CENTAR ZA SLOBODNO TRŽIŠTE
Miroslav Prokopijević
SRBIJA I EVROPSKA UNIJA Elementi moguće strategije
Beograd, 2005.
CENTAR ZA SLOBODNO TRŽIŠTE
Centar za slobodno tržište
SRBIJA I EVROPSKA UNIJA Elementi moguće strategije
Miroslav Prokopijević
Beograd, 2005.
SRBIJA I EVROPSKA UNIJA Elementi moguće strategije Miroslav Prokopijević
Izdavač: Centar za slobodno tržište Francuska 59/21 11000 Beograd, Srbija Tel. ++381 11 187 245 www.fmc.org.yu E-mail:
[email protected]
Prelom teksta: Aleksandar Stevanović
© Centar za slobodno tržište
Štampa Goragraf, Beograd
Tiraž 300 Izradu studije podržali su John Templeton Foundation i Atlas Economic Research Foundation, Fairfax, VA, SAD. ii
Centar za slobodno tržište zahvaljuje se John Templeton Foundation i Atlas Economic Research Foundation, obe iz SAD, na podršci za izradu ove studije. Autor se zahvaljuje kolegama iz Centra za slobodno tržište na korisnim sugestijama za poboljšanje studije. Naravno, sva odgovornost je na autoru.
iii
PREGLED SADRŽAJA 1. Uvod _______________________________________ 1 2. Koristi i troškovi zemalja Istočne Evrope od ulaska u Uniju _________________________________________ 2 2.1. Koristi ___________________________________ 2 2.2. Troškovi _________________________________ 4 3. Promena situacije u Uniji _______________________ 7 4. Srbija i EU__________________________________ 10 4.1. Promene potrebne za ulazak Srbije u Uniju ____ 12 4.2. Strategija za EU Vlade Srbije _______________ 16 4.3. Ostanak izvan Unije _______________________ 21 5. Zaključci i preporuke _________________________ 23 Literatura_____________________________________ 24
iv
1. UVOD Četiri i po godine od promena 2000. godine i dve godine od prve najave, državna zajednica Srbije i Crne Gore (SCG) dobila je aprila 2005. godine pozitivnu Studiju izvodljivosti1 Evropske unije (EU). Zakašnjenje je prvenstveno izazvano nepotpunom saradnjom Srbije sa Tribunalom u Hagu, ali i zastojem reformi. Od svih zemalja Zapadnog Balkana, Srbija je poslednja dobila ovu studiju. Studija daje presek stanja u Srbiji i Crnoj Gori, bez Kosova, u svim ključnim oblastima. Studijom izvodljivosti otvara se put pregovorima o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Unijom. SSP je današnji ekvivalent za nekadašnje Evropske sporazume koje su zaključivale zemlje Istočne Evrope, a kojima se definišu obaveze i rokovi vezani za ono što zemlje moraju da urade da bi postale članice Unije. Za sada nije poznato kada bi mogli početi razgovori SCG (i Srbije) i Unije o zaključivanju SSP, a kao mogući datum pominje se jesen 2005. godine Ti pregovori obično traju između šest meseci i godinu i po dana. Studija izvodljivosti verovatno je doneta da bi podstakla proevropske snage u zemlji pre nego što dođe do rešavanja konačnog statusa Kosova u drugoj polovini 2005. godine za koje se pretpostavlja da će podstaći nacionalističke i druge snage „starog režima“. Teško je reći da li će ova politika balansiranja Unije uspeti, jer se politički i medijski žamor oko Studije izvodljivosti stišao desetak dana posle njenog objavljivanja, a da javno praktično nije bilo ni govora o njenom sadržaju.2 Novija istraživanja javnog mnjenja ne pokazuju nikakve promene u relativnoj snazi političkih stranaka u odnosu na period pre donošenja Studije izvodljivosti, tako da se može sumnjati da je ona podstakla uspon proevropskih snaga u Srbiji.
1
Up. European Commission 2005. Ovde će se govoriti samo o Srbiji. Jedino je dnevni list Danas u celini objavio Studiju izvodljivosti, ali ni u tim novinama nije bilo ozbiljnije rasprave o njenom sadržaju.
2
1
2. KORISTI I TROŠKOVI ZEMALJA ISTOČNE EVROPE OD ULASKA U UNIJU Zemlje Istočne Evrope, tj. njihovi birači i političke elite nisu mnogo razmišljali kada se ukazala mogućnost da uđu u Evropsku Uniju. Izgledalo je da je ulazak u Uniju toliko privlačan da velike većine o alternativi ostanka izvan nisu ozbiljno ni razmišljale. 2.1. Koristi Šta je bilo to što je tako snažno motivisalo birače i političare u uspešnim tranzicionim zemljama da se bez većeg razmišljanja odluče za ulazak u Uniju 2004. godine? Barem tri razloga bila su vrlo očita. Stanovnici zemalja Istočne Evrope smatrali su da će ulaskom u Uniju i sami brzo postati bogati kao građani EU15, a da će njihova društva i države biti slično uređeni. Ostvarivanje tih ciljeva je, međutim, pre stvar decenija nego godina. Ulazak u Uniju shvaćen je kao voz koji uglavnom samo jednom prolazi kroz vaše mesto. Ako se sada ne ukrcate u njega, ostajete na peronu sa neizvesnošću kada će naići sledeći i šta će biti sa vama. EU je predvidela subvencije kako bi zemljama koje ulaze u Uniju ne samo nadoknadila troškove prilagođavanja, nego učinila da budu neto dobitnici. Ta sredstva za deset novih članica u 2005. i 2006. godini iznose oko 9-12 milijardi evra godišnje. Kasnije ćemo videti da neto dobiti nema, a da subvencije imaju i snažan negativan uticaj. Ako birači i političari neke stvari shvataju na određeni način i na osnovu toga donose odluke sa dalekosežnim posledicama, manje je važno koliko su razlozi koje su oni videli bili dobri ili loši. Posledice rezultiraju iz odluka, a u tom svetlu motivi mogu biti manje važni. Ali, ako se želi sagledati situacija, onda je neizbežna analiza stvarne strukture troškova i dobiti pri ulasku neke zemlje u Uniju. Ključna korist od ulaska novih zemalja u Uniju, prema većini literature, sastojala bi se u sledećem: Ako je pad komunizma bio prvi veliki korak na putu ukidanja podele Evrope, ulazak zemalja Istočne 2
Evrope je konačni korak ponovnog objedinjavanja kontinenta i proširenje okvira za mirnu, uzajamno profitabilnu saradnju. Većina novih članica se tek pre petnaestak godina oslobodila komunizma i u međuvremenu je, u izvesnoj meri, izgradila ustanove demokratije, vladavine prava i tržišne privrede, ali te ustanove još uglavnom nemaju kvalitete i stabilnost kakve imaju odgovarajuće ustanove u starim članicama. Zato nove članice ulaskom pozajmljuju od ostatka Unije dodatnu političku, ekonomsku i drugu sigurnost. Političari iz novih članica će dobiti subvencije na raspolaganje, profitiraće neke grane i interesne grupe, jer će dobiti nove rente, tj. dohodak mimo tržišta. Deo političara i birokrata dobiće dobro plaćena mesta u Briselu, intelektualci nove projekte, PR agencije nove teme i prostor za reklamu, poljoprivrednici subvencije itd. Subvencije će dobiti i posebno nerazvijene oblasti i neke ugrožene kategorije stanovništva. Sem uobičajenih, a već pomenutih, profitiraće i neke marginalizovane društvene grupe, zahvaljujući posebnim programima Unije koji su im namenjeni. Ulaskom u Uniju smanjuju se transakcioni troškovi za firme i pojedince iz novih članica usled nestanka nekih barijera i usaglašavanja određenog broja administrativnih i poslovnih postupaka. Konkurentne firme iz novih članica dobijaju veće tržište. Konkurentne firme iz novih članica dodatno profitiraju zahvaljujući efektima ekonomije obima i povećane specijalizacije i inovacije. Manje efikasne firme i čitave grane iz novih članica biće izložene snažnom konkurentskom pritisku firmi iz EU15, a neke će morati da smanje proizvodnju ili čak da se zatvore. Neka ulaganja ili već postojeće firme promeniće mesto, otišavši iz starih u nove članice. S druge strane, bekstvo kapitala iz novih prema starim članicama uglavnom će biti simbolično, ali je značajna seoba kapitala iz novih članica u ostale delove sveta izvan EU. 3
Uspešne nove članice su kandidati za ulazak u "evro zonu" ili šengenski režim kretanja. Poboljšaće se ekonomski i politički položaj novih članica u međunarodnim odnosima prema trećim zemljama i telima, kao što su Ujedinjene nacije, Svetska trgovinska organizacija, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond itd. 2.2. Troškovi Naravno, u svetu u kome nema „besplatnog ručka“, sve što se dobije ima i određenu cenu. Na cenu se tokom predpristupnog i pristupnog perioda obraćala manja pažnja, a njeni ključni elementi su: Obimna i skupa regulativa koju nove članice moraju da sprovedu, posebno u sferi tržišta rada, zaštite potrošača, ekologije, administracije, sudstva itd. Ti troškovi godišnje premašuju nekoliko procenata BDP i time nadmašuju neto subvencije koje se kreću oko 2% od BDP novih članica. To opovrgava tezu da su nove članice neto dobitnici proširenja. Ulaskom u EU nove članice plaćaju doprinos budžetu u Briselu u visini 1,24% njihovih BDP, što iznosi više od polovine neto transfera iz Brisela, a što nove članice čini većim neto gubitnicima. Subvencije iz Brisela povećaće nivo rent-seekinga u novim članicama, što će uticati na jačanje birokratije, a slabljenje tržišnog refleksa firmi iz novih članica. Poslovni svet će više vremena nego ranije trošiti na dobijanje renti, političari će dobiti dodatnu moć, briselski zakoni i odluke će biračima biti dalji i neprozirniji. Prethodno povećava troškove poslovanja firmi iz osam zemalja novih istočnoevropskih članica, što će smanjiti nivo poslovne aktivnosti, usporiti zapošljavanje, stope rasta i smanjivanje razvojnog jaza sa ostatkom Unije. Smanjiće se strana direktna privatna ulaganja u svim novim članicama koje su koristile obimne vertikalne subvencije (tj. subvencije određenim firmama i granama) da bi ta ulaganja privukle, zato što su prema pravilima Unije dopuštene samo horizontalne subvencije, a to su one koje u načelu mogu da 4
pogoduju svim sektorima, a ne samo određenim firmama. Nove članice će deo suverenosti morati da prenesu na Uniju. Birači iz novih članica imaće slabiji pregled i manji uticaj na legislativu iz Brisela. Međunarodni položaj novih članica će se poboljšati kada predstavljaju Uniju, ali će njihov glas u EU25 biti veoma slab i one će biti svedene na marginalne članice. Do ovoga će doći ne samo usled male privredne snage3, nego i zato što je reč o novim članicama. U neformalnom kodeksu briselske birokratije, glas starih članica uvek ima veću težinu od novih, a to posebno važi za glasove osnivačke „istorijske šestorke“, pre svega Francusku i Nemačku. Efekti troškova su delom jednokratni, a delom takvi da će delovati sve vreme posle ulaska novih članica iz Istočne Evrope u Uniju. Nastanak nekih troškova se ekonomski može smatrati povoljnim (recimo, smanjivanje subvencija ili zatvaranje nekonkurentnih firmi), ali je u socijalnopolitičkom smislu nesumnjiv kratkoročni trošak. Tela Unije i vlade potencijalnih novih članica su, naravno, prećutkivali troškove, a glorifikovali pogodnosti. Tako je stvaran utisak da nove članice od ulaska imaju samo koristi, što je naravno nemoguće. Praksa isticanja pogodnosti, a potiskivanja troškova veoma je podsećala na „propagandu za sreću” kojom su se nekada služile vlade komunističkih zemalja. Usled toga što je Unija stimulisala naučne radove koji govore u prilog proširenja, a destimulisala kritičke radove, ne znači mnogo zaključak da je većina literature smatrala proširenje dobrim kako za Uniju tako i za nove članice. Dakle, bez obzira na „propagandu za sreću” za nove članice je postojala cena ulaska u Uniju i nije malo onih koji smatraju da je trošak veći od dobiti.4 Bilans, međutim, nije isti za sve zemlje; štaviše, može se drastično razlikovati od zemlje do zemlje. Ulazak u Uniju je najskuplji za zemlje koje su pre ulaska imale visok nivo ekonomskih sloboda (npr. Estonija i 3
Deset novih članica stvara samo 5% dohotka od dohotka koji stvara EU15. 4 Up. Walsh 2003; Tupy 2003; Prokopijević 2004.
5
Litvanija), jer će posle ulaska u Uniju morati da usvoje bar deo veoma skupe regulative, što će povećati uticaj birokratije na privredu i uvećati nivo rent-seekinga. Umesto ulaska, za takve zemlje je bolje bilo da ostanu izvan Unije i da nastave da unapređuju ekonomske slobode i vladavinu prava.5 To bi im osiguralo dobar poredak i brz razvoj, gde bi za dvadesetak godina dostigle prosečni dohodak Unije, iako su u trenutku ulaska imale manje od 40% prosečnog dohotka Unije. Izvesno negativan bilans ovih zemalja usled ulaska u Uniju se može nešto popraviti, ako u Uniji posle 2004. godine dođe do neplaniranog razvoja događaja. Ako stare preregulisane članice ne uspeju da nametnu novim članicama skupu regulativu po sopstvenom modelu, onda se mogu aktivirati sasvim suprotni mehanizmi tzv. fiskalnog federalizma ili poreske i druge konkurencije među članicama Unije. Konkurencija bi mogla dovesti do smanjivanja državnih izdataka, poreza i regulacije, a do povećanja ekonomskih sloboda i vladavine prava širom Unije, čime bi ova asocijacija postala privlačnije okruženje za zemlje sa liberalnijim ekonomskim poretkom. Nisu uspeli dosadašnji pokušaji Unije da unapredi poslovno okruženje i podstakne ulaganja. Na Samitu 2000. godine lansirana je Lisabonska strategija prema kojoj bi Unija trebalo postane vodeća ekonomija sveta do 2010. godine i tako nadmašiti SAD. U međuvremenu je urađeno veoma malo na sprovođenju mera koje predviđa Lisabonska strategija, tako da i sama tela Unije već od proleća 2004. govore o neuspehu te strategije. Osnovni problem većine zemalja Unije ostaju ogromna regulacija, visoki porezi i veliko mešanje države u privredu. Obračun dobitaka i gubitaka za nove članice iz Istočne Evrope koje su imale slabije ekonomske reforme (npr. Poljska, Slovenija), i koje usled toga imaju niži nivo ekonomskih sloboda, nešto je drugačiji od zemalja koje su prošle snažne reforme. Time što su se opredelile za skromnije reforme, ove zemlje su već propustile najbolju opciju. Ulaskom u Uniju one nešto poboljšavaju nivo ekonomskih sloboda, ali se pridružuju kartelu u kome dominiraju zemlje koje takođe imaju teškoća da se reformišu (Francuska, Nemačka, Italija) i koje takođe
5
Up. Prokopijević 2004.
6
karakteriše nešto niži nivo ekonomskih sloboda u odnosu na ekonomski najliberalnije zemlje u Evropi i Uniji (Estonija, Irska, Island, Luksemburg, Litvanija, Švajcarska, Ujedinjeno Kraljevstvo). Ulaskom u Uniju, zemlje poput Poljske i Slovenije ulaze u veću asocijaciju koja im je prirodno okruženje, a skupu regulaciju su već prihvatile.6 Najveća dobit od ulaska u Uniju je u slučaju onih zemalja čije su reforme još skromnije od poljskih ili slovenačkih ili kod onih zemalja koje bez pritiska Unije ne bi ni bile u stanju da izvedu bilo kakve reforme. U takve zemlje spadaju Rumunija i zemlje Zapadnog Balkana. Nivo demokratije, vladavine prava i ekonomskih sloboda u ovim zemljama je niži ili znatno niži od odgovarajućih u zemljama EU i zato približavanje i ulazak ovih zemalja u Uniju donosi za njih izvesno veću dobit od troška, jer to same inače ne bi mogle postići.
3. PROMENA SITUACIJE U UNIJI U vreme kada se desetak tranzicionih zemalja iz Istočne Evrope približavalo Uniji, situacija i atmosfera u Uniji je bila znatno različita u odnosu na današnju, u leto 2005. godine. Padom komunizma u Istočnoj Evropi krajem 1980-ih, istočno-evropske zemlje ušle su u tranziciju. To je bio prelazak od totalitarnog režima, vladavine jedne stranke i komandne privrede ka demokratiji, vladavini prava i tržišnoj privredi. U Zapadnoj Evropi su 1992. godine okončani uslovi za stvaranje zajedničkog tržišta i usvojen je Ugovor iz Mastrihta. To vreme predstavlja verovatno trenutak najvećeg entuzijazma za integracije u Uniji. Evropski savet je na Samitu u Kopenhagenu 1993. godine doneo načelnu odluku o proširenju Unije na istok. Tokom 1990-ih, Unija je sa zemljama iz Istočne i Južne Evrope potpisivala Evropske sporazume, kojima su precizirani brzina i uslovi prilagođavanja potencijalnih kandidata za prijem u Uniju. Ulaskom novih članica u Uniju 2004. godine i formalno je okončana politička i ekonomska podela Evrope posle Drugog svetskog rata. 6
Prema kombinovanom indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije i Frejzer instituta, Poljska i Slovenija se nalaze na dva poslednja mesta u EU25. Up. Prokopijević 2004, s. 20.
7
Tako su 1990-te predstavljale godine velikog optimizma i u Istočnoj i u Zapadnoj Evropi. Ta atmosfera podsticala je proširenje Unije i činila da se pregovori odvijaju u pozitivnoj atmosferi, a da tela Unije i posebno Evropska komisija manje zatežu oko određivanja pojedinih uslova, a i kasnije oko ocene stepena njihove ispunjenosti u pojedinim zemljama koje su se približavale Uniji. Atmosfera u Uniji počela je da se menja već prvih nedelja posle ulaska novih članica. Pored već komplikovanih poslova oko promene sopstvenih ustanova, koji su bili u toku poslednjih godina, Unija se suočila i sa pitanjima stvarne integracije novih članica. Otuda se u Briselu već u jesen 2004. godine, dakle samo nekoliko meseci posle proširenja, počelo govoriti o „zamoru od proširenja“. Ali bez obzira na to, normalno su se odvijali poslovi oko predpristupnog prilagođavanja Bugarske i Rumunije, a u maju 2005. godine potpisan je i ugovor o njihovom ulasku u Uniju 2007. godine.7 Novi momenat nastupio je posle odbijanja nacrta Ustava na referendumima u Francuskoj i Holandiji 29. maja i 1. juna 2005. godine. Odbijanje nacrta Ustava izvesno znači da će biti zaustavljena politička integracija u narednim godinama, ali još nije jasno u kom pravcu će krenuti Unija u godinama koje dolaze. Moguće je da će se tela Unije prihvatiti odbijanje nacrta Ustava i okrenuti se ekonomskim integracijama, kao što je moguće da dođe do snažnije podele EU25 u nekoliko klubova, pa čak i do izvesnog zastoja ili delimične dezintegracije. Takođe je moguće da Unija usled odbijanja Ustava odustane od velikih koraka u političkoj integraciji, ali da u raznim sektorima zajedničkih politika inicira mnoštvo nešto manjih koraka iz domena političkih integracija. Iako je Samit Unije u Briselu 16-17. juna kao prvorazredni zadatak imao da definiše dalje korake u integraciji i politiku Unije posle odbijanja nacrta Ustava, verovatno će se morati sačekati na razvoj situacije da bi se videlo šta će se u Uniji zapravo događati. Na Samitu je vladala 7
Posle potpisivanja ugovora u stupanju u Uniju, ulazak te zemlje može biti odložen za godinu dana ako Unija aktivira tzv. zaštitnu klauzulu da bi zemlja-kandidat dobila vreme da potpuno ispuni neke uslove. Eventualno odlaganje ulaska na duže vreme dolazi u obzir samo u slučaju da zemljakandidat zapadne u haotično stanje ili doživi neke velike negativne promene.
8
atmosfera nepoverenja, uzajamnog optuživanja i traženje koncesija koje niko nije bio spreman da pruži, tako da na kraju nije usvojena ni finansijska perspektiva za 20072013.8 U vezi sa ratifikacijom Ustava bilo je nekoliko predloga i na kraju nije usvojen nikakav zajednički stav. Neke zemlje su predlagale da se okončanje ratifikacije pomeri do sredine 2007. godine, druge da se ratifikacija nastavi (Nemačka, Španija), neke su odložile referendume (Danska, Irska, Portugalija), a Ujedinjeno Kraljevstvo suspendovalo je referendum, što znači da ga neće ni biti. Samit je potvrdio nameru da se nastavi integracija Bugarske, Rumunije, Hrvatske i zemalja Zapadnog Balkana u Uniju, ali ne i ulazak Turske i Ukrajine. Razvoj događaja u samoj Uniji i očiti pad njene spremnosti da prihvati nove članice biće od odlučujućeg značaja za privlačnost Unije za eventualne buduće članice. U slučaju da u Uniji otpočnu procesi dezintegracije, nema nikakvog smisla da preostale evropske zemlje (danas ne-članice) razmišljaju o ulasku u Uniju. U svim drugim slučajevima i za Uniju i za potencijalne nove članice ima smisla razmišljati o eventualnim novim članicama. Naravno, opadajuća spremnost Unije da ih primi biće odlučujući ograničavajući faktor, koji pri ranijim proširenjima nije postojao. Dakle, ulazak novih članica će izvesno biti teži nego što je to bio slučaj sa deset novih članica koje su u Uniju ušle 2004. godine, to jest čiji je ulazak predviđen za 2007. (2008.) godinu. U Briselu neće biti mnogo volje za nova proširenja, pregovore neće pratiti entuzijastična atmosfera, razgovori će biti trezveniji, a više će se pažnje obraćati na ispunjenost uslova. Utoliko pre budući pretendenti na članstvo u Uniji treba da imaju plan B.
8 Iz obilja medijskih izveštaja o neuspehu Samita u Briselu 16-17. juna 2005. izdvajam samo jedan karakterističan detalj: „’Ovo više nema veze sa budžetom, to je serija koverti sa mitom koje se daju raznim zemljama’ rekao je uz očajanje jedan diplomata EU. ’To je serijsko podmićivanje – tu više nema nikakvih načela’. Čak i veterani razgovora o budžetu za sedmogodišnji period priznali su da su ponude koje su se davale iza zatvorenih vrata... bile vizantijske više nego obično.“ George Parker (2005) Deal-makers dole out the sweeteners to clinch budget, Financial Times, 18-19. jun, s. 2.
9
4. SRBIJA I EU Srbija naravno ne može da utiče na ono što će se u EU dešavati, ali može da vodi razumnu politiku kako bi predupredila eventualne gubitke usled pogrešne orijentacije. U osnovi, to bi značilo da izvodi reforme koje su njenom interesu, tj. u interesu ogromne većine pojedinaca u zemlji, nezavisno od toga da li će jednog dana ući u Uniju ili ne. To je, međutim, bilo racionalno rešenje i za period posle političkih promena iz 2000. godine, ali se srpske vlade toga nisu pridržavale. I to malo reformi što je urađeno bilo je plitko, sporo, nekonzistentno i vrlo parcijalno. Usled toga se može reći da je period od promena 2000. godine do danas zapravo jedna velika propuštena prilika.9 Pošto ni među biračima ni u političkom establišmentu ne postoji ikakva ideja za snažniju reformu, malo je verovatno da bi do nje moglo doći i u narednim godinama.10 Osim vrlo retkih reformskih zakona11, obično iznuđenih pritiscima MMF i SB, u Srbiji se jedino mogu očekivati neke reforme u slučaju pritiska Unije, tj. obaveza koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Pored izbegavanja reformi u godinama posle 2000. godine, srpske vlade su pokazale nesposobnost da samostalno rešavaju probleme. Saradnja sa Međunarodnim tribunalom u Hagu, mršave reforme, odnosi sa Crnom Gorom, status Kosova, okončanje sukoba u Preševskoj dolini 2001. godine samo su primeri nekih važnih pitanja gde ni postojećih rešenja ne bi bilo da nije bilo mešanja međunarodne zajednice. Dakle, približavanje Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj Uniji odvijaće se u znatno lošijoj atmosferi nego što je to bio slučaj sa desetak drugih tranzicionih zemalja. Dvojak je razlog za to. Sa jedne strane, balkanske zemlje zaostaju sa reformama, a sa druge strane pojavljuju se teškoće u Uniji koje smanjuju njenu mogućnost i spremnost za nova proširenja. To bi za 9
CST je na to već ranije ukazivao, a u međuvremenu se ništa bitnije nije poboljšalo. Up. Prokopijević (Red.)(2002). 10 Za predlog jedne dublje i snažnije reforme videti: Stevanović & Tasić (Red)(2004). 11 U solidnije reformske zakone spadaju: Zakon o lokalnoj samoupravi (2002), Zakon o radu (2002, nažalost, zamenjen je nereformskim zakonom 2005), Zakon o lizingu (2003), Zakon o privrednim društvima (2004).
10
posledicu moglo da ima sporiji proces pridruživanja, ako se Srbija nađe na tom putu, teže pregovore, kako one vezane za SSP, tako i kasnije (uslovi za članstvo), a i provera ispunjenosti pojedinih uslova mogla bi biti strožija. Na osnovu toga se može zaključiti da će eventualni ulazak u Uniju Srbiju i druge zemlje Zapadnog Balkana koštati nešto više nego što je to bio slučaj sa ostalim tranzicionim zemljama koje su pre 2005. godine ušle u Uniju ili ugovorile ulazak (Bugarska, Rumunija). Ulazak u Uniju za Srbiju moguć je, naravno, samo ako obavi sveobuhvatnu reformu, koja ne mora biti tako dobra kao kod baltičkih država, ali mora biti bar na nivou Bugarske i Rumunije ili čak nešto bolja. Opšti uslovi ulaska će za zemlje Zapadnog Balkana verovatno ostati isti kao što su bili i za druge tranzicione zemlje, mada će se o ispunjenosti uslova strožije rasuđivati, osim tri dodatna uslova koji su bili navedeni još pre nekoliko godina. Ta tri uslova se odnose na: 1) saradnju sa Tribunalom u Hagu, 2) međusobnu, regionalnu saradnju zemalja Zapadnog Balkana i na 3) politički dijalog sa Briselom. Tri dodatna uslova uvedena su zahvaljujući zbivanjima u zemljama Zapadnog Balkana u poslednjih petnaestak godina. U ratovima su činjeni ratni zločini, pa se ključni počinioci i odgovorni moraju izvesti pred lice međunarodne pravde, pošto matične zemlje nemaju spremnosti i snage da im sude. Ratni sukobi su poremetili odnose među njima, pa Unija insistira da one poprave međusobne odnose pre ulaska u Uniju. Politički dijalog ovih zemalja takođe je posledica ratnih zbivanja. Brisel još uvek ove zemlje ne tretira kao stabilizovane i zato smatra da je nad njima potreban dodatni nadzor, koji se eufemistički naziva politički dijalog. Obzirom da korist i troškovi od članstva u EU za Srbiju ne mogu biti drugačiji nego za ostale tranzicione zemlje, to ovde upućujem na razmatranja tih pitanja na početku ovog teksta. U onome što sledi osvrnuću se na to gde bi reforme (promene) u Srbiji mogle biti veće u odnosu na postojeće stanje ukoliko bi zemlja nastavila približavanje Uniji. Potom ću razmotriti strategiju Vlade Srbije za pristupanje Uniji i na kraju će biti reči o opciji ostanka Srbije izvan Unije. 11
4.1. Promene potrebne za ulazak Srbije u Uniju Obzirom na krajnje skromne tranzicione promene koje je Srbija sprovela 2000-2005, usled čega se prema stepenu razvoja reformi nalazi među dve-tri poslednje tranzicione zemlje u Evropi, svejedno prema kom elementu se gleda, nju očekuju velike promene. To se može videti i prema onome što piše o Studiji izvodljivosti Evropske komisije. Ovde neću ulaziti u sve potrebne promene, jer bi to iziskivalo znatno više prostora, nego samo u neke osnovne, prema tri glavne oblasti: političke, ekonomske, zakonske (acquis communautaire). Politički kriterijumi Iako se u Studiji izvodljivosti konstatuje da je Srbija zabeležila značajnu promenu posle 2000. godine napuštanjem ratnih i destruktivnih, a usvajanjem međunarodno kooperativnih politika, povratkom u niz međunarodnih ustanova i izvesnim napretkom u pogledu demokratije, vladavine prava i ljudskih prava, navodi se i mnogo stvari koje tek treba uraditi. Kao ključno se navodi uklanjanje nasleđa prethodnog režima. „Vladavina prava je u Srbiji oslabljena nasleđem Miloševićevog režima, tj. istrajnim vezama između organizovanog kriminala, ratnih zločina i političkog ekstremizma, kao i njihovim stalnim opstruktivnim prisustvom unutar delova sadašnjih političkih, institucionalnih, vojnih i bezbednosnih sistema“12. Među poslovima koje tek treba obaviti navodi se mnogo toga: od ažuriranja biračkih spiskova i suzbijanja korupcije, do reforme vojske i policije i uspostavljanja depolitizovane, kompetentne, profesionalne, uračunljive i decentralizvane javne administracije. U sferi prava i manjinskih prava konstatuje se da je malo urađeno na istraživanju masovnih grobnica, efikasne sudske zaštite individualnih prava i zaštite manjinskih prava. U ovoj sferi će najteži poslovi biti vezani za sledeće stvari. Prvo, uklanjanje veza sa ostacima „starog režima“, zato što su te interesne grupe prisutne, negde i dominantne u administraciji, vojsci, policiji, a imaju i znatnu ekonomsku moć. Drugo, stvaranje moderne javne uprave, zato što je sa
12
Up. European Commission 2005, s. 6.
12
jedne strane povezano sa masovnim otpuštanjem dobrog dela trenutno zaposlenih, a sa druge sa obrazovanjem i promenom u načinu rada nove administracije. Treće, suzbijanje visoke korupcije, zato što je njeno cvetanje u interesu političara i stranaka na vlasti. Četvrto, poboljšanje vladavine prava, zato što zemlja nema skoro nikakvu tradiciju vladavine prava i zato što svaka vlada profitira zahvaljujući slaboj vladavini prava, jer njeni članovi mogu nezakonito a nekažnjeno da se bogate i da imaju veću diskrecionu moć. Ekonomski kriterijumi Ekonomskim kriterijumima Studija izvodljivosti posvećuje samo nekoliko strana zato što se o tim stvarima ponovo raspravlja u okviru sledećeg dela – sposobnosti da se preuzmu obaveze prema acquis communautaire. Iako se i ovde konstatuje napredak u odnosu na stanje pre promena iz 2000. godine, očito je da pravi posao tek predstoji. Makroekonomska stabilizacija je na klimavim nogama, fiskalni sektor ima ogroman broj poreza, a fiskalna politika je daleko od dobre i stabilne, nema tvrdog budžetskog ograničenja, državna potrošnja je ogromna, liberalizacija spoljne i unutrašnje trgovine je samo delimična. Poseban problem je privatizacija, gde su preostali najteži poslovi. Povraćaj oduzete imovine je sa jedne strane povezan sa državnim izdacima, a sa druge sa otpuštanjem zaposlenih u firmama i zadrugama odnosno sa izbacivanjem nelegalnih stanara iz nacionalizovanih stanova i kuća. U privatizaciji najvećih državnih firmi i javnih preduzeća do sada nije urađeno ništa, a tu je koncentrisan znatan višak zaposlenih. Konačno, zakon o stečaju se takođe ne primenjuje, verovatno pre svega usled straha vlade od otpuštanja. Zanimljivo je da Studija izvodljivosti jedva pominje da u Srbiji ništa ozbiljnije nije urađeno na poboljšanju poslovnog okruženja13, kao najvažnijem uslovu za povećana privatna ulaganja, uključujući privatna strana ulaganja. Pošto tih ulaganja nije bilo u većem iznosu da bi se apsorbovao bar deo nezaposlenih, posebno mlađih i obrazovanijih, kao i deo onih koji u drugim firmama gube posao, to će nastavak privatizacije biti politički osetljiviji i 13 Taj deo je smešten u odeljak o podsticanju malih i srednjih preduzeća. Up. European Commission 2005, s. 44-45.
13
socijalno-ekonomski bolniji nego što bi inače morao da bude. Drugi važan ekonomski domen u kome Srbija može očekivati veće teškoće je trgovinska liberalizacija. Srpsko tržište je još uvek vrlo zaštićeno, prosečna carinska stopa je skoro 10% i nedavno je povišena umesto da se snižava, a poljoprivreda je zaštićena redovnom stopom od 25% i sezonskom carinom. Na tržištu dominiraju monopoli, a Vlada direktno i indirektno utiče na formiranje preko 40% cena. Liberalizacija unutrašnjeg tržišta će dovesti do rasta cena i manjeg uticaja vlade na cene. Liberalizacija spoljne trgovine ugasiće jedan broj firmi ili čitavih privrednih grana usled nekonkurentnosti. Srbija već sada može slobodno da izvozi sve svoje proizvode na tržište Unije (izuzev vina, mesa i nekih proizvoda od ribe, gde postoje kvote), a potpisivanjem SSP moraće da tokom nekoliko godina u potpunosti otvori svoje tržište za EU25, dok u roku od dve godine posle potpisivanja SSP mora ući u zonu slobodne trgovine sa svim zemljama sa kojima Unija ima potpisan SSP, a to su sada Hrvatska i Makedonija. Treći segment velikih promena je liberalizacija tekućih i kapitalnih tokova. Srbija je jedina zemlja bivše Jugoslavije koja je do danas zadržala rešenja u ovoj oblasti koja su postojala u vreme režima Josipa Broza. To su pravila koja čine da novac lako ulazi u zemlju, a vrlo teško je napušta. Zakonski kriterijumi (acquis) Treći segment Studije izvodljivosti se odnosi na sposobnost Srbije da prihvati važeću regulativu Unije. Ona je izuzetno obimna, trenutno iznosi oko 90.000 strana akata raznih nivoa, od ugovora do zakona, direktiva i sudskih odluka. Sva ta regulativa Unije koja je trenutno na snazi se naziva acquis communautaire. Podeljena je po oblastima na 31. poglavlje u zavisnosti od tematske pripadnosti. „Poglavlja“ počinju sa četiri slobode kretanja (ljudi, roba, usluga i kapitala) a završavaju se sa „razno“, pre čega su poglavlja o ekologiji, saobraćaju i slično. Pregled onoga što je u Srbiji urađeno prema 31. poglavlju je relativno povoljan, povoljniji nego što je stvarno stanje. Usled toga se stiče utisak da je manje ostalo da se uradi. Ako bi se kvantitativno procenjivalo prema Studiji izvodljivosti, urađena je jedna četvrtina, a tri preostaju. U svetlu promene atmosfere u Uniji, ta procena bi u narednim 14
papirima Unije mogla biti realističnija, što automatski znači i da će povećati broj budućih zadataka. Iz suvog birokratskog jezika Studije izvodljivosti sa rastegljivim opisima i ocenama običnom čitaocu nije lako da zamisli stepen promena koji očekuje Srbiju u slučaju da uđe u SSP i krene u proces približavanja Uniji. Najveće promene su na polju slobode trgovine, politike konkurencije, smanjivanja subvencija i državne pomoći, oslobađanja kapitala za slobodan prelazak granice, smanjivanja kontrole cena, kupovine nekretnina od strane građana i firmi drugih zemalja. Pritisak konkurencije će se posebno snažno osetiti u sferi poljoprivrede, industrije, bankarstva i osiguranja. Do velikih promena treba da dođe i u sferama kao što su statistika14, računovodstvo i revizija, standardi kvaliteta, inspekcije. U Studiji izvodljivosti se mogu naći i ocene koje stručna analiza može lako da ospori. Tako se recimo kaže. „Nedavno je usvojen novi zakon o radu /iz 2005. godine – M.P./ koji harmonizuje srpsko zakonodavstvo sa konvencijama Međunarodne organizacije rada (MOR) i osnovnim standardima rada i ciljevima dovođena u sklad zakona o radu sa EU acquisom.“15 Zakon o radu iz 2002. godine bio je dobar i liberalan i Srbiju je u pogledu tog polja regulative svrstavao u petnaestak najliberalnijih zemalja u svetu, u odnosu na mesto oko 140. pre toga. Novi zakon iz 2005. godine16 vratio je Srbiju na ranije, približno 140. mesto, iako je pisan prema sugestijama MOR. To naravno nije napredak, već veliki nazadak. Ali, na tom primeru se vidi da sve promene koje traži Unija od novih članica nisu ni dobre ni poželjne. Mnogim promenama koje se traže zapravo se ubija konkurentska sposobnost privreda u pitanju, a to što Komisija pozdravlja takve promene samo znači da je jedna od važnih posledica primene acquisa da umanji konkurentsku sposobnost novih članica, kako bi se predupredila potreba za promenama u starim članicama. Proširenja pre 2004. godine su tako i funkcionisala – sa
14 Statistika u Srbiji se još uvek zloupotrebljava za svrhe vlasti. Up. Jolović i dr. 2005. 15 European Commission 2005, s. 48. 16 Zakon o radu iz 2005. veliki je korak nazad u odnosu na zakon iz 2002. godine zato što uvodi kolektivno pregovaranje kao obavezno, enormno komplikuje i otežava otpuštanje i sugeriše minimalnu nadnicu znatno iznad ravnotežnog nivoa.
15
novim zemljama Unija je dobijala veće tržište, ali je novim članicama nametala skupu regulativu kako bi predupredila potrebu da se sama menja. Sa proširenjem 2004. godine, taj oblik socijalnog inženjeringa došao je do granice i više ga nije moguće praktikovati. Većina od deset novih članica su toliko različite od starih u pogledu poreza, državne potrošnje i skromnije regulative, da se one ni na koji način ne mogu prisiliti ili privoleti na skupu regulativu. One neće morati da usvoje svu skupu regulativu države blagostanja, kakvu recimo imaju Francuska ili Nemačka, već samo ono što je obaveza po ugovoru. 4.2. Strategija za EU Vlade Srbije Početkom juna 2005. godine, Vlada Srbije promovisala je „Nacionalnu strategiju Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj Uniji“17. Povoljno je da Vlada barem deklarativno ide u pravcu Unije, a ne „trećeg puta“ ili Rusije i Belorusije. Ali taj dokument od 201 strane ili preko 600.000 slovnih karaktera više podseća na neobavezni spisak lepih želja nego na strategiju. Strategija je oko četiri puta duža od Studije izvodljivosti Evropske komisije za SCG. Vlada koja nema strategiju18 ni za šta, odjednom nudi ovaj tekst koji navodno treba da ima i funkciju „razvojne strategije“. Tekstovi kojima se objavljuje strategija su kraći i precizniji, a kasnije se u većim tekstovima daje detaljnija obrada pojedinačnih pitanja. Strategija je koncizan plan koji se tiče razvoja alternativa u svetlu budućih, neizvesnih događaja. Iznenađujuće je da strategija u naslovu govori o Srbiji i Crnoj Gori, iako u njenoj izradi nije učestvovala ni Vlada Crne Gore ni Savet ministara državne zajednice SCG. Time što Srbija pretenduje da govori i u ime Crne Gore samo se nastavlja tradicija paternalizma koja je i dovela do kvarenja odnosa između ove dve zemlje. Na nekoliko mesta se u strategiji pominje i Kosovo iako Vlada Srbije ni tamo nema 17
Strategija je usvojena na sednici Vlade 17. juna i prosleđena Skupštini na raspravu i eventualno usvajanje. Može se naći na sajtu Vladine Kancelarije za evropske integracije. 18 Srpska Vlada je 2002. usvojila „Strategiju privrednog razvoja Srbije do 2010“, ali ju je ubrzo povukla. Ta strategija je bila vrlo neprofesionalno napravljena, uz mnogo socijalnog inženjeringa, a u njoj se predviđalo da će srpska privreda rasti po godišnjoj stopi od 8%, a izvoz u mnoštvu grana 15-25%. Up. Vlada Republike Srbije 2002.
16
vlasti i iako je u Studiji izvodljivosti Evropske komisije pisalo da se ona odnosi na SCG bez Kosova, baš usled toga što Vlada Srbije ne može preuzimati obaveze tamo gde nema efektivnu vlast.19 Ovi važni detalji nisu slučajni, jer se kroz čitav uvodni deo Strategije Vlade Srbije provlači uverenje da Srbija ide u EU da bi tamo rešila svoje državno pitanje, tj. svoje odnose sa Crnom Gorom i Kosovom. „Kroz učešće u procesima evropskih integracija Srbija perspektivno rešava veliki broj svojih suštinskih pitanja, kao država i kao društvo“.20 Kao što je poznato, stvari stoje sasvim suprotno – Unija od novih članica traži da ključna pitanja kao što su odnosi sa susedima, status manjina, održiva privreda itd. budu rešena pre nego što neka zemlja uđe u Uniju. Iako svoja ključna pitanja potura Uniji da ih reši, ruka koja je pisala strategiju vidi EU kao remetilački faktor za Srbiju što se primećuje iz sledećeg navoda: „Ulaskom u nadnacionalnu političku zajednicu kakva je EU, umanjuje se mogućnost političke nestabilnosti koja može biti izazvana spoljašnjim faktorom, jer je država članica u poziciji da utiče na donošenje odluka koje se nje tiču“.21 Pošto je poznato da EU često nije bila naklonjena politikama koje je Srbija vodila, što nije greška EU nego rezultat pogrešne politike Srbije tokom 1990-ih, ideja je da Srbija postane njen član, a time što i sama treba da se saglasi o budućim politikama Unije koje se odnose na nju spreči da Unija bude spoljni remetilački faktor. Pisac navedenog citata koji želi da se pokaže lukav zapravo je naivan, jer je zaboravio kako se pre nekoliko godina provela Austrija (ne ulazeći ovde u to da li su sankcije Unije protiv te zemlje bile opravdane), koju niko ništa nije pitao kada su tela Unije donosila odluku o političkim sankcijama. Ako Srbija bude zemlja privržena vladavini prava, demokratiji i tržišnoj privredi, nema razloga da strahuje od akcija Unije protiv nje, a ako ne bude, onda ne može sprečiti akcije Unije protiv sebe makar u tom času bila i član Unije. Mora biti da oni koji su pisali ovaj deo imaju neke tajne planove, čim se na jednom mestu kaže da Srbija „nema ništa da krije“ od Unije. To liči na one formulacije prema 19
Up. European Commission 2005a. Strategija..., s. 9. 21 Strategija..., s. 10. 20
17
kojima su se članovi partije nekada kleli da oni pred njom „nemaju nikakvih tajni“. Verovatno da tajni ili bar tajnih snova ipak ima i oni bi mogli biti vezani za odnose sa Crnom Gorom i Kosovom. Ako se u pomenutoj formulaciji vidi ruka nekoga ko smatra da je lukavi nacionalista, a zapravo je naivan, u formulaciji da će tržišnom integracijom „koncept izvoza robe iz Srbije u EU biti zamenjen konceptom učešća na zajedničkom tržištu EU“22, vidi se ruka marksiste i neznalice. Onima koji su ovo napisali, a i drugima koji to nisu sklonili iz teksta, izgleda nije jasno da Srbija već sada može da izvozi sve što hoće na tržište Unije, sem mesa, vina i ribljih proizvoda (koji su na kvotama) i da izvoz ostaje puki izvoz bila Srbija u Uniji ili ne, sem za drugove marksiste. U strategiji nema analize razloga za i protiv ulaska u Uniju, što bi bilo neophodno, nezavisno od toga što se na kraju preporučuje. Čak je i pregled razloga za ulazak krajnje nesistematičan i nestručno napisan. Još čudnije, u tekstu nema ni reči o troškovima Srbije pri eventualnom ulasku u Uniju. Sve ovo iznenađuje, jer na povelikom spisku onih koji su učestvovali u izradi strategije, sem Miloševićevih savetnika i dokazano nestručnih i nesposobnih autora, ima i onih koji uživaju ugled. To što nema sažeto izloženih razloga za i protiv ulaska Srbije objektivno je veliki nedostatak strategije. Preporuka ulaska u takvom slučaju je neobrazložena, tj. ne vidi se da je to bolja opcija, jer druga opcija nije ni analizirana. U razlozima koji se navode u prilog ulaska nema nikakve sistematičnosti. Tamo se u prilog ulaska navode: „mirnodopski23 razvojni proces integracija“ (s. 9), integracije uspešno izlaze u susret zahtevima globalizacije (isto), razvijen pravni sistem Unije, demokratska institucionalizacija i opšteprihvaćene procedure odlučivanja i sprovođenja odluka (s. 9),
22
Strategija..., s. 10. Mir, mirnodopska politika i integracija se više puta pominju, a na jednom mestu se čak kaže kako Srbiji „suštinski odgovara“ mirnodopski koncept EU, „jer /Srbija/ svoje sporove i probleme sa susedima nastoji da rešava saradnjom i povezivanjem...“. (s. 10). Ovo zvuči groteskno, a da se ništa ne kaže o tome kako se to zemlja odjednom preobrazila iako je 1990ih bila poznata po upravo suprotnim politikama 23
18
dobrovoljnost procesa integracije (!), s. 9, postepenost24 integracija (!), s. 9, EU kao „privlačno okruženje“ za razvoj i mirnu budućnost, umanjenje mogućnosti negativnih spoljnih šokova, zamena koncepta izvoza konceptom učešća na tržištu, pristup Srbije fondovima Unije, šansa za „opšti društveni razvoj“. To nesistematično, necelovito i nasumično navođenje razloga za ulazak u Uniju kulminira praktično besmislenom tvrdnjom: „Krajnji cilj je zadovoljavanje interesa građana država članica, koji postepeno postaju građani Evrope“25. Ostavljajući po strani da li u EU dominiraju interesi interesnih grupa i birokratije ili građana, građani evropskih država su već po definiciji građani Evrope i ako njihove zemlje nisu u EU. Okolnosti da je strategija Vlade doneta bez ikakve javne debate, da sem par promocija za poslušno „odabrano društvo“ nikakve javne debate do danas nema, da su razlozi za pristupanje Srbije Uniji nesistematični i nepotpuni, da je tekst obiman i neprecizan itd. dovode do pitanja da li je ova Vlada uopšte u stanju da obrazloži i javno odbrani predlog da Srbija treba da pristupi Uniji. Na osnovu svega što se ovde vidi, odgovor je sasvim izvesno negativan. Nadalje, ako je tim Vlade sastavio ovako neveštu i lošu strategiju, može se pretpostaviti da Vlada neće biti srećnije ruke ni sa pravljenjem tima koji će sa Evropskom komisijom pregovarati o SSP. To je dobra vest za Evropsku komisiju, jer je lakše izaći na kraj sa slabim nego sa jakim pregovaračkim timom, ali loša vest za Srbiju. Konačno, da li vlada čije koalicione članice uživaju podršku manje od 20% biračkog tela ima mandat za pravljenje međunarodnog aranžmana ovako dalekosežnog značaja. Naravno da nema. O tome da li ovako korumpirana vlada sme da vodi tako važne pregovore da se i ne govori.
24
EU integracije se jednim delom jesu odvijale postepeno, ali to je bez značaja pri ulasku novih članica koje odmah ili eventualno sa nekim kraćim prelaznim periodom moraju da prihvate pravila igre u Uniji. Dakle, naglo a ne postepeno. 25 Vlada Srbije (2005), s. 9.
19
Na kraju pabirčenja razloga za ulazak Srbije u EU kaže se: „Srbija treba da strategiju pridruživanja i pristupanja što uže veže za reformsku politiku usmerenu na političku, privrednu i društvenu transformaciju“ (s. 11). Kao da je Srbiju neko do sada sprečavao da izvodi reformu. Još gore, u strategiji se navode stvari koje treba da se urade tokom priprema za članstvo u Uniji, a koje su upravo suprotne politikama koje vlada Srbije vodi poslednjih godinu dana. Tamo se govori o sveopštoj reformi, a od reforme u Srbiji posle 2000. godine, a posebno poslednjih godinu i po dana nema ni „r“; kaže se da treba jačati vlasnička prava, a ona se podrivaju, recimo, zakonom o Akcijskom fondu, gde se državi u devet ključnih stvari daje pravo da upravlja firmom čak i ako je ona 98% privatna, a samo 2% akcija ima država; tamo se, istina bojažljivo, govori o suzbijanju korupcije, a korupcija u Srbiji cveta više nego ikada posle 2000. godine; tamo se govori o liberalizaciji spoljne trgovine, a Vlada Srbije je nedavno ponovo povećala carine i vancarinske barijere; tamo se govori o snižavanju poreza i smanjivanju javne potrošnje, a potrošnja države u Srbiji je najviša u Evropi i iznosi 55% od BDP; tamo se govori o liberalizaciji unutrašnjeg tržišta, a Vlada još uvek direktno ili indirektno kontroliše bar 40% cena i svakim danom teži da kontroliše više (kako pokazuju slučajevi naftnih derivata, komunalnih usluga, gradskog prevoza, ali ne samo oni). Moglo bi se navoditi još razloga ali nema potrebe. Jednostavno, preporuke strategije i politika Vlade Srbije idu u suprotnim pravcima. Pošto je ono što se radi deklaracija nečijih stvarnih preferencija i interesa, to je neminovan zaključak da je strategija neiskren papir, dokument koji ne deklariše prave, već lažne preferencije Vlade Srbije. Ako jednog dana Vlada Srbije bude eventualno odlučila da krene u pravcu iz strategije, doći će do potpune preorijentacije njene politike. U strategiji se, inače, nigde ne govori o eventualnoj godini kada Vlada Srbije očekuje da bi Srbija mogla ući u Uniju. Pošto u finansijskom okviru Unije 2007-2013. nisu predviđena sredstva za Srbiju u kohezivnom i strukturnim fondovima, to se sa sigurnošću može reći da je za Srbiju 2014. godina najraniji datum ulaska u Uniju. I to je verovatno isuviše rani datum s obzirom na spore reforme u Srbiji i probleme kojima će se Unija baviti u narednih desetak godina. Ovo odsustvo očekivane godine ulaska u Uniju može se shvatiti kao nesigurnost Vlade Srbije ili kao 20
želja da strategijom ne proizvede razočaravajući efekat u zemlji. Teško je opravdati taj potez, ma šta da je razlog, jer to dokument čini još neozbiljnijim. Još teže je shvatiti zašto reforme o kojima se u strategiji govori nemaju nikakvo vremensko određenje. Nigde se ne kaže do kada će bar približno biti izvedene promene o kojima se govori, da li će se izvoditi fazno ili odjednom itd. Zaključak se nameće sam. Strategija je napravljena neprofesionalno i loše, ona nije iskren već dokument koji treba da obmane, Vlada nema ni legitimnosti ni sposobnosti da je javno predstavi i odbrani, kao što nema podršku i ugled da bi mogla da vodi pregovore Srbije i EU. 4.3. Ostanak izvan Unije Iako strategija Vlade Srbije o tome ne govori ni kao o mogućnosti, sasvim je moguće da Srbija ostane izvan Unije. Ona se izvan Unije može naći svojom, voljom Unije ili obostranom voljom. Može se desiti i da Unija nestane u narednih 15-ak godina. Pošto je Unija uprkos svim novijim teškoćama izrazila spremnost da u članstvo primi zemlje Zapadnog Balkana, ostanak izvan Unije voljom Unije moguć je samo ako Srbija ne bi ispunjavala tražene uslove. Bila bi to vrlo loša vest za Srbiju ako bi van Unije ostala usled neispunjavanja uslova, jer bi to moralo značiti veća ogrešenja o demokratiju, vladavinu prava i tržišnu privredu. Do ostanka Srbije izvan EU može doći i voljom Srbije. U jednom slučaju to može biti zato što politički preovlađuju snage koje zemlju ne vode u pravcu demokratije, vladavine prava ili tržišne privrede. Ta opcija nije nemoguća u zemlji poput Srbije, kao što to svedoče politike Josipa Broza i Slobodana Miloševića, a danas radikala i socijalista, ali se nadamo da neće nastupiti, jer bi ponovo imala pogubne političke, ekonomske, društvene i međunarodne posledice. Srbija može želeti da uđe u Uniju, ali ne uspeti, te tako ostati izvan Unije. Ova opcija nije tako nepovoljna kao prethodna, jer pretpostavlja da bi zemlja išla u pravcu koji Unija smatra poželjnim, samo što ne bi uspela da ispuni tražene uslove. Ali, iako je bolja od prethodne opcije, ona nije dobra, jer bi zemlja bila prepuštena sama sebi u situaciji kada njene ustanove demokratije, vladavine prava i 21
tržišne privrede još nisu dovoljno stabilizovane, što bi nosilo rizik povratka na vlast loših politika. Konačno, Srbija može ispunjavati sve uslove da uđe na Uniju, a da se ipak sopstvenom voljom na referendumu ne odluči za taj korak. Ovo je svakako jedna od dve najbolje opcije (druga je ulazak u Uniju), ali ovaj scenario nije mnogo verovatan. Srpske političke elite nisu toliko naklonjene dubokim i brzim reformama da bi ih mogle izvesti26 i u pogledu ekonomskih sloboda dostići Irsku, Estoniju ili Novi Zeland. Srbija nema ni stabilnost jedne Švajcarske da bi bez rizika mogla da se opredeli za ostanak izvan Unije, iako ispunjava uslove. Konačno, srpskom političkom establišmentu nisu bliske ekonomski liberalnije filozofije, na kojima bi jedino mogla da se zasnivaju smislena obrazloženja za ostanak van Unije.27 Kao što se iz prethodno analize vidi, ključna stvar u slučaju ostanka Srbije izvan Unije bi zavisila od razloga usled kojih je do toga došlo.
26
Moguće je da do reformi dođe uz pomoć i pritisak Unije, a da se zemlja na kraju ipak ne opredeli za ulazak. 27 To bi značilo manju regulativu, niže poreze, nižu državnu potrošnju, potpuniju liberalizaciju tržišta i spoljne trgovine, potpuno oslobađanje tekućih i kapitalnih tokova, povlačenje države iz privrede itd. Centar za slobodno tržište je tu opciju potpunije obrazložio u: Stevanović & Tasić 2004.
22
5. ZAKLJUČCI I PREPORUKE Obzirom da je snažna reforma i veliko unapređenje ekonomskih sloboda i vladavine prava u Srbiji tokom narednih desetak godina krajnje nerealistično, a samo pri nastupanju te malo verovatne opcije ima smisla da Srbija ostane van Unije, to sledi da je za Srbiju racionalno da uđe u Uniju. Zemlje Unije su bolje uređene od Srbije kada su u pitanju sve ključne oblasti, a pre svega vladavina prava, tržišna privreda i demokratija. Da bi ušla u Uniju, Srbija bi znatno morala da unapredi postojeća rešenja. Opšta struktura dobitka i gubitka Srbije usled ulaska u Uniju bila bi ista kao i kod drugih zemalja Istočne Evrope sa skupom državom i mnogo regulacije, o čemu je bilo reči na početku ovog rada. Eventualni ostanak Srbije izvan Unije iz svih drugih razloga izuzev onog zasnovanog na izuzetno snažnoj reformi bio bi rizičan i skuplji nego ulazak u Uniju. Ova anticipacija nepogodnosti ulaska Srbije u EU mogla bi da se promeni samo u slučaju većih degenerativnih promena u Uniji koje bi dovele do izlaska nekih zemalja iz Unije ili čak do njenog raspada. Taj razvoj događaja još uvek nije verovatan, bez obzira na novija zbivanja u Uniji, ali je moguć. Dakle, moguće je da su ta novija zbivanja početak dezintegracije Unije, ali je moguće i da zaustavljanje političke integracije dovede do okretanja ekonomskoj dimenziji integracije i do njenog poboljšanja kroz podsticanje fiskalnog federalizma, povećanje ekonomskih sloboda, a smanjenje regulacije i unapređenje vladavine prava. Kuda će Unija otići može samo vreme da pokaže. Konačno, Srbija bi sa ostalim zemljama zapadnog Balkana morala imati plan B za slučaj dezintegracije i nestanka Unije. Optimalna verzija plana B je – što više reformi, to bolje. Ne treba se uljuljkivati u lažnoj nadi da će Srbija krenuti tim putem. Iz starijeg i novijeg iskustva dobro je poznato da balkanske zemlje nisu šampioni reformi, već u tom poslu nose fenjer. Ako tako ostane, siromaštvo će im biti sudbina i ubuduće.
23
LITERATURA 1. European Commission (2004) Draft treaty establishing a Constitution for Europe, Brussels: EC, PDF fajl, s. 1-325. 2. European Commission (2005) Report on the preparadness of Serbia and Montenegro to negotiate a Stabilisation and Association Agreement with the European Union (Feasibility study), Brussels: EC, 12. april 2005, s. 1-56. 3. European Commission (2005a) Communication from the Commission on the preparadness of Serbia and Montenegro to negotiate a Stabilisation and Association Agreement with the European Union, Brussels: EC, 12. april 2005, s. 1-10. 4. Jolović, A. i dr. (2005) Potemkinova sela srpske statistike, Beograd: Centar za slobodno tržište. Dostupno na: www.fmc.org.yu 5. Prokopijević, M. (Red.)(2002) Dve godine reforme u Srbiji: propuštena prilika, Beograd: Centar za slobodno tržište, s. 1-67. Dostupno i na sajtu: www.fmc.org.yu 6. Prokopijević, M. (2004) Alice is not missing Wonderland, Torino: ICER, ICER Working papers, br. 32/04. Dostupno na: www.icer.it 7. Prokopijević, M. (2005) Evropska Unija. Uvod, Beograd: Službeni glasnik (u štampi). 8. Stevanović, A. & Tasić, S. (Red.)(2004) Tržišne reforme u Srbiji. Jedan predlog, Beograd: Centar za slobodno tržište, s. 1-36. 9. Tupy, M. L. (2003) EU enlargement. Costs, benefits and strategies for Central and Eastern European countries, Policy analysis (Cato Institute), br. 489, s. 1-20. 10. Vlada Republike Srbije (2002) Strategija privrednog razvoja Srbije do 2010, knjige I-II, Beograd: Vlada Republike Srbije. 11. Vlada Republike Srbije (2005) Nacionalna strategija za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Beograd: Kancelarija Vlade Republike Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd, jun 2005, s. 1-201. 12. Walsh, J. (2003) EU enlargement: not all it’s cracked up to be, Enlargement research bulletin, January 2004, s. 1-48. 24
Centar za slobodno tržište (CST) je jedini think-tank za slobodnu tržišnu privredu u Srbiji. To je neprofitna, od poreza izuzeta organizacija (NVO) koja je posvećena istraživanju i širenju ideja vezanih za slobodnu tržišnu privredu. Program CST je saglasan sa klasičnim liberalnim načelima lične slobode, slobodne tržišne privrede, konstitucionalno ograničene vlade i mirne saradnje. Radi toga CST želi da postigne ne samo veće angažovanje vodećih liberalnih autora u zemlji i svetu, nego i šire publike, preduzetnika, političara, novinara i studenata u stvarima tržišne politike i prave uloge vlade. Danas nijedan deo života nije pošteđen mešanja države. Proizvoljnim mešanjem u privredne poslove pojedinaca i oglušivanjem o lične slobode država pokazuje veliku netrpeljivost prema ličnim slobodama i pravima. Te pojave su deo šireg trenda ka uspostavljanju aktivne i svemoguće države, koja želi da kontroliše svaki deo života, a on se uočava u svim zemljama, uključujući i zemlje u tranziciji. Radi suprotstavljanja ovom trendu Centar za slobodno tržište: Preduzima specijalizovane studije o tržišnoj privredi; Daje političke preporuke i proizvodi policy papers; Promoviše zakonske i institucionalne strukture koje su potrebne za uspostavljanje i održavanje slobodne tržišne privrede u društvu slobodnih pojedinaca; Organizuje domaće i međunarodne debate, konferencije, seminare, kurseve i letnje škole koji za cilj imaju unapređenje saznanja o tržišnoj privredi i njenom okruženju; Sa pojedincima, grupama i organizacijama slične orijentacije se zalaže za zakonske i političke promene u korist, lične slobode, tržišne privrede i otvorenog društva u okvirima vladavine prava; Sakuplja, prevodi, izdaje i objavljuje rasprave, zbirke i knjige o slobodnoj tržišnoj privredi i liberalnoj misli; Populariše ideje liberalnih autora i dela među zainteresovanim pojedincima i grupama; i Razvija poslovna saznanja i snaži preduzetničku kulturu privatnog sektora privrede.
25
Tekući cilj CST je da postane partner u strateškoj alijansi za sadržajnu promenu Srbije u slobodnu tržišnu demokratiju u okvirima vladavine prava.
Da bi održao svoju nezavisnost, Centar za slobodno tržište prima donacije koje potiču isključivo iz privatnih izvora. U cilju uvećanja sredstava koja bi bila upotrebljena za nove projekte, Centar za slobodno tržište (CST) poziva zainteresovane strane da svojim prilogom pomognu dalji rad CST. Jedan od ciljeva koji se ovim nastoji ostvariti je da CST, pored činjenice da je jedna od retkih nevladinih organizacija koja ne prima sredstva iz državnih izvora, postane i organizacija koja će se većinski finansirati sredstvima iz domaćih izvora. Prilogom do 500 EUR donator dobija status Prijatelja CST i elektronska izdanja studija i pregled medijskih nastupa članova Centra. Prilogom od 500-2000 EUR, donator dobija status Finansijera CST, sva izdanja CST u štampanom obliku, pregled svih nastupa članova CST i godišnji izveštaj o radu CST. Takođe u svim studijama navodi se ime Finansijera ako on to želi. Prilogom od 2000 i više EUR, donator dobija status Partnera CST, sva prava Finansijera i mogućnost da predloži oblast istraživanja za koje će biti korišćena donacija.
26
