Sotirovic Serbian Studies Research Novi Sad 2012 clanak ANTISRPSKI KARAKTER KOMUNISTICKE PARTIJE JUGOSLAVIJE, str. 73-88

ISSN 2217-5210 Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад (Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad)

SERBIAN STUDIES RESEARCH Год. 3 / Vol. 3 Бр. 1 / No. 1 2012

Нови Сад, 2012

SERBIAN STUDIES RESEARCH Vol. 3, No. 1, 2012 Publisher Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad Editorial Address Stevana Hristića 19, 21000 Novi Sad, Serbia tel (fax): +381 21 6396 488 email: [email protected] Editorial Board Boris Bulatović (editor-in-chief), University of Novi Sad (Serbia) Tomislav Longinović, University of Wisconsin, Madison (USA) Goran Maksimović, University of Niš (Serbia) Ljiljana Bogoeva Sedlar, University of Belgrade (Serbia) Persida Lazarević Di Giacomo, Università di Chieti-Pescara (Italy) Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia) Slobodan Vladušić, University of Novi Sad (Serbia) Alla Tatarenko, Ivan Franko National University of L’viv (Ukraine) Miroljub Joković, University of East Sarajevo (Bosnia and Herzegovina) Cover Design Nenad Svilar Print MALA KNJIGA, Novi Sad Journal Description Serbian Studies Research provides scholarly articles in the fields of Serbian linguistics and literature, international relations, cultural studies, history, sociology, political science, economics, geography, demography, social anthropology, administration, law, and natural sciences, as they relate to the human condition. Annual Membership Institutional: 35 usd (including subscription and postage) Individual: 15 usd (including subscription and postage) Peer Review Policy and Frequency All research articles in this journal have undergone rigorous peer-review process, based on initial editor screening and anonymized refereeing by at least two anonymous referees. Serbian Studies Research is published annually. Indexing and Abstracting Information EBSCO Publishing (full-text database)

SERBIAN STUDIES RESEARCH Год. 3 , бр. 1, 2012 Издавач Научно удружење за развој српских студија (НУРСС), Нови Сад Адреса Стевана Христића 19, 21000 Нови Сад тел (факс): +381 21 6396 488 email: [email protected] Уредништво Борис Булатовић (главни уредник), Универзитет у Новом Саду (Србија) Tomislav Longinović, University of Wisconsin, Madison (USA) Горан Максимовић, Универзитет у Нишу (Србија) Љиљана Богоева Седлар, Универзитет у Београду (Србија) Persida Lazarević Di Giacomo, Universita degli Studi di Pescara (Italy) Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia) Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду (Србија) Алла Татаренко, Львівський національний університет ім. І. Франка (Україна) Мирољуб Јоковић, Универзитет у Источном Сарајеву (Босна и Херцеговина) Лектура и коректура Уредништво Корице Ненад Свилар Штампа МАЛА КЊИГА, Нови Сад УДК 008/009+3+8 Тираж 300 примерака Индексирање часописа у базама података EBSCO Publishing (база пуног текста) Serbian Studies Research излази једном годишње.

САДРЖАЈ / CONTENTS НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES

Dr Tomasz Derlatka LUŽIČKOSRPSKI ROMAN I IDEOLOGIJA.......................................................11 Dr Marcel Cornis-Pope FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO POST-REALISM: TRANSITIONAL LITERATURE IN THE EAST-CENTRAL EUROPEAN REGION IN THE 19TH AND 20TH CENTURY ...............................................41 Др Петар Пијановић КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ У СРБИЈИ KРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА...............................................................59 Др Владислав Б. Сотировић АНТИСРПСКИ КАРАКТЕР КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ....................................................................................73 Др Коста Николић ФУНКЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1962) .................................................................................89 Dr Tanja Zimmermann RADOMIR KONSTANTINOVIĆ’S PHILOSOPHY OF THE PROVINCE AND THE YUGOSLAV “THIRD PATH” ....................................123 Dr Vesna Vukićević-Janković DEKONSTRUKCIJA RELIGIJSKIH I DEFORMACIJA HUMANISTIČKIH VRIJEDNOSTI U NARACIJI MIODRAGA BULATOVIĆA ........................................................................................................137 Др Славица Гароња Радованац ГОЛИ ОТОК И РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ (Жени Лебл, Вера Ценић, Милка Жицина) ....................................................................................................149 Dr Zoran Božič PROBLEM KVADRATURE KRSTA: PREŠERNOVA PESNITEV KOT IZRAZ KULTURNE NEENAKOVREDNOSTI.......................................169

Dr Konrad Włodarz TOŻSAMOŚCIOWA TRANSFORMACJA – ANALIZA MOTYWU DROGI W WYBRANYCH DZIEŁACH LITERATURY ŁUŻYCKIEJ XX WIEKU.......................................................................................183 Mgr Natalia Budohoska LINGUISTIC IDENTITY VERSUS NATIONAL IDENTITY: THE PLACE OF ENGLISH IN POST-COLONIAL KENYA AND MALAYSIA ...................................................................................................199 Dr Tatjana Tapavički Duronjić PRIBLIŽAVANJE DIGITALNOJ KULTURI: „OKUPANI BITOVIMA“ KAO KONTAKT GENERACIJE U REPUBLICI SRPSKOJ.............................219 MA Nina Arsić JAVNO SLUŠANJE KAO ČINILAC PRAVNE DRŽAVE NA PRIMERU REPUBLIKE SRBIJE ...................................................................237 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................247 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS ......................................................................251

CONTENTS ARTICLES

Dr Tomasz Derlatka THE SORBIAN NOVEL AND IDEOLOGY ........................................................11 Dr Marcel Cornis-Pope FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO POST-REALISM: TRANSITIONAL LITERATURE IN THE EAST-CENTRAL EUROPEAN REGION IN THE 19TH AND 20TH CENTURY ...............................................41 Dr Petar Pijanović EVERYDAY CULTURE AND PRIVATE LIFE IN SERBIA DURING LATE 19TH AND EARLY 20TH CENTURY ......................................................59 Dr Vladislav B. Sotirović ANTI-SERBIAN CHARACTER OF THE COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA ...................................................................................................73 Dr Kosta Nikolić THE ROLE OF THE LITERATURE IN SOCIALIST YUGOSLAVIA (1945-1962) ...................................................................................89 Dr Tanja Zimmermann RADOMIR KONSTANTINOVIĆ’S PHILOSOPHY OF THE PROVINCE AND THE YUGOSLAV “THIRD PATH” ....................................123 Dr Vesna Vukićević-Janković DECONSTRUCTIVE TREATMENT OF THE CHRISTIAN RELIGION AND HUMANIST VALUES IN BULATOVIĆ’S NOVEL...............................137 Dr Slavica Garonja Radovanac THE GOLI OTOK AND THE INFORMBIRO RESOLUTION (IB) IN SERBIAN WOMEN-WRITTEN LITERATURE (Ženi Lebl, Vera Cenić, Milka Žicina) ...........................................................................................................149 Dr Zoran Božič THE PROBLEM OF THE QUADRATURE OF THE BAPTISM: PREŠEREN’S POEM AS AN EXPRESSION OF THE CULTURAL NON-EQUIVALENCE ..........................................................................................169

Dr Konrad Włodarz IDENTITY TRANSFORMATION – ANALYSIS OF THE MOTIF OF THE ROAD IN SELECTED WORKS OF THE 20th CENTURY SORBIAN LITERATURE ......................................................................................183 Mgr Natalia Budohoska LINGUISTIC IDENTITY VERSUS NATIONAL IDENTITY: THE PLACE OF ENGLISH IN POST-COLONIAL KENYA AND MALAYSIA ...................................................................................................199 Dr Tatjana Tapavički Duronjić APPROACHING DIGITAL CULTURE: „BATHED WITH BITS“ LIKE CONTACT GENERATIONS IN REPUBLIC OF SRPSKA .............................219 MA Nina Arsić PUBLIC HEARING AS AN ELEMENT OF A LEGAL STATE: CASE OF THE REPUBLIC OF SERBIA .............................................................237 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................247 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS ......................................................................251

САДРЖАЈ НАУЧНИ ЧЛАНЦИ

Др Томаш Дерлатка ЛУЖИЧКОСРПСКИ РОМАН И ИДЕОЛОГИЈА ..........................................11 Др Марсел Корнис-Поуп ОД АЛТЕРНАТИВНИХ ОБЛИКА РЕАЛИЗМА ДО ПОСТРЕАЛИЗМА: ПРЕЛАЗНИ ОБЛИЦИ КЊИЖЕВНОСТИ У ИСТОЧНОМ ДЕЛУ РЕГИОНА ЦЕНТРАЛНЕ ЕВРОПЕ У 19. И 20. ВЕКУ ...................................41 Др Петар Пијановић КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ У СРБИЈИ KРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА...............................................................59 Др Владислав Б. Сотировић АНТИСРПСКИ КАРАКТЕР КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ....................................................................................73 Др Коста Николић ФУНКЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1962) .................................................................................89 Др Тања Цимерман ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА И ЈУГОСЛОВЕНСКИ „ТРЕЋИ ПУТ” .............................................................123 Др Весна Вукићевић-Јанковић ДЕКОНСТРУКЦИЈА РЕЛИГИЈСКИХ И ДЕФОРМАЦИЈА ХУМАНИСТИЧКИХ ВРИЈЕДНОСТИ У НАРАЦИЈИ МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА .............................................................................137 Др Славица Гароња Радованац ГОЛИ ОТОК И РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ (Жени Лебл, Вера Ценић, Милка Жицина) ....................................................................................................149 Др Зоран Божич ПРОБЛЕМ КВАДРАТУРЕ КРШТЕЊА: ПРЕШЕРНОВА ПОЕМА КАО ИЗРАЗ НЕЈЕДНАКЕ КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ ...............................169

Др Конрад Влодарж ПРЕОБРАЖАЈ ИДЕНТИТЕТА – АНАЛИЗА МОТИВА ПУТА У ИЗАБРАНИМ ДЕЛА ЛУЖИЧКОСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 20. ВЕКА .............................................................................183 Mр Наталија Будохоска ЈЕЗИЧКИ ИДЕНТИТЕТ НАСУПРОТ НАЦИОНАЛНОМ ИДЕНТИТЕТУ: МЕСТО ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА У ПОСТКОЛОНИЈАЛНОЈ КЕНИЈИ И МАЛЕЗИЈИ ..................................199 Др Татјана Тапавички Дуроњић ПРИБЛИЖАВАЊЕ ДИГИТАЛНОЈ КУЛТУРИ: „ОКУПАНИ БИТОВИМА” КАО КОНТАКТ ГЕНЕРАЦИЈЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ.................................................................................219 МА Нина Арсић ЈАВНО СЛУШАЊЕ КАО ЧИНИЛАЦ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ НА ПРИМЕРУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ............................................................237 УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................247 GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS ......................................................................251

11

Serbian Studies Research Vol. 3, No. 1 (2012): 11-39.

UDC 821.162.5-31.09 Оригинални научни рад

Dr Tomasz Derlatka1 Univerzitet u Lajpcigu Institut za sorabistiku Nemačka

LUŽIČKOSRPSKI ROMAN I IDEOLOGIJA Sažetak: U fokusu interesovanja ovog članka postavljene su veze koje postoje između ideologije i romana Lužičkih Srba. Naročita pažnja posvećena je jednoj od dveju osnovnih semantičkih sfera mogućih međusobnih odnosa, tj. problemu ideologije „izvan sfere lužičkosrpskog romana” (pitanja ideologije „u lužičkosrpskom romanu” zanimaju nas ovde u marginalnoj meri). Polazeći od takog shvatanja, autor ovih redova analizirao je sledeće aspekte uticaja ideologije ili antiideologije na lužičkosrpski roman: (1) okolnosti nastajanja romana (pre 1945. godine) u lužičkosrpskoj književnosti (roman je bio najprestižnija literarna vrsta za Lužičke Srbe, njegovo posedovanje trebalo je da njihovu književnost učini prestižnijom, a ovaj tip želje i cilja prerastao je u svojevrsnu ideologiju); (2) zavisnost razvoja lužičkosrpskog romana posle 1945. godine od socijalističke ideologije (tj. masovna produkcija [soc-] realističkih romana; okolnosti u kojima domaća marksistička nauka o književnosti odbacuje dela koja nisu odgovarala njenim aksiomima u izučavanju romana; socrealistički roman kao umetnička protivteža starijim romanima); (3) uticaj socijalističke ideologije na nastajanje nekih podvrsta romana (agitativan roman, roman sa tezom, industrijalni, razvojni i satirički roman); (4) stanovište marksističke lužičkosrpske nauke o književnosti prema romanu (pitanje šta jeste, a šta nije roman) i, konkretnije, problem „lužičkosrpskog romana” (što jeste, a šta nije „lužičkosrpski” roman); (5) jednako kvalifikovanje, sameravanje i određivanje kako celovitih romana i fragmenata romana, tako i prelaznih proznih formi, što je imalo za cilj povećanje ukupnog broja lužičkosrpskih romana (pri tome je došlo do ozbiljnih pogrešnih interpretacija i neodgovarajućih tumačenja); (6) ideološki motivisana recepcija lužičkosrpskog romana u inostranstvu posle 1945. godine. Bitan aspekat odnosa između ideologije i lužičkosrpskog romana određuje suprotnost „ideologija-antiideologija“, koja je uslovila nastanak lužičkosrpskog istorijskog romana. Ključne reči: Lužički Srbi, roman, lužičkosrpski roman, lužičkosrpska književnost, ideologija, ideologija i roman, ideologija u romanu i izvan romana

1

[email protected] (Tomasz Derlatka, University of Leipzig, Institute for Sorbian Studies, Germany)

12 | Tomasz Derlatka

Ako bismo želeli da razmotrimo aspekte lužičkosrpskog romana na opštoj ravni, moglo bi se sa velikom dozom sigurnosti konstatovati da on predstavlja jedan kulturno-književni fenomen. Teško bi se našla slična kulturno-literarna pojava, i to ne samo u oblasti slovenskih književnosti koje su za lužičkosrpsku pisanu produkciju bile referencijalna tačka kroz veći deo njene četvorovekovne istorije, nego i u okviru svetskih književnosti uopšte. Začuđujuća jedinstvenost romana Lužičkih Srba, stvorena, pre svega, iz dinamičkih odnosa između slovenske i nemačke romaneskne tradicije, rezultat je nekolikih usaglašenih uslova. Smatramo da su najznačajniji od njih: njegova istorija, tradicija, pozicija u istoriji i poetici evropskog romana (u obzir se uzimaju razmatranja da li je lužičkosrpski roman više element slovenske ili nemačke književne porodice). Velikog udela u formiranju, još jednom ponavljamo, izuzetne specifičnosti romana slovenske dijaspore u Nemačkoj – imala je i ideologija (u ovom trenutku još uvek široko shvaćena). S druge strane, ne sme se ipak ni prevideti činjenica da je lužičkosrpski roman višestruko važna pojava, posebno kada se ima u vidu njegov umetnički kvalitet: u pitanju je kvalitet i značenje kako za lužičkosrpsku književnost, tako i za kompleks slovenskih literatura uopšte. Ovaj složeni odnos proizlazi u velikoj meri iz međusobnih veza romana Lužičkih Srba sa ideologijom, pri čemu nije teško domisliti da je u tom slučaju reč pre svega (ipak ne i isključivo) o negativnoj strani takvih odnosa. Trebalo bi mnogo napora za pokušaj nalaženja druge književne pojave koja bi u toliko visokom stepenu i tako svestrano zavisila od upliva ideologije, koliko od nje zavisi roman slovenske manjine u Nemačkoj. Pre nego što započnemo razmatranja koja određuju uporišta ovog članka, moramo ovde da iznesemo nekoliko dodatnih informacija. Već u naslovu studije pojavljuju se tri osnovne semantičke oblasti koje je neophodno precizirati: „ideologija”, „roman” i adjektiv – odnosno posebno njegov denotat – „lužičkosrpski”. Na primer, „ideologija” se kao definicija, u praksi ili metafizici, može razumeti vrlo različito, otud se i problemi povezani sa lužičkosrpskim romanom mogu posmatrati u kontekstu višestrukih ideoloških (ili antiideoloških) aspekata. Kakvoj je ideologiji (ili ideologijama) podlegao u toku svog razvoja lužičkosrpski roman, u kojem kontekstu se dalje pojavljuju veze između ove dve pojave – takvi i drugačiji problemi razmatraće se na sledećim stranama ove skice. Za razliku od definicije „romana”, pod kojom se skriva jedna od najpopularnijih književnih vrsta (ostavljam ovde po strani pitanje da li se u literarnoj teoriji uspela ubedljivo i zauvek utvrditi njegova determinisanost), a koja se shvata, recimo, sama po sebi, više pažnje zahteva ona semantička ravan, koju implicira adjektiv „lužičkosrpski”, odnosno u ovom slučaju „lužičkosrpski roman”. U sorabističkim i slavističkim (nekada i u germanističkim) naučnim istraživanjima susrećemo se često

Lužičkosrpski roman i ideologija | 13

sa pojmovima kao „lužičkosrpska književnost”, „književnost Lužičkih Srba”, „lužička literatura” itd., od čega bi moglo proizaći shvatanje da je književno stvaralaštvo lužičkosrpskih pisca homogena pojava,2 pri čemu bi ova tvrdnja bila sasvim pogrešna. Trebalo bi početi od toga da takozvane „male” ili, još bolje, „minijaturne” književnosti, kao na primer lužičkosrpska ili kašupska (delimično takođe i makedonska), predstavljaju veoma komplikovnu književnu pojavu, prema kojoj opšta načela, kategorije i merila koja nudi književna teorija često ne nalaze svoju upotrebu.3 Naglašavam da se, na primer, pod zbirnim pojmom „lužičkosrpska književnost” krije polifonijsko književno stvaralaštvo; književna baština Lužičkih Srba, koja je, slično kao i kod literarnog stvaralaštva drugih „malih” naroda (Kašuba, Makedonaca), mnogojezična. I još dalje, u slučaju Lužičkih Srba treba da se govori o dvema nacionalnim grupama – o Gornjim i Donjim Lužičkim Srbima. Iako ima među njima mnogo srodstva, obe grupe bile su tokom svoje istorije najvećim delom razdvojene, a samim tim živele su i razvijale se pod divergentnim političkim i društvenim uslovima. Kao efekat ove situacije danas su vidljive mnogostruke razlike: teritorijalna, administrativna, jezičko-dijalekatska i, u nizu poslednja, ali ne i najmanje važna, verska razdeljenost. Najzad, u današnje vreme u sorabističkoj lingvistici nikada se ne govori o jedinom „lužičkosrpskom” jeziku u dvema književnim varijantama, nego o dva samostalna jezika: gornjolužičkosrpskom i donjolužičkosrpskom jeziku, od kojih je gornjolužičkosrpski razvijeniji, na njemu piše i govori većina, na njemu su napisana glavna literarna dela. Već na ovom mestu mora se podvući da bi u oblasti nauke o književnosti trebalo de facto govoriti o dvema lužičkosrpskim književnostima, tj. o ovoj, koja (u različitim jezicima, upor. dalje) potiče iz Donje Lužice (donjolužičkosrpska književnost) i onoj, koja, isto tako mnogojezična, potiče iz Gornje Lužice (gornolužičkosrpska književnost), a nikad o jedinoj „lužičkosrpskoj” književnosti. Književna produkcija Lužičkih Srba isključivo na gornjolužičkosrpskom ili donjolužičkosrpskom jeziku ne iscrpljuje složenost više puta napomenute stvaralačne polifonije, koju definicija „lužičkosrpska književnost” podrazumeva. Pisci, koji pripadaju nacionalnim manjinama, mogu da stvaraju i na jeziku većine (na poljskom u slučaju kašupskih autora, i na nemačkom u slučaju lužičkosrpskih književnika), lužičko-

2 Pitanje „broja” lužičkosrpskih književnosti nije se često postavljalo u naučnim (slavističkim i sorabističkim) istraživanjima, a još manje u konkretnim radovima. Ovaj složen, mnogoaspektan i sporan zadatak, koji još uvek čeka na rešenje, pokušao sam predstaviti u studiji Jedna, dwie, a może kilka „literatur (serbo-)łużyckich”? Raz jeszcze o podstawowym problemie literaturoznawstwa sorabistycznego, u: „Zeszyty Łużyckie“, 44 (2010), str. 185-215. 3

Upor. teze koje sam u vezi s problemom književnog prostora kod „malih” literatura, postavio u radu „Ich melde gehorsamst, Jesusmaria! Es stimmt nicht!” – Oder Literaturtheorie und Problem der „kleinen” Literaturen. (Erwägungen am Beispiel des „literarischen Raumes”), u: „Acta Cassubiana“, XI (2009), str. 57-68.


srpski spisatelji odmalena vladaju nemačkim jezikom, i – teorijski gledano – mogu da pišu još na svakom svetskom jeziku (književno stvaralaštvo na drugim jezicima danas je posebno vidljivo u kašupskoj književnosti, u kojoj se sve više tekstova piše na engleskom jeziku). U slučaju razmatranja o „lužičkosrpskom romanu”, pitanje da li postoji jedna, dve ili veći broj „lužičkosrpskih” književnosti od nevelikog je značaja pošto nema originalnih romana na donjolužičkosrpskom jeziku, pa prema tome ni u donjolužičkosrpskoj književnosti (pojam „lužičkosrpski roman” u daljem tekstu treba podrazumevati kao romanesknu produkciju gornjolužičkih romansijera).4 Sasvim drugačije je u slučaju književnog stvaralaštva lužičkosrpskih autora na nemačkom jeziku. Pisana produkcija na nemačkom jeziku (pored produkcije na gornjolužičkosrpskom i donjolužičkosrpskom jeziku) čini treću bitnu komponentu literarne produkcije lužičkosrpskih spisatelja (planirano književno stvaralaštvo na nemačkom jeziku je počelo da se razvija tek posle 1945. godine).5 Romani lužičkosrpskih romanopisaca napisani na nemačkom jeziku (čine značajan deo svih lužičkosrpskih romana) predstavljaju: (1) originalna dela, koja su bila pisana i izdata jedino na nemačkom jeziku,6 (2) dela, koja su bila najpre pisana na nemačkom, pa su zatim prevođena na gornjolužičkosrpski jezik,7 (3) ekvivalentne verzije (pisac je pisao istovremeno i na nemačkom

4

Književnost na donjolužičkosrpskom jeziku poseduje samo prevode i odlomke romana koji su nastajali na gornjolužičkosrpskom jeziku. Prevodi celih romana su sledeći: Jurij Kravža [Jurij Krawža], Plava pisma (Módre listy, 1964); Jurij Koh [Jurij Koch], Između sedam mostova (Mjazy sedym mostami, 1969); isti, Ružamarja ili Rastanak u nama (Róžamarja abo Rozžognowanje we nas, 1976). Fragmenti romana: odlomak iz dela Ostrvo zaboravljenih (Kupa zabytych, nastajao je nekoliko godina, u prvom izdanju objavljen je 1931. godine) Jakuba Lorenca-Zaljeskog [Jakub Lorec-Zalěski], pod naslovom Kada bi nam kamen progovorio (Gaž buźo kamjeń powědaś k wam..., u: „Nowy Casnik“ 1956, broj 25); odlomak romana J. Brezana Krista (Christa, u: Prědne kłoski. Wujimki z noweje serbskeje literatury, Budyšyn 1959, str. 82-102); u istoj knjigi nalazi se i fragment iz romana Kurta Krjenca [Kurt Krjeńc], Jan – roman čoveka koji traži (Jan – Roman pytaceho čłowjeka, isto, str. 127-138). 5

Posebno aktivan na tom polju bio je J. Brezan, pionir lužičkosrpskih pisaca kada se radi o stvaralaštvu na nemačkom jeziku. Njegova zbirka pripovedaka Na rudini raste žito (Auf dem Rain wächst Korn, 1951) smatra se prvim delom lužičkosrpskog autora na nemačkom jeziku; njeno štampanje izaziva burnu polemiku kod lužičkosrpskih autora i kulturnih funkcionera da li je književna proizvodnja na nemačkom jeziku još deo pisane tradicije Lužičkih Srba ili više nije. Rezultat ovih sporova bio je da je njegovom romanu na nemačkom jeziku, Godina se okrene za 52 nedelje (52 Wochen sind ein Jahr, 1953) tadašnja domaća književna kritika odbijala pravo da bude lužičkosrpski roman, upor. dalje. 6 Postoje samo dva romana lužičkosrpskih autora koja su izišla samo na nemačkom jeziku, tj. bez gornjolužičkosrpske varijante, a oba su od J. Brezana: to je već pomenuti roman 52 Wochen sind ein Jahr (1953) i mnogo kasniji Zeleni gušter (Die grüne Eidechse, 2001). 7

Navedena su samo važnija dela J. Brezana: Christa: Die Geschichte eines jungen Mädchens (1957) [gornjolužičkosrpski prevod Christa: Stawizna młodeje holcy, 1958]; Der Gymnasiast: Roman (1958) [gornjolužičkosrpski prevod Feliks Hanuš I – Šuler, 1958]; Das Mädchen Trix und der Ochse Esau (1959) [gornjolužič-


i na gornjolužičkosrpskom jeziku, obe varijante su ili sasvim paralelne ili pokazuju neke razlike8). Moglo bi se još reći da ni u jednom drugom književnom žanru (na primer, u pripoveci, noveli ili sonetu) književno stvaralaštvo lužičkosrpskih autora na nemačkom jeziku nije našlo toliki značaj kao u romanu. Bilo je reči da, teorijski gledano, lužičkosrpski spisatelji mogu da pišu i na svakom svetskom jeziku. Pa ipak, ne postoji nijedan roman nekog lužičkosrpskog prozaiste koji je bio originalno pisan na drugom jeziku osim na gornjolužičkosrpskom ili nemačkom. Zanimljivo, a ipak još uvek ne na zadovoljavajući način rešeno pitanje „lužičkosrpskog” romana, predstavlja semantički status romansijerstva češke spisateljice Bogumile Šretrove [Bohumila Šretrová]. Pretežan deo njenog celokupnog literarnog dela čine tekstovi pisani o Lužičkim Srbima i za Lužičke Srbe. Štaviše, njeni istorijsko-biografski romani o lužičkosrpskim istaknutim likovima,9 pisani originalno na češkom jeziku nikada nisu izišli ni u Češkoj, ni na češkom jeziku; njih je štampalo narodno lužičkosrpsko izdavačko preduzeće „Domovina” (u prevodima lužičkosrpskih prevodilaca Antona Navke [Anton Nawka] i Lore Kovarjove [Lora Kowarjowa]). U koju književnost onda mi ili sorabistička nauka o književnosti svrstavamo njeno prozno stvaralaštvo? Nezavisno od nerešenih okolnosti statusa romana B. Šretrove, kada se u ovom članku govori o „lužičkosrpskom romanu”, razume se romaneskna proizvodnja na gornjolužičkosrpskom i na nemačkom jeziku. Na kraju ovih uvodnih razmatranja, objasniću da se odnosi između „ideologije” i „lužičkosrpskog romana” mogu dokazati u brojnim aspektima. Najvažnija deliminativna linija prati se, po mome mišljenju, između pojmova „ideologija izvan lužičkosrpskog romana” i „ideologija u lužičkosrpskom romanu”. U prvom slučaju radi se uglavnom o procesu nastanka tog literarnog žanra u lužičkosrpskoj književnosti, dalje o definisanju, razmatranju i sagledavanju (pre svega sorabističke nauke o knjikosrpski prevod Trix a woł Jonas, 1959]; Semester der verlorenen Zeit: Roman (1960) [gornjolužičkosrpski prevod Feliks Hanuš II – Wučbne lěta, 1960]. 8 Navedena su samo važnija dela J. Brezana: Robert i Sabina (Robert a Sabina, 1962) [nemačka verzija Eine Liebesgeschichte, 1962]; Povratak u Krakov (Nawrót do Krakowa, 1966) [nemačka verzija Reise nach Krakau, 1966]; Crni mlin (Čorny młyn, 1968) [nemačka verzija Die schwarze Mühle, 1968]; Krabat (Krabat, 1976) [nemačka verzija Krabat oder Die Verwandlung der Welt (Krabat ili preobražaj sveta), 1976); Stari otac (Stary nan, 1982) [nemačka verzija Bild des Vaters, 1982]; Krabat. Druga knjiga (Krabat. Druha kniha, 1994) [nemačka verzija Krabat oder Die Bewahrung der Welt (Krabat ili Čuvanje sveta, 1995]; Stanovnici sela Salov (Salowčenjo, 1997) [nemačka verzija Die Leute von Salow, 1997]. 9

Među ostalima: Herta (vlastito ime, 1965); Cvet vresaka: za pamćenje Jana Radiserba-Vjele (Kwěćel wrjosa: k wopomnjenju J. Radyserba-Wjele, 1968); Tajane uspomene: iz života i dejstvovanja Jana Bohuhvala Dejke (Tajne dopomnjenki: ze žiwjenja a skutkowanja Jana Bohuchwała Dejki, 1978); Flincovo zlato (Flincowe złoto, 1980); Želim kući: biografski roman o Jakubu Bartu-Čišinskom (Chcu domoj: biografiski roman wo Jakubje Barće-Ćišinskim, 1983); Anonimna pisma (Anonymne listy, 1987); Mihal iz Bjelšeca (Michał z Bělšec, 1992).


ževnosti) određenog romana romanom (ovo pitanje uopšte nije tako očevidno kako bi se moglo činiti, o tome videti dalje u tekstu ), a još dalje i o razumevanju jednog ili drugog romana lužičkosrpskim romanom itd. U slučaju druge semantičke sfere, koja je bila određena kao „ideologija u lužičkosrpskom romanu”, u prvi plan stavlja se prisustvo ideoloških komponenti na tematskoj ravni književnog dela. Ovde je potrebno izdvojiti pre svega književno skiciranje lužičkosrpsko-nemačkog antagonizma (u romanima, ili bolje u pokušajima romana do 1945. godine), zatim imanentnog antagonizma unutar lužičkosrpskog književnog opredeljenja (germanizacija nekih Lužičkih Srba, isto u doba do 1945. godine), najzad masovno pojavljivanje elemenata komunističke i socijalističke ideologije u lužičkosrpskom romanu posle 1945. godine. U ovom članku koncentrisaću se samo na najvažnije aspekte „ideologije izvan lužičkosrpskog romana”. Problem predstavljanja „ideologije u lužičkosrpskom romanu” čini zadatak za posebnu studiju, a u ovoj skici se ovi problemi pominju samo na margini razmatranja. * Razmišljanja o „ideologiji izvan lužičkosrpskog romana” potrebno je započeti od jednostavnih stvari, bez kojih bi pravilno shvatanje veza koje postoje između obe pojave bilo veoma otežano. Lužičkosrpski roman, pisan na gornjolužičkosrpskom jeziku (veći broj dela) i na nemačkom jeziku (manji broj), pojava je novog razvojnog razdoblja lužičkosrpske književnosti. Isproban kroz neuspešne pokušaje stvaranja tog književnog žanra u periodu pre Drugog svetskog rata, lužičkosrpski roman rodio se u punoj snazi tek posle 1945. godine.10 U odnosu na to šta podrazumeva izuzetnost ovog žanra razume se njegovo munjevito formiranje posle 1945. godine. Ova vrsta se i po kvalitetu i po kvantitetu razvijala tako brzo da je počev od 1955. godine za samo dve decenije postala dominantna u čitavom genološkom [polj.: „genologia“, nem.: „Gattungslehre“] sistemu lužičkosrpske književnosti: u periodu 1955-1975, ne bez pomoći ideologije, roman je postao najznačajniji književni žanr u lužičkosrpskoj književnosti. Od 1975. godine uočava se kompleksno slabljenje romana, a posle po-

10 U tome aspektu treba da se ukaže na srodan proces nastajanja romana u okviru slovenskih književnosti uopšte, što dokazuje i literatura Makedonaca. I u njoj se rodio roman tek posle Drugog svetskog rata (prvi roman, napisan na standardnom makedonskom jeziku, bio je roman Slavka Janevskog Cело иэа седам јасенова, izašao 1952), napisan kasnije nego u lužičkosrpskoj ili u kašupskoj književnosti (prvi kašupski roman Remusovi život i doživljaji [Żëcé i przigodë Remusa] Aleksandra Majkuevščeg [kaš. Aleksander Majkòwsczi, polj. Aleksander Majkowski] objavio se kao knjiga 1938. godine). Među lužičkosrpskom i makedonskom književnošću postoji niz zanimljivih korelacija, od kojih sam najvažnije predstavio u raspravi Wo typologiskich konwergencijach serbskeje i makedonskeje literatury (u štampi).


litičkog prevrata 1989. godine (ova godina je po mnogo čemu bila prelomna za celu situaciju dijaspore) registruje se krah romaneskne proizvodnje kod Lužičkih Srba; produkcija romana u ovo doba pala do minimum minimoruma (izašla su samo tri romana na gornjolužičkosrpskim jeziku11). Podjednako osobena kao i istorija lužičkosrpskog romana jeste i njegova poetika. Većina romana Lužičkih Srba jesu romani socijalističkog realizma, koji nisu izbegli čest, nizak nivo sličnih proba, poznatih nauci iz svih istočnoevropskih književnosti, koje su posle 1945. godine, kao literatura njihove manjine, trpele vidni pritisak metode realnog socijalizma. Ovi su romani, a posebno romani o zemljoradničkim zadrugama na selu,12 bili ponos lužičkosrpske umetnosti reči u drugoj polovini pedesetih i tokom decenija šezdesetih godina 20. veka. Danas su oni, u većini slučajeva, pojava o kojoj se ne govori – ovi romani počivaju u Lužičkosrpskoj centralnoj biblioteci u Baucenu u magacinskoj tami i samo u izuzetnim slučajevima dopru do svetlosti dana. Drugu veoma značajnu komponentu poetike lužičkosrpskog romana čini njegova topofilija (u bahelardovskom [Gaston Bachelard] smislu reči: veza prostora o kojem se pripoveda sa realnim, geografskim prostorom). Radnja praktično svih lužičkosrpskih romana (i to ne samo romana već praktično i svih fikcionalnih proznih tekstova manjine uopšte), osim romana J. Brezana [Jurij Brězan] Trix a woł Jonas, odigrava se na delu teritorije geografskih Lužica, na kojoj stanuju Lužički Srbi. Pošto su pisci, kao i čitaoci, od srednjeg veka živeli po selima i bili zemljoradnici, i književnost je birala probleme specifične za selo, pa zato i ne može čuditi da je mesto radnje lužičkosrpske proze gotovo uvek i neizostavno selo.13 Uzbudljivim se predstavlja i pitanje tradicije lužičkosrpskog romana, kao i njegovog mesta u okviru evropskih književnosti. Sve predratne probe romana lužičkosrpskih autora14 bile su pokušaji, koji su imali svoj uzor u (zapadno)slovenskom romanu, a isto tako i mnogi pokušaji iz posleratnih romana predstavljaju dokaz o ova11

J. Brězan, Krabat. Druha kniha, Budyšin 1994; J. Brězan, Salowčenjo, Budyšin 1997; Křesćan Krawc, Raj: roman lužičkosrpske porodice (Paradiz: roman serbskeje swójby), Budyšin 2009. 12

Vidi o tome podrobnije: Zbigniew Jarosiński, Nadwiślański socrealizm, Warszava 1999, str. 83-88.

13

Zanimljiva u tom pogledu je i činjenica da nemamo nijedan lužičkosrpski roman, čija bi radnja bila smeštena u gradu. Ono što razlikuje socrealistički roman Lužičkih Srba od njegovog uzora jeste i to što ne postoji nijedan roman sa radnjom u fabrici (samo se u fragmentima romana K. Krjenca Jan – roman čoveka koji traži radnja odvija u fabrici). Pri tome, u kombinatu je trebalo da se odigraju događaji u najavljenom, započetom, ali ipak nikad dovršenom romanu J. Brezana o izgradnji najvećeg kombinata u Lužici, Čorna Pumpa, a o tom romanu će biti više reći kasnije. 14

Među ostalima probe romana predstavljaju i dela Jana Radiserba-Vjele [Jan Radyserb-Wjela] Napad kod Bukeca (Nadpad pola Bukec, 1852), Bitka kod Budišina (Bitwa pola Budyšina, 1891), Jan Manja ili Gde je moje imanje (Jan Manja abo Hdźe statok mój, 1886) i pokušaj đaka Praške Serbovke Jurija Vingera [Jurij Winger] Hronov (Hronow, [ime mesta] 1893).


kvom poreklu uzora. Pri stvaranju romana-trilogije Boščij Serbin (Bosćij Serbin, 1963, 1964, 1965), koji prikazuje doba sedmogodišnjeg rata, Marja Kubašec (po struci istoričarka), ugledala se na delo F. L. Vjek (F. L. Věk) velikana češkog istorijskog romana Alojza Jiraseka [Alois Jirásek], dok se roman Pod suprotnom lopatom (Pod wopačnej łopaću, 1961) A. Navke smatra lužičkosrpskom „švejkijadom”. Ipak, većina romana Lužičkih Srba, koji su nastali nakon 1945. godine, dokazuje očigledno srodstvo sa uzorom na nemački roman, na čelu sa njegovom najkarakterističnijom vrstom koju germanistička nauka o književnosti imenuje terminom Entwicklungsroman (razvojni roman). Najveće dostignuće ne samo žanra romana već i cele lužičkosrpske književnosti pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, bio je J. Brezanov roman-trilogija o Generaciji gorkih iskustava.15 Na ovom mestu je posebno važno istaći još nešto. Tipična lužičkosrpska romansijerska pojava, koju je teško u to vreme naći ne samo u slovenskim književnostima nego i u celoj svetskoj literaturi, jeste ciklus dela o Krabatu (Crni mlin, 1968; Krabat, 1976; Krabat. Druga knjiga, 1994) J. Brezana, vodećeg, najproduktivnog i najafirmisanijeg romanopisca u istoriji lužičkosrpske književnosti. Inkorporiranje folklorističkih motiva u roman, pri istovremenom korišćenju kompozicije koja je svojstvena postmodernističkom romanu (linearnost radnje, prostora i vremena, dve ravni radnje – realna i fantastička), zajedno sa snažnim filozofskim uporištem dela (pitanje smisla života, traženje puta ka humanosti, problem čovekove sreće) – čini posebnosti ovog ciklusa romana, koje nećemo naći kod drugih (a posebno ne slovenskih) književnosti.16 Dilogija o Krabatu, sa specifičnim štimungom, smatra se vrhunskim delom, kojim je J. Brezan podigao književnost jedne manjine do evropskih dometa. Iz dosad kazanog jasno proizilazi da su u različitim razdobljima istorije lužičkosrpskog romana na njegov razvoj uticale dve tradicije: (1) do 1945. godine (J. Vinger) i delimično posle nje (M. Kubašec, A. Navka), to su bili istorijski romani zapadnoslovenskog kruga (češki i poljski), (2) posle 1945. godine i romani iz (istočno)nemačkog kruga. Sedamdesetih godina J. Brezan nastojao je da stvori model lužičkosrpskog romana (ciklus o Krabatu). Problematična, i u pogledu na tradiciju i kontinuitet lužič15

Feliks Hanuš II – Učenik (Feliks Hanuš I – Šuler, 1958), Feliks Hanuš II – Godine nastave (Feliks Hanuš II – Wučbne lěta, 1960), Feliks Hanuš III – Zrele godine (Feliks Hanuš III – Zrałe lěta, 1964). U sva tri dela obuhvaćeno je razdoblje od dvadesetih do pedesetih godina prošlog veka, tj. od završetka Prvog svetskog rata, preko perioda Vajmarske republike, dolaska Hitlera na vlast, divljanja nacista, Drugog svetskog rata, do oslobođenja i obnove zemlje. U ovoj freskoslici života Lužičkih Srba autor prikazuje buđenje socijalne i nacionalne svesti svog junaka, prati njegovo sazrevanje kako socijalno tako i političko. Roman umnogome podseća (pre svega u prva dva dela) na život i iskustva samog J. Brezana. 16

Problem komplementarnosti areala slovenskih „većih” književnosti sa „malim” slovenskim literaturama (kašupskom, lužičkosrpskom) skicirao sam u članku O potrzebie uwzględniania w programach studiów slawistycznych literatury serbołużyckiej i kaszubskiej (u štampi).


kosrpskog romana negativna činjenica je da nije – kako bi se to inače očekivalo – ni razvijana, niti utvrđena norma kojom je ovaj autor pokušao da stvori Krabat. U odnosu na na glavni razvojni tok lužičkosrpskog romana posle 1945. godine, može se konstatovati da su fundamentalnu ulogu odigrala tri umetnička pravca: (1) roman o zemljoradničkim zadrugama, i to u velikoj meri u skladu sa tipičnim romanima socijalističkog realizma (ovaj tok je bio plodan sve do 1989. godine, kada je izašao još jedan roman ovog tipa od Kšeščana Kravca [Křesćan Krawc] Dočekajmo proleća [Wočakńmy nalěćo]); (2) istorijski roman i (3) ostali romani, na primer, romani pedesetih i šezdesetih godina o položaju Lužičkih Srba u doba fašizma, u vreme Drugog svetskog rata, kao i romani o antifašističkom pokretu, a ovde pripadaju i Krabat J. Brezana, kao i roman Dani u daljini Marje Mlinkove [Marja Młynkowa] i nekoliko drugih dela (ženski roman, omladinski roman). Pogledamo li na taj problem nešto podrobnije, ispostavlja se da lužičkosrpski roman nije koherentna pojava, već kao celina mora da bude posmatran kao konglomerat pojedinačnih tekstova (ako se ne uzmu u obzir trilogije i dilogije). Neki romani funkcionišu kao cela literarna podvrsta. Na primer, istorijski roman, najprestižnija podvrsta za lužičkosrpsku književnost i tokom skoro hiljadu godina njen neispunjeni san (osim ako ne uzmemo u ovom trenutku u obzir pokušaj romana Bena Budara [Ben Budar] Posećena lipa [Porubana lipa, oko 1958]), tesno je vezan sa imenom samo jednog autora, M. Kubašec, koja je ovaj je žanr unela u književnost Lužičkih Srba. I još, ženski ili devojački roman, ako izuzmemo prvobitnu probu J. Brezana Krista (Christa), ima svog predstavnika u liku i delu Hanjže Bjenšove [Hańža Bjeńšowa], koja se jedina među lužičkosrpskim spisateljima njime bavila i izdala dva romana (Ukroćena duga [Skludźena tučel, 1965], Monika [1980]). Stoga se ne može govoriti o matičnoj tradiciji i kontinuitetu lužičkosrpskog romana. Ono što pojedinačne tekstove nesumnjivo spaja jeste njihova lužičkosrpska tematika i činjenica da su proistekli iz pera lužičkosrpskih književnika. * Ideologija „izvan lužičkosrpskog romana” videće se kroz nekoliko aspekata od kojih se ovde razmatraju samo najvažniji. Prvi ću povezati sa okolnostima nastajanja romana u lužičkosrpskoj književnosti. Pre nego što započnem sa objašnjenjima, ponovo je potrebno da se ovde navede nekoliko osnovnih informacija. Lužičkosrpska književnost, kao jedna od „minijaturnih” literatura u mnogim aspektima pokazuje znatne deformacije, od kojih je možda najveća patološka situacija u sistemu književnih žanrova. Ova, možda i drastična formulacija označava da se u genološkom sistemu lužičkosrpske književnosti pojavljuju i odlike kao što su bezuslovno dominiranje lirike, prozna književnost zauzima


u hijerarhiji drugo mesto, dok je dramska umetnost veoma sitna grana (ova okolnost je implicirana tešnjim odnosom drame kao literarnog teksta i pozorišta). U sistemu proznih žanrova „malih” književnosti, kao što je lužičkosrpska (ali i kašupska) karakterističnu situaciju određuje prevaga kratkih proznih formi. Najpopularniji prozni žanrovi jesu pripovetke, kratke priče, manje ima novela, ali roman nije zadobio veću popularnost među piscima. Ove kratke forme negovali su svi lužičkosrpski pisci u prošlosti, jer su bile pogodne za kalendare (najrasprostranjenije lužičkosrpske knjige) i časopise, a u punoj su meri zadovoljavale potrebe neobrazovanog čitaoca. Upravo takva, a ne drugačija žanrovska struktura epske proze u „malim” književnostima proizlazila je u prvom redu iz tehničkih (ne)mogućnosti izdavanja opsežnijih proznih tekstova. Do 1945. godine lužičkosrpska prozna književnost sporadično se izdavala u formi knjige, ona se uglavnom – kao što je već naglašeno – štampala po časopisima i kalendarima, od čijih su struktura (pre svega zbog ograničenosti prostora) prisutnija kraća dela. Pošto i nije bilo moguće da se ona razvija ni u širinu, niti u dubinu, u svom razvoju se okrenula kratkim formama, tako da je do 1945. godine teško govoriti o postojanju lužičkosrpskog romana17, a i one probe romana pojedinih pisaca su takođe objavljivane u časopisima. Tek stvaranje mogućnosti publikovanja opširnih tekstova, koji kod Lužičkih Srba postoje tek posle 1945. godine (u početku su se lužičkosrpske knjige štampale u nemačkim štamparijama, a od 1958. godine u domaćoj izdavačkoj kući „Domovina”), odredilo je i razvoj većih proznih dela: veći deo svih od – po mom računanju – četrdesetpet lužičkosrpskih romana izašao je18 u periodu između 1945. i 1989. godine. 17

Do 1945. godine izišli su sledeći pokušaji romana (iz više razloga ne može se o njima govoriti kao o pravim romanima): Jakub Bart-Čišinski, Patriota i renegat. Roman iz novijih vremena (Narodowc a wotrodźenc. Roman z nowišich časow, 1879/1890, kao knjiga 1937); Jurij Vinger, Hronov (Hronow, 1893, pokušaj istorijskog romana, u stvari opsežna pripovetka); Jan Valtar [Jan Wałtar], Timoteus. Slika iz prednog hrišćanstva (Timotheus. Wobraz z prěnjeho křesćanstwa, 1899); dva anonimna teksta: Hertina tajna. Roman (Herćine potajnstwo. Roman, 1921) i Marica i Hanica. Roman (Marica a Hanica [vlastita imena]. Roman, 1928); tri „romana” Romualda Domaške [Romuald Domaška]: Veštice (Chodojty, 1927), Napoleon i lužičkosrpski vojnik (Napoleon a serbski wojak, 1931), Kasandra (vlastito ime, 1931/32); J. LorencaZaljeskoga Ostrvo zaboravljenih (kao knjiga u 1931. godini) i fragment realističkog romana U okovima sudbine (W putach wosuda, 1936). 18

U raspravama o problemima romana Lužičkih Srba ne sme se prećutati ni postojanje lužičkosrpskog „antiromana”. Ovaj pojam razumem nešto malo drugačije nego teoretičar antiromana Mihel Butor [Michel Butor] (usput rečeno, u lužičkosrpskoj književnosti imamo samo jedan primer antiromana u smislu koncepcije M. Butora, ovde se radi o kratkom tekstu Jurija Kejške [Jurij Chěžka] pod naslovom Početak romana [Započatk romana, koji je štampan 14. 05. 1938. u manuskriptnom časopisu lužičkosrpskih studenata u Pragu „Opštinska okružnica” {„Gmejnska heja”}]). Pod definicijom „antiroman” razume se sledeće: (1) deklarisani, ali nenapisani romani, (2) započeti, ali nedovršeni romani i (3) dovršeni romani koji, iz različitih razloga, nisu izašli iz štampe. Postojanje ovih romana trebalo bi imati pred očima zbog njihovog broja: u svom istraživanjima nabrojao sam skoro dvadeset antiromana, što čini nešto manje od


Ove kratke informacije svedoče o nekoliko činjenica. Prvo, određenje „malih” književnosti, koje daju prednost kraćim proznim delima, ne ostavlja mesta za postojanje većih epskih ili proznih formi, a roman je upravo najopširniji prozni žanr od svih književnih žanrova. Nastanak romana (ponavljam: žanra, koji je po pravilu „stran” malim književnostima19), a posebno njegov krupan procvat u lužičkosrpskoj književnosti za tako kratko vreme, morao je biti uslovljen drugačijim faktorima nego što su „genetički”: oba procesa samo su u maloj meri izašla iz „prirodnog” razvojnog toka lužičkosrpske književnosti, u većoj meri formirala su se pod pritiskom ideologije, posebno socijalističke.20 Drugo, iako žanr romana, koji je, kako je već rečeno, za „male” književnosti (uključući i lužičkosrpsku) „strani” književni žanr, značajna je činjenica da je roman postao najprestižnija literarna vrsta za književnu tradiciju Lužičkih Srba. Posedovanje žanra romana učinilo je ovu književnost prestižnom, pa je ovakvo postupanje brzo preraslo u svojevrsnu ideologiju. Ideološki je bio motivisan nastanak i prvog lužičkosrpskog romana. J. Bart-Čišinski, klasik i najveći (gornjo)lužičkosrpski pesnik, želeo je da obogati skromnu književnost svog naroda literarnim formama kojih u njoj nije bilo (na primer, orijentalni lirski žanrovi). U svojim mladim godinama pisao je prvi „nacionalni ep” u (gornjo)lužičkosrpskoj književnosti Mladoženja (Nawoženja, 1877), prvi (gornjo)lužičkosrpski originalni pozorišni komad Na gradipolovine od svih (štampanih) lužičkosrpskih romana. Pri tome, antiromani dokumentuju idealne razvojne faze i tokove lužičkosrpskog romana: pre 1945. godine napisana su samo četiri antiromana, a većina od svih ovih koncipirana je kao socrealistički roman. 19

Kao primer može se ovde navesti druga književnost zapadnoslovenskih dijaspora, tj. književnost Kašuba. U njoj, koja nije ni mlađa, niti po kvalitetu slabija od književnosti Lužičkih Srba, postoji samo pet romana. Takođe, ni makedonska književnost ne može da se pohvali velikim brojem romana. Čini se da upravo pozicija romana u kašupskoj književnosti najbolje ilustruje mesto žanra romana u sistemu književnih žanrova i vrsta u „malim” literaturama. 20

Glavan uzrok ove situacije bio je sasvim drugačiji model državne potpore za obe kulture, posebno u periodu 1945-1989. Razvoj lužičkosrpske kulture bio je u ovom dobu podržavan pomoću nemalih finansijskih sredstava od države (kako je to i danas), dok je državna finansijska potpora za razvoj kašupske kulture u istom razdoblju bila minimalna. To je razlog što se cela kašupska književnost, ukljujući i roman nije mogla aktivno razvijati u širinu niti u dubinu. Shodno rečenom, vredi da se na ovom mestu citiraju reči Cezara Obrahta-Pronzinskog [Cezary Obracht-Prondzyński], koji je pisao: „Do 1990. godine (…) izašlo je [u kašupskoj književnosti – T.D.] gotovo 350 književnih naslova u punom tiražu preko jednog miliona primeraka. Pridodajmo – sve to bez finansijskih sredstva iz opšteg državnog budžeta ili sa simboličkom finansijskom podrškom, bez dodeljivanja papira, garancije mesta u štamparijama, bez stalnih izdavačkih prava i pri stalnom otporu strane vlasti (ne samo cenzure)! Izuzetnim društvenim naporom!” [„Do 1990 roku (…) ukazało się blisko 350 tytułów w łącznym nakładzie ponad 1 mln egzemplarzy. Dodajmy – wszystko to bez państwowych dotacji lub przy symbolicznym wsparciu finansowym, bez przydziałów papieru, gwarancji miejsc w drukarniach, bez stałych praw wydawniczych i przy ciągłym oporze ze strony władz (nie tylko cenzury)! Wyłącznie wysiłkiem społecznym!”] (upor. taj, Kaszubi dzisiaj. Kultura – język – tożsamość, Gdańsk 2007, str. 28).


štu (Na Hrodźišću, objavljen 1880. godine). Kao poslednji književni žanr, dodaćemo, žanr koji je u to vreme u Evropi dobio poseban značaj, pokušao je da napiše roman, delo Patriota i renegat. Roman iz novijih vremena (Narodowc a wotrodźenc. Roman z nowišich časow, 1879/1880).21 Veza između ideologije i romana zasniva se u ovom slučaju na tome što su ovi pokušaji dopunjavanja genološkog sistema žanrovima koji nisu postojali u domaćoj književnosti imali ideološku motivaciju. Prema shvatanju pisaca, literatura koja nije imala roman nije bila „puna“ književnost, stoga oni, koji se smatraju klasicima, treba da nadoknade ovu prazninu. Sigurno je da je veliku ulogu tu igrao još i jedan ideološki činilac: lužičkosrpska književnost je želela da u ovom aspektu dosegne češku i poljsku književnost, prema kojima se do 1945. godine odnosila kao prema umetničkim uzorima. Na kraju dodajem da je ideologijom motivisano pojavljivanje romana u lužičkosrpskoj književnosti bio u mojim očima jedini pozitivni aspekt odnosa lužičkosrpskog romana i ideologije. U značajno većoj meri uticala je ideologija na razvitak lužičkosrpskog romana posle 1945. godine. Umetnički okvir sve silnijeg socijalističkog sistema, tj. metoda socijalističkog realizma (socrealizma), smatrao je roman najvažnijom od svih literarnih vrsta, koji je tako postao i najvažnije (književno) oruđe u rukama komunističkih ideologa kulture. Ne smemo smetnuti s uma da je roman (pre svega realistički) bio najprestižniji književni žanr realnog socijalizma, dok književnost Lužičkih Srba, izostavljajući u ovom trenutku predratne probe, nije posedovala pravi roman sve do 1945. godine. Tako se i na ideološkom i na pragmatičkom22 planu želelo da se roman što pre napiše. Slično mišljenje kao lužičkosrpski ideolozi imali su i lužičkosrpski prozni pisci,23 koji su ubrzo pokušali da ispune ovaj zahtev. Prvi se tog posla prihvatio J. Brezan, predvodnik kulturnog života lužičkosrpske omladine, koji je već 1949. godine napisao dva romana: Moja žena Madlena (Moja žona Madelena) i MAS (MAS [na nemačkom: Maschinen-Ausleih-Station], koji je ostavio u fragmen-

21 Analizirujući ovu romansijersku probu, piše Pjetr Malink [Pětr Malink] s pravom: „Zanimljivije je što se u vezi s time pojavljuje prvi put u lužičkosrpskoj književnosti pojam „roman”“ [„zajimawe je, zo so w tutym zwisku wopřijeće „roman” prěni raz w serbskej literaturje jewi“]. Upor. Pětr Malink, Stawizny serbskeho pismowstwa [X]. Doba rozkćěwa serbskeje narodneje literatury [I]. Druhi dźěl: Jakub Bart-Ćišinski – stworićel serbskeje klasiskeje literatury, u: Serbšćina. Studijne listy 11-15 [12. list], Budyšin 1957/1958, str. 1000. 22

Osim očiglednih konvergencija s paradigmama socijalističkog realizma, lužičkosrpska književnost dokazivala je i čitav niz dubokih divergencija. O približavanju videti: Christian Prunitsch, Konvergenzen des sorbischen Literaturmodells und der Poetik des Sozialistischen Realismus, u: Alfrun Kliems; Ute Raßloff; Peter Zajac (urednici): Sozialistischer Realismus. Lyrik des 20. Jahrhunderts in Ost-Mittel-Europa II, Berlin 2006, str. 63-77. 23

Podrobnije videti o tome moj rad O początkach realizmu socjalistycznego w kulturze (literaturze) serbołużyckiej (1947-1953) (Płaszczyzna wypowiedzi programowych), u: „Slavia” 76 (2007), 4, str. 429-441.


tu). Iz naslova drugog navedenog romana proizlazi da je on bio prvi roman socijalističkog realizma o zemljoradničkoj zadruzi u lužičkosrpskoj književnosti i jedan od prvih u slovenskim književnostima uopšte. Ukoliko govorimo o problematici uticaja socijalističke ideologije na lužičkosrpski roman, samo ću istaći (pošto je ovo tema za opširnu razradu), da je mnogo toga od temata konkretnih dela, pa i cele podvrste romana (kao na pr. satirični roman) nastavilo da se razvija iz ideoloških očekivanja i smernica (najvažnije primere ću predstaviti). O zavisnosti razvoja lužičkosrpskog romana od socijalističke ideologije posle 1945. godine svedoči i druga činjenica. Kada je polovinom sedamdesetih, a pre svega u osamdesetim godinama prošlog veka socijalistička ideologija kako u Istočnoj Nemačkoj, tako i kod samih Lužičkih Srba slabila, gubio se i dah romana. Iz ovog doba imamo znatno manje romanesknih dela lužičkosrpskih romansijera. Posle prevrata 1989. godine, kada procvat književnosti i umetnička sloboda ne podležu više nikakvim pritiscima i naredbama (pogotovo ne ideologiji), romaneskna proizvodnja kod Lužičkih Srba pala je na minimum. Ako ne bismo uzeli u obzir period u hronološkim granicama 1945-1989, kada je, iako ideološki stimulisan, razvoj lužičkosrpskog romana bio intenzivan, lako se uočava da lužičkosrpski roman ima identičan razvojni put kao i već pomenuti kašupski roman, u čijem razvitku međusobne veze ideologije i književnosti nisu bile tako jake, već je njegov razvitak rezultat prvenstveno imanentnih uslova. Drugimi rečima: da nije bilo socijalističke ideologije, ne bi nastao veći broj lužičkosrpskih romana. Ne sme se zaboraviti ni to da je marksistička nauka u književnosti posle 1945. godine sama definisala pravila, čije je ispunjenje davalo jednom književnom delu pravo da se etiketira „romanom”. Glavni kriterijum po kojem se merila „romanesknost” konkretnog romana postao je stepen pojavljajućih realističkih elemenata u njemu. Po mišljenju teoretičara socijalističkog realizma, ovaj stepen morao je da bude što veći, jer se uopšte nisu mogli pojaviti „nezdravi” elementi fantastike ili nazadne romantike. Ove paradigme su prodirale u lužičkosrpsku književnost u periodu između 1945. i 1989. godine, u kojem ona je bila integralni, organski i sastavni deo književnosti Nemačke Demokratske Republike, iz tzv. „Formalismus-Debatte”, koja se posle 1945. godine razvijala u istočnonemačkoj književnoj kritici i nauci o književnosti u širokoj skali, i koja se utisnula u skoro sve strukturne i tematske aspekte lužičkosrpskog romana (i cele literature). Pre svega, u lužičkosrpskoj književnosti je započela masovna produkcija (soc)realističkih romana, čiji je kvalitet u današnjem svetlu ravan nuli (prema ostalim naučnim shvatanjima, upravo odatle isplivava teškoća sa utvrđivanjem vrednosti lužičkosrpskog romana kao celine). Nije to bila jedina među posledicama ove diskusije, pošto se - usled direktive marksističke nauke o književnosti - u domaćoj nauci o književnosti vršio još jedan vrlo opasan proces.


Pedesetih i šezdesetih godina proteklog veka domaći istraživači su započeli da analiziraju tekstove, uglavnom prozna dela, sa stanovišta njihove „kompatibilnosti” sa realističkim modelom socijalističke književnosti. Posledica toga procesa jeste da su se neka dela i neki autori našli na meti kritike. Ovo je u najvećoj meri pogodilo prozno stvaralaštvo Romualda Domaške. Spisatelj najčitanijih, moralno-poučnih, proznih dela, u tom času je postao za lužičkosrpske ideologe lak cilj hajke na književnom polju. Njegovo poimanje uloge lužičkosrpske književnosti, kao i konkretne realizacije i rešenja u tekstovima, nije odgovaralo aksiomima socijalističke nauke o književnosti. Neodobravanje upereno ka Domaški i njegovim delima, i to, zanimljivo, pre svega ka njegovim romanesknim probama, izrazili su mnogi lužičkosrpski kulturni funkcioneri. Bio je to, na primer, Jurij Mlink [Jurij Młynk], koji je osudio autorov pokušaj istorijskog romana pod naslovom Veštice (Chodojty): „Mada su neki odlomci dosta interesantni i verni, ipak je ceo „roman” vrlo nerealistički, ponekad i fantastičan” [„Hačrunjež su wšelake wotstawki dosć zajimawe a wěrne, je cyły „roman” chětro njerealistiski, haj druhdy fantastiski“]. „I u njegovim drugim opširnim ‚romanima‘ i pripovetkama realistički događaji se zaista pretvaraju do formalnog, irealnog razmatranja hrišćanskih etičkih pravila, pa tako i ova prozna dela gube dosta toga od umetničke osnove” [„Tež w jeho dalšich wobšěrnych ‚romanach‘ a powědančkach so woprawdźe realistiske zazběhi zabłudźa do formalneho, irealneho traktowanja křesćanskich etiskich zasadow a tak tute prozaiske dźěła wjele ze swojeho wuměłskeho załožka zhubja“] – dodaje on24, a piščev roman Kasandra predstavlja u ovom članku bez toga, samo navodeći godinu pisanja dela.25 O drugim Domaškinim romanima je nastojao da na dobar način izrazi ona „lepu predstavu (...) detinjstva [autora] koju je slikao u prvim poglavljima svog romana Napoleon i lužičkosrpski vojnik” [„Rjany wobraz swojeho dźěćatstwa narysowa w prěnich kapitlach swojeho romana Napoleon a serbski wojak“], mada je ipak u pitanju roman „isto tako fantastičan i nerealističan kao i druga njegova opširna dela“ [„je potom runje tak fantastiski a njerealistiski kaž jeho tamne wobšěrne dźěła“].26 U sličnom tonu izražavao se proučavalac o tekstovima pisca i u predgovoru prvog izdanja izbora iz proznog stvaralaštva R. Domaške Unaokolo starog mlina (Wokoło stareho młyna) iz 1961 godine.27 Otuda i 24

Upor. Jurij Młynk, Serbska literatura po Ćišinskim (II), in: Serbšćina. Listowy studij, 17. studijny list, Budyšin 1957/1958, str. 1852. 25

Isto, str. 1853.

26

Isto, str. 1854.

27

Upor. Jurij Młynk, Dosłowo, u: Romuald Domaška, Wokoło stareho młyna. Zběrka powědančkow, urednik Jurij Młynk, Budyšin 1961, str. 133. U sledećom članku ovog istraživača nećemo naći ni jednu reč o romanima R. Domaške, videti: Jurij Młynk, Romuald Domaška – ludowy spisowaćel z delanskeje pódy, u: „Rozhlad”, 19(1969),7, str. 246-249.


zaključak: „njegova opširna dela danas nemaju za nas veliku vrednost – u njima je previše konstruisanog i nelogičnog” [„jeho wobšěrne dźěła dźensa za nas hižo wulkeje hódnoty nimaja – je tam přewjele konstruowaneho a njelogiskeho”].28 Ova je tvrdnja istovremeno i završna reč, ako želimo da rezimiramo odnos (domaće) nauke o književnosti prema zapravo ne najgorim, a u nastavcima čak i potpuno dobrim29 – romanesknim pokušajima R. Domaške. Zaključci doneti na osnovu analize nerealističkih i romantičarskih elemenata u tekstovima pisca doveli su J. Mlinka do uverenja da ova dela nisu bila pravi romani. Tome treba dodati da, pišući o tim romanima, J. Mlink u jednom citatu najavljuje ovaj termin samo u navodnicima, što je samo po sebi očigledan dokaz da ovaj naučnik otkazuje romanima tumačenog autora pravo da oni budu romani. Negiranje kvaliteta starijih romana bila je jedna od strategija socijalističkog realizma za raspravljenje sa književnošću koja nije odgovarala modelu novog literarnog stvaralaštva. Druga moguća strategija koju su iskoristili lužičkosrpski kulturni funkcioneri bila je zasnovana na pravilu riposte: kao najveće delo proze Lužičkih Srba do 1945. godine važio je fantastičko-simbolistički roman Ostrvo zaboravljenih J. Lorenca-Zaljeskog. Radnja romana odvijala se u celini u podsvesti ja-pripovedača; celo delo natopljeno je simbolizmom, fantastičkim slikama i na taj način jasno je stajalo nasuprot „realističkim” zahvatima novog modela književnosti posle 1945. godine. Istovremeno ovo delo je bilo neuporedivo veće umetničke vrednosti nego prozni tekstovi R. Domaške, a i sam J. Lorenc-Zaljeski bio je za kulturu i književnost manjine značajno važniji. Zato nije bilo ni lako, ni razumno odbaciti ovaj roman. Da bi se umanjilo značenje i rezonanca ideološki i umetnički „nekorektnog“ Ostrva zaboravljenih, skovan je u političko-kulturnim krugovima ideološki motivisan plan da se kao umetnička protivteža u odnosu na njega stvori jedan (soc)realistički roman. Tako je nastao roman K. Krjenca (pri čemu nije ni do danas jasno da li je njegov autor bio stvarno on), predsednika „Domoviny” (centralna lužičkosrpska organizacija), pod naslovom Jan – roman čoveka koji traži (1955), dosad najobimniji lužičko28 29

Upor. Jurij Młynk, Serbska kniha w hitlerskich lětach (VI), u: „Nowa doba“ 1965, broj 262.

Značaj Romualda Domaške za lužičkosrpsku književnost najboljim rečima opisao je Ditrih Šolce [Dietrich Scholze]: „Zašto je Domaška kod svih zemljaka, bez obzira na očigledne slabosti [njegovih romana – T. D.], ostvario relativno veliki uspeh? Zato što je on bio dobar, talentovan pripovedač, kakvog je lužičkosrpska književnost do tog vremena jedva i poznavala (...) Oko 1930. godine, kada su se svakodnevno u odlomcima objavjali njegovi „primarni romani”, „Srpske Novine” dostigle su najveći tiraž u svojoj istoriji (oko 3200 pretplatnika)“ [„Čehodla žnjeješe Domaška najebać wočiwidne słabosće pola swojich krajanow poměrnje wulki wuspěch? Dokelž běše wón dobry, wobdarjeny powědar, kajkehož serbska literatura do toho lědma znaješe (...) Wokoło lěta 1930, hdyž wuchadźachu jeho „prěnjotne romany” w dnjowych wotrězkach, docpěchu „Serbske Nowiny” swój najwyši nakład scyła (wokoło 3200 abonentow)“], upor. Dietrich Scholze, Stawizny serbskeho pismowstwa 1918-1945, Budyšin 1998, str. 109-110.


srpski roman uopšte (539 strana). Intertekstualno nadovezivanje na Ostrvo zaboravljenih uočljivo je već u naslovu dela, roman J. Lorenca-Zaljeskog nosio je podnaslov „roman jedne duše, koja traži” [„roman jedneje pytaceje duše“]. Oba dela dokazuju i mnogo drugih konvergencija, uglavnom u konstrukciji sižea (motiv peregrinacije, traženja svog mesta u životu i društvu). Ova objašnjenja trebalo je jasno da pokažu na koji način i u kojoj meri je vladajuća ideologija posle 1945. godine odlučivala šta jeste, a šta nije roman. To nije ostalo bez posledica – na ovaj način je domaća nauka o književnosti posle 1945. godine odbacila dotadašnju slabašnu, ali ipak prisutnu tradiciju romana, koja je bila sačinjena od Patriota i renegata J. Barta-Čišinskog i proba istorijskih romana R. Domaške. Još više, na bazi obračuna sa nerealističkom književnosću, lužičkosrpskim marksističkim ideolozima u krajnjoj instanci uspelo je da efektno iskorene iz istorije domaće književnosti nekoliko dela, uglavnom romanesknih proba. Tako danas niko među Lužičkima Srbima ne pamti R. Domašku kao pisca koji je probao da napiše domaći istorijski roman, a ti njegovi romani nikada nisu bili štampani. A ne treba tu ispustiti iz vida da su, na primer, romani Veštice (Chodojty) i Napoleon i lužičkosrpski vojnik (Napoleon a serbski wojak) na značajno višem nivou nego većina lužičkosrpskih socijalističkih romana nastalih posle 1945. godine. Na gornjim strancima sam pokazao na koji način je ideologija dovela do generisanja čitave vrste u lužičkosrpskoj književnosti. Sada ću ponoviti i podsetiti da je ideologija ili antiideologija uticala i na nastajanje podvrsti romana.30 Ovu tezu najbolje je pokazati na nekoliko primera. Po pravilu, lužičkosrpski roman ranog doba njegovog razvoja nakon 1945. godine jeste roman koji se u tematskoj sferi bavi socijalističkim promenama na lužičkosrpskom selu: zemljišnom reformom, kolektivizacijom, prelazom individualnog proizvođača u člana zadruge itd. Nema sumnje da su ova dela ispunjavala veoma važnu funkciju u razumenju ideologa socijalizma i komunizma: u njima se neposredno proklamovala potreba da književnost, a najpre roman, aktivno „pomaže” u procesu socijalističkih promena u ratarstvu. Kao rezultat političkih odluka do kraja šezdesetih godina prošlog veka nastalo je nekoliko agitativnih romana, kao što je, na primer, najreprezentativniji od njih Imanje bez gazde (Statok bjez hospodarja, 1963) od Bena Šolte (Beno Šołta). Roman o socijalističkim promenama lužičkosrpskog sela (i samih Lužičkih Srba) povezao 30

Razvoj lužičkosrpske književnosti posle 1945. godine, a posebno razvoj romana, odredili su pre svega sledeći elementi: (1) kongresi Saveza nemačkih pisaca (Deutscher Schriftstellerverband), (2) kongresi „Domovine”, (3) kulturne konferencije istočnonemačke Socijalističke jedinstvene partije (Sozialistische Einheitspartei Deutschlands, SED), (4) kulturne konferencije „Domovine” i (5) festivali lužičkosrpske kulture. Kongresi i konferencije uticali su na opšti razvojni pravac istočnonemačke i lužičkosrpske prozne književnosti, dok su festivali lužičkosrpske kulture bili prilika da se romani štampaju.


je J. Brezan, sin svoga doba, sa shemom nemačkog razvojnog romana u svom romanu-trilogiji o apostolu socijalizma na lužičkosrpskom selu Feliksu Hanušu. Naročito treći tom trilogije, Zrele godine (Feliks Hanuš III – Zrałe lěta, 1964), postao je jedan od najznačajnijih romana ne samo lužičkosrpske nego i istočnonemačke proze.31 Za ideološki orijentisan proces obrazovanja socijalističkih promena u ratarstvu vezuje se i nastanak jedne podvrste lužičkosrpskog romana: to je satirični roman, kojem pripada delo Jurija Vinara (Jurij Winar) Grešno selo (Hrěšna wjes, 1963, po planu trilogija, a nastao je samo prvi deo). Ideološku motivaciju imali su i lužičkosrpski romani s tezom. Ova dela su odgovarala potrebama trenutka i izražavala su najaktuelnije probleme otadžbine Lužičkih Srba posle 1945. godine (ne smemo zaboraviti: Nemačke Demokratske Republike), istovremeno nudeći čitaocima gotove modele ponašanja, tako da je to u punom smislu reči bila „literatura posrednica”. Bežanje seljaka koji podlegnu privlačnosti života u gradu, kao i potrebu stanovnika grada da pomognu seljacima otkrivao je J. Brezan u istoriji (Bea-)triks u romanu Triks i magarac Jonas (Trix a woł Jonas, 1959). Odluka lepe devojke da rezignira od svih prednosti stanovanja u gradu umesto života u seoskom miru trebalo je da utiče na seljaka-gradoljupca da nikada ne ode u grad. Kratak roman ili, bolje rečeno, pripovetka Plava pisma (1962) J. Kravži obrađivala je problem bežanja državljanina NDR-a do Zapadne Nemačke. Pošto je već odlučio da ode za svojim prijateljem na Zapad, učenik Panah [Panach] pod uplivom škole i uveravanja iskusnog pedagoga Bale [Bala], menja odluku i ostaje u Istočnoj Nemačkoj. Iste godine izišao je i roman J. Brezana Robert i Sabina (Robert a Sabina). Lajtmotiv ovog dela konstituiše dešavanja u Nemačkoj posle 1949, godine. Pisac je, na primeru ljubavi istočnonemačkog lekara i zapadnonemačke studentkinje slavistike, pre svega u motivu odluke, razradio temu mesta budućeg života zaljubljenog para (u Zapadnoj ili Istočnoj Nemačkoj). O tome da se roman završava jedinom mogućom i ideološki pravilnom odlukom da se par odluči za stanovanje u državi radnika i seljaka, ne treba mnogo da se objašnjava. Sličnih romana s tezom moglo bi se bez velikih poteškoća nabrojati još više. Najzad, iz ideoloških razloga nastajali su i sledeći lužičkosrpski romani, koje autori nisu privodili kraju (uglavnom zato što su se brzo menjale ideološke direktive32) ili pak iz nekih drugih povoda oni nisu štampani (lužičkosrpski antiromani). 31

„Brezans Hanusch-Trilogie verglich man zu Recht mit Erwin Strittmatter Wundertäter-Trilogie und Herbert Jobst Adam-Probst-Trilogie [radi se o roman-tetralogiju Der dramatische Lebensweg des Adam Probst –T.D.]”, pisao je Diter Fehner [Dieter Fechner], upor. isti, Jurij Brezans Werk lebt, u: „RotFuchs. Tribüne für Kommunisten und Sozialisten in Deutschland”, 9 (2006), 101, str. 26. 32

Najbolja ilustracija ovog problema jeste slučaj romana Jurija Mjerčinka (Jurij Měrćink), pod naslovom Nenapravljena reportaža (Njedokónčena reportaža, oko 1961). Ideološke rasprave oko vizije socijalističkog


Bili su to, uz nekoliko malobrojnih izuzetaka, pre svega romani o već pomenutoj temi socijalističkih promena na selu. Ima ih nekoliko, među najreprezentativnije spada Selo koje se menja (Přeměnjena wjes, oko 1959. godine) Jurija Vuješa [Jurij Wuješ], dalje roman Jana Suhog [Jan Suchi] Bivši kmet (Bywši wotročk, oko 1960.) i Proleće na selu (Nalěćo na wsy, oko 1961) Ćirila Kole [Cyril Kola]. Privlačna tema za lužičkosrpske stvaraoce bio je i brz razvoj socijalističke industrije: rudnika mrkog uglja, kombinata, elektrana, koja je već zauvek menjala lužičkosrpski deo Lužice i odvodila otuda njene ljude. Već na prvoj kulturnoj konferenciji „Domovine” (15.10.1955) njen pretsednik K. Krjenc zahtevao je sledeće: „Pri izgradi kombinata „Crna Pumpa” [„Čorna Pumpa”] trebaće nam pomoć naših ljudi od kulture” [„Budźemy trjebać pomoc našich kulturnikow při natwarje kombinata „Čorna Pumpa”“].33 Posebno izričita bila je potreba da se izgradnja Crne Pumpe stvaralački potpire na 4. kongresu Saveza nemačkih pisaca (9–14. 01. 1956): „Neprekidno posećuju književnici izgradnju „Crne Pumpe”, samo naši spisatelji još nisu tamo bili!” [„Spochi spisowaćeljo wopytuja twarnišćo „Čorneje Pumpy”, ale naši serbscy spisowaćeljo tam hišće njeběchu!“] – žalio je predvodnik lužičkosrpskih kulturnih radnika M. Novak-Njehornjski [Měrćin Nowak-Njechorński] u jednom referatu.34 Veliki industrijski objekti bili su povod za stvaranje, pa svakako ni književnost, a posebno ne roman, nije ostao gluv. Postulativna pevanja o objektima socijalističke industrije predlagao je J. Brezan (inače pobornik socijalističke industrije u lirskom stvaralaštvu). U jednom referatu, koje je održao na pomenutom 4. kongresu nemačkih autora, obavezao se

društva u ovom romanu vodile su se sa autorom u razdoblju 1962-1963, pa je u 1963. godini Hubert Žur [Hubert Žur] konstatovao sledeće: „Deficitima i kontradikcijama [u romanu] ne prodire [autor] do jezgra naše socijalističke realnosti” [„Pod [...] njedostatkami a přećiwkami njedoćěra do žra našeje socialistiskeje woprawdźitosće”] (isti, Komuž muza pjero wodźi..., Budyšin 1963, str. 166). Konačno osećao se prinuđenim da progovori i predsednik „Domovine”: „I tako, na primer, mi mnogo cenimo da je Jurij Mjerčink za svoj novi roman izabrao ljude i konflikte iz značajnog doba socijalističke promene ratarstva. Ipak, pri poslu na ovom romanu utonuo je u pogrešno predstavljanje naše socijalističke realnosti i njenih graditelja” [„Tak na př. wažimy sej jara, zo je sej Jurij Měrćink za swój nowy roman ludźi a konflikty z wuznamneje doby socialistiskeho přetworjenja ratarstwa wuzwolił. Při dźěle na tutym romanje pak je sej zajeł do wopačneho předstajenja našeje socialistiskeje woprawdźitosće a jeje twarcow”] (Kurt Krjeńc, Serbske wuměłstwo a pismowstwo dźensa, u: „Rozhlad“ 13[1963], 6, str. 170). Njihove reči presudile su sudbini romana J. Mjerčinka – delo nikada nije štampano. 33

Više o tome videti u Měrćin Nowak-Njechorński, Serbska kulturna konferenca, u: „Rozhlad“ 5 (1955), 12, str. 377. 34

Měrćin Nowak-Njechorński, Serbski basnik a spisowaćel ma pomocnik luda być, u: „Nowa doba“ 1958, broj 48.


da napiše roman o izgradnji ovog kombinata. Pridodao je tome da je o ovom romanu razmišljao već celu godinu.35 Sledeći bitan aspekat uzajamnih odnosa ideologije i lužičkosrpskog romana određuje suprotnost „ideologija-antiideologija”. Pojam „antiideologija” shvatam ovde kao umetnički protest u odnosu na vladajuću socijalističku ideologiju, koja se u književnosti Lužičkih Srba izrazila pre svega u romanu. Svakako, protest protiv socijalizma mogao je istupiti u lužičkosrpskoj književnosti/kulturi, koja je u velikoj meri dobrovoljno zavisila od književnosti i kulturne politike NDR-a, samo u maloj meri. U ovom pogledu važno je ponovno naglasiti da se lužičkosrpska književnost nalazila u veoma teškom položaju, ako je u pitanju eventualno suprostavljanje socijalizmu. Taj politički sistem je po prvi put u hiljadugodišnjoj istoriji lužičkosrpskog naroda i njegovoj književnosti garantovao njen neugrožen razvoj, i još više, potpirivao je razvoj njene kulture nemalim finansijskim sredstvima (da su se ova sredstva izdavala još i smisleno bilo bi sve drugačije). Frontalno suprostavljenje socijalističkom sistemu u slučaju Lužičkih Srba bilo bi ravno sečenju grane na kojoj se sedi; zato i ne čudi da o takvoj mogućnosti nije moglo biti reči ni u privatnoj, niti u književnoj sferi.36 Pa ipak, lužičkosrpska književnost imala je nekoliko proba, doduše, ne i neposrednjeg otpora prema socijalističkomu realizmu kao dominantnom umetničkom pravcu. Najvažnije primere, kao što sam već napomenuo, naći ćemo ponovo u romanu. Odmah posle 1945. godine u lužičkosrpskim novinama razgorela se diskusija o zadacima i formi „nove” lužičkosrpske književnosti.37 Predstavnici mlađe generacije lužičkosrpskih književnika radikalno su zahtevali novi, odnosno socijalistički model lužičkosrpske književnosti i odbacivanje svih veza sa romantikom i fantastikom, koje su karakterisale stariju književnost (što bi zapravo značilo prekidanje sa stopedesetogodišnjom tradicijom lužičkosrpske književnosti); stariji spisatelji su pak prema novom modelu literature (ponekad i prema samom socijalističkom sistemu) izražavali dubok skepticizam. U trenutku, u kojem je već bilo jasno da je novi model književnosti (i nauke o književnosti) odneo pobedu, najznačajniji zastupnici starije generacije

35 Videti o tome Narěči serbskeju spisowaćelow [Jurja Brězana a Měrćina Nowaka-Njechorńskeho] na němskim spisowaćelskim kongresu [w januaru l. 1956], u: „Rozhlad“ 6 (1956), 2, str. 51. 36

Značajne pojave za druge slovenske kulture, kao što su „exil” (u češkoj), „drugi obieg” (u poljskoj), „самиздат” (u ruskoj), u lužičkosrpskoj kulturi nisu se izdvojile . Nemamo nikakvih pisanih izvora niti intimnih (kao dnevnici, pisma, memoari), u kojima bi bio potvrđen otpor lužičkosrpskih kulturnih radnika socijalizma. 37

Upor. članci: Frido Mětšk (Frido Mječk), Serbske pismowstwo ze sociologiskeho stejišća, u: „Nowa Łužica” 1949, broj 12 (=„Nowa doba” 1949, broj 137); Jurij Brězan, Wo dźensnišim stawje serbskeje literatury, u: „Nowa Łužica” 1950, broj 2 (=„Nowa doba” 1950, broj 16); Frido Mětšk, Wuhlady našeho pismowstwa, u: „Nowa Łužica” 1950, broj 4 (=„Nowa doba” 1950, broj 42).


lužičkosrpskih autora (pre svega M. Kubašec, J. Vjela) ili su prestali da pišu ili su se okrenuli istorijskoj tematici – prirodnom sigurnom ventilu u razdoblju dominacije socijalističkog realizma (socrealizam nije odbacivao istorijske temate, samo je zahtevao predstavljanje ideološki pravog modela istorije u književnim tekstovima, koji su na taj način uglavnom prikazivali socijalno-nacionalne borbe najnižih slojeva). Okretanje prema istoriji lužičkosrpskog naroda bilo je džinovski antiideološki iskorak od neprocenijene važnosti, i to u tri smisla. Prvo, ono svedoči o otporu nekih spisatelja prema socijalističkom realizmu; drugo, istorijska tematika je obogatila sveukupnu sliku posleratne prozne književnosti Lužičkih Srba; treće, okret prema istorijskoj tematici doneo je u lužičkosrpsku književnost plodove u formi stvaranja podvrste istorijskog romana, što je bio veliki zadatak, koji je, nakon deset decenija očekivanja i nekoliko malo vrednih pokušaja38, ostvarila već više puta pomenuta M. Kubašec. Njen roman-trilogija o Boščiju Serbinu (Bosćij Serbin) iz 18. veka, dilogija o učiteljima sa časa narodnog preporoda Lužičkih Srba Godina velikih požara (Lěto wulkich wohenjow, 1970) i Prolećni vetrovi (Nalětnje wětry, 1978), drastično se izdvajaju među delima koja su oslikavala probleme savremenog čoveka. J. Vjela je napisao kratak istorijski roman Petar iz Pšišeca (Pětr z Přišec, 1968), o pastiru iz obližnjeg sela, koji je hteo da pomogne češkim husitima, dok su opsedali Budišin, da uđu u grad i da ga zauzmu, ali je pri tome bio uhvaćen i kao izdajnik isečen načetvoro. Kako je već rečeno, okretanje starijih autora39 ka istoriji lužičkosrpskog naroda bio je veoma važan (antiideološki) iskorak ne samo za književnost, već i za celu kulturu Lužičkih Srba. Pogledajmo samo kako je M. Kubašec koristila ili postavila kao uzor češki istorijski roman, dok je J. Vjela pisao svoj roman o husitima. Ovde govorimo o antiideološkom obrtu nekih spisatelja u „slovenofilskom” pravcu, koji je – ovo se ne može zaboraviti – bio žestoko negiran u oficijelnom političkom i kulturnom diskursu posle 1945. godine od strane domaćih ideologa.40

38

Među ostalima već su napomenuti pokušaji J. Radiserba-Vjele (Napad kod Bukeca, Bitka kod Budišina, Jan Manja ili Gde je moje imanje), J. Vingera (Hronov). 39 Da se radi upravo o starijim autorima, mora se posebno naglasiti. Pošto iz ovog vremena imamo i nekoliko književnih tekstova, u prvom redu od mlađih pisaca, i to pre svega pripovedaka (ali i jedan antiroman: B. Budar, Posećena lipa [oko 1958]), u kojima istorija određuje osnovnu tematsku komponentu isto kao i u delima starije generacije spisatelja. To što razlikuje ova dela od romana M. Kubašec ili J. Vjele jeste činjenica da se u njima pretstavlja istorija iz vizure socijalističke ideologije. Prozni tekstovi mladih bile su probe načina na koji se i u književnosti pojavljuje nova, socijalistička interpretacija istorije čovečanstva. 40

Podrobnije videti o tome moj rad: Zur Problematik der Konstruktion und Dekonstruktion des „slawischen Mythos” bei den Sorben. Paradigmawechsel (Thesen), u: „Nordost-Archiv. Zeitschrift für Regionalgeschichte”, Neue Folge Band XVI/2007 [National-Texturen. National-Dichtung als literarisches Konzept in Norosteuropa], Lüneburg 2009, str. 364-380.


Vrstom protesta protiv socijalističkih tema u lužičkosrpskoj književnosti smemo smatrati i dva romana A. Navke o moralnim dilemama vojnika, Lužičkog Srbina u nemačkoj armiji za vreme Drugog svetskog rata: Pod suprotnom lopatom (Pod wopačnej łopaću, 1961) i Pod suprotnom puškom (Pod wopačnej flintu, 1964). Iako čitava situacija nije sasvim očevidna, a nikakvi sigurni zaključci u ovom pogledu nisu mogući, priklanjam se tezi da je antiideološki motivisano bilo i nastajanje jednog od najvažnijih lužičkosrpskih romana Dani u dalinji (Dny w dalinje, 1967) M. Mlinkove. Autorka je bila jedna od najaktivnijih lužičkosrpskih literarnih kritičara i u svom poslu je koristila kritičku aparaturu koja je bila tipična za marksističku nauku o književnosti. Pa ipak svojim romanom, koji po značaju i vrednostima nesumnjivo zaslužuje da ovom prilikom bude pomenut, M. Mlinkova je uzdigla lužičkosrpski roman na zavidnu visinu, gde nećemo naći nijedan element konstitutivan za poetiku socijalističkog realizma. Najbitnija komponenta strukturne organizacije u ovom romanu nadovezuje se na model iz narodnog proznog stvaralaštva. U prvom redu, ovde se govori o specifičnoj kreaciji pripovedanja, takozvanom skazu. Dani u dalinji predstavljaju najveće dostignuće ove forme naracije ne samo u posleratnoj lužičkosrpskoj književnosti nego – pored ranijih pokušaja na ovom polju od Mihala Navke [Michał Nawka, pre svega njegova pripovetka U vreme žetve krompira [Na běrnach, 1906] – u celoj proznoj književnosti Lužičkih Srba. Još više, duboko sam uveren da ovaj roman pokazuje i jednu od najboljih realizacija skaza u svim slovenskim književnostima – pored tekstova Živka Činga. Poznato je da je skaz, koji su ruski formalisti veoma uvažavali, za vreme socijalizma postao relativno netolerisan i da je stajao u dijametralnoj suprotnosti prema dominantnom uzoru pripovedanja u socijalističkom realizmu, tj. auktorijalnoj naraciji u trećem licu jednine. Delimično kao (anti) ideološki protest, determinisan autorovim razočaranjem u socijalistički sistem (a uglavnom zbog negativnog odnosa ovog sistema prema lužičkosrpskoj manjini), od polovine šezdesetih godina može se interpretirati i geneza Crnog mlina (1968) i prve knjige Krabata (1976) J. Brezana, opsežnog refleksivno-filozofsko-mitsko-fantastičnog romana, koji se svojim sadržajem i formom smeštao u drugačijem umetničkom polju nego poetika socrealističkog romana. Kao sumiranje navedenog: ideologija ili antiideologija neposredno su uticale na sistem podvrsta lužičkosrpskog romana, na taj način što je podređivanje ideologiji ili protest protiv nje determinisao nastanak određenih podvrsta romana. Pod pritiskom socijalističke ideologije formirao se pre svega lužičkosrpski suvremeno orijentisan roman (u podvrstama industrijalni, razvojni ili satirički roman), i suprotno: lužičkosrpski istorijski roman smemo smatrati – sa nekolikim ogradama – kao izraz otpora nekih od spisatelja prema modelu „nove” lužičkosrpske književnosti. Sa sigurnošću se može reći da izbor romana kao književne vrste u kojoj se ovaj otpor re-


alizovao (kako je napred rečeno, u onoj meri u kojoj je to bilo moguće), nije pripadao ideologiji, tj. bio je stimulisan (anti)ideološki. Analogno tome što je roman Jan – roman čoveka koji traži K. Krjenca trebalo da smanji značaj Ostrva zaboravljenih J. Lorenca-Zaljeskog, istorijski romani M. Kubašec i J. Vjeli trebalo je da oslabe značaj socrealističkih romana. Dakako, ova borba nije bila ravnopravna, ali – na drugoj strani – oba razvojna pravca lužičkosrpskog romana nakon 1945. godine nisu došla ni u koliziju, ni u otvoreni sukob. Dalji aspekt veze ideologije i lužičkosrpskog romana primećujem u problemu koji predstavlja neusaglašeno stanovište lužičkosrpske nauke o književnosti prema toj književnoj vrsti. Ovde ćemo izdvojiti neke podaspekte. Jedan od najinteresantnijih i najilustrativnijih za prisutnost ideološkog karaktera podaspekata na ovome mestu jeste izrazito značajna nesuglasica kod domaćih književnih naučnika u razmatranju šta jeste, a šta nije lužičkosrpski roman. Ovo pitanje se ne sme zameniti problemom o kojim se ovde već govorilo, tj. šta je, prema podrazumevanju socijalističkih ideologa književnosti, a šta nije roman kao literarna vrsta (slučaj romana R. Domaške). Jer pitanje šta jeste, a šta nije lužičkosrpski roman može se, u diskursu o „lužičkosrpskom uopšte”, povezati sa diskusijom opštijeg karaktera, šta jeste, a što nije lužičkosrpska književnost. Kao glavni argumenti u ovom diskursu postavljaju se reč na kojoj je bilo napisano delo, kao i dijapazon „lužičkosrpskih” elemenata u delima. Kroz prvi od pominjanih aspekata, sagledaćemo problem romana lužičkosrpskih spisatelja koji su bili pisani na nemačkom jeziku. Već naznačeno da su do 1945. godine Lužički Srbi pisali isključivo na gornjolužičkosrpskom ili donjolužičkosrpskom jeziku, a tek se nakon 1945. godine ova situacija promenila, i to na radikalan način. Posebno mladi autori, na čelu sa J. Brezanom, počeli su da pišu literarna dela sve više na nemačkom jeziku (velikog udela u ovome imao je baš roman). Bila je to sasvim nova konstelacija, koju nisu ni hteli, niti mogli da prihvate lužičkosrpski patrioti. Oštra diskusija kretala se pre svega u periodu posle 1945. godine, kada je izašao roman na nemačkom jeziku od J. Brezana Godina se okrene za 52 nedelje (52 Wochen sind ein Jahr, 1953). Ubrzo nakon pojave ovog izdanja, ovo delo je zbog jezika proklamovano kao nelužičkosrpsko, a kao prvi pravi lužičkosrpski roman (predratni romani nisu se uzimli u obzir) proglasilo se kasnije delo od K. Krjenca Jan – roman čoveka koji traži.41

41

Tako je pisao, na primer, Pavol Novotni [Pawoł Nowotny]: „Jedino se može sa sigurnošću kazati da je nam Kurt Krjenc darovao p r v i p r a v i l u ž i č k o s p r s k i r o m a n” [„Jedne pak so hodźi z cyłej wěstosću prajić, zo je nam Kurt Krjeńc wobradźił p r ě n i w o p r a w d ź e s e r b s k i r o m a n“], upor. Pawoł Nowotny, Roman Kurta Krjeńca, u: „Rozhlad“ 5 (1955), 7, str. 199.


Okrenemo li se skali „lužičkosrpskih” elemenata u delima lužičkosrpskih prozaista, mora se ovde obratiti pažnja pre svega na trilogiju o Feliksu Hanušu od J. Brezana. Dva prva toma primarno su nastala na nemačkom jeziku (pitanje je da li bi se oni smatrali [gornjo]lužičkosrpskom ili [istočno]nemačkom književnošću); na gornjolužičkosrpski jezik preveo je oba dela Ciril Kola [Cyril Kola]. Treći deo trilogije, koji je J. Brezan originalno pisao na gornjolužičkosrpskom jeziku, podvrgnut je kritici. Lucija Hajnec, domaća predstavnica nauke o književnosti, ovako je pisala u vezi sa ovim delom: „Lužičkosrpska književna kritika i neka književno-naučna istraživanja zamerali su ovom romanu to što u njemu ima premalo lužičkosrpskoskog ili iako ga i ima, onda je prejednostavljeno”.42 Moramo tu uočiti paradoks: jedini tom trilogije, koji je bio primarno pisan na „lužičkosrpskom”, ili tačnije, na gornjolužičkosrpskom jeziku, pokazuje najmanji stepen „lužičkosrpske” tematike. Druga pojava, koja je u vezi sa lužičkosrpskim romanom dokazivala upliv ideoloških elemenata, bilo je kvalifikovanje nekih dela kao celovitih romana, i to: (1) onih dela koja su bila sačuvana samo u fragmentima, kao i (2) prelaznih proznih formi. Kad se ovo ima na umu, zaključuje se da je roman za lužičkosrpsku književnost postao jedna od najprestižnijih i najpoželjnih književnih vrsti. Na drugoj strani znamo da ukupan broj lužičkosrpskih romana nije bio baš visok i da se zaokružuje na maksimalno četrdesetpet dela. Odatle već nije teško da se donese logičan zaključak da je za osobe, koje su nakon 1945. godine bile odgovorne za sliku lužičkosrpske književnosti, odnosno za književne naučnike, kritičare ili kulturne funkcionere, presudan značaj mogao imati i broj romana – što je broj veći, time je i bolje, tj. ako je bilo više romana, veći je bio prestiž „male” lužičkosrpske književnosti. Ostajem pri stanovištu da se potreba da lužičkosrpska književnost poseduje što više romana brzo preoblikovala i pretvorila u svojstvenu ideologiju, pri čemu je došlo do nekoliko ozbiljno pogrešnih interpretacija nekih tekstova, kao i do nekih sasvim pogrešnih razumevanja. Lužičkosrpska nauka o književnost registrovala je, na primer, kao celovite romane i neka dela koja su autori ostavili u manjima ili većima odlomcima. Na taj način su kvalifikovali kao roman fragment romana J. Lorenca-Zaljeskog U okovima sudbine (W putach wosuda, prvo izdanje druge glavi iz ovog planiranog romana štampalo se u novinama 1936. godine43) m.o. Pavol Novotni 44 i Frico Libo [Fryco Libo, Friedrich

42

Lucija Hajnec, Proza přerosće zwučene rumy, u: Přinoški k stawiznam serbskeho pismowstwa lět 19451990, urednik Měrćin Völkel, Budyšin 1994, str. 43. 43

Jakub Lorenc-Zalěski, W putach wosuda. Powědančko ze serbskeje hole, u: „Serbske Nowiny” 1936, broj 300 (dodatak). 44 Pawoł Nowotny, Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (I), u: „Rozhlad“ 29 (1979), 1, str. 23 i fusnota 30.


Liebo]45. Isti put prešla je i L. Hajnec46, koja je kao „pravi” roman naznačila odlomak nezavršnenog romana MAS (MAS, 1949) J. Brezana. U istraživanjima susreo sam se takođe i sa nekoliko proznih tekstova, za koje domaća nauka o književnosti nije imala jednoznačno stanovište. Po izgledu i razmerama, ovde spadaju ona dela koja su bila prelazne forme među kratkim i opširnim epskim formama. U prvom redu radi se o: Između sedam mostova (Mjez sydom mostami, 1968) i Višnjino drvo J. Koha (gornjolužičkosrpsko izdanje kao Wišnina, 1984. godine, donjolužičkosrpske kao Gaž wišnje kwitu, 1987), Plava pisma (1962) J. Kravže, Povratak u Krakov (1966) J. Brezana ili Gvozdeni prsten (Železny pjeršćeń, 1975) Jana Vornara [Jan Wornar]. I ne na poslednjem mestu, nalazi se problem koji je teško kvalifikovati drugačije nego kao direktan uticaj ideologije na lužičkosrpsku nauku o književnosti. Ovde se radi, naime, o tome da su se u domaćoj nauci o književnosti kao romani određivali i oni prozni tekstovi koji se ni u kakvom slučaju, čak ni pri najboljoj volji, ne mogu smatrati romanima. Prema mišljenju P. Novotnog47 i Josefa Vlaška [Josef Vlášek],48 roman je bila pripovetka Kifko (vlastito ime, 1926) J. Lorenca-Zaljeskog. Prvi od pomenutih shvatao je kao roman naučno-fantastičnu pripovetku AK 71 – Uzlet 16.15 sati (AK 71 – Start 16.15 hodź, 1959) Pjetra Malinka.49 „Dvanaest meseci kasnije izišao je roman Na rudini raste žito (Na mjezy rosće žito)” – tvrdio je J. Vornar.50 U svim navedenim slučajevima imamo posla sa greškama koje ako ne bi proizilazile iz ideološke motivacije, bile bi diskvalifikujuće za svakog literatnog naučnika, ali i književnika. Kifko je fantastička pripovetka vrlo skromnog obima, AK 71 – Uzlet 16.15 sati, kratka (prva u lužičkosrpskoj književnosti) naučno-fantastična pripovetka, a Na 45

Friedrich Liebo, Die Romankonzeption Jurij Brězans dargestellt unter besonderer Berücksichtigung der Hanusch-Trilogie, Diss., Leipzig 1975, str. 25. 46

Lucija Hajnec, Proza přerosće zwučene rumy, uved. delo, str. 15.

47

Pawoł Nowotny, Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (II), u: „Rozhlad“ 29 (1979), 2, str. 23. 48

Josef Vlášek, Modernistické tendence v lužické literatuře, u: „Slavia“ 57 (1988), 1, str. 43.

49

„Važno je da se ovde obeleži izdanje prvog lužičkosrpskog utopističkog romana Pjetra Malinka, koji ima sva obeležja prvog pokušaja”, pisao je P. Novotni, videti: taj, Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (II), nav. delo, str. 58. O tekstu P. Malinka videti moje članke „AK 71. Start 18.15 hodź.“ Pětra Malinka. Wo serbskej science fiction-literaturje (abo lěpje: wo jeje pobrachowanju), u: „Serbska šula“ 60 (2007), 1, str. 2-7; AK 71. Start 18.15 hodź. Pětra Malinka czyli o debiucie oryginalnej science fiction w literaturze serbołużyckiej, u: „Sor@pis“. Folia litteraria, 1 (2007), 1, str. 56-71 (http: //www.uni-leipzig. de/%7Esorb/seiten/hsb/06/sorapis-2007-01.pdf). O lužiškosrpskoj naučnofantastičnoj književnosti upor. odgovarajuće poglavje u mojoj monografiji Sorabistyczne studia literaturoznawcze. Seria I: Prace z lat 2002-2007, Warszawa 2009 (isto u: „Sor@pis“. Wosebity zešiwk, 3 (2009), 1, http: //www.uni-leipzig.de/_ sorb/seiten/hsb/06/sorapis-2009-01.pdf). 50

Jan Wornar, Mały špihel wulkich pućow abo zwjeršny katalog dźěłow Jurja Brězana we wukraju a horstka mysličkow wo tym, u: „Rozhlad“ 36 (1986), 6, str. 170.


rudini raste žito nije roman, nego u stvari zbirka kratkih priča J. Brezana. Želja da lužičkosrpska književnost poseduje što više romana, prestižnog, ideološki adekvatnog i podobnog književnog žanra, dovela je lužičkosrpske predstavnike kulture i književne nauke do toga da su sve opširnije prozne tekstove smatrali romanima. Osim toga, ta želja ih je odvela i ka ideološkom falsifikovanju istorije domaće književnosti uopšte. Iz ideoloških uslova isplivala je i recepcija lužičkosrpskog romana u inostranstvu. Možda bi trebalo početi na primeru recepcije lužičkosrpskog romana u Istočnoj Nemačkoj. Do 1945. godine glavni primaoci lužičkosrpske pisane reči bili su Sloveni, na jeziku (jezicima) na kojem su (kojima su) pisali lužičkosrpski spisatelji. Ono što razlikuje recepciju lužičkosrpske književnosti u Nemačkoj od njene recepcije kod Slovena jeste činjenica da je ova, posebno do 1945. godine, bila praktično neznatna. Posle 1945. godine, kada su u Nemačkoj Demokratskoj Republici Lužički Srbi dobili ista građanska prava, nije bilo ideološki podobno da istočnonemački državljanin nema nikakvog pojma o književnosti jedine nacionalne manjine NDR-a. To je rezultiralo aktivnijim primanjem književnosti dijaspore u NDR-u i nizom različitih strategija među stvaraocima i primaocima lužičkosrpske književnosti: neki građani NDR-a počeli su da uče jedan od lužičkosrpskih jezika da mogu njime primati i pisanu književnost. Istočnonemačka izdavačka preduzeća odozgo su dobila preporuku da u sve izdavačke programe uzmu i dela Lužičkih Srba, a na kraju su ovu recepciju olakšali i lužičkosrpski autori svojim književnim stvaralaštvom na nemačkom jeziku. O tome da recepcija lužičkosrpske književnosti u Istočnoj Nemačkoj nije bila sasvim sitna stvar svedoči i sledeća činjenica: više nego dvadeset nemačkih izdanja romana Krista (Christa) J. Brezana pored jedinog domaćeg izdanja ove knjige pokazuje meru ovakve recepcije. Za ideološki motivisanu recepciju lužičkosrpske književnosti (romana) u NDRu, proisteklu sa visokih pozicija, vezuje se i ideološki determinisana recepcija lužičkosrpskog romana u slovenskom kulturnom krugu posle 1945. godine. Bilo je već govora o tome da je recepcija lužičkosrpske književnosti do 1945. godine izlazila iz stvarnog interesovanja Slovena, a pre svega Poljaka i Čeha, pošto je to bila književnost najmanjeg od svih (zapadno)slovenskih plemena. Posle 1945. godine, ovo primanje je postalo mnogo složenija stvar: u ovaj „genetički” interes za lužičkosrpsku književnost kod Slovena umešala se i slična, kao i kod Istočnih Nemaca, od nadležnih krugova vođena recepcija, tako da u mnogim slučajevima nije više moguće razlikovati da li je izdanje nekog romana (na primer u Češkoj ili u Poljskoj) bilo izvršeno odlukom iz političkih krugova ili privatnom inicijativom mnogih prijatelja Lužičkih Srba. Prevod trilogije Boščij Serbin M. Kubašec u Češkoj (Kantor Serbin, kolektivan prevod, 1986) bio je primer druge od ponuđenih mogućnosti; primer prve – translacija romana-trilogije J. Brezana Feliks Hanuš u Poljskoj (Gimnazjalista;


Semestr straconego czasu; Lata męskie, 1971).51 Negativne okolnosti primanja lužičkosrpske književnosti, isto tako u Nemačkoj, kao i kod Slovena, koje su se formirale posle političkog prevrata 1989. godine, očigledno ukazuju na ideološku osnovu recepcije romana manjine u inostranstvu u razdoblju 1945-1989, kao na primarnu situaciju. Pošto u periodu nakon 1989. godine nije bio prevođen na slovenske jezike nijedan od lužičkosrpskih romana, marginalna recepcija ovih romana u istom dobu u Nemačkoj proizlazi pre svega iz toga što postoje nemačke verzije dva od tri romana koji su bili napisani posle prevrata.52 * Na prethodnim stranicama nastojao sam da predstavim najvažnije aspekte postojećih veza između ideologije i lužičkosrpskog romana, koje su se odnosile na ekstratekstualnu ravan. Već i na ovom primeru moguće je zaključiti da je ideologija ostavila neizbrisiv pečat ne samo na istoriju lužičkosrpskog romana nego i na obrazac celog kulturno-književnog života dijaspore u razdoblju od 1945. do 1989. godine. Stoga nije neopravdano zaključiti da i nacionalno biće Lužičkih Srba nakon 1989. godine još uvek plaća dug ovoj zavisnosti. Nadam se da sam na ovaj način, zbog ograničenog prostora, uspeo da pružim makar i delimičnu sliku razvoja lužičkosrpskog romana, a isto tako i razvojnog puta lužičkosrpske književnosti.

LITERATURA: Derlatka, Tomasz. „Jedna, dwie, a może kilka ‘literatur (serbo-)łużyckich’? Raz jeszcze o podstawowym problemie literaturoznawstwa sorabistycznego.” Zeszyty Łużyckie (Warszawa) 44 (2010): 185-215. Derlatka, Tomasz. „‘Ich melde gehorsamst, Jesusmaria! Es stimmt nicht!‘ – Oder Literaturtheorie und Problem der ‚kleinen‘ Literaturen. (Erwägungen am Beispiel des literarischen Raumes).“ Acta Cassubiana (Gdańsk) XI (2009): 57-68.

51

I još jedan primer iz južnoslovenskog kulturnog prostora. Ivan Esih iz Zagreba pisao je u recenziji romana K. Krjenca Jan – roman čoveka koji traži „izišao [je] najveći lužicko-srpski roman”, što neosporno svedoči o tome, da on nije imao ni najmanjeg pojma o lužičkosrpskom romanu i njegovoj istoriji, jer je roman K. Krjenca – kao što već znamo – bio drugi ili treći roman u celoj istoriji književnosti dijaspore. Upor. I. Esih, Izišao najveći lužicko-srpski roman, u: „Život” (Sarajevo), 5(1956), 10, str. 71-73. 52 J. Brězan, Krabat oder Die Bewahrung der Welt (1995); isti, Die Leute von Salow (1997); treći roman, tj. Paradiz: roman serbskeje swójby (2009) od K. Kravca nije dotle izašao na nemačkom jeziku.

Lužičkosrpski roman i ideologija | 37 Derlatka, Tomasz. „O początkach realizmu socjalistycznego w kulturze (literaturze) serbołużyckiej (1947-1953) (Płaszczyzna wypowiedzi programowych).” Slavia (Praha) 76, no. 4 (2007): 429-441. Derlatka, Tomasz. „Zur Problematik der Konstruktion und Dekonstruktion des „slawischen Mythos” bei den Sorben. Paradigmawechsel (Thesen)“, in: NordostArchiv. Zeitschrift für Regionalgeschichte (Lüneburg), no. Neue Folge Band XVI/2007 [National-Texturen. National-Dichtung als literarisches Konzept in Norosteuropa] (2009): 364-380. Derlatka, Tomasz. „‘AK 71. Start 18.15 hodź.‘ Pětra Malinka. Wo serbskej science fiction-literaturje (abo lěpje: wo jeje pobrachowanju).“ Serbska šula (Budyšin) 60, no. 1 (2007): 2-7. Derlatka, Tomasz. „AK 71. Start 18.15 hodź. Pětra Malinka czyli o debiucie oryginalnej science fiction w literaturze serbołużyckiej.” Sor@pis. Folia litteraria (Lipsk) 1, no. 1 (2007): 56-71 (http: //www.uni-leipzig.de/%7Esorb/seiten/hsb/06/sorapis-2007-01. pdf). Derlatka, Tomasz. Sorabistyczne studia literaturoznawcze. Seria I: Prace z lat 2002-2007. Warszawa: Akces, 2009. Esih, Ivan. „Izišao najveći lužicko-srpski roman.“ Život (Sarajevo) 5, no. 10 (1956): 71-73. Fechner, Dieter. „Jurij Brezans Werk lebt.“ RotFuchs. Tribüne für Kommunisten und Sozialisten in Deutschland 9, no. 101 (2006): 26. Hajnec, Lucija. „Proza přerosće zwučene rumy.“ Přinoški k stawiznam serbskeho pismowstwa lět 1945-1990, Red. ed. by Měrćin Völkel. Budyšin: Ludowe Nakładnistwo Domowina, 1994. 9-80. Jarosiński, Zbigniew. Nadwiślański socrealizm. Warszawa: Instytut Badań Literackich, 1999. Krjeńc, Kurt. „Serbske wuměłstwo a pismowstwo dźensa.“ Rozhlad (Budyšin) 13, no. 6 (1963): 169-173. Liebo, Friedrich. Die Romankonzeption Jurij Brězans dargestellt unter besonderer Berücksichtigung der Hanusch-Trilogie, Leipzig: Diss., 1975. Malink, Pětr. „Stawizny serbskeho pismowstwa [X]. Doba rozkćěwa serbskeje narodneje literatury [I]. Druhi dźěl: Jakub Bart-Ćišinski – stworićel serbskeje klasiskeje literatury.“ In Serbšćina. Studijne listy 11-15 [12. list]. Budyšin: Serbski Pedagogiski Institut 1957/1958: 964-1050. Mětšk, Frido. „Serbske pismowstwo ze sociologiskeho stejišća.“ In Nowa Łužica (Budyšin) 1949, no. 12 (=Nowa doba 1949, no. 137). Mětšk, Frido. „Wuhlady našeho pismowstwa.“ In Nowa Łužica (Budyšin) 1950, no. 4 (=Nowa doba 1950, no. 42).

38 | Tomasz Derlatka Młynk, Jurij. „Stawizny serbskeho pismowstwa [XIII]. Serbska literatura po Ćišinskim (II).“ Serbšćina. Listowy studij, 17. studijny list. Budyšin: Serbski Pedagogiski Institut 1957/1958: 1833-1879. Młynk, Jurij. „Dosłowo.“ In Domaška, Romuald, Wokoło stareho młyna. Zběrka powědančkow. Ed. by Jurij Młynk. Budyšin: LND, 1963: 127-136. Młynk, Jurij. „Romuald Domaška – ludowy spisowaćel z delanskeje pódy.“ Rozhlad (Budyšin), 19, no. 7 (1969): 246-249. Młynk, Jurij. „Serbska kniha w hitlerskich lětach (VI).“ Nowa doba (Budyšin) 1965, no. 262. „Narěči serbskeju spisowaćelow (Jurja Brězana a Měrćina Nowaka-Njechorńskeho) na němskim spisowaćelskim kongresu (w januaru l. 1956).“ Rozhlad (Budyšin) 6, no. 2 (1956): 51. Nowak-Njechorński, Měrćin. „Serbska kulturna konferenca.“ Rozhlad (Budyšin) 5, no. 12 (1955): 377. Nowak-Njechorński, Měrćin. „Serbski basnik a spisowaćel ma pomocnik luda być.“ Nowa doba (Budyšin) 1958, no. 48. Nowotny, Pawoł. „Roman Kurta Krjeńca.“ Rozhlad (Budyšin) 5, no. 7 (1955): 195-199. Nowotny, Pawoł. „Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (I).“ Rozhlad (Budyšin) 29, no. 1 (1979): 16-23. Nowotny, Pawoł. „Towaršnopolitiska wuměnitosć literarnych žanrow serbskeje literatury (II).“ Rozhlad (Budyšin) 29, no. 2 (1979): 55-60. Obracht-Prondzyński, Cezary. Kaszubi dzisiaj. Kultura – język – tożsamość, Gdańsk: Instytut Kaszubski, 2007. Prunitsch, Christian. „Konvergenzen des sorbischen Literaturmodells und der Poetik des Sozialistischen Realismus.“ In Ed. by Kliems, Alfrun; Raßloff, Ute; Zajac, Peter. Sozialistischer Realismus. Lyrik des 20. Jahrhunderts in Ost-Mittel-Europa II. Berlin: Frank & Timme GmbH, 2006: 63-77. Scholze, Dietrich. Stawizny serbskeho pismowstwa 1918-1945, Budyšin: Ludowe Nakładnistwo Domowina. 1998. Vlášek, Josef. „Modernistické tendence v lužické literatuře.“ Slavia (Praha) 57, no. 1 (1988): 39-50. Wornar, Jan. „Mały špihel wulkich pućow abo zwjeršny katalog dźěłow Jurja Brězana we wukraju a horstka mysličkow wo tym.“ Rozhlad (Budyšin) 36, no. 6 (1986): 170.


Tomasz Derlatka

THE SORBIAN NOVEL AND IDEOLOGY Abstract: The main object of discussion in the present article is the relationship between ideology and the Sorbian novel. The author pays particular attention to one of the two principal semantic planes that can be distinguished in this regard, namely the issue of the ideology surrounding the Sorbian novel. (The question of the other semantic plane, i.e. the ideology contained in the Sorbian novel is dealt with only marginally.) The author distinguishes the following aspects of ideological and/or counter- ideological influences on the Sorbian novel: (1) The circumstances surrounding the attempts at creating the very genre of the novel in Sorbian literature before 1945. (The novel was the most prestigious kind of literary writing in the eyes of the Sorbian diaspora, and as such it was supposed to distinguish the literature of the small nation; this desire soon became an ideology in itself.) (2) The subjection of the Sorbian novel development to socialist ideology after 1945. (The writing of social realist novels in the post war period grew to massive proportions; those kinds of novel writing that did not conform to the axioms of socialist literary science were spurned, whilst the artistic value of the social realist novel was held up in respect to novels of the previous period.) (3) The direct influence of socialist ideology on the emergence of specific forms of the Sorbian novel (e.g. agitprop novel, thesis novel, production novel and satiric novel). (4) The position of Sorbian literary scholars in respect to the ‘right’ novel determinants (what may be or may be not considered a ‘Sorbian novel’). (5) The ideologically motivated qualification of even marginal forms of writing as being a ‘novel’. This practice was supposed to increase the overall number of novels written in Sorbian, which resulted in widespread literary forgery. (6) The reception of certain Sorbian novels abroad after 1945 (which was not quite free of ideological impulses). A significant aspect of the relationship between ideology and the Sorbian novel is also constituted by the ‘ideology – counter-ideology’ opposition that determined, amongst others, the emergence of the Sorbian historical novel. Keywords: novel, Sorbian novel, Sorbian literature, ideology, novel and ideology, ideology in novels, ideology surrounding novels

Received 25.08.2011 / Accepted 15.11.2011.

41


UDC 82.02REALIZAM Оригинални научни рад

Dr Marcel Cornis-Pope1 Virginia Commonwealth University Department of English United States of America

FROM ALTERNATIVE FORMS OF REALISM TO POST-REALISM: TRANSITIONAL LITERATURE IN THE EAST-CENTRAL EUROPEAN REGION IN THE 19TH AND 20TH CENTURY Abstract: This article foregrounds the challenges to traditional forms of realism, as they developed often side by side with canonical realism in East-Central Europe. From the very beginning, East-Central European writers engaged Western models of realism but also offered counter-models that redefined realism in relation to regional and local cultural needs. This alternative paradigm would include, for example, the visually and technologically aware prose of late 19th century, the psychological realists of the 1930s, the magic realists of the mid 1960s, the women’s lyrical realism of the 1970s, the hyper-realists of the 1980s, or the postcolonial (Baltic and Balkan) writers of the last two-three decades. I am particularly interested in the degree to which the very definition of realism is expanded gradually to the point where its basic premises are being challenged and revised. Keywords: realism as a literary movement, documentary realism, socialist realism, realism with a national flavor, magic realism, hyperrealism, self-reflexive realism, anti-realism

In East-Central Europe, realism developed from the beginning in ways that interrogated as much as consolidated its features. In the second half of the nineteenthcentury, Ioan Slavici advocated in Transylvania a new “popular realism,” which was to replace the “Arcadian Romanticism” of the magazine Familia, while at the same time promoting a multicultural sensitivity that questioned the national program of Romanian realist movement. In Poland, as the roman à thèse became the most popular positivist genre, it both supported and undermined the claims of realism. The Polish Positivists focused on the life of the new middle class and ordinary people, but their

1

[email protected]

42 | Marcel Cornis-Pope

schematic characters and plots held no surprises, presenting ideas rather than real life. Paradoxically, the best Polish novels of the period were those that failed in their pursuit of Positivist goals, offering—like Eliza Orzeszkowa’s Marta (Martha, 1873)—dramatic histories of living people instead of ideas. In the 1880s, Positivism was replaced by a “full-grown” version of Realism that in Bolesław Prus’s Lalka (1890; The Doll, 1996) diagnosed accurately the social and spiritual crisis of Poland while still mixing approaches (character and plot development with journalistic-essayistic comments). In Slovakia, Svetozár Hurban-Vajanský and Jozef Škultéty published in 1880 “Kritické listy” (Critical Letters; 1880), an aesthetic program that called for a form of Ideal Realism that would present accurate depictions of reality while also providing a moral example to the nation. The oxymoron Ideal Realism reveals a clear conflict of allegiances: writers wanted both to serve their nation and to depict the world as it really was. From the very beginning, East-Central European writers engaged Western models of realism but also offered counter-models that redefined realism in relation to regional, national or local cultural needs. For example, the articulation of the first Romanian theories of the novel went hand in hand with the plea for an original Romanian Realism. Thus Radu Ionescu, after conceding apropos of his own Don Juanii din Bucureşti that the Romanian novelist could not emulate the spacious genius of Balzac, entrusted Romanian writers with the task of representing individual facets of their own society. In time these partial representations would outline a veritable “Social Comedy” reflecting the transition of Romania from the “misery, backwardness, and difficulties of a primitive society” to “the luxury, tastes, and the life of a civilized society” (qtd. in Cosma 77). This idea was recast later in terms of a specific national typology: the influential critic Titu Maiorescu argued in 1882 for an original novel focused on representative national characters (Literatura română 23-45), whereas the naturalist writer Constantin Mille defended in 1887 his need to represent in an unadorned way the “contradictory features of everyday people” (2). Recognizing that the realistic novel was a slippery and eclectic genre, other critics emphasized the need for a cohesive structure, purged of superfluous detail. Nicolae Iorga’s “Tehnica romanului” (The Technique of the Novel; 1890) laid the foundation for a poetics of the Romanian realistic novel grounded in the principles of selection and “choice,” not indiscriminate reproduction. At the beginning of the twentieth-century, in a much richer sociocultural context, realism came under attack as part of a critical focus on traditional representation. Tristan Tzara’s Primele poeme (1934) mocked both traditional poetry (pastoral and metaphysical) and the new symbolist trend. Poems like “Vacation in the Provinces” (22), “Come with Me to the Country” (26), “Domestic Sadness” (36) or “Elegy

From Alternative Forms of Realism to Post-Realism: Transitional Literature | 43 in the East-Central European Region in the 19th and 20th Century

for the Coming Winter” (44) deconstruct the bucolic-rural style of poetry, replacing it with an “anti-poetic” but also hyperrealist approach focused on the urban, marginal, provincial, the everyday. With nineteenth-century forms of representation being perceived as largely exhausted, post-World War One writers confronted the earlier modes of romantic fantasy and social realism with a number of new representational perspectives--psychological, analytic, political and symbolic. The debate around realism reemerged with new vigor in 1932, when Georg Lukács claimed that the only appropriate method for “progressive” literature was Realism (“Tendenz”); this claim, however, had to contend with Brecht’s views on the new theatre. While Lukács defended nineteenth-century notions of grand realism embodied in a third person narrator, Brecht advocated small forms, techniques of assemblage, and the active involvement of the audience. While Lukács’s perspective was adopted, in a vulgarized form, during the heyday of Socialist Realism, Brecht inspired during the same period a revisionist form of stage realism that mixed epic with performative approaches. Some of Lukács’s ideas intersected with those of the Prague Linguistic Circle (especially Roman Jakobson’s 1921 “O realismu v umění” [On Realism in Art]) but also with those of the Russian formalists, from Viktor Shklovsky, who polemicized openly and covertly with Lukács, to Mikhail Bakhtin’s response to Lukács’s theory, which remained unpublished at the time (see Neubauer, “Bakhtin versus Lukács 53146). In the process, the very concept of realism was opened to new scrutiny, against both the traditional definitions that circulated in the nineteenth century, and the new Stalinist orthodoxies. The hybridization of the novel with narrative and non-narrative forms (documents, memoirs, autobiography, narrative biography) also complicated its relation to reality. Women writers Natalia Dumitrescu, Salomėja Nėris, Erzsi Ujvári, Hortensia Papadat-Bengescu, and others, stretched the limits of realism by inserting in it a focus on liminal (subconscious) psychological states, fractured perspectives, and quasi-documentary narrative. An even sharper questioning of the realistic paradigm can be found in Mircea Eliade’s essays and fictions. The realistic novels of his youth are set in a cosmopolitan, almost unidentifiable town, living on the same wavelength as contemporary Paris, Berlin or London. By contrast, the Bucharest of his fantastic prose is a multilevel imaginary space. The image of an archaic, atemporal, secret Bucharest is informed by Eliade’s scholarly work: his reflections on the equation sacred-profane, his praise of the archaic man in The Myth of the Eternal Return, or his studies on the myth of Zamolxis and the topoi of Balkan folklore. Realism was dramatically redefined during the Stalinistic and post-Stalinistic period, taking on meanings that undermined its very essence. The political isolation


of East-Central European culture facilitated the development of a specific cultural ideology that turned literature and art into tools in the hands of the “proletariat.” Local versions of Socialist Realism, on the model promoted by Stalin’s culture czar Andrei Zhdanov, sprouted all around East-Central Europe, redefining culture as a realm of tendentious political activity in the service of communist (Soviet) agendas. Experimental art was branded by the official cultural establishment as the symptom of a malady inherited from the bourgeois order. The similarities with the Nazi persecution of “degenerate art” are striking, except for the fact that Hitler’s racial regime was now replaced by the “dictatorship of the proletariat,” no less ruthless in using the repressive apparatus to enact its vision of the “new reality.” While everyday life became increasingly more surreal, the reality produced by the formulaic trinity of Socialist Realism (party line, popular appeal, ideological correctness) projected a desirable vision of working class heroes, with a classless society looming around the corner of the newly erected edifice of the “people’s republics.” Since the new ideology was most often enforced through violent means, the work of “the hangman” (as Kundera called it in an interview with Philip Roth—see Roth) was often masked concealed by the work of “the poet” who served the new ideology and the state apparatus that enforced it. Phrases like “socialist realism” (used for the first time in Romania in 1945 by Saşa Pană, a surrealist converted to communism), “new literature,” “new man,” “party-oriented literature,” and so on, validated a number of myths dear to the proletcult period: the Apollonian myth of the leader of the masses, the myth of the equalization of all forms of work, including the intellectual, the myth of collectivism, the myth of the superiority of Soviet models in all arias, the myth of progress, and the myth of cultural activism. Not surprisingly the first “wave” of proletcult Romanian literature in 1948, “the poetry of the building site” (Selejan, România în timpul primului război cultural 1944-1948 2: 143), ended in failure, being condemned even by the promoters of the new cultural field. It failed because the new poets, applying the aesthetics of socialist realism, imitated actual reality when in effect they were supposed to reinvent reality in the fictional space of utopia. The communist regimes reacted by enforcing a “permanent supervision of the writers in order not to illustrate reality in its real aspects” (Niţescu 138). As censorship relaxed at the beginning of the 1960s, a new generation of writers gradually moved away from the precepts of socialist realism, retrieving more complex models of representation. For example, Albania’s break with the Soviet Union in 1961 encouraged a number of younger writers (Ismail Kadare, Dritëro Agolli, Fatos Arapi) to search cautiously for “something new” in both poetry and fiction. How-


ever, certain types of literature (prison documentaries, anti-communist memoirs) that challenged communism’s very essence continued to be censored. While Ion C. Ciobanu’s fiction, which portrayed the Stalinist deportations more obliquely, was published in Soviet Moldova, his colleague Alexei Marinat’s account of internment in the Stalinist prisons (Eu şi lumea: proză documentară [Me and the World: Documentary Prose] 1989) could not appear before 1989. Likewise Ion D. Sârbu’s Jurnalul unui jurnalist fără jurnal (The Journal of a Journalist without a Journal, 1991-1993), that reflected the paradoxical fate of a traditional socialist persecuted both by the Nazis and the communists, was only published in the early 1990s, several decades after it was written. In the late fifties and early sixties, the resistance of writers against communist orthodoxy took the form of Aesopian narratives, doubly voiced literary texts that challenged indirectly the totalitarian demands for uniform imagination. There were also exceptions: one of the first Romanian poets to abandon Socialist Realism in the late 1950s was A. E. Baconsky, editor of the Transylvanian magazine Steaua (195659), which gradually introduced an unconventional literary style and reconnected Romanian readers to European poetry through translations. Baconsky also wrote an anti-totalitarian parable, Biserica neagră (Black Cathedral); this novel could only appear abroad during the author’s life; in Romania it was published after his untimely death in the 1977 Bucharest earthquake. By the end of the 1960s, most of the new literature showed a strong revisionist vocation that went beyond aesthetic matters. The poetry of Zbigniew Herbert, Ana Blandiana, Sándor Weöres, and others, dramatized the speaker’s own fragmentary existence in a style that was often ironic, reflecting the limitations of both perception and representational language. The novelists also became aware of the prohibitive boundaries set up by the communist power around ‘truth’ and of their need to challenge them, first by insinuating a strong element of subjectivity and mythopoïesis in the prescriptive realism of the fifties (on the model of Mikhail Bulgakov, continued by such writers as Géza Ottlik, Marin Preda, Josef Skvorecky, Ştefan Bănulescu, and Ismail Kadare); then by sharpening their political focus in the anti-Stalinistic fiction of the following two decades (Aleksandr Solzhenitsyn, but also Bohumil Hrabal, Miklós Mészöly, Milan Kundera, György Konrád, Jurek Becker, Augustin Buzura); finally, by questioning the very foundation of communist reality in bolder experimental fiction, exposing Eastern Europe’s paternalistic immobility (Aleksandr Zinoviev, Christa Wolf, Danilo Kiš, Peter Nádas, Gabriela Adameşteanu, Péter Esterházy, Mircea Nedelciu). Much of this literature reflected a disillusionment with the socialist utopia, a conflict of generations, and a thwarted hope for change. Ludvík Vaculík’s


novel, Sekyra (The Axe, 1966), highlighted the tragic rift between the older Stalinist generation and its disaffected children, as well as the author’s own disappointment with the Communist Party. The fiction published by Vladimír Páral in the 1960s (see Works Cited) presented an equally disenchanted view of communist Czech society, with its citizens channelling their frustrated energies into consumerism and extramarital affairs. Gothic allegory replaced the festive realism of the earlier decade. In Vdekja më vjen prej syve të tillë (Death Comes from Such Eyes, 1974), by the Albanian Rexhep Qosja, a social utopia dissolves in a frightening web of political intrigue and secret police interrogation. Women writers also challenged the dogmatic culture of the Stalinistic and post-Stalinist period, adopting the role of “internal immigrants,” to use Tibor Déry’s phrase, as in the case of Hana Ponická and Ana Blandiana, who were able to publish for a while only in samizdat. Perhaps the single most interesting phenomenon in post-Stalinistic Romanian literature was the emergence of an alternative female discourse. In poetry its main characteristics were thematic and stylistic diversity, ranging from domestic-erotic concerns to socio-political themes and from the rich imagism of earlier women’s poetry to the stark realism in the women’s poetry of the 1980s. The confessional poetry published by Florenţa Albu, Ana Blandiana, Constanţa Buzea, Ioana Diaconescu, Ileana Mălăncioiu, and others was “neither an evasion of reality nor an withdrawal into the inner self; since it opened the way for a subjective perception of the surrounding world, it was rather the direct expression of an impassioned drive to achieve a sense of personal freedom, the only available outlet [for poets under communism--MCP] being the area of natural and genuine emotions” (Iorgulescu 9). In fiction, the main characteristics of the new women’s writing were a stronger gender awareness and an emphasis on the recovery of female subjectivity. The novel and short story benefited from the contribution of older writers like Henriette Yvonne Stahl, who became active again in the early 1970s, and a few younger women writers like Dana Dumitriu, Gabriela Adameşteanu, and Herta Müller. A very interesting case of revamped realism can be found in the work of the Slovenian Marjan Tomšič. Two layers of reality can be identified in it: one is the reality we recognize as “ours,” since it functions according to rational expectations. This level of reality is mixed with another that subverts expectations, confronting the reader with events that have no rational explanation. Since Tomšič’s Istrian texts display a specific combination of realism and fantasy, it is not surprising that they have been regarded as examples of “magic realism” and compared to the fiction of Latin America writers. Many elements in the literary world created by Tomšič function as links between “actual” reality and the reality “beyond.” Characters are con-


tinually confronted with mysterious premonitory “signs”: sudden rushes of birds in “Irmin beg” (Irmin’s Escape; Olive in sol [Olives and Salt] 64), disoriented pigeons in Zrno od frmentona (Corn Grain 14), or strangely behaving donkeys in “Marancin se je obesil” (Maracin Hanged Himself; Olive in sol 54). Other links to the mythical order of things are provided by dreams and sometimes even by people, especially those closely connected to nature, such as the “old man” in “Na perili” (On the River Bank Where Clothes Are Washed; Olive in sol 111) or Katina in Šavrinke (Šavrinian Costerwomen). Katina enjoys a wholesome relationship with Istra. Her blood and sweat, that this land has taken from her over the years, is returned to her in spring, as the energy of the land soaks through the soles of her feet into her entire body (Šavrinke 307). A number of writers challenged realism more directly, both as a literary tradition and as as an interpretive paradigm. Drawing on both East-Central European Avantgarde traditions (Urmuz, Tristan Tzara, Eugen Ionescu) and on the Latin American experiment, writers like Mircea Horia Simionescu, Radu Petrescu, Costache Olăreanu, and Al. George associated with the “Tîrgovişte school” of self-reflexive fiction, produced deconstructive-ironic texts that questioned traditional modes of representation. The most spectacular example was offered by Simionescu’s Ingeniosul bine temperat (The Well-Tempered Ingenious; 1969-83). Composed of a pseudo“onomastic dictionary,” a “general bibliography” of themes and myths, a “breviary” of the century’s real or imagined catastrophes, and an autobiographical “toxicology” (to quote the titles of the four volumes in Simionescu’s narrative cycle), this unusual work subverts almost every procedure in the realist repertory. Its comic inventory of types and clichés depicts a real-fictive world, “sick with inertia and stereotypes.” Other texts published by the members of the Tîrgovişte group were no less unusual. Written in some cases ten to fifteen years prior to their publication, these “anti-fictions” challenged conventional Realism at every level. The work published by a new generation of writers emerging in the 1980s, just before the collapse of communism, was disruptive not only at structural, but also at ideological level, questioning official representations more directly, and exposing the contradictory ideological drives of state socialism, nationalism, and anti-Sovietism. For example, Mircea Nedelciu’s novel Zmeura de câmpie (Wild Berries, 1984) dramatized the difficulty of extricating the culture’s ‘soul of facts’ from official fictions that masqueraded as truths. Similar concerns were expressed in the fiction of Ryszard Kapuściński (see especially Busz po polsku /Bush in Polish, 1962, and Chrystus z karabinem na ramieniu /The Rifle Carrying Christ, 1975) and Miško Kranjec (Rdeči gardist/The Red Guard), who mix reportage and quasi-document with histori-


cal interpretation, problematizing official representations. These concerns could also be found in the work of feminist writers like Gabriela Adameşteanu, Krystyna Kofta and Liudmila Petrushevskaia who break down grand traditional narratives (those of nationalism included) to accommodate a more honest representation of female experience. Alternating between an objectified style of narration and first person-interior monologue, historical narrative and oral recounting, Adameşteanu’s Dimineaţa pierdută (Wasted Morning, 1983) recovers areas of reality overlooked by the official historical discourse. This recovery is to a great extent “female,” attentive to the minutest details of life and emphasizing techniques of oral narration, diary and subjective monologue. Against the decline of Romanian social life and discourse under Ceauşescu’s regime, Adameşteanu’s novel promises to return some sense of coherence to the familial and national narrative. Not only genres with a clear political focus (debate dramas, ideological novels), but even more private ones like lyrical poetry became vehicles of cultural and “moral resistance,” opening “the doors and windows of poetry to life, reality, to history; to street language” (Iorgulescu 61). The “yearning for the real” overtook increasingly the “yearning for style” in the poetry and visual art of the 1980s. The young artists resorted to the most incongruous codes and representational strategies to suggest – in direct antithesis to communist totalitarianism – a “heterogeneous, fragmentary, and plural world” (Cârneci 41). Against this complex background, postmodernism emerged in Eastern Europe in the “decadent phase of state communism” (the phase that brought about the collapse of controlled economies) as an aesthetic-ideological modality of “surpassing aberrant political conditions, anachronistic social difficulties, and artificial cultural obstructions” (Cârneci 91). As “a subtle premonition of change[s]” (Cârneci 96), the emerging postmodern consciousness included “a new interest in all aspects of the surrounding reality; a new yearning for human ‘authenticity’; a new ‘realism’ emphasizing the democratization of language” and of culture (Cârneci 93). Postmodern writers like Gabriela Adameşteanu, Péter Esterházy, Danielo Kiš, Milan Kundera, Herta Müller, Tatyana Tolstaya, Christa Wolf, or Alexandr Zinoviev, called into question the foundation of communist “reality,” valorizing ex-centric and marginalized messages. They helped create a more tolerant attitude towards innovative-reformulative discourses; they also outlined an alternative model of sociocultural interaction for post-communist “civil societies,” based on creative “disagreement” rather than blind consensus. At the same time, we must remember that for every victorious discourse in pre-1989 Eastern Europe there were others that never managed to break the silence.


New trends would emerge only when older ones would weaken or break up. To borrow an example from Tomislav Longinović’s Border Line Culture: The Politics of Identity in Four Twentieth-Century Slavic Novels, the innovative fiction of Danilo Kiš could emerge only when the “specific Yugo-hybrid of socialist realist doctrines” receded, and even then it continued to struggle with a xenophobic Serbian culture which “rejected foreign literary influences as unauthentic,” preferring instead “realism with a specific national flavor” (109-110). In Romania, alternative modes of fiction (self-reflexive, psychological, feminist) gained attention only after the successful political novel that interrogated the Stalinistic fifties began to appear outdated. In theater and film, where censorship was even more pervasive, some of the best playwrights and stage directors could function only in exile. Sławomir Mrożek moved to Paris and then further to Mexico, to write one of the most lucid reflections on Eastern Europeans caught between East and West in Emigranci (The Emigrants, 1974). Based on Mrożek’s own experiences abroad, this play takes a dim view of the exiles who flee from tyranny only to confront different forms of exclusion in the West; it also problematizes the exilic condition that pits the idealism of the refugee and the drab reality of the economic migrant. Certain critical concerns could not be developed before the collapse of the communist regime. Terms like „revolutionary,” „dogmatic,” „realism,” „postmodernism,” „tradition,” „innovation” shifted their meaning even within the same culture according to the discursive agency which controlled the debate (official or oppositional speakers). Thus, despite successive attempts to challenge the realistic canon (the fantastic prose of Eminescu and Mircea Eliade, the oneirists of the mid 1960s, the Tîrgovişte school in the 1970s, the postmodern self-reflexive writers of the 1980s), Realism continued to control critical conversations, being regarded as foundational feature of the national novel in Romania, Bulgaria, Hungary, or Slovakia. A revisionist and experimental concept of representation emerged only in the postmodern criticism of the 1980s generation. In Viaţa şi opiniile personajelor (The Life and Opinions of Characters; 1983) Radu G. Ţeposu set “imaginative novels” that rely on the self-questioning perspective of a character-focalizer, against classic “representational” novels that employ omniscient narrators and narrated characters endowed with the illusion of life, and against the “reflective” novel, grounded in the consciousness of a character-narrator who still retains the illusion of life (82, 86). This third category subverts more successfully the official ideology of Realism, challenging what another critic called “artistic illiteracy, the reduction of art to faithful copies of nature” (Crohmălniceanu 4). The full ideological import of the self-problematized, oppositional realist discourse was recognized only in the freer, post-communist political environ-


ment. The two most important gains brought by the so-called post-communist phase were the diversification of narrative production, with unpredictable hybrid works that called into questions the pre-1989 fictional categories, and the reintegration of expatriated novelists and theorists that allowed post-1989 criticism to confront with more effective tools the tensions between aesthetics and cultural politics in the novel, or the limitations of realism and nationalism as narrative paradigms. To take a few examples, in Péter Nádas’s transition work, Évkönyv: Ezerkilencszáznyolc-vanhét–ezerkilencszáznyolcvannyolc (Yearbook: Nineteen Hundred EightySeven–Nineteen Hundred Eighty-Eight, 1989), even the genre is complicated and pluralised. Illustrated with the author’s own photographs, this essayistic novel unfolds as a month-by-month account of a year in the life of a writer who lives in the countryside but recollects events from an agitated Budapest, caught between communist and postmodern influences. In similar ways, a number of Bulgarian writers have called into question ‘good’ (read ‘conventional’) writing, as defined by traditional literary tastes, reconnecting with everyday reality while sacrificing “style.” The experiments with the narrative idiom (including parody and carnivalization), already present in the 1960s fiction of Yordan Radičkov, Vasil Popov, Yordan Valčev and Guenčho Stoev, reached their full potential in the 1990s. Among the important mutations in Bulgarian fiction after 1989 was the attempt to dispose of the “reality” dictate--not by substituting it with some utopian fantasy, but by transforming the very structure of the self/world relationship. For example, Emilia Dvoryanova’s novel, Passion ili Smartta na Alissa (1995; Passion or Alice’s Death), opposes a concept of identity as complete and stable, constructed through the Other’s gaze, to identity as fluid and multiple, reconstructed only post-mortem, in writing. The interplay of genres, styles, lyrical “masks” and citations is most conspicuous in the poetry of Kiril Merdzhanski (Izbrani epitafii ot zaleza na Rimskata imperia [Selected Epitaphs from the Decline of the Roman Empire, 1992]), Ani Ilkov (Izvorat na Groznohoubavite [The Spring of the Beautiful Ugly, 1994]) and Zlatomir Zlatanov (Ostrovat na koprofilite [The Island of the Coprophagists, 1997]). Their poetry retrieves a history of voices and styles marginalised by the discourses of communism and nationalism. The Czech writers and critics of the post-1989 period have been involved in a similar rethinking of the role of relationship between writing and reality. One novel that dramatizes the incongruities of narrative language and realistic form at a time when the Czech Republic entered its postcommunist transition, is Výchova dívek v Čechách (1994; Bringing up Girls in Bohemia; 1997) by Michal Viewegh. The narrator plans to write a postmodern novel, but his story of the love affair between an impoverished young teacher and the free-spirited daughter of a postcommunist crime


boss fits better a “transition novel,” focused on the tragicomic disparities between the post-1989 consumerist world and pre-1989 Prague (see also Cornis-Pope and Neubauer 1: 80-81). Though Viewegh wants to pursue an unadorned concept of realism, his novel is caught between a form of minimalist neo-realism (to use John Barth’s term, 44) and metafiction. The concept of “life as a novel” dominates, though the author revels in incidental episodes that breakup any concerted effort to understand everyday life. Much of the post-1989 literature is concerned with the breakdown of people’s sense of the “real”--already badly compromised by the communist propaganda but subsequently diluted even further by the “hysteria of production and reproduction of the real” (Baudrillard 44) pursued by some transitional post-communist governments. It is, therefore, not surprising to find that Baudrillard has been “the most popular postmodern theorist among contemporary Russian intellectuals” since the televised 1991 coup attempt described by some participants as a “typical postmodern revolution,” a “carnival and corrida” (Boym 220, 221, 222). In Romania, Baudrillard’s relevance goes back to the lavishly televised war game against “terrorists” during the Iliescu takeover of the 1989 anti-Ceauşescu revolution, reminding us that “the condition of simulation,” which dominates many aspects of post-communist life, “makes it particularly difficult to think about historical change, crisis, disaster or catastrophe” (Boym 220). That crisis is addressed with new, more sophisticated tools by intercultural writers like David Albahari, who had to cross borders in search of personal and artistic survival. Their work mix genres as in Albahari’s Cink (1995; Tsing, 1997), a book that interfaces autobiography (memories of his father), with travelogue and fantasy, pursuing simultaneously a personal history and the history of modern America. Cultural and narrative polymorphism, and the problematization of any coherent, realistic representation of one’s identity, is central to the work of ethnic minority writers, especially when confronted with the drama of exile and uprooting. Consider the case of Herta Müller, former member of the German-Romanian Aktionsgruppe Banat and winner of the Nobel Prize for literature. Müller’s fiction, published after her forced emigration to Germany in 1987, represents the difficulties of life under both totalitarianism and the exilic condition, emphasizing the conflicting facets of the writer’s identity. Most often Müller work illustrates the genre of fictionalized autobiography as in The Land of Green Plums (1996; German original, Herztier/HeartBeast, 1993), focused primarily on the encounter of a group of ethnic German writers with the Securitate in the 1980s. However, around this political core, Müller builds a larger story that reexamines the twentieth-century history of the ethnic Germans (Swabians) in the Romanian Banat, their effort to resist assimilation but also their


proud ethnocentrism that led at times to chauvinism and involvement with the Nazi regime. Müller’s novel portrays an “inherently patriarchal society” in which “gender roles are fixed and rooted in old-fashioned peasant values” (Marven 37), but at the same time challenges this patriarchal order by suggesting the possibility of strong female interpersonal relationships. Müller’s more recent work, especially In der Falle (Trapped; 1996), continues to explore one of the darkest periods in the recent history of her native Romania, Ceauşescu’s self-dubbed “golden epoch,” demonstrating how a totalitarian state can impact the most intimate aspects of individual life. Müller’s style is surrealistic-experimental, trying to represent the paradoxes of both totalitarianism and of the exilic condition, with the writer feeling “unhomed” both in her adoptive country and in her native Romania. Women writers have had a notable presence in post-1989 literature, especially the artistic production of exile and emigration. The work of the Croat Slavenka Drakulić and Dubravka Ugrešić, of the Pole Kinga Dunin, the Russian Tatiana Tolstaya, and the Romanian Liliana Ursu, Gabriela Melinescu, Adina Kenereş, and Carmen-Francesca Banciu, to mention just a few, addresses a great mix of issues, both political and social, having to do with life under the defunct communist regimes as well as with gender and ethnic issues both at home and in the adoptive cultures. Their works range from personal reportage and realistic fiction to poetry of reflection, but most often they mix genres and themes. The mix of genres and approaches (realist, antirealist, surrealist) is defining for the beginning of the new millennium. In “Post-New China,” the dominant literary style is a “combination of ‘socialist realism’ and American pop” (Lu 119) and in the former Soviet Union post-1990 art is caught in debilitating paradoxes: “while the ‘high art’ of cinema, experimental fiction, and conceptualism replays the history of kitsch and recovers everyday life, the galleries of the new merchants make a scandal out of art and life, and the born-again commercial culture aspires to the good taste of old and new Russia, developing reverently its own mythical history in pseudoRussian style” (Boym 225). A good example is the work of Romania’s most important contemporary writer, Mircea Cărtărescu. Cărtărescu’s recently translated novel, Nostalgia (2005), contains elements of the “mixtum compositum of antimodernism (understood primarily as antilyricism), nonmodernism (post-avantgarde, surrealism), late modernism, and postmodernism” that Cărtărescu himself attributes to post-World War Two Romanian literature (Postmodernismul românesc 137). But Cărtărescu’s prose complicates/rewrites these earlier paradigms, illustrating the radical potential of hybridity and polymorphism. Significantly, the first Romanian edition of Nostalgia (titled Visul/ The Dream) was published in the cusp year 1989, af-


ter being circulated in manuscript through the eighties. Each of the five interlaced novellas that compose Nostalgia--“The Roulette Player,” “Mentardy,” “The Twins,” “REM,” and the Epilogue (“The Architect”)-- dramatizes the difficulties of creative narration under communism but also the new opportunities for a self-problematized concept of realism at a time when the grand ideological narrative of communism was approaching dissolution. The metaphor used by Cărtărescu to describe the narrative structure resulting from this conflict of conditions is that of a web of “chaotically placed loops and holes,” created by “a spider under the influence of a drug” (263). The spider web functions alternatively as a deterministic metaphor, suggesting the inescapable economy of destiny and plot; but also as a metafictional metaphor emphasizing the self-propelled nature of narrative, with characters gaining provisional release from the confining web, but only to the extent they become weavers of their own stories. There is a similar mixture of satire, documentary realism, and political questioning [...] in the work of South Slavic writers who confronted the collapse of Yugoslavia. The autobiographical narrator of Dubravka Ugrešić’s novel, Muzej bezuvjetne predaje (The Museum of Unconditional Surrender, 1997), available abroad since 1997 in Dutch and English but published in the original in an unauthorised edition only in 2002, struggles to comprehend the loss of the relatively open world of the former multicultural Yugoslavia and its replacement with claustrophobic national identities. The narrator, who is forced into exile in the early 1990s, identifies with exiles and refugees, describing herself as an escapee from a sinking Atlantis (the former Yugoslavia) whose history she tries to reconstruct from the scattered documents, many of them inherited from her mother. What emerges is a contrapuntal narrative of voices and fragments that deliberately avoid any kind of totalizing perspective (see also Velčić 61–65). Not surprisingly for a book that tries to reconstruct a transnational world, its structure mixes genres, retrieving the history of Tito-era Yugoslavia from old maps, personal photo albums, diaries and personal remembrances. Although the product of these contrapuntal voices is the image of a borderless, multicultural homeland, in the end it is doubtful whether the narrator’s or the exiled writer’s “extracognizant” perspective (to use Michael Seidel’s terminology), which “inhabits one place and remembers or projects the reality of another,” will be able to “transform the figure of rupture back into a ‘figure of connection’” (Seidel ix-x). The fluid, borderless female vision is countered by the belligerent male perspective embodied in the separatist wars that tore Yugoslavia apart. This is even clearer in Miljenko Jergović’s collection of short stories, Sarajevski marlboro (Sarajevo Marlboro, 1994), which focuses on the effects of the war on ordinary people in multicultural Bosnia. In the


story “Muslim Doll” (pp. 51-55), for example, the male protagonist refrains from acting as an arrogant male “protector” to Mujezira, a Bosnian Muslim woman who struggles to survive the war atrocities, and consequently redefines gender roles, suggesting that intercultural relationships could follow a similar strategy, replacing arrogant domination with cooperation between ethnic groups. On the whole, a discussion of realism in East-Central Europe needs to remain provisional, articulated around processes that continue to evolve in unpredictable ways. Instead of seeking the national or regional “core” of realism in East-Central Europe, we need to remain aware of continuous “boundary transgressions,” highlighting the emergence of new genres like the reportage, the lyrical novel, the fictionalized autobiography, multimedia narrative, parody, or antirealism, some of which challenge the basic definitions of realism. By interweaving narrative irony with fantasy, myth, science fiction, magic realism, history and autobiography, the writers I have been considering guide us towards the realm of possibility, offering us “open-ended” rather than linear, disjunctive rather than unified texts.

REFERENCES: Adameşteanu, Gabriela. Dimineaţa pierdută (Wasted Morning). Bucharest: Cartea Românească, 1984. Albahari, David. Cink. Belgrade: Dereta, 1995. Trans. by author as Tsing. Evanston, IL: Northwestern UP, 1997. Baconsky, A. E. Biserica neagră (Black Cathedral). Munich, 1970. Bucharest: Eminescu, 1995. Barth, John. “The Novel in the Next Century.” In Heide Ziegler, ed. The End of Postmodernism: New Directions. Stuttgart: Wissenschaft und Forschung: 1993. 171-88. Baudrillard, Jean. Simulations. Trans. Paul Foss, Paul Patton, and Philip Bleitchman. New York: Semio-text(e)/Columbia U, 1983. Boym, Svetlana. Common Places: Mythologies of Everyday Life in Russia. Cambridge: Harvard UP, 1994. Cârneci, Magda. Art of the 1980s in Eastern Europe: Texts on Postmodernism. Bucharest: Paralela 45, 1999. Cărtărescu, Mircea. Nostalgia. Trans. Julian Semilian; introduction Andrei Codrescu. New York: New Directions, 2005. Trans. of Visul (Dream). First, censored edition, Bucharest: Cartea Românească, 1989. Second, restored edition, Bucharest: Humanitas, 1993. French edition: Le rêve. Paris: Climats, 1992.

From Alternative Forms of Realism to Post-Realism: Transitional Literature | 55 in the East-Central European Region in the 19th and 20th Century Cărtărescu, Mircea. Postmodernismul românesc (Romanian Postmodernism). Bucharest: Humanitas, 1999. Cornis-Pope, Marcel, and John Neubauer, eds. History of the Literary Cultures of EastCentral Europe: Junctures and Disjunctures in the 19th and 20th Centuries, vol. 1 Amsterdam & Philadelphia: John Benjamins, 2004. Cosma, Anton. Geneza romanului românesc (The Genesis of the Romanian Novel). Bucharest: Eminescu, 1985. Crohmălniceanu, Ovid S. “Generator de forme narative noi” (Generator of New Narrative Forms). România literară 20, no. 32 (August 6, 1987): 4. Dvoryanova, Emilia. Passion ili Smartta na Alissa (Passion or Alice’s Death). Sofia: Obsidian, 1995. Eliade, Mircea. The Myth of the Eternal Return. Trans. Willard R. Trask. New York: Pantheon, 1954. Eliade, Mircea. De Zamolxis à Genghis-Khan. Études comparatives sur les religions et le folklore de la Dacie et de l’Europe Orientale (From Zamolxis to Genghis Khan: Comparative Studies on the Religions and Folklore of Dacia and Eastern Europe). Paris: Payot, 1970. Hurban-Vajanský, Svetozár, and Jozef Škultéty. “Kritické listy” (Critical Letters). Orol 9, no. 1 (1880): 16-18. Ilkov, Ani. Izvorat na Groznohoubavite (The Spring of the Beautiful Ugly). Sofia: Anubis, 1994. Ionescu, Radu. Don Juanii din Bucureşti (The Don Juans of Bucharest). Serialized in Independinţa (The Independence) no. 73-84 (18 December 1861-22 January 1862). Rpt. in Scrieri alese (Selected Works). Bucharest: Minerva, 1974. Iorga, Nicolae. “Tehnica romanului” (The Technique of the Novel). Lupta no. 1268 (11 November 1890): 3. Iorgulescu, Mircea, “The Resilience of Poetry.” The Times Literary Supplement (19-24 January 1990): 61-62. Jakobson, Roman. “O realismu v umění” (On Realism in Art). Červen 4 (1921): 300-304. Trans. K. Magassy as “On Realism in Art.” Readings in Russian Poetics: Formalist and Structuralist Views. Ed. Ladislav Matejka and Krystyna Pomorska. Cambridge, Mass.: M.I.T. Press, 1971. 38-46. Jergović, Miljenko. Sarajevski Marlboro. Zagreb: Durieux, 1994. Trans. Stela Tomašević as Sarajevo Marlboro. Harmondsworth: Penguin, 1997. Kapuściński, Ryszard. Busz po polsku (Bush in Polish). 1962. Warsaw: Czytelnik, 1990. Kapuściński, Ryszard. Chrystus z karabinem na ramieniu (The Rifle Carrying Christ). Warsaw: Czytelnik, 1975.


Kranjec. Miško. Rdeči gardist (The Red Guard), 3 vols. Murska Sobota: Pomurska založba, 1964-67. Longinović, Tomislav Z. Borderline Culture: The Politics of Identity in Four Twentieth Century Slavic Novels. Fayetteville: U of Arkansas P, 1993. Lu, Sheldon Hsiao-peng. “Art, Culture, and Cultural Criticism in Post-New China.” New Literary History 28 (Winter 1997): 111-33. Lukács, Georg. “Tendenz oder Parteilichkeit?” Die Linkskurve 4, no. 6 (1932): 13-21. Maiorescu, Titu. “Literatura română şi străinătatea” (Romanian Literature and the Foreign Influence). Convorbiri literare (1 January 1882): 23-45. Rpt. in Critice, ed. Domnica Filimon Stoicescu. Bucharest: EPL, 1966. 385-413. Marinat, Alexei. Eu şi lumea: proză documentară (Me and the World: Documentary Prose). 1989. Chişinău: Editura Uniunii Scriitorilor, 1999. Marven, Lyn. Body and Narrative in Contemporary Literatures in German: Herta Müller, Libuše Moníková, Kerstin Hensel. Oxford: OUP, 2005. Merdzhanski, Kiril. Izbrani epitafii ot zaleza na Rimskata imperia (Selected Epitaphs from the Decline of the Roman Empire). Sofia: Typografika, 1992. Mille, Constantin. “Romanul naturalist -- complement al psihologiei şi sociologiei” (The Naturalistic Novel --A Complement to Psychology and Sociology). Lupta 5, no. 434 (14 June 1887): 2-3. Mrożek, Sławomir. Emigranci (Émigrés). Dialog 8 (1974): 5-38. Müller, Herta. Herztier (Heart-Beast). Hamburg: Rowohlt, 1994.Trans. Herta Müller and Michael Hofmann as The Land of Green Plums. New York: Metropolitan Books, 1996. Müller, Herta. In der Falle (Trapped). Göttingen: Wallstein Verlag, 1996. Nádas, Péter. Évkönyv: Ezerkilencszáznyolcvanhét–ezerkilencszáznyolcvannyolc (Yearbook: Nineteen Hundred Eighty-Seven–Nineteen Hundred Eighty-Eight). Budapest: Szépirodalmi Kiadó, 1989. Nedelciu, Mircea. Zmeura de câmpie (Wild Berries). Bucharest: Cartea Românească, 1984. Neubauer, John. “Bakhtin versus Lukács: Inscriptions of Homelessness in Theories of the Novel.” Poetics Today 17, no. 4 (1996): 531-46. Niţescu, Marin. Sub zodia proletcultismului. Dialectica puterii (Under the Sign of Proletcultism: The Dialectics of Power). Bucharest: Humanitas, 1995. Orzeszkowa Eliza. Marta. Tygodnik Mod i Powiesci (Magazine of Fashions and Novels) 8-28, 1873. Warsaw: Lewental, 1885. Páral, Vladimír. Milenci & vrazi: Magazín ukájeni před rokem 2000 (Lovers and Murderers: A Story of Gratification before the Year 2000). Prague: Mladá fronta, 1969.

From Alternative Forms of Realism to Post-Realism: Transitional Literature | 57 in the East-Central European Region in the 19th and 20th Century Páral, Vladimír. Veletrh splnĕných přán (A Tradefair of Fulfilled Desires). Prague: Mladá fronta, 1964. Prus, Bolesław. Lalka. Warsaw: Kurier Codzienny, 1890. Trans. David Welsh, rev. Dariusz Tołczyk and Anna Zaranko as The Doll. Introd. Stanisław Barańczak. Budapest: Central European UP, 1996. Qosja, Rexhep. Dialogje me shkrimtarët (Dialogue Full Confession). Prishtinë: Rilindja, 1979. Roth, Philip. “The Most Original Book of the Season.” Interview with Milan Kundera. The New York Times on the Web. November 30, 1980. http: //www.nytimes.com/ books/98/05/17/specials/kundera-roth.html Sârbu, Ion D. Jurnalul unui jurnalist fără jurnal (The Journal of a Journalist without a Journal). Craiova: Scrisul Românesc, vol. 1., 1991; vol. 2, 1993. Seidel, Michael. Exile and the Narrative Imagination (New Haven and London: Yale University Press, 1986). Selejan, Ana. România în timpul primului război cultural 1944-1948 (Romania during the First Cultural War, 1944-1948). Vol. 1, Trădarea intelectualilor (The Betrayal of Intellectuals). Sibiu: Transpress Publishing House, 1992. Vol. 2, Reeducare si prigoană (Reeducation and Oppression). Sibiu: Thausib, 1993. Simionescu, Mircea Horia. Ingeniosul bine temperat (The Well-Tempered Ingenious). Composed of vol. 1, Dicţionar onomastic (Onomastic Dictionary), Bucharest: EPL, 1969); vol. 2, Bibliografie generală (General Bibliography), Bucharest: Eminescu, 1970; vol. 3, Breviar (Breviary), Bucharest: Cartea Românească, 1980; and vol. 4, Toxicologie (Toxicology), Bucharest: Cartea Românească, 1983. Ţeposu, Radu G. Viaţa şi opiniile personajelor (The Life and Opinions of Characters). Bucharest: Cartea Românească, 1983. Tomšič, Marjan. Olive in sol (Olives and Salt). Koper: Lipa, 1983. Tomšič, Marjan. Šavrinke (Šavrinian Costerwomen). Ljubljana: Kmečki glas, 1986. Tomšič, Marjan. Zrno od frmentona (Corn Grain). Ljubljana: Cankarjeva založba, 1993. Tzara, Tristan. Primele poeme. Bucharest: Editura Unu, 1934; Rpt. Cartea Românească, 1971. Trans. Michael Impey and Brian Swan as First Poems. Berkeley: New Rivers, 1976. Ugrešić, Dubravka. Muzej bezuvjetne predaje (The Museum of Unconditional Surrender). Zagreb and Belgrade: Konzor and Samizdat B92, 2002. Vaculík, Ludvík. Sekyra (The Axe). Prague: Československý spisovatel, 1966. Velčić, Vlatka. “(Dis)Regarding History: Slavenka Drakulić’s and Dubravka Ugrešić’s Female Voices from Croatia.’ In Maria-Sabina Draga Alexandru, Mădălina Nicolaescu, and Helen Smith, eds. Women’s Voices in Post-Communist Eastern Europe. Vol. 1: Rewriting Histories. Bucharest: University of Bucharest Press, 2005. 53-70.


Viewegh, Michal. Výchova dívek v Čechách. Prague: Český spisovatel, 1994. Trans. A. G. Brain as Bringing up Girls in Bohemia. London: Readers International, 1997. Zlatanov, Zlatomir. Ostrovat na koprofilite (The Island of the Coprophagists). Sofia: Svobodno poetichesko obshtestvo, 1997.

Marcel Cornis-Pope

ОД АЛТЕРНАТИВНИХ ОБЛИКА РЕАЛИЗМА ДО ПОСТРЕАЛИЗМА: ПРЕЛАЗНИ ОБЛИЦИ КЊИЖЕВНОСТИ У ИСТОЧНОМ ДЕЛУ РЕГИОНА ЦЕНТРАЛНЕ ЕВРОПЕ У 19. И 20. ВЕКУ Апстракт: Овај чланак наглашава изазове са којима се суочавају традиционалне форме реализма будући да су се оне развијале упоредо са канонским реализмом у источном делу Централне Европе. Од самог почетка, писци из источног дела Централне Европе су усвојили западне моделе реализма, али и понудили противмоделе којима су изнова дефинисали реализам у складу са регионалним и локалним културним потребама. Ова алтернатива парадигма укључује, на пример, визуелно и технолошки свесну прозу с краја 19. века, психолошки реализам из 1930-их, магични реализам из средине 1960-их, женски лирски реализам из 1970-их, хиперреалисте који су стварали током 1980-их, као и постколонијалне писце (балтичке и балканске) из последње дветри деценије. Од посебне важности је и утврђивање степена у коме се сама дефиниција реализма постепено проширује до тачке у којој њене основне премисе бивају оспораване и ревидиране. Кључне речи: реализам као књижевни покрет, документарни реализам, социјалистички реализам, реализма са националним укусом, магични реализам, хиперреализам, саморефлексивни реализам, антиреализам


59


UDC 316.7(497.11)"18/19" Оригинални научни рад

Др Петар Пијановић1 Универзитет у Београду Учитељски факултет Србија

КУЛТУРА СВАКОДНЕВИЦЕ И ПРИВАТНИ ЖИВОТ У СРБИЈИ KРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА Сажетак: Аутор у тексту истражује кључне проблеме који се тичу приватног и јавног живота у Србији и српским земљама на крају 19. и на почетку 20. века. Такође разматра питања тадашње свакодневице у њеном односу према наслеђеном обрасцу патријархалне културе, као и обрасцима нове, грађанске културе створене на граници та два века. Кључне речи: Српски народ, култура, свакодневље, држава, институције, идентитет, патријархална и грађанска култура, јавни и приватни живот, српска интелигенција, идеје

Распрострањеност српског народа на Балканском полуострву утицала је не само на његову политичку историју него и на историју и културу свакидашњег и приватног живота. Вековима градећи државну кућу насред међународног друма, Срби су, уз одређене погодности, још у средњем веку платили високу цену те градње и удомљења на граници између истока и запада. Та граница, која се често мењала, делила је не само царства и државе, већ је била зона интересних сфера и раскршће цивилизација. Опстајати у таквој државној кући и очувати сопствени национални и културни идентитет није било лако ни на почетку XX века. Патећи од последица дуге и хроничне геополитичке „болести”, која има везе са историјским наслеђем и положајем српских земаља, Срби су и на почетку XX века морали да премеравају и утврђују своје границе. И да усуд буде још већи, Срби су, као поданици других држава и империја, понекад бивали на супротним, па и зараћеним странама. Ретко развезиван на миран начин, а знатно чешће са кобним последицама заплитан, балкански гордијев чвор по 1

[email protected] (Petar Pijanović, University of Belgrade, Teachers’ Training Faculty, Serbia)

60 | Петар Пијановић

правилу је уплитао и спутавао Србе. Његово расецање редовно је доносило ратове из којих су Срби, чак и као победници, излазили с огромним губицима. Рат са пустошењима, губитком биолошке супстанце и честим сеобама на широком балканском простору као последицом тањио је снагу народа и улог за будући живот у миру и напретку. Сви ови чиниоци имали су неповољн утицај у укупном развоју Србије, па и културе српског народа. Због свега, трпно стање историје није била само заједница или друштво него и обичан човек и његова приватност. Појединац је за заједницу био везан идентитетом, устаљеним вредностима културе и својом личном судбином, те је зато танка и крхка граница између јавног и приватног. Обрасци традиционалне културе, који се везују за породични живот и морал, за понашање и интиму, веома чврсто су структурисани и не остављају велике могућности ономе што је лично и приватно. Но, грађанска култура, која се почетком XX века полако одомаћује у Србији, уноси неке промене у сферу приватности утолико што релативизује и слаби одређене табуе и забране блиске патријархалном свету. Као год и јавни живот, приватност и начин њеног испољавања умногоме зависе од прихваћеног система вредности у неком друштву. Она и настаје „као потреба за издвајањем јединке или групе из ширег друштвеног окружења, из потребе за заштитом и чувањем свог интимног света и комуникације од других људи”.2 Чињеница да на приватност утичу преовлађујући обрасци културе и да српски народ живи у различитим културним појасима, па и државама, чини веома сложеним питање интимног живота јединке или групе и њихове везе са светом. Ту сложеност појачава и околност да је српска култура умногоме култура дисконтинуитета. Она заостаје за европским културним токовима и управо у XX веку покушава напречац да надокнади заостајање. Српско друштво на почетку столећа још се споро модернизује и оно је у основи рурално. Слику културе и приватности на српској културној мапи у првој и другој деценији XX века уз све знаке напретка драматизују ратни потреси. Кад „историја” протутњи „кроз сваку нашу кућу”3 долазе „времена новог, често тешког и дуготрајног освајања приватности”.4 На тај начин се у ову област мешају држава и њене 2

Милан Ристовић, "Од конструкције до деконструкције приватности и назад. Време, простор, људи, питања", у: Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, Clio, 2007, 6. 3

исто, 11.

4

исто, 11.

Култура свакодневице и приватни живот | 61 у Србији крајем 19. и почетком 20. века

институције,5 тиме указујући на сасвим танку границу између јавног и приватног живота. Сфера приватног живота била је изузетно сложена и слојевита. Она се може разумети сагледавањем различитих феномена и односа у неком друштву или ужој заједници, односно сагледавањем положаја издвојеног појединца и групе у неком окружењу. У најширем смислу приватност се односи на начин живота појединца и форме кроз које се исказују његова интима и посебност. На тај начин схваћена приватност подразумева заокупљеност собом и посвећеност свом свету. То је онај облик упућености на себе и права на сопство који су метафорично исказани и Архимедовом сентенцом: Noli turbare circulos meos („Не дирај у моје кругове” или „Немој кварити моје кругове”). Овим речима Архимед се обратио римском војнику кад је овај провалио у кућу највећег математичара старога века док је он био удубљен у своја математичка размишљања. „Моји кругови” су најинтимнији простор и знак најдубље приватности појединца. Приватност се може најпотпуније испољити ако нико у њу „не дира”. Отуд су Архимедови „кругови” фигура приватног живота. На тај живот утичу односи у породици и међу половима, становање и исхрана, васпитање, образовање и лична култура, облачење и забава, однос према религији и начин исповедања вере, врста говора и исказивање мишљења, пријатељство, љубав и брак, став према врлинама и непочинствима, традицији и модерности итд. Успорен процес развоја приватности код Срба почетком XX века омогућава и чињеница да српско патријархално друштво конзервира устаљене вредности и да их доста тешко мења. У исто време, сви друштвени потреси који су често тутњали српским авлијама, кућама и српском историјом, стварали су одређене промене у разним областима друштвеног и културног живота укључујући и сферу приватности. На ту сферу имале су утицаја и друге цивилизацијске околности. Како је год схватили, приватност није кула од слонове кости, није, дакле, изван простора који чине јавни и друштвени живот. Зато је у тим оквирима и треба разумевати. Географски су јој оквир Србија и српске покрајине, а историјски и културни – почетак XX века. Србија је у то време претежно сељачка земља патријархалне културе. У укупном становништву на почетку тог столећа сељаци чине чак осамдесет процената, док је само петнаест одсто писмених. Услови у којима се тада живело на селу, не само у Србији, већ и у другим земљама са српским живљем, доста су неповољни. То се види и по сељачким 5

исто, 11.


кућама које су, зависно од краја и културног појаса, грађене од дрвета, камена и од набоја. Оне су редовно „у хармонији са саставом, изгледом и вегетацијском одећом предела”.6 По кућама се мери и приватни живот пошто се у њима „огледа знатан део људскога културнога стања.”7 Но, разлике су и међу сељачким кућама велике, јер на њихову грађу и изглед, састав и величину утичу разни чиниоци. Претежу: имовно стање сељака, област у којој је кућа подигнута, етничка припадност домаћина, те стари и нови утицаји у градњи. Тек понекад, код боље стојећих, оне наликују на варошке куће. Разни су типови сељачке куће из тога доба. У динарским пределима преовладава брвнара око које су мање зграде и стаје. Та „кућа” приземљуша са још једном собом узима се као обичан и најчешћи тип. Осим приземљуша, постоји и кућа са још једним или два спрата грађена од различитог материјала. У карсно-јадранском појасу куће су од камена. У у моравско-вардарском су од ћерпича и плетери. Нешто мање куће тога времена у динарским и моравсковардарским крајевима грађене су од цигле. На широком јужнословенском простору подизане су у разној грађи и куће са обележјима оријенталне архитектуре. Као и у другим областима друштвеног живота, тако се и у градњи кућа и условима становања током првих двеју деценија XX века запажа видан успон. Граде се куће са више одељења и на спрат, док дрво као грађу све више замењују ћерпич и цигла. Нису ретки ни примери новијих типова кућа све више налик кућама у вароши. Но, у правилу у тим кућама нема воде, нужника и купатила. Сеоски живот у то време под јаким је утицајем патријархалне културе, односно традиције и цркве. То потврђују начин живота у породици и браку и полни морал. Зато се поштују ауторитет родитеља, посебно оца, брачна заједница, чедност и уопште норме устаљене у друштву. Конзервативизам се осећа и у одевању, нарочито код жена које носе дугу одећу што покрива тело. Води се рачуна и о практичној страни одевања. Мушкарци носе сељачко одело а тек понекад, у свечанијим приликама, и грађански костим са шеширом. Но, још увек у селу преовладава народна ношња. Исхрана и култура јела на селу биле су везане за традицију и домаћу кухињу са јаким примесама оријенталних и понешто западних утицаја.

6

Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела Јована Цвијића, књига II, Београд, САНУ, Новинско-издавачка радна организација „Књижевне новине”, Завод за уџбенике и наставна средства, 1987, 257. 7

исто, 257.


Доминантан положај у сеоском браку припадао је мушкарцу. Мада је на селу мало слободног времена мушкарац је имао више начина да се посвети себи и да се проведе, док је супруга била више везана за кућу и кућне обавезе. Њени изласци из куће углавном су везани за посету родитељима и родбини или за пригодне прилике као што су свадбе и вашари, крштења, славе и литије. На празновања и свечарења удата жена је одлазила само са мужем или старијом укућанима. Пошто су супружници већином живели у великим породицама и обично без брачне собе, њихов интимни однос често је био везан за простор изван куће. Брачни морал тражио је верност од патријархалне жене, па су њени преступи строго кажњавани. Рат и ратне прилике мењале су много тога у положају жене на селу. Она је задуго остајала без мужа и преузимала вођење домаћинства. Последице њене самоће су раслабљен морал, неверство и живот са другим, дивљи бракови и рађање ванбрачне деце. Најтеже су пролазиле жене чији се мужеви нису вратили из рата. Уз жртве у људству и велике погроме, уз егзодусе и логоре, рат је реметио односе међу људима, уништавао породице и осујећивао приватност. Ратници су пролазили голготе, живели са страхом и тугом, али и с надом у повратак својима. Нагон за одржавањем некад је био јачи и пресуднији од свега осталог. У ратним годинама морталитет је био много већи од наталитета. Но, поред свег страдања људе је крепила и давала смисао њиховом животу вера у ослобођење Србије и српских крајева. Због те вере и осећања дужности у рат су пристизали српски добровољци из других, па и далеких прекоморских земаља. На тај начин поступала је и српска интелигенција нимало се не одвајајући од свог народа. И овде се јавно укршта са приватним. Током ратова, а нарочито у Првом светском рату, и младеж је осетила страшне муке које су доносиле ратне прилике. Деца и млади често су живели у великој оскудици, без очева који су били на фронту или у заробљеништву. Школовање је било нередовно и слабо. Посебно у градовима под окупацијом, учитељи су неретко били странци. Програми по којима се учило припремани су и извођени по узору на вредности стране култуе. Млади су пролазили и кроз друге невоље. Трпели су физичке казне у школи и због ситног преступа. Понекад су због несташлука и исказаног мишљења одлазили чак и на принудни рад. Важније од школе и учења било им је да помогну у кући и на њиви и да преживе рат. Помоћ коју су од окупационе власти добијале сиромашне породице у граду није била довољна да се подмире ни основне животне потребе. Ратне прилике осујећивале су приватни живот често га сводећи на пуко преживљавање и одраслих и младих. Рат и ратовање никако нису били њихов


лични избор. Но, због родољубља и личне части, односно обавезе према кући прихватали су искушења које доносе ратови. Плаћана је висока цена таквога морала и одговорности: на ратишту, у збегу и у заробљеништву. Идентитет је претваран у нагонску жељу да се преживи, да се поново види своја породица и кућа. И лични и групни идентитет заробљених нарочито је затиран у логорима. Приватност је уништавана телесним изнуривањем заточених и глађу, насилним преверавањем и убијањем душе. Убијање идентитета последично је стварало трауме које су, не ретко, окончане лудилом или самоубиством. Логори су били центри дестукције у којима је српском заробљенику уништавана приватност. А након ратова сва страдања и жртве остајали су у памћењу и дубоко урезивани у колективну меморију. Та култура сећања окренута у будућност постајала је део народне традиције која је умела да узвиси жртвени култ претходних нараштаја. Гробови нису тако бивали само раке, већ, како је певао Јован Јовановић Змај, и „колевке нових снага”. На тим светлим гробовима, без броја у првим двема деценијама XX века, темељена је не само култура сећања него и идентитет народа, па и појединаца. И форме којима су примане смрти ближњих и заслужних стога су на размеђи јавног и приватног. Главне су форме тог пријема узвишена жалост и мартирство. Њихов је смисао одржавање култа предака и јачање јединства националне заједнице. За разлику од ратног, мирнодопско време на другачији је начин истицало приватност и везе између јавног и приватног живота. Духовни живот био је под јаким утицајем државне, православне цркве иако су Срби слабо верујући народ. Свештенство није било нарочито образовано нити је у народу имало превелик углед. Но, оно је вршило своју пастирску службу, одржавало националну свест и идентитет. У дане благдана народ се окупљао око цркве, односно на црквеним свечаностима и манастирским саборима. Све ово показује да верска култура, која припада сфери јавног и приватног живота, у ово време није била на високом нивоу. Она је више манифестациона и пригодничарска, а мање знак суштинских обележја вере. Истински верник посвећен је вери у Бога, поштује црквене заповести и придржава се правила верског живота. У народу, односно код верника то се исказује одласком у цркву, молитвама и постовима, исповедањем греха, причешћем и поштовањем свештеника. Јачање националног идентитета посредством вере у то време чини занимљивом околност да међу Србима, који су у великој већини православни, има, такође, католика, те припадника исламске и јудејске вероисповести.


Редовна је појава да православни верник слави славу, као што се уобичајило да у кући има Свето писмо, крст и кандило, кадионицу, тамјан и црквени календар за текућу годину. У народу много више је поштовања имао “стари” свештеник, духовник старога кова, од “модерних” свештеника који су углавном протоколарно вршили своју службу. “Стари” свештеник пастирски је више био посвећен црквеном послу и вери, док је “модерни” своју службу везао и за културу и политички живот у парохији. Српска интелигенција на почетку XX века није била нарочито посвећена цркви. За цркву је била више везана верском културом, што је манифестација јавног, а мање исповедањем вере, што је израз приватног живота. У таквом односу према вери и цркви, а ови су моменти значајан део националног бића и традиције, могуће је да се крије и један од разлога посустајања српске идеје у круговима интелигенције. У таквом окружењу, са повлашћеним статусом у друштву и великим утицајем на јавно мишљење, све више маха узимала је „модерна” и наднационална југословенска идеја. Она ће временом постати идеолошка платформа нове заједничке државе. Друштвени и културни положај људи на селу почетком XX века био је сасвим другачији. Сеоски човек целог живота углавном је био везан за завичај. Ретко га је напуштао, па тако готово и није био у прилици да упозна удаљен и непознат свет. Но, у одређеним приликама и то се дешавало: када је сељак одлазио у војску и рат или из економских разлога, због посла и зараде, у варош и, ређе, у туђину. Краће или дуже боравећи у том свету, сеоски човек је мењао устаљене навике и свој поглед на свет и живот. Враћајући се из војске и рата или из света где је радио и упознао друге људе и другачије манире, повратник је и у свом завичају задржавао понешто од наученог и усвојеног. Некад је то преносио и на своје окружење. Тако су попуштале стеге и границе једног конзервативног света и приватности задате његовим нормама. Слично се дешавало када је млад човек одлазио на школе у град, па се отуд бар привремено враћао у село доносећи нову и непознату културу и непознате форме приватности. На тај начин су, рецимо, мењане и личне навике везане за уређење и одржавање животног простора, хигијену и становање, моду и забаву. Мењан је и однос према васпитању и учењу, као што су полако мењани и односи у породици и браку. Почетак XX века донео је значајне промене у друштвеном животу Србије. Оне се мање осећају у селу, а више у граду. Живи се брже, живот постаје динамичнији, а градски човек покретљивији у простору и све чешће на путовању. То унеколико мења и његов приватни идентитет. Млади из имућних


породица су на високим школама у западној Европи и Русији. Мења се и начин живота градске жене која је све више еманципована. Иако споре, те промене положаја жене у граду осећају се у породичном, уметничком, па и приватном животу. Посебно то важи за жену из имућније породице која је у слободно време за клавиром, чита разне журнале и има дан за пријеме. Но, положај мушкарца и даље је доминантан. У школовању младих могло је да се запази постепено раслојавање. Будућа интелигенција опредељивала се за гимназију која је важила за елитну школу. Са завршетком гимназије млади људи су постајали господа и добијали државну службу. Другачији је био друштвени положај оних ученика који су завршавали школе за привредну струку. С променама у друштву мењао се и модернизовао сам град. Те промене биле су посебно видљиве у Београду: трамвај саобраћа од 1891, градски водовод је уведен 1892, а канализација 1905. године. Коју годину касније подижу се и бетонске зграде, све масовније куће на спрат и виле на Дедињу и Топчидерском брду. Доскора паланка, Београд је све више постајао град, па и метропола. Патријархални идентитет градског човека временом се мења. Он је све више грађанин и космополита. Мења се и лице града. У архитектури се запажају некритичка подражавања западних стилова. Преовладавају неоренесансни и необарокни утицаји. Осећа се и академизам, као и потрага за националним стилом. Западни стилови све присутнији су и у другим уметностима, па и у одевању мушкараца и жена. Култура приватног живота у подручју исхране, укључујући начин припреме, редовност дневних оброка и културу јела све више су у варошима и градовима биле везане за средњу и западну Европу и европске манире. Једнако је и одевање све више било везивано за иностране прилике. Одећа за богатије и друштвено привилеговане слојеве увозила се из Аутро-Угарске и Немачке, али и из других европских земаља. Временом су Француска и Париз постали модни узор за отменији грађански свет. Градска жена онога времена поштује правила пристојног изгледа и одевања. Она практикује функционалан, елегантан и леп крој са сасвим дискретним обнаживањем тела, пре свега у свечанијим приликама. У градовима под још увек присутним утицајима источних култура одећа је често била оријентално стилизована. У свим случајевима одећа је и ствар друштвеног престижа. По облачењу и моди распознаје се којем слоју грађанин припада. У интелектуалном животу Београда на почетку века велик је утицај елите. Том кругу припадају Стојан Новаковић, Богдан и Павле Поповић, Љубомир


Недић, Јован Скерлић и Јован Цвијић, Александар Белић, Стеван Мокрањац и Бранислав Петронијевић, Милан Ракић, Михаило Петровић Алас и неколицина других. Они у свакодневном животу и у радовима негују разложну критичку мисао прецизно и јасно исказану лепим језиком и отменим стилом. Сви су, свако у својој области и на свој начин, допринели развоју демократске мисли и урбаног грађанског духа у Београду и у Србији уопште. Другачија је улога високог свештенства и веома образоване војне елите. Уз све разлике, и ова два интелектуална круга дају значајан допринос стасавању и напретку грађанског друштва. Упоредо са Београдом као главним културним центром у чијим границама упоредо постоје и патријархална и грађанска култура, мањи градови у Србији негују обрасце маловарошке културе. Зависно од културног појаса којем припада нека средина у провинцији, култура је у њој чудан и еклектичан, па и неприличан спој разних утицаја и псеудовредности. Но, и у градовима и варошима посебно место и у јавном и приватном животу имају кафане. Дајући посебан окус култури свакодневице, кафане нису биле само стециште доконог света, већ и институције у којима се преплитао приватни и јавни живот. За многе ондашње људе различитих занимања и друштвеног угледа, па и оне са високим статусом у политици и култури, кафане су биле место дружења, размене мишљења и разбибриге. Очит су парадокс патријархалног човека који је радије одлазио у кафану него у цркву. Кафане су у „програму” често имале и уметничке садржаје везане за музику и позориште, књижевност и филм. Избор кафане и одговарајућег круга људи за дружење омогућавао је посетиоцу и одређену приватност. У градским срединама и код градског живља, којег је било мало у народу, култура свакидашњег и приватног живота била је другачија и више саображена искуствима балканског него европског грађанства. Наравно, приватни живот у варошима и градовима зависио је и од тога у којој се културној зони они налазе. Тако је, на пример, приватност житеља Врања на почетку XX века била под јаким утицајем традиционалне старобалканске, односно византијскооријенталне културе, док су Новосађани и Суботичани тога доба свој свакодневни и приватни живот усклађивали са начином живота у средњој Европи. Београд је тада већ велики град са житељима најразноликијег социјалног положаја и порекла, различитих конфесија, културних потреба и навика, образовања и друштвеног статуса, класне припадности и погледа на свет. Такав Београд био је нека врста малог културног Вавилона. У њему су се сударали и обитавали разни видови културне традиције постепено осавремењаване озрачјима културе западноевропског круга. Она је здушно примана у образованијим


слојевима друштва а посебно међу представницима културне елите. Све те разлике чиниле су различитим и форме приватности у Београду на почетку XX века. Имућни београдски трговци, привредници и банкари нису подизали само пословне зграде и задужбине, већ су, према свом друштвеном статусу, мери и укусу, градили и раскошне куће. Оне су биле средиште њихове породичне и личне приватности, а донекле и место за обављање послова, дружење и комуникацију са светом из окружења. Такве су куће, на пример, подигли Лука Ћеловић (1854–1929) у Карађорђевој (1903), Ђорђе Вучо (1850–1909) на Теразијама (1902), Милан Павловић (1853–1924) у Грачаничкој (1912) и индустријалац Ђорђе Вајферт (1850–1937) у данашњој Улици војводе Путника (1893). Власник једне такве куће, саграђене 1912. у Кнез Михаиловој, био је чувени трговац Влада Митић (1884–1973). У истој улици подигнута је и палата (1904) браће Николе (1905–1993) и Константина (1908–1992) Поповића. Куће и виле нису грађене само у центру. Подизане су и у другим деловима града, укључујући и удаљеније, али привлачне и репрезентативне крајеве као што су Дедиње и Сењак. Пројектовали су их веома угледни архитекти, а уређивали, намештали и осликавали декоративни сликари и најврснији мајстори. Такве куће често су имале и раскошне дворане за забаве у којима се свечаним поводима проводила београдска елита. И на тај начин приватност је високо постављене друштвене групе одвајала од приватног живота нижих слојева српског друштва. Завидно имовно стање и престиж угледних појединаца не само у Београду већ и другим деловима Србије омогућавали су богатијима да своју децу школују у најугледнијим школама, укључујући и високошколске установе у Европи. По повратку у своју средину млади и школовани људи доносили су нове културне навике и манире. Деца богатих људи, који често нису имали ни времена ни жеље да се образују и културно уздижу, млади су усвојеном културом уносили видне, некад и непремостиве разлике чак и у породични миље. На тај начин је конзервативизам традиционалног модела приватности полако нестајао пред изазовима нове грађанске културе. Тако је стварана млада српска интелигенција која је у социјално затвореним круговима неговала и посебну врсту приватности. Представници тих група су својим образовањем, знањем страних језика, боравком у иностранству и везама са страним светом ширили културне хоризонте српског грађанства и чинили посебном културу свог приватног живота. Школовањем у културно развијеним срединама и њиховим упознавањем, дружењем и путовањима млади су давали подстицај прихватању нових образаца културе у Србији. Томе је доприносило и ширење књиге и развој медија, посебно штампе. Све те окол-


ности утицале су на то да се форме приватности временом мењају и све више саображавају новим обрасцима. Стицајем тих околности раслојавана је српска култура која је патријархалне вредности почетком XX века полако надомештала модернијим узорима. Та модернизација, која се осетила и у приватном животу, полако је озрачивала српски културни простор под утицајем средње а још више западне Европе. Раслојавање се једнако тицало и саме приватности. Оно постаје још видније и изразитије кад се узме у обзир сва тадашња Србија и, посебно, целокпан српски културни корпус расут на великом простору Балканског полуострва. Традиционална култура, па и приватност тога типа, у разним културним појасима одржавана је на устаљеним нормама и „задатом” начину живота. Део приватног живота тицао се националне и верске осетљивости српског човека. Живећи дуго под стегама и уценама завојевача, Срби су често бивали под притиском да се одрекну свог православног и националног идентитета који је суштински део њихове приватности. То важи и за српски осећај поноса, морала и достојанства. Ове врлине као битан део позитивне српске традиције опстајале су упркос великим невољама и искушењима које је доносило XX столеће. Јавно установљене врлине као образац културе утицале су на приватни живот Срба и у њему провераване. Иако почетак XX века није доносио Србима онолико страдања као претходна тешка времена, национална част ипак је стављана пред изазове. То се посебно често дешавало на подручју Старе Србије и у српским крајинама. У њима се насртало на српски православни идентитет и приватност појединца. Под притиском се одрећи свог националног бића и „продати веру за вечеру”, а тога је било, значило је страшан морални преступ. Такав чин као акт изопштења из заједнице бивао је обележаван трајним жигом срама, указујући на танку границу између приватног и јавног. Ово показује да друштвени миље у којем живи појединац и неписана правила заједнице могу имати значајног удела у његовој приватности. На везу јавног и приватног упућује и податак да су живот у друштвеном окружењу и појаве које такав живот прате имали удела у брачном животу, рођењу деце и планирању породице. Наиме, честе болести, епидемије и помори, слаба здравствена култура и недостатак лекова, ратови, логори и велике жртве, као и потреба да породица бројем чланова осигура радну снагу за одржавање имања и биолошку супстанцу пред изазовима очекиваних ратних страдања, непосредно су утицали на бројност патријархалних домаћинстава. Дуги ратови променили су и улогу жене у српском друштву. У одсуству мушког света који је био у рату жена је постала главна радна снага, домаћин и ос-


лонац у породици. Та појава обележилла је и прву и другу деценију XX века. Рат је донео промене и у интимном животу супружника. Њихова интима у великим патријархалним породицама зависила је и од услова становања и оскудних стамбених прилика. Најпогубнији утицај на ту интиму чинио је обичај у неким деловима Србије да очеви, по налогу „нечисте крви”, жене нејаке и недозреле синове и са снахама ступају у интимни однос. Све је то растакало морал и интимни живот у патријархалним заједницама, неповољно утичући на односе у породици и на потомство. На културно раслојавање почетком XX века нису утицали само разни видови традиционалне и грађанске културе. Утицале су и културне зоне у којима се ти видови појављују. У том погледу обрасци културе различито се испољавају у различитим окружењима. Та окружења углавном чине сеоска, маловарошка или паланачка, приградска и градска средина. Приватни живот у тим срединама је разнолик. На разноликост су утицали и разноврсни карактери или психички типови, као и културна традиција која се везује уз неку област. Резиме Овај рад је указао на везу друштвено-историјских прилика у Србији и српским земљама и културе свакодневног живота на прелому епоха. Тај период се са разлогом може назвати касном српском ренесансом. Она је баштинила културне вредности и обрасце патријархалне културе, спајајући их са новим грађанским вредностима и либералним идејама које у Србију стижу из културно развијених европских земаља.

LITERATURA: Cvijić, Jovan. Balkansko poluostrvo. Vol. 2 of Sabrana dela Jovana Cvijića. Beograd: SANU and Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987. Ristović, Milan. „Od konstrukcije do dekonstrukcije privatnosti i nazad. Vreme, prostor, ljudi, pitanja.” In Privatni život kod Srba u dvadesetom veku. Beograd: Clio, 2007.


Petar Pijanović

EVERYDAY CULTURE AND PRIVATE LIFE IN SERBIA DURING LATE 19TH AND EARLY 20TH CENTURY Abstract: Author of the article examines key problems concerning private and public life in Serbia and Serbian lands in the late 19th and early 20th century. Also, problems of the everyday life are examined in its attitude towards the inherited form of patriarchal culture, as well as a new civil culture, that had developed at the frontieres of these two centuries. Keywords: Serbian people, culture, everyday life, country, institutions, identity, patriarchal and civil culture, public and private life, Serbian intellectuals, ideas


73


UDC 329.15(497.1) Оригинални научни рад

Др Владислав Б. Сотировић1 Универзитет Миколаса Ромериса (Виљнус) Факултет политике и управљања Одсек за политичке науке Литванија

АНТИСРПСКИ КАРАКТЕР КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Сажетак: Циљ овог чланка је конструктиван допринос проучавању феномена антисрпског карактера Комунистичке партије Југославије, тј. каснијег Савеза комуниста Југославије, југословенској и пре свега српској историографској науци. Ова тематика до сада није адекватно обрађивана, а камоли обрађена, пре свега из идеолошко-политичких разлога обзиром да несрпске југословенске историографије за то нису ни заинтересоване из националних разлога док је у случају српске државне историографије (тј. историографије Републике Србије) разлог за потцењивање ове тематике чисто практичне природе уколико знамо да Србија још увек није раститоисана па се стога неможе очекивати да још увек владајуће титоистичке структуре једноставно раде против самих себе. С друге стране, српска емигрантска историографија је након 1945. г. традиционално заокупирана проучавањем и изношењем истине о антифашистичком и антититоистичком „четничком“ покрету ђенерала Драгољуба Михаиловића. Они малобројни пионири у документованом изношењу праве истине антисрпског карактера преброзовске и брозовске КПЈ/СКЈ и њене војноударне песнице тзв. „Народноослободилачке војске Југославије“ из времена Другог светског рата (попут Милослава Самарџића) се систематско-плански игноришу илити проглашавају за научне „дилетанте“. Овај рад је покушај схватања корена савремене националне катастрофе Србије и српскога народа уопште – корена чији се један од најдебљих кракова зове Комунистичка партија Југославије. Кључне речи: Југославија, комунистичка партија, комунизам, тоталитаризам, бољшевици, Срби, Србија, антисрпство

1

[email protected] (Vladislav Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius, Faculty of Politics and Management, Political Science Department, Lithuania)

74 | Владислав Б. Сотировић

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од самог свог оснивања на „Вуковарском“ конгресу (од 20. до 25. јуна 1920.године)2 заузела видан антисрпски став који се провлачио од тог момента кроз све партијске документе о „историјски правичном“ решавању националних питања у Југославији за време Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1920−1941).3 Сходно оваквом партијском програму о „сузбијању великосрпског хегемонизма“ произилазило је и конкретно антисрпско политичко деловање партије све до почетка Другог светског рата да би се након априлског слома 1941. г. партијска антисрпска политика из предратног периода преточила у конкретне војно-политичке акције за време самог рата, тј. „социјалистичке револуције“, која је у националном смислу имала етноцидни карактер решавања српског националног питања. Отворен или прикривен антисрпски вид деловања КПЈ и њених партијскопартизанских формација (тзв. „Народно-ослободилачке војске Југославије“) за време револуционарног преузимања (тј. преотимања) власти на простору читаве Југославије 1941−1945. г. је у својој антисрпској компоненти вишеслојан.

2

На овом конгресу у Вуковару је уствари дошло до преименовања већ основане Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). СРПЈ(к) је основана на конгресу у Београду од 20. до 23. априла 1919. г. и том приликом се ова новооснована полубољшевичка партија јасно изјаснила за револуционаран рад али са јаким елементима социјалдемократског деловања. За главног секретара партије је тада изабран Филип Филиповић. Партија је одмах ступила у новоосновану (марта 1919. г.) Трећу комунистичку интернационалу у Москви. На конгресу у Вуковару наредне године је од ове партије направљена чиста бољшевичка странка по узору на Лењинову тако да су у програму нове КПЈ остали само бољшевички а избачени социјалдемократски елементи. По овом новом бољшевичком програму југословенски комунисти су се отворено залагали за стварање совјетске републике по узору на Лењинову совјетску Русију и Кунову Мађарску, тј. за „Совјетску Републику Југославију“ преко диктатуре пролетаријата у виду совјета, тј. бољшевичких већа. Оваква прва совјетска република на тлу Југославије је основана од стране КПЈ и Јосипа Броза Тита у јесен 1941. г. са центром у Ужицу (тзв. „Ужичка Република“) која се одржавала уз помоћ „црвеног терора“ и масовних убистава грађана Ужица и његове околине а који се нису слагали са идеологијом и политиком КПЈ. О бољшевичком терору у Ужицу 1941. г. постоји релевантна архивска и фото документација укључујући и сведочења преживелих (нпр. Сергије М. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, Нови погледи, Крагујевац, 2000, стр. 19−24). 3

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца након уједињења ниједан народ није имао апсолутну већину (исто као и у Брозовој Југославији). Најбројнија нација су били Срби (4,704,876, тј. 39%), затим Хрвати (2,889,102, тј. 23,9%), Словенци (1,023,588, тј. 8,5%), муслимани као вероисповесна група (756,656, тј. 6,3%, македонски Словени (630,000, тј. 5,3%), Немци (512,207, тј, 4,3%), Шиптари (483,871, тј. 4,0%), Мађари (472,079, тј. 3,9%), Румуни (183,563, тј. 1,6%), Турци (143,453, тј. 1,2%), Италијани (11.630, тј. 0,1%) итд. Све у свему у читавој Краљевини СХС је 1921. г. живело 12,055,715 становника (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije, 1918−1988, NOLIT, Beograd, 1988, str. 32). Нешто другачије резултате за годину 1918. даје Иво Банац: Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics, Cornell/Ithaca/London, 1984, стр. 58.

Антисрпски карактер комунистичке партије Југославије | 75

Међутим, јасно се уочава да је његова круцијална далекосежна политичко-национална карактеристика била пре свега прохрватска4. У контексту горе наведеног бисмо овом приликом указали на један од релевантних повесних извора из самога ратнога периода а који између осталих комунистичко-животињских зверстава говори и о масакрирању Веселина Петровића који је био председник општине Дивци, села близу Ваљева, а кога је живог обезглавио тестером комунистичко-партизански политички комесар Хинко Мајер. Тестерисање Србина Веселина Петровића од стране Хинка Мајера је описано у документу под насловом Крвава листа комунистичких злочина у Србији а која је издата, на основу сведочења очевидаца, од стране власти генерала Милана Недића године 1942. У овом конкретном случају очевидац је Љубомир Рафаиловић из самог села Дивци. Ево шта између осталог стоји у овој листи комуниста поводом овог случаја: „Последњих дана септембра комунистички зверови, под вођством Јеврејина Хинка Мајера, ‘велетрговца’ из Загреба, ухватили су Веселина Петровића, председника општине Дивци у срезу ваљевском, и уморили га најстрашнијим мукама. Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу. Ова иста банда Мајерова [овде се конкретно ради о комунистичком Колубарском Народно-ослободилачком партизанском одреду, примедба В. Б. С.] имала је свој штаб у септембру [1941. г., примедба В. Б. С.] у селу Дупљаји. Када су владини одреди очистили ово село и тај крај од комунистичких разбојника нашли су у дворишту те куће 35 гробова у којима су плитко били покопани сељаци из тог краја које је Хинко Мајер са својим џелатима уморио најужаснијом смрћу, најчешће секући им комад по комад тела. Један од судија Мајеровог ‘преког суда’ имао је обичај да сељаку изведеном пред овај скуп црвених зверова забије две каме, по једну са сваке стране у врат и онда да кроз смех пита своје остале другове: ‘Да ли да га ослободимо?’“ (стр. 58−59). Ставови КПЈ и њеног етнополитички несрпског политбиро-руководства су као и читава идеологија партије били чиста копија антируске полити-

4

Класично-стандардизовани титоистичко-фалсификаторски стереотип о карактеру и улози КПЈ у предратном, ратном и послератном раздобљу, као о „антифашистичком покрету“, који је уживао „огромно поверење и популарност од стране народа“, итд. је нпр. заступљен, поред већ наведене трилогије Бранка Петрановића, и у књизи: Миодраг Зечевић, Југославија 1918−1992. Јужнословенски државни сан и јава, Просвета, Београд, 1994. Карактеристично је за ове две, као и за многе друге њима сличне, монографије да су писане без навођења иједног јединог историјског извора а камоли документације која потиче из различитих извора и архива а односи се на исту ствар, тј. догађај или проблематику.


ке и идеологије етнополитичког антируског руководства партије Бољшевика (касније Комунистичке партије Совјетског савеза) с тим што су улогу Руса као „угњетачких експлоататора“ на простору Царске Русије у југословенском случају преузели Срби као читав етноколектив. С тога, није ни чудно да су југословенски комунисти дословце преузели и бољшевичку реторику и начин решавања националних питања па је тако послератна титоистичка Југославија преуређена на основу принципа преузетих из Лењиновог (1918. г.) и Стаљиновог (1936. г.) устава за СССР. А конкретна решења компликованих националних питања како на простору СССР-а тако и социјалистичке Југославије су почивала на једноставној формули: „колективна кривица – колективна казна“. Тако је читаво политичко-територијално устројство Титове Југославије почивало на наводној српској колективној кривици из међуратног периода5 док се из неког „необјашњивог“ разлога колективна кривица хрватског народа (заједно са муслиманским „хрватским цвијећем“) за етноцид над Србима у периоду Другог светског рата на просторима Независне државе Хрватске (НДХ) није узимала у обзир. Тако смо након рата 1945. г. нпр. учили у школским уџбеницима и другим пропагандним памфлетима да су у јасеновачком логору смрти „фашисти“ убијали „антифашисте“ или у најбољем случају да су „усташе“ убијале „партизане“ и друге „антифашистичке родољубе“.6 Међутим, овај „усташки“ (али 5 6

Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, prva knjiga, NOLIT, Beograd, str. 157

О масовним организованим и садистичким покољима Срба у Независној држави Хрватској од стране државних власти, наоружаних хрватских и муслиманских формација и римокатоличке цркве види у: Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941−1945, Јасен, Никшић, 1999; Marco Aurelio Rivelli, Ia genosido occulte Etat independent de Croatie 1941−1945, Tosana, I Age d Homme, 1998; НД Хрватска-Држава геноцида, Двери српске-Часопис за националну културу и друштвена питања, год. XIII, број 47−50, Београд, 2011; Вуксан М. Церовић, Велика завера, I−II, Елит, Београд, 1994; Viktor Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb, 1948. Међутим, иако је постојао и још увек постоји огроман број документованих доказа о овом етноциду над Србима југословенска комунистичка власт је након 1945. г. све урадила да се ови злочини на изучавају и не спомињу у јавности и школским програмима поред директног уништавања и самих доказа. Тако је логор смрти Јасеновац смишљено и систематски демолиран, претворен у ливаду за испашу стоке а на његовом месту постављен срамни споменик изругивања жртвама покоља у облику огромног споменика са четири усташка слова “U” (наводно распукла ружа) која гледају на све четири стране света као симбол универзалне победе хрватског расистичког нацизма. О директној спрези хрватских усташа и Брозове КПЈ и НОВЈ из ратног периода у циљу решавања српског питања у НДХ индиректно говори и случај од 31. јула 1966. г. на отварању Маузолеја и спомен обележја жртвама јасеновачког логора (тек 1966. г.!). Наиме, као једна од званица и уједно представник власти СР Хрватске на овој церемонији био је присутан и председник Сабора СР Хрватске – Стево Крајачић, иначе један од Брозових најповерљивијих сарадника. Када се церемонија отварања завршила, а мислећи да су микрофони искључени, Крајачић се окренуо српским борцима рекавши им дословце: “Овдје смо вас премало побили”. Међутим, на Крајачићеву (и Брозову) жалост микрофони нису били искључени тако


никако хрватски и бошњачки) етноцид над Србима на простору читаве НДХ у временском периоду од 10. априла 1941. г. па све до 15. маја 1945. г. је ипак коначно верификован од стране КПЈ и њене тзв. „Народно-ослободилачке“ војске Југославије (НОВЈ) након рата тако што је као посебна република у оквирима социјалистичке Југославије створена увећана (са италијанском Истром, италијанским делом Далмације и српским Дубровником) и етнички до пола очишћена Хрватска у Брозовим границама (од 24% Срба пре рата на 12% након рата)7 и то без икаквих национално-територијалних аутономија за преживеле Србе, док је с друге стране територија социјалистичке Србије раздробљена у три неповезана и међусобно антагонистичка дела (Војводина, централна Србија и Космет). Зашто Истра и Дубровник (тј. територија бивше независне Републике Дубровник)8 нису добиле аутономни статус у оквиру НР/СР Хрватске по узору на Војводину, а Крајина (и то након етноцида над Србима Крајишницима) по узору на Космет, може се објаснити само уколико се добро простудира антисрпска политика КПЈ од свог самог оснивања као и реална антисрпска улога НОВЈ за време рата. У том контексту лако је схватити и зашто нису западни делови НР/СР Македоније добили аутономан статус (нпр. као Аутономна покрајина Илирида са административним центром у Тетову) по угледу на јужне делове НР/СР Србије јер се читава политика након рата владајуће КПЈ касније Савеза комуниста Југославије (СКЈ) заснивала на предратној политици разбијања Српства по принципу „слаба Србија (и деградирани Срби као етноколектив) – јака Југославија (на чијем челу је Хрват-Словенац Јосип Броз Тито)“9. Тако је логично било да након 1945. г. македонски Словени добију статус оделите нације да је након насталог скандала Крајачић био присиљен да поднесе оставку. Иначе, Јосип Броз Тито за време од читавих 35 година своје владавине у Југославији није нашао за сходно да ни једанпут посети нити Јасеновац нити било које друго масовно стратиште Срба у НДХ. 7

Према подацима Андре и Жан Селера у СР Хрватској је 1981. г. било 3,455,000 Хрвата и 532,000 Срба поред 25,000 Мађара, 25,000 Словенаца и 379,000 „Југословена“ (André Seller, Jean Seller, Atlas des peuples d’Europe centrale, Paris, 1991, стр. 143−166). Треба нагласити да се већина тзв. „Југословена“ са пописа становништва из 1981. г. и 1991. г. након растурања Брозове Југославије изјаснила као Срби. 8

О културно-историјском и етнополитичком карактеру независне Дубровачке Републике види у: Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе. Културно-историјска и етнополитичка студија, Мелбурн, приватно издање, 1975. 9

О личности Јосипа Броза Тита види у: Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Информатика, Београд, 2008, стр. 445−610. Публикована архивска документа о политичком деловању Јосипа Броза Тита која се не цитирају од стране титоистичких историчара су издата у збирци докумената: Перо Симић, Звонимир Деспот, Тито. Строго поверљиво. Архивски документи, Службени гласник, Београд, 2010. Тако се овде између 242 документа из домаћих архива могу пронаћи и они који недвосмислено говоре да је генсеку КПЈ


(од Срба) са својим новопрокламованим и састављеним стандардним и језиком и писмом, али је исто тако било нелогично да се национална држава (НР/СР Македонија) сада те новоформиране етнонације „Македонаца“ територијално раздробљава стварањем некакве шиптарске аутономне покрајине или бар области. У сваком случају, јасно је да је овакав развој послератног начина решавања националних питања од стране титоистичких победничких војно-политичких структура имао своју предратну (1920−1941) повесну позадину на коју бисмо у најкраћим цртама желели да укажемо у доњем тексту. Основни костур аутентичних ставова југословенских комуниста у вези са решавањем националних питања у вишенационалној новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) поставио је Сима Марковић у расправи Национално питање у светлости марксизма објављеној 1923. г. За њега је сама Краљевина била „узгредни продукт“ али не и дело „националне револуције“. Суштину оваквог става можемо схватити уколико знамо да је тзв. „уједињење Југословена“ стварно проглашено у Загребу 23. новембра 1918. г.10 а не у Београду 1. децембра исте те године11 као што се то учило и још увек учи у школама па и на универзитетима обзиром да је регент Краљевине Србије тог 1. децембра 1918. г. de facto само верификовао de iure проглашено уједињење у Загребу од 23. новембра 1918. г. од стране загребачког Народног вијећа.12 Дру-

освајање власти било далеко важније од борбе против окупатора као и у том контексту отворена понуда за колаборацију са немачким нацистима. 10

„Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/ Boston/London, 1994, стр. 151−153. 11

“Proclamation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes”, Belgrade, December 1st, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 157−160. 12

Хрватским политичарима је тог новембра 1918. г. уједињење са победничком Србијом било преко потребно из два круцијална разлога: 1. да би Хрватску и Хрвате са поражене превели на победничку страну и тако избегли плаћање огромних ратних репарација, тј. ратне отштете, за злочине и материјалну штету коју су починили у Србији за време аустро-угарске окупације 1915. г.−1918. г. као и за време борби у западној Србији 1914. г., и 2. да би могли да употребе српску војску за одбрану источног Јадрана од легитимне италијанске окупације и анексије након рата а на основу Лондонског уговора од 26. априла 1915. г. између Италије и Сила Антанте (Велике Британије, Француске и царске Русије). Стога је загребачко Народно вијеће и званично позвало војску Краљевине Србије да у новембру 1918. г. пређе реку Дрину. Загреб је под „уједињењем“ подразумевао политичко сједињавање две независне државе, тј. Државе Словенаца, Хрвата и Срба и тадашње проширене Краљевине Србије са Вардарском Македонијом и Црном Гором с тим што се у Загребу неоправдано сматрало да је Држава Словенаца, Хрвата и Срба заснована на тзв. „хрватском повијесном праву“ па је стога и званична застава те државе била хрватска тробојница (без


гим речима, Марковићева (тј. КПЈ) порука је јасна: Загребу је „Прокламација о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом и Црном Гором“ само успутна станица до које се дошло игром повесних околности (пораз Аустро-Угарске и самим тим идеје о стварању велике Хрватске у њеним оквирима као оделите федералне целине)13 а не крајњи национално-политички циљ Хрвата и осталих неСрба. А који је то био крајњи национално-политички циљ Загреба објаснио је др. Фрањо Туђман (иначе Титов ратни саборац и послератни генерал који се у првим месецима НДХ 1941. г. борио у усташкој униформи) крајем тог истог столећа када је тражио да се приликом раздруживања од остатака Југославије загребачкој Хрватској врате све оне територије (наравно без Словеније) које је загребачка Држава Словенаца, Хрвата и Срба наводно и унела у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. г. иако су Срби у Држави СХС чинили етничку већину. Шта се даље крило иза овакве КПЈ формулације сам Марковић је конкретно „појаснио“ ставом који ће од тада па све до „правичног“ решавања националних питања у послератној Брозовој Југославији за комунисте и њихове симпатизере (који су и дан данас на многим руководећим функцијама у Србији) важити као неприкосновена аксиома: тзв. великосрпска хегемонија је била облик политичке надокнаде за привредну неразвијеност српске буржоазије у поређењу с хрватском буржоазијом, која је (хрватска буржоазија), при томе, за време Првог светског рата 1914 −1918. г. још више материјално ојачала у односу на српску.14 Да се у том контексту узгред потсетимо да је око 50% шаховнице). Треба напоменути и то да су у тој држави Срби били најбројнији народ. О стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца види у: Vladislav B. Sotirović, Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918, Vilnius University Press, Vilnius, 2007. 13 Идеју о стварању уједињене католичке провинције Јужних Словена у оквиру Аустро-Угарске је званично истакла група од 33 јужнословенска народна делегата тзв. „Југословенског клуба“ у бечком Парламенту 30. маја 1917. г. Они су тада, наиме, тражили уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено и аутономно „државно тијело“ под „жезлом Хабзбуршко-лоренске династије“ дајући овој политичкој идеји изразито католички и прохабзбуршки карактер али и антинемачкомађарски собзиром да је суштина ове идеје била у томе да се Аустро-Угарска као дуалистичка (немачко-мађарска) монархија преуреди на тријалистичким основама. Другим речима, поред аустријских и мађарских земаља постојале би и јужнословенске земље као конститутивни елемент са административним центром у Загребу. Није тешко закључити да се иза ове треће федералне јединице у суштини крила идеја о великој и уједињеној Хрватској у оквирима преуређене и преименоване послератне Хабсбуршке Монархије (“Declaration of the ‘Yugoslav Club’”, Vienna, May 30th, 1917 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 140 [преузето из књиге збирке докумената: Ferdo Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914−1919, 1920, str. 94]). 14

Овде је од најбитнијег значаја недвосмислено Марковићево, тј. комунистичко, признање да Срби и њихова буржоазија у Краљевини СХС и Краљевини Југославији нису имали економско-


индустрије Краљевине Србије за време Првог светског рата било уништено а у том уништавању су добрим делом учествовали Словенци, Хрвати и Бошњаци у аустро-угарским униформама а нешто слично се догодило и након Другог светског рата 1941. г.−1945. г. када су фабрике из Србије премештане у Словенију ваљда као надокнада за међуратну великосрпску хегемонију. Треба напоменути да је у Првом светском рату било случајева одбијања извршавања наређења за стрељање или вешање српских цивила од стране чешких и словачких јединица у аустро-угарској војсци на територији окупиране Србије (подигнут им је споменик у Шумарицама у Крагујевцу – тзв. „Чехословачко гробље“ као и спомен плоча на Текеришу у западној Србији обзиром да су због одбијања извршења наређења стрељани) али да није постојао ни један једини случај (бар не забележен) оваквог одбијања извршења наређења од стране словеначких, хрватских или бошњачких јединица, тј. војника. Историчари знају и то да је аустро-угарски каплар Јосип Броз Тито на србијанском фронту у Првом светском рату 1914. г. као припадник злогласне 42 домобранске „Вражје дивизије“ учествовао у крајње деликатним војним задацима тј. у „хватању живих језика“ а собзиром на велики степен ризика у овакве акције су се слали искључиво добровољци (тј. драговољци). Што се тиче већ споменутог „индустријског питања“, на другој страни, индустријска инфраструктура на територији Државе СХС је остала нетакнута за време рата тако да је управо словеначка и хрватска индустријскофинансијска буржоазија након уједињења била та која је уживала привилегован па чак и хегемонистички положај у односу на српску. За Марковића и КПЈ су се историјски затегнути међунационални односи могли „скинути са дневног реда“ давањем широких национално-покрајинских политичких аутономија. Како је у пракси ова оригинална идеја из 1923. г. реализована након 1945. г. видели смо на примеру (кон)федералистичког уређења

финансијску доминацију већ су то имали управо Хрвати и Словенци преко својих националних буржоазија које су се обогатиле за време рата и тако финансијски ојачане ушле на новостворено југословенско тржиште. Тако је у међуратној Југославији најјачи финансијски завод била Прва хрватска штедионица. Међутим, пропаганда КПЈ није никада инсистирала на борби против хрватских и словеначких финансијских и привредних „експлоататорских“ кругова који експлоатишу друге нације у првој Југославији. Такође, опште је позната ствар да је читава економија Брозове Југославије била асиметрично конфедерализована тако да су „отомански“ делови Југославије били само проширено тржиште и сировинска база за предузећа из СР Словеније и СР Хрватске што је резултирало и тиме да је животни стандард у Словенији и Хрватској био већи у односу на општи југословенски просек. Тако је животни стандард у Словенији у односу на тај просек 1991. г. био три пута већи а у односу на Косово и Метохију чак већи за осам пута. Треба се потсетити и на чињеницу да је словеначко тржиште било скоро потпуно а хрватско добрим делом затворено за производе из Србије док су се словеначки и хрватски производи у Србији продавали по принципу „тржишне економије“.


Брозове Југославије када су шест социјалистичких република након 1974. г. постале независне државе од којих је само једна – Србија применом принципа национално-покрајинских аутономија у оквиру политике „асиметричног (кон) федерализма“ била систематски и смишљено разбијана и коначно разбијена на три дела. Стога је и јасно зашто су Љубљана и Загреб одлучили да напусте (кон) Федерацију (са територијама које им је дао Тито а зарадили Срби као огромна већина у партизанским јединицама) у тренутку када се у Београду прочуо захтев (небитно од кога) да Србија из три дела мора бити опет цела. Да је национално питање било једно од најбитнијих ставки у комунистичкој платформи борбе за власт извођењем социјалистичке револуције јасно је истакнуто на тзв. Трећој конференцији КПЈ јануара 1924. г. у Београду. Основни закључци ове конференције су били да је: великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа и националних мањина, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине, као и за независност Македоније. Овако срочени закључци Треће конференције КПЈ сугеришу да је српска „хегемонистичко-угњетачка политика“ за само прве четири године постојања заједничке државе довела до оправдане побуне Словенаца, Хрвата, Босне, Војводине, Црне Горе и Македоније – дакле за сада шест аутономних и касније независних делова нове Југославије. Дакле, Далмација, Крајина, Славонија и Дубровник своје незадовољство против „великосрпског хегемонизма“ не изражавају самостално већ само и искључиво преко Хрватске док у исто то време Војводина, Босна, Македонија и Црна Гора не изражавају своје незадовољство преко Србије (чији су саставни делови били у тренутку уједињења 1918. г.)15 већ оделито. Међутим, суштина горе наведених закључака је да се имплицитно сугерише стварање нових нација на простору Југославије – отцепљених само од српског националног бића – обзиром да је нелогично сматрати да би се македонски, црногорски, босански и војвођански Срби борили против своје сопствене националне хегемоније. Дакле, став КПЈ је био да читава једна нација (српска) угњетава све остале нације и националне мањине – па стога након револуције мора да буде и адекватно кажњена у колективном смислу − као и да Војвођани, Црногорци, Македонци и Босанци не припадају српском етнолингвистичком корпусу (али да Дубровчани, Далматинци и Истрани припадају хрватском, тј. у истарском случају и словеначком али ника-

15

На пример, видети акт уједињења Црне Горе са Србијом: “Resolution of the Great National Assembly of the Serbian people in Montenegro concerning unification of Montenegro with Serbia”, Podgorica, November 26th, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 153−156.


ко и италијанском). КПЈ је оваквим ставовима фактички не само признавала стварним и новопрокламованим нацијама право на самоопредељење већ, што је најбитније, и право на национално-територијално отцепљење и образовање властите националне независне државе. О којим се конкретним територијама радило које остале несрпске нације имају „право“ да отцепе од српског етногеографско-националног корпуса видели смо приликом формирања послератне југословенске федерације 1945.−1946. г., доношења фактички конфедералног (тзв. „гробарског“) Устава 1974. г., разбијања југословенске конфедерације 1991−1995. г., рата на Космету 1998−1999. г., етничког чишћења Републике Српске Крајине (1995. г.) и Космета (након јуна 1999. г.) и покушај затирања свега што је српско у независној Црној Гори након 2006. г. Залагање КПЈ на својој Трећој конференцији 1924. г. за федералистичко и републиканско преуређење Краљевине СХС коначно је реализовано након рата и то на принципима и ставовима КПЈ из прве половине двадесетих година када је партија радила у илегали. Да би се остварили овако зацртани очито антисрпски циљеви, КПЈ је логично подржавала све антисрпске и антијугословенске покрете формиране од стране несрпских народа и народности али је такође и настојала да успостави присну сарадњу са њима. Обзиром да су Хрвати били најбројнији Југословени после Срба као и да је њихова финансијско-индустријска буржоазија била најјача у Краљевини логично је било да ће КПЈ подржати сваколики вид хрватског сепаратизма и антисрпства зарад разбијања Краљевине СХС/Југославије што је КПЈ и званично уврстила у свој партијски програм као дугорочни политички циљ16. Стога нимало не зачуђује чињеница да у међуратном перио16

Идеју југословенских комуниста о нужном разбијању Краљевине СХС/Југославије је прихватила и Коминтерна у Москви чија је секција била и КПЈ што је озваничено на Коминтернином Петом конгресу који је одржан јула месеца 1924. г. у Москви. Овом приликом је усвојена и издата посебна резолуција о националном питању у Југославији а чија је окосница била захтев за издвајањем Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине након чега би се све три претвориле у независне националне државе. Истом том приликом је Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) од самог Стаљина означена као напредно-револуционарна партија са којом наравно југословенски комунисти треба да сарађују. Овде је неопходно нагласити да овом коминтерновском резолуцијом није предвиђен излазак Босне и Херцеговине и Црне Горе из састава Југославије нити су одређене границе „Словеније“, „Хрватске“ и „Македоније“ па је стога практично остављено домаћим југословенским комунистима да сами реше питање државно-републичких граница на југословенском тлу што је коначно и урађено 1945. г.−1946. г. заједно са прокламовањем и две нове нације: „Црногораца“ и „Муслимана“. КПЈ је те 1924. г. прихватила и коминтерновску политику о правима народа на самоопредељење до коначног територијално-физичког отцепљења од постојећих и међународно признатих држава што је у југословенском случају спроведено у праксу од 1991. г. до 2008. г. Под директним утицајем Коминтерне југословенски комунисти су усвојили званични став да је Краљевина СХС/Југославија вештачка версајска творевина што је само оправдавало већ усвојене политичке смернице КПЈ о разбијању Југославије. Коначно, КПЈ


ду чак и у својим јавним партијским гласилима КПЈ отворено подржава идеолошки расистичко-нацистичку антисрпску (велико) Хрватску револуционарну организацију (ХРО), тј. усташки покрет, формирану 1929. г. Тако је у званичном „Органу Централног Комитета Комунистичке Партије Југославије (Секције Комунистичке Интернационале)“, како тачно стоји у заглављу „органа“ − Пролетеру у броју 28-ом из децембра 1932. г. (дакле мање од две године пре убиства краља Александра од исте те ХРО) објављен чланак о подршци КПЈ усташком покрету. Први и главни пасус тог чланка гласи дословце овако: „Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме Комунистичка Партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај играју хрватски фашистички елементи. (Павелић-Перчец), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један Србски масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових талијанских

је на свом Четвртом конгресу новембра месеца 1928. г. у Дрездену (одржаном у згради партијске школе Комунистичке партије Немачке „Роза Луксембург“) коначно политику разбијања Краљевине СХС/Југославије уврстила у званични партијски програм. Том приликом је издата и посебна тзв. „Дрезденска резолуција“ којом КПЈ позива југословенски пролетаријат да се у наступајућем рату западних империјалистичких буржоазија против СССР-а бори за пораз владе Краљевине СХС, тј. за ликвидацију „sadanje imperijalističke države SHS, za punu nacionalnu nezavisnost ugnjetenih nacija, za svrgavanje buržoazije, za radničko-seljačku vlast i za uspostavu Balkanske federacije radničko-seljačkih republika“ (Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918−1988, prva knjiga, NOLIT, Beograd, str. 160). Овде треба обратити и нарочиту пажњу на чињеницу да текст Дрезденске резолуције у лингвистичком смислу речи одише речником стандардизованог хрватског књижевног језика што доста говори и о самом карактеру руководства КПЈ које је и срочило резолуцију. Југословенски комунисти су у својој антијугословенској и пре свега антисрпској мржњи ишли чак дотле да је Милан Горкић (тј. Јосип Чижински – од друге половине 1932. г. привремени генсек КПЈ постављен директно од стране Коминтерне) изјављивао априла 1929. г. да у случају устанка у Хрватској КПЈ мора да прави „privremeni strateški sporazum sa stranim imperijalizmom“ на шта се мислило на Мусолинијеву Италију и Хортијеву Мађарску којима би се чак уступиле и неке области Краљевине Југославије зарад уништења главне политичке опасности, тј. режима „velikosrpske hegemonije“ (Branko Petranović, Momčilo Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991, str. 191). Југословенски комунисти су били у току Другог светског рата доследни овим Горкићевим смерницама па су тако здушно сарађивали како са немачким окупатором тако и са Павелићевим усташама (Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Погледи, Крагујевац, 2006; Михајло П. Минић, Расуте кости (1941−1945), Детроит, САД, 1965; Клаус Шмидер, Партизански рат у Југославији 1941−1945, 2005).

84 | Владислав Б. Сотировић господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и метода индивидуалног терора“.17

Овакво комунистичко становиште о комунистичко-усташкој сарадњи је било директно инспирисано ставовима стаљинистичке Коминтерне (под директним и хегемонистичким руководством Грузина Јосифа Џугашвилија Стаљина који је седео у руској Москви као што је након 1945. г. у српском Београду седео Хрват-Словенац Тито) о решавању „националних“ питања широм Европе што је значило у пракси да сваки истински или исфабриковани народ, тј. нација, има право на самоопредељење до коначног отцепљења. Стога је под њеним утицајем КПЈ заузела став да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била „версајска творевина“ без обзира на чињеницу да је хрватски Загреб прогласио уједињење са “Краљевином Србијом и Црном Гором“ још за време самога рата 23. новембра 1918. г., тј. још пре почетка заседања међународне послератне конференције у Паризу и његовим унаоколо дворцима.18 Суштина оваквог става КПЈ се огледала у чињеници да је Политбиро партије усвојио званични став да се Југославија (као „великосрпска творевина“) има разбити што практично значи да је сваки антисрпски савез легитиман и добродошао. Стога претерано и не зачуђује политика КПЈ и њене НОВЈ у Другом светском рату сарадње са усташама. О овом феномену бисмо изнели и један конкретан случај о документованој сарадњи усташа и партизана на простору Гацке долине. Гацка долина као и читава Гацка област је добила назив по реци Гацкој а простирала се од Медака преко Госпића и Горског Котара па све до Српских Моравица на северу недалеко од границе са Словенијом, тј. Крањском. На овом простору су се налазиле италијанске, усташке, партизанско-комунистичке и четничке (Динарска четничка дивизија под командом бившег попа а ратног војводе Момчила Ђујића) војне формације. Партизани са совјетским војним ознакама су током читавог ратног периода покушавали војним ударима герилског типа да преотму ову зону од четника Динарске дивизије али им то није полазило за руком и због тога што се локално српско (већинско) становништво углавном опредељавало за четнике а не за партизане а један од главних разлога за овакво престројавање је била и видљива сарадња партизана са кољачима Срба – хрватским усташама, као и чињеница да су партизански одреди комунистичког

17 18

Текст је штампан на латиници а сви бројеви Пролетер-а се чувају у Архиву ЦК СКЈ у Београду.

Као што је већ наведено, види: „Proclamation by the National Council of the unification of the State of Slovenes, Croats and Serbs with the Kingdom of Serbia and Montenegro”, Zagreb, November 23rd, 1918 у Snežana Trifunovska (ed.), Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution, Martinus Nijhoff Publishers, Dordrecht/Boston/London, 1994, стр. 151−153.


Главног штаба Хрватске својим понашањем на терену учествовали у геноцидној политици усташког Загреба према локалним Србима. Управо на овим просторима је и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана а један од класичних примера је случај са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта Главног штаба Хрватске и Јуце Рукавине, команданта најзлогласније усташке бојне формације - Црне легије.19 О каквој конкретној војној сарадњи на терену се у овом случају радило говори споменути извор из прве руке казујући да су комунистичке формације повучене на „народни збор“ у село Кунић и то у тренутку када 1.500 усташко-кољачких црнокошуљаша продире преко Кордуна и Лике. Дакле, у тренутку када један рођени брат Хрват продире са својим кољачима да затре све што је Српско колико се то може у датом моменту, у том истом тренутку други брат Хрват уместо да брани народ од покоља своје војне формације повлачи са правца продора формација другог брата на народни сабор. Ево шта конкретно пише о овом догађају Мане Пешут: „И док су, партизански хероји, играли коло и веселили се, дотле су усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре садистички мучити а потом убијати, већ су само пресецали вратове. Највећи злочин почињен је у Тржићу и Примишљу а потом у Вељуну и Перјасици. Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе“.20 Ово сведочење умногоме потсећа на случај „Крагујевачког октобра“ из 1941. г. када су партизанске јединице буквално шенлучиле у оближњем селу Дивостину за време стрељања цивилног становништва од стране Немаца уз комунистичко образложење сељацима из Дивостина да онај ко није са њима јесте против њих. Закључак Комунистичка партија Југославије је од самог свог почетка рада на политичкој сцени Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. г. Краљевина 19

Мане М. Пешут, Револуција у Лици 1941−1945, издање аутора, Билефелд, Немачка, 1966. Мане Пешут је био командант батаљона Динарске четничке дивизије. Након рата је емигрирао у Немачку где је написао споменуту књигу која је историјски извор првог реда обзиром да ју је писао очевидац. Пешут је у Немачкој уређивао часопис Бели орлови. 20

Исто, стр. 181−217.


Југославија) заузела јасан и оштар антисрпски став у својим званичним документима, наступима и јавном деловању а што је директан производ партијске програмске политике. То се између осталог може јасно уочити и у партијској политици вештачког формирања до тада непостојећих нација, али искључиво и само оделитих од српске нације, што је такође било прокламовано као део партијског програма између два светска рата. Тако је на Трећем конгресу КПЈ у Бечу одржаном од 17-ог до 22-ог маја 1926. г. формално признато постојање „македонске нације“, али није и постојање нпр. „далматинске“, „дубровачке“ или „истарске“ нације. У истом контексту је као продукт Четвртог заседања КПЈ у Дрездену новембра месеца 1928. г. издата тзв. „Дрезденска резолуција“ којом се јасно тражило растурање Југославије на комунистички схваћеној националној основи и формирање националних држава „угњетених и обесправљених нација“: Словеније, Хрватске и Македоније. Овај програмски захтев је испуњен на тзв. „Другом засиједању АВНОЈ-а“ у босанском Јајцу 29. новембра 1943. г. са циљем да се национална држава српске нације сведе на опсег Кнежевине Србије у периоду од Берлинског конгреса 1878. г. па до Балканских ратова 1912−1913. г. У циљу конкретног спровођења у дело овог партијског програма а преко освајања власти у земљи, КПЈ је за време Другог светског рата директно и индиректно сарађивала са својим револуционарним војним формацијама (НОВЈ) како са иностраним окупатором тако и са хрватским усташким покретом. Након рата, а на основу зацртане партијске политике из предратног периода, владајућа КПЈ је у пракси реализовала основне одлуке своје партијске резолуције у Дрездену о разбијању српског етнонационалног бића зарад, пре свега, стварања велике Хрватске и легализације етноцида над Србима почињеног на просторима НДХ 1941−1945. г. Коначно, у временском периоду тоталног разбијања Југославије и Српства након 1990. г., остварени су сви програмски циљеви антисрпске политике КПЈ из 1920-их година па се стога ова политичка организација и неможе другачије назвати него Антисрпска партија Југославије.

LITERATURA: Аdamović, Vladimir. Tri diktatora: Staljin, Hitler, Tito. Psiholopitička paralela. Beograd: Informatika, 2008. Banac, Ivo. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca: Cornell University Press, 1984.

Антисрпски карактер комунистичке партије Југославије | 87 Cerović, Vuksan M. Velika zavera. 2 vols. Beograd: Elit, 1994. Kostić, Lazo M. Nasilno prisvajanje dubrovačke kulture. Melburn: privatno izdanje, 1975. Krvava lista komunističkih zločina u Srbiji. Kragujevac: Pogledi, 1998. Marković, Sima. Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma. Beograd: Centralni odbor NRPJ, 1923. Minić, Mihailo P. Rasute kosti (1941−1945). Detroit: Universal Slavic Printers, 1965. Novak, Viktor. Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske, 1948. Pešut, Mane. Revolucija u Lici 1941−1945. Bilefeld: izdanje autora, 1966. Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije: 1918−1988. 3 vols. Beograd: Nolit, 1988. Petranović, Branko, and Momčilo Zečević. Agonija dve Jugoslavije. Šabac: Zaslon, 1991. Rivelli, Marco Aurelio. La genosido occulte Etat independent de Croatie 1941−1945. Tosana: I Age d Homme, 1998. Riveli, Marko Aurelio. Nadbiskup genocida. Monsinjor Stepinac, Vatikan i ustaška diktatura u Hrvatskoj 1941-1945. Nikšić: Jasen, 1999. Samardžić, Miloslav. Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima. Kragujevac: Novi pogledi, 2006. Schmider, Klaus. Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944. Hamburg, Berlin, Bonn: Mittler & Sohn, 2002. Sellier, André. Atlas des peuples d’Europe centrale. Paris: La Découverte, 1991. Simić, Pero, and Zvonimir Despot. Тито. Strogo poverljivo. Arhivski dokumenti. Beograd: Službeni glasnik, 2010. Trifunovska, Snežana ed. Yugoslavia Through Documents. From its creation to its dissolution. Dordrecht: Martinus Nijhoff Publishers, 1994. Vladislav B. Sotirović, Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918, Vilnius University Press, Vilnius, 2007. Zečević, Miodrag. Jugoslavija 1918-1992. Južnoslovenski državni san i java. Beograd: Prosveta, 1994. Živanović, Sergije M. Treći srpski ustanak. Kragujevac: Novi pogledi, 2000.


Vladislav B. Sotirović

ANTI-SERBIAN CHARACTER OF THE COMMUNIST PARTY OF YUGOSLAVIA Summary: The aim of this article is to bring a constructive contribution to ex-Yugoslav and primarily Serbian historiography to the studies of the subject of anti-Serbian character of the Communist Party of Yugoslavia (KPJ), ie. later the League of Communists of Yugoslavia (SKJ). This subject, unfortunatelly, has not been yet adequately addressed primarily because ideological and political reasons. This article is an attempt to understand the roots of contemporary national disaster of Serbia and the Serbian people in general - whose roots are one of the thickest branches called the Communist Party of Yugoslavia. Keywords: Yugoslavia, communist party, communism, totalitarism, bolsheviks, Serbs, Serbia, anti-Serbianism


89


UDC 821.163.41.09"1945/1962" Оригинални научни рад

Др Коста Николић1 Институт за савремену историју (Београд) Србија

ФУНКЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (1945-1962) Aпстракт: Текст се бави функцијом књижевности и уметности уопште у југословенском/српском друштву успостављеном после Другог светског рата. У центру анализе јесте специфични „сусрет” писаца и политике који се одвијао на личном и групном ангажману књижевника, на „семантизацији политике” у њиховим литерарним делима, као и „политичком читању” или „политичким прашинама” коју су подизала њихова дела (или политички ставови) у јавном животу југословенског/српског друштва. Кључне речи: култура, књижевност, идеологија, Југославија, Србија, комунизам, репресија, тоталитарно друштво

Дискусија о спознајној функцији књижевности стара је колико и сама књижевност. Опште је место кад се каже да књижевност и када јесте ангажована не сме да доводи у питање своју специфичну уметничку природу. Књижевност говори о свом времену, говори о историји, али она ипак није историја, говори о човеку, али није антропологија, открива човекову психу, али није психологија. Без обзира на то ка чему тежи и докле сеже у својим тежњама, књижевност је превасходно фикција и уметност речи. Свако књижевно дело на првом месту је појединачни, непоновљиви уметнички феномен и тек као такво оно може да буде и нешто друго: историјска чињеница, сведочење о времену, пример који се може користити и за објашњење феномена који спадају у домен проучавања различитих хуманистичких научних дисциплина (Деретић 1985: 9). Најопштија марксистичка дефиниција књижевности гласи да је она само једна од форми идеологије која на специфичан начин одражава стварност. Тај идеолошки поглед на свет карактеристичан је за идеократске државе, а социјалистичка Југославија била је типична таква држава. Поредак у 1

[email protected] (Kosta Nikolić, Institute for Contemporary History – Belgrade, Serbia)

90 | Коста Николић

таквој држави не постоји да представља стварност онаквом каква она јесте, већ постоји да ствара „нови свет”, да га обликује према сопственој визији будућности. То је било и разумљиво, јер политички представници таквог поретка нису били изабрани на слободним изборима, нису били изабрани као представници онога што реално постоји, већ су они били, како је то говорила теорија комунистичког покрета још од његових зачетака, „авангарда”, група која је „видела даље” и знала пут до те „нове будућности”. Југословенски комунисти сматрали су да су легитимни чак и када су били свесни да их не подржава већина народа. Осим тога што и није постојао начин да изгубе власт, они су веровали да већина не мора увек да буде „свесна” својих историјских интереса, јер је социјализам ионако био само прелазна етапа ка комунизму – бескласном друштву. У раној фази тог поретка, такав политички концепт у уметности се изражавао преко тумачења о превласти идеологије над „формалистичким” (уметничким) својствима књижевности. У питању је била изразита антисубјективистичка слика света, а главна „гносеолошка” тачка појма идејности било је одређење да су победом револуције сва питања, па и она естетска, решена и да уметници само треба да следе ток којим иде револуција (Тимченко 1989: 31). Идеологија југословенског комунизма није трпела рационалан однос према стварности. Постојеће друштвено стање проглашено је одавно „објективном” историјском нужношћу, а владајућа партија претендовала је на искључиво компетентно изношење, заступање и одбрану „истине”. Тако се врло рано одустало од темељног друштвеног преображаја, јер се апологетски доказивало да су најважнији циљеви револуције остварени већ самим освајањем власти у држави. Опште место свих једнопартијских и тоталитарних система јесте неповерење према свему што интелигенција ради, мисли или говори. Зато су у раној фази југословенског комунизма интелектуалци увек били синоним за „класног непријатеља” јер су они, као творци нових идеја, били опасност за поредак. Комунисти су интелигенцију делили на „поштену” која је служила револуцији, и „реакционарну” која је била критички настројена према друштвеној пракси. Ту интелигенцију водила су морална и духовна а не политичка начела, а њена естетика заснивала се на етици људских и грађанских слобода. Зато је она увек била, у већој или мањој мери, у сукобу са владајућим политичким и уметничким концептом. У тоталитарним системима, најпожељнији су били они интелектуалци који су заборављали, а они који су се сећали, третирани су као „злопамтила” и самим тим су били неподобни. Једна од дефиниција књижевности каже да је

Функција књижевности у социјалистичкој Југославији (1945-1962) | 91

она борба памћења против заборава, па су прогони писаца били у функцији опште идеолошке чистке, јер идеолози тоталитаризма културу сагледавају само као слушкињу политике. У таквој концепцији, култура и није могла да егзистира без „случајева”, јер су они који су били критични подсећали владајућу елиту да њен свет није био непогрешив. Због тога су такви интелектуалци и уметници били непожељни, а њихова дела проглашавана су за инцидентна и „подривачка” (Kovač 1995: 16). Нови културни концепт наметан је, као и све остало, „превентивном репресијом”. И у овој области уочљив је асиметричан приступ према српској и хрватској културној баштини. Црни дани за српске уметнике најављени су на почетку 1943. у гласилу тзв. Јединственог народно-ослободилачког фронта Србије. Прво је Василије Буха писао о онима који су објављивали у окупационом Српском народу следеће: Погледајте само шта и за кога раде неки бедни културни и просветни радници, новинари, књижевници, уметници, професори универзитета и њима слични бескичмењаци. Сва та багра у суштини ради једно те исто, само сваки на свој начин. Сви они верно служе окупатору, мислећи да ће тако продужити себи бедни живот и измаћи заслуженој казни. (Буха 1943: 4) Затим је Мома Марковић, високи партизански функционер, у пролеће 1943. године дао свој прилог обухватању освете: Иду дани радости. Иду дани освете. И ми вам речима песника Абрашевића велимо: - И освета наша крвава ће бити (Марковић 1943: 4). Најексплицитнији је био бивши надреалистички песник Ђорђе Јовановић, политички комесар Космајског партизанског одреда. Он је у тексту „Штукакултура” писао о „извесним културним радницима” који су подржали немачку окупацији и тако се легитимисали као „најнаказнија пасмина српског народа”. Ти људи били су „олош самозваних представника наше културе”. Јовановић је највише отрова излио на писце Светислава Стефановића, Велмара Јанковића, Николу Трајковића, Драгишу Васића, Станислава Кракова, Симу Пандуровића и Десимира Благојевића; филозофе Владимира Вујића и Милоша Ђурића; музичара Светомира Настасијевића и управника Народног позоришта Јована Поповића. Јовановић се обрушио и на своје некадашње пријатеље Душана Матића и Александра Вуча који су остали пасивни: Није, дакле, довољно, да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега. Не борити се данас против окупатора и његових слугу значи у ствари помагати их, а њих помагати значи издавати свој народ. Српски културни радници

92 | Коста Николић морају да схвате да је не борити се против народних непријатеља данас у најмању руку исто што и непосредно им служити, чак и више него то. (в. Тешић 1983: 843-849)2

На страницама Гласа огласио се 1944. и Петар Стамболић, у функцији команданта партизанског Главног штаба за Србију. Оне је био више него јасан: Запамтиће сва издајничка пискарала који су своја пера умакали у српску крв. Нека их нико и ништа не може сакрити, до црна земља (Стамболић 1944: 8). Радован Зоговић је у Борби, у уводнику „Мач и перо”, побројао писце који су „сарађивали” са тек свргнутом влашћу: Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Тодор Манојловић, Јеја Илић, Момчило Милошевић, Десимир Благојевић, Милан Кашанин и Светомир Настасијевић. Тако су одмах по уласку партизана у српске градове почела су и стрељања: у Београду је стрељан Светислав Стефановић, као и поједини глумци; Сима Пандуровић је осуђен на пет година губитка српске националне части, у Новом Саду је убијен књижевник Велислав Спасић, а у Нишу седморица глумаца Нишког позоришта. Бројне друге њихове колеге похапшене су како би се проредили и застрашили интелектуални кругови за које се знало да нису наклоњени комунистима. То су биле егземпларне жртве у времену када се нова власт још није била учврстила и када је једино располагала голом силом (Милорадовић 2008: 377-378). Затим би следила „друга смрт”, односно уклањање из јавности уметничких дела побијених људи. О томе су рачуна водиле њихове колеге и критичари који су учествовали у новој власти. Прави смисао тих поступака није био само у затирању дела, већ у брисању „сваког трага који је водио ка тим егзекуцијама и мрачним почецима режима”. Дела убијених аутора стално су подсећала на начин њихове смрти. Та пракса настављена је и у каснијем, нешто „либералнијем” периоду када се истрајавало на „селективном” забораву, јер би сазнање о „крвавим чисткама” бацило ружно светло на југословенски поредак када је грађен култ о социјализму са „људским ликом” (Милорадовић 2008: 379-380).

2 У писму послатом Марку Ристићу 27. јула 1935. из затвора у Лепоглави, где се налазио на издржавању трогодишње робије, Ђорђе Јовановић је објаснио зашто се сврстао на страну бољшевичке левице у КПЈ. Он је писао како је своја књижевна опредељења променио захваљујући „друговима”, који су га „уверили” у исправност како својих политичких тако и литерарних назора: Данас, док фашистички пси реже по свим кутевима Европе, мени не преостаје ништа друго него да дефинитивно раскрстим са надреализмом. Да сам био надреалиста не стидим се ни мало. Лако је могуће да бих без њега био данас неко опскурно фашистичко клеветало. (Пузић 2003: 41). Ђорђе Јовановић је погинуо 1943. у околини родног Космаја.


Комунисти су се одмах, преко читавог низа административних мера, одредили према традицији и културним вредностима наслеђеним из прошлости. Гушено је све што није спадало у друштвени систем, све оно што је морало да „умре” са старим друштвеним поретком и што је, према тадашњој догми, кочило напредак и развој, и било супротно новој идеологији. „Непријатељ” у култури био је апстрактан, он је деловао кроз своје културне установе и имао је разгранате друштвене везе и интелектуалце који су у политичкој борби деловали надмоћно. Зато је КПЈ одмах укинула све приватне издаваче, штампаре, књижаре, развластила власнике кинематографа и приватних позоришта, затворила је све приватне библиотеке и читаонице, забранила рад културних друштава без обзира што су те установе представљале део традиције и културне вредности српског народа (Димић 1988: 56-57). Нови југословенски режим одмах је приступио и формирању удружења књижевника као струковних организација, чија је основна функција у тој раној фази била да спречавају слободно стваралаштво. Социјалистички рeализам и Савез писаца Совјетског Савеза били су узор по коме су после рата формиране све организaције књижевникa. Удружење књижевника Србије основано је већ 1945. године. Члан Удружења могао је да буде сваки књижевник „који стоји” на линији народно-ослободилачке борбе”. Између већине њих, представника предратних генерација и писаца „стасалих” у рату, створено је привремено савезништво у служби „народним интересима” и новом друштвеном поретку. Удружење је покренуло амбициозни часопис Наша књижевност. Први уредници били су Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Десанка Максимовић, Божидар Ковачевић и Чедомир Миндеровић (Пековић 1986: 21). На трећој годишњој скупштини Удружења, одржаној 20. марта 1949. закључено је како Удружење треба да омогући српским књижевницима „да се у свом раду првенствено оријентишу на тражење тема и мотива из социјалистичке изградње наше земље. У ту сврху предузети све мере да се књижевници упознају с оним секторима нашег живота на којима се данас води главна битка за социјализам” (Арсић Ивков 2003: 23). Ништа се није мењало све до почетка распада Југославије и слома комунистичког режима. Удружења су прописивала „стваралачке нормативе”, производила уметнике „новог доба”, избацивала из својих редове неподобне. Уместо да штите слободу уметничког стварања, удружења су предњачила у нападима на своје чланове и залагала се да се уметност тумачи политичким и идеолошким мерилима. Писци се нису спорили само око естетичких питања, праваца, стилова и књижевних метода, већ и око превласти у књижевном животу. Водила се борба за разне повластице – за чланство у жиријима и редакцијама ли-


стова, часописа и издавачких кућа, за добијање награда, за студијска путовања у иностранство, присуство на партијским конгресима, чланство у разним делегацијама и друге позиције (Пековић 2009: 33). Чланство у Удружењу књижевника Србије доносило је повластице и материјалну сигурност, омогућавало учешће у уметничком и јавном животу. Вероватно у томе лежи објашњење зашто су многи познати писци, до тада некомунисти или антикомунисти постали не само лојални новом режиму, него и његови активисти. Избацивање из Удружења значило је уметничку смрт и материјалну беду (Арсић Ивков 2003: 24). Најопорији запис о уметницима и интелектуалцима који су одмах по окончању рата подржали нови режим, оставио је Бранко Лазаревић: Нарочито више не могу да гледам и да слушам овај наш свет, нарочито нашу бедну и јадну интелигенцију, која се сва заглибила у блато и шљам до својих уста. Сем врло, врло ретких господских духова, све је друго сама фукара или престрашеност или камуфлажа и лаж. Не могу да их поднесем ни физички. Већ саме им очи показују страшну беду. Срозало се све на последње гране. [...] Добро: свету треба хлеба и преплашио се. То разумем. Али у томе има мере. Може се радити и ћутати. Они не траже да се претерује него само да им се ради. И иначе они никоме не верују, па зар ови мисле да ће њих преварити? То гурање је за презирање, то бојадисање црвеним које им не приличи и које је лажно лицкање. Из црног у црвено се прелази као да се пређе из собе у собу. (Лазаревић 2007: 121-122)3 „Прилагођавање” новом поретку била је неминовност и за некадашње надреалисте, јер они нису били чланови КПЈ, нити су учествовали у рату. Они су своје „уклапање у режим” схватили као уклапање у партијску дисциплину, па су и у томе отишли корак даље од старих комуниста. Све „пропусте” покушавали су да надокнаде свесрдном подршком комунистима. Зато их је Радован Зоговић означио као „конформисте” (Милићевић 2009: 477-478).

3

Бранко Лазаревић (1883-1963), српски филозоф, дипломата и књижевни кртичар. Завршио је Филозофски факултет у Београду, учесник је ратова од 1912-1918. Између два светска рата радио је у дипломатској служби (Варшава, Праг, Анкара и Беч). Један је од најистакнутијих представника српске имрпесионистичке критике, а највише се бавио проблемима естетике и теорије књижевности. Ратне године провео је у Београду. За то време умрла му је супруга, старији син Иван погинуо је у четницима, а млађи Ђорђе се разболео и умро је у Швајцарској марта 1945. Бранко Лазаревић је 1947. због својих антикомунистчких и прозападних ставова искључен из Савеза књижевника Југославије. Одмах је, без суђења, послат у затвор где је остао до 1951. Рукопис његовог дневника пронађен је 2004. у Херцег Новом.


Најупечатљивији модел оставио је Марко Ристић (1902-1984), пореклом из угледне београдске грађанске породице, унук великог српског дипломате Јована Ристића. Он је у књижевност ушао 1922. као један од покретача часописа Путеви. (Деретић 2004: 1100). Касније је био припадник надреалистичког покрета; у познатом сукобу на књижевној левици уочи Другог светског рата, подржавао је Мирослава Крлежу. Ратне године провео је у Врњачкој Бањи, а одмах по уласку нових власти у Београд (1944) ставио се на „располагање” органима тајне полиције (ОЗНА).4 Ристић је одмах почео жестоко да напада поражене у српском грађанском рату. У првом чланку Смрт фашизму – слобода народу, објављеном 5. новембра 1944. на првој страни „Политике”, обележио је „издајнике” и тражио правду за погинуле у рату. Захтев за „немилосрдном казном” као „једино праведном казном за издајнике”, објаснио је „обавезом” пред будућношћу „наше деце”, јер „неуклањање издајника” јесте „квасац будућег издајства” а „некажњени злочинац подстрек за будућа злочинства”. У чланку Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин, такође објављеном на насловној страни „Политике” 28. новембра 1944. године, Ристић је коментарисао стрељање „105 издајника”, међу којима је било и доста његових познаника. Ристић се осврнуо на „Саопштење Војног суда Првог

4

О томе је податке оставио генерал Јефто Шашић, начелник III (војног) одељења ОЗНЕ, каснији начелник Контраобавештајне службе ЈНА: Света Стефановић позвао ме је да заједно кренемо код Марка Ристића, који жели да се види и да заоштри неке ствари, као добар познавалац прилика у Београду. Марко Ристић је становао у улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена за Максимовића, Цале Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине, Драгог Стаменковића, карикатуристу, Бачић Сашке, чији је отац послао неколико милиона и има признаницу Драже Михаиловића. Затим је говорио о Доли Миљановићу, Ђорђу Туфегџићу за кога жена говори да је погинуо или нестао, међутим, он се скривао и организовао четнике. Вељко Петровић, адвокат, исто тако организатор четника. Други Вељко Петровић, трговац, организатор Дражиног покрета. Затим је ту забележено име Боже Марковића, млађег доцента, звани ‘Ждребе’. Затим Саве Обрадовића, секретара индустријске коморе, затим Лазара Ђукића, стални генерални секретар Радио станице који је био везан на Александра Дамјановића. Затим инг. Ђорђе Анчић или Јаничић, Јевремова 32а. Он је био саветник за III кварт Дражи Михаиловићу. Зарије Вукичевић, из Курсулине улице број 10 исто Дражиновац, па Велимир Димић Војиновић, комесар житне централе, три пута су били у врховној команди Драже Михаиловића. Тоша Обрадовић, ваљда је био везан за групу Драже Михаиловића, код њега је остала радио-станица, Озрен Бачић, индустријалац, Дражиновац. [...] Као што се види, Марко Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су радили у II одсеку и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића имали су само из овога извора добру одскочну даску да могу наставити са радом. Војни архив, фонд: Војно-безбедносна агенција, К-20, Ф-8.


корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду” (објављено на насловним странама „Политике” и „Борбе” дан раније).5 Ристић је у једном доста морбидно интонираном тексту писао како су сви ти људи заслужили смрт, јер су у питању били „кољаши и агенти”. У том „шљаму издаје” били су и појединци „које је до јуче Београд сматрао својим угледним грађанима и који су се наметали као елита српског народа”, али је народ „своје однарођене елементе [...] почео већ да уништава”. У наредном тексту од 13. децембра (Издајник Дража Михаиловић и његови фашистички саучесници), Ристић је писао како је „дражиновштина” била „кулминација, синтеза великосрпске варијанте терористичког фашизма” и упозоравао је оне који „ни сада неће да увиде, да признају издајничку улогу Дражину, који негирају фашистички, зверски, терористички и пљачкашки карактер дражиновштине”. Награда је стигла веома брзо. Већ крајем децембра 1944. године Ристић је од стране привремене комунистичке владе (НКОЈ) постављен за секретара Централног државног издавачког предузећа; у пролеће следеће године именован је за првог амбасадора нове Југославије у Француској (Милићевић 2009: 479). У модел понашања Марка Ристића, што је типичан пример понашања авангардног уметника, улази и снажно одсуство политичке, али и естетске толерантности, када се јавно износе оптужбе на рачун неистомишљеника и захтева од нове власти да их казни. И на примеру Ристића и осталих српских 5

У овом обраћању јавности, и својеврсној опомени, пише: У току битке за Београд и после ослобођења Београда, у руке Народноослободилачке војске пали су многи издајници и непријатељи народа, који су под окупацијом радили за фашистичке освајаче и извршили за њихов рачун велики број злочина. Војни суд Првог корпуса Народноослободилачке војске Југославије судио је, на својим заседањима од 26. и 30. октобра, 2, 6, 10. и 18. новембра 1944. у Београду, тим издајницима и непријатељима народа. Пресудом Војног суда Првог корпуса осуђена су на смрт лица чија се имена наводе. Смртна пресуда изречена им је као народним непријатељима и ратним злочинцима, у смислу чл. 13, 14 и 16, Уредбе Врховног штаба о војним судовима. Општи разлози пресуде су: што су поменути злочинци припадали окупаторским и издајничким, терористичким и шпијунским организацијама, окупаторској оружаној сили и издајничким војним организацијама Недића, Љотића, Драже Михаиловића и других; што су свим својим силама радили на учвршћењу Хитлеровог поретка у Југославији, односно против ослободилачке борбе наших народа и свих наших савезника; што су убијали борце народноослободилачке војске и поштене родољубе, или их потказивали непријатељу, или предавали, мучили, прогањали и убијали; што су зборовима, штампом, радиом, претставама, карикатурама и другим средствима подупирали окупаторско-фашистичку тиранију и изругивали војничке и моралне напоре слободољубивих народа. Сва поменута лица кажњена су и губитком часних права за свагда, и конфискацијом целокупне имовине у корист Народноослободилачког фонда. Нико од истраживача који су се бавили репресијом у Србији, није у доступним архивама пронашао било који документ о хапшењу и осуди ових лица, нити поузданију информацију да је суђење заиста и одржано. То је отворило простор за доста утемељену претпоставку да су на овај начин само санкционисана дотадашња убиства извршена у Београду (тзв. дивља чишћења).


надреалиста може се говорити о тачности познатог Арагоновог запажања да се „револуционарни интелектуалац појављује најпре и пре свега као издајица класе из које потиче” (Бењамин 1994: 113). Милован Ђилас је овај Ристићев „салто мортале” назвао жељом за сређивањем односа са партијом. Управо је Ђилас био особа са којом се Ристић, у октобру и новембру 1944. састајао у београдском хотелу „Мажестик”, у коме је, после ослобођења, била смештена елита нове власти. Ту је био и „Агитпроп”, комисија за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ, којом је руководио Ђилас, уз бројне сараднике – Радована Зоговића, Скендера Куленовића, Владимира Дедијера и Елија Финција. Ту је основана и редакција Борбе и дата дозвола Владиславу Рибникару за штампање првих бројева Политике. Према сведочењу Душана Матића, Ристић је тих тешких поратних дана више пута виђан како у „Мажестик” носи ташну са документима о држању београдских интелектуалаца за време окупације (Пузић 2003: 46-47). Марко Ристић је 1952. године објавио књигу Књижевна политика у којој се обрачунао са својим идеолошким неистомишљеницима. Највише је дисквалификовао Владимира Велмар Јанковића. О њему је писао да је физички „можда још увек жив”, али да је „морално мртав”; да је до крајности лош писац, „збркани идеолог белогвардејског панславизма и словенске душе”; да је „реакционар” и „фашиста”. Ристић је Јанковића тумачио као типски пример целе једне генерације књижевника: У том смислу је његова појава типична и симболична за читаву једну категорију мрачњака и каријериста, признатих и официјелних, државотворних назови-интелектуалаца старе Југославије који су се, скоро сви без разлике, под окупацијом расцветали као хитлеровске артишоке, као да су хтели да покажу колико су били у праву они који су такву њихову апотеозу унапред слутили и проказивали на начин на који се о неком од тих велмара и у овој књизи говори. (Ристић 1952: 262) Ристић је 1955. у есеју „Три мртва песника” са културне сцене комунистичке Југославије уклонио своје некадашње пријатеље, Милоша Црњанског и Растка Петровића (трећи уметник о коме је Ристић писао био је Пол Елијар). Есеј Марка Ристића карактеристичан је за трансформацију књижевности у тоталитарним друштвима када се уметничко „ја” претвара у колективно „ми” чиме је за дуги низ година успостављена културно-политичка матрица која књижевност није сагледавала и вредновала изван идеологије и политике (Росић 2007: 19). Ристић је јасно написао и да човеково политичко биће не може да постоји без „непријатеља”; у новом културном поретку бивши пријатељи који се нису променили, постајали су духови сопствене прошлости и зато су третирани као


непријатељи. Ристић је поставио и још један наратив који ће бити доминантан у српској књижевности, без обзира на идеолошку и политичку позицију која се у једном конвертитском друштву често мењала. Он се у својој исповести није огласио са позиција чисте приватности, јер је желео да сопствену конфликтну личну историју интегрише у званични историјски дискурс. Ристић је увео и тумачење да је живот, у овом случају револуција, супериорни извор естетског квалитета и примарно место естетског чина, а посебно је поезија требало да се прилагоди реторици револуције, а песник новим захтевима друштвене стварности (Росић 2007: 24-25). У Хрватској је писце који су сарађивали са усташким режимом успешно бранио Мирослав Крлежа, истакнути хрватски књижевник и полулевичарски интелектуалац, „горди Хрват” како га означава Ендру Барух Вахтел, један од најбољих иностраних истраживача и познавалаца југословенске књижевности (Вахтел 2001: 219). Крлежа је уочи Другог светског рата дошао у жесток спор са владајућом догмом КПЈ (познати сукоб на књижевној левици) у време када је у завршној фази био процес пуне стаљинизације југословенске комунистичке партије. Преко Крлеже марксизам је добио одређену интелектуалну тежину не само у Хрватској. Крлежин марксизам био је производ средњоевропске критичке традиције и био је далеко од пожељног модела соцреализма (Банац 1990: 80). Иако се Крлежа није дистанцирао од Стаљинових чистки, он није имао никаквих илузија у вези са њима. Фебруара 1939. године Крлежа је покренуо часопис Печат као „књижевни мјесечник за умјетност, науку и све културне проблеме”. У њему су радили левичарски интелектуалци који су због својих политичких (Звонимир Рихтман, иначе електроинжињер и физичар), идејноестетских (Марко Ристић) или научних схватања (историчар Васа Богданов) већ били у спору са политиком КПЈ. Крлежа се супротставио свођењу уметности на њену социјалну функцију и бранио је принцип „индивидуалитета” као основу уметничког стваралаштва које измиче партијским директивама и има своје посебне законе. Вредност неког уметничког дела зависила је од талента, унутрашњих уметникових склоности и посебности његове природе. Посебно је критиковао површну тенденциозност у књижевности, јер мисаона надградња није могла де се изводи из економског развоја друштва. Критеријуми којима се оцењује уметничко дело морају да остану специфично уметнички и не могу да се своде једино на оцену „социјалне вредности” и „борбене утилитарности” (в. Пековић 1986: 8-9). Крлежина одбрана уметности схваћена је као негирање дијалектичког материјализма, а обрачун са њим и његовим следбеницима најавио је у априлу 1939. године Јосип Броз Тито, вођа КПЈ (тада је користио псеудоним „Валтер”).


Он је писао о „троцкистима” који делују и у књижевности и који са неког тзв. научног становишта својим „пискарањем” изазивају збрку у главама посебно млађих интелектуалаца и неких радника: Код нас троцкисти сада наступају под знаком ревизије марксизма и лењинизма. Као главне „троцкисте” Тито је означио Рихтмана, Марка Ристића и Богданова. За Рихтмана је рекао да покушава да „исправи” Енгелсово и Лењиново схватање о дијалектици природе, да клевеће „њиховог најбољег насљедника” Стаљина а брани „Хитлеровог шпијуна” Бухарина. Ристића је оптужио да је „интимус прашког троцкисте и буржоаског дегенерика Бретона”, да „потајно клевеће СССР и његову народну културу”. Богданова је оптужио да је 1929. пред полицијом давао „срамне изјаве а сада покушава да ревидира став Маркса и Енгелса из 1848”, као и да непрестано и врло вешто „врши свој разорни рад на штету радничке класе” (Тито 1983: 181). У јуну 1939. Крлежа је отворено бранио своје сараднике, а своје погледе о сукобу на „књижевној левици” систематизовао је у чувеном спису Дијалектички антибарбарус који је објављен у Печату децембра 1939. године. Затим је уследила идеолошка дисквалификација Мирослава Крлеже, прво преко брошуре Огњена Прице Барбарство Крлежиног антубарбаруса а затим преко серије текстова које су у Књижевним свескама објавили Отокар Кершовани, Милован Ђилас, Коча Поповић, бугарски комуниста Тодор Павлов који је поставио темеље стаљинистичке естетике преко књиге Теорија одраза. Основна питања дијалектичко материјалистичке теорије сазнања. Партијски функционери Едвард Кардељ и Стефан Митровић (послератни секретар Агитпропа) заједно су писали под псеудонимом „Јосип Шестак”. Ову акцију водио је Кардељ, јер се Тито тада налазио у Москви, али је он одобрио целу акцију. Централно питање овог спора најјасније је исказао Аугуст Цесарец, истакнути марксистички интелектуалац из овог периода. Он је писао да књижевник треба да, својим радом и животом, буде „помагач и потицатељ” да се велики циљ нове социјалистичке културе постигне што пре, „у што већем размаху, дубини и опсежности”. Он је сматрао да апсолутна слобода у уметности, посебно у књижевности, никада и није постојала, а посебно је не може бити у „прелазним, борбеним ситуацијама у којима музе под оружјем не могу и не смеју шутјети, него и саме требају постати оружје” (в. Тешић 1983: 800). Невидљиви смисао овог сукоба био је у перцепцији чистки које су тада спровођење у Совјетском Савезу – да ли су оне биле „неопортуна грешка” или онтолошка неминовност једног суровог тоталитаризма, односно, да ли је идеја револуције и даље била пожељна и историјски оправдана или је једноставно реч о „злочиначкој идеји” која је спровођена врло ефикасно – стаљинизам


није био девијација него логичан исход догађаја. Те дилеме поново су отворене крајем 80-их година 20. века, уочи распада СФРЈ, под утицајем Лешека Колаковског и његовог тротомног дела Главни токови марксизма. Крлежа је ратне године провео у Загребу, два пута је одбио позив Анте Павелића да се прикључи његовом режиму, а општи утисак свих истраживача јесте да су усташе Крлежу оставиле на миру управо због напада који је КПЈ извела на њега у Књижевним свескама. После рата, у измењеним историјским условима, због потреба новог режима да, као хрватска културна икона, буде на његовој страни, као и због личног пријатељства са Титом, Крлежа је сачувао своје позиције и значајно их проширио. Он се одмах укључио у књижевни живот нове Југославије и бранио је став да литература треба да служи народу у изражавању нове друштвене стварности. Крлежа је обновио рад Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) и постао њен потпредседник, често је долазио у Београд и код Тита и Александра Ранковића, шефа моћне ОЗНЕ, стуба репресије, интервенисао за многе хрватске интелектуалце који су се компромитовали за време НДХ.6 Тако су поједине културне институције у Хрватској очувале свој кадровски континуитет са њом, што је посебно упадало у очи Србима у Хрватској. Густав Крклец7 је постао председник Матице Хрватске, па Друштва књижевника Хрватске и на крају Савеза књижевника Југославије. То је било мера односа снага између Срба и Хрвата на културном плану. И у хрватској академији остало је много људи који су били отворени противници новог режима. Када је у Загребу 1950. основан Југославенски лексикографски завод (ЈЛЗ) а Крлежа изабран за његовог директора, за свог помоћника и „десну руку” узео је Мату Ујевића који је у годинама НДХ био директор Хрватског издавалачког библиографског завода и све до маја 1945. главни редактор Хрватске енциклопедије; објављено је укупно пет томова (Шваб 1992: 135). Иначе је Крлежа био и стални Титов саветник за питања културе. Посебну нетрпељивост према новој власти гајили су хрватски ликовни уметници, а њих је „покривао” Антун Аугустинчић. Он је током рата израдио бисте и Анти Павелићу и Титу (у Јајцу уочи Другог заседања АВНОЈ-а). И остали хрватски уметници били су, мање-више, потпуно незаинтересова-

6

Vuk Perišić, Miroslav Krleža, život i djelo (2), http: //www.e-novine.com/mobile/kultura/kultura-tema/ 28910-Ruganje-ljudskoj-gluposti.html 7

Густав Крклец је често оптуживан за тиху подршку усташком режиму, несметано је радио и стварао у Загребу за време Другог светског рата, једно време је провео и у Сарајеву и Земуну где је био главни уредник усташког листа Граничар (в. Десница 2001: 170-171).


ни за збивања у другим деловима Југославије. Тако се победом комуниста на крају рата, хрватска културна елита „избавила одговорности за недела у НДХ” у којој је градила своје каријере и одржавала континуитет националне културе (Милорадовић 2008: 384-386). Прихваћен и заштићен од политичког врха земље, Крлежа је свој ангажман прилагодио и подредио новим условима. Иако су се, на пример, жестоко обрачунавали са „троцкистима” и „ревизионистима”, партијски идеолози прећуткивали су Крлежину улогу на предратној књижевној левици. Најкарактеристичнији случај десио се на 5. конгресу КПЈ (1948) када се Радован Зоговић, непомирљиви Крлежин противник, у реферату који је представљао највећу апологију доктрине соцреализма, обрушио на „троцкизам”, „ревизионизам” и „печатовштину”, али ниједном речју није споменуо Крлежу (в. Пековић 2009: 21-23). „Енигма Иво Андрић” (1892-1975) представља једну од највећих загонетки послератне југословенске књижевности и политике. Андрић је у дипломатској служби Краљевине Југославије био (са прекидима) од 1920. године (прва дужност била је у Ватикану); од 1939. до 1941. године био је посланик у Немачкој и присуствовао је потписивању Протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакта 25. марта 1941. године у Бечу. Ипак, Андрић је, због „доброг” држања под окупацијом и великог књижевног угледа, „здушно прихваћен” од нових власти, и то одмах по ослобођењу Београда. После немачке окупације Југославије, Андрић је 31. маја 1941. године кренуо из Минхена, а у Београд је, са сарадницима, стигао сутрадан. Окупацију је провео у Призренској број 9, код пријатеља Бране Миленковића, у стану на првом спрату. У августу 1941. одбио је да потпише познати „Апел српском народу”, у новембру је пензионисан, али је одбио да прима пензију и живео је у потпуној изолацији, у својој испоснички намештеној соби. Постао је још бојажљивији, ћутљивији и неповерљивији, али упоран да напише своје замишљене књиге (Поповић 2009: 148-149). Неколико дана по ослобођењу Београда, у Призренску број 9 стигло је писмо Чедомира Миндеровића, песника и партизанског првоборца, у име тек основаног издавачког предузећа Србије „Просвета”, са предлогом Андрићу да се објаве његова дела (Поповић 2009: 161). За време окупације Андрић је написао романе На Дрини ћуприја и Травничка хроника. Они су објављени одмах после рата и дочекани са великим похвалама и проглашени су класичним делима југословенске књижевности. То што су Андрић као писац и његови романи прихваћени као „амблеми” југословенства у послератном периоду, тешко је објашњиво. Не само што су ти романи изневерили очекивања јер су се на ди-


ректан начин бавили питањима националног идентитета, они нису имали никакве везе са доминантним темама из тог времена. Осим тога, ни сам Андрић никада није испољавао никакве симпатије према новом поретку. Напротив, његов тихи антикомунизам био је више него познат и представницима нове власти. Најтачнијом се чини оцена да су у питању били културно-политички мотиви режима који је имао потребу за једном „културном иконом”, која би била живи еквивалент Његошу (Вахтел 2001: 194-195). Осим тога, како истиче Вахтел, Андрић је у својим делима, посебно описима муслимана и изразито негативном оценом турске владавине у Босни, артикулисао снажно схватање нације које се делимично поклопило са партизанским југословенством које је био актуелно у првим послератним годинама и које је потискивало националне супротности. Његова два велика „босанска романа” приказивала су тешкоће у међусобном општењу јужнословенских народа током историје, али са снажном надом у остваривање једног наднационалног јединства које ће бити у стању да их повеже. И иначе је Босна била кључна земља нове југословенске федерације (Југославија у малом) и југословенство је тамо ухватило најснажније корене. У Андрићевим романима, у којима се он поставио као „источњачки приповедач и западњачки археолог”, могу се наћи компликовани, испреплетани низови прича који стварају илузију о научној и потпуној слици босанске (а тиме и југословенске) историје (Вахтел 2001: 196-197). У Андрићевој слици турског времена могу да се препознају оба елемента супротних књижевних ставова према Турцима, карактеристична за српску књижевну традицију. И антитурског који полази од схватања да је отоманска владавина представљала највећу “историјску несрећу” (у том смислу Андрић је био изричит у својој докторској дисертацији Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине) и оног књижевног туркофилског који је турско доба обасјао „поезијом идиличне тишине”, што је посебно приметно у другом делу романа На Дрини ћуприја. Ипак, најважнији аспект Андрићеве слике турског времена јесу комплексност, епска ширина и историјска објективност. Он је, како пише Јован Деретић, посебну пажњу посветио мултиетничности и мултикулутуралности карактеристичним како за његову отаџбину Босну, тако и за читаву Отомански империју: У босанским касабама и градовима, смештеним обично у тесним котлинама, ограђеним брдима и одвојеним од осталог света, живеле су једне поред других различите етноконфесионалне скупине, муслимани, католици, православни Срби, Јевреји (Деретић 1996: 324). Тако се Андрићево књижевно стваралаштво добро поклопило са тадашњим мулти-културним концептом стварања наднационалног југословенства. Андрић је већ током 1945. на иницијативу власти, укључен у низ политич-


ких и културних акција. Уз Чедомира Миндеровића, Јована Поповића и Душана Костића, изабран је за члана југословенске делегације на Свесловенском сабору у Софији, па за већника тзв. Трећег заседања револуционарне скупштине Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ), за председника Друштва за културу и сарадњу Босне и Херцеговине са Совјетским Савезом. Био је и учесник Првог конгреса Народног фронта Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Обилазио је градилишта, држао предавања и писао чланке (Милићевић 2009: 479). У новембру 1945. сарајевска „Свјетлост” објавила је роман Госпођица, а нешто касније и Андрићеве Изабране приповетке. И у контакту са новим властима, Андрић је био толико повучен и затворен да није био близак ни са ким, а био је, како пише Милован Ђилас, „коректан и предусретљив са сваким”. Ђилас пише и да Андрић никада ништа није тражио за себе, интервенисао је тек неколико пута за своје пријатеље у вези обичних животних питања (Поповић 2009: 163). Иво Андрић је приповедао о земљи у којој „јавни сатови избијају исти час у различита времена дана и у којој се у непрозирним дубинама крију олује мржње”. Он је описивао стварне историјске амбијенте, али у центру његове уметности јесте појединац преко чије судбине се изнова открива да је на Балкану прошлост дубоко укорењена, да не ишчезава него опстаје, да се стално чини како је „ново” само привид и да је велико питање да ли се прошлост уопште може превазићи. Вишевековно историјско време о коме је Андрић размишљао и писао, сучељавало се са временом у коме је он стварао: Андрићево историјско природно преплиће времена, садашње и прошло, чиме се отвара и питање будућег. Тако оно склапа троделност историје на начин на који је једино могућ: савременост спаја прошлост и будућност. (Митровић 2008: 7-8) Силија Хоксворт (Celia Hawkesworth) је о Андрићевом доживљају историје написала: Рођен тамо где се родио и преживевши два светска рата, Андрић је био потпуно свестан спремности људи да чине зло. Он је познавао сулуду, дивљу мржњу која се може распламсати међу суседима који су годинама мирно живели један крај другог. И добро је знао за парадокс да се таква мржња покреће оним што би требало да буде човеков најплеменитији импулс: оданошћу нацији и вери. Дубоко неповерење религија, идеологија, сваког апстрактног система мишљења које се појављује у Андрићевом делу, има своје корене у начину на који се та оданост може злоупотребити и претворити у своју супротност, у инструмент мржње. (Хоксворт 1992: 2)


Иво Андрић је изабран за првог председника Савеза књижевника Југославије који је основан новембра 1946. у Загребу. У члану 1 Статута Савеза стајало је: Савез књижевника Југославије добровољна је организација књижевника ФНРЈ која стоји на позицијама очувања тековина наше Народне револуције и који својим књижевним радом доприноси изградњи социјализма и социјалистичке културе у нашој земљи. (Арсић Ивков 2003: 22) На овом Конгресу задатке књижевности дефинисао је Радован Зоговић: Књижевност треба да каже нашем народу шта је све урадио, како је постао свјестан свога дјела као историјске цјелине, као коренитих прелома и перспектива које из њих истичу, како би, знајући шта је све урадио, постао свјестан шта све може да уради, шта све, упркос чему, треба да уради. (Зоговић 1946: 30) Уметничко у делу подређено је корисном и функционалном у промени људске свести, емоција и односа да би се створио неки бољи, „праведнији” свет, и срећнији и активнији човек у њему. Писци су морали да воде рачуна и о „чињеничној истини” и „стварним доживљајима”, да им они буду инспирација, а да своје представе и јунаке у њој стварају тако уверљиво „као да су се могли догодити. У књижевним садржајима требало је наћи примере ликова који ће позитивно подстицати осећања, размишљања и поступке. Требало је уносити оптимизам и радовање животу. Иво Андрић је у завршној речи рекао: Исто тако ми у овој првој речи морамо поменути све оне писце и интелектуалне раднике који су пером и оружјем узели учешће у Народноослободилачкој борби, која је спасла част наших народа, вратила смисао нашој историји и достојанство нашем животу - да поменемо све њих, живе и мртве. Да поменемо на првом месту оног човека који је био вођа те борбе, неимар тог дела и који је оличење свега тога, да поменемо народног хероја, вођу и учитеља нашег народа, маршала Тита. (Арсић Ивков 2003: 22)8 Писци су 19. новембра 1946. посетили Тита. У делегацији су били Милан Богдановић, Мирослав Крлежа, Иво Андрић, Вељко Петровић, Радован 8

Андрић је био само номинални председник Савеза, а главну реч водио је генерални секретар Чедомир Миндеровић. Живот Иве Андрића, приватни и уметнички, био је изузетно комплексан и деценијама је привлачио пажњу бројних истраживача који су, углавном сензационалистички, испитивали разне аспекте његовог живота и стваралаштва. Најупечатљивије сведочанство о Андрићу оставио је његов савременик Бранко Лазаревић (в. Лазаревић, 2007: 340-353).


Зоговић, Чедомир Миндеровић, Десанка Максимовић, Гвидо Тартаља, Велибор Глигорић, Исак Самоковлија, Матеј Бор, Тоне Селишкар, Блаже Конески, Ервин Шинко, Скендер Куленовић, Славко Колар и још по неки. Тито је рекао како овај конгрес има историјски значај јер показује „да сте ви, књижевници из свих наших народних република, из цијеле наше земље, јединствени”.9 Тито је упозоравао књижевника и да њихова литература мора да има „извјестан правац”. Кроз нову књижевност требало је да се добије слика једног доба: Историја се пише и кроз литературу. Њу пишу обрађују умјетници, литерати, у својим умјетничким дјелима о минулим збивањима о ономе што је око нас. Ми морамо дати књижевне документе о ономе што се збива, иначе би наш рад у данашњици био неправилно оцијењен у будућности ако и ми не дамо свој прилог томе. Због тога, ако ваша дјела не би била обрађена умјетнички онако како би то требало - нико неће замјерити. Због тога треба стварати, треба радити, не треба чекати. Хтио сам да вам укажем на још једну ствар, веома важну у литератури. То је истицање братства и јединства наших народа. Гдје год је то погодно, треба га подвући и то никад неће бити сувишно. То има врло велику важност и то је апсолутно потребно у сваком погледу.10 Андрић је и касније следио „нову стварност”, али са уочљивом тежњом да помири естетичка и политичка гледишта, покушавајући да интегрише лични доживљај и стваралачку интиму писаца са постојећом политичком праксом. Током 1948. године укључио се у дискусију о односу писца према политичком поретку. На годишњој скупштини хрватских писаца говорио је како се у сваком писцу врши „исти процес обнове и изградње” као и у целокупном животу земље; писцима не може да буде свеједно „када ће се и како ће се изградити наш човек и какво ће и колико бити његово учешће у општем делу препорода, у остварењу социјализма, тј. бољег живота за све у нашој земљи”. За Андрића, писац је био човек који изграђује људе или бар доприноси њиховом изграђивању – писац не може да стоји по страни од живота, он не сме од књижевности да направи „пусто поље и вежбалиште за своје личне параде и мегдане, за бизарне турнире срца и јалове подвиге усамљеничке мисли”. Такви писци не остају у књижевности, они се обично јављају на крају друштвених процеса „као симптоми дотрајавања и дегенерације а никад на почетку, кад се гради и ствара, на прагу новог живота” (Пековић 1986: 48-49).

9

„Политика”, 20. новембар 1946, 1.

10

Исто.


У Југославији је на снази било схватање књижевности као дела идеолошке борбе у изградњи социјалистичког друштва, што је тумачење старо колико и сам комунистички поредак, а утемељили су га левичарски интелектуалци и уметници. Социјалистичка бирократија је у почетној фази изградње новог друштва доследно тежила да примени совјетски модел изградње социјализма и естетику социјалистичког реализма у култури. У делима партијских уметника није било сиромаштва, глади и насиља, суморне свакодневице, „личних емоција и проблема, егзистенцијалистичке запитаности”, већ су у форми реализма приказивали само пожељну стварност, онако како ју је замишљала партијска врхушка (Хофман 2004: 175). Социјалистички реализам постао је идеолошки и политички обојен идеализам, чији је крајњи циљ била потпуна индоктринација грађана. Као декаденција и формализам у западној култури, који се као остаци појављују у земљама „народне демократије”, означени су натурализам, антихуманизам, ирационализам, песимизам, национализам и лажно новаторство: Кроз савремену буржоаску умјетност оргијају свакојаки кубисти, надреалисти, егзистенцијалисти, умјетници и књижевници типа Сартра и Пикаса. (Ђилас 1948: 222) Упоредо са тзв. демократизацијом културе и неспорним напорима на просвећивању, подизању културног нивоа и описмењавању кроз аналфабетске течајеве милионских маса непросвећених сељака и радника, текло је и идеолошко преваспитавање у духу социјализма. Културна револуција је проширила број својих конзумената, али је драстична рестрикција уметничких и научних слобода свела њен садржај на пропагандни ниво. Непобитан цивилизацијски скок на просветном плану, био је праћен свеопштом идеолошком индоктринацијом, наметањем униформног начина мишљења и доминацијом партијности и идеолошке подобности над уметношћу, најизраженијом управо у периоду државног социјализма. Наметање совјетског културног обрасца и негирање уметничких слободе остваривано је свеопштом контролом државно-партијског апарата над институцијама културе, издаваштвом и ствараоцима. По узору на Совјетски Савез створен је један централизован, пирамидалан и свепрису тан директивни апарат својеврсна „културна влада”, за спровођење културне политике и надзор над ствараоцима. Преокрет у култури лагано је наступио после 3. пленума ЦК КПЈ (одржан јула 1949) који се оградио од догматизма, прагматизма и партијског арбитрирања у култури. Одбачена је заблуда да се применом административних мера у тачно испланираним роковима може изменити људска свест. Прокламована је слобода за ствараоце који су широки и разноврсни у схватањима, а не „љу-


ди чији ће умови бити подшишани на исти начин”. На овом Пленуму је речено да су у људској свести „наслагана схватaња ранијих периода” која могу да се променe сaмо кроз дуги период „идејне борбе” и применом нових мeтoда у раду, а не кроз организовaње нeколико зимских кампања, курсева и течајева (Димић 1988: 241). Прихватање „идејне разноврсности” потврђено је на 4. пленуму КПЈ у лето 1951. и годину дана касније на 6. конгресу, којим почиње дефинитивна либерализација у свим сферама друштва. Та слобода није се, међутим, смела дословно узети – важила је само за „слободне социјалистичке људе” и за оне уметнике који су прихватили „дијалектички материјализам”. Почетком 1952. на удару Милована Ђиласа нашла се Исидора Секулић због студије Његошу. Књига дубоке оданости. Ово дело прво је у Борби 30. децембра 1951. позитивно оценио Ђуза Радовић као књигу лирике писану „с љубављу, поштовањем и разумевањем” Његоша и његових идеја. Затим је Ђилас у Борби од 5. јануара 1952. прво критиковао Радовића због позитивне оцене „идеолошки изразито немарксистичке књиге” јер је тако код публика, а и код „хиљада марксиста”, створена забуна да је у питању марксистичка књига или да треба избрисати разлику између “материјалиста и идеалиста”. Са „немарксистима” је могло да се сарађује само на општим питањима културног и економског подизања друштва, али није могло да буде поистовећивања или мирења са њима. Ђилас је писао и да је Исидора Секулић показала „дубоку немоћ” идеализма. Ђилас је текст у Борби објавио под псеудонимом, али је три месеца касније, у књизи Легенда о Његошу саопштио да је он његов аутор (Пековић 1986: 110). И стваралаштво Владана Деснице показало је наличје тадашњег концепта у књижевности. У пркосу тадашњој социјалистичкој естетици, он се 1952. у „Записима о умјетности” објављеним у новопокренутом „модернистичком” часопису Кругови, иронично заложио за „примењену књижевност” која би имала практичну примену: Какви би се теоретски разлози томе противили? Престала би трвења и натезања, све би практичке, програматистичке, утилитарне и сличне тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да се призна пуна важност, па чак и предност пре оном другом, и она друга добила би своје скромно, али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не? Ја сам за примијењену књижевност. (Десница 2001: 20)11 11

Због овог става Десница се нашао на удару тадашњих „идеолошких чувара” – Јоже Хорвата и Марина Франичевића. Они су писали да Десница младе писце позива на пут који води у сукоб


Став да апсолутне слободе стваралаштва не може бити уколико оно није у складу са владајућом идеологијом социјалистичке културе и у служби специфичног југословенског садржаја, свој највиши домет достигао је на Трећем конгресу Савеза књижевника Југославије (Љубљана, 5-7. октобар 1952). Конгрес књижевника одржан је одмах после партијског конгреса који је протекао у знаку најрадикалније критике совјетског модела друштва и трагања за оригиналним југословенским путем у социјализам. Тон је дао Мирослав Крлежа, који је на тек завршеном партијском конгресу изабран за члана Централног комитета СКЈ. Претходне године Крлежа је у Загребу, после разговора са Титом и Кардељем покренуо (обновио) часопис Данас који је требало да представља литературу и есејистику у духу нове социјалистичке концепције књижевности: Дали су му сва овлашћења (Ћосић 2000: 17). Крлежа је на конгресу у Љубљани, у реферату „О слободи културе”, критиковао и совјетски систем књижевности (соцреализам), јер је у питању била „интелектуална диктатура која врши насиље над слободом духа, над слободом умјетничког стварања”, али је критиковао и Запад који „нас пориче стољећима као балканску рају”. Југословенска социјалистичка књижевност требало је да као уметничка пропаганда пред иностранством покаже како се Југославија одувек борила за слободу уметничког стваралаштва, за „симултанитет стилова, за начело слободног изрицања мишљења, по црти свог неовисног моралног и политичког увјерења”. Парола о сопственој социјалистичкој књижевности и уметности требало је да се оствари на свим секторима социјалистичке културне делатности. Крлежа је тражио и да се преиспитају књижевна прошлост и традиције, да се промени конзервативна свест и да се форсира леви правац у југословенској књижевности и уметности (в. Гаталовић 2010: 67-68). Крлежин реферат може се сматрати завршним чином сукоба на књижевној левици који је почео још 1928. Крлежа је и иначе имао амбивалентан однос према Европи, која је према његовом мишљењу била „људождерски себељубива” и „звјерски грабежљива”, „рафинирано безглава” и која се „миче са својим топовским цијевима и пнеуматичким точковима и бензинским кантама и филозофијама као жалосна сабласт” (Шуберт 2006: 27).12 „с прогресивним снагама у друштву и истинском књижевношћу”; да он актуелну југословенску књижевност означава као „комунизирајућу”; да је дисквалификује у очима омладине и да „устаје против животних мотива у уметности и пледира против друштвене активности савременог писца”. (в. Десница 2001: 43-44). 12 У Есејима објављеним 1966. Крлежа је писао: Истина је да нас Западна Европа и дан-данашњи презире, јер смо из њене умишљене перспективе ‘барбари’, a барбари смо, по тој логици европских


У бројним радовима припадника левичарске интелигенције често се превиђало да овако постављен простор „интелектуалне слободе” није био гарантован апстрактним правним нормама и транспарентном процедуром, већ да га је октроисао режим на основу једне врсте имплицитног „уговора о овлашћењу”. Партијска линија увек је била довољно јасна: партијски конгреси, конференције и њихови документи, говори политичких лидера, често праћени „научним” тумачењем овлашћених партијских теоретичара, а још више коментари у режимским медијима обезбеђивали су „упутства за сналажење”. У суштини, у питању је био недвосмислен захтев да интелектуалци не траже ширење привилегија у правцу освајања слобода – западноевропски тип демократије није смео да буде тематизован. Већина југословенских (и српских) уметника и интелектуалаца била је верна овом моделу све до Титове смрти. Зато су и дисидентске активности биле веома ретке, иако је постојала снажна представа о Југославији као о земљи која има много већи степен слободе од осталих социјалистичких земаља (Димитријевић 2000: 142). Како пише Вук Перишић, после конгреса у Љубљани Крлежа је постао недодирљива величина. Оно што је Тито био у СКЈ и у држави, Крлежа је постао у југословенској књижевности, па и у културној јавности уопште: Ту крајње рискантну и за писца изнимно компромитантну улогу преузео је сам, властитим избором и властитим увјерењем, сасвим прагматично, али не само са становишта особне користи. Што год да је учинио, режим на њега не би кренуо ad hominem не само због пријатељства с Титом, него и зато што би се Титова Југославија довела у позицију да Крлежи учини оно што се није усудила ни крволочна Павелићева НДХ. С друге стране, Крлежа је био свјестан какву штету би нанио режиму да је којим случајем постао дисидент или пак пребјегао на Запад (што је могао лако). Свјесно је хтео да такову штету не учини и свјесно је изабрао могућност да дјелује унутар сустава, али и не против сустава, у складу

логичких предрасуда, јер нисмо о себи проговорили мегаломански, стидећи се помало и сами својих властитих краљева и светаца, сматрајући их ефемеридима. […] Једно је изван сумње: ми се нисмо појавили ни развили ни цивилизирали као народи зато јер смо се приклонили бизантинлуку или латинлуку, и ми данас, на прагу трећег Миленија, његујући било коју од латинских или грчких варијаната наше народне свијести, не бисмо требали да је компонирамо као догму, као принципе или као моделе оних политичких и културних снага које смо прије једног миленија затекли као организиране Велике Силе на овоме терену, јер уколико те политичке и културне снаге још увијек дјелују као инертне, њихово зрачење ни у ком случају није паралелно с нашим властитим интересима данас, као што није било ни јучер. Ратујући са крилатим лавовима и двоглавим орловима, са шпањолским и бечким инквизицијама, са Мухамедовим барјацима, не треба заборавити да су ти туђински, религиозни и партијски програми и погледи на свијет и моралне принципе били трајном пријетњом наших властитих спознаја у духовном и материјалном смислу. (Крлежа 1966: 31-32).

110 | Коста Николић с комунистичким менталитетом по којем се оно најважније и најбоље увијек збива у далекој будућности, у корист властите визије бољитка. Стари бунтовник, вјечни адолесцент изабрао је ту врсту прагме.13

Поредак успостављен у култури после 1952. први је критиковао Руди Супек. Он је истицао да у Југославији не постоји идејна слобода, већ слобода „искључивања и подвргавања” која почива на силом наметнутом или беспринципијелном, добровољно прихваћеном, привидном јединству које је имало само један циљ – неутрализацију стваралаца. Он је за такво стање, пре свега у Хрватској култури, директно оптужио Мирослава Крлежу који је држао монопол у свим кључним областима науке и културе: С таквих позиција није се могло доћи даље од овог садашњег либералистичког курса, који допушта све концесије и све критерије, само ако не иду до коријена стварне друштвене ситуације. (Пековић 1986: 175-176) Како примећује Предраг Ј. Марковић, најпре су се усудили да „неошишано мисле” водећи државни функционери Милован Ђилас и Едвард Кардељ, да би их, уз инерцију, бојажљиво следили партијски апаратчици (Марковић 1997: 331). Либерализација у сфери књижевности није, наравно, ишла без отпора, посебно после обрачуна са Ђиласом (1954). Сукоб „тврде” и „меке” линије у комунистичкој врхушци кулминирао је на III конгресу Савеза комуниста Србије априла 1954. године. Милош Минић, истакнути српски комуниста, потврдио је да Партија не жели да одређује „шаблоне” и „догме” нити правце којима ће уметност да се развија, али је указао и на „важност” онога што једно уметничко дело идеолошки значи. Критиковао је „деморализаторско” деловање у уметности, „назадне” тенденције и „мрачне” погледе (Пековић 1986: 190). Пaртија се ни тада није прецизно одредила према уметности и култури и смишљено је себи оставила одрешене руке, па је брзо дошло до преиспитивања сна о „апсолутној слободи”. Власт је почела да заузима позицију као да је привидно незаинтересована да директно усмерава књижевни развој, али је задржавала право да реагује у ситуацијама када је тематика неког дела директно угрожавала идеолошки поредак. Други механизам био је да богатим дотацијама награђује писце који књижевно поље нису „злоупотребљавали”. Тако је привидни пристанак на таква правила игре могао да буде схваћен као нешто иманентно самој књижевности, а не као суптилни уговор од кога су и режим и писци имали користи.14

13

V. Perišić, Miroslav Krleža.

14

Slobodan Vladušić, Srpska književnost for sale, http: //www.slobodanvladusic.com


Каснији теоретичари социјалистичке културе искристалисали су тумачење да је свака уметност производ уметниковог погледа нa свет, уметникове идеологије, па је и свако уметничко дело идеологија, политика и оружје политичке борбе. Ако се то оружје налази у рукама политичког противника, онда га треба уништити. Ако је у рукама режима, онда га треба неговати. Тако је Пуниша Перовић 1954. писао да књижевност има ако не „предоминантан”, а оно у сваком случају „врло одлучан утицај” на формирање свести људи и њихову друштвену оријентацију: Ми ћемо у самом дјелу одвајати стварна умјетничка остварења од евентуалних филозофских и политичких концепција које су дјелу накаламљене, проткане кроз њега, и ако су те концепције погрешне, бићемо принуђени да устанемо против њих. (Арсић Ивков 2003: 11) Ова поставка била је владајућа у комунистичком поретку у Југославији и Србији све до краја 80-их година 20. века. Проглашавање уметничких дела која нису поштовала владајућу догму за неуметничка, био је најчешћи аргумент приликом политичких и судских обрачуна са уметницима и њиховим делима. Они који су бранили поредак, увек су истицали да у Србији постоји „пуна стваралачка слобода”. И за такво тумачење идеолошке основе постављене су веома рано, а учинио је то Милан Богдановић. Он је 1955. писао: У литератури, као садржај и као мотив, као дејство књижевном речју, није допуштено само оно што би дошло под удар закона: антиреволуционарство, противсоцијалистичка симулација, пропаганда за монархију, мотиви који распирују националну мржњу и раздор, свако непријатељско и реакционарно негирање Револуције и изградње социјализма. (Арсић Ивков 2003: 11) У каснијој фази, из тактичких и прагматичних разлога, југословенски режим толерантно се односио према модерној уметности, под условом да не преиспитује темељне идеолошке догме. Зато је уступак и направљен према оној интелектуалној и уметничкој струји која је између два светска рата политички била оријентисана према левици. И једни и други имали су месијански приступ политици, односно уметности. Пошто је револуција себе осмишљавала тумачењем да она отвара нову епоху у историји и да са њом започиње „права” историја човечанства, њено руководство хтело је да утиче на уметничко стваралаштво у складу са својим политичким начелима, а не са развијеним естетским уверењима. На другој страни, авангарда је себе такође сматрала снагом која уметношћу мења свет и човека и имала је своје начелно виђење „пожељног будућег света”, па се добровољно ангажовала у корист комуни-


стичке револуције и за стварање потпуно нове уметности и новог друштва (Митровић 1983: 80). Али тај снажни импулс који је наводио представнике авангарде да заузму истакнуте положаје политичке моћи, једнако у послератној Југославији као у постреволуционарној Русији, не треба посматрати само у знаку личне жеље за успехом, већ га пре треба схватити као наставак суштинске заинтересованости авангарде за успех тоталног уметничког пројекта. Ако авангардни уметник „мора” да креира потпуно нови свет, онда он мора да има и апсолутну моћ над тим светом (Тодић 2005: 34). У бољшевичком концепту револуције уметност је могла да буде само средство политичке борбе, па је морала да буде лако схватљива најширим круговима становништва. Зато су пре рата многи писци и сликари предратне југословенске уметничке авангарде добијали жестоке идеолошке критике у комунистичкој штампи од својих колега, интелектуалаца и уметника чланова комунистичког покрета. Многи од тих уметника, и после рата остали су привржени идејама и поетици уметничке авангарде која је нагињала социјалној левици. На њихову срећу, после југословенског раскида са Москвом, лојални „сапутници комунизма” награђени су дозволом са „највишег места” да остану модернисти. Тако је систем добио нове, суптилне апологете, а то је позитивно вредновано и на Западу. И док је совјетска уметност била очишћена од авангардних стваралаца у корист поборника соцреализма, у Југославији су подстицани аутори који су пре рата припадали надреалистичком покрету, и они су претворени у готово службене уметнике (Перишић 1995: 138-139). Зоран Глушчевић15 је у својој оцени био још оштрији: Модернисти које су предводили предратни надреалисти оберучке су прихватали ‘поделу’ друштвених обавеза: ви нама право на слободу

15

Зоран Глушчевић (1926-2006). Књижевни критичар и теоретичар. Крајем 60-их година 20. века био је главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. У њима је 30. августа 1969. објавио текст Пет варијација на тему врело прашко пролеће 68. Реч је о есеју написаном поводом прве годишњице упада снага Варшавског пакта у Чехословачку. У том тексту Глушчевић је осудио окупацију Прага, директно се обраћајући младим војницима и официрима окупационих трупа. Објавио је и њихову фотографију, уз потпис: Совјетске трупе које су окупирале Златни Праг уживају у барокним лепотама града. Есеј је изазвао врло оштру реакцију тадашњег политичког врха. „Књижевне новине” судски су забрањене, Глушчевић је смењен са места главног и одговорног уредника, а на крају је осуђен пред Окружним судом у Београду на 6 месеци затвора због „кривичног дела повреде угледа стране државе”. Најпознатија дела: Мит, књижевност и отуђење, Студија о Кафки, Алфа и Омега, Живот у ружичастом – антологија свакодневног кича.

Функција књижевности у социјалистичкој Југославији (1945-1962) | 113 форме, а ми вас без поговора, дале некритички, подржавамо у свим политичким одлукама и ставовима.16

Тако је уметничка авангарда деценијама била на страни комунизма. Фасцинација уметника комунистичким покретом, слично као и на истоку Европе, произилазила је делимично из њиховог страха да не буду отуђени од друштва (осећај припадања), али је пресудна била њихова вера у систем у коме је уметник постајао користан (Вахтел 2006: 41). Посебно су писци живели у илузији да својим делом помажу развоју друштва и државе (касније и нације). Заједничка црта уметничке и политичке авангарде јесте да је за обе централни проблем представљао однос према традицији – стварање новог друштва и нове уметности довело је до заједничке представе о традицији као о „омраженом непријатељу”. Иначе су представу авангарде приликом изградње својих тоталитарних режима користили и фашисти и националсоцијалисти. У периоду од краја Другог светског рата па до слома комунистичких система, постајала је све јаснија свест да је „фантазам” о политичкој авангарди почивао на читавом низу заблуда: од оне о линеарном и предвидивом друштвено-економском и историјском развоју (ка комунистичком есхатону), преко варијација на платонистичку тему „владавине филозофа”, па све до упоредивости револуционарног рата и политике (Молнар 2008: 202-203). Авангардни уметници неретко су били фасцинирани бруталношћу са којом су се млади припадници „политичке авангарде” у Југославији обрачунавали са „старим светом”. У таквој ситуацији, авангардна тежња за уметничком „иновацијом” попримала је све „дегенеративнији” облик модерности. Уздизањем „новог” у једини смисао и сврху уметности, априорним одбацивањем целокупне традиције, победио је сан о „непролазној младости и непрекидној револуцији” који је истовремено значио и „тријумф садашњости” над прошлошћу али и над будућношћу. Цена радикалног обрачуна са прошлошћу била је губитак интереса за будућност, негација историчности и својеврсно поистовећивање садашњости са вечношћу (в. Молнар 2008: 207-208). Сукоб између „реалиста” и „модерниста” био је сукоб идејних истомишљеника који су се борили за превласт у књижевном животу. Сукоб се одвијао под окриљем комунистичке партије која, званично, никога није подржавала, али је задржавала право арбитра у питањима „дозвољених” уметничких садржаја.17

16 17

„Политика”, 15. април 2004.

Књижевник Александар Тишма модернизам је супротстављао реалистичкој поетици која је била заснована на вери да се човек може контекстуализовати у одређену средину и на тај начин схваћен, предочити у виду књижевне спознаје. Он је сматрао да је јунак детерминисан социјалном


Како истиче Павле Зорић, доминантна особина и једних и других књижевника било је њихово „додворавање власти”. И једни и други су, без обзира на да ли су у естетском смислу „вукли уназад или су гледали унапред”, хтели да задобију наклоност политичара и тако увећају своју моћ, а да моћ супарника ограниче: И реалисти и модернисти, и поред свих међусобних трвења, веровали су у један више или мање догматизовани марксизам, изван којег није ништа постојало што би имало смисао путоказа. Осим тога, били су поданички одани власти и на сваку претњу, уплашени за свој углед, реаговали су изражавањем лојалности. [...] Стилистичка слобода дуго је прикривала недостатак интегралне духовне слободе. Оно што је најмучније у свему томе, јесте нетрпељивост не само политичара него и сабраће књижевника, реторичара и стилистичара према писцима који су хтели нешто критички да кажу о стварности. [...] Стилистичком разноврсношћу био је дуго код нас маскиран нешто припитомљени идеолошки монизам. (Зорић 1989: 9-11) Најзначајнија историјска последица тако постављеног уметничког концепта јесте да су и модернисти и реалисти веровали да плурализам у култури представља грешку. И једни и други сматрали су сопствени метод једино погодним за стварање југословенске књижевности. Реалисти су модернисте описивали као декадентне, склоне нихилизму и западњачким вредностима; модернисти су одговарали реалистима да су они „ситнобуржоаски наследници” међуратне књижевне традиције и прикривени стаљинисти (Вахтел 2001: 183). За мањину непослушних уметника постојало је и кривично законодавство. Кривични закон СФРЈ обухватао је и кривична дела „против основе социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбедности” која су обухватала целокупан јавни и политички живот и изложио их кривичном прогону. Најчешће помињан у оптужницама и пресудама везаним за „деликт мишљења” био је члан 133 Кривичног закона. Њиме су кажњаван дела „непријатељске пропаганде” и „злонамерног и неистинитог приказивања друштвено-политичких прилика у земљи”. Овај члан је „држао под контролом” уметничко стваралаштво, слободу мишљења и савести и јавне речи уопште. Непријатељску пропаганду извршилац је могао да врши и у потпуној самоћи, док пише приватне белешке или води дневник (в. Арсић Ивков 2003: 46-47). Пошто је огромна већина интелектуалаца зависила од државе у погледу посла и приступа јавној сфери, режим је могао делотворно да користи претњу

средином и материјалним условима „поједностављен, шематизован и сведен на једностран приказ. (Џамбарски 2010: 566).


отпуштања са посла и цензуру да би ућуткао критичаре. Такве мере пратили су полицијско шиканирање, изолација у друштву и блаћење у штампи, која би их оптуживала да су у служби непријатељски сила у „специјалном рату” против социјалистичке Југославије. У зависности од политичке климе, могла је уследити и затворска казна због „вербалног деликта”.18 _________________________ Све до разлаза са Стаљином Југославија је почивала на формули „братске борбе” разних нација да се ослободе од фашистичких окупатора и домаћих издајника. Та борба увек се сматрала суштински јединственом, а јединство је теоријски потицало од заједничког веровања партизана у комунистичке идеале, као и од чињенице да су они деловали под заједничким свеобухватним идеолошким кишобраном КПЈ (Вахтел 2001: 163). Званична прича о рату представљала је послератни мит о стварању Југославије. Тај мит постао је предмет огромног броја најразличитијих текстова који су писани у циљу дефинисања нове верзије југословенства. И књижевност је била потпуно на том трагу и пресудно је утицала на конструкцију мита о партизанском југословенству, тумачењу да је национална политика КПЈ била одлучујући фактор за ревитализацију идеје јужнословенске солидарности („братство и јединство”) и обнављање саме југословенске државе. Од средине 50-их година 20. века рат је, како примећује Вахтел, почео да се повлачи из колективног сећања јер више није могао да представља једину идеолошку потпору за оба пола братства и јединства. Идеја радничког самоуправљања постала је други велики југословенски мит и представљала је неку врсту „приземљеног мита о изгнанству из раја” (Вахтел 2001: 164). Тако су створене претпоставке за преиспитивање ратне прошлости Југославије. За разлику од историографије која је практично све до постојања Југославије следила црно-белу слику, књижевност је релативно рано почела да нагриза стереотипне представе и да се снажно супротставља владајућем идеолошком концепту. 18

Милован Данојлић је однос режима и писаца објаснио следећим речима: Власт је држала једнопартијска мафија која је загађивала кисеоник и уништавала озонски омотач самим својим присуством, начином говорења и мишљења, изгледом, идеологијом, системом вредности, па опет, не може се рећи да се бавила систематским гоњењем оних који су мислили мало другачије. Била је толико бахата да није ни осећала та другачија мишљења и расположења, или их је отворено ниподаштавала. Свако се од нас са њом усклађивао како је знао и могао. Понеко је правио каријеру и био спреман на све; већина од нас је гледала да буде од користи и да истовремено очува лични интегритет; тек понеко би прекорачио црту и пао у затвор. Овако или онако, са диктатуром смо правили нагодбе; понекад смо и од себе крили оно што смо о њој у дну душе мислили. (Пантић 2007: 132-133).


Један од првих наговештаја либерализације у уметности уопште, била су дела партизанске књижевности у којима су описана суочавања појединаца са проблемима и друштвеним групама, са сопственом савешћу, као што су романи Свадба Михаила Лалића (1950), Далеко је сунце Добрице Ћосића (1951), Песма Оскара Давича (1952) и Молитва за моју браћу Младена Ољаче (1957), а највише два романа Бранка Ћопића Пролом и Глуви барут. Бранко Ћопић се још 1950. године нашао на удару режима због низа сатиричних текстова објављиваних у Јежу и Књижевним новинама. У питању су били „Јеретичка прича”, „Судија са туђом главом”, „Птичје цвркутање”, „Ко с ђаволом приче пише”, „Прича о Теофилу Бојажљивом”. Јунаци Јеретичке приче били су представници високог друштвеног слоја који су летовали у ограђеним и привилегованим одмаралиштима и нису желели да се одрекну погодности које су стекли у време „баћушкиног курса”. Ћопића су прво у Књижевним новинама (августа и октобра 1950) критиковали Скендер Куленовић, његов ратни друг и пријатељ („Истина и слобода”) и Душан Поповић („Клеветничка сатира”). Док je Куленовић своју критику свео на проблем „неистинитог” приказивања стварности, Поповић је писао о „принципијелним” питањима – Ћопић је био иразити пример „забрињавајућих појава” у књижевности јер је због својих „идеолошких слабости” склизнуо у „апологију неистинитог приказивања људи, односа и развојних тенденција друштва. Поповић је наглашавао и да писац, ако има „реакционаран поглед” на свет, не може да створи истинско уметничко дело (Пековић 1986: 83). Затим је у Борби, која је тада била гласило КПЈ, у два наставка, 28. и 29. октобра, објављен непотписан чланак (то је значило да је у питању директива са врха КПЈ) „Јунаштво Бранка Ћопића”. Писац је окарактерисан као антипартијски елемент, отпадник из „прогресивног” комунистичког круга, као писац који је постао „критизер - малограђанин” и тако се „срозао у реакционаре” (Марковић 2008: 265-266). Одмах затим, у необично оштрој форми, Ћопића је напао Тито, и то на Трећем конгресу Антифашистичког фронта жена. Он је тада жестоко напао Бранка Ћопића због његове „Јеретичке приче” објављене у Јежу: Почео је сада кроз разне поре друштвеног живота, па чак и кроз штампу, да се осјећа утицај реакције, кроз карикатуру, кроз сатиру. Тај писац није добронамјеран, лаже, он је изнео неистине. [...] Он је узео читаво друштво и приказао га, одозго до доље као негативно, што значи да га треба слистити, једанпут заувјек, да непријатељске сатире које иду за тим да разбију наше јединство и не могу да се трпе код нас.19 19

Говор маршала Тита на 3. конгресу АФЖ, „Борба”, 30. октобар 1950, 1.


Бранко Ћопић је 1957. године објавио роман Глуви барут у коме је на потпуно нов начин и ван устаљеног клишеа описао судбину српских сељака Босанске крајине у ратним условима. Претходна Ћопићева дела карактерисао је револуционарни идеализам, у роману Пролом (1952) он је описао опредељење народа Босанске крајине за партизански покрет због усташког терора, описао је спонтану народну буну у којој комунисти нису имали никаквог удела, али је истовремено писао и о сукобу статичног начина живота на селу са динамиком и романтиком револуције која је хтела промену неправедног друштвеног поретка. Тај мотив надовезивао се на Ћосићева предратна дела у којима је он негативно вредновао духовну скученост крајишког сељака. Зато је револуција била оправдан чин (в. Ћосић-Вукић 1999: 144-145). У роману Глуви барут централна тема је тзв. друга фаза револуције – идеолошко преусмеравање устанка што је наишло на велики отпор народа и подстакло и продубило грађански рат између партизана и четника. То је била табу тема и у књижевности и у историографији тога доба. У питању је прича (из друге ратне године) о једном српском селу у босанским планинама чији су се становници, усред ратног метежа, нашли на удару две идеологије. Представници те две идеологије су партизански комесар Тигар и бивши краљевски официр Радекић. Тигар је приказан као индоктринисани идеолошки фанатик, носилац идеја којима жели да промени свет не питајући за жртве, а Радекић као реални познавалац ситуације, човек из тих крајева који покушава да сачува народ и по цену сопствених идеала, што је био јединствени случај у дотадашњој литератури. Иако је покретач црвеног терора, Тигар није негативни јунак јер је он ипак весник бољег живота који треба да наступи после револуције. Роман се завршава његовом погибијом, што је у супротности са основним приповедачким поступком. Али, тај роман настао је у времену када је Ћопић био на удару режима и када је стварност већ поразила револуционарне идеале. Зато за Тигра, као и за Николетину Бурсаћа, нема места у свету који је створен после рата, па их писац „убија” да би их сачувао од „буђења у постреволуционарној јави” (Ћосић-Вукић 1999: 146).20 Комунисти су настојали да уклоне, некако да „закључају” српску традицију и културу како би промовисали југословенство и наметнули изградњу кому20

Роман Глуви барут имао је и своју потпуно другачију перцепцију у времену распада СФРЈ. По мотивима романа, сарајевски филмски стваралац Бахрудин Бата Ченгић (1931-2007) снимио је истоимени филм који је 1990. победио на последњој такмичарској години југословенског филмског фестивала у Пули. Занимљиво је да је 1995. Српски покрет обнове Ћопићу за овај роман доделио и новоуспостављену „Равногорску награду”. Ћопић је иначе и носилац „Партизанске споменице 1941”.


нистичког друштва. Али, упркос снажној идеолошкој кампањи и репресији, уметничко стваралаштво у овом периоду успевало је да повремено открије „тајанствене пролазе”, да се извуче испод партијских стега, да пробије зидове идеологије и да понекад завара тоталитарни режим како би допрло до оних који су умели да виде, чују и осете, и који су желели да размишљају и критички сагледавају стварност југословенског друштва (Гаталовић 2010: 304). Тај процес био је, међутим, директно условљен политичким односима у Југославији. Прокламоване „либерализације” нису значиле суштинску демократизацију друштва, већ само либералну фасаду јер се режим враћао опробаним методама ,,чврсте руке” када год би осетио да ми могли да буду угрожени или пољуљани темељи партијског монопола на власт и „тековине револуције”. Децентрализација југословенске државе од почетка шездесетих година 20. века довела је до различитих нивоа репресије у разним деловима земље. Босна и Херцеговина је била позната као „тамни вилајет” због догматичнијег односа према критичкој интелигенцији, а после гашења „прољећа” 1971. и Хрватска, док су руководства у Србији и Словенији била генерално блажа. Књижевна и уметничка дела забрањена у једној федералној јединици могла су се појавити у другој, попустљивијој, па су се интелектуалци који су долазили у сукоб са властима често селили, углавном из Босне у Србију или Хрватску. Многи истакнути критички интелектуалци имали су дуготрајне везе са припадницима политичког вођства и армије сковане у време рата, или док су још били чланови комунистичког естаблишмента, па су њихове критике често представљале ставове одређене партијске фракције. Многа пријатељства настављена су и када су се критичари режима одвојили од партије, што је довело до одређеног протекционизма. Неки од најпознатијих критичких интелектуалаца нису затварани, чак им ни текстови нису цензурисани, ако нису били отворено политички. Одсуство систематског и организованог приступа цензури давало је димензију произвољности. Интелектуални престиж и интервенција из иностранства често су одвраћали власти од примене репресивних мера. Иако је југословенски систем почео да добија „западњачку фасаду и украсе” - одређени степен плурализма унутар државе и партије, приватна иницијатива у привреди и отвореност друштвене и културне сфере - он је ипак у основи био „источна” конструкција, чије су темеље, стубове и греде чинили тотална политичка и економска моћ у рукама једне партије, доминантна комунистичка идеологија и „харизматски” вођа. Критика је била допуштена само ако није дирала у ту основну премису (Марковић 1997: 98-99). Почетком 60-их година 20. века, први пут после Другог светског рата, на површину су веома јасно избиле противречности између културног ства-


ралаштва и дневне политике. То је био одраз све већих сукоба у државнопартијском руководству Југославије који више нису могли да се крију од јавности. Политички врх готово да је био потпуно нејединствен у погледу будућег развоја државе. Основна дилема била је да ли јачати јединство Југославије или самосталност република, а суштина новог историјског процеса била је у напуштању етничког концепта југословенства. У књижевности су уочљива два захтева – један за литературом која ће бити испуњена садржајима савременог живота и која ће имати наглашену друштвену функцију, и други који се борио против „антисоцијалистичких појава”. Колико је ситуација била озбиљна, показује и податак да је Тито, први пут после 1950. године и „случаја Ћопић”, више пута коментарисао одређене појаве у овој области. Југословенски вођа је први пут, и то неочекивано оштро, проговорио о писцима на познатом митингу у Сплиту маја 1962. године, на месту и у ситуацији која је на први погледа имала најмање оправдања за тако нешто. Тито је поједине „грађанске писце”, не именујући никог конкретно, оптужио да да враћају историју унатраг, „почињу по њој да чепркају” и заборављају на будући развој југословенске социјалистичке заједнице као целине: Ми морамо стварати своју историју, своју југословенску социјалистичку историју, јединствени и убудуће, не дирајући у национално право појединих република да гаје своје традиције, не на штету већ у интересу читаве заједнице, ради међусобног допуњавања. То је наш пут, то ми хоћемо, а не разбијање нашег јединства због разних ствари. (Петрановић 1988: 1087) Почетком 1963. године Тито је у различитим ситуацијама (у новогодишњој поруци, у излагању на Седмом конгресу народне омладине Југославије, у разговору са члановима Председништва Савеза новинара Југославије, осудио уношење „туђих схватања” у југословенски друштвени живот и „елемената идејне и стварне дезинтеграције у нашу социјалистичку заједницу”; критиковао је и „антисоцијалистичке појаве” које се „правдају” демократијом, што је посебно било уочљиво код „једног дијела књижевника и уметника”. Говорио је да се у књижевности (и на филму) запоставља југословенска стварност као „богат материјал” за уметничко стваралаштво, што је говорило о „безидејности и анархичности једног, на срећу, малог дијела културних радника” (Пековић 1986: 303-304). После тога, писци су „дисциплиновани”. Било је само неколико инцидената који нису усталасали ширу јавност, као што је то био случај са две драме Велимира Лукића. Прва се звала Други живот краља Освалда (1962) и би-


ла је написана у езоповском стилу. Пошто је била изузетно јасна у алузијама, ову драму жестоко је критиковао Владимир Бакарић три године по њеном приказивању. Друга драма је била Завера или друго праскозорје из 1971. која је играна у време обрачуна са српским либералима. Упркос прокламованим „слободама” и потрагом за „модернизмом”, српска књижевност се и даље није била у потпуности ослободила идеолошких и соцреалистичких стега. Систематски је уништавано критичко мишљење генерација и наметана пројектована слика света једног система као најбољег могућег. На то је, осим аутоцензуре и даље утицао режим који је све строго контролисао и пропуштао кроз идеолошку призму. И „модернизам” је позициониран као доказ неповерљивом Западу да се и у Југославији поштују песничке „слободе”, али је његовим правим заступницима маргинализован значај: на састанцима редакција оштро су критиковани као примери застрањивања са „правог пута” - генералне линије Партије и владајућег соцреализма.

LITERATURA: Andrić, Ivo. Diplomatski spisi. Edited by Miladin Milošević. Beograd: Prosveta, 1992. Arsić Ivkov, Marinko. Krivična estetika. Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji. Novi Sad: Aurora; Beograd: Centar za unapređenje pravnih studija, 2003. Banac, Ivo. Sa Staljinom protiv Tita. Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom komunističkom pokretu. Zagreb: Globus, 1990. Benjamin, Valter. Pisac kao proizvođač. In Eseji. Beograd: Nolit, 1974. 95-113. Broz Tito, Josip. Sabrana djela. Vol. 4. Beograd: Komunist – Bigz, Zagreb: Naprijed, 1983. Buha, Vasilije. „Ko stoji iza Milana Nedića?” Glas, no. 12, january-february 1943. Ćosić, Dobrica. Piščevi zapisi (1951-1968). Beograd: Filip Višnjić, 2000. Deretić, Jovan. Introduction to Književnost i istorija, by Vladimir Dedijer. Beograd: Rad, 1985. Deretić, Jovan. Put srpske književnosti. Identitet, granice, težnje. Beograd: Srpska književna zadruga, 1996. Deretić, Jovan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta, 2004. Desnica, Vladan. Progutane polemike, ed. by Jovan Radulović. Beograd: Stubovi kulture, 2001. Dimić, Ljubodrag. Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji: 19451952. Beograd: Rad, 1988. Džambarski, Emilija. „Poetika načela u Dnevniku 1942-2001 Aleksandra Tišme.” Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 58, no. 3 (2010): 559-577.

Функција књижевности у социјалистичкој Југославији (1945-1962) | 121 Gatalović, Miomir. Darovana sloboda. Partija i kultura u Srbiji 1952-1958. Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2010. Hofman, Ivan. „Umetnost i represija.” Tokovi istorije 12, nos. 1/2 (2004): 175-194. Kovač, Mirko. Bodež u srcu. Beograd: Beogradski krug, 1995. Marković, Predrag. Beograd između Istoka i Zapada 1948–1965. Beograd: Službeni list SRJ, 1997. Milićević, Nataša. Jugoslovenska vlast i srpsko građanstvo 1944-1950. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2009. Miloradović, Goran. „‘Hegemonisti’ i ‘revolucionari’: KPJ / SKJ i kulturna elita u Jugoslaviji sredinom 20. veka”. Istorija 20. veka 26, no. 2 (2008): 399-418. Mitrović, Andrej. Angažovano i lepo. Umetnost u razdoblju svetskih ratova: 1914-1945. Beograd: Narodna knjiga, 1983. Palavestra, Predrag. Književnost i javna reč. Požarevac: Centar za kulturu, 1994. Palavestra, Predrag. Istorija srpske književne kritike: 1768-2007. Vol. 2. Novi Sad: Matica srpska, 2008. Pantić, Mihajlo. Pisci govore. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost, 2007. Peković, Ratko. Ni rat ni mir. Panorama književnih polemiika 1945-1965. Beograd: Filip Višnjić, 1986. Peković, Ratko. Paralelna strana istorije. Sporovi o jeziku, naciji, iteraturi: 1945-1990. Beograd: Albatros plus, 2009. Popović, Radovan. Andrićeva prijateljstva. Beograd: Službeni glasnik, 2009. Puzić, Predrag. Lomača za Sensa. Zločin i kazna Svetislava Stefanovića. Sremski Karlovci: Kairos, 2003. Ristić, Marko. Književna politika. Beograd: Prosveta, 1952. Tešić, Gojko. Zli Volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti: 1917-1943. Vol. 3. Beograd: Slovo ljubve; Novi Sad: Matica srpska, 1983. Vahtel, Endru Baruh. Stvaranje nacije, razaranje nacije. Beograd: Stubovi kulture, 2001. Vahtel, Endru Baruh. Književnost istočne Evrope u doba postkomunizma. Beograd: Stubovi kulture, 2006. Vladušić, Slobodan. Srpska književnost for sale, http: //slobodanvladusic.com


Kosta Nikolić

THE ROLE OF THE LITERATURE IN SOCIALIST YUGOSLAVIA (1945-1962) Summary: Discussion on the cognitive function of literature is as old as literature itself. Even engaged, literature musn’t get into question its specific artistic nature. The Marxist definition of literature is that it is just one form of ideology that specifically reflects the social reality. That ideological worldview is characteristic of totalitarian states such as Yugoslavia was. In the early phase of the communist regime, the political concept of art was demonstrated through the interpretation of the predominance of ideology over the artistic qualities of literature. It was distinctive worldview, which was focused on the society, not on individual. Major ideological point was the interpretation that the victory of the revolution all questions, including those aesthetic, were solved and that the artists just need to follow the path that goes revolution. In totalitarian systems, the most acceptable were the intellectuals who have not criticized the order, and the others were treated as „enemies of the state“ and therefore unsuitable. The persecution of writers were in general function of ideological repression because the totalitarian ideologues ideologues treated culture only as an politics servant. In this conception, culture could not exist without „cases“ because critical writers reminded the ruling elite that her world was not infallible. At a later phase, for pragmatic reasons, the Yugoslav regime had tolerant attitude for modern art, respecting the condition, that she does not examine the basis of ideological dogma. Therefore, it is a concession made for artistic currents which was oriented to the left between the two world wars. Thus, the system got a new apologists, which was positively valued in the West. Keywords: culture, literature, ideology, Yugoslavia, Serbia, communism, repression, totalitarian society



123 UDC 821.163.41.09 Konstantinović R. Оригинални научни рад

Dr Tanja Zimmermann1 University of Konstanz Department of Literature Germany

RADOMIR KONSTANTINOVIĆ’S PHILOSOPHY OF THE PROVINCE AND THE YUGOSLAV “THIRD PATH” Abstract: Radomir Konstantinović’s Philosophy of the Province (1969) is read in the context of the political and cultural “third way” that was introduced in Yugoslavia after Tito’s break with Stalin. During the 1950s and 1960s, Tito and his ideologists Edvard Kardelj, Miroslav Krleža and Oto Bihalji-Merin established a concept of “thirdness” – of belonging neither to the East nor to the West. It is based on concepts not of synthesis, but of a double negativity grounded, according to the proposed reading, in theological contexts. Tito and his ideologists derived its roots from the medieval heretic sect of the Bogomils, who separated themselves from the Eastern as well as from the Western churches. They linked the archaic style of Bogomil art not to backwardness, but to a primitive naivety attributed to the Yugoslav people. What was proposed as a primitive, Yugoslav identity was also based on a negation: on an ongoing refusal of civilized models from Eastern as well as Western cultures. In this context, “infantile collectivism” such as described in Konstantinović’s Philosophy of the Province emerges as the negative, critical version of Yugoslav folk archaism and the ideology of the “third path” – already figures of negativity and hypercompensation. Structurally, the system of the “palanka” is compared to the myth of “Russia” proposed by Jurij Lotman and Boris Uspenskij (1977). Both the “palanka” and “Russia” are stuck in dualities of affirmation and negation, foreclosing the possibility of solutions in-between or of synthesis and progress. Keywords: Radomir Konstantinović, Yugoslav ideology of the “third way”, Yugoslav archaic primitivism, Bogomilism, negative theology, dualism as a cultural model

When the Philosophy of the Province (1969) was reprinted in Belgrade on the eve of the Yugoslav dissolution wars in 1991, the abstract pessimistic philosophical work about a repressive collectivism turned to its own past was read as a concrete prophecy of the Serbian and other Balkan nationalisms liberating the people from the uniformness of communism. According to Konstantinović, any momentary break out of in-

1

[email protected]

124 | Tanja Zimmermann

dividuals from the community trying to gain a new identity is a violent act, in which human beings forget their rationality and reduce themselves to irrational, orgiastic beasts: “Nasilje, koje je brutalizam doveden do vrhunca, jeste jedin način stvaranja stvarnosti koja, egzistencijalno-odsutna, „neuhvatljiva“, pristaje da se odazove samo velikom udarcu […] Što je osećanje stvarnosti manje, to je nužnost nasilja veća.“2 Only when people liberate themselves from the tyranny of types and universal models of collective identity, when they return to the primeval “nature” and become beasts, they can reach new concreteness and uniqueness. As Konstantinović claims, a new, natural, bodily existence, characterized only in negative terms as an untamed desire or as violence, enables the individual to liberate from reason, rituals and language of the community. The break out from the symbolic into the real introduced by Konstantinović was read by readers in the 1990s as close to the aims of the journal and the secret association “Acéphale” Georges Bataille had founded in the 1930s as well as to Gilles Deleuze’s and Félix Guatari’s concept of becoming an animal and a rhisomatic body of desire without organs proposed Milles plateau (1980). Furthermore, among Yugoslav intellectuals, the new edition worked as a anticipation of the excesses of the war that seemed to become inevitable. Radomir Konstantinović became the prophet of a specific “Balkanic condition”, designated by anachronisms, revivals and by the circulation of ancient myths. Paradoxically, Konstantinović’s mystic visions of abstract negativity were used to mobilize concrete historical myths through visual, textual and oral means for present politics. The revival and the politically instrumentalisation of myths during the late 1980s and the 1990s seemed to “prove” his prophecy. In Serbia the holy warriors from the medieval frescos suddenly migrated onto the cover pages of illustrated political magazines.3 Through the caption “Battle in Kosovo”, the holy figures, which in the sacred building embody the idea of a timeless battle by the church against evil, were transposed to the present political situation. In the documentary film Serbian Epics, taken in 1992 in Republika Srbska by the London based Polish film director Paweł Pawlikowski, Radovan Karadžić presented himself as a gusle player in front of the portrait of the Serbian linguist and song collector Vuk Stefanović Karadžić. The politician looked like a reincarnation of the specialist of folk music.4 In the poems and

2

Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Beograd: Otkrovenje, 2004, p. 72.

3

Tanja Zimmermann, “Mediatized Prayer and the Politicized Nation”, in: Matej Klemenčič/Stanko Kokole/Samo Štefanac (ed.), Festschrift zum 70. Geburtstag von Janez Höfler, Ljubljana 2012 (forthcoming). 4

Ivo Žanić, Flag on the Mountain: A Political Anthropology of War in Croatia and Bosnia. London 2007 (Croat. Prevaran povijest, Zagreb 1998); Tanja Zimmermann, “The voice of gusle and its resistance against

Radomir Konstantinović’s Philosophy Of The Province | 125 And The Yugoslav “Third Path”

songs of Radovan Karadžić, the Bosnian war was portrayed as a perpetual struggle against the Ottomans, beginning with the Battle of the Kosovo field in 1389.5 During the Milošević era, parallels were drawn between several previous wars and conflicts and contemporary ones. According to the German historian Holm Sundhaussen, three completely different historical periods were presented as successive phases in the historical salvation of the Serbian people – the medieval battle against the Ottoman Empire, the suffering under the Ustaša as well as the Nazi terror during the Second World War, and the contemporary conflicts with the Albanians in Kosovo.6 The revival of myths on the Balkans inspired also the Western war propaganda. In the United States and Western Europe, the Serbs were compared, on the contrary, to the Nazis,7 whereas in Russia the Kosovar Albanians were equaled to the Chechens.8 International war photographers activated historical archetypes, as for example James Nachtwey in his album Inferno (1999), where he alludes to fine art (baroque religious art, art brut, Alberto Giacometti, etc.) as well as to the literary sources of Dante’s epic poem Inferno. 9 The famous photograph of the starved Bosnian prisoners in the refugee camp in Trnopolje, published in the Britain daily The Guardian on the 5th August 1992, alluded to the holocaust.10 Also films about the Balkan wars, electrification”, in: Dmitri Zakharine (Hg.), Electrified voices. Medial, Socio-Historical, and Cultural Aspects of Voice Transfer, Berlin: 2012 (forthcoming). 5

For Radovan Karadžić’s poetry see also: Slavoj Žižek, „‘In meinem Glauben ist nichts verboten‘: Metamorphosen des Radovan Karadžić“, in: Albrecht Koschorke/Konstantin Kaminskij (ed.), Despoten dichten. Sprachkunst und Gewalt, Konstanz, 2011, pp. 328-337. 6

Holm Sundhaussen, „Kosovo - Eine Konfliktgeschichte“, in: Konrad Clewing/Jens Reuter (eds.), Der Kosovo-Konflikt. Ursachen, Verlauf, Perspektiven, Klagenfurt 1999, pp. 65-88; Id., „Kriegserinnerung als Gesamtkunstwerk und Tatmotiv. Sechshundertzehn Jahre Kosovo-Krieg (1389-1999)“ , in: Dietrich Beyrau (ed.), Der Krieg in religiösen und nationalen Deutungen der Neuzeit, Tübingen 2001, pp. 11-40; Id., „Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten. Konstruktion, Dekonstruktion und Neukonstruktion von ‚Erinnerungen’ und Mythen“, in: Monika Flacke (ed.), Mythen der Nationen. 1945 – Arena der Erinnerungen. Begleitbände zur Ausstellung. Bd. 1, Berlin, 2004, pp. 373-413. 7

Mick Hume,”Nazifying the Serbs, from Bosnia to Kosovo”, in: Philip Hammond/ Edward S. Herman (eds.), Degraded Capability. The Media and the Kosovo Crisis. London 2000, pp. 70-78; Philip Hammond, Media, War and Postmodernity, London 2007, p. 52. 8

Aleksej Arbatov, Transformacija rossijskoj voennoj doktriny – uroki Kosovo i Čečni, GarmischPartenkirchen 2000. 9

Tanja Zimmermann, „Medien im Ausnahmezustand. Performanz und Simulakrum im Bild des Jugoslawienkrieges“, in: Oliver Ruf (Hg.), Ästhetik der Ausschließung. Ausnahmezustände in Geschichte, Theorie und literarischer Fiktion, Würzburg 2009 (=Film – Medium – Diskurs, Hg. Oliver Jahraus/Stefan Neuhaus), pp. 137-158. 10

Christiane Horn, „Bilder erzählen ihre eigene Geschichte. Eine Reportage mit Folgen“, in: Novo 34, Mai/Juni 1998, pp. 30-33 (http: //www.novo-magazin.de/itn-vs-lm/novo34-2.htm, Access: 29.10.2007).


as for example Jean Luc Godard’s Note musique (2004) constantly referred to earlier wars and to the holocaust and put the pictures of horror into dialog, following the montage principle of shot and reverse-shot.11 The true, contemporary referent was suspended and replaced by a chain of analogies. Philosophical dialectic thinking was replaced by theological analogic thinking. The Serbian film director Želimir Žilnik parodied this anachronism of the permanent presence of an ongoing past in his semi-documentary film Tito for the second time among the Serbs (1994), where he lets a film actor, dressed like the late president Tito, walk along the streets of Belgrade, discussing with inhabitants of different generations the golden communist past and the dark post-communist presence. His “Tito” thus represents an allegory of the Balkan past, returning like the undead into the present. In the new anthology Phenomenology of the spirit of palanka: New readings of Philosophy of province by Radomir Konstaninović (2008), the author’s Philosophy was praised as “the most important philosophical book in the 20th century, perhaps the only authentic and absolutely autochthon book from these regions”.12 In the foreword, Nenad Daković claims that the book was written apart from the theoretical and ideological mainstreams of its times. U vreme kada je nastalo, ovo delo je bilo potpuno izvan glavnih teorijskih i ideoloških tokova naše kulture, koja je u to vreme bila nalik svojevrsnom “marksističkom internatu” u kome je vladao sukob, koji je imao jezuitski karakter, između pristalica tzv. “dijalektičkog materijalizma “ i filozofa praxis orijentacije.13 Konstantinović’s Philosophy of Province shows in fact several parallels to postmodern philosophy, but at the same time, it can be read as a critic of the Yugoslav cultural policy of the “third way” in the 1950s and 1960s. Due to its particular historicism, this regional model is anything but a variant of classical Marxism. It was accompanied by a glorification of an archaic primitivism, sign of the autonomy of the Yugoslav peoples. Therefore I would like to confront Konstantinović’s vision of a repressive collective with the interpretation of collectivism as “brotherhood and unity”, the key concept of official cultural ideology of Yugoslavia in the 1950s and 1960s. Konstantinović’s collective is imprisoned in time, whereas the peoples suppos-

11

Ansgar Thiele, “Schuss und Gegenschuss ist Krieg – Teil II: Jean-Luc Godards Notre musique“, December 28, 2010 (http: //www.metaphorik.de/11/thiele.htm). 12

Fenomenologija duha palanke. Nova čitanja “Filozofije palanke” Radomira Konstantinovića, Beograd 2008, p. 5. 13

Ibid., p. 5.


edly united on their “third way” are stuck in eternal anticipations of a present that is only a never-ending return of the same. First, I am going to present the ideological foundations of the “third path” by Tito’s most important ideologists, the Slovene Edvard Kardelj, the Croat Miroslav Krleža and the Serb Oto Bihalji-Merin, which founded on negative theology, especially of the Bogomilian heresy. Then I will compare their position to that of Konstantionović and show that his Philosophy was closely linked to the Titoistic political theology. It is an attempt at reconstructing the historical position of Konstantionović, an argument against readings of the book as a prophecy for the future or as a timeless philosophical statement on the “Balkanic condition”. 1. The Yugoslav “third way” as a double negation The „third way“, introduced in Yugoslavia after the renunciation from the Soviet “straight line”, wasn‘t a synthesis or a middle way of the eastern and western political and economic system (as it is often presented in historical books), but a negation of both. In his writings “The socialist democracy in the Yugoslav praxis” and “Five years later”, published in 1953, the minister of foreign affairs, Edvard Kardelj, refused that Yugoslavia after the break with the Soviets would draw closer to the West.14 He announced rather “a contemporary socialistic praxis” and “a new period in the development of socialism” which, by correcting the Soviet “faults”, should “open new socialistic perspectives for the working class in the Soviet bloc”.15 From the position of thirdness, of belonging neither to east nor to west, Tito and his ideologists developed a political and cultural alternative on the foundations of negative theology. The fundamental theoretical foundations of the “third path” were laid down by the Croatian writer and vice-president of the Yugoslav Academy of Sciences and Arts Miroslav Krleža in his catalogue contribution to the exhibition Medieval Art of the Peoples of Yugoslavia (L’art médiéval yougoslave) in 1950 in Paris.16 The monumental

14

Edvard Kardelj, Die sozialistische Demokratie in der jugoslawischen Praxis, s.l. 1953, S. 1.

15

Edvard Kardelj, Fünf Jahre danach. Die sowjetische „Friedensoffensive“ im Lichte der jugoslawischen Erfahrungen, Bonn 1953, S. 3, 7f., 14. 16

Tanja Zimmermann,“ Titoistische Ketzerei. Die Bogomilen als Antizipation des “dritten Weges” Jugoslawiens.“ In: Zeitschrift für Slawistik 55/4, 2010, pp. 445-463; Id. „Novi kontinent – Jugoslavija. Politična geografija „tretje poti“, in: Zbornik za umetnostno zgodovino. Archives d’histoire de l’art, n. s. XLVI, Ljubljana 2010, 165-190; Id., “Jugoslawien als neuer Kontinent – politische Geografie des‚ dritten Weges’.“ In: Miranda Jakiša/Andreas Pflitsch (eds.), Jugoslawien – Libanon. Verhandlungen von Zugehörigkeit in fragmentierten Gesellschaften, Berlin 2012: Kadmos. (forthcoming).


exhibition in the Palais de Chaillot, for which copies and replicas were created, was planned by Krleža and financed by the Federal People’s Republic of Yugoslavia. Renowned French and Yugoslav medievalists, such as Paul Deschamps, Marc Thibout, Denis Jalabert and Cvito Fisković, were members of the organizational committee. The Minister of Culture at that time and later dissident Milovan Ðilas described the exposition in his memoires as much too expensive, but recognized that it “dismantled the prejudices about the southern Slavs as a primitive people outside European culture”.17 With this act aimed at the western European public began the construction of a new, positive Balkan identity. According to Krleža, the “third path” already was heralded in medieval period on the territory of contemporary Yugoslavia. Its first emergence he saw in the missionary work of the holy “Slavic Apostles” Cyril and Methodius and their followers, in the Bosnian Bogomil sect and in the Serbian autokephal church. Such medieval “heresies”, separating itself from east and west, claims Krleža, correlate with the contemporary sovereignty of Yugoslavia and its autonomous path towards socialism independent of Soviet ‘orthodoxy’. Our civilization in artibus, whose history was neither eastern or western, appears in this coordination of the spirit and artistic style as a third component, which due to its inner ‘law of motion’ was essentially strong enough to not remain stagnant, and robust enough to not passively succumb to the stronger forces, which were more civilized that it was. […] The polito-genesis of our medieval sovereignty, as well as the struggle for the independence of the church in its Bogomilian, Serbian and Glagolitic variations prove to us that our people already in the early middle ages did not wish to think as others around them did and that they did not want such a foreign way of life and thinking to be imposed on them as a model, which they would have to become subordinate to.18 According to Krleža, the previous political and cultural manifestations in the Southern Slavic region are proleptic expressions of the coming of the socialist empire, which find their culmination in Tito’s Yugoslavia: “The contemporary socialist anticipation is only the dialectic counterpart of a whole series of our medieval

17

Milovan Ðilas, Literatur und Politik – Krleža und Andrić, in: Jahre der Macht. Kräftespiel hinter dem eisernen Vorhang. Memoiren 1945-1966. Mit einem Vorwort von Wolfgang Leonhard. Aus dem Serbokroatischen von Branko Pejaković, München 1983, 70. 18

Miroslav Kerleja, „Preface”, in: L’art médiéval yougoslave. Moulages et copies exécutés par des artistes Yougoslaves et Français, exhibition catalogue, Paris 1950, p. 14; Miroslav Krleža, Die Ausstellung der jugoslawischen mittelalterlichen Malerei und Plastik, in: Jugoslawien. Illustrierte Zeitschrift. Im Herbst 1950, Ed. Oto Bihalji-Merin, Belgrad, p. 55.


anticipations.”19 Thus, the separation between the past and present is overcome by the fact that the past not only participate in the present, but also foretell the future as prophecy. At the 3rd Congress of Yugoslav Writers, Krleža spoke even of an interference of centuries penetrating each other. The Yugoslav culture was believed to be closed into its own circle where early phenomena stimulated and predicted the later ones. Thus, unequal phenomena were perceived as equal and asynchronous periods as synchronous. Different cultures on Yugoslav soil were perceived in continuity as a coherent stream without gaps, although their connections to each other were fabricated. Through a retrospective view to the own beginnings, cultural contacts to the East and the West were veiled. The new Yugoslav patriotism was founded on the confidence that the Yugoslavs do not only live in a beautiful country, but in one with a rich cultural tradition. Through the prism of anticipation, the old hegemonial cultural transfer from the progressive West to the backward East was turned upside down, and the Balkans, the province at the edge of civilisation, were moved into the centre of Europe. Krleža saw the anticipation of the “third way” for Yugoslavia in particular in the anti-feudal religious and social movement of the Bogomils with a dualist world view, which spread from Bulgaria to Bosnia in the late 10th century and disappeared in the mid-15th century. With regard to their sculptural work consisting of ornamental stones (stečci) primitively decorated with figures presumably used as gravestones, the Bogomilian artists also did not follow the dominant artistic canon, but rather viewed everything in their own way. According to Krleža, their apparent artistic ‘illiteracy’ in reality is a sign of their „virginal eyes” that see differently – the avant-garde eyes of the Yugoslav terra vergine, an archaic view at the beginning of the socialist Yugoslav age. The Bogomil sculptors, liberated from every artistic manner of their time, observed things and phenomena in their environment in their own way and were therefore undoubtedly some kind of inventors. […] Is this sculpture primitive or barbaric? It is a matter of naive and fresh observation in an artistic virginal land („terra vergine”) which remind unknown until today. It is a special concept of world and life, a totally Bogomil cosmology.20 Instead of interpreting the folk-art style of the Bogomilian gravestones as an ephemeral, lesser cultural good, Krleža sees them as the last relict of a lost culture, a Yugoslav Atlantis, which is characterized by a native primitivism. The anachronism of anticipations became a part of the Yugoslav official politics and culture: In his trav19

Kerleja 1950, 14; Krleža 1950: 54.

20

Kerleja 1950, 15, 16; Krleža 1950, 56, 57.


elogue Yugoslavia. A small country between worlds (1955), Oto Bihalji-Merin compared Tito to the leader of the rebellious sect, Bogomil.21 The famous partisan film by Veljko Bulajić, The battle on the Neretva (1969), presented partisans as Bogomils, fighting to the last behind the Bogomil steles.22 However, the official ideology was also used against those amongst its proponents who profited most from it. Already in 1950, the Bosnian writer Branko Ćopić wrote a dissident story, called “A Heretic Story” (“Jeretrička priča”), parodying the self-sufficient isolation and the consumerist hedonism of the new communist elites.23 Although Ćopić’s partisan stories became a part of prescribed literature in Yugoslav schools, this story was sharply criticised and forbidden, as well as the caricatures by Žuko Džumhur that illustrated the text. Also, it was never been published in Ćopić’s collected writings. Critics accused him to falsify the truth in a way that one couldn’t even imagine it in a dream.24 Already Ćopić, in his short story, dismantled the Yugoslav communist top as a heresy inside the heresy. Whereas Ćopić used the leading ideology against its authors, Konstatinović alluded to its very structure. He was the first to unravel its philosophical roots in a variant of negative political theology. In Tito’s Yugoslavia, the alliance between past and presence, autarchy and internationalism, as Krleža and other ideologists of the “third way” formulated it, was promoted in different areas of culture. In the field of music, old folk songs were mixed with modern pop to form a new genre of ethno pop – a phenomenon that could be observed at almost every Eurovision Song Contest up to now. Several Yugoslav film directors, especially Emir Kusturica, combined the image of modern Yugoslavia with the hyperbolic ‘primitive’ Balkans represented by the gypsies, who served to supply his spectators from Western and Eastern Europe with the Balkan stereotypes originating in a seemingly permanent archaism. In Yugoslav abstract painting, the achievements of the international avant-gardes merged with local folk ornamentalism. While traditional folk art was perceived as backward in the Soviet Union,

21

Oto Bihalji-Merin/Lise Bihalji-Merin, Jugoslawien. Kleines Land zwischen den Welten, Stuttgart 1955, 34f. 22 Tanja Zimmermann, “From the Haiducks to the Bogomils: Transformation of the Partisan Myth after World War II”, in: Kino! 10, Ljubljana 2010, Ed. Barbara Wurm, 62-70. 23

Branko Čopić, „Jeretička priča“, in: Književne novine. Organ Saveza književnika Jugoslavije 3/34, 22.08.1950, 2, 3. 24

Dušan Popović, Klevetička satira, in: Književne novine. Organ Saveza književnika Jugoslavije 3/48 (1950), p. 5: „Ne, to je nekakav izmišljeni Ćopićev svet, to je društvena stvarnost koja ne postoji, izvitopereni odnosi među ljudima, likovi koje nigde ne srećemo – ta njegova ‚stvarnost’ bi i u kratkom snu bila neizdržljiva.“


Krleža’s “anticipation” enabled it to be regarded positively in Yugoslavia. Besides the modern art currents, “naïve”, self-taught peasants and workers, believed to draw on the subterranean styles of ancient Bogomilian and folk art, were given particularly support. The Serbian writer and curator Oto Bihalji-Merin, who became the most important exposition manager of the naïve art between the 1950s and 1970s, explained in the brochure The Art of the Naive in Yugoslavia (1959) the difference between the naïvité of a child and that of a naive self-taught peasant artist: “The naïveté of the child is only an intersection, a station on the journey into the land of knowledge and skills, of the magic of perspective and anatomy. However, the naïveté [of the self-taught peasant artist] is ultimate here, it is conserved, rediscovered.”25 Although naïve art was often obviously influenced by western European (by the cave paintings in Spain, the Romanesque sculpture, Henri Rousseau, etc.), African and South Seas’ art Bihalji-Merin described it as an invention of the Yugoslav folk. Naïve and folk art remained the trademark of Yugoslav painting in the following decades and was exhibited on several exhibitions at home and abroad. The Yugoslav tourist office advertised the supposedly primordial, autarchic way of life of the country’s people, but at the same time afforded foreign guests all the comforts of modern luxury life. In the field of international politics Yugoslavia distanced itself from the eastern as well as from the western bloc, but searched on the head of the non-aligned movement new allies on other “primitive” continents, first in Egypt and India. Tito’s visits in exotic countries of Asia and Africa were transmitted on all Yugoslav TV channels to enable all citizens at home a virtual travel all over the world. On the Croatian island Brioni Tito built a safari-park with wild animals from Africa and Asia. There he welcomed international guests, politicians from East and West as well as jet set from the film branch. The Croatian writer Dubravka Ugrešić interprets in her essays The culture of lie (1991-95) such sort of internationalism as spreading of the Yugoslav ideas on global scene, where it served to create an imagined common culture of the “third world”.26 The antagonism between autarchy and internationalism intertwined to an oxymoron – an autarkic internationalism or international autarchy.

25

Oto Bihalji-Merin, „Die Kunst der Naiven in Jugoslawien“, in: Jugoslawien. Illustrierte Zeitschrift 17, 1959, 5. 26

Dubravka Ugrešić, Die Kultur der Lüge. Aus dem Kroatischen von Barbara Antkowiak, Frankfurt am Main 1995, p. 14.


2. Konstantinović’s Philosphy of the Province as the negation of the negation For Tito and his ideologists a bond with the past and the neo-primitivism of the Yugoslav peoples promised a glorious future to Yugoslavia. This was the context for Konstantinović’s consideration of the „Palanka” and their specific temporality. He claims that „our” provincial culture is excluded from the flow of history and stuck between clan structures and international society. Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. […] svet palanke nije ni selo ni grad […] jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealano-otvorenog.27 Thus, the “community” lives in a permanent traditionalism, in conservatism and archaic infantilism, caught in some kind of “religion of closeness” (religija zatvorenosti) and condemned to remain in a timeless eternity where they live together with dead people. Whereas Krleža unfolds time in an avant-gardist way like a spiral from points of beginning, called anticipation, for Konstantionović time is caught in an endless, totalitarian circle without progress or evolution. Whereas Krleža and Bihalji-Merin consider the archaism and primitivism of the Yugoslavs peoples as a potent power of autonomy and sovereignty, Konstantionović describes it as infantilism, as a passive attitude without any creative power and demanding subordination to the uniform, normative, collective style (jedno-obraznost stila). The „community” can never liberate itself from the origins. Whereas Tito’s ideologists see in partisans the successors of the medieval Bogomils, bearing the same revolutionary spirit, Konstantionović compares the successors of the dead to masks without faces, lacking any real existence. Therefore for Konstantinović, in such a world the moment of death paradoxically is also the only ephiphany of real individual existence – a statement that could inspire Lars von Trier’s film Melancholia (2011). During her wedding ceremonial, Trier’s depressive hero Justine destroys every social bond around her (to her husband, her employer, and her relatives). In the moment of the deadly encounter of the Earth with the destructive planet Melancholia, she starts to live her true life. Her negative philosophical statement about life – “Life is evil, right? And life is a wicked idea. God may have had fun at creation, but he didn’t really think the things through.” – is close to Konstantinović’s nihilistic valuation of life in the “palanka” which always ends either in a lack of freedom as well as outside it in “nature” (eroticism, violence). Both end in disappointment and boredom; the only freedom is death. 27

Radomir Konstantinović, Filozofija palanke, Beograd: Otkrovenje, 2004, 5.


Konstantinović’s dualistic view on life apparently offers two options, but reveals at the end that both are actually non-options (neither – nor). His double game with negative theology has its context in the simple variant of negative theology of the Tito’s ideologists of the Yugoslav culture as the “third way”. A negative variant of historical identity enabled Tito and his followers to emancipate from Stalinist Marxism as well as from Western capitalism. They also allowed to turn classical Balkan stereotypes of backwardness and a-historical existence into a positive identity, thus built on the figure of hyper-compensation. Thus, the autonomous Yugoslav state was based on the idea of a separation from East and West. Konstantinović denied the possibility to get a positive result as a product out of negation. If we take the Yugoslav “third way” as a point of departure for Konstantinović’s philosophy, his strategy of deconstruction has much in common with the dualistic cultural model of affirmation and negation proposed by Jurij Lotman and Boris Uspenskij, members of the Tartu school, for Russian culture. In their article „The role of dualistic models in the dynamics of Russian culture“ (1977), they claim that Russian culture doesn’t develop in an evolutionary way according to the triple steps of classical Hegelian dialectics leading from one to the next period or stage, but by the dualistic changing of two polarisied perspectives. Russia, thus, knows neither a middle way nor a sythesis: what has been on the top of the axiological order falls to the bottom, positive values become negative, the sacred becomes diabolic.28 In his later writings, Lotman compared this kind of change with a semiotic explosion.29 Such a perception implies no development, but rather a sequence ruptures – abrupt changes of perspective similar to those in ambiguous images in the visual arts which can be perceived in two different ways (as a dug or a rabbit, a convex or concave form, etc.).30 Such an angle of wiev on change as a negation of negation originates from the theology of dualistic sects and from negativ theology. The no-mans land of the “Palanka” is close to the mythic “Russia” constructed by Lotman and Uspensky. Like the Russian theorists of culture, Konstantinović turns negativity into an impossible identity, a generalised form of hyper-compensation. By turning the Titoistic negative theology of the “third way” – a twofold negation and

28 Jurij Lotman/Boris Uspenskij, „Die Rolle dualistischer Modelle in der Dynamik der russischen Kultur (bis zum Ende des 18. Jahrhunderts)“, in: Poetica 9, 1977, 1-40. 29 30

Jurij Lotman, Kultur und Explosion, Berlin 2010.

Dario Gamboni, Potential images. Ambiguity and indeterminancy in modern art, London 2002; Verena Krieger/Rachel Mader (ed.), Ambiguität in der Kunst. Typen und Funktionen eines ästhetischen Paradigmas, Köln/Weimar/Wien 2010.


not a synthesis – upside down, the Serbian author fulfils a gesture of a negation of negation, an anti-ideological model characteristic for Russian and other dualistic cultures. In Russia, this model wasn’t invented by Lotman and Uspenskij; it is based on a long tradition of Russian religious philosophy,31 influential for several Russian writers and philosophers such as Dostoevsky, whose criminals and prostitutes become saints, and criticized already by Vjačeslav Ivanov who, in his article “The Russian idea” (1907-08), warns of the “imperative of descend and kenosis” and of a “passion for death”.32 Konstantinović’s negative philosophy, implicitly criticizing the theological gesture of negativity in the ideology of the “third way” through acts of doubled negation, can be read as an attempt at turning the ruling Yugoslav culture upside down.

LITERATURE: Hammond, Philip. Media, War and Postmodernity. London: Routledge, 2007. Hume, Mick. „Nazifying the Serbs, from Bosnia to Kosovo.” In Degraded Capability. The Media and the Kosovo Crisis, eds. Philip Hammond and Edward S. Herman. London: Pluto, 2000. 70-78. Ivantsov, Dimitri. Russische Ideologie. Transfer im XXI. Jahrhundert. Leipzig: Meine Verlag, 2008. Konstantinović, Radomir. Filosofija palanke. Beograd: Otkrovenje, 2004. Lotman, Jurij and Boris Uspenskij. „Die Rolle dualistischer Modelle in der Dynamik der russischen Kultur (bis zum Ende des 18. Jahrhunderts).“ Poetica 9 (1977): 1-40. Sundhaussen, Holm. „Kosovo - Eine Konfliktgeschichte.“ In Der Kosovo-Konflikt. Ursachen, Verlauf, Perspektiven, eds. Konrad Clewing and Jens Reuter. Klagenfurt: Wieser Verlag, 1999. 65-88.

31

For the dualistic Russian culture see: Dirk Uffelmann, Die russische Kulturosophie: Logik und Axiologie der Argumentation, Frankfurt am Main et al.: Lang 1999; Wolfang Eismann, Elemente und Konstanten eines russischen Kulturmodels, in: Karl Kaser/D. Gramshammer-Hohl/Robert Pichler (ed.) 2003: Europa und die Grenzen im Kopf. Klagenfurt 2003 (= Wieser Enzyklopädie des europäischen Ostens 11), 65-88; 32 Wiatscheslaw Iwanow, Die russische Idee. Übersetzt und mit einer Einleitung versehen von J. Schor, Tübingen 1930; For the „Russian idea“ see also: Nikolaj Berdjaev, Die russische Idee. Grundprobleme des russischen Denkensim 19. Jahrhundert und zu Beginn des 20. Jahrhunderts, St. Austin 1938; Thomáš Špidlik, Die russische Idee. Eine andere Sicht des Menschen, Würzburg 2002; Dimitri Ivantsov, Russische Ideologie. Transfer im XXI. Jahrhundert, Leipzig 2008.

Radomir Konstantinović’s Philosophy Of The Province | 135 And The Yugoslav “Third Path” Sundhaussen, Holm. „Kriegserinnerung als Gesamtkunstwerk und Tatmotiv. Sechshundertzehn Jahre Kosovo-Krieg (1389-1999).“ In Der Krieg in religiösen und nationalen Deutungen der Neuzeit, ed. Dietrich Beyrau. Tübingen: Diskord, 2001. 11-40. Sundhaussen, Holm. „Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten. Konstruktion, Dekonstruktion und Neukonstruktion von ‚Erinnerungen’ und Mythen.“ In Mythen der Nationen. 1945 – Arena der Erinnerungen. Begleitbände zur Ausstellung. Bd. 1, ed. Monika Flacke. Berlin: Deutsches Historisches Museum, 2004. 373-413. Zimmermann, Tanja. „Medien im Ausnahmezustand. Performanz und Simulakrum im Bild des Jugoslawienkrieges.“ In Ästhetik der Ausschließung. Ausnahmezustände in Geschichte, Theorie und literarischer Fiktion, ed. Oliver Ruf. Würzburg: Königshausen & Neumann, 2009. 137-158. Zimmermann, Tanja. „Titoistische Ketzerei. Die Bogomilen als Antizipation des ‘dritten Weges’ Jugoslawiens.“ Zeitschrift für Slawistik 55, no. 4 (2010): 445-463. Žižek, Slavoj. „‘In meinem Glauben ist nichts verboten‘: Metamorphosen des Radovan Karadžić.“ In Despoten dichten. Sprachkunst und Gewalt, eds. Albrecht Koschorke and Konstantin Kaminskij. Konstanz: Konstanz University Press, 2011. 328-337.

Tanja Zimmermann

ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА И ЈУГОСЛОВЕНСКИ „ТРЕЋИ ПУТ” Апстракт: Философија паланке (1969) Радомира Константиновића је сагледана у контексту културног и политичког „трећег пута” који је у Југославију уведен након Титовог раскида са Стаљином. Током 1950-их и 1960-их година, Тито и његови идеолози Едвард Кардељ, Мирослав Крлежа и Ото Бихаљи-Мерин су установили концепт неприпадања ни Истоку нити Западу. Корене овог концепта Тито и његови идеолози су преузели из средњовековне јеретичке секте богумила, чији припадници су себе одељивали од источних и западних цркава. Они су повезали архаични стил богумилске уметности не са заосталошћу, него са примитивном наивношћу приписаном југословенском народу. Југословенски идентитет је такође тиме базиран на негацији, односно одбијању цивилизацијских модела источних и западних култура. У том контексту, „инфантилни колективизам”, како га је Константиновић описао, појављује се као негативна верзија југословенског фолклорног архаизма, па и идеологија „трећег пута” има негативно одређење. Структурно, систем „паланке” је упоређен са митом о


„Русији” који су увели Лотман и Успенски (1977). И „паланка” и “Русија” су заглављени у дуалитету између афирмације и негације, поништавајући могућност налажења решења у синтези и напретку. Кључне речи: Радомир Константиновић, југословенска идеологија „трећег пута”, југословенски архаични примитивизам, богумилство, негативна теологија, дуализам као културни модел


137


UDC 821.163.41-31.09 Bulatović M. Оригинални научни рад

Dr Vesna Vukićević-Janković1 Univerzitet Crne Gore Filozofski fakultet – Nikšić Crna Gora

DEKONSTRUKCIJA RELIGIJSKIH I DEFORMACIJA HUMANISTIČKIH VRIJEDNOSTI U NARACIJI MIODRAGA BULATOVIĆA Sažetak: Razgrađivački/razarajući odnos prema hrišćanskoj religiji i humanističkim vrijednostima čini osnovno obilježje Bulatovićevog književnog teksta. Desakralizacija božanskih i deformacija humanih obilježja emituju energiju destrukcije, dok transfiguracija biblijskog prototeksta egzistira kao početak kraja humane egzistencije. Osmišljavanje paralelnih svjetova produkuje mistifikacijsku konverziju, u čijem je središtu značenjska ravan romana Gullo Gullo. Taj tekst problematizuje sve sfere sakralnog, dovodeći u pitanje čak i identitet samog teksta (transfiguracija zapisanog/konačnog teksta u virtuelni/propustljivi tekst). Pri tome, od posebne je važnosti zgusnuto tkanje simboličkih kodova, koje proširuje semantičku ravan romana i aktivira kontekstualnu matricu. Ključne riječi: Bulatović, roman Gullo Gullo, semantika, sakralno, transformacija, transfiguracija, simbol

Razgrađivački/razarajući odnos prema hrišćanskoj religiji i humanističkim vrijednostima čini osnovno obilježje Bulatovićevog književnog teksta. Desakralizacija božanskih i deformacija humanističkih vrijednosti emituju energiju destrukcije, dok transfiguracija biblijskog prototeksta egzistira kao početak kraja egzistencije. Na nivou makrostrukture romana Gullo Gullo obrazuje se priča o ljudima kao emigrantima na zemlji, dok se tekstura Nove Biblije javlja kao generativni mikrostrukturni konstrukt, u čijem središtu nije značenje samožrtvovanja, već pozicija vječne žrtve. Groteskna slika pomame, misticizma, smrti, straha, destrukcije, opšte pomjerene svijesti napravljena je da razbije dremež ove zaslađene, narcisoidne i zalutale civilizacije (Bulatović 1999: 267). 1

[email protected] (Vesna Vukićević-Janković, University of Montenegro, Faculty of Philosophy – Nikšić, Montenegro)

138 | Vesna Vukićević-Janković

Bulatović u roman uvodi niz produkcionih, polimorfnih predstava i znakova, kao i niz ambivalentnih simbola, čime se značenjska ravan premješta sa mikrostrukturnih na makrostrukturne elemente teksta, i dalje – uključuje kontekst cjelokupnog civilizacijskog pamćenja. Postupci demitologizacije – destruiranja mita i epiloška projekcija remitologizacije – zamjene postojećeg mita novim, aktiviraju kontekstualnu matricu. Tajna postanja i apokalipse projektuju se kao arhetipski princip, metatekstualno uokviren autoreferencijalnim komentarima, značenjima preuzetim iz Bremove knjige Životinjsko carstvo, apokrifnim projekcijama Nove Biblije i samim motom romana – distihom Vagn Steena iz pjesme Bijeg ptice. U Novoj Bibliji, bulatovićevskom simulakrumu Novog zavjeta daje se obrazac novog mita, nove poezije, nove ideologije, ali i nove zoologije, začetih prvom knjigom Đavoli dolaze. Od posebne je važnosti zgusnuto tkanje simboličkih kodova utkanih u značenjsku ravan Nove Biblije, koja predstavlja mikrostrukturni nukleus romana Gullo Gullo. Procesi desemantizacije i resemantizacije u romanu uslovljeni su procesima demitologizacije i remitologizacije, produkujući semantičku strukturu čiji su simolički kodovi semantički multivalentni. Poruka koja je snažno utisnuta u tekst jeste ta da je istina svijeta poetička, da počiva na principima stvaranja i samo/razaranja prethodno oblikovanih smislova, koji nastaju, materijalizuju se i destruiraju upravo u riječima i strahovima kao evolucionističkim supstratima, da istinsko stvaranje, istinska književnost zahtijeva reviziju. Upravo kreacija, supstitucija, i desakralizacija prihvaćenih predstava i simbola, prelama se, transformiše i deformiše. Ukupno kulturološko pamćenje ovdje egzistira kao kondezator svih principa znakovnosti, a u isto vreme izlazi izvan granica znakovnosti. On(o) je posrednik između različitih sfera semiozisa, a takođe i između semiotičke i vansemiotičke realnosti (up. Lotman 2004: 172). Ostvarivanje subverzivnog preokreta ustaljene slike vrijednosti, poretka i humanosti prikazano je kao otkriće pesnika i zoologa, poestko-animalistički konstrukt lica istine nasuprot vladajućem istorijskom svinjstvu kao konvencionalno prihvaćenom naličju i ima značajan semantički potencijal. Jedan simbol zamijenjen je drugim, i to na koricama neobiblijskog teksta napravljenim od ljudske kože nezasitog kapitaliste. Umjesto krsta, urezan je lik mitske životinje, kao prototip novog ideološkog shvatanja, preokrenute svijesti i uspostavljanja novog poretka koji označava, oblikuje I simbolizira Gullo Gullo, odmetnik i osvetnik! Gullo Gullo, emigrant i mučenik, kakav ste i vi sami! Gullo Gullo, simbol! (Bulatović 1990: 51). Upravo ova dvostruko ulančana sintagma odlikuje se specifičnim fonetsko-grafičkim kvalitetom, udruženim sa disperzivnom simbolikom koja zahvata sve humanoidne sfere: …njegovo obespravljeno ime piše se samo na jedan način, početna slova veli-

Dekonstrukcija religijskih i deformacija humanističkih | 139 vrijednosti u naraciji Miodraga Bulatovića

ka, kao da je u pitanju tvorac, dvaput L, što znači toliko puta sloboda, zapamtite: Gullo Gullo se ne prevodi univerzalna moralistička metafora, misao, načelo, zapamtite: Gullo Gullo, te dve reči najstrožije je zabranjeno okivati znacima navoda, ili podvrgavati bilo kakvoj buržoaskoj ili proleterskoj interpunkciji, pa ne zaboravite: Gullo Gullo je zoološkopolitičko čudo, pojam, pojava sedamdesetih-osamdesetih godina, a kao što čujete, Gullo Gullo je istovremeno ime životinje, koju ste proglasili mrtvom a zatim, kroz istoriju, načinili najkrvoločnijom najbezobzirnijom najosvetoljubivijom... (Bulatović 1990: 56/57). Ovdje nailazimo na neočekivanu kreativnu invenciju, kako u pogledu transponovanja zoologije u poetsku imaginaciju, zatim u pogledu dovođenja u kontakt udaljenih predstava (Aristotelovo ime za kunu - icthis) 2, tako i u pogledu spajanja, naizgled nespojivih ideoloških pozicija - biblijske i komunističke. Osim toga, saznanje o istorijskoj nepravdi koja se odvijala i odvija na planovima politike i zoologije, veterine i poetike, čiji je simbol životinja sa velikim brojem imena i svojstva, čini da se raznorodni i u prvi mah nepovezivi pojmovi animalizacije i poetizacije sustiču u istoj značenjskoj ravni, pri čemu tekst korelira sa obema, i to uslovljava povećanje semantičkih mogućnosti (Lotman 1976: 361): - Znači: animalizacija, Herr Nosak? - Naprotiv, prijatelji. Poetizacija! Uspostavljanje prvobitnih značenja, oživotvoravanje zapretanih mitova, osmišljavanje paralelnih svetova! (Bulatović 1990: 202). Deformišući referentni svijet i produkujući transgresiju ustaljenih predstava, Bulatović otvara polje ontološke destabilizacije kolektivne memorije koja je razapeta između postupka semantičke kondenzacije (summary scanning) i svojstva semantičke disperzivnosti (sequential scanning), datih u smislu uočavanja reflektovanja i pulsiranja slojeva koji nudi ovakav model tumačenja – kao putokaz ka daljim promišljanjima o esencijalnim bitnostima ukupnih književnih struktura. Biblijska sintagma tama nad bezdanom ima funkciju lajt motiva i aktivira citatni odnos sa prototekstom. Na samom početku Starog zavjeta, u Prvoj knjizi Mojsijevoj (knjiga Postanja) nakon što Bog stvori nebo i zemlju, slijedi stih: A zemlja bješe bez 2 Kao pokušaj bočnog osvjetljenja generativnog prisustva kune u svojstvu pojma, simbola, predstave, mitskog elementa ili redudantnog elementa sižea može nam poslužiti podatak da je Aristotel kunu/ vreticu nazivao ICTIS. Na grčkom se ono pisalo ne sa C, nego sa K (kapa). ICTIS upućuje na jednu drugu grčku riječ - ihthis = riba. Riba je u ranom kršćanstvu bila tajni znak hrišćana, piktokriptogram sastavljen od početnih slova formule: Isus Hrist Božji Sin Spasitelj. Da je kuna, odnosno vretica, zaista mogla biti piktokriptogram, potvrđuje nam jedan spomenik na kojem se ona u tom svojstvu nalazi. Up. Aleksandar Benažić, Podrijetlo simbola kune na hrvatskom novcu, Numizmatičke vijesti, broj 54, 55 Zagreb, 2001/ 2002. Vidjeto više na: http: //numizmatika.antikviteti.net/imekuna/kuna79.html


obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom, i duh Božji dizaše se nad vodom (up. Stari zavjet, 1, 2). Semiosferična, demonska konstrukcija romana Gullo Gullo ne prelazi granicu neba, ali ni vode, čime se iz semantičke ravni isključuju svi elementi uzvišenog, božanskog, sakralnog. Još jednom se potvrđuje bulatovićevsko uvjerenje da je zemaljski prostor demonski, jednako kao i podzemlje. Pri tome, božanska ravan je van njegove sfere, ona pripada demonijastičkom, izvrnutom svijetu: Đavolu se protivila voda, nebo ne (Bulatović 1990: 74); Svi su izgledi da se krećemo sredinom pakla. Ispod samog neba vode. (Isto: 119 ); Propevši se do neba, do provalije pred kojom se lomio i predavao pogled, mlaz je kretao prostorom (Isto: 310); Na kraju su koračali zaleđenom vodom neba (Isto: 311); ... srećan što je, u svetu pustoši nad bezdanom, sreo srodne duše koje zanimaju zoologija, politika, nastranost uopšte (Isto: 73); Međutim, epiloška slika ima donekle promijenjeno, optimističnije značenje: Da je bio slabiji stvaralac, Adam Ivanović bi napisao da se zgušnjavala tama nad bezdanom (Isto: 312). Mitopoetska vizija postavila je jasnu granicu između zemlje i neba – zamrznutu površinu u kojoj se oslikava provalija, bezdan. Epilog se pretvara u prapočetak, postaje simbolički znak, koji težeći produktivnom ostaje privržen primarnom, težeći progresiji uslovljava regresiju, odnosno transgeresiju. Razotkrivanje zla, istorijski često pogrešno viđenog kao dobra, predstavlja bitan aspekt eshatologije, u čijem je središtu pozicija žrtve, moćna i produktivna. Upravo zbog toga, na udaru se nalaze moćni medijumi oblikovanja i preoblikovanja ljudske svijesti – mit/religija/politika, slika, riječ, stvaranje, logos. Težnja za osmišljavanjem paralelnih svjetova produkuje mistifikacijsku konverziju, u čijem je središtu protejska priroda mita - sposobnost da se frazeološki, prostorno i vremenski, ideološki i psihološki, uz spajanje različitih tačaka gledišta, prilagodi društvenom kontekstu i novim medijumima. Početni impuls za tumačenje Nove Biblije, svojevrsnog apokrifnog jevanđelja, možemo pronaći u sljedećim autorovim iskazima: Svako na svoj način doživljava Bibliju i od nje polazi. Između moje prve knjige Đavoli dolaze - inspirisane Biblijom, natopljene Biblijom – i moje najnovije knjige Gullo Gullo postoji jedna apsolutno jaka linija, odnosno: Ne pominje se slučajno Nova Biblija i ne citiraju se slučajno delovi Novih Jevanđelja. Cela ova knjiga bi se mogla nazvati Jevanđeljem po kuni Gullo Gullo. Interpretirao sam Jevanđelje po Mateju, inspirisao se njim. Prilažem delove Nove Biblije. Citirane su poslednje reči utemeljitelja nove vere poniženih i uvređenih – dečaka iz Nazareta – i postavlja se bar za hrišćansku nauku, fundamentalno pitanje izdaje Jude Iskariota gde doslovno stoji da Juda nije izdao već da su Judu izdali (Bulatović 1999: 267). Direktna aluzija na biblijski prototekst ostvaruje se kontaktom na leksičkoj ravni. Ono što upada u oči jeste da je ovo jedini fragment teksta napisan ijekavicom:


...prva rečenica Nove Biblije glasi: , U početku ne bijahu riječ i strah, već u početku bijahu bezdan, pustoš i Gullo Gullo, životinja vedra i dobra, umna i plemenita, lijepa kao sunčan dan, kao nasilje, životinja sveta kao što je nekad bio svet i neporeciv krst...’ (Bulatović 1990: 62). Drugim riječima, imamo susret, sudar i eksploziju smislova, zasnovanih na načelu semantičke deformacije utvrđenih kulturoloških slojeva i značenja, koja otvaraju krater citatne polemike. Početak i epilog njegove priče obilježava obraćanje najvišim grešnicima, književnicima i farisejima (koje, ujedno, predstavlja poetizovani oblik Bulatovićevevih shvatanja, čijesegmente nailazimo u njegovoj eksplicitnoj poetici). Ono nudi najočigledniji citatni dodir sa Jevanđeljem po Mateju, čija je očigledna funkcija napad na recipijentovo konvencionalno znanje i ustaljene receptivne navike: ,Na Mojsijevu stolicu sedoste, književnici i fariseji!’ odgovaraše im Isus, pa nastavljaše sa nazaretskim žarom: ,Vi koji volite pročelja na gozbama, prva mesta u bogomoljama! Vi koji tražite da vas sirotinja slavi, da uzvikuje Rabi Rabi! Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, koji carstvo nebesko zatvarate od naroda! Teško vama, književnici i fariseji, glupani slepi, koji se lažno molite, koji obigravate kopna i mora da učinite jednoga istovernikom, pa kad to postane, učinite ga sinom paklenim, dvaput gorim nego vi što ste! Vi, slepe vođe... Književnici i fariseji, guje otrovne, zmijski porode, kako ćete izbeći osudu pakla? (Bulatović 1990: 243) Kao medijum razorne moći pseudoteksta poslužio je upravo postupak revizije istorije na televizijskom ekranu, koju projektuje glavni lik Kurt Bodo Nossak, nakon ideološke konverzije svijesti. Na ovom principu ostvareni/prezentovani tekst problematizuje sve sfere sakralnog, humanističkog i poetskog, posebno zahvaljujući transformacionim mogućnostima koje nudi pretapanje narativnog teksta u semantički propustljiv diskurs: Gullo Gullo je, dakle, svetska životinja, hoću reći problem, ideja. Simbolična, politička životinja koja kroz krv i poeziju donosi slobodu, pravdu... (Bulatović 1990: 102); to je i biće sa 901. stranice Bremove knjige Životinjsko carstvo: „Dugorepa, krvoločna, proždrljiva šivotinja sa krajnjeg severa! Vielfrass, svejed, svežder! Rožmah, na mađarskom! Zver nad zverima, pošast, čudovište koje samo jednim zamahom šape irvasu čupa srce! (Bulatović 1990: 51). Kroz smjenjivanje slika na monitoru/ekranu televizora, uz obraćanja milionima čestitih, ali neobaveštenih, politički zaglupljivanih bića širom Evrope, kojima se prezentuje priča o neviđenom, o pogrešno tumačenom, o neopevanom, ostvaruje se intenzivnija simulacija dokumentarnosti, ali i mehanizam direktnog učitavanja sadržaja u svijest. Rezultat tog procesa nisu epifanija, ushićenost spoznajom i prosvjetljenje, već sljepilo i trenutna smrt.


Kurt Bodo Nossak, perverzni kapitalista za koga, zahvaljujući ogoljavanju fiktivnog postupka znamo da su mu dani izbrojani, da je čovjek koji će brzo umreti, nakon izlaska iz zatočeništva od strane gerile Gullo Gullo, javlja se u ulozi vatrenog branioca nove vjere. Poigravanje biblijskom parabolikom uslovljava da preobraćeni postaje istinski pobornik novoprimljenog spoznanja. Prikazivanje priče o osporenoj i istorijskom nepravdom izbrisanoj kuni Gullo Gullo, predstavljena je kao početak revizije, do koje je moralo doći (Bulatović 1990: 231). Kroz brzo smjenjivanje slika, predstava i elemenata kulturnog pamćenja, ostvaruje se retrospekcija kulturološki markiraninih tačaka: – Ovo je srednjoistočni grad Mari, dvadeset i drugi vek pre Isusa Hrista, o kome ćemo najpodrobnije govoriti, zato što je on početak i kraj svake naše priče o zabludeloj civilizaciji (Bulatović 1990: str. 231); ...Evo nas u Vavilonu, gradu gradova, erotskom i trgovačkom centru sveta (Isto: 233), slijedi slika Egipta u kome je spoj umetnosti, prevare i nesreće učinjen jednom za sva vremena... (Isto: 238), do pojave najsimboličnijeg grada Jerusalima, tačke u kojoj se dogodilo sve (Isto: str. 238). Na ovom planu najočiglednije se pokazuje prisustvo iluminativne citatnosti, odnosno situacija kada citatni tekst kreira nov i neočekivani smisao, uzimajući tuđ tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidivih značenja, pri čemu iščitavanje citatne polemike protiv institucije sveopšte civilizacije, posebno evropske, egzistira kao šire ontološko i semiotičko načelo (Oraić Tolić 1990: 11). Tačka susreta tekstova ostvaruje se komentatorovoj retrospektivnoj tački posmatranja i prospektivnoj biblijskoj, pretežno na sintagmatskom planu, jer na paradigmatskom podudaranja gotovo da nema. Susrećemo se sa projekcijom koja izrasta iz moćnog konglomerata ideologije, potrošački uobličene svijeti i nesumljive masmedijske kontrole. Nossak, koji do ovog trenutka egzistira kao jedini komentator i tumač starozavjetnih slika i poetizovanih predstava na celuloidnoj traci sa početka vijeka, svoju misiju retoričko-vizuelne konverzije auditorijuma nastavlja kao simultani prevodilac Hettovog jevanđelja koje dalje teče aramejskim, jezikom proročanstva i pravde (Bulatović 1990: 242). Na tom se nivou sugeriše još jedan, naredni stepen udaljavanja, iz kojeg proističe da su se semantičkim modelovonjem, kanonsko i nekanonsko, kao I mitologizovano, sustekli u istoj značenjskoj ravni. Hettova propovijed (lik je dobio ime po Nojevom unuku) prikazana je kao pseudocitatna, jer je dodir između njegove priče i biblijskog prototeksta lažan, što ukazuje na profanaciju i desakralizovanje biblijskih predstava. Ovdje dolaze do izražaja najprepoznatljivija svojstva grotesknog – ukidanje granica između svijeta ljudi, životinja, biljaka, želja za hibridnim kreiranjem i izobličavanjem, do fantastienog, nepri-


rodnog, skarednog, karikaturalnog. Njegova pojava i njegovo pričanje, desakrališuća propovijed, ujedinjuju mistifikacijsku i fantastičku komponentu romana, sintetizujući sve elemente groteske koja snažno signalizira samorazornost vakantne citatnosti: riđokosi tumač najprirodnije vere Isus Hrist korača celuloidnom trakom; čas na magarici, a čas ne; za njim apostoli, njih dvanaest ili trinaest; magaricu za uzdu drži ispijena, polunaga Geba, dragana Isusa iz Nazareta, koja će umrijeti na krstu pored Isusovog, jer je zahvaljujući grudima ravnim kao kod muškarca, uspjela sve da zavara ... Upravo se na svim nivoima destrukcije arhetipskog, opšteprihvaćenog, kanonskog aktivira uloga vakantnih citatnih postupaka kao nepokretnih pokretača i katalizatora s kojima rastu i na kojima se lome umjetničke namjere i ostvarenja epohe, želja za razaranjem prirodnojezičkoga i kulturnog kanona i nemogućnost da se prirodni jezik i tradicionalna kultura doista razore, patos beskrajne desemiotizacije i hladna zbilja ponovne, krute semiotizacije (Oraić Tolić 1990: 19). Hettov groteskno oblikovan lik, najhibridniji od svih likova u romanu, predstavljen je kao nosilac obesmišljavanja, nakaznosti savremenog društva, hibridnosti, deformisanosti, korupcije, nasilja, identitetske transformacije i ideološke transfigurativnosti, kao tumač i indikator paratekstualne egzistencije u kojoj uspostavljeni sistem vrijednosti poprima neekvivalentna značenja. Odnos kanonskeg – nekanonskog najpotpunije se ogleda u uključivanju Jevanđelja po Judi u pseudotekst, čime se Bulatović uključuje u opšte područje hibridnosti – istorije, kulture, poezije i čovjeka uopšte. Ovdje nailazimo i na signal izvjesne kontaminacije postupka. U pseudotekst Jevanđelja po kuni Gullo Gullo uključen je sižejni obrazac nekanonskog Jevanđelja po Judi Iskariotskom: , Majko, ne proklinji ih, njima je teže nego meni. Njih očekuju suze i patnja. Mene niko nije izdao. Ne veruj u priču o trideset srebrnjaka datih Judi. Juda Iskariot me nije izdao, Judu su izdali! Juda Iskariot je prava žrtva! Juda Iskariot je žrtvovan pre mene, time što je sam sebi presudio. A učinio je to iz ljubavi prema meni. ... Juda je stub mog krsta. Majko moja žalosna, zapamti da su poslednje Judine reči bile da se bliži kraj sveta i da se stubovi ruše. I ne zaboravi da je između trideset i šest stubova, na kojima počiva svet, Judin stub bio prvi’ (Bulatović 1990: 246). Nasuprot iluminativnoj citatnosti psudotekstualne projekcije Hristovog života i stradanja, usmjerenoj na biblijski prototekst, epilog Hettovog saopštenja otvara afirmišući dijalog sa Jevanđeljem po Judi. Ono, kao dio interkulturnog citatnog dijaloga, aktivira razaranje kanonskog i označava prodor nekanonizovanog teksta u veliku kulturnu i književnu matricu. Ako obratimo pažnju I na podatak da je ovaj dio u romanu dat kroz usta grotesknog Hristovog svjedoka, što znači da je I tekst izgovoren na aramejskom a ne na koptskom jeziku, vidimo kako se usložnjava semantička disperzija ogromnog superpodteksta evropske umjetnosti i civilizacije u cjelini.


Eksplicirana simbolika broja trideset šest, koji je broj kosmičke uzajamnosti neba, čovjeka i zemlje, povezuje se sa vertikalom koju nosi univerzalno značenje krsta kao simbola uzdizanja. Zanimljivo je da je u romanu Gullo Gullo ta prostorna vertikala ograničena jednim drugim simbolom - nebom, sažima se ispod njega. I krst je, takođe, podvrgnut desakralizaciji: ... savijao se oko zmija, kao što se kružao i jedan krst, položen u gnezdo otrovnica, daleko od vode a još dalje od vetra, dosta davno... (Bulatović 1990: 311). Krst, kao jedan od univerzalnih simbola, koji sintetiše božansku i animalnu, prostornu i vremensku dimenziju, pridružujući joj hrišćansku eshatološku simboliku, zakopan je i obmotao se oko zmija: Srećom po krst, grob je bio iskopan. Dubok pedeset stopa, širok koliko od tebe do mene, grob prvo primi zmije, njih hiljadu – ni zvezda, istini za volju, nije bilo više. Krst se omota oko zmija, bejaše to grozd pakleni. To smo i hteli. Da zmije otrovnice odgone crve i drugu podzemnu nečist. Da krstu Isusovom ne bude pretoplo pod zemljom i u dubinama...’ (Bulatović 1990: 248). Ovdje postaje izvjesno kako se desakralizacija i transgresija jednog od najraširenijih arhetipskih simbola stavlja u istorodnu ravan sa drugom, čime se transfigurativna priroda postojećih predstava i njihova nestabilnost i neodrživost u semiosferičnoj projekciji Bulatovićevog književnog univerzuma. Postupkom semantičke kondezacije svi simboli, utkani u narativnu Bulatovićevu teksturu, pokazuju transgresivnu i ambivalentnu prirodu, a moguće ih je svesti na značenje ciklusa, vječitog obnavljanja i povratka. U romanu Gullo Gullo sve univerzalne vrijednosti se relativizuju, hibridizuju i izokreću, elementi svakodnevnog života (hrana, piće, nasilje, smrt, rađanje, svi oblici pražnjenja tijela) postaju ambivalentni, a svetkovina pornografije i opscenosti uklapa se u vrijednosni sistem masovne kulture potrošačkog društva. 3 Na tom nivou se najpotpunije uočava i kako: Invertovanje alegoreze i aktiviranje principa „tumačim bukvalno“, koji se zasniva na denotativnim semima, rezultira profanacijom i banalizacijom duhovne sfere, „infarktom duha“, pobedom telesnog, animalnog i bestijalnog nad duhovnim, a to antihrišćansko načelo autor umeće u metatekstualne nizove preuzete iz Biblije, pri čemu sve biblijske predmetnosti dobijaju demonski predznak (Bečanović 2009: 131). Upravo, desakralizacija religijskih i deformacija humanističkih vrijednosti u romanu Gullo Gullo Miodraga Bulatovića obuhvata sve nivoe teksta, čime se ukazuje na ravan deaksiologiziranja postojećeg i uspostavljanja novog kulturološkog poretka. Sliku karnevalizacijom kontaminirane sfere romana dopunjuje i transformacija likova, simbola i predstava, čime bahtinovski shvaćeno prerušavanje dobija smi-

3 O tome vidjeti u knjizi Mihaila Bahtina: Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse. Beograd: Nolit, 1978.


sao, odnosno ulogu ukupne kulturološke transgresije. Likovi u romanu Gullo Gullo obilježeni su promjenom identiteta na svim nivoima: monstruozni multinacionalni milijarder Kurt Bodo Nossak je austrijanac češkog porijekla; Egon i Walpurga Ott su sudetski Njemci; Ute Unkel nije Njemica, niti vanbraćna kći Trockog, već joj je otac Mađar; profesor Grabski je poljski Njemac; Zdenek, češki ovčar, iz istog sudetskog sela kao i doktor Ott; Arpad Szabo je Adamov brat Miloš; Hanaff je Maša, Adamova kći; sestra Karolina je zapravo Slovak Pavel Klimuška i uz to i muškarac sa ženskim grudima, kakav je bio i trinaesti apostol; kidnaper i ubica Luter ne podnosi smrt, već je za pjesništvo... Ovakvim postupkom autor negira mogućnost ostvarivanja bilo kakve identifikacije pojedinca na nacionalnom vjerskom, klasnom ili polnom planu. Projekcija sveopše emigracije predstavlja rezultantu neposjedovanja individualnosti i desemantizuje ravan svih zastupljenih kulturoloških i ideoloških kodova. Transgresija dalje obuhvata i stanja svijesti, jer se Nossak opredjeljuje za novo nasilje odbacujući staro, ropstvo u koje zapada kao talac gerile Gullo Gullo smatra slobodom, istoriju zove prevarom. Szabo obolijeva od slobode i zato uzima sebi život – vješanjem, kao i Juda. Tako završava i doktor Zola. Ovčar Zdenek će prolajati na samom kraju, kao što će i Ivanovićeva slijepa otrovnica progledati. Teroristi i osvetnici, koji su u sukobu s nepravdom koja se zove istorija, izmišljeni su u laboratorijama najcrnje desnice, jer je njihov tvorac balkanski kapitalista i monarhista Adam Ivanović. Upravo ovdje se demistikuje se i sam čin stvaranja, jer situacija u kojoj se nosilac demonskih osobina Adam Ivanović identifikuje kao tvorac mita i ideologije kojoj se gotovo svi priklanjaju, iščekujući kraj, stvara još snažniju disperziju uspostavljenog semantičkog polja, tako da gotovo sve pomenute strukture dobijaju novo osvjetljenje. Pomenimo i to da je Adam Ivanović riđokos i pjegav, kao što su prikazana i Isus i Marija, a takav fizički portret ima i Maša/Hanaff – pripadnica gerille Gullo Gullo i Adamova kći. Demistifikacija dalje zahvata i sve ostale slojeve romana, ne zaobilazeći ni sam pripovjedački postupak. Od samog početka najavljuje se izvjesnost ishoda, naratorovo upozorenje čitaoca na apokaliptični završetak. Dakle, nizom sentenci autor insistira na ogoljavanju fikcije i na prirodi završetka, unosi kod likova spoznaju samofiktivnosti, podsjeća recipijenta da je sudbina likova već određena, kraj neminovan: Kurt Bodo Nossak, grdosija, čovek koji će biti kidnapovan, ugrabljen ili ubijen od gerile Gullo Gullo (Bulatović 1990: 9); ... mir, kao pred smak sveta najavljen na samom početku prisilnog programa. Kraj svega što je čoveka držalo. Kraj koji ne mogu ni obujmiti ni zamisliti ljudske oči (Isto: 238); Zdenek će prourlati na samom kraju romana; do kraja romana neće prozboriti ni reči; nek prate roman do kraja pa će se saznati, ha-ha (Isto: 118);, Ako preživim ovaj rasplet, obračun, ili kako to još zovete kraj romana, telefoniraću (Isto: 289), Da je bio slabiji stvaralac, Adam Ivanović bi napisao... (Isto: 312).


Transgresija, dakle, ne zahvata samo ljude, sakralne simbole, smisaonu ravan, već i identitet i stvarnost, a tvorac mita strada od oživotvorenih i oslobođenih supstrata mita i podsvijesti. Epilog romana postaje svojevrsna revitalizacija mita otrgnutog od tvorca (djela od autora), koja počinje da samostalno egzistira i da, kao proces koji se otrgao u samostalan život, postane sila (auto)destrukcije: Knjiga se završava moralističkim krikom, biblijskom kataklizmom, ali – čini mi se – i uverenjem da establišment sveta, da administracija sveta nisu mogli da ubiju kvotu pesničkog na globusu i u čoveku i da se dugo zatirana životinja Gullo Gullo pojavila u jednom trenutku u obliku ptice nad kraterom koji se u knjizi, po Bibliji, zove Tama nad bezdanom. Sama pojava krilate ptičurine Gullo Gullo – ptica je, inače, stara četrdeset vekova – za mene je tačka optimizma. Znači da profana civilizacija, koja je rodila ovu hičkokovsku priču, nije uspela da pobedi mit kao osnovni istorijski postulat i osnovnu istorijsku pretpostavku. I upravo se tu vidi i dokazuje, bar ja tako pokušavam, da pesništvo i mit prethode istoriji i da istorije ne bi bilo da nije bilo poezije (Bulatović 1999: 268). Epiloška slika postaje slika apokalipse starog, prezrelog svijeta, ogrezlog u pretjerana uživanja u svakom pogledu, prenasladu koja od njega čini hibridnu spodobu savremenog kapitalizma, i početka onoga što bismo mogli nazvati novim postanjem, vraćanjem na poziciju prapočetka: Da je bio slabiji stvaralac, Adam Ivanović bi napisao da se zgušnjavala tama nad bezdanom. Tame, međutim, nije bilo. Video se samo dim, plamen, potvrđivao se mit. Slika, koja bejaše pre reči, pre straha (Bulatović 1990: 312). Na tom nivou najsnažnije je aktivirana simbolička dimenzija zmijskog samoobnavljanja, ponovnog vraćanja, cikličnog ustrojstva svijeta. Dovođenje u vezu početka i kraja romana, vođenog linearno-povratnom narativnom tehnikom, uz upotrebu montažnog postupka, i zastupljenošću podnaslova kao semantičkih kodova, uz postupak ogoljavanja mimikrijskog sloja romana, upućuje na situaciju kada prostorna struktura teksta postaje model prostorne strukture vaseljene (Lotman 1976: 288). Uzimajući u obzir sve navedene osobenosti, možemo s pravom konstatovati da se u romanu Gullo Gullo nalaze svi značajni elementi anti(utopijske) mitopoetematike. Razotkrivanje i anticipiranje pripovjedne strategije, razaranje fiktivnosti romana, insistiranje na samootkrivanju likova, neprekidno podsjećanje na to da je riječ o autorskoj konstrukciji, rušenje iluzije književnog teksta, čini da sam tekst nadrasta sopstvena ograničenja, jer postupak tematizacije samog pripovjedačkog postupka demistifikuje sam postupak. Čudo stvaranja, kreacije, poezisa pomjera i granice samog teksta: Dobri moji ljudi, vi koji ste me razapeli, shvatite jednom za svagda: da čuda ne čini jedan čovek, ma čiji bio sin; da je svaki pojedinac, da je svako od nas ovde, deo čuda (Bulatović 1990: 245). Upravo, deformišući referentni svijet i produkuju-


ći transgresiju ustaljenih predstava, Bulatović je u romanu Gullo Gullo otvorio polje ontološke destabilizacije kolektivne memorije.

LITERATURA: Bahtin, Mihail. Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse. Beograd : Nolit, 1978. Bečanović, Tatjana. „Inkarnacije i simboli zla u romanima Miodraga Bulatovića Ljudi sa četiri prsta i Gullo Gullo ”. U : Njegoševi dani 2: zbornik radova. Nikšić: Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet, 2009. 121- 137. Biderman, Hans. Rečnik simbola. Beograd : Plato, 2004. Bulatović, Miodrag. Gullo Gullo. Beograd: Dereta, 1990. Bulatović, Miodrag. Nikad istim putem. Beograd : BIGZ – Srpska književna zadruga, 1999. Gerbran,Alen i Žan Ševalje. Rečnik simbola. Novi Sad : Stylos art: Kiša, 2009. Lotman, J. M. Struktura umetničkog teksta. Beograd : Nolit, 1976. Lotman, Jurij M. Semiosfera. Novi Sad : Svetovi, 2004. Oraić Tolić, Dubravka. Teorija citatnosti. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1990.

Vesna Vukićević-Janković

DECONSTRUCTIVE TREATMENT OF THE CHRISTIAN RELIGION AND HUMANIST VALUES IN BULATOVIĆ’S NOVEL Abstract: A deconstructive treatment of the Christian religion and humanist values is the essential feature of the Bulatović’s text. Desacration of the divine and distortion of the human characteristics emanate energy of destruction whereas the transformation of the Biblical prototext functions as the beginning of the existential end. Conjuring up of the parallel worlds produces a mystifying conversion that centers on a semantic core of the New Bible. The text questions all spheres of the sacral, challenging even the very identity of the text itself (transfiguration of the written, i.e. final text into a virtual, i.e. permeable text). Moreover, a dense tissue of symbolic codes is highly significant here, as it extends the semantic level of


the novel activating the contextual underpinning as well. Deforming the referential world and producing a transgression of the conventional representations, Bulatović opens a field for an ontological destabilisation of the collective memory which is split between the modes of semantic condensation (summary scanning) and semantic dispersion (sequential scanning). Keywords: Bulatovic, Gullo Gullo, semantics, sacral, transformation, transfiguration, symbol


149


UDC 821.163.41=94.09 Оригинални научни рад

Др Славица Гароња Радованац1 Универзитет у Крагујевцу Филолошко-уметнички факултет Катедра за српску књижевност Србија

ГОЛИ ОТОК И РЕЗОЛУЦИЈА ИНФОРМБИРОА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ КОЈУ ПИШУ ЖЕНЕ (ЖЕНИ ЛЕБЛ, ВЕРА ЦЕНИЋ, МИЛКА ЖИЦИНА) Апстракт: У раду се разматрају три до сада објављене књиге (Љубичица бела – Жени Лебл; Кањец фиљма – Вере Ценић и Све,све,све – Милке Жицине) о страдању жена на Голом отоку, након Резолуције ИБ 1948. године у Југославији. То су жанровски различита дела (мемоаристика, аутобиографски роман, (пост)модерни роман) настала са падом идеолошке цензуре у Југославији и Србији осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Сем сведочанстава, као неке врсте завештања покољењима која долазе, ова дела показују и знатне уметничке вредности, па и необично подударне литерарне поступке симболизације који су настајли потпуно независно једни од других, а која приказују, суштински, и посред страховитог искуства, очуван људски интегритет и веру у постојање хуманизма и лепоте у свету. Кључне речи: Резолуција Информбироа (ИБ), 1948, Југославија, Голи оток, пад цензуре, жене-писци, мемоаристика, аутобиографски роман, фикционализација, симболизација2

Осамдесетих година прошлог века, након више од четири деценије идеолошке цензуре, у југословенској и српској књижевности појавила су се прва дела која су на мемоарски, публицистички или пак, уметнички начин дотакла или у целини третирала тему страдања идеолошких неистомишљеника у послератној југословенској историји, кроз политички разлаз југословенских 1 [email protected] (Slavica Garonja Radovanac, University of Kragujevac, Faculty of Philology and Arts, Department of Serbian Literature, Serbia) 2

Овај рад је настао у оквиру пројекта „Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године” (евиденциони број: 178029) финансираног од стране Министарства просвете и науке Републике Србије.

150 | Славица Гароња Радованац

и совјетских комуниста, односно сукоб идеолошких вођа на релацији ТитоСтаљин, познатији као Резолуција Информбироа 1948. године3. У обрачуну са идеолошким неистомишљеницима, тј. комунистима који су се изјаснили за Резолуцију (тј. нису се одрекли совјетске политике и Стаљина) и нису дали подршку Титу и југословенском руководству, примењене су најдрастичније управо стаљинистичке методе и тортуре као вид идеолошког обрачуна, чији је симбол постао сабирни логор у Далмацији на Јадранском мору, Голи оток, кроз који је прошло на хиљаде југословенских грађана, страдалника свих нација, узраста и оба пола. У развијеном систему потказивања и доушништва, већина страдалника је стизао под етикету ИБ-овца без дубљег увида у идеолошко опредељење, и не само због љубави према Русима, већ и због нарушавања култа личности („издаје Тита и Партије“) кроз најбезазленији вербални иступ, а често и најпростије клеветништво по различитим основама (нпр. националним, материјалним, брачним), чиме се конкурент слао на Голи оток, а заузимале његове позиције у каријери, или присвајала друга добра и користи. Тортуре на Голом отоку и сличним затворима по Југославији у периоду 19481955, по методама „испирања мозга“ те систему потписивања „сарадње“, односно „измишљања непријатеља“ тј. нових кандидата за Голи оток, са обавезом ћутања о свему након изласка на „слободу“, понекад су превазилазили и сличне, совјетске моделе у стаљинистичком времену. Након смрти Јосипа Броза Тита (1980), дошло је до приметног попуштања многих облика идеолошке и културне цензуре у југословенској заједници, и једне врсте демократског буђења, те појаве првих уметничких обрада са темом Голог отока, међу којима се као први романи са тематиком ИБ-а издвајају дела Драгослава Михаиловића (Кад су цветале тикве, 1968) и Антонија Исаковића

3

Коминформ је основан 27.9.1947. у Пољској, као добровољно удружење комунистичких партија „у сврху размена информација“, али је то ново тело у ствари имало задатак да све комунистичке партије стави под диктат Совјетског Савеза. Оснивачком састанку присуствовали су делегати из СССР-а, Југославије, Бугарске, Румуније, Мађарске, Пољске, Чехословачке, Француске и Италије. Први састанак Коминформа одржан је у Београду децембра 1947, међутим, већ 1948. године дошло је до размимоилажења на релацији Београд-Москва, тако да је Стаљин 27. марта 1948. написао писмо Титу у којем оптужује КПЈ „као експонента империјалистичких сила“, на шта Тито и КПЈ одговарају писмом од 13. априла исте године. На састанку у Букурешту 20-28. јуна 1948. доноси се стога позната Резолуција Информбироа којом се осуђује Титова политика, на шта је уследио одговор на Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, где су све оптужбе по тачкама оповргнуте и Стаљину речено јасно „Не“!, са истовременим пометњама у самим редовима КПЈ, из чега је уследило формирање логора за преваспитавање идеолошких неистомишљеника на Голом отоку, који су подржали совјетску политку. Извори из књиге Жени Лебл, Љубичица бела, Београд, 2009, стр. 26-28.

Голи оток и резолуција Информбироа у српској | 151 књижевности коју пишу жене

(Трен 2, 1982). Храбро рушење табуа и увођење ове тематике, у тадашњој југословенској и српској књижевности изазвало је ускоро готово праву поплаву мемоарских и публицистичких књига са овом тематиком, с том разликом што су то била сада дела самих страдалника са Голог отока, такође угледних публициста и књижевника (Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић, Драгољуб Јовановић, Михаило Симић)4. Али, да је на Голом отоку и сличним затворима било много и жена, дуго се није знало у јавности, све до почетка деведесетих година, када су, скоро истовремено са распадом Југославије и рушењем свих преосталих идеолошких баријера5, објављена и прва сведочанства о женском страдању због Резолуције ИБ, тј. појављују се и прва сведочанства књижевница, такође страдалница на Голом отоку, у распону од публицистике и мемоаристике (Жени Лебл, Вера Ценић) до чисто уметничких дела, тј. покушаја „естетизације ужаса“ (Милка Жицина). Да тематика страдања жена у ИБ логорима Југославије уђе на велика врата у свет књижевности и културног памћења, заслуга припада послератној новинарки Политике, Жени (Јованки) Лебл (1927, Алексинац, Србија - 2009, Тел Авив, Израел)6, чије је потресно сведочанство, на наговор и уз велику подршку једног од највећих југословенских и српских књижевника, Данила Киша7, преточено у књигу наглашено иронијског и симболичног наслова Љубичица бела (1990), која је доживела у Србији више издања, а у Изреалу постала и бестселер. 4

Набројаћемо само најпознатија (мемоаристичка): Михаило Симић, На Голом отоку, Београд, 1988; Драгољуб Јовановић, Музеј живих људи I-II, 1990; Драгослав Михаиловић, Голи оток (сведочанства), 1-3, Београд, 1994-1995, и литерарна: Мирослав Поповић, Удри банду!, Београд, 1988; Драгослав Михаиловић, Злотвори, Београд, 1997. 5

Cenzura – primeri beščašća (tematski broj) „Književna kritika“, Beograd, maj-avgust 1990, br. 3-4.

6

Жени (Јованка) Лебл, рођена је 1927. у Алексинцу, а од 1933. живела је у Београду, где је припадала напредном, левичарском покрету. Од фашистичког прогона Јевреја у Другом светском рату, склонила се прво у Ниш, а након хапшења због илегалног рада, отерана на рад у Немачку, где је ослобођена из берлинског Гестапоа 28. априла 1945. године. Сви њени ближи и даљи сродници (сем оца у немачком заробљеништву и брата у партизанима), страдали су у логору на Старом сајмишту. По повратку у Београд, студирала је право и Новинарско-дипломатску високу школу, а истовремено била и сарадник „Политике“. Ухапшена је након вица о Титу („љубичица бела“) и због „клевете против народа и државе“ кажњена мером „друштвено-корисног рада“ на Голом отоку, у трајању од две и по године. Након изласка из логора, и више безуспешних покушаја да изађе из земље, 1954. године добила је пасош и иселила се у Израел, где се бавила публицистиком. Преминула је 22. октобра 2009. у Тел Авиву. 7

Данило Киш је приликом посете Израелу дошао у контакт са Жени Лебл и импресиониран њеним потресним сведочанством, обавио интервју са њој и још једном бившом заточеницом „Југогулага“ емитован 1990. на ТВ Београд у емисији под насловом Голи живот (у четири наставка) – што је иначе, последње дело Данила Киша (преминуо 15. октобра 1989).


Сам мотив да своја сећања преточи у књигу, сем огромног моралног дуга према ангажману Данила Киша, Жени Лебл објашњава и специфичном, дубљом мотивацијом у предговору: Сигурна сам да не бих писала и написала оно што сам преживљавала, приче о Главњачи, о Рамском риту, о Забели (8. павиљон), о две стране отока Свети Гргур и о најгорем од свих, о Голом отоку – да је то била ствар знана, описана, можда и опевана, па прежаљена и донекле – ако се то уопште може – потиснута у заборав, али оне то нису биле. У време њихових писања – стотине жена које су кроз њих, кроз сва та места прошле ћутале су, осећале страх и после четрдесет и више година. Зашто? То покушавам овде да објасним, да објасним нешто што нормалном човеку у нормалним условима, у нормалној или бар нормативној држави не би на ум пало. Ово што сам написала навело је и оне које су исто или нешто слично доживеле и преживеле да се отресу свих страхова, стида и осталога што их је спутавало и што их можда још и данас спутава и да најзад проговоре…(5).8 Књига Жени Лебл Љубичица бела, својим иронијским насловом и семантичком тежином, можда и на најексплицитнији начин приказује анатомију једног репресивног система и идеолошког једноумља. Са нимало лаким животним путем и до тада (јер је већина њених рођака Јевреја, укључујући и најужу породицу, страдала у немачким нацистичким логорима и логору Сајмиште у Београду, а она сама стигла и преживела гестаповски затвор у Берлину), ова виспрена двадесетдвоогодишња девојка када је у доба Резолуције ИБ-а стигла на Голи оток, била је, парадоксално, изразити антистаљиниста и у правом смислу Титова омладинка и највећи заговорник идеја Партије (КПЈ), а као млади кадар Политике, једно од њених најталентованијих новинарских пера, пред којом је стајала велика каријера. Но, чини се, то и јесте био њен једини грех, јер се управо пред добијање места дописника из Париза, у једном крајње спонтаном тренутку са колегом новинарем (провокатором) насмејала вицу „о другу Титу“9, који је препричала и у редакцији, да би само на основу те дојаве (причалац вица уједно и одбијени удварач, ускоро је добио „њено“ место дописни8

Ženi Lebl, Ljubičica bela: dve i po godine u Jugo-gulagu za žene, III dopunjeno izdanje, Beograd, Čigoja štampa, 2009. Сви наводи су према овом издању. 9

„… Воја (Ђукић) је сипао вицеве као из рукава. Било их је добрих, подоста и о Титу. Нисам запамтила баш све, али ми је у памћењу остао онај, да је Југославија добила прву награду на међународној изложби цвећа, јер је одгајила љубичицу белу од сто килограма…(алузија на народну песму из рата: Друже Тито, љубичице бела / Поздравља те омладина цијела…- прим. С.Г.)…Мораћу то да препродам – помислих. Да га не бих заборавила, што ми се често дешавало


ка из Париза), била осуђена на две године робије и послата на Голи оток, и то у првој тури ИБ-оваца, означених као најтежи политички кривци. Књига Жени Лебл је по жанру публицистичко дело, настало са јасном жељом и намером да се за потомство сачувају фактографске чињенице (књигу прате и одабране фотографије) о страдању жена на Голом отоку. Писана јасним и висперним новинарским стилом, у овој књизи фасцинира духовитоиронијски и супериоран дух у свакој прилици, нарочито став у односу на духовно инфериорне моћнике под чију тортуру доспева. Сем навођења кратке историје сопствене породице, Жени Лебл у осведоченој публицистичкој форми, даје и основне податке о духу времена и свом омладинском учешћу на радним акцијама у обнови порушене земље након Другог светског рата (са осећањем истинске припадности држави Југославији, када је и преименовала своје јеврејско име Жени у српско, Јованка). Кроз кратак историјат новинске куће Политике она говори и о свом муњевитом успону у каријери новинарке, а најзад, читаоца упознаје и са кратким историјатом Резолуције ИБ-а, да би га онда увела у тежиште књиге - трагични преокрет који ће обележити читав њен живот, потпуно га променити и усмерити у сасвим другом правцу. Иако је у питању публицистичко дело, већ је Данило Киш за овај рукопис (настао на његову молбу као синопсис за наведену ТВ емисију) приметио да је то „готова књига“, са карактеристичним књижевним фрагментима, који представљају, уствари, најснажније тренутке забележене у сећању ауторке. То је, у сваком случају, дан хапшења када ауторка до детаља наводи нпр. детаље гардеробе (у једном од, парадоксално, свечарских дана у свом животу), као и све призоре последњих тренутака слободе (наслов поглавља: 28. април 1948), док је у виду коментара заокружила ово поглавље кроз приказан сусрет са провокатором много деценија касније, дат у кратком и ефектном дијалогу („-Добро ти наместише браћа, ха? – Наместише… -Што ти је судбина! – Судбини увек неко помаже!, одвратих и окренух му леђа.“ - са напоменом, да је успешни каријериста, виновник њене животне трагедије, изненада преминуо, „у напону снаге“, након тог сусрета). Сва остала поглавља прате, таксативно, кроз живо и непосредно приповедање и снажне слике, у правом смислу кафкијански доживљај хапшења младе новинарке усред зграде Политике (које она још увек сматра шалом, сценом достојном Кафке, не сматрајући да се то њој стварно догађа); први сусрет са Влашћу (и „удбашима“) и нечим што је измицало нор-

кад се радило о вицевима, испричала сам га чим сам се вратила у редакцију. Сви су се смејали. (Ж. Лебл, нав. дело, стр. 30).


малном поимању живота, али још увек са непомућеном вером да је све што се догађа у истражном затвору (Главњача), нека груба грешка. Са горким искуством да може да сада упореди затвор Гестапоа са комунистичком ћелијом, ауторка даје портрете затвореница најразличитијих профила, потом прво (цинично) саслушање у којем млада новинарка духовно доминира, још увек не знајући своју кривицу, а виспреношћу одговора још више погоршавајући сопствени положај. Врхунска сцена је свакако, када, у сплету невероватно повезаних и накарадно истумачених информација о свом дотадашњем животу и раду којим је постала „народни непријатељ“, ауторка сазнаје свој „грех над греховима“: да није крива што је слушајући виц о другу Титу („Љубичици белој“!) препричавала га даље, бројним колегама у редакцији, већ, што је била дужна да провокатора пријави, чиме би доказала своју лојалност режиму, а непотказивањем провокатора (за кога је до тада мислила да јој је пријатељ), па још и одбијањем да потпише да ће убудуће сарађивати (као доушник), себи у потпуности потписала пресуду. Реакција која такође показује супериорност духа младе новинарке доминира и у сцени изрицања пресуде када њу (због образложења) спопадне – смех – као божанско преимућство и тотална дисквалификација сулудог система у чији је жрвањ упала. Избор сцена током одслужења „административно-корисне мере друштвено-корисног рада са лишењем слободе“ у Рамском риту, а потом у затвору у Забели, најзад и на Голом отоку, својим симболичним одабиром и филмичношћу сцена, могу парадигматски послужити као најексплицитнији примери историје једног бешчашћа 20. века („по истом рецепту“, не без ироније примећује ауторка, поредећи комунистичке затворе са нацистичким). У храбро изговореној реченици једне од сапатница, која управницу затвора исправља и каже: - Не, нисам рекла да сте фашисти….Рекла сам да сте гори него фашисти!“, након чега су јој, уместо ланцима, руке везали бодљикавом жицом, симулирали стрељање (и на крају је, ипак живу, али као опомену свима, тајно ноћу одвезли у други логор), а осталим затвореницама убили сваку вољу и наду. Ређају се слике тешког рада, болести (пијавице) као и посета улицканих официра (стварна имена) од којих ауторку један принуди и на сексуални чин. Следи, право, авантуристичко бекство једног од официра преко границе, након чега читав женски логор евакуишу на злогласни Свети Гргур, острвце у саставу Голог отока на Јадрану. У ауторском тексту стално је присутно поређење фантастичних затворских услова у Краљевини Југославији, у којима су предратни комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом (сада врх власти) могли чак и да се образују, пишу


и преводе, и садашњих услова у њиховом режиму срачунатом да на оваквим местима потпуно обезљуде човека, тј. убију му личност. Списатељичин дух и природна радозналост не мирују ни у једном часу – она по звуку железничке композиције, по гласовима извана, температури и мирису спознаје да су стигли на море, а бродом Пунат, право у пакао – у окове камена и сунца, готово идеално смишљени логор, далеко од цивилизације, као што је Голи оток, из кога бекства није могло бити. Та прва група осуђеница, нека врста преходнице, изградила је, заправо, на најпримитивнији начин и истим таквим оруђем за рад (тегљачи или траље), прве камене логорске зграде у које ће тек доћи и проћи на хиљаде страдалника. Млада Жени Лебл, тад двадесетдвогодишња девојка, која је рад релативно лако и поднела, доласком на Голи Оток и у нове, непојмљиве системе „преваспитавања“ („шпалир“, трчање кроз шибу), свој исказ нехотично преиначава у литерарни, користећи често и апотеозу, тј. диркетним, персонификованим обраћањем самом Острву на коме се сав пакао дешава, а кроз ироничну и богату употребу литерарних реминисценција, у распону од Шекспира, до (у нарочито иронијској употреби) парафразе из Светог Писма: „…На твојој грбачи, свети Гргуре, почело је оно класично питање: Бити ил не бити? Ако бијеш – бићеш, опстаћеш. Ако не бијеш – бићеш бијен, пребијен, нестаће те! Зато: биј ближњега свога ако не желиш да будеш бијен! (курзив С.Г., 84). Трагајући у Вуковом и немачком речнику за кореном речи „шпалир“, као и истражујући типичну логорску лексику („банда“, „ревидирати став“, „бојкот“ итд.), Жени Лебл исписује можда и најупечатљивије литерарне странице свог мемоарског штива. Све то достиже врхунац у самом оригиналном опису Голог Отока, где ауторка такође примењује иронијски дискурс и огромну литерарну ерудицију: „…Одлучила сам: ако жива одавде изађем, потражићу га и проверити где сам то била. За дивно чудо: постојао је званични географски појам Голи Оток и могао се наћи на свим мапама….мање од 100 км од рајских Бријона, једне од резиденција друга Тита, где су нам долазили високи гости из свих делова светада дискутују о разним проблемима између осталог и о људским правима….На улазу на Голи оток није било капије са натписом Arbeit macht frei!...Чини ми се да је Данте, тај велики италијански песник, имао пред собом већ пре око 600 година визију Голог отока када је писао свој Inferno. (Пакао). Наша „радилишта“ су се мењала, али је адреса остајала иста (за писма родбине): Војна пошта 24, Београд…“ (86).


Можда најупечатљивији и сводни опис овог острва ауторка постиже поглављем о раду (нејаких) жена са каменом, када су научиле „тајну камена“, као и да сваки камен „има свој живот“, а са том „каменом тајном“ много брже и лакше су обликовале камен у жељени облик, па је и сам рад постао подношљивији. У то улази и драматична сцена када ауторку једна стена готово убије, а од сигурне смрти, без лекарске неге, спаси је једна од логорашица, радећи послове за обе. Овакав поступак једне од безимених хероина враћа девојци наду у човека у људе и то је емоција коју ћемо срести и у другим делима списатељица „логорлогије“. Такође, галеб који повремено слеће на острво или прави гнезда, симбол је и веза са спољашњим, слободним светом за списатељицу (97). Невероватан распон људских карактера ауторка довршава споменом логорашице Косе, коју је са другим затвореницама давно штитила од свих послова, а која ју је не једном денунцирала. Врхунац представља свакако тренутак, када је ова замоли да напише један чланак који ће она потписати, а на основу чега Коса добија превремено пуштање на слободу, док списатељицу денунцира као „непоправљиву банду“! Врхунац кризе је свакако шифрована дописница оцу и брату када ауторка напише да једва чека да се нађе са Мамом у загрљају (која је страдала у немачкој душегупки у логору на Старом Сајмишту у Београду, што је шифровано значило, заправо, у Смрти). Нагла измена режима према затвореницама и ослобађање и Жени Лебл дешава се са 1951. годином, након личне посете Александра Ранковића10, Голом Отоку. Доживљај је испричан такође филмском техником: у строју, ауторка испрва не верује да су прочитали њено име, другарице је убеђују, а управница скоро љутито виче да пожури, да брод ускоро креће! Стање блиско трансу (лепом сну, код М. Жицине), „објава“ за путовање, склањање од свих путника у возу, су константе сведочења свих жена које су описале излазак на слободу након Голог отока и сличних логора. Сусрет са ближњима, нарочито оцем, као доминантном фигуром у овој прози („повратак Татиног „хероја“), први окуси слободе и уобичајени, цивилиизовани живот који сада делује на њу као чаролија, сажети су у једну симболичну сцену у купатилу, где логорашица не може да се напије воде из славине, и где има сапуна у изобиљу! Завршна поглавља Жени Лебл посветила је дугом и болном покушају уклапања у средину из које је насилно отргнута, где је, као у зачараном кру10

Александар Ранковић (1909-1983), потпредседник ФНР Југославије, руководилац УДБ-е, „десна“ Титова рука, партијски дискредитован на Брионском пленуму 1966. године, када му престају све државне и партијске функције, након чега се убрзава процес дезинтеграције Југославије, све до њеног коначног распада 1991.


гу, са „карактеристиком“ бивше логорашице као стигмом лутала, ударајући увек у зидове и затворена административна врата, за посао, студије, заправо онемогућеним животом у целини. У Политици је, одједном, нико није познавао, ни на један посао је нису примали, студије јој отежавали, сазрелу одлуку и молбу за пасош и исељење у Израел (као јединим путоказом у слободан и нормалан живот), упорно одбијали. Тек уз помоћ једног правог пријатеља из Министарства иностраних послова, она добија како каже, „легендарни пасош“ и напушта Југославију, чији је тадашњи репресивни идеолошки режим изгубио један од својих најквалитетнијих кадрова и грађана. Сем даљег описа животног пута и сналажења у Израелу (од мање важности за овај рад), ауторка је књигу, сем одабраних фотографија, опремила и значајним документарним прилозима: материјалом о посети француске ТВ екипе логору 1950, за ту прилику педантно преудешеним и „нашминканим“ за страну јавност; своје писмо из 1990. Политици, као одјек на фељтон и сличну тему, у којем децидирано разотркива ланац збивања и имена људи непосредно умешаних у њено хапшење (никада објављено); прилог-интервју са Маријом Зелић, бившом управницом женског логора, још живом 1990. (коју по злу памте и описују и друге логорашице) и тада потпуно убеђене у исправност својих поступака; најзад, фото-прилог личне посете Голом отоку, након пуне четири деценије, у друштву Анте Земљара, такође бившег голооточког логораша. Књига Жени Лебл Љубичица бела, у пуном смислу остварује своју намену: она чињенично, јасно, упечатљиво и едукативно сведочи о једној од најмрачнијих епоха идеолошког једноумља, и о једној од највећих мрља Титове Југославије – са прагматичном и хуманистичком поруком – да се тако нешто више никада не понови. Веома брзо по објављивању књиге Жени Лебл (1990), и можда у непосредној вези са одјеком ове књиге у јавности, своје страшно искуство боравка на Голом отоку преточила је у књигу, а ускоро и објавила Вера Ценић (1930, Врање). Њена аутобиографска књига са знатним одликама романескног дела, такође симболичног назива (у руској језичкој варијанти) „Кањец фиљма“ (1994)11, за разлику од књиге Ж. Лебл, појавила се тихо и неприметно и готово да је у јавности остала потпуно непозната. Вера Ценић, доктор књижевних наука, је такође као двадесетогодишња студенткиња књижевности Филозофског факултета у Београду ухапшена, и осуђена на две године „друштвено-корисног рада“ на Голом

11

Вера Ценић, Кањец фиљма, Књижевна заједница „Борисав Станковић“, Врање, 1994. Сви наводи су према овом издању.


отоку. У каснијем животном путу, након завршетка студија књижевности и у осведочено плодоносном књижевном и научном раду12, овај роман, који је добио и свој наставак у књизи „Иста прича“13 (тежак и мукотрпан пут са мужем, такође голоточким страдалником – потом угледним хирургом – да се поново интегрише у друштво), свакако представља круну њеног израза и најдубљи литерарни одраз једног занавек озлеђеног (женског) бића, истовремено завештавајуће сведочанство о једном идеолошки систематском обезљуђивању човека, но и јаком људском интегритету и снажном унутрашњем отпору, све у циљу очувању хуманог људског лика, чији је резултат и ова књига.14 Кроз двадесет поглавља, такође симболично насловљених, своју животну повест Вера Ценић исписује у доследном личном исказу (ја-форми), и у композиционом прстену (прво и последње поглавље носе исти наслов, као круг довршене приче – од тренутка хапшења до повратка са Голог отока у родни дом). Иако исприповедан реалистичким, наративним стилом, у овом тексту неретко доминира чист симболичан језик и литерарна употреба симбола којима се гради аутентично књижевно штиво. Танка нит која ову аутобиографску књигу одваја од романа (у поднаслову скромно насловљену као „повест“) јесте навођење стварних имена свих учесника описаних збивања – од ликова затвореница, до мучитеља и актуелних политичара. Време издржавања казне Вере Ценић је период 1950-1951. Када је изашла са Голог отока тек је била напунила двадесет једну годину. Романескне одлике књиге Кањец фиљма највише се очитују у пластичности нарације, кроз коју се нижу упечатљиве реалистичке сцене и дијалози, слике студентског Београда, свакодневница живота у студентског дому (пре хапшења), портрети колегиница, Првомајска парада (1950) као временска тач-

12

Вера Ценић рођена је 26. новембра 1930. у Врању. Дипломирала, магистрирала и докторирала на југославистици Универзитета у Београду. Објавила научне књиге: Часописи јужне Србије на раскрсници 19. и 20. столећа (1983); Огледи о Борисаву Станковићу (1988). Како сама наводи: „Живи у Врању и путује по свету“. Нав. дело, 212. 13 14

Вера Ценић, Иста прича, Књижевна заједница „Борисав Станковић“, Врање, 2001.

И Вера Ценић је ухапшена такође баналним поводом – у мозаику околности (јер је и њен момак, студент медицине ухапшен као „ибеовац“) – њена једина „кривица“ била је што је усред ИБ-хајке одлазила у Дом совјетске културе (данас Руски дом) да гледа руске филмове, а након једне такве пројекције, је и ухапшена (отуд симболика наслова: Кањец фиљма). Додатак „кривици“ био је и тај што су у преметачини њене студентске собе пронашли и њен дневник, где је, као и свако младо и литерарно надарено биће износила слободно своје мисли и запажања, која су у новом идеолошком времену наказно протумачена, што ће је, уз један руски уџбеник и њену потврду да воли да чита руску књижевност одвести на робију.


ка од које почиње да тече радња романа, а ускоро и понајвише судар са једним сасвим ишчашеним светом иследника, дијалозима у којима се сучељавају стања слободумне јединке, са сасвим новом ситуацијом. Иако и искуство хапшења Вере Ценић тече по потпуно истом сценарију (као у искуству Жени Лебл и не само њих, које су оставиле писани траг, већ и хиљада безимених жена), свака реченица овог романа натопљена је личном визуром, проживљеношћу, поетском реченицом. Контраст једне сањалачке, надасве књижевно обдарене девојке и индивидуалности, печат њеног снажног личног интегритета у сукобу са леденим и хладним идеолошким механизмом у људским обличјима (дијалозима са иследницима, где се чини да она и они говоре два различита језика, тј. дискурса) чине удес јединке трагичнијим, а роман уметнички продубљенијим. Прелазак у сасвим нову егзистенцију (транспорт осуђеница и стизање на Голи оток), што чини и тежиште романа, у појединим сегментима дају овом делу изузетну егзистенцијалну и романескну димензију, сконцентрисану, сем кроз низ реалистичких поглавља (посвећених оним истим сегментима робијашких услова рада, казни и живота на Острву – што је описала и Жени Лебл), но, знатно обогаћен портретима жена - хероина (попут професорке Бране Марковић, жене предратног комунисте Симе Марковића, о којој се може написати посебан роман, размера античке трагедије)15, али посвећен и злогласној управници Марији Зелић (идеолошки заслепљеној и у том смислу идеално употребљивом кадру у најпрљавијим пословима Партије), као и низу других носилаца поретка, но усмерену и на дубље и симболично трагање за уточиштем и налажење упоришта смислу у свакојако нападнутом интегритету (младог, осетљивог) бића и личности. Те странице романа Вере Ценић су изузетне у свакојаком погледу. Унутрашњи симболи, помоћу којих ће она успети да претраје и преживи сва искушења, су онај дубински, егзистенцијални проналазак јединке, који стога граде у овој књизи странице најчистије поетске прозе (поступак, који као доминантан и легитиман, налазимо у последњем и најлитерарнијем делу Милке Жицине, Све, све, све).

15

Проф. Брана Марковић, је специфично литерарно обликован лик ове прозе, коју, зачудо, спомиње и сама управница логора Марија Зелић у књизи Ж. Лебл, у контексту изузетног показаног људског интегритета (када су је осудили на бојкот, она им одговара: -Не бојкотујете ви мене, бојкотујем ја вас, ја с вама нећу да разговарам…Носила је таблу: „Ја сам издајник“ (Ж. Лебл, нав. дело, 134), а у књизи Вере Ценић, њен лик и судбина су доврхуњени (са девојком води разговоре о књижевности на највишем интелектуалном нивоу, да би, када је све издржала и пуштена из логора, извршила самоубиство на гробу своје мајке у Београду).


Симболизација текста Вере Ценић се семантички окупља најчешће око једне, кључне речи, која еманира сву слободу, хуманост, лепоту, ускраћену људском бићу. Као што је и Ж. Лебл на једном месту нехотице споменула галеба, као весника и симбол слободе, који лети далеко изнад и ван Острва (но, без литерарне разраде овог симбола), тако је и В. Ценић нашла сопствена уточишта смисла, такође кроз вишезначну симболику, од којих један од кључних представља такође исти симбол – галеба! (обликован у једној изванредно суптилној сцени, виђења и размене истог осећања разумевања са најтеже бојкотованом од свих кажњеница, проф. Браном): У бараци је нека силна дрека, а над нама двема кружи галеб. Истовремено погледамо и погледи нам се сретну. Брана ме некако обухвати погледом, као да ме загрли, галеб је баш над нама, и она ми, због нечега, намигну. Вешто, скоро ведро, саучеснички, без и једне речи, чак без геста, Брана ми пружи помоћ у најцрњем тренутку целе моје младости. …Целог живота носим у себи драгоценост те секунде.(поглавље: Larus argentatus., 93). Таква симболика човекове осујеће Слободе се умножава и појавом белог брода: Просто не успевам да проговорим. Чини ми се да сањам. Брод је тако близу, бео, велики, путнички, чист а ипак нестварно далек, личи на сан, на радосно привђење које ће нестати….Тамо куда је отпловио је слобода, тамо су градови, улице, људи…Бели брод постаје наша тајна, дубока радост, краткотрајна, али ми смо ипак живе, чекамо свакодневно тај бели брод наде…Он је мој једини бели девојачки сан…(130-131). Најзад душевна потреба за пријатељством и топлином живих бића представља и дрво (пронађено у тренутку подношљивијих услова и рада у шуми), као и тек процвала љубичица (флора као симбол бесмртности живота): Саме и слободне. Можемо гласно да разговарамо да нас не чује нико. Осматрам, посматрам, дишем и смешим се живом бићу, дрвцету пред собом….Живети треба по сваку цену – као да ми саопштава то дрвце још усправно, зелено и пркосно. Оно је чудо, зато га тако с тужним одушевљењем и додирујем…(173). …Можда сам ја зато и нашла њу, малену, расцветану дивљу љубичицу. Никла је, порасла и процветала из пукотине камена. На танушној зеленој стабљичици, без лишћа. Модрољубичасти, мајушни усамљени цветак. Гледамо се…Спустим се на колена пред њу и загњурим у њен мирис. Пољубим је…То је моја изгубљена песма. Ево, она је преда мном, жива…Она је огледало мог живота…Добила сам овај цвет и све

Голи оток и резолуција Информбироа у српској | 161 књижевности коју пишу жене ће ми се вратити…Носићу га на длану душе кроз цео живот, знам. Више нико не може да ми одузме ништа. Више не дам! (188).

Ипак, можда је у симболу светионика, најексплицитније пронађен облик више, метафизичке побуне егзистенцијално угрожене јединке. Казну стајања читаве ноћи (као тежи облик бојкота), ауторка филозофски претвара у своју унутрашњу, духовну победу, заправо победу духа над ограниченошћу (материјалне) стварности: Наједном, кроз прозор угледам светионик: уместо казне – награда, помислим…Светионик се пали на девет кад бројим брзо…Не зна да се дружим са светиоником. Откривам за себе како постоје стања душе за која нису потребне речи. Све може да се смести у трептај светлости, цео живот. Више ми није важно када ћу отићи са овог острва пустоши јер ћу и одавде понети светлост коју тајно крадем из мора. Њу никад нико неће моћи да ми одузме. Из оветаме и бесмисла ноћас само за мене постоји путоказ који светлуца у правилним интервалима. Не, нисте ме уништили, украли ми светлост…Светионик се гаси. Свиће. Игра је завршена. – Устајање! (197). И са оваквим егзистенцијалним упориштима и очуваним границама егзистенције, јединка доживљава такође изненадно ослобођење (након посете А. Ранковића Голом отоку). Излазак на слободу („све време пева локомотива – крај или почетак“), довршава се као доживљај са невероватно подударним арсеналом емоција сличан и код осталих списатељица (Ж. Лебл, М. Жицине): „невероватно, а није сан“, као и готово идентичном сценом сусрета списатељице са породицом (попут Ж. Лебл), нарочито оцем, који такође ћерку назива – „војником“: - Вратио се мој војник, наш војник, браћо, ево, наш војник…(210). Симболично композиционо заокружена насловом саме књиге као и првог и последњег поглавља (Кањец фиљма, коначно), ауторка своје целокупно искуство (сопственог животног филма као ружног сна) поставља у универзални, филозофски и дијалектички план: „Тада сам разумела: сваки је крај – почетак. Краја, у ствари, нема.“ (211), са ефектом лишеним сваке патетизације – тонући у (уморан) сан у кругу родног дома. Милка Жицина (1902, Првча код Нове Градишке-1984, Београд), позната књижевница између два светска рата, наглашено социјалног ангажмана (романи Кајин пут, 1934; Девојка за све, 1940), након рата партијски и културни радник, такође је пала под удар идеолошке ИБ-чистке. Њен случај је за нијансу другачији од искуства Жени Лебл и Вере Ценић, с том разликом, што је у позним годинама (ухапшена 1951. у педесетој години живота) казну (четири го-


дине „строгог затвора“ до 1955) издржала, уместо на Голом отоку, у женском логору у Стоцу, у Херцеговини.16 Њено дело о страдању у женском логору Столац, под (пост)модернистичким насловом Све, све, све, објављено је постхумно, скоро двадесет година од смрти списатељице (2002)17, али је као рукопис настајало знатно раније и од дела Ж. Лебл и В. Ценић, по свој прилици негде почетком и средином седамдесетих година. Дакле, овај рукопис је прво књижевно дело настало на тему женске логорологије у српској књижевности, и то одмах, наглашеног, литерарног дискурса. Као књижевница од нерва и заната, пишући ово дело очигледно са свешћу да га неће за живота објављивати, ослобођена на тај начин било какве спољашње оновремене цензуре, Милка Жицина је литерарно остварила и најупечатљивији роман о женском страдању у ИБ логорима у Југославији након Другог светског рата. И овај роман носи симболичан наслов, проистекао из најчешће понављане синтагме кроз низ истргнутих, илустративних фрагмената (Реци све, све, све! Да се вратиш од иследника као испрашена врећа!... Има, мајци, да кажеш све! Све, све!...У записнику мора бити све, разумеш! До ситница! Све! Све! Напиши све, све, све! До крви!...). Замишљајући свој рукопис као записник („Па добро, нека онда и ово уђе у мој записник. Као додатак. Накнадно. После много година“), онај прави уместо оног административног (који је често значио и продају душе, и „спас“ односно, потонуће у још дубљи пакао постојања), Милка Жицина, започиње свој роман, без икаквих навођења стварних оквира и околности свог доспећа у логор (без навођења своје „кривице“, судства, иследништва у Главњачи и сл.). Максимално лишена свих реалија, њена проза је чисто усредсређена на доживљај и промишљање искуства јединке постављене у егзистенцијално неиздрживе услове, и од тренутка ступања у логор Столац у Херцеговини, односно, од сцене проласка кроз – „шибу“, која, симболично има тек значај тоталног пресека две егзистенције. Но, кроз смену приповедних планова (стварног тренутка писања датог у функцији паузе и одвајања од сувише тешких садржаја прошлости, затим сменом приповедачког гласа и његовим удвајањем – Ја, Она – те праћењем 16

И њена „кривица“ била је вербалне природе, тј. у редакцији у Београду је гласно критиковала приповетку хрватског књижевника Јоже Хорвата „Српски кључ“ (у којој се по њој, исмевао српски народ), а у грех јој је уписано и пријатељство са Војом и Драгицом Срзентић, најповерљивијим и најоданијим Титовим кадровима из самог врха КПЈ (В. Срзентић је однео Титово писмо Стаљину 1948. године). 17

Milka Žicina, Sve, sve, sve; predgovor Drago Kekanović; Dodatak: Marko Nedić, Razgovor sa Milkom Žicinom, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb, 2002. Сви наводи су према овом издању.


унутрашњег тока свести главне јунакиње-логорашице, као и фрагментима из подсвести), она гради неоспорно модерну романескну форму и литерарно дело у пуном смислу. Сав механизам овако засноване нарације, са „драматуршки мотивираним фрагментима“ (дијалози, имагинарни гласови, као и накнадно вођени разговори са једном од сапатница из логора Гањом18 – сви ликови су дати са доминантно симболичним именима), проничу у смисао тог измишљеног пакла на земљи, механизма идеолошке острашћености и уништавања личности (дојучерашњих сабораца и истомишљеника), али и опстајања индивидуе и пред најтежим могућим психо-физичким тортурама, са поруком да се људска јединка чак ни тада не бори само за свој људски интегритет, већ и увек за један виши (хумани, уметнички) смисао живота. И управо из тога на страницама овог дела Милке Жицине промиче над целим текстом стално присутан план промишљања и коментарисања свега, већ написаног – а све у страху да се не огреши о – Истину. Када наврле слике постану исувише тешке, списатељица бежи у – стварност. Текст почиње да се удваја, јер списатељица у тим нужним паузама и тренуцима преиспитивања налази предах да сагледавањем из своје садашње егзистенцијалне позиције (цивилизоване свакодневнице и слободе), полазећи од тог контраста, смогла снаге да се до краја суочи са оним из прошлости и оним „што још треба рећи“. Судар јединке са безумљем (нпр. сцена трчања „кроз шибу“) она потенцира варирањем неколико пута једног те истог исказа која одражава снагу њеног очуваног интегритета: „..и престала сам да постојим као нормална особа…“, „…Нестало ме је…“ (21). Све већ познате елементе из овог својеврсног женског завештања о логорологији из доба ИБ, М. Жицина уметнички појачава, понекад иронијским и хуморним дискурсом (навођењем да су она и другарица Гања јеле једном дрвеном кашиком, да је тако стару кашику требало тражити по целом Стоцу и околини…“ 276), или, опонашајући (типичан) дијалог мучитеља и затворенице, она једноставно прибегава последњем средству јаке и интегрисане личности: „Успевала је само онда ако ме изненади, ударцем, утера у моју кожу. Јер мене ту није било… Извукао се човек из себе…из свега тога извукла се личност, и отишла…“ (277, сви курзиви С.Г.). Оно што је најиндикативније за оба наглашено литерарна дела В. Ценић и М. Жицине јесте механизам проналажења сличних симбола опстанка – нарочито из света природе (флоре и фауне). Тако оне, независно једна од друге,

18 Реч је о Драгици Срзентић, њеној сапатници и жени под најтежим бојкотом, супрузи високог Титовог кадра – Воје Срзентића, која и данас живи у Београду, у својој 98. години.


у различитим деценијама и просторима пишући своја логорска сведочанства, показују како је психолошка конституција сваке људске личности јачег интегритета, поготово из света уметности, деловала по сличном механизму опстанка у крајњој егзистенцијалној угрожености. И док су у роману Вере Ценић ти кључни (поетски) симболи опстанка: галеб, бели брод, дрвце / љубичица и светионик, Милка Жицина такође апострофира три велика симбола у својој прози (исписани и великим словом): Облутак (камен), Дедак (Плава Планина) и Шева (птица). Лежао је у угаженој трави одмах поред мене. Показао се кад сам узбацивала на гомилу разасути туцаник. Могло га се додирнути, чак подржати у руци. А био је гладак, пријатан, и мио, мио. И тако, у то време стекла сам јединог јединог пријатеља. Облутак: Он је све примао, све схватао и – није ме издао. Било га је тешко сакрити увече. Но нису га открили (53). Друго духовно откровење и уточиште, равно Облутку, била је Шева, птичица која је долетела преко зида, из Слободе. И јунакиња је одједном осетила да није сама, да људски свет и ово овде није једино мерило опстанка и није вечно, да своје унутрашње духовно благо човек и уметник сада може да има тако да је неухватљиво тривијалном и суровом окружењу, да се њене моћи умножавају. Градацијски врхунац ове симболизације, представљало је „друговање“ са Плавом планином и њеним врхом, Дедаком. Тај врх, такорећи неуништив и вечан, гледала је она свакога јутра, чинећи бедним и цело логорско станиште у коме је била принуђена да борави: Јер, Дедак је такође – мој унутрашњи живот. А о њему појма немате. Он је мој пријатељ, Дедак. Имам право да себи бирам пријатеље и – шта ми можете? Ја морам овде да ћутим, ни глас да ми се не чује не сме, али, узинат, ја имам с киме говорити, немушто додуше, али имам. Имам Шеву, Облутак и Дедака. То су ми пријатељи…(279). Свакако, то су кулминативни тренуци ове прозе, након чега све постаје за јединку некако подношљивије. Но, и у тренуцима издржавања казне (ноћно стајање до јутра), М. Жицина – слично духовном отпору В. Ценић – попут њеног светионика – целу ноћ проводи „смишљајући причу“, и такође дочекује јутро са осећањем одржаног самопоштовања однете победе и пркосно констатује: „Јутро је. А причу ћу запамтити…“. Затвореница ускоро стиже у подношљивије услове издржавања казне, а на крају (након писања записника, оног стварног), она чак ступа и у неку врсту повлашћеног положаја (припремање позоришне представе за остале затворенице). Представа Чеховљевог Ујка Вање, представљена у овој прози у дословно постмодерни-


стичком кључу (стваран живот затвореница постаје литература, односно позориште), можда и врхунско место ове прозе. Кроз судбину и улоге Чеховљевих јунака, затворенице заправо играју властиту судбину, који надраста позоришни предложак и у драмској форми се уздиже до егзистенцијалног крика: „…-Мили ујка Вања, поднеси, ми ћемо живети…и одморићемо се…“(млада затвореница Оља, која игра Соњу, као двадесетогодишња девојка осуђена је на 20 година робије, и у њен монолог, ауторка умешта драмски интониран, крик прекинутог младог живот на самом почетку), и све се завршава у истински катарзичном тону: „…Тресла се, ридала…-Завесу! Брзо завесу!“ (252). Такође, сви најјачи моменти у овој прози уводе поступак удвајање субјекта, а један од последњих је свакако - излазак из затвора, након четири године затвора, када се списатељица одвојила од себе као главне јунакиње, и када је она сада само – Стара. Такође депатетизовано описан тај излазак на Слободу (пребрз и премало свечан за јединку, како је сневала), након чега настаје стање слично искуствима претходница – стварност која личи на леп сан („као у лепом сну“). Такође, кроз целу прозу јединку не напушта „сан о лепом човеку“. Рутински донета кафа у вагон-ресторану брзог воза који је води у Слободу (мужу и Београду), у списатељици изазива читав низ сензација, понешто и хуморних, поново спознате цивилизације и људске слободе: „Молим вас…могу ли и ја добити црну кафу?..Господе боже, што је то лепо! Заишћеш, и то два пакетића…и он то донесе као ништа…и опет донесе онај сан од тацне са џезвицом и шољицом и опојно опет замириса кафа…Како је мио тај човек! Како су људи добри! Мили људи! (курзив, С. Г.; 275-6). И поред страховитог животног искуства (у познијим годинама), нашавши се у паклу идеолошког „преваспитавања“, односно, уништавања личности, Милка Жицина ипак не одустаје од вере у лепоту и доброту Човека и залаже се за „сан о лепом човеку“. И пред оваквим делом и сведочанством једног времена – где се човеку „зна и праштати“, роман Све,све, све, издиже се као пример како велики уметник, управо из искуства са граничних ситуација егзистенције, успева све да преточи у врхунску уметност речи. Са разбијањем идеолошке цензуре 80-тих година у Југославији, а нарочито са њеним распадом деведесетих година прошлог века, у Србији су се у низу дела и сведочанстава о страдању на Голом отоку у ИБ-чисткама 1948, најкасније појавила и дела жена (новинарки, интелектуалки, писаца) које су такође боравиле на Голом отоку. У анализи три такве књиге, различитог жанровског облика, Жени Лебл (Љубичица бела, 1990), Вера Ценић (Кањец


фиљма, 1994) и Милке Жицине (Све, све, све, 2002) у стваралаштву све три књижевнице, видне су неке заједничке и додирне тачке. Док је код Ж. Лебл присутан иронијски отклон у целом тексту, код В. Ценић и М. Жицине видан је процес настанка наглашено литераризованог текста између фикције и симболизације. Симболизација код ове две књижевнице достиже завидан литерарни ниво који се може пратити у готово савршеној паралели, а у функцији одбране и у борби за очување интегритета личности. За разлику од својих мушких колега, писаца-страдалника, код којих доминира сировост и натурализам приказаних страдања, жене писци о Голом отоку, чини се, да и поред свег пакла искуства Југо-гулага, успевају да сачувају веру у човекову доброту, лепоту живота и света, упркос свему.

LITERATURA: Žicina, Milka. Sve, sve, sve. Zagreb: SKD Prosvjeta, 2002. Lebl, Ženi. Ljubičica bela. Dve i po godine u Jugo-gulagu za žene. 2nd ed. Beograd: Čigoja štampa, 2009. Cenić, Vera. Kanjec filjma. Vranje: Književna zajednica Borisav Stanković,1994. Isaković, Antonije. Tren 2. Beograd: Prosveta, 1982. Jovanović, Dragoljub. Muzej živih ljudi I-II. Beograd: Rad, 1990. Mihajlović, Dragoslav. Kad su cvetale tikve. Beograd: Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 1968. Mihajlović, Dragoljub. Zlotvori. Beograd: Narodna knjiga, 1997. Popović, Miroslav. Udri bandu!. Beograd: Nolit, 1988. Simić, Mihailo. Na Golom otoku. Beograd: BIGZ, 1988.


Slavica Garonja Radovanac

THE GOLI OTOK AND THE INFORMBIRO RESOLUTION (IB) IN SERBIAN WOMEN-WRITTEN LITERATURE (ŽENI LEBL, VERA CENIĆ, MILIKA ŽICINA) Summary: This paper discusses three so far published books on the suffering of women on the Island Goli Otok after the Yugoslavian IB Resolution 1984: Ljubičica bela (White Violet) – Ženi Lebl; Kanjec filjma (The End of Movie) – Vera Cenić, and Sve,sve,sve (All, All, All) – Milka Žicina. Though these works belong to different genders (memories, autobiography and (post)modern novel) they all emerged after the fall of the ideological censure in former Yugoslavia and Serbia during the last two decades of the XX century. Apart from being testimonies and testaments to the coming generations, these works have significant artistic values. In addition they share some literary symbolization proceedings that were created independently, proceedings which demonstrate that in spite of the horrible experience, human integrity and faith in humanism and beauty in the world has been preserved. Keywords: Informbiro Resolution (IB), 1948, Yugoslavia, Goli Otok, fall of censure, women-writers, memoars, autobiography-novel, fictionalisation, symbolization


169


UDC 821.163.6.09 Prešern F. Оригинални научни рад

Dr Zoran Božič1 Univerza v Novi Gorici Fakulteta za humanistiko Slovenija

PROBLEM KVADRATURE KRSTA: PREŠERNOVA PESNITEV KOT IZRAZ KULTURNE NEENAKOVREDNOSTI Povzetek: Krst pri Savici, pesnitev o izgubi slovenske neodvisnosti, lahko razumemo tudi kot uspešen Prešernov poskus pretentati cenzuro in v obliki zgodovinske zgodbe kot metafore izraziti tisto vsebino, ki jo je zaradi cenzurnega posega moral izpustiti v svoji elegiji Dem Andenken des Matthias Čop. S takim pristopom lahko razrešimo kar nekaj navideznih protislovij, izpričanih v interpretativni zgodovini Krsta, npr. problem Prešernove lastne označitve pesnitve v pismu Čelakovskemu ali problem Črtomirove spreobrnitve na koncu tretjega dela pesnitve. V 20. stoletju se je pojavilo več interpretacij, ki razumejo Črtomirovo pokristjanjenje kot neizogibno odločitev Slovencev za močnejši, edino perspektivni zahodni kulturni krog, s čimer legitimizirajo Črtomirovo zatajitev svobodoljubnega slovenstva. Novo razumevanje vidi v Krstu pri Savici dva Črtomira, prvega kot junaka in drugega kot poraženca (prvi, kakršen bi sam rad bil, je zgolj Prešernova pesniška utvara, z drugim, kakršen sam je, pa se pesnik popolnoma poistoveti), končno sporočilo pesnitve pa kot obsodbo kulturne neenakovrednosti. Ključne besede: Prešeren, Krst pri Savici, odprto delo, cenzura, interpretacija, kulturna neenakovrednost

1

[email protected] (Zoran Božič, University of Nova Gorica, Faculty of Humanities, Slovenia)

170 | Zoran Božič

ПРОБЛЕМ КВАДРАТУРЕ КРШТЕЊА: ПРЕШЕРНОВА ПОЕМА КАО ИЗРАЗ НЕЈЕДНАКЕ КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ Сажетак: Крштење на Савици (Krst pri Savici), поема о губитку словеначке независности, може се посматрати као Прешернов успешан покушај да превари цензуру и да у форми историјске приче као метафоре изрази онај садржај који је због цензурне интервенције морао да изостави у својој елегији Dem Andenken des Matthias Čop. Овим приступом се може решити доста привидних противречности, посведочених у интерпретативној историји Крштења, као нпр. проблем Прешерновог личног обележја поеме у писму Челаковском, или проблем Чртомировог преобраћања на крају трећег дела поеме. У 20. веку се појавило више тумачења по којима се Чртомирово похришћавање схвата као неизбежна одлука Словенаца за снажнији, једино перспективни западни културни круг, чиме се легитимизира Чртомирово прикривање слободољубивог словенства. Ново тумачење Крштења на Савици препознаје два Чртомира, првог као јунака, а другог као губитника (први је онакав какав би он сам желео да буде, и представља само Прешернову песничку утвару, док је други онакав какав је он сам, па се са њим песник у потпуности поистовећује), а коначна порука поеме се схвата као осуда неједнаке културне вредности. Кључне речи: Прешерн, Крштење на Савици, отворен рад, цензура, интерпретација, неједнака културна вредност

Uvod Krst pri Savici ni samo recepcijsko zelo zahtevno srednješolsko domače branje, pač pa tudi besedilo, ki že preko sto let doživlja zelo različne razlage in nasprotujoča si vrednotenja, pri čemer celo najpomembnejši slovenski prešernoslovci večkrat izrazito spreminjajo svoje poglede (Kos 2001: 81-90). Ta značilnost Prešernove pesnitve se ohranja v najnovejšem času, saj jo potrjujejo številne razprave, napisane ob 200. obletnici pesnikovega rojstva2 (razlagalci si npr. nasprotujejo že v tem, ali so bile Prešernove besede iz pisma Čelakovskemu o metrični nalogi in ugajanju duhovščini mišljene ironično ali ne; prim. Scherber 2002: 207, in Bonazza 2002: 211 na eni strani, ter Kos 2002: 151 na drugi strani). Zato lahko sklepamo, da tako različna branja niso 2 Po izjemno obsežni, tehtni in vsestranski Paternujevi študiji iz leta 1970 oz. 1977 se je nekaj časa dozdevalo, da so interpretativne možnosti Krsta bolj ali manj izčrpane, vendar dogajanje ob obletnici potrjuje, da temu ni tako.

Problem kvadrature krsta: prešernova pesnitev | 171 kot izraz kulturne neenakovrednosti

samo posledica različnih svetovnonazorskih usmerjenosti razlagalcev ali družbenozgodovinskih sprememb, pač pa strukturna značilnost samega leposlovnega besedila. Interpretativna posebnost Krsta Uspešna vključitev teoretičnih spoznanj sodobne literarne vede v raziskovanje slovenskega leposlovja je razkrila, da je Krst pri Savici interpretativno odprto besedilo, ki „se s svojimi notranjimi simbolnimi razsežnostmi in slogovnimi postopki zahtevnejše vrste izmika dokončni ali celo enostranski razlagi” (Paternu 1977: 86). Prešernova pesnitev je zaradi kanonizacije, antonomazacije, trajnosti in intenzitete učinkovanja ter spodbujanja medbesedilnih serij ključno besedilo,3 ki zaradi nerazrešljivih protislovij (ta se kažejo kot ambivalentnost, litotičnost, nekonsistentnosti in polisemija) spodbuja opomenjevalno dejavnost, katere rezultat so številna in različna literarna, kritična in literarnovedna metabesedila (Juvan 1990: 86-113). To pa seveda še ne pomeni, da so vse razlage Krsta in navezave nanj enako veljavne, pač pa je sodba o njih vedno prepuščena kritičnemu bralcu. Osrednje protislovje Prešernove pesnitve Temeljni problem, ki omogoča različne interpretacije in vrednotenja, je nedomno naslovni motiv krsta oz. dejstvo, da se Črtomir kot vodja tistih Slovencev, ki se borijo za staro vero in s tem za neodvisnost, po vojaškem porazu spreobrne in na koncu pesnitve pokristjani. Kos, ki dve desetletji po Paternuju (1977: 87-94) leta 2001 še bolj izčrpno predstavi zgodovino kritik in interpretacij Krsta pri Savici,4 ravno glede na problem Črtomirove (in tudi Prešernove) vernosti deli razlagalce Krsta na katoliške in svobodomiselne, pri čemer loči med zmernim, trdnim in agresivnim svobodomiselstvom. Pri mlajših prešernoslovcih (od leta 1960 dalje) opaža interpretativno zmernost in priznavanje polne umetniške vrednosti pesnitve, na koncu zgodovinskega pregleda pa ugotavlja, da „so se kritična in razlagalna stališča bolj ali manj dokončno uskladila v številnih stvareh”, npr. tudi v tem, da „Krsta pri Savici ni mogoče razlagati niti kot trdno svobodomiselno, kaj šele ateistično besedilo niti kot izrazito krščanski ali celo katoliški tekst, pač pa se v njem prepletajo in spajajo oboje plasti” (Kos 2001: 96). 3 4

S tem sodobnejšim terminom Juvan nadomešča pojem nacionalni mit.

Oba prešernoslovca iz neznanih razlogov izpuščata zelo obsežno Puntarjevo razpravo Dante in problem Prešernove „nove pisarije” iz leta 1925.

172 | Zoran Božič

V razpravi skušam ohranjati interpretativno odprtost Krsta, pri čemer upoštevam vsebinske in sporočilne prvine še nekaterih Prešernovih pesmi, posebnost pesnitve v primerjavi z drugimi romantičnimi besedili, pesnikovo duševno stanje po Čopovi smrti leta 1935 in še zlasti njegov boj s cenzuro ter izpričan smisel za sporočanje med vrsticami. Pri tem iščem nekatere nove poudarke v leposlovnem besedilu samem, opiram pa se tudi na pomembne, a pogosto prezrte ugotovitve starejšega in novejšega prešernoslovja. Prešernove pesmi pred Krstom in po njem Čeprav so se prešernoslovci poenotili glede dejstva, da pri svobodomislecu Prešernu razen izjemoma ne moremo govoriti o zunanji pripadnosti krščanstvu (Kos 2002: 150),5 pa nekateri razlagalci zaradi Črtomirovega pokristjanjenja tudi pesniku in njegovi poeziji nasploh pripisujejo izražanje krščanskega nazora: „Prešeren je jasno in krepko izražal v pesmih svoje krščansko prepričanje;6 vsa njegova poezija, ki nima nič svetohlinskega v sebi, je izrastla iz trdnega vernega srca. Zlasti pa je njegov Krst pri Savici s prelepim sonetom Matiju Čopu prekrasen dokaz njegovega krščanskega mišljenja.” (Lampe 1899: 482) Ravno nasprotno pot ubirajo tisti, ki z analizo drugih pomembnih Prešernovih pesniških izpovedi (npr. pesmi Slovo od mladosti, Soneti nesreče in Pevcu – Košir 1977: 127) tudi Krstu jemljejo značaj apologije krščanske vere. Da pesnikov intimni odnos do onostranstva tudi v času nastajanja Krsta ni bil nič drugačen, poleg pesmi Zdravilo ljubezni in Ribič dokazuje še zlasti balada Prekop, v kateri nesrečno zaljubljeni pesnik naredi samomor in potem, ko so ga po pomoti pokopali s cerkvenim obredom in v posvečeno zemljo, sam zahteva prekop med razbojnike in kot izobčenec sprejema nemožnost zveličanja. Prepričanje, da je Prešeren po Čopovi smrti s sprejemanjem temeljnih atributov krščanske vere lahko reševal svojo bivanjsko stisko, ne nazadnje zanika balada Neiztrohnjeno srce iz leta 1845, v kateri avtor izpostavi nasprotje med krščansko svetostjo in pesniško svetostjo, saj pesnik Dobroslav po ljubezenski zavrnitvi živi razuzdano in v nasprotju s krščanskimi moralnimi normami, nesmrtnosti pa mu ne zagotavlja Bog, temveč poezija. Podoben bivanjski odnos izpričuje dogajanje ob nastanku Po-

5

“Dejstva o Prešernovem zunanjem krščanstvu so znana – njegove proticerkvene izjave, v zrelih letih neudeležba pri bogoslužju, neprejemanje zakramentov, v zadnjih letih pogostejše zahajanje k obredom, na smrtni postelji spoved z obhajilom in maziljenjem.” 6

Podčrtal F. L.


ezij leta 1846, ko je Prešeren najprej nameraval slovenskim dodati še svoje nemške pesmi, na sam konec zbirke pa bi prišel sonet Wohl ihm, dem fremd geblieben das Erkennen (O srečen, ki mu tuje je spoznanje) iz leta 1833, ki „vsebuje spoznanje, da je pesniško ustvarjanje v svetu, kakršen ga obdaja, v resnici početje brez smisla, čisti absurd”, zato je v tej pesmi „Prešernov obup dosegel skrajnost” (Paternu 2002: 190). Krst pri Savici in tuje romantične pripovedi Da Prešeren s Krstom ni napisal nacionalnega epa, še zlasti ne takega, ki bi s porazom poganstva in prehodom v krščanstvo utemeljeval in krepil slovensko narodno samobitnost, potrjujejo težave z njegovim sprejemom pri bralcih (pokazalo se je, „da je Krst za utemeljevanje naroda, kar so tedaj in kasneje od epske pesnitve očitno pričakovali, res nekam problematičen” – Hladnik 2002: 191),7 njegovo neobičajnost oz. drugačnost pa tudi primerjave z nekaterimi tematsko sorodnimi tujimi romantičnimi pripovedmi. Literarna zgodovina razkriva kar nekaj pomembnih motivno-tematskih sorodnosti med Krstom in romantično tragedijo Das Kreuz an der Ostsee iz leta 1806 (Kos 1991: 158-160).8 Nemški dramatik Werner je kasneje postal celo katoliški duhovnik, vendar so v dramskem besedilu „Poljaki predstavljeni v negativni luči, čeravno so bili kristjani, poganski Prusi pa so pozitivni” (Bonazza 2002: 215). Primerjava z besedilom, ki je morda celo neposredno vplivalo na oblikovanje zgodbe Krsta, razodeva, da lahko podobno vrednostno razmerje med domačim poganstvom in tujim krščanstvom tudi v Prešernovi pesnitvi. Tako kot Krst se tudi južnoslovanski romantični pesnitvi Mažuranića Smrt Smail-age Čengića in Njegoša Gorski venec ukvarjata z nacionalno problematiko. „V vseh treh pesnitvah je nacionalna oz. „narodnoosvobodilna” ideja neposredno povezana z religiozno. Medtem ko je pri Mažuraniću in Njegošu uresničeno poistovetenje med verskim in narodnim, čeprav v različni konkretizaciji in z različnimi posledicami, se pri Prešernu religiozno in nacionalno ostro razdvajata, sama vera pa je problematizirana” (Martinović 2002: 92).

7

Hladnik v opombi dodaja: "Levstikov Tugomer je prvi znani popravek problematičnega junaka pesnitve." 8 Gre za nacionalni in verski konflikt med poganstvom in krščanstvom ter motiv junakinje, ki se zaobljubi Bogu, da bi rešila življenje zaljubljencu, motiv odpovedi zemeljski sreči in romantični motiv majhnega otoka.

174 | Zoran Božič

Prešernovo duševno stanje leta 1835 Dosedanje prešernoslovje je dovolj natančno popisalo Prešernovo duševno počutje v letu nastanka Krsta in tudi razloge zanj, pri čemer je bilo pred stoletjem stanje, „ko so težava na težavo, zamera za zamero, nesreča za nesrečo treskale na suverenski pot njegove duše in mu naposled odnesle z njegove desne najkrepkejšo in najdražjo oporo – Matija Čopa”, poimenovano celo kot „duševna katastrofa” (Prijatelj 1952: 343-344). Seveda je bila prijateljeva smrt neposredni povod za nastanek pesnitve, vendar sta pesnikov odnos do življenja že pred njo zaznamovala dva dogodka: zavrnitev druge prošnje za samostojno advokaturo in tajna zaroka Julije Primic z Jožefom Scheuchenstuelom (Kidrič 1938: 275). Oba dogodka sta neposredno povezana z vsebino in sporočilom Krsta pri Savici, prvi zato, ker je svobodomiselnemu in uporniško samozavestnemu pesniku, ki je rad izjavljal, da „svoboden mož ne nosi jarma” (Paternu 1976: 18-20, 28), postalo jasno, kako težko bo v tedanjih družbenopolitičnih razmerah prišel do poklicne neodvisnosti, drugi pa zato, ker mu je Julijina zaroka z Nemcem in plemičem dala vedeti, da so glede na njegovo narodnostno pripadnost in družbeni položaj tudi njegove ljubezenske možnosti omejene. Prešernov boj s cenzuro Nadvse pomembno je dejstvo, da je Krst pri Savici kljub temu, da ima npr. v Uvodu razprto zapisan verz Narveč sveta otrokam sliši Slave ali v Krstu verz le tujcam sreče svit se v Krajni žari,9 da duhovnik na koncu uporablja skoraj iste besede o enakosti med ljudmi kot še desetletje kasneje cenzurirana Zdravljica, brez težav prestal cenzurno preizkušnjo in „je bil torej v očeh oblasti za razliko od Sedmih sinov politično in moralno nedolžno delo” (Hladnik 2002: 194).10 Seveda se je treba zavedati, da so bile vse tri uradne osebe, ki so odločale o dovoljenju za natis Krsta, katoliški duhovniki, delegirani gubernijski cenzor Gollmayr kasneje celo dolgoletni knezonadškof v Gorici (Žigon 1925: 280-281). Popolnoma drugačne so bile prejšnje Prešernove izkušnje z deželno in državno cenzuro; še zlasti so znane težave, ki jih je imela na začetku tridesetih let Krajnska čbelica (Kidrič 1938: 308-316). Sonetni venec je bil lahko objavljen le zato, ker je tedaj „cenzuro lokalnih listov vršil posvetnjak Vesel, ki je bil vkljub vsem svojim kon9

V Sketovem srednješolskem berilu se še po letu 1900 ta verz glasi zmagavcam sreče svit se v Krajni žari.

10

Povest v verzih Sedem sinov duhovnika Jožefa Želje je kar dve leti čakala na cenzurno odobritev.


servativnim nagnjenjem kot cenzor vendarle mnogo liberalnejši od referenta iz vrst duhovnikov” (Kidrič 1934: 122). Najhujši udarec pa je doživel Prešeren, ko sta mu kmalu po Čopovi smrti cenzorja Pavšek in Stelzich črtala črtala pet ključnih tercin v pesnitvi Dem Andenken des Matthias Čop. Gre za „kompozicijsko središče pesnitve”, ki „nosi posebno pomensko težo”, za protest „zoper nadute oblastneže, ki ne poznajo človekove resnične vrednosti in tako ostajajo prizadevanja najboljših ničeva” ter za „problem zatajevanja slovenstva in poniževalnega udinjanja tujemu jeziku, seveda nemškemu”11 (Paternu 1977: 77-78). Kolikšna je bila pesnikova prizadetost, najjasneje izpričuje nemški protestni sonet z akrostihom An Pauschek und Stelzich, ki ga je pesnik, seveda brezuspešno, poslal cenzorjema za objavo v naslednji številki časnika Illirysches Blatt. Na začetku tercinskega dela zapiše Stran, ko sem ves od bolečin razrit!, imenuje ju korarska volkova (oba sta bila kanonika) in jima na koncu soneta obeta celo smrt. Sporočanje med vrsticami Prešeren je bil izpričano zelo bister in razumen človek, ki pa je imel tudi velik smisel za ironično distanco (Paternu 1976: 14-17). O teh umskih zmožnostih priča njegova uganka Zastavica (z rešitvijo c a s i n o), pa tudi nekatera druga pesniška besedila, npr. epigram Predgovor in zagovor na začetku Zabavljivih napisov, v katerem sicer prisoja pomembnost tarčam svojih pesniških puščic, obenem pa samega sebe postavlja na mesto boga. V Poezijah, ki jih je dal natisniti v 1200 izvodih, je v večini primerkov zamenjal nekatere besede v Magistralu, le v 150 izvodih, ki jih je obdržal za prijatelje, je ohranil akrostih PRIMICOVI JULJI. Iz taktičnih razlogov je v cenzurnem izvodu soneta Pavšku in Stelzichu besedo Chorwölf (korarska volkova) zamenjal s Christlich (krščanski) (Puntar 1925: 218). Besedno igro zasledimo tudi na koncu znamenitega soneta Apel podobo na ogled postavi, pesniško taktiko prikritega sporočila pa celo v Zdravljici. Ker se je zavedal, da bi pesem lahko imela težave s cenzuro (zato je sam vnaprej izločil tretjo kitico), je Prešeren v sedmi kitici verz ne bo pod njim sužne glave! zamenjal z prepir iz sveta bo pregnan, podoben motiv pa je vključil v zaključek kitice, ki se glasi De rojak / prost bo vsak, / ne vrag, le sosed bo mejak! (Paternu 1977: 243). S tem je zakril prvotno zahtevo po družbeni in narodni enakovrednosti, zato danes nekateri razlagalci v sedanji slovenski himni berejo le poziv k miroljubnemu sožitju

11

Po Paternujevem mnenju Prešeren tega problema "ni nikoli in nikjer zaostril tako kot v nemško pisani elegiji Čopu".

176 | Zoran Božič

med narodi, čeprav je pesnikova želja po tem postavljena v oddaljeno prihodnost, sedanjost, o kateri govori v prejšnjih kiticah, pa zahteva narodno osvoboditev, torej tudi spopad s tistimi, ki zatirajo Slovence. Zato lahko upravičeno domnevamo, da je te svoje zmožnosti za sporočanje med vrsticami uporabil tudi pri pesnitvi Krst pri Savici in si s tem zagotovil cenzurno odobritev sicer nenaklonjenih cenzorjev. Krst pri Savici z dvojno ubeseditveno strategijo Z domnevo, da je Prešeren s Krstom skušal uresničiti svojo pripovedno strategijo (oz. glede na to, da je besedilo bliže elegični pesnitvi kot nacionalnemu epu, bolje: izpovedno strategijo), po kateri bi vsebino zasnoval in oblikoval tako, da bi se zanesljivo izognil čerem katoliške cenzure, obenem pa izpovedal natančno tiste misli, ki niso smele biti objavljene v žalostinki Dem Andenken des Matthias Čop (Žigon 1906: 110-120; Puntar 1925: 196-234; Kidrič 1925: 692-693; Slodnjak 1984: 287-294), dopolnjujem in poglabljam svojo nekdanjo interpretacijo Krsta pri Savici z naslovom Tri Prešernove krivde (Božič 1993). Da bi lahko uspešno dosegel zastavljeni cilj, si je moral pesnik izmisliti tako zgodbo, ki bi z zapletom in razpletom kar najbolj ustrezala katoliški ideološki orientaciji cenzorjev, vanjo pa načrtno vgraditi več kazalnikov, s katerimi bi kritičnemu bralcu pojasnil svoj pravi odnos do problematike in ustrezno končno sporočilo. Recepcija pesnitve dokazuje, da mu je prvi del načrta v celoti uspel, drugi del načrta pa še danes ohranja pesnitev živo in predstavlja stalen interpretativni izziv. Pesnitev kot izraz kulturne neenakovrednosti Posvetilni sonet Matiju Čopu nakazuje, da je Krst pri Savici metafora za Prešernovo osebno življenjsko izpoved (Šifrer 1935: 386; Slodnjak 1964: 184; Paternu 1977: 83/84), neposredno povezavo med besedilnim svetom poezije in pesnikovim resničnim življenjem pa prinaša že Sonetni venec. V njem Prešeren prosi Julijo Primic za naklonjenost: s tem bi njegove pesmi dobile orfejsko moč, s katero bi pesnik narodno ozavestil in ponovno združil Slovence12 (Paternu 1976: 266). Po Čopovi smrti se Prešeren jasno zaveda, da je njegov preroditveni projekt iz Sonetnega venca propadel, še več, da mu Slovencem in slovenstvu nenaklonjena oblast cenzurira vsa-

12 Ta miselna povezava je globoko disharmonična, saj pesniku ni dovolj, da bi bogatemu meščanskemu dekletu zoperstavil lastno pesniško genialnost, pač pa svoje ljubezensko pričakovanje podpira kar z usodo celotnega slovenskega naroda (Božič 1993: 319).


kršno bolj odločno pesniško izpoved, zato so popolnoma razumljive njegove besede iz pisma Čelakovskemu: „Jaz kot najomahljivejši trst v puščavi kranjske literature bi kakor drugi Janez povzdignil glas in oznanjal Mesijo, toda farizeji in pismouki mi ne dadó do besede ...” (Prešeren 1964: 336). Zato je povsem logično, da je začetek Krsta pri Savici nekakšno nadaljevanje problematike iz Sonetnega venca. Črtomir kot poslednji garant svobodnega slovenstva ima dejansko orfejsko prepričevalno moč in kot romantični junak vse svoje vojake popelje za seboj,13 vendar jih zaradi premoči nasprotnika čaka neizbežen poraz. Sobojevniki mu brez izjeme verjamejo, da je smrt boljša kot suženjstvo, zato se po tem, ko se izkaže, da je možnost skupnega pobega propadla, tudi vsi zagrizeno borijo do smrti.14 Na koncu Uvoda se izkaže, da je pobegnil edino Črtomir, ki ga sam pesnik obtožuje krivde (Martinović 2002: 106). Tisti trenutek, ko se odprejo vrata trdnjave in bi se v skladu z lastnimi besedami in kot romantični junak tudi sam moral boriti do konca, pride do nepojasnjenega preobrata15 (da ga je iz bojnega meteža speljala misel na Bogomilo, izvemo šele v Krstu), Črtomir pobegne in s tem izda lastne vojake. Črtomir edini preživi, vendar ni več junak, pač pa poraženec. Če v Črtomiru iz Uvoda lahko prepoznavamo le utopičnega orfejskega Prešerna, kakršnega nikoli ni bilo, pa ima pesnik dosti več skupnega s Črtomirom iz Krsta. S porazom na Ajdovskem gradcu je Črtomir izgubil svobodo, tovariše, premoženje in visok položaj v družbi, biti nesvoboden, osamljen, ubog in nepomemben pa je tudi zrcalna slika bivanjskega položaja pesnika Prešerna po Čopovi smrti. Črtomir je v trenutkih, ko ga obhajajo samomorilne misli (kot poraženec seveda ne bo napravil samomora), natančno to, kar je v primeru preživetja ob porazu napovedal že v Uvodu: suženj, podložnik, hlapec. Ob jasno izpričani Valjhunovi krutosti (krščanski vojaki so pobili tudi vse ranjene poganske vojake in po ribičevi pripovedi pobijajo ali mučijo ujete pogane) bo lahko zadovoljen, če bo s sprejemom nove vere ostal živ. Prešeren, ki za majhen denar hlapčuje v Crobathovi pisarni, ki mu nenaklonjena oblast ne dovoljuje samostojnega opravljanja poklica in mu preprečuje javno besedo, ki nima podpornikov in zaveznikov niti med Slovenci, se seveda zaveda, da mu kot družbenemu poražencu ne pripada ljubljeno dekle iz ugledne meščanske družine.

13

Črtomir navidezno dovoli sobojevnikom, da se lahko tudi predajo, vendar jih v izrazito demagoškem govoru (moralni, psihološki in ideološki pritisk) prepriča, da je bolje tvegati izpad iz trdnjave (Božič 1993: 319-320). 14 15

Vsak poganski bojevnik je v povprečju usmrtil pet krščanskih nasprotnikov.

Tega preobrata, ki muči številne razlagalce, Prešeren ne pojasnjuje oz. ga ne utemeljuje, vendar je to popolnoma korektno, saj ne gre za psihološko realistično, pač pa za metaforično pripoved.

178 | Zoran Božič

Zato tudi Črtomir poraženec (čeprav se v skladu z novim položajem ponižuje in popolnoma podreja nekoč enakovredni zaročenki) po prihodu Bogomile k slapu Savice doživlja udarec za udarcem in nazadnje molče sprejme krst in duhovniško poslanstvo, kar mu bo sicer omogočilo telesno preživetje, je pa obenem popolno nasprotje in zanikanje idealov Črtomira junaka. Še več o spretno prikritem sporočilu Krsta pa nam razodeva natančno opazovanje štirih prizorov, ki so ključni v ljubezenski zgodbi Črtomira in Bogomile. Ob prvem srečanju mladega vojskovodje in še mlajše svečenice Prešeren pesniško učinkovito opiše njuno obojestransko zaljubljenost. Tudi ob slovesu po enoletni sreči sta zaljubljenca združena v dolgem poljubu, sta kot eno telo in oba jočeta. Ob ponovnem snidenju pri slapu se Bogomila izmakne iz Črtomirovih rok in sede na kamen, ob dokončnem slovesu pa razočarani Črtomir joče, medtem ko se Bogomilin obraz sveti od veselja. V prvih dveh prizorih zaljubljenost in enakovrednost, v zadnjih dveh prizorih odtujenost in neenakovrednost. Ključ do pomena takega prikaza pa je dejstvo, da sta prva dva prizora iz preteklosti, ko je bil Črtomir junak, zadnja dva prizora pa iz sedanjosti, ko je Črtomir poraženec. Vmes je spopad med pogani in kristjani in poraz na Ajdovskem gradcu. Čeprav so številni razlagalci opozarjali na Prešernovo istovetenje s Črtomirom, pa je ostalo manj opaženo dejstvo, da se je pesnik zmožen poistovetiti samo s Črtomirom poražencem, nikoli pa se ne čuti podobnega Črtomiru junaku, to je bojevitemu Črtomiru iz Uvoda in srečnemu Črtomiru iz prve retrospektive. Pred začetkom Krsta in po porazu pa je ključna sprememba ne samo zmaga nove, to je krščanske vere, pač pa izguba slovenske samostojnosti. To pomeni, da se Prešeren lahko poistoveti samo s tistim Črtomirom, ki v pogojih slovenske podrejenosti tujcem in kulturne neenakovrednosti kot Slovenec „nima nič, ne velja nič, ni nič”.16 Ali če Črtomirovo življenjsko zgodbo prenesemo v sodobnost in obrnemo razmerje: Prešeren v Krstu pri Savici prikrito sporoča, da sta za njegov položaj nesvobodnega, osamljenega, ubogega in nepomembnega pesnika krivi slovenska podrejenost tujcem in kulturna neenakovrednost. Če bi bil leta 1835 slovenski narod samostojen, kar je bil dolgoročni projekt Sonetnega venca, bi bil Prešeren pomemben nacionalni pesnik, ki bi z vestnim delom prišel tudi do solidnega premoženja in bi imel pravico upati na ljubljeno dekle iz ugledne meščanske družine.

16

Besede so vzete iz Kvasovega pisma prijatelju Ferdinandu Bojanu (Jurčičev Deseti brat).


Zaključek Za konec pa samo še uganka posvetilnega soneta Matiju Čopu. Nobenega dvoma ni, da so po Prešernu tisti, ki tako kot Bogomila verujejo v posmrtno srečo, srečni. Prav tako ni nobenega dvoma, da je po Prešernu Črtomir opustil vsakršno upanje na tosvetno srečno življenje, na srečo tukaj in zdaj. Nekoliko prikrito pa je dejstvo, da se Prešeren enači s tistim Črtomirom, ki je „pokopal visokoleteče misli in bolečine neizpolnjenih želja”, torej s Črtomirom poražencem. Zato je Krst pri Savici lahko samo pripoved o porazu in izpoved poraženca.

LITERATURA: Bonazza, Sergio. „Krst pri Savici in vprašanje Prešernove ideološke orientacije.” In Romantična pesnitev: ob 200. obletnici rojstva Franceta Prešerna, ed. Marko Juvan. Ljubljana: Filozofska fakulteta, 2002. 211-221. Božič, Zoran. „Tri Prešernove krivde: interpretacija Krsta pri Savici.” Sodobnost 41, no. 3-4 (1993): 318-322. Hladnik, Miran. „Dve povesti v verzih iz prve polovice 19. stoletja.” In Romantična pesnitev: ob 200. obletnici rojstva Franceta Prešerna, ed. Marko Juvan. Ljubljana: Filozofska fakulteta, 2002. 189-202. Juvan, Marko. Imaginarij Krsta v slovenski literaturi: medbesedilnost recepcije. Ljubljana: Revija Literatura, 1990. Kidrič, France. „Dante 1321-1921.” Ljubljanski zvon 45, no. 11-12 (1925): 629-633; 691694. Kidrič, France. „Situacija ob prvem natisu Sonetnega venca.” Ljubljanski zvon 54, no. 2 (1934): 119-122. Kidrič, France. Prešeren II: biografija 1800-1838. Ljubljana: Tiskovna zadruga, 1938. Kos, Janko. Prešeren in njegova doba. Koper: Založba Lipa, 1991. Kos, Janko. „Krst pri Savici v luči kritik in interpretacij.” In Kerst per Savizi, by France Prešeren. Celje: Mohorjeva družba, 2001. 71-96. Kos, Janko. „Prešeren in krščanstvo.” In France Prešeren – kultura – Evropa, eds. Jože Faganel and Darko Dolinar. Ljubljana: ZRC SAZU, 2002. 149-158. Košir, Niko. France Prešeren. Ljubljana: Partizanska knjiga, 1977. Lampe, Frančišek. „Dr. France Prešeren.” Dom in svet 12, no. 16 (1899): 481-485. Martinović, Juraj. „Južnoslavenski epski triptihon – Pokušaj usporednog čitanja Prešernovog Krsta pri Savici, Mažuranićeve Smrti Smail-age Čengića i Njegoševog

180 | Zoran Božič

Gorskog vijenca.” In France Prešeren – kultura – Evropa, eds. Jože Faganel and Darko Dolinar. Ljubljana: ZRC SAZU, 2002. 89-110. Paternu, Boris. France Prešeren in njegovo pesniško delo 1-2. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1976-1977. Paternu, Boris. „Prešernova osvoboditev poezije in duha na Slovenskem.” In France Prešeren – kultura – Evropa, eds. Jože Faganel and Darko Dolinar. Ljubljana: ZRC SAZU, 2002. 185-192. Prešerеn, France. Poezije in pisma. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1964. Prijatelh, Ivan. „Drama Prešernovega duševnega življenja.” Izbrani eseji in razprave I, ed. Anton Slodnjak. Ljubljana: Slovenska matica, 1952. Puntar, Josip. „Dante in problem Prešernove ‘nove pisarije’.” In Dante 1321-1921, ed. Alojzij Res. Ljubljana: Kleinmayr & Bamberg, 1925. 93-260. Scherber, Peter. „Od metrične naloge do nacionalne epopeje: nekaj opomb k periodizaciji in kanonizaciji Krsta pri Savici.” Romantična pesnitev: ob 200. obletnici rojstva Franceta Prešerna, ed. Marko Juvan. Ljubljana: Filozofska fakulteta, 2002. 203-210. Slodnjak, Anton. Prešernovo življenje. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1964. Slodnjak, Anton. „Prekop – Krst pri Savici – Neiztrohnjeno srce.” In France Prešeren, ed. France Bernik. Ljubljana: Slovenska matica, 1984. 277-319. Šifrer, Tone. „Čop in Prešernov Krst pri Savici: 1835-1935.” Ljubljanski zvon 55, no. 6 (1935): 377-396. Žigon, Avgust. „Tercinska arhitektonika v Prešernu.” Zbornik Slovenske matice 8 (1906): 58-128. Žigon, Avgust. „Krst pri Savici v cenzuri.” Dom in svet 38, no. 8 (1925): 278-283.


Zoran Božič

THE PROBLEM OF THE QUADRATURE OF THE BAPTISM: PREŠEREN’S POEM AS AN EXPRESSION OF THE CULTURAL NON-EQUIVALENCE Abstract: The Baptism at the Savica (in Slovene Krst pri Savici), the poem about the loss of the Slovenian independence, can be understood as Prešeren’s successful attempt to trick the censorship and to express, in a form of a historical narrative written as a metaphor, the very contents which had to be removed from his elegy Dem Andenken des Matthias Čop in consequence of the censorship interference. With such an approach quite a few apparent contradictions mentioned in the interpretative history of The Baptism can be solved, , such as the problem of Prešeren’s own labelling of the poem in his letter to Čelakovsky, or the problem of Črtomir’s conversion at the end of the third part of the poem. In the 20th century more interpretations arose, explaining Črtomir’s conversion to Christianity as the unavoidable decision of the Slovene nation for their only prospective solution: the stronger western cultural circle. This way they legitimize Črtomir’s renunciation of the freedom-loving Slovenian identity. This new understanding of the poem perceives two Črtomirs in The Baptism, the hero and the defeated one (the former is the one Prešeren himself would like to be, but it is only his poetic illusion, the latter is the Prešeren true self who the poet completely identifies with) and the final message of the poem as the judgement of the cultural non-equivalence. Keywords: Prešeren, The Baptism at the Savica, open work, censorship, interpretation, cultural non-equivalence


183


UDC 821.162.5.09 Оригинални научни рад

Dr Konrad Włodarz1 Uniwersytet Śląski w Katowicach Instytut Filologii Słowiańskiej Polska

TOŻSAMOŚCIOWA TRANSFORMACJA – ANALIZA MOTYWU DROGI W WYBRANYCH DZIEŁACH LITERATURY ŁUŻYCKIEJ XX WIEKU Abstrakt: Tekst porusza zagadnienie poszukiwania tożsamości w literaturze łużyckiej. Jest ona poddana ciągłym transformacjom. Konfrontowana z inną kulturą i językiem redefiniuje się. Proces ten doskonale odzwierciedla mocno eksplorowany w literaturze motyw drogi. Przemieszczanie się to próba poznania i zrozumienia innych kontekstów, a poprzez nie siebie i swojej tożsamości. Stawiane są nieustanne pytania o to kim się jest. Będąc małą ale integralną częścią labiryntu i chaosu współczesności literatura łużycka stara się zaakcentować własną odrębność i niepowtarzalność. Słowa kluczowe: literatura serbołużycka, dominacja kulturowa, motyw drogi, tożsamość

ПРЕОБРАЖАЈ ИДЕНТИТЕТА – АНАЛИЗА МОТИВА ПУТА У ИЗАБРАНИМ ДЕЛА ЛУЖИЧКОСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 20. ВЕКА Сажетак: Текст отвара питање истраживања идентитета у лужичкосрпској књижевности, која је подложна сталним трансформацијама и редефинисању, суочена са другим културама и језицима. Овај процес се савршено одражава на примеру мотива пута. Покрети представљају покушај да се упознају и разумеју други контексти како би се боље сагледао сопствени идентитет. Иако мала, литература Лужичких

1

[email protected] (Konrad Włodarz, University of Silesia in Katowice, Institute of Slavonic Philology, Poland)

184 | Konrad Włodarz

Срба, као саставни део модерног лавиринта и хаоса, покушава да истакне своју индивидуалност и јединственост. Кључне речи: лужичкосрпска књижевност, културна доминација, мотив пута, идентитет

1. Termin tożsamość, jako przedmiot zainteresowania nauki jest trudny do jednoznacznego zdefiniowania2. Posiada dwa zasadniczo odmienne, spolaryzowane pola semantyczne. Pierwotny sens tego słowa wskazuje na podobieństwo, bycie tym samym, id entyczność. Zkolei odrębność i nie - powtarzalność charakteryzują drugi obszar znaczeniowy. W zasadzie większość badaczy, zajmujących się systematyzowaniem struktur, które integrują zachowanie jednostki, zgodnie twierdzi, że do przeprowadzenia bardziej szczegółowych studiów poświęconych zagadnieniu tożsamości indywidualnej, którą Z. Bokszański definiuje jako: „Tożsamość aktora społecznego (...)zbiór wyobrażeń, sądów i przekonań, które konstruuje on wobec samego siebie, a ujmując rzecz jeszcze lapidarniej: (...) układ autodefinicji aktora społecznego czy tożsamości społecznej”.3 oraz tożsamości zbiorowej „ (...) z jednej strony, zwielokrotnionej tożsamości indywidualnej opartej o wspólne lub zbliżone dla wszystkich czy większości aktorów systemy wartości, norm, obyczajów, zwyczajów, języka, gospodarki czy wreszcie określonego terytorium. Z drugiej zaś - ponadjednostkowego zbioru autodefinicji nieredukowalnych do autodefinicji pojedynczego człowieka. To, mówiąc innymi słowy, tożsamość zbiorowa, oparta na przeżywanej i zinternalizowanej tradycji, teraźniejszości i wspólnym dla grupy definiowaniu przyszłości. W tym znaczeniu jest ona bliska durkheimowskim konceptom: świadomości zbiorowej, zbiorowym przedstawieniom i wyobrażeniom.”4 absolutnie niezbędna jest komplementarna kompilacja wspomnianych wcześniej przeciwstawnych znaczeń. Dopiero wówczas omawiane pojęcie nabiera właściwej sobie semantycznej głębi i doniosłości - wyłania się pojęcie tożsamości kulturowej, która jest niczym innym, jak tylko uświadomioną próbą wytyczenia kierunku

2

Z. Bokszański: Tożsamość, interakcja, grupa. Łódź 1989, s. 7

3

tamże, s. 12

4

Cyt. za Szczepański M.S.: Społeczności lokalne i regionalne a ład kontynentalny i globalny. W: http: // www.jezyk-polski.pl/pts/mszczepanski.htm

Tożsamościowa transformacja – analiza motywu drogi w | 185 wybranych dziełach literatury Łużyckiej XX wieku

w którym się zmierza. Jak sugeruje Bohdan Majer jest to konsekwencją procesu nieustającego udzielania odpowiedzi na pytania o to skąd się jest5. „Tożsamość kulturowa - jedna z odmian tożsamości społecznej (zbiorowej), to względnie trwała identyfikacja pewnej grupy ludzi i pojedynczych jej członków z określonym układem kulturowym tworzonym przez zespół idei, przekonań, poglądów, z konkretnymi zwyczajami i obyczajami, z danym systemem aksjologicznym i normatywnym. Owa identyfikacja powinna umacniać wewnętrzną jedność grupy i stanowić o jej differentia specifica. Tożsamość taka wyraża się w zasadzie: Jest się takim jakim się jest, jest się innym, a to że jest się innym, ma stanowić powód do dumy, a nie do zawstydzenia.”6 Ostatnim już, interesującym dla niniejszych rozważań, jest zagadnienie tożsamości lokalnej, jako specyficznej realizacji tożsamości społecznej (zbiorowej) i kulturowej opartej zarazem na tradycji regionalnej (lokalnej), odnoszonej do wyraźnie zdefiniowanego i delimitowanego terytorium, regionu (miejsca), jego specyficznych cech społecznych, kulturowych (symbolicznych), gospodarczych czy nawet topograficznych, wyróżniających go spośród innych regionów (miejsc). W tym znaczeniu tożsamość regionalna bywa łączona, przynajmniej w niektórych przypadkach, z tożsamością etniczną (grupą etnograficzną, grupą etniczną).7 Pytania o to kim jestem? i skąd jestem? korespondują z paradygmatami zako rzenienia, identyfikacji i przeszłości, bowiem świadomość własnej, tożsamości, jak

5

Oczywiście wieloznaczność i wielowymiarowość terminologiczna pojęcia tożsamość (które, wprowadzone w latach pięćdziesiątych przez Erika Eriksona, zostało zaszczepione literaturze za pośrednictwem nauk społecznych) uniemożliwia pełne przedstawienie omawianego zjawiska w tym artykule. 6 Cyt. za Szczepański M.S.: Społeczności lokalne i regionalne a ład kontynentalny i globalny. W: http: //www.jezyk-polski.pl/pts/mszczepanski.htm 7 Pierwszy z terminów (grupa etnograficzna) - traktowany przez niektórych badaczy synonimiczne z pojęciem drugim (grupa etniczna) - odnosi się do grupy wyodrębnianej przez etnografów w oparciu o zobiektywizowane cechy kulturowe (np. typ stroju ludowego czy rodzaj gwary). Grupy etnograficzne - wyznaczane najczęściej dla celów badawczych i analitycznych - stanowią część szerszej grupy etnicznej i występują w jej obrębie lub na jej pograniczu. Przyjmuje się najczęściej, iż grupa etniczna to społeczność, której tożsamość kulturowa związana jest z określonym terytorium (terytorium etniczne), posiadająca świadomość własnej odrębności kulturowej, językowej i historycznej, a czasami nawet ekonomicznej, nie tworząca wszakże odrębnego narodu, choć wyposażona w pewne jego cechy. Używając zatem pojęć Stanisława Ossowskiego grupa etniczna lokuje swoją ojczyznę prywatną (ojczyznę osobistą) i ideologiczną w obrębie państwa zamieszkania, a jej opcja narodowa jest zazwyczaj analogiczna z wyborami narodowymi większości obywateli kraju. Mniejszość narodowa z kolei to grupa etniczna, ulokowana na terytorium państwa na skutek zjawisk historycznych (np. przesunięcia granic, wymuszonych przemieszczeń czy migracji), która deklaruje zazwyczaj inną opcję narodową niż dominująca w kraju jej zamieszkania.


twierdzi A. Touraine, wynika ze świadomości własnej przeszłości8. Jest to proces wieloetapowy, zwieńczeniem którego jest aspekt tzw. tożsamości autonomicznej – najwyżej rozwiniętej formy poczucia przynależności do danej społeczności, miejsca, kultury, historii – funkcjonujący w wielu odmianach: - etnocentryzm - zamykanie się w kręgach własnej grupy wyznaniowej, etnicznej, wyznaniowo-etnicznej; - akomodacja - wzajemne uznawanie i tolerancja, wzajemne ustępstwa wobec jednostek i grup reprezentujących odmienną kulturę i system wartości; - transkulturacja - rozszerzanie się elementów jednej kultury na drugą, przejęcia, zapożyczenia; - kontrkulturacja - odnoszenie się z rezerwą, unikanie inności; - rekulturacja - dążenie do powrotu kultury rodzinnej, częściowo zapomnianej i porzuconej; - reorientacja - przeżywanie sprzeczności pomiędzy wartościami i aspiracjami jednostki, a wartościami i normami funkcjonującymi w grupie mniejszościowej, do której ta jednostka jest przypisana. 2. Akt wędrówki zawsze choć w minimalnym stopniu jest kojarzony z nieznanym. To nie wiedzieć jest w znacznym stopniu utożsamiane z poszukiwaniem. Tak więc wędrówka, nawet jeśli bez konkretnego celu, jest poszukiwaniem nowego, tego, co potencjalnie na drodze można spotkać. 3. Łużyce są pograniczem terytorialnym pomiędzy światem słowiańskim a niemieckim. Jako tygiel kulturowy spajały świat kultury germańskiej ze światem Zachodnich Słowian. Procesy historyczne i przemiany polityczne spowodowały jednak, że obecnie jest to, używając nomenklatury zaproponowanej przez Borysa Cymbrowskiego, słowiańska enklawa, ze wszystkich stron otoczona elementem germańskim i tym samym odseparowanym od pozostałych Słowian.9 Jak sugeruje Bożena Tokarz, 8

J. Nikitorowicz tożsamość kulturową traktuje jako wynik dziedzictwa przeszłości, komunikowania wewnętrznego i zewnętrznego, poszukiwania sensu własnego życia. Wyróżnia on cztery typy tożsamości kulturowej: 1. Identyfikacja z dwiema kulturami – człowiek pogranicza; 2. Identyfikacja z dominującą kulturą - porzucenie tożsamości rodzinnej, przeciwstawienie się dziedzictwu przodków; 3. Identyfikacja z etniczną grupą mniejszościową - zachowanie własnej tożsamości; 4. Brak identyfikacji z którąkolwiek grupą – człowiek marginesu 9

Cymbrowski B. Tożsamość etniczna w procesie przemian. Studium socjologiczna na przykładzie Serbołużyczan. Katowice 2000, s. 12


pojęcie tożsamości w ruchu byłaby w takim przypadku konsekwencją dynamicznego myślenia o identyczności i różnicy nie tylko w relacji jednostki do czasu i przestrzeni, lecz także w relacji narodów i kultur. Zatem interesujący staje się obszar „pomiędzy”, który dotyczyć może pogranicza kulturowego, interakcyjnego ale też osobowego10. „Narody Europy Środkowej (w tym także Łużyce) w szczególny sposób doświadczyły w swych dziejach zmienności przestrzeni, np. politycznej, długo przed ogłoszonym w filozofii i psychologii kryzysem tożsamości pod wpływem mieszania się języków, kultur czy europejskiego dążenia do zacierania dzielącej funkcji granicy. Mimo to nie utraciły swej identyfikacji kulturowej między innymi dzięki utekstawianiu własnej przestrzeni w literaturze i sztuce. Nie bez znaczenia jest fakt, że oprócz idei niepodległościowej odnotowano obecność innego-obcego nie zawsze jako wroga. Politycznie i mentalnie trudne było to doświadczenie wielokulturowości, ponieważ przeżywano je nie z wyboru, lecz z konieczności historycznej.”11 Przedstawiony paradygmat poszukiwania tożsamości wyraźnie dostrzec można w literaturze łużyckiej XIX i XX wieku, gdzie ruch, wędrówka i przemieszczanie się są niejako obligatoryjnym czynnikiem kształtującym inspirację twórczą pisarza. Każda ucieczka w świat kończy się jednak powrotem do rodzinnego kraju (charakterystyczny dla tego okresu nurt ‘literatury powrotu’). Dom się ostatecznie odnajduje, tylko czy jest to koniec wędrówki? Czy odnaleziony na nowo dom jest tym z którego się wyszło? Niektórzy mówią, że jest on w tym miejscu, za którym tęskni się najbardziej. Zatem co jest domem, miejsce pobytu czy też wirtualna przestrzeń do której zmierzają wszystkie nasze marzenia? Jak sugeruje Lubomír Martínek człowiek opuszczający (choćby na chwilę) daną społeczność, już na zawsze pozostaje inny, nie-swój, obcy12. Poza tym wędrówka staje się czymś więcej niż tylko przemieszczaniem się. Może przeistoczyć się w tułaczy proces odkrywania tożsamości, poszukiwań źródeł swojego języka, kultury, przestrzeni, redefinicji i ciągłych pytań o swe pochodzenie. Tylko o jakim aspekcie tożsamości możemy wówczas mówić: o nomadycznej transkulturacji, pograniczu kulturowym, a może wreszcie z kontr- lub rekulturacji? Bez wątpienia echa zarysowanej problematyki znaleźć można w twórczości łużyckiego wieszcza narodowego - Jakuba Barta-Čišińskiego. Čišiński odbywa rozliczne wędrówki po Saksonii, Rosji, Morzu Północnym. Zastanawiając się nad celem 10

Por. szczegółowe studium poświęcone wspomnianemu zagadnieniu. Nikitorowicz J.: Pogranicze, tożsamość, edukacja międzykulturowa. Trans Humana Białystok 1995 11

Tokarz B.: Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński. Wydawnictwo UŚ, Katowice 2005, s.14-15 12

Martínek L.: Nomad’s Land. Prostor, Praha 1994, s.50


swoich podróży stawia ostateczne pytanie o dom, o to, gdzie on naprawdę jest – i ... nie znajduje odpowiedzi. Zamiast tego mnoży sensy pojęcia dom, silnie akcentuje (a nawet tematyzuje) antagonizm pomiędzy czasem i miejscem spędzonego dzieciństwa i dorastania. W poetyce Čišińskiego pojęcie domu zyskuje wyjątkowo doniosłe znaczenie, to przestrzeń przesiąknięta istnieniem, byciem, obecnością. To oś świata, „który się na nim wspiera i koło niego obraca13”. Próba odszukania własnej mikroprzestrzeni, własnej domowiny kończy u Čišińskiego konkluzja (silnie korespondująca z tezą Martínka), że człowiek raz opuszczający swoją społeczność zmienia się, wyobcowuje, jego tożsamość przestaje być kategorią inercyjną, przeistacza się, domaga powtórnego określenia, redefinicji. Čišiński zestawia ze sobą dzieciństwo, jako proces bezkrytycznej identyfikacji i przejmowania elementarnych wartości od rodziny (dom!) oraz dorastanie czyli formowanie względnie świadomej tożsamości kiedy to jednostka stykając się z innymi (systemami wartości) stara się odnaleźć i zdefiniować siebie. Čišiński po cyklu podróży powraca na Łużyce, ale nie odnajduje już zrozumienia dla siebie, nie odnajduje tam swego domu. Ostatecznie, po wielu wędrówkach, stają się nim wieloaspektowe przestrzenie języka literackiego, w żywiole dwóch kultur – współistniejące w bezpośredniej bliskości, lecz odrębne - łużycka i germańska (stąd między innymi dwujęzyczność, jako doskonała forma odzwierciedlania nomadycznych trudów odnalezienia się i redefinicji swojego subiektywnego ja). Natrafiamy tu na klasyczną poetycką realizację nomadycznego modelu identyfikacji transkulturacyjnej. To, w rozumieniu B. Tokarz, proces utekstowienia własnej mikroprzestrzeni. Przykłady zarysowanej problematyki odnajdziemy w Čišińskiego opowiadaniu (nieudanej próbie powieściowej) Narodowc a wotrodźenc (1878), gdzie bohater udający się w podróż do Rosji powraca na Łużyce z poczuciem alienacji zarówno w obcym jak i rodzinnym kontekście kulturowym (czar nowego miejsca pryska, a sam autor ze zdumieniem przeciera oczy – poszukiwania trzeba zacząć od nowa…) oraz w utworach poetyckich, np. z cyklu Helgoland (Na Sewjernym morju, Helgoland - Łužica, Moje serbske wuznaće). W wierszu Helgoland - Łužica, który powstał na Morzu Północnym odnajdujemy opis walki wyspy z morzem. Čišiński z jednej strony nawiązuje do walki Łużyc o zachowanie swej tożsamości, z drugiej sam utożsamia się z wyspą. A ta przeobraża się, poddana działaniu potężnego żywiołu, który deformując, jednocześnie kształtuje ją i wzmacnia. Należy podkreślić, że topos wyspy, rozumianej jako kultura i lud łużycki, staje się także utekstowionym paradygmatem literackim. 13

Szczepański J.: Korzeniami wrosłem w ziemię. Wydawnictwo NAKOM, Poznań 1993, s. 64.

Tożsamościowa transformacja – analiza motywu drogi w | 189 wybranych dziełach literatury Łużyckiej XX wieku Aj, ty krasna Helgolandska kupa! K njebjes wysokosćam hłowa saha, z mocu na dno mórske noha stupa, w zymje, w lěće w morju stojiš naha! (...) Wichor go hłowy ći krónu pleće martrarsku; krej z kóždoh ćeče stawa. Jako mróčele pak słónco zmjeće z njebjes, tak je jasna twoja sława. (...) Łužica, ty Helgolandej w morju runja sy. Kak ćěsni mje a krjudźi, zo sy w boju hoberskim a w horju jako syrotka srjedź cuzych ludźi!14

Paradygmatem tym wiarygodniejszym, że sankcja prawdziwości tej opowieści poetyckiej decyduje w znacznym stopniu o frekwencyjności i specyfice jego odbioru czytelniczego15. Motyw drogi, który ewoluując przekształca się w dyskurs o poszukiwaniu swojej tożsamości odnajdziemy także w, pochodzących z połowy lat 20-tych XX wieku, utworach poety dolnołużyckiego - Mato Kosyka. Na emigracji w Ameryce poeta stara się odpowiedzieć na podstawowe pytanie, kim jestem. Świadomie akcentuje problem związany z trudnością definicji opozycyjnej pary pojęciowej: nasze – cudze (inne). Poeta identyfikuje mniejszość amerykańską z mniejszością łużycką. Sam jednak zagubiony w amerykańskim tyglu kulturowym nie potrafi odnaleźć i jednoznacznie określić swojego miejsca w świecie. Traktuje wędrówkę zarówno jako błogosławieństwo jak i przekleństwo. Jednak ma silne poczucie swej tożsamości, która podana działaniu obcych wpływów nie zatraca się, a jeszcze silniej artykułuje jako proces akomodacyjny, a (ostatecznie) przede wszystkim rekulturacyjny (poeta podróżując po Stanach Zjednoczonych przygląda się życiu amerykańskich Indian, w jednym ze swych wierszy zwraca uwagę na naszyjnik (talizman chroniący przed złem) na szyi Indianki. Kosyk odnajduje w nim - naszyjnik łużycki, który w rodzimej obrzędowości spełnia podobnie istotną funkcje). ‘Poetyka drobiazgów’ służy Kosykowi do

14

Čišiński J.: Helgoland - Łužica. W: tegoż: Zhromadźene spisy. Zwjazk III Liryka. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin 1969, s. 19. 15

Jędrzejko Paweł: Ślady na oceanie. Refleksje nad myśleniem magicznym i prozą Lucjana Wolanowskiego. s. 5.


porównywania społecznej sytuacji dwóch małych kultur (łużyckiej i indiańskiej) w obliczu konfrontacji z wielkim obszarami kulturowymi. Chto spĕwa na zelenej gorcycce spod słodkim bomom tak wjesele? Njej głos, njej jĕzyk to łužyski, kenž mĕ do wutšoby dłymoko zni? „Ach, w cuzej rĕcy tyrlika se, až njejo wot nikogo rozmĕte. Ow, wĕŕ mě, ta lubosna spěwarka njej serbskich kjarližkow wuknuła.” Wšak wona ma woblak tak pisany, až serbskim źowćam był podobny. Lej, parle jej předku se błyskocu: snaź wiźim weto tam Serbowku?! „Nĕ, nĕ, nĕ, w pisanem woblaku stej dwĕ brunej licycce lubosnej, Aj, to źe jo Indianarka, ta chwalobna źowka głownika. Lej, wona wobwija stśĕlcycki tog sławnego nana ze struskami, A spĕwajucy se wusmĕwka, až wutšobu zraniś śi mogała.”Ow, wšak som jej glĕdał do woblica a dłymjej do carnego woccycka: By źaržał lubjej za Serbowku Tu lubosnu Indianarku.16

Podobne akcenty odnaleźć można także w innych jego wierszach, np.W cuzej zemi, Zymje na bregoch, W polskem Chicagu, Mississippi. Literacka kontynuacja przedstawionej powyżej problematyki ma swoje miejsce w twórczości kolejnych dwóch pisarzy łużyckich tego okresu: Jakuba Lorenca-Zalěskiego i Jurija Chěžki. Obaj (podobnie jak ich poprzednicy) czasowo emigrują (i

16

Kosyk M.: Indianarka. W: Serbska poezija. Mato Kosyk. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin 1983, s. 35.


to jest kolejne potwierdzenie tezy, że emigracja jest typowa dla wszystkich wielkich twórców literatury łużyckiej) szczegółowo analizując w swej twórczości polaryzację sensów pojęć swój-cudzy ostatecznie próbują odnaleźć się w otaczającej ich, nowej rzeczywistości, która unaocznia im konieczność redefinicji własnej tożsamości. Alegoryczne i symboliczne rozdarcie człowieka i jego zagubienie w świecie zwraca uwagę na kryzys uczuć i rezygnację W takiej sytuacji człowiek zmuszony jest nieustannie wybierać właściwą drogę. Tylko która jest właściwa, jeśli napotyka na rozdroża – kultury, języka, historii czy wreszcie polityki (II wojna światowa)? Realizacjami stają się np. oniryczna wyprawa na wyspę zapomnianych (Jakub Lorenc-Zalěski - Kupa zabytych. Roman serbskeje pytaceje duše (1931)17 lub obsesyjne próby odnalezienia i redefinicji własnego ja w sytuacji gdy silnie doświadcza się relatywizowania czy w ogóle pomijania norm, wartości oraz podstawowych zasad postępowania, charakterystycznego dla jednostki, jej środowiska społecznego czy kulturowego18 Po puću daloko, myslička, leć, pytajo wčerawše dny, po puću hładkim, paž wosud swój tunkaja ludźo zatamani. Bjez puća poćuj k dalinam jako wjeselo nad rowom. Sono bjez spaća, nimaš přestaća; hdy pak wšitkosć tu rjanu do skutka stajiš? Zo wšitcy Serbja žedźiwi swobody, dawni ze smjerće, zaskali do smjerće stanu...19.

Zasygnalizowany proces wędrówki wyznacza nowe obszary zainteresowania łużyckiej literatury. Niewątpliwie stymuluje jej aktywny rozwój i wprawia ją w twór-

17

Por. Scholze D.: Stawizny serbskeho pisomstwa 1918-1945. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin 1998, s. 60-65. 18

tamże, s. 179-188.

19

Chěžka J.: Serbska poezija. Jurij Chěžka. Ludowe nakładnistwo Domowina, Budyšin 1987, s. 51-52.


czy ruch. Jest to ruch uporządkowany, logiczny, z jasno zarysowaną, w rozumieniu baumanowskim, strategią i celem. Bywa, że wraca się w dawno już poznane miejsca, a w sytuacji tak rozumianego powrotu nie trzeba rezygnować z niczego definiując i dookreślając siebie w świecie. Udaje się zachować, tak pożądaną przez nomadów totalność, wszystko co jest. Ruch, przebywanie w kontekście innych kultur, literatur, społeczności bez wątpienia pogłębia wiedzę o świecie. Dzięki niej możliwe jest jego względne zrozumienie. Wiedza porządkuje (choćby pozornie) chaos, kataloguje to co stało się udziałem doświadczenia20. Kwestia tożsamości kulturowej Łużyczan z perspektywy opisanego paradygmatu jest wartością zmienną, która jednak nie przedstawia cech regresyjnych – to raczej wartość transkulturacyjna niż etnocentryzm i homofobiczna kotrkulturacja. 4. Nowoczesne wzorce zmieniają omawiany paradygmat. Wędrówka nie zakłada celu – nabiera sensu poprzez samą siebie. Jest bezwarunkowo wpisana w po-nowoczesne społeczeństwo. Z obrzeży przesuwa się do samego centrum. Czym zatem jest taka wędrówka? To odnalezienie swojej przestrzeni, która, z uwagi na stale zmieniające się okoliczności, nieustannie się przemieszcza. Zatem i obecnie nomada napotyka na puste miejsca – pustynię (po-nownie). Jego rzeczywistość jest zawsze nie-teraz, a jego miejsce nie-tu. Dlatego człowiek tak trudno odnajduje swoje miejsce we współczesnym świecie (zbiorze nieskończonych możliwości), gdzie każdego dnia trzeba dokonywać stale innego wyboru. Tu świat staje się pułapką, miasto, ulica, dom - demonem, labiryntem, rizomatyczną siecią potencjalności, gdzie przemieszczać się, znaczy stale błądzić, odkrywać bezmiary nieznanego, innego, obcego. W takich warunkach jednostka czy zbiorowość niejednokrotnie staje przed nomadyczną koniecznością odnalezienia swojego miejsca, swej przestrzeni, reletywizacji swego tu i teraz. Ciekawą próbę określenia miejsca zaproponował amerykański badacz Yi-Fu Tuan: „Przestrzeń jest w zachodnim świecie powszechnie przyjętym symbolem wolności. Przestrzeń stoi otworem, sugeruje przyszłość i zachęca do działania (...). Zamknięta i uczłowieczona przestrzeń staje się miejscem. W porównaniu z przestrzenią, miejsce jest spokojnym centrum ustalonych wartości. Istotom ludzkim potrzebne jest zarówno miejsce, jak i przestrzeń (...). Miejsce to bezpieczeństwo, przestrzeń to wolność: przywiązani jesteśmy do pierwszego i tęsknimy za drugą. Nie ma lepszego miejsca niż dom21.”

20

Por. Martínek L.: Palimpsest. Prostor, Praha 1996, s. 21.

21

Yi-Fu Tuan: Przestrzeń i miejsce. PIW, Warszawa 1987, s. 75.


Współcześnie coraz częściej zakłada się pewną „niedefiniowalność” tożsamości. Określenie kim się jest, a kim nie – jest, tym samym, rezygnacją z czegoś, czasami nawet bolesną stratą. Rosi Braidotti w swojej słynnej książce Nomadyczny podmiot wprowadza tytułowe pojęcie, jako teoretycznie elastyczną definicję współczesnej podmiotowości, będącej jednocześnie epistemologicznym i politycznym imperatywem krytycznego myślenia. Braidotti buduje swoją definicję nomady przeciwstawiając go banicie i emigrantowi. Jako postawa intelektualna, nomadyzm opiera się nie tyle na byciu bezdomnym, co na zdolności od-tworzenia przestrzeni domu wszędzie22. 5. Wiek XX jest często nazywany wiekiem kryzysu ludzkiej tożsamości. Przeniesienie tych przeobrażeń na grunt literacki może skutkować kolejnymi próbami jej poszukiwania czy redefinicji. Natrafimy na nie także w najnowszej literaturze łużyckiej, próbującej określić swe prawdziwe miejsce w obrębie większej struktury, jaką jest literatura i kultura środkowoeuropejska. Geograficzne usytuowanie Łużyc niejako obligatoryjnie narzuca ‘paradygmat otwartości’, uświadamiając jednocześnie niebezpieczeństwo potencjalnej możliwości utraty tożsamości w przypadku zbyt radykalnego otwarcia na wpływy z zewnątrz. Dlatego w literaturze pełniącej przez wieki funkcje kształtowania świadomości narodowej powstały stereotypy eksponujące siłę woli, prawość, pracowitość, nostalgiczność, autentyzm lub liryczność23. Współczesnym przykładem takiej twórczości na Łużycach jest poezja Róžy Domašcyny – uznawanej za, obok Kito Lorenca, najwybitniejszego literata drugiej połowy XX wieku oraz wpółinicjatorkę łużyckiego postmodernizmu. Po debiucie w 1977 roku poetka podejmuje próbę przyswojenia literaturze rodzimej nowych tendencji – tym nowym staje się, obca dla łużyckiej literatury, tzw. poezja kobieca. Poetka zmienia podejście do konwencjonalnego, już wcześniej opisanego, problemu tożsamości w nowoczesnym świecie. Czuje się nie tylko Łużyczanką, ale także obywatelem Niemiec, Europy, świata. Domašcyna rozpoczyna nową grę, a jednocześnie nowy etap w literaturze łużyckiej. Próba odszukiwania się w wielokontekstowej rzeczywistości to de facto eksploracja i jawna ekspozycja swej jednostkowej tożsamości (na poziomie 22

Por. Braidotti Rosi: Nomadic Subjects – embodiment and sexual difference in contemporary feminist theory. Columbia University Press 1994. 23

Por. Tokarz B.: Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński. Wydawnictwo UŚ, Katowice 2005, s.21. Wspomniany artykuł poświęcony jest specyfice literatury słoweńskiej. Podobieństwo przedstawianych przeze mnie faktów z tezami zaproponowanymi przez Autorkę dały mi możliwość prezentacji cytowanych fragmentów w odniesieniu do Łużyc.


transkulturacyjnym), skrajne zsubiektywizowanie wypowiedzi lirycznej oraz świadome odejście od patriotycznego imperatywu determinującego obraz wielu małych literatur słowiańskich już od czasów Odrodzenia Narodowego. Potwierdzeniem działań podjętych przez poetkę stają się tomiki wierszy – Wróćo ja do dopředka du (Znów idę do przodu, 1990) oraz napisany po niemiecku (sic!) Patrzący zza płotu (Zaungucker, 1991). Wytyczony przez pisarkę kurs odnajdziemy w jej kolejnych publikacjach: Pře wšě płoty, 1994; Zwischen gangbein und springbein, 1995; Der Hase im Ärmel, 1997; Selbstredend selbwiet selbdritt, 1998; Kunstgriff am netzwerg, 1999; Pobate bobate, 1999. Tworząc w dwóch językach Domašcyna asymiluje elementy niemieckie w języku łużyckim, wzbogacając go tym samym – wydaje się jednak, że i język niemiecki również zostaje przez pisarkę wyposażony w dodatkowe elementy, poszerzające jego perspektywę semantyczną. Jedną z najciekawszych i najbardziej spektakularnych prób nawiązania do, rozpoczetej już w XIX wieku, problematyki tożsamościowej oraz rozrachunku z nią podejmuje Kito Lorenc w jednym z najlepszych swoich dzieł literackich – w wydanej w 1995 roku sztuce Die wendische Schiffahrt 24. W dramacie tym autor powraca do, obecnej już w łużyckiej literaturze, gry toposem wyspy, rozumianej (jak już pamiętamy, od czasów Čišińskiego) jako kultura i język łużycki. Lorenc bardzo umiejętnie żongluje symbolami, rozpoczyna intelektualną grę: wyspa - łódź – morze. Jest to oczywiste intertekstualne nawiązanie do wspomnianego cyklu Helgoland. Bawiąc się konwencją i językiem niemieckim (sic!) ostatecznie uzyskuje zamierzony efekt, grę słów (wyspa/ę pochłania morze). Tak więc kto kogo pochłania? Który żywioł, woda czy ziemia, w tej walce jest silniejszy. Lorenc sugeruje, że rozwiązaniem tego problemu będzie raczej ruch – wyjście poza konwencje – czas opuścić wyspę i wejść na łódź - i płynąć przez morze. Teraz łódź staje się wyspą, która swobodnie przemieszcza się po wodzie – dzięki niej istnieje i w niej odnajduje swój sens – prawdziwą wolność, która najpełniej wyraża się w prawie do zachowania swojej tożsamości i odmienności. Najnowsze propozycje łużyckie do złudzenia przypominają gry postkolonialne gdzie obca/duża kultura, nowy świat i zamieszkujący ten świat Inni nie tylko ‘czytają’, interpretują i oceniają kulturę małą lecz także sami są interpretowani i czytani. Tym samym dookreślana jest zarówno instytucja interpretatora jak i interpretowany tekst, ubierany jest w kolejne znaczenia25. 24 25

Lorenc K.: Die wendische Schiffahrt.

Skucha Mateusz: Kłębowisko postkolonii. Božidara Jezernika Dzika Europa. Bałkany w oczach zachodnich podróżników. W: „Recenzje i omówienia”15/10/07 nr3 (3)


6. Jak pisze Lubomír Martínek: (…) pochodzenie kulturowe faktycznie uniemożliwia przełamanie pewnej bariery. Nie można bowiem zniszczyć reguł swojego postępowania, pozbyć się swoich zwyczajów, zarówno tych dobrych jak i złych, wymazać z pamięci swoich przekonań. Pochodzenie kulturowe prawie doskonale eliminuje możliwość odnalezienia nowej tożsamości, bez względu na siłę oddziaływania innych czynników z zewnątrz. W ten sposób indywidualna tożsamość stając się ograniczeniem, z drugiej strony pomaga także szukać, opartych na tych naszych subiektywnych wyobrażeniach, bliskiego nam świata podobnych gestów, humoru, reakcji itp.26 To próba transkulturacyjnej asymilacji elementów obcych z silnym akcentowaniem swej indywidualności w sensie jednostkowym etnicznym, kulturowym. Literatura łużycka kreuje paradygmat nomadycznej tożsamości w ruchu, której celem jest nieustanne redefiniowanie tożsamości narodowej, społecznej, kulturowej. To proces niejako wymuszony. Odpowiedzi na wciąż stawiane pytania kim jestem?, skąd jestem? ciągle ją wprowadzają na, nieustannie przemieszczającą się, pustynię. Brak w tej mozolnej wędrówce złudzeń co do kresu, w ruchu odnajdywana jest jedyna nadzieja na przetrwanie, na nadanie nowych kształtów rdzennym elementom łużyckiej kultury. Prawdą jest bowiem, że w miejscu gdzie kończą się wpływy literatury niemieckiej, zaczyna się etnocentryczna enklawa łużyckiego folkloru. W ten sposób konstytuowana tożsamość kulturowa Łużyczan jest wypadkową konfrontacji elementów rodzimych z obcymi. Ze względu na inne uwarunkowania historyczne i geopolityczne odrębność łużyckiej świadomości narodowej przetrwała w zmaganiu z wielością i obcością. Wzorców zbiorowego zrzucania więzów prawie nie było w przestrzeni mentalnej Łużyczan, a mimo to naród wciąż trwa dzięki swej kulturze, językowi i literaturze. Skazany na współistnienie w strukturze wielonarodowościowej poszukuje identyfikacji w wielości, godząc się na kompromisy umożliwiające zachowanie tego co własne: język i wewnętrzne poczucie własnej odrębności (literatura, obyczaj, system wartości). Mechanizmy tożsamościowe zbiorowości zostały umieszczone na poziomie jednostki, która chroniąc siebie chroni to, co wspólne. Wchodzi więc w dialog z obcymi kulturami i językami przez pryzmat własnych oczekiwań i uwarunkowań, korzystając bardziej z inspiracji niż z wpływu gotowych wzorców obcych, które składają się

tekst zaczerpnnięty jednak z: http: //teksty.bunkier.art.pl/?id=21 26

Por. L. Martínek: Nomad’s Land. Prostor, Praha 1994, s.11


na obraz samoidentyfikującej się kultury łużyckiej27, kultury ludności, porównanej przez Dietricha Scholze do topniejącej bryłki lodu... 28 7. Przedstawione paradygmaty świadczą o naturalnym i pozytywnym procesie rozwoju literatury łużyckiej oraz wskazują na jej swoistość. Motywy drogi i wędrówki stają się narzędziem do właściwego jej odczytania: odczytania literatury dynamicznej, która będąc integralną częścią labiryntu i chaosu współczesności stara się zaakcentować własną odrębność i niepowtarzalność.

LITERATURA: Bauman, Zygmunt. Ponowoczesne wzory osobowe. W: Dwa szkice o moralności ponowoczesnej. Warszawa: Instytut Kultury, 1994. Bokszański, Zbigniew. Tożsamość, interakcja, grupa. Łódź: Wyd. Uniwersytetu Łódzkiego, 1988. Braidotti, Rosi. Nomadic Subjects- embodiment and sexual difference in contemporary feminist theory. New York: Columbia University Press, 1994. Chěžka, Jurij. Serbska poezija. Jurij Chěžka. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina, 1987. Cymbrowski, Borys. Tożsamość etniczna w procesie przemian. Studium socjologiczna na przykładzie Serbołużyczan. Katowice, 2000. Čišiński, Jakub Bart. Zhromadźene spisy. Zwjazk III Liryka. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina, 1969. Jędrzejko, Paweł. Ślady na oceanie. Refleksje nad myśleniem magicznym i prozą Lucjana Wolanowskiego. Kosyk, Mato. Serbska poezija. Mato Kosyk. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina, 1983. Lorenc, Kito. Die wendische Schiffahrt. Bautzen, 1995. Martínek, Lubomír. Nomad’s Land. Praha: Prostor, 1994. Martínek, Lubomír. Palimpsest. Praha: Prostor, 1996.

27

Tokarz B.: Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński. Wydawnictwo UŚ, Katowice 2005, s.16 28

Scholze D: Literatur als Faktor der Identitätsbildung bei den Lausitzer Sorben. W: Nationale Minderheiten und Minderheitenpolitik in Deutschland im 19. Jahrhundert. Red. H. Hahn, P. Kunze. Berlin 1999, s. 176

Tożsamościowa transformacja – analiza motywu drogi w | 197 wybranych dziełach literatury Łużyckiej XX wieku Nikitorowicz, Jerzy. Pogranicze, tożsamość, edukacja międzykulturowa. Białystok: Trans Humana, 1995. Scholze, Dietrich. Stawizny serbskeho pisomstwa 1918-1945. Budyšin: Ludowe nakładnistwo Domowina, 1998. Szczepański, Jan. Korzeniami wrosłem w ziemię. Poznań: Wydawnictwo NAKOM, 1993. Tokarz, Bożena. Przestrzeń utekstowiona. W: Cywilizacja – przestrzeń - tekst. Red. L. Miodyński. Katowice: Wydawnictwo UŚ, 2005. 13-22. Tuan, Yi-Fu. Przestrzeń i miejsce. Warszawa: Tłum. A Morwińska. PIW, 1987.

Konrad Włodarz

IDENTITY TRANSFORMATION – ANALYSIS OF THE MOTIF OF THE ROAD IN SELECTED WORKS OF THE 20TH CENTURY SORBIAN LITERATURE Abstract: The text raises the question of identity exploration in Sorbian literature. It continuously transforms and redefines - confronted with another culture and language. This process is perfectly reflected by the theme of the road. The movement is an attempt to know and understand other contexts, and thanks to them - own identity. Still there are questions ‚who we are’. Being a small but integral part of the contemporary labyrinth and chaos Sorbian literature is trying to accentuate its own individuality and uniqueness. Keywords: Sorbian literature, cultural domination, a theme of the road, identity


199


UDC 81'27 Оригинални научни рад

Mgr Natalia Budohoska1 University of Warsaw Institute of English Studies Poland

LINGUISTIC IDENTITY VERSUS NATIONAL IDENTITY: THE PLACE OF ENGLISH IN POSTCOLONIAL KENYA AND MALAYSIA Abstract: Considering over 40 indigenous tribes, each with its own language, living in Kenya and three major ethnic groups in Malaysia, the Malay, Indians and the Chinese, such ethnic heterogeneity must lead to a certain degree of linguistic heterogeneity within these two national identities. Consequently, the paper will deal with the linguistic heritage and explain the place of English in these two multicultural and multilingual countries. The material for this contribution comes from a survey carried out by the author in Kenya and Malaysia. The aim of the paper is to study the natural cultural setting of all languages spoken non-natively on a daily basis in these two countries and to categorize the role of English as opposed to other languages spoken in Kenya and Malaysia. A subsidiary goal is an effort at identifying the language which functions as a conscious symbol of identity and cultural heritage, regardless of the fluency achieved, and which is used as a tool for everyday communication and as a lingua franca. Keywords: sociolinguistics, linguistic fieldwork, linguistic identity

Introduction: identity in a multilingual reality Kenya and Malaysia had been chosen as the objects of this study because of their mixed tribal and ethnic populations, which provided a diverse linguistic environment for the English language to evolve in throughout and after the period of colonization. Such a diversity of cultures, heritages and languages leads to complex identities expressed across languages. Outside linguistics the term “identity” covers a wide range of concepts and this study follows Mendoza-Denton’s narrowed down scope of

1

[email protected]

200 | Natalia Budohoska

meaning as “the active negotiation of an individual’s relationship with larger social constructs, in so far as this negotiation is signalled through language(...)” (2002, 475). In the attitude towards sociolinguistic studies the opinion of Le Page (1997, 18) that “we are all (…) to some extent linguistic chameleons, depending on the identity we are trying to project in any particular context.” was also shared here. In countries like Kenya and Malaysia where a number of languages are spoken daily by most of the population language problems appear to be a regular addition to the everyday events through regularly using several languages in different contexts. Numerous factors have resulted in the situation in which Whiteley’s claim that “the use of a particular language comes to be characteristic of a particular social domain in much of the same way that domains are characterized in England by varieties of English.” (1974, 1) is even more valid today than it was almost 40 years ago and it is difficult to speak about language choice without considering the context of its use. Examining the case of Kenya, we could differentiate three such domains with different languages used respectfully. First would be the local tribal languages, which may be linked to the rural homestead, family or traditional values. Second, Kiswahili2 may be associated with town life, trade, blue-collar workers and unskilled labourers. And third, English refers to government, high status jobs and education. In Malaysia there are three major ethnic groups: the Malay, the Chinese and the Indian, each of them having their own respective language: Malay, Chinese and in the case of the Indian population mostly Tamil. As regards the Chinese informants they used several dialects, including most commonly Mandarin, Cantonese, Hakka and Hokkien, but for the purpose of this study they have been included under one general label of Chinese. These languages will be associated with the family life and professional life of the corresponding ethnic groups. Malay is the national language of education, but the state confronted with the populations of different linguistic backgrounds allows also for vernacular schools, which provide education in Chinese and Tamil. English is present in the school as an obligatory subject. It is also widely used for international communication and to some extent as an intra-national language. In order to be precise in describing a complex linguistic situation Clyne (1997, 301) draws attention to the fact that “[a]t the societal level or national level, we have to distinguish between “official” and “de facto” multilingualism.”. In Kenya, English is an official language together with Kiswahili. In Malaysia, on the other hand, the official language is only Malay. Kenya is “officially” a bilingual country and a mul-

2

The term Kiswahili instead of Swahili is used as to refer to this language specifically in Kenya and not all of Africa

Linguistic Identity Versus National Identity: The Place | 201 Of English In Post-Colonial Kenya And Malaysia

tilingual one in reality. Looking at Malaysia’s official language status it is “officially” a monolingual country but “de facto” a multilingual one with all of the ethnic languages and English widely used in everyday life by a large proportion of the society. In the case of these two countries we can therefore speak of “societal multilingualism” (Clyne 1997, 302) where the choice of language depends on social variables and the national languages are official lingua francas. Aims of this study Since the “(…) indigenous African and Asian languages have survived the impact of colonization far better than their counterparts elsewhere (…)” (Mesthrie 2008, 24), English in Kenya and Malaysia found its place mostly as the complementary language although it is difficult, to estimate how many people speak English in post-colonial countries because the answer depends on how we ask. To a direct question it is very rare to hear a negative answer, due to prestige associated with the English language, but on closer inspection the informants may fail to present the knowledge of English exceeding or even reaching 1 on a scale from 1 to 5 (Budohoska 2010, 39-40). Apart from numerous similarities, there is also an important difference between Kenya and Malaysia. According to the African writer Ngugi (cf. Kachru 2006, 76), during the colonial period and even today African countries continue to be defined by people from the outside but even by themselves with reference to the languages of Europe used by the colonists as English-speaking, French-speaking or Portuguese-speaking African countries. In the case of Kenya, Ngugi speaks of the African thought being imprisoned by the English language and its Western cultural connotations. In Asia this issue does not appear and the countries managed to build very strong identities based on their national languages where English seems to be more a language in Asia rather than of Asia (Kachru 2009, 324). This fact clearly distinguishes these two continents and the experiences of the people who are living within very different colonial heritages. What these countries have in common are multilingual citizens with complex individual and collective identities. In general terms, “[s]ociolinguistics is concerned with describing language use as a social phenomenon and, where possible, it attempts to establish casual links between language and society (…).” (Coulmans 1997, 2). In order to do that, precise numbers of speakers are required. However, in the post-colonial context “ [n]o language census exists for a great majority of countries. And where these censuses do exist, many are unreliable because of lack of good enumeration techniques.” (Verdoodt 1997, 33). Therefore instead of relying on demographic statistics that would,


among other things, include information about the informants’ linguistic repertoire but without considering the domains in which a multilingual chooses to use particular languages a customised survey was constructed, inspired by Whiteley (1974), which would reflect linguistic identities through particular domains where each language is used. Without specifying the domains it is difficult to estimate how many people know or use English and local languages in post-colonial countries. Because “[m]other tongue claims by individuals may change from one census to another.” (Verdoodt, 1997, 34) and as Schmied (2009, 192) bluntly put it: “[s]ince English gives prestige, informants’ self-evaluations are unreliable (...)” what needed to be constructed was a survey that would measure something else than just competence in a language or its prestige. Instead of trying to merely count the speakers of English in Kenya and in Malaysia and distinguish native or first from second language speakers, this survey concentrated on the aspect of identity and context of use. The aim was to check what Kenyans and Malaysians choose as languages that represent them in their own judgment in the particular circumstances of this kind of interview without necessarily confronting it with the real state of affairs. Realizing also that this identity may change according to the languages available to them if assessed in another interview by a different person. The goal of this sociolinguistic study, therefore, was to empirically clarify the status of the English language in the two ex-colonies taking into consideration the domains of use. This survey reveals information about spoken, or living languages, which allowed to identify the languages the informants wanted to be identified with, regardless of fluency or frequency of use. Methodology The “multi-person single-interview survey” (Dorian 2001, 144) presented in Appendix 1, was carried out on a group of 134 Kenyans and 120 Malaysians who were capable of understanding and answering the questions in English without external help. Those who could not understand the questions entirely or needed significant assistance in assessing their competence, frequency, etc. were excluded, as their answers could not be reliable. They were all chosen on the basis of random selection, across the widest age-range available, in rural and urban areas, including both socially mobile and immobile. Also, the present study includes people from all walks of life, like: lawyers, doctors, teachers, businessmen, students, builders, clerks, shop assistants, cooks and the unemployed, in order to obtain a sample as realistic as possible. The age of the informants ranged from teenagers to adults, with the youngest informants in both Ke-


nya and Malaysia being 16. Younger people were excluded because of their lack of ability to assess such abstract concepts as language competence or the frequency of use. Following Smith’s blunt remark that “(…) any social parameter whatsoever may be the locus of some linguistic difference. Unfortunately nothing of interest to linguistic theory follows from this.” (1989, 180, cf. Coulmans 1997, 3), this analysis does not concentrate on such aspects as age, sex, social class, etc. The questions in the survey concerning these matters were included to assure a reliably versatile group of informants rather than to provide a basis for any linguistic conclusions. However, in order to fulfil the main goal of this analysis, i.e. make claims about identity, it would be impossible to keep the social aspects of language separate. A significant difference in questionnaire filling had been noticed depending on the form of answering the questions depending on whether the questions were read by the informant or read to him aloud. In order to avoid the need of explaining the tasks, which could have influenced the answers the questionnaire was read aloud and every question was each time accompanied by an identical brief explanation regardless of the informants’ need for one. The goal was to create circumstances as unified as possible for all the informants. Furthermore, because a unified pattern of answering the questions was needed in order to assure future comparisons of results as well as to make sure that all the questions were answered the responses were written down by the researcher rather than by the informants. Only informants who claimed English to be their 1st, 2nd or 3rd language with whatever competence sufficient to be able to answer the questions independently, disregarding the cases of the lack of sufficient knowledge of English were included in the results. This survey was meant to allow making conclusions about the role and place of English versus indigenous languages among those who use it actively in Kenya and in Malaysia based on a descriptive-analytical approach to the data obtained. The results of this study cannot therefore be extended to these countries as a whole but are representative only of multilingual speakers who include English in their repertoire. Because being multilingual implies the possibility of using more than one language in daily life answers which included more than one language as reflections of the real life use were accepted. Data obtained The African part of the survey was carried out over a period of two months in 2008 in Kenya. The first portion was conducted in Langata, Nairobi, which is an entirely African neighbourhood of mostly middle-class inhabitants in a very close prox-


imity of Kibera, which is the largest slum in East Africa. This gave the opportunity to study and understand the dynamics of the Kenyan community necessary for a further linguistic analysis. Also other parts of the country were involved, both towns and villages in order to perform the survey among informants of different backgrounds, however, significantly fewer speakers of English were found in non-urban areas. The Asian part of the survey was conducted in 2009 over a period of one month in Malaysia in various areas of the country. As compared with Kenya it was more difficult to find informants with a sufficient knowledge of English. Also due to the widely spread Islam (approximately 60% of the citizens) women were a difficult target for the survey as often they refused participating in the study because of their religious convictions. The different status of English underpinned by a different official status of this language in these both countries was evident already during carrying out the survey. The data obtained and analyzed includes numbers of informants, information about the variety of their ethnic backgrounds, their age range, place of birth and residence as well as education obtained and languages spoken. The more precise data concerned the enumeration of languages according to status in the informants’ linguistic repertoires performed by the informants themselves as reflecting their identities. The most important questions of the survey concerned the competence in all of the declared languages according to self-evaluation and frequency of use. Moreover precise domains were named requiring a language choice for each in order to be able to specify the context of use. Analysis On the basis of the collected data, the following aspects were individually analysed: ethnicity, language choice, competence and frequency of use, domains. Ethnicity Figures 1 and 2 show the percentages of informants representing particular tribes in Kenya and three ethnic groups in Malaysia compared with the real numbers in these groups in each of these countries according to the recent statistics.


Fig. 1. Kenya: the number of informants in the survey compared with the statistical data

Fig. 2. Malaysia: the number of informants in the survey compared with the statistical data

In Kenya representatives of a total of 16 tribes covering about two thirds of all the tribes living in Kenya (depending on the various estimated numbers of tribes) were found. As to the remaining third, informants with a sufficient knowledge of English to take part in the survey were not found. In Malaysia representatives of all three ethnic groups were found with an overrepresentation of the Indian population which may be due to the high percentage of Indian population in urban areas where most of the survey was conducted failing to find a sufficient number of English speaking informants in the rural areas. Choice of language The first question concerning linguistic aspects concerned the choice of the first language of the informants who were 100% trilingual in Kenya, 46% trilingual in Malaysia, while the remaining 54% were bilingual. The results relevant to this question are presented in Figures 3 and 4 where the first column reflects how many informants claimed the knowledge of the language, irrespective of the level. The following columns respectively show the percentage of informants who claimed each of the languages to be their first, second or third language.


Fig. 3. Kenya: first, second and third language statistical data

Fig. 4. Malaysia: first, second and third language statistical data

In Malaysia nearly 100% of respondents including all ethnic groups claimed to know Malay, i.e. the official language, whereas Chinese and Tamil in overwhelming majority of cases where known only to speakers from the corresponding ethnic groups. In Kenya, 100% claimed the knowledge of their tribal language and Kiswahili. Tribal languages in Kenya are mostly used as the first or third language: Kiswahili mostly plays the role of the second language and English is equally popular as first, second or third language. In Malaysia, ethnic languages are most popular as the first with much lower but similar results obtained as second and third languages. English is the most important second language despite the lack of its official status. Chinese and Tamil play only a marginal role as languages of communication outside these ethnic groups.


Fig. 5. Results for all languages functioning as the first language3

When comparing these two countries we can notice the overwhelming majority of the informants who identify themselves with the corresponding tribal or ethnic language, with the result of around 90% in Malaysia, and almost 60% in Kenya. English is significantly less prominent as the first language in Malaysia where only just under 6% of respondents identified with it, as confronted with nearly 30% of informants in Kenya. Also, other lingua francas appear as first languages, Kiswahili (11.19%) and Malay (5 %).

Fig. 6. Results for all languages functioning as the second language4

3

* Ethnic language according to corresponding ethnic group declared in the survey ** Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey

4

* Ethnic language according to the corresponding ethnic group declared in the survey ** Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey


Among the informants, English is more frequent as a second language in Malaysia with a result of just over 70%, while in Kenya it reaches half of that number (35%), with Kiswahili taking the lion’s share with just over 61%. Thus, tribal and ethnic languages are very unpopular in the function of the second language. As regards Malay, it is declared as the second language by a fifth of informants in Malaysia, more frequently by those declaring a Chinese ethnic identity.

Fig. 7. Results for all languages functioning as the third language5

Looking at the choice of third language in Kenya this status is shared by roughly a third of all the languages: English, Kiswahili and tribal ones, while in Malaysia only around 25% of respondents assigned this status to English or to Malay, with the remaining over 53% of informants, mostly of Malay origin, failing to specify the knowledge of any third language. Competence and frequency The concept of first/native language is not the same worldwide. Depending on the linguistic choices of the speakers in particular countries this concept changes and labels need to be adjusted. In multilingual post-colonial countries it is not the question of which language is used daily or even which was learned as the first. In this study the numbers assigned to languages spoken as first, second and third were meant to reflect their speakers’ own view on that matter according to their own cri-

5

* Ethnic language according to the corresponding ethnic group declared in the survey ** Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey


teria. Because labelling the languages as the first, second and third shows only part of the picture of identity other questions in the survey were meant to reveal the competence and frequency of use of these languages according to self-evaluation. As has been mentioned earlier, because research focus was on the aspect of identity rather than real competence or frequency of use, no attempt has been made to verify the numbers given by the informants, although at times the impression was that they might have been over- or underrated. Consequently, the interviews aimed at obtaining numbers the informants would assign to particular languages with reference to the remaining spoken languages, which reflected their attitude towards these languages rather than the real state of affairs.

Tribe English Kiswahili Average

First Second Third 4.06 4.8 2.24 4.69 4.57 3.95 5 4.48 4.16 4.58 4.61 3.51 Table 3. Kenya: average competence

Average 3.76 4.40 4.54

Ethnic English Malay* Average

First Second Third 4.68 4.67 3.91 4.5 3.65 3.04 4.37 3.87 3 4.63 4.41 3.69 Table 4. Malaysia: average competence6

Average 4.42 3.73 3.74

Tables 3 and 4 show a summary of the results concerning language competence for all languages spoken in Kenya and Malaysia. Because tribal languages have been collapsed into one category in order to facilitate generalizations, ethnic languages were also put into one category in order to compare the situation in the two countries. Because Malay is the national language in Malaysia the average competence and frequency of use, which the informants of different ethnic backgrounds assign to Malay, was also measured. Malay used by non-Malay citizens was therefore compared with the lingua franca Kiswahili in Kenya. The percentages for Malay are therefore counted from the non-Malay number of informants not like in all the remaining languages from the total of informants participating in the study. 6

* Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey


As regards tribal languages in Kenya the average result 4.06 for the first language choice is lower for the tribal languages than the average for English (4.69) and Kiswahili (5.0). Also the average for tribal languages used as the second language is higher than that for the first language but this may reflect the very low number of informants who labelled their tribal language as the second one, as demonstrated in Figure 3. The overall average competence in Kenya also reveals that it is Kiswahili that reaches the highest average of 4.54, higher than English with 4.4 placing tribal languages last, with the average result 3.76. In the case of Malaysia the level of competence is in proportion to the position of the language in an informant’s repertoire. The first language receives the average higher than the second and third. Ethnic languages show the highest average level as the first language, statistically before English and Malay used by the non-Malay informants. As regards overall average competence the results show that the average level of competence of ethnic languages reaches 4.42 pushing English and Malay used by the non-Malay informants to an almost equal second position with 3.7.

Tribe English Kiswahili Average

Ethnic English Malay* Average

First Second Third 3.44 3.6 2.16 4.97 4.55 3.5 4.93 4.52 4.48 4.44 4.22 3.38 Table 5. Kenya: the average frequency of use

Average 3.06 4.34 4.64

First Second Third Average 4.68 4.67 3.91 4.42 4.5 3.65 3.04 3.73 4 4.16 3.54 3.9 4.63 4.41 3.69 Table 6. Malaysia: the average frequency of use7

Tables 5 and 6 present the results of the frequency of use of each language spoken by the informants according to their own self-evaluation. Once again tribal and ethnic languages as well as Kiswahili and Malay are presented roughly as corresponding equivalents. The results in frequency of use are in line with those referring to the average language competence of speakers in both countries. In Kenya, English and Kiswahi7

* Malay used by informants who declared Chinese or Indian Malay ethnic identity in the survey


li reach the highest frequency with the prevalence of 1.5 over tribal languages when used as the first language and similar average results. In case of Malaysia, the ethnic languages achieve the highest numbers both as the first language and as an average result higher than English and Malay. Domains In a multilingual environment the speaker can actively manipulate the resources available to him in order to communicate as well as to create identities. In order to be able to formulate more precise conclusions about the role and place of each of these languages in Kenya and in Malaysia the aspects of the context of use of all the languages present in each of these countries have been looked into. The goal of that was to check which language the informants use in which of the domains of daily life. This would allow making generalizations about the most interesting aspects of identity. This study involves domains such as work or school, family life, contacts with friends and media including television, press and radio but excluding the Internet because of its global character. Figures 9 and 10 present the results for Kenya and Malaysia respectfully. The reason why the results when added up exceed 100% is due to all of the informants being at least bilingual.

Fig. 8. Kenya: the choice of language according to domains


Fig. 9. Malaysia: the choice of language according to domains

Figures 8 and 9 demonstrate the difference between Kenya and Malaysia already revealed in the data from Tables 3, 4, 5 and 6. The closest result between Kenya and Malaysia is achieved in the domain of the media. In both countries English dominates by far as the most important language of TV, press and radio. But in Malaysia ethnic languages were indicated by 80% of the informants, which demonstrates that ethnic languages are also widely represented in the media. In Kenya tribal languages have very little to offer compared with the English language which together with Kiswahili dominates in press and television. Only 9.7% of informants claimed their use, all of them when listening to local radio stations and never for television or the press. Similarly in the domain of family life it is the corresponding tribal or ethnic languages that dominated with a result of over 65% in Kenya and a massive 95% in Malaysia. English is also present in family life in over 27% of cases in Kenya and slightly over 13% in Malaysia. These results might have been influenced by the level of prestige of English that the speakers might have wanted to project. The domains of work and school reveal most discrepancies between the two countries. In Kenya, English is the most important language used in 79% of cases, as against 56% in Malaysia. The difference lies in the fact that in Malaysia the most frequently used languages at work and school are the corresponding ethnic languages - 58%, while in Kenya only around 4.5% of informants admitted using their tribal language. The difference is partially a consequence of the policies making English,


often supported by Kiswahili, the national language of instruction in Kenya, while Malaysia apart from education in Malay provides schools for Chinese and Tamil speaking members of the society. The least representative is probably the domain describing relationships with friends as the questionnaire did not include local vernaculars8 which are widely used by the younger generations. Tribal languages, however seem to be least important among Kenyan informants with a result of 9.7%, while in Malaysia ethnic languages dominate in 80% of cases. English achieves similar results. i.e. 36.56% in Kenya and 40% in Malaysia. Because Malay is the national language in Malaysia its use by people of different ethnic backgrounds in their daily lives was also measured and presented as an equivalent of the lingua franca Kiswahili in Kenya used by non-Malay citizens. The results show that apart from the domain of family life, Malay has a steady number of users ranging from 15-20% in the remaining domains. As additional information the percentage of informants using, among others, their first language in each of the domains were also included. The results reveal that in Kenya the highest use of the first language can be observed in the domain of family life reaching over 67%, while all the other domains reached only over 30% results. In Malaysia on the other hand the family life domain similarly reaches the highest percentage but with a result exceeding 90%. Friends and media reach over 80% results, while the domain of work reaches the lowest percentage of around 66%, which is very close to the highest percentage reached in Kenya. Multilingualism in daily life Because 100% of the informants in Kenya and 54% in Malaysia claimed the knowledge of three languages and the remaining 46% of the informants in Malaysia claimed to know two it was necessary to check if people in their daily lives use all of

8

In the urban areas local varieties of English compromising all of the languages spoken in the country can be recognized mostly among young speakers who “(…) come together and develop distinct ways of speaking around their joint enterprises.” (Dyer 2007: 105). Sheng in Kenya, and Manglish in Malaysia serve as tools for communication among people of different ethnicity allowing them to express identity in a nationally intelligible way. The choice of official, ethnic or tribal languages or of English strictly limited by social factors leaves room for Sheng and Manglish to flourish. The domain of friends is therefore probably the least representative as it does not include the local vernaculars of Sheng and Manglish since to a researcher from outside the level and context of use was rather unwillingly revealed, blurring the results. Especially in Nairobi, Kenya, one is exposed to the omnipresence of Sheng in the streets, but it is extremely difficult to gain sufficient trust from the respondents to include it in their answers.


these languages. Consequently, the domains specified in the survey were divided into two groups: active, grouping work or school, family and friends, and passive referring to the media as a considerable difference in results was found when distinguishing the active from passive kind of performance in a language in Kenya. The main aim was to check whether in reality all of the informants are at least bilingual in their daily lives. After analyzing the answers to the questions about use of a particular language in the domains, the survey confirmed that in Kenya over 97% of informants used more than one language in their daily life, at work, with family and friends. In Malaysia, however, this question permitted to reveal a group of almost 30% of informants who specified only one language for the same domains. The domain of media proved to be slightly different since in Kenya English is the main language of television, press and radio and it is also very significant in Malaysia. For individuals, “normative” definitions which require the speakers termed bior multilingual to have an equal competence in the languages, acquire them simultaneously or use them in the same contexts have proved unrealistic (Haugen 1973, cf. Clyne 1997, 301). The contemporary definitions of multilingualism would be something like “using more than one language” or simply “competence in more than one language” because knowing a language does not immediately imply using it. As can be seen in the case of Kenya and Malaysia where the results of the survey have shown that traditionally viewed language competence and frequency of use are not the only features directly linked to the multilingual status of the informants. When analysing multilingual societies we are able to distinguish “symmetrical multilingualism” and “asymmetrical multilingualism” (Clyne 1997, 306), these terms referring to the status of each of the languages present in a country as compared with others. The different roles and contexts of use may be assigned but all the languages should be used to a similar extent. In the case of Malaysia the domains have in majority revealed a certain linguistic pattern while in Kenya such a pattern is difficult to distinguish and all of the domains should be discussed individually. This might be due to a different status of official languages in these countries. There exists a myth in language planning that cohesion on a national level is possible only through monolingualism (Kedourie 1961, Isajiw 1980, cf Clyne 1997, 307). But Kenya and Malaysia are proving that unity within the diversity of languages is possible. Languages play a crucial role in social interaction but more importantly serve as tools for transmitting cultural and social values. The use of a minority language is a boundary making, excluding factor or a sign of solidarity. Certain languages are connected with prestige, other with the working environment. The choice of a particular language reveals information about the speaker and about the social context of the utterance.


Summary On the basis of the evidence adduced above some tentative conclusions concerning the role of English in Kenya and Malaysia can be formulated. First of all it has been shown that knowing English in Kenya and Malaysia implies multilingualism. Within the linguistic repertoire of the speaker English gains a different role depending on a country’s particular linguistic context and the political decisions concerning language policy. In Kenya English shares a co-official status with Kiswahili while in Malaysia it functions without a legal framework only as a legacy of the colonial period. Bilingualism and multilingualism in a post-colonial reality no longer refer to equal competence in two or more languages but might refer to languages used on a daily basis, regardless of competence. Competence and frequency of use in a language do not therefore correspond to the language status in the informants’ linguistic repertoire. Labels given to languages may function strictly as reflections of identity and on the one hand an advanced knowledge of a language is not indispensible to use it in professional life, while on the other, a language of very low competence might be labelled as the first language for reasons of prestige (English) or respect for traditional values (tribal and ethnic languages). Ethnic and tribal identity is hence part of national identity in multilingual and multicultural countries. In Kenya tribal identity is very important and tribal languages in almost 60% of cases are labelled as first language, but in practice English and Kiswahili are more widely used outside of family life. In Malaysia ethnic identity also dominates (90%) but the ethnic languages are also widely used in all fields of daily life. In general terms English in Kenya is a language of national communication – a lingua franca, while English in Malaysia functions as a second language, also widely used for international communication. Apart from English, Kiswahili and Malay play very significant roles as second languages used across tribal and ethnic language barriers, however strictly as utilitarian tools of communication.

BIBLIOGRAPHY: Abdulaziz, Mohamed. H. “East Africa (Tanzania and Kenya).” In English around the world, ed. Jenny Cheshire. Cambridge: Cambridge University Press, 1991. 391-401. Bloomfield, Leonard. Language. New York: Holt, Rinehart and Winston, 1933 Bolton, Kingsley, and Braj B. Kachru (eds.), World Englishes. Critical concepts in linguistics. 6 vols. Abingdon, Oxon: Routledge, 2006.


Budohoska, Natalia. “Language as a means of expressing identity in a multilingual reality: the place of English in Kenya today”. Anglica 20 (2010): 37-52. Chambers, James K ., Peter Trudgill, and Nathalie Schilling-Estes, The handbook of language variation and change. Oxford: Blackwell, 2002. Chellah, Shobhana L. “The role of text collection and elicitation in linguistic fieldwork.” In Linguistic fieldwork, eds. Paul Newman and Martha Ratliff. Cambridge: Cambridge University Press, 2001. 152-166. Cheshire, Jenny. English around the world. Cambridge: Cambridge University Press, 2001. Central Intelligence Agency. Kenya and Malaysia. In The world factbook [On-line]. 2010. Available at www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/. Clyne, Michael. “Language and identity”. In The handbook of sociolinguistics, ed. Florian Coulmans. Oxford: Blackwell Publishers Ltd, 1997. 315-327. Coulmans, Florian. The handbook of sociolinguistics. Oxford: Blackwell Publishers Ltd, 1997. Dimmendall, Gerrit J. “Places and people: field sites and informants.” In Newman and Ratliff (eds.), 55-75. Dorian, Nancy C. “Surprises in Sutherland: linguistic variability amidst social uniformity.” In Newman and Ratliff (eds.), 133-151. Dryer, Judy. “Language and identity.” In C. Llamas – L. Mullany – P. Stockwell (eds.), 101-108. Evans, Nicholas. “The last speaker is dead – long live the last speaker.” In Newman and Ratliff (eds.), 250-281. Everett, Daniel L. “Monolingual field research.” In Newman and Ratliff (eds.), 166-188. Gil, David. “Escaping Eurocentrism: fieldwork as a process of unlearning.” In Newman and Ratliff (eds.), 102-132. Hale, Ken. “Ulwa (Southern Sumu): the beginnings of language research.” In Newman and Ratliff (eds.), 76-102. Hyman, Larry H. “Fieldwork as a state of mind.” In Newman and Ratliff (eds.), 15-33. Kachru, Braj, Yamuna Kachru and Cecil L. Nelson. The handbook of world Englishes. Chichester: Wiley–Blackwell, 2009. Labov, William. Sociolinguistic patterns. Philadelphia: University of Pennsylvania, 1991. Le Page, Robert B. “The evolution of sociolinguistics theory of language.” In Coulmans (ed.), 15-32. Llamas, Carmen, Louise Mullany, and Peter Stockwell (eds.). The Routledge companion to sociolinguistics. Abingdon, Oxon: Routledge, 2007. Maddieson, Ian. “Phonetic fieldwork.” In Newman and Ratliff (eds.), 211-229.

Linguistic Identity Versus National Identity: The Place | 217 Of English In Post-Colonial Kenya And Malaysia Mc Laughlin, Fiona, and Thierno Seydou Sall. “The give and take of fieldwork: noun classes and other concerns in Fatick, Senegal.” In Newman and Ratliff (eds.), 189-210. Mendoza-Denton, Norma. “Language and identity.” In Chambers, Trudgill and Schilling-Estes (eds.), 475-499. Mesthrie, Rajend. Varieties of English. Vol. 4. Africa, South and Southeast Asia. Berlin: Mouton de Gruyter, 2008. Mithun, Marrianne. “Who shapes the record: the speaker and the linguist.” In Newman and Ratliff (eds.), 34-53. Newman, Paul, and Martha Ratliff (eds.). Linguistic fieldwork. Cambridge: Cambridge University Press, 2001. Rice, Keren. “Learning as one goes.” In Newman and Ratliff (eds.), 230-249. Schmied, Josef. “East African Englishes.” In Kachru, Kachru and Nelson (eds.), 188-202. Skandera, Paul. Drawing a map of Africa. Idiom in Kenyan English. Tübingen: Gunter Narr Verlag, 2003. Tabouret-Keller, Andree. “Language and identity.” In Coulmans (ed.), 301-314. Trudgill, Peter. Sociolinguistics. An introduction to language and society. London: Penguin Books, Ltd., 2000. Verdoot, Albert, F. “Demography of language.” In F. Coulmans (ed.), 33-44. Whiteley, Wilfred H. Language in Kenya. Nairobi: Oxford University Press, 1974. 1. MALE / FEMALE 2. AGE: 3. TRIBE/ETHNIC GROUP: 4. PLACE OF BIRTH (circle): village / town / city 5. PLACE OF RESIDENCE (circle): village / town / city 6. EDUCATION: 7. OCCUPATION: 8. FIRST LANGUAGE: 9. SECOND LANGUAGE: 10. THIRD AND OTHER LANGUAGES: 11. FIRST LANGUAGE OF SPOUSE: OF PARENTS: 12. LANGUAGE COMPETENCE: 5 – VERY WELL, FLUENTLY, CAN TALK ON ANY TOPIC 4 – ENOUGH FOR MOST CONVERSATIONS 3 – QUITE A LOT 2 – ENOUGH FOR SIMPLE CONVERSATIONS 1 – VERY LITTLE 13. WHICH LANGUAGE DO YOU USE: - AT WORK: - TALKING TO FRIENDS: - TALKING TO FAMILY: 14. WHICH LANGUAGE DO YOU USE: 5 – REGULARLY, EVERY DAY 4 – AT LEAST ONCE A DAY 3 – QUITE OFTEN (SEVERAL TIMES A WEEK) 2 – FROM TIME TO TIME (ONCE A WEEK)

Appendix 1. The survey used for this study


Natalia Budohoska

ЈЕЗИЧКИ ИДЕНТИТЕТ НАСУПРОТ НАЦИОНАЛНОМ ИДЕНТИТЕТУ: МЕСТО ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА У ПОСТКОЛОНИЈАЛНОЈ КЕНИЈИ И МАЛЕЗИЈИ Aпстракт: С обзиром на више од 40 аутохтоних племена у Кенији, од којих свако има сопствени језик, као и на постојање три велике етничке групе у Малезији (Малајци, Индијци и Кинези), таква етничка хетерогеност мора довести до одређеног степена језичке хетерогености у оквиру ова два национална идентитета. Сходно томе, рад ће се бавити језичким наслеђем и објаснити место енглеског језика у ове две мултикултурне и вишејезичне земље. Материјал за овај рад долази из истраживања спроведеног од стране аутора у Кенији и Малезији. Циљ рада је да проучи природну културну поставку свих нематерњих језика који се говоре на дневном нивоу у ове две земље, као и да се категоризује улога енглеског у односу на остале језике који се говоре у Кенији и Малезији. Супсидијарни циљ је покушај да се идентификује језик који функционише као свесни симбол идентитета и културног наслеђа, без обзира на постигнуто знање језика, а који се користи као средство за свакодневну комуникацију и као лингва франка. Kључне речи: социолингвистика, језичко теренско истраживање, лингва франка, језички идентитет


219


UDC 004.738.5(497.6 Republika Srpska) Оригинални научни рад

Dr Tatjana Tapavički Duronjić1 Univerzitet u Banja Luci Fakultet političkih nauka Studij novinarstva i komunikologije Bosna i Hercegovina (Republika Srpska)

PRIBLIŽAVANJE DIGITALNOJ KULTURI: „OKUPANI BITOVIMA“ KAO KONTAKT GENERACIJE U REPUBLICI SRPSKOJ Apstrakt: U radu se zastupa mišljenje o nastajanju novog medijskog doba nazvanog postepoha s namerom da se istakne zrela faza informacionog društva koja je nastala u procesima medijskog približavanja i standardizacije informaciono-komunikacionih platformi. Razvojna geneza informacionog društva prikazana je kroz koevolutivne procese u svetskoj medijsaferi, prostoru delovanja masovnih medija. Ali, i kao kretanje od kulta brojeva, preko industrijskog scenarija do pojave kompjuterske kulture u kojoj „okruženi bitovima“ rastu generacije sposobnih korisnika IT. Namera je pokazati deo digitalne kulturu u lokalnom okruženju posmatrane kao geopolitički udeo, odnosno participacija lokalnog u globalnim procesima standardizacije internet komunikacije. Analiza lokalnog okruženja biće svesno ograničena na svega nekoliko elemenata, pozivajući se na izdvojene završne rezultate nekih istraživanja, koja pokazuju kompetencije i zrelost generacije novih korisnika IT - posmilenijumske generacije, zbog posedovanja posebnih IT kompetencija, neophodnih komunikatorima postepohe. Lokalni ugao postepohe posmatran je kroz četiri vrline infomacionog društva – decentralizaciju, globalizaciju, harmonizaciju i osnaživanje. Element decentralizacije u ovom radu je prostorni kontekst Republike Srpske, globalizacija je predstavljena kao standardizacija u procesima približavanja globalnoj digitalnoj kulturi, a harmonizacija kao posledica ujednačene penetracije IT u Republici Srpskoj. Proces osnaživanja shvaćen je kao skup decenijskih procesa koji su doveli do premeštanja Republike Srpske iz jednog razvojnog nivoa u drugi. Ključne reči: postepoha, medijasfera, postmilenijumske generacije, osnaživanje, Republika Srpska

1

[email protected] (Tatjana Tapavički Duronjić, University of Banja Luka, Faculty of Political Sciences, Bosnia and Hercegovina)


Živimo u mas-medijskoj2 postepohi čiji smo savremenici u ranoj fazi njenog nastajanja. Obrisi “starog i novog” još se mešaju, traju još uvek procesi “nastajanja i nestajanja” ili kako bi to rekao Fidler (2004) neke informacione tehnologije remedijalizuju druge (novi mediji stare), druge koevoluiraju i medijamorfoziraju osavremenjujući stare informacione, komunikacione i medijske platforme. Globalna medijasfera, prostor delovanja medija, naglašeno je internetizovana. “Usisana” od strane interneta i kompjuterske kulture, bitno je određena internetom i, kao tehnološkom infrastrukturom i, kao medijem. Medijasfera je u “post” fazama, zrelim periodima svog razvoja. Ona je standardizovana i harmonizovana kontinuiranim procesima preselenja i približavanja medija prema internetu, kao opštem medijskom prostoru i zajedničkoj platformi svetske komunikacije. Blagosloven kao tehnologija i blagosloven od ljudi-korisnika, internet proširuje prostor medijasfere i svojim informacionim i komunikacionim performansama olakšava procese ujednačavanja informacionih i tehnoloških potencijala medija. Vreme je postmedija, globalne pismenosti, standardizacije i harmonizacije i jednog i drugog. I sfera društvenih odnosa je medijatizovana. Čitav svet kontinuirano uranja u novu tehnologiju. Digitalna sloboda za svakoga dominantan je nacrt za razvoj medija, medijske produkcije i diseminacije u 21. veku, posebno osnažene dekadu pre, nakon donošenja Telekomunikacionog akta (Telecommunications Act) 1996. godine u SAD-a. Procesi tehničke, informacione i kulturne konvergencije, koji su se paralelno odvijali u globalnoj medijasferi, prostoru delovanja svetskih medija, stvorili su mediološki i komunikacioni kontekst za nastavak procesa približavanja medijskih potencijala. Približavanje komunikacionih kanala istovremeno je izazvalo i procese ujednačavanja informacionih i komunikacionih potencijala medijskih sistema u celini, shvaćenih i kao uređen, poseban sistem informacionog prostora, ali i kao pojedinačni tehnički komunikacioni kanal. Dakle, i na makro i na mikro planu. Procesi približavanja i procesi ujednačavanja medija u informacionom društvu, dakle, u zreloj fazi razvoja informacionog društva (Negroponte, 1998), društva informacija i institucionalizacije produkcije i diseminacije informacija, uveli su globalnu medijasferu u niz kontinuiranih i međusobno povezanih, dinamičnih promena, pretvorenih u zakonomernosti novih informacionih i komunikacionih tokova novog vremena. Geneologija ovih zakonomernosti u ovom radu biće praćene kroz osnovnu hronologiju nekoliko idejnih koncepata, razmatranih kao elementi za prepoznavanje postepohe, novog i bitno drugačijeg medijskog doba, koje karakterizuje

2

Dalje samo “medij”.

Približavanje digitalnoj kulturi: „оkupani bitovima“ | 221 kao kontakt generacije u Republici Srpskoj

neprekidno kretanje (staro-novo), razvoj (nastajanje, nestajanje) i sveprisustvo. Reč je o konceptima: · Koncept metamedija; unimedijalizacija medijskih performansi; · Koncept novih komunikatora (postmilenijumska generacija i globalna pismenost); · Internet kultura – digitalni građanin kao model ujednačavanja i približavanja novoj kulturi sveta. Pomenuti nivoi razmatranja zapravo će predstaviti razvojnu genezu informacionog društva od vremena kulta brojeva, preko pojave kompjutera do industrijskog scenarija i informacionog društva, koji u sebi sadrže i procese: metamorfoze kulture i geopolitičkog udela (Mattelart, 2003: 128). Matrica ovog modela analogno je u ovoj analizi proširena na informaciono društvo u zreloj fazi, koju smo u ovom radu nazvali i postepohom, novim, bitno drugačijom, medijskim dobom, s namerom da se pokaže aktuelan aksiom teme – digitalna kultura i lokalno okruženje. Međuodnos ove dve pojave posmatran je kao geopolitički udeo, participacija lokalnog u globalnim procesima standardizacije komunikacije. Analiza lokalnog okruženja biće svesno ograničena na svega nekoliko elemenata s obzirom da smisao ovog rada nije detaljan prikaz kvaliteta informacionog nivoa lokaliteta, već konstatacija preselenja lokaliteta iz jedne u drugu kategoriju uslovljena i pojavom nove generacije korisnika kompjuterske tehnologije i interneta. Pozivajući se na izdvojene završne rezultate nekih istraživanja, ukazuje se na nastajanje milenijumske generacije u lokalnom okruženju, koja pokazuje kompetencije i zrelost neophodnu za komunikatore postepohe. Oni koji „nadolaze“ kao generacije rođene u kompjuterskoj kulturi ulaze u novo doba simbiotičke civilizacije ljudi i mašina unapred pristajući da to za njih prirodno okruženje (okruženi bitovima...) postane i dominantno okruženje. PRETKOMPJUTERSKI MEDIJI

KOMPJUTERSKI MEDIJI

DRUGO MEDIJSKO DOBA

INTERNET

“POST” EPOHA

Slika 1: Paradigmatski okvir


Za najširi paradigmatski okvir analize koristiće se ideja vladavine digitalne kulture civilizacije ljudi3 kao proces otvoren nastankom prvog kompjuterskog medija – interneta i posebno njegovog generičkog servisa svetske mreže (WWW). Internet era više ne omogućava povratak u svet atoma (Negroponte, 1998), a stepen njegove globalne primene sa dve milijarde korisnika4, nagoveštava njegovo trajanje i kao tehnologije i kao medija. Intrigantan od samog nastanka, neočekivanih razvojnih tokova koji su ga inicirali u svetsku atraktivnu informacionu i komunikacionu tehnologiju5, internet snažno i dominantno određuje globalne komunikacione tokove, procese i sisteme. Ovaj pravac uticaja interneta neki autori uočili su polovinom 90-ih godina 20. veka, odnosno u prvoj deceniji 21. veka, nazivajući čitavu epohu, epohom drugog medijskog doba u kojem dominantnu ulogu u masovnoj i svetskoj komunikaciji ima internet (Poster, 1995; Holmes, 2005). Paradigma drugog medijskog doba prihvata se kao ostvarena realnost koja ide, u skladu s tezom ovog rada, ka trećem, novom medijskom dobu, postepohi. Ili ka vremenu u kojem dominiraju četiri vrline informacionog društva – decentralizacija, globalizacija, harmonizacija i osnaživanje (Mattelart, 2003: 139). Element decentralizacije (lokaliteta) u ovom radu je prostorni kontekst severnog entiteta BiH - Republika Srpska. Globalizacija je predstavljena kao standardizacija u procesima približavanja ovog lokaliteta digitalnoj kulturi veka, a harmonizacija kao posledica penetracije IT u Republici Srpskoj, te „izranjanja“ novih korisnika sa višestrukim sposobnostima informacione pismene osobe i digitalnog čoveka. Proces osnaživanja shvaćen je kao skup decenijskih procesa koji su doveli do premeštanja Republike Srpske iz jednog razvojnog nivoa u drugi. Odnosno, iz informaciono nerazvijene sredine u srednje razvijenu informacionu sredinu, sa ozbiljnim pokazateljima da je reč o trendu koji obećava nastavak razvoja i napretka u smeru koji odgovara savremenim zahtevima srednje razvijenog informacionog društva6. Ako se uzme u obzir činjenica da su stanovnici BiH među najsiromašnijim u svetu sa malim bruto nacionalnim dohotkom7, onda svrstavanje u srednje razvijene zemlje po nekom pa3

Civilizacija se svesno označava ljudskom, s obzirom da se uporedo razvija i civilizacija kiborga, kao jedan oblik antipoda ljudskoj civilizaciji. 4

www.Internetworldstatistic.com/15.10/2011/10: 15h.

5

Internet je pratio neočekivani razvojni skok i nagla penetracija; od „zatvorene“ tehnologije, tehnologije nedostupne većini (bio je vojna tehnologija u nastanku) preko akademske do opšte društvene, masovne i globalne tehnologije. Generički servis, WWW, svetska mreža, posebno je doprinela širenju i rastu njegove upotrebe na lokalnom, regionalnom i svetskom nivou. 6

http: //www.internetworldstats.com/stats4.htm/ 16. 10/2011/14: 10 h.

7

www.bhas.ba/tematskibilteni/BDP_08-bh.pdf/ 22.10/2011/ 19: 03h.


rametru deluje u izvesnom smislu ohrabrujuće. Doduše, prema modifikovanim parametrima Ujedinjenih nacija, koje su koristile takozvani Human Development Index (HDI) za merenje životnog veka, pismenosti, obrazovanja i životnog standarda, BiH je svrstana u kategoriju High human development zajedno sa Srbijom i još 40 drugih zemalja8. Ali, ovi pokazatelji nisu uzimali u obzir parametre koji govore o primeni IT i informacionoj pismenosti, stoga predstavljaju jedan primer divergentne klasifikacije istoga i mogućnost premeštanja iz jednog nivoa u drugi. Unimedijalizacija medijskih performansi Adaptabilna medijasfera, poslednju deceniju, pokazuje visoku spremnost da se pomera, kreće, razvija i prilagođava očekivanjima globalne javnosti. Javnosti, s promenjenim kapacitetima za učestvovanje u svetskim komunikacionim situacijama, koje se odvijaju u Kastelsovim tokovima (2003), umesto u doskorašnjim vremenskoprostornim kontekstima. Dakle, neprekidno i, razvojno progresivno i dinamično. Na taj način realizuju se mnoge srodne ideje o razvojnim kretanjima medija nastale osamdesetih i devedesetih godina 20. veka. Kao što su teorijski koncepti Debreova unimedijalizacija (2000), Fidlerova medijamorfoza (2004), Kejov i Manovičev metamedij (Kay, 1984; Manovič, 2001). Paralelna i neprekidna preplitanja procesa koevolucije, konvergencije i remedijacije (Fidler, 2004), naročito se kvalitativno osnažuju u drugom, internet medijskom dobu. Fidlerova metamorfoza se konačno fiksirala i usmerila na preselenje pretkompjuterskih medija iz prvog medijskog doba prema sinergičnom internetu. Njegova fluidna priroda usmerena na neprekidan razvoj i „samorazvoj“ (kroz koncepte nadogradnje programskih aplikacija, na primer), pokazuje snagu apsorbovanja informaciono-tehnoloških resursa i platformi prethodne generacije medijske i komunikacione tehnologije. Unija medijskih i tehnoloških potencijala unutar članova medijske porodice bile su polazne tačke za konvergenciju dva ili više medija, ali i evolutivni prag za razvoj i informaciono i komunikaciono unapređenje tehnologije medija sledeće generacije, koje zahtevna i razvojna korisnička generacija inicira svojom višestrukom multikanalnom senzibilnošću (informacionim kompetencijama). Paralelno postojeći, ali konceptualno divergentan koncept medija prvog doba, nije još uvek do kraja determinisana i završena istorijska činjenica, ali tendencije savremenog komuniciranja fragmentalno ih smešta u kategorije prošlosti. Pretkom-

8

en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_Human_Development_Index#High_human_development/24.10/2011/ 10: 15 h.


pjuterski mediji, informaciono-komunikacioni i tehnički formati medija istorijski nastali pre pojave kompjuterske tehnologije u procesima približavanja i ujednačavanja informaciono-komunikacionih potencijala, izmenili su deo svoje tehničke, pa i komunikacione prirode. Neki medijski formati i komunikacione forme „ozdravljuju“ (remedi)9, drugi kompleksnije metamorfoziraju, svi zajedno tehnički koevoluiraju i konvergiraju ka univerzalnom mediju – internetu Prva unija medijskih i komunikacijskih preselenja odigrala se između prvog istorijskog medija - štampe i elektronskih medija; radija i televizije. Potencijali koji su prenešeni iz štampe i remedijalizovani u radio i TV platformi bili su tekst i fotografija (fiksirana, nepokretna slika) transformisani u audio - video, dinamičan, pokretan sistem diseminovanja. Drugi nivo preselenja i nadogradnje informacione i komunikacione platforme koji je vodio prema standardizaciji i unimedijaciji medijasfere, nastao je u vremenu sinergije elektronskih i onlajn medija. Prelivanje medijskih i komunikacijskih potencijala, ostvaren i kroz koncept približavanja sadržaja medijske produkcije (Ruk, 2011), dogodilo se kroz preuzimanje i usavršavanje audio i video potencijala, posebno nekih programa u TV produkciji koji su inicirali ideje „medij u mediju“ (teleteks i videoteks), razvijene i ostvarene kao koncepti pojavom tehnološke infrastrukture interneta i transponovanja jednog njegovog segmenta postojanja u novi medijski format – onlajn medije. Multimedijski i hipermedijski principi obrade i diseminovanja medijskih informacija, iako primarno artefakti u onlajn produkciji, remedijalizovali su tehnologiju televizije kroz tehnologiju „informacionih celina“ koje istovremeno, uporedo emituju različite informacije o događaju primenjući tehnologiju podeljenog ekrana. Korak dalje u razvoju TV tehnologije zapravo već je napravljen u BBC-oj ponudi kroz takozvani ajplejer kojim je moguće preuzimati i snimati emisije koje su emitovane u proteklih sedam dana. Oblici novih medija počeli su da utiču na starije konvencionalne medije, kaže i Čarli Gir (2011: 204), navodeći kao dobar primer ovog uticaja produkciju BBC radio 1 koja produkuje muzički sadržaj za mladu publiku, koristeći više paralelnih programa, koje nudi slušaocima kao nadogradnju u svojoj programskoj shemi (isto). Drugo medijsko doba pod dominantnim uticajem interneta i kao tehnologije i kao medija, u zreloj fazi svog razvoja, nakon nešto više od 40 godina šire društvene vidljivosti, po posledicama koje je izazvao u društvenoj komunikaciji i po tehnologiji koja se intenzivnije razvija u poslednjih desetak godina doveo je dakle, svet me-

9 Za razliku od Fidlera koji remedijaciju vidi kao pozitivan uticaj novog medija na prethodni (izaziva razvojne pozitivne promene „starog medija“), Bolter i Gruzin o remedijaciji govore kao o procesu transformacije jednog medija u drugi. Više: Bolter/ Grusin (2000).


dijasfere u vreme postepohe. Osnovne karakteristike postepohe naziru se i u zreloj fazi drugog medijskog doba: internet istinski postaje jedinstven, univerzalan medij na Planeti, generacije sposobnih internet korisnika čije se sposobnosti razvijaju uporedo s kompjuterskom tehnologijom bitni su nosioci globalnog društvenog razvoja, a tehnološke platforme idu u pravcu nekadašnjih futurističkih vizija. Hologramska tehnologija Gabora siguran je koncept medija budućnosti (Fidler, 2004) i čitava medijasfera u neprekidnom je kretanju izazvanom nastajanjem i nestajanjem informaciono-tehnoloških karakteristika tehničkog sveta.

KONVERGENCIJSKE PLATFORME IZMEĐU MEDIJA S LEVA NA DESNO: TEKST, FOTOGRAFIJA; VIDEO I AUDIO POTENCIJAL; MULTIMEDIJ, HIPERMEDIJ I HIPERTEKST ZAVRŠNA FAZA DRUGOG MEDIJSKOG DOBA – HOLOGRAMSKI MEDIJI – MEDIJI U NASTAJANJU

PISANI MEDIJI

ELEKTRONSKI MEDIJI

ONLAJN MEDIJI

POST EPOHA HOLOGRAMSKI MEDIJI

Slika 2: Procesi preselenja medijskih potencijala

Svetska medijasfera se sinhronizovano konstituiše u pravcu razvoja inteligentnih medija, koji će kroz razvoj personalnih medijskih formi, omogućiti empatičnu, bioničku komunikaciju korisnika i mašine. U takvim trendovima generacije novih korisnika kompjuterske tehnologije i interneta, stimulativni su i podsticajni „faktori“ za verovanje da se svet kreće ka konceptu nove kuture sveta u kojoj će digitalni građanin biti uslov svih uslova za razvoj. Nove informacione tehnologije nude priliku da se stvore novi oblici kulturne i društvene organizacije i subjektiviteta... (Gir: 207). Nova organizacija koja ide od baze ka vrhu (isto) ne trpi tradicionalne autoritete i centralizaciju. Novi korisnici žele da budu ravnopravni članov10 i velike zajednice ljudi i mašina. Oni žele da budu na mreži, ali što manje vidljivi. Iluzija nevidljivosti (virtuelnosti) novih korisnika, koji imaju potencijal da postanu u narednim dekadama 21. veka dominantna globalna javnost, i po stepenu konzistentnosti i, po stepenu učestvovanja u javnom diskursu, ima ranu hologramsku osnovu tehnologije koja se tehnički transformiše u tom smeru. „Nevidljivi“ su i jedni i drugi, u istoj meri kompatibilni, u istoj meri konvertivni. Delovi tehnologije prenosa (telematska sredstva), 10 Mišel Bovens je zastupao tezu o ravnopravnim odnosima, koji se uspostavljaju kroz mrežnu komunikaciju. Više na veb fondaciji pod imenom P2P: http: //blog.p2foundation/net.


gube obrise, nestaju (Manovič, 2001), a novi korisnici se utapaju u nove tehnologije, inkorporiraju, postaju njen deo, njen produžetak u Mekluanskom smislu. Sa stanovišta Mattelart-ve karakterizacije informacionog društva (Mattelart, 2003), ovi procesi deluju i globalizacijski i harmonijski i standardizovano. „Druželjubive“11 mašine nenametljivo i uporno realizuju koncept sinergije ljudi i mašina. Uz, treba reći, potpun pristanak ljudi. Koncept novih komunikatora i globalna pismenost Komunikacija internetom ukinula je tradicionalno posredništvo uslovljeno kontekstom i razvijenošću medijasfere prvog medijskog doba, kapacitetima medija, ali i identitetom (profilom) komunikatora. Institucije internet provajdera, administratora, potencijali pretraživača i slično mogu biti shvaćeni kao medijatori za ulazak u Jaron Lanier-ov virtuelni svet interneta, ali njihova organizaciona, idejna i esencijalna ideja funkcionisanja u mrežnoj komunikaciji kompatibilna je s internet prirodom. „Posredništvo“ u tom smislu je slobodno, dijaloško, usklađeno sa zahtevima Krejgove užurbane internet publike (Crage, 2005). Istovremeno, ono je naglašeno hipermedijalno i multimedijalno. To je uslužno delovanje sa usmeravanjem pažnje korisnika interneta12, ali bez osobine medijatora slabog kretanja i razvoja13. Elementi statičnosti i jednostavno više nisu „u modi“. Zahtev „za više“ i „za drugačije“ deo je prirode novih korisnika IT-je. Internet komunikacija višestruko dominira u globalnoj medijasferi: brojem korisnika, rasprostranjenošću na planetarnom nivou (opsegom komuniciranja) i potencijalima informaciono-komunikacione platforme. Tehnički i organizacioni sindrom mreže iz virtuelnog sveta premešten je „u drugu“ dimenziju kompjuterske stvarnosti – stvarnost „ovog sveta“ izraženu kroz informacioni način povezanosti komunikatora na internet mreži. Istovremeno, i virtuelni i stvarni komunikatori na internetu, potencijalno imaju pristup svakom digitalnom građaninu sveta. Koncept svaki sa svakim (peer to peer) koji je osnov savremenog komuniciranja, tehnički je aksiom mreže, preuzet i prenešen u tehniku komuniciranja putem interneta. S obzirom na stepen prisustva novih generacija na mreži, koji su preplavljeni zahtevima

11

Aluzija na Terkel-vu sintagmu „druželjubivi roboti“.

12

Ovakva priroda posebno je vidljiva kod rada pretraživača.

13

U pežorativnom smislu rečeno, jer deluju s fleksibilnim okvirom. Nema zadatih „frejmova“, nema determinanata.


(Terkl, 2011: 277), može da se veruje da je virtuelni svet mrežne komunikacije prostor njihove generacijske ekspertize (isto: 274). Razumevanju internet tehnologije, koja je i sama u kontinuiranim razvojnim tokovima, posebno su naklonjene generacije rođenih nakon 1985. godine. Iako teoretičari prave različite podele novih generacija korisnika IT-je sa izmenjenim karakteristikama komuniciranja i upotrebe nove tehnologije, sve one ukazuju na činjenicu da je višedecenijsko kompjutersko okruženje bitno uticalo na profilisanje korisnika novih tehnologija. Reči poput: NextGen, GenY, Echo Boomers, C Generation, zapravo upućuju na isto određenje – nove generacije korisnika IT u odnosu na generacije pre u istoj dobi starosti. Rastući „okupani bitovima“ (Selwyn, 2009), ulazeći u rani kontakt s kompjuterskom tehnologijom, ove generacije spremno i kompetentno, bez straha od nove tehnologije, gotovo simbiotički upotrebljavaju kompjutersku tehnologiju, podstičući na razvoj industriju kompjuterske tehnologije usled svojih razvijenih, tekućih potreba i brzog, gotovo „prirodnog“ razumevanja potencijala tehnologije, te jednostavnog i brzog prihvatanja njenih tehničkih i informaciono-komunikacionih sposobnosti: Milenijumske generacije su ”starosedioci” ovog novog digitalnog ... umreženenog svijeta trenutnog zadovoljstva. Iako neki iz starijih generacija mogu brzo da mu se prilagode, oni će uvijek biti imigranati i nikada neće biti kompetentni, snalažljivi ili “prirodni” kao milenijumski “starosedioci” rođeni u ovoj novoj kulturi (Sweeney, 2006: 44). Kompatibilnost tehnologije i korisnika posebno se može prikazati kroz određenje „nova tehnologija“ i „novi korisnici“. Sintagma „nova tehnologija“ može delovati zbunjujuće, s obzirom na dužinu istorijskog prisustva kompjuterske tehnologije u ljudskoj civilizaciji i s obzirom na dužinu upotrebe termina „nove tehnologije“ i „novi mediji“. Ipak, ona se i dalje koristi („nova“), pre svega s namerom da se načini distinkcija u medijskim i komunikacijskim epohama, ali i namerom da se istakne njena suštinska priroda – sposobnost nadogradnje i razvoja. Novi je medij novi zato što se uvek mogu dodati nova svojstva (Manovič, 2001: 18). Slične karakteristike pokazuju i takozvane „nove“ generacija korisnika informacionih tehnologija, pre svih interneta. One svesno i adaptativno, podsticajno i aktivno, ulaze u komunikaciju uz pomoć kompjutera. I dok je kompjuterska tehnologije prethodnim generacijama rođenih (kao na primer generacija X) predstavljala spošljašnji impuls i imperativ (Tapavički Duronjić, 2011)14, takozvanim novim korisnicima IT – milenijumskoj genera14

Tapavički-Duronjić, T. (2011). Milenijumska generacija u umnoženoj stvarnosti. Kultura polisa, časopis za negovanje demokratske političke kulture. Broj 16, godina VIII. Novi Sad: Stylos.


ciji, ona predstavlja prirodno okruženje u kojem vole da borave (isto). Upravo su ovi novi korisnici jezgro za širenje i prihvatanje kompjuterske kulture kao dominantnog konteksta života i internet komunikacije kao dominantnog načina komuniciranja. Digitalne generacije kompjuter koriste kao produžetak svojih čula15, a kroz sveprisutnost kompjutera, na svetskom nivou modeliraju kulturu sličnosti i međusobnog prepoznavanja. Bez izraženih lingvističkih barijera sa “tehničkim umom” prepoznatljivih karakteristika na globalnom nivou, vešto i kompetentno u vremenu koje dolazi – vremenu postmedija, globalne pismenosti, standardizacije i harmonizacije i jednih i drugih, preuzimaju mrežnu komunikaciju. Iz tih razloga, može se govoriti o postepohi čiji smo savremenici u ranoj fazi njenog nastajanja. Poznavanje rada na kompjuteru veština je savladana u ranom detinjstvu (Pribišev-Beleslin, 2011), te se milenijumske generacije već mogu označiti kao postmilenijumske generacije s obzirom da kompjutersku tehnologiju koriste informaciono pismeni u ranom periodu svog života, ta da shodno tome, odrastajući, zapravo nadograđuju kompjuterski posredovanu komunikaciju s novim svojstvima, spremno prihvatajući nove tehničke, informacione i komunikacione izazove, koji nastaju unutar nje. Ovakva simbioza korisnika sa kompjuterskom tehnologijom ostvarila je japanski model informacionog društva, prvog informacionog društva u istoriji (Mattelart, 2003: 100) prema kojem se poslednje dve dekade 20. veka mogu označiti kao društva privatnih ličnosti i humanih bića (isto: 101). Autor je zapravo podsetio na početno oduševljenje Japana informacionim društvom, posebno nekim japanskim diskursima iz tog perioda. Kao što su verovanja da će informaciono društvo podstaći intelektualnu kreativnost koja će postati zamena za potrošačko društvo (Masuda, 1980; prema Mattelart, 2003). Iz ovih razmatranja može se govoriti o ostvarenom društvu individua koje se univerzalno razvija uporedo s primenom kompjuterske i internet tehnologije, tehnologije namenjene pojedincu u masi. Pojedinaca koji su sve više, kako bi to rekla Terkl, „sami zajedno“, pojedinaca koji su usamljeni, ali se plaše bliskosti, koji distribuiraju sebe u svakodnevnoj višesatnoj mrežnoj komunikaciji, ali kojima se može dogoditi da napuste sebe (2011: 35). U ovim teorijskim krajnostima valorizovanju informacionog društva kao matrice buduće kreativnosti društva i pojedinca s jedne i, shvatanju informacionog društva kao vremena inspirativne tehnologije kojoj smo dozvolili da nas okruži sveprisustvom i nametljivošću, rastu milenijumske generacije koje pokazuju nekoliko posebnih osobina u odnosu na generacije pre. Neka skorija istraživanja u Evropi potvrđuju da ove generacije pokazuju i nove nivoe informacione pismenosti, te da obećavaju 15

Aluzija preuzeta od ranih teoretičara medija.


da će biti spososbne da prate razvoj tehnologije i da joj se adekvatno i pravovremneo prilagode.16 Ova vrsta pismenosti, iako relativno rano definisana u naučnoj i stručnoj javnosti, u javnom diskursu često je bila nejasna i nerazumljiva. Njene karakteristike, granice delovanja i posledice koje inicira i razvija različito su tumačene, ponekad i terminološki divergentno određene. Često su se za ovaj pojam koristili i sasvim različiti termini, što je unosilo pojmovnu zbrku u javnom diskursu. Zbog velikog broja različitih definicija i mnoštva stručnih i naučnih oblasti koje se koriste ovim pojmom na različite načine, može da se govori o preklapanju u pismenosti 21. veka. Put od definisanja kompjuterske pismenosti, koju je među prvima pružio Arthur Luehrmann osamdesetih godina dvadesetog veka, smatrajući kompjuterskom pismenošću sposobnost rada na kompjuteru, do opšteprihvaćene revizije ovakvog pogleda na sadržaj kompjuterske pismenosti od strane američkog Nacionalnog foruma za informacionu pismenost, da se ova vrsta pismenosti odnosi na korišćenje kompjutera i njegovih programa za obavljanje praktičnih zadataka17, pa do razgraničenja kompjuterske od informacione pismenosti, bio je preplavljen pokušajima da se uvede teorijski red u modeliranje i konceptualno razgraničavanje ova dva pojma novih vrsta pismenosti. Prethodne vrste pismenosti, koje su prihvaćene zbog sve razvijenije globalne medijasfere, bile su koncepti koji su se postepeno razgraničavali i dobijali svoje jasne granice i određenja. Tako je vizuelna pismenost definisana od Džona Debesa krajem sedamdesetih godina prošlog veka kao sposobnost upotrebe i razumevanja informacija u formi slika, medijska pismenost je određena kao sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i proizvodnje, odnosno odašiljanja poruka posredstvom medija18. Digitalna pismenost, kao jedan aspekt informacione pismenosti, definisna je kao sposobnost da se pristupi internetu, te da se pronađe, uredi i oblikuje digitalna informacija i da se uključi u razne vidove umrežavanja i komuniciranja putem interneta (Verzosa, 2008). Sve ove vrste pismenosti olakšale su jasno diferenciranje područja informacione pismenosti. Jedan od ranih modela razumevanja informacione pismenosti predstavilo je britansko Društvo fakultetskih, narodnih i univerzitetskih biblioteka (SCONUL), kao učenje razvijan nekoliko godina dok nije prerastao u takozvani model sedam stu-

16

Richard Sweeney, (2006). Millennial Behaviors & Demographics, New Jersey Institute of Technology, University Heights, Newark, Kolektiv autora Riskand Safetyonthe Internet: The Perspecitive of European Union. 17 18

www.cs.berkley.edu/stop.html/18.10./2010/16: 27 h.

Definicija koju su 1992. godine dali stručnjaci na Konferenciji o medijskoj pismenosti (National leadership Conference on Media Literacy) u Merilendu. http: /www.medialit.org/reading_room/article356html.


bova informacione pismenosti. Osnova ovog modela jeste usmerena na prihvatanje nekoliko sposobnosti korisnika IT: sposobnost da se prepozna kada je potrebna informacija, da postoji znanje o različitim načinima da se do nje dođe, da se svakom izvoru pristupi na jedinstven način, da se poseduju posebne veštine i znanje za izdvajanje informacija, da se može izvršiti procenai poređenje informacija, da se informacije pravilno organizuju, iskoriste i prosleđuju, te da se se etički ispravno koriste tako dobijene informacije19. Ovaj model SCONUL-a iz 1999. godine dopunjen je 2011. godine s nizom dinamičnih i kompleksnih izmena čija se posebna suština odnosi na stav da su nivoi informacione pismenosti (IP) određeni nizom kompleksnih „stubova“, shematski prikazanih u obliku kružne „zgrade“, koji predstavljaju niz veština i znanja koja ne moraju biti harmonizovana ni sinhronizovana istim nivoom. Drugim rečima, u jednom nivou mogu se posedovati visoke kompetencije, u drugom „stubu“ one mogu biti na nižim ili, višim nivoima. Informaciona pismenost, prema ovom modelu nije linearan proces. (SCONUL, 2011). Prema ovom modelu definicije IP i informacione pismene osobe glase: Informaciona pismenost je krovni termin koji obuhvata pojmove kao što su digitalna, vizuelna i medijska pismenost, akademska pismenost, informacije za rukovanje, informacije veština, upravljanje podacima. Informaciono pismene osobe će pokazati svest o tome kako su skupljali, koristili, upravljali, sintetizovali i stvorili informacije i podatake na etičan način, te će imati informacione veštine da to učinite delotvorno (isto: 3). S obzirom na širinu društvenog izučavanja i modelovanja, informaciona pismenost nesumnjivo postaje oblik globalne pismenosti, bez koje je teško zamisliti savremenu komunikaciju. Nove generacije korisnika, milenijumske ili bolje postmilenijumske?20 generacije razvijajući se uporedo s tehnologijom kompjutera “prirodno” su i lako sticale visoke kompetencije za koje su prethodne generacije (generacija X i prethodne) primorane za život u kompjuterskom okruženju, trošile mnogo energije i vremena. Nove generacije korisnika interneta prema Sweeny-ju poseduju nekoliko važnih osobina koje ih razlikuju od ostalih generacijskih korisnika u komunikativnoj praksi i delovanju uopšte. 19 20

www.sconul.ac.uk/groups/information_literacy/seven_pillars.html.

S obzirom na stepen novih znanja i sposobnosti koje poseduju oni koji rastu s kompjuterskom kulturom, „okruženi bitovima“, u odnosu na prethodne generacije koje su rasle ili van tog okruženja ili u tom okruženju (ali, dakle, ne i uporedo s kompjuterskom kulturom), možda bi bilo smisleno napraviti ovu terminološku izmenu, s namerom da se ukaže na činjenicu da je reč o novim i drugačijim korisnicima, čak i u odnosu na milenijumsku generaciju.


Ova generacija zahteva više izbora, ima sposobnost da brzo i efikasno selektuje potrebnu informaciju, uči na osnovu prethodnog iskustva i istraživanja, sklona je timskom radu i grupnom učenju (Junginger, 207: Gibson, 2007), nestrpljiva je, ali prilagodljiva, sklona personalizaciji (u istraživanju, sticanju iskustva i slično), praktična je i orijentisana na postizanje rezultata, sposobna da obavlja više stvari istovremeno (Sweeny, 2006). Multisenzibilnost novih generacija usmerena na tehnologiju i njenu upotrebu, činjenica da su kompetentni korisnici IT tehnologija, a posebno da lako usvajaju globalne trendove u komuniciranju, čini ih prijemčivom generacijom za usvajanje i prenos obrasca informacione pismenosti kao globalne, koja predstavlja jednu od ključnih tačaka na kojima će počivati razvoj medija u postepohi. Na svetskom nivou one formiraju afrhitekturu svojih intimnih sfera (Terkle, 2011: 1), kao novi svet zajedništva i zajednice ljudi. Izdvojenih geografskih prostora gotovo da više nema, svet je premrežen i konektovan. Lokalni informacioni prostori imaju sve više prilika i nade da će uklapanje u novi informacioni i komunikacioni svet biti sasvim moguće bez značajnog zaostajanja. Na taj način osiguravaju takozvani geopolitički udeo marginalnih zajednica i manje značajnih i politički moćnih država u novom svetskom prostoru - u virtuelnom svetu interneta. Informaciono “osnaživanje” u Republici Srpskoj Dobar primer za ovakva verovanja pruža informacioni i komunikacioni prostor Republike Srpske (RS). Do 2005. godine ovaj informacioni prostor svrstavan je u informaciono nerazvijene sredine. Istraživanja o upotrebi interneta i kompjuterske tehnologije su bila retka, a informaciona infrastruktura nerazvijena. Iako je prva internet veza ostvarena još 1996. godine u projektu nacionalne akademske mreže interneta SAR-net u Banjoj Luci, Evropska akademska zajednica je ovaj prostor u tom periodu označavala kao jedan od najnerazvijenijih u Evropi (Tapavički-Duronjić, 2006: 125). Republika Srpska je u tom periodu značajno zaostajala u primeni novih IT za ostalim delovima evropskog kontinenta. Ovakvu poziciju uslovilo je niz socioekonomskih razloga (postratno doba). Od 2005. godine primetan je značajniji razvoj informacione infrastrukture u Republici Srpskoj, ali i trend porasta broja internet korisnika i na nivou države i na nivou entiteta. Od blizu dva miliona internet korisnika, koliko ih sada ima prema izveštaju Regulatorne agencije za komunikacije, najveći procenat korisnika je među mladima između 15 i 24 godine starosti, koji čine 84% korisnika21. Prema izveštaju 21

Zanimljivo je da je 42% od svih internet korisnika u BiH visokoobrazovanih. .


Regulatorne agencije za komunikacije BiH (RAK) stepen penetracije internet korisnika u 2010. godini iznosio je 25%22, a prema svetskoj internet statistici penetracija raste i za 2011. godinu iznosi i 31,2%. 2007. 2008. 2009. 2010. 27% 35% 37% 52% Slika 3: Broj internet korisnika u BiH danas blizu dva miliona

Istraživanja koja su u toku ove godine sprovele dve entitetske institucije - Ombudsman za djecu Republike Srpske i Agencija za informaciono društvo Republike Srpske, pokazala su da je upotreba interneta od strane generacija koja nadolaze, i po dužini upotrebe i po načinu korišćenja, razvijena i kompetentna. Naime, prema istraživanju koje je institucija Ombudsmana sporovela u junu 2011. godine23 u jedanaest opština, odnosno 18 osnovnih i srednjih škola Republike Srpske na uzorku od oko 600 ispitanika, posedovanje kompjutera i upotreba interneta kod ove populacije veoma je visoka. Ispitivanje je bilo multifunkcionalno s prevashodnom namerom da se ispita stepen uključenosti milenijumske generacije u RS u informaciono doba i njegove tokove i karakteristike. Ne ulazeći u mnoge detalje ovog istraživanja, potvrđena je visoka vizuelna i kompjuterska pismenost i manja informaciona pismenost, kao i neočekivano visok procenat posedovanja vlastitog kompjutera i internet pristupa iz kuće (preko 80% ispitanika). Iako u RS nije usvojen standard koji verifikuje pokazano znanje o informacionim tehnologijama i korišćenju računara24, za analizu informacione pismenost u ovom istraživanju korišćeni su odgovori na otvorena pitanja. Drugo istraživanje koje je sprovela Agencija za informaciono društvo RS na uzorku od 1500 domaćinstava u Republici Srpskoj, tehnikom anketnog upitnika putem telefona, došlo se do niza zanimljivih rezultata koji su, posredno, potvrdili i posebnu povezanost milenijumske generacije i novih tehnologija u odnosu na stepen upotrebe novih tehnologija.

22

Godišnji izvještaj Regulatorne agencije za komunikacije, 2011. godine. Podaci sa: www.rak. ba/9.11/2011/7: 50. 23

Autorka ovog teksta aktivno je učestvovala u ovom istraživanju.

24

U Evropi se koristi takozvani broj sertifikovanih osoba.


Slika 4: Ispitanici i posedovanje kompjutera i interneta25

Posebno je zanimljvo istraživanje pod nazivom Medijska pismenost, proširenje kompetencija pismenosti i odbrana od informacionog viška informacija26, kojim je obuhvaćeno preko 900 ispitanika, učenika osnovnih i srednjih škola u Republici Srpskoj. Istraživanjem je potvrđen rani kontakt s kompjuterskom i internet tehnologijom (u 10, odnosno u 11 godini života), što je samo za jednu godinu više u odnosu na evropski prosek27, visoku kompetenciju kod upotrebe kompjutera i visoku kompetenciju kod upotrebe interneta merenu kroz veoma osetljiv anketni upitnik i kroz rad u fokus grupama. Posebne visoke kompetencije pokazali su gimnazijalci Gimnazije Banja Luka i po stepenu upotrebe kompjutera i interneta, dužini korišćenja IT, raznovrsnosti i multisenzibilnosti, odnosno sposobnosti istovremenog upotrebljavanja više “zadataka” (programa, kanala). Bez namere da se ovi podaci detaljno prezentuju, iznosi se samo generalna procena istraživača, inače i učesnika u ovom istrživačkom projektu, o porastu broja kompjuterskih i internet korisnika među populacijom mladih i porastu kompetencija mladih korisnika u odnosu na kvalitet upotrebe ovih tehnologija, kao i na činjenicu da oni čine izuzetno veliki deo populacije korisnika (preko 80%). Merenja koja su prikazana u obimu koji odgovara okvirima ovog rada, ali i merenja nekih tržišnih agencija28, potvrđuju da pripadnici milenijumske generacije na ovom lokalnom niovu, merom vlastite participacije u informacionom dobu, projektuju šansu da postanu globalno više uključeni u tokove komuniciranja. Uprkos činjenici da čine svega 0,3% korisnika u Evropi i da, tako posmatrajući, nadolaze iz marginalnih grupa korisnika IT. Na taj način postoji veća šansa za mrežnu vidljivost lokaliteta u proširenom delu medijasfere - na internetu. Sa nestajanjem tradicionalnih granica i sa nastajanjem univerzalnog kanala za svetsko komuniciranje, nade za “one u drugom redu čekanja” sve 25

Agencija za informaciono društvo Republike Srpske. Podaci sa: http: //www.aidrs.org/projekti/informaticka_pismenost/: 9.9./2011/16: 30 h/.

26

Projekat Ministarstva nauke i tehnologije Republike Srpske, broj: бр.19/6020/061-180/10.

27

Istraživanje kolektiva autora na uzorku od 25 hiljada dece iz 24 evropske države.

28

GfK BH Centra za istraživanje tržišta, GemiusAudience i druge.


su veće. Generacije korisnika koje nadolaze pokazuju neusiljenu lakoću uključivanja u rad s novim tehnologijama, koje s druge strane na preplavljene zahteve (Terkle, 2011: 277) tih generacija odgovaraju brzo i smelo na platformama koje unapred podstiču novu preplavljenost zahtevima. I tako ad infinitum. To je prilika da se uporedo s još nekim činiocima kao što su: povećavanje broja onlajn medija, osposobljavanje medijskih stručnjaka za rad u novom medijskom okruženju – onlajn redakciji, porast broja blogera, neprekidan trend rasta upotrebe društvene mreže Fejsbuk29 i slično, Republika Srpska uključi u “informacione autoputeve” u zreloj fazi drugog medijskog doba koje, po mnogo čemu sudeći, donosi postepohu, vreme u kojem će konteksti i ciklusi biti neprekidni tokovi izmena, toliko snažnih da će epoha moći da se odredi kao vreme “prošlih odnosa i stvari” ili, sa više optimizma, vreme “stvari i odnosa u nastajanju”.

LITERATURA: Bolter, J. D./Grusin, R. Remediation. Understanding New Media. Massacgusetts: MIT Press. Castells, M. (2003). Internet galaksija – Razmišljanje o internetu, poslovanju i društvu, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2000. Fidler, R. Mediamofphosis. Beograd: Clio, 2004. Gir, Č. Digitalna kultura. Beograd: Clio, 2011 Holmes, D. Communication Theory. Media, Technology, Society. London: SAGE Publications, 2005 Kay, A. User Interface: A Personal View. The Art of Human –Computer Interface Design. Boston: MA, Addi Son Wesley, Professional, 1990. Мanovič, L. Metamediji, izbor tekstova. Beograd: Centar za savremenu umetnost, 2001. Negroponte, N. Biti digitalan. Beograd: Clio, 1998. Mattelart, A. The Information Society. London: SAGE Publications, 2003 Medijska pismenost, proširenje kompetencija pismenosti i odbrana od informacionog viška informacija, Projekat Fakulteta političkih nauka Banja Luka finansiran od strane Ministarstva nauke i tehnologije Republike Srpske, broj: бр.19/6020/061-180/10. McHale, T. ”Portrait of a Digital Native.„ Technology & Learning 26, no. 2 (2005): 33-34. Ombudsman za djecu Republike Srpske, Godišnji izvještaj Djeca na internetu, 2011.

29 U BiH ima oko 1.100.000 korisnika Fejsbuka. Prema: http: //www.internetworldstats.com/stats4.htm#top/14.10.2011./14: 25 h.

Približavanje digitalnoj kulturi: „оkupani bitovima“ | 235 kao kontakt generacije u Republici Srpskoj Pribišev_Beleslin, T. Iskustva dece s kompjuterima, implikacije na rano detinjstvo, Banja Luka: Filozofski fakultet, 2011. Selwyn, N. „Doing IT for the kids“: Re-examining children, computers and the ‘information society’ Media, Culture & Society 25 (2003): 351-378. Selwyn, N. The digital native – myth and reality. London: Institute of Education: University of London, UK, 2009. Tapavički-Duronjić, T. Komuniciranje u medijasferi. Beograd: Bard fin, 2011. Тапавички-Дуроњић, Т. (2011/б). Посмиленијумска генерација у умноженој стварности. Култура полиса, часопис за неговање демократске политичке културе. Број 16, стр. 143-158. Нови Сад: Stylos, 2011. Terkl, Š. Sami zajedno. Zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih. Beograd: Clio, 2011. Verzosa, F. A. Information literacy and digital literacy: Lifelong learning initiatives with librarians in the frontline, PAARL, Nacionalna konferencija, Filipini, 2008.

Tatjana Tapavički Duronjić

APPROACHING DIGITAL CULTURE: „BATHED WITH BITS“ LIKE CONTACT GENERATIONS IN REPUBLIC OF SRPSKA Abstract: The paper argues the emerging new media era called post epoch with the intent to highlight the mature phase of an information society that has emerged in the process of media convergence and standardization of information and communication platform. Genesis development of information society is shown through coevolutional processes in world media sphere, space of action of the mass media. But as the movement from the cult of numbers, through the emergence of the industrial scenario of computer culture in which “bathed whit bits” generation of skilled IT users are growing. The intention is to show part of digital culture in the local environment viewed as a geopolitical share or local participation in the global process of standardization of web communication. Analysis of the local environment will be consciously limited to only a few elements referring to the divisional final results of some research that show competence and maturity of the new generation of IT users, in the paper called post millennium generations, because of possession of specific IT skills, essential for post epoch communicators. The local post epoch angle was observed


in four strengths of informational society - decentralization, globalization, harmonization, and empowerment. An element of decentralization in this paper is the spatial context of Republic of Srpska (RS), globalization is presented as a standardization in the process of global digital culture, and as a result of the harmonization of the uniform penetration of IT in the RS. The process of empowerment was seen as a set of decade process that led to the transfer of the RS from one developmental level to another. Key words: post epoch, media, post millennium generation, empowerment, the Republic of Srpska


237


UDC 352.9.07(497.11) Оригинални научни рад

MA Nina Arsić1 Univerzitet u Novom Sadu Visoka poslovna škola strukovnih studija Srbija

JAVNO SLUŠANJE KAO ČINILAC PRAVNE DRŽAVE NA PRIMERU REPUBLIKE SRBIJE Apstrakt: Najveći broj savremenih demokratskih država prepoznaje princip sudelovanja građana u odlučivanju u javnim poslovima kao temelj na kojem počiva zajednica. U ustavima se proklamuje načelo da su građani nosioci suvereniteta, a za savremeni diskurs je nesporna konstatacija, da je demokratija i nastala sa ciljem da se iz društva odagna nevidljiva moć i ustanovi vladavina čije je delovanje javno. Ako prihvatimo da je demokratija skup pravila, koja utvrđuju ko je i na osnovu kojih procedura ovlašćen da donosi kolektivne odluke, namera autora je da predoči jednu od procedura koja po kapacitetima pretenduje na mogućnost da jedno društvo okarakteriše kao demokratsko. U radu će se analizirati normativni okvir javnog slušanja, kao oblika javne rasprave, u okviru zakonodavnog postupka Republike Srbije. Ključne reči: neposredno učešće građana u odlučivanju o javnim poslovima, javna rasprava, javno slušanje, zakonodavni postupak

1. Neposredno učešće građana u odlučivanju o javnim poslovima - osnovni oblici Učešće u odlučivanju o javnim poslovima predstavlja jedan od načina ostvarivanja suverenosti građana. I međunarodnim i unutrašnjim pravom garantuje se pravo građana na učešće, odnosno sudelovanje u vršenju javnih poslova. Na međunarodnom nivou, pravo je garantovano Paktom o građanskim i političkim pravima (čl.25 st.1), dok se u unutrašnjem pravu afirmiše Ustavom Republike Srbije (čl.2. stav 1), u kojem se potencira da su građani nosioci suverenosti, kao i oblici praktičnog ostvarivanja principa narodne suvernosti. Pored neposrednih oblika odlučivanja, referen-

1 [email protected] (Nina Arsić, University of Novi Sad, Higher School of Profesional Business Studies, Serbia)

238 | Nina Arsić

duma i narodne inicijative, građani svoju suverenost realizuju i preko predstavnika, koje biraju na fer, demokratskim i neposrednim izborima (čl.2. st.1). Pored načelne ustavne garancije da su građani nosioci suverenosti, ustavotvorac je u delu u kojem garantuje individualna prava građana, eksplicitno garantovao pravo građana na učešće u upravljanju javnim poslovima (čl.53). Iako je ova ustavna norma opšteg karaktera, a garancija opšta, te je teško očekivati da ona može biti neposredno primenjena na osnovu samog Ustava bez zakona koji će bliže regulisati način ostvarivanja ovog prava, i dalje je ovakvo ustavno rešenje bolje od načina na koji je isto pitanje uređeno Ustavom Crne Gore.2 1.1 Narodna inicijativa Narodna inicijativa je oblik direktnog učešća građana u fazi pokretanja postupka odlučivanja, a realizuje se kroz dva oblika, neformalni i formalni oblik. U neformalnom vidu ostvaruje se kroz pravo građana na obraćanje organima državne vlasti (peticije, predlozi, kritike), kao njihovo individualno pravo, ali i kao njihovo kolektivno pravo (čl.56 stav 1 Ustava Srbije), iako se za državne organe takvom aktivnošću građana ne stvara obaveza pokretanja postupaka, niti započinje automatski postupak odlučivanja u nadležnim organima. Narodna inicijativa u formalnom obliku garantovana je Ustavom Srbije kroz postupke: • zakonodavne inicijative- pravo da predlažu zakone (čl.107 st.1) • ustavne inicijative- pravo da predlože reviziju Ustava (čl.203 st.1) • zahtevom za raspisivanje referenduma (čl.108 st.1).3

2

Ustav Crne Gore član 2. stav 2. garantuje pravo građana na učestvovanje u vršenju javnih poslova kao i oblike ostvarivanja ovog prava. Međutim, odredbe o neposrednom učešću građana u javnim poslovima su restriktivne, jer među onim odredbama kojima se garantuju individualna prava, osim odredbe koja garantuje pravo na obraćanje organima vlasti (čl.57), ne postoji odredba o eksplicitnom garantovanju prava građana na učešće u odlučivanju u poslovima javne vlasti. 3

Ustav Crne Gore čl.93 st.1. je oblik formalne narodne inicijative uredio restriktivnije, jer je pravo predlaganja zakona rezervisao samo za Vladu i poslanike, dok građani isključivo imaju pravo da putem svojih poslanika, predlogom podržanim od strane najmanje 6.000 potpisa birača, podnesu predlog zakona.

Javno slušanje kao činilac pravne države | 239 na primeru Republike Srbije

1.2 Referendum Referendum kao oblik neposrednog učešća građana u odlučivanju prilikom donošenja odluka, jedan je od najpogodnijih instrumenata za dopunjavanje oblika posredne demokratije.4 Ustav Srbije (član 108.) garantuje referendum kao oblik neposrednog sudelovanja u javnim poslovima i postavlja stroge uslove za validnost predloga za raspisivanje republičkog referenduma, a neka pitanja iz domena nadležnosti skupštine taksativno isključuje iz mogućnosti da postanu predmet istog (čl.108 st 2): • obaveze koje proizilaze iz međunarodnih ugovora • zakoni koji regulišu ljudska i manjinska prava i slobode • poreski i finansijski zakoni, budžet i završni račun • odluka o proglašenju uvođenja vanrednog stanja • odlučivanje o amnestiji • pitanja iz domena izbornih nadležnosti Skupštine.5 1.3 Javna rasprava – pojam i oblici Javna rasprava je, najopštije rečeno, jedan vid učešća građana i najšire javnosti u odlučivanju o javnim poslovima.6 S obzirom da postoji više oblika javne rasprave, potrebno je napraviti distinkciju i utvrditi šta se podrazumeva pod najširim oblikom javne rasprave, a šta pod najužim oblikom. Kada je u društvu potrebno i poželjno čuti mišljenje najšire javnosti, o nekom pitanju posebno važnom za državu, društvo, lokalnu zajednicu i same građane, organi državne vlasti mogu organizovati javnu raspravu ( parlament, odnosno predstavničko telo regionalne ili lokalne vlasti). U užem smislu, pod javnom raspravom se podrazumeva poseban način rada parlamenta, odnosno njegovih radnih tela. I javne rasprave koje organizuje parlament mogu imati

4

Referendum može biti savetodavni, obavezni, prethodni, naknadni, fakultativni, a efekti građanskog uticaja su najveći kada se raspisuje naknadni referendum, dok su efekti najmanji kada se raspisuje savetodavni referendum. 5 Ustav Crne Gore ne predviđa nikakva ograničenja za raspisivanje državnog referenduma, te je predmet državnog referenduma moguce da budu npr. i obaveze koje proizilaze iz potvrđenih međunarodnih ugovora, sto je u koliziji sa Ustavnim normama o statusu potvrđenih međunarodnih ugovora iz istog Ustava (članovi 82, 93, 157, Ustava Crne Gore). 6

Pajvančić, M.; Javna rasprava-oblik neposrednog učešća građana u zakonodavnom procesu (organizovanje i vođenje).

240 | Nina Arsić

više oblika. Postoje javne rasprave u zakonodavnom postupku, i javne rasprave van njega, kao modus ostvarivanja drugih funkcija parlamenta. Poznate su javne rasprave kojima je cilj da parlamentarci steknu stručne informacije, ili budu upućeni u alternativne predloge građana (najšire javnosti) o zakonu, meri ili strategiji, ali i o političkim prilikama koje parlament kreira svojim odlukama. Poseban vid javne rasprave je organizovanje parlamentarnih saslušanja (parlamentarne istrage), koje predstavljaju instrument realizacije kontrolne funkcije parlamenta. Cilj ovakvih istraga je kontrola rada organa državne uprave, ministarstava, organizacija i drugih tela kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja. Akcenat u ovom rukopisu je na raspravi u okviru zakonodavnog postupka, odnosno na javnom slušanju. U svakodnevnom diskursu je česta pogrešna upotreba ovog termina, jer se ne pravi precizno razlikovanje javnog slušanja kao posebnog oblika rada parlamenta u zakonodavnom postupku, od javnog saslušanja kao načina ostvarivanja kontrolne funkcije parlamenta. 2. Prednosti i nedostaci javnih rasprava Moderna politička zajednica počiva na načelu suvereniteta, gde vlast potiče od građana. Načini na koje građani participiraju u vršenju vlasti su putem referenduma i narodna inicijative, kao neposrednih oblika, i posredan oblik putem kojeg građani participiraju u javnim poslovima preko svojih slobodno izabranih predstavnika u predstavničko telo. Iako je danas gotovo nesporno da su pomenuti principi temelj moderne države, sporno je učešće najšire javnosti u zakonodavnom procesu. Problem bi se mogao predstaviti kroz dilemu, kako napraviti ravnotežu i zadovoljiti dva podjednako bitna zahteva moderne države: uključivanja građana i najšire javnosti u zakonodavni postupak sa jedne strane i potrebe za efikasnim zakonodavnim aparatom sa druge strane. Pojam za sebe i po sebi je pitanje koje se tiče stvarnog dometa vox populi-a onda kada je ono faktički uključeno u zakonodavni postupak. Odgovor bi se pre mogao pronaći izvan sfere prava i potražiti u sferi politike i dileme, koliko je zaista zakonodavni organ stvaralac zakona, a koliko su to neki drugi subjekti. Prednosti organizovanja javne rasprave u zakonodavnom postupku su mnoge, najpre, uključivanje građana u zakonodavni postupak istom pribavlja legitimitet, osim ukoliko je uključivanje građana proceduralni akt kome je svrha upodobljavanje formalizovanom postupku. Javne rasprave podstiču aktivaciju građana u oblikovanju političkog života, gde je ovakva aktivnost jedna od suštinskih karakteristika participativne demokratije. Otvaranjem skupštinskih vrata najširoj javnosti i davanjem realne mogućnosti da se izvrši uticaj na predlog zakona, jača u građanima poljuljano poverenje u institucije sistema. Na taj način se, makar na minimalan i diskretan


način, čini odskok u odnosu na Urlih Bekov način poimanja današnje moderne, kao društva koje simultano proizvodi i troši rizike, a pasivizira aspekt promišljanja u čoveku do te mere da se nedvosmisleno veruje ekspertima sistema, odnosno institucijama iza kojih oni stoje. Uključivanjem pojedinaca u zakonodavni postupak vraćamo se na izvorni postulat konstitucionalne države, da suverenost potiče od građana, a minimalna definicija demokratije kao skupa pravila o tome, ko i po kojoj proceduri donosi odluke, snabdeva se kapacitetom da zakonodavnoj proceduri pribavlja demokratski legitimitet. Kao i za svaku pojavu u društvu tako se i za organizovanje javnih rasprava mogu pronaći suštinski nedostaci. Ukoliko je parlamentu ustavom, zakonom ili poslovnikom, propisana obaveza da u okviru zakonodavnog postupka organizuje javnu raspravu, tada se javnoj raspravi oduzima demokratski kvalitet, jer predstavlja proceduru koju je potrebno ispoštovati, a građanin se kao nosilac suverenosti pretvara u aktera legitimiranja postupka. Ukoliko građani svoje predloge ne vide u konačnim zakonima koji su stupili na snagu, a učestvovli su u postupku, sumnja u efekte i krajnje domete javne rasprave se povećava. Socijalni kapital koji je danas nužnost uspešnog društvenog života reflektuje se i u ovoj proceduri, jer se kao stručnjaci, eksperti, i učesnici, vrlo često pozivaju upravo oni koji imaju najveću društvenu moć. Vrlo često se razlozi za nedostatke neke pojave u društvu, pa i u demokratskoj proceduri kakva je po svojoj definiciji javna rasprava, mogu pronaći u pogrešno postavljenim ciljevima, lošem organizovanju i nerazumevanju smisla određenog instituta kao i institucije. 3. Javna rasprava - javno slušanje u Republici Srbiji Zakonodavni postupak u Srbiji regulišu Ustav, Zakon o Narodnoj Skupštini i Poslovnik Narodne Skupštine. Institucionalni i normativni okvir javne rasprave u zakonodavnom postupku u Srbiji utvrđen je zakonom i poslovnikom Skupštine Srbije. Javna rasprava u zakonodavnom postupku nije obaveza već mogućnost koju odbori Skupštine Srbije mogu koristiti kao oblik svog rada.7 Cilj organizovanja javne rasprave (javnog slušanja) u zakonodavnom postupku je „pribavljanje informacija, odnosno stručnih mišljenja o predlogu akta, razjašnjenja pitanja značajnih za pripremu predloga akta ili drugog pitanja koje je u nadležnosti odbora, kao i radi praćenja sprovođenja i primene zakona, odnosno ostvarivanja kontrolne funkcije

7

čl. 83. i 84. Poslovnika Skupštine Srbije

242 | Nina Arsić

Narodne skupštine“.8 Analizirajući napred navedene odredbe može se zaključiti da se javna slušanja, kao poseban vid javnih rasprava, mogu organizovati, kako u okviru zakonodavnog postupka, tako i radi ostvarivanja kontrolne i konsultativne funkcije parlamenta. 3.1 Nadležnost za organizovanje javnih slušanja Javnu raspravu (javno slušanje) u zakonodavnom postupku organizuju odbori kao radna tela Skupštine (čl.83 Poslovnika Skupštine Srbije).9 Za razliku od nekih komparativnih rešenja koja predviđaju ustavom, zakonom ili poslovnikom propisanu obavezu organizovanja javnih slušanja u okviru zakonodavnog postupka, organizovanje javnog slušanja u okviru zakonodavnog postupka u našem pravnom sistemu ne predstavlja obavezu već mogućnost, propisanu poslovnikom, za kojom odbori mogu posegnuti po potrebi kao oblik svog rada. Organizovanje javnog slušanja u zakonodavnom postupku je u nadležnosti odbora Skupštine Srbije a sama organizacija postupka javnih slušanja nije obaveza, već jedna od mogućnosti neposrednog uključivanja građana u zakonodavni postupak. Predlog za organizovanje javnog slušanja može da podnese svaki član odbora, a koja su Zakonom i poslovnikom definisana kao stalna radna tela narodne skupštine. Suštinski nedostatak poslovnika predstavlja izostanak kriterijuma kojima bi se odbor rukovodio prilikom odlučivanja o potrebi i celishodnosti organizovanja javne rasprave u zakonodavnom postupku, što ovu po definiciji i odlikama demokratsku proceduru slabi i procenu o potrebi prepušta provizornosti. Predlog za organizovanje javnog slušanja može podneti svaki član odbora, a predlog mora sadržavati temu javnog slušanja i spisak lica koja bi bila pozvana na istu.10 Nedostatak poslovničkih odredbi koje bi bliže regulisale organizovanje javnog slušanja u zakonodavnom postupku, upućuju na shodnu primenu opštih pravila poslovnika, a koja se odnose na rad odbora. S obzirom da se cilj odnosno svrha organizovanja javnih slušanja može razlikovati, u zavisnosti od toga da li se javnost želi informisati o predlogu zakona i rešenja koje on sadrži ili zbog pribavljanja mišljenja, 8

član 83. Poslovnika Skupštine Srbije

9

Komparativna praksa pokazuje da nisu samo odbori kao radna tela Parlamenta u mogućnosti da organizuju javna slušanja, već se ta mogućnost eksplicitno garantuje i pododborima i drugim radnim telima. S obzirom da se u našem normativnom okviru ne nalaze norme kojima se ovo pitanje reguliše, može se zaključiti da je ovakva mogućnost data i pododborima u Skupštini Srbije, kada za tim u njima postoji potreba. 10

čl.84. stavovi 1 i 2 Poslovnika Skupštine Srbije.


stavova, sugestija i predloga građana o rešenjima sadržanim u predlogu zakona, pre bilo kakvih organizacionih aktivnosti potrebno je opredeliti se, jer opredeljenje čini mogućim jasno profilisanje ciljeva i toka javnog slušanja. Bez obzira na nesumnjivo demokratski kapacitet ovog instituta, organizovanje javnih slušanja nije uvek moguće, utilitarno, niti potrebno. Ona javna slušanja koja se organizuju o predlozima zakona čija se rešenja neposrednije odnose na živote građana, na njihova prava i potrebe, imaju veće šanse za uspeh.11 U odnosu na sve iznete poteškoće i zamke prilikom organizovanja javnih slušanja, zaista se uviđa potreba za poslovničkim normama kojima bi se detaljnije uredio ovaj deo zakonodavnog postupka. 3.2 Učesnici u postupku javnog slušanja i organizovanje postupka Lista subjekata koje bi odbor trebao da pozove da učestvuju u javnom slušanju sastavlja se u odboru koji organizuje javno slušanje. Predlog liste učesnika uključuje nekoliko ciljnih grupa, eksperte, stručnjake, predstavnike Vlade, ministarstava, predstavnike civilnog društva, predstavnike međunarodnih organizacija koji mogu informisati parlamentarce o izveštajima iz „senke“ i druga lica kada je to potrebno. Iako se u našem poslovniku ne spominje na koji način se formira lista subjekata koji će biti pozvani na javno slušanje, praksa je takvog karaktera da svaki odbor obrazuje određenu „bazu podataka“ o subjektima koji prate određenu oblast, te se sa te liste subjekti pozivaju, kako za potrebe javnih slušanja tako i za druge zajedničke aktivnosti kojima bi se unapredio zakonodavni proces. Iako se u članu koji se tiče organizovanja javnih slušanja ne spominju „druga lica“ čije je prisustvo od značaja za temu slušanja, odgovor na ovo pitanje se može implicitno dati na osnovu člana 74. Poslovnika Skupštine Srbije, o tome ko može prisustvovati sednici obora.12 Iako je javno slušanje etapa, tačnije deo zakonodavnog postupka koji odborima stoji na raspolaganju, osnovna karakteristika javnih slušanja je odsustvo mogućnosti učesnika javnog slušanja da glasaju u toku rada odbora kao i o predlogu zakona. U proces organizovanja javnog slušanja uključen je i predsednik Skupštine Srbije, koji se obaveštava o 11

Oni zakoni koji se tiču matematičkih, finansijskih ili drugih oblasti, nisu pogodni da se o njima putem javnih slušanja dobiju tražene informacije ili konsultuju eksperti i stručnjaci. 12

čl.74. Poslovnika Skupštine Srbije, „sednici odbora može da učestvuje u radu, bez prava odlučivanja, i narodni poslanik koji nije član odbora , osim ako ovim poslovnikom nije drugačije uređeno. Kada se na sednici odbora razmatraju predlozi zakona i amandmani na predloge zakona , na sednicu se pozivaju i njihovi podnosioci, odnosno njihovi ovlašćeni predstavnici. U radu odbora učestvuju predstavnici i poverenici Vlade. Kada se na sednici razmatraju izveštaji, inicijative i pitanja iz naležnosti državnih organa, organizacija i tela, na sednicu se pozivaju i njihovi predstavnici. U radu odbora mogu, po pozivu, da učestvuju i naučnici i stručnjaci“.

244 | Nina Arsić

pozitivnoj odluci da se pristupi organizovanju javnog slušanja. Predsednik odbora koji organizuje slušanje je ujedno i moderator, i osim što poziva sva lica na slušanje, rukovodi sednicom, a nakon održanog postupka javnog slušanja dostavlja informaciju o istom predsedniku Skupštine, članovima odbora i učesnicima javnog slušanja.13 Kako Poslovnik Skupštine Srbije ne reguliše posebno način pripreme javne rasprave o predlogu zakona niti posebno propisuje obavezu da se o održavanju javne rasprave obavesti javnost, na ova pitanja se u tom slučaju analogno i shodno primenjuju: 1. opšte odredbe poslovnika koje regulišu pripremu i sazivanje i rad na sednici odbora (čl.70-82); 2. opšte odredbe koje se odnose na obaveštavanje javnosti o radu Skupštine Srbije i njenih radnih tela (čl.254-260). 3.3 Postupanje nakon održanog javnog slušanja o predlogu zakona Završavanje javnog slušanja ne predstavlja ujedno i kraj procesa koji se vezuje uz smisao ove demokratske procedure. Ukoliko se želi izbeći validnost ocene kritičara javne rasprave, a koji insistiraju na stavu da se javne rasprave vrlo često i organizuju kako bi legitimirale postupak i prividno stvorile utisak angažovanja instrumenata participativne demokratije, potrebno je ozbiljno pristupiti mišljenjima, kritikama, sugestijama, i predlozima iznetim od strane učesnika javne rasprave. Svrha javne rasprave je unapređenje zakonskih rešenja i upoznavanje sa alternativnim predlozima, te se od parlamentaraca očekuje korišćenje svih raspoloživih mehanizama parlamentarnog života. Kako ne postoji obaveza inkorporiranja iznetih sugestija, predloga i mišljenja u predlog zakona, niti pak usvajanja „model“ zakona iznetih od strane aktera civlinog društva, krajnji dometi i efekti javne rasprave mogu se uočiti tek nakon svakog pojedinačnog, konačno usvojenog teksta zakona. Ne samo da se aktivnosti parlamentaraca ne završavaju nakon održane javne rasprave, već se oblikuju u drugačiji proces, tako se ni aktivnosti predstavnika građanskog društva ne završavaju nakon javne rasprave. Period nakon održane javne rasprave predstavlja drugu fazu aktivnosti predstavnika građanskog društva, koja takođe može da doprinese aktivnom sudelo13

član 84 stav 8. Poslovnika Skupštine Srbije, „nakon javnog slušanja , predsednik odbora dostavlja informaciju o javnom slušanju predsedniku narodne Skupštine, članovima odbora i učesnicima javnog slušanja. Informacija sadrži imena učesnika na javnom slušanju, kratak pregled izlaganja, stavova i predloga iznetih na javnom slušanju“.


vanju u izradi teksta konačnog zakona. Aktivnosti kojima se treba posvetiti su obaveštavanje javnosti o sadržaju predloga zakona, o iznetim sugestijama i mišljenjima, pritisci na Skupštinu i poslanike u vezi sa izradom zakona i inkorporiranjem iznetih sugestija u sam tekst zakona, obaveštavanje medija, monitoring samog zakonodavnog postupka, kao i aktivnosti na izradi sopstvenih izveštaja. 4. Zaključna razmatranja Javne rasprave o predlogu zakona nisu samo značajne sa aspekta neposrednog uključivanja građana u zakonodavni postupak, već i po tome što predstavljaju značajan element izgradnje demokratije. Ne pretendujući da ospori prednosti ili nedostatke koje ih karakterišu, autor smatra da predstavljaju vrlo značajan oblik neposredne participacije građana u vršenju javnih poslova. Uz određene normativne propuste u Zakonu o Skupštini Republike Srbije i Poslovniku Skupštine Srbije, sama ekspilicitna mogućnost da se javne rasprave (javna slušanja) organizuju kao deo zakonodavnog postupka, predstavlja značajan činilac u razvoju srpskog društva kao potencijalno „demokratskijeg“. U državama tranziocionog karaktera u koje nesumnjivo možemo svrstati Srbiju, potrebno je pronaći ravnotežu i zadovoljiti oba podjednako važna zahteva, neposredno uključivanje građana u zakonodavni postupak i zahtev za efikasnim sistemom koji će biti spreman da prati dinamiku savremenog života. Izlaz iz ovog potencijalno teškog odabira mogao bi se pronaći kroz svest samih aktera koji učestvuju u kreiranju zakona, da postoje teme, oblasti i onaj delikatan set pitanja, gde je prosto nužno uključiti javnost u postupak izrade zakona, i da se na taj način sprečava, eventualno, naknadno eskaliranje sukoba i problema u situaciji kada je te iste norme nakon vacatio legis-a potrebno primeniti i poštovati.

LITERATURA: Bobio, Norberto. Budućnost demokratije, odabrana pravila igre. Beograd: Filip Višnjić, 1990. Međunarodni Pakt o građanskim i političkim pravima. Pajvančić, Marijana. Parlamentarno pravo. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2008. Pajvančić, Marijana. Javna rasprava – oblik neposrednog učešća građana u zakonodavnom procesu. Podgorica: Skupština Crne Gore – Misija OEBS-a u Crnoj Gori, 2010. Pajvančić, Marijana. Komentar Ustava Republike Srbije. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 2009.

246 | Nina Arsić

Poslovnik Narodne Skupštine (Sl.glasnik 52/10). Poslovnik Skupštine Crne Gore (Sl.CG br.7/2010). Ustav Crne Gore (Sl.CG br.1/2007). Ustav Srbije (Sl.glasnik br.98/2006). Zakon o Narodnoj Skupštini Srbije (Sl.glasnik RS, br.9/10).

Nina Arsić

PUBLIC HEARING AS AN ELEMENT OF A LEGAL STATE: CASE OF THE REPUBLIC OF SERBIA Abstract: Largest number of modern democratic countries recognize the principle of citizen participation in decision-making in public affairs as the basis underlying communities. The constitution proclaims the principle that all citizens are holders of sovereignty and the modern discourse is undeniable observation, that democracy is indeed created with the aim of averting the invisible power of society and the rule of the institution whose activities are public. If we adopt that democracy is a set of rules determining who, based on which procedures, is empowered to make collective decisions, the author intend to present a procedure which has the capacity to aspire possibility of one society to be characterized as a democratic society. The paper shall analyze the normative framework of the institute of the public hearing, as a form of public debate in the the legislative procedure of the Republic of Serbia. Key words: direct citizen participation inmaking decisions about public affairs, public debate, public hearings, the legislative process


247

УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ 1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворени документ (Word), на електронску адресу редакције Serbian Studies Research: [email protected] 2. Дужина рукописа: до 25 страница (48.000 карактера). 3. Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single. 4. Параграфи: формат: Normal; први ред: увучен аутоматски (Col 1). 5. Име аутора: Наводе се име(на) аутора, средње слово (препоручујемо) и презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), независно од језика рада. 6. Назив установе аутора (афилијација): Непосредно након имена и презимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор запослен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин, назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и звање аутора се не наводе. 7. Контакт подаци: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напомену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог. 8. Језик рада и писмо: Језик рада може бити српски, руски, енглески, немачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, раширене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмa на којима

248 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу

се штампају радови на српском језику јесу ћирилица и латиница, уз равноправну употребу екавског и ијекавског наречја. 9. Наслов: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити центрирано и написати великим словима. 10. Апстракт: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, резултате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља (наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка. Апстракт је на српском и енглеском језику, као и на језику чланка уколико није написан на српском или енглеском. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] 11. Кључне речи: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне речи дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају непосредно након апстракта. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] 12. Претходне верзије рада: Ако је чланак био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се објавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом нити у измењеном облику. 13. Навођење (цитирање) у тексту: Начин позивања на изворе у оквиру чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи систем цитирања, преовлађујући у науци о језику: ... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 56-63)... / М. Ивић (2001: 56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележавати на следећи начин: „” / ‘’] 14. Напомене (фусноте): Напомене се дају при дну стране у којој се налази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote

Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу | 249

Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација – арапске цифре.] 15. Табеларни и графички прикази: Табеларни и графички прикази треба да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом опремања текста. 16. Листа референци (литература): Цитирана литература обухвата по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на крају рада, пре резимеа, и то латиничним писмом (у складу са захтевима за часописе који се налазе или настоје да се нађу на СЦИ-листи). Референце се наводе на доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се више библиографских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки постављају. Референце се не преводе на језик рада. Саставни делови референци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин: [за књигу] Jelić, Vojislav. Antička i srpska retorika, Beograd: Čigoja štampa, 2001. [за чланак] Milutinović, Dejan. „Žanr – pojam, istorija, teorija”, Philologia Mediana (Niš), god. 1, br. 1 (2009): 11-37. [за прилог у зборнику] Radulović, Milan. „Filosofski izvori Pekićeve književnosti”. U: Poetika Borislava Pekića, ur. Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Beograd: Službeni glasnik – Institut za književnosti i umetnost, 2009. 57-72. Радове истог аутора објављене исте године диференцирати додајући a, b, c или а, б, в, нпр.: 2007a, 2007b или 2009a, 2009б. Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Пајовић, Дмитровић; ако их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1: опција Hanging, са менија Format)] Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета: [монографска публикација доступна on-line] Презиме, име аутора. Наслов књиге. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања.

250 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу

Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. ‹http: //www. isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002. [прилог у серијској публикацији доступан on-line] Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације, датум периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања. Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000. [прилог у енциклопедији доступан on-line] Име одреднице. Наслов енциклопедије. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања. Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica. ‹http: //www.britannica.com/ EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla›. 29. 3. 2010. 17. Резиме: Резиме рада јесте у ствари апстракт на другом језику на којем није рад. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на енглеском језику. Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература. Превод кључних речи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] Уредништво Serbian Studies Research

251

GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS Manuscripts to be considered for publication should be submitted in MS Word format by e-mail to: [email protected]. Papers are received on the understanding that they are not under consideration for publication elsewhere and have not already been published. There is no standard length for articles, but 48,000 characters is a useful target (excluding footnotes and references). The cover page should provide full affiliation, the mail and e-mail addresses, and telephone number(s) of the corresponding author. The title page should include the paper title and the names and affiliations of all authors. The article should begin with an abstract of 100-250 words describing the main arguments and conclusion of the article. The Chicago Manual of Style is to be followed. Ordinarily, we are able to report back to authors about their submissions within three months. The opinions expressed in the articles published in Serbian Studies Research are those of the authors and not necessarily of the editors of the journal. Serbian Studies Research accepts advertising that is of the interest to the membership of the scholarly Association for the Development of Serbian Studies.

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 811.163.41 821.163.41 SERBIAN Studies Research / главни уредник Борис Булатовић. - Год. 1, бр. 1 (2010)- . - Нови Сад : Научно удружење за развој српских студија, 2011-. - 25 cm Годишње. - Текст на разним језицима. - Резимеи на срп. и енг. језику. ISSN 2217-5210 COBISS.SR-ID 262351623

Sotirovic Serbian Studies Research Novi Sad 2012 clanak ANTISRPSKI KARAKTER KOMUNISTICKE PARTIJE JUGOSLAVIJE, str. 73-88

Recommend Documents