Soren Kjerkegor Etape na zivotnom putu

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ


0


УВОД Филозофија егзистенцијализма представља правац у савременој филозофији који проблем људске егзистенције ставља у центар пажње (лат. existentiaпостојање). Противречан положај људске личности у конкретној историјској ситуацији крајем XIX и у првој половини XX века, разочарење у идеје општег историјског напретка и криза европске цивилизације представљају кључне изворе егзистенцијализма. За творца егзистенцијализма можемо са правом узети Серена Кјеркегора који је живео у првој половини XIX века. Иако према времену када ствара Кјеркегор не припада периоду егзистенцијализма он је као и многи велики умови размишљао испред свог времена. Велики критичар систематизоване рационалистичке мисли, посебно Хегела, али и формалних обичаја цркве није био цењен за живота. Иза себе је оставио велики број списа и расправа у којима је објаснио своју филозофију личног односа човека према свету. Једно од његови најзначајнијих и најобимнијих дела,као и дело са највишим уметничким дометом, јесте управо „Етапе на животном путу“ у коме он објашњава 3 категорије људског живота.

1.Утицај околине на Кјеркегорову филозофију 1


1

Серен Оби Кјеркегор (S.Kierkegaard 18131855) највеће је име данске мисли.Овај религиозни мислилац, како је он себе више волео да зове, данас је један од најпознатијих али и најомиљенијих Данаца.Па ипак у своје време, Кјеркегор није био толико популаран, напротив. Чинио је ствари које су Данци сматрали скандалозним.Нападали су га прво због породичне митологије, иступа против Цркве, раскида веридбе са Регином Олсен, а остаће забележен и његов сукоб са сатиричним листом „Гусар“ тада врло популарним листом који је излазио у великом тиражу.На тај однос Данаца, посебно старијих, према њему, као према скандал-мајстору, Кјеркегор је одговарао сасвим разложним коментаром да су они малограђани који су запали у колотечину.У томе се изражавао и Серенов бунт уопште према медиокритетству.Насупрот томе он открива егзистенцију Аврама, Христа, Сократа, Дон Жуана и других који су живели аутентично.Тај бунт против малограђанства захватио је и егзистенцијалисте ХХ века.У сукобу са малограђанштином Кјеркегор је предвидео униформисаност ХХ века коју су описивали његови следбеници Жан Пол Сартр, Албер Ками и други филозофи као и они који нису били филозофи али су у бити били егзистенцијалисти као нпр. Ибзен, Јевгеније Замјатин, Џорџ Орвел, Франц Кафка и др.Све у свему Кјеркегор се сматра оснивачен егзистенцијализма који је у ХХ веку прерастао у велики филозофски правац.Међутим, неки ипак сматрају да су његову филозофију добрим делом одредили односи у кући,а посебно Серенов однос са оцем Михаелом Петерсеном и да без породичних митова и догађаја не би било Кјеркегорове филозофије.Карол Теплиц у биографској књизи „Кјеркегор“ наводи да се не слаже са тим мишљењем, иако треба признати да би неки филозофски проблеми, нарочито они од пре 1843.године, изгледали другачије да није било неких догађаја из приватног живота који су утицали на будућег филозофа.Кјеркегорова филозофија према Теплицу није експликација његовог приватног живота она му је само дала својеврсни печат а лица која су повезана с његовим животом одиграла су само епизодну улогу у његовој филозофији.Али поред тих породичних односа који су обележили Кјеркегоров живот морало би се имати у виду и то да је имао мноштво инцидентних ситуација пре свега са црквом са којом је водио отворен рат.

1.1 Породични митови 1

На слици је приказан Серен Кјеркегор;слика је из архиве листа „Гусар“ из 1846.године.

2

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ 2

Први међу њима је живот Сереновог оца Михаела Петерсена.Он је као дечак из сиромашне јитландске породице чувајући овце проклињао Бога због своје тешке судбине.Касније покајао се због својих грехова. Из тог разлога отац је у своју породицу уносио духовност али и атмосферу потиштене религиозности. Он је, како истиче Теплиц, тумачећи свој грех на начин прихваћен у Старом завету сматрао да ће Бог непосредном интервенцијом због његовог преступа кажњавати целу породицу.Управо због тога је децу васпитавао у духу религиозног фанатизма и у аскетској побожности.Михаел је био члан пијетистичке фракције Моравске браће („Хернхутери“) ,а на Серена је пренео наклоност према првобитном хришћанству.Овде треба скренути тему на један битан део Михаеловог живота:наиме он је са 12 година стигао у Копенхаген.Јако брзо он се осамосталио па и обогатио.Купио је шест кућа у граду и до краја живота је издржавао себе и породицу од ренте.Самим тим и Михаел Петерсен и Серен Оби могли су не радивши много и не водећи рачуна о финансијама да се занимају за филозофију и теологију.Сам Серен је био познати кицош, много је трошио на изглед, али је највећи део новца потрошио на штампање својих књига а последњу пару је дао за штампање антицрквених летака „Трену“ („Ojeblikket“).Серенов рођени брат Петер Кристијан такође се занимао за религију и постао је бискуп што је изазвало раздор између браће.Други породични мит везан је такође за Михаела Петерсена тј. за његову другу женидбу.Наиме после смрти своје прве жене Михаел Петерсен се поново оженио и то слушкињом, Сереновом мајком.После само 4 месеца родило им се прво од седморо деце.До 1834.године остала су само три жива члана породице и то Михаел Петерсен,Серен и Петер Кристија.Трећи породични мит је религијске природе .Исус Христ је разапет у својој 33.години па је Михаел сматрао да ни његова деца неће доживети Христове године.Нажалост био је у праву за сву децу осим за једну ћерку,Серена и Петера.Серен је прихватио очево веровање па је често рачунао колико му је остало до краја живота.Од свих седам браће и сестара Серен је био далеко 2

На сликама су приказани Михаел Петерсен Кјеркегор,отац Серена Кјеркегора и његов брат Петер Кристијан

3

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ обдаренији духом.Михаел је то рано увидео и зато је улагао све своје силе у усмеравању младог Серена у правцу религиозности.

1.2 Однос према Цркви и савременом хришћанству Сад долазимо на други проблем тј. отворени сукоб Кјеркегора са Црквом.Он 1830.године одлази у Копенхаген на студије протестантске теологије.Током студија учећи хуманистичке науке он се удаљава од званичне религије и уопште те проблематике.Још тада он у свом дневнику бележи да су хришћанство и филозофија неспојиви.На студијама упознаје теолога Мартенсена код кога је одлазио и на вежбе.Мартенсен је покушавао својим студентима да улије Анселмов приступ онај који предпоставља да је за разумевање вере потребно њено прихватање.Ово је био почетак одвајања Серена од вере тачније од цркве.До краја живота је одбацивао и најмању могућност везе између рационалног и вере. Иако је студије уписао 1830.године није успео да их заврши у року тј. за 4 године.Те 1834.године Серена је тресла једна од најјачих криза у његовом животу.Наиме остало их је само троје од деветочлане породице.Те исте године Серен је напустио дом и отишао у Гилелеју где је живео веома распусно.Иако му је отац слао позамашне своте новца он је увек остајао у дуговима.Већ је тада упао у најдубљу кризу вере.Тада је у свом дневнику записао: 1“Морам да пронађем истину која би била истина за мене; реч је о изналажењу мисли водиље којој бих хтео да посветим живот и за њу да умрем“.Из тог периода остаће упамћено да је упознао Андерсена, Сиберна, Мелера и Велхавена од кога је преузео термин егзистенцијализам.Међутим управо у овом периоду долази до великог преокрета, Михаел Петерсен умире 1838.године.Према проклетству отац је требао да надживи оба сина као казну за богохуљење.Насупрот томе,он умире!То је отрезнило Серена и дало му једну врсту мотивације: 2“Његову смрт сматрам последњим доказом његове љубави према мени.Отишао је од мене ради мене, како би –ако је то још могуће –из мене нешто израсло“.Прионуо је на учење и 1840.године је положи и последњи испит.Од тада свој живот схвата као мисију.Због тога је годину дана касније завршио и дисертацију под називом „О појму ироније“ (мај 1841.год.) а у септембру је успешно и одбранио. Кјеркегор се противио било каквој институционализацији вере и заговарао је повратак на првобитно хришћанство.Чак каже да је цео Нови завет превара и веома му је сумљиво то што су апостоли успевали да преобрате хиљаде људи дневно а сам Христ је за три године преобратио једва двадесетак људи.Зар је могуће да је ученик већи од учитеља?Затим Кјеркегор је Цркву нападао не са научне стране, знајући да Црква може лако одбити те нападе, већ са филозофске стране.Он сам себе није сматрао хришћанином бар не у оном опште прихваћеном смислу.Није могао бити члан такве институције,каква је потестантска или римокатоличка црква,за које је говорио да су највећи криминални акти у историји човечанства.Веровао је да себе нико не може назвати хришћанином,јер то је идеал коме се само тежи.Да би се постигао такав идеал неопходно је имати сопствену веру без посредника тј. Цркве.Како је већ поменуто Кјеркегор је стварао много инцидената у конзервативној Данској 1 2

Карол Теплиц,“Кјеркегор“ ,Живот и стваралаштво Карол Теплиц.“Кјеркегор“,Живот и стваралаштво

4

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ 19.века.На пример догађало се да телом блокира улаз у цркву или као што је био случај на самрти да одбије последње причешће.

1.3 Сукоб са јавношћу Није сувишно рећи да је Кјеркегор био веома специфичне душевне грађе.Можемо га схватати као незгодног, асоцијалног или опет генијалног човека.Па ипак, ниједан човек не заслужује оно што је Серен доживео од свог народа.Наиме 1846.године тиражни сатирични лист „Гусар“ („Korsaren“) објавио је најувредљивије карикатуре на Кјеркегоров рачун.У том листу су га такође нападали и његови школски другови износећи прљавштине , данашњим речником речено трачеве.После тога где год би се обрео упирали би прстом у њега и исмевали га.Од тада је почео брзо да губи пријатеље и његова репутација озбиљног писца је нарушена.Из данске историје познат је догађај под називом „Пролеће народа“ у коме је дотадашњи систем збачен и устоличена уставна монархија.Кјеркегор је био згрожен владавином народа будући да је био веома конзервативан.

1.4 Регина Олсен 2

2

На слици је приказана Регина Олсен;извор www.sorenkierkegaard.org

5

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ 1840.године верио се са, Регином Олсен (1822 - 1904), која је потицала из богате и угледне породице из Копенхагена. Међутим, са сваким новим даном хватала га је све већа паника, страх да није одговарајућа особа за своју жену. Овај страх је потицао из више извора. Прво, одувек је био слабог здравља, што га је само још додатно уверавало да ће се испунити породична клетва. Затим, имао је честе нападе депресије, за шта је сматрао да Регина неће имати разумевања, а ако би и имала, мислио је да, свеједно, не би био одговоран муж и отац. А ту је и забринутост да би његова деца наследила неке од менталних болести, од којих су боловали поједини чланови фамилије. Желео је да раскине веридбу, али што је своју вереницу више гурао од себе, то се она снажније везивала за њега. На крају је осмислио сцену по којој ће пред светом он испасти нитков, а она бити принуђена да га напусти, чувајући свој добар глас. Крајем године, пре но што је кренуо на своје прво од четири путовања у Берлин (што су његови једини одласци у иностранство) присуствовао је миси, на којој је поново видео Регину.1 „Приликом мисе (током службе свештеника) она ми је махнула. Не знам је ли то био чин опраштања, али у сваком случају, учинила је то веома срдачно" - записао је у свој дневник. Ова романса је дубоко утицала на Кјеркегора, тако да се размишљања подстакнута њиховим односом рефлектују у готово свим његовим делима. Ускоро је до њега стигла вест да се Регина верила са својим учитељем клавира.

2. Стваралаштво и филозофија 1843. године Кјеркегор је објавио своју прву књигу „Или/Или: Фрагменти живота" и то под псеудонимом Виктор Еремита (победнички пустињак). Важно је напоменути да се Кјеркегорова филозофска мисао може разумети једино читањем свих његових дела, јер су сва она део сложене филозофске шеме, коју 1

Серен Кјеркегор „Дневник“;извор проф.Драган Матић www.filozofija.org

6

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ је испланирао још на почетку. Он је сматрао да је људима све представљено поједностављено: новине им презентују већ припремљена мишљења, популарна култура нуди већ спремљене вредности, а филозофске школе властите тезе као неприкосновене истине. Зато је он ствари учинио тежим. Да би ово постигао, користио се разним средствима, између осталог и „индиректном комуникацијом". Она се састојала од суочавања читаоца са противречностима. Помоћу псеудонима, увода, постскриптума, међуфаза, прелиминарних извода, понављања, ироније и других средства подривао је и замагљивао намере аутора. Тако се ни једна „истина" презентована у тексту, не може просто научити напамет или прихватити „објективно". Уместо тога, текст представља углачану површину која читаоца суочава са сопственим одразом. Начин на који ће читалац прићи тексту, разумети га и о њему просудити, зависиће више од читаоца него од текста. Отуда од самог старта, он пише две серије текстова: дела објављена под псеудонимима и „Поучне беседе" објављене под његовим правим именом. „Беседе" објављује од почетка, желећи да покаже да оне не иду независно, али и да је од почетка био на религиозном становишту. „Беседе" су директне, али упућене само хришћанима који разумеју њихову терминологију. Индиректна комуникација, којом се користи у делима потписаним псеудонимима, служи обмањивању оних који су напољу, изван - као што су дански хегелисти и њихови следбеници. Овим делима он пародира Хегелову „Енциклопедију", а тиме подрива целокупан систем данских хегелиста. Сматрао је да сви системи негирају појединца. На пример, за Хегела је човек значајан као Идеја, а безначајан као привремено биће, тј. нису му битни лични, егзистенцијални страхови. Кјеркегор је говорио да не умире „општи човек" који је део система, већ 1„умирем ја и нико други не може доживети моје искуство у суочавању са смрћу." Кјеркегор је веровао да сваки појединац мора бити свестан одговорности пред изборима које у животу чини, јер себе изграђује и одређује управо тим изборима. Они не смеју бити под утицајем универзалних, објективних стандарда, већ субјективних, што ће касније постати суштина егзистенцијалистичке мисли. У књизи „Или/Или", он нуди две алтернативе естетику и етику. Први део књиге писан је са естетске тачке гледишта, где естета познаје љубав само као сексуално задовољство. У неким сегментима, овај део је био скандалозан, јер приказује ствари из угла циничног, модерног пробисвета, којем је главни циљ бежање од досаде и чија улога кулминира у „Дневнику заводника". Други део књиге писан је са тачке гледишта Судије и састављен је у форми писама, као средством комуникације са естетским аутором првог дела. Док је у првом делу љубав парадигма завођења, у другом делу је парадигма брака. Судија покушава да обједини естетику и етику у браку, објашњавајући да љубав у браку не искључује чулна задовољства већ једино себичну пожуду. Између естетске и етичке етапе налази се граница - њу представља иронија. Кјеркегор иронију назива бабицом на рођењу индивидуалне субјективности. Сократ је оваплоћење „бесконачно негативног", јер користи иронију како би подрио све ставове свог саговорника и тако га натерао да се критички дистанцира од самог себе и преиспита своје ставове. Пре него што је објавио своју прву књигу, Кјеркегор је интезивно покушавао да постане стални члан најутицајнијег књижевног круга у Копенхагену, који је предводио Хајберг. Када је у јавности настала дебата о слободи штампе, 1

Кјеркегор „Дневник“ проф.Драган Матић

7

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ Кјеркегор је заступао став да те слободе треба ограничити, сматрајући да популарна штампа штети појединцу. Написао је чланак за Хајбергове новине, потписавши га псеудонимом, али чини се да је био мотивисанији да у њему покаже своју духовитост и ученост, него што га се заиста, дубоко дотицала ова политичка тема. И успео је у томе, јер су многи читаоци помислили да је чланак написао сам Хајберг. Убрзо добија позив књижевног клуба, али он сада жели да уђе и у њихов унутрашњи круг и зато пише рецензију Андересеновог романа „Само виолиниста", на 70 страна. Ханс Кристијан Андерсен је млади писац, којем са сваким даном расте репутација, а његова дела се готово одмах по објављивању преводе на немачки језик. Међутим, Кјеркегор се у својој рецензији ватрено супроставља Андерсеновом ставу да, уколико се геније не негује и чува, он подлеже околностима и нестаје без трага, тврдећи да се дешава баш супротно, што су невоље веће, геније више напредује и изоштрава бриткост свог ума. Узалуд, никада није ушао у ужи круг, а када је објавио књигу „Или/Или", Хајберг га је жестоко критиковао. Исте године (1843) Кјеркегор је објавио још два дела: „Страх и дрхтање" и „Понављање", у којима се бави темама вере и жртвовања. У њима он покушава да се оправда, наводећи како и Аврам и он чине жртву зарад вишег циља (Аврам је пристао да Богу жртвује свог јединог сина; Серен је жртвовао своју љубав према Регини). Размишљајући и развијајући ову тему, он долази до кључног питања: Може ли етику да суспендује виши ауторитет? Ако је Бог суштина свега етичног, како може да суспендује самога себе? Може, јер је етика грађанска врлина, или „обичајни морал", како је назива Хегел, коју суспендује само безусловна Божја заповест. Ово је Кјеркегор назвао „теолошко укидање етике". Али, овде се рађа ново питање: како разликовати глас Бога од халуцинације? Једино вером. Аврам ничим не може да се оправда - јер би се оправдавањем вратио међу људе и у сферу етике. Разлика између Агамемнона, који је жртвовао своју ћерку, и Аврама је у томе што Агамемнон може да оправда свој чин обичајним моралом. Жртва, ма колико болна, била је неопходна за успех грчког војног похода против Троје. Овакве жртве, за циљеве веће од појединца, јасне су друштву тог времена, али Аврамова жртва није таква, јер није оправдана преовлађујућим моралом. 1844. године објавио је још две књиге: „Филозофски фрагменти" и „Концепт стрепње". У „Филозофским фрагментима" истиче да је идеја да је вечни, бесконачни, ненадмашни Бог могао истовремено бити инкариран као смртно биће, и умрети на крсту - увреда разума. Али, Кјеркегор није на страни разума, тврдећи да градитељи система никада неће моћи интелектом да разумеју постојање, јер сам интелект то није у стању да учини. Он напада све ауторе који тврде да човек може сам да се уздигне до божанства, тј. да се помоћу разума попне уз небеске лестве. Хришћанска вера све преображва, и ум, и етику, и естетику. Људи нису у стању да се својим разумом уздигну до Бога, већ просветљење могу да стекну једино уколико се Бог, својом милошћу, спусти ка њима. У „Концепту стрепње", он веома проницљиво претаче идеју о слободи воље у сферу психологије, па се зато ово дело сматра првим дубоко психолошким. У њему он прави јасну поделу између стрепње - страха од непознатог и самог страха - од непосредне и објективне опасности. Полазећи од претпоставке да се слобода не може достићи филозофским путем, јер сваки доказ призива логичку нужност, која је у директној супротности са слободом, он тврди да се она може

8

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ достићи само психолошки, јер психологија објашњава стање ума које омогућава слободу. Ово стање ума је - стрепња. 1845. године Кјеркегор издаје „Етапе на животном путу", своје најобимније дело.У овом делу етици и естетици додаје и трећу категорију: религију, јер је доказао својим претходним делима да прве две категорије не дају задовољавајуће одговоре.

2.1 Критика Хегелове филозофије Филозофија егзистенцијализма управо и започиње Кјеркегоровом побуном против Хегела и завршава се захтевом за повратком битним извориштима Хегелове филозофије.Побуна против Хегела коју започиње Серен Кјеркегор није ишла у правцу скидања свих идеолошких привида већ само једног-привида јединства егзистенције и есенције оствареног у грађанском друштву.Скидање овог привида одвело је Кјеркегора до одбацивања дијалектике као теорије посредовања субјекта о објекта,човека и света.Кјеркегор је трагао за извесношћу,истином и слободом са становишта чисте субјективности са становишта срца изолованог и усамљеног појединца.Кјеркегорова побуна против Хегела је својеврстан бег од стварности.Али то бежање има значајне мотиве које треба испитати и разумети.Оно отвара нове увиде и доноси нова сазнаја о реалности грађанског друштва, до којих Хегел у доба настајања тог друштва није могао доћи.Кјеркегор напушта дијалектику као теорију која историјски развитак човека тумачи као процесс тренсцедовања дате стварности.Мислити стварност за Кјеркегора значи осмишљавати пре свега свој индивидуални живот, независно од измене света у којем је тај живот бесмислен.Хегелу је, по Кјеркегору, потпуно недостајао смисао за индивидуално људско; Хегелова филозофија је филозофија апсолута чији је развој завршен, апсолута у којем је појединац само оруђе лукавог светског ума. А тај светски процес самореализације циљева историје,иманентне логике историје уништавао је слободу појединца.У Хегеловој филозофији,каже Кјеркегор,постоји само опште појединачно је само моменат оспољења те општости.Ван те општости појединац не може да егзистира као људско биће.Ова критика Хегелове филозофије значила је захтев за повратак на паскаловску традицију и у том смислу је она корак назад у односу на Хегела али она нам открива нове границе једног света и нова противречја људске егзистенције.Жестина Кјеркегорове побуне против Хегела извире из непомирљивих одбијања постојеће реалности.Али ова жестина завршава у иронији као становишту клонулог духа који не види могућност изласка из парадокса живота. Кјеркегоров напад на Хегелову филозофију није усмерен према панлогичком систему због самог система већ због постојећег стања ствари које тај систем објашњава и брани.Извор проблематичности и нетачности Хегелове филозофије проистиче ,по Кјеркегору, из чињенице да је Хегел из свог система искључио појединца.Хегелова филозофија је теорија о прогресивном развоју људског духа,а то је по Кјеркегору илузија. Индивидуа је за Кјеркегора апсолутна стварност. Ова филозофија почива на тежњи да се апстрахујемо од себе. Партикуларно, издвојено људско биће једина је реалност за Кјеркегора; историја је, по њему, поприште траума и неслободе (за разлику од Хегела). Кјеркегор је

9

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ тражио начине да човек не изгуби своју душу у свету масовног обезличавања, али је био усамљен у својим напорима.

2.2 Очајање Кјеркегор одређује очајање као “болест духа”, болест “властитог ја”.Али шта је дух, а шта је властито ја за Кјеркегора? 1“Човјек јесте дух…Дух је властито ја… Властито ја јесте однос који се односи према себи, и односећи се према самоме себи односи се према неком другом.”Однос према самоме себи треба бити постављен од Бога.А 2“очајање је управо да човек није свестан тога да је одређен као дух”.Очајање је немогућност постизања сопственог ја.Ако властито ја не постаје самим собом, онда пада у очајање, знало оно за то или не.Очајање је човеку по природи урођено, оно је резултат онтолошке структуре човека, његове специфичне позиције:3“Властито ја је у синтези коначног и бесконачног, временског и вечног, слободног и нужног“.Дакле, човек је тријада супротности, па тако очајање произилази из изворно динамичке ситуације у којој два подручја, коначно и бесконачно делују једно на друго , насупрот њиховим контрадикторним природама.Из овако постављеног односа произлази и могућност несклада.Наиме, кад човек не би био таква синтеза, онда он не би могао очајавати.Нарушен, нескладан однос према самоме себи као синтези, а тиме и према моћи која га поставља јесте очајање.Очајање се односи према вечном у човеку.Без вечног у човеку, он не би могао очајавати, био би лишен темељног стања у коме је очај могућ.С једне је стране, стање очајања је предност, јер указује на то да је човек дух који тежи ка вечном, а с друге стране јесте и недостатак јер то је болест, несрећа и јад.То је “болест на смрт”. 4 “Очајник је смртно болестан.То су у једном сасвим другачијем смислу него што се то односи на неку болест, најплеменитији делови које је болест напала; а ипак очајник не може од тога умрети.Смрт овде није крај болести, него је смрт крај у једном току који се не довршава.Не можемо се ослободити те болести, чак ни смрћу, јер је овде болест са својом патњом и смрћу,управо то да се не може умрети.“А стање где је човек излечен од ове болести Кјеркегор описује: 5„… односећи се према самоме себи и желећи да буде самим собом, заснива се властито ја, јасно на моћи која га је поставила“.Кјеркегор очају супротставља веру.Он протеже очајање на сваку егзистенцију која није пред Богом свесна себе као духа.Без обзира колико интензивно естетски уживао живот, сваки човек који не заснива своју егзистенцију на Богу, или му је такав однос апстрактан, запада у очај.Како је очај резултат онтолошке структуре човека, човек се увек налази у кризи, предиспониран је за очај.Као што нема човека који је потпуно здрав у телесном смислу, тако нема ни потпуно неочајног човека.

3. Етапе на животном путу 1845. године Кјеркегор издаје „Етапе на животном путу", своје најобимније дело, са највишим уметничким дометима. У овом делу етици и естетици додаје

1

Миладин Животић „Егзистенција,реалност и слобода“,Киркегорова филозофија егзистенције Миладин Животић „Егзистенција,реалност и слобода“,Киркегорова филозофија егзистенције 3 Миладин Животић „Егзистенција,реалност и слобода“,Киркегорова филозофија егзистенције 2

4 5

Карол Теплиц „Кјеркегор“,Живот и стваралаштво Карол Теплиц „Кјеркегор“,Живот и стваралаштво

10

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ и трећу категорију: религију, јер је доказао својим претходним делима да прве две категорије не дају задовољавајуће одговоре. Он показује како на естетском плану, љубавна трагедија настаје када љубавници не могу бити уједињени, јер их спољне силе раздвајају; на етичком плану, раздвајају их различите сфере постојања, јер једно љубав доживљава естетски, а друго етички. На религиозном плану, препреку представљају различите природе, јер он прихвата своју судбину као патњу, и само прихватање патње може му омогућити да се одвоји од овде и сада и да се спреми за вечност. Естетски херој има противника изван себе, религиозни унутар себе. Естетски херој постаје велики освајач, религозни пати. Иако естета трага за разноврсношћу и новинама у жељи да се не досађује, на крају мора пасти у досаду.

3.1 Естетски тип живота Кјеркегор разликује два основна животна става које одређује именом: непосредног и рефлексивног естета.Проблем анализира на примеру односа мушкарца према жени.Читање његових књига само под углом атифеминизма и односа према Регини Олсен онемогућава да се изврше неопходна филозофска уопштења.Она је оличење онога што је чулно.Еремит (Кјеркегоров псеудоним) о томе пише у више махова 1„Волети тебе-пише о вереници-зар то не значи волети свет?“.Брак стога означава трајну везу са светом, с чулношћу.Непосредног естета примерно оваплоћује Дон Жуан.Његов живот одређују природни чиниоци пре свега биолошки (либидо).Његовим животом управља потрага за пријатностима, симпатија и аутопатија задовољење пожуде, чулност.Подлежући спољним побудама естети се са светом не повезују на трајан начин.Околни свет заједно са његовом лепотом постоји за човека са том оградом, ипак, што за њега не треба да има трајне вредности.Свет је скуп морално индиферентних вредности пролазног карактера који изазива стање апатије.У консеквенцији живот естета има неангажован карактер.Негација објективних и тренсцедентних вредности води до негације људског живота.То је резултат недостатка циља (ван естетског циља) коме би било вредно тежити.То проистиче из обезвређења средине која јединку окружује.Не налазећи вредности ван себе, естета их не налази ни у себи.Оцењујући тај тип живота из другог стадијума може се говорити о усамљеништву, песимизму, безнадежности, осећају животног бесмисла, о апсурдности живота.Кјеркегор пише: 2 “Живот је за њега постао горак напитак(…)Нико се не враћа после смрти,нико не долази на свет без плача.Нико те не пита кад хоћеш да уђеш, нико не пита кад хоћеш из њега да изиђеш(…)Како је празан и безначајан живот. Пошто такав живот може да се заврши муњевито као у Дон Жуановом случају треба се њиме максимално окористити.Моцартовски узор третира љубав само чулно управо зато да би се задовољавајући актуелну пожуду могло да се мислити о следећој авантури, да не би било везивања а самим тим и ограничавања своје слободе што би онемогућило следећу авантуру.То је живот садашњошћу, тренутком без узимања у обзир перспективе, будућности.Свака делатност води до сличног резултата.Нема дакле напретка али постоји гађење и опасност досаде. 1 2

Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“ Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“

11

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ “Carpe diem” не водећи рачуна о последицама које отуда произилазе, без сношења одговорности,која је као категорија појам из етичке сфере,то је девиза заводника.То је живот који само милује површину; лак, пријатан, без последица, пун љубакања али не и љубави, пун променљивости али без рада. Испразност овог типа живота испољава се при анализи ситуације Доне Елвире која је 1„..изгубила све:небо кад се бацила у загрљај света,свет кад је изгубила Дон Жуана.Нигде нема склоништа…“Нигде не постоји ослонац за таквог човека; у том пловљењу у струји кроз живот он је осуђен искључиво на сопствене снаге, управља се према сопственим хировима.Свет и људи имају да буду једино сировине из које он извлачи чулна задовољства. Рефлексивни естет за разлику од непосредног интензивира унутрашње доживљаје који треба да замене реалну везу с природном и друштвеном стварношћу.То означава окружење чула својеврсним оклопом ради тога да се не би подлегло искушењима сензитивних доживљаја.Последица овога јесте стремљење ка самоћи, изолацији од света и друштва.Променљивост угођаја, богатство маште, анализа само теоријских могућности треба да обогати субјетктивну личност естета.Он не живи у реалном свету већ лебди између разних могућности најчешће међусобно супротних што изазива стање сталне амбиваленције.Пошто се расположења мењају он дакле живи и ужива у тренутку.Такав живот нема интегритета нема постојаности.То је неповезан скуп субјективних догађаја који немају објективног значења.На тај начин превладавају се тешкоће непосредног естета, који подлеже спољним нужностима, пошто уживање у доживљено у реалном свету може да разочара, насупрот животу у апстрактном свету могућности. Највећа претња овако смишљеног живота јесте досада.Начин њеног превладавања јесте „променљив живот.Принцип: путем интензивног појачања,а не путем екстензивног проширења живота доћи до задовољења-ту је доведен до зенита. То узрокује ограничење спољне активности естете, како у односу према природи,тако и у односу према друштву.Уколико је веће то самооганичење у реалном свету, утолико је већа могућност да се искаже машта и фантазија, утолико више може субјективно да се изанализира, да се доживи.Ово мора да буде праћено одустајањем од било каквих реалних нада.Нада увек стреми ка нечему, што човека спутава, ограничава, парализујући могућност јединке.Овде није слободно надом замењивати напор самосталног мишљења, фантазирања.Уклањање из живота наде,везује се с нужношћу да човек у себи изгради способност за обесцењивање свих догађаја и за релативизацију вредности.Сваки доживљај мора да има толико минимално значење да би се могао заборавити, и истовремено мора ипак да се очува толико значења да би оно могло да чини основ за естетске доживљаје. Недостатак ослонца при вршењу избора на овом стадијуму води до оспоравања свих ауторитета,норми и принципа.Живот тренутком, променљивошћу расположења не гарантује понављање сличних моралних ситуација, које су услов ослањања, при вршењу избора, на стечено искуство.Искуства заправо нема пошто је за његово искоришћавање потребан временски континуитет,који естет негира, живећи тренутком, садашношћу.Понављање побуђује досаду, а досада је угрожавање уметничког живота.Окретање према споља и функционализацији сопственог живота нпр. путем брака или избора занимања изазива увлачење човека у орбиту обавеза, одговорности, политике, друштвене 1

Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“

12

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ хијерархије, што значи угрожавање самовоље јединке тј. њено ограничавање.Такво екстенсификовање живота врши се на рачун субјективности што је у супротности са основном замисли овог типа живота. 1 „Човек не ужива у стварности него у ономе што се у њу улаже“.Рефлексивни естет се ту диже изнад сивила непосредног естета-хедониста.Он ужива у самим финесама, у рафинованим методама завођења као у „Дневнику заводника“, а не у стварном завођењу 2„...уживање не чини уживање,него шта чини то,што се при томе реализује сопствена воља“. У пракси се то манифестује избегавањем трајних пријатељстава, што не значи да их треба избегавати уопште.Треба само на време прекинути са пријатељством.Исто тако и са браком.Од чулног задовољења не треба нужно бежати , већ ако двоје људи дођу до закључка да су намењени једно другомтреба да прекину.Слично је и са радом и избором занимања.Ово тзв. увођење у науку о друштву јесте заправо иронија, нарочито ако се узме у обзир стално незадовољство, бол и гађење који се у естети рађају.Та стања су резултат живота у свету могућности. Наиме,“доживљај“ једнога од њих одмах чини очигледном супротну могућност.Шта изабрати?Водећи живот доследно по овим препорукама, естет мора да анализира супротне могућноти, бескрајно много других варијанти, без добијања сатисфакције. Рекапитулирајмо:естет увек постиже супротност својим намерама.Уместо радости, налази разочарење и меланхолију.Претерано наглашавање у животу уживања води до закључка о бесмислу живота, до очајања, до жеље за самоубиством.Естет остаје усамљен са својим плановима и сликама.Цео овај стадијум само је једна од могућности у људском животу.Он је ипак бесмисленкако каже Кјеркегор-јер у њему нема места за Бога.Управо са увођењем Бога и стварним обављањем избора долазимо до преображаја естета у етичара.

3.2 Етички тип живота За естету су биле непознате категорије као што су норма, закон, одговорност, добро, зло, вера у Бога итд. које су везане за етички тип живота.Живот вођен по етичким препорукама мора да буде свесно прихваћен.Кјеркегор критикује малограђанско, несвесно подређивање човека друштву,које би уништило егзистенцијално интерпретиране елементе аутокреације.Кјеркегор има и представнике овог начина живота и у својим делима као нпр. судски саветник 1 2

Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

13

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ Вилхелм (Или/или:Фрагменти живота) који уверава свог младог пријатеља естета у сврсисходност одбацивања уметничког начина живота.Пребациће му како је његова слобода само субјективна самовоља коју не прати аутокреирајућа одговорност.Тек ће превладавање индиферентизма естетске праксе изазвати прекид изолације И увући естету у орбиту етике и саживљавања са друштвом.Естет вређа све законе, и зато не налази смисао живота, циљ коме је вредно тежити.Тај нихилизам и песимизам имају да нестану захваљујући саживљавању са другим људима и прихватању обавеза које су у вези са законом и нормама.Самим тим етичар се повезује са друштвом и заузима позицију у друштвеној хијерархији.То мора довести до понављања одређених моралних ситуација,понављања које су естету доводиле до гађења.Етичар под појмом понављања подразумева прелазак са одлуке на спровођење исте у дело.Тек захваљујући понављањем ситуација и оцена постаје могуће постојање моралних и правних норми.Без те поновљивости не би била могућа никаква етика.Закључак читаве расправе која тече између ова два лика јесте:”Одважите се на тешкоће, тада ће вам оне помоћи.Зар мислите да тешкоће желе само да вас шиканирају?” Прелаз са аетичког става естете на живот сагласан са етичким препорукама може,по Кјеркегору,да буде остварен ако се задовоље два услова: а) треба увести Бога у живот да би се животу дао смисао; б) треба донети формално-апстрактну одлуку о неопходности да се човек определи.Живот естета није имао рационалне стварности која би човеку дозвољавала да ступи у орбиту етике.Оно што је променљиво и историјско,јесте пролазно, те према томе не може да интегрише живот.Из тих разлога услов живота саласног са етичким правилима јесте увођење духовног елемента у живот-Бога.Оно што је етичко бива путем односа према религијским поставкама испуњено само формалним садржајем.У основима етике налази се стремљење ка Богу, и зато Кјеркегор у том стадијиуму не признаје оно што је етичко.Он пре признаје оно што има етичко-религијски карактер.Ту се ипак крије клица конфликтности и егзистенцијалне напетости.Јер вера је нешто субјективно, индивидуално док је етика нешто опште и комуникативно. Хегеловска етика је везана за државу, друштво а Кјеркегор у једном тренутку то кида с таквом интерпретацијом како би могао да појача индивидуализовану веру у Бога и осећање моралне одговорности јединке са извршеним избором. 1”Вера замењује све.”Вера треба да јамчи не само за континуитет који естет негира већ истовремено треба да постави циљ и начин стизања до Бога.Без вере је немогуће говорити о етици.2”Ако човек у свом избору не наиђе на Бога и ако никад не предузме одлуку захваљујући којој ће разрешити проблем уз Бога и споразуме се с њим ,тада би његов живот исто тако добро могао и да не буде преживљен”,то значи изгубио би свој смисао као што га је изгубио естета.Стога етичару није дозвољено да живи онако како се живи,он не сме да се везује за друштво онако како се други везују.Опредељење за Бога штити етичара да се не расплине у расположењу, у тренутку,оно му пружа умирење и сигурност, одлике које су естету биле туђе.С друге стране 1“Он (Бог) потчињава појединачног човека општем поретку, и захтева од њега да, одричући се сопствених жеља, потчини себе том општем поретку.То значи,као дух који он јесте захтева од 1

Серен Кјеркегор „Две кратке етичко-религиозне расправе“ Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“ 1 Серен Кјеркегор „Или/или:Фрагменти живота“ 2

14

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ човека да и он буде дух и да све односе у животу-исто као и љубав-потчини односу према Њему.” Пре но што се човек свесно потчини друштвеним прописима мора да раскине са естетизмом ,то значи мора хтети да изабира.Није важно за шта се јединка опредељује важно је да уопште хоће да изабира.Сама чињеница избора јесте момент човекове аутокреације.Избор схваћен чисто формално добар је с обзиром на субјекат а не на објекат обављаног избора јер он естета претвара у етичара. Етичар не може ништа да прими аутоматски, механички чак ни од најистакнутијих јединки пошто би то уништило његову одговорност.У складу са тим он би изгубио своју појединачност, конкретност, непоновљивост која би се расплинула у ономе што је опште у друштву.Ако дакле етичар прихвата избора занимања и брака он онда имитира оно што је опште, што Кјеркегор назива “општељудском заповешћу” или “обавезом”.Рад, занимање односно заједнички живот с другим људима изаражавају како оно што је опште пошто су заповести за све тако и оно што је индивидуално пошто воде до разноразних начина реализације тога општег.Реализација онога што је опште има карактер аутокреације личности пошто само признање норми заједничког живота за властите и њихово отварење путем детаљних опредељења дозвољава јединки да испуни Кјеркегоров постулат да човек постане оно што је опште и оно што је конкретно.На тај начин својим примером он наводи друге на сличан пут. На место необузданих инстинката естета појављује се обавеза, задовољство, животна радост, родољубље, заинтересованост итд.Човек се осећа потребним и то уздижење његову вредност у очима других.Па ипак поред позитивних јављају се негативне стране овог стадијума живота.Највећи проблем јесте у томе што може доћи до сукоба између друштвеног живота етичара с једне стране и вере с друге стране.Етички живот садржи иманенте клице неопходне за његово напуштање.Избор живота у друштву има у циљу пре свега приближавање естета-атеиста религији да би потом могао и њу да напусти за рачун субјективизоване вере.Самим тим Кјеркегор врши преиспитивање могућност поштовања свих правила и кодекса које етичар прихвата.Имајући у виду непоновљивост животних ситуација и људи он долази до закључка да је немогуће потчињавање свих моралних ситуација нормама пошто би се оне тада показале као неопходне за разрешавање свих моралних алтернатива.Живот је богатији од кодекса и стога су безличне норме неопходне, уколико у конфликтним ситуацијама присиљавају да се норме потчињавају личним вредностима.Морално конфликтна ситуација појављује се онда када норме једног истог кодекса наређују да се предузму у пракси противречне одлуке. Сваки избор је дакле лош пошто узрокује ступање у конфликт с једном од норми.Како се из тог извући?Ту постоји могућност уздизања изнад етике, укидање важности читавих кодекса или појединих норми ради виших циљева.По Кјеркегору то су циљеви везани с вером.Управо у овом тренутку се јавља или-или избор пред човеком:или ће живети животом пуним пожудеестета и мирним животом етичара у људском друштву или ће се определити за субјективизам вере који се брани од оба предходна типа живота.

3.3 Религијски тип живота

15

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ Више пута је утврђено да у хришћанству постоји иманентан инстинкт самоодбране.Када динамика хришћанства почиње да слаби и када наступи криза рађа се буђење које садржи егзистенцијалне мотиве, оне што треба да му враћају животност.Ту је нпр. Св.Бернард који уводи примат спасења, упркос Абеларовом рационализму ту је Св.Фрања који западно хришћанство ослобађа везаности за овоземаљска добра, најзад Лутер који наглашава индивидуални дијалог човека с Богом и Паскал који у веку конформизма подсећа на хришћански немир; на крају ту је Кјеркегор који парадокс завршене и универзалне вере супротставља Хегеловој филозофији.Његова филозофија вере јесте филозофија парадокса и религијског немира. Не признајући универзализам, свеопштост, Кјеркегор је издвајао много могућности живљења по религијским препорукама.Дански мислилац предузео је покушај увођења егзистенцијалних мотива како и религију закона (уговора) тако и у религију милости.Намеравао је да их синтетизује. Религија Старог завета јесте религија закона(уговора).Њена суштина јесте обострано чување уговора склопљеног између даваоца норми и верника.Бог вернику јамчи да ће постићи есхатолошке циљеве уколико се у пракси свакодневног живота буде управљао по законима који су му дати.Егзистенцијализација се у том случају неће тицати постојања Бога него садржаја добијаних наређења и интерпретације норми садржаних у кодексууговору , као и супротности међу њима. Другачије је у Новом завету, у религији милости, која је еx definitione супротна са праведношћу.Кјеркегор то објашњава на примеру: ако злочинац по сили правних норми добија правоснажну пресуду нпр. буде осуђен на смрт, а највиша власт у држави се користи правом милости,замењујући пресуду у дугогодишњи боравак у затвору тада је крајња одлука (помиловање) супротна са правним кодексом тј. неправедна је.Егзистенцијализована вера која није заснована на уговору, него на милости, која је нешто индивидуално, у супротности је са организованом и догматизованом религиозношћу, она чак допушта такве егзистенцијалне интерпретације које оспоравају реално постојање “објеката” вере тј. Бога и Христа.По другим критеријумима Кјеркегор је религиозност поделио на религиозност А И Б. Религиозност А има општељудски карактер и среће се не само у паганству него и у хришћанству.Човек који живи по Кјеркегоровим етичким правилима нaлази се у религиозности А.То је угодан живот, пун самопоуздања, вођен у уверењу да је неко хришћанин на основу крштења и поседовања Библије, одлажења у цркву,као и поседовању јасности и сигурности у свему што се односи на питање вере.Ту се такође испољава воља за постизањем срећне бесмртности чак и ако се при томе захтева мало патње.1“А због чега ипак ту пасивност, тај недостатак субјективног напора називати хришћанством?“-пита Кјеркегор.То је естетскоетичка збрка која се јавља нпр. у масовној припадности некој цркви.У каснијој егзистенцијалној терминологији преузетој између осталог и од Кјеркегора такав живот се назива неаутентичним, безбојним.. Религиозност Б има специфично хришћанску обојеност,чак нељудски и супротну људском разуму;има парадоксални карактер.

1

Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу

16

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ 1

„По мом мишљењу-каже Кјеркегор-постоји максимална отежаност свим људима да постану хришћани.“Стога у тој религији нема круга посвећених у тајну и профаних,сви су једнаки,сви стоје под једнако тешким задатком.До те аутентичн,немасовне религиозности не долази се читањем књига него путем продубљавања и преображавања своје егзистенције.Тешкоћа почива не на разумевању тога шта је хришћанство,него у постојању хришћанином.Кјеркегор у скалду са тредицијом лутеранске теологије апсолутизује бескрајну провалију између Бога и човека и на тај начин одређује религиозност Б.Из поставке о апсолутној различитости између Бога и човека произилази немогућност схватања шта је Бог и нужности одустајања од разума у питањима вере.То такође није једнократна већ перманентна делатност.Постаје јасно због чега човек треба ослањајући се на разумске премисе 2 „да пред лицем Бога није у праву“ ,за разлику од религиозности А,која може да се испољи и у религији закона који се може записати и разумети. Управо ирационалност религиозности Б и њена противречност с разумским анализама садржи у себи оно што је повољно за веру.Кјеркегор каже да 3 “егзистенција Бога као појединачног човека у времену”,или оно што је назамисливо постаје предмет вере.Ако тај апсурд представља суштину хришћанства,онда ништа позитивно не може да се каже на тему вере,пошто је њена начелна категорија за разум апсурд. 4”Оно што је позитивно могуће је распознати на основу оног што је негативно.”Треба разумети да се ништа не може разумети, и стога хришћанство јесте егзистенцијална комуникација”-како то одређује Кјеркегор-која се изражава у начину егзистенције, а не у апстрактним трактатима и догматизованим системима.Ако се живот не преобрази у складу са том тезом, тако не може да се буде хришћанин.И стога Кјеркегор религиозност А није признао као хришћанску.Сматрао је ипак да је потребна да би се у кидању са њом човек могао узнети на пиједестал апсурда, до религиозности Б.

ЗАКЉУЧАК Након заиста богатог али прилично кратког периода стваралаштва и борбе против Цркве, преоптерећен обимним радом, Кјеркегор доживљава слом и 1


2Карол Теплиц „Кјеркегор“,Стадијуми на животном путу 23

4



17

С.КЈЕРКЕГОР-ЕТАПЕ НА ЖИВОТНОМ ПУТУ завршава у болници. У болничку собу не жели да прими свог брата, нити жели да се причести: 1„Попови су краљеви службеници, а краљеви службеници немају везе са хришћанством", тврдио је. Умро је 11. новембра 1855. године. Већи део богатства је пре смрти већ потрошио, а све преостале драгоцености тестаментом је оставио Регини, која их је одбила, узимајући само неке своје личне ствари и писма која му је слала. Осим што је оставио велики број драгоцених списа иза себе Кјеркегор представља и зачетника егзистенцијализма као филозофског правца због чега ће остати уписан као један од значајнијих филозофа у историји.

ЛИТЕРАТУРА: 1

Карол Теплиц,“Кјеркегор“ ,Живот и стваралаштво

18


1.Карол Теплиц:Кјеркегор, Графос,Београд,1980. 2.Миладин Животић:Егзистенција,реалност и слобода, посебно издање часописа „Идеја“,Србоштампа,Београд,1973.

3.Серен Кјеркегор:Две кратке етичко-религиозне расправе, Графос, Београд,1977. 4.Серен Кјеркегор:Или/или:Фрагменти живота, Графос,Београд,1980. Интернет извори:

1.www.sorenkierkegaard.org- коментар проф.др. Ентони Сторма на Кјеркегоров живот и стваралаштво

2.www.philosophypages.com 3.www.filozofija.org-коментар професора Драгана Матића

19


20

Soren Kjerkegor Etape na zivotnom putu

Recommend Documents