1. UVOD U PRAVO KAO SAMOSTALNA DISCIPLINA *Pojam uvoda u pravo : Pravo obuhvata skoro sve važne društvene odnose. Koji su to odnosi, ne može da se unapred tačno odredi, ali ipak, te odnose pravo nadgrađuje i pretvara u novu, pravnu stvarnost. *Predmet uvoda u pravo : Država i pravo postoje idealno tj. virtuelno, izvan fizičkog prostora i vremena, kao skup čistih ideja i vrednosti, i aktuelno, samo u vremenu kao sadržaji svesti. Znanja o kvalitetima i vezama države i prava se izražavaju pojmovima i zakonitostima. Pojmovi su skupovi smislenih odredaba o suštinama i najvažnijim obeležjima pojava. Postoje : 1. Obični pojmovi – preuzeti iz života, nauke ili struke 2. Pravni pojmovi – posebne tvorevine prava ; oni se mogu podeliti na posredne i neposredne Zakonitostima se izražavaju pravilnosti između pojava u rasponu od prirodnih zakona, preko zakona verovatnoće, sve do tendencijskih pravilnosti. Veze države sa pravom se najčešće izražavaju korišćenjem zakona verovatnoće, koji su zakoni jer se uvek ostvaruju. Pojmovima se opisuju država i pravo kakvi su u trenutku posmatranja, tj. njihova statičnost, dok se zakonitostima objašnjava njihovo kretanje, tj. njihova dinamičnost. *Metod Uvoda u pravo Metod je put, način, sredstvo da se postigne neki cilj. Metode koje Uvod u pravo koristi su : 1. Dogmatički – koristi se za utvrđivanje značenja pravnih pojava. 2. Normativni – Utvrđuje se normativni sastav prava. 3. Logički – Utvrđuju se logičke veze između raznih elemenata i delova prava. 4. Sociološki – Istražuju društvenu stranu prava. 5. Psihološki – Istražuju pravo kao psihičku pojavu. 6. Politikološki – Država i pravo se izučavaju kao političke pojave 7. Istorijski – Istražuju drzavu i pravo kao istorijske pojave 8. Uporedni – Pomoćni metod koji se sastoji iz uporednopravnog istraživanja najmanje dva dela dva različita prava. 2. DRŽAVA KAO DRUŠTVENA ORGANIZACIJA I ZAJEDNICA *Društvena organizacija je uređen skup ljudi koji međusobno vrše hijerarhijski raspoređene poslove radi postizanja zajedničkih ciljeva, korišćenjem odgovarajućih sredstava. 1. DRŽAVNO SHVATANJE: Nema postojane društvene zajednice bez države. Država je činilaci pokretač društvenog života.
2. DRUŠTVENO SHVATANJE: Društvo je činilac i pokretač države. Geslo države je vlast, a društva sloboda. Nema vlasti bez slobode (totalitarizam, ropstvo),a ni slobode bez vlasti (anarhija). Svaka normalna država mora da sadrži oba ova načela u jednom uravnoteženom odnosu. Ovu ideju je prvi istakao Šarl Monteskije u 17. veku, ističući kao primer Englesku. Na razlikovanju vlasti od slobode su formirane dve velike grupe teorija: 1. UGOVORNE ili SOLIDARISTIČKE teorije : Sila služi ostvarivanju opšteg dobra zasnovanog na ideji društvene solidarnosti (Leon Digi) 2. MARKSISTIČKA i ANARHISTIČKA teorija : Država je organizacija za zaštitu posebnih društvenih interesa, a za to je državna sila neophodna (Jering, Marks..) *Monopol fizičke sile – najprepoznatljiviji spoljašnji element države. Država je jedina koja raspolaže oružanom, ekonomskom i ideološkom moći, kojom drugi subjekti ne mogu da raspolažu ili ne u tolikoj meri. *Oružana moć države – krajnje sredstvo iznuđivanja za kojim država poseže tek kad su iscrpljena sva druga njena ekonomska i ideološka sredstva. *Ekonomska moć – sastoji se u raspolaganju materijalnim bogatstvima. *Duhovno-ideološka moć – svesno i plansko oblikovanje svesti. Nekada se to činilo vezivanjem političke vlasti za religiju kako bi se opravdali teokratski i autokratski poreci. Danas se to čini putem sredstava masovne komunikacije (štampa, radio, TV). Ona je najblaži i najdelotvorniji oblik prinude. Postanak države je takođe izvor sporova u pravnoj i društvenoj nauci: * država je oduvek postojala (patrijarhalna, psihološka teorija sile) * država je tvorevina modernog doba (od Vestfalskog mira 1648. godine) 3. RAZLIČITA ZNAČENJA DRŽAVE U PRAVNOJ TEORIJI I DOKTRINI 1. IDEALISTIČKE TEORIJE: Izlažu kakva država treba da bude, nezavisno od toga da li su postavljeni ciljevi verovatno nedostižni. 1) UTOPISTIČKE TEORIJE: Bave se idealnom državom ili vladarom koji nikada i nigde nisu postojali; stvaranjem države u kojoj vlast ima većina naroda; ukidanjem države kao zablude čovečanstva. Najstarije je Platonovo utopistisčko-idealističko učenje o državi. Najpoznatiji srednjevekovni socijalni utopisti su Tomas Mori Tomazo Kampanela. Socijalisti-utopisti 19. veka su Mabli i Moreli. Na njihova učenja se nadovezuju učenja anarhsocijalista: Sen Simon i Prudon. Učenjima anarhsocijalista su nadahnute anarhističke teorije koje ističu da je država zlo, zalbuda čovečanstva i da mora biti ukinuta revolucionarnim činom – Godvin, Bakunjin, Goldman, Čomski. 2) PRIRODNOPRAVNE TEORIJE: Utemeljene sun a traganju za nečim što je verovatno moguće postići – za sve boljom i najboljom državom. Prva osoba koja je razvila racionalističko i prirodnopravno učenje o državi bio je Aristotel (“Politika”). Predstavnici helenskog perioda su Polibije, Seneka i Marko Aurelije. Na helenski period nadovezuje se rimska pravno-politička misao u kojoj se izdvaja Ciceron sa svoja dva najvažnija dela “Država” i “Zakoni”. Propašću Rima i jačanjem hrišćanstva uobličava se filozofsko-teološka misao: odnos crkve i države i ko je legitiman nosilac
vlasti u društvu. Na ovo pitanje su najuspešnije odgovorili Sv. Avgustin i Sv. Toma Akvinski. Obojica su odnos crkve i države rešili u korist svetovne vlasti. Krajem srednjeg veka su se pojavile ugovorne prirodnopravne teorije: Država nastaje sklapanjem ugovora. Postoje dve vrste ugovora: a) prvi ugovor sklapaju “svi sa svima” u prirodnom stanju; tako pojedinci osnivaju društvo i stupaju u društveno stanje b) drugim ugovorom, pojedinci kao članovi društva stvaraju državu na koju prenose svoje prava, tj. stupaju u državno stanje. Pristalice ovog pravca su Hobs i Ruso. 3) ETIČKO-KULTURALISTIČKE TEORIJE: Usmerene su ka istraživanju ispravne ili najispravnije države: -Država kao umna pojava: Kant, Fifte, Šeling -Moralna strana države: Hegel 2. REALISTIČKE TEORIJE: Država je pojava realnog sveta u kome postoji i ovaploćuje se. Suština države se nalazi u realnom svetu i njegovim zakonitostima. 1) PRAVNE TEORIJE: Pojavile su se u 19. i 20. veku. Ove teorije shvataju državu kao pravnu ustanovu ispunjenu logičkim jedinstvom. Predmet proučavanja je tipska, a ne idealna država. Suština ovih teorija je u tome što one u državi vide ostvarenje pravne ideje i samo se njima može objasniti jedinstvenost, kontinuitet, trajnost, vlast i suverenost i volja države. 2) SOCIOLOŠKE TEORIJE : Proučavaju veze društva i države. Državu smatraju prvenstveno društvenom pojavom. Ove teorije nastoje prvenstveno da objasne postanak države i njenu društvenu ulogu : a) Savremena, sociološko-politička teorija : pojavila se u drugoj polovini 20. veka. Nije moguće odrediti univerzalni model države, zbog kvalitativnih i kvantitativnih razlika antičkih, srednjovekovnih i modernih država b) Starija i raširenija teorija : država postoji kao svetsko-univerzalna pojava i proces Druge sociološke teorije o državi : a) Interesne teorije : Digi, Laun i Jering b) Klasne teorije: -građanske: Jering -marksističke: Engels, Lenin 3) POLITIČKE TEORIJE: Odgovaraju na pitanja KO IMA ili KO VRŠI POLITIČKU VLAST u društvu. Najstarije političke teorije su izložili Platon (“Država”) i Aristotel (“Politika”). Realistička politička teorija – Nikolo Makijaveli (“Vladalac”) – Razdvojio je etiku od politike i stvorio čistu politiku i političku doktrinu.
Uprkos sličnostima sa sociološkim teorijama, njihov glavni cilj je da odgovore na pitanje ko imam ili ko vrši političku vlast: a) manjina koja je ekonomski i vladajuća društvena klasa (marksističke i novomarksističke teorije: Habermas) b) vladajuća manjina je politička klasa u državi jer poseduje političku vlast (teorija političke klase: Darendorf, Eder, Bentli) c) vladajuća manjina svoju političku nadmoćnost crpe iz kulturne, religijske ili ideološke moći (teorija klase kao društvene elite: Moska, Pareto) *Zbog ovih teorija se obično kaže da država ima tri glavna značenja: prirodnopravno, sociološko i političko. 4. OPERATIVNA ZNAČENJA DRŽAVE Država u najširem smislu predstavlja trodimenzionalni prostor određen državnim granicama, na kome živi stanovništvo, nad kojim se rasprostire i vrši državna vlast. 1. Prostorno-vremensko značenje države – Prostorne dimenzije države zajedno sa njenom vremenskom dimenzijom 2. Sociološko-političko značenje države – Država je svesno i planski stvorena društvena tvorevina, ustanovljena sa određenim ciljem i usmerena na izvršavanje određenih zadataka, koja raspolaže monopolom fizičke sile i donosi sve političke i pravne odluke. 3. Organizaciono-tehničko značenje – Državna organizacija sa tačno utvđenim organima za vršenje određenih poslova i organima za primenu državnih sankcija zbog prekršaja pravnih normi. Operativna značenja postoje kako bi društvo sačuvala od samouništenja. Država se od razlikuje od drugih društvenih organizacija prema sveobuhvatnom karakteru svoje političke vlasti, koju crpi iz posedovanja oružane, ekonomske i ideološke vlasti u društvu. 5. PROSTOR I STANOVNIŠTVO DRŽAVE *Područje države: Trodimenzionalni prostor na kom se ostvaruje državna politička vlast. Geometrijski oblik državnog prostora približno liči na izvrnutu kupu. Vrh te kupe se nalazi u središtu zemlje, a njen osnov u atmosferi i svemiru. Više se ne smatra da vazdušni prostor iznad teritorije države u celosti pripada datoj države zbog pronalaska letelica i prodorom čoveka u kosmos. Pronalaskom novih tehnologija i mašina, to se više ne može reći ni za podzemlje. Površinski deo državne teritorije je omeđen državnim granicama , ali on ne mora uvek da se sastoji iz jednog dela. Npr. postojale su države koje su bile razdvojene na dva dela, dok se između njih nalazila teritorija neke druge države (Pakistan). Danas je državna teritorija jedinstvena, ali ne mora da se sastoji iz jednog dela (rasparčana) – Aljaska i Havaji u SAD. Ali ipak pravno, svaka država poseduje samo jednu teritoriju. Izuzeci su Antarktik, koji odlukom UN (Antarktičkim sporazumom, 1959.) pripada svim državama, kao i Mesec (Ugovorom o svemiru 1967., 1984.). Državi pripada i deo mora kada ima teritorijalni izlaz na more. To je obalno more. Prema Međunarodnoj konvenciji o pravu mora, širina obalnog mora iznosi najviše 12 nautičkih milja. Izvan tog mora se prostire otvoreno more, koje pripada svim narodima. U državnu teritoriju spadaju i reke, jezera, kanali, drugi vodotokovi i ostrva u njima, kao i podmorje (do granice slobodnog mora). Sastavnim delom državnog prostora smatraju se i njegove fikcije: ambasade, konzulati, brodovi, vazduhoplovi, diplomatska vozila, diplomatske pošiljke…Za ambasade važi međunarodno načelo eksteritorijalnosti po kome na teritoriji ambasade važi pravni poredak države čija je ambasada.
*Državna granica: Teritorija države je ograničena državnim granicama u skladu sa unutrašnjim i međunarodnim pravom. Granice država mogu da budu prirodne (reke, planinski venci) ili veštačke, koje uvek imaju pravni karakter. Državna granica se prelazi na utvrđenim mestima (graničnim prelazima) i njih nije moguće menjati jednostranom izjavom volje jedne države. Ali, država može u skladu sa vlastitim pravilima i svojom jednostranom voljom da menja svoje unutrašnje tj. administrativne granice *Postojanost i promenljivost državnog prostora (načelo efektivnosti): Prostor države nije jednak u svim državama, nije ni postojan jer može da se uvećava ili smanjuje. Uvećanje teritorije: 1. Okupacija – Pripajanje teritorije koja ne pripada nijednoj državi. 2. Aneksija – Pripajanje teritorije koja je dotle pripadala drugoj državi u ratu ili miru. 3. Priraštaj – Povećanje zemljišta. 4. Održaj – Neuznemiravana neprekidna državina Državna teritorija se smanjuje istim načinima kao što se i uvećava, pod uslovom da se vodi računa o efektivnosti vršenja državne vlasti. To naročito važi u situacijama kad se teritorija gubi njenim napuštanjem. *Vremenska dimenzija (neprobojnost države): Samo jedna država može da postoji na istoj teritoriji u istom vremenu. Izuzeci: 1. U miru, država može biti ovlašćena međunarodnim ugovorom da na teritoriji druge države preduzme izvesne radnje 2. U ratu, jedna država može preduzimati akte prinude na stranoj teritoriji koju je vojnički okupirala 3. Condominium – Zajedničko ustupanje vlasti više država i vršenje pravnog poretka od strane zajedničkih organa tih država *Stanovništvo, narod, nacija – Stanovništvo čine svi ljudi koji žive na teritoriji jedne države. Nekad je ovim elementom smatran narod, kako se i danas ponekad kaže, iako stanovništvo mogu da sačinjavaju dva ili više naroda uključujući i manje delove naroda (nacionalne manjine). Dakle, stanovništvo i narod nisu isto jer narod može da postoji bez države, dok stanovništvo ne može. Narod i nacija takođe nisu istu jer nacija može da nastane iz dela jednog naroda ili više različitih naroda. Retke su države čije se stanovništvo podudara sa jednim narodom, koji je istovremeno i jedna nacija nastala od ljudi istog etničkog porekla (Albanija, Grčka, Japan) *Državljanstvo: državljani i stranci – Lična javnopravna veza pojedinca sa državom, kojom mu država priznaje poseban status. Na teritoriji države, pored njenih državljana, uvek boravi i izvesni broj stranaca koji su kao njeni gosti izjednačeni sa domaćim državljanim u pogledu potrebe da poštuju pravni poredak dotične države. Ukoliko taj poredak ne poštuju, država ima pravo da ih protera ili izruči drugoj državi. Proterivanje se uvek odnosi na strance, a izručenje (ekstradicija) i na domaće državljane. Strancima se smatraju i lica bez državljanstva (apatridi) ; poseduju beli ili Nansenov pasoš. Stranci i domaći državljani takođe mogu da imaju dva ili više državljanstava (bipatridi, tripatridi). Sticanje državljanstva :
1. Rođenjem : Moderni ius sanguinis (prema državljanstvu oba roditelja) ; klasicni ius sanguinis (prema državljanstvu oca) ili prema teritoriji države u kojoj je lice rođeno (ius soli) 2. Naturalizacija : Dopunski način – državljanstvo se stiče posle rođenja, a ne u trenutku rođenja : prirođenjem ; međunarodnim ugovorom ; kad su roditelji deteta nepoznati ili apatridi… Prestanak državljanstva : 1. Nevršenjem dužnosti državljanina 2. Udajom, razvodom 3. Otpust ili odricanje od državljanstva *Prebivalište i boravište : Prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio u cilju da u njemu stalno živi, gde je središte njegovih životnih interesa, a boravište je privremeno ili povremeno mesto boravka građanina, bez namere stalnog ostanka. Prebivalište i boravište su važne pravne činjenice pri kojima se određuje mesna nadležnost. Mogu ih imati i stranci i apatridi. Osobe koje nemaju ni prebivalište ni boravište se nazivaju skitnicama. *Postojanost i promenljivost stanovništva : Broj stanovnika u državi nikad nije postojan zbog : 1. nataliteta i mortaliteta 2. promene državnih granica 3. emigracija/imigracija 6. DRŽAVNA VLAST I SUVERENOST Državna vlast se zasniva na organizovanoj sili kojom raspolaže država i ona proizilazi iz odnosa nadređenosti i podređenosti. *Vlast (potestas) predstavlja nekakvu vrstu prinude. Ali, samo državna vlast može da upotrebljava fizičku prinudu, tj. silu, moć. Sve druge vlasti mogu da koriste samo nenasilna sredstva. I kada upotrebljavaju fizičku prinudu, one to mogu da čine samo zato što im je to dozvolila državna vlast. Svaka državna vlast počiva na autoritetu i sili. Autoritet uliva poštovanje, a sila strah. Autoritet je bez sile nemoćan, a sila bez autoriteta slepa. Poreklo autoriteta : 1. Vlast je božje punomoćje (Toma Akvinski) - teokratija 2. Državna vlast sama iz sebe cpri autoritet i moć (Tomas Hobs) - autokratija 3. Vlast crpi svoj autoritet i moć iz naroda (Žan ŽAk Ruso) – demokratija Suštinska obeležja države: 1. Unutrašnje – proizilazi iz društvenog cilja koji država treba da ostvari, iz njene funkcije
2. Spoljašnje – oslanjanje države na monopol fizičke prinude Ostala obeležja države su 1. Polarizovanost – državu prikazuje kao nepotpuno harmoničnu zajednicu 2. Sveobuhvatnost 3. Samostalnost – državna vlast se ne izvodi ni iz jedne druge vlasti 4. Jedinstvenost – vlast je jedna iako je vrši više organa 5. Nedeljivost, personalnost, nadmoćnost… *Suverenost kao najviša državna vlast : Svojstvo državne vlasti da je sa pravnog gledišta najviša na određenoj teritoriji *Istorijski razvoj suverenosti i savremena učenja : Modernu teoriju suverenosti je izložio Žan Boden, opisujući vlast francuskog kralja. Kraljevska vlast je suverena zbog toga što je nevezana zakonima, samostalna, neprekidna i nedeljiva. Bodenovu teoriju je prihvatio Žan Žak Ruso, samo što je on umesto kraljevske suverenosti proglasio narodnu suverenost. U 18. veku je Šarl Monteskje doveo u pitanje nedeljivost suverenosti, proglasivšti takvu državu varvarskom. Prema njemu, evropska civilizacija treba da se ugleda na Englesku u kojoj je vlast podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Od prve polovine 20. veka, suverenost je počela da se osporava kao odlučujuće svojstvo države. Mnogi pisci smatraju da suverenost treba odbaciti zbog sve veće međuzavisnosti država ili zbog toga što je kroz istoriju prouzrokovala mnoge ratove. Međutim, odbaciti pojam suvernosti znači zanemariti njegovu središnju ulogu u pravnoj i političkoj nauci. Tako je stvorena teorija ustavnog pluralizma po kojoj države nisu jedina mesta na kojima može da se pronađe suverenost. *Pojam, elementi suverenosti i njihovo slaganje : Za suverenost se i danas kaže da predstavlja pravni izraz monopola fizičke sile. Ona je najviša državna vlas jer pripada najvišim državnim organima i ne može da se izvuče ni iz kakvog prava, već iz činjenica. Suverenost kao činjenica (fakt) se zasniva na posedovanju monopola fizičke sile, ali kao pravna činjenica (akt) ona je neograničena, jer ko ima suverenu vlast može da stvara pravo kakvo želi. Elemeni suverenosti : 1. Nezavisnost – spoljašnji element – Dotična vlast je slobodna u donošenju svojih odluka od svakog stranog mešanja. Ovom elementu se dodaje i ravnopravnost. Ova dva elementa pokazuju da suverena država može slobodno i ravnopravno da zaključuje međunarodne ugovore sa drugim državama i da sa njima učestvuje u međunarodnim odnosima i organizacijama. 2. Nadmoć (supermacija) – unutrašnji element – Ona znači da na teritoriji konkretne države niko ne može da nametne svoju vlast postojećoj državnoj vlasti. Oba ova elementa se izražavaju kao pravna neograničenost. Da bi država bila suverena, potrebno je da ona to bude i pravno i činjenično. Važnija je činjenička od pravne suverenosti jer država može da postoji i funkcioniše i kad nije priznata od međunarodne zajednice, pod uslovom da raspolaže svim neophodnim elementima. 7. VRSTE DRŽAVA PREMA ODNOSU NJIHOVIH GLAVNIH ELEMENATA I SVETSKA DRŽAVA Antički narodi su smatrali da je najvažniji element države njeno stanovništvo, u srednjem veku se smatralo da je to njena teritorija, a danas vlast postaje najvažniji element države.
*Vrste država: 1. Tipične države: Samo one države koje raspolažu jednim uravnoteženim odnosom svojih glavnih elemenata. 2. Atipične države: naizgled sadrže sve elemente koje sadrže i tipične države. Primer za atipičnu državu je Sveta Gora. Ona je monaška i najdugovečnija evropska država. Samostalnu upravu je dobila u 9. veku, a 927. godine svoj najstariji sačuvani ustav u svetu koji i danas važi. 1927. godine je po Ustavu Grčke proglašena za autonomnu republiku monaha i suverenu teritoriju Grčke. Ona je suverena unutar sebe jer raspolaže neograničenom unutrašnjom i ograničenom spoljašnjom suverenošću spram vlasti države Grčke. Pored Svete Gore, primer za atipičnu državu je i Papska država (Vatikan). Vatikan je najmaloljudnija zemlja na svetu, teokratski ustrojene vlasti i ona je atipična država na sasvim obrnut način od svetogorske države: svetogorska država je okrenuta ka sebi samoj, dok je Vatikan okrenut ka celom svetu. 3. Prividi država: Države sa izuzetno malim brojem stanovnika: Monako, Luksemburg, Andora, San Marino, Lihtenštajn. 4. Nedovršene države: One danas gotovo i da ne postoje. To su nekadašnje države SFRJ i SSSR. Danas se nedovršenim državama smatraju one koje još nisu priznate: Palestina ili Evropska unija. *Svetksa država (World state): Antička i srednjevekovna shvatanja su svetsku državu određivala kao univerzalnu monarhiju, po uzoru na rimsku imperiju. Savremena shvatanja je određuju kao modernu republikansku i demokratsku državu sa federalnim državnim uređenjem tj, kao svetku federaciju država. Svetska država bi obuhvatala celokupan trodimenzionalni prostor; Ne bi imala ni svoje spoljašnje državne granice već bi umesto njih postojale samo unutrašnje administrativne. Ovakva država bi obuhvatala celokupno čovečanstvo i svi njeni građani bi imali svetsko državljanstvo, a u slučaju njenog federalnog ustrojstva i kvazidržavljanstvo (dvojno državljanstvo). Svetska država bi takođe raspolagala svim atributima suverenosti u njihovom najčistijem obliku. Ona bi bila potpuno nezavisna jer ne bi postojala konkurentska vlast nijedne druge države. 8. FUNKCIJA I DELATNOST DRŽAVE *Funkcija je cilj države zbog čijeg ostvarenja ona postoji. To može da bude jedan cilj (monističko shvatanje) ili više njih (pluralističko shvatanje). Isto tako, taj cilj može da bude onakav kakvim ga određuju državni upravljači (subjektivna funkcija) ili kakav je u društvu (objektivna funkcija). 1. Monističko shvatanje: Prema teološkim shvatanjima funkcija države proizilazi iz njenog cilja. Taj cilj se različito određuje: obezbeđenje pravde, slobode ili opšteg dobra; održavanje državnog i pravnog poretka; obezbeđenje odbrane i zaštite; razvoj culture…Prema sintetičkim shvatanjima postoji samo jedna funkcija države. Nju oličava najviša vrednost koju država treba da ostvari u društvu: red, mir, sigurnost, zaštita prava i sloboda ljudi… 2. Pluralističko shvatanje: Prema analitičkim shvatanjima funkcija države se određuje na osnovu analize konkretnih državnih delatnosti ili njihovih karakterističnih grupa. Funkcija države se najčešće određuje dvojako, kao njena unutrašnja i spoljašnja funkcija; a trojako dodavanjem kulture; ili višestruko kao njena napadačko-odbrambena, zaštitna, etička, pravno regulativna funkcija. Razlika između monističkih i pluralističkih shvatanja se mogu otkloniti ili barem ublažiti tako što će se u funkciji države uočiti 3 glavna značenja: idejno, operativno i a tehničko značenje. Država uvek ostvaruje svoju operativnu i tehničku pravnu funkciju, nezavisno od toga kako se određuje njena idejna funkcija. Pravna funkcija se sastoji u izdavanu zapovesti o ponašanju ljudi i ovu funkciju država vrši stvaranjem i donošenjem opštih i pojedinačnih pravnih akata.
Od državne funkcije treba razlikovati državnu delatnost tj. svakodnevne radnje državnih organa. Te radnje mogu da se razvrstaju prema stepenu srodnosti po grupama na više (oblasti) i niže (grane, sektore) od kojih se svaka ponaosob sastoji iz više nižih grana i sektora delatnosti. 9. PROMENE DRŽAVNOG I PRAVNOG PORETKA Revolucione promene: Revolucija i prevrat Evolucione promene: Restauracija, reforma i reakcija *REVOLUCIJA: Skokovita i sveobuhvatna društvena promena kojom se menjaju suština i smisao svih drugih društvenih pojava. Ona započinje kao naučno-tehnološka, nastavlja se kao ekonomska, a završava kao politička i socijalna revolucija. Društvena primena naučno-tehnoloških otkrića postepeno dovodi do ekonomske revolucije, koja se sastoji u preraspodeli ekonomske moći. Na kraju dolazi do prenosa političke vlasti na nosioce novog ekonomskog razvoja. Politička i socijalna revolucija su nezakonite, krvave i korenite društvene pojave. Formalnopravna revolucija predstavlja korenit raskid sa važećim pravom. *REAKCIJA: Suprotna je revoluciji. Ona je u stvari kontrarevolucija čiji je cilj da ponovi prošlost vraćanjem istorije unazad. Do nje obično dolazi posle revolucije. *RESTAURACIJA: Bliska je političkoj revoluciji i obično sledi nakon nje. Razliku se od reakcije po tome što ona prihvata revoluciju. *REFORMA: Zakonita, postepena i mirna društvena promena koja se izvodi bez upotrebe nasilnih sredstava. Njen cilj je korenita promena društva njegovim usavršavanjem a ne razaranjem. Ona može biti opšta (društvena) i posebna (državna, agrarna, kulturna, školska..). Reforma prava se naziva pravnom reformom ili kodifikacijom. Za označavanje pravne reforme u Srbiji, koristi se naziv harmonizacija (usklađivanje domaćeg prava sa pravom EU). *PREVRAT: Nezakonita i nasilna promena važećeg prava kojom se izvodi smena političke vlasti. Najvažnije vrste prevrata su državni udar i puč. U slučaju državnog udara, promenu izvode poglavar ili lica u vrhu političke vlasti, a u slučaju puča lica na nižim položajima u državnoj organizaciji ili van nje. Prevrat je kratkotrajan i njime se ne menja postojeći državni i pravni poredak već samo lica koja vrše državnu vlast. Mogu biti antidemokratiski (1939. general Franko u Španiji) ili demokratski (1952. general Nagib u Egiptu). 10. NASTANAK I PRESTANAK DRŽAVE *Nastanak države se može dvojako posmatrati: ili kao pitanje kako je došlo do postanka države uopšte, ili kao pitanje kako istorijski nastaju nove države. 1. POSTANAK DRŽAVE UOPŠTE obuhvata 3 teorije: 1) Teorija stvaranja – do 19. veka – Država je ljudska tvorevina, izum, stvoren ni iz čega, čudom 2) Teorija evolucije – 19. i pocetak 20. veka – Država nastaje nizom postepenih promena u prirodnom i društvenom životu ljudi 3) Teorija revolucije – 19. i 20. vek – Država je rezultat kvalitativne društvene promene do koje dolazi zbog društvenih sukoba, koji ne mogu drugačije da se reše do uspostavljanjem jedne nove društvene organizacije koja raspolaže monopolom fizičke sile. 2. ISTORIJSKI NASTANAK NOVIH DRŽAVA: Obuhvata novu državu i raspad starih
1) Nova država – To je država koja nastaje po prvi put uopšte. Ova kategorija uglavnom pripada prošlosti jer danas ne postoji takva slobodna teritorija koja bi mogla po prvi put da postane sasvim nova država. 2) Raspad starih država – Najčešći način nastanka država u savremenom i modernom dobu: -Secesija – Kad se jedna država razdeli na dve ili više novih (Čehoslovačka) -Unifikacija – Stapanje dve ili više država u jednu (Velika Britanija) -Sukcesija – Kada jedna država preuzima pravni kontinuitet prethodne države. Može biti potpuna (bivša SRJ od bivše SFRJ) ili delimična (kad identitet prethodne države i dalje postoji). *Prestanak države znači da su uništeni svi glavni elementi države i da je ona potpuno prestala da postoji. Mada, postoji slučaj i da kad jedna država prestane da postoji, to obično znači da je postala sastavni deo druge države. Do toga može doći 1. Inkorporacijom – dobrovoljno prisajedinjenje (Portoriko sa SAD) 2. Aneksijom – kad jedna država vojnim putem pretvara deo države u svoju oblast (AU sa Bosnom) 3. Unifikacijom – stapanjem dveju ili više država u jednu (Velika Britanija) 4. Mirnom secesijom (disolucijom) – nastanak jedne ili više država iz stare države (Norveška, Švedska) 5. Nasilnom secesijom – Pakistan i Bangladeš od Indije 6. Cesijom – mirnim ustupanjem dela teritorije (Otomansko carstvo: Srbija, Bugarska, Grčka) 7. Podelom – (Poljska 1797. između Pruske, Austrije i Rusije) 8. Međunarodnim ugovorom – Vatikan 9. Povelja, Ustav – Sveta Gora DRŽAVNA ORGANIZACIJA: POJAM, NAČELA, ELEMENTI *Državna organizacija je svesno i planski stvorena društvena tvorevina, ustanovljena sa određenim ciljem, sa prethodno utvrđenim organima za izvršavanje određenih zadataka i organima za primenu državnih sankcija. Ona je širi pojam od državnog aparata i državnog mehanizma jer obuhvata građane koji povremeno učestvuju u vršenju vlasti. *Državni aparat čine samo ona lica koja kao državni službenici vrše državne poslove trajno i profesionalno, u vidu zanimanja. *Državni mehanizam se odnosi na sastav i veze državnih organa koji sami po sebi čine mehanizam za vršenje vlasti. Specifičnosti državne organizacije: 1. Jedina je osposobljena da poseduje i kontroliše monopol fizičke sile 2. Postojanje lica koja vode računa o tome da svaki član organizacije ispravno vrši svoju delatnost
3. Svaki državni organ je pod strogim nadzorom višeg organa 4. Najznačajnije je načelo čvrste hijerarhije *NAČELA DRŽAVNE ORGANIZACIJE pokazuju sastav, položaj i veze između državnih organa. Postoje: 1. Osnovna načela – Njima se ustanovljava i učvršćuje celokupna državna i pravna organizacija. Opštim načelima su obuhvaćene sve oblasti države i njena celokupno pravno uređena delatnost (npr. načelo legitimnosti, hijerarhije..) 2. Posebna i izvedena načela – Predstavljaju razradu osnovih i opštih načela za svaki poseban deo države, za svaku posebnu oblast državnog organizovanja ili za pojedine istorijske i savremene oblike države i prava (npr. načelo teritorijalnosti) 3. Državna, pravna i mešovita načela – Država su karakteristična samo za državu, pravna samo za pravo, a mešovita i za državu i za pravo. 4. Statička i dinamička načela – Statička se odnose na sastav države (npr. samostalnost sudova), a dinamička predstavljaju osnov za vršenje određenih državnih radnji (npr. načelo kontradiktornosti) 3 NAJVAŽNIJA NAČELA DRŽAVNE I PRAVNE ORGANIZACIJE SU : 1. Načelo hijerarhije – Vertikalno raspoređivanje državnih organa na hijerarhijskoj lestvici prema količini vlasti sa kojom raspolažu. 2. Načelo centro-perifernog povezivanja : Dijagonalna povezivanja državnih organa radi lakšeg i uspešnijeg ostvarivanja njihovih zadataka. 3. Načelo koordinacije : Uspostavljanje skladnog odnosa između organa u državnoj organizaciji. Pored navedenih postoje još neka bitna bitna načela, a to su : načelo kooperacije, korelacije i komplementarnosti. *ELEMENTI DRŽAVNE ORGANIZACIJE su državna službena lica i državni organi. 1. Državna službena lica su lica koja vrše državnu vlast, po čemu se razlikuju od običnih građana 2. Državni organi su zasebne celine u državnoj organizaciji sastavljene od državnih službenih lica. 12. DRŽAVNA SLUŽBENA LICA – POJAM, ELEMENTI, SVOJSTVA, VRSTE (država kao ustanova 1) *DRŽAVNA SLUŽBENA LICA su sva fizička lica koja vrše državnu vlast. Ona se dele na službenike i neslužbenike prema tome da li svoju delatnost obavljaju kao samostalno zanimanje (profesiju). *Državni službenici su lica koja vrše državnu službu kao stalno zanimanje, tako d aim ona predstavlja glavni izvor prihoda. Oni za svoj rad dobijaju platu. *Državni neslužbenici su lica koja imaju svoje stalno zanimanje, dok državnu službu vrše privremeno ili povremeno. Najčešće za svoju službu ne primaju platu, ali mogu dobiti nagradu za vreme provedeno u državnoj službi ili naknadu ukoliko im vršenje službe smeta u obavljanju njihovog redovnog zanimanja. U državne službenike se ubrajaju birokrate i tehnokrate. Birokratija se odnosi na rukovodeće državne organe koji upravljaju ili zauzimaju vodeće mesto u državnoj organizaciji. Tehnokratija se odnosi na stručne organe koji su osposobljeni u oblastima egzaktnih nauka.
**POJAM I VRSTE NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH SLUŽBENIH LICA Državni posao koji vrši jedan državni organ naziva se nadležnošću. To je skup poslova koje obavlja državno službeno lice kao organ državne organizacije. Ona može biti: 1. Redovna (stvarna i mesna) 2. Vanredna (funkcionalna) *Stvarna nadležnost se određuje prema vrsti poslova koje obavljaju državna službena lica. Može da se odredi i među licima koji pripadaju istoj vrsti državnih organa: npr. prema stvarnoj nadležnosti se određuje vrsta suda koja treba da sudi za određenu vrstu krivičnih predmeta, pri čemu se nadležnost raspodeljuje između osnovnih i viših sudova, zatim između apelacionih i Vrhovnog kasacionog suda. Isto tako, stvarna nadležnost može da se raspodeli između sudova opšte i posebne nadležnosti, između sudskih postupaka… *Mesna nadležnost predstavlja teritorijalno ograničenje iste stvarne nadležnosti između više službenih lica ili državnih organa. *Funkcionalna nadležnost postoji kada više sudova postupa na isti način u istoj pravnoj stvari. Postoji i kada se odlukom višeg državnog organa obrazuje poseban organ od sastavljen od nadležnih državnih službenih lica. Takav organ se obrazuje prema potrebi (ad hoc) i samo za izvršenje tačno postavljenog zadatka i postoji dok se zadatak ne ispuni. **DRŽAVA KAO USTANOVA: Na pitanje na koji način se država može izdvojiti od ljudi koje je čine postoje dva odgovora: 1. Prema starijem odgovoru, državnu organizaciju čine ljudi od kojih se ona sastoji. “Država, to sam ja.” –Luj XIV 2. Prema modernom odgovoru, državna organizacija je nešto više od ljudi koji je čine. Ona je posebna celina, trajnija od ljudi koji ulaze u njen sastav. Ljudi koji vrše državnu vlast se smatraju njenim organima i oni moraju da razlikuju sebe kada vrše državnu delatnost od sebe kao privatnih lica. Zbog toga se kaže Skupština Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, Vlada Republike Srbije… Posledica: Dejstva radnji državnih službenih lica se ne uračunavaju neposredno njima, već državnom organu kome pripadaju ili državi. Država kao ustanova: Država je sastavljena iz službenih lica koja rade u njeno ime, za nju i umesto nje, pozajmljujući joj deo svoje svesti, volje i želje. Državna vlast ne pripada ljudima kao ličnostima, već samo kao službenim licima, koja služe državnim, a ne ličnim interesima. Država je ustanova jer je od zbira uspela da postane sistem. 13. DRŽAVNI ORGANI - POJAM, ELEMNTI, SVOJSTVA, VRSTE (država kao ustanova 2) *DRŽAVNI ORGANI predstavljaju organizacionu jedinicu državne organizacije. On ne označava neku osobu već jedan skup srodnih pravnih poslova koji su određeni pravnim normama. Razlikuje se od državnog službenog lica po tome što je organizaciona jedinica sastavljena od jednog, nekolicine ili velikog broja državnih službenih lica. Poslovi među ljudima koji čine državne organe su raspodeljeni. Pravno, ne smeju se mešati u poslove drugih službenih lica u sastavu drugih državnih organa. Svaki državni organ se mora sastojati iz 4 elementa : 1. Ličnog (broj službenih lica)
2. Materijalnog (sredstva i imovina) 3. Ciljnog (svrsishodno vršenje posla) 4. Vrednosnog (ostvarivanje državnih, pravnih i društvenih vrednosti) **ZAJEDNIČKA SVOJSTVA DRŽAVNIH ORGANA: 1. Prvo svojstvo državnih organa se tiče lica koja dejstvuju kao državni organi. Ona nemaju nikakva subjektivna prava prema poslovima koje vrše u ime države. Jedino subjektivno pravo im je da budu priznati kao državni organi. 2. Drugo svojstvo se tiče osnivanja državnih organa. Ono mora da bude određeno i usklađeno sa pravnim poretkom. Danas se državni organi obrazuju pomoću prava, prema unapred utvrđenoj pravnoj procedure, nezavisno od toga da li je reč o njihovom izboru ili postavljenju. 3. Treće svojstvo se tiče volje državnih organa. Ona ne sme sasvim da se izjednači sa voljom države jer volja svakog državnog organa ulazi u sastav državne volje samo svojim bezličnim delom. 4. Četvrto svojstvo pokazuje da državni organi moraju da budu odgovorni za posledice svojih protivpravnih radnji, naročito za zloupotrebu vlasti. 5. Peto svojstvo se odnosi na fizička lica koja ulaze u sastav državnih organa i vrše poslove za njih. U sastav državnih organa mogu da uđu i pravna lica. Takav izuzetak postoji kada se obavljanje izvesnih državnih poslova poveri opštini koja je pravno lice. **VRSTE DRŽAVNIH ORGANA: I – Prema načinu sprovođenja hijerarhijskog i centro-perifernog načela: 1. Centralni državni organi – vrše vlast koja se rasprostire nad celom državnom organizacijom. Odluke ovih organa su obavezne za sve i samo oni svojom voljom mogu ograničiti dejstvo svojih odluka. 2. Periferni državni organi – vrše vlast samo na jednom delu državne teritorije. Njihove odluke nisu obavezne za sve i ne mogu sopstvenom voljom ograničiti dejstvo odluka centralne vlasti. Družni su da primaju i izvršavaju naređenja centralnih organa. Periferni državni organi mogu biti lokalni, personalni i realni. II – Prema količini vlasti kojom organi raspolažu: 1. Odlučujući državni organi – Svaki državni organ koji donosi odluke i koji na hijerarhijskoj lestvici ima ispod sebe neki niži državni organ koji je prema njemu izvršan. Budući da je suveren, on je isključivo odlučujući organ (apsolutni monarh, diktator ili parlament). 2. Izvršni državni organi – Svaki državni organ koji je podređen nekom višem organu i mora izvršavati njegove zapovesti. III – Uticaj koji ostvaruju na utvrđivanje opšteg pravca državne politike : 1. Politički državni organi – donose glavne državne odluke, rukovode državom i određuju njenu politiku. Najvažniji politički organ u državi je suveren. Politički organi u državi su obično sastavljeni od građana koji imaju svoje redovno zanimanje izvan državne službe. Uglavnom se biraju. Nazivaju se još i neprofesionalnim organima i za njih su važni njihov politički autoritet i politička sposobnost.
2. Stručni državni organi – vrše različite delatnosti koje zahtevaju odgovarajuću stručnu spremu i specijalizaciju. Državnu službu obavljaju kao redovno zanimanje i za to primaju pratu. Oni se postavljaju. Nazivaju se još i profesionalnim organima i za njih je važno školovanje i posedovanje potrebnog znanja. IV – Način na koji neko lice ulazi u državnu organizaciju : 1. Demokratski državni organi su oni čiji su službenici to postali izborom od strane građana. Da bi pojedinac mogao da bude izabran na demokratski način potrebno je da : -ima položaj građanina - raspolaže pravom glasa - postoje utvrđena pravila izborne procedure i sistema predstavljanja 2. Birokratski državni organi (vlada) dobijaju vlast nezavisno od volje građana i to postavljanjem, nasleđivanjem i nametanjem. a) Postavljanje (ministarstva, kabinet predsednika) – izbor od strane višeg organa pojedinačnim pravnim aktom b) Nasleđivanje – zakonit način, karakterističan za monarhije c) Nametanje – nezakonit način (diktator) V – Prema broju članova: 1. Inokosni državni organi – sačinjeni su od jednog fizičkog lica, koje postavlja sam organ, a u radu mu mogu pomagati druga fizička lica koja su mu potčinjena. 2. Zborni državni organi – sastavljeni su od više fizičkih lica, svako ponaosob je samo deo državnog organa. Ravnopravno učestvuju u donošenju odluka -Kvorum: Minimalni broj lica koja moraju biti prisutna da bi organ punovažno odlučivao. Kada nema kvoruma, može se samo raspravljati o pitanjima za koja nije potrebno odlučivati. Odluke u zbornom organu se donose većinom glasova: a) konsenzus (jednoglasno) b) apsolutna većina (50% + 1) c) kvalifikovana većina (2/3, 3/5..) VI – Prema posedovanju oružanih sredstava: 1. Oružani državni organi – raspolažu državnom silo mi primenjuju je. U njih spadaju: a) Vojska – glavni deo oružanih snaga države. Uglavnom se koristi u slučaju rata, retko za osiguravanje unutrašnje bezbednosti. Militarizacija – vojska upravlja državom. b) Policija – naoružane pokretne snage za održavanje unutrašnjeg reda i mira u državi. Policijska država – policija upravlja državom
c) Žandarmerija – mešoviti državni organ, policijsko-vojna oružana formacija. Brani poredak od težih napada iznutra. 2. Civilni državni organi – donose odluke koje izvršavaju oružani organi. Odluke o upotrebi oružja mogu da donesu samo civilni organi, dok pravo upotrebe oružja imaju samo oružani organi. “Civilna država” – vlast imaju civilni organi. 14. ZAKONODAVNA VLAST Zakonodavstvo je predstavništvo onih nad kojima se vlada. Nastalo je iz potrebe da se reguliše celokupna delatnost državnih organa, društvenih organizacija i građana. Od kad je ta potreba shvaćena i prihvaćena, država počinje svojim propisima da uređuje najvažnije društvene odnose. Karakterističan je primer Francuske u kojoj je uspostavljena moderna država u obliku apsolutne monarhije. Francuska državna praksa se proširila na druge evropske države u kojima je počela da se razvija zakonodavna delatnost zasnovana na donošenju zakona. Dakle, posle Američke i Francuske revolucije krajem 18. veka, opšta pravna pravila stvaraju predstavnički organ (parlament, kongres, skupštinu..). Danas je celokupna delatnost državnih organa regulisana dvema osnovnim vrstama pravila koje donosi zakonodavstvo: 1. Prvom vrstom se regulišu materijalni akti državnih organa, uključujući zakonodavca i suverena, čime se njihova delatnost stavlja pod ustav i zakon. 2. Drugom vrstom se predviđa donošenje pravnih akata kojima se uređuje delatnost društvenih organizacija i građana. Time se postiže da svi državni organi izvršavaju opšta pravna pravila neposredno svojim materijalnim radnjama. Ovim pravilima se ne mogu utvrđivati pojedinačne, konkretne materijalne radnje. Razradu i konkretizaciju opštih zakonskih pravila koje je doneo zakonodavac, vrše drugi državni organi, propisujući pojedinačne pravne akte, koji sadrže pojedinačne materijalne radnje za svakog subjekta na koji se odnose. Zakonodavci donose: ustave, zakone, deklaracije, odluke, budžet i završni račun. *ZAKONODAVNA VLAST: Predstavlja kolegijalni, predstavnički i politički organ koji raspolaže širokim uvidom u društvene odnose i sposobnošću da uoči glavne problem i reši ih u interesu društva. Zakonodavni organi: civilni, demokratski, odlučujući, politički i zborni 15. IZVRŠNO-UPRAVNA VLAST Izvršno-upravna vlast je oduvek postojala u državi i uglavnom se sastojala iz materijalnih radnji koje su obavljali sami državni organi. Te poslove je izvršavala državna administracija. Kasnije, izvršno-upravna delatnost se proširila na donošenje konkretnih propisa kojima se u pojedinačnim slučajevima od društvenih organizacija i građana zahtevalo neposredno vršenje materijalnih radnji. Pošto to nije uvek moglo da se obezbedi, a materijalne radnje su morale da se vrše, organi izvršno-upravne vlasti su na sebe preuzimali njihovo izvršavanje umesto društvenih organizacija i građana. Ta činjenica pokazuje da država ne može da postoji bez izvršno-upravne i da se svaka izvršno-upravna vlast svodi na organizaciju sile, čiji je glavni zadatak staranje o vršenju materijalnih radnji. Do promene karaktera izvršno-upravne vlasti je došlo razvojem zakonodavstva. Došlo je do dve vrste promena: 1. Promene u načinu vršenja izvršno-upravne delatnosti: Dugo je izvršno-upravna vlast bila nesputana zakonima i za svoj rad je odgovarala samo vladaru. Postepeno je ograničavana, pa je postala sredstvo za sprovođenje zakona. Ni danas je nije moguće potpuno zakonom obavezati, jer uvek postoje oblasti gde ona može da postupa diskreciono.
2. Promene u organizaciji izvršno-upravne vlasti : Podrazumevaju jačanje izvršne nad njenom upravnom stranom. Nekadašnja organizacija države je bila tako podešena da istovremeno obavlja i izvršnu i upravnu vlast, međutim, u novom dobu je nastala potreba da se izvršna vlast istakne u korist upravne. Poslovi koji se sastavljau u nadležnost izvršnoj vlasti (vladi ili šefu države) su : - vođenje - usklađivanje - nadziranje i sankcionisanje delatnosti uprave - predlaganje i izrada nacrta zakona Ali takvo izdvajanje izvršne od upravne vlasti bi moralo da dovede do obrazovanja jednog organa koji bi objedinio celokupnu delatnost upravne vlasti. Taj najviši organ upravne vlasti bi postao sposoban da podredi i zakonodavnu i sudsku vlast. Izvršna vlast u širem značenju donosi pravne akte za izvršenje zakona, dok se u užem značenju stara o izvršenju odluka zakonodavne vlasti. U nadležnost izvršno-upravne vlasti spada i donošenje političkih akata koji su ponekad isti kao i akti suverene vlasti. Uprava je izdeljena na ministarstva, sekretarijate, komitete, uprave, zavode, direkcije…i takođe može da donosi pravne akte koji mogu da sadrže i opšte norme (instrukcije, pravilnike, naredbe…) pored uobičajenih opštih akata i normi (rešenja). Upravna vlast se jasno razlikuje od izvršne vlasti samo kada vrši materijalne akte primene prava. Potpuno razdvajanje ove dve vlasti je nemoguće. Izvršno-upravna vlast je jedinstvena, iako je unutar sebe diferencirana prema vrstama poslova. Izvršno-upravni organi : oružani, civilni, birokratski, demokratski, izvršni, odlučujući, stručni, politički, inokosni, zborni 16. SUDSKA VLAST *Sudska vlast u užem smislu je vlast koja rešava imovinske, privredne, krivične, upravne, porodične, bračne i druge sporove između pravnih subjekata i propisuje sankcije protiv lica koja su prekršila pravo. *Sudska vlast u širem smislu obuhvata pravosudnu delatnost sudova, tužilaštava i advokature. Zadatak tužilaštva je da u ime države goni subjekte koji su prekršili pravo, a advokature da zastupa stranke u sporovima pred sudovima i pruža pravnu pomoć od strane kvalifikovanih pravnika. *Spor je nenormalna pojava koja sprečava primenu prava, zbog čega treba da bude što pre rešen. Njegovim rešavanjem ponovo se uspostavlja narušena društvena ravnoteža i omogućava nesmetana primena prava. Zadatak sudstva je da pažljivo dođe do tačnog rešenja rukovodeći se načelima materijalne istine, zakonitosti i pravičnosti. Takođe, sudstvo radi samo kad se pred njim pojavi spor, tj. kada mu se stranke obrate svojom tužbom. 1. Pokretanje odnosnog postupka – ne mora uvek da bude vezan za neki spor (npr. ostavinski postupak) 2. Utvđivanje činjeničnog stanja – primenom materijalnih i proceduralnih formi. Ovo im omogućuje da svojim zaključcima utvđuju pravno stanje.
3. Presuda – izricanje odluka kojima se u zapovedom obliku nalaže kako da se uklone posledice povrede prava. Sudovi odlučuju šta je pravo u svakom konkretnom slučaju. Sudovi mogu biti redovni (sudovi opšte nadležnosti) i specijalizovani (privredni, vojni). Sudovi su takođe podeljeni prema teritorijalnoj nadležnosti. Da bi sudovi uspešno ispunili svoj zadatak, potrebno je da poštuju određena načela: * zakonitost * nezavisnost * stalnost * nepokretnost sudija * javnost suđenja Sudski organi: civilni, oružani, birokratski, demokratski, odlučujući, stručni, inokosni, zborni 17. INTERFERENCIJA ZAKONODAVNE, IZVRŠNO-UPRAVNE I SUDSKE VLASTI Velika specijalizovanost zakonodavne, izvršno-upravne i sudske vlasti u savremenim državama bi trebalo da znači da svaki glavni oblik vrši samo jednu vrstu vlasti, odnosno da su oni nezavisni jedni od drugih prilikom obavljanja svojih poslova. Interferencija vlasti je nastala na osnovu toga što nezavisnost državnih vlasti nije potpuna, već delimična i relativna. 1. Interferencija glavnih državnih delatnosti – vršenje različitih vrsta glavnih državnih poslova od strane istog državnog organa 2. Interferencija različitih državnih organa – rad više državnih organa različite stvarne nadležnosti na istom državnom poslu. Interferencija se uvek uspostavlja između glavnih vrsta državnih organa, bez obzira da li se radi o sistemu jedinstva ili podele vlasti ili da li je dati poredak izričito ili prećutno dopušta. Kritike interferencije: Logički je neodrživo da sve tri vrste vlasti budu ravnopravne. Postoji prirodna premoć zakonodavstva nad sudstvom i upravom. Interferencija dovodi do preplitanja i mešanja poslova između glavnih oblika državne vlasti, narušava jedinstvenost i efikasnost državne vlasti. 18. CENTRALIZACIJA, DECENTRALIZACIJA, SAMOUPRAVA, AUTONOMIJA, REGIONALIZAM 1. CENTRALIZACIJA – Postoji kada su necentralni organi u punoj zavisnosti od centralnih organa. Takvi necentralni organi, koji su sastavni deo centralnih organa se nazivaju centralizovanim organima i oni potpuno zavise od volje centralnih organa. Centralni organi mogu ukinuti ili promeniti akte centralizovanih organa i oni po svom nahođenju postavljaju ili smenjuju službena lica u centralizovanim organima. Samostalni su. Vrste centralizacije: 1) Politička centralizacija – postoji kada su suverenom državnom vlašću ujedinjeni celokupni državni prostori i celokupno stanovništvo
2) Administrativna centralizacija – sastoji se u upravljanju državom iz jednog centra 3) Faktička centralizacija – postoji kada je u državnoj organizaciji uspostavljen sistem centralnih i centralizovanih organa 4) Pravna centralizacija – postoji kada centralizovani organi ne mogu samostalno da postupaju i donose pravne akte 2. DECENTRALIZACIJA – Postoji kada necentralni organi nisu u punoj zavisnosti od centralnih organa. Samostalno donose odluke o aktima iz svog delokruga. Zbog toga se akti decentralizovanih organa smatraju njihovim, a ne aktima centralnih organa. Centralni organi ne mogu da po svojoj proceni državnog interesa da postavljaju i smenjuju službena lica u decentralizovanom organu. Vrste decentralizacije : 1) Politička decentralizacija – postoji kada je sastavnim delovima države ostavljeno da u različitoj meri samostalno vrše glavne vrste državnih poslova. Raspolažu samoupravnom, autonomnom ili regionalnom vlašću 2) Administrativna decentralizacija – postoji kada se državnom ne upravlja iz jednog centra 3) Birokratska decentralizacija – nadležni centralni organi postavljaju službenike decentralizovanih organa 4) Demokratska decentralizacija – članove decentralizovanih državnih organa biraju stanovnici koji pripadaju datoj teritorijalnoj jedinici 5) Faktička decentralizacija – uspostavljen je sistem centralnih i decentralizovanih organa 6) Pravna decentralizacija – postoji utvrđen stepen pravne samostalnosti necentralnog organa, da donosi pravne akte i sprovodi ih A) potpuna – stvaranje pravnih pravila od strane decentralizovanih organa je konačno i nezavisno B) nepotpuna – pravila centralnih organa sadrže opšta načela koja lokalno zakonodavstvo samo razrađuje i konkretizuje 7) Teritorijalna decentralizacija – Vlast decentralizovanih državnih organa se određuje prema teritoriji 8) Realna decentralizacija – određuje se prema glavnim vrstama državnih poslova 9) Funkcionalna decentralizacija – javnim službama i drugim delatnostima od opšteg interesa se daje određena samostalnost Sistem duplog koloseka koji je zastupljen u Francuskoj se ogleda u tome što istovremeno postoje dve vrste necentralnih organa koji vrše istu državnu vlast. Dobra strana: jasno definisane nadležnosti. Loša strana: dvostruka administracija Sistem jednog koloseka koji je zastupljen u Engleskoj se ogleda u tome što jedan isti necentralni organ obavlja poslove kao centralizovan i kao decentralizovan. Dobra strana: jednostavnost i ekonomičnost. Loša strana: opasnost od brkanja nadležnosti. *Dekoncentracija predstavlja prelazni oblik između centralizovanih i decentralizovanih državnih organa tj. rasterećenje centralnih organa prenošenjem poslova na necentrealne organe ili proširivanjem
nadležnosti decentralizovanih organa. Dobra strana: administracija se osposobljava da brzo i pažljivo zadovoljava mesne potrebe stanovništva. Loša stranja: gubi se jednostavnost državnog upravljanja 3. SAMOUPRAVA – Oblik demokratske decentralizacije koji podrazumeva učešće građana ili njihovih predstavnika u vršenju odnosnih mesnih poslova. Vrste: 1) Državna samouprava – Centralna vlast prenosi deo svoje nadležnosti na organe sastavljene od građana date teritorijalne jedinice 2) Društvena samouprava – Stanovništvo samo vodi brigu o svojoj bezbednosti i blagostanju. Ne vrši se preko državnih organa, već preko lica koja su građani izabrali za svoje organe. 3) Lokalna samouprava – Moderan oblik društvene samouprave. Shvata se kao sredstvo za bolje ostvarivanje državnih zadataka na lokalnom nivou. Lokalnu vlast vrše lokalni organi. Ona od države prima administrativnu i finansijsku pomoć. Tipičan primer je opština koja je obično potpuno decentralizovana. 4. AUTONOMIJA – Oblik organizovanja u kome određene teritorije ili socijalne grupe imaju poseban status i autnomna prava zbog svoje posebnosti. Autonomni organi ne mogu da postupaju po svom pravu, već prema ovlašćenjima centralne državne vlasti. Vrste : 1) Teritorijalna autonomija – poseban oblik državnog organizovanja u kome stanovništvo na jednom delu jedinstvene državne teritorije raspolaže autonomnim pravima i dužnostima 2) Neteritorijalna autonomija – ima za cilj da pripadnicima različitih naroda, rasa i vera omogući zajednički život, razvoj vlastite kulture ili preduzetništva. Može biti : a) Personalna – istorijski najstarija. Autonomni status je vezan za tačno određene kategorije lica ili njihovih udruženja. b) Funkcionalna – zasniva se na pravu samostalnog obavljanja pojedinih delatnosti c) Verska – poseban status koji u društvu i državi imaju verske ustanove i organizacije. Ona se danas sastoji u izuzimanju crkvenih osoba iz nadležnosti državnih sudova i njihovom stavljanju pod jurisdikciju crkvenih organa. d) Kulturna autnomija – obično se pojavljuje u nacionalno i etički mešovitim zemaljama. 5. REGIJA – Označava područje ili oblast unutar jedne zemlje ili između više zemalja. U međunarodnom pravu izraz regija se koristi za označavanje velikih područja kao što su kontinenti ili skupovi zemalja. Regionalizam je savremeni oblik povezivanja pojedinih delova unutar države ili izvan njenih granica. 1958. je osnovana Evropska ekonomska zajednica, a 1993. Evropska unija. Regionalno povezivanje je zasnovano na zajedničkim osobinama regija, sa ciljem smanjivanja razlika u privrednoj razvijenosti, učestvovanjem građana u javnom životu, zaštite prirodne sredine, očuvanja tradicije i kulture malih naroda… 19. ODREĐIVANJE IDEALNOG I NAJBOLJEG OBLIKA DRŽAVE Potpunu klasifikaciju svih državnih tipova i oblika nije moguće sastaviti. Na pitanje koji je oblik države idealan, a koji najbolji je prvi odgovorio Platon. Prema njemu, idealna država je ona u kojoj vladaju oni zakoni koji u najvišem stepenu stvaraju potpuno jedinstvo u državi. Takvu idealnu državu u kojoj vlast vrše najbolji, Platon naziva meritokratijom.
Međutim, prvi koji je pokušao da sistemski razvrsta državne oblike i utvrdi koji je od njih najbolji, a ne idealni, bio je Aristotel. On je zaključio da je oblik države (njena vlast) važniji od njene materije (stanovništvo, teritorija). Ko ima vlast, taj teritoriju i stanovništvo pretvara u državu. Aristotel je zatim razvrstao države prema: 1. Razlogu zbog kog se upravlja državom – normalne i izopačene države 2. Broju lica koja upravljaju državom – jedan (monarhija, tiranija), nekolicina (oligarhija), većina (demokratija) Nakon Aristotela su Polibije i Ciceron dopunili njegovu klasifikaciju, uvodeći mešovit državni oblik. On je bio najsavršeniji jer u sebi sjedinjuje sva tri oblika. Taj oblik je Rimska republika. U njoj se monarhija ogleda u konzulskoj vlasti, aristokratija u senatu, a politija u narodnoj skupštini. Na osnovi Aristotelove klasifikacije, nastale su teorije o oblicima države u čijem je središtu odnos crkve i države. Najpoznatija je teorija simfonije. Njena suština je da u međusobnom odnosu crkve i države postoje dva neprirodna stanja. To su : 1. Cezaropapizam, kada je svetovni vladar vrhovna vlast u crkvi i državi 2. Papocezarizam, kada je duhovni poglavar vrhovan vlast u crkvi i državi Pošto su oba stanja neprirodna, najbolje je da postoje i crkvena i državna vlast. U 18. veku je došlo do promene teorije o državnim oblicima. To je vidljivo u radovima : 1. Džon Loka, koji smatra da oblik države zavisi od uređenja vrhovne vlasti 2. Žan Žaka Rusoa, po kome postoje 3 oblika države : demokratija, aristokratija i monarhija 3. Šarl Monteskjea, po kome postoje 3 oblika vladavine : republikanska, monarhijska i despotska 4. Imanuel Kanta, koji je države podelio na ustavne i neustavne U 19. veku zbog jačanja građanskih ustavnih država, podele na monarhije, aristokratije i republike gube svoj prvobitni značaj U 19. i 20. veku su nastale nove tipologije zasnovane na istorijskim i neistorijskim tipovima države. Zapaženu klasifikaciju oblika države je postavio Georgije Ostrogorski koji je državne oblike razvrstao na slobodne lige i disciplinovane partijske mašine. Prema njegovoj klasifikaciji idealan oblik države je Platonova meritokratija, a najbolji vladavina prava. Takvoj idealnoj državi su suprotni kleptokratija i patokratija. 20. POJAM I VRSTE JEDINSTVA VLASTI Jedinstvo vlasti ima dva načela: političko i organizaciono-tehničko. Prema političkom načelu jedinstvo vlasti je stvoreno da bi se državna vlast iznutra učvrstila i ograničila obezbeđivanjem prevlasti jednog birokratskog ili demokratskog organa nad druge dve vlasti. Prema organizaciono-tehničkom načelu, pomoću jedinstva vlasti se uređuju odnosi između nosilaca glavnih oblika državne vlasti. Jedan ili niz istih državnih organa vrši sve tri vlasti ili dominira nad druge dve vlasti. Jedinstvo vlasti može biti apsolutno i relativno.
Apsolutno jedinstvo vlasti postoji kada samo jedan organ vrši sve tri vlasti. Danas se ovakav sistem može pronaći samo u najprimitivnijim državama. Relativno jedinstvo vlasti postoji kada svaku vlast vrši jedan organ, ali su organi dve vlasti potčinjeni organima treće. Relativno jedinstvo vlasti obuhvata autokratsko i demokratsko jedinstvo vlasti * U autokratskom jedinstvu vlasti dominira izvršno-upravna vlast (I i II carstvo u Francuskoj) * U demokratskom jedinstvu vlasti dominira zakonodavna vlast * Sudokratija je jedinstven slučaj dominacije sudske vlasti, početkom 20. veka u SAD (Vudro Vilson) 21. KONKRETNI OBRASCI JEDINSTVA VLASTI 1. Francuski revolucionarni skupštinski sistem – Prvi demokratski sistem potpunog jedinstva vlasti je nastao u nedemokratskim uslovima jakobinske diktature (1793.god.). Zakonodavna vlast je vodila sve tri vrste državnih poslova. Nije postojao šef države, vlada, ni šef upravne vlasti. 2. Švajcarski skupštinski sistem – Danas najpoznatiji i najuspešniji oblik jedinstva vlasti. Predstavlja primer autentične primene skupštinskog sistema . Njegova suština se sastoji u takvom spajanju zakonodavne i izvršne vlasti da skupština i formalno vrši izvršno-upravnu vlast preko svog posebnog odbora – Saveznog veća. Savezno veće nije samostalno u vršenju vlasti već je dužno da vodi računa o naredbama skupštine. Svaki član Saveznog veća upravlja jednom granom uprave kao minister, predsedava Saveznom veću godinu dana i obavlja poslove šefa države. Skupština može da prihvati, poništi ili odbaci predloge članova Saveznog veća koji se biraju na 3 godine. Ako je predlog odbijen, članovi veća ne mogu podneti ostavku jer su potčinjeni skupštini. 22. POJAM I VRSTE PODELE VLASTI Podela vlasti predstavlja ograničenje vlasti iznutra, a ne samo spolja. Glavne vlasti se razdvajaju tako da je svaka vlast relativno nezavisna od druge dve, ali ne toliko da ne bi mogla da utiče na njihov rad. Prvi koji je formulisao podelu vlasti bio je Džon Lok 1689. godine u Engleskoj u svom delu “Dve rasprave o vladi”. Međutim, prvi koji je izložio podelu vlasti na celovit način bio je Šarl Monteskje 1748. godine u Francuskoj u svom delu “O duhu zakona”. U početku podela vlasti se tumačila kao potpuno razdvajanje sve tri vrste vlasti. Svaku glavnu vrstu poslova je vršio jedan državni organ, koji ne sarađuje sa organima drugih vlasti (apsolutna podela vlasti). Kasnije, podela vlasti je tumačena kao podela njenih funkcija (relativna podela vlasti). Politička podela vlasti se ogleda u tome da svaka vlast treba da ograničava druge dve vlasti, kako bi se sprečila njena zloupotreba. Tehnička podela vlasti je podela unutar svakog glavnog oblika državne vlasti, što zahteva pravnu raspodelu nadležnosti između državnih organa. Zasniva se na ideji podele rada. 23. KONKRETNI OBRASCI PODELE VLASTI 1. Engleski parlamentarni sistem je najstariji. Nije dobio ime po parlamentu, već po sistemu teže i protivteže između zakonodavne i izvršno-upravne vlasti. Zasniva se na gipkoj podeli vlasti u kojoj državni organi mogu u izvesnim oblastima zajednički da deluju, dok u drugim oblastima mogu da koriste jedni protiv drugih pravno utvređena sredstva pritiska. Time je obezbeđena relativna jednakost, ravnopravnost i nezavisnost državnih organa.
Obeležja: * Solidarna politika – ministri zajedno čine vladu – postoji jedan odbor, kabinet ili savet * Zakonska inicijativa vlade – vlada ima pravo da podnosi zakonski predlog parlamentu * Ministri su istovremeno članovi parlamentarne većine. Ta većina je sačinjena od članova stranke koja je prethodno osvojila većinu na izborima. * Ministri ostaju na položaju sve dok imaju poverenje većine u parlamentu. Čim se ono izgubi, ministri podnose ostavku jer su politički odgovorni parlamentu. * Nema pitanja poverenja. Kao znak da je vlada izgubila poverenje većine u parlamentu smatra se nepovoljno glasanje o njenim predlozima * Vlada ima pravo da raspusti parlament i da naloži raspisivanje novih izbora. 2. Francuski parlamentarni sistem predstavlja mešovit sistem podele vlasti. Neki ga smatraju racionalizovanim oblikom parlamentarizma, a drugi polupredsedničkim sistemom podele vlasti. U svakom slučaju, razliku se od Engleskog sistema. Obeležja: * Interpelacija – Pravo poslanika u skupštini da od vlade ili nekog ministra traži pismeno ili usmeno izjašnjenje o nekoj stvari iz unutrašnje ili spoljne politike, na koje je vlada dužna da odgovori. Ako je skupština nezadovoljna odgovorom, može da postavi pitanje poverenja vladi, koje stavlja na glasanje. Izglasavanjem nepoverenja, vlada podnosi ostavku, što znači da ministri ostaju, a odlazi parlament. Vlade u Francuskoj su se često raspuštale jer nije bilo velikih stranaka koje bi osiguravale stalnu većinu u skupštini. * Znatna vlast predsednika – nadoknađuje nestabilnost vlade. Njegova ovlašćenja su ponekad toliko velika da podsećaju na vlast američkog predsednika. 3. Američki predsednički sistem predstavlja sistem u koma je podela između sve 3 glavne vrste vlasti najdoslednije izvedena. Ona je pravno utvrđena Ustavom SAD id 1787. godine i do danas od nje nije formalno odstupljeno. Obeležja: * Jedinstva izvršno-upravna vlast * Odsustvo sredstava kojima jedna vlast može da ugrozi postojanje druge dve vlasti * Stroga podela između vlasti Predsednika SAD biraju izbornici (elektori) iz svake savezne države. Predsednik je vrhovni komandant oružanih snaga. On bira državne sekretare (ministre) i druge funkcionere bez obzira na većinu u kongresu . Član kabineta ne može da istovremeno bude i član kongresa. Predsednik može da donosi uredbe, ali je njegova izvršno-upravna vlast ograničena i njegovo upravljanje ne može da se kosi sa zakonima. Za svoj rad odgovara ukoliko učini krivično delo. Vlast američkog predsednika se ne ograničava samo na izvršno-upravnu vlast jer on ima pravo odbacivanja zakona koje je izglasao kongres ulaganjem suspenzivnog ili džepnog veta. Takođe, on utiče na rad kongresa tako što mu u obliku poslanice jednom godišnje podnosi predloge zakona. Ne može da se meša u rad sudske vlasti.
Zakonodavna vlast pripada dvodomnom kongresu koji samostalno donosi zakone. Kongres odlučuje o budžetu, zaključivanju državnih zajmova, objavljivanju rata…Takođe, može samo zakonima da naređuje predsedniku, ali ne može da određuje kakvu će politiku predsednik da vodi. Sudsku vlast vrše sudovi nezavisno od druge dve vrste vlasti. Nadležna je da ocenjuje čak i zakone izglasane u kongresu, koje je potpisao predsednik države. Tako može da postupa samo Vrhovni sud SAD. Sudska vlast je jedina politički sposobna da kontroliše druge dve vrste vlasti. 24. JEDNOSTAVNA DRŽAVA Jednostavne (proste, unitarne) države mogu da se podele na : 1. Centralne države – postoje kada je celokupna državna vlast usredsređena u jednom ili više centralnih organa. Njen idealni model postoji kada jedan centralni organ neposredno vrši poslove sve tri državne vlasti (Rim). Centralna država postoji i kada više centralnih organa vrši sve državne poslove. 2. Centralizovane države – postoje kada pored centralnih organa postoje i necentralni i centralizovani organi koji izvršavaju državne poslove za organe centralne vlasti. Ovakva država se najčešće naziva unitarnom ili modernom decentralizovanom državom. 3. Decentralizovane države – postoje kada pored centralnih organa, državne poslove istovremeno obavlja i više necentralnih decentralizovanih organa. Tipični primeri ovakve države su oblici državne i društvene samouprave. 25. SLOŽENA DRŽAVA Složena država postoji ako je uspostavljen visok stepen i obim decentralizacije. Ona može biti: 1. Regionalna država – Jedinstvena složena država sa istom takvom vlašću, samo izdeljenom na posebne oblasti, regione, koji raspolažu samostalnošću prilikom obavljanja državnih poslova. To je država u kojoj regionalni organi raspolažu ograničenom, ali decentralizovanom državnom vlašću u svim glavnim vrstama državnih poslova, što ih čini teritorijalno i politički privilegovanim. U teoriji se regionalna država određuje trojako: 1) Kao poseban oblik znatno decentralizovane jednostavne države 2) Kao prelazni oblik između jednostavne i složene federalne države u kome državne poslove obavljaju centralni i decentralizovani državni organi, čak i u pogledu zakonodavstva, ali bez zakonodavca (sjedinjena unija) 3) Kao poseban oblik složene države Danas postoje samo dve regionalne države: Španija i Italija. 2. Savezna država (federacija) – je još složenija, u najvećoj meri decentralizovana jedinstvena država. Raspolaže jedinstvenom teritorijom, stanovništvom i suverenom vlašću. U saveznoj državi je odlučujuća savezna vlast, a ne vlast država-članica. Savezna vlast je glavni nosilac vlasti, ona je prava državna i suverena vlast. Ali, u federaciji i njeni sastavni delovi predstavljaju države, iako ne prave, onda kvazidržave. I one poseduju državnu vlast, samo što ona nije suverena, već izvedena iz suverene savezne vlasti. Savezna vlast se rasprostire neposredno nad celom teritorijom i stanovništvom savezne države, dok se vlast državačlanica rasprostire samo nad stanovništvom na njihovim teritorijama. U federacijama je gotovo sve dvostruko : državljanstvo, zakonodavstvo
U saveznoj državi ne postoji pravno na nulifikaciju i secesiju. Nulifikacija je zabrana ulaganja veta države članice na odluke federacije i formulisana je u obliku zaštitne klauzule. Secesija je otcepljenje države članice. 26. NEZAVISNI I ZAVISNI SAVEZI DRŽAVA NEZAVISNI SAVEZI DRŽAVA : 1. Konfederacija – nije jedinstvena država, tj. nije uopsšte država jer nastaje pravnim putem, a ne faktičkim. Ona nastaje putem ustavotvornog i ugovornog akta. Kada konfederacija natane ustavotvornim aktom kojim se uspostavlja vlast saveza, smatra se da je takav savez čvršći. Međutim, ni takva konfederativna vlast ne može da zapovedu stanovništu saveza, već samo državama-članicama saveza, dok svaka država-članica preko svojih organa može da zapoveda svojim građanima. Kada konfederacija nastaje ugovornim aktom, ona se obično naziva savezom nezavisnih država (Mala Antanta). U konfederaciji obično postoji zajednički organ predviđen osnivačkim aktom, koji dobrovoljno i saglasno obrazuju suverene države. Taj organ obavlja isključivo zajedničke poslove koji su mu povereni osnivačkim aktom. Čine ga predstavnici država članica i u njemu se sve odluke donose jednoglasno (konsenzusom). Nadležnost članica konfedereativnog saveza je prva i prava nadležnost, dok je nadležnost zajedničkog konfederativnog organa druga i izvedena. Svi građani konfederacije imaju državljanstvo samo svoje države jer konfederacija ne poseduje nijedan od glavnih oblika države. U konfederaciji postoji pravo na nulifikaciju i secesiju. Uslovi i načini za prestanak članstva u konfederaciji su utvrđeni osnivačkim aktom konfederacije. 2. Unija – savez 2 ili više država obrazovan na osnovu ugovora. Još je labavija vrsta saveza od konfederativnog, jer države-članice unije ne moraju da imaju nikakve zajedničke organe. Unija može biti: a) Realna – čisto ugovorna zajednica dveju ili više država. Članice zadržavaju zasebno zakonodavstvo, upravu i sudstvo, a u nadležnost zajedničkih organa su preneti spoljni poslovi, odbrana i finansije. b) Personalna – nastaje kada dve potpuno samostalne države na prestolu imaju istog monarha, iz iste dinastije. Do toga dolazi poklapanjem naslednog reda vladajućih dinastija. 3. Komonvelt – najlabavija vrsta saveza tj. “na bilo koji način nezavisna zajednica” (Velika Britanija sa bivšim kolonijama). ZAVISNI SAVEZI DRŽAVA 1. Protektorat – nastaje ugovorom kojim jedna strana (država zaštitnica) preuzima zaštitu druge strane (države štićenice). Dužnost zaštitnice je vojna zaštita štićenice čime se opravdava postojanje vojnih baza i drugih objekata na teritoriji zavisne države. Zaštitnica takođe predstavlja štićenicu u spoljnim poslovima i zastupa je, zbog čega ova nema diplomatske predstavnike u inostranstvu (izuzetak BiH) 2. Vazalne države – vrsta saveza u kome je vrhovni suveren dužan da štiti i pomaže vazale koji mu se, za uzvrat, obavezali na vernost i pomoć. 3. Kolonija – vrsta saveza koja nastaje pokoravanjem zemalja i podređivanjem naroda kolonijalnoj vlasti. 4. Mandat – savez kojim se kolonijalni sistem zamenjuje međunarodnopravno utvrđenim režimom u kome su jasnije naglašena prava međunarodne zajednice i obaveze države-mandatara, koja svoju vlast vrši u ime osnivačamandatora i u interesu domorodačkog stanovništva.
5. Područje pod starateljstvom – sistem nastao posle II svetskog rata koji ima za cilj da narod ili narode odnosnih područja, pripremi za nezavisnost. 27. DEMOKRATIJA Demokratija je oblik političkog režima u kome većina naroda može stalno ili povremeno da učestvuje u vršenju državne vlasti, kontroliše rad svojih predstavnika, postavlja pitanje njihove odgovornosti. Poštovanje državne vlasti je najmanje zasnovano na strahu, a najviše na kolektivnoj svesti građana. Klasičan primer demokratije iz starih vremena je atinska demokratija. Postojala je manje od dva veka (508.-323. g.p.n.e.) samo za slobodne atinske građane starije od 18 godina, koji su predstavljali manjinu. Atinski građani su se delili na one koji učestvuju u javnom životu (polites) i na one koji ne učestvuju (idiotes). Aristotel je smatrao da je demokratija izopačen oblik države, jer je većina slobodnih građana bila siromašna. Sličan prezir prema demokratiji gajili su i Makijaveli, Volter, pa čak i Slobodan Jovanović. Kad se danas kaže demokratija, misli se na modernu predstavničku demokratiju nastalu u Evropi i SAD tokom 19. veka. Ona počiva na Volterovim postavkama o demokratiji kao otvorenom i tolerantnom dijalogu o svemu i Rusoovim idejama o vladavini suverenog naroda. Temelji moderne demokratije su formalnopravno postavljeni tek posle građanskih revolucija u Evropi, odakle se postepeno širila po celom svetu. Demokratija je politički režim u kome manjina vrši vlast u ime većine. Manjina je izabrana na demokratskim izborima i vrši vlast na određeno vreme. Ona nije vladavina naroda, već vladavina i u ime naroda, i u interesu naroda. ETAPE RAZVOJA: 1. Država starijeg liberalizma – izgrađivana je u uslovima u kojima je čovek pravno određivan kao temeljna društvena vrednost. To je doba deklaracija, ustava i povelja, velikih zakonika kojima se: - proklamuje sloboda konkurencije u privredi -obezbeđuje lična sloboda građana - ograničava država načelom podele vlasti i njenim demokratskim ustrojstvom - omogućava prevlast parlamenta - shvata da je sloboda osnova prevlasti prava nad državom Rezultat: Uspostavljanje obrasca liberalne demokratije, koja je shvaćena kao sredstvo za ostvarivanje načela slobode. 2. Država mlađeg liberalizma – demokratija se shvatala kao sredstvo za ostvarenje načela jednakosti. Na taj način je ideal građanske slobode i liberalne demokratije zamenjen idealom građanske jednakosti i egalitarne demokratije. Takva promena je uticala na sprovođenje političkih i pravnih mera: - ukinut je imovinski cenzus - obezbeđeno je jednako pravo glasa - merodavna je samo narodna volja - izjednačeni su domovi u parlamentu
Zajedno sa navedenim promenama, menjalo se i shvatanje o društvenom zadatku liberalne države : - država se više nije shvatala kao ‘’noćni čuvar’’, već joj je prepuštano obavljanje najvažnijijh društvenih zadataka - država je preuzimala obavljanje socijalnih, kuturnih i obrazovnih zadataka 3. Intervencionalizam – krajem 19. veka je prerastao u konstitucionalističko shvatanje demokratije. Demokratsko načelo je u pojedinim razvijenim državama počelo da se narušava i napušta u korist načela biološke, rasne, krvne ili nekakve druge nadmoći, što je u prvim decenijama 20. veka dovelo do nastanka totalitarnih diktatura (fašizam, staljinizam..). Zajedničko im je to što demokratiju pretvaraju u predmet izrugivanja. 4. Ideja globalizma – Globalizam je sredstvo za ostvarenje svetske države i ne treba ga izjednačavati sa idejom internacionalizma. Internacionalizam priznaje postojanje različitih nacionalnih država bez želje za njihovim ukidanjem i pretvaranjem u univerzalnu državu. USLOVI ZA POSTOJANJE DEMOKRATIJE : 1. Društvena stabilnost 2. Ekonomski prosperitet i standard građana 3. Pravna posvećenost 4. Tolerancija – ljudi smeju različito da misle, ali to ne znači da smeju različito da postupaju kada u duhu tolerancije demokratski donesu odluku 5. Utvrđena demokratska pravila i postupci 6. Garancije za zaštitu i ostvarivanje sloboda i prava (slobode kretanja i izbora mesta stanovanja, sloboda savesti i veroispovesti, slobode izražavanja i kritike vlasti…). ELEMENTI DEMOKRATIJE: 1. Društveni element – postojanje političke volje naroda 2. Državno-organizacioni – spoljašnji element koji se sastoji u postojanju odgovarajućih sredstava i mehanizama za povezivanje naroda sa državom, a i u omogućavanju narodu da učestvuje u vršenju državne vlasti Da bi demokratija opstala moraju da postoje oba njena elementa, a na osnovu ispunjenosti uslova i elemenata, određuje se vrsta demokratije. 28. VRSTE DEMOKRATIJE 1. STVARNA DEMOKRATIJA – himera. Ponekad se izjednačava demokratijom identiteta. U njoj bi ceo narod ‘’samovladao’’ tako da ne bude razlike između onih koji vladaju i onima nad kojima se vlada. Takva demokratija nije nigde ni postojala, osim kratkotrajno, na početku države. Ne treba je izjednačavati sa postojećim oblicima demokratije. 2. FORMALNA DEMOKRATIJA – ona koja postoji, ne ukida već podrazumeva postojanje nadređenosti i podređenosti. Odnosi među pojedincima su pravno utvrđeni osnovim dokumentima o građanskim i ljudskim slobodama, pravima, procedurama.
3. POLITIČKA DEMOKRATIJA – se prvenstveno odnosi na politička prava i slobode građana, na njihovo učestvovanje u vršenju političke vlasti. Neophodna je za uspostavljanje i postojanje pravne države. 4. EKONOMSKA (SOCIJALNA) DEMOKRATIJA – se odnosi na uspostavljanje i ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava. 5. NEPOSREDNA DEMOKRATIJA – postoji kada građani neposredno vrše vlast kao jedan državni organ ili više njih. Može biti moderna i antička. Moderna – donose se odluke u oblasti zakonodavstva. Antička – donose se odluke u zakonodavnim, izvršno-upravnim i sudskim oblastima. Prema tome kako građani donose odluke, neposredna demokratija može da postoji u obliku inicijative, donošenja odluke ili istovremeno u pogledu inicijative i donošenja odluke. Obuhvata : a) Plebiscit – odluka naroda doneta glasanjem, zakon u najširem smislu donet narodnim glasanjem. b) Referendum – uzeti nešto u proučavanje da bi se o tome podeo izveštaj nekom telu ili vlasti Plebiscim i referendum su oblici neposrednog, pojedinačnog i ličnog izjašnjavanja građana van skupa, koje je vremenski ograničeno, ali nije vezano za određeno mesto. c) Narodna inicijativa – postoji kada se građani obraćaju vlasti, na šta im vlast odgovara potvrdno ili odrečno. Obično se koristi kada se predlaže izmena ustava ili donošenje zakona. O predlogu se izjašnjava parlament. Kada parlament usvoji inicijativu podnetu u obliku zakonskog predloga, smatra se da je zakon donet. d) Narodna sankcija (veto) – narod se naknadno izjašnjava o već donetoj odluci državnog organa. Kad građani potvrde odluku državnog organa, reč je pozitivnoj sankciji, a kad je ospore, reč je o vetu, tj. negativnoj sankciji. 6. PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA – je danas opšteprihvaćen obrazac moderne demokratije. Njena suština je u tome što narod ne donosi neposredno političke odluke, već određuje ko će u njegovo ime takve odluke donositi i izvršavati. Narodni predstavnici se biraju. Izabrani su oni koji na izborima dobiju najveći broj glasova. Oni su odgovorni svojim biračima i dužni da sprovode njihovu volju i oni se profesionalizuju, a ne birokratizuju. Izražavanje i ostvarivanje volje naroda : 1) Pravo izbora narodnih predstavnika a) PRAVO GLASA – najvažniji uslov bez kog nema izbora. Sastoji se u odlučivanju ko će biti izabran za predstavnika u državnoj organizaciji. Vrste: - Aktivno – pravo građana da biraju svoje predstavnike. Imaju gas vi punoletni i duševno zdravi građani - Pasivno – pravo da građani budu birani i izabrani za predstavnike. Zahteva zreliju životnu dob, rođenje u dotičnoj državi i imovinski ili drugi cenzus - Opšte – jednako je aktivnom - Ograničeno – kada su punoletna, duševno zdrava lica, izuzeta zbog pola, rase, verske i nacionalne pripadnosti, visine prihoda… - Jednako – svi građani raspolažu istim pravom glasa, svako ima jedan glas - Nejednako – neki slojevi ili grupe imaju 2 ili više glasova (oženjeni, roditelji, školovani…)
- Neposredno – birač neposredno glasa za svog kandidata - Posredno – građani neposredno biraju izbornike, a izbornici narodne predstavnike - Javno – zna se za koga je lice glasalo - Tajno – ne zna se za koga je lice glasalo Aktivno, opšte, jednako, neposredno i tajno pravo glasa predstavljaju tekovinu savremenog društva. b) PRAVO KANDIDOVANJA – postupak kandidovanja obuhvata : - odluku za kandidovanje - ko se kandiduje, mora da vodi računa o interesima svojih glasača - evidentiranje kandidata pojedinačno ili po listama, gde glasači odlučuju o izboru Na kraju, ko ne uspe kao kandidat, mora da snosi posledice svoh neuspeha, onako kako ih snose svi drugi građani zbog svojih neuspešnih poduhvata. 2) Raspodela mandata – vrši se prema broju dobijenih glasova na izborima. Danas se raspodela mandata vrši putem dva glavna i više mešovitih sistema a) Sistem većinskog predstavništva – listi koja dobije najveći broj glasova pripadaju svi mandati. Karakterističan je Englesku u kojoj je nastao i za SAD. b) Sistem srazmernog predstavništva – svaka lista dobija broj mandata srazmerno broju glasova birača korišćenjem razrađenih i složenih tehnika za njihovo izračunavanje. Karakterističan je za većinu današnjih država Francuski sistem srazmernog predstavništva je najpoznatiji mešoviti sistem i on predstavlja većinski izborni sistem apsolutne većine. Birači nisu strogo vezani za kandidatsku listu, zbog čega kandidati sa iste liste mogu da ne dobiju isti broj glasova. U većim izbornim jedinicama glasa se po listama, sistemom srazmernog predstavništva, a u manjim izbornim jedinicama se obavlja pojedinačno biranje predstavnika, sa opcijom da li mandat dati kandidatu koji je dobio relativnu ili apsolutnu većinu glasova. Mandat je vreme za koje izabrani predstavnici obavljaju javne, državne poslove kao državna službena lica. Mandat može biti : a) Vezan (imperativni) – predstavnik potpuno zavisi od volje i uputstva svojih birača. Nastao je u Engleskoj. Dobra strana: birači imaju potpun uticaj na svog predstavnika. Loša strana: predstavnici su sputavani u svom radu. b) Relativni – danas se koristi u većini zemalja, čuva dobre i ublažava loše strane glavnih vrsta mandata. 7. POLUNEPOSREDNA DEMOKRATIJA – mešoviti oblik; narod neposredno odlučuje o najvažnijim državnim i političkim pitanjima 29. POJAM I VRSTE AUTOKRATIJE
*AUTOKRATIJA bukvalno znači samovladu, vladu manjine, suprotnu demokratiji. Državna vlast pripada manjini koja vlada u svoje ime, u svom interesu. Ona je politički režim u kom je većina naroda lišena mogućnosti da učestvuje u vršenju vlasti, zbog čega se vlast nalazi u rukama povlašćene manjine. Vrste autokratije: 1. Diktatura – označava neograničenu vlast. Može biti lična i grupna. Lična diktatura je neograničena vlast jednog čoveka ili neograničena vlast velikog broja pripadnika nekog pokreta. Takva diktatura može biti stranačka (jakobinska diktatura) ili vanstranačka (sredstvo da vlada uspostavi organsku celinu zajedničkog života) 2. Tiranija – slična diktaturi, sve do 20. veka je bila najgori oblik političkog poretka. Uvek je nasilna i samovoljna vladavina pojedinca nad svojim podanicima. 3. Despotija – vlada samo jedan koji je oslonjen na zakon sile, dok su svi ostali jednaki u ropskoj podređenosti. 4. Apsolutna monarhija – samo jedan ima suverenu vlast, ali je mora vršiti na osnovu uređenih i čvrstih zakona. 5. Oligarhija – vladavina najmoćnijih. 6. Timokratija – vladavina svetovnog plemstva. 7. Aristokratija – vladavina manjine na osnovu izuzetnog poretka. 8. Teokratija – vladavina duhovnog plemstva. 9. Plutokratija – vladavina najbogatijih. 10. Kleptokratija – vladavina najgorih, lopova, korumpiranih. 11. Patokratija – vladavina patološke manjine koja preuzima kontrolu na zajednicom normalnih ljudi. Najnoviji oblik autokratije je totalitarizam – osiona neograničena i sveobuhvatna država koja umesto slobode nudi sigurnost, umesto lične akcije, akciju masa i sve to podržano militantnim shvatanjem demokratije i razvijanjem borbenog duha koji oblikuje neposredni vođa. Njen cilj je stvaranje potpuno kontrolisanog društva. Konkretni oblici totalitarizma su fašizam, nacionalsocijalizam i Lenjinizam. 30. MONARHIJA *MONARHIJA je oblik vladavine u kome je poglavar države lice sa izuzetnim privilegijama. Te privilegije nisu vezane za vlast koju monarh vrši kao poglavar, već za njegovo svojstvo suverene ličnosti. Svojstva monarha : - suverena ličnost - pravno je neodgovoran – ne podleže zakonskim propisima, niti sudskoj odgovornosti ; za političke odluke monarha odgovaraju drugi organi ; za lične postupke odgovara monarh, ali samo običajno i moralno ; - njegov položaj i vlast su određeni osnovnim zakonima (nasleđivanje, imovinski i porodični odnosi..) - on je posvećena, nepovrediva ličnost – svaki nasrtaj na njega se kažnjava kao krivično delo
- naslednost – regulisano je osnovnim zakonima ; pravilo o nasleđivanju ne važi za monarha koji započinje dinastiju ili za monarha koji se bira doživotno (posle njegove smrti se bira nov monarh). Vrste monarhija : Monarhija može biti : 1. NEOGRANIČENA – monarh je nosilac suverene državne vlasti i suverena ličnost, ima ustavotvornu, zakonodavnu, izvršno-upravnu i sudsku vlast. Monarh svoju vlast vrši i bez oslonca na propise. Zbog toga on nije suveren, već sizeren, najugledniji senior. 1) Apsolutna monarhija je karakterističan oblik neograničene monarhije u kojem se monarh oslobađa ugovornih odnosa i postaje suveren. Suština njegove vlasti je dvojako objašnjavana kao a) lični apsolutizam – monarhova vladavina je shvatana kao privatno-pravna povlastica b) državni apsolutizam – monarh nije apsolutan, već je to država čiji je on vladar. 2. OGRANIČENA – monarhova vlast je određena ustavom, nekim predstavničkim organom ili parlamentom. Obuhvata: 1) Ustavnu monarhiju – ograničenje ustavom. Monarh gubi ustavotvronu vlast, ustav donosi neko drugi, a monarh je dužan da ga se pridržava. 2) Stalešku monarhiju – monarhova vlast je ograničena staleškom skupštinom, bez koje on ne može da upravlja niti popunjava državnu blagajnu. 3) Dualističku monarhiju – postoji parlament, ali još nema parlamentarizma. Kralj postavlja ministre bez obzira na raspoloženje većine u parlamentu. Samo on zapoveda vojsci koja ne polaže zakletvu na vernost ustavu, već njemu lično. 4) Parlamentarnu monarhiju – nastala je u Engleskoj. Kraljeva vlast je znatno ograničena. Zahvaljujući parlamentarizma kralj vlada, ali ne upravlja. Suverenu vlast vrši parlament samostalno ili zajedno sa monarhom. Monarh ostaje šef uprave, ali tu vlast u njegovo ime vrše ministri koje postavlja monarh. Ministri imaju pravo premapotpisa bez koga nijedan monarhov akt nije punovažan. 31. REPUBLIKA *REPUBLIKA je oblik vladavine u kome poglavar države nije lice sa izuzetnim privilegijama koje ga uzdižu nad svim drugim licima. Zbog toga on nije suverena ličnost. Moderna republika je nastala u SAD, a najstarija je San Marino. Svojstva predsednika : - nije suverena ličnost - pravno je odgovoran – odgovara za svoje političke, druge i lične postupke ; odgovara i moralno i običajno - njegov položaj i vlast su određeni običnim zakonima - on je inokosan državni organ (retko i kolegijalan – predsedništvo) - on je izborni organ, a ne nasledan (u slučaju da je izabran doživotno (SFRJ) ili da je nasledan (UAE), reč je o mešovitom obliku republike kao vrsti nekrunisane monarhije) - mogućnost ostavke ili opoziva predsednika
U izbornim republikama predsednik se obično bira na 4 godine (SAD), a izuzetno na 5, 6 ili 7 (Rusija, Francuska) ili na godinu dana (Švajcarska), sa mogućnošću ponovnog izbora (jednom). Postoje dva načina biranja predsednika: 1. Američki – predsednika bira narod opštim glasanjem, pa je predsednik predstavnik celog naroda. 2. Francuski – predsednika biraju gornji i donji dom, koji se zbog toga stapaju u jednu nacionalnu skupštinu (Ustav Treće republike 1875.) Izabrani predsednik ne ulazi u parlament i ne vrši pritisak na njega, već mu se obraća svojim poslanicima. Vrste republike : 1. Neograničena – predsednik je istovremeno i šef države i njen poglavar 2. Ograničena – predsednik je poglavar, a funkciju šefa države obavlja drugi oran, samostalno ili zajedno sa predsednikom. Ograničene republike se dalje dele na: - republike sa kabinetskom vladom (Nemačka, Italija) – predsednika bira parlament - predsedničke republike (SAD) – predsednika bira narod 32. PRETHODNI POJAM PRAVA; KAKO PRAVO MOŽE DA SE ODREDI I VRSTE DEFINICIJA PRAVA Pravo predstavlja jednu složenu pojavu koju je izuzetno teško tačno odrediti. Potpuno saznanje i konačno definisanje prava su izvan ljudskih mogućnosti, što je uslovljeno ljudskom nesavršenošću. Pravo se nikad ne podudara sa svojim pojmom, niti sa svojom definicijom. Definicije su uvek siromašnije od pojma i pojave. Kad se određuje pojam prava, kreće se od pojave, a kada se definiše pravo, od njegovog pojma. Pojam prava je relativan zbog čega su i sve definicije prava relativne. Pojam prava je i promenljiv jer je naše znanje o pravu uvek nedovoljno i nepouzdano. Tako su i definicije relativne i promenljive. Pojam i definicije prava su uvek subjektivni, jer su naše misaono projektovanje onoga što smatramo pravom. Nikad nisu sasvim istiniti, samo su manje-više uverljivi. Pojam i definicije prava su pogodni za rad kada su ispravni i solidni. Ispravnost predstavlja pravilno postupanje prilikom određivanja i definisanja. Uvek kada su solidni, pojam i definicije prava su korisni. Znanje koje pruža pravna nauka može da bude potvrđeno u celini, kako se može potvrditi samo jedan njegov deo. Pravo takođe postoji zato što je koristno. Koristan je onaj pojam i ona definicija koja omogućava sticanje novih saznanja o pravu. Pravo se može konvencionalno odrediti i definisati – pošto je nemoguće koristiti sve pojmove i definicije, koriste se samo one najkorisnije, kojima se postavljeni cilj ostvaruje u najvećoj mogućoj meri. VRSTE DEFINICIJA PRAVA: 1. Deskriptivne (leksičke, empirijske, opisne) definicije predstavljaju skup iskaza kojima se tvrdi, opisuje i objašnjava pravo. Cilj deskripcija je da obaveštavaju o činjenicama i da utiču na ponašanje ljudi. 2. Preskriptivne (normativne, stipulativne, postulacione) definicije nalažu neko činjenje ili nečinjenje, priprećeno ili ne, primenom državne sankcije. Cilj preskripcija je da obaveštavaju o nečijim željama i volji, kao i da posredno neposredno utiču na ljudska ponašanja, usmeravajući ljude u određenom pravcu.
3. Mešovite definicije – Pravo može istovremeno da se definiše na deskriptivan i preskriptivan način, kada se kaže iz čega se sastoji (deskripcija) i kakva mu je društvena funkcija (preskripcija). 4. Aristotelovska (središnja) definicija je zasnovana na korišćenju rodnog pojma i osobene razlike. Kao rodni pojam se obično navode pravila ljudskog ponašanja, dok se za njihovu osobenu razliku uzima mogućnost primene prinude. Pored ove podele definicija, postoji i klasična podela. Klasična podela je na realne, nominalne i konceptualne definicije, koja se zasniva na tome da li je predmet definisanja stvar, izraz ili pojam. 33. RAZLIČITA ZNAČENJA U PRAVNOJ TEORIJI I DOKTRINI Pravna nauka je stvorila brojne pravne teorije, škole i pravce, koji su grupisani u: 1. IDEALISTIČKE TEORIJE O PRAVU – One su veoma stare. Razvrstavaju se na: 1) Prirodnopravne teorije su one koje u pravu vide jedno više, istinsko pravo koje služi postizanju opšteg dobra i pravednosti u političkoj zajednici, kao i usavršavanju čoveka. Obuhvataju: a) Antičke prirodnopravne teorije – nastale u drevnoj Grčkoj. b) Hrišćanske prirodnopravne teorije – nastale na razvalinama rimskog carstva. Crkva nameće vlastiti teološko filozofski pogled. Razlikuju se: - crkveno prirodnopravno učenje – božansko prirodno pravo, ima za cilj da razreši problem čovekovog mesta u svetu i društvu (sv. Toma Akvinski, sv. Avgustin) - rimokatolička prirodnopravna teorija (Vilej, Finis, Leklerk) - protestantska prirodnopravna teorija – razvija se uporedo sa rimokatoličkom, tokom 16. veka (Martin Luter, Ulrih Cvingli, Žan Kalvin) c) Novovekovne – crkvena prirodnopravna teorija od 18. veka više nije teološka doktrina. Razlikuju se: - racionalistička – izvor prirodnog prava je ljudski razum, koji samostalno otkriva pravila koja omogućuju ljudsku slobodu i sreću u društvu (Hugo Grocijus, Spinoza, Volf) - ugovorne – Hobs, Lok, Ruso d) Savremene – Naglašavanje odnosta forme i sadržine s jedne strane i suštine i cilja prava sa druge. Razlikuju se: - razmatranje i tumačenje starijih učenja – Štamler, Bloh, Vilej - originalna učenja – nov pokušaj da se reši dualizam prirodnog i pozitivnog prava dovođenjem u sklad (Rols, Dvorkin, Finis) 2) Apriorističko-fenomenološke i egzistencijalističke pravne teorije usmeravaju pažnju na suštinu stvari kao nešto očigledno u fenomenu prava i teže da intelektualnom intuicijom prodru do nje (Huserl) 3) Formalnopravne teorije se bave problemima pojmovne obrade i primene prava (Fiveg, Pečenik) 4) Kulturalističke teorije istražuju pravo kao vrednost pravde i određuju ga kao prvorazrednu kulturnu pojavu (Karlos Kosio).
2. REALISTIČKE TEORIJE O PRAVU : 1) Pozitivističke teorije odbacuju ideju prirodnog prava. Nema drugog prava osim vrednosno naturalnog pozitivnog prava kakvo postoji u stvarnosti. Razlikuju se : - Dogmatičke pravne teorije koje su najstariji oblik pravnog pozitivizma. Pravo je skup normi koje donosi i sankcioniše država. Razlikuju se francuska škola egzegeze (19. vek, Demolomb, Binje), nemačka škola pojmovne jurisprudencije (Kristijan Volf) i istorijska pravna škola (19. vek, Savinji, Hugo) - Analitička pravna teorija je anglosaksonskog porekla. Razlikuju se : * engleska jurisprudencija – najstarija, usmerena je na proučavanje strukturne dimenzije prava (Bentam, Ostin, Mil) * američka jurisprudencija – pravni sistem se zasniva na realnoj osnovnoj normi (Hart) * američki pravni realizam – ne može se sresti u praksi (Holms, Paund, Koen) * skandinavsko učenje – odbacuje ideju prirodnog prava i više je usmereno ka teorijskim istraživanju prava (Lundstet, Ros) 2) Sociološke teorije određuju pravo kao društvenu pojavu, a njegovu suštinu tumače delovanjem društvenih činilaca. Razlikuju se: - Organsko-biološke teorije – isti zakoni u pravnom i društvenom životu ljudi kao i u biološkom životu organskog sveta uopšte (Spenser, Girke) - Ciljna jurisprudencija – kompromis između dogmatskog i sociološkog shvatanja prava (Jering, Hek) - Vrednujuća jurisprudencija – rešenje pravnog problema zavisi od vrednosnog suda (Štol, Miler) - Škola slobodnog stvaranja prava – nastala je u Nemačkoj na prelazu iz 19. u 20. vek. Pored zakonskog, postoji i slobodno pravo (Erlih) - Sociologizam – nastao sredinom 20. veka u Americi, isključuje se normativna strana prava - Francuski pravni modernizam – nastao početkom 20. veka, ističe se uloga suda i sudske prakse (Morin) - Istoricistička sociološka teorija prava – smešta pravo u širi društveni okvir (Maks Veber) - Marksistička teorija – pravo je klasna tvorevina (Marks, Engels, Lenjin) 3) Integralne teorije nastoje da prevaziđu isključivosti redukcionizma u pravnoj nauci i odrede integralni pojam prava u kome najvažnije mesto pripada normativnoj, sociološkoj i aksiološkoj strani prava. Nastale su u 20. veku (Zauer, Živanović, Lukić) 4) Multidisciplinarne teorije su nastale između 20. i 21. veka. Imaju za cilj da prošire interesovanje pravne nauke na teme koje su do tada bile zapostavljene. Razlikuju se : - Kritike pravnih studija – nastale 80ih godina u Americi (Unger, Kenedi) - Feministička jurisprudencija – postizanje jednakog društvenog tretmana žena (Olsen)
- Škola ekonomske analize prava – tesna veza ekonomije i prava (Kouz) - Novi konstitucionalizam – unošenje moralno relativnih sadržaja u pravo (Aleksi) - Multikulturalističke – razmatraju odnose koji se tiču identiteta pojedinaca (Tejlor, Raz) - Komunitarističke – društvo je zajednica spojena sa istim vrednostima (Volcer) - Superteorija – sistemska teorija prava (Luman) 34. ZAJEDNIČKO U POJMU PRAVA Postoji 12 merila pravnosti koja navodi Radomir Lukić u svom delu ‘’Pojam prava’’ : 1. Spoljašnjost – Pravom se reguliše spoljašnje ponašanje, tj. činjenje ili nečinjenje. Od ljudi se zahteva samo ono što mogu da učine, jer jedino to može biti smisao pravnog zahteva. 2. Heteronomnost – Postoji kada se subjekt pokorava spoljašnoj normi koju je doneo neko drugi. Ta norma mora biti materijalizovana, čime se njeno saznanje omogućava. 3. Društvenost – Pravnim normama se reguliše međusobno ponašanje ljudi. 4. Regulativnost – Sastoji se u sistemskom uticaju na ponašanje ljudi. 5. Tradicionalni predmet regulisanja – Sukob interesa najviše u oblastima imovinskih odnosa, odnosa vlasti i organizacije društva. 6. Merljivost i preciznost – Kvantifikovanje prava ima cilj da tačno odredi ovašćenja i obaveze odnosnih subjekata, jer se pravom regulišu i štite najvažnija dobra. Mora postojati precizan postupak, a to se postiže jasnim, preciznim i razumljivim normama. Tamo gde precizno nisu određena prava i obaveze prepušteno je merenje zainteresovanim subjektima. 7. Pojam spora i postojanje suda – Zbog ljudskih različitih interesa, najčešće nastaje spor. Zato je neophodna pojava neutralne strane, što je sud. Sud mora biti pravno i društveno priznat, njegov rad mora biti javan, a odluka nepristrasna i zasnovana na činjenicama. 8. Postupak formalizacije – Pravo raspolaže postupcima kojima se tačno određuje koja lica ili organi, u kom obliku i u koje vreme mogu da koriste svoja pravna ovlašćenja ili da izvrše svoje pravne obaveze. 9. Društvena sankcija – Sankcija mora biti pravom predviđena, društvena, spoljašnja, merljiva, srazmerna… Njeno izvršenje takođe mora da bude određeno pravom, naročito kada se kažnjavanjem oduzimaju najvažnija dobra. 10. Ostvarivanje vrednosti reda, mira i sigurnosti – Red postoji kada se svako ponašanje značajno vrši po tačno određenim društvenim i pravnim propisima. Mir je pratilac rea. Sigurnost je blagovremena i potpuna primena prava. 11. Zahtev za ostvarenje drugih društvenih i pravnih vrednosti – pravde, slobode 12. Omogućavanje sapostojanja ljudi u društvu – Zajednička svojstva prava omogućavaju zajednički život, sa što manje neusklađenosti, prepreka, sukoba i borbi 35. OPERATIVNI POJAM PRAVA U PROŠIRENOM I SUŽENOM SMISLU
*PROŠIRENI SMISAO sadrži tri vrste državnog i tri vrste društvenog prava: 1. Potpuno državno i potpuno društveno pravo – obuhvataju samo norme koje imaju sva svojstva prava. Razlika između ove dve vrste je u pogledu subjekata koji ih stvaraju. 2. Nepotpuno državno i nepotpuno društveno pravo – sadrže norme koje nemaju sva svojstva ali imaju bar većinu njih. Postoje dve vrste nepotpunog državnog prava. Prvu vrstu čini državno pravo koje sadrži većinu zajedničkih svojstava, među kojima je i državna sankcija, a drugu vrstu državno pravo koje raspolaže većinom zajedničkih pravnih svojstava, među kojima nije državna sankcija. Isto važi i za nepotpuno društveno pravo, s tim što i ono ima svoje podvrste: manje savršeno društveno pravo i nedovršeno društveno pravo 3. Nedovršena prava – ‘’golo’’ državno i društveno pravo, koja među zajedničkim svojstvima nemaju državnu sankciju. *SUŽENI SMISAO obuhvata isticanje samo jednog zajedničkog obeležja prava kao najvažnijeg. Prema Lukiću, pravo se kao suštinski normativna pojava određuje prema državnoj sankciji tj. kao skup normi koji sankcioniše država. Pravne su samo norme potpunog i nepotpunog prava jer raspolažu državnom sankcijom. Sve druge državne i društvene norme koje ne sadrže sankciju ne spadaju u pravna, već u društvena pravila. Na osnovu rečenog može da se zaključi da pravo uvek počiva na sili. Samo se ona pre koristi u državnom nego u društvenom pravu. Navedeni pojmovi prava u proširenom i suženom smislu mogu da se koriste u isto vreme, a da to ne bude protivrečno, jer oni nisu u suštinski različiti. Isti im je rodni pojam jer je uvek reč o pravilima ljudskog ponašanja. Samo je obim osobene razlike drugačiji. 36. MATERIJALNI I VREDNOSNI IZVORI PRAVA 1. Materijalni izvor prava predstavlja sve ono što prethodi pravu i čini da pravo bude takvo kakvo jeste. On je izvor jer izaziva nastanak prava. U materijalni izvor spada is am predmet pravnog regulisanja. Najopštiji pojam materijalnog izvora objašnjava se nekim uzrokom koji izaziva stvaranje prava (božja volja, priroda, ljudski razum…). On se objašnjava i društvenim činjenicama ili okolnostima koje pod dejstvom nekog uzroka stvaraju pravo (država, društvo, društvene grupe…). Materijalni izvori prava nisu dati jednom zauvek, već se menjaju sa društvenim epohama. U srednjem veku su važnim smatrani verska pripadnost, međuklasno ponašanje način odevanja..Danas takvi odnosi nisu važni za društvo, zbog čega su najčešće regulisani verskim i običajnim normama, dok su drugi odnosi npr. biološko-društveni (rođenje, održavanje života i zdravlja, sloboda kretanja, smrt…), ekonomski (posedovanje dobara i njihova zaštita, proizvodnja, zaštita radnika…) i političko-kulturni (organizovanje i vršenje državne vlasti, sudovanje, verska uverenja, obredi, školovanje dece i odraslih…) postali vrlo značajn izvor i predmet modernog prava. 2. Vrednosni izvor prava ima cilj da osmisli i unapredi funkciju države i prava u društvu. On se u užem smislu odnosi samo na određene društvene ili pravne vrednosti pravde, pravičnosti, slobode, jednakosti, reda i mira.. koji se uzimaju kao vrednosni izvori prava. U širem smislu, ovaj izvor obuhvata i vrednosti koje utiču i na same subjekte – stvaraoce prava. Te vrednosti su sadržane u moralnim normama, političkim načelima, pravnim mišljenjima istaknutih pravnika… Njihov cilj je da kvalifikuju pojedine vrste ponašanja kao dobra ili rđava, vredna ili bezvredna. Vrednosni izvori prava nemaju samostalnu obaveznu pravnu snagu. 37. PRIRODNO I POZITIVNO PRAVO (prema prirodi prava) PRIRODNO PRAVO je nezavisno od nekog spoljašnjeg autoriteta. Dato je jedno od uzroka ili činioca izvan njega, samo jednom i zauvek. Taj uzrok ili činilac jeste izvor prirodnog prava, odnosno njegov tvorac.
Tvrdnja da prirodno pravo oličava pravdu, dok pozitivno pravo poznaje samo pravičnost, omogućava prirodnom pravu da se u obliku pravičnosti pojavi kao poseban izvor pozitivnog prava. Neki stariji građanski zakonici (Austrijski opšti građanski zakonik, 1811.) prirodnom pravu su izričitno pridavali dopunsko važenje pozivajući se na prirodna pravila. Kada u pozitivnom pravu ima praznina, norme za njihovo popunjavanje sudije treba da nađu u prirodnom pravu pozivajući se na odredbe zakonika. Pojedini pisci ( Arens i Štamler) su prirodna prava nazivali i primitivnim pravima. To su prava koja proističu neposredno iz prirode i namene čovekove i koja su osnova svih drugih. Prirodno pravo je : nepromenljivo i univerzalno, dato je samo ljudskom prirodom, uvek je pravedno, savršeno je i idejno. POZITIVNO PRAVO je ono koje u datom društvu važi i primenjuje se. Njegova pozitivnost se određuje prema njegovom vršenju, tj. po efikasnosti. Osobine : pozitivno pravo je različito i podložno promenama, stvaraju ga ljudi, nesavršeno je i stvarnosno, zasebno i onakvo kakvo jeste. Nasuprot pozitivnom pravu postoji i nepozitivno pravo koje je istorijsko, pa čak i prirodno. 38. DRŽAVNO I DRUŠTVENO PRAVO (prema načinu nastanka) 1. Državno pravo stvara i primenjuje država, raspolaže svim ili barem većinom zajedničkih obeležja prava. Državno pravo može biti: - Potpuno – raspolaže svim zajedničkim svojstvima - Nepotpuno – raspolaže većinom zajedničkih svojstava, sa sankcijom države ili bez nje - Zakonodavno - Administrativno – reguliše državno upravljanje - Sudsko - Ustavno – reguliše državno uređenje - Krivično, koje je najvažnije 2. Društveno pravo stvara društvo, sadrži sva ili bar većinu svojstava prava. Do naučnog otkrića društvenog prava je došlo krajem 19. i početkom 20. veka, kada je uobličena misao da javno i privatno pravo nisu dovoljni. Suština društvenog prava jeste u tome što je zasnovano na prirodnoj i kulturnoj nezavisnosti članova društva. Dok neki smatraju da je društveno pravo lek protiv jednostanosti, individualizma ili društvene borbe (Gurvič), drugi smatraju da je opasno staviti društvo iznad ličnosti pojedinca i države (Jelinek, Kelzen). Zajednički zadatak državnog i društvenog prava je da svakom pojedincu obezbedi sigurnost na život, ličnu slobodu i vlasništvo. 39. MEĐUNARODNO I UNUTRAŠNJE PRAVO (oblast regulisanja) Na pitanje da li je međunarodno pravo uopšte pravo, odgovara se dvojako:
1. Osporavanje : - Međunarodne norme iza sebe nemaju prinudnu silu države, a kad je steknu postaju norme nacionalnog prava. - Norme postoje, ali nisu pravne, pošto međunarodno pravo ne raspolaže sankcijama, kao u unutrašnjem pravu. - Nije vezano za autoritet države, pa je pre pozitivni moral nego pravo. 2. Potvrđivanje : - Stvaraju ga međunarodni subjekti, i kada je stvoreno, deluje na sve subjekte na koje se odnosi. - Snabdeveno je prinudnom silom, podržano međunarodno priznatim pravnim sredstvima za njegovo sprovođenje. - Nije pozitivni moral, ima za cilj zaštitu potreba egzistencije društva. - Raspolaže većinom zajedničkih svojstava prava. Odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava : - Prema jednoj grupi pisaca, reč je o dva različita i nezavisna pravna poretka (dualizam) - Prema drugoj, oba poretka čine jedinstveni pravni sistem (monizam). Pristalice monističkog rešenja se razlikuju po tome da li smatraju da je međunarodno pravo više od unutrašnjeg (prvenstvo međunarodnog prava) ili da je unutrašnje pravo više od međunarodnog (prvenstvo unutrašnjega prava). U međunarodno pravo spadaju i međunarodni običaji kojima se uređuju odnosi sa državnim organima i diplomatskim predstavnicima drugih država, kao i norme kojima se reguliše postupak rada na međunarodnim konferencijama. 40. JAVNO I PRIVATNO PRAVO (najstarija podela) U pravnoj nauci postoji skoro 600 merila za razvrstavanje javnog od privatnog prava, ali se najčešće koriste samo 3: 1. Merilo interesa – U javnom pravu sve norme štite državni interes, dok u privatnom, norme štite private interese. 2. Merilo subjekta – Javno pravo čine sve norme gde je subject država, a privatno pravo norme gde su subjekti privatna lica. 3. Merilo vlasti – Javno pravo obuhvata odnose između države i pojedinaca, u kojima se država pojavljuje kao nosilac vlasti, a privatno pravo odnose izmeđe države i pojedinaca ili između samih pojedinaca u kojima vlada načelo autonomije volje. U javno pravo spadaju : ustavno, upravno, krivično, fininasijsko…dok u privatno spadaju : građansko, porodično, radno, nasledno...pravo. 41. MATERIJALNO I FORMALNO PRAVO U materijalno (supstancionalno) pravo spadaju norme, bilo koje pravne grane, koje za pravne subjekte utvrđuju ovlašćenja, obaveze i predviđaju sankcije za njihovu povredu. Primarne norme su : - prava dužnosti supružnika, roditelja i dece
- prava građana, parlamenta, sudova - prava ugovornih strana, naknada štete… Formalno (procesualno) pravo obuhvata opšte norme koje su razvrstane prema formi. Ono treba da omogući ostvarivanje materijalnog prava. U formalno pravo spadaju pravne norme koje regulišu spoljašnji oblik i postupke za ostvarivanje prava (norme krivčnog, sudskog ili nekog drugog postupka..) Sekundarne norme su: - norme o načinu sklapanju i razvodu braka - norme o načinu sklapanju i raskidu ugovora - norme o formularima koji se ispunjavaju prilikom prijave poreza… Norme formalnog prava spadaju u ‘’norme o normama’’, ali one su sekundarne jer je njihov glavni zadatak da služe ostvarivanju primarnih materijalnih normi. 42. RAZLIČITE TEORIJE O ODNOSU DRŽAVE I PRAVA 1. Teorije o nezavisnosti države i prava – Pravo je stvoreno nezavisno od države i postoji nezavisno od nje. Ovom teorijom su se bavili: - Savinji – postavio istorijskopravnu teoriju - Ruso – postavio ugovornu prirodnopravnu teoriju - Gurvič – postavio pluralističku sociološku teoriju Nezavisnost države od prava može da se dokaže isticanjem nadmoćne uloge i nespornog značaja države. Država je nezavisna od prava jer je njegov jedini i potpun stvaralac. Zbog toga je celokupno pravo državno. 2. Teorije o prvenstvu države nad pravom – Prema ovoj teoriji država i pravo nisu nezavisni jedno od drugog. Država je primarna, a pravo sekundarno jer je nastala pre prava. Ona može sama stvarati svoje pravo, čak nasuprot društvu. Pravo je državna tvorevina, rezultat državne nadmoćnosti i sile (Hobs, Šmit). Država je jedini izvor prava koji ne mora da ga se pridržava. Za takvo pravo se koristi izraz ‘’pravo sile’’ 3. Teorije o prvenstvu prava nad državom – Prema ovim teorijama, pravo ima prednost u odnosu na državu. Smatra se da je pravo prvo nastalo i da postoji nezavisno od nje. Za pravo je dovoljno da postoji društvo, dok država ne mora da postoji. Država nije samo vezana pravom već je i podređena pravu, jer narod ima pravo na pobunu protiv države koja gazi pravo. Predstavnik ove teorije je Kelzen. 4. Teorije o jedinstvu države i prava – Država i pravo se prikazuju kao dve strane jedinstvene pojave. Prvi je Girke istakao da su država i pravo suštinski povezani, zbog čega čine dve strane iste stvari. Radbruh i Kaufman su smatrali da su država i pravo dva modaliteta iste supstancije, a Velcel je smatrao da je država identična sa institucijama koje stvaraju pravne norme. 5. Teorije o povezanosti države i prava – Suština ove teorije je da su država i pravo samostalne i različite, ali povezane pojave. (Šmit, Koler)
6. Teorije o relativnoj samostalnosti države i prava – Vodi se računa o uzajamnoj povezanosti države i prava ali i o njihovoj posebnosti proistekloj iz veza sa društvenim okruženjem, koja im omogućava relativnu samomstalnost. Osnov povezanosti je u pojavama koje okružuju državu i pravo. Pravo se održava prinudnom silom kojom raspolaže državna vlast. država + pravo = poredak Ovu teoriju zastupa velik broj srpskih pisaca : Slobodan Jovanović, Živan Spasojević, Radomir Lukić… Možda je odnos države i prava u navedenom smislu najbolje odrediti po uzoru na teoriju simfonije, po kojoj u međusobnom odnosu države i prava postoje dva neprirodna stanja. To su samovoljna državna vlast i razobručeno pravo. Pošto su oba stanja neprirodna za državu i pravo, a štetna za društvo, najbolje je da se država i pravo ukrštaju, poput dva kruga koji se međusobno seku, čineći tri oblasti : čisto državnu (svet države), čisto pravnu (svet prava) i zajedničku (svet države i prava) oblast. Oblast u kojoj se država i pravo ukrštaju čini njihov zajednički državno-pravni poredak. 43. UTICAJ DRŽAVE NA PRAVO I PRAVA NA DRŽAVU 1. UTICAJ DRŽAVE NA PRAVO se sastoji u državnom racionalizovanju prava. Najvažniji načini državnog racionalizovanja prava se sastoje u: 1) Primeni prava od strane države – Ponašanje ljudi po pravnim normama. Ona može biti dobrovoljna ili prinudna. U prvom slučaju subjekti prava se ponašaju prema dispoziciji pravne norme. U drugom, subjekti su dužni da se ponašaju prema sankciji pravne norme, o čijem izvršenju se stara država. Takva prinudna primena prava od strane države predstavlja njenu osnovnu delatnost. 2) Stvarnju prava od strane države : - neposredno – država sama stvara pravo - zajednički – država stvara pravo sa drugim subjektima i ne pojavljuje se kao nosilac vlasti već kao ravnopravni stvaralac prava - posredno – prepušta se drugim subjektima da stvaraju pravo - načelnim propisom – država ovlašćuje druge subjekte da stvaraju pravo - prećutno – država samo primenjuje sankciju za prekršaj normi koje ona nije stvorila niti je odredila ko će da ih stvori 3) Vršenju državnih radnji koje olakšavaju primenu i stvaranje prava. Država može preventivno da koristi svoju fizičku silu kako bi privolela građane da odustanu od kršenja prava (čuvajnje javnih objekata) i može da drugim sredstvima utiče na pravo. To su sredstva za obaveštavanje građana sa pravom i njegovim sadržajem (pravna izdanja, pravni časopisi, dnevna štampa, radio, televizija..) 2. UTICAJ PRAVA NA DRŽAVU se sastoji u pravnom racionalizovanju države. 1) Pretvaranje države u pravnu organizaciju znači da je država prava organizacija od trenutka svog nastanka, pa sve dok postoji. Država je pravna organizacija zato što: - stvara i na osnovu prava izvršava svoje sankcije - organizovana je pomoću pravnih normi
- celokupna njena delatnost je određena pravom - država ima svoju posebnu pravnu ličnost – ona je subjekt ovlašćenja i obaveza – ustanova 2) Omogućavanje funkcionisanja države pretvaranjem njene delatnosti u primenu prava – Pravo ima važnu ulogu u omogućavanju normalnog funkcionisanja države, jer je celokupna delatnost države određena pravnim normama. To se postiže utvrđivanjem vrste, položaja, sastava poslova državnih organa i regulisanjem radnji koje predstavljaju delatnost državnih organa. Omogućavajući funkcionisanje države, pravo pretvara delatnost države u primenu prava. To se postiže regulisanjem radnji odnosnih državnih organa. Pravo propisuje organizaciju države i postupak po kome državni organi treba da rade per leges (posredstvom prava) i određuje šta organi treba da rade sub lege (pod pravom). To se postiže tako što niži organi postupaju po zapovestima viših (načelo hijerarhije). 3) Ograničavanje državne vlasti – Pravo ograničava državnu vlast pretvarajući državu u pravnu organizaciju. Prema vrsti i kvalitetu pravnog ograničavanja državne vlasti razliku se glavni oblici države : bezakonska, zakonska i pravna. Oblici izražavaju kvalitet državne vlasti, koji se proverava legitimnošću, tj. utvrđivanjem osnova iz kog vlast izvire i zakonitošću koja predstavlja skup pravila o načinu na koji će država da vrši vlast u društvu. Pravni oblici pokazuju da u svakoj državi ne mora da postoji načelo vladavine prava, ali mora da postoji načelo zakonitosti. Stepen ograničenja državne vlasti određuju : - objektivna granica – dovođenje u vezu dražvne vlasti sa pravom kao sistemom zapovesti - subjektivna granica – teško se određuje ; to se čini davanjem prednosti državi ili društvu. Međusobna povezanost države i prava je omogućila nastajanje pravne države – vladavine prava. 44. PRAVNA DRŽAVA (vladavina prava) – UČENJE, POJAM, USLOVI I SREDSTVA ZA OSTVARIVANJE Pravna država (Rechtsstaat), odnosno država vladavine prava postoji tamo gde su demokratija, podela vlasti i racionalna država sa funkcionalnom birokratijom i političkom odgovornošću nosilaca javne vlasti. UČENJA O PRAVNOJ DRŽAVI : U savremenoj državi postoje dva glavna učenja o vladavini prava : 1. Pravna država (Rechtsstaat) – evropsko kontinentalno učenje nastalo iz postavki zasnovanih na radovima najpoznatijih predstavnika rimske jurisprudencije. Njihove ideje su izložene u Justinijanovom zakoniku. Predstavnici ovog učenja su Jelinek, Girke, Kelzen, koji su osnovnim načelima smatrali načelo zakonitosti, a izvedenim načelo pravne države. Formalno načelo zakonitosti obezbeđuje saglasnost svih nižih i viših pravnih akata i ljudskog ponašanja sa višim pravnim aktima. Materijalno načelo zakonitosti predstavlja jedan politički pojam koji se odnosi na postojanje pravne države. 2. Vladavina prava (Rule of law) – anglosaksonsko učenje koje izražava pravo značenje zakonitosti. Vladavina prava je sredstvo za ostvarivanje ljudskih prava, blagostanja, slobode i pravde. Predstavnici ovog učenja su Dajsi, Dženings, Robson… POJAM PRAVNE DRŽAVE :
Pravna država u formalnom smislu predstavlja oblik u kom su svi jednako obavezni pravom, jer u njoj vlada pravo umesto ljudi. U njoj mora da postoji izgrađen sistem pravnih normi, nezavisno sudstvo, zakonodavac koji suvereno donosi zakone i uprava koja se rukovodi načelom zakonitosti. Pravna država u materijalnom smislu je oblik u kome je ideja podanika, kao subjekta obaveza, napuštena u korist ideje građanina kao subjekta ovlašćenja i obaveza. USLOVI ZA POSTOJANJE PRAVNE DRŽAVE : 1. Društveni – stabilnost, homogenost, društveni red i mir, pravna svest, pravna ideologija… 2. Državno-organizacioni – demokratija, podela vlasti 3. Pravno-tehnički – zakonitost rada uprave, sudska kontrola upravnih akata, ustavno sudstvo… 45. PRAVNA KULTURA I STANJE DRŽAVNE NUŽDE Reč kultura doslovno znači obrađivanje. Pravna kultura obuhvata pravno znanje, specijalizovano pravničko znanje i poznavanje alternativnih i supsidijarnih normi, vrednosti i pravnog osećaja. Kulturna je samo ona demokratsko – liberalna država (pravna) koja na sebe preuzima vršenje kulturnih i društvenih zadataka, podržanih postojanjem sredstava za kontrolu i zaštitu građanskih i ljudskih sloboda i prava. Stanje državne nužde nastaje kada dođe do promena koje ugrožavaju normalno fukncionisanje poretka, zakonitosti i pravne države. To je vanredno, opsadno ili ratno stanje. Obrasci državne nužde : 1. Rimska diktatura – najstariji obrazac ; 2. Opsadno stanje u Francuskoj 3. Unutrašnje ratno stanje u Engleskoj 4. Vanredna ustavna ovlašćenja u SAD Stanje državne nužde može da se uvede samo u savremenim demokratskim i pravnim državama, u državama vladavine prava. Cilj: da se privremenom suspenzijom ustavnog poretka spreče nered i bezakonje. Stanje državne nužde je takođe i moguće zloupotrebiti: Uspostavljanje ničim ograničene vlasti zasnovane na produživanju ili neodređeno dugom trajanju vanrednog stanja (Hitler) 46. POŠTI POJAM PRAVNOG PORETKA; POJAM, SASTAV I STANJE Pravni poredak predstavlja jednu složenu celinu. On je sam za sebe celina, ali je i deo sveta kao vrhunske celine. Kao deo sveta, pravni poredak se razlikuje od univerzalnog, prirodnog, društvenog, normativnog, moralnog, ekonomskog, političkog ili nekog drugog poretka. Na osnovu razlika između prirodnih zakona i društvenih normi može se odrediti pojam društvenog poretka. On se sastoji iz društvenih normi, stvarnog ponašanja ljudi, vrednosti koje se preko tog ponašanja ostvaruju..Važan deo društvenog poretka je upravo pravni poredak. Do izdvajanja pravnog poretka je došlo postepeno, kada se pravo
odvojilo od morala, vere, politike, postavši svojevrstan oblik društvenog znanja. Danas se za pravni poredak kaže da predstavlja vrstu društvenog poretka regulisanog pravom. Od pravnog poretka treba razlikovati idealan i spontan pravni poredak. Prvi predstavlja vrednosni poredak ljudskih ideja prihvaćenih kao društveni i pravni ideali. Ovom poretku je suprotan spontani pravni poredak na koji pravo nema nikakav uticaj. SASTAV PRAVNOG PORETKA: Pravni poredak se sastoji iz pravnih normi, ljudskog ponašanja, zakonitosti i pravnih vrednosti. Razlikuju se 4 njegova dela (elementa): 1. Normativni element – Sastoji se iz pravnih norm ii pravnih akata. Pravne norme su pravila o ponašanju odnosnih subjekata. Pravni akti su izjave volje kojima se stvaraju pravne norme ili određuju uslovi za njihovu primenu. 2. Faktički element – sadrži ljudske materijalne, telesne radnje. One omogućavaju da se pravne norme primenjuju. Vrše ih pravni subjekti povodom određenih dobara (pravni objekti), rukovođeni pravnim činjenicama na osnovu kojih stupaju u pravne odnose. 3. Zakonitost – skladan i pravno uređeni odnos između normativnog i faktičkog elementa. U protivnom, pravni poredak ne bi ni postojao. 4. Vrednosni element – sastoji se iz vrednosti koje se pod određenim uslovima pojavljuju kao idejni izvori prava. Svi navedeni elementi su raspoređeni prema strogo utvrđenom redosledu. STANJE PRAVNOG PORETKA : Pravna nauka prati i izučava stanje pravnog poretka. Ona to čini ili de lege lata (sa stanovišta kakav on zbilja jeste) ili de lege ferenda (sa stanovišta kakav bi trebalo da bude). U prvom slučaju, pravna nauka objašnjava sastav, veze i način funkcionisanja pravnog poretka, a u drugom predlaže rešenja za njegovo poboljšanje. 47. NORMA KAO DRUŠTVENO PRAVILO KOJE SADRŽI ZAPOVEST Društvenim normama se regulišu različiti društveni odnosi zbog čega postoje njihove različite vrste. Najvažnije su: običajne, moralne i religijske. Svim društvenim normama je zajedničko da predstavljaju zapovesti o ponašanju ljudi snabdevene društvenim sankcijama i drugim zajedničkim obeležjima. Kako ističe Kelzen, norme i iskazi se razlikuju po tome što su norme nosioci značenja jedne rečenici, a iskazi su nosioci značenja u obliku neke tvrdnje ili suda. Norme imaju svoje imperativno značenje jer sadrže zapovesti i indikativno značenje jer se njima utvrđuje ono što se događa, što jeste, a ne ovo što treba da bude. Za sve društvene norme je važno da raspolažu jednim i drugim značenjem, kao i da sadrže preskriptivne i deskriptivne iskaze. 1. Preskriptivni iskazi: - Zapovesti u normi koje su jasno saopštene u obliku zapovednog traženja da se nešto izvrši. - Preskriptivna upotreba jezika i govora, koji nisu prave zapovesti, već molbe, saveti, preporuke, obećanja ili zahtevi. Imaju za cilj da utiču na razum i volju radi podsticanja, usmeravanja ili disciplinovanja ljudskog ponašanja u određenom pravcu.
Vrste prividnih preskriptivnih iskaza: 1) Molbe, saveti, preporuke – nisu obavezujući, prinudni niti podržani sankcijom zbog njihovog neispunjavanja. 2) Obećanja – Subjekat sam od sebe, pred samim sobom ili drugim licima, traži od sebe ili nalaže sebi da nešto učini ili ne učini, što se smatra njegovom obavezom. 3) Zahtevi – Prinudni su za sva druga lica na koja se odnose jer im se predočava zlo koje mogu da pretrpe u slučaju njihovog neispunjivanja. Mogu da budu legitimni i nelegitimni. Legitimni se izriču na osnovu drugih društveno utemeljenih i prihvaćenih moralnih, običajnih ili pravnih normi, dok nelegitimni nisu društveno priznati. 2. Deskriptivni iskazi: - Ne sadrže skrivenu zapovest, već pružaju samo obaveštenje o normi. Njima se tvrdi, opisuje ili objašnjava nešto što jeste, što je bilo ili što će biti. Ali, zapovest u normi može da bude saopštena prividno u deskriptivnom obliku, tj. prividnim deskriptivnim iskazima. U tom slučaju, norma sadrži preskriptivni iskaz u obliku zapovednog trebanja, samo što on nije vidljivo izražen. Najvažnija razlika između preskriptivnih i deskriptivnih iskaza proističe iz njihove funkcije. Preskriptivni iskazi saopštavaju nečije želje i volju, čime neposredno utiču na ljudsko ponašanje, dok deskriptivni iskazi obaveštavaju o činjenicama, i na taj način posredno utiču na ponašanje ljudi u određenom pravcu. Sve društvene norme koje sadrže društveno trebanje sup rave, potpune i savršene društvene norme, bez obzira da li je zapovest formulisana izričito ili prećutno. Nesavršene društvene norme su sve one koje sadrže trebanje bez moranja i to samo kad su legitimna oba njihova elementa. Sve norme moraju da sadrže i preskriptivne i deskriptivne iskaze. 48. VRSTE DRUŠTVENIH NORMI I POJAM PRAVNE NORME Društvene norme mogu da se podele na regulativne i konstruktivne, lične i bezlične, opšte i posebne, običajne, moralne i pravne…Radomir Lukić ih je podelio na norme u užem i širem smislu. 1. U društvene norme u širem smislu spadaju: 1) Tehničke norme – uputstva kojima se reguliše čovekov odnos prema prirodi kako bi se proizvelo željeno dejstov u stvarnosti. Nemaju sankciju, mogu se prekršiti, ali prekršilac snosi posledice (Ko želi da bude zdrav, mora da održava ličnu higijenu). 2) Tehnički standardi – skup međusobno povezanih tehničkih i društvenih pravila, kojima se neposredno utređuju odnosi među ljudima povodom dobara (Nesolidno izgrađena kuća može da se sruši i time povredi stanare). 2. U društvene norme u užem smislu su društveni propisi. Njih stvara ljudski duh, a da ih pritom ne otkriva. To su zapovesti jedne volje upućene drugoj volji. Njima se neposredno uređuju odnosi među ljudima. Te zapovesti su snabdevene društvenim sankcijama u slučaju kršenja. U društvene propise spadaju: 1) Norme difuzne zajednice – stvara ih i primenjuje društvena grupa u kojoj ne postoje specijalizovani organi za primenu sankcija. U najvažnije takve norme spadaju: - Običaj – društvena norma koja nastaje samostalno, dugotrajnim ponavljanjem istog ponašanja u istim ili sličnim situacijama, koje kod ljudi stvaraju svest o obaveznosti (mlađe osobe prve pozdravljaju starije).
- Tradicija – društvene norme koje je teško razlikovati od starih ili drevnih običajnih normi. Jedina pouzdana razlika je u stepenu obaveznosti koji je slabiji kod tradicije (norme koje nalažu proslavu porodičnog praznika). - Moral – sve norme koje nalažu da budemo pošteni i istinoljubivi. 2) Norme društvenih zajednica – propisi koje stvaraju i primenjuju diferencirani i specijalizovani organi različitih društvenih organizacija (norme koje nalažu tačan dolazak na posao). Kad država počne da primenjuje sankciju za kršenje takvih društvenih propisa, oni postaju pravni propisi. 3) Norme koje stvara ili primenjuje država – norme koje sankcioniše država (pravilo da se vozi desnom stranom) RAZLIKE IZMEĐU PRAVNIH I DRUŠTVENIH PROPISA: Pravo i moral usmeravaju ljudsko ponašanje radi ostvarenja određenih vrednosti. Moralne norme su najbliže pravnim, iako između njih postoje značajne razlike: - Moralne norme imaju jednostrani, a pravne norme dvostrani karakter - Priroda morala je jednostavnija od prirode pravne norme, jer je moral samo imperativna pojava, a pravo imperativnoatributivna pojava - Za postojanje morala nije nužno postojanje drugih ljudi, čovek ima moralne obaveza i prema sebi, a ne samo prema drugima, kao što je slučaj sa pravom. - Za postojanje moralnih normi dovoljan je jedan čovek, a za postojanje prava, najmanje dva. - Moral može u isto vreme da bude lični i društveni, dok pravo može biti samo društveno. U modernom dobu su postojala različita shvatanja o njihovom međusobnom odnosu: - Grocijus i Kelzen su razvili teorije da su pravo i moral potupuno razdvojeni - Platon, Aristotel i Toma Akvinski su potpuno poistovećivali pravo sa moralom - Jelinek je smatrao da je pravo etički minimum što znači da ispravno pravo mora sadržati bar minimum moralnosti. Ovo mišljenje preovlađuje. Pravni propisi se razlikuju i od ostalih društvenih propisa prema : - Stepenu formalizovanosti - Hijerarhijski su uređeni - Obavezni su da primene sankciju, dok druge norme imaju pravo da je koriste - Vezane su za organizaciju državne vlasti Kad država prestane da primenjuje sankciju, ili pravne norme izgube većinu svojih obeležja, pravne norme postaju društvene.
PRAVNA NORMA predstavlja posebnu vrstu društvenih normi. Ona je pravilo o ponašanju ljudi snabdeveno državnom sankcijom. Pravna norma je jedna nedeljiva celina i ne može da se podeli, a da i dalje bude norma. Zadatak joj je da uredi društvene odnose i proizvede željeno dejstvo u stvarnosti. Razlikuje se od drugih društvenih normi posedovanjem svih ili barem većine zajedničkih pravnih obeležja. Ona mora da sadrži zapovest o ponašanju ljudi jer je upravo to postojanje zapovesti osnovni kriterijum za razlikovanje prave i prividne norme. Savršene norme sadrže sankciju države, koja se primenjuje kada razum ili volja zakažu. Pravna norma mora da bude izražena u odgovarajućem pisanom ili nepisanom pravom obliku i mora biti sastavni deo pozitivnog prava. Za karakter pravne norme je najvažnija njena vezanost za državu i efikasnost koja se u krajnjem postiže primenom državne sankcije. ŠTA NIJE PRAVNA NORMA : ČLANOVI I PARAGRAFI – Od prave norme treba razlikovati članove ili paragrafe u pravnim aktima jer se oni retko podudaraju sa celom pravnom normom. Jedan član ili paragraf najčešće sadrže deo jedne, a ponekad i više pravnih normi. Pravna norma mora sadržati sve svoje delove, iako oni ne moraju biti na jednom mestu tj. u istom članu ili paragrafu. 49. PRETPOSTAVKA DISPOZICIJE I DISPOZICIJA PRAVNE NORME Dispozicija je prvi glavni element pravne norme. Predstavlja zapovest jedne volje koja raspolaže vlašću upućena drugoj volji. Pravna norma bez dispozicije ne bi mogla da postoji. Sadrži uslovnu (relativnu i alternativnu) zapovest, jer subjekt može slobodno da bira kako će da se ponaša. Vrste dispozicija : 1. Prema načinu na koji je formulisana zapovest, razlikuju se : - Naređujuće – naređuju subjektu da se ponaša na određen način tj. zapovedaju mu da izvrši neku pozitivnu radnju (npr plaćanje poreza) - Zabranjujuće – zabranjuju subjektu da se ponaša na određen način, nalažu mu negativnu radnju (npr. zabranjeno je ubijati, krasti, klevetati..) 2. Ovlašćujuće i deklarativne dispozicije : - Ovlašćujuće – ovlašćuju subjekta na jedno ponašanje. Niti zaređuju, niti zabranjuju. (pravo na zaštitu zdravlja) - Deklarativne – pružaju opis, objašnjenje ili definiciju, i na izgled ne sadrže nikakvu zapovest. Iako se njima definišu pojmovi, one nisu manje pravne od drugih normi, jer se njima određuju ovlašćenja i obaveze odnosnih subjekata pripraćeni sankcijom zbog njihovog nepoštovanja (sankcijom u Zakonu o upotrebi grba, zastave i himne). 3. Prema stepenu slobode (određenosti) : - Apsolutno određene – sadrže tačno određenu zapovest, koja odnosnim subjektima ne ostavlja nikakvu slobodu
- Relativno određene – raspolažu različitim stepenima slobode za odnosne subjekte. One se dele na : a) Dispozicije sa neodređenim pojmovima i pravnim standardima – nastale su zbog prevelike složenosti i raznovrsnosti društvenog života, kao i zbog nemoći njihovih tvoraca da pravom unapred obuhvate celokupan društveni život. U građanskom, trgovačkom, porodičnom i upravnom pravu se koriste neodređeni pojmovi koji se nazivaju pravnim standardima. To su pojmovi koji menjaju konkretnu sadržinu, ali ne menjaju svoju suštinu (dobar domaćin, dobar građanin, javni red i mir..). Suština je u tome što se za svaku konkretnu situaciju od odnosnog subjekta obaveze zahteva da se vlada onako kako bi se prosečno ponašao običan čovek. Za svaki konkretni slučaj postoji samo jedno ponašanje koje potpuno odgovara dispoziciji. Ponašanje nije unapred određeno u normi, već je nadležnim subjektima ostavljeno da ga tačno odrede. b) Alternativne dispozicije ili dispozicije sa slobodom izbora predviđaju dva ili više mogućih ponašanja za odnosnog subjekta obaveze. Ta ponašanja su unapred tačno određena, mada, jedino šta u njima nije određeno je ponašanje koje će subjekt obaveze da izabere, jer to zavisi od njegove volje. (npr. poverilac može od dužnika da zahteva vraćanje duga, a dužnik ima pravo da bira da li će vratiti stvar koju duguje ili će da isplati izvesnu novčanu sumu). c) Dispozicije sa diskrecionom vlašću su još manje određene. Njima se ovlašćuju državni organi da u konkretnom slučaju (koji je predviđen pravnom normom) tačno odrede jedno jedino moguće ponašanje za jednog subjekta obaveze, koje je u skladu sa pravnom normom. Rukovode se načelima zakonitosti i celishodnosti. Diskreciona vlast nije samovoljna vlast jer je državni organ dvostruko obavezan da se rukovodi načelom zakonitosti (objektivna granica) i načelom celishodnosti, tj. javnim interesom (subjektivna granica). Ako on to ne učini, već se vodi ličnim interesom, on krši pravo i zloupotrebljava diskrecionu nadležnost. d) Dispozitivne (zamenljive) dispozicije daju najveću slobodu odnosnim subjektima da urede svoje odnose. Sreću se u granama prava gde važi načelo autonomije volje stranaka (građansko, nasledno, obligaciono..). Dopušteno im je da dispoziciju pravne norme zamene dispozicijom koju sami stvore. Obavezni su da se ponašaju u skladu sa dispozicijom koju su odredili. PRETPOSTAVKA DISPOZICIJE (hipoteza, uslov) je deo norme koji određuje činjenice ili okolnosti koje moraju da postoje da bi dispozicija kao glavni element mogla da se primeni. Npr. : kada opšta norma propisuje da svako ko ima imovinu je dužan da plati porez, onda reči ‘’svako ko ima imovinu’’ čine pretpostavku dispozicije te norme. Pretpostavkom dispozicije se određuje događaj koji još nije nastupio, ali koji je moguć i verovatan. Taj događaj mora da se ostvari da bi za odnosnog subjekta nastupila obaveza da postupa po dispoziciji. Zbog toga se pretpostavka dispozicije naziva primarnom pretpostavkom. Ona može biti manje-više jasna ili nejasna, određena i neodređena. Kad je pretpostavka potpuno određena, subjekt na koga se norma odnosi nema slobodu da odlučuje o primeni dispozicije pravne norme. I obrnuto, što je pretpostavka manje jasna ili određena, to je subjektova sloboda odlučivanja veća. 50. PRETPOSTAVKA SANKCIJE I SANKCIJA PRAVNE NORME SANKCIJA PRAVNE NORME je drugi glavni ili završni deo pravne norme. Ona je alternativno i sekundarno pravilo ponašanja koje je obavezno za prekršioca dispozicije. Ali, ona je alternativno i primarno pravilo ponašanja za državni organ koji treba da primeni sankciju prema licu koje odbija da se ponaša po sankciji pravne norme. Sankcija je sekundarna dispozicija koja stupa na snagu i postaje obavezna tek kad se ne ispuni primarna dispozicija. Sankcija ne predstavlja celu pravnu normu, ona je besmislena bez dispozicije čijem ostvarenju služi. I sankcije, kao dispozicije, mogu biti manje-više određene, ili manje-više apstraktne i konkretne.
Podložnost prekršilaca dispozicije sankciji se naziva pravnom odgovornošću. Ona može biti : - Individualna – kad se odnosi na jedno lice - Kolektivna – kad se odnosi na više lica - Subjektivna – zasniva se na postojanja umišljaja - Objektivna – zasniva se na postojanju štete Prema vrsti prekršaja i sankcije postoji krivična, građanska, disciplinska..odgovornost, kao i odgovornost za drugoga. Razlozi koji oslobađaju od pravne odgovornosti su : - Casus (slučaj) – kada štetna radnja nije skrivljena umišljajem ili nehatom - Error (zabluda) – kada se štetna radnja čini pogrešnim uviđanjem - Vis maior (viša sila) – kad je lice neotklonjivom silom sprečeno da izvrši obavezu - Nužna odbrana – lice odbija istovremeni protivpravni napad na sebe ili drugo lice - Krajnja nužda – lice čini štetu da bi od sebe ili drugih otklonilo istovremenu opasnost - Činjenje štete uz pristanak oštećenog – kada oštećena osoba pristane na štetu koja je pravno dozvoljena Vrste sankcija : 1. Prema vrsti dobara koja se oduzimaju od prekršioca : - telesne - imovinske - moralne 2. Prema cilju koji treba da ostvare : - retributivne (odmazda) - restitutivne (prevaspitanje, naknada štete, povraćaj u pređašnje stanje) 3. Prema objektu kom se izriču : - sankcije prema licima – određene su prema vrstama i stepenima krivice ; dele se na umišljaj (dolus) i nehat (culpa) kao i na sankcije za krivična dela (smrt, zatvor), sankcije za imovinske, građanske delikte (imovinske kazne), sankcije za disciplinske prekršaje i sankcije za administrativne prekršaje (administrativne novčane i zatvorske kazne). - sankcije prema aktima – sastoje se u poništavanju ili ukidanju nezakonitih normativnih akata, koji se nište ili ruše srazmerno stepenu svoje nezakonitosti
Sankcije moraju da budu ograničene, srazmerne, tačno određene i specificirane. To naročito važi za krivične sankcije jer se njima oduzimaju ljudska dobra. Zbog toga, u krivičnom pravu, sankcija ne može da se primeni za delo koje nije unapred određeno zakonom, niti za delo čija sankcija nije unapred i tačno određena zakonom. U tome se sastoji načelo legaliteta. PRETPOSTAVKA SANKCIJE (‘’sekundarna pretpostavka’’) sadrži opis prekršaja dispozicije koji tek treba da se dogodi da bi se primenila sankcija. Ona opisuje izvesnu činjenicu, dok sama ne određuje nikakvo ponašanje. Ona nema normativan već indikativan karakter, kao i pretposavka dispozicije. Pretopostavku sankcije treba razlikovati od delikta : pretpostavka je nužan deo svake pravne norme i pruža određenje delikta. (npr. : Ko ne plati porez, u protivnom, biće kažnjen. – ‘’u protivnom’’ – pretpostavka sankcije). 51. VRSTE PRAVNIH NORMI I NJIHOVO POVEZIVANJE 1. Prema stepenu uopštenosti, pravne norme se dele na : - Apstraktne - Konkretne 2. Prema tome da li sadrže pretpostavku dispozicije : - Uslovne - Beuslovne 3. Prema obimu subjekata na koje se odnose : - Opšte – neodređen broj subjekata i situacija ; stalne su i trajne - Pojedinačne – odnose se na određen slučaj 4. Prema stepenu određenosti : - Apsolutno određene - Relativno određene 5. Prema načinu na koji je zapovest formulisana: - Naređujuće - Zabranjujuće - Ovlašćujuće - Deklarativne 6. Prema predmetu regulisanja : - Ustavne
- Radne - Krivične - Imovinske - Upravne - Procesne 7. Prema tvorcima: - Državne (zakonske, sudske, izvršno-upravne) - Autonomne (običajne, crkvene, kompanijske) - Mešovite 8. Prema vremenu: - Aktivne - Retroaktivne 9. Prema teritoriji važenja: - Generalne - Partikularne 10. Prema pravnoj snazi: - Najviše – ustavne norme - Više - Niže - Najniže – norme u pojedinačnim pravnim aktima Povezivanje normi se vrši prema njihovoj pravnoj snazi pomoću pravnotehničkih načela: 1. Koherentnost – potreba prava da kao sistem bude što više usklađeno, sa što manje praznina 2. Potpunost – dopuna koherentnosti sa ciljem da obezbedi sadržinsko zaokruživanje prava 3. Određenost – zahtev da više i opšte pravne norme budu što jasnija i preciznija podloga za donošenje nižih i manje opštih pravnih normi 4. Hijerarhija – neophodna za održavanje saglasnosti među pravnim normama; najviše su najvažnije državne pravne norme
52. UČENJA O VAŽENJU PRAVNIH NORMI Razlikuju se : 1. Prirodnopravno učenje – polazi od pretpostavke da postoji jedno natpozitivno tj. prirodno pravo, prema kome treba da se usmerava pozitivno pravo pošto ‘’nepravedan zakon uopšte nije zakon’’ – Sv. Avgustin 2. Vrednosno učenje – blisko je prirodnopravnom učenju. Polazi od nekog poželjnog cilja koji se smatra presuđujućim idealom ili dobrom za rasuđivanje o važenju pravnih normi (sloboda, pravda, jednakost) 3. Realističko-sociološko (političko) učenje – važenje pozitivne norme se određuje na osnovu njene efikasnosti. 4. Sistemsko-dinamičko učenje – pravno pravilo važi nezavisno od vrednosnog merila samo zbog toga što je deo sistema hijerarhijski raspoređenih pravnih pravila, čije mesto zavisi od njihove pravne snage, koja izvire iz pranorme, koja je najviši razlog važenja jednog normativnog poretka. (Kelzen) 5. Institucionalno učenje – važenje pravne norme može da se odredi samo jednakim uvažavanjem delovanja glavnih normativnih i faktičkih činilaca : npr. države i njenih organa koji stvaraju i primenjuju pravo. 53. VAŽENJE PRAVNIH NORMI U PROSTORU I PROSTORA U PRAVU Sve pravne norme važe na konkretnom prostoru, ma koliki on bio. Sva lica unutar prostora su neposredno obavezna da se ponašaju prema pravnim normama. Isto to važi i za stvari koje se nalaze na prostoru države jer se i na njih primenjuju norme dotične države. Od važenja pravnih normi u prostoru treba razlikovati važenje prostora u pravu. Prostor u pravu je zamišljena prostorna dimenzija u kojoj se odvija pravni metasvet. Ta neobična prostorna dimenzija se tiče nečeg sasvim običnog, a to je da pravo može da postoji čak i u virtuelnom prostoru, bez fizičkog prostora. 54. VAŽENJE PRAVNIH NORMI U VREMENU I VREMENA U PRAVU Važenje prava u vremenu odnosi se na evoluciju i primenu prava kroz vreme, jer neki pravni odnosi nastaju, menjaju se ili nestaju. Vreme u pravu je izuzetno važna hronometrijska i hronološka pravna kategorija. Tačno određeno vreme u pravu može da predstavlja odlučujući trenutak za nastanak, menjanje ili prestanak pravnih odnosa (rođenje, punoletstvo..). Vreme u pravu može da se posmatra sa stavnovišta aktivnog i retroaktivnog važenja normi, njihovog zbirnog i pojedinačnog važenja ili važenja u zavisnosti od toga da li je reč o opštim i pojedinačnim ili uslovnim i bezuslovnim normama. AKTIVNO VAŽENJE NORME – norma važi od trenutka donošenja. Svaki subjekt na kog se odnosi mora da je primenjuje, pod pretnjom primene sankcija. - Kad je reč o zbirnom važenju normi u vremenu, pravni sistem i poredak važe i obavezuju odnosne subjekte prava na osnovu svoje efikasnosti, tj. kada se njihove norme primenjuju u većini slučajeva. Ali uslovne norme mogu da važe i kada se ne primenjuju. Dovoljno je da one čine sastavni deo sistema i poretka koji se primenjuju, koji su efikasni. I obrnuto, pravni sistem i poredak nestaju kad postanu neefikasni, tj. kad prestanu da se primenjuju. Njihovim nestankom, prestaju da važe pravne norme koje ulaze u njihov sastav. Taj trenutak se naziva formalnopravnom revolucijom.
- Kad je reč o pojedinačnom važenju pravnih normi u vremenu, za svaku konkretnu opštu normu mora da se odredi vreme njenog važenja. Ovom prilikom treba razlikovati dva trenutka: vreme kad norma stupa na snagu i vreme kad norma prestaje da važi. Trenutak stupanja na snagu: a) od trenutka njihovog izricanja ili izglasivanja b) od trenutka njihovog objavljivanja c) od trenutka uručenja adresatu d) istekom roka od objavljivanja ili uručenja (15 dana) e) pre isteka roka RETROAKTIVNO VAŽENJE NORMI je izuzetak, norme važe od nekog vremena pre njihovog donošenja. Radnje koje su se desile u prošlosti ne cene se po normama koje su tada važile, već po novim normama kojima je data povratna snaga. Najčešće se retroaktivna snaga daje onim normama kojima se popunjavaju pravne praznine. Ograničenja : - Kada primena prethodnih normi nije okončana (pravni akt nije postao pravosnažan) - U normi mora biti izričito određeno da ona može imati retroaktivnu snagu - Dejstvo retroaktivne norme mora da bude povoljnije za odnosne subjekte od prethodne norme Teško je odrediti trenutak kada norma prestaje da važi jer se taj trenutak ne određuje uvek jasno. On zavisi od toga o kojoj vrsti pravnih normi je reč : 1. Protivrečnost (antinomija) koja postoji postoji između pravnih normi koje regulišu iste društvene odnose. Te protivrečnosti mogu da budu hijerarhijskog, vremenskog ili posebnog karaktera. 1) Hijerarhijska protivrečnost – niža norma protivreči višoj, zbog toga je viša norma ukida 2) Vremenska protivrečnost – nova norma ukida staru potpuno ili delimično 3) Protivrečnost zbog posebnosti – u ovom slučaju primenjuju se pravilo da obe norme važe, ali tako da jedna predstavlja izuzetak u odnosu na drugu. Starija posebna, ukida noviju opštu normu. 2. Abrogatio – izričito ukidanje ; donosi se nova norma u kojoj se kaže da se stara ukida 3. Derogatio – prećutno ukidanje ; donosi se nova nomra iste ili više pravne snage koja uređuje iste odnose na drugačiji način 4. Deseutudo – izobičajenje norme 5. Istek vremena – kad je određen rok važenja
6. Neprimenjivanje – kada se norma dugo ne primenjuje ili zaboravi 7. Formalnopravna revolucija – revolucionarano ukidanje celokupnog pravngo sistema 55. PERSONALNO, SISTEMSKO I DRUGE VRSTE VAŽENJA PRAVNIH NORMI *PERSONALNO važenje pravne norme se odnosi na širi ili uži krug subjekata prava : - Najšire važenje imaju međunarodne norme upućene celokupnom čovečanstvu ili nekom njegovom delu, svim ili samo nekim državama - Veoma široko važenje imaju pravne norme koje se odnose na sve stanovnike neke države - Uže važenje imaju opšte pravne norme koje se odnose samo na neke kategorije građana (penzioneri, đaci..) - Najuže važenje imaju pojedinačne pravne norme u pojedinačnim pravnim aktima (ukazi, presude, rešenja) *SISTEMSKO važenje pravne norme zavisi od mesta norme u sistemu prava tj. od njenih veza sa drugim normama. Niža norma nalazi osnov svog važenja u višoj normi, koja je njen izvor, ali ona mora da bude u skladu i sa drugim, od sebe višim pravnim normama. *MATERIJALNO važenje pravne norme se izvodi delotvornosti norme, a ne iz vrste društvenih odnosa koji su predmet regulisanja. *VREDNOSNO važenje pravne norme se izvodi iz pravednosti norme *ETIČKO važenje se izvodi iz ispravnosti norme 56. POJAM I OBELEŽJA PRAVNOG AKTA Pojam pravnog akta je širi od pojma pravne norme. Pravnim aktom se obuhvataju normativni i materijalni pravni akti. *Normativni pravni akt se određuje kao psihički akt – izjava volje ili razuma, ili jednog i drugog. On se razlikuje od materijalne ljudske radnje, jer se sastoji u donošenju izvesne odluke koja sadrži izvesnu normu tj. pravilo o ponašanju. On je unutrašnji akt volje i razuma, neposredno nesaznatljiv i kratkotrajan. Mora da se materijalizuje da bi se učinio trajnim i dostupnim drugima. Spoljni izraz omogućava saznavanje unutrašnjeg psihičkog akta, al on nije pravni akt već sredstvo da se izrazi pravi, nevidljivi, unutrašnji pravni akt. Spoljni izraz to mora verno da učini, jer u protivnom dolazi do neslaganja unutrašnjeg pravnog akta sa njegovim izrazom. *Materijalni pravni akt ne sadrži materijalizaciju kao poseban treći element, jer oni sami predstavljaju materijalizaciju svesti i volje svog tvorca. 57. OBLIK I SADRŽINA PRAVNOG AKTA, NJIHOVO SLAGANJE, FORMALNI I MATERIJALNI POJAM PRAVNOG AKTA *Oblik pravnog akta se određuje kao skup materijalnih činilaca pomoću kojih se akt stvara i ispoljava. Oblik je strožije određen od sadržine. Oblik pravnog akta je određen postojanjem odgovarajućih elemenata. Njihov broj i osobenosti zavise najpre od toga da li je reč o normativnim ili materijalnim pravnim aktima, a zatim i od toga o kojoj je vrsti normativnih i materijalnih pravnih akata reč. -Oblik normativnog pravnog akta se sastoji iz 3 elementa :
a) Nadležnost – predstavlja ovlašćenje državnih organa ili društvenih subjekata da donose određene akte. Nadležnost se daje onom subjektu za kog se smatra da će akt da donese na najbolji način. b) Postupak po kome se akt stvara, sastoji se iz niza konkretnih radnji koje imaju cilj da obezbede da akt bude donet na tačno predviđen i najispravniji način. Postupkom može da se ubrza ili uspori donošenje akta, omogući prikupljanje neophodnih činjenica ili spreči subjektivan uticaj prilikom donošenja akata. c) Materijalizacija – sastoji se u telesnoj radnji kojom se akt spolja izražava i samog materijalnog sredstva pomoću kog se obezbeđuje njegovo trajanje. Akt se najčešće izražava jezikom, usmeno, pisano i drugim nekim radnjama. Materijalno sredstvo mora da bude čulno, lako opazivo i što trajnije. Tom prilikom dolazi do izražaja prednost pisanog oblika nad nepisanim, jer pisani akt jasnije, trajnije i objektivnije izražava namere svog tvorca. Time se obezbeđuje da akt, bilo gde i bilo kada tačno saznaju svi zainteresovani subjekti, a ne samo u trenutku njegovog donošenja ili materijalizacije. Sadržina normativnog pravnog akta se sastoji iz dva elementa : - Glavni element – sama izjava volje ili razuma koja proizvodi određene pravne posledice tj. dovodi do nastanka, promene ili nestanka izvesnih prava i obaveza. Prema tom glavnom elementu, svi pravni akti se dele na opšte i pojedinačne zavisno od toga da li se aktom stvaraju pravne norme ili postavljaju uslovi za njihovu primenu. - Sporedni element – sastoji se u označavanju o kojoj vrsti akta je reč, koji ga subjekt donosi, koji je pravni osnov njegovog donošenja, mesto i vreme njegovog donošenja, a često i postupak po kome se akt donosi, potpise odgovarajućih organa, pečate… Pored normativnih pravnih akata, postoje i materijalni pravni akti, tj. ljudske radnje koje pravo reguliše. I oni mogu da se odrede u formalnom i sadržinskom smislu. Ali, kad je reč o obliku materijalnog pravnog akta, on ima samo dva elementa – nadležnost subjekta i postupak izvršenja, koji mogu biti manje ili više strogi. Strogo se regulišu samo materijalni akti državnih ili najvažnijih društvenih organa (naročito akti fizičke prinude). Sadržina materijalnog akta predstavlja određivanje vrste telesne radnje koju subjekt treba da izvrši. *FORMALNI I SADRŽINSKI POJAM PRAVNOG AKTA : Svi normativni i materijalni akti koji imaju iste elemente forme pripadaju istoj vrsti pravnih akata. **Prilikom određivanja formalnog pojma pravnog akta, najvažniji element je nadležnost subjekta, a tek onda postupak. To su svi akti za čije je donošenje nadležan isti subject i koji su doneti po istom postupku. I obrnuto, za određivanje istog sadržinskog pojma normativnog ili materijalnog pravnog akta važe elementi sadržine pravnog akta. Sadržinski u istu vrstu normativnih ili materijalnih pravnih akata spadaju svi akti koji imaju isti glavni element tj. izjavu volje ili razuma, nezavisno od njihove forme. Pravilo je da svi pravni akti koji imaju istu formu imaju i istu sadržinu (zakon je zakon samo kada je to i u formalnom i u materijalnom smislu). U protivnom, reč je o formalno ili sadržinski neispravnom aktu. Zbog toga se skoro za svaki prekršaj propisa o form i sadržini pravnog akta primenjuje sankcija prema aktu (poništavanje), a često i prema subjektu koji je akt doneo (kazna). 58. METODI STVARANJA FORMALNIH IZVORA PRAVA Stvaranje prava se može izvesti primenom opštih i posbnih tehničkih metoda. *Opšte metode – metoda spontanog (bez posebne svesti) i metoda svesno-planskog stvaranja (sa poznatim tvorcem).
*Posebne tehnihčke metode: a) Taksativno normiranje – navode se slučajevi koji su predmet pravnog regulisanja, najčešće u krivičnom pravu. b) Primerično normiranje – navode se najvažniji slučajevi na koje se taj opšti akt primenjuje, a zatim se njihova primena proširuje na druge slične slučajeve. Koristi se u građanskom i radnom pravu. c) Kazuističko normiranje – određuje slučajeve koji se navode u pravnim aktima. d) Apstraktno normiranje – na apstraktan način se određuju slučajevi koji potpadaju pod zamišljeni slučaj kojim se obuhvata čitava kategorija unapred neodređenih konkretnih srodnih slučajeva. e) Načelno normiranje – slično je apstraktnom, određuju se slučajevi na koje pravo treba da se primeni. Njime se koriste zakonodavac i ustavotvorac, ali i sastavljači kolektivnog ugovora o radu ili statuta preduzeća. f) Precedentno normiranje – znači da ako je izvor prava neki precedent, on treba da se primeni na sve iste buduće situacije. U protivnom, mora da se primeni drugi precedent ili neki opšti pravni akt. 59. OPŠTI POJAM ZAKONA I SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU USTAVA, ZAKONA I PODZAKONSKIH PROPISA Reč zakon (lex) ima više različitih značenja : - Najšire značenje – Zakon označava svako pisano ili nepisano pravno pravilo uopšte (običaji i sudska presuda) - Srednje značenje – Zakon označava sve pisane pravne izvore, za razliku od nepisanih - Najuže značenje – Zakon označava samo onaj pisani izvor koji ima najveću pravnu snagu zbog toga što ga zakonodavni organ donosi po osobenom postupku. U svim savremenim pravima ustanovljava se trostepena hijerarhija među zakonima : - Najviši – Ustav - Niži – Ostali zakoni (osnovni) - Najniži – Obični, posebni, specijalni zakoni Zakon u formalnom smislu predstavlja opšti pravni akt koji donosi zakonodavni organ po zakonodavnom postupku. Zakom u materijalnom smislu : Zakon je opšti pravni akt koji sadrži opšte pravne norme kojima se uređuje zakonska materija. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU USTAVA I ZAKONA : Između ustava i zakona u formalnom i materijalnom smislu postoje određene sličnosti i razlike. *Formalne sličnosti između ustava i zakona potiču od sličnosti organa organa koji ih donose, naročito kada ustav i zakona donosi isti zakonodavni organ. Sličnosti postoje i u pogledu postupka. One se danas za ustav sve više ublažava (gipki ustavi). Navedenu sličnost povećava stroži postupak za donošenje ‘’zakona sa pojačanom snagom’’. **Formalna razlika između ustava i zakona nije tako velika, jer je zakon najviši opšti akt koji nije ustav.
**Materijalna razlika između ustava i zakona je ta što zakon sadrži opšte konkretne norme kojima se neposredno ne uređuje organizacija najviših državnih organa i koje nisu načela. On sadrži samo opšte norme kojima se utvrđuju konkretna ovlašćenja i obaveze odnosnih subjekata. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU ZAKONA I PODZAKONSKIH PROPISA : *Formalne sličnosti – vlada ili šef države donose administrativne zakone *Formalne razlike – Organi koji ih donose pripadaju različitim vrstama državne vlasti. *Materijalne razlike su teže odredive i zato se koristi merilo koje se zasniva na ‘’ulozi i značaju zakona u demokratiji’’. Prema njemu, samo zakon koji je, pored ustava, jedini neposredni izraz narodne volje može da određuje ovlašćenja i obaveze subjekata. Podzakonski akti određuju način na koji će to ovlašćenje i obaveze da se ostvaruju. 60. USTAV Ustav je pravni akt sa najvećom pravnom snagom, zbog čega se nalazi na vrhu hijerarhijske lestvice pravnih akata. On je temelj celokupnog poretka jedne zemlje. Njime se regulišu osnovna politička i socijalna prava i slobode čoveka i građanina, ekonomski sastav društva i organizacija vlasti u državi. *Ustav u formalnom smislu – Najviši je pravni akt koji donosi poseban ustavotvorni ili običan zakonodavni organ po naročitom ustavotvornom ili zakonodavnom postupku. Nastao je iz političke potrebe da se najvažnije pravne norme o organizaciji državne vlasti i najviših državnih organa formalno istaknu kao više i čvršće od zakonskih normi. To se postiđe određivanjem jednog ustavotvornog organa za donošenje ustava. Kada u federativnoj državi postoji više ustava, oni se međusobno razvrstavaju na više (savezne) i niže (republičke). *Ustav u materijanom smislu pre može da se odredi prema vrstama normi koje sadrži nego prema predmetu koji se negovim normama reguliše. Čine ga samo one pravne norme koje određuju organizaciju najviših organa državne vlasti i načela celokupnog pravnog poretka i državne organizacije. On sadrži dve vrste normi: 1) Opšte konkretne norme – neposredno uređuju organizaciju državnih organa državne vlasti 2) Opšte apstraktne norme – odnose se na državnu organizaciju i pravni poredak u celini. To su ustavna načela koja se prvo razrađuju opštim konkretnim zakonskim normama, zatim drugim nižim opštim pravnim normama, sve do pojedinačnih pravnih normi. Sve do kraja 18. veka, čovečanstvo je živelo pod režimom ustava u materijalnom smislu. Izuetak je Monaška država Sveta Gora koja je formalni ustav dobila 972. godine. To je najstariji napisani i sačuvani spis te vrste u svetu. Sačinjen je u 28 tačaka i potpisalo ga je 57 lica, od kojih su 42 bili igumani. Ispisan je na jarećoj koži, zbog čega se još naziva ‘’jarac’’. Engleska nema pisani ustav u formalnom smislu. Danas ustav predstavlja jedinstveni pisani akt najviše pravne snage, ali i tu ima odstupanja: U nekim zemljama, na primer, Kanadi, Nemačkoj ili Izraelu, pisani ustav se sastoji iz više akata ustavnog značaja, koji tek svi zajedno čine ustav. Isto tako, u nekim zemljama ustav se donosi i menja gotovo kao obični zakoni. Ustav (kao engleski) može da postoji samo u materijalnom smislu, sastojeći se jednim delom iz nepisanih pravila (ustavni običaji, tradicija..). VRSTE USTAVA : 1. Pisani i nepisani
a) Pisani ustavi su najviši zakoni u jednoj zemlji. b) Nepisani ustavi su karakteristični za Englesku. Ipak pojam nepisanog ustava nije ispravan, jer suština engleskog ustavnog prava nije u tome što ustav nije napisan ili zapisan, već u tome što zakonski propis nije jedini njegov izvor. 2. Kodifikovani i nekodifikovani a) Kodifikovani ustavi kao jedinstveni pisani pravni akti sadrže osnovna načela i norme o organizaciji države i društva. b) Nekodifikovani ustavi se nalaze u difuznom stanju pošto nisu jedinstveni i celoviti pravni akti. 3. Podareni i doneti u ustavotvornim skupštinama a) Podareni (oktroisani) ustavi – Podareni slobodnom odlukom apsolutne vlasti, koja sebe dobrovoljno ograničava (Ustav Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine) b) Ustavi doneti u ustavotvornim skupštinama – Skupštine donose ustav kao najviše vlasti u zemlji, od Francuske revolucije. (Ustav Jugoslavije iz 1946. je donela ustavotvorna skupština, koja je sve kasnije ustave donela kao zakonodavna). 4. Gipki i čvrsti a) Gipki – Olakšavaju dopune i promene, lako se prilagođavaju društvenim potrebama (Nemačka). b) Čvrsti – Nepromenljivi su i omogućavaju veću stabilnost državnog poretka i političkih navika (SAD). Ovu podelu je uveo Džejms Brajs. USTAVNA DEKLARACIJA – Ako se ostavi po strani Kirov cilindar, kao i gotovo 2 milenijuma posle njega doneta Velika povelja o slobodama, prvu modernu ustavnu deklaraciju predstavlja francuska Deklaracija prava čoveka i građanina doneta 1789. godine. Primer kod nas je Ustavna povelja Zajednice Srbije i Crne Gore iz 2003. godine. 61. OBIČNI ZAKONI I obični zakoni mogu da se odrede u formalnom i materijalnom smislu. Zakon u formalnom smislu predstavlja poseban pravni akt koji donosi zakonodavni organ po običnom zakonodavnom postupku. Zakon uvek donosi zakonodavac tj. skupština, parlament. To je apsolutno svojstvo zakona, od koga postoji samo jedan izuzetak: kada se zakon donosi referendumom. U tom slučaju zaknodavca predstavlja neposredno sam narod, a ne parlament kao njegovo predstavničko telo. Zbog toga se kaže da je zakon najvažniji izvor prava posle ustava. On ima manju pravnu snagu od ustava, ali veću od podzakonskih propisa. Zakonom se uređuju najvažniji društveni odnosi posle ustava, mada je tačnije reći da se njime uređuju svi odnosi koje ustav ne uređuje. Zakonom mogu da se uređuju i odnosi koje ustav reguliše. Zbog toga, zakon u materijalnom smislu čine sve norme kojima se zasnivaju konkretna ovlašćenja i obaveza odnosnih subjekata. 62. KODIFIKACIJA Veliki zakoni koji obuhvataju jednu ili više pravnih oblasti nazivaju se zakonici/kodeksi, a donošenje tako velikih zakona – kodifikacija. Opšta kodifikacija obuhvata sve grane prava.
Posebna kodifikacija obuhvata samo jednu oblast srodnih društvenih odnosa. Uslov uspešne kodifikacije : stabilnost, određenost i razvijenost ekonomskog i političkog sistema. Politički uslovi su najvažniji za kodifikaciju. Važno mesto pripada pojedincima – autoritetu kojim oni raspolažu. Pored političkih uslova, za uspešnu kodifikaciju je potrebno da budu ispunjeni ekonomski i drugi društveni uslovi, uključujući i čisto pravne uslove. Posebno je važno da pravo raspolaže razvijenim razvijenim pravnim pojmovima, ustanovama i tehnikama za stvaranje pravnog sistema kao jedne opšte, sistematizovane i pregledne celine. Treba voditi računa o dubini i obimu kodifikovanja društvenih odnosa. Smatra se da zakonik ne treba da ide i suviše u pojedinosti jer su samo načela trajna, ali zakonik uvek mora da bude jasan i precizan. Jedino jezik zakonika ne mora da bude previše stručan, već narodni, kako bi ga razumeo veći broj ljudi. Do kodifikacije prava ne mora da dođe, kao što je slučaj sa anglosaksonskim pravom. Ipak, kodifikacija omogućava veću pravnu sigurnost i jednakost nego obični zakoni, jer se njom stvara jasan, pregledan i lako dostupan izvor prava. 63. PODZAKONSKI PROPISI I DRUGI DRŽAVNI OPŠTI AKTI NIŽI OD ZAKONA Podzakonski propisi i drugi državni opšti akti niži od zakona se donose od strane državnog organa koji je niži od zakonodavnog. *Najširi formalni smisao: Čine ih svi opšti pravni akti slabije pravne snage od zakona, koje donose državni ili društveni organi prema unapred utvrđenom postupku za njihovo donošenje. To su najčešće organi izvršne vlasti (vlada ili šef države). Ali, to mogu da budu predstavnički, sudski i nedržavni organi. Ono što je zajedničko svim opštim podzakonskim aktima je da ih donosi parlament id a su slabije pravne snage od zakona, zbog čega ne smeju da mu protivreče. *Materijalni smisao: Akti kojima se utvrđuje način ostvarivanja zakonskih ovlašćenja i obaveza. *Uži smisao: Državne opšte akte niže od zakona čine samo podzakonski opšti akti državnih organa – podzakonski propisi. Budući da ovih akata ima više, oni se međusobno hijerarhijski razvrstavaju i uređuju prema hijerarhijskom položaju organa koji ih donosi. Ali, i tu postoje odstupanja jer vlada može da donosi propise različite pravne snage. VRSTE PODZAKONSKIH PROPISA PREMA ORGANIMA GLAVNIH VRSTA DRŽAVNE VLASTI : 1. Podzakonski propisi predstavničkih organa – skupština (statuti, odluke, zaključci, naredbe..) predstavljaju opšte normativne akte organizacionog, funkcionalnog ili mešovitog karaktera, sa podzakonskom snagom. U našem pravu najvažnije mesto imaju statuti skupštine opštine i grada, koji su najviši pravni akti lokalne samouprave. Statutom se uređuje delokrug poslova svake od pomenutih zajednica, utvrđuju njihova prava, dužnosti i odgovornosti, teritorijalni raspored, ustrojstvo… 2. Podzakonski propisi izvršno-upravne vlasti – donose ih vlada i šef države. U njih se ubrajaju : a) Uredbe koje predstavljaju najvažniji podzakonski propis koji donosi vlada ili šef države za izvršavanje zakona. Uredbom mogu da se regulišu samo samo pitanja koja su joj zakonom prepuštena u određenoj meri. Odstupanja: - Zakonom se uređuju najvažniji društveni odnosi, a uredbom manje važni.
- Zakonska materija se reguliše apstraktno, dok uredbu odlikuje konkretnost i detaljnost regulisanja. - Zakon reguliše stabilnu, stalnu materiju, dok se uredbom regulišu promenljive, fleksbilne materije. Navedeni slučajevi odstupanja pokazuju a se uredba razlikuje od zakona prema tri merila: 1) Vrednosno – stepen važnosti društvenih odnosa 2) Metodološko – metod koji se koristi za regulisanje društvenih odnosa 3) Tehničko-dinamičko – stepen promenljivosti društvenih odnosa Uredbe se mogu razvrstati na različite načine: S. Jovanović: administrativne, pravne, policijske M. Jovičić: za izvršavanje zakona na osnovu zakonskog ovlašćenja, uredbe sa zakonskom snagom.. Najpoznatija je uredba sa zakonskom snagom, kojom privremeno mogu da se obustave ili ukinu pojedine zakonske odredbe, pa čak i celi zakoni. Zbog takvog pravnog dejstva, uredba sa zakonskom snagom nije ni secundum legem (dopuna zakonu), a ni infra legem (ispod zakona). Ona postaje contra legem (suprotna zakonu). b) Pravilnik – razrađuje pojedine odredbe zakona, drugih propisa i opštih akata c) Naredba – izvršavaju se odredbe zakona, drugih propisa i opštih akata skupštine ili vlade. Naređuje se ili zabranjuje određeno postupanje. d) Uputstvo – propisuje se način rada i obavljanja poslova državnih organa uprave ili nedržavnih organa i organizacija sa javnim ovlašćenjima. 3. Podzakonski propisi sudskih organa – predviđeni su samo u zemljama anglosaksonskog pravnog sistema. U našem pravu su apsolutno pravno zabranjeni. 64. AKTI DRUŠTVENIH ORGANIZACIJA I AUTONOMNO PRAVO Pravo koje stvaraju društveni subjekti, a ne država se naziva AUTONOMNO PRAVO. U njegove tradicionalne vrste spadaju: crkveno, statutarno, gradsko, zemaljsko itd. pravo, a u novije sindikalno i poslodavačko autonomno pravo rada. Obeležja: - Stvaraju ga karakteristični subjekti koji donose iste takve vrste pravnih akata. - Predmet i način regulisanja društvenih odnosa autnomnim aktima. Predmet čine svi društveni odnosi u kojima vlada autnomija. - Poseduje neophodnu meru prinudnosti i primenu državne sankcije. - Usmereno je na mirno rešavanje sukoba i uspostavljanje unutrašnje organizacije rada i života. - Ono je kontrabalans državnom pravu svojim propisima i običajima.
U savremenim državama postoji veliki broj subjekata stvaralaca autonomnog prava. Njihova brojnost se smatra snagom države i određuje ulogu i značaj različitih autonomnih pravnih akata koji su daleko brojniji od propisa državnog prava. Oni mogu da se podele na: 1. Spoljašnje – kolektivni ugovori o radu, ugovori o preduzeću 2. Unutrašnje – statuti preduzeća, pravilnici, poslovnici... Najvažniji su kolektivni ugovori o radu (opšti, granski i lokalni) koji se zaključuju između poslodavačkih i radničkih organizacija povodom regulisanja odnosa u radu i povodom rada. U njihovom zaključivanju može da učestvuje vlada ili neki drugi državni ili društveni organ kao neutralna treća strana. Pravno dejstvo kolektivnih ugovora se odnosi na strane koje su učestvovale u njegovom zaključivanju, ali i na strane koje naknadno pristupe zaključenom kolektivnom ugovoru. Zbog toga su kolektivni ugovori legal rights, a ponekad i social rights. Sankcija zbog kršenja odredbi iz kolektivnog ugovora je najčešće naknada štete. Ugovor o preduzeću se zaključuje između šefa preduzeća i saveta preduzeća u kome se nalazi sindikalni predstavnik ili predstavnik nekog drugog radničkog organa i tela. Njime se konkretizuju odredbe kolektivnih ugovora. Pravno dejstvo se odnosi na sve zaposlene radnike, a ne samo na strane koje su neposredno zaključile ugovor. Statut preduzeća – Vlasnik svojim propisima preciznije reguliše rad i uslove rada u preduzeću. Predviđena su disciplinska ovlašćenja šefa preduzeća prema zaposlenima. Pravilnici, poslovnici – opšti pravni akti koji se donose u preduzeću, zasnovani na statutu. 65. UGOVOR KAO IZVOR PRAVA UGOVOR je dvostrani ili višestrani pravni akt nastao saglasnošću volja dveju ili više strana, koje teže ostvarenju različitih ciljeva. Sporazum – kada dve ugovorene strane teže ostvarenju istog cilja. Iz ovoga sledi da je ugovor samo onaj dvostrani ili višestrani pravni akt u kome svaka strana ima različit cilj (ugovor o kupoprodaji). PODELA UGOVORA: 1. Opšte – izvori su prava; sadrže opšte pravne norme 2. Pojedinačne – nisu izvori prava 3. Državne – između dve ili više država ili državnih organa 4. Nedržavne – između kompanija 5. Mešovite – između država i kompanija 6. Međunarodne – važe i u unutrašnjem pravu kao zakoni, jer ratifikacijom najčešće dobijaju oblik zakona, ali su sa gledišta međunarodnog prava i dalje posebni pravni akti, različiti od zakona. RATIFIKACIJA je postupak kojim se menja pravni oblik međunarodnog ugovora. Postupak: - Posle potipisivanja međunarodnog ugovora sledi njegova ratifikacija u parlamentu.
- Sledi potipisivanje i izdavanje ratifikacione isprave ukazom monarha ili predsednika, čime se potvrđuje da je odobren. - Razmena ratifikacionih isprava među državama potpisnicama ugovora, o čemu se sastavlja zapisnik, nakon čega ugovor stupa na snagu. - Predaja ratifikacionih isprava na čuvanje ili registrovanje ratifikovanih međunarodnih ugovora (Sekretarijat UN). Kakav će oblik međunarodni ugovor da dobije ratifikacijom zavisi od subjekta koji ga ratifikuje. Pravilo je da ugovori koje zaključi država dobijaju oblik zakona. Ugovor i ratifikacija su dva akta sa istom sadržinom. Prvi državu kao potpisnika obavezuje na međunarodnom, a drugi na unutrašnjem planu. Posmatrano sa stanovišta međunarodnog prava, zakon je potvrda ugovora koji je zaključila država, a posmatrano sa stanovišta unutrašnjeg prava ugovor je građa koju je zakonodavac preneo u zakon. 7. Nadnacionalne 8. Unutrašnje (interne) – između subjekata koji su sastavni delovi jedne veće samostalne celine 9. Spoljašnje (eksterne) – između dva ili više samostalnih subjekata 66. OBIČAJ KAO IZVOR PRAVA I OBIČAJNO PRAVO Običaj predstavlja izuzetak od svih navedenih vrsta formalnih izvora prava, jer ne postoji njegov jasan tvorac, niti se javlja u pisanom obliku. Ali, ipak, običaj jeste posebni formalni izvor prava. Običaj postaje izvor prava kada država prizna neku usmenu opštu običajnu normu, koja je u društvu nastala samostalno, manje-više spontano, dugotrajnim ponavljanjem istog ponašanja u istim ili sličnim situacijama. Običajnim normama se regulišu isti društveni odnosi koje regulišu norme državnog prava kao što su imovinski odnosi, odnosi vlasti i organizacioni odnosi. To je naročito slučaj sa imovinskim odnosima (nasleđe, svojina, ugovori..). Moderna pravna tehnika koristi dva glavna načina pomoću kojih se prihvata neki običaj: 1. Zakonodavni – kad običaj postane pravno priznat zakonodavnom dozvolom. To je slučaj kodifikacije običaja, kada nepisana običajna norma postane pisana zakonska norma. Od kodifikacije treba razlikovati recepciju običaja koja predstavlja preuzimanje običajne norme od strane države. 2. Sudsko-izvršni – kada sudovi ili izvršni organi pre ili bez dozvole zakonodavca prihvataju običaje i tako ad hoc stvaraju običajno pravo. Do toga dolazi neposredno, kada se zakon poziva na običaj, ili posredno, kada nema zakona, pod uslovom da su ispunjeni drugi uslovi (da običaj ne bude protivan pravnim propisima, moralnim načelima..). Pravni običaji se ukidaju na isti način na koji se donose: izrično, protivnim zakonom, ili neosetno i prećutno, protivnim pravnim običaje. Od običaja koje državni organi sankcionišu i primenjuju treba razlikovati običaje kojima se rukovode državni organi. Najpoznatije vrste takvih običaja su ustavni i sudski običaji. OBIČAJNO PRAVO čini skup pravnih običaja. Njega čine sva pravna pravila čiji se formalni izvori ne nalaze u nekom propisu koji donosi državni organ, nego u pravilima društvene sredine koja sankcioniše država. Nekada je običajno pravo bilo glavni izvor prava, a danas je samo dopuna zakonu. Engleska je jedina zemlja u Evropi u kojoj se srednjovekovno običajno pravo neprekidno razvijalo do danas, ali je ono zadržano više po formi.
Običajno pravo počiva na 3 pretpostavke: 1. Opštost – znači da običaji moraju biti opšteprihvaćeni od velikog dela pripadnika zajednice. -Opšte (zajedničko) – običajno pravo koje izražava volju celog naroda u okviru države. - Partikularno – običaji izražavaju volju jednog dela naroda, na jednom delu državne teritorije - Specijalno – običaji izražavju volju pojedinih slojeva stanovništva, zajednica u državi... 2. Dugotrajnost – običaji traba da se vrše u dužem periodu, stalnim i neprekidnim ponavljanjem radnji na koje se njihove norme odnose. Vreme ne može precizno da se odredi (Rimokatolička crkva – 40 godina) 3. Uverenost u ispravnost običaja – rezultat zajedničkog uverenja članova zajednice o njegovoj neophodnosti i obaveznosti. 67. SUDSKA PRESUDA (PRECEDENT) I SUDSKA PRAKSA KAO IZVORI PRAVA SUDSKA PRESUDA je karakterističan izvor prava u anglosaksonskom pravu, koje se najvećim delom sastoji iz običajnog prava potvrđenog i razrađenog u sudskim presudama. PRECEDENT – sudska presuda kojom se donose pojedinačne norme koje rešavaju konkretan spor, ali važe za sve buduće takve slučajeve, i to ne primenom nekog drugog pravnog izvora, već samostalnim sudskim stvaranjem pravnog izvora. Precedentna norma ne može da se primeni na slične, već samo na istovetne slučajeve. Precedentno pravo ima svoje dobre i loše strane. Dobra strana je elastičnost jer je bolje prilagođeno od zakona društvenoj stvarnosti. Loša strana je nesavršenost jer je nedovoljno sistematizovano, nepregledno, puno pravnih praznina. I suviše je kruto i konzervativno. Loše osobine se sve više ublažavaju uvođenjem novih informatičkih tehnologija i stvaranjem pravnih banaka podataka. U našem pravu, sudske presude nisu formalno izvor prava, ali sudovi vode računa o presudama drugih sudova. SUDSKA PRAKSA I PRAKSA DRUGIH DRŽAVNIH ORGANA postoji u svakoj državi i bez nje državni organi ne bi mogli da vrše svoju svakodnevnu delatnost. Ona se sastoji u njihovom jednakom postupanju, tj. donošenjem istih presuda ili drugih pojedinačnih akata za istovetne slučajeve. Postojanje prakse je neophodno jer dva ili više državnih organa mogu različito da primene jedan viši pravni akt u istom slučaju, čime se narušava načelo jednakosti. Da ne bi došlo do ovoga, preduzimaju se organizacione mere čiji je cilj da ujednače postupanje državnih organa. Naročito je važno da sudovi postupaju jednoobrazno jer su oni ti koji svakodnevno odlučuju o pravnom stanju subjekta koji su im se obratili za pomoć. 68. PRAVNA NAUKA KAO IZVOR PRAVA U prošlosti, naročito u Rimskom carstu, je pravna nauka predstavljala izvor prava. Pravnici Gaj, Ulpijan i Julijan su bili ovčašćeni da parničnim strankama daju pravno obavezne izjave o spornom pitanju. Te izjave su imale snagu zakona. Podelom na Istočno i Zapadno Rimsko carstvo, za vreme Teodosija II, 426. godine je donet Zakon o citiranju, na osnovu koga su za sudove postala obavezna mišljenja petorice pravnika: Papinijana, Gaja, Paula, Ulpijana i Modestina. Tokom dugog perioda su se pojedina mišljenja pravne nauke iskristalisala u jasne i precizne formule koje služe kao opšti principi za rešavanje složenih pitanja. Te formule se nazivaju pravnim maksimama, izrekama ili brokarima. Jačanje zakonodavne aktivnosti parlamenta je učinilo da pravna nauka prestane da bude formalni izvor prava.
Pravna nauka od svog nastanka pa do danas, stalno obrađuje pozitivno pravo, izlaže njegov sadržaj i objašnjava ga tumačenjem – de lege lata (kakvo jeste) i predlaže promene – de lege ferenda (kakvo treba da bude). Tako pravna nauka popunjava i usavršava pravni sistem, utičući na primenu prava i stvaranje sudske prakse. Mišljenje pravne nauke više nije obavezno. Može da bude prihvaćeno ako se oceni kao tačno. Neka zakonodavstva su počela da se pozivaju na pomoć pravne nauke kao dopunskog izvora prava: 1. Švajcarski građanski zakonik je u članu 1, stav 3 preporučivao sudijama da se prilikom donošenja odluka nadahnu stavovima koji su uvreženi u pravnoj nauci. 2. Međunarodno pravo – u članu 38 Statuta Međunarodnog suda pravde piše da će se odluke u sporovima donositi na osnovu učenja najpozvanijih stručnjaka međunarodnog javnog prava različitih naroda. 69. POJEDINAČNI PRAVNI AKTI; POJAM, PODELA I VRSTE POJEDINAČNI PRAVNI AKTI u potpunosti ili delimično, stvaraju ili sadrže pojedinačne norme. Oni nisu izvori prava (osim precedenta u anglosaksonskom pravu). Njihovim donošenjem se završava proces stvaranja pravnih normi. Najvažnija njihova podela je prema subjektima koji ih donose, na državne i društvene. Takođe, mogu se podeliti na potpune i nepotpune pojedinačne pravne akte. 1. Potpuni pojedinačni pravni akti – sadrže celu pojedinačnu normu, veoma su retki jer retko postoji potreba da sadrže oba normativna elementa norme. Glavni razlog što se oni tako retko susreću u praksi jeste velika međusobna razlika između njihovih dispozicija i sankcija. Zbog toga se nadležnost za njihovo stvaranje i primenu daje različitim specijalizovanim organima (npr.: Sud izriče sankciju na osnovu dispozicije u zakonu, ali je ne izvršava). Pošto pojedinačni pravni akti nemaju zaseban oblik, oni ga preuzimaju od nepotpunih pojedinačnih pravnih akata. Na primer: - Potpun pojedinačni akt izvršne vlast postoji kada šef države postavlja visoke državne službenike. - Potpun upravni pojedinačni pravni akt postoji kada upravni organ naredi da se pozvani odazove njegovom pozivu, inače će biti kažnjen zatvorom. - Potpun pravni posao postoji kada se u ugovoru odredi kazna za njegovo kršenje - Potpun sudski akt postoji kada sud odredi da je razvedeni supružnik dužan da drugom supružnuki isplaćuje alimentaciju za izdržavanje deteta. 2. NEPOTPUNI POJEDINAČNI PRAVNI AKTI sadrže samo dispoziciju ili samo sankciju. Pojedinačna dispozicija može biti automatska primena jedne jasne i određene pravne norme (kada opšta norma određuje iznos zatezne kamate, pojedinačna naređuje da se isplati izvesna suma novca zbog neurednog plaćanja duga) ili razrada i konkretizacija opšte norme (kada opšta norma naređuje da se održava mir, pojedinačna dispozicija naređuje da noću prestaje larma). Najvažnije vrste pojedinačnih akata su ukaz, upavni akt, pravni posao i sudski akt. 70. UKAZ I UPRAVNI AKT
UKAZ (formalni smisao) – akt kojim šef države odlučuje o poslovima iz svog delokruga (postavlja visoke državne službenike, odlučuje o pomilovanju osuđenih, dodeljuje ordene..). UKAZ (materijalni smisao) – Ukaz je samo onaj pojedinačni akt koji određuje pojedinačnu dispoziciju. Ukaz nije izvor prava jer sadrži pojedinačnu pravnu normu za konkretan odnos. Ono što ga razlikuje od drugih pravnih akata jeste to što ga uvek donosi državni organ. UPRAVNI AKT (formalni smisao) – donosi ga upravni organ po određenom upravnom postupku. Njime državni ili društveni organ odlučuje o individualnim stvarima iz svog delokruga, na osnovu zakona i drugih opštih pravnih akata. Takvim konkretnim odlučivanjem izvršavaju se opšti pravni akti (npr. izdaje se dozvola za gradnju kuće, određuje se vreme odlaska u penziju..). Načelno, on ima isti sastav kao presuda jer se donosi prema tačno utvrđenom upravnom postupku. UPRAVNI AKT (materijalni smisao) je onaj pojedinačni akt koji određuje pojedinačnu dispoziciju koja subjekta čije ponašanje reguliše takođe obavezuje protiv njegove volje. Upravni akt postoji samo kada je to u formalnom i sadržinskom smislu. Ipak, uprava ponekad donosi akte koji su samo formalno upravni, dok sadržinski predstavljaju nepotpuni pojedinačni akt. Kada se utvrdi da je upravni akt formalno ili materijalno nezakonit, predviđena je mogućnost podnošenja žalbe višem upravnom organu ili tužbe sudu. Najvažnija vrsta upravnog akta je rešenje. Ono se donosi prema utvrđenom upravnom postupku i ima načelno isti sastav kao presuda. Pored rešenja postoje i različite vrste zaključaka i odluka upravnih organa. 71. PRAVNI POSAO PRAVNI POSAO U FORMALNOM SMISLU – pojedinačni akt društvenog subjekta koji nastaje saglasnošću njihovih volja i zaključuje se u pravno utvrđenom obliku. PRAVNI POSAO U MATERIJALNOM SMISLU određuje pojedinačnu dispoziciju koja je za odnosne subjekte obavezna samo kada oni na nju pristanu. Kao subjekt pravnog posla može da se pojavi i država, ali ne kao nosilac vlasti, već kao strana u pravnom poslu. Pravnim poslom društveni subjekti slobodno regulišu svoje odnose unutar opštih okvira koje prepisuje država. Njima se konkretizuju i individualizuju opšte pravne norme (testament, brak, ugovor). Nisu pravno obavezni sve dok subjekt ne pristane na njih. Pravni poslovi se zaključuju u nepisanom ili pisanom obliku svuda gde vlada načelo autonomije volje. Najvažnija podela pravnih poslova je na: 1. Jednostrane – testament 2. Dvostrane (višestrane): a) Jednostrano obavezujući – ugovor o poklonu b) Dvostrano obavezujući – ugovor o kupoprodaji c) Konsenzualni – dovoljno je da se izrazi volja stranaka
d) Realni – pored volje, potrebna je i predaja stvari koja je objekt ugovora. Posebnu vrstu ugovora predstavljaju tipski ugovori, koji se sklapaju tako što jedna strana ponudi drugoj gotov tekst ugovora, pogodan za sve vrste ugovaranja, dok druga strana može da potpiše ili ne potpiše taj isti ugovor. Razlike između upravnog akta i pravnog posla: 1. Pravni posao je akt saglasnosti volja, dok je upravni akt akt državne ili društvene vlasti. 2. Pravno posao je dvostrano ili višestrano obavezna naredba, dok je upravni akt jednostrano obavezna naredba. 3. Subjekti pravnog posla nisu obavezni da zaključe ugovor, dok to nije slučaj sa upravnim organima, koji svojim upravnim aktima svakodnevno vrše svoju državnu ili poslovnu delatnost koja je za njih obavezna. Razlike između ukaza i drugih pojedinačnih pravnih akata je u tome što ukaz uvek donosi šef države, dok sa drugim pojedinačnim pravnim aktima to ne mora da bude slučaj. 72. SUDSKI AKT SUDSKI AKT U FORMALNOM SMISLU donosi sud prema određenom sudskom postupku. SUDSKI AKT U MATERIJALNOM SMISLU sadrži pojedinačnu sankciju. Uvek se donosi na osnovu zakona i drugih opštih pravnih akata, osim u slučaju pravne praznine. Njime se rešava konkretan spor i određuje konkretna sankcija. Prema tome da li sud izriče sankciju ili ne, razlikuju se: 1. Potpuni sudski akti, koji se sastoje od utvrđivanja prekršaja i izricanja sankcije. 2. Nepotpuni sudski akti, koji utvrđuju da prekršaj ne postoji i odlučuju da sankcija ne može da se primeni. Sud raspravlja spor i svojom odlukom ga okončava. U toj odluci sud precizira dispoziciju opšte norme i donosi pojedinačnu sanckiju koja odgovara konkretnom pojedinačnom slučaju. Sudski akt ima karakter nepromenljivosti, neopozivosti i nenapadljivosti. Sudski organi su organizovani prema načelu sudske nezavisnosti. Najstrože je zabranjeno svima da sudovima izdaju naredbe kako će da rade i sude. Ali najviši državni organi (parlament, šef države) mogu da koriguju neke sudse odluke u određenim slučajevima – amnestija, pomilovanje. Sudska presuda tad ne prestaje da važi, samo se poništava primena izričene sankcije. Najvažniji sudski akt je presuda. Ona sadrži pojedinačnu normu kojom se određuju konkretna ovlašćenja i obaveze stranama u sporu ili utvrđuje postojanje krivice i odmerava njen stepen. Donosi se na kraju sudskog postupka i ima 4 elementa: 1. Uvod – sadrži osnovne podatke o sudu i strankama u sporu 2. Izreka – osuđujuće ili oslobađajuće odluke 3. Obrazloženje odluke 4. Pouka o pravnom leku
Najvažnija je izreka presude, kojom se usvaja ili odbija tužba kojom je započet sudski postupak, na osnovu utvrđivanja pravnih i činjeničnih pitanja. Presuda se proglašava usmeno i strankama dostavlja u pisanom obliku, od kada počinje da teče rok za ulaganje pravnog leka (žalbe). 73. PRAVNA LIČNOST, SUBJEKT PRAVA I NJIHOVE VRSTE Ličnost predstavlja društveni pojam koji se u pravu pretvara u pravnu ličnost, fizičko ili pravno lice kome je priznato svojstvo subjekta prava. Ličnost i subjekt su isti pojmovi u pravu. Jedino je društveni pojam ličnosti širi od pravnog pojma subjekta, koji je posebna vrsta društvene ličnosti. SUBJEKT PRAVA U ŠIREM SMISLU: Svi ljudi su subjekti prava, čak i oni koji nemaju razvijenu svest i volju, zbog čega ne mogu da shvate pravne norme, niti da se po njima vladaju. Takođe, od rimskog prava pa do danas postoje organizacije koje se smatraju subjektima prava. To su ustanove, udruženja, zadužbine...U jednom hipotetičkom smislu, probija se ideja i da životinje mogu pod određenim uslovima biti subjekti prava (Ustav Nemačke iz 2002. i Ustav Novog Zelanda). SUBJEKT PRAVA U UŽEM SMISLU: Subjekt prava je sano ono lice koje je podvrgnuto pozitivnom pravu države pod uslovom da raspolaže sa tri važna svojstva: 1. Mogućnošću posedovanja (vlasništvo) 2. Sposobnošću ili nadležnošću za stvaranje pravnih akata (pravotvorstvo) 3. Sposobnošću da odgovara za svoje protivpravne postupke (pravna odgovornost) Pravni subjekt je nosilac aktivne i pasivne pravne sposobnosti: - Aktivna pravna sposobnost – svesno i voljno postupanje po pravnim normama. Pravni agent je lice koje osim pasivne ima i aktivnu poslovnu sposobnost. Postupajući po pravnim normama može da dela u svom (vlasnik) ili tuđem interesu (zastupnik). - Pasivna pravna sposobnost – za subjekta se vezuju pravom utvrđena ovlašćenja i obaveze (supružnika, naslednika, vlasnika...). Stiče se rođenjem fizičkog lica ili osnivanjem i registrovanje pravnog lica. Gubi se smrću fizičkog lica ili gašenjem pravnog lica, ispisom iz registra. Zbog postojanja fizičih lica koja nemaju aktivnu sposobnost i pravnih lica koja bez fizičkih lica ne mogu da proizvode pravne posledice, neophodno je da postoji pravno zastupanje kao neka vrsta zamena pravnim subjektima. Zastupnik je samomstalna i posebna vrsta pravnog agenta koji za druga fizička i pravna lica vrši određene poslove u njihovom interesu. On uvek dela u ime zastupljenog lica tako da je to lice subjekt pravnog posla. Vrste zastupanja: 1. Zakonsko – roditelj svojoj deci 2. Statutarno – npr. dekan zastupa fakultet 3. Starateljsko – npr. kada roditelj zastupa maloletno lice bez roditelja ili neuračunljivo lice 4. Ugovorno – kada advokat zastupa poslovno sposobno lice 74. FIZIČKO LICE KAO SUBJEKT PRAVA
Fizičko lice je čovek pojedinac koji raspolaže svojim ličnim i pravnim identitetom. Njegov pravni identitet se određuje na osnovu ličnog imena, prebivališta i državljanstva. Fizičko lice je prikazano kao posednik pasivne i aktivne sposobnosti. 1. Pasivna sposobnost fizičkog lica se sastoji u njegovoj mogućnosti da bude nosilac pravnih ovlašćenja i obaveza. Ona se drugačije naziva pravnom sposobnošću. Može da bude potpuna ili delimična. -Potpuna pravna sposobnost je pravilo, a delimična izuzetak od pravila. Stiče se rođenjem, a pod određenim uslovima i pre rođenja. Danas je sve prisutnija potreba da se i čoveku u nastajanju prizna pravna sposobnost, kako bi se nerođeno ljudsko biće pravno zaštitilo od fizičkih, hemijskih, genetskih i drugih vrsta povreda. Pravna sposobnost fizičkog lica prestaje njegovom smrću, pod uslovom da se zna kada tačno nastaje fizička smrt ili proglašenjem nestalog lica za umrlo. -Delimična pravna sposobnost fizičkog lica je izuzetak (privremeno nestala lica, osuđenici..). Pravo se ne zadovoljava samo time da subjektima prizna pravnu sposobnost. Ono zahteva da je fizička lica koriste, ali ne samovoljno, već pod određenim uslovima. Da bi se taj cilj ostvario, pravo priznaje aktivnu sposobnost. 2. Aktivna sposobnost fizičkog lica je strože određena od pasivne. Predstavlja skup ovlašćenja fizičkih lica da pravno delaju, tj. da svojim svesnim i voljnim radnjama izazivaju odgovarajuće pravne posledice za sebe i druge, nezavisno od toga da li su njihove radnje zakonite ili protivne pravu (delikti). Niko ne može da aktivno dela u pravnom saobraćaju ako prethodno nije pasivni posednik ovlašćenja i obaveza! VRSTE AKTIVNE SPOSOBNOSTI: 1. Poslovna – sposobnost fizičkog lica da svojim radnjama zasniva ovlašćenja i preuzima dužnosti u oblasti imovinskog prometa. 2. Politička – sastoji se u subjektivnom pravu da kao građanin bira druge, ali i da sam bude izabran na određeno vreme za nosioca javnih funkcija. 3. Deliktna sposobnost – podložnost prekrišioca pravne norme sankciji. Određuje se prema starosnom dobu. Potpuna se stiče punoletstvom, a maloletnička je predviđena za lakše delikte. 4. Procesna – ovlašćenje i obaveza nekog subjekta da bude pasivna ili aktivna strana u sporu, kao i da koristi određena pravna sredstva. 5. Bračna i porodična – mogućnost fizičkih lica da zaključe brak ili imaju porodicu. Zavisi od godina starosti, nauršenog fizičkog ili duševnog zdravlja. Dodatno je komplikuju zahtevi za priznavanje homoseksualnih brakova. Potpuna aktivna sposobnost se stiče punoletstvom, ali pravo može da i pre punoletstva fizičkom licu prizna delimičnu aktivnu sposobnost na osnovu razlika između mlađih (od 14-16 godina) i starijih (od 16-18 godina) maloletnika. Za mlađe maloletnike su nadležni roditelji ili staratelji. Za starije maloletnike više nisu u potpunosti nadležna pomenuta lica, jer stariji maloletnici mogu samostalno da zaključuju poslove manje vrednosti ili značaja, da stupe u radni odnos, da zarađuju...Oni mogu i da zaključe brak, ali samo na osnovu prethodne sudske odluke i saglasnosti roditelja ili staratelja. Punoletna lica imaju potpunu aktivnu sposobnost, mogu samostalno da zaključuju sve pravne poslove koje pravni poredak ne zabranjuje i da učestvuju u javnom životu. Fizičko lice može da bude lišeno aktivne pravne sposobnosti zbog životne dobi, zdravlja ili pravnih odluka. To lišenje može biti potpuno ili delimično, zavisno od toga u kojoj je meri utvrđena nesposobnost lica za zdravorazumsko
rasuđivanje na osnovu standarda prosečnog čoveka. Ali, postoje slučajevi da je aktivna pravna sposobnost ograničena zbog rase, nacije, pola, vere, imovine... Uzrok ograničenja utiče na to da li ograničenje jedne vrste utiče na ograničenje drugih vrsta aktivnih pravnih sposobnosti. Utiče ukoliko se radi o zdravstvenim razlozima, a ne utiče ukoliko se radi o društvenim. PRAVNA SVEST i volja fizičkog lica je uslov za raspolaganje aktivnom pravnom sposobnošću i uvek se odnosi na aktivnog subjekta prava. Pravna svest se sastoji iz: - poznavanja prava - posedovanja stava prema pravu - nepoznavanju prava – nepoznavanje sadržaja prava i odsustvo stavova prema njemu. 75. PRAVNO LICE KAO SUBJEKT PRAVA Pravno lice je društvena tvorevina kojoj je priznato svojstvo subjekta prava, jer je dovoljno organizovana i uobličena celina, koja se jaso izdvaja od drugih sličnih ljudiskih tvorevina. Ono nema svoju posebnu svest i volju, ali je subjekt prava jer raspolaže ovlašćenjima i obavezama koje odgovaraju njegovom karakteru i cilju zbog koga je osnovano. Za pravna lica važi načelo ograničavanja: Pravna lica smeju nešto slobodno da čine ili da ne čine samo ako je to izričito dozvoljeno pravnim normama. Slobodno je samo ono što je pravno dozvoljeno. Prvi oblici pravnih lica su stvoreni u starom Rimu. Izraz „pravno lice“ je prvi uveo Hugo Grocijus koristeći ga za označavanje udruženja i korporacija. Postoje 3 teorije kojima se objašnjava priroda pravnog lica: 1. Teorija fikcije – prva je i najstarija; pravno lice se smatra prividnim i veštačkim subjektom prava 2. Teorija negacije – poriče se subjektivitet pravnog lica kao takvog; smatra se da je reč o skupu fizičkih lica koja su jedini nosiocio ovlašćenja i obaveza 3. Teorija realnosti – priznaje se subjektivitet pravnom licu koje se smatra centrom delatnosti i interesa. Zahvaljujući ovoj teoriji, pravno lice može da se pojavi kao posebna društvena i pravna tvorevina, koja raspolaže ovlašćenjima i obavezama kao fizičko lice, ili čak i u većoj meri od njega. Elementi pravnog lica su: 1. Cilj – razlog osnivanja pravnog lica. Ciljevi moraju biti pravom dopušteni. 2. Sredstva – svako pravno lice poseduje sopstvena sredstva – imovinu, aparate, mehanizme... 3. Članstvo – ljudi koji čine pravno lice 4. Organi – kolektiv ljudi koji raspolaže specijalizovanim organima za vršenje tačno određenih vrsta poslova. Oni rukovode pravnim licem, predstavljaju ga, stupaju u pravne odnose, stiču, menjaju i gase prava i obaveze pravnog lica. Potrebno je razlikovati zastupnika od organa pravnog lica, jer zastupnik je samostalni pravni subjekt, odvojen od pravnog lica, a organ je sastojak pravnog lica.
5. Statut – najvažniji unutrašnji akt pravnog lica koji reguliše odnose važne za postojanje, uređenje i funkcionisanje pravnog lica. 6. Jedinstvenost – Pravno lice nema propisano trajanje. Ono najčešće nadživljava svoje članove. 7. Identitet – određuje se na osnovu osnivačkog akta u kome se navodi njegov naziv, sedište i eventualno državljanstvo. PODELA PRAVNIH LICA: 1. Osnovna podela je na javna i privatna lica. a) Javna lica obuhvataju: - teritorijalne jedinice – država, pokrajina, region, opština - javne ustanove – bolnice, fakultete, muzeje... - javna preduzeća b) Privatna lica obuhvataju: - trgovačka društva - privatna preduzeća - organizacije (humanitarne, kulturne, naučne...) Javna i privatna lica se dele na: 1) UDRUŽENJA – čine ga članovi koji su međusobno tesno povezani, da bez njihovog svojstva i određenog broja, ne mogu da postoje – Npr. Udruženje likovnih umetnika Srbije 2) USTANOVE – više su odvojene od ljudi i mogu da postoje nezavisno od njih. Nemaju članove koje ih čine već upravne organe koji ne moraju da budu njihovi članovi, niti moraju da imaju vlast u njima (npr. osnivači univerziteta). Ustanove u prvom redu čine materijalna sredstva, koja ljudi trebaju namenski da upotrebe. 3) Zadužbine – osniva ih neko fizičko lice svojom nesumnjivom izjavom volje. Da bi nastale, potrebno je da postoji jasna izjava volje o nameri da se osnuju, da im je određena svrha i imovina koja treba da posluži za postizanje namenjene svrhe i sve to uz odobrenje nadležnog organa. Mogu da se osnuju pravnim poslom među živima ili testamentom, ali izjava volje osnivača zadužbina uvek predstavlja jednostrani formalni pravni posao. Zadužbine se najčešće osnivaju kako bi pomogle zajednici i zbog toga nose imena svojih osnivača u znak sećanja i priznanja. Od zadužbina treba razlikovati fondacije, koje su takođe dobrotvorne ustanove, al se razlikuju prema licima koja ih osnivaju. Fondacije obično osnivaju pravna lica. Od fondacija treba razlikovati i fondove i legate, kojima mogu da raspolažu određena fizička i pravna lica. 76. OBJEKTI PRAVA Objekti prava su sva dobra koja mogu da se raspodeljuju između subjekata prava. To je najčešče neka stvar koja je deo spoljašnjeg, materijalnog svega, koja nije čovek, ali se nalazi u čovekovoj vlasti. Ta dobra se dela na:
1. Prirodna dobra – zemlja, voda, vazduh, rude, biljke, životinje... 2. Ljudske tvorevine – materijalne (oruđe, novac, nameštaj) i duhovne (znanje, vera..) 3. Ljudske radnje – činjenja (zanatstvo, politika) i nečinjenja (uzdržavanja od iskazivanja pomoći) Nekada je i čovek bio objekt prava, al to kad je bio rob ili kmet. 77. PRAVNI ODNOS – POJAM, SASTAV, VRSTE I ELEMENTI Pravni odnos je društveni odnos regulisan pravom. On može nastati spontano, nezavisno od prava (brak, roditelji, deca..) ili svesno-planski, kada njihovo nastajanje izaziva samo pravo (odnos između suda i krivca) i samo su ti odnosi čisto pravni. Pravni odnos je uvek regulisan pravnom normom, ali, tto ne zanči da svi pravni odnosi nastaju na isti način delovanjem pravne norme. Karakteristične su tri situacije: 1. Samo se iz jedne opšte norme neposredno izvodi ili zasniva pravni odnos (odnos građana prema dužnosti da brane svoju zemlju) 2. Pravni odnos se izvodi ili zasniva iz jedne opšte i jedne pojedinačne norme (odnos plaćanja poreza između poreskog organa i poreznog obveznika) 3. Pravni odnos se izvodi ili zasniva samo iz jedne pojedinačne norme (slučaj pravne praznine) VRSTE PRAVNIH ODNOSA: 1. Osnovna podela je na apstraktne i konkretne: a) Apstraktni pravni odnosi predstavljaju sintetičku apstrakciju dobijenu iz niza konkretnih pravnih odnosa (odnosi između roditelja i dece, kupca i prodavca..) b) Konkretni pravni odnosi nastaju u trenutku primene pravne norme u konkretnoj društvenoj situaciji između konkretnih pravnih subjekata koji su nosioci konkretnog pravnog ovlašćenja i konkretne pravne obaveze 2. Jednostrano i dvostrano obavezujući a) Jednostrano obavezujući - samo jedna strana ima prema drugoj strani pravnu obavezu, dok druga strana prema prvoj ima pravno ovlašćenje (odnos roditelja i dece) b) Dvostrano obavezujući – obe strane imaju istovremeno i ovlašćenje i obavezu (odnos kupca i prodavca) 3. Privatnopravni i javnopravni: a) Privatnopravni – odnos između privatnih lica i organizacija b) Javnopravni – odnos između država ili države i društvene organizacije 4. Prosti i složeni
5. Prema vrsti dobara prema kojima su usmerena pravna ovlašćenja i obaveze – radne, građanske, porodične, trgovačke, krivične... SASTAV PRAVNOG ODNOSA: Pravni odnos se sastoji iz dva glavna elementa: 1. Pravno ovlašćenje – mogućnost određenog subjekta da se ponaša na način koji dozvoljava i štiti pravni poredak primenom svojih sankcija. Subjektovo ovlašćenje niko ne može da osporava, a ponašanje da sprečava, jer je odnosni subjekt obaveze dužan da trpi ponašanje ovlašćenog subjekta ili da se ponaša po naređenju jer u protivnom, krši pravo. Pravno ovlašćenje mora da sadrži pravni zahtev subjekta ovlašćenja i mogućnost da subjekt obaveze bude kažnjen u slučaju da je ne ispuni. 2. Pravna obaveza – predstavlja pravnom normom utrvđenu dužnost subjekta na određeno delanje ili uzdržavanje od delanja. U protivnom, protiv njega će biti primenjena sankcija. Ona sadrži činjenje i trpljenje, odnosno uzdržavanje od činjenja. Kad je reč o odnosu pravnog ovlašćenja i pravne obaveze, postoji apsolutno pravilo da ne može postojati pravno ovlašćenje bez odnosne pravne obaveze. Iz toga se može zaključiti da su pravno ovlašćenje i pravna obaveza dva korelativna i srazmerna i dva nužna i slična elementa pravnog odnosa, ali i dva suprotna elementa pravnog odnosa u kojem jedna strana nešto dobija, a druga strana nešto gubi. Zbog toga pravna obaveza ima isti sastav kao i pravno ovlašćenje, ali suprotan sadržaj. VRSTE PRAVNIH OVLAŠĆENJA I PRAVNIH OBAVEZA 1. Subjektivno pravo 2. Nadležnost 3. Pravo na tužbu Postoje i različite vrste pravnih dužnosti. I one se dele na: - Apstraktne – svi građani su dužni da brane svoju zemlju - Konkretne – građanin je dužan da plaća porez - Jednostrane – građanin je dužan da postupi po rešenju upravnog organa - Dvostrane – odnos kupca i prodavca - Javnopravne i privatnopravne - Prenosive i neprenosive 78. SUBJEKTIVNO PRAVO Subjektivno pravo ovlašćuje subjekta da se ponaša samo na pravno dozvoljeni način u svom interesu. U tim granicama, potpuno je slobodan da izabere kako će da se ponaša, ali nije samovoljan. Jedini je nadležan da odredi svoj interes i odluči hoće li ga štititi ili ne. PRIRODA SUBJEKTIVNOG PRAVA:
1. Teorija volje (Vindšajd) – suštinu subjektivnog prava čini moć ili gospodarstvo volje, koje titulara subjektivnog prava čini merodavnim za način korišćenja pravnih ovlašćenja koja mu je pravni poredak stavio na raspolaganje. 2. Teorija interesa (Jering) – Pravno ne postoji zbog volje, već volja zbog prava. 3. Sintetičke teorije (Jelinek, Lukić) – priroda subjektivnog prava proizilazi iz međuzavisnosti volje i interesa. PODELA SUBJEKTIVNIH PRAVA: 1. Apsolutna (stvarna) subjektivna prava su okrenuta stvarima; deluju prema svima; subjekta obaveze predstavljaju sva druga lica; poznat je samo subjekt ovlašćenja, dok je subjekt obaveze apstraktan 2. Relativna subjektivna prava su okrenuta prema licima. Deluju samo prema strankama. Subjekt obaveze je tačno određen – to je samo ono lice koje se nalazi u obligacionom odnosu sa subjektom ovlašćenja. Poznate su obe strane, pošto je pravni odnos personalizovan. 3. Prenosiva subjektivna prava su ona koja se mogu preneti na nekog drugog (vlasništvo, hipoteka, dug) 4. Neprenosiva subjektivna prava su neodvojiva od ličnosti (pravo glasa, roditeljsko pravo) 5. Privatana subjektivna prava nastaju iz odnosa međusobno ravnopravnih subjekata (kupoprodajni ugovor) 6. Javna subjektivna prava nastaju iz odnosa nadređenosti države i podređenosti pojedinaca (pravo glasa, suđenja, odbrane..) 7. Pozitivna i negativna 8. Samostalna i nesamostalna 9. Diskreciona i oficijelna 79. NADLEŽNOST Nadležnost je pravno ovlašćenje subjekta da se ponaša u tuđem interesu na osnovu dozvole i zaštite pravnog poretka. Sastoji se u staranju o interesu drugog koji nije u stanju, ne može ili ne želi da zaštiti svoj interes. Nadležnost nije vrsta subjektivnog prava, već vrsta pravnog ovlašćenja. Razlike između subjektivnog prava i nadležnosti: 1. Subjekt subjektivnog prava ima veću slobodu tj. može da dela kako hoće, dok je subjekt nadležnosti obavezan da dela kako bi delovao subjekt čije subjektivno pravo štiti. 2. Subjekt subjektivnog prava može da se ponaša racionalno ili iracionalno, dok subjekt nadležnosti mora samo racionalno da se ponaša. 3. Subjekt subjektivnog prava nevršenjem ovlašćenja ne čini prekršaj dok subjekt nadležnosti čini. 4. Subjekt subjektivnog prava može svojom voljom da na drugog prenesa svoja ovlašćenja, dok subjekt nadležnosti to ne može. 80. PRAVO NA PRAVNU ZAŠTITU
Pravo na pravnu zaštitu podrazumeva: 1. Pravo na pristup sudu – je karakteristično za anglosaksonski sistem. Ono se shvata kao samostalno pravno ovlašćenje. Sastoji se iz različitih proceduralnih i formalnopravnih zahteva kako bise ostvarilo: - pravo na prihvatanje i ispitivanje zahteva od strane nezavisnog suda - pravo na primenu hitnih i privremenih mera da bi se osigurali interesi i prava u slučaju opasnosti i opasne pretnje - pravo na izuzeće sudije - pravo da se dobije suska odluka u razumnom roku - pravo na žalbu Pravo obraćanja sudu može biti: prepušteno zainteresovanim licima, nužno ili prisilno 2. Pravo na tužbu – predstavlja sličnu vrstu pravnog ovlašćenja, koje se sastoji u mogućnosti odnosnog objekta prava da se obrati nadležnom državnom organu da reši spor povodom osporenog subjektivnog prava ili nadležnosti, što pravni poredak dozvoljava i štiti. 81. ZLOUPOTREBA PRAVNOG OVLAŠĆENJA Zloupotreba pravnog ovlašćenja se sastoji u takvom vršenju svog prava da se njime potpuno ili delimično onemogućava korišćenje ili uživanje drugog subjekta u njegovom pravu. Zloupotreba subjektivnog prava sastoji se u takvom vršenju prava u svom interesu da se time nekom drugom posedniku subjektivnog prava nanosi šteta. Do toga dolazi kada subjekt iracionalno vrši svoje subjektivno pravo. U pravnoj nauci postoje 3 teorije koje odgovaraju na pitanje kada postoji zloupotreba subjektivnog prava: 1. Subjektivna teorija – zloupotreba postoji kada neko namerno vrši svoje pravo tako da drugome nanosi štetu. 2. Objektivna teorija – dovoljno je da postoji samo nepravilno vršenje svog prava, čak i bez znanja i namere subjekta, pod uslovom da se drugom nanosi šteta 3. Teorija vrednovanja – zloupotreba postoji samo kada se vršenjem svog prava nanosi šteta zajednici koja je veća od pretrpljene lične štete zbog nevršenja subjektivnog prava. Savremenom pravu najviše odgovara objektivna teorija jer ona štiti oštećenu stranu od svake štete, namerne ili nehatne. Ona prisiljava subjekte da svoje subjektivno pravo vrše što pažljivije. Iako se ne dokazuje, namera se uzima u obzir, ali ne da bi se odlučilo da li postoji zloupotreba, već da se odredi stepen krivice. Kleveta je poseban oblik zloupotrebe subjektivnog prava. To je zlonamerno kazivanje ili objavljivanje koje izlaže nekoga mržnji, preziru ili podsmehu. Klevetu treba razlikovati od mobinga, koji predstavlja novu vrstu delikta, a sastoji se u tome što nadređeni (vertikalni mobing) ili kolege u radnoj ili životnoj sredini (horizontalni mobing) svojim postupcima vrše pritisak na pojedinca, u cilju da ga onemoguće ili isključe iz zajedničkog poduhvata ili zajednice, nanoseći mu moralnu i materijalnu štetu. Zloupotrebu subjektivnog prava takođe treba razlikovati od:
1. Neposrednog kršenja subjektivnog prava koje podrazumeva nasrtaj na tuđe pravo, koji je pravno zabranjen 2. Odgovornosti za rizik koja predstavlja pravilno vršenje prava kojim se drugom nanosi šteta (spasavanje broda bacanjem tereta) ZLOUPOTREBA NADLEŽNOSTI predstavlja nepravilno korišćenje i vršenje nadležnosti u svom interesu. Posebni oblici zloupotrebe nadležnosti su: 1. Zloupotreba vlasti – poseban oblik zloupotrebe nadležnosti u javnom pravu. Državni organ zloupotrebljava svoju nadležnost kada se ne rukovodi interesom službe. Važno je da on tu vlast vrši zakonito i dopušteno, ali ne u cilju javnog interesa. Npr: kada organ između više kandidata izabere svog rođaka. 2. Zloupotreba diskrecione vlasti – kada državno službeno lice zlonamerno vrši ovlašćenja koja su mu kao takvom poverena. Npr. kada odbije molbu za izdavanje putnog naloga zbog lične mržnje ili bahatosti. Kada se dokaže zloupotreba vlasti kojom su oštećeni građanin ili država, takav akt se poništava, a službeno lice kažnjava. ZLOUPOTREBA PRAVA NA PRAVNU ZAŠTITU – postoji kada subjekt ovlašćenja to svoje pravo korsit na takav način da ugrožava tuđe subjektivno pravo na spokojan život. Zloupotreba se vrši preteranim korišćenjem svog prava u cilju da se drugom nanese šteta. 82. STANJE, NASTANAK, PROMENA I PRESTANAK PRAVNIH ODNOSA Pravno stanje je skup svih ovlašćenja i obaveza jednog subjekta, kako onih kojima već raspolaže, tako i onih koje ima mogućnost da stekne. Svaka osoba ima svoj tačno određen lični status koji nije postojan, već se stalno menja. Ljudi neprekidno stiču, menjaju i gube svoja pravna ovlašćenja i obaveze. Nastaju novi pravni odnosi ili se postojeći menjaju i ukidaju NASTANAK – Pravni odnos nastaje kada neka norma počne da obavezuje pravne subjekte (zaključenje ugovora). Razlikuje se način na koji najstaju apstraktni i konkretni pravni odnosi: - Apstraktni pravni odnosi nastaju neposredno na osnovu optšte norme koja utvrđuje apstraktna ovlašćenja i obaveze apstraktnih subjekata. -Konkretni pravni odnosi nastaju na osnovu opšte i pojedinačne norme ili samo pojedinačne pravne norme, i to tek kada se ostvare činjenice koje su opisane u pretpostavkama dispozicije ili sankcije opštih normi. Takođe, pravni odnosi mogu nastati i na osnovu uslovne ili bezuslovne opšte ili pojedinačne norme. - Kada pravni odnosi nastaju na osnovu bezuslovne norme, oni se zasnivaju neposredno na osnovu nje (npr. pravo na slobodu kretanja) - Kada pravni odnosi nastaju na osnovu uslovne norme, ona postaje obavzena od trenutka ispunjenja uslova koji su opisani u pretpostavci njene dispozicije, a ne od trenutka njenog stupanja na snagu. MENJANJE – Pravni odnosi se menjaju kada na osnovu ili umesto postojećih ovlašćenja i obaveza nastanu nova ovlašćenja i obaveze (npr. kada dužnik zbog docnje u vraćanju duga postane obavezan da plaća i zateznu kamatu). Nov pravni odnos ne mora uvek da ukine stari, ali, ako stari pravni odnos nestane zbog promene, to je trajno. PRESTANAK – Pravni odnosi prestaju da postoje kada prestane obaveza subjekta da se ponaša po pravnoj normi (prestanak ugovora).
- Kad apstraktni pravni odnosi prestaju da postoje, to se dešava od trenutka prestanka važenja opšte pravne norme (njenim ukidanjem) - Konkretni pravni odnosi nestaju prestankom važenja opšte ili pojedinačne norme (npr. plaćanjem poreza) ili nestankom činjenica opisanih u pretpostavci pravne norme (npr. kada neko prestane da bude poreski obveznik). Najvažnije činjenice koje dovode do prestanka konkretnih pravnih odnosa su: - izvršenje jednostrane obaveze - smrt nosioca neprenosivih prava i obaveza - propast unikatne stvari koja je predmet ugovora - zastarelost potraživanja U slučaju bezuslovnih normi, pravni odnosi prestaju neposredno, dok kod uslovnih do toga dolazi tek ispunjenjem raskidnog ili odložnog uslova. 83. PRAVNE ČINJENICE Pravne činjenice su činjenice koje su predviđene u pretpostavkama pravnih normi, na osnovu kojih nastaju, menjaju se i prestaju pravni odnosi. Njihov zbir se naziva činjeničnim skupom. Pravni poredak ih određuje kao uslov ili osnov za zasnivanje, promenu i prestanak pravnih odnosa. Pravne činjenice se najčešće dele na obične (rođenje, starost, smrt) i pravne, koje se tiču osobenih pravnih pojava. Pravne se dalje dele na: 1. Događaje – sve promene u prirodi koje nastaju nezavisno i bez učešća ljudske volje i svesti (rođenje, starenje, smrt) 2. Ljudske radnje – telesne ili psihičke radnje koje čovek vrši voljno i svesno, koje sam izaziva (donošenje pravnog akta, mišljenje, osećanje..). One se dalje dele na pravne akte i ostale radnje i na pravno dozvoljene i pravno zabranjene radnje (delikte). Pravne činjenice su vezane za prostor i vreme i mogu da postoje samo ako su prostorno-vremenski određene. Protek vremena predstavlja posebnu pravnu činjenicu koja se u pravu određuje kao rok za nastanak, promenu ili prestanak pravnih odnosa. Taj rok može da bude: - odložni (suspenzivni – kada protekom vremena nastaje pravni odnos) - raskidni (rezolutivni – kada protekom vremena prestaje pravni odnos) - zakonski (prekluzivni – kada zakonom određenim protekom vremena takođe prestaje pravni odnos zbog nevršenja pravnog ovlašćenja). Pored navedenih materijalnih rokova, postoje i procesni rokovi u kojima stranke mogu da koriste pravna sredstva i preduzimaju procesne radnje u sudskom, upravnom ili nekom drugom postupku (rok za tužbu, rok za žalbu...). Protek vremena usled koga se izvesna ovlašćenja gube naziva se zastarelošću. Zastarelost teče samo kada je subjekt prava u mogućnosti da vrši svoje ovlašćenje, a to ne čini.
Postoje ovlašćenja koja ne zastarevaju niti se mogu steći održajem (npr. bračni drug, roditelj) Održaj je protek vremena usled kog se izvesna ovlašćenja stiču, a izvesni odnosi nestaju. Zastarela ovlašćenja prelaze na drugog. 84. PRAVNE RADNJE Pravne radnje su uslov za primenu zapovesti u pravnoj normi. Sastoje se u izvršavanju pravnih obaveza i ovlašćenja iz pravne norme. Nalaze se u svim elementima pravne norme (pretpostavke, zapovesti, sankcije). VRSTE PRAVNIH RADNJI: Osnovna podela je na slobodne i pravom regulisane radnje. 1. Slobodne pravne radnje su sve radnje kojima pravo ne određuje kako subjekti treba da se ponašaju, jer sve što je slobodno, nije zabranjeno. Mogu da se vrše samo u prethodno utvrđenim pravnim okvirima. - Širi smisao – slobodne su sve radnje koje nisu izričito zabranjene - Uži smisao – slobodne su samo one radnje koje su izričito proglašene kao takve. 2. Pravom regulisane radnje nešto naređuju ili zabranjuju, ili se dopušta vršenje pravnih ovlašćenja Pravne radnje mogu da se podele i prema drugim merilima: 1. Prema sastavu – psihičke i telesne 2. Prema obliku društvene delatnosti – biološke, ekonomske, političke, kulturne, porodične, radne, sudske 3. Prema vršenju vlasti – radnje jednakosti, radnje nejednakosti 4. Iz čega se sastoje – materijalne (predaja stvari) i jezičke pravne radnje (svedočenje) Jezičke radnje se još dele na one kojima se stvaraju i na one kojima se ne stvaraju pravne norme (odlučivanje u parlamentu, odlučivanje na sudu..) 85. TUMAČENJE PRAVA I NJEGOV ZNAČAJ Tumačenje prava je složena, intelektualna delatnost koja se sastoji iz ispravnog utvrđivanja pravog, istinitog značenja pravne norme. To je nužna delatnost bez koje se saznavanje i primena prava ne mogu zamisliti. Tumačenje pravnih normi delimično spada u jezičko tumačenje ali i od toga postoje izuzeci: kada se značenje norme nalazi izvan okvira jezika (npr. kada ono što se mislilo nije izrečeno u normi ili kad je norma izražena gestom ili drugim pokretom tela). Tumačenje prava treba razlikovati od tumačenja formalnih izvora prava, koje predstavlja samo jednu konstataciju zasnovanu na prethodnom tumačenju formalnih izvora prava. Tumačenje prava je svakodnevna pravnička delatnost koja se ne odvija uvek isto: 1. Laičko tumačenje se izvodi neprimetno i nesvesno, kada tumač vršeći svakodnevnu delatnost saznavanja pravnih normi to čini spontano.
2. Stručnjačko tumačenje – Čim se tumač sretne sa složenim pitanjima, kada značenje norme nije jasno ili uopšte ne postoji, tumačenje postaje posebna, svesno-planska delatnost koja se vrši posebnim pravilima i zahteva posebno znanje, veštinu i obdarenost. Stručnjačko tumačenje može biti obavezno ili neobavezno. Ono je neobavezno kad ga daju pravni naučnici, advokati, pravni savetnici, a obavezno kada ga daju za to nadležna državna i društvena službena lica. ZNAČAJ TUMAČENJA PRAVA – Pravo se tumači zbog primene. Tumačenje je najvažniji deo postupka saznavanja pravne norme, korišćenjem odgovarajućih metoda – dogmatičkih i normativnih. KRAJNJI ISKOD TUMAČENJA PRAVA se sastoji u pronalaženju takvog značenja protumačenih normi kojima se najpotpunije ostvaruje njihov smisao i cilj. 86. PREDMET TUMAČENJA PRAVA; TUMAČENJE U UŽEM I ŠIREM SMISLU U užem smislu, predmet tumačenja prava je samo pravna norma. U širem smislu, glavni predmet tumačenja prava mogu biti sve pravne norme, a izuzetno kao sporedni predmet, ljudske radnje, pod uslovom da su pogodne za tumačenje. Nijedna norma nema potpuno tačno određen smisao, već samo dva ili više mogućih značenja, od kojih samo jedno najispravnije izražava njen smisao. Taj smisao norma stiče tek kada se dovede u vezu sa drugim normama , njihovim skupovima ili celokupnim sistemom prava. Norma taj smisao stiče tek kad se dovede u vezu sa drugim normama, njihovim skupovima, pa čak i sa celokupnim sistemom prava. Predmet tumačenja je uvek dvostruk: ili jedna norma ili veći skup, ili pravne oblasti i ceo pravni sistem. Na taj način se dobijaju KRUGOVI TUMAČENJA: 1. Prvi krug čini jedna ili više normi koje su neposredan predmet tumačenja 2. Drugi krug čine sa njima tesno povezane norme 3. Treći krug čini jedan ili više skupova srodnih normi Tumačenje prava u užem smislu – postoji kada je neposredan predmet tumačenja jedna ili nekoliko tesno povezanih pravnim normi (pravo tumačenje). Tumačenje prava u širem smislu – postoji kada je posredan predmet tumačenja jedan ili više skupova međusobno tesno povezanih normi. Ceo pravni sistem je neposredan predmet tumačenja samo u slučaju popunjavanja pravnih praznina. 87. PRAVNE PRAZNINE I SLOBODNO STVARANJE PRAVA Pravne praznine su društveni odnosi koji nisu regulisani pravom, iako bi zbog društvenog interesa trebalo da jesu. Prema načinu nastanka postoje dve vrste pravnih praznina koje se popunjavaju tumačenjem prava u širem smislu: 1. Početne – nastaju u trenutku donošenja pravne norme, zbog previda njenog tvorca. Posledica su ljudskog nemara. 2. Naknadne – nastaju posle donošenja norme, zbog nastanka nodih odnosa koje tvorac nije mogao da predvidi unapred. Posledica su ljudske nesavršenosti.
3. Prave – nastaju kada je neki složeniji društveni odnos regulisan opštom normom, ali neki njegov sastavni deo nije regulisan. 4. Neprave – nastaju kada čitava oblast društvenih odnosa nije regulisana opštim normama. Nastaju u situacijama formalnopravne revolucije. Sve navedene podele se tiču pravnih praznina koje su izvan pravne norme. Međutim, postoje pravne praznine koje nastaju unutar same norme a to su: 1. Tehničke pravne praznine koje su rezltat slabog pravnog regulisanja pravnih odnosa. Mogu nastati iz sledećih razloga: a) Nedostatak nekog glavnog elementa pravne norme (npr. kada se ne odredi sankcija ili dispozicija) b) Neodređenost i nejasnoća pojmova koji se koriste u zapovesti Otklanjaju se boljim sastavljanjem i tumačenjem prava. 2. Vrednosne pravne praznine predstavljaju rezultat prosuđivanja pravnih subjekata, da neka norma uređuje društveni odnos nepravedno ili na neki drugi vrednosno manjkav način. Nije ih moguće otkloniti jer će uvek postojati subjekti čije interese nije moguće pomiriti sa vrednostima koje norma dotiče ili sadrži. Ne postoji izričit pravni propis koji se odnos i na popunjavanje pravnih praznina. Ako takav propis uopšte postoji, on postoji samo prećutno, sadržan u duhu celokupnog prava. Ali, postoji apsolutno pravilo: Pravne praznine se regulišu naknadno pojedinačnim pravnim normama. Sud ili drugi organ samostalno donosi pojedinačnu normu i popunjava pravnu prazninu oslanjanjem na sudsku i drugu praksu, pravnu nauku, običaje... Pravne praznine ne smeju da postoje u krivičnom pravu, dok u ostalim granama prava, mogu. 88. VRSTE TUMAČA I TUMAČENJA PRAVA Pravim je smatrano samo tumačenje državnih organa (autentično tumačenje zakonodavca i sudsko tumačenje) i tumačenje pravne nauke (doktrine). Pravilo je da tvorac i tumač norme nisu isti subjekti. Ali, mogući su takvi slučajevi. Takvo tumačenje norme, koje vrši njen stvaralac naziva se autentičnim tumačenjem. Ono se ne smatra tumačenjem u pravom smislu, već pre donošenjem novog pravnog akta sa novom pravnom normom koja važi za ubuduće. Sva druga tumačenja smatraju se neautentičnim. Prema cilju kojim se tumači rukovode, razlikuju se: doktrinarno i operativno tumačenje. TUMAČENJE DRŽAVNIH ORGANA Svi državni organi su dužni da tumače propise prilikom vršenja svoje delatnosti, od ustavotvorca do sudije. Zbog toga se kaže da je tumačenje organa uvek obavezno tj. AUTORITATIVNO. Time se obezbeđuje njihov zakonit rad, koji se sastoji u zakonitoj primeni prava. Zakonodavac prvo donosi pravne norme, a samo izuzetno ih tumači. To njegovo tumačenje je apstraktno. Tumačenje upravnih i sudskih organa spada u konkretno tumačenje zbog primene prava.
Sudsko tumačenje je konačno. Sva druga tumačenja važe samo kad ih sud potvrdi. TUMAČENJE DRUŠTVENIH SUBJEKATA Društveni subjekti mnogo češće tumače pravne norme od državnih organa. Takvo tumačenje se naziva NEAUTORITATIVNIM tumačenjem. Usmereno je na rešavanje konkretnog slučaja i cilj mu je da reši pravni problem. Ponekad i tumačenje pravne nauke može da bude operativno ili kauzističko. Takođe postoji i poslovno tumačenje. U zavisnosti od toga da li tumačenje vrši tumač ili tvorac norme, razlikuje se obično od autentičnog poslovnog tumačenja. Tumačenje društvenih subjekata nema unapred određenu obaveznu snagu – nije konačno. Obavezuje druge subjekte samo na osnovu njihovog pristanka i tek po njihovom pristanku, ono naknadno postaje obavezujuće. DOKTRINARNO TUMAČENJE je tumačenje koje daje pravna nauka kada ispituje značenje pravnih normi, povodom konkretnih odnosa. Tumačenjem prava se bavi jedna samostalna naučna disciplina – HERMENEUTIKA. OPERATIVNO I DRUGE VRSTE TUMAČENJA PRAVA Operativno tumačenje je tumačenje koje ima za cilj da reši neki pravni problem zbog primene prava. Uže je od doktrinarnog i šire od kazuističkog tumačenja jer se odnosi na rešavanje bilo kog praktičnog problema, a ne samo nekog konkretnog pravnog problema. Postoje i druge vrste tumačenja prava: 1. Prema metodu koji se koristi prilikom tumačenja, razlikuje se sintetičko (sistemsko, ciljno i istorijsko) od analitičkog tumačenja (jezičko i logičko). 2. Prema obimu tumačenja usko od srednjeg i širokog tumačenja 3. Prema predmetu tumačenja, tumačenju u užem (dogmatsko i sociološko) i širem smislu (popunjavanje pravnih praznina korišćenjem analogije, razloga suprotnosti i drugih logičih argumenata). 89. SREDSTVA TUMAČENJA PRAVA 1. Tradicionalna sredstva tumačenja prava je prvi odredio Savinji. To su: - jezik - logika - sistem prava - istorija norme - cilj norme Korišćenjem navedenih sredstava tumač započinje svoje tumačenje i povezuje dobijene rezltate u logičnu celinu. Tako nastaju: 1) Jezičko tumačenje
2) Pravo značenje norme – sastoji se iz logičkog, sistematkog, istorijskog i ciljnot tumačenja 3) Upoređuju se jezičko i pravo značenje norme, jezičko se ispravlja po potrebi 2. Prigovori teorije argumentacije: 1) Prvi prigovor se odnosi na osporavanje broja i vrste sredstava tumačenja, kojih je mnogo više od onih koja priznaje tradicionalna teorija tumačenja prava. 2) Drugi prigovor se odnosi na kritiku samog naziva „sredstvo“, u smislu „metoda“, čime se stvara privid o postojanju jedino mogućih, sigurnih i nužnih postupaka sa rezultatom jedinog pravnog značenja. 3. Obaveznost sredstava tumačenja prava – Sredstva tumačenja su samo faktički obavezna. Tumači ih biraju i koriste iz uverenja da njihova primena može najbolje da otkloni nejasnoće. Tumačenje se retko završava primenom samo jedne vrste postupka ili pravila, češće se koristi više. Tumačenja dovode do jedinog mogućeg , a nikad do jedinog ispravnog tumačenja. 90. PRIPREMNI I GLAVNI DEO POSTUPKA TUMAČENJA Pripremni deo postupka tumačenja pravne norme obuhvata: 1. Autentičan tekst pravne norme (niža kritika) – Kada je norma pisana, tekst se nalazi u odgovarajućem dokumentu, a kada to nije slučaj, utvrđuje se korišćenjem odgovarajućih dokaza. Autentičan tekst mora da bude veran originalu. Subjekt mora da pronađe pravnu normu koja reguliše neki odnos u kome se on nalazi ili će se tek naći. Odnos se upoređuje sa sadržajima manjeg ili većeg broja pravnih normi koje uređuju takvu vrstu odnosa, sve dok se ne pronađe jedna ili više odgovarajućih pravnih normi, koje u svojim elementima sadrže uređenje tog odnosa. Tek tada može zainteresovani pravni subjekt da zaključi da li i kako ga jedna ili nekoliko normi pravno obavezuju u dotičnom odnosu, kao da odluči hoće li da stupi u taj odnos. Subjekt u odlučivanju može i da pogreši, birajući norme koje nisu važne za odnos koji je predmet njegovog interesovanja. 2. Utvrđivanje pozitivnosti pravne norme (viša kritika) – Podrazumeva utvrđivanje da li je norma sastavni deo pozitivnog prava. Potrebno je da subjekt nađe normu koja je vremenski, prostorno i personalno važeća: - da važi u vremenu u kome postoji dotični odnos - koja se rasprostire na teritoriji na kojoj se dotični odnos odvija - da se odnosi na zainteresovanog subjekta, a ne na druge subjekte 3. Delovi glavnog postupka tumačenja prava se sastoje iz 3 dela: 1) Jezičko značenje – norme se utvrđuju pomoću jezičkih sredstava 2) Pravo značenje – utvrđuje se korišćenjem različitih sredstava i vrsta tumačenja 3) Poređenje jezičkog i pravnog značenja – Ukoliko se ne slažu, postupak se nastavlja ispravljanjem jezičkog ili pravog značenja. 91. JEZIČKO TUMAČENJE I ZNAČENJE PRAVNE NORME
Pojmovi se izražavaju jezikom, koji se sastoji iz reči običnog i stručnjačkog jezika. Pored njih, postoje i izrazi čiji pojmovi imaju drugačije značenje u pravnom nego u običnom jeziku (muž, savestan, stvar..) kao i izrazi čijih pojmova uopšte nema u običnom jeziku (stupanje na snagu, pravosnažnost, izvršnost...). Pošto korišćenje pravnog jezika nikada ne može da bude idealno, glavni cilj tumača je da pomoću jezika pravo učini što razumljivijim. Jezičko tumačenje je tumačenje prava na osnovu elemenata i pravila jezika i logike, u meri u kojoj je sam jezik logička tvorevina. Elementi jezičkog tumačenja su: 1. Reči – leksičko 2. Skupovi, izrazi – gramatičko 3. Rečenice – sintaksičko 4. Interpunkcijski znaci – interpunkcijsko Korišćenjem glavnih elemenata jezika kao metoda dolazi se do jezičkog konteksta i značenja norme. Jezičko značenje može biti jasno i nejasno. Kada postoji jedno jasno jezičko značenje norme, prelazi se na utvrđivanje njenog pravog značenja. Kada postoji više jasnih ili nejasno značenje, postupak tumačenja mora da se ponovi, kako bi se tome otkrili uzroci. Postoje 3 glavna uzroka nejasnog značenja: - nedovoljnost – postoji kada norma ništa ne kaže o onome što treba da kaže - besmislenost – postoji kada norma nema nikakvo značenje - neodređenost – postoji kada norma ima više značenja, ali se ne zna koje je od njih pravo i prvo. OSNOVNA PRAVILA JEZIČKOG TUMAČENJA: Prvo osnovno: Svaki jezički znak ima svoje sopstveno značenje. Nije suvišan u normi. Drugo osnovno: Svakom jezičkom znaku koji ima više značenja treba dati značenje koje on normalno ima po zakoniku značenja, i to ono koje je prvo i glavno. Tehnička pravila za tačno utvrđivanje jezičkog značenja: 1. Jezičkim znacima ne treba bez dovoljno razloga pridavati poseban pravni smisao. 2. Prilikom određivanja posebnog značenja znakova mora se voditi računa o značenju sličnih znakova. 3. Istim znacima ne treba bez dobrog razloga davati različita značenja. 92. SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO TUMAČENJE
SUBJEKTVINO TUMAČENJE – Prema subjektivnoj teoriji, koju je u 19. veku prvi uobličio Savinji, pravo značenje je samo jedno od više jezičkih mogućih značenja pravne norme i to ono koje je normi hteo da prida njen tvorac. Subjektivno tumačenje nije pouzdano sredstvo za otkrivanje pravnog značenja norme, zbog problema sa određivanjem volje tvorca norme, čak i kad je tvorac fizičko lice koje tu volju može da rekonstruiše. Ne koristi se, osim kada je ta volja na nesumnjiv, jasan i precizan način izražena u pojedinačnom aktu (testament, ugovor). OBJEKTIVNO TUMAČENJE – Za utvrđivanje istinitog značenja pravne norme, počevši od Jeringa i njegove škole interesne jurisprudencije, najčešće se koristi objektivno tumačenje. Pravo značenje norme je ono koje normi pridaje društvo na osnovu zakonika značenja. Norma nije ono što je tvorac hteo da kaže, već ono što je on stvarno izrekao u normi. U užem značenju – pravo značenje norme je ono koje norma ima prema zakoniku značenja U širem značenje – pravo značenje norme je ono koje bi normi pridao jedan savršen subjekt tj. ono koje bi trebalo da hoće jedan savršeno razuman subjekt. 93. STATIČKO I EVOLUCIONISTIČKO TUMAČENJE Protek vremena utiče na način određivanja pravog značenja norme, jer znaci menjaju svoje značenje. STATIČKO TUMAČENJE: Pravo značenje norme je ono koje je ona imala u trenutku svog donošenja. Čak i kada ono može tačno da se odredi, pitanje je da li takvo značenje uopšte treba da se primeni na neku sadašnju konkretnu situaciju. EVOLUCIONISTIČKO TUMAČENJE: Pravo značenje norme je ono koje norma ima u trenutku tumačenja, tj. svoje primene. Moguće ga je ispravno koristiti samo ako se značenje protumačene norme menja prema zakoniku značenja, što znači da mu tumač ne može pridati neko drugo značenje. 94. POJAM PRAVOG ZNAČENJA PRAVNE NORME Pravo značenje pravne norme je ono koje obezbeđuje najpotpunije ostvarivanje norme. Do njega dolazi ispravnim korišćenjem odgovarajućih sredstava tumačenja za dobijanje tumačenja koje je najbliže istinitom značenju norme. FORMALNI SMISAO – Pravo značenje je ono koje je dobijeno vezanim tumačenjem. Utvrđuje se na osnovu onog što je tvorac norme stvarno rekao prema zakoniku značenja. MATERIJALNI SMISAO – Pravo značenje je ono koje od svih mogućih značenja norme u datom slučaju najbolje ostvaruje cilj norme i štiti dati interes. Pravo značenje se konačno određuje korišćenjem ciljnog tumačenja. 95. SREDSTVA ZA UTVRĐIVANJE PRAVOG ZNAČENJA NORME SREDSTVA ZA TUMAČENJE MOGU BITI U: 1. Užem smislu: 2. Širem smislu: - logičko tumačenje - analogija - sistematsko tumačenje - razlog suprotnosti - ciljno tumačenje - razlog utoliko pre
- istorijskopravno tumačenje - autoritet - uporednopravno tumačenje - priroda stvari - apsurdnost - usko tumačenje izuzetaka - opšta načela 96. LOGIČKO I SISTEMATSKO TUMAČENJE Logičkim tumačenjem se pravo značenje norme određuje upotrebom pravila logike kao sredstva, naročito logičkih pravila neprotivrečnosti, istovetnosti i isključenja trećeg. Njime se utvrđuje da li je značenje dobijeno drugim vrstama tumačenja uopšte logički moguće. Prema zadacima koje treba da ostvari, razlikuju se 3 vrste logičkog tumačenja: 1. Proveravanje logičke ispravnosti značenja dobijenog drugim vrstama tumačenja, korišćenjem formalne logike. 2. Izvlačenje novih značenja iz normi, koja ne mogu da se izvuku drugim sredstvima tumačenja, korišćenjem neformalne logike. 3. Popunjavanje pravnih praznina, tumačenje u širem smislu. Na pitanje koja vrsta logike se koristi prilikom otkrivanja pravnog značaja, postoje dva odgovora: 1. Prema prvom, prilikom tumačenja prava se koristi obična logika, jer se pravna logika ne razlikuje od logike koja se primenjuje u drugim područjima znanja (Tamelo, Lukić) 2. Prema drugom, prilikom tumačenja prava se koristi posebna pravna logika (argumentovana, dijalektička, retorička), pošto je cilj tumačenja prava postizanje saglasnosti oko predmeta spora. Sistematsko tumačenje je posebna vrsta logičkog tumačenja. Pravo značenje norme se utvrđuje pomoću njenih veza sa drugim normama, koje čine sistem prava. Norma se povezuje i razjašnjava pomoću drugih normi iz pravnog sistema. Postoje dve vrste sistematskog tumačenja: 1. Određuje se i vrši pomoću mesta koje norma zauzima u sistemu prava, čime se uklanjaju spoljašnje protivrečnosti između normi. 2. Smisaono povezivanje normi i bliže određivanje njihovog značenja na osnovu međusobnih veza. To se čini grupisanjem i razvrstavanjem normi u odnosnom pravnom aktu. 97. CILJNO TUMAČENJE Ciljno (teološko) tumačenje predstavlja odlučujuću i završnu vrstu tumačenja. Razrešava nedoumicu koje je od svih mogućih značenja norme zbilja njeno pravo značenje. Kada se kaže da se ciljnim tumačenjem utvrđuje cilj norme, ne znači da se utvrđuje bilo kakav cilj, već samo njen objektivan (objektivno tumačenje).
Određivanje objektivnog cilja norme je veoma složen posao jer u društvu ne vladaju strogi zakoni kao u prirodi. Ipak, kada se jednom utvrdi koji cilj ostvaruje neko pravo značenje norme, prelazi se na poređenje tih raznih ciljeva i njihovih različitih stupnjeva ostvarenja. To se postiže analizom i utvrđivanjem koji je cilj važniji od ostalih, pa se on bira i ostvaruje pre svih drugih. Samo se ponekad dešava da pravne norme izričito određuju sopstvene ciljeve, kao što je slučaj sa ustavom i pojedinim zakonima. 98. ISTORIJSKO I UPOREDNOPRAVNO TUMAČENJE ISTORIJSKOPRAVNO TUMAČENJE je posebna vrsta pomoćnog tumačenja. Ono omogućava da se uviđanjem svih društvenih okolnosti odredi pravo značenje norme. Sastoji se iz upoređivanja stare i nove norme kako bi se uočile promene u njima, otkrili povodi za njihovo donošenje i ispitali svi pripremni materijali koji su prethodili. Ima veliki značaj za utvrđivanje pravog značenja jer nijedna pravna norma ne može celovito i tačno da se shvati, ako se ne zna njegova istorija. UPOREDNOPRAVNO TUMAČENJE je posebna vrsta pomoćnog tumačenja kojim se do pravog značenja dolazi poređenjem istih ili sličnih normi koje se nalaze u najmanje dva različita nacionalna prava. 99. ANALOGIJA I RAZLOG SUPROTNOSTI Analogija (razlog sličnosti) je glavno sredstvo kojim se popunjavaju pravne praznine prilikom tumačenja u širem smislu. Njena primena se sastoji u tome što se na jedan slučaj koji nije regulisan opštom pravnom normom, koji predstavlja pravnu prazninu, primenjuje pravna norma predviđena za neki drugi slučaj, sličan slučaju koji predstavlja pravnu prazninu. *NEPOUZDANOST ANALOGIJE: - Karnap – U klasičnoj i modernoj logici ne može se naći neki osnov za zaključak po analogiji. - Mah – Zaključci po analogiji nisu predmet logike već psihologije. *OPRAVDANOST ANALOGIJE: Pitanje opravdanosti analogije se rešava tako što se zaključak po analogiji smatra delimično deduktivnim, a delimično induktivnim, pri čemu je analogija pouzdana u svom deduktivnom delu kada se ide od opšteg ka posebnom, a nepouzdana u induktivnom delu, kad se ide od posebnog ka opštem. Tek kad se utvrdi da u slučaju pravne praznine postoji isti interes kao u i slučaju koji je pravno regulisan, pravna praznina može da se popuni tom pravnom normom. Taj interes se otkriva utvrđivanjem zakonskog razloga. *OSNOV ZA PRIMENU ANALOGIJE se rešava pomoću zakonskih razloga. Kada se analizom utvrdi da pravno regulisan slučaj i slučaj koji predstavlja pravnu prazninu imaju isti zakonski razlog, tad se primena norme proširuje na drugi slučaj kako bi se pravno zaštitio i taj društveni interes. Analogija može biti zakonska ili pravna. Zakonska analogija predstavlja primenu konkretne norme, a pravna analogija primenu opšteg načela na slučaj koji predstavlja pravnu prazninu. Pravna analogija se dalje deli na delimičnu i potpunu. Delimična je kada se norma izvlači iz nekoliko posebnih normi, a potpuna kada se norma izvlači iz jednog ili više opštih pravnih načela koja izražavaju duh celog prava. Primena analogije je češća u nerazvijenim i nedovoljno sistematiski izgrađenim pravima. U krivičnom pravu je uvek zabranjena.
Razlog suprotnosti predstavlja drugo glavno sredstvo za popunjavanje pravnih praznina, ali na način suprotan analogiji. Za sve slučajeve koje norma ne obuhvata, primenjuje se njoj suprotna norma korišćenjem razloga suprotnosti. Kod razloga suprotnosti zaključivanje se odvija obrnutim tokom od onog kod analogije: 1. Prvo se utvrđuje da pravna norma obuhvata izvesne slučajeve, ali ne i slučaj koji predstavlja pravnu prazninu. 2. Drugo, utvrđuje se da slučaj koji predstavlja pravnu prazninu nije obuhvaćen normom zbog toga što je različit od slučajeva koji su normom obuhvaćeni. Zaključuje se da noram ne može da se primeni na slučajeve koje ne obuhvata; na slučaj pravne praznine treba da se primeni neka druga norma, suprotna prvoj. Primena razloga suprotnosti nije pouzdana, jer čim se desi da zakonski razlog obuhvata samo neka obeležja, može da se primeni analogija koja takođe nije pouzdana. Do toga dolazi jer oba logička sredstva predstavljaju deduktivnoinduktivne zaključke. Hans Kelzen je smatrao i da su analogija i razlog suprotnosti potpuno bezvredni, jer oba vode suprotnim rezultatima, a ne postoji kriterijum kada treba primeniti ili jedno ili drugo. Razlog suprotnosti u širem smislu predstavlja obično tumačenje, a ne popunjavanje pravnih praznina. Do toga dolazi kada od dve opšte norme jedna predstavlja izuzetak. Tada se smatra da svi slučajevi koji nisu obuhvaćeni normom koja reguliše izuzetke potpadaju pod opštu normu (izvršenje smrtne kazne se ne smatra ubistvom). Odnos između analogije i razloga suprotnosti se često određuje tako kao da je svejedno koje će logičko sredstvo biti upotrebljeno, što nije tačno. Kada postoji isti zakonski predlog, treba da se primeni analogija, a kada postoji različit zakonski predlog, treba da se primeni razlog suprotnosti. Važno je da se ispravno izabere jedno od ovih logičkih pravila, jer primena analogije i razloga suprotnosti ne proizvodi iste pravne posledice za subjekte. 100. RAZLIČITE VRSTE LOGIČKIH ARGUMENATA Njihova primena nije nužna za razliku od strogih logičkih pravila. 1. RAZLOG „UTOLIKO PRE“ predstavlja logičko pravilo kojim se zaključuje da obeležja jednog slučaja u još većoj meri ili sa još jačim razlogom postoje u drugom slučaju. Podseća na analogiju, ali se od nje razlikuje po tome što osnova za njegovu primenu ne predstavlja sličnost dva slučaja, već ista obeležja jednog slučaja. Postoje dve podvrste ovog razloga: - Razlog od manjeg ka većem – zaključuje se da posledica koju pravna norma vezuje za nešto što je manjeg intenziteta važi i za istovrsnu pojavu većeg intenziteta (zakon je donet većinom glasova). - Razlog od višeg ka manjem – zaključuje se da subjekt kome pravna norma daje šira ovlašćenja i obaveze raspolaže i užim ovlašćenjima i obavezama uključenim u šire (npr. ko može da glasa, može i da se uzdrži od glasanja). 2. AUTORITET je cenjen u teoriji argumentacije počevši od Aristotelove „Retorike“ i često se koristi u pravu i svakodnevnom životu. On se sastoji u pozivanju na autoritet sudske prakse ili pravne doktrine (npr. obrazloženja zakona), a u životu na uzore ili dobre primere roditelja, predaka ili poštovanih javnih ličnosti. 3. RAZLOG PRIRODE STVARI predstavlja vrstu prvnog zaključivanja koje se izvodi iz uviđanja skladnih pravilnosti postojanja i funkcionisanja, koje su date u samoj prirodi objekta ili odnosa (slab konj koji je kupljen za vuču).
4. RAZLOG APSURDNOSTI ili pretpostavka o razumnom zakonodavcu, nalaže da se iz jedne razumne pravne norme isključe sva besmislena značenja koja vode besmislenim zaključcima i posledicama (bilo bi besmisleno da ustavni sud ispituje ustavnost i zakonitost svih akata koje donose parlament i vlada). 101. USKO TUMAČENJE IZUZETAKA I POPUNJAVANJE PRAVNIH PRAZNINA OPŠTIM NAČELIMA Usko tumačenje izuzetaka podrazumeva da norma koja predstavlja izuzetak u odnosu na neku opštu normu mora usko da se tumači (npr. kada su hendikepirane osobe izuzete od iz pohađanja školske nastave fizičkog vaspitanja). Ono takođe predstavlja sredstvo za popunjavanje pravnih praznina. Pouzdanost i vrednost ovog pravila zavise od toga šta se smatra izuzetkom. U pravu se smatra da izuzetak postoji kada se tačno navede takav slučaj. To se postiže metodom TAKSATIVNOG NABRAJANJA koja u stvari predstavlja normiranje izuzetaka. Norma suprotne sadržine se može primeniti samo na te tačno navedene slučajeve. Izuzetak ne postoji kada se posle najbrajanja navede da su oni navedeni primera radi, pa se norma može primeniti i na druge slične slučajeve. Pravne praznine se izuzetno popunjavaju opštim načelima a ne konkretnim normama (npr. načelom zakonitosti ili načelima da šteta treba da se nadoknadi..). To je moguće učiniti jer je u načelima saržan duh datog prava. Ali, prema školi egzegeze, ta načela nisu potrebna jer u pravu mogu da postoje samo prividne praznine. Iako je tačno da slučaj regulisan opštim načelom ne predstavlja pravnu prazninu, tačno je da zbog apstraktnosti pravnog načela mnoga pitanja u konkretnom slučaju ostaju nerešena. Što je načelo opštije, pravna praznina koju treba popuniti je veća. Izuzetak: Ne mogu da budu smatrane dozvoljenim radnje koje ugrožavaju ljude, samo zato što nisu zabranjene. Pravom nije potrebno uređivati ili zabranjivati ono što predstavlja očigledno patološko pravno ponašanje. 102. UPOREĐIVANJE I ISPRAVLJANJE JEZIČKOG I PRAVOG ZNAČENJA Idealno bi bilo kada bi se jezičko i pravo značenje pravne norme potpuno podudarali, ali to nije uvek slučaj. Zbog toga je potrebno da se na kraju postupka tumačenja uporedi jezičko značenje sa pravim značenjem, i kad god je moguće, pravo značenje norme ispravi jezičkim. Rezultat upoređivanja može da bude da su dva značenja podudarna ili nepodudarna. U slučaju njihovog podudaranja, završava se postupak tumačenja i prelazi na postupak primene prava. U slučaju njihovog nepodudaranja, uzima se da jasno jezičko značenje norme ne treba ispravljati pravim značenjem jer je jasno jezičko značenje samim tim pravo značenje norme. Od tog pravila jedini izuzetak predstavlja slučaj omaške. Način ispravljanja protumačene pravne norme u slučaju nepodudaranja jezičkog sa pravim značenjem zavisi od vrste nedostatka u jezičkom značenju norme. 1. Ispravljanje norme sa jasnim značenjem u slučaju omaške: Jezičko značenje norme može se ispraviti pravim samo kada se utvrdi da je ono takvo zbog učinjene omaške prilikom stvaranja norme (npr. 1000 umesto 100 dinara). 2. Ispravljanje norme u slučaju pravne praznine – Otkriva se pravo značenje nepostojeće norme tj. značenje koje bi trebalo da postoji kada bi se postojala norma. Tumačenjem mora da se utvrdi pravna praznina koju treba popuniti jednim od prethodno navedenih logičkih razloga. 3. Ispravljanje besmislene norme – Norma je besmislena kada je protivrečna. - Unutrašnja protivrečnost se relativno lako ispravlja ako se omaška utvrdi na nesumnjiv način. Ako to nije moguće, norma se smatra nepostojećom, a slučaj koji ona reguliše je pravna praznina.
- Spoljašnja protivrečnost može da se ispravlja ako: - nijedna norma ne postoji - jedna postoji i važi, a druga se ukida - obe norme važe, s tim što je jedna izuzetak u odnosu na drugu 4. Ispravljanje neodređene norme se vrši tako što se bira obim značenja norme koji najbolje izražava njen zakonski razlog. Ovakvo ispravljanje obuhvata tri glavne vrste značenja i tumačenja: - Obično (srednje, normalno) – utvrđuje se standardno ili normalno značenje reči kojima je norma iskazana, a koje najbolje izražava cilj norme (krivična norma pripisuje kaznu zatvora vozaču motornog vozila koji ne ukaže pomoć osobi čiju je porvredu prouzrokovao). - Suženo – tumačenje se vrši višeznačnim rečima u normi, daje usko ili najuže značenje (npr. usmeni testament važi samo u ratu, u svim drugim uslovima mora biti pisan). - Prošireno tumačenje daje šire značenje jer se upravo ono smatra najboljim za izražavanje cilja (npr. sudovi na osnovu ustava, zakona i drugih propisa). 103. PRIMENA PRAVA – POJAM, OSOBINE I VRSTE Primena prava je ponašanje ljudi po pravnim normama. Ima 3 glavna značenja: - pravne norme - pravnog subjekta - konkretnog slučaja Na kraju se svi elementi sjedinjuju u jednu celinu i materijalizuju u pravne ustanove, grane i oblasti. 1. Najširi smisao – Primena prava kao praktična delatnost predstavlja deo ljudske i društvene prakse koja se sastoji iz pretvaranja prava u stvarnost. To podrazumeva ponašanje ljudi po dispozicijama i sankcijama pravnih normi. Postoje dve glavne vrste primene prava: *Dobrovoljna, koja postoji kad se ljudi ponašaju po dispozicijama. Ona predstavlja primaran društveni interes, jer je cilj društva i države da se pravo vrši što je moguće više dobrovoljno. Ali, pošto nije uvek reč o sasvim dobrovoljnoj primeni iz ubeđenja (autnomnoj primeni prava), dobrovoljnom se naziva i primena zbog straha od sankcije (heteronomna primena prava). * Prinudna, kada se ljudi ponašaju po sankcijama pravnih normi. Primena se sastoji iz prekršaja dispozicije i primene sankcije državnog organa prema subjektu koji je prekršio dispoziciju i sankciju pravne norme. Država i društvo pokušavaju da spreče kršenje prava korišćenjem određenih mehanizama. Pre svega, to se postiže određivanjem sekundarne dispozicije. Ona je tako podešena da se prekršilac i protiv svoje volje može naterati da je izvrši. Mehanizam primene prava zavisi i od toga da li je neki slučaj regulisan opštom ili pojedinačnom normom: - Kada je regulisan opštom normom, primena prava se sastoji iz dva dela: - Utvrđivanje opšte norme i stvaranje pojedinačne norme
- Ponašanje ljudi po normi - Kada je regulisan pojedinačnom normom – samo ponašanje ljudi po normi Podela na dobrovoljnu i prinudnu primenu prava omogućava razlikovanje primarne od sekundarne efikasnosti i neefikasnonsti pravne norme: 1) Pravna efikasnost može biti primarna i sekundarna: - Primarna – ljudi se ponašaju po dispozicijama pravnih normi (npr. plaćanje poreza) - Sekundarna – državni organi prisiljavaju subjekte da se ponašaju po sankciji pravne norme ili je izvršavaju umesto njih (npr. prinudna naplata poreza) 2) Pravna neefikasnost takođe može biti primarna i sekundarna: - Primarna – kršenje dispozicija i sankcija pravnih normi (vožnja levom stranom) - Sekundarna – kada nadležni organi ne preduzimaju pravne radnje prema prekršiocu (ne izriču kazne) 2. Uži smisao – Primena prava je psihička radnja koja predstavlja primenu opšte pravne norme na konkretan slučaj koji je u njoj predviđen. 3. Najuži smisao – Primena prava je samo izvršenje sankcije, koje se razlikuje prema cilju koji se želi postići primenom. Prema cilju, sankcije mogu da se podele na: - Restitutivne – Uspostavljanje stanja koje bi postojalo da je dispozicija izvršena. - Retributivne – zadatak je odmazda nad prekrišiocem. Postoje i druge vrste primene prava, na primer: institucionalna, strukturalna, funkcionalna i persekuciona. OSOBINE ZA PRIMENU PRAVA: 1. Univerzalnost – pravne norme važe na celoj teritoriji države na kojoj treba da budu primenjene u konkretnim slučajevima. 2. Uniformnost – nalaže da u istim konkretnim slučajevima primena pravnih normi izaziva iste posledice, zbog načela pravne sigurnosti i jednakosti. 3. Unifikatornost – potreba stvaranja modela primene prava i stereotipa mišljenja koji povezuju subjekte u istim situacijama kako bi se nametnuli obrasci poželjnog ponašanja. 4. Konstantnost – pravna norma od svog nastanka do prestanka mora da bude isto primenjivana USLOVI ZA PRIMENU PRAVA: 1. Sigurnost – pravo mora da se primenjuje tačno kako je propisano. 2. Efikasnost – korišćenje najpogodnijeg propisanog načina primene, kako bi pravo moglo da proizvede željeno dejstvo.
3. Ekonomičnost – primena prava najkraćim putem, štednjom vremena, ljudske energije i materijalnih sredstava. 104. POSTUPAK PRIMENE PRAVA Postupak primene prava se sastoji iz pripremnog i glavnog dela: 1. Pripremni deo: - Utvrđivanje autentičnog teksta, kako norma glasi - Utvrđuje da li norma važi, da li je pravno obavezna - Tumačenje norme – utvrđivanje istinitog smisla pozitivne norme 2. Glavni deo: - Utvrđivanje relevantnih činjenica – onih koje su opisane u pravnoj normi, čije je postojanje uslov za primenu norme. Pravne činjenice se utvrđuju dokazima, pretpostavkama i fikcijama. - Pravno zaključivanje – Protumačena norma se dovodi u vezu sa utvrđenim činjenicama, posle čega se utvrđuje da li i kako ona može da se primeni na konkretni slučaj - Neposredna primena prava se vrši izvođenjem pravnih i materijalnih akata predviđenih u normi 105. SREDSTVA ZA UTVRĐIVANJE ČINJENICA Utvrđivanjem činjenica se danas bave sva fizička i pravna lica na manje-više slobodan način. Mehanizam utvrđivanja činjenica zavisi od vrste normi, tj. od toga da li je norma opšta ili pojedinačna. - Kod opštih normi polazna situacija je određena u pretpostavci norme, a dolazna u dispoziciji norme NPR: Svi građani su dužni da plaćaju porez. Polazna situacija je postojanje građana koji raspolažu imovinom iznad određenog novačnog iznosa, a dolazna situacija je određeni iznos poreza koji mora da se plati. Dolazna situacija obično proističe iz polazne, ali ona može i da nastane ljudskom radnjom. NPR: Kad lice navrši 18 godina, dužno je da vodi računa o pravnim posledicama svojih postupaka. Dolazna situacija nastaje iz konkretnog ponašanja subjekta, a ne iz sticanja punoletstva. - Kod pojedinačnih normi, polazna situacija se ne utvrđuje, jer je ona već ostvarena, utvrđuje se samo dolazna situacija. NPR: Kada je lice dužno da služi vojsku. Zašto je dužan, to se ne vidi, dovoljno je samo utvrditi dolaznu situaciju. Kada se pravosnažno utvrdi postojanje ili nepostojanje odnosnih činjenica, kaže se da je utvrđena pravna ili formalna istina o činjenicama koja mora da se podudara sa pravom ili materijalnom istinom. Pravo pažljivo bira i koristi postupke kojima se dolazi do pravne istine, kako bi se ona u najvećoj meri podudarala sa pravnom istinom. Ti postupci su:
1. Dokazi – nijedna pravna norma ne može da se primeni ako činjenice nisu potkrepljene jasnim i čvrstim dokazima. Oni se dele na neposredne i posredne: - Neposredni ili dokazi u užem smislu se sastoje u neposredom utvrđivanju činjenica ili predmeta koji su subjekt, sredstvo ili posledica delikta. - Posredni ili dokazi u širem smislu se sastoje iz posrednog utvrđivanja činjenica na osnovu njihove veze sa drugim činjenicama koje mogu neposredno da se posmatraju i utvrđuju na osnovu priznanja okrivljenog, iskaza svedoka ili veštaka. 2. Pravne pretpostavke su pravno važne činjenie koje pravo smatra dokaznim tj. najverovatnije tačnim u konkretnom slučaju, sve dok se ne dokaže suprotno. One se dele na: - Oborive, koje dozvoljavaju da se dokaže suprotvno, jer se tačnim smatraju činjenice koje su u najvećem broju slučajeva tačne. - Neoborive – Ne mogu da se osporavaju jer to pravo zabranjuje. Uzimaju se kao tačne, makar bile i neistinite. 3. Fikcije su pravna tehnička sredstva kojima se svesno proglašava tačnim ono za šta se unapred zna da nije tačno (npr. nerođeno dete se smatra rođenim). Korišćenje fikcija je karakteristično za anglosaksonske zemlje. 106. PRAVNO ZAKLJUČIVANJE I NEPOSREDNA PRIMENA PRAVA Pravno zaključivanje se sastoji u poređenju utvrđenih činjenica u protumačenoj normi sa činjenicama koje su utvrđene u stvarnosti. Kada se nađe da su stvarne činjenice tačno one koje su u normi predviđene kao uslov za njenu primenu, prelazi se u deduktivno izvođenje zaključaka (pravnog silogizma). Pravni silogizam se sastoji iz dve pretpostavke i jednog zaključka: 1. Prvu pretpostavku ili viši sud predstavlja značenje protumačene norme. 2. Drugu pretpostavku ili niži sud predstavlja sud o postojanju činjenica predviđenih u normi 3. Zaključak je da norma treba ili ne treba da se primeni na konkretan slučaj. Bez pravnog silogizma, pravna norma ne može da se primeni. Neposredna primena prava predstavlja neposredno izvršavanje prava preko odgovarajućeg ponašanja odnosnih subjekata. Za primenu prava su zaduženi različiti organi. Najvažniji su državni organi jer je njihovo stečeno iskustvo dovelo do tačnog određivanja najpogodnijih načaina za primenu sankcija prinudnim putem (smrtna kazna, robija). Državni organi moraju da vode računa o ljudskom dostojanstvu onih prema kojima se sankcije primenjuju. 107. PRAVNI OBLIK Pravni oblik predstavlja najvažnije tehničko sredstvo za pretvaranje obične stvarnosti u pravnu. Bez njega, pravo ne bi moglo da postoji, ne bi moglo da se izrazi, niti bi moglo da se primenjuje. U savremenim pravima, naročito u oblastima gde vlada autonomija volje, uglavnom načelo slobodne pravne forme (npr. ugovor može da se sklopi i samim gestovima). To načelo ne važi za državne organe niti za neke vrste javnih društvenih subjekata, za koje važi načelo obavezne forme (zaključenje braka, donošenje zakona...).
Postoji i nekoliko vrsta proceduralnih normi. Njima se propisuju nužni oblici ili postupci kojih se treba pridržavati da bi se ispravno izvele pravne radnje stvaranja i primene prava. Takve norme se nazivaju i „norme o normama“ i one su sadržane u delu ustava kojim se određuje način njegovog stvaranja i promene ili u delovima zakona kojima se određuje njihovo ukidanje ili ukidanje drugih opštih akata. Proceduralne norme se mogu podeliti na 3 grupe: 1. Prvom se precizno i strogo propisuje koji pravni subjekti imaju ovlašćenje da stvaraju pojedine vrste pravnih akata – norme o kompetenciji 2. Drugom se precizno i strogo propisuje vrsta radnji i načina njihovog izvršavanja 3. Trećom se propisuje od koga, zbog čega, kako ili u kojim rokovima može da se zahteva ispitivanje zakonitosti. Zloupotreba pravnog oblika postoji kada se njime obuhvate odnosi koji ne mogu da se izvrše, na koje pravo ne utiče ili za koje je bolje da budu regulisani društvenim normama. Razlozi zloupotrebe pravnog oblika: 1. Neznanje – najmanje opasna vrsta zloupotrebe; drćavni organi iz lenjosti često zaobilaze propisani pravni oblik. 2. Namera – Svesno i plansko kršenje prava od onih koji su dužni da ga štite. 3. Nužnost – Kada zbog brzih promena društvenih odnosa ne može blagovremeno da se proceni koji odnosi trebaju biti predmet pravnog regulisanja. 108. NAČELO ZAKONITOSTI PRAVNIH AKATA Zakonitost kao normativan pojam u širem smislu označava saglasnost svih odnosnih akata sa zakonom kao višim aktom. U užem smislu zakonitost znači da svi pravni akti i sve materijalne radnje koje preduzimaju državni organi i građani, moraju biti u skladu sa zakonom. VRSTE ZAKONITOSTI: 1. Formalna zakonitost postoji kada su akti slabije pravne snage formalno saglasni sa zakonom. 2. Materijalna zakonitost postij kada su akti slabije pravne snage sadržinski saglasni sa zakonom 3. Neposredna zakonitost se odnosi samo na akte koji se neposredno zasnivaju na zakonu. 4. Posredna zakonitost se odnosi na sve akte koji ne izviru neposredno iz zakona. 5. Početna zakonitost predstavlja osnovno uverenje da su niži pravni akti zakoniti od samog trenutka njihovog nastanka 6. Naknadna zakonitost postoji kada se zbog promene zakona posumnja u zakonitost nekog nižeg akta. 7. Objektivna zakonitost ispituje nadležni državni organ po propisanom postupku
8. Subjektivna zakonitost predstavlja lično uverenje organa ili stav građana prema zakonitosti. VRSTE NEZAKONITOSTI: 1. Panjuridizacija – preterano širenje oblasti pravnog regulisanja, uz svest da je pravno obavezno samo ono što ima pisani oblik. 2. Proliferacija – superproizvođenje propisa kada svaki viši propis stvara vlastitu porodicu nižih propisa. 3. Pokretljivost i promenljivost – pravo treba da se menja, ali ne naglo jer se time ruši njegov kvalitet i primena. 4. Specijalizacija – razvijena sklonost ka detaljizmu, loše razvijenom jeziku, stilu... OSOBINE ZAKONITOSTI: 1. Vezanost za državu i pravo 2. Univerzalnost 3. Jedinstvenost 4. Relativnost 109. PRAVNA SNAGA AKTA Pravna snaga predstavlja meru uticaja jednog akta na druge akte. Ona je određena količinom vlasti kojom raspolaže odnosni organ kao stvaralac ili primenjivač prava. Zahvaljujući tome, svaki akt ima određeno mesto na hijerarhijskoj lestvici pravnih akata i raspolaže određenom merom uticaja na druge akte, kao što mora da trpi određenu meru uticaja drugih akata na sebe. Od pravne snage treba razlikovati pravnu obaveznost akata, jer su svi propisi podjednako obavezni za sve subjekte na koje se odnose bez obzira na svoju pravnu snagu. 110. SREDSTVA ZA OBEZBEĐENJE ZAKONITOSTI PRAVNIH AKATA Pravna sredstva predstavljaju izjavu volje kojima odnosni ovlašćeni subjekti zahtevaju od nadležnih organa da ispitaju zakonitost izvesnih pravnih ili materijalnih akata. U tom cilju, važno je načelo prvostepenosti, dvostepenosti i trostepenosti rada državnih organa zaduženih za zaštitu zakonitosti. I stepen – zakonitost ceni sam organ ili subjekt koji dotični akt donosi ili vrši II stepen – zakonitost ceni viši nadležni organ III stepen – zakonitost ceni najviši organ (vrhovni kasacioni sud) Načelo višestepenosti jedino ne može da se primeni na najviše akte kojima se određuju svi drugi akti. Najvažnija sredstva za zaštitu zakonitosti su tužba i žalba.
*Tužba – zahtev za zaštitu se podnosi sudskom organu koji može da je odbaci (zbog npr. isteka roka), odbije (neosnovanost) ili usvoji (kada započinje sudski postupak) *Žalba – zahtev se podnosi višem sudskom ili upravnom organu. Njeno ulaganje znači da je dozvoljena mogućnost da se prvostepena odluka još jednom ispita pred drugim višim organom. Protiv odluke višeg upravnog organa može samo da se podnese tužba. Zakonom utvrđena granica za kontrolu zakonitosti: - najviša sudska instanca - rok za korišćenje pravnog leka 15 dana za ulaganje žalbe i 8 dana za ulaganje prigovora. Pravno sredstvo je svaka radnja u postupku kojom se vršilac te radnje suprotstavlja određenom procesnom aktu. Ono može da se upotrebi protiv postupka (pritužba) ili protiv akta druge strane u postupku (prigovor). Od pravnog sredstva treba razlikovati pravnu samopomoć, koju su starija prava dozvoljavala. Danas je pravna samopomoć zabranjena izuzev u slučaju odbrane i krajnje nužde. 111. PRAVNI LEKOVI Pravni lekovi su vrsta pravnih sredstava kojima se zahteva donošenje drugostepene ili trećestepene sudske odluke. Imaju za cilj da pobiju odluku koja se smatra nezakonitom. PODELA PRAVNIH LEKOVA: 1. Remonstrativni i devolutivni: - Remonstrativni se primenju kada o uloženom pravnom leku odlučuje isti organ koji je doneo prvostepenu odluku. - Devolutivni se primenju kada o uloženom pravnom leku odlučuje viši organ. 2. Suspenzivni i nesuspenzivni: - Suspenzivni odlažu izvršenje pobijene odluke - Nesuspenzivni ne odlažu izvršenje pobijene odluke 3. Jednostrani i dvostrani: - Jednostrani se koriste kada nadležni organ odlučuje o slučaju na osnovu jednostranog saopštenja. Dvostrani pružaju mogućnost drugoj strani da se izjasni u uloženom pravnom leku. 4. Redovni i vanredni: Redovni se ulažu protiv odluka koje još nisu postale pravosnažne – žalba.
Žalba se kao redovan pravni lek protiv presude prvostepenog sudskog organa izjavljuje redovno u roku od 15 dana, čime se sprečava da presuda postane pravosnažna. Stranke se mogu odreći žalbe ili odustati od već izjavljenje. Ako tako postupe, ne mogu opozvati svoju odluku. Elementi žalbe: - oznaka presude protiv koje se donosi - razlog žalbe - izjava da li se presuda pobija u celini ili delimično - potpis podnosioca žalbe Žalba se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i protivničku stranu. Protivnička strana može da da odgovor na žalbu. Kada žalba stigne drugostepenom sudu, on posle analize občno odlučuje o žalbi bez rasprave iil zakazuje raspravu kada je potrebno da se izvedu novi dokazi ili ponove već izvedeni. Po okončanju rasprave, drugostepeni organ može doneti više odluka: - odbacivanje žalbe – istek roka, nepotpunost - odbijanje zbog neosnovanosti - ukine presudu prvostepenog suda i odbaci tužbu - preinači prvostepenu presudu - dostavi prvostepenom sudu predmet na ponovno suđenje Vanredni pravni lekovi se podnose posle nastupanja pravosnažnosti: *Zahtev za zaštitu zakonitosti – može da ga uloži samo određeni državni organ protiv pravosnažne sudske odluke, najčešće u roku od 3 meseca, zbog: - bitnih povreda parničnog postupka - pogrešne primene materijalnog prava Podnosi se višem ili najvišem sudskom organu, ali njegovo podnošenje ne znači da će napadnuti akt biti poništen. *Zahtev za ponavljanje postupka – ulaže se protiv pravosnažno okončanog sudskog postupka u roku od 30 dana, sudu koji je doneo prvostepenu odluku kada su: - u postupku učestvovali sudija ili porotnici koji su morali da budu izuzeti - oštećenom nije data mogućnost raspravljanja pred sudom - lažne izjave svedoka - kad se steknu novi dokazi
*Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske presude – ulaže se u roku od 30 dana protiv pravosnažne drugostepene presude, najvišem sudskom organu, iz istih razloga kao i zahtev za zaštitu zakonitosti. Ne može se podneti zbog nepotpuno ili pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. *Zahtev za vanredno ublažavanje kazne 112. SANKCIJE ZBOG NEZAKONITOSTI PRAVNIH AKATA 1. Restitutivne sankcije – sankcije prema normativnim aktima – Cilj im je povraćaj u stanje kakvo je postojalo pre povrede zakonitosti poništavanjem pravnog akta i posledica koje je on proizveo u pravnom poretku. U zavisnosti od vrste nezakonitosti, pravi se razlika između težih i lakših povreda zakonitosti. Teže povrede zakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju ništavnim. U tom slučaju, svaki državni organ je dužan da po službenoj dužnosti pokrene postupak za njihovo poništavanje. Ništenjem se poništavaju sve pravne posledice i uspostavlja isto stanje kakvo je postojalo pre nego što je nezakonit akt donet. Lakše povrede nezakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju rušljivim. U tom slučaju, pravo ostavlja na volju svim zainteresovanim subjektima da traže sankcionisanje dotičnog akta. Između rušljivosti i ništavosti postoje jasne razlike. Ništavan pravni akt ne proizvodi nikakva pravna dejstva , dok rušljiv proizvodi sve dok ne bude ukinut. Ništavnost pravnog akta mogu svi da napadaju, dok rušljivost mogu da napadaju sva zainteresovana lica. 2. Retributivne sankcije – sankcije prema materijalnim aktima – Cilj im je odmazda nad prekršiocem, kako bi se sprečilo da se prekršaj ponovi. 114. PRAVDA I PRAVIČNOST Pravda je vrhunska društvena i pravna vrednost. Ona je vrednost zbog toga što je jedna vrsta srazmernosti i sklada, sve do postizanja harmonije, koja je drugi naziv za apsolutnu pravdu (božanska pravda). Pored te božanske pravde postoji i društvena pravda sa svojim izvedenim vrstama: moralna, religijska, pravna... 1. Moralna pravda se postiže milosrđem, kada se daje nešto više nego što se dobija. 2. Religijska pravda predstavlja nesebičnost, kada se za drugog nešto čini bez očekivanja nadoknade. 3. Pravna pravda je vrsta društvene pravde, sinonim za ono što je srazmerno ili jednako. Formalni obrasci pravne pravde su: - distributivna – „svakom srazmerno“ – nalaže da se nejednako postupa prema nejednakima - komutativna – „svakom jednako“ – nalaže da se jednako postupa sa jednakima Zakonska pravda je najuže značenje pravde, sastoji se u opštosti, jednakosti i nepristrasnom vršenju zakona i prava. Pravičnost je posebna, primenjivačka pravda, pravda u konkretnom slučaju koji ne može da se reši samo na osnovu prava. U 9. i 10. veku pravičnost je smatrana sredstvom za ispravljanje preterane strogosti zakona. Danas je pravičnost ustavno ili običajno ovlašćenje sudija ili drugih službenika da elastično primenjuju pravne norme u konkretnim slučajevima, radi uspešnijeg ostvarivanja prava. Pravičnost kao primenjivačka, konkretna pravda može da se odredi u prirodnopravnom i pozitivnopravnom smislu:
- prirodnopravni smisao postoji kad zakon neposredno upućuje na prirodno pravo u slučajevima kada postoje pravne praznine - pozitivnopravni smisao postoji sa svojim izvedenim vrstama zakonske i sudske pravičnosti koje se ostvaruju u korist onih koji trpe pravnu sankciju. 115. SLOBODA, LJUDSKO DOSTOJANSTVO I TOLERANCIJA Sloboda je generičko svojstvo čoveka, on se rađa slobodan. On nije subjekt prava već jedno biološki sazdano biće kome ništa izvorno nije priznato, pa ni pravda, pravičnost ili sigurnost. Slobodu ne treba mešati sa samovoljom, jer se tako ugrožava sloboda drugih. Sloboda je najuzvišenija ljudska vrednost i jedino ona omogućava čoveku da se samoostvari tj. ispuni svoju misiju. Pravo je jedino koje može da uređuje i ostvaruje slobodu, kao i da je štiti. Ljudsko dostojanstvo je čovekova istinska priroda. Ono predstavlja skup svojstava, pre svega umnih i moralnih, koja ga prirodno izdvajaju od drugih bića. Takvo, prirodno dostojanstvo je jednako za sve ljude, jer su svi oni jednako slobodna i stvaralačka bića. Čovek raspolaže i društvenim dostojanstvom koje nije jednako za sve ljude (kraljevsko dostojanstvo, dostojanstvo profesora na univerzitetu). Danas su važan činilac ljudskog dostojanstva demokratska prava koja ga štite. Tolerancija dozvoljava ljudima da različito misle, ali to što različito misle ne znači da treba različito da postupaju posle zajednički donete odluke. Ona predstavlja zalogu da će druge društvene i pravne vrednosti biti lakše i potpunije ostvarene. (Volter – Rasprava o toleranciji) 116. PRAVNA SIGURNOST, JEDNAKOST, RED I MIR Sigurnost predstavlja posebnu društvenu i pravnu vrednost. Ona predstavlja posebnu vrednost zbog toga što omogućava predvidljivost – mogućnost ljudi da svoje živote unapred urede i planiraju, a ne da žive nasumice i prema neizvesnoj prilici. Objektivna sigurnost znači da će određene posledice ljudskih radnji da se ostvare – subjekti će ostvariti svoja prava ili izvršiti obaveze. Subjektivna sigurnost predstavlja uverenje da će pravo zbilja da bude primenjeno, što ne mora da se dogodi. Pravna sigurnost ima 3 dimenzije: vremensku, sadržinsku i društvenu. Pravnoj sigurnosti je suprotan njen korelat pravna nesigurnost, koja razara poredak. Između pravne sigurnost i pravne nesigurnosti postoji pravna izvesnost kao redovno stanje poretka koji obezbeđuje barem minimum pravne sigurnosti. Jednakost je tesno povezana sa slobodom jer su samo slobodni ljudi istinski mogu da budu jednaki. -Društvena jednakost – jednakost slobodnih ljudi -Pravna jednakost – jednaka mogućnost uživanja slobode Ljudi su društveno prihvaćeni kao jednaki, iako to nisu zbog pola, uzrasta, rase, fizičke i mentalne sposobnosti...
Red na prvom mestu znači predvidljivost i izvesnost. Iako se ostvaruje samo delimično, on je željena vrednost jer društvo hoće ovu vrednost u sve većoj i većoj meri. Red postoji kada se ponašanje značajno za opstanak društva vrši po tačno određenim društvenim i pravnim propisima, kojima se određuju subjekti koji ih vrše, način, vreme, mesto...Na taj način se dobija jedan neprotivrečan društveni i pravni poredak. Suprotnost mu je nered koji dovodi do anomije ili anarhije. Mir je stalni političko-etički ideal ljudske zajednice. Ostvaruje i štiti svako valjano pravo. Čim mir nije čvrst, nastaje poremećaj prava. Kada mira ne bi duže bilo, došlo bi do bezvlašća i anarhije, pa se, ako je to neophodno, mir uspostavlja i održava korišćenjem pravne prinude. Prinuda je nepoželjna, ali opravdana kad se njom štite društvene i pravne vrednosti. Suprotnost miru su nemiri i rat koji razaraju društvo i pravo. 117. CELISHODNOST, DELOTVORNOST I ČISTO TEHNIČKO-PRAVNE VREDNOSTI Celishodnost je bliska pravnoj sigurnosti. Ona je primenjivačka vrednost kojom se ublažava kruta primena prava i poželjna je sve dok ovlašćeni državni i društveni organi kao tumači individualizuju pravo u granicama zakonitosti rukovodeći se ratio legis-om ili nekim drugim razlogom. U protivnom, oni krše pravo. Delotvornost ukazuje na potrebu svakog prava da se primenjuje u kratkom vremenu po nastanku slučaja na koji pravna norma treba da se primeni, makar i primenom prinude. U protivnom, pravo bi bilo neefikasno. Bez delotvornosti ne bi mogla da se ostvari nijedna druga društvena i pravna vrednost. Čisto tehničko-pravne vrednosti treba da obezbede što veću jasnost, preciznost, potpunost i sažetost pravnim normi. To su unutrašnje pravne vrednosti, koje imaju posrednu vrednost za društvo. Rezultat su dugog istorijskog razvoja prava, jer nastaju ispravnim sastavom prava i primenom odgovarajućih tehničko-pravnih procedura. Zahvaljujući njima, pravna nauka je došla do preciznih pravnih pojmova i Vanredni pravni lekovi se podnose posle nastupanja pravosnažnosti: *Zahtev za zaštitu zakonitosti – može da ga uloži samo određeni državni organ protiv pravosnažne sudske odluke, najčešće u roku od 3 meseca, zbog: - bitnih povreda parničnog postupka - pogrešne primene materijalnog prava Podnosi se višem ili najvišem sudskom organu, ali njegovo podnošenje ne znači da će napadnuti akt biti poništen. *Zahtev za ponavljanje postupka – ulaže se protiv pravosnažno okončanog sudskog postupka u roku od 30 dana, sudu koji je doneo prvostepenu odluku kada su: - u postupku učestvovali sudija ili porotnici koji su morali da budu izuzeti - oštećenom nije data mogućnost raspravljanja pred sudom - lažne izjave svedoka - kad se steknu novi dokazi
*Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske presude – ulaže se u roku od 30 dana protiv pravosnažne drugostepene presude, najvišem sudskom organu, iz istih razloga kao i zahtev za zaštitu zakonitosti. Ne može se podneti zbog nepotpuno ili pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. *Zahtev za vanredno ublažavanje kazne 112. SANKCIJE ZBOG NEZAKONITOSTI PRAVNIH AKATA 1. Restitutivne sankcije – sankcije prema normativnim aktima – Cilj im je povraćaj u stanje kakvo je postojalo pre povrede zakonitosti poništavanjem pravnog akta i posledica koje je on proizveo u pravnom poretku. U zavisnosti od vrste nezakonitosti, pravi se razlika između težih i lakših povreda zakonitosti. Teže povrede zakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju ništavnim. U tom slučaju, svaki državni organ je dužan da po službenoj dužnosti pokrene postupak za njihovo poništavanje. Ništenjem se poništavaju sve pravne posledice i uspostavlja isto stanje kakvo je postojalo pre nego što je nezakonit akt donet. Lakše povrede nezakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju rušljivim. U tom slučaju, pravo ostavlja na volju svim zainteresovanim subjektima da traže sankcionisanje dotičnog akta. Između rušljivosti i ništavosti postoje jasne razlike. Ništavan pravni akt ne proizvodi nikakva pravna dejstva , dok rušljiv proizvodi sve dok ne bude ukinut. Ništavnost pravnog akta mogu svi da napadaju, dok rušljivost mogu da napadaju sva zainteresovana lica. 2. Retributivne sankcije – sankcije prema materijalnim aktima – Cilj im je odmazda nad prekršiocem, kako bi se sprečilo da se prekršaj ponovi. 114. PRAVDA I PRAVIČNOST Pravda je vrhunska društvena i pravna vrednost. Ona je vrednost zbog toga što je jedna vrsta srazmernosti i sklada, sve do postizanja harmonije, koja je drugi naziv za apsolutnu pravdu (božanska pravda). Pored te božanske pravde postoji i društvena pravda sa svojim izvedenim vrstama: moralna, religijska, pravna... 1. Moralna pravda se postiže milosrđem, kada se daje nešto više nego što se dobija. 2. Religijska pravda predstavlja nesebičnost, kada se za drugog nešto čini bez očekivanja nadoknade. 3. Pravna pravda je vrsta društvene pravde, sinonim za ono što je srazmerno ili jednako. Formalni obrasci pravne pravde su: - distributivna – „svakom srazmerno“ – nalaže da se nejednako postupa prema nejednakima - komutativna – „svakom jednako“ – nalaže da se jednako postupa sa jednakima Zakonska pravda je najuže značenje pravde, sastoji se u opštosti, jednakosti i nepristrasnom vršenju zakona i prava. Pravičnost je posebna, primenjivačka pravda, pravda u konkretnom slučaju koji ne može da se reši samo na osnovu prava. U 9. i 10. veku pravičnost je smatrana sredstvom za ispravljanje preterane strogosti zakona. Danas je pravičnost ustavno ili običajno ovlašćenje sudija ili drugih službenika da elastično primenjuju pravne norme u konkretnim slučajevima, radi uspešnijeg ostvarivanja prava. Pravičnost kao primenjivačka, konkretna pravda može da se odredi u prirodnopravnom i pozitivnopravnom smislu:
- prirodnopravni smisao postoji kad zakon neposredno upućuje na prirodno pravo u slučajevima kada postoje pravne praznine - pozitivnopravni smisao postoji sa svojim izvedenim vrstama zakonske i sudske pravičnosti koje se ostvaruju u korist onih koji trpe pravnu sankciju. 115. SLOBODA, LJUDSKO DOSTOJANSTVO I TOLERANCIJA Sloboda je generičko svojstvo čoveka, on se rađa slobodan. On nije subjekt prava već jedno biološki sazdano biće kome ništa izvorno nije priznato, pa ni pravda, pravičnost ili sigurnost. Slobodu ne treba mešati sa samovoljom, jer se tako ugrožava sloboda drugih. Sloboda je najuzvišenija ljudska vrednost i jedino ona omogućava čoveku da se samoostvari tj. ispuni svoju misiju. Pravo je jedino koje može da uređuje i ostvaruje slobodu, kao i da je štiti. Ljudsko dostojanstvo je čovekova istinska priroda. Ono predstavlja skup svojstava, pre svega umnih i moralnih, koja ga prirodno izdvajaju od drugih bića. Takvo, prirodno dostojanstvo je jednako za sve ljude, jer su svi oni jednako slobodna i stvaralačka bića. Čovek raspolaže i društvenim dostojanstvom koje nije jednako za sve ljude (kraljevsko dostojanstvo, dostojanstvo profesora na univerzitetu). Danas su važan činilac ljudskog dostojanstva demokratska prava koja ga štite. Tolerancija dozvoljava ljudima da različito misle, ali to što različito misle ne znači da treba različito da postupaju posle zajednički donete odluke. Ona predstavlja zalogu da će druge društvene i pravne vrednosti biti lakše i potpunije ostvarene. (Volter – Rasprava o toleranciji) 116. PRAVNA SIGURNOST, JEDNAKOST, RED I MIR Sigurnost predstavlja posebnu društvenu i pravnu vrednost. Ona predstavlja posebnu vrednost zbog toga što omogućava predvidljivost – mogućnost ljudi da svoje živote unapred urede i planiraju, a ne da žive nasumice i prema neizvesnoj prilici. Objektivna sigurnost znači da će određene posledice ljudskih radnji da se ostvare – subjekti će ostvariti svoja prava ili izvršiti obaveze. Subjektivna sigurnost predstavlja uverenje da će pravo zbilja da bude primenjeno, što ne mora da se dogodi. Pravna sigurnost ima 3 dimenzije: vremensku, sadržinsku i društvenu. Pravnoj sigurnosti je suprotan njen korelat pravna nesigurnost, koja razara poredak. Između pravne sigurnost i pravne nesigurnosti postoji pravna izvesnost kao redovno stanje poretka koji obezbeđuje barem minimum pravne sigurnosti. Jednakost je tesno povezana sa slobodom jer su samo slobodni ljudi istinski mogu da budu jednaki. -Društvena jednakost – jednakost slobodnih ljudi -Pravna jednakost – jednaka mogućnost uživanja slobode Ljudi su društveno prihvaćeni kao jednaki, iako to nisu zbog pola, uzrasta, rase, fizičke i mentalne sposobnosti...
Red na prvom mestu znači predvidljivost i izvesnost. Iako se ostvaruje samo delimično, on je željena vrednost jer društvo hoće ovu vrednost u sve većoj i većoj meri. Red postoji kada se ponašanje značajno za opstanak društva vrši po tačno određenim društvenim i pravnim propisima, kojima se određuju subjekti koji ih vrše, način, vreme, mesto...Na taj način se dobija jedan neprotivrečan društveni i pravni poredak. Suprotnost mu je nered koji dovodi do anomije ili anarhije. Mir je stalni političko-etički ideal ljudske zajednice. Ostvaruje i štiti svako valjano pravo. Čim mir nije čvrst, nastaje poremećaj prava. Kada mira ne bi duže bilo, došlo bi do bezvlašća i anarhije, pa se, ako je to neophodno, mir uspostavlja i održava korišćenjem pravne prinude. Prinuda je nepoželjna, ali opravdana kad se njom štite društvene i pravne vrednosti. Suprotnost miru su nemiri i rat koji razaraju društvo i pravo. 117. CELISHODNOST, DELOTVORNOST I ČISTO TEHNIČKO-PRAVNE VREDNOSTI Celishodnost je bliska pravnoj sigurnosti. Ona je primenjivačka vrednost kojom se ublažava kruta primena prava i poželjna je sve dok ovlašćeni državni i društveni organi kao tumači individualizuju pravo u granicama zakonitosti rukovodeći se ratio legis-om ili nekim drugim razlogom. U protivnom, oni krše pravo. Delotvornost ukazuje na potrebu svakog prava da se primenjuje u kratkom vremenu po nastanku slučaja na koji pravna norma treba da se primeni, makar i primenom prinude. U protivnom, pravo bi bilo neefikasno. Bez delotvornosti ne bi mogla da se ostvari nijedna druga društvena i pravna vrednost. Čisto tehničko-pravne vrednosti treba da obezbede što veću jasnost, preciznost, potpunost i sažetost pravnim normi. To su unutrašnje pravne vrednosti, koje imaju posrednu vrednost za društvo. Rezultat su dugog istorijskog razvoja prava, jer nastaju ispravnim sastavom prava i primenom odgovarajućih tehničko-pravnih procedura. Zahvaljujući njima, pravna nauka je došla do preciznih pravnih pojmova i Vanredni pravni lekovi se podnose posle nastupanja pravosnažnosti: *Zahtev za zaštitu zakonitosti – može da ga uloži samo određeni državni organ protiv pravosnažne sudske odluke, najčešće u roku od 3 meseca, zbog: - bitnih povreda parničnog postupka - pogrešne primene materijalnog prava Podnosi se višem ili najvišem sudskom organu, ali njegovo podnošenje ne znači da će napadnuti akt biti poništen. *Zahtev za ponavljanje postupka – ulaže se protiv pravosnažno okončanog sudskog postupka u roku od 30 dana, sudu koji je doneo prvostepenu odluku kada su: - u postupku učestvovali sudija ili porotnici koji su morali da budu izuzeti - oštećenom nije data mogućnost raspravljanja pred sudom - lažne izjave svedoka - kad se steknu novi dokazi
*Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske presude – ulaže se u roku od 30 dana protiv pravosnažne drugostepene presude, najvišem sudskom organu, iz istih razloga kao i zahtev za zaštitu zakonitosti. Ne može se podneti zbog nepotpuno ili pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. *Zahtev za vanredno ublažavanje kazne 112. SANKCIJE ZBOG NEZAKONITOSTI PRAVNIH AKATA 1. Restitutivne sankcije – sankcije prema normativnim aktima – Cilj im je povraćaj u stanje kakvo je postojalo pre povrede zakonitosti poništavanjem pravnog akta i posledica koje je on proizveo u pravnom poretku. U zavisnosti od vrste nezakonitosti, pravi se razlika između težih i lakših povreda zakonitosti. Teže povrede zakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju ništavnim. U tom slučaju, svaki državni organ je dužan da po službenoj dužnosti pokrene postupak za njihovo poništavanje. Ništenjem se poništavaju sve pravne posledice i uspostavlja isto stanje kakvo je postojalo pre nego što je nezakonit akt donet. Lakše povrede nezakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju rušljivim. U tom slučaju, pravo ostavlja na volju svim zainteresovanim subjektima da traže sankcionisanje dotičnog akta. Između rušljivosti i ništavosti postoje jasne razlike. Ništavan pravni akt ne proizvodi nikakva pravna dejstva , dok rušljiv proizvodi sve dok ne bude ukinut. Ništavnost pravnog akta mogu svi da napadaju, dok rušljivost mogu da napadaju sva zainteresovana lica. 2. Retributivne sankcije – sankcije prema materijalnim aktima – Cilj im je odmazda nad prekršiocem, kako bi se sprečilo da se prekršaj ponovi. 114. PRAVDA I PRAVIČNOST Pravda je vrhunska društvena i pravna vrednost. Ona je vrednost zbog toga što je jedna vrsta srazmernosti i sklada, sve do postizanja harmonije, koja je drugi naziv za apsolutnu pravdu (božanska pravda). Pored te božanske pravde postoji i društvena pravda sa svojim izvedenim vrstama: moralna, religijska, pravna... 1. Moralna pravda se postiže milosrđem, kada se daje nešto više nego što se dobija. 2. Religijska pravda predstavlja nesebičnost, kada se za drugog nešto čini bez očekivanja nadoknade. 3. Pravna pravda je vrsta društvene pravde, sinonim za ono što je srazmerno ili jednako. Formalni obrasci pravne pravde su: - distributivna – „svakom srazmerno“ – nalaže da se nejednako postupa prema nejednakima - komutativna – „svakom jednako“ – nalaže da se jednako postupa sa jednakima Zakonska pravda je najuže značenje pravde, sastoji se u opštosti, jednakosti i nepristrasnom vršenju zakona i prava. Pravičnost je posebna, primenjivačka pravda, pravda u konkretnom slučaju koji ne može da se reši samo na osnovu prava. U 9. i 10. veku pravičnost je smatrana sredstvom za ispravljanje preterane strogosti zakona. Danas je pravičnost ustavno ili običajno ovlašćenje sudija ili drugih službenika da elastično primenjuju pravne norme u konkretnim slučajevima, radi uspešnijeg ostvarivanja prava. Pravičnost kao primenjivačka, konkretna pravda može da se odredi u prirodnopravnom i pozitivnopravnom smislu:
- prirodnopravni smisao postoji kad zakon neposredno upućuje na prirodno pravo u slučajevima kada postoje pravne praznine - pozitivnopravni smisao postoji sa svojim izvedenim vrstama zakonske i sudske pravičnosti koje se ostvaruju u korist onih koji trpe pravnu sankciju. 115. SLOBODA, LJUDSKO DOSTOJANSTVO I TOLERANCIJA Sloboda je generičko svojstvo čoveka, on se rađa slobodan. On nije subjekt prava već jedno biološki sazdano biće kome ništa izvorno nije priznato, pa ni pravda, pravičnost ili sigurnost. Slobodu ne treba mešati sa samovoljom, jer se tako ugrožava sloboda drugih. Sloboda je najuzvišenija ljudska vrednost i jedino ona omogućava čoveku da se samoostvari tj. ispuni svoju misiju. Pravo je jedino koje može da uređuje i ostvaruje slobodu, kao i da je štiti. Ljudsko dostojanstvo je čovekova istinska priroda. Ono predstavlja skup svojstava, pre svega umnih i moralnih, koja ga prirodno izdvajaju od drugih bića. Takvo, prirodno dostojanstvo je jednako za sve ljude, jer su svi oni jednako slobodna i stvaralačka bića. Čovek raspolaže i društvenim dostojanstvom koje nije jednako za sve ljude (kraljevsko dostojanstvo, dostojanstvo profesora na univerzitetu). Danas su važan činilac ljudskog dostojanstva demokratska prava koja ga štite. Tolerancija dozvoljava ljudima da različito misle, ali to što različito misle ne znači da treba različito da postupaju posle zajednički donete odluke. Ona predstavlja zalogu da će druge društvene i pravne vrednosti biti lakše i potpunije ostvarene. (Volter – Rasprava o toleranciji) 116. PRAVNA SIGURNOST, JEDNAKOST, RED I MIR Sigurnost predstavlja posebnu društvenu i pravnu vrednost. Ona predstavlja posebnu vrednost zbog toga što omogućava predvidljivost – mogućnost ljudi da svoje živote unapred urede i planiraju, a ne da žive nasumice i prema neizvesnoj prilici. Objektivna sigurnost znači da će određene posledice ljudskih radnji da se ostvare – subjekti će ostvariti svoja prava ili izvršiti obaveze. Subjektivna sigurnost predstavlja uverenje da će pravo zbilja da bude primenjeno, što ne mora da se dogodi. Pravna sigurnost ima 3 dimenzije: vremensku, sadržinsku i društvenu. Pravnoj sigurnosti je suprotan njen korelat pravna nesigurnost, koja razara poredak. Između pravne sigurnost i pravne nesigurnosti postoji pravna izvesnost kao redovno stanje poretka koji obezbeđuje barem minimum pravne sigurnosti. Jednakost je tesno povezana sa slobodom jer su samo slobodni ljudi istinski mogu da budu jednaki. -Društvena jednakost – jednakost slobodnih ljudi -Pravna jednakost – jednaka mogućnost uživanja slobode Ljudi su društveno prihvaćeni kao jednaki, iako to nisu zbog pola, uzrasta, rase, fizičke i mentalne sposobnosti...
Red na prvom mestu znači predvidljivost i izvesnost. Iako se ostvaruje samo delimično, on je željena vrednost jer društvo hoće ovu vrednost u sve većoj i većoj meri. Red postoji kada se ponašanje značajno za opstanak društva vrši po tačno određenim društvenim i pravnim propisima, kojima se određuju subjekti koji ih vrše, način, vreme, mesto...Na taj način se dobija jedan neprotivrečan društveni i pravni poredak. Suprotnost mu je nered koji dovodi do anomije ili anarhije. Mir je stalni političko-etički ideal ljudske zajednice. Ostvaruje i štiti svako valjano pravo. Čim mir nije čvrst, nastaje poremećaj prava. Kada mira ne bi duže bilo, došlo bi do bezvlašća i anarhije, pa se, ako je to neophodno, mir uspostavlja i održava korišćenjem pravne prinude. Prinuda je nepoželjna, ali opravdana kad se njom štite društvene i pravne vrednosti. Suprotnost miru su nemiri i rat koji razaraju društvo i pravo. 117. CELISHODNOST, DELOTVORNOST I ČISTO TEHNIČKO-PRAVNE VREDNOSTI Celishodnost je bliska pravnoj sigurnosti. Ona je primenjivačka vrednost kojom se ublažava kruta primena prava i poželjna je sve dok ovlašćeni državni i društveni organi kao tumači individualizuju pravo u granicama zakonitosti rukovodeći se ratio legis-om ili nekim drugim razlogom. U protivnom, oni krše pravo. Delotvornost ukazuje na potrebu svakog prava da se primenjuje u kratkom vremenu po nastanku slučaja na koji pravna norma treba da se primeni, makar i primenom prinude. U protivnom, pravo bi bilo neefikasno. Bez delotvornosti ne bi mogla da se ostvari nijedna druga društvena i pravna vrednost. Čisto tehničko-pravne vrednosti treba da obezbede što veću jasnost, preciznost, potpunost i sažetost pravnim normi. To su unutrašnje pravne vrednosti, koje imaju posrednu vrednost za društvo. Rezultat su dugog istorijskog razvoja prava, jer nastaju ispravnim sastavom prava i primenom odgovarajućih tehničko-pravnih procedura. Zahvaljujući njima, pravna nauka je došla do preciznih pravnih pojmova i Vanredni pravni lekovi se podnose posle nastupanja pravosnažnosti: *Zahtev za zaštitu zakonitosti – može da ga uloži samo određeni državni organ protiv pravosnažne sudske odluke, najčešće u roku od 3 meseca, zbog: - bitnih povreda parničnog postupka - pogrešne primene materijalnog prava Podnosi se višem ili najvišem sudskom organu, ali njegovo podnošenje ne znači da će napadnuti akt biti poništen. *Zahtev za ponavljanje postupka – ulaže se protiv pravosnažno okončanog sudskog postupka u roku od 30 dana, sudu koji je doneo prvostepenu odluku kada su: - u postupku učestvovali sudija ili porotnici koji su morali da budu izuzeti - oštećenom nije data mogućnost raspravljanja pred sudom - lažne izjave svedoka - kad se steknu novi dokazi
*Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske presude – ulaže se u roku od 30 dana protiv pravosnažne drugostepene presude, najvišem sudskom organu, iz istih razloga kao i zahtev za zaštitu zakonitosti. Ne može se podneti zbog nepotpuno ili pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. *Zahtev za vanredno ublažavanje kazne 112. SANKCIJE ZBOG NEZAKONITOSTI PRAVNIH AKATA 1. Restitutivne sankcije – sankcije prema normativnim aktima – Cilj im je povraćaj u stanje kakvo je postojalo pre povrede zakonitosti poništavanjem pravnog akta i posledica koje je on proizveo u pravnom poretku. U zavisnosti od vrste nezakonitosti, pravi se razlika između težih i lakših povreda zakonitosti. Teže povrede zakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju ništavnim. U tom slučaju, svaki državni organ je dužan da po službenoj dužnosti pokrene postupak za njihovo poništavanje. Ništenjem se poništavaju sve pravne posledice i uspostavlja isto stanje kakvo je postojalo pre nego što je nezakonit akt donet. Lakše povrede nezakonitosti se sankcionišu tako što se pravni akti proglašavaju rušljivim. U tom slučaju, pravo ostavlja na volju svim zainteresovanim subjektima da traže sankcionisanje dotičnog akta. Između rušljivosti i ništavosti postoje jasne razlike. Ništavan pravni akt ne proizvodi nikakva pravna dejstva , dok rušljiv proizvodi sve dok ne bude ukinut. Ništavnost pravnog akta mogu svi da napadaju, dok rušljivost mogu da napadaju sva zainteresovana lica. 2. Retributivne sankcije – sankcije prema materijalnim aktima – Cilj im je odmazda nad prekršiocem, kako bi se sprečilo da se prekršaj ponovi. 114. PRAVDA I PRAVIČNOST Pravda je vrhunska društvena i pravna vrednost. Ona je vrednost zbog toga što je jedna vrsta srazmernosti i sklada, sve do postizanja harmonije, koja je drugi naziv za apsolutnu pravdu (božanska pravda). Pored te božanske pravde postoji i društvena pravda sa svojim izvedenim vrstama: moralna, religijska, pravna... 1. Moralna pravda se postiže milosrđem, kada se daje nešto više nego što se dobija. 2. Religijska pravda predstavlja nesebičnost, kada se za drugog nešto čini bez očekivanja nadoknade. 3. Pravna pravda je vrsta društvene pravde, sinonim za ono što je srazmerno ili jednako. Formalni obrasci pravne pravde su: - distributivna – „svakom srazmerno“ – nalaže da se nejednako postupa prema nejednakima - komutativna – „svakom jednako“ – nalaže da se jednako postupa sa jednakima Zakonska pravda je najuže značenje pravde, sastoji se u opštosti, jednakosti i nepristrasnom vršenju zakona i prava. Pravičnost je posebna, primenjivačka pravda, pravda u konkretnom slučaju koji ne može da se reši samo na osnovu prava. U 9. i 10. veku pravičnost je smatrana sredstvom za ispravljanje preterane strogosti zakona. Danas je pravičnost ustavno ili običajno ovlašćenje sudija ili drugih službenika da elastično primenjuju pravne norme u konkretnim slučajevima, radi uspešnijeg ostvarivanja prava. Pravičnost kao primenjivačka, konkretna pravda može da se odredi u prirodnopravnom i pozitivnopravnom smislu:
- prirodnopravni smisao postoji kad zakon neposredno upućuje na prirodno pravo u slučajevima kada postoje pravne praznine - pozitivnopravni smisao postoji sa svojim izvedenim vrstama zakonske i sudske pravičnosti koje se ostvaruju u korist onih koji trpe pravnu sankciju. 115. SLOBODA, LJUDSKO DOSTOJANSTVO I TOLERANCIJA Sloboda je generičko svojstvo čoveka, on se rađa slobodan. On nije subjekt prava već jedno biološki sazdano biće kome ništa izvorno nije priznato, pa ni pravda, pravičnost ili sigurnost. Slobodu ne treba mešati sa samovoljom, jer se tako ugrožava sloboda drugih. Sloboda je najuzvišenija ljudska vrednost i jedino ona omogućava čoveku da se samoostvari tj. ispuni svoju misiju. Pravo je jedino koje može da uređuje i ostvaruje slobodu, kao i da je štiti. Ljudsko dostojanstvo je čovekova istinska priroda. Ono predstavlja skup svojstava, pre svega umnih i moralnih, koja ga prirodno izdvajaju od drugih bića. Takvo, prirodno dostojanstvo je jednako za sve ljude, jer su svi oni jednako slobodna i stvaralačka bića. Čovek raspolaže i društvenim dostojanstvom koje nije jednako za sve ljude (kraljevsko dostojanstvo, dostojanstvo profesora na univerzitetu). Danas su važan činilac ljudskog dostojanstva demokratska prava koja ga štite. Tolerancija dozvoljava ljudima da različito misle, ali to što različito misle ne znači da treba različito da postupaju posle zajednički donete odluke. Ona predstavlja zalogu da će druge društvene i pravne vrednosti biti lakše i potpunije ostvarene. (Volter – Rasprava o toleranciji) 116. PRAVNA SIGURNOST, JEDNAKOST, RED I MIR Sigurnost predstavlja posebnu društvenu i pravnu vrednost. Ona predstavlja posebnu vrednost zbog toga što omogućava predvidljivost – mogućnost ljudi da svoje živote unapred urede i planiraju, a ne da žive nasumice i prema neizvesnoj prilici. Objektivna sigurnost znači da će određene posledice ljudskih radnji da se ostvare – subjekti će ostvariti svoja prava ili izvršiti obaveze. Subjektivna sigurnost predstavlja uverenje da će pravo zbilja da bude primenjeno, što ne mora da se dogodi. Pravna sigurnost ima 3 dimenzije: vremensku, sadržinsku i društvenu. Pravnoj sigurnosti je suprotan njen korelat pravna nesigurnost, koja razara poredak. Između pravne sigurnost i pravne nesigurnosti postoji pravna izvesnost kao redovno stanje poretka koji obezbeđuje barem minimum pravne sigurnosti. Jednakost je tesno povezana sa slobodom jer su samo slobodni ljudi istinski mogu da budu jednaki. -Društvena jednakost – jednakost slobodnih ljudi -Pravna jednakost – jednaka mogućnost uživanja slobode Ljudi su društveno prihvaćeni kao jednaki, iako to nisu zbog pola, uzrasta, rase, fizičke i mentalne sposobnosti...
Red na prvom mestu znači predvidljivost i izvesnost. Iako se ostvaruje samo delimično, on je željena vrednost jer društvo hoće ovu vrednost u sve većoj i većoj meri. Red postoji kada se ponašanje značajno za opstanak društva vrši po tačno određenim društvenim i pravnim propisima, kojima se određuju subjekti koji ih vrše, način, vreme, mesto...Na taj način se dobija jedan neprotivrečan društveni i pravni poredak. Suprotnost mu je nered koji dovodi do anomije ili anarhije. Mir je stalni političko-etički ideal ljudske zajednice. Ostvaruje i štiti svako valjano pravo. Čim mir nije čvrst, nastaje poremećaj prava. Kada mira ne bi duže bilo, došlo bi do bezvlašća i anarhije, pa se, ako je to neophodno, mir uspostavlja i održava korišćenjem pravne prinude. Prinuda je nepoželjna, ali opravdana kad se njom štite društvene i pravne vrednosti. Suprotnost miru su nemiri i rat koji razaraju društvo i pravo. 117. CELISHODNOST, DELOTVORNOST I ČISTO TEHNIČKO-PRAVNE VREDNOSTI Celishodnost je bliska pravnoj sigurnosti. Ona je primenjivačka vrednost kojom se ublažava kruta primena prava i poželjna je sve dok ovlašćeni državni i društveni organi kao tumači individualizuju pravo u granicama zakonitosti rukovodeći se ratio legis-om ili nekim drugim razlogom. U protivnom, oni krše pravo. Delotvornost ukazuje na potrebu svakog prava da se primenjuje u kratkom vremenu po nastanku slučaja na koji pravna norma treba da se primeni, makar i primenom prinude. U protivnom, pravo bi bilo neefikasno. Bez delotvornosti ne bi mogla da se ostvari nijedna druga društvena i pravna vrednost. Čisto tehničko-pravne vrednosti treba da obezbede što veću jasnost, preciznost, potpunost i sažetost pravnim normi. To su unutrašnje pravne vrednosti, koje imaju posrednu vrednost za društvo. Rezultat su dugog istorijskog razvoja prava, jer nastaju ispravnim sastavom prava i primenom odgovarajućih tehničko-pravnih procedura. Zahvaljujući njima, pravna nauka je došla do preciznih pravnih pojmova i terminologije.
