Slavomir Mrožek
POLICAJCI Preveo: Petar Vujičić
NAPOMENE O EVENTUALNOJ INSCENACIJI
Komad ne sadrži ništa osim onoga što sadrži, to znači, nije nikakva aluzija ni na šta, takođe nije nikakva metafora i ne treba je tražiti. Treba igrati pre svega go tekst, sa što je moguće tačnije i jasnije podvučenim logičkim smislom rečenica i scena. Komad, ukoliko bi bio postavljen, traži napregnutu pažnju gledalaca s obzirom na njegovu konstrukcijsku zgusnutost. Biće, dakle, zamoran ukoliko se ne da veoma izrazito i čisto. Tvrdnja da komad nije »metafora« nego samo ono što jeste – u svome trajanju ograničenom vremenom i prostorom – podvlači sledeće konsekvencije: Ne mogu se dodavati nikakvi scenografski štosovi, ni radi dosetke, ni radi dekoracije. Ništa ne »podvlačiti«, odnositi se oprezno prema »raspoloženju«, »štimungu«. Ne dodavati, takođe, nikakvih suviše razrađenih radnji. Rečju, ne činiti ništa što bi odstupalo od krajnje providne predstave, pomalo surove i statične, čiste i »dobrodušne«. Kao što pokazuje tužno iskustvo, svaki pokušaj preteranog »podvlačenja«, »interpretiranja« i karikiranja tekstova autora ovog komada dovodilo je do umetničkog neuspeha. Ovo nije, sačuvaj Bože, komedija u tom smislu da ne bi bilo slobodno prenaglasiti njene dosetke. Ukoliko komad sadrži kakve dosetke, one su takve da ih treba govoriti bez upozorenja: »Pažnja, sad govorim
dosetku«. U protivnom slučaju stvar postaje promašena i pomalo neelegantna, ako ne i neukusna. Ovo takođe nije – i to zaista nije – »modernistički« niti »eksperimentalan« komad. Smatram da ne treba šire objašnjavati šta pod tim podrazumevam. Jasno mi je da gornje postavke mogu da me izloze prigovoru da ne znam šta je teatralnost. Nije reč o tome, možda i ne znam šta je teatralnost, možda to i ne osećam. No uveren sam i tačno znam da su se neki elementi takozvane »teatralnosti«, teatarskog mišljenja banalizovali, izlizali i postali fetiši sami za sebe, nekako već ušli u arsenal besmislenog, automatskog mišljenja. Između ostalog, čitanje komada kao »metafora«, stvaralačko i novo, takođe može prerasti u još jedan misaoni šablon (utoliko pre što ovaj komad provocira na, kako se to kaže, »olakšanje života« primenom upravo takvih šablona kao što su »metafora«, »komedija«, »savremenost« itd.). Znajući šta komad nije, ne znam šta on jeste, a to i nije moja obaveza. To već treba da zna pozorište. Pretpostavljati da izneseni autorovi postulati na »ne« ograničavaju inscenatora i ništa mu više stvarno ne ostavljaju - značilo bi nemati pravog poštovanja prema teatru, sumnjičiti ga zbog ograničenosti i siromaštva. Autor
LICA: ŠEF POLICIJE ZATVORENIK, bivši zaverenik, zatim ađutant POLICIJSKI NAREDNIK, provokator
ŽENA NAREDNIKAPROVOKATORA GENERAL POLICAJAC
Čin I i III dešavaju se u kabinetu šefa policije. Čin II dešava se na domaćem ognjištu provokatora.
ČIN I U kabinetu šefa policije. Neophodni rekviziti: dve stolice, sto, dobro vidan ulaz. Dva portreta: jedan Infanta (beba u staromodnim kolicima ili dete u stilu građanskih portreta iz XIX veka) i drugi Regenta (starog, groznog tipa s brkovima). Svi koji imaju nečeg zajedničkog s policijom imaju velike brkove. Zatvorenik konspirator ima špicbradu poput naprednjaka iz XIX veka. Svi policajci imaju čizme i sablje. Okovratnici visoki i ukočeni. Civilni kaput provokatora kus, zategnut na njemu. Sva dugmad na
uniformi veoma tamnoplave.
sjajna,
metalna.
Uniforme
ŠEF POLICIJE (stoji, završava čitanje pisma): »... I jedino i isključivo, odrekavši se s najvećim prezirom svojih zločina, želim našoj vladi da služim svim svojim silama, s poštovanjem, s najvećom ljubavlju i za sva vremena...« (seda, sklapa pismo). ZATVORENIK: Ne sklanjajte. Potpisujem. ŠEF POLICIJE: Kako? ZATVORENIK: Jednostavno potpisujem. ŠEF POLICIJE: Ali zašto? ZATVORENIK: Kako zašto? Već deset godina me saslušavate, ispitujete, vraćate u zatvor, već deset godina dajete mi svakodnevno taj formular da ga potpišem, i kad neću, pretite mi lošim posledicama ili me uveravate kako treba da ga potpišem. I sada kad ja najzad hoću da ga potpišem da bih izišao iz zatvora i počeo da služim vladi, vi se čudite i pitate - zašto! ŠEF POLICIJE: Ali ovako iznenada... bez pripreme... ZATVORENIK: gospodine šefe.
Nastupio
je
u
meni
prelom,
ŠEF POLICIJE: Kakav prelom? ZATVORENIK: Unutrašnji. Neću više da ratujem s vladom. ŠEF POLICIJE: Kako nećete? ZATVORENIK: Umoran sam. Neka ratuje s vladom ko hoće. Šta me se tiče ko će. Možda špijuni strane velesile, agenti? Izvršio sam svoje. ŠEF POLICIJE (tužno): Tome se od vas nisam nadao. Prestajete da se borite s vladom! Postajete konformist! I ko to govori?! Najstariji zatvorenik u zemlji. ZATVORENIK: A stvarno, gospodine šefe, je li to istina da sam ja poslednji robijaš? ŠEF POLICIJE (kolebajući se): Thja, jeste... ZATVORENIK: Eto vidite! Svi su se već odavno ubedili da imamo najbolje uređenje na svetu. Moji stari drugovi priznali su krivicu, dobili pomilovanje i otišli kućama. Nemate razloga da bilo koga zatvarate. Poslednji zatvorenik sam, kao, ja. A kakav sam vam ja zatvorenik! U suštini stvari, ja sam filatelist! ŠEF POLICIJE: Vi sada tako kažete. A ko je bacio bombu na generala?
ZATVORENIK: Stara priča, gospodine šefe. A bomba ionako nije eksplodirala. Ne vredi ni spominjati. ŠEF POLICIJE: Ne mogu da vas prepoznam, stvarno. Čitavih deset godina lepo ste odbijali da priznate, držali ste se izvrsno. Koliko ste samo puta, umesto da se prelomite i potpišete što se traži, pljunuli ponosno na portrete (ustaje s mesta, stane mirno) našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta. (Seda) Već smo se saživeli. Sve se sredilo, a vi sad hoćete odjednom da uništite čitavu prošlost. ZATVORENIK: Kažem vam da to nema više nikakvog smisla. Kad još ne bih bio ideološki ovako usamljen, možda bih gurao i dalje. Ali kad pomislim da cela naša blagoslovena, plodna i mirna zemlja odavno hvali (ustaje i staje mirno) našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta, da su svi zatvori prazni i da samo ja, jedan jedini... Ne, gospodihe šefe, kažem vam iskreno, prosto sam izgubio svoja nekadašnja ubeđenja. Ako je ceo narod uz vladu, protiv mene, onda u tome mora da nečega ima. Jednom rečju, imamo odličnu vlast, i gotovo. ŠEF POLICIJE: Khmmm... Khhhmmm... ZATVORENIK: Molim?
ŠEF POLICIJE (ustaje i zauzima služben stav): Primajući s iskrenom radošću i zadovoljstvom zatvorenikovu izjavu koja svedoči o prelomu koji je u njemu nastupio pod delovanjem zatvora, osećam se ipak dužan da utvrdim koliko su njegovi novi, pravilni i u punoj meri naučni pogledi, duboki i dovoljno trajni. (seda, drugim tonom) Po ćemu vi, dakle, ako biste bili ljubazni, smatrate da je naša vlada dobra? ZATVORENIK: Gospodine šefe! Gde su vam oči? Pa još nikad u istoriji naše zemlje nije došlo do ovakvog procvata kao danas. S prozora moje ćelije, ako do njega primaknem dušemu, a na nju stavim kiblu sa dnom nagore, pa stanem na kiblu i podignem se na prste - vidi se vrlo lepo livada koja svakog proleća procveta raznobojnim cvećem. U doba senokosa dolaze na nju seljaci i kose travu. Tokom poslednjih deset godina primetio sam da se izraz zadovoljstva na njihovim licima iz godine u godinu pojačava. ŠEF POLICIJE: A znate li da pravilnik ne dozvoljava da se gleda kroz prozor? ZATVORENIK: Ali ne ako su u pitanju ideološki, saznajno-vaspitni ciljevi. No to još nije ništa, gospodine šefe. Iza livade ima brežuljak, a iza brežuljka je tokom poslednjih godina izraslo
industrijsko preduzeće. Vidi se dimnjak koji se često dimi. ŠEF POLICIJE: Kao neprijatelj netačnih informacija izjavljujem da je to krematorijum. ZATVORENIK: A šta biste vi hteli, da mrtve uvek sahranjuju u zemlju kao u ranijim vekovima? Zar da ateisti nemaju prava kao i vernici da slobodno raspolažu svojim telom i vlastitim pogrebom? To što kažete samo je potvrda činjenice koju sam ja već predosećao, onako u sebi, da u zemlji vlada najšira tolerancija čak i u oblasti religioznih ubeđenja. ŠEF POLICIJE: Thjeeeee... ZATVORENIK: A uzmimo kulturu, umetnost. Koliko puta samo šetam tako po ćeliji tamo i natrag, radije uzduž nego popreko jer, kao što znate, ćelija je pravougaona - i zanosim se, padam u entuzijazam. ŠEF POLICIJE: E, to jeste, ne može se poreći. ZATVORENIK: Aha, vidite! ŠEF POLICIJE: Nalazim se u službi i ne mogu da olakšam sebi zadatak. To jeste, ne mogu da primim vaš prelom ovako odjednom u potpunosti. Moram najpre savesno da ispitam nemate li još kakvih sumnja ili kolebanja. Da ne gledate vi na sve kroz
malo ružičaste naočari? Ne može se, na primer, zaobići celokupan privredni život, razne specijalne pojave. Eto, da uzmemo samo - železnice. Zar valjaju? ZATVORENIK: Čak i najokoreliji neprijatelji naše državne strukture ne mogu poreći da železnice kao pojava kod nas postoje. Pauza. Šef i Zatvorenik uzajamno se gledaju. Šef ustaje, izlazi na sredinu kabineta i šeta ćutke. Korača tamo-amo. Zastaje. Posmatra za trenutak portrete Infanta i Njegovog Strica Regenta. Zatvorenik ga stalno prati pogledom, kao lopticu u ping-pongu. ŠEF POLICIJE: Dobro, a na ovoj strani? (Pokazuje na portrete.) Nikad niste imali nikakvih onakvih misli?... (Nestrpljivo) No! Znate! ZATVORENIK: Ne razumem, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE (pada u vatru): Stvarno, kad čovek s vama razgovara u ovom trenutku dobija utisak da ste na generala bacili đevrek, a ne bombu. Zar vam nikad nije padalo na pamet da je (staje mirno) naš Regent, Stric Našeg Infanta (staje na mestu voljno) - običan kreten? ZATVORENIK (uvređeno): Gospodine šefe!
ŠEF POLICIJE (susprežući se): No, dobro, dobro. Naravno da nije. (Hoda gore-dole). To bi bilo što se tiče njegove pameti. Ali priznajte da čak i najjače glave mogu da imaju svojih slabosti, - ispod, to znači u sferi navika, sklonosti. (Zastaje, zagleda se u zatvorenika, namiguje mu. Zatvorenik ne reaguje. Šef mu prilazi bliže, namiguje još jednom, vrlo značajno, aludirajući, mičući celom glavom, čak i vratom, kao da želi da se baci okom na zatvorenika. Ovaj se osvrće kao da to miganje nije upućeno njemu, nego nekom iza njegovih leđa. Pauza.) ZATVORENIK: gospodine šefe?
Zašto
namigujete
na
mene,
ŠEF POLICIJE (Ljutito raskopčava okovratnik koporana): Treba da se stidite! Vi stari zaverenik, postavljate mi takvo pitanje! ZATVORENIK: Ali to je baš onaj vaspitni uticaj zatvora o kome ste govorili. Časna reč, prosto sam zaboravio šta bi takvo namigivanje moglo da znači. Nisu valjda neke aluzije? Nije valjda nešto podozrivo u vezi s osobom našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta? Govorite za ime Boga! ŠEF POLICIJE: Znači da vi ne mislite da je naš Stric Regent stari pokvarenjak? ZATVORENIK: Ovaj čisti starac? On?!
ŠEF POLICIJE (opet šeta po sobi): Dobro, de, vrlo dobro... (zastaje) U ime Glavne komande čestitam vam na razvoju (pruža ruku koju zatvorenik prima). Ali ne prepuštajmo se previše prenagljenoj radosti zbog ovoga. To se odnosi kako na vas koji doživljavate prelom, nadajmo se pravi, tako i na mene koji ne treba suviše brzo u to da poverujem. Kažete, dakle, da ne mislite da je Stric Regent ono što razumete? Ali psihologija nas uči da se čoveku ponekad čini da ne misli, a, u stvari, misli. Šta velite na to? ZATVORENIK: U pravu ste, gospodine šefe. Ali to i jeste upravo ono! Ponekad nam se čini da mislimo da ne mislimo, ali mislimo - dok, u stvari, to ne mislimo. Misao, to vam je snaga, gospodine šefe! ŠEF POLICIJE (sentenciozno, strogo, podozrivo i ispitivački): Ali samo ako je u službi čoveka! ZATVORENIK: Tako je. ŠEF POLICIJE (nezadovoljno): E pa lepo, dobro. Sad pogledajte, molim vas, našega Infanta. Mali, a? ZATVORENIK: Kao svako dete. ŠEF POLICIJE: Hteli ste da kažete - usranac - a?
ZATVORENIK: Gospodine šefe! Da nije vašeg čina i uniforme počeo bih da podozrevam da ste u pravu. Ali ako sam šef policije govori da je naš mladi vladar usranac, onda takva misao nikad ne može da bude istina. Kad bi mi to rekao trgovac ili kamenar na drumu, možda bih se i počeo kolebati. Ali šef policije? Ne! To me samo učvršćuje u najvećem poštovanju i divljenju prema osobi našeg Infanta i... razume se Njegovog Strica Regenta. (Šef izmučen seda za sto. Zato Zatvorenik ustaje, prilazi stolu i preuzima inicijativu.) ZATVORENIK: Verujte mi, gospodine. Prekinuo sam sa svojim nekadašnjim pogrešnim, antidržavnim gledištem. Razlozi moje promene su dvojakog karaktera, moglo bi se reći unutrašnji i spoljašnji. I upravo ta dvojakost je jemstvo stvarne dubine i trajnosti moje evolucije, do koje je i vama stalo, u pravilnoj brizi, gospodine šefe, za moje dobro. Spoljašnji razlozi su upravo oni o kojima smo maločas govorili, to je onaj svestrani razvoj naše zemlje o kome se čovek može uveriti iz bilo kojih novina koje mu dođu do ruku. Osvrnite se samo oko sebe. Ne sakrivajte glavu u pesak pred dostignućima. U zemlji vlada zlo? Dovoljno je da uzmemo za primer samo vašu platu pa da sagledamo neosnovanost takvih žalbi. Jednom rečju, postao sam entuzijast i ne krijem to. (Zatvorenik seda, primaknuvši stolicu bliže stolu; malo poverljivijim tonom.) Ako ipak sumnjate
da bi pobude opšte prirode mogle bili dovoljno jake da zagarantuju stalnost moga prevaspitanja, izneću vam onda druge pobude, one koje određujem kao unutrašnje i nekako više lične. Vidite, ja od ranog detinjstva nisam upoznao šta je to red i poredak, vrhovni cilj i disciplina. Stalno sloboda i sloboda. Ta, da kažem, jednoličnost duhovne hrane zadovoljila je samo jedan deo moje gladi. Osećanje pobune protiv strogosti, volja za suprotstavljanjem ograničenjima i autoritetima - da, toga sam imao preko glave. Ali tokom ovih godina nastala je u meni kao neka glad. Došao sam do ubeđenja da sam na neki način zaostao čovek. Ja, slobodni buntovnik, uzor zatvorenika, došao sam do naročite nostalgije. Kako to, pitao sam se. Zašto me je sudbina iznakazila, lišila me radosnog saznanja saglasnosti, pokornosti, lojalnosti, divnog osećanja jedinstva s vlašću, blagog pristajanja da se ispunjavaju političke neophodnosti, s onom dopunskom prijatnošću da sam se, ne trudeći se prizivanjem tih neminovnosti, zadovoljavao akceptiranjem, imajući istovremeno nedirnuto ubeđenje o svojoj aktivnosti, što dobro deluje na samopouzdanje. Bio sam nepotpun čovek, gospodine šefe, dok najzad nisam shvatio da još nije prekasno. Jeste, upravo je naišlo vreme kad je moje pravo ja, buntovno i sumnjičavo, obamrlo zbog prezasićenosti, i probudilo se ono drugo i punim glasom zatražilo hranu koja mu pripada - radosnu i mirnu saglasnost,
usrdnu nadu, mir koji proizilazi iz potpunog priključivanja. Radosno ubeđenje da je vlast našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta (obojica ustaju, sedaju) isto tako dobra, puna vrline i mudra kao i mi sami, daje nam osećanje uživanja nepoznatog jadnim individualistima, ograničenim u njihovom negiranju, a samim tim i nepotpunim u njihovoj čovečnosti. Ja sam tek sada dostigao svoju punoću, gospodine šefe. Evo ja sam poslednji zatvorenik u ovoj zemlji, punoj cvetanja i skroz naskroz lojalnoj. Poslednja mrlja na plavetnilu vladavine našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta. Jedini gavran koji crnilom svojih krila mrlja čistu dušu državnosti. Pa to se samo zbog mene drži policija, samo zbog mene ne mogu još da raspuste kućama sudije i stražare. Prazni zatvori mogli bi da se pretvore u zabavišta. Samo zbog mene vi morate da džupite ovde, gospodine šefe, u ovoj zagušljivoj kancelariji, umesto da iziđete u livade, u polja, hej, s udicom ili s puškom u ruci, da zbacite tu tešku uniformu. Izjavljujem, dakle, gospodine Šefe, pobedili ste. Policija je do kraja ispunila svoju misiju. Poslednji koji je imao nešto protiv vlade predaje oružje i ne želi ništa drugo osim da se priključi horu svih građana što pevaju »osana« našem Infantu i Njegovom Stricu Regentu. Prvi put u istoriji sveta ideal državnog uređenja je doslovce ostvaren, bez i najmanjeg ostatka. Evo, povlači se u mojoj ličnosti i poslednja prepreka. Današnji dan moraće da se slavi
kao veliki državni praznik, gospodine šefe. To je dan poslednje pobede, kruna dela nad kojim ste se trudili čitavog života, za koje ste, uostalom, i pozvani. Danas ću potpisati taj list, na šta ste me uzaludno nagovarali punih deset godina. Zahvaljujući tome izići ću na slobodu i pomagaću vladu. Štaviše, uputiću otvoreno pismo Infantu i Njegovom Stricu Regentu, najprepokornije pismo koje je ikad napisano, pismo prožeto najvišim poštovanjem i ljubavlju. ŠEF POLICIJE: Rekoste da volite filateliju? ZATVORENIK (iznenađen): Da, ali zašto se vraćate na to? ŠEF POLICIJE: Razmislite ipak dobro, zar stvarno hoćete da nas napustite? Što kažu, brzo-kuso. A međutim, mi bismo vam mogli čak olakšati sakupljanje poštanskih maraka. Imamo agente u mnogim zanimljivim zemljama sveta, šalju nam raporte. Mogli bismo skidati marke i davati ih vama za album. Na slobodi nije tako lako doći do dobrih maraka. POLICAJAC (ulazi): Vratio se narednik. ŠEF POLICIJE: Neka uđe. Ulazi Narednik. Jak, rumen, s brkovima dvaput dužim no u ostalih. Hramlje. Stražar ga pridržava.
Jedno oko mu podbuhlo. Staje mirno pred portretima Infanta i Njegovog Strica Regenta, zatim se svali u stolicu. Ima na sebi nepromočivi ogrtač i zeleni šešir s malim obodom. ŠEF POLICIJE: No, šta je, naredniče? Je li uspelo? Kako vi to izgledate? Šta se desilo? NAREDNIK (ječi). ŠEF POLICIJE: Boli vas? NAREDNIK (klima glavom, vadi maramicu i stavlja je na oko. Šef daje znak policajcu da iziđe). ŠEF POLICIJE: Sad možete da govorite. NAREDNIK: Premlatiše me kad sam kao provokator pokušao da ubacim antidržavne parole. ŠEF POLICIJE: Ali ko vas je premlatio? Nećete valjda reći da vas je premlatio... NAREDNIK: Na žalost, tako je. Premlatio me lojalni narod. ŠEF POLICIJE (povlači se u sebe, namršteno): Nadao sam se tome. ZATVORENIK: Aha, vidite, gospodine šefe? Sve potvrđuje moju tezu.
ŠEF POLICIJE (oštro): Vi, molim vas, da se ne mešate! Naredniče, pričajte sve po redu. NAREDNIK: Čim sam dobio od vas instrukcije, gospodine šefe, pristupio sam njihovom izvršenju. Najpre sam nabavio civilno odelo, mada - podvlačim to - civilna odela ne podnosim. Da bih se što bolje kamuflirao, stavio sam na glavu zeleni šešir s malim obodom i obukao nepromočivi mantil. Zatim sam izišao na ulicu. Jedno vreme držao sam se izazovno ispred državnog ureda za mere i vage, ali niko nije na to obratio pažnju. Zatim pođoh na trg i počeh da pravim grimase ispred spomenika Infanta i Njegovog Strica Regenta (ustaje, seda). Ali ni na to niko ne obrati pažnju, jer, kao što znate, gospodine šefe, svi se žure. Pođoh, dakle, i odatle i stadoh u red ispred kioska za pivo. Pogledam i vidim da su pred kioskom oko mene sve sami obični građani. Tako, manje-više, trideseti, trideset i osmi platni razred. “Odlično”, mislim u sebi. Red se pomiče, a ja sve vreme mislim kako da počnem. Najzad se setih i kad dođe red na mene, kažem onom prodavcu, kao najobičnije: “Molim dva mala piva u vladinom stilu.” Razumete, gospodine šefe? U vladinom! Tobože da nam je vlada navarila pivo ili tako nešto, da je tobože malo i tako dalje. No on da li nije razumeo, jer nije izgledao baš mnogo inteligentno, ili nije hteo da razume, tek samo upita: “Belo ili crno?” Na to ja njemu već
otvoreno: “Svejedno, ionako zemljoradnja kod nas propada, a ko ne krade, taj od plate ne može da živi.” Tada oni što stajahu iza mene priđoše bliže, a jedan od njih upita da ja to ne pravim kakve aluzije na našu stvarnost, jer je on državni činovnik i neće dozvoliti da se država kleveće. A ja im onda skroz otvoreno: o stočarstvu, pa o spoljnoj trgovini, pa nešto malo o policiji, naročito tajnoj. Na to se izdvoji jedan mlađi, u kačketu, pa na mene: “Ti nam u našu policiju”, veli, “ne diraj, jer ako tako nastaviš, počećeš da huškaš i protiv vojske, tražićeš da se ograniči ili čak i ukine, a ja na jesen treba da rukujem.” A kad se na to prodra jedna ženturača koja stajaše nešto dalje: “Gledajte ga, policija mu se ne dopada! Ja sam ravno pre nedelju dana predala molbu da kod mene izvrše pretres, a ovaj mangup će tu da mi burgija! Posle revizije čovek se uvek oseća lakše i lojalnije!” Vidim ja da ne valja. Ali vi me znate, gospodine šefe, služim u policiji od malih nogu, a služba provokatora, to je za mene svetinja, mada je to služba gorka i mada se od civilnog odela, kao što rekoh, osećam sav bolestan. Ne osvrćem se ja, dakle, i kažem smelo sve sto treba, najpre o porezima, pa na kraju o našem Infantu (ustaje) i Njegovom Stricu Regentu. “A takav si ti? Zar ti da nam prljaš naše najdraže vladaoce!?”, povikaše u glas i dadoše mi po zvezdi. ZATVORENIK: Bravo! Divan narod!
NAREDNIK: I tako, gospodine šefe, razumete, dok su me tamo mlatili, mene su prožimala dva suprotna osećanja: osećanje tuge, i osećanje radosti. Tugovao sam što nisam izvršio vašu zapovest, gospodine šefe, i što nisam bio u stanju nikoga da isprovociram, te opet nećemo imati nikoga da uhapsimo. A radovao sam se što su poštovanje i ljubav prema ličnostima (ustaje) našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta tako sveopšte rasprostranjeni i jaki u narodu, kao što možete ljubazno oceniti po mome oku, gospodine šefe. ZATVORENIK (napola za sebe, zaneseno): Divna zemlja, divni ljudi! ŠEF POLICIJE: Trebalo bi burove vode. ZATVORENIK: Gospodine šefe! Narednikova priča konačno me je potkrepila. Želim već od ovog trenutka da se odreknem svojih bivših ubeđenja o kojima ne mogu ni da mislim bez gađenja. Potpisujem smesta vernopodanički akt. Molim jedan primerak izjave, pero i mastilo. ŠEF POLICIJE (mračno): Znači - neopozivo? ZATVORENIK: Ništa me više ne može odvratiti. Kad napustim ovu zgradu, za koju me vezuje toliko uspomena, poći ću bez odlaganja da se angažujem. Napred, potpisujem.
ŠEF POLICIJE: Odričete se maraka? ZATVORENIK: Šta znače marke kad me čeka služba Infantu (ustaje) i Njegovom Stricu Regentu! Šta znači strast skupljača prema duhu službe? Šta tamo kojekakvi albumi, kad mogu da se predam blagodeti lojalnosti, koje upoznajem prvi put u životu, nakon mračne etape anarhije! ŠEF POLICIJE: Dobro! Ne navaljujem više. Evo vam papir, pero i mastilo. Sami ste to hteli! (Ljutito dodaje Zatvoreniku pribor.) ZATVORENIK: Najzad! (Potpisuje; Šef prima od njega papir, suši, duva; zvoni; ulazi Policajac.) ŠEF POLICIJE: Donesite mu njegove stvari! (Zatvoreniku) Razočarali ste me, zaista. Mislio sam da ćete biti tvrđi. Tako se niste davali slomiti... (Policajac donosi stvari: pelerinu, masku, bombu.) ŠEF POLICIJE: Evo, vraćamo vam vaše stvari koje ste imali pri sebi u trenutku hapšenja. ZATVORENIK: Aveti prošlosti! (Prima iz Policajčevih ruku zavereničku pelerinu, prebacuje je preko ramena, masku stavlja u džep. Policajac mu pruža i bombu.) O, ne! To više neću. S tim je zanavek svršeno! Gospodine šefe, da li biste hteli da primite
od mene, za uspomenu na naše zajedničke časove, ovu bombu? Ona će svedočiti o vašoj očinskoj pobedi nada mnom. To je sve što je ostalo od poslednjeg zaverenika. Evo i maske! (Vadi iz džepa masku.) ŠEF POLICIJE: Kako želite! (Ravnodušno prima masku i bombu iz Zatvorenikovih ruku i stavlja ih u sto.) ZATVORENIK: Od srca vam čestitam. Poslednji zatvorenik je umro. Rodio se novi podanik. Na vašem mestu naredio bih da pucaju iz mužara i svojim ljudima bih dao tri dana odsustva. Uostalom, kakva tri dana! Od ovog trenutka oni, u stvari, nemaju šta da rade. Zbogom i hvala na svemu! ŠEF POLICIJE: Nema na čemu. Zatvorenik se rukuje najpre sa Šefom policije, pa s Narednikom i s Policajcem. Policajac pozdravlja po propisu i, takođe, izlazi. Šef i Narednik ostaju i ćute. Odjednom se spolja razleže strahovita vika Zatvorenika, već sa ulice. ZATVORENIK (spolja): Živeo naš Infant i Njegov Stric Regent! ŠEF POLICIJE (pokriva lice rukama, slomljeno): Bože, Bože!
NAREDNIK (sanjalački): A šta velite, da ga isprovociram? Kraj prvog čina
ČIN II Odigrava se na domaćem ognjištu Provokatora. Na zidu poznati portreti Infanta i Njegovog Strica Regenta, i venčana slika Narednika provokatora i njegove žene. Vrata, prozor (dovoljno vidan). Sto, dve stolice. Drvena lutka i na njoj kompletna vrlo uredna uniforma policijskog narednika, s mnogobrojnim odlikovanjima. Odmah iza nje paravan, ispod kojeg vire čizme. Fikus, može palma. Mali stočić, na njemu kugle za gimnasticiranje. Provokatorovica. Šef kao u prvom činu, ali maskiran, ogrtač s kapuljačom prebačen preko uniforme. Sa sabljom. ŠEF POLICIJE (s kapuljačom prebačenom preko očiju): Dobar dan, gospođo. Je li vam muž kod kuće? PROVOKATOROVICA: Nije se još vratio sa službe.
ŠEF POLICIJE: Nije se vratio sa službe? Koliko znam on je danas slobodan. PROVOKATOROVICA: Ali on ne voli da je slobodan. Hteli ste nešto s njim? (Šef izlazi na sredinu sobe, zbacuje kapuljaču) Gospodin šef!!! ŠEF POLICIJE: Pssst!... Ne tako glasno. Muž vam nije rekao kad će se vratiti? PROVOKATOROVICA: Nije. Pošao je u grad da provocira po svojoj inicijativi. Ko zna koliko će dugo ostati. ŠEF POLICIJE: Samo vi izvolite, radite, ja vam neću smetati. Vidim, šijete nešto. PROVOKATOROVICA (stidljivo zaklanja posao): Eeee... Ništa naročito... To su samo lampasi, prišivam mužu na gaće. On se tako rđavo oseća u civilu... Hoće uvek da ima na sebi ma i kakvu sitnicu vojnu, ma i ispod odela. (naglo menjajući ton, molećivo) Gospodine šefe! ŠEF POLICIJF (osvrćući se): Izvolite, gospođo! PROVOKATOROVICA: Oslobodite ga te dužnosti. Neka više ne ide da provocira u civilu. ŠEF POLICIJE: A zašto, gospođo? Zbog čega?
PROVOKATOROVICA: Niko ne zna kako je on omršaveo, oronuo, otkad mora da ide u civilu. On ne može da živi bez uniforme. Suši se. ŠEF POLICIJE: Šta ćete, gospođo. Uvek se provocira u civilu. PROVOKATOROVICA: A zar ne bi mogao da stavi barem šapku? Još uvek bi mu bilo lakše. ŠEF POLICIJE: Ali ne, gospođo. Šapka bi skretala pažnju. PROVOKATOROVICA: Jeste, stvarno. Već toliko vremena on nema koga da uhapsi. Pred vama, gospodine šefe, on to sigurno ne pokazuje, ali kod kuće je postao neizdržljiv i nesnosan. Jedno novo hapšenje bi mu mnogo pomoglo. ŠEF POLICIJE (sentenciozno): Bez provociranja nema hapšenja, draga gospođo. PROVOKATOROVICA (s tupom tugom): Ja sam već i u to prestala da verujem. ŠEF POLICIJE: A ne znate vi nekoga ko bi bio pogodan za hapšenje? PROVOKATOROVICA: Idite, molim vas! Sve vam je to lojalno da Bog sačuva. Uostalom, kad bi nešto i
bilo, ja bih prva mužu rekla, da se ne muči toliko. On me ionako uvek ispituje. ŠEF POLICIJE: Dobro, a susedi? Možda neki dalji rođaci? PROVOKATOROVICA: Theee, sve vam je to ispravno, sve pravolinijsko. Bio jedan stariji čovek u našoj ulici koji se često žalio, ali i on je kukao zbog podagre. Pa i on odmah umro. Sigurno iz opreznosti. ŠEF POLICIJE: E, šta ćemo. Sve spokojno, sve tiho... A kako ste vi upoznali svoga muža? PROVOKATOROVICA: A, to je bilo davno, gospodine šefe. On potkazao mene, ja potkazala njega, i tako smo se upoznali. ŠEF POLICIJE: A dece imate? PROVOKATOROVICA: zatvorena. Da ih pustim?
Dvoje,
ali
sada
su
ŠEF POLICIJE: Ne, ne bih hteo da smetam. Upao sam samo na časak, da se vidim s vašim mužem. PROVOKATOROVICA: A možda je već i stigao. On uvek najpre prisluškuje na stepenicama. Odmah ću pogledati. (Izlazi; koraci se udaljuju u hodniku. Otvara se prozor i kroz prozor upada Narednik, u
civilu, u nepromočivom mantilu, a mali zeleni šeširić drži u ruci.) NAREDNIK: Gospodine šefe, vi kod mene! Kakva čast! ŠEF POLICIJE: Pssst! Ovde sam neslužbeno. Još ćemo porazgovarati o tome. Nego, zašto vi ulazite kroz prozor? NAREDNIK: Došao sam preko krovova, mislio sam da će tamo možda biti čega nelegalnog. Ionako sam morao da se vratim kući, pa pomislih: idem onda preko krovova. Put je isti, a možda će se naići na nešto. Jer dole vam je sve ispravno. ŠEF POLICIJE: I šta? NAREDNIK (širi ruke): Ništa, gospodine šefe. Samo ptice. A moja žena nije tu? ŠEF POLICIJE: Izišla je na stepenište, mislila je da ste tamo. NAREDNIK: Ona uvek prisluškuje na stepenicama, to je njen resor. Nećete se uvrediti, gospodine šefe, da se sad presvučem? Bez uniforme sam kao go. ŠEF POLICIJE: Možete, preoblačite se koliko god hoćete. Kod kuće ste, a danas imate i slobodan dan.
NAREDNIK (stupivši iza paravana): Jeste, imam. Ali pomislih da će možda baš danas nešto ispasti, i iziđoh. Provocirao sam malo pred podne, ali opet sve uzalud. Svi samo idu i kliču “živeo”. ŠEF POLICIJE: Kad bi u policiji služili samo takvi kao vi, možda ne bismo doživeli da dođe do ovakve stravične lojalnosti. To jest, htedoh reći, da zahvaljujući vama imamo ovako idealan red. Zaslužili ste unapređenje. NAREDNIK (sve vreme dok se preoblači u uniformu - iza paravana): Sitnica, gospodine šefe. Prosto me gonilo da malo prošetam i da pokušam. Ja to čak i volim. (Pauza. Narednik završava presvlačenje. Izlazi u punoj uniformi, sa sabljom i odlikovanjima. Tegli se s uživanjem.) Ah, kakvo olakšanje. Najzad se osećam kao kod kuće. Doći s posla, moći se preobući, nemate pojma, gospodine šefe, kako je to prijatno. To jest, izvinjavam se. (Shvata da se držao suviše slobodno. Ukoči se u stavu mirno.) To su te navike rada u civilu. Oprostite, gospodine šefe, moraću da se pripazim. ŠEF POLICIJE: To su gluposti. Imam danas važnijeg posla. Otpravite ženu pod nekim izgovorom da ne bi ulazila ovamo. Valjda je na stepenicama. To je valjana žena, ali reč je o poverljivom razgovoru s vama.
NAREDNIK: Razumem, gospodine šefe. (Izlazi. Utišani koraci na stepeništu. Šef skida ogrtač, seda. Koraci, vraća se Narednik.) Poslao sam je po acetonski lepak. ŠEF POLICIJE: Zar niste mogli pronaći bolji izgovor? NAREDNIK: To nije izgovor, gospodine šefe. Odista mi se pocepao nepromočivi mantil kad su me poslednji put tukli. ŠEF POLICIJE: No dobro, dobro. A je li daleko otišla? NAREDNIK: Neće se vratiti za tri četvrt časa. ŠEF POLICIJE: Vi se sigurno čudite zbog moje posete? NAREDNIK: Po vašem naređenju, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Dobro, onda se čudite. NAREDNIK: Razumem! Sam gospodin šef policije u mojoj kući! Pre bih očekivao revoluciju nego to! ŠEF POLICIJE: Ne budimo sanjari, dragi naredniče. Uostalom, oprezan policijski narednik uvek mora da
očekuje revoluciju. Ali nisam hteo to da vam kažem. Vi ste besprekorni u službi. NAREDNIK: Kako bih mogao drugačije, gospodine šefe? ŠEF POLICIJE: U vašem uzornom držanju ima nešto više od obične savesnosti i poštovanja dužnosti. (Narednik se ukoči u stavu mirno.) ŠEF POLICIJE: Ne treba, ne treba. Bolje sedite. NAREDNIK: S vašom dozvolom, voleo bih malo da vežbam, ako ste već toliko ljubazni, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: A kakve vežbe upražnjavate? NAREDNIK: Uvek u ovo doba, ako sam kod kuće, malo vežbam s kuglama ili rastežem federe. Moram da budem sposoban za svaki slučaj. To održava snagu (napne mišić). Pipnite samo, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Ne, ne. Vidim i odavde. Ako vam se vežba, samo vežbajte. (Narednik podavije rukav, skine sa stočića kugle, vraća se na mesto ispred šefa. Slušajući pažljivo, izvodi povremeno svaki čas po nekoliko ritmičkih dizanja uvis. S vremena na vreme pipa mišiće da li su tvrđi. Može takode da prenosi vežbu na drugu ruku. Istovremeno je sav angažovan u razgovoru sa šefom.) Kao što rekoh, vi ste ne samo odličan policajac. Ja sam otkrio u vama nešto više.
NAREDNIK (veoma gospodine šefe.
službeno):
Razumem,
ŠEF POLICIJE: Otkrio sam u vama nosioca ideja. NAREDNIK: Razumem, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Zar ne oblačite civilno odelo kad služba to zahteva, mada inače to odelo ne podnosite? NAREDNIK: Tako je, gospodine šefe. Ja ću za službu obući sve. ŠEF POLICIJE: Svakako, naredniče. Ili, drugim rečima, žrtvujete svoje lične sklonosti na oltar službe. Ali to je malo. Posmatrajući vas danas, došao sam do zaključka da vaša vatrenost, vaša spremnost, vaša odanost znatno prevazilaze krug zadataka koje izvršavate tako uzorno, mada ti zadaci uopšte nisu laki. NAREDNIK: Tako je, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Dajete utisak kao da ste Herkul koji cepa drva i nosi vodu. Svakako, to su teški i korisni poslovi, ali ne odgovaraju vašoj snazi. U vama je snaga, naredniče, snaga koja se samo delimično troši u običnoj službi. Jer vi ste nešto više od običnog službenika... Vi ste nadahnuti idejom rada i opšte
discipline. Vi ste mistik policajstva, svetac policije. Naredniče, nešto ste omršaveli u poslednje vreme. NAREDNIK: Slabo spavam, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Eh, baš to. Recite, sanjate li nešto? NAREDNIK: Sanjam ali glupo. ŠEF POLICIJE: De ispričajte. NAREDNIK: Sam ne znam otkuda mi to. Ponekad sanjam kao da me ima dvojica. ŠEF POLICIJE: No, smelo, smelo. NAREDNIK: Jedan u uniformi, drugi u civilu. Idemo preko velikog polja, ptičice pevaju, toplo je... I tada mi, to znači nama dvojici, ili meni obojici - postaje u duši nekako onako... da bi čovek sve iz sebe... i nekud daleko... i trava miriše, razumete, gospodine šefe, kao u proleće, i onda me... obuzima takva želja, takva čežnja da nekog uhapsim, da bih uhapsio ma i onog zeca što na međi sedi, ma i crnu lisku. Gledam, dakle, to jest gledamo unaokolo, naprežemo pogled, a ono nikog nema, nemaš koga da uhapsiš, ma se brečao o zemlju, ma udarao glavom o zid i plakao. I baš tada počinjem da sanjam ono najgluplje.
ŠEF POLICIJE (zainteresovano): Aha, pričajte, pričajte. NAREDNIK: Tada sanjam kako sam sebe hapsim. To znači onaj ja u uniformi hapsi onoga mene u civilu. I budim se sav okupan u znoju. (Pričanje sna je za Narednika težak napor. Za vreme pričanja ne gimnasticira.) ŠEF POLICIJE: Interesantno je to što govorite. Veoma interesantno. Naredniče, kada ste obavili poslednje hapšenje? NAREDNIK (teško, skrušeno): Eeeh, ne vredi ni govoriti, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Pazite sad dobro što ću vam reći. NAREDNIK: Razumem, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Znate li da više nikad nikog nećemo uhapsiti? NAREDNIK (ispuštajući kugle iz ruku): Kako, gospodine šefe, kako to? ŠEF POLICIJE (ustaje sa stolice i počinje da šeta po sobi): Reći ću vam još i više. Ne samo što mi nećemo nikog uhapsiti, nego ni vaš sin, ni vaš unuk, ni praunuk nikoga više neće uhapsiti. Čitava policija se nalazi na rubu propasti, u predvorju katastrofe. Zašto
postoji policija? Da bi hapsila one koji istupaju protiv postojećeg poretka. A ako takvih više nema? Ako je baš usled delatnosti sve bolje i izgrađenije policije nestalo u građanima i poslednje senke pobune, čak i instinkta protivljenja, ako je zavladao opšti zanos? Ako je jednom zauvek učvršćena ljubav prema našem (staje mirno) Infantu i Njegovom Stricu Regentu? Šta onda da radi policija? Pokušavao sam to da rešim i zato sam vam preporučio da postanete provokator. Ali i sami vidite da nam se izmakla i ta poslednja daska spasenja. Ne samo što niste uspeli nikog da isprovocirate, nego su još i vas premlatili kada ste pokušali da ubacujete antidržavne parole. NAREDNIK: Već mi je splasnulo. ŠEF POLICIJE: Nije reč o tome. U pitanju su važnije stvari. Odavno sam očekivao i bojao se trenutka koji je upravo naišao. Naš poslednji zaverenik je potpisao vernopodanički akt i nakon izlaska iz zatvora prešao uz Infanta i Njegovog Strica Regenta. Pokušavao sam da ga zadržim, obećavao mu marke, sve uzalud. A znate li šta to znači? To znači da imamo divne i skupo izgrađene zatvore, imamo požrtvovane, iškolovane ljude, imamo sudove, administraciju, imamo kartoteke i nemamo više nijednog zatvorenika. Nemamo nikoga čak ni podozrivog, čak ni bilo kakvog traga. Narod je postao životinjski, okrutno, divlje lojalan.
NAREDNIK: Tako je, gospodine šefe. Ja bih im... ŠEF POLICIJE: Kucnuće uskoro čas kada će trebati sasvim skinuti uniformu i tada ćete uzalud čeznuti za jednim bednim saslušanjem, grčiti se noću. Neće vam tada pomoći prišivanje lampasa na gaće. Već sada loše spavate, a još ste u službi. Pomislite šta će tada biti, a? NAREDNIK: Ne, ne, ne! ŠEF POLICIJE: Da, da! Oduzeće vam uniformu, daće vam neki sportski sako, nekakve pumperice, i hajd! Možete ići na livade, na pecanje, u lov, molim lepo, uživajte u ferijama do mile volje! Moći ćete da hapsite zečeve i liske, ukoliko ne bude zabranjena sezona. NAREDNIK: Pa gospodine šefe?
zar
nema
nikakvog
izlaza,
ŠEF POLICIJE (stavljajući mu ruku na rame, toplo): Došao sam k vama ne samo kao šef policije, ne samo kao vaš pretpostavljeni. U ovom teškom času, mi smo obojica samo prosti policajci koji suočeni sa uništenjem koje preti delu našeg života, pružaju jedan drugome ruke i savetuju se bratski kako da ga spasu. (Pruža Naredniku ruku koju ovaj, vrlo uzbuđen, steže, brišući levom rukom suzu.) A sad čujte. Čovek koji može sve još da spase - to ste vi!
NAREDNIK: Ja?! ŠEF POLICIJE: Da, vi. Pazite šta govorim. Ko nama treba? Treba nam bar jedna individua koju bismo mogli zatvoriti. Zatvoriti bilo zbog čega, što bi nosilo ma i u najblažem stepenu karakter antidržavne delatnosti. Posle mnogih pokušaja s naše strane postalo je jasno da takvog čoveka nećemo naći na običan način, na način, da ga tako nazovem, prirodan. Moramo ga, da tako kažem, roditi. Moj izbor je pao na vas. NAREDNIK: Ne razumem, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Šta ne razumete? NAREDNIK: Šta ja treba da radim? ŠEF POLICIJE: Isto što i do sad. Da izvikujete nešto protiv vlade, s tom razlikom što mi to više nećemo tolerisati, nego ćemo vas zatvoriti. NAREDNIK: Mene? ŠEF POLICIJE: Uveravam vas da je izvršenje zadatka koji vam poveravam mnogo uzvišenije s tačke gledišta policijskog morala, nego obično provociranje nekog tamo građanina i njegovo hapšenje. Tamo bi se radilo samo o prostom izvršenju
službene dužnosti - a ovde je posredi samopregorno izvršenje čina, ne bez specifične poezije, čina za kakav je sposoban samo izabran, nadahnut policajac, do srži u kostima prožet policijskim duhom. Na to sam mislio kad sam vam govorio da u vama vidim vatru policajskog poziva, što se retko dešava čak i među najboljima. Da ima u vama nečeg što dugo nije nalazilo pravu primenu, što je dugo čekalo na posvećenje koje vam tek sada otkrivam. Vi treba da budete narednik otkupitelj. NAREDNIK: Gospodine šefe, ja uvek, svim silama... Glava me boli, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Ne smeta. A sad se preobucite ponovo u civil. NAREDNIK: Opet? Ali zašto? ŠEF POLICIJE: Ne možete, valjda, provocirati samoga sebe u uniformi? NAREDNIK: Kako, pa zar već? Tako odjednom? ŠEF POLICIJE: Pa naravno, nema vremena za čekanje. Preobucite se, zatim ćemo otvoriti prozor da bi se na ulici bolje čulo, staćete u prozor i nešto ćete na sav glas povikati protiv Infanta (stane mirno) i Njegovog Strica Regenta... Zatim ću ja izvući sablju, uhapsiću vas, i gotovo.
NAREDNIK: Isuse, Isuse, ali ja sam policajac!... ŠEF POLICIJE: Više policajac nego bilo ko drugi. Ali baš kao policajac, praveći se pred drugima da niste policajac, vi ste policajac, i to dvostruki. Ali biti policajac i praviti se pred samim sobom da niste policajac - to znači biti policajac duboko, čud'esno, rekao bih, punim grudima, biti superpolicajac, kao nijedan drugi policajac na svetu, takoreći - dvostruki policajski policajac. Narednik odlazi iza paravana, gde se, šmrcajući i stenjući, preoblači u civil. Paravan je nizak, vidi mu se glava, a od poda - prsti na nogama. ŠEF POLICIJE: Još danas ću zviznuti raport generalu. Sutra ujutro će Infant (staje mirno) i Njegov Stric Regent biti obavešteni da je otkriven i uhapšen zaverenik. Bićemo spaseni. NAREDNIK (zakopčavajući se): A šta treba da viknem? ŠEF POLICIJE: Zar nemate nešto gotovo od starih stvari? NAREDNIK: Može li da je Regent, Stric našeg Infanta (staje mirno) svinja?
ŠEF POLICIJE: To mi nekako previše zvuči kao aluzija. Treba da bude nesto uvredljivo, snažno, bez okolišenja, da bih mogao stoprocentno da vas uhapsim. NAREDNIK: Može li - matora svinja? ŠEF POLICIJE: To je već bolje. Otvorimo prozor (otvaraju). Jedan... dva... NAREDNIK: Čekajte, čekajte!... (Otrči do prozora, uzima četku, brižnim pokretom očetka uniformu na lutki. Vrati se prozoru.) Može. (Udahne vazduh.) ŠEF POLICIJE: Jedan... dva... tri... NAREDNIK (iz sveg glasa): Naš Regent, Stric našeg Infanta je matora svinja! ŠEF POLICIJE (vadeći sablju glasno): Hapsim vas u Ime Infanta i Njegovog Strica Regenta! PROVOKATOROVICA (upada): Zaboga! provocira! Mogao bi malo da se odmoriš!
Opet
ŠEF POLICIJE: Ćuti, ženo! Ovoga puta je stvarno uspeo! Kraj drugog čina.
ČIN III Kancelarija Šefa policije, kao i u prvom činu. Policajac pribija nekakve zelene girlande od lišća. Priprema dekor za dolazak Generala. Šef policije i Provokator sede jedan naspram drugog. Šef za pisaćim stolom, Provokator tamo gde je nekada sedeo Zatvorenik. ŠEF POLICIJE: Opet ste hteli da prepilite rešetke na prozoru i udarili ste nogom stražara. To je već drugi put. NAREDNIK: Sam ne znam šta se sa mnom dešava već neko vreme, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Da li vam šta nedostaje? NAREDNIK (snuždeno): Ništa, hvala. ŠEF POLICIJE: A ipak izgledate kao da vam nešto nedostaje. Bledi ste, ćutite. NAREDNIK: To je možda zato što sedim u zatvoru, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Svaki dan šaljem o vama raport Generalu. Zahvaljujući vama već smo dobili donacije za proširenje zatvora, za školovanje novog osoblja i za pojačanje patrola. (Narednik krivi lice) ... General
lično interesuje se za vas. Kaže da ste veoma opasni i da je velika sreća što sam vas uhapsio na vreme. (Narednik sleže ramenima.) ... Ko vas ne zna, mislio bi da ste zbog toga nezadovoljni. General je obećao da će lično doći danas na saslušanje. NAREDNIK: Theeee... ŠEF POLICIJE: Da niste bolesni? Kako spavate? NAREDNIK: Ne najbolje. ŠEF POLICIJE: Sanjate nešto? NAREDNIK: A, samo koješta. ŠEF POLICIJE: O čemu sanjate? NAREDNIK: Da idem tako preko velikog polja. ŠEF POLICIJE: Ptičice pevaju, a? NAREDNIK: Otkud vi znate, gospodine šefe? ŠEF POLICIJE: Idete u uniformi ili u civilu? NAREDNIK: U civilu. U mantilu i pumpericama. ŠEF POLICIJE: No, i šta dalje?
NAREDNIK: Idem i gledam: drvo. A na grani sedite vi i jedete sir. ŠEF POLICIJE: Ja sedim i jedem sir? NAREDNIK: Da. Ja stanem pod drvo, a vi otvarate usta da me uhapsite, i onda vam sir pada na zemlju. ŠEF POLICIJE: Vi ga dižete? NAREDNIK: Ne. Ne volim ementaler. ŠEF POLICIJE: Glup san. NAREDNIK: Je l' te, gospodine šefe? ŠEF POLICIJE: Da popijemo nešto? (Ne čekajući odgovor - da bi popravio neprijatnu situaciju, otvara pisaći sto i vadi flašu piva i čaše, sipa.) NAREDNIK: Hvala. (Pije; naglo odgurne čašu.) U stvari, ja ne bi trebalo da pijem s vama, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: Zašto da ne? NAREDNIK: Zato što sam ja samo običan... Gospodine šefe, šta sam ja, u stvari, sada? ŠEF POLICIJE: Kakvo pitanje? Vi ste vi!
NAREDNIK: Šta to znači: “ja sam ja”, gospodine šefe? Jer ja sad ne znam šta sam: policajac ili zatvorenik. A dalje - ako sam policajac, da li sam ja onda ja ili sam to onda kada sam zatvorenik? Ili, bolje, kad ja treba da sam ja, jesam li onda policajac ili zatvorenik? ŠEF POLICIJE: Pa ja sam vam sve lepo objasnio kad sam vas hapsio, a vi sada počinjete ponovo. NAREDNIK: Onda je sve bilo jasno, gospodine šefe, jer je bio početak, i onda sam još znao ko sam uredan policijski narednik tajne službe. Možda se, u stvari, sve počelo kvariti ranije, još onda kad sam postao provokator. Ne ljutite se, gospodine šefe, ali danas vidim da je od toga počelo, i da sam tada to znao, molio bih vas da za provociranje uzmete nekog drugog. Nije me badava ono civilno odelo onoliko mučilo. Policajac ne treba nikada da skida uniformu za svaki slučaj. ŠEF POLICIJE: Ali i pored toga nije vam padalo na pamet da se žalite. Radili ste dobrovoljno čak i kada ste imali slobodan dan. NAREDNIK: Pa kažem vam, onda još nije bilo ništa. Čak ništa nisam ni slutio. Pa čak i kasnije, kad ste vi lično došli k meni kući i otvorili mi nove perspektive, i govorili mi kako vas podsećam na Herkula, čak ni
onda - svakako, bilo je teško ali je bilo jasno, i znao sam da sam prvoklasan policajac. Vi lično govorili ste da sam čak i bolji od drugih. Zlo je počelo tek onda kad ste me uhapsili i kad sam počeo da sedim u zatvoru. To deluje na čoveka. Iz toga je sve počelo da se muti sve više i više. ŠEF POLICIJE: Govorite jasnije. NAREDNIK: U početku sam još pamtio o čemu je reč, ono o čemu ste mi govorili. Zatim je počelo da mi se muti, uplašio sam se i namerno sam sebi ponavljao: ja sam narednik tajne službe, ja sam narednik tajne službe, i to čak supertajne. Ali posle... ŠEF POLICIJE: Šta “posle”? NAREDNIK: Posle sam prestao to da ponavljam, jer više nisam razumevao smisao. Ali, šta sam ja ono počeo, gospodine šefe?... Aha, hteo sam vam reći da sam ja samo običan... ŠEF POLICIJE: Običan šta, do đavola! NAREDNIK: Ili običan policajac, ili zatvorenik, i bilo kao ovakav ili onakav...
običan
ŠEF POLICIJE: Ne umete da razmišljate drugačije, nego samo primitivno. Tako se sveti primanje u odgovornu službu ljudi bez višeg obrazovanja. Na vašem mestu čovek iz redova inteligencije...
NAREDNIK: Hteo sam da vam kažem da i kao ovakav ili kao onakav smatram da ne treba da pijem s vama, gospodine šefe. Jer ako treba da sam policajac, ne mogu se složiti da vi pijete sa zatvorenikom, što znači sa mnom, jer sam stvarno zatvoren. A ako sam zatvorenik, zaverenik kojeg se boji i sam general, čak i sama vlada, onda opet ne mogu piti s vama. ŠEF POLICIJE: Zašto? NAREDNIK: Jer onda, kao takav, moram da se držim saglasno s moralom i ulogom zatvorenog zaverenika i ne mogu piti s predstavnikom vlade, sa šefom policije. ŠEF POLICIJE: Vi ste ludi. NAREDNIK: Ne, gospodine šefe. To je jače od mene. Možete li me sad pustiti iz zatvora? Ne možete. Znači, moram i dalje da sedim. A ako moram i dalje da sedim, ta okolnost sve jače deluje na mene. Mada sam pokušavao da se tome oduprem. Osećam kako svaki dan zatvora pravi od mene nesto strašno, nešto što još ni sam dobro ne razumem. ŠEF POLICIJE: Možda ste vi stvarno bolesni? Niste se nikada tužili na pluća?
NAREDNIK: Nije to, gospodine šefe. Zdrav sam kao bik, sami ste videli kako sam vežbao s kuglama, a da ste me još videli s federima! Ovde je reč o nečem drugom. Znate li da se u meni bude, od onog vremena otkad ste me zatvorili, razne nove misli? ŠEF POLICIJE: Pazite bolje na sebe. NAREDNIK: Jeste, stvarno, da znate samo! Na primer, ranije sam često putovao vozom, ali nikad ništa posebno nisam o tome mislio. Ali kad čovek ovako sedi, počinje da biva nastrojen, rekao bih, kritički. I eto, seća se, makar i samo iz dosade. I znate li do čega sam došao? ŠEF POLICIJE: Otkud bih znao? Govorite odmah. NAREDNIK: Da sa železnicama stojimo fatalno. ŠEF POLICIJE: Jeste li vi svesni šta govorite? Upozoravam vas da ću od ovog trenutka vaše izjave početi da zavodim u zapisnik? NAREDNIK: Pa zavodite. U čoveku se toliko nakupi da više ne može da ćuti. Ili uzmimo, na primer, umetnost i kulturu. Recite mi, gospodine šefe, zbog čega smo mi toliko proganjali, toliko mučili te jadne umetnike?
ŠEF POLICIJE (pišući brzo): Malo sporije. Kako rekoste dve poslednje reči? NAREDNIK: Te jadne umetnike, rekoh. ŠEF POLICIJE: .... nike. Dobro. (Dižući oči s papira i prestajući da piše.) Ne, ovo je nemoguće. U ime vaše dugogodisnje službe recite mi da li vi stvarno mislite kao što govorite? Toliko godina smo radili zajedno, sve se bilo sredilo, a međutim vi ovakve stvari... Da li vi stvarno mislite da je u zemlji baš tako zlo? Razmislite još. NAREDNIK: Šta imam da razmišljam? Kroz prozor moje ćelije, ako do njega primaknem dušek i na nju stavim kiblu dnom nagore i na nju stanem - vidi se livada. Upravo sada dolaze na tu livadu kosci. Kada se čovek u njih zagleda, mnogo može da zakljuci. Da vi vidite, gospodine šefe, kako oni imaju apatičan izraz, kakvo se opšte nezadovoljstvo ocrtava na njihovim licima! ŠEF POLICIJE: Ali to je subjektivizam s vaše strane! Nezavisno od zaključaka do kojih dovodi, lojalnih i nelojalnih - subjektivizam kao metod je sam po sebi u suprotnosti s našim programom! Morao bih vas, dakle, kazniti čak i kad ne biste govorili o nezadovoljstvu. A osim toga, vi znate da pravilnik ne dozvoljava gledanje kroz prozor.
NAREDNIK: Ali ne onome ko ratuje s vladom, gospodine šefe. Takav čovek neće sebe lišiti još jednog takvog dopunskog prestupa. Naprotiv, on će to smatrati čak i za sitnu obavezu, za neku vrstu dopune, a i da ne govorimo o satisfakciji. Dovoljno je to da ja kroz prozor gledam, i da me pogled na novi krematorijum iza brežuljka takođe navodi na razmišljanje. To nije nikakva investicija. ŠEF POLICIJE: A šta biste vi hteli, da ateisti nemaju prava na slobodno raspolaganje vlastitim pogrebom? Vi ste protiv religiozne tolerancije, a istovremeno se usuđujete da kritikujete delatnost države na drugim sektorima. NAREDNIK: Mrtvi nisu živ dokaz. Uostalom, čak i kad ne bih gledao kroz prozor, u ćeliji su ionako izgrebani zapisi. Covek nema šta da radi, pa čita. Kada se o nekima bolje razmisli, nisu uopšte glupi. ŠEF POLICIJE: Kakvi zapisi, na primer? NAREDNIK: “Dole tiranija”, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE: E, sad je dosta! Znači, tako? Znači da je već dotle došlo? To je onda sigurno i naš Regent (stane mirno) Stric našeg Infanta (Narednik i dalje sedi mirno) običan kreten?! NAREDNIK (tužno): Tako je, gospodine Šefe.
ŠEF POLICIJE: A sam Infant usranac? NAREDNIK: Tako je, gospodine šefe. ŠEF POLICIJE (guši se od ljutine): Umpffh! Policajac se sve vreme nalazi u nekom poslu, ali pazi da ne ometa razgovor: unosi jelovinu, veša girlande i vence, nestaje, vraća se. Sada baš ulazi. POLICAJAC: Stigao je gospodin General. Šef policije potrči, sakriva flašu, priteže uniformu. Uskoro ulazi prvi, u uniformi ađutanta, bez brade, ali zato s policijskim brkovima, bivši Zatvorenik i bivši Zaverenik. Staje mirno kraj vrata, licem prema publici, profilom prema vratima na koja treba da uđe General. Šef i Policajac takođe staju mirno. Narednik bezvoljno ustaje. Ulazi General, propisno naperušen, naravno, s brkovima. Prilazi Naredniku, stane pred njega, zagleda se. GENERAL: To je, znači, taj... ŠEF POLICIJE: Da, to je on. GENERAL: Izgleda kao vođ. A jesu li mu otkriveni ostali ljudi? ŠEF POLICIJE: Još nisu, ali saslušavamo ga sistematski.
GENERAL: Opasna ptičica. Je li nađen kod njega kakav eksplozivni materijal? ŠEF POLICIJE: Dosad još nije. Ali ne gubimo nadu. GENERAL (zviždi otegnuto): Pa on je opasniji no što sam mislio! Običan zaverenik ima uvek pri sebi koji kilogram eksploziva. Izgleda da nismo nagazili na bilo koga. Šta vi mislite o tome, gospodine poručniče? AĐUTANT: Tako je, gospodine generale. Ako kod njega ništa nije pronađeno, znači da se stvar krije dublje. GENERAL: Dozvolite, gospodine šefe, da vam predstavim svog novog ađutanta. Odskora je on specijalni savetnik po pitanju zatvorenika i uopšte antidržavne delatnosti. Ekspert i znalac u toj oblasti. ŠEF POLICIJE: Ali to je nemoguće, gospodine generale! GENERAL: Šta vam je, gospodine šefe? ŠEF POLICIJE: Izvinite, ekselencijo, što se usuđujem... Vi ste, gospodine generale, žrtva varke ili lukavstva, ovaj čovek... GENERAL: Govorite!
ŠEF POLICIJE: Ali to je upravo onaj koji je bacao bombu na vas, ono nekada, gospodine generale! GENERAL: Ko? ŠEF POLICIJE: Vaš sadašnji ađutant, a moj bivši zatvorenik... GENERAL: Molim, molim, nastavite samo. ŠEF POLICIJE: Kunem vam se da se ne varam. Odlično ga poznajem. Deset godina je presedeo kod mene ovde, na ovoj stolici. Nemoguće je, ekselencijo, da imate takvog ađutanta! GENERAL: Šta vi velite na to, poručniče? AĐUTANT: Gospodm šef je stvarno u pravu, ja sam njegov bivši zatvorenik. Činjenica da me je prepoznao u uniformi i s novim brkovima čini čast njegovoj profesionalnoj sposobnosti opažanja, njegovim kvalifikacijama. ŠEF POLICIJE: Bez impertinencije! AĐUTANT: Odista, ja sam bivši zatvorenik gospodina šefa, ali gospodin šef izgleda zaboravlja da sam potpisao vernopodanički akt i da sam oslobođen. (Šefu) O svemu tome je njegova ekselencija odlično obaveštena.
GENERAL: Umirite se, gospodine šefe. Stvarno sam sa svim tim odlično upoznat. Sami vidite, dakle, ako sam vam poručnika predstavio kao eksperta za borbu protiv prevratničke delatnosti, da to nije neosnovano... ŠEF POLICIJE: Ali ona bomba... bomba... Još je kod mene u stolu! GENERAL: Dragi moj, gospodine šefe! Svako mora jedared baciti bombu na nekog generala. To zahteva organizam. Što ranije čovek prođe kroz to, tim bolje. Što se mene tiče, obdario sam svog ađutanta najpotpunijim poverenjem upravo zato što je on kroz to već prošao. Ima još toliko onih koji dosad nisu zadovoljili tu svoju prirodnu potrebu... Ne vređajte se što vas pitam, jeste li vi kadgod bacili bombu na kakvog generala? ŠEF POLICIJE: Ekselencijo!? GENERAL: A, vidite. Ja takođe nisam. U tom pogledu, molim vas, da mi oprostite, imam više poverenja u svog ađutanta nego u vas, nego čak i u samoga sebe. Opominjem vas da u vašem planu rada, ukoliko hoćete da budete uzoran šef policije, treba da se nađe posebna briga da ja kadgod ne bacim bombu na samoga sebe. Jeste li pomislili na to?
ŠEF POLICIJE: Ne, gospodine generale. GENERAL: A, vidite. Onda pomislite. Ličnost generala je vlasništvo države i vlade, a ne jedinke koja nosi taj čin. Svaki pokušaj te vrste, čak i s moje strane, morao bi biti okvalifikovan kao napad na vojsku, pa prema tome, posredno i na državu. A ako jednom budete morali zbog toga da me uhapsite onda činjenica da vam danas skrećem na to pažnju, odnosno da vam do izvesne mere dostavljam poverljivu informaciju - molim da mi se tada ubroji kao olakšavajuća okolnost. To samo onako, za svaki slučaj. ŠEF POLICIJE (ukoči se u stavu mirno). GENERAL: Vraćajući se na ličnost ovde prisutnog poručnika, reći ću vam još nešto. Stupio je u službu nedavno, prišao je k nama s pozicija u krajnjoj liniji nama suprotnih, a već je postigao oficirski čin. Treba mu samo čestitati na vatrenosti i zalaganju. Mi, stara garda, gospodine šefe, imali smo u sebi to raspoređeno nekako na rate, a u njemu je ljubav prema vladi kao takvoj buknula odjednom tako sveža i čista - kondenzovana tokom dugih godina njegove prethodne antivladine delatnosti. Što se tiče njegovih sadašnjih kvalifikacija, ne sumnjate valjda da se u borbu protiv te iste delatnosti razume sada bolje nego iko. Pokazujući mu svoju nenaklonjenost, možete
samo da se izložite sumnji, neosnovanoj, dakako, da ste ljubomorni zbog njegove munjevite karijere. ŠEF POLICIJE: Izjavljujem, gospodine generale... GENERAL: No, dobro, dobro... Doveo sam ga specijalno jer sam znao da nas čeka teška rasprava s ovim ovde neprijateljem našeg (mirno) Infanta i Njegovog Strica Regenta. Uverićete se da ćemo imati šta da vidimo. No, da počnemo? (Zauzimaju mesta, sedaju radi saslušavanja. Izvesna živost kao pred početak predstave.) Vi imate reč, gospodine poručniče. ŠEF POLICIJE: Dozvoliću sebi da primetim... GENERAL: Opet počinjete? Sramota je ipak, i uz to ova netrpeljivost prema mladima moraće na kraju da nam se učini podozrivom. AĐUTANT: Bojim se da vas čeka razočarenje, ekselencijo, a i da ne govorimo o gospodinu šefu policije. Stvar je kratka i jasna. ŠEF POLICIJE: Tako mislite, mladi čoveče? GENERAL: Meni se takođe čini da preterujete. Znamo da usled nečuvene perfidnosti i prevejanosti optuženoga nemamo protiv njega nikakvih stvarnih dokaza. O razmerama njegove podzemne delatnosti svedoči samo uzvik koji se odnosi na našeg (ustaju)
Regenta, Strica našeg Infanta, uzvik koji je prestupnika neposredno raskrinkao i postao povod za njegovo hapšenje na licu mesta. Jer ako je prestupnik uzvikivao takve stvari naglas, kako li strašno mora biti tek ono što on misli u sebi. Pored toga, mi još ne posedujemo materijale koji bi nam omogućili da upoznamo i prozremo prestupnikova dela. Eto, čak da uzmemo tu spomenutu činjenicu da kod njega nije pronađen nikakav eksplozivni materijal. Na osnovu čega, dakle, smatrate da je stvar s njim kratka i jasna? AĐUTANT: Evo. Ne preduzimam da u ovom trenutku pokažem prestupnikova neprijateljska akta nekako na površini. Tvrdim ipak najodlučnije da se u savršeno zrelom vidu ona već nalaze u sferi ličnosti optuženoga, i čak, ako još nisu izvršena, da su ona stvarnost ista takva kao da su već izvršena - ukoliko se slažemo da je vreme samo jedno i da se ono u principu ne deli na vreme prošlo i sadašnje. S tačke gledišta istrage, to je istina najočiglednija i savršeno otežavajuća. ŠEF POLICIJE: Hoćete li dozvoliti, gospodine generale, samo dve reči? GENERAL: Ali svakako, gospodine šefe, samo izvolite. ŠEF POLICIJE: Ne negiram da imamo posla sa izuzetno opasnim zločincem, i svi oni koji tvrde da
policija tobože već nema šta da radi zaslužuju samo sažaljiv osmeh, ako ne i da budu uhapšeni. Čini mi se, ipak, da je, možda, ne toliko samo tvrđenje, koliko metod kolege poručnika, ispoljavanje simpatične, mada veoma nepromišljene vere u sopstvene snage, tako tipične za početnika. GENERAL: Šefe, ja sam vas ipak molio... AĐUTANT: Koliko mi je poznato, prestupnik je počeo svoju neobično intenzivnu neprijateljsku delatnost posle dugog perioda lojalnosti, pa čak i saradnje s vladom. ŠEF POLICIJE: Tako je, moj mladi kolega. AĐUTANT: Imamo, dakle, posla s neobično opasnim tipom. Nastupio je proces analogan onome koji je gospodin general bio ljubazan da skicira maločas, ocenjujući moju skromnu siluetu - samo što je ovo ovde proces u suprotnom smeru. Ovaj čovek, u relativno kasnim godinama, što doprinosi još većem zaoštravanju pojava, upoznao je prva uživanja koja proizlaze iz osećanja da je proganjan. Kao što je poznato, to osećanje daje iluziju o vlastitoj nadmoći i dostojanstvu, tačno isto onako intenzivnu kao kad je posredi osećanje bogobojažljive lojalnosti, slaganje s vladajućim pogledima, iako je ona u svojoj specifičnosti dijametralno suprotna, i otuda neobično
atraktivna za egzemplare koji to osećanje još nisu upoznali. ŠEF POLICIJE: Ja se ne slažem. Ovaj čovek je gnusan primerak zločinca, to je jasno, ali ne vidim u čemu bi bio gori od raznih kojekakvih što... što bacaju bombe na generale! GENERAL: Opet ta bomba! (Smućenost, nakašljavanje, Šef policije frkće kroz brkove.) AĐUTANT: Uveravam vas, gospodine šefe, da je ovaj čovek sposoban da ne trepnuvši baci bombu na trojicu generala. ŠEF POLICIJE (oštro Naredniku, starim starešinskim tonom) Mirno! (Narednik instinktivno skoči i stane mirno.) Recite odmah, da li biste bacili bombu na samog gospodina generala? GENERAL: Govorite slobodno, ne ustručavajte se zbog mene. NAREDNIK: Što se toga tiče, ne, gospodine šefe. Svakako, mogu da imam raznih misli, ne poričem, o železnicama, o poljoprivredi i druge kojekakve, ali bombu na gospodina generala... ŠEF POLICIJE (trijumfalno): Eto vidite, gospodo!
ADUTANT (Naredniku, sugestivno): Zamislite da idete štraftom, izišli ste u šetnju u nedelju po podne, i baš imate pri ruci bombu. Uzeli ste je iz kuće tek onako, ni sami ne znate zašto. Unaokolo mnogo ljudi, lepe žene - i odjednom vidite generala. NAREDNIK: Pravog? ŠEF POLICIJE (oštro): Opominjem vas na red! AĐUTANT: Pa razume se! General srlja pravo na vas. Ni da mrdne u stranu, prosto se sam nameće. Odlikovanja mu blešte, čizme se sijaju. Vi osećate da ćete mu sad naplatiti za sve, da vam takav divan general drugi put neće naleteti. NAREDNIK: Ah, podlac! ŠEF POLICIJE: Poslednji put... AĐUTANT: No? No? (Tišina.) NAREDNIK (bori se u sebi. Najzad, s teškim uzdahom odricanja): Ne, ne mogu. (Olakšanje.) ŠEF POLICIJE: Ovo je valjda dovoljno, gospodine generale? GENERAL: Pravo da vam kažem, počinjem da se čudim zbog čega otežavate istragu?
ŠEF POLICIJE: Ja otežavam istragu? Ja? GENERAL: Tako mi se čini. Je li vam stalo da se ovom čoveku ništa ne dokaže? ŠEF POLICIJE: Ja protestujem!... GENERAL: Vi izrazito ometate gospodina ađutanta u konačnom raskrinkavanju zločinca, u razgolićavanju čitave njegove podlosti. Opominjem vas da se osećam obaveznim da o takvom držanju porazgovaram s Regentom, Stricem našeg Infanta (ustaju). ŠEF POLICIJE: A ja sa svoje strane želim da izjavim vašoj ekselenciji da kao šef policije posedujem odgovarajuća sredstva da pokažem vašoj ekselenciji da vam se ti istupi neće isplatiti. GENERAL: Vi mi pretite? ŠEF POLICIJE: Ne bih se usudio, gospodine generale. Ja samo konstatujem, ili bar perem ruke, i neću snositi odgovornost za dalji razvoj događaja. GENERAL: Ali vrlo dobro! Vraćajmo se na naše saslušanje. AĐUTANT: Mogu li zamoliti da se zatvorenik za časak izvede?
GENERAL: Naravno. Gospodine šefe... ŠEF POLICIJE (zvoni, ulazi policajac): Izvedite ga u hodnik. Dovedite ga kad opet zazvonim. Policajac izvodi Narednika. AĐUTANT: I dalje tvrdim da je optuženi u suštini kriv zbog bacanja bombe na gospodina generala. Teškoća je jedino u tome što kao primitivna jedinka on nema mnogo mašte. Ali imam jedan plan. GENERAL: Rado ćemo ga čuti. AĐUTANT: U stolu gospodina šefa nalazi se bomba koju sam nekad bacio na gospodina generala. Bomba je neispravna, za što je najbolji dokaz današnja prisutnost gospodina generala među nama. Predlažem da pozovemo optuženog i da mu damo tu bombu. Otvorićemo vrata, gospodin general će izići u hodnik, i tada garantujem da kad bude imao bombu u ruci i gospodina generala pred sobom u njemu će se do kraja probuditi slobodarski i anarhistički instinkti. Neće biti kadar da se odupre i - baciće bombu. Na taj način imaćemo zaslepljujuće jasan dokaz njegove krajnje zle volje i zločina - u uslovima najpribližnijim prirodnim. GENERAL: Ali to je ludost! Šta vi o tome mislite, gospodine šefe?
ŠEF POLICIJE: Mislim da je vaš ađutant, kao vanredan znalac problema i kao oficir koji mnogo obećava, i pored svoga kratkog staža - sasvim u pravu. Ne treba lakomisleno da odbijete ovaj eksperiment, gospodine generale, i da otežavate istragu. AĐUTANT: Ponavljam da je bomba neškodljiva. Zapaljač nema kontakta. Poslednji put bar nije imao. GENERAL: Vi mislite, dakle, gospodine poručniče... AĐUTANT: Obavljam svoju dužnost i predlažem najcelishodnije sredstvo raskrinkavanja antidržavne delatnosti. Radi dobra službe i u ime (ustaje, svi ustaju) Infanta i Njegovog Strica Regenta. (sedaju) GENERAL: Vi ste ipak veoma sposobni, mladi prijatelju. ŠEF POLICIJE: Ja takođe, kao vaš prijatelj, ne savetujem vam da zanemarite istragu. Reći ću vam u najvećem poverenju da ću u tajnim izveštajima koje šaljem neposredno (ustaju, zatim sedaju) Regentu, Stricu našeg Infanta, biti primoran da detaljno opišem vaše držanje i odnos prema službi, u ovom konkretnom slučaju stepen vaše spremnosti u otkrivanju neprijatelja našeg (ustaje, ustaju, sedaju) Infanta i Njegovog Strica Regenta.
GENERAL (priteran): Pokažite tu bombu. Da razmislim. (Šef vadi bombu iz stola, daje je Generalu, ovaj je vraća Šefu.) AĐUTANT: Da, to je baš ona bomba. GENERAL: Sigurno? AĐUTANT: Najsigurnije. ŠEF POLICIJE: Dakle, Odbijate?
gospodine
generale?
GENERAL: Šta vi mene sumnjičite? Obavite to s optuženim. (Šef zvoni, Policajac uvodi Narednika.) ŠEF POLICIJE: Možeš izići. (Policajac odlazi.) Bacićete bombu na gospodina generala. NAREDNIK: Onako, bez razloga? ŠEF POLICIJE: Gospodin general će stajati u hodniku, a vi ovde. GENERAL: A možda da odložimo to do sutra? ŠEF POLICIJE: Kako želite, gospodine generale. Uostalom, možemo o ovoj stvari da zatražimo mišljenje vlade? GENERAL: Ne, ne! To već ne ide. (Zatvara za sobom vrata. Šef namešta Narednika, pokazuje mu kako da
zamahne, kako da baci, daje mu bombu. Idiotizam situacije narasta.) AĐUTANT: Jedna reč, gospodine generale! GENERAL (otvarajući vrata): He? AĐUTANT: Ostavite otvorena vrata. Jer inače on ne može baciti na vas bombu. GENERAL: A, stvarno. (Ostavlja vrata otvorena.) AĐUTANT: Dajte mu još i moju masku. Mora da je takođe na stolu. Iluzija treba da bude potpuna. (Daju masku Naredniku.) ŠEF POLICIJE (odmiče se): Gotovo. Izvolite, gospodine poručniče, izvolite. AĐUTANT: Dobro, idete štraftom... lepe žene, a evo ovde gde je sad gospodin šef, sunce sija, a tamo (pokazuje na hodnik) - general. Odlikovanja mu blešte, čizme mu sijaju i vi mislite u sebi da ćete mu najzad platiti za sve. Pazite general! NAREDNIK (baca bombu. Gase se svetla, blesak, eksplozija, opet za trenutak mrak, i vraća se normalno svetlo. Šef policije i Ađutant gledaju se za trenutak ćutke).
ŠEF POLICIJE: Vi ste, izgleda, voleli generala. Kao starešina bio vam je dosta naklonjen. AĐUTANT: Sasvim suprotno nego u odnosu prema vama. To što je neko već godinama šef policije, još ništa ne znači. Penzija je takođe lepa stvar. ŠEF POLICIJE: Šta biste ipak rekli na to kada bih vas sad uhapsio? Morate priznati da je ova stvar s bombom u najmanju ruku nejasna. AĐUTANT: Priznajem najotvorenije. Do te mere nejasna da je vaš udeo u njoj u velikoj meri zamračen. U tom slučaju imali bismo zanimljiv primer obostranog hapšenja. ŠEF POLICIJE: Vidim da ćete daleko doterati, mada ne baš onoliko daleko koliko ste se nadali i ne na moje mesto, to jest, ne na dužnost šefa policije, nego u sasvim suprotnom pravcu. Hapsim vas. (Vadi sablju i hapsi Ađutanta.) AĐUTANT: Odlično! Bojim se ipak da ste samim tim stigli do vrha svojih mogućnosti. Osim toga, skrećem vam pažnju da će se svi vaši smešni pokušaji da mene optužite zbog eksplodiranja bombe automatski okrenuti protiv vas. ŠEF POLICIJE: A na kakav to način, mali moj?
AĐUTANT: Vrlo prosto, stari moj. Vi ćete mene optužiti za neprijateljstvo prema vladi i za atentat. Vas će upitati gde ste vi bili kad je taj poručnik potpisivao vernopodanički akt i izlazio iz zatvora. Kakav ste vi šef policije, ako neki tamo zatvorenik može da vam zamaže oči? Kakav ste vi čuvar bezbednosti, ako niste prozreli njegovu igru, nego ste ga pustili iz zatvora? Argumentujući da ste me pustili jer je moja skrušenost bila istinska, bićete u pravu, jer sam ja odista bio i jesam lojalan i iskren, i do ludila odan vladi. Ali samim tim pretvorićete u ništa svoje optužbe protiv mene zbog atentata i vi ćete se naći u smešnoj situaciji bednog intriganta. Ali da pređemo na stvar. Šta biste ipak rekli kada bih sada ja vas uhapsio? ŠEF POLICIJE: Nemojte misliti da je policija iznad hapšenja. Ne. Ovo hapšenje je iznad nas. Ono je, dakle, iznad svega. Ja sam policajac iz stare garde. Izvolite, dakle... Ako samo umete da obrazložite... AĐUTANT: Dakako da umem. Stvar stoji ovako: u elementarne dužnosti šefa policije spada zaštita generala od bombaških atentata. A vi, šta ste učinili? Sami ste tutnuli bombu u šake uhapšenom zavereniku, sami ste mu pokazali kako treba da je baci. To je ipak strašno. ŠEF POLICIJE: Jeste li poludeli? Pa to je sve bilo na vaš zahtev...
AĐUTANT: Koji ste vi poduprli tako podozrivo užurbano. ŠEF POLICIJE: Nekako čak pod vašim pritiskom, jer ste sami to hteli, sami ste želeli taj eksperiment sa bombom. AĐUTANT: Da, ali ja nisam šef policije. Ponavljam: šta je elementarna dužnost šefa policije? I dete će vam odgovoriti: zaštita generala od bombaških atentata. ŠEF POLICIJE: Ali ta bomba je bila tobože neispravna. Sami ste govorili. AĐUTANT: Ja u to ne ulazim. Vaša je dužnost bila da mi ne verujete. ŠEF POLICIJE: Ali sami ste me maločas uveravali da ste govorili istinu, da ste odani vladi. AĐUTANT: I jesam. Odan sam vladi. Ali vi, kao šef policije, dužni ste da znate da ono što je bitno - ne mora da ima specijalnog značaja, nego eventualno može da ima ili značenje sasvim suprotno, ili naprosto različito, u zavisnosti od izvesnih okolnosti. Vidite? I pored dugog staža ne umete da razmišljate drugačije, nego samo primitivno.
ŠEF POLICIJE (odstupajući): Dobro, dakle, hapsimo se uzajamno dok se situacija ne razjasni. (Ađutant vadi sablju i hapsi Šefa policije.) GENERAL (ulazi). ŠEF POLICIJE: Pa vi ste živi? GENERAL: Nisam tako glup. Sakrio sam se u klozetu. AĐUTANT: Skrećem pažnju da uzvik koji se maločas oteo gospodinu šefu policije deluje veoma otežavajuće po njega. Čuđenje izraženo rečenicom “pa vi ste živi”, svedoči da se gospodin šef policije nadao ili čak računao na nešto drugo. GENERAL: Uopšte sam prisiljen, gospodo, da vas obojicu uhapsim. Postoje dve eventualnosti. Ili je to bio slučaj, ili je neko od vas trojice odvrnuo upaljač. Pošto mi još ne umemo da hapsimo slučajeve, ostaje nam druga eventualnost. Zatvorenika ne računam, jer je on već uhapšen. Ostaje mi, dakle, da uhapsim vas dvojicu. ŠEF POLICIJE: Pravilno. Prošlost gospodina poručnika sigurno će sudu dati mnogo materijala za razmišljanje. AĐUTANT: Motivi gospodina šefa policije biće svojevrstan klasičan slučaj za islednike. Možda se
ovde radilo, takođe, da ne pokrećemo u ovom trenutku bitne teže optužbe, o kompromitovanju ađutanta gospodina generala. Sasvim razumljiva želja, koja proizlazi iz čisto ličnih pobuda, no koja nema ničeg zajedničkog sa služenjem našoj vladi. ŠEF POLICIJE: Sa žaljenjem moram izjaviti, gospodine generale, da vas hapsim baš u ime vlade. GENERAL: Mene? Zašto? ŠEF POLICIJE: Zbog lakomislenog izlaganja generalskog čina bombaškom atentatu. Osumnjičeni ste zbog simpatija prema prevratničkoj delatnosti. Sami ste probudili moju budnost u tom pogledu. Uostalom, biće to za vas olakšavajuća okolnost. AĐUTANT: Preostalo bi da se razreši pitanje da li policajac koji je već uhapsio lice s kojim se istovremeno nalazi u stanju uzajamnog hapšenja, što se odnosi na gospodina šefa i mene, može da uhapsi treće lice, od koga je već ranije bio uhapšen, zajedno s onim prvim licem s kojim ga vezuje prvo uzajamno hapšenje. ŠEF POLICIJE: Uhapšeni nema pravo glasa! AĐUTANT: To se odnosi i na vas, gospodine šefe.
GENERAL: Gospodo, izgleda da policija ima pune ruke posla! NAREDNIK (koji je dotle skromno stajao po strani, pušta snažan krik, dižući jednu ruku uvis. Buntovnik se u njemu ponovo probudio): Živela sloboda! Zavesa
