Slavomir Nastasijevic - Despot Stefan

1

Slavomir Nastasijević

DESPOT STEFAN

NARODNA KNJIGA • BEOGRAD

By

2

Omot knjige: RADE NEIMAR PODNOSI MODEL MANASTIRA MANASIJE DESPOTU STEFANU LAZAREVIĆU, rad Paje Jovanovića.

3

Glava prva

Na padini Stare planine, gde prestaje šuma kao nožem odsečena, pruža se prostrana livada mestimično obrasla u kupinovo žbunje i kvrgave divlje jabuke. Jedino veliko drvo, granati hrast, kao usamljeni džin, stoji u blizini rečne okuke, prkosi gromovima i odbija oluje i gradonosne oblake. Jednog sparnog letnjeg dana u debeloj hladovini hrasta izležavalo se sedam ljudi, odmetnika koji su posle pogibije na Kosovu polju napadali i Srbe i Turke, glasnike i poklisare, i grčke i mletačke trgovce. Osmi, njihov vođa, rashlađivao je svoje runjavo telo u viru pod obalom. Na zadriglom vratu bila mu je malo nakrivo nasađena povelika glava sva zarasla u kosu i bradu. Vođa odmetnika zvao se Teodos Mukotrpni. Jedno vreme bio je kaluđer u manastiru Studenici. Ali ga bratstvo isključi iz svoga reda i izbaci iz manastira, jf se tvrdilo da se u njega usadio satana. Proterani kaluđer je četiri meseca životario čitajući sebrima molitve koje malo veze imaju sa crkvenim kanonima. Teodos je radio krišom, divlje. Za novac je bacao prokletstvo, živima čitao zaupokojene molitve i isterivao sedam besova iz poluludih devica i džandrljivih baba. Zbog toga se pročuo među sebrima i postao omiljena i tražena ličnost. Najposle je uhvaćen u tom poslu, bačen u tamnicu u Prištini, šiban i po drugi put anatemisan. Posle toga Teodos skupi grupu odmetnika, uglavnom među sebrima kojima je dozlogrdila vlasteoska kamdžija, i stade harati po celoj Srbiji. Posle pogibije na Kosovu Teodos Mukotrpni poče napadati samo Turke. Sa suzama u očima pominjao je pokojnog kneza Lazara, molio se bogu za njegovu dušu, krstio se i blagosiljao njegovu udovicu Milicu i sinove Stefana i Vuka. — Bog im dao sreće i zdravlja na zemlji, a Bajazita Munjevitog munja spržila! U zemlju se stamanje! Tako je govorio Teodos. — Amin, bog te čuo! — šapatom su odgovarali njegovi drugovi bečeći oči i podižući obrve. — A za dušu kneza Lazara — nastavljao je Teodos — otpešačiću bosonog u Jerusalim i pasti licem na grob Hrista spasitelja! Ipak, Teodos je i dalje napadao manje turske odrede i postaje, ne hajući što je kneginja Milica zaključila mir i ugovor o vazalstvu s

Bajazitom. U blizini hrasta bila je gomila kamenja. Tu se nalazio grob neznanog putnika1. Bezubi starci koji pamte još svetoga kralja Stevana Dečanskog pričaju da taj grob odonda postoji. Oni tvrde da je tuda bezopasno samo za videla proći. Starci šapatom kazuju da se tu ukrštaju vetrovi, jesenji i zimski, i da nose kugu, gušobolju i druge bolesti. Ali postoji i mišljenje da ljubav začeta na tom mestu ili pod hrastom, u blizini groba, donosi mladencima sreću, brojno potomstvo, osobito u muškom rodu, i dug život. Tako usamljeni hrast na padini Stare planine i u blizini rečne okuke nosi kob, srećnu ljubav i čuva grob neznanog putnika. Kad u ranu zoru kroz uvale, niz vododerine i po kosim proplancima planine počne da kola magla, s hrasta poleću kraguji koji su na njegovim visokim granama proveli noć. Niz jednu jarugu vijuga putić kao da vodi u strmoglav. Po ivicama Jaruge hrastovi i bukve otimaju se o prostor u visinu i širinu, mada su im žile odavno potkopale bujice. Plesnivo lišće leži po zemlji u debelim slojevima i meša svoj miris s isparenjima trule paprati, gljiva i mahovine. Zraci letnjega sunca tu ne dopiru, jer gusto lišće džinovskih drveta ne propušta ni tračak svetlosti i toplote. Kužna isparenja lebde iznad rečice koja naporedo s putićem dere kroz Jarugu i skakuće preko oblih kamenova. Rečica teče plaho niz jarugu dok ne dopre do ravne livade obrasle u gustu travu koju niko ne kosi. U letnjim mesecima reka je mala i plitka, pa ipak stvara između visoko usečenih obala modrozelene virove i male matice. Na okuci, u blizini hrasta, reku proseca put, krivudav i džombast, s duboko usečenim kolotečinama. S obe strane puta iždžikljalo je trnje i po njemu se u beskraj razvukla divlja loza. U ranu zoru i s večeri s planinskih kosa silaze jeleni i košute da se na rečici napiju vode. Njihove vlažne njuške hvataju mirise prirode, a uši se čulje i osluškuju glasove koji dopiru iz daljine. Slušaju zavijanje gladnog vuka, štektanje lisice i groktanje divljih svinja. Odmetnici su plandovali u hladu pod hrastom. Nadomak svakog ležalo je oružje: luk od tisova drveta, tobolac sa strelama, mač i nož. U blizini sputani konji pasli su poleglu i već odavno zrelu travu. Na bezvoljnim licima ljudi video se umor od duga puta. Tri dana i toliko noći trebalo im je da pređu puteve i stranputice od Jastrepca do Stare planine skrivajući se i vrdakajući oko turskih i srpskih postaja i zavaravajući trag. Dremljivi i znojavi leškarili su u hladu. Nijednom od njih nije padalo na pamet da svuče sa sebe odelo i da se pridruži vođi koji se u rečnom viru rashlađivao. Bivši sebri, pobegli od svojih zlih feudalnih gospodara, bili su na zlu glasu. Vuk Branković i mladi knez Stefan Lazarević ucenili su im glave. 5

Zbog toga svi su bili ponosni. Glava njihovog vođe, Teodosa Mukotrpnog, vredela je dva puta više nego svih ostalih. U početku bilo ih je trideset pet. Tada se nisu ustručavali da napadnu karavan koji bi iz Grčke, čak iz Mletačke Republike ili Dubrovnika zašao u Srbiju. Jurišali su, ubijali oružanu pratnju i otimali novac, posuđe od srebra i nikla, zlatan nakit i skupocene tkanine. Ali s vremenom se Teodosova grupa razbojnika smanjila: jedni su izginuli, drugi otpali. Teodos, pošto se dobro okupao i rashladio, dođe pod hrast. Oblačeći se, govorio je drugovima: — Vi ste beslovesna marva! Ali srećom ja sam iznad vas, jer znam da čitam i pišem... Znam svako slovo da pročitam, umem da ga napišem i da ga stavim gde mu je mesto. To ne može svako! Priznajte! — Priznajemo... Priznajemo! — zabrundaše odmetnici. Jedan mladić zelenih očiju, tankih usana i bez desnog uha pakosno se nasmeja: — Tvoje znanje na vrh glave nam se popelo! — reče. — Kad pomislim na tvoju sposobnost, dođe mi da zaplačem od sreće i radosti. Vođa ga pogleda popreko i nakašlja se. — Bio sam kaluđer — reče — i to sam u duši još uvek. Brinem se o vašem životu na ovom i o spasenju duše na onom svetu. Ja sam vam vođa i duhovni otac. Zar nisam u pravu? — U pravu si, u pravu, Mukotrpni! — bezvoljno rekoše odmetnici. Teodos stade jednom rukom cediti bradu, a drugom odvajati dugu kosu na uvojke. Onda sede na travu i poče da se obuva. — Ima li među vama nekoga ko misli da nisam u pravu? — reče. — Po vašim podmuklim pogledima vidim da mi ne mislite dobro, vi lopovi i bezbožnici! Ne bojite se boga i božijih ugodnika! Trebalo bi vas nagnati da godinu dana živite na suhom hlebu i vodi... Uveren sam da ste me pokrali dok sam se kupao. Sigurno ste preturali po mojoj torbi? Samo što sam grešno telo zaronio u hladan vir, vi ste svoje lopovske ruke strpali u moju torbu. — Bog s tobom! Zar mi tebe da pokrademo?! Kud bi nam duša? — pravdali su se odmetnici. Teodos uze torbu, izvrte je i izruči na travu sadržinu: — Tačno! Pogodio sam! Pokrali ste me! viknu. — Pomozite mi, mučenici nebeski! Ne dajte da mi krv nasedne u očima! Ah, proklete duše! Svojim ste rukama, otpale vam, digli iz moje torbe srebrnu grivnu koju sam namenio manastiru Svete Petke! Odmetnici su ćutali. Vođa, nabravši kosmate obrve, streljao ih je crnim očima. Najposle, pogled mu se zadrža na mladiću bez desnog uha. Grickajući suvu travčicu taj je bezazleno gledao nekud preko Teodosove glave. Vođa planu: 6

— Spasenija, zar mi takvu zahvalnost pružaš? Zar sam zato ubio Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho? — Vođa progunđa kletvu pa nastavi: — Kamo sreće da sam ga pustio i glavu da ti odseče... Vadi grivnu! Suvonjavi mladić zavuče ruku u nedra, izvadi grivnu i bez reči je predade vođi. — Potkradaš nebeske ugodnike! — prosikta Teodos. — Odavno se rešavam da ti svojeručno udarim četrdeset štapova po tabanima ,kao pokoru za tvoju grešnu dušu, lopovsko srce i dovatne ruke! Iz tebe treba isterati satanu! — Isteraj ga najpre iz sebe! — jogunasto odvrati mladić. — Spasenija, ne dovodi me do granice iskušenja! — Grivnu sam uzeo, jer si je ti od drugoga oteo. — Oteo sam je u slavu božiju! — buknu vođa. — Svejedno u čiju slavu — nemarno oteže mladić. — Glavno je da si grivnu oteo... Hm... Ja se ne tuđim ni od svete Petke pa ni od tebe, ali možda sam je i ja uzeo u slavu božiju? — Iz moje torbe? — Dabome! Teodos je kipeo od besa, a Spasenija ničim ne pokaza da ga se plaši. Ostali odmetnici, navikli na ovakve i slične prepirke, ne mešajući se u razgovor, stadoše vaditi svaki iz svoje torbe hranu: komad hleba spravljenog od ražanog brašna i zastrug nabijen pasuljem tučanikom, po glavicu bela ili crna luka i u krpici zamotanu so. Sve to spremili su im jataci, sebri iz naselja ispod grada Stalaća. Ne žureći odmetnici stadoše da jedu. Sunce je odavno prevalilo zenit i otpočelo svoj put prema zapadu. Senka hrasta pomakla se i izdužila. Planinske kose, obrasle drvećem, dobijale su ljubičastu boju. Već su i ptice počele da preleću tražeći mesto za prenoćište. U visini prema nebeskom plavetnilu, krstarili su beloglavi kraguji čekajući da se ljudi ispod hrasta uklone, pa da se spuste na široke grane. Nad mirnom površinom rečnog vira kovitlale su se sitne mušice, a ribice sa srebrnastim bokovima iskakale su iz vode praveći talasiće i hvatajući mušice u letu. Teodos nadnese dlan nad oči i stade gledati duž puta: — Došli smo prvi — reče. — Ostali ne verujem da će stići pre mraka. — Oni neće ni stići! — mrzovoljno dobaci suvonjavi mladić i opruži se poleđuške po travi. — Ti znaš! — ispreči se vođa. — Znam, jer niko, osim Teodosa Mukotrpnog, nije lud da stavlja dobrovoljno glavu na panj. U životu nisam video tvrđu glavu i većeg inadžiju! — odvrati 7

Teodos. — Ne znam zašto te podnosim u svojoj družini! Nećeš se ti posvetiti! — Vala, nećeš ni ti! — prevali Spasenija i okrete se potrbuške na travi. — Nikad nećeš postati svetac! — Baciću anatemu na tebe! — viknu Teodos skidajući šaku iznad očiju. — Prvo je sa sebe zbaci! — progunđa mladić. — Šta si kazao? — Ništa. — Ponovi! Neću! Reč je strašna, bojim se da mi zubi ne ispadnu... — I ispašće ti, satano! Drugi mladić iz družine, ćosav i crn kao da se kroz odžak provlačio, reče: — Ja ne smem da zanoćim ovde pored groba! Zar sam zato došao čak iz Azije da ovde izgubim dušu! Ne smem! Taj je doista bio iz Azije. I on, i mnogi drugi, crni, sitni, s belim zubima i žutim beonjačama, došli su sa Turcima, bili njihove aržije i štitonoše. Ovaj Ahmet pokrao je svoga gospodara Turčina i pobegao u planinu, gde su ga polumrtvog od gladi našli Teodos i njegovi odmetnici. Da ne bi umro nekršten. Teodos ga pored jednog potoka pokrsti i dade mu ime Zorilo. Ali crnpurasti mladić ostade u životu, pa nemajući kud, pridruži se odmetnicima i od njih se nije odvajao četiri godine. — Ne smem da spavam u blizini tuđinskog groba! — reče Zorilo. — Bogme, ni ja! — dobaci jedan brkati odmetnik zvani Dobrivoje Zlonoga. Umačući česno bela luka u so na krpici, dodade: — Neću zanoćiti ovde. — Ni ja... Ni ja... — zavikaše ostali odmetnici. Spasenija isturi donju usnu i podrugljivo reče: — Pitanje je da li smo razumeli poruku? Treba to pročitati ljudski! Teodos bespomoćno raširi ruke: — Kako to »ljudski«? Ne misliš valjda da ne umem da čitam? — Umeš, brate, ali pročitaj nam još jednom, da vidimo šta piše. — Pročitaj... Pročitaj... — rekoše ostali. — Magarci! — otpljunu Teodos u stranu. — Tri puta sam vam tu poruku pročitao i nikako da vam uđe u glavu! — Čitaj opet. Ne košta te ništa. Vođa se počeša po čupavoj glavi, zavuče ruku u torbu, izvadi pismo i sričući stade da ga čita: »Ovo pismo sačinjeno grešnom rukom dijaka Božidara, leta gospodnjeg četvrtog od pogibije na Kosovu... — To znamo! — dobaci Spasenija. — Čitaj ono glavno. — Ko zna čije grehe ispaštam uzdahnu Teodos — kad mi je gospod 8

dosudio da ovog sina Velzevulovog podnosim u svojoj blizini! Čitaću polako, reč po reč, a vi prestanite da jedete, slušajte pažljivo i trudite se da utuvite šta je ovde napisano. Ovo je poslednji put što čitam. Vilice prestaše da žvaću i sva se lica pretvoriše u pažnju. Teodos obrisa rukom znoj sa čela, protrlja nos i nastavi da čita: »Ovo pismo sačinjeno grešnom rukom dijaka Božidara... To već znate... A po naređenju milostivog, velmožnog, bogobojažljivog i slavnog gospodina i viteza, gospodara Vuka Brankovića, čija se zemlja prostire od Dečana do Prištine, od Zvečana do Vučitrna itd... Njegov vojskovođa i konjušar Beluš, vitez pod zaštitom svetog Nikole, da se nađe na dan Svetoga Ilije, kod Stare planine, pod hrastom, gde je grob neznanog putnika. Tu će ga dočekati rodoljubivi i osvete nad Turcima žedni odmetnici: Dragutin Levoruki, Pejuš Ivanišević, Milan Ocokoljić sa planine Rudnika, Srbislav i Ostoja, sinovi Radula Gnjatića iz Gruže. Teodos zvani Mukotrpni, a onda Strahinja, Milun, Srđan, Dobriša i ostale vođe razbojničkih družina, koje se ovim proglasom njima opraštaju dosad učinjeni gresi, a sve u čast i slavu gospodina Vuka Brankovića, da će pomenuti razbojnici i drugi biti prosta od daljnjeg gonjenja i uvršteni među ratnike Vuka Brankovića...« Teodos završi čitanje. Niz lice mu se slivao znoj od vrućine i napora. — A sad — reče — ima li među vama nekoga kome mesto glave stoji tikva na ramenima da još uvek ne zna šta ovde piše i zašto smo došli pod hrast? Pismo nam je dotureno blagovremeno, a danas je Sveta Ilija. — Jasno je, Mukotrpni! — reče Spasenija. — Došli smo mečki na rupu! — Ja sam bio protivan tome! dodade brkata ratnik Zlonoga. — Vuk Branković nas poziva... — More, zapoveda, naređuje! — dodade jedan odmetnik sa naboranim licem. Mi smo slobodni ljudi. Ne može nam niko zapovedati! — Tako je! — složiše se ostali. — Ja se ubih dokazujući da ste vi beslovesna marva! — reče Teodos. — Glave su vam ucenjene. Svako ima pravo da vas ubije, a Vuk vam nudi oproštaj... Slušajte vi mene, jer ja se brinem za vaše živote i grešne duše. S naših glava se skida ucena ako se borimo s Turcima. To je zasad jasno, a kad dođe Vukov izaslanik, videćemo. U daljini se video oblačak prašine osvetljen kosim sunčevim zracima. — Neko se približava! — viknu vođa. — Svi na konje i lukove i strele u šake! Odmetnici poskakaše, brzo osedlaše konje i uzjahaše. Teodos se obrati mladiću bez desnog uha. — Pogledaj de, Spasenija, ti imaš najbolje oči! Gledaj da nisu Turci. 9

Mladić se zagleda u daljinu. Iza okuke na putu pojaviše se konjanici: — Nisu Turci — odvrati Spasenija. — Nijedan nema čalmu. Uskoro konjanici stigoše. Bilo ih je oko šezdeset. Od njih su samo trojica imali oklope i šlemove, ostali, obučeni seljački, bili su zapušteni. Prava gomila razbojnika. Vođa im je bio Dragutin Levoruki, vitez u zarđalu oklopu i s ulubljenim šlemom na glavi, s brazgotinama po licu i bez desne ruke. Njegova razbojnička družina krstarila je između Kopaonika i Jastrepca. Dok su došljaci sjahivali s konja i pozdravljali se s Teodosom i njegovim drugovima, dođoše još dve grupe konjanika, a za njima i treća. Uskoro ih je kod hrasta bilo četiri stotine. Svi rasedlaše konje i pustiše ih da pasu. Neki odmah počeše da jedu, drugi se opružiše na travi, treći se svukoše i zagaziše u rečicu da se okupaju. Sunce je bilo skoro na zalasku kad se pojavi Beluš, izaslanik Vuka Brankovića. U njegovoj pratnji bilo je sedamdeset konjanika, svi u oklopima i sa šlemovima. Ratnici odmah naložiše vatru i stadoše peći meso koje su sirovo doneli u torbama. — Pravi vitezovi! — reče Zlonoga. — Pogledajte kakvi su im oklopi. — Oklopi su dobri — odvrati Spasenija — ali pitanje je šta je ispod oklopa! Zorilo, crni odmetnik iz Azije, dodade kezeći se: — Vidiš onog debelog stotinara? Taj je sigurno pun para! Ukrašću mu kesu, tako mi Marduka! Teodos buknu: — More, ako te zaokupim pesnicama, isteraću ti Marduka iz glave! Zar sam te zato pokrstio i poškropio svetom vodicom! Prekrsti se, rogata dušo, dok te nisam sravnio sa zemljom! Zorilo se stade krstiti desnom i levom rukom. Za to vreme Spasenija je ispod oka gledao debelog stotinara: nos i lice ovoga ratnika imali su boju trule višnje. — Sredoje — obrati mu se Beluš — računaj s tim da ćemo odavde poći pre zalaska sunca. Debeli stotinar pogleda prema zapadu: sunce je za jednu dužinu koplja bilo iznad vidika. — Junak se zove Sredoje — reče Spasenija. — Znači, rodio se u sredu, u postan dan. — Zato je tako debeo! — Bog ga čuvao! — dodade Teodos. — I njega i one pljačkaše u oklopima što sede oko vatre i žderu polupečeno meso. Izgleda mi, Spasenija moj, da smo grdno pogrešili što smo došli ovamo? — I meni izgleda! — odvrati mladić. Ali sam uveren da i najpametniji priznaju svoju pogrešku kad je već dockan.

10

Glava druga

Beluš se pope na gomilu kamenja spremajući se da govori. Teodos i njegovi odmetnici povikaše: — Zar grešnim nogama na sveto mesto? To je grob tuđinca! Ne skrnavi! Silazi s groba! Beluš ih pogleda iskosa. U očima mu blesnu srdžba. Ipak se savlada i smejući se reče: — Pokojnik mi neće zameriti. Govoriću s njegova groba. Zbog toga će moje reči biti mudrije i ubedljivije... Reći ću vam ukratko zbog čega ste pozvani, premda je trebalo da vas se iskupi kod hrasta četiri puta toliko. Mnogi odmetnici nisu došli. U gomili nastade žagor. — Vuk Branković dobro zna da vas je nevolja nagnala da se odmetnete i pljačkate... nastavi Beluš. Ratnici i odmetnici stadoše se primicati gomili kamenja i tiskati se da što bolje čuju, iako je vitez govorio glasno i jasno. — Čujte, dakle, i počujte... — podviknu Beluš. — Donosim vam poruku od svog i vašeg gospodara, Vuka Brankovića... Nekad ste bili sebri, sad ste ratnici čije su glave, na žalost, ucenjene. Ako ne poslušate moj savet i naređenje našeg zajedničkog gospodara, danas-sutra okončaćete na vešalima. U skupu nastade žagor. Unezvereni pogledi stadoše se ukrštati. Začu se gunđanje. Beluš, praveći se nevešt, nastavi. — Moj gospodar ima mnogo dobrih ratnika, ali ste mu potrebni i vi. Vaše iskustvo i hrabrost dobro će mu doći. On vam čini milost, jer vas prima u svoju vojsku, a u isto vreme skida ucenu s vaših glava... Odjednom Beluševo lice dobi blažen izraz: — Svi znamo da je presvetla kneginja Milica — neka bog čuva nju i njene sinove — zaključila mir s Bajazitom Munjevitim i s njim potpisala ugovor o vazalstvu i pokornosti. Ona je to morala učiniti. Niko joj za to ne zamera, a najmanje mi, vitezovi Vuka Brankovića! Bog i svi svetitelji vide našu dušu! Posle pogibije na Kosovu, ona ništa bolje nije mogla učiniti, premda je mogla otići u Dubrovnik.2 Živela kneginja! Živela naša majka! — povikaše odmetnici. Beluš nastavi: 11

— Ali mi, srčani ljudi, ne moramo zbog toga podnositi Turke. Mi ćemo se s njima boriti, jer naš gospodar, Vuk Branković, nije ničiji vazal! On je dobio pozdrav od ugarskog kralja Sigismunda Luksemburškog da oprema vojsku i da se pridruži hrišćanskim vitezovima koji se spremaju da dižu krstašku vojnu protiv Turaka. Uskoro ćemo zauzeti tursku prestonicu Jedrene, a cara Bajazita uhvatiti i dovesti u Srbiju na konopcu. — Pomiluj nas, gospode, i sohrani! — progunđa Teodos. — Bajazita Munjevitog hoće da dovede na konopcu. Spasenija, čuješ li ti ovo? — Čujem, ali ne verujem da će se ispuniti. Beluš nastavi: — Moj gospodar oprašta vam grehe i sve zločine koje ste u nevolji počinili i uzima vas pod svoju zaštitu. Tako će biti s vama, ucenjenim razbojnicima i pljačkašima... Od danas vi ste ratnici Vuka Brankovića. Odmetnici su odobravali žagoreći i klimajući glavama: — Mi smo i dosada tukli Turke, a odsad ćemo još žešće! Neka nam gospodar da opremu i oružje. — Dobićete... Sve ćete dobiti... Daće vam se odelo, oružje i dobri konji. Glasovi odmetnika mešali su se i pojačavali. Najposle se iz stotine grla prolomi: — Živeo Vuk Branković! Živeo naš gospodar! Vodi nas njemu! Hoćemo u Prištinu... 3 Beluš, ne očekujući da će tako lako pridobiti odmetnike, hitro skoči s gomile kamenja vičući da treba odmah krenuti kako ih noć ne bi zatekla u blizini usamljenog hrasta i tuđinčeva groba. — Da li tvoje konjušarsko gospodstvo dozvoljava da kažem nekoliko reči? — upita Teodos. Beluš ga pogleda, sleže ramenima i ne odgovori. Teodos, ne hoteći da skrnavi grob tuđinca, uzjaha svoga konja pa vičući da ga svi čuju otpoče: — Ko može reći da izaslanik Vuka Brankovića nije u pravu? Ima li viteza, vlastelina, sebra, otroka da ga je rodila srpska majka, a da ne čezne da se sveti Turcima za Kosovo? Tući ćemo Turke kao i dosad što smo, ali pitam ovoga viteza, da li svi moramo poslušati njegove reči i krenuti u Prištinu? — Morate, svi morate, inače, konopac vam ne gine! — odvrati Beluš. — Zahvaljujemo na takvom uzdarju! — reče Teodos. — Ali pitam ove hrabre ratnike, šta će biti ako se tukući Turke, u bici sukobimo s mladim knezom Stefanom, sinom pokojnog Lazara? Hoćemo li i njega po glavi? Ratnici se stadoše zagledati, jer im takva mogućnost nije pala na 12

pamet. Teodos nastavi: — Ja se neću tući sa sinom kneza Lazara. — Pripremite konopce! — dobaci Beluš svojim oklopnicima. — Moji ratnici tući će Turke, ali nikad neće dići mač protiv Stefana. — Ovaj je lud! Nećemo više da te slušamo! Dole s konja! — zavikaše odmetnici. — Borio sam se na Kosovu — otpoče Dragutin Levoruki. — Tamo sam i desnu ruku ostavio. Da me nisu spasla ova dva brata, Srbislav i Ostoja, i glavu bih izgubio! Video sam kako se bore srpski vitezovi, ratnici sedi i skoro oronuli od starosti i njihovi sinovi i unuci, puni snage i hrabri do bezumlja. Gledao sam kako ginu i ne pomišljajući da se iz bitke povlače. — Da li si tamo video i Vuka Brankovića? — upita Spasenija. — Video sam i njega! — O-ho! — iskrivi usta jednouhi mladić. — Mlatnuću te držalicom od sekire, pa onda viči »O-ho«! — prošišta kroz zube stotinar Sredoje. — Šta je, debeli? Šta šištiš? — isceri se Spasenija. — Umukni, razbojniče! — Jeste. Bio je tamo i Vuk Branković — nastavi Dragutin. — Njegova je valjda jedina krivica što nije poginuo. Tukli smo se s Turcima i ginuli, a sada, šta smo dočekali! Da postanemo njihove sluge, da se borimo protiv hrišćanstva! Treba da ginemo za Bajazita Munjevitog i njegove emire! Mi se nikad nećemo boriti na strani Turaka! Je li tako, braćo? — Tako je! — povikaše odmetnici. Na Belušev mig oklopnici dočepaše Teodosa, svukoše ga s konja i vezaše. Drugi jurnuše na njegove drugove i baciše se na njih. — Obesićemo buntovnike! — viknu Beluš. Oklopnici, vični takvom poslu, brzo napraviše osam omči. — I bogu će biti drago da ovi lupeži na vešalima okaju svoje grehove! — reče Pejuš Ivanišević. — A ti si jagnje božije! — viknu Teodos. — Misliš da se ne zna ko je opljačkao crkvu Svete Trojice i digao zlatan krst i odežde... A ja? Ja sam kaluđer, božiji ugodnik. Ruke će otpasti onome ko me se dotakne! Odmetnici, njegovi drugovi, i svi povezani, bledih lica i unezverenih pogleda, očekivali su šta će ih snaći. — Svaki izdajnik biće obešen! — reče Beluš. — Onda ste na redu prvo ti i Vuk Branković! — dobaci Spasenija. — Tako je, Spasenija, brate moj! — viknu Teodos. — Srbi vitezovi izginuli su na Kosovu a izdajnici vešaju božije ugodnike! Na njihovu dušu greh što ćemo umreti neispoveđeni! — Napred! Na konopac s Fima! — viknu Beluš. 13

Oklopnici dočepaše sužnje i stadoše im namicati omče oko vrata. Odjednom među ratnicima nastade komešanje. Glave su se okretale prema padini planine. Niz strmu jarugu išla je povorka od desetak jahača, svi su bili na mazgama koje su išle lagano dok se ne spustiše u ravnicu. Kad ugledaše gomilu ratnika kod hrasta, putnici se uznemiriše. Ipak, trojica se izdvojiše iz grupe i priteraše svoje mazge bliže. — Kaluđeri! Kaluđeri! Sveti oci... Prečasni monasi! — povikaše ratnici. — Bog s vama uvek bio, dobri vitezovi! — reče jedan kaluđer. — Primite pod svoju zaštitu progonjenu braću u Hristu! — Ko vas goni? Odakle dolazite? — upita Beluš. — Iz Bugarske. Bugari smo iz prestonice Trnova 4. Turci su osvojili naš grad a mi jedva izbegli od bezbožnika Bajazita Munjevitog. Po sto puta proklet, pregazio je celu Trnovsku Bugarsku i zarobio kralja 5. Silan hrišćanski svet je propao. Jedni su izginuli boreći se, drugi sami prekratili život, a treći dopali ropstva gde ih čeka život gori od smrti... Pa molimo smerno da nas kao braću uzmete pod svoje okrilje. Bog i božiji ugodnici ne zaboravljaju one koji poštuju zakon gostoprimstva. Ratnici se iskupiše oko kaluđera skidajući kape i ljubeći im ruke. Odjednom, prvi kaluđer se prenu: — A ko su ti grešnici što smerate da ih obesite? — reče. — Pljačkaši, razbojnici! — odvrati Beluš. — Sad smo ih uhvatili i u izdaji. Neće da se bore protiv Turaka. — Da li im je suđeno i presuđeno? — upita kaluđer. — Nije! — Onda nemojte gubiti dušu zbog njih. Ako ih ubijate bez presude, sami postajete razbojnici, a dušu dobrovoljno predajete đavolu. Vitezovima se ne pristoji da budu dželati. — Ne! — preseče Beluš. — Ovde će biti izvršena pravda. Tu ćemo ih obesiti! — Sveta oci, braćo u Hristu! — zavika Teodos. — I ja sam svešteno lice, kaluđer! Nisam izdajnik. Ovde sam namamljen na reč! Izdajnik je ovaj bezbožni vitez! Ja sam Teodos, progonjeni kaluđer, zbog nepravde koju sam propatio od zlih ljudi, nazvan Mukotrpni. Spreman sam da bosonog otpešačim u Jerusalim i padnem licem na sveti grob. Kaluđer priđe Belušu i primičući mu svoje asketsko lice reče: — Kaluđera hoćeš da obesiš? — On je apostat, otpadnik! Isteran iz manastira Studenice. Sad je razbojnik. — Onda ga odvedi svome gospodaru da mu sudi. Kaluđer okrenu lice prema nebu i stade šapatom izgovarati molitve snurajući zrna na brojanicama Najposle kao za sebe progovori: 14

— Dosta smo se nagledali kako Turci ubijaju hrišćane. Nećete valjda dozvoliti da svoje poglede oskrnavimo gledajući kako hrišćanski vitezovi ubijaju kaluđere? Isus je na krstu oprostio razbojniku... Dragutin Levoruki se obrati Belušu: — Poslušaj reči božijeg ugodnika! Pred nama i pred kaluđerima nećeš obesiti ove ljude! Bez suda nijednog ne smeš ubiti! Beluš baci pogled po ozbiljnim licima odmetnika i pomisli da je bolje da popusti. On dade znak oklopnicima. Teodosa i njegove drugove s vezanim rukama popeše na konje. Uskoro se povorka oteže putem. Sumrak se spustio na zemlju. Zrela trava odavala je miris sena. Popci su otpočinjali večernju pesmu. Nad rekom se mešala izmaglica s toplotom koja je izbijala iz ispucale zemlje i strujala. Jaruga i planinska kosa dobile su tajanstveni izgled noći. Na nebu počeše da bleskaju zvezde. Kraguji, šušteći krilima, sablasno su sužavali krugove spremajući se da padnu na grane hrasta. Poslednji konjanici zamicali su iza okuke na prašnjavom putu. Beluš zapodenu razgovor s kaluđerima. Vitez doznade da se prvi kaluđer sprema da ide u Svetu Goru u manastir Hilendar. — Ja sam smerni rab Grigorije Camblak 6 — reče kaluđer — a ovo je moj pratilac Dimitrije. On se zavetovao na ćutanje. Treći je begunac Konstantin Kostenički, zvani Filozof 7. On je svetovnjak. Dimitrije je natmureno gledao u svoje prekrštene ruke na trbuhu. Konstantin reče: — Zahvaljujemo vam na bratskom prijemu. Ako nam se ukaže prilika, umećemo da vam se dostojno odužimo. Kolona ratnika je utonula u mrak. Konji su frktali strižući" ušima i spoticali se o džombe i kamenje na putu. Mazge bugarskih begunaca išle su oprezno, lisičijim hodom. Nekoliko ratnika koji su u tom kraju poznavali rečnu dolinu, konjske puteve, klisure i staze, izjahali su napred. Oni su znali gde se nalaze turske postaje i obilazili ih vodeći povorku kroz šumu. Beluš je želeo da po svaku cenu izbegne sukob s Turcima i da svome gospodaru odvede u Prištinu celu grupu odmetnika. Iza grebena Stare planine izvalja se pun mesec i osvetli put, malu reku, vrbe i topole na njenim obalama. Na začelju kolone bila je grupa oklopnika koji su okružili Teodosa i njegove odmetnike. Vezanih ruku za oblučje sedla jahali su sužnji bacajući mrke poglede na svoje pratioce. — Ama, vide li, Spasenija — otpoče Teodos — kako se ime njihovog gospodara dobro složilo sa životinjom koja se isto tako naziva? Ostala psina živa posle sloma na Kosovu da čini Srbima zla svakojaka! — Jeste — odvrati jednouhi mladić. — Srbin je častan, hrabar i divan vitez, ali kad se napsi na svog bližnjeg, nema goreg zlotvora! — U pravu si, rode! Ali kad stignemo u Prištinu, izazvaću na 15

megdan tog njihovog vuka u lisičijoj koži. — Neće se on tući s tobom! — reče stotinar Sredoje. — E, a zbog čega? — iskrivi usta Spasenija. — Možda se boji da mu ne poderem dolamu? — Ne pristoji se vitezu da se tuče s lopovima sebrima! — Pa da! Gde bi takav junak udario na Teodosa Mukotrpnog! Ali sve mi se čini da je to pas koji za pete ujeda. — Ne kaljaj dostojanstvo Vuka Brankovića, psino! — viknu stotinar i udari ga pesnicom među plećke. — Kuku, Spasenija, šta smo dočekali! — zavapi Teodos. — Suze će mi udariti na oči, srce će mi prepući od jada što ne mogu da oslobodim desnu ruku da se krstim i da prokunem i Beluša i Vuka i debelog Sredoja! Moje kletve prima gospod u svako doba! — Apage, satana 8! — krsteći se promrmlja stotinar. — Čitaću vam zaupokojene molitve da pomrete pre roka! — dodade Teodos. — To, to — isklibi se Zorilo. — Neka umru pre nego što nas obese! Spasenija se ispravi na sedlu i obrati se stotinaru: — Ne škrgući zubima i ne beči oči, mečko! Mi se ne plašimo. U sredini povorke jahali su monasi iz Bugarske sa skrštenim rukama na trbuhu i mrmljali molitve. Desno i levo od njih jezdili su Beluš i Konstantin. Gledajući njihova asketska lica osvetljena mesečinom, bleda, izmučena i zarasla u bradu, Belušu se činilo da je pored njih pod zaštitom boga. — Vaše molitve čuvaju od svakog zla — reče. — Ko je pod vašim okriljem ništa rđavo ne može da ga snađe. — Može ga snaći ako u svojim grudima nosi pakosno srce — reče svetovnjak Konstantin. Žuborenje rečice na brzacima čulo se kao šapat samrtnika. Iz daljine je dopirao lavež pasa i mešao se sa zavijanjem kukumavke. Monah Camblak zagleda seu Beluševo lice. — Tvoj gospodar Vuk Branković svakako je učestvovao u bici na Kosovu? — reče. — Da. Borio se i sad se sprema za novu vojnu protiv Turaka. — A Stefan, sin kneza Lazara? — On je turski vazal. Monah se zamisli. Oči mu blesnuše a nozdrve na tankom nosu počeše da se šire: — Ova će zemlja ogresti u bratoubilački rat, najveće prokletstvo koje gospod šalje među ljude radi nekih viših smerova! — reče. — Jedan vitez potpisuje ugovor o vazalstvu s Turcima, a drugi sprema vojsku da s njima ratuje! Zet i šurak oštre noževe da napadaju jedan drugog! 9

16

* Pogibija na Kosovu polju onemogućila je svaku pomisao na samostalno delovanje u Srbiji. Feudalni gospodari koji su ostali živi posle boja produžili su međusobno koškanje, svađali se i tukli. Nepoverenje je raslo. Surevnjivost i mržnja stvarali su sve veći jaz između velikaša. Pa ipak svi su uviđali da im se valja opredeliti na stranu Turaka ili Mađara. Okolnosti su im davale nade da će moći ostati gospodari na svome dobru, Jer su se i Turci i Mađari otimali da budu zaštitnici pobeđene i obezglavljene Srbije. Bajazit Munjeviti hteo je da ima osiguran put preko Trakije do Dunava, odatle i za centralnu Evropu. Sigismund Luksemburški želeo je da od Srbije stvori odbrambeni bedem protiv Turaka. On je već uneo u svoju titulu »Rascia nostrum regnum«.10 Tako se u Srbiji pojaviše dve izrazite stranke. Jednoj su pripadali oni koji su nekad uživali u moćnoj Dušanovoj državi, pre i posle smrti velikoga cara. Moćni i ponositi feudalni gospodari sećali su se s bolom u duši prošlosti kada su, vukući svaki na svoju stranu, gurali državu u propast. Ali, u želji da sačuvaju svoje gospodstvo i imanje, govorili su da je došlo vreme kad se mora voditi računa o životnom opstanku, klanjali se senima kosovskih junaka i osećali naklonost prema kneginji Milici i njenim sinovima, Stefanu i Vuku, opravdavali njihovu politiku, iako su znali koliko je mučan i nepopularan njihov stav. Govorili su da Stefan mora uz Turke i to »ne svojom voljom, nego pod nuždom« 11. Međutim, oni drugi bili su vatrene pristalice saveza s Mađarima. Borbeni i uvek spremni, jedva su čekali da se late oružja i krenu na Turke. Ponosni do bahatosti, govorili su da nije sve svršeno na Kosovu polju. Oni su, s ostalim hrišćanskim vitezovima, spremali vojsku za konačni obračun s Turcima. Na čelu ove grupe bio je Vuk Branković, vitez čije namere nikome nisu bile potpuno jasne. Nemajući poverenja ni u koga, čak ni u svoje oklopnike, Vuk je odlučio da pokupi družine odmetnika, da od razbojnika sastavi vojsku koja će mu biti pokorna. Te godine Bajazit Munjevita zauzeo je veliki deo Bugarske s prestonicom Trnovom i počeo da se priprema za obračun s vlaškim vojvodom Jovanom Mirčom i ugarskim kraljem Sigismundom.

*

17

Beluševa povorka približavala se jednom selu. Iz uvale se čulo lajanje pasa, dovikivanja ljudi i lupanje u klepala. Sebri, naoružani kopljima, sekirama i motkama, iziđoše pred ratnike. Prema mesečevoj svetlosti, njihova koščata lica obrasla u kosu i bradu izgledala su avetinjski bleda. Seljaci, zbijeni u gomilu, bili su spremni da jurnu na došljake i da se bore do smrti. — Bog s vama, dobri ljudi! — viknu Beluš. — Zar ćete napasti srpske vitezove? S nama su i dva kaluđera. Oni će vas blagosloviti. Sebri baciše oružje, skidoše kape i stadoše lagano prilaziti kaluđerima i ljubiti im ruke. Poštujući zakon gostoprimstva sebri su se trudili da što bolje dočekaju srpske vitezove, a osobito monahe, do čijeg im je blagoslova mnogo stalo. Starešina naselja, snažan postariji sebar, govorio je pravdajući se: — Mi sad eto... Stalno smo u pripravnosti. Pročulo se da turski odredi krstare po Srbiji i hvataju razbojnike... — Pa se bojite da i vas... — otpoče Beluš. — Pa se bojimo... jer dok ti Turčinu dokažeš da nisi razbojnik, ode glava! Posle uobičajenih priprema, dogovaranja i dovikivanja, sebri smestiše u svoje najbolje kolibe dva kaluđera, svetovnjaka Konstantina, Beluša i još nekoliko vitezova. Ostali ratnici polegaše po slami ispod drveća. Stražari povezaše jednog uz drugog. Teodosa i njegove drugove i narediše im da legnu. U toploj letnjoj noći uskoro sve utonu u san.

18

Glava treća

Kolibe

i daščare, posivele od prašine, ležale su u dolini gde se sastaju dve Morave, Zapadna i Južna. Postavljene bez ikakva reda, izgledalo je da su razbacane. Tu su nekad boravili Tevtoni 12, vadili kamen iz obližnjeg brda i zidali Stalać, grad s visokom kulom, osmatračnicama, debelim zidovima, postajama za oružnike, magazama i konjušnicama. Tevtoni su išli s gradnje na gradnju, od rudnika do rudnika, pravili naselja i ostavljali ih za sobom pored dovršenih gradova, kula, otvorenih rudnika, kamenoloma i mostova. U naselju ispod Stalaća živeli su sebri težaci, koji su nekad bili pastiri13 čije su se ovce širile i plandovale po proplancima planine Jastrepca. Dobrotom gospodara Prijezde, vojvode od Stalaća, spustili su se pastiri u dolinu dveju reka i dobili status težaka. I pored toga njihove ovce i krave pasle su sočnu travu po obalama Zapadne i Južne Morave. Napuštene kolibe su doterali, nove dogradili i stvorili naselje. Obilatim rodom sa dobrih njiva između reka ispunjavali su obaveze prema gospodaru, a isto tako i sami, bar donekle, pristojno živeli. Na zagasitoplavom nebu letnjeg predvečerja ocrtavale su se ivice zidova i visoka kula grada Stalaća. Na uzbrdici, s osojne strane, između ogorelih panjeva rasla je sitnogorica. Kroz nju je vijugao pešački putić prema gradskim vratima. Ta vrata, napravljena od hrastovih greda, bila su nabijena čavlima s glavom kao detinja pesnica. Glavni ulaz u grad bio je sa suprotne strane. Iz naselja se čula rika marve i blejanje ovaca pred mužu i dovikivanje ljudi i žena. Sebri su se u grupama vraćali s polja. Premoreni radom i izmoždeni žegom koja ih je ceo dan pekla, tromo su išli po prašnjavu putu. Poslednji sunčevi zraci iščezavali su iza plavkastih planinskih grebena. Iz gustih vrbaka i topoljara sipio je treperavi suton. Na visokoj kuli grada blesnu prva buktinja. Prodorni zvuk roga objavi da je dan na izmaku i da noćne straže treba da stupe na svoja mesta. U naselju se žagor stišavao. Međutim, odnekud se čuo topot konjskih kopita i drugi rog. Sebri, koji su sedeli ispred kolibe starešine naselja, uzbuniše se. Glas roga bio im je nepoznat. Svi se rastrčaše po svojim .kolibama, dočepaše lukove, strele i koplja, i krijući se iza žive ograde, desno i levo od puta, ispred ulaza u naselje, napraviše zasedu. 19

Na putu se pojaviše konjanici. Prvi, na golemu konju, u oklopu i sa šlemom, imao je na štitu oznake: brojanice i nož. Njegovih devet pratilaca bili su u žičanim grudnjacima i s kacigama. — Nikad ovakve nismo videli! — prošapta starešina naselja Timotej. — Koja li su vera? — Možda su krstaši? — dodade njegov sused Prokopije. — Kakvi krstaši! Prošlo je to vreme! Sebri, naviknuti na zasede i prepade, kao utvare istrčaše iza trnja i sklopiše krug oko došljaka. S naperenim kopljima u konjske trbuhe i nategnutim lukovima sa strelom na tetivi u mestu zaustaviše viteza i njegove pratioce. — Ko ste? Kuda ćete... Dole s konja! — zavikaše. — Spustite oružje, sebri! — reče vitez. — Od nas vam nikakvo zlo ne preti. Poštujte putnika hrišćanina i ukažite mu gostoprimstvo kojim su se vaši preci oduvek ponosili. — Istina je, ponosili su se! — reče Timotej gledajući po drugovima. — I mi se ponosimo. — Ponosili su se, nema šta! — dodade Prokopije. — Ponosili su se — umeša se i treći sebar — ali su znali koga primaju pod svoj krov... Sjašite, predajte nam oružje pa možete u naše naselje. — Tako je! — zavikaše sebri. — Dodoš je u pravu! Dodoš, brkati ratnik kome je strela na Kosovu izbila desno oko, pruži ruku da uhvati za vođice viteževa konja. Ali jedan od pratilaca, kome je na štitu bio naslikan gavran, istrže iza pasa sekiru: — Molimo vaše gostoprimstvo — reče ne povišavajući glas — ali ako nam se isprečite na putu, još kako umemo da prokrčimo sebi prolaz! Zar ne vidite da smo Srbi? — Jeste! Srbi su, nema šta! Da ih pustimo? — reče Timotej. Sebri se stadoše došaptavati. Vitez na golemu konju se nasmeja: — Ivane — reče svome pratiocu — ostavi sekiru. Ovde je potrebnija lepa reč. — Primamo vas u svoje naselje! — viknu Timotej. — Neka je slava Hristu spasitelju, primamo vas na so i hleb. Povorka krete polako prema naselju. — Neka oprosti tvoje svetlo lice! — pravdao se Timotej. — Posle nesreće na Kosovu na sve strane niču razbojničke družine. Čovek nikad nije siguran za svoju glavu! Čujem da su i Turci sad počeli da ih gone! — A Turaka se ne bojite? — upita vitez. — Pa pribojavamo se, premda u poslednje vreme čine manje zla. — Ja. Ja! — rasejano odvrati vitez. — Nego, mi bismo još večeras da uđemo u grad ako se može? 20

— Ne može! — odvrati sebar. — Vidiš, kad se upali buktinja na onoj visokoj kuli, a onda ni mačka ne može u grad. Tako je naredio gospodar. — Ko je gospodar? — Vojvoda Prijezda... Kad on nije u gradu, samo se danju otvaraju kapije. — Kud je otišao? — Valjda prema Kruševcu, da obiđe kneza Stefana. Buktinja na kuli svetlela je kao zvezda. Sebri su išli pored konjanika zapodevajući razgovor. — Mi smo iz Vrdnika — reče jedan konjanik — Srbi. Pre osam dana napustili smo svoju kulu. — I kud ste pošli? Prvi konjanik oćuta, ali drugi dobaci: — Idemo da tražimo pamet koju nikad nismo ni imali. — Mir tamo! — viknu Ivan. — Nećete je naći — dobaci Dodoš — ali ćete izgubiti glave. Čudim se da ste i dovde doprli. U naselju se sebri začudiše. Vitez je skinuo s glave šlem i dodao ga jednom svom ratniku. — Velikomučenici i božiji ugodnici! — uzviknu Dodoš. — Nisi valjda vitez lutalica? Svako čudo ovuda je prolazilo, ali ovo sad prvi put! Vitez nije imao ni dvadeset tri godine. Njegovo mlado lice odudaralo je od snažnih veđatih i brkatih pratilaca. — Navuklo oklop na sebe tek što je izmilelo iz kolevke! — tiho reče Timotej. — Vala baš! — dobaci Dodoš glasnije. — Kud li je krenulo? Vitez se smešio na sebre i ne pomišljajući da se ljuti. Konjanici posedaše za veliki sto ispred kolibe starešine naselja. Dve buktinje svetlele su im dok su večerali. Vitez je prenoćio u naselju i sutradan ušao u grad. Dočekala ga je Prijezdina mati, stara vojvotkinja i njena kći Roksana, crnomanjasta devojka lepa i stasita, s dugim pletenicama: Vitez sjaha s konja i pokloni se: — Ja sam Toma od Rascije — reče. — Još blaženopočivšeg kralja Stefana Uroša moji preci su služili, nosili grbove i borili se za njegovu krunu... Klanjam se pred licem svetle vojvotkinje i srećan sam što mi se dala prilika da vam ukažem svoje poštovanje! Vojvotkinja i njena kći zgledale su se čudeći se lepim rečima koje je mladi vitez izgovorio. — Kakav vitez! Pravi riter! — uzdahnu Roksana, koja je u Kruševcu na dvoru Stefanovom slušala priče o riterskoj otmenosti tamo na zapadu. — Molimo na so i hleb! — reče stara vojvotkinja. 21

U prostranoj trpezariji sa zidovima ukrašenim tepisima i freskama koje su predstavljale scene iz života svetaca bila je udobna hladovina. Tu su obilato doručkovali vojvotkinja, Roksana, Toma i njegov štitonoša Ivan Slugan, vlastelin koji je tvrdio da je jedan njegov predak služio na dvoru lično cara Dušana. Posle obeda Toma progovori: — Zahvaljujem vam na gostoprimstvu žaleći što gospodar nije tu. — Otišao je u Kruševac. Treba da ide sa Stefanom u Prištinu da poseti Vuka Brankovića reče vojvotkinja. — Taj vitez ih je hitno pozvao na savetovanje. Prema tome, dobri moj, ako požuriš, možeš ga zateći u Kruševcu, a u Prištini ćeš svakako naći obojicu. Preko lica mladoga viteza prelete senka nezadovoljstva. On se namršti i stisnutih usta progovori: — Zadržavam se... Nevolja je u tome što moram da obiđem i druge gradove. Stići ću svakako i u Prištinu, jer nosim pismo za Vuka Brankovića. — Meni možeš reći sve što ti leži na duši — reče stara gospođa. — Kad moj sin nije tu, ja sam gospodar. Dakle, možeš govoriti. Molim da i moja kći Roksana, prisustvuje našem razgovoru. Vojvotkinja dade znak slugama da se udalje. Vitez otpoče: — Moj gospodar je kralj Sigismund Luksemburški. Njegova svetla kruna pokriva narode moćne i nepobedive koji se bore za veru Hristovu i spas sveta od anadolske poplave. Vitezovi iz Poljske, Nemačke, Francuske, Engleske i drugih zemalja spremaju se za obračun s Bajazitom Munjevitim i nameravaju da njegove Agarjane unište ili proteraju u Aziju. — To su krupne reči, viteže! — reče stara gospođa. — Ti sad ideš od grada do grada i raspaljuješ duhove protiv Turaka? — Tako je! Treba i vi Srbi iz Srbije da date svoj doprinos za spas i slobodu hrišćanskih naroda. Vojvotkinja se osmehnu. — A da li znaš da je mladi knez Stefan zaključio s Bajazitom mir i ugovor o vazalstvu? Toma ne odgovori, ali se u razgovor utače njegov štitonoša Ivan Slugan: — Knez Stefan nikog nije pitao kad je primao tursko vazalstvo! — A koga je trebalo da pita? Vas što služite tuđina ili da traži dozvolu od ugarskog kralja? — Njegov potpis i pečat ne priznaje niko van granice Srbije! — dodade Toma. Stara gospođa preblede. Uzdržavajući gnev, usiljeno se nasmeši: — Dobri moji mladići, vi ćete to već reći Stefanu. On će vas bolje razumeti. 22

— Moj put kroz Srbiju ima trostruki cilj — reče Toma. — Ići ću od grada do grada i trudiću se da pokrenem sve što u grudima nosi junačko srce. To mi je naložio kralj Sigismund i boriću se za njega, jer je on istiniti borac za hrišćansku veru i slobodu i zaštitnik svih naroda u Evropi. Njega i papa blagosilja. — Tako! — sažaljivo se nasmeši gospođa. — Mora biti da su Turci žestoko ugrozili i njegove zemlje kad se setio i nas posle pustoši na Kosovu. — Vojvotkinja, presecajući mladiće oštrim pogledom, nastavi: — Gde je bio taj hrišćanski kralj sa papom i svojim vitezovima pre četiri godine kad je turska sila navalila na Srbiju? Čekaj, ne prekidaj me! I gde ste bili vi, Srbi, što služite u njegovoj vojsci? — Gospođo, to su uvredljive reči! — dobaci Ivan Slugan. — Morate ih podneti, prijatelju! One su istinite i opravdanja nema! Niste mogli da dođete na Kosovo Jer ste morali da čuvate svetlu krunu kralja Sigismunda Luksemburškog. Taj »zaštitnik hrišćanstva« posle naše propasti upao je u Srbiju 14. Njegovi ratnici tom prilikom nisu se baš najbolje ponašali. — Gospođo! — planu Slugan. — Pljačkali su, mladi viteže, palili, pustošili i ubijali srpske seljake. — Hteo bih da objasnim... — otpoče Toma. — Ne treba objašnjavati! — preseče gospođa! — Nama je to bolje poznato. — Plemenita gospođo — reče Slugan — naša je dužnost da vidimo kakvo je ovde raspoloženje prema Turcima. — To možete. Ono što je ostalo u životu posle Kosova oseća se kao da je kugu prekužilo. Nećete vi ovde naći ljude koji će se boriti za vašega kralja. — To ćemo videti! — dobaci Toma. — Naređeno mi je da sve doznam što se odnosi na Nikolu Altomanovića. — Ko ti je to naredio? — Moj gospodar, kralj... — Tvoj kralj se mnogo brine o stvarima koje ne bi trebalo da ga se tiču! — Naslednik Altomanovićevih zemalja je ljubimac kraljev. — Lepo i plemenito! — reče gospođa. Kraljeva je želja — nastavi Toma — da Altomanovićev naslednik dobije svoju zemlju. Osim toga, namerava da kazni pljačkaše koji su je oteli. — Pljačkaše? — namršti se vojvotkinja. — Čuvaj se da tu reč ne izgovoriš pred knezom Stefanom... Uostalom, knez Lazar je poginuo na Kosovu, a kralj Tvrtko umro pre dve godine. — Ostali su naslednici — dobaci Slugan. — Naš kralj će ih prisiliti da vrate posede onome koji jedini ima 23

pravo na njih. — Zaista velikodušan kralj! — reče suho vojvotkinja. Jeste, velike posede imao je Nikola, sin Altomanov. Pružali su se od Kotora do Rudnika. I on i njegov otac bili su vitezovi na zlu glasu, omrznuti od suseda, čak i od svoje vlastele. Bili su nepošteni, svađalice i uvek gotovi na nasilja. Da bi sramota bila još veća, nosili su titulu župana... Ne prekidajte me, momci, jer ovo što vam govorim sušta je istina... Nikola je od svoje strine oteo zemlje oko Dubrovnika, a nju i njene sinove Dobrivoja i Stevana uhvatio i bacio u tamnicu gde su čamili sedam godina. S knezom Lazarom bio je u neprekidnoj svađi dok mu nije oteo Rudnik s okolinom. Uprkos tome. Lazar mu je ponudio izmirenje. Dogovor je bio da se nađu sa po pet nenaoružanih ljudi na ivici jedne šume. Međutim, Lazar je održao reč, a Nikolini ljudi dočepaju oružje koje su ranije sakrili ispod snega, napadnu Lazara, teško ga obrane u ubiju njegova dva vlastelina. — Takav je bio Nikola Altomanović. Sukobi, zasede i podmukli prepadi od strane njegove nisu prestajali, sve dok nije dozlogrdilo i knezu i kralju Tvrtku. Tvrtko i Lazar krenu vojsku i podlog viteza potuku kod Užica, uhvate ga i oslepe. Sad Nikola, ako je još u životu okajava svoje grehove u jednom manastiru u Zeti... Ispričaj ovo njegovom nasledniku, svakako vitezu na glasu, pa neka se ponosi svojim pretkom! Mladi vitez poćuta neko vreme. Njegov uznemireni pogled nekoliko puta u toku pričanja pade na Slugana. Najposle reče: — Hvala, gospo. Ispričaću to svome prijatelju, nasledniku Altomanovića, a isto tako i kralju — reče Toma ustajući. — Sad moramo da nastavimo put. Toma i njegov štitonoša izađoše da narede svojim pratiocima da sedlaju konje. — Šta veliš, kćeri? — reče stara gospođa. — Kako ti se sviđa Toma od Rascije? Dosad smo bili Srbi, a otkako naši ljudi služe tuđinu, postali smo Rasci... Da li znaš ko je on? — Ne znam! A ti? — Mislim da znam. On je taj naslednik Altomanovića. Ima on jednog strica koji se zove Toma. Taj je nestao posle propasti Nikoline. Po svoj prilici on je sin toga Tome... Došao da traži svoja prava na zemlju koja možda sutra neće biti ničija. — Zašto? — Zato što svakoga časa možemo postati tursko roblje. Devojka obori glavu i ćutke izađe iz odaje. Mladi vitez Toma ne otputova toga dana. Dok su se njegovi ljudi pripremali, dojuriše glasnici na premorenim konjima. Oni saopštiše staroj vojvotkinji da su Turci napali grad Bolvan, da ga opsedaju i da vrše žestoke napade. 24

— Turci napadaju, opsedaju, jurišaju? — upita zaprepašćena gospođa. — Opsedaju, napadaju! — reče najstariji glasnik. — Naselja su ispod grada spalili i sve živo stavljaju pod mač... Drugi idu desnom obalom Morave i već su kod Ðunisa. — Kod Ðunisa! Na oružje... Svi na oružje! — razvika se vojvotkinja. Ratnici se užurbaše. Trubač zasvira uzbunu. Na taj glas sebri u naselju dočepaše oružje i pojuriše prema kolibi svoga starešine. Oni na poljima i njivama pobacaše kose i motike i trkom krenuše prema naselju. — Šta je? Uzbuna! Odakle dolazi neprijatelj? Turci... Turci dolaze... — Sebri braćo — uzviknu Timotej — uzbuna je u gradu. Sigurno Turci dolaze! I dosad su dolazili i prolazili, ali nije bilo uzbune! Hrastova kapija prema naselju otvori se. Na njoj se pojavi telal. Sebri se smesta utišaše. Zaokruživši usta, šakama, telal se razvika: — Čujte i počujte, sebri težaci! Idu Turci... Idu Turci... Već su kod Ðunisa... Svi u grad! Svi u grad! Žene i deca u planinu a ljudi u grad. Ponesite oružje i hranu... Terajte stoku u planine, a vi u grad! U naselju nastade pometnja. Timotej dohvati rog i iz sve snage stade da duva. Davao je znak pastirima, rasturenim duž rečnih obala, da stoku oteraju u planine. Drugi su žurili svojim kolibama da pripreme oružje i hranu. Žene, skupivši decu, uskoro napustiše naselje i zamakoše u šumu. Povorka sebara oteže se putićem uzbrdo, prema kapiji na gradu. Vojvotkinja otposla tri glasnika prema Kruševcu da obaveste Stefana i Prijezdu. Gledajući kako jezde na brzim konjima, gospođa se prekrsti: — Ako bog da da ih zateknu tamo! — reče. — Majko, možda će ih sresti na putu? — dobaci Roksana pa, obrativši se Tomi, dodade: — Eto vam kako izgleda u Srbiji! O tome možete izvestiti svoga kralja, ako vam pođe za rukom da iznesete čitavu glavu. — Ne uzbuđuj se, lepa device! — odvrati Toma. — Vitezovo je da ratuje, a kad će poginuti, to stoji u božijoj ruci... Nego, koliko imate ratnika u gradu? — Sedamdeset, i sto dvadeset sebara. — I nas deset — dodade vitez. — Ukupno dvesta. Voda, hrana? Kako s tim stojite? — Imamo dva bunara i hrane za tri meseca. — Onda je sve u redu! — umeša se Slugan. — Borićemo se i izdržati navalu. Za to vreme može se desiti štošta! — Šta, na primer? — nasmejao se Toma. — Može da crkne kamila ili da umre sultan 15. — Ili da zavlada kuga, ili da se desi zemljotres! — dobaci Toma. 25

— Može, sve može! Ali s nama je bog! isprsi se Slugan. — A s Turcima Alah! — dodade Toma. — Videćemo ko će koga po glavi! — Hrabri ste! — nasmeja se devojka. — A šta ćemo ako Turci prođu pored grada i odu dalje? — Samo neka idu — odvrati Slugan. — Nećemo plakati za njima. Ali ako nam svrate u pohode, zažaliće što su zagrizli gradske zidove! Međutim, počeše da pristižu i begunci, većinom ljudi pod oružjem na konjima i pešice. Oni rekoše da su žene i decu poslali u planine, znajući da se Turci skoro uvek drže drumova. Niža vlastela, posednici manjih gospodarstava, sebri težaci i pastiri, iako zastrašeni, ponudiše se vojvotkinji da ih uvrsti među branioce grada. — Gde su Turci? — upita vojvotkinja. — Ostavili smo ih kod Ðunisa i pobegli ovamo. — Koliko ih ima? — Najmanje hiljadu! — odgovori jedan vlastelin. — Svi su na konjima. Gde se sruče, ostaviće za sobom pustoš! Druga grupa begunaca dojuri kao bez duše. Četrdeset konjanika skoro zagušiše gradska vrata. — Bog s vama, ljudi! — viknu vojvotkinja. — Strah vas je izbezumio! — Turci... Turci idu! — zavikaše begunci. — Idu za nama! Samo što nisu stigli... — Kakva veličanstvena slika straha! — reče Toma. — Kao da ih glavom goni Bajazit Munjeviti! — dodade Slugan, pa obrativši se ratnicima zavika: — Ljudi, idemo u susret Turcima! Ko hoće sa mnom? Među ratnicima i sebrima nastade žagor. Predlog im je izgledao preterano smeo. — Viteže — reče vojvotkinja — zar nije ludost sad napustiti grad? — Potrebna su mi samo tri čoveka — odvrati Slugan. — Da vidimo koliko ima Turaka i gde su. Poveo bih svoje ljude, ali ne poznajem kraj. — Dobro! — reče gospođa. — Idite i čuvajte se da vas ne uhvate... — Timotej, Matija, Dodoš! Izlazite iz gomile! Tri sebra izađoše i stadoše ispred Slugana. — Pa, ovaj, mi, eto... Kad baš mora... Poći ćemo... Šta tu ima! Žive nas neće uhvatiti! — stadoše zanovetati sebri. Dadoše im šlemove i dobre konje. — Dodoš zna turski! — dobaci gospođa. — Ushićen sam zbog toga! — odvrati Slugan, obode konja i protera ga kroz širom otvorenu kapiju. Tri sebra krenuše za njim.

26

Glava četvrta

Idući uzvodno desnom obalom Južne Morave, Slugan je posmatrao tri pratioca čudeći se njihovom držanju. Muževni i ponositi, izgledalo je da su srasli sa sedlom. — Sebri ste — reče. — A svako bi rekao da ste pravi ratnici. — Bolji ratnici nego ratari — odgovori Timotej. — Otkako nastade ovo posle Kosova, svako čudo na nas: Turci, razbojnici i Ugri. — I Ugri? — upita Slugan. — Bogme i oni! Pričali su nam ljudi otud iz Gruže da su Ugri gori od Turaka. Ali nama, Srbima, suđeno je da se nosimo sa svakom alom! Sebar poćuta malo pa nastavi: — Bog neka se smiluje duši našeg kneza i neka dodeli bolju sreću mladome Stefanu. On, radi našeg dobra, udari na sebe turski jaram. A moglo mu se da ode u beli svet, da poživi rahat. Zbog njega Turke više i ne napadamo, osim kad oni nas, kao ovo sad, zapodevaju. Onda dočepamo oružje, ia ko koga! Je li tako, braćo! — Tako je! — rekoše Dodoš i Matija. Timotej izvadi iz torbe komad hleba i poče da jede. Na njega se ugledaše i ostala dva sebra. — Nas trojica i na Kosovu smo bili reče Matija — i vratili se u slavu božiju živi i zdravi. Samo što je turska strela izbila oko ovome Dodošu, kao što vidiš. — U poslednje vreme — utače se Dodoš — kao da se malo smirilo, a mi navikli da ratujemo, pa se osećam kao pas na lancu. — Vi bi da ratujete? — reče vitez. — Volimo da nosimo oružje pa bi i da ratujemo. — Protiv Turaka? — Protiv njih osobito. Onda ću vas povesti sa sobom. Ugarski kralj zakleo se na sveto pismo da ne miruje dok ne uništi sve Turke. On će vam i plaćati. — Zar mnogo plaća? — upita Timotej. — Plaćati? Da branimo njegovu zemlju? — reče Matija. — Uz njega branićete i svoju. Sebri se stadoše zgledati. — Nećemo! — rekoše uglas. — Služićemo Stefanu. — Ali on neće rat s Turcima. — Lazareva krv da neće rat s Turcima! — ispreči se Dodoš. — 27

Čeka on samo vreme. Bežaće Turčin ispred njega kao zver! Nego, jesi li video kadgod njegove oči. — Nisam! — Nećeš ih ni videti! U njih se ne da pogledati. Kad staneš pred njegovo lice, spopadne te neka klonulost... Ako izdržiš Stefanov pogled, evo ti sekire pa me udri ušnikom posred glave! More, i vlastela obara oči pred njim. Ali bilo je vreme već da budu oprezniji. Sretoše nove izbeglice. — Ko ste i kuda ćete? — viknu Timotej. — O, Timo, kume! Beži, ako u boga veruješ! Eto Turaka za nama! — dobaci jedan starac jašući na magarcu. — Ej, kum-Proko! — odvrati Timotej. — Opet zlo vreme dočekasmo... Nego pregazite reku iza onog lakta pa u šumu. — To baš i hoćemo! — doviknu starac i ošinu magare. Ovo malo zakasa pa opet pođe hodom. Od žege reka je oplićala, smanjila se u koritu i ostavila po obalama nanose, peščane sprudove i beo, valjkasti šljunak. Četiri konjanika jezdila su uzvodno prebacujući se s obale na obalu i krijući se između žbunova po gustim vrbacima i topoljarima. Putem protutnja još nekoliko begunaca na konjima ostavljajući za sobom oblak prašine. — Na levu obalu! — doviknu Slugan pratiocima. Pregazivši još jednom reku, konjanici utonuše u visoko šipražje. Na putu iza okuke pojaviše se Turci. Bilo ih je svega šest, svi na dobrim konjima. Išli su lagano i oprezno gledajući desno i levo. — Boje se zasede! — reče Timotej. Iz daljine je dopirao žagor, topot konjskih kopita i rika marve. — Ovo im je izvidnica! Lepo će se provesti! prošapta Slugan stavljajući strelu na tetivu. Tri sebra već su zatezala lukove. Turska izvidnica se lagano primicala. Ne odajući glasa od sebe ratnici dođoše na pedesetak koraka od zasede. Četiri tetive prasnuše. Dva Turčina klonuše na sedlima i svališe se na zemlju. Jedan konj, pogođen strelom u grlo, propinjući se i skačući po putu, zbaci sa sebe jahača i kao pomaman jurnu u stranu. Turčin, ne znajući odakle mu preti opasnost, izbezumljen od straha udari na reku, pregazi je i nalete na zasedu. Slugan ga klepnu držalicom od sekire po glavi. — Tako, mladiću! — reče. — Kod nas će ti biti kao na majčinom krilu! Međutim, tri zaostala Turčina okrenuše konje i udariše natrag. Slugan stavi ispred sebe onesveslog zarobljenika. — Napred, sebri! — reče. — Ovaj »jezik« progovoriće u ime cele turske ordije! Kad stigoše do puta koji vodi uz breg prema gradu, gomila turskih 28

konjanika već ih je izdaleka zasipala strelama. Ratnici sa zidova ugledaše Turke. U gradu je sve bilo spremno za odbranu. Vitez Toma i njegovi pratioci izmešaše se sa vlastelom i sebrima hrabreći ih svojim samopouzdanjem. Slugan i vojvotkinja stadoše saslušavati zarobljenika. Ratnik se uz put osvestio, ali, osećajući pod grlom vitežev nož, nije ni pokušavao da se otme. Zarobljeni »Turčin« nije znao turski nego arbanaški. To se doznalo kad mu Slugan prinese žeravicu uz tabane. Međutim, Dodoš je razumeo i taj jezik. Vojvotkinja sa užasom doznade da napadači pripadaju ozloglašenom Arbanasu Dimitriju Jonimi 16. — Otkud čak ovde da stignu prokletnici! — uzviknu gospođa pa se okrenu Dodošu: — Pitaj ga ko im je starešina. — Starešina im je Husein Anadolac, koga je zapovednik Skadra poslao da goni po Srbiji razbojničke družine — prevede Dodoš. Slugan i vojvotkinja s olakšanjem uvideše da nemaju posla s carskim Turcima. — Nisu carski — reče stara gospođa — ali sam čula za njih da su krvoločni kao divlje zveri. I baš njih je turski namesnik u Skadru poslao da gone razbojnike! Napadači su nagrnuli u naselje ispod grada. Jedni su hvatali kokoške i jurili prasad, drugi palili stogove sena i slame, treći su vezivali zarobljene sebre koje su uz put pohvatali. Na nekoliko dugačkih konopaca bilo ih je povezano preko dve stotine. Uskoro počeše da izbijaju dimovi iz koliba i daščara. Ratnici i sebri, škrgućući zubima od besa, gledali su sa zidova grada kako vatra proždire njihovu zlehudu imovinu. Roksana je stajala pored Tome. Sa suzama u očima i kršeći ruke obrati se vitezu: — Zar će ovaj zločin ostati nekažnjen? Toma je uhvati za ruku: — Lepa gospo — reče — razbojnici će svojom krvlju iskupiti zločin. Još danas ćeš videti šta mogu vitezovi plemenitog kralja Sigismunda! — Moja zahvalnost neće biti manja od vaše hrabrosti. Vitez oseti kako mu srce jače zakuca. Smešeći se reče: — Iz tvojih očiju izbija plemenitost kakvu dosad nisam video. — Šta je moja prostota prema divnim gospođama tamo u Budimu! — odvrati devojka crveneći. — Mile su mi tvoje reči i viteško ponašanje, ali, molim te, neka tvoja naklonost prema meni bude prolazna. Osim poštovanja koje je vitezu urođeno prema ženi, ja od tebe ne očekujem ništa! — Učiniću sve što hoćeš! — vatreno odgovori Toma. — Reci svoju 29

želju! Devojka obori glavu: — Moja želja je jednostavna, ali za mene mnogo znači: Srbin si i molim te da to ostaneš do kraja života. — Ovi »Turci« uopšte nisu Turci! — reče Slugan prilazeći im. — Nego? — prenu se Toma. — Arbanasi. Razbojnici Bajazitovog vazala Dimitrija Jonime. — Hvala bogu! — odvrati devojka. Podne je prevalilo a napadači nisu ni pomišljali da jurišaju na grad. — Palikuće i lopovi! — reče Slugan brišući rukavom znojavo lice. — Uzalud nas prži sunce i bije jara od ugrejanih zidova. Oklop mi se zagrejao... Osećam da se kuvam na tihoj vatri. Savetujući se s vojvotkinjom odlučiše da na zidovima ostane mali broj ratnika, dovoljan da motri na pokrete napadača. Ostali se povukoše u hladovinu. Podalje od naselja, koje se pretvori u pepeo, napadači su se ulogorili. Jedni su se izležavali u hladu ispod brestova, drugi se kupali u reci, treći se kockali, a ostali, goneći konje ispred sebe, otumaraše nizvodno obalom reke. Užagrenih očiju od uzbuđenja gledao je Toma protivnički tabor. — Mnogo ih je! — reče Slugan kao da pogađa njegove misli. — Koliko su sigurni u svoju snagu, nisu nas čak ni opkolili! Možda čekaju da nas strah nagna da napustimo grad? — Da, potpuno su sigurni! — odvrati Toma. — Zbog toga ćemo ih noćas iznenaditi. — Ako oni ne iznenade nas predveče! — Onda ćemo ih se sa zidova namlatiti do mile volje. Ratnici i sebri u gradu dobili su ubojne sekire. — Divota! — trljajući ruke odvrati Slugan. — A kad misliš da će otpočeti vašar? — Noćas, svakako! — Šta je, momci? — priđe im vojvotkinja. — Naši gosti baš planduju u hladovini? Ne misle da nas napadnu? — Napašćemo mi njih! Noćas ćemo napraviti prepad — reče Toma. — To je ludost! Sa sebrima i dobeglom vlastelom nemamo u gradu više od četiri stotine ljudi. Ne želim da ostanem bez odbrane. — Nama je dosta i polovina — dobaci Slugan. Gospođa se zamisli: — Znam ja — reče — da je vama, vitezovima, pamet u pesnici. Plahoviti ste i nestrpljivi. I moj Prijezda je takav... Naposletku, idite! Napravite prepad ako vam se ljudi dobrovoljno jave. Za prepad se prijavilo sto osamdeset ratnika. — Izići ćemo na malu kapiju u vreme treće smene straže — reče 30

Toma. — Ponećemo samo noževe i sekire. Krenućemo pešice niz stazu, jedan za drugim, a onda juriš. — Pobogu, ljudi — uzviknu Roksana — njih je pet puta više! Svi ćete izginuti. Ratnici su netremice gledali u mladog viteza, a on naglašavajući svaku reč dobaci: — Da se ne bismo u mraku između sebe klali, poklič će nam biti »brojanice-nož«. — Brojanice-nož! — ponoviše ratnici. — A sad — reče Slugan — da li je majka rodila nekoga od vas sa dve glave, da jedna prežali i u prvi mrak siđe niz breg i izvidi gde su im straže? — Ja ću poći — javi se Dodoš. — I ja... I ja... — začu se još nekoliko glasova. — Onda, s božijom pomoći — reče Toma. — Samo Dodoš i Matija! — viknu vojvotkinja. — Oni su najveštiji u tom poslu, jer su nekad pripadali razbojničkoj družini Teodosa Mukotrpnog. — Bilo pa prošlo! — odmahnu rukom Matija. — Ubijali ste! — umeša se Roksana. — Ne poričemo — odvrati Dodoš. — Ali nas je Teodos redovno ispovedao i čistio nas od grehova. On je božiji čovek! U neprijateljskom taboru počele su da odjekuju sekire i čulo se stropoštavanje drveta. — Prave opsadne mašine! — reče Slugan. — Izgleda da napad na grad neće izvršiti pre sutrašnjeg dana. Mrak se naglo spuštao. U protivničkom taboru vatre su postajale svetlije. Otud se čula pesma, pijana i raskalašna. Zatreštaše gočevi i zurle. Turci i Arbanasi otpočinjali su veselje. Oko najveće vatre igralo je kolo. Izdužene senke ljudi poigravale su. Dozivanje, podvikivanje ljudi, vrisak žena i grohotan smeh odjekivali su u noći. Dim mnogih vatri visio je nad ravnicom između dve reke. Ratnici i sebri na zidovima tiho su razgovarali motreći niz bedem. Osim buktinje na visokoj kuli sve je bilo u mraku. Činilo se da je grad utonuo u san. Dodoš i Matija šmugnuše na mala vrata i krenuše niz brdo između gustih žbunova. Prikradajući se, uskoro začuše razgovor. Stražari su govorili turskim jezikom. Sebri, vukući se po zemlji, od žbuna do žbuna, približavali su se mestu odakle su dopirali glasovi. Dodoš lagano razmače grančice na žbunu iza koga je ležao. Nekoliko koraka udaljeni sedeli su na jednoj kladi stražari. Dve siluete crnele su se u mraku. Sebar razabra reči: — Grad ima slabu posadu reče jedan stražar. — Begunci koji su se 31

ispred nas sklanjali uvećali su strah kod branilaca. — Eh — odvrati drugi — naš efendija više voli da se poigrava sa seljačkim ženama i devojkama nego da napada na grad. Pre sutrašnjeg popodneva neće biti Juriša. — Neće — reče prvi stražar pa dodade: — Sreća je što Stefan, srpski knez, nije u Kruševcu. Zlo bi, bogme, bilo kad bi nas on napao! Naš gazi je obavešten od uhoda da je Juče napustio grad i s vojskom otišao na jug. Da smo se sreli s njim, Alaha mi, bilo bi krvi i mrtvih glava. — Nema smene! — odvrati drugi stražar zevajući. — Oči mi se sklapaju od umora. Dodoš uštinu Matiju za mišicu i šapnu mu na uho: — Ti desnog, ja levog! Sebri iskočiše iza žbuna i u dva skoka nađoše se ispred stražara. — Alah! — dreknu jedan i umuče. Drugi zakrklja i pade na leđa. Dodoš i Matija odvukoše leševe i skloniše ih iza žbunja. Onda pođoše stazom uzbrdo i uskoro se nađoše u gradu. Vojvotkinja se lupi šakom po čelu kad doznade da je Stefan napustio Kruševac. — I moj Prijezda je otišao s njim! — reče. — Neka nam je bog na pomoći! Toma i Slugan, doznavši da su stražari uklonjeni, odlučiše da ne čekaju ponoć. Oni skupiše dobrovoljce i uskoro, jedan za drugim, ratnici se spustiše niz stazu. U podnožju brega podeliše se u tri grupe: prvu je predvodio Toma, drugu Matija, a treću Dodoš. — Ko udara prvi? — upita Slugan. — Svi u isti mah! — odvrati Toma. Matija zagazi u reku, njegovi drugovi za njim; Dodoš okrete desno, podnožjem brega, a Toma pođe prema izgorelom naselju. Krećući se pobauljke u pravcu najveće vatre u taboru, Tomina grupa je lagano odmicala. — Čekaj! — prošapta Slugan hvatajući Tomu za ruku. — Čujem korake... — Zemlji... Zemlji! — tiho se prenese od usta do usta. Prema svetlosti vatre ocrtavalo se šest turskih ratnika. To su stražari koji su pošli da izvrše smenu pod bedemom. Idući bezbrižno, skoro nagaziše na Tomu i Slugana. Za trenutak nastade komešanje. Nekoliko krikova odjeknuše, ali ih zaglušiše gočevi i zurle. Vitez i njegovi pratioci produžiše put. U taboru napadača vreva je počela da se stišava. Sa sedlima ispod glave i pokriveni ćebadima i ogrtačima neki ratnici su uveliko spavali ispod drveća. Samo kod najveće vatre još je vrelo. Tu su se, nataknuta na ražnjeve, pekla dva vola. Odatle se neprekidno čulo udaranje u goč i pištanje zurle. Vođa napadačke horde Husein Anadolac, koščata ljudina, 32

za glavu viši među najvišima, izdirao se na svoje ljude izdajući im naređenja. Međutim suprotno od grada, s druge strane reke, začu se graja, zveket oružja, povici i zapomaganje. Matija sa svojom grupom naišao je na mesto gde su Turci smestili zarobljene sebre. Kivni na napadače, Matija i njegovi ratnici napraviše strahoviti pokolj. Najpre poubijaše stražare, onda navališe na pospane i bunovne Turke i Arbanase, mnoge pobiše, ostale nateraše u bekstvo. Prepad je bio toliko neočekivan da mnogi popadaše pod udarcima noževa i sekira pre nego što se setiše da dohvate oružje. Dve stotine sebara, svi oslobođeni od veza, dočepaše razbacano oružje, drvlje i kamenje koje im je bilo na dohvat i kao pomamni jurnuše u gomilu Turaka. — Brojanice-nož... Brojanice-nož! — odjekivalo je po bojištu. Gomile Turaka i Arbanasa, bežeći naleteše na Dodoša, druge pognaše Toma i Slugan. Oslobođeni sebri kidisali su kao divlje zveri i probijali se kroz gomilu neprijatelja. Oni se probiše kroz tabor i upadoše u kotlinu gde su Dodoševi ratnici dočekivali begunce. Prema svetlosti vatre Toma ugleda zapovednika horde. Husein Anadolac, držeći golu sablju u desnoj ruci a u levoj topuz, vikao je na sav glas. Oko njega se okupilo preko stotinu ratnika, sad već pribranih i ornih za borbu. Ta grupa je davala žestok otpor. Toma napade turskog zapovednika. Dočekujući sekiru na topuz i odbijajući udarce, Husein je vitlao sabljom oko viteževe glave. Slugan se uveliko borio s njegovim štitonošom. Ostali sebri i ratnici iz grada napadali su svom žestinom na turski ubojni red. Iako bez šlema i oklopa, Turčin se vešto branio. Njegova sablja nekoliko puta okrznu mladog viteza, a udarac topuza zveknu o šlem. Toma se povede i umalo ne pade. Ali udarac, dat iskosa, izgubio je snagu. Ratnici, tukući se i goneći jedni druge, izgaziše vatru i borba se nastavi u mraku. Gušanje, jauci i bežanje stvoriše zabunu. Međutim, turski ratnici koji su se u početku razbežali pohrliše prema mestu gde su se najviše čuli jauci i zveket oružja. Uskoro je oko Huseina bilo preko tri stotine Turaka. Sebri su žestoko jurišali, ali, obuzeti besom i nedovoljno vešti u rukovanju oružjem, ginuli su na sve strane. Ratnici i Tomini ljudi borili su se ne pomišljajući da se povlače. Odjednom se iznad grada pojavi pun mesec i obasja bojište. — Svi ćemo izginuti! — dreknu Slugan i zadade smrtonosni udarac Huseinovom štitonoši. Onda napade drugog, obori ga i jurnu na trećeg. Toma je iz napada prešao u odbranu. Posečen po licu i desnoj ruci, mladi vitez je s mukom odolevao gorostasnom Azijatu. — Povlačite se prema bregu! povika vitez pa i sam poče da se povlači. 33

Bojište osvetljeno mesečinom bilo je pregledno. Turci i Arbanasi, videći da se broj neprijatelja smanjio, svojski su napadali. Tomi priteče u pomoć Dodoš. Pored njega borilo se dvadesetak ljudi. I Matija se sa svojim odredom provukao. Ali oslobođeni sebri nestali su u noći. Jedni su izginuli boreći se, ostali, dohvativši se puta, razbežali su se po kotlini. Toma je desnom rukom poturao sekiru i odbijao udarce, a u levoj držao rog na usnama i duvao iz sve snage. Davao je znak svojim ljudima da se povlače prema bregu. I ratnici, boreći se, povlačili su se lagano. Ali ko god je okrenuo leđa neprijatelju, ginuo je. Već proređeni ratnici iz grada i sebri brektali su od umora. — Zbijajte se u gomilu! U gomilu! — vikao je Slugan. Jedan Arbanas pritrča Tomi i s leđa ga udari nožem. Ali oklop zveknu a nož se prebi. U isto vreme Dodoševa sekira se spusti na glavu razbojnika. — Brojanice-nož... Brojanice-nož! — još uvek se čulo na bojištu. Turci i Arbanasi, već sigurni u svoju pobedu, napadali su svom snagom. Svrstani u ubojni red, zadavali su precizne udarce i stopu po stopu potiskivali protivnike. Toma i Slugan izgubiše nadu na spasenje. Na bojištu su se sve češće čuli povici: — U ime Hrista spasa! Osvetite me, braćo! Dodoš, Matija i Timotej najviše su jada zadavali protivniku. Nagi do pojasa, sa razbarušenom kosom i bradom i isprskani krvlju, upadali su u guste redove Turaka zadajući sekirama strahovite udarce. — Sebri braćo — vikao je Timotej — skupo prodajte svoje glave! Odjednom u kotlini pisnu truba. Na putu se pojavi zbijena četa konjanika. Osvetljeni mesečinom, videli su se kao na dlanu. Napred je jezdio vitez u sjajnom oklopu, bez šlema na glavi. Duga kosa pala mu je u uvojcima po ramenima. Vitez izdade svojima kratko naređenje, spusti koplje konju između ušiju i jurnu u metež. Njegovi pratioci potekoše za njim. Na ravnici između dve reke nastade kovitlanje. Preneraženi glasovi zaparaše noć. Horda Turaka i Arbanasa zdruzgana je. — Ako ovo nije bila pomoć u pravi čas, onda smo mi najnezahvalniji ljudi! — reče Slugan, dižući se iza žbuna između ratnika i sebara koji su se sklonili ispred navale vitezova. — Stefan... Stefan! Naš gospodar Stefan! — zagrajaše sebri.

34

Glava peta

Na zidovima grada plamtele su buktinje u znak pobede, a u čast i slavu kneza Stefana i vojvode Prijezde, gospodara Stalaća. Ratnici i sebri vraćali su se u grad stazom između žbunova i prolazili kroz malu kapiju. Slugan ih je prebrojavao prema svetlosti buktinje. Od sto osamdeset ljudi vratilo se sedamdeset i dva čoveka. Izranjavljeni, krvavi i s groznicom u očima, izgledali su kao razbijeno krdo. Vojvotkinja i Roksana prihvatiše ih svesrdno. Sluge se ustumaraše donoseći ubruse i vedrice s vodom da ranjenicima ispiraju rane. Jedan stari sebar, najčuveniji ranar u tom kraju, spremao je meleme i kuvane trave u ulju. Roksana pritrča Tomi. Na lepom licu mladog viteza zjapila je rana na kojoj se zgrušala krv. I desna ruka bila mu je posečena. Devojka i Slugan odvedoše ranjenog viteza u ložnicu, skidoše mu oklop i staviše ga na postelju. Ispirajući mu ranu hladnom vodom i zapajajući ga vinom, Roksana je govorila: — Vaše junaštvo u pesmu će ući. Dostojni ste vitezova poginulih na Kosovu. — Stefan... Stefan! — šaputao je Toma. — Kakav vitez! Kakva snaga! Bez njega bismo svi izginuli! — Gromovnik! Pravi gromovnik! — dodade Slugan. — Svojim sam očima gledao kako se ispred njega razmiču turski redovi i beže u strmoglav. Uleteo je u gomilu neprijatelja kao kobac među čvorke. — Vaš podvig nije manji! — reče Roksana. Posle bitke Stefan, Radič i Mihailo, predvođeni Prijezdom, uđoše u grad. Njihova vojska, oko tri stotine oklopnika, ostala je u kotlini, utaborila se i spremila da tu prenoći. Stara vojvotkinja plačući je grlila četiri viteza. — Bog vas je poslao! — reče. — Šta bi bilo od nas da niste stigli na vreme! — Juče u podne pošli smo iz Kruševca — odvrati Prijezda. — Uz put smo naišli na sebre koji su bežali desno i levo ispred razbojničke horde. Doznali smo da su Turci i Arbanasi napali grad Bolvan. Nisu ga zauzeli, ali su opustošili ceo kraj. Begunci nam rekoše da su napadači krenuli niz Moravu. — Morali smo njihovim tragom — dodade Stefan. — Izgubili smo u 35

vremenu, ali u dobri čas. Vuk nas očekuje u Prištini. — Stefane, bog te blagoslovio! — reče vojvotkinja. — I tebe i tvoj dom! — odvrati vitez pa se okrete sebrima koji su užagrenim očima od zahvalnosti i divljenja gledali u njega: — Sebri, težaci i pastiri... vama je pričinjena najveća šteta: izgubili ste mnoge drugove u bici i spaljeno vam je naselje. Dole u ravnici između dve reke leže gomile pljačkaša. Sutra zorom pokupite njihovu opremu, novac i oružje, a mrtve pokopajte. Imaćete dobar plen. Osmehnuvši se, vitez dodade: — To vam je nagrada za izgorelo naselje, a mrtve drugove niko vam ne može nadoknaditi. Čitajte molitve za pokoj njihovih duša. — Živeo Stefan! Živeo naš otac! — zagrajaše sebri. Štitonoša mu je skinuo oklop i narukvice. Stefan je tada imao dvadeset i tri godine. Njegovo stasito i gipko telo odavalo je otmenost. Lice mu je bilo bledunjavo, nos pravilan. Oko usta lebdeo mu je osmejak. Ispod izvijenih obrva bleskala su dva krupna oka kestenjaste boje. Vitez je imao oči iz kojih je zračilo poštenje, dostojanstvo i odvažnost. U to vreme plemići i sebri su pričali da najodvažniji i najdrskiji vitezovi obaraju pogled pred Stefanom. Tanki, mladićki brkovi i mekana brada, tek uobličena, dopunjavali su lepotu njegova lica. Prijezda, Radič i Mihailo, iako mladi, bili su vitezovi na glasu i Stefanovi pratioci i prijatelji. Stari ratnici koji su preživeli Kosovo, onemoćali od napora i rana, i dotrajavali život, plačući su govorili: — Pod turskom sekirom pala je gorostasna šuma, ali gle, iz panjeva izbijaju izdanci! Raste nova gora, gusta i bujna. Nju neće niko oboriti! Prijezda je bio dežmekast vitez, plah i hrabar do bezumlja. Radič i Mihailo imali su nadimak »krstaši« jer su nosili mačeve nasleđene od dedova koji su se nekad, uz zapadne vitezove, borili za veru i Hristov grob. Mladi i naočiti, bili su poznati kao nenadmašni borci na maču, koplju i ubojnoj sekiri. Te noći, u toku borbe, Radič se sukobio s Huseinom Anadolcem, vođom napadača, oborio ga udarcem mača pljoštimice po glavi i zarobio. U prostranoj trpezariji, posle večere, vojvotkinja stade hvaliti Tomu i Slugana: — Jutros došli iz bela sveta, a noćas napraviše prepad na Turke i Arbanase. Kakvi divni mladići! Kakvi junaci! — Odakle su došli? — upita Prijezda. — Iz Ugarske. Služe kralja Sigismunda. Pravi vitezovi, riteri. Onaj glavni zove se Toma od Rascije. Ima na štitu oznaku brojanice i nož. Drugi, njegov prijatelj, Ivan Slugan, kaže da je neki njegov predak dvorio cara Dušana. Na njegovom štitu je naslikan gavran na crvenom pozađu. 36

— Da li je teško ranjen? — upita Stefan. — Ne verujem. Dobio je posekotine po obrazu i desnoj ruci. — Ako je došao da diže bunu protiv Turaka, baciću ga u tamnicu — reče Prijezda. — U tamnicu ga nećeš baciti, sinko! — odvrati vojvotkinja. — Dok sam ja živa, niko neće pokazivati prstom na ovaj grad i za njegove gospodare govoriti da su nezahvalni i da ne poštuju zakon gostoprimstva. — Još nismo čestito ni odahnuli od pogibije na Kosovu, a te evropske ale guraju nas pod turski mač! — dobaci Prijezda pa dodade: — Samo slepac ne vidi da sad nije vreme da se s Bajazitom ratuje. — Gospodaru! — doviknu jedan sluga s vrata. — Vođa pljačkaša, Husein Anadolac, osvestio se i traži da jede. — Daću ja njemu! — planu Prijezda. — Osam dana hleba i vode neće okusiti! Stefan mu stavi ruku na rame: — Polako, brate! — reče. — Treba s njim razgovarati. Još ne znamo ni ko ga je poslao da vrši pljačkanje i ubijanje, ni odakle. Obrativši se sluzi, reče: — Dovedi ga! Uskoro u odaju uđe Husein, kosooki Anadolac, snažna ljudina, kukasta nosa i očiju kao u grabljivice. Tanki brkovi i retka bradica pravili su crni venčić oko njegovih debelih usana. Ratnik stade nasred odaje raskrečivši noge. Iz žutih beonjača izbijala mu je zloba. Četiri stražara sa isukanim mačevima smesta ga zaokružiše. Prijezda iskapi jedan poveliki pehar s vinom i priđe sužnju: — Psino! — reče. — Ko te je poslao da napadaš moj grad? Anadolac iskrivi usta u prezrivi osmeh. — Zmijo azijatska! — škrgutnu zubima vojvoda. — Konjima ću te raskinuti! Ovakvog đavola u životu nisam video! Gleda me kao da sam ja njegov rob! — Moj Prijezda! — dobaci vojvotkinja. — Tvoja plahovitost najposle će te oterati u propast! Zar ne vidiš da taj čovek ne zna srpski! Prijezda se lupi šakama po čelu: — Istina je! Ne zna srpski! — reče. — Privedite Turčina bliže! — doviknu Stefan slugama. — Zašto si doveo svoje ratnike u Srbiju? — upita ga na turskom jeziku. — Je li te ko poslao, ili si samovoljno digao vojsku protiv nas? — Ja sam jeničer17 — odvrati Turčin. — Lažeš! — grmnu Prijezda. — Janičari su pešaci! Vi ste došli na konjima. — Moji ratnici služe padišaha Bajazita Munjevitog, pogađaju njegove želje i ispunjavaju ih. Zbog toga nam je dozvoljeno sve. Tako 37

kažu. — Ko kaže? — Šahin, zapovednik Skadra. On nas je poslao da uništavamo razbojničke družine po Srbiji, jer je obavešten da su se počele skupljati da udare na carske Turke. Gonimo ih u slavu sultana! Husein, obarajući pogled i gledajući nekud ustranu, stade se premeštati s noge na nogu. — Emir Šahin — nastavi — pouzdano zna da je to istina, jer je obavešten od uhoda hrišćana... Moj pravi gospodar je Dimitrije Jonima, slavni ratnik. Njega je otac Mletačke Republike bogato ucenio — ponosno završi Turčin. Stefan se obrati vitezovima: — Ratnik pripada razbojničkoj družini Dimitrija Jonime... Možda će dati bog da se jednom sretnem s njim! Šahin, zapovednik Skadra, naredio je, ili dozvolio, tome vitezu da pošalje svoje ratnike kojima je dozvoljeno sve, jer se računaju kao janičari 18, da uništavaju razbojničke družine po Srbiji. Obrativši se sužnju, Stefan reče: — Da li Šahin zna da i ja postojim na ovome svetu? — To nam nije rekao! — odvrati Turčin gledajući ustranu. — Lepo! A da li vam je naredio da palite naselja, da ubijate i robite mirne sebre, da otimate devojke i da napadate na gradove? — Nije, ali to se podrazumeva! Stefanovo lice postade bleđe, usne mu se zategoše a iz očiju blesnu odsjaj od koga vitezove podiđoše žmarci. Dobro su oni znali šta taj pogled znači. Prepade se i Turčin pa promuca: — Alah je iznad nas. Njegova volja je naša sudbina! Stefan otpi vina iz pehara i, donekle smiren, prevede vitezovima Huseinove reči: — Jasno! — planu Mihailo. Gomila razbojnika Dimitrija Jonime! I to se radi pod pokroviteljstvom carevog namesnika u Skadru! Šahin... Šahin! — vajkao se Stefan. — Njegova zapovest, a izdavao mi a; za prijatelja! Prijezda, već pijan, zakoluta očima, ispi pehar i tresnu njim o sto: — Ko traži prijatelje među Turcima i gore će dočekati! — reče. Zaprepašćeni vitezovi upreše pogled u Stefana. Ali na licu mladog kneza ne pokaza se ni senka gneva. On uze komadić hleba sa stola, umoči ga u pehar s vinom i stavi u usta. Onda se obrati slugama: — Koliko ima zarobljenih razbojnika? — Svega četrnaest. — Stavite im okove. I ovoga odvedite i bacite ga u tamnicu. Sluge izvedoše sužnja, a Stefan se obrati Prijezdi: — Ljubazni moj! Junaštvo je velika vrlina, ali ima prilika kad je 38

pamet veća i potrebnija. Da li si razumeo? — Jesam! — reče vojvoda. — Ali vode i hleba neću okusiti dokle ovog razbojnika ne vidim na konopcu! — Ne! — odvrati Stefan. — Na konopac će Šahin i Dimitrije Jonima, a ovoga ćemo poslati na dar sultanu Bajazitu. Tri viteza zažagoriše odobravajući. Prijezda skoči i poljubi Stefana: — Oprosti! — reče. — Lud sam i neobuzdan! Turci... Turci... Kao mora pritiskuju mi dušu! — Možda će doći vreme kad će i za mora prestati! — zamišljeno reče knez, pa dodade: — Prijezda, pošao si sa mnom i ići ćeš do kraja! Ali ako želiš sad da biješ Turke, Vuk Branković jedva će te dočekati. Mladi knez poćuta neko vreme gledajući iznad glava svojih prijatelja: — Onima na Kosovu ne zavidite! — reče. — Ne zavidim im ni ja. Izginuli su kao junaci. Ali sad je veće junaštvo živeti! Živeti i izdržati... Zar ne uviđate: mi nosimo krst na svojim plećima, Golgota je na domaku, a vaskrs ko zna kad će doći! Za stolom zavlada mrtva tišina. — Stefane sine! — plačući reče stara vojvotkinja. — Zar niotkud spasa? Stefan ne odgovori. I vitezove spopade tuga. Niz lice plavokosog Mihaila slivale su se suze. Prijezda je glasno plakao. U odaju uđoše Roksana, Toma i Slugan. — Stefane, Prijezda... predstavljam vam dva velika junaka! — reče devojka. — Oni su noćas pokazali kako se treba časno boriti. Ranjeni vitez je Toma od Rascije, a ovo je njegov drug i štitonoša Ivan Slugan. Vitezovi za stolom ljubazno pozdraviše dva mlada ratnika, dadoše im mesto i staviše pehare ispred njih. — Znam kome pripadate, zašto ste došli u Srbiju i kakav ste podvig učinili! — reče Stefan. — Zahvaljujem vam, mladići! — dobaci Prijezda. — Borili ste se valjano. Nudim vam svoje prijateljstvo i kapije na mom gradu za vas će uvek biti otvorene. Toma uzbuđenim glasom odgovori: — Za nas je takvo prijateljstvo velika čast. Tamo u Ugarskoj, na dvoru moga kralja, takva četiri viteza zablistala bi lepotom i viteškim vrlinama. Jer vaše osobine upotpunjavaju dostojanstvo kojim se s pravom diči svaki valjani vitez. — Kako lepo rečeno! — s oduševljenjem dobaci stara vojvotkinja. — Lepo doista! — reče Mihailo. — Riteri na zapadu žive za ljubav, junaštvo i lepu reč. — Najlepše i najuzvišenije reče vojvotkinja. Ona je s ponosom 39

smatrala da je Toma njen pronalazak. Roksana se smešila. Njene sjajne oči pokazivale su beskrajnu radost. Vitezovi pozdraviše i Slugana, a on im uzvrati na čudan način: — Vitezovi koji su dvorili cara Dušana — reče — dali su mome dedi nadimak Slugan. Ali u toku vremena nadimak se pretvorio u ime. Moj otac ga je nosio, nosim ga i ja. Moji preci nosili su na štitu gavrana. Iz poštovanja prema njima ne pristoji se da se te oznake odreknem. I neću se odreći sve dok mi jedan vladar pun dostojanstva, pred čijim se vrlinama klanjam, ne naredi da nedostojno ime zamenim i ružnu pticu na svome štitu premažem. Molio sam kralja Sigismunda da to učini. On se nasmejao i dao mi deset zlatnika. To je bilo u Budimu pre godinu dana... Gospodo vitezovi, moje ims ne sadrži u sebi trunke časti, a gavran nikome nije doneo sreću! — I šta sad želiš? — upita Stefan. — Šta želim? Nateraj me da se odreknem nedostojnog imena i ptice koja nosi kob! — Ja ti nisam gospodar — odvrati knez — i ne želim da to budem dokle god živi i vlada kralj Sigismund. Neka ti on, mesto zlatnika, dodeli novo ime i oznaku na štitu. Stefan se obrati Tomi. — Tvoj kralj sprema vojsku protiv Turaka. Verovatno znaš da sam ja Bajazitov vazal i nije zgodno da vrbuješ naše ljude za svoga kralja. Toma je ćutao. — Turcima je dovoljan bilo kakav povod pa da nas napadnu — produži knez. — Danas su izmislili razbojničke družine u Srbiji, sutra će reći da se naši sebri i niža vlastela spremaju da pređu Ugrima. — Razumem, shvatam! — odvrati Toma. — Otići ću samo do Prištine, do Vuka Brankovića. — Je li to želja tvoga kralja? — Jeste. Imam pismo za toga viteza. — Pismo? — namršti se Stefan. — Da li znaš šta te čeka ako Turci nađu kod tebe pismo ? — Znam: smrt na mukama. U odaji za trenutak nastade tišina. Onda Stefan, naglašavajući svaku reč, produži. — Zabranjujem ti da u mojoj zemlji vrbuješ sebre. Ako ti se koji vitez priključi, proglasiću ga za izdajnika i uceniti njegovu glavu... Vuk Branković nije turski vazal. U njegovu pokrajinu možeš otići, ali ti savetujem da se što pre vratiš svome kralju za koga te vezuje zakletva i viteška reč. Vraćaj se, mladiću, u svoje jato, jer se približava vreme kad niko neće biti siguran za svoj život. — Ja sam Srbin! — reče Toma. — Služim svome narodu kako najbolje znam i umem. 40

Stefan se osmehnu: — Dokle god svaki misli da je najbolje ono što on radi, neće ova zemlja procvetati. I naši očevi tako su mislili pa su doživeli najpre Maricu, pa onda Kosovo. Ako dođe i treći poraz, od nas neće ostati ništa! Sigismund želi naše prijateljstvo, jer hoće da od Srbije stvori bedem protiv Turaka, a Bajazit želi Dunav i osiguran put za Evropu. Obojica se otimaju za naše prijateljstvo. A mi, doterali smo dotle da smo se morali opredeliti za Bajazita Ako ga izdamo, proći ćemo kao kralj Šišman i trnovska Bugarska... Tako stoji stvar za sada! — Za sada? Dokle? — upita Prijezda. — To bog zna... Čekaćemo... Čekaćemo svoj trenutak. Svaki čovek ima u životu svoj trenutak. Ako ga oseta i iskoristi, uspeh mu je osiguran. Tako i narod. Prenagljenost može biti isto tako ubitačna kao i zakašnjenje... I jedno i drugo nosi promašaj koji obično postaje koban... Ali, dobri moji, sutra zorom krećemo za Prištinu... Plemeniti Tomo, ako želiš, možeš poći s nama. Bićeš bezbedniji. Toma ustade hoteći da se zahvali ali se povede i pade. Za trenutak se svi uzbuniše. Radič pritrča onesveslom mladiću i stavi mu ruku na srce. — Povratiće se — reče. — Izgubio je mnogo krvi. Ivan i Roksana, uz pomoć dvojice slugu, poneše ranjenog viteza u ložnicu. Ostali, opraštajući se, napustiše odaju i pođoše na počinak.

41

Glava šesta

Sutradan u zoru vitezovi su bili na konjima. Oprostivši se sa starom vojvotkinjom i Roksanom, izađoše kroz veliku kapiju i spustiše se u kotlinu, gde su ih oklopnici, spremni za put, očekivali. Kad se povorka vitezova oteže putem, uzvodno duž Morave, sebri navališe da izlaze iz grada, sjuriše se niz padinu brda i odmah stadoše pretresati leševe razbojnika, skidati s njih odela i obuću, skupljati razbacano oružje i hvatati konje koji su pasli na obalama reke. Po naređenju Stefanovu, Timotej, Matija i Dodoš odmah stadoše među svojima i sebrima koji su dan ranije dobegli u grad odabirati najjače i najhrabrije. Skupivši stotinu, dadoše im opremu, oružje i konje koje su pohvatali, pa uskoro i oni krenuše za vitezovima. Toma od Rascije, malaksao i u groznici, ostade u postelji pod negom Roksane i Slugana. Idući putem uzvodno i ne štedeći konje, oklopnici Stefanovi sutradan po podne stigoše u Prištinu. Vuk Branković, već čovek u godinama, ali stamen i prkosan, s natuštenim obrvama i naboranim licem, bio je sa celom svojom porodicom u Prištini. Neprekidna opasnost od Turaka nije zastrašila viteza, niti ga je nagnala da beži u Dubrovnik, gde mu je opstanak bio osiguran19. Uz njega su stalno bili žena Mara i sinovi Grgur, Ðurađ i Lazar. U Prištinu je tada došla i kneginja Milica, sad već kaluđerica Jevgenija. Obaveštena da Vuk i Stefan treba da se nađu i znajući koliku važnost ima taj sastanak. Milica je došla u Prištinu. Zaklonivši svoju glavu kaluđerskom kukuljicom, ušla je u polumračnu odaju u jednoj kuli i iz nje nije izlazila. Mara se plačući baci u zagrljaj Stefanu: — Brate, u kakvom vremenu živimo! Čemu ovo vodi i šta ćemo još dočekati? Vuk skuplja vojsku i sprema se da ratuje s Bajazitom. Ima li nade da se iz ovog čuda izbije na čistinu? — Nema, zasad nema! — sleže Stefan ramenima. — Vuk me je pozvao da mu se priključim i da s njim vodim neiskrene razgovore i mračne poslove, a ja sam došao da ga savetujem da se toga okane i da tebe i vaša tri sina što pre odvede u Dubrovnik. Jer njegova borba s Turcima je ludost! — Jeste, jeste! Svi to osećamo! — zajeca Mara. — Preklinjem te, 42

nagovori ga da napusti Prištinu! Priština je tada bila puna svakojakog sveta. Odnekud su dolazili vlasteoski posednici koji su se divili Vuku Brankoviću, zavisili od njega i bojali ga se. Njihove sluge, seljaci i robovi, vrveli su po gradu, pijančili po krčmama, svađali se i tukli. U sparnim letnjim noćima spavali su na goloj zemlji. Pojaviše se i nekakvi vitezovi, zapušteni, surova izgleda i varvarska ponašanja. Na prostranom polju izvan grada bili su postavljeni šatori. Mada je tu vrvelo od vojske, konjanika i pešaka, nije bilo uobičajene larme, pesme i svirke. Sa lica tih ratnika izbijalo je nespokojstvo i strah. Izgledalo je da svakog trenutka očekuju napad. Vest da je Bajazit Munjeviti opustošio Trnovsku Bugarsku i pogubio kralja Šišmana kao nevernog vazala 20 brzo se pronela kroz Srbiju i unela nespokojstvo u svačije srce. Ta na brzinu skupljena vojska slegla se na polju u blizini Prištine, a niko nije znao zašto je tu. Namere Vuka Brankovića bile su nedokučive pa je zbog toga duh straha lebdeo i u gradu i na polju. Vatre su se pušili po taboru. Gomile ratnika i slugu tumarale su i smucale se besposličeći i pronoseći zle slutnje koje su, kazivane od usta do usta, dobijale sve veće razmere, da bi sutradan bile smatrane kao stvarnost. Najveću pometnju izazva vest da se Bajazit sprema da sa celokupnom turskom vojskom upadne u Srbiju. Istoga dana u Prištinu stiže Beluš sa svojom povorkom. Građani, vitezovi i sebri, izmešani sa slugama, nagrnuše da vide novu grupu ratnika. Ali došljaci, obrasli u kosu i bradu i odeveni u rite, kod jednih izazvaše razočaranje, kod drugih smeh. Monah Grigorije Camblak i njegov sabrat pratilac jahali su na mazgama malo izdvojeno iz gomile. Treći begunac iz Bugarske, Konstantin Kostenički, Jezdio je na čelu povorke pored Beluša i Dragutina Levorukog. Sebri od Stalaća stajali su u gomili i žagorili. Odjednom se Dodoš razvika: — Gospode, pomiluj nas! Ne gledao sunca ni videla božijeg ako ono nije Teodos Mukotrpni! — Svega mi na svetu, u pravu si! — reče Matija. — Teodos sa svojom družinom: svi vezani, zarobljeni, pohvatani! — Teodos... Teodos! — zagrajaše sebri. — Eno ih, vezani, pohvatani! Obesiće ih pored nas živih... Samilost sebara sve više je rasla, jer su među njima četrdesetorica bili jataci Teodosa Mukotrpnog i njegovih razbojnika. A Dodoš i Matija nekad su i krv, svoju i tuđu, prolivali boreći se i pljačkajući s njima. — Oslobodićemo ih! — tiho reče Dodoš. — Osloboditi, ali kako? — upita Matija. — Kako? — planu njegov drug. — More, svojim ću rukama zadaviti Vuka Brankovića! 43

— Od toga neće biti ništa! — umeša se Timotej. Teodos i njegovi drugovi, svaki vezan za oblučje sedla svoga konja, jahali su ponosno, okruženi oklopnicima. Teodos baci pogled po sebrima: Gledajte, dobri ljudi, jagnjad božiju! — reče. — Diko naša! — doviknu jedan stari sebar. — Diko naša i ponose naš, ko će nas ispovedati i čitati molitve oproštajne kad tebe obese! — Ćuti, čiča, dok i tebe nije snašlo! — dobaci Sredoje. — Diko naša! — ponovi starac. — Kokoške i jaja smo ti davali! A ti si svojim molitvama gonio od nas boleštine i svakojaka zla! — Svojim sam očima video — dobaci Timotej — kad je Teodos poklonio manastiru Svete Petke srebrni putir i pregršt sitna novca. — Ona, sveta Petka, slava joj! — dodade starac. — Ona je zaštitnica Mukotrpnog, iako je ženska strana. Na jednom doksatu sedeo je Stefan okružen svojim prijateljima. — Eto, šta radi Vuk! — reče Prijezda. — Skuplja razbojnike i sprema se da ih uvrsti u svoju vojsku. Onog Dragutina Levorukog četiri puta sam lično gonio i nije mi pošlo za rukom da mu dohakam... A sad je pod zaštitom Vuka Brankovića. — Eto mu razbojnika, pa neka s njima ratuje! — dodade Mihailo. — Nego, šta će reći na to vlastela i vitezovi oko Brankovića? — Šta će reći? — sleže ramenima Stefan. — Neće reći ništa, jer neće smeti niko ni da zucne protiv Vuka i njegovih odluka. — Nas neće uvući u svoje kolo! reče Radič. Ni mesec dana neće proći a turske uhode javiće Bajazitu šta se ovde radi... Stefane, tebi se čudim! Tvoja poseta Vuku Brankoviću može skupo da te stane. — Može svakako! — odvrati Stefan. Ali, ljubazni moj, ne zaboravi da i ovde žive Srbi! Naša je dužnost da i o njima vodimo računa. Jer zbog ludosti jednog viteza nije pravo da svi stradaju. Bez volje smo ovde došli ali, mislim, u dobri čas, jer vlastela, vitezovi i sebri upiru poglede u nas iako pripadaju drugome. Osećaju da ćemo im mi biti poslednja grana za koju se mogu uhvatiti. Prijatelji moji — nastavi Stefan a suze mu se zablistaše u očima — poplava je na pomolu. Ona će mnoge oboriti i odneti. Ostaće samo najjači... Vitezovima priđe jedan starac sedih vlasi i brkova ali kočoperan. O pojasu mu je visio krstaški mač s balčakom ukrašenim dragim kamenjem. Stefan ustade i poljubi ga u ruku. Prijezda, Radič i Mihailo s poštovanjem se pokloniše starcu. — Ovo je Borovina Vukašinović, slavni vitez, pobratim moga pokojnog oca! — reče Stefan. — Negda slavan — odvrati starac sedajući za sto — a sad potukač. Zlo vreme smo dočekali, sinko! Treći i poslednji udar se približava 21, a mi 44

još uvek ne možemo da se složimo. Došao sam iz Prilepa kao poklisar kralja Marka. Doneo sam poruku da će i Marko i Konstantin doći u Prištinu na savetovanje. Ali šta to vredi! Vuk je neiskren i s njim se ne može ništa početi! — Starac se zamisli, onda se zagleda u Stefana pa nastavi: — Oduvek je takav bio! Još Vukašin i Uglješa s njim su se koškali, a da ne pominjem Lazara i Tvrtka! Naopak je to čovek. On može sa svakim, a s njim niko. Stefan se osmehnu. — Ne smej se, mladiću! — nastavi starac. — Vuk Branković može sa svakim ko ga besprekorno sluša i ko se podvrgne njegovim ćudima... Radič je s naklonošću i poštovanjem posmatrao starca. Najposle reče: — Šta bi po tvome mišljenju, seda starino, trebalo da se radi? — Šta bi trebalo da se radi? — ponovi starac. — Žalosno je što posle toliko stradanja i postavljamo takvo pitanje! Trebalo bi da se složimo. Možda bi nas jednodušnost izvela na pravi put. A ovako, ništa. — Poćutavši malo starac dodade: — Treba svi da se opredelimo za jednu ili drugu stranu: za Turke ili Ugre. A kad dođe pogodno vreme, odbaciti obaveze! — Onda, znači, treba da priđemo Ugrima? — reče Stefan. — Pošto se Vuk otvoreno sprema da ratuje s Turcima, drugo nam ništa ne ostaje. — Tako izgleda! — odvrati Borovina. — Gledajte tu vojsku. Čemu ona ovde i kome treba da služi? Kakva korist se može očekivati od tih ratnika kad ni sami ne znaju zašto su tu i šta treba da preduzmu. To je vojska bez cilja, razbijena. U nju se uvukao strah od opasnosti koja trenutno ne postoji. Starac iskapi pehar vina. Oči mu se za svetleše. Milujući Stefana po talasastoj kosi, reče: Ti si Bajazitov vazal. To moraš i ostati. Po ugovoru si dužan da mu daješ vojsku i da ratuješ uz njega... Spremaj, dakle, vojsku za Bajazita, ali spremaj i drugu za sebe. Turčin ti neće zameriti, jer će smatrati da je i ta vojska namenjena njemu. Skupljaj nižu vlastelu i sebre težake pa i pastire i od njih stvaraj ratnike. Vitezove izbegavaj, jer oni su oholi i samovoljni. Tako ćeš ostati veran vazal, a kod kuće imaćeš vojsku koja će ta dobro poslužiti kad dođe vreme. Imaš i dobre vojskovođe. Tu su Prijezda, Radič, Mihailo i mnogi drugi... I upamti, sinko: o tvrdoglave vitezove oglušuj se. Ova zemlja zbog takvih je mnogo propatila. Tako je govorio stari vitez, Borovina Vukašinović.

45

* Osim nekoliko ljubaznih reči prilikom susreta, Stefan i Vuk nisu započinjali razgovor. Očekivali su da u Prištinu stignu Konstantin Dejanović i kralj Marko Vukašinović, obojica vazali Bajazita Munjevitog. Konstantin i Dragaš, sinovi sevastokratora Dejana i Jevdokije, bili su gospodari prostranih područja oko Kumanova, Velbužda, Kratova, Štipa i Strumice. Oholi i samovoljni vitezovi Dejanovići bili su pretendenti na presto Srbije i Makedonije. Ali to im nije smetalo da budu turski vazali, najpre Murata Prvog, pa onda Bajazita Munjevitog. Dragaš je umro, a Konstantin se borio na strani Turaka na Kosovu polju. Silni i bahata Vuk Branković i Konstantin Dejanović jedini su u to vreme imali titulu »gospodin« 22. Kralj Marko, mada turski vazal, nije se borio protiv hrišćana sve do Bajazita. Titulu kralja imali su samo on i bosanski vladar Tvrtko Prvi. Markove zemlje širile su se između donjega Vardara, Prilepa i Kostura. Ovaj vitez, zbog pravdoljublja i naklonosti prema sebrima, bio je voljena i cenjena ličnost. U to vreme kružio je po Srbiji i Makedoniji srebrni novac s njegovim likom i krstom sa slovenskim natpisom: V HRISTA BOGA BLAGOVJERNI KRALJ MARKO. Južno od Skoplja tada su već bile podignute njegove zadužbine: manastir svetoga Andrije na reci Treski i Markov manastir na reci Sušici. Po tadašnjem običaju, vitezovima se nije žurilo, pa se rok sastanka u Prištini otegao nekoliko dana. Teodosa Mukotrpnog i njegove drugove nisu stavili u okove, ali su ih zatvorili u tamnicu i dobro čuvali.

* Bledunjava svetlost jedva je prodirala kroz uzani otvor na zidu. Teodos je, krsteći se, mrmljao molitve pomešane s kletvama. Njegovi drugovi, osim Spasenije, spavali su mrtvim snom. Suvonjavi mladić sedeo je zgrčen u uglu tamnice i stenjao od bolova. Zglobovi na rukama bili su mu modri i natečeni. — Spasenija, brate moj rođeni, a miliji nego rođeni — reče Teodos — ima li u tvojoj duši nade makar koliko makovo zrno da ćemo se iz ovoga zla izvući? — Nema, nema nade, moj dobri i mukotrpni bogougodniče! — mrzovoljno odvrati mladić. 46

— Hm! Baš nema nade? — Nema! — Nema? — Nema! — Jaoj, prokleti zloslutniče, sine Velzevulov, u pakao ćeš otići — zavapi Teodos. — U pakao? Svakako! Bolje se ne mogu nadati — odgovori mladić stiskajući vilice i trljajući oteklinu iznad desne šake. Teodos se ushoda po tamnici obilazeći drugove koji su ležali na slami po podu i hrkali na sav glas. Kroz visoki otvor na zidu prodirali su nerazgovetni glasovi ljudi na ulici, kloparanje kola i topot konjskih kopita. Teodos sede pored mladića i nasloni se leđima na vlažan zid. — Da li će nas vešati danas, sutra ili možda prekosutra?— reče. — Zar je to važno? — nemarno odvrati Spasenija. — Za mene jeste! — planu Teodos. — Treba da očitam tri stotine »Očenaša« i bar toliko »Vjeruju« i »Bogorodice djevo«. — Nećeš stići. Danas će nas obesiti! — Ti znaš?! — Znam. — Po čemu, sine satanin? — Po tome što se nevaljalcima uvek žuri kad treba da pogube nevine ljude. — U pravu si! — složi se Teodos i obori glavu na grudi. Tamnica je bila visoka i prostrana ali vlažna. S tavanice je kapala voda, izbijala iz zidova, slivala se i pravila barice po podu ispod plesnive slame. Tu su čamili sebri Vuka Brankovića okajavajući učinjene prestupe i neispunjavanje obaveza prema svome gospodaru. Slaba svetlost jedva je prodirala kroz otvor na zidu ističući konture tela pospalih odmetnika i avetinjski bleda lica Spasenije i Teodosa Mukotrpnog. — Stotinar Sredoje pobrinuo se da mi što više zada muka! — reče mladić. — Vezao mi je ruke ukvašenim konopčićem. Ali celog veka ne jeo ništa do tamničkog hleba i ne popio osim vode ni kapi vina, ako tome bubnjaivom pacovu ne isteram creva na potiljak! — Amin, bog te čuo! — dobaci Teodos krsteći se i gledajući ispod oka kako Spasenija zlokobno koluta očima. Sužnji zaćutaše. Oslonjeni ramenima jedan na drugog, dremuckali su. Najposle, premoreni, jedan stenjući, drugi mrmljajući molitve, zaspaše.

*

47

Slugan i Roksana danju i noću lebdeli su nad Tomom. Vitez je buktao u groznici, često gubio svest, ječao i padao u bunilo. Rana na licu zarasla je, ali ona na ruci bila je natečena i puna gnoja. Najposle, Slugan odluči da mu oštrim nožem raseče otok. Posle toga stanje bolesnog viteza se poboljšalo. Oporavljanje je teklo brže nego što su Slugan i devojka očekivali. Zapajali su ga tejom od skuvanih trava, kozjim mlekom i vinom pomešanim s hladnom vodom i četvrtog dana oboje s radošću primetiše da je groznica prošla. — Idi u Prištinu i odnesi pismo Vuku Brankoviću — obrati se Toma Sluganu. — Taj vitez mora biti obavešten šta naš kralj namerava. — Kad ti se povrati snaga, ići ćemo zajedno! — odvrati Slugan. — Pismo! Pismo! Vuk ga mora što pre imati u rukama! — tiho reče Toma. — Tri dana u bunilu stalno pominješ to pismo! Naposletku, odneću ga u Prištinu. Kad ozdraviš, kreni za mnom... Roksana, ubledela, s modrim kolutima ispod očiju, uđe noseći vrč s kozjim mlekom. — Čula sam vaše reči! — dobaci. — Pismo, Priština, Vuk Branković... Vas dvojica sa osam ljudi nećete stići ni do Niša. Uhvatiće vas Turci koji u poslednje vreme stalno krstare od Skoplja do Kruševca. — Ići ću sam! — reče Slugan. — Toma ostaje u Stalaću. — Odavde nećeš mrdnuti! — odvrati devojka. — Naša dužnost, obaveza prema kralju, viteška čast... — otpoče Toma. — Ipak ćeš ostati! — reče Roksana držeći ga za ruku. — Čemu žurba? Vuk Branković je u Prištini. Naći ćeš ga kasnije. Opremićemo nekoliko naših sebara da vas sprovedu putevima gde nećete naići na Turke. Smešeći se Toma odgovori: — Tvoja ljubaznost me nagoni da privremeno odstupim od svojih obaveza. Ali, dobra moja, kad usednem na svoga konja, ni tvoje svetle oči, ni zanosni osmejak na ustima neće me zadržati da krenem na put. — Otići ćeš — reče devojka — i odneti odavde mučnu uspomenu koja će te podsećati na borbu, rane i neprospavane noći. — Otići ću — odvrati Toma stežući joj ruke — i odneti sa sobom jedan svetao lik koji će mi ostati u duši dokle god dišem! A kad se vratim, uvidećeš i osetićeš kolika je moja ljubav! — Ljubav! — bolno se osmehnu devojka. — Dani života i tvoji i moji i celog našeg jadnog naroda izbrojani su. Zar ne uviđaš, viteže, koliko je ova zemlja nesrećna? Još malo pa na njoj ni trava neće rasti. Roksana zaplaka. Odaja je bila u visokoj kuli. Likovi svetaca po zidovima, ozbiljni, s prodornim očima, dobijali su tamne odsjaje. Dan se primicao kraju. Iz 48

kamenog poda izbijala je prohladna memla i mešala se s toplim vazduhom koji je spolja kroz uzane otvore na zidovima strujao. Pripitomljena sova kunjala je na drvenom krugu u uglu i bečila svoje ukočene oči čudeći se što se noć naglo približava. Ptica zatrese krilima i huknu nekoliko puta. Iz susedne odaje odazva se kliktanje sokolova. U kaminu je hujalo. Napolju je oluja počinjala svoju vrtoglavu pesmu. Zeleni odblesci munja osvetljavali su polumračnu odaju i umirali na zidovima. Krupne kapi kiše udarale su po krovu i nošene vetrom promicale kroz otvore na zidovima i šarale kamene ploče na podu. — Kakva nagla i mučna noć! Kakvo strašno znamenje! — drhteći reče devojka. — Nagla i mrkla noć i svetla budućnost! — uzviknu Toma. — Naše znamenje je mladost i ljubav! — Mladost i ljubav! — šapatom ponovi devojka. Preplašena sova huknu i polete s kotura, sokoli u susednoj odaji nanovo zakliktaše, u kaminu je hujalo, napolju je tutnjala oluja. Iz dvorišta su dopirali glasovi ljudi koji su se dovikivali, rzanje uznemirenih konja u štalama i zvuci roga i klepala. Učestali gromovi parali su nebo i treskali po zidovima grada, cepali hrastove u dolini, kidali im grane i palili. U odaju uđe Slugan noseći dve buktinje: — Napolju je propast sveta! reče zadevajući buktinju u halke na zidu. Vitez i devojka se prenuše. — Slugane! — viknu Toma. — Pogledaj! Moja nevesta! — Kakvo iznenađenje! — odvrati nemarno mladić. — Dok si bio u groznici, toliko si uzdisao, a devojka plakala nad tobom, da su i ovi sveci po zidovima crveneli od stida i u čudu se zgledali! U ugao velike kule udari grom, prolomi se i zatrese zidove. Roksana zadrhta i stade se glasno moliti bogu. Slugan joj se pridruži: — Eto, taj grom... To je valjda što sam rekao ono za svece... — gunđao je. — I sve što sam kazao, da bog da se na meni ispunilo! Amin... Amin... Amin... — Amin! — dobaci Toma.

49

Glava sedma

U Vukovom dvoru bila je jedna visoka i prostrana odaja. U njoj su se održavale gozbe, suđenja i sastanci vitezova i vlastele koji su dolazili iz svih krajeva Srbije, Makedonije, Bugarske, Grčke i Dubrovnika. U odaji ukrašenoj tepisima, slikama svetaca, i ormanima sa srebrnim posuđem bili su poređani stolovi od javorova drveta, s rezbarijama koje su radili domaći majstori. Po uglovima odaje stajali su dobro očišćeni oklopi, šlemovi, narukvice, dokolenice i štitovi. Na najistaknutijem mestu blistao se srebrni oklop, dar mletačkog dužda Vuku Brankoviću. Za dve stotine runa bele vune, kažu, takav se oklop u to vreme otkupljivao. Koplja, lukovi i toboci sa strelama ispunjavali su ostale uglove. U delu odaje okrenutom prema istoku stajao je oltar sa ikonostasom. Dvanaest godina najbolji rezbari u Makedoniji radili su taj ikonostas. Na njemu je bila najveća i u srebro okovana ikona svetog Luke, krsna slava Vuka Brankovića. Kneginja Milica. Vuk i Stefan sedeli su za jednim stolom blizu ikonostasa. Vuk je govorio biranim rečima, ali glasom u kome se osećalo dostojanstvo i samouverenost, jer je vitez navikao da se njegove reči u potpunosti primaju: — Ugri spremaju vojnu protiv Bajazita. Kralj Sigismund poslao je proklamaciju na sve četiri strane sveta. Obavešten sam da se vitezovi odazivaju. Uskoro će pohrliti iz Poljske, Nemačke, Francuske i Engleske i dići vojsku kakvu svet nije video. To će biti nova krstaška vojna protiv Agarjana. I teško onome ko bude na strani slabijeg! Još se ne zna mesto sastanka. O tome će ugarski kralj i mene obavestiti. Njegov blagovremeni poziv treba da nas zatekne spremne. Odvešću mu dvadeset hiljada ratnika. To će biti moj udeo u veličanstvenom pohodu hrišćanskog viteštva... Stefane, mlad si i neiskusan. Pođi mojim tragom i bićeš srećan. Mladi knez je gledao u njegovo naborano lice, čupave obrve i prosede brkove. Na Vukov upitni pogled mladić sleže ramenima i ništa ne odgovori. Nelagodna tišina potraja. Najposle Milica progovori: — Od čoveka tvojih godina i iskustva koje imaš moglo bi se očekivati bolje rasuđivanje i malo više opreznosti. Vuk se usiljeno nasmeši: 50

— A da li je pokojni knez Lazar bio oprezan kad je uleteo u bitku s Muratom? Borio se iako je znao da je slabiji. — Onda su bile drugačije prilike! — odvrati Milica. — U bitku se moralo poći, jer bi opreznost značila sramnu propast. Naši su krenuli u pobedu ili smrt, i izgubili su. Njihova propast ostavila je za sobom pustoš... Na nama je da održimo ono što je ostalo u životu, da ga stavimo na noge i da mu povratimo dušu... A ti se spremaš da pustoš i razvaline pretvoriš u pepeo! Neka se bog smiluje ovom jadnom narodu, a tebi neka podari zdraviju pamet. Kneginja ućuta i krsteći se podiže glavu i zagleda se u Hristovo raspeće iznad dveri na ikonostasu. — Ostaćemo večito turske sluge! — tiho reče Vuk. — Na ovom svetu ništa nije večito! — odvrati kneginja. — Zlo je isto toliko prolazno kao i dobro. Vuk zausti da odgovori, ali u odaju uđe Beluš. Vitez se pokloni i reče: — Prečasni monah Grigorije Camblak želi da se oprosti i zahvali na gostoprimstvu. On danas putuje... — Neka uđe! — odvrati Vuk mrzovoljno. Monah i njegov sabrat pratilac uđoše. Držeći prekrštene ruke na grudima, duboko se pokloniše: — Neka se slavi ime plemenitog gospodina Vuka Brankovića i neka gospod čuva njegov dom! — reče Camblak. — Danas nastavljamo svoj prekinuti put. Odlazimo na Atos da se poklonimo svetim dverima duha i misli i da se molimo gospodu da štiti dobre ljude i njihova dela. Vuk ustade i bez reči prođe kroz desna vrata ikonostasa i uđe u oltar. — Sestro Jevgenija — obrati se kaluđer Milici — neka bi tvoje patnje i iskušenja koje si prošla bile dovoljan iskup za naraštaj koji raste i buja u ovoj divnoj zemlji! Bog te čuvao, sestro Jevgenija! — I tebe Hristos spasitelj, plemeniti brate! — I tvoga sina Stefana! — nastavi monah. — Više njegove glave kao da vidim oreol mučenika! Kestenjaste oči mladog kneza bleskale su čudnim sjajem. Kaluđer ne izdrža njegov pogled, zbuni se i obori glavu. Onda lagano priđe dverima, kleče i stade glasno čitati molitve. Njegov sabrat pade ničice pored njega udarajući čelom o pod. Iz oltara izađe Vuk držeći malu ikonu svetog Nikole: — Časni oci — reče— predajem vam velikog zaštitnika putnika 23. Neka vas on čuva dok ne stignete do Svete Gore. Ako vas životni put navede opet u moju zemlju bićete mi uvek dobri gosti. Kaluđeri se pokloniše i ćutke napustiše odaju. Razgovor između Milice, Stefana i Vuka prekinut je, jer se približilo 51

vreme kad je trebalo izvesti na sud Teodosa Mukotrpnog i njegove drugove. Stefan zamoli Vuka da mu dozvoli da prisustvuje suđenju, a Milica se povuče u svoju ćeliju. Vuk je hteo da vlastela, vitezovi i sebri vide kakva zakonitost i pravda vladaju u njegovoj zemlji. S druge strane želeo je da istakne šta očekuje svakoga ko se njemu ne pokorava. Na glas da će suđenje odmah otpočeti vlastela i vitezovi nagrnuše u odaju i posedaše za stolove. Za njima uđoše ratnici i sebri i poređaše se, zbijeni čovek do čoveka, iza stolova i naokolo pored zidova. U odaju je ušao i seo za sto treći begunac iz Bugarske, Konstantin Kostenički. Njega je Vuk pozvao kao stranca da prisustvuje suđenju i da kao nepristrasno lice kaže svoju reč. U velikoj odaji, prepunoj ljudi, vladala je svečana atmosfera, jer je dijak Božidar ispred svake ikone na ikonostasu zapalio kandilo. Dijak Božidar, kržljav i ubledeli mlad kaluđer s oretkom bradicom i tankim brčićima, stajao je na uzvišenom postolju za pultom. Bio je spreman da zapiše u debelu knjigu svaku reč koju mu gospodar Vuk ili sudije dobace. On je imao da pročita optužnicu koju je Beluš napisao i potpisao, a svojeručno zakrstili Dragutin Levoruki i Pejuš Ivanišević. Napred, u blizini oltara, za najvećim stolom, sedeli su Vuk, Stefan, Beluš i četiri sudije, od kojih su dvojica bili kaluđeri iz manastira Dečana. Jedan kaluđer listao je debeo i nabubreo od vlage i duge upotrebe Dušanov zakonik. On je tražio odgovarajući član za slučajeve ubistva, pljačke i nasilja. Pošto se očekivala najteža kazna za optužene, izabrana je porota 24 od dvadeset i četiri čoveka. Poređani na uzvišenom mestu, po šest u četiri reda, sedeli su porotnici izabrani među nižom vlastelom. Svi zakleti u crkvi pred sveštenikom u rizi, bili su spremni da dadu svoju nepristrasnu reč. U odaju uvedoše optužene i posadiše ih na vidno mesto na levoj strani, suprotno od porote. Vuk dade znak rukom i suđenje otpoče. Dijak Božidar je zvonkim glasom čitao optužbu ističući mnoga razbojnička dela »prognanog i pod anatemu bačenog« bivšeg kaluđera Teodosa Mukotrpnog, »rođenog kao grešni plod nepoznata oca i majke vlastelinke, žene isključene iz svoga staleža zbog duše prepune iskušenja, i odlučene od crkve radi plotske i pohotljive ljubavi«. Optužuju se i njegovih sedam drugova »okuženi satanskom dušom istoga Teodosa i navedenih na zla svakojaka«. Optuženi su ubijali i Srbe i Turke i Trke i dubrovačke i mletačke trgovce. Dijak Božidar stade nabrajati sve slučajeve razbojništva koja su se desila u Srbiji za poslednje četiri godine. Optužba je na Teodosova pleća tovarila i ono što su učinili Dragutin Levoruki. Pejuš Ivanišević, braća Srbislav i Ostoja i mnogi drugi. Vitezovi, vlastela i sebri sa 52

zaprepašćenjem doznadoše da je Teodos sa svojih sedam drugova za četiri godine izvršio sto dvadeset i četiri prepada, da je opljačkao sedamdeset karavana sa skupocenom robom i uništio i rasterao njihovu oružanu pratnju od ukupno hiljadu i šest stotina dobro naoružanih ljudi. Teodosovi drugovi zgledali su se u čudu i bacali unezverene i upitne poglede na svoga vođu. — Pomiluj nas, gospode, i sohrani! — uzviknu Teodos. — Kakve veličanstvene laži! Stefanove usne razvukoše se u osmeh, a stari vitez Borovina Vukašinović, koji je sedeo među vlastelom, pršte u grohotan smeh. — Kakvi junaci! Kakva smelost! Jedan na dvesta pedeset! — Smejući se vikali su vitezovi. Stefan se naže jednom sudiji i reče: — Veruješ li da osam ljudi mogu da učine ovakav pokor? — Ne verujem! — sleže ramenima sudija. — Ja verujem! — viknu kaluđer ispred koga je stajao Dušanov zakonik. Udarivši pesnicom o sto i presecajući pogledima vlastelu i vitezove, dodade: — Dosta je smeha! Ja verujem optužbi a verovaćete i vi kad vam kažem da je satana u ovaj posao umešao svoje prste! Teodos je prodao dušu đavolu i zbog toga može sve! — Baš sve? — upita jedan mlad vlastelin. — Sve! — zakoluta očima kaluđer. — Onda, Teodose, napred na Bajazita Munjevitog! — doviknu vlastelin. U dvorani se opet razleže smeh. — Da čujemo optužene... Teodos ima reč! Govori... — zavikaše mnogi. Teodos ustade: — Ovakvu bezbožnu optužbu ni Velzevul ne bi izmislio! Umukni, anatemnjače! — viknu kaluđer. — I ti i tvoja razbojnička družina još danas ćete visiti na konopcu! — dobaci Beluš. — Poroto, čuješ li ti ovo? — dreknu Teodos. — Ja da visim? Svešteno lice! Porotnici, ozbiljni i namrgođeni, ćutali su. Vuk Branković tresnu pesnicom o sto. — Dosta! — viknu. — Teodose, ubijao si nevine ljude. Tvoja razbojnička družina ogrezla je u krvi... Sudije imaju reč! Glavni sudija, starac s naboranim licem pepeljave boje i sitnim očima uteklim u glavu, uze reč: — Teodose Mukotrpni... — Ja! — Jesu li ubijao? 53

— Jesam, ali u slavu božiju... u poslednje vreme samo Turke. U odaji među vitezovima nastade žagor. — Jesi li i Srbe ubijao? — Jesam, ali samo one koji sebe smatraju turskim prijateljima. — I strane trgovce? — I njih! — A Grke? — Njih osobito, jer su turske uhode. — A tvoji drugovi? — Isto kao i ja! — zatrese Teodos ponosito glavom. Žagor odobravanja prostruja po skupu. Vuk, namrgođen, zlovoljno se obrati Teodosu: — Imaš li još šta da kažeš? — Imam! — odvrati optuženi. — Posle svake borbe i krvoprolića ja sam kao svešteno lice ispovedao svoje drugove i čitao im oproštajne molitve. Jedan deo plena redovno sam lično davao ili slao manastiru Svete Petke, slava joj i hvala, i tako svoje grehe iskupljivao. — To je laž! — viknu jedan kaluđer. — Naši igumani ne primaju darove od razbojnika. — Primali su, primaju i primaće! — odvrati Teodos. — I vladari, pa i kraljevi daju manastirima. Pitanje je koliko su i njihove ruke čiste... — Dosta, bogohulniče! — preseče kaluđer. — Ðavo je uzeo pod svoje tvoju dušu. — Imaš li još štogod? — mrzovoljno reče Vuk. — Imam! — prihvati Teodos. — Tebe pitam, velmožni i bogobojažljivi gospodine i svedržitelju... Tebe pitam: koji su te razlozi naveli da svoju naklonost pokloniš Dragutinu Levorukom, Pejušu Ivaniševiću, braći Srbislavu i Ostoji i njihovim razbojničkim družinama! Oni su veći i jači od mene i više su nedela učinili! U dvorani nastade tajac. Kaluđer iz Dečana ubrzano je listao Zakonik, dijak Božidar grickao je kraj guščijeg pera, Beluš je škrgutao zubima, a Vuk sevao očima. — Moja je danas glavna krivica — što sam odbio da služim Vuku Brankoviću... Ja i moji drugovi slavimo viteza Stefana, sina Lazareva... Njemu ćemo služiti i za njega poginuti! Teodos ponosno pogleda po skupu i sede. Sebri, poređani pored zidova, uskomešaše se pa kao iz jednog grla zavikaše: — Slava Stefanu, sinu Lazarevom! Vitezovi, većinom pristalice Vuka Brankovića, stadoše se hvatati za mačeve i pretećim pogledima meriti sebre. Samo oltar i svečana atmosfera suda sprečavali su ih da potrgnu mačeve i učine pokolj. Natmurene obrve Vukove i njegov strašni pogled presekoše žagor. On ustade i obrativši se porotnicima reče: 54

— A sad, jedan po jedan, u ime zakona, pravde i zakletve koju ste pred oltarom i sveštenim licem položili, izrecite: da li je kriv ovaj razbojnik i da li su krivi njegovi saučesnici? — Kriv je! Svi su krivi pred bogom i pred ljudima! — reče prvi porotnik. — Krivi su... Svi su krivi! — dodade drugi, za njim treći, sve do dvadeset četvrtog. — Krivi su! — objavi Vuk. — Sudija ima reč! Da čujemo kaznu! Stari sudija se obrati kaluđeru: — Traži i nađi odgovarajući član u Zakoniku! — Našao sam! — odvrati kaluđer, ustade, diže obrve i stade čitati: »O razbojniku i lopovu... Zapoveda carstvo mi: po svima zemljama i gradovima, i po župama i po krajištima neka ne bude razbojnika i lopova. U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se strmoglavce obesi a lopov oslepi... A dokazani razbojnik i lopov da se kazne ako se što kao pripoznato uhvati u njih ili ako ih uhvate u razbojništvu ili krađi, da ih predadu župi, ili selima, ili gospodarima ili vlastelinu koji je nad njima. Ti gusari neka se ne pomiluju nego neka se oslepe i obese...« 25 — Da se oslepe i obese! — dobaci drugi kaluđer. — Da se oslepe i obese! — složiše se i sudije. Za nekoliko trenutaka u odaji je vladala tišina. Onda među sebrima otpoče gunđanje i žagor: — Nepravda! Bezakonje! Prokletstvo! Ðavolje sudije! — začuše se glasovi. — Ko ubija, da se ubije! — viknu kaluđer i lupi šakom po Zakoniku. Vuk ustade i mirnim glasom se obrati skupu: — Čuli ste presudu neumitnog suda! — Kamo dokazi! — povika Teodos — Za razbojništva treba da odgovaraju i Dragutin Levoruki, Pejuš Ivanišević i ostali... — Tako je! — dobaci Spasenija. — Zakon važi za sve! — Dosta! — viknu Vuk. — Čuli ste presudu i... — Mladić je u pravu! — viknu Borovina Vukašinović. — Zakon važi za sve! — Zakon važi za sve! — pronese se po skupu. Vukov pogled munjevito je lovio one koji su dobacivali. Kad se sve utiša, reče: — Jeste, zakon važi za sve, ali ja sam zakon! U tišini njegove reči zlokobno odjeknuše. Borovina ustade. — Ovako naši stari nisu radili! — reče i pođe izlazu. — Zato su dovde i doterali državu! — pakosno dobaci Vuk. Za starcem izađoše još desetak vitezova. Vuk se obrati Konstantinu Kosteničkom: 55

— Da čujemo reči našega gosta iz Bugarske? — reče. Konstantin ustade i pogleda po skupu. Onda se zagleda u Stefanovo lice koje se blagonaklono smešilo. — Govori, stranče! — reče mladi knez. — Ti si pod zaštitom zakona gostoprimstva. Možeš slobodno reći svoje mišljenje. — I reći ću ga! — odvrati stranac. — Izgleda da je u ovoj zemlji običaj da se ljudi pre suda osuđuju i da im se tuđe krivice tovare na leđa. Neka mi oprosti svetlo lice Vuka Brankovića, ali ja se takvom postupku ne mogu diviti! Konstantin sede. Vuk ga je proždirao pogledom. Uzdržavajući gnev, odvrati. — Hvala ti, stranče, na lepom mišljenju i iskrenoj reči! Isto tako zahvaljujem ta što si nas udostojio svojom posetom, koja sada prestaje. Spremi se, dakle, i putuj dalje! — Ne! — reče Stefan. — Od ovog trenutka stranac pripada mojoj sviti. Poći će sa mnom kad krenem iz Prištine. Konstantin je pod mojom zaštitom: ako je prima... — Primam sa zahvalnošću! — pokloni se Konstantin. Međutim, sudije objaviše da se kazna nad osuđenima ima izvršiti sutradan po izlasku sunca. Teodosa i njegove drugove izvedoše iz sudnice. Poustajaše i vitezovi i vlastela i nagrnuše prema izlazu. Ustade i Stefan. On primeti kako mu Prijezda daje znak rukom. Mladi knez mu se primače: — Šta je? — tiho upita. — Pođi sa mnom pa ćeš čuti. — Šta je? — ponovi knez kad malo odmakoše od gomile ljudi. — Zlo! — odvrati Prijezda. One naše prijatelje, Tomu i Slugana, uhvatili Turci i vode ih vezane prema Prištini. — Nisu hteli da me poslušaju i nastradali su! Ko je vođa Turaka? — Ne znam!... Jedan moj sebar, Tomin pratilac, uspeo je da umakne iz borbe i da stigne ovamo pre Turaka. — Gde je taj sebar? — Pođi sa mnom! Sebar koga su vojvotkinja i Roksana dale Tomi za putovođu zvao se Mirićije. Bio je žilava momčina dugačke šije i pregolemih ruku i nogu. Njegova bosa i rašljepljena stopala bila su nabijena i krvava. Sebar je prekim putevima, preko gora, strnjika i jaruga jurio da pretekne Turke i pre njih stigne u Prištinu. Stefan i Prijezda zatekoše ga kako sedi u hladu i krepi svoje umorno telo jedući sira i ovsena hleba. Pored njega sedeli su Dodoš, Matija i Timotej. Kad vitezovi priđoše, sebri poustajaše i poskidaše kape. 56

— Sedite! — reče Stefan pa se i sam spusti na suvu travu. Prijezda sede pored njega i odmah se obrati sebru: — Ajde, Mirićije, pričaj! — Pa eto, to... — odvrati sebar gutajući poslednji zalogaj. — Krenuli smo od Stalaća prekjuče. Vitez se jedva držao na sedlu. Bolestan čovek. Ostala devetorica i ja, kao deseti, pazili smo ga uz put i čuvali... — Kuda si ih vodio? — upita Prijezda. — Stranputicama dok sam znao kuda ću... Išli smo obalom Rasine, padinama Kopaonika sve do reke Laba. E, tu, na jednom laktu, izbismo na drum i pravo u Turke. — A posle šta bi? — Ništa! Bitka... Napadoše nas i savladaše. Nas jedanaest a njih preko pedeset. Pa opet, borili smo se svojski. Slugan, ubi četvoricu, peti ga zgrabi za vrat i svuče s konja. Toma obori dvojicu pa i njega savladaše. »Pomagajte, božiji ugodnici«, zavikaše ostala sedmorica i kidisaše na Turke. Ali badava! Svi, osim jednog, izgiboše. — A ti? — upita Stefan. — Ja? Jednog Turčina mlatnuh motkom po glavi, drugi me ščepa za nogu i svali s konja. Ja njega pesnicom za vrat i šmugnem u šipražje... Tako je bilo. I sad, Turci svakog časa mogu naići sa zarobljenim vitezovima... Mene krijte kako znate... Stefan i Prijezda se pogledaše i ustadoše. Ustadoše i sebri. — Jesi li mnogo trčao? — upita knez. — Kako da nisam! — odvrati Mirićije. — Trčim, brate, od podne, a evo, skoro je već noć. Nogu više nemam! Stefan mu dobaci pet srebrnih perpera i pođe. — Zlo! — opet reče Prijezda. — Zašto? Vuk će ih osloboditi. — A ono pismo od ugarskog kralja? Turci su ga sigurno našli kod Tome! — Vuk nije turski vazal — odvrati Stefan. — Ko će mu zabraniti da se dopisuje s kim hoće! — Istina je! — s olakšanjem reče Prijezda. Zvuci truba prekidoše im razgovor. Straža sa zidova objavljivala je da se približava grupa vitezova. Uskoro se otvori velika kapija. Kralj Marko Vukašinović i Konstantin Dejanović sa svojom svitom uđoše u grad.

57

Glava osma

Marko i Konstantin bez volje su se odazvali Vukovu pozivu. Zbog toga su odugovlačili dolazak u Prištinu, a kad su stigli, zahtevali su da se sastanak odmah održi, jer su nameravali da sutra zorom nastave put prema Skadru. — Bajazitov namesnik, Šahin, poručio nam je da što pre odemo u Skadar — reče Konstantin. — Zbog toga nam valja žuriti. Naš razgovor mora biti iskren i kratak. Mislim da nemamo jedan drugom mnogo šta da kažemo. — Naš razgovor ovde — dodade Marko — svakako je važniji nego onaj u Skadru. Šahin može i da čeka. — Bajazitov namesnik da čeka!? — začudi se Konstantin. — Samo neka čeka! — nasmeja se Stefan. — Uskoro ću se i ja s njim sresti, ali ne verujem da ćemo prilikom rastanka obojica bita živi! Kad stignete u Skadar, možete pozdraviti i njega i njegovog ljubimca, onog zlikovca Dimitrija Jonimu. I s njim imam da prečistim račune. — Jonimu ostavi meni! — utače se Prijezda. — Zakleo sam se na Jevanđelju svetoga Luke da se neću smiriti dok njegovu glavu ne nabijem na kolac u Stalaću. — Ne! — reče Stefan. — Tu glavu poslaćemo na dar Bajazitu Munjevitom, a odneće je lično Husein Anadolac, koji leži okovan u tvojoj tamnici. Marko, Vuk i Konstantin s čuđenjem su slušali razgovor, ne mogući da ga shvate, dok im Stefan ne ispriča šta se desilo pod Stalaćem. Sastavljene obrve kralja Marka natuštiše se. — I to su učinili po naređenju Šahinovu? — upita. — Jeste! — odvrati Prijezda. — Konstantine, ja ne idem u Skadar! — reče Marko. — Ali naređenje... Šahin je Bajazitov namesnik! — odvrati njegov prijatelj. — Rekao sam: neću ići u Skadar! Ti idi i kaži Turčinu: kralj Marko se ne pokorava njegovim naređenjima. Ako mu to nije dovoljno, zna gde će me naći. Zadovoljenje može dobiti mačem, kopljem ili ubojnom sekirom.

* 58

Pošto je dan bio na izmaku, sastanak je održan prema svetlosti buktinja i voštanih sveća. U prostranoj odaji, za velikim stolom ispred oltara, sedeli su: Vuk, Stefan, kralj Marko, Konstantin Dejanović, vojvoda Prijezda i kneginja Milica. Njihova ozbiljna lica obasjana zelenkastom svetlošću buktinja ukazivala su na teške prilike koje su ih sakupile u Prištinu i na mučno stanje u njihovim zemljama. Vuk Branković prvi uze reč: — Braćo moja, ne po krvi, nego po patnjama koje nas godinama pritiskuju. Skupili smo se da jedan drugom kažemo šta nam leži na srcu da bismo, bar donekle, svoje smernice doveli u kolotečinu koja vodi spasenju srpskog naroda. Bojim se da je ovo naš poslednji sastanak učetvoro. Približava se vreme kad će se lomiti carstva i popucati temelji velikih i moćnih država. Svi osećamo da se nepogoda približava i da će i naš brod dohvatiti talasi. Od naše pameti i sposobnosti zavisi da li ćemo ga neoštećenog priterati obali spasenja. Na zapadu se vitezovi spremaju za vojnu kakvu svet nije video. Sa istoka Bajazit Munjeviti kao četvrti konjanik Apokalipse 26 oštri svoju strašnu kosu za bogatu žetvu. Zlo će biti za sve koji se umešaju u taj sukob a još gore za one koji ostanu po strani. Kralj Sigismund je jedini vitez koji može Bajazitu stati za vrat... — Da li si uveren u to? — upita Milica. — Potpuno... Lično sam se opredelio za hrišćansku stranu i boriću se za nju do konačne pobede. — A šta će biti — dobaci Stefan — ako Bajazitu padne na pamet da svoju vojsku dovede ovamo u Srbiju? Hoćeš li mu stati na put, ili misliš da će hrišćanski vitezovi sa zapada potrčati ovamo da te spasavaju? Ne, neće oni potrčati! Vitezovima sa zapada nikad se ne žuri. Njima je potrebno godinu dana da se dogovaraju, i to kad je njihova bezbednost u pitanju. A dok stignu ovamo, ako se i odluče, po nama će nići senokosna trava! — Narod nerado služi Turcima! — planu Vuk. — Nerado, ali ipak služi, jer mu ništa drugo ne ostaje! — dobaci Konstantin. — Uostalom, mi smo Bajazitovi vazali i to ostajemo, jer vitez koji pogazi zadatu reč zaslužuje da umre na mukama. To će se svakom izdajniku desiti i niko neće reći da nije zasluženo. — Tako je! — reče Marko. — Nas trojica smo potpisali ugovor o vazalstvu. Bajazit nas smatra za svoje, jer je i on vitez... Naposletku, neka naše glave padnu. Ali nemamo pravo da narod gurnemo u sigurnu propast. — Narod neće propasti! — reče Vuk. — Ako mu bude bolje pod Turcima, još će zahvaljivati bogu što se otresao našeg gospodstva! — Ovakvu bezočnost samo Vuk Branković može da kaže — reče 59

Milica pa dodade: — Takvi gospodari dozlogrdili bi i crnom đavolu a kamoli sebru! Nastade mučna tišina. — Pustimo neka se zapadni vitezovi nose s Bajazitom — nastavi Marko. — Možda će ga dotući ili bar iznuriti do te mere da će ga sami Turci uništiti. Kad on nestane, prestaju i naše obaveze i viteška reč koju smo dali. — Pametno rečeno! — dobaci Prijezda. — Vuk Branković može da kroji planove kakve hoće, jer ga ne vezuje ugovor o vazalstvu — reče Milica. — On može da se okrene Ugrima. Kralj Sigismund primiće ga oberučke! — Od njega očekujem glasnika! Treba da dođe! odvrati Vuk malo zbunjen. — Glasnik će ti doći, — reče Stefan — ali okovan. Turci su ga uhvatili. Sigurno su našli pismo kod njega. — Bio je kod mene u Stalaću — reče Prijezda. — Onda je krenuo prema Prištini da tebi preda pismo od ugarskog kralja. Jedna grupa Turaka naišla je na njega i zarobila ga. — Nesreća! Nesreća! — uhvati se Vuk za glavu. — Zašto nesreća? — upita Milica. — Ti nemaš obaveze prema Turcima. Možeš se dopisivati s kim hoćeš. Toga viteza Turci su uhvatili u tvojoj zemlji i na tvoj zahtev moraju ga pustiti. Vuk ustade i ushoda se po odaji. Onda priđe oltaru, podiže glavu i upre pogled u raspeće: — Oprosti! Oprosti! — šaputao je krsteći se. Onda se okrete prema vitezovima: — Oprostite i vi, braćo! Vitezovi su se u čudu zgledali, slegali ramenima i mrštili se. — Šta da ti oprostimo? — upita Stefan. — Prevaru! — klonu Vuk na stolicu. — I ja sam turski vazal! — Turski vazal! — uzviknu Milica. — Krio sam to, jer sam spremao izdaju Bajazitu! — tiho dodade Vuk. — A sad će me to pismo upropastiti. Vitezovi su ćutali. Jedno vreme samo se čulo pucketanje buktinja i cvrčanje cvrčka u pukotini između dve kamene ploče na podu. Napolju je počeo da se spušta mrak. Vazduh je bio topao i zasićen prašinom koja je lebdela nad gradom. Metež se stišavao. Po širokim ulicama i dvorištima bila su rasturena rabadžijska kola, pored njih ležali su iskoškani volovi i preživali gledajući u mrak svojim bezazlenim očima. Po prostranim livadama van grada bleskale su vatre. Otud se čulo rzanje konja i njisak ždrebaca koje su konjušari gonili na noćnu ispašu. U gradu su se buktinje palile kad odred od četrdeset Turaka prođe kroz veliku kapiju. Napred, na golemu doratu, jahao je stasiti Turčin 60

odeven u raskošno odelo. Njegove čakšire kao nebo plave boje, široke i vezane zelenim učkurom, skoro su pokrivale sedlo. Ispod srmom izvezenog jeleka izvirivala je košulja narandžaste boje. Obasjana zelenkastom svetlošću buktinja košulja je dobijala žarki sjaj. Turčin je na glavi nosio srebrni kalpak, bet branika. Pored turskog viteza jahao je njegov konjušar, krupan Azijat. U levoj ruci držao je gospodarev štit sa oznakom: konjska potkovica i detelina sa četiri lista. U desnoj ruci nosio je oklop napršnjak, a o unkašu obešen golemi topuz. Ostali Turci, sve snažni momci, crnomanjasti i lepi, ponosito su sedeli na konjima. Bacali su nemarne poglede desno i levo, i činilo se da ne zapažaju nižu vlastelu i sebre koji su se zatekli na ulici i gledali povorku. Gordi na svoga vođu, Osmana Gromovitog, Bajazitovog ljubimca i čuvenog kavgadžiju, i oni su se držali dostojanstveno ne primećujući kako sebri pohotljivo gledaju njihove dobre konje i opremu i crne čakšire od valjana sukna. U sredini povorke, povezani jedan za drugog, išli su Toma, Slugan i jedini njihov pratilac koji je ostao u životu. Turci su ih gonili da idu pešice. Da bi ih ponizili, skinuli su im oklope, šlemove i obuću. U velikoj odaji Vuk je govorio: — Istina je! Potpisao sam ugovor o vazalstvu, ali to me neće sprečiti da se borim za dobro svoga naroda. — Nedostojno je to! — reče Marko. — Nedostojno? Zašto? — planu Vuk. — Ako ti kao vitez ne uviđaš, reći ću ti: najpre raskini ugovor, pa onda preduzimaj šta ti je volja. To dolikuje! Bled, nakostrešenih obrva i stisnutih usana. Vuk je s mukom uzdržavao gnev. Najposle reče: — Pre godinu dana u Brusi sam gledao kako madin 27 u džamiji vitla golom sabljom i čuo kako govori vernima: »Uništavajte hrišćane da oni ne bi uništili vas! Svemogući nam je dao sablju da kaurima odsecamo glave!« — Vuk upre pogled u Milicu i reče: — Da li ti i ovo ne izgleda nedostojno, majko? — To ne opravdava tvoje postupke! — odvrati Milica i dodade: — Osim ako i sam ne misliš da postaneš varvarin! Vuk se obrati vitezovima: — Vas pozivam da mi se pridružite. Ako nećete, idite i borite se za Bajazita, a on će vam, mesto nagrade, dati dobro zašiljen kolac! U odaju uđe stasit mladić, smeđe kose, koja mu je u uvojcima padala po širokim ramenima. On krupnim koracima priđe Vuku i dubokim glasom progovori: — Oče, Osman Gromoviti, Šahinov sestrić, ušao je u grad sa svojim odredom i tri roba. 61

— Šahinov sestrić? — prenu se Vuk bacajući poglede po vitezovima — Odakle je došao? — Iz Kruševca. Tražio je Stefana da mu preda nekakvu zapovest. Pošto ga nije tamo našao, došao je za njim u Prištinu. — Ðurđe — odlučno se Vuk obrati mladiću — neka tri stotine ljudi budu u pripravnosti. Ali ne počinjite ništa bez mog naređenja! Pazi! U tajnosti... — Razumem! — pokloni se Ðurađ i izađe. — Stoj! — viknu Vuk. — Dovedi tog Turčina ovamo! — Nameravaš da ih poubijaš? upita Milica. — Sve do poslednjeg! Ovde u gradu? — Ne! Kad izađu. Oni će ujutru nastaviti put. Poslaću svoje ljude za njima. — U tom slučaju mi noćas polazimo na put — reče Konstantin. — Nije pravo da i mi stradamo zbog tvojih neviteških postupaka. — Tako je! Otići ćemo — dodade Marko. — Bajazit će doznati o nestanku tih Turaka. — Ostavi ih neka idu svojim putem! — dodade Milica. — Ako hoćeš boja s Bajazitom, imaćeš ga više nego što želiš... Stefane, noćas ćeš i ti napustiti Prištinu. Ostavi ovog nerazumnog čoveka. Njegova zla sudbina ne mora i tebe povući u propast. — Prijezda — reče Stefan — idi i reci našim ljudima da se spremaju za put. Vraćamo se u Kruševac. — Dakle, svi me napuštate? — reče Vuk. — Zar vam to ne liči na izdaju. Vitezovi su ćutali gledajući za Prijezdom, koji žurnim koracima napusti dvoranu. Međutim, dođe i vođa turskog odreda, Osman Gromoviti. Šahinov sestrić. — Neka je slava padišahu Bajazitu Munjevitom! — reče, pa dižući pogled uvis, dodade: — Alah neka čuva gospodara sveta! — Ulaziš u moj dom, a slaviš drugoga! — mrgodno reče Vuk. Turčin se prezrivo osmehnu: — Neka je slava i onima kojima je sudbina dodelila sreću da služe padišahu Bajazitu! Turčin bez ponude sede na Prijezdino mesto. — Ti si Šahinov sestrić? — upita ga Marko. — Zovu me Osman Gromoviti, jer moja sablja seče oklope i razbija šlemove. Pripadam petoj četi spahi-oglana 28! — ponosito odvrati Turčin i dodade: — Dva puta sam dosad bio dizdar 29 i četiri puta ćehaja... Sad neka je dosta s pohvalama i lepim rečima! Ima važnijih stvari. Moj put nije bio upravljen prema Prištini, ali okolnosti su me nagnale da skrenem... Došao sam u ovaj grad da pitam Vuka Brankovića da li je on 62

još uvek vazal našeg velikog padišaha koga neka Alah štiti kao i dosad što je. Isto tako zahtevam da mi kažete šta znači ovo pismo koje sam našao u nedrima uhode ugarskog kralja! Vuk Branković je tu, pismo je tu, a uhode su u mojim rukama. Turčin baci pismo na sto streljajući svojim crnim očima Vuka. — Čitaj, kaurine! — reče i tresnu pesnicom o sto. — Čitaj pismo, izdajniče! Vuk ustade, priđe mu i unese mu se u lice: — Ko je izdajnik? Ponovi još jednom tu reč pa ću ta je zajedno sa zubima saterati u grlo! Ispod Vukovih nakostrešenih obrva blesnu pogled od koga Turčin zadrhta. On se obazre, u nedoumici sleže ramenima i sede. — O ništavni! — procedi bojažljivo. — Tvoje reči neće zaplašiti Osmana Gromovitog! Savlađujući gnev, sede i Vuk na svoje mesto. — Pretiš — malo slobodnije nastavi Turčin — a dobro znaš; kad bi se meni desilo zlo, da od ovog grada ni kamen na kamenu ne bi ostao. Ja sam pod zaštitom padišaha Bajazita... — Ako si vitez, tući ćeš se sa mnom sutra ovde na trgu. Bajazit će te pohvaliti što si me ubio na časnom megdanu! — reče Vuk. — Neću se tući s tobom, jer sam poklisar — odvrati Turčin. — Moja uloga je u ovom trenutku važnija nego tvoj život! — Stefane, pročitaj to pismo — reče Milica. Pismo je bilo na srpskom jeziku. Ugarski kralj obaveštavao je Vuka da je mesto sastanka vitezova, koji se spremaju za vojnu protiv Turaka Budim. Kralj moli Vuka da se odazove njegovom pozivu i da sprema vojsku koja će verovatno iduće godine krenuti na Turke. Na kraju pisma kralj moli Vuka da njegovom glasniku ukaže dostojnu pažnju, da ga štiti i da mu na rastanku osigura jaku pratnju kako bi mladi vitez bezbedno putovao kroz »Rasciju, zemlju punu opasnosti«. Slušajući čitanje pisma, Turčin je zlobnim pogledom motrio crte na Vukovu licu, ali na njemu ne primeti ni senku straha. Kad Stefan dovrši čitanje, Vuk reče: — Osmane Gromoviti, mene tvoji podmukli pogledi ne plaše... Ovakvo pismo dobili su svi vitezovi Evrope, dobio sam ga i ja. Možda će ga dobiti i ovi časni što sede za stolom? A da li ćemo se odazvati pozivu ugarskog kralja, to je druga stvar. Na to pitanje ne možeš dati odgovor svome padišahu. — Pismo je upućeno tebi! Ovi časni s njim nemaju nikakve veze — odvrati Osman stavljajući pismo u nedra. — Zbog manje važnih stvari — dodade — ljudi gube glavu... Ali dosta o tome! Sad se obraćam Stefanu, sinu Lazarevu... Veliki vezir, po milosti padišaha Bajazita Munjevitog, zapovednik Skadra, Šahin, šalje ti poruku da se s pet hiljada oklopnika 63

priključiš njegovoj vojsci koja se sprema da krene na Bosnu, da goni nevernike i da osvaja gradove. Emir očekuje tebe i tvoju vojsku u roku od mesec dana. Evo, tu je pismeno naređenje. Mladi knez pročita pismo i nemarno ga baci na sto. — Kaži Šahinu, zapovedniku Skadra — reče — da mu Stefan Lazarev, neće doći i da neće dovesti nijednog ratnika! Tvoj ujak može zapovedati Turcima, a ja sam kao vazal obavezan Bajazitu i nikom više! Kad doneseš pismo s pečatom i potpisom svoga padišaha, onda ću krenuti u Bosnu. Ako ti se ovaj odgovor ne sviđa, stojim ti na raspolaganju u toku sutrašnjeg dana. — Poklisar se ne tuče dok ne ispuni svoje obaveze, a posle... — Posle! — nasmeja se Stefan. — Posle ćeš biti negde u Aziji i ne verujem da ćemo se sresti! — Sve je u Alahovoj ruci! odvrati Turčin. Kad se sretnemo, ti više nećeš biti u životu... — Dosta je pričanja! — umeša se Vuk pa se obrati Osmanu: — Gromoviti, prenoćićeš u gradu, a sutra zorom na put. Ne želim više da te vidim ovde! — Vaše uvredljive reči stići će do ušiju padišahovih! — oholo ustade Turčin. — Kad budete izašli pred njegovo lice, setite se viteza Osmana Gromovitog. — Šta sad? — reče Milina kad Turčin izađe. — Samo da nije tog prokletog pisma! — uzdahnu Vuk. — Ti ga nisi napisao! — odvrati Stefan. — Ali u svakom slučaju bolje je da ga nema! — Bolje — reče Marko. — I opasno! — dodade Konstantin i ustade. — Posle pola noći krećemo na put. Marko i Konstantin pođoše izlazu. Ustade i Milica: — Nikakva mučka ubistva! Jeste li čuli! — Čuli smo! — odvrati Vuk. Kad ostadoše sami, Stefan reče: — Za tebe je važno pismo, a za mene sužanj, Toma. Nadam se da ćemo obojica dobiti što želimo. Mladi knez se naže na uho Vuku i stade mu šaputati. Ozarena lica, Vuk se prenu: — Stefane! — viknu. — Iz tebe govori prava mudrost! — Biće svi siti! — sad već glasno reče Stefan — Još će ti Bajazit biti zahvalan ako preuzmeš osvetu i gonjenje. — Gonjenja može biti! — dobaci Vuk smejući se. — Ali od osvete neće biti ništa. Jer lisica jednom uhvaćena u gvožđa, ako pobegne, nikad više... Je li? A pismo? — I pismo, kad ti je do njega toliko stalo! Trljajući ruke od zadovoljstva, Vuk isprati Stefana iz odaje. 64

Glava deveta

Teodos

Mukotrpni i njegovi drugovi sedeli su u tamnici na slami. Pošto su bili »na belom hlebu«, tamničar je doneo zapaljenu buktinju i zadenuo je u halku na zidu. Dao im je po polovinu pšeničnog hleba i po komad pečenog ovčjeg mesa i napunio im testiju vinom. Sutra zorom, čim sunčevi zraci razbiju mrak, sužnji će biti predati dželatima. Braćo, još jednom da se oprostimo! reče Teodos. — Opraštali smo se već četiri puta otkako je pao mrak! — odvrati brkati ratnik Zlonoga. — Možemo se oprostiti opet, ali ne verujem da će nam to pomoći! Bili smo razbojnici, pljačkaši. Sad je došlo vreme da se ispašta! — Čitao sam vam molitve oproštajne — reče Teodos. — Badava! Nije se primilo! — Zašto? Zlonoga oćuta, ali odgovori Spasenija: — Zato što si pod anatemom! Tvoje molitve ne vrede! Nama treba kaluđer koji je pri bogu i čist pred ljudima. On da nas ispovedi i očisti od grehova. — A ja? — bespomoćno upita Teodos. — Ti? Tvoja luda pamet dovela nas je do propasti! — Spasenija... — tužno oteže Teodos. — Zar mi se tako odužuješ? Zar sam zato ubio Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho? Trebalo je da ga pustim i glavu da ti odseče! — Pogrešio si! — mrzovoljno odvrati mladić i stade štrpkati svoj komad hleba i bezvoljno jesti. Buktinja se dimila i pucketala. Povremeno plamen se pojačavao kao da se otima da što duže živi. Odblesci su padala po zidovima i podu osvetljavajući osmoricu ljudi koji su zgrčeni sedeli na slami. Niz dršku buktinje slivale su se kapi smole. — Možete mi verovati, braćo — otpoče Teodos — meni se čini da nevini stradamo! Jer otkako nastade ovo posle Kosova, čini mi se da smo svi jedan drugom zlotvori! I ko kome može da zameri kad je svaki zločinac na svoju ruku! Vuk Branković oprašta ostalim razbojnicima, a nas ubija samo zato što smo imali hrabrosti da odbijemo njegove zahteve! Umrećemo ubeđeni da smo mogli bar jednom u životu da se isprsimo i da kažemo gospodaru: nećemo! I bićemo nevini dotle dok svi 65

zločinci u ovoj zemlji ne plate za svoja nedela! — Kao i uvek — otpoče Spasenija — Teodosu Mukotrpnom pamet stiže kasno! Mladi Azijat Zorilo glasno zaplaka. Ispred njega, na zemljanom tanjiru, stajalo je nedirnuto pečeno meso i komad hleba. Ratnik s naboranim licem natezao je testiju s vinom. Kratka letnja noć približavala se kraju. Odnekud se začu kloparanje ključa u bravi, zatim škripa šarki na vratima, koraci i razgovor. — Dolazi kaluđer da nas ispovedi! — prenu se brkati ratnik Zlonoga. — Izbaciću ga! — prosikta Teodos. — Moje molitve su bogougodnije! — Svoje molitve čitaj sebi — reče Spasenija — a kaluđera pusti neka nas ispovedi i pripremi za onaj svet! Golemi ključ začangrlja i vrata se otvoriše. U tamnicu uđe Stefan. Odmetnici poskočiše, poskidaše kape i stadoše u red. — Anđeo! — viknu Teodos. — Tako mi Hristovih rana, anđeo spasilac! — Nisam anđeo — nasmeši se mladi knez — ali sam došao da vas spasem. — Ti, nas?! — kriknu Zorilo i baci se na kolena. — Neka ti Marduk da punu sreću i zdravlje! — Šta, bezbožniče! — zgrabi ga Teodos za vrati postavi na noge. — Marduka prizivaš? Zar sam te zato pokrstio i poškropio svetom vodicom! — Kakav Marduk? Nisam ga ni pomenuo! — stade se krstiti Zorilo. — Sedam besova sam isterivao iz njega! — obrati se Teodos knezu. — Ne vredi. Krštenje se nije primilo. — Nije se primilo, jer ga je krstio anatemisani kaluđer! — dobaci mladić bez desnog uha. Spasenija, zar sam zato osvetio tvoje odsečeno uho... — Dobro, dosta! Objasnite se drugi put! — reče Stefan. — A sad slušajte: zakunite se da nikom nećete reći da sam vas ja pustio iz tamnice! — Zaklinjemo se! — uglas viknuše sužnji. — Jedan po jedan! — reče Stefan. — I tako kad baš mora! — odvrati Spasenija. Mladi knez skide krst koji mu je visio na lančiću oko vrata. I zaklinjanje otpoče: najpre Teodos, pa ostali. Unezvereni mladić iz Azije kako-tako izvrši zakletvu. — Da ih pobijemo, kad ti kažeš! — utače se Zorilo. Knez se obrati Teodosu: — U tebe se najviše uzdam! Ozarena lica, Teodos zavika: 66

— Spasenija, čuješ li ti ovo? — Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti i posvetiti! — odvrati mladić čupkajući hleb koji je držao ispod miške i stavljajući komadiće u usta. Stefan produži: — Turskog vođu, Osmana Gromovitog, hoću da uhvatite živog i da mi ga dovedete u Kruševac. — Njega ja uzimam na sebe! — ponosno reče Teodos. — Gospode, pomiluj nas grešne! — uzviknu Spasenija. — Kad se sudare Mukotrpni i Gromoviti, zemlja će se zatreti! — Pazi! — reče Stefan Teodosu. — Za tog Turčina čuda se pričaju. Njegova sablja seče oklope i razbija šlemove! Dakle, Gromovitog i tri sužnja hoću da vidim žive u Kruševcu. Turčin nosi u nedrima jedno važno pismo. Kad ga uhvatite, odmah ga pretresite... Pretresite i ostale. — Zar mrtve? — upita Zorilo. — A pljačka? — Sve je vaše! — Neka je slava bogu na visinama! — uzviknu Teodos. — Moje molitve urodile su plodom! — Dobićete pojačanje — reče Stefan — jer vas osmorica nećete izaći na kraj sa četrdeset Turaka. — Mučno, bogami! — odvrati Zlonoga. — Ama, ja bih, znaš... — otpoče Zorilo — da i tog Gromovitog ubijemo pa glavu da ti donesemo! — Umukni! — planu Teodos. — Velmoža želi da ga vidi celog, a ne samo njegovu glavu! — Celog i to živog! — nasmeja se Stefan. — Kako ti kažeš! — dobaci Zorilo. Polazite! — reče Stefan i otvori vrata. Sužnji, jedan za drugim, krenuše iz tamnice Zorilo dohvati pečeno meso, hleb i testiju i izađe poslednji. Apetit mu se povratio.

* Kralj Marko i Konstantin Dejanović posle ponoći napustiše Prištinu, a Stefan, Prijezda, Radič i Mihailo, odmah za njima. Zlovoljan, Vuk Branković ih skoro neljubazno isprati. Po izlasku sunca napusti grad i Osman Gromoviti sa svojim Turcima i tri roba koje su stavili na konje, jer je pred njima bio dalek put. Vuk isprati Turke usiljeno ljubazno, čak im dade na poklon tri konja za sužnje. Na rastanku pozdravi Emira Evrenosa, u to vreme zapovednika Skoplja. Nadmeni Turčin primi poklon i ne zahvalivši se, pa potera konja 67

kroz veliku kapiju. Za njim se oteže povorka ratnika. Goneći konje trkom, Osman Gromoviti i njegovi pratioci obiđoše manastir Gračanicu i dohvatiše se brežuljkastih predela obraslih šumom. Onda, usporivši hod, padoše na konak u Janjevu. Toma, Slugan i njihov pratilac, iznureni i izubijani, vođeni su kao robovi koji treba da umru na mukama. Trudeći se da olabave veze na rukama, tri viteza, posle uzaludnih napora, uvideše da su im svi pokušaji propali. Sa natečenim zglobovima iznad šaka i ranama koje su krvarile pri svakom pokretu, tri sužnja izgubiše svaku nadu na spasenje. U Janjevu Turci im dadoše po komad ovsenog hleba i vode. — Žao mi je što Vuku nisam predao kraljevo pismo! — tiho reče Toma. — A meni je žao što ću umreti kako u mojoj porodici nije umro niko! — odvrati Slugan. — Vuk, Stefan i Prijezda... kakva bedna grupa vitezova! Videli su nas povezane i ponižene kao pse i ništa nisu preduzeli da nas oslobode! Bar da su Turčinu ponudili otkup. — Turčinu sam ja nudio otkup — reče Toma. — Neće ni da čuje! Želi da uhode ugarskog kralja umru na kocu. Sutradan povorka Turaka napusti Janjevo i udari preko ravnog polja, obraslog u gustu travu i kupinovo žbunje. U daljini, prema vidiku, ocrtavali su se grebeni Skopske Crne Gore, a još dalje golemi masivi Šar-planine. Turci udariše na reku Sitnicu pa, usporivši hod, lagano krenuše uzvodno desnom obalom. Išli su niz krivudavu reku probijajući se kroz vrbake. Oko podne zaustaviše konje na jednom proplanku. Iako je sa ogranka Šar-planine duvao povetarac, vrućina je bila nesnosna. Turski ratnici sjahaše s premorenih konja, sputaše ih i pustiše da pasu na obali. Tri sužnja skidoše s konja i privezaše ih za drveće. Sunce je bilo u zenitu. Topole i vrbe kunjale su s opuštenim lišćem. Letnje sunce nemilosrdno je pržilo ionako sparušenu travu. Turci poskidaše sa sebe oružje i raspasaše se. I dok su jedni jeli u debelom hladu, drugi se svukoše i zagaziše u reku da se kupaju. — Plemeniti — obrati se desetar Osmanu — zar nećemo postaviti stražu? — A ko će se usuditi da nas napadne usred bela dana? — nemarno odvrati vođa. — Ja bih postavio straže — odvrati desetar. — Batali! — zevnu Gromoviti i spusti glavu na sedlo. Grupa odmetnika Teodosa Mukotrpnog, pojačana sa četrdeset ljudi, išla je naporedo s turskim odredom hvatajući šume i visoke šibljake. Kad su Turci postavili bivak, Teodos je bio udaljen oko pet stotina koraka. — Ljudi, braćo... — reče. — Sjašite! Odmetnici i sebri se svukoše s konja. 68

— Mirićije, Tadija, Milutin i Uroš... Izlazite napred... Svaki po deset konja. Držite ih za vođice. Kad čujete galamu i zapomaganje, trkom za nama! Odmetnici lako nađoše tragove turskih konja i, prikradajući se od žbuna do žbuna, kretoše prema bivaku. — Šunjajte se, braćo! — šapatom otpoče Teodos. — Šunjajte se i budite oprezni dok ne napadnemo, a onda, lom! Lukove i strele u ruke, a noževe u zube! Ako nam prepad ne uspe, pristajem da Vuk Branković s nama učini ono što je propustio! — Da ne da gospod! — prekrsti se Zorilo stavljajući nož među zube. — Ako nabasamo na straže — upita Spasenija — šta da radimo? — Ono što ste i dosad radili: nož u rebra! A sad, razbijte se u tri grupe: desno Spasenija, levo jednooki Dodoš, ja u sredini... Onog ko mi uhvati Osmana Gromovitog postaviću za mog pomoćnika... Napred! Odmetnici se prebrojaše i u tri grupe krenuše krijući se iza žbunja. Držeći luk i strelu na tetivi, Teodos je tiho govorio: — Samo polako i strpljivo! Nikakva prenagljenost dok ne napadnemo, a onda juriš! Udarci neka budi brzi i smrtonosni! Samo po jednu strelu pustite, onda za noževe. — Mnogo pričaš! — tiho odvrati Spasenija. — Mora da ti je vrućina udarila u glavu! — Baciću anatemu na tebe! — škrgutnu zubima Teodos. — Prvo je sa sebe zbaci! — Šta si kazao? Mladić ne odgovori, jer su se već čuli ljudski glasovi. — Zemlji! Zemlji, pa bauljaj! — prošišta Teodos. Turci, uvereni u svoju bezbednost, spokojno su se razbaškarili u hladu. Neki su spavali, drugi se kockali galameći, a treći se bacakali po viru. Osman Gromoviti je ležao na travi sa sedlom ispod glave. Jedan mlad ratnik češkao mu je levom rukom tabane a u desnoj je držao grančicu sa širokim lišćem i njom mahao iznad lica svoga vođe terajući muve i hladeći ga. Na frktanje konja u blizini ratnici se trgoše, ali je već bilo kasno. — Udri! — dreknu Teodos. Strele se sručiše u gomilu Turaka. Teodos kao strašilo iskoči iza žbuna držeći u levoj ruci nož, a u desnoj krivu tursku sablju koju mu je Stefan prošle noći poklonio. Za njim jurnuše ostali odmetnici. Zdesna i sleva rupiše Matija i Dodoš. Prepad je prenerazio Turke. Iznenađenje je bilo strahovito. Ali sebri, kojima je nasela krv u očima, nedovoljno vični prepadima, napraviše pometnju. Smetajući jedan drugom i ispadajući ispred odmetnika, po petorica su hitali na jednog. Turski desetar preseče sabljom konopac koji je sputavao prednje noge jednog konja u blizini, ubi sebra koji mu se 69

isprečio na putu, uzjaha i sa strelom zabodenom u rame umače kroz vrbak. Tako pobeže i drugi pa i treći. Teodos jurnu na Osmana. Turčin skoči, zgrabi sedlo i baci mu ga na glavu. I dok je Teodos posrtao raspetljavajući se od uzengija, Osman ga udari pesnicom po nosu. — Pogibe Teodos! — dreknu jedan sebar i jurnu na Turčina. Ali Osman je već držao u rukama golu sablju i njom krčio sebi put do konja. Jednim udarcem preseče povodnik privezan za drvo, baci se na golog konja i za čas ga nestade među vrbama. — Pobeže! Pobeže Osman Gromoviti! Za njim, prokleti da ste! — vikao je Teodos brišući rukama raskrvavljen nos. — Jaoj, Mirićije, ošugo se, dabogda, što nisi doveo konje za nama! Dodoš, Matija i Timotej, pojahavši na gole turske konje, potekoše za beguncima. Ostali sebri i odmetnici poklaše nekoliko turskih ranjenika i navališe da skidaju odela s leševa, da skupljaju razbacano oružje i da hvataju konje koji su se, preplašeni od buke, razbežali po vrbaku. Teodos ode na reku da opere nos i ruke, a Spasenija priđe sužnjevima i preseče im veze na nogama i rukama. — Pih, boga ti! — gunđao je Zorilo. — Pobeže Gromoviti i odnese na sebi onakve lepe plave čakšire!... Osim vođe i tri ratnika, Turci su svi izginuli. Poginula su i četiri sebra i jedan odmetnik. Petorica su dobila dobre zasekotine sabljom po vratu i rukama. Matija, Dodoš i Timotej vratiše se na premorenim konjima. Nije im pošlo za rukom da stignu begunce. Toma, Slugan i njihov pratilac, pošto se okupaše u reci, navališe da jedu. Za to vreme Teodos i Spasenija tražili su pismo verujući da ga je Turčin ostavio u bisagama. Uzalud. Turčin ga je odneo u svojim nedrima. — Kome treba da zahvalimo što ste nas oslobodili? — upita Toma. — Nikom! — odvrati Teodos. — Ali palite sveće za zdravlje mladoga kneza Stefana. — Opet on! — tiho reče Toma. — On! — dodade Slugan. — Po drugi put nam spasava život. — Ako me i treći put spase, probošću se mačem. Izgleda da je bogu ugodno da moja krv poteče. — I poteći će — odvrati tiho Slugan, jer Altomanovići su odavno navukli na sebe prokletstvo.

70

Glava deseta

Kruševac

je još u vreme kneza Lazara bio na glasu po svojim vašarima. Tu su dolazili trgovci iz svih krajeva Srbije, Makedonije, Zete, iz Bugarske, Grčke i Dubrovnika, i donosili svakojaku robu i novac različitog porekla i vrednosti. U grad su dovođeni konji i doterivana je marva. Trgovci su kolima, na konjima i mazgama donosili so, u krupicama i morsku, loj, vosak, kožu, vunu i tkanine, a naročito valjano sukno od koga su ratnici pravili gunjeve i čakšire. Dubrovčani su prodavali zlatan i srebrn nakit, kožne opasače ukrašene srmom, hamove, uzde, sedla, oklope, napršnjake, mačeve, bodeže, vrhove za strele, štapove od tisova drveta za lukove i učinjena goveđa creva za tetive. Na vašar su dolazili ptičari sokolari i samsari s lovačkim psima. Dok traje vašar, kapije su otvorene i svako može ući u grad Kruševac, glavno sedište vlasti kneza Stefana. Tom prilikom dolazili su vitezovi iz svih krajeva Srbije da kupuju dobre konje, oružje i skupocene tkanine. Niža vlastela i sebri stizali su kolima, na kljusadima ili pešice. Služba božija vršila se u crkvi Svetoga Stefana. Sa bogatog i raskošno ukrašenog ikonostasa svetitelji su svojim ozbiljnim pogledima navodili vernu pastvu na razmišljanje o prolaznosti ljudske sreće i kratkoći života. U strahu božjem vitezovi, vlastela i sebri odstajali bi dugu službu mrmljajući molitve. Posle službe počinjala je trgovina i narodno veselje. Crkvu je podigao knez Lazar. Sagrađena je od crvene opeke i kamena. Knez nije žalio blaga da je ukrasi spolja i iznutra i da podigne impozantno kube i zvonik. Za vladavine Stefanove grad Kruševac je naglo napredovao. Za kratko vreme podignute su mnoge masivne kuće pa i prva džamija, golemi han gde su odsedale paše, poklisari iz stranih zemalja i bogati trgovci. Grad su opasivale dvostruke zidine sa visokim kulama i osmatračnicama. Stefanov dvorac nije bio veliki, ali je ostavljao utisak solidne tvrđave koja se lako ne osvaja. Uz vašarsku galamu vodila se trgovina, cenjkanje, prepirka i smeh. Gočevi su treštali, zurle pištale i gajde cvilele. Uz podvriskivanje igrača i pljesak i oduševljenje gledalaca otpočinjalo je oro, na jednom, drugom, trećem mestu svuda po gradu. Najimpozantnije i najveće bilo je oro kod 71

Zukine česme, u blizini Zor-Zukina hana. Tu su najbolji igrači iz Makedonije izvodili vitešku igru s handžarima. Vitezovi, sedeći na doksatu hana, gledali su oro i bacali bakarni novac zurlašima koji su naduvenih obraza i izbuljenih očiju svesrdno duvali u zurle. Vašar nisu propuštali ni ratnici iz turskih postaja i manjih odreda koji su se zatekli u blizini, pa i hrišćanski najamnici koji su služili u turskoj vojsci i primali kao platu talir na četiri dana. Dolazili su u Alidža-hisar da gledaju »kaurski panađur«, da kupuju oružje, narukvice, đinđuve, srebrne i bakarne kopče, medene kolače i cveće 30. U predvečerje vašar se stišavao. Vitezovi su naređivali slugama da sedlaju konje, vlasteličići su tovarili kupljenu ili neprodatu robu na kola i uprezali kljusad, stočarski trgovci su odgonili marvu. I sebri iz obližnjih naselja išli su prema velikoj kapiji. Buktinje su se palile kad u grad uđoše Teodos Mukotrpni i Spasenija. Obojica su bili obučeni u gunj i čakšire od valjana sukna, i s okruglim kapama malo nakrivljenim na desno uho. Probijajući se kroz narod i između konja i kola, dva odmetnika su žurila prema Stefanovu zamku. Na ulazu ih zaustavi stražar. — Kneza tražimo! — reče Teodos. — Nosimo pismo od Vuka Brankovića. — Ne može! — odvrati stražar upirući mu halebardu u prsa. — Dođite sutra! — Sklanjaj tu sataru, ludače! Zar ne vidiš da smo glasnici! — viknu Spasenija. — Šta je, momci? — reče stotinar prilazeći. — Prohtelo vam se da uđete u dvor? — Pismo nosimo za kneza! — odvrati Teodos. — Pismo? Od koga? — Od Vuka Brankovića. — Hm! — počeša se stotinar iza uha. — Dajte pismo i čistite se! — Imamo i usmenu poruku. — Najposle, pričekajte! — reče vođa straže i uđe u dvor. Odmetnici sedoše na dva binjektaša 31 koji su bili postavljeni i levo i desno od kapije. Mrak se potpuno spustio. Vašarska galama se stišala. Dve buktinje, zadenute u halke na stubovima kapije, osvetljavale su ulaz u dvor. Odmetnici ćuteći sačekaše da se vođa stražara vrati. — Za mnom! — reče im kad se pojavi. U jednoj povelikoj odaji sedeli su za stolom knez Stefan, njegov brat Vuk, Radič i četiri vlastelina, mladi ljudi, ali kosmati i borbena izgleda. Baš su završavali večeru kad uđoše glasnici. — Neka je slava knezu Stefanu, vitezovima i vlasteli — reče 72

Teodos, pokloni se, zatim se isprsi i strašnim pogledom preseče četiri vlastelina. Knez baci nemaran pogled na glasnike, onda se trže i nasmeja se: — Tako mi boga — reče — Vuk Branković nije mogao naći pouzdanije ljude! — Hrabrije i pobožnije! — dodade Teodos. — Sasvim! Sasvim! — prihvati knez. — I vešte ratnike! — dodade. — Obavešten sam da vam je Gromoviti Turčin pobegao i da niste našli pismo! — Vidiš, tu je đavo umešao prste! — otpoče Teodos. — Ostavi đavola... Pobegao vam je Turčin i s tim je svršeno! Dakle, doneli ste pismo? I pismo i poruku — odgovori Teodos, otkopča sukneni gunj, zavuče ruku u nedra i stade tražiti pismo. — Gde su vam konji? — upita knez. — U šumi, izvan grada. Čuvaju ih Dodoš i Matija — odgovori Spasenija. Najposle Teodos izvuče iz nedara pismo zamotano u maramu i predade ga Stefanu. Knez odmah napusti odaju. Vuk, Stefanov brat, zagleda se u dva glasnika, pakosno iskrivi usta i reče: — Kakva ste vi roba? Polovna! — odvrati Spasenija. — Ali nismo za prodaju. — Hm... — učini Vuk i stade ga zagledati: — A gde ti je uho? — reče. — Pa imam uho! — Ali ono drugo! — To je ono drugo! — A prvo? — Prvo? E, to je žalosna priča! — Ispričaj mi ako nije dugačka. — Naprotiv, vrlo je kratka! Odgrizla mi ga krmača kad sam bio mali... — O-ho! Pa onda? — To je sve! Sad imam samo jedno uho, ako mi i njega ne odgrizu. Vuk uze srebrni kondir sa stola, napuni svoj pehar vinom i pruži ga mladiću. — Sviđaš mi se, lopove! — reče. — Ispij ovo vino u moje zdravlje i čuvaj svoje uho! Spasenija ispi pehar i pokuša da ga stavi u nedra. — E-hej! — viknu Vuk. — Pehar ovamo! — A ja sam mislio — odvrati mladić — po onom starom običaju: kome vino, onome i pehar. 73

— O-ho! — reče Vuk. — To je bilo pa prošlo! Staro se nikad ne vraća. Ovamo pehar. Vuk je bio mršav mladić dugačkog vrata i koščate glave. Na njegovom od sunca i vetra preplanulom licu isticale su se izbočene jagodice, tanki brčići i dva zelena oka koja su svakog časa bacala nemirne poglede s predmeta na predmet. Po zategnutim usnama i zajapurenu licu videlo se da je mladić te večeri iskapio nekoliko pehara dobrog vina. Teodos je ispod oka merio četiri vlastelina. Jedan od njih, sitan i kržljav, male glave i buljavih očiju, priđe odmetniku i unese mu se u lice: — Znam ko si! — reče. — Tebe je Vuk Branković ucenio kao razbojnika. — Jeste — odvrati Teodos, — ali me je pomilovao. Od njegove milošte umalo mi kosti nisu popucale. — Lažeš! — cepteći od gneva odvrati vlastelin. — U tvoju razbojničku družinu pobegla su dva moja sebra. Ako mi ih ne vratiš, isprebijaću te namrtvo! — Dva tvoja sebra? — počeša se Teodos po bradi. — Dođi, čoveče, u planinu pa ih uzmi! — Taman! Samo mi to treba! — pljesnu rukama vlastelin. — Još mogu i da me ubiju! Metnuću ih na točak! — Čuvaj se da oni tebe ne okače o drvo! — Pokazaću ja i tebi i njima! — prosikta vlastelin i sede na svoje mesto gunđajući: — Tako on meni, Todoru, sinu Todorovu! — Eto tako, pa da ti se i deda zvao Todor! — promrmlja Teodos. Svađu prekide Stefanov dolazak u odaju. Za knezom je išao Konstantin Kostenički. — Dobri moji — reče Stefan — naš razgovor je za večeras završen. Četiri vlastelina ustadoše. Za njima se povedoše Radič i Vuk. Svi se pokloniše knezu i izađoše. U odaji ostadoše Stefan, Konstantin i dva odmetnika. — Pričajte kako ste se obrukali! — reče knez. — Išli smo za Turcima i napali ih u vrbaku pored reke — otpoče Teodos. — Prepad je bio potpun, ali badava! Osman Gromoviti nam je pobegao. Na moj veliki jad, utekao je na golom konju i bez oružja Duša mi je još uvek čemerna kad pomislim da je odneo sa sobom pismo! Ipak, tri roba smo oslobodili i odveli ih u Prištinu Vuku Brankoviću. Vuk nas umalo nije sve pobio. Spasao nas je vitez Toma. Ali je imao i zašto! Iz kakvih smo ga ruku izvukli! I satana bi propištao da padne šaka Osmanu Gromovitom. Oteli smo viteza, odveli ga u naše skrovište na Jastrepcu i lečili šest nedelja. — Idite dole među poslugu. Daće vam večeru. Prenoćite na senu u staji. Sutra ćete mi biti potrebni. 74

Odmetnici izađoše. Stefan je ćutao neko vreme, a Konstantin nije hteo pre njega da otpočne razgovor. Veče je bilo prohladno. U kaminu su buktale Jasenove cepanice i osvetljavale bleda lica mladoga kneza i njegovog gosta. Sveće na stolu dogorevale su, ali Stefanu nije padalo na pamet da ih zameni. — Izlazi da su nam razbojnici najpouzdaniji glasnici — reče Stefan. — Vuk je baš njih izabrao da pošalje u Kruševac! — Pouzdani su! — Izgleda... Vuk nije mogao poslati svoje ratnike da napadnu turski odred. Zato smo opremili razbojnike. Ali jadnici nisu imali sreće! A sad, ljubazni moj, tebe sam jedinog odabrao da se posavetujemo... Odlučio sam da ti poklonim svoje poverenje. Stranac ustade i pokloni se. Knez nastavi skoro šapatom. — Tražim iskrenu reč i ćutanje. Evo Vukovog pisma. Pročitaj ga, pa ćemo posle razgovarati. Konstantin se primače vatri, otvori pismo i stade da ga čita. Vuk Branković se zahvaljuje Stefanu na dobrom savetu u vezi sa »slugama« koji su izvršili naređenje »mada nisu ni moji ni tvoji«. Zadovoljan je što su mu doveli viteza Tomu od koga je doznao stvari od »životne važnosti«. »Pismo se nije našlo«, nastavljao je Vuk, »ali ono sad za mene nema značaja. Njegovu sadržinu Toma mi je ispričao. Nadam se da ću uskoro biti van domašaja onoga koji ugrožava i tebe i mene i ceo svet. Uskoro ću sa svojom vojskom proći kroz tvoju zemlju na putu za Budim, pa te opet pozivam da mi se pridružiš. Verujem da ćeš me ovoga puta poslušati, jer sam doznao da ti preti smrtna opasnost. Ovo javljam samo tebi oglušujući se o Dejanovića i kralja Marka. Oni me preziru i ne želim da im činim usluge. Od jednog mog uhode koji uživa poverenje na turskom dvoru, obavešten sam da se Bajazit sprema da pozove u Serez svoje vazale, hrišćane, iz svih zemalja koje je podvrgao turskoj vlasti i da je odlučio da ih sve kao neverne i nepouzdane poubija. I ti ćeš biti pozvan... Nijednog trenutka ne sumnjaj u verodostojnost ovoga izveštaja. On potiče iz najpouzdanijeg izvora i plaćen je suvim zlatom. Dakle, očekuj i mene i Bajazitove glasnike i odluči se na koju ćeš stranu. Ja neću otići Bajazitu s konopcem oko vrata.« Po povratku u Kruševac Stefan je svakodnevno vodio razgovore s beguncem Konstantinom Kosteničkim. Mladi knez je u toku od sedam nedelja stekao utisak da je njegov gost pun znanja, iskustva i sposobnosti za zdravo rasuđivanje. Kad pročita pismo, Konstantin ga predade knezu. Stefan je upirao pogled u njegovo lice čudeći se što se na njemu nijedna crta nije pomerila Najposle Konstantin reče: 75

— Dok ne dođu Bajazitovi poklisari, ovo pismo nema značaja. Brankoviću je stalo do toga da i tebe i ostale velikaše po svaku penu pridobije na stranu Sigismunda Luksemburškog i hrišćanskih vitezova na zapadu. Stranac malo poćuta pa nastavi: — Da nije i on turski vazal, ko bi mu mogao zameriti! Ali ovako, izlaže se skoro sigurnoj propasti... Plemenita kneže, video sam Bajazitovu vojsku kad je napadala na Trnovo. Stekao sam utisak da se tim đavolima ne može odoleti! Oni ne znaju za strah. Napadaju, jurišaju i nište sve ispred sebe. Kakvih surovosti i strahota sam se nagledao! Konstantin zagnjuri glavu u šake i zagleda se u vatru: — Dok se ceo hrišćanski sveg ne digne na oružje, nema propasti za Bajazita Munjevitog! — reče. — Reci mi, dobri stranče, da li treba Vuku odgovoriti na ovo pismo? Konstantin odvrati: — Mladi kneže, Vuku ne treba odgovarati! Ceni ga i poštuj, ali samo izdaleka. Bliži dodir s njim za tebe može bita koban. — Čekaću poklisare od Bajazita! — odlučno reče Stefan.

* Sutradan knez bez pisma otpusti Teodosa i Spaseniju. Odmetnici, zadovoljni što ne moraju nanovo u Prištinu, jer su bili siti Vuka Brankovića, napustiše Kruševac. U međuvremenu, predstavnici velikih poseda i gazdinstava, na poziv Stefanov, došli su u Kruševac da pred knezom brane svoja zakonom zajemčena prava. Stefan je spremao vojsku ubrzano regrutujući vlastelu i sebre. Tražio je više ljudstva nego što se iko nadao. Zbog toga su svi delegati, njih četrdeset na broju, bili ogorčeni i spremni da žestoko brane svoja prava. — Poštujemo gospodara čija je vlast nad nama, — govorili su — ali ne možemo odobriti ono što nezakonito zadire u naše interese! Jedan vlastelin koji je imao posed u blizini Kruševca vikao je: — Neka je slava knezu Lazaru! U njegovo vreme se znalo šta ko ima i šta je obavezan da daje! A ovo! Ovo nas vodi pravo u propast! Sebre nam odvode s njiva, iz vinograda, zabrana, torova i staja... Tome mora da se stane na put! Drugi je bio žešći: — Badavadžije vitezovi ne rade ništa! Celog veka spremaju se za rat. Kad je već tako, eto im! Neka ratuju! Zašto uzimati u vojsku naše sinove i sebre? Vlastela živi na svojim posedima i odgovara vazalskim 76

obavezama koje joj zakon nameće. Davali smo i dajemo! Ali ovo što se sad od nas zahteva prevazilazi sve! Naši raniji gospodari uzimali su najamnike u svoju vojsku i s njima ratovali, a danas nam i sebre odvode! Vlastela je bila oduvek temelj države i njenog napretka. To valjda zna i mladi knez Stefan. A kad zna, treba da nas štiti i pomaže, a ne da nam nameće svoju samovolju nezakonitim potraživanjima. Stari vlastelin, sučući svoje sede brkove, baci pobedonosni pogled po prisutnima i sede. Treći govornik je pretio: — Čemu ta vojska i kome treba da služi? Da ratuje za Bajazita ili protiv njega? Kako bilo, tek svakako ide na našu štetu. Naši preci imali su feudalne gospodare, imamo ih i mi! Bili smo pod srpskim velikašima. Oni su izginuli na Kosovu. Sad smo pod mladim Stefanom, a sutra ćemo možda biti pod Turcima ili Ugrima. O tome se uveliko govori. Pa šta? Ako nam bude bolje pod tuđinom, blagoslovićemo njegovu vlast... Zahtevamo da nam se sinovi ne uzimaju u vojsku i da se svaki sebar kazni smrću ako napusti zemlju svoga gospodara! Naš mladi knez je neosetljiv prema svome narodu! — Šta se ovo s nama radi, braćo! — povika sledeći govornik. — Naši sebri ostavljaju ralo i bacaju motiku. Kao mahniti beže s naših imanja i prijavljuju se u vojsku ne znajući ni kome treba da služe ni zašto? Mesto da rade zemlju svojih gospodara kako je bog rekao, oni se izležavaju po logorištima ili stupaju u razbojničke družine. Tako nam navlače na vrat Turke, koji dolaze da se svete. Videći Stefanovu mladost i računajući na njegovo neiskustvo, surovi vlastelini sipali su uvrede. Neki se čak usudiše da udare na njegovu vitešku čast. Skupština je održana u Jednoj velikoj dvorani zgrade koja je bila podignuta u crkvenoj porti. Za velikim stolom sedelo je dvadesetak vitezova, među njima Stefan, Vuk, Prijezda, Radič, Mihailo i Konstantin Kostenički. Begunac iz Bugarske, slušajući reči vlastele, hvatao se za glavu od čuda: — Kakva gomila pustahija! — govorio je. — Čemu voda ova samovolja! — Ovo je otvorena pobuna! — škripao je zubima Prijezda. Za trenutak nastade neugodna tišina. Onda ustade Stefan: — Dobri i ljubazni moji! — otpoče. — Čuli smo vaše reči i razumeli vaše želje... Posle pogibije na Kosovu moja majka Milica dobila je od Dubrovčana svesrdno gostoprimstvo. Mogla je da ode iz zemlje kad hoće, a nije otišla. Mesto toga molila je Bajazita da primi mir i ponuđeno vazalstvo. Više je volela da svoju najmlađu ćerku Oliveru, ljubimicu svih nas, preda turskom sultanu nego da napusti svoj narod. Lično sam svoju 77

sestru odveo u Bajazitov harem. Ne treba da govorim kako mi je bilo! Osećao sam se gore nego da sam je sahranio... Olivera se svesno žrtvovala da bi vama bilo dobro. Kao što se vidi, vi ste joj zbog toga zahvalni! Zahvalni ste i kneginji Milici što nije otišla u Dubrovnik! A posebno ste zahvalni i meni što sam sramotu turskog vazalstva, za vaše dobro, bacio na svoja pleća! Da li još uvek ima među vama vlastelina koji tvrdi da knezu nije stalo do svoga naroda? Pitanje ostade bez odgovora. Stefan nastavi: — Izgleda da je vama svejedno ko će biti feudalni gospodar? Srbin, Turčin ili Mađar... Glavno je da se vaši posedi ne štete... A da moja majka nije učinila ono što je morala učiniti, vi biste odavno bili turski robovi. Prodavali bi vas na tržištima po Anadoliji, Velikoj Armeniji, Persiji i u Maloazijskom arhipelagu. Radili biste po rudnicima ili veslali na ratnim galijama... Možda mislite da bi vas Bajazit ostavio na vašim posedima? Ili bi vas s radošću priveo svojoj veri, da vas izjednači s Turcima? On vas smatra kao bezbožnike koje treba robiti i ubijati u slavu Alaha. Tako to izgleda. Sad, ako vam nije dobro među Srbima, pokušajte da postanete Turci! Istina je: naši stari imali su najamničku vojsku. Oni su mogli da je plaćaju. A mi moramo sami da se postaramo da bismo popunili broj ratnika koji nam je pogreban. — Za Bajazita! — dobaci jedan vlastelin. — Jeste; za Bajazita! Zasad pet hiljada. — Ako Turčinu padne na pamet, biće i deset a možda i više... Napominjem da vam neću tražiti sebre. Neka oni rade na vašim posedima. Ali vas molim: ne pominjite zakon i njegove propise! Prilike menjaju sve. Sad je došlo vreme da i vaši sinovi i rođaci moraju u vojsku radi svoga i opšteg dobra. — Onda je bolje da dajemo sebre! — dobaci jedan vlastelin. — Služićete i vi i sebri! — tresnu Prijezda pesnicom o sto. — Spremajte, dakle, konje, opremu i oružje — nastavi Stefan — i budite u svako doba orni da se odazovete mome pozivu. Ako vam je malo stalo do Srbije i srpskog imena, bar se založite da branite svoje posede! — Od koga da ih branimo? Da se borimo za Turke! Da ginemo za Bajazita Munjevitog? Nigde to u feudalnom zakonu ne piše! — zagalami vlastela. — Ima vas ovde četrdeset — nastavi knez — i još dvaput toliko onih koji se nisu odazvali mome pozivu. Ne mari. Oni će biti blagovremeno obavešteni šta treba da rade... Čuli ste moja naređenja Ko ne posluša pašće pod udar feudalnog zakona koji vi tako rado potržete kad je vaša korist u pitanju. A sad, ima reč otac Sofronije, iguman manastira Ravanice. Stari iguman, koji se zamonašio još u vreme cara Dušana, ustade: 78

— Vlastelini — otpoče drhtavim glasom — s grozom sam slušao vaše bezbožne reči. U svome dugotrajnom životu, koji mi je gospod dodelio, video sam svakojaka čuda i mnogo zla preturio preko glave, ali na ovakvu blasfemiju 32 nisam naišao. Radi materijalne koristi stavljate na kocku ono što vam je najsvetije. Zar je mogućno da vam sebri budu pokorni? A da li vi ispunjavate obaveze prema njima, prema svome feudalnom gospodaru i prema veri koja vam je od dedova ostala? Pognite svoje ohole glave, vlastelini, jer, tako mi svevišnjeg, baciću anatemu na vas i vaš rod. Zamoliću kneza da vam oduzme posede i da vas baci u okove da za života ispaštate na ovom svetu, a kad pomrete da nemate groba i ukopa! Kakva je to hala zinula iz vas, da ste, radi koristi, gotovi i srpstva da se odreknete! Hoćete da postanete Turci? Da se klanjate Muhamedu? Ili želite da se krstite šakama, kao oni bezbožni vitezovi na zapadu? Stari iguman zagrcnu se i zakašlja: — Mislim da je rečeno sve! — nastavi. — Sad izlazite iz dvorane i spremite se za pokoru grehova, inače ćete s bogom ratovati! Vlastela poustaja, pa jedni pokunjeni, drugi gunđajući, napustiše dvoranu.

79

Glava jedanaesta

Roksana

je sa užasom doznala od Prijezde da su Turci uhvatili Tomu i Slugana, da ih smatraju za uhode i da ih vode prema Skoplju, gde će ih umoriti na mukama. — I vi, vitezovi srpski, niste pokušali da ih oslobodite? — upita devojka. — Nismo, jer su Turci našli pismo ugarskog kralja. Nismo imali prava da se mešamo. Tu se radi o prekršaju vazalskih obaveza. — Viteška reč! Obaveza! — planu Roksana. Šta vredi vaša čast kojom se toliko ponosite posle ovakve sramote! Dozvolili ste da Turci ispred vas vuku na konopcu tri Srbina, da ih premlaćuju i da ih umore na mukama! Tako mi boga, razbojnici po šumama imaju više ponosa nego vi! Roksana napusti odaju plačući. — Po držanju moje sestre vidim da su se ovde dogodile važne stvari — reče Prijezda. — Važne, dabome! — odvrati vojvotkinja. Toma od Rascije isprosio je Roksanu i dao joj prsten. Ja sam ih blagoslovila. — Stefane, kako da ti se zahvalim! uzviknu Prijezda. — Stefan? Šta on tu ima? — upita vojvotkinja. — Njegova pamet vredi suvoga zlata. Da ga nije oslobodio? — zgrabi ga mati za ruke. — To ćemo tek doznati! Zadata reč me sputava da ti kažem. Ali uskoro ćemo doznati. Prijezda napusti majku i ode da obiđe konje po štalama. — Vitezovi bi bili najslobodniji ljudi — reče vojvotkinja za njim — da nisu sami sebe bacili u ropstvo! Oni robuju svojoj zadatoj reči. Vojvotkinja ode da teši svoju uplakanu kćer. Međutim, tri dana docnije vrati se u Stalać sebar Mirićije, jedini od onih koji su učestvovali u napadu na turski odred. Ostali su se priključili razbojničkoj družini Teodosa Mukotrpnog i ne pomišljajući da se vrate svome gospodaru. Ali Prijezda ih nije gonio, jer je znao da će mu se begunci kad-tad priključiti kao ratnici. Sebar Mirićije dojahao je na konju. Njegovo sukneno odelo, skinuto s mrtvih Turaka, izazva divljenje u gradu Stalaću. Ali nezgoda je bila što je došao bos, jer nijedan par zaplenjenih opanaka nije odgovarao 80

njegovim pregolemim stopalima. Na veliku radost Roksane i vojvotkinje, Mirićije im predade Tomino pismo. »Nalazim se na planini Jastrepcu, u skrovištu odmetnika koji su me oteli od Turaka«. pisao je Toma »Sebar, donosilac ovoga pisma, ispričaće vam sve što se zbilo od trenutka kad smo krenuli od Stalaća. S mukom pišem jer su mi zglobovi na rukama ranjavi i otečeni. Osim toga, spopala me je i neka malaksalost. Skoro i ne ustajem s postelje. Odmetnici lebde nada mnom i leče me kako znaju. Njihov vođa, bivši kaluđer, svakodnevno čita molitve za moje ozdravljenje. Nekoliko puta me je ispovedao i pripremio za smrt. A ja, iako sam malaksao, ne pomišljam da umrem. Ne znam šta je ove odmetnike navelo da iz Prištine krenu tragom Turaka koji su nas zarobili? Neko ih je morao poslati za njima, premda oni, svi do poslednjeg, tvrde da su sami odlučili da napadnu Turke... Slugan je zdrav kao jazavac. Po ceo dan se šali s odmetnicima, uči ih rukovanju oružjem i pokazuje im majstorije borenja na megdanu. Na kraju pisma mladi vitez je biranim rečima izrazio poštovanje staroj vojvotkinji, a Roksani poželeo da joj se što pre ispuni želja koja je istovetna kao i njegova — da se sretne s njim i da mu padne u zagrljaj. Sebar Mirićije dopunio je pismo svojim opširnim pričanjem. Toma, Slugan i njihov pratilac sedam nedelja su ostali među odmetnicima i tek početkom osme krenuli na put i stigli u Stalać.

* Te godine krajem novembra meseca stadoše po Srbiji kružiti vesti koje u krajnju brigu baciše vitezove, vlastelu i sebre. Pričalo se da su Turci odlučili da svoju vojnu silu prebace na Balkansko poluostrvo i da odatle krenu na Ugarsku. Trgovci koji su dolazili iz Male Azije i Vizantije tvrdili su da je Bajazit Munjeviti digao celu Anadoliju, Mediju, Persiju, Siriju, Veliku i malu Armeniju, Arabiju i Egipat i da protiv hrišćana sprema sveti rat33, koji još od Salahadina 34 niko nije pokretao. Osvajanjem Trnovske Bugarske Bajazit je zagospodario donjim Dunavom, tvrđave su se predavale, a gradovi jedan za drugim padali. Turski izvidnički odredi stizali su do Vlaške i Moldavije pustošeći i robeći sve što im se na putu nađe. Već je i car Manojlo II Paleolog vapio za pomoć moleći vitezove sa zapada da ne odugovlače, nego da pohitaju s pripremama dok traje zima. Vizantijski car je umolio rimskog papu Bonifacija IX da objavi proglas među hrišćanskim vitezovima za novu krstašku vojnu. 81

Mnogobrojni turski odredi koji su krstarili oko granice Vizantije, po Bugarskoj, Makedoniji i Srbiji hvatali su careve glasnike i davili ih, a zaplenjena pisma slali Bajazitu. U to vreme sultan je naredio svojim emirima da kod Sereza dovedu svu vojsku i tu postave zimovnik. Ali bilo je glasnika kojima je pošlo za rukom da promaknu između turskih postaja i odreda, i da stignu do Budima, Dubrovnika, Venecije, pa čak i do Rima i Francuske. Tako je i drugi papa, onaj u Avinjonu, Andronik, prihvatio molbu vizantijskog cara i proglasio krstašku vojnu. Međutim i treći, samozvani papa Benoa35 XIII blagoslovio je nove krstaše. Po Evropi su se vitezovi pripremali za rat. Posećivali su jedni druge po zamkovima, ispijali pehare na bogatim gozbama i dogovarali se ističući svoje junaštvo i snagu: spremiće se, krenuće svoje oklopnike i poći u Budim na proleće, čim prva trava stigne. Poručivali su dobre konje, menjali oklope i kacige, kupovali mačeve, lukove, odela, obuću i udarale nove i sve veće namete na seljake koji su ionako grcali pod teretima dažbina. I po Srbiji i po Makedoniji probudiše se učmali duhovi. Proradiše kovačnice, kudeljare, predionice i valjaonice. Kovalo se oružje, opremali se konji, žito se danonoćno mlelo po vodenicama ili tuklo u stupama. Valjaonice su tutnjale a abadžije šile čakšire, koporane i grudnjake od valjana sukna. Po Srbiji se uporno pronosila vest da će Turci begunca koga uhvate da je pošao Ugrima nabiti na kolac, a njegovu porodicu prodati u roblje. Plemići i vlastela, inače zastrašeni Stefanovim pretnjama, sa užasom primiše ova prepričavanja, odrešiše kese i svojski prionuše da pripremaju vojsku. Osim toga svaki je smatrao da će za njega biti bolje ukoliko opremi veći broj ratnika da bi u opštem metežu imao sigurniju zaštitu. Među njima bilo je i takvih koji su pomišljali da izdaju i Stefana i Bajazita i da u povoljnom trenutku pređu na stranu zapadnih vitezova. To se moglo oceniti po njihovom držanju. Vojvoda Prijezda je opremio tri stotine oklopljenih konjanika i dvaput toliko pešaka, a Radič i Mihailo po šest stotina konjanika. Sa svojih dobro opremljenih četiri hiljade oklopnika knez Stefan je nameravao da sve nepouzdane plemiće i nižu vlastelu, koja je pokazivala znake samovolje, dotera u red. Nadmeni plemići uzalud su pokazivali povelje svojih predaka koje potiču još od cara Dušana. Prijezda, Radič, Mihailo i dva Stefanova stotinara, Prodan i Golija, nisu ih ni gledali. Vršeći smo gru po posedima, zahtevali su prema spiskovima da svako odgovara svojim obavezama. — Gomila razbojnika! — škrgutala je zubima vlastela. — Grom ih spalio! Bolje bi nam bilo da smo pod Turcima! Tako je otpočelo, onda proradi batina. Bilo je i više slučajeva ubistava. Stefanovi zapovednici izazivali su nepokorne vitezove na 82

megdan, tukli se s njima, ubijali ih ili ih izranjavljene bacali u okove. — Ne naoružavajte, ljudi, sebre! — vikala je vlastela. — Oni mogu okrenuti oružje protiv vas. Doista, bilo je slučajeva gde su naoružani i opremljeni sebri ubijali vlastelina i odlazili u goru, pridruživali se razbojnicima i stvarali odrede vojske koja nije pripadala nikome. Odred Teodosa Mukotrpnog uvećao se na tri stotine konjanika Jednoga dana pojaviše se pod zidinama Kruševca. — Ko ste? Kome pripadate? Kakva ste vojska? — zavikaše stražari. — Otvarajte kapiju! — viknu Teodos i pritera konja bliže zidu. — Mi pripadamo knezu Stefanu. — Natrag od zidova, razbojnici! — odvrati stotinar, vođa stražara. — Odbijte, dok nismo po vama osuli strelama! Stražari smesta naperiše lukove. — Ah, zmije otrovnice! Satanske duše! — zavika Teodos. — Otvarajte kapiju, prokleti daste! — Dvojica mogu u grad! — doviknu stotinar. — Ostali, gubite se do ivice šume i čekajte! — Tako mi imena moje velike zaštitnice, svete Petke, svojeručno ću ovome mazgovu udariti pedeset štapova po tabanima! — obrati se Teodos Spaseniji. — Ta rogata duša upamtiće šta znači ličnost Teodosa Mukotrpnog! — Mnogo, brate, pričaš! — odvrati mladić i obode konja. Knez Stefan primi ih ljubazno, obećavši svoju naklonost Teodosu i njegovoj družini. — Boravite u svome skrovištu i dalje — reče. — Narediću da vam se šalje hrana i ponešto od odela i oružja. Kad mi budete potrebni, pozvaću vas... Knez ih obojicu pogleda. Iz očiju mu je izbijala takva blagost i dobrota da Teodosu umalo ne potekoše suze. — Teodose — reče — ne ubijaj Srbe! — Tako mi svete mučenice, moje zaštitnice... — Čekaj! Poklonio sam ti svoju naklonost i osećam da ću te zavoleti! — Spasenija, čuješ li ti ovo! viknu Teodos ozarena lica. — Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti posvetiti! — Imaš li ljude koji su spremni da umru u svako doba? — upita knez. — Imam... Imam bar stotinu takvih. — Onda neka je slava bogu! Mislim da ćeš uskoro umreti sa mnom, i mi i tvoji ljudi. — Kuda nas vodiš? — upita tiho Teodos. — Tamo gde se najviše gine. I budi srećan, jer gde je najveća 83

pogibelj, tu je tek pravo spasenje. — Jednom si nas digao iz mrtvih! — odvrati Teodos brišući dlanovima suze koje su mu se slivale niz obraze. — Digao si nas iz mrtvih i sad nam nudiš spasenje duše... Vodi nas! — Vodiću vas, a sad idite. Kad dođe vreme, pozvaću vas. Na rastanku knez obojici pokloni po jedan dobar nož s dva reza, luk od tisova drveta i tobolac pun strela. Stefan nije ni slutio koliko je vreme njegove smrtne opasnosti blizu. Tri dana kasnije u Kruševac stigoše Bajazitovi poklisari. Oni doneše pismeno naređenje od sultana da knez Stefan odmah krene za Serez, da se pokloni padišahu. Glava poslanstva, Bajazitov ljubimac, Karasija Ajna-beg, predajući knezu naređenje reče: — Neka se slavi od istoka do zapada ime Alahovo! Bez njegove volje ništa ne biva na svetu. Budi srećan što ćeš videti lice gospodara sveta! On je kao lav legao na prag Evrope i čeka da prođu zimski dani pa da digne svoju silu i uništi sve nevernike. Od danas za četrnaest dana moraš biti u Serezu i pasti pred noge padišahu. — Da li samo ja ili i ostali vazali? — upita Stefan. — I ti i ostali koji klanjaju Hristu. Padišah želi sve da vas vidi. I teško onome u čijim očima pročita izdaju! — Koliko ljudi da povedem sa sobom? — upita knez. — Koliko hoćeš, jer tvoja vojska je i naša. Karasija Ajna-beg učtivo odbi Stefanov poziv da ostane kod njega kao gost, pokloni se i pođe izlazu. Onda se priseti i reče: — Jedan iz moje svite, evnuh Mina, donosi ti pozdrav od sestre Olivere, koja je postala sultanova ljubimica. Poslaću ti evnuha. Kad Ajna-beg izađe, knez ostade neko vreme stojeći, zatim se spusti na minderluk i zagnjuri glavu u šake. Osetivši kako mu suze naviru na oči, strese se, ustade i stavljajući ruku na srce prošapta: — Šta je smrt prema poniženju koje podnosim! Pred oči mu izađe slika njegove sestre Olivere. Nju je on lično pre četiri godine predao Bajazitu. Na rastanku sa sestrom nije plakao, nije zaplakala ni ona. Ali bol koji su jedno drugom pročitali u očima duboko se utisnuo u njihove duše. — Ne zaboravi ko si! — rekao joj je na rastanku. — Živi i umri kao sveta žrtva koju tvoja majka i braća prinose za spas srpskog naroda! Mladoj devojci čudno su svetlele oči. Drhtećim usnama prošaptala je: — Živeću i umreću kao žrtva svoga naroda. Knez ustade i ushoda se. Prizori, protekli za poslednje četiri godine, ređaju se jedan za drugim, neodoljivo nadiru i gomilaju se. On vidi kako se na prostranom polju ispod Kruševca kao lesa pokreću koplja vitezova 84

i čuje tutnjanje konjskih kopita i viku, dozivanje i zvuke ubojnih truba. Ratnici polaze u boj. Napred oklopljeni konjanici, za njima pešadija, pa onda beskrajni niz kola natovarenih hranom i oružjem. Buka se postepeno stišava, kolona odmiče, već poslednja kola zamiču iza okuke na putu. Šuma zaklanja sve. Knez se seti kako je ponosito i viteški izgledao njegov otac, okružen gomilom vitezova čiji su konji kao hale potskakivali. Lazar se najpre oprosti s Oliverom, Vukom, onda s Milicom i najposle s njim. Na rastanku mu reče: — Ako se ne vratim s Kosova, ceo teret poraza pašće na tvoja pleća. Primi ga hrišćanski i nosi ga radi spasa našeg naroda! Hodaj uspravno i ponosito i ne zaboravi da si moj sin. Gledaj svakome pravo u oči i ne poklekni, jer pravi vitez treba da umre muški, uspravne glave i čista srca... Mladi knez se sećao tih trenutaka, preživljavao ih u snu i na javi, ali sad oseti kako mu bol obuzima dušu i suze mu potekoše niz lice. Evnuh Mina uđe tiho u odaju i pade pred njegove noge. Knez mu stavi ruku na glavu: — Ustani, Mina — reče — ja nisam padišah! Preda mnom se ne ljubi zemlja. Rob ustade i otpoče: — Car nad carevima, Bajazit Munjeviti, između mnogobrojnih žena u svome haremu odabrao je tvoju sestru Oliveru i poklonio joj svoju naklonost. Pripadam robovima koji njoj služe i srećan sam što me je izabrala za svoga glasnika. — Imaš li pismo? — upita Stefan uzbuđenim glasom. — Nemam! — odvrati rob osvrćući se bojažljivo i tiho dodade: — Reči koje iz njenih usta treba da stignu do tvojih ušiju ne pišu se. One bi značile propast za tebe i nju. Stefan priđe i zagleda mu se u lice: — Sami smo ovde... Govori! Rob uzdrhta. Kapljice znoja orosiše mu čelo. On tiho, ali naglašavajući svaku reč, progovori: — Sestra ti poručuje: car Bajazit odlučio je da poubija sve svoje vazale hrišćane i da u njihovim zemljama postavi turske namesnike. — Je li to sve? — upita knez. — I još nešto! — drhteći nastavi rob. — Sestra ti poručuje da ne ideš u Serez... — A sad, naredi slugama da mi odseku jezik! — Zašto? — Jer ako ove reči još jednom izađu iz mojih usta, najplemenitija gospodarica na sultanovu dvoru umreće od dželatova mača. Stefan se zagleda u njegovo bledo i naborano lice i oči iz kojih je 85

izbijala dobrota, pa reče: — Mina, vrati se svojoj gospodarici i reci: Stefan će doći u Serez. Stavivši ruku na rame robu, dodade: — Jezik ti neću odseći, jer će biti potreban da joj to kažeš... Umeš li da ćutiš? — Umem! — Onda ćuti i idi! Rob se duboko pokloni. Knez mu stavi u ruke kesu s dvadeset zlatnika i isprati ga iz odaje.

86

Glava dvanaesta

Bajazitov poklisar, Karasija Ajna-beg, imao je nameru da otputuje sutradan po dolasku u Kruševac. On je odbio Stefanovo ponuđeno gostoprimstvo i odseo je u velikom hanu. Knez je znao da je mladi turski plemić Bajazitov ljubimac, pa ga zbog toga nije iznenadilo njegovo držanje. Oholost turskih poslanika bila mu je dobro poznata, jer je nekoliko puta bio doveden do ivice iskušenja da potrgne oružje i da se s njima potuče. Zbog toga se Stefan u dva maha zamerio Bajazitovim emirima, a osobito Saridžu 36. Međutim, knez se iznenadi kad sutradan u svome zamku vide turskog poklisara. — Ja sam slobodouman i velikodušan čovek — reče mu Turčin. — U to ne sumnjam! — osmehnu se Stefan. — Cenim dostojanstvo vladara, ali i u robu vidim čoveka! Pre četiri godine video sam te u Brusi kad si našem padišahu doveo sestru. Tada sam sagledao tvoje oči, one su lepe kao njene i rekao sam: evo viteza i čoveka! I danas ti se klanjam i molim te da primiš moje prijateljstvo. Knez, koji nije očekivao ovu iznenadnu naklonost, gledao ga je s čuđenjem. Turčin nastavi: — Da je Alah hteo, tvoja sestra bi bila moja žena. U toku godina naši pogledi su se više puta ukrstili i mi smo jedno drugom zavirili u dušu. Ali šta je Karasija Ajna-beg prema Bajazitu Munjevitom i može li se moja ljubav suprotstaviti carevoj! Ovako mi ostaje samo da se divim dostojanstvu, pameti i lepoti mlade sultanije i da molim Alaha da joj do kraja života podari sreću! — Nudiš mi prijateljstvo? — reče knez. — A da li znaš da prijatelj za prijatelja u nevolji i život daje? — Znam! — odvrati Karasija. — Poznato mi je da u temelj pravog prijateljstva treba uzidati godine. Ali postoji jedna vrsta naklonosti koja postaje iz varnice kao vatra, razbukti se, svetli i širi toplotu. Ona se kao vatra i gasi: naglo, ako se na nju sruči bujica zla, ili postepeno dok se ne pretvori u pepeo. Ako ta naklonost dvostruko zasvetli, onda daje puno opravdanje života na ovom svetu. Mislim da shvataš? Ljubav i prijateljstvo. — Na prvi pogled? — osmehnu se Stefan. — Na prvi pogled, doživotno! — odvrati Karasija. 87

Skoro ceo taj dan Stefan i poklisar turski proveli su u razgovoru. Tom prilikom knez s iznenađenjem doznade da je mladi Turčin nekoliko godina proveo u Francuskoj, Nemačkoj i Mletačkoj Republici. Karasija Ajna-beg stekao je obrazovanje koje je krasilo svakog valjanog ritera na zapadu. Narednog dana novi prijatelji se rastadoše. Karasija sa svojim odredom Turaka napusti Kruševac a Stefan se stade pripremati za polazak u Serez. Vitezovi Prijezda, Radič i Mihailo iznenadiše se kad čuše da knez želi bez njih da pođe. Ali vest da ga neće pratiti njegovi oklopnici kod njih izazva zaprepašćenje. — Ne misliš valjda sam na put? — reče Mihailo. — Ni na pamet mi ne pada! Povešću pedeset momaka koji su spremni da ginu u svako doba. — Zašto nas zanemaruješ? — upita Prijezda. — Zanemarujem, jer se verovatno neću vratiti! — Gospode bože! — skoči Prijezda. Zašto onda ideš? — Idem, jer tako mora biti! — A momci, tvoji pratioci? Koji su? — Teodos Mukotrpni i njegovi odmetnici. — U njih se uzdaš? — upita Radič. — U njih, i to potpuno. Ne želeći više ni reč da progovori o svom putu, knez se oprosti sa svojim prijateljima. Kad ostade sam, naredi da dovedu Konstantina Kosteničkog. — Dakle, Vuk je bio u pravu — reče mu kad ostadoše nasamo. — Da, bio je u pravu! — mirno odvrati stranac. — Šta sad? — zagleda se Stefan u filozofa. — Treba li ići u Serez? — Treba! — odvrati Konstantin. — Tvoja sprega s Bajazitom trajaće dokle god jedan od vas ne ode s ovoga sveta. Mislim da te neće ubiti, jer si mu potreban. A ako te preda dželatu, onda će bar tvoj brat Vuk bez razmišljanja preći Ugrima. Konstantin se zamisli za trenutak, pa gledajući pravo u oči kneza reče: — Mogao bi i ti da pređeš Ugrima i da se spaseš. — Mogao bih — prihvati knez — ali onda bi za tri nedelje turska vojska preplavila Srbiju. Ovako, bolje je da ja stradam. Stefan se zagleda u pod, zatim podiže glavu i dodade: — Bar neću videti poslednji čin tragedije.

* 88

Sutradan je knez Stefan krenuo za Serez. Poveo je sa sobom Teodosa sa pedeset ljudi koje je opremio kao oklopnike. U poslednjem trenutku pristao je da i Prijezda pođe s njim.

* Na širokom polju ispod grada Sereza Bajazit Munjeviti postavio je zimovnik za svoju mnogobrojnu vojsku. Tabor se sve više širio, jer su turski odredi svakodnevno pristizali. Čauši su revnosno beležili u spiskove male i velike odrede, prebrojavali ratnike i smeštali ih na određena mesta. Svaki paša bio je lično odgovoran sultanu za stanje u svojoj jedinici. Celokupna Bajazitova vojska sastojala se od anadolske i rumelijske. U prisustvu sultanovu emiri obe vojske izmenjivali su blagonaklone poglede i krotke osmehe, a iza njegovih leđa jedan drugom su pakostili i podmetali klevete. Alem isandžak, zastava celokupne turske sile, bela i ispisana zlatnim slovima, bila je visoko uzdignuta ispred sultanova šatora. U njenoj blizini, upola niže, stajale su ostale zastave: crvena, dvorske konjice, crveno-zelena i žuto-zelena, janjičarske pešadije. Sultanov šator bio je u sredini tabora. Oko njega bila je najjača i najviše cenjena vojska: dvorski konjanici, spahi-oglani, birani pešaci iz Anadolije, i »oni koji imaju na licu ognjene znakove« 37. Po krajevima tabora postavljani su nabrzo skupljeni konjanici, sarahori, jedna vrsta dobrovoljaca kojima je plaćan zlatnik na četiri dana. Oni nisu smeli prići sultanu, a emiri su prema njima bili izuzetno surovi. Poslednje mesto u taboru zauzimali su martolozi 38, hrišćanski dobrovoljci, koji su kao uhode slati među hrišćanske narode i često donosili otud dragocene izveštaje. Bezimeni i prezreni martolozi su za svoju službu primali jedan zlatnik na osam dana. Uvek nezadovoljni, buntovni i skloni bekstvu, nikad nisu stekli poverenje svojih gospodara. Turci su ih prezirali, jer su bili hrišćani, a pored toga i uhode. U neposrednoj blizini sultanovoj nalazili su se šatori derviša koji idu u boj prizivajući Alaha iz sveg glasa. Oni svakodnevno pred skupom ratnika ponavljaju: »Mučite đaure gde god možete da ne bi oni vas mučili! Tražite ih u njihovim domovima. To je bolje nego da ih u svojima dočekujete.« Po nelom taboru bili su rastureni svileni šatori paša i njihovih kapetana, većinom begova, zapovednika košuna 39. Najveći i najlepši posle sultanovog bio je šator Ali-paše, sina Hajretinova, velikog vezira, 89

ličnog prijatelja Bajazitovog. Vešt i lukav, Ali-paša je postepeno uvodio sultana u razvrat, nagovorio ga da okusi piće »ružine boje«, da zapada u pijanstvo i tako gubi carsko dostojanstvo. U njegovoj blizini bio je šator Firuza, rumelijskog begler-bega, krupnog i surovog ratnika, koga su se bojali i najhrabriji begovi sultanovi. Od njega je zazirao čuveni borac na megdanu Manet-beg, i istaknuti taktičar i strateg Mustafa-beg, i kod svih vojskovođa omiljeni Mehmed Čelebija40. Na prostranom polju u nedogled su se širili šatori turskih ratnika i gubili se iza baruština na levoj obali reke Strume. Svaki košun imao je svoje goleme šatore gde se smeštala hrana za ratnike, ovas za konje i mekinje za kamile. Južno od grada, iza brežuljaka obraslih u šumarice, pasle su ergele konja, dželepi kamila, čopori ovaca i rogate marve. Tvrdoglavi i samouvereni »turkoman« Bajazit Munjeviti zaveo je u svojoj vojsci strahovitu disciplinu. Bojeći se sultanova gneva kao žive vatre, turski emiri, paše, čauši i kapetani više su voleli da poginu nego da posramljeni izađu pred njegovo lice. Bajazit je bio rođeni ratnik, verovao je u svoje sposobnosti i do fanatizma bio odan ratnim poslovima. »Rođen sam da nosim oružje i da pobedim svakog ko mi stane na put«, tako je često govorio. Te reči je uputio i Tamerlanu uoči bitke kod Angore. Njegova snažna figura i oštar pogled bili su na glasu. Za vreme borbe uletao je u najveće okršaje i borio se kao prost vojnik. Mačem i ubojnom sekirom rukovao je bolje nego iko i zbog toga se ponosio. Iako ohol i gord, kao dete se radovao pohvalama kojima su ga zasipali laskavci. Voleo je sjaj i raskoš. Jedno vreme, pod uticajem Ali-paše, pao je u razvrat i pijanstvo, ali posle bitke kod Nikopolja ostavio se rđavih navika i poročna života. Bajazitova hrabrost i sposobnost i brze odluke donosili su mu pobedu za pobedom. Ratujući po Rumeliji i Anadoliji, Moldaviji, Bosni, Srbiji i Bugarskoj, stekao je iskustvo kao retko koji vojskovođa pre i posle njega. O njemu se govorilo da je nepobediv, da ga niko nije nadmašio u ratnoj veštini i da mu je, kao ljubimcu Alaha, osigurana pobeda u svakoj bici. Opijen uspesima u ratnom i diplomatskom poslu, Bajazit Munjeviti postao je tiranin, nemilosrdan i surov do krajnosti. Svojim oštrim pogledom i preciznim rasuđivanjem prodirao je u dušu svojih mnogobrojnih savetodavaca i vojskovođa, i skoro nepogrešivo procenjivao njihov stepen odanosti. Izdajnike i kolebljive kažnjavao je smrću, ali je iznad svega cenio vitešku čast i ponos. Obavešten od mnogih uhoda da mu spremaju izdaju, Bajazit je odlučio da kazni smrću sve hrišćanske vazale i da u njihovim zemljama i oblastima postavi turske namesnike. Zbog toga ih je pozvao da se iskupe u gradu Serezu. I došli su svi, osim Vuka Brankovića. U gradu se nađoše hrišćanski vladari, turski vazali, zaprepašćeni, 90

očekujući suđeni čas, jer su odmah posumnjali da sultan namerava da ih pogubi. Na okupu su bili kralj Marko Vukašinović, Konstantin Dejanović, knez Stefan Lazarević, vizantijski car Manojlo Paleolog, janjinski despot Isailo, tesaliski despot Manojlo Anđel Filantropen, Konstantin Makedonac, sin Ðurđa Balšića i drugi. U grad Serez prvi su stigli Kralj Marko i Konstantin Dejanović. Knez Stefan je nameravao da ih obavesti kakva im opasnost preti, hitao je da što pre stigne u njihove oblasti, ali je zakasnio. Našao ih je u sultanovu dvoru, odvojene od svojih pratilaca, i pod stražom. Ostali vitezovi, kako je koji stizao, odvajani su od svojih ljudi, i pod jakom stražom odvođeni u dvor. Knez Stefan i vojvoda Prijezda među prvima su došli u Serez. Za njima je išla grupa pratilaca od pedeset ljudi, svi na dobrim konjima i oklopima. Vođa pratilaca bio je Teodos Mukotrpni. On je među svojim odmetnicima odabrao najpouzdanije i najborbenije i stavio ih pod komandu vojvode Prijezde. Turci u gradu s čuđenjem su gledali povorku srpskih ratnika koji su okruživali sužnje u okovima. Knez Stefan je sa sobom poveo Huseina Anadolca i četrnaest njegovih razbojnika zarobljenih četiri meseca ranije pod Stalaćem. Zapovednik grada Mustafa Korkut smesta se obrati Stefanu: — Ko su sužnji? Gde si ih zarobio? Ko im je vođa? Jesu li muslimani i kuda ćeš s njima? — Na ta pitanja odgovoriću padišahu Bajazitu! — odvrati Stefan. — Tvoja je dužnost da sužnje i moju posadu smestiš na dobro i sigurno mesto! Turčin se namrgodi i povišavajući glas reče: — Ja sam dizdar u ovome gradu! Nema čoveka koji mi se ne pokorava. Ako su sužnji muslimani, smesta im skidajte okove i pustite ih na slobodu! Prijezda pritera konja dizdaru: — Ti možeš zapovedati Turcima, janjičarima, sarahorima i martolozima, ako ih ima u gradu. A mi smo Srbi. Došli smo po padišahovu naređenju u ovaj grad. Sužnje ćemo pustiti ako padišah naredi! — Mi smo Turci iz Anadolije! Muslimani smo, u slavu Alaha! Kauri su nas na prevaru zarobili! — zavikaše sužnji. Međutim, turski ratnici sve više su pridolazili praveći krug oko došljaka. Jedni stadoše vikati da treba kaure smesta razoružati i baciti u okove, drugi su upravljali preteće poglede stavljajući desnicu na balčak od sablje. Teodos Mukotrpni i njegovi odmetnici, uperivši poglede u Stefana i Prijezdu, očekivali su znak da potrgnu mačeve. — Predajte oružje! — viknu dizdar. 91

— Po čijem naređenju? — upita Stefan. — Po naređenju padišahovu. Alah neka mu da mnogo sreće i zdravlja! — odvrati dizdar. — Da li smo došli među prijatelje? — upita Prijezda. — Ako smatrate da smo vam neprijatelji, vadite sablje i tucite se s nama! Odmetnici se mašiše mačeva. Turci se uskomešaše. Stefan se obrati svojim pratiocima: — Nećemo se tući — reče blago. — Predajte oružje i pođite s mirom tamo gde vas povedu. Obrativši se dizdaru, knez dodade: Predaćemo vam i sužnje i svoje oružje i znajte da će na vas pasti padišahov gnev ako dlaka na glavi jednog mog pripadnika nestane; a sužnji su razbojnici koji moraju iskusiti kaznu. Glavom svojom odgovaraće svaki ko se usudi da im skine okove i pusti ih na slobodu. Turski ratnici smireno saslušaše kneževe reči. Dostojanstvo Stefanovo, a osobito ton kojim je govorio, za časak ih zbuni. Dizdar, osetivši na sebi odlučan pogled mladog viteza, dodirnu šakom čelo, nakloni se malo i reče: — Tako će biti! Bez padišahova naređenja tvoje ljude neće snaći nikakvo zlo, a sužnji će ostati okovani i dobro čuvani. Neka je slava Alahu! Stefan predade svoje oružje dizdaru i njegovim ljudima. Prijezda i odmetnici povedoše se za njim. Dok je mladi knez u pratnji dizdara odlazio prema Bajazitovu dvoru, Prijezda, njegovi ljudi i zarobljeni razbojnici, okruženi turskim ratnicima, uputiše se prema jednoj velikoj zgradi koja je izgledala kao tvrđava. — Imam sakriven nož u rukavu! — šapnu Teodos Spaseniji. — I ja! — odvrati tiho mladić, pa dodade sevajući očima: — Neka me Bajazit Munjeviti nabije na kolac ako ga prvom Turčinu koji me silom dotakne ne sjurim do drške u grudi! — Spasenija — reče tužnim glasom Teodos — pošli smo kao jagnjad na klanje. Ako ljudi ne vide naše čisto srce, bog nas neće zanemariti! Pognimo glave skrušeni i bogobojažljivi kakvi smo oduvek bili i mirni kao hrišćani... Teodos tužno zaklima glavom pa dodade: — Dobro čuvaj taj nož Spasenija, a sveta Petka — slava joj i hvala iako je ženska strana — pomoći će nam da se iz ovog zla izbavimo! — Mnogo brate, pričaš! — odvrati jednouhi mladić. — A što, hulitelju pravednih! Smetaju ti moje pobožne reči! Upamti, satanin sine: moje molitve i mudre reči nekoliko puta spasle su i mene i celu moju družinu, pa i tebe, moj žalosni sapatniče. Teodos pogleda u nebo. Beonjače mu zlokobno blesnuše. Poćutavši malo, nastavi: 92

— Svojim slabim pamćenjem dovodiš me do granice iskušenja! Zaboravio si da sam ubio Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho! — Gospode — dobaci Spasenija — učini da mi odseku i drugo uho, samo me spasi od premudrih naklapanja Teodosa Mukotrpnog! — Neka umrem kao bezbožnik — odvrati Teodos — ako sam ikad video nezahvalnijeg stvora! Zar nisam u Prištini spasao iz tamnice i tebe i celu našu družinu? — Ti nas spasao? — iskrivi usta mladić. — Ja, kroz svoje molitve! — Tvoje molitve! Nemoj da me zasmejavaš! Pogledaj onog turskog stotinara što ima stražnjicu kao sirotinjske naćve... Pomisliće čovek da se njemu smejem pa ću morati da upotrebim nož pre vremena! — Bog neka se smiluje tvojoj zabludeloj duši! — krsteći se reče Teodos. Teodos, zanet prepirkom, nije primetio kako mladi Azijat Zorilo kamči od turskih ratnika hleb, suve smokve i masline, iako je imao torbu nabijenu do vrha i hlebom i suvim ovčijim mesom. Zorilo je govorio turskim jezikom pominjući Marduka, Muhameda, Meku i Medinu i kao pravi Turčin dodirivao šakom čelo. Brkati ratnik Zlonoga čudeći se klimao je glavom i gunđao: — Ba! Spasenija je u pravu! Krštenje kaluđera pod anatemom ne može se primiti. — A zašto? Pa šta? Bio sam sa Turcima i mogu opet kad 'oću da im se vratim! — Možeš, možeš! — odvrati Zlonoga. — Kaži to Teodosu pa će te zaklati kao živinče!

93

Glava trinaesta

Bajazit Munjeviti je najveći deo vremena provodio u svom taboru. Iskusan vojskovođa smatrao je da njegovo prisustvo diže borbeni duh kod ratnika i održava disciplinu. Uvek oprezan, nije želeo da hrišćanske vazale primi u svome šatoru, nego je odlučio da s njima vodi razgovore u gradu Serezu, u dvoru. Prvi mu dođe knez Stefan. On ponosito uđe u dvoranu, pokloni se sultanu i stade na tri koraka ispred njega. Bajazit je sedeo na niskom minderluku prekrivenom svilenom tkaninom narandžaste boje. Beli saruk s perjanicom isticao je crnpurasto, iako s prosedom bradom i brkovima, lepo lice sultanovo. Dva svetla oka kestenjaste boje prodorno su bleskala, a dijamant veličine golubijeg jajeta upadljivo je svetlucao na saruku iznad kosmatih obrva. Sultan je imao na sebi komotne čakšire od plave čohe, kao sneg belu košulju i jelek boje višnje, opervažen sjajnim trakama, raznobojnim dragim kamenjem i krupnim pucadima od masivnog zlata. O bedru mu je visila kriva sablja s nožnicom ukrašenom biserima veličine lešnika. Na nogama je imao lake opančiće od juneće kože. Držanje, stas i lepota Bajazita Munjevitog izazivali su divljenje i kod neprijatelja. Pored njega, desno i levo, sedeli su skrštenih nogu veziri, Ali-paša i Firuz, rumelijski begler-beg. Dvorana je od poda do tavanice bila ukrašena ćilimima iz Smirne, Persepolja, Sogdijane i Tira. Svilene draperije svih boja u naborima su se spuštale, praveći luk iza leđa sultanovih. Kao kod sedmobojne duge, boje su se slagale od rumene do ljubičaste i osvetljene bezbrojnim svećama dočaravale sliku dženeta 41. U dvorani nije bilo nijedne buktinje. Mesto toga svetlele su lojane sveće, jer se manje dime i gore u slavu Alaha. Po uglovima stajali su srebrni tronošci na kojima je sagorevala izmirna i prah od suve majčine dušice. Sladunjavi dim mešao se sa skupocenim mirisima iz Egipta i Sidona. Ispred sultana nalazio se nizak okrugao sto pretrpan svakojakim jelima i voćem. Svaki Sultanov posetilac mogao je jesti koliko je hteo, što se smatralo za izuzetnu čast. Kad Stefan uđe, Bajazit prekide razgovor s Ali-pašom i pogleda u 94

Firuza, koji je preko krila držao sablju. Namrgođeni Turčin odmeri mladoga kneza od glave do stopala i dobaci: — Ovaj kaurin ubija naše ljude, muslimane, kojima je ognjeni znak na čelu. Ali-paša iskrivi usta u prezrivi osmeh i dodade: — Suviše je mlad i ponosit! Kaurima treba saviti kičmu! Bajazit ustade, priđe Stefanu i zagleda mu se u lice. Knez izdrža njegov pogled i progovori: — Možda nije pristojno da pre tebe govorim. Ali, moćni padišahu, svaka moja reč biće istinita kao da teče s božijeg izvora. Došao sam ovde kao tvoj kletvenik i ako smatraš da sam kriv, kazni me. Spreman sam za smrt. Preko Bajazitova lica prelete senka čuđenja Stefan nastavi: — Vladari tvoje moći ne bi trebalo da veruju lažnim optužbama. — Odrekao si poslušnost emiru Šahinu! — dobaci Ali-paša. — Odrekao sam — odvrati knez — jer ja nisam vazal turskih emira, nego Bajazita Munjevitog. Bez sultanova potpisa i pečata nisam dužan da izvršavam ničija naređenja. — Mladost te čini oholim! — nasmeši se Bajazit pa dodade: — Zašto si razbio i potukao ratnike Dimitrija Jonime? Oni su krenuli po Šahinovu naređenju da nište razbojničke družine po tvojoj zemlji. — Tako je! — složi se Stefan. — Došli su u Srbiju, ali mesto razbojnika napadali su naselja, palili ih, pljačkali, ljude robili, a žene i decu klali. Zbog toga sam ih napao, potukao u časnoj borbi i njihovog vođu, Huseina Anadolca, zarobio. Toga viteza doveo sam u Serez da ti lično s njim razgovaraš. O tebi se priča da kao bog deliš pravdu. Naredi slugama da dovedu sužnja. Bajazit pogleda Firuza i reče: — Tvoje uhode su mi predale lažno obaveštenje. — Husein Anadolac je vitez! — grubo dobaci Firuz. — On nije napadao naselja. — Vitez? — začkilji očima Bajazit pa se obrati Stefanu: — Firuz kaže za tvoga sužnja da je vitez? Mlad si i hrabar. Izađi Huseinu na megdan. — S njim se neću tući — odvrati Stefan. Ali Dimitrije Jonima ili Šahin jednog dana osetiće sečivo moga mača. Bajazit pljesnu dlanovima. U dvoranu upade stotinar. — Hasane — obrati mu se — odmah dovedi Huseina Anadolca. On se nalazi u Korkutovoj kuli. Stotinar izađe a Bajazit se obrati Stefanu: — I među vama, nevernicima, ima časnih vitezova. Sedi za sto i jedi. Mlada vitez sede i stade da štrpka jedan poveliki grozd. 95

Bajazit se čudio što na licu mladog viteza ne vidi strah. On zavrte glavom i sede na svoje mesto. — Vuk Branković mi sprema izdaju — reče — a ti si išao u Prištinu i kod njega ostao sedam dana. Hoćeš li i ti da pređeš Ugrima? — Ne, neću preći Ugrima, jer me zakletva vezuje za tebe. Ako izdam sultana Bajazita Munjevitog, kako će mi verovati Sigismund Luksemburški ili ma ko drugi? Vitez koji učini verolomstvo prestaje da bude vitez. Ja to ne želim. — Tvoji ljudi su napali našeg poklisara, Osmana Gromovitog, pobili mu pratioce i umalo ga nisu zarobili! — reče Firuz. Stefan se nasmeja: — To nisu bili moji ljudi! Da su ga napali, oni bi ga i ubili ili zarobili. Osmana Gromovitog napali su razbojnici. Neko vreme proteče u ćutanju. Stefan je pojeo ceo grozd i uzeo nekoliko urmi. Firuz dohvati pečeni batak od morke i za čas ga ogloda svojim snažnim zubima. Onda uze šaku smokava i stade da se sladi gunđajući: — Padišah mu veruje... Ja bih kaure stavljao na muke, a on mu veruje... Zašto? — Zato što mi je preča istina nego tvoja divlja mržnja prema svakome ko nije musliman! — preseče ga Bajazit. — A šta ćemo ako Husein Anadolac utera u laž tvog mladog i ponositog kletvenika? — odvrati Firuz. Bajazit ne odgovori. Mesto njega odvrati Stefan: — Ako je razbojnik Husein toliko vešt i prepreden da njegove podvale promaknu oštrom oku Bajazita Munjevitog, bez roptanja ću sagnuti glavu pod dželatov mač. Sluge uvedoše Huseina Anadolca Stasiti ratnik, sad bez okova, pade pred sultanove noge i udarajući čelom o pod stade govoriti: Neka je slava Alahu kad mi je dodelio sreću da vidim lice njegovog najmilijeg sina, Bajazita Munjevitog! — Ustani — reče Bajazit stavljajući ruku pod svileni prekrivač na minderluku. Izvadi Koran i stavi ga na sto: — Ti si iz Anadolije? — reče. — Nisam! — odvrati ratnik drhtećim glasom. — Zovu me Anadolac, jer sam kao janjičar služio u vojsci slavnog Evrenosa. Ja sam Arbanas. Muslimansku veru nosim u srcu. — Ovo je pravi Koran 42 — reče Bajazit. — Zaklećeš se i govoriti istinu! Husein, razrogačenih očiju od straha, stavi ruke na Koran i položi zakletvu. — Poznaješ li ovog viteza? — pokaza Bajazit Stefana. — Poznajem. On me je napao noću, iznenada, mučki, uništio mi 96

ratnike i zarobio me. — Zarobio te u svojoj zemlji, jer si, mesto razbojnika, napadao naselja. — O, presvetli! — uzviknu Husein. — Kaurin te je lagao! Ja nisam napadao naselja! Bajazit mu priđe: — Koliko si razbojničkih družina uništio? — reče. — Ovaj... nisam nijednu! Kaurski vladar me je zarobio i sprečio me da vršim tvoju volju. — Šta ti je naredio emir Šahin u Skadru? — Meni ništa! Služim u vojsci Dimitrija Jonime. On me je poslao u Srbiju. Kazao je: »Idite i uništite razbojnike.« — I uništili ste! — planu Bajazit. — Mesto razbojnika ubijali ste seljake, robili i klali žene i decu! — Alah je nad nama! — zavapi Husein. — To su lažljive reči kaurina koji ti služi! Nijedno naselje nisam napao! Seljake nisam ubijao! Hrišćanski bezbožnici napali su me s deset puta jačom vojskom. Husein nanovo pade pred noge sultanu: — Uništen sam i satrven lažima! O veliki i svemoćni, daj mi priliku da ti dokažem kako se Husein Anadolac bori za veru i svoga padišaha! Preko Firuzovog širokog lica rasplinu se osmeh: — Ratnik je nevin! — reče. — Iz njega junačko srce govori! — dodade Ali-paša. Bajazit pogleda Stefana. — Šta ta kažeš? — reče. — Ono što sam već rekao. Husein Anadolac laže. — Pazi, kaurine! — presecajući oštrim pogledom Stefana, dobaci Firuz. — Naše sumnje u tvoju izdaju su opravdane! Musliman se zakleo na Koranu. On ne laže! — Ne laže, Alaha mi! — dodade Ali-paša. Stefan ustade i priđe Huseinu. Gledajući mu pravo u oči, reče: — Kad sam te pitao: zašto vršiš nasilja i pljačkaš, rekao si: »Janjičarima je dozvoljeno sve!« Je li tako? Turčin obori glavu i ne odgovori. — Zakleo si se i na Koranu da ćeš govoriti istinu. Onda govori! Jesi li to kazao? — Jesam! — tiho odgovori Husein, ali se smesta trže i razvika se: — Kazao sam, jer si me stavio na muke i naterao da to kažem! — Dosta! — reče Bajazit. Obrativši se slugama dodade: — Dovedite ostale sužnje! Husein se trže i zadrhta. Nije očekivao da će sultan i njegove ratnike ispitivati. Bajazit se obrati stotinaru: Izvadi nož iz korica i uperi ga u slabinu ovome nazovi-Anadolcu. 97

Ako samo reč progovori, ubij ga. Uskoro dovedoše sužnje. — Koliko vas ima? — upita Bajazit. — Četrnaest! — plačevno odgovoriše ratnici padajući na kolena. — Jeste li svi muslimani? Devetorica jesmo! Ostali su martolozi... — Martolozi, napolje! S vama neću da razgovaram! — viknu sultan pa se obrati slugama: — Bacite ih u okove i dobro čuvajte. Po običaju sužnji su pred sultana izvođeni bez okova, da bi, ako dobiju milost, mogli kao ptice iz kaveza izleteti na slobodu. Bajazit je od svoga oca Murata Prvog primio običaj koga su se držali i njegovi sledbenici: od sultana se ide u slobodu ili u smrt. Sužnji, devet muslimana, dobro su to znali. Zbog toga su klečeći upirali preneraženi poglede u sultana. — Muslimani — reče Bajazit — ovo je sveti Koran. Alah vam naređuje da govorite istinu! Sužnji se zagledaše u debelu knjigu optočenu zlatom i stadoše udarati glavom o pod. — Šta ste radili po Srbiji? — upita Bajazit. Drhteći od straha sužnji zavapiše: — Napadali smo! Ubijali sve odreda! Pljačkali naselja! Robili seljake... Otimali žene i devojke! Naš vođa Husein govorio je: »Ubijajte kaure! Pljačkajte i palite naselja, jer janjičarima je dozvoljeno sve.« — Šta kažeš na ovo, Firuze? — reče Bajazit. — Oni lažu! — odvrati begler-beg. — Od straha su izgubili pamet. — Optužuju svoga starešinu da bi svoje glave spasli! — dobaci Alipaša. Ne obraćajući pažnju na njih, sultan se obrati Stefanu: — Prodaćeš mi ove sužnje. Za svakoga ću ti dati po trideset zlatnika. — Ja mu nudim po četrdeset! — dobaci Firuz. — Uzalud se trudiš, dobri moj! — reče Bajazit. — Otkupljuješ robove da bi ih stavio na muke, jer su govorili istinu! Bogatiji sam od tebe. Otkupiću ih i pustiti na slobodu. — Alah! Alah! — zavikaše sužnji. — Blago nama! Stefan se obrati Firuzu: — Ne trudi se, plemenita! Sužnje sam doveo u Serez da ih poklonim padišahu. Za njih ni jednu aspru neću uzeti. Za to vreme Husein Anadolac, bled i drhteći od straha, netremice je gledao Bajazita. Firuz mu priđe: — Zakleo si se na Koranu — reče. — Govori ko je lagao: ti ili tvoji ratnici. 98

— Ja... Ja sam lagao, jer mrzim kaurina. On me je zarobio i bacio u tamnicu... — Ti si jedan od onih kojima je ognjeni znak utisnut na čelo — reče Firuz. — Sramota je da drhtiš od straha. Husein se trže, ispravi se i odgovori: — Ja se ne bojim smrti. Mene plaši padišahov gnev! Bajazit ga ne udostoji pogleda On se obrati stotanaru: — Hasane, izvedi sužnje i naredi da im se dadu nova odela, oružje i konji. Priključi ih ratnicima Karasije Ajna-bega. On kroz osam dana ide u Nikopolj da pojača posadu. — A Husein Anadolac? Šta će biti s njim? — Njega predaj dželatu! — A martolozi? Ima ih pet. Treba li i njih pustiti? — Ne! — odmahnu rukom Bajazit. — Oni su bezbožnici. Lažu Hrista, a pljačkaju u ime Muhamedovo! I njih predaj dželatu! Kad sužnje izvedoše iz odaje, Bajazit se obrati Firuzu i Ali-paši: — Dobri moji, za danas je naš razgovor završen Ostavite me. Želim da sa knezom Srbije razgovaram nasamo. Ima stvari koje vladari jedan drugom u četiri oka saopštavaju. Sultanovi savetnici ustadoše, pokloniše se i bez reči napustiše odaju. Stefan i Bajazit sedoše za sto. Nekoliko trenutaka prođoše u tišini. Dva vladara, diveći se jedan drugom, najposle otpočeše razgovor. Stefan reče: — Znam da su me tvoji zli doušnici oklevetali da održavam prijateljske odnose s Ugrima. Oni su ti kazali da sam odstupio od službe tebi. Moje srce pred bogom je čisto, a život u tvojoj ruci. Ako veruješ više svojim uhodama nego mojoj zakletvi, naredi da me pogube. Stefan ućuta. Bajazit se zagleda u njegove svetle oči, nasmeši se i progovori: — Zar misliš da bi nešto postigao s Ugrima? Ko je od onih koji su pali pod njihovu vlast išta dobio? Bugarski car Jovan Šišman uzdao se u njih i izgubio je i zemlju i život. Tako će proći i njegov brat Stracimir, a za njim i Jovan Mirča. Savetujem ti da dalje ideš sa mnom i nećeš pogrešiti. Gde sam ja, tu i ti, i dobro će biti... Tebe smatram kao najstarijeg i najvoljenijeg svoga sina. — Bajazitu zadrhta glas. — Niko kod mene nije u većoj časti. Ponos i gospodsko držanje nasledio si od svoga oda viteza, i gospođe majke, čija mudrost i dostojanstvo zbunjuje i najumnije državnike... Slušaj moje reči, mili i dobri moj, i upravljaj se po njima radi dobra svoga naroda... Bajazit uze sa stola srebrni kondir s vinom i natoči dva pehara: — Pijmo — reče — za dobro zdravlje i ratnu sreću! Kucnuše se i ispiše. Bajazit se zagleda u dugu kosu Stefanovu, 99

stavi mu ruku na rame i reče: — Eto, musliman sam a pijem tečnost »ružine boje«. Vaši kaluđeri kažu da je to Hristova krv i da je treba piti! — Sultan se nasmeši i dodade: — Zašto pijete krv svoga boga? — Jer se spremamo da umremo kao pravednici! — odvrati Stefan. — Nije mi to jasno... Ali, svakako, vino nije toliko rđavo da ga treba odbaciti. — Muhamed nije tako mislio! — reče Stefan. — Neka mu je slava i hvala — odvrati Bajazit — ali eto, u tome se ne mogu složiti s njim! Ispiše još po jedan pehar. Sultan ustade s minderluka i ushoda se. — Nemaš ženu? — reče. — Nemam! — odvrati Stefan. — Šteta! Mi, osmanlije, smatramo da se kroz nagu ženu izliva blagoslov Alaha na nas — reče Bajazit i po treći put napuni pehare, pa produži: — Imam lepih devojaka. Daću ti jednu, i dve, pa i pet... Samo kaži! — Zasad mi ne treba nijedna. Kad dođe vreme, uzeću ženu prema sebi. — Tako je! — uzviknu sultan. — Dođe vreme pa se to nekako samo udesi... Imam u haremu tri stotine žena. Ali šta to vredi! Moje vreme je bilo ia prošlo. Uskoro mi neće biti potrebna nijedna. Ispiše i treći pehar. Bajazit sede na svoje mesto i tihim ali odmerenim glasom progovori: — Moje vreme približuje se kraju. Osećam da starim. Umreću od bolesti ili u boju poginuti. Tada će se moji sinovi otimati o vlast. Udariće brat na brata, boriće se do uništenja i tražiće tvoje prijateljstvo, jer si hrabar i pametan. Onda će doći tvoje vreme. Održaćeš svoju zemlju, dobićeš nove oblasti i bićeš moćan vladar: dok sam ja u životu, pritisni svoje neprijatelje u zemlji, neposlušne satri, ostale podvrgni svojoj volji. Posle moje smrti nećeš imati vremena za to. Uzimaj među svojim ljudima dobre i blagorodne, i nište uzdigni i učini ih slavnim. Tim rečima je Bajazit Munjevita ispratio Stefana. Mlada knez mu se zahvali. Na polasku ga zapita: — Da li tvoja carska milost dozvoljava da vidim svoju sestru Oliveru i s njom izmenjam nekoliko reči? — Moj se harem nalazi u Jedrenu — odgovori Bajazit. — Kad čuješ da sam u tom gradu, dođi. Videćeš svoju sestru, koja je postala sultanija i bićeš mili gost i moj i njen. Sa ostalim hrišćanskim vazalima Bajazit je vodio kratke razgovore, i otpuštao ih, jer je u poslednjem trenutku odlučio da im privremeno pošteda život. Poslednji mu dođe vizantijski car Manojlo Paleolog, neustrašivi 100

vitez, koji je otvoreno pozivao vladare sa zapada da ratuju protiv Turaka. Bajazit i njega otpusti s poklonima i lepim rečima, što mu nije smetalo da uskoro opkoli Carigrad i da ga napada sa svih strana.

101

Glava četrnaesta

Naredne godine, s proleća, u Budim počeše stizati glasnici sa svih strana. Dolazili su iz Francuske, naročito iz Burgundije, iz Italije, Nemačke i Poljske. U toku letnjih meseci ugarski kralj Sigismund stade dočekivati i manje odrede vitezova koji su, željni boja, slave i pljačke, dolazili da se priključe hrišćanskoj vojsci. Kralj ih je prijateljski primao i smeštao ih pod šatore na širokom polju duž Dunava. Na izričita zahtev Nemaca iz Saksonske, Bavarske i Šlezije, vitezovi su bili prema stepenu ličnosti strogo odvojeni. Brbljivi i hvalisavi Francuzi iz Burgundije imali su logor pored vitezova iz Lombardije, a Poljaci iza Nemaca, iako su mrzovoljni Tevtoni želeli da ih prebace na drugu stranu Dunava, jer je njihova mržnja prema Poljacima postala vekovna tradicija Nemci su bili ćutljivi i nedruževni. Iz njihovih zadriglih lica izbijala je surovost, a iz očiju pohlepa. Oni su javno govorili da su radi plena napustili svoju zemlju i da im je svejedno s kim će ratovati. Francuzi su bili uhranjeni i snabdeveni dobrim konjima, oklopima, šlemovima i oružjem koje su po skupe pare nabavljali u Španiji. Nemački riteri zavideli su im na opremi i zbog toga ih mrzeli. Engleza je bilo najmanje. Došao je samo jedan odred od stotinu oklopnika. Glupi i zatucani ratnici, zapodevali su kavgu sa svakim, tukli se na megdanima, ubijali i bili ubijani. Njihovom starešini nije padalo na pamet da sprečava svađe i tuče. U početku ih je kralj Sigismund primao prijateljski, jer je smatrao da se strani vitezovi neće u njegovoj zemlji dugo zadržati. Davao im je obilnu hranu, ljudsku i stočnu, sve dok nije uvideo da vitezovi i ne pomišljaju da napuste Budim. — Nama je ovde sasvim dobro! — govorili su Englezi. — Kad dođe vreme ratovanja, krenućemo. — Rano ste došli! — odvraćali su Ugri. — Naša vojna s Turcima neće skoro početi! — Možemo da čekamo! — odvraćali su engleski riteri i produžavali da se kockaju, da piju i da mrgodne i mrzovoljne Nemce izazivaju na dvoboj. Francuzi su govorili da za njima ide čitava gora od kopalja i da oni samo čekaju svoje drugove pa da krenu niz Dunav da se kolju s Turcima. 102

Poljaci su bili najskromniji. Oni su bili spremni da se smesta vrate kući, samo ako se uvere da rata neće skoro biti. Meseci su prolazili. Ugarski kralj je najpre postao neljubazan, a onda stade otvoreno zahtevati da vitezovi plaćaju hranu za sebe i svoje konje. Tako se desilo da su i kralj Sigismund i njegovi nemili gosti s olakšanjem primili vest da je Bajazit Munjeviti, zauzevši Tesaliju i Atinu, digao vojsku i pošao na sever da se obračuna s vlaškim vojvodom Mirčom. Oblasti Jovana Mirče, Dobrudža i Silistrija, graničile su se s turskim. Njegovi ratnici prelazili su preko granice, napadali turske postaje, vršili prepade i hvatali patrole, a zarobljene Turke ubijali stavljajući ih na muke. Zbog toga Bajazit odluči da udari na tu stranu, jer je hteo da kazni svoga zakletog neprijatelja, vojvodu Jovana Mirču, a u isto vreme da skrati odstojanje između svoje vojske i grada Budima, gde je bilo zborno mesto zapadnih vitezova.

* Toma od Rascije, mada je obećao staroj vojvotkinji i Roksani da će se za nekoliko meseci vratiti u Stalać, propustio je zimu, proleće i leto. U Budimu je proveo ukupno tri meseca vežbajući u rukovanju oružjem odred od tri stotine Srba koje mu je kralj Sigismund stavio na raspolaganje. Ostalo vreme boravio je u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, gde ga je u nekoliko mahova kao poklisara slao kralj. U toku deset meseci Roksana je dobila svega dva pisma. U njima je mladi vitez ispoljavao svoju preveliku ljubav i čežnju da što pre vidi devojku koja će mu »uskoro« postati žena. Međutim, početkom oktobra u Stalać stiže Slugan i donese treće pismo. Vojvotkinja i Roksana dočekaše ga s radošću i odmah ga stadoše zapitkivati o Tomi i njegovim namerama: — Da li će nam skoro doći? Ima li nade? Kako izgleda? Je li bio u kakvom ratu? Slugan je govorio ljubazno, ali obe žene primetiše na njegovom licu nespokojstvo. Devojka mu priđe i zagleda mu se u oči: — Nešto se dogodilo? Je li živ? — Živ je i zdrav! — odvrati momak. — Šalje ti pozdrav i... Ostalo ćeš videti iz pisma! — Šta se dogodilo? — strogo upita vojvotkinja. — Zasad ništa, ali će se dogoditi! Uglavnom, biće časno i ispravno... I Toma moli da ni za trenutak ne posumnjate u njegovu ljubav 103

i naklonost... Ma šta se dogodilo, treba da mu verujete. Roksana je čitala pismo. Odjednom kriknu i povede se. — Šta je? — prihvata je vojvotkinja. — Čitaj! — bleda od uzbuđenja devojka joj dade pismo. — Čitaj! — bleda od uzbuđenja devojka joj dade pismo. Vojvotkinja pročita nekoliko redova: — Sinovac Nikole Altomanovića! — reče. — To sam i očekivala, premda nisam bila sigurna... Gospođa nastavi da čita. Pismo je bilo napisano korektno, ali bez uobičajenih izjava naklonosti i ljubavi. Toma se žalio na zamor koji ga je spopao od preteranog rada i klonulosti duha, »što je svakako rđav predznak za ono što će se dogoditi«. »Sutra polazimo u boj«, pisao je Toma. »Borićemo se na strani hrišćana za Jovana Mirču, vlaškog vojvodu. Bajazit lično polazi na nas i vodi svoje najbolje ratnike, pa će mi se dati prilika da se osvetim za sva poniženja koje sam od Turaka doživeo. Obavešteni smo da su s turskom vojskom krenuli i srpski vazali. Moji ratnici, tri stotine Srba, vide u tome veliko zlo. I meni nije lako kad pomislim da ćemo se u boju sresti sa svojom braćom i tući se s njima. Ali u tome vidim okolnost od sudbonosnog značaja. Dok sam bio kod vas u Stalaću, nisam imao dovoljno snage i odvažnosti da vam kažem. Sad, pred polazak u boj, kad je život svakog ratnika u božijoj ruci, osećam obavezu da vam poverim tajnu koja me kao mora pritiskuje. Moj otac Toma, brat Nikole Altomanovića, umro je prošle godine s proleća. Dok je bio na samrti, tražio je od mene da položim zakletvu da ću ubiti kneza Stefana, sina Lazareva, i osvetiti svoga strica. Zbog toga sam prošle godine u leto došao u Srbiju. Međutim, okolnosti pod kojima sam upoznao Stefana u Stalaću sprečile su me da svoje delo izvršim. On mi je tada spasao život, spasao me i po drugi put kad sam pao u ruke Turcima... Neiskazano patim što sam zakletvom primoran da dignem ruku na takvog čoveka, a pogotovu na vladara Srbije. Bog neka oprosti i njemu i meni. U toku bitke pokušaću da se sukobim s njim. To mi izgleda časno. Ako poginem, bar sam, poverivši vam ovo, izvršio dužnost prema devojci koju volim više nego život.« Toma je završio pismo: »Zakletva je gnusna, ali mi se čini da je još gnusnije delo koje nameravam da učinim.« — Zaista gnusno i podlo! — kroz stisnute zube reče vojvotkinja. Obrativši se Sluganu, dodade: — Grad Stalać, otkako postoji, nikome nije odrekao gostoprimstvo. Ali sad mora. Vrati se svome gospodaru i reci mu da je Juda! — A pismo? — upita Slugan. — Nikakvo pismo! Reci mu što sam ti kazala i smesta idi! 104

Vojvotkinja mu okrete leđa i pođe prema visokoj kuli. — A ti? — obrati se Slugan Roksani. — Nemaš ništa da kažeš? — Nemam — odvrati tiho devojka. — Sve je već kazano... Slugan i njegovi pratioci odmah napustiše Stalać. Vojvotkinja, gledajući kako konjanici odmiču prema severu, dohvati kamen i baci ga za njima. Jedan sluga iznese kadionicu sa žarom i tamjanom. — Majko, zar i to? — reče Roksana. — I to, kćeri! Da okadim tragove sataninih sinova i paklenog roda, Altomanovića... Mirićije! — viknu vojvotkinja. Žilavi momak istrča iz štale, gde je timario konje. — Spremi se za put! — Kuda? — upita momak. — Po tragu turske vojske. Idi, raspitaj se među Srbima. Nađi Stefana ili Prijezdu i predaj im pismo... Osedlaj deset konja i toliko povodnika. Odaberi deset ljudi, idi i ne vraćaj se dok pismo ne predaš. Sebar se ustumara, pozva nekoliko ratnika i utrča u štalu da oprema konje. Za to vreme vojvotkinja napisa kratko pismo: »Stefane, čuvaj se! Toma od Rascije sprema se da te ubije. On je Altomanović.« Vojvotkinja udari pečat na pismo, ali se predomisli i niže dodade: »Ako se u boju sretneš s njim, ubij ga.« Deset konjanika baciše se u sedla. Velika kapija prema jugu otvori se. — Kuda ćemo? — upita Mirićije. — Pravo u Prištinu. Vuk Branković reći će vam gde ćete naći tursku i srpsku vojsku. Satrite konje, ali morate na vreme predati nismo! Kad konjanici izađoše iz grada, vojvotkinja se obrati Roksani: — U časnoj borbi ne može on savladati Stefana, ali se bojim mučkog ubistva. Devojka je gledala za konjanicima koji su zamicali iza okuke. Onda se okrenu majci i reče: — Zar je kriv što ga je otac na samrti zakleo? — Kriv je! — odvrati vojvotkinja. — Da sam znala da je Altomanović, ne bih ga pustila u grad! A ti, stisni srce i ćuti. Ovom je narodu suđeno da pati. Tako i mora biti, kad jedan bivši župan na samrti zaklinje sina da ubije najboljeg čoveka koga je ova zemlja ikad imala! Zmija otrovnica Altomanović i umirući ujeda!

* 105

Ovoga puta osmanlijska vojska neće slaviti trijumf govorio je vojvoda Jovan Mirča svojim vojskovođama pred bitku. Osetiće Bajazit i njegova divlja horda šta su pravi vitezovi! Uhode nam javljaju da Turaka ima više nego nas. Ne mari, braćo! Naš napad biće strahovit. Želim da oholog Azijata prvim udarom zbunim! Braćo u Hristu, naša hrabrost, zamah i brzina odlučiće bitku u našu korist. Dakle, brzo i silovito napred! Kad se neprijatelj pokoleba, jurišajte i razbijajte ga, ubijajte i ništite! Ne ispuštajte oružje iz ruku dokle god vam je neprijatelj na domaku... Prenesite moje reči ratnicima i, u ime boga, napred u pobedu. Vitezovi su odobravali žagoreći. Vlasi iz Dobrudže i Silistrije, smeli ali podmukli ratnici, više naviknuti na prepade i zasede nego na otvorene bitke u polju, zbijali su se u gomile kao vuci, Francuzi gromkim povicima pozdraviše reči glavnog zapovednika, njima se pridružiše Italijani i Poljaci. Samo su Nemci ostali ćutljivi i mrgodni, jer nijednu reč nisu razumeli. Tri stotine Srba pod Tomom od Rascije, stojeći po strani, nisu pokazivali znake oduševljenja. Konji, tvrdo osedlani i dobro zauzdani, osećajući da se sprema bitka, širili su nozdrve, poigravali i čuljili uši. U turskom taboru oko Bajazita iskupili su se najistaknutiji emiri, paše i kapetani: Veliki vezir Ali-paša, divljačni Firuz, zapovednik rumelijske vojske, Mustafa-beg, Manet-beg, oprobani borac na megdanu, Karasija Ajna-beg, vitez koji ne poznaje strah. Uz njega su stajali knez Stefan, kralj Marko Vukašinović i Konstantin Dejanović, a do njih oprezni i lukavi Vahši-beg, vođa divljih sarahora, pa mladić Mehmed Čelebija, sin Bajazita Munjevitog. On je pošao u boj da se uči ratnoj veštini i da okusi slast slave. — Kauri su junačni i plahoviti — govorio je Bajazit. — Oni su oklopljeni i teški. Zbog toga je važno izdržati njihov prvi udar. Taj udar primiću na sebe i izdržaću ga. Pored mene biće srpski knez Stefan, kralj Marko i Konstantin Dejanović. Desno krilo vodiće Firuz, levo Manet-beg, obojica zapovednici lake konjice. Ta konjica dosad je uvek rešavala bitku u našu korist. Nadam se, s pomoću Alaha, da će tako i danas biti. Dok su turski emiri žagoreći odobravali padišahu, kralj Marko, okružen srpskim vitezovima, reče: — Molim boga da bude na pomoći hrišćanima, makar je prvi u ovom boju poginuo! Vitezovi oboriše poglede zemlji i nijednom reči ne pozdraviše Bajazita. Dve vojske krenule su u susret jedna drugoj i sukobile se na prostranom polju u blizini mesta Rovina 43. Hrišćanski ratnici, podstaknuti rečima junačkog vojvode Mirče, silovito potekoše u boj. Njihov udar usmeren na središte turske vojske 106

bio je silovit. Prva tri reda teške anadolske konjice kao lesa se poviše. Konji i ratnici, padajući jedan preko drugog, zakrčiše prolaz. Anadolci iz četvrtog reda, hitnuvši koplja, potrgoše mačeve i ubojne sekire i, odbijajući udarce, stadoše se lagano povlačiti. Onda nastade borba koja se pretvori u pojedinačne megdane. Veštiji i snalažljiviji borci pobeđivali su ili, napadani od po nekoliko protivnika, padali s konja. Ravnopravna bitka poduže potraja. Kralj Marko i Konstantin Dejanović, boreći se viteški, padoše isprobadani mačevima. Bajazit, okružen dvorskim janjičarima i spahioglanima, tukao se kao prost vojnik. Knez Stefan, držeći se njihove linije, borio se kao na dvoboju. Njegovi udarci mačem, brzi i precizni, izazvaše divljenje kod Prijezde, Radiča, Mihaila i gomile oklopnika Srba koji su se zbijeni u gomilu tukli u savršenom redu. Teodos Mukotrpni za trenutak ugleda ispred sebe bok nemačkih ritera. On baci pogled na Spaseniju. Jednouhi mladić shvati njegovu nameru. — Napred, sebri! Udri! — viknu i jurnu u gomilu Nemaca. Sebri potekoše i kao bujica stadoše da ruše nemačke redove. Ovaj manevar u mestu zaustavi hrišćanske vitezove. Turci i Srbi već se počeše boriti sređenije. Azijat Zorilo drekao je na sav glas, krijući se iza brkatog ratnika Zlonoge, jednookog Dodoša, Matije i Timoteja. Njegova vika nadjačala je glasove derviša koji su iz sve snage prizivali Alaha u pomoć i gromovito treštanje koša 44. Za to vreme turska konjica na levom i desnom krilu sve više je približavala svoje krakove. Hrišćanski ratnici, zaneti borbenim žarom, nisu ni primetili da su opkoljeni. Bitka na Rovinama završila se strahovitim porazom hrišćanske vojske. Vojvodi Jovanu Mirči pođe za rukom da se kroz turski obruč provuče sa dvesta silistrijskih konjanika i da se spase bekstvom. Ostali vitezovi, kako je koji mogao, izvlačili su se iz bitke, dohvatali se ravnog polja i bežali na sve strane. Toma od Rascije sa svojih trista Srba borio se na hrišćanskom levom krilu. U boju se nije sreo sa knezom Stefanom i, premda se lavovski borio i u nekoliko mahova prodirao u turski ubojni red, izbegao je opkoljavanje i spasao dve trećine svojih ratnika. Nekoliko desetina hiljada hrišćanskih i turskih leševa ostalo je na bojnom polju. Bajazit Munjeviti, kivan što je izgubio veliki broj ratnika, naredi da se svim zarobljenicima odseku glave. Tako se završio prvi veliki sukob posle Kosova između hrišćanske i osmanlijske vojske. Ime Bajazita Munjevitog postade strah i trepet za vitezove na zapadu. Ugarski kralj Sigismund sad je tek shvatio s kakvom silom ima da se bori.

107

* Poraz hrišćanske vojske na Rovinama izazva zaprepašćenje u srpskim oblastima. Vlastela i vitezovi, pristalice Vuka Brankovića, smetoše se potpuno. Hrabriji i borbeniji zahtevali su da se proklamacijom i pod pretnjom smrtne kazne pozove svaka muška glava dorasla oružju i da se smesta upadne s vojskom u oblasti poginulih vitezova, kralja Marka i Konstantina Dejanovića. Oni su isticali da je to jedini način da se Turcima prepreči dalje nadiranje u Evropu. Drugi, manje borbeni, govorili su da ne treba žuriti i istrčavati ispred događaja, jer prenagljenost može biti kobna po srpski narod. Treći se nisu javno izjašnjavali, ali su se između sebe došaptavali i potajno se pripremali da se prebace u zemlju kneza Stefana i da se blagovremeno priključe njegovoj vojsci. I kao što biva u takvim prilikama, podeljena mišljenja uvećaše pometnju, svađe i prepirke učestaše, a savetovanja ostadoše jalova. Vojska Vuka Brankovića, koja se odavno uležala na polju kod Prištine i izgubila osećanje za disciplinu, stade se rasipati. Ratnici, i inače bez samopouzdanja, bežali su na sve strane. Prvi povukoše nogu razbojnici Dragutina Levorukog, Pejuša Ivaniševića i braće Srbislava i Ostoje. Za njima se povedoše i ostali ratnici. Jedni prebegoše u oblast kneza Stefana, drugi u Zetu, Ðurđu Stracimiroviću, treći u Arbaniju da se priključe vojsci Dimitrija Jonime. Tako se topila snaga Vuka Brankovića, a ugled iz dana u dan sve više padao. Iza smrti kralja Marka ostala su njegova braća Dmitar i Andrija. Turci, ne obzirući se na prava nasleđa, obojicu oteraše sa očinske zemlje. Potucajući se po svetu, Markova braća jedva nađoše utočište u Dubrovniku45. Tako, umesto naslednika, zemlje Konstantina i Marka posedoše Turci; kao što su posle poraza na Marici zemlje despota Uglješe i vojvode Bogdana proglašene za pašaluke s turskim posadama i namesnicima, tako i ove dve oblasti izgubiše svoju samostalnost. Peta po redu bila je Zeta. Ona je Bajazitu Munjevitom bila neophodna kao veza preko koje se najprečim putem može prodreti u Bosnu. Potiskujući Ðurđa Stracimirovića, Turci njegovu zemlju skučiše na Krajinu, oko Skadarskog Jezera, reke Bojane i mora, i na Crnu Goru. I zemlje Balšića, sve do Tare i Lima, pregaziše Turci. Sve se to događalo pred očima Brankovića i Lazarevića. Vuk i njegova tri sina. Grgur, Ðurađ i Lazar, još uvek su gajili nadu da će uspeti da se održe na svojim posedima, iako im je vojska spala na svega dve i po hiljade ljudi. Njihova netrpeljivost prema knezu Stefanu prerasla je u mržnju, pa se čak predviđao i oružani sukob među njima. Do toga nije došlo, jer Turci

108

upadoše i u Brankovića zemlju. Stari vitez, Borovina Vukašinović, sa trista pedeset ratnika, upade u tursku ordiju i slavno pogibe. Iz ove borbe spase se samo Beluš sa osam ljudi. Bežeći na brzim konjima, svi ratnici se priključiše povorci Vuka Brankovića, koja se otegla idući prema severu, duž Južne Morave. Prelazeći preko Stefanove zemlje, Brankovići neometano stigoše do Beograda, gde im Ugri svesrdno ponudiše gostoprimstvo. Vlastela u Srbiji i ono malo vitezova što je ostalo iza Kosova upreše zaprepašćene poglede u Stefana. Oni ista koji su se nekad gnušali na veze mladoga kneza s Turcima, gunđali i oglušivali se o svoje obaveze, bili spremni da se radi lične koristi i srpstva odreknu, listom počeše odobravati Stefanov stav. Radič, Mihailo i vojvoda Prijezda grozničavo su spremali nove kadrove vojske. Vlastela više nego ikad prionu na posao. Od lenjih i bezbrižnih vlasteoskih sinova postajali su ratnici. Vežbajući se svakodnevno u rukovanju oružjem, sticali su borbeni duh, uvećavali snagu i sticali volju da se bore za dobro naroda. Sebri, ne zanemarujući svoja i vlasteoska dobra, danju su radili na poljima i njivama, a noću kovali mačeve, vrhove za koplja i strele, brižljivo negovali konje i obučavali ih za grupno nastupanje. Tako je knez Stefan od neznatnih početaka stvarao vojsku koja se mogla meriti s najuvežbanijim riterima Evrope. Knez Stefan je govorio svojim najbližim prijateljima: — Turci su srpske zemlje jednu za drugom sve progutali. Ostali smo samo mi. Naša sudbina zavisi od naklonosti Bajazitove prema meni. Znam da se hulje i udvorice oko sultana svojski takmiče ko će više da ocrni i mene i moje ratnike. Trenutno ova zemlja visi o koncu. Samo nas održavaju tvrdoglava narav i ćud Bajazita Munjevitog. Kad njegova naklonost prema meni prestane, Turci će kao poplava navaliti na našu zemlju. Ali tako mi svete uspomene na kneza Lazara i one koji su pali uz njega, dočekaćemo ih na koplja i mačeve, makar otvorili i drugo Kosovo! Vojvoda Prijezda trže mač iz korica i viknu: — Svi uz kneza Stefana! Sedamdeset biranih vitezova prihvatiše poklič: — U smrt za kneza Stefana! — U smrt za srpski narod!

109

Glava petnaesta

Ugarski

kralj Sigismund Luksemburški dočeka u Budimu ostatke razbijene vojske vojvode Jovana Mirče. Begunci su stizali u manjim grupama i pojedinačno, ali svi prestrašeni i potpuno demoralisani. Osmog dana stiže grupa od nekoliko poljskih ratnika. Oni doneše vest da je Bajazit Munjevita poklao sve zarobljenike, a da je njima s teškom mukom uspelo da se otmu i pobegnu iz gomile onih koji su vođeni u smrt. U početku je kralj sebi prebacivao što je olako shvatio pripreme za ovu bitku i na preklinjanja Jovana Mirče za pomoć ostajao nedovoljno aktivan. Ali kad doznade da njegovi doglavnici i najistaknutiji vitezovi u potaji bacaju krivicu za poraz na kraljevu nemarnost, Sigismund sazva ratni savet. S obzirom na hitnost i važnost ovoga sastanka, svečana dvorska sala u Budimu bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Najistaknutiji vitezovi iz Ugarske i kraljevi savetnici zauzimali su vidno mesto na skupu. Sigismund je sedeo na raskošnom prestolu koji je nasledio od Karla Dračkog, hrvatsko-ugarskog kralja. Desno i levo od njega zauzimali su mesto kraljev nadbiskup od Grana i francuski maršal Busiko, pored njega Robert od Sarbrika i Englez, ser Talbo. Strani vitezovi došli su u Budim tri nedelje ranije, po nalogu avinjonskog pape, da budu svedoci propasti »azijatskih bezbožničkih hordi« i »izdisaju njihovog đavolskog cara kome je došlo vreme da se vrati u pakao«. Ali poraz hrišćanske vojske na Rovinama razočarao je visoke goste, pa su se složili u tome da Bajazitov povratak u pakao tek treba da dođe. Nadbiskup od Grana je mesec dana ranije doneo u Budim blagoslov avinjonskog pape Andronika i preneo ga na kralja Sigismunda i ostale vitezove, mada su se mnogi među njima odavno opredelili za Bonifacija IX, rimskog papu, ili za antipapu Benoa XII. Smatrajući da je papa, ma koji, veza između boga i ljudi, vitezovi su blagonaklono primili i ovaj blagoslov. Nadbiskup od Grana prvi uze reč. On istače hrabrost i snagu hrišćanskih vitezova, a osobito veličinu i dostojanstvo kralja Sigismunda, njegovih vazala, visokih plemića i prostih ratnika »koji nose u srcu stare tradicije krstaša« i njihovu žeđ za osvetom nad silesijom bezbožnika, radi konačnog spasa Hristove vere i hrišćanskog naraštaja koji, s 110

blagoslovom božijim, buja na dobro i sreću celoga sveta. Nadbiskup je u svome predugačkom govoru više puta naglasio značaj krstaške vojne i istakao da nije slučajno što su se pape, sva trojica, složili sad prvi put i blagoslovili novu krstašku vojnu. Nadbiskup od Grana u tome vidi božiji prst i moli gospoda da podari nadahnuće vitezovima hrišćanstva koji će noseći krst »in hoc signo vincere«.46 Pošto je prokleo hrišćanske vladare i njihove ratnike koji ginu na strani bezbožnika, nadbiskup od Grana još jednom blagoslovi novu krstašku vojnu i završi govor. Ostali govornici, svi jednodušni, bili su kratki. Jedan za drugim pitali su se: kakve namere posle pobede na Rovinama ima Bajazit Munjeviti. Da li će s vojskom odlučiti da prodire u Evropu, ili će se povući prema Bosforu da nastavi opsadu Carigrada? Pitanja su uzalud postavljana. Namere turskog sultana niko nije mogao predvideti. Vojvoda Jovan Mirča, koji je odmah postao vazal ugarskog kralja, zahtevao je da se hitno oprema nova vojska i da se smesta krene na Turke. Reči poraženog vojskovođe izazvaše kod vitezova prezrive osmehe, podrugljive upadice, pa čak i smeh. Francuski maršal Busiko, govoreći o hrabrosti i vrlinama svojih ratnika, samouveren i ohol, završi svoja izlaganja parolom »Uskoro će na polju kod Budima biti toliko hrišćanskih ratnika da će na svoja koplja moći i nebo dočekati.« Iskusni vojskovođa kralj Sigismund strpljivo je saslušao sve govornike, ali je već imao određene planove za dalju borbu. On odmah otpoče da dopunjava, oprema, i vežba u oružju svoju već inače dobro opremljenu i uvežbanu vojsku. Uzdajući se u pomoćne trupe vitezova sa zapada, ipak je računao da će svojim sopstvenim snagama zadati smrtni udarac Bajazitu Munjevitom i njegovoj sili. Kralj je, kao iskusan ratnik, predvideo i odbranu grada Budima, ako bi sultanu palo na pamet da dalje nadire prema severu. Međutim, u Budim stiže vest da je Bajazit u Dobrudži i Silistriji postavio turske namesnike s jakim posadama po gradovima i tvrđavama i da se sa ostalom vojskom povukao niz Dunav, s namerom da po drugi put napadne Carigrad. Vizantijski car Manojlo Paleolog slao je glasnike na sve strane moleći za pomoć. Iako je imao jaku posadu i neosvojive gradske zidove Carigrada, Manojlo, zaprepašćen mnoštvom turske vojske, izgubi samopouzdanje. Njegove poruke kralju Sigismuidu i drugim zapadnim vladarima bile su pune preklinjanja za pomoć. To je i podstaklo ugarskog kralja da ubrza pohod na Turke. On stade po celoj Evropi razašiljati proklamacije za nov krstaški rat s ciljem da se Turci proteraju u Aziju. I vitezovi se odazvaše. U Budim su stizali povremeno, kako je koji 111

hteo i mogao. Vojvoda Burgundski posla svoga mladog sina Jovana, grofa od Neversa. Njemu se pridružiše i drugi feudalci, gospodari iz Francuske. Za njima se povedoše neki saksonski knezovi, poljski poglavari, više plemstvo iz Češke, Italije i Engleske, pa čak i iz Mletačke Republike. Odziv evropskog viteštva bio je preko svakog očekivanja veliki. Na prostranom Budimskom polju jula meseca utaborilo se oko šezdeset hiljada vitezova, skoro samih oklopljenih konjanika. Mlečani obećaše ugarskom kralju da će poslati jednu dobro opremljenu eskadru koja će u Dardanelima i u Bosforu ometati prolaz osmanlijske vojske iz Azije u Evropu. Početkom avgusta meseca krstaška vojska pod kraljem Sigismundom diže tabor i krenu niz Dunav. Mnogobrojne lađe i lađice nosile su ljude i hranu, a desnom obalom kretala se konjica, komora na konjima, posluga i nešto pešadije, koja je povedena radi popunjavanja praznina u borbenom poretku i eventualnog kopanja i pravljenja utvrđenja.

* Knez Stefan je na čudan način doznao o polasku hrišćanskih vitezova iz Budima. Jednoga dana, dok je posmatrao na polju ispod Kruševca kako se ratnici vežbaju u oružju, Prijezdin sebar Mirićije predade mu pismo od vojvode. Prijezda je molio kneza da dođe u Stalać, jer mu je majka na samrti i poziva ga da ga blagoslovi. Stefan viknu seiza da opremi konje i uskoro u pratnji plavokosog Mihaila i dvadeset momaka odjezdi put Stalaća. Stara vojvotkinja ležala je u svojoj odaji, maloj ali vrlo udobnoj. Iznad postelje, na ćilimu kao krv crvene boje, visila je slika raspeća Hristovog. Ispod slike gorelo je dvanaest voštanih sveća osvetljavajući ozdo srebrno kandilo. Pored postelje bdeo je jedan stari kaluđer iz manastira Ljubostinje. On je neprekidno šapatom izgovarao molitve odvajajući zrna na crnim brojanicama. S druge strane postelje sedela je Roksana. Po bledim i upalim obrazima videlo se da je devojka dane i noći probdela nad bolesnom majkom. Kad Stefan, Prijezda i Mihailo uđoše u odaju, stara vojvotkinja se prenu, otvori oči i zagleda se nekud preko njihovih glava. — Majko — tiho reče Prijezda — Stefan i Mihailo su tu. Došli su da te vide. Preko lica bolesnice pređe blag osmeh: 112

— Stefan i Mihailo?... — prošapta. Ne vidim ih, ali osećam da su tu. Priđite, dobri moji, i pružite mi ruke... — Tako... Ovo je Mihailova, tvrda, koščata, ruka ratnika koji ne ispušta mač. A ova mekana, dugačka, s tankim prstima, Stefanova. Kroz nju struji plemenita krv... Blago onome koga ova ruka pomiluje! Stara vojvotkinja pokuša da se pridigne, ali joj glava klonu na uzglavlje. — Ništa, ništa... Oprostite... Slabost! — tiho reče. — Prijezda, priđi i ti... Tri viteza stajala su pored postelje. Bolesnica sklopi oči i kao za sebe tiho nastavi: — U ime oca i sina i svetoga duha, neka su blagosloveni koji žive i umiru za dobro svoga naroda... Vladari neka se ne obziru na prošlost. Treba da žive i rade za one koji će se tek rađati. Njima neka ostave dobra dela ime... Stefane, čuješ li me? — Čujem! — tiho reče vitez. — Živi i umri za svoj narod! Prijezda i Mihailo, služite dobrom, jer njemu služeći stvarate blagodat božiju! Bog neka štiti vas i vaša dela... Roksana, blagosiljam te u ime majke božje i molim je da ta podari utehu! Neka se slavi ime gospodnje... — Na vjeki vjekov! — tiho reče kaluđer. — Na vjeki vjekov! — kao u odjek odgovoriše vitezovi. Stara vojvotkinja ućuta. Neko vreme samo se čulo pucketanje žiška u kandilu, teško disanje bolesnice i tihi plač Roksane. Onda se začu zvuk roga. To je stražar najavljivao da se grupa tuđih ratnika približava gradu. Prijezda tiho izađe. Stefan napravi rukom znak krsta iznad bolesnice i pođe za njim. Izađe i Mihailo. Tri viteza ugledaše gomilu ratnika kako se približava gradu. Jedan se izdvoji iz grupe i pritera konja zidu. — Otvorite kapiju, ratnici, i primite svoju braću u grad. — Slugan! — viknu Prijezda — Stefane, ovo su ugarski ratnici! — Pusti ih neka uđu! — Predajte oružje pa možete ući u grad! — viknu Prijezda. — Jeo sam soli i hleba za tvojom trpezom! — odvrati Slugan. — Ne misliš valjda da spremam izdaju! — Predajte oružje, verolomnici, jer, tako mi današnjeg dana, narediću slugama da vas zaspu strelama. Slugan se povuče od zida i progovori nekoliko reči sa svojim pratiocima, otpasa mač pa ga sa štitom predade jednom ratniku. Mahnuvši rukom svojima, vitez se pešice uputi prema gradskoj kapiji. — Šta je, izdajniče? — dočeka ga Prijezda. — Došao si da uhodiš ili da izvršiš zločin koji tvome gospodaru Tomi nije uspeo kod Rovina. Baciću u okove i tebe i ugarske čankolize koji su ostali napolju! 113

— Polako vojvodo! — odvrati Slugan mirno. — Ratnici ispred grada nisu ničiji čankolizi, nego Srbi. Dosad su služili kralju u čijoj su se zemlji rodili i odrasli. A sad su postali izdajnici, a i ja s njima. Napustili smo kralja i one zlikovce oko njega što sebe nazivaju vitezovima Prebegli smo da služimo knezu Stefanu, na dobro srpskog naroda. Ako smatrate da smo došli ovde sa rđavim namerama, na vašu dušu greh. Kao što smo došli, možemo otići. Sedamdeset dobrih ratnika svako će primiti kao najamnike. Sebar Mirićije stigao je da Stefanu preda pismo stare vojvotkinje. Idući za glasovima koju su se svuda širili da se turska vojska kreće prema severu, sebar je na dva dana pred bitku našao Stefana i predao mu pismo. Mladi knez ga je pročitao i bez reči ga dao Prijezdi, ovaj Mihailu i Radiču. Ogorčeni vitezovi zaklinjali su se da će izdajnika uhvatiti živa i staviti na najteže muke. — Zašto? — pitao je Stefan. — Mladi vitez vrši poslednju volju svoga oca. Druga je stvar da li će uspeti da me ubije. U svakom slučaju, hvala staroj vojvotkinji što me je opomenula. Međutim u bici na Rovinama Toma i Stefan nisu se sukobili. — Da li tvoj gospodar još uvek namerava da me ubije? — upita Stefan. — Da! On će ispuniti zavet svoga oca, ubiće te u časnoj borbi, ili će poginuti od tvoje ruke. — Sasvim viteški! — reče knez pa se obrati Prijezdi i Mihailu: — Vas molim da se u ovo ne mešate! Toma od Rascije i Stefan, knez od Srbije, raščistiće svoje odnose na način kako dolikuje vitezovima. Na zaprepašćenje Stefanovo, Prijezde i Mihaila, Slugan ispriča kako krstaška vojska, prolazeći kroz Srbiju, duž Dunava pustoši, pljačka, pali naselja, robi žene i devojke i odnosi hranu ljudsku i stočnu. — Svojim sam očima gledao — završi Slugan — kako nemački i francuski krstaši orgijaju kraj spaljenih srpskih naselja. U blizini Golupca obesili su oko sto dvadeset sebara, starce poklali a devojke odvukli sa sobom. Nekakva razbojnička družina pod vođstvom dva brata, Srbislava i Ostoje, jedne noći učini prepad na krstaški logor i napravi takvu pometnju da smo mislili da je Bajazit sa celom Azijom udario na nas. Sutra zorom pobegao sam iz tabora i odveo sedamdeset Srba kojima je dozlogrdilo da gledaju zverstva evropskih razbojnika. — Srbislav i Ostoja! — reče Stefan. — Gde se oni nalaze? — U Homoljskim planinama! — odvrati Prijezda. — Odmah im pošalji glasnika, javi im da je skinuta ucena s njihovih glava i pozovi ih da nam se priključe. Knez je, uprkos Prijezdinom nepoverenju prema došljacima, prihvatio Sluganovu ponudu da se priključi njegovoj vojsci. On naredi 114

Mihailu da begunce odvede u Kruševac i stavi ih pod svoju komandu. Na polasku Slugan zahvali knezu i, obrativši se Prijezdi, reče: — Želeo bih da vidim staru vojvotkinju i da progovorim s njom nekoliko reči! Prijezda ne odgovori, ali Roksana, približavajući se vitezovima sva uplakana, reče: — S vojvotkinjom više niko neće govoriti. Ovoga časa gospod prihvati njenu dušu. — Umrla? — upita Prijezda. — Umrla! Vitezovi skidoše kape i pognuše glave.

* Idući desnom obalom Dunava, krstaši su prolazili kroz Srbiju ostavljajući za sobom spaljena naselja i leševe. Vlastela i sebri, bežeći ispred obesnih hrišćanskih vitezova, sklanjali su žene i decu po planinama i sjedinjeni u zlu, stadoše postavljati zasede i vršiti noćne prepade na nasilnike. Braća Srbislav i Ostoja s družinom od trista odmetnika išli su po tragu vitezova, napadali ih, štrpkali im pozadinu, palili kola s hranom, preotimali roblje, osobito mlade žene i devojke, i puštali ih na slobodu. Kuknjava vlastele i seljaka dopre do Stefana i njegovih vitezova. Krstaši su ostavljali za sobom pustoš, sve dok ne pređoše ispod Ðerdapa na levu obalu Dunava. Bugarski kralj Stracimir velikodušno prihvati krstaše, svesrdno im ukaza pomoć i pusti ih da uđu u Vidin. Posle kratkog predaha kralj Sigismund diže tabor i udari na gradić Rahovo, osvoji ga i celu tursku posadu stavi pod mač Grad Nikopolj držala je jaka turska posada. Bajazit Munjeviti još ranije se pobrinuo da na tom mestu zaustavi navalu vitezova sa zapada. Zbog toga je grad snabdeo obilatom hranom, ljudskom i stočnom, i poslao najodabranije ratnike iz Anadolije i Karmanije. Postavivši u Nikopolju za dizdara Osmana Gromovitog, sultan je rekao: — Idi i čuvaj grad i prilaze oko njega. Osman saopšti svojim ratnicima reči sultanove: — Čuvajte grad i okolinu i poginite u ime Alaha a na sreću i blagostanje padišaha Bajazita, sina munjinog. Ogromna krstaška vojska zaopkolivši Nikopolj, utabori se na visoravni između grada i Dunava. Pošto rasedlaše konje i postaviše šatore, vitezovi krenuše da seku šumu u okolini i da prave opsadne 115

mašine. Pešadija je osam dana i toliko noći radila na tom poslu. Za to vreme glasnici, poslati iz grada pred dolazak vitezova, jurili su na brzim konjima duž Dunava, dolinom reke Marice i kroz Trakiju prema Carigradu, noseći izveštaj padišahu. Bajazit smesta diže opsadu na radost cara Manojla i krenu s vojskom na sever. Gomile ratnika sastavljene od maloazijskih i evropskih Turaka i hrišćanskih vazalskih trupa udariše preko Jedrena, balkanskih klanaca i Bugarske i zaustaviše se na jednom uzvišenju dva sata hoda udaljenom od grada Nikopolja. Knez Stefan sa svojih pet hiljada oklopnika pridružio se turskoj vojsci u Trnovskoj Bugarskoj. Krstaši su pet nedelja uzalud napadali na grad. Osman Gromoviti danju je odbijao juriše vitezova, a noću pravio ispade iz grada, ne vodeći računa što mu se posada sve više proređuje. Bajazitov ljubimac dobro je znao narav svoga gospodara pa je svakoga časa očekivao da se turska vojska pojavi na vidiku. Zapadni vitezovi sa zaprepašćenjem doznadoše da se Bajazit s ogromnom silom nalazi utaboren na svega dva sata hoda od grada. I starim i iskusnim ratnicima odmah bi jasno u kakvom se položaju nalaze: bili su ukleštenui između grada, Dunava i glavne turske vojske. Dok su Bajazitovi ratnici odmarali na prostranoj visoravni, kralj Sigismund sazva ratni savet. Najistaknutije vođe krstaša, iako svesni da treba da donesu brzu odluku, stadoše opširno iznositi predloge šta treba da se preduzme. Potcenjujući druge, svaki vitez je samouvereno isticao svoj plan dokazujući da je baš njegov najbolji. Jovan Neustrašivi, grof od Neversa, otpoče svađu s Nemcima. Naduta i mrzovoljni Tevtoni, gledajući ga podmuklim pogledima, zaricali su se da ga na mačevima raznesu posle bitke. Maršal Busiko, tvrdoglavi vitez iz Burgundije, umalo ne zametnu boj pod kraljevim šatorom. On skide rukavicu i baci je pred noge Nemcu Braunu od Aušvica, zahtevajući da mu smesta izađe na dvoboj. Kralj Sigismund ustade pa, streljajući pogledima vitezove, otpoče: — Od ove bitke zavisi sudbina moje zemlje a isto tako i Evrope! Molim časne vitezove da ovo shvate i da ostave uzajamnu netrpeljivost i svađu za drugu priliku. Naša mnogoljudna vojska upire poglede u nas, jer svaki ratnik vidi da se ne nalazimo u zavidnom položaju. Upali smo u trougao između grada, Dunava i Bajazita. Zbog toga mislite šta nam valja preduzeti... Na gunđanje Francuza i škrgutanje zuba Nemaca, kralj gnevno odvrati: — Zaklinjem se svemogućim bogom da ću svakog viteza koji stvara nered u ovom skupu oglasiti za buntovnika i predati ga dželatu. Vitezovi, shvatajući u kakvom se položaju nalaze i donekle poštujući 116

zapovednika celokupne vojske, smiriše se. Osim toga, odlučni ton i reči kralja Sigismunda nateraše surove ratnike da poštuju red. Posle podužeg savetovanja krstaši uvideše da im najveća opasnost preta od Bajazita i odlučiše da napuste opsadu grada i da na njega svom žestinom napadnu. Uvereni u svoju pobedu i konačno uništenje turske vojske, stadoše se nanovo prepirati oko toga ko će prvi otpočeta borbu. Francuzi su zahtevali da ta čast pripadne njima. Uzalud je kralj govorio da je uspeh sigurniji ako celokupna sila krstaša jednovremeno izvrši napad. Jovan Neustrašivi tvrdoglavo ostade pri svome. On podviknu Francuzima da napuste kraljev šator i izdade naređenje trubačima da sviraju za pokret. Francuski oklopnici potekoše prema mestu gde je bio turski tabor. Bajazit je u nekoliko poteza izneo plan bitke i svojim emirima izdao potrebna naređenja. Turska vojska, vođena snagom jedne volje, bila je već postavljena za bitku.

117

Glava šesnaesta

Francuski oklopnici u zbijenom poretku naleteše na isturenu tursku konjicu. Svojom težinom i snagom zaleta razbiše je, zdruzgaše i kao klin se zabiše u njenu masu. Pobacavši koplja, francuski vitezovi potrgoše mačeve i tukući se u grupama i pojedinačno napraviše pustoš među Turcima. Ali anadolska laka konjica, iako razbijena, nije pala u mahnito bežanje. Kad francuski oklopnici protutnjaše kroz prodor, turski konjanici, na znak trube, nanovo se spojiše, napraviše nov ubojni red i potekoše za neprijateljem. Iskusnom oku kralja Sigismunda ne promače ovaj manevar. Kralju tada bi jasno da Bajazitu Munjevitom baš ta laka konjica osigurava pobede. Iako ih je u prvom sudaru palo više od polovine, ostatak je zaprepašćujuće brzo i spretno formirao nov borbeni red i potekao za Francuzima. Okružen svojim najistaknutijim vitezovima na jednom bregu, kralj vide kako Francuzi naleteše na ukopanu tursku pešadiju. Zasuti džilitima i strelama, francuski oklopnici su padali s konjima, dizali se i nastavljali da se bore pešice. Iako su im turski pešaci pobili polovinu konja, Francuzi pregaziše i njih i jurnuše na glavninu Bajazitove vojske. Njihovu navalu primi na sebe Firuz, rumelijski beglerbeg. Turski konjanici, napravivši borbeni red u obliku polumeseca, prihvatiše borbu. Braneći se džilitima, mačevima i ubojnim sekirama, turski ratnici su se u središtu postepeno povlačili. Francuzi, obuzeti borbenim besom, nisu primećivali kako se kraci polumeseca iza njihovih leđa spajaju. Potiskujući turske konjanike ispred sebe, vitezovi su već osećali radost pobede. Još kad primetiše da Turci okreću leđa i beže, potekoše svom žestinom za njima U tom trenutku iz jedne šume iskrsnuše nove grupe Turaka. Kako je koja izlazila, svrstavala se u ubojni red, brzo, spretno, bez galame i nereda. Jašući na golemom doratu, iz šume se pojavi Bajazit okružen spahi-oglanima Sultan ošinu konja i vitlajući krivom sabljom podviknu ubojni poklič. Hiljade turskih konjanika kao bujica potekoše za njim, preplaviše bojno polje i dovršiše zaopkoljavanje Francuza. Seča nije trajala dugo. Opkoljeni vitezovi padali su pod udarcima sekire i mača i, osim nekoliko stotina onih koji pobacaše oružje, svi izgiboše. Jovan Neustrašivi i maršal Busiko padoše u ropstvo. Međutim, na bojište pristiže krstaška glavnina pod kraljem Sigismundom. Obe vojske, raspaljene borbenim besom, tukle su se do 118

uništenja. Skoro jednaki po broju ratnika, oba vladara ulagala su svu snagu da Jedan drugog slome i poraze. Tri sata trajala je ravnopravna bitka, krstaši su padali, za njima su nadirali drugi, kidisali na turske konjanike, ubijali ih gazeći preko mrtvih i ranjenih, uletali gomilama u protivničke redove i ginuli hrpimice. Borbeni bes toliko je uhvatio obe vojske da se činilo da će se ratnici tući dok se uzajamno ne unište. Malaksali, krvavi, s penom na ustima, razrogačenih očiju i kričući neljudskim glasovima, borci su ginuli od mačeva i sekire ili izdisali pod konjskim kopitama. Usred haosa, pomame ljudi i konja, zveketa oružja i vriska ranjenih konja vile su se dve zastave: turska, bela s polumesecom i zlatnim slovima, i krstaška, crvena s belim golemim krstom i kićankama od teške srme. Činilo se da su svi ratnici obeju vojski na bojnom polju. Ali ugarski kralj, bodreći svoje vitezove, ugleda kako se na gradu Nikopolju širom otvoriše obe kapije okrenute jugu. Osman Gromoviti, na čelu svoje posade, ispade iz grada, jurnu u metež i utonu u gomilu vitezova. Tada se iza jednog brežuljka pojaviše novi konjanici. Pet hiljada srpskih oklopnika pod knezom Stefanom sjuriše se niz breg. Kivni na krstaše zbog zverstava koja su vršili, odmorni i orni za borbu, svom žestinom udariše u bok krstaške vojske. Stefan, Prijezda, Radič i Mihailo, znajući da od njihovog udara zavisi ishod bitke, kao strašni žeteoci obarali su već umorne i malaksale ugarske, nemačke i poljske krstaše. Sebri oklopnici, inače kivni na vitezove zbog prezira koji su još njihovi preci osećali na sebi, prodirali su kao povodanj u masu krstaša. Razdvojeni u dve grupe, jedni pod Stefanom i Radičem, drugi pod Prijezdom i Mihailom, srpska vlastela i sebri, obarajući konje i konjanike, ostavljali su za sobom prolaz širok nekoliko stotina koraka. Vojvoda Prijezda, opustivši konju vođice, borio se mačem i topuzom. Isprskan krvlju i s besnilom u očima, vitez izazva užas kod krstaša, jer svaki koji mu je bio na domaku padao je kao od groma. Silna snaga Prijezdina zaprepasti i Srbe i krstaše. Njegov topuz smrskavao je šlemove, razbijao oklope i lomio protivničke mačeve. Uz njega se borio plavokosi Mihailo. Njegova snažna figura isticala se među borcima. Ne obzirući se ni desno ni levo, vitez je zadavao precizne udarce i hladno i smišljeno prodirao kroz krstaške redove. Dva vlastelina, Prodan i Golija, štitili su mu bokove, a iza njih, kao čopor vukova nadirali su sebri izmešani s mladim sinovima srpske vlastele. Teodos Mukotrpni i sebri vojvode Prijezde napadali su hajdučki i zadavali brze i sigurne udarce, skoro uvek smrtonosne. Osetivši da se krstaški redovi kolebaju, Teodos skrete udesno. Četiri stotine njegovih momaka potekoše za njim. Na čelu druge grupe Stefan i Radič su se probijali kroz krstaške redove. Zaklanjajući se malim okruglim štitovima dva viteza su krčili put. Za njima su kao poplava nadirali srpski oklopnici, većinom niža vlastela i 119

sebri. Knez Stefan, ne ispuštajući ni za trenutak iz vida redove svojih boraca, zadavao je uzgredno udarce i izdavao naređenja koja su njegovi najbliži pratioci gromkim glasovima prenosili dalje. Međutim, kraljeva vojska tukla se frontalno s Turcima. Zbog velikih gubitaka na obe strane, ogorčeni ratnici borili su se do poslednjeg daha. Bajazit, okružen spahi-oglanima i najodabranijim anadolskim konjanicima, vikao je iz sveg glasa bodreći svoje ratnike: — Borite se i umrite kao junaci! Jer ropstvo je gore od smrti! Ne dolikuje sinovima Orkanovim da umiru po tamnicama ugarskim, ili na točku! I Turci su se borili i ginuli. Mnogi stekoše besmrtnu slavu. Vakšipaša, Manet-beg, Mehmed Čelebija i divljačni Firuz tukli su se kao da se utrkuju ko će pre poginuti. Uzalud su se krstaši upinjali da ih poubijaju, smatrajući da će obezglavljene turske ratnike lako nagnati u bekstvo. Bajazit i njegovi emiri borili su se silovito, a njihovi surovi ratnici, navikli na pobede, uletali su u guste redove krstaša i nijedan nije poginuo dok se dvostruko nije iskupio. Ratnici obeju strana, naviknuti na skupno borenje, tukli su se ne kvareći svoje redove. Ali poneki među krstaškim vitezovima, u želji da što pre okončaju bitku i steknu što veću slavu, počeše se po manjim grupama izdvajati. Zaneseni trenutnim uspehom, pravili su prodore ne vodeći računa što srljaju u vrtlog razjarenih turskih boraca. Odsečeni od glavnine i zaopkoljavani, smeli krstaši su hrpimice ginuli. Toma od Rascije, na čelu odreda od trista srpskih oklopnika, borio se na desnom ugarskom krilu. Dvaput je mladi vitez pravio opasne prodore i oba puta se izvlačio iz smrtonosnog obruča turskih ratnika. Njegova kaciga blistala se na suncu i oznaka na štitu, brojanice i nož, isticala se i padala mnogima u oči. U nekoliko mahova turski ratnici bili su preneraženi njegovom okretnošću i veštinom borenja. Zaneti borbenim žarom svoga vođe, srpski oklopnici nadirali su za njim, napadali, jurišali, boli turske konje i konjanike takvom žestinom da u jednom mahu prisiliše rumelijske konjanike na povlačenje u neredu. Podvikujući borbeni poklič »Brojanice-nož«, borili su se do uništenja. Jednom, opkoljeni odasvud, kad je izgledalo da im nema spasa, Toma i njegovi pratioci razbiše turski obruč, probiše se, onda okretoše konje i novom snagom navališe da se bore. — Alah neka je s nama! — zavikaše Turci. — Ove šejtan vodi! — Šejtan! Šejtan! — čulo se sa svih strana. — Strela ga ne bije, mač ga ne seče! Odjednom Toma oseti kako mu krv navire u lice. Sevajući očima, podviknu svojima: — Braćo, osveta! Danas ću sprati sramotu ropstva! Osman Gromoviti, probijajući se kroz gomile turskih ratnika, gonio je 120

konja prema Tomi. Mladi vitez, zadenuvši mač u nožnice, trže ubojnu sekiru koja mu je visila o sedlu i jurnu na Turčina. — Uhoda ugarskog kralja! — škrgutnu zubima Osman i svom žestinom napade protivnika. Borba između dva istaknuta borca za čas skrete pažnju turskih i srpskih ratnika. Uperivši užagrele poglede, i jedni i drugi, kao po dogovoru spustiše oružje i krvavih i izobličenih lica od borbenog besa stadoše da gledaju megdan. Toma je dobro znao kakvog protivnika ima pred sobom. Stasiti i snažni Turčin, uveren u svoju pobedu, obode konja i vitlajući ubojnom sekirom napade protivnika tako snažno da je srpskim oklopnicima zastao dah. Ali Toma izdrža prvu navalu odbijajući udarce svojom sekirom ili dočekujući ih štitom. Turski ratnici, znajući zaštitu u borenju i snagu svoga omiljenog megdandžije, pratili su borbu čudeći se što mladi krstaš još uvek odoleva, izbegava udarce ili se zaklanja štitom. Oni primetiše kako vođa srpskih oklopnika strahovitom brzinom uzvraća udarce nagoneći svoga konja da obleće oko Turčina. Krici krstaških i turskih ratnika zaglušivali su paklenu vrevu na bojnom polju. Toma je osećao kako mu malaksava leva ruka, ali se još uvek branio zaklanjajući se ulubljenim štitom. U jednom trenutku Osman Gromoviti zadade strahoviti udarac u vitezov štit. Tomina levica klonu, ali u isti mah njegova sekira kao malj pade među uši Osmanova konja. Životinja klonu, povede se i pade. Turčin se dočeka na noge i žestoko salete viteza. U dva maha njegova sekira zaseče trbuh Tomina konja. Mladi vitez uluči zgodan trenutak, skoči s ranjenog konja, odbaci sekiru i istrže mač. Bitka se nastavi pešački. Turčin je navaljivao sekirom, a Toma, bez štita, borio se mačem. Oblećući oko Osmana i nagoneći ga da se okreće u mestu. Toma jednim udarcem dobro zaseče vrat protivnika. Videći da ga je obranio, mladi vitez, upirući svu snagu, najposle zadade smrtonosni udarac. Njegov mač probi Turčina na mestu gde se sučeljavaju ivica oklopa i široki kožni opasač. — Pogibe Gromoviti! — dreknuše turski ratnici i navališe da ga osvete. Srpski oklopnici potekoše svom žestinom da zaštite svoga vođu. Ali pritisnuti masom Turaka, potiskivani i zbijeni u gomilu, svi popadaše isprobadani mačevima. Kao bujica, turski konjanici pređoše preko njih. Vojvoda Prijezda i Teodos Mukotrpni sa sebrima i vlasteoskim sinovima, podišavši s leđa Ugrima, koji su se uveliko tukli frontalno s Bajazitom i njegovim emirima, nadirali su sve više prema središtu krstaške vojske. Stefan i Radič, štiteći im leđa, zaustavljali su masu vitezova stvarajući novi front. Teodos, boreći se naporedo s Prijezdom, razbarušene kose i brade, posečen sabljom na nekoliko mesta, krvav, ugleda ispred sebe krstašku 121

zastavu. — Spasenija, vidiš li ti ono? — podviknu. — Vidim, Mukotrpni! — odvrati mladić bez uha, nastavljajući da bode mačem krstaške konje u trbuhe. Teodos jurnu prema zastavi. Obarajući konje i konjanike, Dodoš, Magija, Mirićije, Timotej i ostali Prijezdini sebri, brekćući od napora i borbenog besa, kao mahniti su zadavali udarce desno i levo. Teodos se provuče kroz gomilu krstaša, sekirom ubi zastavnika i naočigled obe vojske ote kraljevsku zastavu. Zaprepašćeni krstaši koji su se borili podalje od toga mesta, pomislivši da je kralj poginuo, udariše u bekstvo. Drugi se povedoše za njima i tiskajući se, preturajući jedni druge i boreći se za prolaz, zahvaćeni pomamom straha, nagrnuše da beže prema Dunavu. Spasenija ubi kraljevog konja i naumi da sjaše i kralja zarobi. Ali vitezovi Ugri smesta napraviše odbrambeni red. Ostali privedoše kralju drugog konja. Sigismund se baci na njega i obuhvaćen bujicom begunaca poteče prema Dunavu. Turski ratnici, iako premoreni od dugotrajne bitke, gonili su malaksale konje za beguncima. Strahovita seča, gonjenje i hvatanje begunaca potraja dugo. Kralj Sigismund, praćen najistaknutijim od svojih pratilaca, stiže do obale Dunava, ukrca se u jednu poveliku lađu i smesta se otisnu niz reku. Ostali krstaški ratnici bili su razbijeni i rastureni na sve strane. Jedni izginuše u bekstvu, drugi padoše u ropstvo, treći su se otimali tukući se između sebe da se dočepaju lađica i čamaca kojima su doplovili, četvrti se baciše u Dunav. Ne želeći da dopadnu ropstva, mnogi se podaviše, a manji broj prepliva na drugu obalu i pade u ruke vlaškim pljačkašima koji ih skoro nage pustiše da beže prema Ugarskoj. Sigismund Luksemburški, ugarski kralj, uprkos mnogim turskim zasedama, ploveći svojim brodovima niz Dunav, dočepa se Crnog Mora. Prošavši kroz Dardanele, naiđe na brodove koje je Mletačka Republika poslala krstašima u pomoć. Sad već osiguran i dobro čuvan na moru, kralj stiže u Dubrovnik 19. decembra 47. Dubrovčani prirediše veličanstven doček kralju, nadbiskupu od Grana, Ivanu, vitezu Stevanu od Kaniže i drugima. Knez Marinica Resti sa svim senatorima i mnogobrojnom vlastelom izađe u susret kralju podnoseći mu u znak poštovanja na srebrnom poslužavniku ključeve od grada. Kralj se blagonaklono zahvali i, vrativši knezu ključeve, obdari ga zlatnom kolajnom, sabljom i parom zlatnih mamuza 48. Knez i senatori velikodušno uzvratiše poklon kralju. Oni mu dadoše komad od ubrusa Isusa Hrista i dve hiljade dukata. Devet dana ugarski kralj i Dubrovčani izmenjivali su ljubaznosti, a desetog dana Sigismund, praćen istaknutim plemićima, odveze se 122

jednom dobro građenom galijom prema Splitu a odatle krenu suvozemnim putem za Ugarsku.

* Ispred šatora Bajazita Munjevitog iskupili su se turski emiri, paše i kapetani. Iznureni, ubledeli i s iskrvavljenim odelom posle bitke, čekali su da se sultan pojavi da mu čestitaju pobedu, da se dive njegovom junaštvu, i da, klanjajući zajedno, zahvale Alahu, jer se već i ićindija 49 približavala. Ali radost zapovednika turskih odreda bila je usiljena. Gubici su bili toliko veliki da su sa strahom očekivali da iz šatora izađe sultan. Svi su oni znali da Bajazit voli turske ratnike, ali da iznad svega ceni prestiž i svoj ponos. Bitka kod Nikopolja je dobijena, ali je cena pobede strašna. Nekoliko desetina hiljada turskih ratnika, najiskusnijih boraca, palo je na bojnom polju. Bajazit, okupan i obučen u svečano odelo, pojavi se na vratima svog golemog šatora. Desno i levo od njega bili su Ali-paša i Firuz, a iza njih stari emiri koji su s Muratom bili na Kosovu. Seda Evrenos, kosooki Saridže, Isak-beg i njegov sin, koji je nasledio očevu slavu i ime, i drugi. Mlađi emiri, paše i kapetani padoše na kolena pred sultanom. Ali Bajazit nestrpljivo odmahnu rukom. — Ustajte! — viknu Ali-paša. — Na noge, junaci! Uprite svoje poglede u božansko lice našega padišaha, kome je Alah dodelio još jednu pobedu, najveću od svih dosad. — Slava neka je padišahu, sinu velikog Amurata! — zavikaše vojskovođe gledajući u Bajazitovo lice kao u svetinju. — Junaci — otpoče Bajazit — Alah nam je podario pobedu, ali kakvu! Pogledajte bojno polje! Tamo leže mrtvi naši najbolji ratnici. Bezbožnici, pre nego što su dobili smrtni udarac, poubijali su ih. Tako je radost naše pobede propraćena suzama. Ali neka je slava Alahu! Osvetili smo naše mrtve i još ćemo da se osvetimo. Odlučio sam da sve zarobljenike predam dželatima. U skupu nastade žagor. Vojskovođe su io običaju odobravale sultanovu odluku. Bajazit nastavi: — Sve vas pohvaljujem za junaštvo koje ste pokazali u ovoj bici i svaki od vas dobiće zasluženu nagradu. Osim pohvala, dugujem najveću zahvalnost srpskom knezu Stefanu. Njegov udarac u bok neprijatelja odlučio je bitku u našu korist. Hvalite, dakle, i slavite kneza Stefana! — Slava mu i hvala! — zavikaše turske vojskovođe. Bajazit mahnu rukom prema mestu gde je stajao knez Stefan sa 123

svojim ljudima: — Dovedi viteza koji je oteo zastavu ugarskog kralja. Za trenutak čupava glava Teodosa Mukotrpnog izviri iza širokih ramena Prijezdinih. — Izađi... Idi pred sultana! — reče mu Stefan. Teodos se nakašlja, zagladi kosu i bradu i ponosito stupi pred Bajazita. — Ovo je kaurski pop! — nasmeja se Mehmed Čelebija. — Alaha mi, u pravu si! — odvrati Firuz. — Kaurski popovi sa šejtanima druguju. Zbog toga je i oteo zastavu! — Padišah želi iz tvojih usta da čuje kako si oteo zastavu! — reče na srpskom Ali-paša. Teodos se isprsi: — Ubio sam zastavnika, uhvatio za motku... — I posle? — Onda sam rešio da je ne ispuštam iz ruku. To je sve... Ali-paša prevede Bajazitu. — Pravi vitez! nasmeši se sultan. — S malo reči rekao je sve. Naredićeš da se ovome junaku još večeras uruči kesa sa pet stotina dukata. Ićindiju svi turski ratnici svesrdno izvršiše zahvaljujući Alahu na pobedi. Za to vreme knez Stefan se s pratiocima povuče u svoj šator. Uveče, prema svetlosti buktinja, turski ratnici izvedoše pred Bajazita najistaknutije od zarobljenih krstaša Prema vrednosti i viteškom položaju roba, sultan svakom odredi cenu otkupa. Tri stotine zarobljenih vitezova bez reči primiše procenu i odmah stadoše pisati pisma svojima tražeći novac. Jovan Neustrašivi, grof od Neversa, procenjen je zapanjujuće velikom svotom, maršal Busiko isto tako. Ostali zarobljenici, oko tri hiljade ratnika, trebalo je sledećeg dana u zoru da umru pod mačevima dželata.

124

Glava sedamnaesta

Sutradan, po izlasku sunca, Bajazit Munjeviti, Ali-paša, Firuz i ostali vođi turskih ratnika izašli su iz svojih šatora da napajaju oči i srca gledajući kako pod mačevima dželata padaju bezbožničke glave. Sultan je želeo da što veći broj onih »kojima je utisnut vatreni znak na čelo« gleda pogubljenje. Zbog toga je napravljena kara. Postrojeni u četiri vrste po ivici ogromnog kvadrata ograničenog konopcima, turski ratnici stajali su u savršenom redu. Na želju Bajazitovu došao je da gleda pogubljenje i knez Stefan sa svojim pratiocima. Idući u tri reda kolonom po jedan, s rukama vezanim pozadi, sužnji su se približavali dželatima koji su na sredini kare stajali s isukanim golemim mačevima. — Zar moraju da umru? — obrati se Stefan sultanu gledajući ga molećivim pogledom. — Ti ih žališ? — odvrati Bajazit. — Da. Surove oči sultanove blesnuše čudnim sjajem. Pokazujući rukom prema prostranom polju prekrivenom hiljadama leševa, Bajazit reče: — Žali one koji su u punoj snazi života predali dušu Alahu. Njihova smrt mora biti osvećena. Na dati znak sultanov zatrešta golemi koš. Glave zarobljenika počeše da padaju. Idući u tri reda jedan za drugim kao tri beskrajna lanca, sužnji su neprekidno pridolazili, stupali u karu i primicali se dželatima. Pomireni sa sudbinom, hrišćanski oklopnici su podnosili glavu pod dželatov mač i bez roptanja umirali. Oni nisu očekivali milost, jer su osam nedelja ranije i sami tako postupali prema zarobljenicima prilikom opsade i osvajanja gradića Rahova. Stefan, stojeći pored Bajazita, bleda i skamenjena lica, gledao je s odvratnošću ovo klanje koje nikom ne koristi. Plavokosi Mihailo naže se na uho Radiču i prošapta: — I mi smo doprineli da azijatska neman loče hrišćansku krv! Radič se bolno osmehnu. — Zar misliš da bi krstaši bolje postupali da su pobedili? Prijezda je škrgutao zubima. Stežući balčak mača i savlađujući se, reče Stefanu: — Tako mi boga, odmetnuću se u goru i neću se smiriti dok ove 125

jadnike ne osvetim! — Dobri moj — odvrati knez — zar si zaboravio da sam toliko puta govorio: bolje je onima koji su pomrli. Sudbina nam je dodelila da zavidimo mrtvima. Odjednom se Stefan trže i zgrabi Prijezdu za ruku: — Pogledaj! — reče. — Toma od Rascije! Eno ga među sužnjevima! Prijezda, Radič i Mihailo se prenuše. U redu među sužnjevima ugledaše Tomu. Mladi vitez, krvave glave, pocepana odela i vukući desnu nogu, lagano je ulazio u karu. Stefan se smesta obrati Bajazitu. Poklonivši se reče: — Svemoćni padišahu, molim te za jednu milost. Sultan upre u njega svoje kestenjaste oči: — Milost? Za koga? — Za jednog roba. Ne pitam za cenu otkupa. Traži koliko hoćeš. Platiću. — Je li osveta u pitanju? — reče Bajazit nabravši obrve. — Možda želiš da ga staviš na muke? Ostavi se toga. Za njega je dosta da umre pod dželatovim mačem. Stefan se za trenutak trže. Bajazitovo surovo milosrđe natera ga da uzdrhti. Gledajući netremice u sultana, naglašavajući svaku reč, odvrati: — Neću ga staviti na muke. Želim da mu poklonim život i slobodu jer mi je drag. — Drag ti je? A da ste se sreli u bici, da li bi ga ubio? — Ne bih! Bajazit se nasmeši: — Milosrđe takve vrste treba ceniti. Uzmi roba bez otkupa, jer nema te cene koja bi bila dovoljna kad je prijatelj u pitanju. Stefan se zahvali dubokim poklonom i dade znak Prijezdi. Vojvoda od Stalaća utrča u sredinu kare, uhvati Tomu za ruku i izvede ga iz reda. Kroz gomilu turskih ratnika prostruja žagor, zatim se začu jedan prodoran glas. — Taj kaurin je ubio Osmana Gromovitog! — Svemoćni sine Alahov, ču li ti ovo? — obrati se Ali-paša Bajazitu. — Čuo sam — odvrati sultan. — Dovedite mi ratnika koji je to rekao. U gomili pronađoše stotinara Muhameda, sina Muhamedova iz Kilikije, i izvedoše ga pred Bajazita. — Kazao si da je ovaj kaurin ubio Osmana Gromovitog? — reče sultan pokazujući Tomu, kome je Prijezda presekao veze na rukama. — Kazao sam! — odvrati Turčin. — To je istina. Kaurin je ubio Gromovitog, dizdara od Nikopolja. Posle sam ga ja zarobio. — Kaurin treba da umre! — reče Firuz. — Za život Osmana Gromovitog i stotinu kaurskih glava nije mnogo. 126

Preko Stefana Bajazig stade postavljati pitanja Tomi: — Je li istina da si ubio Gromovitog? — Istina je — odvrati smelo Toma. — Ubio bih i tebe da smo se sreli u bici. — Hm... — učini sultan. — Smelo rečeno. Pozvao bih te na megdan, ali sultanu se ne pristoji da se tuče... — Nađi zamenika i tući ću se s njim! — odvrati Toma. — Šta kaže? — upita Bajazit Stefana. — Kaže da nađeš zamenika... — Smeo vitez! — nasmeši se sultan. — Jedva se drži na nogama a izaziva na megdan nikog manje nego sultana. Reci mu da megdana neće biti i da sam ga tebi poklonio. Obrativši se stotinaru Muhamedu, sultan reče: — Kako je ubio Osmana? — U časnoj borbi. Tukli su se kao pravi vitezovi. Kaurin je pobedio. Karasija Ajna-beg priđe Stefanu: — Kaži tome mladom vitezu — reče — da mu se divim. Ubio je u časnoj borbi jednog od najboljih naših megdandžija. Iznad svega cenim junaštvo. Zbog toga mu nudim svoje prijateljstvo. Emiri i paše prsnuše u smeh, ali Bajazit ostade ozbiljan: — Ne smejte se! — reče. — Ljubaznosti i viteškom ponašanju Ajnabega dive se velikaši na zapadu i istoku. On ceni čoveka i njegovo dostojanstvo. To je za poštovanje, a ne za smeh. Tako je govorio Bajazit Munjeviti, ali mu ne pade na pamet da obustavi ubijanje zarobljenika.

* Pod Stefanovim šatorom mladi vitez Toma od Rascije krepio je svoje iznureno telo jedući pečenu ovčetinu i zalivajući je dobrim vinom. Posle obeda kneževe sluge mu doneše vode da se okupa. Dok je svlačio sa sebe prljavo i pocepano odelo, knez i Prijezda sa zaprepašćenjem ugledaše rane, zasekotine i modrice po celom telu mladoga krstaša. — Ne čudite se! — reče Toma. — Posle borbe s Gromovitim na mene se sručila gomila Turaka. Kad sam se osvestio, mislio sam da su mi sve kosti polomljene i koža izderana. — Ozdravićeš i oporavićeš se! — reče Stefan. — Sad u postelju, a sutra će ti biti bolje. Toma se zagleda u njegovo plemenito lice i tiho reče: — Tri puta si mi spasao život, a ja se ponašam kao zver! 127

Vitez se uhvati za glavu i zajeca: — Tako mi boga, prokleću kosti svoga oca! Njegova smrt bacila me je u najveću bedu. Zbog njegove želje na samrti ja treba celog veka da ispaštam i da pljujem na sebe... Prezirem krvnu osvetu! Pre ću ubiti sebe nego svoga dobrotvora... Mutnih i polusklopljenih očiju Toma je govorio: — Vidim stotine ruku kako se pružaju da me uhvate... Ne bojim se! Hvatajte me i stavite na točak. Polomite ruke i noge vitezu izdajniku koji je pljunuo na svoga dobrotvora. Altomanovići su prokleti. Njihova nedela vape za osvetom posle smrti! Evo, nudim se! Ja sam taj koji treba da iskupi njihove grehe! Pružaju se stotinu ruku prema meni... Uzmite me i raskinite ovo grešno telo i bacite ga psima! Prijezda mu priđe, diže ga na ruke i, uz pomoć slugu, stavi ga u postelju. Četiri dana i toliko noći Toma nije dolazio svesti. Stefanov ranar ga je brižljivo lečio. Karasija Ajna-beg poslao je pod knežev šator svoga lekara, staroga Ismeta. Zahvaljujući brižljivoj nezi, a još više svojoj mladosti i bujnoj snazi, Toma petoga dana dođe svesti.

* Poraz hrišćanske vojske kod Nikopolja zaprepasti i vladare i narode na zapadu. Bedem hrišćanstva od šezdeset hiljada odabranih vitezova razbijen je pa se s razlogom očekivalo da turska poplava nagrne na Evropu. Jedino je okolnost da je i Bajazit imao velike gubitke ulivala nade mnogima da navala Turaka za kratko vreme ne može biti sudbonosna. Tako se i dogodilo. Bajazit Munjeviti, uredivši svoju vojsku, udari najpre na Vidinsku Bugarsku, pregazi je i opustoši. Nadirući uz Dunav, zađe s vojskom u ugarsku zemlju, paleći, robeći i pustošeći, napade na grad Zemun, zatim na grad sv. Dimitrija 50, i dopre do Murze 51. Iza turske vojske ostajali su leševi i zgarišta. Kao od kuge bežali su ljudi ispred azijatske najezde. Kao zaraza i pomor širio se strah, išao ispred varvara, nagonio i najsmelije u bekstvo. U takvom stanju niko se ne usudi da prepreči put osvajaču. Ime Bajazita Munjevitog s užasom se izgovaralo no dvorovima, vlasteoskim posedima i seljačkim čatrljama. I kao što to uvek biva, glasovi o zverstvima turskih ratnika, prenošeni od usta do usta, dobijali su fantastične razmere. Govorilo se da jedna vojska nadire kroz Bosnu, da je već prodrla do Hrvatske i da se njene patrole viđaju ispred Petrove Gore. Molepstvija po evropskim crkvama i katedralama otegoše se u beskraj. Rimski papa Bonifacije IX diže glas pozivajući celokupno hrišćanstvo da se pribere, okrepi božijim 128

nadahnućem i nanovo krene u krstaški pohod protiv bezbožnika. I već su se pojavljivali znaci sređivanja među zapadnim vitezovima: vojske stadoše da se pribiraju i opremaju za konačni obračun s Turcima. Neočekivano Bajazit udari natrag. Goneći ispred sebe 1600 robova, napusti dalji pohod, ostavi Slavoniju i Srem, spusti se preko Bugarske dolinom reke Marice i kroz Trakiju stiže do Grčke, pa pade s vojskom pred grad Solun. Vizantijski car Manojlo Paleolog, posle uzaludnih žarkih molbi upućenih zapadnim vitezovima za pomoć, napusti Solun i svom snagom se baci da što bolje osigura i utvrdi Carigrad Turski ratnici s malo muke osvojiše Solun i po treći put krenuše na vizantijsku prestonicu. Bajazit, preteći potpunim uništenjem građanstva, stade zahtevati da mu se preda Carigrad. Posle bitke kod Nikopolja Stefan je s dozvolom sultanovom krenuo u Srbiju. Srpski ratnici, snabdeveni bogatim plenom, bili su prezadovoljni. Pošto su poslednji ušli u bitku, nisu imali mnogo gubitaka. Zbog toga je njihova radost bila velika. Svi su jahali na dobrim konjima, a po jednog ili dva, natovarena oružjem, oklopima, džačićima s hranom, odelom i ćebadima, vodili su kao deo plena. Na prvom bivaku Teodos Mukotrpni, zveckajući dukatima koje mu je Bajazit poklonio, stade u bescenje kupovati konje, oružje, oklope i odelo. — Imam u planini još četiri stotine ratnika, krštenih duša. Njih treba odenuti, naoružati i opremiti valjano, jer, braćo moja, dolazi vreme kad ćemo se s Turcima klati! U ime Hrista i svete Petke, moje zaštitnice — neka joj je slava i hvala — da je sreće da mi i bez novaca ustupite taj plen! Ratnici su se smejali, zadirkivali kaluđera ratnika, cenjkali se s njim i budzašto mu prodavali konje i ostalo. Na trećem bivaku Teodosova kesa bila je prazna. Od pet stotina dukata nije ostalo ništa. Ali zato Mirićije, Dodoš. Matija i Uroš, hvatajući prečice, odvedoše u planinu osamdeset konja s opremom. Uz put je Toma pričao Teodosu i njegovim drugovima kako se borio s Osmanom Gromovitim i kako ga je ubio. — Bog ti dao sreće i zdravlja! — blagosiljao ga je Teodos. — Ubio si guju otrovnicu... — Koja je tebe za srce ujela! — dobaci Spasenija. Teodos ga preseče pogledom i nastavi: — Ubio si pustahiju... — Koji je tebi sedlo bacio na glavu! — opet se utače jednouhi mladić. — Spasenija, ne dovodi me do granice iskušenja! Ratnik Zlonoga, sučući svoje duge brke, reče: — Istinu čovek govori: Turčin ti je bacio sedlo na glavu i pesnicom razbio nos. 129

— Bezbožnici! — škrgutnu zubima Teodos. — Živom ratniku sve može da se desi, ali vi, prokleti da ste, uživate da mi to stalno pominjete; jer vaše satanske duše pakost hrani! — Imam četrnaest dukata što sam uzeo od zarobljenog krstaša — reče mirno Spasenija — sve ću ih dati telalu da svuda po gradovima i raskrsnicama viče kako su se Teodos Mukotrpni i Osman Gromovita tukli na megdanu. — To nećeš učiniti! — odvrati Toma. — Teodos je božiji čovek i vitez čija slava neće potamneti. — Spasenija zlotvore, čuješ li ove reči? — uzviknu Teodos. — Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti i posvetiti! — Zar ćeš baš platiti telalu da viče? — Rekao sam i ostajem pri svome! — Zar tako, izrode? Zar se tome učiš, paklena dušo? Svoga dobrotvora i spasioca da izvrgavaš ruglu! Za to li sam ubio Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho? — Mnogo se, brate, razmećeš! — odvrati Spasenija. — Više se hvališ tim Turčinom i mojim odsečenim uhom nego da si crkvu sazidao! Roksana i Slugan plačući od radosti dočekaše Tomu u Stalaću. Roksana se pravdala što je voljenog čoveka osuđivala za nesreću koja mu je nametnuta. Slugan se pravdao što je napustio prijatelja, a Toma što je slepo poslušao očeva naređenja stavljajući na kocku svoju vitešku čast i ljubav. — Tri života dugujem knezu Stefanu, a vojvodi Prijezdi opravdanje što sam neiskreno i podlo postupio kad sam ušao u njegov grad — reče. — Opravdaćeš se! — odvrati Prijezda. — Imaćeš prilike! — Reci mi — odvrati Toma — da li prsten koji sam dao tvojoj sestri još uvek važi kao znak naše veridbe? — Važi! U ime svoje pokojne majke blagosiljam vaš brak, ali najpre da vidimo šta će reći otac Serafim, iguman manastira Ravanice. Sutradan devojka i vitez krenuše kolima prema manastiru. Toma, Slugan, Roksana i Prijezda, prvi put ozarena lica i srećni, napustiše Stalać. Otac Serafim primi s radošću posetioce i, pošto je bio praznik, priredi u njihovu čast bogatu gozbu. Slušajući o bici kod Nikopolja i o porazu hrišćanske vojske, stari iguman sa suzama u očima i drhtećim glasom od uzbuđenja reče: — Strašna je volja božija! Naši vitezovi samo na ustima nose Hrista i njegovu nauku. Njihova okorela srca prepuna su oholosti i greha. Na zapadu lažni apostoli hrišćanstva svojim postupcima truju dušu svojih ratnika i ubijaju im veru i samopouzdanje. Ko će zaustaviti neman Azije? Zar hrišćanska vojska koja nema u srcu ljubavi prema svojim vođama? Zar ratnici kojima je ubijen ponos, čast i odanost svome narodu? Ali, 130

neka se vrši volja božija... — završi starac. Vitezovi su se zgledali i odobravajući klimali glavom. Onda Prijezda ispriča starcu Tominu nevolju tražeći od njega savet. — Bogomrsko je i nehrišćanski postupio tvoj otac na samrtnom času, sinko! — reče iguman. — Jad koji je natovario na tvoju dušu pregolem je, ali ima načina da se i tome zlu stane na put. Krvne osvete odreći ćeš se, kneza Stefana nećeš ubiti! Ali zato moraš ostati u manastiru, u ćeliji samici, obučen u kostret i pod najtežim postom. Posle četrdeset dana i toliko noći bićeš slobodan od teške zakletve svoga pokojnog oca. Vitezovi i devojka u čudu su se pogledali. Njih je iznenadilo pravo igumana da primenjuje ovakvu vrstu pokore grehova. Oni nisu znali da manastir Ravanica ima karakter lavre 52 kojoj pripadaju samoupravna prava. Prema tome, iguman je bio oslobođen od vlasti episkopa, arhiepiskopa pa i patrijarha, jer je direktno samo vladaocu morao polagati račune o svome radu. Po tome pravu igumani carskih manastira mogli su baciti anatemu na pojedina lica ili je s njih skidati. Toma s olakšanjem na duši prihvati igumanov predlog i ostade u manastiru. Prijezda, Roksana i Slugan pozdraviše se i napustiše manastir. Četrdeset dana docnije u istom manastiru obavljena je svadbena svečanost. Bračnu vezu između Roksane i Tome blagoslovili su iguman Serafim i knez Stefan. A osmog dana posle venčanja Toma i Roksana, uz pratnju odreda od stotinu oklopnika koji su pošli da ih otprate do granice, krenuše put Budima. Slugan se ne usudi da pođe s njima, jer bi kao begunac iz ugarske vojske iskusio najtežu kaznu.

131

Glava osamnaesta

Za Vuka Brankovića i njegovu porodicu nastali su teški dani. Bajazit ih je oterao s njihovih poseda smatrajući da je knez Stefan jedini dostojan da vlada u Srbiji i Makedoniji. Vuk je blagovremeno napustio Prištinu i umakao ispred Turaka. Otada mu se izgubio svaki trag. Jedni su pričali da je po povratku iz Beograda pao u ruke Turaka i da je po naređenju Bajazitovom otrovan u Plovdivu. Drugi su pronosili vest da je umro u Beogradu, gde je godinu i po dana živeo pod pokroviteljstvom kralja Sigismunda. Ali se kao pouzdano tvrdilo i pisalo da je umro u nekom manastiru u Svetoj Gori i tu sahranjen. Njegova žena Mara i sinovi Grgur i Ðurađ, pa i udovica trećeg sina Lazara, živeli su na skučenom zemljištu oko Vučitrna, Trepče, manastira Dečana i Prištine. Gradove Jeleč i Zvečan posedoše Turci, a ostala zemlja, po naređenju Bajazitovu, pripala je Stefanu i njegovom bratu Vuku koji se pojavio s upornim zahtevom da vlada. Vuk Branković je blagovremeno poslao u Dubrovnik velike količine srebra u polugama. Pritešnjeni nevoljom, njegovi sinovi, obrativši se Dubrovčanima, dobiše celu zalihu. Znajući stav Brankovića prema Turcima, vlastela u Srbiji i vitezovi čudili su se otkud potiče Bajazitovo milosrđe prema njima (bio im je bar nešto zemlje ostavio). Ali uskoro svima postade jasno, jer doznadoše da su Vukovi sinovi Grgur i Ðurađ postali turski vazali, potpisavši obavezu da će voditi pomoćne trupe u rat, boriti se na strani Turaka i plaćati određeni danak. Mada bliski rođaci, Brankovići su prema Stefanu i njegovom bratu Vuku gajili bezgraničnu mržnju. Pomisao da je Bajazit njihove zemlje predao Lazarevićima izazivala je srdžbu u njima. Nikola Zojić i Novak Belocrkvić, na podstrekivanje Brankovića, digoše ustanak u Srbiji, s namerom da smaknu kneza Stefana i njegova brata. Međutim, mladi knez satre obojicu kod planine Rudnika. Zojića natera da se pokaluđeri a Belocrkvića pogubi. Dok su se po Evropi pronosili glasovi da je turska vojska pregazila Srbiju i zbacila s vlasta kneza Stefana, srpski vitezovi, vlastela i sebri iz dana u dan sve više su jačali i dobijali moralnu snagu. Oklopljeni ratnici, dobro opremljeni i uvežbani, bili su spremni da se u svako doba bore, a Srbija se sve više širila i postala im draža od života. 132

Međutim, Bajazit Munjeviti, pošto je osvojio Bugarsku, Vlašku, veliki deo Vizantije, Ugarske i Bosne, okrete se prema Aziji i stade da goni i satare anadolske begove koji su naginjali Tamerlanu. Narodi i vladari u Evropi odahnuše. Onda počeše da stižu vesta koje su glasnici i trgovci pronosili. Govorilo se o svirepim postupcima oba vladara: o kulama napravljenim od ljudskih glava, o bacanju živih ljudi u zverinjake, o lomljenju ljudskih udova na točku, davljenju u blatu i nabijanju na kolje. Sve te vesti pronošene kroz narode Evrope izazvaše užas, ali i žarku želju da se dva strahovita turska ratnika sukobe i uzajamno unište. Vreme je prolazilo, sukobi između begova i paša s obe strane nastavljali su se, a dva azijatska džina odmeravala su snagu jedan drugom. Tamerlan je osvojio Kipčak, Ðurđijansku i zemlje sultana Ahmeta Dželaira i Kara-Jusufa, a njih nagnao da prebegnu Bajazitu. U svom pohodu tatarski kan zauze Egipat i opustoši Siriju. Osmanlije osvojiše grad Sivas a vojsku i građanstvo staviše pod mač. Bajazitovi emiri u jednom naletu pregaziše i uništiše zemlju Tahirtena, ljubimca Tamerlanova. Osim toga, na podstrek Bajazita Munjevitog, u Mesopotamiji digoše ustanak Kurdi, zbaciše Tamerlanovu vlast i pohrliše u vojsku Kara-Jusufa, povećavši tako Bajazitovu vojnu silu. Ali vojska pod komandom princa Burunduka osvoji Mesopotamiju i uništi varvare koji ne stigoše da se prebace preko reke Tigra i umaknu ispred tatarske najezde. Tamerlan je svojim sporednim snagama uništavao osmanlijske gradove i na sve strane progonio Bajazitove pristalice. Sultan Ahmet jedva uteče u Hilu ostavivši svoje ratnike da se spasavaju kako mogu. Princ Alija Kalender, zahvaćen panikom, napusti Mendiliju i kao bez duše prebaci se na zapadnu obalu Tigra. Porazi osmanlijske vojske, napuštanje gradova i bezobzirno bekstvo ispred Tatara bili su predigra Tamerlanovog pohoda na Anadoliju. Uprkos svemu, dva vladara muslimanske vere održavali su vezu preko pisama i poklisara. Na Bajazita su uticali njegovi savetnici. Oni su ulagali u svoju rečitost ubedljive dokaze da je rat između dva najveća osvajača svega ubitačno štetan po muslimanske narode, a da ide u korist hrišćana, koji se unapred raduju ovom sukobu. I Bajazit je popustio i poslao pismo Tamerlanu: »Biću iskren i poštovaću tvoju sposobnost koju ti je Alah, podario. Iako su se desili nezgodni nesporazumi, ubuduće se oni neće ponoviti.«53 I Tamerlan se izvinjavao. Govorio je da se divi Bajazitu što je digao sveti rat i što se uspešno bori protiv hrišćanskih bezbožnika. Ti ga uspesi raduju, ali zahteva da mu se uruči buntovnik »lošeg karaktera«. Turkoman Kara-Jusuf, da bi ga predao dželatu. »Prema tome, da bi se nesporazum između nas otklonio, a prijateljstvo pojačalo, pošalji mi toga buntovnika vezanog, a kad s nevernicima (hrišćanima) povedeš nov 133

sveti rat, ja ću ti doći u pomoć.« Tamerlanova ponuda Bajazitu da dođe u Evropu i da mu pomogne da tuče »bezbožnike« nekako se pročula i stigla do ušiju evropskih vladara. Oni isti koji su strepeli od imena Bajazita Munjevitog sa užasom su pratili razvoj događaja u Aziji. Strahovita mogućnost da se vojske dva najsposobnija osvajača sjedine zaprepastila je sve. Jer šta su glad, kuga i pomor prema najezdi azijatskih hordi! U nastupu nemoći i očajanja narodi Evrope stadoše činiti molepstvija i zavete. Verske procesije učestaše, a tri pape nanovo stadoše slati proklamacije na sve strane i pokretati novu krstašku vojnu. U takvom zlom stanju pojaviše se proroci i stadoše govoriti da je došlo vreme propasti sveta. Pustinjaci askete, odeveni u kostret i noseći krstove, pozivali su narod na pokajanje. Pojava repate zvezde najpre smuti i najsmelije duhove, a onda izazva ogromnu radost. Jer astrolozi utvrdiše da sazvežđe ovna u kombinaciji s repatom zvezdom predskazuje propast istočnih naroda. Na istoku i zapadu bili su uvereni da pojava repate zvezde neminovno predskazuje rat, propast, pomor i druge nesreće. Zbog toga i ratnike u Aziji uhvati strah, osobito zato što se pročulo da je sazvežđe ovna kobno po njih. Tamerlanovi proroci i astrolozi javno se složiše da je nesreća na pragu, ali za vizantijsko carstvo. Ova vest podiže duh ratnika i strah pretvori u radost. Jednog dana Bajazit dobi poruku od Tamerlana »da mu smesta pošalje svoga izaslanika«. S malo reči tatarski kan rekao je sve. Završetak pisma natera strah u kosta Bajazitovim emirima: »Ako ne pošalješ izaslanika«, pisao je Tamerlan, »moja vojska napustiće na proleće zimovnik i krenuće prema granici tvoje zemlje. Onda ćemo se naći na bojnom polju. Upamti, Turkomane, kamen da si, u vosak ćeš se pretvoriti.« Pod sultanovim šatorom bile su najistaknutije vojskovođe. Njihova lica obasjana svetlošću lojanih sveća imala su bledozelenu boju. Kad Bajazit pročita Tamerlanovu poruku, za trenutak se uskomešaše. Upućujući upitne poglede jedan drugom, očekivali su šta će reći Alipaša, veliki vezir. Ali i vezir je ćutao. Mehmed Čelebija prvi progovori. Stavljajući ruku na balčak od sablje, reče: — Ovo znači rat! — Rat... Rat... — kao odjek prihvatiše ostali. — Zašto? — ustade veliki vezir. — Ne mora bita rata! Tamerlan preti, ali još ne izaziva! Ja bih mu poslao izaslanika... — Koga da pošaljemo? Zar imaš poverenja u Tatarina? — upita Karasija Ajna-beg. — Verujem mu, jer je musliman! — odvrati Ali-paša. — Onda idi ta i budi izaslanik — grubo dobaci Firuz. — Idi i budi talac kod razbojnika, ali znaj da ni mesec dana neće proći, a tvoja će se 134

glava, nabijena na kolac, keziti na zidinama Samerkanda! 54 — Ostajem pri svome! — odlučno odvrati vezir. — Izaslanika treba poslati. Pristajem da ja odem! — Nećeš otići! — mrgodno reče Bajazit. — Tvoja ponuda je ludost! Veliki vezir hoće da ide kao izaslanik... Gde je to bilo! Bajazit se ushoda pod šatorom. Po njegovim natuštenim obrvama i zategnutim usnama emiri su znali da smišlja žestok odgovor na pismo. Ubledeli i unezverenih pogleda očekivali su sultanovu reč. Ubeđeni da će odgovor biti odlučan, s nespokojstvom su očekivali šta će reći. — Piši! — obrati se Bajazit pisaru i stade da diktira: »Tamerlanu, sinu Turgaj-beja, na znanje... Primio sam tvoju poruku i prihvatam ono što je u vezi s Kara-Jusufom. Pošalji poklisara iz redova tvojih velikodostojnika i ja ću mu buntovnika predati. Svoga izaslanika neću ti poslati. Ako tim nisi zadovoljan, mačevi tvojih ratnika u vosak će se pretvoriti.« Bajazit završi, stade pred Ali-pašu i streljajući ga strašnim pogledom reče: — Naš izaslanik neće poći Tamerlanu! Idite svi iz šatora! Želim da ostanem sam... Paše i emiri, sležući ramenima, ćutke napustiše šator. Međutim, vladari na zapadu gubili su strpljenje. Vreme je prolazilo a do sukoba između Bajazita i Tamerlana nije došlo. I jednog dana u tatarski logor kod Bingola stigoše poslanici iz Francuske. Oni predadoše Tamerlanu darove i pozdrave od kralja Karla VI. Za njim se povedoše najpre Vizantinci, pa Španci i Ðenovljani. Svi izaslanici zapadnih vladara stadoše podbadati Tamerlana da krene vojsku na Bajazita; podmićivali su njegove mnogobrojne velikodostojnike da u carskom savetu utiču na ostale vođe da se diže vojska protiv Osmanlija. Zbog toga se i dogodilo da su mnogi begovi, osobito iz pokorenih zemalja Saruhana i Menteša, dolazili Tamerlanu nagovarajući ga da učini pohod na Anadoliju i što pre napadne Bajazita. Sve te okolnosti bile su sporednog značaja. Oba vladara bila su uverena da do sukoba mora doći i da je odlučna bitka na pomolu. Tamerlan, koga je »Alah odabrao da vlada svetom«, zahtevao je potpunu pokornost od svih vladara Azije. Njegova oholost nije imala granice. »Na nebu postoji jedan bog, a na zemlji jedan vladar. To je Tamerlan Gergan, sin Turgaj-beja.« Tako je govorio nadmeni osvajač i, gledajući umilnim pogledom svoje obožavaoce, dodavao: — Ja sam upola čovek, jer sam osvojio samo polovinu sveta. Ali bog neće napustiti svoga ljubimca! A vi, služeći meni, znajte da vršite Alahovu volju. Vaša je sreća što me ovakvog imate! Bog vas sačuvao od zlih očiju! Njegovi doglavnici gledali su ga užagrenim pogledima i presrećni 135

dizali obrve i gladili brade: — Šućur Alahu i Tamerlanu! — govorili su. Tamerlan je tvrdio da po materi vodi poreklo od Džingis-kana i time se ponosio. Ime mu je sastavljeno od reči timur (gvožđe) i lenk (sakat). Bio je odličan strelac, jahač i borac na maču i ubojnoj sekiri. Njegovi hroničari zapisuju da ga je jednom bio napao Tekil-bej sa hiljadu konjanika. Uporni i tvrdoglavi Azijat, iako je imao svega šezdeset konjanika pored sebe, prihvatio je borbu i tukao se dok se broj napadača nije smanjio na pedeset, a broj njegovih ratnika na sedam. Sa tom sedmoricom naterao je neprijatelje u bekstvo. U toj bici bio je sav pod ranama, pa je ostao sakat u ruku i nogu. Tada je prozvan Sakati Timur ili Tamerlan. Strahovita odvažnost ovoga ratnika i njegova bistrina, odlučnost, samouverenost i doslednost napravili su od njega gospodara Azije. Brzim odlukama i pravilnim prosuđivanjem u datom trenutku dobijao je pobede na svim bojnim poljima, osvajao gradove i satirao čitave države i narode. Njegova lukavost i veština da pridobije ljude za sebe uvek su mu dobro došle. Tamerlan nijednu bitku nije izgubio, ali nijednu nije dobio bez izdaje u protivničkom taboru. U svojoj sedamdeset prvoj godini Sakati Timur se spremao da osvaja svet. Takva je bila energija ratnika s kojim se Bajazit hteo da obračuna. Zbog toga su oči celoga sveta bile uprte na Aziju, a evropske vladare, koji su očekivali taj sukob, mučilo je nestrpljenje. Druga Tamerlanova poruka Bajazitu napravila je još veći jaz između dva ratnika. »Mnogo mi je žao«, pisao je Tamerlan, »što će moja vojska pričiniti štetu tvojoj zemlji i narodu, koji već godinama vodi sveti rat. Pošalji mi jednog od svojih sinova za taoca i između nas će se sve svršiti na lep način.« Ovim je Bajazitovo dostojanstvo bilo iz temelja poljuljano. Onda stigoše vesti o užasnom postupku Tamerlanovih ratnika kod grada Sivasa. Neprekidnim napadima danju i noću Tamerlan je nagnao posadu i građane na predaju. Dobrovoljce iz Jermenije pobio je, hrišćane pretvorio u roblje, a četiri hiljade spahija predao svojim ratnicima da ih žive zakopaju. Međutim, tvrđava se i dalje branila. Osamnaest dana Bajazitov sin Ertugrul odbijao je juriše neprijatelja koji su se redovno smenjivali. Na kraju i tvrđava je osvojena a Bajazitov sin i njegovi ratnici isečeni. Tako je otpočeo rat između Bajazita i Tamerlana. Na obe strane vojske su se užurbano pripremale. Bajazit je naredio opštu mobilizaciju i pokrenuo svoje vazale da dižu vojsku i pohitaju u Malu Aziju, da se s njim spoje i zajednički udare na Tamerlana. Knez Stefan, na čelu srpskih oklopnika od pet hiljada ljudi, prihvativši Bajazitovu poruku hitao je da se prebaci u Malu Aziju. Sinovi Vuka Brankovića, Grgur i Ðurađ, ne želeći 136

da se sretnu sa Stefanom, udare drugim putem. Kad su obe vojske stigle u Bajazitov logor, i tada se nisu mešale, jer se mržnja gospodara prenela i na ratnike. Kneginja Milica i Stefan, otkako su »složili mir« 55 s Turcima, ni za trenutak nisu skretali s te linije. Kad se Milica zakaluđerila, ceo teret države pao je na njene sinove Stefana i Vuka. Posle onog istorijskog razgovora u Serezu između Bajazita i Stefana svima je bilo jasno da sudbina Srbije, mladoga kneza i celog naroda zavisi od uspeha turske vojske i od života Bajazitova. Zbog toga je Stefan svesrdno pomagao Turke i zbog toga se žestoko borio na Rovinama i kod Nikopolja. Njegova doslednost učinila je da od svih srpskih vazala samo on sačuva državu koja, mada zavisna od Turaka, počinje da napreduje i buja u svim pravcima. Knez Stefan je učestvovao u turskom pohodu na Bosnu, pa su zbog toga stari protivnici opet digli glas protiv njega. Ali, uprkos svemu, veza kneza Stefana s Bajazitom, iako nepopularna, bar je bila korisna. To su uviđali i najveći protivnici Lazarevića. Oni su govorili: — Došlo je vreme da se Srbi mole bogu za zdravlje Bajazita Munjevitog. A šta će biti ako ga Tamerlan potuče? Sreća Stefanova visi o koncu! — Naš knez je vitez — govorile su pristalice Lazarevića — ali dobro zna šta hoće: od drži celu zemlju svoga oca i još dobar deo oblasti Brankovića. Zborno mesto Bajazitove vojske bio je grad Brusa. Tu su se iz celog carstva skupljali pešaci i janjičari, neuporedivi strelci i borci na maču, i konjanici spahije, nepobedivi u grupnom borenju i brzini manevrisanja. U grad je stizala i konjica iz provincija koje su bile pod turskom upravom, i azaplari, koji su bili pešaci pod platom, uzimani iz naroda samo za vreme rata. Bajazit je otvorio svoju bogatu riznicu i na blago skupljao sarahore i martoloze, jer je od uhoda obavešten kolika je Tamerlanova snaga. Najposle osmanlijskoj vojsci pridružiše se Kara-Tatari, deset hiljada ratnika na broju, koji su izdali Tamerlana i prešli Bajazitu. Za njima se povedoše anadolski timari, nekadašnji begovski izmećari, izbegli ispred tatarske najezde. Stefan je doveo iz Srbije pet hiljada oklopnika, a Brankovići, Grgur i Ðurađ, tri hiljade. Približno toliki broj ratnika trebalo je da dovede vizantijski car Manojlo Paleolog, koji je još uvek bio turski vazal. Ali, njegovi ratnici nisu stizali. Tako je vojska Bajazita Munjevitog narasla na osamdeset hiljada dobro opremljenih boraca. Sa ovakvom vojskom trebalo je da se sukobi i bije odsudnu bitku s vojskovođom koga niko nije pobedio. Iako je znao da protivnik izvodi na bojno polje skoro dvaput veći broj ratnika, Bajazit nije gubio samopouzdanje. 56 U to vreme Bajazitov harem nalazio se u Jedrenu. Tu su bile 137

skupljene lepotice iz svih krajeva sveta, ali od svih sultanu je bila najdraža Olivera, sestra kneza Stefana. Nju je vodio sa sobom, voleo je i divio joj se. Gledajući u njene svetle oči, iz kojih je izbijala iskrenost i dobrota, Bajazit je protiv volje otvarao srce pred njom, poveravao joj se i s vremenom počeo i savete da traži od nje. Bajazitu se činilo da u prisustvu mlade žene postaje rečitiji i razboritiji. Zbog toga je osećao želju i potrebu da Olivera stalno bude pored njega. Od svih žena u njegovom haremu nju je odabrao za sultaniju i vodio je sa sobom čak i u ratne pohode. Ona je bila pored njega u gradu Brusi, uoči bitke kod Angore. Bajazit Munjevita odlučio je da digne tabor. Čas polaska odredio je za naredni dan u svanuće. Pošto je plan kretanja vojske saopštio emirima, pašama i kapetanima i izdao poslednja naređenja, sultan s olakšanjem odahnu, uđe u svoj šator i leže na minderluk. Toga trenutka iz drugog dela šatora izađe Olivera. Njena pojava za trenutak razvedri natmureno lice sultanovo. Bajazit se zagleda u nju. Dva krupna blistava oka smešila su se. Bledo lice, uokvireno dugim pletenicama koje su mladoj ženi padale niz grudi, prekri blago rumenilo. Iako dobar musliman, Bajazit nije bio fanatik i nije zahtevao da sultanija nosi šalvare. Mlada žena bila je odevena u haljinu ljubičaste boje, napravljenu od tirske svile, i dugačku do zemlje. Na nogama je imala meke opančiće od srneće kože, a na plećima tursko jeleče ukrašeno zlatnom srmom i biserima. To je bio jedini ustupak Bajazitu. Njegov poklon i njegova želja da ga nosi. Sultanija je imala na glavi malu dijademu u obliku zmijice, rad nenadmašivih majstora iz Persepolja. Nekoliko krupnih topaza bledunjavo je bleskalo među biserima Oko vrata, na srebrnom lančiću, Olivera je imala krstić od abonosova drveta s jednim rubinom kao krv crvene boje. Krstić je dobila na poklon od svog brata Stefana kad se rastajao s njom pre dvanaest godina. Bajazit je prisustvovao rastanku brata i sestre. Kad je Stefan pojahao konja i sa svojom svitom krenuo u povratak kući, Bajazit je rekao Oliveri: " — Nosi taj poklon i voli svoga boga i klanjaj mu se! Mlada devojka ga je pogledala. Zahvalnost koju je tada pročitao u njenim očima Bajazit nikad nije zaboravio. — Znači, sve je gotovo za polazak? — reče Olivera. — Sve! — odvrati Bajazit i pridiže se na minderluku. Žena sede na sofu prema njemu, prekrsti ruke na grudi i obori glavu: — Čemu se nadaš? — najposle upita. — Slavnoj pobedi ili još slavnijoj smrti. Za trenutak zaćutaše oboje. Iz daleka se čuo potmuli žagor ratnika koji su vršili poslednje pripreme za polazak. Pod šatorom je bila tišina. Čak se čuo šapat stražara koji su napolju bdeli. Bila je sparna noć, posle 138

žege koja je celog dana pekla i do potištenosti iznurila i najjače duhove. — Klonuo sam, a san beži od mene! — reče sultan. — Dotukla me vrućina i naporan rad... — I nespokojstvo pred bitku! — dobaci Olivera. Bajazit se prenu, pogleda je i osmehnu se: — Da, i nespokojstvo pred bitku! — reče. — Moji emiri savlađuju strah, otimaju se i junače, ali u njihovim pogledima čitam brigu i bojazan. Veliki vezir, Ali-paša, još uvek se zavarava! Nada se da do bitke neće doći. — Da! — reče sultanija — Taj vitez je bio uvek prijatelj mira, osobito kad je protivnik jači! Nemam poverenja u njega! Čuvaj se da te ne izda! Bajazit sleže ramenima: — Do toga već neće doći! — reče. Olivera ustade, priđe sultanu i sede na minderluk pored njega. — Da li si siguran u sve svoje emire? — upita. Bajazit je zagrli i poljubi u obraz: — Tvoje reči uvek su jasne i odlučne, ali izraz očiju mnogo više kaže... Ne brini! Ovoga puta Tamerlan neće postići pobedu izdajom! Imam poverenja u svoje ljude. — U sve? — U sve, do poslednjeg! — I u Kara-Tatare i anadolske timare? — I u njih! — Čuvaj se! — odlučnim glasom reče Olivera. — Jednom su izdali Tamerlana, izdaće i tebe! Bajazit ustade i ushoda se pod šatorom. Onda kao za sebe progovori: — Zašto sumnjati? Moji ratnici su se prekalili u pohodima i bitkama. Oni nisu izdajnici... Tatari mrze Tamerlana i svetiće se za zverstva koja su njegovi ljudi nad njima počinili. Jedino me bacaju u brigu Vizantinci i Arbanasi. Ali kad uđu u sklop glavne vojske, neće imati kad da misle na izdaju i boriće se valjano... Nego, dobra moja, pripremio sam ta jedno iznenađenje. — Ti meni? — ozarena lica reče Olivera. — Tvoja iznenađenja uvek su mi bila radost! Toga trenutka na ulazu u šator pojavi se knez Stefan. — Brate! — kriknu Olivera i pade mu u zagrljaj. Bajazit, želeći da njegovo iznenađenje bude uspelije, povuče se u drugo odeljenje šatora. Posle mnogo reči i izliva radosti, Olivera zamoli brata da se pomiri sa Grgurom i Ðurđem, sinovima Vuka Brankovića. — Pokušavao sam da im se približim — reče Stefan. — Ali njihova mržnja prema meni nema granica. Prete da me ubiju. 139

— Zar i to? — uzbuđenim glasom reče Olivera. — I to! — sleže njen brat ramenima. — Onda ih ostavi neka sami sebe pojedu u pakosti. — Kad bi to moglo! — tiho odvrati Stefan i zagnjuri glavu u šake. — Šta će biti od našeg jadnog naroda ako sutra poginem! Knez diže glavu, zagleda se u sestru i tiho dodade: — Ili ako Bajazit... — Ćuti! prenu se Olivera. Ne pominji! Ne valja se! Stefan oćuta. Onda ustade i pođe izlazu. Na rastanku sestra ga uhvati za ruke i zagleda mu se u oči: — Kad si me doveo pre dvanaest godina u grad Brusu, mislio si da me sahranjuješ. Ali evo, još sam živa i ni za trenutak nisam zaboravila svoje najmilije i svoj narod! Odnesi majci pozdrav i reci joj da je nikad neću zaboraviti. Mlada žena obori glavu i zajeca. — Oprosti za ovu slabost! — reče. — Pogibija na Kosovu odnela nam je oca, a nas bacila u sram i poniženja. Nemoj misliti da sam samo ja žrtva! I ta si, pa i naša majka, bog neka joj se smiluje! Reci joj da mi je dobro i da prestane da me oplakuje. Stefan je zagrli i poljubi. Onda napravi znak krsta i žurnim koracima ode iz sultanova šatora.

140

Glava devetnaesta

Bajazitova

vojska pošla je iz Bruse krajem juna 1402 godine. Kolona se otegla i razvlačila unedogled, jer su pešačke jedinice usporavale kretanje, a dopunjavanje komore i snabdevanje vodom koji put je po čitav dan primoravalo celokupnu vojsku na zastoj. Prva polovina puta prošla je u redu, a onda nastadoše nevolje za Bajazitovu vojsku. Njegove prethodnice i patrole počeše nailaziti na raskopane izvore i zatrovane bunare. Tamerlan se pobrinuo da protivniku i s te strane zada udarac. On je slao divlje nomade iz Ðurđijanske i Kipčaka u susret osmanlijskoj vojsci, da se kriju po šumama i Jarugama, da idu ispred neprijatelja i da uništavaju izvore i bacaju otrov u bunare. I nesnosna žeđ stade da mori ratnike. U nastupu gneva Bajazit izdade naređenje izviđačkim jedinicama da hvataju trovače i da ih stavljaju na muke. Iznureni od žestoke vrućine i žeđi, osmanlijski ratnici vukli su se putem i na smrt premoreni padali po zemlji i ostajali iza kolone. Jata vrana letela su iza vojske i padala po leševima ljudskim i konjskim ili se sa šumom dizala gačući, preletala kolonu i obletala mesta gde su nabijeni na kolje umirali pohvatani trovači. Od Bruse do Angore Bajazit je izgubio oko šest hiljada ratnika. Od uhoda je doznao da se glavna Tamerlanova vojska nalazi između Sivasa i Tokata. Nekoliko sultana, kraljeva, prinčeva i šahova sa svojim dobro opremljenim trupama već se priključilo Tamerlanovoj vojsci. Među njima bio je princ Mehmed Sultan, devetnaestogodišnji unuk Tamerlanov, prinčevi Ebubekir, Šahruh, Halil Sultan, Sultan Husein, Tahirten, vladar Erzindžana i mnogi drugi. Bajazit, obavešten da se Tamerlan još uvek nalazi između Sivasa i Tokata, ostavi kod Angore veći deo komore i nešto rezervne vojske pa udari na istok da posedne planinske predele oko Kadišehira i reke Kizil, nadajući se da će neprijatelja namamiti da tu zametne boj. Izvidnički delovi Bajazitove vojske nekoliko puta su se sukobili s Tamerlanovim patrolama i zametali bitku. U toku osam dana čarke su se nastavljale, a Tamerlan nije preduzimao pokret. Lukavi Azijat nije hteo da započne bitku u planinskom predelu, jer je znao koliko je janjičarska pešadija opasna kad se ukopa. Za to vreme on je brižljivo prikupljao podatke o putevima, prolazima preko planinskih grebena, prevoja i dubodolina, o načinu ishrane i stanju u osmanlijskoj vojsci. Pošto je sve dobro proučio, 141

Tamerlan odluči da ne napadne Bajazita na tom mestu i naredi da se vojska krene prema jugu, dolinom reke Irmas. Ali krene i Bajazit. Tako je došlo do toga da se dva neprijateljska odreda u jačini od po hiljadu ljudi sukobe kod Kiršehera i stupe u žestoku bitku. To je bio prvi veći sukob između Tamerlana i Bajazita. Krećući se po dobro ispitanim putevima, i jedan i drugi vojskovođa pokazaše krajnju opreznost. I jednog dana Tamerlanove trupe posedoše brda jugoistočno od Angore i smesta preduzeše napad na grad. Tamerlanu se žurilo do pre Bajazitova povratka zauzme bar jedan deo grada Napadi su bili neprekidni, ali posada, uzdajući se u skori dolazak osmanlijske vojske, žestoko je odbijala juriše zadavala neprijatelju osetne gubitke. Nekoliko dana i noći trajale su borbe oko grada, onda, neočekivano, Bajazit se pojavi na petnaest kilometara severno od Angore. Tamerlan izdade naređenje da se diže opsada s grada i odmah stade razmeštati svoje jedinice u bojni poredak. U zoru narednog dana odstojanje između dve vojske skratilo se na dvanaest kilometara. Čarke između patrola i izviđačkih odeljenja vodile su se neprekidno. Bajazit je imao skoro upola manje ratnika, ali brojna nadmoćnost neprijatelja nije ga zastrašila. Bio je siguran u pobedu, pa je bez dvoumljenja poveo u bitku sva tri svoja sina: Mehmeda, Sulejmana i Musu. Mladim čelebijama sultan je poverio najveće odrede ratnika da ih vode u bitku. Sulejman Čelebija vodio je levo krilo, a iza njega bili su stari i prekaljeni ratnici Evrenos-bej i Saridže-paša, koji su se pod Muratom borili i mnogo doprineli da se dobije bitka na Kosovu polju. Glavnu rezervu Bajazit je poverio drugom sinu Mehmedu Čelebiji, a pored sebe, u centru, zadržao je Musu Čelebiju, svoga trećeg sina. Desno krilo vodio je knez Stefan Lazarević s Timurtaš-pašom i Firuzbejom. Bajazit Munjeviti najviše se uzdao u desno krilo svoga fronta. Zbog toga je tu postavio anadolsku i srpsku konjicu. Po izlasku sunca bitka je otpočela. Teodosu Mukotrpnom činilo se da stoji usred mora oklopljenih ratnika. Dokle je oko moglo obuhvatiti, videla se gora od gusto zbijenih kopalja i čitava poplava od blistavih šlemova, oklopa i konjskih glava. — Spasenija, vidiš li ti ovo? — reče drhtećim glasom. — Vidim, Mukotrpni! — hladno odgovori mladić. — Šta će ovo biti danas? — opet reče Teodos. — Vašar, Mukotrpni! Biće večeras tolika navala pa vrata pakla da đavoli neće moći da dadu dževapa! — Gospode, pomiluj nas i sohrani! — stade se krstiti Teodos. — Niko živi glavu neće izneti! 142

— Tako izgleda! — sleže ramenima mladić. — Nego, vide li, Teodose, da nam nema Zorila? — Istina, nema ga! — prenu se Teodos. — Blagovremeno se sklonio... — Blagovremeno! — dodade Zlonoga. — Još noćas je pobegao. Brkati ratnik se nevoljno nasmeja pa dodade: — Eto jednog koji će sigurno ostati živ. A družina Teodosa Mukotrpnog spala je na tri lica. — I četiri stotine oklopljenih sebara! — reče Spasenija. Međutim, bitka se uveliko vodila. Tamerlanovo desno krilo, zaštićeno slonovima, nadiralo je i razbijalo rumelijski ubojni red. Ali Bajazitovi konjanici, vični svakoj vrsti borenja, osuše strelama i džilitima po tatarskim konjanicima i slonovima, pokolebaše ih i nagnaše na povlačenje. I dok se na tom mestu vodila bitka promenljive sreće, Kara-Tatari učiniše izdaju. Na zaprepašćenje cele osmanlijske vojske, izdajnici isprobadaše kopljima i mačevima Miriviveta Teberika, svoga glavnog zapovednika, listom pređoše neprijatelju i smesta zasuše strelama rumelijske čete. Uzalud je mladi ratnik, Mehmed Čelebija, krenuo rezervu i napravio prodor u protivničko levo krilo. Zaprepašćeni izdajom i pokolebani, rumelijski konjanici već su gubili samopouzdanje. Za to vreme knez Stefan sa srpskim oklopnicima i anadolskim konjanicima lomio je levo Tamerlanovo krilo, pritiskivao ga i drobio. Tamerlan je na to mesto dvaput slao pomoćne trupe i oba puta jedva uspeo da uspostavi red Onda timari, poznavši među Tamerlanovima svoje ranije begove i gospodare, napustiše Bajazita i prebegoše Tamerlanu. Osmanlijsko levo krilo, oslabljeno za deset hiljada ratnika Kara-Tatara, koji su svojom masom uvećali udarnu snagu neprijatelja, uveliko se povlačilo. Sad popusti i desno krilo. Osam hiljada timara načiniše čitav prolom na Bajazitovom desnom krilu. Onda i to krilo otpoče povlačenje. Tamerlan, gledajući s jednog obližnjeg brega kako se junački bore srpski oklopnici, uzviknu: — Eno najboljih ratnika! — Obrativši se princu Huseinu dodade: — Pustite one bezbožnike neka se povuku! Alaha mi, izgleda da ih šejtan predvodi! Pobiše mi najbolje ratnike! Ali Stefan i njegovi oklopnici, sad već izmešani s ratnicima Grgura i Ðurđa Brankovića, povlačili su se postepeno, uz borbu, zadajući neprijatelju krvave gubitke. Zbijeni u gomilu, Srbi su se u savršenom redu povlačili prema centru gde se borio Bajazit. Međutim, veliki vezir Ali-paša prvi je napustio bitku i okružen odredom od nekoliko stotina ratnika udario u bekstvo. Za njim se povedoše Murat i Hasan-paša, a za njima Karasija Ajna-beg. Zaokruživši svojim ratnicima Bajazitova sina Mehmeda Čelebiju, pod izgovorom da 143

ga spasu, svi napustiše bitku. Knez Stefan, ranjen u ruku i isprskan krvlju, stiže do Bajazita i odmah mu se obrati: — Tvoje starešine napuštaju bitku! Povuci se i ti dok još ima vremena, ja ću ti štititi odstupnicu. Bajazit, bled, razbarušene kose i brade, držeći u ruci krvavu dvoreznu sekiru, baci na njega zverski pogled: — Idi, ostavi me i ti! Bajazitu Munjevitom neprijatelj nikad nije video leđa! On pobeđuje ili gine! Uprkos izdaji Kara-Tatara, anadolskih timara i njegovih vođa, Bajazit se borio. Bitka je trajala od jutra do popodne. Već je sunce počelo da pada prema zapadu kad je uvideo da je dalja borba beskorisna. Janjičari i spahi-oglani koji su ga okruživali ginuli su i ne pomišljajući da izdaju sultana. Već im se broj smanjio na nekoliko stotina, kad sultan, mahnuvši ubojnom sekirom, viknu da se povlače. Svi na dobrim konjima, mada iznureni od žeđi i umora, Bajazitovi pratioci grunuše svom žestinom u neprijateljski red koji ih je kao obruč stezao, razbiše ga i obarajući konje i ratnike, probiše se. Bajazitova sekira dizala se i spuštala, a leševi su ostajali za njim. Premoreni Tamerlanovi ratnici sklanjali su se ili bežali ispred njega. Knez Stefan i Manet-beg sa svojim ratnicima kao bedem preprečiše put Tatarima koji u gomilama potekoše za Bajazitom. Bajazit sa svojim pratiocima, čiji se broj uz put sve više povećavao, stigne do jednog strmog brega i odluči da se tu brani. Nekoliko desetina hiljada Tamerlanovih ratnika opkolilo je brdo na kome se borio Bajazit Munjeviti. Triput je knez Stefan pokušavao da probije trostruki tatarski obruč i sva tri puta je odbijen uz velike gubitke. Najposle srpski knez uze pod svoju zaštitu najstarijeg princa Sulejmana Čelebiju i sa svojim ratnicima okrete prema moru. Nekoliko hiljada tatarskih konjanika potekoše za srpskim oklopnicima, ali ih na mačeve dočekaše Radič, Prijezda i Mihailo, razbiše ih i pognaše po polju. Polovina tog tatarskog odreda uništena je. U blizini Kiršehera Karasija Ajna-beg s tri hiljade ratnika satre u mlivo jedan dvostruko veći tatarski odred. Nekoliko desetina zarobljenih anadolskih timara nabi na kolje i odmah poteče da goni i druge Tamerlanove čete koje su se, u poteri za beguncima, razmilele po celoj Anadoliji. U jednom tesnacu mladi turski vitez nalete na zasedu i svi bi njegovi ratnici na sabljama bili razneti da srpski knez Stefan, u poslednjem trenutku, nije zadao smrtni udarac Tatarima. Oko deset hiljada Tamerlanovih ratnika isečeno jeu klancu. Manet-beg sa hiljadu rumelijskih boraca, u trostrukom sukobu s rasturenim Tamerlanovim ratnicima, pokaza veliko junaštvo. Vodeći sa sobom trećeg Bajazitovog sina Musu Čelebiju, Manet-beg je kao pomor uništavao neprijateljske odrede. 144

Međutim, na bregu Čataltepe Bajazit Munjeviti davao je žestok otpor do mrklog mraka. Kad mu je od deset hiljada ratnika ostalo svega tri stotine, odlučio je da se probije kroz trostruki tatarski obruč. Pojahavši svoga golemog konja, sultan-vitez, vitlajući ubojnom sekirom, uzviknu ratni poklič i jurnu u gomilu Tatara. Njegovi pratioci, vučeni strahovitom voljom svoga gospodara, grunuše poslednjom snagom na neprijatelja, razbiše prvi, drugi i treći ubojni red Tatara i na brzim konjima zamakoše u mrak. Onda nastade bežanje i gonjenje bez daha. Ali toga dana Bajazitu Munjevitom sreća je okrenula leđa. Bežeći kroz jedan tesnac, njegov konj odjednom posrnu i pade. Sultan se dočeka na noge, i, rešen da pogine, prihvati borbu pešački i borio se sve dok mu sekira iz malaksalih ruku nije pala pred noge. Njegovi pratioci, videći da je gonjenje prestalo, usporiše hod i kroz noć nastaviše put prema Brusi. Bajazita Munjevitog Tatari vezaše i odvedoše Tamerlanu.

* Dok je Karasija Ajna-beg zahvaljivao knezu Stefanu na spasenju u pravi čas, naiđe gomila begunaca, građana koji su jedva živu glavu izneli iz grada Bruse. Oni rekoše da je Tamerlan poslao Mehmed-Sultana da razori grad, da ga spali, a građanstvo porobi. Tamerlanov ljubimac trebalo je da opljačka Bajazitovu riznicu, ali je Sulejman Čelebija pokupio glavni deo blaga i umakao iz grada. Među beguncima Stefan ugleda evnuha Minu. Rob mu pritrča i, padajući na kolena, zavapi: — Jad, čemer i propast na nas, dobri i plemeniti kneže! Tatari su uhvatili sultaniju, koju je Alah dosad štitio, i odveli je Tamerlanu s ostalim robljem. Najbolja i najplemenitija među ženama pala je u kandže lava. — Kad se to dogodilo? — upita Stefan. — Pre tri dana! — odvrati evnuh. Ajna-beg i Stefan se pogledaše: — Mnogo su izmakli. Nema nade da ih stignemo! — reče knez. — Naći ćemo je kod Tamerlana! — mirno odvrati Turčin. — Ići ću u varvarski tabor i ponuditi otkup. — Uhvatiće te i baciti u okove pre nego što stigneš do Tamerlana! — reče Stefan. — Tatari će te ubiti. — Pa neka! — odvrati Ajna-beg. — Isto tako mogao sam poginuti u bici... — Onda idem i ja s tobom! 145

— To nema svrhe. Ako je moguće, oslobodiću je ja. A ti vodi svoje ratnike u Konstantinopolj i tamo me čekaj mesec dana. Ako za to vreme ne stignem, moli se bogu za moju dušu. Dva viteza se zagrliše i oprostiše. Karasija Ajna-beg, u pretnji dvadeset svojih ratnika kojima se priključiše Spasenija, Dodoš i Stefanov sebar Radoslav, udari putem prema Kiršeheru, a odatle prema Angori. Ostale turske ratnike prihvati knez Stefan, priključi ih svojima i uhvati put prema moru. Preplativši mletačkim brodarima, srpski ratnici ukrcaše se u lađe i otploviše prema Carigradu, a ratnici Ajna-bega odoše u svoj vilajet, Karasiju.

146

Glava dvadeseta

Karasija Ajna-beg išao je kroz Anadoliju sa svojim malim odredom ratnika. Iako je dobro poznavao puteve i stranputice, mladi vitez ni za trenutak nije gubio opreznost, pa je odlučio da se kreće samo noću. Tako je uspeo nekoliko puta da izbegne tatarske horde koje su se posle bitke rasturile na sve strane da hvataju begunce. Ipak su u dva maha mladog turskog viteza i njegove ratnike spasli brzi konji. Idući kroz jaruge, guste šume i šibljake, kuda je teško konjaniku i danju proći, tek dvanaestog dana mali odred ratnika stiže do brežuljkastih predela u blizini Angore. Kad se pojaviše na ivici jedne šume, jutarnje sunce osvetli prostranu ravnicu ispod grada i tatarski tabor koji se prostirao unedogled. U daljini, kroz plavičastu izmaglicu, nazirale su se ergele konja i kamila, a po zelenim proplancima belela su se krda ovaca i rogate marve. Iz tabora je u talasima donirao potmuli žagor, pištanje zurli i tutnjava goča. Na tihom letnjem vremenu dim se dizao uspravno kao oblak, zgušnjavao se i visio iznad tabora. Karasija Ajna-beg sjaha s konja i sede u travu. Njegovi ratnici povedoše se za njim. Iznureni od duga putovanja i neprospavanih noći, ubledeli i dremovni, ratnici su bez senke straha posmatrali tatarski tabor. Ajna-beg ih je gledao kako spokojno jedu deleći između sebe poslednje zalogaje. Mršavi i izgladneli konji navališe da pasu sparušenu travu. Spasenija, Dodoš i Radoslav leškarili su na suvoj travi. Pošto su poslednju mrvicu hleba pojeli, otpočeše razgovor. — Šta velite? — reče Dodoš. — Ništa! — sleže Spasenija ramenima gledajući tužnim pogledom u svoju praznu torbu. — Tatarski tabor! — opet progovori Dodoš. — Jeste, pa? — Utonućemo u njega i ne verujem da ćemo isplivati na drugu obalu. — Ne verujem ni ja! — odvrati Spasenija i opruži se potrbuške na travi. — Ama zar... — otpoče Radoslav, pa zape. — Kaži šta si hteo! — reče Dodoš. — Na, ne znam šta sam hteo reći... — zbunjeno odvrati Radoslav. 147

— Mislio sam da pitam... ali bolje da ne govorim... — Pitaj, čoveče! — prihvata Spasenija. — Ako ne možeš da se setiš šta si hteo da kažeš, pomoći ću ti... Da nije slučajno nešto u vezi s Tamerlanovim taborom dole u ravnici? — Pa da, baš to! — Znači, pogodio sam — ozbiljno reče Spasenija. — Moj se um jako izoštrio otkako se družim s Teodosom Mukotrpnim... Eh, gde li je on sad? — uzdahnu mladić. — I šta li radi? Kad smo se rastajali ispod grada Bruse, proplakao je svetlim suzama. — Video sam! — dobaci Dodoš. — Svetlim suzama je proplakao. Zagrlio me je i rekao: »Spasenija, tronuo me je tvoj odlazak. Mislim da sam te zauvek izgubio. Osećam da će mi se duša osušiti bez tebe i tvoga prisustva. Osećam da si sad kao neko kome je vezan kamen o vrat pa se sprema s pomoću božijom da skoči u bunar...« Nego, Radoslave, dobra dušo, ti si, čini mi se, hteo nešto da kažeš? — Hteo sam... Da li ćemo izbaviti princezu? Ona je znate... Rodili smo se u isti dan i čas. Zbog toga je smatram kao posestrimu. Njena majka, kneginja, iako smo sebri, sišla je osam dana posle porođaja u naše naselje ispod Kruševca i krstila me. Dala mi ime Radoslav. — Ako! — dobaci Spasenija. — Šta kažeš? — Ako, kažem, nek si živ, bar dok ne izađemo iz tatarskog tabora. — Zbog toga sam se i javio da idem s vama. Princeza Olivera moja je kuma i posestrima. A vi, zašto ste pošli? — Ja znam turski i arbanaški! — odgovori Dodoš. — A ja da vidim izbliza Tamerlana! iskrivi usta Spasenija. — Da se nagledam ćopavog Timura kad mi se nije dala prilika u bici da se sretnem s njim. — Ti bi ga možda ubio? — upita Radoslav. — Nego kako! Kao ševu! Karasija Ajna-beg ustade: — Ratnici, sad nema više skrivanja. Ulazimo u neprijateljski tabor. Skrećem vam pažnju da se niko od vas ne sme usuditi da potrgne oružje! Moramo stići do Tamerlana makar i u okovima. Poćutavši malo, vitez nastavi: — Bog jedini zna kako ćemo proći! Možda će nas razneti na sabljama, žive zakopati u zemlju ili nabiti na kolje... Dužnost mi je da vam to kažem, jer ne želim da vaša krv padne na moju dušu. Gledajući po ratnicima, Ajna-beg nastavi: — Ko hoće, može da se vrati. Još ima vremena. Ratnici su ćutali. — Znači, svi idete sa mnom? 148

— Svi! — A vi, Srbi? — Ona je moja posestrima. Njena je majka... — otpoče Radoslav. — Meni je dojadio Teodos Mukotrpni hvaleći se da je razgovarao s Bajazitom — reče Spasenija. — Zbog toga sam i pošao. Hoću da izađem pred Tamerlana, da vidim u koju ruku i koju nogu je sakat. — Šta kaže? — upita Ajna-beg Dodoša. Kad mu prevede na turski Spasenijine reči, vitez se grohotom nasmeja. Nasmejaše se i ostali ratnici. Pojahavši konje, počeše lagano da se spuštaju niz breg. Začudo, Ajna-beg i njegovi ratnici dopreše skoro do sredine tabora, a niko ih ne zaustavi. U tolikom šarenilu ratnika svih naroda Azije Ajnabeg, prolazeći kroz tabor, skoro ne izazva pažnju. Tek kad stiže u blizinu šatora princa Huseina, straža ga zaustavi: — Ko si i kuda ćeš? — upita vođa straže. — Ja sam kapetan Bajazita Munjevitog — odvrati vitez. — Moji ratnici iz Karasije junački su se borili protiv vas... — Pa šta sad hoćeš? — promuca stražar i ustuknu dva koraka. Onda se trže i viknu: — Stražari, na okup!... Razoružajte osmanlijske ratnike! U trenutku Ajna-bega i njegove pratioce zaokružiše Tatari. — Ko je? Šta je? Bajazitov kapetan! Dole s konja, i predajte oružje! — zažagoriše mlatarajući sabljama i džilitima. — Kome pripada ovaj šator? — mirnim glasom upita Ajna-beg. — Dole s konja! Predajte oružje! Vezani ćete pred našeg princa! Galama i povici privukoše pažnju ostalih ratnika. I začas ih se iskupi preko stotine. Na ulazu šatora pojavi se princ Husein. On strašnim pogledom preseče svoje ratnike. Žagor se smesta prekide. — Ko si i šta tražiš ovde? — grubo upita Ajna-bega, pa ne čekajući odgovor, dodade: — Sjaši i predaj oružje! Ajna-beg bez reči odjaha konja. I njegovi pratioci, pobacavši oružje, sjahaše. — Došao sam da vidim tvoga gospodara, Timura, i da s njim progovorim nekoliko reči! — reče Ajna-beg, otpasa sablju i predade je Huseinu. Tamerlanov ljubimac zamisli se za trenutak. Gledajući u odvažno lice mladog ratnika, najposle reče: — Ti si jedan od onih kojima je ognjeni znak utisnut na čelo. Od kog si plemena? — Karasija Ajna-beg! — odvrati vitez. — Služio sam Bajazitu Munjevitom. 149

Princ Husein se prenu: — Ajna-beg! Vitez koji ne zna za strah! Uđi u moj šator. Razgovaraćemo kao jednak s jednakim. Ajna-beg uđe pod šator, a njegovi ratnici, razoružani i pod stražom, posedaše po zemlji. Žao mi je što ti moram uzeti oružje! — otpoče princ, dohvati kondir s vinom sa stola i napuni dva pehara: Pij, plemeniti! reče. — Napitak »ružine boje« povećava hrabrost, a ona će ti biti potrebna kad staneš pred lice moga gospodara. Tamerlan Gergan se slavi kao Najmiliji sin Alahov. Na njega je otac izlio svu svoju ljubav i naklonost. Ispij pehar! — Moja hrabrost je od boga i nikakvo piće ne treba da je pojačava — odgovori Ajna-beg. — Ako hoćeš, vodi me Tamerlanu, ili mi pokaži put do njega. Princ iskapi i drugi pehar: — Oholost emira i kapetana Bajazita Munjevitog dovela nas je do strahovite pogibije! — reče. — Zbog toga što je naš gospodar gnevan na vas, savetujem ti da budeš mekši kad izađeš pred njegovo lice. Ajna-beg je ćutao. Poćuta i princ. Onda napuni i po treći put pehar i ispi ga do dna. — Zbog čega ideš Tamerlanu? — reče. Ajna-beg ga pogleda iskosa: — To je težak i bolan slučaj, i zadire u moju osetljivost. Bolje da ti ne kažem, jer i najmanja podrugljiva crta na tvom licu izazvaće u meni gnev, a ja ne želim da se tučem pre nego što izvršim delo zbog koga sam došao. — Ti bi se sa mnom tukao? — ustade princ i unoseći mu se u lice dodade: — Znaš li da u celoj našoj vojsci nema boljeg borca od mene! U to ne sumnjam odvrati Ajna-beg sležući ramenima. — Ali rekao sam: ne želim da se tučem! Već pijan, zakrvavljenih očiju i klateći se na nogama, princ sede na svoje mesto gunđajući: — Svi ste vi junaci na reči! A kad treba da se potrgne oružje, e, onda... onda smo dostojanstveni i visoki i nedokučni! Ðavo da te nosi, i tebe i Bajazita, i sve tvoje. Princ ponovo ustade, ushoda se i odjednom stade, zamisli se i reče: — Dobro! Odvešću te Tamerlanu... Hej, sluge! Ovamo, lenčuge, što se i danju i noću izležavate! Pod šator utrčaše dva Sirca klanjajući se skoro do zemlje: — Pretresite ovoga viteza! — reče princ. — Ako nađete sakriven nož, zabijte mu ga u srce. Ajna-beg, rešen da podnese svaku uvredu, izdrža pretres. — Nema ništa! — rekoše uglas Sirci. — Napolje! — izbeči se na njih princ. Izlazeći iz šatora Husein se 150

obrati stražarima: — Pratioce moga gosta vežite i dobro čuvajte. Ako se vratim sam, odseći ćemo im glave... Oni su Osmanlije. Isuviše su ponosni da bi valjali kao robovi... Uz put se Ajna-beg obrati princu: — Šta ste uradili s Bajazitom? — Šta smo uradili? — iskrivi usta princ. — Na ražnju ga nismo ispekli! — Poćutavši malo, dodade: — Dobro je njemu! Bolje nego što je zaslužio! Posle bitke, zapovednik Angore otvorio je kapije i pustio Tatare u grad. Zbog toga je Tamerlan zabranio pljačku. Uvek nepoverljiv, strašni osvajač je više voleo da boravi u taboru među svojim ratnicima. Princ Husein i Ajna-beg zatekoše ga kako igra šaha sa unukom Mehmed Sultanom. Ne prekidajući partiju, Tamerlan im dade znak rukom da pričekaju. Posle nekoliko poteza, mladi princ bio je matiran. Natmurena lica ustade i napusti šator. Tamerlan se obrati princu Huseinu: — Topom sam ga matirao! — reče. — Četiri puta ga tučem na isti način! Mladić je postao smušen i rasejan. Treba ga oženiti... Nego, sedite, dobri moji... — Dobar znak! — šapnu Husein Ajna-begu. — Raspoložen je. — Ovo je Ajna-beg, kapetan Bajazita Munjevitog — reče Husein. — Gle! — prenu se Tamerlan. — A šta hoće kapetan Bajazita Munjevitog? — On će ti već reći... — Preveliki, presvetli i svemoćni — otpoče Ajna-beg — tebe slave kao čoveka koga krase sve vrline. Znam da iznad svega ceniš prijateljstvo. — To je najveći dar Alahov! — reče Tamerlan. — Čovek bez osećanja za prijateljstvo gori je nego svinja u brlogu. Na ovaj prostakluk Ajna-beg se ogluši. On nastavi: — Vitez od Srbije, knez Stefan — sigurno si ga zapazio u bici? — Jeste, on i njegovi ratnici su se hrabro borili... Za njih sam mislio da su derviši. Ajna-beg ga začuđeno pogleda: — Taj vitez je moj prijatelj. Zbog njega sam i došao u tvoj tabor. Tamerlan ga je s pažnjom posmatrao: — Njemu da učiniš uslugu? — Da! — I nisi se plašio smrti? — Ne! Veliki Tamerlan pobeđuje na bojnom polju i zna da poštuje zakon gostoprimstva. Posle bitke mi više nismo neprijatelji. — Dobro govoriš! Alaha mi, Bajazit je umeo da izabere hrabre i 151

pametne ljude i da ih uzdigne do sebe! Kakvu milost tražiš? — Želim da otkupim jednu robinju. Nju su u Brusi uhvatili tvoji ratnici. — Robinju da otkupiš? Je li ona od visokog roda? — Jeste, princeza, sestra kneza od Srbije, Stefana, Bajazitova sultanija. — O! — zinu od čuda princ Husein, koji je dotle dremuckao sedeći na minderluku. — Pogledaj ga! — reče Tamerlan. — Zna da ga volim i zbog toga se usuđuje i pijan da dođe pod moj šator... Dakle, sultaniju želiš da otkupiš? Ajna-beg oseti kako mu ponestaje daha. Pribravši se za trenutak, reče: — Ona je sad samo sestra moga prijatelja. — Istinu govoriš — odvrati Tamerlan. — Nema više sultana, pa nema ni sultanije. Tamerlan pljesnu dlanovima. Pod šator utrča kapetan, kosooki Tatarin. — Dovedi onu ženu, Bajazitovu bivšu sultaniju! — reče Tamerlan pa se obrati princu Huseinu: — Koliki otkup da tražim za tu robinju? — Dvadeset hiljada zlatnika! — smesta odgovori princ. Tamerlan zavrte glavom: — Moji doglavnici — reče — kad isprazne nekoliko pehara, izgube osećanje mere. Sve vide u duplikatu. Kapetan Tatarin prijavi i uvede poklisare engleskog kralja Henrija IV. Dva meseca pre bitke došli su oni u Aziju sa skupocenim darovima da se poklone Tamerlanu, da mu uruče pozdrav i naklonost svoga kralja i da ga podbadaju da se što pre s Bajazitom obračuna. Sve delegacije hrišćanskih vladara dolazile su Tamerlanu i odlazile, a Englezi su ostali do kraja u želji da vide jednog ili drugog osvajača u okovima. — Došli su da se oproste! — reče tumač, jedan suvonjavi starac. Njega su engleski poklisari poveli iz Venecije i skoro tri meseca vukli sa sobom po Aziji od grada do grada. — Danas putuju! — reče suvonjavi starac. — Neka je slava Alahu! — uzviknu Tamerlan radosno. — Dajte im na dar po pet stotina zlatnika, ispratite ih i bacite kamen za njima, da se više nikad ne vrate! 57 Skoro tri meseca motaju se po mome taboru... Četiri poklisara, ne menjajući izraz lica, upirahu u Tamerlana ispitivačke poglede kao da ga prvi put vide. — Obrati pažnju na njih — reče Tamerlan Ajna-begu. — Gledaju me kao da sam stenica ili glista! Tahirten me je nagovarao da ih otrujem i da javim njihovom kralju da su umrli od kuge. Ali to ne dolikuje. 152

Poklisari su! Obrativši se suvonjavom starcu, Tamerlan reče: — Kaži im da se divim njima i njihovom kralju i da im zahvaljujem što su me udostojili svoje pažnje! Neka odmah napuste naš tabor! Najposle engleski poklisari napustiše tabor. — Doneli su mi pozdrav i poruku od svoga kralja! — reče Tamerlan. — Od prvog dana pa sve do bitke nagovarali su me da pređem u hrišćansku veru. Njihov kralj, kažu, bio bi srećan da me vidi kao hrišćanina! A posle bitke kao da su zaboravili za šta su došli. Sad im nisam potreban kao hrišćanin. Dva evnuha uvedoše Oliveru. Žena se primetno trže kad ugleda Ajna-bega, onda prekrsti ruke na grudi i nemo se pokloni Tamerlanu. Princ Husein se prenu i zagleda se u Oliveru: — Kakav primerak! — reče. — Alaha mi, moja procena ne doseže njenu lepotu! Za ovakvu ženu naši stari su davali mazgu natovarenu zlatom... — Ćuti! — reče Tamerlan pa se obrati Oliveri: — Tvoj brat je poslao svoga prijatelja da te otkupi... Preko lica mlade žene blesnu senka radosti. — Karasija Ajna-beg položiće otkup, a ti si slobodna. Idi i spremi se za put. Uzmi i dve robinje od onih koje su te ranije služile i vrati se svome bratu! Olivera se pokloni i reče: — Neka se slavi ime Tamerlanovo! Potomci će pesme pevati o tvojoj veličini! Tamerlan mahnu rukom. Dva evnuha izvedoše Oliveru.

* Propast Bajazita Munjevitog u bici kod Angore izazva kratkotrajnu radost u Evropi. Na prvu vest o ishodu bitke hrišćanski vladari dahnuše dušom, ali uskoro ih nanovo skoliše brige, jer je strašni Tamerlan, »imperator Tatarorum« imao otvoren put za Evropu. Prva prepreka azijatskoj navali, Vizantija, držala se zagonetno. Car Manojlo Paleolog poverio je vlast u zemlji svome rođaku regentu Jovanu i pre bitke otputovao u Pariz. Odnekud se pojavi ubeđenje da je Tamerlan poklonima ili pretnjama naveo cara Manojla da ne odgovori vazalskim obavezama prema Bajazitu. Doista, vizantijska vojska nije učestvovala u bici. Na vest o Bajazitovom porazu, ratnici i građani u Carigradu razoriše džamiju i isteraše sve Turke koji su se ranije naselili u gradu. Tako se pojavi sumnja da je vizantijski car stupio u savez s Tamerlanom i već 153

počeše da se pronose glasovi kako će Tatari prolaziti kroz Vizantiju kao prijateljska vojska. Osim toga, glavnog borca protiv Turaka i zakletog neprijatelja islama, Sigismunda Luksemburškog, zaverenici su svrgnuli s ugarskog prestola i bacili u tamnicu. Tako je zapadno viteštvo ostalo bez podstreka i nesposobno da u tom trenutku zada smrtni udarac razbijenoj i obezglavljenoj turskoj sili. U takvom stanju očekivala se navala Tatara na Evropu. Ali vreme je prolazilo a Tamerlanovi ratnici nisu prelazili Dardanele. Mesto toga, turski emiri Male Azije skupljali su se oko pobednika i snabdeveni vojskom pustošili Siriju, koju je još pre bitke Tamerlan pregazio. Silesija tatarskih ratnika udari na Smirnu, osvoji je, i napravivši »ćele-kulu« od glava pobijenih ratnika krenu dalje na istok. Oluja, koju su hrišćanski narodi i vladari sa strahom očekivali, promeni pravac i okrete na suprotnu stranu. Tada u Evropu stiže vest da se najstariji sin Bajazitov, Sulejman, proglasio za sultana i da je zaključio savez sa vizantijskim carem. Tome savezu priključio se i knez Stefan.

154

Glava dvadeset prva

Knez Stefan i njegov brat Vuk iskrcali su se u Galati, a odatle se prebacili u Carigrad. Vizantijski car regent Jovan i njegova žena Jevgenija prirediše im veličanstveni doček. Posle uzajamnih srdačnosti i izjava odanosti i naklonosti car odlikova Stefana titulom despota. Ta je titula odgovarala herceškoj, bila prva posle carske i imala punovažni karakter58. Vizantijskom caru regentu bilo je iznad svega važno da stekne Stefanovo prijateljstvo, jer od svih država na Balkanu u to vreme Srbija je najviše cenjena kao vojna sila. Iznurenoj vizantijskoj carevini više nego ikad bilo je potrebno da ima uza se sposobnog vojskovođu i tuđu dobru vojsku koju bi mogla u svako doba isturiti ispred sebe kao štit. Stefanu je to bilo jasno, pa ipak je prihvatio titulu, ponuđeno prijateljstvo i savez, jer su njegove obaveze prema Turcima otpale, a put ka hrišćanskim državama u Evropi bio otvoren. On se nije opirao ni kad mu je car, radi učvršćivanja prijateljstva, ponudio za ženu svoju svastiku Jelenu, ćerku Ðenovljanina Frančeska II Gatiluzija, zapovednika ostrva Mitilene. Zbog ženidbe je i otplovio na Mitilenu, isprosio devojku i srećan i zadovoljan vratio se u Carigrad. Tu ga je tek čekala prava radost. U svome stanu zateče Oliveru i Ajna-bega. — Tri nedelje te čekamo! — baci mu se sestra u zagrljaj. — Skoro sam izgubila nadu da ćeš se vratiti! — Ljubav, brak... ženim se! Došlo je i tome vreme! — grleći je reče Stefan. Presrećan, knez zagrli i Ajna-bega: — Kad si pošao Tamerlanu — reče — mislio sam da se nećeš vratiti. A ti, i vratio se i doveo mi sestru! Tvoje delo dostojno je drevnih vitezova koji su umeli da cene prijateljstvo! Ajna-beg se smešio: — Ko hoće da upozna pravog prijatelja reče — neka se ugleda na srpskog kneza Stefana. Ponosim se što uživam tvoju naklonost! Ajna-beg ispriča Stefanu svoj susret i razgovor s Tamerlanom i kako je, na svoju radost, uspeo da dobije sultaniju. — Imao sam u bisagama pet hiljada zlatnika — reče na kraju. — Ali Tamerlan je odbio da primi otkup. Strašan je on vitez, zaista veličanstven i iznad svega ceni prijateljstvo. — I strašan i veličanstven! — prihvati Olivera. — Kad su vezanog Bajazita doveli pred njega, naredio je da mu skinu veze i ponudio ga da 155

sedne... Tamerlan je govorio: »Ništa se na svetu ne događa bez božije volje! Uvek sam muslimanima mislio dobro. Očekivao sam da ćeš moje pravedne zahteve primiti, a ti si ih odbio. Rekao sam da ću ti dati vojske i novaca koliko ti treba da nastaviš sveti rat i da tučeš bezbožnike. A ta nisi hteo da mi predaš izdajnika Kara-Jusufa i napustiš tvrđavu Sivas! I evo na šta je izašlo! Obdaren si kao vojskovođa i mogao si me pobediti, ali Alah je i meni podario moć... Njegova milost izlila se na mene i ja sam izašao kao pobednik... Zahvaljujem bogu na tom daru a tebi i tvojim zarobljenim pratiocima neće se desiti nikakvo zlo.« Tako je govorio Tamerlan. To mi js ispričao evnuh princa Šahruha. Bio je prisutan i čuo je svaku reč. — A Bajazit? — upita Stefan. — Je li štogod odgovorio? — Ni reč! Ćutao je i gledao pravo u oči Tamerlanu. Kažu da je docnije izustio: »Ja više ne spadam među žive.« I to je sve. Tamerlan mu je dao šator u blizini svoga i ukazivao mu je počasti kao jednak jednakom. Tako je govorila Olivera, a na zapadu su vlastela, visoki plemići i vitezovi uveliko ispredali priče o njoj, Bajazitu i Tamerlanu. Ne proveravajući koliko su istinite te priče, letopisci i hroničari beležili su ih i prenosili s kolena na koleno, dok nisu dobile ubedljiv karakter. Jedni su govorili i pisali da je Tamerlan zatvorio Bajazita u gvozdeni kavez i da ga je tako vodao po Aziji; da je Bajazit u nastupu očajanja razbio glavu o gvozdenu šipku kaveza. Drugi su beležili da je Tamerlan naterao Oliveru da mu pred Bajazitom služi vino i da igra, da je zapovedio slugama da joj iseku haljinu sve do kukova i da se Bajazit zbog toga otrovao (otrov je nosio u svom prstenu!) i tako dalje. Po tim pričama vidi se koliko je ime Bajazita Munjevitog zaselo u grlu zapadnih vitezova. Oni su tvrdili da je Olivera umrla od »srama i stida« odmah posle Bajazita. I to im je pričinjavalo zadovoljstvo 59. Međutim, Tamerlan je bio osvajač, malo više surov nego ostali, ali je bio i vitez. Bajazit mu je bio ravan po sposobnosti i hrabrosti. Ajna-beg odluči da istog dana otputuje u Karasiju. Uzalud ga je Stefan zadržavao, vitez ostade pri svome. Na rastanku knez mu pokloni srebrni medaljon, rad nekog venecijanskog majstora kupljen u Dubrovniku. Reljef na medaljonu predstavljao je blizance Kastora i Poluksa. Gledajući poklon, turski vitez reče: — Nisu manje braća i oni koje duh prijateljstva veže. Neka Alah čuva tebe i tvoj rod! Sa suzama u očima prijatelji se zagrliše i oprostiše. Na rastanku Ajna-beg se obrati Oliveri: — Oni koji su mnogo propatili najbliži su bogu i istini. Možda zbog toga njihovo srce postaje manje osetljivo za ovozemaljsku ljubav. Ali, u 156

naknadu, iz njih zrači prijateljstvo koje je žarko kao narandžasto nebo na zapadu. Blago onome na koga se izlije milost božija. Na putu od Angore do Carigrada vitez je bdeo nad sestrom svoga prijatelja, učio je filozofiji i mudrosti i divio se njenoj lepoti i razboritosti. Jednom prilikom, u noći punoj mesečine, rekao je: — Sunce je izvor svetlosti, toplote i životne radosti. Ono svojom blagotvornom snagom hrani sve živo na zemlji. Bez njega bi sve izumrlo. A mesec, njegov veliki brat, hladan, metalno blistav, zamamljuje, začarava i navodi nas da budni sanjamo o ljubavi i sreći. I svi postajemo dobri i lepi! Zato, gospo, ne zameri mojim rečima: ljubav koju osećam prema tebi beskrajna je kao nebesko plavetnilo i lepa kao san. Olivera ga je gledala svetlim, kestenjastim očima. Lice mladoga viteza zračilo je plemenitošću i dobrotom. Ganuta do suza, uhvati ga za ruku i reče: — Osećam veličinu tvoje patnje! Ali, svetli viteže, molim te da mi nikad više ne govoriš o svojoj ljubavi. U šesnaestoj godini života odvedena sam kao žrtva u Bajazitov harem. Otada su prošle godine i s njima i moje želje i nade. Ja sam žena koja nikada nikome ništa ne može da da! Zbog toga primi poljubac samilosti i žali i sebe i mene! Olivera ga poljubi u čelo. Sećajući se tih reči, Ajna-beg se na rastanku bolno nasmeši i reče: — Neka ti Alah podari mir i spokojstvo! Olivera skide prsten sa srednjeg prsta na desno ruci: — Evo ta zaloge za prijateljstvo koje ću doživotno gajiti prema tebi. Ako nam se životni putevi još koji put ukrste, moja radost neće biti manja od zahvalnosti koju ti dugujem! Karasija Ajna-beg je otputovao. Toga dana uveče u odaje carskog dvora gde su boravili Stefan i Vuk došao je njihov sestrić Ðurađ Branković. Dočekala ga je Olivera. Neviteško ponašanje mladoga ratnika iznenadi ženu. On bez pozdrava uđe i odmah reče: — Gde su ujaci? Hoću s njima da progovorim nekoliko reči i ne želim dugo da se zadržavam! — Poslaću slugu da ih zovne... Sedi i pričekaj ih! — Neću da sednem! Sačekaću ih ovako, stojeći, jer je njihovo gospodstvo pregolemo! Olivera oseti kako joj krv navire u lice, ujede se za donju usnu i reče: — Da, njihovo gospodstvo je zaista veliko! Nadam se da si kao rođak zbog toga ponosan? — Još kako! — grubo odvrati Ðurađ. — Ponosan sam i zahvalan tvome bratu Stefanu. Moju zahvalnost naročito podstiče njegova briga za sudbinu Brankovića, a osobito dobra volja da moga brata, Grgura, izbavi iz tatarskog ropstva! 60 Ali njemu je bilo najvažnije da oslobodi sultaniju, 157

ženu Bajazita Munjevitog! Olivera sede za sto i zagleda se u njega. Savlađujući se, najposle progovori: — Reci mi, dobri viteže, za koje delo tvoga ona i tvoje treba Stefan da vam bude zahvalan? Možda zato što celog veka neumorno potkopavate njegov ugled? Zar misliš da se ne zna ko je podgovarao Zojića i Belocrkvića da Bajazitu šalju lažne dostave o mome bratu? Ðurađ se trže, pakosno se nasmeši i reče: Divno opravdanje za tvog braga što je upropastio ta dva viteza! O kakvim dostavama govoriš? — Ćuti! Bar preda mnom se ne pretvaraj! — preseče ga Olivera. — Sve što je stizalo Bajazitu prošlo je kroz moje ruke! Pa, dragi rođače, meni imaš da zahvališ što su sve vaše strele uperene u srce moga brata promašile. Ja sam im skretala pravac ili tupila vrhove. — Jeste, poznato nam je! — prezrivo odvrati Ðurađ. — Sve nam je poznato. Od tebe je svakako potekla ideja da nam Bajazit oduzme zemlje i da ih da Stefanu. Olivera ustade. Bleda i stežući pesnice priđe sestriću i sevajući očima unese mu se u lice. — Vi, Brankovići, navikli ste da sipate otrov sve strane! Zar misliš da ću ti ikad oprostiti ovu gadost? Idi! Skloni se! Ðurađ se ne pomače s mesta. Olivera se povuče prema prozoru i savlađujući gnev reče: — Za vaše zlo stanje nisam kriva ja nego vaša tvrdoglavost i neiskreni poslovi! Celog veka lagali ste i drugoga i sebe! — Nikad me nećeš uveriti da nisi bila umešana u intrigu koja je dovela do propasti zemalja moga oca. — Jeste, nedostojni čoveče! Bila sam umešana!... A da nisam, vaše zemlje doživele bi istu sudbinu kao zemlje kralja Marka, Konstantina Dejanovića i drugih. Ali nadmenim Brankovićima bilo bi milije da srpske zemlje posednu Turci, samo da Lazarevići ne postignu prestiž! Na ulazu se pojaviše Stefan i Vuk. — Evo vam sestrića! Razgovarajte s njim! Njegova plemenitost dovela me je do granice strpljenja! — reče Olivera i izađe. — Ujače — obrati se Ðurađ Stefanu. — Došao sam da kao prijatelji i rođaci raspravimo... — Čekaj! Najpre sedi... Ðurađ sleže ramenima i sede za sto. Sedoše i ujaci. — Sad je vreme da okončamo našu stvar — otpoče sestrić. — Ti više nisi turski vazal. — Nisi ni ti! — dobaci Vuk. — Da, nisam ni ja! — preseče ga Ðurađ pogledom pa nastavi. — Zbog toga sam došao... Zahtevam da vratiš moje zemlje koje ti je Bajazit poklonio. 158

— Da ti ih vratim? — namršti se Stefan. — Zašto? — Zato što meni pripadaju! — planu Ðurađ i ustade. — One su bile vlasništvo mojih predaka i ja ih se nikad neću odreći! — Dakle, zato si me počastvovao svojom posetom! — ustade i Stefan. — Mislio sam da si došao zbog nečeg drugog, na primer: da mi predložiš da zajednički isteramo Turke iz Srbije i da Bajazitove sinove, jednog po jednog, uništimo. A ono gle, šta ti hoćeš! — Hoću svoje zemlje! — škrgutnu sestrić zubima. — One su moje i teško svakom ko mi se ispreči na putu! — Tako si odlučio? — odvrati ujak. — Hoćeš od jake Srbije da napraviš dve slabe. Zar se nisi poučio na primerima naših predaka čemu to vodi? Ili želiš da Srbe podeliš u dva tabora, pa da se između sebe kolju sve dok Turci nanovo ne ojačaju... Ne, dobri moj! Odsad će u Srbiji bita jedan gospodar! — I to si ta? — prezrivo se nasmeši Ðurađ. — Pogodio si! Posle pogibije na Kosovu ja sam naš narod podigao iz mrtvih i vodiću ga do potpunog spasenja. Ko mi stane na put biće uništen! Jesi li razumeo? — Još kako! — odvrati Ðurađ. — Samo, ujače, ne zaboravi da sam i ja vitez! Tvoje pretnje mene neće zaplašiti. Svoje ću zemlje uzeti silom! — Da ih otmeš? — upita Vuk. — Na koji način? — To ćete videti! Braneći tuđe, oteto, izgubićete i svoje! — razvika se Ðurađ. — Neću se smiriti dokle obojicu ne nateram da padnete na kolena! Vuk istrže mač i nasrnu na Ðurđa. Stefan ga zgrabi za rame. — Stoj! — reče. — Ovaj čovek nije dostojan da se s njim tučeš. — Treba ga predati dželatu! — odvrati Vuk stavljajući mač u korice. — Dželatu? — iskrivi usta Ðurađ. — Videćemo čija će glava pasti ispod njegovog mača! — Dobro! — reče Stefan. — Rekao si sve. Razumeli smo tvoje želje i namere, a sad... eno ti vrata! Napolje! Ðurđeva ruka za trenutak pade na balčak od mača, ali tako i ostade. Stefan, visok i prav kao jablan, stajao je ispred njega sa skrštenim rukama na grudima. Njegove kestenjaste oči ispod sastavljenih obrva dobile su tamnu nijansu. Kao sputan stajao je Ðurađ. — Napolje! — još jednom reče Stefan. Ðurađ progunđa kletvu, okrete mu leđa i izađe. Nekoliko trenutaka prođe u nelagodnoj tišini. Vuk prvi progovori: — Eto ti sestrića! Kost Vuka Brankovića! Nijednom reči nije pomenuo srpski narod i njegovu sudbinu! Njemu to nije važno. Glavno je dočepati se vlasti... Neće taj prezati ni od zločina! Vuk priđe Stefanu i gledajući ga upitno, reče: 159

— A sad? Bratoubilački rat je na pomolu! Šta nameravaš? Stefan ne odgovori. On sede za sto i zagnjuri glavu u šake: — Trebalo bi ga ubiti! — tiho reče Vuk, a glas mu zlokobno zašušta. — Ne! Nećemo ga ubiti! — prenu se Stefan. — Bacićemo ga u tamnicu i nećemo ga pustiti dok se ne opameti.

* Iste noći, po naređenju cara regenta Jovana, Ðurađ Branković je bačen u tamnicu. Sutradan Stefan i Vuk u pratnji tri stotine ratnika otplovite prema Mitileni da izvrše zvaničnu proševinu i da prstenuju devojku. Smatrajući da su se osigurali od svoga sestrića, vitezovi su bezbrižno putovali. U odmoru, razonodi i dobrom raspoloženju Stefan i Vuk ostadoše na ostrvu Mitileni sedam nedelja. Za to vreme prijatelji Ðurđevi potkupe stražare, otmu ključeve od tamničara i izvuku sužnja. Pobegavši iz Carigrada. Ðurađ se uputi Drenopolju, gde je već najstariji Bajazitov sin Sulejman uveliko skupljao vojsku s namerom da upadne u Srbiju. Novi sultan svesrdno prihvati Ðurđa i primi za gotovo sve klevete i opadanja koje je sestrić izneo protiv ujaka. Bajazitov sin, iako ga je Stefan u bici kod Angore spasao od smrti ili ropstva, odluči da Stefanu i njegovom bratu Vuku onemogući povratak u Srbiju. — Oni su uz Ugre, a ja ću se boriti na vašoj strani kao i dosad što sam — govorio je Ðurađ. Mladom sultanu nije bilo potrebno da za svoje namere traži drugo opravdanje. — Stefan je uz vizantijskog cara, koji mu ne može pomoći! — nastavljao je Ðurađ. — Uostalom, ti imaš ugovor o miru sa carem Manojlom. Tako ti jedino opasnost preti od despota Stefana. Ako mu sprečiš povratak u Srbiju, u meni ćeš imati odanog vazala i najvećeg prijatelja. Sulejman je dobro poznavao Stefana i njegovu sposobnost i odvažnost. Uvidevši da mu takav čovek može smetati, on prihvati Ðurđeve savete i s udruženom vojskom, turskom i srpskom, u pratnji Ðurđa Brankovića, krene na Srbiju. Tako se pripremao rat između sestrića i ujaka za turski račun. Kneginja Milica, obaveštena da je velika turska sila nanovo ugrozila Srbiju, napiše pismo Dubrovčanima: »Tamo među vama nalaze se zli ljudi koji se zlom moje dece peku, i koji će zloumstvom Dubrovniku glas pogubiti, i da neke reči tamo posilaju za grad naš i za vas...« 160

U nastavku pisma kneginja je molila Dubrovčane da pošalju brod prema ostrvu Mitileni, da uzmu njene sinove i da ih sklone na bezbedno mesto. Dubrovčani su se odazvali, jer su im intrige Brankovića bile poznate. Oni pošalju brod prema Mitileni, ali su Stefan i Vuk bili već na putu prema Zeti. Druga kćerka kneza Lazara, Jelena, bila je udata za Ðurđa Stracimirovića zapovednika Zete. Ona s velikom radošću dočeka svoju braću, ali im se odmah obrati plačući: Ovoga puta sa Srbijom je svršeno! Bojim se da ste stigli dockan! — Prokleta naša nesloga! — dodade Ðurađ. — Čudim se da srpski narod još i postoji! Šta sve od Nemanjića do danas nije pretrpeo! U ovoj zemlji vekovima ustaje svoj na svoga, jedno od drugog otima vlast i ne preza od zločina... I niko ne pokušava da razbije kob! — Dobri moj — odvrati Stefan — ista kob drži ceo svet. Pogledaj vladare i njihove dvorove na istoku i zapadu. Zar se kod njih na bolji i srećniji način rešavaju pitanja vlasti? Kad umre vladar, naslednici se među sobom ubijaju do istrage. I obično najborbeniji i najsuroviji ostaje i vlada dok ne dozlogrdi narodu. Kad ga zbace s prestola, javljaju se njegovi rođaci i ista proces se obnavlja. Tako u beskonačnost. Po čemu mi treba da budemo izuzetak, kad nismo ni bolji ni gori od ostalih? Takav je sistem u svetu. On je postao običaj. — Zlo je što smo mali i nejaki! — reče Ðurađ. — Kad bismo se složili bar mi... Stefan je od uhoda saznao da su Sulejman i Ðurađ Branković poseli sve puteve i postaje, da su s mnogobrojnom turskom i srpskom vojskom zauzeli neke gradove i da se spremaju za odlučnu bitku s Lazarevićima. Ðurađ Stracimirović svojim ratnicima dopuni vojsku Stefana i Vuka i, poželevši im sreću, isprati ih iz Zete. Obilazeći zemlje Brankovića, Stefan i Vuk udare na severozapad i krenu prema manastiru Žiči. Oba braga bila su do suza ganuta kad im iz Kruševca pristiže nova vojska koju je opremila kneginja Milica. Tu vojsku predvodio je Stefanov ljubimac, čelnik Radič. Stefan odluči da udari na Turke i svoga sestrića.

161

Glava dvadeset druga

Vojska

despota Stefana utaborila se na brežuljkastom zemljištu između Žiče i planine Stolova. Prema nesigurnim izveštajima koji su u toku četrnaest dana stizali, ne računajući srpsku vojsku pod Ðurđem Brankovićem, samo Turaka je bilo triput više. Zbog toga su despot, njegov brat Vuk i ostali vođi bili zabrinuti. To se pročulo i među ratnicima, pa je u celom taboru vladalo nespokojstvo. Stefan je znao da je u takvim okolnostima potrebna opreznost. Pošto je pregledao svoju vojsku i utvrdio da je sve u redu i svako na svom mestu, despot viknu novog štitonošu. Pod šator uđe Slugan. Od bitke na Rovinama Stefan je promenio šest štitonoša. Svi si izginuli boreći se pored svoga gospodara. Slugan je bio sedmi. U bici kod Angore, osobito u toku povlačenja srpske vojske, Slugan se toliko istakao da mu je Stefan poklonio zlatan krst na lančiću i pregršt srebrnih perpera. Ratnik je s ponosom primio ulogu štitonoše i stekao poverenje svoga gospodara — Slugane — reče despot — ne volim iznenađenja ma kakve vrste bila! — Ni ja! — odvrati štitonoša. — Tim bolje! — nasmeši se Stefan. — Sutra pred noć polazimo na Turke. — I na Srbe? — dobaci Slugan. — Na žalost i na Srbe! — namršti se despot. — Dovedi ovamo ljude koje si odabrao. Slugan izađe i viknu u mrak nekoliko reči. Pod šator uđoše Teodos Mukotrpni, Spasenija, Dodoš i Mirićije. — Sve dobri, stari poznanici! — reče Stefan, tužno zaklima glavom pa dodade: — Ali bez Matije i Timoteja... — Bez njih, bog im dao rajsko naselje! — prekrsti se Teodos. — Ostavili su svoje kosti kod Angore. — Da su bar znali za šta se bore! — Ćuti! — odvrati Stefan. — Njihovi potomci će znati! — Eh! — učini Teodos. — Ako budu živi! — Slušajte! — reče Stefan. Sutra pred noć dižemo tabor i polazimo na Kosovo. — Opet Kosovo! — uzviknu Teodos. — Bog neka nam je na pomoći. 162

— Vas petorica poći ćete sad. Istražite puteve. Dobro otvarajte oči kuda prolazite, jer ne želim iznenađenja. Pred sobom imamo borce, Bajazitove ratnike... Bojim se zasede! Naš put vodi uz reku Ibar sve do Sitnice. Pazite na sebre, naročito oko Vučitrna, jer oni pripadaju Brankovićima. Oko ponoći za nama polaze Srbislav i Ostoja sa sto pedeset ratnika, a pred zoru vojvoda Prijezda sa sedam stotina. Sve što uz put primetite, njima dojavite. Ako mi dovedete nekoliko živih jezika, zlatom ću vas nagraditi. Despot se za trenutak zamisli, pa dodade: — Još i ne znam tačan broj neprijateljskih ratnika... Sad na put, i neka vam je bog na pomoći! Teodose, u tebe se najviše uzdam. — Spasenija, čuješ li ti ovo? — ozarena lica i uzbuđenim glasom reče Teodos. — Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti posvetiti! — Polazak! — dobaci Slugan. — Imamo i bez vas dosta svetaca! Uskoro pet ratnika pojahaše konje, obiđoše u trku padine Stolova i dohvatiše se Ibarske klisure. Kad usporiše hod, Teodos reče: — Spasenija, na Turke polazimo. Došlo i to vreme. Otkako sam razgovarao s Bajazitom, nisam bio više uzbuđen... — Za Turke ili na Turke! Meni je svejedno. Ali, dobri moj, ja sam video Tamerlana! — odvrati Spasenija. — Video si ga kad i svoja leđa! — reče Dodoš. — Još i bolje! — odvrati jednouhi ratnik. Dok ste ti i ono nagvaždalo Radoslav spavali. Ajna-beg je poslao Tatarina po mene da mu donesem sedlo i bisage. Odneo sam i video gatarskog kana. — Kako izgleda? — upita Slugan. — Ćopav u desnu nogu i sakat u levu ruku. — Ne gledao božijeg videla uzviknu Teodos — ako juče nisi govorio da je ćopav u levu nogu. U desnu, brate slatki! — odvrati Spasenija. — U desnu nogu ćopav, u levu ruku sakat. Ako nisi u stanju to da upamtiš, veži u krpče i stavi sebi u nedra. — A Bajazita nisi video u okovima? — upita Slugan. — Jesam, ali samo izdaleka, kad su ga vodili na pojilo! — Opet laže! — reče Dodoš. — Radoslav i ja nismo videli ništa. — Niste videli, jer idete spavajući. — Džaba ti laži! — odmahnu rukom Dodoš. — Ono kad sam ja razgovarao s Bajazitom — utače se Teodos — videla je cela vojska i srpska i turska. Tu nema podvale. Ali ti, Spasenija moj, nemaš nijednog svedoka. — Svedok je Ajna-beg. Pitaj ga. — Gde da ga nađem? Valjda u Aziji, ili na nekom drugom sličnom mestu. Još me je on 163

pitao kako mi se sviđa Tamerlan. — Šta si rekao? — upita Slugan. — Rekao sam da nije ni za vuču a kamoli za jahanje! — A ono sedlo? — upita Mirićije klibeći se. — Koje sedlo? — Što si ga odneo Ajna-begu. Koga su osedlali? — Što? Da nisu valjda mene? — preseče ga pogledom Spasenija. — Ima tamo, moj Mirićije, mnogo konja, osedlanih. Ima i mazgi i magaraca. Šteta je što nisi bio s nama. Našao bi se i za tebe neki samar. U takvom i sličnom razgovoru ratnici su jezdili krš klisuru, zastajkivali povremeno, motrili i osluškivali. U zoru su bili u blizini reke Raške. Novembarsko jutro, vlažio i maglovito, s mukom je razbijalo mrak. Stabla vrba, debela i kvrgava, pomaljala su se kao utvare i po tihoj vodi bacala senke koje izazivaju zle slutnje. Jaga vrana napuštala su legla i šušteći krilima preletala brda, doline, šumarke i reku modrozelene boje. Ratnici sjahaše i namakoše konjima zobnice o vrat. — Sad valja biti oprezan! reče Slugan vadeći iz torbe hleb i slaninu. Ostali ratnici povedoše se za njim. Svi otpočeše da jedu. — Mirićije, pođi malo uzvodno i motri — dodade Slugan. I krij se iza drveća. Nikad nisam voleo da ratujem u jesen i zimi. Vidi te neprijatelj, brate, sa pet strelometa. Ida pešice, Mirićije, jer na konju će te videti čak iz Skoplja. —Sa tri dana hoda kasom. — isklibi se dugovrati sebar vadeći iz svoje torbe hleb i slaninu. Dok ostali posedaše u uvali, Mirićije, hvatajući se za žile i panjeve, ispentra se uz podužu strminu obraslu bukovom šumom. Idući od drveta do drveta sebar izmače nekoliko stotina koraka i već se spremao da otpočne spuštali niz breg. Ali odjednom zastade i prući se po zemlji. Na pedesetak koraka u dubodolini čuli su se ljudski glasovi. Po žagoru koji je otud dopirao Mirićije utvrdi da ima bar stotina ljudi. Ležeći u jednoj udolici, sebar, zaustavivši disanje, pokuša da razabere neku reč. Uzalud Ratnici u uvali govorili su turski. »Natrag!« pomisli sebar. »Pozvaću Dodoša.« I otpoče lagano da se povlači. Odjednom u dolini iza sebe začu povike, galamu i njisak konja. Sebar ostade ležeći. Bilo mu je jasno da su njegovi drugovi napadnuti i pohvatani. I, doista, turski ratnici, koji su se godinama probijali kroz planinske grebene Silistrije, Bugarske, Vizantije i Azije i bili vični prikradanju i pravljenju zaseda, neopaženo su se privukli dolini i s tri strane napali četiri ratnika. Prepad je bio toliko iznenadan i brz da Sluganovi ljudi ne stigoše da potrgnu oružje. 164

Turci im vezaše ruke, popeše ih na konje i žurno odjezdiše prema Vučitrnu. Grupa neprijateljskih konjanika kojima se Mirićije prikrao mahala je rukama izdaleka svojim drugovima i ne pokazujući nameru da im se priključi. Sebar, pljujući i proklinjući, ugleda svoga konja, koga su Turci poveli sa sobom. Stežući pesnice i gunđajući, Mirićije se neko vreme povlačio unatrag vukući se po zemlji. Onda ustade i trkom krete nizvodno obalom reke Ibra. Već se uveliko razdanilo. Vetrovi su kovitlali nebom sive oblake između kojih bi sunce za nekoliko trenutaka blesnulo, osvetlilo umrtvljenu prirodu i nestalo iza oblaka. Mirićije je trčao sve dok mu nije ponestalo daha. Onda uspori hod i već je počeo da sustaje kad se iza jedne okuke pojaviše ratnici Srbislava i Ostoje. Njima se uz put pridružio odred i trećeg brata Novaka, zakletog neprijatelja Turaka, koga je još Bajazit Munjeviti bogato ucenio. Mirićije, jadikujući i gruvajući se u prsa, ispriča im kako su njegova četiri druga zarobljena. Ratnici mu privedoše jednog konja od povodnika i Mirićije, stavivši se na čelo povorke, povede ih prema dolini gde je ugledao turske ratnike. Podelivši odred na tri grupe, Srbislav, Novak i Ostoja dohvatiše se šumovitog grebena i udariše na tri strane. Turski ratnici najpre ugledaše Ostoju. Uzdajući se u svoju brojnu nadmoćnost, pojahaše konje. Alačući i vitlajući krivim sabljama, jurnuše prema odmetnicima. Ali tek što se sukobiše s njima, niz breg se sjuriše ratnici Srbislava i Novaka Boreći se mačevima i noževima, stari odmetnici zadavali su sigurne udarce. Za nekoliko časaka probiše se kroz turski odred, raskomadaše ga i okončaše bitku. Turski odred bio je uništen. Uhvatiše sedmoricu živih, povezaše ih i pod stražom poslaše u susret Prijezdi. Vojvoda ih prihvati i isprati dalje Stefanu. Stavivši zarobljene Turke na muke, despot doznade da se Sulejmanova vojska utaborila u blizini Gračanice, a Ðurđeva kod Lipljana. — Nemaju poverenja jedan u drugog! — nasmeja se Vuk. — Turci se boje izdaje — dodade Stefan. — Dobro je što su odvojeni — reče Radič. — Satrećemo prvo jednu pa drugu vojsku. — Ne! — odvrati Stefan. — Ja ću napasti Sulejmana, a Vuk, ti i Mihailo Ðurđa.

*

165

Iako se još uvek ponosio svojom pismenošću, junaštvom, otetom zastavom i razgovorom s Bajazitom, Teodos Mukotrpni se povlačio u sebe, sve češće mrmljao molitve i uranjao u razmišljanja. — Taj će se još i posvetiti! — govorio je Spasenija. — Na dobrom je putu! — potvrđivao je Slugan. — Već je molio despota da se zauzme kod oca Sofronija. Hoće da skine anatemu s njega. Pa i sad, zarobljen i vezan, Teodos je mimo svog ranijeg običaja ćutao, uzdisao i okretao lice prema nebu. Okruženi turskim ratnicima, sužnji su jezdili prema Vučitrnu. — Ne volim što Teodos ćuti reče Dodoš. — To sluti na smrt ili posvećivanje. — U pravu si — odvrati Spasenija. — Izgleda da ćemo se danas svi posvetiti i po stečenom pravu ući u rajsko naselje među mučenike i glavoseke hrišćanske. — Zar će nas mučiti? — prenu se Dodoš. — Još kako! Budi zadovoljan ako ti samo prebiju ruke i noge... Tražiće da im kažeš i ono ipo ti ni na san nije dolazilo. — Od mene neće doznati ništa! — prosikta Dodoš. — Od mene isto tako! — dodade Slugan, pa se obrati Teodosu: — Moli se, božiji ugodniče, za sebe i za nas, i proklinji naše dušmane. — To i činim — reče Teodos tiho i nastavi da se moli: — Gospode, uspokrji i sohrani tvojega mukotrpnog... Imam nož sakriven u rukavu... I uzmi u pokoru grehova naše patnje, vidime i nevidime... I kaži ostalima da ću ga prvom Agarjaninu, u ime spasa svoje duše, zabiti među rebra... — Amin, bog te čuo, dobri čoveče! — reče Slugan skrušeno. U gradu Vučitrnu bilo je mnogo srpskih i turskih ratnika, jer je gu bio konak i svratište onih koji su određeni da vrše smenu mnogobrojnih manjih i većih odreda rasturenih po Brankovića zemlji, osobito prema južnoj granici Stefanove Srbije. Toga dana u gradu je vrvelo od vojske, jer su Sulejmanu stigle nove grupe ratnika sastavljene od kolonista Turaka koji su živeli po gradovima. Istoga dana stigla je u Vučitrn i vojska vranjansko-preševskog gospodara Uglješe, prijatelja kuće Brankovića. Nadajući se da će iz sukoba između ujaka i nećaka izvući kakvu korist, Uglješa je doveo hiljadu ratnika i priključio se Ðurđevoj vojsci. Ðurađ ga je poslao u Vučitrn da kao predstraža bdi, jer je računao da će tuda proći Stefanova vojska. U gradu i na prostranom polju duž reke Sitnice među ratnicima je vladao metež pred pokret, jer su se svakog časa očekivali glasnici od Sulejmana i Ðurđa s naređenjem da se svi odredi vojske iskupe i uđu u sastav glavnine koja se slegla na Kosovu polju. I srpski i turski ratnici, iako uzbuđeni pred bitku, bili su ubeđeni da će izaći kao pobednici. Turci su se nadali dobrom plenu u konjima, odelu 166

i oružju, a Srbi uz Brankoviće zadobijanju titula, zemljišnih poseda i radne snage koju će obilato naći kad porobe sebre u zemljama Lazarevića. Jedina smetnja bili su despot Stefan i njegov brat Vuk. Njihova vojska je četiri puta slabija, a pošto imaju ispred sebe turske ratnike koji su odnosili pobede na svim bojnim poljima, osim kod Angore, pristalice Brankovića bile su uverene u pobedu. Oko ponoći turski odred sa četiri sužnja stiže u Vučitrn. Smatrajući zarobljenike za uhode od kojih se pred bitku mogu dobiti dragoceni podaci o neprijateljskoj vojsci, stotinar odreda uputi se pred stan zapovednika grada. Zbog učinjenih usluga i privrženosti njemu i njegovom ocu, Ðurađ Branković je cenio Beluša, viteza pod zaštitom svetog Nikole. Uzdajući se u njega, postavio ga je za zapovednika Vučitrna i dao mu pravo na neograničenu vlast nad vojskom koja se sa svih strana sticala u grad i njegovu okolinu. Iako je prošla ponoć, vitez je još uvek bio na nogama, jer su sat ranije došli glasnici iz Skoplja i doneli vest da je emir Šahin sa tri hiljade Turaka krenuo u pomoć Sulejmanu. Radostan zbog dobrih vesti, Beluš je, otpustivši glasnike, sedeo u svome stanu s nekoliko prijatelja i ispijao pehare dobrog vina. Podoficir, debeli Sredoje, uđe: — Turski stotinar, vođa izviđačkog odreda, želi da govori s tobom! — obrati se Belušu. — Neka uđe! — odvrati vitez. — Uhode... kauri... četiri... — izmuca Turčin na srpskom čim uđe. — Sredoje, uvedi sužnje i smesta dovedi tumača. I Turčin treba da prisustvuje saslušanju — reče Beluš. Malo zatim u odaju uđoše Teodos. Dodoš. Spasenija i Slugan, svi vezanih ruku pozadi. — Gle, stari poznanici! — nasmeja se Beluš. — Tako mi boga, nisam očekivao da ću vas noćas videti! Po drugi put vas sudbina gura u moje ruke... Vrteći u ruci korbač, Beluš ustade od stola i priđe Teodosu: — Šta misliš, anatemisani razbojniče? Ovde nema Stefana da te izbavi. Pobegao si od vešala a umrećeš na kocu... Gle, tu je i ratnik bez uha! Za njega se priča da iznad svega mrzi Brankoviće. — Kakva sreća za mene — reče Spasenija — premda tu vrstu slave nisam očekivao! Ko ti je to rekao? — Vaš drug Turčin, koga ste silom pokrstili. Kod mene je tumač i služi mi bolje nego iko. Sad mu se dala prilika da vam se zahvali za poniženja koja je pretrpeo od vas. Turčin stotinar i nekoliko vitezova sedeli su za stolom ne mešajući se u razgovor. Beluš se obrati Dodošu: — Vaš Stefan je doista silan! U njegovoj vojsci i ćoravi ratnici služe! 167

Ko ta je izbio oko? — Takve dobričine kao ti! — odvrati Dodoš. Beluš ga ošinu korbačem preko lica: — Ujutro ćete svi biti dobri i učtivi kao snaše. A ti? — obrati se Sluganu. — Ja? Ništa! Gledam te i ne mogu da se nadivim tvome junaštvu! — odvrati Slugan. — Drzak si i bezobrazan... Evo ti... — izmahnuvši iz sve snage, Beluš triput ošinu ratnika po licu. U odaju uđoše Sredoje i tumač. — Zorilo! — viknu Teodos. — Spasenija, vidiš li ta ovo čudo? — Vidim, Mukotrpni... momak se vratio među Turke. Od Zorila postao Ahmet, i šta tu ima čudnovato. Zorilo ih prezrivo pogleda i ne reče ništa. Na njemu je bilo divno tursko odelo, oklop naprsnjak i kaciga. Iza pojasa izvirivale su drške od noža i jatagana. — Teodose, pogledaj: kao nebo plave čakšire! — reče Spasenija. — momku se najposle ispunila želja. Turčin stotinar dremao je za stolom. Na njegov zahtev otpoče saslušanje. — Sad hoću odgovore kratke i jasne! — reče Beluš. — Ako budete ćutali ili davali lažna obaveštenja, stavićemo vas na muke... Teodose, koliko Stefan ima ratnika? — Mnogo! — odvrati Teodos. — Ima ih kao zvezda na nebu i riba u moru. — Udri! — reče Beluš Zorilu i pruži mu korbač. Teodos izdrža deset udaraca ne dajući glasa od sebe. Beluš se obrati Spaseniji: — Ti ćeš svakako dati tačniji odgovor. Dakle, koliko ima ratnika? Spasenija pogleda u tavanicu i stade mrdati usnama kao da računa. Najposle reče: — Ima taman toliko da unište sve zlotvore srpskog naroda! — Odgovor je tačan! — dobaci Slugan. — Na čengelima ćete visiti, razbojnici! — škrgutnu zubima Beluš. — Udri, šta čekaš! — dreknu na Zorila. Azijat zaređa korbačem po sužnjima. Beluš i njegovi prijatelji su smehom propraćali svaki udarac. Zorilo je bio dostojan sluga. — Neće da govore, a meni se spava! — reče turski stotinar zevajući. — Dve noći i dan proveo sam na konju... Sutra ćemo ih staviti na muke... Stotinar izađe iz odaje. Zorilo prevede Belušu njegove reči. I vitezovi napustiše odaju. — Vodi ih! — reče Beluš Zorilu. — Ti i Sredoje odgovarate za njih. 168

Zatvorite ih dole u podrum i čuvajte ih kao oči u glavi. — Napred! — viknu Zorilo i stade pesnicama tući sužnje. U predvorju im se pridruži podoficir Sredoje sa četiri pratioca. — Tako mi Marduka i njegovih sinova — reče Zorilo — svojeručno ću vas sutra zakačiti na čengele... — Kakav Marduk i kakvi njegovi sinovi, bezbožniče! — viknu Teodos. — Zar sam te zato pokrstio svetom vodicom! — Govorio sam i uvek ću govoriti da se krštenje anatemisanog kaluđera ne može primiti — dobaci Spasenija. — A što, sine satanin? — ispreči se Teodos. — Zar vas nisu moje molitve spasle iz tamnice Vuka Brankovića? — Svaka molitva je ugodna bogu — reče Slugan — samo ako potiče iz čistog srca. Sišavši niza stepenice sužnji i njihovi pratioci se spustiše u mračno dvorište. Ispod zgrade bio je podrum. — Poskidaćemo im konopce, staviti im na ruke lance i svakog privezati za alku u zidu — reče Sredoje silazeći niz stepenice u podrum. Za njim su išla dva pratioca, pa sužnji, i na kraju Zorilo i treći pratilac. Četvrti je otišao da donese zapaljenu buktinju. — Stojte! — viknu poslednje stepenice. — buktinjom. Sužnji su se zbili u gomilu. Teodos i Slugan bili su okrenuti leđa u leđa. Mrak je bio potpun. Sredoje je gunđao što momak s buktinjom ne dolazi. Međutim, Teodos oseti kako Sluganove ruke napipaše nož u njegovom rukavu. U istom trenutku Spasenija zbaci s ruku presečeni konopac i oseti u desnoj šaci dršku od noža. — Ja sam vaš! — na samo uho šapnu mu Zorilo. U tom trenutku na stepenicama se pojavi svetlost. Momak, držeći iznad glave zapaljenu buktinju, zalupi za sobom vrata i poče lagano silaziti. Spasenija munjevito prereza veze na Dodoševim rukama, onda izmahnu nožem i zari ga Sredoju u grudi. Dodoš zgrabi za gušu Turčina pratioca, obori ga na zemlju i pade po njemu. Slugan i Teodos dočepaše drugog, a Zorilo ubi mačem trećeg pratioca. Četvrti pratilac, Turčin, stajao je na stepenicama zabezeknut. Teodos ga uhvati za noge i svuče u podnožje. Odmetnici naviknuti na brze odluke, i još brže poteze, završiše borbu za nekoliko časaka. Onda, naoružani mačevima i noževima, lagano izađoše u mračno dvorište. Zorilo ih lako provede pored straže na izlazu i uskoro se pet ratnika nađoše slobodni na prost ranim ulicama Vučitrna. Zora ih je zatekla daleko od grada.

169

Glava dvadeset treća

Vojska

sultana Sulejmana utaborila se na Kosovu polju, kod Tripolja, blizu Gračanice, a Ðurđeva malo podalje, prema Lipljanu. Tako se stvorio utisak da su vođi namerno odvojili turske i srpske ratnike kako bi svaki pripisao sebi pobedu i iz nje izvukao što veću korist. Despot Stefan je proveo svoju vojsku kroz Ibarsku klisuru, izbio na Vučitrn i krenuo rekom Sitnicom. Iskusni vojskovođa, obavešten od uhoda o položaju i razmeštanju protivničkih trupa, imao je gotov plan za bitku. On odluči da veći deo vojske poveri svome bratu Vuku, da s njom udari na Ðurđa, a sam, s manjim brojem ratnika, da okuša sreću sa Sulejmanom. Despotovi ratnici ovoga puta bili su izuzetno orni za bitku, jer im se dala prilika, odavno priželjkivana, da se sudare s Turcima. Pominjali su kneza Lazara, Miloša Obilića, Musića Stefana i druge srpske vitezove koji su baš tu, na Kosovu polju, pali tukući se s Turcima i smatrali su da je došlo vreme za osvetu. Iako su pred sobom imali dobru polovinu Bajazitovih ratnika s kojima su se godinama naporedo borili i s njima odnosili pobede, Srbi su uleteli u bitku s takvom žestinom da odmah izazvaše pometnju u protivničkim redovima. Zanet borbenim duhom, svaki srpski ratnik jurišao je u gomilu Turaka kao da je rešen da se sam bori i izvojuje pobedu. Brzina napada, smeli juriši grupa i pojedinaca na više mesta napraviše prodore u redovima Turaka. Vojvoda Prijezda, okružen sebrima od Stalaća, jašući na pomamnom ždrepcu, tukao se sabljom i topuzom. Obarajući konje i ratnike, Prijezda je ostavljao za sobom prokrčen put. Za njim su, kao vuci, nadirali njegovi sebri izmešani s odmetnicima braće Srbislava, Ostoje i Novaka. Brzina njihovog nastupanja i pustoš koju su ostavljali za sobom izazvaše kod Turaka bezumni strah. Na drugoj strani bojišta borio se despot Stefan. Njegovi ratnici u talasima su nadirali, svom žestinom udarali o turske ubojne redove i tako ih naglo potiskivali da najposle izazvaše zaprepašćenje: — Ljudi... Sin kneza Lazara! — zavikaše Turci gurajući se, potiskujući jedni druge i bežeći. U gomili Turaka despot ugleda jednog turskog viteza u srebrnom oklopu i s kacigom na kojoj su se presijavali dijamanti. — Pogledaj! — reče Stefan Radiču. — Emir Šahin! Vlatko Vuković 170

ga je jednom potukao, a ja ću ga danas dotući. Radič, Prodan i Golija, podviknuvši svojima, potekoše za despotom. Srpski ratnici, sebri i vlastela, izmešani i vođeni željom za osvetom, ne kvareći ubojni red, kao povodanj utonuše u Turke. — Lazarev sin! Lazarev sin! — sve više se čulo po bojnom polju. Turski ratnici, koji su nekad s radošću i divljenjem gledali srpske vitezove kako se bore, sad, užasnuti, nagoše u bekstvo. Dok su njegovi pratioci tukli begunce, Stefan je gonio konja prema Šahinu. Oko emira se borilo nekoliko stotina turskih ratnika. Njegova hrabrost u mestu zaustavi neke od begunaca. Izmešani i donekle sređeni, turski ratnici dočekaše navalu srpskih oklopnika, suzbiše je i otpočeše bitku žešću nego u početku. Udarao je borac na borca i bitka se začas pretvorila u niz pojedinačnih megdana. Propinjući se i vrišteći, konji i jahači su sve češće izletali iz gomile boraca i jurili po prostranom polju. Među turskim ratnicima istače se Šahinov štitonoša, stotinar Ismet. Jašući na golemu konju, snažan i okretan, ratnik se borio ubojnom sekirom. Pod njegovim udarcima padali su konji i ratnici. Njegov borbeni duh kao stihija povuče i druge turske borce. Srpski oklopnici, kivni što im se redovi počeše kolebati, još bešnje su navaljivali. Šahinov štitonoša, oborivši nekoliko srpskih ratnika, napade na Radiča. U trenutku Stefanov čelnik zadenu mač u korice i potrže buzdovan. Dva strahovita borca nađoše se oči u oči. Turčin nasrnu prvi. Njegova sekira blesnu i munjevito tresnu o glavu topuza. Radič izmahnu iz sve snage. Njegov udarac poduhvati sa strane protivnikov štit i izbi mu ga iz leve ruke. Osetivši strahoviti bol u laktu, Turčin se stade povlačiti poturajući sekiru pod protivnički topuz. Iskusnom borcu Radiču posle nekoliko pokušaja pođe za rukom da uputi snažni udarac u desno rame stotinarevo. Ismet ispusti sekiru i klonu na sedlu. Radič ga ostavi i smesta napade njegove pratioce koji su se uz borbu povlačili dok ne udariše u bekstvo. Međutim, Stefan dopre do emira Šahina i odmah ukrsti mač s njim. U trenutku i srpski i turski ratnici zastadoše i upreše užagrene poglede na oba borca. Napadajući jedan drugo! i vešto odbijajući udarce, borci su se poduže tukli. Odjednom se na desnom krilu turskom začu neka graja, koja se pojačavala dok se ne pretvori u huk i tutnjanje. Vojvoda Prijezda sa dve hiljade oklopnika razbio je tursko krilo, dopro do sultana i nagnao ga u bekstvo. Šahinovi pratioci za trenutak se zgledaše, pa kao po dogovoru okretoše konje i počeše da se povlače. Šahin snažnim trzajem stuknu svoga konja pa i on naže u bekstvo. Srpski oklopnici, videći da je pobeda na njihovoj strani, ostaviše mačeve, potrgoše sekire i besno navališe na begunce. Brkati ratnik Zlonoga pristiže emira Šahina i tresnu ga sekirom među plećke. Turski 171

vojskovođa ispusti uzde i svali se sa sedla. Preko njegova tela projuriše stotine konjanika. Bitka kod Gračanice i gonjenje rasturenih turskih ratnika trajalo je do pred noć, Vojska sultana Sulejmana pretrpela je potpun poraz. Oko Stefana skupljali su se srpski ratnici, iskrvavljeni i premoreni, uzvikujući borbene pokliče i slaveći despota. Pojavi se i vojvoda Prijezda noseći nabijenu na koplje glavu Dimitrija Jonime. I Arbanasi, koji su nekad pod Šahinovim pokroviteljstvom pljačkaš i vršili nasilja duž Primorja i pustošeći zemlje Brankvića. Balšića i Lazarevića, stizali do Stalaća. Velbužda i Prištine, došli su u pomoć sultanu Sulejmanu. U bici se Prijezda sukobio s njihovim vođom Jonimom, ubio ga i njegovu glavu nabio na koplje. Radost pobednika kod Gračanice bila je kratkotrajna, jer uskoro počeše da pristižu begunci ol Lipljana. Ðurađ Branković je potpuno porazio vojsku Vuka Lazarevića. Ratnici Uglješe, gospodara Vranja i Preševa, još u početku bitke okrenuli su oružje protiv Turaka. Njihova izdaja doprinela je pobeda Stefanovoj. Braća Stefan i Vuk, spojivši obe vojske, krenuše prema Novom Brdu. Nijednom reči despot nije prekorio brata dok ns stigoše u grad. A tu, izdvojivši se s njim nasamo, progovori: — Tvoja hvalisavost urodila je besprekornim plodom. Od deset hiljada ratnika upropastio si tri četvrtine! I sebar najniže vrste znao je da od ove dve bitke zavisi sudbina Srbije! Samo tebi, samozvanom vojskovođi, to nije bilo jasno! Ubuduće, poveriću ti trideset ratnika pa njima komanduj prema svojoj nerazumnoj I lavi. — Doživeo sam poraz! mrgodno odvrati Vuk. — To se može svakome desiti! Biće prilike. Dokazaću ga da sam ratnik i vojskovođa kao ti, a možda i bolji... — Da mi dokažeš? — reče Stefan. — A šta ćemo sa onih šest hiljada palih srpskih glava — da ne pominjem ranjene i osakaćene? Ne, dobri moj! Ti više nikad nećeš imati prilike da se kao vojskovođa pokažeš na bojnom polju... Sad idi i hvali se kakav si uspeh kao ratnik postigao! Vuk se unese bratu u lice i gnevno reče: — Prezireš me i teraš me od sebe? Uskoro ćeš videti da mogu bita i vojskovođa i pobednik. — Pretiš? — upita Stefan presecajući ga pogledom. — Pretim i svetiću se! — gušeći se od ljutine odvrati Vuk. — Neka ta se bog smiluje, bezumniče! — reče Stefan i okrete mu leđa. — Imam pravo na polovinu Srbije — drsko dobaci Vuk. — Naša očevina ne pripada samo tebi... Stefan mu priđe i naglašavajući svaku reč odgovori: 172

— Nedavno sam tvome sestriću Ðurđu kazao: u ovoj zemlji vladaće jedan gospodar, a to sam ja. Ko pokuša da nanovo rasparčava Srbiju, biće kažnjen kao izdajnik! Ako ti ovo nije dovoljno, opremi vojsku i bori se za svoju polovinu! Naš je razgovor završen. Možeš ići!... — Tvoja oholost dozlogrdila je nelom svetu! — prosikta Vuk i izađe iz odaje.

* Posle bitke kod Gračanice despot Stefan zaredi s vojskom po južnoj Srbiji i Makedoniji i stade da čisti gradove od Turaka, da ih pripaja Srbiji i da u njima ostavlja svoje posade. Zvečan i Lukovicu odredi kao glavne i prihvatne gradove na jugu zemlje. Osim toga Stefan je povratio srpske oblasti oko Tare i Lima i na taj način spojio granice Srbije sa zemljama svoga zeta, Ðurđa Stracimirovića. U to vreme kružile su po Srbiji proklamacije Stefanove: AZ V HRISTA BOGA BLAGOVERNI I SAMODRŽAVNI PO MILOSTI BOŽIJOJ DESPOT STEFAN POTVRÐUJEM ZAKONE PRVE GOSPODE SRPSKE I CARA STEFANA I RODITELJA GOSPODSTVA MI SVETOGA KNEZA LAZARA. U Srbiji zavlada radost. Despota Stefana stadoše slaviti vitezovi, vlastela i sebri. Nepokorne glave prikloniše se volji despotovoj, nevaljalci se povukoše. Bliski i daleki, bojeći se pravde, prepadoše se i prodobriše. Više brzi nije bio jači od sporoga, niti bogat od siromaha. Silnici nisu smeli preotimati zemlje svojih bližnjih. Niko se ne usudi da za starešine prosipa laž. Sve siromašne koji su pali u bedu zbog neverničke službe, ili bilo kog uzroka, despot postavi u prvobitno stanje. Tako niko ne ostade lišen mesta koje mu po pravu i delu pripada. 61 — Za jedan greh ne mogu biti dve kazne! — govorio je despot. I zavlada pristojnost i uljudnost. U tome su prednjačili oni koji su bili najbliži gospodaru, jer ih je on poučavao i nadgledao. Svi su bili lepo obučeni i dvor je sijao carskom urednošću i lepotom.

* Po povratku iz Kruševca Stefan zateče delegate ugarskog kralja

173

Sigismunda. Glava delegacije bio je ban Jovan Morović, a uz njega vitez Toma od Rascije. Despot zagrli mladoga prijatelja i s radošću doznade da je s njim doputovala i Roksana. — Ona se nalazi u Stalaću — reče Toma. — Tamo je odvela i svoju prijateljicu Oliveru, tvoju sestru. — Naći ćemo se — odvrati Stefan — i zajedno, uz pehar vina, porazgovarati o svemu. Posle čišćenja južne Srbije i Makedonije, Stefan je s vojskom prokrstario kroz Mačvu, odakle je milom i silom sklonio turske posade. Našavši Beograd u ruševinama, sa nešto turskih ratnika, despot odluči da ga označi kao granicu svoje zemlje. Turci, bojeći se sile, napustiše grad koji tada, ne budući ni turski ni ugarski, ostade Stefanu. Kralj Sigismund uspeo je da se izvuče iz tamnice i da se nanovo dočepa vlasti. Uviđajući da je Srbija, posle Ugarske, jedini ozbiljan činilac u vojnom pogledu u tom delu Evrope, poslao je delegate da predaju Stefanu povelju kojom mu se poklanjaju Beograd i Mačva. Stefan je bio zadovoljan. On »primi« Beograd, koji je već bio u njegovim rukama i prionu na posao da ga što pre dotera. Na prvom mestu podiže kule za borbu i odbranu grada, zatim zgrade za stanovanje ratnika i njihovih porodica i sebi dvor. Onda ispod zidina i bedema iskopa jarke i rovove. Sedam visokih kula krasilo je grad na stavama dve velike reke. Na zidovima ostavi četvora vrata i peta koja vode u unutrašnji deo grada. Od tih vrata vodio je put preko mosta na verigama pravo na kulu despota Stefana. Na istočnom delu grada despot podiže crkvu Svetog Uspjenija, koja postade središte mitropolita i egzarha srpskih. Tu se čuvala ikona čudotvorne Bogorodice, za koju se tvrdilo da je rad svetoga Luke. Još dve crkve podiže u gradu despot Stefan i posveti ih svetom Nikoli i trima Jerarsima i uz njih bolnicu »u kojoj bolne i strane hranjaše i olakšanje im davaše«. 62 U to vreme Stefan stvori i svoj pečat i prvi novac. Pedeset i šest vrsta srebrnih »grošića« kružilo je kao punovažni novac u Srbiji i drugim zemljama Evrope. Koliko je bio hrabar i odlučan u ratu, despot Stefan pokaza svoju neiscrpnu volju i u miru. Uz dobre savete majstora zoografa, učenih kaluđera, Konstantina Kosteničkog i drugih dobronamernih ljudi, Stefan podiže u Resavi manastir Manasiju i posveti ga Svetoj Trojici. Despot nije žalio blaga da svoje delo ukrasi najlepšim živopisom, zlatnim i cvetnim šarama i ikonama ukrašenim biserima i dragim kamenjem. On nabavi skupocene odežde i crkvene sasude lepše i prikladnije od onih u Svetoj Gori. Najposle u manastiru postavi i sebi grobnicu. Oko crkve Stefan postavi golemo utvrđenje sa dve kule na kapiji i pet po zidovima. Od kule do kule previjao se visok zid i spajao se sa drugim zidom koji vodi konaku ili dvoru. U Južnoj kuli bila je knjižnica. Tu 174

je Konstantin Kostenički osnovao školu u kojoj se učila pismenosti srpska mladež Tu su boravili kaluđeri koji su prepisivali i doterivali stare rukopise i prevodili novija književna dela. Konstantin Kostenički izradio je pravopis koga su se prepisivači uglavnom držali. Tako manastir Manasija postade žarište srpske kulture. Tu je bilo svratište kaluđera iz Svete Gore, letopisaca i hroničara. Došljaci su prepisivali dela, čitali knjige i vodili naučne razgovore. Diveći se, oni su gledali freske i mozaik po zidovima, gde se naročito isticala ktitorska slika despota Stefana, koji anđelima pruža crkvu Svete Trojice. Posetioci su napajali poglede prekrasnim parabolama o zabludelom sinu, o ubogom Lazaru, o milostivom Samarjaninu i s mističnim strahom posmatrali Oko nedremljivo i Ruku gospodnju i u njoj duše pravednika. Jedanaest godina majstori su utrošili dok su taj manastir i tvrđavu oko njega podigli.

* Stefanov brat Vuk, zaboravivši kako je nekad osuđivao svoga sestrića Ðurđa, odbeže u Jedrene Sulejmanu, izmoli od njega vojsku i u pratnji Evrenos-beja pođe u Srbiju. Turski ratnici, kivni na Stefana zbog izgubljene bitke kod Gračanice, prolazili su kroz Srbiju pljačkajući i ubijajući sve što im se na putu našlo. Tako Stefan bi primoran da bratu ustupi polovinu Srbije i Vuk se nastani u Kruševcu. Onda nastade borba do istrage između sinova Bajazitovih: Sulajemana, Muse i Muhameda. Krvoločni Musa u dva maha prodre u Srbiju i osvoji i poruši nekoliko gradova, među njima Bolvan kod Aleksinca, Lipovac pod planinom Ozrenom, Koprijan kod Niša i Stalać. Vojvoda Prijezda, braneći grad, tukao se s Turcima dok nije izgoreo u visokoj kuli. Posle mnogo borbi i pustošenja Musa savlada Sulejmana, uhvati ga i zadavi. Istom smrću umori najpre emira Saridžu a zatim i Vuka, Stefanova brata. A treći brat Muhamed, uz pomoć Srba i Ugara, satre Musine pristalice, a Musu predade dželatu. Najposle despot Stefan nanovo zavlada celom Srbijom i pod pokroviteljstvom kralja Sigismunda i sultana Muhameda u miru i blagostanju posveti život dobru svoga naroda. Po smrti Ðurđa Stracimirovića, despot nasledi i Zetu, a zatim i zemlje Balšića. Tako od svih vladara i velikodostojnika koji su posle propasti na Kosovu polju u Srbiji nešto značili ostadoše u životu samo despot Stefan i Ðurađ Branković. Vremenom Stefan postade vazal ugarskog kralja. 175

On je svake godine bar po jednom odlazio u Budim, gde je na saborima bio vidno zapažen. I nikad se nije vratio u Srbiju bez novih povelja kojima je dobijao "gradove i oblasti od kralja Sigismunda Tako i grad Srebrenica postade njegova svojina. U takvim prilikama Srbija se sve više oporavljala i ojačavala u vojnom i ekonomskom pogledu, a o prijateljstvo despota Stefana otimali su se vladari zapada i istoka.

* Despot Stefan je premestio svoju prestonicu u Beograd i pošto je sahranio majku kneginju Milicu, oženio se Jelenom s Mitilene i deset godina s njom, bez dece, proveo u braku. Jednog letnjeg jutra dok su sunčevi zraci kupali beogradsku tvrđavu bleskajući io glatkoj površini Save i Dunava, razbijali laku izmaglicu i sušili kapi rose po žbunovima, despot je sedeo u svojoj prostranoj odaji. Uz njega su bili Konstantin Kostenički i dijak Andrija. Pred njima na stolu ležao je pesnički sastav Stefanov »O budućim vremenima« a pored njega »Slovo ljubavi«. — Dobri i mili moji — otpoče Stefan — knjiga otvara duhovne oči svetu. Ona je riznica prošlosti i ogledalo budućnosti. Bez nje nema napretka ni državi ni pojedincu. Zbog toga, skupljajte oko sebe i stare i mlade i činite da progledaju. Prepisujte stare knjige i doterujte ih, umnožavajte letopise, biografije znamenitih ljudi i crkvene knjige. U našem veku neznanja svaka prosvećena glava svetli kao alem kamen u mraku... — Imam sedamdeset prepisivača u Manasiji! — reče Konstantin. — I prepisivača i pisaca... — prihvati Stefan. — Želim da se njihov broj poveća sedam puta po sedamdeset... A ti, Andrija? — Ovde, u Beogradu, ima nas zasad svega dvadeset osam... — pocrvene dijak. — Malo! — zavrte Stefan glavom. — Nađite ljude, naučite ih pismenosti... Neka prvo prepisuju, a s vremenom će i sami dobiti volju da pišu... Jer svaki čovek ima u svom životu trenutak kad mu se otvori duša... U odaju uđe Slugan: Monah Grigorije Camblak želi da vidi despota reče. — Neka uđe! — odvrati Stefan. Camblak i njegov pratilac, monah, uđoše U odaju: — Neka se slavi ime gospodnje i neka njegova svetlost lebdi nad tronom srpskog despota! — reče Camblak. 176

— U dobri čas! — odvrati Stefan, ustade i poljubi kaluđera u ruku. — Tebe i tvoga ćutljivog pratioca video sam jednom u Prištini... — Da, kod Vuka Brankovića — prihvati monah. — Boravio sam u Svetoj Gori i Carigradu, u Pantokratorovu manastiru. Tu sam poduže ostao, jer me je vukla želja da ispitam sudbinu kralja Stefana Dečanskog. On je tu nekad čamio u zatočeništvu. Posle sam putovao u Moldaviju kao poslanik carigradskog patrijarha... Došao sam u Srbiju da ispitam i istražim sudbinu Dečanskog... Dobroga prijatelja svog, Konstantina, sinoć sam video u tvom predvorju... On mi reče da bi ti susret sa mnom pričinio radost, i eto, dođoh... — Hvala ti, dobri stranče! — reče Stefan. — Kad te već vuče želja u manastir, moja bi radost bila neizmerna kad bi se primio za igumana toga manastira. — Sa zahvalnošću se primam! — nakloni se Camblak. — I trudiću se da dostojno u gospodu vršim svoju dužnost prema bratstvu i pastvi... — Andrija! — reče despot. — Ovaj moj spis umnožićeš još danas u pedeset primeraka i daćeš ih prečasnom Camblaku. On će ih odneti u Dečane i tamo razdeliti svojoj sabraći i vlasteli. Ali, najpre, dobri moji, saslušajte gaj spis. Stefan tihim glasom poče da čita.

SLOVO LJUBAVI DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA63 1 Stefan despot, najslađem, najljubaznijemu i nerazdvojnom srca mog, sugubo željenom, i mnogo, premudrošću obilnom, carstva mog iskrenome, ljubazan u Gospodu celov, i neoskudno s tim milosti naše darodanje.

2 177

Leto i vesnu Gospod sazda, Što i psalmopevac kaza, krasote u njima mnoge. pticama brzo, veselja puno preletanje, i gorama vrhove, i lugovima prostranstva, i poljima širine; vazduha tankog divotnim nekim glasima oglašenje: i zemaljske daronose mirisnog cveta, i travonosne; no i čovekove biti same obnovu i razigranje dostojno ko da iskaže?

3 Ali sve ovo i čudodela Božija ina, što ni oštrovidni um sagledati ne može, ljubav sve prevashodi, i nije čudo, jer ljubav js Bog kao što reče Jovan Gromovnik.

4 Svaka laža mesta u ljubavi nema, jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče; »Iziđimo u polje«

5 Bistrotečno i oštro 178

ljubavi je delo, dobrodetelj prsvazđe svaku.

6 Lepo David ovu rekav ukrašava: »Ko miro s glave na bradu silazi Aronu, i ko aermonska rosa na gore što silazi sionske«

7 Junoše i deve, ljubavi prikladni, ljubav uzljubite, al pravo i nezazorno, mladićstvo da ne povredite i detstvo božanstvenome čim naše prijanje biće božanstveno ga uzneguje. Jer Apostol reče, Božijega Svetog Duha ne rastužujte, znamenje što javno njime dobiste u krštenju.

8 Zajedno bejasmo, drug drugu blizu, il' telom ili duhom, no da li gore razdvojiše nas, da li reke, David da reče: »Gore Gelvujske, dažd na vas da ne siđe, ni rosa, Saula jer ne sačuvaste, ni Jonatana. O bezloblja Davidova, 179

čujte, carevi, čujte, Saula li oplakuješ, nađeni Jer nađoh, reče Bog, čoveka na srcu mojemu.«

9 Vetri da sukobe se s rekama, i da isuše, kao za Mojsija more, sudije kao za Isusa, ćivota radi Jordan.

10 I snova da sastavimo se, i snova da vidimo se, i snova u Hristu da sjedinimo se, samome tom, kome slava sa Ocem i sa Duhom Svetim u beskraj na veke, amin.

Ozarena lica Camblak sasluša poemu: — Neka blagodet tvoje plemenite duše ozari sve narode u Hristu! — reče. Konstantin Kostenički sa suzama u očima progovori: — Samo kroz ljubav i čisto srce vodi put pravoj sreći! Dijak Andrija poljubi despota u ruku: — Samo ljubav donosi radost životu! Na ulazu u odaju pojaviše se Stefanove sestre Mara i Olivera. Despot ustade i grleći ih reče: — Došle ste u pravi čas... Duša mi pliva u radosti i dobroti... Konstantin, Camblak, njegov pratilac i dijak Andrija, poklonivši se gospama, tiho se povukoše. — Sedi! — reče Mara Stefanu. — Molim te da saslušaš moje reči i da me ne prekidaš dok ne kažem sve što mi leži na srcu. 180

— Govori, sestro... Neću te prekidati! — osmehnu se Stefan. — A posle — reče Olivera — zadržavam pravo da i ja kažem nekoliko reči. — Divota! — uzviknu Stefan. — Ako dve žene hoće da kažu sve što im leži na duši, onda ću vas morati slušati do mraka! Dakle, da čujemo najpre Maru... Posedaše za sto i Mara otpoče: — Posle svih zala i stradanja došlo je vreme da se pogledamo u oči. Neću da optužujem tebe, niti da branim Vuka Brankovića i svoje sinove, jer na zemaljskom kantaru ne mogu se ničiji gresi valjano izmeriti. Ostavimo neka o tome sudi onaj koji sve vidi i sve rasuđuje... A, sad, protekla voda preko devet kamenova i teče bistra kao suza nevina deteta. Sad smo svi dobri u dobru i gledamo duhovnim očima u sadašnjost i budućnost. Ruka smrti odnela je u toku godina u nepovrat i dobre i rđave... Mara obori pogled i tiho nastavi: — Moj muž, Vuk Branković, umro je, za njim je otišao i naš najmlađi sin Lazar; a Grgur kao živ zakopan čami u tatarskom ropstvu... Ostao je samo Ðurađ... Ne mršti se, brate... Njegov greh prema tebi i našem narodu jeste preveliki, ali pomisli na okolnosti koje su ga navele na iskušenje... — I izdaju! — dobaci Stefan. — I izdaju! — jedva čujno ponovi Mara. — A sad, samo ste vas dvojica... Hoćete li do kraja života ostati jedan drugom dušmani? Oprosti Ðurđu i primi ga kao najbliskijeg rođaka... — Grub je on i surov! — reče Stefan. — Opraštao sam mu nekoliko puta... Uzalud... — Sad neće biti uzalud! — dobaci Olivera. — »Ne sedam, nego sedam puta po sedam oprosti svome zabludelom bratu«, rekao je gospod... On je na krstu oprostio zločincu. — Je li to sve što si imala da dodaš? — upita Stefan grleći je. — To je sve! — odvrati Olivera, ustade, priđe vratima i mahnu rukom. U odaju uđe Ðurađ. Stefan bez reči raširi ruke i primi ga u zagrljaj.

* Na preporuku despota Stefana otac Serafim skinuo je anatemu s Teodosa Mukotrpnog. I stari odmetnik nanovo je otišao u manastir, obukao haljinu od kostreti i utonuo nesmetano u molitve prebrojavajući zrna na crnim brojanicama. 181

Spasenija se oženio i otvorio dućan u Beogradu dajući vlasteli i sebrima novac »na zeleno«. Brkati ratnik, Dobrivoje Zlonoga, postao je pandur na dvoru čelnika Radiča, oženio se sebarkom i s njom izrodio petoro dece. A Zorilo, crni Azijat, otvorio je u Kruševcu potkivačku radnju, prodajući uzgred sebrima mišolovke od žice, mašice, vatralje i roštilje.

* Despot Stefan proglasi 1426 godine na saboru u Srebrenici za svoga naslednika Ðurđa Brankovića, a godinu dana docnije umre za vreme lova. Dok je jahao na konju, sa sokolom u ruci, pogodi ga srčana kap u selu Glavici u okolini Kragujevca. U blizini sela Stojnika despot sutradan umre pod šatorom. »Po Ðurđa... Po Ðurđa...« — bile su mu poslednje reči.

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

182

Pogovor

Ovaj

zanimljivi roman Slavomira Nastasijevića pokušava da pruži odgovor na suštinsko pitanje: šta preduzeti i kako se ponašati u vreme kada je mala država stešnjena između dve preteće sile? Srpska država, bolje rečeno ostaci srpske države u doba Stefana Lazarevića našli su se između Turske i Ugarske. Teško je bilo onovremenicima proceniti sa koje su strane više ugroženi. Desilo se ono što je na ovom prostoru prokletstvo koje se ponavlja: u trenutku najveće opasnosti jedna srazmerno mala etnička skupina našla s obe strane barikade, pripadnici iste etničke skupine istupili su jedni protiv drugih, borili se jedni protiv drugih. To je pisac pokazao pre ko Stefana Lazarevića i neistorijskog lika Tome od Rascije, predvodnika srpskih četa u službi ugarskog kralja. Toma od Rascije junački se bori u bici kod Nikopolja kao podanik kralja Žigmunda. U istom sukobu, ali na turskoj strani — to je istorijska činjenica — istakao se Stefan Lazarević, koji je u odlučnom trenutku oborio ugarsku zastavu. Ako Toma od Rascije nije istorijski potvrđena ličnost, njegova uloga ima stvarnu podlogu u nešto poznijim turskougarskim sukobima. Štaviše, srpska vlastela, srodnici, pa i rođena braća, našli su se na suprotnim stranama i u turskim međusobicama početkom XV veka. U sudaru dva nepomirljiva sveta, Turaka i Ugara, kada se sukobi pretvaraju u razbojišta, masovna pogubljenja poraženih i zajedničke grobnice, bliska stvarnosti je pomisao o međusobnoj netrpeljivosti, mržnji i isključivosti. Pisac, međutim, kao da traži ruku pomirenja. Negativne junake u njegovom romanu nalazimo, kako to obično biva, na obe zaraćene strane. Nema ni očekivane netrpeljivosti prema osvajačima. Štaviše, ukoliko se ne radi o iznenadnim napadima; noćnim prepadima i zasedama, sukobi su neretko prikazani žao dvoboji po pravilima riterskih turnira. Na obe zaraćene strane na ceni je junačko delo, viteški podvig, časno držanje, prijateljstvo, vernost, praštanje pobeđenom protivniku. Sultan Bajazit se divio junaštvu Tome od Rascije koji je izašao kao pobednik u dvoboju sa Osmanom Gromovitim. Na molbu Stefana Lazarevića, sultan prašta zarobljenom Tomi od Rascije, inače zakletom neprijatelju kuće Lazarevića. Ajna beg, Stefanov prijatelj, rizikuje život odlazeći u tabor Tamerlana da otkupi Stefanovu sestru Oliveru iz sužanjstva, a Tamerlan, opet, oslobađa Oliveru bez otkupa. Olivera je 183

zaista oslobođena iz tatarskog zatočeništva. Na ovoj jednostavnoj istorijskoj činjenici pisac je gradio neočekivani i uzbudljiv zaplet. Kada je reč o odnosima Lazarevića i Brankovića, pisac se držao predanja i romantičarske istoriografije. Njegova naklonost prema glavnom junaku očita je kada se god spomene Stefan Lazarević. U veličanju despota Stefana on čak ide dalje od Konstantina Filozofa koji se našao pred veoma osetljivim i nezahvalnim poslom kada mu je naloženo da napiše žitije jednog od učesnika ovih događaja. Svakako u delu ovakve vrste ne može se očekivati izričita osuda ni despota Stefana Lazarevića ni despota Ðurđa Brankovića: Konstantin je obojici bio podanik. Prvom je posvetio žitije, a za vladavine drugog nastao je njegov spis. Više pohvala mogao je da uputi srpskoj zemlji, njenim gradovima, trgovima i rudnicima, njenom bogatstvu, nego njenom despotu, kome zaista ni vreme ni događaji nisu bili naklonjeni. Još kao dečak morao je da vodi sestru na Bajazitov dvor, a čim je stasao za mač, lično je predvodio srpske čete u sultanovim pohodima. Iako je postupao doslednije nego brat i sestrići, i njegovi postupci nailazili su na osudu onovremenika. Lazarevi naslednici zbog naših grehova onome koji je ubio oca njihoga biraju područnici. Iako nisu pisane s namerom da pokude već da protumače i opravdaju, od ovih reči, u stvari, nema izričitije osude. Držanje pojedinih velikaša osuđivao je i Konstantin Filozof. Međutim, po prirodi posla za koji se opredelio, Stefana Lazarevića morao je da brani. Svestan ponižavajućih vazalnih obaveza koje su nametnute glavnom junaku njegovog spisa, Konstantin Filozof pokušava da nađe opravdanje. To je očigledno u opisu bitke na Rovinama, gde su 1395, boreći se na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče, izgubili živog kralj Marko i Konstantin Dragaš. Sultanu je pomogao i Stefan Lazarević. A svi oni behu sa Izmailjćanima ako ne i sa boljom a ono po nuždi. Pisac despotovog Žitija smatra da je uspostavljanjem vazalnih odnosa posle kosovske bitke srpska zemlja bila porobljena. Opisujući sumornu prošlost, Nastasijević ne zaboravlja vedriju stranu života. Ona se ispoljava u odnosima dva odmetnika i vešta ratnika, Teodosija Mukotrpnog i njegovog druga Spasenija, mladića bez jednog uha. Njihovi likovi i postupci osvajaju čitaoca. Uz opise sukoba na Rovinama, kod Nikopolja i Angore, to su ujedno najlepše strane knjige. Rade MIHALJČIĆ 1

Stari običaj: na grob pokraj puta prolaznik baci kamen da duša pokojnikova ne bi pošla ta njim. Kamen je sredstvo da se duša pokojnikova priveže ta mesto. To je primarno značenje nadgrobnog 184

spomenika. (prim. aut.) 2

Posle propasti na Kosovu Milica je zatražila od Dubrovnika da je primi i dobila je odobrenje, ali nije otišla. (prim. aut.) 3

Posle propasti na Kosovu Turci su Vuka Brankovića isterali iz Skoplja. Otada je njegovo glavno boravište bila Priština. (prim. aut.) 4

U to vreme bile su dve Bugarske: Trnovska i Vidinska. U prvoj je vladao kralj Šišman, u drugoj Stracimir. (prim. aut.) 5

Kralj Jovan Šišman (1365—1393) bio je Bajazitov vazal, ali je otkazao da plaća danak i Bajazit ga je napao i zarobio načinivši pokolj u Bugarskoj. (prim. aut.) 6

Grigorije Camblak bio je jedno vreme iguman manastira Dečani. Napisao Je po predanju biografiju Stevana Dečanskog. (prim. aut.) 7

Konstantin Filozof: osnivač resavske škole, pisac biografije Despota Stefana Lazarevića. (prim. aut.) 8

Odlazi, Ðavole. (prim. aut.)

9

Stefanova sestra Mara bila je udata za Vuka Brankovića i s njim izrodila sinove Grgura. Ðurđa i Lazara (prim. aut.) 10

Srbija naša kraljevina. (prim. aut.)

11

Reči Konstantina Filozofa. (prim. aut.)

12

Tevtoni ili Sasi: germansko pleme, prvi put su došli u Srbiju u vreme kralja Uroša I. Bili su na glasu kao vešti rudari i graditelji. (prim. aut.) 13

U feudalnoj Srbiji bilo je dve vrste sebara: težaci i pastiri: njima je zakonom bilo zabranjeno da se mešaju ženidbom. (prim. aut.) 14

Posle bitke na Kosovu kralj Sigismund provalio je u Srbiju i zauzeo gradove Borač i Čestin u Gruži. To je bilo oktobra iste 1389 godine. (prim. aut.) 15

Stara poslovica. (prim. aut.) 185

16

Dimitrije Jonima: turski vazal iz Arbanije, samovoljan razbojnik pljačkaš. Mletačka Republika je bogato ucenila njegovu glavu. (prim. aut.) 17

Jeni-čer: Janičar, novi čovek. (prim. aut.)

18

Janičari, osim odela i oružja, u to vreme nisu imali platu, pa im je bila dozvoljena pljačka (prim. aut.) 19

Maja 1390. godine Dubrovčani su se prijateljski odazvali Vukovoj molbi da ga prime s porodicom, ali Vuk nije otišao. (prim. aut.) 20

Bajazitove uhode otkrile su da se kralj Šišman dopisuje sa Sigismundom, ugarskim kraljem. (prim. aut.) 21

Starac misli na poraz kod Marice i na Kosovu. Očekuje treći i poslednji poraz. (prim. aut.) 22

Posle smrti cara Uroša u Srbiji su prestale da se daju titule na vizantijski način. (prim. aut.) 23

Sv. Nikola je smatran kao zaštitnik putnika i nevinosti. (prim. aut.)

24

Po Dušanovu zakoniku prema težini krivice određivana je porota (6. 12. 24 člana). (prim. aut.) 25

Dušanov zakonik čl. 145 i 159. (prim. aut.)

26

Apokalipsa: Otkrovenje Jovanovo, poslednja knjiga Novog zaveta. U njoj se nalaze četiri simbolična konjanika: glad, kuga, rat i smrt. (prim. aut.) 27

Madin: turski sveštenik. (prim. aut.)

28

Spahi-oglani: gospodski sinovi bili su osobita telesna garda sultanu. Bilo ih je 300. (prim. aut.) 29

Dizdar: zapovednik grada; ćehaja je njegov pomoćnik. (prim. aut.)

30

U hronici koju je 1390 god. napisao Ašik-paša Zale Farebej pominje se Kruševac kao Alidža-hisar (šareni grad), jer je bio sav u 186

cveću. (prim. aut.) 31

Binjektaš: kamen s koga se uzjahivao konj. (prim. aut.)

32

Blasfemija (grčka reč): pogrda, huljenje, gadost. (prim. aut.)

33

Istočnjački vladari ponekad su objavljivali sveta rat ta veru. Tada su svi muslimani bili dužni da sudeluju u ratu. (prim. aut.) 34

Salahadin, muslimanski vojskovođa u Palestini — treći krstaški rat (1189 -1192). (prim. aut.) 35

Na crkvenom saboru u Konstanci likvidirana je katolička šizma (1414-1418). Zbačeni su rimski papa Bonifacije IX i avinjonski Andronik. Tom prilikom izabran je nov papa Martin V. Benoa XIII nazvan je antipapa (prim. aut.). 36

Saridže je zarobio kneza Lazara u boju na Kosovu i zbog toga se mnogo ponosio (prim. aut.) 37

Turski vitezovi (prim. aut.).

38

Martolozi: hrišćani koji su služili u turskoj vojsci (prim. aut.).

39

Košun: četa od 100 ljudi (prim. aut.)

40

Bajazitov sin. (prim. aut.)

41

Dženet: raj (prim. aut.).

42

Turci nisu smeli lagati ako se zakunu na Koranu. Međutim, na lažnom Koranu, s koricama od venecijanskog sapuna, mogli su se lažno zakleti (prim. aut.). 43

Bitka se vodila 10. oktobra 1394. god. (prim. aut.).

44

Koš: kod Turaka veliki bubanj za bitku (prim. aut.).

45

Marko, Dmitar i Andrija nisu znali da je njihov otac, kralj Vukašin imao u Dubrovniku položen novac. Dubrovčani su dvojici braće uručili sve. Onda su Dmitar i Andrija otišli u Ugarsku (prim. aut.).

187

46

Pod ovim znakom ćeš pobediti (prim. aut).

47

Bitka kod Nikopolja bila je 25. septembra 1396. Ugarski kralj se iskrcao kod Lokruma (prim. aut ). 48

Tako je dubrovački knez Marinica Resti postao vitez od zlatne mamuze, što se smatralo za osobitu čast (prim. aut.) 49

Ićindija: muslimanska molitva u predvečerje (prim. aut.).

50

Sremska Mitrovica, Sirmijum (prim. aut.)

51

Murza: Osijek (prim. aut.)

52

Lavre su bili takozvani carski manastiri (prim. aut.).

53

Svi citati izrađeni su prema turskim izvorima (Šerafetin Alija Jezdi

i dr.). 54

Grad Samerkand je bio Tamerlanova prestonica (prim aut.).

55

Izraz srednjevekovnih letopisaca (prim. aut.).

56

Prema izvorima turskog porekla, koje su prihvatili i hroničari na zapadu, broj Tamerlanovih ratnika iznosio js 800.000 do 1.000.000 ljudi. Ali danas se pouzdano zna da broj nije bio veći od 150.000 ratnika (prim. aut.) 57

Stari običaj: Kad se za nekim baci kamen, verovalo se da se više nikad neće vratiti (prim. aut.). 58

Titulu kralja i despota mogao je dati samo krunisani vladar. Kralj Vukašin, na primer, samozvano se proglasio za kralja i zbog toga je omalovažavan. Stefan js dobio titulu despota na priznat način (prim. aut.) 59

Bajazit je umro od astme 9. marta 1403. a Olivera je preživela i 1444. godinu (prim. aut). 60

Grgur je zarobljen u bici kod Angore (prim. aut.).

61

Po delu Konstantina Filozofa (prim. aut ). 188

62

Reči Konstantina Filozofa (prim. aut.).

63

Prepev Momčila Nastasijevića.

189