Sloboda Jednakost Solidarnost i Internacionalizam-izazovi i Perspektive Savremene Levice u Srbiji

Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam:

Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji

1

Izdavač Friedrich Ebert Stiftung Za Izdavača Ana Manojlović

2

Urednici Ivica Mladenović i Milena Timotijević Dizajn Jovana Timotijević Lektura i korektura Ivica Mladenović i Milena Timotijević Priprema za štampu Aco Popadić Štampa Čugura print Tiraž 500 Beograd, 2008. ISBN 978-86-83767-26-7

Sloboda, jednakost, solidarnost i internacionalizam:

Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji 3

Urednici Ivica Mladenović i Milena Timotijević

4

Sadržaj

005 Sadržaj 007 Umesto uvoda 017 Jutarnje pitanje jednog sociologa; Jutarnje pitanje jednog sociologa. Dvadeset godina kasnije Đokica Jovanović 037 Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija Todor Kuljić 065 Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: Sa osvrtom na tranziciju u Srbiji Zagorka Golubović 089 Globalni socijalizam Vladimir Vuletić 113 Levica u Srbiji na prelazu iz industrijskog u informatičko društvo Goran Blagojević 139 Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida Jovo Bakić

5

6

181 Levica i nacionalizam u Srbiji Olivera Milosavljević 205 Političko nasleđe antifašizma Vladimir Marković 231 Radnička participacija danas: svetska iskustva i naša stvarnost Dušan Mojić 261 NI CRNO NI BELO: IZMIšljene grupe, PROmišljeni pojedinci, ZAmišljeni svet Zorica Trikić, Jelena Vranješević 277 „Levi“ zaokreti nalevo i nadesno – sudbina „narodnog vojnika“ i transformacija vojske pri raspadu Jugoslavije Nada Sekulić 291 Love & Destroy: Šta je novo u „novoj novoj levici“? Aco Popadić 347 Razgovor sa prof. dr. Dragoljubom Mićunovićem 371 Razgovor sa prof. dr. Linom Veljakom 389 Saradnice i saradnici



Umesto uvoda

Kada smo prvi put počeli da maštamo i zamišljamo ovaj zbornik nismo ni slutili da će stvarnost dati tako upečatljivu i okrutnu potvrdu naših utisaka i verovanja da je kapitalizam, kako je to rekao Lionel Žospen „snaga koja se kreće ali ne zna gde ide”. Aktuelna kriza čitavog sistema kapitalističkih privreda je započela sa bankarskim sektorom ali se kao šumski požar širi i preliva na sve ostale delove društva sa nepredvidljivim posledicama. Dok mi prikupljamo i čitamo radove za zbornik, Marksove predikcije o sudbonosnom samourušavanju kapitalizma oživljavaju oko nas i aktuelizuju stara pitanja. Bankrotstva, otkazi, gubitak egzistencijalne sigurnosti još jednom su cena koju plaćaju ljudi širom sveta za šansu da se svet promeni na bolje. Sadašnja kriza ukazuje na neosnovanost slepog fatalističkog neoliberalnog verovanja u bezgrešnost tržišta i sasvim jasno pokazuje da ovaj i ovakav sistem društvene organizacije ne obezbeđuje ni slobodu, ni socijalnu sigurnost, ponajmanje socijalnu pravdu, a čak ni ekonomsku efikasnost. Uprkos usložnjavanju mehanizama za zaštitu građanskih prava, društvena i ekonomska nejednakost i broj onih koji su iz tih prava izopšteni kao da rastu geometrijskom progresijom. Međutim politički front levice koja po logici stvari ovakvu situaciju imenuje, raskrinkava i traži promene, nije u stanju da socijalno nezadovoljstvo artikuliše i mobiliše u konstruktivnu transformacijsku energiju. Ta praznina i nesposobnost bolno su očigledne. U tom smislu, danas, još više nego pre, verujemo da je ovo prilika da se reaktuelizuje pitanje odgovornosti i uloge levice u društvu. 

7

8

Maks Veber je još 1919. godine u pismu svom mlađem kolegi i prijatelju Đerđu Lukaču upozorio da će smeli ruski eksperiment lišiti socijalizam ugleda i autoriteta za sledećih sto godina. Od upozorenja ovog klasika sociologije do danas prošlo je tačno devet decenija, pri čemu je real-socijalizam kao društveni sistem u Evropi odavno mrtav a ideja socijalizma diskreditovana. U odnosu na kraj XIX veka kada se čitav ideološki i politički spektar konstantno pomerao ulevo, sa globalnom krizom levice krajem prošlog veka desio se civilizacijski zaokret nadesno. Nova epohalna svest i novi poželjni razvoj društva, u kojima je kapitalizam kao društveno uređenje normalizovan, a neoliberalizam kao ideologija hegemono vlada, uslovljavaju stvarnost u kojoj je koncept socijalizma u društvenom životu sasvim izgubio ugled. Ono što se čini još pogubnijim jesu zabune i nejasnoće u razumevanju samog pojma socijalizma. Naime, nakon Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine njegovo značenje na ideološkom i praktičnom nivou postaje kontroverzno jer je monopol nad tim konceptom preuzela politička elita u sovjetskom jednopartijskom sistemu. Konfuzija se pojačavala i time što se evropska socijaldemokratija postepeno i stidljivo odricala ideje socijalizma, s jedne strane zbog vlastite nedoslednosti u kretanju ka socijalističkom idealu, a s druge usled negativnog uticaja sovjetske pervertirane prakse. Pomalo pojednostavljeno rečeno, u istorijskoj perspektivi su se suprotstavljala dva socijalistička projekta. Prvi, koji bismo uslovno mogli nazvati političkim, utemeljuje svoje delanje na osvajanju političke vlasti i revolucionarnom preobražaju društva „odozgo”. Drugi, pak, društveni projekat, zasniva svoju aktivnost na postepenom (r)evolucionom procesu ekonomske, kulturne i društvene reforme u cilju transformacije kapitalističkog uređenja. Nijedna od ovih tradicija se ne mogu valjano razumeti van njihove manje ili više dosledne primene u stvarnosti, pa ukoliko bismo ih suzili na najrelevantnije nosioce, uočili bismo da su predstavnici prve komunisti, a druge socijaldemokrati. Nije teško zaključiti da početkom novog milenijuma u Evropi oba projekta, iako ne u istoj meri, kao praktične politike više nisu vitalni. Komunistički projekat, sa marksizmom kao ekskluzivnom ideologijom, je nakon raspada real-socijalističkog sistema potpuno delegitimisan i ograničen na uske, nepovezane i heterogene grupe revolucionarnih levičara. Jedan od ključnih razloga sloma tog projekta bila je statičnost karakteristična za društva realno postojećeg socijalizma, odnosno njihova nefleksibilnost da se ekonomski, politički pa i kulturno prilagođavaju novim svetskim i unutrašnjim strukturnim okolnostima i u skladu sa njima nude nova rešenja društvenog razvoja. Osim toga, potvrđena je, ranije mnogo puta isticana, činjenica da politička revolucija „odozgo”, sa vođstvom koje sebe proglašava avangardom i isključivim tumačem interesa masa nužno vodi u diktaturu i ukidanje gotovo svih demokratskih načela. Karakter primenjenih političkih sredstava presudno utiče na ciljeve političkog pokreta određujući njihov smisao i dosege. Sovjetski jednopartijski sistem, u tom kontekstu, sa

represivnom državom koja je ukidala individualne slobode i onemogućavala društvo da oblikuje političku zajednicu i kulturu, nije uspeo da stvori kvalitativno bolje uređenje. Stoga, uprkos svoj složenosti i ambivalentnosti autoritarnih socijalističkih sistema, između ostalog i modernizujućoj ulozi koju su odigrali u nekim istočno-evropskim državama, ne sme se prenebregnuti njihovo radikalno ograničavanje slobode koje je u krajnjoj instanci dovelo do Gulaga i pretvaranja ideja koje su decenijama inspirisale slobodarske napore u sopstvenu negaciju. Evropska socijaldemokratija je, s druge strane, u celini uzev, u svom razvoju prošla nekoliko faza: od socijal-utopističkih početaka i marksizma kao pogleda na svet krajem XIX i početkom XX veka, do Oktobarske revolucije u Rusiji; od krize identiteta izazvane sukobom sa Lenjinovim komunistima oko socijalističkog nasleđa nakon Prvog svetskog rata, do novog umereno levog projekta nakon Drugog svetskog rata; od zlatnog doba socijaldemokratije odnosno „države blagostanja” 60-ih godina XX veka, do konvertiranja i kohabitacije sa neoliberalizmom početkom 90-ih godina prošlog veka. Iako kao politički pokret socijaldemokratija zapravo nikada nije imala homogenu teorijsku i političku doktrinu, u svetlu čega svakako postaju jasnije brojne razlike u političkoj praksi socijaldemokratskih stranaka, ono što objedinjuje ovu političku tendenciju jeste usmerenost ka stvaranju novog i boljeg društva na levičarskim vrednostima, kroz društveni preobražaj postojećeg kontinuiranim i trajnim reformama. Neophodno je međutim navesti i široko rasprostranjeno mišljenje da su gubljenje zanosa, skeptičnost prema idealima, pragmatizam i prakticizam, uz objektivne društveno-istorijske okolnosti, izazvali aktuelnu krizu socijaldemokratije, pa i njenu nesposobnost da ponudi socijalističke odgovore na probleme savremenog globalizovanog kapitalizma. Činjenica je, dakle, da se izvorna i savremena socijaldemokratija vremenom sve više razlikuju: izvorna socijaldemokratija je kao krajnji cilj sebi postavljala izgradnju besklasnog socijalističkog društva; od 50-ih godina prošlog veka nova koncepcija socijaldemokratije je bila „demokratski socijalizam”, da bi savremena socijaldemokratija, lišavajući se u potpunosti izvorne utopijske crte, odustala od dovođenja u pitanje kapitalističkog načina proizvodnje društvenog života kao takvog i usvojila strategiju korigovanja negativnih osobina i protivurečnosti ovog sistema. Ipak, iako je teško davati generalne ocene, može se konstatovati da je, uprkos svim promašajima u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici, socijaldemokratski projekat „Države blagostanja” u okviru kapitalističkih sistema i višestranačke demokratije bio najhumaniji i najdemokratskiji širi oblik praktikovanja socijalističke ideje do sada. S obzirom da se socijaldemokratija liberalizovala, koncept socijalističke alternative se danas najčešće poistovećuje ili sa propalim sovjetskim autoritarnim real-socijalizmom ili sa nekim imaginarnim utopizmom i ostaje nepopularan, što ne znači da društveni sistem koji je pobedio u istorijskoj konfrontaciji predstavlja trajno i idealno rešenje. Naprotiv, iako je real- socijalizam

9

10

kao društveni sistem mrtav a ideja socijalizma proskribovana, vrednosti i ideali koji su ih nosili ostaju neokrnjeni i neprolazni. Međutim, da bi jedna socijalistička postkapitalistička alternativa mogla da ima značajniji uticaj na oblikovanje društvene stvarnosti, mora se radikalno modernizovati kako bi pružila odgovore na probleme kapitalizma iz XXI a ne kapitalizma XIX veka. Savremena levica bi trebalo da na nedogmatski i višeslojan način promišlja sadašnji globalni i lokalni društveno-istorijski kontekst i u odnosu na uslove koje je stvorio globalizovani kapitalizam nudi viziju poželjnog društva utemeljenu na humanističkim vrednostima. Za razliku od ¨zatvorenih ideologija¨ poput marksizma, neoliberalizma pa i pojedinih religija koje plediraju da znaju „ispravan” put, faze i krajnji oblik „savršenog društva” (bilo da je to komunizam, tržište koje kao sverešavajući čarobni štapić donosi ¨kraj istorije¨, ili božje carstvo), savremena levica trebalo bi da bude usmerena na promene i prevazilaženje postignutog u traganju za kvalitetnijim uslovima života, trebalo bi da prepoznaje mogućnost različitih puteva društvenog razvitka, podstiče njegovu otvorenost i stalno preispituje dostignute demokratske rezultate u odnosu na njene osnovne vrednosti. Važno je da savremena levica reafirmise ideje udruživanja i solidarnosti, različite od banalnog kolektivizma, raskrinkava lažni patriotizam i skandalizuje nacionalizam, da podvlači važnost sekularizma kao još jednog od preduslova demokratskog društva i da se bori za nasleđe antifašizma. Što je možda i najvažnije, nosilac savremene levice mora biti civilno društvo, a ne država ili nekava elita, zato je njen osnovni zadatak da razvija kapacitete za društvene promene odozdo i iznutra, iznova afirmišući koncepte direktne demokratije i što šire građanske participacije u političkom životu zajednice. Kvintesencijalne vrednosti levice univerzalne u svim društveno-istorijskim kontekstima poput slobode, jednakosti, solidarnosti i internacionalizma, dakle, ujedno ostaju i izazovi i perspektive levice u novom ključu, kako kaže i naslov našeg zbornika. � Srbija je društvo u kom se zbog nedostataka autentičnih levičarskih političkih i društvenih snaga transformacija iz real-socijalističkog u kapitalistički sistem odvija stihijski i najvećim delom sa one strane legitimiteta. Novi vladajući sloj, najvećim delom, formiran je kroz konverziju privilegija iz prethodnog režima u privatni kapital i, gotovo trenutno, konvertiranje iz socijalističkog vrednosnog sistema u novi neoliberalni način razmišljanja i nacionalistički diskurs. Ekonomska elita nastala tokom 90-ih dodatno je društveno legitimisana ali i povlašćena kroz mogućnost finansiranja gotovo svih relevantnijih političkih partija. Korupcija, naravno, u ovakvom kontekstu ostaje i dalje obrazac funkcionisanja značajnog dela državnih institucija dok socijalne nejednakosti kontinuirano rastu.

Osam godina od „oktobarske revolucije” u Srbiji teme u okviru kojih se konceptualizuju društveni problemi odnosno društveni razvoj pripadaju desničarskom pojmovnom miljeu i diskutuju se sa, više ili manje različitih, desničarskih pozicija. Postavljaju se pitanja teritorije, granica, etniciteta, nacionalnog suvereniteta, slobode tržišta, nužnosti privatizacije, liberalizacije trgovine i finansija, dok se vrednosti socijalne jednakosti, individualne slobode, ali i građanske odgovornosti, društvene kontrole i participacije, prava na obrazovanje, važnosti solidarnosti, umrežavanja i saradnje, ekološke svesti i druge, ukoliko se uopšte i pominju, koriste samo u demagoške svrhe. Antikomunizam jedan je od instrumenata kojim se služe političke i kulturne elite kako bi izbegle preuzimanje odgovornosti za postojeće društvene probleme koji se, u tom ključu, objašnjavaju tzv. pedesetogodišnjim komunističkim mrakom, pri čemu se, što je još veća intelektualna prevara, nacionalistički ratnohuškački period vladavine SPS-a veštački priključuje toj celini. Nova nulta tačka nacionalnog razvoja Srbije su demokratske promene 2000. godine, prošlost se prerađuje i falsifikuje, poziva se na kontinuitet sa predkomunističkim periodom. Predstava o jugoslovenskom socijalizmu kao složenom obliku društvene organizacije tendenciozno se pojednostavljuje a sećanje usmerava na (samo neke) njegove negativne strane poput gušenja slobode misli i alternativnih oblika političkog organizovanja, komandne i planske privrede, slavljenja kulta vođe, stavljanje medija u funkciju širenja zvanične ideologije i sl. S druge strane sećanje na njegove pozitivne strane zamagljuje se i relativizuje. Sve one modernizacijske tekovine kao što su: antifašizam, opšti porast standarda, zdravstvena zaštita, uvođenje obaveznog osnovnog obrazovanja i uopšte besplatno obrazovanje, prilično visoka društvena pokretljivost, suzbijanje nacionalizama i propagiranje internacionalizma, socijalna jednakost, radnička participacija, industrijalizacija i urbanizacija, položaj u međunarodnoj zajednici, pacifikacija ovog dela Balkana i još mnoge druge, uporno se prećutkuju. Takođe, zaboravlja se da je „jugoslovenski samoupravni socijalizam”, uprkos svojim nedostacima, krajem 60-ih i početkom 70-ih godina prošlog veka inspirisao mnoge zapadnoevropske socijaldemokrate i levičare ali i istočnoevropske disidente koji su propagirali “socijalizam sa ljudskim likom”. Međutim, današnja dominantno nacionalno i neoliberalno orjentisana politička elita odbija mogućnost da deo svog identiteta i legitimiteta gradi na pozitivnim, modernizacijskim tekovinama jugoslovenskog real-socijalizma, i one polako izmiču i deterioriraju. Levica u Srbiji je dodatno iskompromitovana kvazilevičarskim nacionalističkim režimom Slobodana Miloševića i danas ne postoji jaka levičarska stranka ili pokret koji bi uspeli da duboka socijalna nezadovoljstva usled ovakvog stanja artikulišu u organizovanu i konstruktivnu akciju. Ove vrednosti opstaju u okviru inicijativa i aktivnosti određenih grupa i pojedinaca, koje iako su rasute i često ad hock prirode ipak tvore kontinuitet postojanja ovog političkog opredeljenja i predstavljaju rezervoar ideja i mogućnosti. Tu su redakcije nekoliko listova, niz nevladinih

11

neprofitnih organizacija, autonomne organizacije omladine u okviru nekih stranaka, izvesni društveni pokreti (u nastajanju), omladinski centri, samoorganizovane studentske grupe i drugi koji kroz kulturnu, aktivističku i političku formu delaju u cilju zaštite i promocije prava marginalizovanih i obespravljenih društvenih grupa i afirmacije solidarnosti, participacije, besplatnog zdravstva i obrazovanja, alternativne globalizacije, antifašizma, održivog razvoja, pacifizma i ostalih progresivnih nastojanja. Unatoč visokoj diferenciranosti teorijskih podloga i taktika njihove konkretizacije sve ove aktere povezuje privrženost univerzalnim vrednostima levice što pruža osnovu za njihovu međusobnu saradnju kroz Markuzeovu „minimalnu strategiju jedinstvenog fronta” u borbi za postuliranje ovih vrednosti kao trajnih. �

12

Autori čiji se prilozi nalaze u ovom zborniku imaju različita shvatanja savremene levice. Međutim, oni su, u skladu sa osobenošću teme kojom se bave, pokušali da odgovore na nekoliko, po našem mišljenju, suštinskih pitanja: Šta je to savremena levica danas? Koje su to univerzalne vrednosti i ideje levice nezavisne od društveno-istorijskog konteksta? Kakve su mogućnosti operacionalizacije ovih koncepcija u specifičnom kontekstu postsocijalističke transformacije i razvoja srbijanskog društva? Koje su perspektive i potencijalni pravci delanja levičarskih političkih organizacija i društvenih pokreta koji nude alternativu postojećem uređenju zasnovanom na logici profita, kapitala i nacije? U procesu planiranja sadržaja zbornika dobili smo dobronamernu kritiku da su tema i okvir nedovoljno određeni. Ipak odlučili smo da nastavimo u istom pravcu. Takva tvrdoglavost svakako najpre proizilazi iz neiskustva, ali je bar delimično rezultat i naše namere da ovaj zbornik, ne pretendujući da pruži ultimativne odgovore ili rešenja, iscrta obrise savremene levice i ponudi povod i podsticaj za dalje produbljivanje ove teme, budući da smatramo da se o njoj trenutno nedovoljno javno govori i raspravlja. Na samom početku zbornika eseji profesora Jovanovića Jutarnje pitanje jednog sociologa i Jutarnje pitanje jednog sociologa. Dvadeset godina kasnije pružaju intimno i toplo svedočanstvo o istoriji levice u poslednjih nekoliko decenija na ovim prostorima, o njenim idealima i apsurdu do kog su dovedeni u praksi, ali i o tome kako je to na različite načine odredilo živote konkretnih ljudi. Prilog Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija profesora Kuljića pruža opšti presek uzroka aktuelnog slabljenja levice, posebnu pažnju posvećujući toku i posledicama procesa tranzicije u Srbiji. U angažovanom i direktnom stilu autor ukazuje na potrebu odupiranja normalizaciji kapitalizma i zaoštravanja kritike neoliberalizma, retradicionalizacije i religije, po-

trebu odbacivanja antikomunizma i antitotalitarizma, potrebu jasnog odvajanja levice od nacionalizma koji je u Srbiji uveliko normalizovan. U tekstu Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: Sa osvrtom na tranziciju u Srbiji, profesorka Zagorka Golubović piše o izvorima i osnovnim idejama levice, značaju novih društvenih pokreta, tj. civilnog društva kao nosioca ideja savremene levice, kao i o odnosu liberalizma i socijalizma, iznoseći tezu o srodnosti i suštinskoj nerazdvojivosti liberalnog koncepta individualne slobode i socijalističkog koncepta slobode kao javne politike. Tekst dalje pruža kratak pregled istorije levice na našim prostorima od kraja II svetskog rata do finalne devastacije pod Miloševićevim vođstvom, nakon čega levica postaje krajnje nepopularna kako među nosiocima političke vlasti, tako i među građanstvom. Na posletku, mogućnost ponovnog jačanja vrednosti levice profesorka Golubović vidi u samooslobađanju i preuzimanju odgovornosti građana i pokreta.     U prilogu Globalni socijalizam Vladimira Vuletića prikazan je proces globalizacije, odnosno tranzicije u kom se nalazi svetski kapitalistički sistem od kraja XX i na početku XXI veka, kao i njegove posledice u vidu nestabilnosti sistema i neizvesnosti načina prevazilaženja krize. Autor dalje istražuje kakvu ulogu bi levica mogla odigrati u ovim procesima, zaključujući da njen značaj u razrešenju aktuelne krize, kao uostalom i njena budućnost uopšte, zavise od sposobnosti da autentične vrednosti kao što su solidarnost i jednakost reafirmiše u kulturnom polju. Tekst pod nazivom Levica u Srbiji na prelazu iz industrijskog u informatičko društvo, autora Gorana Blagojevića, ispituje mogućnosti oživljavanja levice na globalnom planu u odnosu na univerzalnu vrednost njenih ciljeva sa jedne strane i izazove koje pred nju postavlja novo informatičko doba sa druge strane. Mogućnost revitalizacije levice na političkoj sceni Srbije Blagojević u radu istražuje originalnom interpretacijom i ukrštanjem rezultata različitih istraživanja javnog mnjenja. Jovo Bakić je za potrebe zbornika ljubazno ustupio i dodatno razvio deo svog doktorskog rada pod nazivom Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida, u kom iznosi teorijsku podelu levice na antikapitalističku i građansku koja prihvata kapitalizam a svoja opredeljenja iskazuje u kulturnoj sferi. Ovu teorijsku podelu Bakić ilustruje suprotstavljajući objašnjenja autora jedne i druge grupe o uzroku raspada SFRJ, njihove tvrdnje o (ne)postojanju i prirodi genocida u BIH i njihov odnos i definicije rata na Kosovu.    U prilogu Političko nasleđe antifašizma autor Vladimir Marković analizira antifašizam kao levičarsku strategiju i vrednost, posebno se koncentrišući na istoriju Jugoslavije pre II svetskog rata i ulogu i značaj antifašizma za NOB i formiranje novog društvenog poretka. Rad prikazuje simultane procese jačanja nacionalizma i šovinizma, istorijskog revizionizma i potiskivanja

13

14

nasleđa jugoslovenskog partizanskog antifašizma od početka jugoslovenskih ratova nadalje i načine na koje se oni sprovode. Ponovno preuzmanje odgovornosti za antifašističko društveno delovanje označeno je u radu kao najveći izazov i nužno opredeljenje savremene levice.   Rad Levica i nacionalizam u Srbiji profesorke Olivere Milosavljević pruža analizu odnosa levice prema nacionalizmu na našim prostorima pre i za vreme Miloševićeve vlasti, analizu procesa stvaranja širokog nacionalistiškog bloka 80-tih godina XX veka kroz neobičan neformalni savez političkih elita, kao i prikaz rezultata njegovog angažmana. U radu se konstatuje i da se levica paradoksalno urušila najpre u sferi u kojoj je nudila najbolja rešenja – sferi međunacionalnih odnosa, te da su u procesu tranzicije pozitivne tekovine levice, kao što su društvena solidarnost i širok korpus socijalnih prava, poništene, a negativne, kao što su partijska država, dogmatizam i drugo, prihvaćene i uvršćene u politički instrumentarijum nove demokratske vlasti.  U prilogu Radnička participacija danas: svetska iskustva i naša stvarnost Dušan Mojić istražuje koncept radničke participacije, njegovu utemeljenost u teorijama autora demokratskog i socijalističkog političkog opredeljenja, istoriju razvoja ove ideje, kao i praksu u različitim zemljama. Posebna pažnja posvećena je kritičkoj analizi iskustava jugoslovenskog samoupravnog modela i stanju radničke participacije u Srbiji danas. Zorica Trikić i Jelena Vranješević su u radu NI CRNO NI BELO:  IZMIšljene grupe, PROmišljeni pojedinci, ZAmišljeni svet predstavile program „Ni crno ni belo” - obrazovanje protiv predrasuda i za uvažavanje različitosti, osmišljen kao model za razvijanje kritičke svesti o neravnopravnostima u savremenom društvu. Polazeći od uverenja da je rad na sopstvenim predrasudama i ličnom psihološkom i kognitivnom rastu preduslov izgradnje i daljeg razvijanja građanskog identiteta, autorke su priložile tekst o ulozi i značaju  transformativnog obrazovanja za društvenu pravdu i demokratiju. Profesorka Nada Sekulić u tekstu „Levi“ zaokreti nalevo i nadesno – sudbina „narodnog vojnika“ i transformacija vojske pri raspadu Jugoslavije promišlja zamršene procese promene zvanične ideologije i sistema vrednosti jugoslovenskog društva iz socijalističkog u nacionalistički, zatim i iz nacionalističkog u pro-demokratski, koji su pokrenuti u poslednjoj deceniji XX veka u cilju uspostavljanja i održavanja društvene moći određene političke elite. Ove procese autorka prati pre svega na primeru zamene koncepta narodnog vojnika konceptom profesionalnog vojnika. Tekst Love & Destroy: Šta je novo u „novoj novoj levici“? našeg kolege Aca Popadića predstavlja studiju pokreta koji je nastao umrežavanjem različitih inicijativa i grupa na bazi zajedničkog otpora nepravdama neoliberalnog procesa globalizacije. Autor istražuje oslonce i inspiraciju pokreta, zajedničke vrednosti, način odnošenja prema različitostima unutar pokreta i njegove načine delovanja.

Razgovori sa profesorima Linom Veljakom i Dragoljubom Mićunovićem, čije smo transkripte pridružili ostalim prilozima u zborniku, nude, u izvesnom smislu u kondenzovanoj formi, stavove o savremenoj levici koji proizilaze iz njihovog sasvim izuzetnog naučnog rada i značajnog političkog angažmana i iskustva.  Iako urednici obično imaju najviše iskustva od svih saradnika, mi smo krenuli obrnutim redom – na kraju osnovnih studija, pokušali smo da okupimo autore koje jako cenimo i iz čijeg rada nastavljamo da učimo i politički i stručno sazrevamo i podstaknemo ih da odgovore na pitanja koja sebi postavljamo. Uzimanjem učešća u ovom zajedničkom poduhvatu ukazali su nam poverenje i pričinili nam čast i radost. Malo je kad kažemo Hvala. Zbornik je osmišljen kao skup mogućih odgovora na pitanje kuda ide savremena levica, koji bi trebalo da pruži podršku pre svega studentima i aktivistima nevladinih i stranačkih organizacija čije su levičarske vrednosti politički izbor i podsticaj da nastave da traže odgovore. Ali zbornikom se zapravo obraćamo svima onima koji žude za pravednijim svetom. Hana Arent je napisala da se ljudi ne rađaju jednaki, već da je jednakost rezultat ljudske organizacije. Mi znamo da u borbi za osvajanje ravnopravnost i proširivanje slobode nema konačno osvojenih pozicija. Da bi se stečeno uspešno sačuvalo i proširilo potrebno je da stalno ulažemo napore u odbranu granice između humanog i nehumanog. Ali i više od toga, potrebno je da se iznova vraćamo na definicije tih granica, preispitujemo svoje ciljeve i dalje ih razvijamo. Zbornik koji je pred vama zamišljen je kao mali doprinos ovoj stvari.    Ivica Mladenović i Milena Timotijević Beograd, decembar 2008.   

15

16

Đokica Jovanović Jutarnje pitanje jednog sociologa

Sažetak Pre dvadesetak godina sam napisao sociološki esej o nedoumicama pred kojima se tada našla generacija sociologa kojoj pripadam, a koja je studirala u Nišu. Erozija socijalizma, kao poretka i ideologije, bila nam je nesaznatljiva iz perspektive doktrinarnog marksizma. Iz iste perspektive posmatrano, bilo nam je nejasno zašto su se u istoriji levog pokreta njegovi protagonisti najsurovije obračunavali međusobno – u pokretu samom? Marksizam kritičke provinijencije takođe nije mogao da dâ odgovor na pitanje o tome zašto levičarska utopija gasne i zašto etnonacionalizam postaje dominantnom ideologijom u Srbiji. Danas, posle dve decenije, napisao sam nastavak tog eseja, koji, takođe, počiva na pitanjima bez odgovora – ima li levica u Srbiji šansu? Ključne reči: levica, socijalizam, nacionalizam, Jugoslavija

Abstract Some twenty years ago I wrote a sociological essay about uncertainties facing a generation of sociologists, which I belong to as well, that has been studying in Niš. Erosion of socialism, both as an order and as an ideology, was ungraspable to us from the perspective of doctrinary socialism. Looking from the same perspective, it was unclear to us why during the history of the left its protagonists were clashing between themselves – within the movement? Marxism of critical provenience was also incapable of providing the answer to the question about why the leftist’s utopia is receding and why ethno-nationalism is becoming dominant ideology in Serbia. Nowadays, after two decades, I wrote a sequel to that essay, which, also, relies on the questions without answers – does the left in Serbia stand a chance? Key words: left, socialism, nacionalism, Yugoslavia

17

18

Bilo je to početkom 1971. godine. Bio sam đak završnog razreda kumanovske gimnazije. Našlo se nas dvadesetak učenika u jednoj učionici. Profesor sociologije je, ponovivši jednu od lekcija, sada nekako važniji no inače, govorio o istoriji i revolucionarnom značaju Partije koja je izgradila najsrećnije i najpravednije društvo na svetu. Mi smo, dakle, nastavljači najvećeg društvenog poduhvata za koji svet zna. Na kraju, reče nam da napišemo molbe za prijem u Partiju. A da bi to bilo valjano urađeno, on nam je diktirao tekst molbi. Bio sam presrećan. Tamo negde, neko vrlo značajan i ko ozbiljno misli o Partiji, Napretku Društva, Klasnoj Borbi i Komunizmu, računa, eto, i na mene. Učinilo mi se tog popodneva da sam u tajnom i velikom savezništvu i dosluhu sa samim Lenjinom i Marksom. Vrata Velike Stvarnosti su se otvorila, dozvoljeno mi je, pozvan sam da preko tog praga kročim. Te su misli u uzbudljivom kovitlacu vršljale u meni dok sam, slušajući diktat, pisao molbu za prijem u Partiju. Sećam se još da mi se sutradan ujutro nametnulo jedno pitanje, koje sam, kao neprimereno značaju nastupajućeg perioda za mene, smestio u zaborav. Pitao sam se – zašto smo tekst molbi pisali po diktatu. Bili smo najbolji đaci u gimnaziji, skoro svi članovi literarne sekcije. Onako uzneseni, lepo bismo sročili molbe. Otprilike dve, dve i po godine pre ovog događaja desile su se dve stvari kojih sam postao svestan znatno kasnije, a tada su mi se učinile nepravdom prema mojoj slici sreće i komunizma. Direktor je sazvao zbor učenika u fiskulturnoj sali. Bio je sunčan dan pred kraj školske

19

20

godine. Objasnio je da je sovjetska vojska, sa vojskama drugih socijalističkih zemalja neopravdano ušla u Čehoslovačku, navodno braneći socijalizam. Objasnio je, dalje, da naša partija i vlada ne opravdavaju taj postupak. Našoj zemlji, takođe, preti ili može da preti opasnost. A mi, učenici, dužni smo da se ne udaljavamo van grada. Učinilo mi se, nekako, da na svetu postoje samo te tri zemlje: Čehoslovačka, Sovjetski Savez i moja zemlja, koje pripadaju najboljem delu sveta i velikoj porodici proleterskog internacionalizma. Odjednom, nekim nepravednim spletom ružnih okolnosti vojska Lenjinovih zemljaka upada u Čehoslovačku, kao neprijateljsku, a opet socijalističku zemlju. I na kraju, i moja je zemlja, jednako socijalistička, u opasnosti. Stvarnost se sukobila sa mojim naučenim znanjem o stvarnosti. Stvârni neprijatelj komunizma i revolucije je međunarodni imperijalizam, nikako proletarijat, ma sa koje strane bio. Iste godine se desila još jedna, za mene, zbunjujuća epizoda. Putovao sam autobusom u Niš. Na samom izlasku iz Kumanova milicija je zaustavila autobus, legitimisala putnike i iz autobusa izvela putnike Šiptare (tada ih još, mi đaci, nismo zvali Albancima), ne dajući im da nastave put. Bilo je to čudno. Istina, gradom su se širile glasine da se u šiptarskim kućama nalazi oružje i da među našim komšijama Šiptarima klija neko nerazumno neraspoloženje prema Makedoncima i nama Srbima. Ipak, mojoj đačkoj pameti je bio nedokučiv razlog takvog nezadovoljstva bratskog naroda. Uostalom, imao sam mnoge prijatelje Šiptare; odlazio u njihove kuće. Odjednom, oružje, legitimisanje i nepoverenje. Nekako u to vreme, profesor geografije je objašnjavao da smo, iako Jugosloveni, pre svega Makedonci, Srbi; i da se po tome razlikujemo. A profesor istorije mi je objasnio, kao odgovor na moje pitanje o jugoslovenstvu, da Makedonci i Srbi moraju da se vole. To je rekao pošto je održao predavanje o balkanskim ratovima i o tome kako su srpski vojnici bili okupatori Makedonije, još gori nego Turci. Pitao sam, naravno, kako je to moj deda, seljak, bio okupator. Bile su to godine moje mladosti, prvih zrelih pitanja i meni nejasnih odgovora. No, primljen sam tada u Partiju i u meni se rodila velika nada da ću spoznati odgovore. Postao sam student sociologije u Nišu krajem 1971. godine. Naši profesori su bili umni ljudi, angažovani sa drugih univerziteta u Jugoslaviji. Fakultet je bio u povoju. Bilo je to vreme odsjaja hipi ideologije, čije smo odbleske lovili i mi u Jugoslaviji. Bilo je to i vreme velikih diskusija u okviru makrsističke teorije i vreme Praxis filozofije. Bilo je to, ustvari, vreme posle studentskog bunta starije generacije, kada su se stvari, naizgled, smirivale, a u tišini kabineta pripreman je povratak ka komunističkom univerzitetu, koji će biti ustanovljen bez nepodobnih profesora. Susret s Marksom u nedefinisanoj podvarijanti kritičke teorije, sa kojom je komunicirala moja generacija studenata, pružio mi je odgovor na jutarnje pitanje s početka 1971. godine. Sa jednakim poletom želeo sam spoznaju Istine, sada više ne u okrilju partijskog načina mišljenja. Partijski način mišljenja je način delimičnog saznanja. Kritičko mišljenje čini totalitet podložnim

razumevanju. Nastupio je period stalne kritike stvarnosti. Bar smo tako mislili moje kolege studenti i ja. Valjalo je sa žarom, bliskim komunističkoj borbenosti, podvrgavati bespoštednoj kritici otuđenje u svim manifestacionim oblicima, valjalo je obrušavati se na birokratiju, na dogmatizam u mišljenju i delanju, valjalo je indignirano okretati glavu od masovne kulture, valjalo je biti revolucionaran, sada ne u partijskom smislu, već, kako smo verovali, u autentičnom marksovskom smislu, valjalo je biti anti. Te smo prostore osvajali uz učenu podršku naših profesora i uz literaturu koja nam je otkrila taj novum. Živeli smo pod staklenim zvonom koje su činile naše ideje, predstave i zablude. Konstruisali smo stvarnost tako da bismo je mogli razumeti. Stvarnost je postala Jedna. Naš stav je bio kritika. U tom blesku ideja, kritičnosti i ljutnje zbog svih nesavršenosti i nedovršenosti sveta tiho nam je izmicala jedna činjenica. Ne zbog naše nemogućnosti da je evidentiramo, već zbog našeg tvrdog uverenja da se radi o činjenici nižeg reda, stoga nedostojnoj bilo kakvog ozbiljnog razmatranja. I tako, izmakla je činjenica da prvo treba poznavati empirijski lik stvari koje se žele podvrgnuti kritici. Kritikovali smo, dakle, svet iz naše uobrazilje, tvrdokorno misleći da je to „prava stvar“. Izučavali smo marljivo nepostojeće, ne primećujući da smo dobrovoljni zatočenici opet jedne ideologije, opet načina delimične spoznaje sveta. Uz to smo, skoro naizust, znali pasaže iz Marksa o iskrivljenoj svesti. Studirajući, mi se nismo učili, to ću shvatiti docnije, zanatu, profesiji. Marljivo smo konstruisali fantazmagoričnu stvarnost i osećali se poput Alise u zemlji čudesa. U tim nastojanjima naši su nas profesori usrdno pomagali, bodrili i nazivali nas čudesnom generacijom, čak. A mi smo, kako bi rekao Miguel Unamuno, znali sve više o sve manje stvari. Istovremeno, sastavni deo našeg misaonog sveta je bio jedan, ni malo intelektualan, politički proces. Nekako od 1972. pa do januara 1975. godine na delu je bila politička osuda „grupe nepodobnih profesora“ Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mnogo toga nam je bilo nejasno. Najvažnije nije dopiralo do moje svesti. Bilo je to svođenje računa za 1968. godinu. Kako smo mi tada razumevali, njihov greh je bio „apstraktni humanizam“ i „zalaganje za kritiku svega postojećeg“. Naravno, smatrali smo „grupu profesora“ žrtvama. No, istinu govoreći, u njihovu bezuslovnu nevinost tada, negde u sebi, nisam verovao. Šta ako je zaista moguće kvarenje omladine? Nije li o tome, svojim činom, ponešto kazao i veliki Sokrat? Konačno, istina ne može biti u posedu samo jedne grupe ljudi, makar to bila i „grupa profesora“. Sa druge strane, dokazivanje relativnosti istine režimskom opresijom, takođe je lažni čin. Ta dilema me je držala u neizvesnosti. Sada, nakon mnogo godina, čini mi se, ipak, da se radilo o sukobu dveju ideoloških koncepcija, po vokaciji komunističkih. Biće, da se, bilo kako bilo, nije desio sukob (samo) između zastupnika dogmatizovane ideološke prakse i branilaca prava na potpunu autonomiju teorijskog mišljenja. Nedavno je jedan član „grupe profesora“ izjavio za televiziju da je tada bio ubeđeni socijalist i

21

22

marksist. Sada više nije. I ovde mi se nametnulo pitanje. Da li ubeđenje mislećeg čoveka dolazi pre ili post festum mišljenja jednog poretka? Na osnovu čega je bio ubeđen u jednu ideju, pre no što je počeo da misli o njoj? Biti ubeđen u valjanost društvenog poretka sasvim određenog tipa praeconcepta opinio ipak znači – imati ideološko stanovište. To znači da su obe sukobljene strane verovale da se smeštanje sveukupne slobode može smestiti u međe marksovskog (društvenog) i marksološkog (teorijskog) prostora. Može li se sloboda omeđiti – pre je pitanje za pesnika, nego za onoga ko je opterećen kanonizujućim znanjem naučne metodologije. U teorijskom smislu, sloboda je (kao i svaka druga pojavnost) ograničena. Shvatio sam da odgovore neću naći ni u partijskoj dogmi, niti, pak, služeći se samo metodom marksističke kritike. Kristalizacija sukoba desila se, tako sam mislio, u onoj tački kada se „kritika svega postojećeg“ obrušavala na centre moći. I pozicija i opozicija su branile marksizam. S tim što je pozicija branila i ponešto od svojih privilegija. Ovako, uglavnom, mislim i danas. Učen sam i naučen, u vreme studiranja, da o svetu i čoveku razmišljam u velikim kategorijama Klase, Revolucije, Nacije, Partije, Ideologije, Društvene Svesti, Pokretačkih Snaga, Istorije. U mom i znanju mojih kolega studenata nedostajala je jedna spoznajna karika. Sadržaj rečenih velikih kategorija je bio prazan. Bez čoveka. Naime, u svom smo obrazovanju zaobišli (inače nezaobilaznu) baštinu svetske misli o čoveku kao građaninu, o čoveku kao pojedincu... Istina, Marks je pisao da je čovek tvorac istorije, ali je pisao i to da taj tvorac, kao pojedinac, nije subjekt, jer rođenjem zatiče date društvene odnose koje sam ne može da menja, osim ako nije deo svetskoistorijskog procesa. Logična i krajnja konsekvenca je ideološki stav: „Mase su sve, pojedinac je ništa“. Ovako, čovek je svakako pasivan, bilo da se, kao čestica, prikloni velikim procesima, bilo da se skloni u tišinu posmatračkog mesta. Pasivan je, jer istorijskim procesima upravljaju istorijski subjekti (klase) sa njihovim avangardama na čelu (partije). Sa tako naučenim lekcijama o sociološkoj disciplini marksističke provenijencije (istovremeno ne znajući baš izvesno koja je varijanta marksizma najdelatnija), sa diplomom u džepu krenuo sam u život. I na prvom koraku, u prvom trenutku, sudario se sa stvarnošću koja je uporno izmicala naučenim znanjima o teorijskoj i metodološkoj analizi. Ljudi se nisu ponašali kao amorfni, bezimeni delovi velikih procesa i socijalnih konglomeracija. U njihovim vrednosnim sistemima prvo mesto su zauzimali imperitivi svakodnevlja. U prvi mah nisam razumevao to potpuno odsustvo velikih ideja iz glava ljudi oko mene. Bio sam čak i ljut, gnevan i deprimiran, zbog nemogućnosti da podelim sa sagovornikom oduševljenje zarad neke grandiozne teorijske ili političke predstave. Svakodnevlje mi se činilo profanim. Na koncu, slomljen težinom i inercijom krize, baš kao i moji sugrađani, naslutio sam da je ishodište u uspavanoj, umrtvljenoj energiji pojedinca. Naslutio sam da se iz krize može iskoračiti uz pomoć alternativa koje pruža svakodnevlje i da su

naši pojedinačni načini i stilovi života ogromno vrelo. Naša je svakodnevica ona moguća, velika i integrativna ideja, a naš se egzistencijalni identitet gradi na našim malim životnim prostorima. Na kraju, moje sociološko znanje o opštim i velikim zadacima koji natkriljuju čovečanstvo je nedovoljno i oskudno onda kada pokušam da razumem ponašanje mojih kolega na poslu ili suseda sa kojim delim zajednički krov u stambenoj zgradi. Pristupio sam zato učenju jedne nove sociologije. I to od prve lekcije. Znam, desiće mi se opet neko jutro sa pitanjem koje visi nad uzglavljem. Gradina, Niš, 6/89, str. 98-102

23

Jutarnje pitanje jednog sociologa. Dvadeset godina kasnije Nacionalizam je svojevrsna religija, to je jajašce iz kojeg se izlegu ratovi. Gi de Mopasan

24

Uz pristanak naših studenata – urednika ovog zbornika, odlučio sam se na pisanje drugog dela ili nastavka teksta napisanog pre dvadesetak godina, a koji je dat čitaocu na uvid i ocenu i na ovom mestu. Poslednja rečenica u prethodnom tekstu je glasila: „Znam, desiće mi se opet neko jutro sa pitanjem koje visi nad uzglavljem“. Već sam tada, nekako, sumnjao da će, kad-tad, i to novo, drugačije sociološko znanje biti nedovoljno za razumevanje onoga što dolazi. No, nisam mogao ni da pretpostavim u koliko velikoj meri će to novo znanje biti opet nedovoljno. Kada smo diplomirali, moje kolege i ja smo osećali da je Marks živ, ne kao monolitni ideološki simbol, već da živi kroz njegovu misao. Nadali smo se odgovorima u njegovim knjigama. Neke smo i nalazili – teorija otuđenja, kritika svega postojećeg... to je značilo da je sve podložno kritici. Naravno, i sam marksizam. Za nas je ta ideja o kritici predstavljala kapiju ka slobodi. Kritikovati marksizam je značilo biti marksist. Značilo je izvesnost da se neće zalutati u opakim, mističnim, bezizlaznim bespućima ideologije. Kao i u svačijem, i u mom iskustvu je napravljen luk: čak u simboličkom smislu – od mladalačkog levičarskog iskustva u Makedoniji, pa do vremena u kome je malaksavala leva ideja, čemu sam bio svedok kao nastavnik Prištinskog univerziteta.

� Ubrzo posle završetka univerzitetskog školovanja mnogi moji prijatelji i kolege sa fakulteta su tiho napustili utopijske, humanističke ideje kojima su nas učili naši profesori. Nisu ih napustili tako što su najednom postali konzervativni, ili desno orijentisani, ili zato što su prestali u potpunosti da gaje takva uverenja. Sa jedne strane, videli su da su neki naši uticajni profesori „zastupali“ humanističko stanovište zato što je ono bilo unosno u vreme jedine ideologije, sa druge strane, uverili su se, i na sopstvenom iskustvu, da se taj doktrinarni, okamenjeni, marksizam-humanizam u društvenim okolnostima ne praktikuje. Ne samo da se ne praktikuje, već se ni ne može praktikovati. Nije se mogao praktikovati jer je to bio socijalizam nerazvijenih zemalja, zemalja bez iskustva moderne: bez iskustva demokratije, bez građanina svesnog sopstvenog interesa u poretku, bez razvijenog tržišta i razvijene privrede, bez kulture koja počiva na samorefleksiji… Takav socijalizam se zato zatvorio u sebe. Ukoliko bi dozvolio političke slobode pristao bi na utakmicu na nepoznatom, „neprijateljskom terenu“ ljudskih prava, slobode izbora, materijalnih dobara, ekonomske efikasnosti i, najopasnije, pristao bi na ideološku konkurenciju. Političko-ideološki šefovi su bili svesni te činjenice. Zato je лакировка bila osnovno oruđe kojim se ta pretnja skrivala iz vidokruga ljudi. Doktrinarni socijalizam se nije mogao praktikovati, sa druge strane i zato jer je Savez komunista sve više sebi uporište gradio na etničkom, a ne na socijalnom, principu. Neuporedivo manje košta ako se garantuje „nacionalna ravnopravnost“ nego građanske slobode. Konačno, poredak je poredak samo ukoliko nešto garantuje. Tako se sama partija u praksi neretko legitimisala republičkom i pokrajinskom (etničko-nacionalnom) legitimacijom. Jedna od osnovnih posledica je bilo uspostavljanje nacionalnih političkih birokratija, koje su prevashodno „brinule o svojoj radničkoj klasi“. Oživeo je nacionalni princip jer je njegova osnova bila u nerazvijenosti društva i više nije mogao da se samoreprodukuje na osnovu umrtvljene, nepokretne ideologije „radničke klase“, a bez radnika-građanina. A nacija? Nacija je večna i u narodnoj pesmi i u narodnom mitu. Na tom temelju, na bezvremenosti naroda-nacije, predstave o svojoj beskonačnoj budućnosti gradi se svaki nacionalni socijalizam. Konsekvenca: umesto utakmice među građanima ohrabrio je utakmicu među narodima-nacijama u sopstvenoj zemlji. Drugo poluvreme takve utakmice često se zove rat. Uz to, socijalne razlike su bivale sve dublje. Nastajao je sloj crvene aristokratije. Tada još nismo poznavali stanovište Milovana Đilasa o novoj klasi1. Po nešto smo znali o tome, ali Đilasove knjige nismo čitali. I, naravno, taj proces nas je posebno činio obeshrabrenim. 1

Milovan Đilas, Nova klasa, London, 1961, Narodna knjiga, Beograd, 1990.

25

U dugom periodu posle rata, iza propagandno gleischaltovane slike o dosegnutoj društvenoj neprotivrečnosti, tinjalo je ispotiha i nezadovoljstvo. O tome piše Nebojša Popov2. Ugušene su studentske demonstracije u Beogradu 1954. godine. Dogodile su se Studentske demonstracije u Zagrebu 1959. i studentske demonstracije u Ljubljani 1963/64. Razbijene su demonstracije protiv rata u Vijetnamu 1966. u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu. Izbijali su radnički štrajkovi od 1958. pa nadalje – o čemu je pisao i na čemu je doktorirao Neca Jovanov3. Konačno, studentske demonstracije 1968. na Beogradskom univerzitetu se više nisu mogle pokriti nikakvim ideološkim prekrivačem. Pitali smo se već tada: Ne bledi li levičarski lik SKJ? Kako to da je istorija socijalizma bremenita okršajima unutar sopstvenih redova? Više nego okršajima sa ideološkim neistomišljenicima? Kako to da je Staljin naredio nemačkim komunistima da sarađuju sa nacistima, a ne sa socijaldemokratama – protiv socijaldemokrata? Kako to da je obračun unutar KPJ bio tako surov? Kako to da uvereni levičari, kao što je Sima Marković, završe svoj život u staljinskom gulagu? Mučno je bilo saznanje da se još od vremena francuske revolucije, praktikanti revolucije prvo obračunavaju sa revolucionarnim utopistima i to sa onim utopistima koji su, u stvari, pripremili i omogućili revoluciju. Setimo se: Žan Mari Antoan, Nikola Karita od Kondorsea, Nikolaj Ivanovič Buharin i Lav Davidovič Bronštajn Trocki, Roza Luksemburg i Karl Lipkneht…

26

� Već u vreme pred Titovu smrt, a i posle njegove smrti, u javnosti su otvarana mnoga pitanja. Najčešće na neodgovarajući, loš, senzacionalistički način. Uskoro su ta pitanja bojena bojama sa suprotnim ideološkim znakom – nacionalističkim. Da, i u našim razgovorima smo konstatovali tu sivu činjenicu. A, ipak smo se još uvek sećali iskaza Roze Luksemburg: „Nema socijalizma bez demokratije i nema demokratije bez socijal­izma.“ Sećali smo se i jednog važnog mesta iz njenih tekstova: „Bez općih izbora, nesputane slobode štampe i zborovanja, slobodne borbe mišljenja, izumire život u svakoj javnoj instituciji, postaje prividnim životom u kojem jedinim djelatnim elementom ostaje birokracija.“4 Sećali smo se i Lenjinovog iskaza: „Krajnji cilj socijalizma je uništavanje klasa i klasnih razlika među ljudima“ i taj naš odnos prema Lenjinu je bio ambivalentan. Znali smo da je njegova vlast bila autoritarna. Znali smo i da je nasilno raspustio Dumu, odmah posle pada starog režima u Rusiji. Znali smo i da je ozakonio „crveni teror“. Tada nam nije bilo baš jasno da li je Lenjin 2 Nebojša Popov, Beogradski jun 1968. Republika, 424-425/2008. 3 Neca Jovanov, Radnički štrajkovi u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji od 1958. do 1969. godine, Trajna radna zajednica pisaca Zapis, Beograd, 1979. 4 Rosa Luxemburg, Ruska revolucija, u: Izabrani spisi, Naprijed, Zagreb, 1974, str. 295.

oborio caristički režim ili liberalnu vladu na čijem je čelu bio Aleksandar Kerenski. No, bez obzira na našu skepsu, nacionalizam nikako nije mogao biti ključ u kome se traže odgovori. Bilo nam je jasno da nacionalistička interpetacija nije ishodište već put u još teže nedoumice i u još težu krizu. � Prvi put sam video tenkove JNA na borbenom zadatku u proleće 1981. godine. Tada sam radio kao opštinski činovnik u Merošini, maloj opštini u blizini Niša, na pola puta do Prokuplja. Taj put vodi dalje prema Kosovu i Prištini. Oklopne jedinice su, u sred dana, satima prolazile kroz Merošinu. Država je pokazivala snagu i nepopustljivost. Oklopne jedinice su pokrenute zbog albanskih demonstracija na Kosovu. U prvi mah, pobuna Albanaca je tretirana kao kontrarevolucija. U vreme neposredno posle Titove smrti, kada je državni aparat ulagao veliku energiju ne bi li očuvao živom i delatnom vladajuću ideologiju bratstva i jedinstva, pobuna velikog dela pripadnika jedne etničke zajednice je predstavljala vrlo veliku pretnju legitimitetu poretka. Poredak je legitimisan revolucijom i egalitarnom ideologijom. Ranija kolektivna nezadovoljstva, socijalnog, političkog ili nacionalnog karaktera, nisu predstavljala takav udarac kao ova pobuna. Tito je tada bio živ i svako suprotstavljanje njegovom autoritetu je bilo bezizgledno. Ideološki monolit, i kada je bio okrnjen, u pozno Titovo životno doba, još uvek je bio jak. A, potom, te ranije demonstracije nezadovoljstva su ipak bile zatvorene u sopstvenim krugovima, koje su činili intelektualci, politički funkcioneri, ili, manje-više, izolovane grupe radnika ili studenata. Ali, sada se radilo o demonstraciji volje velike većine Albanaca. I, to je bilo vrlo opasno. Zato je ta pojava i nazvana, potpuno neadekvatno, kontrarevolucijom. Neadekvatno – ali iz uverenja da će bilo koju „kontrarevolucionarnu pojavu“ najšira jugoslovenska javnost zasigurno odbaciti i time učvrstiti temelje postojećeg poretka. Da paradoks bude očigledniji, na čelo albanske pobune su se stavili ideolozi koji su se koristili levom frazom. Njihov zahtev nije bio obojen desno-nacionalnom ideologijom. Tražili su, javno, da se Kosovo konstituiše kao još jedna socijalistička republika u Jugoslaviji. Zato je ubrzo napuštena fraza o kontrarevoluciji i u opticaj je ušla fraza o separatizmu ekstremnog (manjeg) dela albanske javnosti na Kosovu. U stvari, temeljni razlog sukoba je ležao u dubokom nerazumevanju i nepoverenju dveju zajednica ophrvanih svojim nedovršenim nacionalnim romantizmima. Od 1912. ni politika kraljevine Srbije / SHS / Jugoslavije, ni politika „socijalističke nacionalne ravnopravnosti“ ih nije pomirila. Nikada nije bio dopušten dijalog o stvarnim razlozima nepoverenja. Albancima je dodeljen položaj podanika drugog reda, kojima je milošću zemljoposednika dopušteno da žive na tuđem imanju. Albanska stvarnost je bila stvarnost sabijene opruge. Kad-tad, sabijena opruga će od-

27

28

skočiti. Što je tvrđe i duže sabijana, njen prasak će utoliko biti jači. I, odskočila je. Gromoglasno, strašno i nepovratno. Neznan broj ljudi sa Kosova (Albanaca, Srba, Crnogoraca, Roma, Goranaca, Turaka, Hrvata, Bošnjaka…) je izgubilo život. Na strašne posledice tog nerazumevanja upozoravo je još Dimitrije Tucović5. Sa druge strane, sa stanovišta vladajuće ideologije, takav sukob naprosto nije bio ni moguć, ni dozvoljiv, jer je „socijalizam u potpunosti rešio nacionalno pitanje“. „Jugoslovenska socijalistička integracija je novi tip društvene zajednice, u kojoj sve nacionalnosti nalaze zajedničke interese.“6 Bio je to sukob dveju zajednica (uglavnom srpske i albanske) koje, u mnogočemu, imaju vrlo slično (pa i zajedničko) iskustvo. Način života, vrednosti, običajne norme, tradicionalizam, kuhinja... stvari su po kojima bi ih apsolutni stranac (nepoznavalac) odredio kao dve međusobno bliske i slične zajednice. Zanimljivo, i jedna i druga strana, koje su u oštrom sukobu, se pozivaju na identičnu vrednost – na demokratiju i na prava koja iz nje proizilaze. Iste vrednosti – a sukob na smrt? Jer, da paradoks bude veći, ni jedna ni druga zajednica se (unutar sebe) ne konstituišu na vrednostima demokratije? Ovde ni jezik ni religija nisu mera odvajanja i razlikovanja identiteta. Ako bi neko prigovorio da se Srbi i Albanci ne mogu smatrati pripadnicima međusobno bliskih identiteskih struktura, jer govore različitim jezicima, jer su religijski i „po krvi“ različiti, ja ću mu uputiti drugo pitanje – mnogi Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Crnogoroci govore jednim jezikom, imaju zajednički kulturni prostor, veliko zajedničko iskustvo, „krvni su srodnici“, a „identitetski“ se udaljavaju. Slovenci i Makednonci bar ne govore „našim“ srpskim, hrvatskim, bošnjačkim i crnogorskim jezicima. � Zaposlio sam se na Filozofskom fakultetu u Prištini u jesen 1994. godine. Moj prvi susret sa kosovskom zbiljom zbio se na banalnom planu. Kosovo je, zajedno sa Prištinom, bilo u svakom pogledu zapušteno. Videlo se to na svakom mestu – od nečišćenih ulica, neurednih kafana, do zapuštenih fasada i u korov zaraslih parkova. Sećam se, na zgradi fakulteta su bila ispisana dva grafita. Prvi je glasio: „Kosovo je Srbija“, a drugi je napisan kao odgovor: „Kosovo je prljavo“. Moja prva impresija je bila da ovde žive ljudi koji ne vole mesto na kome žive. Albanci i Srbi su, jedni drugima, prljali zajednički životni prostor. 5 Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, u: Sabrana dela, t. 8, Rad, Beograd, 1980. 6 Josip Broz Tito, Govori i članci, Naprijed, Zagreb, 1959-1966, t. 19, str. 416-417, u: Predrag J. Marković, Titova shvatanja nacionalnog i jugoslovenskog identiteta, www.cpi.hr

Pored toga, u ravni svakodnevlja, dve zajednice su na različite simbolične načine demonstrirale svoj stav. Do duboko u noć iz srpskih kafana je odjekivala srpska nacionalistička muzika. Godinama. Naročito se često gromko čula pesma Srpska se truba s Kosova čuje. Albanci su, nasuprot, ćutali. Ni na koji način nisu pokazivali nezadovoljstvo zbog bučnog kafanskog patriotizma. Takođe, godinama. Tada, na fakultetu, je došlo i do teških reči između mog kolege i mene sa jedne strane i nekoliko drugih kolega, sa druge strane. Govorili smo o tom kafanskom nacionalizmu koji svake noći stvori jednu mržnju više. Govorili smo o tome da takav nacionalizam ugrožava obične ljude, Srbe i Albance, podjednako. U to vreme je već počela da deluje i albanska OVK. Jedan kolega, Albanac, koji je predavao na, tada ilegalnom, albanskom univerzitetu, sa kojim sam se, na jednoj konferenciji, sreo u Beogradu, mi je rekao, naravno u poverenju, da se OVK plaše svi. I Srbi i Albanci. Govorio mi je da ima surovosti i opasnih pretnji kada OVK mobiliše ljude u svoje redove. Na kraju me zamolio da prenesem pozdrave njegovim kolegama-Srbima, sa kojima je do skoro radio na istom fakultetu. Naravno, u našim razgovorima sa kolegama na Filozofskom fakultetu smo predočavali sve takve činjenice. Ali, uverili smo se u dubinu i silinu nacionalističke strasti kod velikog broja naših kolega, univerzitetskih nastavnika, do juče urednih članova Saveza komunista. Jedan nastavnik-nacionalist nam je rekao da je pametno da u Prištini o tome ćutimo. Više nismo razgovarali. Pedantno smo se uzajamno zaobilazili. Sećam se i puta na Filozofijadu u Budvu. Putovao sam sa studentima, na njihov poziv. Sa nama je putovao i moj student, koji je bio Albanac-katolik. Pošto pruga Beograd – Bar jednim ćoškom prolazi kroz Bosnu, moj, inače briljantan, student me je uznemireno pitao da li i njemu može da se desi ono što se zbilo u stanici Štrpce, pre par godina, tačnije 1993. godine. Pitao je da li sme da bude pored mene dok voz ne izađe iz Bosne. Njegova zebnja je prešla i na mene. Te noći sam osetio kako breme odgovornosti može da bude teško. Naravno, moj student i ja smo probdeli celu noć u razgovoru. Do Bara. A, u Budvi, tom studentu su upućene ovacije od studenata iz Beograda, Novog Sada, Niša i Prištine, pošto je pročitao svoj referat. Pisao je o besmislu i bedi rata, pozivajući se na Sartra. Tada sam često, kada sam iz Niša dolazio na fakultet, u fakultetskom bifeu pio jutarnju kafu sa šefom studentske službe, Redžom (na žalost, nikada ga nisam pitao kako se preziva), koji je bio Albanac i, što je meni bilo važnije, diplomirani sociolog. Imao je više od šezdeset godina i razmišljao je o penziji. Osećali smo da će doći strašno vreme. Osećali smo i nelagodu pred, s namerom, poluskrivenim nedobronamernim pogledima nekih kolega i službenika. Možda je zato Redža često govorio o tome kako ima lepu livadu. Opisivao mi je strpljivo, sa puno, činilo mi se, poetskih ukrasa, sve mene koje sa sobom nose godišnja doba i vremenske prilike, a koje menjaju

29

30

lik njegove livade. Ljudi koji život provedu u senci opasnosti steknu onu posebnu smirenost, koja nama, koji dolazimo iz prostora relativnog spokoja, izgleda kao kakva teško dokučiva mudrost. Ta se smirenost iskazuje glasom i posebno biranim rečima, kojima se više kaže no direktnim, sirovim, upravnim govorom. Govoreći o livadi, Redža je govorio o svojoj zebnji. Na njegovoj livadi vladaju mir, znao je da kaže, i, na celom svetu, jedini istinski socijalizam s ljudskim likom. Tako je Redžina livada, u našim razgovorima, dobila ime – Socijalistička livada s ljudskim licem. Kada je počeo rat na Kosovu, nekoliko puta sam odlazio na fakultet – bilo je, razumljivo, vrlo malo studenata, i još neuporedivo manje nastavnika, u pustoj, praznoj Prištini. Video sam kuće i stanove u magnovenju napuštene. Na mnogim kućama i stanovima ni vrata, ni prozori nisu bili zatvoreni. Kao u jeftinim američkim horor filmovima, u praznom gradu su lelujale zavese kroz otvorene prozore. Na ulicama i duž puta do Prištine je bila razbacana odeća, obuća… Bili su razbacani i razni predmeti iz kuća i stanova. Putem do Prištine, neke kuće su još dogorevale. Raspitivao sam se o Redži. Rekli su mi da je viđen, onako hrom, u koloni prištinskih Albanaca, koje su uniformisani ljudi odvodili iz Prištine. Jedna koleginica mi je rekla da je bila na ulici kada se to dešavalo i da je Redža tražio vodu. Pokušala je da mu doturi bocu. Ali, lice u srpskoj uniformi je otelo bocu i bacilo je na zemlju. Par meseci kasnije sam čuo da je Redža preminuo, verovatno negde u Albaniji. Čega sam se tada setio? Setio sam se mog mladalačkog oduševljenja kada sam u Kumanovu primljen u Savez komunista. Setio sam se da sam na prvom partijskom sastanku sedeo zajedno sa Makedoncima, Srbima, Albancima i Romima. Setio sam se i da nam je bilo potpuno svejedno da li smo Makedonci, Romi, Albanci, Srbi… Onako mladi, bili smo, iz sve snage, Jugosloveni, uvereni da nam jugoslovenski socijalizam garantuje predvidivu i spokojnu budućnost. Družili smo se, odlazili jedni drugima u kuću i bili uvereni da su rat i krvoproliće među nama i u našoj zemlji, naprosto, nemogući. Tačnije, ni o kakvim ratnim pretnjama nismo ni razmišljali. Olivera Milosavljević je u pravu kada kaže: „Na ljude opterećene predubeđenjem da sa protokom vremena i korišćenjem iskustva iz prošlosti, društvena misao kao i čitav civilizacijski smer, uvek idu napred, da se anahrone i zaboravljene (?) ideje mogu javiti samo u neobrazovanim slojevima, kao šok je moralo delovati njihovo izvlačenje iz prošlosti (ili su uvek bile prisutne?) i aktuelizovanje u potpuno dugačijim uslovima i ‚modernim‘ vremenima.“7 Ali, ipak, nekako, u najdubljem smislu, ni tada, a ni danas, ne razumem zašto je razaranje jugoslovenskog društva moralo da se desi. Ili, onako intimno, ne želim da mi bude jasno, iako po logici mog zanata, a i iz neposrednog 7 Olivera Milosavljević, U tradiciji nacionalizma, ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o „nama“ i „drugima“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002, str. 10.

iskustva znam puno činjenica. Ni manje ni više nego veliki broj mojih kolega koji se bave društvenim naukama. Neću na ovom mestu pisati o putovanjima u Sloveniju i Ljubljanu, mestu mog rođenja, u vreme kratkotrajnog rata u toj republici. Odlazio sam i docnije, kada je Slovenija postala samostalna. Neću pisati ni o boravcima u Makedoniji, mestu mog odrastanja, takođe u vreme osamostaljenja Makedonije. I u Makedoniju često odlazim. U čestim razgovorima, i u pismima koje razmenjujemo, moji vršnjaci, sa kojima sam proveo rano detinjstvo i mladost, postavljaju ista pitanja, koja postavljam i ja. Bez istinosnog odgovora. Naravno, neću se ovde baviti ni hronologijom, ni istorijom krize, razaranja Jugoslavije, jačanja nacionalističko-desničarskih ideologija. Neću se baviti ni problemom ratnih zločina u čijem činjenju je Srbija, uz bratsko sadejstvo naci-fašista (raznog „krvnog“ porekla) iz drugih republika, dala najveći sumorni „doprinos“. Podsetio sam na kosovsku krizu i na sopstveno iskustvo u vezi sa tim zato što je bila, ako ne uzrokom pada poretka, a ono, svakako, prvi jak udar. Ubrzo se desio još jedan, neuporedivo silniji udar – implozija sovjetskog i lagerskog poretka. � Kosovska kriza je bila neposredni početak raspada Jugoslavije. I početak posustajanja levice. Onda, ima li danas, u Srbiji, levica šansu? Smatram da je levica neoboljševičkog tipa bez šansi. Levica, kakvu pamtimo u našim sentimentalnim sećanjima na vremena koja su, ma kakva bila, bila neuporedivo manje zla i bremenita no ova, koja novi politički akteri, samozaljubljeno određuju demokratskim, je takođe bez šansi za obnovu. Moguća je ona levica koja će shvatiti da stare radničke klase nema. A, onakve, prvomajske radničke klase, nikada nije ni bilo. Moguća je levica koja će shvatiti i da je priroda te stare radničke klase, i kada je postojala, bila drugačija od njenog opisa u dogmatskim ideološkim prikazima. Klase, konačno, nisu iznutra neprotivrečni monoliti. Danas je mogući sagovornik levici pripadnik više različitih grupa i asocijacija. Niko nije isključivo Srbin ili Rom, samo zaposlen ili nezaposlen, samo školovan ili neškolovan… U svakom pojedincu se sustiču mnogi identiteti, menjaju se, neki se napuštaju, neki prihvataju… Levica mora da razumeva sav taj svet društvene pokretljivosti i stalne promene. Mora da se obrati onima čiji je bilo koji identitet ugrožen ili osporavan. I mora da se obrati onima koji žive od svog rada, kao i onima, koji bi da rade, ali im nije pružena prilika da rade. Jedna od šansi nastanku levice leži u prvim demokratskim proplamsajima. Ali, ta šansa je, zasad, samo lebdeća potencija. Naime, demokratski karakter sadašnjem poretku se ne može

31

32

pripisivati bezuslovno. Slobodni izbori su tek početak početka demokratije. O političkom i ideološkom pluralizmu u Srbiji jedva da se može govoriti. U nekadašnjem Savezu komunista je bilo, čini mi se, više političkog pluralizma no danas. I, ne samo to, samoupravljanje jeste bilo, uz mnoge nedoslednosti i protivrečnosti, vid participativne demokratije. U čemu današnji građanin participira? Osim u izborima, čijim rezultatima barataju šefovi političkih partija i oni, manje vidljivi, koji te šefove plaćaju, ne obazirući se previše na mišljenje birača. Ideološki prostor u Srbiji je, uz izuzetke, prekriven nacionalističko-konzervativnim monizmom. Svedeno, ta ideologija glasi: „Budite ponosni što ste SRBIN. Imate i suviše mnogo razloga da budete ponosni na našu otadžbinu, za koju su do sada milioni ljudi žrtvovali svoje živote! Onaj koji zlostavlja Srbiju, taj zlostavlja vas i vaše mrtve pretke.“8 Danas je posebno u Srbiji teško govoriti o mogućnostima participativne demokratije. Praksa tripartizma je u krizi i tamo gde je nastala – na Zapadu. Građanin je, kao javna činjenica, više glasač, a sve manje građanin – u Srbiji naročito, ali i na Zapadu. Konformizam, snažno i stalno proizvođen i podržavan masovnom kulturom sve više supstituiše kritičku svest. Supstituiše i ideologiju shvaćenu u klasičnom smislu. Konformizam predstavlja saglasnost sa onim što je vladajuće i sa onim što se preporučuje (naročito preko medija) kao poželjno – od reklamom urešenih poželjnih stilova života, preko popularne kulture (koja ne postavlja niti jedno pitanje), preko reklama za piškote, donji veš i filmske blockbustere, pa do kompjuterski izglancanih lica političara u političkim reklamama, tako da više liče na dečije dupence, no na sebe, sve do dogme o sakralnom karakteru privatne (ne i lične) svojine... Drugo ime konformizmu je koruptivnost. Korupcija/konformizam je kad se odričeš prava na izbor, kad blagoglagoljaš o stranci, crkvi, „lideru“, „nacionalnim junacima“, „državotvornosti“ naroda, „junaštvu i čojstvenosti“ naroda i vojske, „otačastvu“… e da bi polučio kakav ćar za sebe. Dve i po hiljade godina, na ovaj ili onaj način, stoji, kao ukopana, nerešena dilema: idiōtēs ili građanin? Evropske revolucije tu dilemu nisu rešile. Sredstva, kojima su se služile, nagrizao je zub vremena i zub unutrašnje nedoslednosti. Ugašena je boljševička revolucija, ali koliko vidimo, i francuska revolucija daje sve manje ploda. Trnu i njene tekovine. Evropska levica je nemaštovito stala na sredokraći između kapitalizma i socijalizma, jer joj je mnogo puta rečeno: „A vi, vi imate njuške iz crnih dana.“9 U želji da se emancipuje od teškog staljinističkog nasleđa, u nemogućnosti da se potpuno prikloni trijumfujućem kapitalizmu, žurnim hodom je krenula „trećim (bes)putem“ i zabasala u neoliberalni zabran. Zbunjena, nasred 8 9

10 Pravila srpskog rasonalizma, www.rasonalisti.net, posećen 10. 10. 2007. Žan-Pol Sartr, Prljave ruke, drama, u: Žan-Pol Sartr, Drame, Nolit, Beograd, 1981, str. 118.

raskrsnice, koja se zove epohom, htela je da se otrgne od monoideološkog monolita, egalitarizma sunovraćenog u populizam, od dogmatizma i sibirskog i golootočkog gulaga. Želeći alternativu, nada se da u ideji slobode i slobodnog pojedinca, slobodne inicijative i ideologiji „jednakih šansi za sve“ – dakle, u toplom krilu kapitalizma samog, leži još neotkrivena šansa levoj praksi. Jer, ako egalitarizam uvek klizi ka totalizujućoj, redistributivnoj, dakle, neslobodnoj praksi, onda sloboda svih pojedinaca, u krajnjem ishodu vodi jednakosti ljudi. Isuviše zamršeno, teško objašnjivo u pragmatskoj stvarnosti, nejasno klasi ili sloju, koji bi to trebalo da razumeju. To je taj, aljkavo trasiran „treći put“. I, sve to bi trebalo da prihvati i s naporom razume pojedinac koji živi od svog rada i koji živi u strahu od gubitka posla, koji je traljavo, najčešće, nikako obrazovan za humanističku i kritičku misao. Taj pojedinac je svakodnevno obasipan ponudama od svog ideološkog, a imućnog, suparnika – reklamama za letovanje, kupovinu stana, automobila, garderobe, mobilnih telefona, preporukama za dijetu i zdrav život, uputstvima o tome kako uživati u seksu i pod stare dane... Njegov stav sada glasi: Kupujem, dakle jesam! Neka se usudi neko da mu kaže: Treba kritički da promišljaš sebe, društvo u kome živiš, da demitologuješ stereotipe u kojima živiš i da se posvetiš pravoj stvarnosti. Levica nema odgovor na ovo pitanje. Kako će običan čovek participirati u javnom životu zajedno sa, do u beskraj, jakim monopolima finansijske i političke moći? Da li je ikada bio moguć ravnopravan dijalog neravnopravnih? Za svog života sa vlasnicima društvene moći neće nikad popiti ni kafu. Videće ih samo u ograđenim i telesnom stražom čuvanim VIP ložama. I zavideće im. Neće poželeti da menja sistem, jer je slab za takav naum, već će samozatajno želeti da se, kakvim čudom, i on nađe u, makar, majušnoj VIP ložici. U ovakvom poretku stvari, konformizam i koruptivna kultura su glavni principi. Otuda više nema sindikata. Redak je sindikalni vođa i retka je sindikalna centrala kojima na tezgi nije istaknuta cena. Otuda više nema ni levičarskih političkih partija. Britanski laburisti, francuski socijalisti, srpski deesovci i espeesovci... sve je to jedan klub – pseudonova levica, u stvari – desnica. Otuda skoro da i nema kritičke društvene nauke. Istraživački metod je preobražen u istraživačke kvantifikacijske tehnike, kojima se postojeće opisuje, sistematizuje, analizira, objašnjava, utvrđuje. Više se nikako ne može pokazati kako se to postojeće može menjati. Društvena nauka više ništa ne pronalazi. Patentni zavodi i zakoni o zaštiti intelektualne svojine postoje mimo društvenih nauka. Da li je neko zaštitio sopstveno autorstvo na novu teoremu, paradigmu ili otkriće u društvenim naukama? Ne. Ali zato sve konvencije o autorskim pravima (od Bernske konvencije iz 1886. godine) štite na hiljade prava na zupčanike, industrijske sklopove i industrijski dizajn, prava na marke sapuna i deterdženata, štite prava na lake note šlagera, štite oblik i liniju silikonima armiranih poprsja filmskih starleta, pevačica i manekenki...

33

�

34

Takav je kontekst u kome se dešava srpska „tranzicija“ u prvobitnu akumulaciju kapitala. Struktura ovdašnjeg kapitala je pljačkaška i ratnoprofiterska, kao i struktura kapitala stečenog u uslovima bilo koje prvobitne akumulacije. Zato taj kapital, u neregulisanim odnosima, odbacuje zamašne viškove vrednosti. Zato su država i političke partije samo transmisija kapitala. Zato nema radnog zakonodavstva. Zakon o radu, „štiteći“ radnika, podrazumeva neprikosnoveno pravo poslodavca na neograničenu eksploataciju. Da je drugačije, ne bi hiljade ljudi radilo za stotinak evra, bez određenog radnog vremena, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, bez prava da rađaju decu dok im to poslodavac ne odobri… Uz to, mnogi sindikalni vođi su pohitali da zaborave stare, mukom, znojem i krvlju, izborene i branjene, tekovine o garantovanoj minimalnoj nadnici, o socijalnoj sigurnosti, o solidarnosti, o tri osmice... Ali, zato Socijalistička internacionala, u klimatizovanim, luksuznim salama uredno konferiše uz prisustvo naših deesesovaca i espeesovaca. Uz livrejisanu služinčad. Čime danas levica može da se bavi, uz dopuštenje mogula kapitalizma? Svime što bitno ne ugrožava kapital odnos. Levica se, s razlogom, bavi problemom marginalizovanih društvenih grupa, problemima manjina, ekologijom, ljudskim pravima... Ali, ni jedna od tih njenih aktivnosti ne može, niti sme da ugrozi kapitalizam kao takav. Otužno, levica sama postavlja granice svom angažmanu. Glad i siromaštvo, ratovi i kriminal, diskriminacija i rasizam... samo su epifenomeni logike profita, čije postojanje bezuslovno priznaje levica. Ova i još teža pitanja stoje pred zbunjenom i ošamućenom novom levicom10. Ono što levica mora da učini u narednim decenijama je da počne sa ozbiljnim proučavanjem i razumevanjem prirode modernog kapitalizma. Nikako se ne treba nadati povratku mesije-Marksa. On se ne može vratiti jer nije ni bio mesija, bio je istraživač. Nikako se ne treba nadati rođenju neke nove ideologizovane revolucionarne „klase za sebe“. Čak i ako se pojavi revolucionarna klasa i njena revolucija će, vrlo verovatno, biti, to je Trocki napisao još tridesetih godina prošlog veka, „izdana i izobličena“11. Levica mora da bude spremna na samorefleksiju, na sredstvo kojim se i sam kapitalizam održava već nekoliko vekova. To znači da mora da dovodi u pitanje sopstvene pretpostavke. Istovremeno, za početak, mora da preispita, a onda i da obnovi na nov način jednu od osnovnih i prvih svojih pretpostavki: zaštita onih koji žive od svog rada i onih koji su bez posla i briga o 10 Termin nije nasrećnije izabran. Zapadno društvo, posebno Sjedinjene države, ima iskustvo nove levice još od sredine XX stoleća. O autorefleksiji nove levice vidi šire u: Zagorka Golubović, Nova levica, socijalizam i personalizam, Republika, Beograd, 272/2001. 11 Lav Trocki, Izobličena revolucija, Otokar Keršovani, Rijeka, 1972, Izdana revolucija I-II, Otokar Keršovani, Rijeka, 1973.

njihovom standardu. Njena politika mora da bude politika pune zaposlenosti. Tržišna logika finansijskih inputa i outputa, gde je ljudski rad puko sredstvo, nije njena tema. Njena tema je da je neuporedivo važnije obezbediti siguran posao ljudima, no kolika će biti profitna stopa. Ovim drugim interesom se bave druge, nelevičarske, političke snage. Onda kada levica čini kompromis sa logikom profita, kada sama prihvata sve „neumitnosti“ tržišta, prestaje da bude levica – postaje desnicom. Ovome će se suprotstaviti teoretičari liberalizma i neoliberalizma. Reći će da zanemarivanje poslovne efikasnosti umanjuje dobitke, a onda to vodi recesiji i sužavanju tržišta rada. Vodi ka nezaposlenosti i manjim nadnicama. Međutim, primećeno je da u eri višestruko povećane poslovne efikasnosti i višestruko uvećanih profita svet rada ulazi u sve dublju zonu egzistencijalnog rizika. Profiti bujaju, ali se gase socijalne funkcije države prema zaposlenima, realne nadnice opadaju, radno mesto je nesigurnije no ikada, jaz između bogatih i siromašnih je postao bezobalna provalija, drastično se umanjuje dostupnost kvalitetnog obrazovanja onima sa malim nadnicama… Primećeno je, sa druge strane, da neoliberalni princip ni na koji način egzistencijalno ne ugrožava vlasnike kapitala. Rizici koji stoje pred njima su minorni. Svoju decu školuju u najboljim i najskupljim školama. Neoliberalna država se nije odrekla socijalnih funkcija prema svima. Svim vidovima socijalne odgovornosti, zaštite i brige je obrglila vlasnike kapitala. Neoliberalna država garantuje jedno – samoreprodukciju kastinski odvojenih slojeva. Zato levica treba da napusti brigu o maksimizaciji efekata rada po svaku cenu. Treba da se emancipuje od sopstvene logorske psihologije. Zabeleženi su slučajevi u nacističkim koncetracionim logorima i sovjetskom gulagu da se logoraši identifikuju sa životima i životnim problemima svojih tamničara i mučitelja. Jer, mučitelji i tamničari žive jedini, logorašima, vidlji život. Logoraši ne žive ništa. Traju dok ne nestanu. Identifikujući se sa tamničarima i mučiteljima oni, u groznici između neživota i ništavila, grebu ka izmaglici koja, makar malo, ponekad, liči na život. To što liči na život uživa njihov tamničar i mučitelj. To je psihički mehanizam bega od nepodnošljivog stanja, sa jedne strane, i udvorička psihologija sa druge, da bi se kako-tako sačuvala živa glava i varljiva nada u život. Bez preke potrebe, to isto čini današnja levica.

35

�

36

Rečeno važi za one zemlje u kojima, kakva-takva, levica postoji. U Srbiji nema levice. Partija koja se samonaziva socijalističkom već par decenija praktikuje politiku i ideologiju ekstremne naci-šovinističke, klerikalne desnice. Proizvodila je i podržavala nacionalizam i šovinizam; počinjala i gubila balkanske imperijalne ratove; tamo gde su bili neki njeni članovi i podržavaoci njene politike počinjeni su najteži ratni zločini posle drugog svetskog rata; u vreme njene vladavine u Srbiji je, iz političko-mafijaških razloga, ubijeno više stotina ljudi; stvorila je i negovala novobogataški kapitalistički pljaškaški sloj; dirigovanom galopirajućom inflacijom temeljno je opljačkala stanovništvo Srbije; falsifikovala rezultate izbora; proizvela skoro najvišu stopu nezaposlenosti u Evropi; građanke i građani Srbije su i danas sanitarnim kordonom, kao kužni, odvojeni od Evrope i dobrog dela sveta, kao nikada do sada u svojoj istoriji; zdušno je motivisala agresiju zemalja, pripadnica zapadne vojne alijanse, na sopstvenu zemlju; ni jedna ustanova ne broji koliko je mladog i obrazovanog sveta, glavom bez obzira, pobeglo iz espeesovske Srbije; kriminal, korupcija, nasilje i ubistva su postali uobičajena folklorna zabava u vreme espeesovske vladavine – te „aktivnosti“ se upražnjavaju do dan danas pod (do juče) zajedničkom vlašću druge „levičarske“ i druge „desničarske“ partije, pod vlašću Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije – tih pedantnih i doslednih sukcesora espeesovske politike... Da li iko može da opovrgne ove tekovine Socijalističke partije Srbije i partija koje su njene parapolitičke tvorevine? Da li iko može da tvrdi da je ista partija, partija levice? � Možda je cinično. Levica u Srbiji ima svetlu budućnost, ako bude stvorena. Na postojećem terenu će delovati buduća, hipotetička, levica. Odbacujući nasleđe miloševićevske pseudolevice, otvoriće dijalog sa svetom rada i depriviranim društvenim slojevima. Nadam se. � Na kraju, znam, desiće mi se opet neko jutro sa pitanjem koje visi nad uzglavljem.

P. S. Nadam se da čitalac uvažava razloge zbog kojih ne navodim imena nekih ljudi koje pominjem u ovom tekstu.

Todor Kuljić Neoliberalizam i levica: evropski centar i srpska periferija

Sažetak: Prikazani su međunarodni i lokalni uzroci slabljenja levice u Srbiji početkom 21. veka: neutralizovanje antagonizma između rada i kapitala, hegemoni neoliberalizam, nacionalizovanje levice, relativizam postmoderne u misli o društvu i potiskivanje antifašizma antitotalitarizmom. Ukazano je na potrebu zaoštravanja kritike neoliberalizma, odbacivanje antitotalitarne retorike, odvajanje levice od nacionalizma, dekonstrukciju antititoizma i 1968. godine, potiskivanje ratnocentričnog sećanja, kritiku retradicionalizacije i religije i razotkrivanje retorike neoliberalnog i levičarskog moralizma. Ključne reči: neoliberalizam, tržišni fundamentalizam, divlji kapitalizam, antikomunizam, levica, nacionalizam.

Zusammenfasung: Es werden internationale und lokale Ursachen, die zur Schwächung der Linken im heutigen Serbien geführt haben, dargestellt: Die Neutralisierung des Antagonismus zwischen Arbeit und Kapital, die Hegemonie des Neoliberalismus, die Nationalisierung der Linken, der postmoderne Relativismus in den Sozialwissenschaften und die Verdrängung des Antifaschismus durch Zuhilfenahme des Antitotalitarismus. Es wird hingewiesen auf die Notwendigkeit einer verschärften Kritik des Neoliberalismus und Zurückweisung der antitotalitären Rhetorik, sowie einer Abkehr der Linken vom Nationalismus und der Dekonstruktion des Antititoismus und der ´68-er Bewegung von Links. Des weiteren ist eine Abkehr von der kriegszentrierten Erinnerungskultur / Geschichtsschreibung und eine Kritik sowohl der Retraditionalisierung und Religion, als auch eine Demystifizierung der Rhetorik des Neoliberalismus und linken Moralismus vonnöten. Schlüsselwörter: Die Linke, Neoliberalismus, Marktfundamentalismus, Nationalismus, Raubkapitalismus

37

38

Neoliberalizam je široka oznaka za kapitalizam u fazi globalizacije. U njegovom centru su SAD i Zapadna Evropa, a poluperiferiju i periferiju čini ostatak sveta. Ekonomska poluga neoliberalizma je ekspanzija multinacionalnog kapitala, ali i ubrzano tehničko povezivanje sveta. Posledice su izmena političkog i pravnog poretka i erozija antikapitalističke levice krajem 20. veka. Reč je o kumulativnim procesima koje su ubrzali neki prelomni međunarodni i domaći događaji. Signatura sloma levice bilo je rušenje Berlinskog zida 1989. godine, zabrana KP SSSR-a 1991. i raspad Jugoslavije 1992. Nakon ovih zbivanja ideja o bezalternativnosti kapitalizma iznenada se javila i ubrzano širila kao uticajna zabluda. Ovu zabludu treba sistematski razbijati. Pre toga treba se osvrnuti na domaće i međunarodne uzroke slabljenja strukturne kritike kapitalizma. U novim balkanskim državama danas nema uticajne autentične levice. Virusi nacionalizma i ljudskih prava ubrzali su slom evropskog socijalizma, slično učinku koji je imao antikolonijalizam kao virus erozije imperijalizma polovinom 20. veka. Rušenje svakog režima prati njegova demonizacija. Zločini u istoriji su činjeni u ime oslobađanja vere, demokratije, klase i rase. Njihova skandalizacija zavisi od odnosa snaga. Od kraja 20. veka u središtu javnosti su zločini komunista. Što je krajem 20. veka „Crna knjiga komunizma” doživela medijski trijumf već dovoljno svedoči o novom odnosu snaga između levice i desnice u svetu. Srbija svakako nije mogla izdržati tektonske poremećaje epohalne svesti krajem 20. veka, ali je brzina zaokreta udesno

39

mnoge iznenadila, jednako kao što što je slom SSSR-a bio krah prognostičke sposobnosti hladnoratovske misli o društvu. Autentična levica skoro da je iščezla, premda je ostao zavodljivi filantropski atribut levičar, koji mnogi svojataju da bi istakli ličnu nesebičnost i moralnu superiornost. Da ne bi bilo nesporazuma treba odmah dodati da levicu mogu činiti samo one struje koje drže da kapitalizam nije bezalternativan. Mnogi misle da su levičari, iako u stvari nisu. Prosto rečeno, nije na delu nedužni gubitak kompasa, već više smišljena mimikrija. Samo je na prvi pogled protivrečno to što danas biti levičar jeste salonska stvar, dok u gornjem smislu pojma levice kod nas skoro i da nema. Radi se i o tome što biti levičar u kolokvijalnom žargonu jeste sinonim kritičkog intelektualca, pa će i otuda malo ko za sebe danas reći da je desničar. Osim toga, deklarativnim levičarskim samoopisom mnogi intelektualci nastoje da, nakon konverzije, homogenizuju pocepanu autobiografiju. Koliko god zvučalo paradoksalno, mnogi intelektualci tvrde da su levičari, makar što odmah potom brane privatizaciju. Važnije je zapaziti da nakon masovne konverzije stari antikomunisti više nisu imali potrebu za kritikom socijalizma, jer su ovaj zadatak daleko revnosnije počeli obavljati bivši levičari.

40

I Globalni i lokalni razlozi slabljenja levice 1. U odnosu na bipolarni poredak druge polovine 20. veka danas nije teško uočiti složenu dezorganizaciju sveta, rast neravnomernosti i nejednakosti, periferijalizaciju regiona i građanske ratove. Posle sloma SSSR-a i „Vestfalskog sistema 20. veka“ svet se raspao na dva pola: s jedne strane je kapitalistička trijada, tj. grupa konkurentskih snažnih država koje sarađuju, a s druge su ekonomski i politički periferijske slabe države (Hirsch 2001; Hofbauer 2004). Nakon nestanka „Drugog“ iščezao je i Treći svet, preostali su centar i pocepana i geografski nehomogena periferija. Ideološku napetost zamenila je „borba kultura‘, i „islamska pretnja‘, a klasni sukobi preformulisani su u religijsko-svetopogledne. Globalizacija je podstakla rast terorizma. Vidljivi su novi talasi rasizma, nacionalizma i fundamentalizma. Novi svetski poredak je pre „svetski neporedak“ koji permanentno jača (Hirsch 2001). Dok multinacionalni kapital dela globalno, vlade i građani misle uglavnom lokalistički. Mobilni kapital sapostoji sa etnocentričnom demokratijom. Neoliberalizam zamagljuje ovu protivrečnost poslehladnoratovske situacije. U praksi se ne iskazuje na isti način. Ono što je u Zapadnoj Evropi neoliberalizam (Vuletić 2006: 264-265) i „tržišni fundamentalizam“ (U. Beck) u bivšim socijalističkim zemljama je korumptivni i kriminalni divlji kapitalizam. Centar se pomerio udesno, a periferija još više.

2. Druga važna posledica narušavanja hladnoratovske ideološke ravnoteže je sistematsko neutralizovanje antagonističke prirode sukoba između rada i kapitala, što olakšava i nova sociološka retorika. Protivrečnosti tobože više nisu nepomirljive, pa sociolozi pokušavaju da „izmirljive” društvene nejednakosti savladaju novim hegemonim kategorijama: preduzetnici, profitabilnost, gubitnici i dobitnici tranzicije i sl. Naizgled prodorni i novi, pomenuti pojmovi ne problematizuju, već normalizuju tranziciju. Epohalni restaurativni udar od socijalizma ka kapitalizmu je 1990-ih heterogene grupe redukcionistički homogenizovao kockarskom retorikom u gubitnike i dobitnike unutar procesa tranzicije, o čijoj normalnosti skoro da se niko i ne pita. Strukturna nepravda ispada kao posledica hazarderske aktivnosti gubitnika. I ovde javni diskurs o težištu političke delatnosti ne određuje rad, nego preduzetnički obrazac mišljenja. Asimetrija se ogleda u tome što jača samosvest kapitala a raste dezorganizacija radništva i podvlašćenih. Treba otvoreno reći da je poslehladnoratovska tržišna privreda u realnosti despotija samosvrhe oplodnje kapitala. Svi se podvrgavaju načelu “iz novca praviti novac”. Podvlašćeni prihvataju ideologiju kiosk kapitalizma u kom je svako kovač svoje sreće. Solidarnost je svedena na dobru volju i sažaljenje, umesto da bude institucionalizovani prioritet. Borba svih protiv svih obnavlja socijaldarvinistički mančesterski kapitalizam. Fragmentaciju interesa pravda nova neoliberalna retorika. Više se ne govori o kapitalizmu, imperijalizmu, eksploataciji, višku vrednosti, porobljavanju i samoupravi, nego o tranziciji, preduzetničkom društvu, poslodavcima, biznisu i profitabilnosti. Nove uloge su menadžer i deoničar. Stvara se privid da je menadžer (najpoverljiviji najamnik koji upravlja u ime vlasnika) ugledni organizator i da su svi deoničari u osnovi posednici. Tranzicija ispada pravedna, donacija (sračunato milosrđe) plemenita, a preduzetnici najugledniji sloj. Još je Marks u “Kapitalu”, knjizi o moralu tržišta koju je decenijama pisao u čitaonici British Museum, uočio da fundamentalizam slobodnog tržišta ne menja samo ekonomiju nego i društvo, moral, misao o društvu i prirodu politike. U hegemonoj javnoj pedagogiji neoliberalizma sve je na prodaju ili je podređeno profitu, a marketing je presudan. Socijalni problemi se rastvaraju u diskurs o patologiji, siromašni su postali sinonim nesposobnih, a nezaposlenost je znak slabog karaktera. Nova slika društvene strukture stvara se uopštavanjima, sažimanjima i polarizacijama po medijskim obrascima probojnosti naslova. Još više od rečenog, uvek kada se o govori o gubitnicima reč je o samorazumljivoj perspektivi dobitnika. Agencija za privatizaciju je krunska ustanova spasenja. Katkad sažaljiva slika gubitnika služi dobitnicima samo da moralistički ojačaju vlastiti monopol. Skoro da je umesto antagonističkog distanciranja od gubitnika došlo do melanholičnog solidarisanja sa njima. Nepomirljivost klasnih interesa zamagljuje se raznim filantropskim donacijama i tranzicijskom pravdom raspodele akcija. Ustalila se nova dogma da bez profita nema novih radnih mesta. U realnosti ona pravda nadeeksploataciju i nesigurnost

41

radnog mesta. U apologiji neoliberalizma kao „ekonomskog humanizma” važno mesto ima donacija - poklon kao izraz milosrđa i filantropske solidarnosti. Samo retki borci protiv duha vremena danas upozoravaju da filantropija ublažava bedu na nivou raspodele, dok humanizam bedu prevazilazi na nivou proizvodnje.

42

3. Ipak, po svemu sudeći, hiperpokretljivi turbo kapitalizam globalizacije nije odahnuo zbog organizovanog zaborava humanizma. Ne strepi se više od pritiska levice, jer u traganju za jeftinom radnom snagom kapital lako menja države, pa sindikati i štrajkovi nisu opasni kao ranije. Kapital ne strepi od socijalnog minskog polja. Osnova globalne ekonomske moći SAD je klasični vojni imperijalizam, dok deteritorijalizovani multinacionalni kapital EU ne preti vojskom nego nedolaskom kapitala. Nije više cilj osvajanje zemlje nego dominacija na globalnom tržištu. Umesto Dizraelija ili Bizmarka u današnjem brave new world vladaju Bil Gejts (Gates) i Roman Abramovič. Samo na kritičnim tačkama (Jugoslavija, Bliski Istok) interveniše NATO kao 1999. na Kosovu po formuli Serbs out – NATO in. Naravno da vojni pritisak nije svuda potreban, jer države periferijskog kapitalizma pružaju investitorima razne olakšice koje omogućavaju nadeksploataciju jeftine radne snage u green field investicijama. To su isturene radionice sa jeftinom radnom snagom. Globalizacija omogućava brzo preseljavanje i beg kapitala (Vuletić 2006:2007). Januara 2008. godine Finska kompanija Nokia odlučila je da zatvori fabriku telefona u Nemačkoj, a da proizvodnju preseli u Rumuniju (Nokia otpočinje proizvodnju telefona u Rumuniji 2008.). Zatvaranjem fabrike u Bohumu radno mesto izgubiće oko 2.000 zaposlenih, što je izazvalo raspravu u Evropskom parlamentu. Čak ni organizovana levica ne može da kontroliše hiperpokretljivi multinacionalni kapital u globalnoj tržišnoj privredi. Globalizacija i tehnički napredak su pogonske snage promene privrede i društva i izmenjene ravnoteže kapitala i rada. Zbog pokretljivosti kapitala opada cena radne snage. Zastarelo znanje stvara strah kod neobučenih radnika, pa je restrukturisanje privrede u zemljama periferijskog kapitalizma brutalnije nego u metropolama. Privredni rast ne ublažava nezaposlenost niti socijalnu sigurnost. Digitalizovani kapitalizam nosi nove rizike: imperijalističke vojne intervencije, terorizam i zagađivanje prirode. Novi politički frontovi lišeni su uticaja levice. Lice pravne države i demokratije je pojačana horizontalna pokretljivost i poroznije državne granice, a naličje osiromašenje većine (brazilizacija), socijalna beda, nesigurnost radnog mesta, samovolja vlasnika kapitala i dezorijentacija radništva. Razvoj diktira multinacionalni kapital koji proizvodi tamo gde su najniže nadnice, prodaje gde je najskuplja roba i plaća porez tamo gde su najniže stope. Prevagu nad proizvodnim ima špekulativno-finansijski kapital sklon piratskim operacijama, dobiti preko noći, posle kojih se seli na nova mesta (Pečujlić 1997:121)

Da li to znači da je u pitanju kraj ideologije i teror ekonomije? Ne u potpunosti, jer je neoliberalizmu potrebna i ideologija. Refren njegovih apologeta glasi da su današnje dobiti sutrašnje investicije i nova radna mesta prekosutra. Ova računica pokazala se čak i u Nemačkoj netačnom. Današnje dobiti u realnosti jesu sutrašnji nezaposleni. Masovna nezaposlenost na tržištu rada divljeg kapitalizma pokazuje pravu sliku slobodnog preduzetništva. Prazno je i obećanje da globalizacija podjednako podstiče rast i perspektive budućnosti u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Još pre 15 godina afrički kontinent južno od Sahare učestvovao je u svetskoj trgovini sa oko 8%, a danas je pao na 0,3%, a to je samo jedan primer, tvrdi sociolog iz Hanovera Oskar Negt (Negt 2007 a: 54). Otuda sa manje euforije treba prihvatati privrednu globalizaciju, jer ova može biti stabilna jedino ukoliko je prati socijalna država. Ali, kritiku liberalnog tržišnog fundamentalizma nipošto ne treba tumačiti kao protivljenje globalizaciji koja je otvorila važne kanale kosmopolitizacije. 4. Pada u oči privatizacija životnih rizika, jer privredni rast više ne garantuje stvaranje novih radnih mesta. Kapitalizam 21.veka gradi privredni rast Šok terapijom jačanja nejednakosti koje su povoljno tlo za rađanje autoritarnih režima, a koje zatim pacifikuje (Pečujlić 1997:121). Zbog konkurencije na tržištu rada brutalni radni uslovi, lišeni osiguranja i socijalnih prava zaposlenih, su normalizovani. Na delu je “silazna pokretljivost”. Sve su šire makaze između siromašnih i bogatih i jaz centra i periferije, a sve je oštrija klasna polarizacija u oblasti obrazovanja. Čak i u Nemačkoj, jednoj od najbogatijih država u svetu i u istoriji, svako peto dete odrasta u uslovima siromaštva (Negt 2007b:6). U digitalnom neoliberalnom kapitalizmu nastaju i propadaju čitave industrije znatno brže nego ranije, firme se šire, stapaju i ponovo dele takvom brzinom da svi zaposleni izuzev vrha moraju da rade, a da ne znaju da li će do sutra zadržati posao. Nisu u boljem položaju ni srednji slojevi i intelektualci. Lišena socijalne države, zaštitne uloge porodice i ušteđevine velika masa ljudi živi u uslovima hronično akutne nesigurnosti. Objektivna nesigurnost rađa psiho-socijalnu nesigurnost u pogledu budućnosti. Sve je manje nade u trajno puno zaposlenje. Retorika liberalizma zamagljuje ovo stanje potrebom “za elastičnošću, sposobnostima prilagođavanja, deregulacijom i opštim oslobađanjem”. Pre će biti da je na delu novi socijaldarvinizam lišen solidarnosti. Sloboda lišena solidarnosti svodi se na bespoštednu konkurenciju. Sloboda može biti samo univerzalna, a ne privilegija manjine, i to samo onda ukoliko postoje uslovi da svi ljudi vlastita prava na slobodu konkretno mogu da ostvare. Treba braniti jednakost šansi, ali uz emancipaciju od monopola bogatih. Jednakosti šansi je nespojiva sa tranzicijskom pravdom društva u kom je profit vrhovna vrednost. Sporadični socijalni optimizam nije ništa drugo do nedostatak informacija. Zapravo je u metropoli levica dezorijentisana, a na periferiji izgubljena.

43

44

Za utehu se ističe da je globalni kapitalizam podstakao neslućeni kulturni pluralizam. Ovo je delom tačno, ali ključni razvojni pravci rizičnog kapitalizma nisu kulturne promene niti individualizacija, nego izmena načina akumulacije. Nju određuje ekspanzija informativnih tehnologija i sve racionalnije investicije koje redukuju radna mesta. Nove tehnologije smanjuju zaposlenost, dižu profit i jačaju konkurenciju unutar najamnika. Stvara se društvo atomizovanih pojedinaca, u kom je svako kovač svoje nesreće. O tome postoje mnoge “Crne knjige kapitalizma”, ali danas nisu tiražne. Pravdajući tranziciju, intelektualci ne samo što priznaju da je cilj kapitalizma jednostavan - praviti novac, nego i decizionistički dodaju da u tome ne vide ništa loše. To što je ovaj cilj svojevremeno gonio na ubijanje ljudi (trgovina robljem, kolonijalizam, svetski ratovi) ne utiče na aktuelnu hegemonu epohalnu svest lišenu moralnog razlikovanja cilja (novca) i sredstva (nasilja). Ipak se u poslednjih nekoliko godina može osetiti sasvim blago oživljavanje kritike privatizacije i kapitalizma. Još je Dž. Soroš (Soros) pre desetak godina kritikovao socijaldarvinizam neoliberalizma zapažajući da je na mesto vere u načela stupio kult uspeha (Soros 1997). Soroš se zapravo požalio da su prekomerni individualizam, odveć konkurencije i pomanjkanje solidarnosti neprijatelji otvorenog društva. Da li je najuspešniji berzanski špekulant postao najbogatiji disident kapitalizma? Ne, ova i slične površne kritike kapitalizma brane “demokratsku ekonomiju” gde se političko svodi na praksu pomeranja, a ne na praksu prevazilaženja (A.Rüdiger). Nije, naime, dovoljno konstatovati da nam je potrebna solidarnija i mirnija civilizacija koja ublažava besciljnu dinamiku kapitalizma. Treba dodati da je nužno osvešćivanje novog subjekta prevazilaženja ultraliberalizma. 5. To nije moguće bez ozbiljne kritike teorijsko saznajnog relativizma kod savremene misli o društvu. Tamo gde se relativišu strukturne protivrečnosti i antagonistička priroda društvene strukture nema mesta za delatnog aktera koji bi ih mogao napasti. Konstruktivizam, kao teorija saznanja postmoderne, s jedne strane decentrira (pluralizuje) istorijske aktere i perspektive, a s’ druge slabi kritičnosti prema društvenom antagonizmu. Istini za volju, postmoderna je u misli o društvu srušila dosta mitova, ali je njeno fetišizovanje mnoštva, fragmenta i nihilistička kritika metanaracija u osnovi obnova tradicionalnog pozitivizma lišenog refleksije. U viziji fragmentiranog društva lišenog centra sve činjenice i procesi jesu istog ranga. Razni segmenti društva su formalno poređani, a odnosi dominacije i antagonizma su ignorisani, ukazuje sociolog iz Vupertala V. Sepman (Seppmann 2000:125). Berlinski istoričar H. Zundhauzen (Sundhausen) je jasno uočio da se konstruktivizam radikalizovao tek onda kada je javno pamćenje socijalizma srušeno: s jedne strane je javno pamćenje socijalizma prekodirano po jednostavnom dihotomnom obrascu (iz dobra je postalo zlo, iz belog crno i obrnuto), a s druge strane je pluralizovano.

Zamagljivanje strukturnih protivrečnosti olakšavaju društvenoekonomska neodređenost, fragmentizacija (preziranje celine, sinteze, saglasnosti, jedinstva), insceniranje, tj. sklonost ka montaži i paradoksu, “rastvaranje dogmi”, promena načina (naracije), ali i okvira izlaganja (žanra), karnevalizacija (mnoštvo kao anti sistem) i polifonija koja se pravda relativizmom. Rečju, istinu zamenjuje konstrukcija i insceniranje realnosti. Za postmodernu je vera u bolju, alternativnu budućnost praznoverica, a progres je prevaziđen pojam. Razložni otpor vulgarnom marksističkom redukcionizmu se kod postmoderne završava u odustajanju od promišljanja realne dinamike protivrečnosti, pa Zeitgeist diskurs postaje neotporan prema najbanalnijim pravdanjima vladajućeg mišljenja (Seppmann 2000:127). Pseudokritički patos dovođenja svega u pitanje zastaje pred antagonističkim i klasnim napetostima u dijalektici prilagođavanja. Odbacivanje utopije kao opasne egalitarne iluzije i teza o kraju istorije jesu u jezgru raznorodnih kritika metanaracija i utopije. Postojeće lišeno alternative kod postmoderne je kapitalizam, a njena razbarušena relativistička epistemologija u osnovi je buržoaska. Postmoderna je “dominanta u logici kulture kasnog kapitalizma”, pa utoliko nije nimalo čudno što unutar nje levica ne može naći arhimedsku tačku kritike kapitalizma, tvrdi američki istoričar književnosti F. Džejmson (Jameson). Zato treba problematizovati kritiku metanaracija i utopije koja je snabdela kapitalizam sudbinskim karakterom i dovela u sumnju prosvetiteljske težnje za emancipacijom i solidarnošću. Tamo gde um zakazuje samo je uspeh nepogrešiv. 6. Naredni važan uslov osvešćivanja novih aktera jeste odupiranje normalizaciji kapitalizma, koje se odvija u politici oko prošlosti. Bezalternativnost kapitalizma, naime, sugerira nova filozofija istorije koja se ne ogleda samo u tome što su ranije žrtve postale dželati i obrnuto, nego i u postuliranju novog okvira za prevrednovanje prošlosti. Multinacionalnom kapitalu važno je suočavanje sa prošlošću i dozirana idejna saglasnost koja ne bi remetila međudržavnu saradnju i funkcionisanje nadržavnih ustanova EU. Pošto istorijsko sećanje deli prostor koji multinacionalni kapital nastoji da poveže, aktuelne su komisije za izmirenje, ali i relativizam postmoderne. Komisije sugeriraju toleranciju prema više ravnopravnih verzija prošlosti u sklopu nove bezalternativnosti: napredak je naime zabluda, a kapitalizam je definitivno carstvo slobode i kraj istorije. Slika totalitarne socijalističke prošlosti podjednako je raširena kod evrocentrista i kod evroskeptika. I kod jednih i kod drugih kapitalizam nema alternative jer je Drugi totalitarni komunizam: kao Neevropa ili kao tamnica vlastite nacije. Tome nasuprot, treba nedvosmisleno reći da je socijalistička prošlost znatno složenija od današnje službene slike o njoj. Dovoljno je podsetiti na to da je socijalizam u 20. veku osigurao period dugog mira (kao uslova svih uslova). Pre će biti da je jugoslovensko samoupravljanje bilo složena autoritarna modernizacija, a ne

45

46

obična autokratija, niti goli totalitarizam. Savremena levica mora biti kritična prema realsocijalizmu, ali i kadra da poljulja aktuelnu dogmu o socijalizmu kao mračnoj prošlosti. Prošlost se odveć lagodno tumači u svetlu nove budućnosti - bezalternativnog kapitalizma i etnički i konfesionalno homogene države. Čak se i kod potlačenih širi novi globalizacijski milenijarizam: nada u ulazak u EU nalik je iščekivanju bliskog ovosvetskog spasenja. U evrocentričnom diskursu EU je prelaz iz haosa u kosmos, primer pravednosti, blagostanja i demokratije, a antagonizam se redukuje na obične razlike (Velikonja 2007:32-34). Srpski nacionalisti takođe slede teleologiju privatizacije, iako ne obećavaju evropsku nego toplu nacionalnu zajednicu oslonjenu na bratsku Rusiju. Kod evrocentrista je neoliberalizam prerušen u „zajednički evropski dom” koji garantuje ravnopravnost raznovrsnih, kod nacionalista je nacionalni interes garant solidarnosti. Retka su upozorenja da spoj normalizovanog nacionalizma i fetišizovanog kapitalizma nije nikakva signatura autentičnog duha vremena, kao i opomene da je EU hijerarhijska, a ne ravnopravna zajednica. Savremenu teleologiju dopunjava teološka logika bezalternativnosti. Apoteoza slobodnog tržišta kao najpravednijeg regulatora raspodele jeste teleologizacija kapitalizma, a obnova religije je njegova teologizacija. Evrocentristi drže da je EU zajednica hrišćanskih naroda, a evroskeptici, ne manje odlučno, brane konfesionalni nacionalizam. Obe struje podjednako tvrde da je komunizam nasilje nad ljudskom prirodom, koja je tobože u biti sopstvenička i religiozna. Premda je komunizam prešao u simboličku realnost još 1991. godine nakon zabrane KP SSSR-a, pa u Evropi postoji samo kao simbol mračne prošlosti, ipak podsećanje na njega pomaže prevazilaženje podvojenost između retorike službene ideologije i objašnjenja ličnih neuspeha. Svi problemi se lako prevaljuju na komuniste. Inscenirana mračna prošlost jednoumlja smeštena je u simboličku i medijski stvorenu realnost, a ova virtuelna slika još uvek je preventiva kod širenja svesti o postojećem lišenom alternative. Svaka javnost zavisi od probojnosti odjeka ključnih simbola koji oblikuju masovne samoopise. Mračna slika komunizma postala je simbolički okvir korenitih društvenih i političkih promena krajem 20. veka. Socijalizam se naziva egalitarnim jakobinstvom i oštro razdvaja od liberalne demokratije. Strukturni negativizam neoliberalizma iskazuje se u dijabolizaciji komunizma, što spontano moralizuje privatizaciju. Malo će ko priznati da isticanje klasnih zločina i sukoba iz prošlosti neutralizuje kritiku aktuelnog šovinizma. Rašireniji je osećaj da danas nismo pogođeni klasnim nasiljem, što stvara ugodnu distancu od komunističkog terora, preusmerava nepravdu u prošlost, a odsustvo solidarnosti pretvara u toleranciju suprotnu nedelu utopije i jednačarstva. Istoriografska dijabolizacija Tita je po masmedijskim zakonima personalizovala zgražavanje nad prošlim i time podjednako posredovala zadovoljstvo novom slobodom nacije i bezbednošću neograničenog sticanja.

Lako je pojmljivo da isticanje nesreće iz drugog vremena nije samo istorijsko osvešćivanje nego i zadovoljstvo zbog distance od minulih grozota. Posmatrač katastrofa ne uživa u nesreći drugih, nego u svojoj distanci od nje. Ova sklonost ljudske prirode lako se ideologizuje. Stradanje je formula patosa masmedija (Bolz 1997:81). Građanski rat 1990-ih neutralizovan je kao odbrana nacionalnih interesa masmedijskom demonizacijom komunističke prošlosti. Nacionalni zločini su patriotizovani i time što je komunistička politika svuda sinonim izdaje. Zadovoljstvo što smo raskrstili sa komunizmom moralizovalo je trpljenje u nacionalnom oslobađanju. Normalno je postalo nenormalno i obrnuto: socijalizam i internacionalizam zamenjeni su kapitalizmom i nacionalizmom. Kreativna dvosmislenost neoliberalizma omogućava mirenje kosmopolitske globalizacije i agresivnog nacionalizma. Izmenjena sadašnjica promenila je viziju poželjne budućnosti, ali je tražila i novu prošlost. Zacrtana budućnost nije više socijalizam kao svetski proces, nego teleološki shvaćena Evropska unija kao „zajednički evropski dom” i „velika evropska porodica” (Velikonja 2007; Hofbauer 2004). Ne treba biti veliki evroskeptik da bi se u retorici evroze raspoznalo prerušavanje konkurencije neoliberalizma u mit o harmoničnoj zajednici. Krajem 20. veka kapitalizam je ponovo postao čista kultna religija koja se parazitski razvila na hrišćanstvu (V.Benjamin). Da bi duh ponovo progovorio iz trezora banke (Marks) trebalo je izmeniti sliku prošlosti. Demonizacija socijalizma jeste conditio sine qua non globalizacijskog fundamentalizma, trivijalizacije fašizma, normalizacije šovinizma i konfesionalnog konzervativizma. U Rusiji je Putin ukinuo dan Oktobarske revolucije (7 novembar) i od 2005. uveo proslavu 4. novembra - dana kada je Moskva 1612. oslobođena od katoličkih Poljaka. Ruski kapitalizam se brani novom prošlošću, koja je, uostalom, svuda instrument i oružje. I američki analitičari dobro znaju da bi privatizacija državnog preduzeća Petroleos de Venezuela u Karakasu tekla lakše ukoliko bi bila pripremljena zatvaranjem mauzoleja Ernesto Če Gevara u Santa Klari na Kubi. 7. Iz rečenog bi bilo preoštro zaključiti da danas bauk antikomunizma kruži Evropom. Utisak je da antikomunizam poslednjih nekoliko godina slabi u meri u kojoj obnova klasičnog socijalističkog poretka postaje sve manje verovatna. Premda ni otvoreni antikomunizam nije iščezao, češće se kombinuje sa rastegljivim antitotalitarizmom koji je potisnuo antifašizam. Zločini komunista postali su metapolitičko jezgro tranzicije koju nadzire duga ruka Brisela. Crvenu komunističku zamenila je žuta evropska zvezda, a umesto berlinskog dignut je šengenski zid. U središtu pokušaja da se istorija komunizma predstavi kao kriminalni proces je raspoznavanje motiva zločinačkog čina. Ukidanje privatne svojine markirano je kao ključno kriminalno delo i kao izvor utopije, totalitarizma i zločina. Da bi se stigmatizovala levica Rezolucijom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 25. 1. 2006. zločini fašizma izjednačeni su sa zločinima koje

47

su počinili isto tako totalitarni komunistički režimi (Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o zločinima koje su počinili totalitarni komunistički režimi 2006). Fašistički zločini, pravdani potrebom uklanjanja drugačije krvi, izjednačeni su sa nasiljem komunista, učinjenim u ime klasne pravde. Ova jednačina postala je hegemona, ne samo otuda što su novi mitski pojmovi (tržište, tranzicija, globalizacija, evropsko jedinstvo) uspešno potisnuli svest o klasnoj napetosti, nego i zato što je, po „zakonu spojenih sudova”, slabljenje antifašizma ojačalo antikomunizam. Naravno da je i levica delom odgovorna za ovo stanje jer se nije na vreme suočila sa senkama vlastite prošlosti. Izuzev kritike staljinizma, ostala nedela levica je gurala pod tepih.

48

8. Normalizacija nacionalizma je u Srbiji „pojela levicu”, a to je olakšala hronična nepostojanost inteligencije na ovim prostorima. U tome prednjače preobraćeni levičari, koji se zbog ranije apologije socijalizma sada iskupljuju njegovom demonizacijom. Osim rečenog, treba imati na umu da socijalistički režimi nisu stvorili dovoljno snažnu organsku inteligenciju, izraslu iz radničke klase i neodvojivu od nje. To je jedan od razloga što je bivša režimska komunistička inteligencija na prvoj okuci konvertirala. Raspad socijalističke Jugoslavije bio je operacija na otvorenom srcu domaće levice. Levica u Srbiji jeste svakako marginalizovana i zbog nepopularnosti Miloševićevog režima kod nas i u svetu. Nije propuštena prilika da se sa rušenjem Miloševića demonizuje levica uopšte, pa je vladajuća konzervativnoliberalna koalicija nakon 2000-te stvorila od legalizma i evropocentrizma novu borbenu retoriku. Da radikalna desnica (SRS) nakon toga nije postala branič siromašnih i nezaposlenih, neuspeh levice bi možda mogao biti shvaćen kao prolazna slabost. Srpski kapitalizam prvobitne akumulacije bogatstva teče u znaku spoja hegemone restauracije i krhke inovacije (Vidojević 2006:14-15). Stvorena je neprogresivna nestabilnost režima u kom su suočeni proevropski ultraliberali i socijalni nacionalisti. Prvi kriju okolnost da je EU još uvek više projekt frakcija multinacionalnog krupnog kapitala, a ne interesa širokih slojeva stanovništva, a drugi su još uvek zarobljeni nacionalnim interesom kojim vešto manipulišu. Kosovska kriza 2008. oslabila je, doduše u Srbiji evrocentrični, hegemoni metadiskurs, jer je ojačao antievropski nacionalizam. To ne otvara šanse novoj levici, koja u osnovi treba da bude internacionalistička. Pre će biti da je nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Zapada otvorena nova kriza, kadra da iznova preusmeri socijalno nezadovoljstvo na nacionalni kolosek. To što je zov za odbranom Kosova ohrabrio mišljenje da danas odbrana nacije treba da bude prioritet levice nikako ne treba smatrati prirodnim. Samorazumljiva odbrana državne teritorije lako normalizuje nacionalizam, ali i neosetno šovinizuje levicu. Zaboravlja se da još od K. Marksa prioritet levice nije nacionalni nego klasni interes, premda je levica u prošlosti (a i danas) taktički koristila nacionalna osećanja u borbi protiv raznih imperijalizama i kolonijalizama. Odnos

levice i nacionalizma je zamršen i višestruko konkretnoistorijski posredovan. Ipak, za razliku od liberalizma i konzervativizma, savez levice i nacionalizma jeste neprincipijelna koalicija. Doslednoj levici nacionalizam nikada nije bio strateški cilj, mnogim liberalima i konzervativcima jeste. Štaviše, levica je neretko prednjačila u kritici vlastitog nacionalizma i u tome je razlika između D. Tucovića i S. Miloševića. Zato treba jasno razdvojiti patriotizam od nacionalizma. Kritički, a ne slepi patriotizam jeste protivotrov nacionalizmu, ali može biti i opasan mit. Retko je patriotizam bio lišen nacionalizma, češće je bio fasada raznih isključivosti. Potrebno je uvek, u svakoj konkretnoj situaciji, pažljivo pratiti procese nacionaliziranja patriotizma. Nije pitanje ima li čistog patriotizma, nego da li je građanska lojalnost vlastitoj državi i narodu nadmoćna, ili bar ravnopravna, sa etničkom privrženošću manje ili više biološki shvaćenoj zajednici istog porekla. Potrebno je uravnotežiti prioritete patriotske lojalnosti, patriae civitatis i patriae naturae, a ne isključiti nacionalno osećanje iz patriotizma. Koliko god naš prostor negovao osobeno shvatanje nacije, o prosvetiteljskim univerzalnim kriterijima ove ravnoteže mora se voditi računa. 9. Da ova ravnoteža nije poremećena ne bi se lako antifašizam nacionalizovao. Antifašizam se čisti od jugoslovenstva, a četnici i domobrani se antifašizuju. Nacionalizovanje antifašizma je jedna verzija anti-antifašizma. Prosečni nacionalista sa nelagodom govori o fašizmu i drži da je fašizam prisutan samo kod drugih. Nije to prolazna kolebljivost idejne tranzicije, nego dubinska struktura nacionalne svesti koja nastoji da detraumatizuje zločine vlastite nacije i prevede ih u ekscese, ili u nedela počinjena u samoodbrani. Nacionalnooslobodilačka retorika je potisla narodnooslobodilačku. Dekretirani službeni komunistički antifašizam stvorio je zasićenost koja je lako eksplodirala. Milošević ga zbog SUBNOR-a i starijih birača nije napuštao, ali ga je opozicija 1990-ih smatrala štetnim, utrkujući se u anti-antifašizmu. Današnjem režimu antifašizam je takođe smetnja. Ipak, zbog evropskog okruženja trebalo je iskonstruisati srpski nacionalni antifašizam da bi se preko četnika ušlo u Evropu i da bi se zauvek kastrirao jugoslovenski antifašizam partizanskog pokreta. Sve nove balkanske države čiste antifašizam od jugoslovenstva i bratstva i jedinstva. Preko iskonstruisanog nacionalnog antifašizma, kao priznatog evropskog rodoljublja, nove generacije treba vaspitavati pre svega u duhu nacionalnog, a ne jugoslovenskog antifašizma, iako je u stvarnosti ovaj drugi bio daleko dominantniji i značajniji. U Hrvatskoj se veštački konstruiše jedinstvena oslobodilačka vertikala i miri jugoslovenski antifašizam sa antijugoslovenskim Domovinskim ratom. U Srbiji se povlači simetrija između komunističkog antifašizma i komunističkih zločina. Relativizacija antifašizma i nacionalizovanje antifašizma nužno slabe kritiku nacionalizma. Reč je o procesu koji teče sinhrono kroz srednješkolske udžbenike i medijsku političku socijalizaciju.

49

50

Nažalost, bespomoćna levica danas nije kadra da utiče na temeljne zaokrete javnog sećanja. To što u Briselu i danas postoji Avenue Stalingrad, a u centru Bolonje Lenjinova ulica, dok su u Beogradu AVNOJ, Crvena Armija i maršal Tolbuhin izgubili ulice, nije suptilna ironija istorije nego planski zaborav antifašizma. Ulica 27. marta u Beogradu preimenovana je u ulicu Kraljice Marije, a verski praznici koji simbolizuju fikcije natkrilili su Dan ustanka protiv fašizma i Dan pobede nad fašizmom. Obnovljenom kapitalizmu ne smeta religija nego antifašizam. Da li je privatizacija tražila da Škot F. Makenzi, vlasnik placa iznad Slavije, povrati svoju ulicu od Rusa F. I. Tolbuhina, komandanta Trećeg ukrajinskog fronta, iz čijeg je sastava u oslobađanju Beograda 1944. godine poginulo 960 vojnika? Verovatno jeste, ali je nedramatično prihvatanje zaokreta od antifašizma ka anti-antifašizmu u javnoj kulturi sećanja pripremila kriza. Osiromašeni i prognani nisu mogli stvoriti nezavisan sud o prošlosti niti prihvatiti složenu višeslojnu istinu o njoj. Bliža im je bila slika prošlosti prožeta nadom ili mržnjom (romantizovana ili demonizovana) i redukovana na lako prihvatljivu manihejsku shemu dželat-žrtva? Sa nestankom višenacionalne države komunisti su postali izdajnici, a nacionalisti su proglašeni patriotama. Kako izgleda, to je bio razlog zašto na prostorima bivše Jugoslavije još uvek nema novih parlamentarnih komunističkih partija, dok u bivšim socijalističkim državama i u zapadnoj Evropi ove još postoje. Ne čudi što je u ratnom rasulu šovinizam patriotizovan, a internacionalizam proglašen za izdaju. Međutim, u snažnoj plimi antimarksizma malo ko je primećivao da je nestanak socijalizma u Evropi ugrozio i objektivnost antimarksističke misli. Lišena opasnosti s leva, desnica je izgubila osećaj za realno. I njena inteligencija teže je podnela pobedu od poraza. Zbog slabljenja levice domaća desničarska misao o društvu pretrpela je epistemološku havariju. Zašto? Prosto rečeno, zato što svaki pobednik u trijumfu gubi kritičnost, pa su u novoj plimi nacionalističkog i antimarksističkog konformizma nestala mnoga plodna neslaganja i dileme. Na neki način i bezalternativnost postaje problem samom kapitalizmu, zato što se svaki režim pravda ugroženošću od neprijatelja. Lišen socijalističke pretnje, turbo kapitalizam je danas manje idejno jedinstven, pa je prinuđen da oživljava stare i menja nove neprijatelje. Dž. Buš (Bush) je napao Irak 2003. izmišljajući iračku pretnju tajnim oružjem. Pravdanje kapitalizma lišeno antikomunizma osuđeno je na improvizaciju. 10. Da je levica organizovana verovatno bi bilo manje reformske kritike liberalizma ili njegovog osporavanja zdesna. Na zbunjenost i povlačenje levice u Srbiji uticalo je i ponašanje evropske inteligencije prema zbivanjima na Balkanu tokom 1990-ih. Ne samo što je izostala podrška jugoslovenstvu i levici izvana, nego je ojačao antitotalitarni kurs. Miloševićev imperijalizam je čak izjednačavan sa fašizmom, a Tuđmanov secesionizam je pretežno ocenjivan kao demokratski

otpor. Milošević je postao simbol spoja minulog komunizma i novog nacionalističkog totalitarizma, nacionalboljševizma (Ackermann 1999: 35). Sinhrono uočavanje Miloševićevog režima kao ključnog činioca u podsticanju i smirivanju građanskog rata na Balkanu i njegova kumulativna demonizacija u svetu spontano su slabili sve struje levice. Zločini u Jugoslaviji su u svetu medijski poređeni sa Aušvicom i Holokaustom. Srbi su bili najviše demonizovani. Istorijsko uporište poređenja bio je Aušvic, a Klinton je izričito pravdao bombardovanje SR Jugoslavije borbom protiv novog Holokausta na Kosovu. Medijska skandalizacija Srba iznova je oživela i mnoge antikomunističke stereotipe. Dok je u Nemačkoj još bilo dileme može li se ubijanje naroda u Bosni porediti sa Holokaustom i time neuporedivi zločin nemačkog fašizma relativizovati, francuski intelektualci su se pitali može li se popuštanje Zapada Srbima u Bosni porediti sa Minhenom 1938. i Španskim građanskim ratom. Sprečavanje Holokausta na Balkanu i slogan “nikada ponovo” pravdali su nasilje Zapada van svoje zemlje. Upravo time se intervencija na Balkanu oslobađala prigovora o kolonijalnoj misiji SAD, jer ove tobože nisu nastupale sa pozicije velike sile, već u misiji humane intervencije. Teološkom sintagmom “Milosrdni anđeo” nazvano je skoro tromesečno bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Izmišljena veza izmedju građanskog rata i balkanskog Holokausta pružila je Zapadu stereotipno opravdanje za oružanu intervenciju, čija je sama pretnja u dobroj meri bila odgovorna za haos na Kosovu. To što je nova selektivna manipulacija Holokaustom imala malo zajedničkog sa onim što se zbilja desilo u gasnim komorama nije slabilo, nego je jačalo retoriku agresije. Skandalizacija je oprobano medijsko sredstvo za stvaranje simboličke realnosti. Svetski mediji uspešno su instrumentalizovali Holokaust na Balkanu. Kao njegovi akteri prepoznati su Milošević, Srbi i komunisti. Nerežimska levica tome se nije mogla odupreti. Snažna medijska demonizacija Srba koja je na Zapadu svesno korišćena i dijabolizacija Miloševića kao levičara odvraćala je mnoge od levice. I unutar i van zemlje rastao je rejting antimiloševićevske opozicije koja se zalagala za legalizam i kapitalizam. 11. „Buldožer- revolucija“ je 2000-te u Srbiji pružila snažni zamah tajkunskoj privatizaciji koja je počela i pre toga. Izmenjeni svojinski poredak tražio je novi poredak sećanja. Novu sliku prošlosti nametale su nove vladajuće snage preko medija i državnih ustanova. Iako je i komunističko prekrajanje istorije bilo nošeno potrebama, ove su bile različite od potreba koje danas nameću selektivno viđenje prošlosti. Od karaktera društvenih potreba zavisi dubina, vrsta i istorijska funkcija prerade istorije. Obnovljeni srpski kapitalizam nakon 2000-te promenio je nazive ulica i udžbenike istorije. Restauracija “prekomunističkih kostura” u nacionalnim istorijama utvrdila je nove mehanizme zaborava. Danas se kod sećanja na socijalizam prožima novo dozirano antikomunističko kolektivno pamćenje, manje ili više dekretirano, sa difuznim

51

nekontrolisanim nostalgičnim sećanjima pojedinaca na socijalizam. Radi se o dve odvojene dimenzije opažanja i procene prošlosti socijalizma: prva se odnosi na jednopartijski režim, a druga na društvenu stranu poretka, tj. na svakodnevni život i lične biografije. Prva dimenzija je obično negativna, druga je složenija i dvoznačnija. Prva se oslanja na službene dekrete, druga na nepisanu doživljenu usmenu istoriju. Stvara se posebna dijalektika selektivnog pamćenja i selektivnog zaborava socijalističke prošlosti, koja je u previranju, a ispoljava se u raznovrsnim institucionalnim ili neformalnim oblicima kod elita i kod podvlašćenih. Službeni antitotalitarizam oštro se razlikuje od idealizacije socijalizma kod običnih ljudi. Odnos prema socijalizmu u dobroj meri diktira savremena kriza i položaj pojedinaca i grupa.

II Šta da se radi ?

52

1. Treba sistematski, a ne sporadično, problematizovati snažno orkestriranu ideologiju neoliberalizma, čija teologija matematike postaje univerzalna vera, novo ekumensko jevanđelje sa nekoliko čarobnih reči kao sto su globalizacija, tržiste i tranzicija (Bourdieu 1998). Kao posledicu slabosti levice treba razumeti i to što je danas kapital preuzeo monopol na multikulturalizam i internacionalizam, a levica se vezuje za nacionalni identitet. A cilj demonizacije poraženog socijalizma je rat protiv socijalnih tekovina 20. veka, protiv civilizacije povezane sa socijalnom državom. Denunciranje utopije olakšava trijumf bankarskog neoliberalnog mišljenja u kom su novac i profit mera svih stvari. Neoliberalna Evropa bankara počiva na novom spoju nacionalnog i liberalnog - etnokratskom liberalizmu. Treba prozreti moralizaciju međunarodne politike koju sledi Zapad, sa ljudskim pravima na svojoj zastavi u „demokratskim krstaškim ratovima“ (Beck 1998, Hofbauer 2004), ali ne zarad nacionalističkih, nego socijalnih interesa. Iza fasade kosmopolitskih misija kriju se stari imperijalistički motivi i međudržavni odnosi patrona i klijenta. U kritici imperijalizma levica treba da pažljivo uočava kada se nacionalno izrabljivanje podudara sa klasnim. 2. U tom cilju važno je dekonstruisati antitotalitarnu retoriku koja je zajednička inače prilično suprotstavljenim strujama srpske ekstremne desnice (SRS), konzervativnim nacionalistima (DSS) i umerenoj nacionalnoj i anacionalnoj desnici (DS,G-17,LDP). Naime, uprkos normalizaciji kapitalizma i nacionalizma, oba termina još uvek su nepopularna za ugradnju u lični i grupni samoopis. Nacionalizam je kostimiran kao patriotizam, a kapitalizam kao demokratija i tranzicija. Nacionalisti sebe nazivaju patriotama, a liberali i konzervativci sebe smatraju demokratama legalistima i antipopulistima. Misliti da nelagoda postoji zbog ranije levičarske prošlosti

u strukturi novog društvenonaučnog revizionizma bio bi površni psihologizam. Biračka masa osiromašenog društva ne prihvata otvorenu kapitalističku retoriku, pa je sigurnije nastupati preko zalaganja za demokratiju, a ogoljeni nacionalizam takođe je pouzdanije neutralizovati kao nesebični patriotizam. Već dvadesetak godina je simbolički vrh patriotizma Kosovo, a izborne kampanje nezamislive su bez zaklinjanja u Kosovo. Teritorijalna nesigurnost državne terirtorije jeste glavna hrana nacionalizma. Što je u državnom pogledu Kosovo za Srbiju sve više postajalo virtuelna realnost, to se lakše „patriotizovalo” i instrumentalizovalo. Uz to je kosovizacija srpske kulture olakšavala njenu klerikalizaciju. Uz kosovsku, danas u Srbiji dominiraju dve vrste naracija sa snažno osmišljenim kontinuitetom: etnocentrična i antitotalitarna. Obe treba prozreti. Ni kod jedne nije uravnoteženo samoviđenje i viđenje Drugog. Razlike su uvek povučene na štetu Drugog. Drugi je ili neprijatelj Srba ili boljševik. Asimetričnost procena kod obeju struja ogleda se u neskrivenom pripisivanju pozitivnih crta ili normalnosti svojoj grupi, a negativnih ili abnormalnih Drugome. Nove asimetrije prerasle su u ortodoksiju poslesocijalističke kulture sećanja. Zato što tobože svaka težnja za radikalnim rešenjem socijalnog pitanja goni u utopiju i teror, osiromašenim slojevima nude se legalizam i privatizacija kao metadon u borbi protiv realne droge nacionalizma. Ogoljena ideologija procedure prepušta socijalno pitanje ultrakonzervativcima, koji uspešno manipulišu nezaposlenima i siromašnima. I ovde, kao ključnu ideologiju, treba markirati etnokratski liberalizam. 3. Na opštem idejnom planu treba sistematski raditi na razdvajanju levice od nacionalizma. Demokratiji nije potrebno mentalno ukorenjivanje u naciji kao prepolitičkoj sudbinskoj zajednici. Za one koji su lojalni poreklu demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Za levicu, pak, društvenoekonomska jednakost jeste preduslov međunacionalne jednakosti, a ne obrnuto. Zato je prioritet levice skandalizacija protivrečnosti kapitalizma, a ne isticanje žrtve vlastite nacije. U protivnom će ispasti da srpske vrline leže u srpskoj krvi. Imperijalizam velikih nikako ne može biti pokriće šovinizma levice malih naroda. Danas je normalizacija nacionalnog hegemona retorika u sprečavanju internacionalne prosvetiteljske normalnosti. Čak i kada je pozivanje na nacionalni interes operativno i politički korisno, u strateškom smislu to ne može biti cilj levice. Treba pronaći socijalno u nacionalnom i razdvojiti protest protiv bede od mržnje prema drugom narodu. Treba problematizovati etnocentričnu istoriju koja polazi od dogmatskog poimanja najviše vrednosti patriotskog angažmana. Možda je najjeftinija vrsta ponosa upravo nacionalni ponos. Nije to ponos na lična svojstva i zasluge, već na ono što se sa drugim deli. Šopenhauer je primetio da samo onaj ko nema ničega na čega se može ponositi, služi se poslednjim sredstvom,

53

54

nacijom kojoj pripada i u tome vidi patriotizam. Kada ovaj ponos nije agresivan može biti normalna sastavnica patriotizma. Međutim, danas je salonski pojam patriotizam najčešće umiveni nacionalizam. Kod šovinizma je još više od toga patriotizam maska neodarvinističkog nacionalizma, a kod fašizma je to odbrana od nečiste krvi. Da bi stvari bile jasnije treba razdvojiti slepi od kritičkog patriotizma: prvi se raspoznaje po tome što tvrdi da je moja nacija uvek u pravu i da se uvek brani, kritički patrioti misle da i vlastita nacija može biti agresor i činiti zločine. Ne treba posebno isticati da je danas slepi patriotizam u ekspanziji, dok je kritička kultura sećanja akademski marginalna. Nacionalna slika prošlosti lako se konstruiše u nizove događaja, narativno struktuiranih po političko-emotivnim kriterijima i kostimiranih selektivnim izvorima. Ovo svojevrsno rasulo uma treba jasno raspoznati samorefleksijom, negovanjem sposobnosti da i sebe sagledavamo kritički. Metodološki racionalizovana empatija razvija sposobnost sagledavanja problema iz perspektive Drugog. Koliko god zvučalo utopijski, treba okupljati antišovinističke struje, ali ne u nostalgičnu zajednicu sećanja, nego u sasvim realnu kritiku postojeće rebalkanizacije. Pitanje svih pitanja je suočavanje sa vlastitim, a ne tuđim nacionalizmom. Svaki nacionalizam neosetno preko slepog patriotizma prelazi u šovinizam i fašizam. Stav da je moja nacija uvek žrtva treba potiskivati stavom da smo svi žrtve. Treba odozdo pripremati svest o potrebi stvaranja, bar kulturnog, južnoslovenskog bloka, kao brane protiv vazalnog statusa protektorata novih banana država. Današnji ponos na nezavisnost vlastite banana države treba pretvarati u stid zbog dodvoravanja imperijama. Kada Hrvati javno odbace „Danke Deutschland”, a Srbi nadu u Rusiju stvoriće se pretpostavka za snažnije povezivanje jezički i kulturno srodnog prostora. U svetlu nove vazalnosti treba se zapitati da li je Jugoslavija bila srpska iluzija i hrvatska tamnica ili protivrečna država sa kojom se ipak moglo samostalno ići u svet? 4. Zato što je antititoizam probojni slogan antikomunizma treba ga dekonstruisati. Titoizam ne može biti uzor modernoj levici, ali treba imati na umu da je u svom vremenu u Evropi to bio ugledni i neupadljivi autoritarizam, smešten između brežnjevizma i frankizma. Demokratska levica treba da bude kadra da se suoči sa senkama svoje prošlosti, a da pri tome ne sklizne u apologiju kapitalizma. Danas mediji savladavaju složenost dešavanja na taj način što personalizuju važna zbivanja, tj. vezuju ih za markantne ličnosti. Da bi se haotičnost dešavanja redukovala nužni su glavni krivci. Masmedijski posredovani antititoizam prihvatan je kao koristan samoopis mnogih iskonstuisanih disidenata i fiktivnih žrtava socijalizma. Realne žrtve Titove politike po pravilu nisu toliko solunašile (isticale ranije zasluge i stradanje). Antititoizam je važniji sadržaj samoopisa kod bivših aktivnih komunista, nego kod realnih stradalnika iz doba socijalizma. Najopštije govoreći, otuda što je anti-

totalitarizam potisnuo antikapitalizam, kao i zbog toga što je antifašizam nacionalizovan i iznuđen, a anti-antisocijalizam iščezao. Demonizovani socijalizam sabijen u antititoizam početkom 1990-ih bio je aktivna poluga rata skoro kod svih zaraćenih strana, ali ni kasnije nije izgubio aktuelnost kod pravdanja „nacionalne demokratske tranzicije”. Oslobađanje od komunizma, „more i brozomore”, bio je ključni moralnopolitički uslov ustoličenja nove prošlosti i prohodnosti političkog žargona (od nacionalne levice, preko raznih struja konzervativnog šovinizma do liberalnih kritičara nacionalizma). Povezujući raznorodne struje antitotalitarizam je blokirao kritiku etnocentrizma. Sprečavao je slojevitiji odnos prema socijalizmu i problematizovanje ključnih etnocentričnih naracija kod domaćih kultura sećanja. Raščaravanje procesa preusmeravanja antifašizma u antitotalitarizam učinilo bi prozirnijim hegemonu detraumatizaciju i relativizaciju fašizma. U tom smislu treba uočiti apriorizam kod ocene revolucije kao kriminalnog čina i kod gledanja da je utopija o besklasnom društvu nužno vodila teroru. Danas se fundamentalistički kritičari socijalizma raspoznaju i po tome što detronizuju Francusku revoluciju iz 1789. pravolinijski je vezujući za Oktobarsku. Uprkos raširenom neselektivnom revolucionarnom teroru, teško je reći da su Francuska i Oktobarska revolucija bile ogoljeno bezidejno nasilje, puč ili kriminalni čin. Složenost zbivanja će se sačuvati ako se ima na umu da su pomenuti preokreti bili nasilna nadoknada sprečenog razvoja. Iako se u savremenoj kulturi sećanja (lakše nego u komunističkoj) u revolucijama raspoznaju teror, eshatologija, utopija i iluzija, ipak to nije bila suština ovih revolucija. Naravno da se sa neoliberalne osmatračnice ne može kod revolucija videti protest protiv bede, klasne nejednakosti i zasićenost verskom manipulacijom i ratom. Levica se samo otvorenim suočavanjem sa senkama revolucionarnog terora, a ne njegovim pravdanjem, može odupreti pokušaju da se epohalni revolucionarni preokreti predstave kao monstruozne iluzije. Opovrgnuta je eshatološka svest da je socijalizam konačno stanje društva, ali ne i činjenica da je socijalizam osigurao najduži period mira u Evropi. Uprkos svemu, tek odlučno odbacivanje tople nostalgije za prošlim socijalizmom, koja neosetno parališe, može omogućiti hladnije i oštrije raspoznavanje uzroka zašto je ”poslesocijalistički kapitalizam u Istočnoj Evropi kriminogen i korumptivan„ (Vidojević 2006:33). Istinska generacija koja nosi novo nije nostalgična niti pominje dobra stara vremena. Ali i restaurativna generacija može živeti u lažnoj svesti da donosi novo, kao što to misli generacija iz 1990-ih, ne videći da je samo obnovila nacionalizam, kapitalizam i religiju. 5. Što je diferenciraniji odnos prema socijalizmu, to je oslobodilački trijumfalizam neoliberalizma prozirniji, a sadašnjost problematičnija. Samoupravljanje i nesvrstanost su nadideološke ideje i nisu vezane samo za jednopartijski režim. Nije ironija istorije to što danas nesvrstanost brane Toma Nikolić i Stipe Mesić, već je to rezultat i nemoći levice. Istražiti narativnu tehnologiju

55

56

konstruisanja mračne prošlosti i njeno masmedijsko širenje odozgo, podjednako je važno koliko i ispitivanje zašto se ova slika lako prihvata u prostoru opterećenom viškom prošlosti. Slavnu prošlost treba demonumentalizovati, a iskonstruisanu mračnu prošlost destigmatizovati. Svuda gde je kapitalizam bezalternativan socijalizam je satanizovan. Tome nasuprot, čim se dopusti da kapitalizam ima alternativu, odmah i slika socijalizma postaje složenija. Lišen kontrastne demonske socijalističke prošlosti i ostrašćenog antititoizma balkanski etnocentrizam bio bi verovatno manje delotvoran i eksplozivan. Nije teško razumeti da je najteže upotrebljiva složena višeslojna prošlost, jer zbunjuje i otima se instrumentalizovanju. To još više važi za levicu, koja mora biti kadra da se suoči sa autoritarnim stranama titoizma, ali ne na antitotalitaran način. Dekonstruisati titoizam sleva, a ne zdesna, znači istaći antiautoritarnu kritiku titoizma i partijske birokratije iz 1968. koju preobraćeni 68-aši danas vide kao romantičnu iluziju. Revolucionarni studentski pokreti iz 1968. bili su akteri poslednjeg međunarodnog potresa kapitalizma u SAD i u Zapadnoj Evropi koji su doveli u sumnju mnoge obmane „slobodnog sveta” i „društva izobilja” (Milić 1968:1013). U Beogradu je Tito 1968. javno pominjao svoju ostavku, a partijska birokratija je bila u panici. Nemir se probio kao prva građanska dužnost. Nemački studenti su prozivali roditelje zbog nacizma, beogradski studenti zbog birokratizma. U generacijskom pogledu 1968. je bila kosmopolitsko osvešćivanje mladih, dok su 1990-te bile reakcionarni zaokret ka nacionalizmu i religiji. Antiinstitucionalna i antikapitalistička 1968. obeležila je zvezdane trenutke neposredne, a ne forumske demokratije na Berkliju, Sorboni i Berlinu, ali i na jugoslovenskim univerzitetima koji su pokazali da je demokratija kao proces stalnog učenja solidarnog saodlučivanja spojiva sa revolucionarnim aktivizmom. Tome nasuprot, povratak kapitalizmu tražio je harizmatizaciju legalizma - prerušenog birokratizma. Novi legalizam počiva na premisi o normativnoj snagi faktičkog, a demokratija, samo naizgled javna, svedena je na forumsku trgovinu stranačkih vrhova. 6. Solidarna i demokratska samouprava, a ne forumsko ili decizionističko dekretiranje, nije samo antiteza neoliberalizmu nego i cezarizmu čiji hilijazam počiva na emocionalizaciji rata. Zato je naredni važan uslov usložnjavanja slike prošlosti potiskivanje ratnocentričnog sećanja. Naime, viđenje svoje grupe kao žrtve uverljivije je kada se prošlost centrira oko ratova, a ne oko perioda mirnog razvoja. Istorija 20. veka piše se pretežno sub speciae ratova, premda su na Zapadnom Balkanu tek 15 od 100 godina u 20. veku bile ratne godine. Ratovi jesu razvojne prekretnice, ali oni su u središtu istoriografije više kao markantni simboli smisla, pre svega oslobođenja (nacionalnog, klasnog). Isticanje ratova, a ne perioda mira, jeste mehanizam redukcije složenosti haosa balkanske prošlosti i osnova periodizacija (predratni, posleratni, međuratni). Još više od toga, rat je simbol slavne prošlosti (koja bez stradanja to ne može biti), a u ratu se

lakše prostor sećanja deli na javne prijatelje i neprijatelje nego u miru. Ne treba zaboraviti da se na Balkanu 1990-ih podjednako ginulo i liferovalo pod plaštom zaštite nacionalnog interesa, pravne države i borbe protiv komunističke izdaje i jednoumlja. Ratni profiteri lako su se patriotizovali, a šok globalizacije dodatno je zamagljavan oružanim građanskim ratom i pratećim građanskim ratom sećanja. Da je bilo uticajnije gledanje da je mir, a ne rat, na ovim prostorima bio istorijski, domovinski ratovi 1990-ih bili bi apsurdni, a ne monumentalni. Ratni kriminal je patriotizovan i otuda što je poluvekovni mir svuda ocenjivan kao nacionalno propadanje. 7. Treba odlučno i uporno razotkrivati čvornu protivrečnost savremenog kapitalizma između verbalne jednakosti i realne nejednakosti. Na jednoj strani je inflacija zalaganja za dijalog, pluralističku jednakost i legalizam, a na drugoj je realna i opora nejednakost kapitalizma. Mediji su prepuni „demokratskih” debata, a naličje je ogromna nezaposlenost. Hegemona retorika tobožnje pluralističke jednakosti zamagljuje realnu društvenoekonomsku nejednakost normalizovanog kapitalizma. Nema kritične mase levičarskih intelektualaca koji bi analitički, a ne politički, pokazali da kod nas nisu samo pukli novi vidici, nego se digla i nova magla. Razbiti je, znači da umesto normalizacije nejednakosti, ove treba skandalizovati. Kako? Treba najpre dekonstruisati emfatičnu i romantičnu viziju tranzicije i tranzicijski fundamentalizam kao jedinu osnovu velikih očekivanja od EU. Važna osnova tranzicijske tople osećajne zajednice nadanja je satanizacija socijalizma. Oduvek je onaj ko je gradio poredak morao stvarati strah od haosa. Danas ko gradi kapitalizam mora stvarati strah od socijalizma. Nove socijalne nade su uprte u legaliste, tranziciju i EU. Svako se nada da će imati vlastiti dućan, pa tako kapital lakše postaje human. Oskar Negt dodaje da nedostaje rad na zaoštravanju. Ne radikalizovati, niti dramatizovati situacije, nego bi stvarnost trebalo tako analizirati da društvene protivrečnosti postanu skandalozne. To je smisao rada na zaoštravanju, čime bi se sprečilo otupljivanje protivrečnosti kapitalizma. Prosto rečeno treba prozreti cinizam vladajućih, koji nažalost ima racionalni sadržaj: bolje biti eksploatisan, nego nikada eksploatisan. Lako je uočiti potencijalni strah od nezaposlenosti koji postoji kod zaposlenih, kao i kod miliona nezaposlenih. To je egzistencijalni strah da se bude izgnan iz društva gubljenjem radnog mesta. To povećava spremnost za prilagođavanjem i za tim da se bude eksploatisan. Ni preduzetnici, a ni njihova država, ne uklanjaju ovaj strah, već manipulišu njim. Levica treba da ovaj strah preusmeri u proces izoštravanja društvenih protivrečnosti. A to znači da u širenju EU na Istok treba videti ne samo kosmopolitizaciju, nego i ekonomsku kolonizaciju, a tajkune koji se predstavljaju kao novi investitori treba markirati kao privredni polusvet (Hofbauer 2004:265).

57

58

8. Ne manje odlučno levica treba da se, prirodnopravnom premisom da je nezaposlenost patološka a ne normalna pojava, suprotstavi refrenu neoliberalnih fundamentalista da je prošlo vreme full time job i da je u jezgru “tranzicijske pravde” part time job. Samovolja kapitala lišena otpora levice i sindikata decizionistički zaoštrava eksploataciju legalizujući otvorenu samovolju kapitalista kod otpuštanja zaposlenih. Ako se složimo da je uposleni rad bitan segment samoopisa čoveka, onda treba bez okolišenja reći da je nezaposlenost akt nasilja i napad na integritet čoveka. Danas čovek ne može osigurati radno mesto za čitav život, pa mu je radna biografija pocepana. O društvenoj strukturi treba danas razmišljati u svetlu novih pocepanih radnih biografija nezaposlenih i privremeno zaposlenih. Francuski sociolog A. Turen (Tourene) je skoro uočio da je na delu tendencija raslojavanja društva na tri dela: prva trećina je stabilna i privilegovana sa garantovanim radnim mestima i kreće se na relativno visokom životnom nivou. Život druge trećina radno sposobnog stanovništa, koja je u porastu, sve je nestabilniji. Sve više je privremenih ugovora koji se ne produžavaju i radnih odnosa koji ne omogućavaju preživljavanje. Pojačana socijaldarvinistička borba za preživljavanje postaje osnova opasnih ekstremizama. Poslednju trećinu čini sve brojnija armija “trajno suvišnih”. Neoliberalna ideologija smatra normalnim novi društvenoekonomski socijaldarvinizam. Nacionalizovanjem sukoba ona još više sprečava skandalizovanje obnovljenog kapitalizma. Neće se preterati ako se kaže da današnja levica visi u vazduhu, jer su iščezle vrednosti demokratskog socijalizma, društvene pravde i solidarnosti. Oskar Negt podvlači da je demokratski socijalizam reformski proces u demokratiji, otvoren, ali ne besciljan. Smera alternativnoj celini i traži privrednu demokratiju. Društvena pravda, solidarnost i demokratski socijalizam nisu muzejske ideje. Štaviše vrlo su aktuelne. U globalizaciji su po prvi put društvo i delatni pojedinac postali u celini privesci kapitala i tržišta. Zaposlenima je potrebno dosta empatije da shvate da je nezaposlenost akt nasilja, udar na telesni i duhovni integritet, porobljavanje sposobnosti i znanja koje je mukotrpno sticano u porodici i školi i da ona izaziva teške poremećaje ličnosti. Rečju, kapital uzima dostojanstvo pojedincu. A dostojanstvo nema cenu (Kant). 9. Zato treba reafirmisati ideje solidarnosti, demokratskog socijalizma i samoupravljanja. Levici je potreban rad na zaoštravanju društvenoekonomskih protivrečnosti, umesto njihovog otupljivanja preko apsolutizacije nacionalnog interesa ili maglovite legalističke retorike. Zaboravlja se da je demokratija, kao oblik željenog uređenja, procesno stanje koje se mora stalno učiti i obogaćivati. Ne jednom za svagda zatvarati u konačne, najčešće verbalne, konstitucionalne i legalističke kanone, nego stalno tragati za novim spojem društvene sigurnosti, zaposlenosti i zakonske jednakosti. Ohrabrena nestankom evropskog realnog socijalizma globalizacija je pustila duh iz

boce, neoliberalni duh preduzetništva i dobiti. Suma preduzetničkih dobiti izjednačava se sa dobrobiti celog društva, a podvlašćeni prihvataju ovu političku samoobmanu, jer nema alternativnih vizija poželjnog društva. Realno ispada kao jedino moguće. Zaboravlja se da je istorijsko iskustvo više puta ubedljivo pokazalo da se moguće ne može dosegnuti, ukoliko se stalno ne stremi nemogućem. Ne samo što su bivši komunisti kao Fransoa Fire (Furet) najzaslužniji za to što je utopija nakon sloma Hladnog rata degradirana na opasnu iluziju, nego se njima najviše i veruje, jer su tobože upravo oni proživeli utopiju. Doduše i bez normativne perspektive lako se može uočiti sve dublji jaz između siromašnih i bogatih, centra i periferije i sve oštrija klasna polarizacija u sferi obrazovanja. Elitni univerziteti potrebni su državi kao instrument za rešavanje krize (O. Negt). Na drugoj strani univerziteti napuštaju vlastitu humanističku i univerzalističku ulogu i srozavaju se na nivo proširenih stručnih škola. Po prirodi stvari bezalternativnost kapitalizma guši kriterije izvan profitne racionalnosti. Tehnokratsko i menadžersko sužavanje obrazovnih sadržaja i ideologija modula (Negt 2007:54) sužavaju slobodu kod naučnih istraživanja. Nema kritične mase levičarskih intelektualaca niti kritike otuđenja: radosni relativizam postmoderne degradira teoriju o otuđenju na teleološku veliku priču i hazardnu utopiju. Prozirno je Deridino (Derrida) svojatanje Marksovog načela kritike svega postojećeg jer ova dva pisca deli tanka crvena linija – potpuno različit odnos prema bezalternativnosti kapitalizma. Ne treba dozvoliti da u sociologiji Froma (Formm), Marksa i Milsa (Mills) potisnu Derida (Derrida), Gidens (Giddens) i Hajek (Hayek). Samo se uz prosvetiteljske autoritete može uspešno pokazivati da nema razvijene pluralističke demokratije bez visoko institucionalizovane socijalne pravde, jakih sindikata, zaštite nezaposlenih i deklasiranih, ne samo na državnom nego na međunarodnom nivou. Dok multinacionalni kapital udruživanjem osvaja tržišta, udruživanje levice na međunarodnom nivou jeste uslov socijalnog oslobađanja. Veberovski rečeno reč je o razlici između nebratske i bratske kosmopolitizacije. Enormne nejednakosti lako se šovinizuju pa se javlja globalizacijski socijalfašizam kao verzija etnokratskog liberalizma: pravna država i socijalni program, ali samo za pripadnike moje nacije. O strancima neka brinu nevladine organizacije. Naravno da se više materijalne jednakosti ne sme kupovati sužavanjem demokratije. Ali za to je potrebna solidaristička politička kultura umesto takmičarske koja veliča i rasterećuje uspešne „dobitnike” tranzicije, a „gubitnike” opterećuje i goni šovinističkoj desnici. Socijalizam 21. veka treba da poštuje pluralizam svojinskih oblika, ali mu je prioritet solidarnost i puna zaposlenost. Nije cilj ravnoteža kapitalizma preko socijalne države, nego borba protiv razorne kolonizacije društva logikom nemilosrdnog tržišta. Treba skandalizovati globalizacijski fundamentalizam koji regulaciju prepušta nekontrolisanom tržišnom takmičenju.

59

60

10. Ponajmanje treba kritiku divljeg tržišta prepuštati crkvi, koja institucionalizovanu eksploataciju zamagljuje govorom o odsustvu bratske ljubavi. Treba jasno reći da onostrano ne može biti oslonac morala. Solidarnost koja počiva na racionalnom otkrivanju svetovnih izvora nejednakosti ne treba mešati sa zagovaranjem ljubavi prema bližnjem, kao ključom spasenja i istinske veze sa bogom. Unutar savremene retradicionalizacije crkvu treba jasno raspoznati kao organizaciju iracionalnog izbavljenja sa monopolom na davanje milosti. Ne samo što crkva nakon sloma socijalizma ne uskraćuje milost novim vladajućim grupama, nego glavne puteve spasenja traži upravo unutar interesa vladajućih. Nema značajnijeg političkog skupa niti početka proizvodnje bez posvećenja. Da bi vlast stranaka ili ekspanzija kapitala bila manje prozirna kao puka moć novca, stranke i firme moralizuju svoju aktivnost preko ritualne veze sa onostranim. Popovi, kao profesionalni posrednici u postizanju spasenja, blagosiljaju akumulaciju, a zauzvrat crkve dobijanju donacije. Postojanost u uživanju milosti osiguravaju raznovrsna posvećenja i stranačke i preduzetničke krsne slave. Nema popova na radničkim štrajkovima, ali su neizostavni na nacionalnim i stranačkim skupovima i slavama tajkuna. Kao nekada i danas u retradicionalizovanoj Srbiji imućni stoje u milosti božjoj, a pokorno trpljenje oplemenjuje podvlašćene. Levica ne treba da dekonstruiše religiju kao privid spasenja, nego kao polugu pravdanja sistemskih nejednakosti kapitalizma. 11. U ovom zadatku nužna je kritička sociologija koja treba da razvija sistemsku kritiku hegemonog duha vremena, a ne da bude socijalna tehnologija ili moralističko kritizerstvo. Do skora je ova nauka bila sinonim kritičke nauke, a od skora je sve više društvena tehnologija koja usavršava preduzetnički duh i domišlja tranziciju, umesto da se bavi osmišljavanjem prepreka privatizaciji, komercijalizaciji i jalovoj politizaciji svakodnevnog življenja. Danas se javna upotreba uma svodi na apologiju slobode preduzetništva, tranzicije, verbalističku odbranu pravne države i nacionalnog interesa. Socijalnu državu je ugušio legalizam, tržišna konkurencija je ubila solidarnost, a nacionalizam je postao kriterij patriotizma. U svim sferama probija se reč leader kao oznaka pobednika u konkurenciji i trci za dobiti, a profitabilnost je postala skoro kriterij moralnosti. Sociološko prosvećivanje treba da razgrne maglu novih pojmova koja se digla pošto su pukli novi vidici sa slomom realnog socijalizma. Tek kada se to učini može biti vidljiva celina novih nejednakosti, a ne samo njen epifenomen - beda. Videti celinu znači oštro markirati nove izvore kapitalističke nejednakosti i prozreti njihovu ideologizaciju. Za početak to znači normativno prevrednovati neoliberalnu terminologiju: tranziciju treba čitati kao put ka nejednakosti, legalizam kao moralizam privatizacije, a Evropsku Uniju ne kao bratsku „veliku porodicu”, nego i kao nebratsko društvo neravnopravnih. Ako se lični uspeh može meriti profitom, društveni napredak svakako ne može.

Prosvećivanje ove vrste nije lako jer levičarska inteligencija ne može poljuljati epohalnu svest bez snažne društvene snage. Pre toga levica mora definisati vlastitu odgovornost za činjenicu da kapitalizam ispada danas sve normalniji i nedužniji, kao i za to što se kapital ne otima više samo demokratskoj kontroli nego je imun od svake sistemske kritike. Levičarsku kritiku svakako otežava nova planetarna etika i novi moralni patos planetarne svesti kao kontekst novog spasenja. Nije lako problematizovati zov za novim milenijarizmom koji iskazuju globalizacija, internet, ekologija, slom komunizma i multikulturalnost. Novi globalni sklop olakšava novo moralizovanje bezalternativne sadašnjice. Treba precizno raspoznati središta novog moralizma zato što svaki moralizam sužava mišljenje, a onaj ko priziva moral nije spreman da uči. Moralizam apsolutizuje moralna načela, ili ih primenjuje strogo i isključivo u kritici društvenih odnosa. Ekstrem je moralni fundamentalizam, koji polazi od simetrije prava i dužnosti, pa u kritici meša pravne i moralne imperative. Pri tome zaboravlja da je kod prava drugačija uloga slobode nego u moralu. Osim toga, kada se teorijski problemi preobražavaju u moralne, redukcija društvene složenosti dodatno se relativizuje zato što moralnopolitička načela nisu svuda ista. Moralistička redukcija globalnog kapitalizma je dvojaka. Iskazuje se u njegovoj kritici, ali i u apologiji. Prenaglašena prodika o nečoveštvu kapitalizma i nostalgija za socijalizmom vidljivi su kod dela levice što sputava promišljanje i prodornost analize, a može biti i pravdanje nerada. Ne treba se bojati da će potiskivanje moralističkog lamenta ove vrste ublažiti oštricu kritike kapitalizma. Naprotiv, lišiće je toplog sećanja i melanholične nostalgije koja sprečava shvatanje promena u razvoju kapitalizma (Vuletić 2006:254). I levica mora biti načisto s tim da globalizacija zbližava i podstiče razmenu iskustva. U novom vremenu levičari se moraju suočiti sa vlastitom prošlošću (ekonomskim neuspesima i političkim nasiljem) koju je svojevremeno zamagljivala upravo hipermoralistička kritika kapitalizma. Socijalizam 21. veka ne može biti zatvoren sistem, nego otvoren prema globalizaciji. Dakle, ne prazna vizija, opasna utopija koja zavodi, niti istorijska nužnost, nego istorijski utemeljeni horizont smisla i alternativni regulativni princip savremenom kapitalizmu. Moralizam neoliberalizma je drugačiji i iskazuje se direktno i posredno. Ekonomska sloboda je preduslov političke slobode, a to što bogati kupuju glasove, a u divljem kapitalizmu drogu i ljude, tumači se kao deformacija, a ne kao struktura neoliberalizma. EU se moralizuje balkanističkim diskursom: kritikom etničkog čišćenja, diktature, rata, haosa, Bosne i Balkana. I njen neoliberalizam polazi od procedure i pozitivnog prava kao vrhovnog kriterija pravednosti, a zapostavlja prirodno pravo i zaboravlja da i pravo podleže moralnoj oceni. Pravda se legalnošću postupka, čime moralizuje pozitivno pravo jer legalnost poistovećuje sa legitimnošću. Izbori su kruna legitimnosti, ali se malo ko pita o izbornoj manipulaciji bogatih koji finansiraju kampanje

61

62

i stvaraju „legalne“ ustanove. Lako je uvideti da upravo otuda što je kadar da novcem nametne izbornu volju, neoliberalizam ne strepi od pluralizma. Najčešće je reč o verbalnom pluralizmu, jer se u realnosti na razne načine propisuje tvrda skala vrednosti centrirana oko slobode akumuliranja. Kada se težnja za jednakošću denuncira kao totalitarna, prirodno pravo neosetno otvara prostor pravnom decizionizmu. Odluka ostaje legalna i kada je stečena manipulativnom podrškom podvlašćenih i sumnjivim novcem na izborima. O njoj se ne može raspravljati jer su nestala dublja prirodnopravna načela legitimnosti. Lišen smetnji prirodnopravne kritike nakon urušavanja evropskog socijalizma, neoliberalizam antitotalitarnom retorikom oktroiše ključne vrednosti epohalne svesti i političke korektnosti. Naizgled pluralistički i samorazumljiv, neoliberalni moralizam koji gospodari javnim diskursom u temelju je represivan. Zalaganje za demokratiju, pravnu državu, „nevidljivu ruku” tržišta i sveopštu privatizaciju ne brani doduše drugome da drugačije misli, ali neslaganje uspešno marginalizuje snagom novca. Ugovor koji garantuje samo part time job uvećava slobodu, ali vlasnika kapitala. Reč je o represivnoj toleranciji bogatih za čiju jednakost pred zakonom i danas važi ono što je rekao Anatol Frans (France): to je jednakost koja podjednako zabranjuje bogatima i siromašnima da kradu hleb i u istoj meri dopušta bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova. Slep je onaj koji vidi izvitoperavanje liberalizma u okolnosti da maksimizacija profita i privatizacija katkad prelaze u amoralni decizionizam i brutalni socijaldarvinizam. Naprotiv, reč je o prirodnoj evoluciji liberalne konkurencije lišene solidarnosti u rasizam i fašizam. Trgovina robljem u SAD i Brazilu u 20. veku i nemački nacizam podjednako su uverljivi istorijski primeri doslednih, do ekstrema razvijenih, načela kapitalističke konkurencije. Brutalna priroda liberalizma je krajem 20. veka iznova normalizovana, jer je globalizovani kapitalizam razorio društvene veze (sve se može kupiti) i uvećao potencijal nasilja. Nestanak socijalne države goni vladajuće grupe da više ulažu u troškove bezbednosti jer raste kriminal izazvan bedom, a oružane pljačke postaju zarazni rizični način stvaranja početnog kapitala. Realno lagano prima status jedino mogućeg, a bezalternativnost lakše stiče normativno pokriće i zbog degradacije utopije na opasnu fikciju. Malo je verovatno da će se kapitalizam spontano civilizovati, tj. da će vremenom stvoriti uslove pod kojima će ljudi moći dostojanstveno raditi i živeti, ako je vizija levice, kao suma neprolaznih večnih ljudskih ideala (društvene pravde, solidarnosti, slobode za potčinjene, pomoći za siromašne) marginalizovana, a konkurencija moralizovana? Ako je globalizacija nepovratan proces, koliko se nepravedne nejednakosti može izdržati? Da li je dovoljno samo strpljivo čekati ono što je Hegel u “Filozofiji istorije” raspoznao kao uznemirujući istorijski obrazac: da se civilizacije raspadaju zbog samoubilačkog prenaprezanja vlastitih osnovnih načela? Drugim rečima, hoće li odveć konkurencije spontano stvoriti grobare globalizovanog neoliberalizma? Nepredvidljivi

razvoj svakako krije latentnu alternativu, ali njen svesni detonator može biti samo sistemska, a ne reformska kritika kapitalizma. Literatura: 1. Ackermann, Ulrike. 1999. Antitotalitäre Traditionen im Kulturvergleich- Ein deutsch-französischer Intellektuellenstreit. Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades (Dr. rer. soc.) des Fachbereichs Gesellschaftswissenschaften der Justus Liebig-Universität Giessen 1999 http://geb.uni-giessen. de/geb/volltexte/1999/99 (posećeno marta 2008.) 2. Beck, Ulrich. 1998. Wie wird Demokratie im Zeitalter der Globalisierung möglich? Rede in der Paulskirche Frankfurt am 5. Juni 1998 3. http://www.cicero.rednerpreis.de/download/beck.doc (posećeno marta 2008.) 4. Bolz, Norbert. 1997. 1953 – Auch eine Gnade der späten Geburt, u Hörisch Jochen, hg. Mediengenerationen, Frankfurt/M. Suhrkamp. 60-90. 5. Bourdieu, Pierre. 1998. Kapitalismus als konservative Restauration, Die Zeit 12. 1.1998. 6. Hirsch, Joachim. 2001. Globalisierung und Terror 7. Prokla 125, 31. Jg., H. 4: 511-521. 8. Hofbauer, Hanes. 2004. Proširenje EU na Istok – Od Drang nach Osten do integracije periferije u EU (prevod s nemačkog), Beograd F.Višnjić (1.Aufl. 2003). 9. Milić, Vojin. 1968. Savremeni revolucionarni studentski pokreti – Skica za sociološku analizu, Delo, G.XIV, br.8-9: 989-1014. 10. Negt, Oskar. 2007 a. Es fehlt eine “Arbeit der Zuspitzung”, Neue Gesellschaft, Frankfurter Hefte 4: 53-57. 11. Negt, Oskar. 2007 b. Leben wir in einer Gesellschaft des politischen Selbstbetrugs, Neue Gesellschaft, Frankfurter Hefte 11: 4-8. 12. Nokia otpočinje proizvodnju telefona u Rumuniji 17.01.2008 http://www.naslovi.net/search. php?q=nokia&order=rang. (posećeno marta 2008.) 13. Pečujlić, Miroslav. 1997. Izazovi tranzicije – Novi svet i postsocijalistička društva, Beograd, Pravni fakultet. 14. Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o zločinima koje su počinili totalitarni komunistički režimi 2006. http://www.nspm.org.yu/PrenetiTekstovi/2006_rezSE_kom1.htm (posećeno marta 2008.) 15. Vidojević, Zoran. 2006. Restauracija i inovacija, u Mihailović Srećko ur. Pet godina tranzicije u Srbiji II, Beograd, FES. 9-34.

63

16. Vuletić, Vladimir. 2006. Globalizacija – Aktuelne debate, Zrenjanin, GNB“Ž.Zrenjanin“. 17. Seppmann, Werner. 2000. Das Ende der Gesellschaftskritik? Die „Postmoderne” als Ideologie und Realität, Köln: Papyrossa. 18. Soros, George. 1997. “Die kapitalistische Bedrohung” Die Zeit 17.01.1997. 19. Velikonja, Mitja. 2007. Evroza – Kritika novog evrocentrizma (prevod sa slovenačkog), Beograd, Biblioteka XX vek (1. izd. 2005)

64

Zagorka Golubović Smisao i značaj levice u turbulentnoj epohi novog milenijuma: Sa osvrtom na tranziciju u Srbiji

Sažetak Izvori levice u svetu i u ex-Jugoslaviji: od socijalne demokratije početkom 20 veka do konstituisanja kvazilevice u drugoj polovini veka i ponovnog buđenja levog pokreta 1968. Osnovni principi levice vs. desnice. Levica vis-à-vis socijalizma i liberalizma. „Nova levica” i socijaldemokratija; neoliberalizam i desnica. Izgledi za rehabilitaciju levice u procesu tranzicije u Srbiji u novom milenijumu. Ključne reči: levica, „nova levica”, desnica, emancipacija, konzervativizam, socijalizam, liberalizam, neoliberalizam.

Abstract Resources of the left in the world and in ex-Yugoslavia: from social democracy in the beginning of the 20th century till the constitution of a quazy-left in the second part of the century, and rebirth of the left movement in 1968th. The fundamental principles of the left vs. the right. The left vis-à-vis socialism and liberalism. “New left” and social democracy; neoliberalism and the right. The prospects for rehabilitation of the left in the process of transition in Serbia in the new millenium. Key words: left, “new left”, right, emancipation, conservativism, socialism, liberalism, neoliberalism.

65

66

1. „Istorija može da zakoči sadašnjost i da je oslobodi”. (Džef Ili)

Izvori levih pokreta se tumače na sledeći način: „Obično usled neke šire društvene krize, naizgled postojane strukture normalnog političkog života bivaju uzdrmane... To su vremena izuzetnih mogućnosti i nade. Svetlucaju novi horizonti”, piše Džef Ili (Eley) (Ili, 2007: 9). Isti autor ističe da su najvažnije tekovine demokratije ostvarivane zahvaljujući revolucijama, čiji su prvi temelji u novom veku nastali iz Francuske revolucije 1789. godine, a u najnovijoj istoriji obnovljeni su 1968. godine širom planete, kada su trijumfovali levi pokreti. Levi pokreti nastajali su u okviru različitih verzija socijalističke opcije, među kojima je značajnu ulogu odigrao i marksizam.12 Najranije formulisani principi levice bili su: aktivno biračko pravo po principu „jedan čovek jedan glas”, antiklerikalizam, progresivni sistem oporezivanja kao put ka društvenoj solidarnosti (veoma bitan za većinu levičarskih pokreta), izraženi čuvenim sloganom: „liberté, égalité, fraternité”. Ideje levice su bile suštinski povezane sa težnjom za ostvarenjem demokratskog poretka i razvojem lokalne samouprave, sa pretpostavkom o pravednom društvu. Ili smatra da se levica 1 „Termini ‘levica’ i ‘desnica’ potiču iz radikalnog demokratskog ambijenta Francuske revolucije”, piše Ili (Ibid, 41), ali iz različitih teorijskih okvira formulišu se ideje levice: čartizam kao pokret industrijskog radništva u Velikoj Britaniji u 19. veku, socijalisti utopisti, rani feminizam, ideje socijalizma od marksizma (različitih verzija) do socijaldemokratije, koja dominira u 20. veku. 2 Neću se upuštati u rani period delovanja levih pokreta, što će biti posao istoričara, ja ću se usmeriti na period modernog društva i na prelaz iz 20. u 21. vek.

67

68

rađa na „progresivnom nasleđu Prosvetiteljstva”, kojim je bila inspirisana i Francuska revolucija (Ibid, 62). Drugi talas revolucionarnog razvoja pada u godinu 1848. kojem se pridružuje širi krug socijalnih slojeva - to je period ranog kapitalizma, koji će u svom razvoju neprestano provocirati leve pokrete. Jedna od razvojnih linija levice potekla je iz Ruske revolucije 1917. godine, ali će doživeti radikalnu transformaciju 1921. sa ustoličenjem boljševizma kao vladajuće ideologije. Levicu možemo analizirati u kontekstu tri moderne ideologije: socijalizma, liberalizma i konzervativizma (Nizbet, 1999: 29). Svaka od ovih ideologija određuje se eksplicitno ili implicitno prema osnovnim konceptima levice: u socijalizmu ističe se ideja promene i progresa, put ka ostvarenju „boljeg društva”, unapređenje „javnog dobra”, ukidanje socijalne nejednakosti, briga za ugrožene slojeve društva, odnosno princip socijalne pravde; u ranom/klasičnom liberalizmu naglasak je na individualnim pravima i slobodama (sa dopunom i o određenim kolektivnim pravima i „distributivnoj pravdi” u 20. veku); u konzervativnim doktrinama izrazito je suprotstavljanje idejama levice, pre svega, u otporu prema promenama u ime status-quo politike i očuvanja tradicionalnih vrednosti, protivljenje „duhu inovacije”, koje je „...smrtonosno kada se primenjuje na čovekove institucije.” (Nizbet, Ibid: 35). Može se, međutim, reći da su glavni izvori levih orijentacija i pokreta bile socijalističke teorije - od prvih koncepcija utopijskog socijalizma, do različitih verzija socijalizma u okviru marksističke provenijencije i u 20. veku u socijaldemokratskim idejama i političkoj praksi3. Ono što povezuje ideje levice jeste nada da se može stvarati „bolje, humanije društvo”, nasuprot kako ranom kapitalizmu prvobitne akumulacije kapitala, tako i modernim formama kapitalizma. A razlika između klasične i nove levice i socijaldemokratije je, pre svega, u odstupanju od ideje revolucije (u smislu radikalnog prekida sa kapitalističkim sistemom) i prihvatanja reformske politike, putem evolutivnih promena u okviru postojećeg kapitalističkog društva (da bi u drugoj polovini 20. veka preovladala koncepcija socijaldemokratije koja se sve više približavala konzervativnoj reviziji liberalizma, prihvativši doktrinu „samoregulišućeg tržišta” i ograničavanje funkcije „države blagostanja”). Koliko su opravdana izjednačavanja socijaldemokratije i tzv. desnog liberalizma, pitanje je za ozbiljno razmatranje, ali političke prakse država u kojima su i dalje na vlasti socijaldemokratske partije (koje sve više gube popularnost u Evropi) danas se mnogo manje razlikuju 3 Pogrešno je mešati koncept socijalizma sa sovjetskim shvatanjem komunizma/staljinizma, u kojem je ideja dehumanizacije čoveka predstavljala tragičnu reviziju izvorne ideje socijalizma (na primer, odstupanje od ideja koncepcija socijalizma Karla Korša (Korsch), Roze Luksemburg (Luxemburg), Antonija Gramšija (Gramsci), ali i različitih verzija anarhizma); ali trebalo bi imati u vidu i rani period Ruske revolucije od 1917-1921. kada se socijalistička (još ne isključivo boljševička) politika rukovodila idejom oslobađanja svih ljudskih potencijala, na primer, osnivanje radničkih saveta kao „vlasti odozdo”, negovanje ideje jednakosti i solidarnosti, cvetanje nove avangardne umetnosti, itd. što je na X Kongresu partije doživelo radikalni preokret i predstavljalo začetke staljinizma, koji će trijumfovati tridesetih godina.

od konzervativne neoliberalne koncepcije kapitalizma (sa naglaskom na slobodnoj tržišnoj konkurenciji, apsolutizaciji individualnih prava i sloboda i privatne svojine, zamrzavanju koncepta „welfare state”, itd.), za razliku od prvobitnih socijaldemokratskih pokreta. U preovlađujućijm ideologijama savremenih društava odbacuju se bitne ideje levice kao „utopija” (shvaćena u pežorativnom smislu) i nema stvarnih vizija alternativnih modela društva otkrivanjem skrivenih/ potisnutih mogućnosti u pravcu ostvarenja i individualne i grupne autonomije. To je, svakako, razlog što izvesni predstavnici „nove levice”, koja postaje sve glasnija pred kraj 20. i početkom 21. veka, sa dosta oštrine prilaze kritici socijaldemokratskih modela moderne politike, što je Entoni Gidens (Giddens) pokušao da ublaži promovišući koncept „trećeg puta”, u kojem je nastojao da poveže redefinisane ideje izvorne levice, na čemu se zasnivala i laburistička politika Bevana i Blerov (Blair) revizionizam u Velikoj Britaniji (koji je od radikalnih kritičara ocenjivan kao „najdosledniji „tačerizam”). Iz tih razloga uputno je analizirati razlike između „nove levice”, koja obnavlja kritičku teoriju društva na tragu teorije Frankfurtske škole (Froma (Fromm), Markuzea (Markuse), Habermasa) i Valerštajna (Wallerstein), Volzera (Waltzer), Čomskog (Chomsky), Burdijea (Bourdieu), Kastorijadisa (Castoriadis), kao i u novim spisima Alena Turena (Touraine), i rane socijaldemokratije, koja je više konformistička, što ne znači da nemaju zajedničkih osnova i pretpostavki. Istorijske analize pokazuju da je iza svakog većeg poleta levice dolazio snažan talas konzervativnih ideja i desničarskih politika. Desničarske opcije dobijaju ponovo popularnost i osvajaju društvenu moć prikazivanjem levih društvenih pokreta kao opasnosti za opstanak društva i za sudbinu čovečanstva, a uterujući strah u populaciji uspevaju da uguše progresivne pokrete koji rade u korist promena. To upečatljivo potvrđuje primer iz savremene istorije 20. veka, kada je planetarni levi pokret 1968. godine, ne samo politički osuđen od strane birokratskih struktura i na Istoku i na Zapadu, već je i primenom nasilja ugušen: protiv studenata u Americi koji su se borili protiv rata u Vijetnamu, protiv studenata i radnika u Parizu koji su masovno izražavali svoj bunt protiv birokratizovane administracije, protiv studenata na Beogradskom Univerzitetu i drugim univerzitetima u ex-Jugoslaviji koji nisu prihvatali da su represija, socijalna nejednakost i privilegije, gušenje slobode ličnosti i dominacija partijske države (kao i „paternalističko samoupravljanje”) spojivi sa idejom socijalizma; što je bila motivacija i pobune u pokretu „Praško proleće” u Čehoslovačkoj, u ime afirmacije ideje „socijalizma sa humanim licem”. Levi pokreti, prvenstveno mlade generacije, tada su međusobno bili povezani i solidarni, budući da su kao glavni moto imali - širenje prostora slobode ličnosti i autonomije institucija društva (u prvom redu Univerziteta, s obzirom na masovnost studentske populacije), kao i pravo na izbor sopstvenog i društvenog načina života i pravo na spontano udruživanje radi ostvarivanja tih ciljeva. Upravo ti ciljevi bili su stvarna opasnost za desničarske politike i zato su iskoristili te pokrete

69

kao alibi za gušenje levice, koja se ni do danas nije sasvim oporavila i konstituisala kao moćna društvena snaga u borbi protiv rađanja novih imperijalnih i neokolonijalnih trendova i sve veće dominacije najmoćnijih država, koje diktiraju model i prakse globalizacije4.

2.

70

Socijalizam i liberalizam se najčešće tretiraju kao dve potpuno suprotstavljene idejne koncepcije, međutim, držim da je misao Edvarda Gudmana: „Sloboda (freedom) i individualne potrebe i sloboda (liberty) kao javna politika” (Edward Goodmann,1975:100) - upravo ono što povezuje originalni koncept socijalizma i ranog liberalizma, u okviru poimanja slobode u odgovarajućim ljudskim uslovima. Objašnjenje koje sugeriše Gudman potvrđuje mogućnost takvog povezivanja kada piše: „Sloboda individue pretpostavlja da ona vrši efektivni moralni izbor i da orijentiše kvalitete svog života prema kreativnim izborima; a sloboda u drugom smislu izražava mnoge inteligentne težnje čovečanstva za punijim ljudskim životom” (Ibid:100-101); dodajući da se ne može odvajati pojam „slobode od represije” (slobode u negativnom smislu - ZG) od „slobode da se dela” (pozitivni smisao slobode) i javne politike, koja podrazumeva ostvarenje slobode u oba smisla (102). Takvo shvatanje slobode uključuje „pokrete pobune koji se suprotstavljaju ugnjetavanju, tj. plediraju za život i preduzimaju borbu protiv slugeranjstva, laži i terora... Tri su tipična ideala ljudske ambicije: istinitost, dobre institucije, ljudski integritet, koje čine ljudskost čoveka” (Ibid: 10, 12). Ali da bi se to ostvarilo, piše Gudman, „moralni princip i materijalni uslovi moraju biti u proporciji” (113). Gudman ukazuje na to da se slične ideje nalaze i u Marksovim spisima. Jedan od vrhunskih levo orijentisanih modernih filozofa, Kornelijus Kastorijadis (Castoriadis) takođe razmišlja u smislu usaglašavanja ideja, naročito modernijeg liberalizma5 i kritičkog preispitivanja filozofskih ideja marksizma, ističući „...princip slobode kao aktivnosti (izraženog pojmom praxisa), u kojoj se drugi projektuju kao autonomna bića i shvataju kao suštinski agenti 4 Iako kraj 20. i početak 21. veka obeležava uspon desnice (konzervativnih projekata u Evropi i slabljenje dotle vladajućih socijaldemokratskih sistema u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, sa preuzimanjem vlasti od strane konzervativnih desničarskih partija, ipak treba imati u vidu da su u prvoj deceniji novog milenijuma na vidiku znaci ponovnog rađanja levih pokreta, čiji najuporniji deo čine „zapatisti” u Meksiku, a najmasovniji „alterglobalisti”, koji su konstituisali i svoju planetarnu organizaciju „Svetski Socijalni Forum”, sa najaktivnijim snagama u Južnoj Americi, mada osim otpora neoliberalnom modelu globalizacije i nasilja i porasta siromaštva, ti pokreti nisu dovoljno idejno artikulisani, ali postižu sve veći uticaj i izvan tog kontinenta. A podršku im daju najugledniji intelektualci širom sveta, kao što su Volerstein, Štiglic i niz drugih, kao i ugledno glasilo samooslobođenja u Srbiji „Republika” . 5 On ne misli na neoliberalizam, koji je konzervativna revizija klasičnog liberalizma, već na moderne autore koji slede trag ranog liberalizma, kao što su: I. Berlin, Voltcer i dr.

razvoja sopstvene autonomije.” (C. Castoriadis, 1975: 112-113). Ovaj autor ističe da to „...stalno podstiče novo znanje, jer oni govore i singularnim i univerzalnim jezikom”. Dakle, princip samooslobođenja i autonomije i ličnosti i društvenih grupa, predstavlja, svakako, osnovno načelo kako liberalizma tako i marksizma. Drugi princip, koji naglašava Kastorijadis, a koji karakteriše leve pokrete, jeste dijahronijski pristup u shvatanju čoveka i društva, odnosno, princip promene/ stalnog prevazilaženja postignutog u traganju za „boljim uslovima života”, što je u flagrantnoj suprotnosti kako sa doktrinom „realnog socijalizma”, koja definiše eshatološku koncepciju istorije koja se završava sa komunizmom, tako i sa post-liberalizmom (neoliberalizmom), koji predviđa kraj istorije sa trijumfom „liberalizma”. Treće načelo na koje ukazuje Kastorijadis (koje je predstavaljalo i poentu Marksove filozofije, kao i Frankfurtske škole i drugih teorija leve opcije) je potreba za analizom antinomija, sukoba i kriza (i na Istoku i na Zapadu) da bi se na osnovu toga artikulisao koncept promene kao težnja svih levičarskih pokreta. (Ibid: 31). Tome ovaj autor dodaje: slobodno udruživanje i aktivno, odgovorno participiranje u cilju rekonstrukcije postojećih poredaka, pre svega, ispitujući racionalnost (i granice - ZG) tržišnih mehanizama i ekonomije (u smislu razlike na koju upozorava Karl Polannji (Polanyi), između ekonomske logike, koja teži sticanju profita i utilitarnim ciljevima, i socijalne logike koja teži postizanju socijalne pravde6). U žižu društvenog razvoja Kastorijadis (kao i Volerstein, Čomski, Burdije) stavlja sposobnost da se promenom - inovacijom koja uključuje imaginaciju - postigne novo stanje, ali ne u smislu čisto tehničkog/tehnološkog progresa, već u smislu šireg/globalnog razvoja novog kvaliteta života.7 Dakle, ne služi svaka promena unapređenju individualnog i javnog dobra, imajući u vidu promene u smislu vraćanja modernog čoveka religiji, mistici, iracionalnosti, što se suprotstavlja ostvarenju novog kvaliteta života u okviru humanizacije sveta. Ovde treba prizvati u sećanje princip, izražen još u utopijskom socijalizmu, a teorijski uobličen u delu Ernsta Bloha (Bloch) - princip nade, koji ukazuje na ostvarivost „utopije” kao saznavanja alternativnih mogućnosti, u smislu „povezivanja bivstvujućeg prema mogućnosti i bivstvujućeg u mogućnosti”8. Za Bloha je utopijska fantazija „realno posredovana novost”, koja nastaje kao novo klijanje u još ne potpuno determinisanoj stvarnosti koja „poseduje još nezaključene mogućnosti” (E. Bloch, 1981: tom I, 226). Drugim rečima, utopijska orijentacija je ekskluzivno ljudska karakteristika, koja večno živi u čoveku kao nada u moguću promenu na bolje, kao mogućnost izbora alternativa. To je, piše Bloh, „vita activa, vita contemplativa, 6 Videti: Polanji, K. 2003, Velika transformacija, Filip Visnjic, Beograd 7 Kastorijadis argumentovano obrazlaže kritiku jednostranog tehnološkog progresa, pokazujući da tehnika nije neutralna prema cilju koji se želi postići u određenoj politici koja time afirmiše svoju moć nasuprot dobrobiti svih (Ibid, 181). 8 E. Bloch, Princip nada, tom I, 1981, str.236.

71

72

ili svet odabranog boljeg dela” (Ibid: tom III, 1123). Utopija je u tom smislu nada, kao san, „... to je ono još nenađeno, iskušano, još ne-iskustvo u svakom do sada postalom iskustvu (tom I, 369). Iz teze o objektivnoj realizaciji i opravdanosti izbora novih mogućnosti potvrđuje se orijentacija ka promeni, jer „ne postoji jedan model determinacije za sva društva, niti jedan nepromenjljivi tip motivacije”, konstatuje Kastorijadis (Ibid: 35-37). U tome se sastoji bitna razlika između levičarskog shvatanja socijalne dinamike i konzervativizma desničarskih doktrina i pokreta, koji proizvode strah od promena u odbranu status quo etabliranih struktura moći. Stoga je za levicu važno preispitivanje tradicionalnog nasleđa radi otvaranja puteva za inovaciju u susretu ka budućnosti mogućih izbora; dok je desnica u principu tradicionalno orijentisana i u modernim vremenima podstiče retradicionalizaciju i pogledom u prošlost opravdava ograničavanje sadašnjosti.9 „Utopija” je čuvana, piše Zigmunt Bauman, „samo za ono što je propalo da se realizuje”, a ne kao predviđanje „jedne otvorene situacije koja nije u potpunosti determinisana vlastitom prošlošću i iz koje mogu slediti više nego jedan niz događaja i mogućnost ispunjenja predviđanja”10. Misliti u budućnost je, po Baumanu, specifično ljudski fenomen, kao osobenost kulture, jer „sposobnost da se misli na utopijski način uključuje sposobnost da se prekinu uobičajene asocijacije, da se emancipujemo od preovladjujuće mentalne i fizičke dominacije rutine, od uobičajenog, ‘normalnog’ „. Stoga „utopija priprema put za kritičku aktivnost, čime se jedino može transformisati sadašnja sudbina čoveka” (Ibid: 11, 13). Dakle, vizija budućnosti predstavlja bitnu razliku između doktrine levice i desnice, budući da desnica stoji na stanovištu da je sadašnjica ostvarenje svih snova čovečanstva (i to iz perspektive Zapadne civilizacije, što simboliše slogan „američki san” kao uzor za sva društva, ali u šta počinju da sumnjaju savremena evropska društva). „Utopijski duh” levice Ili dovodi u vezu sa „organizovanjem pokreta koji je u stanju da promeni svet” (Ibid, 168), na osnovu vizije budućnosti koja pretpostavlja izbor određenih vrednosti (navodeći kao primer: samousavršavanje, ravnopravni odnos polova, nasleđe humanističke kulture, dostojanstvo rada, itd.), budući da levica demistifikuje koncept „vrednosne neutralnosti”, koji služi kao podloga konzervativnom odbacivanju humanizma i relativizaciji svih moralnih načela, da bi se opravdalo poricanje mogućnosti „boljeg društva”. Suprotno tome, stav levice o mogućnosti izbora i kreiranja alternativa podrazumeva normativni pristup u konstruisanju projekta promena, jer svaki izbor počiva na određenom vrednosnom opredeljenju, na osnovu kritičke analize datih socijalnih uslova, a u cilju promene i zasnivanja novog kvaliteta života; dok takozvana nevrednosna pozicija skriva, u stvari, opredeljenje za postojeće vrednosti opravdavanjem neupitanosti sadašnjice. 9 Kastorijadis konstatuje da je osnovna slabost Zapadne civilizacijske doktrine u tome što pretenduje da je otkrila odgovarajući način života za sva ljudska društva. Videti: C.Castoriadis, Domaines de l’homme, 1977-1986. 10 Z. Bauman, Socialism,The Active Utopia, 1976, str.10.

Tu distinkciju između levice i desničarskog konzervativizma Gidens objašnjava kao težnju desnice da konzervira tradiciju - „nasleđenu mudrost prošlosti” - uspostavljanjem novog fundamentalizma; autor proverava pitanje legitimiteta alternativa pitanjem: „Ako je socijalizam srušen, mora li kapitalistički sistem biti neizazovan?”.11 Treba pomenuti i još jedan princip, koji jasno razlikuje levičarske koncepcije od desničaraskih doktrina - to je princip sekularizma, kojim je još Francuska revolucija stavila akcenat na vrednost „zemaljske realnosti” u definisanju karaktera demokratskog sistema, dok se „carstvo božije” smešta u domen individualnog opredeljenja, bez prava nametanja klerikalnog uticaja u javnoj sferi života. To Turen objašnjava time što je laički princip alfa i omega demokratskog ustrojstva društva, budući da „podrazumeva svest o personalnim pravima i uspostavljanje autonomije političkog društva u odnosu na religiozne principe i prakse... u kojima se socijalna i lična prava delegiraju ‘višim’ silama, pothranjujući večnu podređenost čoveka kao bezličnog objekta ‘božanske pravde’“.12

3. Budući da levica zastupa politiku aktivizma u smislu „slobode za” (u Fromovoj interpretaciji), ona izvodi novi kodeks vrednosti iz humanijih ljudskih potreba, kako u opštem dijapazonu razvoja ljudskih potencijala i moći, tako i u konkretnim sferama života (Habermasov pojam „svet života”), uključujući i socijalna pitanja i političke odnose. Stoga, da bi se levičarska teorija ovaplotila u praksi u borbi za ostvarenje pravednijeg društva, socijalna politika leve opcije temeljila se još sa prvim socijalistima-utopistima na jasno određenim zahtevima: za društvenu/klasnu jednakost i ravnopravnost, pravednu raspodelu društvenog bogatstva, solidarnost, borbu protiv siromaštva, osmočasovni radni dan, pravo na slobodno vreme i dr. Do najnovijeg vremena levica je najviše bila usmerena na formulisanje stavova u oblasti socijalnih pitanja, što, svakako, u najvećoj meri i daje pečat levim stavovima i pokretima. Može se 11 A. Giddens, Beyond Left and Right, 1997. str.10-11. Međutim, u kasnijem delu, Treći Put, on se opredeljuje za jednu alternativu kojom pokušava da usaglasi radikalnije principe levice, što pretpostavlja da se alternativa mora tražiti izvan postojećeg modela kapitalizma, i principe savremene socijaldemokratije, koja nastoji da u kontekstu modernog kapitalizma redefiniše alternativni model, pre svega, u smislu veće podrške tržišnoj ekonomiji i ograničavanju države blagostanja, sa podsticanjem aktivnosti građana u rešavanju svojih problema putem „samopomoći”. 12 A. Touraine, Un noveau paradigme, 2005. U ovoj knjizi Turen je bliži stannovištima „nove levice”, dok je u ranijoj knjizi (L’après socialisme, 1980.) bio kritičan prema levim pokretima, koje je izjednačavao sa klasnim pokretima inspirisanim marksizmom; dok je u knjizi 2005. izvršivši preispitivanje ideja levice i marksizma definisao emancipatorski karakter novih socijalnih pokreta.

73

74

reći da je levica najprepoznatljivija po stavovima o socijalnoj jednakosti, brizi za ugrožene slojeve društva, socijalnoj državi i naglašenoj potrebi društvene regulacije negativnih efekata tržišnih mehanizama, i sl. Ali pored socijalnih zahteva u okviru vrednosti kojima se iskazuje princip socijalne pravde, u novom milenijumu sve se jasnije definišu principi u sferi političkih programa, u smislu razmatranja odgovarajućih modela jednog „boljeg/humanijeg društva”, obnavljanjem principa socijalne države (rasprava o ograničenoj državnoj regulaciji nasuprot ukidanju državne regulacije u korist „samoregulišućeg tržišta”). U fleksibilnijem tumačenju uloge državne regulacije u ekonomiji i društvenim odnosima razlikuju se stara i nova levica, budući da je prva podržavala državno upravljanje ekonomijom i bila bliža revolucionarnom modelu promena, dok je „nova levica” otvorenija za reformske strategije, tj. za evolutivnu transformaciju društvenih institucija, ali u smeru prevazilaženja datih okvira postojećeg kapitalizma; za razliku od desnice koja priznaje samo reforme kojima se popravljaju postojeće institucije i usavršava zakonska regulacija njihovog funkcionisanja (princip legalizma koji se ne mora dokazivati legitimitetom). Ali, kako naglašava Valerštajn, „Izbor više ne može biti predstavljen kao reforma versus revolucija”13, jer u svetu današnjice nisu više moguće klasične revolucije, budući da se svet toliko promenio, da je potrebno postepeno prilagođavanje na kvantitet i kvalitet promena, koje se događaju, takoreći, svakodnevno. Pored toga, upućuje Valerštajn, moderne države nisu više jedini faktor regulisanja društvenih odnosa i razvoja, jer značajan segment predstavlja civilno društvo, koje je „suštinski instrument” u razvoju liberalne demokratije, ali i u ograničavanju državne politike. Početkom 20. veka reformskom politikom postignute su značajne promene u redefinisanju društvenih normi u sferi rada novim zakonskim regulativama (o skraćenju radne sedmice, zakon o nezaposlenosti, socijalno osiguranje, kao i ustanovljenje opšteg jednakog prava glasa bez polne diskriminacije, sazivanje ustavotvorne skupštine, kako Ili konstatuje podrobno razmatrajući istoriju levice u Evropi od 1850-2000.). Reformski kurs, sa manjim ili većim kompromisima sa konzervativnom uzdržanošću pred promenama, postaće osnovna strategija socijaldemokratije 20. veka, zasnovane samo na razvoju parlamentarizma, zbog čega su vladali oštri sporovi između radikalnije levice i socijaldemokratskih programa. Sa druge strane, paradigmu revolucionarne isključivosti predstavljala je Ruska revolucija 1917. naročito posle 1921. godine, kada su svi početni elementi demokratskih formi upravljanja 13 I. Valerštajn, Posle liberalizma, 1999, str. 11. Autor, medjutim, priznaje značaj revolucija od 1830. i 1848. do planetarne revolucije 1968. - koje su sledile osnovne zahteve Francuske revolucije. Značaj revolucija autor vidi u tome što su prouzrokovale promene na političkom planu, „pošto oni koji odlaze uvek nerado ustupaju vlast”; drugim rečima, što su revolucije raskidale sa „ancien regime” (198).

u fabrikama (kao, na primer, „radnički saveti”) ukinuti i apsolutna vlast je prešla u ruke jednopartijske (boljševičke) države (tada je ukinut i partijski pluralizam porazom menjševika i drugih opozicionih partija). „Nova levica” se sve glasnije javlja na političkoj sceni s kraja 20. i početkom 21. veka, u periodu koji kritičari globalne situacije na planu tzv. Novog Svetskog Poretka ocenjuju kao nastanak krize modernog kapitalizma i neoliberalizma kao dominantne ideologije, u sklopu modela globalizacije. Nova levica obnavlja zahtev o nužnim promenama definisanjem alternativnih modela postojećem trendu razvoja, koji se afirmiše kao ekskluzivni ekonomizam sa naglaskom primarno na ekonomskom rastu, gubeći iz vida da koncept razvoja pretpostavlja višedimenzionalni proces, koji mora da uključi kako promene u društvenoj strukturi, tako i u normativnoj sferi (u sistemu vrednosti) i političkoj kulturi. Ta se potreba sve očiglednije nameće s obzirom na nastajanje sve ozbiljnijih problema usled jačanja velikih razlika (u materijalnom i u kulturnom smislu) između društvenih slojeva i u razvijenim društvima i rastućeg jaza između najrazvijenijih (bogatih) zemalja i zemalja u razvoju i nerazvijenih (sa porastom nezaposlenosti, nerešivosti problema gladi i preživljavanja, velike nepismenosti i smanjenje obrazovnog nivoa populacije, kojoj se za uzvrat nudi popularna kultura zabave). Ali kritika nove levice nije usmerena samo na konzervativne ideologije i politike, već i na konzervativne uticaje koje prihvataju političari socijaldemokratske orijentacije (Ili navodi primer nemačke Socijaldemokratske partije, koja je u kriznom periodu Vajmarske republike dala prednost strategiji „parlamentarnog konstitucionalizma” i nije iskoristila „snagu narodnog previranja”, te je propustila priliku za dalekosežniju demokratizaciju i dovela do katastrofe (Ili, Ibid: 240) ). Iz tih razloga nova levica se orijentiše na povezivanje „konstitucionalizma i socijalne države” obnavljajući ideju participativne demokratije i sindikalizma, što je u vreme vladavine socijaldemokratskih stranaka u Evropi bilo, u manjoj ili većoj meri, zapostavljeno, pa čak i ugušeno (kao, na primer, u Engleskoj i delimično u Nemačkoj). Međutim, i u okviru socijaldemokratije formirana je i drugačija koncepcija, koja uz priznavanje osnovnih ljudskih prava i institucija liberalne demokratije, nastoji da modelira stvarnost pomoću političke akcije, koja je inspirisana osnovnim idejama demokratije: slobode, pravde i solidarnosti, da bi se produbio pojam demokratije „izvan buržoaskih granica političkog liberalizma”14. A to pretpostavlja: „Ustanovljenje slobode kao univerzalnog prava za sve ljude, a ne kao privilegija za bogate i moćne; davanje svima realnih šansi da žive slobodno u skladu sa svojim idejama i ambicijama; slobodan pristup informacijama i 14 Videti: Johano Strasser, „Social Democracy - Doctrine, Role and Position in Western Europe”, u B. Marković (ed), 1996. str. 8-9.

75

76

jednake mogućnosti za obrazovanje, za kulturnu i političku participaciju, kao i demokratsku kontrolu informacija i ekonomske moći” (Strasser, Ibid: 9).15 Pjer Burdije, koji spada u istaknute predstavnike nove levice, kritikovao je socijaldemokratiju u Francuskoj što „obezvređuje javne stvari i poništava tekovine socijalne države”, uništavajući pojam „kolektivne odgovornosti” (na poslu, u nesreći u odnosu na bedu), što prihvata „tržišnu zamenu za građanina” i „ekonomsku racionalnost” prema neoliberalnom konceptu, kojim se „vrši koreniti raskid između ekonomske i društvene sfere”, što vodi povratku na „radikalniji kapitalizam čiji je osnovni zakon maksimizacija profita - tj. kapitalizam bez granica i šminke”.16 Kritika drugog značajnog sledbenika nove levice, Džozefa Stiglica (Stiglitz), tiče se, pre svega, politike super-sile (SAD-a) kao najautentičnijeg predstavnika neoliberalne doktrine, koja proizvodi „pustošeće efekte globalizacije”. Dokazujući tezu o „nesavršenosti tržišta”, nasuprot „tržišnom fundamentalizmu”, autor se zalaže za „komplementarne politike i filozofije” koje vide vezu između države i tržišta, da bi se država odgovorno pitala kako će se njene mere odraziti na problem siromaštva.17 Stiglic se zalaže za takvu politiku savremenih društava, a pre svega najmoćnijih sila, koja bi se rukovodila principom socijalne pravde i na taj način učinila globalizaciju humanijom, ostavljajući mogućnost raspolaganja različitim opcijama razvojnih strategija (Dž. Stiglic, Ibid: 24). I Stiglic piše o zamenama (univerzalnih) vrednosti, kao osnovnom problemu današnjice, komercijalnim interesima i vrednostima koje se ne odnose na brigu za životnu sredinu, za demokratiju, za ljudska prava i socijalnu pravdu (33-34). Zalažući se za jednakopravnost on zaključuje: „Sve zemlje treba da imaju glas u odlučivanju o problemima koji ih se tiču, a sada su skoro bez prava glasa” (35). Poenta njegove analize savremenog kapitalizma je strategija o rastu i siromaštvu u kontekstu porasta nemoći pojedinaca i zemalja u razvoju (95); on ukazuje na to da u zemljama u tranziciji (bivšeg „realnog socijalizma”) „nije postojala strategija koja bi išla dalje od uske vizije tržišne privrede i koja bi vodila stvaranju životonosne demokratije” (201); zbog toga „globalizacija danas nije u interesu mnogih siromašnih u svetu” (224). Idejom o „globalizaciji humanijeg lika” Stiglic je, svakako, inspirisao novonastale „alterglobalističke pokrete”, koji predstavljaju danas najimpozantniju snagu osporavanja neoliberalnog modela društvenog razvitka. Stiglic je to signalizirao: „Postoji nada da jedan humaniji proces globalizacije može postati snažna sila koja vodi ka dobru za većinu onih koji žive u zemljama u razvoju” (odakle se, 15 Citirani autor konkretizuje tu strategiju dodajući: obavezno obrazovanje, odgovorne institucije socijalne sigurnosti, stvaranje institucija zaštite neotuđivih radničkih prava kombinovano sa efikasnom tržišnom ekonomijom, sa takođe efikasnom politikom socijalne intervencije „u cilju ograničavanja socijalno destruktivnog uticaja kapitalističke dinamike” (Ibid, 10). 16 P. Burdije, Signalna svetla, 1999, str. 9, 13, 29-34, 39. 17 Dž. Stiglic, Protivrečnosti globalizacije, 2002. str.10-13.

uglavnom, regrutuju aktivisti ovog pokreta). U tom smislu, autor ističe da u transformaciji društva mora postojati „šira participacija, koja ide mnogo dalje od eksperata i političara.” (258, 261). Meta levičarske kritike Noama Čomskog je „Novi Svetski Poredak”, koji ocenjuje kao „kamuflažu”, iza koje se skrivaju sve radikalnije razlike u privilegijama i moći između bogatih i siromašnih18; u kojem Amerika igra kako ulogu „modela” tako i „čuvara” (N. Čomski, 1996:19). Dakle, konstatuje Čomski, Novi Svetski Poredak je namenjen bogatima. To je poredak u kojem se znanjima 20. veka oduzimaju moralna ograničenja, koja postaju „najopasnija sila ikada puštena u svet”. Jirgen Habermas, sledbenik Frankfurste škole, obraća veću pažnju na analizu novih društvenih pokreta u razvoju demokratije, koji, po njegovom mišljenju, izrastaju iz nezadovoljenih potreba za slobodom i demokratijom, što se manifestuje u tome da je savremeni čovek izložen novim oblicima dominacije, sve je više kontrolisan i manipulisan, mreža institucija postaje sve gušća i neprozirnija, jačaju autoritarne tendencije i otuđenje političkih i vojnih aparata, nastala je ofanziva desničarskih ideologija.19 Stoga Habermas konstatuje da je ugrožena autonomija „sveta života” (Ibid, 36). Ali Habermas pomera utopijski akcenat sa pojma rada na pojam komunikacije i time sugeriše novu paradigmu za analizu modernog društva, konstatujući da postoji „iskorenjivanje moralnih standarda u pohodu protiv egalitarnih i univerzalnih temelja demokratije”.20 Ovo je samo insert iz analize osnovnih ideja „nove levice”, koje dovoljno ukazuju na izmene u orijentaciji u odnosu na staru levicu, ali potvrđuju i očuvanje onih elemenata koji ih povezuju kao levu opciju. Veza postoji, pre svega, u kritičkom pristupu prema etabliranom poretku (što Alen Turen označava kao fundamentalni stav levih demokratskih pokreta); zatim u naglasku na zanemarenim socijalnim problemima koji najviše pogađaju siromašne i druge ugrožene slojeve društva; veza se izražava i u kontinuitetu univerzalnih vrednosti: slobode (i individualne i kolektivne), solidarnosti, socijalne jednakosti i socijalne pravde. Dakle, u pogledu sadržaja kojima se bavi levica danas nema većih razlika, osim većeg naglaska na građanskoj participaciji (pored radničkog saučestvovanja) i povezivanja tržišnih principa i društvene regulacije. Dok se veće razlike uočavaju u pogledu strategije i metoda društvenog razvoja, budući da nova levica ne zastupa ideju revolucionarnog preobražaja (kao nasilne političke promene), već se zalaže za postupne radikalne promene putem reformskih procesa - birajući kao prikladniji evolutivni put, 18 N. Čomski, 1996. Svetski poredak stari i novi, str.14. 19 J. Habermas, „Nova neprilagođenost”, u knjizi V. Pavlovića (ed), 1987. str.9. 20 J. Habermas, „Evropska nacionalna država pod pritiskom globalizacije”, Nova srpska politička misao, vol. VII, no.3-4, str.144.

77

78

jer odbacuje nasilje kao metod promene. Samim tim, razlike nastaju i u definiciji karaktera novih socijalnih pokreta, u kojima emancipatorsku ulogu ne mogu da iznesu „bezlične mase” (klase, nacije, generacije), već se akcenat stavlja na samooslobađanje svih aktera pokreta, koji kao građanski osvešćeni subjekti u interakciji stvaraju nove interpersonalne i intergrupne odnose i, na taj način, promovišu novu paradigmu za razumevanje odnosa individua i društva, što je veoma iscrpno izložio Alen Turen,21 kada piše o novom tipu planetarnog suprotstavljanja modernom svetu naše epohe, koji nas lišava subjektivnosti i autonomije, budući da moderno društvo „razdvaja sistem i aktere” (Ibid, 120). Zato se, smatra autor, mora konstituisati jedna „nova reprezentacija kolektivnog i personalnog života”, koja neće biti motivisana partikularnim interesima (klase, rase, nacije, roda), već će se zasnivati na univerzalnim vrednostima i pravima čoveka u cilju međusobne emancipacije, ne samo političke već i kulturne, da bi se afirmisalo dostojanstvo čoveka ka ličnosti/građanina. Pri tom, nastavlja Turen, u pokretu se moraju povezivati sloboda i zajedništvo putem kreativne delatnosti svih učesnika pokreta (nasuprot pasivnoj masi kojoj je potreban „vođa”). Turen veruje u sposobnost svih ljudskih bića da stvaraju i transformišu (ali i destruiraju) svoje živote i okolinu i zato ukazuje na odgovornost svih (Ibid, 335). On posebno ističe značajnu ulogu novih feminističkih pokreta koji su najdalje otišli u kreiranju nove strategije, prevazilazeći uske ciljeve ranog feminizma (u smislu borbe za oslobađanje žena od muške dominacije) svojom orijentacijom na opšteljudsku emancipaciju (ovaj autor smatra da su feministički pokreti u novom milenijumu podstakli nastajanje ekoloških, mirovnih i drugih pokreta, povezujući različite grupe i aktere). Potreba za rađanjem nove levice može se objasniti sledećim pojavama: obnovom nacionalizma i rasizma; porastom nasilja i terorizma, kao i raznih vrsta fundamentalizma (tržišni fundamentalizam, religiozni fundamentalizam, idejni fundamentalizmi); pojavom novih totalitarnih trendova; slabljenjem sindikalnih pokreta; neprevaziđenošću rodne diskriminacije i marginalnih grupa; kao i sve izraženijim jačanjem jedne super-sile kao svemoćnog arbitra u stvaranju Novog Svetskog Poretka, koji se oslanja na neoimperijalne i neokolonijalne težnje, stvarajući do sada nepoznatu planetarnu dominaciju, koja preti da ostvari „novo ropstvo” na početku novog milenijuma, uz pomoć najmoćnije tehnologije (u svetu rada, u institucionalnom sistemu, u sferi informacija, u oblasti masovne kulture i obrazovanja). Zamena prednosti 20. veka zloupotrebom epohalnih dostignuća u funkciji očuvanja i jačanja dominacije nad „svetom života”, motiviše novu levicu da se aktivira kako na teorijskom planu tako i u praksi novih socijalnih pokreta u suočavanju sa invazijom desničarskih ideologija i političkih partija, budući da njihov konzervativizam 21

Videti: A. Touraine, Un nouveau paradigme, Pour comprendre le mond aujourd’hui, 2005.

ima negativne implikacije ne samo u ekonomiji i politici, već i u kulturi, čija je duhovnost takođe na udaru zbog relativizacije univerzalnih vrednosti i moralnog nihilizma, ali i zbog osiromašenja kreativnih sadržaja u korist populističkih/zabavljačkih funkcija turbo-kulture. Alarm za „ofanzivu” nove levice je i primetno skretanje levih opcija udesno i njihova spremnost da se prilagode koncepciji „proceduralne demokratije”, zatvarajući oči pred rastućim problemima svakodnevnog života i sve većeg osećanja bespomoćnosti individua u borbi sa mega-silama Novog Poretka. Zato nova levica stavlja akcenat na samooslobođenje i samoodgovornost u osvajanju prostora slobode za zajednicu i sve njene članove, podstičući organizacije i delatnosti civilnog društva. Pri tom, manje su značajni termini kojima bi se označilo novo društvo u viziji levice - da li je reč o „novom socijalizmu” ili o „humanijem kapitalizmu” - osnovna potreba je za artikulisanjem novog sistema vrednosti i nove (izmenjene) strategije za njihovo utemeljenje u promociji moderne demokratije, uz očuvanje (i redefiniciju) humanističkog nasleđa.

4. Mesto levice u Jugoslaviji i Srbiji Budući da se nisam studioznije bavila analizom istorijskog razvoja levice na ovom prostoru pre II svetskog rata, ovde ću se ograničiti na istraživanje karaktera levice od 1945. u periodu devedesetih godina prošlog veka i posle 2000. U analizi koncepta levice i političke prakse u posleratnoj Jugoslaviji treba razgraničiti dva perioda: s jedne strane period Brozove vladavine i početak Miloševićevog režima do poslednje dekade 20. veka, a sa druge, ratni period devedesetih godina i period tranzicije posle 2000. godine. U tom kontekstu može se vršiti uporedna analiza dosega ideja levice, prvo, u jugoslovenskom socijalizmu do 1948. i „samoupravnom socijalizmu” posle tog perioda u odnosu na prozirnu levičarsku retoriku vladajuće socijalističke stranke sa naglašenim uticajem JUL-a u prvom periodu Miloševićevog režima, i drugo, između kvazi-levice devedesetih godina i potisnute levice posle 2000. Kada je predmet analize period jugoslovenskog društva posle sloma fašizma i uspostavljanja vlasti KPJ, danas se često potpuno brišu razlike između dva perioda - do i posle 1948-1950. kada je došlo do izvesnog osamostaljivanja jugoslovenskog rukovodstva od dominacije SSSR-a, što je važno uzeti u obzir da bi se razumelo na koji način i u kojoj meri se može povezivati jugoslovenska komunistička partija sa levicom. Smatram da se u prvom periodu komunističke vlasti u Jugoslaviji teško može govoriti o KPJ kao levičarskoj partiji, kada se analizira politika koju je ona

79

80

inaugurisala posle oslobođenja, budući da su sve sociološke i politikološke analize ustanovile da je jugoslovenska politika bila kopija politike SKP(b), odnosno staljinističke interpretacije socijalizma u svim domenima društva i društvenih odnosa. Shodno tome, i u Jugoslaviji su socijalističke ideje bile samo retoričkog karaktera (ispisane u Ustavu u odeljku „ljudskih prava i slobode”, kao i u Staljinskom Ustavu iz 1936. iako su tada najviše kršena), dok su u praktičnoj politici važili osnovni principi staljinizma: apsolutizam harizmatskog vodje; bezuslovna poslušnost/lojalnost partiji; konstituisanje partijske države sa arbitrarnim odnosom prema zakonima/voluntaristička politika; kolektivizam sa načelom žrtvovanja individue u ime „višeg cilja”; upotreba slogana „cilj opravdava sredstva”, te praktikovanje nasilja protiv „neprijatelja” („kulaka”, slobodnih intelektualaca, političke opozicije i svih onih koji misle drukčije - što su potvrdili primeri drastičnog otkupa poljoprivrednih proizvoda i stradanja seljaštva, hapšenja i streljanja profesora univerziteta i uglednih građana sa nekomunističkim opredeljenjima, strahote „Golog Otoka”, itd.). Sve to ide u prilog tvrdnji da u prvom posleratnom periodu jugoslovensko rukovodstvo nije bilo inspirisano idejama levice, koje sam analizirala na prethodnim stranicama (iako se može dovesti u vezu sa ultralevičarskom revolucionarnom koncepcijom, koja je opravdavala nasilje kao metod borbe u izgradnji socijalizma). Mada su u oblasti socijalne politike sprovođena izvesna načela levih pokreta, kao što su: puna zaposlenost, osiguranje prava na rad i život (antifašistička politika otpora nasilju u spoljnoj politici22), socijalna sigurnost i egzistencijalna bezbednost (suzbijanje kriminala), besplatno školovanje i zdravstvena zaštita - što, svakako, nije bilo malo za ratom opustošenu zemlju zaustavljenu u razvoju.23 Brozovim raskidom sa dotadašnjom podređenošću Staljinu (Stalin), što nije značilo i potpuni raskid sa staljinizmom, došlo je do otvaranja izvesnog prostora za fleksibilniju politiku, u okviru koje se totalitarna diktatura pretvarala u umereniji sistem autoritarnog tipa, kada su građani mogli da se služe izvesnim slobodama. Pre svega, uvođenjem radničkog samoupravljanja, koje je bilo neadekvatna zamena za „radničke komitete/savete” iz ranog perioda Ruske revolucije, ali koje nije bilo samo puka fasada, jer je dalo priliku onima koji su imali hrabrosti da iskoriste pravo sa-odlučivanja;24 došlo je do veće 22 Međutim, u unutrašnjoj politici bilo je ozakonjeno „revolucionarno nasilje” koje je primenjivano i u Ruskoj revoluciji. 23 To može objasniti zašto danas ne mali broj građana u Srbiji iskazuje nostalgiju prema bivšoj Jugoslaviji, što potvrdjuju i istraživanja u drugim bivšim republikama. 24 Uprkos tome što se radilo o takozvanom paternalističkom samoupravljanju zato što ga je inaugurisala i u potpunosti kontrolisala država, bilo je slučajeva kada su organi samoupravljanja u pojedinim institucijama i fabrikama uspevali da spreče rešenja koje je država nametala, ili bar da pokažu otpor, kao što je bio slučaj Filozofskog fakulteta u Beogradu posle 1968. koji se šest godina odupirao pokušaju Skupštine Srbije da prisili samoupravne organe da otpuste osam profesora; ili slučaj fabrike Ivo Lola Ribar, u kojoj su radnici dugo uspevali da brane svoj projekat rada i razvoja preduzeća, ali i drugih manje poznatih slučajeva. Današnja oštra kritika samoupravljanja, kojem se pripisuje celokupni neuspeh Srbije da se uključi u proces

slobode kretanja, u zemlji i inostranstvu (slobodna razmena rada i kulturnih dostignuća); lakše se ostvarivala sloboda profesionalnog udruživanja (ali bez političkog pluralizma); ukinuta je zvanična državna cenzura (ali se pojačala auto-cenzura pojedinaca i institucija); prihvaćene su izvesne ekonomske reforme (uvođenje kontrolisane tržišne privrede, ali liberalizacija privrede nije mogla da napreduje bez političkih reformi); došlo je do prodora modernizacije u književnosti i slikarstvu; rigidno nametanje marksizma kao jedine/vladajuće ideologije je popuštalo u filozofiji i nauci (desetogodišnje izdavanje časopisa „Praxis” i održavanje „Korčulanske letnje škole”, uvođenje sociologije na univerzitetima, koja je ranije bila odbačena kao „buržoaska nauka”, uvoz stranih knjiga i časopisa i slobodnije bavljenje različitim ideologijama), itd. U tom periodu dogodio se u Jugoslaviji prvi masovni, spontani levi studentski pokret 1968. koji je neposredno izazvan brutalnim nasiljem policije prema studentima-demonstrantima, ali je tokom svoga trajanja, kada je institucionalizovan (samoupravnim proglašenjem štrajka na Beogradskom Univerzitetu) sve više prerastao u otpor postojećoj politici: kritikom birokratizacije rukovodstva, socijalne nejednakosti i privilegija (centralni slogan je to izražavao - „dole crvena buržoazija”), odsustva borbe protiv siromaštva, primene sredstava nasilja u nametanja političkih rešenja, gušenja slobode mišljenja i aktivnosti. U tom pogledu je studentski pokret u Beogradu (i drugim gradovima Jugoslavije) bio vrlo blizak studentskim pokretima u svetu (na univerzitetima u Americi, u Parizu, na Varšavskom univerzitetu i drugim pokretima) koji su se pobunili sa pozicije levičarskih ideja, sa zahtevima za proširenjem prostora slobode i borbom protiv nasilja, kao centralnim temama. O tome je Milovan Đilas napisao: „Dogodilo se nešto zaista novo, razbijen je birokratski monolitizam...uneti su sveži tokovi u ustajalost”.25 Osnovna ideja koja je inspirisala učesnike studentskog pokreta bilo je oslobađanje ličnosti i pravo na ličnu autonomiju i autonomiju Univerziteta i društvenih institucija, poštovanje slobode naučnog istraživanja i intelektualnih delatnosti, protiv monopola nad mišljenjem i delovanjem i policijskog i svakog drugog nasilja. Ali je gušenje studentskog pokreta kao opasnosti koja je mogla da pokrene eroziju „realnog socijalizma”, kao i sankcije koje su preduzete protiv najistaknutijih studenata-učesnika i profesora koji su već bili izašli iz „košulje” dogmatskog marksizma, potvrdilo da su zahtevi za promenama istaknuti u studentskom pokretu bili više nego što je i taj „mekši autoritarni sistem” mogao da podnese jer se nije bio oslobodio svoga staljinističkog jezgra. Ostao je netaknut i neupitan: monopol jedne partije, hijerarhijska struktura moći, opravdavanje primene nasilja radi očuvanja vlasti (sa primenom tipično staljinističkih metoda represije kada se rukovodstvo demokratizacije, je ne samo stvar nepoznavanja, nego i izraz histeričnog antikomunizma. 25 Neobjavljeni tekst u tom periodu, štampan u Danas-u 24. juna 2008. povodom 40godišnjice studentskog pokreta, pod naslovom „Pokret za demokratski socijalizam”.

81

82

osećalo ugroženim), kolektivističko shvatanje podređenosti pojedinca i naroda državi/partiji, koncept bezlične mase kao glavnog agensa društvenog razvoja ugrađen u sistem dominacije i subordinacije. Iz tih razloga nisu mogli biti prihvaćeni osnovni zahtevi studentskog pokreta, koji se mogu uklopiti u vizuru levice (iako studentski pokret nije bio u stanju da u tom periodu eksplicitno formuliše levičarsko opredeljenje, zalažući se, pre svega, za humanističku interpretaciju marksizma i socijalizma). Brozu je bilo jasno da bi širenje takvog pokreta i na druge slojeve (bila je izdata zabrana po fabrikama da radnici dolaze na skupove na Filozofskom fakultetu) izazvalo krah tog sistema koji je počivao na njegovoj ličnoj vladavini, ali je lukavo koketirao sa zahtevima studenata, navodno priznajući da su njihove kritike bile opravdane, što mu je pomoglo da relativno brzo uguši pokret i u nastavku preduzme niz represivnih mera protiv onih koji su „zloupotrebili pokret”, ali i da se ozbiljnije obračunava sa pojavama „prekoračivanja dozvoljene slobode” u umetnosti („crni talas u kulturi”), sa autonomijom Univerziteta (izbacivanje nepoćudnih profesora odlukom državnih organa zbog „kvarenja naše omladine”), pojačavanjem partijskog režima (uvođenjem principa lojalnosti/podobnosti za sva radna mesta), pojačavanjem partijske cenzure u izdavaštvu i medijima, promocijom „kulta ličnosti”, itd. U tom pogledu takozvani novi kurs, uveden 1970-ih godina, bio je vraćanje na staljinističke metode u politici i kulturi.26 Ipak, autoritarni sistem Brozove epohe imao je izvestan ograničeni kontakt sa idejama levice (u socijalnoj sferi) u poredjenju sa Miloševićevim režimom 1990-ih godina prošlog veka, čija je politika, u prvo vreme, bila redukovana na „leve fraze”, dok ih „vodja” nije zamenio nacionalističkom ideologijom, računajući da je populizam u narodu prihvatljiviji od istrošenog komunizma. Oslobodjena levičarskog nasledja Socijalistička partija Srbije je legalizovala socijalnu nejednakost (legalizacijom ilegalno stečenog bogatstva) i jačala autokratski sistem, dok je JUL služio kao maskota (kvazi)levice, koja se izdavala za čuvara ideja „socijalizma”. Imajući to u vidu neophodno je preformulisati pitanje: da li je socijalizam kompatibilan sa idejama levice u smislu kritičkog preispitivanja u praksi poznatih oblika „socijalizma”; ali i sam pojam levice zahteva preispitivanje, kako zbog rigidnosti ultralevičarstva, tako i zbog izjednačavanja kvazi-levice sa izvornijim idejama i stare i nove levice i levih pokreta. Pitanja koja treba dalje istraživati i o njima razmišljati su sledeća: 1. da li je levica imala realnu perspektivu u Jugoslaviji i Srbiji (uzimajući u obzir istorijsko 26 Treba napomenuti da je danas aktuelna interpretacija rezultata studentskog pokreta 1968. potpuno izokrenuta - tvrdi se da je taj pokret zaustavio nameravane radikalnije reforme u Jugoslaviji, te mu se, stoga, pridaje negativna konotacija. I u ovom slučaju, kao i uopšte u analizi Brozovog perioda, koji je bio toliko kontroverzan, današnji analitičari primenjuju crno-belu vizuru, sa sklonošću da negiraju bilo kakva kretanja u pozitivnom smislu, ali ni da se udube u odgonetanje stvarnih razloga uvođenja „novog kursa”, koji je obnovom rigidnije autoritarne politike, doista zaustavio započete reforme. A pre svega da se zapitaju: da li su ekonomske reforme mogle ići dalje bez elementarnih političkih reformi.

nasledje iz 19. veka ali i promene nastale u sredini 20. veka); 2. da li je komunistički režim u Jugoslaviji sahranio sve mogućnosti za razvoj levice i socijaldemokratske opcije; 3/ da li je studentski pokret 1968. u vreme u kojem je nastao mogao da bude prekretnica, u smislu reafirmacije ideja levice i njihovog uklapanja u oficijelni politički program; 3. koliko su prodori „novog senzibiliteta u umetnosti, filozofiji i nauci stvarno zapljusnuli svakodnevni život ljudi?” (kao što se pita Nebojša Popov.27 28 Ostalo je takodje neistraženo koliko je redefinisani dogmatski marksizam imao šireg uticaja na prihvatanje liberalnijih ideja u Jugoslaviji (izvan časopisa „Praxis” i nekoliko drugih); 4. kako se može objasniti naglašeno skretanje udesno posle 2000. čak i onih političkih partija koje su bile opozicija režimu Slobodana Miloševića i kako je došlo do snažne obnove nacionalizma, koji se nije mogao predskazati (prema izvršenim istraživanjima, osamdesetih godina prošlog veka), ali i nedovoljna profilisanost demokratskih stranaka (da li je presudnu ulogu u tome odigrala borba za vlast, koja je nametnula prilagodjavanje putem populističke propagande?). I na kraju ostaje pitanje: da li se naziru pokušaji obnove ideja na tragu „nove levice”? Budući da su intelektualci u Srbiji bili uvek glavni pokretači i zastupnici levih ideja, potrebno je istraživati društveni položaj intelektualaca danas. Veća rasprostranjenost konformizma nego liberterskih ideja i sklonosti ka konzervativnim idejama kod današnjih intelektualaca u Sbiji mogla bi se objasniti činjenicom da su se u većem broju uključili u strukture vlasti i postali partijski funkcioneri ili njihovi disciplinovani članovi; ali ne treba zanemariti ni veliki uticaj neoliberalne doktrine, koja sve više postaje vladajuća ideologija modernog kapitalizma, a koja je stekla i mnoge sledbenike medju intelektualcima u Srbiji. Zato vodeći „državotvorni” intelektualci govore o levim idejama samo u pežorativnom smislu, promovišući jedan konzervativni model „tranzicije” (što označava zaustavljanje promena, ili vraćanje u prošlost, sa kojom se izbegava kritičko suočavanje). Trebalo bi, međutim, pogledati i šta se dešava u Evropi, kao i na drugim kontinentima i kako će to uticati na dalji razvoj srbijanskog društva u novom milenijumu. Uprkos tome što je i na globalnom planu levica potisnuta i što sve više desnica preuzima vlast (u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj), analize pokazuju da sa već uočenim promašajima desnih konzervativnih snaga ponovo jačaju stranke leve orijentacije, jer pogoršanje uslova života, kako u ekonomskom smislu 27 N. Popov, Društveni sukobi, Izazov sociologiji, 2008. str.182. On konstatuje da je to ostalo neistraženo sve do danas. 28 Spekuliše se i o tome da postoji „demokratski nacionalizam”, odnosno i „demokratska desnica”, što je contradictio in adjecto, budući da je konzervativizam suštinsko obeležje desnice.

83

84

(zbog sve veće socijalne diferencijacije, monopola transnacionalnih kompanija, nekontrolisanog rasta cena na tržištu neophodnih proizvoda, a istovremeno zbog posledica ukidanja elemenata socijalne države) dolazi do obnavljanja zahteva koje su pokretali svi levi pokreti; tako i do odlučnijeg suprotstavljanja obnovljenim tendencijama autoritarizma (pojave sve otvorenijeg gušenja slobode i građanskih inicijativa, kao i kršenja ljudskih prava i u razvijenim demokratskim državama, pojave tajnih koncentracionih logora za „neprijatelje”/teroriste, uništavanje životne sredine zarad obezbeđivanja neobuzdanog rasta privrede, tehnologije i najmodernijeg naoružanja, itd.). Sve učestaliji masovni štrajkovi u kojima učestvuju skoro svi slojevi društva, udruživanje različitih pokreta (mirovnih, ekoloških, feminističkih, alterglobalističkih) u otporu promovisanom modelu globalizacije koji radi u korist moćnih i bogatih, pre svega, otvorenom opravdavanju nasilja („unošenjem demokratije” u male i nerazvijene zemlje spolja, bez obzira na društvene okolnosti i tradiciju određenog naroda) - izaziva revolt, koji je najpre zahvatio skoro ceo kontinent Južne Amerike, a pri kraju prve decenije novog veka rasprostire se i na druge kontinente. Činjenica je, međutim, da se taj talas „građanske neposlušnosti” najmanje dotiče zemalja bivšeg „realnog socijalizma”, među koje spada i Srbija. I to je jedan od problema koji bi trebalo ozbiljnije istražiti. Ali kada je reč o Srbiji, čija je nedavna prošlost obeležena katastrofama međuetničkih ratova čije posledice još nisu sanirane, niti je njihova ideološka pozadina prevaziđena, teško je praviti analogije, ne samo sa kretanjima u Evropi i drugim delovima sveta, već ni sa drugim bvivšim socijalističkim zemljama, koje su imale priliku 1989. godine za novi start, dok se Srbija, može se reći, nije oslobodila svoga ni feudalnog ni komunističkog nasleđa, iako je imala svoj „5. Oktobar”. Ali najnovija događanja na političkoj sceni Srbije ukazuju na to da je potrebno ponovo se vratiti kritičkom razmatranju „oktobarskog prevrata” - šta je on promovisao, na kojim idejama se zasnivala njegova masovnost, da li je euforičnost toga otpora zamaglila ocenu heterogenosti učesnika i koliko je „opozicija” režimu Slobodana MIloševića bila jedinstvena u pogledu pozicije kada dođe na vlast. Već je prva vlada DOS-a bila suočena sa svim tim problemima, ali se ni političke partije, ni istraživači nisu dublje zainteresovali za razumevanje situacije posle pada bivšeg režima, zbog čega je reformska politika u pravcu demokratizacije društva bila nedovoljno artikulisana, te su se očekivane promene sprovodile vrlo sporo u prvom periodu demokratske vlasti, a zatim, sve više bile sprečavane, zbog čega je došlo do velikog razočarenja i nezadovoljstva građana politikom prodemokratskih snaga, koji su se, tražeći izlaz, okretali desničarskim kozervativnim strankama.29

29

Videti istraživanja: Z.Golubović et al. Politika i svakodnevni život, 2003. i Probuđene nade - Izneverena očekivanja, 2007.

Dakle, u Srbiji otpor vladajućim strukturama ne nastaje iz nezadovoljstva zbog posledica nehumanog modela globalizacije i primene sve ogoljenije forme kapitalizma, već iz nezadovoljstva politikom demokratskih snaga koje su od 2000. do danas bile na vlasti i nisu ispunile očekivanja (mada ni ta očekivanja nisu bila jednoznačna) i obećanja, zbog čega veliki broj građana u Srbiji misli da su „iznevereni”. Zato zbog frustracije nisu u stanju da izaberu onu opciju koja bi omogućila brže i dublje promene u jasno artikulisanoj demokratskoj tranziciji. Prelaz iz autoritarnog sistema na zasnivanje demokratije na osnovu jasno artikulisanog socijaldemokratskog programa, otežava i ta činjenica što u Srbiji nije reč o dilemi: manje ili više demokratije (što motiviše društvene pokrete u svetu da se odupru naletu konzervativizma u ime progresivnih promena), već je zbog opšte devastacije društva devedesetih godina došla primarno do izražaja potreba za „normalnim životom” (šta-god to značilo, a u prvom redu, oslobađanje od stalne borbe za preživljavanje). Kada je reč o građanstvu, koje je okupirano materijalnim problemima, nezadovoljstvo raste zato što nosioci vlasti tome najmanje posvećuju pažnju, budući da su okupirani učvršćivanjem osvojenih pozicija moći. U takvim uslovima i atmosferi ideje levice nisu popularne ni za državnu/partijsku birokratiju, niti za građane - prvima te ideje smetaju da ostvare „stabilnu vlast”, a drugi ih doživljavaju kao puke fraze jer osnovni procesi u državi idu u suprotnom pravcu: jačanje izvršne vlasti nasuprot parlamentarizmu koji isključuje „participativnu demokratiju”, a to znači odbacivanje kontrole nad upravljačkim i zakonodavnim strukturama vlasti; loša politika privatizacije, koja je proizvela negativne efekte u privredi i u pogledu sve težih problema radnog stanovništva; zaoštravanje socijalne diferencijacije - kao manifestacija otuđenosti politike od građana. Pojačano nepoverenje u politiku, ali i u same sebe, povećava važnost nacionalnog identiteta na uštrb lične identifikacije i razvijanja sopstvenih moći. Iz toga proizlazi opšta atmosfera beznađa, čemu je u velikoj meri doprinela i devastacija opšte kulture, u kojoj dominira turbo-folk masovna, sve prizemnija produkcija, koja dobro služi bekstvu od sumorne stvarnosti, ali i „bekstvu od slobode” i bilo kakvog razmišljanja o traženju izlaza i angažovanju da se nepovoljna situacija prevazilazi. To je pogodno tle za desničarske ideologije, čiji plen postaje u najvećoj meri mlađa generacija (pojava neonacističkih i fašističkih grupa), koja je sve agresivnija i autodestruktivna, ali i činilac destrukcije društva, ograničavajući širenje pozitivnih ideja i vrednosti u korist demokratskih promena. Nasleđena frustracija zbog ratnih devedesetih godina, a koja je nastavljena i posle 2000. godine, jer promene nisu dovele do „boljeg života” za većinu stanovništva Srbije, potiskuje racionalno rezonovanje i potrebu za razvijanjem novih vrednosti i ponašanja prema osnovnim moralnim principima. To podstiče vrednosnu konfuziju i uslovljava anomiju i besperspektivnost. Odričući se sopstvene odgovornosti što su stvari „krenule nizbrdo” (odgovori iz pomenutih istraživanja),

85

građani se predaju rezignaciji i potpunoj pasivnosti, odričući se, manje ili više nesvesno, promena (iako izjavljuju da su nezadovoljni što do njih nije došlo). Na toj podlozi (nepovoljne socijalne, ekonomske i kulturne situacije) aktivističke ideje levice ne doživljavaju popularnost, ne samo među građanstvom, već je levica potisnuta i u demokratskim strankama i u Srbiji se još uvek levica identifikuje sa SPS-om (u stvari, kvazi-levicom). Pozvaću se još jednom na tekst Džefa Ili-a, koji piše o „dalekosežnim posledicama neugrađenosti vrednosti/ideala u pristup svakodnevnom životu u izgradnji demokratije” i govoreći o „kulturnoj politici levice” upozorava na razmišljanje o tome „kako osloboditi pokrete i pojedince za promene” (Ibid, 124), što Turen naziva „kulturom otpora” putem samooslobađanja. U Srbiji je upravo zanemarivanje značaja kulture i kulturnog podizanja samosvesti građana, jedan od značajnih problema, koji može umnogome da objasni i sporo kretanje napred i otpor prema promenama. Beznađe koje je zahvatilo, naročito mlađe generacije, čemu prosvetna politika uopšte ne poklanja pažnju, čini mlade ljude (čak i maloletnike) plenom desničarskih ideologija, koji se mnogo lakše opredeljuju za destrukciju nego za kreaciju, najčešće kriveći „druge” što im je uskraćeno da žive „normalnijim životom”.

86

Znači li to da su sve šanse za nove pokrete levice zauvek pokopane na ovom prostoru? Mislim da nada za obnovu emancipatorskih pokreta još postoji, što oživljavanje sećanja povodom četrdesetogodišnjice studentskog pokreta 1968. pokazuje u svim republikama bivše Jugoslavije i na više mesta u gradovima Srbije. To sećanje može da probudi motivaciju za stvaranje „kulture otpora” i svesti o potrebi samooslobađanja, kao nastavak tradicije levice, koja se uvek rukovodila geslom da se „sloboda ne daje već se mora osvajati”. Javljaju se i znaci oživljavanja Nevladinih organizacija i stvaranja novih (u nekim gradovima su mladi pokrenuli izvesne inicijative) i nastavljanje i od ranije poznatih aktivnosti NVO-a „Žene u crnom”, koje su postigle zavidne uspehe u aktiviranju feminističkih grupa u svim gradovima Srbije (u borbi protiv nacionalizma, rasizma, klerikalizma, a u ime samoemancipacije kao puta do demokratizacije). U Srbiji se javljaju teškoće na tom putu zato što se još nije oformila građanska i demokratska politička elita, koja bi imala i volju i snagu da artikuliše i u praksi primenjuje emancipatorske ideje, umesto što troši snagu na borbu za vlast i samoreprodukciju, kada su u pitanju strukture moći; a građanstvo se predaje rezignaciji i jadikovanju. Ipak, stiče se utisak, na osnovu rezultata istraživanja u 2000-im godinama, da su građani postali politički zreliji u proceni realne situacije od političara, ali je moć još uvek nepodeljeno na strani političara, te kognitivna racionalnost građana ne ide u korak sa razvojem građanske samosvesti, usled čega većina radije bira povlačenje

od otpora. Ali mislim da nije fraza kada se kaže da će mladi, najverovatnije, biti opet pokretači zapostavljenih ideja napretka, jer je potreba mladih ljudi za samooslobađanjem i aktivnošću u većoj meri deo njihove psihološke strukture, nego što je slučaj kod starijeg stanovništva, koji se vraćaju u sećanja na „lepšu prošlost” (karakterističnim zaboravom lošeg i neprijatnog) i gube snagu za suočavanje sa tegobama sadašnjice. Naravno, to „buđenje” mladih, koji bi u idejama „nove levice” mogli naći podsticaj za neophodni aktivizam, neće ići automatski, jer ni jedna dispozicija ličnosti nije čisto biološki ugrađena u psihološku strukturu pojedinca - socijalizacijom i edukacijom se moraju razvijati složene potrebe30 i motivacija za kreaciju novih situacija dostojnijih života čoveka. Dosadašnja postoktobarska politika nije podsticala ni stvaranje povoljnijih uslova za adekvatnu (naročito primarnu) socijalizaciju, niti za edukaciju radi razvijanja novih demokratskih vrednosti (o čemu svedoči činjenica da je prosveta jedno od najzanemarenijih područja politike danas). Sledi zaključak: neophodno je bez daljeg odlaganja aktivirati sve raspoložive potencijale stanovništva Srbije za odgovorno učestvovanje u razvijanju i ostvarenju ideja progresivnih levih pokreta, vršeći pritisak na političke elite da se bolje upoznaju sa najnovijim inicijativama „nove levice” u svetu i da iskoriste već postojeće iskustvo kako u osvajanju novih modela tranzicije tako i korekcije zastarelih oblika demokratije, na koje se lako nadovezuje neoliberalni i konzervativni koncept globalizacije, koji više obećava obnavljanje starih nejednakosti, nego širenje prostora za novu ravnopravnost među građanima, narodima i civilizacijama. Taj složeni posao neće moći da obave same političke elite: u svetu, u Evropi, u Srbiji, jer i same treba da dožive dublju transformaciju; potrebno je razvijati sve kapacitete individua i iskoristiti njihovu snagu i odgovornost za stvaranje nove, humanije budućnosti. Dakle, mora se raditi na tome da se pokreti i pojedinci oslobode da bi se angažovali za promene.

30

Videti koje potrebe Erih From naznačuje kao fundamentalno ljudske: Zdravo društvo, 1980. III glava, str.51-85.

87

Literatura

88

1. Arendt, H. 1991. O Revoluciji, Odbrana javne slobode, „Filip Višnjić”, Beograd. 2. Bauman, Z. 1976. Socialism, The Active Utopia, G. Allen & Unwin, London. 3. Bourdieu, P. 1999. Signalna svetla, Prilog za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udžbenike, Beograd. 4. Castoriadis, C. 1975. Institution imaginaire de la société, Editions du Seuil, Paris. 5. Castoriadis, C. 1977-1986. Domaines de l’homme - Les carrefours du labyrinth, Editions du Seuil. 6. Čomski, N. 1996. Svetski poredak stari i novi, Studentski kulturni centar, Beograd. 7. Džef, Ili, 2007. Kovanje demokratije, Istorija levice u Evropi, 1850-2000. Fabrika knjiga, Beograd. 8. From, E. 1975. Bekstvo od slobode, Nolit, Beograd. 9. From, E. 1980. Zdravo društvo, „Rad”, Beograd. 10. Giddens, A. 1994. Beyond Left and Right, The Future of Radical Politics, Polity Press, Cambridge. 11. Giddens, A. 2000. The Third Way and its Critics, Polity Press. 12. Goodman, E. 1975. A Study of Liberty and Revolution, Acton Society Trust, London. 13. Kangrga, M. 2002. Nacionalizam i demokratija, Sremski Karlovci 14. Kosik, K. 1995. The Crisis of Nodernity, Essays and Observations from the 1968. Era, Rowman & Littlefield Publisher. 15. Lipset, S. „Amerikanizacija evropske levice”, Republika, br.121-122, 2000. 16. Marcuse, H. 1966. One-Dimentional Man, Beacon Press, Boston. 17. Marcuse, H. 1972. Kraj utopije, Esej o oslobodjenju, Stvarnost, Zagreb. 18. Marković, B.(ed), 1996. Social Democracy in Europe Todaqy, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd. 19. Mićunović, D. „Idejni izvori liberalizma i socijalizma” u Moja politika, 2005. „Filip Višnjić”, Beograd. 20. Mills, Wright C. 1964. Elita vlasti, Kultura, Beograd. 21. Mills, Wright C. 1964. Sociološka imaginacija, Savremena škola, Beograd. 22. Mills, Wright C. 1966. Znanje i moć, Vuk Karadžić, Beograd. 23. Nizbet, R. 1999. Konzervativizam, San i stvarnost, CID, Podgorica. 24. Pavlović, V. (ed). 1987. Obnova utopijskih energija, Izdavački centar SSO Srbije. 25. Popov, N. 2008. Društveni sukobi, Izazov sociologiji - „Beogradski jun 1968.”, Službeni glasnik, Beograd. 26. Reich, W. 1973. Masovna psihologija fašizma, Mladost, Zagreb. 27. Sen, A. 2002. Razvoj kao sloboda, „Filip Višnjić”, Beograd. 28. Stiglic, Dž. 2002. Protivrečnosti globalizacije, SMB-h, Beograd 29. Touraine, A. 1980, L’àpres socialisme, Bernard Grasset, Paris. 30. Touraine, A. 2005. Un nouveau paradigme, Pour comprendre le mond aujourd’hui, Fayard, Paris. 31. Valerštajn, I. 1995. Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd. 32. Volcer, M. 2000. Područje pravde, „Filip Višnjić”, Beograd.

Vladimir Vuletić Globalni socijalizam

Sažetak U tekstu se analiziraju promene koje su se dogodile tokom poslednjih trideset godina u svetskom sistemu i problemi do kojih su one dovele. Prezentuju se osnovne strategije osmišljene za prevazilaženje navedenih problema, a na kraju teksta posebno se analizira stav levice prema tim problemima. Osnovni zaključak u tom smislu je da budućnost levice zavisi od sposobnosti da ovlada kulturnim poljem u kome bi afirmisala autetnične vrednosti kao što su solidarnost i jednakost. Ključne reči: Globalizacija, socijalizam, kapitalizam, levica

Abstract Changes in the global system which happened in last thirty years and problems which they led to are analyzed in the text. Basic strategies created with the intention of solving those problems are presented, at the end of the text attitude of the left towards these issues is analyzed particularly. General conclusion is that the future of the left depends on it’s ability to master cultural filed in which it would be able to assert authentic values such as solidarity and equality. Key words: Globalisation, socialism, capitalism, left

89

90

Umesto uvoda – pojmovni i istorijski kontekst U tekstu polazimo od pretpostavke da je kraj XX i početak XXI veka predstavljao važan tranzitivni period svetskog kapitalističkog sistema. Pukotine koje su se javile u tom sistemu, o čemu će biti više reči u trećem delu rada, svedoče o potrebi njegove rekonstrukcije. U kom pravcu će se ta rekonstrukcija odvijati nije izvesno. Razmišljanja koja se sada nude kao manje ili više utemeljene strategije biće predstavljene u četvrtom delu rada. Jedno je izvesno, ona se u značajnoj meri razlikuju i čak međusobno suprotstavljaju. Ako pratimo period nakon Francuske revolucije zapazićemo da su ta razlikovanja postojala i ranije, ali niži nivo integrisanosti sveta, nije nalagao imperativ koji je najpregnantnije izražen u geslu olimpijade u Pekingu – jedan svet, jedan san. Čini nam se izvesnim da bi dezintegracija postojećeg nivoa međuzavnosti imala katastrofalne posledice po većinu ljudi u svetu. Zbog toga se kao jedan od istražvačkih prioriteta nameće pitanje šta izaziva dezintegrativne procese? Postoje osnovi za pretpostavku da je značajan broj tih činilaca utkan u temelje sadašnjeg sistema, pa se kao drugi istraživački prioritet nameće pitanje šta da se radi? U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li levica ima odgovor na izazove s kojima se susreće sadašnji poredak? Bez obzira na veoma širok spektar levičarskih ideja, levica se u svesti običnih građana često povezuje s komunističkom ideologijom i socijalističkim poretkom koji je ona legitimisala u većini zemalja takozvanog realnog socijalizma. Ta ideologija je doživela krah zajedno sa realnim soci-

91

92

jalizmom. Mnogi su to iskoristili da ujedno proglase i krah levice. Međutim, problemi s kojima se suočava svet i ozbiljne pukotine koje se u njemu javljaju, kao i sve očiglednija hipokrizija ideologije koja dominira u centru svetskog sistema, nameću potrebu da se razmotre sve ideje bez obzira s kog pola ideološkog spektra dolaze. Zar, upitaće se mnogi, upravo nestanak bipolarnog sveta i poraz socijalizma nisu predstavljali saniranje jedne ogromne pukotine u svetskom poretku koja je omogućila globalizaciju, odnosno homogenizaciju sveta? Zar je i kako je moguće da se socijalizam, koji je doneo toliko patnji i nesreće ljudima koji su živeli u tom sistemu, preporučuje kao lek za globalne probleme? Zar ideologija političkog totalitarizma, ekonomske neslobode i masivizacije kulture može na bilo koji način predstavljati emancipatrorsku silu, i nije li zapravo zalaganje za globalni socijalizam svojevrsna zamka kojom se čitav svet želi totalizovati po uzoru na nekadašnji sovjetski sistem? Da bi se otklonili izvori mogućih nesporazuma odmah ćemo ukazati na tumačenja osnovnih pojmova koji su ovde različito shvaćeni u odnosu na kanonizovane predstave. To se odnosi, pre svega, na predstave o socijalizmu i kapitalizmu koji se uobičajeno shvataju kao oznake za dva međusobno suprotstavljena sistema regulacije društvenih odnosa kako u oblasti privrede tako i u oblastima politike i kulture. Kao primeri ova dva sistema obično se uzimaju model kapitalizama u SAD-u i model socijalizma u SSSR-u tokom većeg dela XX veka. U tom smislu kapitalizam se vidi kao privredni sistem u kome alokaciju resursa reguliše slobodno tržište, dok se za socijalizam vezuje planska privreda. Vlasništvo nad resursima je u prvom slučaju privatno, a u drugom državno. U političkom smislu kapitalizam se vidi kao sistem parlamentarne demokratije u kojoj parlament i predsednika biraju građani na slobodnim višestranačkim izborima, dok je socijalizam shvaćen kao vid partijske države u kojoj ključne političke odluke donosi uska grupa na vrhu jednopartijske nomenklature, oličena u politbirou i generalnom sekretaru komunističke partije. Najzad, kada je o kulturi reč, kapitalizam je predstavljen kao sistem u kome vlada pluralizam kulturnih stilova i sloboda izražavanja, dok se socijalizam vezuje za monopol određenog kulturnog izraza koji je visoko ideologizovan pod stalnom paskom ideoloških organa komunističke partije. Deskriptivni značaj ovako shvaćenih pojmova ne može se u potpunosti negirati. Istina, čak i kada se koriste za opis dva tipa regulacije društvenih odnosa oni pate od suvišnog uopštavanja, koje ne vodi računa o specifičnostima različitih perioda i karakteristikama različitih zemalja u kojima su ovi režimi bili na snazi. U analitičkom smislu, međutim, ovakvo određenje pojmova socijalizam i kapitalizam nije od velike pomoći. Kapitalizam, analitički posmatrano predstavlja, pre svega, način akumulacije bogatstva sa osnovnim ciljem njegovog daljeg uvećanja, odnosno lakše oplodnje. Obično se smatra

da je motiv ovakvog ponašanja vezan za strah od konkurencije. Mada je ovo uverenje gotovo opšteprihvaćeno ono u sebi sadrži veliku dozu ideologizacije i u najboljem slučaju moglo bi se smatrati validnim za određeni oblik kapitalizma. S obzirom da se kapitalizam transformisao na različite načine, bliži smo shvatanju da suštinu kapitalizma činio ono što bi se moglo izvesti kao zajednički imenitelj svih njegovih pojavnih oblika. U tom smislu kapitalizam shvatamo kao racionalnu delatnost s ciljem uvećanja bogatstva radi njegovog daljeg uvećanja. Treba primetiti da je u ovom određenju kapitalizma naglasak na racionalnoj delatnosti kao sredstvu, a ne na stečenom bogatstvu kao ishodu kapitalisičkog preduzeća.1 Tako definisan kapitalizam možemo prepoznati u različitim epohama ljudske istorije, a kao uobičajenu praksu u Evropi počev od XIII veka. Njegov značajniji uticaj na društvene odnose vidljiv je od XVI, a dominantan od XVIII veka. Socijalizam, s druge strane, predstavlja ideologiju nastalu i razvijanu počev od sredine XIX veka2. Ideologije predstavljaju skupove manje-više konzistentnih ideja koje opisuju poželjnu viziju društva, aktere koji mogu doprineti realizaciji te vizije i neprijatelje koji joj se suprotstavljaju. Socijalističke ideje su proistekle iz kritike kapitalizma koji je dominirao u Velikoj Britaniji i drugim zemljama u kojima je u to vreme industrijski kapitalizam počeo značajnije da utiče na društveni život, ali je ta kritika bila usmerena u cilju bržih političkih promena koje bi išle u korak sa ekonomskim razvojem, a ne u smeru zaustavljanja ekonomskog razvoja. Međutim, socijalističke ideje su tokom XX veka razvijane i u zemljama u kojima kapitalizam nije bio dominantan oblik sticanja bogatstva. U tom smislu možemo razlikovati socijalizam kao kritiku društvene prakse i socijalizam kao model organizacije društvenog, pre svega, privrednog života. Pored toga, sukobi u okviru socijalističkih frakcija doveli su do različitih tumačenja socijalizma, koji se međusobno razlikuju po mnoštvu važnih pitanja. No, izvorno uverenje je - što istovremeno predstavlja zajednički imenitelj svih konkurentskih shvatanja socijalizma - da: „nekontrolisana koncentracija bogatstva i konkurencija neizbežno dovode do rastuće bijede i kriza i da taj sistem mora biti zamijenjen drugim, u kome će organizacija proizvodnje i razmijene ukinuti bijedu, eksploataciju i dovesti do nove podele dobara u skladu s principima jednakosti“ (Kolakovski, 1980: 216). 1 Ovoj distinkciji ćemo se kasnije vratiti, a sada je dovoljno reći da nasuprot ovako definisanom pojmu ne stoji socijalizam, jer se socijalisti nikada nisu suprotstavljali uvećanju bogatstva, naprotiv, ono za šta su bili zainteresovani je pre svega njegova pravednija raspodela. Suštinsku suprotnost kapitalizmu u tom pogledu predstavljalo je eventualno skup vrednosti i normi kristalizovanih u običajima i moralu pojedinih zajednica koje regulišu ekonomsko ponašanje svojih članova na principima koji nemaju racionalnu osnovu. Naravno, postoje i drugačija shvatanja onoga što čini specifičnost kapitalizma. Neki autori u prvi plan ističu eksploataciju, drugi suprotnost privatnog vlasništva i najamnog rada, treći konkurenciju kao osnovni pokretački mehanizam itd. 2 Kovanica socijalizam vezuje se za sen-simonistu Pjera Leroa (Pierre Leroux) koji je 1832. upotrebio u časopisu „Globe“. U to vreme je takođe, u Britaniji koriste ovenisti (Kolakovski, 1980:216)

93

94

Kada se govori o kolapsu socijalizma onda se, pre svega, ima u vidu kolaps jednog modela organizacije privrednog života. Socijalizam nije uspeo da stvori bogatstvo uporedivo sa bogatstvom ostvarnim u kapitalističkim zemljama. Istovremeno nije uspeo da ukine svojevrstan vid eksploatacije i društvenih nejednakosti. No, to nije sve. Ako se socijalizam definiše kao kritika društvene prakse onda bi se moglo reći da on nije ni postojao u takozvanim socijalističkim zemljama. S druge strane, ako smo kapitalizam definisali kao racionalnu organizaciju privrednih aktivnosti radi obnavljanja ciklusa proizvodnje, onda bi se privredna aktivnost u socijalističkim zemljama, takođe, mogla razumeti kao oblik kapitalizma koji je obezbedio da za relativno kratko vreme Rusija, na primer, od tipično agrarne zemlje postane respektabilna industrijska sila. Industrijska modernizacija koja je bila cilj, ostvarena je brzo i efikasno, tako da se sredinom XX veka o SSSR-u govorilo kao o svetskoj vojnoj, ali i ekonomskoj sili. No, treba ponoviti da ovaj uspeh nije bio posledica socijalizma kao ideologije, već posledica planski, dakle, racionalno organizovane proizvodne aktivnosti. Temeljne vrednosti socijalističke ideologije kao što su solidarnost, zajedništvo, saradnja i jednakost nisu bile utkane u privredni uspeh SSSR-a. Drugim rečima, kao što nisu bile zaslužne za početni privredni uspeh, ove vrednosti nisu mogle biti odgovorne ni za kasniji neuspeh socijalističkog projekta u SSSR-u. Ovaj kratak pojmovno istorijski uvod bio je neophodan da bi se demistifikovali osnovni pojmovi s ciljem razbijanja nekoliko široko rasprostranjenih predrasuda. Prvo, socijalizam kao ideologija nije nužno suprotstavljen kapitalizmu kao mehanizmu racionalnog uvećanja društvenog bogatstava. Takođe, uprkos dominantom shvatanju, socijalizam nije izvorno povezan ni sa idejom o ukidanju privatnog vlasništva, niti nužno negira tržište kao alokativni mehanizam. Drugo, i opet suprotno dominantnom uverenju ni kapitalizam nije nužno vezan za privatno vlasništvo nad resursima proizvodnje, već pre svega za racionalan odnos prema njihovom korišćenju u procesu reprodukcije bogatstva. Treće, plan i tržište nisu sinonimi za socijalizam i kapitalizam, već različiti idealnotipski oblici regulacije alokacije resursa. Četvrto, kapitalizam je oblik privredne aktivnosti, a socijalizam utopijski zahtev za promenama koje bi uređivale društvene odnose u skladu sa dostignutim stepenom materijalnog bogatstva, a na temelju humanističkih vrednosti među kojima centralno mesto zauzima solidarnost. Naravno, ovakva interpretacija osnovnih pojmova nije u skladu sa svim postojećim interpretacijama razvijenim u okviru bilo socijalističke, liberalne ili konzervativne ideologije. U krajnjoj liniji cilj ovoga rada i nije da se bavi ideološkom ili teorijskom analizom pojmova već, pre svega, da odgovori na pitanje da li je sadašnji svetski sistem u dovoljnoj meri funkcionalan da bi obezbedio svoju nesmetanu reprodukciju, odnosno da li je u normativnom smislu adekvatan odgovor na opšteljudsku potrebu za dosezanjem sreće. Ne treba, naime, izgubiti iz vida da libe-

ralno opravdanje kapitalizma upravo u središte pažnje ističe obećanje o nestanku siromaštva i progresivnom poboljšanju materijalnih uslova života većine pojedinaca3. U najkraćem, širenje svetskog kapitalističkog sistema nije nikada teklo bez otpora i unutrašnjih protivrečnosti. Mnogi sukobi koji su obeležili istoriju čovečanstva, među njima i dva velika svetska rata, mogli bi se tumačiti u svetlu pomeranja centra tog sistema i proširenja njegovih perifernih granica. Ipak, sistem je uspevao da odoli izazovima i da uvek iznova uspostavi ravnotežu na višem nivou reprodukcije privrednih i društvenih odnosa. No, ako se analiziraju činioci koji su doprineli tom uspehu na ovaj ili onaj način se dolazi do zaključka da su tenzije unutar sistema bile prevazilažene prebacivanjem troškova njegove stabilizacije na teret nekog drugog. Drugim rečima, sistem se održavao tako što su troškovi njegovog harmoničnog funkcionisanja prebacivani na one koji su bili na periferiji tog sistema ili se tek uključivali u sistem. Dugoročno posmatrano, taj mehanizam je podrazumevao povećanje uticaja novih delova na sistem u celini. S obzirom da su bili na nižem hijerarhijskom nivou ti delovi nisu presudno uticali na funkcionisanje sistema, ali se bez obzira na tu činjenicu moralo voditi računa i o njihovim zahtevima, posebno u određenim kritičnim momentima. Ilustrativnije rečeno, sve je teže bilo kršiti liberalna načela koja su važila u centru sistema i voditi politiku dvostrukih standarda na njegovoj periferiji. Rasizam kao opravdanje pljačke kolonijalizovanih teritorija na kojima nisu važili isti principi organizovanja društvenih aktivnosti izgubio je svaki legitimitet nakon II svetskog rata, iako se smatrao potpuno legitimnim pogledom na svet tokom XIX veka. Upravo je proces dekolonizacije vođen pod ideološkim okriljem vilsonizma, koji je potpun zamah dobio nakon II svetskog rata, predstavljao kratkotrajnu, ali veoma optimističnu fazu u istoriji celokupnog čovečanstva. Mada ideološki i vojno podeljen, svet je u tom periodu bio preplavljen verom u bolje sutra koje se zasnivao kako na opštem privrednom oporavku tako i na uverenju da će svi narodi oslanjajući se jedni na druge moći da utiču na svoju sudbinu i sudbinu sveta. Kada to kažemo mislimo na konsenzus oko osnovnih drušvenih ciljeva. Ekonomski razvoj, bezbednost i proširenje polja demokratije, bez obzira na puteve njihove realizacije, predstavljali su osnovne ciljeve kako na zapadu tako i na istoku, kako na severu tako i na jugu. Dva ideološka modela razlikovala su se, pre svega, prema sredstvima kojima se mogao dostići univerzalni cilj – modernizacija (Vestad, 2008). O istovrsnosti osnovnih ciljeva možda najbolje svedoči krilatica koja se smatrala idejom vodiljom razvoja u SSSR-u, a koja je glasila - stići i prestići zapad, odnosno SAD. Sustizanje i prestizanje mogući su samo na istom pravcu pa već to jasno govori o 3 U slobodnoj interpretaciji mogli bismo reći da su nakon francuske revolucije na jednoj strani bili konzervativci koji su branili stari poredak, a na drugoj liberali i radikali (kasnije socijalisti) koji su zagovarali ideje francuske revolucije a ključna razlika među njima odnosila se na tempo promena.

95

96

saglasju ciljeva koji su važili u oba ideološka bloka. Ova činjenica je mogla još jasnije da se sagleda u svetlu izbora pred kojim su se nalazile zemlje Trećeg sveta. Za mnoge od njih ova dilema je bila manje važna od primarnog cilja koji se sastojao u prevazilaženju siromaštva i ekonomskom razvoju. U političkom pogledu socijalističke zemlje su sebe nazivale zemljama narodne demokratije, što je, takođe, ukazivalo na političku jednakost građana kao univerzalni politički cilj. Na polju kulture je bilo moguće uočiti izvesni konsenzus koji se ogledao u prihvatanju vrednosti potrošačkog društva, globalnim sportskim svetkovinama poput Olimpijade i drugih vrsta sportskog i kulturnog nadmetanja. Čak i u oblasti nauke i tehnološkog razvoja nije bilo bitnih razmimoilaženja, o čemu govore prioriteti koje su oba sistema davala naoružanju, osvajanju kosmosa i sličnim projektima, koji su bazirani na istim racionalnim osnovama. Na kraju treba reći da se, uprkos obostranoj ideološkoj borbi, koja je bila najočiglednija u polju društvenih nauka, krajem šezdesetih godina na zapadu etablirala teorija o konvergenciji dva sistema, koja je upravo svedočila o istovrsnosti društvenih ciljeva. Za već pomenuti Treći svet, period nakon II svetskog rata je bio obeležen završetkom procesa dekolonizacije. Snaga nacionaloslobodilačkih pokreta širom tog dela sveta, bez obzira da li su se nadahnjivali sovjetskim ili američkim konceptom razvoja, svedočila je o njihovom izlasku na put modernizacije, odnosno njihovim prihvatanjem vrednosti i ciljeva savremenog sveta. Industrijalizacija, koja je istovremeno značila sve viši stepen obrazovanosti populacije, smanjenje siromaštva i uključivanje sve većeg broja ljudi u proces političkog odlučivanja, ma kako rudimentarna, obećavala je smanjenje jaza između bogatih i siromašnih delova sveta. Slično bi se moglo reći i za društvene prilike u razvijenim zemljama. Nivo socijalnih tenzija je opao, a znatno je povećan i stepen vrednosnog konsenzusa. U tom periodu činilo se da je svet ujedinjen oko osnovnih ciljeva i vrednosti, a istovremeno činilo se da su ta obećanja realna. Uprkos postojanju religijskih, kulturnih, i ideoloških razlika, kao i uprkos sukobima, činilo se da Pax Americana predstavlja čvrstu sigurnosnu mrežu koja može odoleti potresima koji su se pojavljivali, ali koji nisu bili motivisani dovođenjem u pitanje osnovnih ciljeva i vrednosti na kojima je počivao svetski sistem. Jednostavnije rečeno, čak i postojanje dva alternativna modela modernizacije, uz svo prenaglašavanje razlika među njima, predstavljalo je izraz jedinstvenog projekta koji je započeo francuskom revolucijom. Ekonomski razvoj, sloboda pojedinca, demokratija koja podrazumeva jednakost i bratstvo među ljudima bili su zajednički temelji tog projekta. Međutim, mnogo toga se promenilo počev od 80-ih godina XX veka. Danas se većina ovih ciljeva čini manje dostižnim nego juče. Uverenje sve većeg broja ljudi da će sutra biti gore dovodi u pitanje legitimitet postojećeg poretka, a pojava sve većeg broja na iracionalnim osnovama

artikulisanih reakcija pojačava potrebu sistema da se od njih brani sredstvima fizičke prisile što dodatno pogoršava situaciju. Da bismo preglednije opisali šta se promenilo tokom poslednjih tridesetak godina poslužićemo se Gidensovom (Giddens) shemom institucionalnih dimenzija modernog poretka. Taj poredak počiva na četiri stuba: kontrola nad sredstvima prinude, odnosno svetski vojni poredak, nadzor i kontrola informacija koji su vezani za državu, odnosno sistem nacionalnih država, međunarodnu podelu rada i kapitalizam kao sistem proizvodnje (Gidens, 1998: 61-81).

Šta se promenilo? Kada je o svetskom vojnom poretku reč njega je tokom druge polovine XX veka obeležila podela na Varšavski i NATO pakt. Mnogi su skloni da u ovoj podeli vide rivalski odnos dva suprotstavljena bloka koji je pretio da svaki čas eksplodira u svetski sukob. No, uprkos nekolicini incidenata od kojih je svakako najznačajni predstavljala kubanska raketna kriza 1962. godine, navodni rivalitet ova dva vojna bloka nije ugrozio svetski mir. Teorija o ravnoteži straha koja postulira strah od obostranog nuklearnog uništenja teško može da objasni izostanak sukoba, već i zbog toga što strah kao iracionalna kategorija pre može dovesti do kataklizmičkih poteza nego što ih može sprečiti. Pored toga, trka u naoružanju imala je svoje etape u kojima su takmaci u različitim situacijama činili određene iskorake što im je za izvesno vreme davalo prednost, koja je mogla biti iskorišćena za odlučujući sukob da ga je iko želeo. Bliži smo, stoga Volerstinovom (Wallerstein) shvatanju da, zapravo, na delu nije bio stvarni sukob već podela zona interesa, koja je definisana još tokom II svetskog rata na Jalti, kojom je uglavnom precizirana podela sveta, a taj dogovor je prećutno podrazumevao odgovornost svake od sila za svoj deo teritorije. Drugim rečima, opasnost od svetskog sukoba nije ni postojala sve dok su se sile držale dogovora, a mnoštvo primera dokazuje da je to zapravo bio slučaj tokom čitave druge polovine XX veka. Uprkos hladnoratovskoj retorici koja je podrazumevala međusobne optužbe za ekspanzionizam, pogled u istoriju svetskih odnosa rečitije govori o tome da su, na primer, sovjeti svoj globalni uticaj gradili više kroz obuzdavanje i kanalisanje revolucionarnih pokreta koji su se na njih oslanjali nego na njihovo podstrekivanje. S druge strane, SAD uprkos snažnoj retorici nisu ništa učinile da pomognu pobune u Istočnoj Evropi koje su se sporadično dešavale pedesetih i šezdesetih, pa čak ni osamdesetih godina. Uprkos većem broju lokalnih sukoba koji su plamsali na različitim delovima planete, nijedan od njih nije pretio da se proširi i ozbiljnije ugrozi svetski mir. Drugim rečim, svi ti sukobi su bili pod kontrolom jedne ili druge, ili obe velike sile, onemogućavajući im da se izliju van svog lokalnog okvira.

97

98

Upravo nestanak SSSR-a, a samim tim i Varšavskog pakt, strateški je uzdrmao bezbednosnu arhitekturu sveta. Time se, naime, pojavila mogućnost da se vojno moćnije zemlje s periferije svetskog sistema odvaže na strategiju izazivanja SAD-a. Iračka invazija na Kuvajt predstavljala je upravo takvu vrstu izazivanja. Za razliku od svih prethodnih slučajeva kada su ratove započinjale vojno jače zemlje s bogatog severa, Irak je bio prvi slučaj u kome je vojno slabija zemlja rizikovala sukob s velikom silom. Takav presedan otvorio je pandorinu kutiju iz koje bi mogli da izađu slični pokušaji u budućnosti. Na drugačiji način i sukob u bivšoj Jugoslaviji bi se u izvesnoj meri mogao povezati s destabilizacijom svetskog vojnog poretka jer su lokalni akteri razumeli da u vakumu nastalom povlačenjem SSSR-a mogu pokušati da izvuku maksimum za svoje partikularne ciljeve. Takođe, ni sukobi u Somaliji i Ruandi i pored svoje unutrašnje dinamike ne mogu se u potpunosti razumeti van konteksta poremećaja svetske bezbednosne strukture nastale povlačenjem SSSR-a. Problem se, dakle, sastoji u tome što su u prethodnom periodu radikalni pokreti ili režimi po sopstvenom opredeljenju bili pod kontrolom jedne ili druge sile, a sada takvi pokreti ili režimi deluju nekontrolisano. U svakom slučaju, ostavši kao jedina svetska velesila, NATO u kome dominira SAD imaće težak zadatak da odgovori na sve veće izazove koji se pred njega postavljaju. Održavanje hegemonije je veoma skup poduhvat i upravo je on jedan od ključnih činilaca opadanja hegemonih sila, a time i njihove vojne moći (Kenedi, 1999). Sistem nacionalnih država kao drugi stub svetskog poretka je doveden u pitanje procesom ekonomske globalizacije. Ovde pratimo tezu Saskije Sasen (Saskia Sassen) koja smatra da globalizacija za posledicu ima delimično denacionalizovanje nacionalnih teritorija uz istovremeno jačanje procesa prenošenja elemenata državnog suvereniteta na nadnacionalne institucije (Sasen, 2004:17-18). To drugim rečima znači da se tradicionalno shvaćen suverenitet transformiše na način da su države uhvaćene u mrežu međunarodnih obaveza. Iz toga sledi da državama ostaje veoma skučen prostor za unilateralno delovanje u bilo kojoj oblasti. Pravna država stoga mora da obezbedi funkcionisanje ispunjavanja tih obaveza na svojoj teritoriji. Čitav svet i države koje ga čine postaju na taj način mreža odnosa u kojoj finansijska tržišta imaju sve veću ulogu. Upravo uloga finansijskog kapitala, koji je danas mobilan više nego ikada u istoriji, bitno ograničava mogućnost vlada da deluju na različite instrumente koji su nekada služili kao osnov upravljanja privredom. „Ova (finansijska) tržišta danas... mogu da izglasaju ili ne izglasaju ekonomske politike vlade: ona mogu da prisile vlade da prednost daju određenim merama u odnosu na neke druge. Investitori glasaju s nogu, brzo ulazeći u zemlje i izlazeći iz njih, često sa ogromnim količinama novca. Pošto je moć ovih tržišta potpuno različita od moći političkog izbornog tela, ona

se pojavljuju kao neka vrsta globalnog ekonomskog izbornog tela koje prevazilazi granice, gde se pravo glasa pripisuje mogućnosti registrovanja kaptala“ (Sasen, 2004:56-57). Globalni kapital na taj način preoblikuje ulogu država stvarajući od njih instrumente za realizaciju neoliberalne ideologije, ali ono što je suštinska posledica ove činjenice jeste sve manji legitimitet koji države kao mehanizmi kontrole imaju za građane. Uverenje da izborni glasovi ne utiču bitno na politiku države demotivišu izbornu aktivnost, a što je važnije osećaj da država ne čini ništa za njih kruni njen legitimitet. Slično kao i u slučaju međunarodnog vojnog poretka suočena sa ovakvom situacijom država gubitak legitimiteta pokušava da nadoknadi višim stepenom prisile, što dodatno pogoršava problem. Međunarodna podela rada predstavljala je treći stub međunarodnog poretka, ali je i njena arhitektrura značajno promenjena u eri koju Kastels (Castells) naziva informaciono doba. Globalna ekonomija ne obuhvata sve teritorije i ne uključuje sve ljude na planeti ipak presudno utiče na sve njih. Osnovne karakteristike globalne ekonomije prema Kastelsu su njena međuzavisnost, asimetrija, regionalizacija, diverzifikacija unutar regiona, selektivno uključivanje i isključujuća segmentacija (Castells, 2000:139). Za našu temu je od presudnog značaja da su svi ovi procesi doveli do promena u međunarodnoj podeli rada koja se može posmatrati kao promenljiva hijerarhija sa četiri osnovne pozicije. Prvu čine sektori u kojima je proizvodnja zasnovana na informatičkom radu. To su zone proizvodnje visoke vrednosti. Drugi nivo čine zone masovne proizvodnje. Reč je uglavnom o industrijskoj proizvodnji koja se bazira na jeftinoj radnoj snazi. Eksploatacija sirovina i poljoprivredna proizvodnja dominira u trećoj zoni. Najzad, važno je istaći da postoji i četvrta zona koja je van globalne ekonomije. Njom dominiraju nikom potrebni proizvođači, devalorizovana i suvišna radna snaga. Ova hijerarhija položaja u uslovima gubitka državnog suvereniteta nad donošenjem ključnih ekonomskih odluka i sve višeg stepena umreženosti globalne ekonomije ne poklapa se nužno s državnim granicama. Različiti hijerarhijski položaji nalaze se u svim zemljama s tim što je još daleko trenutak kada će biti ravnomerno raspoređeni. Ključni problem koji proizilazi iz promena koje su nastale u ovoj oblasti je povećanje četvrte zone. Sve je više ljudi čiji je rad suvišan. O njima se niko ne brine. Mnogi od njih problem rešavaju uključivanjem u kriminalne mreže, a kada su za to nesposobni rasprostiru se kao beskućnici. Beda kojom su pritisnuti tumači se na različite načine. Bauman (Bauman) pokazuje da se postojanje „vagabunda“ ne može razumeti van konteksta aktuelnih procesa u kojima oni čine naličje, dakle, drugu stranu istog novčića koji omogućuje postojanje „turista“ (Bauman, 1998). Najzad, kapitalizam kao sistem proizvodnje je, takođe, doživeo značajnu transformaciju. Uobičajeno je da se ova transformacija označava prelaskom iz „fordizma“ u „postfordizam“ ili

99

100

„tojotizam“. Osnovna karakteristika ove promene ogleda se u fleksibilizaciji proizvodnje koja usled sve intenzivnijih promena na tržištu zamenjuje klasičan model masovne proizvodnje. Potreba za umanjenjem troškova kroz smanjenje zaliha i bolju iskorišćenost potencijala kompanije dobila je svoj izraz, pre svega, u novoj organizaciji proizvodnje s osnovnim ciljem da se smanji tržišna neizvesnost. Najkraće, moglo bi se reći da je umesto vertikalne organizacije koja je obuhvatala sve elemente proizvodnje zaživeo model mreže koji obuhvata mnoštvo manjih kompanija, specijalizovanih za određene delatnosti, koje se pojavljuju kao podizvođači. To naravno ne znači da su velike kompanije izgubile na značaju. Naprotiv, sve veći značaj istraživanja i razvoja uslovio je ukrupnjavanje kompanija i njihovo strateško povezivanje. Sve ove promene koje bi se mogle opisati kao transformacija od vertikalne ka horizontalnoj organizaciji kompanije uticale su i na promene u sferi rada, marketingu i drugim oblastima što je, zajedno uzevši, stvorilo drugačiju sliku kapitalizma u odnosu na model koji je dominirao tokom XX veka. Različita su tumačenja uzroka ovih promena koje su započete osamdestih godina XX veka. One se nekada dovode u vezu sa tehnološkim napretkom u oblasti informatike, ponekad se tumače kao odgovor na krizu profitabilnosti i konkurentnosti. Ima autora koji ih povezuju sa promenama u dominantnoj ideologiji. U svakom slučaju, bez obzira na to koji od navedenih činilaca bi se mogao smatrati važnijim, izvesno je da su svi oni zajedno omogućili da kapitalizam u centru svetskog sistema tokom 80-ih pokrene privredu i ponovo omogući SAD-u da odmaknu glavnim rivalima na svetskoj sceni – Evropi i Japanu. To je omogućilo i agresivniju politku SAD-a na političkom planu, a promene u ideologiji, ako se ne smatraju direktnim činiocem, sigurno su značajno uticale da se transfromaciji kapitalizma da neophodan legitimitet. Mada se o ovim promenama gotovo bez izuzetka govori u superlativima, mora se reći da je to viđenje uglavnom iz perspektive kompanija. S tačke gledišta zaposlenih, ove promene imaju i drugu dimenziju. Bek (Beck) govori o pojavi kapitalizma bez rada, ukazujući na probleme sve veće nezaposlenosti i poluzaposlenosti. Gubitak sigurnosti radnog mesta mogao bi se smatrati osnovnom posledicom ovih promena, a obećanja o njihovom prevazilaženju Bek poredi sa „tri mita“ (Beck, 2000). Naravno, o pitanju uzroka koji su doveli do promena u svakom od stubova svetskog sistema, kao i o problemu međuzavisnosti tih promena moglo bi se široko raspravljati. Nas međutim, ovde zanima kakve su bile posledice tih promena koje će u krajnoj liniji otvoriti pitanje odgovora na izazov koji su one predstavljale.

Posledice promena po svetski sistem Promene koje su se dogodile u proteklih nekoliko decenija nesumnjivo su izmenile svet u kome živimo. No, istovremeno otvorile su čitav niz problema koji traže adekvatan odgovor. U svojoj opštoj analizi kretanja svetskog sistema. Volerstin ističe tri ključna problema sa kojima se svetski kapitalistički sistem suočava u fazi koju većina autora naziva globalizacija. Ti problemi strukturno vode gubitku kontrole nad determinističkim spletom koji utiče na funkcionisanje postojećeg sistema. Ključni ekonomski problem odnosi se na dugoročno opadanje profitne stope kao osnovnog pokretača kapitalističkog preduzeća. U osnovi Volerstinov argument glasi da je taj problem posledica porasta nivoa rasta „istorijskih“ nadnica. Reč je zapravo o tome da je vremenom postojao sve veći pritisak radnika za redistribucijom u oblasti životnog standarda i socijalnih prinadležnosti. Ovaj problem je delimično rešavan dislokacijom radno ekstenzivnih privrednih grana u zone sa niskim nadnicama. Međutim, ispostavilo se da se i u tim zonama ponavlja isti trend, tim lakše što savremeni mediji i komunikacija obezbeđuju veći stepen informisanosti i pružaju bolje mogućnosti za organizovanje. Limit širenja ovog procesa vezan je za ruralne oblasti čija radna snaga, usled bede i neorganizovanosti, ne vrši snažan pritisak na povećanje cena rada. Međutim, već u drugoj generaciji takvi pritisci rastu. Nestanak ruralnih zona koje predstavljaju rezervoar niskoplaćene radne snage vodiće ubrzanoj eroziji profitabilnosti. Ovo je u osnovi klasičan marksistički argument. Odgovori na njega trenutno su u domenu naučne fantastike. Prodori u istraživanjima vešačke inteligencije i bioinžinjeringa, odnosno robotizacija i kloniranje mogli bi ovaj argument učiniti sasvim izlišnim, odnosno obezbediti neograničeno dug nesmetan nastavak akumulacije. U tom smislu, nužnost kolapsa kapitalizma kao plod strukturalno uslovljenih unutrašnjih protivrečnosti predstavlja polje u kome se ne moraju „nužno“ očekivati podsticaji za dalekosežne stukturalne ekonomske promene. Postoje, međutim, druge oblasti koje su usko povezane sa ekonomijom, ali se moraju posmatrati odvojeno da bi se istakao njihov autentični značaj. Prva takva oblast je ekologija. Iako je problem ugroženosti životne sredine star koliko i industrijalizacija, organizovana javna kampanja u pravcu buđenja ekološke svesti novijeg je datuma. To je možda razlog zbog koga se ekološki problemi često povezuju sa promenama koje se kolokvijalno nazivaju globalizacija. Gobalizacija je ovaj problem nesumnjivo zaoštrila i učinila globalno vidljivim, ali je on zaostavština onoga što Ulrih Bek naziva prva modernizacija. No, iako je problem nastao nezavisno od aktuelnih promena one ga nisu na adekvatan način rešile već su ga u izvesnom smislu produbile. Čini se da je logika eksternalizacije troškova proizvodnje jedan od ključnih činilaca koji je omogućio da

101

102

ovaj problem eskalira. Reč je zapravo o prebacivanju troškova koji se odnose na skladištenje nusprodukata proizvodnje na teret šire zajednice. Tek u poslednjih nekoliko decenija kompleks ideja vezanih za koncept održivog razvoja ukazuje da se o ovom problem razmišlja, odnosno da se čine pokušaji da se on ublaži. Međutim, i važnije od toga takva razmišljanja u značajnoj meri su vezana za centralnu zonu sistema dok se on sklanja od očiju zainteresovane javnosti time što se industrija kao najveći zagađivač dislocira u zone u kojima je pritisak javnosti manji ili uopšte ne postoji. Time su mogli biti zadovoljeni interesi građanstva, ali i kompanija kojima ovaj prenos troškova značajno utiče na profitabilnost proizvodnje. U zonama u kojima je prioritet ekonomski razvoj lakše je dobiti legitimitet za korišćenje prljavih tehnologija. Ipak, problem je u tome što su ekološki problem globalni. Vazduh i voda kao dva ključna elementa vezana za opstanak živih bića cirkulišu u prirodi bez obzira na političke ili granice ekonomskih sistema. Ozonski omotač koji štiti planetu od prekomernog zagrevanja, takođe ne poznaje granice koje su ljudi stvorili. Nada da bi ekološka svest mogla bitnije uticati na neopodne promene bledi prevnstveno usled sporog ali ireverzibilnog dejstva tih činilaca. Već pomenuti koncept održivog razvoja, kao ključni odgovor na ove probleme, za sada ne daje spektakularne rezultate. Sumnju u tom pogledu produbljuje saznanje da se problemi koji su izazvani napretkom nauke i tehnologije pokušavaju rešiti primenom istih tih instrumenata. Problem društvenih nejednakosti je još bliže povezan sa dominantnim ekonomskim sistemom i ideologijom koja opravdava njegov opstanak. U osnovi, jedno od obećanja globalizacije bilo je da će smanjiti globalne društvene nejednakosti time što će eliminisati siromaštvo u svetu. U osnovi, obećanje počiva na klasičnom argumentu pristalica slobodnog tržišta da se pomoću njega valorizuju komparativne prednosti različitih zemalja. Delimično, tačnije u apsolutnom smislu, to obećanje se, mada puževom brzinom, ostvaruje. Zaista, indikatori koji su razvijeni za praćenje stope siromaštva pokazuju da u većini svetskih regiona, osim u podsaharskoj Africi, sve manji broj ljudi trpi posledice ekstremnog siromaštva (videti, na primer: www.worldbank. org). Problem je, međutim, mnogo širi jer kako globalizacija otvara horizonte koji od sveta čine jednom mesto tako i okvir za analizu siromaštva nužno mora biti prilagođen kriterijumima koji upućuju na analizu relativnog siromaštva. Samim tim se otvara pitanje društvenih nejednakosti. Analitičari globalnih društvenih nejednakosti su saglasni da se u poslednjih tridest godina ovaj problem sve više intenzivira. Prema različitim kriterijumima merene globalne nejednakosti se multiplikuju. Bilo da je reč o Gini koeficijentu primenjenom na raspodelu ukupnog svetskog bogatstva na sve ljude na planeti, ili da je reč o razlikama između prihoda 10% najbogatijih i najsiromašnijih ljudi, ili da je reč o nekom drugom kriterijumu zaključak je nedvosmislen “... divergencija dohodaka je obeležila osamedeste i devedesete godine XX veka” (Milanović, 2007:48)

a isti trend se nastavlja i u XXI veku. Posebno je interesantno da se još uvek dve trećine razlika u prihodima može objasniti državljanstvom, a samo jedna trećina razlikama unutar država (Milanović, 2005). Upravo ta činjenica delimično ukazuje da će najvažniji izazovi koji se nalaze pred svetskim poretkom dolaziti iz nerazvijenih regiona. Neuspeh projekta modernizacije Trećeg sveta koji je postao očigledan tokom sedamdesetih godina XX veka i zaoštren u sledećoj dekadi rezultirao je prema Volerstinu trima vrstama reakcija. Prvu predstavlja bes i nezadovoljstvo, a jedan od prvih primera tog izraza predstavljala je Iranska islamistička revolucija 1979. godine. Slična vrsta nezadovoljstva, koja nije rezultirala promenom režima, mogla se zapaziti u još nizu, pre svega, islamskih zemalja, ali suština tog nezadovoljstva ogleda se u odbacivanju zapadnih vrednosti4. Druga vrsta odgovora stigla je u vidu otvorenog vojnog izazivanja centra svetskog poretka. Tu opciju pokušao je da realizuje Sadam Husein (Saddam Hussein), ali nije isključeno da bi se njom u budućnosti mogli poslužiti i drugi režimi koji bi raspolagali adekvatnom vojnom snagom. Najzad, najrašireniju strategiju predstavlja individualni otpor koji se sastoji u pokušajima legalnog ili ilegalnog preseljenja u bogate zemlje. Migracije iz Srednje i Južne Amerike u SAD, koje su rezultirale idejom o podizanju zida na južnim granicma SAD-a, samo su jedan primer. EU je, takođe, suočena s pritiskom imigranata iz različitih delova sveta, posebno iz bivših kolonija evropskih država. Politika prema imigrantima otvara mnoga pitanja, a iz perspektive bogatih zemalja najvažniji problem predstavlja reakcija lokalnog stanovništva koja je često povod za jačanje ekstremne desnice. Jačanje desnog populizma koji “nije samo desni populizam već istodobrno i desni i levi” (Beck, 2004:8) i kojima imigracija predstavlja, kako je rečeno, samo povod, svedoči da problem nejednakosti postaje u punom smislu te reči globalan. Lista problema sa kojima se suočava savremeni svet mnogo je duža. Ovde su pomenuti samo neki, po našem mišljenju najalarmantniji, ali svakako pažnju treba posvetiti i ostalima o kojima se vode debate koje se odnose na budućnost demokratije i potkopavanja različitih oblika društvene sigurnosti shvaćene u najširem smislu te reči, a ne samo kao telesna sigurnost.

4 Interesantno je da su ovu činjenicu iskoristili konzervativni autori poput Hantingtona (Hungtington) koji su te sukobe prikazali kao u osnovi kulturne, bazirane na religijskim razlikama. Implikacija takvog stava je poziv na jačanje kohezije Zapadne civilizacije i u krajnjoj liniji priprema za neizbežne sukobe (Huntington, 1999).

103

Kuda dalje?

104

Lista navedenih problema mogla je biti i drugačije akcentovana. Takođe, ma koliko sumaran, njihov opis je, takođe, mogao biti drugačije prezentovan. Očigledno je da se već na ovom deskriptivnom nivou mogu uočiti razlike između autora različitih orijentacija, a kada se pređe na eksplanatorni nivo te razlike postaju još izraženije. Ovde se, međutim, nećemo detaljnije baviti ni jednim od pomenutih nivoa analize. Umesto toga, polazeći od pretpostavke da postoji konsenzus da većina navedenih problema postoji kod autora različitog usmerenja, ukratko ćemo predočiti najčešće odgovore koji se odnose na pitanje kuda dalje. Prateći tiplogiju koju je predložio Jan Art Šolte (Ian Aart Scholte) mogli bismo reći da su se kao manje ili više prihvaćeni iskristalisala četiri odgovora: neoliberalni, izolacionistički, reformistički i transformacionistički (Scholte, 2007). Neoliberalna ideologija se veoma često povezuje sa zaokretom koji je 80-ih godina prošlog veka načinjen u politici najrazvijenih zemalja posebno SAD-a i Velike Britanije. U tom smislu je o neoliberalizmu do sada veoma mnogo napisano. On je povezan sa promenama u ekonomskoj politici zemalja koje su prihvatile taj program, a u širem smislu se vezuje za takozvani Vašingtonski konsenzus koji je predstavljao listu smernica kojima bi trebalo da se vode politike ekonomskih dužnika, prvenstveno onih iz Latinske Amerike. S obzirom da su te smernice bile predočene krajem 80-ih godina, one su poslužile i kao okvir za tranzicionu politiku zemalja Istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida. Najšire posmatrano, s obzirom da je u izradi ovih smernica učestvovao i MMF preporučene politike, odnosno njihova primena postale su kriterijum na osnovu kojih je taj fond odobravao sredstva zemljama članicama. Upravo zbog toga što su te smernice postale planetarni credo mnogi autori su ih videli kao ključ za razumevanje savremenih problema koji su opisani na prethodnim stranicama. No, uprkos oštrim kritikama koje su se iz godine u godinu pojačavale, neoliberalna filozofija razvoja još uvek predstavlja dominantnu strategiju kojom se pokušavaju rešiti nagomilani svetski problemi. U najkraćem, ova strategija podrazumeva liberalizaciju trgovine i uopšte svih vidova prekograničnih transakcija; zatim dereglaciju tržišta koja predstavlja zahtev za minimalnim uplitanjem države u privredne aktivnosti, što bi trebalo da rezultira oslobađanjem tržišnih zakonitosti kao jedinog kriterijuma alokacije resursa; strategija pored toga insistira na potpunoj privatizaciji vlasništva; i na limitiranju javne potrošnje. Time se ponavlja zahtev za tržišno regulisanim odnosima u globalnoj privredi, ali se ne ograničava na privredne aktivnosti već, s obzirom da ograničava nivo javne potrošnje, tržištu prepušta i regulaciju odnosa u drugim oblastima života. Ova neoliberalna strategija predstavljala je snažan zaokret koji je izveden nakon dominacije socijaldemokratskog koncepta države socijalnog staranja koji je dominirao kako u evropskim

zemljama tako i, u specifičnom smislu, u SAD-u. U zemljama Trećeg sveta koje su pratile model modernizacije zasnovan na iskustvima bilo SAD-a bilo SSSR-a naravno da je država predstavljala ključan činilac, pa je razumljivo što je za njih ovaj zaokret bio posebno tegoban. Teškoće su bile tim veće zbog toga što se od tih zemalja očekivalo da se striktno pridržavaju navedene strategije što je većina i činila jer zapravo drugog izbora nije bilo ukoliko se želeo pristup finansijskim fondovima. Suočene sa takozvanim „šok terapijama“ mnoge od tih zemalja se ni do danas nisu oporavile. S druge strane, razvijene zemlje imale su tu privilegiju da principe neoliberalne strategije tumače fleksibilnije. Tako, na primer, SAD su svoju budžetsku potrošnju višestruko uvećale tokom posmatranog perioda i, što je posebno interesantno, od najvećeg zajmodavca postale najveći svetski dužnik prvenstveno zahvaljujući emitovanju državnih obveznica. Kada je o slobodnoj trgovini reč upravo se razvijene zemlje najčešće koriste različitim oblicima novog protekcionizma (Vuletić, 2005). Principi slobodnog tržišta posebno su ugroženi u domenu slobodnog kretanja radne snage i opet su upravo najrazvijenije zemlje ključna prepreka punoj realizaciji tog principa. Dakle, uprkos činjenici da tržište favorizuje aktere sa boljim početnim pozicijama, dodatni problem predstavlja činjenica da se veoma često ne poštuju pravila, odnosno da se primenjuju dvostruki standardi koji favorizuju bogate zemlje. Na taj način se problemi dodatno produbljuju, pa ne čude zahtevi za doslednim poštovanjem proklamovanih principa. Time bi se u krajnjem slučaju problem ogolio, a razvijene zemlje bi bile suočene sa svim konsekvencama zalaganja za neoliberalni model. Nasuprot uverenju u sposobnost tržišta da reši sve probleme ukoliko se omogući da deluje globalno, nalazi se stanovište onih koji za sve te probleme okrivljuju globalizaciju. Drugim rečima, ukoliko je globalizacija izvor problema, njihovo rešenje može biti samo u zaustavljanju procesa globalizacije i povratku ključnih društvenih tokova u lokalne i nacionalne okvire. Ova strategija stoga ima različite dimenzije. Ekonomski nacionalizam, radikalni environmentalizam i obnavljanje religijskih tradicija predstavljaju najvažnije izraze antiglobalističkih stremljena. Već smo ranije pomenuli da su razočaranost, frustracija i bes neispunjenim očekivanjima jedan od osnovnih činilaca koji mobiliše protivnike globalizacije. Već sama jednostavnost njihove argumentacije upućuje na zaključak da je reč o političkom programu koji je namenjen nižim društvenim slojevima koji su najviše pogođeni svim pobrojanim problemima. Ovo gledište se može prepoznati u zborniku Globalizacija (Mander i Goldsmit, 2003). U praksi, međutim, izrazi ove strategije su mnogo raznovsniji. Pozivanje na organizaciju društva u skladu sa doslednim poštovanjem religijskih normi možda je najizraženije u nekim islamskim zemljama, ali ti trendovi su prisutni i na zapadu. Ekonomski nacionalizam je posebno rasprostranjen u bivšim socijalističkim zemljama u delovima stanovništva koji podržavaju partije stare levice. Takođe, pokre-

105

106

ti ekstremne i populističke desnice u razvijenim zemljama predstavljaju deo ovog usmerenja. Gubitak posla usled deindustrijalizacije, rasizam koji podstiče uverenje da imigranti ugrožavaju radna mesta lokalnom stanovništvu predstavljaju samo neke od činilaca koji podstiču antiglobalizacijsko raspoloženje. Teorijski argumenti razvijeni u okviru antiglobalizacijske strategije su daleko ispod argumenata razvijenih u okviru reformističke i transformacionističke strategije. Mada je kritika neoliberalne strategije zajednička za sva navedena usmerenja, ono što ih bitno razlikuje je odnos prema globalizaciji. Naime, reformisti i transformacionalisti za razliku od antiglobalista nisu protiv globalizacij, već se zalažu za alternativnu globalizaciju. Reformisti smatraju da je sadašnji proces globalizacije odgovoran za većinu problema, ali smatraju da bi se oni promenili ukoliko bi se globalizacija vodila na drugačiji način. Upravo ideja da globalizacija nije sila sama po sebi već da se njome može upravljati predstavlja najvažniju karakteristiku ovog pogleda. Reformisti smatraju da se globalni kapitalizam može i mora reformisanti na način da se održi njegova ekonomska efikasnost ali da se istovremeno ne mogu zanemariti ciljevi kao što je pravednija raspodela i zaštita čovekove okoline. Reforme se, takođe, moraju planirati na način koji će u budućnosti smanjiti tenzije koje vode nasilju zasnovanom na kulturnim razlikama i koji ne potkopavaju temelje demokratskog uređenja društva. Svi ovi ciljevi se mogu realizovati pod uslovom da se reafirmiše socijaldemokratska tradicija bazirana na Kenzijanskoj ekonomskoj doktrini i državi blagostanja. Praktično to znači zalaganje za kontrolu nad globalnim tokovima kapitala koji bi ograničili moć velikih kompanija koje se ponašaju isključivo u svom interesu. Zaštita prava marginalizovanih društvenih grupa u tom smislu predstavlja test uspešnosti ovakve politike. Jedan od najvažnijih argumenata u okviru ovog shvatanja je ukazivanje na protivrečnost između globalnog karaktera ekonomije i nacionalnog karaktera politike. U tom smislu reformisti se zalažu za afirmaciju globalnih političkih institucija koje bi mogle kontrolisati tokove kapitala. Jednostavnije rečeno, upravo kao što je svojevremeno nacionalna država uspela da stavi pod kontrolu nacionalni kapital omogućivši tako ekonomski rast od koga je korist imala većina stanovništva, tako bi i institucije globalne vlade morale da stave pod kontrolu velike globalne korporacije kako bi od njihove aktivnosti korist imala većina svetskog stanovništva. Za većinu zagovornika ove orijentacije ovo je istovremeno način da se globalni kapitalizam spase od samouništenja ka kome ga vode slepe i nekontrolisane tržišne sile. Zalaganje za globalnu socijalnu demokratiju, međutim, iako ima snažnu podršku pojedinih, pre svega, evropskih centara moći nije dalo očekivane rezultate, a rezultati izbora u SAD-u i najvažnijim evropskim državama na prelazu vekova kao da svedoče da je neoliberalni koncept, nakon kratkotrajne defanzive, ponovo postao dominantan politički izbor u centru svetskog sistema.

Dok se reformisti zalažu za suštinske društvene promene koje će poboljšati svetski sistem, transformisti smatraju da takve promene mada poželjene nisu moguće. Stoga se oni zalažu za potpuno različit svetski sistem. Drugim rečima, dok reformisti pokušavaju da uvedu nove institucije i pravne norme koje bi regulisale postojeći sistem, transformisti se zalažu za promenu strukturalnih odnosa na kojima taj sistem počiva. U tom smislu ne samo kapitalizam, kao regulator ekonomskih, već i država, kao regulator političkih odnosa, moraju doživeti radikalnu transformaciju. S obzirom da je po ciljevima najradikalnija, ova strategija se oslanja na aktere van sistema. Socijalni pokreti, pre nego političke institucije, su akteri borbe. Različite marginalizovane grupe predstavljaju bazu ovog pokreta, a njegova organizaciona logika je decentralizovana mreža aktera. Najvažniji politički uspeh koji ova strategija sebi pripisuje jeste zapatistički ustanak u Meksiku jer je reč o samoniklom pokretu, koji je upravo zahvaljujući podršci aktivista iz celog sveta uspeo da ostvari svoje ciljeve. Mada ponuđena tipologija ukazuje na osnovne razlike u pravcima razmišljanja i delovanja različitih grupa, ona ne ukazuje dovoljno na relacije koje postoje između njih. Paradoksalno, naime, može delovati zaključak da, mada najdirektnije suprotstavljene, neoliberalna i antiglobalizacijska strategija jedna drugu podupiru snažnije nego što bi se to moglo očekivati. Ne radi se samo o tome da neoliberalizam daje smisao postojanja i jača antiglobalizacijsku bazu, već s druge strane, antiglobalizacijski politički uspeh olakšava sprovođenje strategije globalne elite5 i dominaciju globalnog kapitalizma. Zatvaranje u lokalne i nacionalne okvire pomaže globalnom kapitalu da lakše nametne svoje interese. Naime, koliko god antiglobalizacijska strategija bila radikalna ona ishodi u podršci nacionalističkim vladama koje, bez obzira na svoja ideološka uverenja, nužno moraju da dođu do kapitala. Motiv nekada može biti pritisak lokalnog stanovništva za većim dohotkom ili suparništvo sa susednim zemljama koje je karakteristično za nacionalističke režime. U svakom slučaju takve situacije pogoduju ostvarenju strategije globalnog kapitala koja dovodi do konkurencije između država motivisane privlačenjem što više kapitala. Žrtva te konkurencije su upravo stečena prava zaposlenih, regulativa koja se odnosi na zaštitu okoline, snižavanje poreskih opterećenja kapitalu itd. Dakle, kao ključna nenameravana posledica antiglobalizacijske politike veoma često se dešava da ona u stvarnosti vodi stvaranju neoliberalne države (Bek, 2004). S druge strane, razlika koja postoji u okviru levice, odnosno između reformističkog i transformističkog pristupa, mada deluje nepremostivo kako s obzirom na cijeve tako i s obzirom na metode delovanja, u praksi može biti znatno komplementarnija. Razumno deluju reči Imanuela 5

O pojmu globalna elita videti opštinije u Sklair (2002), a o strategijama kapitala Beck (2004).

107

Volerstina koji kaže da „ni reformatori ni revolucionari, nisu uspeli u prošlom veku zato što ni jedni ni drugi nisu priznali stepen u kojem kratkorični i dugoročni problemi zahtevaju istovremenu, ali sasvim različitu akciju“ (Volerstin, 2005:12). Reč je, naime, o razumevanju uloge države, odnosno političkih mera koje značajno mogu uticati na stepen ljudske patnje. Dugoročna strategija za koju se zalažu transformisti ne može ostvariti ove kratkoročne ciljeve. Bez snažnog reformističkog pokreta svakodnevni život miliona ljudi biće sve teži i teži. Suprotstavljanje ove dve strategije više je teorijske prirode, a u praksi otežava realizaciju politika koje bi ljudima učinile život snošljivijim. Takva situacija, stvara bes i frustraciju koja vodi podršci antiglobalizacijskim strategijama koje kao najvažniju nenameravanu posledicu imaj upravo jačanje neoliberalizma. Budućnost levičarskih strategija u značajnoj meri zavisiće od spremnosti njihovih protagonista na međusobni savez. Taj savez podrazumeva podršku aktivnostima reformističke države, a za uzvrat takva država, pre nego bilo koja druga, mora otvoriti prostor, odnosno pomoći aktivnosti transformatora. Mada može delovati kao truli kompromis, „nije nedosledno kada se danas isti ljudi okreću državi za pomoć u snalaženju i kada je optužuju kao beskorisnu i čak opaku u smislu restrukturiranja sveta u željenom pravcu“ (Volerstin, 2005:12).

108

Umesto zaključka - Kakav je odgovor levice danas? Mada su, kao što smo istakli na početku, ideje levice značajno kompromitovane njihovim nekritičnim povezivanjem sa praksom realsocijalističkih režima, čini nam se da je veći problem levice to što nema autentičan odgovor na dileme sa kojima se suočava savremeni svet. Ključna strategija levice tokom XIX i XX veka bila je usmerena na savez s liberalima odnosno na osvajanje vlasti kojom bi se uticalo na poboljšanje položaja većine stanovništva. Ta strategija je bila u znatnoj meri uspešna, a svoj vrhunac je doživela tokom 60-ih i 70-ih godina XX veka. Međutim, kakav god da je bio uspeh on je počivao na kombinaciji liberalnih i socijalističkih vrednosti u kojoj su prve bile dominante. Levica je, dakle, čak i kada je bila na vlasti morala da dela u skladu sa osnovnom vrednošću liberala, a to je lična sloboda koja je pre svega shvaćena kao lično blagostanje. U tom pravcu su se uglavnom kretale i kritike onih koji su sebe smatrali istinskim a ne liberalnim levičarima. Međutim, pokazalo se da su upravo oni učinili još veću grešku. Razmere te greške pokazale su socijalističke revolucije, odnosno režimi koji su nastali kao posledica tih revolucija. Insistiranjem na preuzimanju potpune kontrole nad državom ti revolucionari su nenameravano postali konzervativna levica jer su preuzimanjem države nužno preuzeli i zadatak njene odbrane. Ne menja stvari što je to pravdano odbranom i jačanjem države koja ima

socijalističke ciljeve, ali sama logika države podrazumeva hijerarhiju kao najvišu vrednost, a to je upravo centralna konzervativna vrednost. U oba slučaja, dakle, levica nije uspela da u prvi plan istakne ono što su njene autentične vrednosti a to je jednakost koju bi pre, po našem mišljenju, trebalo razumeti kao solidarnost. Zapravo ove vrednosti nisu napuštene, ni u slučaju liberalnih ni u slučaju konzervativnih levičara, ali su uvek bile u drugom planu u odnosu na blagostanje i hijerarhiju. Drugim rečima, izvorno socijalističke vrednosti mogle su se afirmisati samo u meri u kojoj nisu ugrožavale ključne liberalne i konzervativne vrednosti. Da bi ovaj stav bio jasniji predlažem da se o desnici, liberalnom centru i levici razmišlja s obzirom na centralne vrednosti ovih ideologija. Za desnicu – konzervativce ključna vrednost je hijerarhija. Osnovni instrument koji obezbeđuje realizaciju ove vrednosti je moć, a u krajnjoj liniji fizička sila. Polje u kome se ova vrednost i mehanizam njegove realizacije najbolje izražavaju je država, odnosno u užem smislu te reči politika. Jednostavnije rečeno, rodno mesto konzervativizma je država i najgorljiviji branioci države su, upravo zbog toga, konzervativci. Za liberale je, s druge strane, ključna vrednost individualna sloboda. Osnovni instrument njene realizacije je ekonomska delatnost, a polje u kome se afirmiše je privreda. Slobodno tržište je stoga prostor u kome liberali pronalaze sebe i razumljivo je da su njegovi najvatreniji branioci. Najzad, osnovna vrednost levice je solidarnost. Osnovni instrument kojim se ova vrednost postiže je, ako se zadržimo na shemi društvenih podsistema - kultura, a društvo u užem smislu te reči, odnosno zajednica predstavljaju polje u kome se ova vrednost afirmiše. Iz toga sledi da je osnovni zadatak levice da u polju kulture afirmiše solidarističke vrednosti. S obzirom da je država rodno mesto konzervativaca, levica je upućena na to da afirmiše vrednosti solidarnosti na planetarnom nivou. Upravo zbog toga levica, da bi uopšte mogla da brani svoje temeljne vrednosti, mora biti nadnacionalno orijentisana. Takođe, za levicu shvaćenu u ovom smislu ne mora biti od presudne važnosti oblik organizacije privrednog života. Nasuprot klasičnom marksističkom stavu, podruštvljavanje vlasništva ne mora nužno voditi realizaciji vrednosti levice. Oblik vlasništva, može ali ne mora uticati na redistribuciju viška. Od presudne važnosti je da levica ostvari hegemoniju u sferi društvene svesti, odnosno da nametne kao samorazumljiv stav da je solidarnost najviša društvena vrednost. Ako bismo ovaj stav doveli do krajnjih konsekvenci mogli bismo reći da problem redistribucije nije u privatnom vlasništvu po sebi nego u shvatanju da je privatno vlasništvo vrednost po sebi. Utisak je da marksisti koji su socijalizovani u duhu liberalne kulture nisu dovoljno jasno uvideli ovu razliku. Ukidajući u praksi privatno vlasništvo, često najbrutalnijim metodama, oni nisu samorazumljivim učinili svoje vrednosti već su ih upravo korišćenim metodama kompromitovali.

109

110

Razumljivo je da sve ideologije pokušavaju da se nametnu kao sveobuhvatan pogled na svet. Ipak, jasno je na osnovu prethodnog da on najviše zavisi od osnovne vrednosti. Konzervativci su ustali u odbranu starog režima da bi zaštitili hijerariju za koju su verovali da je nužna za stabilnost poretka, odnosno države. Liberali su se borili za novi poredak prvenstveno da bi omogućili afirmaciju onih delova „trećeg staleža“ koji se bavio samostalnom privrednom aktivnošću. Levica se pojavila kasnije kada novi režim nije uspeo da odgovori na njihov zahtev za jednakošću i solidarnošću. Levica je, kao što smo rekli, uspela u takozvanim socijalističkim zemljama da preotme kontrolu nad državom. Međutim, sama logika države, moći i vlasti učinila je da levica umesto afirmacije levičarskih vrednosti brani osnovnu konzervatinu vrednost. Drugim rečima hijerarhija je postala ključno obeležje realsocijalističkih režima. Pripadnici komunističke partije postali su nova vlastela, a oni za čije su se interese borili - zavisni kmetovi. Isto pravilo je važilo i u odnosima između komunističkih partija na međunarodnom planu. Odnosi između SSSR-a i ostalih socijalističkih država i komunističkih partija pre su ukazivali na hijerarhiju i dominaciju nego na solidarnost. Slično bi se moglo reći i za socijaldemokratski pokušaj da upravljaju ekonomijom. Koliko god su se, na primer, laburisti u Britaniji trudili da svojim merama podržavljenja utiču na promenu ekonomskih tokova na kraju u tome nisu uspeli. Logična konsekvenca takvih pokušaja bila je Blerova politika „trećeg puta“ koja je možda najsnažnije kritike doživela upravo s levice. Jedino polje na kome levica nije poražena je kultura. Uprkos krahu realnog socijalizma i države blagostanja autentične vrednosti levice nisu nestale. Naprotiv, čak i nezavisno od nedovoljnog angažovanja levičara one su kao svojevstan surogat našle svoj izraz u konzervativnoj i liberalnoj ideologiji. Konzervativci pokušavaju da vrednost solidarnosti inkorporiraju u svoj svetonazor afirmišući porodicu (treba li reći patrijarhalnu) i crkvu. Liberali sa svoje strane nedostatak solidarnosti pokušavaju da kompenzuju afirmacijom institucija civilnog društva. No, u oba slučaja solidarnost i jednakost su od drugorazrednog značaja. Jedino levica nema ili se čini da nema okvir kroz koji bi mogla da afirmiše svoje vrednosti kao dominantne na planetarnom nivou, a čini se da upravo borba za dominaciju u kulturnoj sferi daje najviše izgleda levici. U tom smislu borba protiv nacionalizma kao kulturnog uporišta konzervativaca i borba protiv konzumerizma kao kulturnog uporišta liberala mogla bi sama po sebi da stvori model organizacije društvenog i ekonomskog života koji bi najviše odgovarao afirmaciji vrednosti levice. To, kao što je pomenuto, ne znači odricanje od kratkoročnih ciljeva koji se odnose na reforme u državnoj politici i ekonomiji, s ciljem ublažavanja tegoba svakodnevnog života za većinu ljudi na planeti, ali znači da one ne mogu dati dugoročne rezultate bez promene dominantog diskursa koji bi afirmisao solidarnost kao opšteprihvaćenu vrednost na globalnom

nivou. Prioritetna je kulturna hegemonija odnosno prevlast društvenih vrednosti ka kojima bi se, čak i logikom svojih aktivnosti, morali orijentisati i konzervativci i liberali. Solidarnost na nivou čovečanstva je jedino autentična solidarnost. Čak i kada se uspostavi na niou užih društvenih grupa kao što je nacija, solidarnost se preobražava u svoju suprotnost. Ogromne razlike koje postoje u stepenu razvoja pojedinih nacija plod su nacionalne solidarnosti. Krvavi sukobi između država takođe su plod nacionalne solidarnosti, a to su upravo pojave kojima levičari političkim i ekonomskim sredstvima, s malo uspeha, pokušavaju da se suprotstave. Nacionalno utemeljena levica zbog toga nije ništa više nego instrument desnice. Kosmopolitska levica, odnosno levica koja će biti otvorena prema svetu zalaganjem za planetarnu solidarnost čini se, dugoročno posmatrano, kao jedina alternativa koja će izmeniti svet na način da levičarski koncept postane dominantan. Ovaj koncept iz sadašnje perspektive deluje kao utopija, ali bez utopije nemoguće je zamisliti istinsku politiku. Reč je, naravno, o generalnoj strategiji koja se čini najdelotvornijom kako za prevazilaženje krize u kojoj se levica našla ili se čini da se našla s obzirom na malu mogućost da utiče na politiku država i kretanja u ekonomiji. Savez konzervativaca koji upravljaju najmoćnijim državama i liberala koji dominiraju ekonomskim tokovima, videli smo, vodi stvaranju ozbiljnih problema i potkopava legitimitet sadašnjeg svetskog poretka. Levica se, naravno, mora boriti za uticaj na te politike kako bi olakšala patnje ljudi širom sveta usled neoliberalne, odnosno neokonzervativne ili liberalnokonzervativne politike, ali istovremeno mora misliti i o trenutku kada će se se uled sve većeg nezadovoljstva taj poredak suočiti s krahom. Da bi poredak koji će nastupiti nakon njega mogao da funkcioniše u skladu s levičarskim vrednostima, istovremeno se mora voditi snažna borba na polju kulture koja će te vrednosti učiniti opšteprihvatljivim ili bar dominantim. U tom smislu kao ključne aktere za realizaciju levičarske ideje, osim političkih partija koje su opredeljene za vrednosti kosmopolitkske levice, vidim javne i kulturne delatnike koji se u svakodnevnim aktivnostima orijentišu prema vrednostima solidarizma, socijalne pravde i društvene jednakosti.

111

Literatura:

112

1. Bauman, Zygmunt (1998): Globalization – the Human Consequences, Polity Press, Cambridge 2. Beck, Ulrich (2000): What is globalization, Polity Press, Cambridge 3. Beck, Ulrich (2004): Moć protiv moći u doba globalizacije, Školska knjiga, Zagreb 4. Castells, Manuel (2000): Uspon umreženog društva, Golden Marketing, Zagreb 5. Castells, Manuel (2002): Moć identiteta, Golden Marketing, Zagreb 6. Castells, Manuel (2003): Kraj tisućljeća, Golden Marketing, Zagreb 7. Gidens, Entoni (1998): Posledice modernsti, Filip Višnjić, Beograd 8. Kenedi, Pol (1999): Uspon i pad velikih sila, CID, Podgorica 9. Kolakovski, Lešek (1980): Glavni tokovi marksizma, tom I, BIGZ, Beograd 10. Milanović, Branko (2007): Dva lica globalizacije, Arhipelag, Beograd 11. Milanović, Branko (2006): Odvojeni svetovi, UNDP, Beograd 12. Sasen, Saskia, (2004): Gubitak kontrole? – suvernitet u doba globalizacije, Circulus, Beograd 13. Scholte, Aart Jan (2005): Globalization – a critical introduction, Palgrave McMillan 14. Sklair, Leslie (2002): Globalization, Capitalism and its Alternatives, Oxford University Press 15. Valerštajn, Imanuel (2005): Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd 16. Vestad, Od Arne (2008): Globalni hladni rat, Arhipelag, Beograd 17. Volerstin, Imanuel (2004): Opadanje američke moći, CID, Podgorica

Goran Blagojević Levica u Srbiji na prelazu iz industrijskog u informatičko društvo

Sažetak Levica u Srbiji doživela je slom. Nekadašnja komunistička elita preobrazila se u buržoasku. Tokom `90-ih godina XX veka levica je simulirana u Srbiji. Početkom XXI veka levica ne postoji u Srbiji kao politički relevantna snaga. Ipak, rezultati istraživanja govore o tome da postoje izgledi za obnovu levice u Srbiji. Tradicija levice jeste od značaja, ali je potrebno da se levica prilagodi novom vremenu, dakle novim istorijskim i društvenim okolnostima. Ideje levice su univerzalne, i zato je njena obnova u Srbiji moguća i izvesna. Ključne reči: levica, jednakost, socijaldemokratija, komunizam, elita

Résumé La gauche en Serbie est disparue. L’ ancienne élite communiste s’ est transfromée à une élite bourgeoise. En Serbie, la gauche était simulée pendant les années de 1990. Au début de XXI siècle, la gauche n’ existe pas en Serbie au sense de la force politique respectable et significante. En même tant, les résutats des recherches indiquent que la gauche peut se reconstutuer en Serbie. La tradition gauchiste a son valeur, mais il est necessaire que la gauche se faire conformer aux conditions historiques et sociales contemporaines. Les ideés de la gauche sont universelles et la reconstitution de la gauche en Serbie parait possible et probable. Mots de clé: gauche, égalité, social-démocratie, communisme, élite

113

114

1. O univerzalnoj prirodi levice Levica daje prednost jednakosti, a desnica daje prednost slobodi. Niti je tvrdnja nova, niti je originalna. Naprotiv. Dakle, za levicu je preča jednakost u posedovanju dobara od slobode prisvajanja dobara, dok je za desnicu preča sloboda prisvajanja dobara od jednakosti u posedovanju dobara. Data definicija levice i desnice je apstraktna - njome se ne definiše raznolikost levičarskih i desničarskih pokreta, ne definiše se raznolikost pojavnih oblika, niti joj je to svrha. Definicija jednostavno tvrdi da suprotnost između jednakosti u posedovanju dobara i slobode prisvajanja dobara predstavlja apstrakt, dakle ono što je apstrahovano (izvučeno) iz pojavnih oblika levice i desnice - to je različitost koja definiše levicu i desnicu. Postoje i brojne druge suprotnosti: autoritarno i neautoritarno, tradicionalno i moderno, napredno i nazadno, umereno i ekstremno... Te suprotnosti, međutim, ne definišu levicu i desnicu na apstraktan način. Na primer, autoritarnu levicu i autoritarnu desnicu autoritarnost ne čini sličnima ni približno u meri u kojoj ih različitost, koja je posledica različitog odnosa prema jednakosti u posedovanju dobara i različitog odnosa prema slobodi prisvajanja dobara, čini različitima. Ovim se posredno usvaja i aprioran stav po kom su pojave ono što je konkretno, dok su predstave o pojavama (ideje) ono što je apstraktno1, pa se zato neće pojave tumačiti prema idejama, nego će 1 Logički je moguć i održiv i aprioran stav koji je „obrnut” od ovde usvojenog, odnosno moguć je aprioran stav po kom su ideje konkretne, dok su pojave apstraktne. Na primer, u duhu Hegelove filozofije, ideja o drvetu jeste ono što je konkretno, dok je drvo u šumi, drvo u parku, i svako drugo pojavno drvo, jedna apstrakcija, dakle nešto asptrahovano iz nečeg konkretnog,

115

116

se ideje tumačiti prema pojavama uključujući u to i samu definiciju levice i desnice. Sukob između levice i desnice jeste sukob dve nepomirljive koncepcije.2 Jedna koncepcija isključuje drugu. Nije moguće ostvariti jednakost u posedovanju dobara, a pri tom obezbediti slobodu prisvajanja dobara, jer jednakost u posedovanju dobara pretpostavlja redistribuciju dobara, i samim tim se ukida sloboda prisvajanja dobara, i, obrnuto, sloboda prisvajanja dobara isključuje redistribuciju dobara, odnosno sloboda prisvajanja dobara ukida jednakost u posedovanju dobara. Sukob levice i desnice nije novovekovni, niti su levica i desnica novovekovne pojave, makar terminologija bila novovekovna3. Karl Kaucki (Karl Kautsky) nalazi korene komunističkih ideja u staroj Grčkoj i starom Rimu. Smatra Esene judaističkom pretečom komunističkih ideja. Neke srednjovekovne protestantske zajednice, pre svega anabaptističke, kao i neke katoličke monaške redove, Kaucki smatra hrišćanskim pretečama komunističkih ideja. Ono što te hrišćanske zajednice čini komunističkim, prema Kauckom, jeste prihvatanje zajednice dobara za temeljno načelo. Neke od ovih zajednica nisu se ograničile samo na zajednicu dobara već su praktikovale i zajednicu muškaraca i žena (zajednički brak). Kao, za Srednji vek, karakteristične hrišćanske komunističke zajednice, Kaucki navodi begarde, lolarde, taborićane, češku braću.4 Čak sve do sredine XIX veka opstajale su, prema Kauckom, u Sjedinjenim Amaričkim Državama, hrišćanske zajednice utemeljene na komunističkim načelima (perfekcionisti, Amana-opština, separatisti).5 Zanimljiv je slučaj odnosno, bez obzira na aprioran stav o odnosu između ideje i pojave, apstraktno ne može postojati bez konkretnog, jer se nema odakle apstrahovati nego upravo iz konkretnog. U tom slučaju, a kao posledica „obrnutog” apriornog stava, definicija levice i desnice morala bi u sebi sadržati svu raznolikost pojavnih oblika levice i desnice da bi bila upotrebljiva, da bi se iz te definicije mogle načiniti apstrakcije o pojavnim oblicima levice i desnice. Tada bi se, sa stanovišta tog „obrnutog” sistema, mogla postaviti primedba na definiciju datu u tekstu, a u smislu da je ta definicija nedovoljno „opšta”, ali takva primedba niti bi bila osnovana, niti bi bila neosnovana - ona bi prosto bila bespredmetna, jer potiče iz sistema koji je „obrnuto” aksiomatski zasnovan, a aksiomi niti se mogu dokazati, niti se mogu opovrgnuti. Na isti način navedeno važi i u obrnutom smeru. 2 „Pošto su to oprečni pojmovi, oni su u odnosu na svet na koji se odnose recipročno isključivi, a oba krajnje određeni: isključivi u smislu da nijedna ideologija ili pokret ne mogu biti i desnica i levica; krajnje određeni u smislu da, bar u njihovom osnovnom značenju, kao što ćemo to videti u daljem tekstu, ideologija ili pokret mogu da budu samo desnica ili samo levica.”, citat, str. 13, lit. 1 3 Termini levica i desnica potiču iz vremena francuskog revolucionarnog Konventa: poslanici koji su sedeli levo u odnosu na predsedavajućeg Konventom činili su levicu, a oni koji su sedeli desno činili su desnicu. U političkom smislu levicu su činile radikalne pristalice revolucije, u prvom Konventu predstavnici različitih struja liberalne buržoazije, već u drugom Konventu jakobinci kao najradikalnija struja liberalne sitne buržoazije. Praksa francuskog Konventa krajem XVIII veka bila je, dakle, da pristalice veće jednakosti sede levo, a pristalice veće tzv. slobode sede desno, i tu su praksu prihvatili i drugi novovekovni parlamenti čime su se termini levice i desnice ustalili u današnjem političkom značenju. 4 up. sa lit. 8 (Poglavlje: Komunističke sekte u Srednjem veku) 5 Kaucki navodi (posredno) predsednika zajednice perfekcionista iz Oneide i Wallingford-a: „Osnivač i predsjednik zajednice J. H. Noyes, izdao je svojim članovima poruku u kojoj je predlagao: 1. Mi moramo napustiti praksu zajedničkog braka, ne zato što sumnjamo u to uređenje i njegovo konačno provođenje, nego zbog podvrgavanja javnom mnjenju koje protiv toga ustaje. 2. Mi ne stajemo na stanovište šejkera (koji zahtevaju opšti celibat), niti na stanovište svijeta, nego na stanovište apostola Pavla, koji brak dozvoljava, ali pretpostavlja vanbračnost.. Ako vi prihvatite ovu izmjenu zajednica će se sastojati iz dvije različite klase, od oženjenih i neoženjenih. I jedni i drugi

huterita, anabaptističke srednjovekovne hrišćanske zajednice koja je nastala u Moravskoj sredinom XVI veka, koja 1954. godine, prema Ovenu Čedviku (Owen Chadwick), broji nekih deset hiljada pripadnika okupljenih u nekih stotinu dvadeset bratskih kuća na severu Kanade i u Južnoj Dakoti u Sjedinjenim Američkim Državama, koji ne odstupaju od načela zajednice dobara,6 i koji se, dakle, drže komunističkih načela koje je njihova zajednica usvojila pre više od četiri stotine godina7. Prema tome, ideja jednakosti u posedovanju dobara, niti je novovekovna, niti je praktično ostvarivana samo tokom zadnjih stotinu godina, tokom XX veka, u tzv. komunističkim državama.8 Ta je ideja postojala, i ostvarivana je, i u ranijim razdobljima, i ona opstaje, kao što opstaje i ideja o slobodi prisvajanja dobara. To znači da je levica, u smislu vremenskog određenja, univerzalna, kao uostalom i desnica - menja se istorijski kontekst, menja se obrazloženje ideje, menja se način ostvarivanja ideje, ali ideja ostaje suštinski ista. Jer, u čemu je razlika između stava o potrebi da se ostvari jednakost u posedovanju dobara, koji se poziva na solidarnost i na zakonomernost istorijskog i društvenog razvoja, i stava o potrebi da se živi u zajednici dobara, koji uporište nalazi u novozavetnim biblijskim knjigama. Radi se o različitim obrazloženjima jedne te iste ideje - ideje o jednakosti među ljudima. Način ostvarivanja levičarske ideje o jednakosti među ljudima, s obzirom na istorijske, privredne i društvene uslove, nije mogao biti isti za huterite, perfekcioniste i njima slične, i za industrijske radnike evropskih zemalja, i svakako će način ostvarivanja te ideje biti na neki način jedinstven i u novom, nastupajućem, postindustrijskom, informatičkom društvu. Ovde treba pomenuti da se često zanemaruju religijski koreni levičarskih ideja, pa čak pojedine novovekovne levičarske struje smatraju religiju nekom vrstom arhetipskog neprijatelja.9 imaju prava, ali poslednji imaju prednost. Što poslije te izmjene ostaje od našeg komunizma, jest slijedeće: 1. Naš posjed i naša preduzeća ostaju zajedničko vlasništvo kao i do sada. 2. Mi ćemo živjeti u zajedničkom kućanstvu i jesti za istim stolom kao i do sad. 3. Mi ćemo imati zajednički odgoj dece kao i do sad. 4. Mi ćemo imati naše svakodnevne večernje skupove i sva sredstva moralnog i duhovnog usavršavanja, koja nam sada već stoje na raspolaganju. Sigurno je komunizam dovoljan da nas drži zajedno.”, citat, lit. 8, str 137; preuzet iz: Nordhoff, Charles; 1875, The comunistic societies of the United States, from personal visit and observation, London. (up. sa lit. 8, str. 136) 6 up. sa lit. 4, str. 141 7 „Jakob Huter je pogubljen 1536. godine, ali je svojoj skupini ulio svoja uverenja, zasnovana na početnim poglavljima Dela apostolskih, da je zajednica dobara ono što priliči pravim hrišćanima. ... Motiv zarade nije pokretao pojedinca, ali je pokretao zajednicu. `Privatna svojina`, potvrđuje jedan rani huteritski spis (1545.), `je najveći neprijatelj ljubavi, i pravi hrišćanin mora osnažiti svoju volju i osloboditi se svojine ako želi da postane sledbenik`.”, citat, lit. 4, str. 140 8 Ta je jednakost u posedovanju dobara ostvarivana, i u značajnoj meri ostvarena, ali nikad potpuno, kako to zahteva utopijski cilj. Jednako tako, ni desničarska utopija o slobodi prisvajanja dobara nigde nije potpuno ostvarena. Na primer, porezi ograničavaju tu slobodu. Najradikalniji desničari, kao, na primer, Liberterska stranka u SAD, zahtevaju ukidanje poreza, jer porezi, sa njihovog stanovišta, ograničavaju slobodu (prisvajanje dobara). 9 Uostalom, čuvena je boljševička komunistička parola: „Religija je opijum za narod”, koja je bila opravdanje za progon i uništavanje, često i za fizičko uništavanje, Crkve i vernika. Svakako je rigidan stav prema religiji jedan od težih promašaja novovekovnog komunističkog pokreta.

117

118

Međutim, ne samo da su pojedini verski pokreti svakako preteče novovekovne levice, nego u nekim slučajevima postoji izvestan jasan kontinuitet. Ideje fabijanskog socijalizma (XIX vek), prema tome i Laburistička stranka u V. Britaniji početkom XX veka, imaju neposredne religijske korene u najboljoj tradiciji srednjovekovnih levelera, odnosno gradualizam (stupnjevitost, postepenost, evolucionizam) svojstven fabijancima jeste jedan izraz te tradicije10. Nemački socijaldemokrati izričito sebe smatraju partijom koja ima korene i u judaizmu i u hrišćanstvu (ali ne samo u judaizmu i hrišćanstvu).11 Nema tu ničeg neobičnog ili iznenađujućeg, jer niti nešto može da nastane ni iz čega, niti nešto može da nestane bez traga. Evropska novovekovna levičarska tradicija svakako je izrazito sekularna, ateistička, često antiteistička, uz ponešto sporadičnih izuzetaka12. Ali, evropska tradicija nije jedina tradicija. U drugoj polovini XX veka, u Latinskoj Americi, izrazito katoličkoj, pojavila se teologija oslobođenja koja je pokazivala, za tzv. zvaničnu katoličku crkvu, neuobičajen sluh za probleme siromašne pastve. Vodeći teolozi oslobođenja, i sveštenici koji su ih sledili, doslovno su ućutkani iz samog Rima.13 Međutim, promene se ne mogu zaustaviti, kada nastupi vreme za promene. Kao nekad, u prvom naletu reformacije, u XVI veku, siromašna pastva kao da počinje da očekuje carstvo nebesko na zemlji (i sledstveno tome zajednicu dobara, odnosno jednakost u posedovanju dobara). Krajem XX i početkom XXI veka, u mnogim latinoameričkim zemljama pobeđuju na izborima levičarske partije (Brazil, Venecuela, Bolivija, Ekvador, Paragvaj, Čile).14 Više je nego očigledan uspon i prodor levice u Latinskoj Americi tokom zadnjih deset do dvadeset godina. 10 up. sa lit. 17, str. 32 - 33 11 „Od osnivanja SPD (Nemačka socijaldemokratska partija, primedba G.B.) je bila demokratska partija. Socijaldemokrati znatno su i odlučno uticali na razvoj političke kulture u našoj zemlji. Muškarci i žene različitog porekla, vere i filozofskih uverenja učestvovali su u tim naporima. Još od programa iz Godesberg-a (1959.) ova stranka sebe smatra narodnom partijom levice sa korenima u judaizmu i hrišćanstvu, u humanizmu i prosvećenosti, u marksističkoj analizi društva i u iskustvima radničkog pokreta.”, citat, (preveo G.B.) lit. 15, str. 7 (Poglavlje: Naša temeljne vrednosti i uverenja [Our core values and core convictions]) 12 Izuzetak su, na primer, hrišćanski socijalisti između dva svetska rata. Na prostorima bivše Jugoslavije, tokom II svetskog rata, slovenački hrišćanski socijalisti okupljeni oko Edvarda Kocbeka sarađivali su tokom okupacije sa Komunističkom partijom Jugoslavije unutar gerilske Oslobodilne fronte. Već 1943. na 1944. bivaju politički potisnuti. Uticaj hrišćanskih socijalista niti je bio naročito jak, niti je taj pokret bio naročito raširen, niti su opstali kao značajnija politička snaga tokom nekog dužeg perioda. 13 Sadašnji rimski nemački papa Racinger (Benedikt XVI) u to se vreme nalazio na čelu Kongregacije za čistotu vere (što je direktna naslednica srednjovekovne Svete Inkvizicije). Leonard Bof, vodeći teolog oslobođenja, pozvan je u Rim, gde mu je naloženo od strane Kongregacije za čistotu vere da ćuti (doslovno tako). 14 Venecuela je svakako najzanimljivija kao primer. S jedne strane, to je zato što je to verovatno najradikalniji levičarski režim među pomenutim (proklamovani cilj jeste tzv. socijalizam XXI veka, sprovedene su nacionalizacije značajnih privrednih sektora i tome sl.). S druge strane, Ugo Čavez, kao pokretački duh venecuelanske levice jeste jedna zanimljiva ličnost. Poznat je njegov ispad na Generalnoj Skupštini UN 2006. godine kada je tvrdio da je u sali prisutan sam Đavo, a svakome je bilo jasno da misli na američkog Predsednika Džordža Buša (mlađeg). Jeste anegdota, ali anegdota koja govori o simbiozi latinoameričke levice i verskih osećanja naroda. Latinoamerička levica u najmanju ruku nije suprotstavljena religiji, što čini jednu značajnu razliku u odnosu na dobar deo sekularne evropske levice.

Levica je univerzalna zato što je ljudska potreba za jednakošću univerzalna.15

2. O glavnim novovekovnim levičarskim strujama, o sredstvima za ostvarenje cilja, praktičnim postignućima i suočavanju sa nastupajućim informatičkim dobom Načelno stanovište novovekovne levice jeste stanovište po kom je jednakost u posedovanju dobara preduslov svekolike ljudske jednakosti. Mera jednakosti u posedovanju dobara jeste, prema tome, mera opšte jednakosti među ljudima. Dok je za srednjovekovnu levicu jednakost među ljudima data (data od Boga, o čemu svedoče sveti spisi), pa je jednakost u posedovanju dobara nužna posledica date opšte jednakosti, dotle za novovekovnu levicu jednakost među ljudima nije data, nju treba osvojiti u datim okolnostima, bilo istorijskog, bilo društvenog razvitka, prema datoj zakonomernosti istorijskog i društvenog razvitka. Sa stanovišta novovekovne levice, osvajanjem jednakosti osvaja se sloboda, odnosno sloboda je nemoguća bez jednakosti - sloboda bez jednakosti samo je privid slobode i obmana. Ali, ako se jednakost među ljudima osvaja ostvarivanjem jednakosti u posedovanju dobara16, ostaje pitanje sredstava kojima će se jednakost u posedovanju dobara opredmetiti kao društvena stvarnost, što jeste tačka na kojoj se različite novovekovne levičarske struje razilaze. Mada dele istu temeljnu ideju, ideju o jednakosti među ljudima, tri osnovne novovekovne levičarske struje, anarhisti, komunisti i socijaldemokrati, ne dele istu doktrinu ostvarivanja tog zajedničkog cilja. Te razlike često su bile razlogom za žestoke sukobe. Svaka je utopija, bilo levičarska, bilo desničarska, uvek „mešavina starog, novog, i onoga što još nije”17, a to što još nije, to jeste idealizovan utopijski cilj, koji se nikada neće ostvariti u svoj svojoj idealizovanoj veličanstvenosti, ako ni zbog čega drugog onda zato što budućnost nikad ne biva ono što je nekad bila. U odbrani čistote cilja, dakle u odbrani čistote, a ne samog cilja (jednakosti među ljudima), komunisti su svakako prednjačili po isključivosti i surovosti, zaključno sa fizičkim uništavanjem 15 U ovom smislu, na isti način, univerzalna je i desnica a s obzirom na univerzalnost ljudske potrebe za prisvajanjem dobara. Potreba za jednakošću u posedovanju dobara i potreba za prisvajanjem dobara jesu dve oprečne potrebe, i stoga je sukob levice i desnice neminovan. Kraj istorije, prema tome, nemoguć je, jer dokle god postoje sukobi postoje i promene, kao posledice tih sukoba. 16 Jednakost u posedovanju dobara nije cilj, već je sredstvo. To sredstvo ne treba smatrati nekakvim svemogućim magičnim štapićem, nego nužnim preduslovom za ostvarivanje jednakosti - to nije dovoljan, ali jeste potreban uslov. Nije dovoljno, na primer, za jednakost među muškarcima i ženama ostvariti jednakost u posedovanju dobara, jer nejednakosti ostaju u ljudskim glavama, kao posledice prethodnog društvenog razvoja, ali to jeste potreban uslov bez kojeg se pomenuta jednakost ne može ostvariti. 17 Sekeljev izraz, up. sa lit. 13, str. 4 i str. 37

119

120

neistomišljenika na levici.18 Središnja tačka anarhističke filozofije jeste kritika autoriteta. Anarhisti odbacuju prisilni autoritet (autoritet sile, autoritet vlasti). Protiveći se prisilnom autoritetu, anarhisti odbacuju svaki oblik državne organizacije i svaki oblik političkog organizovanja i delovanja, smatrajući i državu i politiku oblicima prisilnog autoriteta, što one i jesu. Za anarhiste vlast prisilnog autoriteta jeste uzrok nejednakosti i neslobode, i, posledično tome, uništenje države jeste preduslov jednakosti i slobode. Nasuprot prisilnom autoritetu anarhisti postavljaju racionalni autoritet19 (prirodni autoritet), i u tom smislu anarhija jeste „društvo racionalnog autoriteta”20. Prema tome, pogrešna je predstava, raširena u javnosti, slobodno se može reći preovlađujuća, po kojoj je anarhija društvo bez ikakvog poretka i organizacije.21 S obzirom na kritiku autoriteta, anarhistička teorija izvodi dosledan zaključak da je preobražaj društva moguć jedino revolucijom (a i kako drugačije ako se odbacuje politička borba, jer je politika oblik prisilnog autoriteta). Cilj te revolucije jeste ostvarivanje jednakosti među ljudima uz istovremeno ukidanje države i svakog drugog oblika prisilnog autoriteta, i stvaranje društva utemeljenog na racionalnom autoritetu. U okruženju ovakvog društva nužno22 nastaju (kon)federacije jednakih i slobodnih ljudi - društveni poredak zasnovan na racionalnom autoritetu, nastaje anarhija. Svojstvenost komunističke struje jeste koncept revolucionarnog preobražaja iz društva nejednakosti u društvo jednakosti, za kojim sledi evolutivni proces tokom kojeg država, posredstvom diktature proletarijata, postepeno odumire, biva prevaziđena, naposletku ukinuta. Za komuniste ne postoji prirodna nužnost prelaska iz kapitalizma u socijalizam (tj. takav prelaz 18 Karakterističan primer jeste fizička likvidacija anarhista u južnoj Ukrajini 1921. godine u vreme Oktobarske revolucije. To nije bila samo likvidacija suparnika na levici, to je bila likvidacija dojučerašnjih saveznika u borbi protiv belogradejskog generala Denjikina. (up. sa lit. 13, str 36) Nestor Mahno, vođa ispred pomenutog anarhističkog pokreta, izbegao je pogromu, i radio je u Francuskoj kao lučki radnik, sve do svoje smrti `30-tih godina XX veka. 19 „Naime, Bakunjin razlikuje racionalni autoritet koji proizilazi iz nečijeg znanja ili umeća od prinudnog autoriteta koji svoje važenje temelji na vlasti.”, citat, lit. 13, str. 37, prema originalu: Bakunin, Michail; 1968, Got und der Staat, Reinbeck bei Hamburg, str. 77 do 79. 20 citat, lit. 13, str. 38; citat preuzet iz From, Erih; 1969, Bekstvo od slobode, Beograd, str 239. 21 up. sa lit. 13, str. 37. 22 Ovo je svakako slaba tačka anarhističke teorije. Da li je zaista ljudska priroda takva da je postojeća nejednakost posledica otuđenja čoveka od same njegove suštine? Da li uklanjanje svakog oblika prisilnog autoriteta ima za nužnu posledicu čoveka koji donosi samo racionalne odluke, i da li je po meri ljudske prirode jedina racionalna odluka prihvatanje jednakosti među ljudima? Šta ako je ljudskoj prirodi jednako svojstvena žeđ za prisvajanjem dobara, kao i žeđ za jednakošću? Odnosno: „Anarhističke ideje imaju šansu ako se prilagode stvarnosti a ne idealizovanoj budućnosti, zaključuje Vudkok ovo svoje revizionističko razmatranje u kom, takođe, traži da anarhisti imaju na umu ljude kakvi oni jesu, a ne idealizovane predstave o ljudskoj prirodi.”, citat, lit. 13, str. 171; prema originalu: Woodckok, George; 1979., Anarchism Revisted, u: Perlin, Terry M., Contemporary Anarchism, New Brunswick, str. 23, 35 – 36.

nije nužan po sebi, odnosno nije nužno da on nastupi), ali zato postoji dijalektička nužnost revolucionarnog preobražaja u određenim društvenim i istorijskim okolnostima, pod pretpostavkom postojanja organizovane samosvesne radničke klase.23 Dakle, komunističko stanovište, koje je u osnovi oslonjeno na Marksovu teoriju, izrazito je dijalektičko - ljudi su u isto vreme i objekti i subjekti istorijskog i društvenog razvitka. Po komunističkoj doktrini, samosvesna i organizovana radnička klasa, svesna svog položaja, svoje uloge i svog cilja, organizovana u komunističku partiju, stvara istorijske i društvene uslove za revoluciju i nastupajuće društvo jednakosti, ali i sami postojeći istorijski i društveni uslovi stvaraju tu samosvest i tu organizaciju.24 Za razliku od anarhističke i komunističke struje, za koje je revolucija, na ovaj ili onaj način, nužno sredstvo za stvaranje društva jednakosti, socijaldemokratskoj struji svojstven je evolutivni pristup koji proizlazi iz uverenja o neizbežnosti preobražaja iz kapitalizma u socijalizam. Osnovne postavke socijaldemokratije zasnovane su na reviziji Marksove teorije učinjene od strane Bernštajna i drugih krajem XIX i početkom XX veka.25 Prema socijaldemokratskom stanovištu socijalističko društvo prirodno nastaje evolucijom iz kapitalizma u socijalizam, i zato revolucija ne samo da nije nužna, nego je ona nasilje nad prirodom istorijskog i društvenog razvoja. Socijaldemokrati smatraju državu za društvenu instituciju, koja postaje natklasna ako svoju moć koristi u interesu čitavog društva26, radi ostvarivanja „slobode, društvene pravde i solidarnosti”27. Takva država, koju odlikuje državni intervencionizam28 poznata je pod nazivom države blagostanja (Welfare State).

23 „Ni najmanja prirodna nužnost ili automatska neizbežnost ne jamče prelaz od kapitalizma ka socijalizmu. ...Revolucija doista zavisi od totaliteta objektivnih uslova; ona zahtijeva izvjesnu postignutu razinu materijalne i intelektualne kulture, samosvjesnu i organiziranu radničku klasu u međunarodnim razmjerima, oštru klasnu borbu. Međutim ovo postaju uslovi samo ako se iskorištavaju sa svjesnom djelatnošću koja ima na umu socijalistički cilj i koja se upravlja prema njoj.”, citat, lit. 10, str. 283 (Poglavlje: Marksistička dijalektika). 24 Paradoksalno je da sam slom komunističkih režima tzv. sovjetskog bloka dokazuje suštinsku ispravnost koncepta. Ako istorijski i društveni uslovi stvaraju radničku klasu i stvaraju njenu samosvest i organizaciju, jednako tako istorijski i društveni uslovi mogu stvoriti novu buržoaziju unutar komunističkog društva, čak i u uslovima tzv. diktature proletarijata, a zatim ta nova buržoazija, svesna svog položaja, svoje uloge i svog cilja, može, posredstvom svoje organizacije, vaspostaviti društvo nejednakosti. Kao što u društvu nejednakosti uvek postoji zahtev za jednakošću, tako isto i u društvu jednakosti uvek postoji zahtev za nejednakošću, a po zakonomernosti ljudske prirode. 25 „Revizionistički spisi i revizionističko mišljenje izražavali su sve veću vjeru velikih socijalističkih skupina u mirnu evoluciju od kapitalizma ka socijalizmu. ...Odbacujući dijalektiku, revizionisti su krivotvorili prirodu zakona koji, za Marksa, vladaju društvom. ...Nasuprot tome, revizionisti su tvrdili da su društveni zakoni `prirodni` zakoni koji jamče za neizbežan razvoj prema socijalizmu.”, citat, lit. 10, str. 355, str. 356, str. 356 - 357 (Poglavlje: Revizija dijalektike). 26 up. sa lit. 17, str. 32. 27 citat, lit. 14, Poglavlje: Principi (Principles), temeljni principi Socijalističke Internacionale . 28 up. sa lit. 17, str. 19.

121

„Osnovna obeležja te `države blagostanja` su sledeća: • opšti sistem socijalnog osiguranja, • pružanje besplatnih usluga od strane države, • postepeno izjednačavanje prihoda - redistribucija kapitala, • politika i održavanje pune zaposlenosti29, • permanentno izjednačavanje ljudi u sferi potrošnje, • opšta javna svojina mnogih preduzeća za javnu funkciju, • progresivni sistem oporezivanja građana, • izražena socijalna delatnost itd.”30

122

Za socijaldemokrate država blagostanja jeste oruđe kojim se širi oblast jednakosti, uz istovremeno sužavanje oblasti nejednakosti, a posledica tog procesa jeste postepeni preobražaj kapitalizma u socijalizam, po sili prirodnog zakona koji je u pozadini procesa. Anarhistički koncept skoro da nije ostvaren u praksi. Događaji u Španiji, Italiji i Francuskoj ’70-tih i ’80-tih godina XIX veka bile su kratkotrajne epizode i ništa više od toga. Slično se može reći i za epizodu na početku Meksičke revolucije 1911. godine. Za Ukrajinu, i anarhistički pokret u vremenu od 1918. do 1921. podaci su suviše oskudni da bi se izveo ma kakav zaključak o mogućnosti praktičnog uspeha anarhističkog koncepta.31 Postoje, međutim, mišljenja po kojima se anarhistički koncept pokazao praktično mogućim, tokom Španskog građanskog rata.32 U svakom slučaju, postignuća katalonskih anarhista jesu „sa anarhističkog stanovišta najpotpunije delo”33. Počev od sredine XX veka anarhistički pokret praktično ne postoji, s izuzetkom Španije34, iako postoje izvesni tragovi, pojedine grupe, uglavnom krajnje malobrojne, i bez stvarnog društvenog uticaja. Anarhistička kritika autoriteta ipak jeste vrednost koja nadživljava krah pokreta. Komunistički koncept, nasuprot anarhističkom, ostvarivan je u praksi, kako u svetu, tako i u Srbiji. Višedecenijsko opstajanje komunističkih sistema, samo po sebi, jeste dokaz mogućnosti praktičnog ostvarenja komunističkog koncepta. Međutim, krajem XX veka raspali su se režimi tzv. sovjetskog bloka, sa njima se raspao i komunistički režim u Srbiji, tačnije u nekadašnjoj Jugoslaviji. Komunistički režimi u današnje vreme opstaju tu i tamo35. Opadanje komunističkog 29 30 31 32 33 34 35

u praksi to znači ostvarivanje niske stope nezaposlenosti (up. sa fusnotom, lit. 17, str. 33). citat, lit. 17, str. 33. up. sa lit. 13, str. 36. up. sa lit. 13, str. 35 – 36. citat, lit. 13, str. 36, citat preuzet iz: Dolgoff, Sam (ur.); 1974., The Anarchist Colectives, New York. Anarho-sindikalistički CNT broji 50-tak hiljada pripadnika. Na Kubi, u Severnoj Koreji, u Vijetnamu, dok je današnji režim u Kini samo po nazivu komunistički, a po suštini reklo bi

pokreta starijeg je datuma. Još je sredinom XX veka uočavano opadanje komunističke teorije koja se pretvarala u neku vrstu skolastike koja nastoji da praksu usaglasi sa teorijskim konceptima36. Pojednostavljeno govoreći, stvarnost XX veka nastojala se smestiti u šeme XIX veka, koje jesu bile odgovarajuće, ali za vreme u kom su nastale. Pojavila se neka vrsta šizofrenog rascepa između stvarnosti i zamišljene stvarnosti, i taj je rascep bivao sve širi, do konačnog pucanja sistema, odnosno - živeći u zamišljenoj stvarnosti pomenuti komunistički režimi izgubili su sposobnost odgovora na izazove stvarnosti.37 Premda u strahovitom opadanju, komunistički pokret nije mrtav38, i ako teorija komunističkog pokreta odgovori na ključno pitanje koji si to slojevi, a u uslovima informatičkog društva to nisu radnički slojevi, ili nisu samo radnički slojevi, koji mogu biti motor komunističkog pokreta kao što su to bili radnički slojevi u uslovima industrijskog društva, i ako takav odgovor postoji, komunistički će se pokret obnoviti, inače će postati levičarski anahronizam kao što su to anarhisti ili huteriti39. Socijaldemokratski koncept države blagostanja takođe je ostvarivan u praksi, i ostvaruje se aktuelno u praksi u mnogim državama40, uz napomenu da Srbija ne poznaje sprovođenje tog koncepta, ni aktuelno, ni istorijski. Postoje osporavanja uspešnosti, pa čak postoje istraživanja čiji rezultati osporavaju uspešnost, pojedinih mera državnog intervencionizma države blagostanja u smislu osvajanja jednakosti, i prema kojima od mnogih mera socijalne politike najviše koristi imaju zapravo privilegovani.41 Načelno, prigovor ima smisla, jer, na primer, razvijeno visoko se da je pre utemeljen na konfučijanstvu, nego na komunističkim idejama, o čemu ovde neće biti govora. 36 „Istraživanje koje ima za posledicu uopštavanje ustupilo je mesto skolastici totaliteta. Heurističko načelo: `naći celinu preko pojedinačnog` postalo je jedna teroristička praksa: `likvidirati pojedinačno`. ... Nije slučajno da je Lukač ... 1956. našao najbolju definiciju tog krutog marksizma. Dvadeset godina prakse daje mu sav potreban autoritet da tu lažnu filozofiju nazove voluntarističkim idealizmom.”, citat (preveo G.B.), lit. 12, str. 28. 37 Ne treba zanemariti ni uticaj spoljnog faktora, to jest uticaj tzv. slobodnog sveta, ali je taj uticaj svakako sporedan, jer, ako opstaju komunistički režimi na Kubi, u Severnoj Koreji i Vijetnamu, u okolnostima koje su za njih nepovoljnije od okolnosti postojanja jakog bloka komunističkih država, onda je zaista raspad komunističkih režima tzv. sovjetskog bloka prvenstveno uzrokovan unutrašnjim razlozima. 38 Na primer, u Švedskoj, komunisti, tokom zadnjih dvadesetak godina, osvajaju blizu 10% glasova birača, ponekad i ponešto iznad toga. I nije Švedska jedini primer. 39 Kada neki pokret (na primer, anarhisti ili huteriti) opada, ili stagnira, ili nema snagu da se obnovi, onda je to pouzdan znak njegove anahronosti - takav je pokret mimo vremena u kom postoji. Međutim, to ne znači obavezno, iako može značiti, da je ideja koju taj neki pokret zastupa takođe anahrona. Anarhija jeste jedna ideja, ali su i sredstva koja se predviđaju za ostvarenje te ideje takođe jedna ideja. Anahronost jedne ideje ne znači nužno anahronost druge, jer ideja anarhije ni na koji način ne određuje sredstva koja anarhistički pokret usvaja radi ostvarenja anarhije. Anahronost sredstava nije ujedno i anahronost cilja. 40 Pre svega radi se o skandinavskim zemljama, Švedskoj i Norveškoj, zatim o Danskoj, Nemačkoj i Francuskoj, ali i o Kanadi i Novom Zelandu. 41 „U svojim distributivnim funkcijama, država se predstavlja kao ispravljač sudbina (redresseur des torts). Njena uloga bi se sastojala u tome da koriguje društveno proizvedene nejednakosti određenim kompenzatornim transferima (obdaništa, bolnice, škole, domovi kulture, stadioni, privredne subvencije itd.). U suštini, međutim, od ovih socijalnih davanja najviše

123

124

školstvo zaista ne obezbeđuje samo po sebi školovanje neprivilegovanih slojeva. Ograničenja koja proističu iz nejednakosti ograničavaju, pre svega s obzirom na materijalne mogućnosti, mogućnost školovanja neprivilegovanih, odnosno opstaju prednosti privilegovanih koje proističu upravo iz nejednakosti među ljudima. Sa stanovišta socijaldemokrata, sa stanovišta osnovnih socijaldemokratskih postavki, prigovor je, međutim, irelevantan. Razvijeno javno (državno) školstvo jeste preduslov za ostvarivanje jednakosti u mogućnosti školovanja, to je dakle jedan evolutivni korak, jedan proces koji teče svojim prirodnim tokom preobražavanja kapitalizma u socijalizam. S druge strane, nesporna je činjenica da je mera jednakosti među ljudima veća u kapitalističkim zemljama u kojima je primenjivan koncept države blagostanja, od onih u kojima to nije slučaj, pa se, stoga, socijaldemokratskom konceptu ne može sporiti praktična vrednost i ostvarljivost. Napokon, socijaldemokratija je, za razliku od komunističkog pokreta, nadživela promene, ili se makar bolje prilagodila promenama, koje sa sobom nosi informatičko doba. Pravo je pitanje hoće li osnovne tekovine države blagostanja opstati pred naletom neoliberalizma.42 Sa prelaskom iz industrijskog u informatičko doba nastaju značajne promene u slojnoj i klasnoj strukturi društva. Součene sa nastalim okolnostima, jedan broj komunističkih partija, sledeći logiku političkog opstanka, a nemajući u komunističkoj teoriji odgovarajućih odgovora za nastale društvene uslove, jednostavno su se socijaldemokratizovale.43 Takođe, karakterističan je, među socijaldemokratskim partijama, primer Nemačke socijaldemokratske partije, koja se najpre, u izvesnom smislu, desocijaldemokratizovala, pomerajući se prema centru, da bi se zatim radikalizovala na kongresu u Hamburgu 2007. godine vraćajući se postavkama svog programa iz 1959. godine, vraćajući se svojim socijaldemokratskim levičarskim korenima44, što jeste profitiraju najprivilegovanije kategorije. Na primer, od proširenja visokog školstva i otvaranja univerziteta najviše koristi imali su oni društveni slojevi koji su u tom domenu već bili privilegovani (o čemu govore istraživanja Bourdieu-a i Passeron-a, kao i istraživanja ovih autora)”, citat, lit. 5, str. 73; „istraživanja ovih autora” odnosi se na: C. Baudelot, R. Establet, J. Toiser, P. Q. Flavigny; 1982., Qui travaille pour qui, Paris, Maspero 42 „Tranzicija ka `liberalizmu` se vrši neosetno, dakle neprimetno, poput tektonskih kretanja, skrivajući tako od pogleda svoje dugoročne najstrašnije posledice. Te posledice, paradoksalno, prikriva i otpor koji on već sada izaziva kod onih koji brane stari poredak tako što crpe iz njegovih resursa, iz zakonskih ili praktičnih modela pomoći i solidarnosti koje je on predlagao, iz habitusa koje je on podsticao (kod medicinskih sestara, socijalnih radnika itd.), ukratko, iz rezervi društvenog kapitala koje štite trenutni socijalni poredak od pada u anomiju. (Taj kapital, ako nije obnavljan, reprodukovan, osuđen je na nestanak, ali se neće on tako brzo istrošiti.)”, citat, lit. 2, str. 117 43 Karakterističan je primer Italijanske komunističke partije. Nakon brojnih rascepa, zatim ujedinjavanja, nastala je Demokratska partije kao socijaldemokratska naslednica nekadašnje Italijanske komunističke partije. Na čelu te Demokratske partije nalazi se Valter Voltroni, nekadašnji poslanik Italijanske komunističke partije iz vremena kada se na čelu italijanskih komunista nalazio Enriko Berlinguer. 44 Neke od postavki programa Nemačke socijademokratske stranke iz 2007. godine: „Mi znamo da svako vreme zahteva sebi primerena rešenja za društvena i politička pitanja. ...Nas ujedinjuje uverenje da naše društvo treba da se razvija umesto da kapitulira pred kapitalističkom globalizacijom. ...Prema tome, pravda zahteva

svojevrstan odgovor na neoliberalne nasrtaje na osnove države blagostanja. Preobražaj industrijskog društva u informatičko uzrokuje značajne promene društvene strukture. Posledično tome, levica je u previranju, traženju i nalaženju odgovora. To se odnosi na evropsku levicu. Latinoamerička levica, u skladu sa latinoameričkom tradicijom i posebnostima latinoameričkog društva, kao da je našla odgovore i nalazi se u znatnom usponu, o čemu je već bilo govora. Jedna posebnost srpskih prilika jeste neobična pojava simuliranja levice praćena preobražajem komunističke elite u buržoasku.

3. O simuliranju levice u Srbiji i o preobražaju komunističke elite u buržoasku Komunistički režimi su totalitarni režimi45. To znači da je vlast sveobuhvatna i sveprožimajuća. Ta sveobuhvatna i sveprožimajuća vlast u posedu je komunističke elite - ona suvereno (samodržački) upravlja političkim i društvenim tokovima unutar komunističkog društva. Dakle, ako se želi razumeti neki komunistički režim potrebno je razumeti njegovu elitu. Zato će ovde biti učinjen jedan skroman osvrt na komunističku elitu u Srbiji na prelazu iz `80-tih u `90-te godine XX veka. Teorijski, komunistička je elita jedno samosvesno oruđe društvenog i istorijskog procesa koji vodi u komunističko društvo, ona je avangarda proletarijata, ali, budući da ljudi nisu anđeli, ili nisu samo anđeli, to ne mora u praksi biti baš tako. „Savezni zakon o prometu i raspolaganju društvenim kapitalom iz decembra 1989. godine je legalizovao započinjanje procesa privatizacije. Mada je tretirao društveno vlasništvo kao jedan od jednako vrednih oblika vlasništva, na srednji i duži rok ovaj i ostali zakoni poput Zakona o preduzećima, osudili su društvenu svojinu na nestajanje, pošto su onemogućili ustanovljavanje novih preduzeća u društvenom vlasništvu.”46 S obzirom na navod, zaključuje se da je srpska komunistička elita, zajedno sa komunističkim elitama drujednaku raspodelu prihoda, svojine i vlasti, jer znatna nejednakost u raspodeli ugrožava jednakost mogućnosti u životu. ...oni koji zarađuju iznad proseka ili imaju više svojine od drugih moraju doprineti više blagostanju društva. ...Istoriju naše partije oblikovala je ideja demokratskog socijalizma, društva slobodnih i jednakih ljudi u kom će naše temeljne vrednosti biti ostvarene.”, citat (preveo G.B.), lit. 15, str. 7 - 9 (Poglavlje: Naša temeljne vrednosti i uverenja [Our core values and core convictions]). 45 Potrebno je razlikovati zamišljeno i ostvareno. Komunistički poredak nije zamišljen ali je ostvarivan kao totalitaran poredak. U tom smislu, dakle u smislu prakse, ovde se tvrdi da su komunistički režimi totalitarni režimi. Reči kao što su komunizam, komunistički, komunisti i njima slične ovde će biti upotrebljavane ne u njihovom zamišljenom značenju, nego u značenju koje su zadobile s obzirom na praksu komunističkih država, jer ovde je predmet praksa. 46 citat, lit. 18, str. 183.

125

126

gih jugoslovenskih naroda, donela odluku o odumiranju komunizma uz istovremen razvoj ka kapitalizmu.47 Primedba ovakvom zaključku mogla bi biti da je to bio savezni zakon, pa da zato nije, možda, imao podršku srpske komunističke elite, nego joj je bio nametnut. Primedba, međutim, ne stoji. Godine 1989. nijedan se zakon nije mogao usvojiti na saveznom nivou bez konsenzusa, bez saglasnosti, svih nacionalnih komunističkih elita bivše Jugoslavije.48 Može se postaviti primedba da je to bila neka vrsta nagodbe, odnosno neka vrsta taktičkog ustupka. Ni ova primedba ne može opstati suočena sa činjenicom da je već krajem 1990. godine, nepunih godinu dana od donošenja navedenog zakona, Srbija dobila Ustav koji je odredbe tog zakona pretočio u ustavne odredbe49. Ustav iz 1990. godine donet je u uslovima jednopartijskog komunističkog sistema50, u uslovima nepostojanja ozbiljnog društvenog pritiska na sistem iznutra51, posledično tome ni spoljni pritisak na sistem nije mogao imati značajnijeg uticaja na odluku52, a taj Ustav je zaista bio po meri srpske komunističke elite - volja o preobražaju društva iz komunističkog u kapitalističko izraz je autentične volje srpske komunističke elite. I kao što to tvrdi Mladen Lazić: „Prema nalazima ...istraživanja, postoje samo dve grupacije iz kojih se elitni preduzetnici regrutuju u značajnijoj meri: pripadnici nekadašnje vladajuće klase (pre svega direktori - i to utoliko češće ukoliko im je položaj bio viši) i srednji i sitniji preduzetnici (koji su uspešno, vrlo brzo - a znamo u kojim okolnostima - akumulirali pozamašni kapital). ...Sve u svemu, izgleda da postoji dovoljno razloga za postavljanje sledeće `jake` hipoteze: pro47 Drugačije nije moguće razumeti ako se tumači onako kako je napisano. Nije reč o nameri revolucionarnog preobražaja, nego o nameri evolutivnog preobražaja iz komunizma u kapitalizam. Društvena svojina se ne ukida, ali se neće dalje razvijati, ukida se, dakle, sloboda razvoja društvene svojine, dok je privatna svojina jednako vredna društvenoj, ali ima slobodu razvijanja, pa se prema tome ona favorizuje. 48 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila je faktički konfederativna država, ili sa jakim svojstvima konfederativne države, bez obzira na naziv. Odlučivanje na saveznom nivou bilo je moguće isključivo konsenzusom republika članica te navodne federacije. Na primer, savezni zakon o višestranačkom sistemu tih godina nije donet upravo usled nedostatka konsenzusa, odnosno usled nesaglasnosti Srbije. Srbija se nije saglasila uz obrazloženje da taj zakon svojim odredbama povređuje načelo „jedan čovek, jedan glas”. 49 Nakon 2000. godine, tokom opšte privatizacije, ponekad su se mogle čuti primedbe da je ta privatizacija neustavna, jer protivreči slovu Ustava iz 1990. Ipak, to je bilo samo slovo Ustava. Proglašenjem Ustava iz 2006. društvena svojina ne postoji u Srbiji ne samo u stvarnosti, nego ni u zamišljenoj stvarnosti, kojoj su komunisti ponekad skloni, čak i kad se iz komunističke preobraze u buržoasku elitu. 50 Upravo je Ustavom iz 1990. ozakonjen višepartijski sistem u Srbiji. 51 „...u zemlji se nije formirao ni masovan antisistemski pokret `odozdo`, ni konkurentska elita koja bi zastupala alternativan način proizvodnje društvenog života.”, citat, lit. 9, str. 60. 52 Kao što spoljni pritisak tzv. slobodnog sveta nema nekog presudnog uticaja na komunističke elite na Kubi, u Severnoj Koreji i Vijetnamu i u tim zemljama opstaju komunistički režimi u međunarodnim uslovima koji su krajnje nepovoljni za njih, o čemu je već bilo govora ranije, jednako tako taj spoljni pritisak nije mogao imati suštinskog uticaja na odluku srpske komunističke elite o preobražaju društva iz komunističkog u kapitalističko. Imajući sve poluge društvenog i političkog života u svojim rukama i nemajući nikakav značajan pritisak iznutra, ma koja komunistička elita može održati komunistički režim ako to želi, ma kakav spoljni pritisak trpela, a dokaz za to jeste opstajanje pomenutih komunističkih režima.

ces postsocijalističke rekonstrukcije političke elite u Srbiji se odvija, pre svega, u smeru jasnog ograničavanja mogućnosti pojedinaca koji zauzimaju niže društvene položaje da prodru u krug elite.”53, odnosno nekadašnja srpska komunistička elita u značajnom delu čini današnju srpsku preduzetničku elitu, a u još značajnijoj meri čini današnju srpsku političku elitu. Kako je današnje srpsko društvo jedno kapitalističko društvo, to onda znači da se srpska komunistička elita preobrazila iz komunističke elite u buržoasku. Prema posledici često je moguće otkriti, ili objasniti uzrok, ili i jedno i drugo. Ovo je dobar primer. Ako je posledica, ili jedna od posledica, preobražaja srpskog društva iz komunističkog u kapitalističko, istovremen preobražaj srpske komunističke elite u buržoasku, onda to znači, u najmanju ruku, da se srpska komunistička elita nije suprotstavljala odumiranju komunizma i vaspostavljanju kapitalizma, a time se dopunski podupiru ispred iznete tvrdnje da je upravo srpska komunistička elita bila pokretač ukidanja komunizma u Srbiji, po meri svog sopstvenog interesa.54 Zato je pogrešno smatrati da su oblici političkog nasilja koje je ta bivša komunistička elita sprovodila tu i tamo tokom `90-tih godina XX veka bili izraz pokušaja da se održi komunistički režim. Ti oblici političkog nasilja bili su izraz težnje da se održi politička moć kako bi se korišćenjem te moći prisvajala dobra, upravo suprotno levičarskoj ideji o jednakosti u posedovanju dobara. Odluka srpske komunističke elite o restauraciji kapitalizma proizvela je u društvu, s obzirom na način sprovođenja te restauracije, jedno stanje hronične hipokrizije. Komunistička elita u privredi rukovodila je privredom u društvenom vlasništvu, koje je osuđeno na nestajanje odlukom upravo te elite, istovremeno imajući nameru da prisvoji dobra i da postane preduzetnička buržoaska elita, u čemu je i uspela prema rezultatima ispred pomenutih istraživanja. U takvim okolnostima svojina u društvenom vlasništvu u Srbiji bila je predodređena, odlukom komunističke elite, ne samo na evolutivno nestajanje, nego i na uništenje čak i pre formalnog nestanka, što se zaista i dogodilo u mnogim slučajevima. Ostavši bez levičarskog sadržaja, odrekavši se ideje o jednakosti u posedovanju dobara, politika srpske komunističke elite svela se na simuliranje levičarskog sadržaja. Simulirani sadržaj nije dovoljan za opstajanje na vlasti, a vlast je potrebna da bi se prisvojila dobra, potrebna je radi ostvarenja jedne desničarske ideje. Promena politike zahtevala je, prema tome, sa stanovi53 citat, lit. 9, str. 41, str. 45. Radi se o istraživanjima sprovedenim 1993. i 1997. godine. 54 Postoji primer sasvim suprotan primeru srpske komunističke elite. U drugoj polovini XIX veka, u Francuskoj, posle konačne pobede Republike nad Monarhijom, mnogi su se francuski plemići, pristalice monarhije, povukli iz javnog života i ta se pojava nazivala „unutrašnjom” emigracijom, za razliku od „spoljašnje” emigracije iz vremena Francuske revolucije. Dakle, ta je elita branila jedan sistem vrednosti, a zatim se poražena povukla iz javnog života. Srpska komunistička elita zapravo nije ni branila komunistički režim - to je elita koja se odrekla poretka koji ju je stvorio, koja se, dakle, odrekla vrednosnog sistema koji je predstavljala.

127

128

šta komunističke elite, novu tehnologiju opstanka na vlasti, jer je stara tehnologija (tehnologija diktature proletarijata) pretpostavljala ostvarivanje levičarske ideje o jednakosti u posedovanju dobara. Ta nova tehnologija opstanka na vlasti bio je nacionalizam i u tome se srpska komunistička elita ne razlikuje od komunističkih elita drugih jugoslovenskih naroda.55 Gorući politički cilj srpske komunističke elite postaje rešavanje srpskog nacionalnog pitanja. Srpska komunistička elita koristila je objektivno postojeće nacionalne antagonizme56 kao dimnu zavesu iza koje je tekao proces uništenja svojine u društvenom vlasništvu uz istovremeni preobražaj srpske komunističke elite u preduzetničku i političku buržoasku elitu.57 Zadobivši ekonomsku moć, početkom XXI veka ta, nekadašnja komunistička, aktuelno buržoaska elita, postepeno prodire u strukture tzv. srpskih demokratskih stranaka58. To jest, ako preduzetnička elita postoji, a svakako postoji, jer ne postoji kapitalističko društvo koje nema preduzetničku elitu, onda jedna takva elita teži ostvarenju političke moći koja se ostvaruje preko političkih stranaka, i pošto je ta elita, kako istraživanja pokazuju, značajnim delom sastavljena od pripadnika nekadašnje komunističke elite, onda to znači da nekadašnja komunistička elita zaista prodire u strukture tzv. srpskih demokratskih stranaka. Društveni razvoj u Srbiji tokom zadnjih dvadesetak godina, počev od 1990. godine, a naročito počev od 2000. godine, obeležilo je opšte „klanjanje pred šefovima multinacionala i takmičenje u osmesima i znacima inteligencije pred jednim Bilom Gejtsom”59, i to nije posebnost srpskih pri55 „Jedan od čelnika vladajuće koalicije u Sloveniji, nakon prvih višestranačkih izbora, Jože Pučnik, na primedbu zapadnoevropskog političara da na istoku Evrope ima previše nacionalizma, odgovara `da je ovde nacionalizam politička tehnologija`.”, citat, lit. 16, str. 310, citirano prema: J. Teokarević; 1991., Raspad Jugoslavije - produžetak ili kraj agonije, u zborniku: Jugoslavija i istočna Evropa: obeležja prelaznog perioda, Institut za evropske studije, str. 53. 56 „... u takvom sistemu deficitarnom demokratijom i slobodama praktično se nije mogao potpunije ostvariti inače proklamovani princip skladnih i ravnopravnih nacionalnih odnosa. Nisu se mogli uskladiti interesi različitih nacija i federativnih jedinica, u bivšim socijalističkim federacijama. Naprotiv, u većini tih multinacionalnih društava koja su pola veka, ili više, živela u real-socijalizmu, vremenom se javljaju nacionalni antagonizmi.”, citat, lit. 16, str. 303. Govori se o socijalističkim federacijama tzv. sovjetskog bloka i o jugoslovenskoj socijalističkoj federaciji. Potrebno je dodati da se u slučaju jugoslovenske federacije ne radi samo o antagonizmima nastalim u socijalističkom periodu, nego i o antagonizmima zaostalim iz prve Jugoslavije (od 1918. do 1941. godine), a svakako treba imati u vidu i posledice Drugog svetskog rata po međunacionalne odnose između jugoslovenskih naroda, pre svega imajući na umu ustaški genocid nad Srbima. 57 Postojanje namere ne znači obavezno ostvarenje namere, ali zato ostvarenje nečega dokazuje postojanje namere da se to nešto ostvari. Činjenica da se komunistička elita preobrazila u buržoasku dokazuje nameru komunističke elite da se preobrazi u buržoasku. Prema tome, nacionalistički pokret u Srbiji tokom `90.-tih godina XX veka, sa stanovišta srpske komunističke elite, bio je samo sredstvo za opstajanje na vlasti, a sama vlast bila je sredstvo kojim su se prisvajala dobra koja danas čine ekonomsku moć pomenute preobražene elite. 58 Izuzimajući, verovatno, Srpsku radikalnu stranku, o čemu ovde neće biti govora. 59 Parafraza. Burdijeovo zapažanje o zapadnoevropskim prilikama: „Novi moralni poredak, zasnovan na rušenju svih sistema vrednosti, potvrđuje se u prizoru koji mediji uslužno prenose, svih onih visokih predstavnika države koji umanjuju svoje statusno dostojanstvo klanjajući se pred šefovima multinacionala, kao što su Daewoo ili Toyota, ili takmičeći se u osmesima i

lika. Oblast jednakosti neprekidno se sužava, dok se oblast nejednakosti neprekidno proširuje, uz istovremeno nepostojanje značajne levičarske političke snage koja bi se tome suprotstavila, uspešno ili neuspešno, svejedno, što jeste posebnost srpskih prilika. Prema tome, za razliku od zapadnoevropskih društava u kojima je levica, suočena sa novom strukturom društva kao posledicom prelaska iz industrijskog u informatičko doba, u samoispitivanju i nalaženju odgovora, u Srbiji to nije slučaj. U Srbiji levica je nestala u periodu prelaska u informatičko doba, ali to nije posledica nastalih strukturnih društvenih promena, nego je posledica odluke komunističke elite o restauraciji kapitalističkog sistema. Tokom te restauracije kapitalizma desio se proces preobražaja komunističke elite u buržoasku. Levica nije postojala tokom `90-tih godina XX veka - ona je bila simulirana. Postavlja se, međutim, pitanje zašto ne postoji politički značajna levica u Srbiji početkom XXI veka. Pitanje koje prethodi upravo postavljenom jeste pitanje o izgledima levice u Srbiji početkom XXI veka.

4. O izgledima levice u Srbiji - jedna spekulacija Stavovi o pojedinim dimenzijama vrednosnog sistema ne određuju isključivo kako će neki birač glasati, o čemu će biti govora u sledećem odeljku, ali jesu jedan od elemenata na osnovu kojih birač odlučuje. Ovde će se razmotriti rezultati nekih istraživanja počev od `80-tih godina XX veka zaključno sa 2000. koji se tiču stavova prema nekim dimenzijama vrednosnog sistema koji mogu biti pokazatelj naklonosti prema levici. Sledeći stavovi o dimenzijama vrednosnog sistema smatraće se relevantnim u smislu naklonosti prema levičarskim idejama: • egalitaran stav (jaka relevantnost), • odbojnost prema privatizaciji (jaka relevantnost), • prihvatanje participacije u upravljanju, odnosno prihvatanje samoupravljanja (slabija relevantnost). Što se egalitarnog stava tiče, nesporno je da je takav stav znak naklonosti prema levici, jer temeljna levičarska ideja upravo i jeste ideja o jednakosti u posedovanju dobara, a ta je ideja, u svojoj osnovi, egalitarna. Obrnuto od toga, antiegalitaran stav jeste stav naklonosti prema desnici, jer temeljna desničarska ideja jeste ideja o slobodi prisvajanja dobara, što je jedna izrazito antiegalitarna ideja. znacima inteligencije pred jednim Bilom Gejtsom.”, citat, lit. 2, str. 116

129

Odnos prema privatizaciji jeste odnos prema starom komunističkom sistemu, ujedno i odnos prema nastupajućem kapitalističkom sistemu. Prema tome, odbojnost prema privatizaciji jeste stav odbojnosti prema kapitalizmu, pa takav stav pokazuje sklonost prema levici. Na isti način, prihvatanje privatizacije jeste stav kojim se pokazuje naklonost prema kapitalizmu, prema tome naklonost prema desnici, prema tome odbojnost prema levici. Što se tiče participacije u upravljanju, ona je po svojoj prirodi jedna dimenzija vrednosnog sistema koja je neutralna u odnosu i na levicu i desnicu. Participacija može biti prihvatljiva i sa levičarskog i sa desničarskog stanovišta. Sa levičarskog zato što participacija predstavlja jednu dimenziju slobode kao posledice jednakosti, a sa desničarskog zato što ona može biti korisna sa stanovišta uvećanja profita.60 Slučaj sa samoupravljanjem sasvim je drugačiji. Samoupravljanje jeste levičarska ideja.61 Srpske prilike imaju i jednu posebnost u vezi sa samoupravljanjem i participacijom u upravljanju. Iako je samoupravljanje bilo proklamovano, za vreme komunističkog režima, kao načelo organizovanja društva, u praksi se ono u mnogim slučajevima svodilo na participaciju u upravljanju, pone-

130

60 S utilitarnog, time i (neo)liberalnog, stanovišta, participacija jeste prihvatljiva, jer se njenom primenom u praksi može ostvariti korist, a ta je korist uvećanje profita, kao posledica povećane produktivnosti koja se očekuje s obzirom na veću zainteresovanost radne snage ako joj se pruži prilika da učestvuje u procesu odlučivanja. S levičarskog stanovišta razlog za prihvatljivost participacije nije korist, već načelan stav da je učešće u upravljanju jedna dimenzija oslobađanja čoveka. Dakle, iako prihvatljiva i s levičarskog i s desničarskog stanovišta, značenja prihvatanja participacije u upravljanju sasvim su različita. Zato, čak i kada se čini da je moguća tzv. konvergencija levice i desnice, to je ipak samo privid. Zato je tzv. treći put, kao neki put koji objedinjuje ideje levice i desnice nemoguć, odnosno stranke na tom putu pre ili kasnije moraju skrenuti bilo ulevo, bilo udesno. Sličnost po pojavama nije obavezno i sličnost po sadržaju. Odnosno, kako to Bobio tvrdi: „U političkoj raspravi Treći koji uključuje (u sebe i levicu i desnicu, primedba G.B) prisutan je obično kao pokušaj Trećeg puta, što znači kao pozicija koja za razliku od one centra ne stoji u sredini između desnice i levice, već pretenduje da ide iznad desnice i levice. Praktično, politika Trećeg puta jeste politika centra, ali, idealno gledano, ona se postavlja ne kao vrsta kompromisa između dva ekstrema, već kao idealno prevazilaženje i jednog i drugog... Misao koja nastaje iz ovih Trećih puteva, za koju je možda bolje reći da je politička imaginacija, nudi nam obilje primera. ...Trijadička kombinacija rađa se uvek u okviru neke krize, a prema tome iz strašnog iscrpljenja istorijske vitalnosti antiteza. Svaki oblik sintetičke misli predstavlja uvek jedan pomalo paradoksalan aspekt jer pokušava da zajedno održi dva sistema suprotstavljenih ideja, za koje nam je istorija do danas dala dokaze da su inkompatibilni i, prema tome, alternativni; ali paradoks je opravdan njihovom besplodnošću dokazanom onoga časa kada su korišćeni ili primenjeni unilateralno”, citat, lit. 1, str. 21, str. 22. Prema tome, u nekom istorijskom trenutku može nastupiti konvergencija levice i desnice kao posledica odsustva vitalnosti antiteza, ali je takva jedna sinteza protivrečna iznutra, i zato besplodna u praksi. Budući besplodna u praksi, nju nije moguće ostvariti u praksi, a budući nemoguća u praksi, ona nužno nestaje iz prakse uz istovremenu revitalizaciju levice i desnice, da bi se ista ta sinteza ponovo pojavila u nekom narednom istorijskom trenutku. Napokon, „Treći put” nije moguć bez postojanja „Prvog” i „Drugog”, jer kada „Prvi” i „Drugi” ne bi postojali, tada „Treći” nema u odnosu na šta da bude treći, nego bi bio Jedan Jedini. 61 Samoupravljanje nije samo ideja jugoslovenskih komunista (iz vremena kada su oni zaista bili komunisti). Samoupravljanje jeste načelo koje prihvata Socijalistička Internacionala: „Društvena kontrola nad ekonomijom jeste cilj koji može biti dostignut različitim ekonomskim sredstvima zavisno od vremena i okolnosti: ... - samoupravne kooperative radnika i farmera ...”, citat (preveo G.B.) lit. 14, Poglavlje: Politička i ekonomska demokratija (Political and Economic Democracy).

kad i na manje od toga.62 Zato u svesti, pre svega starijih generacija, postoji izvesno poistovećivanje samoupravljanja sa participacijom u upravljanju, i zato se, u slučaju srpskog društva, stav prema samoupravljanju u izvesnoj meri može poistovetiti sa stavom prema participaciji u upravljanju, iako se radi o dva bitno različita koncepta.63 Sa druge strane, samoupravljanje jeste simbol srpskog komunističkog režima, i, prema tome, prihvatanje participacije, koja se donekle poistovećuje sa samoupravljanjem, može biti, bar u izvesnoj slabijoj meri, znak sklonosti ka levici.

131

62 „Prekomerno institucionalizovani samoupravni sistem odlučivanja u bivšoj Jugoslaviji predstavljao je u stvari sistem `organizovane neodgovornosti`. U ovom sistemu direktori i stručnjaci pretvorili su samoupravna tela u svoje organe. Oni su koristili njihov autoritet za formalno obezbeđivanje `pokrića` za već donete odluke koje nisu utvrdili čak ni oni sami, nego češće lokalni i republički političari. Na taj način su omogućavali da `najodgovorniji` kadrovi u privredi i politici u stvari pobegnu od individualne odgovornosti.”, citat, lit. 18, str. 182. Dakle, suprotno proklamovanom, pripadnici komunističke elite bili su upravljači, dok su tzv. samoupravljači bili u najboljem slučaju participanti koji učestvuju u odlučivanju, možda čak ponešto i predlože, poneki im se predlog možda i usvoji, a u najgorem slučaju ni to, već simulanti koji simuliraju da (samo)upravljaju, zapravo uopšte ne učestvuju u procesu odlučivanja. 63 Sa stanovišta stava o nekoj dimenziji vrednosnog sistema nebitno je teorijsko značenje nekog koncepta, jer se teorijsko značenje poziva isključivo na razum, na logičko obrazloženje itd. a vrednosni stav često je odraz iskustva, vaspitanja, društvenog okruženja i tome sl.

Tablica 1 - Uporedni prikaz procene stavova o egalitarnosti, privatizaciji i participaciji u upravljanju, odnosno o samoupravljanju (u %)64 Stav o dimenziji vrednosti Dimenzija vrednosti

Egalitarizam

Privatizacija

132

Stav između (bilo neutralan, bilo ambivalentan)

Prihvata se

1986.1)

Ne prihvata se

niži sloj

srednji sloj

viši sloj

niži sloj

srednji sloj

viši sloj

niži sloj

srednji sloj

viši sloj

21,5

24,1

3,8

/

/

/

/

/

/

1988.2)

21

33

46

1996.

21

32

21

poljoprivrednici

36,4

43,4

19,2

radnici

62,3

24,5

12,3

službenici

70,6

18,5

10,1

stručnjaci

75,4

14,8

9,8

preduzetnici

88,7

8,1

3,3

rukovodioci

71,4

14,3

14,3

3)

1998.4)

1989.5) Participacija, odnosno samo- 1996.6) upravljanje 2003.7)

47

/

45

34

43

23

54

/

27

Napomene: 1) up. sa tabelom 2, lit. 11, str. 28865. 2) up. sa tabelom 3 priloga, lit. 7, str. 22466 . 3) up. sa tabelom 5, lit. 18, str. 19767. 64 Radi se o proceni na osnovu rezultata nekih istraživanja, što ne isključuje mogućnost postojanja i rezultata nekih drugih istraživanja. 65 „Pristalice uravnilovke” smatraju se ovde za one koji imaju egalitaran stav, jer uravnilovka jeste jasan znak egalitarnog stava. Na osnovu ostalih podataka iz pomenute tablice originala nije moguće ustanoviti nivo antiegalitarnog stava ili nekog stava „između”. Istraživanje je sprovedeno na teritoriji Beograda, koji osim gradskih ima i prigradske opštine, i svakako istraživanje nije u potpunosti reprezentativno za čitavu Srbiji, ali budući da Beograd ipak jeste u konglomerat urbanog i ruralnog, i s obzirom na velika doseljavanja u Beograd iz unutrašnjosti Srbije (a sa tim doseljavanjem „doseljavaju” se i vrednosni stavovi), rezultati svakako dobro odražavaju situaciju u Srbiji. 66 Istraživanje je sprovedeno nad populacijom tzv. mladih. U tom smislu ono nije reprezentativno za čitavu populaciju, ali jeste izvesna dobra procena, pogotovo što ne odstupa bitno po rezultatima od prethodno navedenog u smislu prihvatanja egalitarnog stava. 67 „Zaposleni treba da budu vlasnici i da biraju direktora” ovde se smatra za egalitaran stav, jer ovim odgovorom jeste

4) up. sa tabelom 4, lit. 9, str. 5268. 5) up. sa tabelom 1, lit. 18, str. 18669. 6) up. sa tabelom 3, lit. 18, str. 19470. 7) up. sa tabelom 5, lit. 18, str. 19771. 8) odstupanja do zbira od 100% u nekim slučajevima jeste rezultat postojanja odgovora u navedenim istraživanjima koji nisu od značaja za ovo upoređenje.

U vezi s učinjenim tabelarnim pregledom treba uočiti sledeće: - Radi se o istraživanjima koja su raznorodna, kojima u nekim slučajevima nije ni bio predmet ono što je predmet ovog prikaza, pa su učinjene izvesne aproksimacije u smislu šta koji odgovor znači sa stanovišta predmeta koji se ovde razmatra. - Čak i kada je u pojedinim slučajevima predmet istraživanja bio identičan predmetu ovog prikaza, pitanja postavljana u različitim istraživanjima bila su, iako slična, različita. Odgovor na slična pitanja može biti samo sličan, odnosno jedino odgovor na istovetno pitanje može biti istovetan, sa stanovišta raspodele odgovora po obeležjima. - Generalno, i nezavisno od ovog prikaza, pitanje reprezentativnosti je uvek bolno pitanje, jer se reprezentativnost ne može dokazati, nego se procenjuje, odnosno jedino je čitav uzorak pouzdano reprezentativan, jedino čitav uzorak nesporno predstavlja celinu. Uz to, ovakva istraživanja uvek pretpostavljaju iskrenost ispitanika, a ta iskrenost niti se može dokazati, niti se može opovrgnuti. - Sasvim su oskudni rezultati istraživanja za period 2000-tih. Međutim, uočava se izvesno, manje ili više izraženo, ponavljanje nivoa pojedinih stavova o dimenzijama vrednosnog sistema, pa se može pretpostaviti da je tokom 2000-tih došlo do izvesnih pomeranja, ali da ta pomeranja ne narušavaju opštu sliku. izražen stav koji zahteva jednakost i u pogledu svojine, i u pogledu prava u upravljanju. Slično tome, stav „direktora treba da biraju vlasnici” smatra se antiegalitarnim, jer podrazumeva nejednakost u odlučivanju koja potiče iz nejednakosti u posedovanju dobara, koja se očigledno smatra prihvatljivom i ne smatra se potrebnom bilo kakva ispravka takvog stanja. Stav „direktora treba da biraju vlasnici i zaposleni”, ovde se smatra ambivalentnim u pogledu stava o egalitarnosti, jer se s jedne strane prihvata da postoje i oni koji poseduju dobra i koji ih ne poseduju (dakle, nejednakost u posedovanju dobara), ali se smatra da i oni koji ne poseduju dobra imaju neka prava jednaka pravima onih koji poseduju dobra. 68 Postavljeno pitanje ovde glasi: „Poželjnost rasta udela privatnog sektora u ekonomiji”. 69 Odgovori na pitanje o stvarnom učešću u donošenju odluka u radnoj organizaciji koji glase: „malo, a želeo bih da bude veće” i „srednje, a želeo bih da bude veće”, ovde se smatraju prihvatanjem participacije u upravljanju, odnosno prihvatanjem samoupravljanja. Odgovori koji glase: „malo i ne bih želeo da bude veće” i „srednje i ne bih želeo da bude veće”, ovde se smatraju neprihvatanjem participacije u upravljanju, odnosno neprihvatanjem samoupravljanja. Nivo stava „između” na osnovu postavljenih pitanja nije moguće proceniti. 70 Stavovi prema participaciji koji su opisani kao „umereno pozitivan” i „jako pozitivan” ovde se smatraju prihvatanjem učešća u participaciji, dok se stavovi „umereno negativan” i „jako negativan” ovde smatraju neprihvatanjem učešća u participaciji. Stav „neodlučan” ovde se smatra neutralnim. 71 Odgovor „u svim (preduzećima / ustanovama)” na pitanje „Da li ste za učešće u upravljanju preduzećem / ustanovom” ovde se smatra prihvatanjem participacije, dok se odgovor „protiv (u bilo kojim preduzećima / ustanovama)”, a na isto pitanje, ovde smatra neprihvatanjem participacije. Nivo stava „između” ne može se proceniti s obzirom na ostale odgovore.

133

134

Ipak, i pored navedenog, ovaj prikaz sasvim je dovoljan da se procene izgledi levice u Srbiji s obzirom na stavove po dimenzijama vrednosnog sistema, jer makar se ovakvim istraživanjima ne može otkriti apsolutna istina, ona ipak otkrivaju tendencije.72 Dakle, prema rezultatima prikazanim u tabeli 1 uočava se da je egalitaran stav na nivou od oko 20 procenata73. Što se tiče odbojnosti prema privatizaciji, ona je na nivou 10 do 20% u svim slučajevima osim u slučaju preduzetnika gde je ispod 5%. Ne može se reći koliki je nivo te odbojnosti prema privatizaciji na nivou društva kao celine, a s obzirom na prikazane rezultate, ali se uočava da je nivo odbojnosti viši kod brojnijih slojeva, pa se može grubo reći da je taj nivo odbojnosti prema privatizaciji nešto ispod 15%, a da verovatno nije ispod 10%. Za razliku od prethodne dve dimenzije vrednosnog sistema koje su jako relevantne po pitanju opredeljivanja za levicu, prihvatanje učešća u participaciji, odnosno prihvatanje samoupravljanja jeste dimenzija vrednosnog sistema koja samo u izvesnoj meri otkriva sklonost ka levici, što je prethodno već obrazlagano. Stoga je upravo očekivano da nivo prihvatanja ove dimenzije vrednosnog sistema iznosi znatno više, a variranje koje se uočava u tablici 1 pre je posledica različito formulisanih pitanja u navedenim istraživanjima, nego stvarnog jakog variranja stava, čiji bi se nivo mogao grubo proceniti na 40 do 45%. Prema izloženom, vrednosni sistem u Srbiji jeste takav da se može zaključiti da postoje izgledi za levicu, čak i za radikalnu levicu. Kao što je već pomenuto, nije vrednosni sistem jedini činilac koji upravlja birače prilikom glasanja, a o tome će biti više reči u narednom odeljku.

5. Umesto zaključka (čekajući Čaveza) Političku klimu u Srbiji tokom `90-tih godina XX veka, u manjoj meri tokom 2000-tih, obeležio je jak nacionalistički pokret74, preovlađujuće predvođen nekadašnjom srpskom komunističkom elitom. Budući da su nacionalni ciljevi bili ciljevi oko kojih se društvo okupljalo, posledica je bila da su se različiti, čak veoma udaljeni, slojevi društva našli okupljeni u istim političkim organizacijama, tako da, niti je bilo nasleđene političke artukalisanosti u smislu levice, desnice i centra 72 U svakom slučaju, makar je sve ovo jedna spekulacija, ta spekulacija ima neuporedivo više smisla od srednjovekovne omiljene kaluđerske spekulacije o broju anđela koji mogu stati na vrh koplja (a da se ne guraju). Nakon ozbiljnih razmatranja, Toma Akvinski je utvrdio da je taj broj 22. 73 S tim u vezi, takođe se uočava da je odanost ideji egalitarnosti unutar višeg sloja, dakle unutar komunističke elite ispod 5%, što dopunski podupire tvrdnje iz prethodnog odeljka o komunističkoj eliti koja je pokrenula, i sprovodila, proces restauracije kapitalizma u Srbiji imajući nameru da se preobrazi u buržoasku elitu. 74 Taj nacionalistički pokret pretežno je, u to vreme, bio okupljen u tri političke stranke: Socijalističku partiju Srbije, Srpsku radikalnu stranku i Srpski pokret obnove.

(a nije je moglo biti budući da je prethodni sistem bio jednopartijski) niti je ta artikulacija mogla nastupiti u takvim uslovima. Svakako, sa slabljenjem nacionalističkog pokreta, ako bi se takvo slabljenje nastavilo, došlo bi do artikulacije političkih stranaka u Srbiji, jer bi se raskinuli savezi udaljenih društvenih slojeva koji su uspostavljeni po potrebi odbrane nacionalnih interesa, pa i do pojave značajne političke snage na levici, za šta postoji uporište u vrednosnom sistemu srpskog društva o čemu je bilo reči ispred.75 Međutim, birači se ne opredeljuju samo s obzirom na stavove prema dimenzijama vrednosnog sistema76, nego se opredeljuju i s obzirom na druge porive: s obzirom na svoje interese77, s obzirom na interese sloja kom pripadaju, jer takve interese doživljavaju ujedno kao svoje78, a opredeljuju se i s obzirom na neka svoja očekivanja79. Prema tome, način na koji će birač u nekom trenutku, u kontekstu nekih izbora glasati, može biti sasvim različit od slučaja do slučaja. Na primer, osim sklonosti prema levici, a po vrednosnim stavovima, potrebno je i da birač ima jasnu predstavu o načinu na koji bi ta hipotetička srpska levica ostvarila njegove interese, bilo njegove sopstvene, bilo interese sloja kom pripada, pa time u nekom opštem smislu i njegove sopstvene, a svakako je potrebno i da očekivanja od hipotetičke levičarske vlasti u smislu opšteg 75 „Ako sam ja politički vođa i ako sam postavio sebi za cilj stvaranje jedne velike partije koja okuplja u isto vreme i gazde i radnike, ja imam malo izgleda na uspeh, jer su oni veoma udaljeni u društvenom prostoru. Međutim, pod određenim uslovima, pod podsticajem neke nacionalne krize, na osnovi nacionalizma ili šovinizma, ti slojevi bi se mogli približiti, ali bi to okupljanje bilo sasvim veštačko, i sasvim provizorno.”, citat (preveo G.B), lit. 3, str. 26. To jest, različiti udaljeni slojevi mogu se pod izvesnim okolnostima ujediniti iza neke političke opcije, sa nekim političkim ciljem, ali to tada svakako znači i odsustvo artikulacije interesa nekih od tih slojeva u takvom savezu, i u tom je smislu savez „veštački”, pa posledično tek raskid takvog saveza može dovesti do artikulacije usled viših ciljeva zapostavljenih interesa. 76 „`Za većinu pojedinaca ...glasanje na opštim izborima ne predstavlja kalkulaciju i uzimanje u obzir svežih alternativa već više potvrđivanje privrženosti ustanovljene pre mnogo godina. Govoriti da većina birača na datim izborima bira partiju pogrešno je kao govoriti o verniku u nedelju, da „bira” da li će ići radije u anglikansku, nego u baptističku ili katoličku crkvu.`”, citat, lit. 6, str. 254, citat preuzet iz: Rose, Richard; 1974. The Problem of Party Government, London, Mackmillan, str. 102. (Reč je o sociopsihološkom modelu za objašnjavanje ponašanja birača.). 77 „Iz perspektive ovog modela glasanje je puki instrument za dostizanje ciljeva, a ne čin kojim pojedinac manifestuje privrženost partiji kako to smatra model `partijske identifikacije`.”, citat, lit. 6, str. 254 (Reč je o modelu racionalnog izbora kojim se objašnjava ponašanje birača.) 78 „`... naglasci su kolektivistički a ne individualistički, njegove jedinice analize su partije i socijalne kategorije, a ne pojedinac, birač koji je pretežno posmatran kao član grupe.`”, citat, lit. 6, str. 254 - 255, citat preuzet iz: Crew, Ivor; 1994., Voters, Parties and Leaders, Thirty Years on Western Electorial Studies and the New Democracies of Eastern Europe, u: Ian Budge, David McKay, Developing Democracy Comparative Research in Honory of J.F.P. Blondel, London, Sage Publications (Reč je o sociološkom modelu za objašnjavanje ponašanja birača.) 79 „Pojedinci i grupe koje veruju da će uspeti u tržišnom društvu da uspešno ostvare konverziju svojih resursa u vredne prednosti i da će se tako svrstati u `pobednike` u tržišnoj ekonomiji podržavaće partije libertetsko-protržišne orijentacije, a pojedinci i grupe koje pripadaju listi `gubitnika` opredeliće se za autoritarno-netržišnu orijentaciju...”, lit. 6, str. 255 (Radi se o Kitschelt-ovom modelu koji je u osnovi sociološki model sa izvesnim primesama modela racionalnog izbora i koji Goati prihvata kao model koji najbolje objašnjava ponašanje birača u tzv. tranzicionim zemljama).

135

razvoja društva budu na određeni prihvatljiv način formulisana, i prijemčiva. Ovo je već teren politike, političke umešnosti i harizmatičnosti političkih vođa. Ponekad se zanemaruje uloga pojedinca u društvenom i istorijskom procesu, jednako kao što mu se ponekad daje prevelik značaj, što je pogrešno.80 Venecuelanska levica nije moguća bez Uga Čaveza, ali ni Ugo Čavez ne bi bio moguć da ne postoje istorijske i društvene okolnosti koje uslovljavaju današnju snagu venecuelanske levice. Jednak je značaj pojedinca i istorijskih i društvenih okolnosti u smislu istorijskog i društvenog razvoja. Možda srpska levica samo čeka svoga srpskog Čaveza, a možda nije tako - to se ne može znati. Kako god bilo, potrebno je da levica u uslovima informatičkog doba svoje ideje saobliči vremenu u kom deluje. Iskustva prethodnih epoha jesu od značaja, ali su to iskustva prošlih vremena. Ne može se dva puta ući u istu reku na isti način, jer i ako se uđe ponovo u tu reku na istom mestu, to nije ta reka, jer se promenila; čak i ako se ona nije promenila, promenio se čovek koji u nju ulazi. Prema tome to jeste drugi način, ali to ne znači da se ne ulazi ponovo u istu reku.81

136

80 „Kada nam neko kaže: `Napoleon, kao pojedinac, nije bio ništa do jedna slučajnost, a ono što je bilo nužno jeste vojna diktatura kao jedan režim koji će uništiti Revoluciju`, nas to ni ne zanima, jer mi smo to i inače znali. Mi imamo nameru da pokažemo da je upravo taj Napoleon bio nužan, i da je razvoj Revolucije u isto vreme stvorio nužnost diktature i ličnost onoga koji će je sprovoditi.”, citat (preveo G.B), lit. 12, str. 56. 81 To je samo jedna obična parafraza večnog Heraklitovog fragmenta.

LITERATURA: 1. Bobio, Norberto (Bobbio, Norberto). 1997. Desnica i levica (razlozi i smisao jedne političke distinkcije), Beograd, Narodna knjiga. Podgorica, CID (prevela Anđelka Cvijić) 2. Burdije, Pjer (Bourdieu, Pierre). 1999. Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj agresiji, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva (prevela Milica Pajević) 3. Bourdieu, Pierre (Burdije, Pjer). 1994. Raison pratique: sur la théorie de l’ action, Édition de Seuil 4. Čedvik, Oven (Chadwick, Owen). 1986. Istorija reformacije, Novi Sad, Baptistička teološka škola Dobra vest (preveo Željko Buljovčić) 5. Filipović, Mirko R. 1991. Istraživanje klasne strukture u delima C. Baudelota i R. Estableta (magistarska teza), Beograd, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet 6. Goati, Vladimir; 1996. Socijalni sastav partija u „trećoj Jugoslaviji”, u zborniku: Ciljevi i putevi društava u tranziciji, Beograd; Univerzitet u Beogradu, Institut društvenih nauka i Российская академия наук, Институт социально-политический исследований 7. Gredelj, Stjepan. 2000. Vrednosno utemeljenje blokirane transformacije srpskog društva, u: Lazić, Mladen, Račji hod: Srbija u transformacijskim procesima, Beograd, Filip Višnjić 8. Kaucki, Karl (Kautsky, Karl). 1954. Preteče novijeg socijalizma (prvi dio), Kultura (preveo Branko Bošnjak) 9. Lazić, Mladen. 2000. Elite u postsocijalističkoj transformaciji srpskog društva, u: Lazić, Mladen, Račji hod: Srbija u transformacijskim procesima, Beograd, Filip Višnjić 10. Markuze, Herbert (Marcuse, Herbert). 1966. Um i revolucija, Sarajevo, Veselin Masleša (preveo Ivo Vidan) 11. Popović, Mihailo. 1987. Nejednakosti, društvena struktura i društveni razvoj, u: Društvene nejednakosti: sociološko istraživanje, Beograd, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu 12. Sartre, Jean-Paul (Sartr, Žan-Pol). 1967. Critique de la raison dialectique, Paris, Édition Galimard 13. Sekelj, Laslo. 1987. O anarhizmu (drugo, dopunjeno izdanje), Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije 14. SI (Socijalistička internacionala). 1989. Declaration of Principles, (Adopted by the XVIII Congress, Stockholm, June 1989.) (Elektronski dokument u HTML-formatu, preuzet sa: http://www.socialistinternational.org/viewArticle.cfm?ArticleID=31 juna 2008.) 15. SPD (Nemačka socijaldemokratska partija). 2007. Hamburger Programm (Adopted at Federal Party Conference of the SPD in Hamburg on October 28, 2007), (Elektronski dokument: Hamburger Programm engl.pdf, preuzet sa: http://www.parteitag.spd.de/servlet/PB/menu/1727812/index.html decembra 2007.)

137

16. Surčulija, Živko. 1996. Nacionalizam, raspad i demokratska transfomacija post-komunističkih društava - slučaj Jugoslavije, u zborniku: Ciljevi i putevi društava u tranziciji, Beograd; Univerzitet u Beogradu, Institut društvenih nauka i Российская академия наук, Институт социально-политический исследований 17. Tomić, Duško. 1995. Mega - levica: socijaldemokratski odgovori, Beograd, BMG 18. Vratuša, Vera. 2006. Stav o učešću u odlučivanju na radnom mestu odraslog stanovništva Srbije krajem XX i početkom XXI veka u Srbiji, u: Tomanović, Smiljka. Društvo u previranju: sociološke studije nekih aspekata društvene transformacije u Srbiji, Beograd, Filozofski fakultet u Beogradu, Institut za sociološka istraživanja

138

Jovo Bakić Značenje i značaj „razbijanja SFRJ“ za uobličavanje levičarskih ideologija posle pada Berlinskog zida1

Sažetak Ratovi za jugoslovensko nasleđe su bili lakmus papir za uglavnom dezorijentisanu levicu po završetku Hladnog rata. Radikalna levica, uveliko diskreditovana posle pada realnog socijalizma, je pokušala da ostane antikapitalistički i antiimperijalistički usmerena, dok socijalni demokrati naginju sve više ka liberalizmu. Potonji su konačno prihvatili kapitalizam kao bezalternativni društveni sistem i napustili su socijalističku utopiju kao totalitarnu opasnost za društvo. Mnogi bivši radikalni levičari koji su postali levi liberali, npr. Kvintn i Marko Atila Hor ili Martin Šo su postali oduševljene pristalice „humanitarne intervencije”. Da bi zaštitili „višeetničku Bosnu” i Kosovo, viktimizovali su Bošnjake i Albance a demonizovali Srbe. Nisu pokazali isto oduševljenje za zaštitu višeetničke Jugoslavije, već su Miloševića optužili za njeno „razaranje”. Optužili su radikalne levičare za amoralnost prema „srpskoj agresiji predvođenoj nacionalističkim komunistom (ili fašistom) Miloševićem”. Danas podržavaju „rat protiv terorizma”. Radikalni levičari, npr. ZNet, Living Marxism, i najveći deo trockista kritikovali su leve liberale kao ideologe američkog imperijalizma, smatrali su Jugoslaviju vrednom održanja i optužili Nemačku za njeno „razaranje”, a odredili Ratove kao etničke sukobe. Neki od njih su, međutim, pokazali nedostatak kritičnosti prema Miloševićevom režimu kao i prema nekim zločinima počinjenim u ime Srba, najpre prema genocidnom masakru u Srebrenici. Ključne reči: levica, levi liberalizam, radikalna levica, razbijanje Jugoslavije, humanitarna intervencija, rat. 1 Ova studija je nastala u sklopu istraživačkog projekta finansiranog od strane Ministarstva nauke i zaštite životne sredine Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990-2010. godine, evidencioni broj 149005. Blagodarim prof. dr Todoru Kuljiću, doc. dr Vladimiru Vuletiću i kolegi Vladimiru Unkovskom Korici, doktorandu na LSE, na komentarima. Naravno, sve manjkavosti idu na dušu pisca.

139

Abstract Wars of Yugoslav Succession were a litmus-test for the mainly disoriented Left after the end of the Cold War. Radical left, largely discredited after the Communism failure, has tried to remain both anticapitalist and anti-imperialist in its orientation, while social democrats have increasingly inclined towards liberalism. The last ones have finally accepted capitalism as non-alternative social system and have abandoned socialist utopia as a totalitarian danger for the society. In addition, many former radical leftists who became left liberals, e.g. Quintin and Marko Attila Hoare or Martin Shaw have become enthusiastic supporters of the “humanitarian intervention”. In order to protect „multi-ethnic Bosnia” and Kosovo, they victimized Bosniaks and Albanians and demonized the Serbs. They did not show the same enthusiasm for protection of multi-ethnic Yugoslavia, but they blamed Milošević for its “destruction“. They accused radical leftists for “immorality” towards “Serbian aggression led by communist and nationalist (or fascist) Milošević”. Today, they support “war on terror”. Radical leftists, e.g. ZNet, Living Marxism and most of the trotskyites criticized left liberals as ideologues of American imperialism, considered Yugoslavia worth to protect and accused Germany for „destruction of Yugoslavia”, and defined the Wars as ethnic conflicts. Some of them, however, reveal lack of criticism towards the Milošević regime as well as towards some crimes which were committed on behalf of the Serbs, most notably towards genocidal massacre in Srebrenica. Key words: Left, left liberalism, radical left, destruction of Yugoslavia, humanitarian intervention, war.

140

Groteskna je ironija da se Holokaustom, događajem koji je diskreditovao imperijalizam Zapada više no ijedan drugi, sada manipuliše kako bi se opravdala još jedna intervencija Zapada na Istoku. Deniel Nejsin (Daniel Nassin), Living Marxism Tokom Hladnog rata je veliki deo krajnje levice Zapada odbacivao moralnost liberala, konzervativaca i umerenih socijalista smatrajući je ‘buržujskom’ i lažnom. Marko Atila Hor

Uvod U ovome radu cilj je pokazati na koji je način nestajanje SFRJ tumačeno u različitim strujama levice, i kakav je značaj različitih tumačenja za uobličavanje raznovrsnih struja na levici. Proces nestajanja SFRJ praćen ratovima i njihovim predstavljanjem u sredstvima masovnog opštenja služi kao lakmus papir u profilisanju levice. Podele tada nagoveštene, „rat protiv terorizma“ posle napada na Svetski trgovinski centar u septembru 2001. je skoro do kraja uobličio. Nisu bili retki levičari koje je pad Berlinskog zida, događaj koji je ceo ideološko-politički spektar, od 1980-ih već nakrivljen udesno, snažno potisnuo prema drugoj strani ideološkog spektra. Konvertirali su jer su smatrali da prisustvuju raspadu ideala u koje su verovali. Javilo se među njima uverenje, među konzervativcima i desnim liberalima odranije prisutno, da su utopije opasne, jer sadrže totalitarni potencijal. Razume se, takvo uverenje služi pravdanju kapitalizma, jer utopiji je svojstveno traganje za alternativama postojećem. Drugi su, međutim, ostali verni bazičnom antikapitalističkom usmerenju, tj. za njih je kapitalizam ostao najvažniji neprijatelj i verni socijalističkoj viziji poželjnog društva u kojem neće biti eksploatacije, a naročito ne one u kojoj se radni ljudi izrabljuju od vlasnika kapitala koji ih je unajmio. U jednoj socijalističkoj državi, koja nije pripadala Varšavskom ugovoru, su početkom 1990-ih delovi (Srbija, Crna Gora) ostali bar delimično verni socijalizmu2, a drugi delovi su se opredelili 2 Kretanje ka kapitalizmu u Srbiji kreće tek posle oktobarskih promena 2000. O tome svedoči podatak da je tek 2005. privatna svojina postala preovlađujući oblik svojine u Srbiji (podatak D. Boarova), a da je tek Ustavom iz naredne 2006. institucija

141

142

za kapitalistički društveno-ekonomski poredak. Jugoslovenski samoupravni socijalizam bio je osoben, jer je pokušavao da napravi otklon kako od kapitalizma, tako i od državnog socijalizma. Jugoslovenski komunisti su želeli, barem na nivou ustavnog regulisanja i retorike, da naprave socijalizam demokratskijim od onoga koji je postojao na istoku Evrope i u Aziji, uz ograničeno prisustvo i tržišnih ustanova kao što je tržište roba i usluga i utoliko je njihov model socijalizma bio mnogim zapadnim kritičarima kapitalizma prihvatljiviji od sovjetskog. Umesto partijsko-državnog regulisanja društvenog života, pokušalo se da „radni ljudi i građani“ organizuju društveni život za sebe, dok bi, u protivrečnosti s navedenim, u tome ipak partija imala vodeću ulogu. Zato su vođeni idejom Karla Marksa o povezivanju slobodnih proizvođača, što je zapravo izvorno anarhistička ideja, pokušali da uvedu tzv. samoupravljanje u sve radne organizacije. Radnici su bili, barem na papiru ako ne i u stvarnosti, odgovorni za upravljanje preduzećima u kojima su bili zaposleni. Naravno, prisustvo partijskih ćelija u svim radnim organizacijama je jasno govorilo ko je tu glavni, jer su u partiji, po pravilu, direktori bili moćniji od radnika, pošto su pripadali elitnom partijskom kadru koji je popunjavao položaje namenjene političkim, privrednim i partijskim rukovodiocima, često kružeći između njih.3 Ovakav manje autoritaran tip socijalizma je privlačio mnoge levičare na Zapadu koji su tragali za humanijim socijalizmom od onog sovjetskog ili kineskog tipa. Funkcionisanje samoupravljanja u praksi predstavljalo je vrednu temu magistarskih i doktorskih radova zapadnih levičara, a Praxis škola humanističkog marksizma, koja se pozivala na radove ranog Marksa, uživala je visok ugled širom tadašnjeg levičarskog sveta, o čemu je svedočila i posećenost Korčulanske letnje škole od tada najuglednijih svetskih levičara. Istovremeno, trpljenje takve nepravoverne škole u SFRJ je Brozovom režimu pribavljalo oreol demokratskijeg socijaliste od onih od kojih je učio marksizam.4 Imajući u vidu sve što je rečeno, trebalo bi očekivati da levičari razmatraju ono što se dogodilo socijalističkoj Jugoslaviji, te da potraže uzroke njene propasti u ratu. Takođe, na osnovu njihove socijalističke usmerenosti, treba očekivati da će oni pokušati da kritički razmotre uticaj najmoćnijih kapitalističkih sila na proces nestajanja SFRJ i da imaju više simpatija za socijalističku vlast S. Miloševića negoli za njegove rivale, kako u Srbiji tako i u SFRJ, bez obzira na Miloševićevu politiku podržavljenja u privredi, manipulisanje nacionalizmom i saradnju čak i sa krajnjom nacionalističkom desnicom u politici. društvene svojine izbačena iz ustavnog uređenja. Ovo svedoči da je privatizacija kao politička odluka bila neustavna, jer je stari tzv. Miloševićev ustav izričito navodio da su svi oblici svojine ustavno ravnopravni. Ako su ravnopravni, onda nema potrebe za privatizacijom društvene svojine, pa je svaka privatizacija neustavna. 3 Slobodan Milošević je tipičan primer. Po završetku Pravnog fakulteta u Beogradu, otišao je u upravu grada Beograda, potom je dugo radio u Tehnogasu i Beobanci, da bi naposletku došao na čelo beogradskih, a potom i srbijanskih komunista. 4 Nije slučajno što se u Crnoj Gori posle II svetskog rata pevalo: Mi imamo tri narodna sina, Enver Hodžu, Tita i Staljina; Ceo narod za Staljina pita, jer je Staljin školovao Tita; Školov’o ga dugi niz godina, teorijom Marksa i Lenjina.

No, pre razmatranja različitih tumačenja nestajanja Jugoslavije, potrebno je razlikovati raznovrsne grupe i njihove ideologije koje će biti analizirane u ovom radu. Potrebno je na prvom mestu razgraničiti „antikapitalističku“ od „građanske“ levice. Potonja se tek uslovno može smatrati levom, jer prihvata kapitalizam kao relativno normalno stanje društva, tj. nedostaje joj kako kapitalizam kao najvažniji neprijatelj, tako i vizija jednog nekapitalističkog, socijalističkog ili bar demokratskijeg društva. Neravnopravnost i nepravda u kapitalizmu se uviđaju i kritikuju s pozicija etike, a ubeđenost postoji da se preraspodelom nacionalnog dohotka može dospeti do pravednijeg društva u okviru bazičnih kapitalističkih odnosa. Prema tome, svaka ideologija koja pravda kapitalizam po definiciji ne može biti leva5, jer je levica kao takva nastala na protivljenju kapitalizmu i klasnim razlikama koje on stvara. Socijalna demokratija kao noseća snaga građanske levice u XX veku težila je reformisanju kapitalizma ublažavajući njegove nepravde prema radnicima i najnemoćnijima u društvu. Ona se sve do pada Berlinskog zida, mogla smatrati reformističkom, građanskom ili centrističkom levicom, jer je do ukidanja kapitalizma kao nepoželjnog društvenog uređenja i izgradnje socijalizma, pomerenog u dalju budućnost, želela doći ispravljanjem nedostataka i nepravdi kapitalističkog društva, pa je i u svojim statutima proglašavala poželjnost ukidanja privatne svojine. Posle pada Berlinskog zida, međutim, dolazi do statutarnog ukidanja članova u kojima su se socijalni demokrati zalagali za društvenu svojinu. Umesto toga se zagovara mešovito svojinsko uređenje, a u praksi se sprovodi privatizacija. „Treći put“ Entonija Gidensa (Anthony Giddens) i Tonija Blera (Tony Blair) ili Jirgena Habermasa (Juergen Habermas) i Gerharda Šredera (Gerhard Schroeder), nije ništa drugo do ublažena i moralistička verzija neoliberalizma. Uopšte, na početku XXI veka, nema razlike između neekonomskih liberala i socijalnih demokrata. Može se reći da većina socijalnih demokrata spada u leve liberale, što je tačniji naziv, jer je danas socijalna demokratija u većoj meri nego što je posvećena odbrani interesa radnika i uopšte „nižih“ slojeva društva okrenuta društvenoj eliti, dobrostojećim srednjim slojevima i zaštiti interesa marginalnih grupa. Upravo su levi liberali najprirodnije mesto za „renegate“ antikapitalističke levice, pošto se tu naročito emotivno potvrđuju vrednosti kosmopolitizma, višeetničnosti i višekulturalnosti i brane prava kulturnih, rodnih i seksualnih manjina. Umesto kapitalizma, glavni neprijatelji levih liberala jesu rasizam i nacionalizam, seksizam i homofobija i njihovi nosioci na krajnjoj desnici, a poželjna vizija društva se svodi na globalizovani kapitalizam u kojem će značaj nacije i države oslabiti, pozitivna diskriminacija marginalnih grupa vladati, a socijalna pravednost, ipak, biti zaštićena. Utoliko, levi liberali usvajaju kulturnu osu pripadanja levici, ali zaboravljaju na ekonomsku osu koja nekog opredeljuje kao levičara. Oni se bore za one koji su ugnjeteni u društvu na osnovu 5 Utoliko je i „antikapitalistička“ levica pleonazam. Ipak, ovde se koristi zato što treba pokazati razlike između ideologija koje se samopoimaju kao leve.

143

144

boje kože, roda, etničke pripadnosti, seksualne usmerenosti, telesnih ili umnih nedostataka, ali se ne bore za one koji iznajmljuju svoju fizičku radnu snagu kapitalu. Otuda i trend sve jasnijeg opredeljenja belih i hrišćanskih radnika za stranke krajnje desnice6 koje se bore protiv imigracije obojenih radnika i ljudi islamske veroispovesti, braneći tobože interese „domaćih“ proletera, te beli i hrišćanski karakter svoje nacije i Evrope. U žiži ove analize je stav različitih levičara i levih liberala prema vojnim intervencijama uopšte, a balkanskim akcijama posebno, najmoćnije kapitalističke sile u svetu – SAD. Stav prema ovim intervencijama gotovo nepogrešivo otkriva ideološku usmerenost onoga koji stav zauzima. Levičari, po pravilu, smatraju da SAD i NATO primenom sile kažnjavaju neku zemlju isključivo vođeni svojim interesima, a nikako ne i humanitarnim razlozima koje navode kao opravdanje vojnog delanja. Među njima mogu postojati razlike kada je u pitanju ocena opravdanosti bombardovanja, pa neki bombardovanje pravdaju usled ubeđenosti da je bombardovani to zaslužio, iako su svesni da ono nije pokrenuto iz iskrenih humanističkih ubeđenja bombardera, a drugi osuđuju kako motive tako i samu akciju, jer smatraju da ona nije ni moralna ni celishodna. Naposletku, većina levih liberala ni najmanje ne sumnja da je bombardovanje korisno i iskreno humanistički motivisano. Uopšte i ponešto uprošćeno, može se kazati da leve liberale često čine univerzitetski profesori, političari, kolumnisti uticajnih novina i drugi koji su se povezali, na ovaj ili onaj način, sa socijalno liberalnim organizacijama, dominantnim na zapadnoj levoj sceni. Antiimperijalističku levicu čine, pak, oni koji su slabije ukorenjeni u ustanovljenim organizacijama ili uticajnim mrežama bliskim zvaničnim centrima moći, već učestvuju u protestnim pokretima (npr. Stop the War Coalition, alterglobalizacijski pokret), alternativnim institucijama (Socijalni Forum - SF), nevladinim organizacijama (ATTAC),  ostacima organizovanog radničkog pokreta (sindikatima) i grupicama organizovane levice (levih socijaldemokrata, trockista, anarhista). Ovde se najuticajniji pojedinci ustručavaju od članstva u strankama zbog očuvanja ugleda u širem pokretu (Chomsky, Tariq Ali, Jose Bove). Rečeno svedoči o raspodeli društvene moći kojom raspolažu protagonisti debate. Kadšto su čelnici socijaldemokratije koji su zauzeli antiimperijalistički stav organizatori novih radikalno levih partija koje su nikle u svetu posle 2001. godine. Najklasičniji primer je Oskar Lafonten7 (Oskar Lafontaine) i Levica (Die Linke) u Nemačkoj, gde je došlo do ujedinjenja klasičnih socijaldemokrata, sindikalista, bivših komunista iz Istočne Nemačke (PDS) i trockista. Ratovi za jugoslovensko nasleđe koji su, kada je uloga NATO u pitanju, vrhunili u bombardovanju SRJ su služili kao lakmus papir i u tom slučaju. 6 Tome, razume se, doprinosi i propast socijalističkih društava na istoku Evrope i posledično nepoverenje radnika u autoritarne levičare, tj. komuniste, kao i nesklonost anarhista stranačkoj organizaciji i disciplini. 7 Lafonten se sa socijaldemokratima rastao na osnovu neslaganja sa neoliberalnom ekonomskom politikom Gerharda Šredera i na bazi protivljenja bombardovanju SRJ uopšte, te nemačkom učešću u NATO snagama posebno.

Uz stanovišta levih liberala, u radu se analiziraju i shvatanja o kraju SFRJ komunista, tj. autoritarnih i liberterskih marksista, anarhista, tj. liberterskih socijalista, te demokratskih socijalista koji se nalaze između autoritarnih i liberterskih socijalista, jer najčešće prihvataju potrebu postojanja države, ali i potrebu razvijanja različitih oblika samoupravljanja. Analizirani su članci i polemike u časopisu Z magazin, tj. njegovom internet izdanju Z-net, internet blogu Marka Atile Hora (Marko Attila Hoare), sadašnjeg levog liberala i nekadašnjeg levičara, The New Statesman, The Living Marxism8 , The News and Letters9, The Guardian10 .

145 8 Living Marxism je 1988. osnovala Revolucionarna komunistička partija ( Revolutionary Communist Party ) koja je nastala podelom trockističke grupe Međunarodnih socijalista ( International Socialists) 1978. pod nazivom Revolucionarna komunistička grupa; podelom potonje došlo je do nastanka RKP. Vremenom se ova grupa ideološki razvijala od striktno boljševičke lenjinističko-trockističke ka posebnoj vrsti marksizma koja se može zvati liberterskom, jer insistirajući na slobodi pojedinca i njegovoj prevashodnoj važnosti u društvu predstavlja antietatističku tradiciju u okviru marksizma. Sem toga, antiimperijalizam je ključna odrednica ove grupe. Vodeće ličnosti kako partije koja se samoraspustila 1997. tako i časopisa, koji se od 1996. zove LM, su nekadašnji urednik LM, i sadašnji kolumnista konzervativnog The Times, Mik Hjum (Mick Hume), Frenk Firedi (Frank Fueredi), nekadašnji vođ RKP i profesor sociologije na Kent Univerzitetu u Kenterberiju, Kler Foks (Claire Fox) koja se sada nalazi na čelu Instituta za ideje (Institute of Ideas), te novinar Brendan O’Neil, koji je posle bankrota LM izazvanog sudskim sporom s televizijom ITN protiv njega, preuzeo posle izvesnog vremena uređivanje časopisa Spiked (prvobitno ga uređivao M. Hjum) koji se može smatrati nastavkom časopisa LM. Ratom na prostoru bivše Jugoslavije bavilo se više autora, a posebno Džoen Filips (Joan Phillips) koja radi u Economic Intelligence Unit. 9 Čikaški marksističko-humanistički časopis. Osnovala ga je Raja Dunajevskaja (Raya Dunayevskaya) koja se smatra od strane urednika i saradnika časopisa jednim od velikih marksističkih mislilaca u ravni Marksa, Lenjina i Trockog. Krajem 2007. i početkom 2008. došlo je do podele redakcije. Časopis je napustio dotadašnji glavni urednik Piter Hjudis (Peter Hudis), profesor filozofije na Oukton Komjuniti Koledžu (Oakton Community College), praćen profesorom sociologije na Perdju (Purdue) Univerzitetu Kevinom Andersonom, Endrju Klajmenom (Andrew Climan), profesorom na Pejs (Pace) Univerzitetu i Dejvidom Blekom (David Black), jednim od vodećih britanskih saradnika. Svi pomenuti su pisali o događajima na Kosovu. 10 Analizira se pisanje Eda Vulamija (Ed Vulliamy) o srpskim logorima u BiH od onog avgustovskog dana 1992. kada je sa novinarkom ITN, Peni Maršal (Penny Marshal) posetio Trnopolje i Omarsku.

Ko je razbio SFRJ?

146

Levo-liberalno tumačenje procesa nestajanja Jugoslavije je danas hegemono kako u široj javnosti tako i u akademskim krugovima, a levi liberali su nametnuli simboličku hegemoniju ne samo o konkretnom pitanju o kojem je reč, već se bore za simboličku hegemoniju sa konzervativcima na globalnom planu. Može se reći da je veliki broj nekadašnjih levičara našao utočište upravo u levo-liberalnom taboru nakon pada Berlinskog zida, a da je Rat za jugoslovensko nasleđe bio formativni događaj koji je olakšao bivšim levičarima da se nađu u taboru levih liberala. Oni su, naime, u Slobodanu Miloševiću videli, često koristeći nekadašnju trockističku frazeologiju, totalitarnog komunistu, „staljinistu“ koji manipuliše srpskim nacionalizmom koji je naposletku doveo do krvavog rata u kojem je nestala Jugoslavija. Utoliko, uzrok raspada je nađen u „staljinisti“ Slobodanu Miloševiću i „velikosrpskom“ nacionalizmu. Strukturni uslovi, kao i ostali delatnici, su, bez obzira da li se radi o unutrašnjim ili spoljašnjim, možda, imali neku ulogu u svemu što se odigravalo, ali je njihova uloga tek sekundarnog značaja. Tipične slučajeve ovakvog razvoja idejnih shvatanja i tumačenja nestajanja SFRJ predstavljaju Marko Atila Hor i njegovi roditelji, Kvintn Hor (Quintin Hoare) i Branka Magaš11, nekada istaknuti levičari trockističke usmerenosti, a danas levi liberali, te u manjoj meri sociolog i profesor međunarodnih odnosa na Saseks (Sussex) Univerzitetu u Brajtonu Martin Šo12 (Martin Shaw). Kvintn Hor je direktor Bosanskog instituta u Londonu, u kojem je i Magašova zaposlena, dok im je sin jedan od najaktivnijih saradnika. O sebi M. A. Hor kaže: „Potičem iz tradicionalne levičarske sredine, ali verujem da je skorašnji neuspeh najvećeg dela levice da se odupre fašizmu, genocidu i tiraniji u bivšoj Jugoslaviji, kao i na Srednjem Istoku i drugde, konačno diskreditovao levičarsku politiku u njenom tradicionalnom obliku.“ (Hoare, 200813). Dakle, upravo je nestanak SFRJ bio onaj događaj koji je mladog Hora naterao da napusti levičarsko usmerenje i da prihvati levi liberalizam. Istoričar, školovan na prestižnom Kejmbridžu, studirao je istoriju bivše Jugoslavije, za koju je (naročito „Hrvatsku, BiH i Srbiju“) „emotivno vezan“, od 1993. godine. Takođe, u svojoj biografiji M. A. Hor obaveštava da je u leto 1995. bio prevodilac u Tuzli prilikom doturanja humanitarne pomoći, „u pokretu solidarnosti i podrške bosanskom narodu“, te da je od 1998. do 2001. godine, uključujući „rat na Kosovu“ i pad Miloševića, živeo i radio u Beogradu. Veli i da je radio kao istraživač za Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju 2001. godine, te da je učestvovao u pisanju optužnice 11

Napisala knjigu Destruction of Yugoslavia, London and New York: Verso, 1993.

12 Pripadao trockističkim Međunarodnim socijalistima od 1966. do 1977. No, nakon dolaska M. Tačer (Thatcher) na vlast 1979. godine, Šo se priključuje Laburistima. Može se reći da marksističko teorijsko usmerenje prati mene političkog angažmana, jer kritiku marksizma objavljuje 1981. godine. Njegov slučaj se unekoliko razlikuje od prethodnih, pošto je konverzija znatno prethodila padu Berlinskog zida. Sem toga, radilo se o svojevrsnom vraćanju ako ne idealima ono stranci mladosti, pošto je Šo bio laburista u školskoj klupi. http://en.wikipedia.org/wiki/Martin_Shaw_%28professor%29. Pristupljeno 6. aprila 2008. 13

Biografija na blogu http://greatersurbiton.wordpress.com/. Pristupljeno 6. aprila 2008.

protiv Slobodana Miloševića. Trenutno je istraživač na Kingstoun Univerzitetu u Londonu i jedan od direktora Društva Henri Džekson14 (The Henry Jackson Society) koje teži „promovisanju demokratske geopolitike“.15 Razume se, ova sintagma predstavlja tek eufemizam za nametanje volje zemalja NATO saveza drugim uglavnom manjim i nemoćnim zemljama čiji vođi nisu bili dovoljno oprezni i vešti da svoju zemlju ne dovedu u opasnost od vojnog napada NATO. Debate na levici oko raspada SFRJ i Rata za jugoslovensko nasleđe vode se uglavnom oko tri velike tematske celine koje u sebi sadrže brojne podteme: a) uzroka ili krivaca za nestanak Jugoslavije i rat, te prirode rata (građanski rat ili agresija Srbije, uloga Srbije, srpskog nacionalizma, Slobodana Miloševića, Zapada, naročito SAD i Nemačke, u raspadu SFRJ, kako tumačiti pravo na samoopredeljenje); b) da li je bilo genocida u BiH uopšte (broj i etnička struktura ubijenih, tema silovanja, priroda logora za ratne zarobljenike, koje strane su posedovale logore) i posebno u Srebrenici (broj i demografska struktura ubijenih, kakva je razlika između genocida i etničkog čišćenja, da li se događaji u Srebrenici mogu izjednačavati sa događajima u Hrvatskoj prilikom operacija „Oluja“ i „Bljesak“); c) da li je rat na Kosovu humanitarna intervencija ili imperijalni rat, koliki je broj ubijenih, da li je bilo genocida ili ne, da li Albanci sa Kosova treba da uživaju pravo na samoopredeljenje. U vezi sa druge dve tematske celine jeste i odnos prema Međunarodnom krivičnom tribunalu za Jugoslaviju u Hagu. Levi liberali, po pravilu, smatraju Slobodana Miloševića i srpski nacionalizam „razbijačima“ SFRJ i krivcima za rat. U ovakvom viđenju se oni sasvim podudaraju sa uobičajenim nesrpskim južnoslovenskim viđenjima. Kada je u pitanju Marko Atila Hor to i nije iznenađujuće jer, kako sam piše, on i jeste „napola Hrvat“16, pošto mu je majka Hrvatica17, za koju se može reći da se nije istakla nepristrasnim pisanjem o raspadu SFRJ.18 Njegova pristrasnost se naročito može prepoznati 14 Društvo je dobilo ime po senatoru američke Demokratske stranke Henriju Džeksonu koji je bio poznat po zalaganju da SAD ratuju po svetu tokom Hladnog rata, kao i po nepopustljivoj hladnoratovskoj politici prema SSSR i Varšavskom ugovoru. Njegovo zalaganje za tvrd ratnički stav prema neprijateljima, Društvo u kojem je i M. A. Hor, izričito podržava (http:// en.wikipedia.org/wiki/Henry_Jackson_Society). Pristupljeno 27. marta 2008. 15 Brendan Sims (Brendan Simms), profesor istorije na Kejmbridžu, vatreni kritičar politike konzervativne vlade Džona Mejdžora (John Major) prema ratu u BiH, podržavalac Bošnjaka i protivnik Srba, autor knjige Najnečasniji čas: Britanija i uništavanje Bosne (Unfinest Hour: Britain and the Destruction of Bosnia, 2001), osnivač je Društva. 16 Autor ove studije smatra, uprkos nalozima političke korektnosti koje upravo levi liberali najgorljivije zastupaju, da je nacionalna pripadnost nekog autora od velike važnosti pri tumačenju nekog društvenog događaja u kojem je njegova nacija aktivni učesnik. Razume se, to se odnosi i na njega samog. 17 Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/self-determinaton-are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/. Pristupljeno 19. marta 2008. 18 Uvod knjige Razaranje Jugoslavije (Destruction of Yugoslavia) Branka Magaš počinje sledećim rečenicama: „Godina 1992, određena za presudnu na putu ka evropskom jedinstvu, suočena je sa laganim razaranjem putem bombardovanja Sarajeva i drugih gradova i njihovim izgladnelim stanovnicima pred očima televizijskih gledalaca sveta. Suočena je sa dva miliona bosanskih Muslimana, koje su masakr, silovanja i teror već isterali iz njihovih domova, koji su bačeni u koncentracione logore ili napravljeni izbeglicama unutar njihove zemlje ili van nje, kojima preti prvi genocid u Evropi od Drugog svetskog rata. Sve se to

147

u trenutku Miloševićeve smrti: „U odnosu na njen udeo u pravljenju ratnih zločina, MKTJ19 se odnosio prema Srbiji krajnje popustljivo.20 Očekivalo se da hrvatska i bosanska javnost budu zadovoljene optužbom protiv jednog najvišeg srpskog i jugoslovenskog zvaničnika, tj. Miloševića. Sada, kada je on izbegao pravdu, one se mogu zadovoljiti jedino optužnicom protiv nekolicine onih nižeg ranga.“ Odavde jasno sledi da se BiH i Hrvatska, te Bošnjaci i Hrvati smatraju kolektivnim žrtvama, a Srbija i Srbi kolektivnim krivcima. Naime, vodi se računa samo o javnostima prve dve, a interesi javnosti Srbije se sasvim zanemaruju. Osim toga, zašto se ne bi i vodeći političari BiH i Hrvatske izveli na optuženičku klupu, ako ne mogu pokojni Tuđman (protiv kojeg se optužnica ozbiljno razmatrala i na osnovu podataka o nameri etničkog čišćenja Krajine)21 i Izetbegović (protiv kojeg ništa slično nije bilo u planu, iako je npr. znao za logor Čelebić), onda neki drugi iz vođstava? Prema većini radikalnih levičara, međutim, Milošević se ne može označiti glavnim krivcem za nestanak SFRJ i rat na njenom prostoru, već se uzrok nalazi prvenstveno u stranim činiocima, na prvom mestu Nemačkoj22: „Bez obzira kakve su mu bile namere, Badinterova funkcija se svela na to da pruži pseudopravnu glosu oportunističkom pristanku Evropske Unije da se, na zahtev Nemačke, Jugoslavija rasparča.“ Takođe: „Advokati brzog priznanja secesionističkih re-

148

desilo s punim znanjem celog sveta, koji je sasvim svestan identiteta počinioca koji usavršava ove procedure tokom godine otkako je okupirao Hrvatsku, uključujući zone koje su formalno pod zaštitom UN.“ (Magaš, 1993: XI). Ove prve tri rečenice Uvoda najbolje svedoče o propagandističkom karakteru pisanja. Jezik je nabijen jakim osećanjima preko izraza „genocid“, „masakr“, „silovanja“, „teror“. Sve navedeno se jasno veže za samo jednu stranu u južnoslovenskom sukobu. Istovremeno, na prvom mestu se pominje rat u BiH „da se Vlasi ne sete“, a tek potom se govori o onom što autorku posebno tišti – upravo završena prva faza rata u Hrvatskoj – iz koje je Hrvatska izašla sa gubitkom značajnog dela teritorije koji su jednim delom naseljavali Srbi i iz kojeg je veliki deo Hrvata bio isteran. BiH i Bošnjaci su korišćeni kao dimna zavesa za prikrivanje jasnih nacionalnih interesa Hrvata. Naravno, osećanjima nabijeno moralisanje je bilo u funkciji pridobijanja javnog mnenja Zapada za antisrpsko delanje kako bi se ostvarili nacionalni i državni interesi Hrvatske, onako kako ih razume liberalniji deo hrvatskih nacionalista. 19

Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju u Hagu.

20 Do aprila 2008. godine 699 Srba i 38 Bošnjaka, Hrvata i Albanaca zajedno, su osuđeni za ratne zločine bilo u Hagu ili pred južnoslovenskim sudovima. Politika, 14. IV 2008. 21 U Hrvatskoj su postojali logori ili zatvori posebno za Srbe. Najpoznatiji, po zlu, od njih 226, koliko ih je po direktoru Veritasa Savu Štrbcu bilo, su splitska Lora, Kerestinac, Crvena kasarna u Osijeku. Zločini protiv čovečnosti tamo su bili pravilo. 22 Domaći levičari, pak, npr. Mihailo Marković u članku „Uzroci razbijanja Jugoslavije“, neretko smatraju unutrašnje činioce bitnijim od spoljašnjih: „Raspad Jugoslavije je određen kompleksnim skupom unutrašnjih i spoljašnjih faktora od kojih je najbitniji bio separatizam više konstitutivnih nacija“ (Marković, 1994: 205). U spoljašnje činioce M. Marković ubraja „tradicionalni nemački ekspanzionizam prema jugoistočnim slovenskim regionima (koji je ohrabrivao i podržavao hrvatski i slovenački separatizam); neprijateljstvo Vatikana prema pravoslavnim Srbima i, od aprila 1992. godine, otvorena američka podrška bosanskim muslimanima, motivisana američkim interesima u Turskoj, bliskoistočnom naftom i južnim muslimanskim republikama u bivšem Sovjetskom Savezu“ (Marković, 1994: 205). Valja uočiti da je nacionalno ime Bošnjaka, tada još uvek Muslimana, napisano malim početnim slovom, iako je u SFRJ bilo uobičajeno da se koristi veliko pošto se radilo o priznavanju nacionalnog identiteta pod tim imenom, što svedoči o šoviniziranju ovog levičara u 1990-im. U 2007. godini nije se libio da otvorenim pismom uputi podršku kandidatu krajnje desnice na predsedničkim izborima u Srbiji. Sama analiza činioca koji su „razbili“ SFRJ bila bi kompletna, iako bi se moglo polemisati oko preimućstva spoljašnjih i unutrašnjih, ako bi se uključio i doprinos srpske strane, što autoru članka zacelo nije bilo ni na kraj pameti. M. A. Hor, pak, kaže da „ne postoji ni najmanji dokaz da je Nemačka „orkestrirala’ raspad Jugoslavije“ (Hoare, 2003: 551).

publika tvrdili su da će to da spreči građanski rat u Jugoslaviji rešavajući problem jednom za sva vremena. Ali brzo diplomatsko priznanje nije donelo kraj borbi, već pre formalnu transformaciju građanskog rata u međunarodni konflikt, i na taj način otvorilo put međunarodnoj intervenciji. (italic, D. Dž.) Učinak je bio da su uništeni izgledi neutralnog posredovanja i još više polarizovan konflikt.“ (Džonston, 2005: 50-51) Slažući se u osnovi sa gornjom analizom Dajane Džonstoun (Diana Johnstone), analitičarka Džoen Filips (Joan Phillips) u magazinu Living Marxism ponudila je (Phillips, 1992) analizu uzroka raspada SFRJ i rata23: Ukoliko se radi o lokalnom činiocu koji je doprineo balkanizaciji Jugoslavije, onda je to bila ekonomska utakmica, a ne etnički sukob. Takmičenje za dobra se preobrazilo u etnički sukob preko nacionalističkih političara rivalskih jugoslovenskih republika. Ovaj etnički sukob je potom eksplodirao u sveopšti građanski rat jedino posle intervencije spoljašnjih sila.

Ova autorka je još 1992. godine bila ubeđena u neubedljivost balkanističkog argumenta „večite mržnje” kojim bi se objašnjavao krvavi nestanak SFRJ, a koji je u to doba bio dominantan na Zapadu. Umesto toga, ona je u marksističkom maniru ponudila ekonomsko objašnjenje nastanka nacionalizma i raspada SFRJ. Takođe, razlog za „građanski rat” našla je u imperijalističkim interesima velikih sila. Razume se, time se prenaglašava značaj ekonomskog determinizma, ali se ne previđa spoljnopolitički činilac u izazivanju ratnog nestajanja SFRJ, kao što je to slučaj u levo-liberalnom tumačenju. Uz rečeno treba dodati da je jasno uočen procesualni karakter nestajanja SFRJ, što nije slučaj sa levo-liberalnim tumačenjima koja sve svode na pojavu Slobodana Miloševića, a procesualan karakter se pripisuje, možda, jedino sprskom nacionalizmu. Sve ostalo je tek reakcija na njega i njegovog nosioca Slobodana Miloševića. Tipičan primer takvog objašnjenja daje Martin Šo kritikujući ekonomistička i antiimperijalna objašnjenja raspada SFRJ levičara Dejvida Čendlera (David Chandler): Tako Dejvid Čendler u svom objašnjenju raspada Jugoslavije sasvim previđa dinamike ključnih lokalnih sila. On propušta da pomene takve središnje činjenice kao što su: Miloševićev coup d’état kojim je ukinuta Kosovska autonomija i kojim je stvoren oblik kolonijalne represije i aparthejda u pokrajini, što je dovelo do skorašnjeg rata (predviđenog tokom 1990-ih). Ovo mu je, takođe, omogućilo da ovlada saveznim institucijama i gurne slovenačke i hrvatske elite prema nezavisnosti. Jugoslovenska armija (JNA), do tada sasvim srbizovana, pokrenula je prvi sveobuhvatni rat protiv hrvatskih gradova Osijeka i Vukovara 1991. 23 Living Marxism, http://www.informinc.co.uk/LM/LM46/LM46_Yugo.html. Pristupljeno 1. IV 2008. Drugi radikalni levičari, uz izvesne izuzetke, su nudili uglavnom slične analize procesa nestajanja SFRJ.

149

150

Dakle, Šo počinje analizu procesa nestajanja SFRJ ukidanjem autonomije Kosova, a ne, recimo, donošenjem Ustava 1974. koji je doveo Srbiju u neravnopravan položaj ne samo u saveznim okvirima, već i u odnosu prema sopstvenim pokrajinama. Osim toga, da li je slovenačku i hrvatsku elitu trebalo „gurati” prema nezavisnosti? Da li su, možda, one samo iskoristile stratešku prednost Miloševićevog negativnog ugleda na Zapadu posle pada Berlinskog zida? No, levi liberal delanje zapadnih sila u procesu nestajanja SFRJ sistematski ne uzima u razmatranje. Naposletku, činjenično je netačno da je JNA bila 1991. „sasvim srbizovana”. Takođe, da li su, možda, slovenačka i hrvatska strana odgovorne za jednostrano i nasilno otcepljenje uz opkoljavanje kasarni i šikaniranje oficira i njihovih porodica? Uopšte, čitav proces nestajanja SFRJ pojednostavljen je putem pridavanja pretežnog uzročnog učinka ličnosti Slobodana Miloševića s kojim proces nestajanja SFRJ i ratovi počinju i završavaju se. Ograda kako je „apsolutno tačno, naravno, da su i druge nacionalne elite diljem Jugoslavije bile jedva nevine” zvuči krajnje neubedljivo i utvrđuje njihovu minimalnu odgovornost, jer se ustvari tvrdi kako su one suštinski nevine.24 „Jedva nevin” eufemistički i opravdavajuće znači da, ipak, nije kriv. To se docnije potvrđuje tvrdnjom da „nijedan ozbiljan posmatrač ne sumnja da je srpska moć, preko JNA, lokalnih srpskih snaga i paravojski, kao i preko srpske države, bila glavni agresor, premoćna vojna sila, začetnik i najveći praktičar nasilja protiv civila”, te da je ona „uvek bila okupljena oko Miloševića, predsednika prvo Srbije i zatim krnje Jugoslavije (čak i za vreme kada su postojale podele s npr. Radovanom Karadžićem u Bosni) i da je on igrao dominantnu ulogu u usmeravanju njenih kampanja”. Retorski se, kada god nedostaju jači argumenti, poseže za izjavama tipa „kao što je opšte poznato” ili „nijedan ozbiljan posmatrač ne sumnja” čime se svojim tvrdnjama želi pribaviti neosporivi autoritet (Van Dijk, 1995: 32). Šo je, međutim, preuveličao značaj činioca ličnosti u objašnjavanju društvenih pojava kako bi se pojednostavilo objašnjenje jednog složenog problema. Utoliko se i ne prihvata da je došlo do „demonizacije” Srba što Čendler i drugi radikalni levičari često zameraju sredstvima masovnog opštenja na Zapadu. Naprotiv, tvrdi se kako „kritika ‘demonizacije’ zapravo služi prikrivanju stvarne odgovornosti srpske moći uopšte i Miloševića posebno”. Pada u oči isticanje u prvi plan u nekoliko navrata „srpske moći”. U najmanju ruku, kao da se radi o nekoj ogromnoj a ne o jednoj neznatnoj sili u evropskim okvirima koja je bila jača na početku rata od drugih u bivšoj Jugoslaviji.

24 Living Marxism i Edi Viejli (Eddie Veale) imali su znatno drugačiji stav: „Izvesno je da je Milošević brutalan, sebičan političar i da srpske snage snose odgovornost za smrti mnogo civila u Bosni. No, one nemaju monopol na ’nasilje i ubijanje baki’ (sintagmu je upotrebio oksfordski konzervativni istoričar Norman Stoun, pr. J. B.) u jugoslovenskom civilnom ratu. Sve raznovrsne armije i frakcije su odgovorne za zločine. Hrvatsko vođstvo je zajedno sa Srbijom umešano u pokušaj podele Bosne. Ipak, samo su Srbi izloženi besu Zapadnih sila.“ (http://www.informinc.co.uk/LM/LM45/LM45_Serbs.html. Pristupljeno 1. IV 2008.) Dakle, jasno je da se srbijanska vlast ne oslobađa odgovornosti, kao i da se ne previđaju zločini koje sprovode neki Srbi, ali se u isto vreme argumentuje da ni drugi delatnici u jugoslovenskom sukobu nisu nevini, te da zato nema razloga za jednostranu demonizaciju Srba. Ovaj stav je istinolikiji od gledišta M. Šoa, već i zbog izbegavanja retorskih trikova.

Umesto takvog opažaja događanja na prostoru bivše SFRJ, urednik Living Marxism Mik Hjum (Mick Hume)25 nudio je u antiimperijalističkom okviru, takođe, pojednostavljenu sliku koja je oslobađala svake odgovornosti lokalne delatnike, a odgovornost pripisivala u celosti moćnim međunarodnim činiocima: „Zapadne nacije nisu zapravo zaokupljene onim što neko čini nekom drugom u lokalnim sukobima. Umesto toga, Nemci, Amerikanci, Francuzi i Britanci cinično upotrebljavaju bojišta kao krvavu šahovsku tablu na kojoj igraju igru moći jedni protiv drugih. Pioni u toj igri – i najveći gubitnici do sada – jesu obični Srbi, Muslimani i Hrvati bivših jugoslovenskih republika.” Dok je uveliko tačna ocena o moralnosti i iskrenosti međunarodnih moćnih političkih činilaca, dotle se, ipak, ne mogu osloboditi odgovornosti lokalne političke elite, pa makar se sve odigravalo u dobu globalizacije. Naime, niko sa strane nije mogao da elite i široke društvene slojeve tako zadoji takmičarskim i kadšto zloćudnim nacionalizmom, kao što je to bio slučaj u bivšoj SFRJ, pa da oni većinom sasvim izgube interes za saradnju u cilju zajedničke dobrobiti. Living Marxism je, međutim, veoma brzo prozreo zašto je došlo do demonizacije Srba na Zapadu. Prvi uvodnik i članci o raspadu SFRJ pojavili su se u decembru 1991. godine.26 Tako se u članku koji je imao za cilj da objasni zašto su Srbi prepoznati kao „’Bele crnčuge’ Novog svetskog poretka“ Edija Viejlija (Eddie Veale)27 podseća na taj uvodnik: „Uvodnik iz decembarskog izdanja 1991. uočio je rane pokušaje Nemačke i evropske desnice da od Srba naprave žrtvene jarce, i zaključio da ’ako najnovija propagandna kampanja na Zapadu bude vođena do konačnog zaključka, Srbija bi mogla iskusiti iračku sudbinu izbrisanosti sa mape’.“ Polovinom 1992. godine uočeni su motivi „zapadnih elita“: Otkad je raspad sovjetskog bloka uklonio komunističkog bauka, zapadne elite pokušavaju da uspostave surogate neprijatelja, protiv kojih mogu pokazati njihovu moć i ispuniti samododeljenu ulogu šampiona prava. Srbi su najnoviji narod koji treba demonizovati zarad tog cilja. (...) Srbi su namerno uspostavljeni kao ’bele crnčuge’ novog svetskog poretka, i podvrgnuti onoj vrsti propagande koju su zapadni imperijalisti obično primenjivali na Arape i crnce – ili, u britanskom slučaju na Irce.

Dakle, poznati antiimperijalni okvir predstavljanja stvarnosti poslužio je kao sredstvo uokvirenja jedne nepoznate posthladnoratovske situacije služeći se nepouzdanom diskurzivnom strategijom zaključivanja po analogiji. Pa ipak, čini se da je u ovom slučaju autor u pravu, jer je imperijalni okvir primenjivan veoma često od strane konzervativnih i liberalnih autora, što pravda upotrebu reaktivnog antiimperijalnog okvira. Radilo se o pronicljivom uviđanju suštine 25

Living Marxism, http://www.informinc.co.uk/LM/LM46/LM46_Editorial.html. Pristupljeno 1. IV 2008.

26 Rob Knight, ‘Croatia: Germany’s Gulf War?’, Living Marxism, December 1991. Nažalost, članak je autoru bio nedostupan, jer elektronski arhiv časopisa ne obuhvata 1991. godinu. 27

Living Marxism, http://www.informinc.co.uk/LM/LM45/LM45_Serbs.html. Pristupljeno 1. IV 2008.

151

političkog, tj. o potrebi postojanja neprijatelja. Protivljenjem neprijatelju koji se predstavlja Zlim ne samo što se potvrđuje sopstveni identitet Dobrog prema Drugome, već se i promovišu posebni interesi kao otelotvorenje univerzalnih vrednosti. Viejli se, međutim, nije zaustavio na ustanovljavanju motiva, već se zapitao i o procesu koji je doveo do toga da se baš Srbi izaberu kao meta demonizacije. U tom smislu se analizirala igra moći koja se vodila između ujedinjene Nemačke i SAD: Nemačka vlada je pogoršala sukob u Jugoslaviji podržavajući „civilizovanu“ Hrvatsku protiv „varvarske“ Srbije i prisiljavajući ostatak EZ da je sledi. Nemačka je intervenisala protiv Srba da bi zapečatila njenu vlast nad ostatkom Evrope, i pokazala da nije više spremna da dela kao sporedni poslušnik SAD u međunarodnim poslovima. (...) Ove godine (1992, pr. J. B.), međutim, žiža borbi se prebacila iz Hrvatske na Bosnu, a američke vlasti su preuzele vodeću ulogu u antisrpskom krstaškom ratu. Predsednik Džordž Buš (stariji, pr. J.B.), kojeg podržava Mejdžor, gurnuo je UN da nametnu sankcije Beogradu i pridobio NATO da pripreti Srbiji ratom, u cilju ponovnog uspostavljanja izgubljenog autoriteta SAD unutar Zapadnog Saveza.

152

Ovde valja primetiti kako je već 1992. dobro uočen okvir sukoba civilizacija i balkanistički diskurs koji su primenjivali nemački konzervativci28 u tumačenju raspada SFRJ, kao i motive ujedinjene Nemačke da se potvrdi kao velika sila u okviru tadašnje EZ i prema SAD. Istovremeno, međutim, ukazano je i na politički protivudar SAD koje su iskoristile, ako ne i izazvale, rat u BiH da povrate nakratko poljuljani „prestiž moći“ posredstvom ojačanog NATO. Prema tome, Nemačkoj se prećutno pridaje značenje i značaj, ako ne uzroka, ono katalizatora u izazivanju rata u Hrvatskoj, a SAD odgovarajuće značenje i značaj u preseljenju i pojačavanju sukoba u BiH. Ono što ujedinjava radikalne levičare i leve liberale u tumačenju raspada SFRJ jeste ubeđenje da se Jugoslavija nije raspala sama od sebe, već da je imala „razbijače“. Značajna razlika, međutim, odnosi se na prepoznavanje subjekta razbijanja. U slučaju levih liberala to su Slobodan Milošević i srpski nacionalizam29, dok većina anglo-američkih radikalnih levičara 28 No, osim nemačkih konzervativaca, izričito su kritikovani i britanski konzervativci, npr. istoričar Norman Stoun (Stone): „Vodeći konzervativni intelektualci su odbacili stari diplomatski jezik i nekontrolisano napali Srbe u tabloidnom stilu. Tako, Norman Stoun, oksfordski profesor istorije, želi da Zapad naoruža Hrvate i podrži bosanske Muslimane, na temelju toga što je Milošević ’šef gangstera u komunističko-fašističkom krstaškom ratu’, čija jugoslovenska armija ’vrši nasilje i ubijanja baki – u ime srpskog nacionalizma’“. Doista, radilo se o „tabloidnom stilu“ uokvirenom hladnoratovskim okvirom i poduprtom u propagandne svrhe vulgarizovanom teorijom o totalitarizmu. Treba primetiti i da mesto na prestižnom Univerzitetu na Zapadu ne jemči ni intelektualno poštenje, ni teorijski zasnovanu dubokomislenu analizu neke pojave. Štaviše, univerziteti kao par excellence konzervativne ustanove, a naročito se to odnosi na engleski Oxbridge, se katkad mogu svesti na odgajanje onih koji će što uspešnije ideološki pravdati interese moćnih nacionalnih i globalnih delatnika. 29 M. A. Hor je na jednom trockističkom internet mestu (1993. je tekst pod istim naslovom, Yugoslavia – the acid test, objavljen u štampanom obliku) u sklopu kritike najvećih britanskih trockističkih grupa povodom stava o SFRJ pisao: „Tek je odbijanje

smatra da je SFRJ razbijena blagodareći interesima imperijalnih sila – Nemačke i SAD. Tako u prikazu već pomenute knjige Branke Magaš, Džoen Filips kaže30: „Prema Magašovoj, Jugoslavija nije umrla prirodnom srmću: ’nju je uništila Velika Srbija’. (p XIV).“ Filipsova s pravom, iako ponešto grubo, veli da ovaj stav Magašova „ponavlja kao mantru u svakoj prilici“. Ono, međutim, što Filipsova ne uočava jeste jezik koji B. Magaš upotrebljava. Naime, jezik je kvazi revolucionaran, tj. oblik je ostao levičarski, iako se sadržaj drastično promenio. Recimo, Magašova veli: „Ono što je Srbija propustila da dobije u dva balkanska rata i u dva svetska rata iznenada je izgledalo na dohvat ruke. Cela nacija se, čini se, ujedinila iza kontrarevolucionarnog projekta – koji je uistinu bio oblikovan od strane istaknutih intelektualaca.“ (Magaš, 1993: XIV) Tako se osoba koja je napustila antikapitalistički stav trockističke usmerenosti obrušava na srpske intelektualce zbog oblikovanja „kontrarevolucionarnog projekta“ i „oružane kontrarevolucije“. Ispada da su oni krivi i za raspad socijalizma u koji je nekada autorka polagala nade, pa je, kako to i Filipsova kaže, „donedavno bila član redakcije The New Left Review“.31 Istovremeno, Magašova je srpski nacionalizam predstavila rasističkim po istorijskoj analogiji sa nacističkom Nemačkom: „Kako se rat – koji je istinski počeo u avgustu 1991. godine – produbljivao, tako su predviđene konture rasno istovrsne Velike Srbije bivale sve vidljivije.“ (Magaš, 1993: XIV). Okvir agresor vs. žrtva i diskurs II svetskog rata je još u uvodu knjige zapadnom čitaocu propagandno približavao prohrvatski i antisrpski opažaj stvarnosti sukoba u bivšoj Jugoslaviji.32

153 Miloševićeve Srbije da razmotri dalju decentralizaciju Jugoslavije – doista, njegov pokušaj da preokrene decentralizaciju koja je stavljena u pogon pod Titom između 1966. i 1974. godine – odveo Hrvatsku i Sloveniju u secesiju. ‘Jugoslavija’ kao centralizovana država se, zacelo, raspala kao rezultat hrvatskog i slovenačkog političkog i ekonomskog razvoja između 1941. i 1991. godine, ali Jugoslaviju u njenom naprednom smislu udruženja nacija – razorio je Miloševićev režim u Srbiji.“ http://www.isg-fi.org.uk/spip. php?article196. Pristupljeno, 10. IV 2008. Problem sa takvim načinom razmišljanja nalazi se u činjenici da svaka dalja decentralizacija predstavlja ukidanje „udruženja nacija“. O tome svedoči i sam Hor svega nekoliko rečenica pre gorenavedenog navoda: „Šta više, svaki sledeći novi jugoslovenski ustav donet između 1946. i 1974. jemčio je veći stepen ekonomskog i političkog suvereniteta republikama. Tako je period komunističke vladavine u Jugoslaviji svedočio o postojanoj evoluciji zemlje od centralizovane države u labavu konfederaciju do 1980. što je nadgledao sam Tito.“ Takođe, u pravu je M. A. Hor kad kaže: „Tako, kada se predsednici Hrvatske i Slovenije, Tuđman i Kučan, bore za veću nezavisnost njihovih republika 1990. i 1991. godine, oni samo delaju u tradiciji posleratnog hrvatskog i slovenačkog komunizma.“ Sledstveno, kriviti za razaranje „labave konfederacije“ isključivo Miloševića u najboljem slučaju je netačno, a u najgorem, i licemerno. 30

Living Marxism, http://www.informinc.co.uk/LM/LM54/LM54_Books.html. Pristupljeno 1. aprila 2008.

31 Doista, nacionalni identitet se u velikoj većini slučajeva pokazao znatno jačim u odnosu na klasni u trenutku raspada SFRJ baš kao što se to desilo i u predvečerje I svetskog rata. Tome se ne treba čuditi, jer se u oba slučaja radilo o kriznim trenucima. Kako se u društvenim krizama identitet pojedinca ne bi izgubio, traga se za osećajno jačim uporištima, a tu je etnička veza barem u modernom dobu bez premca. 32 To je uočila i Filipsova koja citira sledeći stav Magašove: „’Kakve god se kritike mogu uputiti tretmanu srpske manjine od strane hrvatske vlasti, ima tek nekoliko znakova sistematskog progona, koji izvesno nisu iste prirode od koje pate nacionalne manjine u Miloševićevoj Srbiji’. (p316) Beogradska šovinistička politika prema Albancima na Kosovu“, veli Filipsova, „upotrebljena je kao izgovor ili krinka koja pokriva zagrebačku šovinističku politiku prema Srbima u Hrvatskoj.“

Bosna i Hercegovina – građanski rat ili srpska agresija; koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija, genocid? Rat u BiH je prouzrokovao još veća neslaganja no ratovi u Sloveniji33 i Hrvatskoj. Prizori izbeglica su preplavili zapadne medije i blazirana publika je želela da pokaže kako osećajna tupost nije njena osobina. Iz ovog suštinski neiskrenog uživljavanja u probleme izbeglica BiH, nastala je neka vrsta vrućice koja je tresla naročito autore levo liberalnog usmerenja. Istovremeno, nekima od njih koji su imali posebne motive to je pomoglo da se izbore za nacionalne, partijske ili lične interese. Pomenuti sin Branke Magaš je npr. pisao: „Ja sam napola Hrvat, i priznaću da imam poseban hrvatski plan (agenda) za opiranje pravu bosanske Republike Srpske da se odvoji od Bosne, kao i za odbijanje ideje da bi jedan takav akt secesije na bilo koji način bio jednak potpuno legitimnoj secesiji Kosova od Srbije.“34 Ovakva iskrenost se retko sreće u ideološkim raspravama i na tome se Horu može biti blagodaran. Potom je sledilo objašnjenje koje, premda iskreno, jeste tek delom i istinito:

154

Naime, ako bi se podržalo pravo Republike Srpske da se odvoji od Bosne, onda bi trebalo podržati slično pravo za od strane Hrvata kontrolisani deo Bosanske Federacije. Ovo bi vodilo, ustvari, nastanku Velike Hrvatske. Kao protivnik velikohrvatskog nacionalizma, ovo nije nešto što bih mogao prihvatiti. Svaki istinski hrvatski demokrata i antifašista je zakleti protivnik velikohrvatskog nacionalizma i sledstvene podele Bosne. Ne samo da bi ona proizvela golemu nepravdu narodu Bosne, već bi i nagradilo najgore elemente u hrvatskoj politici – ustaše, tuđmanovce i druge šoviniste. To bi bila izdaja sve trojice istinskih bosansko-hrvatskih patriotra – Stjepana Kljujića, Iva Komšića, Ivana Lovrenovića i drugih – koji su hrabro branili njihovu bosansku domovinu protiv velikohrvata tokom 1990-ih i posle.

Svakako, autoru treba priznati iskrenost motiva kada se kao levi liberal opire takvoj vrsti hrvatskog nacionalizma koju je npr. branio F. Tuđman. Naime, on smatra da bi gorljivi nacionalizam Hercegovaca mogao oštetiti političku kulturu Hrvatske, te da bi i fašizacija mogla uslediti. Pa ipak, da li će antifašizam imati izgledniju priliku za uspeh ako su nacionalisti frustrirani ili ako su zadovoljni? Čini se da frustriranost nacionalista uz socijalne probleme pogoduje dolasku na vlast krajnjih desničara. Utoliko, tvrdnja o antifašizmu kao motivaciji autora za odbacivanje velikohrvatskog rešenja je unekoliko problematična.

33 Žarko Puhovski je desetodnevni „rat“ nazvao „operetskim“. U tome ima dosta istine imajući u vidu da su se dva stara druga M. Kučan i S. Milošević dogovorili da se JNA povuče iz Slovenije. 34 Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/self-determinaton-are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/. Pristupljeno 19. marta 2008.

Pre će biti da je Hrvatima iz strateškog razloga bitno da pomere granicu prema Srbiji što dalje na istok, kao i da imaju Bošnjake kao saveznike protiv Srba. Da bi se to ostvarilo potrebno je da granica Srbije ne prelazi Drinu. Istovremeno, za Hrvate je poželjno da odustanu od plana Velike Hrvatske, jer bi on mogao tek zapadnu Hercegovinu da uključi, a u tom slučaju bi granica neke srpske federacije (Velike Srbije) mogla ući u „meki trbuh“ ove države. Utoliko, nezavisna i na Hrvatsku naslonjena Bosna i Hercegovina je u najboljem interesu hrvatskog nacionalizma, pa je iskreni i razumni hrvatski nacionalista treba svakako podržati.35 Istovremeno, biva belodano da su racionalno shvaćeni nacionalni interesi Hrvatske isprepleteni sa epohalnim porazom društava „realnog socijalizma“ M. A. Hora terali ka levom liberalizmu. Uopšte, rat u BiH su radikalni levičari videli kao građanski rat na etničkoj osnovi, dok su ostali, a naročito levi liberali, ovaj rat videli kao agresiju Srbije na BiH. Propast real-socijalističkih društava, ratovi na prostoru SFRJ, sve češće ofanzivne vojne akcije NATO saveza36 inicirali su uobličavanje Juston manifesta (Euston Manifesto) koji je uobličila grupa levih liberala u proleće 2006. s namerom „spašavanja levice“. Vodeći članovi navedene grupe su, između ostalih, uz oca i sina Hor37: Norman Džeras (Norman Geras), marksista i profesor emeritus političkih nauka na Univerzitetu Mančester, Norman Koen (Cohen), kolumnista levo liberalnog nedeljnika The Observer, Nik Koen (Nick Cohen), novinar, Šalom Lepin (Shalom Lappin), profesor računarske lingvistike na Kings koledžu Univerziteta u Londonu, Frensis Uin (Francis Wheen), kolumnista The Guardian i pisac knjige o Marksu, Oliver Kam (Kamm), kolumnista The Guardian, američki istoričari Daniel Goldhagen (Goldhagen) i Volter Laker (Walter Laquer), Tomas Kušman (Thomas Cushman), urednik The Journal of Human Rights. Manifest je objavljen u levoliberalnom časopisu The New Statesman i u elektronskom izdanju The Guardian. U njemu se: podržavaju „humanitarne intervencije“; protivi antiamerikanizmu (što doduše načelno ne isključuje kritiku spoljne politike SAD) i antizapadnom stavu; naročito žigoše antisemitizam (koji se, po Manifestu, skriva pod krinkom anticionizma); „islamofašizam“; i terorizam. Izričito se ne podržava nijedan društveni sistem, ali se zalaže za „socijalnu pravdu“, protiv bede i siromaštva, te za otpisivanje dugova siromašnim zemljama sveta. U zaključku Manifesta, koji je ovde naveden u celini, stoji ono što je ustvari najvažnije:

35 M. A. Hor o ovome piše u članku o „hrvatskom projektu podele BiH“: „Hrvatski poraz u ovom ratu (rat Bošnjaka i Hrvata u BiH, pr. J. B.) je, možda, čak sprečio još goru katastrofu od koje su mnogi protivnici Tuđmanove bosanske politike strahovali: propast Bosanske Armije, totalni raspad Bosne i Hercegovine i stvaranje jedne Velike Srbije koja se proteže od reke Kupe i obuhvata trećinu Hrvatske.“ (Hoare, 1997: 121) U Hrvatskoj je ideju Velike Hrvatske podržavao Franjo Tuđman, desno krilo HDZ i pravaši, dok su podršku nezavisnoj BiH davali Stjepan Mesić i liberalno-nacionalistički tabor Hrvatske. 36

U osnivačkom aktu NATO je određen kao odbrambeni savez.

37 Primećeno je da Juston manifest ima dosta dodirnih tačaka sa principima Henri Džekson Društva,(http://en.wikipedia. org/w/index.php?title=Euston_Manifesto&redirect=no). Pristupljeno 6. aprila 2008.

155

Životno je važno za budućnost progresivne politike da ljudi liberalnog, egalitarnog i internacionalističkog stava treba da progovore jasno. Moramo odrediti sebe protiv onih koji su čitav progresivnodemokratski program podredili jednom praznom i pojednostavljenom „antiimperijalizmu“ i/ili neprijateljstvu prema sadašnjoj američkoj vladi (Buš mlađi, pr. J. B.). Vrednosti i ciljevi koji odista prave program – vrednosti demokratije, ljudskih prava, stalne borbe protiv nepravednih privilegija i moći, solidarnost s ljudima koji se bore protiv tiranije i represije – su ono što najistrajnije određuje oblik bilo kojoj Levici kojoj vredi pripadati.38

156

Dakle, ono do čega potpisnici Manifesta najviše drže jeste ustvari borba protiv antiimperijalizma radikalne levice. Doista, neki od njih, npr. D. J. Goldhagen, T. Kušman, F. Uin, otac i sin Hor, O. Kam, su se u tome veoma istakli. Oni su stalno i uporno zahtevali da se kazne Srbi u BiH, da se bombarduje Srbija, a da se pomogne svima koji se sa Srbima nalaze u sukobu, a naročito Bošnjacima i Albancima, pošto veruju da su oni dobri, beli, sekularni i progresivni muslimani na čijem bi primeru moglo da se pokaže da zapadnjaci nisu islamofobi, pošto pomažu dobre muslimane a protive se samo „islamofašistima“ koji su protiv politike SAD. Nasuprot njima stajali su liberterski socijalisti oko N. Čomskog i Z magazin, liberterski marksisti oko Living Marxism (LM) i veći deo trockističkih grupa. Jedini izuzetak koji je autor ovog rada našao jesu radikalne levičarske grupe „marksističkih humanista“ okupljenih oko časopisa News and Letters i trockistički Savez radničke slobode (Alliance of Worker’s Liberty) koje su podržavale ne toliko američku intervenciju, pošto nisu verovali u iskrenost humanističke retorike američke „imperijalističke“ spoljne politike, koliko borbu Bošnjaka, i naročito kosovskih Albanaca i OVK protiv srpskog nacionalizma. Dok su levi liberali masovno i ubeđeno BiH smatrali otelotvorenjem višeetničkog raja, dotle je većina radikalnih levičara bila sumnjičava prema takvim tvrdnjama. Istovremeno, od slike BiH zavisilo je da li će sam rat biti označen građanskim ili agresijom Srbije. Po pravilu, oni koji su BiH doživljavali kao zajednicu ispunjenu međuetničkim nepoverenjem koja je mogla opstati samo u okviru veće celine kao što je SFRJ, rat su smatrali građanskim, a oni koji su BiH smatrali harmoničnom višeetničkom zajednicom, rat su smatrali srpskom i, uvek u manjoj meri, hrvatskom agresijom. U članku „Višeetnički mit“ Linda Rajan (Linda Ryan) je pokušavala da dovede u pitanje neka, među liberalima, opšte prihvaćena gledišta39: Bosanska republika uživa međunarodno priznati ugled bastiona prosvećene višekulturalnosti protivne etničkim mržnjama. Ovaj ugled je toliko naduvan da čak i obični bosanski Muslimani ismevaju 38 Juston manifest, (http://eustonmanifesto.org/joomla/index.php?option=com_content&task=view&id=12&Itemid=41). Pristupljeno 6. aprila 2008. 39

http://www.informinc.co.uk/LM/LM86/LM86_Bosnia.html, pristupljeno 1. IV 2008.

„multi, multi, multi“ zastavu kojom mašu njihovi strani podržavaoci. Na Zapadu je, međutim, bosanski status kao model višeetničke, višestranačke, višesvakakve države neupitan.

Doista, ako se zna na šta je ličio rat u BiH, onda je veoma teško pretpostaviti da je ova republika bila uzor višeetničke trpeljivosti, pa iako je u njoj bilo sapostojanja. Ove činjenice su svesne i apologete višeetničnosti BiH, pa kao objašnjenje nude činjenicu da su BiH bile takve do agresije Srbije na njih, a da je zatim ratno nasilje razorilo tako poželjne crte društvenog života. Ponekad ova težnja dobija i karikaturalne obrise40: Bosanski rat je uključio napad na BiH od strane agresora i agresorova strategija je uključivala pridobijanje Bosanaca da ubijaju jedni druge kako bi se pospešila podela njihove zemlje u tri etnički istovrsne celine. Ti Muslimani koji su masakrirali srpske civile pomagali su, prema tome, agresoru i ima razloga verovati da su neki od njih to činili namerno. U mojoj knjizi Kako se Bosna naoružala raspravljao sam o mogućnosti da su visoko rangirani muslimanski i hrvatski oficiri Bosanske Armije i HVO svesno radili kao agenti ili saveznici Beograda da razore međuetničke odnose i podele zemlju.

Autor nije svestan da gradi stereotip o Bošnjacima kao lakomim i lakoumnim izdajnicima svoje zemlje. Dakako, to povlači nova pitanja, npr. kako je moguće da se namnože toliki izdajnici BiH koji namerno i svojevoljno sarađuju sa „agresorom“, ako je ona odista pre rata bila tako višeetnički nadmoćna kao što ovaj autor i mnogi drugi levi liberali pretpostavljaju? No, u susretu sa činjenicama koje ne podržavaju autorovu tezu i koje dugo posle završetka rata opstaju, M. A. Hor pokušava da nađe odgovor u pronalaženju fantastičnih teorija zavere. Nasuprot njemu, Linda Rajan u već citiranom članku pominje činjenicu da su višestranački izbori u BiH jasno pokazali da je ova politička zajednica bila etnički izdeljena, pošto su pobedile etničke stranke, od kojih je kao prva nastala upravo muslimanska SDA. Štaviše, navodi se da je „Patriotska liga, bosansko-muslimanski embrion armije, koja je podigla prve barikade u Sarajevu marta 1992. godine, bila osnovana rane 1991. godine kao paravojna formacija“. Dakle, oblikovanje SDA, kao prve jednonacionalne stranke, i „Patriotske lige“, tj. tzv. zelenih beretki, svedočilo je da se nije moglo verovati vođstvu SDA da ono predstavlja nekakav višeetnički ideal BiH. Naposletku, nisu zaboravljena ni ključna pitanja: Ako su bosansko muslimanski vođi toliko za višeetničku državu, zašto su onda napuštali Jugoslaviju? Ako oni sada insistiraju da žele da žive zajedno sa Srbima i Hrvatima u Bosni, zašto nisu želeli da žive s njima u Jugoslaviji, višeetničkoj državi od koje su se bosanski Muslimani odvojili? 40 Horov blog „What do the figures for the Bosnian war-dead tell us?” http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/04/ Pristupljeno 27. marta 2008.

157

Naravno, odgovor je ležao u činjenici da su Bošnjaci želeli da budu makar relativna većina u BiH, a ne manjina u Jugoslaviji, ali onda je svaki govor o iskrenoj privrženosti višeetničnosti besmislen. No, osim toga, autorka članka je postavljala i pitanja o tome kako se „mudžahedinske jedinice“ slažu sa višeetničkim idealom? Takođe, postavljalo se i pitanje Sarajeva i Tuzle, gradova koji su dugo predstavljani kao oaze višeetničke BiH: Zapadni liberali vole da paradiraju s onim što oni zovu „ne-Karadžićevi“ Srbi koji još uvek žive u Sarajevu kao dokaz vladinih višeetničkih kvaliteta. No, jedva da je Srba ostalo iza linija koje vlada kontroliše. Oni koji su mogli da priušte podmićivanje napustili su odavno grad, a najviše onih koji su ostali ne mogu da priušte sebi odlazak. (...) Tuzla je drugi grad koji kontrolišu Muslimani, drugi po veličini u Bosni, koji liberali Zapada vole. Za njih je Tuzla jedna od poslednjih višeetničkih enklava. No, ovih dana nije više ništa ostalo od višeetničke Tuzle. Na popisu iz 1991. samo se 55 procenata poistovećivalo sa Muslimanima; danas je taj procenat 96, prema procenama UNHCR. Jedva da tamo ima Hrvata, a još je manje Srba.

158

Stvarno stanje iz 1996. verovatno važi i danas. Naravno, velika je sramota EU da u BiH još uvek, nekih trinaest godina nakon kraja rata, nije napravljen popis stanovništva na osnovu kojeg bi se mogao planirati razvoj ove nefunkcionalne političke zajednice pod starateljstvom EU. Štaviše, ovaj nedostatak postavlja ozbiljna pitanja o broju ubijenih i raseljenih na raznim stranama, što je bio predmet velikih propagandnih manipulacija. Da bi se sve to raščivijalo posegnuto je za uporednim istraživanjima koja, iako po pravilu predstavljaju dobar put, takođe umeju biti iskorišćena za propagandne svrhe. To je naročito slučaj sa poređenjem BiH, Kosova i Istočnog Timora. Tako je M. A. Hor čak i sredinom januara 2008. pisao: Istočni Timor i Bosna su dve zemlje s paralelnim tragedijama. Obe su bile napadnute od mnogo moćnijih suseda dok su pokušavale da se uspostave kao nezavisne države. U oba slučaja, agresija je uključivala genocid protiv stanovništva zemlje; u oba slučaja su zapadne sile potpomogle i ohrabrile agresiju i genocid; u oba slučaja je, međutim, agresor naposletku ostao poražen. Smrtni gubici u Istočnom Timoru i bosanskom genocidu bili su u oba slučaja zaustavljeni na 200 000.

Dakle, M. A. Hor je znatno više no duplo uvećao broj poginulih Bošnjaka u ratu u BiH. Naime, prema do sada najmerodavnijim podacima koje je objavio Istraživačko-dokumentacioni centar (IDC) iz Sarajeva41, ukupno je poginulih oko 100,000 u BiH, kako boraca tako civila, od čega je Bošnjaka stradalo 65,8 procenata, Srba 25,6 procenata, i Hrvata 8,01 procenata. Bošnjaci su, me41 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Istraživačko-dokomentacioni centar, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm. Pristupljeno 10. avgusta 2007.

đutim, činili čak 83,33 procenta ukupnih civilnih žrtava. Naizgled je čudno da aktivni saradnik Bosanskog instituta iz Londona nema podatak o ukupnom broju poginulih u BiH. Ustvari, čuđenju nema mesta, M. A. Hor namerno i ne naročito vešto obavlja propagandnu delatnost42, jer je već početkom januara 2008. čitavu temu svog bloga posvetio rezultatima do kojih je došao IDC.43 Prema tome, M. A. Hor je namerno prećutao podatak koji je zacelo znao u vreme pisanja priloga o uporednom broju poginulih u Istočnom Timoru i u BiH, da bi naveo stari propagandni podatak o 200 000 poginulih samo među Bošnjacima. Štaviše, autor je zanemario njemu, takođe, poznato istraživanje Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba Bijaka iz 2005. godine koje je citirao u istom blogu nekoliko meseci ranije, u kojem je broj žrtava veoma slično procenjen kao u istraživanju IDC (Tabeau, Bijak, 2005). No, M. A. Horu je zloupotreba broja ubijenih bila potrebna radi odgovora grupi okupljenoj oko Eda Hermana44 koja poriče ne samo da je u BiH bilo genocida, već smatra da ga nije bilo ni u Srebrenici, o čemu će malo docnije biti reči. Broj poginulih je, međutim, stalno bio meta propagandnih manipulacija. To je radikalnim liberterskim levičarima oko Living Marxism (LM) bilo jasno već u oktobru 1992. kada su se suprotstavili antisrpskoj kampanji koja je od avgusta iste godine Srbe prikazivala kao nove naciste koji upravljaju „logorima smrti“45: Od sloma Jugoslavije, Srbi su postali novi nacisti. Ovog puta je propagandna kampanja još ekstravagantnija no prethodnog puta oko Iraka. Svetski mediji su izmislili pravi Holokaust u Bosni, s koncentracionim logorima i svim što sledi. Zacelo je još samo pitanje vremena kada će biti otkrivene gasne komore na parkingu Ministarstva poljoprivrede u Beogradu.

Frenk Firedi, emigrant iz Mađarske koji je u Veliku Britaniju izbegao posle neuspeha revolucije iz 1956. i tadašnji vođ Revolucionarne komunističke partije, smatrao je da se Holokaust trivijalizuje, a rat u BiH neistinito prikazuje ako se logori koji su postojali u BiH, uzgred budi rečeno na sve tri strane, izjednačavaju sa onima kojima su upravljali nacisti u II svetskom ratu:

42 Isto to čini i u vezi sa II svetskim ratom, pogrešno citirajući i pominjući nacionalnu pripadnost demografa zarad pribavljanja veće uverljivosti: „Prema srpskom demografu Bogoljubu Kočoviću, 8,1% svih Muslimana je bilo ubijeno u poređenju sa 7,3% Srba.“ http://www.isg-fi.org.uk/spip.php?article196. Pristupljeno 10. IV 2008. Podaci su, međutim, Žerjavićevi, a ne Kočovićevi, jer potonji ih nije nigde izneo. Oni su i pogrešno protumačeni jer se radi o demografskim gubicima u odnosu na očekivano stanovništvo 1948, a ne o ubijenima u ratu (Žerjavić, 1992: 170). Prema Kočoviću, pak, žrtve Srba su ne samo apsolutno nego i srazmerno najbrojnije (7,2%), osim ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno od Srba, jer tada bi žrtve Crnogoraca bile najveće (10,4%) dok bi se žrtve Srba smanjile na 6,9%, prema 6,8% žrtava Muslimana i 5,4% Hrvata (Kočović, 2005: 88, 174). 43

M. A. Hor (http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/04/). Pristupljeno 27. III 2008.

44 Ova grupa (Ed Herman, George Bogdanich, Philip Corwin, Michael Mandel, Philip Hammond) je objavila izveštaj „Srebrenica i politika ratnih zločina” ( Srebrenica and the Politics of War Crimes). 45

Living Marxism, http://www.informinc.co.uk/LM/LM48/LM48_Holo.html. Pristupljeno 1. IV 2008.

159

Treba tek uzgred pomenuti da se različiti standardi primenjuju u odnosu na britanske koncentracione logore u Keniji, ili na zatvore generala Pinočea u Čileu. Ono što zabrinjava jeste da demonizacija Srba pomaže pravdanju – ili bar neutralizovanju – fašističkog iskustva. Iznenada su Srbi izronili kao otelotvorenje zla koje smo napola sumnjičili za započinjanje dva svetska rata. Naravno, tvrdeći da su konc-logori i holokausti tako svakodnevne pojave u današnjoj Istočnoj Evropi, stvarni Holokaust postaje jedna fusnota među mnogima u poglavlju zvanom „Zločini“.

Ukazano je, prema tome, na licemerje mnogih zapadnih intelektualaca, na trivijalizovanje, neutralisanje, pa kadšto i pravdanje fašističkog iskustva, i ironično ukazivano na besmislenost nekih tvrdnji46 o Srbima kao uzročnicima oba svetska rata. No, Firedi je ukazivao i na uzroke tog izvrtanja prošlosti: „Demonizacija Trećeg sveta i Srba, i prepravljanje istorije, su pokušaji stvaranja prihvatljivog zapadnog pogleda na svet.“ Dakle, potreban je loš Drugi kako bih sam izgledao bolji, a moja nastojanja ispravna. Blagodareći Drugome danas, možda će se i moja jučerašnjica činiti lepšom, a zahtevi u pogledu sutrašnjice legitimnim. Otuda ne iznenađuje, kako Firedi zapaža, da je baš ministar spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel tokom Londonske konferencije (avgust 1992.) predložio osnivanje ad hoc Tribunala za ratne zločine koji će suditi Srbima. Firedi zaključuje:

160

Kao moralni koncept, Novi svetski poredak radi. Ovo najbolje pokazuje činjenica da su liberali često ti koji traže više zapadne intervencije u Africi, Istočnoj Evropi i Srednjem Istoku. Zapad je stalno pod pritiskom bivših levičara da se uradi nešto povodom Somalije ili Jugoslavije. Tobožnji liberalni glasovi poput The Guardian u Britaniji, socijalnih demokrata u Nemačkoj i Demokratske partije u SAD često su najglasniji advokati upotrebe sile protiv Srba.

Jasno su prepoznati imperijalni interesi kojima su podlegli mnogi bivši levičari i sadašnji liberali na Zapadu. Utoliko, nestanak SFRJ i rat u BiH je poslužio kao lakmus papir prepoznavanja levice. Stav prema oružanim akcijama SAD i saveznika prema nemoćnim zemljama je ono što razlikuje antikapitalističku i antiimperijalističku levicu od levih liberala koji pozdravljaju svaku vojnu intervenciju sila Zapada protiv slabih protivnika i zalažu se za reformistički put usavršavanja kapitalizma. No, problem oko logora za zarobljenike u BiH i izveštavanje o njima je doveo i do sudskog spora između televizije ITN, s jedne strane, i magazina LM (Living Marxism), s druge. Spor je nastao oko toga da li je čuvena slika izrazito mršavog zarobljenika Fikreta Alića iza bodljikave žice namerno „prevarila svet“, kao što bi se, možda, moglo zaključiti iz članka Tomasa Dajhmana 46 Uz članak je preneta i karikatura iz najuticajnijeg lista krupnog kapitala i konzervativne, ali i cele Nemačke Frankfurter Allgemeine Zeitung koja je navodila na pomisao da su Srbi izazvali oba svetska rata.

(Thomas Deichmann) objavljenog u LM u februaru 1997. godine, ili se radi o nenamernom dovođenju u zabludu. Dakle, ono što nije sporno jeste činjenica da je svet doveden u zabludu, što je u samom naslovu Dajhmanovog članka („Slika koja je prevarila svet“)47 i bilo istaknuto.48 Međutim, LM je na sudu morao da dokazuje, po tužbi ITN i novinara Jana Viliamsa (Ian Williams) i Peni Maršal (Penny Marshall), nagrađivanih upravo zbog ovog izveštaja, da su oni namerno „prevarili svet“. Pošto to LM nije mogao dokazati, morao je da posle trogodišnjeg sudskog procesa, po jednoglasnoj odluci porote, plati kaznu od 375 000 funti. Kako nije mogao tu sumu novca izmiriti, časopis je bankrotirao i ugašen je 2000. godine.49 Razume se, ništa nisu pomogle ni podrške časopisu od strane Noama Čomskog, Filipa Najtlija (Phillip Knightley), profesora novinarstva i pisca zapažene studije o istini kao prvoj žrtvi rata50, i poznate spisateljice levičarskih uverenja koja je nedavno dobila Nobelovu nagradu za književnost, Doris Lesing (Lessing).51 Oni su bili ubeđeni da se sloboda govora ovakvom primenom zakona o kleveti poriče i ustali su prvenstveno u odbranu ove slobode, a na drugom mestu i samog časopisa. Zašto je svet prevaren slikom Fikreta Alića? Jednostavno, posle priče koju je 6. avgusta 1992. emitovao ITN poređenje Srba sa nacistima postalo je opšte mesto52, iako se nepobitno utvrdilo da Trnopolje nikako nije moglo da se nazove koncentracionim logorom, a kamoli „logorom smrti“. To je bio prihvatni centar za izbeglice tranzitnog karaktera koji je bio opasan niskom žičanom ogradom za živinu sa dve strane uz koju su bili naoružani stražari, bodljikavom žicom s jedne i zgradama s četvrte strane (Campbell, 2002a: 22). Otkud onda snimljena bodljikava žica? Otud što su novinari ušli na bodljikavom žicom odvojeni deo u okviru šireg kompleksa zgrada (škola, zgrada mesne zajednice, ambulanta, uz otvoreno sportsko igralište) u kojem su trafo stanica, silos, i veliki magacin garažnog tipa. Ovaj deo je odranije bio izdvojen bodljikavom žicom, zbog potrebe zaštite poljoprivredne mehanizacije koja se nalazila u magacinu; bodljikava žica je bila mestimično prerezana, i u njome ograđenom delu se nisu nalazile izbeglice, već novinari (Cam47

U originalu naslov glasi: Picture that fooled the world.

48 2008.

LM, http://web.archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html. Pristupljeno 19. III

49

The Guardian (15. III 2000.), http://www.guardian.co.uk/uk/2000/mar/15/medialaw.media2. Pristupljeno 19. III 2008.

The First Casualty: The War Correspondent as Hero, and Myth-maker from Crimea to Kosovo, Baltimore: The Johns Hopkins 50 University, 2002. Uvod je napisao Džon Pilger (John Pilger), liberterski levičar. The Guardian, 21. II 2000, http://www.guardian.co.uk/media/2000/feb/21/pressandpublishing.mondaymediasection6. 51 Pristupljeno 19. III 2008. 52 Recimo, tabloid Daily Mirror je 7. avgusta doneo tu istu sliku na naslovnoj strani, a ispod je putem istorijske analogije sugerisano: ’Belsen ’92’, LM, http://web.archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html. Pristupljeno 19. III 2008. To potvrđuje i Dejvid Kempbel (David Campbell) u svom prikazu debate, iako ni najmanje nije naklonjen časopisu LM, navodeći da je Daily Mail doneo na naslovnoj strani tekst s naslovom ’Dokaz’ i slikom ispod. Takođe, deset dana docnije su istu fotografiju na naslovnici donela dva najbitnija američka nedeljnika Time i Newsweek (Campbell, 2002a: 1).

161

162

pbell, 2002a: 20)53, dok su izbeglice bile smeštene u zgradama koje nisu bile deo ovog, žicom odvojenog, kompleksa. Otud, kada su novinari stigli na ovaj odvojeni deo, oni su se našli ograđeni žicom, a izbeglice su im prišle zarad razgovora. Na snimku se može videti da je Fikret Alić bio izrazito mršav čovek, da je, pored njega bilo i ljudi uobičajenog izgleda, ali i da je bilo i drugih nedovoljno uhranjenih ljudi, te da su svi bili u teškim životnim uslovima. No, nije se mogao izvući zaključak da je izgladnjivanje imalo svrhu sistematskog ubijanja. Čitači vesti na ITN su, međutim, opisali njegov izgled u uvodu u petominutnu reportažu iz Trnopolja i Omarske, a prikazani Fikret Alić se urezao u svest mnogih, iako se u kadru vidi svega par sekundi (Campbell, 2002a: 12). Dajhman primećuje kako Peni Maršal, Jan Viliams i Ed Vulami (The Guardian) „nikada nisu Trnopolje nazvali koncentracionim logorom“, te da su, štaviše, kritikovali one koji su „njihove reportaže i slike navodili kao ’dokaz’ jednog Holokausta u nacističkom stilu“. Pa ipak, veli optužujuće, „za četiri i po godine (članak je osvanuo u LM 1997, pr. J.B.) niko od njih nije ispričao celu priču o bodljikavoj žici koja je napravila takav uticaj na svetsko mnjenje“. Sam Dajhman imao je pomalo ambivalentan stav prema namerama autora, jer se bez obzira na prethodno izričito okrivljavanje, umeo izraziti i s rezervama o njihovim namerama: „Kakve god bile namere tima britanskih novinara, njihove slike su bile viđene u svetu kao prvi čvrsti dokaz postojanja koncentracionih logora u Bosni“. No, treba imati u vidu da ako Trnopolje nije bio koncentracioni logor, ipak je bio „užasno mesto” (Dajhmanove reči) u kojem su se dešavali zločini, a neki drugi, npr. Omarska i Keraterm, dokazano jesu. U svima njima je bilo i teških zločina protiv čovečnosti, kao što su sadistička iživljavanja, silovanja i likvidacije. LM, nažalost, u želji da dokaže da je bilo medijske manipulacije i demonizacije Srba prelazi preko dokaza koji su ponuđeni o užasnoj prirodi logora u Omarskoj i Keratermu (Campbell, 2002a: 16). Osim toga, danas su poznati podaci koje je izneo tim Mirsada Tokače da je u regionu Prijedora u sklopu etničkog čišćenja ubijeno oko 5000 muškaraca ili 10% bošnjačkog (4,5 % celokupnog) stanovništva opštine Prijedor. Ubijeni Prijedorčani čine 36% onih koji su izgubili život u Pounju; u celom Pounju je čak 88% ubijenih civila bošnjačke nacionalnosti.54 Uostalom, na samom suđenju su, kako Kempbel primećuje, urednik LM Hjum i Dajhman priznali da su „Alić i drugi zatvorenici bili iza ograde nadgledani od stražara i da nisu smeli napustiti Trnopolje kao užasno mesto na kojem su zločini bili počinjeni. U većini ako ne svim aspektima 53 Sudija je rezimirao suđenje sledećim pitanjem: „Jasno je da su Jan Viliams i Peni Maršal i njihov tim pogrešno mislili da sami (tj. televizijski tim) nisu ograđeni starom bodljikavom žicom. No, da li je to važno?” John McVicar, Magazin Punch, maj 1992. godine, http://www.truefacts.co.uk/articles/a0012.html. Pistupljeno 19. III 2008. D. Kempbel, međutim, smatra da Fikret Alić govori istinu kada tvrdi da je ceo logor bio opasan bodljikavom žicom (Campbell, 2002a: 7). Tekstopisac magazina Punch se pitao o svrsishodnosti ovako nakaradnog britanskog zakona o kleveti, jer u novinarstvu greške uvek puno znače. To što neka greška nije namerna, ne znači da nema ozbiljne posledice. Naprotiv, ovde su posledice bile veoma ozbiljne, jer je javno mnjenje pridobijeno za vojnu intervenciju protiv Srba, iako ona nije tada i usledila (Malcolm, 2002: 244-245). No, kazna je odista „u najmanju ruku nesrazmerna”, jer je kao posledicu imala zatvaranje magazina koji je imao elitnu publiku (tiraž oko 10 000 primeraka), blagodareći člancima za koje je ironično primećeno da je „potreban doktorat da biste ih razumeli”, i ukazuje na nepravednost britanskog zakona o kleveti. 54

Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm. Pristupljeno 16. IV 2008.

ovo razumevanje odgovara izvornom ITN prenosu. Ti su izveštaji, čak i u delu koji se odnosi na Trnopolje, jasno pokazali prisustvo raznovrsnih ograda, ljude koji su zatočeni, i stražare koji ih nadgledaju. Oba izveštaja55 su opisala kako je u delu logora na zadnjoj strani, u kojem su bili Alić i drugi kažnjenici, bilo i izbeglica koje su mogle da napuste logor u slučaju da se uredi prevoz do kuća izvan područja pod kontrolom Srba. Činjenica da su ovi ‘dobrovoljni dolasci’ proizvedeni nasiljem etničkog čišćenja u okolnim krajevima, ili da je takav prevoz, ako bi se ostvario, bio u saglasnosti sa etničkim čišćenjem56, kako je primećeno u ITN izveštajima, nije nešto na šta je LM obratio pažnju.” (Campbell, 2002a: 24-25). Srbima kojima etički stav u životu nešto znači nije preterana uteha što su i druge strane u bosanskom sukobu, takođe, imale svoje koncentracione logore (npr. Čelebić, Dretelj) u kojima su brojne žrtve sličnih postupaka bile i srpske nacionalnosti. Ono, međutim, što po svaku cenu treba izbeći jeste etnizacija žrtava i dželata, jer se time seje seme etničkih omraza i novih ratova u budućnosti. Kempbel, međutim, nema pravo kada s odobravanjem citira Peni Maršal koja je odgovorila advokatu LM da „ono što vi vidite na slici jeste bodljikava žica; ono što ja vidim na slici jeste Fikret. To je razlika između nas“ (Campbell, 2002a: 25). Naizgled, duboko humanistički stav, ustvari skriva medijsku manipulaciju, jer pitanje koje je vredno postaviti odnosi se na činjenicu da Maršalova nije posetila Dretelj ili Čelebić. Nije uporedila logore zaraćenih strana u BiH. Umesto toga, ona je ponudila jeftino moraliziranje na sudu. Još je, međutim, gore kada površni humanizam i upitni profesionalizam naiđe na podržavanje akademskih moralizatora. Priča o srpskim koncentracionim logorima bez ikakvog pominjanja činjenice da su i njima suprotstavljene zaraćene strane imale u najmanju ruku veoma slične logore, služila je, kao što su liberterski marksisti oko LM primetili, propagandi koja je istorijskom analogijom predstavljala Srbe novim nacistima koji u BiH sprovode genocid, kopirajući nacistička sredstva, a Bošnjake novim Jevrejima koje treba spašavati vojnom akcijom protiv Srba iskupljujući tako greh što se Jevrejima nije pomoglo blagovremenom vojnom akcijom u cilju oslobođenja Aušvica. U korišćenju okvira agresor-žrtva i diskursa holokausta, koji je putem diskurzivne strategije istorijske analogije prikazivao rat u BiH, naročito se, serijom članaka i knjigom Sezone u paklu (Seasons in Hell), isticao Ed Vulami. Posebno optužujuće po njega jeste ono što navodi Dajhman. Naime, on veli da je prvi izveštaj Vulamija o Trnopolju 7. avgusta 1992. bio uravnotežen i „da nijednom nije pominjao bodljikavu žicu“. U pomenutoj knjizi, međutim, Vulami ovako opisuje prvi utisak: ’Više prljavih šina, više spaljenih sela, i konačno ono što je bila škola na sopstvenom tlu, i drugi šokantni i katastrofalni prizor: veliki i složeni ograđen prostor okružen ogradom od 55

ITN ima dve televizije, Peni Maršal je izveštavala za ITV, a Jan Viliams za Channel 4.

56 Upravo zato se etničko čišćenje ne može izjednačavati sa genocidom, a ono što su radili bosanski Srbi sa nacističkim zločinima. Tim pre što su u manjem obimu entičko čišćenje sprovodili i Bošnjaci. No, Kempbel smatra da između Holokausta i bosanskog rata postoji veza (Campbell, 2002b: 144).

163

bodljikave žice’.57 Ova knjiga je, prema Dajhmanu, služila i Haškom tribunalu za pisanje izveštaja, što je još jedan činilac koji ozbiljno dovodi u sumnju ionako krhko poverenje koje ovaj sud ima u srpskoj javnosti, a kako se čini i u javnostima okolnih zemalja, pa je jasno da svrsi pomirenja zacelo neće poslužiti, a svrsi dostizanja istine o ratovima u bivšoj SFRJ pridoneće tek delimično.58 Presuda britanskog suda, pak, ne samo što je ugasila jedan intelektualno izazovan i nekonvencionalan časopis, već je omogućila Edu Vulamiju i drugima da sistematski presudu suda tumače u korist svojeg viđenja stvarnosti, a da okupljene oko časopisa LM zovu „revizionistima“. Tik nakon presude, Vulami je slavodobitno poručio59: No, istorija – a istorija genocida posebno – nije na sreću izgrađena na javnim odnosima (public relations) ili melodrami već na istini; ako je neophodno, na istini ustanovljenoj na zakonu. A istorija će zabeležiti sledeće: da je ITN preneo istinu kada je u avgustu 1992. otkrio gulag zastrašujućih koncentracionih logora kojima su upravljali Srbi protiv njihove muslimanske i hrvatske lovine u Bosni.

164

Vulami je zapravo obmanjivao javnost, pošto je presuda ustanovila tek da je novinari nisu namerno prevarili, dok sama prevara nije dovođena u pitanje. Jezik prepun osećanja je upotrebom reči kao što je „genocid“, ili sintagmi „gulag zastrašujućih koncentracionih logora“, imao funkciju prikrivanja ove činjenice i nije bio toliko u funkciji opisa rata u BiH, koliko u funkciji pravdanja neodgovornih britanskih liberalnih novinara kojima je Vulami jedna od perjanica. Naravno, uzgred se metaforično predstavlja rat u BiH kao rat upravljača gulaga, što treba u skladu s okvirom teorija o totalitarizmu da asocira kako na boljševike tako i na naciste, protiv muslimanske i hrvatske „lovine“. Metafora o lovini, razume se, povlači potpunu bespomoćnost žrtava nasuprot svemoćnih dželata koje bi trebalo kazniti. Neprijatelja s radikalne levice je trebalo sasvim diskreditovati, pa je Vulami pribegao poređenju LM sa Dejvidom Irvingom (David Irwing), krajnje desnim istoričarom i poznatim negatorom Holokausta. Na taj način je primenjen diskurs holokausta u okviru II svetskog rata i još širem okviru agresor-žrtva:

57 No, i sam Dajhman je, kako Kempbel primećuje, u svedočenju pred sudom znatno izmenio svoj iskaz o prirodi Trnopolja u odnosu na članak (Campbell, 2002a; Campbell, 2002b: 144). 58 Presuda Naseru Oriću koji se hvalisao novinarima iz SAD i Kanade ubilačkim pohodima protiv Srba prikazujući im filmove na kojima su se videli ljudi odsečenih glava i komentarišući, između ostalog, kako su eksplozivom „lansirali ove momke na mesec“, na svega dve godine zatvora, i oslobađajuća presuda Ramušu Haradinaju čiji su ljudi pobili devet svedoka i na još jednog pokušali atentat poljuljale su i ono malo poverenja koje je MKTJ uživao u Srbiji. Naravno, radi se i o izrazitoj nesrazmeri broja i značaja političara kojima se sudi iz Srbije, Hrvatske, BiH i s Kosova. 59 Ed Vulliamy, „Poison in the Well of History“, The Guardian, 15. III 2000, http://www.guardian.co.uk/g2/ story/0,,181985,00.html. Pristupljeno 19. III 2008.

Može se utvrditi veoma ubedljivo da (u javnosti Velike Britanije, pr. J.B.) postoji potpuna nesposobnost da se shvati fašizam, da postoji „mržnja prema žrtvi“ i jaka istorijska tendencija prema popuštanju evropskim tiranima, od Franka i Hitlera do Miloševića. Prisutna je, takođe, i utišana tendencija antisemitizma u svemu ovome, jer su Muslimani, na svoj način, Jevreji Bosne. No, najjasniji odgovor leži, verujem, u načinu na koji revizionizam radi u društvu dosade, bilo da je reč o Dejvidu Irvingu ili Living Marxism. Baš kao što su Srbi bili nevažni nacisti Balkana, tako je Living Marxism nevažni negator Holokausta, koji upotrebljava iste jeftine slogane.

Nažalost, mržnja izbija iz svakog retka. Ona je usmerena kako prema Living Marxism, tako i prema Srbima koji se olako i đuture smatraju nacistima. Cela nacija se poistovećuje sa najmračnijom ideologijom, ali se pri tome, u neskladu sa prethodno rečenim, smatra i nevažnom. Postavlja se pitanje, ako je nevažna, zašto se onda tolika gungula digla? Odgovor ne treba tražiti u prirodi Srba, malobrojnog naroda čije su elite sklone da se megalomanski protive jačim silama, već u interesima moćnih država i ideološkim zabludama pojedinaca poput Vulamija, ali i čitavog javnog mnjenja kada dođe pod uticaj ovakvih ličnosti. Kao što je zaključeno u jednom od brojeva LM: Vulami se zavarava da njegov bosanski krstaški rat predstavlja radikalni izazov „popustljivcima“ unutar anglo-američke elite. Ustvari, moćne elite društava Zapada imaju dobre razloge da budu oduševljeni njegovim izmišljanjem holokausta. (...) Slušanje liberalnih novinara koji urlaju na njih (elitu, J.B.) da izvrše invaziju na male zemlje i koji ih denunciraju kao „popustljivce“ koji nisu kadri da to izvrše, mora biti milozvučno velikim silama Zapada, koje su ranije bile naviknute da ih nazivaju imperijalistima i kojima je govoreno da drže ruke dalje od sveta.

Drugim rečima, levi liberali su postali najgorljiviji imperijalisti na Zapadu, jer svoje vlade upozoravaju da treba bez oklevanja, sad tu a onda tamo, intervenisati. Razume se, vladajuće elite će odlučiti o poželjnom trenutku i mestu ratovanja. Kurdima se neće priznati status žrtvi holokausta, što i nisu ali jesu žrtve sistematske diskriminacije, jer je Turska važan partner globalne sile, tj. regionalna sila zadužena za održavanje mira na Bliskom Istoku. Vladajuće elite npr. Turske i Izraela se mogu ponašati maltene kako požele prema nepoželjnom Drugom unutar svojih granica, i mogu kažnjavati neprijatelja preko granice, tj. vršiti agresiju, bez ikakvih posledica po odnose sa SAD. Saudijsku Arabiju može voditi autoritarni režim srednjovekovnog tipa; sve dok naftom udovoljava interesima SAD, za šeike nema zime. Razume se, „komunista“, „fašista“, „velikosrpski nacionalista“, „tiranin“ Milošević nije mogao uživati ni približnu podršku SAD.60 60 Tako, M. A. Hor na pitanje šta je sa Kurdima, ili Palestincima, odgovara a šta je sa Albancima, Bošnjacima i Hrvatima? Autor smatra da odgovor leži u antiamerikanizmu i antiimperijalizmu koji vode radikalne levičare u pristrasnost zbog viših ciljeva „suprotstavljanja SAD”. M. A. Hor, Left Revisionists, 29. XII 2005, http://srebrenica-genocide.blogspot.com/2005/12/left-

165

Priroda srebreničkog masakra

166

Pre no što se pređe na pitanje Kosova, valja razmotriti i da li je u Srebrenici bilo masakra, te da li je taj masakr bio genocidnog karaktera. Oko toga su se, takođe, vodile rasprave između radikalnih levičara i levih liberala. Uopšteno, svi se slažu da se masakr dogodio. Spor se odnosi na broj poginulih i karakter masakra. Levičari su mahom smatrali da broj poginulih ne doseže 7 ili 8 hiljada, dok levi liberali smatraju da sve ispod tog broja predstavlja u boljem slučaju istorijski revizionizam, a u gorem običan negacionizam. Opsežno istraživanje sprovela je grupa koju je okupio Ed Herman (Edward S. Herman), profesor emeritus Univerziteta Pensilvenija.61 Rezultat rada ove grupe bio je izveštaj „Srebrenica i politikratnih zločina“, predstavljen javnosti 2005. godine.62 U zaključcima63 se tvrdi: da je 8 000 ubijenih „politički konstrukt“ zvaničnika vladinih i nevladinih organizacija, kao i novinara, jer za toliki broj nema dokaza; Crveni krst je procenio da je ubijeno 3000 zarobljenika i da je nestalo 5000 Bošnjaka, a ustanovljeno je da je hiljade nestalih stiglo u Tuzlu, što nije javljeno njihovim porodicama; nisu pronađene velike masovne grobnice, niti ima satelitskih snimaka koji bi potvrdili tako masovna ubistva; bosanski Srbi su bili pod pritiskom hrvatske ofanzive, pa nisu imali mogućnosti za masovna iskopavanja leševa i njihovo premeštanje na druge lokacije, tim pre ako se zna za nestašice goriva i potrebe da se ono koristi za odbranu; satelitski snimci masovnih grobnica o kojima je govorila M. Olbrajt (Albright) nikada nisu javno pokazani; osporava se da bi oko „7 500 ili više“ pronađenih leševa u Tuzli moglo poticati iz Srebrenice, pošto su bili u lošem stanju, pa je forenzička analiza bila bespredmetna; postoji nesaglasnost između broja ljudi u Srebrenici pre zauzimanja i mogućeg broja ubijenih i preživelih posle; dostupni dokazi kažu da je bilo „stotine ubijenih a ne 8000 ili bilo šta slično tome“, a potonji broj se dovodi u vezu sa neverodostojnim svedocima; događaji u Srebrenici su koristili Klintonovoj vladi, hrvatskoj i bošnjačkoj vladi; SAD i Haški tribunal su priznali politički značaj Srebrenice; bošnjačka strana je bila spremna „ne samo da laže, već i da žrtvuje sopstveni narod“ da bi proizvela NATO intervenciju; muslimansko vođstvo iz Srebrenice tvrdi da ga je sarajevska bošnjačka vlast izdala i Srebreničane žrtvovala; srebrenički masakr se politizuje kao genocid; medijski tretman Srebrenice i Krajine se drastično razlikuju. revisionists_113591858999118452.html. Pristupljeno 24. marta 2008. 61 Uz njega, pisce Izveštaja su činili reditelj dokumentarnih filmova i politički konsultant Džordž Bogdanić (George Bogdanich), kanadski profesor krivičnog prava Majkl Mendel (Michael Mandel), bivši šef civilne misije UN u BiH Filip Korvin (Philip Corwin), bivši izveštač BBC Džonatan Ruper (Jonathan Rooper), istraživač sredstava masovnog opštenja Filip Hemond (Philip Hammond). 62 E. Herman et all. Srebrenica and the politics of war crimes, http://www.srebrenica-report.com/index.htm. Pristupljeno 28. marta 2008. Zanimljivo je da grupi, iako nisu potpisali nijedno poglavlje izveštaja, pripadaju istoričar dr Milan Bulajić i sociolog dr Vera Vratuša. 63 Conclusions of the Srebrenica Research Group, (Released July 11, 2005), http://www.srebrenica-report.com/conclusions.htm. Pristupljeno 25. III 2008.

Zbog ovakvog stava M. A. Hor je E. Hermana uključio u tzv. leve revizioniste64 u koje ubraja i N. Čomskog, trockistu Džareda Izraela (Jared Israel), Dajanu Džonstoun, grupu oko LM, Majkla Parentija (Michael Parenti), i Harolda Pintera (Hoare, 2003). Ono što odmah treba primetiti jeste da se Hor služi podmetanjem kada tvrdi da svi ovi autori žele da, između ostalog, izvrše i reviziju učinka Miloševićevog režima.65 Za N. Čomskog, H. Pintera i grupu oko LM se to izvesno ne može reći, jer se lako mogu naći njihova negativna mišljenja o Miloševiću. No, ako su podržavaoci Miloševića, onda ih je lakše diskvalifikovati: Miloševićeva Srbija je uživala jedinstven položaj u panteonu „otpadničkih država“ 1990-ih kao jedina koju je zapadna levica politički podržavala, a ne samo branila od napada. Levi revizionisti su zadržali antihumanistički, antimoralni, antidemokratski stav dugo pošto je revolucionarna beba umrla i njeno se telo raspalo. Umesto da ih pokrenu događaji u Istočnoj Evropi i SSSR između 1989. i 1991. godine, te da prevrednuju sopstvenu političku filozofiju, mnogi od njih su reagovali prijanjajući čak s više tvrdoglavosti svakoj poslednjoj vlati iz ruine komunističke Atlantide.

Dakle, Hor je pripisao svojim protivnicima antimoralnu, antidemokratsku i antihumanističku motivaciju koja ih tera da podrže režim S. Miloševića i sve što on čini. Sasvim izvesno, radi se o krajnje neprimerenom načinu polemisanja, jer misao npr. Čomskog jeste upravo duboko humanistička, moralna i demokratska, što ne znači, naravno, da je on uvek i u svemu u pravu. No, kada nedostaju argumenti, pribegava se podmetanju i ideološkom etiketiranju. U ovom slučaju treba povezati Miloševića sa svim nesrećama na Balkanu tokom 1990-ih, a onda „leve revizioniste“ prikazati kao ideologijom vođene apologete ne samo Miloševića, već i zločina koje su taj i prethodni socijalistički režimi navodno ili stvarno počinili. Ipak, grupi autora predvođenih Hermanom se ne može zameriti da negira postojanje masakra. Oni ga, međutim, izrazito minimiziraju i poriču svaki nagoveštaj da bi se moglo raditi o genocidu. Ima tu i dobrih zapažanja koja, međutim, u ovakvom kontekstu služe saznajno i etički nedozvoljivoj relativizaciji zločina. Naime, činjenica da je masakr u Srebrenici nastao u podesno vreme za bošnjačku, hrvatsku i američku vladu ne povlači za sobom nužno da se masakr nije desio, da u njemu nije ubijeno onoliko ljudi koliko se tvrdi, te da nije imao genocidni karakter. Isto važi i za tvrdnje o, manipulacijama sklonoj, bošnjačkoj vlasti i velikoj verovatnoći da je postojao dogovor između srpske strane, bošnjačke vlasti u Sarajevu i Amerikanaca o trampi Srebrenice i Žepe za Vogošću i Ilijaš u okolini Sarajeva. Sve to je najverovatnije tačno (Honig, Bot, 1997), ali 64 M. A. Hor, Left Revisionists, 29. XII 2005, http://srebrenica-genocide.blogspot.com/2005/12/leftrevisionists_113591858999118452.html. Pristupljeno 24. III 2008. 65 „Pažnja levih revizionista je manje ustvari na kritikovanju SAD kao zla po sebi – iako je to zacelo element – već na političkoj odbrani Miloševićevog režima.”

167

168

ne opovrgava tvrdnju da se u Srebrenici desio masakr genocidnog tipa. Posebno je problematično svoditi bilans poginulih na svega nekoliko stotina, jer je do sada identifikovano i sahranjeno 2500 osoba.66 Naravno, taj broj je znatno manji od 8000, ali se ovo može objasniti činjenicom da su npr. mnogi Bošnjaci koji su pokušali proboj prema Tuzli u tom pokušaju ubijeni, te da njihova tela nisu pronađena, a zbog protoka vremena veoma je otežana njihova identifikacija, jer su tela u šumi između Srebrenice i Tuzle u stanju raspadanja, životinje su ih rasparčavale i unakažavale, a ima i tragova spaljivanih tela najverovatnije u nameri da se opseg ubijanja umanji.67 Osim toga, blizu 7000 ljudi se vode kao nestali u izveštaju Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva koji se dosad pokazao kao najpouzdaniji izvor demografskih obaveštenja o ratu u BiH. Najkonzervativnija procena norveških demografa je da je 7475 lica nestalo ili ubijeno u Srebrenici68 (Brunnborg et all, 2003: 236). Oni su do ove procene došli tako što su ovde ubrojali oko 6000 zarobljenika, po proceni pukovnika VRS Jankovića, za koje se ne zna gde su, pa je logična pretpostavka da su masovno streljani, i oko 1500 onih koji su ubijeni, kako piše u izveštaju NIOD, u pokušaju proboja prema Tuzli, „bilo u borbi, od mina, samoubistvom ili od gladi“. Inače, procena bošnjačkih izvora je da je oko 3500 vojnika uspelo da se probije do Tuzle. Pri tome, istražitelji NIOD ističu da nema pouzdane brojke koju je do sada dala bosanska strana. No, samo je devet osoba sa spiska nestalih iz Srebrenice nađeno na biračkom spisku, pa se taj prigovor Hermanove istraživačke grupe mora odbaciti. Istovremeno, valja zaključiti da je čudno da ova grupa nije konsultovala istraživanje koje je objavljeno dve godine pre no što je ona objavila svoje istraživanje. Takođe, utvrđena je jasna korelacija između dobi i pola iskopanih žrtava iz srebreničkih masovnih grobova i dobi i pola osoba sa spiska nestalih, te se može pretpostaviti da su i nestali verovatno ubijeni (Brunnborg et all, 2003: 245). Utvrđeno je da trećina svih predratnih muškaraca Srebrenice i 50% onih između 40 i 60 godina nedostaje, na osnovu čega se s pravom zaključuje da je masakr imao genocidni karakter pošto je pokušao da uništi postojanje Bošnjaka u srebreničkoj regiji (Brunnborg et all, 2003: 245). Jedino objašnjenje za ovakvo poricanje genocidnog karaktera srebreničkog masakra može se naći u činjenici da on donekle dovodi u pitanje branjenu poziciju grupe oko E. Hermana da su Srbi nedužne žrtve orkestrirane medijske hajke na Zapadu. Čini se da mnogi radikalni levičari u svom antiimperijalističkom okviru tumačenja sveta umeju da previde da, premda retko, ponekad i imperijalisti mogu biti u pravu. To što imaju pravo u pojedinačnom slučaju ne znači, međutim, da su u pravu uopšte. No, u vođenju propagandne bitke protiv imperijalista Ed Herman i drugi levičari koji dele njegovo mišljenje umeju kadšto i da se udalje od istine. S druge strane, to što su imperijalisti u 66

http://www.naslovi.net/2007-07-12/dnevnik/balkan-sahranjeno-jos-465-zrtava-iz-srebrenice/407292. Pristupljeno 7. aprila 2008.

67 Izveštaj Nizozemskog instituta za dokumentaciju rata (NIOD), 4. deo, poglavlje 2, http://srebrenica.brightside.nl/srebrenica/. Pristupljeno 7. aprila 2008. 68

Norveški demografi su utvrdili i da je bilo 76 ubijenih lica ispod 16 godina, a 629 iznad 60 (Brunnborg et all, 2003: 245).

pravu kada je u pitanju Srebrenica ne znači da su u pravu i kada je u pitanju analiza uzroka nestanka SFRJ ili karaktera rata u BiH, jer se te stvari ne nalaze nužno u uzročno-posledičnoj vezi. Kosovo – humanitarna intervencija ili imperijalna agresija SAD? Naposletku, vođena je među levičarima i rasprava oko Kosova. Ovde su na suprotnim stranama bili levičari okupljeni oko Z-neta, kao i raznovrsne trockističke grupe, na jednoj strani, dok su na drugoj, pored levih liberala, bili i radikalni levičari okupljeni oko marksističko-humanističkog časopisa News and Letters i trockističkog Worker’s Liberty. Za razliku od levih liberala koji su bezuslovno odobravali i podržavali bombardovanje SRJ, marksisti-humanisti iz News and Letters su smatrali bombardovanje imperijalističkom akcijom koja će borbu podržavanja dostojne Oslobodilačke vojske Kosova samo ugroziti. Tako, Piter Hjudis (Peter Hudis), urednik marksističko-humanističkog časopisa, u uvodniku za april 1999. godine69, veli da „iako bombardovanje Srbije jeste najveća upotreba oružane sile u Evropi od II svetskog rata, ono nije zaustavilo Miloševića u pojačavanju njegovog genocidnog rata protiv naroda Kosova“. Takođe, zaključuje se da „zajedno sa skoro dnevnim bombardovanjem Iraka, prisustvujemo daljoj konsolidaciji američke rešenosti da vodi PERMANENTAN RAT (velika slova, P.H.) radi osiguranja svojih interesa“. Dakle, uz nedvosmislenu osudu Miloševića i podršku „narodu Kosova“ pod koji se ubrajaju isključivo Albanci, primenjuje se parafraza trockističkog pojma „permanentna revolucija“ kako bi se čitaocu saopštilo kakav smisao ima bombardovanje Kosova za SAD. Imperijalisti žele da stalnim ratom osiguraju svoju dominaciju nad svetom. Istovremeno, Srebrenica se koristi kao ilustracija šta se sada dešava Albancima: „Najveći broj onih koji pristižu (kao izbeglice, pr. J.B.) su žene i deca – što pokazuje da Srbi sistematski masakriraju muškarce, kao što su činili u Srebrenici u Bosni 1995. Silovanje Bosne se ponavlja u većem i jezivijem obimu“. Dakle, jasno je da je časopis imao stav u saglasnosti sa većinskim kada su u pitanju patnje Bošnjaka i Albanaca, ali i da je od tog stava odstupao kada je u pitanju delanje SAD. Potrebno je naglasiti da se Klintonova vlada dugo opirala nezavisnosti Kosova i da je, poput Bušove vlade pre nje, često sarađivala sa Miloševićem dozvoljavajući mu da održava vlast nad Kosovom i delom Bosne. SAD traže od Miloševića da pristane na plan iz Rambujea, iz prošlog meseca, koji obećava Kosovu ograničenu autonomiju – ali odriče nezavisnost. Takođe, plan predviđa raspuštanje Kosovske oslobodilačke armije. 69 Peter Hudis, „NATO bombing of Serbia allows Milosevic to intensify genocide in Kosova”, News and Letters, April 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/April/4.99_lead.htm. Pristupljeno 26. III 2008.

169

Dakle, SAD se kritikuju zbog bombardovanja, jer ono pogoršava ionako loš položaj Albanaca, ali još više zbog toga što nisu dovoljno proalbanske i što Kosovu nije obećana nezavisnost. Bombardovanje se kritikuje i zbog toga što utiče na opažaj situacije na Kosovu.70 Naime, neki levičari zbog bombardovanja nisu u stanju da uvide pravu prirodu problema na Kosovu, tj. tlačenje Albanaca: Glavni glas protivljenja američkoj politici na Kosovu dosad je dolazio od republikanske desnice. Iako su oni, takođe, zabrinuti zbog NATO71, oni ne žele da američki vojnici umiru „samo“ radi odbrane žrtvi od etničkog čišćenja. Desničarska kritika može utihnuti kako se bombardovanje pojačava, pošto je poslednja stvar za koju ovi ništaci žele da budu optuženi nedostatak patriotizma. No, to ne važi za levicu. Ona, međutim, pati od sopstvene dezorijentisanosti, pa se mnogi distanciraju od solidarisanja sa Kosovarima na temelju protivljenja američkom bombardovanju.

170

Problem za ovu grupu levičara bio je, prema tome, kako da brane Albance, koji se vide kao žrtve srpskih dželata, a da istovremeno zadrže kritički stav prema imperijalističkoj politici SAD ispoljenoj u bombardovanju SRJ. Bilo im je jasno da podrška bombardovanju donosi zapravo otklon od antiimperijalističke politike levice, a da podrška režimu S. Miloševića donosi otklon od humanizma koji ih vodi ka podržavanju žrtvi koje se shvataju na etnizovani način. Rečju, levičar ne može da bude podržavalac oruđa imperijalizma, tj. NATO, a da ostane levičar. Odbija se pomisao, tako strasno prihvaćena i zastupana od levih liberala, da je „NATO motivisan humanitarnim razlozima“72, za šta se veli da „ništa ne može biti pogrešnije od tog stava“, jer „Zapad“ nije pokazao interes za Ruandu 1994. godine, ili za „5 000 umrlih mesečno u Iraku zbog sankcija“, pa zašto bi mu se onda verovalo da je humanitarnim razlozima motivisan u slučaju Kosova. Kada bi ovakav stav imao razumevanja i za srpske žrtve Rata za jugoslovensko nasleđe, ne bi mu se načelno mogle naći zamerke. No, to nažalost nije slučaj, pošto se Srbi, slično liberalnoj ortodoksiji73, smatraju krivim za sve što se 1990-ih dešavalo na prostoru SFRJ, pa čak i neprijateljem: 70 Docnije, u januarsko-februarskom broju iz 2001. objavljen je i veoma dobar članak o uočenim prvim posledicama dejstva osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi na Kosovu. Franklin Dmitryev, „Depleted Uranium“, http://www.newsandletters.org/Issues/2001/Jan-Feb/1.01_uranium.htm. Pristupljeno 26. III 2008. 71 Hjudis primećuje da je glavni razlog za bombardovanje SRJ bio u pribavljanju dostojanstva NATO pred proslavu 50 godina postojanja i posle početka procesa proširenja na postsocijalističku Evropu, a ne u sprečavanju „humanitarne katastrofe“. 72

Citiran Žan-Kristof Rifen (Jean-Christophe Rufin), bivši pripadnik „Doktora bez granica“.

73 Utoliko ne čudi što se citira jedan od glavnih predstavnika takvog gledanja na Ratove za jugoslovensko nasleđe, Majkl Ignjatiev (Michael Ignatieff): „Dok NATO politike obiluju protivrečnostima, Milošević je, po rečima analitičara Balkana Majkla Ignjatieva, ‘uporno konzistentan’: ‘Od 1990, Milošević sledi jedan jednostavan princip. U bilo kojoj zemlji [bivše Jugoslavije] gde je srpska manjina dovoljno brojna, on je naoružava i u borbi podržava. Smrti četvrt miliona ljudi i stvaranje dva miliona izbeglica [u bosanskom ratu] su rezultat njegove istrajne primene ovog principa’.” (The New Yorker, May 10, 1999), Kevin A. Barry and Mary Holmes, „Serb genocide, NATO bombing intensify”, News & Letters, June 1999, http://www.newsandletters.org/ Issues/1999/June/6.99_olat.htm, Pristupljeno 26. III 2008. Broj žrtava se višestruko uvećava, a delanja nesrpskih delatnika u sukobu se sistematski zanemaruju kako od liberala, tako i od News & Letters. Poluistine su najubojitije propagandno oružje.

Kada su Srbi napali Bosnu 1992. vodeće sile ih nisu sprečile. Umesto toga, one su održavale zabranu na uvoz oružja Bosni, otežavajući toj zemlji da se sama odbrani. Kada je Bosna konačno uspela 1995. da zajedno s Hrvatskom preuzme ofanzivu i nanese presudan vojni poraz Srbima, SAD su uskočile i prisilile je da prihvati Dejtonski sporazum. Ovo je donelo „mir“ Bosni po veoma skupoj ceni, pošto je bila naterana da prihvati legitimitet srpske „republike“ koja je okupirala trećinu njene teritorije, koja je uspostavljena kroz etničko čišćenje desetina hiljada bosanskih Muslimana.

Dobija se dojam da protivljenje intervenciji SAD istovremeno pojačava neprijateljski stav prema Srbima kao naciji. Naime, oni su prepoznati kao neprijatelj i zato se želi jačanje svih koji su ratovali protiv njih, kako SAD ne bi mogle da koriste situaciju za sopstveni imperijalni upliv. Otuda su nekritički antisrpski, probošnjački i proalbanski stavovi bili posebno gorljivi, kako bi se uspostavila ravnoteža sa levičarskim antiimperijalnim stavom. Tako se, možda, može tumačiti i bezostatna podrška OVK koju je pružala cela redakcija News and Letters. Postojale su, međutim, i ideološke veze između nekih pripadnika OVK – koja je sve dok joj NATO saveznici nisu skrenuli pažnju na loš marketinški efekat koristila stari komunistički pozdrav, stisnutu pesnicu priljubljenu uz slepoočnicu – i članova redakcije.74 Hjudis je krajnje antisrpsko usmerenje pokazao i prilikom osvrta na knjigu Čomskog Novi militaristički humanizam75, iznevši veoma originalnu i iskustveno nepotkrepljenu teoriju kojom je satanizovao ionako već satanizovane Srbe: Čomski ne pominje da je Operacija Potkovica nazvana po taktici koju su koristile srpske paravojske u Bosni opkoljavajući selo u U-oblikovanoj formaciji, ubijajući i silujući one koje bi zarobile i terajući preostale u beg. Niti je pomenuo da je Milošević poslao 40 000 vojnika na Kosovo PRE američke invazije obogaćujući ih veteranima paravojski iz Bosne koji su veoma dobro znali šta se očekivalo od njih sa „Operacijom Potkovica“.

74 O potonjem svedoči i činjenica da je jedan od vođa OVK zadužen za diplomatiju, Pljurat Sejdiju (Pleurat Sejdiiu), dao intervju časopisu za junski broj 1999. godine, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/June/6.99_voice.htm, Pristupljeno 26. III 2008. Sam Sejdiju je objasnio da je za njih bitan nacionalizam, a ne opšta ideološka oblanda u koju ga obavijaju: „Najveći deo nelegalnih grupa u posleratnoj Jugoslaviji bio je nacionalistički, ali pošto smo morali da pribavimo podršku albanske države one su morale da prigrle ideologiju marksizma zato što je Albanija imala marksistički režim. No, kad je komunizam propao i LDK se takođe promenio, pa smo sada bez ideologije.” Ipak, anglo-američki „marksisti-humanisti” su, izgleda, i dalje verovali u marksistički karakter OVK: ”Bitna je razlika između Bosne iz 1995. godine, kada su bosanske snage bile u ofanzivi protiv Srba, i sadašnjeg stanja u kojem je OVK u defanzivi. Ono što će presuditi jeste sposobnost Kosovara da ovo preokrenu u revolucionarni rat.“ Chris Ford, „Supporting Kosova’s struggle for self-determination”, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/ May/5.99_cford.htm, Pristupljeno 26. III 2008. 75 P. Hudis, „Chomsky ignores lessons of wars in Kosova”, News & Letters, December 1999. http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Dec/12.99_chomsky.htm. Pristupljeno 26. III 2008.

171

172

Doista, Hjudis je, osim poznavanja teorije marksizma-lenjinizma pokazao i da mu je mašta veoma razvijena. Zamislio je neke Srbe-monstrume kako bi sebi dozvolio da na njih ne primenjuje humanistička merila. U velikoj meri ih je obezličio i dehumanizovao. Kao i drugi kritičari knjige Novi militaristički humanizam, npr. Edrien Hejstings (Adrian Hastings), Hjudis zamera Čomskom što ne pominje rat u BiH, „kao da je masakr stotina hiljada kroz pažljivo orkestrirani genocid bio istorijska trivijalnost bez značaja za ono što je Milošević radio na Kosovu“. Dakako, genocid je leitmotif koji opravdava izričito antisrpski stav, a da bi se pokazalo kako se odista radilo o genocidu izmišlja se broj od „nekoliko stotina hiljada“ ubijenih od strane Srba u BiH, što je nekoliko puta uvećan broj. Ipak, Hjudis je napravio i dobar komentar na pitanje Čomskog kako bi reagovale SAD, ako bi Portoriko rešio da proglasi nezavisnost. Hjudis veli da je opšte poznato kako bi SAD reagovale, ali postavlja pitanje da li bi u tom slučaju trebalo podržati SAD ili Portoriko? Naravno, levičar bi, smatra Hjudis, morao podržati Portoriko i pravo njegovih građana na samoopredeljenje. Problematičan je, međutim, stav urednika N&L kada dovodi u pitanje mišljenje Čomskog, koji „iako anarhista“ jeste „bukvalno apologeta Miloševića“, da Srbija „zaprečava instituciju globalnog sistema kojim dominiraju SAD“. Autoru ovih redova se čini da Miloševićeva Srbija doista jeste smetala uspostavljanju kapitalističkog sistema, jer je prekidala uobičajeno kapitalističko poslovanje na Balkanu. Treba imati u vidu da je npr. prevoz robe znatno bio skuplji i dugotrajniji, pošto je morao da ide okolnim putevima zaobilazeći Srbiju. Uopšte, logika širenja tržišta nije podnosila rupu u sred sistema, pa nije jasno zašto bi zbog ove konstatacije Čomski bio apologeta Miloševića. Hjudis je ponudio objašnjenje koje se sastoji u činjenici da je Milošević bio „garant mira na Balkanu“, tj. američki saveznik, posle Dejtonskog sporazuma sve do 1998. Iako je to tačno, može se argumentovati da je, ipak, ekonomska politika Miloševića bila socijalistička i da je smetala odvijanju kapitalističkog poslovanja. Sem toga, on nije uspeo da reši problem Kosova u saglasnosti sa željama SAD. Sve u svemu, čini se da je ova kritika Čomskog neopravdana. No, Hjudis nalazi za Čomskog i reči opravdanja: Promašaj Čomskog da podrži borce protiv genocida u Bosni i na Kosovu, posle plodnog pisanja svih ovih godina u odbranu žrtava ’etničkog čišćenja’ u Gvatemali, Istočnom Timoru i drugde, pokazuje da je moć militarizma SAD postala tako totalna da su čak i anti-etatistički radikali uvučeni u pravljenje apologija bilo koje sile, makar bila ne znam koliko reakcionarna, onoliko dugo koliko se ona može smatrati preprekom američkoj dominaciji.

Tipično za propagandistički stil pisanja, News & Letters se neposredno posle povlačenja vojske SRJ s Kosova u redakcijskom komentaru76 bavio brojem žrtava, tvrdeći da su:

76

„Aftermath of the war over Kosova”, News & Letters, July 1999.

Srpske paravojske, policija, i vojnici isterali nekih 800 000 Albanaca preko granice. Drugih 500 000 Albanaca se nedeljama skrivalo po kosovskim planinama i šumama trpeći gladovanje i srpske napade. Čak i najopreznije procene sugerišu da su snage jakog čoveka Srbije Slobodana Miloševića ubile preko 10 000 civila pošto je bombardovanje NATO počelo u martu. Ako kosovsko stanovništvo broji 1,8 miliona, onda je to jedan na 180 ljudi, nešto što bi se moglo porediti sa 1,5 miliona ubijenih u zemlji veličine SAD”.

Ako je činjenica da je „najkonzervativnija” procena State Department govorila da je svega pola procenta (0,55) albanskog stanovništva ubijeno na Kosovu, onda je bilo potrebno da se kaže koliko bi tih pola procenta iznosilo kada bi se primenilo na SAD. Ključna je stvar, međutim, bila da se predstavi kako su Srbi izvršili genocid na Kosovu, kao što se to u međunaslovu tvrdilo.77 Ustvari, nije jasno da li je 300 000 kosovskih Srba uopšte uključeno u stanovništvo Kosova, kao što je zamagljena i činjenica da je zbir poginulih svih strana, kako vojnika tako i civila na Kosovu, 10 000. Primenjivala se propaganda koja je po korišćenju poluistina i otvorenih laži bila na nivou RTS iz dana ratnohuškačke kampanje Milorada Vučelića prema nesrbima, kao i nekih angloameričkih liberalnih i svenemačkih konzervativnih glasila prema Srbima tokom 1990-ih (Bakić, 1997; 1998; 1999): Kao u bosanskom ratu od 1991. do 1995. godine, kao dodatak fizičkoj eliminaciji, silovanju, i proterivanju, četvrti oblik srpskog genocida bio je kulturni. Srpske snage su sistematski uništavale albanske, otomanske, i muslimanske kulturne institucije i spomenike uključujući džamije, biblioteke, mostove, i istorijske zgrade. Oni su, takođe, oteli stotine hiljada ličnih karata od deportovanih. Plan je bio da se iskoreni sećanje na albansku zajednicu na Kosovu.

Nije sporno da je bilo mnogo zločinačkih akcija srpskih snaga prema Albancima na Kosovu, kao što nije sporno da su mnogima oduzimani lični dokumenti u cilju sprečavanja povratka na Kosovo. Ono što je sporno jeste odsustvo uvida da se upravo u vreme pisanja – jul 1999. godine – odvijao proces etničkog čišćenja Srba s Kosova. U istom redakcijskom komentaru ispod međunaslova „kriza levice“ kritikovale su se one struje levice koje nisu u svemu delile stavove sa „humanističkim marksistima“: U nekim slučajevima su levičari poricali Miloševićeve genocidne aktivnosti od bosanskog rata nadalje i nazivali njegovu optužnicu za ratnog zločinca lažnom. Drugi, kao što je osvedočeni pacifista Dejvid Mekrejnolds (David McReynolds), dok priznaju Miloševićevu brutalnost, dozvoljavali su anti77 Serbian genocide in Kosova. Uzgred budi rečeno, albanski termin „Kosova“ sistematski je primenjivan u News & Letters, iako je i danas zvanični naziv, kako je svedočio Veton Suroi u razgovoru sa piscem ovih redova, na engleskom jeziku „Kosovo“.

173

imperijalizmu da potisne antirasizam i antigenocidnost. Kako su se srpske snage povukle, napisao je: ’Milošević je problem za Srbe. NATO i američka arogancija je problem za nas’. Kao humanističkomarksistički internacionalisti, uvek smo se protivili takvom sužavanju naše vizije slobode. Na nesreću, međutim, veliki deo levice je ulovljen u zamku antiimperijalizma koji stavlja na stranu bilo kakvu viziju za koju se zalažemo.

Drugim rečima, kriza levice se nalazila u činjenici da antiimperijalizam kruga oko Z-net i različitih trockista odnosi prevagu u odnosu na antisrpstvo humanističkih marksista. Zamera se nešto, iako nije jasno šta, stavu da je Milošević problem za Srbe, a NATO za Amerikance. Da li je redakcija s krajem bombardovanja SRJ, usled rivalstva s drugim radikalnim levičarima, napustila antiimperijalistički stav i izjednačila se sa levim liberalima? Sa dosledno levičarskog stanovišta, teško je izjednačavati zločine velikih sa zločinima malih, a redakcija časopisa upravo to čini:

174

Izazov s kojim se suočavamo u predstojećem periodu jeste opiranje svim oblicima rasizma, klasne represije, seksizma, i genocida, bilo da je počinilac američki imperijalizam i njegovi saveznici, ili snage koje im se opiru. Jedino na takav način možemo predvideti viziju poslekapitalističke budućnosti. Zato mi nastavljamo da podržavamo deceniju dugu borbu Kosovara za demokratiju i nezavisnost, bilo protiv Miloševićevog genocidnog režima ili protiv okupacije NATO.

Korišćenje reči „genocid“ kroz čitav članak odaje da se radi o propagandi u korist Albanaca s Kosova, ali i o pravdanju sopstvene pristrasnosti, jer genocida na Kosovu nije bilo, kao što nema borbe Albanaca protiv okupacije NATO. Sa etičkog stanovišta, pak, teško je braniti primenjivanje istih aršina na najmoćnije i prilično nemoćne delatnike u međunarodnoj politici. Čini se da se „poslekapitalistička budućnost“ pominje više u dekorativne no u suštinske svrhe, a da je antisrpski stav postao gotovo jedna od centralnih crta ideologije „humanističkih marksista“: Od 1991. Srbija je ubijala stotine hiljada u Bosni i još hiljade na Kosovu (...) Bez obzira da li će Milošević zadržati vlast ili ne, ostaje da se vidi da li će ovi glasovi opozicije izaći sasvim na kraj sa odgovornošću Srbije za genocid na Kosovu i u Bosni – i što je glavno, njenom užasavajućom odgovornošću za masovna silovanja desetina hiljada žena.78

78 Redakcijski uvodnik (Nacrt humanističko-marksističkih perspektiva 1999-2000.), „World crisis and the theoretic void: Taking responsibility for Marxist-Humanism”, News & Letters, August-September 1999, http://www.newsandletters.org/ Issues/1999/Aug-Sept/8.99_dp.htm. Pristupljeno 26. III 2008.

Činjenica da pisci nisu izneli nijedan izvor, a kamoli dokaz za tvrdnju o broju silovanja, svedoči da se jedino može pretpostaviti da se radi o gruboj antisrpskoj propagandi, jer se ceo narod krivio za sva zla koja su se stvarno ili navodno desila tokom 1990-ih na prostoru bivše SFRJ. Istovremeno, potvrđivalo se da časopis ne odustaje od predane zaštite prava žena.79 Ako je Čomski razočarao N&L, Mihailo Marković ih je sasvim ogorčio, pa smatraju da „bivši marksistički humanista“ kao „jedan od intelektualnih autora srpskog genocida u Bosni, Hrvatskoj, i na Kosovu, zaslužuje da mu se sudi“.80 Nesumnjivo, liberali bi suđenje podržali. Ne čudi ni odnos N&L izražen u uvodniku prema političarima koji su zamenili S. Miloševića81: Nije mala stvar da Slobodan Milošević – čiji su ratovi od 1991. do 1999. prouzrokovali 200 000 mrtvih, od kojih su skoro svi nesrpski civili, čije su paravojske dale svetu novi užasni termin „etničko čišćenje“ i čije su snage, takođe, uspostavile logore za silovanje na angro – sedi sada u zatvorskoj ćeliji. Njemu je pre mesto tamo no u luksuznoj predsedničkoj palati, gde su mu dozvolili da ostane od oktobra od njega ne mnogo različiti novi vođi.

Belodano je da se Ratovi za jugoslovensko nasleđe vide pojednostavljeno, baš onako kako ih vide i liberali, naročito levi, kao delo Slobodana Miloševića i srpskog nacionalizma uz standardne izmišljotine da je skoro duplo više no stvarno poginulih u ratovima na prostoru SFRJ82 (oko 130 000), te da su svi poginuli civili, iako vojnici čine više od polovine poginulih u bosanskom ratu, pa iako je i četvrtina Srba stradala u njemu. Politički vođi Srba su bez izuzetka oličenje Zla, ali je Slobodan Milošević najgori među njima. Postavlja se pitanje: šta raditi sa takvim političarima i 79 Docnije se u tekstu citira „koncept“ Raje Dunajevskaje, prema kojoj se gaji tipično marksistički kult nepogrešive ličnosti, da je „žena snaga i Razum revolucije“. Ceo Nacrt je primer egzegetski shvaćenog marksizma. 80 Po prvi put se u N&L Srbija optužuje za „genocid“ i u Hrvatskoj u tekstu „The Balkans after Milošević“, N&L , December 2000, http://www.newsandletters.org/Issues/2000/Dec/12.00_olat.htm. Pristupljeno 26. III 2008. Na drugom mestu, za Markovića se „kao regionalno najznačajnijeg filosofa” i „nekada principijelnog socijalističkog humanistu”, kaže i da je „zaradio mesto u istoriji među onim filosofima ere državnog kapitalizma koji su svoje dijalektičke veštine iskoristili da pravdaju najnehumanije oblike represije, od Hajdegera i nacizma preko različitih ‘progresivnih’ (mislilaca) i totalitarnog komunizma, pa do Fukoa i homeinizma”. Čudno je da humanistički marksista ne prepoznaje da se era državnog kapitalizma kakva je vladala u većem delu XX veka završila najdocnije sa početkom XXI veka, tj. s padom Berlinskog zida. 81 „Milosevic’s arrest, tensions in Macedonia”, May 2001, http://www.newsandletters.org/Issues/2001/May/1.05_editorial.htm. Pristupljeno 26. III 2008. 82 Broj od 200 000 mrtvih se pominje i 2002. godine u tekstu „Milošević on Trial“, March 2002, http://www.newsandletters. org/Issues/2002/March/olat_milosevic_Mar02.htm. Pristupljeno 26. III 2008; kao i u tekstu iz martovsko-aprilskog broja iz 2005. godine „Milosevic war trial”, http://www.newsandletters.org/Issues/2005/Mar-April/OLAT-Milosevic_Mar-April_05. htm. Pristupljeno 26. III 2008; te i u tekstu iz aprilsko-majskog broja 2007. „Rulling on Bosnia”, http://www.newsandletters. org/Issues/2007/April-May/OLAT-Bosnia_Apr-May_07.htm. Pristupljeno 26. III 2008, u kojem je Srbija nazvana „genocidnom državom” koja se „nalazi na istom rangu na lestvici za članstvo (u EU, pr. J.B.) kao demokratska preovlađujuće muslimanska Turska”. Doista, poput levih liberala i humanistički marksisti mogu primenjivati dvostruke standarde, jer otkud to da su autori zaboravili sudbinu Kurda u Turskoj?

175

narodom iz kojeg potiču? Koja bi kazna bila primerena za ovu „genocidnu državu“? Odgovor se može nazreti iz istog teksta: Na međunarodnom planu, nesrećna je istina da danas kao i tokom 1990-ih, SAD i njihovi NATO saveznici gledaju u jednoj snažnoj i dominantnoj Srbiji ključ za „stabilnost“ na Balkanu. Zato su joj se tek simbolično opirali u Bosni pritiskajući ovu da prihvati ponižavajući i represivni Dejtonski sporazum 1995. Zato nisu čak ni raspravljali o Kosovu u Dejtonu i intervenisali tamo tek 1999. pošto je Milošević otvoreno ponizio NATO u predvečerje zvaničnog proširenja na Istočnu Evropu, deportujući pred očima svetskih medija stotine hiljada kosovskih Albanaca kojima je NATO obećao zaštitu. Zato nije NATO, već istrajni i herojski otpor Bosanaca i Kosovara ono što je predstavljalo odlučujući element u porazu Miloševića i postavljanju temelja za njegovo zbacivanje prošlog oktobra. No, zato se NATO snažno protivi maloj pobuni među albanskom manjinom u susednoj Makedoniji.

Gotovo je šokantno kako jak proalbanski, antisrpski i uopšte antislovenski stav izbija iz ovih rečenica. Čini se da bi autora, a radi se o uvodniku, jedino okupacija i temeljito prevaspitavanje Srbije zadovoljilo. Istovremeno, izgleda da bi jedino pravedno rešenje za Albance bilo u pravljenju jedne Velike Albanije, dok je sasvim nevažno kakva bi sudbina snašla Makedonce.

176

Zaključak Pokazano je da su Ratovi za jugoslovensko nasleđe u kojima se odigrao poslednji čin procesa nestajanja Jugoslavije bili lakmus papir za određivanje levice posle pada Berlinskog zida i za međusobno ideološko razgraničenje raznovrsnih levičarskih grupa na Zapadu. Nije se radilo o slučajnim razlikama između različitih ideoloških usmerenja koja se samopoimaju kao leva, već je pokazano da su razlike koje su oštro došle do izražaja sistematskog karaktera. Pokazalo se da je, iako je pad Berlinskog zida doveo do snažnog pomeranja ideološko-političkog spektra udesno i posledičnog slabljenja levih snaga, levica u tradicionalnom značenju te reči, kao antikapitalistički usmerena, preživela. Štaviše, neki od najpriznatijih intelektualaca danas u svetu, npr. Noam Čomski, predstavlja primer takvog antikapitalistički i antiimperijalistički usmerenog intelektualca. Veći deo nekadašnjih levičara, međutim, naročito iz perioda kada je radikalna levica bila u modi, tj. iz 1960-ih i 1970-ih, preživeo je konverziju i preobrazio se iz levičara u druga ideološka opredeljenja; najpre u leve liberale. Levi liberali su pristalice levih ideja kada je u pitanju kulturna osa odvajanja levog od desnog u političkom životu: oni brane prava rodnih, seksualnih, rasnih i etničkih manjina, zalažući se za njihovu pozitivnu diskriminaciju. Kada je, međutim, ekonomska osa u pitanju, oni kapitalizam ne smatraju glavnim neprijateljem, a socijalizam poželjnom vizijom društva, već se zalažu za

regulisano tržište i preraspodelu dobara od bogatih siromašnima kako bi se na taj način ostvarila socijalna pravda. Uz to, oni su naglašeno moralistički usmereni u političkom životu i skloni zalaganju za „humanitarne intervencije“ kako bi se zaštitile žrtve tlačenja u svetu. Pošto su SAD, i NATO saveznici, jedina sila koja je kadra izvoditi intervencije, levi liberali de facto podržavaju, manje ili više svesno, ostvarenje interesa ove sile u svetu, jer se od bilo koje države ne može očekivati da sledi moralni imperativ, već isključivo državne interese, onako kako ih ona odredi. Moralna gorljivost ih, osim vezanja uz američki imperijalizam, ume učiniti neosetljivim za žrtve onih koji se američkom imperijalizmu opiru, i može ih kadšto činiti nekritičkim podržavaocima onih koji se vide kao žrtve, jer se ne uviđa da se etnizacijom žrtvi zapravo tera voda na imperijalističku vodenicu. Utoliko, levi liberali često završavaju u pravdanju imperijalne politike SAD i apologiji etnizovanih žrtvi, npr. Bošnjaka i Albanaca, katkad i Hrvata, i njihovog nacionalizma, kao što npr. pisanje M. A. Hora i Martina Šoa o Ratovima za jugoslovensko nasleđe zorno potvrđuje. Radikalni levičari, pak, uz neznatne izuzetke, zauzimaju dosledno levičarski stav kako po ekonomskoj tako i po kulturnoj osi i bezostatno se bune protiv imperijalne politike velikih sila, a naročito trenutno najveće – SAD. Antiimperijalizam ih kadšto odvlači u pristrasnost u korist onih koji se protive američkom imperijalizmu – u ovom slučaju Srbima – i u preveliku strogost kada su u pitanju saveznici ovog imperijalizma, Bošnjaci i Albanci na Kosovu. To ih u težim slučajevima, npr. grupe oko E. Hermana, dovodi i do negiranja genocidnog karaktera masakra u Srebrenici, čime se žrtvama čini nepravda.

177

Izvori • • • • • • • •

Blog Marka Atile Hora http://greatersurbiton.wordpress.com/, pristupljeno 6. aprila 2008. The Guardian and The Observer Digital Archive, http://archive.guardian.co.uk/Default/Skins/DigitalArchive/ Client.asp?Skin=DigitalArchive&enter=true&AW=1209419944106&AppName=2, pristupljeno 20. IV 2008. Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja. htm, pristupljeno 10. avgusta 2007. Living Marxism – LM, http://web.archive.org/web/20000302181546/www.informinc.co.uk/LM/research/index.html, pristupljeno 20. IV 2008. News and Letters, http://www.newsandletters.org/back_issues.htm, pristupljeno 20. IV 2008. The New Statesman, http://www.newstatesman.com/archive, pristupljeno 20. IV 2008. Nizozemski institut za dokumentaciju rata (NIOD), http://srebrenica.brightside.nl/srebrenica/, pristupljeno 7. aprila 2008. Zmagazine/Znet, http://www.zcommunications.org/zmag/archive, pristupljeno 20. IV 2008.

Literatura

178

1. Bakić, Jovo (1999). „Stereotipi o Srbima u javnostima pojedinih zapadnih nacija”. Nova srpska politička misao, Beograd, no. 1-2, 27-57. 2. Bakić, Jovo (1998). „Da li su Srbi prepoznati kao neprijatelji u zapadnom javnom mnenju?” Sociološki pregled, Beograd, no. 1, 3-31. 3. Bakić, Jovo (1997). „Pisanje strane štampe o raspadu Jugoslavije i krivcima za rat (Januar 1991-April 1992)”. Sociologija, Beograd, no. 3, 401-423. 4. Brunnborg, Helge, Lyngstad, Hovde Torkild, Urdal Henirk (2003). „Accounting for Genocide: How Many Were Killed in Srebrenica?”, European Journal of Population, V. 19, 229-248. 5. Campbell, David (2002a). „Atrocity, memory, photography: imagining the concentration camps of Bosnia – the case of ITN versus Living Marxism”. Journal of Human Rights, V.1, No. 1, 1-34. 6. Campbell, David (2002b). „Atrocity, memory, photography: imagining the concentration camps of Bosnia – the case of ITN versus Living Marxism”. Journal of Human Rights, V.1, No. 2, 143-172. 7. Čomski, Noam (2000). Novi humanistički humanizam: lekcije Kosova. Beograd: „Filip Višnjić“. 8. Džonston, Dajana (2005). Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“. 9. Hoare, Attila Marko (2003). „Genocide in the former Yugoslavia: a critique of left revisionism’s denial”, Journal of Genocide Research, V.5, No.4, 543-563. 10. Hoare, Attila (1997). „The Croatian Project to Partition Bosnia-Hercegovina, 1990-1994”, East European Quarterly, V. XXXI, No. 1, 121-138.

11. Honig, Vilem Jan, Bot, Norbert (1997). Srebrenica: Svedočanstvo o jednom ratnom zločinu. Beograd: Radio B92. 12. Kočović, Bogoljub (2005). Sahrana jednog mita: Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Beograd: Otkrovenje. 13. Magaš, Branka (1993). Destruction of Yugoslavia, London and New York: Verso. 14. Malcolm, Neol (2002). Bosnia: A Short History. London: Pan Books. 15. Marković, Mihailo (1994). „Uzroci razbijanja Jugoslavije“, Sociološki pregled, V. XXVIII, No. 2, 205-213. 16. Simms, Brendan (2001). Najsramniji trenutak: Britanija i uništavanje Bosne (Unfinest Hour: Britain and the Destruction of Bosnia, Sarajevo/Beograd: Buybook & Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. 17. Tabeau, Ewa, Bijak, Jakub (2005). „War-related Deaths in the 1992-1995 Armed Conflicts in BosniaHerzegovina: A Critique of Previous Estimates and Recent Results”, European Journal of Population, V.21, 187-215. 18. Van Dijk Teun (1995). »The Mass-Media Today: Discourses of Domination or Diversity«. Javnost/The Public (Ljubljana), 2(2), 1995, 27-45. 19. Žerjavić, Vladimir (1992). Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga: Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu. Zagreb: Globus.

179

180

Olivera Milosavljević Levica i nacionalizam u Srbiji

Sažetak U tekstu je dat sumarni pregled odnosa srpske levice prema ideji „Velike Srbije“ koji je predstavljao i polaznu pretpostavku za definisanje (ne)mogućnosti ostvarenja socijalne države. Njena karakteristika je uvek bila dominantno antinacionalistička, predstavljajući gotovo eksces u srpskom društvu, jer je nasuprot dominantnoj ideji nacionalnog „oslobođenja i ujedinjenja“, nudila ideju socijalnog oslobođenja srpskog naroda u saradnji sa susednim narodima. Ključne reči: levica, nacionalizam

Abstract In the text is given a summary review of the attitude of the Serbian left-wing towards the idea of a “Big Serbia” which represented the initial assumption for defining the (im)possibility of realization of a social state. Its characteristic has always been dominantly antinationalistic, representing almost an excess in the Serbian society since it offered, contrary to the dominant idea of national “liberation and union”, the idea of the social liberation of the Serbian nation in cooperation with the neighbouring nations. Key words: left-wing, nationalism

181

182

Opšte je mesto da se na današnjoj političkoj sceni u Srbiji teško može razabrati šta predstavalja levicu a šta desnicu, posebno da je nemoguće odrediti lično opredeljenje aktuelnih političara danas, juče ili pre deset godina. Razloge treba tražiti u različitim, nekad dijametralno suprotnim ideološkim prošlostima političkih aktera, u konfuznosti zahteva koji se postavljaju, u fluidnosti definisanja pojmova (npr. „demokratije“, „nacionalnog interesa“ pa čak i „nacionalne države“), u odsustvu konzistentnih ideja i programa političkih partija ili, ako su oni nepromenljivi, u praksi koja ih poništava. Ako apstrahujemo deklarativno izjašnjavanje pojedinih političkih aktera da pripadaju levici iako takvo opredeljenje u praksi ne može da se identifikuje, posebno ako apstrahujemo demagoške zahteve za ostvarenje „socijalne pravde“ kod onih čija je aktivnost evidentno obeležena nacionalizmom, klaustrofobijom i militarizmom, ostaje pusto političko polje na levom spektru. Prisutna konfuznost rezultat je više faktora. Na opštem planu poraz komunizma krajem XX veka i ideološki procep u koji je zapala levica u svetu obezbedili su u Srbiji laku prevlast novih/starih ideoloških pravaca koji su svoj uspeh, u odsustvu jasnih političkih koncepcija ili bar u njihovom neiskazivanju, primarno gradili na potpunom odricanju svake vrednosti levice. Na unutrašnjem planu, na ovu konfuznost presudno su uticale specifičnosti društvenih potresa u bivšoj Jugoslaviji prouzrokovanih prvo usponom, a ubrzo i dominacijom nacionalističke

183

184

ideologije u svim njenim vidovima – tradicionalističkom, romantičarskom, pseudodemokratskom, pseudosocijalističkom. Tome je posebno doprinelo zagovaranje nacionalističkih ideja u vladajućoj, deklarativno socijalističkoj grupaciji i njeno sprovođenje nacionalističkog programa „svi Srbi u jednoj državi“ uz plebiscitarnu podršku gotovo svih prisutnih opozicionih struja. Na samo tom jednom pitanju udružili su se nekadašnji komunisti, nekadašnji disidenti i večiti antikomunisti, postajući novi „socijalistički“, „romantičarski“ ili „demokratski“ nacionalisti. Bez obzira na različite prošlosti i verbalno iskazivana suprotna politička uverenja, sve ih je spojila samo jedna ideja. Međusobne razlike u drugim ideološkim pitanjima koje su se tokom devedesetih godina produbljavale i učinile ih nepomirljivim protivnicima u borbi za vlast, dugo nisu kvarile ovaj prećutni savez političke elite omogućavajući nesmetano sprovođenje „državnog“ i „nacionalnog programa“ koji je isključivo značio teritorijalno objedinjavanje etnosa i sukobljavanje sa svim narodima koji su živeli na istim prostorima. Nacionalističkim zahtevima izazvani ratovi i raspad bivše države koji su za posledicu imali političku izolaciju, ekonomsko propadanje i rasulo društvenih vrednosti, postavljaju pred aktuelnu političku elitu, proisteklu iz navedenih (ne)mogućih spojeva, problem objašnjenja uzroka evidentno neprijatne neposredne prošlosti i sadašnjosti, uz nužnu odbranu nacionalističke ideologije kao temeljne vrednosti njenih političkih koncepcija. Odbrana nacionalizma uz odbacivanje njegovih učinaka u poslednjih dvadeset godina, proizvela je potrebu da se kao „žrtveni jarac“ za sve tokove odredi prethodni sistem, odnosno levica generalno. Time se, sa jedne strane, uspostavlja kontinuitet svih negativnih tokova od 1945. do 2000. godine a nacionalizam amnestira od odgovornosti za sled događaja i prikazuje kao „prirodno“ stanje koje bi predstavljalo gotovo idealno društvo samo da je imalo drugačije prethodnike, a sa druge, pod imenom „tranzicije“ i „demokratije“ zamagljuju retrogradni procesi kojima se u nekim aspektima društvo vraća na predmoderno stanje, poništavanjem odavno zajamčenih socijalnih prava i odricanjem svake vrednosti društvene solidarnosti koja postaje samo neobavezno svojstvo retkih altruistički orijentisanih pojedinaca. Dominantan vid ovakvog prebacivanja odgovornosti za postojeće stanje i istovremeno najprizemniji oblik definisanja „reza“ u posmatranju prošlosti, predstavlja njena nova periodizacija koja promenu vlasti 2000. godine definiše kao prelomnu, čak „revolucionarnu“ godinu između „komunizma“ i „demokratije“, prebacujući sva zbivanja iz devedesetih godina u „komunističku“ tradiciju i gradeći novu „demokratsku“ stvarnost na diskontinuitetu sa prethodnih, veštački izjednačenih, „pedeset godina“. Ovakvo pravljenje „reza“ bez obaveze analiziranja društvenih promena u njihovom totalitetu, ima nekoliko funkcija. Krah levice omogućava lagodnu poziciju usputnog obeležavanja svake njene ideje kao prevaziđenog oblika političkog delanja a njenih

vrednosti kao neprimerenih modernom društvu. Ipak, osnovna funkcija je dokazivanje da su se rat i zločini počinjeni u njemu dogodili u krugu „komunističke porodice“ kao izraz agresivnosti same ideologije i da je nacionalizam, sa inače opravdanim zahtevima, bio samo prividno pokriće, pa prema tome zloupotrebljen i nedužan. Definisanje 2000. kao „revolucionarnog“ reza ima za cilj i da promene koje su se u Jugoslaviji dogodile devedesetih godina zamagli, kako bi se uspostavio potpuni diskontinuitet i „nova“ ideologija oslobodila njihovog balasta. Ako se, međutim, želi ozbiljna analiza „reza“ između „komunizma“ i „novog“ sistema, ma kako da se on naziva, lako je utvrditi da se on desio desetak godina pre 2000. Poslednja partija sa komunističkim imenom na ovom prostoru nestala je 1990. a sa njom je nestao i jednopartijski sistem i samoupravljanje, ubrzana je privatizacija društvene svojine, a danas aktuelna politička elita participirala je na izborima, u parlamentu, pa i na vlasti u novouspostavljenom višepartijskom sistemu i kapitalističkom poretku. Čitav ovaj ideološki diskontinuitet, međutim, koji se može tumačiti i kao pragmatično prilagođavanje promenama u svetu posle pada Berlinskog zida, ne može da objasni kraj levice u Srbiji i Jugoslaviji ako se u analizu ne uvede i ključni element – diskontinuitet u razumevanju „nacionalnog pitanja“ kao fundamenta opstanka jugoslovenske države. Ako je 1945. levica obnovila zajedničku državu na federativnim principima i na bazi ravnopravnosti svih nacija, postavlja se pitanje kako su onda, po savremenim tumačenjima, samo međunacionalni ratovi, raspad države i zločini „pretekli“ iz „komunizma“. Upravo u tom segmentu, a za potrebe spasa nacionalizma, treba tražiti razloge za pomeranje onog „reza“ deset godina kasnije i za personifikaciju „komunizma“ u liku Slobodana Miloševića. Nova politička elita je, oslobađajući se „komuniste“ Slobodana Miloševića, zamaglila činjenicu da mu u istorijsku odgovornost nisu stavljeni zločini počinjeni u jednopartijskom sistemu, samoupravljanju, društvenoj svojini... – već ratni zločini iz nacionalističkih pobuda. Kao ni ideološki, ni državni diskontinuitet nije nastupio 2000. već početkom devedesetih godina raspadom jugoslovenske države. Čak je njegova završnica ostvarena posle 2000. kada je društvo u samo šest godina nove vlasti prošlo kroz tri državne organizacije (SRJ, SCG, Srbija) od kojih nijedna nije bila unapred definisani politički cilj, već ili nasleđeno stanje iz devedesetih ili plod aktivnosti drugih. Potencijalne opasnosti koje iz ovakvog zamagljivanja suštine promena u poslednjih dvadeset godina proističu mnogostruke su, kao uostalom i uzroci koji su do njih doveli. Verbalnim svođenjem celokupne „odgovornosti“ za postojeće nezavidno stanje društva na levicu koja već gotovo dvadeset godina ne postoji, i sa druge strane, poistovećivanjem nacionalizma sa demokratijom i proglašavanjem za „prirodni“ poredak, dugoročno se uklanja svaka brana ekstremno desničarskim pokretima koji, budući po definiciji „nacionalni“, lako dobijaju društveno priznanje

185

186

i legitimitet. Druga opasnost je odsustvo mogućnosti kanalisanja socijalnih nezadovoljstava koja bez artikulisane alternative postojećem mogu postati haotična. Treća je u produbljavanju uslova za potpuno odsustvo društvenih vrednosti koji nastaju kada se, spojeni inače nespojivi, lični egoizam i etnički ekskluzivizam, skriveni iza univerzalnih individualnih i društvenih vrednosti, izdižu u poželjne obrasce ponašanja. U odnosu prema rešenju „nacionalnog pitanja“ generalno u prošlosti Srbije može se uočiti nekoliko tokova koji su se neretko preplitali. Sloboda je uvek primarno definisana kao „spoljna sloboda“, sloboda od stranih država i naroda, jedva ostavljajući vremena i prostora da se definiše i kao „unutrašnja“, kao sloboda građanina. Ideja „spoljne slobode“ definisana je kroz borbu za nezavisnost, borbu za „oslobođenje i ujedinjenje“ srpskog naroda, borbu za stvaranje „velike Srbije“, borbu za ujedinjenje južnih Slovena, što su često bili imkopatibilni zahtevi i dovodili i nekada, a mnogo više danas, do spajanja nespojivog. Po prirodi mogućnosti ostvarenja „spoljne slobode“ isključivo putem sile i uz „jedinstvo“ čitavog društva, ideja „unutrašnje slobode“ je ostajala na marginama „nacionalnih interesa“, često zato što je njeno ostvarenje ostavljano za neka maglovita buduća vremena kada se ostvare svi (pokazalo se, neostvarivi) „zavetni ciljevi“, ali još češće zato što se podrazumevalo da je „sopstvena“ etnička država sloboda po sebi. Zbog svega navedenog, današnja „demokratija“ u Srbiji ne znači mogućnost izbora između političkih programa već samo između različitih političkih aktera koji imaju sopstvena tumačenja dnevne politike ali iste dugoročne programske ciljeve, u kojima vizija „nacionalne“ (čitaj: etničke) države ne ostavlja mesta i za socijalnu državu. Pre dvadeset godina nametnuto razumevanje „spoljne“ slobode i danas je na delu, samo što umesto nekadašnjeg odnosa Srbije i „drugih“ u jugoslovenskoj federaciji, danas vododelnicu predstavlja odnos Srbije i „Evrope“. Za „unutrašnju“ slobodu građana još nije došlo vreme.

Levica protiv nacionalizma Dominacija nacionalizma u svim aspektima društvenog života, primarno manifestovana u „nacionalnoj državi“ i „nacionalnim interesima“ koji se definišu kao ekskluzivno etničke kategorije, svedoči o odsustvu tradicije levičarskih ideja u shvatanju ovog pitanja. Bez pretenzija da se pruži detaljniji uvid u njeno razumevanje „nacionalnog pitanja“, u sve mene kroz koje je levica prošla u Srbiji za poslednjih vek i po, u prisutna odstupanja od generalnog stava, ovde će biti dat samo sumarni pregled njenog odnosa prema ideji „Velike Srbije“ koji je u tom dugom vremenskom periodu predstavljao i polaznu pretpostavku za definisanje

(ne)mogućnosti ostvarenja socijalne države. Bez obzira na sve mene kroz koje je prošla levica u Srbiji od druge polovine XIX veka do danas i na unutrašnje bitne razlike koje su je u raznim vremenima i okolnostima karakterisale, bez ozbira da li se ispoljavala kroz socijaldemokratsku ili kasnije komunističku ideologiju, da li je bila specifično srpska ili je delovala u jugoslovenskom okviru, da li je bila u začetku, u dubokoj opoziciji i ilegali ili na neprikosnovenoj vlasti, njena karakteristika je uvek bila dominantno antinacionalistička. U razumevanju „nacionalnog pitanja“ ona je predstavljala izuzetak i gotovo eksces u srpskom društvu jer je nasuprot dominantnoj ideji „oslobođenja i ujedinjenja“ kao primarnom pa i jedinom cilju i potrebi srpskog naroda, nudila ideju njegovog socijalnog oslobođenja u saradnji sa susednim narodima. Ponikla na internacionalističkim idejama međunarodnog socijalističkog pokreta u XIX veku, sa uverenjem da se socijalna pravda ne može ostvariti uz imperijalističke nacionalne ciljeve, tokom ovog dugog vremenskog perioda primarno je bila obeležena idejom međunarodne solidarnosti i internacionalizma. Zato je za sve to vreme njen odnos prema „nacionalnom pitanju“ karakterisala izražena odbojnost prema ideji „velike Srbije“ koju je uvek definisala kao imperijalistički cilj koji teži oduzimanju slobode drugim narodima, a posredno, kao uslov oduzimanja slobode srpskom narodu njegovim uprezanjem u ostvarenje nametnutih ciljeva i interesa sopstvene elite. Polazeći od male brojnosti srpskog i ostalih balkanskih naroda i odbacujući velikodržavne projekte njihovih elita, zalagala se, u raznim formama, za njihovo organizovanje u složenoj državi, bilo u balkanskoj ili jugoslovenskoj federaciji, ali uvek odbacujući ideju centralističke države kao potencijalnog nosioca hegemonizma u višenacionalnoj sredini. Odbacivala je velikodržavlje sa centralizmom kao nužnim metodom njegove realizacije, iz uverenja da je on suprotstavljen interesu naroda jer nije sadržavao njegovo unutrašnje socijalno oslobođenje, a zahtevao je konstantno fizičko (ratno) i ekonomsko naprezanje, sukobljavanje sa okolnim narodima, izazivanje odijuma kod njih i neminovno zaostajanje društva usled uzaludnosti i dugoročne neodrživosti cilja. Još je Svetozar Marković verovao da interesi narodni i državni „nisu vazda jedni isti“ i da su „lažne propovedi“ da se lični interesi moraju žrtvovati „za ljubav opštih“. Pod „narodnim interesom“ podrazumevao je „da lični interesi budu sastavni deo državnih interesa“ proizvodeći „uveličavanje narodne slobode“ i „njegove umne i materijalne snage“. Svoje protivljenje politici „Velike Srbije“ jasno je definisao smatrajući je „u temelju“ suprotstavljenom interesima siromašnog srpskog naroda, jer bi podrazumevanom centralizacijom vlasti onemogućavala svaki „umni razvitak“. Hipotetički posmatrajući šta bi se desilo kada bi takva politika uspela, pisao je da „samo rutineri“ smatraju da je narodni interes veliko zemljište i veliki broj podanika i da bi politika „Velike Srbije“ samo po formi ujedinjavala „umne i materijalne sile srpskog naroda“, dok bi ih u stvarnosti sprečavala i „okivala“, jer bi narod izišao iz borbe za „Veliku Srbiju“ još siromašniji

187

188

a „ostao bi opet okružen istim neprijateljima“. „Velika Srbija“ bi morala „kupovati prijateljstvo u neprijatelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda, morala bi sve više i više trošiti na vojenu silu, sve više zavoditi centralizaciju sa svima ’dobrima’ što ih ona donosi“ i „ranije ili docnije takva politika morala bi se završtiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom“. Zaključivao je da je „Velika Srbija“ tesna i „rđava zgrada“, da je „najveća politička utopija“ koja nije u stanju da obezbedi srpske narodne interese ali je u potpunosti odgovarala politici kojoj je neograničena vlast bila primarni cilj. Polazeći od stava da je Balkansko poluostrvo „mozaik od različitih naroda“ koji ne bi pristali da se potčine srpskoj vlasti, nasuprot politici „Velike Srbije“ zagovarao je ideju oslobađanja čitavog poluostrva uništenjem svih postojećih država koje smetaju da se narodi ujedine „kao slobodni ljudi i ravnopravni radnici, kao savez opština – županija – država“ (Marković, I, 1960: 99-111; III 1965: 217-221). Analizirajući politiku srpske vlade u balkanskim ratovima i njen pokušaj da preko Albanije izađe na more, vođa srpske socijaldemokratije Dimitrije Tucović je ocenjivao da je Srbija dovedena u apsurdan položaj jer je, boreći se protiv zavojevačke politike Austrougarske i Italije, istovremeno vodila sopstvenu „zavojevačku politiku“. Pisao je da nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje traži za svoj narod, „kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima“, gurajući Srbiju u „opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva“ u kome će narodna snaga „malaksavati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale“. Nazivajući je politikom „porobljavanja“ u kojoj su „interesi kapitala progutali interese nacije“, tvrdio je da postoji „nerazdvojna uzročna veza između zavojevačke politike buržoazije i teških posledica i žrtava kojim se kraj nigde ne vidi“. Albansku politiku srpske vlade smatrao je oličenjem „avanturističkoga lutanja jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa dragocenu snagu da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov privredni i politički pravac“. Zaključivao je da je Srbija htela „i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja“ (Tucović, 1980: 17,74-91). Socijalista Dragiša Lapčević je verovao da „u veku kapitalizma“ male države postaju nemoguće zbog čega se kod njih javlja „sumanuta težnja“ da preko svojih stvarnih snaga prošire granice i „postanu velike sile“. Tu težnju prepoznavao je u ideji velike Srbije, „a kod naših, tako isto sumanutih, suseda“ u težnji za velikom Grčkom, Bugarskom, Rumunijom, Albanijom od kojih je svaka imala krajnji cilj „da zavlada celim Balkanom“. Po Lapčeviću, sve su to bili neostvarivi zahtevi koji su samo proizvodili međusobne sukobe, dalje slabljenje ovih država i olakšavanje velikim silama da osvoje te „kepece“. Pošto se male države ne mogu održati a zavojevanjima ne mogu postati velike, verovao je da je njihova budućnost u prilagođavanju „zakonu koncentracije“ udruživanjem u „federaciju balkanskih republika“.

Za razliku od „buržoaskog načela“ da se sloboda sopstvenog naroda može ostvariti samo „po cenu uništenja slobode drugih naroda“, socijaldemokratsko načelo početkom XX veka je bilo da se nacionalna sloboda ostvaruje „ne uništavajući slobodu drugih“. Srpska socijaldemokratija se zato borila „kako protivu nasilja turskoga tako i protivu šovinizma i zavojevačkih apetita i srpskih, i bugarskih, i grčkih“ smatrajući da etnički sastav Balkana neminovno zahteva obrazovanje balkanske federacije „zbiranjem privrednih snaga u celine, uklanjanjem veštački postavljenih granica, omogućavanjem pune ravnopravnosti i zajednice u životu i odbrani od zajedničke opasnosti“ (u Lapčević, 1979:8,146-168). U već stvorenoj Kraljevini SHS i formiranoj Komunističkoj partiji, jedan od njenih vođa, Sima Marković je dvadesetih godina verovao da istorija Srba, Hrvata i Slovenaca u XIX veku pokazuje da su se ti narodi „potpuno nezavisno jedni od drugih“ razvili u tri samostalne moderne nacije. Postavljao je pitanje „zašto se svršene nacije degradiraju na plemena“, odnosno, zašto se „nesumnjivo pravo“ Slovenaca i Hrvata da budu zasebna nacija, „sa naročitom upornošću“ od dana ujedinjenja osporava sa srpske strane, zastupanjem gledišta da su Srbi, Hrvati i Slovenci „tri plemena jednog naroda“ što po njegovom mišljenju nije imalo nikakvu naučnu podlogu. „Srpska teorija o narodnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca“ je naprotiv, imala političku pozadinu koja je proisticala iz ekonomske nerazvijenosti srpske buržoazije koja, finansijski slabija od hrvatske i slovenačke buržoazije, nije bila spremna da sa njima uđe u konkurentsku borbu „pod istim uslovima“. Zato je „čvrsto držala svu državnu vlast u svojim rukama da bi sredstvima političke prevlasti mogla kompenzovati svoju ekonomsku zaostalost“. Zaključivao je da je „srpska teorija o narodnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca samo maska srpskog imperijalizma“, verujući da „princip narodnosti“ sa pravom samoopredeljenja koje podrazumeva da „svaki narod ima suvereno, apsolutno pravo da se konstituiše u samostalnu autonomnu i političku i ekomonsku i kulturnu celinu“ podrazumeva da nacionalno pitanje može da se reši „jedino internacionalnom socijalističkom revolucijom, koja će sa oslobođenjem radničke klase iz najamnog ropstva doneti oslobođenje svima nacijama i spas celom čovečanstvu“ (Marković, 1985: 14-19,78-83). U uslovima Drugog svetskog rata i konstituisanja AVNOJ-a kao temelja buduće jugoslovenske zajednice, 1944. je doneta Deklaracija Antifašističke narodno-oslobodilačke skupštine Srbije koja je sadržavala konstataciju da su „velikosrpske klike“ u prošlosti uvek pokušavale da „ljubav srpskog naroda za slobodu i nezavisnost“ iskoriste za „prigrabljivanje tuđih teritorija, za ugnjetavanje drugih južnoslovenskih naroda“. Posledice takve politike u prvom redu su pogađale srpski narod, zbog čega on u uslovima rata teži za stvaranjem „zajedničke države Južnih Slovena“, jer mu nikad nije bio cilj „da svoju državu i svoj napredak izgradi na ugnjetavanju drugih južnoslovenskih naroda“. Težnja Srba iz Srbije da žive u zajednici sa „srpskom braćom

189

190

izvan Srbije“ mogla se ostvariti, kako se navodilo, samo uz ostvarenje „bratstva i jedinstva sa bratskim južnoslovenskim narodima sa kojima žive na istoj teritoriji“ (Drugo zasedanje AVNOJa, 1953:45-46). Posleratna Jugoslavija, ujedno i prva država u kojoj je levica osvojila vlast, stvorena je sa idejom da politikom nacionalne ravnopravnosti trajno reši „nacionalno pitanje“. Predratna ideja „integralnog jugoslovenstva“ je odbačena, priznata je ravnopravnost svih jugoslovenskih naroda, stvorena je federalna država, ali su se zadržale unutrašnje razlike u shvatanjima stepena njene centralizacije. Iako je SKJ tokom narednih četrdeset godina uporno pokušavao da kanališe nacionalne probleme, razlike u njihovom razumevanju, ne uvek poznate javnosti, ispoljavale su se unutar partije, više proističući iz različitog razumevanja stepena nužnosti centralizacije države nego iz nacionalnog romantizma ili težnje za nacionalnom prevlašću. Prisutne od prvog dana stvaranja nove države, tenzije u razumevanju „nacionalnog pitanja“ kroz stepen (de)centralizacije države, otvorenije su počele da se ispoljavaju tokom šezdesetih godina. Eksplicirajući stav srpskih komunista prema ovom pitanju, tada prvi čovek partije u Srbiji, Marko Nikezić je podjednako osuđivao i separatističke i velikodržavne i asimilatorske nacionalizme, smatrajući da su „šovinisti svih nacionalnosti“ protiv komunističke vlasti jer im ne odgovara da Jugoslavija nađe rešenja koja će obezbediti zajednički život. „Jednima oduzima iluziju o nekakvoj nasleđenoj nadmoćnosti i privilegisanom položaju u državi, jer je to njihova država a onih drugih nije, a drugima oduzima prespektivu jedne ekstremne nacionalističke akcije“. Tvrdio je da su srpski komunisti stalno u ratu sa velikosrpskim nacionalizmom u kome su se prelamala „sva pitanja srpskog društva“ i protiv koga se može izboriti samo levica. U Srbiji je prepoznavao dva metoda kojima se služi nacionalizam u ostvarenju svojih ciljeva. Prvi je bio u pokušaju udruživanja sa komunistima, zagovornicima jugoslovenskog centralizma i ostvarivanju srpskog hegemonizma preko njih, jer „ispod tanke skrame nove levice živi jedan duboko fundiran nacionalizam“. Smatrao je da centralizam ne može da savlada nacionalizam, da se on po definiciji oslanja na najsnažniji nacionalizam i da na taj način priprema teren za nove separatizme. Drugi metod je bio u ideji „Srbi na okup“ koja bi se ostvarila u slučaju nemogućnosti da se od federacije načini „instrument hegemonije“. Tada bi započela borba protiv federacije „u ime srpskih prava“, a Srbija i Srbi bi se postavili u opoziciju prema njoj. Verovao je da je „srpski separatizam“ samo „defanzivni vid srpskog nacionalizma“ a da su srpski separatisti uvek „samo razočarani unitaristi“. Do kraja se suprotstavljajući idejama srpskog nacionalizma, Marko Nikezić se pozivao na „usamljeni glas balkanskih socijalista“ koji su tražili ravnopravnost balkanskih naroda, tvrdeći da jugoslovenska federacija može da opstane samo ako vodi „politiku prijateljstva među narodima“ a upravo takva federacija predstavlja i jedinu mogućnost da srpski narod živi u istoj državi.

Tražio je da se „Srbija okrene sebi“, da se, kao republika ravnopravna sa ostalima, koncentriše na realna pitanja bez pretenzija na veća prava od drugih, naglašavajući da je za komuniste neprihvatljiva politika „Srbi na okup“ i da oni „nikome i ni na koji način“ neće dopustiti komadanje Jugoslavije (Nikezić, 2003:104-138, 190-288, 324-336). I Latinka Perović je krajem šezdesetih godina tvrdila da Srbiju nijedna politička snaga ne ugrožava više od nacionalizma koji je „u suprotnosti sa stvarnim nacionalnim interesima“, jer bi okretanjem Srbije unazad i zaoštravanjem odnosa unutar Jugoslavije, kao nacionalizam najbrojnije nacije, izazvao i sve druge nacionalizme. Verovala je da jugoslovensku zajednicu „ne može održati srpska hegemonija“ koja bi obnavljanjem „velikosrpskog nacionalizma“ bila uperena protiv njenog jedinstva. Perović je smatrala da je velikosrpski nacionalizam imao duboke korene, „kao što i komunistički pokret u Srbiji ima dugu istoriju borbe s njim“. Svoju poziciju je gradio na tvrdnjama o ugroženosti Srbije i srpstva, suprotstavljanju ustavnim promenama koje su onemogućavale obnavljanje hegemonističkih tendencija i na širenju antihrvatskog raspoloženja, jer mu je cilj bio otvaranje nacionalnih sukoba. Verovala je da su komunisti postali „prilično ravnodušni“ prema nacionalizmu koji se javlja „u raspojasanom, u kafanskom foklornom vidu“ kao „baza uticaja spoljnih snaga koje bi da u srpskom narodu poseju iluzije o mogućnosti povlašćenog položaja srpske nacije kao najbrojnije nacije u Jugoslaviji“. Na prodor nacionalizma i u Savez komunista po njoj je uticao proces birokratizacije koji je vodio „obnovi velikodržavnog hegemonizma“ izazivajući nestabilnost Jugoslavije, a ne služeći autentičnim interesima Srbije. Zbog krize u društvenim odnosima, uočavala je gotovo u svim socijalističkim zemljama jačanje nacionalističke orijentacije, „kao velikosrpske, veklikobugarske, velikoalbanske“, očekujući da će se taj razvoj nastaviti, ali i predviđajući da takve potencijalne male države ne bi ništa značile u savremenom svetu. Zaključivala je da velikodržavna koncepcija ne može da očuva Jugoslaviju, da bi velikosrpski nacionalizam u Srbiji prvo ugušio svaku levicu, „a onda bi, neizbežno, postao konzervativni činilac u razvoju šire zajednice“ (Perović, 1991:178-269, 351-403). Danas, dvadeset godina posle nestanka levice ne samo sa vlasti već i iz javnog života, ne postoji ozbiljna analiza njene aktivnosti u istorijskom kontekstu koji je određivao, utemeljena kritika njenih ideoloških ograničenja, ali je javna sfera preplavljena osporavanjima njene nacionalne politike. Oslobodilački antifašistički rat svodi se na obračun sa srpskim kolaboracionistima, sukob sa Kominformom 1948. godine i vojna, politička i ekonomska blokada zemlje svode se na Goli otok, istorija komunističke Jugoslavije svodi se na egzistenciju pokrajine Kosovo i Metohija, a sve zajedno svodi se na tezu o „uništavanju“ srpskog naroda i nemušta, neistorijska maštanja o tome „šta bi bilo“ – da 1918. nije stvorena Kraljevina SHS već „Velika Srbija“, da 27. marta 1941. nije bilo puča, da 1945. Čerčil nije „izdao“ Mihajlovića, da se 1948. Tito nije suprotstavio Staljinu,

191

da 1966. Ranković nije sklonjen... Sa „istorijskom svešću“ koja polazi od onoga „što nije bilo“ ili u najboljem slučaju od onoga „što je bilo“ ali kao nusproizvod glavnog toka istorijskih zbivanja, stiže se do savremenosti u kojoj sve može „da bude“ samo ako „mi“ to odlučimo.

Nacionalizam protiv levice

192

Eksplozija nacionalizma, do tada tinjajućeg u uskim, uglavnom intelektualnim krugovima, dogodila se u Srbiji početkom osamdesetih godina u svim njegovim vidovima i sa različitih ideoloških pozicija. Svog prvog neprijatelja nacionalizam je prepoznao u levici optužujući je za sve stvarne i prividne teškoće u kojima je bio, po njemu, isključivo srpski narod. Širina napada ogledala se u zajedničkom nastupu novog nacionalizma stvorenog od ljudi koji su samo nekoliko godina ranije i sami pripadali levici, od dotadašnjih disidenata koji su ogolili svoj nacionalizam do tada prikriven ispod zahteva za demokratizaciju društva, od tradicionalnih „građanskih“ nacionalista koji su svoja oduvek prisutna stanovišta počeli otvoreno da zagovaraju, i od brojne posleratne emigracije uglavnom četničke provenijencije čija su dela starijeg i novijeg datuma reprintovana, postajući izvor i nadahnuće za dokazivanje novih/starih nacionalističkih ideja. Širina je bila vidljiva i kroz brojnost otvaranih pitanja koja su se sva slivala u tezu o pripremanoj propasti srpskog naroda u komunizmu i Jugoslaviji. Zanimljivo je da je istovremeno, sve što je do tada činilo kritiku komunizma, pre svega odsustvo demokratije, potisnuto u poslednji plan, a u prvi izvučena njegova parola „bratstvo i jedinstvo“, postajući predmet najoštrijih napada i satanizacije. Drugim rečima, komunistička ideološka načela uglavnom su ostavljana po strani a odijum je upućivan isključivo njegovom razumevanju „nacionalnog pitanja“ i načinu njegovog rešavanja, dovodeći u pitanje opstanak postojeće jugoslovenske federacije kao načina realizacije temeljnog komunističkog nacionalnog principa. Nekoliko ključnih, tada istaknutih teza, vremenom se pretvorilo u aksiome koje više niko nije dovodio u pitanje. Primarno je odbačena teza o postojanju velikosrpskog hegemonizma u predratnoj Jugoslaviji a istaknute su nove: da je komunizam počivao na „lažnoj“ paroli „bratstvo i jedinstvo“ uperenoj protiv jedinstva srpskog naroda, da je „izmišljao“ nove nacije kako bi „suzio“ srpski nacionalni prostor, da je nemoguć opstanak Jugoslavije u postojećem obliku jer „razara“ srpsko nacionalno jedinstvo, da je Jugoslavija bila najveća srpska „zabluda“ i „tamnica“ srpskog naroda, da je nužno „pribiranje“ srpske nacije, po potrebi i „razmenom stanovništva“ i uspostavljanje države u kojoj će on biti ujedinjen, sa granicama koje će se prostirati do poslednjih „srpskih grobova“.

Emigracija. Poseban značaj u stvaranju argumenata protiv levičarskog rešavanja nacionalnog pitanja imala je srpska emigracija uglavnom četničke provenijencije. Karakterističan primer traženja uporišta i argumenata u stavovima koje je ona zagovarala tokom čitavog posleratnog perioda, predstavljalo je masovno preštampavanje njenih tekstova krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, od kojih će ovde, kao tipična ilustracija, biti naveden zbornik „Neugašeno srpstvo“ objavljen 1992. godine, jer je sadržavao celinu emigrantskih shvatanja, od onih o komunističkom „zatiranju“ srpskog naroda, preko nužnosti razbijanja Jugoslavije, ujedinjavanja srpstva na njenim ruševinama, do proglašavanja „razmene stanovništva“ legitimnim metodom ostvarenja postavljenih nacionalnih ciljeva. U zborniku je preporučen tekst Miroslava Spalajkovića koji je šezdesetih godina pisao da je „sveta dužnost svih Srba“ da povrate lik „majci Srbiji, da ponovo oslobode sve srpske krajeve, i da u istorijskim i etnografskim granicama srpskog prostora obnove svoju nacionalnu državu u kojoj će svi Srbi biti slobodni i ujedinjeni“. Smatrajući da je Srbija „balkanski živi bedem protiv komunizma“, verovao je da je to njena „predodređena uloga“ koju joj je „proviđenje namenilo“. (Spalajković, 1992: 87-88) Preporučena su i uverenja Đoka Slijepčevića da je posleratna jugoslovenska federacija stvorena kako bi se „što temeljitije razbilo srpsko etničko i nacionalno-političko jedinstvo prisilnim stvaranjem od jednoga jedinstvenoga srpskoga naroda još dve nove nacije, makedonske i crnogorske“ (Slijepčević, 1992:123), kao i Dragiše Cvetkovića koji je pedesetih godina pisao da komunističko stvaranje „makedonskog naroda” nije uspelo „jer nema elemenata za to“ (Cvetković, 1992:144). Svesrdno je preporučen i u poslednje dve decenije inače najviše reprintovan emigrantski autor Lazo Kostić, koji je u tekstovima iz šezdesetih godina ukratko zagovarao sledeće stavove: o stvaranju druge Jugoslavije u ime Srba je govorio Moša Pijade koji „nije bio Srbin ni po krvi ni po jeziku“ a bio je i „očigledni neprijatelj Srba“; obrazovanje bosanskohercegovačke federalne jedinice je proizvod komunističke težnje da razbije i umanji srpstvo; u Bosni živi „oko četvrtinu najčišćih Srba“ koji žele spajanje sa Srbijom i zato je ta federalna jedinica neodrživa, ona će „nestati za jedan dan“; Muslimane treba „uzeti sebi“ a zatim ih „nacionalizovati“ jer se muslimanstvo „ne može ovekovečiti kao etnička kategorija“; razgraničenje Srba i Hrvata će morati da dovede do pomeranja stanovništva a ako to pogodi i deo Muslimana „ne može se smatrati nekom naročitom nepravdom“ jer „Srbi ništa drugo muslimanima ne čine nego svojim najrođenijim sunarodnicima“; rat sa Hrvatima je moguć, ali je njegova dobra strana što će isključiti ratove u budućnosti; razmena stanovništva je sa srpskog gledišta „poželjna“ jer „kad-tad, mi ćemo morati da se priberemo, da se prikupimo, zbijemo zajedno, da iz svojih redova odstranimo ono što je strano, tzv. ’strana tela’ (corpora aliena)“; kada dođe do „rasula“ Jugoslavije pojaviće se poslednji

193

194

put povoljni momenti za raseljavanje stanovništva a time će otpasti i „poslednji argument za održanje Jugoslavije“; „kad se sruši druga Jugoslavija sa njenim komunističkim režimom“ nastupa „poslednja šansa“ da se definitivno „obeleži srpsko etničko područje“, a ako se i ta „šansa“ propusti „Srpstvu više spasa nema“ (Kostić, 1992:149-162; 1992b:250-253). Preporučujući navedene tekstove početkom devedesetih, priređivač zbornika Dragan Subotić je pisao da je još pedesetih godina „kritička misao“ Srba u dijaspori ukazivala na mogućnost krvavog raspleta jugoslovenske krize i potrebu korišćenja tog trenutka za ostvarenje „vekovnog sna“ da svi Srbi „dokle god dopire srpsko ime i pravoslavna vera, žive u jednoj kompaktnoj etničkoj celini“. Afirmativno je navodio da je upravo u emigraciji sazrela „misao o velikosrpstvu“ i „Velikoj Srbiji kao političkom idealu“, da je Jugoslavija viđena kao „jaram za srpski narod” a komunističko obnavljanje države kao „najveće zlo koje je zadesilo Srbe“. Subotić je smatrao da je „istorijska činjenica“ koje je emigracija bila uvek svesna, da su Srbi izgubili u Jugoslaviji sve što su stekli u Srbiji, postala saznanje i „probuđenog srpstva“ u zemlji. Zato je u slomu komunizma 1990. emigracija „videla šansu za vekovno ostvarenje srpskih nacionalnih ideala“, odnosno, uobličavanje svesrpskog nacionalnog progama „da svi Srbi žive u jednoj nacionalnoj državi, etnički kompaktnoj, svetosavskoj“. Njegov lični doprinos novoj/staroj ideologiji bila je tvrdnja da u komunizmu nije ostvarena mogućnost „etničkog jedinstva svih Srba u jednoj državi“, da je kao rezultat „opake, kominternovsko-vatikanske zavere protiv pravoslavnog srpskog naroda“ i „militantnim ateizmom“ izvršeno njihovo „duhovno osiromašenje“ a da su istovremeno stvorene „novokomponovane“ „komunističke“ nacije, Crnogorci, Muslimani i Makedonci koje su vodile poreklo od srpske (Subotić, 1992:12-36). Preporuku za navedene tekstove dao je u pogovoru knjizi i Slobodan Antonić tvrdeći da je u njima prisutna „bolna“ ozlojeđenost „zbog obogaljenosti srpskog naciona u Titovoj Jugoslaviji“ navodeći da je dijaspora mnogo bolje od „matice“ naslućivala događaje koji će uslediti sa padom komunizma. Preporučivao je knjigu kao „jedan od putokaza koji mora trajno obeležavati onaj put kojima Srpstvo – kako u matici tako i u rasejanju – mora ići da bi stiglo svome cilju“ (Antonić, 1992:300-301). „Građanski“ nacionalizam. Tradicionalni ili građanski nacionalizam razrađivao je iste teze ali sa dodatkom novih motiva pripisivanih levici. Istovremeno, u ovom krilu nacionalističke kritike levice, uglavnom je odsustvovala spremnost da se otvoreno brani ideja o „velikoj Srbiji“ eksplicitno prisutna u emigraciji, ali je sve što je podvođeno pod tu (verbalno odbačenu) sintagmu u prošlosti, tumačeno kao legitiman interes srpskog naroda. Dimitrije Bogdanović se sredinom osamdesetih prvi kritički osvrnuo na stavove srpske socijaldemokratije i njenog vođe Dimitrija Tucovića, tvrdeći da je ideja o „velikosrpskom hegemonizmu“ nastala kod njih a tek zatim našla svoje mesto i u KPJ. Verovao je da je ova teza kod srpskih socijalista nastala pod uticajem

austrijskih marksista koji nisu imali razumevanja za „autentičan nacionalni program Srbije“. Zato je ideja o „velikosrpskom hegemonizmu“ izražavala nekritično preuzimanje „tuđeg viđenja“ obeleženog protivljenjem svakoj perspektivi oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, što je proizvelo i žestoko suprotstavljanje srpskih socijalista ratovima 1912-1914. uverenih u njihov imperijalistički karakter. Bogdanović je u stavovima Dimitrija Tucovića prepoznavao i „nekritičko zauzimanje stanovišta“ albanskog nacionalizma, tvrdeći da u osnovi njegovih pogleda leži „otpisivanje Kosova“, da Tucović „sa žaljenjem govori i o ’najurivanju’ Albanaca iz novopripojenih krajeva“, a kritikovao je i njegovu ideju o stvaranju federacije balkanskih država jer bi Srbija u njoj morala da se zadovolji granicama iz 1878. godine „kao svojim definitivnim državnopravnim i nacionalnim okvirom“. Navodio je da su ovakvi pogledi srpske socijaldemokratije zatim ugrađeni u temelje Komunističke partije Jugoslavije, koja je dala Kosovu autonomiju kao rezultat svoje politike prema nacionalnom pitanju sa konstantom o „hegemonizmu velikosrpske buržoazije“, zaključujući da je stvaranje autonomije bilo rezultat potrebe da se „eliminiše svaka mogućnost vaspostavljanja Srbije u njenom ranijem političkom konceptu“ (Bogdanović, 1990:259-293). U „tradicionalnom“ nacionalizmu posebno mesto je imala ideja pravoslavlja kao temelja srpskog identiteta koju je levica ugrozila svojim ateizmom. Vladeta Jerotić je tvrdio da je „proces iskorenjivanja srpskog naroda“ otpočeo 1918. godine stvaranjem „nesrećne“ južnoslovenske zajednice, a ubrzao se posle Drugog svetskog rata, kada je „otpočeo gnusan proces svesnog poništavanja nacionalne tradicije i hrišćanske vere“ u srpskom narodu. Tvrdio je da je „komunistička strahovlada“ sa svojom mržnjom prema svemu religijskom „zatirala“ srpski narod „biološki, ekonomski, psihološki i religiozno“ prinudnim nametanjem „lažnog bratstva i jedinstva, lažnog socijalizma i lažnog internacionalizma“. Tako su se Srbija i srpski narod iz osnova menjali pod uticajem pre Drugog svetskog rata „ozbiljno načete Evrope“, a onda i pod uticajem „nehrišćanskog internacionalizma, besmislenog kosmopolitizma“ i „vulgarnog materijalizma i ateizma“. Smatrao je da je „stigao poslednji čas srpskog okupljanja i jedinstva“ koji mora početi od Srpske pavoslavne crkve koja ima „istorijsku misiju u srpskom narodu“ (Jerotić, 1995:45-89, 158-194). U tako viđenoj „antisrpskoj“ politici levice, svoje mesto je i u „tradicionalnom“ nacionalizmu našla emigrantska teza o komunističkom „stvaranju“ novih nacija na štetu srpske, a kao rezultat „nacionalnih frustracija“ u prošlosti. Tumačilo se da je zato osećanje nacionalne ugroženosti kod Srba delovalo „otrežnjujuće“, a „epska vertikala, taj nikad utuljeni žižak istorijske svesti, pokrenula je mase iz poluvekovne nacionalne narkoze i oslobodila veliku nacionalnu energiju u pravcu povratka korenima“ (Bataković, 1992:789-790). Ovakva stanovišta koja su krajem osamdesetih postala osnovni pravac razmišljanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, zahtevala su temeljno prevrednovanje i tumačenja uzroka druš-

195

196

tvenih kretanja, otvarajući prostor za reafirmaciju etnopsihologije sa idejom o „nacionalnim karakterima“ kao pokretačkom snagom istorije. Navodilo se da je „kominternovsko-komunistička ideologija“ dogmatski negirala upotrebljivost etnopsihološke analize „nastojeći da dekretom izbriše sve nacionalne i verske razlike među ljudima i da ih svede na socijalno-klasne“, kao i da je „psihologija nacionalnog karaktera“ konačno probila „tabue boljševičke ideologije“ dokazujući svoju relevantnost u analizi savremenih društvenih i političkih zbivanja. Verovalo se da je „sociološki imperijalizam“ upravo doživeo „potpuni krah“, da je posleratna istorija Jugoslavije dala za pravo istraživačima nacionalnog karaktera „a ne oficijelnoj marksističkoj analizi, koja je htela sve društvene i političke događaje da objasni shematskim razvojem proizvodnih odnosa, borbom klasa itd, ignorišući značaj psiholoških i nacionalnih činilaca“, kao i da se sukobi devedesetih ne mogu razumeti „bez poznavanja ’violentne’ prirode dinaraca“ (Trebješanin, 1991:105). U istom ključu se tvrdilo da je ideja „bratstva i jedinstva“ doživela propast zato što je komunistička „praksa kohezije“ bila opterećena mržnjom prema neizmenjivim „heterogenim nacionalnim karakteristikama različitih naroda“ (Striković, 1991:165). „Komunistički“ nacionalizam. Kao tipični predstavnik nacionaliste koji je potekao iz komunističkog pokreta, Dobrica Ćosić je promenu svog odnosa prema nasleđu srpske socijaldemokratije simbolično pokazao u svojim dnevničkim beleškama. Novembra 1980. je zapisao da je posle Titove smrti napravio platformu za novi časopis koji je „u znak sećanja na Svetozara Markovića i njegovu Javnost“, nazvan istim imenom (Ćosić, 2001:398). Samo nekoliko godina kasnije, 1987. u vreme eksplozije srpskog nacionalizma, među elemente „razaranja srpskog bića“ revoltiran je naveo i „redukovanje srpske političke istorije na ulogu Svetozara Markovića“ (Ćosić, 2002:221). Ćosić je paradigmatičan primer nacionaliste koji ne prihvata Jugoslaviju kao zajednicu različitih naroda, ali mu je njena „odbrana“ neophodna, s jedne strane kao potvrda nacionalne veličine, a sa druge, kao argument protiv njenih „rušilaca“ oličenih u svim drugim jugoslovenskim narodima i preko njih, u komunističkom konceptu rešavanja nacionalnog pitanja. Zato su njegovi zapisi prepuni prividno kontradiktornih teza o nužnosti ujedinjavanja srpskog naroda, mržnji svih ostalih naroda prema njemu i istovremeno „odbrani“ Jugoslavije od njenih razbijača. Prividna kontradiktornost nestaje kada se razume da je za njega reč „Jugoslavija“ oznaka za isključivo veliku srpsku državu. Još šezdesetih godina je prepoznavao antijugoslovenstvo i antisrpstvo kod svih drugih jugoslovenskih nacija tvrdeći da se razgorevaju „velikohrvatski šovinizam i antisrpstvo“, da Slovenci vode „separatističku, antisrpsku ofazivu”, da su makedonski komunisti „antisrbi, antijugosloveni“, a da se svi jugoslovenski narodi pojedinačno odnose prema srpskom narodu „kao prema svom najvećem i jedinom neprijatelju“. Sasvim slično tadašnjoj emigraciji i „tradicionalnom“ nacionalizmu, i Ćosić je ponavljao da su „Kominterna i Tito“ stvarali nove naci-

je na „poništenju srpskog etničkog i istorijskog identiteta“; i on je ubeđivao Muslimane iz Bosne i Hercegovine da treba da se ujedine sa Srbijom; i on je tražio da se uspostavi jedinstvo teritorije srpskog naroda i ostvari „misija“ Srbije na Balkanu. Još 1968. je zaključivao da je u „titovini“ razorena mogućnost stvaranja internacionalističke zajednice, da je jugoslovenstvo „krahiralo kao politička ideologija“, da se budi ideja o nacionalnoj samostalnosti Srbije kao alternative „neuspeloj Jugoslaviji“, da je spas u „državno-političkoj samostalnosti“ srpske nacije, da su nemoguća druga rešenja „osim razgraničenja“ i „prekomponovanja jugoslovenskog prostora i stvaranja homogenih nacionalnih država”; Godine 1991. zaključivao je da je Jugoslavija „nespojiva s demokratijom“; jugoslovenstvo titoističke epohe nazivao je „skorojevićevstvom“, tvrdio da nastupom u ime antinacionalizma oduzima narodu identitet; da „srpski Jugosloveni“ nalaze u jugoslovenstvu „alibi za svoje samovoljno otpadništvo“; da je to „ideologija retardiranog titoizma“, „kriptotitoizam“, „najnekritičnija ideologija našeg tla“; da su „istorijska zbivanja“ potvrdila da jugoslovenstvo nema „dublje antropološke i psihoetničke korene“, nema „elementarnu snagu koju ima nacionalizam“; da je srpsko jugoslovenstvo „politika ravnodušnosti prema istini i pravdi“ jer „neće da vidi istinu srpskog naroda“. I dok je kritikovao sve „stare i prave srpske komuniste“, od Tucovića do Nikezića, što su bili „ideološki mazohisti“ i između srpskog i jugoslovenskog, uvek birali drugo, što su pretpostavljali nacionalnom jedinstvu klasno jedinstvo i što su im glavni neprijatelji bili srpski nacionalisti, dotle je oduševljeno beležio da su on i njegovi prijatelji iz Akademije 1989. „posle dugotrajne depresije“ bili ozareni nadom kada su shvatili da je Slobodan Milošević „reformator i rušilac titoizma“, „najuspešniji rušitelj Titovog ustavnog poretka“, „najzaslužniji za izlazak Srbije iz poluvekovne potčinjenosti antisrpskoj koaliciji“ i „strastan borac za srpsku državu“ koja mu je „istorijski cilj“. Sve navedeno nije mu bila nikakva prepreka da istovremeno tvrdi da su se srpski nacionalisti jedini borili protiv dezintegracije Jugoslavije i da je cilj politike Slobodana Miloševića, i njegov lični, bio „odbrana Jugoslavije“ (Ćosić, 2000: 247-392; Ćosić, 2001: 10-29; Ćosić, 2002: 275-360; Ćosić, 2002a: 163-280). Iz kruga „komunističkog“ nacionalizma zanimljiva su i stanovišta Ljubomira Tadića, koji se najviše bavio dokazivanjem „antisrpske“ politike levice ispoljene u „stvaranju“ novih nacija i njenim odnosom prema pojmu „velikosrpski hegemonizam”. Tadić je 1987. pisao da je KPJ uspela da „osnuje tri posebne nacije“ sa obrazloženjem da time rešava nacionalno pitanje u borbi protiv „velikosrpskog hegemonizma”; Sledeće godine navodio je da je kriza jugoslovenske federacije otpočela borbom protiv „imaginarnog unitarizma“ koji je podmetan Srbiji; Godine 1991. tvrdio je da je negativan naziv „velikosrpski” KPJ preuzela iz rečnika „austrougarske antisrpske propagande“; Godine 1992. smatrao je da je ”velikosrpski hegemonizam” stereotipna predrasuda

197

koja je nastala „u borbenoj propagandi hrvatskog nacionalizma“, postajući sastavni deo i „novog svetskog poretka”, a 1993. da je teza o hegemonističkim pretenzijama kao „stara boljševička antisrpska propaganda“, našla pogodno tlo i na liberalnom Zapadu. Istovremeno je poručivao da Srbija nikada ne sme da borbu srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje „pobriše gumom i da se kaže – mi se odričemo velike Srbije, ne, to ne može“, dodajući 1996. da se gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, nikada ne sme prihvatiti kao definitivni gubitak već samo „kao okupaciju trenutno jače sile“. Verovao je da je na dnevni red došlo srpsko nacionalno pitanje „u svim njegovim oblicima i sa svom svojom dramatičnošću“ koje je legitimno „sa stanovišta elementarne nacionalne ravnopravnosti“ (Tadić, 1992: 7-59; 1993:19;1999: 323-342).

Milošević – „levičar“ ili „nacionalista“

198

Pitanje da li je Slobodan Milošević predstavaljao kontinuitet sa levičarskim shvatanjima „nacionalnog pitanja“ ili je naprotiv, bio bliži njenim kritičarima, potpuno je deplasirano. Njegova celokupna nacionalna politika od preuzimanja vlasti 1987. godine bila je usmerena na rušenje Ustava iz 1974. godine faktičkim ukidanjem pokrajina (uzgred, najviše napadane odredbe tog Ustava danas bi se, samo da mogu da se vrate, smatrale samim božjim darom – autonomija Kosova u Srbiji i konstitutivnost srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH), zaoštravanje odnosa u zemlji organizovanjem Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini sa ciljem da se suprotstave sopstvenim republikama sa perspektivom „prisajedinjenja“ Srbiji i faktičko razbijanje Jugoslavije pod parolom njene „odbrane“ od secesije. Dovoljno je osvrnuti se na hronološki sled i videti kada je trijumfovala upravo ona nacionalna politika protiv koje se srpska levica borila od najranijih dana videći je kao put u razbijanje jugoslovenske zajednice, pa eliminisati svaku dilemu o kontinuitetu. Politička i ekonomska kriza komunističkog sistema u Jugoslaviji sredinom osamdesetih predstavljala je pogodno tlo za realizaciju novih/starih ideja koje nisu imale nikakvih dodirnih tačaka sa prevazilaženjem krize, ali su imale sve elemente potrebne za „prekompoziciju“, kao drugu reč za razbijanje same države. Elementi pripremnih radnji razbijanja jugoslovenske zajednice izvršeni su tokom trogodišnjeg trajanja odozgo organizovanog procesa, prvo nazvanog „antibirokratska revolucija“, a ubrzo zamenjenog imenom „događanje naroda“, što je simbolično ukazalo i na trenutak kada je čak i verbalno kao nosilac promena odbačena „radnička klasa“ sa njenim socijalnim pravima, a umesto nje na scenu stupio etnički određeni „narod“ sa svojim nacionalnim zahtevima. Hronološki, ovaj proces bi se mogao svesti na sledeće: korišćenje nezadovoljstva Srba sa Kosova za stvaranje opšteg nezadovoljstva srpskog naroda (kraj ’86.);

manipulacija tim nezadovoljstvom da se „reši“ pitanje kosovske autonomije i izvrši obračun sa neistomišljenicima u srpskoj vlasti (kraj ’87.); unisona propagandna aktivnost medija sa ciljem da raspaljivanjem emocija do kraja dovede antialbansko i antislovenačko raspoloženje (’88.); korišćenje nezadovoljstva kosovskih Srba da se realizuje borba protiv „autonomaša“ u Vojvodini sa ciljem da se ospori vojvođanska autonomija (jesen ’88.); korišćenje nezadovoljstva kosovskih Srba da se masovnim mitinzima sruši crnogorsko rukovodstvo (januar ’89.); donošenje amandmana na Ustav Srbije pošto su na Kosovu već zavedene posebne mere i uhapšeno rukovodstvo (mart ’89.); započinjanje antihrvatske kampanje; prevlast Srbije u saveznim organima vlasti 1989. faktičkim i formalnim ukidanjem pokrajina u republici, a zadržavanjem njihovih kompetencija u federaciji; organizovanje Srba u Hrvatskoj i BiH uz presudnu pomoć iz Srbije (’89.); stavljanje do znanja Sloveniji, koja se najjedinstvenije suprotstavljala Miloševićevoj politici, da, ukoliko ne prihvati „događanje naroda“ sa Kosova u svojoj republici, može da napusti Jugoslaviju (kraj ’89.).1 Paralelan proces u periodu 1986-89. zbivanjima u Srbiji može se delimično pratiti samo u Sloveniji. U Hrvatskoj, BiH i Makedoniji u periodu 1986-1989. nije bilo paralelnih procesa, ali su se oni reflektovali na nivou nacionalnih homogenizacija, direktno pomažući novoformiranim nacionalističkim strankama u njihovoj pobedi na izborima 1990. godine. Pripremne radnje 1986.89. i reakcije koje su one izazvale, učinile su da početkom 1990. u Jugoslaviji budu na delu svi elementi nužni za prestanak njene egzistencije: raspad SKJ i slom komunističke jugoslovenske opcije (januar ’90.); predizborna kampanja u svim jugoslovenskim republikama koja je izbacila na površinu nacionalističke partije, a nacionalistička euforija, posebno u Hrvatskoj, početkom 1990. dobila je sve osobenosti „događanja naroda“ samo sa drugim predznakom; nezadrživo prelivanje nacionalizama preko republičkih granica i homogenizacija nacija propagandom i stranačkim organizovanjem; nespremnost novih nacionalnih lidera za sparazumevanje i istrajavanje na nepomirljivim pozicijama iz uverenja da je nastupio pravi trenutak da se razbijanjem Jugoslavije ostvare „istorijski snovi“ – velika Srbija, samostalna Slovenija, nezavisna Hrvatska (Milosavljević, 1996:82-84). Može se postaviti pitanje gde je u čitavom ovom procesu krajem osamdesetih bio nekadašnji temelj uspeha komunističkog osvajanja vlasti 1945. Gde su bili naslednici partizana? Na tradicijama 1 Politika je 5. XII 1988. razgranatu mitingašku aktivnost obeležila kao „najmasovniju“ javnu raspravu o Nacrtu amandmana na Ustav jer je održano 29.000 skupova uz učešće oko 2,7 miliona ljudi, dok je u samoj raspravi učestovalo oko 230.000 diskutanata. Međutim, prostim zbirom u Politici navedenih cifara o učesnicima mitinga, dolazi se do mnogo veće cifre od preko tri miliona učesnika. Ako se ovoj cifri doda i brojka koja se pripisuje velikom mitingu na Gazimestanu, dolazi se do cifre od preko 5 miliona ljudi, koja je svakako višestruko predimenzionirana. (Milosavljević, 2004:326)

199

200

njihove internacionalističke borbe protiv fašizma nastala JNA, raspadala se po nacionalnim šavovima istom brzinom kojom je nestajala i parola „bratstvo i jedinstvo“ i kojom se cepalo jugoslovensko društvo. U ratovima devedesetih ona je ostala prazna ljuštura imenovana jugoslovenskim imenom ali bez jugoslovenske sadržine pa čak i bez jugoslovenskih simbola. U strahu za sopstveni opstanak, svrstavajući se uz većinski nacionalizam, gotovo trenutno je nestala ideološka osnova na kojoj je bila formirana, a sa njom i višenacionalni karakter i jugoslovenski cilj. Pokazalo se da je pobeda nacionalizma nad komunizmom definitivno izvojevana početkom 1990. bila samo prvi, početni korak ka ostvarenju mnogo većeg i dalekosežnijeg cilja – sloma Jugoslavije i stvaranja jednonacionalnih država. Prvi čovek JNA u vreme razbijanja Jugoslavije, Veljko Kadijević, je potvrdio da je upravo on preveo vojsku sa jugoslovenskih na srpske pozicije, uveren do kraja da je „branio“ Jugoslaviju koja je u njegovoj vizuri bila identična ciljevima srpskog nacionalizma, onakvim kako su ih krajem šezdesetih godina kritički opisali Marko Nikezić i Latinka Perović, ocenjujući ih kao siguran put u raspad države. Kadijević je potpuno prihvatao ćosićevske teze o decentralizaciji kao razbijanju države, o Ustavu iz 1974. koji je pokrajinskim autonomijama vodio raspadu zemlje, o razbijačima Jugoslavije koji su spolja bili Nemačka, SAD, Vatikan, islamske zemlje, a unutra albanski, slovenački, hrvatski i muslimanski „secesionistički nacionalizmi“, primetio je formiranje paravojski u svim republikama osim u Srbiji, tvrdio da su rat nametnuli svi drugi jugoslovenski narodi. Istovremeno, kao „dva glavna stuba“ Jugoslavije video je srpski narod i JNA, tvrdeći da je iz inostranstva sve činjeno da se onemogući upotreba vojske „za račun srpskih interesa“; Jugoslaviju je „branio“ tako što je JNA „oslobađala“ srpske krajeve; u ratu u Hrvatskoj imala je zadatak „da vojnički odbrani pravo srpskog i crnogorskog naroda na zajedničku državu“; u ratu u BiH je dejstvovala „sa srpskim narodom u cijelini“. U Sloveniji JNA nije imala zašto da se bori. Tvrdio je da su iz JNA formirane „tri vojske“ – vojska SRJ, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine što je bilo nužno jer su srpski i crnogorski narod „JNA smatrali svojom vojskom kao što su i jugoslovensku državu smatrali svojom državom“ (Kadijević, 1993:37-89, 111-164). Ni Kadijević ni Ćosić, nikada nisu razumeli zašto su iz njihove „Jugoslavije“ svi drugi narodi želeli da odu.

Umesto zaključka Stopedeset godina star stav srpske levice da se nacionalna pitanja na Balkanu – zbog slabosti malih balkanskih naroda, zbog neostvarivosti devetnaestovekovnih megalomanskih ideja njihovih elita o dominaciji, zbog ekonomske, političke i kulturne upućenosti jednih na druge – mogu trajno rešavati samo u uspostavljanju federacije (ili konfederacije) slobodnih balkanskih naroda, bio je evidentno racionalan, proističući iz odsustva nacionalističke romantike, ideja o „misijama“ i „vekovnim snovima“, i posebno, negacije uverenja o potrebi etničke prevlasti nad drugima, njihovog poništavanja ili asimilacije. Zato se konstantno sudarao sa nacionalističkim idejama, koje su koristile sve krizne momente u balkanskoj istoriji da se realizuju stalnim ponavljanjem istog – pokušajima ostvarenja „velikih“ država i propasti u realizaciji takvih ciljeva. Konsekvence o nerealnosti i besmislenosti zahteva nikada nisu izvlačene. Naprotiv, i dalje su produžavana samozavaravanja o trenutnom odsustvu ratne sreće, koja će se u nekom imaginarnom sledećem istorijskom trenutku volšebno pojaviti i to pitanje jednom „za sva vremena“ rešiti na neupitan, sanjani način. U vek i po dugoj istoriji srpske levice, ona je na vlasti bila 45 godina i isto toliko godina pokušavala da nađe formulu zajedničkog života jugoslovenskih naroda kao imperativ njihovog socijalnog oslobođenja. Ideološki prevaziđena i nesposobna da se u novim okolnostima reformiše, ona se osamdesetih godina urušavala, ali je apsurd da se to prvenstveno događalo u onom aspektu u kome je nudila verovatno najbolja ideološka rešenja – u „nacionalnom pitanju“. S druge strane, njene najveće mane, partijska država, dogmatizam, ideološka isključivost... opstale su kao nepromenjeno obeležje i temelj nove „demokratske“ epohe. Sa druge strane, iracionalnost nacionalističke ideologije i odsustvo sposobnosti da racionalno predviđa sledeće korake, ili bar da pretpostavlja moguće posledice već učinjenih, pokazala se kao opšte mesto srpske nacionalne politike. Nije bilo teško videti da ideje i emigrantskih, i „građanskih“ i „komunističkih“ nacionalista nemaju dodirnih tačaka sa realnošću i da je slika koju su stvarali o „sebi“ i „drugima“ uvek bila samo izraz romantičarskih bajki preuzetih iz stare nacionalističke tradicije. Njihove „vizije“ pretpostavljale su nepostojeće okvire, umišljena savezništva i podrazumevanu ratnu sreću, dok su sa druge strane zamišljenog „fronta“, videle okolne narode kao tupe i pasivne posmatrače ostvarenja njihove veličanstvene i bogom dane „misije“. Jedan od danas glorifikovanih emigrantskih ideologa, još šezdesetih godina je, priželjkujući ratni raspad Jugoslavije, imao „viziju“ u kojoj će međunarodni položaj nove Srbije biti povoljniji od položaja postojeće Jugoslavije, sve velike sile će joj biti naklonjene – Francuska kao „tradicio-

201

202

nalni prijatelj“, Rusija zato što „nema pouzdanijeg prijatelja“, Nemačka jer Srbe smatra „vitezima Balkana“, Italija zato što će Srbija imati „malo mora“ i dugo će joj trebati da postane „pomorska sila“, SAD zato što Srbima neće pretpostavljati „jedan neverni narod“ (Hrvate)... Takva Srbija će biti spoljnopolitički važnija od Jugoslavije, „njena reč će se više slušati, njeno prijateljstvo više ceniti“, njene granice neće biti mnogo manje od granica Jugoslavije, „relativno čak duže“, broj njenih suseda jedva će se smanjiti i neće biti ni jedne države sposobne da je napadne. Srbija neće morati da traži saveznike, „ona će biti tražena“ (Kostić, 1992c: 261-266). Nijedna reč iz ove veličanstvene „vizije“ nije se ostvarila. Komunistička Jugoslavija nikada nije bila u ovako bezizlaznom međunarodnom položaju u kojem je današnja Srbija, nijedna velika sila nije Srbiji naročito naklonjena (a naklonost Rusije se kao i uvek, skupo plaća), Srbija nema more niti će ikad biti pomorska sila, Srbija je ne samo neuporedivo manja od Jugoslavije već je manja i od komunističke Srbije u Jugoslaviji, njena reč nikome ne znači mnogo, njene granice su mnogo manje od jugoslovenskih, broj njenih suseda se zaista nije smanjio, ali to su sada neki drugi susedi, njeno savezništvo nije od naročitog značaja jer nikome više nije do ratovanja. Ako se ove imaginarne optimističke vizije izdaleka i mogu razumeti, teže je razumeti nacionalistička uverenja širena u zemlji koja su, i kada su imala delimičnu svest o mogućnosti drugačijeg scenarija, uvek tvrdo išla ka zamišljenom cilju. Dobrica Ćosić je još 1983. verovao da se mora ostvariti nacionalni cilj „stvaranje srpske države, odnosno, oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda“ čak „i kad je poraz izvestan“ (Ćosić, 2002:67), a Veselin Đuretić je devedesetih tvrdio da će Srbi osloboditi „izdvojene sunarodnike“ i „biti prinuđeni da prihvate put velikog okršaja, makar on za njih bio i poguban“ (Đuretić, 1992: 703). Da li je nekadašnja pripadnost levici i zagovaranje njenih racionalnih uverenja o nacionalnom pitanju bila jača i uticala na ovu skeptičnost, ili je naprotiv, snaga novoprimljene ideologije i odricanje od prethodne imalo snažnije dejstvo, nadvladavajući razum i nudeći unapred podrazumevano nemoguće, ostaće verovatno trajno nerešena „misterija“, bar onoliko koliko nije nikakva misterija sposobnost jednog Svetozara Markovića da pre 150 godina predvidi da bi iz borbe za „Veliku Srbiju“ narod izašao siromašniji i razoreniji, a da bi se takva politika morala kad-tad „završtiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom“. Spoljašnja i unutrašnja katastrofa su u toku. A kada se čitava egzistencija jednog društva vidi samo kroz „velika“ nacionalna pitanja, zahtev za ostvarenje „socijalne pravde“ izgleda neukusno. Kao i pre stopedeset godina.

Literatura: 1. Antonić, Slobodan. 1992. Hrestomatija o srpskom nacionalnom pitanju, u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 2. Bataković, Dušan. 1992. Istorijska svest i nacionalna histerija, u Catena mundi, Srpska hronika na svetskim verigama, knj. II, Kraljevo, Beograd. 3. Bogdanović, Dimitrije. 1990. Knjiga o Kosovu, Razgovori o Kosovu, Beograd. 4. Cvetković, Dragiša. 1992. Zašto se ne možemo razići, u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 5. Ćosić, Dobrica. 2000. Piščevi zapisi 1951-1968, Filip Višnjić, Beograd. 6. Ćosić, Dobrica. 2001. Piščevi zapisi 1969-1980, Filip Višnjić, Beograd. 7. Ćosić, Dobrica. 2002. Piščevi zapisi 1981-1991, Filip Višnjić, Beograd. 8. Ćosić, Dobrica. 2002a. Srpsko pitanje, I, Filip Višnjić, Beograd. 9. Drugo zasedanjeAVNOJa 1943-1953, 1953. Kultura, Beograd. 10. Đuretić, Veselin. 1992. Antisrpske upotrebe staljinističkog medijuma, u Catena mundi, Srpska hronika na svetskim verigama, knj. II, Kraljevo, Beograd. 11. Jerotić, Vladeta. 1995. Vera i nacija, Beograd. 12. Kadijević, Veljko. 1993. Moje viđenje raspada, Politika, Beograd. 13. Kostić, Lazo M. 1992. Je li moguća bosansko-hercegovačka federalna jedinica? u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 14. Kostić, Lazo M. 1992b. Teritorijalne nezgode srpsko-hrvatskog razgraničenja, u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 15. Kostić, Lazo M. 1992c. Docniji međunarodni položaj, u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 16. Lapčević, Dragiša. 1978. Istorija socijalizma u Srbiji, Slovo ljubve, Beograd. 17. Marković, Sima. 1985. Tragizam malih naroda, Filip Višnjić, Beograd. 18. Marković, Svetozar. 1960. Sabrani spisi, I, Kultura, Beograd. 19. Marković, Svetozar. 1965. Sabrani spisi, III, Kultura, Beograd. 20. Milosavljević, Olivera. 1996. Jugoslavija kao zabluda, u Srpska strana rata, Beograd. 21. Milosavljević, Olivera. 2004. Antibirokratska revolucija 1987-1989, u Dijalog povjesničara/istoričara, 8, Friedrich Naumann Stiftung, Zagreb. 22. Nikezić, Marko. 2003. Srpska krhka vertikala, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd. 23. Perović, Latinka. 1991. Zatvaranje kruga – ishod rascepa 1971-1972, Svjetlost, Sarajevo. 24. Slijepčević, Đoko. 1992. Makedonsko crkveno pitanje, u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o

203

srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 25. Spalajković, Miroslav. 1992. Misija Srbije, u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 26. Striković, Jovan. 1991. Međunacionalni nesporazumi i etnopsihologija, u Etnopsihologija danas, Dom kulture Studentski grad, Beograd. 27. Subotić, Dragan. 1992. Quo vadis Serbia? u Neugašeno srpstvo, Srpska politička emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. 28. Tadić, Ljubomir. 1992. O “velikosrpskom hegemonizmu”, Beograd. 29. Tadić, Ljubomir. 1993. Demokratija u tami naših neprilika, u: Marković, Tadić, Tošić, O demokratiji i političkim strankama, Beograd. 30. Tadić, Ljubomir. 1999. U metici krize, Intervjui 1968-1998, Beograd. 31. Trebješanin, Žarko. 1991. Pojmovi i teorije nacionalnog karaktera u srpskoj etnologiji: dometi, socijalni značaj i ideološke implikacije, u Etnopsihologija danas, Dom kulture Studentski grad, Beograd. 32. Tucović, Dimitrije. 1980. Srbija i Arbanija, Sabrana dela, knj. VIII, Beograd.

204

Vladimir Marković Političko nasleđe antifašizma

Sažetak: U radu se iznosi stav o uticaju antifašističkog nasleđa na oblik vođenja levičarske borbe za demokratiju i društveno-političku emancipaciju, na osnovu preispitivanja različitih aspekata antifašističke politike u prošlosti i u savremenoj situaciji. Premda je istorijski revizionizam snažno obeležio postsocijalističko razdoblje u Srbiji, istrajavanje antifašističkih tradicija obezbeđuje levici mogućnost prevazilaženja učinaka zvanične reakcionarne politike. Ključne reči: antifašizam, levica, političko nasleđe, politička strategija

Abstract: In reconsidering the historical and contemporary aspects of anti-fascist politics, this paper argues that the legacy of anti-fascism has had a profound impact on the forms of leftist struggle for democracy and social and political emancipation. The post-socialist period in Serbia has been marked by strong historical revisionism, but the extent and enduring relevance of anti-fascist tradition could provide the possibility for the Left to overcome the effects of official reactionary politics. Key Words: Anti-Fascism, Left, Political Legacy, Political Strategy

205

206

Kraj Drugog svetskog rata 1945. godine obeležila je vojna pobeda nad fašizmom. Ta pobeda nije bila ni sigurna ni laka. Tokom ratnog sukoba globalnih razmera, u kojem su se na jednoj strani našli nosioci autoritarizma i antiracionalizma, a na drugoj privremeni savez snaga opredeljenih za dve oprečne struje u okviru nasleđa prosvetiteljstva – liberalizam i komunizam – pale su mnoge žrtve i pretrpljena su strahovita razaranja. Visoku cenu u ljudskim životima, koja je plaćena u odlučujućoj borbi za vrednosti moderne civilizacije, ni danas nije moguće preciznije odrediti. Obično se procenjuje da je Drugi svetski rat odneo oko 50 miliona žrtava. S druge strane, teško da se može preceniti značaj antifašizma, budući da je najmračnije doba u istoriji kapitalističkih društava, epoha uspona i vladavine fašizma u Evropi, ujedno obeleženo i otporom fašizmu, prerastajuću tako u epohu borbe za demokratiju, epohu masovnog stremljenja ka socijalnoj i političkoj emancipaciji. Ozbiljna istoriografija iz druge polovine XX veka jasno je uočila taj aspekt. Stih iz poeme Venčanje Neba i Pakla, koju je 1793. godine objavio engleski romantičar William Blake, „presečena glista oprašta plugu” (Blake, 1996: 76), poslužio je piscima jedne od najautoritativnijih istorijskih sinteza o Drugom svetskom ratu kao poetska ilustracija zaključka o smislu patnji miliona koji su se borili u svetskom ratu protiv fašističke osovine i strahovito trpeli pod neobuzdanim žrvnjem istorije, a kojima preživeli duguju nenadoknadivo mnogo (Calvocoressi et al., 1999: 1223-1224). Pitanje valorizacije žrtava i tekovina antifašističke borbe, u

207

208

toj interpretaciji, stavlja se u kontekst izmenjenih društveno-političkih okolnosti, koje su nastale kao ishod rata, i mogućnosti ostvarenja humanijih uslova života za čitavo čovečanstvo. Bez obzira na toliki obim ljudskih troškova i napora koje je čovečanstvo uložilo u pobedu nad fašizmom, ta pobeda je praktično relativizovana u Hladnom ratu, koji je izbio među dotadašnjim savezničkim silama ubrzo nakon nestanka zajedničkog neprijatelja sa istorijske scene. Hladni rat je, nakon više decenija, okončan uspostavljanjem hegemonije liberalnog kapitalizma, što je dovelo do novih neizvesnosti kada su u pitanju perspektive trajnog učinka pobede nad fašizmom. Talasi ekonomskih i političkih kriza koje potresaju globalni kapitalistički poredak, stvaraju uslove za oživljavanje različitih novih oblika fašizma. Problem nasleđa antifašizma i njegove političke uloge, naročito je izražen u nekadašnjim socijalističkim zemljama. Među njima se ističu zemlje bivše Jugoslavije, s obzirom na tragična iskustva s fašističkom okupacijom iz perioda Drugog svetskog rata, na posebno značajnu ulogu antifašističke borbe u oblikovanju društvenog poretka koji je potom uspostavljen, kao i na oživljavanje šovinističkih i genocidnih tendencija u tzv. jugoslovenskim ratovima tokom 1990-ih. U Srbiji se odnos prema antifašizmu u post-socijalističkom razdoblju može posmatrati uglavnom u kontekstu potiskivanja nasleđa jugoslovenskog partizanskog antifašizma, kao jednog od legitimizacijskih uporišta vladavine Saveza komunista, i jačanja pozicija nacionalizma i šovinizma, koji su se s početkom rata 1991. godine, još snažnije nametnuli kao ideološki faktor, afirmišući konzervativne ideje i tražeći kontinuitet što sa politikom vođenom pre Drugog svetskog rata, što sa praksom antikomunističkih snaga tokom Drugog svetskog rata. Proces potiskivanja antifašizma iz zvaničnog političkog diskursa zaokružen je nastojanjem da se kao obrazac društvene integracije posle 2000. godine inauguriše „demokratski nacionalizam”, zasnovan na normalizovanju nacionalističke politike, potvrđene u razdoblju ratova 1990-ih, pomoću liberalnog antitotalitarizma. Tek poslednjih godina, takva generalna orijentacija počinje da se aktivnije dovodi u pitanje, otvaranjem debata o izmenama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koje su usvojene 2004. godine, a kojima se izjednačavaju prava četnika i partizana, o usvajanju Zakona o rehabilitaciji iz 2005. godine i o antifašističkim protestima povodom najavljenih neonacističkih marševa, u Novom Sadu 2007. i u Beogradu 2008. godine. Među pomenutim sporovima, vredi izdvojiti onaj koji je nastao povodom antifašističkog protesta koji je održan 7. oktobra 2007. godine u Novom Sadu. Podsetimo se da je taj protest, na kome je učestvovalo više hiljada građana i građanki iz Novog Sada i drugih mesta Vojvodine i Srbije, organizovan povodom najave da će tog dana (koji se, inače, slučajno ili namerno, podudario s godišnjicom rođenja Heinricha Himmlera, vođe nacističkih SS-jedinica i jednog od najbližih

saradnika Adolfa Hitlera) neonacistička organizacija Nacionalni stroj održati svoju manifestaciju, kamufliranu pod nazivom „Srpski marš 2007.”. Formalni organizatori antifašističkog skupa bile su regionalne nevladine organizacije. Na njemu se okupilo oko pet hiljada ljudi, različitih političkih opredeljenja, što je bilo vizuelno uočljivo po istaknutim zastavama Vojvodine, Evropske unije, Srbije, mirovnog pokreta, kao i više komunističkih, anarhističkih i antiglobalističkih organizacija i grupa. Ima smisla napomenuti i to da je radikalno levičarski antifašistički blok među demonstrantima bio raspoređen u posebnom ešalonu, prepoznatljiv na osnovu svojih zastava i transparenata, i da je, kada se antifašistička kolona uputila Dunavskom ulicom i Beogradskim kejom prema spomeniku žrtvama novosadske racije, upravo taj blok najspremnije reagovao na provokacije neonacista iz dvorišta pivnice na uglu te dve ulice. Indikativno je, zatim, bilo ponašanje žandarmerije prilikom tog incidenta, jer se u prvom momentu ona postavila tako da od učesnika antifašističkog protesta zaštiti nekolicinu pripadnika Nacionalnog stroja koji su, popevši se na ogradu, dobacivali uvrede, izazivački pokazivali fašističko salutiranje i razmenjivali kamenice s antifašistima, dok na kraju nije došlo naređenje da budu privedeni. Slična ambivalencija provejavala je i u medijima, tako da su se već pre održavanja skupa mogli pročitati komentari u kojima se antifašistička reakcija, po svom „ekstremizmu”, spremno izjednačavala s delovanjem neonacista (Politika, 4. oktobar 2007.). Međutim, politički najzanimljiviju kritiku čitavog tog događaja dao je jedan neoliberalni analitičar: „Fašističko-antifašističko nadmetanje u Novom Sadu pre nekoliko nedelja pokazalo je ne ono po čemu se Srbija razlikuje od Zapada, već ono po čemu mu je slična. Iako je medijska prezentacija događaja uglavnom prećutkivala ovu stranu priče, istina o potpuno savremenom i evropskom karakteru celog hepeninga je neporeciva. To nije stvar koja je imala mnogo veze sa izvornim tranzicijskim problemima Srbije, već je proizvod idejnih sukoba koji su univerzalni u zapadnom svetu. Pogledajmo samo spoljašnji opis događaja – imali smo na jednoj strani grupu obrijanih momaka u čizmama, koji slave rođendan Hajnriha Himlera. Scena kakvu ćete lako naći svuda u Evropi, čak i u Nemačkoj (a kako čujemo i u Izraelu). Na drugoj strani, imali smo jedan drugi čudan skup koji je sebe okarakterisao kao ‘antifašistički’. Na tom skupu su se mogle videti na desetine crvenih zastava s petokrakama, mladi demonstranti s licem prekrivenim maramama ala Jaser Arafat, parole tipa ‘EU jednako NATO jednako svastika’, mnoštvo slika Če Gevare itd. Ikonografija i parole ‘antifašističkog’ skupa su ponajviše ličili na asortiman sa parada komunističke partije u Italiji ili na ekstremnije segmente antiglobalističkih pokreta na Zapadu. Ni sama forma kontramitinga nije nova – u Italiji i Nemačkoj, komunisti i radikalni levičari vrlo često organizuju ‘antifašističke’ kontramitinge sličnog tipa. Nije, dakle, bilo

209

ničeg u nastupu, ideološkom repertoaru, pa čak ni u međusobnom sukobljavanju ovih grupa, što već nije hiljadu puta viđeno drugde. [...] Najzanimljivije je, i možda jedino originalno u srpskoj varijanti, to što su neki respektabilni politički lideri uzeli učešća u ‘antifašističkom skupu’, recimo Čeda Jovanović, Nenad Čanak ili Žarko Korać, potpuno previđajući ovaj krivi ideološki ‘spoj’. Lideri političke opcije u Srbiji koja govori o liberalnim reformama, ulasku u NATO i EU, koja kritikuje sadašnju vlast zbog nastavka autoritarne i kolektivističke politike prošlosti, svrstavanjem pod protestne zastave s crvenim petokrakama i parole koje izjednačavaju NATO i nacizam zapravo se najdublje kompromitovala. [...] Šta god njegovi zagovornici danas tvrdili, antifašizam je oduvek bio prevashodno ideologija, a ne moralni i intelektualni stav. I to takva ideologija koja je pokušavala da zamagli i relativizuje zločine najtotalitarnijeg i najkrvavijeg režima u XX veku, komunizma. A moralnim i intelektualnim imperativom su je kroz istoriju XX veka smatrali prevashodno komunisti, jer liberalizmu i demokratiji odanim ljudima komunizam i fašizam su bili dva totalitarna čudovišta-blizanca, a ne principijelne alternative. [...]

210

Dakle, da – pretprošle nedelje su u Novom Sadu marširale dve grupe totalitarnih ekstremista, nacistički i komunistički, s tom razlikom što se nacistima nije pridružio niko od respektabilnih javnih figura, dok se među komunistima našlo nekoliko važnih ličnosti iz liberalnog i prozapadnog dela srpske političke scene. I to je scena za žaljenje” (Janković, 2007).

Zanimljiv je i prilično dvosmislen odgovor koji je na ove primedbe dao jedan od funkcionera Liberalno-demokratske stranke: „[S]vakako da nije prijatno naći se u takvom društvu, ali mi liberali to možemo da istrpimo. Zbog liberalne demokratije, odnosno budućnosti. Bitno je da li mi liberali mislimo da našoj zemlji, u ovom trenutku, budućnost ugrožavaju komunisti ili fašisti. Uveren sam da znate odgovor – da su to oni koji su protiv novog sistema vrednosti. I da dobro znate kojih je među njima danas više. Zato sam siguran da ćemo se uskoro naći na istom poslu” (Ostojić, 2007).

Bez obzira na to što prikazani segment debate ne predstavlja mišljenje reprezentativno ni za većinski deo javnosti u Srbiji, ni za politički najuticajnije grupe, on je relevantan stoga što zaoštrava pitanje odnosa prema antifašizmu sa stanovišta idealnotipski projektovane budućnosti

Srbije kao zemlje sa stabilizovanim liberalno-kapitalističkim poretkom. Takva rasprava provocira zapitanost nad izgledima političkog statusa antifašizma u Srbiji. Antifašizam teško može da zauzme mesto koje mu pripada u korpusu ideja bitnih za uspostavljenje civilizacijskog standarda političkog života u Srbiji ukoliko je zatomljen antikomunističkom ideologijom „demokratskog nacionalizma”, kao sistemom javno legitimizovanih i normalizovanih elemenata fašistoidne prakse, ili ukoliko mu je „pravo građanstva” osporeno s pozicija agresivnog „antitotalitarnog” konsenzusa. Takođe, antifašizam gubi na značaju i u pokušajima njegove liberalne neutralizacije, koja se simbolički manifestuje kroz ritualno zamagljivanje 9. maja, Dana pobede nad fašizmom, obaveznim stavljanjem tog datuma u funkciju docnije ustanovljenog Dana Evrope.1 U tom kontekstu, neophodno je razmotriti smisao i konsekvence antifašističkog nasleđa za levicu, odnosno za one snage u Srbiji koje nastoje da vode klasno utemeljenu i društveno progresivnu politiku.

Značenje antifašizma Kada se govori o antifašizmu u evropskim zemljama posle 1945. godine opisuje se, zapravo, relativno širok spektar različitih pojava u političkom i kulturnom životu, koje imaju drugačiji značaj u zavisnosti od toga da li je reč o Istočnoj Evropi ili Zapadnoj Evropi, o poraženim silama i njihovim saveznicama ili o pobedonosnim članicama antihitlerovske koalicije, da li je reč o zemljama koje su iskusile svu brutalnost nacističke okupacije ili o onima koje su takvu okupaciju izbegle ili je stepen represije bio blaži, da li su to zemlje u kojima se razvio snažan pokret otpora fašizmu, ili one u kojima je takav pokret bio manjeg obima. Razmatrajući takve probleme, američki istoričar Geoff Eley pita se koliko je pojam antifašizma uopšte upotrebljiv za razumevanje opšteg okvira posleratne politike. On kao primer navodi da u Britaniji već posle 1945. godine antifašizam više nije bio deo glavnog toka političkog diskursa, i da je kao politička parola bio ograničen na marginalni deo britanske političke kulture – na Komunističku partiju, trockističku i neotrockističku ultra-levicu, kao i na manje uobličene lokalne aktivističke grupe organizovane oko političkih uspomena na tridesete i četrdesete godine 1 Reč je o sada već kontinuiranoj težnji da se, kroz zvanične javne manifestacije i pisanje štampe u Srbiji, u isti registar uvedu obeležavanje dana kada je 1945. godine, u ime oružanih snaga nacističke Nemačke, feldmaršal Wilhelm Keitel potpisao kapitulaciju u berlinskom štabu sovjetske Crvene armije, i obeležavanje dana kada je 1950. godine francuski ministar spoljnih poslova Robert Schuman plasirao Deklaraciju o Evropskoj zajednici uglja i čelika, kao značajnom projektu u hladnoratovskom kontekstu.

211

212

XX veka (Eley, 1996: 73). Međutim, njegov kolega Anson Rabinbach posmatra isti problem iz malo drugačije perspektive, i navodi da je ne samo u zemljama Istočne Evrope, već i na Zapadu, antifašizam iz rata izašao kao političko i intelektualno nasleđe otpora i zajednički sadržalac identiteta levice. On čak dodaje da je antifašizam u tolikoj meri ispunjavao politički kosmos zapadnoevropske levice, da je u Francuskoj, tokom Alžirskog rata, diskurs antifašizma bio toliko združen s antikolonijalizmom, da je sâm pojam do izvesne mere globalizovan i lišen svoje „evropeičnosti” (Rabinbach, 1996: 13-14). Tragajući za opštijim značajem antifašizma, možemo početi upravo od te tačke. Kada se izbegne zamka evrocentričnog gledanja na ishod Drugog svetskog rata kao sukoba čiji je glavni zaplet bio uspon fašizma kao prominentno evropskog fenomena, može se konstatovati da se posleratni emancipatorski talas najjasnije osetio u raspadu kolonijalnog poretka u Aziji i Africi, zasnovanog na nacionalnom ugnjetavanju i sistematskoj eksploataciji. Istaknuti britanski istoričar Eric Hobsbawm zapazio je da su, uprkos konfliktima njihovih interesa, koji će se ponovo pojaviti nakon rata, antifašizam razvijenih zapadnih zemalja i antiimperijalizam njihovih kolonija stremili istom cilju, ka onome što su i jedni i drugi zamišljali kao posleratnu budućnost socijalnog preobražaja. U ratu protiv fašizma su snaga i legitimitet starog kolonijalizma bili oštro potkopani, a perspektive opšteg oslobođenja postale bolje nego ikada do tad (Hobsbaum, 2004: 135-136). Pobeda nad fašizmom na evropskom prostoru podrazumevala je povratak političkih prava ukinutih od strane fašista, s tim što su ona počela da se proširuju i na do tada isključene kategorije stanovništva, a ozvaničen je i čitav niz novih socijalnih prava. Posleratni svet obogaćen je nastojanjima da se životni ambijent većine ljudi poboljša unapređenjem društvenog i političkog položaja žena, obezbeđivanjem prava na rad, osiguranjem u slučaju nezaposlenosti, penzionim osiguranjem, opštom zdravstvenom zaštitom, obezbeđivanjem jednakih uslova za obrazovanje i stvaranjem humanijih uslova stanovanja. Posle Drugog svetskog rata, svuda je decenijama preovladavalo nastojanje da država preuzme aktivniju ulogu u upravljanju privredom, a privredno planiranje postalo je imperativ u cilju izbegavanja nove ekonomske krize, poput one iz 1929. godine koja je omogućila uspon fašizma u širim evropskim okvirima. Takva posleratna orijentacija nije neshvatljiva, s obzirom da je međunarodni antifašistički pokret, okupljen oko zemalja antihitlerovske koalicije tokom Drugog svetskog rata, koliko god bio heterogen i nestalan u mobilizaciji masa, uspeo da objedini snage neuobičajenog opsega, koje su delile slične poglede na pravac razvoja čovečanstva. Kako Hobsbawm primećuje, jedinstvo antifašističkog pokreta nije bilo negativno već pozitivno, a u izvesnim vidovima bilo je i trajno. Ono je ideološki počivalo na zajedničkim vrednostima prosvetiteljstva i težnjama Francuske

revolucije, a to su: progres koji donosi primena razuma i nauke; obrazovanje i vlast naroda; nepostojanje nejednakosti zasnovane na rođenju ili poreklu; društvo koje gleda u budućnost radije nego u prošlost (Hobsbaum, 2004: 136-137). Ipak je dovoljno upadljivo da je antifašistički pokret u najvećoj meri organski vezan za vrednosti političke levice, ili barem da su u njemu one hegemone u odnosu na liberalne i konzervativne elemente. Drugi svetski rat za stranu koja je u njemu pobedila nije bio samo rat do vojne pobede, već – čak i u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama – rat za temeljno poboljšanje društva. Tokom rata se malo razmišljalo o povratku na stanje iz 1939. godine, onako kako su državnici posle Prvog svetskog rata sanjali o povratku u svet iz 1913. godine. O tome govori činjenica, na koju ukazuje Hobsbawm, da se britanska vlada, predvođena konzervativcem Winstonom Churchillom, u najodlučnijem momentu rata, 1942. godine, obavezala na ostvarivanje sveobuhvatne države socijalnog staranja (welfare state) i politike pune zaposlenosti. Takođe su i posleratni planovi SAD bili posvećeni tome da se u budućnosti spreči mogućnost ponavljanja nečega sličnog Velikoj recesiji i situaciji iz 1930-ih godina. Kada su u pitanju bile zemlje okupirane od strane sila Osovine, podrazumevalo se da je za pokrete otpora koji su se u njima razvijali, oslobođenje od okupacije bilo neodvojivo od socijalne revolucije ili barem značajnog društvenog preobražaja i izmene institucija (Hobsbaum, 2004: 126; Calvocoressi et al., 1999: 303). U skladu s tim, u okviru borbe za oslobođenje od fašizma, skoro svuda se dizao i revolucionarni talas, koji je najviše došao do izražaja na Balkanu: u Jugoslaviji, Albaniji i Grčkoj.

Antifašizam u strategiji levice Neraskidiva veza levice i antifašizma nije nimalo slučajna niti spontana. Ne samo u praksi, već i u teoriji su marksisti bili ti koji su se najprilježnije posvetili traženju objašnjenja pojave fašizma i traženju načina borbe protiv njega. Po rečima slovenačkog filozofa Mladena Dolara, i u čitavom onom segmentu marksizma koji se na prvi pogled uopšte ne bavi fašizmom, stalno je kao prećutna pretpostavka ili implikacija nužno prisutna njegova refleksija. To je refleksija, koja se u prvi mah približno može označiti kao svest o porazu, svest o jednom od najtežih, najljućih poraza radničkog pokreta. Dolar smatra da nikakav trijumfalizam posle vojne pobede nad fašizmom i nikakva glorifikacija antifašističke borbe nije mogla da deluje kao teorijski alibi, jer centralni značaj analize fašizma leži u činjenici da je istovremeno s pitanjem o društvenom karakteru fašizma, o snagama koje se kriju iza njega i o načinu na koji mu se treba suprotstaviti, trebalo rešavati i pitanje kakav je teorijski i praktični domet same marksističke teorije, šta

213

214

je s osnovnim kategorijama Marxove analize u značajno promenjenim istorijskim uslovima i u kakvom je stanju veza teorije i radničkog pokreta (Dolar, 1983: 5). Ali, ono što je bitno za marksističku teoriju o fašizmu, jeste njena praktična uloga u kreiranju antifašističke politike. Politika Narodnog fronta jeste jedno od značajnih dostignuća komunističkog pokreta i njegove teorije u razdoblju borbe protiv fašizma. Ta politika proglašena je i prihvaćena na Sedmom, poslednjem kongresu Kominterne, jula-avgusta 1935. godine, na kojem su istaknutu ulogu odigrali Georgi Dimitrov i Palmiro Togliatti. Orijentacija ka Narodnom frontu predstavljala je dobro nađeno rešenje za obnavljanje revolucionarne borbe u novim uslovima i na revolucionarno-demokratskim osnovama, uz odbacivanje sektaštva i izolacije, karakterističnih za raniju liniju Kominterne. Šteta koju je načinila politika izjednačavanja socijaldemokratije sa socijal-fašizmom, kao i zadrta socijaldemokratska propaganda stavljanja znaka jednakosti između nacista i komunista – „Nazis und Kozis” – bila je skupo plaćena učvrćivanjem Hitlerove vlasti u Nemačkoj. Nova definicija koju je Dimitrov izložio na kongresu: „Fašizam je otvorena teroristička diktatura krajnje reakcionarnih, krajnje šovinističkih, imperijalističkih elemenata finansijskog kapitala”, bez obzira na to da li je bila dovoljno precizna, davala je osnova za prebacivanje sukoba između različitih sektora vladajuće klase (Ili, 2007: 359). Ukazujući na fašizam kao na glavnog protivnika radničkog pokreta i demokratije, Kominterna je raniju generalnu liniju borbe klase protiv klase zamenjivala politikom koncentracije demokratsko-antifašističkih snaga. Signal za ovaj zaokret praktično su dali ujedinjeni napori anarhista, komunista i socijalista 1934. godine, tokom štrajka asturijskih rudara u Španiji. U poređenju s kratkotrajnim i instrumentalnim strategijama iz 1920-ih, ovde se radilo o novom i principijelnijem pristupu. O tome svedoči i analiza jugoslovenskog marksiste i komunističkog borca Veselina Maslaše. U člaku „Narodni front i ranije koalicione vlade”, objavljenom 1936. godine u časopisu Pravna misao, Veselin Masleša nastoji da opravda politiku Narodnog fronta kao suprotnu politici nemačke socijaldemokratije koja je neposredno posle Prvog svetskog rata formirala koalicionu vladu s buržoaskim partijama, što je dovelo do suzbijanja revolucionarnog talasa u Evropi posle Oktobra, i do stabilizacije građanske demokratije u borbi protiv levog krila radničkog pokreta: „Suprotstavljajući politiku Narodnog fronta politici koalicionih vlada, možemo karakteristike Narodnog fronta ovako formulisati: 1) Narodni front se javlja u doba opšte privredne i političke krize kapitalizma; 2) on je reakcija na fašizam, koji je vladavina finansijskog kapitala; 3) njegovo postojanje omogućeno je akcionim jedinstvom radničke klase; 4) dok je koaliciona vlada išla za održavanjem građanske demokratije u borbi protiv levice, dotle se Narodni front bori za

održavanje građanske demokratije u borbi protiv fašizma i desnice; 5) u koalicionim vladama vođstvo ima u rukama kapital, u Narodnom frontu radnička klasa; 6) koalicione vlade predstavljale su saradnju s finansijskim kapitalom, Narodni front je savez sa srednjom klasom; 7) koalicione vlade su omogućile fašizam, Narodni front treba da ga onemogući. [...] Teorijski, levica stoji i danas kao i ranije na stanovištu da je ekonomski slom kapitalizma nužan i neizbežan i da on uslovljuje socijalizam. Pri određivanju svoje taktike u današnjoj situaciji levica nije ovaj svoj osnovni teorijski postulat ni za momenat zanemarila. Cilj Narodnog fronta nije politička organizacija toga sloma, jer ga on, po svome današnjem stavu, ne bi mogao ni ostvariti. Ali s obzirom na poslednju veliku političku ofanzivu kapitala i fašizma, trebalo je odgovoriti jednom isto tako velikom kontraofanzivom, koja bi mobilisala sve narodne mase na onim parolama koje one mogu, s obzirom na njihovu ideološku strukturu, primiti, i mobilišući ih za te parole iskreno i konsekventno se boriti sve dotle dok se ne realizuju, jer su one u tom momentu strateški najvažnije. Onemogućavanje i rušenje fašizma, to je glavni zadatak pred kojim stoji radnička klasa. Svesna toga što hoće, što je njen stalni i nepromenljivi interes i svesna političke i socijalne funkcije koju ima Narodni front, levica radničkog pokreta je morala i mora da svu pažnju, svu svoju snagu skoncentriše na njegovo realizovanje, jer je istovremeno svesna toga da njena klasna ideološka linija time ne gubi ništa, baš zbog toga jer je u borbi za tu liniju, za ideološku ispravnost i za čistotu marksističkih teoriskih principa, u tridesetogodišnjoj borbi na dva fronta, uspela da je definitivno utvrdi, da se organski osnaži.” (Masleša, 1954: 254-255). Narodni front bio je ogroman zaokret, u skladu s razmerama fašističke pretnje. Eley navodi kako je Otto Bauer, na primer, video fašizam kao pokušaj ultradesnice da poništi uređenje iz 1918.-1919. godine, jer su troškovi demokratije oličene u socijalnoj državi i sindikalnim pravima premašivali resurse društva za nužnu obnovu kapitalizma i odgovarajućeg društvenog uređenja (Ili, 2007: 361). U tom kontekstu, okretanje ka fašizmu nije bilo samo posledica straha kapitalista od revolucije, već i njihove čvrste rešenosti da smanje nadnice i ukinu socijalne reforme za koje se radnička klasa do tada izborila. Razvoj strategije Narodnog fronta je ubrzo stvorio nekoliko koncentričnih krugova saradnje. Ujedinjeni front radnika služio je za izbore, generalne štrajkove i druge masovne akcije, kako bi se ublažila podela između komunista i socijaldemokrata. Antifašistički Narodni front obuhvatao je i nesocijaliste. Drugi svetski rat predstavljao je trenutak trijumfa antifašizma. Ratno savezništvo globalizovalo je antifašistički otpor, s prelazom od politike Narodnog fronta ka politici nacionalnih frontova, kako se tada nazivala strategija širenja koncentričnih krugova mobilizacije čitave nacije protiv hitlerovske diktature.

215

Iskustva antifašističke borbe u Srbiji i Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata

216

Prve antifašističke akcije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviji, počinju da se organizuju tokom 1920-ih na Beogradskom Univerzitetu. One su bile malobrojne i u početku su bile više uperene protiv Italije kao države koja je anektirala jedan deo jugoslovenske obale Jadranskog mora, nego protiv fašističkog pokreta. Javljaju se, doduše, već tad i akcije koje su imale karakter suzbijanja fašističkih snaga u zemlji. Istoričar Đorđe Stanković beleži da je Klub studenata marksista osudio formiranje organizacija Srpska nacionalistička omladina i Organizacija jugoslovenskih nacionalista 1922. godine, kao prve pojave organizovanog fašizma u Jugoslaviji. Do najžešćih sukoba s ovim organizacijama došlo je tokom studentskog štrajka decembra 1924. godine (Stanković, 1983: 74-75). S razvojem antifašističke delatnosti u studentskom pokretu od sredine 1930-ih, prelazi se iz defanzivne borbe u otvorenu ofanzivu Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) na univerzitetu, u cilju slamanja fašističkih snaga, o čemu svedoče fizički obračuni s pripadnicima Organizacije nacionalnih studenata i uspeh generalnog štrajka studenata Jugoslavije aprila 1936. godine. Novi front konkretnog antifašističkog angažovanja na univerzitetu otvorio se kada je izbio Španski građanski rat, u kome je na strani Republike učestvovalo oko četrdeset studenata Beogradskog univerziteta (Stanković, 1983: 77). Kako se međunarodna situacija zaoštravala, tako su antifašističke ideje među studentima uzimale maha. Na plenumu studentskih stručnih udruženja, aprila 1938. godine, formira se Ujedinjena studentska omladina s platformom borbe protiv rata i fašizma, borbe protiv unutrašnje reakcije i fašizacije zemlje i spremanja mlade generacije za odbranu zemlje. Tako je formiran i Studentski odbor za odbranu zemlje, koji organizuje brojne propagandne manifestacije i praktične kurseve s elementima vojne obuke, koje je pohađao veliki broj studenata. Revolucionarni studentski pokret je, i pored konfuzije koja je nastala posle sklapanja pakta o nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Nemačke, avgusta 1939. godine, nastavio podzemnu borbu s fašističkim grupama, pa je krajem 1940. godine, zabeležio značajnu pobedu suzbijanjem Ljotićevog Zbora i njegovih nelegalnih jurišnih odreda Belih orlova (Stanković, 1983: 80-82). Istoričar Jovan Marjanović navodi da su komunisti inicirali razbijanje javnih skupova koje su fašisti nastojali da održe. Tako su, na primer, 1. marta 1937. antifašistički raspoloženi demonstranti demolirali Železnički dom u Sarajevskoj ulici u Beogradu, u kome je bila zakazana konferencija fašističkog Zbora Dimitrija Ljotića. Na ulici se razvila krvava borba između demonstranata i fašista, u kojoj je bilo dosta povređenih. (Marjanović, 1964: 32) Antifašistički pokret takođe je stupao u nove akcije kada su Beograd posećivali fašistički nemački i italijanski ministri. Pod rukovodstvom Mesnog i Pokrajinskog komiteta KPJ, protiv

ovih poseta bile su organizovane demonstracije. Dok je u Beogradu boravio italijanski ministar spoljnih poslova, Galeazzo Ciano, 25. marta 1937. demonstranti su se okupili u Knez Mihailovoj ulici i zapalili njegovu i Mussolinijevu sliku, i pored žandarmerijske intervencije da se spreče demonstracije. Do prihvatanja i razrađivanja ideje o antifašističkom frontu u Jugoslaviji, prema istoričaru Branku Petranoviću, došlo je u vreme oštrih unutrašnjih socijalno-političkih previranja i nacionalnih sukoba. (Petranović, 1988a: 213). Komunistička partija Jugoslavije ušla je u novu fazu borbe kadrovski desetkovana i organizaciono proređena tokom Šestojanuarske diktature, ali naoružana iskustvom stečenim u tom periodu. Oživljavanje nacionalnih i političkih borbi u Kraljevini Jugoslaviji gotovo se podudaralo s politikom narodnog fronta, otvarajući mogućnosti za nove pristupe partije najvažnijim problemima jugoslovenskog društva, pristupe koji su sve više odgovarali njenoj vlastitoj analizi unutrašnjih i međunarodnih prilika posle okončanja otvorene diktature i suočavanja radničkog pokreta i demokratskih snaga s agresivnim fašizmom. Tada se na dnevni red postavilo pitanje savezništva s demokratskim snagama društva. (Petranović, 1988a: 214). Komunistička partija Jugoslavije je ideju o obrazovanju antifašističkog fronta prvi put iznela na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji decembra 1934. u Ljubljani. KPJ je bliže odredila politiku narodnog fronta tek na Splitskom plenumu juna 1935. godine, uoči Sedmog kongresa Kominterne. U referatu Blagoja Parovića, „vojno-fašistička diktatura” je proglašena za zajedničkog neprijatelja svih demokratskih snaga (Petranović, 1988a: 216). Put za njeno obaranje vodio je preko izgradnje što šireg antifašističkog fronta. Politika narodnog fronta upućivala je KPJ na novi stil rada, izlaženje iz dubine ilegalnosti i izražavanje u novim oblicima, kao i na osvajanje novih sredina i ustanova, odbacivanje manira zavereničke delatnosti i razvijanje saradnje s građanskim strankama i socijalistima. Međutim, pokušaji saradnje KPJ s vođstvima građanskih stranaka objektivno nisu davali rezultata. (Petranović, 1988a: 224). Stvarnost Jugoslavije, s kojom su se komunisti neposredno suočavali, ukrštala se s direktivama izdaleka, koje su izazivale dosta nesporazuma. Kominterna je od jugoslovenskih komunista tražila saradnju sa socijalistima, koji su bili bez uticaja u političkom životu Jugoslavije i u njenoj radničkoj klasi. Za razliku od nekih drugih evropskih zemalja, u kojima su socijalističke i socijaldemokratske partije bile jake, socijalisti u Jugoslaviji nisu uspeli da izrastu u ozbiljniju snagu. Leva struja unutar Saveza zemljoradnika, koja je pod vođstvom Dragoljuba Jovanovića 1940. godine formirala Narodnu seljačku stranku, imala je protivrečan stav prema politici Narodnog fronta. Antifašistička ubeđenja Jovanovića i ostalih prvaka zemljoradničke levice bila su nesumnjiva, Jovanović se izjašnjavao kao protivnik fašizma i pristalica politike

217

218

Narodnog fronta, ali je zazirao od komunista osećajući ih kao suparnike na selu i strahujući od njihove hegemonije. Nešto veću doslednost orijentaciji Narodnog fronta pokazala je levica unutar Demokratske stranke, okupljena oko Ivana Ribara (Petranović, 1988a: 230-231). Neuspeh u uspostavljanju koalicionih odnosa s vođstvima opozicionih građanskih partija KPJ je nadoknađivala opredeljenjem za masovne metode rada među seljaštvom, radništvom, naprednom humanističkom i tehničkom inteligencijom, stvarajući uporišta na selu, u sindikatima, u školama i na univerzitetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. (Petranović, 1988a: 226). Marjanović naglašava kako je antifašistički i demokratski pokret, stvaran pod rukovodstvom KPJ krajem tridesetih godina, obuhvatio znatan broj žena. To je bilo utoliko značajnije što u Jugoslaviji između dva rata ženski deo stanovništva nije imao nikakvih političkih prava. Stari socijalistički programski cilj – ravnopravnost polova, dobio je sada ponovo na svom značaju usled aktivnog učešća hiljada i hiljada žena i omladinki u mnogim radničkim i antifašističkim akcijama (Marjanović, 1975: 21). Budući ilegalna, KPJ se koristila različitim formama radi širenja svog uticaja i iznošenja svojih pogleda: ženskim, omladinskim, studentskim i đačkim organizacijama, potpornim udruženjima, sportskim društvima, kulturnim i prosvetnim sekcijama, zadrugama. Antifašistički pokret Jugoslavije ispoljio je među prvima solidarnost s borbom naroda Španije protiv profašističkog puča koji je predvodio general Francisco Franco. Građanski rat u Španiji predstavljao je uvod u užase Drugog svetskog rata i bio je lekcija svim levičarima čemu mogu da se nadaju ako fašizam još negde pobedi (Ili, 2007: 374). Ali španski građanski rat nije samo priča o pustošenju i porazu. Građanski rat je bio i Gernika, ne samo kao mesto zločina (kada je 26. aprila 1937. nemačka vazdušna legija „Kondor” razorila grad do temelja), već i kao Pikasova slika, najpoznatiji izraz umetničke kreativnosti posvećen borbi protiv fašizma. Za progresivno orijentisane ljude, španska republika bila je simbol odbrane ljudskih i naprednih vrednosti, mesto na kojem su mogli da podrže viziju o boljem i egalitarnijem svetu. Opisujući ubedljivost tog simbola, Eley navodi reči vajara Jasona Gurneya: „Španski građanski rat je pružao priliku pojedincu da zauzme pozitivan i delotvoran stav o jednom pitanju koje je izgledalo apsolutno jasno. Mogli ste ili da budete protiv fašizma i da krenete u borbu protiv njega ili da pristanete na njegove zločine i budete odgovorni za njegovo jačanje”. Internacionalne brigade, jedinice čijim je formiranjem izražena internacionalna antifašistička solidarnost, brojale su 40.000 dobrovoljaca iz preko 50 zemalja: 15.400 Francuza, 5.400 Poljaka, 5.100 Italijana, 5.000 Nemaca i Austrijanaca i više od po 3.000 boraca iz Sjedinjenih Država, Britanije, Belgije i Čehoslovačke. One su, u velikoj meri, obuhvatale i političke izgnanike iz evropskih zemalja koje su već bile fašističke ili autoritarne; komuniste, socijaliste, nezavisne idealiste, studente, umetnike, stvaralačke intelektualce i politički svesne radnike (Ili, 2007:

374). U Španiji se takođe borilo i oko 1760 Jugoslovena, od kojih je trećina poginula na ratištima Republike (Petranović, 1988a: 232-233). Od formiranja internacionalnih brigada, jugoslovenski dobrovoljci su se borili u njihovom sastavu. Politički komesar 13. internacionalne brigade i predstavnik CK KPJ u Španiji, Blagoje Parović, obraćao se jugoslovenskim dobrovoljcima u Španiji ovim rečima: „Borba velikog junačkog španjolskog naroda protiv fašista i inozemnih osvajača nije samo njegova borba. To nije niti borba samo jedne partije, samo jedne klase, ni samo jedne političke grupacije. To je borba čitavog španjolskog naroda i čitavog naprednog čovječanstva za mir, slobodu i napredak” (Parović, 1971: 524-525). Građanski rat u Španiji predstavljao je probni kamen spremnosti čitave levice na borbu protiv fašizma. Sam čin organizovanja dobrovoljačkih internacionalnih brigada, pak, dokazao je da je solidarnost među najprogresivnijim snagama različitih naroda dovoljno snažna da, u perspektivi, može da nanese odlučujući poraz fašizmu.

Nasleđe Narodnooslobodilačke antifašističke borbe u Srbiji i Jugoslaviji I pored često ponavljanih tvrdnji da je Pakt o nenapadanju između SSSR i Nemačke, zaključen avgusta 1939. godine, imao izrazito negativne posledice na antifašističku politiku komunističkih partija, njegovo značenje je manje apokaliptično. Prema Eleyu, nakon Minhenskog sporazuma, bilo je teško videti ovaj pakt kao kršenje međunarodnih moralnih normi. Komunisti su smatrali da se najveća izdaja dogodila kada su vlade Britanije i Francuske ignorisale špansku Republiku, uništile čehoslovačku demokratiju i odbile sovjetsku ponudu za antihitlerovsku saradnju (Ili, 2007: 377). Komunistička partija Jugoslavije, u skladu s ovom orijentacijom, koristila se od 1939. godine parolama o zapadnom imperijalizmu i izdaji socijaldemokratije, ali su one bile praćene sprovođenjem priprema za antifašističku borbu. Velike demonstracije studenata i radnika u Beogradu 14. decembra 1939. protiv fašizacije zemlje, gušenja sloboda, rata i skupoće, rasturene su surovom žandarmerijskom intervencijom u kojoj je poginulo četvoro demonstranata (Petranović, 1988a: 246). Posle sloma Francuske i održavanja Pete zemaljske konferencije KPJ, od 19. do 23. oktobra 1940. u Zagrebu, odbrana zemlje potvrđena je kao najpreči zadatak komunista, budući da se fašistička opasnost našla nadomak Jugoslavije (Petranović, 1988a: 248-250). Na Petoj zemaljskoj konferenciji obrazovana je i Vojna komisija KPJ. Za rukovodstvo Partije i njeno članstvo uoči, tokom i neposredno po završetku aprilskog rata 1941. godine, fašizam je važio za glavnog protivnika. CK KPJ je na sastanku održanom 10. aprila 1941. godine u Zagrebu rešio da se, bez obzira na raspad vojske Kraljevine Jugoslavije, nastavi

219

220

borba protiv okupatora. Imenovan je Vojni komitet s Josipom Brozom Titom na čelu, naloženo članstvu da sakuplja oružje, a članovi CK upućeni su u Srbiju, Sloveniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu (Petranović, 1988b: 70). Srpska građanska vrhuška, kako probritanska tako i ona vezana za osovinu, za aprilski slom Jugoslavije krivila je Hrvate, Muslimane, nacionalne manjine, i posebno, komuniste. KPJ je od svog postanka optuživana da je strani sluga, anacionalna organizacija u službi internacionalnog prevratničkog centra. Komunisti su optuživani da su izdali u aprilskom ratu, bili u dosluhu s neprijateljem sve dok Nemačka nije napala SSSR, a zatim pozivali na ustanak, ne vodeći računa o stradanjima naroda. Buržoaska propaganda je, služeći se analogijama, podsećala da je Lenjin s oduševljenjem dočekao poraz carske Rusije u ratu s Japanom, a 1917. prešao preko nemačke teritorije da bi se stavio na čelo revolucije u trenutku kada se carska Rusija nalazila u ratu sa centralnim silama (Petranović, 1988b: 72). KPJ je predvečerje ustanka dočekala kao jedinstvena politička snaga, dobro organizovana, velike udarne moći, s prekaljenim kadrom, s pripremljenim tajnim štamparijama, izgrađenim sistemom veza. Uticaj KPJ u narodu daleko je prevazilazio njenu kadrovsku osnovu (8000 članova). Komunisti i mali broj oficira i podoficira Jugoslovenske vojske pripadnika i simpatizera KPJ, činili su s veteranima Španskog građanskog rata, čiji je povratak u zemlju organizovalo partijsko rukovodstvo, prvi ustanički starešinski kadar. U zemlju se tada vratilo oko 250 preživelih španskih boraca, od kojih je svaki drugi poginuo u toku Narodnooslobodilačkog rata i revolucije (Petranović, 1988b: 79-80). Linija jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta predviđala je i saradnju s građanskim strankama, ali nije imala uspeha u početnoj fazi borbe KPJ, izuzev što je dovela do obrazovanja Osvobodilne fronte u Sloveniji i do toga da narodnooslobodilačkom pokretu pristupe prvaci oblasne organizacije Saveza zemljoradnika u Crnoj Gori, levih demokrata Ivana Ribara, članovi Samostalne demokratske stranke u Hrvatskoj i lokalni funkcioneri Saveza zemljoradnika i Narodne seljačke stranke u Srbiji (Petranović, 1988b: 86-87). Suprotstavljajući se surovim pogromima ustaša i genocidnoj politici okupatora kao vidu šovinističkog bezumlja, koje je pretilo da zauvek iskopa jaz između jugoslovenskih naroda, komunisti su, već početkom rata, formulisali politiku bratstva i jedinstva naroda, kao koncentrisani izraz jugoslovenskog internacionalizma. Ova politika bila je dijametralno različita od politike profašistički ili prozapadno usmerene buržoazije jugoslovenskih nacija. Ona je time parirala politici okupatora, ali i koncepciji etnički čistih država na jugoslovenskom prostoru. Pokrajinski komitet Vojvodine je početkom juna 1941. pozivao narode Vojvodine na stvaranje jedinstva svih naroda Vojvodine u borbi protiv okupatora. Od Mađara je traženo da razlikuju srpski narod od njegovih kapitalista. Vojvođanskim Nemcima je stavljeno do znanja da su nemački nacisti i njihovi

klasni protivnici. Komunisti Vojvodine su pozivani da kuju jedinstvo od kojeg zavisi budućnost. Šovinistička mržnja se označava kao „otrovna žaoka” koju kapitalisti svesno usađuju u narod i njegovu svest (Petranović, 1988b: 87). Odluka o pripremama za otpočinjanje oružane borbe u Srbiji, u duhu zaključaka Politbiroa CK KPJ, doneta je 23. juna 1941. na sastanku Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, kome su prisustvovali: Aleksandar Ranković, Spasenija Babović, Đuro Strugar, Moma Marković, Ivo Lola Ribar, Blagoje Nešković, Vukica Mitrović, Mirko Tomić, Miloš Matijević, Ljubinka Milosavljević, Vasilije Buha i Milovan Đilas. Na tom sastanku zaključeno je da se bez odlaganja pristupi formiranju naoružanih udarnih grupa, ubrza prikupljanje oružja i sanitetskog materijala, pojača budnost i konspiracija. Prvi partizanski odredi u Srbiji stvoreni su i pre prve ustaničke akcije koju je u Beloj Crkvi kod Krupnja, 7. jula 1941. godine poveo Žikica Jovanović Španac. Prva oružana grupa Valjevskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda okupila se 28. juna 1941. godine, a zatim su 2. jula donete odluke o formiranju Kosmajskog, Posavskog i Prvog šumadijskog odreda (Petranović, 1988b: 98). Beograd je u leto 1941. godine bio poprište brojnih akcija protiv okupatora: vršene su raznovrsne sabotaže, ubijani nemački vojnici i policijski agenti, kidani telefonski kablovi i presecani stubovi električne mreže, podmetani su požari u garažama i skladištima nemačke vojske. Glavno žarište ustanka razvilo se, pak, na tlu zapadne Srbije i Šumadije. Do kraja septembra 1941. u narodnooslobodilačkoj borbi bilo je angaživano već oko 25.000 ustanika, organizovanih u 23 partizanska odreda. Slobodna teritorija se neprekidno širila oslobađanjem novih mesta i gradova – Krupnja, Požege, Arilja, Čačka, Gornjeg Milanovca, Užica, dok su se Valjevo, Šabac i Kraljevo nalazili pod partizanskom opsadom – predstavljajući u jesen 1941. jedinstveni prostor u porobljenoj Evropi, borbeni i politički podsticaj antifašistima sveta i izazov Hitlerovom „novom poretku” (Petranović, 1988b: 100). Ova oslobođena oblast, u istoriografiji poznata kao Užička republika, održala se do opsežne ofanzive nemačkih i kvislinških trupa i povlačenja dela partizanskih odreda prema Sandžaku i istočnoj Bosni, krajem novembra 1941. Samo ime „Užička republika” nije se koristilo tokom njenog trajanja, jer bi proglašavanje i pominjanje republike štetilo širenju baze narodnooslobodilačkog pokreta u toj fazi. Tek kada su Užice i slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji ponovo bili pod kontrolom okupatora, u beogradskoj kvislinškoj štampi je posprdno istaknuto ime „Užička komunistička republika”, a u proleće 1942. godine, ova oslobođena teritorija se afirmativno spominje pod imenom „Užička republika” u sovjetskoj štampi. (Glišić, 1986: 8). Na savetovanju političkih i vojnih kadrova, održanom 26. septembra 1941. godine u selu Stolice kod Krupnja, pošto je data ocena situacije, odlučeno je da se sa malih ustaničkih formacija,

221

vezanih za teren na kojem su nastale, pređe na stvaranje većih pokretnih jedinica, primerenijih potrebama borbe protiv nadmoćnog neprijatelja. S obzirom na prerastanje prvih ograničenih i nepovezanih operacija u opštenarodni rat, bili su postavljeni principi na kojima je trebalo razvijati narodnu vlast, još uvek u začetku na oslobođenim područjima. Izvršena je i nova organizacija partizanske komande, obrazovanjem glavnih štabova i Vrhovnog štaba, a usvojena je i odluka o jedinstvenom amblemu, u vidu crvene petokrake zvezde, o pozdravu stisnutom pesnicom i sloganom „Smrt fašizmu – sloboda narodu!”. (Petranović, 1988b: 103). Budući da je oružana borba uzimala maha, i da su partizani sve više nailazili na masovnu podršku, nemačke i italijanske komande okupacionih snaga bile su prinuđene da menjaju taktiku na terenu. U jednom svom izveštaju iz avgusta 1941. godine, koji je podneo Joachimu von Ribbentropu, viši vojni savetnik nemačke komande u Srbiji, Harold Turner, piše ovako:

222

„Upotrebili smo sva sredstva, pokušali smo da ubedimo, govorili smo, pretili smo, ali sve to ničemu nije poslužilo... Uovoj zemlji narod ne priznaje nikakvu vlast. Svi naši napori da usmerimo narod konstruktivnim putem i da ga odvojimo od komunista, propali su... Komunisti su uspeli svojim parolama da okupe većinu naroda. Čak i neki od onih koje smo smatrali našim saradnicima, dospeli su dotle da pretpostavljaju boljševizam okupaciji. Ostaje kao jedino sredstvo – oružana akcija. Na korišćenje žandarmerije teško se može računati. Još manje se može računati na Italijane. Pozicije partizana u šumama su takve da je njih, tako reći, nemoguće pogoditi u srce. Ničemu ne služi ni intenziviranje propagande, prikazivanje kako boljševici neprestano trpe poraze na frontu. Imam utisak da čak ni vest o kapitulaciji Sovjetskog Saveza ne bi dovela do kapitulacije ovih bandita, koji su uporni kao đavoli. Sem toga, imaju odličnu organizaciju, koja bi mogla poslužiti kao primer najbolje tajne organizacije” (Pakor, 1970: 336-337).

Prvih dana septembra 1941. godine, nemačkim komandama u Jugoslaviji stigle su okrutne naredbe o represalijama, koje je potpisao načelnik štaba Vrhovne komande Wehrmachta feldmaršal Wilhelm Keitel: „Da bi se neredi ugušili u samom začetku, treba, čim se pojave, bez oklevanja preduzeti najstrože mere kako bi se silom održao autoritet okupacionih vlasti i sprečilo širenje nereda. Treba imati u vidu da ljudski život u tim krajevima često ne vredi ništa i da se efekat zastrašivanja može postići samo izuzetnom svirepošću. Kao odmazdu za jednog ubijenog nemačkog vojnika u tim slučajevima treba primeniti kao opšte pravilo kažnjavanje smrću 50 do 100 komunista. Kazne smrću izvršavati tako da se izazove najveći mogući zastrašujući efekat” (Pakor, 1970: 337).

Već je istaknuto da su još uoči rata opoziciona raspoloženja usmeravana u pravcu stvaranja masovnog antifašističkog fronta. Otpor okupatoru i oružana borba omogućili su da taj front, pod rukovodstvom Komunističke partije, dobije i svoju organizacionu formu, da se poveća i ojača. Od prvih dana razvijanja otpora protiv okupatora počeo je da se stvara Jedinstveni narodnooslobodilački front, organizacija koja je nastojala da okupi sve istinske rodoljube, sve one koji na bilo koji način vode borbu protiv okupatora ili je pomažu. Ovaj Narodni front privukao je mnoštvo ljudi bez obzira na nacionalnost, na politička i verska ubeđenja. U nekim krajevima, na primer u Sloveniji i Srbiji, pa i nekim drugim, bilo je u početku elemenata koalicije između komunista i pripadnika različitih građanskih stranaka. Ali ovi elementi koalicije u Narodnom frontu nisu bili dovoljno brojni da bi igrali neku značajniju ulogu, tako da je rukovodeća uloga u Frontu neosporno pripadala komunistima. Kroz odbore Narodnog fronta u selima i gradovima, na okupiranoj teritoriji gde su ti odbori bili ilegalni, i na oslobođenoj teritoriji gde su mogli slobodno da deluju, narodne mase su u praksi usvajale demokratizam. Organizacije Narodnog fronta su u rukama širokih slojeva naroda bile oružje političke borbe protiv okupatora i kolaboracionista, politička osnova čitavog narodnooslobodilačkog rata. Narodni front je uključivao u sebe i druge antifašističke organizacije. Odmah po izbijanju oružane borbe, rodoljubiva omladina je pod rukovodstvom Saveza komunističke omladine Jugoslavije počela stvarati narodnooslobodilačke omladinske saveze. Ovi savezi su tokom rata odigrali ogromnu ulogu u mobilizaciji omladine za borbu protiv okupatora. Narodni front je obuhvatio i organizacije Antifašističkog fronta žena, stvorene već u početku oslobodilačkog otpora na bogatim tradicijama predratnog antifašističkog ženskog pokreta, na čijem čelu su uglavnom stajale komunistkinje (Marjanović, 1975: 61; Božinović, 1996: 146). U toku razvijanja otpora okupatoru i oružane oslobodilačke borbe, u Jugoslaviji se 1941-1945. odigrao specifičan proces rušenja starih organa vlasti, u kojima je bio oličen stari državni poredak. Istovremeno se na njihovim ruševinama izgrađivao novi državni aparat. Još u samom početku okupacije stari lokalni organi vlasti, predsednici opština i opštinski odbornici, sreski i okružni načelnici, zatim finansijski organi i organi policije i žandarmerije u većini su se stavili u službu okupatora. Na taj način, oni su postali sastavni deo mehanizma okupacije. Omrznuti kao oslonac na koji su se reakcionarni režimi u staroj Jugoslaviji oslanjali, oni su svojim stavljanjem u službu okupatora doživeli definitivno kompromitovanje. Zbog toga je sasvim razumljivo što su partizanski odredi na teritorijama koje su zauzimali raspuštali stare opštine, spaljivali poreske i mobilizacione spiskove i razne dokumente kojima bi se okupator mogao koristiti, razoružavali žandarmerijske stanice i kažnjavali najistaknutije okupatorske saradnike.

223

224

Istovremeno, na oslobođenoj kao i na neoslobođenoj teritoriji, u selima i gradovima, borci za narodno oslobođenje počeli su stvarati nove, demokratske organe vlasti – narodnooslobodilačke odbore (Marjanović, 1975: 62). Revolucionarne snage su pokušavale da stvore najviši organ vlasti od leta 1941. godine, obnavljajući ovu inicijativu u proleće i leto sledeće godine, ograničene, međutim, međunarodnim kontekstom odnosa u antifašističkoj koaliciji, obzirima prema jedinstvu antifašističkog fronta i specifičnim interesima velikih sila. Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) se tek krajem 1943. godine konstituisalo u najviši organ vlasti jugoslovenske federacije, proglašavajući izbegličku vladu za nezakonitu i suspendujući monarha do završetka rata. AVNOJ je imao političku osnovu u masovnim antifašističkim organizacijama koje je KPJ izgradila u toku rata, pre svega u USAOJ, AFŽ i Osvobodilnoj fronti, a u toku 1944. u Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu (Nešović i Petranović, 1983:5-6). Istorijski koreni postojećih institucija Republike Srbije leže u odluci Drugog zasedanja AVNOJ-a, održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu, da se Jugoslavija izgradi na federativnoj osnovi, kao zajednica pet ravnopravnih naroda. Navedenom odlukom oni dobijaju svoje države i imaju pravo na samoopredeljenje uključujući i otcepljenje. Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije činili su i predstavnici Srbije čiji rad je odobren posebnom deklaracijom usvojenom na zasedanju Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije. Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije, održana je od 9. do 12. novembra 1944. godine. Poslanici za ovu skupštinu (njih 989) delegirani su iz redova narodnooslobodilačkih odbora i Narodnooslobodilačkog fronta. Na zasedanju je doneta odluka o konstituisanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS) kao vrhovnog zakonodavnog i izvršnog organa vlasti Srbije. Između poslanika izabrano je 278 za Antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja Srbije. Tada je stvorena Demokratska Srbija kao složena federalna jedinica (Petranović, 1988b: 461-463). Ako se ima u vidu takva istorijska pozadina institucija, stepen tolerancije prema potiskivanju antifašizma u Srbiji morao bi da bude znatno manji. Međutim, mehanizmi revizije istorije odigrali su krupnu ulogu u montiranju drugačije ideološke matrice od sredine 1980-ih pa nadalje.

Istorijski revizionizam i anti-antifašizam Ne bi bilo preterano reći da su u jugoslovenskoj i srpskoj istoriografiji, udžbenicima i spomeničkoj kulturi, antifašizam i partizanski otpor dugo bili centralni sadržaj sećanja. Razmatrajući ovu dimenziju, sociolog Todor Kuljić zapaža da je glavni okvir istorijskog sećanja bila Narodnooslobodilačka borba, a da je antifašizam, s jasno razdvojenim pozitivnim i negativnim junacima, davao ton društveno poželjnom identitetu u razdoblju jugoslovenskog socijalizma. Predstava o klasnoj polarizaciji tokom rata služila je neutralizaciji potencijalno eksplozivne etničke dimenzije te polarizacije. Struktura tog rata tumačena je u etnički neutralnom smislu: s jedne strane okupator, kvislinzi, buržoazija i monarhija, a s druge antifašistički front na čelu s KPJ. Sa slomom socijalizma, međutim, srušeno je i dekretirano antifašističko sećanje, a prevladavanje prošlosti nakon 1990. godine konstruisano je prema jednostavnom obrascu: žrtvedželati, krivica-nevinost, demokratija-totalitarizam. A takva antitotalitarna retorika ne poznaje oprezne niti uzdržane sudove, a tumačenje socijalističke prošlosti ne trpi nikakve nijanse, jer je antikomunizam najudobniji habitus intelektualaca u poslesocijalističkom dobu (Kuljić, 2002: 475-476). U tom smislu, u zemljama bivše Jugoslavije bio je naročito upadljiv zaokret od službenog komunističkog antifašizma ka novootkrivenom „patriotskom” fašizmu i antikomunizmu (Kuljić, 1999: 444). Na tragu takve tendencije, nekadašnji kvislinzi zauzimaju mesto partizanskih patriota, a davno osuđeni dželati stiču oreol žrtvi. Pomenuti obrasci vrlo su upadljivi na posebno osetljivim primerima, kao što je revizija istorije u školskim udžbenicima istorije. Tako se, recimo, u udžbeniku Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, izdatom 2002. godine, knjizi u kojoj se, u odeljku koji se bavi periodom nemačke okupacije Srbije i Beograda, nigde ne pominju zloglasni logori Banjica i Staro sajmište, iznose sledeće tvrdnje u lekciji koja obrađuje ustanak protiv fašizma u Srbiji 1941. godine: „Srpski ustanak ugušen je u krvi. Njegovi rezultati bili su minimalni, nikakav uspeh trajnije vrednosti nije postignut, a ustaničke žrtve i stradanja naroda bili su nemerljivi. Ustanak je otvorio i srpsko-srpski raskol koji će ostaviti najdugotrajnije posledice na dalji razvoj rata i u Srbiji i u Jugoslaviji (Nikolić et al., 2002: 179). Iza iste lekcije, postavlja se sugestivno pitanje: „Da li su velike žrtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoružani i neiskusni borci uvode u borbu protiv najjače vojske na svetu?” (Nikolić et al., 2002: 179), a iza lekcije koja joj prethodi, pitanje još čudnije intonirano: „Objasnite razloge formiranja vlade generala Nedića. Da li je ta vlada bila kvislinška ili iznuđena?” (Nikolić et al., 2002: 176). Moralni ustupci kvislinškim praksama logična su posledica stava da je „nacionalni interes” aksiom, pred kojim su civilizacijske vrednosti antifašizma zanemarljive: „Nacionalna

225

226

politika KPJ definitivno je utemeljena na Drugom zasedanju AVNOJ-a (Jajce, 29-30. novembar 1943). Ona je podrazumevala sužavanje srpske nacionalne teritorije i davanje državnosti narodima koji je do tada nisu imali [...]. Izražena kroz parolu ‘bratstvo i jedinstvo’, ovakva politika jugoslovenskih komunista bila je uperena protiv nacionalnih i državnih interesa srpskog naroda” (Nikolić et al., 2002: 189). Posebna vrsta relativizacije antifašizma postiže se medijskim ili istoriografskim poturanjem kvislinških i nacionalističkih grupa među antifašističke (Kuljić, 2005: 182), čime se želi dati tumačenje kako je komunistički antifašizam iznuđen, kako bi se kao autentičan predstavio etnifikovani antifašizam. Projekat rehabilitacije četnika ili tzv. Ravnogorskog pokreta ima u pozadini ovu tezu. Neodrživost pokušaja antifašiziranja takvih saradnika fašističkog okupatora najbolje se pokazuje onda kada neki od revizionističkih istoričara pokaže savesnu revnost u istraživanju izvora, pa u knjizi čiji je idejni okvir bila apologetika četništva, bude prikazan i monstruozan katalog zločina četnika nad pripadnicima i simpatizerima antifašističkog pokreta (Nikolić, 1999: 204-212), pored mnoštva svedočanstava o otvorenoj kolaboraciji. Antikomunistička kritika antifašizma s kakvom smo se susreli kod neoliberalne diskvalifikacije antifašističkog protesta u Novom Sadu, koja je predstavljena u uvodnom delu, nije usamljena među predstavnicima antikomunističkog liberalizma, mada se izdvaja oštrinom koja prelazi u otvoreni anti-antifašizam. I drugi autori s ovih prostora rado posežu za sličnom argumentacijom, pa je česta tvrdnja da je delovanje jugoslovenskih komunista u Narodnooslobodilačkom ratu nije bilo prioritetno usmereno na vojni sukob s naci-fašizmom, već na obračun sa svim političkim neistomišljenicima (Begonja, 2003: 750). Takvi stavovi zasnovani su na temeljno revizionističkoj tezi da je antifašizam pre svega politička manipulacija, a da je oružani otpor sekundarna pojava, tezi koja je najpotpunije razvijena kod francuskog istoričara Françoisa Fureta, koji smatra da su komunisti dali prednost barjaku antifašizma nad svim ostalim barjacima, jer je to bio način da se trajno održava identifikovanje komunizma i demokratije, prikrivajući pritom stvarna pitanja nedostatka političke demokratije (Fire, 1996: 446). Prema tom tumačenju, antifašizam predstavlja samo puku demokratsku fasadu „totalitarnog komunizma”, a ne moralnu idejno-političku vertikalu XX veka.

Trajnost i potencijal antifašističkog nasleđa Nasuprot takvim površnim revizionističkim tezama, iskrenost levičarskog, a posebno komunističkog antifašizma često je potvrđivana krvlju, jer ne samo što se najšira inspiracija kritičkog tumačenja fašizma nalazila u marksističkoj teoriji, i što se, na političkom i organizacionom planu, kod komunističkih partija moglo naći jezgro suprotstavljanja fašizmu, već se iz ovog tabora regrutovalo mnoštvo antifašističkih boraca izuzetnog stepena požrtvovanosti. Eric Hobsbawm na jednom mestu napominje kako su u Drugom svetskom ratu, komunisti bili izuzetno nesrazmerno prezastupljeni u većini pokreta otpora, ne jednostavno zato što su bili najhrabriji, već zato što su oduvek bili spremni na najgore: na špijuniranje, tajnost, isleđivanje i oružanu akciju. Lenjinova partija avangarde rođena je u progonstvu, Oktobarska revolucija u ratu, Sovjetski Savez u građanskom ratu i gladi. Sve do revolucije komunisti nisu mogli da očekuju nagradu od svojih društava. Ono što su profesionalni revolucionari mogli da očekuju bili su zatvor, izgnanstvo i često, smrt, i premda, za razliku od drugih organizacija koje su delovale u sličnim okolnostima, Kominterna nije pridavala mnogo značaja pojedinačnim mučenicima, francuska KP posle oslobođenja smatrala je privlačnom činjenicu da je za vreme Otpora ona bila „le parti des fussilés” [partija streljanih]. (Hobsbaum, 2005: 127-128). U tom pogledu, istorija antifašističke borbe predstavlja moćan rezervoar moralne snage za sve savremene progresivne društvene pokrete. Nije neobično što je fotografija herojskog gesta Stjepana Filipovića na vešalima u Valjevu postala neka vrsta amblema borbe za slobodu. Savremene antifašističke inicijative koje se u Srbiji razvijaju sa željom da utiču na javnost u cilju oživljavanja slobodarskih tradicija i emancipatorskih ideja, pokazuju da imaju razumevanje za trajnost istojskih primera antifašističkog otpora. U pamfletu pod naslovom Antifašistički informator, koji je deljen kako u Novom Sadu 7. oktobra 2007, tako i na beogradskom protestu protiv fašizma 11. oktobra 2008. godine, napisano je, pod naslovom „Neće proći”: „Antifašizam je danas potreban kao što je bio potreban i pre sedamdeset godina. Opasna je zabluda da je sa fašizmom završeno kada su Italija i Nemačka doživele vojni poraz u Drugom svetskom ratu, i da fašizmom treba da se bave samo istoričari. Oni koji stvaraju takvu pogrešnu sliku žele da antifašizam predstave kao političko-ideološki program koji je istorijski prevaziđen. Međutim, fašističke ideje su se povampirile u okolnostima ekspanzije nacionalizma i rata, a organizovani fašizam u današnje vreme poprima nove forme. Nasuprot potrebi da se aktuelizuje borba protiv fašizma, vladajuća politika nastoji da sistematski izbriše domaću antifašističku istoriju. U ime odbrane šačice kolaboracionista, danas se iz istorije brišu hiljade mladih partizanskih boraca koji su tokom Drugog svetskog rata, kao i ceo

227

228

civilizovani svet, kolaboraciju sa fašizmom doživljavali kao zločin. Na službenom nivou se antifašizam relativizuje putem novih udžbenika istorije i rehabilitacije četnika i drugih pomagača fašističkog okupatora. Zbog antikomunističke politike „nacionalnog pomirenja” nastoji se da se iz srpske istorije isključi njen najbolji deo – antifašistička borba. Danas se borba protiv fašizma može i mora voditi na svim poljima: protiv fašističkog smeća po ulicama, protiv šovinističkih političara koji truju javnost krijući se iza liberalnih fraza i protiv ekonomskih i kulturnih struktura koje sve to reprodukuju. Napadi na Rome i druge manjinske grupe od strane onih koji žele „belu Srbiju” su samo početak. Ako dozvolimo da fašizam ojača, niko neće biti bezbedan. Iskustvo jednog Nemca je to najbolje potvrdilo: ‘Kada su nacisti došli po komuniste, ćutao sam jer nisam komunista. Kad su pozatvarali socijaldemokrate, ćutao sam jer nisam socijaldemokrata. Kad su došli po sindikaliste, nisam se bunio jer nisam sindikalista. Kada su odveli Jevreje, ćutao sam jer nisam Jevrejin. Na kraju, kada su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da digne svoj glas’. Zbog toga, antifašizam mora biti politički stav najširih slojeva društva, različitih ljudi, čak i kada sami nisu direktno ugroženi. Ovo treba shvatiti kao poziv svima da utiču na svoju okolinu, na svoje prijatelje, kolege i komšije da se zajednički organizuju i spreče fašizaciju društva. Antifašizam je univerzalna moralna dužnost i neodvojivi deo napora za ostvarivanje istinske demokratije i društvene jednakosti”. Ne samo kao inspiracija iz prošlosti, već i kao aktivno opredeljenje, antifašizam je danas potreban kao i u doba vladavine fašističkog terora u Evropi. Borba za demokratske vrednosti kao da se opet nalazi u škripcu dramatičnog izbora, izraženog starom krilaticom: „socijalizam ili varvarstvo”. Kriza neoliberalnog kapitalizma danas se odvija u uslovima koji ne liče na tridesete godine XX veka, ali situacija je dovoljno slična, da se, na ovom mestu, može dati reč jednom domaćem filozofu iz te epohe: „I ako se fašizam, kao spekulacija na osnovu mogućnosti ove katastrofe, mogao javiti kao reakcionarni odskok u misticizam, rasizam, organicizam, korporativizam i srednji vek, to je samo zato što je politička demokratija počela da se koleba pred nužnošću svoga daljeg revolucionarnog razvoja i prevazilaženja u ekonomsku demokratiju” (Nedeljković, 1938: 64). Preostaje još da strpljivo sačekamo da levica u današnjoj Srbiji dokaže, širenjem obima svojih aktivnosti, kako je dostojna svog antifašističkog nasleđa, i pokaže kako je dorasla istorijskom zadatku kreiranja radikalno humanijih odgovora na sve krupnije društvene izazove.

LITERATURA: 1. 2. 3. 4.

Begonja, Zlatko. 2003. „Partikularni antifašizam”, Društvena istraživanja, Vol. 12, No 5, str. 743-764 Blake, William. 1996. Selected Poetry, Oxford: Oxford University Press Božinović, Neda. 1996. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, Beograd: Devedesetčetvrta Calvocoressi, Peter; Wint, Guy; Pritchard, John. 1999 The Penguin History of the Second World War, London: Penguin Books 5. Dolar, Mladen. 1983. „Marksistički teorijski obračun s fašizmom”, Marksizam u svetu, Vol. IX, No 8, str. 5-27 [prevod sa slovenačkog] 6. Eley, Geoff. 1996. „Legacies of Antifascism: Constructing Democracy in Postwar Europe”, New German Critique, No. 67 (Winter), str. 73-100 7. Fire, Fransoa. 1996. Prošlost jedne iluzije: komunizam u dvadesetom veku, Beograd: Paideia 8. Glišić, Venceslav. 1986. Užička republika, Beograd: Nolit 9. Hobsbaum, Erik. 2004. Doba ekstrema: istorija Kratkog dvadesetog veka 1914-1991, Beograd: Dereta [prevod s engleskog] 10. Hobsbaum, Erik. 2005. Interesantna vremena: jedan život u dvadesetom veku, Podgorica: CID [prevod s engleskog] 11. Ili, Džef. 2007. Kovanje demokratije:istorija levice u Evropi 1850-2000, Beograd: Fabrika knjiga [prevod s engleskog] 12. Janković, Ivan. 2007. „Zašto kažeš antifašizam, a misliš komunizam?”, Katalaksija, (9. 11. 2007.): http:// www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=99&Itemid=1 (stranica posećena 12. 11. 2007.) 13. Kuljić, Todor. 2002. Prevladavanje prošlosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 14. Kuljić, Todor. 2005. „Anti-antifašizam”, Godišnjak za društvenu istoriju, Vol. XII, No 1-3, str. 171-184 15. Marjanović, Jovan. 1964. Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi – Beograd, Beograd: Nolit i Prosveta 16. Marjanović, Jovan. 1975. Narodnooslobodilački rat i socijalistička revolucija 1941-1945, Beograd: Radnička štampa 17. Masleša, Veselin. 1954. Dela, druga knjiga, Sarajevo: Svjetlost 18. Nedeljković, Dušan. 1938. Ideološki sukob demokratije i fašizma, Skoplje [s. n.] 19. Nešović, Slobodan i Petranović, Branko. 1983. AVNOJ i revolucija: tematska zbirka dokumenata 1941-1945, Beograd: Narodna knjiga 20. Nikolić, Kosta. 1999. Istorija ravnogorskog pokreta 1941-1945, knjiga 2, Beograd: Srpska reč 21. Nikolić, Kosta; Žutić, Nikola; Pavlović, Momčilo; Špadijer, Zorica. 2002. Istorija za III razred gimnazi-

229

230

je prirodno-matematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 22. Ostojić, Zoran. 2007. „Kad kažemo antifašizam, ne mislimo na komunizam”, Katalaksija, (11. 11. 2007.): http://www.katalaksija.com/v2.0/index.php?option=com_content&task=view&id=100&Itemid=1 (stranica posećena 12. 11. 2007.) 23. Pakor, Mario. 1970. „Jugoslovenska revolucija”, u: Bonkio, Roberto (ur.), Istorija revolucija XX veka, II tom, Beograd: Komunist [prevod s italijanskog] 24. Parović, Blagoje. 1971. „Svim antifašistima, borcima Internacionalnih brigada u Španiji”, u: Ljubinković, Živojin (ur.): Španija 1936-1939: zbornik sećanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španskom ratu, knjiga druga, Beograd: Vojnoizdavački zavod 25. Petranović, Branko. 1988a. Istorija Jugoslavije 1918-1988, prva knjiga, Beograd: Nolit 26. Petranović, Branko. 1988b. Istorija Jugoslavije 1918-1988, druga knjiga, Beograd: Nolit 27. Rabinbach, Anson. 1996. „Inroduction: Legacies of Antifascism”, New German Critique, No. 67 (Winter), str. 73-100 28. Stanković, Đorđe. 1983. „Revolucionarni studentski pokret i fašizam”, u: Vulović, Dobrica (ur.), Beogradski univerzitet u predratnom periodu, narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji, Beograd: Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu, str. 73-83

Dušan Mojić Radnička participacija danas: svetska iskustva i naša stvarnost

Sažetak U radu se analizira stanje radničke participacije u Srbiji danas. Ukazuje se na značaj pojma participacije u teoriji organizacije i višedecenijsku tradiciju njegovog proučavanja. Kao ključni idejni izvori teorije i prakse participacije u organizacijama ističu se shvatanja autora demokratske i socijalističke orijentacije. Oba ova izvora mogu se povezati sa dve vrste argumentacije koju često navode zagovornici participacije. Prva vrsta argumentacije je humanistička, tj. ističe se da doprinoseći ličnom razvoju i zadovoljstvu poslom zaposlenih, participacija povećava ljudsko dostojanstvo. Druga argumentacija (podela moći) naglašava da će participacija preraspodeliti društvenu moć, zaštititi interese zaposlenih, ojačati sindikate i proširiti „tekovine” političke demokratije i na radna mesta. Treći argument je da će participacija povećati efikasnost organizacije. Tekst se takođe bavi i analizom istorijskog razvoja ideje i prakse radničke participacije u različitim zemljama. Poseban naglasak je na kritičkom preispitivanju iskustava jugoslovenskog samoupravnog modela. Najzad, sagledano je današnje stanje radničke participacije u Srbiji (ili bolje rečeno odsustvo takve participacije). Ključne reči: radnička participacija, samoupravljanje, radne organizacije, Srbija

Abstract Current state of worker participation in Serbia has been analyzed in the paper. The importance of concept of participation is emphasized in the theory of organization and tradition of several decades of its study. Ideas of democratic and socialist authors have been recognized as key sources of theory and practice of participation in organizations. Both of them can be related to two kinds of argumentation

231

often stated by proponents of participation. First type of argumentation is humanistic, pointing at a fact that, by contributing to personal growth and job satisfaction, participation will enhance human dignity. Second type or arguments (power-sharing) emphasizes that participation will redistribute social power, protect employee’s interests, strengthen unions and extend the benefits of political democracy to the workplace. Third argument is that participation will promote organizational efficiency. The text also deals with analysis of historical development of the idea and practice of worker participation in different states. Special focus is given to critical evaluation of the experiences of Yugoslav model of selfmanagement. Finally, current state of worker participation has been perceived (or, so to say, the absence of such participation). Ključne reči: worker participation, self-management, work organizations, Serbia

232

1. Uvod Pri proučavanju radničke participacije u našem društvu danas prva neminovna asocijacija je da prisustvujemo svojevrsnom ironičnom istorijskom obrtu. Nasuprot prohujalom samoupravnom „zlatnom dobu” radničkih prava, period „blokirane”, a zatim i „odblokirane” postsocijalističke transformacije društva Srbije doneo je dramatičan civilizacijski i demokratski sunovrat u ovom pogledu. Radnička participacija poslednjih godina kod nas nosi sa sobom u široj javnosti negativno intoniran „samoupravljački” prizvuk iz vremena socijalističke Jugoslavije, a radnici u preduzećima nemaju gotovo nikakav uticaj na kvalitet svog radnog života. Ipak, ono što se ne može poreći jeste da je svojevremeno upravo teorija i praksa radničkog samoupravljanja u SFRJ ostavila značajan trag u našoj ali i svetskoj naučnoj i stručnoj javnosti. Jugoslovensko iskustvo samoupravnog socijalizma bilo je možda i jedno od najviše proučavanih teorijskih, empirijskih i praktičnih pitanja radnih organizacija. Šire posmatrano, rast broja objavljenih naučnih radova o participaciji i sličnim pojmovima poput industrijske demokratije, izjednačavanja moći, autonomnih radnih grupa i demokratskog vođstva i njihova uticajnost bio je primetan u međunarodnim okvirima (Dachler, Wilper, 1978: 1). Proučavanje teorije i prakse samoupravljanja u Jugoslaviji u velikoj meri je doprinelo navedenom rastu naučnog i stručnog interesovanja na svetskom planu. Proučavanje ove teme ima već dugu tradiciju u društvenim naukama i njen višedimenzionalni i enigmatski karakter privlači ali i frustrira istraživače. Slično drugim pojmovima iz

233

oblasti društvenih nauka, pojmu participacije nedostaje ontološka i epistemološka saglasnost u pogledu određenja, merenja i primene. Sve to je vidljivo u stalnom obnavljanju rasprava o proceni i tumačenju istraživačkih nalaza iz ove oblasti. Uprkos brojnim i obuhvatnim istraživačkim poduhvatima, participacija u radnim organizacijama još uvek nema jasno određen status kao predmet rigoroznog naučnog istraživanja. To, doduše, i nije preveliko iznenađenje imajući u vidu njen multidisciplinarni karakter i moguće različite vrste pristrasnosti i subjektivnosti: ideološku, političku i menadžersku; zatim kulturnu različitost i raznorodne istorijske kontekste – sve su to činioci koji su sprečavali pokušaje integracije (Bar-Haim, 2002: 1).

2. Idejni izvori teorije i prakse participacije u radnim organizacijama

234

Najčešće se navode tri vrste argumentacije u korist participacije u organizacijama. Prva je humanistička, tj. smatra se da doprinoseći ličnom razvoju i zadovoljstvu poslom pojedinaca, participacija povećava ljudsko dostojanstvo. Druga argumentacija (podela moći) ističe da će participacija preraspodeliti društvenu moć, zaštititi interese zaposlenih, ojačati sindikate i proširiti „tekovine” političke demokratije i na radna mesta. Treći argument je da participacija povećava efikasnost organizacije. Od navedenih argumentacija, većini istraživača je najvažnija humanistička. Smatra se da participacija omogućava zaposlenima da zadovolje potrebe poput kreativnosti, želje za postignućem i društvenim odobravanjem. Ona dalje doprinosi osećanju kompetentnosti i samoaktuelizacije. Često za zaposlene mogućnost da utiču na to kako će obavljati svoj posao može biti podjednako važna kao i to koliko su plaćeni. Kao što se nekad ističe, „radnik ne bi trebalo da ‘ostavi’ glavu na fabričkom ulazu ili vratima kancelarije” (Heller et al., 1998: 8). Takođe se i naglašava kako je participacija neophodan preduslov ljudskog psihičkog i socijalnog razvoja. Na primer, iskustvo participacije u organizacijama može voditi većoj participaciji u zajednici uopšte. Zagovornici argumenta o podeli moći kao ključnoj vrednosti participacije smatraju kako su tradicionalni autokratski odnosi inherentno nepravedni i nekonzistentni sa vrednostima demokratskog društva. Mada je „industrijska demokratija” ili „radnička kontrola” tradicionalno bila cilj mlađih levo-orijentisanih ljudi gotovo svih ubeđenja oni su se međusobno razlikovali po tome kako su videli mogućnost da se to ostvari. Razbijenih iluzija zbog sovjetskog socijalizma, mnogi levičari vrednovali su slobodu zaposlenih pojedinaca da usmeravaju sopstveni rad. Nasuprot tome, tradicionalni komunisti su odbacivali kontrolu zaposlenih na nivou pogona, poput brojnih starijih socijalista od kojih su najpoznatiji Sidney i Beatrice Webb. Radnička kontrola za ove

socijaliste značila je javno vlasništvo i centralizovanu kontrolu nad ekonomijom. Uz radničko samoupravljanje, plašili su se oni, zaposleni u svakoj organizaciji mogli bi dati prednost svojim uskim interesima pre nego interesima radničke klase u celini. Sindikalne vođe se danas u velikoj meri razlikuju u stavovima prema participaciji. Neki je smatraju „oruđem” menadžmenta, smišljenim za sticanje odanosti zaposlenih i slabljenje uticaja sindikata. Argumentacija o prednosti podele moći bila je veoma prisutna 60-ih i 70-ih godina XX veka. Prema nekim istraživačima, radnici uključeni u talas protesta i štrajkova 1968. godine nisu tražili samo veće nadnice nego su protestvovali protiv loših radnih uslova i samovolje menadžera. Zahtevali su pravo učešća u upravljanju ako ne i neki oblik radničke kontrole. U poslednje vreme se rasprava usredsređuje na posledice participacije po organizacije. Radnička participacija u odlučivanju često se prepoznaje kao izuzetno važna u obezbeđivanju i unapređivanju zadovoljstva zaposlenih ali i njihove produktivnosti u organizacijama (Singh et al, 2007: 280). Argumenti su usmereni više na efikasnost organizacije nego na humanizaciju ili pravednost na radnom mestu. Ovo okretanje ka umerenijim ciljevima desilo se zbog tri razloga. Prvo, iskustvo stvarne participacije u različitim kontekstima pokazalo je da ona ima brojne prednosti ali je malo verovatno da može promeniti celokupno društvo ili napraviti „raj” od radnog mesta. Drugo, dugoročne ekonomske recesije u Evropi zahtevale su da se veća pažnja posveti produktivnosti nego socijalnoj pravdi. Najzad, političko „klatno” se često pomera udesno, utičući da sindikati izgube moć u mnogim zemljama (Heller et al, 1998: 9). Brojni argumenti se navode u prilog stava da participacija ima pozitivan uticaj na efikasnost organizacije: • Participacija može za posledicu imati bolje odluke. Zaposleni često imaju informacije koje nedostaju menadžerima. Dalje, participacija omogućava pojavljivanje različitih stavova i time smanjuje opasnost od „grupnog mišljenja”. • Zaposleni će radije primeniti odluke u čijem su donošenju i sami učestvovali nego one koje su im prosto nametnute „odozgo”. Ne samo da oni znaju bolje šta se od njih očekuje, nego će ih i učešće u odlučivanju obavezati. • Psihološka istraživanja su pokazala da se često motivacija povećava postavljanjem ciljeva tokom participativnog donošenja odluka. • Participacija može poboljšati komunikaciju i saradnju; zaposleni međusobno mogu koordinisati aktivnosti drugih i time uštedeti vreme menadžmentu. Dalje, rasprostiranjem (širenjem) iskustva rešavanja problema od strane zaposlenih, participacija može olakšati proces organizacionog učenja. Na taj način participacija doprinosi tzv. dinamičkoj efikasnosti.

235

• Podređeni koji učestvuju u odlučivanju mogu nadgledati sami sebe, olakšavajući posao menadžera i nadzornika. • Zajednička participacija zaposlenih i menadžera u rešavanju problema može poboljšati odnose zaposlenih i menadžera u celini. • Na ličnom nivou, zaposleni mogu naučiti nove veštine uz pomoć participacije; liderske mogućnosti se mogu lako prepoznati i razviti.

236

Ukratko, iz ugla same organizacije, participacija može promeniti a) način na koji zaposleni vide svoja radna mesta, b) način na koji obavljaju svoje poslove i c) način na koji se oni i njihovi sindikati odnose prema svojim poslodavcima. Mnogi od navedenih argumenata se preklapaju. Participacija omogućava ono što se ponekad naziva „glasom”. „Glas” je ključ za podelu moći. Iz humanističke perspektive „glas” povećava lično poštovanje; iz organizacione perspektive on smanjuje osećaj nemoći, doprinosi motivaciji i identifikaciji i tako smanjuje potrebu zaposlenog da iskazuje svoju moć kroz borbu sa menadžmentom i smanjivanje proizvodnje. Na taj način se može smanjiti i napuštanje organizacije i odsustvovanje sa posla. Ipak, potrebno je naglasiti da pretpostavljene prednosti participacije ne vode uvek nužno ka uspehu organizacije (Heller et al, 1998: 10). Više autora je navodilo različite teorije, vrednosne orijentacije ili ideologije kao izvore participacije u organizacijama. Dachler i Wilper (1978) ističu četiri ključne teorijske orijentacije kao idejne izvore participacije: demokratska, socijalistička, ljudski rast i razvoj i produktivnost ili efikasnost. U demokratskoj i socijalističkoj teoriji participacija se posmatra kao fenomen koji je pod uticajem društva u celini, njegovih institucija i organizacija, te pojedinaca u njemu, ali koji i sam povratno utiče na sve njih. Orijentacija na ljudski rast i razvoj i produktivnost i efikasnost usredsređuju se na individualna i unutarorganizacijska pitanja, ograničavajući svoje shvatanje participacije na postupak ili aktivnost menadžmenta ili organizacije u celini na rešavanju pojedinih problema (Dachler, Wilpert, 1978: 3). U ovom radu će podrobnije biti razmotrene demokratska i socijalistička teorija kao idejni izvori pojma participacije u organizacijama. Istorijski, participativna demokratija funkcionisala je kao društvena vrednost po sebi. Zato ona služi kao ideal ili moralni standard na osnovu kojeg se može oceniti način donošenja odluke u nekom društvu. Predstavnička demokratija kao društvena vrednost je, međutim, tradicionalno bila u sukobu sa vekovnim promišljanjima o vlasti i odlučivanju u društvu, kao obliku autokratije i elitizma. Jedna linija demokratske teorije zagovara društvo u kojem članovi učestvuju u svakom aspektu kolektivnog života. Argumenti za samoodređenje „običnih” građana zasnivali su se na verovanju da velike mogućnosti ljudi predstavljaju dobru osnovu za mudro i efikasno društveno

odlučivanje. Ovi potencijali ljudi se posmatraju kao inherentna kolektivna mudrost i inteligencija članova društva, ali i kao njihova spremnost da budu odgovorni, zainteresovani za društvene probleme, obavešteni, racionalni i spremni za saradnju. Iako se priznaje činjenica da ovaj potencijal nije ni izbliza savršen, tradicionalna demokratska teorija ističe da se demokratski proces ne samo koristi inherentnim mogućnostima učesnika, nego ih tokom vremena i dalje razvija, dajući demokratskom procesu podsticaj i smer za poboljšavanje odluka. Pretpostavka da demokratski proces može obrazovati članove društva i podsticati njihov razvoj podrazumeva njegovu obaveznost i funkcionisanje u svim društvenim, ekonomskim i političkim organizacijama. Zbog toga je participativna demokratija na političkom nivou nedovoljna za opstanak demokratskog sistema. Drugi istraživači su doveli u pitanje neke od navedenih tradicionalnih pretpostavki koje su u osnovi demokratske teorije. Oslanjajući se na novija istraživanja društvenih nauka, oni su istakli da su ljudi često apatični, neinformisani, iracionalni, podložni uticajima grupe i sredstvima masovnog informisanja, tako da stabilnost i efektivnost društvenog sistema može biti u velikoj meri umanjena upravo neposrednom i raširenom participacijom. Neslaganja među teoretičarima demokratije o održivosti demokratskih sistema u svetlu različitih pretpostavki o ljudima i kontekstu u kom demokratski sistemi funkcionišu odrazila su se i na rasprave o karakteristikama participativnih sistema. Tradicionalna demokratska teorija zagovara široku i neposrednu participaciju svih članova određenog društvenog sistema. Kritičari ovog modela pak daju prednost manje intenzivnim i ograničenijim participativnim shemama koje obično uključuju vođstvo neke elitne podgrupe koja donosi društvene odluke pod kontrolom određene „izborne baze”. To podrazumeva i ustanovljavanje institucionalnih sredstava za obezbeđivanje posrednog, predstavničkog oblika participacije. Društveni ishodi očekivani od strane zagovornika participacije u okviru demokratske tradicije su delimično u funkciji pomenutih vrednosti. Potpunije približavanje vrednosnom ili moralnom standardu slobodnog i istinski demokratskog društva se vidi kao posledica obrazovnih i razvojnih uticaja na pojedince koji neposredno učestvuju u odlučivanju u svim značajnim institucionalnim okruženjima, uključujući i radne organizacije u kojima se provodi veliki deo ljudskog života, omogućavajući priliku za sve bolju artikulaciju i poimanje sopstvenih interesa. Drugi teoretičari demokratije očekuju slične individualne ishode, ali ističu i stabilnost i efikasnost društvenih institucija kao prvenstvene društvene posledice participacije (Dachler, Wilpert, 1978: 4-5). Obimna i raznorodna literatura o socijalizmu u velikoj meri se bavila i pitanjima participacije. Socijalizam pridaje radu i procesu proizvodnje centralnu ulogu u objašnjenju ljudske ličnosti i društvenih procesa. Visok nivo specijalizacije i podele rada vidi se kao nužan preduslov kapitalističkog načina proizvodnje a rezultat je bespomoćnost i apatija proizvođača. Rad u kapitalističkoj

237

238

privredi predstavlja samo robu. Ljudi su otuđeni od proizvoda svoga rada tako da i sami radnici postaju roba. Dakle, osnovni problem leži u ekonomskom sistemu kapitalizma i njemu inherentnim društvenim i proizvodnim odnosima koji onemogućavaju razvoj ljudskih mogućnosti. Kasnije su teoretičari socijalizma proširili navedenu argumentaciju i na državno-monopolistički, sovjetski tip socijalizma. Centralna pretpostavka socijalističke teorije jeste potencijal ljudi da postanu ekonomski slobodni učestvujući aktivno i stvaralački u procesu proizvodnje i da, na kraju, imaju kontrolu nad njim. Ističe se da participacija obezbeđuje progresivno povećavanje kontrole proizvodnog procesa od strane članova radničke klase, ali takođe i obrazovanje i razvoj koji su neophodni kako bi radnici mogli da obavljaju zadatke koji su imali menadžeri kao predstavnici kapitala. Kontekstualne varijable koje utiču na vreme i obuhvatnost društvenih promena takođe su ozbiljno razmatrane u socijalističkoj literaturi. Pojedini autori su opisivali uslove i vrednosne okvire u kapitalizmu kao prepreke revolucionarnoj socijalističkoj promeni u zapadnim industrijalizovanim nacijama. Ove kontekstualne prepreke, ističe se, daju još veći značaj potrebi razvijanja klasne svesti i uverenja kroz radničku participaciju u donošenju odluka u organizacijama. Pariska komuna se često uzima kao osnovni model za socijalističke participativne sisteme, a samoupravljanje kroz radničke savete kao prvi korak ka razvrgavanju odnosa nadnica-rad, kako bi radnici bili u mogućnosti da utiču na svoju sudbinu i promenu trenutne hijerarhije vrednosti. Društveni ishodi u socijalističkom gledanju na participaciju uključuju revolucionarnu promenu u celokupnom društvenom sistemu i stvaranje proleterske kulture. Takva kultura bi se odlikovala kooperativnim, egalitarnim proizvodnim procesima i društvenim sistemom koji omogućava razvoj ljudske ličnosti i u kojoj proizvodnja predstavlja nešto više od pukog sredstva za prosto preživljavanje. Ipak, imajući u vidu centralističke tendencije u praksi socijalističkih partija i država više puta je isticano pitanje održivosti i ograničenja ovih pretpostavljenih društvenih ishoda (Dachler, Wilpert, 1978: 7).

3. Određenje pojma (radničke) participacije „Participacija je izraz vrlo širokog značenja i koristi se kao oznaka za mnoštvo oblika učešća zaposlenih u aktivnostima koje neposredno ili posredno utiču na upravljanje radnom organizacijom ili društvom u celini. Moglo bi se reći da je ovo izraz čije je osnovno značenje vrednosno neutralno i deskriptivno. Ipak, participacija (učešće) podrazumeva odnose nejednakosti, hijerarhijsku raspodelu ovlašćenja gde jedni upravljaju, a drugi učestvuju u upravljanju. Ona je,

stoga, ograničeno pravo onih kojima je i moć bitno ograničena” (Bolčić, 2003: 252). Za razliku od toga, samoupravljanje se često određuje kao najrazvijenija forma participacije ili tzv. puna participacija. Ipak, takođe se ističe da samoupravljanje nije prosto najrazvijeniji oblik participacije radnika, već i kvalitativno novi princip regulacije rada koji karakteriše odsustvo bilo kog oblika prevlasti u odlučivanju i neprinudno uspostavljanje zajedničkih interesa svih koji učestvuju u radu. „Samoupravljanje podrazumeva ravnomernu raspodelu moći, odnosno odsustvo hijerarhije među onima koji učestvuju u procesu odlučivanja o radu i raspodeli rezultata rada” (Bolčić, 2003: 253). Više će reči o samoupravljanju biti kasnije u tekstu, prilikom analize normativnog i stvarnog u jugoslovenskom modelu. Kada je reč o participaciji u procesu odlučivanja u jednom preduzeću, Supek je isticao da je potrebno voditi računa o sledećim momentima: • fazi odlučivanja (priprema, donošenje odluke, sprovođenje); • nivou organizacije (radno mesto, radionica, preduzeće, industrijski sektor, privreda); • području proizvodnih odnosa (opšta pitanja, socijalna pitanja, organizaciono-tehnička pitanja, ekonomska pitanja itd.); • stepenu legalizacije (kolektivni ugovori, zakoni, ustav) (Supek, 1982: 6-7). Određenja participacije su veoma brojna. Neki autori insistiraju na tome da participacija mora biti grupni proces koji uključuje grupe zaposlenih i njihove nadređene; drugi ističu proces delegiranja u kojem je pojedinačnom zaposlenom data veća sloboda da samostalno odlučuje. Pojedini autori svode pojam participacije na formalne institucije poput radničkih saveta; druge definicije ističu „neformalnu participaciju”, svakodnevne odnose između nadređenih i podređenih, koji ovim drugim (podređenim) dozvoljavaju značajan uticaj na donošenje radnih odluka. Najzad, moguće je razlikovati i one autore koji ističu značaj participacije kao procesa i druge koji naglašavaju participaciju kao rezultat (Heller et al, 1998: 15). Jedna od uticajnijih definicija ističe kako je „participacija sveukupnost oblika, neposrednih (ličnih) ili posrednih (preko predstavnika ili institucija) i intenziteta, od minimalne do značajne, uz pomoć kojih pojedinci, grupe, kolektivi obezbeđuju svoje interese ili doprinose procesu izbora kroz samopostavljene izbore među mogućim akcijama tokom procesa odlučivanja” (Heller et al, 1998: 42). Ipak, u ovom radu je prihvaćeno najšire shvatanje participacije kao „procesa koji omogućava zaposlenima da imaju određeni uticaj na svoj rad i uslove pod kojima rade” (Heller et al, 1998: 15).

239

4. Vrste participacije Najčešće se analitički razlikuju tri vrste participacije: obavezna, neformalna i formalna. 4. 1. Obavezna participacija

240

Obavezna participacija je potrebna da bi zadatak bio obavljen i uslovljena je tehnologijom i organizacijom rada. Što je rad složeniji, važnije je imati voljnu i posvećenu participaciju zaposlenih. Skorašnje tehnološke i ekonomske promene povećale su stepen obavezne participacije. Tradicionalna manufakturna proizvodnja tekstila zahtevala je veoma mali stepen participacije i menadžment je donosio ključne radne odluke. Novi proizvodni sistemi učinili su nužnom međusobnu koordinaciju zaposlenih. U nekim situacijama odluke se moraju doneti tako brzo i toliko informacija mora biti obrađeno da bi bilo opasno ne dozvoliti široku rasprostranjenost moći odlučivanja. Organizacije mogu biti zamišljene tako da ili zahtevaju participaciju ili je čine potpuno nepotrebnom, nezavisno od tehničkih zahteva odluka koje se donose. Tradicionalni „tejloristički” sistem proizvodnje i njegova neposredna kontrola ponašanja radnika bio je svesno osmišljen na taj način da participaciju učini nepotrebnom ili čak nemogućom. Slično, dizajn računarski-vođenih proizvodnih sistema u Velikoj Britaniji zadržava kontrolu računara isključivo u rukama menadžera i inženjera; suprotno, nemački sistemi omogućavaju neposrednim izvršiocima da i sami vrše programiranje. U prvom slučaju je uvođenje računara u proizvodnju smanjilo radničku moć a u drugom je povećalo. Između dve navedene krajnosti u kojima je participacija ili ključna ili, pak, veoma otežana, nalaze se situacije u kojima organizacije imaju značajnu mogućnost izbora u tom pogledu. Godinama je tehnologija proizvodnje automobila smatrana „nepodesnom” za bilo kakvu participaciju zaposlenih, ali se kasnije pokazalo da je visok nivo participacije moguć čak i u ovoj industriji. Drugim rečima, tehnologija nije jedini odlučujući činilac.

4. 2. Neformalna participacija Neformalna participacija se razlikuje od formalne u tome što ne uključuje nikakve eksplicitne mehanizme. Likert (1961) ističe kako participativni menadžer ima potpuno poverenje u zaposlene. Donošenje odluka je široko raspoređeno kroz organizaciju, ali i dobro integrisano. Komunikacija je ne samo vertikalna (u oba smera), već i horizontalna. Radnici su motivisani učešćem i uključivanjem u određivanje materijalnih nagrada, definisanje ciljeva, poboljšanje metoda rada

i ocenjivanje napredovanja ka postavljenim ciljevima. Postoji široka prijateljska interakcija između menadžmenta i zaposlenih, praćena visokim nivoom poverenja. Odgovornost za proces kontrole je raspršena širom organizacije uz puno uključivanje jedinica na nižim nivoima. Neformalna i formalna organizacija su često identične. Na taj način, sve socijalne snage podržavaju napore ka postizanju proklamovanih organizacionih ciljeva (više o tome videti i u Mojić, 2003). Pri proučavanju neformalne participacije često se izdvajaju dva pristupa. Prvi pristup posmatra participaciju kao proces odlučivanja i zainteresovan je za način na koji se odluke donose. Prema drugom stanovištu, participacija se vidi kao rezultanta, stepen u kojem su zaposleni u mogućnosti da utiču na donošenje odluka (ili češće, stepen u kojem oni smatraju da mogu uticati na taj proces). Ovaj drugi pristup se ponekad naziva i de facto participacija, dok se stepen u kojem je učešće zaposlenih u odlučivanju obavezno zakonom ili sporazumom sa sindikatima (pa i kolektivnim pregovaranjem) naziva de jure participacija. U teoriji se stepen neformalne participacije u nekoj situaciji posmatra u odnosu na tri dimenzije: • Da li odluke uključuju pojedince ili grupe podređenih; • Da li odluke formalno donosi nadređeni, da li se donose zajednički ili ih donose podređeni; • Stepen stvarne moći ili sposobnosti uticaja podređenih. Tabela 1. Oblici odlučivanja Ko donosi odluku

Koga uključuje odlučivanje Pojedinca

Grupu

Nadređeni

„Usmeravanje” pojedinca

„Usmeravanje” grupe

Odluka se donosi zajednički

Konsultacija

Zajednička rasprava

Podređeni

Delegiranje

Grupno odlučivanje Izvor: Heller et al, 1998: 17.

Prve dve dimenzije uključuju proces i mogu sačinjavati matricu (Tabela 1). Treća dimenzija se odnosi na uticaj a njihova kombinacija se može videti u Tabeli 2. Nadređeni koji nemaju formalne sastanke sa svojim podređenim mogu u stvarnosti dozvoliti više uticaja nego nadređeni koji održavaju često sastanke sa podređenima na kojima ih „suptilno” ubeđuju da donesu odluku koju je nadređeni hteo od samog početka.

241

Tabela 2. Kombinovanje procesa i uticaja Proces

Uticaj podređenih Nizak

Usmeravanje

Konsultovanje

Delegiranje

Visok Nadređeni donosi odluku uopšte ne uvažavajući mišljenje podređenih

Nadređeni donosi odluke za koje misli da su prihvatljive za podređene – „sluša bazu”

Nadređeni se sastaje sa podređenima, traži saglasnost ali ne prihvata lako neslaganje

Nadređeni vodi sastanak ali ne nameće svoje stavove

Podređeni je formalno slobodan da donose odluku koju god hoće, ali iz prethodnog iskustva zna da će biti kažnjen ako „odstupi” od stavova nadređenog

Podređeni su u potpunosti slobodni da donesu svoju odluku Izvor: Heller et al, 1998: 17.

242

Jedna od prednosti formalne participacije jeste i u tome što može podstaći i ohrabriti neformalnu participaciju. Takođe, veća je verovatnoća da će formalna participacija biti uspešna ako se uvodi u atmosferi neformalne participacije. Nažalost, menadžeri često primenjuju i „manipulativnu” participaciju prividno sledeći „prave” korake participacije ali suštinski ne dozvoljavajući bilo kakav stvarni uticaj podređenima (Heller et al, 1998: 18).

4. 2. Formalna participacija Oblici formalne participacije mogu se razlikovati prema četiri dimenzije (Tabela 3). Prema svakoj dimenziji je naveden kontinuum alternativa, od slabe ka snažnoj participaciji zaposlenih. Sami primeri su navedeni više kao ilustracija, uz brojne druge koji mogu biti izdvojeni. Dalje, svaki konkretan oblik participacije ima svoje „mesto” unutar svake dimenzije. Na primer, krugovi kvaliteta funkcionišu na nivou pogona, uključuju proizvodne metode i ne podrazumevaju obavezno učešće zaposlenih u vlasništvu nad preduzećem. Nivo organizacije. Ovde je verovatno najvažnije razlikovanje neposredne i predstavničke (posredne) participacije. Neposredna participacija uključuje pojedinačne zaposlene i uključuje oblike poput krugova kvaliteta i radnih timova. Posredna participacija podrazumeva izbor predstavnika zaposlenih (često i od strane sindikata). Ovaj oblik participacije je karakterističan za više

Tabela 3. Glavne dimenzije participacije Dimenzije

Primeri

Nivo organizacije Pojedinac

„Obogaćivanje” posla

Mala grupa

Autonomne radne grupe

Pogon

Krugovi kvaliteta

Fabrika

Nemački radnički saveti

Preduzeće

Radnici-direktori

Stepen kontrole Zajedničko konsultovanje

Francuski radnički saveti

Zajedničko odlučivanje

Saodlučivanje u nemačkoj industriji železa i čelika

Samoupravljanje

Jugoslavija (1980-ih); proizvođačke kooperative; poluautonomne radne grupe

„Oblast” participacije Zarade

Kolektivno pregovaranje u većini zemalja

Različita pitanja zaposlenosti (npr. višak zaposlenih Kolektivno pregovaranje u SAD; i usavršavanje) radnički saveti u Nemačkoj Dodatne beneficije

Francuski radnički saveti u pogledu medicinskih usluga

Proizvodni metodi

Krugovi kvaliteta, poluautonomne radne grupe

Izbor menadžera

Jugoslovenski radnički saveti

Ključne investicione odluke

Nadzorni odbor u okviru saodlučivanja u Nemačkoj

Vlasništvo Bez vlasništva zaposlenih

„Tipično” preduzeće

Delimično vlasništvo

Planovi posedovanja akcija preduzeća od strane zaposlenih

Potpuno vlasništvo zaposlenih

Proizvođačke kooperative Izvor: Heller et al, 1998: 19.

nivoe – nivo fabrike ili preduzeća u celini. Neposrednu participaciju češće inicira menadžment, dok predstavničku participaciju uglavnom podstiču sindikati ili je zasnovana na zakonu.

243

Stepen kontrole. Konsultovanje znači da menadžeri uvažavaju predloge zaposlenih i ponekad traže od njih ideje; ipak, nadređeni zadržavaju pravo da sami donesu konačnu odluku. Zajedničko odlučivanje podrazumeva saglasnost obe strane. Samoupravljanje, bar u teoriji, podrazumeva da zaposleni u potpunosti samostalno odlučuju. „Oblast” participacije. Participacija se može odnositi na različite oblasti. Participacija u pogledu organizacije rada i proizvodnje se tipično dešava na nižim nivoima organizacije, dok se investicione odluke, logično, donose na višim nivoima. Često se razlikuje i participacija u donošenju interesnih odluka i participacija u odlučivanju o tehničkim pitanjima. Kao što i sam naziv kaže, interesno odlučivanje se odnosi na pojedince i njihovu dobrobit – zaradu, moguće otpuštanje, usavršavanje i druge beneficije, dok se tehničke odluke odnose na efikasnost organizacije – na primer, proizvodne metode. Naravno, smislena participacija u donošenju tehničkih odluka zavisi od posedovanja odgovarajućeg znanja i obaveštenosti, što ne mora biti slučaj kod participacije u interesnom odlučivanju. Vlasništvo. Učešće u vlasništvu nad preduzećem se ponekad naziva „ekonomska” ili „finansijska” participacija. Zaposleni mogu imati vlasništvo nad delom ili celokupnom radnom organizacijom.

244

5. Razvoj participacije u organizacijama: svetska iskustva Često se u istorijskom razvoju teorije i prakse participacije u organizacijama razlikuju dva osnovna perioda (Miladinović, 2003: 264). Prvi je period od nastanka radničkog pokreta do Drugog svetskog rata. To je vreme naizmeničnog jačanja i opadanja revolucionarnog raspoloženja i povremenog isticanja zahteva za uvođenjem participacije, kao i samih (doduše kratkotrajnih) pokušaja ostvarivanja participacije. Drugi period počinje nakon Drugog svetskog rata kada participacija stiče puno pravo „građanstva” i postaje društvena praksa koja doživljava ostvarenje u sve većem broju zemalja uz mnoštvo najrazličitijih oblika uključivanja radnika u upravljanje i odlučivanje na radnom mestu. U prvoj „generaciji”, Evropa je bila glavna „arena” participativnih programa. Iskustva tri zemlje sa posrednom predstavničkom participacijom su imala jedinstven uticaj na brojne druge države: zajedničko konsultovanje u Velikoj Britaniji, saodlučivanje u Nemačkoj i samoupravljanje u bivšoj Jugoslaviji. Tu se mogu dodati i skandinavski model radničke participacije i, uslovno, kolektivno pregovaranje u SAD kao moguća varijanta predstavničke radničke participacije (Bar-Haim, 2002: 57). U praksi je participacija uvođena zbog mnoštva različitih razloga. Na primer, ističe se da je saodlučivanje u Nemačkoj uvedeno nakon rata zahvaljujući donekle i povoljnom „sklopu” različitih interesa: britanske okupacione snage su nastojale da ograniče moć industrijalaca,

menadžeri su se nadali da će participacija zaštititi njihove pogone od savezničkog uplitanja, dok su katolički liberali participaciju smatrali konzistentnom sa papskim enciklikama. Mada su se sindikati 1952. godine protivili zakonu koji bi uspostavio saodlučivanje na nivou celokupne države, vremenom su ipak uspeli da ostvare najveći uticaj na ovaj proces. U Velikoj Britaniji je sredinom 1970-ih laburistička vlada ponudila sindikatima „industrijsku demokratiju” delimično i u zamenu za pristanak na novu politiku u odnosu na zarade. Slično je i u velikom delu ostatka Evrope participacija shvaćena kao ključni element „korporativizma”. U SAD je participacija često ključni deo „trgovine” u kojoj kompanije obezbeđuju saradnju sindikata u smanjenju troškova proizvodnje kako bi se izborile sa ozbiljnim konkurentskim izazovima. Preduzeća u kojima ne postoje sindikati često nude participaciju kao neku vrstu zamene za sindikalno predstavljanje. Slične strategije prihvataju i brojne britanske firme. Ipak, možda bi ovde kao suprotan slučaj (najmanje opterećen političkim kontekstom) trebalo izdvojiti nastanak poznatog „programa industrijske demokratije” u Norveškoj. Rodonačelnik ovog novog pristupa na polju organizacije rada bio je Einar Thorsrud sa saradnicima od kojih su najistaknutiji bili Eric Trist i Fred Emery. Četiri osnovna polja interesovanja su bila u centru ovih istraživanja: zadovoljstvo u radu, produktivnost, radni uslovi i, na kraju, participacija ili demokratija u radu (Petrović, 2000: 379). Prethodno je teorijska i praktična saradnja Trista i Emeryja dovela do razvijanja pristupa socio-tehničkog sistema. Godine 1962. Thorsrud ih je pozvao da se priključe projektu na Tehničkom univerzitetu u Oslu, koji je razvijen kao zajedničko nastojanje radnika i menadžera da se prevaziđu slabosti sindikalnih pokušaja u ostvarivanju radničke kontrole. Emery i Thorsrud su pokazali da su radnici-direktori imali mali uticaj na smanjenje otuđenja u pogonu i da je bilo potrebno uvesti i neposrednu participaciju. Rezultati njihovih ekperimenata u participativnoj reorganizaciji rada su kasnije primenjivani u Švedskoj, ali i u drugim evropskim zemljama, naročito u preduzećima koja su uvodila napredne tehnologije i neprekidan proizvodni proces. Imajući u vidu raznolikost razloga uvođenja participacije, razumljivo je da su različiti akteri imali i različita očekivanja o tome kako će participacija funkcionisati i kakvi će biti njeni rezultati. Ipak, često razlozi uvođenja participacije nemaju mnogo veze sa time kako ona zaista deluje u praksi. Uprkos početnim političkim i ideološkim razlozima razvoja participacije u Nemačkoj, ona je u stvarnosti imala značajan uticaj na uspeh nemačke ekonomije. Nasuprot tome, brojne veoma pažljivo osmišljene participativne strukture koje su uvedene iz najboljih pobuda nikada nisu zaživele. To pokazuje da zaista početni razlozi za uvođenje participacije mogu imati veoma malo veze sa kasnijim uspehom (Heller et al, 1998: 14). Procesom stvaranja i širenja Evropske Unije prirodno je da je i pitanje radničke participacije došlo na „dnevni red”. Ovaj problem je izazivao priličan broj nesuglasica između poslodavaca i

245

246

sindikata, kao i među zemljama članicama. Veliki broj inicijativa koje zagovaraju participaciju zaposlenih je razmatran od 1970-ih godina ali one nisu i zvanično usvojene od strane Evropske komisije. Ipak, 1994. godine je donešena Direktiva o evropskim radnim savetima, a uspostavljanje 550 takvih tela do leta 1999. godine svedoči o napretku u oblasti participacije zaposlenih na nivou EU. Zanimljivo je da sve do ranih 1990-ih gotovo da nije bilo većih uporednih istraživanja o rasprostranjenosti neposrednih i posrednih oblika participacije u radnim organizacijama evropskih zemalja. Jedino takvo istraživanje o posrednoj participaciji bilo je sprovedeno 1987. i 1988. godine u 12 evropskih zemalja i nastojalo je da utvrdi stavove menadžera i predstavnika zaposlenih koji su bili uključeni u uvođenje nove tehnologije. Intervjuisano je 7326 osoba iz 2807 kompanija. Podaci su pokazali da je izražena participacija bila veoma retka ali se, sa druge strane, pokazalo da je, tamo gde je ona postojala, predstavljala posebno uspešno sredstvo za rešavanje problema nastalih tehnološkim promenama. Najobimnija studija neposredne participacije sprovedena je u 10 zemalja Evropske Unije 1996. godine (EPOC – Employee direct Participation in Organisational Change). Istraživanje je obuhvatilo 5800 menadžera i drugih zaposlenih (Gill, Krieger, 2000: 111). Cilj je bio da se istraži stepen participacije u četiri oblasti: kolektivno pregovaranje, neposredna participacija, posredna (predstavnička) i finansijska participacija. Često se ističe da one zajedno čine četiri „stuba” evropskog modela participacije. Tradicionalni evropski model odlikovao se snažnim sindikatima, širokim obuhvatom kolektivnog pregovaranja, isticanjem prava zaposlenih, tripartitnom regulacijom i nekim od oblika predstavljanja zaposlenih na nivou preduzeća (radnički saveti i/ili sindikati). Novi evropski model participacije se zasniva na fleksibilnosti, inovaciji, informacionim tehnologijama, sigurnosti zaposlenja, doživotnom učenju, stalnom obrazovanju i usavršavanju. Neposredna participacija se, prema ovom modelu, sve više dovodi u vezu sa pojmom „osnaživanja” pojedinačnih zaposlenih, posredna participacija sa „partnerstvom” i poverenjem između menadžera i radnika. Rezultati EPOC studije su pokazali da je obuhvat neposredne participacije veoma širok, ali da ona ostaje uglavnom samo „na površini”. Veoma mali broj radnih organizacija iskazuje karakteristike skandinavskog modela sa izraženim delegiranjem odlučivanja u grupnom radu i veoma obučenom i uvežbanom radnom snagom. Uprkos rasprostranjenoj raspravi o „krizi i nedostatku legitimnosti” predstavničke participacije, istraživanje je pokazalo da više od dve trećine organizacija iz uzorka ima slične sisteme. Podaci svedoče i o snažnom prisustvu sindikata u Evropskoj Uniji i to u vreme kada opada članstvo u sindikatima u brojnim zemljama. Ipak, pokazalo se da u brojnim preduzećima predstavnici zaposlenih nemaju dovoljno uticaja na pitanja koja su najvažnija za radničke interese.

6. Iskustvo radničkog samoupravljanja u SFRJ Kao što je već ranije istaknuto, samoupravljanje se često određuje kao najrazvijenija forma participacije ili tzv. puna participacija, ali i kvalitativno novi princip organizacije rada koji karakteriše odsustvo bilo kog oblika prevlasti u odlučivanju. Reč je o, bar na zamišljenoj ravni, nezapamćenom demokratskom i uopšte civilizacijskom napretku u procesu ostvarivanja potpunog uticaja zaposlenih na sve aspekte njihovog radnog života. Teorijski, „samoupravljanje otvara mogućnosti za zadovoljavanje čovekovih humanih i materijalnih potreba, za razvoj humanijeg i materijalno bogatijeg društva” (Bolčić, 2003: 257). Ipak, samoupravljanje je zasnovano na demokratskim idealima koje mnogi istraživači smatraju nedostižnim u modernim organizacijama, tako da je nužno poređenje ideala i stvarnosti. Bertsch i Obradović (1979: 328) smatraju da u praksi ovog modela nije postignut cilj da se ravnomerno raspodeli uticaj na sve nivoe organizacije. Ipak, oni ističu da se ne sme zaboraviti da je pre uvođenja samoupravljanja moć bila isključivo koncentrisana u rukama direktora (postavljenim po nalogu partije). Poređenje participacije jugoslovenskih proizvodnih radnika sa njihovim američkim kolegama pokazuje da uspesi samoupravljanja, ma koliko skromni bili, ipak izgledaju impresivno. Podatak da je od neposrednih proizvođača poteklo 20,5% svih usvojenih predloga na nivou preduzeća predstavlja nesumnjiv napredak, iako oni čine preko dve trećine ukupne radne snage. Mada su stručnjaci i direktori dominirali skupovima na kojima su donošene odluke, ostali sektori radnih organizacija nisu bili isključeni. Radnici i uopšte zaposleni na nižim nivoima radnih organizacija su učestvovali u odlučivanju kada su to smatrali svojim interesom i kada su se „kretali” u okviru svojih kompetencija, ostavljajući tehnička i slična pitanja direktorima. Radničko uključivanje i uticaj u onim pitanjima koja smatraju značajnim i razumljivim mogu predstavljati dovoljno visok nivo participacije da bi se postigli glavni ciljevi samoupravljanja. Činjenica je i da su se nezadovoljstvo i otuđenje radnika koji su bili uključeni u odlučivanje značajno smanjili, što bi takođe za nekoga moglo da znači da je samoupravljanje u osnovi uspešno. Na kraju, zaključuju Bertsch i Obradović, jasno je da radnici imaju manje uticaja od direktora, ali da to ne znači da model ne funkcioniše. Generalno, ocene o efektima jugoslovenskog samoupravnog sistema 1960-ih i 1970-ih godina bile su najčešće veoma pozitivne i to na osnovu brojnih empirijskih studija. Warner (1975) ističe da je samoupravni sistem jedan ideološki i organizacioni eksperiment izrazite i trajne originalnosti. To je, isticao je autor, u to vreme bila najkorisnija poznata društvena laboratorija. Verovatno najpoznatije uporedno proučavanje participacije u zapadnim i jugoslovenskim preduzećima bio je projekat Industrijska demokratija u Evropi (Industrial Democracy in Europe – IDE)

247

248

1970-ih godina. Rezultati su pokazali da se „Jugoslavija izdvajala gotovo u potpunosti konzistentnim rezultatima i sa veoma visokim skorovima u svim glavnim varijablama iz teorijskog okvira” (IDE, 1981, navedeno prema Stanojević, 2003: 291). Ipak, Bajt (1988) iznosi ocenu o nepovoljnim ekonomskim posledicama samoupravljanja u Jugoslaviji od 1960. do 1980. godine u poređenju sa državama sličnih karakteristika (navedeno prema Bolčić, 2003: 257). Suštinski ostaje najbitniji prigovor praksi jugoslovenskog samoupravljanja da nije ostvaren najvažniji cilj – ravnomerna raspodela moći i uticaja u radnim organizacijama. Naime, brojna istraživanja su pokazala da je distribucija uticaja najčešće bila oligarhijska, retko poliarhijska, a skoro nikad demokratska (navedeno prema Kuzmanović, 1982: 269). Josip Županov (1983) istakao je svojevremeno da je raskorak između onog „što jeste” i onoga „što bi trebalo da bude” bio veći u slučaju jugoslovenskog samoupravnog sistema nego u nizu savremenih društava. Da bi to potkrepio, autor navodi podatke iz uporedne analize strukture moći u američkim i jugoslovenskim industrijskim organizacijama. „No, između jugoslavenskih i američkih podataka zapažaju se i neke interesantne razlike. Idealni utjecaj ima negativan nagib u proučavanim američkim organizacijama (premda je nagib manje negativan od nagiba ‘stvarne’ distrubucije), a u proučavanim jugoslavenskim organizacijama idealna distribucija ima pozitivan nagib... Grupe neposrednih rukovodilaca koje su proučavane u Jugoslaviji izjašnjavaju se isto kao i radnici za ‘idealnu’ distribuciju koja je ‘pozitivnija’ od ‘stvarne’. Američki podaci ne daju takvu sliku” (navedeno prema Županov, 1982: 26). Dakle, idealni uticaj u američkim organizacijama je nešto manje oligarhijski od stvarnog uticaja – ali je ipak oligarhijski. Nasuprot tome, idealni uticaj u Jugoslaviji je demokratski ili poliarhijski, dok je stvarni uticaj oligarhijski, navodi autor. Prema Bolčićevom mišljenju, „neverica u realističnost i racionalnost samoupravljanja globalne inovacije u socijalnoj organizaciji društva bila je od početka veoma raširena i na Istoku i na Zapadu, među ljudima od nauke, među političarima i među običnim građanima. Za mnoge je to bio prosto ‘jugoslovenski eksperiment’. Ima različitih objašnjenja uzroka i ciljeva te inovacije, kao što ima i različitih objašnjenja uzroka raskoraka između ‘projekta’ i ‘realizacije’ samoupravljanja. Vidljiva su dva prilaza u analizi tog raskoraka: jedan pravac dolazi do izražaja u shvatanjima gde se ‘raskorak’ objašnjava okolnostima koje su bile izvan ‘projekta’; drugi pravac analize stavlja naglasak na sam ‘projekat’ i posebno na njegovu ‘operacionalizaciju’” (Bolčić, 2003: 260). Više je autora koji su isticali različite aspekte nerazvijenosti Jugoslavije kao ključnu prepreku u sprovođenju u praksu samoupravnog modela. Zanimljivo je razmišljanje nekih autora (Novosel, 1982) koji su ukazivali na predindustrijski mentalitet koji je preovladavao među radnicima u Jugoslaviji i koji je bio nespojiv sa samoupravljanjem. Glavne osobine ovog predindustrijskog načina razmišljanja su sledeće: stav prema proizvodnji kao nečem statičnom, potcenjivanje

ideje i intelektualnog rada, prevlast socijalnog nad radnim prostorom, raspodela mesta (radnih uloga) pomoću socijalnih kriterijuma, pritisak prema konformizmu, slaba sposobnost dijagnoze želja i potreba konzumenata, nedisciplinovani individualizam i autokratski model rukovođenja. Sve te crte predindustrijskog mentaliteta bile su u sukobu sa potrebama modernizacije rada i sa zahtevima samoupravljanja. Takve (predindustrijske) kulture su zasnovane na implicitnoj i podsvesnoj pretpostavci o ograničenom dobru (Foster, 1965). Pod pretpostavkom o ograničenom dobru Foster podrazumeva da članovi seljačkih zajednica sagledavaju svoju društvenu, ekonomsku i prirodnu okolinu, tj. njihovo celokupno okruženje, kao celinu u kojoj sve poželjne stvari u životu poput zemlje, bogatstva, zdravlja, prijateljstva, ljubavi, časti, statusa, ugleda, moći, uticaja i sigurnosti, postoje u ograničenim „količinama” i nikad ih nema dovoljno. No, ne samo da je količina tih „dobrih stvari” uvek ograničena, već član takvih zajednica ne vidi neposrednog načina da tu količinu poveća. Iz toga sledi da pojedinac ili porodica može popraviti svoju poziciju jedino na račun drugih (Foster, 1965: 296-297). Županov vrlo lepo i slikovito ilustruje ovakvo shvatanje u našoj kulturi poznatom narodnom izrekom: „Dok jednom ne smrkne, drugome na svane.” Po njemu je pretpostavka o ograničenom dobru glavna kognitivna komponenta egalitarnog sindroma u jugoslovenskoj nacionalnoj kulturi (Županov, 1987: 48). Često se ističe i srodnost socijalističkih i duboko ukorenjenih tradicionalističkih obrazaca (Lazić, 2003; Lazić, Cvejić, 2007), koja je u velikoj meri olakšala učvršćivanje novog poretka u relativno kratkom vremenskom periodu. Tradicionalna kolektivistička orijentacija je našla svoj korelat u isticanju prioriteta klase ali i otvorenog ideološkog obezvređivanja individualizma kao „buržoaskog” principa. Bezuslovno patrijarhalno prihvatanje autoriteta predstavljalo je osnovu usvajanja izričito hijerarhijski organizovane nomenklature, uz neupitnu ulogu vođe, doživljavanog kao „oca nacije” (više o kultu ličnosti Josipa Broza Tita videti u Mojić, 1995). U isto vreme, specifično seosko-plemensko demokratsko nasleđe dodatno je podstaklo neprijateljstvo prema razlikovanju nadređenih u odnosu na podređene, posebno onih koji su na posredan način predstavljali hijerarhiju (drugim rečima, što je udaljeniji ili viši nečiji položaj u hijerarhiji utoliko je i manje problematičan; jedini autoritet koji se ne dovodi u pitanje jeste autoritet vođe na samom vrhu piramide). Patrijarhalna zaštita članova zajednice stvorila je matricu koja je lako prihvatila komunistički ideal jednakosti, uz socijalne funkcije države koje su daleko prevazilazile njene ekonomske mogućnosti. Zatvorenost i nepoverenje prema okruženju, bitni elementi ruralne svesti, nastavili su se i u državi koja je bila „u okruženju” – „večnog” neprijatelja sa zapada i ne manje opasnog protivnika sa istoka. Sopstveni položaj se u toj situaciji posmatrao superiornim: nadmoć

249

nad zapadom se zasnivala na „istorijski savršenijem” tipu društva (socijalizam kao „viša faza” istorijskog razvoja), a nad istokom zahvaljujući prisustvu zapadnih elemenata (standard života stanovništva, otvorenost zemlje, modernost u kulturi itd.) (Lazić, 2003: 204-205). Na kraju ovog dela rada može se izreći i jedna smela ocena jugoslovenskog samoupravnog modela. Naime, čini se da je on bio značajan deo pomenute svesti o svojevrsnoj posebnosti i nadmoći celokupnog društvenog sistema SFRJ. Tu bi se moglo pomenuti i prenaglašavanje uloge partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu u konačnoj pobedi savezničkih sila, glorifikovanje otpora Staljinu u sukobu 1948-1953. godine, preuzimanje skoro isključivih zasluga za razvoj Pokreta nesvrstanih i slično. Kada je reč o samoupravljanju, forma je odnela pobedu nad suštinom i jedna nesumnjivo napredna ideja doživela je krah zajedno sa državnom zajednicom u kojoj je nastala.

7. Radnička participacija u Srbiji danas

250

Kao što je već ranije rečeno, u ovom tekstu je prihvaćeno najšire određenje participacije kao procesa koji omogućava zaposlenima da imaju određeni uticaj na svoj rad i uslove pod kojima rade. Jedan od glavnih razloga za to je verovatno nada autora (u skladu sa ranije dominantnom humanističkom argumentacijom među istraživačima participacije) da se u turobnoj radničkoj svakodnevici u Srbiji danas pronađe takav uticaj makar i u najmanjim tragovima. Naredni redovi pokazaće stvarno stanje u tom pogledu. Nakon 1989. godine i izvesnog raspada društvenog sistema socijalističkog samoupravljanja gotovo su nestala i istraživanja učešća u odlučivanju u radnim organizacijama. Ipak, te godine je sprovedeno prvo i poslednje istraživanje društvene strukture i kvaliteta života na prostoru celokupne Jugoslavije u organizaciji Konzorcijuma instituta društvenih nauka Jugoslavije (KIDNJ). Upitnik je sadržavao i jedno pitanje koje je važno za analizu participacije: „Koliko je vaše učešće u donošenju odluka u vašoj radnoj organizaciji?” Bilo je ponuđeno pet mogućih odgovora: 1. Malo i ne bih želeo da bude veće, 2. Malo, a želeo bih da bude veće, 3. Srednje i ne bih želeo da bude veće, 4) Srednje, a želeo bih da bude veće, 5) Veliko. Vratuša (2006) je analizirala odgovore 1128 ispitanika i 722 ispitanice iz Srbije. Glavni nalaz iz ovog istraživanja jeste da je gotovo tri petine ispitanika i ispitanica (58%) smatralo svoje učešće u donošenju odluka malim, a da je samo 8% ispitanika i ispitanica ocenilo da ima veliko učešće u tom procesu. Samo oko jedne četvrtine ispitanika i ispitanica istovremeno je odgovorilo da je zadovoljno ovim malim učešćem (25%), dok je desetak procenata više ispitanika i

ispitanica želelo da svoje malo učešće u odlučivanju poveća (34%). Rezultati su slični i kod odgovora 8 892 ispitanika i ispitanica iz svih jugoslovenskih republika (Vratuša, 1999). Autorka ističe da „nalaz o tako visokom procentu ispitanika i ispitanica koji ocenjuju svoje učešće u odlučivanju u radnoj organizaciji kao malo, potvrđuje empirijske uvide ranije pomenutih istraživanja o oligarhijskoj strukturi moći i malom faktičkom učešću zaposlenih u odlučivanju u radnim organizacijama, naročito nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika, od kojih je čak 83% ispitanika izjavilo da ima malo učešće u donošenju odluka. Drugi deo nalaza da je više onih isptanika i ispitanica koji žele da povećaju svoje malo učešće, značajan je po tome što pokazuje da je upravo u godini u kojoj su usvojeni pravni akti koji legalizuju ukidanje samoupravnih institucija, u proseku jedna trećina ispitanika i ispitanica, pre svega kvalifikovanih i visoko kvalifikovanih radnika (51%), te nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika (48%), iskazala želju da svoje malo učešće u odlučivanju u radnoj organizaciji poveća” (Vratuša, 2006: 187). Zanimljivo je da je potvrđena i hipoteza izvedena iz feminističke teorijske perspektive koja ukazuje na postojanje i reprodukciju „patrijarhalne kontrole” i dominaciju muškaraca u odlučivanju. Naime, ispitanice su skoro tri puta ređe nego ispitanici (4,3% prema 11,2%) procenile svoje učešće u odlučivanju kao veliko, a za oko jednu trećinu su ga češće ocenile kao malo (29,9% prema 21,3%), dodajući da ne žele da bude veće. Prvo sledeće veće anketno istraživanje koje se bavilo odnosom stanovništva prema participaciji u radnim organizacijama sprovedeno je tek 1996. godine u organizaciji Centra za politikološke studije i istraživanje javnog mnenja Instituta društvenih nauka (CPIJM IDN) iz Beograda na stratifikovanom uzorku od 1 954 odrasla građana Srbije i Crne Gore (Mihailović, 1997). Upitnik je sadržao skraćenu skalu samoupravne orijentacije sa četiri stavke. Ispitanici su zamoljeni da odgovore do kojeg stepena se slažu ili ne slažu sa tim stavovima ili su neutralni. Dva iskaza su izražavala negativan stav prema učešću u odlučivanju („Bilo bi više štete nego koristi ukoliko bi svakome bilo dozvoljeno da učestvuje u upravljanju preduzećem” i „Radnici na ovom stupnju razvoja nisu sposobni za upravljanje preduzećem”). Preostala dva stava su izražavala uslovno pozitivan stav („Učešće zaposlenih u upravljanju bi dovelo do većeg zalaganja na poslu” i „Ukoliko bi zaposleni učestvovali u upravljanju preduzećem, oni bi bili lojalni preduzeću”). Ustanovljeno je da trećina ispitanika (34%) ispoljava pozitivan stav prema participaciji u upravljanju preduzećem, manje od četvrtine (23%) negativan, a najveći broj iskazuje neodlučnost, kolebanje i protivrečna uverenja. Odgovori ispitanika su se razlikovali od stavke do stavke, tj. zavisno od toga o kakvom obliku participacije je reč. Na posebnom pitanju o tome ko bi trebalo da bira direktora preduzeća, gotovo trećina (32%) ispitanika se založila da to čine zajedno vlasnici i zaposleni, a petina (21%) je smatrala da bi vlasnici trebalo da budu svi zaposleni i da oni biraju

251

252

direktora. Samo nešto više od petine (22%) izražava stav da preduzećem treba da upravljaju isključivo vlasnici i da oni sami biraju direktore, dok samo 7% misli da bi vlasnik trebalo da bude država i da ona postavlja direktore. Dakle, pokazalo se da se ukupno više od polovine ispitanika zalagalo za to da zaposleni učestvuju u izboru direktora preduzeća, što je znatno više nego kada je reč o participaciji u celini. Autor ističe da je „nakon svih iskustava i različitih osporavanja samoupravljanja ogroman broj građana zbunjen i neodlučan, ali istraživanje pokazuje da nije mali broj ni onih koji ispoljavaju nedvosmisleno pozitivan opšti stav prema učešću zaposlenih u upravljanju preduzećem. Uprkos svim osporavanjima, očigledno je da su ideje participacije i samoupravljanja još žive” (Kuzmanović, 1997: 189). Istraživanje stavova zaposlenih iz decembra 2000. godine (Vasović, Kuzmanović, 2001) potvrdilo je navedene rezultate. Naime, kada je reč o načinu odlučivanja u državnim preduzećima, zaposleni su se podelili između dve mogućnosti: participacije u upravljanju i punog samoupravljanja (u smislu uticanja na ključne odluke putem kompetentnih predstavnika). Takođe, gotovo dve trećine zaposlenih smatra da su potrebni neki vidovi učešća zaposlenih i u privatnim preduzećima. Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta (ISI FF) u Beogradu je 2003. godine sproveo anketno istraživanje u okviru projekta „Transformacione strategije društvenih grupa u Srbiji“ koji je finansiralo Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije. Za potrebe istraživanja kako se ocenjuje aktuelno stanje i perspektive ostvarivanja participacije u preduzeću i lokalnoj zajednici u upitnik su uključena dva opšta pitanja: „Postoje li mogućnost i izgledi za ostvarivanje participacije zaposlenih u upravljanju u našoj zemlji?” i „Kakvi su izgledi ostvarivanja ravnopravnog učešća u odlučivanju kroz lokalnu samoupravu?” Načelan pozitivan ili negativan stav ispitanika i ispitanica prema participaciji zaposlenih na radnom mestu je ispitivan preko pitanja „Da li ste za učešće zaposlenih u upravljanju preduzećem/ustanovom?”. Za ispitivanje stava ispitanika i ispitanica o tome u kojoj oblasti i u kojem obliku zaposleni treba da učestvuju u donošenju odluka, uključena je baterija pitanja „Ko treba da odlučuje u firmama/preduzećima o…” pojedinim vrstama odluka. Ponuđeni modaliteti odgovora su bili: „uprava sama”, „uprava uz konsultaciju zaposlenih” i „zaposleni bi trebalo da imaju pravo veta” (Vratuša, 2006: 199). Na opšte formulisano pitanje o mogućnosti participacije zaposlenih u upravljanju u anketi 2003. godine više od polovine (51%) ispitanika i ispitanica, od kojih je 62% na odgovarajuće pitanje izjavilo da je zaposleno u državnim i društvenim firmama, odgovorilo je odrečno. Samo 14% ispitanika je odgovorilo potvrdno, a 35% nije znalo odgovor. Autorka smatra da bi bilo pogrešno utvrđeno natpolovično negiranje mogućnosti participacije u odlučivanju na radnom mestu protumačiti kao izraz subjektivne nezainteresovanosti ispitanika i ispitanica za participaciju. Da pomenuti nalaz treba razumeti u svetlu objektivno skučenih mogućnosti ispitanika i ispitanica da

učestvuju u upravljanju, ukazuje činjenica da su još učestalije davali potvrdan odgovor (54%) na pitanje da li su za participaciju zaposlenih u upravljanju u svim firmama bez obzira na njihov svojinski status. Još 19% ispitanika se založilo za ograničavanje participacije zaposlenih na društvene i državne firme, a samo 27% ispitanika i ispitanica je odgovorilo odrečno. Uprkos nemogućnosti neposrednog poređenja rezultata tri analizirane reprezentativne ankete KIDNJ iz 1989, CPIJM IDN iz 1996. i ISI FF iz 2003. i uočenih raslojavanja i mešanja unutar i između pojedinih kategorija ispitanika i ispitanica, Vratuša smatra da je ipak moguće pouzdano izvesti glavni zaključak da se tokom sve tri analizirane ankete relativna ili apsolutna većina ispitanika i ispitanica u Srbiji izjašnjavala u prilog samo delimične privatizacije i uspostavljanja ili povećanja nekog oblika učešća zaposlenih u odlučivanju. Stepen popularnosti ovog „mešovitog” tipa odgovora zavisio je od društvenih i istorijskih okolnosti i iskustava o procesu privatizacije i participacije u odlučivanju u preduzećima i firmama u momentu sprovođenja anketa (Vratuša, 2006: 214). Na kraju ovog kraćeg pregleda empirijskih istraživanja o stavu prema radničkoj participaciji, zanimljivo je prikazati rezultate istraživanja sprovedenog na kvotnom uzorku 3 180 mladih stanovnika Srbije između 16 i 35 godina (Mojić, 2004). Poduzorke su činili kontigenti zaposlene, nezaposlene, srednjoškolske i studentske omladine. Za potrebe analize izdvojene su tri grupe: nezaposleni mladi, zaposleni mladi i mladi u celini (svi ispitanici) (Tabela 4). Uočen je visok stepen neodlučnosti u odgovorima. Gotovo polovina ispitanika kod omladine u celini (49,2%) i nezaposlene omladine (47,7%) ne može da iskaže svoj stav prema navedenom problemu, naspram 35,6% zaposlenih. Ostatak zaposlene omladine naklonjen je participativnom upravljanju u našim preduzećima. Naime, 40,1% njih se slaže (15,0% u potpunosti i 25,1% uglavnom) sa ovom idejom, nasuprot 22,3% onih koji su protiv toga (7,1% u potpunosti i 15,2% delimično). Ovaj rezultat se može smatrati očekivanim protestom protiv trenutnog stanja u kojem je vlasnicima ili menadžerima preduzeća zakonskim propisima, a još više neizvesnom i teškom radnom stvarnošću, u ruke „data” skoro neograničena moć u odnosu na ostale zaposlene. Rezultat toga je, između ostalog, autokratsko ponašanje menadžera (više o stilovima vođstva menadžera u Srbiji videti u Mojić, 2003).

253

Tabela 4. Stav prema participativnom upravljanju u preduzećima Bilo bi dobro da opet postoji neki oblik radničkog učestvovanja u upravljanju preduzećima.

Potpuno se slažem

Uglavnom se slažem

Neodlučan sam

Uglavnom se ne slažem

Uopšte se ne slažem

Omladina u celini

11,1

22,2

49,2

10,0

5,9

Zaposlena omladina

15,0

25,1

35,6

15,2

7,1

Nezaposlena omladina

13,2

24,1

47,7

8,5

5,5 Izvor: Mojić, 2004: 219.

254

Kada je već reč o zakonskom uređivanju radničke participacije u Srbiji, može se reći da je stanje nakon urušavanja samoupravnog socijalizma veoma loše. Zakon o preduzećima SR Jugoslavije iz 1996. godine je, na primer, ostavio mogućnost (ali ne i obavezu) da preduzeća uvedu neki oblik participativnog upravljanja. Zakon o radu Republike Srbije iz 2001. godine je faktički uklonio i poslednje tragove institucionalnih mehanizama kontrole zaposlenih nad upravom preduzeća i učešća u odlučivanju. Važeći Zakon o radu iz 2005. godine u Članu 13. samo pominje, uz druga prava zaposlenih, i neke elemente participacije („konsultovanje”, „izražavanje svojih stavova”): „Zaposleni neposredno, odnosno preko svojih predstavnika, imaju pravo na udruživanje, učešće u pregovorima za zaključivanje kolektivnih ugovora, mirno rešavanje kolektivnih i individualnih radnih sporova, konsultovanje, informisanje i izražavanje svojih stavova o bitnim pitanjima u oblasti rada (Zakon o radu Republike Srbije, 2005: 4). Zanimljivo je i poređenje radničke participacije u Srbiji i u nekim bivšim jugoslovenskim republikama. Kuzmanović je svojevremeno isticao da je u drugim republikama nakon raspada SFRJ koncepcija samoupravnog socijalizma ne samo napuštena, nego se o njoj govorilo ironično kao o velikom društvenom promašaju i zabludi (Kuzmanović, 1997: 168). Ipak, činjenice govore da je na podsticanju radničke participacije mnogo više urađeno u Sloveniji i Hrvatskoj, na primer, nego u Srbiji. U Sloveniji je već 1993. godine usvojen Zakon o participaciji radnika u upravljanju koji reguliše različite oblike informisanja, konsultovanja i saodlučivanja radnika kroz dva kanala participacije (slično kao i u mnogim zemljama Evropske Unije, iako sama Slovenija u to vreme, naravno, još nije bila njena članica): • Radničko učešće u nadzornim i upravnim odborima kompanija; i • Predstavničko telo izabrano od strane radnika – Radnički saveti (Svet delavcev) – ili radnički

„poverenik” u manjim preduzećima. Radnički saveti su mogli zaključivati „participativne sporazume” sa poslodavcima, koji su smatrani dodatnim vidom participacije (Skledar, 2004). Kada je reč o Hrvatskoj, Zakon o radu iz 2004. godine sadrži ceo jedan odeljak pod nazivom „Sudjelovanje radnika u odlučivanju”. Doduše, same odredbe su donekle restriktivne po tome da samo u preduzećima koja imaju najmanje 20 radnika omogućavaju zaposlenima pravo učešća u odlučivanju o pitanjima u vezi sa njihovim ekonomskim i socijalnim pravima i interesima. Zakon takođe predviđa i pravo izbora radničkog veća koje ih zastupa kod poslodavca u zaštiti i unapređivanju njihovih prava i interesa. Inicijativu za stvaranje radničkog veća može pokrenuti sindikat ili najmanje 10 posto radnika zaposlenih kod određenog poslodavca. „(1) Broj članova radničkog vijeća utvrđuje se prema broju radnika zaposlenih kod određenog poslodavca i to kako slijedi: • do 75 radnika 1 predstavnik, • od 76 do 250 radnika 3 predstavnika, • od 251 do 500 radnika 5 predstavnika, • od 501 do 750 radnika 7 predstavnika, • od 751 do 1000 radnika 9 predstavnika. (2) Za svakih sljedećih započetih tisuću radnika, povećava se broj članova radničkog vijeća za dva. (3) Pri izboru članova radničkog vijeća potrebno je voditi računa o ravnomjernoj zastupljenosti svih organizacijskih jedinica i skupina zaposlenih (po spolu, dobi, stručnoj spremi, poslovima na kojima rade i slično)” (Zakon o radu Republike Hrvatske).

8. Zaključak Poznati slovenački sociolog Veljko Rus je još 1970. godine pisao: „Iz ugla gledanja radnika moramo se setiti da su rani dani samoupravljanja pružili san o izjednačavanju uticaja u radnim organizacijama. Radnici su danas realističniji. Ali još uvek nije jasno da li je gubljenje ovog sna ‘zdravo’ ili je za posledicu imalo njihovu još veću frustraciju” (Rus, 1970: 148). Sažeti pregled stavova o participaciji pokazao je da radnici u Srbiji danas još uvek sanjaju o mogućnosti da utiču na svoj rad i uslove pod kojima rade, ali da trenutni zakoni u Srbiji te snove ne prevode u realnost čak ni kao „mrtvo slovo na papiru”, bar formalno propisujući pravo i mogućnost zaposlenima da učestvuju u odlučivanju u svojim radnim organizacijama. Najveći i najuticajniji poslodavci javno

255

256

izjavljuju kako je „radnička klasa u Srbiji veoma razmažena” (Danas, 4-5. februar 2006). Ostaje samo još i da ponovo traže da „samoupravljaju”! Vreme je da vlasnike i menadžere preduzeća neko uputi na ranije pomenute tri vrste argumentacije u prilog participacije na radnom mestu. Ako humanistička argumentacija i preraspodela društvene moći i ne pobude njihovu pažnju, pozitivni uticaj participacije na efikasnost organizacije sigurno hoće. Radnici bi bili sasvim zadovoljni, ne ispitujući „čistotu” njihovih motiva. U trenutnoj situaciji bi i to bio značajan civilizacijski i demokratski pomak, omogućen ili promenama Zakona o radu i propisivanjem obaveznog učešća radnika u upravljanju preduzećima (kao u Hrvatskoj, na primer) ili donošenjem posebnog Zakona o radničkoj participaciji (kao u Sloveniji). Ipak, pored nemogućnosti učešća u odlučivanju u radnim organizacijama, radnici se suočavaju sa još drastičnijim narušavanjem svojih prava na radnom mestu. Država je Zakonom o mirnom rešavanju sporova (Službeni glasnik Republike Srbije 125/04) ustanovila osnivanje Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova. U individualnim sporovima nadležnost ove institucije su otkaz ugovora o radu i isplata minimalne zarade, a u kolektivnim sporovima povodom zaključenja, izmene i dopune kolektivnih ugovora, ostvarivanje prava na sindikalno organizovanje i štrajk. Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova je od svog osnivanja uspešno rešila više od 2500 individualnih i 20 kolektivnih radnih sporova. Iako za svaku pohvalu, ovo sigurno nije ni izbliza dovoljno, kako zbog ograničenih nadležnosti ovog državnog tela, tako i zbog brojnosti povreda radničkih prava u Srbiji danas. Nažalost, najmanje se zna i najređe je istraživano ostvarivanje osnovnih prava iz radnog odnosa kod nas – prava na jednakost i zabranu diskriminacije, prava na zaštitu na radu, prava na ograničeno radno vreme, odmor i drugo. Naravno, ovde se ne sme zaboraviti i na jedan od najtežih oblika gaženja osnovnih ljudskih i radnih prava – zlostavljanje (tzv. „mobing”) na radnom mestu. „Statistički podaci i sporadični izveštaji u medijima svakodnevno nas upozoravaju na dramatične uslove u kojima danas radi veliki broj zaposlenih u Srbiji. Svakih sedam minuta povredi se po jedan radnik, svake nedelje dogodi se jedan smrtni slučaj na poslu. U 2006. godini gotovo hiljadu zaposlenih postali su teški invalidi od povreda na radnom mestu. Znamo da se potpisuju izjave o odricanju od prava na godišnji odmor, da su žene prinuđene da se odreknu materinstva kako bi dobile ili zadržale zaposlenje, da ne postoji dovoljan broj pristojnih i bezbednih ustanova za predškolsku zaštitu dece, osnovnih škola sa produženom i celodnevnom nastavom usklađenom sa radnim vremenom roditelja, dnevnih boravaka za brigu o starima i licima sa posebnim potrebama dok su članovi porodice na poslu, kao ni mnoge druge usluge neophodne da se obezbedi efikasan rad zaposlenih. Znamo da još uvek armija zaposlenih radi bez ikakvog ugovora, uplata penzionog i zdravstvenog osiguranja, redovnog isplaćivanja plata i bez ikakve garancije da će

zadržati radno mesto jer to najčešće zavisi od volje i hira poslodavca. Prema istraživanjima o percepciji sigurnosti radnog mesta i uslova rada, Srbija se nalazi na začelju evropskih država” (O poštovanju prava iz radnog odnosa: primeri kršenja prava zaposlenih, 2008: 6). Pomenuta i druga srodna prava deo su Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji je Republika Srbija preuzela kao jedna od sledbenica nekadašnje SFRJ, kao i drugim međunarodnim dokumentima koje je naša zemlja ratifikovala. Ovim dokumentima pripada i Evropska socijalna povelja iz 1996. godine, kao jedan od ključnih dokumenata Saveta Evrope, koje države članice ratifikuju nakon prijema u ovu organizaciju, što Srbija još nije učinila. U leto 2008. godine Srbija je dobila, kao što se često ističe, „socijalno odgovornu vladu”. Niz aktivnosti ove vlade i uopšte državnih institucija u poslednje vreme zaista navodi na pomisao da će se energičnije insistirati na ostvarivanju radnih prava zaposlenih. Iz Ministarstva rada i socijalne politike stižu uveravanja da će Evropska socijalna povelja biti ratifikovana do kraja 2008. godine. U javnosti se sve češće pominje skorašnje donošenje zakona o sprečavanju „mobinga”, a donesene su i prve sudske presude zbog zlostavljanja na radnom mestu. Sve to su ohrabrujući koraci, ali je nužno da država još odlučnije i istrajnije zaviri u „crne kutije” radnih organizacija koje skrivaju svoje mračne tajne i iznese ih na svetlo dana.

257

Literatura

258

1. Bar-Haim, A. 2002. Participation Programs in Work Organizations: Past, Present, and Scenarios for the Future. Westport: Quorum Books. 2. Bertsch, G. K., Obradović J. 1979. Participation and Influence in Yugoslav Self-Management. Industrial Relations. Vol. 18, No. 3, pp. 322-329. 3. Bolčić, S. 2003. Svet rada u transformaciji: Lekcije iz savremene sociologije rada. Beograd: Plato. 4. Dachler, P. H, Wilpert, B. 1978. Conceptual Dimensions and Boundaries of Participation in Organizations: A Critical Evaluation, Administrative Science Quarterly, Vol. 23, No. March, pp. 1-39. 5. Danas, 4-5. februar 2006. http://www.danas.co.yu/20060204/ekonomija1.html 6. Foster, G. M. 1965. Peasant Society and the Image of Limited Good. American Anthropologist, Vol. 67, No. 2, pp. 293-315. 7. Gill, C., Krieger H. 2000. Recent Survey Evidence on Participation in Europe: Towards a European Model? European Journal of Industrial Relations, Vol. 6, No. 1, pp. 109–132. 8. Heller, F., Pusić E., Strauss G. Wilpert B. 1998. Organizational Participation: Myth and Reality. Oxford: Oxford University Press. 9. IDE 1981. Industrial Democracy in Europe. Oxford: Clarendon Press. 10. Kuzmanović, B. 1982. Vrednosna usmerenost i spremnost za angažovanje u samoupravljanju preduzeća. u: Obradović, J. (ured.) Psihologija i sociologija organizacije. Zagreb: Školska knjiga. 11. Kuzmanović, B. 1997. Stav prema participativnom upravljanju. u: Mihailović S. (ured.) Između osporavanja i podrške: Javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije. Beograd: Institut društvenih nauka, Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje. 12. Lazić, M. 2003. Serbia: A Part of Both the East and the West? Sociologija, Vol. XLV, No. 3, pp. 193-216. 13. Lazić, M., Cvejić S. 2007. Class and Values in Postsocialist Transformation in Serbia. International Journal of Sociology, Vol. 37, No. 3, pp. 54-74. 14. Likert, R. 1961. New Patterns of Management. New York: McGraw-Hill. 15. Mihailović, S. (ured.) 1997. Između osporavanja i podrške: Javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije. Beograd: Institut društvenih nauka, Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje. 16. Miladinović, S. 2003. Uvod u sociologiju organizacije. Beograd: Fakultet organizacionih nauka. 17. Mojić, D. 1995. Evolucija kulta Josipa Broza Tita 1945-1990: Analiza štampe. Srpska politička misao, Vol. II, No. 1, pp. 133-154. 18. Mojić, D. 2003. Stilovi vođstva menadžera u Srbiji. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta. 19. Mojić, D. 2004. Zaposlena omladina početkom trećeg milenijuma, u: Mihailović S. (ured.) Mladi zagu-

bljeni u tranziciji. Beograd: Centar za proučavanje alternative. 20. Novosel, P. 1982. Reforma, samoupravljanje i socijalna psihologija predindustrijskog mentaliteta. u: Obradović, J. (ured.) Psihologija i sociologija organizacije. Zagreb: Školska knjiga. 21. poštovanju prava iz radnog odnosa: primeri kršenja prava zaposlenih. 2008. Beograd: Centar za demokratiju. 22. Pateman, C. 1970. Participation and Democratic Theory. Cambridge: Cambridge University Press:. 23. Petrović, D. 2000. Društveni činioci demokratizacije rukovođenja u savremenim radnim organizacijama. Sociologija, Vol. 42, No. 3, str. 377-396. 24. Rus, V. 1970. Influence Structure in Yugoslav Enterprise. Industrial Relations, Vol. 9, No. 2, pp. 148-160. 25. Singh, P., Bartkiw T. J., Suster Zeljan. 2007. The Yugoslav Experience with Workers’ Council: A Reexamination. Labor Studies Journal, Vol. 32, No. 3, pp. 280-297. 26. Skledar, S. 2004. Board-level Employee Participation Examined. http://www.eurofound. europa.eu/ eiro/2003/12/feature/si0312101f.htm 27. Stanojević, M. 2003. Workers’ Power in Transition Economies: The Cases of Serbia and Slovenia. European Journal of Industrial Relations, Vol. 9, No. 3, pp. 283–301. 28. Supek, R. 1982. Participacija i industrijska demokracija. u: Obradović J. (ured.) Psihologija i sociologija organizacije. Zagreb: Školska knjiga. 29. Vasović, M, Kuzmanović, B. 2001. Vrednosni prioriteti zaposlenih. u: Mihailović S. (ured.) Sindikati Srbije: od sukoba ka saradnji. Beograd: Fridrich Ebert Stiftung; Centar za socijalne i demokratske studije. 30. Vratuša, V. 1999. Gender, Class and Participation in Decision-Making in the former Yugoslavia. Economic Analysis, Vol. 2, No. 1, pp. 57–68. 31. Vratuša, V. 2006. Stav prema učešću u odlučivanju na radnom mestu odraslog stanovništva Srbije krajem XX i početkom XXI veka. u: Tomanović S. (ured.) Društvo u previranju. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta. 32. Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. 2004. http://www.ramrrs.sr.gov.yu/tekstovi/cirilica/ Zakon%20o%20mirnom%20resavanju%20radnih%20sporova.pdf 33. Zakon o radu Republike Hrvatske. 2004. http://www.nn.hr/clanci/sluzbeno/2004/2415.htm 34. Zakon o radu Republike Srbije. 2005. http://www.parlament.sr.gov.yu/files/lat/pdf/zakoni/2005/ pdf_007_3902-04_Lat.zip 35. Županov, J. 1982. Samoupravna radna organizacija – ideal i stvarnost u svjetlosti jedne organizacijske teorije. u: Obradović J. (ured.) Psihologija i sociologija organizacije. Zagreb: Školska knjiga. 36. Županov, J. 1983. Marginalije o društvenoj krizi. Zagreb: Globus. 37. Županov, J. 1987. Sociologija i samoupravljanje. Zagreb: Školska knjiga. 38. Warner, M. 1975. Whither Yugoslav Self-Management? Industrial Relations Journal, Vol. 6, No. 1, pp. 65-72.

259

260

Zorica Trikić Jelena Vranješević NI CRNO NI BELO: IZMIšljene grupe, PROmišljeni pojedinci, ZAmišljeni svet „Putniče, nema utabane staze. Mi pravimo stazu hodajući”

Antonio Machado

Sažetak Ovaj rad se bavi ulogom i značajem transformativnog obrazovanja u oblasti društvene pravde. U radu je predstavljen program „Ni crno ni belo” - obrazovanje protiv predrasuda i za uvažavanje različitosti, kao jedan od mogućih modela za razvijanje kritičke svesti o problemima nejednakog tretmana ljudi zbog razlika koje među njima postoje. Program je namenjen mladima i odraslima koji sa njima rade i sastoji se iz tri komponente: imenovanje fenomena, davanje glasa onima koji se ne vide i ne čuju i izgradnja savezništva. Ciljevi programa su sticanje znanja o mehanizmima nastajanja i održavanja društvene nejednakosti, razvijanje ličnih kompetencija od značaja za saradnju i rad u ovoj oblasti, kao i podsticanje odgovornosti za akciju na ličnom i profesionalnom planu. Ključne reči: transformativno obrazovanje, društvena pravda, paradigma tolerancije/transformacije, odrasli/mladi.

Abstract This paper focuses on the role of transformative education and its significance in the field of social justice. The program „Neither Black nor White” – anti bias education, for appreciation of diversity, has been presented in the paper as one of the possible models for fostering critical consciousness about unequal treatment of people due to the differences that exist among them. The program is aimed at the young people and adults who work with them and it consists of three segments: naming reality, voicing (helping people to be heard and seen) and building allies. The goal of the program is to help people gain knowledge on mechanisms that create and perpetuate inequality in the society, help them develop

261

personal competences for cooperation in the field of social justice and empower individuals and groups to take responsible actions both on personal and professional level. Key words: transformative education, social justice, paradigm of tolerance/transformation, young people/adults

262

U ovom tekstu pokušaćemo da objasnimo zašto je važno raditi sa decom/mladima na problemu društvene pravde: obrazovanju protiv predrasuda i za uvažavanje različitosti, kao i zašto je u ovoj vrsti obrazovanja neophodno kontinuirano usklađivati dve, često veoma nezavisne paradigme paradigmu tolerancije u skladu sa kojom je neophodno podržavati pojedince i raditi na podizanju nivoa njihove tolerancije za drugost i razvijanje kapaciteta za saradnju i paradigmu transformacije po kojoj je neophodno obezbediti promene u sistemu. To znači da je potrebno učiti i osnaživati pojedince da prevazilaze ustaljene načine mišljenja i delanja, uz istovremenu podršku sistema i zakona koji jasno regulišu pravila ponašanja i predviđaju posledice u slučaju nepridržavanja tih pravila (Nieto,1998). Iako je zakonom garantovana jednakost svim građanima bez obzira na nacionalno/etničko poreklo, jezik, veroispovest i druge individualne i grupne razlike, neophodno je naučiti svakog pojedinca, ne samo kako da poštuje ono što mu je blisko i poznato, već i kako da uvažava i one koji su različiti. Kao praktičarke, od kojih se očekuje da na društvene probleme i izazove reaguju na smislen i efikasan način kroz programe, ili različite aktivnosti usmerene na prevazilaženje problema, često smo u situaciji da se pitamo na koji način da to uradimo, odakle da počnemo, sa kim da radimo i hoće li naša akcija imati efekta i biti u najboljem interesu onih sa kojima radimo, a koji su nam potrebni kao podrška i saveznici u kreiraju promena u kojima će svi građani uživati mogućnosti za ostvarivanje formalno zagarantovanih jednakih prava.

263

O čemu govorimo? „Oni koji se ne pomeraju, ne primećuju svoje okove” Roza Luksemburg

264

Diskurs po kome je nemoguće promeniti postojeće stanje u društvu je diskurs onih ljudi koji su prihvatili status quo, bilo iz očaja ili zato što on zadovoljava neke od važnih potreba kao što su potreba za sigurnošću, jasnoćom i pripadanjem. Radeći sa odraslima i mladima na programima obrazovanja za društvenu pravdu, često nam se događalo da se već na prvom koraku jasno suočimo sa strahom od promene i različitim otporima kroz koje se taj strah manifestuje. Jedan od najčešćih vidova otpora je uverenje da je postojeća situacija deo „normalnog poretka„ i da je ne možemo kritički preispitivati pošto je to „prirodan tok razvoja jednog društva”. Česti su i otpori koji se manifestuju kao potpuno negiranje postojanja problema, ili pokušaj da se problem minimizira i svede na izolovane slučajeve, a ne na fenomene koji su sastavni deo društvene realnosti. Ovo poricanje na ličnom nivou obično je podržano i potkrepljeno zvaničnim poricanjem društva i kulture u kojoj živimo. Poricanje je ugrađeno u „fasadu” države i implicitno je „nepisanim sporazumom regulisano o čemu sme da se govori da se ne bi urušili kolektivni mitovi slika o sebi„ (Koen, 2003). Promena izaziva kod mnogo ljudi strah, naročito ukoliko nisu jasno ponuđene alternative postojećem stanju koje treba menjati. Promena ugrožava važne potrebe za jasnoćom i izvesnošću i ukoliko najavljene promene prete narušavanju jednom uspostavljene ravnoteže, sigurnosti i jasne slike sveta i dovode do stanja neizvesnosti i nejasnoće, javlja se veliki otpor. U psihologiji se pominje i „naučena bespomoćnost„ (Seligman, 1975), tj. pasivnost nastala usled gubitka nade da možemo da promenimo ishode situacije svojom akcijom. Naučena bespomoćnost pasivizira ljude i dovodi do poricanja lične odgovornosti, negiranja bilo kakve mogućnosti promene i predstavlja pristajanje na postojeće stanje. Dugotrajna izloženost situaciji u kojoj svaka akcija dovodi do istog (obično negativnog) efekta, ili nema efekta, značajno umanjuje sposobnost ljudi da se aktivno suprotstave i da zamisle nešto drugačije, novo, nešto što trenutno ne postoji i što i od njih samih zahteva da postanu deo promene koju žele da stvore. Istraživanje koje je sprovela Koalicija dece i mladih okupljena pri Centru za prava deteta u toku prošle godine na više od 1100 svojih vršnjaka iz nekoliko gradova u Srbiji, pokazalo je da: • skoro 30 % dečaka srednjoškolaca izražava spremnost da tuče homoseksualce • petina mladih oba pola zagovara etnički čistu državu • petina mladih smatra da ne zna dovoljno o svojim pravima • dečacima su najvažnija prava vezana za zdravlje i zaštitu života, a devojčicama zaštita od svih vrsta maltretiranja

Jedna od preporuka koju je Koalicija dece i mladih uputila odraslima/državi je neophodnost stvaranja društva u kojem će se deca/mladi osećati fizički i psihički bezbedno i sigurno. U nacionalnoj strategiji za mlade u delu 3.9. koji se odnosi na bezbednost mladih napominje se da je uočen porast nasilja među mladima, kao i izraženost diskriminacije i netolerancija koju najčešće trpe marginalizovane grupe (Romi, manjinske verske zajednice, gej populacija, HIV pozitivni, stari, osobe sa hendikepom i druge manjinske i marginalizovane grupe). Istraživanje sprovedeno u okviru projekta UNICEF-a „Škola bez nasilja” među učenicima iz 54 osnovne škole u Srbiji (29 000 učenika/ca), pokazalo je da je njih 44% lično doživelo nasilje, a 28% na neki način u njemu i učestvovalo. Prema podacima MUP-a Srbije u toku 2006. godine 40 učenika/ca zadobilo je teške, a 331 lakše telesne povrede u sukobima u školi ili njenoj blizini. Ovi podaci su samo jedan (mali) deo slike o društvu u kojem živimo i kontekstu odrastanja naše dece/mladih.

Da li smo stvarno iznenađeni? „Um je kao padobran – funkcioniše samo kad je otvoren”

Orson Vels Ako bismo napravili paralelu sa modelom iz sistemske porodične terapije u kojoj se osoba koja dolazi da traži stručnu pomoć tretira kao „delegirani pacijent” koji ukazuje da u porodičnom sistemu postoji problem, mogli bismo da kažemo da nam deca/mladi šalju poruku da smo kao društvo „bolesni” i da je neophodno da nešto što pre preduzmemo. Društvo u Srbiji je društvo u tranziciji, dodatno obeleženo ratovima i konfliktima. Kao jedna od posledica raspada jugoslovenske zajednice, ratova i ekonomskog propadanja, javila se velika zatvorenost našeg društva u odnosu na spoljašnje okruženje i nasilna homogenizacija, tj. netolerancija na različitosti. Ova višegodišnja izolacija koja se ogledala u smanjenom protoku i selektivnom plasiranju informacija, stvorila je veoma pogodno tle za razvoj najraznovrsnijih stereotipa i predrasuda koje vode ka netrpeljivosti i diskriminaciji svega što je na bilo koji način drugačije od većine. Strah od različitosti postaje dominantan obrazac ponašanja i svaka drugost se posmatra kao potencijalna opasnost, koja unosi dodatnu nejasnoću i nesigurnost u sopstveni položaj u zajednici. Usled teških životnih i ekonomskih uslova manjinske društvene grupe, sa svojim osobenostima, negativno su etiketirane i odbacivane. Agresija se usmerava na one koji

265

266

se doživljavaju kao drugačiji i slabiji. Primećen je porast nasilja nad pripadnicima manjinskih grupa koje se percipiraju kao inferiorne i koje postaju žrtveni jarci koji se okrivljuju za većinu problema oko nas. Iako diskriminacija nije javno dozvoljena, ona postoji u svojim manje vidljivim i implicitnim oblicima i inherentna je većini institucija sistema. Na taj način, postojeće predrasude i stereotipi dobijaju na snazi i postaju ozbiljan društveni problem. Odrastanje u društvu koje je u tranziciji nije ni malo lako. Škola i druge institucije koncipirane su tako da podržavaju neselektivno i neadekvatno prenošenje informacija o onima koji se od nas razlikuju i koji potiču iz drugih grupa. Kroz sistem obrazovanja/vaspitanja deca usvajaju raznovrsne predrasude i stereotipne modele ponašanja i razmišljanja, izgradjući stavove o drugima, čak i onda kada „te druge” nisu nikada sreli. Kompetitivna sredina, nedostatak saradnje, pasivnost i sankcionisanje kritičkog mišljenja koje bi se baziralo na razlikovanju činjenica od tumačenja i interpretacije istih, predstavlja pogodno tle za diskriminaciju svih vrsta. U takvim uslovima, čak i svest o tome da predrasude postoje, ne nudi perspektivu za akciju, pošto se lična odgovornost poriče i ukida se mogućnost pojedinca da bude agens promene. Diskriminacija i mehanizmi njenog delovanja, sve više su utkani u društvenu svest i institucije sistema, očigledna je neravnoteža moći (resursa) između različitih grupa, što ukazuje na postojanje opresije u društvu, tj. „izama”, koji su postali sastavni deo svakodnevice, tj „u vazduhu su, dišemo ih”. Postali smo društvo u kojem se pojave i ponašanja koja su u sukobu sa bazičnim ljudskim vrednostima i zakonskim dokumentima, opravdavaju i doživljavaju kao nešto „normalno”. Uzajamna etiketiranja, nasilje, nepoštovanje, diskriminacija smatraju se „normalnim pojavama”, bez svesti o tome da su ta ponašanja postala toliko uobičajena da smo ih sami proglasili „normalnim”, budući da smo se na njih navikli i zaboravili da postoje i drugi načini na koje svoje nezadovoljstvo možemo da izražavamo. Pričati npr. viceve koji vređaju pripadnike/ce drugih naroda i/i li etničkih grupa smatra se normalnim i prihvatljivim, ne vodi se računa o osećanjima drugih i gubi se osetljivost kako za implicitne, tako i za eksplicitne primere kršenja prava i opresije. Više nam ne smeta da čujemo izraz „politički opravdano ubistvo”, ne zapitamo se da li pitanje ankete sme da glasi: Da li mislite da je opravdano tući pripadnike/ce nn grupe?, gledamo kako deca/mladi dobijaju batine i trpe različite oblike nasilja i kako se talas nasilja širi prema svima koji su na bilo koji način drugačiji. Diskurs nipodaštavanja, vređanja i dehumanizacije osvojio je sve pore društva tako da svako podsećanje na pristojnost i poštovanje izaziva snažne, često nasilne reakcije okoline. Reći istinu je tabu – cinkarenje, doušništvo, ohrabrivanje neprijatelja, oni koji pokušavaju da kažu šta se dešava bivaju diskreditovani (Koen, 2003). Društvo u Srbiji po svojim karakteristikama podseća na tzv. društva u regresiji (Volkan, 2001) koja kao osnovne karakteristike imaju: gubitak individualnosti, okupljanje oko lidera, dezintegraciju porodice

i bazičnog poverenja, unutrašnju podelu na dobre (prate lidera) i loše (bune se) članove društva, depresiju i paranoju, oštru podelu na Mi i Oni, Nas i Njih, doživljaj geografske granice kao „druge kože”, demonizaciju i dehumanizaciju drugih i spremnost na sve da bi se održao grupni identitet, magijsko mišljenje i gubitak kontakta sa realnošću, mitomanija, postojanje elita koje kreiraju prekid u istorijskom toku grupe i prazninu ispunjavaju elementima kao što su religijski fundamentalizam, etnička osećanja, novi nacionalizam i nova „prečišćena” istorija. Različite manjinske grupe, kao i pripadnici drugih nacionalnih i etničkih grupa negativno su etiketirane i smatraju se glavnim krivcem za sopstveni marginalizovani položaj. U literaturi se ovaj mehanizam sreće pod imenom „okrivi žrtvu” (Ryan, 1976) i predstavlja moćan mehanizam za održavanje postojećih predrasuda, odnosa moći i opresije. Suštinu ovog mehanizma čini traženje uzroka problema u karakteristikama onih grupa koje problem imaju i trpe posledice, a ne u sistemu tj. institucijama sistema u kojima postoji neravnoteža moći i koje ne pružaju jednake šanse svim grupama. Na taj način problemi se rešavaju pokušajem da se promene pojedinci/ grupe, a ne da se menja sistem, tj. uslovi koji su do problema i doveli. Ovo dovodi do jačanja predrasuda prema određenim grupama i opravdavanja svega onoga što im se događa kao stvar „njihove odgovornosti i odluke„. Na taj način se ciklus nasilja koji počinje stereotipima/predrasudama koje pripadnici jedne (dominantne/privilegovane) grupe imaju o drugim (manjinskim/ marginalizovanim) grupama i diskriminacijom/opresijom, tj. nejednakim tretmanom manjinskih grupa koje „nisu ni zaslužile bolje„, često završava tako što pripadnici manjinskih grupa počinju da prihvataju sliku koju o njima ima dominantna grupa kao istinitu i tačnu i počinju da se ponašaju u skladu sa tom slikom (internalizovana opresija, ili efekat samoispunjujućih proročanstava). Na taj način se već postojeće predrasude samo učvršćuju i to čini krug nasilja/opresije još zatvorenijim i jačim. U pokušaju da se problemi nasilja/diskriminacije rešavaju, koriste se različite nasilne metode: uzajamno optuživanje i traženje dežurnog krivca: krivi su roditelji, škola, deca/mladi, društvo u celini, mediji, zajednica koja više i ne postoji, međunarodni pritisci, protekli ratovi, anomija, i sl. Odvija se borba za poziciju „najveće žrtve” i govori se isključivo o krivici, ali ne i o odgovornosti za ono što se dešava, što dodatno podržava i podstiče lični osećaj nemoći. Na taj način se problem sve više struktuira, dobijajući sve agresivniju pojavnu formu.

267

Kako izaći iz kruga? „Problemi koje imamo ne mogu se rešiti načinom razmišljanja koji ih je i kreirao” Albert Ajnštajn

268

Polazeći od ideje o transformativnom obrazovanju (Freire, 1984), pokušale smo da izlazak iz kruga bude kroz program koji će osnažiti ključne odrasle, pojedince i grupe, podstaći ih na akciju, navesti da iznova (pre)ispitaju svet u kome žive, da bi mogli da ga menjaju i drugačije pristupe deci/mladima. 2000. godine, uz podršku Fonda za otvoreno Društvo u Srbiji, napravile smo program „Ni crno ni belo” - obrazovanje protiv predrasuda, za uvažavanje različitosti i počele da ga primenjujemo u školama u radu sa učiteljima/nastavnicima, školskom upravom, a ubrzo zatim i u radu sa NVO aktivistima koji se bave zaštitom prava manjinskih i marginalizovanih grupa, studentima, mladima iz različitih političkih stranaka i predstavnicima lokalnih zajednica. 2005. godine program Ni crno ni belo, postao je deo programa „Obrazovanje za društvenu pravdu - način izgradnje otvorenog društva” Instituta za otvoreno društvo (Njujork). Taj program se trenutno primenjuje u 29 zemalja centralne i jugoistočne Evrope, Baltičkim zemljama u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, zemljama Centralne Azije i Haitiju.1 U ovom trenutku, preko sto trenera/ica radi ovaj program, u nadi da će njegovom primenom osloboditi ljudske potencijale i vrednosti koje će biti pokretačka snaga za kreiranje drugačijeg društva. Kao polje delovanja izabrale smo obrazovanje (formalno, neformalno, informalno) polazeći od koncepta društvene pravde i jednakih mogućnosti za sve. Paolo Freire (Freire, 1984) je u svojim radovima govorio o kontinuiranom, doživotnom obrazovanju kao putu oslobođenja. On je tvrdio da se koreni društvene nepravde i neravnopravnosti nalaze u formalnim obrazovnim programima i da su školski programi osmišljeni na način koji pripadnike manjina i siromašne čini nekompetentnim da se suoče sa izazovima savremenog društva. Neki autori (Postman & Weingartner, 1969) o obrazovanju govore kao o „subverzivnoj delatnosti” i smatraju da se suštinske društvene promene mogu desiti samo ako se radikalno promeni odnos prema obrazovanju. Obrazovanje po njima treba da sadrži potencijal za socijalnu promenu i ne sme da predstavlja mehanizam reprodukcije društvene opresije, već mehanizam društvene kritike i transformacije.

1 Program spovode NVO organizacija, članice međunarodne Korak po Korak asocijacije, u Srbiji je to CIP - Centar za interaktivnu pedagogiju. Autorke ovog teksta učestvovale su u izradi programa, obuci i superviziji trenera.

„Pedagozi koji odbijaju da transformišu ružnoću ljudske bede, društvene nepravde i nejednakosti, bez izuzetka postaju pedagozi za kroćenje (pripitomljavanje, porobljavanje duše koja treba da služi gospodaru) oni neće ništa promeniti i nikome neće služiti, nego će uspeti samo da nađu moralnu utehu u nesreći”. (Freire,1984)

Ukoliko se obrazovanje doživljava kao „pripitomljavanje dece”, kao vrsta „treninga” novih generacija da služe roditeljima i drugim odraslima i kao način da se očuva postojeći status quo u društvu, neće biti učinjen pokušaj da se kreiraju uslovi u kojima svako dete/mlada osoba može da razvije svoje potencijale do njihovih krajnjih mogućnosti. Takođe, ako se veruje da obrazovanje služi da se „popravi”, „prepravi” sve ono što se ne uklapa u dominantnu društvenu paradigmu, ono će se koristiti da se promene oni koji su drugačiji, što direktno vodi do diskriminacije/ opresije. Svako ko učestvuje u procesu obrazovanja, bez obzira da li se radi o formalnom, neformalnom ili informalnom obrazovanju, mora da napravi svestan i odgovoran izbor: da li će svoje kapacite koristiti da kreira promenu ili da je „sabotira” (Stamopoulos, 2003). Filozofija obrazovanja mora da se menja i transformiše, da bi bila nešto više od pukog prenošenja znanja i prilagođavanja karakteristikama postojećeg, savremenog društva, jer ni ono ne sme biti posmatrano kao jedino i moguće. Zahtevaju se novi pristupi i drugačije razumevanje u kojem centralnu ulogu ima ideja uvažavanja različitosti i inkluzivnost. Ta nova filozofija operacionalizovana je kroz četiri obrazovna cilja koja moraju da se ostvare: učiti da bi se znalo (učiti radi znanja, sticati nova znanja); učiti da bi se radilo ( sticanje radnih veština, navika); učiti da bi se živelo zajedno (otvorenost za drugost, saradnja, poštovanje, izgradnja zajednice) i učiti da bi se bilo/živelo (ostvarivanje ljudske celokupnosti, razvoj ličnog i grupnog identiteta, samopoštovanja i samouvažavanja) (Delor, 1996). Krajem 70-tih, u školskim udžbenicima je pisalo: „Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da se brine za svoju budućnost„. Onda su 90tih te iste generacije tada mladih ljudi aktivno učestvovale u ratu, kršile humanitarno pravo i bazične ljudske vrednosti. Možda bi bilo drugačije da su postojali odrasli koji bi sa tim istim mladima razgovarali o tome da „ zlodelo nije pojam, zlodelo je institucija i konkretna društvena praksa..” (Arent, 2000), kao i kako je lako manipulisati postojećom slikom o drugima da bi se mobilisala mržnja i dehumanizirali ti drugi. Ovaj fenomen se može najbolje ilustrovati kroz Olportov model: Pet koraka od ogovaranja do genocida (Allport, 1954). Priča počinje sa prvim korakom ogovaranjem („Oni su ružni, prljavi i zli„), tj. stereotipnim procenjivanjem drugih. Budući da stereotip (šta mislimo) često prati i afektivna komponenta (šta osećamo), kao i konativna komponenta (šta želimo da uradimo), drugi korak se sastoji iz akcije nastale na osnovu toga šta mislimo i kako se u vezi sa tim osećamo. Drugi korak je obeležen pojavom socijalne distance, tj. izbegavanjem/prekidanjem kontakta sa pripadnicima te druge grupe,

269

270

dok je treći korak diskriminacija, tj. ograničavanje/uskraćivanje različitih prava pripadnicima te druge grupe, pošto su „ružni, prljavi i zli” i ne mogu da imaju ista prava kao mi koji smo „lepi, čisti i dobri”. Četvrti korak je fizička agresija, koja se opravdava već postojećim stereotipima o drugoj grupi i peti korak je genocid - istrebljenje, uništenje onoga što je drugačije. Mehanizam koji leži u osnovi i podržava ovaj proces je postepena i sistematska dehumanizacija onih koji su drugačiji, tako da se često ono što nazivamo „drugačijim tretmanom„ nekih pojedinaca i grupa, u stvari svodi na „nehumani tretman”. A kada ONI postanu ONO, nema nikakvih prepreka da se unište bez osećanja bilo kakve odgovornosti. Opšti cilj programa obrazovanja za društvenu pravdu je razvijanje kritičke svesti o problemima nejednakog tretmana ljudi zbog razlika koje među njima postoje. Ti programi bi trebalo da predstavljaju deo procesa obrazovanja i vaspitanja demokratskog građanina/ke da ceni slobodu, prava i autonomiju kao vrhunske vrednosti, ali i preuzima odgovornosti, obaveze (pravne i moralne) koje proističu iz života u zajednici, kroz uvažavanje prava i potreba drugih. Ono čemu se teži je formiranje slobodne, autonomne osobe, svesne svojih prava i obaveza u odnosu na samog/u sebe, na druge ljude i svet oko sebe. Ova vrsta obrazovanja je složen i dugotrajan proces koji uključuje razvijanje i usvajanje mnogih znanja i veština: učenje i razmenu informacija o temama koje su neophodne za uspostavljanje pravednog društva (načini funkcionisanja demokratskog civilnog društva, kritičko mišljenje, preispitivanje svojih i tuđih stavova i argumenata, otvorenost za učenje i promenu); razvijanje osnovnih demokratskih vrednosti: slobode, jednakosti i uzajamnosti kao vrednosti svakog pojedinca; stvaranje bezbednog konteksta u kome svi mogu da razvijaju toleranciju i otvorenost za različitosti, negujući odnos ravnopravnosti i međusobnog poštovanja; stvaranje uslova u kojima će se na različitost gledati kao na nešto što obogaćuje; razvijanje osetljivosti za probleme društva i motivisanje za preduzimanje konkretnih akcija na planu rešavanja tih problema. Obrazovanje za društvenu pravdu i uvažavanje različitosti predstavlja kombinaciju podsticanja razvoja ličnih kapaciteta/moći pojedinaca i razvoja socijalnih veština i interakcije sa drugima. Razvoj ličnih kapaciteta/moći ogleda se u razvoju samopoštovanja i uverenja da možemo da utičemo na stvari i da ih menjamo, dok razvoj socijalnih veština predstavlja učenje raznih kooperativnih veština, veština slušanja, uvažavanja drugih i poštovanje drugačijeg mišljenja, veštine dijaloga. Na taj način i deca/mladi i odrasli postepeno uče da rade zajedno i da saradjuju. U okviru tako bezbedne sredine oni stiču hrabrost da preduzimaju akcije koje vode ka postizanju jednakosti i da se bore protiv raznih oblika diskriminacije. Naše iskustvo je pokazalo da se najbolji rezultati postižu kada se ova problematika obrađuje kroz domene imenovanja, davanja glasa i izgradnje savezništva. Imenovanje se odnosi na davanje imena fenomenima koji nas ugrožavaju i ograničavaju naša prava, kroz njihovo uočavanje i

prepoznavanje. Jezik je moćno sredstvo kreiranja realnosti i sve dok određene pojave ne dobiju ime, velika je verovatnoća da se neće priznati njihovo postojanje. Imenovanje je najdirektnije povezano sa razvijanjem kritičke svesti, kritičkog preispitivanja realnosti i dovođenja u pitanje svih socijalnih konstrukata koji nam se nude kao jedini i pravi odraz realnosti. Uvođenjem jezika u iskustvo, tj. imenovanjem prevazilazimo stanje poricanja i negiranja da određeni problemi postoje u društvu. Oglašavanje, davanje glasa se odnosi na govorenje u svoje ime i ime onih grupa i pojedinaca koji pripadaju tzv. „ućutkanim” grupama, tj. nemaju mogućnost da se vide i čuju. Da bismo mogli da govorimo u bilo čije ime neophodno je da umemo da se decentriramo i da razvijemo empatiju, sposobnost da čujemo druge, da se povežemo sa njima i da ih razumemo. Dva društvena fenomena imaju veliki uticaj u ovom domenu: internalizovana opresija i internalizovana dominacija. Internalizovana dominacija je pogrešno (internalizovano) mišljenje koje pripadnici dominantne (privilegovane) grupe o sebi imaju, a koje se bazira na uverenju da imaju više prava nego drugi i da je njihovo „prirodno pravo” da drugima nešto daju ili oduzimaju. Internalizovana opresija predstavlja pogrešno (internalizovano) uverenje koje pripadnici potčinjene grupe imaju o sebi, a koje se zasniva na prihvatanju slike koju dominantna grupa ima o njima. Ukoliko se ovim fenomenima ne pozabavimo u smislu njihovog prepoznavanja i imenovanja, davanje glasa neće biti u funkciji osnaživanja marginalizovanih grupa i pružanja podrške, već će imati funkciju održavanja postojećeg stanja. Izgradnja savezništva predstavlja treću, veoma važnu komponentu programa i ona se sastoji u pronalaženju saveznika, tj. osoba, grupa i institucija koje mogu da pruže podršku u procesu prevazilaženja problema i uspostavljanja pozitivne prakse. Izgradnja savezništva se odnosi takođe i na izgradnju zajednica u kojima pojedinac/ka može da ostvari različite potrebe. Ono što karakteriše ove zajednice su zajednički interesi oko kojih se ljudi okupljaju, sloboda izbora i mogućnost pripadanja različitim grupama u isto vreme. Ideja savezništva vraća ideju o pripadnosti grupi i osećanju zajedništva i povezanosti među ljudima, koja je jedno vreme bila zanemarena u ime ideje o pojedincu u kompetitivnom društvu. Kroz izgradnu savezništva pojedinci/ke se osnažuju da naprave iskorak iz ćutljive većine, napuste ulogu posmatrača i aktivno se suprotstave diskriminaciji/opresiji (aktivizam). Biti aktivan/a, zastupati ideje u koje se veruje zahteva hrabrost i odlučnost, snagu za suočavavanje sa reakcijama okoline. Aktivisti/ kinje veoma često bivaju izloženi napadima ne samo od strane onih koji promovišu ili opravdavaju nasilje/opresiju u društvu, već i od strane ćutljive većine, jer ih podsećaju na njihovu neaktivnost i odgovornost. Biti aktivista/inja zahteva i svest o odgovornosti za one koji trpe nasilje/opresiju u čije se ime govori i sa kojima se radi na promeni stanja. Aktivizam nije stvar lične promocije, već potreba da se doprinese boljitku celog društva i svakog pojedinca/ke u njemu.

271

272

Transformativno obarzovanje vidi dijalog kao najbolji način da se kreiraju nove društvene realnosti, s obzirom da su ljudi ti koji ih kreiraju. Kroz dijalog postojeća realnost se može dekonstruisati i iznova konstruisati, nova značenja mogu biti uspostavljena, a nove prakse uvedene. Iako je poverenje osnova dijaloga, ono nije uslov a priori. Poverenje se uspostavlja u toku susreta osoba, koje kritički ispituju svet i na taj način ga menjaju (Freire, 1984). Ovaj program je namenjen kako odraslima koji su u stalnom kontaktu sa decom/mladima, tako i mladim osobama. Obrazovanje odraslih je veoma važno, s obzirom na ulogu koju imaju u procesu socijalizacije dece/mladih. Stereotipi/predrasude su stavovi i uverenja koji predstavljaju kombinaciju pogrešnih informacija i neznanja koje odrasli prenose na decu/mlade kroz proces socijalizacije. Mržnja i strah od različitosti se uče. Deca na veoma ranim uzrastima počinju da uviđaju različitosti, budući da je to sastavni deo njihovog kognitivnog razvoja, ali tumačenje i vrednovanje tih različitosti je nešto što uče od ključnih odraslih koje vole i kojima veruju. Ovaj program teži da osnaži odrasle da kritički preispitaju svoje stavove i vrednosti i da shvate ulogu koju imaju u podsticanju razvoja dece i odgovornosti koja tu ulogu prati. Odrasli se uče kako da uvode nove informacije i znanja koje pomažu u dekonstrukciji stereotipa/predrasuda o drugima, podstiču kritičko mišljenje dece/mladih i time ih čine „otpornijim” na različite vrste pristrasnog mišljenja. Odrasli se podstiču da kreiraju sredinu u okviru koje će se na različitosti gledati kao na nešto što obogaćuje i podstiče učenje i razvoj, a ne kao na nešto što nas ugrožava. Program podstiče saradnju odraslih i dece/mladih u procesu učenja i rešavanja problema uz puno uvažavanje onoga što dolazi od dece/mladih. Na taj način se pruža mogućnost odraslima da formiraju sliku o deci kao o kompetentnim, odgovornim i aktivnim učesnicima u svom razvoju. Budući da od slike koju imaju o deci/mladima zavisi način na koji će oni biti tretirani u društvu, očekivanja koja će od njih imati odrasli, a i način ponašanja same dece/mladih kao odgovor na ta očekivanja (efekat samoispunjujućih proročanstava), važnost ove komponente programa je u stvaranju uslova za participaciju dece/mladih, kroz promenu stavova odraslih (društva) prema njihovim kompetencijama i mogućnostima. Na taj način se uobičajeni pristup aktivizmu mladih u kome je u prvom planu pitanje šta mladi čine za društvo preokviruje i preispituje se da li društvo pruža priliku mladom čoveku da se angažuje, da odlučuje i bira. Osnovno polazište programa obrazovanja mladih za uvažavanje različitosti, jesu specifičnosti tog razvojnog perioda: traganje za jasnim identitetom i vrednosnom orijentacijom, težnja da se kritički preispituju dotadašnje vrednosti i različiti autoriteti, težnja za autonomijom sa jedne i pripadanjem sa druge strane. U procesu formiranja identiteta, mladi se suprotstavljaju ustaljenim normama u društvu, preispituju realnost i to ih čini posebno osetljivim za dekostrukciju stereotipa koji su im nametnuti i koji čine osnovu za svesnu ili nesvesnu diskriminaciju. Kognitivni

razvoj u adolescenciji (apstraktno mišljenje, fleksibilnost mišljenja, dimenzija budućnosti i mogućeg) značajno utiče na ponašanje, stavove i način na koji adolescenti doživljavaju svet oko sebe. Dimenzije mogućeg i budućnosti, omogućavaju adolescentima da razumeju i da formulišu društvene teorije i da „aktivno učestvuju u ideologijama odraslih, što je obično udruženo sa željom da menjaju društvo, čak i da ga (u mašti) unište da bi napravili bolje” (Piaget, 1980). Oni su otvoreni za kritičko preispitivanje postojeće slike stvarnosti i imaju potrebu za testiranjem postojećih granica i izgradnjom neke drugačije realnosti. Rad sa mladima se odvija na tri plana: na psihološkom planu, na planu učenja i na planu preduzimanja konkretnih akcija. Psihološki plan uključuje razvoj pozitivne slike o sebi i samopoštovanja, doživljaj ličnog i kulturnog identiteta, uvažavanje svojih i tuđih vrednosti i potreba, razvijanje empatije, kao i podsticanje lične odgovornosti u odnosu na život u društvenoj zajednici. „Razvoj identiteta predstavlja suštinu razvoja. Ako želimo da pripremimo decu/mlade za 21 vek treba nam filozofija obrazovanja u kojoj su razvoj identiteta i interpersonalnih odnosa najvažniji cilj” (Vanderbroek, 1999, str. 117).

U radu sa mladima to znači podsticaj i podršku u procesu formiranja identiteta koji će biti višeslojan i u kojem će moći da se definišu kroz više različitih uloga/pripadnosti. Mlada osoba koja sebe definiše kroz mnoštvo uloga, od kojih su mnoge stvar njenog izbora, sebe doživljava kao autonomnu osobu koja ima mogućnost izbora i zbog toga se oseća dobro. Posmatranja sebe i drugih samo kroz jedan aspekt/sloj identiteta (napr. samo kroz etničku ili teritorijalnu pripadnost), stvara plodno tle za razvoj stereotipnog mišljenja i pojavu predrasuda. Ukoliko sebe i druge doživljavamo samo kroz jedan aspekt identiteta, ukidamo i sebi i drugima mogućnost da budemo drugačiji, da se definišemo na mnogo različitih načina, a ne samo kao deo jedne grupe. Budući da je način na koji definišemo sebe u velikoj meri određen i načinom na koji opažamo da nas drugi definišu (Šta osobe/grupe koje su mi važne misle o meni i na koji način me doživljavaju?), jedan od načina opresije/nasilja je i pokušaj da osobu definišemo samo kroz jednu ulogu, ili jednu grupu kojoj pripada, ukidajući joj na taj način mnoštvo drugih aspekata koji je takođe definišu. Plan učenja obuhvata učenje i razmenu informacija o temama koje su neophodne za uspostavljanje civilnog društva i demokratskih institucija; razvoj svesnosti, znanja i uvažavanja kulturnih realnosti, životnih iskustava i lične istorije svakog pojedinca/ke i različitih grupa; razvijanje kritičkog mišljenja, razlikovanja uverenja od činjenica; učenje veština kooperativnog učenja i međusobne saradnje; sticanje veština nenasilne komunikacije i nenasilnog rešavanja konflikata. Plan preduzimanja konkretnih akcija obuhvata podsticanje lične odgovornosti i preispitivanje

273

274

sopstvene uloge u odnosu na razne probleme sa kojima je društvo suočeno, razvijanje svesti o mogućnostima akcije i strategija delovanja u odnosu na izvore različitih vrsta diskriminacije, kao i razumevanje uloge svakog pojedinca u stvaranju pravednijeg društva. Kada radimo sa mladima težimo da ih osnažimo da se suoče i kritički preispituju svet oko sebe, kroz radionice kao psihološki bezbedan prostor za razmenu iskustava, dijalog i isprobavanje različitih mogućnosti. Radionice sa mladima su takođe prilika da se uspostavi novi model autoriteta odraslog, koji će biti zasnovan na poštovanju i uzajamnom uvažavanju. Za razliku od tzv. kažnjavajućeg autoriteta koji se zasniva na strahu, sposobnosti da kažnjava/nagrađuje i na kontroli deteta/mladih, alternativni podržavajući autoritet se zasniva na znanju i iskustvu kojim doprinosi razvoju dece/mladih, promoviše ličnu odgovornost i umesto kontrole dece promoviše kontrolu uslova u kojima dete/mlada osoba odrasta. Kroz dijalog sa mladima odrasli imaju priliku da im ponude alternativne modele interakcije i da na taj način kreiraju atmosferu uzajamnog poštovanja i podrške. Naše iskustvo pokazuje da je mnogo lakše govoriti o stereotipima/predrasudama, diskriminaciji/opresiji, nego pokušati da se oni prevaziđu, budući da njihovo prevazilaženje zahteva svestan napor i kritički odnos prema samom sebi. Verujemo da kritički odnos prema sebi ne treba da se zasniva na osećanju krivice i stida, jer oni ne dovode do suštinske promene, već treba da bude zasnovan na osećanju ponosa koji proizilazi iz hrabrosti da se suočimo sa svojim slabostima i rešenosti da učinimo sve što je u našoj moći da ih prevaziđemo. Ljudi će biti spremniji za promenu čak i veoma snažnih uverenja, kada im se nove mogućnosti predstave na način koji za njih ima smisla, kada veruju osobi koja im predstavlja ono što je novo i kada ih niko ne optužuje za uverenja koja su imali. Rad sa mladima se ne zasniva na „pridikama” već na dijalogu u kome odrasli koristi svoja znanja, iskustva i moć ne da bi na silu menjao stavove i uverenja mladih, već da bi im pokazao moguće alternative i podržao ih u izboru one koja za njih ima najviše smisla. Zadatak odraslih je da pre svega budu dobri saveznici mladima: da govore o njima i sa njima, da stvore uslove u kojima će mladi moći da se čuju i vide, da im pomognu u izgradnji savezništva sa drugim odraslima i mladim ljudima da bi se ostvarile željene promene. Radeći sa mladima i pripremajući odrasle da rade sa njima, želimo da razvijamo osobine koje su se pokazale kao izuzetno važne u oblasti društvene pravde (prema: Reza, 1999): poštovanje (sposobnost da se iskaže poštovanje za svakoga i njegov /njen doprinos), tolerancija na nejasnoću (sposobnost da se na novo i nepoznato reaguje bez frustracije i neprijateljstva da bi se obezbedio konstruktivni odnos sa osobama iz druge kulture, kao i sa svima onima koji imaju drugačiji sistem vrednosti i drugačija uverenja), prihvatanje bez suđenja (negovanje atmosfere poverenja i prihvatanja, bez procenjivanja, suđenja i kritike), uvažavanje različitih perspektiva i sposobnost da

se bude u „koži” druge osobe; istrajnost (razumevanje i strpljenje za brzinu kojom se procesi promene dešavaju u ovom domenu); jasan lični i grupni identitet, entuzijazam, posvećenost i strast (sposobnost da se inspirišu drugi sopstvenom posvećenošću problematici o kojoj je reč); otvorenost za različitosti, za nova iskustva i ideje, kao i smisao za humor (sposobnost da se smejemo sa drugima, a ne da se smejemo drugima). Prema jednom istraživanju (Petrović, 2005), upravo su nada, optimizam, otvorenost, saradnja i humanitarizam osnove za otvaranje prema drugosti i uspostavljanje pomirenja u regionu u kome živimo.

Ima li nade za promenu? „Nada nije uverenje da će se sve dobro završiti, već sigurnost da nešto ima smisla, bez obzira na ishod”

Vaclav Havel Da bi do promene došlo, potrebno je da se desi, kako rekulturacija (promena stavova i vrednosti određene populacije), tako i restrukturacija (promena celokupnog sistema, tj. njegove strukture i načina funkcionisanja). Neki autori (Fullan, 1991) smatraju da rekulturacija mora da prethodi restrukturaciji, tj. da je, ukoliko se teži promenama u načinu rada koje će biti prihvaćene na nivou čitavog sistema, a ne samo na nivou pojedinaca, važno razvijati alternativne stavove i vrednosti koje će te promene podržati. Primenjeno na oblast obrazovanja za društvenu pravdu, to bi značilo da je, ukoliko želimo da deca/mladi usvoje određene ideje i vrednosti, kod odraslih potrebno razvijati svest o njihovoj ulozi modela u procesu socijalizacije, tj. prenošenja i razvijanja određenih stavova i vrednosti kod dece/mladih. Važno je takođe da se i mladi osnaže da preuzmu aktivniju ulogu u procesu sopstvene promene i razvoja i zato je važno da se radi i sa njima direktno. Ovaj i slični programi su uglavnom rađeni u okviru neformalnog obrazovanja, u okviru nevladinog sektora koji je očigledno imao više hrabrosti da stavi na probu ustaljene norme i uverenja, a mali deo je ušao u formalni obrazovni sistem i to obično kroz jedan jedini predmet (građansko obrazovanje) i programe stručnog usavršavanja. Ne želeći da umanjimo značaj ovih i drugih sličnih programa koji se bave društvenom pravdom, moramo da naglasimo da je u cilju održivosti ideje, vrednosti i energije koju ovi programi nude, neophodna podrška čitavog obrazovnog sistema i društva u celini. Zbog toga je važno da proces restrukturacije i rekulturacije teče uporedo: zajedno sa promenom stavova i vrednosti odraslih i mladih, potrebno je menjati i sistem (u smislu vrednosti, normi i procedura) koji bi te promene

275

podržao i učinio održivim. Ukoliko se zadržimo samo na promeni pojedinaca, ostaćemo u okvirima paradigme tolerancije, bez pokušaja da u skladu sa paradigmom transformacije menjamo sistem u smislu kreiranja i održavanja uslova za pravednije društvo. Na taj način ćemo iznova „amnestirati sistem”, preuzeti na sebe preveliki deo odgovornosti za promenu u društvu i najverovatnije se suočiti sa neuspehom koji ukida nadu i poverenje u smisao onoga što smo radili.

Literatura: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

276

Allport, Gordon. (1954). The Nature of Prejudice. Cambridge: Addison-Walley Arent, H. (2000). Ajhman u Jerusalimu: Izvestaj o banalnosti zla. Beograd: Samizdat B92. Delor. (1996). Obrazovanje skrivena riznica. UNESCO Freire, P. (1984). Pedagogy of the Oppressed. New York: Continuum Publishing Corporation Fullan, M. (1991). The New Meaning of Educational Change. New York, NY: Teachers’ College Press. Koen, S. (2003). Stanje poricanja – znati za zlodela i patnje. Beograd: Samizdat B92. Nieto, S. (1998). Affirmation, Solidarity and Critique: Moving Beyond Tolerance in Education. In Lee, E., Menkart, D. & Okazawa-Rey, M. (Eds.), Beyond Heroes and Hollidays: A Practical Guide to K-12 Anti-Racist, Multicultural Education and Staff Development. Washington DC: Network of Educators on the Americas. 8. Petrović, N. (2005). Psihološke osnove pomirenja između Srba, Hrvata i Bošnjaka. Beograd: Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta: Dokumentacioni centar „Ratovi 1991 – 1999” 9. Piaget, J. (1980). Intellectual evolution from adolescence to adulthood. In Muuss, R. E. (Ed.), Adolescent Behavior and Society. New York: Random House. 10. Postman, N. & Weingartner, C. (1969). Teaching as a subversive activity. New York: Delta Book Dell Publishing Co, Inc. 11. J. V. (1999). Education for Social Justice: Facilitators’ Training Manual A Program for Adults. New York: Open Society Institute (interni materijal) 12. Ryan, W. (1976). Blaming the victim. New York: Random House, Inc. 13. Seals, G. (2006). Mechanisms of Student Participation: Theoretical Description of a Freiren Ideal. Educational Studies, 39(3), pp. 283-295. 14. Seligman, M. E. P. (1975). Helplessness: On depression, development and death. San Francisco: Freeman. 15. Stamopoulos, E. (2003). Elucidating the dilemma of P1 in Western Australian Schools: Towards a solution. Contemporary Issues in Early Childhood, 4(2), pp. 188-217. 16. Vanderbroek , M. (1999). The view of the Yeti, Bringing up children in the spirit of self-awereness and kindership. The Hague: Bernard van Leer Foundation 17. Volkan, D. V. (2001). September 11 and Societal Regression. Mind and Human Interaction, 12, pp. 196-216.

Nada Sekulić „Levi” zaokreti nalevo i nadesno – sudbina „narodnog vojnika” i transformacija vojske pri raspadu Jugoslavije

Sažetak: Sa početkom rata vezanog za raspad SFRJ, došlo je do dezavuisanja koncepta „narodnog vojnika” koji je izražavao specifičan jugoslovenski ideološki koncept ratovanja kao svenarodne odbrane domovine i socijalizma. Transformacija vojske tokom rata, a naročito posle njega, dovela je do promovisanja koncepta profesionalnog vojnika kao najpogodnijeg modela za savremene globalne vidove ratovanja koji zahtevaju mobilnost oružanih snaga na međunarodnom nivou, u sastavu NATO-a. Tekst se bavi implikacijama ovih promena na razumevanje promena u sistemu vrednosti jugoslovenskog društva – kakav socijalni karakter, tj. kakve društvene potrebe i kakvu ideologiju izražava model „narodnog vojnika”, a kakve „profesionalni vojnik”. Da li se prelaz između ovih oblika može objasniti samo tehnološko-organizacionim transformacijama i shvatiti kao proces deideologizacije vojske i uklanjanja zastarelih „komunističkih” shvatanja, ili je on i duboko ideološki prelaz opterećen ubrzanim procesima militarizacije savremenog sveta i sve češćim rešavanjima konflikata „argumentom batine”, čiju dinamiku diriguju najmoćnije vojne sile i alijanse u savremenom svetu. Kroz analizu sudbine „narodnog vojnika”, tekst se bavi problemom subordiniranja i inkorporiranja postsocijalističkih država/društava unutar vojne mašinerije koja se gradi za vođenje ratova na globalnom nivou, kao i promenom u socijalnom karakteru društva. Ovaj proces karakteriše diskontinuitet državnog i opšteg kolektivnog odnosa prema sopstvenoj prošlosti, koji se bitno odražava i na društveni položaj ratnih vojnih invalida i porodica poginuli boraca, koji su na početku rata zvanično bili mobilisani u svojstvu „narodnih vojnika” u sastavu oružanih snaga SFRJ. Ključne reči: SFRJ, transformacija vojske, model narodnog vojnika, model profesionalnog vojnika.

277

Abstract: At the beginning of the civil war in ex-Yugoslavia, the concept of the “national soldier”, related to the communist and socialist ideology of national defense, was abandoned and disparaged. The transformation of the military forces in the region that followed the course of the war appeared, at first sight, as if it was guided by the narrow national interests, but finally showed to be the part of the process of global military change, in which the concept of “national soldier” has been replaced with the concept of “professional soldier”. The transformation has been related to the contemporary great powers military requirements for mobile and efficient forces capable of carrying out the operations in different parts of the world. The paper deals with the change of ideology and value systems in Serbia/ex-Yugoslavia, implicated by the global military transformation. How is it presented in public? Does the transformation relate only to the technical, operative and pragmatic improvements or is it actually heavy loaded with ideological contents far from only technical issues? The fate of the “national soldier” reflects partly the international political status of Serbia today and makes visible the process of its subordination and incorporation into the global military world, guided by the military alliances. The process can hardly be addressed as voluntary. It is marked by the discontinuity in collective and state memories and dealing with the past, which influences strongly the social and economic status of the disabled soldiers and the families of those being killed as soldiers of JNA. Key words: SFRJ, transformation of military, concept of national soldier, concept of professional soldier.

278

Početak rata vezanog za raspad Jugoslavije obeležen je različitim oblicima haosa, ekonomskog, političkog i ideološkog, kulturnog, vojnog, egzistencijalnog... Jedan od aspekata tog haotičnog liminalnog stanja odnosio se na promene u kolektivnom sećanju i u artikulisanju nacionalne istorije. Promene koje su se događale u toj sferi svakako su najviše bile obojene raspadom zvanične državne marksističke ideologije, kao i raspadom same države. One su iznele na videlo zabranjena sećanja, poremetile vizuru uređene i jednoznačne budućnosti, otvorile mogućnost drugačijeg sagledavanja istorije i učinile vidljivom njihovu uzajamnu koliziju. Prošlost je odjednom postala haotična i nedovršena. Tako je negde na početku rata, 1991. godine, na I pogramu RTS u udarnom večernjem dnevniku, napravljen kritički osvrt na odnos Nemačke i Austrije prema raspadu Jugoslavije. Kritika se odnosila na ilegalni uvoz oružja, koji su prećutno zemlje zapadne Evrope odobravale ili omogućavale, kao i na podršku koju je Hrvatska dobila za secesiju na početku rata zbog spremnosti da odbaci „komunističku” prošlost. „Desni” zaokret Hrvatske iz perspektive srpske državne politike, označen kao „demokratski” zaokret u Evropi, u osnovi nije kritikovan zbog svog nejasnog „desno-levog” kretanja. Kritikovan je najviše zbog toga što je „uvezen”, što dolazi „spolja”. U jednom momentu, spiker se čak osvrnuo na austro-marksizam i na Frankfurtsku školu kao na uvezene „izme”, koji su otrgli srpsko društvo od njegovih tradicija i uslovili njegovo nazadovanje

279

280

u periodu postojanja Jugoslavije. Prilog je završen zaključkom da je došlo vreme da „uvezeni” komunizam vratimo Nemačkoj, Austriji i zapadnoj Evropi koja nas zbog njega okrivljuje i da se okrenemo sopstvenoj prošlosti i nasleđu. Grupisanje nacizma, fašizma, komunizma, kapitalizma, marksizma, katoličanstva na jednu stranu i nacionalizma, tradicionalizma, populizma, slovenskog duha, pravoslavlja i ideološkog ostrakizma komunizma jedno je od mogućih priručnih i promenjivih grupisanja bez stvarnog stabilnog zajedničkog imenitelja, koja su pomerila osnovnu skalu ideoloških vrednosti od opozicije između „desnih” i „levih” politika na „naše” i „njihove” politike, otvorivši prostor za fragmentovane, neočekivane i kontradiktorne koalicije u novom raspoređivanju političkih snaga, u kojima će na kraju i sam kriterijum „našeg” i „njihovog” postati sasvim irelevantan. Međutim, na početku rata, odnos prema prošlosti počeo je radikalno da se menja, najviše u onoj dimenziji koja se odnosi na njeno prisvajanje ili odbacivanje. U procepu razorenog i dezintegrisanog društva i razorenog i dezintegrisanog pogleda na svet, od ključne važnosti je postalo koja prošlost i kakva istorija su „naša” prošlost i „naša” istorija, kao da se na tome može povratiti integritet kolektivnog iskustva i samog društva. Kolektivno sećanje je doživelo katarzu prisećanja, a zatim i reviziju građenu na novim politikama zaboravljanja, naglašavanja i preglasavanja. Jedno od ključnih političkih pitanja postalo je „šta smo zaboravili”, „čega bi trebalo da se prisetimo” i implicitno „šta smo spremni da zaboravimo”. Diletantska odvažnost sa kojom su austro-marksizam i Franfurtska škola, sve sa Adornom, Horkhajmerom, i Markuzeom, sa nacionalnim ponosom „vraćeni” u „germansku postojbinu”, kako bi u budućnosti „trovali germanske narode” koji su marksizam i iznedrili, a ne više slovenske, koji sada teško plaćaju prisvajanje „tuđeg nasleđa” u novijoj istoriji, slikovito pokazuje koliki je teret u tom vremenu predstavljalo zrelo promišljanje sopstvene prošlosti i istorijskih političkih opredeljenja. Razmere tog tereta, kao u navedenom slučaju, postale su toliko velike, da je mišljenje postalo nedostatak, a glupost i ograničenost daleko prihvatljiviji kao normativi za tumačenje sopstvenog nasleđa, i pokazali se kao efikasno sredstvo ideološkog ostrakizma u modelovanju prošlosti, bez puno razloga za nacionalni ponos zbog toga. Reč, u osnovi, nije bila ni o „levom” ni o „desnom” nasleđu, već o tome kako uspostaviti kontrolu nad distribucijom moći u društvu i ostvariti uticaj na vidljivost ili nevidljivost određenih društvenih fenomena, uticaj na formiranje posebnih „režima istine”, normi i postupaka kojima se propisuje i uspostavlja određen, selektivan i privilegovan način shvatanja društvenih tokova, društvene stvarnosti i kako zabraniti, odstraniti, zanemariti i delegititimizovati ono što tom režimu ne odgovara. Sam režim, dakle, nije ni levo ni desno pozicioniran, bez obzira na ime koje prisvaja, on se pozicionira tako da može da kanališe društvenu moć, kako bi održao i uspostavio

samog sebe. Iz te perspektive, nije nimalo čudno što su socijalističke partije preko noći postajale nacionalističke, a nacionalističke i tradicionalističke pro-revolucionarne i pro-demokratske. U duhu onoga što Levi-Stros naziva brikolažem, režim istine predstavljen vlašću, ljudima, institucijama, društvenim strukturama i polustrukturama, koje raspolažu društvenom moći ili joj teže, koristi se svime što mu je nadohvat ruke, parčadima i fragmentima različitih ideologija i postupaka disciplinovanja u cilju selektivnog kontrolisanja društvenih tokova. Analiza ovog procesa, koji se odvija/o kroz neprekidna i neverovatna izmeštanja i preplitanja „levih” i „desnih” ideologija, može se pratiti na mnogo primera. Jedan od njih svakako predstavlja sudbina „narodnog vojnika” u raspadu jugoslovenskog društva, ali i Istočnog bloka uopšte. Sa jedne strane, „narodni vojnik” predstavlja celoviti ideološki socijalistički koncept odbrane karakterističan, uz izvesna odstupanja, ne samo za tadašnju Jugoslaviju, već za blok socijalističkih zemalja uopšte. Promena ovog koncepta, koja je danas još uvek u toku i ima globalne dimenzije, izražava se u srpskom društvu kroz transformaciju oružanih snaga, kao i kroz status koji imaju bivši učesnici oružanih snaga u građanskom ratu vezanom za raspad Jugoslavije. Sa druge strane, „narodni vojnik” nije samo koncept, već i oznaka za ljude koji su bili oružani obveznici države u raspadu, a pomak od „narodnog” ka profesionalnom vojniku ne predstavlja samo konceptualno i organizaciono pitanje restrukturisanja društva i vojske, već se na najneposredniji način tiče egzistencije ljudi – zahvata sudbine pojedinaca, kao i čitavih porodica, regiona i posebnih (naročito siromašnijih) društvenih slojeva u Srbiji i omogućuje pogled „odozdo” na smenu ideologija. U vezi sa tim, u analizi sudbine „narodnog vojnika”, naročito je interesantno proučiti kako su vojnici iz prethodnog rata, pripadnici oružanih snaga tadašnje Jugoslavije, ideološki ostali (ne) „objašnjeni” ili značenjski (ne)situirani u tekućim promenama, te kako su se gradile društvene strategije njihove nevidljivosti. Zašto je u današnjem srpskom društvu važno da se o njima ćuti? Koji metodi društvenog disciplinovanja i kakva ideologija karakterišu odnos šireg društva prema njima danas? Napokon, osnovno pitanje u ovom tekstu jeste koliko je razmatranje o društvenom položaju veterana i učesnika rata, kao i pitanje o savremenoj transformaciji vojske danas situirano u društvenom diskursu kao „levo” ili „desno” orijentisano ili „deideologizovano” i čime je to određeno? Srbija je jedina zemlja u regionu koja ne raspolaže zvaničnom analizom broja poginulih pripadnika oružanih snaga, niti ima jasan odnos prema njima. U svom novom međunarodnom statusu, kao strana gubitnica u ratu, u nastojanju da zauzme određene pozicije, zauzeta je prećutno strategija zanemarivanja odnosa prema poginulima. Odnos prema njima ne očituje se samo kroz nepostojanje statistika i postupaka koji bi se neodložno morali sprovesti na državnom ni-

281

282

vou da bi se do tih podataka uopšte došlo, već i kroz (ne)negovanje kolektivnih oblika pamćenja, kolektivnog sećanja, obeležavanja, javnog izjašnjavanja. Na sajtu modernizovane i „deideologizovane” VS ne može se naći ni jedno jedino pominjanje ratnih vojnih invalida ovog rata, kao da to i nije deo njene bliske istorije. Odnos prema ljudima koji su u prethodnoj deceniji ostali invalidi, koji su poginuli, služeći u oružanim snagama tadašnje JNA, postao je irelevantan problem, kao da Vojska Srbije nema nikakve veze sa njima. Umesto toga, na sajtu se može naći puno materijala o evropskim integracijama, o operacionalnoj modernizaciji i profesionalizaciji vojske i napomene o demokratizaciji društva. Sajt u celini nudi niz operacionalno-tehnickih informacija koje same po sebi ne deluju kao posebni režimi istine, kao posebna ideologija. Međutim, profesionalizacija vojske danas svakako nije samo operacionalno pitanje i pitanje tehničke efikasnosti. Ona izražava i nov raspored snaga u svetu i njihovo legitimisanje, a u vezi sa tim uspostavlja sasvim nov vrednosni sistem i ideologiju ratovanja, koji danas imaju globalni karakter i vezani su za umrežene vidove militarizacije u savremenom svetu, uspostavljene na legitimisanju najmoćnijih supersila kao ključnih aktera te mreže, sa njihovim neprikosnovenim pravom odlučivanja u svetskim odnosima na osnovu svojih partikularnih interesa. Iz te perspektive, reč je o naglašeno „desničarskoj” globalnoj militarizaciji koja se, u korpusu njemu svojstvenog ideološkog diskursa, sasvim suprotno pojavljuje kao sastavni deo globalne odbrane (od „svuda prisutnog” terorizma) i uspostavljanja demokratskih društava, tj. kao „antidesničarski” projekat, koji je po mnogo čemu nominalno srodan „levičarskim” idealima opšte demokratizacije savremenog sveta. Kako se ova transformacija odrazila na promenu profila vojnika? Poželjni profil vojnika možda na najilustrativniji način izražava društveni karakter nekog vremena. Modeli narodnog i profesionalnog vojnika favorizuju različite individualne kvalitete ili karaktere kao ono što izražava tekuće potrebe i ideologiju ratovanja. U socijalističkom periodu, u vreme postojanja Jugoslavije, vojska je eksplicitno bila definisana kao institucija koja bitno služi izgradnji ličnosti vojnika kao građanina, komuniste, patriote i čoveka uopšte. Ona je označavala inicijacijski prelaz, obred prelaza između detinjeg ili adolescentnog i odraslog doba muškaraca. Vojska je bila osmišljena kao vaspitno-ideološka ustanova u kojoj su ideologija i lični vrednosni sistemi smatrani potpuno podudarnim: „Biti komunista i biti čovek” značilo je gotovo isto. Ona je bila institucija za uvećanje partijskog članstva i za obnavljanje i obeležavanje kolektivnog sećanja na narodne heroje i komuniste koji su poginuli u ratu. Vojska je takođe bila i obrazovna institucija. Omogućavala je obrazovanje i kvalifikaciju vojnih obveznika, od opismenjavanja, sticanja posebnih veština do obuke za određene zanate. Za niže

slojeve, naročito seljačku populaciju, ona je stoga predstavljala društveni prostor za ostvarivanje boljih mogućnosti i perspektiva u životu. Kompatibilnost vojske, kao institucije, sa tim slojevima povezana je i sa time što je ona počivala na društveno korisnom radu, naročito u nerazvijenim delovima zemlje, kao i na patrimonijalnim vrednosnim principama - oficiri su istovremeno bili vaspitači i zamenjivali su uloge najbližih, oca, brata i sl. unutar porodice. Sa vojskom su stoga povezivani narodna kultura, pesme, javna slavlja i veselja. Spoj patrimonijalizma i avangardnog sistema vrednosti i ideologije koji su u osnovi karakteristični za komunizam (levičarske ideje revolucije, kosmopolitizma, vizionarstva, kolektivizma i ideologije ustanovljene na filozofiji ) uslovio je fuziju hibridnih delova koji nikada stvarno nisu međusobno srasli. U vreme raspada Jugoslavije, veštački karakter tog spoja doprineo je brzom raspadu celokupnog sistema vrednosti i ideologije koji su odbačeni kao ljuštura unutar koje su se održale konzervisane i „upresovane” tradicionalističke vrednosti i autoritarna politička svest zasnovana na državnim diktatima, a ne na zvanično proklamovanoj političkoj participaciji (samoupravljanju) svih građana, koja nikada nije predstavljala realnu političku dinamiku jugoslovenskog društva. Stoga nije čudo, mada na prvi pogled može da izgleda paradoksalno, da je sa raspadom modela „narodnog vojnika” oživljen u prvi mah stari model „srpskog kraljevskog vojnika”, npr. iz Balkanskih ratova, mada realan proces transformacije vojske, u pravcu njene profesionalizacije, nije imao nikakve stvarne veze sa tim modelom. U suštini, simbolički sistem koji podržava oživljavanje takvih modela potpuno se razdvojio od realnih procesa transformacije vojske, dok je u starom socijalističkom i jugoslovenskom periodu, on predstavljao hibridni spoj. Prilikom polaganja zakletve zaklinjalo se posebnim komunističkim političkim idealima. Vojnici su se zaklinjali da će braniti nezavisnost, ustavni poredak, nepovredivost i celokupnost SFRJ. Regruti bivše JNA morali su da se obavežu da će čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti i čuvati „socijalističku samoupravnu domovinu”, kao i da u toj borbi „neće žaliti da polože i svoj život”. Vojničke zakletve su u istoriji Srbije i Jugoslavije relativno često menjane izražavajući političke transformacije društva, često sa naglaskom na tome da se povuče na neki način distanca u odnosu na prethodni poredak, koja se unosila u zakone o vojsci. Početkom 19. veka, zakletva se polagala sa rukom na Jevanđelju i sama ceremonija je istovremeno bila i verski obred koji se vršio uz prisusutvo sveštenika. Zaklinjalo se Bogu, kralju, starešinama, otadžbini i vojničkoj zastavi. Zakletva koju su polagali partizani u toku NOR-a bila je anti-fašistička i pro-jugoslovenska. To je istovremeno i jedna od najdužih zakletvi u istoriji vojničke zakletve Jugoslavije i Srbije. „Mi, narodni partizani Jugoslavije, latili smo se oružja za nemilosrdnu borbu protiv krvoločnih neprijatelja, koji porobiše našu zemlju i istrebljuju naše narode. U ime slobode i pravde našeg naroda zaklinjemo se da ćemo disciplinovano, uporno i neustrašivo, ne

283

284

štedeći svoju krv i živote, voditi borbu do potpunog uništenja fašističkog osvajača i svih narodnih izdajnika. Kunem se da neću ispustiti oružje iz svojih ruku, dok naša zemlja ne bude očišćena od okupatora i dok narodu ne budu osigurana sva njegova prava i slobode. Spreman sam primiti svaku kaznu zbog prekršaja ove moje zakletve. Smrt fašizmu – sloboda narodu!”. Promene u zakletvama tokom postojanja SFRJ i FNRJ uglavnom su pratile ustavne promene, sa uvođenjem pojmova narodnosti i samoupravljanja u tekst zakletve. Sa raspadom Jugoslavije, zakletva je sve više skraćivana, a danas je svedena na jednu rečenicu: „Ja (ime i prezime) zaklinjem se svojom čašću da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijlnu celovitost Republike Srbije.”. U zvaničnim obrazloženjima skraćivanja teksta, naglasak je stavljen na deideologizaciju vojske i vršenja same vojničke obaveze. U osnovi, međutim, značaj vojničke zakletve je danas postao sasvim društveno marginalan, proporcionalno odbacivanju ideje neprofesionalne vojske. U starom sistemu vrednosti, neprofesionalan vojnik je smatran najpogodnijim nosiocem državne odbrane, jer je njegov vojni angažman smatran kompatibilnim „najvišim ljudskim vrednostima”, požrtvovanošću, pravdom, humanošću, patriotizmom, pravom na samoodbranu i očuvanje dostojanstva, pri čemu je promovisana ideja da se takav angažman „ne može platiti novcem”, a vojna obaveza se odnosila na sve za vojsku sposobne punoletne muškarce državljane Jugoslavije, s tim što se ona tokom više decenija primetno skraćivala (neposredno nakon II svetskog rata, služenje vojnog roka je trajalo tri godine, dok je pred raspad Jugoslavije taj rok iznosio 18 meseci). Rapidno smanjivanje vojske nakon raspada Jugoslavije povezno je sa profesionalizacijom vojske, kao i sa mogućnošću civilnog služenja vojnog roka. Hibridnost ovog spoja očituje se u povezivanju ideja pacifizma sa procesom globalne militarizacije, koji aktuelno, u velikoj meri, predstavlja zapravo spoj selektivne pacifikacije država i povećanja militantnih akcija u svetu. Tako, ako se od „narodnog” vojnika nekada očekivalo da položi svoj život za održanje komunističkog režima ili za domovinu, sada se od profesionalnog vojnika zapravo očekuje da položi život za bilo kakav naloženi zadatak, u uslovima u kojima međunarodno umreženi vidovi vojne organizacije nemaju čvrste veze sa očuvanjem „integriteta i nezavisnosti” države u kojoj vojnik obavlja službu, niti sa nekim određenim i specifičnim sistemom vrednosti. Kvaliteti ili poželjni profil takvog vojnika sada se tiču njegove efikasnosti - obučenosti, tehničke opremljenosti, fizičke osposobljenosti, mobilnosti i ubojitosti. Motivacioni razlozi koji bi trebalo da mobilišu takvog vojnika jasno su određeni ličnom korišću, avanturizmom i u izvesnom smislu militantnim karakternim deficitom – spremnošću da se deluje nezavisno od bilo kakavog moralnog backgrounda. U novom sistemu vrednosti, u vremenu „kraja ideologije”, profesionalizam, dobro obavljanje posla, izdižu se iznad bilo koje druge vrednosti kao kvaliteti pojedinca, a naročito vojnika.

U osnovi, ako se proces raspada Jugoslavije sagleda iz perspektive smene modela narodnog vojnika u profesionalnog, onda ceo taj proces obiluje ilustrativnim primerima prelaska iz jednog oblika vojnika u drugi, visoko-funkcionalnim i bar funkcionalno objašnjivim međuoblicima vojnika u procesu transformacije, mada su ti međuoblici svojevremeno, a i danas, interpretirani kao odstupanja i deformacije od legitimnog vojnog ustrojstva. U prvom momentu raspada Jugoslavije, činilo se da se dešava haotično preoblikovanje jugoslovenske u nacionalnu srpsku vojsku (sa oživljavanjem pomenutog ideala starog srpskog vojnika i afirmisanjem četništva), međutim, taj simbolički sistem je imao veoma malo veze sa legalnim i legitimnim transformacijama vojske. Celokupan proces mobilizacije od početka je bio neligitiman, jer su vojni obveznici masovno angažovani kao da će ići na vojnu vežbu, a ne u rat, koji nije ni proglašen. Stoga su čak i oni koji su mobilisani po pozivu, u nekom smislu nenamerno postali dobrovoljci za učešće u ratu, jer zvanično rata nije ni bilo. Dezorganizacija vojske, koja je sa ovim procesom bila povezana, dovela je veliki broj ljudi u sasvim nezavidan položaj – angažovani su sa nejasnim ciljevima, u nejasnom statusu, bez potrebne logistike i efikasnog funkcionisanja kako ratnih jedinica, tako i celokupne vertikalne strukture komandovanja u ratu. Na ratištu su se našli ljudi sa potpuno različitim idejama o tome zašto su tu, izloženi ogromnom riziku, haosu i sopstvenoj i tuđoj samovolji. Ratno profiterstvo i vršenje ratnih zločina u tom periodu nisu bili samo nus-proizvod haotične situacije, već su bili ugrađeni u državne strukture i u obaveštajni sistem tadašnje, već raspadnute, Jugoslavije, to su bili strukturabilno bitni, vezivni elementi održanja i uspostavljanja novih država. Profil vojnika koji je afirmisan u tom periodu odnosi se na polulegalno angažovane profesionalne vojnike na jugoslovenskom ratištu – pse rata, angažovane od domaćih i stranih obaveštajnih i državnih službi, sa posebnim zadacima, koji su delovali ili u okviru postojećih vojnih formacija ili u vidu paravojnih formacija zaduženih za obavljanje „prljavih poslova”, ili poslova za koje se legalna vojska pokazala nedostatnom u datom momentu. „Prljavi poslovi” u ovom ratu nisu bili marginalni događaji, već često čvorišta koja su određivala tokove rata. Nelegitimnost celokupnog procesa transformacije jugoslovenskog društva i same vojske doprineo je tome da distinktivna granica koja deli običnog vojnika od nelegitimnog vojnika, angažovanog po nečijem nahođenju i sa posebnim zadacima, izbledi i postane nejasna. Preko noći se veliki broj ljudi koji su u rat krenuli kao „narodni vojnici”, našao u poziciji sličnoj pozicijama „pasa rata” – naređenja su dobijana nelegitimnim političkim, a ne vojno komandnim tokovima, često su bila određena strateški ili čak i taktički potpuno nejasnim razlozima, a vojnik je bio u okruženju u kome su svakodnevno vršene krađe i zločini, malih i ogromnih razmera. Međutim, taj vojnik, za razliku od „pasa rata”, nije bio dovoljno obučen za specijalne situacije koje su bile svakodnevica, niti dovolj-

285

286

no opremljen, niti je stvarno mogao izvući nekakvu korist za sebe postupajući na legitiman način - pre je kroz to sebe izlagao još većem stepenu rizika. Vojnici su ginuli često čak i bez unifrome, u trenerkama, domaćim džemperima, ili bez delova odeće, bez identifikacionih dokumenata, a njihova tela su se često danima raspadala na ratištu. Veliki broj među poginulima činila je izuzetno mlada populacija (mladići na odsluženju vojnog roka, budući da su osamnaestogodišnjaci bili obavezni na služenje vojnog roka). Oni ni na koji način nisu imenovani niti se prepoznaju u kolektivnom sećanju u Srbiji danas. Veliki broj poginulih do danas se vode kao neidentifikovani i sahranjeni su na više grobalja u Beogradu (u najvećem broju na Lešću) sa oznakama NN i registarskim brojem na krstu. Ovi grobovi su do danas u neverovatno zapuštenom i zanemarenom stanju. Stoga se opravdano može reći da je i odnos same države prema ovim ljudima odnos kao prema „psima rata”. Oni su zaboravljeni, da bi se odjednom pojavio, ni iz čega, kao iz pepela, profil obučenog profesionalnog vojnika kao aktuelni model vojnog ustrojstva. Prelaz iz jednog u drugi model predstavljen je kao visoko organizaciono i tehničko pitanje, međutim realni proces transformacije u vremenu i prostoru ukazuje na način kako se to odrazilo na živote, i na pogibije velikog broja ljudi koji su njom bili zahvaćeni. Ono što je u jednom momentu izgledalo kao društvena i vojna transformacija u nacionalnim granicama, pokazalo se na kraju kao deo globalnih transformacionih procesa, u kojima Srbija predstavlja samo mali deo vojnog mehanizma. Ono što je u velikoj meri omogućilo ekspanziju globalne militarizacije i vojnog umrežavanja svakako je povezano sa identifikovanjem i imenovanjem terorizma kao globalne opasnosti u savremenom svetu. Terorizam je imenovan u kategorijama ekstremno desničarskih militantnih struja u savremenom svetu i kao glavna opasnost za „demokratsko” ustrojstvo savremenih država. Nakon raspada Istočnog bloka, pod parolom obezbeđivanja mira i stabilnosti u svetu, u sklopu formiranja sveopšteg svetskog odbrambenog plana i politike, započelo se sa serijom naglašeno militantnih operacija u nadleštvu Allied Forces (npr. Afganistan) i Nato Response Force (NRF). Promena o kojoj je reč je naizgled tek organizaciono-funkcionalna. Za vreme hladnog rata radilo se, navodno, o statičkoj odbrani, a sada je potreban nov, mobilni koncept odbrane, prilagođen za borbu protiv terorirzma. Taj novi model zahteva umrežavanje vojnih struktura na međunarodnom planu, sa efikasnim sistemom komandovanja, koji omogućuje brzo reagovanje. Komanda NATO-a je promenjena od dva strateška nivoa komandovanja, dva regionalna operacionalna nivoa komandovanja, i nekoliko udruženih podregionalnih komandi, u „funkcionalniju strukturu”, koja je fleksibilnija i prilagođena operacionalizaciji konkretnih zadataka. Lako upotrebljive, fleksibilne snage obučene su za „asimetrične” opasnosti, tj. za borbu protiv terorizma. Pri tom su dve osnovne strateške komande danas podeljene između Amerike i Evrope, koje

imaju ključnu ulogu pri komandovanju, sa tendencijom da sve manje budu kontrolisane sa nižih nivoa, u funkciji omogućavanja brzog reagovanja. Ova „funkcionalnija struktura” i imenovanje „asimetričnih opasnosti” pogoduju zapravo samovolji i eksplicitnom, legalnom povezivanju, mobilisanju i raspoređivanju globalnih vojnih snaga na principu sile i moći, gde se mogućnost uticaja na njihovo odlučivanje i komandovanje u savremenom svetu sve više smanjuje. Uključivanje novih država u tu mrežu često je povezano sa planskom smenom vlasti, tj. sa „uvezenom demokratizacijom”. Kao primer se može uzeti Irak. Uključivanje iračke vojske u aktivnosti NATO, ne bi bilo uopšte moguće da nije došlo do promene vlasti (njihova podrška osnova je za mogućnost dobijanja podrške UN). Dalje promene se obično predstavljaju kao čisto organizaciona pitanja – npr. problem kakvi vidovi treninga su potrebni za NATO osoblje u Iraku, uključujući i angažovano domicilno stanovništvo. Nakon smene vlasti, podrška institucijama bezbednosti određena je kao primarni, urgent zadatak, a vojna kontrola je predstavljena kao pružanje pomoći NATO novouspostavljenoj demokratskoj vladi Iraka. Pri tom NATO, u svojoj ulozi mentora, često omogućuje da se čisto operativna tela NATO-a rutinski bave pitanjima nacionalnih prioriteta (npr. Training and Equipment Coordination Comittee u Iraku služi kao forum za dogovaranje lidera alijanse). Ceo proces je na političkom planu predstavljen kao uvođenje zapadnih modela demokratizacije u Irak. Zalaganje NATO-a je da se nadleštva komandovanja i odlučivanja o rasporedu i angažmanu ljudstva prebace sa ograničavajućih odredbi samih zemalja koje šalju svoje građane (zahtevajući da budu samo i međuzonama, da samo osiguravaju konvoje i sl.) na operacionalne komande NATO na terenu. Ekonomski faktori u ostvarivanju uspešnosti ovog procesa su sasvim očigledni i ekonomska prisila postaje danas legitimni okvir rešavanja odnosa na međunarodnom planu. Podrška NATO-u, kao i članstvo i ulazak država u NATO, danas nesumnjivo najviše zavise od procene sopstvenih političkih snaga i pozicija u raspodeli moći u svetu, uključujući i procenu sopstvenih alternativa ekonomskog napretka (u uslovima kada je članstvo u NATO, pogotovo kada su u pitanju bivše socijalističke zemlje, preduslov za dobijanje pomoći, otvaranje za protok ljudi, kapitala itd. - ono se uglavnom i ne postavlja kao alternativa ili pitanje). Demokratski, ili barem pseudo-demokratski, proces odlučivanja završava se sa dobijanjem političke podrške od ciljane političke elite u određenoj državi. Podrška koja se dobija stvarno nikad nije jednoznačna, te je politika dobijanja podrške usmerena na ciljano formiranje tela i mehanizama koji će sa malim, ali dobro organzovanim ljudstvom i akcijama, hijerarhijski mobilisati široku podršku, koja ni u kom pogledu nije aktivna, već kompromisna ili pasivna. Ukoliko se ona ne dobije, sve češće se krši načelo konsenzusa u međunarodnim telima „racionalnom”

287

288

kritikom nefunkcionalnosti postojećeg mehanizma odlučivanja na međunarodnom nivou, koji se smatra prevaziđenim. Globalna ekonomska povezanost potiče unilateralne političke agende i potiče ekstremnu politizaciju pomoći i tržišnih veza. Odbijanje podrške, pogotovo kada je eksplicitno kao npr. u slučaju Jemena 1991. godine u odnosu na Ameriku, prerasta u „the most expensive No”. Nacionalne države, kao što je Srbija, pri tom postaju marginalne operacionalne jedinice u sistemu međunarodnog ratovanja, sa obavezom povećanja uvoza vojnih licenci u razvojnim politikama. U tom izmenjenom odnosu snaga, problem „našeg” i „njihovog” nasleđa, kao i problem nacionalnog integriteta, postaju u velikoj meri bespredmetni. Proces koji paradoksalno predstavlja na mikro nivou demilitarizaciju društva, realizuje se kao deo rapidne militarizacije savremenog sveta na globalnom planu. Usled toga je pacifizam samo jedne strane ovog procesa ozbiljno doveden u pitanje. Sagledan iz te perspektive, zaborav komunističkog „narodnog vojnika”, praznina koja u Srbiji postoji u kolektivnom sećanju, povezana je sa političkom nemošću, političkim direktivama i nemogućnošću da se u Srbiji u tom dirigovanom procesu njenog uključivanja u savremene procese globalne militarizacije, artikuliše njen odnos spram prošlosti. Strategija koja je izabrana je da se ćuti, bar dok se proces integracije ne privede kraju. To se odnosi i na preimenovanje „narodnog vojnika” u desničarski orijentisanog „nacionalnog srpskog vojnika”, koji stvarno predstavlja potpuno marginalnu i simboličnu stranu tekuće vojne transformacije. Međutim, podsećanje na „narodnog vojnika” i analiza strukture poginulih, uslova pod kojima se desila njihova pogibija, razloga njihovog učestvovanja u ratu, nelegitimnosti celokupnog procesa vođenja rata, još uvek nije prosto deo prošlosti, arhaizam o kome je irelevantno govoriti. Otvaranje ove teme čini vidljivim procese daljeg i nastavljenog delegitimisanja njihovog učešća u ratu, kao i deligitimisanje „socijalističke” ideologije, pod uticajem dirigovanih tekućih političkih transformacija društva danas. Sudbina „narodnog vojnika” omogućuje, u tom smislu, razumevanje dubinskih procesa transformacije srpskog društva i čini, bar jednim svojim delom, vidljivim mehanizme ideološke i vojne transformacije u savremenom svetu i njihovo ciljano ostvarivanje u pravcu održanja nadmoći onih koji su danas već najmoćniji.

Literatura: 1. Bjork, Kjell and Jones, Richard. 2005. Overcoming Dilemmas Created by the 21st Century Mercenaries: Conceptualising the use of private security companies in Iraq, Third World Quarterly, Vol. 26, No. 4–5 2. Ben-Dor, Gabriel and Ami, Pedahzur. 2006. Under the Threat of Terrorism: A Reassessment of the Factors Influencing the Motivation to Serve in the Israeli Reserves, Israel Affairs, Vol.12, No.3, July 3. Čolović, Ivan. 1994. Bordel ratnika, Beograd, Biblioteka XX vek 4. Dokumenti o ratnim zločinima na teritoriji prethodne Jugoslavije 1991-1995 (X izveštaj),(2001), Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Služba za zajedničke poslove Savezne vlade i saveznih organa uprave, Beograd 5. Džamić, Dragan. 2001. Psi rata na Balkanu, Target, Beograd 6. Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780. 1992. Annex III: A Special Forces, Annex IV: The Policy of Ethnic Cleansing” 7. Gatman, Roj i Rif, Dejvid (ur.) 2003. Leksikon ratnih zločina, Beograd, Samizdat 8. Guskova, Jelena. 2003. Istorija jugoslovenske krize I i II, Beograd, IGAM 9. Hadžić, Miroslav. 2001). Sudbina partijske vojske, Beograd, Samizdat 10. Kuljić, Todor. 2006. Kultura sećanja, Beograd, Čigoja 11. Lynch, Rick and Janzen, Phillip. 2006. NATO Training Mission – Iraq looking to the future, JFQ Forum, Issue 40 12. Mason, Carol. 2005. The Hillbilly Defense:Culturally Mediating U.S. Terror at Home and Abroad, NWSA Journal, Vol. 17 No. 3 (Fall) 13. Milić, Anđelka. 2004. „Transformacija porodice i domaćinstava – zastoj i strategije preživljavanja”, u: (grupa autora): Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevica Srbije na početku trećeg milenijuma, ISI FF, Beograd 14. Monografija socijalnog osiguranja SFRJ, I knjiga, (zbornik), Savez zajednica zdravstvenog osiguranja i zdravstva Jugoslavije i Savez zajednica penzijskog i invalidskog osiguranja Jugoslavije 15. Mrvić-Petrović, Nataša i Orlović, Nebojša (ur.). 2003-5. Pravna zaštita vojnih invalida i porodica poginulih ratnika sa zbirkom propisa I-III, Udruženje ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije, Beograd 16. Newby, Andrew and Titley, Gavan. 2003. The „War on Terror“ and Non-alignment, Peace Review 15:4

289

17. Omand, David. 2006. Ethical Guidelines in Using Secret Intelligence for Public Security, Cambridge Review of International Affairs, Volume 19, Number 4, December 18. Payne, Kenneth. 2005. Media as an Instrument of War, Spring 19. Porter, Patrick. 2005. War and the Religious Will to Sacrifice, Peace Review: A Journal of Social Justice, 17:17–24 20. Radović, Bora. 2004. „Jugoslovenski ratovi 1991-1999. i neke od njihovih društvenih posledica”, u (Špirić Željko, Knežević Goran, Jović Vladimir, Opačić /ur./): Torture u ratu, posledice i rehabilitacija: Jugoslovensko iskustvo, Beograd, International Aid Network – Međunarodna mreža pomoći) 21. Sekulić, Milisav. 2000. Knin je pao u Beogradu, Bad Vilbel, NIDDA Verlag 22. Sekulić, Milisav. 1997. Jugoslaviju niko nije branio a vrhovna komanda je izdala, Bad Vilbel, NIDDA Verlag

290

Aco Popadić Love & Destroy Šta je novo u „novoj novoj levici“?1

Sažetak Postmoderna inkarnacija anarhističke antipolitike kao srž „antiglobalističkog“ pokreta. Zapatisti kao inspiracija. Etika prefiguracije, direktne akcije, otvorenosti, povezivosti i heterogenosti; konsensualno odlučivanje, decentralizacija, raznovrsnost i autonomija kao temeljne karakteristike „pokreta pokreta“. Burni razvoj, protivrečnosti i sporenja unutar „alterglobalističkog“ kampa. Nastanak i razvoj novih koncepata i taktika. Proces socijalnih foruma i tenzija između „vertikalista/kinja“ i „horizontalista/kinja“. Ključne reči: „Antiglobalisti/kinje“, zapatisti/kinje, anarhisti/kinje, direktna akcija, afinitetne grupe, raznovrsnost taktika, crni blok, karneval, taktička frivolnost, prefiguracija politike, DIY kultura/politika, proces socijalnih foruma, reprezentacija.

Abstract Postmodern incarnation of anarchist anti-politics as a core of “anti-globalization” movement. Zapatistas as an inspiration. Ethics of prefiguration, direct action, openness, connectivity and heterogeneity; consensus decision making, decentralization, diversity and autonomy as basic characteristics of “movement of the movements”. Tumultuous development, contradictions and disputes within the “anti-globalization” camp. 1 Ovaj članak predstavlja značajno skraćenu i adaptiranu verziju mog diplomskog rada „Politička kultura savremenog globalnog antikapitalističkog otpora” (mentor prof. dr Todor Kuljić). Sama ta činjenica sugeriše njegovu manjkavost, posebno kada se ima u vidu značaj genealoškog aspekta odnosnog fenomena čije razmatranje je, pored ostalog, izbačeno iz ove verzije. Naravno, rekavši to ne želim da sebi pribavljam alibi zbog sasvim izvesne nesveobuhvatnosti, te neizbežne pristrasnosti.

291

Emergence and development of new concepts and tactics. Social forum process and tension between “verticalists” and “horizontalists”. Key words: “Anti-globalists”, Zapatistas, anarchists, direct action, affinity groups, diversity of tactics, black bloc, carnival, tactical frivolity, prefiguration of politics, DIY culture/politics, Social forum process, representation.

292

„Anti-“, „Alter-“, „Global Justice“, ... wtf!? U godini koju su nam pojele NATO bombe, tamo daleko, „rođen“ je tzv. „antiglobalistički“ pokret. Takozvani, jer od samog početka svog medijskog postojanja ovaj fenomen manifestuje svoj planetarni karakter. „Naš otpor je globalan kao i njihov kapital“, glasila je poruka. Sem toga, ni prvi deo ove uobičajene postavke nije tačan: pokret nije „rođen“ ’99. u Sijetlu. N30, kako je popularno „šifriran“ ovaj događaj2, učinio je „samo“ toliko da energija akumulirana u podzemnim tokovima globalnih antikapitalističkih mreža izbije na površinu i postane deo jednako globalnih javnih mnenja. Međutim, medijska interpretacija „Bitke u Sijetlu“ pored spektakularizacije protesta, odnosno scena nasilja koje su ga obeležile, donela je i banalni naziv novog globalnog fenomena koji je nazvan „antiglobalističkim pokretom“3. Takozvani „antiglobalistički pokret“, kome je to „lažno“ ime nadenuto od strane mainstream, odnosno „korporativnih“ medija, kako se u radikalno aktivističkom slengu nazivaju štampani i elektronski mediji u vlasništvu države ili krupnog kapitala, zapravo ni nema „svoje“ ime, kao što nema ni „svoj“ subjektivitet. Naziv koji je potekao iz francuskih krugova – altermondialiste, iliti 2 N30 se odnosi na 30. novembar 1999, prvi dan masovnih protesta i direktnih akcija u centru Sijetla kojima je onemogućeno ministarsko zasedanje Svetske trgovinske organizacije, planirano da potraje od 30. novembra do 2. decembra godine. 3 Ukoliko je verovati mom sećanju, čini mi se da sam pre nekoliko godina na nekom od aktivističkih sajtova „pokupio“ informaciju da su za to opskurno ime odgovorni ljudi iz CNN-a.

293

294

„altermondijalisti“, odnosno „alterglobalisti“ – u izvesnoj meri već odomaćen u domaćoj javnosti, predstavlja pokušaj da se skine stigma negativnog prefiksa „anti“4 i ovom „projektu“ pripiše pozitivno određenje. Međutim, davanje sugestivnog imena pokretu koji se „sam po sebi“ opire reprezentaciji, odnosno imenovanje „nekoga“ ko to ime nikako nije mogao „sebi“ da nadene ( bez obzira sa koje strane ta ideja došla i kakav joj bio predznak, pozitivan ili negativan, tj. kakvi god motivi stajali iza nje), više govori o jednom viđenju, jednoj mogućoj interpretaciji specifičnog fenomena globalnog umrežavanja savremenih antineoliberalnih, antikapitalističkih i kontrakulturnih borbi, nego što govori o onome što se u tom prostoru i međusobnim odnosima pripadajućih mu aktera i akterki „zaista“ dešava. Ova vrsta spoticanja o „najbolje namere“ indikativna je utoliko što dobro ilustruje izvestan jaz i nerazumevanje među samim „alterglobalistima/kinjama“, često ispoljen u vidu dva različita organizaciona modela, dve logike („horizontalisti/kinje“ vs „vertikalisti/kinje“), o kojima će biti reči dalje u tekstu. Manje ili više, isto stoje stvari i sa nazivom severnoameričkog porekla, koji se ustalio verovatno nakon ili za vreme protesta protiv Svetske Banke i Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu 16. aprila 2000 (A16), a to je: „Globalni pokret za pravdu“, iliti Global Justice Movement 5 6 . Naime, radi se o još jednom pokušaju da se afirmativno odredi unifikujuće ime pokreta koje, mada podjednako nezgrapno i, kako reče jedan anarhista, onaj ko ga je smislio „zaslužuje da dobije pitu u lice“, ipak opstaje u svakodnevnoj upotrebi baš kao i prethodno spomenute „anti“ i „alter“ varijacije.7 4 Imputiranje vrednosnog stava i implicitni karakter uloge koju sa sobom nosi svrstavanje u tabor onih koji su „anti“ u odnosu na neku opšte pretpostavljeno dobru stvar, kao što je npr. globalizacija, unapred definiše kontekst borbe čijim učesnicima/ama se dodeljuje (ili uvaljuje) teret tzv. „pozitivne“ ili „negativne“ kampanje. Nosiocima kapitalističkog razvoja na ovaj način je implicitno dodeljen status „normalnog“, podrazumevanog, prihvaćenog, a time i uloga pozitivnog, progresivnog, „dobrog momka“, onog koji je predstavnik „našeg“ razvojnog puta, onog koji radi za „nas“, brine o „nama“, širi „demokratiju“ i spaja ljude u globalnu „zajednicu“, i pri tom doprinosi (privrednom) razvoju lokalnih i regionalnih sredina. Nasuprot „njega“ mogu da budu samo oni/e koji/e, dakle, „nisu normalni/e“, koji/e su protiv „progresa“ i koji/e su kao takvi/e nužno negativni/e, „anti“. S jedne strane, recimo iz perspektive SAD, ukoliko pristanemo na ovako koncipirane uloge, za takve – „negativne“ – moglo bi se reći da „ne žele da idu u svet“, da su u najmanju ruku skeptični prema onome što iz njega stiže, da su ksenofobni, reakcionarni nacionalisti, „komunistički“ izolacionisti itd. S druge strane, prepoznavši se upravo u takvoj politici, radikalni desničari s pravom traže sopstvenu afirmaciju i priliku za lov u mutnom, pod okriljem dvosmislenog pojma „antiglobalizma“. S tim u vezi, veb stranica www.antiglobalizam.com domaći je primer koji govori više od hiljadu reči. 5 Moja pretpostavka počiva na činjenici da pre Sijetla nije bila u opticaju ni ideja o nečemu što će biti nazvano „antiglobalističkim pokretom“, a kamoli o njegovom imenu, te pošto je vašingtonski protest usledio svega pet meseci kasnije, ima osnova za pretpostavku da je naziv krovne organizacije zadužene za logistiku protesta A16 – Mobilize for Global Justice (Mob4Glob) – u izvesnoj, ako ne i direktnoj vezi sa imenom Global Justice Movement. 6 Jedna od savremenijih varijacija ovog naziva glasi: „Pokret za globalnu pravdu i solidarnost“, odnosno Global Justice & Solidarity Movement (GJ&SM). Pored toga, ponekad se govori o „globalnom pokretu otpora“, „antikapitalističkom pokretu“, „globalnom uvraćanju udarca“ (global backlash), „novom radikalizmu“, „pokretu koji je kritički nastrojen prema globalizaciji“ (globalization-critical movement), odnosno „Globalisierungskritiker”, potom tu su i nazivi „no global”, „new global” itd. 7 Svojevremeno je Petar Kropotkin, jedan od „klasika“ anarhizma, uveravao svoje saborce da za ime svog pokreta

Međutim, uprkos nastojanju da se ovom „pokretu“, ili preciznije: pokretima, dodeli pozitivno usmerenje, čini se da je određujuća karateristika, najmanji zajednički sadržalac i osnova „njegovog“ „jedinstva“, zapravo negativan, negacijski odnos prema nepravdi (neoliberalizma). Ali, ne radi se tu o opozicionoj niti o univerzalnoj logici afirmacije ili negacije sveta u kome živimo. To eksplicitno nije ni pozivitan niti ka pravdi usmeren „projekat“, mada u sebi nosi pregršt njenih implicitnih značenja. Rečima Zapatista, to je „jedno NE i mnoštvo da“. Sinergija mnoštva negacija nepravde globalnog neoliberalnog poretka, odnosno kapitalističkog sistema kao takvog, navodi mnoštvo pojedinačnih, zasebnih inicijativa da se umreže i zasnuju „savez“, bez sjedinjavanja i uz puno očuvanje autonomije „čvorova“ te globalne mreže. „To globalno tkanje borbi raskida sa single-issue politikom, nadilazi klasne, rasne, jezičke, verske, i nacionalne podele, i osnaženo različitošću, prostire se oko sveta, pa ipak predstavlja prirodni izdanak kultura otpora tako različitih kao što su korejski proizvođači auto delova, urođenički poljoprivrednici sa Anda i evropski skvoteri.“ (Notes from nowhere, 2003:25)

Za Markosa, glasnogovornika Zapatističke armije nacionalnog oslobođenja (EZLN), odgovarajući naziv za to „globalno tkanje borbi“ je „pokret pokreta“. To su „mreže mreža“ koje se prostiru širom planete, presecajući različite društvene i kulturne kontekste u više unarksnih ravni. Mreža je moćna metafora koja opisuje nelinearne načine povezivanja, horizontalni karakter organizacionog strukturisanja, deteritorijalizaciju, otvorenost i povezivost. Široko rasprostranjena mrežna retorika koja karakteriše „pokret pokreta“ odraz je promena koje su se tokom poslednjih dvadesetak godina dogodile u materijalnoj sferi, pre svega u domenu razvoja informacionih tehnologija. Internet je učinio da svet bude premrežen i umrežen na način koji je omogućio do tada neviđene načine aktivističkog organizovanja i probudio novi entuzijazam među do juče nevidljivim i skrajnutim kulturnim i političkim inicijativama, scenama, pokretima. Naravno, eksplozija tzv. „antiglobalističkog“ pokreta nošena je, između ostalog i tim talasom internet optimizma. Međutim, to je samo površina, vrh ledenog brega koji uranja u dubinu predinternetskih borbi protiv kapitalističke dominacije. prihvate anarhističko ime uprkos tome što je ono u sebi nosilo porugu i što je mutilo značenje smisla njihove borbe. On navodi da su pre postepenog navikavanja na anarhističko ime (jedno vreme se pisalo „an-arhija“ da bi se izbeglo povezivanje sa neredom i kao cilj, smisao borbe naglasilo odsustvo gospodara, vlasti), taj pokret nazivali „federalističkim“, zatim „antidržavnim“ ili „antiautoritarnim“. Međutim, Kropotkin je smatrao da upravo reč „anarhija“, bez ikakvih crtica, najbolje sumira čitavu ideju totalne negacije vladajućeg poretka, baš kao što je to bio slučaj sa nihilistima, Sans-culottes i prosjacima iz Brabanta. Svi oni, baš kao i antiglobalisti, dobili su svoje ime odozgo u vidu negativno konotiranog , tj. posprdnog nadimka, da bi potom ono od „skarednog slova“ postalo snažan identitetski oslonac, i simbol totalne negacije čiju snagu je Kropotkin prepoznao i hteo da sačuva.

295

Talas iz dubine na proboj se sprema

296

Uprkos uvreženom mišljenju, kada je tzv. „antiglobalistički pokret“ u pitanju, ništa nije počelo u Sijetlu 30. Novembra 1999. Datum koji se takođe obično navodi kao „pravi“ početak tzv. „antiglobalističkog“ pokreta je 18. jun iste godine, kada je u Londonu i mnogim drugim gradovima širom sveta organizovan „Karnival protiv kapitalizma“. Međutim, sama inspiracija za ovu akciju potiče od dva slična protesta koja su održana godinu (Global Street Party), odnosno čitavih devetnaest godina ranije (Stop the City). Sa druge strane, koreni savremenih antikapitalističkih pokreta sežu do različitih delova sveta, istorijskih prilika, kulturnih konteksta, procesa, epohalnih svesti itd. Tako, na primer, iz perspektive svih onih pokreta i pojedinaca/ki koji su se identifikovali/e sa čjapaškim Zapatistima, trenutak izbijanja ustanka8 u najsiromašnoj federalnoj jedinici meksičke države ujedno označava rađanje „antiglobalističkog“ pokreta. Iz nemačkog konteksta istorija tamošnjeg autonomističkog pokreta predstavlja razvojni put koji neprekidno vodi od feminističkih, antinuklearnih i skvoterskih pokreta, posredstvom kontrakulture, pravo do Sijetla i svega što je usledilo potom. Slično važi i za Italiju. Šta više, borbe italijanskih autonomista/kinja, ali i mit o njima, poslužile su kao inspiracija nemačkim autonomen-ima. Opet, sa druge strane, iz perspektive severnoameričkih borbi – koje su, nema sumnje, uticale na evropske pokrete – feministički otpor, zatim antiratni pokret, kontrakultura i radikalni ekološki pokreti, takođe spuštaju genealošku „granicu“ na ’60-e, odnosno ’70-e godine XX veka. Konture nastanka novog globalnog pokreta takođe je moguće ocrtati praćenjem sleda reperkusija Vašingtonskog konsenzusa, odnosno brojnih instanci globalnog otpora neoliberalnim reformama poput: nereda u Ekvadoru (1987.) i Alžiru (1988.), štrajku koji je potresao Benin 1989, indijskim borbama protiv izgradnje ogromnog hidroakumulacionog sistema Sardar Sarovar, kao i uvođenju genetski modifikovanih žitarica u tradicionalnu poljoprivrednu proizvodnju te zemlje, itd. Sve to čini širi krug antiimperijalističkih, antikolonijalinih borbi. Zavisno od toga koga pitate, otpor je počeo pre 510 godina kada su se američki urođenici borili protiv Kolumba, ili pre 700 godina kada je Robin Hud jezdio kroz engleske šume da bi zaštitio prava trećeg staleža (commoners), ili nešto više od pre 100 godina kada je ukinuto ropstvo širom Amérika, ili pre 150 godina kada je radni narod postao internacionalni radnički pokret, ili pre 50 godina kada su kolonizovane zemlje ostvarile svoju nezavisnost, ili pre 30 godina kada je stanovništvo širom Afrike, 8 Tog dana – 1. januara 1994. – ujedno je stupio na snagu Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). U skladu s njim izbrisan je član 27 meksičkog ustava i na taj način poništena dostignuća Zapatine zemljišne reforme kojom je ostvaren sistem kolektivnog vlasništva nad zemljom .

Azije, i Latinske Amerike podiglo bunu zbog cene hleba pošto je Međunarodni monetarni fond (MMF) počeo sa rekonstrukcijom njihovih ekonomija. (Notes from Nowhere, 2003:22)

Međutim, za karakter i sam nastanak „pokreta pokreta“ posebno je važan proces započet tokom 1990-ih u Velikoj Britaniji. Počevši sa oštrim otporom uvođenju glasačke takse (poll tax), pa potom serijom protesta protiv izgradnje puteva (kroz Tvajford Daun, Istočni London i Njuburi), zatim fuzije radikalnog environmentalističkog pokreta sa „podzemnom“ rejv i DIY kulturom (čiji je proizvod pokret Reclaim The Streets), i najzad, praktične solidarnosti koju su pripadnici/e ovih pokreta kao i šire kontrakulturne, odnosno radikalne aktivističke i liberterske scene pužali radničkim borbama, pre svega liverpulskim dokerima u štrajku, doveli su do toga da se u drugoj polovini ’90-ih počinju nazirati konture novog antikapitalističkog pokreta. Zapatistički ustanak je značajno uticao na jačanje ovih tendencija. Inspiracija koja se iz džungle Lakandona prosula po čitavom antikapitalističkom globusu svoju potvrdu je dobila u leto 1996. kada se duboko u srcu prašume sjatilo 6.000 ljudi sa svih kontinenata na prvi internacionalni „Encuentro (susret) za čovečanstvo a protiv neoliberalizma“. Tokom osam dana oni su diskutovali o politici, ekonomiji, društvu, kulturi i identitetu. Godinu dana kasnije, drugi Encuentro koji je održan na četiri lokacije u Španiji pokazao je da je ovaj pokret u nastajanju prerastao sopstvene okivire i da mu je potrebno nešto novo, šire i delotvornije, nešto što će dodatno osnažiti borbe koje se svakodnevne vode širom sveta. „Mi objavljujemo: Da ćemo napraviti kolektivnu mrežu svih naših osobitih borbi i otpora. Interkontinentalnu mrežu otpora protiv neoliberalizma. Interkontinentalnu mrežu otpora za čovečanstvo. Ta interkontinentalna mreža orpota, prepoznajući razlike i priznajući razlike i priznajući sličnosti, pokušaće da se susretne sa drugim otporima širom sveta. Ta interkontinentalna mreža otpora nije organizaciona struktura; ona nema centralnog starešinu ili donosioca odluka; ona nema centralnu komandu ili hijerarhije. Mi smo mreža, svi mi koji se odupiremo.“ - Završne napomene Subcommendante Insurgente Markosa na 2. Encuentru (Days of Dissent)

S tim na umu, ubrzo nakon održavanja drugog Encuentra, u februaru 1998. u Ženevi, predstavnici/e indijskog „Udruženja poljoprivrednika/ca države Karnataka“ (KRRS), brazilskog „Pokreta seljaka bezemljaša“ (Movimento Sem Terra), Maora iz Novog Zelanda, urođeničkih pokreta iz Južne i Centralne Amerike i aktivisti/kinje iz Evrope, Severne Amerike i Australije,

297

sporazumeli su se oko osnivanja „Narodne globalne akcije“ (People’s Global Action). Načela9 na kojima je zasnovana ova globalna mreža obeležiće brojne masovne mobilizacije „pokreta pokreta“ jer su upravo na osnovu njih određivani minimalni kriterijumi zajedničkog angažmana raznorodnih jedinica antikapitalističkog arhipelaga, s jedne strane, i dovoljno jasno utvrđeno razgraničenje u odnosu na starolevičarske autoritarce/ke i nacionalističke, desne antiglobaliste/ kinje s druge strane.

¡Ya Basta! – Zapatisti/kinje kao inspiracija

298

„Nešto je puklo ove godine, ne samo lažni lik modernosti koji nam je prodao neliberalizam, ne samo falsifikat vladinih projekata, institucionalne milostinje, ne samo zanemarivanje izvornih stanovnika/ca ove zemlje, već rigidne šeme Levice koja živi u i od prošlosti. Usred tog krstarenja od bola do nade, politička borba se zatekla nagom, lišena pohabanog odela koje je nasledila od bola: nada je ta koja je obavezuje da potraži nove oblike borbe, to jest, nove načine bivanja političkim, bavljenja politikom: nova politika, nov politički moral, nova politička etika nije samo želja, to je jedini put koji vodi napred, koji [omogućava] skok na drugu stranu.“ Subcommandante Marcos

Na dan stupanja na snagu Severnameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini, 1. januara 1994, majanski/e urođenici/e nastanjeni/e u najjužnijoj i najsiromašnijoj meksičkoj federalnoj jedinici, Čjapas, latili/e su se oružja i rekli/e: „Dosta!“ (¡Ya Basta!). Zapatistička armija nacionalnog oslobođenja (Ejercito Zapatista de Liberacion Nacional, ili EZLN), opremljena najrudimentarnijim naoružanjem (među kojim su bile i drvene puške!) zauzela je San Kristobal de las Kasas i još nekoliko manjih gradova. Oni/e traže: slobodu (autonomiju za autohtono stanovništvo i pravo na zaštitu svoje zemlje i kulture), demokratiju (pravo da im se vlada pokorava za vrijeme mandata i slobodu organizovanja nezavisno od moćnih i njihovih predstavnika) i pravdu (pravo na dostojanstven posao i odgovarajuću platu). Dvonedeljni oružani sukob okončan je potiskivanjem zapatista/kinja u 9 Poslednja revizija Načela PGA glasi ovako: 1. Sasvim jasno odbacivanje kapitalizma, imperijalizma i feudalizma; svih trgovinskih sporazuma, institucija i vlada koje promovišu destruktivnu globalizaciju. 2. Mi odbijamo sve oblike i sisteme dominacije i diskriminacije uključujući, no ne svodeći se na patrijarhat, rasizam i religijski fundamentalizam svih vera. Mi prihvatamo puno dostojanstvo svih ljudskih bića. 3. Konfrotativni stav, pošto ne smatramo da lobiranje može da ostvari ozbiljan uticaj u tako pristrasnim i nedemokratskim organizacijama, u kojima je transnacionalni kapital jedini pravi kreator politike. 4. Poziv na direktnu akciju i građansku neposlušnost, podršku borbama društvenih pokreta, zagovaranje oblika otpora koji maksimizuju poštovanje života i prava ugnjetenih ljudi, kao i izgradnju lokalnih alterantiva globalnom kapitalizmu. 5. Organizaciona filozofija zasnovana na decentralizaciji i autonomiji. PGA je sredstvo za koordinaciju, a ne organizacija. PGA nema članove i nije niti će biti pravno lice. Ni jedna organizacija niti osoba ne predstavlja PGA.

šumovita brda Los Altosa i potonjim sklapanjem primirja. Od tada Zapatisti deluju kao nenasilna opozicija, odnosno kao „oružano krilo“ civilnog društva, boreći se za teritorijalnu autonomiju svojih zajednica, ne dovodeći u pitanje teritorijalni integritet Meksika. Međutim, pored toga što su levičarsku maštu razbuktale upečatljive slike maskiranih urođeničkih gerilaca/ki, a posebno njihovog „potkomandanta“ (koji se jedno vreme nije libio poziranja za najkomercijalnije svetske magazine), ono što je doprinelo globalnom karakteru zapatističke borbe bilo je otvoreno protivljenje neoliberalnoj globalizaciji, odnosno „socijalnim učincima deregulacije“10, kao i obilna upotreba interneta. No, zapatisti/kinje su se nametnuli/e i drugim svojim osobenostima. Naime, njihova otvorenost za pluralnost metoda borbe, inovatinost i odbijanje svih levičarskih dogmi („Serem se na sve revolucionarne avangarde na ovoj planeti“, kaže Markos u jednom od svojih kominikea upućenom baskijskoj ETA-i11), njihovo odbijanje da oforme političku partiju i nespremnost da slede neku preskriptivnu ideologiju, čini da Zapatisti/kinje potpuno odudaraju od stereotipa o latinoameričkim gerilcima, ili pak, levičarskim revolucionarima uopšte. Cilj zapatističke revolucije – sa malim „r“ – nije osvajanje vlasti, već razvoj preduslova za stvaranje novog sveta u kome će vladati sloboda, demokratija i pravda, sveta u kome će revolucija, kao i svi drugi svetovi, biti moguća. „Mi ne želimo da se borimo za vlast, zato što je borba za vlast od presudnog značaja za svet koji mi odbacujemo; ona ne čini deo sveta koji mi želimo.“ „Borimo se za rad, zemlju, stanovanje, hranu, zdravlje, obrazovanje, nezavisnost, slobodu, demokratiju, pravdu i mir“. (Marcos Subcommandante Insurgentes, navedeno prema Couch 2001) . 10 Ključna tačka NAFTA-e je ukidanje carinskih ograničenja u međusobnoj razmeni između SAD, Kanade i Meksika. Nadajući se stranim investicijama, Meksiko je ponudio jeftinu radnu snagu. Sa druge strane, neuporedivo produktivniji proizvođači kukuruza iz SAD uklanjanjem carinskih barijera dobili su priliku da na meksičko tržiše donesu daleko konkurentiji kukuruz. To je direktno ugrozilo tri miliona meksičkih seljaka koji se bave proizvodnjom kukuruza na malim parcelama i koji sa svojim porodicama čine gotovo četvrtinu svih Meksikanaca/ki. U društvu u kome se oko kukuruza, odnosno poljoprivrede, gotovo vrti čitav život i kultura zajednice, to znači katastrofu. Sem toga, ustavna reforma koju je nametnula NAFTA, značila je ukidanje člana 27. Kao tekovine agrarne ferorme iz 1917. koju je izborio revolucionar i narodni heroj Emiliano Zapata, član 27. je određivao pravo upotrebe državne zemlje, podeljene na ejidos-e koji su dodeljivani svima onima koji su ispunjavali zakonom propisane uslove, bez prava prodaje ili iznajmljivanja. Zajedno sa manjim brojem comunisades agrarias, indijanskim zemljištem, ejidos-i čine gotovo polovinu ukupne meksičke obradive zemlje (koja je uglavnom lošeg kvaliteta). U Čjapasu ovaj tip parcela čini 57% svih obradivih površina, što čini najviši procenat u državi. Trećina čjapaške populacije živi na ejidos-ima, od kojih se većina nalazi u području prašume Lakandona. 11 Subcomandante Marcos, I shit on all the revolutionary vanguards of this planet, http://news.infoshop.org/article. php?story=03/02/14/8285088

299

Primorani da pronađu nove načine borbe nakon prekida vatre, pošto bi nastavak oružanog sukoba sa daleko jačim neprijateljem značio samoubistvo, zapatisti/kinje su se okrenuli/e ka javnoj reči. Objavljivanje Markosovih kominikea (na internetu i u štampi), otvorio ih je za nove mogućnosti i ujedno doprionelo stvaranju zapatističkog diskursa koji je sazdan od priča, pripovedanja, simbolizma, humora, plesa, sećanja i poezije. Tako, na primer, u pojedinim komunikeima Markos razgovara sa Don Doritom, bubom koja „krade duvan i proučava neoliberalizam“. Ili, jedna od najpoznatijih Markosovih knjiga, „Istorija boja“ (La Historia de los Colores), namenjena deci i zasnovana na majanskom mitu postanja, podučava toleranciji i poštovanju različitosti.

300

Mi se prema deci odnosimo kao prema deci. Moćnici sa svojim ratom ih tretiraju kao da su odrasli. Mi sa njima razgovaramo. Mi ih učimo da je reč, zajedno sa ljubavlju i dostojanstvom, ono što nas čini ljudima. Mi ih ne učimo kako da se tuku. Dobro, da, ali samo da se tuku svojim rečima. (...) mi decu učimo da reči ne ubijaju već da jeste, moguće ubiti reči i, zajedno sa njima, delo koje nas čini ljudima. Mi ih podučavamo da postoji onoliko mnogo svetova koliko je boja i da ima toliko mnogo misli zato što je u njima svet u kome se rađaju reči. Da postoje različite misli i da bi trebalo da ih poštujemo. Da ima onih koji pretpostavljaju da bi njihov način razmišljanja trebalo da bude jedini način, i da oni proganjaju, zatvaraju, i ubijaju (uvek skriveni iza Državnog razloga, nelegitimnih zakona, ili „pravednih stvari“) misli koje se razlikuju od njihovih. I mi ih učimo da govore istinu, to jest, da govore iz srca. Zato što je laž još jedan vid ubijanja reči. Subcomandante Marcos, „I shit on all the revolutionary vanguards of this planet“

Zapatisti govore o „reči onih koji su naoružani istinom i vatrom“ (la palabra de los armados de verdad y fuego) (Couch 2001). O ramenu puška, istina u srcu, moglo bi se reći. Ipak, nema sumnje, oružje istine za ove gerilce/ke na prvom je mestu. Uprkos tome što ih nazivaju „prvim postmodernim revolucionarnim pokretom“12, zapatisti/kinje se koriste modernističkim konceptom istine. Za njih istina, pre svega, znači biti veran (true) sebi. Istina je dostojanstvo, a dostojanstvo nada. Nada u nužnost borbe za uspravan hod, a ne u izvesnost njenog krajnjeg ishoda. Dostojanstvo znači afirmisati nečiju ljudskost u društvu dehumanizacije, celovitost u fragmentiranom društvu, kontrolu nad sopstvenim životom u heteronomnom društvu.

12 Na šta je Markos podrugljivo odgovorio: „Jes’ mi smo prvi postmoderni ustanici koji se bore protiv starih neprijatelja: gladi, eksploatacije i siromaštva“.

„Autonomija“, reče Don Gregorio, stari Jaki Indijanac, „nije nešto što bismo trebalo da tražimo ili što može bilo ko da nam da. To je nešto što imamo, uprkos svemu. To je drugo ime za dostojanstvo.“ (Esteva, 2003.)

Doživljavaj dostojanstva kao inherentne ljudske osobine, implicira politiku slušanja, uzajamnog priznavanja. Oni su, samim tim, negacija neistine, represije, degradacije, otuđenja, nevidljivosti koje im nameće globalno društvo. Oni su negacija samog globalnog društva; negacija Sadašnjice. Na taj način revolucija postaje artikulacija borbe za dostojanstvo, i biva redefinisana u pitanje, umesto uvek spremnog odgovora na sva moguća pitanja poput onih kojima su samouvereno baratale revolucionarne avangarde. „Preguntando caminamos“, pitajući koračamo, a koračaju sporim ritmom života urođeničkih zajednica. Dok obilaze zajednice i angažuju se u direktno demokratskom procesu odlučivanja, lideri zapatističkog pokreta se drže principa „mandar obedeciendo“ (zapovedati povinovanjem, ili, komandovanje poslušnošću). To je ideja da lideri/ke pokreta moraju da se povinuju (da slušaju) njegove članove/ce, i da sve glavne odluke treba donositi koz proces kolektivnog odlučivanja. S obzirom na loše saobraćajne i komunikacione veze u džungli Lakandona, zapatističkom uporištu i utočištu, i potrebu da se o svemu podrobno prodiskutuje, princip „mandar obedeciendo“ znači da donošenje odluka traje prilično dugo. Međutim, ovakav pristup pridaje veliki značaj iskustvima konkretnih ljudi, njihovim potrebama i međusobnim odnosima. Otuda, sasvim je logično što se za Zapatiste kaže da su „naoružana zajednica“, a ne oružana formacija (Couch, ibid). Stalno isticanje slogana „za svakoga, sve; za nas ništa“, dodatan je razlog zašto i način kako su zapatisti/kinje tokom više od deset godina rada izgradili široku i stabilnu osnovu podrške među hiljadama svojih pristalica ne samo u urođeničkim selima Čjapasa. Polako, postavljajući pitanja, slušajući i razgovarajući sa ljudima, povinujući se njihovim željama oni/e su promovisali – a to čine i danas – solidarne, horizontalno strukturirane društvene odnose13. Demokratija, dijalog i razgovor o zajedničkim problemima ključni su princip „zapovedanja povinovanjem“ i na njima počiva „javni život“ zapatističkih zajednica. Slušanjem o borbama ljudi, oni/e su naučili/e da je narodna kultura u određenom smislu kultura borbe. „To je krupna lekcija koju su urođeničke zajednice naučile EZLN. Originalna EZLN, ona koja je osnovana 1983, politička je organizacija u smislu da govori i ono što kaže mora da bude učinjeno. Urođeničke zajednice su je naučile da sluša, i to je ono što smo naučili. Ključna lekcija koju smo 13 Zapravo, način organizovanja zapatističkih zajednica podrazumeva postojanje određenih hijerarhijskih odnosa, međutim o njima ne treba suditi iz perspektive apsolutno shvaćenog pojma horizontalnosti, već kroz prizmu njenih različitih aplikacija, zavisno od materijalnih uslova i konketnih lokalnih, regionalnih, nacionalnih, kulturnih, i ostalih vidova društveno-istorijskih prilika.

301

naučili od urođeničkih naroda je da moramo da naučimo da čujemo, da slušamo.“ (Marcos Subcommandante Insurgentes, navedeno prema Couch, 2001:250)

Slušanje, umesto pričanja, dalje postupke zapatista/kinja prevodi u „odraz“, „eho“ onoga što su „čuli“. Markosovim rečima, to bi bio: Eho koji prepoznaje postojanje drugoga i ne nadvladava ga niti pokušava da ga ućutka. Eho koji zauzima svoje mesto i govori svojim glasom, a ipak govori glasom drugog. Eho koji reprodukuje sopstveni zvuk, a ipak otvara sebe zvuku drugoga. Eho [...] koji se transformiše i obnavlja u glasovima drugih. Eho koji se pretvara u mnoštvo glasova, u mrežu glasova koji, suočen s gluvoćom Moći, bira da govori sebi, znajući sebe kao jedno i mnoštvo, priznati sebe kao jednakog u želji da sluša i bude saslušan, da prepozna sebe kao raznovsnog u tonovima i nivoima glasova koji ga forimiraju. (Marcos, navedeno prema Tormey, 2005)

302

Za ovakvu političku praksu ne postoje a priori istine koje se mogu isporučivati „Narodu“; ne postoji doktrina koja se može naučiti ili objasniti; postoji samo „življeno iskustvo“, kao što kaže Tormi. I zaista, Zapatismo predstavlja političku snagu zainteresovanu za pronalaženje načina koji će omogućiti ljudima da budu „prisutni“ (present), a ne „predstavljeni“ (represented). Jer, da ponovimo još jednom, svet koji zapatisti/kinje grade je „svet u kome su mogući svi svetovi“. Onaj koji prethodi novom svetu, koji je predvorje novog Meksika. Njihova revolucija bi trebalo da ishodi u slobodnom i demokratskom prostoru političke borbe. A njihova borba je ona koja dopušta drugačijim koncepcijama da se jave, da postoje. Samim tim nema definitivnog određenja pravde, jednakosti i demokratije. „’Dostojanstvo’ i ’poštovanje’ za singularni glas ono su što animira ovu borbu protiv reprezentacije, a ne želja da se ispuni istorijska ili unapred dosuđena sudbina kojoj svi glasovi jesu ili će biti podređeni.“ (Tormi, 2005:152) „Zapatisti/kinje su jasno stavili/e do znanja da bilo koji takav pokušaj mora ići daleko s one strane ograničenja onoga što se obično podrazumeva pod politikom, bila ona buržoaska ili revolucionarna. (Anti) politika usmerena protiv moći ne može biti shvaćena na isti način kao politika moći. Ona obuhvata anti politiku nepolitičkog: humor, priče, ples, otvorenost za nove ideje i spremnost da se priznaju greške i iznad svega, stalno obnavljajuće eksperimentisanje ne bi li se pronašli načini da se kanališe borba za čovečanstvo.“ (Holovej, 1998:16)

Zapatisti/kinje ne pozivaju svoje pristalice da im se pridruže u borbi. Oni/e smatraju da bi ljudi svoje bitke trebalo da biju u svojim matičnim sredinama, svojim svakodnevnim životima, na načine koje sami/e drže za moguće. Svoju borbu oni/e vide kao jednu od mnogih i poručuju da „niti želimo, niti smo u stanju, da zauzmemo mesto za koje se neki ljudi nadaju da ćemo ga zauzeti, mesto iz kojeg će sva mišljenja poteći, svi odgovori, svi putevi, sve istine.“ (Couch, ibid) „Ukratko, mi smo armija sanjara, i stoga smo nevidljivi. Kako možemo da ne uspemo, sa ovom maštom koja prevrće sve? Odnosno, mi ne zaslužujemo da izgubimo...“ (Markos, u Couch 2001:259)

Seme otpora Negde u to vreme, dok je ceo svet brujao od nove reči: „globalizacija“, izvestan broj ljudi iz Engleske koji su pripadali tek raspuštenoj „Class War“ federaciji14 pozvali su nedogmatične, antiautoritarne grupe i pojedince da uzmu učešća u akciji „Reclaim May Day“, 1. maja 1998. u Bradfordu. Tada je po prvi put u Engleskoj došlo do saradnje između radikalnog ekološkog i tradicionalnog anarhističkog pokreta i, ujedno, započet je ciklus protesta protiv samita G8 i drugih nelegitimnih nadnacionalnih institucija15. Zabrinuti rastom antikapitalističkog radikalizma, čelnici G8 svoje zasedanje su održali van grada, u čijem centru je buknula ogromna Reclaim The Streets (RTS) žurka. „Hiljade ljudi bilo je obučeno kao klovnovi, smejali se apsurdnosti G8 i gađali pitama pandure koji su bili dovoljno blesavi da se šetkaju posred mase“. (Days Of Dissent)

Dok su u Birmingemu dizane barikade sa kojih je bacano trulo povrće na specijalnu policiju, ulične žurke simultano su održavane u više od trideset zemalja. Vesela razuzdanost pomešana 14 Class War Federation je ponikla iz časopisa Class War, poznog po upotrebi kolokvijalnog jezika i oporog crnog (gallows) humora uz pomoć kojeg je promovisana specifčna kombinacija tabloidnog populizma i anarhističkog radikalizma. Tako na primer, na jednoj od naslovnih strana Class War-a, kao aluzija na surove rezove neoliberalne vlade „čelične ledi“, objavljena je fotomontaža odrubljene glave Margaret Tačer zajedno sa krvavom satarom i pratećim natpisom: „Najbolji rez od svih“. Ovaj list je otvoreno slavio nasilje i zagovarao mržnju prema fašistima, šefovima, gazdama i policiji, odnosno prema svim „klasnim neprijateljima“ tj. pripadnicima/ama „vladajuće klase“. Naravno, ovakav pristup je naišao na, u najmanju ruku, podeljene reakcije među samim anarhistima/kinjama. Jedan od kritičara ih naziva „levičarskim ekvivalentom (...) ekstremističke i ignorantne propagande“, optužujući ih za senzacionalizam i brutalno banalnu simplifikaciju pogleda na svet podeljenog u tabore „mi“ i „oni“. (http://www.kontra-punkt.info/arhiva/resources/cw.html). 15 Poput Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Svetskog ekonomskog foruma.

303

sa militantnim radikalizmom dovela je i do prvih podela u pogledu implikacija potonjeg i nagovestila problematični karakter novog pokreta u nastajanju; ambivalentni splet difuznih borbi trebalo je nekako spojiti u zajedničku akciju bez unifikacije i potiranja razlika. Čudan spoj militantnosti i zabave prvog „Globalnog dana akcije“ odjeknuće munjevitom brzinom širom čitave planete. Već naredne godine, 18. juna 1999, povodom samita G8 u Kelnu u Nemačkoj, organizovana je „Globalna ulična žurka“ (J18) i to u više od 70 gradova širom sveta.

304

„S osnovnom porukom protiv monopola i totalitarizma multinacionalnih korporacija, 1999. godine RTS istovremeno organiziran u više od 40 država u svijetu kroz različite ideje i akcije. U Sydneyu je organiziran na ulici Anti-Business Lunch, u Londonu je Association of Autonomous Astronauts protestirala protiv militarizacije svemira, u Medellinu (Kolumbija) organiziran je sajam u dobrotvorne svrhe... U Indoneziji su, kao i u Senegalu, RTS organizirale grupe i organizacije seljaka/nki, u Bangladešu Nacionalna federacija konfekcijskih radnika/ca koja broji 1,5 milijuna članova/ica, ekološke grupe su organizirale proteste u Izraelu, Zimbabveu, Poljskoj... u Kölnu, gdje se održavao sastanak G-8, 400 dragih gosta/šći je došlo iz Indije, a posjetili/e su Njemačku u sklopu People’s Global Action projekta. 10000 demonstranata/ica blokiralo je Shell-ova postrojenja u Nigeriji. Party, karneval i demonstracije protiv kapitalizma organizirani su i u Tajlandu, Bjelorusiji, Urugvaju, gotovo cijeloj Europi, SAD-u, Kanadi,...“ (Šimleša 2000:137)

Glavni cilj mobilizacije J18 bilo je zbližavanje što većeg broja različitih grupa i pokreta širom sveta ne bi li njihovi protagonisti/kinje shvatili/e da borbe u kojima učestvuju imaju, uprkos svom lokalnom karakteru, globalni značaj. Otuda i neutralni naziv akcije: „18. jun 1999.“, kojim su oktlonjene sve eventualne formalno-ideološke prepreke koje bi moglo sa sobom da donese neko drugo ime. Karneval je bio otvoren za učešće bilo koga, bilo gde, ko je poželeo da bude deo globalne borbe protiv kapitalizma. I to je dalo rezultate. Međutim, za uspešnu realizaciju „Karnevala protiv kapitala“ bilo je potrebno odštampati preko 250.000 letaka, nalepnica i plakata, za šta je bila zadužena centralna organizaciona grupa, smeštena u Londonu. Svaka druga lokalna, zasebna inicijativa proizvodila je sopstvenu propagandu. Takođe, serija radionica, tribina, predavanja, govora, filmskih projekcija obeležile su ovu, ali i sve druge masovne mobilizacije koje su usledile za njom. Pored toga, upotreba interneta značajno je ubrzala komunikaciju koja je kulminirala u novom vidu aktivizma, radikalnom, alternativnom novinarstvu, koje će od tada pa nadalje biti jedan od potpornih stubova renesanse antikapitalističkog pokreta. Po prvi put su izveštaji sa globalnih akcija prenošeni preko interneta video strimingom, a medijski centar u Londonu, uz pomoć grupa iz Australije, postaviće kamen

temeljac buduće Indimedije, globalnog aktivističkog informacionog online servisa. Brz i necenzurisani protok informacija sa lica mesta doprineo je strahovito brzom rastu interesovanja za antikapitalistički aktivizam, pre svega među mladima. Sveukupno to je uticalo na rapidni rast, jačanje i širenje pokreta na sve svetske meridijane. Mete, potpuno decentralizovanih i autonomnih grupa koje su učestvovale u akcijama J18, bile su sve službe, sva predstavništva globalnog finansijskog kapitala. Sem toga, „Karnevalom protiv kapitala“ „termin ’antikapitalistički’ istrgnut je iz poseda stare levice i postao ovaj uzbudljivi novi fenomen“ (Days of Dissent) koji čini specifičnu političku kulturu „pokreta pokreta“. U smeši dugotrajnog i pomnog planiranja, kao i neizbežne spontanosti, rođen je borbeni duh koji najbolje opisuju prizori mešavine prazničnog raspoloženja i nereda kakvi su viđeni u leto ‘99. posred londonskog Sitija. „18. jun se ne bi desio da nismo verovali u sopstveni hype. Bilo je tako puno kreativnosti; toliko ambicije. Sećam se da je neko predložio da signal za pokret ogromnog broja ljudi bude projektovan na oblake – to je odbačeno zato što ’na Reclaim The Streets-u nikad nije oblačno’. Čak je bilo planova da se odradi bacanje letaka na Siti iz aviona, da bi im skrhali moral i povezali finansijski centar sa ratom na Kosovu. Gotovo da smo našli pilota i odabrali avion, kad smo čuli da je vazdušni prostor nad gradom zabranjen [za letenje] (pošto je vrlo blizu gradskog аrodroma) pa to nismo mogli da uradimo. Stvarno smo bili ludi!“ (Days of Dissent)

Međutim, nikada ne treba smetnuti sa uma da iza uspešnih akcija16 u Londonu (kao i svih narednih masovnih mobilizacija), pored spontanosti i „ludila“, stoji nataloženo iskustvo radikalnog aktivizma pretočeno u specifičnu antiautoritarnu političku kulturu otpora i autonomije, te mnogo predanog rada na planiranju i pripremi akcija. O tome, uostalom, ponajbolje svedoči sve ono što se desilo potkraj iste godine u Sijetlu.

16 Naravno, kriterijum uspešnosti predstavlja veoma klizav teren, no ja se pridružujem oceni većine učesnika/ca ovih dešavanja i njihov ishod smatram uspešnim. Razlozi za takvu ocenu su brojni, a u najkraćem to su: razbijanje mita o tzv. „kraju istorije“ oličenom u ideološkoj monolitnosti i bezalternativnosti neoliberalizma; afirmaciji antiautoritanih, direktnodemokratskih i nekonvencionalnih političkih praksi u sklopu šireg plana ostvarivanja diskontinuiteta sa dinamikom, ideologijom i samom logikom tzv. stare i nove levice, kojim je obeležen izlazak iz matice XX veka.

305

N30 – We Are Winning! Inspirisani karnevalskim pohodom na londonski Siti, severnoamerički/e aktivisti/kinje su pucali/e od entuzijazma tokom priprema za blokiranje ministarskog zasedanja Svetske trgovinske organizacije, čiji samit je trebalo da se održi pet i po meseci kasnije u njihovom „dvorištu“. Sumirajući svoje utiske, Dženifer Vitni navodi upravo veru u uspeh kao ključan sastojak uspešnog ishoda „Bitke za Sijetl“. „Mi smo, naravno, svi bili mnogo inspirisani londonskim akcijama J18, koje su ojačale naše samopouzdanje i našu odvažnost. To samopouzdanje, sada sam uverena u to, bilo je ključni faktor našeg uspeha – bilo je zarazno, inspirisalo je mnogo hiljada [ljudi] da krenu put Sijetla, ili da na nedelju dana odsustvuju sa posla ili iz škole i da iz svojih lokalnih susedstava dođu u centar grada.” (Whitney, 2004)

306

Naravno, ne može vera u uspeh sama po sebi da pruži zadovoljavajuće objašnjenje za sve što se dogodilo u „smaragdnom gradu“17, ali taj detalj vredi napomenuti jer on svedoči o raspoloženju koje je vladalo među aktivistima/kinjama i koje se – zahvaljujući, između ostalog, i pažnji mejnstrim medija, pričama i prizorima koji su emitovani u štampanim i elektronskim korporativnim medijima – poput zaraze proširilo na čitav svet. Glavni koordinator onog dela protesta koji je pripadao „novoj generaciji“ severnoameričkih aktivista/kinja bila je „Mreža direktne akcije“ (DAN), koalicija raznovrsnih grupa među kojima su bile Rainforest Action Network, Art & Revolution i Ruckus Society. Ova poslednja „krivac“ je za organizovanje „akcionih kampova“ (još od 1995.), u kojima je vršena obuka u metodima nenasilne direknte akcije (razni vidovi blokada, kačenja transparenata (baner drop), penjanje i izgradnja kućica na drveću, ali i podvrgavanje verno izvedenom hapšenju sa pratećim ispitivanjem i svim policijskim „cakama“18). Sem toga, na akcionim kampovima Ruckus Society-a razmatrani su teorijski aspekti određenih aktivističkih praksi, sa namerom da se izbegne slepi aktivizam. 17 Jedan anonimni analitičar, pored svih strateško-taktičkih uspeha mreže DAN, ističe i rivalitet između različitih jedinica organa javne bezbednosti (lokalni šerif nije hteo da prihvati pomoć u ljudstvu drugih službi), rivalitet između šerifa (naklonjenog republikancima) i gradonačelnika (demokrata), te pogrešnu procenu policije tokom održavanja samog protesta (precenjena opasnost od zvaničnog sindikalnog protesta i potcenjena pretnja koju je predstavljala DAN). 18 Ovo je bilo posebno važno jer je doprinelo demistifikaciji policijske moći koja u dobroj meri zavisi od internalizacije predstave o njenoj nedodirljivosti, neumoljivosti i nepobedivosti. Iza štitova, vizira i pendreka ipak su ljudi a ne „robokapovi“, ma koliko se trudili da tako izgledaju. No, sudeći po najavama u štampi, već do polovine ovog stoleća taj napor će postati izlišan jer će zakon i red na ulicama zaista zavoditi roboti policajci. Zajedno sa uveliko aktuelnim projektima robotizacije vojnog personala i orvelovskim monitoringom svega i svačega, distopične vizije globalnog društva kontrole prosto se nameću svakim sledećim činom kolonizacije javnog prostora i naših svakodnevnih života.

Problematizovanjem sospstvenih postupaka aktivisti/kinje na taj način sopstveno iskustvo čine dostupnim za buduće kritičke refleksije. Drugim rečima, umesto slepe ideološke uniformnosti i instrumentalizacije karakteristične za razne levičarske sekte, aktivisti/kinje su podsticani na promišljanje i polemiku o osnovnim konceptima na kojima počiva njihova borba. Zahvaljujući akcionim kampovima i potpuno neiskusni/e aktivisti/kinje su bili/e u prilici da izgrade nova prijateljstva, unaprede svoja znanja i veštine, i da, što je posebno važno, demistifikuju i relativizuju moć bezličnih policijskih kordona. „Pošto smo bili organizovani na ovaj način to je stvari učinilo prilično spontanim i organskim, i potpuno autonomnim. Nikakvo centralno rukovodnstvo nije moglo da prisili ljude da drže svoje blokade dok ih zasipaju suzavcem i tuku, već zato što je svaka grupa imala sopstveni plan, postojao je osećaj svojine nad akcijama, što je produbilo svačiju posvećenost i izdržljivost. Kao što je rekla jedna žena nekoliko nedelja nakon akcije, ’Svi su otišli iz Sijetla sa osećajem da su oni to uradili’, da je svako od nas bio odgovoran za uspeh akcije. A osećaj lične odgovornosti i zajedničke svojine bio je taj koji je promenio živote tako mnogo nas koji smo učestvovali/e [u direktnim akcijama].“ (Whitney, ibid)

Međutim, pored uspešne blokade STO-e, Sijetl je ostao upamćen i po tome što su tada, čini se bespovratno, afirmisane određene prakse po kojima se odlikuje „horizontalistička“ politička kultura „pokreta pokreta“. U izvesnom smislu tada je zapečaćen proces uspostavljanja veza, komunikacije i mešanja do tada separatnih borbi u njihov impresivni kaleidoskop.

Bestrukturalno strukturiranje „Tajni sastojak“ tog specijaliteta bilo je poštovanje autonomije svih grupa, potpuna decentralizacija i donošenje odluka konsenzusom, etika direktne akcije i tzv. prefiguracija (anti)politike. Konsezus je u američki, evropski i svetski radikalni aktivizam dospeo ponajpre zahvaljujući feministkinjama, odnosno kvekerima. Danas je praktikovanje ovog vida odlučivanja neizostavan element „horiontalističkog“ odnosno, u širem smislu shvaćenog, savremenog anarhističkog19 pokreta (Graeber 2002, Gordon 2005.). 19 Kao što je već istaknuto, ovde se pre svega cilja na određene prakse koje po svom karakteru odražavaju anarhističke ideje, a ne nužno na eksplicitno deklarisani anarhizam starog kova i striktno ideološko utemeljenje. Tradicionalniji anarhisti koji se vezuju za koncepte i organizacione strukture razvijene početkom XX veka (anarhosindikalistički, platformisti, neki socijal anarhisti i anarhokomunisti na primer) uglavnom preferiraju stabilnije strukture i sistem većinskog odlučivanja.

307

308

Osnovni element mrežne „horizontalističke“ strukture su afinitetne grupe. Njih čini grupa ljudi, najčešće sastavljene od 2 do 15 osoba, udruženih na osnovu zajedničkog/ih afiniteta, odnosno uzajamne naklonosti koja neretko počiva na postojećim prijateljskim vezama, mada ne nužno20, radi zajedničkog učešća u nekom vidu radikalnog aktivizma. To mogu biti razni vidovi građanske neposlušnosti ili, pak, direktne akcije. No, kako su oblici afinitetnog udruživanja i angažmana ograničeni jedino kreativnošću i željama samih pripadnika/ca grupe, sadržaj njihovih aktivnosti ne mora biti vezan za aktivnosti koje su skopčane sa rizikovanjem zakonskih sankcija. Akcenat je tu na autonomiji, participativnosti, neposrednosti, familijarnosti, fleksibilnosti, adaptabilnosti, delotvornosti, neformalnosti, a ne na nelegalnosti koja, istina, može da bude rezultat delatnosti afinitetne grupe a često to i jeste. Istorijski gledano, afinitetne grupe deo su nasleđa borbi španskih anarhista/kinja. Davno pre nego što su gupos de afinidad postale organizaciona osnova Iberijske anarhističke federacije tokom Španskog građanskog rata, u drugoj polovini XIX veka španski anarhisti/kinje su se sastajali/e po krčmama da bi u okviru prijateljskih kružoka, tertulias, razmenjivali informacije i planirali predstojeće delatnosti (Bookchin 1994:32). Ta tradicija je narušena sa izbijanjem dva svetska rata i potom lagano potisnuta u zaborav. Jednostavno, sa smrću pokreta opao je i uticaj anarhističke ideologije i prakse, dok je čitavim prostorom levog spektra zavladala marksističko-lenjinistička hegemonija. Emancipujući se od partijskog žezla i političke kulture marksizma-lenjinizma, novi društveni pokreti su spontano, kroz sopstvene prakse, „prizvali u sećanje“ anarhističke ideje i značajno ih oplemenili sopstvenim autentičnim doprinosom21. Organizovane u klastere, grupe afinitetnih grupa međusobno ili sa drugim pojedinim afinitetnim grupama, svoje odluke usklađuju na nivou tzv. spokescouncil-a22 gde se, kao i na nivou samih afinitetnih grupa, najčešće odlučuje konsenzusom. To ne znači nužno dostizanje jedinstvene odluke, šta više proces konsensualnog odlučivanja podrazumeva razlike u mišljenjima čije slobodno ispoljavanje se podstiče, u nastojanju da se dođe do rešenja koje je najpovoljnije za datu grupu, klaster ili samu mrežu. Tako, na primer, tokom masovnih mobilizacija uloga spokescouncil-a prevashodno može da ima informativnu, odnosno „koordinacionu“ ulogu, kada se različite afinitetne grupe i njihovi klasteri međusobno obaveštavaju, do praktično i bezbednosno razumne granice, o 20 To se pre svega odnosi na situacije koje sa sobom donose masovne demonstracije, odnosno dinamični i nepredvidivi tok protesta, kada je u trenutku potrebno odgovoriti na datu situaciju. Tada se formiraju afinitetne grupe koje najčešće traju do razrešenja novonastale situacije. 21 Naravno, to ne isključuje posredne ili direktne uticaje malobrojnih deklarisanih anarhista/kinja koji/e su bili/e aktivni/e unutar ovih pokreta. 22 Naime, kako je reč spokescouncil skraćeni oblik za spokespersons council, čini mi se da bi najpribližniji prevod ovog temina bio: glasnogovorničko veće, ili pak: predstavničko, delegatsko veće.

međusobnim planovima, nakon čega se ponovo raspršuju u osnovne autonomne jedinice. Dakle, većanje ne mora da ima za rezultat bilo kakvu direktivnu odluku, mada mogućnost postizanja sporazuma i po tom pitanju nije a priori isključena. Mreža DAN se odlučila za tri talasa blokada. Najpre su one afinitetne grupe koje su se, po cenu hapšenja, opredelile za nenasilni vid građanske neposlušnosti, pokušale da uđu u zonu nadomak mesta održavanja konferencije, da u njoj zauzmu nekoliko strateških raskrsnica i ostanu tamo dok ne stigne pojačanje. U drugom talasu su bili oni demonstranti/kinje koji/e su odabrali/e nenasilni vid protesta ne želeći pri tom da budu uhapšeni. Njihov „zadatak“ je bio da sačuvaju učesnike/ce prvog talasa od policijskog nasilja i da svojom brojnošću zakrče ulice i pružaju pasivni otpor. Ova dva talasa činile su labavo povezane afinitetne grupe, od kojih je svaka ciljala tačno određenu raskrsnicu, u skladu sa prethodno dogovorenim planom23. U trećem talasu bili/e su uglavnom pripadnici/e environmentalističkih i radničkih organizacija koji/e su odlučili/e da napuste trasu zvaničnog sindikalnog protesta (podržanog od strane predsednika Klintona), i pridruže se „Mreži direktne akcije“. Sjativši se na ovaj način oko konferencijskog centra, uprkos masovnoj upotrebi bojnih otrova, gumenih metaka i nediskriminativnog nasilja24, aktivisti/kinje su uspeli/e da svojom upornošću i organizaciono-taktičkom fleksibilnošću potpuno poraze policiju. (N30, 2006:28) U zabavnom ispoljavanju arogancije ili gluposti svi delegati su nosili bež odela i velike identifikacione etikete na kojima je pisalo „DELEGAT“. Kad god bi pokušali da priđu zgradi zaustavili bismo ih i oterali. Bez zaštite svojih naoružanih sluga oni su bezmoćni poput mozga bez tela, a izraz na njihovim licima dok beže nema cenu. (N30, 2006:10) Zapravo, ovaj sudar snaga „reda i zakona“ sa rojem afinitetnih grupa, odnosno sama strategija koju je primenila DAN, može se posmatrati kao paradigmatičan primer tzv. „mrežnog rata“ (netwar) (Armond 2001). Naime, ovaj koncept su razvili početkom 1990-ih Dejvid Ronfeld (David Ronfeldt) i Džon Arkila (Arquilla), radeći pod pokroviteljstvom američkih vazduhoplovnih snaga a u okviru istraživačkog centra kompanije RAND. Njihova teza je da se savremeni vid ratovanja sve više oslanja na mreže, dok institucije gube na značaju. Ujedno, menjaju se i ratni ciljevi: 23 Centar grada je bio izdeljen u sektore, parčiće pite, za čiju blokadu su, jedna po jedna, afinitetne grupe preuzimale odgovornost. Valja napomenuti da je tokom pripremnog perioda snažno naglašena taktička autonomija pojedinih grupa, od kojih se očekivalo da preuzmu punu odgovornost za svoj dobrovoljno izabrani sektor i s tim u vidu briga za što veći stepen samodovoljnosti u ostvarenju zajedničkog cilja. 24 Policija je uspela da izmaltretira i gradskog odbornika Ričarda Mekajvera (Richard McIver). „Ne želim da stajem na stranu huligana koji prave haos i ne želim da se istresam na određenim policajcima... Ali ima ogromnih mana kod policajaca kada su u pitanju tamnoputi ljudi. Ja imam 58 godina. Imao sam na sebi odelo od 400 dolara, ali sinoć, za njih sam bio samo još jedna crnčuga“, rekao je odbornik Mekajver. (N30, 2006:53)

309

310

umesto nekadašnjeg osvajanja teritorija i kontrole nad resursima kao ultimativnog cilja, tzv. informativni sukobi podrazumevaju borbu za razumevanje i znanje. Zato je mrežni rat inherentno nenasilne prirode i podrazumeva angažman civilnog društva, baš kao što se to desilo u slučaju zapatističkog ustanka, koji se i smatra prvim pravim primerom mrežnog sukoba. Globalne „mreže mreža“ civilnog društva (shvaćenog u najširem smislu: od NVO do radikalne kontrakulture i revolucionarnih organizacija), svojim pritiskom su ograničile nasilnu reakciju meksičkih vlasti na zapatistički ustanak i primorale ih da sednu za pregovarački sto. U slučaju Sijetla i „Mreže direktne akcije“, cilj je bilo raskrinkavanje nelegitimnosti STO-e i erozije demokratskih prava, kao ploda multilateralnih trgovinskih sporazuma sklopljenih pod patronatom STO-e. Po Almondu, taj cilj je ostvaren, a rast interesovanja javnosti za ta i slična pitanja tokom narednih godina, uz sve druge prateće efekte niza uspešnih akcija „pokreta“, učiniće da ikonični grafit ispisan ’99. u Sijetlu: „We Are Winning“, postane široko rasprostranjeno uverenje među aktivistima/kinjama. No, zadržimo se još na trenutak na ulicama, jer ono što se na njima dešavalo, način na koji je osmišljen i praktikovan otpor, važna je karakteristika političke kulture „novog“ pokreta. Swarming, iliti rojenje, naziv je za onu vrstu naleta na neprijatelja koji su, u stilu pčela ili, pak, belih krvnih zrnaca, praktikovali/e aktivisti/kinje DAN-a. Stotine afinitetnih grupa sjatilo bi se niotkuda na ciljanim lokacijama, potpuno spremne da u slučaju promenjenih okolnosti modifikuju svoju inače autonomno koncipiranu taktiku, usmerenu ka ostvarenju zajedničkog strateškog plana. „Prilikom napada prišli su krišom iz više pravaca. U odbrani, bili su stanju da reaguju poput antitela koja se kreću ka tački napada. Linija mrežnog rata koja deli napad i odbranu može biti zamagljena, ostavljajući protivnika da nagađa šta se dešava i kako da odgovori.“ (N30, 2006:29) Na taj način horizontalno strukturisane i potpuno autonomne afinitetne grupe u svom naletu više podsećaju na organsku strukturu, za razliku od centralizovanih policijskih, partijskih i sindikalnih struktura koje podsećaju na mašinu i zavise od strogo hijerarhizovanog lanca komande. Svaka afinitetna grupa je u stanju da se samostalno prilagodi novonastaloj stituaciji, klizeći od jedne ka drugoj taktici otpora, ili ih čak primenjujući simultano u promenjivim odnosima, odnosno prilagođavajući sopstveni odgovor rekacijama i taktičkim izborima aktivista/kinja u okruženju. Naravno, da se ova autonomija afinitetnih grupa ne bi pretvorila u puki sektaško-atomistički decizionizam, pretpostavlja se – slično procesu konsensualnog odlučivanja – da je autonomno delovanje u saglasju sa dobrobiti kolektiva, odnosno ciljevima zajedničke borbe.

Od crnog bloka do raznovrsnosti taktika Međutim, ne funkcioniše to baš tako glatko u praksi. Iako je među minimalnim „principima jedinstva“ DAN-a navedeno uzdržavanje od nasilja i uništavanja imovine, aktivisti i aktivistkinje koji/e su koristili/e taktiku „crnog bloka“ oglušili su se o taj dogovor25. No, pored većine aktivista/kinja koji su bili/e zatečeni/e nekonvencionalnim oblikom otpora „crnog bloka“ i odlučnošću radikalnijih aktivista/kinja da iskorače iz ritualizovanog, „pripitomljenog“ i „impotentnog“ načina protestovanja, i sama policija je uhvaćena na spavanju. Naime, u „tampon zoni“ između legalnog sindikalnog marša i raskrsnica koje je zauzela DAN26, drugog dana protesta oko 100-200 anarhista/kinja, maskiranih i obučenih u crno, krenulo je u planski vandalizam27. Oni/e su stigli/e u centar grada naoružani/e čekićima, pajserima, sprejevima, petardama i bombama sa bojom, namerni da napadnu isključivo izloge radnji multinacionalnih kompanija, poput Fidelity Investment, Bank of America, US Bancorp, Key Bank, Washington Mutual Bank, Old Navy, Banana Republic, GAP, NikeTown, Levi’s, McDonald’s, Starbucks, Warner Bros, Planet Hollywood itd. Njihova simbolična akcija imala je za cilj da razbije „tanak omotač legitimnosti koji okužuje pravo na privatnu svojinu“ (Acme Collective 1999.) i pokaže nasilničku, eksploatatorsku suštinu sistema koji na njoj počiva. Sopstveni vandalizam oni ne smatraju nasiljem, već „uništavanjem imovine“ (property destruction), ključnih institucija kapitalističkog sistema. Preneraženi/e nenasilni/e demonstranti/e i pacifisti/kinje su još za vreme trajanja akcije „crnog bloka“, iskazali svoje protivljenje i čak nasrnuli na „blek blokovce/ke“. „Odjebi gospođo. Zadušne babe poput tebe drže ovaj sistem u životu.“ (Marx, 2000)

Tako je sredovečnoj aktivistkinji odbrusio jedan od mladića iz crnog bloka kada je pokušala da ga omete u ispisivanju grafita.

25 Četiri rukovodeća načela su bila: 1. Uzdržati se od nasilja, fizičkog ili verbalnog; 2. Ne nositi oružje; 3. Ne donositi nelegalne droge ili alkohol; 4. Ne uništavati imovinu. 26 Policija je nameravala da spreči dodir između dve grupe demonstranata/kinja, sindikalne povorke AFL/CIO-a s jedne, i učesnika/ca DAN-ovih blokada s druge strane. U medijima je ta podela forsirana s namerom da se kreira stereotip o „dobrim“ i „lošim“ demonstrantima i na taj način javnost pripremi za „police riot“ do kog je ubrzo i došlo. 27 Međutim, mimo njihovih planova, pridružili su im se lokalni tinejdžeri koji su razbijanje izloga upotpunili krađom sitnih tehničkih uređaja i sportske opreme. „Nema poente“, rekao je jedan od njih lokalnoj televiziji, „To je samo zabava!“ (http://www.carolmoore.net/sfm/) Sve to je u dobroj meri distorziralo riskantni performativni čin „crnog bloka“ i omogućilo svakojake potonje interpretacije.

311

„New York Times“ je 2. decembra dolio ulje na vatru objavljivanjem izjave Medeje Benjamin (Medea Benjamin), poznate mirovne aktivistkinje i feministkinje28: „Eto nas kako čuvamo ’Nike’, ’McDonald’s’, ’The Gap’ a ja sve vreme razmišljam, ’Gde je policija?’ Ove anarhiste bi trebalo pohapsiti.“ (Prema navodu Kerol Mur29)

U komunikeu jedne od grupa koje su učestvovale u razbijanju izloga, Acme Collective, objavljenom odmah nakon protesta (4. decembra), „blekblokovci/ke“ se se osvrnuli/e na delatnosti, kako kažu, „mirovne policije“. „U najmanje 6 odvojenih situacija, takozvani/e ’nenasilni/e’ aktivisti/kinje fizički su nasrnuli na pojedince/ke koji/e su napali korporativnu imovinu. Neki/e su čak otišli/e toliko daleko da su stali ispred ogromne prodavnice ’Niketown’ i gurali i terali crni blok odatle.“ (Acme, 1999.)

„Uništavanje imovine“, kao siva zona između onoga što se smatra nasilnom i nenasilnom direktnom akcijom, nije naišlo na nepodeljenu podršku među anarhistima/kinjama:

312

„Ti vandali su bili jadni i bilo ih je svega nekoliko desetina. Oni nisu verovali ni u šta drugo sem sopstvenog besa. Šta možeš da kažeš za ljude koji misle da ’uništavaju kapitalizam’ ispisivanjem grafita i paljenjem kante za smeće na sred ulice? Kasnije, vandali su počeli sporadično da razbijaju izloge prodavnica na bazbednoj distanci od policije. Ova sporedna stvar kasnije će postati pretekst policijskog nasilja koje se sručilo na 99% onih koji su bili miroljubivi. To je pretvorilo masovnu miroljubivu direktnu akciju u medijski karikaturizovani ’riot’. Bila je to izdaja hiljada drugih iskrenih anarhista/kinja. Da vandali nisu postojali, vlasti bi morale da ih izmisle.“30 28 Njena izjava je izazvala pravu lavinu reakcija i ona se kasnije ogradila od ovakve interpretacije navodeći da je njena izajava istrgnuta iz konteksta. Tvrdila je da nije pozivala na hapšenje bilo koga, već da je ukazivala na ironiju policijskog napada na nenasilne demonstrante/kinje uz simultano ignorisanje onih koji/e su uništavali/e imovinu. (ibid) Ali, izgleda da za anarhiste/kinje iz kolektiva „Pekari bez granica“ to nije bilo dovoljno uverljivo pa su 2007. u Atlanti, na Socijalnom forumu SAD, „častili“ gospođu Benjamin sočnom veganskom pitom u lice. Međutim, i za nju postoje slučajevi kada uništavanje imovine doprinosi borbi za ostvarenje socijalne pravde i jačanju podrške javnosti (poput Bostonske čajanke, na primer), međutim Sijetl, ona smatra, nije bio jedan od njih. 29 Stranica http://www.carolmoore.net/sfm/marginalization.html posvećena je marginalizaciji „uličnih boraca“ i onima koji ih aktivno ili pasivno podržavaju. Minucioznim beleženjem „problematičnih“ izjava svojih neistomišljenika i sistematičnim popisivanjem njihovih organizacija, kolektiva i grupa, sredovečna feministkinja Kerol Mur zapravo se na ovaj način latila ništa manje nego proskribovanja svojih neistomišljenika/ca, dok između redova odjekuju reči Medeje Benjamin koje je preneo „Njujork Tajms“. 30 John Tarleton, Love and Rage in Seattle: The Day The WTO Stood Still http://www.johntarleton.net/wto.html

Međutim, mišljenja se i razilaze. Razbijanje prozora ili sjebavanje prodavnice nije nasilno31. Ne možeš da povrediš imovinu. Ona je neživa. Neki ljudi tvrde da razbijanje imovine prouzrokuje emocionalnu bol kod ljudi. To je argument prokapitalističkog liberala. Ti ljudi nisu naši prijatelji. Isto važi i za takozvane pacifiste koji/e ne umeju da se nose sa sopstvenim besom i nasilnim tendencijama, pa zato prete hapšenjem i zatvorom drugim aktivistima/kinjama. Ja mislim da češće treba da pljujemo i pišamo po pandurima.32

Suštinska zamerka Medeje Benjamin na račun postupaka blek blokovaca/ki ticala se nepoštovanja dugotrajnog procesa rada i podrške lokalnoj zajednici, bojkotovanja tih sastanaka i, kako ona kaže, sektaška, taktički nepromišljena i politički neprincipijelna politika koja je njihove malobrojne grupe postavila iznad masovnog pokreta. Očigledno je da je na delu sukob generacija. Na aktivističkoj sceni kojom dominira liberalni reformizam i pacifistička etika veterana iz 60-ih i 70-ih, generacija mlađih aktivista i aktivistkinja nije zadovoljna pasivnošću i „pripitomljenim“ karakterom nenasilnih demonstracija. Oni žele nešto drugačije, akciju, a policijskoj samovolji ne žele da okrenu drugi obraz; oni se brane, „uzvraćaju udarac“. Rečima Čaka Mansona, jednog od istaknutijih anarhista u SAD i urednika izuzetno posećenog sajta www.infoshop.org, u ritualizovanim protestima američke levice bilo je „previše građanskog a premalo neposlušnosti“. (Highleyman 2001.)

31 Sudeći po Vikipedijinom članku o nenasilju, ovaj stav se u izvesnoj meri podudara (blaži je) sa stavom dodatnog sekretara pri ministarstvu za informisanje i međunarodne odnose tibetanske vlade i egzilu, Dave Ceringa (Dawa Tsering), koji u svom osvrtu na ovogodišnje nemire u Tibetu kaže da prebijanje ljudi i nenamerno uzrokovanje smrti (konkretno, paljenje zgrada bez znanja da su se u njima sakrili ljudi, koji potom izgore u požaru), potpada pod kategoriju nenasilja. Po svemu sudeći ova definicija nenasilja podrazumeva sve sem namernog nanošenja povreda sa fatalnim ishodom i značajno odudara od onoga što se na zapadu, među nenasilnim aktivistima/kinjama i pacifitima/kinjama, poima kao nenasilje. Vidi: http://en.wikipedia.org/ wiki/Nonviolence stranica posećena 8. 8. 2008. 32 Čak Manson (Chuck Munson), na jednoj anarhističkoj email listi, u maju 2000. prema navodu Kerol Mur. Carol Moore, The Marginalization Of Street Fighters Begins, http://www.carolmoore.net/sfm/. Iako se verovatno ne bi postideo navedenog citata, bio bih nepravedan prema Mansonu kada bih Kerolin odabir citata i njegovu dekontrkstualizaciju ostavio bez komentara. A umesto mene, zapravo, najbolje će govoriti sam Manson. Evo kako je odreagovao na istunje nekih američkih anarhista koji su zapaljivim izjavama i pozivima na „akciju” propratili grčku bunu iz decembra 2008. „Problem sa američkim anarhistima je u tome što mnogi od njih puno pričaju ali slabo se angažuju u svakodnevnim dosadnim poslovima (shitwork) zahvaljujući kojima su prostorije otvorene (misli na infošopove, knjižare i druge „kulturne prostore” - A. P.). Više me interesuje da budem drug nekome ko će da se lati brisanja podova u infošopu nego nekome ko trpa gomilu militantne retorike u neki jednokratni pamflet ili manifest. Svako može da priča. Dosta je bilo vređenja (throwing shit). Obavljanje svakodnevnih dosadnih poslova je ono što revoluciju čini mogućom.” http://news.infoshop.org/article.php?story=20081220135521383 stranica posećena 22. 12. 2008.

313

Međutim, za radikalnu feministkinju i posvećenu nenasilnu aktiviskinju, Kerol Mur (Carol Moore), odbijanje da se uči na lekcijama iz ’60-ih i ’70-ih – kada je eskalacija aktivističkog nasilja „ohladila“ mnoge ljude od aktivizma, isprovocirala pojačanu državnu represiju a „scenu“ i organizacije učinila podložnim uticaju najdominantnijih muškaraca sklonih nasilju – vodi u ponavljanje starih grešaka. A to podrazumeva i dostupnost pokreta policijskoj infiltraciji i zlobupotrebama agents provocateurs. U svakom slučaju, aktivisti/kinje od dvadeset i kusur godina danas ismevaju ’iskustvo 60-ih’ i odbijaju da poštuju mišljenje starijih aktivista/kinja koji/e ih upozoravaju na te konsekvence. Oni će sami morati da nauče te lekcije kroz gorko iskustvo.33

314

No, sudeći po pisanju izvesne Meri Blek (Mary Black; po svemu sudeći radi se o pseudonimu), „blek blokovci/ke“ su svesni/e policijske infiltracije i, šta više, upravo zato što je, kako ona sama ističe, „u ovom trenutku nemoguće oformiti radikalnu aktivističku grupu bez straha od infiltracije“, tajnovitost, nestrukturiranost i minimalno planiranje za njih su nužni preduslovi radikalnog otpora. Nasuprot postojećeg konsenzusa u mejnstrim medijima i određenim aktivističkim krugovima po pitanju lošeg i ekstremno opasnog karaktera crnog bloka, sociolog Džordž Katsiaficas (Geogre Katsiaficas) nudi nijansiraniji pristup i sugeriše da: „Narodno nasilje može da funkcioniše kao važno sredstvo za reintegraciju radosti u politiku.“ (1998:311) I zaista, unutar karnevalskog otpora neoliberalnom kapitalizmu „crni blok“ samo je jedna nijansa njegovog ambivalentnog spektra, što bi trebalo da predstavlja, po svemu sudeći, najmanji problem „aktivistima/ kinjama od dvadeset i kusur godina“ da ga razumeju i prihvate. Takozvane feministkinje drugog talasa, environmetalisti/kinje i ostali/e veterani/ke borbi iz 60-ih i 70-ih godina XX veka, teško izlaze na kraj sa tom činjenicom i fluidni spektar „pokreta pokreta“ uporno pokušavaju da vrate u okvire iskustva i ideologija koje pripadaju minuloj epohi druge polovine prošlog veka34; u vreme kada se tačno znalo šta se sme a šta ne sme, gde je granica koju propisuje sveto ideološko pismo i ko je njen/a čuvar/ka, a ko tumač/ica, propovednik/ca i uterivač/ica. Nasilne, ili pak „nasilne“, aktivnosti koje nemaju za cilj nanošenje povreda drugim ljudima35, u koje Katsiaficas ubraja i aktivne „nenasilne“ okupacije javnih površina, on naziva „oslobađajućim 33 Ibid. 34 Slično stvar, na sebi svojstven način i u skladu sa sopstvenim ideološkim smernicama, uporno pokušavaju i razne „starolevičarske“ frakcije koje fetiširaju klasu, organizaciju, strukturu i tsl. 35 Pored kojih, svakako, treba dodati životinje i životnu sredinu.

nasiljem“ koje „ponovo ubrizgava strast [u politiku] i negira kalkulantsku narav koja ju je učinila smrtno ozbiljnom“, odnosno kukavičkom (ibid). Naravno, cena militantnosti se obično plaća kasnije i tu se Katsiaficas slaže sa Kerol Mur kada kaže da paranoja i eskalacija militantnosti vode u mačističko-nihilistički ćorskokak u kome svoju priliku vreba policijska država, fašizam36. Dok mediji eksploatišu slike nasilja37, njegova eskalacija i eventualna pojava urbane gerile pasivizuje dojučerašnje aktiviste/kinje koji/e tada za tren oka bivaju pretvoreni/e u nemoćne posmatrače/ ice nasilnog spektakla čiji su glavni akteri militanati/kinje i država. Uostalom, sve ono što se desilo nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar dovoljno jasno potvrđuje osnovanost takvih zebnji. Međutim, svestan preterivanja starijih aktivista/kinja i akademske levice i njihovog fetišiziranja nasleđa 60-ih, Katsiaficas sugeriše da se iza takvih tendencija krije pokušaj marginalizacije savremenih pokreta koji se uvek doživljavaju i predstavljaju kao bleda kopija nečeg „pravog“ što se zbilo u, kako to reče jedan pank veteran: „dobra stara vremena koja nikada nisu postojala“. Sijetlu se, međutim, ipak priznaje važnost, između ostalog i zbog uspešne blokade STO-e, intenziteta dešavanja i neviđenog odjeka u domaćoj i svetskoj javnosti (što je upravo rezultat vandalizacije i nekonvencionalne direktne akcije, dodaće brojni/e radikalni/e aktivisti/kinje, a ne samo blek blokovci/ke38), dok međutim, sve drugo što stoji u rasponu od 60-ih do 30. novembra 1999., ostaje zanemareno. Kao socijalna konstrukcija mit o ’60-im na taj način doprinosi obeshrabrivanju onih generacija koje su stasavale tokom ’70-ih, ’80-ih i ’90-ih godina XX veka. 36 Potpuna bezosećajnost za dinamiku (ovih) društvenih pokreta, posebno onih koji nadilaze granice nacionalnih država, domaću (stručnu) javnost drži u mraku kada je u pitanju razvoj i širenje desnog ekstremizma koji, služeći se bukvalnim kopiranjem praksi radikalne levičarske scene (taktike, estetika, muzika, slogani itd.) i infiltriranjem u subkutlture koje pripadaju kulturnom nasleđu „nižih“ rasa, poput hip hopa, širi svoje mreže mržnje, agresije i šovinizma onoliko daleko koliko mogu da dobace savremena sredstva komunikacije, pre svega Inernet. Pogled upućen ka površinskim zbivanjima, ka fasadi, čitavu tu dinamiku može da svede na efemerne incidente zaludnih marginalaca/ki, dok bi upoznavanje sa dubinskim tokovima, socijalnim mrežama poput onih freie kameradschaften-a tzv. „slobodnih nacionalista“, ili pak „divizija“ Blood and Honour skinheda i načinima njihovog replikovanja u drugim sredinama, doprinelo boljem razumevanju i domaćeg fenomena vanparlamentarne ekstremne desnice. U vizuri tzv. „antiglobalističkog“ pokreta otvoreno preuzimanje i plagiranje autonomističkog (anarhističkog i antifašističkog!) nasleđa, predstavlja dodatan problem i doprinosi konfuziji u ionako zbunjenom javnom mnenju. Tako na primer, ne smo da je od sredine’80-ih, zahvaljujući ovim obrtima, nastao anti-antifašitički odgovor (anti-antifa arbeit) na militantne akcije antifa aktivista/kinja, već su od početka ’90-ih tzv. „autonomni“, odnosno „slobodni nacionalisti“ zašli i u skvotersku scenu osnivajući pandane levičarskim „socijalnim centrima“ u vidu „nacionalnih omladinskih centara“, razradivši pri tom političku praksu tzv. „nacionalnih revolucionara“ koji praktikuju i promovišu sve uobičajene delatnosti anarhističkoautonomističke scene (cni blokovi, blokade, okupacije,...). Takva scena, na žalost, postoji u Beogradu i drugim gradovima Srbije. 37 Kapitalizujući na voajerizmu onih koje pobuđuje tzv. „riot porn“. 38 Na primer, Nadin Bloh (Nadine Bloch), trenerka nenasilne direktne akcije iz organizacije „Ruckus Society“, kaže da „nije tako ograničena pa da misli da bismo imali istu [medijsku] pokrivenost u Sijetlu ili Vašingtonu ili bilo gde drugo, u Pragu, da nije bilo i jednog i drugog. Drugim rečima, kakvu bismo pokrivenost imali da nisu razbijeni izlozi? (javni forum, oktobar 2000, navedeno prema: http://www.carolmoore.net/sfm/)

315

316

Njima se praktično negira mogućnost sticanja autentičnih iskustava u sadašnjem istorijskom trenutku i promenjenom kulturnom, političkom, ekonomskom i socijalnom kontkestu, onom u koji su uronjene današnje borbe. Jednostavno, nudi im se zadati okvir mogućeg, rukovodeće „prvoboračko“ iskustvo veterana/ki i učešće u spektaklu pripitomljenog protesta. Ali, kada se legitimnost prošlosti koristi kao oružje za zastupanje određene (isključive) ideološke pozicije u sadašnjosti, umesto da kao takva doprinosi diskusiji i razvoju ideja, fetiširana prošlost može imati štetne posledice, pre svega po kreativno istraživanje i sveže razmišljanje. (Katsiaficas, 2001) „Crni blok“, poznatiji po svom engleskom ekvivalentu, Black bloc39, predstavlja taktiku koju primenjuju afinitetne grupe ili, kao u slučaju Sijetla, klasteri labavo povezanih afinitetnih grupa sačinjenih najčešće, no ne nužno, od anarhista/kinja. Oblačenje u crno i maskiranje nema za cilj podsticanje uniformizacije, već predstavlja bezbednosnu meru: u jednobojnoj grupi slično obučenih i maskiranih ljudi teško je identifikovati počinioce. Simbolično, maske i jednobojnost sugerišu kolektivni karakter bloka i nastojanje da se onemogući uzdizanje bilo kog/je pojedinca/ ke na liderski pijedestal, bilo realan, bilo indukovan medijskim spinovanjem, a time se sprečava i eventualna dekapitacija pokreta. Sem toga, simbolički naboj koji u sebi nosi prizor maskiranih demonstranata koji „u srcu zveri“ „uzvraćaju udarac“, uprkos svim medijskim intepretacijama, a zlonamernih je bilo na pretek, dodatno je pobudio maštu već animirane mlade generacije antikapitalista/kinja. Taktika koja je svoje proleće imala u Nemačkoj 1980-ih tokom borbi „autonomena“ za očuvanje svog skvoterskog utočišta, mada stalno prisutna na marginama radikalne politike, ’99. se na velika vrata vratila u žižu javnosti. Naravno, to je značilo i potpunu marginalizaciju svega drugog što je doneo N30, jer su se objektivi medijskog spektakla usmerili ka prizorima vandalizovanih radnji jedva čekavši da zaborave na razloge protestovanja 20-30.000 aktivista/kinja koji/e bu bili/e angažovani/e u blokadama40. Sem toga, narednih dana potpuno je zanemarena činjenica da okršaj u Sijetlu nije bio događaj lokalnog karaktera. Naime, u samom „smaragdnom gradu“ bilo je oko 1300 različitih organizacija (NVO, društveni pokreti, sindikalna udruženja) iz više od 80 zemalja, a istog dana su održani protesti u još 14 američkih gradova (Katsiaficas 2002). Međutim, onog trenutka kada su počeli da pucaju izlozi u down town Sijetlu a fokus mejnstrim medija preusmeren na famozne „anarhiste/kinje iz Judžina“41, dodatno je 39 Mada je originalni termin – Schwarze Block – upotrebljavala nemačka policija da bi nazvala analognu protestnu taktiku „autonomena“ (autonomista/kinja), skvotera/ki koji/e su pružali/e militantan otpor vlastima koje su tokom 1980-ih uporno, i godinama bezuspešno, pokušavale da ih isele. 40 Ukupan broj demonstranata/kinja je procenjen na 50.000 41 U američkom gradu Judžin, Oregon, odnosno u njegovom susedstvu Vitaker (Whiteaker), u drugoj polovini ’90-ih

redukovano inače svedeno i tendenciozno izveštavanje o protestima protiv STO, posebno o njihovim razlozima. A tog dana čitav svet je pulsirao otporom: u Parizu se okupilo 5.000 seljaka koji su u društvu svojih ovaca, koza i pataka, napravili gozbu ispod Ajfelovog tornja, gosteći se poljoprivrednim proizvodima regionalnog porekla. Istovremeno, 75.000 ljudi protestovalo je u još 80 francuskih gradova. Turski seljaci su okončali svoj protestni marš tokom kojeg su prošli kroz 18 gradova u kojima su govorili o pogubnostima neoliberalizma. Širom Indije održane su masovne demonstracije, a u Nju Delhiju stotine seljaka se angažovalo na „redekorisanju“ sedišta Svetske banke uz pomoć grafita, postera, mulja i gnojiva. U Berlinu se protestovalo protiv „orvelizacije“ policije, u Hamburgu i Pragu deljena je besplatna hrana, u Amsterdamu je stotinjak aktivista/kinja od avioprevoznika, koji sponzorišu ministarsko zasedanje STO-e, tražilo besplatne karte za Sijetl. U Ženevi su se aktivisti/kinje ušunjali/e u sedište STO i napravili/e kratak spoj na električnim instalacijama i tako onesposobili rad informacione mreže na nekoliko sati. Raznovrsni protesti su organizovani i u Pakistanu, Filipinima, Portugaliji, Argentini, Australiji, Italiji, Meksiku. (Notes from Nowhere 2003:205)

lokalna aktivistička scena sačinjena uglavnom od hipika, pankera/ki i mladih umetnika/ca koji/e su se okupljali/e u „Icky’s Teahouse“ fermentirala je u najradikalniju eko-anarhističku scenu u SAD. Poznati po brojnim sabotažama i, policijskim slengom rečeno, „eko terorizmu“ tzv. „Anarhisti/kinje iz Judžina“ ušli/e su u žižu američke javnosti nakon akcije crnog bloka u Sijetlu. Fraza „anarhisti/kinje iz Judžina“, kreirana od strane mejnstrim medija, obilato je korišćena kao stereotip za personifikaciju (potom i progon) radikalnog, anarhističkog aktivizma. Njegova distinkivna karateristika je izrazit ekološki, environmentalistički, „zeleni“ i čak radikalnije od toga – anticivilizacijski stav koji za metu i glavnog krivca za ustoličenje sistema dominacije, alijenacije, destrukcije, eksploatacije itd. smatra sistem pripitomljavanja (dominacija) i posredovanja (alijenacija) koji je svoj najpotpuniji izraz našao u industrijskoj civilizaciji i tehnicizaciji društvenih odnosa. Najradikalniji među njima, poput Džona Zerzana, smatraju da je život u primitivnim zajednicama više odgovara ljudskim potrebama te da je neuporedivo manje štetan za ekosisteme i samu planetu Zemlju, i kao takav poželjan i danas kao radikalna alternativa postojećem načinu života. Zerzan je svojom javnom podrškom uništavanju imovine u Sijetlu skrenuo medijsku pažnju na sebe i navukao nezadovoljstvo ogromne većine (tradicionalnih) anarhista/kinja koji se ne slažu sa njegovom anarho-, tj. neoprimitivističkom ideologijom i u najmanju ruku imaju rezervisan stav prema taktici „crnog bloka“. „Možda su mediji krenuli za šlagvortom Norma Stampera (Norm Stamper), šefa policije u Sijetlu, koji je javno okrivio anarhiste/ kinje iz Judžina za uništavanje imovine samo nekoliko dana pre svog povlačenja sa funkcije, ili od gradonačelnika Judžina Džima Torija (Jim Torrey), koji se jadao novinarima/kama kako je Judžin bio ’anarhistička prestonica Sjedinjenih Država’. Šta god da bio razlog, činilo se da su nacionalni mediji doneli kolektivnu odluku: Anarhisti/kinje iz Judžina su odgovorni za vandalizovanje centra Sijetla, provociranje policije da napadne nenasilne demonstrante/kinje i paralisanje konvencije STO-e. Novinari/ke ’60 minutes-a’, ’Harper’s-a’ i ’Rolling Stone-a’ kidisali su na ovaj mali grad, pozivajući zloglasne anarhiste da objasne svoje ponašanje tokom Bitke u Sijetlu. I dok je nekolicina bučnih, ozbiljnih muškaraca prionula na posao — predominantno Tim Luis (Tim Lewis), Tim Rim (Tim Ream), Džon Zerzan (John Zerzan), Robin Teranova (Robin Terranova) i Maršal Kikpatrik (Marshall Kirkpatrick) — mnogi drugi unutar lokalne eko-radikalne zajednice [u Judžinu] su prevrtali očima. Stotine demonstranata/kinja iz Judžina koji/e su učestvovali/e na protestima protiv STO bili/e su miroljubivi/e, zabeleženo je, a u crnom bloku su učestvovali ljudi iz čitave zemlje. Od 570 demonstranata/kinja koji/e su uhapšeni/e na protestima protiv STO, policija iz Sijetla je identifikovala samo četvoro iz Judžina.“ http://breakallchains.blogspot.com/2006/11/flames-of-dissent-parts-1-2.html

317

Kao što smo videli, pojava42 „crnog bloka“ na ulicama Sijetla dovela je do polarizacije unutar pokreta duž stare linije razdora: nasilje vs nenasilje. Međutim, iako bi rezonovanje poput onog Medeje Benjamin ili pak Kerol Mur, pre deset, dvadeset godina bespogovorno bilo prihvaćeno od strane „masovnog pokreta“ u SAD, u čije ime Medeja još uvek misli da je moguće govoriti, danas se ta vrsta postvarivanja i unifikacije pokreta (koja se implicitno nazire u njenom i sličnim komentarima, neretko moralističke prirode), smatra za nešto što u većoj ili manjoj meri pripada jednoj prohujaloj epohi i što, kao takvo, nije usklađeno sa senzibilitetom, izazovima i aktuelnim praksama današnje generacije antikapitalističkog pokreta. U međuvremenu, sve više ljudi je prihvatalo filozofiju „raznovrsnosti taktika“, prelazeći sa striktnih smernica nenasilja koje su bile simbol masovnih direktnih akcija tokom dve decenije, i pristajalo da poštuje one koji se angažuju u konfrontativnijim odnosno taktikama uništavanja imovine, sve dok direkno ne dovode u opasnost druge učesnike/ce protesta. (Kauffman 2001)

318

Naravno, taktika crnog bloka je u najmanju ruku problematična, no „novi“ pokret „diše“ drugačije i za razliku od sektašenja, single issue inicijativa i separatizma koje su odlikovale prethoni period, on zrači otvorenošću za razlike i perspektiva „mu“ je kaleidoskopska. Upravo zato je nakon Sijetla afirmisan koncept „raznovrsnosti taktika“ kojim se nastoji očuvati sinergetski efekat učešća mnoštva različitih političko-praktičnih artikulacija antikapitalističke borbe. Otuda oni/e nenasilni/e aktivisti/kinje koji/e se sami/e ne angažuju u uništavanju imovine i fizičkom sukobljavanju sa policijom, u slučaju ograđivanja od vandalizacije ili uličnih borbi u kojima učestvuje black bloc, to ne čine na antagonistički način. Prihvatanje raznovrsnosti taktika znači uzdržavanje od napadanja onih koji su odabrali pristupe koji vam se čine neefikasnim, i umesto toga [znači] usredsređivanje na one nedostajuće sastojke koje vi možete da dodate da biste tuđa nastojanja učinili efikasnim. Stoga, ono reformuliše pitanje strategije u skladu sa ličnom odgovornošću: na svakom raskršću, pitanje nije šta bi neko drugi trebalo da radi, već šta ti možeš da učiniš. (...) Prihvatanje vrednosti raznovrsnosti taktika znači uzeti u obzir da će drugi donositi drugačije 42 Black bloc je prvi put viđen na ulicama SAD 1992. u Vašingtonu, na protestu protiv Zalivskog rata. Iste godine u San Francisku na protestu povodom 500 godina genocida nad američkim urođenicima/kama (Kolumbov Dan) ponovo su viđeni „blek blokovci/ke“. Šest meseci pre „Bitke u Sijetlu“, 24. aprila 1999. u Filadelfiji 1500-2000 anarhista/kinja maršira u „crnom bloku“ tokom protestnog marša „Millions 4 Mumia“, u znak solidarnosti sa političkim zatvorenikom Mumia Abu Džamalom (Mumia Abu Jamal).

odluke na osnovu svojih drugačijih perspektiva, i poštujući to čak i onda kada vas njihove odluke frustriraju. Prihvatanje legitimnosti raznovrsnosti taktika znači distanciranje od kompetitivnog načina razmišljanja po kome postoji samo jedan ispravan način rada, u pravcu inkluzivnijeg i nijansiranijeg načina razmišljanja. To dovodi u pitanje vrednosne hijerarhije kao hijerarhije moći, i podriva rigidne apstrakcije kao što su „nasilje“ i „moral“. Najzad, poštovanje za raznovrsnost taktika omogućava različitim grupama da izgrade trajnu solidarnost. Takva solidarnost mora biti zasnovana na posvećenosti koegzistenciji i harmoničnoj saradnji, a ne ograničavanju zahteva u ime jedinstva. (Starhawk)

Raznovrsnost taktika, afinitetne grupe, direktna akcija i konsensualno odlučivanje potporni su stubovi „ekosistema“ političke kulture „pokreta pokreta“. Istorijsko iskustvo prethodnih borbi jasno sugeriše da ni jedan od pristupa sam po sebi nije dovoljan a da, sa druge strane, horizont nade i nepredvidivih mogućnosti, uključujući i prateće rizike, koje donosi koncept raznovrsnosti taktika ponovo budi stvaralačku energiju emacipatorskih borbi. Kontraverznost savremne inkarnacije „propagande delom“43 i spremnosti upuštanja u odbrambeni fizički sukob sa policijom, upravo se kao takva – kontraverzna – doživljava unutar „pokreta pokreta“. To je aktivnost koja prevazilazi i muti granice legalizma i ideologija, i kao takva doprinosi radikalizaciji određenih pitanja, i u svom kratkom dahu – jer na srednji i dugi rok je verovatno osuđena na propast – upravo zato što je to samo taktičko sredstvo (a ne ideologija, organizacija, pokret itd.), omogućavajući učešće širokog kruga ljudi koji, služeći se njom, mogu lako da se priključe tekućim protestima a potom možda i sporijim i zahtevnijim procesima unutar pokreta. Na taj način se, između ostalog, širi mobilizaciona osnova inače marginalizovanih pokreta i ideologija. Dalje, moglo bi se reći da je u izvesnom smislu efekat „nasilnog“ dela pokreta nešto poput regenerativne destrukcije: samo po sebi ono ne vodi nikuda (samoubistvo), baš kao ni pripitomljeni aktivizam (agonija), ali zato u „sivoj zoni“ između konvencionalnih vidova protestovanja i eskalacije nekontrolisanog nasija, na rubu i s one strane zakonitosti, može da podstiče borbenost, uzburkava strasti, podmlađuje poket i utiče da se „umereniji/e“ aktivisti/kinje radikalizuju, pasivni/e posmatrači/ce aktiviraju, a određena pitanja iz zapećka dospeju ravno u srž interesovanja javnosti. S tim na umu, sasvim izvesno se može reći da su se tokom prethodnih godina „konfrontativnije“ taktike, odnosno „osnaživanje“ (empower) direktne akcije, 43 Naravno, metaforički rečeno jer razbijanje izloga nema nikakve veze sa terorom koji su upražnjavali određeni anarhisti u prethodnim epohama.

319

uprkos odijumu javnosti i osudama unutar pokreta, u okvirima sopstvenog ograničenog dometa, pokazale uspešnim. Između ostalog, i zato što su zahvaljujući medijskoj gladi za senzacionalnim scenama „nasilja i destrukcije“ mnogi ljudi po prvi put bili u prilici da dođu u dodir sa kritikom koja inače sistematski biva skrajnuta i odstranjivana iz fokusa javnog mnjenja. Rečima Meri Blek, „mala cigla, u rukama motivisanog/e pojedinca/ke, može da sruši simbolični zid“, i tada makar na kratko pada paravan koji skriva sve ono na čemu počiva postojanje i poslovanje inače nedodirljivih multinacionalnih korporacija i transnacionalnih (finansijskih) institucija. Ambivalentni karakter raznovrsnosti taktika samo je jedan u nizu aspekata koji implicira problematičnu „prirodu“ političkog polja u kom se sustiču difuzne politike „pokreta pokreta“. Kao što ćemo videti kasnije, upravo u tom problematičnom aspektu manifestuje se direktno demokratska praksa savremenog antikapitalizma. Međutim, to ne umajnuje rizike koje sa sobom nosi radikalna etika otvorenosti na kojoj počiva koncept raznovrsnosti taktika i prihvatanje neizvesnosti kao sastavnog elementa svakodnevne (političke) prakse.

Direktna akcija

320

Uprkos trvenjima koja je izazvalo uništavanje imovine i sukobljavanje sa policijom, svi/e ovde pomenuti/e aktivisti/kinje zagovaraju upotrebu direktne akcije (nenasilne, „nasilne“, odnosno „osnažene“). Trend „preorijentacije“ sa građanske neposlušnosti ka upotrebi direktne akcije, „sveprisutne i disktinktivne karakteristike anarhističkog političkog izraza tokom više od jednog veka“ (Gordon 2005:83), započeo je tokom 70-ih godina, sa padom uticaja Nove levice i jačanjem feminističkih, autonomističkih i antinuklearnih pokreta koji su tokom 80-ih prerasli u radikalne ekološke pokrete. Ovaj proces je istovremeno pratilo i napuštanje hijerarhijskih modela organizovanja koja su karakterisala tzv. staru levicu i afirmisanje konsensualnog modela odlučivanja, pod uticajem kvekerske tradicije i feminističke personalističke politike. Sam koncept direktne akcije među prvima je rabio „otac“ revolucionarnog sindikalizma, Emil Puže (Emile Pouget). Ovaj XIX-vekovni revolucionar smatrao je direktnu akciju za „simbol revolucionarnog sindikalizma u akciji“, „dvostruku borbu – protiv eksploatacije i ugnjetavanja“. „Jasno je da je direktna akcija prosto i jednostavno oživljavanje duha pobune: ona oživljava klasnu borbu, uzdižući je iz sveta teorije i apstrakcija, u svet prakse i dostignuća. Kao rezultat toga, direktna akcija je klasna borba koja živi svakodnevno, konstantni napad na kapitalizam.“ (Puže 2004.)

Razumevanje direktne akcije kao oblika permanentne aktuelizacije (posebno naglašene) klasne borbe, danas je karakteristično za tzv. „klasno svesne akarhiste/kinje“, koji/e uglavnom baštine tradicije anarhističkih i anarhosindikalističkih organizacija kakve su postojale pre izbijanja Prvog, odnosno Drugog svetskog rata, kada su ugušene državnim terorom. Međutim, takav pristup u izvesnoj meri odudara od skeptičnosti znatnog dela „pokreta pokreta“ spram revolucionarno sindikalističkog progresivizma, relativne ideološke uniformnosti, uvrijerizma, voluntarizma i organizacionog fetišizma. No, uprkos tome, već je Puže isticao da „nema neke specifične forme direktne akcije“, da ona nije puka „orgija lomljenja prozora“, nekakav „manjeviše impulsivni potez“, već je to delotvorna primena „radničke moći u kreativne svrhe: to je sila koja rađa novi zakon – dosezanje socijalne pravde!“ Ovaj poslednji deo koji se odnosi na silu naštimovan je više prema strunama instrumenata „crnog bloka“ i u potpunoj je disharmoniji sa feminističko-pacifističkim pokretima koji praktikuju nenasilne oblike direktne akcije. No, za Pužea nije bilo dileme u pogledu primene sile: ona leži „u pozadini svakog pokreta i svake akcije“, šta više sam život je primenjivanje sile, bez koje postoji samo nesvesnost. „Ništa se ne iskazuje, ništa se ne materijalizuje ako nje nema.“ (ibid) Ponavljajući Štirnerov stav da onaj ko ima silu ima i pravo, Puže poručuje da je stigmatizacija sile plod ideologije klasnog neprinatelja: „Da bi bolje čuvali zavesu pred našim očima i da bi nas držali pod svojim jarmom, naši klasni neprijatelji ubeđuju nas da stvarna pravda ne sme da posegne za silom. Suludih li eksploatatora! U nedostatku sile, pravda je samo budaljenje i laž.“ (ibid)

Međutim, Pužeova savremenica, anarhistkinja i feministkinja iz SAD, Volterin de Kler (Voltairine de Cleyre) nijansiranije je poimala koncept direktne akcije. Ona je prepoznaje u raznovrsnim praksama najobičnijih ljudi čija je distinktivna karakteristika neposrednost a ne (klasni) sukob. Šta više, ona direktnu akciju smatra, takoreći, „prirodnim stanjem“ čoveka, koje zbog straha i oportunizma biva potisnuto, prikriveno. „Svaka osoba koja je ikada imala plan da uradi bilo šta, i otišla i uradila to, ili koja je izložila taj plan drugima, i pridobila ih za saradnju da to urade s njim (sic), bez obraćanja centralnim vlastima sa molbom da to urade za njih, bila je dikretni akcijaš. Svi kooperativni eksperimenti suštinski su direktna akcija. Svaka osoba koja je ikada u svom životu imala nesporazum sa ma kim koji je trebalo rešiti, i koja je otišla pravo do druge osobe koja je u to upletena, da ga reši, bilo u skladu sa miroljubivim planom ili drugačije, bila je direktni akcijaš.”

321

No, de Kler ne smatra da je sila neizostavni pratilac direktne akcije. Odgovarajući na napise u štampi da direktna akcija predstavlja „nasilni nasrtaj na život i imovinu“ ona kaže: „Direktna akcija može biti ekstremno nasilje, ili može biti tiha poput vode potoka Šiloe što teče lagano. Ono što hoću da kažem je da, [oni koji su] pravi nesputani (non-resistants) mogu jedino da veruju u direktnu akciju, nikada u političku akciju. Jer osnova svake političke akcije je prinuda; čak i kada Država radi dobre stvari, ona se naposletku oslanja na batinu, pušku, zatvor, da bi imala moć da ih sprovede.“

Sumirajući napred rečeno, Lorens Džarah (Lawrence Jarach), anarhista iz SAD koji se svrstava uz tzv. postlevičarsku struju savremenog anarhizma, ovako govori o direktnoj akciji: „U anarhističkoj tradiciji termin direktna akcija nikada nije upotrebljavan kao eufemizam za nasilje, za razliku od propagande delom. Jednostavno se odnosio na bilo koji svesni politički čin koji se desio izvan domena elektoralizma i ostalih vidova državnih poslova: donošenje odluka koje koristi imperativne i opozive delegate umesto predstavnika/ca, i stvaranje mreža uzajamne pomoći umesto oslanjanja na socijalnu pomoć dva su primera. U opštem smislu onda, direktna akcija se odnosi na akcije koje podstrekavaju i šire samoaktivnost bilo koje osobe ili grupe bez korišćenja državnih institucija. Učtivi ili nasilni protesti, sa druge strane, preduzimaju se sa nadom da je moguće uticati na kreator(k)e politike radi implementacije zakonske reforme; to je liberalna (/konzervativna) ili levičarska (/desničarska) strategija apelovanja na dobru volju i/ili strah političkih lidera/ki. Pošto se ova strategija oslanja na delovanje ljudi kojih se to direktno ne tiče, ona nema ništa zajedničko sa anarhističkim razumevanjem direktne akcije.“44

322

Međutim, pošto je prethodna inkarnacija anarhizma sahranjena u predvečerje Drugog svetskog rata, ne čudi što su vremenom kroz praksu pokreta koji su tokom druge polovine XX veka praktikovali nenasilne oblike otpora (feministički, pacifistički, environmentalistički i pokret za građanska prava u SAD), zamućene granice pojma direktne akcije, pa je ona često poistovećivana sa pojmom građanske neposlušnosti. Slična sudbina je pratila i organizacioni model afinitetnih grupa koji se često smatra autentičnom feminističkom praksom. Pod uticajem pokreta za građanska prava u SAD na čijem čelu je bio Martin Luter King, negde između’50-ih i ’60-ih pojam nenasilne direktne akcije poistovećen je sa taktikom građanske 44

Lawrence Jarach, „Don’t Let the Left(overs) Ruin Your Appetite“, Anarchy #48

neposlušnosti. Nastavljajući tradiciju nenasilnog, gandijevkog otpora kojim je King bio duboko nadahnut, severnoamerički/e aktivisti/kine su preuzeli/e i ovaj neprecizam pojam direktne akcije. Ali, ono što razlikuje ova dva koncepta, direktnu akciju i građansku neposlušnost, jeste pitanje (ne)priznavanja legitimnosti države. „Građanska neposlušnost suštinski predstavlja konfrontativni vid političkog dijaloga između neposlušnih građana/ki i države, bez dovođenja u pitanje temeljne legitimnosti potonje (pošto se od države očekuje da postupa u skladu sa zahtevima neposlušnih, na primer da promeni zakon). Direktna akcija je intervencija, radi promene realnosti u željenom smeru, bez upućivanja na vlast. Ona je često, ali ne nužno, nelegalna – može na primer da se sastoji od kreiranja alternativnih mreža materijalne i informacione razmene, samoedukacionih projekata i drugih savršeno legalnih stvari.“ (Gordon, 2007:56)

Direktna akcija znači preuzimanje čitavog procesa borbe za društvene promene u sopstvene ruke. To znači neposredno intervenisati u situacije bez oslanjanja na spoljnog činioca (pod kojim se obično podrazumeva vlast). Direktna akcija se najčešće poima kao vid preventivne (npr. očuvanje divljine), destruktivne (npr. sabotaža), ili pak konstruktivne delatnosti (npr. prefiguracija nehijerarhijskih društvenih odnosa). Klasični oblici direktne akcije su: divlji štrajk, sabotaža, ulični protest i okupacije. Primenjena na diskurzivnu ravan, direktna akcija implicira radikalni samoupravni pluralizam, anarhiju. Ona znači podsticaj pojedincima/kama, da ne čekajući na tuđe aminovanje niti popujući drugima o onome što treba da se radi, lično intervenišu u stvarnost oko sebe. Kada aktivisti/kinje slede takav impuls, onda borba u kojoj su angažovani/e teško može okoštati, biti instrumentalizovana, ili pak postati monotona i dosadna. „Atmosfera mora biti kreirana tako da provocira znatiželju, da bude podsticajna i da održava moral. Svuda gde ljudi odu trebalo bi da naiđu na dokaz da se nešto dešava, da se spremaju velike promene. (...) Divlje spekulacije, prošaptane glasine, tajni pozivi, strastvena zalaganja, epski trijumfi, iznenađenja, neizvesnost, drama, avantura: to je građa revolucija, i bez nje nije moguće izaći iz klinča između straha i želje.“ (CrimethInc 2004.)

To sa druge strane znači da bi na društvenom nivou svakodnevica svakoga i svake od njih bila ispunjena nizom pokušaja i grešaka, autentičnih iskustava aktivnog i neposrednog učešća u sopstvenom životu, te rizika koji sa sobom nosi na taj način ostvareno „punoletstvo“. Pretočena u niz praksi koje čine tzv. svakodnevni život, direktna akcija poprima širi smisao i prerasta u (kontra)

323

324

kulturnu vrednost po sebi. Vezivno tkivo tako organizovanog života je tzv. do it yourself (DIY, uradi sam/a), odnosno etika prefiguracije. Po svom prefigurativnom karakteru, koji podrazumeva usklađenost sredst(a)va i cilj(ev)a, direktna akcija se razlikuje od građanske neposlušnosti koja je konsekvencionalističke prirode što, prostije rečeno, znači pravdati vršenje određenih dela ostvarivanjem datog „višeg“ cilja. Bendžamin Frenks ističe da je za anarhiste karakteristično odbacivanje konsekvencijalizma, pa stoga direktna akcija koja je primerena njihovoj (anti)politici, sama mora biti izraz željenog cilja i mora biti ostvarena bez odlaganja, posredovanja i reprezentacije. Drugim rečima, ono što se želi mora biti oličeno u metodima ostvarivanja datog cilja. Baš zato, smatra Frenks, direktna akcija ne upada u zamku hegelijanske dileme i izbegava opasnost pretvaranja sredstava u ciljeve (kao u slučaju marksističkog subjekta revolucionarne promene društva, proleterske države, koja se od sredstva revolucije pretvorila u totalitarno-birokratski cilj po sebi i za sebe). Konsekvencionalistički karakter većine revolucionarnih projekata podrazumeva ostvarivanje željenog cilja svim raspoloživim sredstvima. Cilj legitimiše pojedine vidove političkog ponašanja koji vode do njegove realizacije, ističe Frenks, a procena njihove validnosti direktno zavisi od doprinosa ostvarenju revolucionarnog cilja. Isti utilitarni pristup konsekvencionalizma osnov je izgradnje centralizovane partijske strukture koja negira autonomiju pojedinca/ke a time i njegov/njen moralni integritet. Razdvajanje sredstava i ciljeva dovodi do milenarističkog poimanja „revolucije“, smatra Frenks. To znači da pored predeterminisanja ciljeva borbe, njihovog nametanja i instrumentalizovanja klijentske klase (proletarijata), revolucija postaje Sudnji dan koji nikada neće doći ili, ako se ikada desi, to će biti nekada i negde u nedostižno dalekoj budućnosti. Stoga, biranje metoda postaje irelevantno što ionako instrumentalizovane „subjekte promene“ dodatno lišava odgovornosti za sopstvena (ne)dela. Frenks naglašava da se insistiranje anarhista/kinja na autonomiji pojedinca/ke razlikuje od kantovske deontološke inverzije konsekvencionalističkih prioriteta (racionalni subjekti, ograničeni jedino kategorijalnim imperativom, suvereno upravljaju formulisanjem i realizacijom sopstvenih ciljeva). Za anarhiste/ i anarhistkinje autonomija ne znači atomizaciju, rascepkanost zajednice na zasebne racionalne subjekte i nehaj za socijalni kontekst. Autonomija je, naprotiv, „slobodna međuzavisnost ljudi“ (CrimethInc, 2008:16), jer ne postoji niko ko je zaista stvarno nezavistan. Autonomija stoga znači mogućnost samosvojnog odlučivanja u procesu (najčešće konsensualnog) i dostizanja odluke koja je najbolja za datu grupu. Otuda, autonomija podrazumeva otvorenost za drugo i drugačije mišljenje i spremnost da se sarađuje sa drugima bez nužnog slaganja po pitanju zajedničkog plana/programa. Zato direktna akcija podrazumeva

socijalizovani koncept selfa, međuzavisnost autonomnih pojedinaca/ki i kolektiviteta, kao i neukotvljenost identiteta koji se menjaju upravo kroz „direktaške“ prakse. Kada je uspešna, direktna akcija za anarhiste/kinje predstavlja izvestan vid oslobođenja. Ona otelovljuje nehijerarhijsko ponašanje koje prefiguriše one oblike društvenih odnosa koje sami njeni akteri/ke priželjkuju. Gandijevski rečeno, oni/e nastoje da budu promena koju žele da vide. Ili, da parafraziram misao Gustava Landauera, sama promena ljudskog ponašanja, rezonovanja, a time i svakodnevnog života, rastvoriće institucionalizovane oblike dominacije u mnoštvu kooperativnih zajednica. Mikropolitički angažman u kom se najčešće ispoljava direktna akcija, ne znači odsustvo kompleksnosti niti pak isključivo regionalni karakter takvih akcija. Upravo decentralizovane akcije globalnog, odnosno glokalnog karaktera „pokreta pokreta“ svedoče tome u prilog. Sa druge strane, odbacivanje konsekvencionalizma kao tipičnog modernističkog koncepta, sugeriše otvorenost za pluralnost borbi protiv represije. Zato je savremeni anarhizam kompatibilan sa taktičkim filozofijama koje odbacuju strateško planiranje. Suština otklona od strateških projekata je odbijanje singularne, centralne problematike čijim bi se uspešnim razrešenjem, navodno, rešili svi problemi, a ne odbacivanje svakog dugoročnog planiranja. (Franks 2003.)

325 Karneval „Izraz slobode koji obuhvata smeh, parodiju, igru, maskenbal i lumpovanje. Zauzimanje ulice u kojoj simboli i ideali vlasti bivaju porušeni. Kada marginalizovani preuzmu centar i naprave svet okrenut naglavačke. Ne možeš samo posmatrati karneval, već učestvuješ u njemu. Neočekivani karneval je revolucionaran.“ (Sa plakata RTS-a koji najavljuje J18)

Spoj višegodišnjih tendencija unutar raznovrsnih struja kontrakulturnog i političkog podzemlja sa praksama šire aktivističke zajednice doveo je do rađanja tzv. „DIY kulture“, koju Mekej (1998) definiše kao skup omladinskih interesovanja i praksi koje gravitiraju oko zelenog radikalizma, politike direktne akcije i novih muzičkih pravaca i iskustava (Lethcer 2001). Mešajući zadovoljstvo i politiku (party & politics) DIY aktivisti/kinje na terenu svakodnevnog života sinergetski ukrštaju direktnu akciju (protest) i karneval (zabavu).

„Direktna akcija život može učiniti manje predvidljivim, magičnijim i uzbudljivim ili barem smešnim. Kada je business as usual opresivan i depresivan, prosto njegovo prekidanje čini uslugu svima. Direktna akcija može biti najbolji vid terapije, pomažući onima koji je praktikuju u izlečenju osećanja dosade, bespomoćnosti, i impotencije.“ (ibid)

326

Prvi put primenjena u Londonu 18. juna 1999, karnevalska taktika nenasilnog otpora vremenom je postala sinonim za alternativu „dijalektici eskaliranja fizičkog nasilja između ’mladih i fizički jakih militanata/kinja’ i policije“. Kao što je napred navedeno, praktikovati „raznovrsnost taktika“ znači biti otvoren za drugačije, a ipak srodne, političke vrednosti i biti spreman na solidarnost sa onima koji ih baštine i praktikuju; ili makar suzdržanost, u slučaju kada i ako oni/e urade nešto što se ne poklapa sa vrednostima koje vi lično preferirate. To samo po sebi znači prihvatiti, kroz proces kontinuirane kritičke samorefleksije, postojanje permanentne tenzije unutar pokreta i, štaviše, uživati u njoj. Jedno od praktičnih rešenja kojim je usklađivana tenzija između insistiranja na inkluzivnosti i raznovrsnosti, s jedne strane i specifičnosti pojedinih politika i taktičkih pristupa autonomnih grupa unutar „pokreta pokreta“, bila je podela u zasebne, estetski specifične i prostorno odvojene kolone. Na taj način se nastojalo pružiti mogućnost svakome da bude i radi ono što želi, ne ugrožavajući pri tom bezbednost drugih ljudi. 26. septembra 2000. godine u Pragu, na protestu protiv MMF-a (S26), masa demonstranata/ kinja bila je podeljena u tri kolone. Plavu kolonu su činili/e oni/e koji/e su spremni/e na fizičku konfrontaciju sa policijom i prateći rizik hapšenja. Žuta kolona je bila namenjena nenasilnoj direktnoj akciji i građanskoj neposlušnosti. Ružičasta kolona, kao novi kvalitet, predstavljala je „nešto između“. Nju su činili/e uglavnom britanski/e aktivisti/kinje, većinom pripadnici/e radikalne ekološke organizacije Earth Frst!. Međutim, bilo je tu i ljudi iz „crnog bloka“, maštovito karnevalski kostimiranih aktivista/kinja, onih sa gasmaskama, itd. koji su zajedno, na „moćan ali smiren način“, u pratnji samba benda (Ritmovi otpora) učestvovali u protestu. Muzikom i plesom, te izrazito ironičnim poigravanjem sa ženstvenošću i kičerajskim reprezentacijama tela, multiplikovanjem tačaka konflikta oni su nastojali da prevaziđu klasični antagonizam između policije i anarhista/kinja i analognu taktiku sukoba „jedan na jedan“. Otvaranjem višestrukih linija fronta ružičasta kolona je nastojala da omogući svakome da na sebi primeren način i u skladu sa sopstvenom procenom bezbednosti, učestvuje u akcijama. Inkluzivnost, raznovrsnost, kapricioznost, to su neke od ključnih karateristika ovog vida protestovanja koji je u potonjim masovnim mobilizacijama rekonceptualizovan kao ružičastosrebrni blok (Pink&Silver). Svoj taktički pristup ovi/e aktivisti/kinje su nazvali „taktičkom frivolnošću“.

„Taktička frivolnost je prostor koji postoji u međuprostoru između totalne popustljivosti i nasilnog sukobljavanja. Ona se ne rukovodi apsolutima već širenjem granica razumevanja, da bi uključila sve ljude u produktivan konstruktivni kurs usmeren ka radosnom slavljenju života.“45

Muzika i ples radikalno redefinišu ulični protest koji postaje prostor u kome se osećate dobro, seksi, živo. Taktička frivolnost slavi neposrednost i uz pomoć muzike nastoji da transcendira potrebu za političkim govorima. Govorom tela, jezikom muzike, šapatom želje, putem iskustva neposrednog doživljaja solidarnosti, jedinstva i inspiracije, festivalska atmosfera ružičastosrebnog bloka sama po sebi je izraz otpora. U njoj umetnost živi posred ulice, protesta, na njihovim telima, muzici. Zajednički osećaj je temelj ružičastosrebrne zajednice koja je otvorena za sve one koji/e žele da se pridruže njenim ritmovima. Muzika animira ljude i omogućava da se protest omasovi, usmeri i intenzivira po potrebi. Ona je moćno sredstvo za redukciju i „rastvaranje“ policijskog nasilja, njegovo zaobilaženje. Kao vid kapricoznog javnog protesta, ružičastosrebrni blokovi se razlikuju među sobom po pitanju upotrebe „nasilja“ na demonstracijama. Oni koji su više spiky, oštriji, i koji su spremni da u datim okolnostima odgovore odbrambenim vidovima „nasilja“, svrstavaju se u srebrno krilo. Nasuprot njih, oni koji su više fluffy, mekši, ističu svoju ružičastu boju i nenasilje. Kombinacijom ovih boja jasno se skreće pažnja ostalim aktivistima i aktivistkinjama kakav je odnos određenog/e pojedinca/ke prema „nasilju“ i pratećim rizicima, što omogućava autonomno odlučivanje o kretanju unutar bloka, istraživanje sopstvene ranjivosti, osnaživanje i jačanje osećaja odgovornosti za sopstvene postupke. Sem toga, gledano u celini, ružičastosrebrna odeća i rekviziti doprinose vizuelnom diferenciranju od ostalih učesnika/ca protesta, i zajedno sa muzikom i dobrim raspoloženjem, doprinose stvaranju karnevalskog spektakla. Karneval kao protest seže s one strane levičarskih/militantnih pristupa koji, suštinski predstavljajući izraz politike resantimana (Njuman), ograničavaju protestne akcije na reaktivno demonstriranje statusa „žrtve“ njihovih učesnika/ca u odnosu na dominantni poredak. Karneval slavi radost života i kao takav predstavlja iskorak iz svakodnevnog mrtvila kapitalističke rutine rada i potrošnje. Ovaj koncept je obogaćen 2005. u Gleniglsu, Škotska, kada se na ulicama pojavila „Tajna ustanička armija buntovnih klovnova“ (Clandestine Insurgent Rebel Clown Army, CIRCA). Obučeni u maskirne uniforme prošaranje ružičasto-zelenim kamuflažnim šarama, klovnovi su dodali novu dimenziju subverzivnom potencijalu karnevala. Njihov susret sa policijom uvek je komičan, a reakcija policije – poput one u Rostoku (Nemačka) 2007. kada su hapsili klovnove zbog posedovanja 45

Rhytms of Resistance, http://www.rhythmsofresistance.co.uk

327

prskaćih pištolja – često sama po sebi predstavlja pobedu demonstranata/kinja zato što navodi silu da pokaže svu svoju besmislenost. Problematizovanjem prisustva policajaca na ulicama i njihovih postupaka, klovnovi podjednako insistiraju na dubinskom preispitivanju internalizovanih modela kontrole, ismevanju i uništavanju policajca unutar sopstvenih glava. Drugim rečima, učešće u ovako osmišljenom protestu ujedno predstavlja onu vrstu iskustva koje ima potencijal da dubinski promeni ličnost pojedinca/ke koji/a, buđenjem usnulog klovna u sebi, okupan/na paradoksalnom smešom smeha i straha, podriva vladajuće hijerarhijske dualitete (dužnost iznad zadovoljstva, rad iznad igre, društvo iznad prirode, muškarci iznad žena, straight iznad queer osoba, beli iznad crnih, novac iznad života, itd.). Bojno polje i ratni cilj Tajne ustaničke armije buntovnih klovnova je svakodnevni život, čija dekolonizacija podrazumeva otvorenost za razlike, paradoks, čulna zadovoljstva i veselje.

328

„CIRCA nastoji da postigne da klovniranje bude opasno kao nekad, da ga vrati natrag na ulice, da povrati njegovu neposlušnost i da mu vrati društvenu funkciju koju je nekada imalo: njegovu sposobnost remećenja, kritike i isceljenja društva. Još od početka mađioničstva (mitološkog porekla svih klovnova) prigrlili smo životne paradokse, stvaranje koherencije kroz konfuziju – unoseći nered u svet sa ciljem da razotkrijemo njegove laži i saopštimo istinu. Buntovni klovnovi koji čine CIRCA otelovljuju životne kontradikcije, oni su i neustrašivi i nevini, mudri i glupi, zabavljači/ce i disidenti/kijne, iscelitelji i nasmejane budale, žrtveni jarčevi i subverzivci/ke.“

Kombinujući nenasilnu direktnu akciju sa drevnim klovnovskim trikovima, pripadnici/e ove smehotresne armije sasvim ozbiljno biju boj protiv rata i kapitalizma. Svojim inovativnim akcijama predstavljali su pravo osveženje za pokret kada je ovaj posrnuo pred naletom bezbednosne histerije Bušovog „rata protiv terorizma“. Tajna ustanička armija buntovnih klovnova – Granična frakcija, je pokret tela koja nisu identična samima sebi koji nastoji da identifikuje te lokalitete represivne moći da bi izvršio pritisak na njih sve dok ne bukne radost u privremenim autonomnim zonama. Kada mi tragamo za neprijateljem, mi ne gledamo van. Mi tragamo za strukturama moći koje smo internalizovali/e, gušeći autonomiju, volju za otporom, i radikalnu slobodu. Mi ne odbacujemo moć u potpunosti; moć proizvodi mnoge subjekte, imaginacije, ljubavi, i slobode dok vrši represiju. Mi odbacujemo, ambivalentno, reprezentaciju drugih i nas samih putem manipulisanja jezikom, slikama, i idejama koje zahtevaju određeni oblici moći. Ako su znaci koje koristimo da bismo komunicirali/e i strukturirali/e naš svakodnevni život organizovani tako da proizvode komercijalni učinak na štetu ljudskog kontakta, ona smo porobljeni od strane jezika koji nikada neće dopustiti radikalnoj misli da se artikuliše. (CIRCA-BF)

Namerni da svet dosade i spektakla ostave ped vratima „pokreta“, buntovni klovnovi skrivaju svoj identitet i akcent stavljaju na svoja dela. Oni ne žele da igraju igru proizvodnje zvezda i poznatih ličnosti, lidera „Pokreta“, već svojom anonimnošću i maskama pružaju otpor društvu spektakla i elektronskog nadzora. Sa druge strane, oni žele da budu prisutniji u javnosti i stavljanjem osmeha na lice otpor učine pristupačnim i vidljivim. Na taj način, šireći domen raznovrsnosti taktika, upotreba maske unutar „Pokreta“ dobija novo lice: od militantne, preteće jednobojnosti crnog bloka, do vesele, nasmejane raznobojnosti nasmejanih blesana. U kombinaciji sa ostalim učesnicima ružičasto srebrnog bloka klovnovi su trešnja na torti ustaničkog veselja, proleterske revolucije o kojoj su govorili situacionisti46. Svoju borbu CIRCA doživljava kao otvoreni, neteleološki proces pobune u kome oni/e saučestvuju u nesputanom ispoljavanju ljubavi prema životu i sreći, koje vrednuju više od bilo kojih dogmatskih koncepata „revolucije“. Ključ pobune za njih je „brilijantna improvizacija, a ne perfektan shematski plan“. Uostalom, šta drugo čovek može biti u ovako glupom svetu sem klovn, pita se CIRCA. I zaista, kada su prognoze tako sumorne i kada ogromna većina školovanih umova radi na ekspanziji socijalno ekološke destrukcije i mašinizacije, a militantni otpor vodi ravno u eskalaciju najnepoželjnijih aspekata ljudske psihe i otvara vrata akutnoj fašizaciji društva, čini se sasvim razumnim biti klovn; jer „klovn može sve da preživi i izađe na kraj bilo s čim“, a objava „apsurdnog rata apsurdnom ratu“ može da pobudi živototvorne snage ljudskog duha i probudi nadu.

Proces socijalnih foruma Period koji je usledio nakon masovnih demonstracija u Đenovi protiv G8, odnosno započinjanje antiterorističke histerije, označio je novi ciklus borbi. Umesto masovnih mobilizacija kakve su viđene u prethodnom periodu, sada je sva energija pretočena u tzv. „poces socijalnih foruma“. Snaga ulice, žestina i idealizam mladosti i antiautoritarni duh pokreta zamenio je mesta sa „staro-novolevičarskim“ oldtajmerima i njihovim organizacijama, fondovima i aspiracijama, i nevoljno se smestio u zadnji red. Ipak, smeštene pod istim krovom, u sred kakofonog talasanja nepreglednog okeana društvenih pokreta, dve generacije disparatnih logika i senzibiliteta, zatekle su jedna drugu u mučnom dijalogu gluvih telefona. Takozvani/e „horizonatlisti/kinje“ nasuprot „vertikalista“, odnosno spor između te dve struje unutar „procesa socijalnog foruma“, one koja 46 „Proleterske revoucije će biti festivali ili ništa, jer veselje je ključna nota života koji one objavljuju. Igra je ultimativni princip tog festivala, i jedina pravila koja ona može priznati su živeti bez zastoja i uživati bez ograničenja.“ (SI 1966:337)

329

je iznedrila „pokret pokreta“ i one koja želi da kapitalizuje na njegovoj mladosti, žestini i dostignućima, to jest njihovi različiti odgovori na pitanje „šta da se radi?“, obeležiće naredni period. Na poziv osam brazilskih NVO i francuske organizacije ATTAC, bliske časopisu Le Monde Diplomatique, a pod pokroviteljstvom brazilske Radničke partije (PT), u Porto Alegreu je održan prvi Svetski socijalni forum (31. I - 5. II 2002.). Namera je bila da se da glas „globalnom civilnom društvu“ i pruži alternativa Svetskom ekonomskom forumu, godišnjem sastanku svetske korporativne elite u luksuznom zimskom odmaralištu u Davosu, Švajcarska. Istovremeno, više ili manje spontano nastali su kontinentalni, regionalni, nacionalni i lokalni „socijalni forumi“, sa namerom da se kreira ogromna suspregnuta mreža aktivista/kinja koja bi bila „horizontalnog“, demokratskog i participatornog karaktera. (Tormey, 2003.) Prema podacima organizatora, na prvom Svetskom socijalom forumu u Porto Alegreu učestvovalo je oko 80.000 ljudi. Sve je vrvelo od raznovrsnih dešavanja: konferencije, seminari, radionice, filmske projekcije, zasedanja, tribine, nezvanični sastanci, mitinzi, odvojeni sastanci grupa i pojedinaca/ki koji/e su učestvovali/e u forumu, zatim Alternativni SSF brazilskih anarhista/kinja, pa svečane protestne parade ali i oštriji nezvanični protesti i, last but not the least, omladinski kamp sa oko 15.000 ljudi u kome je vladala atmosfera muzičkog festivala.

330

Ukratko, ako bi bilo ko sa opsesivnim tendencijama pokušao da shvati šta se to dešavalo u Porto Alegreu, rezultat bi sigurno bio potpuni nervni slom. Forum je bio nefunkcionalan, haotičan, disperzivan. I to prekomerno izobilje stvorilo je uzbuđenje u svakome, zato što su izgubljeni u moru ljudi iz tako mnogo delova sveta koji rade slične stvari protiv sadašnjeg oblika kapitalističke globalizacije. Taj otvoreni susret bio je najvažniji element Porto Alegrea. (Hartd, 2002.)

Majkl Hart pripada tzv. „horizontalističkoj“ struji i za njega puko prepoznavanje manifestovanog zajedništva i svečarska atmosfera proistekla iz njega, nisu dovoljni da bi projekat Svetskog i drugih socijalnih foruma odgovorio na izazove koje pred njega postavlja antikapitalistička borba. Umesto zapadanja u stanje opijenosti spontano ostvarenim zajedništvom, u susretu različitih „projekata“ iz raznih delova sveta trebalo ukazati i na razlike među njima. One se tiču materijalnih uslova i matičnog konteksta, kao i političke orijentacije svakog od njih. Jednostavno spajanje, stoga, nije moguće. Zato susret treba da znači otvorenost, a time i spremnost na promenu kroz proces uzajamnog prilagođavanja. Ne sa ciljem da postanu jedno, isto, već da se povežu u konstantno šireću zajedničku mrežu. Sa druge strane, čini se da je u toj sveopštoj kakofoniji mnoštva glasova, svaki kolektivni politički „projekat“ unapred osuđen na propast. U tom metežu, „socijalnom kaleidoskopu

različitosti“, po svemu sudeći „pre ćete preopoznati, pijačnu vrevu nego li bilo kakav ’ozbiljan’ politički projekat. Pa ipak mnogi upravo u tome vide poentu: ’alterpolitika’ je (ili bi trebalo da bude) politika dezagregacije.“ (Tormey, 2004.) No, ne misle svi tako. Posebno ne oni/e levičari/ke koji/e su uključeni/e u rad tradicionalnih partijskih organizacija ili, pak, njihovih NVO surogata i/ili paravana. Za predstavnike/ce tih trockističko-maoističkih varijacija na temu podgrejanog marksizma-lenjinizma, nužno je sve to dovesti u red, organizovati, usmeriti, učiniti efikasnim i, svakako, „ozbiljnim“. U više navrata te struje unutar procesa SSF-a pokušavale su da izdejstvuju njegovo reformisanje ne bi li ga postavile na „zdrave noge“, što ilustruju dokumenti: „Apel društvenim pokretima“, „Izjava Grupe 19“, „Bamako apel“ 47. Drugim rečima, namera im je da se SSF formuliše kao (kvazi)partijski politički pokret, sa manifestom, stalnim prostorijama, izabranim predstavnicima i svime što je neophodno da bi se stvorila predstava njegove „organizacione zrelosti“. Ovom hegemonističkom diskursu svoj doprinos dao je i Ugo Čavez (Hugo Chavez) koji je učesnike/ce petog SSF-a u Karakasu pozvao da usvoje petogodišnji plan, „strategiju moći“, odnosno osmišljavanje i realizaciju manihejskog sudara „moći i kontra-moći, hegemonije i kontra-hegemonije“ do konačne pobede „našeg projekta“. Mada se ne razbacuje populističkim frazama i gramšijanskom retorikom, Valden Belo (Walden Bello)48, jedan od istaknutih NVO alterglobalista, suštinski priča jako sličnu priču. On smatra da su iskustva stečena na ulicama Sijetla, Praga, Đenove i drugih velikih alterglobalističkih mobilizacija pronašla svoj institucionalni izraz u Svetskom socijalnom forumu. Pored praktikovanja direktne demokratije, veli Belo, tri su njegove ključne funkcije: (1) SSF predstavlja prostor – fizički i temporalni – u kom se pripadnici/e raznovrsnih pokreta sastaju, umrežavaju, bivaju jedni drugima fizički vidljivi i „opipljivi“, upoznaju se i pružaju jedni drugima podršku; (2) to je mesto na koje se pokret povlači da bi prikupio energiju i skicirao smernice svojih budućih aktivnosti u pružanju otpora i potiskivanju procesa, institucija, i strukture globalnog kapitalizma; (3) SSF pruža mesto i prostor za elaboraciju, diskusiju, i debatovanje o viziji, vrednostima i institucijama alternativnog svetskog poretka izgrađenog na, kako kaže Belo, pravim interesima zajednice. (Bello, 2007.) No, kako primećuju brojni grasroots aktivisti/kinje, način na koji su osnovani socijalni forumi49, 47 Među inicijatore i autore ovih dokumenata, pored ostalih, spadaju: Samir Amin (Egipat/Francuska), Bernar Kasen (Francuska), Fransoa Hutar (Belgija). 48 Valden Belo je izvršni direktor NVO „Focus on the Global South“ iz Bangkoka, i profesor sociologije na filipinskom univerzitetu, pisac i politički analitičar koji važi za „jednog od vodećih kritičara ekonomske globalizacije“. 49 2001. u Porto Alegreu pripadnici/e mreže PGA protestovali su protiv ekskluzivne kontrole nad organizacionim komitetom SSF-a koju je imala Radnička partija (PT). Pošto je kao lokalna vlast imala kontrolu i nad policijom, naredne godine anarhisti i ekologisti su morali da o svojim primedbama „porazgovaraju“ sa specijalnom policijom. Iste godine u Firenci, na prvom Evropskom socijalnom forumu, svega šet ljudi je odlučivalo o strukturi SSF-a, ko, kada i o čemu je mogao da govori. Za više pojedinosti vidi: http://www.choike.org/documentos/wsf_s309_farrer.pdf

331

332

njihova resursna baza (ljudska i materijalna) kao i interesi onih koji posreduju čitavim procesom, mimo bilo kojih pisanih dokumenata kojim se u poslednje vreme nastoji ozvaničiti proces NVOizacije „pokreta“, odnsono kvazipartijskog homogenizovanja i komercijalizacije (što je trend koji je dobijao na snazi sa svakim sledećim okupljanjem sve do potpunog fijaska januara 2007. u Nairobiju, Kenija, na sedmom SSF-u), dovoljni su po sebi da sugerišu postojanje nepomirljivih razlika između navedene dve struje50. Šta više, učestale kritike na račun „vertikalista“ kulminirale su 2004. tokom priprema za Evropski socijalni forum u Londonu. Na ivici kolapsa, suočeni sa izvesnošću povlačenja ljudi iz Italije i Francuske, organizatori su morali da pristanu na zvanično učešće autonomnih inicijativa. Međutim, to nije umanjilo rastući antagonizam, o čemu svedoči rastući spisak kritika na račun Svetskog socijalnog foruma zbog netransparentnosti, postojanja neformalnih i latentnih autoriteta koji imaju kontrolu nad „procesom“, zbog odnosa prema državi i kapitalizmu, izvorima finansiranja, zatim zbog nezastupljenosti siromašnih (SSF-om dominira visoko obrazovana populacija), marginalizacije mladih, izloženosti žena seksualnom uznemiravanju i njihove neadekvatne zastupljenosti u dešavanjima na forumu, zbog dominacije panel-diskusija51 i slavnih ličnosti „pokreta“, zbog pristrasnosti u korist starijih, beljih, intelektualnijih, te zbog odnosa sa političkim partijama, državama i njihovim činovnicima/ ama (Waterman, 2006.) Sajmon Tormi (Simon Tormey), profesor politike i kritičke teorije na Notingemskom univerzitetu, socijalne forume naziva „heterodoksnim prostorom privremene konvergencije“. On ističe da samo njihovo određenje52 kao horizontalnih, demokratskih, participatornih, inkluzivnih itd. socijalne forume oponira „vertikalističkim“ ambicijama onih koji žele da naprave partiju. On, kao i mnogi drugi aktivisti/kinje koji su nezadovoljni „vertikalističkim“ ambicijama „starolevičarske“ hegemonističke politike i liberalnog NVO reformizma, ipak gaji nade u potencijale socijalnog foruma. Zapravo, oni koji bi da homogenizuju i vertikalno strukturiraju tzv. „pokret pokreta“ – koji 50 Anarhistički kolektiv WOMBLES kritikuje projekat socijalnih foruma kao puko navlačenje „ljudskog lika“ na lice kapitalističkog sistema kojeg, umesto toga, kao takvog treba prepoznati kao koren problema, te sa čijim predstavnicima i strukturama ne treba sklapati još jedan „socijalni ugovor“, ovog puta o „globalnoj pravdi“. Za njih je Evropski, odnosno Svetski socijalni forum nova „reformistička internacionala“, neka vrsta „vaninsitucionalne socijal demokratije“ koja se prilagodila novim okolnostima u kojima danas operiše politika kapitala. Kao vanparlamentarni agent koji nastoji da ostvari uticaj na politiku EU, ESF mora da pristane da igra ulogu „legitimnog pregovarača“, te stoga nužno deluje unutar postojećih institucionalnih ograničenja, ne dovodeći u pitanje njihov legitimitet i, s druge strane, zdušno osuđujući svaki vid antisistemskog otpora koji radikalno prekorači nametnute limite socijalne kontrole. Za više detalja vidi: http://www.wombles. org.uk/article20060455.php 51 To su unapred organizovane diskusije u kojima grupa ljudi pred publikom raspravlja o određenoj temi od javnog značaja. 52 Vidi Povelju principa (Charter of Principles) na sledećoj adresi: http://www.forumsocialmundial.org.br/main. asp?id_menu=4&cd_language=2

se u svom „totalitetu“ ukazuje jedino na socijalnim forumima i tada „sebi“ u tom svojstvu biva vidljiv – imaju problem da shvate šta se zapravo u tom prostoru dešava jer, kako kaže Tormi, do njih ne dopire sadržaj „radikalne imaginacije“ (Kastorijadis) „horizontalista/kinja“ koji se okupljaju pod forumovim krovom. Odnosno, ne polazi im za rukom da shvate želje, potrebe i stremljenja onih koji teže horizontalnom, egalitarnom, mrežnom „strukturiranju“ koje će poštovati autonomiju svojih „čvorića“. Zapravo, ono sa čim smo ovde suočeni je sukob dvaju logika. U tom smislu, Tormi povlači rez između logike mesta (place) i logike prostora (space), kao distinktivnih karateristika suprotstavljenih struja i, u izvesnom smislu generacija, unutar „pokreta pokreta“. Radikalna imaginacija koja je tokom rane modernosti kapitalističkom poretku suprotstavljala mesto (klasičan koncept utopijskog mesta zamišljenog kao „anarhija“, „socijalizam“, „komunizam“, „divljina“, „ekotopija, „mutualistički poredak“, itd.), prihvaćena je, nadograđena i potom sasvim dovedena u pitanje od strane logike utopijskih prostora. Tako npr. subcomandante Markos ističe da nije poenta napraviti novi svet, već prostor u kome „su mogući svi svetovi, u kom svi mogu da žive svoj san“ (Tormey, 2006). Posvećenost utopiji kao mestu, smatraju Robinson i Tormi, prostor socijalnog foruma pretvara u sredstvo za ostvarenje nečeg drugog; npr. drugačijeg, boljeg sveta koji će doći. Nasuprot tome, imaginacija koja teži proliferaciji utopijskih prostora – što bi po ovoj dvojici autora trebalo da bude njihova glavna svrha – dovodi do posvećenosti socijalnim forumima kao prostorima kontigencije, neizvesnosti i kreativnosti što iziskuje sam susret među aktivistima/ kinjama. Drugim rečima, želja za susretanjem u sebi sadrži uzbuđenje koje sa sobom donosi nepredvidivost verovatnih mogućnosti – mi od prilike naslućujemo šta će se desiti, ali šta konkretno, nemamo pojma. Kontra-Net i TAZ mogu se, praktično govoreći, smatrati ciljevima po sebi, ali teorijski oni se takođe mogu posmatrati kao forme borbe za drugačiju stvarnost. (Bej 2003:120)

„Vertikalizam“ otuda predstavlja korelat prvog stanovišta koje socijalne forume doživljava instrumentalno, kao sredstvom za ostvarenje određenih ciljeva. „Horizontalizam“, pak, korespondira sa idejom da su forumi cilj sami po sebi i da svoju „validnost“ ne bi trebalo da traže u prisjedinjavanju sa nekim „širim“ procesom. Otuda, kao problem savremene radikalne imaginacije, i sa njom neodvojive prakse, nameće se eksperimentalna potraga za načinima na koje različite vizije i projekti mogu biti usklađeni bez unifikacije, i kao takvi koegzistirati bez impulsa ka međusobnom uništenju. Drugim rečima, umesto binarne opozicije isključivih polova, savremena „radikalna imaginacija“ počiva na, kako to subcomandante kaže: „jednom NE i mnogo različitih DA“.

333

334

Bivarijanta logika (A ili ne-A) potpuno je suprotna spacijalnoj (prostornoj) logici, onoj koja je multivarijantna (A ili ne-A1, ne-A2, ne-A3, ne-An). To jest, „biti protiv“ samo je koren nečega pozitivnog i afirmativnog. Ono predstavlja kapacitet, rezervoar moći da se odlučno izađe iz datog i na taj način afirmiše dostupnost nečega drugačijeg. (Tormey, 2004.) Poštovanje raznovrsnosti osnovnih potreba, htenja, želja, interesa, osećanja (itd.) svakoga od nas, ukoliko zaista verujemo u postojanje tih razlika, nameće napuštanje bilo kod projekta sjedinjavanja perspektive i, nasuprot tome, otvaranje ka „ubrzavanju multiplikacije razlika, pozicija i stanovišta“. Drugim rečima, to znači da se „pokret pokreta“ ne suprotstavlja samo neoliberalnom kapitalizmu, već i inkorporaciji u bilo koju ideologiju ma kog političkog „projekta“, a posebno onog čija je misija osvajanje državne moći radi ostvarivanja pobede nad neoliberalnim kapitalizmom. Ta borba nije samo protiv Moći kao kapitalizma, već i protiv Moći kao antikapitalizma.53 Pokušavajući da pobliže odredi karakteristike utopije mesta Tormi izdvaja njihove sledeće karateristike, koje dobro ilustruju zamke logike „vertikalista“: a) Stvaranje fiksirane i definitivne društvene racionalnosti. Za to je nephodna projekcija „vrhovnog označitelja“ (master signifyer) u vidu neke naddeterminantne čvorišne tačke koja određuje način na koji treba napraviti i organizovati institucije, procese i procedure. Primeri takvih „vrhovnih označitelja“ su koncepti poput „demokratije“ i „pravde“, odnosno određenja „suštine“ ljudske vrste, njene „prirode“ i slično. Na taj način se određena stvar, kvalitet, potreba, karakteristika identifikuje sa ključem naše suštine, dobrobiti, potreba, itd. oko kog sve gravitira dok se sve drugo svodi na status sekundarnog, manje važnog, nebitnog čak. Sa ove tačke gledišta politička filozofija suštinski je utopijska: ona opisuje svet na osnovu idealizacije nekog esencijalnog atributa ili aspekta ljudskog života, koji je sputan, otuđen, neostvaren ili zaboravljen, a čijim oslobođenjem, razotuđenjem, ostvarenjem, povratkom stupamo na mesto utopije. Politička filozofija na taj način predstavlja potragu za egzotičnim utopijskim mestom i izvesnošću karakterističnoj za religije. Sa druge strane, dodao bih, nosioci njenog 53 Važno je istaći da se moć ne doživljava kao nešto što je po sebi nepoželjno, i kao takvo monolitno; kao nešto što treba odstraniti, rešiti ga se, uništiti i sl. Naprotiv, pristup moći je unutar „pokreta pokreta“ daleko sofisticiraniji. Uri Gordon prilikom analizanja savremenog anarhističkog pokreta, po kojim podrazumeva upravo „pokret pokreta“, odnosno njegov „horizontalistički“ deo, razlikuje tri vida moći: „moć nad“ ili moć dominacije, „moć da“ ili kreativnu, stvaralačku moć (na kojoj posebno insistira Džon Holovej u „Change the World Without Taking Power“) , i „moć sa“, odnosno „moć među“. Razrada tećeg oblika moći – „moć sa/među“ – potiče iz feminističkih krugova. Gordon navodi koncept koji je razvila eko-feministička aktivistkinja Starhok (Starhawk) po kome je „moć sa“ ili „moć među“ „moć snažnog/e pojedinca/ke u grupi jednakih, moć ne da se komanduje, već da se predloži i da se bude saslušan, da se započne nešto i vidi kako se to dešava“; takođe to je i „uticaj koji možemo da izvršimo u grupi jednakih, naša moć da oblikujemo kurs grupe i promenimo njeno usmerenje“. „Moć da“, stoji u istom generativnom odnosu spram „moći sa“, kao i spram „moći nad“, ističe Gordon. Što je neko manje u stanju da radi neke stvari, to manje može da utiče na druge – bilo to ili ne u njegovom/njenom interesu. Sa druge strane, „moć sa“, ili „moć među“, nije vezana za „moć nad“ i ima ambivalentan karakter: može biti upotrebljena i zloupotrebljena. (Gordon, 2005.)

sprovođenja u delo, politički/e aktivisti/kinje sa misijom ostvarenja utopije mesta, nalaze se u ulozi koja je analogna onoj pastirima ljudskih duša. b) Redukcija političkog delanja na teleološki razvoj, rekuperaciju ili konstrukciju krajnje tačke koja je racionalna i istinita. Politika prestaje da bude „kreativan“ i postaje utilitaran čin ukoliko je poznato ono što nam je potrebno ili što želimo da izgradimo. Sve se već zna, samo treba „odraditi posao“. Politička akcija u tom smislu mora biti za nešto. Idealno, to se odnosi na „izgradnju“ nečeg konkretnog, „konstruisanje“ novog sveta koji će doći, planiranje najboljeg načina za napredovanje, odnosno razvoj strategija i odgovarajućih taktika koje će omogućiti realizaciju projekta. Otuda, politika se formuliše u skladu sa logikom vojne operacije koja od nas traži da budemo disciplinovani, koordinisani, organizanizvani itd. Tu nema mesta za sumnju, neizvesnost ili mogućnost neznanja, koje se etiketiraju kao „slabost“ i „kolebljivost“. Sagledana iz tog ugla, paradoksalno, politka predstavlja kraj političkog kao takvog, ili makar kraj političkog kao kreativnog čina. Kreacija se već desila, a mi sa njenom slikom u ruci (reprezentacijom utopije mesta) hitamo ka njenom ostvarenju; planski, organizovano, koordinisano itd. Zapravo, kreacija je jedino moguća u onoj meri u kojoj se manifestuje kao sredstvo za ostvarenje unutar unapred zadatih ciljeva. Ona sama nikada nije cilj. Otuda, mogućnost sumnje, preosmišljavanja, eksperimenta i „novosti“ je isključena, a to znači da je politička akcija kao slobodna igra ideja i vizija pretvorena u „upravljanje stvarima“. „Poenta je u tome da utopije mesta imaju konkretnost i kompletnost koje politiku čine nužno teleološkom i osmišljenom u pojmovima izgradnje i realizacije tog mesta. Mi ne dovodimo u pitanje to mesto, mi ’gradimo’.“ (st. 400) c) Sutrašnjica pripada nama. U vezi sa tim je i osećaj odlaganja koji je posledica takvog stava. Politika je podređena ideji izgranje novog Sutra i onom modelu društvene i političke racionalnosti koji čini nužnim radikalan raskid sa Današnjicom. Politika se zato pretvara u neki vid pripremne prakse za raskid koji će vremenom dovesti do Sutrašnjice. Utopije mesta stoga implicitno, ponekad eksplicitno, prizivaju „tranziciju“, prelaz između stanja Današnjice ka stanju Sutrašnjice. A takva, tranziciona politika je utilitarna, kako u pogledu odlaganja moralnog i etičkog opravdanja određenih postupaka u ime željenog ishoda („moraš da razbiješ jaja da bi napravio omlet“, „nužno je žrtvovati jednu generaciju da bismo izgradili komunizam“ i sl.), tako i u pogledu svođenja političke prakse u sadašnjosti na „upravljanje“, dok čekamo da postepeni razvoj novog sveta omogući stanje u kome će „nova politika“ postati moguća. Cilj je taj koji redukuje politiku u sadašnjosti na „upravljanje stvarima“. Politika, polemika, preispitivanje, kreativnost bivaju „odložene“. Sutra možeš da budeš „umetnik i kritičar“, da stvari urediš drugačije, da se vineš do „visina Aristotela, Getea, ili Marksa“, ali danas ne. Danas mora da se radi u korist

335

336

Sutrašnjice („nema odmora dok traje obnova“, „lošije danas za bolje sutra“ i sl.). d) Teleološka politika je vertikalna poltika. Ukoliko je politika teleološke prirode, a o njenom statusu uvek već odlučeno, reprezentativne strukture se čine logičnim, pa čak možda i neizbežnim. Poenta politike je da re-prezentuje, odnosno učini prisutnim idealni svet koji će biti izgrađen. Prvi korak u tom nastojanju je uobličenje ideala u vidu programa ili manifesta, iz kog se potom izvode smernice za dalje postupke pristalica (članova, sledbenika) date političke organizacije i ujedno ojačava i stimuliše dalja podela rada i hijerarhijski odnosi između njih. Lider tako reprezentuje „želje“ članstva, mada je ova reprezentativna funkcija i sama „fiktivna“, pošto je postojanje vođstva obrazloženo realizacijom programa, a ne „željama“ članstva. Otuda dilema demokratskih partija: da li vođstvo treba da vodi, ili da sledi. Da li da se, recimo, osloni na sopstvenu procenu prilikom ostvarivanja programa, ili da se povinuje željama članova partije. Međutim, ako je cilj u izvesnom smislu „poznat“, ili ga je „moguće znati“, čemu onda dalja diskusija sa članstvom? Umesto prazne priče treba preći na „konkretne mere“, što u krajnjem slučaju znači osvajanje državne vlasti ne bi li se ono što bi u protivnom ostala puka vizija, „spisak lepih želja“, pretočilo u realnost koja će, opet, reprezentovati univerzalni interes. Svojom univerzalnošću država isključuje idiosinkratično, manjinsko, „drugačije“. Ona predstavlja „svakog“, ali samim tim činom ujedno ne predstavlja nikog. Dž. S. Milovo (J. S. Mill) određenje reprezentacije jasno razotkriva karakter liberalne demokratije. Za njega, ističe Tormi, poenta reprezentacije nije u davanju moći (empower), već u pružanju izgleda (kao pojavnosti, spoljašnjosti, uprizorenja) davanja moći dok se zapravo obezbeđuje racionalna vladavina, tj. vladavina elita. Za utopije mesta vezana je ta vrsta elitizma, onih koji znaju kako svet treba da funkcioniše, koji čak i u slučaju „najboljih“ namera nastoje da opovrgnu prava, kapacitete ili sklonosti običnih ljudi da isprobavaju sopstvena rešenja i da uređuju svoje poslove po svojoj meri. Na primer, kao kada Čedomir Jovanović kaže da LDP ne priznaje volju većine jer ta većina nije demokratska54. Pretpostavlja se da on zna šta je to demokratska volja i kako treba da izgleda mesto, tj. Srbija, u kojoj je ona moguća. Da sumiramo: za tzv. „vertikaliste“ socijalni forum predstavlja sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva: vrbovanje neopredeljenih, onih koji se dvoume ili kolebaju, ostvarenje ideološke „pobede“ nad suparničkim opcijama na raznim javnim tribinama, sastancima, nedvosmislena potvrda „ispravnosti“ svoje „analize“ itd. Zapravo, radi se o nastojanju da se prigrabi legitimitet za preuzimanje moći , odnosno za izgradnju formalne strukture koja bi tom nastojanju dala i legalno uporište.

54

Vidi http://www.youtube.com/watch?v=nJMzkGvS3Ro

„Ova ideja počiva na slici moći kao makrosocijalnog resursa koji neko poseduje, za razliku od mikrosocijalnih odnosa koji, kao što kaže Fuko, ’cirkulišu’ u socijalnim mrežama. Znači, postoji ’centar’ moći koji može biti zauzet i koji, jednom pošto je zauzet, pruža onome ko poseduje moć osnovu za oblikovanje društva prema određenoj slici. (To takođe, naravno, implicitno podrazumeva da takav „centar“ treba da postoji, pošto bi se u suprotnom, problem sastojao u njegovom eliminisanju, a ne njegovom osvajanju).“ (Robertson i Tormey, 2004.)

Centar tako koncipirane moći je država, a politička partija služi njenom osvajanju. Biti efikasan znači osvojiti centar moći, što sugeriše potrebu mobilizacije većine stanovništva u korist partije radi osvajanja vlasti, putem izbora ili revolucaionarnim prevratom. Razlika u stepenu unutar partijske demokratičnosti, na primer između LDP-a i SRS-a ili DSS u Srbiji, ili, na primer između zelenih i konzervativaca u UK ili Nemačkoj, ne znači i razliku u strukturi, a time i mogućnosti drugačije politike. Drugim rečima, „vertikalisti/kinje“ nude more of the same ljudima koji upravo to ne žele. Po svemu sudeći oni/e, „horizontalisti/kinje“, ne žele da budu instrumentalizovani/e od strane bilo kojih organizacija, ne žele da budu elektoralna baza nekog novog sistema majorizacije, oni/e ne žele da ih bilo ko „reprezentuje“, da njihove živote ponovo „odlaže“ i žrtvuje u korist boljeg sutra, da budu žrtvovani ostvarenju ciljeva teleološke politike zasnovane na slici sveta koju projektuje određena politička filozofija. „Horizontalisti/kinje“ ne žele da otvoreni prostor njihove utopije bude zamrznut i pretvoren u stabilnu, dosadnu, „racionalnu“ i beživotnu utopiju mesta. Oni/e ne žele da njihovo učešće u antikapitalističkim borbama bude prekodirano u instrument, alatku, sredstvo onog entiteta koji je koncipiran u skladu sa ideološkim uverenjima „vertikalista“ i koji se potom tako samoobjašnjavajuće i benigno naziva – „pokret“55. „Horizontalistima“ je dosta mačističke (stare i nove) levice koja susret sa drugim i drugačijem vidi kao povod za rat, ili makar bitku, do dijalektičkog „razrešenja“ na čijem „kraju“ se, stojeći iznag hrpe odbačenih zabluda, rađa pobednička „analiza“. Nadasve, oni ne žele da žive u svetu koji je podređen sistemu reprezentacije i takmičenja – ideologija, utopija, religija, partija, kompanija, država – u kom postoje samo bezlični 55 Dobar primer za to je trockistička Socijalistička radnička partija (Socialist Workers Party) koja svoju propagandni list predstavlja kao „novine pokreta“. To je jedan od razloga zašto ovu partiju bije loš glas među „horizontalistima/kinjama“, odnosno onima koji taj pokret čine i koji SWP-ovu propagandu ne smatraju ni dobrodošlom, a kamo li svojim glasilom. Evropski socijalni forum održan u Londonu 2004. obeležio je sukob na relaciji „DIY“ aktivista/kinja (odnosno „horizontalista/ kinja“, tj. anarhista/kinja) i pripadnika/ca organizacije „Globalise Resistance“ – jedne od ključnih krovnih grupa zaduženih za organizaciju ESF-a. „Globalise Resistence“ je optužena od strane kolektiva „SchNEWS“ da služi kao paravan za „SWP“ i pomaže joj u regrutaciji, pacifikovanju i prekodiranju pokreta u skladu sa njenim političkim ciljevima. (Za više detalja potraži pamflet „Monopolise Resistance“ na www.schnews.co.uk)

337

odnosi unifikujućih i univerzalnih entiteta te njihovi, i u njima, gubitnici i dobitnici. „Matori“ levičari teško uspevaju da uhvate korak sa ovim tendencijama i radije se prepuštaju minucioznom analitičkom radu, akademskim raspravama, seminarskom „aktivizmu“, konferencijskim „borbama“, pisanju kojekakvih rezolucija, proglasa, apela koje slabo ko čita. Možda predstavnici tradicionalnih partija i centralizovanih organizacija u Porto Alegreu previše liče na stare nacionalne lidere koji su se okupili u Bandungu – zamislite Lulu iz PT u poziciji Ahmeda Sukarna kao domaćina, i Bernara Kasena iz francuskog ATTAC-a kao Džavaharlala Nehrua, počasnog gosta. Lideri sasvim izvesno mogu pažljivo da sastave rezolucije kojima se afirmiše nacionalni suverenitet za konferencijskim stolom, ali oni nikada neće moći da dosegnu demokratsku moć pokreta. Na kraju i oni će biti zbrisani u mnoštvu, koje je sposobno da transformiše sve fiksirane i centralizovane elemente u sve veći broj čvorića u svojoj beskrajno ekspanzivnoj mreži. (Hart, 2002.)

I, šta je onda bilo?

338

Pojačana represija nad „pokretom“ i pokretanje „procesa socijalnih foruma“, dovela je do uočljivije diferencijacije na „horizontaliste/kinje“ i „vertikaliste/kinje“, koja se u izvesnom smislu ostvaruje kao sukob generacija, odnosno kao proces „reartikulacije zajedničkog političkog identiteta putem kulturne proliferacije, i izgradnje konkretnih solidarnosti tokom akcija i diskusija, predstavljaju ’udruživanje’ savremenog anarhističkog pokreta“ (Gordon, 2005:95). Sa druge strane, „rat protiv terorizma“ i potonji napad na Irak potpuno su dezorijentisali pitomiji deo „pokreta“ (sindikate, NVO-e, starolevičarske organizacije, verske organizacije, itsl.). Umesto antikapitalizma koji je bio vezivno tkivo difuzne mreže globalnog otpora, energija masovnih mobilizacija preusmerena je na antiimperijalistički i antiratni front. Taktički diverzitet mnoštva pokreta stopljen je u unisonu strateški koncipiranu borbu čiji generali i dan danas muku muče sa iračkim peskom u zaribalom motoru sopstvenog pokreta. Iako je antiratni apel bio u skladu sa opštim raspoloženjem „javnosti“, ipak, svođenje različitosti u jednodimenzijalni front doprinelo je stvaranju „razočarenja, melanholije, i cinizma“. „Ono što je dovelo do izgradnje pokreta u godinama koje su prethodile 2001. bila je raznovrsnost. Jedno od veličanstvenih novih kretanja u 1990-im bilo je prihvatanje da autonomija i različitost ne znače separatizam i izolaciju; to nije značilo slabljenje pokreta. U stvari, ljudi su prihvatili da su autonomija i različitost upravo ono što je izgradilo pokrete. Tako da se svođenje na jedinstvo u periodu

antiratnog pokreta podudarilo sa dramatičnim padom aktivizma i čak padom inspiracije i kreativnosti koje smo osetili u prethodnom periodu. Dok je ovaj antiratni/antibušovski period bio neophodan, sa druge strane, nismo ostvarili realnu korist od toga. Ništa nismo naučili od toga. To nije bio trenutak kreativnosti na način na koji je to bio prethodni period. (Hardt, 2008)

Hart govori o situaciji na severnoameričkom kontinentu, međutim slika nije bila puno bolja ni u Evropi. U analizi protesta protiv G8 2005. u Škotskoj, izvesni britanski anarhisti ističu da je pad poverenja u masovne (antiautoritarne) mobilizacije, čak i u teorijskom smislu, dosegao samo dno (Trocchi, Redwolf, Alamire, 2007:4). Tome je u velikoj meri doprineo neuspeh globalnog protesta (15. mart 2003.) da spreči invaziju na Irak. Kada desetak miliona ljudi koji su protestovali širom sveta u oko 800 gradova nije uspelo da postigne ništa, činilo se da je sve uzaludno. Povrh toga, umesto optimistične vizije mogućnosti ostvarenja drugačijeg, boljeg sveta, masovne mobilizacije su se pretvorile u spektakl borbe protiv siromaštva. Umesto direktne akcije, protesti su sada imali simbolični karakter, a „pokret“ se transformisao u koaliciju dobrotvornih organizacija, religijskih grupa, sindikata, NVO-a i slavnih ličnosti. Šta se desilo sa anarhistima i anarhistkinjama? Novi ciklus borbi započet je osnivanjem mreže „Dissent“ koja je bila nešto nalik krovnoj organizaciji zaduženoj za koordinaciju masovnih protesta. Aktivističko selo Hori Zone, konvergencioni centri, klovnovske Pink&Silver inovacije i spektakularne blokade saobraćajnica koje vode do luksuznog odmarališta Glenigls (u kom je održan samit G8), vratile su nadu u vitalnost pokreta. Dve godine kasnije, kada su se lideri osam najmoćnijih zemalja na svetu okupili na severu Nemačke, u Hajlingendamu nadomak Rostoka, optimistični singal koji je emitovan sa margina Make Powerty History spektakla u okolini Gleniglsa, dodatno je pojačan. Šta više, na momente je rostočki hepening znao da preraste u zaglušujuću kakofoniju karnevalskih procesija, rok koncerata, političkih govora i sukoba policije i militantnih demonstranata. Po prvi put u „crnom bloku“ je učestvovalo više od pet hiljada ljudi. Duh Sijetla je živ. Takođe, nakon godina relativne dominacije diskursa i praksi južno-evropskih pokreta (uglavnom italijanskih, španskih, francuskih), Rostok je obeležio smenu u korist pokreta severne i istočne Evrope (...). Najzad, Rostok je obeležio možda nepovratni raskol između generacije odrasle na barikadama Praga, Geteborga, Đenove, Pariza, Kopenhagena, i uvaženije strane antiglobalističkog pokreta, poput zvanične socijalkomunističke levice i NVO poput ATTAC-a i Greenpeace-a: duh Rostoka nije duh Porto Alegrea. (Foti, 2007.)

339

Fokus pokreta se u poslednje vreme okreće ka problemima koji se tiču klimatskih promena, s jedne strane, i jačanja socijalne kontrole, kontrole migracija, nadzora i ostalih vidova penetriranja policijskog nadzora u javnu i privatnu sferu, sa druge strane. To, naravno, ne bi trebalo da znači smenu antiratnih aktivnosti i uspostavljanje nekog novog strateškog plana akcija, već bi trebalo očekivati pomeranje, proces deteritorijalizacije (Deleuze & Gattari) kojim se rekonfiguriše jezik, teme i fokus pokreta omogućavajući mu da uvek bude korak ispred.

Zak... Priključak

340

Sa padom autoritarnog socijalizma, kada se braniteljima tržišne utopije činilo da je istorija dosegla svoj kraj, iz zanemarenih podzemnih tokova otpora, kontrakulture, lišena balasta marksističko-lenjinističke ideološke hegemonije, na površinu je izbila anarhistička ponornica. Anarhistički naziv je oduvek bio babaroga. Da li zbog toga ili iz drugih razloga, poput insistiranja na otvorenosti (open-endedness) i antisektaštvu koje ističe Greber, tek, većina današnjih radikalnih aktivista i anarhistkinja sebe ne naziva tim imenom. Međutim, kvalitet onoga što oni/e rade, njihove političke prakse, logika/etika na kojoj su utemeljene, nedvosmisleno ih svrstavaju u anarhistički krug. U tom smislu je i „pokret pokreta“ „anarhistički“. U svojoj postmodernoj, „antiglobalističkoj“ inkarnaciji, tokom poslednjih 10-15 godina anarhistička (anti)politika formirana je na raskršću raznih pokreta utkanih u pačvork radikalne ekologije, feminizma, situacionizma, DIY kulture/politike, pokreta za oslobođenje crnaca i urođenika, antinuklearnog pokreta i, naravno, otpora neoliberalnom kapitalizmu i „permanentnom globalnom ratu“. Hibridni karakter ovog pokreta motor je njegove fluidnosti, dinamičnosti i raznovrsnosti, a rizomatske mreže koje počivaju na principima povezivosti, heterogenosti, raznovrsnosti i nelinearnosti čine njegovu strukturu (Gordon, 2005:9). „Ono što pokreće te rizomatske mreže, i ispunjava ih sadržajem, je anarhizam kao politička kultura, zajedničko usmerenje ka načinima bavljenja politikom („doing politics“) koje je vidljivo u zajedničkim oblicima organizovanja (antiautoritarno, nehijerarhijsko, zasnovano na konsenzusu); u zajedničkom repertoaru političkog izraza (direktna akcija, izgradnja alternativa, community outreach, konfrontacija); u zajedničkom diskursu (ključne reči, narativi, argumenti i mitovi); i u širem smislu zajedničkim „kulturnim“ karakteristikama (oblačenje, muzika, ishrana),“ (ibid, 10) „Anarhizam je srce pokreta, njegova duša; izvor većine onoga što je u njemu novo i što uliva nadu.“ (Graeber, 2002)

Meta pluralnih napada novih anarhista/kinja (Graeber), koji su pod okriljem tzv. „alterglobalističkog pokreta“ „banuli“ na svetsku pozornicu, jesu „svi oblici dominacije“, odnosno većina aspekata modernog društva56. Sa druge strane, do it yourself etos i „prefiguracija politike“ podstiču izgradnju samoniklih (grasroots) alternativa i konstantan rad na ostvarenju liberterskih i egalitanih društvenih odnosa unutar samog pokreta. Drugim rečima, umesto čekanja na revolucionarni armagedon, naučno-teorijsko otkrovenje ili pak svemoćnu Organizaciju (partijsku ili sindikalnu) koja će ih povesti na Pravi i Jedini put, savremeni/e anarhisti/kinje odbacuju milenarističku logiku konsekvencionalizma i nasuprot tome žive direktnu akciju kao pragmatičan odgovor na aktuelne društvene probleme. Oni/e sada, ovde, neposredno i u skladu sa svojim moćima intervenišu u odnose moći koji ih se direktno tiču i, revolucionišući svoje svakodnevne živote (Vaneigem), žive alternativu koju žele da vide. Na taj način raste i razvija se radikalna kultura otpora lišena a priori pozicija i „postrevolucionarne tačke oslonca“ (Gordon), otvorena za eksperiment i rizike koje to sa sobom nosi. Ova vrsta otvorenosti za susret sa drugim i drugačijim od sebe implicira spremnost na promenu ergo fluidnost identiteta, a time i nepredvidive putanje transmutacije pokreta i širenja mreža pluralnih vidova otpora sistemima dominacije. Za razliku od prethodnih generacija (radikalaknih) levičara, savrevremeni/e antiautoritarni/e antikapitalisti/kinje su izrazito netrpeljivi prema svim vidovima hijerarhija. Partijska, avangardistička politika ustupa mesto „mrežnoj“ (anti)politici, a duh nove generacije antikapitalista/ kinja oličava splet „horizontalističkih“ organizacionih modela i etika direktne akcije. Otuda „vertikalistička“ politika starijih generacija i naprasni interes tradicionalnih partijskih organizacija57 za „pokret“, ne bez razloga, doživljava se od strane pripadnika/ca antiautoritarnog „pokreta direktne akcije“ kao vid preotimanja, uzurpacije i „rekodiranja“ autentične političke kulture koja u mnogim aspektima predstavlja upravo direktan izraz negacije partijske politike i levičarskog avangardizma, elitizma, autoritarizma ili pak reformizma. Konstantna tenzija između ove dve struje unutar šireg „alterglobalističkog pokreta“ svoj vrhunac dostiže na svetskim i regionalnim forumima. Sama po sebi ona je, paradoksalno, možda i od presudnog značaja za živost i trajanje upravo „horizontalističkog“ dela „pokreta“ koji bi u protivnom slučaju možda odavno „izgoreo“ u prolongiranim i sve oštrijim konfrontacijama sa sistemom. Suočeni sa raznovrsnim problemima interne i eksterne prirode, „DIY aktivisti/kinje“ su pritisnuti akutnim izazovom održivosti svog pokreta. Socijalni forumi, kao otvoreni prostori susretanja, uz sve postojeće protivrečnosti te, možda, upravo baš zbog njih, pružaju ozbiljan potencijal 56 57

A nekad, kao npr. u slučaju anarhoprimitivizma, to je čitava Civilizacija kao takva. Upadljivo odsutnih u Sijetlu!

341

za izgradnju institucionalnog okvira postpartijske, postreprezentacione politike. Zajedno sa postojećim aktivističkim praksama, načinom života, mladalačkom smelošću, inovatinvošću, kulturnom produkcijom i svakodnevnim, lokalnim borbama koje nisu pogodne za spektakularnu eksploataciju, autonomnim prostorima i (proto)kontrainstitucijama, politička kultura savremenog anarhizma čini jezgro onoga što je novo i inspirativno u svetu dosade, nasilja i eksploatacije aktuelnog sistema dominacije i njegovih konzervativnih „protivnika/ca“. Ova priča nema kraj. Vidimo se na barikadama svakodnevnog života.

342

Literatura 1. ACME Collective (2000.) N30 Black Bloc Communique; http://www.zmag.org/acme.htm 2. Armond , Paul (2000.), Netwar in the Emerald City: WTO protest strategy and tactics, Networks and Netwars: The Future of Terror, Crime, and Militancy, st. 201 – 235. 3. Highmore, Ben (2002.), Everyday Life and Cultural Theory, An Introduction 4. Bello, Walden (2007.), The Forum at the Crossroads, (Silver City, NM and Washington, DC: International Relations Center, May 4, 2007), http://fpif.org/fpiftxt/4196 5. Bej, Hakim (2003.), T.A.Z, Beograd, CSUB. 6. Black, Mary (2002), Pismo iz Blek Bloka, http://www.kontra-punkt.info/arhiva/resources/black_bloc.html 7. Bookchin, Murray (1994.), To Remember Spain, AK Press 8. CIRCA-BF (2004), The Politics of Being Clandestine: RTS J20 SD, http://www.geocities.com/pasaudela2004/ clownarmy/index.html 9. de Claire, Voltairine (1912?), Direct Action, http://www.spunk.org/texts/writers/decleyre/sp001334.html 10. Conway, Jennet (2003.), Civil Resistance and the „Diversity of tactics“ in the anti-globalization movenet: Problems of violence, silence, and solidarity in activist politics, Osgoode Hall Law Journal, Vol. 41, Nos. 2 & 3. 11. CrimethInc, (2004), Recipes for Disaster – An Anarchist Cookbook 12. CrimethInc, (2006), N30, November 30, 1999 - The Seattle WTO Protests, A memoir and analysis with an eye to the future, Crimethinc. http://www.crimethinc.com 13. CrimethInc, (2008), The Party’s Over - beyond politics, beyond democracy. 14. Days of Dissent (2005.), Reflections on Summit mobilisations http://www.daysofdissent.org.uk/index.htm 15. Esteva, Gustavo (2003), A flower in the hands of the people, New Internationalist Magazine 16. Farrer, Linden (2004.), World Forum Movement: Abandon or Contaminate, The WSF : Challenging Empires. 17. Franks, Benjamin (2003.), Direct Action Ethic, Anarchist Studies, Volume 11, No.1, 2003, pp. 13-41. 18. Frezzo, Mark i Karides, Marina (2006), Socialism for the 21 st Century? Prefigurative Politics and Subsidiarity at the World Social Forum, Florida Atlantic University http://www.allacademic.com//meta/p_mla_apa_ research_citation/1/8/3/8/7/pages183876/p183876-1.php 19. Graeber, David (2001.), Among the Thugs: Genoa and the New Language of Protest, In These Times, August 2001. 20. Graeber, David (2001.), The Globalization Movement: Some Points of Clarification. Items and Issues (Newsletter of the Social Science Research Council), November 2001. 21. Graeber, David (2002.), The New Anarchists, New Left Review #13, http://www.newleftreview.org/A2368 22. Graeber, David (2004.), The Twilight of Vanguardism, The World Social Forum: Challenging Empires (Jai Sen, Anita Anand, Arturo Escobar, Peter Waterman eds.) New Delhi, Viveka Foundation, 2004. 23. Graeber, David (2004.), On the phenomenology of giant puppets: broken windows, imaginary jars of urine, and the cosmological role of the police in American culture; presented at Haverford College, October 25, and at the University of Chicago, November 2. 24. Graeber, David (2007.), The Shock Of Victory, http://news.infoshop.org/article.php?story=2007graeber-victory 25. Graeber, David (2008.), The Sadness of Post-Workerism, http://www.commoner.org.uk/wp-content/ uploads/2008/04/graeber_sadness.pdf 26. Gordon, Uri (2005.), Anarchism and Political Theory: Contemporary Problems, http://ephemer.al.cl.cam. ac.uk/~gd216/uri/ ; (Ova doktorska disertacija, odbranjena na Mansfield College University of Oxford,

343

344

2007. je objavljena kao knjiga pod nazivom Anarchy Alive!, u izdanju Pluto Press-a.) 27. Hardt, Michael i Negri, Antonio (2003.), Imperij, Zagreb, Multimedijalni institut, Arkzin. 28. Hardt, Michael (2002), Today’s Bandung?A Movement of Movements, New Left Review Vol. 14 March April 2002, http://www.forumsocialmundial.org.br/eng/ 29. Hardt, Michael (2008), The Multitude and New Social Movements, Perspective of Resistance, www. uppingtheanti.org/node/3015 30. Highleyman, Liz (2001.), The Black Bloc: Behind the Mask, Salon.com. September 2001. 31. Katsiaficas, George (1997.), The Subversion of Politics: European Autonomous Movements and the Decolonization Of Everyday Life, New Jersey: Humanities Press, 1997; Oakland: AK Press, 2006, http://www.eroseefect.com 32. Katsiaficas, George (2000.), Eros and the Battle of Seattle, The New York Times, November 15, 2000, p. C2. http://www.eroeseefect.com 33. Kauffman, L. A. (2001.), All has Changed, http://www.peoplesgeography.org/changed.html 34. Letcher, Andy (2001.), The Scouring of the Shire: Fairies, Trolls and Pixies in Eco-Protest Culture, http://findarticles.com/p/articles/mi_m2386/is_2_112/ai_79548469/print 35. Marx, Gary T. (2000.), Complexity & Irony in Policing and Protesting: The World Trade Organization in Seattle in Social Justice, 2000, vol. 27, no. 2, pp. 212-236 http://web.mit.edu/gtmarx/www/seattle.html 36. Moore, Carol, The Marginalization Of Street Fighters Begins, http://www.carolmoore.net/sfm/ 37. Notes From Nowhere (2003.), We Are Everywhere, Verso, London, New York. 38. Plant, Sadie (1992.), The Most Radical Gesture, The Situationist International in a postmodern age, London, Routledge 39. Puže, Emil (2004.), Direktna akcija, Zluradi Paradi, Beograd, http://kontra-punkt.info/print.php?sid=1409 40. Shut Them Down, (2005.) The G8, Gleneagles 2005 and The Movement of The Movements, http://www.shutthemdown.org 41. Trocchi Alex, Redwolf Giles, Alamire Petrus (2007.), Kompletna priča o otporu protiv G8 u Škotskoj 2005; anarhistička analiza protesta protiv G8 2005, Beograd, Kontrapunkt. 42. Tormey, Simon i Robinson, Andrew (2004.), The Conflicting Logics of Transformative Politics, Confronting Globalisation, ed. Chamsy el-Ojeili and Patrick Hayden. http://homepage.ntlworld.com/simon.tormey/articles/logicsweb.pdf 43. Tormey, Simon (2004.), The 2003 European Social Forum: Where next for the anti-capitalist movement?, duža verzija teksa koji je originalno objavljen u Capital&Class, http://homepage.ntlworld.com/simon.tormey/articles/ESFweb.pdf 44. Tormey, Simon (2005.), From Utopias of place to utopian spaces: reflections on the contemporary radical imaginary and the social forum process, 2005 ephemera 5(2): 394-408, http://www.ephemeraweb.org/ journal/5-2/5-2tormey.pdf 45. Tormey, Simon (2005.), ‘Not in my Name’: Deleuze, Zapatismo and the Critique of Representation, Parliamentary Affairs Vol. 59 No. 1, 2006, 138–154, Advance Access Publication 7 October 2005 46. Waterman, Peter (2006.), The Bamako Appeal: A Post-Modern Janus? 47. Whitney, Jennifer (2004.), Shattering The Myths of Seattle, Days Of Dissent – Reflections on summit mobilisations.

Internet sajtovi: • • • • • • •

Infoshop – www.infoshop.org UK Indymedia – www.uk.indymedia.org Kontrapunkt – www.kontra-punkt.info World Social Forum - www.forumsocialmundial.org WOMBLES – www.wombles.org Rhytms Of Resistance – http://www.rhythmsofresistance.co.uk Starhawk - www.starhawk.org/index.html

345

346

Razgovor sa Dragoljubom Mićunovićem

Razgovor vođen 28. novembra 2008. godine u Beogradu Razgovor vodili Ivica Mladenović i Milena Timotijević Koje su to po Vama najvažnije i univerzalne levičarske vrednosti bez obzira na društveno istorijski kontekst? Najvažnije, kako vi kažete, univerzalne vrednosti levice, bez obzira na društveni i istorijski kontekst, su nešto što, čini mi se, ostaje trajno, a vezano je za vrednosti jednakosti, slobode i upravo borba za njihovu realizaciju. Naravno tu dolazi i ono što se zove pravda, kad se malo razvije taj pojam jednakosti dolazimo do pojma socijalne pravde i nekih drugih utemeljenja ljudskog dostojanstva. To su vrednosti koje su trajne, a vezivane su za istorijski kontekst u kome se nalazi razvoj levice, kad se ona pojavljuje kao politički pokret, leva partija ili politička međunarodna institucija ili organizacija. To je ono što je trajno, rekao bih, jer ima svoje izvorište u prirodnom pravu, u nekim još temeljnijim vrednostima i sigurno će uvek postojati kao jedan zadatak koji, iako se ne zna da li će i kada biti ispunjen i realizovan, njemu će se težiti i svet bi bio mnogo gori kada se ne bi njemu težilo. Koliko su danas po vašem mišljenju aktuelne i da li su adekvatne i održive dihotomije kapitalizam-socijalizam i levica-desnica? Da li uopšte postoji savremena levica danas na globalnom nivou i kakva je njena uloga s obzirom na rast siromaštva i društvenih nejednakosti u svetu? Naravno pojmovi se vremenom izližu i nisu više njihova značenja tako reljefna. Kapitalizam je

347

348

bio jedan način proizvodnje i samim tim društveni odnos u jednom istorijskom periodu. Postoje naravno ideolozi koji će vam reći da je kapitalizma bilo čak i u antičko doba, gde god je bilo neke trgovine robama, ali mislim da je to nategnuto. Kapitalizam je vezan za tačno određeni kontekst rušenja političkog i društvenog sistema kakav je bilo feudalizam i napreduje usled narastanja jedne nove klase, građanske, koja je oslobodila proizvodne snage. Istovremeno postojao je i razvoj nauke i novih tehnologija, koje su za brži razvoj zahtevale slobodne pojedince, a samim tim i slobodne ekonomske subjekte koji će se naći na tržištu. U tom smislu, kapitalizam je jedna istorijska tvorevina i sigurno da ona ima svoj vek, a kakve će modifikacije doživljavati to je sad drugo pitanje. Kapitalizam je pokazao veliku vitalnost jer se zasnivao na industriji i tehnologiji, a industrija i tehnologija imaju imanentno u sebi stalno prevazilaženje, jer usled konkurencije moraju da stalno idu za inovacijama. To je taj dinamički karakter koji kapitalizam ima, za razliku od recimo feudalizma gde je zemlja bila osnovna svojina a obrada zemlje nije morala da se bitno menja tri hiljade godina. Ralo je bilo osnovno proizvodno oruđe još kad je Odisej trebalo da krene u Trojanski rat, a do skoro, dok se nisu pojavili traktori, još uvek se oralo ralom odnosno plugom, a mislim da je u mnogim zemljama i dalje tako. Tu stagnaciju industrija ne dozvoljava. Ne možete vi danas sa čezama uleteti među automobile, niti na bilo koji drugi način ne pratiti razvoj tehnologije. Socijalizam je, međutim, suprotstavljen kapitalizmu pre svega u vrednosnom i političkom smislu i bila je velika greška kada se to prenelo i na tip organizacije proizvodnje. Pokazalo se da je to neefikasno i da daje loše rezultate. Naravno, socijalizam kao državni oblik proizvodnje, neka vrsta planske, državne privrede, pokazao se neefikasan u konkurenciji sa kapitalizmom. Sama činjenica da vi imate ambiciju da planirate ljudske potrebe i da gradite privredu tako što će politički faktor određivati šta treba da se proizvede i koju ljudsku potrebu treba zadovoljiti. Na taj način ljudi se lišavaju ne samo slobode izbora već i osnovne motivacije, a to je da oni žele da imaju nešto što drugi nemaju, da proizvode nešto što drugi nemaju, da stiču svojinu; da su često podložni i takozvanim veštačkim potrebama koje mogu nametati moda, imitacija, reklama. Mada je planskom privredom socijalizam zapravo želeo da izbegne haos i neracionalnu hiperprodukciju, ono što se smatra nekom vrstom štete ili rasipanja u kapitalizmu, koji sam sebe proglašava racionalnom proizvodnjom. To je bila svrha Marksove kritike kapitalizma. Sada se Marks ponovo aktuelizira. Čim se pojavi neka recesija na svetskom nivou - eto dokaza da je Marks u pravu! Danas postoji ogromna potreba za jednom temeljnom kritičkom teorijom savremenog sveta. Iako je Marks bio nenadmašan u analizi kapitalističkog društva svoga vremena, ovo je „novi kapitalizam”, koji zahteva nove analize. „Protestantski” kapitalizam, sa osloncem

na rad i štednju, zamenjen je „hedonističkim” kapitalizmom, oslonjenim na uživanje i potrošnju. Sa naglim ubrzanjem života, pomamom za sticanjem i brzim bogaćenjem kapitalizam je još neracionalniji. Vrlo rano odbacuju se mnogi pronalasci, robe, tekovine, dobra samo zato što su „prevaziđeni” u sudaru sa onim novim profitabilnijim. Međutim još je Adam Smit verovao da je pronašao način kako će rešiti ono drugo pitanje – a to su velike razlike u bogatstvu, koje mogu da remete politički i vrednosni konsenzus u jednom društvu i njegovo opstajanje. To je njegova čuvena „nevidljiva ruka” tržišta koja konkurencijom uspeva da natera proizvođača i trgovca, da prodaju jeftinije i kvalitetnije i na taj način reguliše društvene odnose. Naravno, pokazalo se da to nije baš uvek tako, da je ta tržišna ruka iako nevidljiva, ponekad i slepa i da su ogromne nejednakosti među ljudima proizvodile revolucije koje su obarale čitav sistem, počevši od revolucije u Francuskoj i nekih prethodih građanskih revolucija. Francuska revolucija je pokazala da se mora bitno promeniti društveni odnos u celini, sa ukidanjem feudalizma i svih političkih smetnji razvoju kapitalizma. Oktobarska revolucija i ove druge socijalističke revolucije su upravo insistirale na socijalnoj jednakosti kao ključnom problemu potpunog čovekovog oslobođenja. Međutim, ovde je došlo do potiskivanja i deficita političke slobode. Kao ideologija, socijalizam je izašao iz liberalizma, kao kritika upravo nedoslednosti samog liberalizma, ali onda, kao što se često dešava da se „sa prljavom vodom izbaci i dete iz korita” zbog pojava velike nejednakosti došlo je do sukoba između jednakosti i slobode i redukcije političke slobode. Ideološki jaz se pojavio tako što je socijalizam insistirao na jednakosti, a liberalizam na slobodi. Dve ključne vrednosti sloboda i jednakost umesto da se podupiru došle su u sukob. Liberalizam je insistirao na političkim slobodama, smatrao je da čovek kao individua mora da obezbedi svoja prava; država je ustvari nešto što ga ograničava. Najslavnije knjige klasičnog liberalizma: Spenserova Čovek naspram države, Humboltova O granicama državne moći, imale su za cilj da odbrane individum od države kao spoljnog faktora, koji ugrožava njenu slobodu. To je ono što će kasnije Isaja Berlin nazvati „negativnim slobodama”. Ali pre toga je još Marks, u Kritici Jevrejskog pitanja, sa leve pozicije, komunističke ili socijalističke, kritikovao upravo tu buržoasku idealizaciju sloboda u kojima je čovek „slobodan od drugih” i od njih se brani kao sebično i egoistično biće. Međutim, postoje tu, već u sferi liberalizma i pozitivne slobode. To su ljudska prava: pravo na participaciju, udruživanje, slobodan govor, sve takozvane „pozitivne slobode”. Na taj način se smatralo da je liberalizam svoju jednostranost prevazišao. Dakle nije više država neprijatelj pojedinaca nego pojedinci participiraju u državnom i političkom životu, imaju slobodu govora, udruživanja. Međutim, ostalo je socijalno pitanje otvoreno, zato što je individualizirana i divinizirana svojina. To je proglašeno „svetim” pravom svojine. Ali, svojina ima tu osobinu da stalno želi da se uvećava. To je znao još Aristotel. U filozofiji je to u vezi sa

349

350

„ljudskom prirodom” kao antropološko pitanje razmatrano. Hobs je smatrao da je čovek sebično, egoistično biće, konkurentsko i zbog toga je potrebna intervencija države, da se obezbede prava i da se ne bi živelo u toj anarhiji prirodnog stanja, „rata svih protiv svih” u kome je „čovek čoveku vuk”. Socijalističke revolucije su imale svoje programe u kojima su do mogućih granica uvele socijalnu jednakost. To jeste na neki način upotpunjenje ljudskih sloboda, jer siromašnom čoveku možete dati pravo slobodnog govora, udruživanja i razna druga prava, ali ako on nema sredstva za egzistenciju - on mora da prodaje svoj rad, delimično samim tim i svoju ličnost i to je onda jedan od razloga što on gubi punu slobodu kao indiviuduum, gubi dostojanstvo itd. Međutim šta se dogodilo? Dogodilo se to da je jednakost morala da bude uspostavljena državom i nasilno. Dakle, postojao je jedan aparat koji je „uvodio” jednakost, kao što će se kasnije šaliti Orvel „Svi su jednaki, ali neki su jednakiji” i onda oni koji su „jednakiji” propisuju granice jednakosti. Ubrzo se pokazalo da upravo taj deficit sloboda koji nastaje zbog toga što jedan politički aparat, jedna samozvana „avangarda” koja samu sebe proglašava za predvodnika, ne vodeći računa o konsenzusu, ima ogromna prava, koja su naravno veća od prava drugih i vrlo se brzo pretvaraju u privilegije. Onda se stvaraju ponovo političke i ekonomske razlike unutar socijalizma, koji je počeo sa ideologijom jednakosti i na nju se pozivao. Nekada se taj proces odvija vrlo brzo – mi smo videli naše revolucionare 1945. godine: prva im je stvar bila da se usele u vile eksproprisane buržoazije, da imaju vrtlara, šofera i tako dalje, a za ostale građane šta pretekne ili ne pretekne. Preko diplomatskog magacina, oni su sebe obezbedili. Dakle, tu se politička moć brzo pretvara u ekonomsku, jer ona uvek nastoji da se materijalizuje i kroz ekonomsku moć. Evo vidite danas šta se desilo u tranziciji? Upravo to, da su oni koji su posedovali političku vlast, vrlo brzo pretvorili svu državnu svojinu ili državno bogatstvo, rasprodali, pokupovali i sad imate ekspresne milijardere. Odjednom, u zemlji koja je imala jednakost kao svoj osnovni princip, imate ogromne socijalne razlike. Tako je socijalizam izgubio onu svoju bitnu crtu: odbranu jednakosti. On je dugo držao makar zaposlenost kao oblik sigurnosti, gde je sigurnost koliko toliko stišavala nezadovoljstvo zbog nejednakosti. Međutim, to je onda naravno izazivalo pad produktivnosti i tad privreda više nije mogla da funkcioniše sa punom zaposlenošću, jer je bila neracionalna, niti je mogla da prati tehnologiju sa istim brojem zaposlenih. Ovde vidimo finale jedne epohalne redukcije: postojala je prvo klasa kao revolucionarni subjekt i ona kao klasa, kao proletarijat, „nema šta da izgubi osim svojih okova”; zbog toga je ona jedina zainteresovana za besklasno društvo, da se uspostavi jednakost i sloboda čitavog čovečanstva. To je lepo, ali klasa kao klasa, proletarijat, ne može cela da direktno vlada; to je još kod Lukača bilo jasno, u njegovoj knjizi o klasnoj svesti, da se mora praviti razlika između transcendentalnog proleterijata, dakle onog pojma u

filozofskom smislu, što je i Marks imao, i empirijskog proletarijata, konkretnih radnika, rudara, onih koji dolaze garavi iz rudnika. Da li oni mogu da upravljaju državom? Sigurno ne. Ali tu je samoproklamovana „avangarda”, koja se nameće radničkoj klasi kao njen samosvesni predstavnik, njen „najsvesniji deo”, u obliku radničke, odnosno komunističke partije, koja će njene ciljeve ostvariti. Ali niko nije izabrao tu „avangardu” - ona se sama proglašavala predvodnicom radničkih masa, često podnoseći žrtve u odbranu interesa eksploatisanih i porobljenih i primajući udarce rekcionarnih režima. Ali oni nisu izabrani nikakvim demokratskim procedurama, oni se nameću spolja svojim „zaslugama i harizmom”. Tako je politika radničke klase reducirana na politiku Partije. Kad je već napravljena ta prva redukcija, ona ide dalje – ova avangarda ne može cela da vlada, nego ona mora, da bi bila efikasna, da ima svoju organizaciju, koja opet ima svoja rukovodstva, i što bi rekao Monteskije – „Vlast teži da se stalno sužava”, napravi se jedna piramida, pa onda „mudro rukovodstvo”, a na kraju ispadne jedan jedini vođa i učitelj, koji je genijalan, namudriji, najhrabriji. U partijama deluje, kako je to delovanje opisao Robert Mihels „gvozdeni zakon oligarhije”, koja traži „vođu”. Stvara se „kult vođe”, a pošto je teško braniti taj „kult ličnosti vođe”, a ne odreći se ideje jednakosti, onda se tom vođi pridaju neke nadnaravne, natprirodne moći i kvaliteti, da bi se opravdalo zašto je on nezamenjiv i nesmenjiv. Hajde da ne spominjem Tita, da ne kažu da ja imam s njim neke stare račune - evo da uzmemo recimo Čaušeskua. On je bio potpuno osrednji lik, mediokritet, ne znam šta je bio, šuster ili krojač, tako nešto, ali vremenom, kroz te partijske aktivnosti, on se dokopao moći i neograničene vlasti, delovanjem principa sužavanja vlasti. Ali, da bi on ispao „genije”, da bi se, dakle, vlast pretvorila iz racionalne u „harizmatsku”, (da upotrebim Veberovu tipologiju vlasti), on nije mogao da se oslanja na „tradicionalnu” vlast, nije plemić, a neće „racionalnu” vlast jer ona zahteva proveru, organizaciju, birokratiju itd; onda on teži ka harizmatskoj vlasti, iako nema nikakvu harizmu. Kad ga vidite - ne znam da li bi sa njim seli da pričate ili da ručate. Zbog toga mora da postoji ceo jedan kulturno-propagandni aparat koji će stalno da priča kako je on neverovatan genije, koliko je pametan, šta je on sve smislio, njegove zasluge itd. Ima ljudi koji neće da veruju baš u sve to, ali, postoji, pored tog propagandnog aparata, policijski aparat koji će one koji sumnjaju dovesti u red. To sve košta, ti „aparati” su mnogobrojni I neproduktivni; to je rasipanje kadrova i finansija. Na kraju to se završava sa različitim vidovima nasilja, od zastrašivanja do koncentracionih logora, sa velikom moći tajnih policija koje onda moraju da nadziru da li je ko možda posumnjao da se tu nešto uradilo. Tako se dogodilo da je socijalizam završio u ogromnom deficitu političkih sloboda, ali i u gubitku jednakosti. Na drugoj strani, kapitalizam je, naročito u neoliberalnoj fazi, potpuno potisnuo jednakost kao vrednost. Moguće je bogatiti se koliko god hoćete. Ovi koji su danas izazvali ovu finansijsku

351

352

krizu, to su oni ideolozi koji su izmislili celu bajku o svemogućem tržištu i koji pomoću „japija”, i „super sposobnih” menadžera–eksperata, navodno, u najvećem delu stvaraju vrednosti i profit. Nije bilo nikad jasno u čemu je ta genijalnost, ali samo on je „unapredio” to preduzeće, korporaciju, a ne i taj ceo svet koji u toj firmi radi. Ti menadžeri imaju otpremnine koje se u najrazvijenijem svetu kreću i do 250 miliona dolara, kada odlaze iz firme. Onda je jasno da je reč o jednom pljačkaškom sloju, koji je sebe obezbedio privilegovanim ugovorima u korporacijama gde se nalazi kapital akcionara, pojedinaca, raznih preduzeća. Gonjeni nezajažljivom željom za neograničenim, ulazeći u riskantne poslove, jer su želeli što veće zarade, zbog većih „bonusa” pa su nudili hipotekarne kredite bez pokrića i „ekspertski” proizvodili virtuelne vrednosti akcija i doveli do ove krize, do sloma monetarnog sistema. Neoliberalizam je kao preovlađujuća ekonomska doktrina poslednjih godina počeo da hvali apsolutnu slobodu tržišta kao jedinog ekonomskog i socijalnog regulatora, ponovo je država kompromitovana kao intervenišući faktor, ponovo je krupni finansijski kapital proglašen lokomotivom razvoja, a „sveto” pravo privatne svojine za najvišu vrednost. Privatna svojina je postala nedodirljiva svetinja, pa su sve društvene intervencije u svojinske odnose nakon revolucija tretirane kao nepravde i zločin koji se denacionalizacijama i poništava. Čak su i feudalni izdanci, poput crkve zahtevali i najčešće ostvarili restituciju. Tom restauracijom preživelih društvenih odnosa neoliberalizam je demonstrirao svoju političku reakcionarnost. Već se kod Rusoa, pre Francuske revolucije moglo pročitati o privatnoj svojini kao dvostrukoj socijalnoj moći. Ona je poželjna kao neko elementarno ljudsko pravo da bi čovek zaštitio svoju ličnost, da ne zapadne u ekonomsku zavisnost i ropstvo, ne izgubi slobodu. Ali ona, sa druge strane, ne bi trebalo da bude toliko neograničena i velika da može da porobljava ikoga. Privatna sloboda, govorio je Ruso, treba da bude tolika da čoveka štiti od ropstva, ali mu i nedozvoljava da drugoga porobi. Imao sam prilike da vidim u Antibu jedan „kej milijardera”. Tu je privezano na stotine jahti, od kojih svaka košta preko 100 miliona dolara, a „vez”, odnosno ukotvljenje za jednu noć košta desetine hiljada evra. Vlasnici ih koriste dve do tri nedelje u godini da sa „džet-set” društvom prirede terevenke. Jahte su kao ploveći hoteli, sa sletalištima za helikoptere. Samo taj niz od stotinak jahti vredi koliko budžet neke siromašne države. Dakle, ako posmatrate šta rade milijarderi očigledno je to rasipanje ogromnog novca u raskoš i prestiž. Ne vide se tragovi progresivnog oporezivanja, ni mrve socijalne pravde. Vrlo je transparentno ovo što rade novi ruski milioneri, a ništa nisu bolji u rasipanju, naravno, ni arapski ili američki milijarderi. Dakle, neoliberalizam je stvorio društvo koje ne može više da ima konsenzus – na jednoj strani su prebogati ljudi koji vladaju, a na drugoj strani ogromna siromašna većina. Takvo stanje ne može dugo da traje bez potresa i revolucija. Takva nejednakost ili takva neravnopravna politička zajednica gubi podršku građana. Ljudi žive

u jednoj državi, u jednoj političkoj zajednici, svi oni žele da imaju elementarne uslove za život kao i svako drugi ko se rodi u toj zemlji. Bio sam na kongresu Socijaldemokratske partije Nemačke pre dve godine i slušao sam mlade socijaldemokrate koji to i kažu: Mi smo građani ove države, imamo prava da živimo kao ljudi od svog rada. Fabrikanti i bankari njima kažu „Mi ćemo da preselimo fabrike tamo gde je jeftinija radna snaga, po Rumuniji, Moldaviji ili Maleziji, bilo gde, pa vi budite gastarbajteri i idite tamo i radite”. Odgovor je bio „NE, nego mi ćemo sa ovim kapitalom koji postoji kao ušteđevina građana, osnovati nacionalne banke, nacionalizovaćemo ga ako treba, ili ga nećemo ulagati kod vas, a vi izvolite pa idite i izigravajte bankare sa novcem koji vi stvorite, gde god hoćete, od Tajlanda do Paragvaja.” Dakle, očigledno je to bila pobuna onih ljudi koji kažu „Pa mi smo članovi ove zajednice!” mi stvaramo dobra i bogastvo ove zemlje a ne vi. Još nešto, u ovom modernom društvu, dogodilo se takozvano „širenje sloboda”. Uprkos svemu ovome što možemo da nađemo kao opasno, recesivno, dramatično, mi vidimo ono što bi Hegel zvao „širenje svesti o slobodi”. To nije više nikakva metafizika, nego realnost i ona deluje. Ma koliko vlastodršci, bogataši to ne voleli, to deluje. Oslobođeni su robovi, seljaci, pa žene, kolonijalni narodi, nacionalne manjine, pa deca novim zakonima, pa ljudi sa invaliditetom, pa sa drugačijim seksualnim orjentacijama. Dakle, širi se sloboda i na one margine, na onaj mrak u kom su bili ljudi koji su bili potpuno van dometa tih velikih vrednosti, slobode i pravde. Pala je svetlost istorijskih reflektora na sve. Sad je to jedna stvar o kojoj moraju da razmišljaju ovi sadašnji milijarderi, bogataši. Slobode su se proširile i sada smo članovi političke zajednice, kao društvena i politička bića, kao građani. Mi tu živimo zajedno i moramo svi da opstanemo. Demokratija, koja je pretpostavka i slobodnog tržišta, na koje se liberali pozivaju, daje građanima pravo da većinom, preko parlamenata donose pravedne zakone i obezbede socijalnu pravdu. Milijarderi i svekoliki „tajkuni” ne bi smeli da se pouzdavaju u demokratiju da bi sačuvali svoje privilegije. Aristotel je demokratiju definisao kao „vladavinu sirotinje”, na osnovu toga što je sirotinja u većini. Vrlo je zanimljivo bilo gledati nedavno na nekim emisijama kada čak i neki sociolozi kažu da se država previše meša, na primer u život u porodici i u vaspitavanje i prava dece. Meni je bilo zaprepašćujuće nerazumevanje onoga što se dešava u društvu, da se ne razume da neko nije samo u bračnoj vezi, da je on i u ekonomskoj, kulturnoj i svakojakoj drugoj vezi i da kao građanin ima jednaka prava, da žena ili dete, kao građani moraju biti zaštićeni od svakog, pa i porodičnog nasilja. „Šta tebe briga što ja bijem svoju ženu ili svoju decu”, može reći samo neko ko smatra da živi u džungli, a ne u državi. Mora mu se odgovoriti „Ti ne možeš da biješ svoju ženu ni svoju decu, jer oni nisu tvoji. Oni su samo jednim delom s tobom, a oni su svoji i pripadaju raznim slojevima, do najšire političke zajednice koja se zove država”.

353

To je sad na drugoj strani post-socijalizma, jedna kompromitacija ideologije jednakosti. Nema više tih „tekovina” jednakosti, pošto je model državnog socijalizma propao, a sa njim i one dobre strane socijalne jednakosti. Strašno je sa kojom su se lakoćom isti idelozi socijalizma pretvorili u neoliberale. Na drugoj strani „japi ideologija” menadžerske klase je nešto što pod ovom svetskom krizom i recesijom sigurno pokazuje bankrotstvo, jer se tako više ne može rasipati društveno bogatstvo i na taj način vladati, bez i malo empatije prema onima koji jedva opstaju u životu. Obamina pobeda u Americi, ne znam šta će od nje biti, ali ona je pokazala na kraju jedan refleks masa, čak i kad su one svojim poreklom sa puno predrasuda, da ipak negde shvataju da na ovaj način ne može više da egzistira jedna skladna politička zajednica. Tako da su i socijalizam i kapitalizam, ako ih gledamo sa ideološkog stanovišta u jednakoj neophodnosti preispitivanja. Dospeli su u ćorsokak i očigledno da je potrebna modifikacija za stvaranje jednog drugačijeg poimanja političke i ekonomske zajednice, koja će imati mnogo više socijalne pravde, mnogo više solidarnosti. Tu je sada šansa neke nove levice da to artikuliše.

354

Ko su nosioci tj. predstavnici savremene levice u svetu, a koja klasa je njen generator? Kome treba da se obraća danas levica? Da li postoji način da se socijalno nezadovoljstvo tih slojeva artikuliše na politički i društveno konstruktivan način i da li levica ima takve predloge i sposobnost? Poslednji put se o tome raspravljalo 60-tih godina, kada je takozvana „nova levica” htela da pronađe nove aktere u političkom životu, pa se onda oslanjala na inteligenciju, studente, na marginalne grupe, crnačke ili bilo koje druge manjine, želeći da one budu generatori koji će uspeti da tu društvenu paučinu na neki način razgrnu. Radnici su već bili etablirani u sistem, pogotovo radnici iz Zapadne Evrope i Amerike, koji su sve više inklinirali srednjoj klasi i nisu imali revolucionarni kapacitet. Te 1968. godine, za prvomajski broj Studenta, objavio sam tekst Studenti i proletarijat. To je bio početak mojih političkih stradanja, jer sam, kako su me optužili, navodno, time ugrozio proletarijat, kao jedinog revolucionarnog subjekta i istorijskog faktora. U stvari, ja sam tamo samo opisao jednu situaciju, tadašnju, sa pojavama studentskih pobuna i to je bilo sve u duhu onoga o čemu su naročito Markuze, Rajt Mils i drugi predstavnici „nove kritičke filozofije” govorili. Ali taj etablirani kapitalizam je pokazao dovoljno vitalnosti, koristio je jednu borniranost i okoštalost, dogmatizovanog socijalističkog koncepta i uspeo da se učvrsti i da parazitira upravo na bankrotu socijalističkog projketa. Danas više nemamo tako jasno definisane klase koje nastaju bilo profesijom, kao npr. seljaci, ili manuelni radnici, niti pak da ih na osnovu stila života možemo opisati, zato što svi gledaju televiziju, imitiraju jedni druge i onda imate jednu zbrku stilova života. U ovakvim zemljama kao

što smo mi, zemljama u tranziciji, gde nema transparentnog i jasnog izvora bogatstva i prihoda, vi ne možete nikako da ih strukturišete. Na primer, jedan univerzitetski profesor bi trebalo da pripada nekoj višoj srednjoj klasi, dok bi neki nezaposleni čovek jedva spajao kraj sa krajem. Danas, neki „nezaposleni” tipovi, šverceri ili dileri, voze velike džipove, zarađuju bogatstva baveći se kriminalnim radnjama, nemaju nikakvog obrazovanja, stil života im je prostakluk, ali da ih negde svrstate samo na osnovu svih tih para ili tih spoljnih oznaka, kuća i džipova, kako ćete? Ne možete ih svrstati ni u jednu u klasu. Dakle, teško je opisati klasnu strukturu društva. Ono što je danas najveći problem u ovim tranzicionim društvima jeste nestruktuiranost na globalnom nivou. Ogromne su i brze promene, menjaju se kulturni i politički trendovi. Onaj švercerski uzlet, recimo, bio je kad je bila ovde ona ogromna inflacija, preko noći su ljudi postajali milioneri. Ako su bili bliski režimu i imali „vezu” da dobiju dovoljno para iz primarne emisije, pa ih bacali uveče na ulično tržište, da se to pretvori u marke, a onda kao navodno, taj dug koji su uzeli, vrate posle mesec dana i ono što je vredelo milion maraka sad oni mirno mogu da otplate sa 10 000 maraka i da zarade milion, pa da se još i hvale kako su vrlo uspešni privrednici. Dakle veliki deo tog bogatstva koje fluktuira danas formiran je na špekulativni, kriminalni način, zloupotrebom političke moći. Šta da govorim o ruskim milijarderima? Dovoljno je videti njihovo poreklo i način na koji se sve to odigralo sa pljačkom ogromnog državnog bogatstva. O ovim našima, takođe nemam šta da kažem, znamo im poreklo bogatstva. Niko tu nije postao, kao Bil Gejts, tako što je unapređivao internet ili računare, niti su na nekom međunarodnom tržištu uspeli da naprave kapital - to je rađeno isključivo korišćenjem političkih monopola, određenih političkih situacija i političkih moći i trajanje obezbeđuju daljim korumpiranjem političkih elita. Dakle, gde će se naći novi nosioci levih ideja, to treba prorokovati. Verovatno će se pojaviti kao i uvek, što je normalno, iz tabora nezadovoljnog sveta. Bilo među nezadovoljnom, nezaposlenom omladinom, bilo iz nekih drugih po formi nezadovoljstva koja postoji. Problem je njihove organizacije. Postoje antiglobalistička nova udruženja, ali koja su dobrim delom pod uticajem anarhista, koji imaju jednu romantičnu, simpatičnu kritiku, ali naravno vrlo teško ih je u neku konstruktivnu akciju povezati, ubediti. U svakom slučaju, da li će to biti ta kriza, kako je nekad bila kroz određenu propagandu, proteste, štrajkove ili će postojati druge forme građanske neposlušnosti, to je u ovom trenutku teško reći. Ono što je bitno jeste da mi danas imamo krizu društvene kritike. Prvo se to mora uraditi. Ne bi nikad bilo Francuske revolucije, da nije bilo francuskih prosvetitelja, niti bi bilo Socijalističke revolucije da nije bilo Marksovog dela i njegovih sledbenika. Dakle teorija ide pre buduće prakse - ljudi su svrhovita bića, treba nekako to da smisle. Mi danas nemamo kritičara kalibra Karla

355

Marksa, koji će tako sveobuhvatno da uzme u analizu društveni sistem i kritikuje svoju savremenost. Tu se naravno pojavljuju mnogi mlađi ljudi, to je jedan potpuno novi svet, ne možemo se više oslanjati samo na Marksove analize, mnogo se promenilo i u svesti ljudi i u stvarnosti društvenih odnosa. Nova kritička teorija je sigruno nešto što moramo očekivati. Mislim da je ova kriza prilika za to, jer je potrebno da nešto dobija univerzalni karakter. Globalizacija je bila jedan fenomen koji se pojavio pre svega kroz velike korporacije, ekonomsko svetsko tržište i njegovo objedinjavanje i naravno kroz medije koji su takođe postali pratioci na globalnom nivou. A evo sada imamo i globalnu krizu. Tek iz krize mi možemo da dobijemo ozbiljnu teoriju, a ne iz povlađivanja jednom određenom poretku kakav jeste i koji bi hteo da po svaku cenu traje, jer je svet uveravao da je večan ekonomski poredak zato što odgovara „večnoj sebičnoj ljudskoj prirodi”.

356

Posle I svetskog rata termin pa i sama ideja socijalizma vezuju se uz sovjetski sistem. Kakav je Vaš stav prema real- socijalizmu? Koje su po Vašem mišljenju bile pozitivne a koje negativne strane tog sistema? Šta danas znači socijalizam? Tu je bila „poslednja odbrana”, koja se sastojala u tome da je „socijalizam dobar u teoriji, a da ne valja u praksi”. Postoji još kod Imanuela Kanta jedna rasprava o tome da li može da bude dobro nešto u teoriji što je loše u praksi. Očigledno, to je bio jedan pokušaj levičara da spasu ideje socijalizma kao levice, pre svega njene vrednosti o kojima sam govorio – jednakosti, socijalne pravde i slobode - bez obzira na praksu državnog socijalizma. Praksa socijalizma imala je ogroman deficit političkih sloboda, kataklizmu u koncentracionim logorima. U Sovjetskom Savezu, ne zna se nikad tačno koliko je to miliona ljudi stradalo u političkim i klasnim progonima. Kod nas, zato što smo mi mala zemlja i to je moralo da bude manjeg obima, ali i mi smo imali logore i dan danas se raspravlja da li je na Golom otoku bilo 60 000 ili 80 000, ili što kažu policajci samo 30 000 ljudi. Ta licitiranja su morbidna jer ispada važnija precizna cifra žrtava nego priroda zločina. Činjenica je da je postojao koncentracioni logor u sred mira. Dakle, ne zbog ratnih nekih potreba, što su pravili nekad Japanci ili oni drugi za Japance. To je ona krajnja tačka u kojoj vi suspendujete sudstvo, pravo građanina, kad svako može da bude uhapšen, bez suda, bez tužioca, po čistoj političkoj samovolji, odveden u neke logore, pa se živ ili vrati ili ne vrati odatle. To je bila krajnja tačka koja je pokazala da vi ne možete u ime jednakosti ili zaposlenosti da uništavate ljudsku slobodu. Kada uništite slobodu govora kao prvu, to je sloboda kritike i slobodu udruživanja, onda će se to sigurno završiti na kraju u logoru. Da ne pominjem sad Pola Pota i Maovu Kulturnu revoluciju, gde god se okrenete to ste imali u većoj ili manjoj meri. To je jedan problem.

E sada naravno likovanje nad tim... kao kad je stari Buš rekao „Čovečanstvo je slobodno, pobedili smo komunizam!”. Dobro, komunizam se raspao, niko ga nije pobedio, to je ono što je na neki način dobro ili loše, kako god hoćete. Razlika između fašizma i socijalizam se upravo u tome sastoji. Vrlo često ta reakcija, a i hladnoratovska ideologija, želi da stavi znak jednakosti između nacizma i socijalizma. Drugim rečima, socijalizam i fašizam su bili jedno te isto. Nije istina. Ne braneći sad socijalizam, ne gradirajući, ali su potpuno drugačije ideologije iz kojih su nastali. Socijalizam je zadržao liberalnu i egalitarnu ideologiju, anti-rasnu, slobodarsku, sve je to bilo na rečima tu, samo je unutra bila laž i onda čim se laž otkrila, sistem j ušao u krizu i na kraju se raspao. Kod hitlerovaca, kod nacista, nasilje je bilo program: pobiti sve one druge koji nisu kao ti, nisu tvoje rase, uvesti gospodarstvo nad svetom, uništiti čitave nacije. To je bio program uništenja, koji su nacisti shvatili veoma ozbiljno i trpali su u krematorijume ljude, samo Jevreja 5-6 miliona, da ne govorim o drugima. Bilo je potrebno da pogine više od 10 miliona ljudi da se to zlo uništi u krvi. Socijalizam se raspao, a da nijedan čovek nije poginuo osim tog ludog Čaušeskua, koji nije umeo da shvati šta se dešava. Sve je to presvučeno „plišano”, završeno brzo, promenili smo firmu, ime i sad je u redu. Ipak to je jedna tekovina, što znači da su ideje, bez obzira što su zloupotrebljene, na neki način ostale „nevine”, a ideje nacističke, kao što je rasizam i antisemitizam, one su kao ideje prokazane i odbačene. To je bitna razlika. I kada su liberali, koji su konzervativci i često politički licemeri, svuda danas u političkom spektru međunarodne javnosti, pokušali da izdejstvuju u Savetu Evrope osudu nacističkog i socijalističkog terora pod jednom kapom, mnogi smo se pobunili u toj socijalističkoj grupaciji partija. Taj predlog o zajedničkoj osudi „totalitarizma”, iako je dobio većinu, nije mogao da dobije dvotrećinsku većinu u Skupštini za preporuku. O tome sam nešto u Danas-u pisao, šta se dogodilo sa tom celom pričom. Dakle, to su pouke. Ne možemo ni jednostavno reći: te neslobode, nasilje i logori u socijalizmu su samo epizoda u paranoji jednog Staljina ili Tita. Mada je socijalizam nadživeo te strahote jer one nisu bile sistemski ugrađene u njega, ipak je bilo i nekih defekata u političkoj paraksi još od revolucionarnih početaka. Rekao bih da stvar počinje ranije, u Francuskoj revoluciji, kada na primer, opat Sjejes, dakle jedan opat, sveštenik, učestvuje na revolucionarnoj strani, kao jedan od ideologa, piše knjigu koja se zvala Šta je to treći stalež. U Francuskoj je bilo tri staleža – plemstvo, sveštenstvo i građanstvo. U to građanstvo spadala je i sirotinja, seljaci, radnici i drugi, to je bio „treći stalež”, koji nije imao prava i privilegije koje su imala ova dva prvobitna staleža i revolucija se zbila tako što, kad je sazvana skupština staleža, a vlada je tražila da za apanaže dvora i ostale troškoe plaćaju radnici, seljaci, trgovci itd. da oni faktički izdržavaju dva gornja staleža, ovi to nisu hteli i nisu hteli ni da se raziđu. Poznato je kako je to teklo kad im je Mirabo rekao „Kažite gospodaru: možete nas

357

odavde izneti samo na bajonetima”. Problem je nastao tako što je ta klasa koja je bila produktivna morala da prekine sa „starim režimom” , da ukine staleške privilegije. Naravno, ovde imamo jasan problem. Kad opat Sjejes odgovori šta je treći stalež i kaže „Treći stalež je sve!” što znači da su ova druga dva staleža „ništa”, oni su čisti parazti i kao čisti paraziti mogu da nestanu. Francuska revolucija je to i praktikovala – giljotinom su poskidane mnoge plemićke glave i svešteničke takođe, ali odmah iza toga došli su na red sankiloti, sirotinja, pa onda Babef kaže ne treći već „Četvrti stalež je sve” – mi koji rukama radimo, gradimo svet itd. A onda se mogu poništiti i buržuji. Na kraju Internacionala peva „Mi koji smo danas ništa, sutra bićemo sve”, pa je istorijski redukcionizam, pomognut revolucijom nastavio da deluje. Ali to je bila jedna opasna redukcija „narodnog suvereniteta”, univerzalnih ljudskih prava. Kada se, na jednu određenu klasu, na bilo koga, na nešto partikularno reducira narod, reducira se sve. Dakle, sužavaju se umesto da se proširuju slobode, a to je bila jedna opasna ideja koja se kasnije pojavila kao velika prepreka u razvoju socijalizma.

358

U brošuri koju ste napisali 2005. godine „Reforma ili restauracija” kada govorite o relevantnijim pojedincima, organizacijama i pokretima koji se zalažu za restauraciju pominjete četri takve grupe. Jednu od tih čine grupe i političke organizacije koje imaju nekritički odnos prema socijalizmu uopšte, a Titu posebno i koje u tom smislu imaju nostalgiju za tim režimom. Vi ih nazivate „samoupravljači” i kažete da među njima ima deklarativno levičarskih partija koje prihvataju reforme i evropske integracije. Na koga tačno mislite? Šta je bila svrha ovoga teksta? To je jedno kolebanje našeg društva koje je u trenutku kada je stvorena mogućnost da se ide ka pluralizmu, ka višepartijskom sistemu, kada je kriza socijalizma i socijalističkog sistema države, ekonomije i politike bila jasno pred bankrotstvom. Onda se postavilo pitanje – šta dalje, kako da se organizujemo? Neki ljudi, među kojima sam bio i ja, smatrali smo da treba stvoriti drugu partiju. Nema nikakvog „nadstranačkog pluralizma” ili kakve su već sve pokušavane varijante, frakcije Saveza komunista, Socijalističkog saveza i slično. Smatrao sam da monopol jedne partije može da se savlada jedino stvaranjem konkurencije, stvaranjem nove partije, što je značilo uvođenje višepartizma. Sve drugo je samo eufemizam da se izbegne pravi odgovor. I negde 1989. godine ja sam imao jedan intrvju u NIN-u. Onda sam rekao, bilo je to negde u aprilu, pre pada Berlinskog zida, vrlo optimistično da će „sve socijalističke zemlje kroz deset godina biti višepartijske”, odnosno pluralističke. Zatim sam otišao u Nemačku, na Univerzitet Konstanc, tamo sam imao taj jesenji semestar. Međutim posle dva, tri meseca pao je Berlinski zid i odjednom su sve ove socijalističke zemlje postale višepartijske. Dakle bio sam mnogo „pesimističniji - optimista” nego što se stvarnost pokazala. To je bilo za

nas izazovno. Bili smo kritičari i protivnici Titovog autokratskog jednopartijskog sistema, sada se otvaraju šanse za pluralističku demokratiju. Postavilo se pitanje: ko to treba da pokuša? „Hic Rodos, hic salta”, kako kaže latinska poslovica: Ovde je Rodos ovde skoči! Događaji su se otvorili, naše biografije su nam dale zadatak. Često čujete poslovicu „Čovek je kovač svoje sreće”. Ona je samo delimično tačna, jer kad bi tako bilo svako bi sebi izabrao da bude srećan. Nažalost, u većini slučajeva, drugi vam kuju sreću. Ne samo da vam kuju sreću, nego vam oni grade i biografiju. Budući da smo mi pripadali jednoj grupi kritičkih filozofa, intelektualaca, sociologa, bili smo na udaru represivnog režima. Studentske demonstracije su bile prva pobuna koja je bila značajni trenutak za društvo koje je sebe lagalo da je vrlo harmonično: svuda teče „med i mleko”, svi su jednaki, doduše jedan živi na Brionima, ima zološke vrtove, troši dnevno nekoliko miliona na reprezentaciju i svoju bezbednost, a ovi ostali – kako im bude, ili „Put u Nemačku, pa tamo radite, a ovamo šaljite pare”, ili mi ovde kličite. Ali sve zajedno, to je trebalo da izgleda kao jedno vrlo harmonično društvo i to je bila laž. Dakle 1968. godina u svetu, ne samo kod nas, bila je protest protiv laži i nasilja. Lagali su svuda da je sve u najboljem redu, da je dobro da se ratuje u Vijetnamu, da je sve to interes naroda - da se gine, da se plaćaju ratne avanture. Ovde se događalo veliko socijalno raslojavanje, porasla je nezaposlenost, mladi ljudi nisu imali perspektivu i onda su bili nezadovoljni. Kada su se pobunili policija je odgovorila, odnosno država – nasiljem. Dakle, laž i nasilje su bile dve stvari koje su izazvale te pobune. Naravno, u tome smo solidarno učestvovali i mi nastavnici, poznato je već kakvu je ko imao ulogu u tim događajima. Ali, vlastodršci tu pobunu koja ih je razgolitila nisu mogli oprostiti, neko je morao platiti. Onda su, kao što znate, nas osam profesora otpustili sa Beogradskog Univerziteta. Odnosno, Skupština je donela odluku da nas ukloni sa fakulteta uz medijsku satanizaciju. To je značilo, svaki dan, nekoliko godina televizija je donosila „zahteve građana” da Tita treba proglasiti doživotnim predsednikom, a da osam profesora treba oterati sa Filozofskog fakulteta. To je trajalo šest godina i onda kad su nas oterali i dalje smo bili u štampi nekakvi „klasni neprijatelji”. Tako su nam i stvorili ime velikh opozicionara. Eto tako vam stvore biografiju da ste nezaposlen, prognan, hapšen protivnik režima. Mene su čak i hapsili tada 1968. Onda, posle pada Berlinskog zida, kada je trebalo takav režim rušiti, javnost je od nas očekivala akciju: „Ajde da vidimo. Bunili ste se protiv jednopartijske diktature – izvolite, izgrađujte pluralističko demokratsko društvo”. Tako da smo mi bili „prozvani”, na neki način, da probamo da stvaramo drugačiji popredak. Ja sam na otvaranju Osnivačke skupštine Demokratske stranke 3. februara 1990. godine rekao: „Ovo što se dogodilo, ovaj raspad socijalističkih sistema, nije to samo rezultat naše velike

359

360

borbe, naših velikih žrtava. To je rezultat i svetsko-istorijskih okolnosti. Pa ne bi se komunisti tako lako predali i pristali da dele vlast, da promene ime, da nema određenih svetskih okolnosti, da se taj poredak nije raspadao svuda oko nas. Prema tome, ne zaboravimo, da to nije rezultat naših moći, ideja, snage, nego da je tu bilo i drugih faktora koji su verovatno odlučivali u tome. Onda je trebalo na neki način izgraditi novo društvo. Šta je bio problem, svuda ne samo ovde? Kakvo je društvo zatečeno? Ko su sad ti ljudi: jedni su za promene, a drugi, koji su slepo ostali uz režim, bili su na drugoj strani. Svi mi koji smo bili protiv starog režima, bili smo jedan front. Oni koji su zadržali stare uloge i oni koji su im verovali, bili su na drugoj strani. Antititoizam je bila jedna ključna tačka, koja je okupljala sve. Ja se sećam kad smo pravili stranku, da sam rekao „Hajde da je nazovemo socijaldemokratskom.” i bilo je rezervi jer se ovo ”socijal” pominje. Propaganda je građena na kritici Titovog režima, koji je doživljavan kao komunistički. Ali mi smo, u Jugoslaviji, imali još jedan problem. Razlikovali smo se od drugih zemalja van Sovjetskog saveza, a i nekih koje su se od njega otcepile, koje su bile nacionalističke zato što je nacionalizam bio jedina koletkivistička ideologija koja je mogla da zameni socijalističku, takođe kolektivističku. Liberalizmu u Srbiji nije bilo mesta, nije imao tradiciju. Drugo, liberalizam mora da bude vezan za neke nezavisne ekonomske subjekte koje predstavlja. Ako nema pluralizma u ekonomiji, kakav je to pluralizam u politici, to je onda nekakav politički debatni klub. Zato je najlakše bilo vezati ideologiju za naciju, umesto klase dolazi nacija. Ali nacija mora da ima neke mitove, ona se hrani mitovima. Najčešći, arhetipski mit je da David pobeđuje Golijata. Znate onu pesmu: „Ko kaže, ko to laže Srbija je mala”, Ona je mala ali je tri puta ratovala i srušila tri carevine. Pobedila je tursku carevinu, pa austrijsku itd”. Sve ove druge socijalističke zemlje su „pobeđivale” Rusiju, otrgle su se iz njenog zagrljaja, i one su imale alibi: „Ne, taj komunizam, ne bi mi to nikad prihvatili”, ni Poljaci, ni Mađari, ni Česi, „Nego to su nama Rusi nametnuli”. Doduše oni su posle imali po nekoliko miliona članova partije, hapsili svoje ljude, zavodili vanredna stanja, kao u Poljskoj, ali su imali taj alibi, da ih je neki „Golijat”, koga su se sad oslobodili prisiljavao. Ja sam imao prilike, predvodeći naše parlamentarne delegacije u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj, da uvek čujem isto objašnjenje i uvek je to bilo simbolizovano medaljama koje pokazuju to kidanje ropskih lanaca komunizma. Šta smo mi sad mogli da radimo? Mi smo sa Staljinom prekinuli još 1948. godine, na početku „socijalističke izgradnje”. Mi smo imali svoju tvorevinu, svoj „samoupravljački socijalizam”, niko nam ga nije nametnuo. Mi nemamo nikog spolja da okrivljujemo, pa su se onda neprijatelji, porobljivači tražili unutra. Svi nacionalizmi u Jugoslaviji bili su „antisrpski”, iz prostog razloga što je to sad bio najveći „Golijat” u našim okvirima. Imao sam čak prilike da slušam, jednom, na simpozijumima u Sloveniji, krajem osamdesetih godina, kako su komunizam i taj egalitarizam,

jednakost i sve te užasne stvari, upravo Srbi doneli, jer su oni imali neku seljačku revoluciju, još 1804. godine, koja je insistirala na jednakosti. Srpski nacionalisti su napali sve druge za nezahvalnost. Pošto su u nedostatku socijalističke ideologije procvetale nacionalističke ideologije i ono što Veber na jednom mestu kaže: „ta konzervativna ideologija večnog juče”. Taj izraz „večno juče” upravo govori o tradicionalizmu. Kod nas je bilo tad ljudi koji su želeli da društvo iz neke zaostalosti, političke i ekonomske, privedu ka nekim novim modelima razvoja, tehnološkim i političkim reformama, ka onome što se zvalo „evropskim vrednostima”. Međutim, pod ovim pritiskom tradicionalizma, pojavila se želja za restauracijom. Jednom sam u šali rekao „Kad se Srbi nađu pred preprekom, niti je preskaču niti idu levo, desno, već prvo što im padne napamet je da se vrate nazad”. Tako je i kod nas, odjednom procvetalo „slatko pravoslavlje”. I onda su se, pošto je ovo naše društvo bilo političko, menjale želje, i to je bilo slojevito: jedni su hteli da se vrate na Titov režim, drugi na režim Kraljevine Jugoslavije, treći da se vrate na feudalno vreme, Dušanovo carstvo. Ta skala restauracija, ta lepeza restauracija je bila nešto neverovatno, a reforma je bila jedna. Snaga te restauracije je ogromna, zato što restauracija, na izgled ne košta ništa, a vezuje vas za nešto što je sigurno: „Bilo je juče, može i danas, neka bude večno tako”. Reforma je, sa druge strane, avantura. Naše društvo se nalazi na stalnoj razmeđi, u stalnim sukobima i ma koliko da politički možete da rešite problem, donošenjem novih zakona, Ustava i ostalog, pravi istorijski napredak, ono što kaže Benjamin Konstant, nije u deklaracijama i zakonima, nego u onome što se dešava u dubini društva. Francuska je takođe napredovala, u istorijskom smislu, tek kad je oformila slobodnu štampu, železnice, pošte, onda je to moglo da se zove stvarno napredovanje. Napoleon je imao neke velike ideje, proklamacije, a na kraju je Francusku revoluciju prodao u tim svojim glupim osvajačkim ratovima, jer od njih Francuska, osim što je izgubila jednu četvrtinu stanovništva, ništa nije imala. Ono što je dubina društva, gde se menjaju odnosi, stvaraju institucije, to je jedini pravi napredak. Mi napredujemo, približavamo se Evropi, iz Evrope nam kažu „Dobro je - novi zakoni, reforme, sve je to u redu”, ali onda vidite da muževi tuku žene, decu, da imate prostakluka, da imate svet koji je sa prljavštinom intiman, gde je nasilje svakodnevno. Dakle, kao društvo, niste izgradili neke ustanove koje brane čoveka. Mi tu još nismo napredovali, tako da smo u jednom kovitlacu kao društvo i treba nam snage koja dobrim delom dolazi iz tih opštih reformi, političkih i socijalnih, koje će biti nametnute kao obrasci, što je neka sreća. Naše društvo se nalazi u velikoj političkoj turbulenciji. Nekako se nismo „slegli” kao duštvo, u tom smislu da imamo saglasnost o osnovnim vrednostima, da smo saglasni, kao što imaju neka politički i ekonomski stabilna društva o osnovnim vrednostima. Oni to mogu da zovu ili „američki način života”, „francuska sloboda”, bilo kako, ali se oko toga slažu manje-više. Kod

361

362

nas je došlo do stalne unutrašnje borbe političke, a i društvene. Koren se, čini mi se, nalazi već u samoj našoj demokratskoj revoluciji 1804. Mi smo se digli protiv dahija, nismo ni hteli protiv sultana, o tome se može čitati kod prote Mateje Nenadovića, nismo imali dovoljno svesti da treba da se podignemo i protiv sultana, ali na kraju smo uspeli da dignemo taj ustanak. Ali šta je tu bilo bitno? To je bila Austrija: mnogi su tamo bili, neki u vojsci, neki kao trgovci i upoznali su neki slobodan svet koji nije raja. Šansa da se oslobode bila je ogromna. To je bilo odmah posle Francuske revolucije. Uspostavljati feudalizam, ne znate odakle, nestala je sva vlastela, ili se poturčila, ušli u islam i postali begovi, ili je izginula. Što je govorio jedan humorista u šali „Svi smo mi deca dezertera sa Kosova”. Kakav je poredak onda mogao tu da se uspostavi? Opstalo je osećanje jednakosti, ali jednakosti u nepravdi, jer samim tim što su bili Srbi, pod Turcima su morali da plaćaju danak, bili su „raja”, u tome su bili svi jednaki. To osećanje egalitarizma je trebalo da se prenese u pozitivno-pravnom smislu. Postojalo je osećanje „Zašto ti, a ne ja”. To je neko demokratsko osećanje, kao osećanje jednakih prava i to je ostalo trajna vrednost u našoj kulturi. Teško je sresti čoveka koji bi rekao: „Možda ima boljih od mene, ja nisam sposoban ili obrazovan za takav položaj”. „Što ne bih mogao da budem ministar, makar mi to bio prvi posao u životu”; „Možeš li da budeš patrijarh?”, „Što ne bih mogao”...može sve! On smatra da jednako može što i drugi, da mu pripada jednako sve što i drugima. Na taj egalitarni sindrom došlo je samoupravljanje kao melem, jer je ono širilo tu iluziju da svi mogu da budu u svemu jednaki, da svi mogu da budu sve. Preskakanje zrelog feudalnog poretka, pored dobrih stvari, pokazuje se i kao „istorijski deficit”. Ne žalim, naravno, za feudalizmom, ali taj „deficit” se pojavio u dva vida. Prvo feudalizam je zasnovan na hijerarhiji i određenim pravilima, on je bio „poredak dužnosti”. Vi ste bili dužni kao seljak da radite, da dajete polovinu vlastelinu, feudalacu, koji je opet bio dužan da ide u rat ako ga pozove kralj - svako je imao neku odeređenu dužnosti. Taj pojam kod nas, kad smo se oslobodili obaveza prema Turcima, nije više postojao, nego samo osećanje prava - „daj nam prava”, pošto su dužnosti nestale. S druge strane, nije postojala klasa koja bi služila za ugled, kojoj bi se stremilo, dakle, koja stvara kulturu, umetnost. U Nemačkoj, u najmanjem gradiću, gde je vladao nekakv mali knez, mogao je da dođe Bah ili Mocart, da razvijaju vrhunsku kulturu. Ovde toga nije bilo, ni malih kulturnih knezova ni Mocarta, zato je ostao deficit u ukusu i umetnosti. Imamo sjajne, divne manastire, i kad pogledate te freske, vidite ona lica koja možete kod Đota da nađete, ili kod El Greka, one boje ljubičaste, zlatne, one divne fizionomije, mudra, duguljasta lica. Naš čovek gleda te freske 600 godina, ali on sa njima ne korespondira. On ne ume da se obuče u skladu sa tom lepotom koju gleda. Kad pogledate onog seljaka iz okoline manastira, on ima farmerke, patike, šajkaču, prsluk, njemu to što gleda apsulutno ništa ne znači. Kad odete u

Firencu i gledate tamo one Botičelijeve Gracije, sa onom crvenkastom kosom, divno očešljane, pa lepe haljine; izađete na ulicu i svaka treća devojka je tako očešljana, jer tu ima kontinuiteta, to nije prekidano, oni žive zajedno sa tom feudalnom, renesansnom kulturom. Užasna je stvar bio taj diskontinuitet, između Srba iz vremena kralja Milutina i onih iz 1804. godine. Veza je samo u narodnim pesmama, koje su uzgred budi rečeno, naknadno ispevane tek u XVIII veku po nekom kobajagi narodnom sećanju. Dakle, to je bio problem tog kulturnog obrasca, koji treba stvoriti. Bilo je tu pokušaja sa knezom Mihajlom, da se šalju ljudi kao pitomci, da donesu nešto od evropske kulture, da se dovede do tog građanstva, ali to je bila šaka ljudi, nije bilo dovoljno. Ne mislim na one koji su bili pod Austrougarskom, po gradovima kao što su bili Sombor, Zrenjanin, Novi Sad i drugi, gde je građanstvo krenulo da se formira i nekakav ukus je tu postojao, nego ono što je dominiralo u Srbiji. Vojvodina se tek 1918. godine priključila. Ono što je dominiralo ovde u Srbiji, ono nije imalo na šta da se osloni. Knez Miloš je nosio fes tolike godine. Sad je tu nastao problem, nismo imali feudalizam, nismo formirali građanstvo kao klasu, a imali smo demokratski potencijal. Ali, kad imate samo prava, koja tražite, onda ste u užasnoj političkoj borbi neprestano. Tako kad neki tradicionalisti danas govore o kontinuitetu, to je koješta. Nedavno su izašli, ponovo su štampani, memoari Jovana Avakumovića, koji je, danas bi rekli, „insajder” iz naše istorije, koji se rodio za vreme Aleksandra Karađorđevića 1841. godine, a bio već student kad je knez Miloš ponovo došao na vlast. Znači pamti kneza Miloša, kao student prava, pa ga je Mihailo poslao u Evropu na tri godine, kao pitomca. Pa je bio svedok ubistva kneza Mihaila i isrtražitelj njegovih ubica, sudija vrhovnog suda, svedok uvođenja namesništva skoro nasilnim putem, kako su to izveli Blaznavac, Ristić i drugi, pa je bio pod kraljem Milanom ministar i predsednik Vlade, pa je bio svedok Milanove abdikacije. Bio je predsednik suda, gradonačelnik Beograda, više puta ministar i predsednik Vlade. Doživeo je režim Aleksandra Obrenovića, njegove državne udare pa njegovo ubistvo ovde u dvoru, pa Prvi balkanski rat, pa Prvi svetski rat, pa Pašićeve vlade, pa kraljevinu Jugoslaviju. Dakle cela naša istorija do tog perioda je stala u jedan život. Nije to mnogo vremena, pa nije možda ni moglo društvo da se brzo promeni. Kad hoću da smirim po nekada svoje nezadovoljstvo što nismo bolji i drugačiji, ja se prisetim: „Pa čekaj malo, da li smo imali kad”. A ovde smo bili, na toj vetrometini, sa gustom istorijom, stalno smo učestvovali u nekim ratovima i kad treba i kad ne treba. Problem je što društvo onda nije imalo vremena da se stabilizuje, da stvori neke institucije, da razvije privredu. Mi nismo imali ni razvijenu buržoaziju. Imali smo neke zametke između dva rata ali i to je otišlo u ratnom vihoru. Tako da je to jedno društvo koje je bilo prepuno političkih borbi i užasnih obračuna bez mirnog, kontuiniranog razvitka. Ta priča

363

o našoj „demokratskoj tradiciji” je krajnje nekritička i smešna. Javno se glasalo, ubijali se protivnici, svašta se radilo u našoj nedavnoj prošlosti. Onda je došao posle svega na to sve Titov socijalizam.

364

Kakav je Vaš odnos prema jugoslovenskom socijalizmu i Titovom režimu? Da li je Jugoslavija bila održiva i šta je pošlo naopako? Ta priča da su svi bili protiv socijalizma jednostavno nije tačna. I ja sam bio neki „insajder”naše istorije. I ja sam zapamtio kraljevinu Jugoslaviju i Nedićevu Srbiju i ove Titove Jugoslavije i ovu „treću” SR Jugoslaviju, i Srbiju i Crnu Goru, evo i Srbiju. Nije tačno da su svi mrzeli socijalizam i komunizam koliko se sad prave mnogi konvertiti. To je pogodovalo velikom broju ljudi, pogotovo „samoupravni socijalizam”. Radnici su išli u inostranstvo u „pečalbu”, slali pare porodici. Ovde je Tito išao u lov i nije bilo velikih socijalnih pritisaka, igrala se nekakva, kobajagi svetski važna „nesvrstana” politika. Ustvari, onako kako su se dve super sile dogovorile stvarajući nekakav tampon između sebe. Taj takozvani treći svet, u koji nas je Tito uveo, bio je za nas istorijska stranputica. Upravo je to moja zamerka Titu, ne toliko šta je uradio od onog što je zlo uradio, uvodeći politički teror, Goli otok, i taj lusksuz i ostale stvari naravno, nego šta nije uradio a trebalo je, jer uloge velikih ličnosti ne treba ceniti samo po tome šta su uradili, nego i po tome šta su mogli a nisu uradili. To nam je nanelo ogromnu štetu. Posle 1948. godine on je imao šansu da se oslobodi sovjetskog pritiska, Zapad ga je prihvatio: „Neće biti nikakvih problema, evo vam ekonomske pomoći”, itd. Bilo je normalno da mi budemo u Evropi. Nismo zapravo ni morali da se svrstamo. Postojale su zemlje Austrija, Finska, Švedska i druge koje nisu pripadale blokovima, ali su kulturno i ekonomski pripadale Evropi. Međutim, on je nas iselio iz Evrope i vezao nas za Afriku, Aziju, od Bangladeša do Zambije. To je bilo ekonomski mnogo štetno, mi smo tamo nešto gradili, ali i dan danas većina tih potraživanja nije naplaćena, ali smo tad i prestali, na neki način, da budemo sastavni deo evropske ekonomije i života. Politički modeli su prenošeni iz tog „trećeg sveta”: kad Tito dođe u Koreju, a tamo igraju kolo oko automobila, njemu se to dopadne i javi telefonom ovde u Beograd da organizuju to isto. Ti kultovi, taj raskoš, ta razmetljivost... Igrala se, navodno, svetsko-istorijska uloga. Koja je to bila uloga? Šta su to oni sprečili, rešili, koji rat ili konflikte su oni sprečili? Nijedan. Ali je to odgovaralo Amerikancima da zemlje koje su se oslobađale, bivše kolonije, ne uzimaju ovaj lenjinski oblik jednopartijske vladavine, gde postoji jedna partija koja je revolucionarna i ona vlada, da se ne bi širio komunistički uticaj. S druge strane, Rusima je odgovaralo da ne dođu u te zemlje američke vojne baze i zato im je odgovarao taj status tampon zone, nek se to eto, tu među nama, mirno drži.

Tako da je Jugoslavija propustila šansu da se integriše u Evropu. Da ipak budem pravedan, neke stvari jesu urađene: seljaštvo je preseljeno u gradove, bilo je velikih investicija. Podignuto je bilo obrazovanje, zdravstveno osiguranje. Negde do kraja 60-tih godina bila je i zaposlenost na određenom nivou. Međutim mi smo se nerado vezivali za Evropu. Mnoga preduzeća su uzimala licence, nešto se tu radilo, Fiat je bio jedan od primera, ali u celini cela naša ekonomska slika nije pratila puni razvitak Evrope u to vreme. Mi smo jedva za autoput skrpili nešto para nezavršivši ga. U odnosu na to šta su napravile Austrija, Nemačka, Francuska - to je vrlo malo. Taj zaostatak je imao još jedan problem, a to je bilo samoupravljanje koje je razmrvilo privredu. Dok se svuda privreda centralizovala mi smo izmišjali OUR-e i išli u potpuno suprotnom pravcu. Onda smo imali puno laganja, dakle veštačkih priča, stalne reorganizacije, jer nas je Kardelj ubedio da je svaka promena napredak, što nije istina: menjaju se razna imena OUR-i, SOUR-i, ovi, oni, da bi to simuliralo nekakvo napredovanje samo našeg samousvojenog socijalizma. To nije, naravno, dalo nikakve rezultate, društvo se raslojilo, nastala je politička klasa, koja je tako vladala, parazitski živela i nije se mnogo udubljivala u probleme. Počelo je da pada polako obrazovanje i razni nivoi zaštite koji su postojali. Počele su da se uvode neke participacije, da se klizi u neku vrstu kapitalizma. U političkom smislu napravljena je država koja bi trebalo da funkcioniše na konsenzusu, a bilo je jasno da ne može. Imali su Poljaci u davno vreme državu gde su odluke u Parlamentu mogle da se donose samo konsenzusom. Nijednu odluku nisu mogli da donesu, normalno. Vladanje na konsenusu nije funkcionisalo. Ta savezna država jednostavno nije funkcionisala jer nije bilo konsenzusa. Zašto nije bilo konsenzusa? Opet se vraćam na Tita. On je napravio jedan sistem koji je njemu odgovarao. Postojalo je Predsedništvo, ono treba da ima konsenzus, naravno ne mogu da se dogovore. Ali tu je on da preseče i svaki put čim negde zaglavi, on kaže „Ovako” i tako je rešeno. Time on postaje uvek onaj poslednji, arbitar, svaki put je on važan, ovi drugi ne mogu da se dogovore, to su neki neodgovorni tipovi, ali on je tu koji da rešenje. Onda kad je on umro, nije bilo nikog ko će da da rešenja i onda ulazimo u paralizu. Iz paralize se otišlo u konflikte. Kako je polako klizila cela ta ideja socijalizma, počelo je jedno vraćanje na kolektivističku ideologiju nacionalizma. Lideri su svi postali nacionalisti. Milošević je bio predsednik Saveza komunista; Tuđman je bio Titov general; Kiro Gligorov je bio član Politbiroa; Kučan je bio predsednik Saveza komunista Slovenije, Momir Bulatovič Crne gore. Dakle, oni su se presvukli u demokratsko ruho i zaogrnuli nacionalističkom ideologijom. Njima su prišli nacionalni ideolozi intelektualci i raspirivali sukobe. Tu sad dolazi drugi problem. Prvo nesnalažljivost, a kasnije i različiti interesi i uloge međunarodne zajednice. Sa naše strane nije bilo rešenja, predsednici Republika su se šetali po Titovim rezidencijama, i nisu mogli nikako da se dogovore. Nije bilo saveznog političkog autoriteta,

365

366

saveznog parlamenta izabranog na višepartijskim izborima. Toga nije bilo, a u svim republikama su napravljeni izbori i svi su uveli predsedničke sisteme gde ovaj glavešina, bivši šef partije postaje najmoćniji čovek, tu nije bilo spasa. Ja sam, kao šef ove naše poslaničke grupe Demokratske stranke, napisao jedno pismo i pozvao predstavnike svih političkih stranaka iz svih šest parlamenata, da mi parlamentarci probamo da zaustavimo rat. Tada je već počeo rat u Hrvatskoj i namerno, da se to ne bi prenelo u Bosnu, imali smo sastanak na Ilidži, pa posle petnaest dana u Sarajevu, da probamo sukobe da zaustavimo. Interesantno je da je velika većina bila za neko rešenje o opstanku Jugoslavije. Mi smo posle na konferenciji doneli „Apel za mir”, pa sam ja to onda nosio Mesiću, Anti Markoviću, Kadijeviću i drugima. Hteli smo da kroz petnaest dana mi imamo napisano kako zamišljamo sudbinu Jugoslavije. Neki su bili za nekakvu atipičnu konfederaciju, drugi su bili za pravu konfederaciju država, treći su bili za trostepenu: prvo da postoje dve, Slovenija i Hrvatska da imaju poseban neki status, a onda da Srbija, Bosna, Makedonija i Crna Gora imaju drugi, ali onda se i one dele... Srbi su bili za čistu federaciju, ali su bili za opstanak Jugoslavije. Nikad nije izvršen referendum da li građani Jugoslavije žele da ostanu u istoj državi. Desio se raspad, kakav se desio. Dakle, tu postoji jako mnogo napisanih knjiga o tome koji su sve uzroci, istorijski i drugi, ali mislim da oni u političkom smislu nisu imali instrument, a zato je najviše kriv Savez komunista, jer je imao svu vlast. On se zavadio, on se rasturio i kad su se oni posvađali na onom svom poslednjem kongresu, onda je Ante Marković rekao „Nije važno, država ostaje”, a ja sam mu rekao „Ante, neće ostati, jer država je partijska. Kad se raspadne partija, nema više zajedničke države”, što se i dogodilo. Eto to su bile te naše nedaće kroz koje smo prošli. Kasnije su se stvarale partije, imamo krizu institucija. Postoje neke institucije koje morate imati, kao što morate da obučete odelo ili frak kad idete na prijem, da bi vas primili. Imali su i Tito i Staljin i kralj Milan parlamente, pa „nezavisno” sudstvo, pa vlade, pa to sve lepo zvuči, a ustvari imate samo partiju koja vlada i koja drži sve u svojim rukama, a ove druge institucije su tu samo kao ikebana. Postojao je i Titov parlament, ali da li je neko glasao u parlamentu ili se suprotstavio, da li je bila neka debata – ne, tu ste da dignete ruku i stvar ste završili. Da li je neki sud doneo presudu suprotnu onome što je partija želela? Nije. Kada nasleđujete to stanje imate problem kako da ove ustanove učinite nezavisnim. Ja sam kao predsednik parlamenta imao stalni sukob sa vladom, jer naša vlada, moji drugovi ni jednog trenutka nisu mislili da je parlament uopšte važan, nego samo kažu „Ovo morate sutra izglasati po hitnom postupku” i to je završeno. Dakle vi nemate ustanove koje su nezavisne jedna od druge. Prema tome, mi se tek borimo da uspostavimo normalnu pravnu državu, što znači da pored nezavisnog pojedinca koji ima određena prava koja su mu garantovana,

imate i parlament koji je nezavisan, koji kontroliše vladu, koji donosi zakone. Danas imate situaciju da vlada odlučuje o platama poslanika a oni glasaju budžet za tu vladu. Zgrade Skupštine, i one su vlasništvo vlade. Parlament je ovako magla, mi sad tek donosimo Zakon o skupštini po kom će parlament imati svoj budžet, imaće svoje vlasništvo, svoje osoblje, biće samostalan u odnosu na vladu. Ista je stvar sa sudstvom. Sad glasaju za te silne zakone, da bi se to uljudilo, da te ustanove budu samostalne. Dakle, pored toga što minimalno imamo tu ravnotežu vlasti koja je neophodna za demokratski poredak - zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast – mi ne možemo da ih stavimo u ravnopravni položaj. Još uvek po navici, ključna je vlada, odnosno partije koje vladaju. Dakle, to su sve problemi koje mi treba da savladamo vremenom, istorijom. Evo to su neki zadaci pred kojima mi, naravno, stojimo. Šta za Vas predstavlja levica danas i da li biste sebe danas nazvali levičarem? Naravno, odgovoriću vam. Ja sam se tokom svog svesnog života, a postao sam politički svestan u Drugom svetskom ratu, kao mladi antifašista, zahvaljujući rođacima koji su bili u partizanima i sam našao u SKOJ-u, sa nekih 14 godina, čak i učestvujući u oslobađanju jednog grada. To osećanje antifašizma za mene je bilo istovremeno borba za slobodu, za jednakost, da ne budete robovi, da poštujete druge, da niste rasista, dakle neki elementi levice su se nalazili u tom antifašizmu. To je ostalo. Ako danas imam neke zamerke, to je za mekoću reagovanja na sve fašističke ispade kojih kod nas ima, iako su prikriveni nekim čudnim organizacijama, Obraz, Stroj i sličnim, ali one ipak postoje! Mislim da te tekovine moramo da branimo. Onda, da preskočim taj deo „komunistički” od godinu dana, jer sam bio u gimnaziji kad su me uhapsili i lišili tih iluzija, na čemu mogu da im zahvalim, iako sam dve godine proveo u zatvoru, ni dan danas ne bih mogao da kažem zašto. Sledeće moje aktiviranje je bilo 1968. godine. To je bio bunt nove levice, koja nije bila zadovoljna starom, etabliranom levicom, tim vlastodršcima, tim „siledžijama”. Ono što je strašno za istoriju, kad već govorimo o socijalizmu, jeste da su žrtve ostale apsolutno ničim rehabilitovane, a da su se mnogi vlastodršci preko noći preobratili u zaštitnike slobode i kapitaliste. Lako je Jeljcinu koji je bio član Politbiroa, koji je rušio Crkvu da se onda klanja u njoj, obnavljajući je narodnim parama. Svi su promenili svoja uverenja da bi time zatrpali sopstvene zločine. Ali šta je sa onim nesretnicima koji su se vratili iz Sibira? Među današnjim politički uticajnim ljudima nije bilo nikoga ko je bio rehabilitovan, ali mnogi KGB-ovci, generali i drugi - za njih su postojala tajna vrata. Kod nas je donet jedan nakazan zakon - Zakon o rehabilitaciji, koji je neprimenljiv, gde je sve pomešano, oni koji su odgovarali za ratne zločine, oni koji su bili bogataši, oni koji su odgovarali za verbalne delikte i za one partijske, tako da kažem, delikte.

367

368

Država je čuvar zločina. Pored pozitivnih uloga koje ona ima, ona svoj kontinuitet duguje upravo čuvanju zločina. Zato se država teško izvinjava. Mnogo je isplativije biti dželat nego žrtva. Oni su u slučaju Golog otoka imali najjednostavniju situaciju – imate ljude koji nisu imali optužnicu, nisu imali sud, advokata i neko ih je držao godinu, dve, tri, pet. Uredba kojom su oni bili tamo je bila protivustavna, za prekršaj, kao za pogrešno parkirano vozilo, to je sve išlo po prekršajnom postupku. Pogrešno ste se parkirali, ajde četri godine tucite kamen negde. Dakle, u to vreme Jugoslavija je već potpisala Povelju UN, Pakt o ljudskim pravima, ali nije odgovarala za zločine i kršenje ljudskih prava. Danas se takođe „prave nevešti”, umesto da donesu odluku kojom se poništava ta uredba, i ništa više, jer je protivustavna, antihumana, teroristička, kako god hoćete. Imate sto razloga da je poništite, a onda izvolite, onaj ko je preživeo, ko hoće, može da tuži državu i da traži da mu ona nadoknadi izgubljeno vreme i te godine. To je jedina pravda. Zbog toga mi nikad nije palo na pamet da tražim rehabilitaciju od države. Koji dokument bih mogao da donesem, zašto sam bio tamo? Da me sa zadovoljstvom neki sadašnji ili bivši ministar velikodušno rehabilituje, to poniženje naravno nikad ne bih dozvolio. Ista je stvar i sa osam profesora koje su oterali sa Filozofskog fakulteta neustavnom odlukom - Skupština Srbije rešava o univerzitetskim profesorima! Nikad nam nisu dali rešenje, zato što ne mogu da nam daju rešenje da smo otpušteni kao „moralno politički nepodobni”, jer mora da postoji pravo žalbe, a na skupštinske akte nema žalbe. Onda su rekli: „Au, šta sad da radimo?!”. Bilo je lepo da to bude Skupština, delovalo bi ubedljivije, pa su rekli „Ništa, čuli su preko radija da su otpušteni i nikom ništa”. Kad su nas oterali, obili su nam kabinete, odneli knjige, slike. Nikad nam to policijski pljačkaši nisu vratili, a tu je bilo i vrednih stvari, neki prijatelji doneli su neke svoje slike da stoje privremeno u mom kabinetu… Ja sam se vratio na fakultet posle 15 godina, kao u onom filmu Emira Kusturice „sa službenog puta”. Tad sam već bio izabran za poslanika i bio predsednik stranke. Onda su doveli televiziju da snimi moje pristupno predavanje: Pravo na pobunu, tako se zvalo to predavanje. Dakle, Skupština Srbije u kojoj sam dvadeset godina učestvovao u raznim funkcijama, nikad nije pokrenula to pitanje. Ja nisam želeo, jer me se lično tiče, ali je sramno da nijedna skupština nije rekla, digla dva prsta, da kaže „Čekajte, ta uredba je bila neustavna”. Ne, država za to nema interes, ja sam rekao „U redu, vama na čast, neka to tako i traje dalje”. Tako da je problem sa državom komplikovan. U meni je uvek bilo zbog toga neke blage simpatije za „romantični” anarhizam, koji je znao da je država jedan ”čuvar zločina”. Naravno, država mora i radi druge stvari. Država nije samo policija, mada je državna duša policijska, da kontroliše građane, da ih uređuje po svom nahođenju i tu sam levičar – u ograničavanju prava države, što znači širenje sloboda o kom sam govorio, koje ima zadatak da ojača društvo, da „društvo stane spram države”, da pojedinac unutar tog društva može da stane protiv državne samovolje

koja se pojavljuje. Demokratija se kreće u smeru participacije građana, da građanin više ne čeka kakvu će mu sudbinu iza leđa pripremiti država, nego da učestvuje, to je smisao demokratije. To je neka vrsta levice, sigurno jeste, u tom delu i ja tome takođe pripadam. E sad, poslednja stvar koja je za mene veoma važna i gde želim da se angažujem su pitanja socijalne pravde. Ne može da bude moralan, a čak ni politički oportun poredak sa ogromnim socijalnim nepravdama. Pokrenuo sam neke sitne stvari, recimo da udžbenici budu besplatni. Zašto? Zato što socijalna pravda ne drži van svog horizonta delove društva, nego oni su korisni, svi su korisni. E sad, imate recimo čoveka iz unutrašnjosti, koji ima četvoro dece, on mora da uzme kredit da bi im kupio udžbenike, prema tome oni do studija neće doći, treba da plate silne školarine. Koliko smo onda talenata ostavili, koliko društvenih resursa koji unapređuju društvo i državu smo na taj način sahranili? Na stranu što smo dokazali da je to neustavno – ako imaš obavezno školovanje i ako roditelj ide u zatvor ako nije decu poslao u školu onda ne možeš da ga nateraš da uđe u dugove da bi to dete mogao da školuje. To je samo jedan detalj, ali hteo sam da kažem da toga ima jako mnogo, gde postoji teren za istinskog levičara da se bori. Borba protiv neravnopravnosti, protiv nasilja nad ženama i decom – prvorazredno levičarsko pitanje - jer je to ujedno borba protiv tradicionalizma, konzervativaca, protiv nasilničke filozofije. To je levičarsko. Ono se više ne pojavljuje kao dogmatizovana ideologija, istorijski materijalizam, pa po tačkama šta je tu levica, šta ne. Ne. Levica je u svakom korenu proširenja slobode, jednakosti ljudi i ono što je najvažnije sa jednom empatijom, solidarnosti za člana društvene zajednice kojoj pripada. Kakve će ona imati organizacione forme - različite u različitim državama, ali moje je zadovoljstvo bilo što sam bio levičar, u tom smislu, kroz sve lomove koje je levica prolazila, krize i raspade, što sam postao privržen tim vrednostima. Nekako mi se čini da je to prava realizacija čoveka, jer da budemo rđavi, sebični, egoistični kao ova banda što je opljačkala čovečanstvo, pa za to nam ne treba ništa - to je kao neko živinče, agresivino, sebično, koje otima. Ali da budemo dobri, potreban nam je ogroman lični napor da savladamo sebe, svoju egoističnost, svoju sebičnost, da volimo druge, da smo solidarni sa njima - e to je veliki kulturni napredak. Ko je to ostvario, on je sebe podigao kao čoveka, ko nije – eto mu, ništa odneti na drugi svet neće, nego je samo, eto, živeo kao sebična životinja.

369

370

Razgovor sa Linom Veljakom

Razgovor vođen 7 oktobra 2008. godine u Beogradu Razgovor vodila Milena Timotijević Za početak, šta smatrate da su univerzalne levičarske vrednosti nezavisne od konkretnog istorijskog konteksta? I kako ih definišete? Prvo, pojam ljevica je korelativan pojam. To znači da nema ljevice bez desnice, ne možemo govoriti o univerzalnom pojmu ljevice jer je ona uvijek postavljena u odnosu na desnicu. Evo, pretpostavimo na primjer da je na vlasti najcrnji mogući fašizam i da ljudi podržavaju taj najcrnji mogući fasizam, u toj jednoj zamišljenoj zemlji ljevicu bi zastupali svi oni koji smatraju da neprijatelje ne treba vješati nego ih humano strijeljati. Sad namjerno karikiram stvar. Dakle, ne može se govoriti o univerzalnim vrednostima ljevice i desnice, nego o nekim historijski determiniranim pokazateljima koji onda upućuju na to što bi u datoj situaciji bilo lijevo, a što desno. Ako bi se govorilo o nekim ključnim pojmovima to bi bili pojmovi slobode, pravde, dostojanstva. Poteškoća je što desnica koristi iste te pojmove, ali ih koristi uvijek i nužno s drugačijim značenjima. Desnica tako kaže: dostojanstvo - da, ali nacionalno dostojastvo, ne individualno ljudsko dostojanstvo; sloboda - da, ali sloboda koja može biti jednom sloboda nacije, drugi put može biti sloboda tržišta; pravda - da, ali pravda je u jednoj desničarskoj koncepciji nešto što je različito od pravde koja je vezana uz ljudsko dostojastvo, kao individualno ljudsko dostojanstvo i koja je vezana za slobodu, kao individualnu slobodu koja se ne zasniva na eksploataciji. Time dolazimo do četvrtog momenta, koji je možda ključan i razgraničavajući između ljevice i desnice, to je

371

eksploatacija. Možda je upravo to kriterij – prihvaćanje eksploatacije ili odbacivanje eksploatacije. To je najkraći odgovor.

372

Da li mislite onda da je još uvek aktuelna dihotomija socijalizam - kapitalizam. Da li se može govoriti o socijalizmu kao pravoj alternativi kapitalizmu? I može i ne može. Naime, da počnemo od historijskog socijalizma, takozvanog realno postojećeg socijalizma, koji je postojao u Sovjetskom Savezu i zemljama Varšavskog pakta. Taj socijalizam, koji je sam sebe proglasio za socijalizam, bio je zapravo državni kapitalizam. Tu su stvari jasne, dakle, tu takve dihotomije nema. Pogledajte današnju Kinu, u današnjoj Kini je na vlasti komunistička partija, na djelu je diktatura proleterijata i zabrana višepatrijskog sistema, ali Kina provodi kapitalizam u neoliberalnom smislu riječi, uz naravno jednu dozu državnog intervencionizma u smislu podrške ekspanziji privatnog kapitala u zemlji i na globalnom nivou. Znači tu stvari nisu jednostavne. Mislim da bismo se morali čuvati tih pojednostavljivanja. Ali, s druge strane, ako kapitalizam, koji bi se mogao definirati kao poredak zasnovan na logici kapitala, dakle logici proizvođenja viška vrijednosti u svrhu profita, smatramo poretkom koji nije konačno stanje čovječanstva, nego ga je moguće mijenjati u pozitivnom ili poželjnom smislu, i ako to ukidanje, ili makar ograničavanje, svemoći logike kapitala dakle tu destrukciju ili korekciju logike kapitala označimo kao socijalizam, onda socijalizam doista predstavlja alternativu socijalizmu. Da li onda možemo da kažemo da je rad naspram kapitala ostala bazična dihotomija, odnosno da li je to osnovna formula društvene nejednakosti? Da, moglo bi se reći tako. Moglo bi se reći živi rad nasuprot nagomilanog rada. Jer što je kapital? Kapital je nagomilani rad. Dakle, moglo bi se čak reći život nasuprot smrti, ali onda bi se moglo govoriti o toj smrti i onom umrlom kao o onome što obuhvaća živo, umrtvljuje ga i stavlja u svoju službu. Malopre ste rekli da je levica uvek istorijski uslovljena. Recite mi da li sada, u savremenim okolnostima, postoji levica, ko su njeni nosioci? Šta su njene osnovne ideje? Evo, ukoliko govorimo recimo o zemljama Zapadne Evrope, onda mislim da bi se moglo ljevicu identificirati kao skup svih onih političkih orijentacija i tendencija koje se suprotstavljaju ukidanju socijalne države i apsolutizaciji neoliberalnog poretka, a koje istovremeno ne zastupaju i etnocentrične, rasističke i slične koncepcije. Jel ima takvih? Ima sasvim sigurno. Druga je stvar kako se to u konkretnoj zemlji oblikuje, koju realnu snagu

ima, koliko to ide kroz političke stranke, koliko ide kroz građanske pokrete, koliko kroz civilno društvo, koliko kroz akademsku zajednicu. To je onda uvijek stvar konkretne analize. U svakom slučaju toga ima, jasno je. Druga je sad stvar u odnosu snaga: u kojoj mjeri se socijalna država povlači, a u kojoj mjeri se ipak održava unatoč svim pritiscima, ne nekih pojedinaca, ili grupa, ne neke zavjere, nego naprosto uslijed same logike kapitala. Ipak, socijalna država ostaje i opstaje, u nekoj možda i reduciranoj mjeri, svim negativnim tendencijama unatoč. To je već dokaz da ljevice ima. Nije samo to dokaz da ljevice ima – dokaz da ona postoji su knjige, časopisi, novine; a istraživanja javnog mnijenja pokazuju da postoji znatan dio stanovništva koji ne prihvaća ukidanje socijalne države i koji ne misli da je idealni poredak neoliberalizam današnjeg tipa, dakle neka vrsta obnove divljeg kapitalizma s prve polovice XIX stoljeća. Ali dokaz da ljevica je ne samo živa, nego i djelatna i koliko - toliko efikasna, jest taj da socijalna država, kao izraz nekih historijskih tekovina ljevice, još uvijek opstaje i jest na djelu u čitavom nizu zapadnoevropskih zemalja. S druge strane, ne smijemo zaboraviti Latinsku Ameriku gdje socijalna država tek sada dolazi. Latinska Amerika nije znala za socijalnu državu, a danas u velikoj većini najznačajnih zemalja, da spomenem samo Brazil, Argentinu i Čile, dominatne političke snage jesu upravo one koje zastupaju koncepciju socijalne države. A da li je i u praksi sprovode? Očigledno je provode – pitanje je s kojim stupnjem dosljednosti, s kojim stupnjem kompromisa. To je jedno drugo pitanje, pitanje o autoritarnoj socijalnoj državi koja se u Latinskoj Americi pokazuje na primjerima Venecuele i Bolvije; ali što god mi o Venecueli i Boliviji mislili, tamo je došlo do prilično jasne raspodjele nacionalnog bogatstva u korist siromašnijih slojeva. Tako je jedan kontinent koji je dosad bio, s iznimkom Kube i u jednom periodu Nikaragve, čvrsti bastion konzervativnog Zapada sada postao kontinent u kom se oblikuju koncepcije i prakse koje su čak i u Zapadnoj Evropi na žestokom udaru logike globaliziranog kapitala. Koja su to pitanja koja bi savremena levica, kako god je definisali, trebalo da aktuelizuje ili reaktuelizuje, a da ona to ne čini – da li vidite određene probleme na koje izostaje reakcija levice u Zapadnoj Evropi? Zapravo moglo bi se reći da su sve bitne teme prisutne, neke u većoj mjeri, neke u manjoj, ali ne vidim da postoje pitanja koja se ne postavljaju. Ima nekih pitanja koja ne se postavljaju uvijek na adekvatan način – odnos individue i skupine, zajednice, odnos indivudualne slobode i grupne slobode, pitanje zloupotrebe identiteta, i možda baš tu, oko pitanja identiteta i ravnopravnosti, vidim jedan od problema koji su jako složeni i gdje je dobar dio ljevice pomalo dezorijentiran. To

373

374

nije pitanje koje se ne postavlja, ono se itekako postavlja, čak se daju i određeni odgovori na to, ali tu dolazi do jedne, možda čak stravične, zbrke. O čemu se radi? Jedan od kriterija ljevice jest uvijek zaštita slabijih koja onda uključuje i pozitivnu diskriminaciju, to je nešto što je nesporno i neupitno. Pravo na razliku jednako tako spada u nekakve tekovine bar liberterskih sastavnica ljevice u XIX i posebno XX stoljeću, dakle neautoritarne ljevice. Sad tu dospijevamo do onoga što čini ozbiljan spor, a to je da se u ime prava na razliku isuviše često toleriraju, a ponekad i podržavaju, diskriminatorske prakse i autoritarni, pa i neljudski, odnosi moći unutar užih skupina ili podgrupa globalnog društva. Evo jedan konkretan primjer: od čuvenog 11. rujna vlada svjetska panika zbog islamizma, islamskog fundamentalizma itd. i tu se veoma često događa da se islam kao religija iz ideoloških, propagandističkih ili nekih drugih razloga, izjednačava sa islamskim fundamentalizmom i terorizmom; tko je musliman taj je, makar i potencijalno, terorist. To je nešto što je prisutno i u masovnim medijima i drugdje i to zastupa desnica na svjetskom planu, posebno desnica u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi (posebno u takozvanoj novoj Evropi, možda u njoj i više nego u Zapadnoj Evropi). Takva pozicija izjednačavanja islama i islamskog fundamentalizma je nešto što sa pravom nailazi na kritiku i otpor ljevice. Tko bi prihvatio takvo izjednačavanje islama i fundamentalizma, pa onda i terorizma, ne bi, ni po najblažem, najelastičnijem kriteriju, mogao biti svrstan među one koji zastupaju nekakvu ljevicu. To je jasno. Tu nema spora. Spor je u nečemu drugom. U ime prava na razliku tolerira se, pa i podržava pravo na različit život, koje onda isključuje indivudualnu slobodu: ono što se osporava u vlastitoj sredini, u vlastitom globalnom društvu, tolerira se, pa čak i podržava u lokalnoj zajednici različitih. Mislite na zar? Zar je vidljiv izraz toga, ali ne radi se samo o zaru. Navest ću jedan javnosti vjerojatno manje poznat, možda i posve nepoznat slučaj. U Norveškoj – koja je jedna od uzornih zemalja dugogodišnje socijaldemokratske tradicije, jedna uzorna socijalna država s visokim stupnjem tolerancije za pripadnike islamske vjeroispovijesti u obiteljskim stvarima važi šerijatski zakon, što međutim ne znači da se u Norveškoj, u kojoj još uvijek važi zabrana poligamije, može sklopiti dugi, treći ili četvrti brak (iako šerijatski zakon dopušta muškarcu četiri žene). Ali ako Norvežanin islamske vjeroispovijesti ode u neku zemlju u kojoj je legalno moguće sklopiti šerijatski brak, pa dovede svoju drugu ženu, u Norveškoj taj brak neće biti doduše legaliziran, ali će druga žena, pa i treća, pa i četvrta žena, na temelju potvrde iz dotične zemlje da je sklopljen legelan brak, imati pravo na socijalni dodatak, na socijalno osiguranje na temelju muža koji radi, ukoliko je nezaposlena, imat će čak i pravo na penziju nakon muževljeve smrti. Ukratko rečeno, krivnja zbog dugogodišnjeg kolonijalnog odnosa spram trećeg svjeta i ova nova krivnja zbog izjednačavanja islama

s islamskim fundamentalizmom dovodi do takvih reakcija kao što je ova u Norveškoj. Slične tendencije čak uživaju podršku u Sarkozijevoj Francuskoj, od francuske ljevice. U Kanadi je nedavno umalo prošao zakon kojim se šerijatski brak neograničeno primjenjuje na pripadnike islamske vjeroispovijesti, a hinduistički običaji na pripadnike hinduističke vjeroispovijesti. To sad konkretno znači da te neke žene i ta neka djeca postaju osobe lišene elementarnih prava koja uživaju građanke odnosno djeca u tim zemljama. To se očituje i u sudskoj praksi – ukoliko otac ubije kćerku koja je skinula zar poznato je da će dobiti vrlo malu kaznu zatvora. Ili, drugi slučaj, kada je jedna od zapadnoevropskih zemalja uvela za imigrante upitnik u kojem se postavljaju pitanja kao što su: „Odobravate li međurasne brakove?”, „Odobravate li homoseksualne veze?”, „Što biste učinili da vaše dijete promjeni vjeroispovijest?” – onda su ljevičari bili prvi koji su graknuli: „Kakva je to diskriminacija! Pa pola našeg stanovništva negativno bi odgovorilo na ta pitanja, a mi ćemo tim ljudima uskratiti pravo da žive među nama samo zato što misle isto što i konzervativni dio našeg stanovništva!?”. Tu se očituje taj problem, vezan uz sklop individualne slobode i kolektivne slobode – prava na individualnu realizaciju i prava na čuvanje tradicije, što samo po sebi nije loše, međutim ukoliko je riječ o zloupotrebi tradicije, onda je tu već posrijedi druga priča. Mislim da je tu ljevica prilično zakazala, i da dobar dio ljevice i dalje zakazuje. Neki autori smatraju da je u XX veku levica artikulisana s jedne strane u projektu socrealizma i s druge strane u toj socijalnoj državi, odnosno socijaldemokratskoj koncepciji društvene organizacije, međutim neki autori su na poziciji da oba koncepta nisu više vitalna, da se i socijalna država urušava iznutra. Pitanje je sad da li je rešenje u nekom četvrtom putu za levicu ili nekoj reformi te reformisticke levice – šta je Vaše mišljenje? Ono što pouzdano znam jest to da je Treći put, koji je teorijski najprije formulirao, kao što je poznato, Entoni Gidens i koji je onda čak i realizirao Toni Bler, doveo do osjetnog, možda i radikalnog smanjivanja otpornosti socijaldemokratske ideje i prakse u odnosu na napade na socijalnu državu. I taj treći put se, na taj način, pokazao kao put mirenja socijaldemokracije sa neoliberalizmom, gdje je očigledni dobitnik neoliberalizam a ne ljevica, a činjenica da su neki elementi socijalne države unatoč svemu opstali pokazuje da taj put možda ipak nije bio totalno bespuće, premda je pitanje u kojoj mjeri je on taj koji je očuvao neke tekovine socijalne države a u kojoj mjeri je otpor koji je uspio zasad to očuvati, ujedno i otpor Trećem putu. Dakle sasvim sigurno Treći put nije rješenje. Šta jeste rešenje? Kad bih imao odgovor na to pitanje, onda bih sasvim sigurno bio prorok XXI stoljeća. Ja rješenje

375

376

nemam, ali ono što pouzdao znam jest da rješenje treba tražiti na tragu odgovora na pitanje na koji način je moguće anonimne, bezlične centre moći, koji danas u uvjetima globaliziranog svijeta nisu više pod kontrolom bilo koje pa i socijalno najosjetljivije države (u današnjem svjetu kapital je nešto virtualno što ne znači iluzorno, nego itekako živo, još življe i još efikasnije zato jer je virtualno), tu virtualnu stvarnost, te virtualne centre moći staviti pod demokratsku kontrolu čoviječanstva, a istovremeno tu demokratsku kontrolu ne pretvoriti u autoritarni ili čak totalitarni nadzor nad ljudskim životom. To je pitanje na koje je odgovor naizgled neriješiv – kako je moguće podvrgnuti tu virtualnu stvarnost kontroli, a istovremeno ne pretvoriti tu kontrolu u novi izvor totalitarizma. To pitanje je tim teže ukoliko se ima u vidu da velika većina zemalja na svijetu, bilo da je riječ o državama, bilo da je reč o lokalnim zajednicama, nisu demokratski ustrojene, čak ni u formalnom smislu, a velika većina čoviječanstva nema nikakva iskustva demokracije, posebno ne neposredne demokracije. Tu dospijevamo do Gordijevog čvora, a istovremeno imamo i razloga, na osnovi nekih historijskih iskustava, bojati se onih Aleksandara Makedonskih koji će taj čvor razriješiti onako kao što ga je Aleksandar razriješio. Dakle, ja odgovor nemam, znam koji je put odgovora, međutim znam da tu ima jako puno prepreka, znam da se treba čuvati ishitrenih rješenja, a znam s druge strane da nema pretjerano mnogo vremena - ako taj virtualni nosilac svjetske moći za 100 ili 200 godina definitivno ovlada biotehnologijom, onda ta pitanja naši potomci najvjerojatnije više neće postavljati, jer će biti programirani da budu pokorni, da prihvaćaju ono što im je dato kao jedina mogućnost. Ukratko rečeno, kao čovječanstvo vjerojatno imamo samo stotinjak godina da razriješimo taj Gordijev čvor. Ako ga razriješimo ima nade, ako ga ne razriješimo - bojim se da nema nade. Da li je početak oblikovanja toga ono što se danas zbiva u Latinskoj Americi – to ne znam. Bojim se i skeptičan sam. Ali možda u nekoj sintezi evropske demokratske tradicije i latinoameričke implementacije tekovina i ideja socijalne pravde na jednu realnost zaostalog trećeg sveta, u sintezi civilnog pokreta sjevernog dijela zapadne hemisfere s onim što se zbiva u Latinskoj Americi, u sintezi svega toga sa Evropom – ima neke nade. S obzirom na Vaše iskustvo u političkom i aktivističkom organizovanju da li Vam se čini moguće da se napravi sinteza participacije s jedne strane, a s druge strane efikasnosti, u smislu problema liderstva i problema autoristarnosti u samom levičarskom pokretu? Odgovor je definitivno afirmativan, moguće je, ali je pretpostavka toga veoma razvijena politička kultura, a to znači istovremeno i samosvijest, osjećaj vlastitog dostojantstva (ne dati na se, kako se to kaže) i visokog stupnja odgovornosti u odnosu na sebe i u odnosu na druge. Na tim pretpostavkama moguće je oblikovati i prakticirati organizirane oblike djelovanja bilo da je riječ o političkim strankama ili građanskim pokretima koji nisu slijedbenici nekoga autoritarnog lide-

ra, a koji istovremeno nisu neefikasne ili čak i smiješne sekte pravednika i istinoljubaca, koji ne mogu uvjeriti ni vlastite ukućane u to da su u pravu. Kakav je odnos levice u regionu prema zajedničkoj jugoslovenskoj proslosti – to Vas pitam zato što je ideja nekakve konfederacije balkanskih naroda tradicionalni koncept ovdašnje levice, barem one iz 19 veka. Dakle kakav je odnos prema toj ideji i da li ona po Vašem mišljenju ima neku budućnost? Stvari su različite u različitim sredinama i različitim zemljama. Konkretno, u Bosni i Hercegovini vlada izrazito snažna jugonostalgija, što i nema toliko veze sa ljevicom ali ima pre svega veze s bošnjačkim nacionalnim korpusom. Bošnjaci, čak i kad glasaju za najkonzervativnije stranke, u su visokom stupnju su jugonostalgičari i vide svoju budućnost u nekakvoj federaciji ili konfederaciji: To se ponekad formulira otprilike u stilu: „Svaka čast i Njemačkoj i Francuskoj i Norveškoj, ali ipak je Beograd naš glavni grad”, i koliko god je istina da je iz Beograda došlo svo zlo koje ih je pogodilo, neke i veoma direktno, često se može čuti u tom segmentu stanovnišva: „Hajde da se pomirimo i da nekako živimo zajedno”. To nema nikakve veze sa podelom na ljevicu i desnicu i to se ne odnosi na bosanske Srbe koji, koliko ja vidim, najvećim dijelom sanjaju o tom da jednog dana budu integralni dio majke Srbije, da nemaju nikakve veze s „balijama i ustašama”; to nema veze ni s većinskim dijelom Hrvata, posebno u Hercegovini, koji sanjaju o Velikoj Hrvatskoj, koja bi obuhvatila makar dio Bosne i Hercegovine. Dakle, većinski Srbi i većinski Hrvati u Bosni i Hercegovini odbacuju svaku ideju zajedništva, osim ako to nije zajedništvo u smislu dobrosusjedskih odnosa Velike Srbije i Velike Hrvatske, a ne odbacuju čak i neke varijante ekonomske federacije (kako bi se bolje moglo trgovati i švercati). Što se tiče Hrvatske, moglo bi se reći da su u onim kulturno, socijalno i politički profiliranim slojevima koji bi spadali u korpus ljevice su elementi jugonostalgije prisutni u većoj ili manjoj mjeri, a istovremeno u starijem dijelu te populacije vlada i vjerovanje da je moguće obnoviti neku formu zajedništva. Međutim to je, rekao bih, statistički beznačajno i zakonom biologije se smanjuje, a obnavlja se mladim slijedbenicima u toliko maloj mjeri da se ne može smatrati relevantnim. Što se tiče oficijalne ljevice u Hrvatskoj dakle socijaldemokratske opcije, ona se jako pazi toga da bi bila optužena za jugonostalgiju i u tom smislu evropske integracije, oko kojih postoji konsenzus, nipošto nisu vezane ni uz kakve balkanske integracije. Dominantan stav je otprilike ovaj: „Možemo biti u istoj državi s Bosnom, Srbijom i Crnom Gorom kad one ispune uvjete za pristup Evropskoj Uniji, prije ne, ali i onda ćemo biti sa njima u istoj mjeri u kojoj i s Austrijom, Slovenijom, Italijom. Što se tiče Bosne i Hrvatske, očito su to različite situacije, ali to više ovisi o mentalitetu nego o toj dihotomiji ljevica - desnica.

377

378

Iako je veliko pitanje, možda možemo malo da ga se dotaknemo ovom prilikom – šta je pošlo naopako sa Jugoslavijom? O toj sam tematici već ranije sistematičnije pisao, ali sada, pojednostavljeno i skraćeno, mogu reći: nakon Drugog svjetskog rata uspostavljen je, najprije faktički a potom i normativno, jednostranački sistem. Komunistička partija odnosno Savez komunista Jugoslavije bila je de facto (a potom i de iure) jedina partija, nakon što je izvšena represija, počevši od 1945. godine, nad demokratama u Srbiji i HSS-om u Hrvatskoj. Kosta Čavoški i Vojislav Koštunica, koji sasvim sigurno nikada nisu bili simpatizeri komunističke vlasti, napisali su zajedno svojedobno jednu knjigu u kojoj tvrde da komunistima nisu trebali fiktivni izbori 1945. za Ustavotvornu skupštinu, mogli su provesti slobodne izbore, po svim standardima zapadne demokracije, pa bi opet dobili apsolutnu većinu, jer su imali toliki legitimitet u narodu nakon završetka rata da ne bi imali nikakvih poteškoća. Zašto spominjem Čavoškog i Koštunicu – zato što su čak i oni suglasni oko toga da je postojao legitimitet one vlasti. Taj legitimitet se s vremenom počeo urušavati. Prvi znak tog urušavanja bila je „68. Drugi znak urušavanja bio je „Maspok” u Hrvatskoj, zbivanja na Kosovu, nakon toga sječa liberala, gdje se postupno taj stečeni legitimitet smanjuje – posljednji put se ostatak legitimiteta manifestirao na Titovoj sahrani 1980. godine. Nakon toga on kreće dalje nizbrdo. Vladajuće elite (republičke elite, jer je savezna elita već Ustavom 1974. pretvorena u labavu konfederaciju republičkih elita) u potrazi za izvorom novog legitimiteta, u situaciji u kojoj je stari legitimitet iscrpljen i gdje ga nikakva nastava marskizma po udžbenicima Mire Marković i njezinog mentora Danila Ž. Markovića ne može sačuvati, nego ga dapače dodatno urušava, pronalaze novi legitimitet u zaštiti interesa navodno ugrožene nacije. Zbog toga je jugoslavenska federacija postala neodrživa. Postavlja se pitanje zašto je kao izbor legitimiteta odabrana upravo nacija a ne nešto drugo – postoje dva uzroka: jedan uzrok je taj da nakon „68. u cilju suzbijanja ljevice koja se malo istrgla iz kontrole, tadašnji politički vrh otvara prostor za konzervativno-nacionalističke intelektualne i druge elite, što onda u jednom momentu u Hrvatskoj izmiče kontroli, ali se time već polako oblikuje ona konstalacija na temelju koje će se dogoditi Osma sjednica i na temelju koje će se zbiti, recimo, slovenska nacionalna homogenizacija pod vodstvom Saveza komunista Slovenije: jedinstvo vlasti i opozicije oko nacionalnog interesa, u tom konkretnom slučaju jedinstvo oko toga da se pobjegne sa broda koji tone prije nego što i sami budemo zahvaćeni požarom koji će na tom brodu izbiti. Na neki način egoistična, ali dalekosežna prognoza: „Što nas briga za vas Balkance, ako se mi možemo izvući – izvući ćemo se”, a to se faktički onda i dogodilo. Koliko je to moralno - to je druga stvar: moral i politika su u dominantnoj novovjekovnoj koncepciji odvojene stvari. Dakle, ukratko rečeno, radilo se o procesu oblikovanja nacionalne legitimacije, inicirane

odozgo, kao reakcije na strah od gubitka legitimiteta nosilaca moći onog poretka koji je proklamirao jedno a realizirao neku sasvim nedosljednu varijantu toga što je proklamirao. Drugi uzrok je strukturalnog karaktera – zašto baš nacija kao novi izvor legitimiteta: zato jer ništa drugo nije tako jednostavno i tako dohvatljivo. Primjer srednjoazijskih republika je tu jako poučan: nakon raspada Sovjetskog Saveza formirane su nove samostalne države s formalno višestranačkim sistemom, ali uvijek s jednim autoritarnim vođom, koji je ranije obično bio generalni sekretar Centralnog Komiteta Komunisticke partije te republike, bilo da se zvala Kazahstan, Uzbekistan ili Azerbejdžan, ili šef KGB-a u dotičnoj republici. Naravno ta nova partija više se nije zvala komunistička nego demokratska, ili tako već nekako, narodna ili nekako slično, ali je legitimitet tog novog autoritarnog vođe, koji je pobjeđivao na demokratskim izborima vjerojatno čak i bez pretjeranog falsificiranja rezultata izbora uvek bio nacija: „Naša ugrožena nacija...”, „...moramo svi biti zajedno”. Dakle, odatle proizlazi nadomještanje onoga starog iscrpljenog legitimiteta socijalističke revolucije, ideje pravednosti, ravnopravnosti itd. novom idejom nacionalnog jedinstva, nacije na okupu – objašnjenje je u tom slučaju dvostruko, pri čemu bi izostajanje prve dimenzije onemogućilo razumijevanje uspostavljanja starih republičkih političkih elita kao onih koje se naknadno nacionalistički legitimiraju da bi sačuvale svoju ugroženu poziciju. Da do toga nije došlo vjerojatno ne bismo imali autoritarne vođe u glavnim postjugoslavenskim državama, nego bi imali makar situaciju kao Češka i Slovačka. koje se se u miru razišle. Jest da je Slovačka imala nekoliko godina autoritarnog premijera koji se zvao Mečiar i koji je bio nekakva kombinacija Miloševića i Tuđmana, samo bez mogućnosti da vodi neke ratove u svojoj okolini a koji je onda na kraju demokratskim putem smijenjen na parlamentarnim izborima. Češka i Slovačka su prošle u tom smislu dobro, mi smo prošli jako loše, oni koji su mrtvi su prošli najgore, oni koji su invalidi su prošli možda još gore od tih, ali u cijelini izgubili smo 10 ili 15 godina života zahvaljujući činjenici da su se procesi zbivali ne samo po logici same stvari, nego i po logici nadomještanja izgubljenog legitimiteta ovim novim, uz naravno čuveni dodatak tigrove kože kao geografske odrednice prostora na kome se sve zbivalo (u smislu izgleda etničke karte Bosne, Hrvatske, ali onda i Vojvodine, o Sandžaku da i ne govorimo, prostora gdje u jednom selu živi jedna nacija, drugo selo je miješano, pa onda u trećem selu žive pripadnici treće nacije, itd.). A da li onda rasplet događaja koji je kulminirao ratom znači da te republičke elite, koje su nastojale zameniti tu legitimacijsku formulu, nisu predvidele da će se stvari izmaći kontroli, nisu razmišljale dugoročno – ili možda baš i jesu, s obzirom da su strukture moći ostale uglavnom iste u proteklih 20 godina. Stvari nisu tako jednostavne: opet sve ovisi o specifičnostima pojedine sredine. Recimo, u Srbiji je

379

380

taj prijelaz od jednostranačja do višestranačja izveden na liniji čistog kontinuiteta, što znači da je predsednik CK Saveza Komunista Srbije postao prvi predsjednik (ne više socijalističke) Republike Srbije i prvi predsjednik najjače stranke u višestranačkom parlamentu Srbije, koja je - makar prve izbore - dobila sasvim legalno, bez ikakvih značajnijih prevara. Pri čemu treba znati da Milošević nije računao na to da će nakon pada Berlinskog zida doći i do raspada Sovjetskog Saveza, odosno očekivalo se da će zdrave snage sačuvati Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika i da će se Jugoslavija, uključiti u obnovljeni Varšavski pakt, bez Slovenije, Mađarske, Poljske i sličnih izdajničkih zemalja, ali vjerojatno s Rumunjskom i Bugarskom. Propast vojnog puča u ljeto ‘91. koji se neposredno završio ukidanjem Sovjetskog Saveza i stvaranjem Ruske Federacije na čelu sa Jeljcinom, Miloševiću je prilično poremetio planove, dakle on je naprosto krivo računao. Što se tiče Slovenaca, oni su otprilike računali na to da je, znajući kakava je situacija u federaciji i šta se sve može dogoditi, najbolje za Sloveniju da se izvuče iz cijele priče, i to su i uspjeli. Milan Kučan, koji je predvodio tu slovensku priču, završio je drugi predsjednički mandat bez ikakvih problema, vlade ljevice i desnice su se smjenjivale u Sloveniji, ali Kučanov autoritet nije nikada doveden u pitanje. Dakle on je dobro planirao. Što se tiče Hrvatske, tu je što se tiče komunista dominirala ideja da nakon urušavanja Berlinskog zida što prije valja prepustiti vlast nekom drugom, „samo da nas ne proganjaju”. Što se tiče Bosne i Hercegovine, tu se dobar dio bosanske elite raspao po etničkim šavovima, to je poznata stvar. Što se tiče Crne Gore, čini se da je, sudeći po nekim nedokazivim pričama iz ranih devedesetih, Milo Đukanović imao s Momirom Bulatovićem plan osamostaljenja, i kad se Momir Bulatović uplašio Miloševića i povukao svoj potpis na onaj Pariski sporazum kojim Crna Gora postaje samostalna država, onda je Đukanović nastavio realizirati svoj plan i, evo, realizirao ga je: samostalna Crna Gora koja ulazi u Evropsku Uniju. Makedonija predstavlja jedinstven slučaj. Tu je socijaldemokratska opcija, ne ova koja je predstavalja liniju kontinuiteta sa Savezom komunista, nego nastala iz sprege liberaliziranog dijela Saveza komunista Makedonije i autentične makedonske socijaldemokratije, dobila izbore 1990. i to je vjerojatno razlog zbog čega u Makedoniji nije bilo nikakvih ratova. Prvo nasilje, prvo krvoproliće zabilježeno je desetak godina kasnije, kada su nacionalističke snage došle na vlast u Makedoniji. Tad dolazi do makedonsko-albanskih etničkih sukoba. Dakle, u tom smislu moglo bi se reći da je dobar dio tih ciljeva ostvaren, a druga je sad stvar pitanje odgovornosti za one koji su olako prepustili vlast s jedne strane i one koji su prigrabili vlast da bi Jugoslaviju, ako ne bar Srbiju, uveli u Sovjetski Savez, a kad njega više nije bilo - u federaciju sa Rusijom i Bjelorusijom. To su pitanja o kojima će vjerojatno budućnost dati svoj sud.

Hajde da se vratimo na pitanje nacionalizma. U jednom intervju koji ste dali 2000. Vi ste optimistični u odnosu na mogućnost da se nacionalizam potisne sa javne scene Hrvatske i Srbije, ili bar da se njegov uticaj ograniči i uspostavi neka kontrola. Da li i sada, 8 godina kasnije, sa podjednakim entuzijazmom gledate na to pitanje? Evo, što se tiče Hrvatske jučerašnji rezultat je 44 – 551, međutim tu ima neki mali dodatak da možda netko od onih 2000 glasača, koji sigurno nisu reprezentativan uzorak, iskazao svoje protivljenje zabrani Thompsonovih koncerata zato jer se generalno protivi bilo kakvim zabranama. Dakle nije nacionalizam u pitanju nego jedno liberterstvo, ideja tolerancije koja je toliko široka da tolerira čak i netolerantne. To je jedno moguće objašnjenje. U svakom slučaju, ako je to tako, onda stvari ne stoje tako katastrofalno loše. S druge strane, kada pogledamo neka istraživanja u Srbiji pokazuje se da dolazi do blagih pomaka u smislu smanjivanja etnocentrične jezgre i povećavanja neke univerzalističke građanske jezgre. To ide jako sporo, ali je taj proces na djelu, ali je on, međutim, bitno zamračen time što je donedavna vlada vrlo aktivno podržavala glasne manjinske ekstremističke grupice i grupe koje su stvarale jedno drugačije javno mnijenje i što na upravo tom tragu djeluje jedan broj medija, posebno štampanih (mislim na Kurir i slične novine), ali i elektronskih. Stvari se u osnovi pomiču na bolje, s tim da treba znati još jednu stvar: ekstremističke grupacije i u Srbiji i u Hrvatskoj mogu u situaciji ozbiljnije socijalne krize predstavljati odskočnu dasku za neku novu nacionalnu homogenizaciju, posebno ukoliko bi se tu uspostavila sprega s centrima političke moći. Stoga ti procesi nipošto nisu ireverzibilni, kao što, uostalom, ni demokracija u Evropi više nije ireverzibilna. Mora se znati da Berluskoni i Sarkozi nisu nipošto političari demokratskog profila; ili, jedan stravičan detalj, gradonačelnik Rima je bivši neonacistički batinaš. To su stvari koje su prije nekoliko godina bile nezamislive i onaj moj tadašnji optimizam bio je vođen uvjerenjem da je u Evropi radikalna desnica definitivno izgubila svoje uporište, što nakon 11. rujna više nije slučaj. Nakon 11. rujna krenuli su neki procesi na globalnom planu koji relativiziraju čak i demokratski kapacitet Zapadne Evrope. Utoliko je, moglo bi se reći, moj optimizam bio opravdan ukoliko i Srbija i Hrvatska sada dijele sudbinu Zapdane Evrope: koliko bude neonacizma u Zapadnoj Evropi toliko će ga biti i ovdje. S druge strane bio je posve nezasnovan, jer nisam predvidio da bi stvari na globalnom planu, posebno u Zapadnoj Evropi, mogle krenuti tako opasno nizbrdo. Nije ništa drastično, ali u situaciji zaoštravanja socijalne krize tu su mogući i scenariji koji možemo zamisliti samo u snovima horor tipa. 1 (u emisiji Latinica izneti su rezultati ankete u kojoj je bilo postavljeno pitanje „Da li ste za zabranu koncerata Thompsona?” i 44% ispitanih je reklo da jesu,a 55% da nisu)

381

Imigracija je jedna od tema na kojoj se može pratiti razvoj događaja sa jačanjem desnice u Evropi u proteklih deset godina, možda pokazatelj... To nije pokazatelj, to je jedan od čak i uzroka. Naime Evropa stari, Evropa ne može održati razinu socijalne sigurnosti na koju su sadašnje generacije naviknute bez uvoza jeftine strane radne snage, a da bi ta jeftina radna snaga bila i dalje jeftina ona se ne smije integrirati, a budući da se ne integrira onda s jedne strane strči, a s druge predstavlja jako zgodan povod za one koji koriste ksenofobiju kako bi se neki drugi problemi potisnuli u drugi plan. Unatoč svom uvozu radne snage, penzije i nadnice se smanjuju i tu se onda naravno koristi prijetnja jeftinim radnicima iz zemalja trećeg svijeta, što onda politička i svaka druga desnica koristi da bi u svojoj kritici liberalnog kapitalizma sdesna pokazala kako ova postojeća vlast ne vodi računa o nacionalnim interesima zato jer pomoću radnika iz drugih zemalja, koji su najčešće druge boje kože i druge vjeroispovijesti, smanjuje razinu socijalne i svake druge sigurnosti vlastitog stanovništva. Desnica koristi tu situaciju da bi iz margine u koju je bila stjerana izašla u prvi plan, ali nije ljevica uvezla radnike, nije ih uvezla ni desnica, uvezla ih je logika kapitala.

382

Bez suočavanja s prošlošću nema efikasnog razračunavanja sa nacionalizmom. U Srbiji je, čini se, propuštena šansa za jedno katarzično iskustvo na nivou čitavog naroda, s obzirom da je već dosta vremena prošlo u odnosu na rat i raspad zajedničke države i sada to suočavanje mora da teče drugačije, sporije. Šta po je Vama potrebno činiti dalje u cilju suočavanja sa sopstvenom odgovornošću u ratovima? Meni se čini da je to dugoročna stvar, treba naprosto dugoročno raditi na prikazivanju tih nezgodnih i neugodnih činjenica i na suočavanju sa njima. To prije svega mora ići kroz obrazovni sistem. I tu dolazimo do konkretnog problema: obrazovni sistem u Sribiji predvodi jedan od onih koji su bili u vlasti u ona vremena kada se inducirao sistem etnocentričkih vrijednosti – Žarko Obradović je bio funkcioner SPS-a devedesetih godina, tako da je otvoreno pitanje dosega denacifikacije obrazovnog sistema u današnjim okolnostima. Potrebna je ona vrsta rada koja će ići kroz obrazovne programe i kroz medije kakvu je jučer demonstrirao Ivo Goldstein na Latinici. Dakle, razjašnjavanje i mladima i općenito stanovništvu što su neke stvari u prošlosti značile - konkretno ovde je bio slučaj o NDH. NDH je jedan bolan ili ključan moment u hrvatskom suočavanju s prošlošću. Otprilike vlada konsenzus, bar na oficijelnom planu, da je domovinski rat (naziv za rat 1991-1995) bio obrambeni rat, te da su u tom ratu činjeni individualni zločini. Ono oko čega nema konsenzusa jest da li je Hrvatska u Bosni i Hercegovini bila agresor i je li jedan od motiva Oluje bio i etničko čišćenje u dogovoru sa drugom stranom. Ono oko čega se, međutim, u smislu suočavanja s prošlošću u Hrvatskoj stvari lome jest NDH, naime imamo s jedne strane tendenciju rehabilitacije

NDH, nasuprot tendenciji da se, razračunavši se s mitom o NDH, konačno može kritički sagledati i ovaj najnoviji period, i to ne samo s obzirom na individualne zločine nego i s obzirom na zločine planirane od strane tadašnjeg državnog vrha. To je posao koji zapravo tek treba u ozbiljnom smislu reči započeti. On počinje time što se udžbenici čiste od nepoćudnih sadržaja, što se u udžbenicima ne prešućuju mračne strane prošlosti, momenti kada u prošlosti mi, koji god to „mi” bili, nismo nevine žrtve nego smo odigrali i neku neslavnu ulogu. Kojim ritmom će to ići ovisi od mnogo stvari. Ovisi prije svega od onog što će se zbivati u Zapadnoj Evropi. Ukoliko se onaj mračni horor scenarij izbjegne, vjerujem da će standardi Evropske Unije naprosto nametnuti nužnost da u udžbenicima ne bude relativiziranja prošlosti, prekrajanja rezultata Drugog svjetskog rata, jednostranog prikazivanja devedesetih godina i prešućivanja zločina počinjenih s vlastite strane. To će, kad-tad doći do izražaja, ali samo pod uvjetom da ne dođe do onog mračnog scenarija. Ko sve sačinjava u Hrvatskoj taj levi front? Vraćam se ponovo na ono što sam rekao šta je lijevo, šta je desno. Može se reći da u Hrvatskoj u ljevicu spada sve ono što smatra da etnocentrična paradigma nije ono što predstavlja budućnost Hrvatske, dakle sve ono što se zalaže za nastavak procesa „detuđmanizacije Hrvatske”. U tom smislu čak i liberali spadaju u ljevicu u toj dimenziji. Utoliko bi se moglo reći da je kroz parlamentarne stranke taj presijek vidljiv u razlici između HDZ na jednoj strani i svih drugih parlamentarnih stranaka na drugoj strani (ne računam onog jednog jedinog zastupnika HSP-a, Anta Đapića, premda je on i gradonačelnik Osijeka). U tom jednom jako širokom smislu ljevica zauzima pola parlamenta. U jednom užem smislu možemo govoriti o nekim intelektualnim grupacijama, možemo govoriti i o dogmatskoj ljevici koja se okuplja oko Socijalističke radničke partije, ali koja je apsolutno marginalna, onda možemo govoriti o mladima, omladinskim neformalnim pokretima kao što su mladi antifašisti, kao što su razne grupacije koje su vezane za alterglobalističke pokrete na Zapadu, što vjerojatno statistički nije relevatno ali predstavlja jednu protutežu mladim neonacistima, koji također nisu pretjerano brojni, ali nisu niti sasvim zanemarljivi, tako da tu ima jedna zanimljiva ravnoteža među mladima, između mladih fašista i antifašista, otprilike kao i u Srbiji. Što se Srbije tiče neki autori svrstavaju SPS u levicu, čak i njihovu vlast devedesetih pa i sadašnju, argumentujući to tvrdim pokazateljima: u smislu „Jel bila društvena svojina većinski oblik svojine – bila je...”. Kako biste vi definisali politiku SPS-a? U tom formalnom smislu SPS spada u ljevicu, ali spada u autoritarnu ljevicu, bar što se tiče profila stečenoga od 1991. godine. Tu autoritarnu ljevicu neki nazivaju ekstremnom ljevicom, ali

383

nije riječ o ekstremu nego o jednakosti bez slobode, kao nekom kriteriju. Jednakost udružena sa slobodom bi bila demokratska ljevica, ili ljevica u pravom smislu te riječi. Ili ekstremna levica? Ekstremna bi ona bila ukoliko bi svoje ciljeve željela postići nasilnim metodama, odmah. Jednakost sa slobodom, to je nešto što obuhvaća kompletnu ljevicu, osim autoritarnih i dogmatskih koncepcija. Dakle, u tom smislu formalno govoreći, SPS jest ljevica, ali to je ljevica onog preživjelog tipa, a naravno da će se sad SPS vrlo vjerojatno pretvoriti u partiju koja će, ako preživi, zastupati neku varijantu neoliberalne politike. Tu uopće nema spora.

384

Evropska Unija je počela prvo kao ekonomski projekat. Dubravka Ugrešić u jednom intervjuu kaže da je ideoloski projekat izmišljen kako bi se ovaj ekonomski pribižio običnom čoveku. Da li je Evropska Unija samo ekonomski projekat ili ona postoji i kao nekakva socijalna, kulturna zajednica? Sasvim sigurno ima onih koji zastupaju teoriju da je EU i socijalni projekt, uz dodatak da onih koji to zastupaju ima nekoliko vrsta: recimo imamo konzervativnu varijantu kršćanske Evrope, pa varijantu sekularne Evrope, Evrope ljudskih prava, ima čak i jedna varijanta Evrope kao područja socijalne pravde, odnosno Evrope kao socijalne države ili saveza socijalnih država. Činjenica je da je već u Šengenu – koji nije samo doveo do šengenskih viza, nego je značio još mnogo drugih stvari u procesu nastajanja EU - prevladao neoliberalni koncept, i to je bazična realnost EU. A što će biti od EU - ovisi od onoga što će se u njoj događati. Time nisam rekao ništa, a zapravo sam rekao sve. Ponovo se vraćamo na onaj horor scenario? Između ostalog i na horor scenario. Od neoliberalizma uvijek ima i gorih varijanti. Nisam pesimist, daleko od toga, ali treba znati da od zla može biti i gore (kao što i od dobra može biti bolje). A šta Vi mislite o ovoj krizi bankarskog sektora koja se proširila i na Evropu već, pa je država interveisala već u Nemackoj, izvesno će i u Americi, a razgovara se o tome i u Francuskoj. Neki se unapred raduju da to znači kraj neoliberalizma. To je kraj neoliberalizma u ovom klasičnom smislu, ali ne znači da je to što dolazi poslije neoliberalizma nužno obnova socijalne države. To može biti obnova autoritarne države, a u vezi s tim ima jedna zanimljiva teorijska distinkcija, koja samo naizgled može djelovati kao cjepidlačenje. Naime, različiti su pojmovi za označavanje desnog totalitarizma, pojednostavljeno se to zove fašizam, međutim ozbiljniji teoretičari uvijek upozoravaju da treba razlikovati najmanje tri tipa: to

su talijanski fašizam, njemački nacizam i španjolski frankizam, koji imaju svoje specifične diferencije. Novi pojam koji je uveden je berluskonizam – to još nije realnost, osim u nekim horor filmovima, nego je kapilarna realnost. Što to znači – to znači da kada u Italiji kažu da je Berluskoni fašist onda pritom oni gube iz vida dvije stvari: prvo Musolini nikada nije imao većinsku podršku stanovništva, nego se nametnuo, Musolini je bio diktator, fašisti su u Italiji bili manjina, držali su vlast silom. Berluskoni je došao na vlast demokratskim putem i svoju vlast temelji na kapilarnoj korupciji, korupciji koja prožima sve dijelove društva i talijansku ljevicu čini nemoćnom – jednim dijelom uvlačeći je u sistem korupcije, a drugim dijelom marginalizirajući je, pri čemu se jako dobro može surađivati s dogmatskim sastavnicama te talijanske ljevice. Berluskonizam još nije realnost u pravom smislu jer još uvijek postoji višepartijski sistem, još uvijek važi veći dio ljudskih prava i građanskih sloboda koje se poštuju, međutim u situaciji socijalne krize berluskonizam se može iskazati u svom punom i pravom izrazu, uz podršku naroda, u formi starog fašizma, ali uz bitnu razliku da nije zasnovan na nasilju manjine nad većinom, nego nasilju većine nad manjinom. To je nešto što nije beznačajno za budućnost EU upravo zato jer Italija nije jedna od marginalnih ili rubnih članica EU, a drugo zato jer se to što se zbiva u Italiji, a posebno u odnosu na lik i delo Nikolasa Sarkozija, veoma jasno može preliti ili preoblikovati u Francusku, a nakon toga nastavak scenarija možemo tek zamisliti. Uglavnom, ne treba uopće isključiti mogućnost da bi EU mogla doživjeti sudbinu Jugoslavije, pri čemu mislim da ne bi trebalo zbog toga osjećati ikakvu sreću, jer će rubne zemlje kao ove na Balkanu uvijek platiti najveću cijenu. U ljeto 1991. u gradu Majncu u Njemačkoj Branimir Stojanović zvani Trša iz Beograda, izrekao je jednu dalekosežnu misao: „Oni koji misle da je Jugoslavija prošlost Evrope - varaju se, Jugoslavija je budućnost Evrope, Jugoslavija koja se raspada i koja započinje krvavi proces građanskih ratova, to nije prošlost nego budućnost Evrope. Naime, evropski optimisti su uvijek govorili da ne treba gledati prošlost već se okrenuti budućnosti, etnocentrizam je stvar XIX stoljeća, a mi ulazimo u XXI stoljeće. Sjećam se jednog izleta po Rajni, tog istog ljeta kada mi je jedan Bavarac objašnjavao kako Bavarci uopće ne vole Sjeverne Nijemce i kako su oni, Bavarci, zapravo jedan drugi narod, ali im naravno ne pada na pamet da zbog toga ratuju s njima, jer dobro trguju i zbog toga svi lijepo žive. A što bi se moglo zbivati u Njemačkoj i drugim zemljama ukoliko se kriza produbi, a posebno ako dođe do sloma svjetskog poretka – može se samo nagađati. Šta biste rekli da je levici činiti u Evropi, na koji način levica može da se suprotstavi tom procesu? Najvažnija stvar je dizati senzibilitet za opasnosti od fašizma u svakom mogućem smislu, od ksenofobije, od lažne tolerancije i pokušavati podići nivo osjetljivosti za ljudsko dostojanstvo, pokazivati

385

da socijalna država nije nešto što bi služilo za izbegavanje vlastite odgovornosti, nego nešto što je nužno ukoliko se hoće civilizirano živjeti. Ponovo naglašavam, ono što je najvažnije u cijeloj priči – ukazivati na opasnosti od budućih totalitarizama, posebno ako oni imaju etničke predznake.

386

S obzirom na vašu bliskost feminističkom pitanju i pokretu, šta mislite da li se uopšte može biti levičar a ne i feminista? Da li je moguća borba protiv kapitalizma a ne i protiv patrijarhata? Vrlo jednostavno, ako je SPS ljevica onda je moguće biti patrijarhalac i ljevičar. To ne znači da su svi članovi SPS-a nužno bili ili jesu patrijarhalci nužno. O čemu se radi? Tko misli da emancipacija završava na radnom mjestu ili u javnom životu i misli da se to ne odnosi na njegove ljudske relacije u vlastitom bližem okruženju, taj ne može biti u jednom jakom smislu riječi ljevičar, može biti ljevičar samo u jednom dodatno relativiziranom smislu. Kao što žena koja zastupa feminističke pozicije ali je u kući podređena svom mužu ili partneru ili, ako ima drugačiju seksualnu orijentaciju, svojoj partnerici, gdje se također preslikavaju autoritarni odnosi moći, ne može biti feministica u pravom smislu te reči. S druge strane ako neka žena smatra da se feminizma ne tiče ništa što nije vezano uz specifično rodnu problematiku, da nije važno ako muškarci jedni drugima čine međusobno nepravdu: „To nas niije briga”. A ako žene negdje čine nepravdu muškarcima: „To je sasvim u redu, jer ionako oni nama stalno čine nepravdu” - to je lažni feminizam. Dakle ukratko rečeno, moja teza glasi da danas moderna ljevica nije moguća bez punog osvještenja problematike patrijarhata i svega što odatle proizilazi, a što artikulira feministički pokret, uz dodatak da feministički esencijalizam predstavlja jednu ideologiju koja se jako dobro uklapa u horor scenarij – znači žena jednako žena i nema ništa drugo. To se savršeno uklapa u cijelu priču, kao što se savršeno uklapa to da u Sarkozijevoj vladi možete naći pripadnike i pripadnice svih manjinskih grupa a da time za emancipaciju tih manjinskih grupa nije učinjen jedan jedini pozitivan korak. Mira Marković je formalno bila feministkinja, i kad se čitaju njeni tekstovi formalno je sve u redu, međutim ako to izvučete iz konteksta, onda naprosto nećete imati istinitu ocjenu o ulozi te žene u najnovijoj historiji. S obzirom na brojna razočarenja feministkinja socijalističkim revolucijama da li mislite da postoji u istoriji neki levi pokret koji je bio odgovoran prema ženama unutar pokreta i uopšte. Postoji opšte razočarenje levicom među feministkinja i nedostatak međusobnog poverenja da to može i treba biti odnos partnerstva... Koliko ja znam, to razočaranje je apsolutno opravdano. U Lenjinovoj vladi bila je samo jedna jedina žena. Ona je bila i jedina članica Lenjinove vlade koja nije završila u Gulagu kada je Staljin eliminirao ostale suborce, završila je kao ambasadorica SSSR u Stokholmu, gdje je i umrla

nenasilnom smrću. Ona je inače bila izrazita feministkinja, zastupala je princip slobodne ljubavi, princip ravnopravnosti muškaraca i žena, i što je na kraju bilo sa njom? Zašto ona nije stradala kad i ostali? Zato jer je Staljin smatrao da je ona, kao žena, toliko marginalna da je ne treba nešto specijalno proganjati. Dakle, u toj prvoj sovjetskoj vladi bila je jedna feministkinja. Ako znamo da je u toj istoj vladi komesar za nacionalne manjine bio Josif Visarionovič Džugašvili i da je on procenio kao bezopasnu, onda možemo izvući zaključak da su je tamo svi manje - više ignorirali, marginalizirali i uzimali više kao ukras. Međutim to je, koliko znam, jedan od rijetkih slučajeva da je negdje na revolucionarnoj ljevici neka žena bila na toliko istaknutoj poziciji. Dobro, bila je Dolores Ibaruri, ona je bila liderica španskih komunista u vrijeme građanskog rata. Vjerojatno nije bila marginalizirana. Koliko je imala realnog utjecaja, trebalo bi ispitati i istražiti, ali da je generalno bilo tako da su muškarci smatrali da je odnos među spolovima nešto što nije problem revolucije i da su, generalno govoreći, preuzimali nasljeđeni patrijarhalni obrazac - o tom nema spora. S druge pak strane, u najnovije vrijeme, sudeći po iskustvima 1968. pokazuje se da je taj patrijarhalni obarazac još uvijek bio živ i među šezdesetosmašima, i upravo nakon 1968. iz tog iskustva nastaje novi feministički pokret. Što će ljevica naučiti iz novog feminističkog pokreta, to ćemo tek vidjeti. Meni se čini da danas nije moguće na ljevici zastupati otvoreno patrijarhalne stavove i to je veliki dobitak, veliki pozitivan iskorak. Naravno da onda rodni separatizam, u mjeri u kojoj bi bio dominantan, može usporavati te procese emancipacije. Jer emancipacija nije samo emancipacija žena nego i muškaraca, koliko god da je u patrijarhatu žena žrtva a muškarac počinitelj nasilja, ali da bi se dospjelo do ljudskog bića treba prestati biti ne samo patrijarhalna žena nego i patrijarhalni muškarac. Mnoge feministkinje, gledajući aktuelna dešavanja, postaju svesne koliko je socijalistički period naše istorije doneo prava ženama – pravo glasa, organizovane društvene brige o deci i starijima, obavezno obrazovanje kao možda najvažnije... To su ključne stvari, obavezno obrazovanje, masovno zapošljavanje, sistem vrtića što je danas i u najdemokratskijim zemljama razvijenog Zapada problem koji nije riješen do kraja. To je nešto što naprosto ostaje kao pozitivna tradicija koju je dobrim dijelom kompromitirao upravo SPS svojom politikom devedesetih godina. Ali sad nam se dešava da nam ta osvojena prava nekako izmiču iz ruku, da ono što smo smatrale samorazumljivim - izmiče i da je potrebno iznova iscrtavati i braniti te granice osvojenih prava. Moglo bi se reći da se stečeni nivo ženskih ljudskih prava u Srbiji i, generalno, u zemljama u

387

388

tranziciji nalazi u jednakoj situaciji kao socijalna država u Zapadnoj Evropi, da je to nešto što, ukoliko se vrlo snažno i vrlo osmišljeno ne bude podržavalo, može biti urušeno bez ikakvih većih otpora. To je već danas vidljivo u privatnom sektoru. Prisećam se onog liječnika iz Đakova iz jučerašnje Latinice, koji je i istaknuti antifašist, koji kaže: „Ja sam seljačko dijete, otac mi je bio gasterbajter u Nemačkoj, ali u ona vremena kada to nije značilo nikakvu zaradu, stric mi je bio u domobranima, dva ujaka su mi poginula kao ustaše, svejedno mene su školovali i završio sam medicinu. To je bilo potpuno nezamislivo prije onog vremena da bi neko seljačko dijete i to još iz neprijateljske familije moglo završiti medicinu”. I priča dalje kako prima pacijenta i piše mu bolovanje, jer je čovjek ozbiljno bolestan a on da pita: „Doktore što to radite?”. Doktor odgovori: „Pišem vam bolovanje”, a on mu kaže „Molim Vas nemojte, gazda će me otpustiti!”. Naravno ista stvar se dešava s trudnoćom, u nekim privatnim firmama u Hrvatskoj u pravilu se u intervjuu pri primanju na posao mladih žena postavlja se pitanje da li imaju namjeru rađati. Ako odgovor recimo glasi ne, primljena je na posao. Pri trudnoći se, onda, taj razgovor može izvući kao dokaz da ta žena ne ispunjava svoja obećanja, dakle dovoljan razlog da ona ostane na ulici. To su zapravo stvari koje se već danas događaju, samo u privatnom sektoru. Da li znate da žene koje rade na kasama u trgovačkim supermarketima nose pelene na poslu – nose pelene iz razloga što rade 8 sati, nema pauze i ne mogu ići u toalet. Hajde za kraj da mi kažete šta je Vaš moto ili mantra kada razmišljate o svom političkom angažmanu? Počinjem od osjećaja odgovornosti, od toga da sam odgovoran za to što će se dogoditi; da moram učiniti ono što na najbolji način mogu učiniti, da se ne raspršavam na ono što netko drugi može bolje, nego da učinim ono što najbolje mogu da svijet ne bi otišao bestraga. Ja doduše nisam taj koji će čarobnom palicom zaustaviti svijet na putu u bezdan, kao što nisam ni onaj koji bi svijet mogao sunovratiti u bezdan, ali mnoštvo takvih kao što sam ja će zapravo odlučiti kud će svijet otići.

Saradnice i saradnici

Bakić, Jovo: rođen u Beogradu 1970. godine, a živeo u Nišu, Prizrenu, Sarajevu, Podgorici, Oksfordu i u rodnom gradu. Radi kao asistent na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bavi se istorijskom sociologijom politike. Problemi bivše Jugoslavije su u žiži njegove pažnje već desetak godina. Objavio je naučnu studiju Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918-1941. Analizirao je, takođe, pisanje strane štampe o razbijanju Jugoslavije i Ratovima za jugoslovensko nasleđe. U tom kontekstu, stereotipi o Balkanu uopšte, a o Srbima naročito, predstavljali su važan predmet istraživanja. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji Razvoj tumačenja procesa nestajanja Jugoslavije. Njegova stalna teorijska zainteresovanost vezana je za

pitanja nacije i nacionalizma, različite ideologije, okvire i diskurse, te njihovu analizu, kao i za bivšu Jugoslaviju i njene države-naslednice. Blagojević, Goran: rođen 1965. godine. Godine 1984. završio srednju usmerenu školu matematičko-tehničke struke. Posle odsluženja vojnog roka, počev od 1985. godine, studirao mašinstvo na Mašinskom fakultetu u Beogradu, na kojem je i diplomirao 1993. godine. Od 1993. do 1998. godine radio kao mašinski inženjer. Počev od 1998. godine radi kao programer. Golubović, Zagorka: profesor sociokulturne antropologije, bavi se daljim razvojem antropološke nauke, naročito u ispitivanju razlika između civilizacija i kultura, a posebna oblast

389

koju proučava je odnos društva/kulture i ličnosti; inspiracija su joj stalne promene u ljudskoj prirodi od drevnih naroda i kultura do danas i sve obimnija literatura iz moderne antropologije. O tome je objavila dosta knjiga, a bavi se i empirijskim istraživanjem ranije jugoslovenskog društva, sada razvojem društva i kulture u Srbiji i karakteristikama njegove tranzicije. Njen moto može da glasi: „Pre svega upoznaj sebe i svoju kulturu da bi mogao da upoznaš druge, ali stalno radeći na sebi”. Iz toga proizlazi njeno uverenje da su ljudi sposobni da menjaju sebe ali i svoje društvo i kulturu i da je to njihova potreba i dužnost. Ima ćerku, koja je psiholog i živi i radi u Ženevi.

390

Jovanović, Đokica: rođen u Ljubljani. Njegova porodica je živela u Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji. Radio je u Prištini. Ima prijatelje na celom području gde je postojala zemlja koju je voleo i koju voli i danas – na području Jugoslavije. Radio je kao novinar lokalnih radio stanica i listova u Zaječaru i Nišu; radio je kao mali činovnik u seoskoj opštini Merošina, kraj Niša; bio je urednik, potom glavni urednik izdavačke kuće „Gradina” u Nišu; bio je direktor Službe marketinga u Fabrici duvana u Nišu; radio je kao nastavnik na univerzitetima u Prištini i Nišu. Sada radi kao nastavnik sociologije kulture na Filozofskom fakultetu u Beogradu (posle otkaza, koji su mu uručile koleginice i kolege na Filozofskom fakultetu u Nišu). Kuljić, Todor: rođen 1949. godine, sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Oblasti: sociologija politike, kultura sećanja, revizija istorije.  Objavio kniige: Fašizam (1978, 1987), Teorije o totalitarizmu (1983), Birokratija i kadrovska uprava (1989), Oblici lične vlasti (1994), Tito (1998, 2005), Prevladavanje prošlosti (2002) i Kultura sećanja (2006). Marković, Vladimir: rođen 1977. godine u Kraljevu. Završio studije sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od 2003. godine zaposlen u Stručnoj službi Univerziteta u Beogradu, gde radi na poslovima analize naučno-obrazovne delatnosti te ustanove. Bio je član uredništva časopisa Prelom i vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika Glasnika Univerziteta u Beogradu. Angažovan je na međunarodnom projektu reafirmacije revolucionarnog radničkog pokreta.    Milosavljević, Olivera: rođena u Beogradu. Na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu je diplomirala 1974. godine, magistrirala 1979. i doktorirala 1987. godine. Vanredni profesor je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta. Objavila je tri knjige i oko pedeset naučnih radova u stručnim časopisima i zbornicima sa temama iz oblasti nacionalne istorije XX veka. Radovi su joj prevođeni na nemački, francuski, engleski i mađarski jezik. Mićunović, Dragoljub: univerzitetski profesor i političar. Rođen 1930. godine. Za asistenta na katedri za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran 1960. godine, gde je i

doktorirao. U tom periodu je aktivan u redakciji časopisa „Filozofija”, savetu časopisa „Praxis” i odboru Korčulanske filozofske škole. Zbog podrške studentima i aktivnog učešća u studentskim protestima 1968. godine je uhapšen i uklonjen sa Univerziteta. Jedan je od osnivača Demokratske stranke - prve opozicione stranke u Srbiji, a do 1994. i njen predsednik. Danas je predsednik Političkog saveta Demokratske stranke. Takođe je narodni poslanik u Skupštini Srbije, za šta je biran u više prethodnih saziva Republičke Skupštine. Mladenović, Ivica: sociolog. Rođen u Vranju 1982. godine. Društveno i politički aktivan na temama socijalnih, političkih i kulturnih prava, socijalne demokratije, socijalne pravde i antifašizma. Smatra da je najveći izazov svakog pojedinca/ke da promisle svoje „savršeno društvo”. Takođe, nada se da će zajedno sa milionima drugih aktivno učestvovati u kreiranju sveta kvalitativno drugačijeg od postojećeg. U svom aktivističkom delanju vođen je sjajnom mišlju Michae Gardiner: ’’The main dangers in this life are the people who want to change everything… or nothing’’. Mojić, Dušan: asistent na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rođen u Derventi 1969. godine. Osnovnu i srednju školu završio u Bijeljini. Diplomirao sociologiju temom o evoluciji kulta Josipa Broza Tita. Magistarski rad iz teorije organizacije odbranio na Ekonomskom

fakultetu u Beogradu. Osnovna područja interesovanja: sociologija rada i sociologija organizacije. Objavio je knjigu Stilovi vođstva menadžera u Srbiji i više radova u zbornicima i časopisima. Istraživač na većem broju naučnih i stručnih projekata u zemlji i inostranstvu. Oženjen je i otac dvoje dece. Sa porodicom živi u Beogradu. Aco Popadić: rođen 1974. u Kraljevu. Kao tinejdžer trajno zaražen virusom DIY (kontra) kulture/politike i rado ga širi. Dugogodišnji je underground aktivista. Sociolog. Jedan je od urednika portala www.kontra-punkt.info i fanmaga* KONTRAPUNKT Reloaded. Prezire formalnosti i sa teškom mukom je iscedio ovaj beznačajni pasus. * fanzin sa karakteristikama magazina

Sekulić, Nada: antropolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Oblasti kojima se bavila su istorija i teorija antropologije, ženske i rodne studije, tradicija, kulturne promene i razlike, marginalne grupe i novi vidovi duhovnosti. Autorka knjige O kraju antropologije, koautorka knjige Jednake mogućnosti (sa Z. Mršević) i urednica zbornika Žene, religija, obrazovanje: Između duhovnosti i politike. Objavila više radova u zbornicima i stručnim časopisima. Inspirišu je discipline koje jačaju duh, bavi se i karateom (uechi stil), tai chijem i yogom. Njen ideal je sklad tela, misli, reči i dela. Timotijević, Milena: sociološkinja, optimistična i autonomna. Rođena 1983. u Beogradu.

391

Duboko uverena u mogućnost pravednijeg sveta i sposobnost grupe zainaćenih i upornih ljudi. Oseća se odgovornom za društvo čija je građanka i kao kod kuće u svim zemljama bivše Jugoslavije i još ponegde. Šest godina je aktivistkinja Autonomnog ženskog centra, radi na umrežavanju ženskih organizacija u zemlji i bori se za pravo žena na život bez straha i nasilja. Ispred Glasa razlike učestvovala u radu Koalicije protiv diskriminacije. Objavila nekoliko radova na temu prostitucije, par članaka o nacionalnom zakonskom okviru borbe protiv nasilja nad ženama i mreži ženskih grupa, kao i više prevoda.

392

Trikić, Zorica: rođena 1960. godine, Prvog maja, što je u velikoj meri obeležilo i usmerilo njen budući razvoj. Po obrazovanju psihološkinja, po interesovanjima vezana i kao internacionalna trenerica aktivna u oblastima Ljudska i dečija prava, Obrazovanje za mir, Nenasilna saosećajna komunikacija (Žirafe), Medijacija i zastupanje ideje društvene pravednosti i transformativnog obrazovanja. Veruje da je obrazovanje subverzivna delatnost velikih potencijala i zato se aktivno bavi razvijanjem i implementacijom programa rada sa decom/mladima i programa stručnog usavršavnja prosvetnih radnika. Učestvovala u izradi 8 priručnika/ programa za rad sa decom i mladima, od kojih se neki primenjuju u oko 30 zemalja. Otvorena za saradnju sa svima koji su spemni da preuzmu ličnu odgovornost u procesu izgradnje pravednijeg društva.

Veljak, Lino: univerzitetski profesor i mirovni aktivista, rođen 1950. u Rijeci. Nakon što je magistrirao i doktorirao radio je u institutu za filozofiju u Zagrebu i na katedri za teorijsku filozofiju Univerziteta u Zagrebu, gde je danas redovni profesor i upravnik Odelenja za filozofiju Filozofskog fakulteta. Objavio je više knjiga iz oblasti filozofije i socijalne teorije i gostovao na različitim evropskim univerzitetima. 1980tih je takođe bio politički aktivan učestvujući u sastavljanju peticija za zaštitu ljudskih prava a kasnije je bio i jedan od osnivača UJDI-ja– udruženja jugoslovenske demokratske inicijative. Bio je do 2000. politički angažovan u radikalnoj opoziciji Tuđmanovom režimu  (Akcija socijaldemokrata Hrvatske i niz građanskih inicijativa). Vranješević, Jelena: psihološkinja. Diplomirala i magistrirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odeljenju za psihologiju. Zaposlena je na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, kao asistent na predmetu razvojna psihologija. Autorka je knjige Promena slike o sebi: autoportret adolescencije i koautorka knjige: Nevidljivo dete – slika o detetu u medijima, kao i većeg broja članaka objavljenih u stručnim i naučnim časopisima. Koautorka/koordinatorka je nacionalnih i međunarodnih projekata koji se odnose na obrazovanje za društvenu pravdu/obrazovanje protiv predrasuda, nenasilnu komunikaciju i alternativne načine rešavanja sukoba (medijacija i pregovaranje), interkulturalno obrazovanje i prava deteta, a učestvovala

je i u izradi odgovarajućih priručnika iz tih oblasti. Kao međunarodni trener nenasilne komunikacije, interkulturalnog učenja i prava deteta, vodi različite treninge obuke dece/ mladih i odraslih u zemlji i inostranstvu. Vuletić, Vladimir: sociolog. Rođen u Pančevu 1965. godine. Vasin tata. Docent na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sociologijom počeo da se bavi slučajno, slučajno je usmerio interesovanja ka problemima globalizacije, slučajno je pročitao neke važne knjige. Događaji u kojima je učestvovao i ljudi koje je upoznao, takođe, su plod slučajnosti. Slučaj je hteo da bude jedan od autora ovog zbornika. Jedino što je namerno i istrajno čino bilo je da u svakoj situaciji, s promenljivim uspehom, očuva osećaj individualne slobode i nezavisnosti.

393

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije , Beograd

394

329 . 055 . 4 ( 497 . 11 ) 141 . 8 ( 497 . 11 ) “ 1945/ . . . “ 316 . 334 . 3 SLOBODA, jednakost, solidarnost i internacionalizam : izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji / urednici Ivica Mladenović i Milena Timotijević . – Beograd : Friedrich Ebert Stiftung , 2008 ( Beograd : Čugura print ) . – 392 str . : tabele ; 21 x21 cm Tiraž 500 . – Str . 7 – 15 : Umesto uvoda / Ivica Mladenović i Milena Timotijević . – Saradnici i saradnice : str . 389 – 392 . – Napomene i bibliografske reference uz tekst . – Bibliografija uz većinu radova . Rezimei na engl . , franc . i nem . jeziku . ISBN 978 – 86 – 83767 – 26 – 7 1. Mladenović, Ivica [ urednik ] A ) Nova levica – Srbija b) Socijalizam – Srbija – 1945 – COBISS . SR – ID 154703372