ње две цигарете, своју припали, повуче неколико димова и пружи ми је дрхтавом руком, да жаром његове цигарете припалим своју. Куповао је време да смисли шта ће
још рећи. „Кад те баксузлук удари, учини то мучки, па и не схватиш одмах шта је било, али кад белај прође, а ти му се врћеш, онда је то најтеже... Теже је, синко, памтити него настрадати.“ х- х- хПером копајући по свом памћењу, враћам се ономе што је и најбрже и најтеже, а на папиру, испред мене, као да је онај орах и одавно рахметли Суљага под њим. Одох из Орловау Београд, да се сретнем санеким старим прија- тељима и, после, скокнем мало до Будве и Дубровника, па опет обиђем оца и мајку у Орлову. Не прођоше ни три дана, зазвони телефон у мом изнајмљеном и свеже опремљеном стану, дигнем слушалицу, мајка вришти и само понавља: „Куку мени, сињој кукавициГ Отац ми погинуо! Отишао у Јасеново, да на гробљу узме мере за гробницу, нешто га повукло да прошета до Росуље, њиве које му је било најжалије, кад смо селили у Орлово. Изненада се навукли летњи облаци, сручио се пљусак и ударили громови... погинуо је на Росуљи, ис- под старог јасена, под који се био склонио. Већ сутрадан, сахрањен је у гробницу коју је био одабрао и чије мере су му нађене у сакоу, у кожном новчанику. Милутину јавих да не долази. Нека ме - замолих га сачека у Лусаки и онда дође. Тада ће бити од помоћи мајци, а оцу више нисмо потребни, ни сутра, ни догоди- не, нити више икада... У бившој нашој кући, сада кући стрица Ђорђа, седео сам на некадашњој очевој столици од храстовине, примао изјаве жалости од Јасеновчана, причао са њима, храбрио мајку и са њом, из те куће, одлазио до гробља, на виђење са црном хумком. Трећег дана по очевом укопу, појави се и Милутин у Јасенову. И не само што дође и прекрши дато обећање, него дође са својом Катарином. Она га - рече ми - преклињала да је поведе, није могао да одбије. А ја сам, два наредна дана, морао да скривам стид од стрица, стрине, ујне и свих у Јасенову. За те људе она је била сами ђаво. Непристојно одевена,
такорећи разголићена, смејуљила се свима и свему, мазно се привијала уз Милутина, а на српском је умела да каже само: „Баш ми је драго“ и „Хвала, такође“. Те две фразе научила је од Милутина и служила се њима у моме сиротињском селу, кад год би је неко нешто упи- тао. Још гора од тога била је њена знатижеља. Стално је нешто запиткивала Милутина и мене, наравно на ен- глеском, а ми јој одговарали на том језику. Стрина, ујна и мајка често су се згледавале и, покретима обрва, или крстећи се, говориле оно што су мислиле о туђинки коју је Милутин, дошавши у Јасеново да ожали оца, представио као своју вереницу. Трагикомичне сцене са Катарином поновише се и у Орлову. Чим уђосмо у кућу, почеше да пристижу сусе- ди. По обичају, на изјаве саучешћа људи долазе са фла- шом пића, предају је неком од покојникове породице и, тек онда, рукују се, а често и пољубе, са родбином којој изјављују жалост. Катарина није знала ништа о тим оби- чајима, па је, примајући флаше са пићем, а одевена као да је на излету, говорила: „Баш ми је драго“ или „Хвала, такође“. Већ је падао мрак, кад дођоше Хасан и Зејна. Он уђе први и пружи Милутину флашу ракије. Катарина притрча, узе флашу, пољуби доктора Хасана и рече: „Хвала, такође“. ТЗаво те, ђаволе, однио у његове греде - не отр- пе мајка, па одгурну Катарину. - Опрости, молим те загрли председника Орлова. - Фала ти што си до- шао... и теби и твојој жени много фала. Моје саучешће... зло не бира - рече Хасан мајци, па се онда загрли са мном. - Много ми је жао, Дамјане - рече, па седе на столицу. Дамјане драги - не пружи ми Зејна руку, него ме загрли и поче да плаче. - Чика Вељко је био... глупо је да ишта кажем, јер је узалуд одмаче се од мене, из таш- не извади марамицу и обриса сузе. Села је на сећију, по- ред Гојка поштара, а ја седох крај ње. Заборавих, у трену, и зашто ми је дошла у кућу, и са ким је дошла.
Шта планираш, Дамјане? - упита Хасан. - Кад се враћаш у Африку? Ништа не знам... Морам се вратити, па опет доћи... Не знам, председниче. Пусти то „предсједниче“. Овдје сам као ваш ком- шија... Мајкаћети остати сама? - стегнуруку Видосави, која је седела крај њега. -
Сама самцијата, као гавран - хукну мајка.
Милутин се вратио... неко време биће он са мај- ком, а после... можда ћу је довести код себе у Замбију -
рекох Хасану.
-
Само мртву! - дочека она.
Јок, то се он шали - рече Зејна. - Дамјан ће се вра- тити из Африке и ти ћеш код њега у Београд. Само мртва! - опет ће мајка. - Исто ми је, та ње- гова Африка, или Београд... Нећу ни ође. Да ми није краве, одма бих бјежала. -
А ђе то? - загрли је Милутин.
-
Код Вељка, ђе друго - одговори она.
Неки људи су као биљке - рече Хасан. - Само могу тамо гдје су поникли... Таква је и моја жена. По свој прилици, ја ћу морати да пређем у Сарајево, а она ни да чује. Јок и јок. Неће она никуд из свог Орлова. Идеш горе, на неку високу функцију? - са смеш- ком упитах Хасана. Може се и тако рећи. Идем у Це-Ка, Централни Комитет Партије - нагласи са поносом. - Сада је тешко вријеме, нема Друга Тита... опет, мора га бити, то му сви дугујемо... Тито и послије Тита, то нам је
обавеза и једини пут... Како је у Африци? Кажу да је тамо много нашијех. Неколико хиљада само у Замбији - одговорих. - Пуна нас је Африка, а докле ће тако бити тешко је знати. Добро зарађујеш? Извини, твој посао твоје паре, немој да ме погрешно разумијеш. Лекари, фармери, инжењери у рудницима бакра и злата... та су занимања на великој цени, али је велика и конкуренција. Много Енглеза остало, много наших дошло, убацују се Руси, Американци, Немци, Швеђани. Још једном, наше искрено саучешће - погледну Хасан у сат. Жено, вријеме је да кренемо. Хвала и теби и Зејни - устадох са сећије и пружих му руку. - Син вам је златан... Причала ми је жена да си га видио - прекиде ме он и загрли мајку. -
Много, много ми је жао - загрли ме Зејна и пољу- би у образ.
Ни она ни ја нисмо могли ни помислити да ћемо се убрзо срести, у тој истој кући. Милутин и Катарина ос- тадоше код мајке, а ја пожурих у Београд да, пре поврат- ка у Африку, посвршавам неке послове. Тешко је зна- ти, а и неважно је, да ли су је брат и његова странкиња пазили како је она очекивала и желела, јесу ли је често остављали саму преко дана, и да ли су, пред њом жи- вом, причали на језику чију ниједну реч није разумела, па се њој чинило да више и није жива. И јесу ли, можда, укључивали телевизор, пуштали музику и повређивали њену тугу? Тек, она наручи камион, натовари краву Машу, понесе и торбу са неким својим стварима и оде у Јасеново. „Кључ ти је на оном мјесту, само ћу ноћити код ђевера и отићи код Вељка“ написала је Милутину и поруку оставила у вратима. Милутин каже да је, ништа не слутећи, тога јутра одвео Катарину до језе- ра, да је
само тај дан провео изван куће и да је мајчину поруку нашао касно увече. На дну јасеновачког кланца истоварила је краву са камиона и пешице, уз кањон, са њом стигла стричевој кући, вечерала по заласку сунца, вечерала са апетитом, и повукла се на спавање. Добро је - кажу - и доручковала, обукла нову црну сукњу, црну блузу и са црном марамом на глави запутила се према гробљу. Седела је дуго крај гроба мужа, устаја- ла и крстила се крај гробница своје девојачке породи- це, застајкивала поред свих других крстача и опет се враћала мужу... Ово су ми испричали Јасеновчани који су пролазили крај гробља, њу тамо видели и са њом раз- говарали. Двојица њих видела су и кад је мајка отишла са гробља, али не наниже, према селу, него према кату- нима. Нико, међутим, није видео да је отишла на њиву Росуља, застала код старог јасена, наслагала камење под јасеном, попела се на ту гомилу, однекуд извукла уже, један крај везала за дебелу грану, а омчу намакла себи око врата... За мање од десет дана, трагично изгубих родитеље. Стиже ме и престиже онај баксузлук од којег „нема ничег бржег на дуњалуку‘, како ми је у свом воћњаку говорио Суљага, а ја му се крадомице подсмехивао. Протутњале су, од тада, године и године, а ја још не могу да умакнем оном што је најтеже и да памћење свог бола предам помрачини заборава. Чак и кад сањам, често их, обоје, и мајку и оца, полажем у разне гробнице, никад исте, никад на истом гробљу и никад у Јасенову. Некад их сахрањујем у Канади, некад у Београду, некад у врту моје некадашње куће у Лусаки, некад у резервату Дивља Африка, а једном сам, изнад њиховог крста, плакао и крај неке џамије у Стамболу. Ко ме је, и како, тамо одвео? Сироти Божидар или Арслан-бег? Или, можда, Зејна? Да ми изјави саучешће због мајчине смрти, дошла је без мужа. Или га ја нисам приметио међу стотинама Орловчана, који су, тога дана, прошли кроз пећину. Да, кроз пећину. Без Вељка и Видосаве та кућа више није била кућа, нити сам је осећао као своју. У дану једноме, у паучину се претворило све што ме је везивало и за ту пусту кућу, и пусту шталу нашу, и башту која је поста- ла ничија, и моје
гимназијске године, другове и профе- соре, и комшије моје, и све у Орлову. Једна гробница у Јасенову била је све што сам имао. Зејна је остала дуго, ћутала, плакала, неколико пута приносила ми лимунаду и покушавала да нешто каже. То сам, ипак, упамтио. „Издржи, молим те“, рекла је кад је одлазила. Није ми пружила руку, није ме загрлила, а сметена Катарина је, плачући, дуго ишла низ башту са њом. Кључеве куће узе стричев најстарији син, који је из Јасенова доселио у Орлово, да копа угаљ за тер- моелектрану, и са породицом, као подстанар, живео у некаквом собичку. „Брате, сада је све твоје“, рекох му на растанку. Ни дана једнога, није ми се остајало ни у Београду, па исте вечери, са Милутином и Катарином, одлетех у Замбију. Понадах се да ћу, барем мало, стиша- ти болове, ако се удаљим од места своје несреће. X- X- XКао да је то јуче било. Лежим на троседу, чији су јастуци у леопардовој кожи, слуга Филип ме нешто пита, не знам шта, сатима зурим, не знам где, а Џими осећа све што осећам и не осећам, па се не усуђује ни да ми приђе, ни да зацвили, него се склупчао у ћошку те велике собе, окренуо главу од мене и, тихо, уздише. Одједном, жао ми Катарине. Неважно је како је била обучена, неважно је што се смејала док смо плакали, неважни су и њени језички испади, а ни скандал кад се напила и, на енглеском, наздравила на мајчиној сахра- ни. Шта би се променило да је обукла црнину, или да није ни дошла у Јасеново и Орлово? Све би било што је било, јер је све бесмислено. Све, све, и живот и бежање од живота, од кога је, ето, побегла моја мајка. Где? Тамо где ћемо стићи сви, бежали или не бежали, јер нам се смртна казна не изриче даном рођења, него у трену са- мог зачећа. И та казна, само она, изједначава све људе. И гладне и сите, и будале и мудраце, и убице и самоубице, и тамничаре и сужње. „Тито и послије ТитаГ - рече ми Хасан. Будаласто. Нема ни у чему, сада, разлике између тог покојника и било којег од оних мученика који су ум- рли у лепрозоријуму. Могу да тугујем данима, могу и да се обесим, као и
моја мајка, али тиме нећу оживети ни оца ни њу, нити ћу ишта променити под звездама... Што су усковитлане мисли жешће уједале једна другу, однекуд се јављала и снага у мени, боље рећи по- треба, да живим, да радим, да желим нешто и надам се нечему. Опирању очајању, које никуд није водило, помо- гоше и посете, које заређаше чим се у Лусаки, а и даље од замбијске престонице, прочуло да сам се вратио. Сви из Југославије сазнали су шта ми се десило и, да ме уте- ше, дошли многи од њих, а међу првима Жика Четник и његова Теса, пуначка и весела удовица Немца фармера, кога је инфаркт покосио у Лусаки, а она решила да ос- тане у Африци, срела Жику, са њим отворила и водила ресторан Југославија, учила језик новог мужа и сродила се са надимком Швабица. -
Доктор Чавка, ми продала ЈуГославија - у неко доба рече она.
-
Кад? - осмехнух се, први пут по повратку.
Прошла петак... Купила један Рус и одмах Рус препо... пре... одмах Рус продала ЈуГославија. -
Рус купио па препродао, све за три дана - рече Жика.
-Садаје... Упознао си га, Дамјане - упаде му у реч Никола Голооточанин. То је онај Каундин војни саветник што је навукао негде стидне вашке... сети се, ти си га прегледао. Да, да... Друг Пуковник, молио је да га тако ос- ловљавам. Какве он има везе са ресторанима? -
Никакав веза... руска шверцер - опет ће Швабица.
Нашла блесава Сакала, продала скупље и зарадила... то је веза, нема веза са кување.
Баш тако - рече Жика. - Није ни ушао у ресто- ран, а зарадио тридесет хиљада долара. Сада је власник онај симпатични Сакала, десет година је студирао у Београду... -
Знам га добро, Жико. Лечио сам га од упале
шпимншц
плућа. Није завршио економију, али српски му је сјајан. И воли нас... Одакле му толике паре? -
Отац му је власник ланца самопослуга - одговори Жика.
Зашто си, збиља, продао ЈуГославију? - упита Никола. - Добро си зарађивао. Ја има план... много боља зарада - весело ће Швабица. - Ја купила фарма у Намибија... нема кисела фаца, Шика - гурну мужа. Жика је за њу био Шика, није умела да му правилно изговори име, па је код наших изазивала смех и шале. -
Жено драга, каква фарма у пустињи? - зачуди се Никола.
Мој фарма, најбоља фарма... ја има план - одго- вори она. - Ти, Шика, само слуша своја Швабица... - хтеде да још нешто каже, али тада стиже и амбасадор. Једино се он распитивао и за ситнице моје породи- чне трагедије и, нехотице, повређивао свеже ране. Да ли је, и раније, ударао гром у онај јасен? Можда је отац имао некакав метал при себи? Ко му је говорио на са- храни? Како је стриц пустио Видосаву да сама оде на гробље? Најпосле, да ли је неко у њеној девојачкој поро- дици некада дигао руку на себе? Кад стиже нови амбасадор и знате ли ко је он? - удаљих разговор са њим од своје муке. -
Не стиже нови, на твоју жалост - одговори он.
Продужен ми је мандат на неодређено... сви смо до- били продужење мандата. Доктор Јоган, генерал Антун, пуковник Стеван, директор Јордан... Продужено је и мени и свим мојим радницима - рече Алија Калигула. - Пала нам кашика у мед. Дивота једна. Није никаква дивота, него нужда - прекори га амбасадор. Титова болест и смрт мало су нас пара- лизовале... хоћу да кажем, у земљи се сада спорије и теже договарају, па је одлучено да све остане како је и било... Једино се вратио професор Зајц, изабрали га за декана Медицинског факултета у Љубљани - одједном устаде и непријатно се загледа у Милутина, који је баш тада ушао у кућу. Откуда ти овде? - упита осорно. -
Вратио сам се код брата, је ли забрањено?
-
Скандал! Морали су у Београду да ти одузму пасош.
-
Због чега? - зачуди се Милутин.
-
Како због чега? Ти си официр, пилот... како због чега?
Био сам, али више нијесам. Чин ми одузели, из војске ме најурили... Дошао сам код брата, у Југи не- мам од чега да живим. -
Јеси ли члан Партије?
Искључен из Партије, друже амбасадоре... Нека ми врате мој авион, хоћу да летим, ништа друго не тра- жим. Дотле, морам бити овдје. Враћај се и моли на коленима да ти војска опро- сти - рече амбасадор. Шта да ми опрости? Припит мало запјевао Марш на Дрину и све одробијао. Војска мени дугује, а не ја њој.
Наша војска дугује само Другу Титу и ником више - плану амбасадор. - Враћај се одмах, кад ти кажем. Не бежи из Југославије кад си најпотребнији држави. . Ако сам ја бјегунац, онда сте то и ви, друже ам- басадоре! одбруси Милутин. - Обојица смо у туђини, ви о државном трошку, а ја о трошку свог брата. Ви својом вољом, а ја из невоље и нужде. Је ли овако, или није овако? - лице му порумене од беса. Балавче један, пази шта говориш! Ја овде засту- пам Друга Тита, а ти си га издао... Мало си био у затво- ру... бићеш поново, чим се вратиш у Београд! - тресну шаком о сто, диже се и оде без поздрава. X- X- XНе прођоше ни два месеца, из моје куће, без поз- драва и у потаји, оде и Милутин. Нисам се забринуо кад ми је, увече, тог дана, слуга Филип рекао да је мој брат, после доручка, спаковао ствари у велики зелени кофер, и да се дуго мазио са Џимијем. Отишао негде на излет са Катарином, мислио сам. А онда ми се он јави телефоном. „Катарина и ја смо, буразеру, у Габерону, у Боцуани...“ - беше прво што ми је рекао, а ја сам, одмах, наслутио и нешто од оног што ће тек да каже. Замоли ме да га пажљиво саслушам, да све задржим у себи и да се претварам да не знам где је он. У Габерону ће се - рече - већ сутра, у шведском конзулату, венча- ти са Катарином. Све је, унапред, испланирано и до- говорено. Она је у другом стању. Он ће свом презиме- ну додати њено, Петерсон, узети шведско држављан- ство и пасош. „Катарина Чавка Петерсон и Милутин Чавка Петерсон, зар не звучи супер, буразеру“, као ве- село, а тужно, говорио је у слушалицу. Генерал Марк Дидерић, онај што смо га упознали у проводилишту Дивља Африка, сачекао га је на аеродрому у Габерону, и у истом је хотелу. Катарина и он ће, кад се венчају, са генералом Дидерићем право у Кејптаун. Тамо их већ чека... „Није баш, буразеру, оно један, два, три, него један, један, три... једна кућа, али већа од твоје, један базен, али олимпијски, и три аута“, говорио је као да се радује, а ја сам, у гласу братовом, препознао стрепњу и нешто налик на стид. Одлучио је -
рече - да не при- хвати држављанство Јужне Африке и добије статус још једног белог ратника за идеале пушке и Библије. Као војни пилот, летеће по уговору. Биће странац, дебело плаћен за свој посао. „Тумачи, буразеру, како хоћеш... протумачи и да сам најамник, јањичар, плаћеник... ја сам морао овако, па те молим да ме не кривиш и да се нељутиш..." Пролазили су месеци, па година, па две, па три, наврши се и четврта, оде и амбасадор из Лусаке, а да ме никада и не запита шта ми је са братом. Веровао је да је Милутин послушао његову наредбу и вратио се у Југославију, а тако су мислили и сви остали наши, јер сам ја пустио ту причу и од сваког, па и Николе Голооточанина, крио Милутинову тајну. А и људи пуш- ке и Библије били су људи великих тајни. Раширених руку и врећица са дукатима, дочекивали су беле ин- жењере, конструкторе оружја, пилоте, скауте, легиона- ре, сваког драгоценог белца из држава које су осуђивале њихов систем терорисања црначке већине, и завере- нички скривали имена својих јањичара. Један од њих, мој брат, управљао је најмодернијим борбеним ловцем и спремао се за одсудну битку, а само је врховна коман- да знала ко је и одакле тај плаћеник. Уосталом, наш свет у Замбији имао је много већих брига од распитивања куд оде Милутин Чавка и шта је са њим. Одлазили су многи и није се знало куд, а доласци наших нових ос- вајача Африке бивали све ређи... Са даром да сведочи језгровито, што ја не умем, да је Арслан-бег у овом времену, а са искуством служ- 6е тројици Османовића султана, где би он - питам се - потражио узрок малаксавању и трулежи нашег царства? Велики рахметлија испусти своју племениту душу и остави нас као сирочад, са Главом на Истоку и стражњицом на Западу - привиђа ми се да читам ово- времени запис бега из мог Јасенова. Напусти насу бак- сузном земану, кад посрће источна империја, која нам је џамија, а сотони из Америке, која је за царевог жи- вота била ризница двора и царства, више нијесмо од користи. Руши се џамија ђе клањамо, празни се казан из когаједемо. На трону великог цара, тискају се
смушени везири и паше, све евнух до евнуха, па булазне да је покојник жив и да је све исто као и раније, и у царевини, која копни, и у дуњалуку, који се тресе и мијења... Да је на мом месту, чини ми се да 6и Арслан-бег тако све- дочио. И чини ми се да би мртвом султану, који је од царства направио хидру, чудовиште са главом у крилу једног а стражњицом у крилу другог непријатеља, све заборавио и опростио, као што је све заборавио и оп- ростио мртвом Осману. Да је он нама још жив, сабља би сјекла и коров и трње и одметнике. Скупо и прес- купо би Арнаути платили скорашњу буну и светоГрђе, да маГарад и коњи, на својим реповима, вуку султанову слику по калдрми у Приштини. Напунио би зиндане и отправио катул фермане хоџама и муфтијама, аГама и беГовима, везирима и пашама, који ору и хараче, по свом ћефу, у њиховим пашалуцима и вилајетима... Арслан- бег, верујем, не би ни могао друкчије. Васпитаван је у Стамболу, да је у царевини Османовића цар власник свега, па и свачијих живота, и да се, у служби султану, никада не броје мртви, него само султанове победе. И ја сам, некад, тако мислио. Овде, у Африци, нарочито после очеве и мајчине смрти, самоћу сам разбијао књигама, које нисам могао наћи ни читати у Јасенову, ни у Сузници, ни у Орлову, ни у Београду. Углавном су на енглеском и само поне- ке на српском. Маљ погоди човека у главу кад сазна да су пролетерске револуције у свету однеле више од 70 милиона људских живота! Пола од тог страшног броја, побијено је у Русији. Више је људи у тој земљи покосио комунизам него нацизам. Жртве у Југославији нису ни избројане. Не знам да ли верујем у Бога. Ако верујем, себична је и танка моја вера. Она је у жељи и нади да, после мене, остане нешто свесно од мене, и у нечем што бих назвао савешћу или унутрашњом заповешћу да човеку, ако је човек, никада, у име било кога или чега, не сме бити све дозвољено. Из такве вере, која је, знам, на стакленим ногама, прокључала је, у Африци, и моја побуна против књига које су криле злочин, против мојих учитеља и професора, против оца и мајке, против новина, против филмова, против себе самога.
ТИТОВО ОРЛОВО Те вечери, пред мој лет за Београд, први после сахране родитеља, Сакалина ЈуГославија била је препуна. Пијани, неки су жаловали због опроштаја са Африком и повратка кући, а неки се опијали због стрепње да се примиче и њихов одлазак. Никола Голооточанин, један фризер из Београда и његова супруга, електричар Драган из Чачка и авиомеханичар Шиме Сплићанин, наздрављали су свом одласку у Зимбабве, доскорашњу Родезију. ели колони Јана Смита у бесцење су продавали имања и куће, фарме, ординације, клинике, радње и руднике. Бежали су од гнева црних победника, а нови трагачи за брзом и лаком срећом журили у обећану земљу. „Дижем ову чашу у част престанка сезоне суше и почетка сезоне кише“, рекао сам, а радо бих, само да сам смео, наздравио за срећу Вељка и Видосаве, Милутиновог сина Вељка, који је, у Јужној Африци, већ улазио у пету годину, и Милутинове кћерке Видосаве, рођене пре само неколико месеци. Кишу сам славио, на њих мислио, и питао се кад ћу их и где видети. Молим за мало пшгане, драги земљаци! - попе се Сакала на подијум за музику. - Неки од вас траже да ја и сви моји радници скинемо шумадијску ношњу. е разумем зашто, али нећемо је скидати. Нећу, не дам. подвикну. - Ја сам десет година био главна фаца међу навијачима Звезде, ја сам шампион... ја сам Шумадинац, бре! Нико не може да скида Шумадинца Сакалу - пола сале прасну у смех, а друга половина узврати протестима и гунђањем. Јутославија је и моја, а ја нисам Шумадинац - ско- чи генерал Антун. Твоја, моја, нас свих - одговори Сакала и руком показа на Титову слику на зиду ресторана. - Тито је наш, ми смо Титови засмеја се.
Ти ниси Титов - повика Шиме. - Споља пише Југославија, а унутра ти Србија. Како то може, Госпе ти? Обуци далматинску ношњу, ја ћу ти је купити. -
Вала и нашу, босанску - рече Алија Калигула.
Ћа ти пиздиш? - одговори му Шиме. - Хоћеш да Сакала носи димије... Па није он була, будало. Знам ја нас - рече Сакала, оде у неки од сепареа и врати се са нарамком разних ношњи. - Ево, Шиме, далматинске... ево, Спасоје, црногорске... ево, докторе Јоган, словеначке... за тебе, Калигула, свилени фес и чак- шире... Македонци и Албанци нека сачекају, њихове ми још нису стигле. -
И ко ће да их носи? - упита Шиме.
Овако вам предлажем - рече Сакала. - Ја, шанке- рица и један конобар бићемо у шумадијској ношњи, а хрватску, босанску, словеначку и црногорску носиће ос- тали моји конобари. Не пристајем! - наљути се генерал Антун. - Црногорска је српска, па ће бити четири српске ношње, а само три које то нису... И како то да си купио далматин- ску, а не хрватску народну одору? -
Друже генерале, и далматинска је хрватска, а она
ми се највише допала - приђе му Сакала и потапша га по рамену. Је, је, нема липше ношње од далматинске - по- скочи Шиме и наздрави власнику Југославије, а погледи свих почеше да скрећу према вратима ресторана. Жика Четник и његова Швабица раширили руке, весели, а иза њих двојица слугу стоје крај великог лиме- ног ковчега. Откуда они после пет година? Свуда пођи, а својима дођи - проговори Жика. - Момци, носите то тамо иза шанка - на енглеском нареди носачима сандука. - Србин, бре, не долази празних руку
изљуби се, најпре, са Сакалом, конобарима, шанкери- ма и куварима, а онда заређа да се грли са земљацима. Плаћам све што је вечерас поједено и попијено и што ће до зоре бити поједено и попијено - извади новчаник, али не извуче из њега паре, него лист неких новина. - Погледајте ко је ваш Жика - иде од стола до стола и по- казује тај чланак са великом фотографијом њега и њего- ве жене. Лаже наслов новина - рече Швабица. - Пише на- слов Генијални ЈуГословен... лаже, генијални Швабица, то била истина - смеје се она и поскакује од радости. - Мој Шика ништа генијално. Он слушало свој генијални Швабица - засмејавала нас је својим српским, и после пет година. У Намибији, недалеко од највећег светског нала- зишта дијаманата, отворили су фарму пернате живи- не и месо, по багателној цени, продавали радницима и стражарима око рудника. Швабици је пало на ум да сит- них дијаманата мора бити и у песку око налазишта, на огромном пространству, на коме нико није живео нити га чувао. Годинама је њихова перад слободно вршљала по пустињи и кљуцала, а Швабица и Жика, годинама, из заклане живине вадили зрнца, чак и зрна - дијаманата. Откривени су и фарма им је уклоњена тек недавно, кад је једна њихова кокошка одлутала до стражара, они је ухва- тили, заклали, и у њеној вољици и желуцу пронашли два зрнца најбољег квалитета. Касно. Само њих двоје знају колико им је благо донела фарма у пустињи где, осим пе- ска, није било ничега и никога. Најмање двеста милиона долара! - процениле су јужноафричке новине, које су сликале Жику и Швабицу и објавиле разговор са њима. Лупа новина... можда буде, можда не буде, али све поштено, нема кршила закон... Јебало га наслов. Генијално Швабица, а Србин само слушала... то права наслов. -
Где ти је брат, докторе? - упита ме Жика.
Пусти ветропира - одмахнух руком. - Ретко ми се јавља, а и кад се јави... вратио се у Југославију, после ми се јавио из Француске, па из Аустрије, сад је у Шведској, оженио се. Од чега живи кад толико скита? - подиже генерал Антун своје густе обрве. Призетко, издржава га тазбина - добаци Алија Калигула и спаси ме од довијања које би могло да побуди нечију сумњу. -
Жико, брате, пун си као брод, преузми ЈуГославију
загрли га Сакала. - Ти си је створио, ти си је крстио и поштено је да буде твоја. Хвала ти, али мене ЈуГославија више не занима. Жена и ја купимо прње и напуштамо Африку. -
Ђе ђеш, ако Бога знаш? - упита Спасоје.
-
Југославија капут - рече Швабица. - Шика и ја иде у Америка.
-
Како је капут, црна жено? - зачуди се Спасоје.
-
Види, пуна као око - показа на препуне столове у ресторану.
Није ова, капут она Југославија. Тито капут... мрт- ва Тито, нема жива дуго Југославија. Ви једно око вадити другом! Немој, женетино, да ја теби извадим оба ока! - зграну се Спасоје. - Јебао те Хитлер, и тебе и твој Шика -
занесе се од пијанства и једва седе.
А тебе јебало оба... и Хитлер и Стаљин! - побесне Теса. - Мени Хитлер убила отац, а Стаљин тетка... X- X- XЗамбијски боиш више није летео до Београда, него само до Најробија, па још једно преседање у Риму... Као и пре пет година, све је исто
било у Београду, тако ми се учини првог дана. Све, осим намепгтаја у мом ста- ну. Мољци изгризли тепихе, фотеље, постељину, оде- ла у гардеробном орману. Али, већ другог дана, на ли- цима многих, са којима се срећем, тиха зебња. Немир. Слутња да се, нешто страшно, може десити. Биле нес- ташице струје, па бензина, па уља, најпосле и прашка за прање веша. Свему опада продаја, осим новинама. Хајка на „непријатеље", „повампирене снаге“, „мрачња- ке“, оптужнице и суђења, славља по градовима преиме- нованим у Титове, илегални леци и брошуре, потписују се по улицама петиције гнева због албанског терора над Србима на Косову, у Београду Партија галами на Партију у Љубљани, због тога што допушта „реакцији“ да говори и пише да је Тито био диктатор и да он мора умрети и у главама својих наследника. „Хоћемо Русе“, скандирају на неком народном збору у Црној Гори, а Партија објашњава да нико није звао Русе, него - гус- ле. „Устај Хрватска, за дом спремни!“ - штампан оглас у загребачким новинама, а по сеоским вашарима, у пор- тама цркава у Србији, трешти музика са касета, илегал- но донетих из земаља у које су се, после рата, склонили преживели четници. Хасан Ченгић, Зејнин муж, догурао до врха Це-Ка Партије, посетио Стамбол и, по повратку, рекао новинарима у Сарајеву нешто искрено и духови- то, па се, од протеста и подршке, дрма читава држава. „Тита доживљавам као свог оца, а Турску као мајку.“ То је рекао. „Када бих признао да су ми отац и мајка умрли, био бих сироче“ - нашалио се... X- X- XДвојица њих, оба средњих година и у модерним оде- лима, изјутра ми позвонише на вратима стана и показа- ше легитимације Државне безбедности. Уљудно питају где да седну. Не одбише кафу. Питају јесам ли се ужелео Београда и да ли се град променио. Питају и јесам ли сам у стану, као да ни то не знају. -
Шта радите толико дуто у Африци? - упита онај са наочарима.
-
Спремам зимницу - одговорих.
-
Молим?
Намеравам да се, ускоро, вратим овамо. Немам свој стан, немам запослење, а морам негде и од нечег живети. -
Да ли си и тамо у Партији? - престаде да ми персира.
-
Нисам.
-
Искључили те?
-
Не, ја сам се искључио, а чланарину сам платио и унапред.
-
Зашто, кад си напустио Партију?
Не знам, ваљда за случај да се предомислим - по- кушах да се нашалим. Друг амбасадор је о теби написао све најгоре. 0 теби и о твом брату - положи на сто некакве папире. - Реци нам твоје виђење вашег сукоба. Веома радо - одговорих без премишљања, па ис- причах све о мојим слугама и његовом наређењу да свог пса морам више поштовати него њих. Они су се мршти- ли, писали, згледавали се са чуђењем, које нису крили. Верујемо вам, докторе Чавка - рече онај други без кравате. Тако је то кад се чобанин покондири... А шта вам је са братом? Амбасадор је написао... након овога што сте ми испричали, баш ме брига шта је он написао... Брат вам је био војни пилот, зашто је напустио војску и где је он сада? -
Војска је напустила њега... - кренух са причом.
Зачуди ме да нису знали да се иза „непријатељског наступа са четничких и великосрпских позиција", како је писало у пресуди војног суда, коју су имали, крило ка- фанско певање Марша на Дрину. И мало кошкање пија- них младих официра, уз разбијање неколико винских чаша. Ништа друго. Потезање пиштоља или
пуцњава - о чему је онда писала сва штампа - нису се ни спомињали у пресуди. Запевао Марш на Дрину и разбио две чаше у мостарској механи - продужих огорченим гласом. - Због тог злочина одробијао је скоро три године, изгубио чин и службу. Невоља га натерала да дође код мене у Африку. Матер ја будаласту овим судијама! - опсова онај са наочарима и згужва пресуду Милутину. - Мој деда је... ово је, бре, света песма оне наше славне војске из Првога рата - прстима испегла згужвану пресуду и врати је у своју службену торбу. - Где је Милутин сада? Неколико месеци по смрти наших родитеља, из Замбије се вратио овамо, тако ми је јавио телефоном. Онда је отишао негде на Запад... ветропир, срео неку Швеђанку, оженио је и сад је са њом. -
Где? У Шведској?
-
Тамо, добио је и двоје деце, а тазбина му богата.
Јебем ти будале из војног суда! Ето, како ми губи- мо најбоље људе... Би ли се он вратио? -
Не знам, питаћу га... Не верујем.
-
Зашто? Је ли огорчен?
Јесте, наравно. А и прошло је скоро десет година откако не лети, па ту су сад и жена и деца... Не знам, планирам да га посетим у Шведској, попричаћу са њим. -
Колико ћеш остати у Београду?
Неколико седмица. Морам и у Херцеговину, до свог села, да обиђем мајчин и очев гроб. У поверењу, требало је да ти одузмемо пасош... толико те је оцрнео амбасадор. Изволи наше подсетнице и јави се будемо ли ти због нечег потребни - руковасмо се и одоше...
X Субота је била, небо без облачка, а летња жега без дашка ветра да је расхлади. Често застајкујући и бри- шући зној, који нам је капао и са обрва, ја и стричев син Угљеша, који се као рудар уселио у нашу кућу у Орлову, са напором, уз јасеновачки кањон, изнесмо две овеће торбе мојих дарова. Осим неколико дрвених маски и фигурица од слоноваче, које сам донео из Африке, све остало купљено је у Орлову. Цигарете, кафа, шећер, пет лампи, четири фењера и десетак флаша гаса за њих, ба- теријске лампе, гумене чизме за кишу, лагане кабанице од перлона, бомбоне, ратлуци, кекс... крзнена зимска шубара за стрица Ђорђа, свилене мараме и блузе стри- ни и ујни, па неке трубе и пиштаљке за чобане, неко- лико белегија за косе... Ништа, али то ништа за њих је, бар тога дана, значило велико богатство и срећу. „Благо стрини, нијеси требао“ - грлила ме је и плакала. „Што си се трошио, свега ми имамо“, говорила је ујна... Одосмо на гробље. Најпре, запалих свећу баки Василији и ђеду Душану, па онда оцу и мајци, па свом ујаку Михаилу, па свом прадеди, па његовом оцу, па... умро је, видим, и Никола, инација који је скресао мом оцу, на чаиру, да је Перова коса боља од Титове... умрли Алекса, Томо, Раде, Крсто, Милан, баба Петра, пољар Трифко, баба Митра, баба Даринка... Свима палим свеће, ћутим и одмотавам, у себи, оне године кад сам био у Јасенову и кад су сви ти покојници били живи. Плаче ми се. Овде сам поникао и одавде узлетео. Куд? Ево ме на месту свог рођења, ходам између мртвих и живих успомена на мртве и на себе негдашњег. Овај Дамјан, неко је други. Овај Дамјан, заборавио је оног дечака, којему је највећа срећа била да осване ведар дан, па да, без страха од громова, за стадом крене у плани- ну. Оном Дамјану, бајка је била Сузница, а овај купује господске станове у Београду и плац за велики дворац, а нема ни жене ни детета. Шта ће му? Милина му кад броји паре, које слаже у банци у Америци. Зашто? Хоће ли, ишта од тога, однети у свој гроб? И где ће му бити гроб?
Донео сам јефтине поклоне, мерио Јасеновчанима крвни притисак, слушао им стетоскопом дисање, они кашљали на моју команду, разделио сам и јефтине таблете и витамине... Нико ми се не пожали ни на муку живота, не спомену ни да је брука што још ни струја није стигла у село, нико не рече ни да Јасеново умире, да се сели у вароши, градове и далеки свет, да је за ми- нулих пет година, откако нисам био овде, рођено само троје деце, а да су на гробље изнели тридесет ковчега. Своје јаде носили су и крили у себи, као неку пресуду, која мора таква да буде, и чудили се што их ишта за- питкујем и пропиткујем. Њих је занимало само једно. Да им кажем може ли се десити зло, да се, опет, помаме усташе и Турци? И ко ће их бранити, ако се помаме? Не преноћих у Јасенову, него се, са Угљешом, вра- тих у Орлово, и он ме задржа на конаку, у Вељковој и Видосавиној, а сада његовој кући. У наступу стида због богатства које сам стицао, рекох му да ћу пронаћи до- брог архитекту и, у средини баште, подићи нову и велику кућу на спрат. „За душе оца и мајке, а и за моју душу“ - кажем Угљеши. „Живи у њој, твоја је, а мене, кад свратим, нека чека само једна соба са купатилом.“ Лекаће те вазда цијела кућа“ - загрли ме он. Изјутра, после доручка, опет са ситним поклони- ма, одем код Незира и Халиме. Ма шта да запишем, ни приближно нећу дочарати њихову радост. Шкрти на речима, изненађени и збуњени, ту радост су казивали сузним очима и свечаном тишином пуном туге. -
Сине драги, ође си ме такнуо - показа стари Незир на срце.
Никада нећу заборавити вашу доброту и пажњу кад смо се овамо доселили - одговорих му. - Отац и мајка су вас баш били заволели. Ја, шта ћеш - одговори Незир, а Халими, од уз- буђења, из руку испаде млин за кафу. -
Како су вам синови? - питам их. - Јесу ли још у Мостару?
-
Још, а докле ни Алах не зна - хукну Незир.
-
Зашто? Нешто није у реду?
-
Није ништа у реду, мој сине... Ја, шта ћеш.
Видим да сте се негде спремили, нећу да вас задр- жавам подигох се са миндерлука. -
Јок, сједи још мало... А овај дернек, валахи, може и без мене.
-
Какав дернек? - насмејах се.
Доктор Хасан дошао из Сарајева и држи неку го- воранцију народу. Ишли по кућама и звали да сви мо- рамо доћи. -
Валахи, Незире, идем и ја са тобом и Халимом - рекох и одосмо... *
X- *
Слило се Орлово, на некадашње мезарје, испред некадашњег сараја Арслан-бега. Млади, стари, деца. Из разгласа, окачених по зградама Дома културе и Комитета Партије, по бандерама и гранама дрвећа, трешти само једна песма: „Друже Тито, ми ти се кунемо...“ На бини микрофони и сви који су некаква власт у Орлову. Стоје, чекају и гледају у народ и заставе. Три су врсте заста- ва: Југославије, Партије и Босне и Херцеговине. Девојке и младићи из моје некадашње гимназије носе десетине транспарената. „Херој Тито“; „Ми смо Титови, Тито је наш“; „Тито - Партија“; „Жив је Тито“; „Орлово је Титово“... Не успевам да прочитам све те пароле, јер се неке не виде од људи, а неке поклапају заставе. У оном метежу, јер су стално пристизали нови људи, изгубих Халиму и Незира, па уђох у народ, да их потражим. Мали! - одмах препознах глас за својим леђима. - Откуда ти? чудила се Зејна. Случајно, ако ми верујеш - пружих јој руку, а она је стиска, да је што дуже задржи. -
Да се нијеси вратио?
Другарице Зејно, зове друг Хасан да изађете на бину - притрча једна задихана девојка. -
Добро, сад ћу - рече она.
-
Морате одмах... не може да почне без вас.
-
Губи се! - одгурну је она. - Нека чека... Сад ћу.
-
Иди кад мораш - пружих јој руку, али ми она стегну мишицу.
-
Јеси ли се вратио или нијеси?
-
Нисам још, а ускоро ћу.
-
Кад, кад? - примаче ми се и стегну још јаче.
-
За две или три године.
Хајване влашки из Јасенова! - сикну плаховито и ненадано, али шапатом, да не чују људи око нас. -
Шта ти би? - осмехнух се збуњено.
Вољела бих да те нијесам срела - пусти ми руку и загледа се у земљу. - Ништа ти не знаш... Хајван у Стамбол, хајван из Стамбола! зацерека се неки, мени непојмљиви, бес у њој, окрену ми леђа и журно, раз- грћући људе испред себе, оде ка бини. Ошамућен, стајао сам као кип међу Орловчанима и узалуд се напрезао да одгонетнем њено чудно понашање. Волела би да ме није тог дана ни срела, а са жаром очајника питала ме је кад, кад ћу се вратити из Африке. Жели да се вратим што пре, а жали што сам се, и накратко, вратио и њу срео. Не хаје за свет који гледа како дуго држи моју руку у својој, па ми се још и уноси у лице и стиска ми мишицу, а псује ме, у исти мах. То јесте њој у нарави, то јесте она Зејна из гимназије, и са Пашиног вира, али сада је прешла четрдесету, син јој одрастао, а муж се попео на врх моћи и силе. Па, зашто сам хајван, и пре Стамбола и после Стамбола? И на који је то Стамбол мислила? Трудим се да саставим њену слагалицу, да бар нешто наслутим, али
се само запетљавам и презнојавам, па нити чујем шта Хасан говори ни шта то, и због чега, Орловчани кличу. Само бленем у бину, у Зејну, чекајући да ме погледа и да ми нешто поручи погледом. Она, као из ината, искрену- ла главу према брду, а бесна је, одају је немирне ноге и руке... Вољени наш друже Тито, који си са нама и у нама, ми те молимо да прихватиш жељу свих Орловчана, као гранит збратимљених у љубави према теби, да Орлову будеш кум и да Орлово, од данас па до краја свијета и нас, постане - Титово Орлово! - загалами Зејнин муж и загледа се преко народа у планине и небо. Титово Орлово! Титово Орлово! - скандирао је и аплаудирао окупљени свет и сва свита на бини. Зејна, чини ми се, није ни чула шта је њен муж рекао, па није знала ни узрок народној срећи. Аплаудирала је тек при крају, кад ју је муж гурнуо и опоменуо, а док су сви клицали „Титово Орлово" она је само отварала и затварала уста. Знам, јер ја њу знам, и није од мене могла да сакрије да се претвара. Као да је осетила да то знам, севнула је погледом према мени, подругљиво се осмехнула и, опет, искренула лице према брду. Драги друже Тито, из твога Орлова данас по- ручујемо контрареволуцији да мач твоје револуције не мирује и неће да мирује, све док не сасијечемо оне који својатају твоју Босну и Херцеговину, који би да је нема, да је дијеле, којима сметају муслиманска нација и вјера, који поричу наше историјско биће, који ревидирају ис- торију и пишу о некаквом геноциду над Србима у прошлом рату, па призивају освету - урлао је све јаче, али је народног одушевљења бивало све мање. Занет својом проповеди, Зејнин муж то није примећивао, а није ви- део ни да му је жена отишла са бине. Онај агент и екс- понент повампиреног четништва и антикомунистичких снага на Западу, овај наш земљак, који својом књигом сипа со на још живе ране минулог рата и минира темеље Титове политике братства и јединства, још је на слободи и још ровари, јер се другови из Србије устежу да замах- ну сабљом по шији великосрпске хегемоније! - замах- ну, као да му је јатаган у руци, па
историчару Максиму Козбаши одсеца главу. - Што тај историчар, наш земљак, са својом књигом не дође у Орлово или Сарајево, па да види шта ће га снаћи и како ће га дочекати народ који је завјетован другу Титу! - поскочи за микрофоном. Уа! Уа! - зачуше се повици, за њима и звиждуци, али нисам одмах разабрао да ли су упућени Хасану, ис- торичару Максиму или обојици. -
Коме то звиждите? - цикну Хасан за микрофоном.
Теби! - крену према бини један старији мушка- рац. - Јеси ли читао књигу историчара Козбаше? -
Нијесам и нећу! - одговори Хасан.
Онда немој да блејиш и завађаш народ! - попе се на бину и зграби микрофон. - Књигу Заборављени Јевреји прочитао сам веома пажљиво и моја једина замјерка је што није написана много, много раније... Ти, друже Хасане, у говору и не спомену усташе. Своју сабљу потегни на њих, а ја ћу моју на четнике. Ваљда нас је тако Тито учио крену да сиђе са бине. -
А ко си ти? - повика Хасан.
Ја се фукари не легитимишем! - одговори му не- знанац, а тројица полицајаца, на Хасанов миг, угураше га у ауто и одвезоше према орловачком затвору. Велико народно славље се растури како нико није очекивао. Људи су одлазили ћутке, неки са гримаса- ма гнева на лицу, неки преплашени, уз сашаптавања и освртања око себе. Зејна је одлазила сама, оним њеним ходом, кад побесни, и не може да то прикрије. Као да је имала очи и на потиљку, и видела како гледам за њом, нагло се окренула и, још брже, дошла до мене. Знаш ли сад зашто си хајван? - треснула је ногом о земљу и презриво ме прострелила погледом.
-
Тек сад ништа не разумем - раширих руке.
Биће касно кад ти будеш разумио... Африка и јес- те за тебе окрену се и оде... Сутрадан, у Будви, на великој плажи испод нека- дашњег дворца краља Александра, прелиставам новине и не могу да се начудим. Свуда исти наслови: РОЂЕНО ТИТОВО ОРЛОВО. Исти потпис испод фотографија: „Велики митинг братства и јединства“. А личе, као јаје јајету, и сви новински извештаји са митинга. Народ Орлова и читаве Херцеговине заветовао се Другу Титу да ће чувати и сачувати све његове тековине и, једно- душно, осудио контрареволуционарну књигу квазиисторичара Максима Козбаше. Сенку на величанствени скуп бацио је националистички наступ једног усамље- ног провокатора, којега је народ извиждао и отерао... Па где сам то ја јуче био? - питам се. Све је лаж, а све је, опет, истина. Страшно. Шта ли ће тек да буде, кад се сличним и још разорнијим гранатама преору мозгови милиона људи? Алтин и алтиу злато и шест - како написа Арслан-бег. Нема веће истине од лажи, нити опасније лажи од истине. Откад је света и људи, нико није ни каменован, ни рашчеречен, ни убијен куршумом, ни обешен, ни задављен, ни посечен, ни проклет, због тога што је лагао. Главом се плаћала једино истина, и само је истина анатемисана као лаж. Тресу ме зебња и немоћ, па прекидам летовање и журим да се, што пре, вратим у Африку. х- х- хНаши смо, друже докторе - рече неко у ходни- ку, кад утихну звоно у мом стану. - Отвори, знамо да си ту. Одмах препознах ону двојицу иследника из Државне безбедности. Смешкају се. Овога пута не пи- тају да ли могу да уђу, него уђоше и седоше. Којим добром? - омаче ми се, јер наслутих да их никакво добро није довело.
Пакујете се. Вечерас летите за Лусаку - понуди ме цигаретом онај са наочарима. -
Да, а како то знате?
-
Дај нам пасош и пођи са нама - устадоше обојица.
-
Зашто? Где да пођем? Отићи ће ми авион
-
замуцкујем.
Без питања... обуци се и крени - нареди грубо, чак ме и одгурну... Њиховим колима, одвезоше ме у централу Државне безбедности Југославије. Уведоше ме у једну просторију на првом спрату, показаше ми сто за који ћу да седнем, на том столу магнетофон са тракама, не- колико листова папира и зашиљена графитна оловка. Ова двојица, која су ме довела, седоше преко пута мене. Ћуте. Дуго ћуте и смејуље се. Дође и главни иследник, здепаст и лица набреклог од дебљине. Мало је храмао на леву ногу. Седе између двојице млађих иследника, а записничарка, старија жена са брадавицом на носу, намести се за мањи сто и заврну рукаве жуте блузе. Друже Чавка, фино се опусти и не секирај се за лет, јер можда нећеш ни одлећети - рече главни ислед- ник и рашири усне у вештачки осмех. - Мало ћемо дуже да попричамо, а колико дуже, то зависи од тебе, а не од нас... Сабери се, кажи све што те~будемо питали, запали ако ти је ћеф, поручи кафу, може и сок... Елем, наша су сазнања гадна и да знаш много си ме, и лично, разочарао и повриједио. Ето, сигурно знаш о чему је ријеч - забечи се у мене. Ништа вас не разумем. Ни шта хоћете ни зашто... коначно, ја вас и не познајем, па ми није јас- но чиме сам вас лично повредио запалих цигарету, а обли ме зној. -
Земљаци смо, друже Чавка - поново се осмехну.
Познајем ти оца, стрица, мајку... твоја баба Василија једном ми је спремила и цицвару. Са твојим оцем био сам у истом батаљону, кад смо на Неретви сатрли че- тнике... Ја сам, несрећо једна, потписао препоруку да добијеш стипендију у гимназији и на студијама. Овијем сам - дотаче свој образ - гарантовао за тебе, а ти си пљунуо и на мој образ и на образ свог оца и фамилије! - тресну шаком о сто. -
Чиме? - треснух и ја шаком о сто. - Шта сам то учинио?
Олади мало, олади мало - изненадих га својом дрскошћу. - Није ти ово Африка... Знаш ли ти ко је ис- торичар Максим Козбаша? Знам. Писац књиге Заборављени Јевреји. Њега не познајем, али књигу сам прочитао. Одлично што признајеш, ама признај све. Нијеси ти његову књигу само прочитао. Прочитао, само прочитао, нисам је појео - пос- прдно одмахнух руком. Нијеси је појео, а боље би ти било да јеси, него што си... Зашто си то урадио? На своју руку, или по не- чијем налогу? -
Шта то?
Како шта? Јеси ли поручио двјеста примјерака књиге и у Замбији је дијелио нашим људима? И јеси ли хвалио ту погану књигу? Јесам, и поручио, и платио, и делио, и хвалио. Својом вољом и својим парама... Јесам, јер је то књига о једном ужасном злочину, који је скриван деценијама, о заборављеном геноциду над заборављеним Јеврејима. Ми нијесмо прећутали ни сакрили ниједан злочин над Јеврејима - припрети ми испруженим кажипрстом. -
Опростите, да ли сте читали ту књигу?
-
Јок, тај ме смрад не занима - одговори он.
Сјајно. Судите књизи, а не знате ни шта пише у њој... Јевреји су ауторова метафора, и то само у на- слову књиге. О Србима је та књига, друже иследниче. О усташком геноциду над Србима, о сакривеном великом злочину... Прочитајте књигу, па ме онда саслушавајте. Не занима ме, јер је та зла књига узнемирила нашу јавност и на позицијама је... натгозицијама је овог и оваквих твојих пријатеља пружи ми једну фотографију. - Ко је тај са којим сједиш у кафани? Ко? -
Жика... Жика, не могу да се сетим његовог презимена.
-
Сјети се, сјети се.
-
Жика Четник, тако га сви зовемо.
Тако, дакле. Четник, четник, а ко би био други. Откуда ти са њим? Ко вас је спојио? -
ЈуГославија, друже иследниче.
-
Шта рече? - зину он од чуђења.
Жикин ресторан у Замбији звао се Југославија. Ту смо се упознали. Ова слика је из тог ресторана. -
А ђе је тај четник сада?
Остао је у Лусаки... продао је Југославију и спрема се, каже, да иде у Америку - испитивање ми је постајало забавно и заборавио сам на изгубљени лет. Безбели у Америку, а ђе би друго. Четник иде четницима... Шта ће тамо и твој брат? -
Где тамо? - оштар бол прободе ме међу плећима.
Знаш ти добро ђе. Према нашим сазнањима, брат твој Милутин из Замбије је отишао у Чикаго и тамо се повезао са четничким
екстремистима, оном групом лудака који су планирали да отетим авионом долете до Београда и бомбардују Бијели двор и Друга Тита... Све ти знаш и у све си упетљан. Милутин није у Америци, него у Шведској. Тамо се оженио и има двоје деце - слагах, глумачки загледан у његове очи. Он Шведску није ни видио. У договору са тим че- тником, твојим пријатељем, одмаглио је у Америку међу четнике - одмахну он руком. - Имаш ли тамо некога свога? -
Никога.
-
А Божо? Ко је Божо и шта је он теби и твом брату?
-
Божо нам је ујак, али он не живи у Америци, него у Канади.
-
Окле он у Канади?
-
Отишао из Солуна.
-
А шта је радио у Солуну?
-
Био заробљеник у немачком ратном логору.
-
Швабе га, бива, заробиле као партизана?
Не као партизана, него као четника! - скупих хра- брост да то кажем. - Кад већ познајете моје село и по- родицу, онда морате знати... опростите, да нисте из Калиновика или околине? -
Није твоје да питаш, већ да одговараш на питања.
У једној бици са Немцима, код Калиновика је, четрдесет и треће, заробљен мој ујак Божо, а месец дана касније Немци су заробили и мог стрица Ђорђа, који је био у партизанима. И ујак и стриц одведени су у Солун, у логор, а кад су Американци и Енглези ослободили Солун, стриц се вратио у Херцеговину, а ујак отишао у Канаду.
Ту си, друшкане - радосно подвикну земљак ислед- ник. - Што се и он није вратио кући? Не знам. Он је био за краљевину Југославију и про- тивник комунизма. Ваљда због тога. -
И ујак Михаило ти је био у четницима?
-
Био и одробијао.
-
А стриц Станко?
И он је био у четницима. Убиле га усташе... Доста више! продерах се на иследника. - Какве ја везе имам са свим тим? Нисам био ни у партизанима ни у четницима, јер тада нисам био ни рођен. Шта хоћете од мене? Дајте ми његов пасош - пређе иследник преко мојег беса. - Види, земљаче - диже се, обиђе око стола, приђе ми с леђа и руку, у којој је држао пасош, спусти на моје раме. - Тражимо од тебе једну патриотску услугу. Малу услугу... Можда ћеш и стићи вечерас на овај твој лет. -
Коју услугу? - окренух столицу према њему.
Још се више зближи са тим Жиком, са тим четни- ком... упетљан је у свашта и повезан са разним типовима у Африци, Америци, Канади... Ожењен је Немицом, то си прећутао. -
Нисте питали. Теса, смешно говори српски, зовемо је Швабица.
Српски говори као и нас двојица. Глумата. Према нашим оперативним сазнањима, она је агент британске службе, а повезана је и са Цијом... Крупна звјерка, ни тај Жика не зна ко је она. Мата Хари. Тобоже, ћурке и кокош- ке накљуцале дијаманте, па се она и њен четник обога- тили. Та је прича покриће за велике паре, које су добили од западних служби - слушам га запањено. - Она и ође има своје људе. Био си... знамо ми све - сједе на сто ис- пред мене. - Био си
на оном народном митингу у твом Орлову, у Титовом Орлову. Шта мислиш, ко је онај што смо га ухапсили? Не. знам ко је, али ништа нетачно није рекао. Хасанов говор био је говор мржње, а не тога човека кога су ухапсили. Пусти сад Хасана и твоје симпатије према његовој жени шеретски ми намигну. - Они који роваре и нешто тајно припремају, обучени су да говоре и пишу оно што је, наизглед, исправно и што се свиђа многим људима. Тако шире своју мрежу и утицај. Ама, нијесмо ни ми без обуке. Тобоже смо га ухапсили, а већ увече пустили. Сад смо са њим на вези... Од тебе очекујемо да нам будеш веза са тим четником, а преко њега и са његовом женом. -
Али, они се селе у Америку. Биће ми недоступни.
Писма, телефони, авиони... Није Америка на Марсу... Ред је и да обиђеш ујака Божа, разумијеш шта ти говорим... Узгред, припази добро и на наше у Замбији. Опасна су времена пред нама и за сваког патриоту сви људи морају бити сумњиви. Је ли ово у реду? Није у реду, па макар ме и ухапсили - уздахнух од свега што ми је напричао. - Ви ми причате неке бајке... опростите, смешно ми је. Жика Четник и Теса Швабица поткопали се да нам руже државу. Само да их упознате, и ви бисте се смејали тим бајкама. -
Рецимо да нијесу бајке. Да ли би тада помогао својој држави?
Бих, наравно. Не бисте морали ни да ме приводите и обрађујете... Али, јесу бајке. Могу и да замислим ко вам је дојавио такве глупости. -
Ко? - поново ми понуди цигарету.
-
Бивши амбасадор. Он или неко сличан њему.
Фала ти, земљаче, на искрености - пружи ми па- сош. - Остајемо на вези... оно затвог буразера забрљале су наше војне судије... Не
замјери на овом малом задржа- вању и пожури да стигнеш на свој лет. А, о овоме, никоме ни ријечи. СУСРЕТ СА АРСЛАН-БЕГОМ Једне ноћи, у сну, бану ми у ординацију, у Каирској улици, висока и плећата момчина без десне руке, са турбаном на глави, сабљом о појасу и са неколико алих пушака за појасом. Моја помоћница, млада лекарка, врисну од страха, а пацијент, замбијски министар здравља, паде у несвест. - Селам свима, рече јаничар. Хећиме, друже, чека те Арслан-беГ. Ђе ме чека? - пребледех од шока, кад видех себе у огледалу. На очима ми специјалне наочари, гори лам пица између стакала, пацијент зинуо, танком дрвеном дашчицом притискам му језик, загледам његове крај- нике и упаљено ждрело. Лекар сам, у Африци сам, али сам дечак, мусав од купина и у сивом, вуненом, оде- лу, које ме турпија по телу, као да гризу инсекти. Леле Мајке! Јеси ли то ти, Мурате? - пружам му руку, али он устукну. - Великаје преша, иди одмах - нареди. - Ђе? У Стамбол? У Орлово? УЈасеново? - У Мулушуши - одговори Леле Мајке и нестаде. Село Мулунгуши. Луксузно на-сеље малих сараја. Пројектовали га и озидали архитекте и градитељи из Југославије, кад је у Лусаки одржаван самит вођа „трећег света“, несврстаних држава које нису биле ни са Истоком ни са Западом, него мета и једних и других, плен у прерији за све грабљивце. Један од сараја у Мулунгушију био је и резиденција нашег цара, некру- нисаног султана свих тих народа, који нису знали ни са ким су, ни куд, ни од кога беже. Када ми, у том сулудом сну, Леле Мајке рече да ме у Мулунгушију чека Арслан- бег, одмах сам помислио да ме чека у сарају нашег мрт- вог султана. И у сну сам, однекуд, знао да је он покојни, а нисам знао да су, на оном свету, и то одавно, и Леле Мајке и Арслан-бег... Трљам очи од чуда које видим. Нема ниједног сараја у Мулунгушију. Свуда разапети
чадори, мали чадори, а међу њима, у средини, огромни шатор од кожа тек закланих оваца, и Сироти Божидар у том шатору. Знам, то је Арслан-бег, али је и он дечак, и он, као и ја, умазан купинама око усана и по образима, сиво вунено одело и на њему, плавокос и чупав. - Пини малко, окријепи се, хећиме и рођаче - пружи ми он пљоснату тестију. - Шта је у њој: вино или ракија? - питам га. - Вода живота. Вода са Ђул Ђуна - потекоше му сузе. - Зашто плачеш, Арслан-беже - отпих неколико гутљаја. - Ђул Ђун ће ускоро да пресуши, а не смије да пресуши... Онај катул ферман, који нијесам примио, добићете сви. Он ха пише. - Нијеси још примио, јер си... збиља, не написа како си... јеси ли се објесио, пробо ханџаром, некуд побјеГао, у неки вир скочио? Опрости што те ово питам. - Не трабуни, Дамјане. Зар ме не видиш... Оном лу- дом Мурату умакох, а овоме нећу умаћи. Нећеш ни ти, неће нико од нас. - Ком Мурату? Мислиш на Тита? - Јок, болан, него на њеГову копилад, и овоГ најлуђеГ међу њима. Ђ? су ти очи и памет, остао без њих! - пре- кори ме. Страшни белај кува сеу Србистану. - Знам, али се још жешћи белај кува по ХерцеГовини, по Хрватској, по Босни и Косову. - Тешко мени и тешко нама свима - уздахну он. И за мог земана, паше су махнитале у свим провинција- ма и вилајетима царства, дизале буне против султа- на, невјерничка раја сјекла аГе и беГове, одметала се у војске аустријских, руских и млетачких царева, ама је наше царство трајало и трајало. А знаш ли збоГ чеГа?- зграби ме за рукав од вуненог капута и посади поред себе. Незнаш, безбели да не знаш... Трајало је царство, јербо Га је водила мудрост и да попусти и да опрости својим окрајинама и одметницима, да подмити, кад се морало, и да не Губи присебност, па на врапце шаље то- пове... Луди Мурат нема Грама памети. Србистан, срце царства, он претварау побуњену провинцију...
Али, сви су против Србистана и Срба - пресекох му мисао, а он се нарогуши, поче да расте, да се шири и да ме притиска својом величином и снагом. Нисам више, у том сну, и под тим огромним шатором, седео крај Сиротог Божидара, него крај разгоропађеног ратника Османовића царевине. Не прекидај ме, аветни Дамјане - запрети ми он. Нико није ни против Срба ни против Србистана ни про- тив царства. Нико није против Стамбола, него су сви против аветноГ Мурата у Стамболу... Платио будале на свом двору, па пребројавају које Турчин а ко потури- ца. Хајван над хајванима! - потегну сабљу и расече један велики табуре у шатору. Потурице су биле темељ нашеГ царства. Ми смо умножавали Турке, жудили да будемо милији султану од њих, клели се на Књизи да смо Турци и нијесмо лагали ни себе ни Турке ни Алаха - опет му кре- нуше сузе. Наили султани су то знали и наГрађивали нас више неГо рођене Турке, па се царство ширило и раши- рило од Индије до Беча и од ЕГипта и Либије до руских степа и леденоГ Балтика... Безбели, такоје било. А да су султани захалакали да су им душмани сви Персијанци и Египћани и Грци и Срби и УГари и БуГари... распало би се за мање од хефту дана. Аветни Дамјане, зар не видиш ђе је сотона над сотонама? Подивљала султанова копилад у свим вилајетима, ама онај твој, онај мој, онај хајван у Србистану, није вода која Гаси, неГојеуље које распаљује ватре и пожаре - хукну и сједе. - Зашто кажеш даје он и твој? - Чим је твој, онда је и мој, онда је наш. Ти из Јасенова, ја из Јасенова. Ти од Видосаве,ја од Ђурђине. Тиу комунис- те, ја у муслимане. Оба потурице, оба јањичари. - Ја више нијесам комуниста, Арслан-беже. - Јеси, јеси. Једном јањичар, вазда јањичар. Не бива друкчије. Рецимо да постанеш антикомуниста. Бићеш против својих који су комунисти. Борићеш се против оног што си био. И тада ћеш, Дамјане, бити јањичар. Добро ти рече моја Зејна, у ономе њеном писму. - Откуда знаш за Зејну и то писмо?
- Све ја знам, а знаћеш и ти, кад будеш ђе сам... Пратим вас и надГледам, рођаче. - Опет ме називаш рођаком. Зашто? - Ти си од мојих. Чавке из Јасенова су од моје мајке Ђурђине. Зар то нијеси прочитао у моме запису? ЗбоГ цр- нине, којује носила за мојим оцем и за мном, Јасеновчани су је прозвали Чавка, паје мајчин надимак постао презиме. - Како? Кад си убио њеноГ сина, а твоГ брата, нико од њених није остао. - Остале су фамилије оба моја стрица. И остала су тројица синова брата Радула... Кад сам Гаубио, то није- сам знао, па нијесам ни записао. - Тешко си се огријешио. - Мој је Гријех до небеса. Лакше би ми било даје он убио мене. Ође, ђе смо сада, срамота ме да му погледаму очи. - Кажеш да ће пресушити Ђул Ђуњ а да не смије пресу- шити. Хоће ли, или неће пресушити? - Хоће, Дамјане, узалудна крв потећи, а хоће ли нам Ђул Ђун пресушити, то зависи од Зејне и тебе - обујми га пламен, постаде буктиња без дима, па светлост, у коју се није могло гледати, па зрак, који некуд испари, а ја се пробудих задихан, мокар и без свести о томе где сам... Прогања ме тај сан, никако да га заборавим. Подсвест? То говоре психијатри који не знају ништа о сновима. Не знам ни ја, али признајем да не знам и му- чим се да сазнам. На недокучив начин, састала су се и помешала два времена, Арсланово и моје. Можда и због тога што сам се, и у Африци, често враћао његовој ис- повести, трагао за одговорима на разна питања и сумње из тог записа, пресељавао одавно почившег бега у са- дашње Јасеново, доводио га код себе у Замбију и одво- дио себе, све чешће, у његово време, у Стамбол царски и раскошни сарај у Орлову. Још за живота тог сараја, Зејна ме одвела да га видим и да омиришем умрлу лепоту и господство једног изузетног човека, изузетног и по памети и по снази, и по доброти и по злу. Тако се, све то, у мени тумбало
годинама и претумбало у сан, који ми не да мира. Тако тумачим, а не верујем себи да сам растумачио. Не верујем, јер су се у мој сан, чини ми се, морале уплести још неке силе, које знају не само оно што је било, него најављују и предсказују и оно што ће тек бити. Зграби ме та сумња нарочито оног дана када ми, у ЈуГославији, Алија Калигула рече да је Зејни умрла мајка и даде ми број њеног телефона у Орлову, да јој изјавим саучешће. И када ми, као узгред, пренесе и да је њу задесила још једна несрећа: муж је напустио! Посвађали се жестоко, псовали једно друго, он је ошамарио, она њега погодила тањиром у главу, и раскрвавила га. Хасан покупио све своје ствари и, већ три месеца, у Сарајеву, живи са другом. Нису се развели, обоје имају разлога да не руше срушено. Син је препрека обома, развод би могао да нашкоди и Хасановој партијској каријери, а њу, незапослену, да суочи са новом и тешком невољом. Све му је то - рече ми Алија испричала његова ујна, сестра Зејнине мајке. Како то чух, присетих се свога сна и утрчах код Сакале, у његов собичак, да телефонирам. -
Хало, да ли сам добио Орлово?
-
Ово је мамина кућа, ко зове? - одговори дечји
глас. -
Је ли Зејна ту?
-
Јесте. Ко је тражи?
-
Кажи јој, сине, да је тражи Дамјан из Африке.
Мама, зове те Дамјан из Африке - чујем добро шта јој син преноси. -
Питај га шта хоће - чујем и њу.
-
Мајка пита шта хоћеш - понови Јасенко.
-
Да њој и теби изразим жалост због Зибине смрти.
Реци му хвала и да не зове више! - чух шта она рече, и замути ми се у глави. Не сећам се, али ми се чини да сам је опсовао кад спустих слушалицу.
Вести из отаџбине, све гора од горе, усељавале су, у све нас, неверицу и жалост, затим најгоре стрепње, а онда и међусобне препирке, чарке, туче, мржње и поде- ле. Залазио сам у четрдесет и пету годиНу живота и шес- наесту годину живота у Африци. Сат за сатом и дан за даном, протутњаше као неки торнадо, брзо и пребрзо, како ми се чинило, али су седи праменови косе, боре по лицу и подочњаци одавали старење и годове стабла које није признавало хук времена. Она велика колонија, која је бројала неколико хиљада нас, копнела је као да смо снег под сунцем Африке. У лимарској радњи Сакалиног ујака, једва су постизали да направе стотине и стотине лимених сандука за пртљаг повратника у државу Обо- лелу од канцера виталних органа, а мозга посебно. Са тим сандуцима, многи су одлазили и у нове туђине. У Зимбабве, у Анголу, Америку, Канаду, Аустралију, нео- чекивано и све чешће, и у Јужну Африку. Људи пушке и Библије пустили су Нелсона Манделу, икону црначке већине, из затвора на острву Робин и са њим договори- ли „историјско помирење" црних и белих људи у тој ог- ромној и пребогатој земљи. Далеко, према Балтику, тре- сла се Европа. Пао је берлински зид, по свим шавовима пуцала је источна империја, а поклици слободи стапа- ли се у хорско опело једном поретку и времену смрти и тираније. А ми смо, у афричкој ЈуГославији, живели са Југославијом и у Југославији, обеспамећени и омађија- ни враџбинама из полуделе своје отаџбине, па смо, све мање, знали имамо ли отаџбину, ко је она, и ко смо ми. Ти, друже Сакала, више не смеш да точиш пиће и служиш јело доктору Јогану и његовим Словенцима
рече Стеван Буздован. Возач рударског багера, тај Лесковчанин је практиковао да кокосове орахе разбија огромним чекићем и, убрзо, стекао надимак Буздован. Они су издали Друга Тита и ново, револуционарно, руководство Србије. Не могу више са нама, ено им њи- хових Шваба и Немачке! Уортачили се са Хрватима! - повика конзул Спасоје. - Морамо од здравог жита одвојити кукољ и пљеву, како је говорио Друг Тито. Сутра шаљем депешу... ово је скандал, четнич- ко лудило! скочи генерал Антун. Ђе је шаљеш? - приђе му Спасоје. - У Загреб или у Београд? Лијепо је, образа ми, сиђети на два коца, али на један ћеш да се набијеш - искапи чашу вискија. Моје дупе, мој шиљак. На твој се више нећу на- тицати цинично се осмехну генерал. На мој, само на мој, оћеш и да нећеш, образа ми... Швабе се спојиле, а Горбачову вране мозак по- пиле. Рано се радујеш. Пуна је Русија жестоких кому- ниста... мало закуњали, али држи гаће кад се пробуде. Госпон Сакала, молићу лепо, посебан сепаре за нас - диже руку доктор Јоган. - Ми ћемо да платимо свој сепаре, али не можемо и нећемо да се овде гушимо. -
И моји траже свој сепаре - рече генерал Антун.
Да не прескочиш и нас Македонце, друже Сакала - невољно ће и Јордан, шифрант у амбасади. - Ми смо да будемо заједно... Ама, брате, ако се издвоје Јоган и Антун, морам и ја. Ти да седиш ди си, јер ни за ди си ниси - про- дера се Стеван Буздован на њега. - Ја сам ти дао све. Нацију, републику, положај... Дао сам ти оно што је
моје, па сад хоћеш свој сепаре. Не може. Пиј и једи са мном и са Спасојем. Не заборављајте, другови, да Друг Тито није умро и да нас слуша и гледа - рече Алија Калигула. - Мени је добро... имам своју електричарску фирму, сад отварам и неке крупне послове по Танзанији... А ђе би друго, вуче те срце твојима - упаде му у реч конзул Спасоје. -
Шта хоћеш да кажеш? - упита Калигула.
То што ти добро знаш. У Танзанији су муслима- ни... Нека су, живи били, не замјерам ти ништа, само кажем. Кад је тако, онда и ја хоћу свој сепаре - осорно ће Калигула. Сепаре Титове Босне, тако да си написао на вратима - окрену се Сакали. Тако је, Алија. Сепаре Титове Хрватске, то да пише на нашим вратима - рече генерал Антун. -
Сепаре на Титовата Македонија - рече шифрант Јордан.
Код нас да ништа не пише - рече доктор Јоган. - Ми само желимо да нас нико не вређа и понижава. Било би липо имати и далматински сепаре - сти- дљиво ће Јуре Задранин. - Да ли то може по Уставу? Може, ако се ја питам - одговори Спасоје. - Далмација никад није била хрватска. -
Увјек била и бити ће увјек! - викну генерал Антун.
-
Ја тражим сепаре за Косово.
А ја за Српску Крајину! - скочи Стеван Буздован. - Идите у три материне... идите свом Анти Павелићу, али без Срба... без Срба! тресну флашом о сто и разби је.
Ти си на четничким позицијама... Ти си... Ово је шкандалозно! зарумене се од беса генерал Антун. Затровао те овај овдје - упери прст у мене. - Поклонио ти једну књигу, једину коју си у животу прочитао... Не петљај се у повијест, ти си само багериста... X- X- XДанима је Сакала преуређивао ЈуГославију. Зидари, малтерџије, столари и молери постављали су преграде, од изласка до заласка сунца, а са првим мраком рес- торан је отваран за своје госте. Више нисмо седели и пили за истим столовима. Свак је био у свом ћошку и са својима. Кад је генерал Антун на хрватски сто поставио хрватску заставу, и то нову, шаховницу, избила је туча. Сакала је позвао замбијску полицију, да развађа људе испод Титове слике, а колима хитне помоћи у болни- цу су пребачена деветорица повређених. Гађали смо једни друге столицама, флашама, шницлама, пиксла- ма... севале су и песнице, Буздован је генералу избио два зуба. Амбасадор је, по злу, свратио баш те вечери. Поломљене су му наочари и поцепана кошуља. Мене је неко погодио пивском флашом у главу... Министар замбијске полиције наредио је да, убудуће, његови људи стражаре у ЈуГославији и, при најмањем нереду, и силом, успостављају ред. Лично је дошао оне ноћи када су, све- чано, отворени сепареи, и свима нам наздравио. „Иза тигра остаје кожа, иза слона остаје слоновача, а иза чо- века остаје само његово име“ рекао је само то и оти- шао. Сви смо га чули, али као да ништа нисмо разуме- ли. Под оружаним надзором странаца, напијали смо се, певали и натпевавали у ЈуГославији. У централном делу ресторана, тамо где смо, донедавно, били измешани и заједно, сада су се проводили Срби и Црногорци („Срби и Срби грђи од Срба“, говорио је генерал Антун), а ос- тали су певали у својим преградама, али сви гласно и прегласно, да их чују они у другим сепареима, којима су и певали. Друже Тито, Србија је чиста, предводи је тврди комуниста!
Вијори се, шаховницо, од љубави наше слита, за Хрватску и за Тита! Друже Тито, немаш мане, јер ти волиш муслимане! Македонија, Македонија, земља Титу најмилија! Друже Тито, кад се мора, у бој креће Црна Гора! Друже Тито, ти би моро знати како ће се наша земља звати. До Мостара, до Мостара, Србија је ста- ра, до Дрвара, до Дрвара, и нова и стара! Друже Тито, наше Горе сине, Хрватска је доријеке Дрине.Ауз помоћ хрватских плотуна, до Котора и Гра- да Земуна. Волим Тита, умирем од бола, сузе моје теку до Стамбола. Од Мостара, од Мостара, па до Техерана, све ће бити царство муслимана... Замбијски полицајци питали су Сакалу да им пре- веде шта то певају. „Лудаци, они се тако мрзе и воле из- међу себе“, покушавао је да им објасни, али они су то разумели тек када, негде у фебруару или марту 1990, генерал Антун, заносећи се од пијанства, изађе из свог сепареа, потегну пиштољ и опали у таваницу. Сви одмах дођите овамо, код Срба и амбасадора, да се нешто важно договоримо! - заповеди војнички, мало заплићући језиком. Момци, све је у реду, ја сам савјетник вашег предсједника - рече, на енглеском, зам- бијским полицајцима, који извукоше своје револвере. -
Не брините, то је код њих нормално понашање
-
насмеја се Сакала, смирујући полицајце.
Захтијевам од тебе да промијениш име овом рес- торану - рече власнику Сакали. - Сви имамо своје ка- везе, сви се красно осјећамо и сви пјевамо. Нема више псовки ни туче - занесе се, па му Сакала поможе да не падне и да седне. - Југославија је увјек била друго име за велику Србију. То више нећемо... Друже Сакала, нађи неко друто
име, неко које ћемо да прихватимо сви - поче да пребира по џеповима и тражи цигарете. -
Југославија или смрт! - викну конзул Спасоје.
Друже генерале, наша заједничка држава зове се Југославија рече амбасадор. - Можда сте мало попи- ли, размислите. Ово је четничко име, друже амбасадоре - одго- вори генерал. Послије уједињења, сјећате се, држава нам се звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца... Да, тако је. Онда је онај хрватождер Александар уки- нуо то име и ријешио... да, у великосрпском интере- су ријешио је да будемо сви Југославени, што ће рећи Србославени, и да нам се држава зове Југославија, што ће рећи Србославија. А онда је Жика Четник... Чекајте, чекајте, друже генерале - приђе му ам- басадор. - Није краљ Александар, него је Друг Тито одлучио да се зовемо Социјалистичка Федеративна Реггублика Југославија. Јесте, али тако не пише изнад врата овог рестора- на. А зашто не пише, друже амбасадоре? Па, због тога што је Жика Четник озидао овај ресторан и дао му чет- ничко име! -
Да ли је то истина? - упита амбасадор Сакалу.
Жика Четник је добар човек... био је четник, али то нема везе. Он је купио и све ове шумадијске ношње -
одговори Сакала.
-
Има везе, и то велике - заврте главом амбасадор.
-
Извините, друже генерале, нисам знао за тог четника
-
потапша Антуна. - Смисли, Сакала, ново име.
-
Џумла\ - љутито и поспрдно узвикну Сакала.
Маестрално, честитам - одобровољи се генерал Антун. Егзотично, афрички. Џумла. Заиста маестрал- но... Један снажни и заједнички аплауз за нашу ЏунГлу\ разгалами се, а само нас тројица, колико се сећам, не заплаудирасмо. -
Џунгла и јесмо - рече доктор Јоган кад смо одлазили.
-
Ајдук. Како би липо било то име - гунђао је Јуре.
се.
Ајдук... Ајдуци... Ускоци... толико прелипих нашије имена - једио X- X- X-
У Џумлу више нисам одлазио. Сакала ме одведе код свог ујака и препоручи за мене два велика лимена сандука за селидбу. Ординацију у Каирској улици, коју сам купио од Николе Голооточанина, продадох једном Индусу, а кућу пуковнику замбијске војске, школова- ном у Београду. Желео сам да је продам Алији Калигули, али је он већ себи био капарисао сарај у Дар ес Саламу. Док сам се паковао, као утвара, пред саму поноћ, појави се Милутин. Витак и мишићав, пуца од снаге, одевен као излетник на сафарију, дугачка му коса, на потиљку мало проређена, а зулуфи поседели. Ђе си, буразеру - стегну ме оним медвеђим рука- ма, па се залете и загрли и слугу Филипа. - А ђе ми је Џими? - као ветар, истрча у врт испред куће. -
Џими је умро, бана - обриса сузе слуга Филип.
Од старости... ово му је син, исто Џими - показа на вучјака, који је, са неповерењем, помало режећи, посма- трао незнанца. Како си стигао? Што ниси телефонирао? - сипам му пиће у чашу. Нормално, као слободан грађанин - зацерека се Милутин. Малме-Лондон-Најроби-Лусака.
-
Малме? Сад си у Шведској, а не тамо?
Већ пола године. Купио сам кућу, ништа не ра- дим... Мораш са мном, зато сам и дошао - загрли ме. - Вељко завршава трећи, а Видосава први разред... Вељко исти његов ђед... Пукнућеш од смијеха кад чујеш како сада Катарина говори српски. -
Зашто си напустио Јужну Африку?
Како зашто? Пратиш ли вијести, ђе ти живиш? Бијели доводе Манделу на власт, он ће бити предсједник. Сви домаћи бијели остају, све ће им Мандела опрости- ти и неће бити ни злопамћења ни освете... Једино нема мјеста за странце, за плаћенике... Исправно - насмејах се. - Бели домороци остају, а бели јаничари... ти и такви, морају одакле су и дошли. Баш ме брига, исплатило се. Уштеђевина вели- ка, отпремнина велика, задржао пилотску кондицију и знање, а рата нијесам ни видио... Рата ће бити код нас, буразеру, и то дугачког и крвавог! одједном се уозбиљи. -
Неће. Није то могуће.
-
Хоће, и то брже но што ико мисли. Тамо су сви полудјели.
Војска је снажна и јединствена, причаш глу- пости... Јесте да је код нас луда кућа, свашта се прича, свашта се пише, али од речи се не гине. Опаке ријечи покрећу куршуме. А ова Титова војска ће нам јебати мајку! Свима, а нама више него ико- ме... Па, слушаш ли ти наше идиоте у Београду - устаде и поче да шета. - Брбљају о заштити социјализма, о ко- мунистичким идеалимаи вјерности Титу... Завезали се за Русе, завезали се за мртваца. Волео си Русију, Милутине. Препарирали те, из- гледа, у Јужној Африци.
Волим ја Русе и сада, али они су у хаосу и расулу. Распада им се држава, умире комунизам... много ће проћи времена да Русија оздрави... Дођи у Шведску, па се увјери како изгледа једна људска држава. -
Што изабра баш Малме?
Тамо су Катаринини, а и на југу је, па је мање хлад- но... Молим те, дођи код мене, одмори се и упознај ту земљу. Допашће ти се, и тамо ћеш и остати. -
Нећу, не могу. Само у Београд... ево се пакујем.
Погинућеш! - крикну он и уплаши Филипа, а Џими скочи и залаја. - Ти си љекар, одмах ће те моби- лисати - једва се смири и седе. - Мислиш, буразеру, да и мене срце не вуче своме народу и језику, своме селу, своме небу - прекри лице длановима. - Сјешће ме у мш, да рушим и убијам. Нећу, нећу, нећу! - заплака он. Милутине, прибери се, шта то причаш? - загала- мих и ја. - Нема рата, нема никаквог рата, човече, нешто си ружно сањао. Знам ја Титове генерале и њихову луду памет. Да су теби судили и да си ти био у њиховом затвору, не би тако говорио. Хајде, попиј још једну. Ти робијао због Марша на Дрину, а сад се код нас то пева свуда и слободно. Победио си, Милутине. Ко пјева? - повика он. - Они исти који су ми судили и којима је, и сада, Тито и у души и у мозгу... Промијениће заставе, промијениће капе и ознаке на ка- пама, али они себе никада неће промијенити. Уздигли се на злочинима, па неће ни отићи друкчије. Много си гневан, а сваки гнев помућује ум и сужа- ва видике пецнух брата. - Рецимо да има нечег и ствар- ног у тим твојим слутњама и страховима. Рецимо, тако, да се усташе, заиста, појаве у Хрватској, Херцеговини и Босни. Да ли би тада полетео на свом борбеном ловцу?
-
Не бих! - зачуди ме његов одговор.
-
Не би?
Јок, буразеру. Упознао сам ја неке усташе у Јужној Африци. Шака ничега! - ето шта су. Старци пред гробом и клинци рођени и школовани у Титовој држави, га- ламџије и кукавице. Има међу њима и оваквих као што сам ја, јер су из нужде напустили земљу. Једине опасне усташе су Титови људи. Његови скојевци, његови пар- тијски главари, његови официри, његови новинари и писци. -
А ко су данас четници, Милутине?
Исти ови који су и усташе... Што тако буљиш у мене? Сви су Титови, и он их је све васпитавао... Жика Четник је онај прави четник... такви су и старци у еми- грацији. Давно ратовали, давно изгубили, краду Богу дане, чепркајући по успоменама и чекајући да умру. То им је једини програм... Овим Титовцима у земљи, по- требне су усташе и четници, да се сакрију иза њих и да своје зло свале на друге... Јок и јок, буразеру, у њихов рат ја не идем! Говоре ли Вељко и Видосава српски? - побегох од тог мучног разговора. Уче, уписао сам их у српску школу у Малмеу. Знаш, и тамо је доста наших... Још два дана остао је у Лусаки, а ја сам, наредне ве- чери, одлетео за Београд. Из ЈуГославије кафанских чар- ки и преграда, која је променила име у Џутла, враћао сам се у стварну цунглу. Мој слуга,Филип није знао ништа о томе, па је, плачући, молио да га поведем са собом. Плакао је и мој добри Џими, цвилео и плакао. Дуже од сата, растајао сам се са њим, сликао га, мазио, грлио, причао му о првом Џимију, који ме је дочекао у Африци, правдао му се што га напуштам, молио га да ми опрости и лагао да ћу се брзо вратити. Све је разумео.
„Збогом, моја Замбијосс, рекао сам гласно, кад сам улазио у авион и кад сам се, по навици, прекрстио. Једва сам задржао сузе. СВУДА ЛУДНИЦА Споро се одвикавам од Африке. Нема Филипа, да покуца на врата спаваће собе и тихо каже: „Доручак је спреман, бана“. Нема Џимија, да се, кад устанем да доручкујем, затрчи из баште, пропне се на задње ноге, наслони предње шапе мени на груди и лиже ме по лицу. Нема ни врта око куће, ни зеленила у њему, ни возача који ме чека, ни ординације и пацијената, нема више сафарија, ни лешкарења крај базена у Риџвеју. Као пустињак сам у пространом стану, себи сам постао слуга, одлазим на пијацу и у самопослуге, усисавам прашину по собама. Купио сам ауто, месецима ми нелагодно да возим десном страном, а не знам, тако беспослен и залудан, ни зашто возим ни куд. Погубио сам давне познанике и пријатеље, па дуго, увече, телефоном причам са Николом Голооточанином, електричаром Драганом и механичаром Шиметом, који су у Зимбабвеу. Зовем и Дар ес Салам, где се скрасио Алија Калигула, и казино у Чикагу Швабице Тесе и Жике Четника. Сви питају: „Шта се то тамо дешава?“ Не умем да им одговорим. Шта се дешава? - и ја питам своје колеге са студија, које срећем по Београду. „Луд си што си се вратио“ каже ми ортопед Бане. „Одосмо ми у три лепе материне“, псује Лазар судија, а псовао је, сочно, и у Студењаку. „Нисам одавде" одмахује руком Тошке Смедеревац, један од водећих хирурга за операције срца. Моји студентски другови воде клинике, судове, катедре књижевности, неки су познати писци, неки догурали до чина генерала у војсци, неки постали и академици, двојица се пробила до врха Државне безбедности... А ја? Лутам и дангубим. Иде ми се у Јасеново, Сузницу и Орлово. Не могу. Умрли и стриц и стрина, и ујна и учитељ мој Живко, и директор школе у Сузници и професор Оњегин. Шта ће ми дворац у Орлову? Има три године да је направљен, а нисам ни свратио да га видим, нити то желим. Огољени сам пањ, а тутње године. Умрли ми родитељи, умиру учитељи и
професори. Ја сам на реду. Вара снага, које сам још пун, а варка су и девојке, што ми се осмехују и маме ми чула. Као да сам сагорео, и у жељи и у нади. „Реци му да ме не зове више.“ Те речи Зејнине не могу да заборавим. Много пушим, трујем се новинама и телевизијом. Од Љубљане до Скопља, утврђују се сепареи и кавези. Приближавају се вишестраначки избори, први после пет деценија. Као печурке, ничу нове партије, а она моја, некад моја, и једина, и јединствена, распала се на шест кавеза и, нити у једном од њих, више нема комуни- ста. Матичар им издао нове родне листове. Сад се зову социјалисти или социјалдемократе. Против њих, тако промењених и нових, по сепареима Титове Југославије, митингују новоосноване партије опозиције. Готово свима њима, у родном листу, пише да су демократ- ске. И, скоро сваку, воде некадашњи или доскорашњи комунисти. Окупио се народ на теферичу у Сарајеву. Заставе зелене, са полумесецом. Хасан, Зејнин муж, надима се од радости за микрофоном, а телевизијска камера зу- мира му и беџ на реверу сакоа, полумесец на том беџу и некакву паролу на арапском. Телевизија, нажалост, не приказује цео његов говор, него само оно што је демо- кратски програм за будућност и срећу. Чујете ли шта говори моје срце? Исто што хоће и ваша срца. Вуку нас ка старом земану нашег бериће- та и славе, кад су читава Херцег-Босна и кад је цијели Санџак, данас подијељен на српски и црногорски, били под нашим царем и законом - застаде Хасан и поправи раздељак на коси, који му мало поквари ветар. - Дошао, ево, земан да оживимо наш земан, да вратимо отето, да Сарајево буде Стамбол сарај, да везир један столује у Травнику, други у Мостару, а трећи у Новом Пазару. Срби и Хрвати нек накриве капе, јер им у њихову вјеру, адете, рз и образ нико неће дирати... Две девојке у димијама пробише се на бину и загр- лише Хасана. „Мајка Турска, мајка Турска!“ - кличе се громогласно. „Јебала вас
ТурскаГ - кличе се и то, али много ређе. Камера ухвати једног мушкарца како по- скакује од уживања и маше Хасану руком у којој држи новине, а у заглављу тих новина, крупним словима, исписана заклетва: „Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“. Кратка ТВ-станка, па нови извештај са демократ- ског саборовања у Загребу. Маса света на Јелачићевом тргу и много застава. Све су шаховнице. За микрофоном је адмирал Титове ратне морнарице Матија Дракулић. Трепће и замуцкује док говори, огрнут је шаховницом. Морамо да се раздружимо са Југославијом и обновимо своју независну... пардон, своју неовисну државу Хрватску. Два пута смо побјеђивали у овом стољећу. Први пут смо побједили тисућу деветсто и четрдесет прве, кад је проглашена Независна држава Хрватска... додуше, Хитлерова савезница, али наша и неовисна. Други пут смо побједили четрдесет и пете, кад нас је маршал Тито превео на страну антифашис- тичке алијансе и спасио од четничког и великосрпског пројекта послијератне Југославије. Сада нам се пружа повијесна прилика да побиједимо и трећи пут, да дефи- нитивно добијемо своју неовисну државу, и то у њеним повијесним границама... Одушевљење присутних је можда и веће него на Хасановом збору. Неки младићи у црним усташким униформама из Другог светског рата позирају камер- манима и фоторепортерима. Поздрављају нацистички, са испруженом десницом. Пијани су. Галаме: Хрватска до Дрине, до Земуна, до Котора... „Багро фашистичкаГ успротивише се неки други младићи и кренуше пре- ма младим усташама, али они побегоше, јер се умеша и полиција. Стотине људи тиска се око тезги на тргу, купују мале заставе шаховнице, привеске за кључеве са отиском шаховнице, значке, брошуре, грбове и лимене конзерве, празне конзерве, на којима пише: „Слободни хрватски зрак“.
Нова ТВ-станка, скачем из фотеље, унезверено ходам по соби и гласно псујем. „Смири се, хајванеГ као да, одједном, зачух глас Арслан-бега, онај ње- гов глас из мог афричког сна, кад смо разговарали у Мулунгушију. „Сједи, болан, и ослушни шта прича сул- тан у Србистану.“ И слушам га, и гледам, али само од паса нагоре. Није на тргу, нема народа испред њега, нема ни застава ни парола, седи за столом, коса чекињаста и проседа, доња вилица истурена, процењујем да му је педесетак година. Пуши томпус, који му се често гаси, па добија на времену, док га припаљује, да смисли шта ће рећи. Није сам за столом. Петоро их је, а он је у средини. Није, ваљ- да, да ће причати камерману - зачудих се - али камера, баш тада, приказа и салу и униформе. Нешто мало ци- вила, а остало су генерали, адмирали, пуковници, мла- ди официри. „Луди Мурат и његове луде бостанџије!“ -
проговори, у мени, Арслан-бег из Јасенова.
Драги другови - поче он гласом породичне то- плине и брижности. - Желим да вам кажем неке важне и одлучујуће ствари. Совјетски другови опорављају се и прибирају од шока изазваног падом Берлинског зида, контрареволуционарним ударима у источноевропс- ким државама и небудношћу свесних снага у самом Совјетском Савезу - угаси му се томпус. - Несумњиво је да славна идеја социјализма није бачена на колена и да су пред нама одлучујући дани нашег контрауда- ра - настави кад припали дебелу цигару. - Од војске се тражи монолитна и бескомпромисна оданост со- цијализму, делу Друга Тита, југословенству, братству и јединству, а у овом тренутку, изнад свега, захтева се класна и бескомпромисна одлучност војске и свих ко- муниста Југославије у обрачуну са петом колоном и свим унутрашњим непријатељима - поново му се угаси томпус и он се намршти. - Несумњиво је да ће обрачун бити суров, да не кажем баш и крвав, али је несумњи- во и да ћемо победити! истури доњу вилицу, па дуго, дуго, слуша аплаузе и ужива у њима...
Отрезни ме глас телевизијског спикера. „Драги гледаоци, извињавамо се због техничких сметњи, па нећемо моћи да емитујемо прилог са предизборног скупа странке Српски препород, који је одржан са пре- познатљивом четничком иконографијом, и са неприја- тељских и шовинистичких позиција према несрпским народима и мањинама у нашој земљи. Лидера те стран- ке, историчара Максима Козбашу, окупљени народ испратио је звиждуцима!“ Још гласно псујући Лудог Мурата, мењам ТВ канале. На хрватској телевизији, што ме зачуди, нема техничких сметњи са тог „четнич- ког митинга“. Максим Козбаша, кога видим и слушам први пут, у белом је мантилу, брадат и дугокос, без кравате и, на том подијуму од грубих дасака, окружен шароликим „апостолима“ своје партије. Младе и модерно обуче- не жене, момци у јакнама, господа у оделима, сељаци у гуњевима, радници у њиховим комбинезонима, старци и њихови унуци са шубарама и кокардама. Из новина знам да је Козбаша, на неком народном сабору, како он назива те своје митинге по трговима и пољанама Србије, оне који иду са њим и за њим назвао „апостолима“, и свалио на себе талас поруга, и султанове и опозиционе пропаганде, нарочито у престоници. И тај сабор, који снимају камере хрватске телевизије, одржа- ва се на огромној и људима крцатој пољани. Хрватски извештач процењује да се окупило „више од сто ти- сућа“ и ја му верујем. Већ три месеца су откако сам се вратио из Африке, а сваки дан у Слободној речи, нови- нама које су, због Максима Козбаше, и забрањиване, читам о његовим митинзима и препуним трговима, ма где да говори. Слободна реч објављује и фотографије тих скупова, а Телевизија Србије, остала штампа, па и она која се представља демократском и опозиционом, или не јављају ништа или се ругају. За све њих, Српски препород је „странка окренута прошлости“, њен је програм у „четничкој идеологији и ками“, а истори- чар Максим Козбаша је... шта је он тешко је сазнати. Јеретик, лудак, лажни месија, четник, комуњара, аме- рички шпијун, Хрватождер, Србождер, неурачунљив, наркоман... Пожелео сам био да, некако, упознам тог човека, да попричам са њим, али ме спречи
Служба др- жавне безбедности. У Кнез Михаиловој, једне вечери, налетим на оног свог земљака, који ме је саслушавао, кад су ми били одузели пасош. Не само да ме поздра- ви, него ме и загрли. Попричасмо, онако стојећи, а кад смо се растајали, он ми нешто рече. Као узгред, рече ми да би било добро да се приближим Максиму Козбаши, да стекнем његово поверење, убацим се „у ту банду“ и њему дојављујем шта планирају! Не одговорих му ништа, али одустах од намере да упознам историчара Максима, чак и од жеље да идем на његове митинге. Служба је све пратила и снимала. Једном да ме виде у Козбашиној близини, разумели би да сам тамо због њих, а не због себе. Лажови, лопови, попови, топови! - продера се у микрофон Максим Козбаша, па заћута, длановима стегну слепоочнице и крену да шета по том подијуму са којег је говорио. - Слуђују вас, пљачкају вас, попови окађују, а топови се подмазују и ускоро ћете чути како грувају! - спусти дланове на уши, па брзо извади из џепа фотографију Лудог Мурата и показа је занемелом народу. - Он је сунђер који се храни крвљу, па ће крв и да потекне, а кад се напије и препије, кад разори све и кад читави свет, са ужасом, буде говорио о Србима и Србији, ето по нама страних бомби казне и одмаз- де! - прекидоше га снажни звиждуци, само што нисам могао да разаберем коме су били упућени: говорнику, или оном о коме је говорио. Зауставимо га док још није касно - подвикну Максим Козбаша. Не будимо тобџије и минери. Будимо људи, и Србија која ће да уклања његове мине. Из наших душа исцедимо вино љубави и, тим пехаром, наздравимо и Хрватима и Словенцима и Муслиманима и Албанцима, свима у Југославији, великој и заједнич- кој нашој кући, која не сме бити разорена. Све путоказе у будућност преусмеримо према демократској Европи и Западу - мало се затетура на подијуму, као да је до- био благу несвестицу. Камера му приближи лице. Било је бледо и орошено крупним грашкама зноја. Не рече више ништа, само рашири руке, а из десетина хиљада људских грла одјекнуше и повици подршке и звижду- ци. На ветру се њишу српске и
југословенске заставе, а са свих исечена петокрака, лепршају и заставе давно сахрањене Краљевине Србије, барјаци српске војске из балканских и Првог светског рата, заставе некадашњих корпуса генерала Драже Михаиловића. Све је то на те- левизијском екрану, али тона нема. Оно чега има и што чујем је глас хрватског ТВ коментатора: „Дужни смо на- поменути да сумњамо и у оно разборито што је Максим Козбаша изговорио, јер га демантирају четничке заста- ве и кокарде његових присташа!“ Десетак дана касније, Телевизија Србије уживо преноси султанову фетву. Тако сам разумео оно што је Луди Мурат рекао, при своме првом изласку пред на- род. Говорио је дуго и, често, погледујући у написани састав у рукама, говорио је без заноса и вере у оно што говори, рецитовао бајке о шведском стандарду, брзим пругама, нафтним пољима, гранитној снази армије, о дечијим вртићима, о три жетве годишње... Кад умори и себе и своје слушаоце, онај састав додаде некоме, па се усправи и, ратнички, истури доњу вилицу. Другарице и другови, Србијом путују и митингују лудаци и лажни пророци! Они марширају под црним четничким заставама са мртвачким главама, а мени и нашем народу приписују своје крваве намере. Ко је тај Максим Козбаша? Он нема деце, па хоће да и ви останете без деце, да вам гурне децу у погибију. То му, на овим изборима, не смемо дозволити. Он је продао душу нашим непријатељима на Западу, што јавно и признаје. Тај Јуда, тај лудак и лажни пророк, за издају свог народа и државе, од злогласне ЦИА добио је, на поклон, и лук- сузну вилу на Кипру! - заруменео се у образима, али не од мраза, него од беса који не крије. „Убити, убити, убитиГ - јече повици тргом испред позоришта, а ја се ледим од страха или нечег још и разорнијег, само што не умем да то опишем... Одлазим у Клуб књижевника, на вечеру са колегом из студентских дана. Пише песме и афоризме, а све чешћи су и патриотски говори младог академиКа. Мислио сам да ћемо за столом бити само нас двоји- ца. Он, међутим, прослављао некакву књижевну на- граду коју је добио, па закупио три стола састављена у један. Гости и пријатељи академика
Јауковића славни су људи. Љубазно се рукују са мном, а ја, поносан што сам у друштву са њима, једва прикривам трему и подр- хтавање ногу под столом. Стиже и велики писац, коса му сивкасто бела и разбарушена, носи наочари, њего- ви романи били су ми обавезна лектира у гимназији у Орлову. Ових месеци, он је често у штампи, прича забринуто, и на фотографијама је забринут. Мој друг из Студењака, академик Јауковић, рекао на телевизији да је велики писац „Платон свесрпске памети“. Од тада, испод сваке фотографије тог умног и брижног човека пише и да је Српски Платон. То је његов надимак. Једва се подигох са столице, када ми Платон пружи руку. Понестало снаге у ногама. Подуго су они ћаскали, шалили се, причали и ви- цеве, наздрављали Јауковићу. Ја сам ћутао, слушао и смејао се, кад год би се они засмејали. Ни помишљао нисам да кажем било шта и покажем своје незнање пред таквим националним величинама. У неко доба, на моју несрећу, Српски Платон скиде наочари, хукну у стакла, обриса их столњаком, али му оне испадоше из руку и падоше поред мене. -
Одакле сте... опростите, заборавих вам презиме?
-
упита Платон кад му вратих наочари.
-
Дамјан Чавка, из Херцеговине.
-
Србин?
-
Србин - одговорих.
Вредан је и мудар наш народ у Херцеговини - очински ће он. Лудаци, попут Максима Козбаше, не могу нарушити ово правило. Да ли га, можда, познајете? -
Не познајем га.
-
Председник му је данас одржао опело - рече Јауковић.
Морао је наступити још оштрије - заврте главом академик Кресојевић. - То је обична љига... изрод и плаћеник Ватикана!
Добро је што си то увидео - заврте Платон гла- вом. - Козбаша је... чуј му презимена, јебало га оно... он је твој грех. Код тебе је докторирао и ти си му писао рецензију за ону његову књигу. Јесам, али онда. А да сам председник, као што нисам, ја бих тог скота сада ухапсио. Он је издао своју књигу... Кад је основао партију, био је нормалан и ули- вао је наду. -
Знам га ја добро - рече Јауковић. - Увек ми је био непоуздан.
Није у почетку, слажем се са Кресојевићем - рече византолог Пешић. - Онај његов први програм о Великој Србији био је маестралан... Пара врти што бургија неће. Подмитили га Америка и Немци... Чусте ли председника, добио и вилу на Кипру. Не бих се залетао - рече чувени књижевни кри- тичар. - Можда му пакују, много народа је за њега... Мени је, за разлику од вас, он био екстреман кад је ула- зио у политику. Сада разуме оно што тада није разумео и говори разложно. А шта то, Боривоје, он сада говори и увиђа, а да је разложно? намршти се Српски Платон. Оно што увиђам и ја - умеша се сликар академик, најстарији за столом. - Тито је у гробу, и у гроб одлази и све његово. Његова Југославија, његова Удба, његова војска... зато Максим, са правом, тражи да путоказе окренемо према Западу. На Истоку је, господо драга, опште расуло. Дај, Боже, да тамо не избије рат и да се Совјетски Савез не распадне. У великој си заблуди - уздахну Платон. - Војска ће смакнути Горбачова и узети ствар у своје руке. За мање од месец дана, руски тенкови ослободиће све ис- точне земље, у којима је, тренутно, победила контраре- волуција. До нове године, опет ћемо бити у Берлину! заложи парче сира. - Срећа је да Србију, у овим од- судним временима, води велики стратег, какав је наш
председник. Он ће позвати совјетску војску да уђе ова- мо и да почисти смеће, све до Алпа - поново подиже чашу и наздрави академику Јауковићу. Не до Алпа, довољно је до предграђа Загреба - загрли Платона академик Кресојевић. - Ту ћемо утвр- дити међе Србије. Југославија је наша коб, никад више Југославија... Ако се Арнаутима не свиђа Србија, ено им Албаније, а муслимане ћемо вратити у православље. Слажем се, дабоме да се слажем - рече Платон. - Али, неки неће хтети да се врате вери прадедовској. То мене много забрињава. Протерати у Турску сваког ко не буде хтео - рече академик Јауковић. - У сердаре, или у чергаре! -
Дабоме, дабоме - климну главом Српски Платон.
Мене, ипак, забрињава овај луди Максим Козбаша. Поделио је и завадио нацију. Рехабилитује Дражу и Равну Гору. Ужасно, мене то веома забрињава... Да ми је, као некад, осамнаест година, опет бих отишао у пар- тизане и убијао четнике... опрости, ово није уперено против тебе - спусти длан на раме академика Јауковића, чији је отац био у четницима. -
Нисам ја себи бирао оца - насмеја се Јауковић.
Да није убијен, и он би, ко зна, променио капу. Променили су је многи. Дабоме, дабоме - рече Платон тихим гласом. - Таман се све смирило и заборавило, ево нам овог луда- ка... то мене много, много забрињава...
X- X- XНе пише ми се, јер се присећам нечега што је јуче било и што сви памтимо. Нове и демократске партије победише у свим кавезима, само не у оном највећем и централном. Максим Козбаша је поражен. Освојио је нешто мање од милион гласова, а и мој међу њима. „Народ га је презрео и прегазио“, писале су новине у Србији. Нисам тако мислио. Веровао сам да је до- био много већу подршку него што је.смео да је добије. Наивно и лакомо ће се ослонити на ту подршку и кре- нути у нове битке, а тек тада ће бити и презрен и од- бачен и распет. Било ми га је жао. Личио ми је на оне узалуднике који су говорили да је Земља округла и да се окреће, а инквизиција бранила темељ своје вере, да је Земља равна плоча и да се око ње обрћу све звезде. Сви ти, налик Максиму Козбаши, завршили су или на ло- мачи или на вешалима. Он ће, киван због пораза, који је умало био победа, срљати у сусрет сличној судбини. Тако сам размишљао и са тим мислима, одмах после избора, отпутовао у Малме, код брата Милутина, да код њега дочекам Никољдан, нашу породичну славу. Ни помишљао нисам да ћу затећи Београд и на леденом европском северу и да ће Катарина Петерсон Чавка, моја снаха, онај луцкасти девојчурак, који ме је бацао у очајање на сахрани оца и мајке, бити тако оп- рљена ватром која је, из наших запаљених кавеза, допи- рала и до Малмеа. У бунди од поларне лисице и крзне- ним чизмама до колена, мало подгојена, а ветропираста као и десет година раније, засу ме, још на аеродрому, својим питањима и одговорима на та питања. Колико се томе зачудих, можда ме и више зачуди да је говорила на српском, и то солидно. За кога си гласао? Нормално, не за онај шпијун, онај српски Јуда што добила вила за рат. Како ти се до- пала стари нови председник? Леп човек, добар душа... а шпијун чупаво мајмун - држи волан левом руком, а десном ме гурка или удара по рамену. - Твој брат луди брат.
Луд је, реци на њега, јер он мрзи наш председник, а воли она будала, онај наркоман. -
Каћа, молим те, пази како возиш, сви ти аблендују
опомиње је Милутин са задњег седишта. - Блесава била, блесава остала, ништа она не разумије - гласно се насмеја. Ти блесава - љутну се она. - Сваки Србин, свако наше у Малме, мисле тако ја мислим. Поп се молила у наша црква да победи председник. Само два-три буда- ле... она професор српског, она новинар Јелена, блеса- во хирург у болница... само они за чупаво поново ме удари по рамену. -
Ја ти, буразеру, после нове године, опет одох горе
рече Милутин. - Јуче ми јавили да сам примљен у шведску војску. -
Као пилот?
Наравно, ја не знам ништа друго... Јао, кад те виде Вељко и Видосава. Удавили смо их причама о теби. Вељкова глава као да је Катаринина, а стас очев. Видосава, по свему, личи на мајку, што се види и на фо- тографијама, кад је Катарина имала седам година. Обоје говоре српски и на смену ми седе у крилу. Милутин не допушта да се у кући говори шведски, али ми, и Вељко и Видосава, признадоше да ту наредбу поштују само пред њим. Кућа је у предграђу Малмеа, са малом баштом и великим кавкаским овчаром у њој. Делује опасно, а мази се и лаје једино кад се у дворишту појави нека мач- ка и кад дође време за његову шетњу. На дан славе, Милутин ме опомену да се не препи- рем са гостима. Мало који Србин у Малмеу није усхићен због исхода избора у Србији и сви су накострешени на Максима Козбашу, усташе и Турке. Чак и Катаринини родитељи...
Шта ће сада бити? - пита ме, на енглеском, њен отац. - Имате младог, мудрог и одлучног председника, подржава га војска, подржавају га народ и ваша црк- ва... веома је важна подршка цркве у свакој хришћан- ској земљи. Тешко је бити пророк - одговорих му. - И вође у Хрватској, Босни и Словенији подржавају њихови на- роди и црква. Грешите, јер је много СрбаиуХрватској иуБосни, а они су за Србију и вашег председника - успротиви се он. - Осим тога, босански муслимани нису хришћани, али јесу етнички Срби. То не спори ни мој зет МилуТин, иако он каже... тешко ми да објасним шта он каже. Кажем да јесу етнички Срби, али они то не при- знају, а мој таст не разуме зашто не признају - појасни Милутин. Признаће и ако неће - рече поп. - Нема више Тита и комуњара у Београду. -
Грдно се варате - не могох да прећутим.
-
За кога сте гласали? - зачуди се поп.
-
Нисам ни гласао - одговорих.
Сад ће Рујо да подвикне усташама и Турцима - повика један дебељко, а Катарина ми шапну да он држи месару у њиховом насељу и да је из Босне. Из твојих уста у Божије уши - прекрсти се поп, а неки од гостију и заплаудираше. Кћи преведе оцу шта је месар рекао и да су, због тога, ти аплаузи. Заборавите Русију! - намршти се Катаринин отац. - Не могу вам они помоћи, а не би помогли ни да могу. Ми Русе добро познајемо. Срби морају да се окре- ну Америци и Западу! - зачуди Србе на Милутиновој слави.
Ми смо православци, а у Америци и Европи су јеретици прекрсти се поп. - Далеко им лепа кућа. Значи ли то да сам и ја јеретик, зато што нисам православни хришћанин, и да је Шведска држава јере- тика? - увређено упита Катаринин отац кад му преве- дох шта је поп рекао. Не, никако, не дај Боже - замуца поп. - Само ка- жем да су Руси наша православна браћа и да је Русија увек била српска мајка. Ваша мајка мора да буде ваша држава и морате да се окренете моћним и провереним савезницима - од- говори му Катаринин отац. Француска и Америка су спасиле Србију у Првом светском рату, иако су те др- жаве јеретичке, јер нису православне - поново пецну попа. Србију је тада спасио руски цар - повика ме- сар. - Тито је био Черчилов човјек, убачен од Запада да уништава Србе. Нема Черчил, нема Стаљин, нема Тито, живела Србија и наша мудра председник - прекиде Катарина нелагодну препирку... X- X- XНе знам шта ћу са собом. Одлазим са Милутином, а викендом и са Катарином и децом, у разне посете њи- ховим суседима и пријатељима, у шетњу по нордијској зими, у кафиће и ресторане. Свуда срећем наше, пун их је Малме, и свуда ми се понавља она афричка ЈуГославија, у данима кад је постала Џутла. Сваки разговор, па и онај који започне срдачно, прерасте у препирку, псовке и мржњу. Нема кафане ни ресторана, а да тихи и трпељиви Шведи нису губили своју трпељивост и жучно протес- товали против чудних људи који су нарушавали њихов мир. Било ме је срамота, али друкчијих наших, са којима бих се дружио и ћаскао, у Малмеу није било. Ни Срба, ни Хрвата, ни Муслимана, ни Албанаца. Само су Македонци били ћутљиви, усамљени и уплашени, а Словенце нигде нисам ни сретао.
Одмах после новогодишњих празника, одлучих да се вратим у Београд. Замоли ме Милутин да прошетамо и да ми каже „нешто веома важно“. Прошли смо били целу кружну стазу у парку, а он је ћутао. Чини ми се, буразеру, да те једе некаква мука - коначно проговори. - Не знам колико си уштедио, али ће се то брзо истопити. Мораш се запослити, убиће те доса- да. И мораш основати своју породицу. Престани, молим те, да мислиш на ону лудачу. -
Не мислим на њу одавно - одмахнух руком.
Мислиш, мислиш... само ти је она у глави. Зато си тако безвољан. Тргни се, човјече. Запосли се, жени се и приштеди мало ту цркавицу из Африке. „Турска акча и замбијска квача" - зачух глас Сиротог Божидара, и видех га, крај једног дрвета, у том парку којим смо шетали, само што је тај парк био у Јасенову, а Сироти Божидар, Ђурђијин Чупо, тумачио Јасеновчанима крађу на султановом двору. Није цркавица, а волео бих да јесте - рекох Милутину..- Ти знаш да је, док си био код мене у Лусаки, замбијска квача вредела као и амерички долар. И знаш да сам зарађивао више него пристојно. Свуда лудница -
Три пут више него да си радио у Шведској - рече он.
Убрзо по твом одласку, вредност кваче почела је да се стрмоглављује, али то држава није признавала. Једна квача - један долар! - био је званични курс, и кад је долар вредео три, четири или пет пута више. Ваљда разумеш шта ти говорим? -
Само наслућујем.
Банковним трансфером квача у доларе, па дола- ра у кваче, на црном тржишту, па новим трансфером много више квача у много више долара... то смо ради- ли сви. Енглези су тај црни курс називали
„небеским“, а ми „шумадијским“. Све је било законито и све је било срамно... Сада ме је стид од себе... Једе ме, кажеш, нека мука. Тачно, Милутине. Поједе ме та мука. -
Ти си луд - дочека он.
-
Нека сам, али ја морам нешто да урадим.
Нећеш, ваљда, да им вратиш те курсне разлике - зацерека се он и седе на клупу крај стазе. У римско доба, цареви и добротвори подизали су ксенодохије и пандохије, коначишта и одморишта за убоге и сиротињу објашњавам брату своје намере. - Тај добри обичај прихватили су и наши Немањићи, кас- није и Турци... стрпи се мало, ово сам сазнао из једног старог записа. Па нешто мислим да ја... -
Мислиш да будеш добротвор - прекиде ме Милутин.
Нешто слично томе. Хоћу да на оном великом плацу у Београду, уместо куће за себе, подигнем једну пандохију и да јој дам име Јасеново. Двоумим се да ли Јасеново или Росуља, због оца и мајке... Стотињак лежаја за бескућнике, кухиња, трпезарија, дневни боравак, у коме би се гледала телевизија, читале новине и књиге, играле карте и домине, једна лекарска амбуланта... Биће то прескупо - не даде ми да завршим. - Мораћеш да запослиш много радника, а нико ти неће рећи ни хвала. Још ћеш постати и сумњив и штампа ће питати одакле ти паре. Не знам, ради шта хоћеш, али мени то изгледа и узалудно и прескупо. Нека је и узалудно и прескупо. Желим то, Милутине... Проклете паре и богатство! Најсрећнији сам, веруј ми, био у оним вуненим хлачама, у Јасенову. Знаш ли ти колико је у Београду гладних и бескућника? И колико ће тек да их буде? Мени причаш. Гради ти, буразеру, болницу за рањенике! И жени се, запосли се...
Сутрадан, пратећи ме до аеродрома, шеретски рече да ме је поздравила Бригита. Она је у Стокхолму. Син јој уписао медицину. Смешкам се, ћутим и присећам кампа Дивља Африка. Кажем брату да је умро Никола Голооточанин. У Солзберију, сада Харареу, издало га срце на тенису, кад је смечовао једну високу лоптицу. Он као да не чу, него ме, опет, замоли да више не мислим на „ону лудачу“ „Мислим на београдску ксенодохију и болницу за рањенике“ - одговорио сам брату, и не слутећи да ћу, пуна два месеца, обигравати од врата до врата, од чи- новника до чиновника и од комисије до комисије, да добијем дозволу за градњу своје задужбине за бесплатну помоћ најнесрећнијим. Кад, напокон, измолих власти да прихвате мој дар, запутих се далеко, у Чикаго, код Тесе Швабице. Обећала ми је да ће пронаћи донаторе неке посебне опреме и лекова за уточиште Јасеново.
X- X- XБио сам, по свему судећи, изнад Атлантика, у Луфтханзином авиону, кад су, тог мартовског дана, у центру Београда, вођени крвави окршаји између демон- страната и полиције, кад је ухапшен Максим Козбаша, вођа побуне, а тенкови војске изведени на улице и трго- ве престонице. Добро ми дошао - дуго ме, на аеродрому, не пушта Жика Четник из свог загрљаја, а на реверу му беџ са ликом Лудог Мурата. Строг му поглед на тој значки од пластике, доња вилица истурена. Сада прича нама Дамјан ново у Београд - три ме пута пољуби Теса. И она, на блузи, носи исту значку. - Мора банда у затвор - рече ратоборно. -
Ко је у затвору? - питам је.
Она луда Максим. Усташе убија Срби у Хрватска, а она убија Срби у Београд и руши Београд. -
Не знам, шта се десило?
И зло и добро - рече Жика Четник. - Зло је, Дамјане, што смо опет несложни. Сваки Србин данас мора да буде са овим нашим Обилићем и Карађорђем помилова значку. - Подивљала усташка банда, а онај издајник, онај Бранковић, не удара на усташе, него на нашег Карађорђа - опет спусти руку на значку. - Како да не знаш шта се десило у Београду? Не знам ништа, Жико. Јутрос, кад сам полетео са Сурчина, све је било мирно. Онај издајник направио касапницу. Има мртвих и хиљаде рањених, а Београд порушен, као да је бомбар- дован. Зло, велико зло. -
Рече, малопре, да се десило и нешто добро?
Тек увече, по тамошњем времену, десило се то што је добро. Ухапшен је онај бандит, ухапшено је на хиљаде његових лудака, војска и тенкови завели су ред. То је добро и свака част овом делији пољуби Жика Четник беџ на свом реверу. МАЛИ, ЈА САМ Шта се то десило, и како, да стотине хиљада људи у једној држави, са лакоћом, постану Воја Тип из Студењака? Кад све прође - говорим себи - мораћу написати књигу о колективној психопатологији. Ако, наравно, лудило икад прође, и ако, и мене, за собом не повуку његови вртлози. Не могу ни да наслутим о чему би све размишљао Максим Козбаша, да је слушао оно што сам ја слушао у чикашком казину Жике Четника. Чиме га све нису називали и како га све нису убијали, нарочито кад је, због побуне студената у Србији, Луди Мурат, а њихов
Карађорђе, њихов Обилић, њихов цар Душан, њихов ђе- нерал Дража, био принуђен да изрода пусти из затвора. „Господо четници, да ли ви знате да у Београду и даље владају комунисти?“ Само једном, као у шали, по- дигох им такву здравицу и умало ме не избацише на- поље. Не, ја се тим добрим људима не ругам. Жалим и њихи себе и МаксимаКозбашу и попаиз Малмеа, и свог школског друга академика Јауковића и снаху Катарину и Воју Типа из Студењака... А некако ми, чини ми се, најжалије мог ујака Божа из Хамилтона у Канади. Оног ујака што су га, у једној давној и узалудној бици, заро били били Немци, а он, кад је стигла слобода, одбио да се врати кући. Између туђине и комунистичке власти у завичају, изабрао је туђину. Био фабрички чувар, био зидар, био рудар у Канади, стекао кућицу и баштицу, оженио се, школовао кћерку и сина, зарадио и пензију. Пре пет година, добио мождани удар, и то прегрмео, али га стигла старачка деменција. Затекох га у колици- ма и прекривеног, испод појаса, шареним ћебетом. -
Ујаче, ја сам Дамјан, од твоје сестре Видосаве.
-
Које Видосаве?
-
Твоје сестре из Јасенова.
Склањајте од ње црвену пређу и све што је црве- но - загалами он. - Т)е је Михаило? Реци му да закључа шталу - присетио се, изгледа, своје младости и далеких година кад је, пре удаје, моја мајка, због вере у црвени рај који мора доћи, плела црвене ђердане и натицала их око врата воловима и овновима. Божо, црни Божо, Михаило је умро, шта то при- чаш - плану моја ујна, а ја јој, мимиком, поручих да се не меша и да ћути. -
Што да закључа шталу? - узех ујака за руку.
Видосава је брука фамилије. Кити нам црвеном пређом све по штали, њу је ђаво узео под своје. Још оће да се уда за онога... за онога из доњијех кућа... забора- вих му име. Не дам, нађи ми Михаила.
-
Не даш да се Видосава уда за Вељка Чавку. Је ли тако, ујаче?
Не дам. Нека се уда за тебе... баш си наочит и свиђаш ми се. Само ако нијеси црвени... Зови ми Михаила. Т}е си, Михаило, долази овамо. Дошао момак да проси Видосаву! Грех је, можда, што ово и сведочим папиру испред себе. Све то време, док сам разговарао са ујаком, он је био загледан у зид испред себе. На зиду бејаху икона Христа и икона Светог Трифуна, крсне ујакове славе и девојачке славе моје мајке. Између те две иконе, ујак Божо на зид је окачио урамљене фотографије генерала Драже Михаиловића и „српског Карађорђа“. То је пи- сало испод фотографије онога кога Арслан-бег назива Лудим Муратом, а ја, све чешће, и нехотице подлежем његовом утицају... *
X- X-
Америка и Канада биле су иза мене, а ја, по цео дан, на градилишту уточишта Јасеново. Отпора злу као да више није било. У вирове долазеће смрти ско- чио је и Максим Козбаша. Док су сахрањивани први мртви у биткама између Хрватских крижара и по- буњених Срба, у покрајини царства која је прогласила отцепљење и своју независност, он је позивао на фор- мирање Српских крсташа и састављао спискове до- бровољаца. Псовао сам га и, беспомоћно, посматрао тенкове, до јуче Титове, а сада Лудог Мурата, како из Београда тутње према Хрватској, и како их хиљаде Београђана обасипају цвећем. У исти мах, на екранима Муратове телевизије, тискале су се и ка Србији хрлиле колоне српских избеглица и очајника. А телевизија и штампа, саусхићењем и патриотским жаром, најављи- вали су да ће исто коло, ускоро, заиграти и по Босни и у Херцеговини. Шта сам могао? Ништа, сем да, што пре, буде спремно уточиште Јасеново. Чемеран, те вечери, хтедох да легнем пре поноћи. Зазвони телефон. -
Мали, ја сам!
-
Ти си... где си? - познах одмах њен глас, а мој се заледи.
У Београду, у ЈуГославији. Дођи ако желиш - рече ми број собе и спусти слушалицу. X- X- XОтвори она врата, не пружи ми ни руку, уведе ме у собицу са два кревета. Ово је, сине, доктор Дамјан - рече младићу који је седео на једном кревету. Драго ми је, ја сам Јасенко - подиже се младић и рукова збуњено. Знамо се - седох поред њега. - Био си мали кад сам те у Орлову, у парку, помиловао по коси - загрлих га. - Скини те наочари - сметено и са опрезним смеш- ком, загледах се у њу. У црвеној је летњој хаљини кратких рукава. Коса јој, као и онда, крај Пашиног вира, мокра и расута по раменима. Тек је, видим, била изашла испод туша. Боса. На лицу јој не уочавам ђердан година, а има оволиког сина. Оно што уочавам је туга на том лицу. Туга, неки очај или пригушени бес. Не знам. А очи јој, од великих и округлих наочара за сунце, не могу да видим. -
Што ти сметају моје наочари? - срџба јој у гласу.
-
Имаш ли нешто друго да ми кажеш?
Не сметају ми наочари... рекао сам онако... оне су за сунце, а ноћ је, Зејно - почех да се знојим. - Јесте ли вечерали? Да сиђемо до ресторана? Овде је добра кухиња. Није ми до провода - рече она. - Мука нас је до- вела, зато сам те и звала. Да није неко од вас двоје болестан? Реци шта је у питању. Учинићу све што могу.
Знала сам да хоћеш, а брука ме поједе... не знам ни имам ли снаге да ти то кажем - зајеца и отрча у купатило. -
Колико ти је година? - упитах Јасенка.
-
На јесен ћу у четврти гимназије - одговори он.
-
Отац ти живи у Сарајеву?
Тамо је. Ја сам у Орлову, са мајком - окрену главу према зиду. Отац се мене... ништа, нека вам то мама каже - заплака и он. Одмах престани! видјела сузе - опет је, познавао. Плаховита и плавкастим подливима кријем - рече ми.
загалами она на сина. - Да ти више нијесам испред мене, стаја- ла она Зејна коју сам непредви- дива. Сада и без наочара, и са испод очију. - Ето, скинула сам их, нећу да
Шта ти се десило? - кренух да јој погледам те мас- нице, али ме она одгурну. -
Ово ми је од њега, од оног нечовјека!
-
Од мужа... Хасан ти је то...
Он, он. Мој бивши муж. Развели смо се још лани... Јуче ми је ово направио и обоје нас избацио из своје куће... На нос ће му искочити. Хоће, хоће, сем да не будем жива! - зграби столицу и баци је на под. -
Седи, смири се - ухватих је за руку. - Што ниси звала полицију?
Коју полицију? Његову полицију? Гдје ти живиш? Довео је из Сарајева своје разбојнике, избацио нас из куће и промијенио браву на вратима. Само што је мог- ло да стане у онај коферчић... нас двоје ништа друго нијесмо могли понијети са собом... Оно пара што ми се затекло у новчанику, дала сам за аутобуске карте... Ето, зато сам те звала - не уздржа се, заплака и... ту, пред сином, наслони главу на моје раме.
Идемо одмах код мене - желим да јој прстима прођем кроз још влажну косу, али ме срамота од њеног сина. - Останите колико вам је воља... заувек, ако је до мене - нежно је подижем са кревета... Рекох им, кад уђосмо у стан, да су у својој кући. Телефонирам у ресторан и поручујем све што мислим да ће им се допасти, а Зејна и Јасенко ћуте. Гладни су и збуњени. Трудим се да их, нечим, не повредим и да се, ничим, не узнесем над њиховом невољом. Због тога, кад вечерасмо, стрпљиво чекам да она пита где је купати- ло и да одабере собе за себе и сина. Ујутру, чекам да се пробуде, па зовем Зејну да скува кафе, јер ја не умем. И да спреми доручак, ни то не умем. Она се смеје. „Знала сам да ништа не умијеш“, добацује из кухиње. После до- ручка, возим их до бутика и робних кућа. И она и он се снебивају, нећкају се, а немају ништа осим летње одеће и обуће, која је већ трећи дан на њима. „Само пробајте“, смешкам се. У мом насељу, њој показујем самопослу- гу, а пред залазак сунца изводим их до центра града, у шетњу. „Нијеси, ваљда, заборавио“, пришапну ми она и приви се уз мене док смо пролазили поред Душановог Града. Увече, у стану, замоли ме да одемо до њене собе. Јасенко је гледао неки филм на телевизији. Нијесам ти све испричала - рече Зејна кад се оса- мисмо. Нијесам ти рекла оно главно, Мали - крену са причом... Њу је - рече - Хасан понижавао, псовао, варао је и говорио да је она јаловица, све док се Јасенко није ро- дио. Не може ни испричати шта је све трпела од његове мајке, када би јој отишли у посету или она дошла код њих. „Силник и фукара“ - често је понављала. Крила је своје јаде од браће, од мајке, од тетке, од свакога. Он власт, сила, Партија, све и свја, а она и њени сиро- тиња. Робови. Мало се примирио кад му је родила сина. Кратко је потрајало, а и тада се понашао као да му је она слушкиња. „Ти си нико, уличарка и несојкиња!“ - гала- мио је кад год би се посвађали, а ретки су били дани без свађе. За себе је говорио да је „кољеновић и оџаковић, крв крви Смаил-аге Ченгића“, намерно заборављајући од
кога је она и одакле јој презиме Арсланбеговић. „Нијесам смјела, Мали, да му споменем запис Арслан- бега, јер бих отворила врата тајне, за коју знамо само нас двоје, а ништа не бих промијенила ни да сам тајну ода- ла“, рекла је Зејна. Муж јој је - настави она са причом све чешће, одлазио у Сарајево и тамо дуго остајао, а њој, са презиром, као да удељује просјакињи, давао паре, да издржава себе и сина. Купио је и стан у Сарајеву и жи- вео у њему са својом секретарицом Фикретом. „Никад нијесам ни пожељела да свратим до тог стана, а одлази- ла сам у Сарајево“, рекла је Зејна. Знала је, сви су знали, да јој муж, годинама, живи са невенчаном женом. Он то није ни крио. Још се хвалисао по Орлову да је Фикрета и много млађа и много лепша од његове жене. „Прошле јесени, Фикретин отац постане први у држави, а Хасан, брже боље, потегне тужбу да се разведе од мене и венча са кћерком главног међу босанским пашама“ - ругала се Хасану. Једва је - рече - дочекала развод и своју слободу. „Хасан запроси кћерку великог везира, али га она уције- ни... присили га да своје мушко сјеме да на преглед“, за- кикотала се Зејна. Десет дугих година је та девојка била са њим, али се дете није зачињало. Она је знала да не може бити до ње, јер је, пре Хасана, једном абортирала. Налаз покаже да је Хасан неплодан од детињства и да се неплодност не може отклонити ни лековима. Одбије Фикрета просца, а Хасан је извређа и оптужи да је са техничарима у лабораторији све кривотворила и тиме прикрила своју јаловост. Толико је увредио ту девојку, да је она писала Зејни и све јој поверила. -
Ево, Мали, прочитај њено писмо - пружи ми га.
-
Јаловак, јаловак од рођења!
-
А Јасенко? - као да ми је срце стало. - Зна ли он?
Не зна, а и зна... Кад нам је упао у кућу са оним својим мајмунима, мене је називао курветином, а њега копиљаном. Вриштао је на Јасенка и говорио да му није син и да му је отац нека фукара, налик мајци... Видиш ли како је утучен и несрећан. Сумња, наслућује,
морам му рећи све. Мора да зна чији је - загрли ме и, са ли- цем уз моје лице, дуго, дуго, нити се помера, нити шта говори. -
Оне зиме, значи, у стану изнад ДушановоГ Града?
-
уплаших се од питања, које и није било питање.
Тада, Мали - снажно ме загрли и заплака. - Само су ме имала двојица мушкараца. Хасан и ти. -
Нико трећи? - покајах се чим то изговорих.
Идиоте! - снажно ме одгурну. - Како се усуђујеш да тако нешто и помислиш? Шала... омакло ми се, опрости - загрлих је и привукох себи. Зашто си крила од мене? Сумњала сам, али нијесам била сигурна. Како сам могла знати да је он јаловак? - загледа ми се у очи и поново се расплака. Завољела сам те, Мали, још давно, кад си баби Раби објашњавао да је Земља ок- ругла. Свих ових година, дана није било да те нијесам жељела... Толико пута сам помишљала и да одем, за тобом, у ту твоју Африку. Али, како, како, реци ми? - пољуби ме у око, не знам зашто баш у око. - Мене би се одрекла породица, изгубила бих сина, јер би Јасенко остао са оцем... до краја живота би мислио да му је Хасан отац, мислила бих то и ја, мисЛио би и ти. Боље је што је овако испало. Сад се све зна - замоли ме да јој дам цигарету. -
Зар пушиш?
Јок, него сам нервозна. Само што не пукнем, као бомба. Од јада и од среће - уздахну дубоко. - Све ћу испричати Јасенку. Све. И показаћу му Фикретино писмо. Кажеш да си сумњала. И ја сам, на кратко, био посумњао, кад си ми га показала у парку, у Орлову, и кад сам чуо како му је име... Нисам баш сигуран да сам посумњао, али се јесам мало лецнуо и сетио се
оне зиме. Онда ти спомену јасен, јасмин, ђул... а професор Оњегин рече да је то традиција муслимана. Није баш традиција, једва је Хасан пристао. Није знао да малом нијесам дала име по јасену, него по Јасенову. По селу Арслан-бега и, можда, и Јасенковог оца. Тако сам размишљала. А што не узе слушалицу од Јасенка, кад сам те звао да ти изјавим саучешће због мајчине смрти? „Реци му да ме не зове више“, чуо сам шта си казала маломе. Зашто, Зејно? Зато, хајване јасеновачки и влашки, што сам те преклињала да се вратиш из Африке, а ти ме нијеси послушао - насмеја се она. -
Ти мене преклињала да се вратим из Африке! Кад?
На бившем мезарју, у Орлову. Прије почетка оног Хасановог теферича. Тако сам жељела да се вра- тиш и то ти рекла пред народом. -
Ниси то рекла.
Јесам, јесам, само ти нијеси разумио. Зато сам те и назвала хајваном. И зато сам, онда, одбила и твоје са- учешће... Нијесам крила, ни у твојој кући у Орлову, по сахрани твог оца и мајке, колико ми је било стало да се вратиш из Африке... Жељела сам те, хајване! - загрли ме. - Ево, сад знаш све. Одох да видим је ли Јасенко легао. -
Кад ћеш му рећи?
-
Нећу ноћас. Нешто сјутра, нешто прексјутра... полако и опрезно.
-
А ја?
-
Шта ти?
Да му и ја нешто наговестим? Неким гестом и другачијим односом према њему? Немој, молим те. Пусти мене... Паметан је он. Већ зна да нијесам случајно дошла у Београд, да нам помог- неш, и да нас нијеси
случајно овако примио. Повезаће и ово што смо, већ сат времена, сами у соби. -
Он, можда, мисли да нас двоје...
-
Не мисли. Зна да ти повјеравам и своју и његову муку...
Своју муку, која ме нагло притисну, нисам смео да поверим ни њој, ни њему, нити било коме другоме. Имам сина! Од првог разреда гимназије, пуних три- десет година, носио сам Зејну у себи, надао се и губио наду. Одједном, кад ни наде више није било, она је ту, у Београду, без ланаца којима је била одвојена од мене. То лако и разумем и прихватам. Али, она је са собом довела и мог сина, којему је седамнаест година, више него што је било мени кад сам упознао његову мајку. За тих седамнаест година, видео сам га само једном и, још једном, чуо му глас у телефонској слушалици, уверен да је он син Хасана Ченгића. Није Зејнин и Хасанов, него Зејнин и мој! Знам то, али сам несрећан што не могу, или не умем, да прихватим своју срећу. Како да му ка- жем: „Сине“? Та се реч, ваљда, натапа својим значењем од оног дана кад се дете појави на овом свету и отац га узме у наручје. А Јасенку, до ове ноћи Хасановом сину, седамнаест је година. Желим да у мени плану осећања оца, али не успевам. Друго су моја осећања према Јасенковој мајци. Давно је запаљена та ватра и никада није ни престајала да гори. Како ли ће тек он да мене прргхвати за свог оца? Ништа, данима, нисам говорио Зејни. А онда, после доручка... Мама ми је, чика Дамјане, све испричала - рече Јасенко. - Тешко ми је, али добро је да знам. -
Није он чика Дамјан, него твој отац - осмехну се Зејна.
Знам, пусти ме! - одбруси он и, плаховит на мајку, одјури у своју собу и тресну вратима. Данима је ћутао, седео испред телевизора, одсут- но мењао канале, затварао се у своју собу и говорио само ако бисмо га мајка или ја нешто питали. Ја сам му, да га орасположим, причао вицеве и
доживљаје из Африке. Шалама се смешкао из учтивости, али су га афричке приче занимале, па је прегледао и фотогра- фије које сам отуда донео. Полако се привикавао и кра- вио. Одлучисмо да га упишемо у гимназију на Новом Београду. И да се, пре тога, такорећи у потаји, нас двоје венчамо. Она за куму одабра Веселинку Козу, а ја за кума судију Лазара, свог другара из Студењака. Још је само Јасенко присуствовао венчању. Можете, госпођо Зејно, да задржите своје прези- ме Арсланбеговић, да узмете презиме вашег мужа, или да га додате свом презимену - обрати јој се матичар. -
Узимам презиме свог мужа - одговори она.
Не дозвољавам - успротивих се уз осмех. - Зејна Арсланбеговић Чавка. Само тако може. -
Зашто? - зачуди се Зејна. - Не желим да задржим старо презиме.
Мораш, све и да не желиш. Због Јасенова и због Арслана, Зејно. Знаш добро шта ти говорим. Господине Дамјане, немате право да утичете на њену вољу опомену ме матичар. -
Има право и ја ћу га послушати - одговори она... X- X- X-
Да ми, давно, није одала тајну о Арслан-бегу и да се њој нисам обавезао, да ћу његов запис да уредим, ве- роватно не би било ни овог мога записа. Зарањајући у туђе сећање, заронио сам и у своје, често не успевајући да побегнем од Арслан-бега и стила његовог сведочења. Обојица из Јасенова, можда и рођаци, и обојица, у два различита времена, у доста чему, сличне судбине. И он и ја одрастали смо у страху од Турака и, у сну, дрхта- ли од њих. Он је израстао у једног од оних које је мр- зео, а једна Туркиња, из гимназије у Орлову, крвна лоза Турчина Арслан-бега, постаће моја највећа и патња и нада и чежња и срећа и несрећа. Написах, ево, и ту реч „несрећа“. И она ме
повезује са Арслан-бегом. На чудан начин, мимо наших жеља, обојица смо скривили два самоубиства. Он, мајке "ђурђине, а ја, мајке Видосаве. Он због џамије, а ја због Африке. И обојицу терети грех два убиства. У Орлову, код Срниног врела, Арслан уби оног кога није хтео да убије и кога је највише волео, а ја убих недалеко од Орлова, на оном истом друму Уга Котапа, којим су Сиротог Божидара одвели у Цариград. Примичући се у свом сведочењу том злом дану, као да ми је оков на руци, па перо често испада из ње, а мисао хоће да исприча још понешто. X- X- XУточиште Јасеново пунило се избеглицама и рање- ницима из Хрватске. На почетку рата, у Јасенову је било педесетак кревета, а три месеца касније четири пута више. Запослио сам десетак медицинских сестара, двоји- цу лекара и једног хирурга. Од јутра до касно у ноћ, Зејна и ја пружали смо помоћ и утеху тим несрећним људима. Она је брзо савладала вештину превијања болесника, а они нису знали да ли је она болничарка, докторка или куварица. У белом мантилу, као нека добра вила, меси- ла је и пржила палачинке и уштипке. По београдским болницама није било многих лекова, чак ни завоја, а бо- лесни и рањени јечали су и по бетонским ходницима. После школских часова, у Јасеново је, да помогне, све чешће свраћао и Јасенко. На његово тражење, одрекао се Хасановог презимена и узео моје. Ипак, за њега сам, још дуго, био „чика Дамјан“. Тек у новембру, после доручка, кад смо Зејна и ја полазили у Јасеново, шеретски ме по- вукао за рукав од мантила и рекао: „Ћале, бре, дај неку кинту“. За неколико месеци, њега је Београд претопио, променио и узео под своје. Најбољи изговор и акценат у српскоме језику, који је са собом донео из Орлова, на- калемио је на екавицу, иако би му се, понекад, омакла и понека ијекавска реч из завичаја.
Без најаве, те зиме, у Јасеново дођоше нарочити посетиоци. Мој друг из Студентског Града, академик Јауковић и Српски Платон, „драгуљ националне муд- рости“, како су писале патриотске новине и говорило се по ратом захваћеним кафанама, механама, сахрана- ма, научним симпозијумима, књижевним трибинама и славским прославама у престоници. Са занимањем брижних и ганутих људи, прошеташе између кревета бескућних, болесних и рањених. „Ви сте српски јуна- ци!“ - узвикну Платон, напуштајући болесне и рањене. Пређоше обојица у моју ординацију. Зејна пристави кафу и послужи их још врућим уштипцима. Мање бринем док је таквих српских патрио- та, драги докторе Чавка - рече Платон. - Сви смо вам захвални. Гледао сам, синоћ, телевизијску репортажу о вама. Мора да вам се допала. Чуо сам од других, али нисам гледао. Немам вре- мена, ако верујете. Ви сте, вероватно, Дамјанова помоћница? - упита Зејну академик Јауковић. -
Помоћница и супруга - осмехну се она.
Супруга! - изненади се он. - Што ме ниси звао на свадбу? прекори ме. -
Није ни било свадбе.
А шта је вама генерал Чавка? - упита Српски Платон. - И он је Херцеговац. Можда сте и блиска фамилија. Падају усташе и свака травка, куда протутњи генерал Чавка! издекламова академик Јауковић. Народ пева песме о њему. Одлучан, храбар, без ми- лости. Наплаћује нашу крв из оног рата. Читао сам о њему, али нисмо у сродству - крадо- мице погледнух Зејну. - Не познајем га и сигурно није измогасела.
Велики патриота и стратег - рече Платон. - Као младић, био је у партизанима, убеђени комуниста, био је пуковник у нашој армији... Како то да га не познаје- те? Хапшен је после Титове смрти. -
Не знам, тада сам живео у Африци.
-
Ако се не варам, ти си из Орлова? - упита ме Јауковић.
-
Обоје смо из Орлова, и супруга и ја.
Чавка је био ухапшен баш у Орлову, на неком ми- тингу ових наших потурица - нетремице ме посматра и смешка се академик Јауковић, а ја погледујем Зејну. Била сам на том митингу - намршти се она. - А потурица што се тиче... - не заврши7јер у собу уђе Максим Козбаша. Опростите што се нисам најавио - рече збуњен посетиоцима које је затекао. - Навратићу касније - ок- рену се да оде. Добро сте дошли - у три корака стигох до њега. - Кућа није тесна, ако чељад нису бесна, како народ каже - понудих му столицу, и он седе. Још затечен Платоновим и Јауковићевим присуством, нити се рукова са њима, нити им, макар, климну главом. Дошао сам да тражим вашу помоћ, докторе, за две сиротице из Хрватске - седе наспрам мене. -
Јесу ли Српкиње? - упита Српски Платон.
-
На идиотска питања не одговарам - обрецну се Максим.
-
Наши смо, нисмо усташе - рече академик Јауковић.
-
Нисмо ни једно ни друто - одбруси Максим Козбаша.
У овим одсудним тренуцима сурове битке за српску државу, сви смо обавезни да будемо у тој бици смирено ће Српски Платон. - Мене много забриња- ва што то није тако. И забрињава ме много, господи- не Козбаша, што је ваша
идеолошка и лична мржња према нашем председнику ослепела ваша српска чула. Нашој националној ствари наносите велику штету. Не љутите се, него добро размислите и послушајте ове моје очинске савете. Србија се данас брани у Книну, у Бенковцу, на Папуку, у Вуковару, у Дубровнику, у Тењу, у Борову Селу, а ускоро ће се бранити и у Сарајеву, и на Купресу, и у Мостару, и у вашем Требињу плану у образима академик Јауковић. А ја мислим да се и Книн и Вуковар и Пакрац и то Тење и Сарајево и Требиње бране у Београду - одговори Козбаша. - Бране се од вас и вашег пред- седника! - обојица га згрануто посматрају и слушају. Убијате једну велику и дивну државу, сејете мржњу и лудило освете за лудило и злочине усташке др- жаве, гурате људе истог језика на касапницу. Ви сте апостоли смрти, а не српски патриоти. Ову болницу и прихватилиште, и све болнице и логоре избеглица по Београду и Србији, пуни ваша сатанска памет. Ви сте највећи непријатељи српског народа. Где год зао- рете, ту Срби више не расту! - подрхтава му глас и тресу руке. - Докторе Чавка, преклињем вас да нађе- те два лежаја за ове две девојчице из једног села код Јасеновца, убијени су им и отац и мајка - обрати се мени. - Код мене су, у стану, у тешком су шоку, од- бијају и храну и воду. Идемо ми, драги докторе - устаде Српски Платон. - Још једном, много вам хвала на српском па- триотизму... А вамаће, Максиме, српски народ судити због издаје! - припрети му испруженим кажипрстом. Сачекајте ме - замолих Максима и одох да исп- ратим Платона и Јауковића. Задржах се мало дуже и, некако, издржах да ћутке пређем преко Платонових речи да би, због таквих као што је Максим Козбаша, требало формирати преке ратне судове и „све издај- нике скраћивати за главу“.
Како човјек може да се превари - вратих се у ор- динацију, док је то Зејна говорила и приносила кафу Максиму Козбаши. - Све до малоприје, ја сам се вас плашила, а можда вас и мрзјела. -
Пронашли смо кревете за ваше две девојчице
уплаших се да би наставак разговора између њих двоје могао да буде и непријатан. Много вам хвала, допустите да телефонирам супрузи - рече он. Зашто сте ме мрзели? - упита Зејну, кад обави телефонски разговор. Због оне ваше књиге, због четника и пријетњи да ћете нам вадити очи. Коме то вама? - подиже он обрве и прође пр- стима кроз густу и дугачку браду. -
Муслиманима.
-
Ви сте муслиманка?
-
Муслиманка. Зејна - осмехну се она.
-
Јесте ли читали моју књигу?
Нијесам. Читала сам шта се пише и слушала шта се говори о њој... Замишљала сам вас као кољача! -
насмеши се.
Прочитајте моју књигу, молим вас. А рећи ћу вам нешто и чега нема у њој. Одрастао сам у дому за ратну сирочад. Усташе су ми у логору Јасеновац убиле оца, мајку и читаву ужу фамилију - припали цигарету. Послаћу вам моју књигу. Ако у њој, или овоме што сада говорим и пишем, пронађете зрнце мржње, онда вас молим да ми опростите. Од малоприје, ја вама све опраштам - одговори она. - Ви опростите мени.
-
Јесте ли баш из Требиња или из околине? - упи- тах га.
Нисам из Требиња. Ја сам из Бања Луке - изнена- ди ме одговором. Како то? Академик Платон каже да сте из Требиња, а тако пишу и новине. Служио сам војску у Требињу... Опростите, паде ми на памет... није зла намера. Да ли вам је род генерал Чавка? Није, нити знам да, изван мог села, има игде Чавки у Херцеговини. То не знам, али знам да је генерал Чавка из Црне Горе, из Пљеваља. Кад сам служио војску у Требињу, био је мајор у том гарнизону, а пред крај војног рока био сам његов писар - поче да се смеје. - Боже драги, како се мењамо. -
Не разумијем... хоћете ли још једне палачинке - зачуди се Зејна.
Хоћу, али брзо. Ја сам, и у војсци, мало србо- вао, а мајор Чавка би побеснео. Јутославија, Тито, Партија. Друге нације и вере није трпео. „Братства ми и јединстваГ - тако се клео, и пред војницима и пред официрима. Ево га данас на книнском бојишту. Он је српска икона, а ја српски издајник - опет се засмеја. -
Заменили сте улоге - насмејах се и ја.
Не сасвим, драги докторе - спусти ми руку на колено. - Мислим да, ни он, ни ја, нисмо сасвим и без сенке ово што смо данас. Негде у срцу, он разуме ово што говорим и радим, а и ја помало разумем њега. У њему се, негде, прикрива његово братство и јединство, ау мени моје србовање... Разапети смо између разума и срца, а следимо осећање које је јаче. Толико пута поже- лео сам да и ја кренем на хрватско ратиште, али је разум кочио жељу.
Није ваш разум увијек успијевао у томе - до- броћудно добаци Зејна. - Формирали сте Српске крста- ше... шалим се, ја вас разумијем и све вам вјерујем. Нема их више, госпођо Зејно. Неке поубијаше срп- ска браћа, а остали пребегоше српској браћи... Плаћене убице овог чудовишта које нам води државу, у леђа су пуцали мојим момцима док су се тукли са Хрватским крижарима. Остали су ме одмах напустили и стали под команду браће која им поубијаше пријатеље. Сви су ме напустили, осим њих неколико, који су се вратили у Србију и још су уз мене... Није тешко опростити други- ма, тешко је опростити себи устаде и скиде мантил са вешалице. - Хвала вам, докторе Чавка, идем да доведем оне две сиротице - пружи ми руку. - Много сте лепи, госпођо Зејно - мало дуже, у својој руци, задржа њену. -
Данас ћу вам донети и моју књигу.
Не претјерујте - порумене она у лицу. - Нијесам ни примаћи вашој Ташани. -
Откуд знате име моје супруге?
Како не бих знала. На телевизији је показују по- ред вас, а читам и њене коментаре у Слободној речи. Пуно је поздравите и дођите са њом. МЕСЕЧЕВ УЗДАХ Патња, коју распаљује сећање, као да моли да бежим од сећања, јер је несрећа мучити срце проживљеним несрећама, како ми је говорио добри комшија Суљага, под оним орахом у његовом воћњаку. И кад сањам, а сањам сваке ноћи, и док ово записујем, мени се чини да се све догодило у једном дану, у само једном сату. *
**
Војска, коју сам служио и волео, још се звала ЈНА
Југословенска народна армија, иако Југославије више није било. Од умируће државе отцепиле су се Словенија и Хрватска, прва са малим ратним ожиљцима, а друга са многим и отвореним ранама, из којих је, и даље, текла крв. Луди Мурат изгуби име које му је дао Арслан-бег, кад смо се срели под његовим афричким чардаком у Мулунгушију. На све чешћим и масовнијим уличним протестима у Београду и широм Србије, које је пред- водио Максим Козбаша, Лудог Мурата народ прозва Садамом. . „Мора се спречити ерупција босанског вулкана" говорио је Максим Козбаша и отишао у Сарајево, а са ким је тамо разговарао, народу у Србији показа и Садамова телевизија. За истим столом седели су он и Али-паша, велики везир босанског вилајета, како га је називала Зејна. Пред телевизијским екраном, у нашем београдском стану, били смо Зејна, Јасенко и ја. Поред Али-паше седела је нека млађа жена, а поред Максима двојица мушкараца. Штрецнусмо, све троје, кад у ту просторију уђе Хасан Ченгић. Носио је некакву фасци- клу и сео поред Али-паше. „Гаде један“, повика Јасенко и, тада, слике нестаде, а екран испуни глава уредника Садамове телевизије. Драги гледаоци, ако лаже коза не лаже рог - поче он. - Ово што сте видели је договор команде муџахе- дина са Максимом Козбашом, о довршењу геноцида над српским народом у српској Босни и Херцеговини. Демократија је и право на издају, али демократија је и право српске државе и српског народа да казни издај- нике! подвикну снажно и настави, али Зејна скочи и угаси телевизор. Убиће га! - подврисну од страха. - Јави му, нека- ко, да се не враћа овамо. Не смеју. Овакве гадости и лажи о њему говоре стално, а све више народа иде за њим... X- X- XСнег се био отопио и почело да ниче прво пролећ- но цвеће, кад посланици босанског вилајета, уз про- тивљење српских посланика,
прогласише то буре бару- та за независну државу. У истом дану, прокључа вулкан крви. На Садамовој телевизији ређале су се стравичне слике српских глава, које су одсекли муџахедини, а на телевизији Али-паше страшне слике масакра над муслиманима. Колоне сиротиње, и муслиманске и хришћанске, закрчивале су путеве и бежале у планине и ка пределима које још није био захватио пожар рата. И Зејна и ја, свакодневно смо телефонирали у Орлово. Јављали су нам да је тамо много напето, али мирно. Ова ми несрећа помути једну срећу, коју сам кри- ла од тебе, па не знам ни да ли да ти је и кажем - рече ми она те ноћи. -
Шта си крила? - привих је уз себе.
Ускоро ћу, као што знаш, напунити четрдесет и седам година... Испрва нијесам вјеровала, мислила сам да ми је циклус престао због... знаш због чега. Није због тога. Проверила сам. Ја сам ти, Мали, затрудњела - за- грли ме, али се брзо и одмаче од мене. - У петом сам мјесецу. Будалице моја - разнежих се од радости, од осећања оца, која букнуше у мени према том нашем де- тету, које ће се родити, али и према Јасенку, који ми је, тек тада, постајао син и у души. -
Зачела си у четрдесет и шестој. Чудо, за Гиниса - загрлих је.
-
Жеља и воља су, Мали, изнад сваког чуда - одго- вори Зејна.
Неколико дана, као да сам летео. Буде ли кћерка, биће Ђурђина. Син ако буде, даћемо му име Божидар. Предложих то, а Зејна одмах разумеде зашто. Добићемо Ђурђину, била сам на ултразвуку. Размишљам да јој Максим кумује - рече она... Пробуди нас телефонски позив из Орлова. Зејнин брат Рефик панично је јављао да су почела убиства и паљења кућа у околним муслиманским селима, и да су у питању сати када ће се исто десити и
у Орлову. Одмах се спремих и реших да кренем тамо. Возићу своја кола, а друга возач запослен у уточишту Јасеново. Зејна одби да остане у Београду, и пође са мном. Кад прођосмо Ужице, и тим краком Уш Котапа, или Царског друма, који то постаде пре више од чети- ри века, кад велики везир Мехмедпаша Соколовић, својим каменим мостом, састави обале плаховите Дрине, запутисмо се ка Вишеграду. У том правцу, из Србије су тутњали камиони, транспортери и тенкови са војском. Из правца Вишеграда, ка Србији, сретали смо амбулантна кола, са упадљивим ознакама Црвеног крста, али, много чешће, разна возила натоварена на- мештајем, фрижидерима, телевизорима, овцама, кра- вама... Ратни плен прослављан је вриском пратилаца и повременим шенлучењем. Што смо возили даље, чуло се како, из правца Сарајева, све снажније грувају топо- ви. Припијена уз мене и ометајући ме у вожњи, Зејна је дрхтала. „Никог од мојих нећу затећи живеГ - често је понављала. Подаље од пута, ка ведром вишеградском небу, под којим је рођен и одрастао Бајо - Мехмед-паша Соколовић, вијугале су змије дима, допирали су до нас и вриска и плач, али шта је то горело и ко је кукао нис- мо могли да видимо. Војна полиција би само осмотри- ла београдске таблице на нашим колима и пожуривала нас да возимо даље. У Горажду није било паљевине, али се, у неким рубним махалама, пуцало. Војска нас заустави тек по изласку из Фоче. И млади поручник и двојица војника били су у униформама армије коју сам и ја служио. -
Ваше исправе - нареди поручник.
Изволите - пружи му Зејна личну карту. Пружи му, грешком, своју стару личну карту. Зејна Арсланбеговић - прочита он гласно и завр- те главом Була... Туркиња. Куд идете и зашто?
Она је моја супруга - дадох му своју личну карту, а он се, чим прочита шта пише, зачуди и пријатељски осмехну. - Грешком вам је показала старе исправе - ос- мехнух се и ја. Дамјан Чавка - и то прочита гласно. - Шта вам је наш генерал Чавка? Најближи род - одговорих. - Лекар сам, живимо обоје у Београду. Изађите, молим вас, и учините ми част да се сли- камо заједно отвори врата мог аута. - И ви, наравно, другарице Чавка - рече Зејни. Шта се ово дешава, господине поручниче? - упи- тах га. - Ко пуца и ко пали куће? Метла, метла, драги докторе. Чистимо Фочу од Турака - показа на кућу која је горела само десе- так метара далеко од нас. - Идите у Турску, јебала вас ваша Турска — разгалами се на укућане који су плака- ли и вриштали испред своје запаљене куће и тражи- ли помоћ од војника, а они су их одгуривали од себе и псовали. Ви нијесте војска него банда! - одвоји се, из те го- миле очајника, један средовечни мушкарац и дотрча до поручника. Запалили сте комшијину, запалите и моју! пт -
А ко си ти? - намргоди се поручник.
-
Трифун Петковић, комшија Мухаремов, чију сте кућу запалили.
Српске куће не дирамо - крену поручник према њему и понуди га цигаретом. Ви нијесте Срби, него зликовци - узе Трифун цигарету, згази је, окрену се и отрча према пламену. Радојка, Милане, Ратко... сви напоље, сви напоље! - разгалами се и пламен са Мухаремове куће пренесе под сламнати кров своје. Сав
изван себе, обигравао је око куће, која је горела, а војници су се, у чуду, удаљавали од вриске Мухаремове и Трифунове фамилије. Луд човјек, докторе Чавка - рече поручник. - Шта ћете, има лудих и Срба - војнички нас, салутирајући, поздрави на растанку. Дамјане, ово је смак свијета - тек кад се удаљис- мо, проговори Зејна, скамењена од страха. - Мили наш Боже, шта се дешава? Трифун ... Трифун Петковић, он је... он је, Дамјане, за мене глас Бога, глас Алаха, род мој најрођенији... куку мени сињој кукавици, шта ћемо затећи у Орлову! X- X- XЗатекосмо баш „смак свијета“, о којему је говорила Зејна. Муслимана, у Орлову, више није било. По улицама су дивљали ратници. Једни су говорили да су Српски ви- тезови, други да су четници, трећи да су Војска мртвих... Шенлучили су и певали, али свако своју. Ој, Фатима, ђе су ти димије? У четника око реденика, урлали су и бесо- мучно пуцали. Орловачка јамо клета, ево стиже и теби освета, подврискивали су. Не оста балија нити травка, куда пролази Генерал Чавка, тетурали су пијани. Дим из „турских и балијских" кућа већ је сплашњавао и личио на маглу која нестаје. Комаде миниране џамије експло- зија је разнела и до центра Орлова, до кафане, у којој сам одиграо толике партије шаха са Касимом Брицом, па и даље, до парка, у коме сам, први пут, видео Зејниног и мог Јасенка, чак и до Зејнине и моје несрећне гимназије. Неки Орловчани, које смо сретали, шапатом и са вели- ким страхом, сведочили су о ономе што се десило. -
Зејно, твоју тетку Хајрију су преклали!
Убили су и Сунцивоја, јер је одбио да убије Фаика и освети крв свога ђеда, кога је, четрдесет и прве, убио Фаиков ђед! Не знам, Зејно, ђе су ти браћа. Неки несрећници успјели су да побјегну и сада их траже по планинама, а неке су потрпали у камионе
и одвели према Срнином врелу. Прича се да су сви побијени и затрпани у бившу рудничкујаму! Докторе Дамјане, убили су и Незира и Халиму... Знамо колико си их волио. Опрости, нијесмо могли да помогнемо. Да смо покушали, убили би нас, као и твог школског друга, судију Сунцивоја! У својој уклетој кући, затекохштаб „ослободилаца“. Уз јагњетину, прасетину и пиће, славили су победу. До самртног часа, питаћу себе да ли починих грех, големи и неопростиви, што им не рекох оно што ми је срце на- ређивало. Не смедох, због страха да не убију Зејну, а и због страха да не убију и мене. Ја сам доктор Дамјан Чавка. Мој стриц, генерал Чавка, наређује да, одмах, одете из ове куће! Послушали су, уз гунђања и псовке, а ја сам, са Зејном, која није била при себи и, можда, ништа није ни чула ни разумела, побегао из Орлова. Отерао ме страх да ће они проверити наредбу мог „стрица“ и убити нас обоје. *
X- X-
И возач уточишта Јасеново и ја, бежали смо најбр- же што смо могли, а бежали смо у сусрет мом злочину. Са висова и литица оног истог друма Уш Котапа, којим је Сироти Божидар одведен у Стамбол, наша оба аута, и све што се кретало тим кањоном, обасипана су пуш- чаном ватром осветника. Овога пута, „балијских и тур- ских“ осветника. „Мајку вам јебемо српску и четнич- ку!“ - чуо сам и њихове псовке, толико су били близу. Кад зађосмо тамо где је кланац најужи, а мете уби- цама најближе, пушчано зрно проби стакло на задњем седишту, где је, такорећи у несвести и стално јецајући, седела Зејна. Тада, на њену и своју несрећу, зауставих ауто, у намери да она пређе у кола иза мене. И тада, не хотећи, скривих злочин. Како стаде мој ауто, тако она пригушено јекну и клону на седишту. Погођена је, а да је погођена у
плућа схватио сам тек кад смо про- шли Вишеград и ушли у Србију. Нисам могао да се преместим на задње седиште, поред ње, да зауставим крвављење, јер сам морао седети за воланом. Но, све и да сам то могао, не верујем да бих помогао, јер је по- моћ зависила од болнице, а прва болница, у Ужицу, била је далеко. Притискао сам папучицу гаса, ауто се заносио и шкрипао при свакој кривини, ризиковао сам погибију обоје, освртао се уназад, пипао јој пулс, тепао јој, храбрио да издржи, још само мало. Она ме није ни чула. Одједном се освестила, а ја сам зауставио ауто, сео поред ње м гурао тампоне у њену рану. Не само у једну, како сам мислио, него у три. Једну у плућа, а две мало ниже. Тек тада, видех да је погођена и наша Ђурђина. Зејно, издржи још мало, сад ће Ужице - и не за- грлих је и не пољубих је, у страху да је не повредим још више. Дамјане, чувај нам Јасенка - проговори она кр- кљајући, а из њених уста текла је и свежа и усирена крв. -
Мали, ја ти умирем!
Не, не, не! - почех да запомажем. - Не смеш, нећеш, моја Махфируз... Ти си моја Махфируз, мој Месечев уздах - загуших се у сузама. Махфируз је Мјесечева љубимица, а не Мјесечев уздах - рече она, са смешком, који не могу ни описа- ти ни заборавити. Како то рече и како се тако осмехну, клону јој глава, као сломљени клас пшенице, у ропцу, неколико пута уздахну, и склопи очи. *
**
Сахрањене су, обе, на гробљу Орловача, на излас- ку из Београда. Зејна Арсланбеговић Чавка и Ђурђина Чавка. Осим Јасенка и мене, на онај свет, на ахирет, ис- пратише их и Максим Козбаша и његова Ташана. Наши несуђени кумови.
Уточиште Јасеново поклоних хуманитарној орга- низацији Сузпу која је делила хлеб, обућу, одећу и ћебад гладним и босим прогнаницима са хрватског и босанс- ког разбојишта. Наредног месеца, Јасенко заврши гим- назију. Исплакасмо се на гробу његове мајке и сестре, и одосмо у Шведску, код Милутина и Катарине. У њихо- вом насељу, купих кућицу са баштицом. Јасенко заврши архитектуру, узе држављанство те земље, запосли се у Стокхолму и ожени Хелену.
X- X- XУгашени рат у Хрватској и Босни пресели се на Косово, а мој син и снаха добише сина Арслана Чавку. Рођен је на први дан пролећа, 1999. године. Три дана касније, НАТО алијанса засула је бомбама Србију. Круг смрти затварао се баш онако како је говорио Максим Козбаша. Док су бомбе света разарале Србију и убија- ле по њој, у Шведској, у Малмеу, одакле сам пратио за- вршни чин деценију дуге трагедије, приводио сам крају своје сећање, знајући да оно никоме није потребно, да ништа не може променити, нити коме помоћи. И, док сам журио да приведем крају причу, узалудну по свему, зазвони телефон у мојој самотној кућици у Малмеу. Да те нисам прекинуо у писању? - одмах препо- знах глас Максима Козбаше. Откуд, баш, да ме то питаш, мој видовити и не- суђени куме? обрадовах се његовом гласу. - Јеси ме, да знаш, прекинуо. Још само неколико страница, па да завршим ово мучење... Како сте ти и Ташана? Маестрално - одговори он, а у гласу му очај и страх. - Пратиш, ваљда, шта се овде дешава. Пратим и верујем, заиста верујем, да му је дошао крај. Ујединио си све који су против Садама и сада је, први пут, за тебе већина у Србији. Готов је! - изговорих тај поклич побуњеног народа у држави из које сам по- бегао и, већ дуже од седам година, нисам се усуђивао ни да одем тамо, да обиђем Зејнин и Ђурђинин гроб, Лакше мало, Арслан-беже - насмеја се Максим. По Зејниној погибији, показао сам му запис Арслан- бега и он га је, рекао ми је тада, са узбуђењем прочитао. Сада се, ко зна зашто, мени обратио као Арслан-бегу.
Лако је узвикивати: Готов је. Сети се оних, вратолом- них, обртау буни против Османа. Свашта овде може да буде - ућута, па дубоко уздахну. Шта ти је? Откад се знамо, први пут си малоду- шан... - рекох му. - Први пут, као да ниси Козбаша, онај што коси најбоље и коси испред свих - покушах да га орасположим и подсетим на једно давно вече у мом београдском стану, кад су Зејна и Ташана изводиле малу представу од значења његовог „српско-турског“ презимена. Ја сам, Дамјане, козбаша зла, такорећи убица! - изненади ме и препаде тиме што рече. - Јесам, јесам настави он. - У мојим откосима су стотине мртвих, хиљаде премлаћених и обогаљених, десетине хиља- да оних који се, као и ти, разбежаше широм света... Да, да. Такав је козбаша Максим Козбаша! хукну у слушалицу. Као да си мало попио, шта то говориш? Онај лудак је, а не ти, крив за све те мртве и све те... Ти, Максиме, никог ниси убио, нити си икоме нанео икак- во зло. Није тако - дочека он. - Сви ти мртви били би живи, да нису кренули за мном. На опелима и парас- тосима оптужују ме, и погледи и сузе, њихових најбли- жих. Знају да их је Садам убио, а криве мене... А, тек, кад не буде убице на његовом крвавом престолу... тек тада ће да ме проклињу хиљаде и хиљаде, стотине хиљада! - учини ми се да ће да заплаче. -
Смири се, знам како ти је... да ли је Ташана поред тебе?
Није поред мене - одговори он. - Осећам и знам да је све ово узалуд. Србија је отрована мржњом... То се неће променити, ни мојом победом, ни мојом поги- бијом... извини, омаче ми се мисао о погибији. Хтедох да кажем... проћи ће и деценије, неће бити ни тебе ни мене, а много, много Срба мислиће исто што данас ми- сли Српски Платон. То је семе...
-
То је Садамово семе и нестаће са њим - упадох му у реч.
Неће, нажалост, јер је сејано много, много пре њега, и сејали су га многи. А међу тим многим, наћи ћеш и мене и тебе... Сети се, Дамјане, шта су нам, оне вече- ри, говориле Зејна и Ташана. Нисам невин, а ниси ни ти... Него, заборавио сам, ко беше из Пирота, Спартак или Леле Мајке? - зачудих се када то чух. Леле Мајке - закикотах се у слушалицу. - А шта ти би, да ме то питаш. Не знам, веруј ми. Можда због тога што сутра идем у Пирот... Тресе ме некаква језа, час ми хладно, а час се презнојавам, али те нисам звао због тога. Назвах те због нечег важног, бар се мени чини... - прекиде се телефонска веза и не чух шта је то важно. Чекао сам да ме назове поново, телефонирао му, али је његов број, стално, био заузет. Сутрадан, пред залазак сунца у Шведској, из Београда ме назва судија Лазар, мој кум на венчању са Зејном, и јави ми да је Максим Козбаша погинуо! На путу од Ниша ка Пироту, у једном тунелу, у Сићевачкој клисури, смрскао га шлепер натоварен балванима. Погинули су сви који су били са Максимом. Ташанин брат и још тројица! Полиција Србије саопштила је да су шлеперу отказале кочнице, па је, због тога, скренуо у супротну траку. Шведска и све водеће телевизије света објавиле су да је у питању терористички чин Садамове ЈСЛ - Јединице за специјалне ликвидације. „Убио их монструмГ - вриштала је у слушалицу Ташана, кад сам, тек после сахране убијених, успео да се чујем са њом. X- * XМесец дана касније, дођох у Београд. Престоница и Србија бучно су славили Садамов пораз на изборима и победу шаролике коалиције Европска Србија, коју је, за живота свог, окупио Максим Козбаша. Право са аерод- рома одвезох се, таксијем, до Зејне и Ђурђине. За
живо чудо, гроб није био закоровљен. Касније ћу сазнати да то дугујем Ташани. Месечина је, и гробницу и натпис изнад ње, пре- кривала необичним сјајем. Загледах се у ведро небо и учини ми се да је Месец уздахнуо и нешто рекао. И да сам чуо шта је рекао... Телефонирам Ташани, али нико се не јавља. Свратим на вечеру, у Клуб књижевника. Сви столови препуни. Немам где да седнем. За свим столовима, про- слављају победу. Србија је одвезана од политике пораза! - држи здравицу, стојећи, за централним столом, академик Јауковић, а веселе се, и смеше, Српски Платон и оста- ли за том трпезом победе. Са њима је, видех, и онај мој земљак из Службе безбедности, који ме примети и пре- позна тек кад сам одлазио. Куд бежиш, врати се - стиже ме на степеништу. -
Нећу да кварим весеље.
Велико весеље - зацерека се он и, пијан, посрну на степеницама. - Паде Садам, како га је твој Максим звао заплитао је језиком. - Једног смо ћушнули са власти, а другог под земљу! - умало ја не падох, када чух пијанца. Нема више твог Козбаше, то је наша победа... Био сам мајор, а сад сам... обећали ми ови Максимови наслед- ници чин генерала... затетура се и паде. X- X- XЈа, Дамјан Чавка, из Јасенова Сиротог Божидара и Арслан-бега, више не желим, и не могу, ни сведочити ни писати. Премишљам се да ли да поцепам и спалим и ово записано. Шта би било - питам се - да, ни Сироти Божидар, ни ја, никад не крочисмо из Јасенова, и да не закорачис- мо на Уш Котапа'? Ништа се,
под звездама, не би про- менило. Само би друкчије биле судбине обојице. И не би могло бити, ни Арслановог, ни мог, сведочења.
