ГЕОРГ ВИЛХЕЛМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ УВОД У ИСТОРИЈУ ФИЛОЗОФИЈЕ - историја филозофије излаже нам низ племенитих духова, галерију хероја мисаоног ума који су, благодарећи снази тога ума, продрли у суштину ствари, природе и духа, - у суштину самога бога, и тако су успели да својим радом стекну највеће благо, благо умнога сазнања. - ове творевине мишљења, посматране са историјског становишта, јесу, како изгледа, ствар прошлости и леже с оне стране наше стварности. У ствари, пак, ми по ономе што јесмо у исто време историјски смо. - али ово предање није домостојитељка која само верно чува оно што је добила и одржава га и преноси на потомство у неизмењеном облику; - као што ток природе у бесконачној променљивости и живости својих облика и форми стално остаје код истих првобитних закона и нимало не напредује. Оно није неки непокретни кип од камена, већ је нешто живо што расте као нека моћна река која све више надолази што је даље продрла почев од свога извора. - садржину овог предања сачињава оно што је произвео духовни свет, и општи дух никад се не зауставља. - мисао која је суштински мисао јесте по себи и за себе, јесте вечна. Оно што је истинито садржи се само у мисли, истинито је не само данас и сутра, већ изван свих времена; а уколико се налази у времену истинито је увек и у свако доба. Па како је онда могуће да свет мисли има историју? У историји се излаже оно што је променљиво, што је ишчезло, што се изгубило у тами прошлости, оно чега више нема. Међутим, истинита, нужна мисао, - и ми само са таквим мислима имамо овде посла, - није подложна никаквој промени. - човек жели да има општи преглед о једном пределу који потом губи из вида када пође у његове поједине делове. У ствари, поједини делови имају своју изванредну вредност на основу свога односа према целини. Нигде није то случај тако као код филозофије и потом код њене историје. Јер на први поглед историја изгледа као неки низ случајних догађања који долазе један за другим. Свака чињеница стоји изолована за себе; њихова повезаност се показује само у погледу времена. - желим да кажем понеколико уводних речи једино о следећим питањима. Прво питање односи си се на дефиницију историје филозофије; треба одредити њено значење, њен појам и њену сврху. Из тога ће произаћи све што се тиче метода њеног обрађивања. - на другом месту мора се ближе одредити појам филозофије и на основу њега утврдити шта треба издвојити из бесконачног градива духовне образованости народа и из њених многобројних страна, па све то искључити из историје филозофије. - из појма самог предмета који је обухваћен претходним двема тачкама мора осим тога да се покаже пут који води трећем питању, наиме питању које се односи на општи преглед тока ове историје и на његову поделу на нужне периоде. Појам историје филозофије - прва мисао која нам у погледу историје филозофије може пасти на ум састоји се у томе да се можда у самом њеном предмету скрива нека унутрашња противречност. Јер филозофија има намеру да сазна оно што је непроменљиво, вечно, што је по себи и за себе. Њена сврха јесте истина. Међутим, историја приповеда о таквим стварима које су у једно време постојале, док су у друго доба ишчезле, при чему су биле потиснуте неком другом ствари. - одмах се јасно види да наведена противречност не би могла да се односи на ону спољашњу историју, већ само на унутрашњу историју, на историју саме садржине. - и друге науке имају, као религија, своју спољашњу историју, исто тако и филозофија; - она има историју свога постојања, ширења, процвата, пропадања и поновног оживљавања, историју својих учитеља, усавршитеља, такође својих противника, исто тако историју спољашњих односа, чешће према религији, каткад и према држави. - у историји филозофије не показује се нити непрекидно трајање неке једноставније садржине без додатака нити само ток неког мирног додавања нових блага уз већ стечено; напротив она, како изгледа, пружа само призор промена целине које се стално обнављају и чију заједничку везу не сачињава више чак ни прост циљ: штавише сам апстрактни предмет, умно сазнање, јесте оно што ишчезава, и зграда науке мора напослетку да дели са тим празним местом претензију филозофије и њено таштим постало име. - већ на први поглед изгледа наиме да се задатак историје састоји у томе да излаже случајне догађаје из живота разних времена, разних народа и појединаца, - случајне делом по њиховом временском реду делом по њиховој садржини. - према томе, ми одмах наилазимо на врло уобичајено схватање историје филозофије, наиме, да се њен задатак састоји у томе да опширно исприча о филозофским мнењима како су у времену поницала и како су се у њему представљала. - ако би историја филозофије само излагала неку галерију мнења – мада о богу, о суштини природних и духовних ствари, - она би представљала једну сасвим сувишну и досадну науку, па било да се наведу још толике корисности које би се могле извући из таквог кретања мисли и из такве учености.
- мнење је субјективна представа, произвољна мисао, уображење које може бити код мене овакво или онакво, а код другога може бити другачије, - једно мнење је моје, оно не представља неку у себи општу мисао која је нешто по себи и за себе. Филозофија, међутим, нема у себи никаквих мнења, - никаква филозофија мнења не постоји . Чим неко, - па чак и када је то неки историо-писац филозофије – говори о филозофским мнењима, одмах се види да је лишен основног филозофског образовања. Филозофија је објективна наука истине, наука њене нужности, појмовно сазнање, а не неко мнење, нити неко испредање мнења. - шире, право значење такве представе јесте, сем тога, да оно о чему стичемо сазнање јесу само мнења. Акценат је стављен на реч мнење. Оно што стоји насупрот мнењу јесте истина. Истина је оно пред чим мнење ишчезава. - када наиме бацимо поглед на такву разноврсност многих мнења, западамо у недоумицу за који од њих треба да се одлучимо. Тада видимо да су се у погледу многих материја које човека привлаче и чије нам сазнање филозофија жели да прибави бварали чак и највећи умови, јер су их други умови оповргли. - различитост филозофских система се сматра за врло озбиљан, прави разлог против оне озбиљности коју филозофи придају своме послу, - за оправдање тврђења да се филозофијом не треба бавити, и чак за необориву инстранцију о узалудности сваког покушаја учињеног у циљу да се задобије филозофско сазнање истине. Али, чак ако би се признало да филозофија може бити реална наука и да ће једна филозофија бити заиста истинита, онда се поставља питање: а која? По чему је можемо познати? Свака од њих уверава нас да је управо она истинита. - догађа се, дабоме да се појави нека нова филозофија. Та нова филозофија тврди да остале филозофије немају никакве вредности. Додуше, свака се филозофија јавља полажући право на то да су њоме раније филозофије не само оповргнуте већ да је њихов недостатак отклоњен и да је најзад пронађено оно што је право. - да постоје и да су постојале различите филозофије, то је свакако једна довољно утврђена чињеница. Међутим, истина је једна. - филозофије, ма како да се разликују, ипак имају ту заједничку особину што представљају филозофију. Према томе, ко би студирао неку филозофију или би је имао он би тиме ипак имао филозофију. Оно изговарање и резоновање које се чврсто држи искључиво чисте разлике, те услед гађења или из страха од посебности у којој је остварено нешто опште не желе да схвате или признају ту општост, - ја сам на другом месту упоредио са оним болесником коме је лекар препоручио да једе воћа и коме нуде трешња или шљива, али их он услед неког цепидлачења разума не узима наводећи као разлог то што ниједан од тих плодова није воће већ је један од њих трешња, други шљива. - малопре наведени став који гласи да је истина само једна још је апстрактан и формалан. У дубљем смислу он је полазиште, а циљ филозофије јесте: да ту истину сазна, али да је у исто време сазна као извор из којег једино произлази све остало. - ради овог сазнања морамо разматрати неколико апстрактних појмова који су као такви сасвим општи и сувопарни. То су ова два појма: појма развића и појам конкретности. - да бисмо схватили у чему се састоји развиће морамо разликовати два разна стања. Једно од тих стања познато је под именом дар, моћ, биће по себи. Друго пак стање јесте самостално биће, стварност. (оно што је код Аристотела потенција и ентелехија). - свако сазнање, учење, свака наука, чак свако делање није усмерено ни на шта друго до ли на то да се оно што је унутрашње, што је посеби, извуче из себе и да се опредмети. - ступати у егзистенцију значи променити се и при том остати једно исто. Оно што је по себи регулише ток. (размисли о бити и мислити једнакости). Биљка се не губи у чистој неизмерној промени. Тако је у клици биљке. На клици се не може ништа видети. Она има нагон да се развије, она не може издржати да постоји само по себи. Клица хоће да произведе саму себе, да се врати самој себи. Она излази и враћа се у себе. - иста је ствар и са духом. - када је реч о развићу може се поставити питање: шта се развија? Шта је апсолутна садржина? Развиће је формална делотворност, без садржине, - мисли се. Дело пак нема неке друге одредбе него делотворност. Биће по себи и самостално биће јесу моменти делотворности; дело јесте то да у себи садржи такве различите моменте. Али, дело је при томе суштински једно; и то једно јесте оно што је конкретно. Није конкретно само дело, већ и оно што је по себи, субјекат делотворности који почиње. Ток развића је такође садржина, сама идеја. Постоји једно и неко друго и обоје су једно; то је треће, - једно је у другоме код сама себе, не изван себе. - мада цвет има различите квалитете, као што су мирис, укус, облик, боја, итд. ипак је он један. - плод развића је један резултат кретања. Али уколико је он само резултат једнога ступња утолико је он тада као врхунац тога ступња у исто време полазиште једног другог ступња развића и његово прво. (овај принцип треба применити на разумевање историје филозофије, исто као и на принцип сазнавња) - филозофија пак за себе јесте сазнање овог развића, и као само појмовно мишљење она је то мисаоно развиће. Уколико је више то развиће напредовало утолико је филозофија савршенија.
- ја сада тврдим да је редослед система филозофије у историји исти као редслед у логичком извођењу појмовних одредаба идеје. Ја тврдим ово: када се основни појмови система сасвим очисте од онога што се односи на њихово спољашње уобличење, на њихову примену на посебности и томе слично, онда се добијају различити ступњеви одредбе саме идеје у њихоме логичкоме поступку. - проучавање историје филозофије јесте проучавање саме филозофије, што уосталом друкчије и не може бити. - целина филозофије представља један у себи нужан, доследан развој; он је у себи рационалан, детерминиран својом идејом. Са уласком у филозофију случајност мора да се напусти. - свака филозофија је била нужна и да је још таква, ниједна дакле није пропала већ су се све у филозофији одржале афирмативно као моменти једне целине. - сваки је принцип извесно време владао; када је потом у тој форми изведена целина схватања света, - то се зове један филозофски ситем. - иако је историја, у њој немамо посла са нечим ишчезлим. Садржине те историје чине научни производи ума; они пак нису нешто пролазно. шније и најапстрактније; идеја је код њих најмање одређена, оне се држе само у општости а, нису испуњене. - идеја у најновијој филозофији јесте најразвијенија, најбогатија и најдубља. - не смемо кривити друге филозофије, јер оне једноставно нису имале сазнање. - као што у логичком систему мишљења, свако његово уобличење има своје место на коме једино важи, па благодарећи даљем напредовању развића спада на ступањ једног подређеног момента; тако и свака филозофија представља у целини један такав нарочити ступањ развића и поседује своје одређено место на коме има своју праву вредност и свој значај. - нека ранија филозофија није у стању да задовољи дух у коме живи један дубље одређени појам. Однос филозофије према осталим областима - обично се каже да треба размотрити политичке прилике, религију, итд., зато што су оне имале велики утицај на филозофију свога времена и што филозофија исто тако врши утицај на њих. Али, ако се задовољимо таквим категоријама као што је ''велики утицај'': онда се између њих успоставља извесна спољашња повезаност и полази се са становишта да су оне свака за себе самосталне. - пре свега треба приметити да је потребан известан ступањ духовне образованости једнога народа да би се уопште филозофирало. - ма како да је филозофија као мишљење, поимање духа једнога времена априорна: ипак је она у суштини такође резултат; мисао резултира, произведена је, она се састоји у живости, делотворности самопроизвођења. - филозофија се јавља у једно доба у коме се дух једног народа радом ослободио равнодушне тупавости првог природног живота, исто онако као и становишта страсног интересовања, тако да би се истрошила та његова усмереност на оно што је појединачно; док превазилази свој природни облик, од прелази од своје реалне моралности, снаге живота на размишљање, поимање. - дух бежи у просторе мисли, и насупрот стварноме свету он себи изграђује једно царство мисли. - филозофија почиње са пропадањем једног реалног света. - филозофија је потпуно идентична са својим временом. Отуда она не стоји изван свога времена, она представља знање о супстанцијалности свога времена. Исто тако ниједан индивидуум као син свога времена не стоји изнад тога свога времена; нико уистинu не може да изађе из свога времена, као што не може да изађе из своје коже. Па ипак, са друге стране, филозофија стоји у погледу форме изнад свога времена, јер као мишљење о ономе што представља супста-нцијални дух њеног времена она га чини својим предметом. - у ближем сродству са историјом филозофије стоји историја осталих наука и образованости, а нарочито историја уметности и религије, и то делом по своме елементу делом по својим предметима. - што се тиче посебних наука, сазнање и мишљење јесу заиста њихов елемент као и елеменат филозофије. Али њихови предмети су пре свега коначни предмети и појаве. Нека збирка знања о тој садржини искључена је сама собом из филозофије: филозофије се не тичу ни та садржина нити таква форма. - у почетно доба образованости ми чешће наилазимо на мешавину од филозофије и опште образованости. - као што је ова прва област била уопште сродна са филозофијом на основу формалног, самосталног сазнања, тако је религија додуше садржином у супротности према овом првом методу и тој првој области, али управо у погледу садржине она је сродна са филозофијом. Њен предмет није нешто земаљско, световно, већ оно што је бесконачно. Са уметношћу и пре свега са религијом филозофији је заједничко то што њену садржину сачињавају сасвим општи предмети. - филозофија стоји са религијом на истоме месту, има исти предмет; општи, по себи и за себе постојећи ум; дух полаже право на то да тај предмет себи присвоји, као што се то дешава у религији у молитви и култу. Али форма у којој се она садржина постоји у религији разликује се од форме у којој је она дата у филозофији; и због тога је
историја филозофије нужно различита од историје религије. Молитва је само: мислити на тај предмет; филозофија жели да то измирење извши путем мисаоног сазнања, јер дух жели да његову суштину прими у себе. Филозофија се односи према своме предмету у форми мисаоне свести; религија не на тај начин. - од двеју области, сродних са филозофијом, једна је, да би се могла уврстити у филозофију, имала за нас овај недостатак: што је, утонувши као самостално гледање и мишљење у коначни материјал, имала као чежња за сазнањем коначнога заједничко са филозофијом не садржину већ само формалан, субје-ктивни моменат; - друга област, религија: што је са филозофијом имала само заједничку садржину, тај објективни моменат, док самостално мишљење није њен битни моменат, већ јој је предмет дат у сликовитој форми или историјски. Филозофија захтева јединство, прожетост оба момента. - нешто треће изгледа да уједињује оба та момента; то је популарна филозофија. Она има посла са општим предметима, филозофира о богу и свету; и тада је мишљење такође запослено да сазна такве предмете. Али и ту филозофију морамо оставити на страну. Цицеронови списи могу се уврстити у њу; то је једно филозофирање које има своје место, у њему се казују изврсне ствари. - та филозофија има један недостатак. Оно највише на шта се човек позива састоји се у томе што је њега у људе усадила природа. Извор су срце, нагони, склоности, наше природно биће, моје осећање за оно што је право, о богу. Садржина је у облику који је само неки природан лик. У осећању ја имам све, али се у митологији такође налази сва садржина; али ни у осећању ни у митологији она се не налази на истинит начин. Закони, религијска учења јесу оно у чему та садржина постаје свесна на одређенији начин; у осећању је самовоља субјективнога још помешана са садржином. - после онога што је речено општи одговор гласи: филозофија почиње онде где се опште схвата као свеобухватно биће или где се биће схвата на неки општи начин, где се појављује мишљење о мишљењу. Па где се то договдило? Где је то почело? То је историјска страна питања. Мишљење мора да се осамостали, да у својој слободи доспе до егзистенције, да се ослободи онога што је природно и да изађе из утонулости у опажање. Мишљење мора као слободно да иде у себе; тиме је постављен свест о слободи. - један народ који има ону свест о слободи заснива свој живот на томе принципу. Законодавство, целокупно стање народа, има свој основ једино у појму који дух себи ствара о себи, у категоријама које он има. - та слобода почиње само онде где самосталан појединац као појединац зна за себе као нешто опште, за нешто суштинско, где као појединац има бесконачну вредност: или онде где је субјекат задобио свест о личности, дакле где он полаже право на то да има вредност сам за себе. - дух се, додуше, рађа на Истоку, али однос је још увек такав да субјекат не постоји као личност већ се појављује у објективној супстанцијалности као негативан и пропадајући. Најузвишеније до чега индивидуалитет може доспети, вечно блаженство, замишља се као нека утонулост у супстанцију, као неко губљење свести и дакле као ишчезавање разлике између супстанције и индивидуалитета, те дакле као уништење. Према томе, настаје неко недуховно стање, уколико најузвишенији моменат тога стања јесте несвесност. - не постоји свест нити морал; постоји само природан поредак који омогућује да са оним што је најгоре постоји такође најузвишенија племенитост. - из тога излази да ту не може бити никаквог филозофског сазнања. За то је потребно знање о супстанцији, о општем које је предметно, - које, уколико га ја замишљам и развијам, остаје предметно за себе; тако да у супстанцијалноме ја у исто време имам своју одредбу, у њему сам афирмативно одржан, - тако да то нису само моје субјективне одредбе, мисли, већ да су то, као што су моје мисли, исто тако мисли о ономе што је објективно, супстанцијалне мисли. - права филозофија почиње на Западу. Тек на Западу рађа се ова слобода самосвести, природна свест тоне у себе и са тим дух силази у себе. - ми видимо да се у Грчкој развија реална слобода, али уједно још у одређеној форми, скопчана са једним ограничењем, пошто су још постојали робови и државе су биле условљене ропством. Подела, извор и метод - ми, дакле, уопште узев имамо две филозофије: грчку и германску. Што се тиче германске филозофије, морамо разликовати два доба: време када се филозофија формално појавила као филозофија и период образовања и припремања за савремено доба. Германску филозофију можемо почети тек онде где се она појављује у нарочитој форми као филозофија. Између првог периода и новијег доба пада, као средњи период, оно превирање једне нове филозофије које се, с једне стране, одржава у супстанцијалној суштини, не доспевајући до форме; с друге стране, изображава мисао као чисту форму неке претпостављене истине док та мисао не упозна поново себе као слободан основ и извор истине. ХЕРБЕРТ МАРКУЗЕ – ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ДУХА
- Хегелова филозофија показује пет различитих ступњева у своме развитку: - 1) раздобље од 1790. до 1800. године означава покушај да се за филозофију формулира религиозан темељ, као што то долази до изражаја у сабраним списима тога раздобља. - 2) у годинама 1800-1801. Хегел је формулисао своје филозофско становиште и интересе путем критичког расправљања о савременим филозофским системима, нарочито Кантовом, Фихтеовом и Шелинговом. Хегелова главна дела тога раздобља јесу: ''Разлика између Фихтеовог и Шелинговог система филозофије'', ''Веровање и знање'' и други чланци у ''Критичком филозофском часопису''. - 3) године 1801. до 1806. дале су јенски систем, најранији облик Хегеловог потпуног система. - 4) година 1807, објављивање ''Феноменологије духа''. - 5) раздобље коначног система, који је већ 1808/11. скициран у ''Пропеде-утици'', али није био завршен до 1817. овом раздобљу прирпадају дела која сачињавају главнину Хегелових списа: ''Наука логике'', ''Енциклопедија филозофијских знаности'', ''Филозофија права'' и разна берлинска предавања. Критички период - године 1801. Хегел је почео своју свучилишну каријеру у Јени, која је тада била филозофски центар Немачке. Фихте је тамо научавао до 1799. године, а Шелинг је био именован професором године 1798. Kантова друштвена и правна филозофија, његова ''Метафизика морала'' била је објављена године 1799, а његово револуционирање филозофије у његове три критике још увек је вршило свеж утицај на интелектуални живот. Зато су, сасвим природно, Хегелови први филозофски чланци били усредсређени на доктрине Канта, Фихтеа и Шелинга, и он је своје проблеме формулисао на начин филозофскога расправљања нема-чких идеалиста. - упоредо са својим радом на политичким проблемима, Хегел је писао први нацрт оног дела свог система који је познат као Филозофија духа. Тај нацрт, такозвани систем етичности, један је од најтежих у немачкој филозофији. - систем етичности, као и сви други нацрти Филозофије духа, бави се развитком културе, а под тим се подразумева тоталитет човекових свесних, сврсисходних делатности у друштву. Култура је царство духа. - развитак културе показује одређене ступњеве који означавају различите нивое односа између човека и његовог света, тј. разне начине поимања света, овладавања светом и прилагођавања света људским потребама и могућностима. Сам процес замишљен је као онтолошки и као историјски; он је актуално историјски развитак, а и напредовање према вишим и истинитијим начинима бића. Међутим, у поступном изграђивању Хегелове филозофије, онтолошки процес задобива све већу и већу превласт над историјским, и у великој је мери одвојен од својих изворних историјских корена. - општа слика друштва је таква да је ''систем потреба'' у њој систем ''систем међусобне физичке зависности''. Појединчев рад не гарантује му да ће његове потребе бити задовољене. ''Сила туђа појединцу, према којој он остаје немоћан'' одређује хоће ли се његове потребе задовољити или не. Вредност производа је независна од појединца и подвргава се сталној промени. - друштво мора савладати своју несвесну и слепу судбину. Међутим, таква победа остаје непотпуна докле год влада општа анархија интереса. Претерано богатство иде руку под руку са претераним сиромаштвом, а чисто квантитативан рад човека гура ''у стање крајњег варварства'', нарочито онај део становништва који је подвргнут механичком раду у творницама. - идући ступањ власти, приказан као систем правде, доводи постојеће антагонизме у равнотежу, али само кроз владајуће својинске односе. - тражење истинске заједнице завршава се, тако, у друштву којим управљају највећа дисциплина и војна спремност. Истинско јединство између појединачног и заједничког интереса, које је Хегел тражио да буде једини циљ државе, довео је до ауторитарне државе, која треба да потисне све веће антагонизме индивидуалитичког друштва. Хегелово расправљање о разним супњевима владавине конкретан је опис развоја од либерализма до ауторитарног политичког система. Овај опис садржи иманентну критику либералистичког друштва, пошто је срж Хегелове анализе да либералистичко друштво нужмо рађа ауторитарну државу. Јенски систем - јенски систем, како га зову, први је Хегелов потпуни систем и састоји се од логике, метафизике, филозофије природе и филозофије духа. Хегел га је формулисао у својим предавањима на свеучилишту у Јени од 1802. до 1806. године. ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ДУХА - Хегел је писао ''Феноменологију духа'' 1806. године у Јени, док су се наполеонске армије приближавале томе граду. Завршио је дело када је јенска битка запечатила судбину Прусије и устоличила наследника француске револуције на
слабашним остацима старог немачког Рајха. Осећај да је управо почела нова епоха у светској историји прожима Хегелову књигу. Он обележава његов први филозофски суд о историји и повлачи своје коначне закључке из француске револуције, која сада постаје тачка преокрета, како историјског тако и филозофског пута ка истини. - Хегел је видео да резултат француске револуције није остварење слободе, него успостављање новог деспотизма. - можемо претпоставити да је искуство са сломом либералних идеја у историји његовог властитог времена навело Хегела да потражи скровиште у чистом духу, и да му је, ради добра филозофије, помирење са владајућим поретком било милије од ужасних непредвидивости новог преврата. - Хегел је замислио ''Феноменологију духа'' као увод у свој филозофски систем. У току рада на том делу, он је, међутим, променио свој првобитни план. Знајући да у скорој будућности неће моћи објавити остатак свог система, велике је делове из њега реализовао у свом уводу. - с обзиром да је то, у ствари, увод, дело намерава повести људски разум од царства дневног искуства до царства стварне филозофске спознаје, до апсолу-тне истине. - свет у стварности није онакав какав изгледа, него онакав каквим га филозофија схвата. Хегел почиње са искуством обичне свести у свакодневном животу, а завршава са апсолутним умом. Тако Хегелова ''Феноменологија духа'' представља иманентну историју људског искуства. - оно ''Ми'', које се тако често јавља, не означава свакодневне људе, него филозофе. Предговор - предговор ''Феноменологији'' је један од највећих филозофских потхвата свих времена који представља не мање него покушај да се филозофија поновно успостави као највиши облик људског знања, као наука. - Хегел почиње са критичком анализом филозофских струја с краја осамнаестог века, а затим развија свој појам филозофије и филозофске истине. Спознаја има свој извор у представи да се бит и егзистенција разликују у разним сазнајним процесима. Предмети које спознаја добија непосредним искуством се не задовољавају јер су случајни и непотпуни, и она тражи истину у појму предмета, уверена да исправни појам није пуки субјективни интелектуални облик, већ бит ствари. Ово је, међутим, тек први корак спознаје. Њен је знатнији напор у томе покаже и изложи однос између бити и егзистенције, између истине која је сачувана у појму и правог стања у којему ствари постоје. - разне науке се међусобно разликују по начину на који се предмети којима се оне баве односе према својој истини. Ово збуњује ако се нема у виду да за Хегела истина значи и облик егзистенције, као и облик спознаје, те да је, према томе, однос између једног бића и његове истине објективан однос самих ствари. Хегел илустрира та схватања супротстављајући једну другој математичку и филозофску спознају. - за разлику од предмета математике, који се односи према својој истини као нечему спољашњем, филозофија има унутрашњи однос. На пример, начело да природа човека тражи слободу и да је слобода један облик ума није истина коју је човеку наметнула нека произвољна филозофска теорија, већ се може доказати да је оно инхерентни циљ човеков, сама његова стварност. Доказ за то не пружа се спољњим процесом спознаје, већ човековом историјом. - филозофска спознаја тежи само битностима које имају конститутиван значај за судбину човека и света. Једини циљ филозофије је свет у свом истинском облику, свет као ум. Ум, пак, долази, до изражаја само развитком човечанства. Филозофска истина је, зато, сасвим одређено заокупљена човековом егзисте-нцијом; ова је њен најунутрашњији подстицај и циљ. Ово је, у крајњој анализи, значење исказа да је истина иманентна у предмету филозофије. - однос између истине и егзистенције је особина филозофске методе. Матема-тичка истина може бити заустављена у једном ставу; став је истинит, а њему противречан став је лажан. У филозофији, истина је стварни процес који се не може исказати једним ставом. - дијалектичка метода настоји да следи овај процес, кретање. Неки је филозо-фски систем истинит само ако укључује и негативно и позитивно стање, и ако репродуцира процес постојања лажним и враћања истини. Као систем те врсте дијалектика је истинита метода филозофије. Она показује да предмет којим се бави постоји у стању ''негативности'', коју он сам, преко притисака властитог постојања, одбацује у процесу поновног задобивања своје истине. - ако, дакле, у филозофији ниједан став није истинит изван целине, у којем је смислу истинит читав систем? Дијалектички систем мења устројство и значење става и чини га нечим што је сасвим другачије од става у традиционалној логици. - спекулативни суд нема чврстог и пасивног субјекта. Његов субјект је активан и развија се у своје предикате. Предикати су разни облици егзистенције субјекта. Или, другачије речено, догађа се да субјект пропада и да се претвара у предикат. Спекулативни суд тако дрма чврсту основу традиционалног става до његовог темеља, и једини предмет је само то кретање субјекта. - традиционална логика и традиционални појам истине потресени су у својим темељима не филозофским ''нека буде'' него увидом у динамику стварности. Спекулативни суд има за свој садржај објективни процес стварности у његовом битном скраћеном облику, а не у његовој појавности. У овом сасвим основном смислу, Хегелова промена од традиционалне ка материјалној логици означила је први корак у правцу сједињавања теорије и праксе.
- у Немачкој, идеалистичка филозофија заступала је право теорије да води праксу. Идеалистичка филозофија је, наиме, представљала најнапреднији облик свести који је тада постојао, а идеја о свету који је прожет слободом и умом није имала сигурнијег склоништа од оног који је нудила ова удаљена културна сфера. Свест ЧУЛНА ИЗВЕСНОСТ - спознаја почиње када филозофија разори искуство свако-дневног живота. Анализа искуства је исходиште тражења истине. Предмет искуства је дат најпре путем чула и узима облик чулног искуства или чулне извесности. За ову врсту искуства карактеристична је чињеница да се њен субјект, као и њен предмет, јављају као појединачно ''ово'', овде и сада. Видим ову кућу, овде, на овом одређеном месту и у овом одређеном тренутку. Кућа се сматра стварном и чини се да постоји по себи. ''Ја'' које је види чини се небитним, може једнако бити и не бити, и спознаје предмет једино зато што предмет постоји. - ако мало анализирамо, видимо да оно што се у овом искуству спознаје, оно што чулна извесност задржава као нешто непроменљиво своје усред тока утисака, није предмет, кућа, него овде и сада. Ако окренем главу, куће нестаје и појављује се неки други предмет који ће, окренем ли опет главу, нестати. Да би задржао и одредио актуални садржај чулне извесности, морам се обратити на овде и сада, као на једине елементе који остају стални у непрестаном мењању објективних података. Шта су овде и сада? Овде је кућа, али, исто тако, и није кућа, већ дрво, улица, човек, итд. Сада је дан, али, нешто касније, сада је ноћ, затим јутро итд. Сада остаје идентично кроз промене дана, ноћи или јутра. Штавише, оно је сада управо зато што оно није ни дан, ни ноћ, ни било који тренутак времена. Другим речима, сада постоји као нешто негативно, његово биће је једно небиће. То исто важи и за овде. - сада и овде су нешто опште. - анализа чулне извесности овако демонстрира стварност општости и, у исто време, развија филозофски појам општости. Стварност општости доказана је самим садржајем чињеница које се могу посматрати; она постоји у њиховом процесу и може се захватити само у појединостима и преко њих. - ово је први резултат који добијамо филозофском анализом чулне извесности: није посебни, појединачни предмет, него је општи истина чулне извесности, истинити садржај чулног искуства. Резултат подразумева нешто што још више зачуђује. Чулно искуство сматра како је само по себи очито да је предмет оно битно, стварно, док је субјект небитан, а његова спознаја зависна од предмета. Сада се открива да је истински однос управо обратан од онога што се најпре чинило. Показало се да је општост истински садржај искуства. - предмет не постоји по себи, он постоји зато што га ја спознајем. Извесност чулног искуства темељи се тако на субјекту; она је, како каже Хегел, прогнана из предмета и утерана натраг у ја. - даља анализа чулног искуства открива да ја пролази кроз исти процес као предмет, и да показује да је нешто опште. На почетку, појединачно ја, моје ја, чини се једином чврстом тачком у протицању чулних података. Нестанак посебних сада и овде, које замишљамо, спречен је чињеницом да их се ја држим. Тврдим да је дан и да видим кућу. Бележим ту истину, а неко други, ко то касније чита, може тврдити да је ноћ и да он види дрво. ''обе истине имају исту аутентичност'' и обе постају нетачне с променом времена и места. Истина се зато не може придати неком посебном појединачном ја. Ако кажем: ја видим кућу овде и сада, подразумевам да би свако могао заузети моје место субјекта овог опажања. Претпостављам ја као општост, чије виђење није виђење овог дрвета или ове куће, већ напросто виђење. Баш као што су овде и сада општи према својим појединачним садржајима, тако је ја опште према свим поједина-чним ја. - идеја о једном општем ја је ужасна здравом разуму, иако се свакодневни језик њоме служи. - чулно искуство тако открива да истина није ни код његовог посебног предмета ни код појединачног ја. Истина је резултат двоструког процеса негације, наиме: 1. негације по себи постојања предмета и 2. негације појединачног ја тиме што се истина помиче према општем ја. Објективност је тако двапут посредована или констриусана свешћу, и одсада остаје везана за свест. Развитак објективног света се потпуно преплиће са развитком свести. - дијалектички процес унутар чулне извесности није ништа друго него сама историја његовог процеса – његовог искуства; и само чулно искуство није друго, него, напросто, та историја. Само искуство прелази у виши начин спознаје, који тежи општем. Чулна извесност претвара се у опажање. ОПАЖАЊЕ - опажање се разликује од чулног искуства чињеницом да је његово начело општост. Предмети опажања су ствари, а ствари остају идентичне у променама овде и сада. На пример, ову ствар коју овде опажам и познајем зове се со. Не мислим ту само на одређено овде и сада, у којима је она присутна за мене, него на једно нарочито јединство у разноликости њених својстава. Мислим на стварство ствари. Сол је бела, коцкаста по облику итд. Ова својства по себи су општа, заједничка многим стварима. Сама ствар чини ми се да није ништа друго него једноставна заједничност таквих својстава, њихов општи медиј (такође). Али она је више него таква једноставна заједничност. Њена својства нису случајна и међусобно заменљива, већ пре искључују и негирају друга својства (уколико). Ако је сол бела и слана, она не може бити црна и слатка. Искључење није произвољна ствар дефиниције,
напротив, дефиниција зависи од чињеница што их пружа сама ствар. Со је оно што искључује и пориче извесна својства која противрече њеном бивању сољу. Ствар, дакле, није јединство равнодушно ономе што јест, него искључујуће, одбијајуће јединство. - опажање, попут чулног искуства, узима најпре истину од предмета. Али, такође, попут чулног искуства, оно открива да сам субјект сачињава објекти-вност ствари. Јер када опажање покушава одредити шта је ствар заиста, оно упада у низ противречности. Ствар је јединство, а у исто време, мноштво. - ствар је у себи и јединство и разлика, јединство у разлици. Хегелова даља анализа овога односа води до нове одређене општости. Стварна општост садржи разноликост и, у исто време, одржава се као искључујуће и одбијајуће јединство у свим посебним околностима. На тај начин, анализа опажања премашује тачку до које је дошло у анализи чулног искуства. Општост, која је сада означена као истински садржај спознаје, има другачији карактер. Однос према другим стварима не само што одређује него и сачињава јединство ствари, а њезино се стварство састоји од самог тог односа. Сол је нпр., оно што јест само у односу на наш укус, на храну којој се додаје, на шећер итд. Та ствар, сол, свакако је више него пука заједничност таквих односа, она је јединство у себи и за себе, али ово јединство постоји само у овим односима и није ништа изван њих. Ствар постаје она сама преко своје супротности према другим стварима, она је, како Хегел каже, јединство себе са својом супротношћу, или бића-за-себе са бићемза-друго. Другим речима, саму супстанцију ствари треба разабрати из њених самоуспостављених односа према другим стварима. Опажање, међутим, нема моћи да то постигне; то је дело разума. РАЗУМ - анализа опажања произвела је јединство у разлици или неусловљену општост као истински облик предмета спознаје, неусловљену зато што се јединство ствари потврђује упркос свим ограничавајућим условима и преко њих. Када је опажање покушало да захвати стварни садржај свог предмета, ствар се показала јединством које само себе успоставља у разноликости односа према другим стварима. Хегел сада уводи појам силе да би објаснио како се у том процесу ствар одржава као јединство које само себе одређује. Супстанција ствари, каже он, може се разумети само као сила. - ако узмемо да је супстанција ствари сила, ми заиста растављамо силу на две димензије. Ми трансцендирамо опажајна својства ствари и дохватамо нешто што је иза њих, што називамо оним стварним. Јер, сила није неко биће у опажајном свету; она није ствар, или каквоћа на коју можемо указати, као што су бело или коцкасто. Можемо само заменити њен учинак или изражај, и за нас се њено постојање састоји у том њеном изражавању себе. Сила није ништа независно од свог учинка; њено биће се у потпуности састоји у том настајању и нестајању. Ако се супстанција ствари узме као сила, њен начин постојања открива се као појава. Јер, биће које постоји само као нестајуће, које по себи управо не-бивствујуће, називамо....привидом. Израз појава или привид има за Хегела двоструко значење. Он, прво, значи да ствар постоји на такав начин да је њена егзистенција различита од њене бити: друго, он значи да оно што се појављује није пуки привид, већ је израз једне суштине која егзистира само као појавност. Другим речима, појава није небиће, него појава суштине. - откриће да је сила супстанција ствари даје процесу спознаје увид у царство суштине. Свет чулног искуства и опажања је царство појаве. Царство суштине је натчулни свет изнад овог променљивог и пролазног царства појаве. Хегел зове овај рани став о суштини првим и зато несавршеним очитовањем ума – несавршеним зато што свест још увек налази своју истину ''у облику предмета'', тј. као нешто супротстављено субјекту. Царство суштина се јавља као унутрашњи свет ствари. Оно остаје за свест једно голо и једноставно ''с оне стране'', јер свест још не налази себе у њему. - али, истина не може вечито остати изван досега субјекта, ако човек хоће да побегне из неистинитог постојања у неистинитом свету. Анализа која следи посвећује се зато задаћи да покаже да се иза ствари налази сам субјект, који сачињава саму њихову суштину. Хегелово инсистирање на томе да иза појаве ствари треба препознати субјект је израз основне тежње идеализма да човек претвори отуђени свет у властити свет. ''Феноменологија духа'', у складу с тим, спаја сферу спознајне теорије са светом историје, прелазећи с открића субјекта на задатак савладавања стварности помоћу праксе која је свесна себе. Појам силе води до прелаза од свести на самосвест. - ако је суштина ствари схваћена као сила, стабилност објективног света раствара се у игри покрета. Појам, међутим, значи више но пука игра. Сила има одређену моћ над својим учинцима и остаје она сама међу својим различитим очитовањима. Другим речима, она поступа према једном унутрашњем закону, тако да је, како Хегел каже, истина силе као закон силе. Царство суштина није, као што је најпре изгледало, слепа игра сила, већ подручје сталних закона, који одређују облик објективног света. Док многобројност тих облика најпре, на изглед, захтева одговарајуће мноштво закона, даља анализа открива да је разноликост само непотпун вид истине, а спознаја, у намери да сједини разне законе у један виши, једини закон, успева, у овој радној фази, разабрати општи облик закона. Спознаја открива да ствари постоје под законом ако су скупиле и сачувале све моменте појаве у својој унутрашњој суштини и ако су способне да сачувају свој битни идентитет у својим односима према свима стварима.
Тај идентитет супстанције треба схватити као специфично дело једног субјекта, које је, у суштини, сталан процес сједињавања супротности. Самосвест - ранија анализа је открила да је суштина ствари сила, а суштина силе закон. Сила подложна закону је оно што карактеризира самосвесни субјект. Суштина објективног света, на тај начин, указује на постојање самосвесног субјекта. Разум не налази ништа до самога себе када иза појаве тражи суштину. ''Очито је да иза такозване завесе која треба да сакрије унутрашњи свет, нема ничега што би се могло видети, осим ако ми сами не одемо иза ње, колико зато да бисмо на тај начин видели, толико и зато да тамо буде нешто што се може видети''. Истина разума је самосвест. - здрави разум и традиционално научно мишљење узимају свет као укупност ствари, које, више или мање, постоје по себи, и траже истину у предметима за које се узима да су независни од спознајућег субјекта. Ово је више него спознајно-теоретски став: овај став је једнако проширен на људску праксу, он их наводи да прихвате осећај да су сигурни само када спознају објективне чињенице и кад њима рукују. Што је нека идеја даља од импулса, интереса и потреба живог субјекта, то постаје истинитијом. А, према Хегелу, ово је крајња клевета истине јер у коначној анализи нема истине која се битно не тиче живог субјекта и која није субјективна истина. Свет је отуђен и неистинит свет докле год човек не уништи његову мртву објективност и не препозна себе и свој властити живот иза учвршћених облика ствари и закона. Када коначно стекне ову самосвест, он је не само на путу до истине о самом себи него и до истине о свом свету. А за препознавањем иде и деловање. Он ће покушати да ову истину претвори и да учини свет оним што он битно јест, наиме испуњењем човекове самосвести. - позитивизам, филозофија здравог разума, позива се на извесност чињеница, али, као што Хегел показује, у једном свету у којем чињенице уопште не представљају оно што стварно може и треба да буде, позитивизам се своди на напуштање стварних могућности човечанства ради једног неистинитог и туђег света. Позитивистички напад на опште појаве образложен тиме што се ови не дају свести на чињенице које се могу посматрати, искључује из подручја спознаје све што још не може бити чињеница. Показујући да чулно искуство и опажање, на које се позива позитивизам, у себи подразумевају и означавају посебно опажену чињеницу, а не нешто опште, Хегел коначно и иманентно побија позитивизам. - говорећи о самосвести, Хегел наставља анализу започету у јенској ''Филозофији духа'', анализу односа између појединаца и њиховог света. Човек је научио да његова властита самосвест лежи иза појаве ствари. Он се сада лаћа тога да оствари ово искуство, да докаже да је он сам господар свога света. Тако самосвест налази себе у стању пожуде: човеку коме је пробуђена самосвест жели предмете око себе, присваја их и употребљава. Али, у том процесу он почиње осећати да предмети нису истински циљ његове жеље, него да се његове потребе могу испунити само путем саобраћаја са другим појединцима. Хегел каже да самосвест долази до свог задовољења само у другој самосвести. - појединац може постати оно што јест само преко другог појединца; сама његова егзистенција састоји се у његовом бивању-за-другог. Тај однос, међутим, нипошто није однос складне сарадње између подједнако слободних појединаца, који идући за својим властитим напретком потпомажу заједнички интерес. То је пре борба на живот и смрт између, у суштини, неједнаких појединаца, од којих је један господар, а други слуга. Водити битку је једини начин да човек дође до самосвести, тј. до спознаје својих могућности и слободе њиховог остварења. Истина самосвести није ја него ми, ''ја које је ми и ми које је ја''. - Хегелова анализа почиње са искуством да је свет у коме се самосвест мора афирмисати расцепљен на два сукобљена подручја: једно, у којему је човек тако везан за свој рад да овај одређује читаво његово постојање, друго, у коме човек присваја и поседује рад другог човека и задобија власт самом чињеницом овог присвајања и поседовања. Хегел означује потоњег господаром, а првога кметом. Кмет није људско биће које случајно ради, него је у суштини радник; његов рад је његово биће. Он ради на предметима који не припадају њему, него другоме. Он своје постојање не може одвојити од тих предмета, они чине ланац којега се не може ослободити. Он је потпуно препуштен милости онога који поседује те предмете. Треба приметити да зависност човека о човеку није нити лична околност нити се темељи на личним и природним условима, него је посредована стварима. Другим речима, она је резултат човековог односа према производима рада. Рад тако везује радника уз предмете да његова свест не постоји, него само у облику и лику стварства. Он постаје ствар чије се постојање састоји само у томе да се употребљава. Биће радника је биће-за другога. - рад је, међутим, у исто време средство које преображава тај однос. Делатност радника не нестаје када нестају производи његовог рада, него је у њима сачувана. Ствари које рад обликује и моделира испуњавају друштвени свет човеков и тамо делују као предмети рада. Радник учи да његов рад одржава овај свет; он себе види и препознаје у стварима око себе. Његова је свест сада испољена у његовом раду и ''прешла је у стање сталности''. Човек који се труди и служи долази тако до тога да независно биће види као себе. Предмет његовог рада више нису мртве ствари које га везују за друге људе, него производи његовог рада и, као такви, саставни делови његовог властитог бића.
Чињеница да је производ његовог рада објективиран не чини га ''нечим другим него што је свест која обликује ствар путем рада, јер управо тај облик је његово чисто самопостојање, које се у томе истински остварује''. - процес рада ствара самосвест не само у раднику него и у господару. Господство се највише одређује чињеницом да господар управља предметима које жели, а да на њима не ради. Он свој тип потребе задовољава тиме што неко, не он сам, ради. Његово уживање зависи од његове слободе од рада. Радник, којим он управља, изручује му предмете које жели у развијеном облику, спремне да буду уживани. Радник тако заштићује господара од сусрета са негативном страном ствари, с оном због које оне постају окови на човеку. Господар прима све ствари као производе рада, не као мртве предмете, него као ствари које носе обележје субјекта који је на њима радио. Када рукује овим стварима као својом својином, господар, уистину, рукује другом самосвешћу, радниковом, самосвешћу бића преко којег долази до свога задовољења. На тај начин, господар открива да није независно биће-за-себе, него је битно зависан од другог бића, од делатности онога који за њега ради. - супротност између субјекта и објекта, која је одређивала облике духа који су до сада описани, сада је нестала. Предмет, обликован и обрађен људским радом, у стварности је објективизација једног самосвесног субјекта. ''Стварство, које је свој лик попримило преко рада није никаква друга супстанција него свест. На тај начин је произведен нови вид самосвести. Сада имамо свест која мисли или која јест слободна самосвест.'' Зашто ова нагла идентификација слободне самосвести са свешћу која мисли? Хегел прелази на дефиницију мишљења која одговара на ово питање о основном смислу његове филозофије. Он каже да субјект мишљења није апстрактно ја, него свест која зна за себе да је супста-нција света. Односно, мишљење се састоји у знању да је објективни свет у стварности субјективни свет, да је објективизација субјекта. Субјект који стварно мисли схвата свет као свој свет. Све што је у њему, има свој истински облик само као схваћен предмет, наиме као саставни део развитка једне слободне самосвести. Укупност предмета који сачињавају човеков свет мора се ослободити од своје супротности према свести и мора се прихватити на такав начин који ће припомоћи њеном развитку. - Хегел описује мишљење у смислу једне одређене врсте постојања. ''Мислећи, ја сам слободан јер нисам други, него остајем једноставно и једино у додиру са самим собом, а предмет је.....неподељено јединство мојега бића-замене, а мој поступак у схватању је поступак унутар мене самог.'' Ово објашњење слободе показује да Хегел повезује овај основни појам са начелом једног одређеног облика друштва. Он каже да је слободан онај који у свом постојању са другима остаје само са собом, који се придржава свога постојања као, рецимо, своје властите својине. Слобода је самодовољност и независност од свега спољашњег, стање у којем је субјект присвојио сву спољашњост. Бојазни и стремљења друштва конкуренције изгледа да дају повода за ову идеју слободе; страх појединца да ће изгубити себе и његово вруће настојање да сачува и осигура оно што је његово. Ово води Хегела до тога да елементима мишљења да најистакнутије место. - уистину, ако се слобода не састоји ни из чега другога него из потпуне самодовољности, ако све што није у потпуности моје или ја сам ограничава слободу, онда слобода може постати стварном само у мишљењу. Треба зато да очекујемо да ће Хегел сматрати стоицизам првим историјским обликом само-свесне слободе. Стоички начин постојања чини се да је превладавао сва ограничења која важе у природи и друштву. То је повлачење човека у мишљење. - Хегел, међутим, иде даље и каже да ово није стварна слобода. Проблем је у томе што ''слобода у мишљењу узима за своју истину само чисту мисао, али њему недостаје конкретна садржина живота. Она је зато само појам слободе, а не сама слобода живота.'' Зато Хегел инсистира на живој слободи. Он каже да су слобода и независност самосвести само прелазни ступањ у развитку духа према истинској слободи. Човек напушта апстрактну слободу мишљења и улази у свет са пуном свешћу да је ово његов властити свет. ''До сада негативан став'' самосвести према стварности ''претвара се у позитиван став. До сада се он бринуо само о својој властитој независности и слободи настојећи да се одржи за себе на рачун света или његове властите стварности...''. Сада она открива свет као свој властити, нови и стварни свет, који је у својој сталности за њега од интереса. Субјект поима свет као властиту присутност и истину; он ће, сигурно је, тамо наћи једино себе. - овај процес је процес саме историје. Самосвестан субјект долази до своје слободе не у облику ја, него ми, удруженога ми које се прво појавило као резултат борбе између господара и кмета. Историјска стварност тога ми налази своје стварно испуњење у животу једног народа. Апсолутно знање - савлађивање предмета свести не треба да се схвати као предмет који се враћа у самство, него одређеније тако што се он не само као такав показао самству као предмет који ишчезава, већ још више, да је отуђење самосвести то које поставља стварство, и да то отуђење има не само негативно већ и позитивно значење, не само за нас или по себи, него и за саму самосвест. За самосвест има негативност предмета или његово самоукидање позитивно значење по томе, или она познаје његову ништавност, с једне стране, по томе што се она сама отуђује; јер у томе отуђивању она себе поставља као предмет или, због неодвојивог јединства бића за себе, поставља предмет као саму себе. С друге стране, у томе лежи у исто време овај други моменат. Да је самосвест то отуђење и ту предметност исто тако такође
укинула и у себе повратила, дакле што се у своме другобивству као таквом налази код себе. – То јесте кретање свести и у томе кретању та свест јесте тоталитет својих момената. - предмет је, дакле, делом непосредно биће или једна ствар уопште, што одговара непосредној свести, делом једно његово предругојачење, његов однос или биће за друго и биће за себе, одређеност, што одговара опажању, делом суштина или као оно опште, што одговара разуму. Као целина предмет је закључак или кретање општега кроз одређење ка појединачности, као и обрнуто кретање од појединачности кроз њу као укинуту или одређење ка општем. –Према овим трима одредбама, дакле, свест мора да познаје предмет као саму себе. Па ипак, то није знање као чисто поимање предмета, о којем је реч, већ то знање треба да буде показано у његовоме постајању или у његовим моментима са те стране која припада свести као таквој, а моменти правог појма или чистога знања треба да буду показани у форми уобличења свести. - у погледу предмета, уколико је он непосредан, уколико представља једно равнодушно биће, ми смо видели да овај посматрачки ум тражи и налази сама себе у тој равнодушној ствари, то јест да је свестан свога делања као једнога исто тако спољашњег делања, као што је свестан предмета само као једног непосредног предмета. Ми смо такође видели да он на своме врхунцу исказује своју одредбу у бесконачном суду, да биће тога Ја јесте једна ствар; и то једна чулна непосредна ствар. - ствар јесте Ја; уистину ствар је у овоме бесконачноме суду укинута; она није ништа по себи; она има значење само у односу, само благодарећи ономе Ја и његовој вези са њом. Тај моменат показао се за свест у чистоме увиду и просвећености. Ствари су просто-напросто корисне и могу се посматрати само с обзиром на њихову корисност. Образована самосвест, која је прошла кроз свет духа отуђеног од себе, својим је отуђењем произвела ствар као саму себе, услед чега у њој још одржава саму себе, познаје њену зависност, или зна да је ствар у суштини само биће за друго; или ако се потуно изрази однос, то јест оно што овде једино сачињава природу предмета, онда за образовану самосвест ствар важи као неко за себе бивствујуће, она исказује чулну извесност као апсолутну истину, а то само биће за себе као моменат, који само ишчезава и прелази у своју супротност, у напуштено биће за друго. - у томе, међутим, знање ствари још није завршено; ствар се мора познавати не само према непосредности бића и према одређености, већ такође као суштина или оно унутрашње, као самство. Ово постоји у моралној самосвести. Морална самосвест познаје своје знање као апсолутну суштаственост или биће просто-напросто као чисту вољу или знање. - уколико морална свест постојање у својој представи света отпушта из самства, утолико га она исто тако поново враћа у себе. Као савест, најзад, морална свест није више оно наизменично постављање и премештање постајања и самства, већ она зна да њено постојање као такво јесте ова чиста извесност саме себе; предметни елеменат у који се она испољава као делатна није ништа друго до чисто знање самства о себи. - то су моменти из којих се састоји измирење духа са његовом властитом свешћу; они за себе јесу појединачни, и једино њихово духовно јединство јесте оно што сачињава снагу тога измирења. Последњи пак од тих момената јесте нужно само то јединство и, као што се јасно види, повезује их у ствари све у себи. Дух, који је у своме постојању сигуран у сама себе, нема за елеменат постојања ништа друго до то знање о себи; исказ да оно што ради он то ради из уверења о дужности, тај његов говор представља важење његовог делања. - измирење свести са самосвешћу показује се тиме као произведено са двају страна: једанпут у религијском духу, другипут у самој свести као таквој. Обе ове стране разликују се једна од друге тако, што она прва страна представља то измирење у форми бића по себи, а ова друга у форми бића за себе. - оно што је у религији било садржина или форма представљања другога, то исто јесте овде властито делање самства; појам повезује то да садржина представља властито делање самства; јер овај појам (духа) представља знање делања самства у себи као сваке суштаствености и свега постојања, знање о овоме субјекту као супстанцији и о супстанцији као овоме знању његовог делања. - последњи лик духа, духа који својој потпуној и истинитој садржини даје у исто време форму самства и тиме свој појам реализује исто тако као што у томе реализовању остаје у своме појму, јесте апсолутно знање; ово јесте дух који себе познаје у облику духа или оно је знање које поима. Истина није само по себи потпуно равна извесности, већ има такође облик извесности самога духа, или она је у своме постојању, то јест она се за дух који зна налази у форми знања себе самог. - дух који се у овоме елементу појављује свести, или, што је исто, који је свест произвела у том елементу, јесте наука. - природа, моменти и кретање овога знања показали су се, дакле, тако да то знање представља чисто биће за себе самосвести; оно јесте Ја које је ово и никакво друго Ја, а које је исто ткао непосредно испосредовано или укинуто опште Ја. - ништа се не познаје што се не налази у искуству или, као што се то исто изражава такође, што не постоји као истина која се осећа, као оно вечно које је у унутрашњости откривено, као оно свето у шта се верује, или како се то иначе друкчије изражава. Јер, искуство је управо то да садржина – а садржина је дух – јесте по себи, супстанција и
отуда предмет свести. Та пак супстанција, која представља дух, јесте претварање самог духа у оно што је он по себи; и тек као то претварање које се рефлектује у себе, дух је по себи уистину дух. Он је по себи кретање које представља сазнавање – преображај оне посебитости у засебитост, супстанције у субјекат, предмета свести у предмет самосвести, то јест у исто тако укинути предмет или у појам. Оно кретање је круг који се враћа у себе, који претпоставља свој почетак и достиже га тек у завршетку. - дух пре него што се доврши по себи, као светски дух, он не може да постигне своје довршење као самосвесни дух. Због тога садржина религије исказује у времену раније него наука оно што дух јесте; али само наука је његово право знање о себи самом. - ово кретање, да испољи форму свога знања о себи, јесте рад који дух извршује као стварну историју. - снага духа је у томе што у самоме отуђењу остаје једнак са самим собом и као оно што бивствује по себи и за себе поставља биће за себе само као моменат исто тако као и биће по себи. - знање се састоји у привидној неделотворности, која само посматра како се оно што је различно креће у самом себи и враћа у своје јединство. - у знању је, дакле, дух завршио кретање свога уобличавања уколико је оно скопчано са несавладаном разликом свести. Он је задобио појам, тај чисти елемент свога постојања. - моменти његовог кретања не приказују се више у науци као одређени облици свести, већ, пошто се разлика свести вратила у самство, као одређени појмови и као њихово органско кретање, засновано у самом себи. - наука у самој себи садржи ту нужност, да се лиши форме чистог појма, као и прелажење појма у свест. Јер, дух који познаје сама себе, управо зато што схвата свој појам, јесте непосредна једнакост са самим собом, која у својој разлици представља извесност о ономе што је непосредно или чулну свест, - почетак од којег смо пошли; ово његово отпуштање из форме свога самства јесте најузвишенија слобода и сигурност његовога знања о себи. - ипак је то отуђење још несавршено; оно изражава однос извесности о самом себи према предмету, који, управо по томе што се налази у односу, није задобио своју потпуну слободу. Знање не познаје једино себе, већ и негативност самог себе, или своје границе. Познавати своје границе значи умети жртвовати се. То жртвовање јесте отуђивање у коме дух приказује своје претварање у дух у форми слободног случајног збивања, опажајући своје чисто самство као време изван себе а исто тако своје биће као простор. Ово последње његово постајање, природа, јесте његово живо непосредно постајање; природа, отуђени дух, није у своме одређеноме бићу ништа до то вечно отуђивање свога постојања и кретање које успоставља субјект. - друга пак страна његовог постајања, историја, јесте постајање које зна, које посредује себе – дух који се отуђио у времену; али то је отуђење исто тако отуђење самог отуђења; оно негативно јесте негативно самога себе. Ово постајање представља једно тромо кретање и редослед духова, једну галерију слика, од којих се свака, будући опремљена потпуним обиљем духа, управо због тога креће тако тромо, јер самство има да прожме цело то обиље његове супстанције и да га свари. - царство духова сачињава један редослед у коме је један дух смењивао други и сваки је преузимао царство света од духа који му је претходио. Сврха тога редоследа јесте откривање дубине, а та дубина јесте апсолутни појам; то откривање јесте тиме укидање дубине апсолутнога појма или његово прости-рање, негативитет тога Ја које бивствује у себи, који негативитет представља његово отуђење или супстанцију, - и његово време, тиме што се то отуђење отуђује на њему самом и тако у свом простирању исто тако је у својој дубини, у самству. Циљ, апсолутно знање, или дух који зна себе у својству духа има за свој пут сећање духова, какви су они сами по себи и како извршују организацију свога царства. Њихово очување у погледу њиховога слободнога одређеног бића, које се појављује у форми случајности, јесте историја, а у погледу њихове појмљене организације јесте наука знања које се појављује; обоје заједно, појмљена историја, образују сећање и Голготу апсолутног духа, стварност, истину и сигурност његовог престола, без кога би он био беживотни усамљеник. НАУКА ЛОГИКЕ Увод - са ''Науком логике'' досежемо коначни ниво Хегеловог филозофског напора. Основно устројство његовог система и његови темељни појмови од сада се више не мењају. - његова је логика, у првом реду, критична према гледању да грађа спознаје постоји по себи и за себе у облику једног коначног света одвојеног од мишљења, да постоји као нешто у себи довршено и потпуно, нешто што би, што се тиче стварности, могло бити потпуно лишено мисли. - Хегел критикује раздвајање мишљења од стварности. Одвајање мишљења од бића значи да се мишљење повукло пред нападом здравог разума. Ако, дакле, треба досегнути истину, потребно је одстранити утицај здравога разума, а са њиме и категорије традиционалне логике, које су, у крајњој линији, филозофске категорије здравог разума које учвршћују и продужују једну лажну стварност. А задатак да се укине власт здравог разума припада дијалектичкој логици. Хегел стално понавља да дијалектика има овај ''негативни'' карактер. Негативно сачињава квалитет
дијалектичког ума, а први корак према истинској појму уму је негативни корак; негативно сачињава истински дијалектички поступак. У свим овим употребама, ''негативно'' има двоструки смисао: оно означава, прво, негацију учвршћених и статичких категорија здравога разума и, друго, негативни и зато неистинити карактер света што га те категорије означавају. Негативност се очитује у самом процесу живота, тако да ништа што постоји није истинито у свом датом облику. Свака поједина ствар има да развије нове услове и облике ако хоће да испуни своје могућности. - егзистенција је ствари, дакле, у основи негативна; све оне постоје независно о својој истини и у трагању за том истином, а њихово актуелно кретање, управљано њиховим латентним могућностима, јесте њихов напредак према тој истини. Ток напретка, међутим, није израван нити постојан. Негација, коју свака ствар садржи, одређује само њезино биће. Материјални део стварности неког предмета сачињен је од онога што та ствар није, од онога што она искључује и одбија као своју супротност. - противречност, или њен конкретни облик о коме расправљамо, супротност, не поставља прави идентитет ствари, него производи тај идентитет у облику неког процеса у којем се развијају могућности ствари. Закон идентитета којим се руководи традиционална логика укључује тзв. закон противречности. А је једнако А само утолико уколико је супротстављено Не-А. Или, идентитет једног А произлази из противречности и садржи ту противречност. А не противречи не спољњем Не-А, сматра Хегел, већ једном Не-А који припада самом идентитету тога А; другим речима, А је противречан самом себи. - логички облик општега је појам. Хегел каже да истина и суштина ствари живе у њиховоме појму. Тај исказ је стар колико и сама филозофија. Кажемо да истину ствари знамо и чувамо у нашим идејама о њима. Појам је идеја која изражава њихову суштину, за разлику од разноликости њихове појаве. Хегел повлачи консеквенце из овог гледишта. ''Кад намеравамо говорити о стварима, називамо њихову природу или суштину њиховим појмом'', а у исто време, сматрамо да појам постоји само за мишљење. Јер, појам је једна општост, тврди се, док је све што постоји нека посебност. Појава је, дакле, напросто појам, а његова истина напросто једна мисао. насупрот овом гледишту, Хегел показује да општост не само постоји, него да је потпунија стварност од посебности. Такве општости, као што је човек и животиња, заиста има, а та општост, уистину, ствара егзистенцију сваког појединог човека и животиње. - сваки људски појединац иако је бесконачно јединствен такав је само зато што припада класи човека, свака животиња само зато што припада класи животиња. Бити човек или бити животиња је предуслов њихове појединачности. - када Хегел каже да је сваки појединац прво човек, он сматра да његове највише могућности и његова истинска егзистенција имају своје средиште у томе што је он човек. - садржај општости сачуван је у појму. Ако опште није тек апстракција, већ једна, стварност, онда појам означава ту стварност. Стварање појма, такође, није произвољан чин мишљења, него нешто што следи само кретање стварности. Обликовање општега у коначној је анализи историјски процес, а општост је историјски чинилац. - оцртали смо негативни лик дијалектике. Њен позитивни лик састоји се у њеном обликовању општега преко негације посебнога, у њеном конструисању појма. Појам неке ствари је опште које је у њој иманентно, иманентно јер опште садржава и чува праве могућности те ствари. Дијалектичко мишљење је ''позитивно зато што је извор у којем је обухваћено посебно''. Процес растварања и разбијања здраворазумске чврстоће света на тај начин доводи до изградње општега које је у себи конкретно, конкретно јер не постоји изван посебнога, него се остварује само у посебноме и преко њега, или, управо, у тоталитету посебности. - ''Наука логике'' бави се општим онтолошким устројствима ентитета, а не њиховом појединачним конкретним постојањем. Из тог разлога дијалектички процес у ''Логици'' поприма веома уопштен и апстрактан облик. - процес мишљења почиње покушајем да се схвати објективно устројство бића. - на крају пута, имамо појам. Термин појам јавља се у уводу у различитим значењима. 1. појам је суштина и природа ствари, оно што се мишљењем зна у и о стварима и оно што је у њима стварно истинито. Ово значење подразумева мноштво појмова, који одговарају мноштву ствари које означавају 2. појам означава рационално устројство бића, свет као логос, ум. У том смислу појам је један, и битна основа и стварни садржај ''Логике'' 3. појам у свом истинском облику егзистенције је слободна, независна и самоодређујућа субјективност, или, заправо, сам субјект. Учење о бићу КВАЛИТЕТ – биће, постојање, биће за себе Биће – биће, ништа, бивање Постојање – постојање као такво, коначност, бесконачност Биће за себе – биће за себе као такво, једно и много, репулзија и атракција КВАНТИТЕТ – квантитет, квантум, квантитативна сразмера Квантитет – чисти квантитет, конт. и дискр. величина, ограничавање квант.
Квантум – број, екстензиван и интензиван квантум, квантитативна бесконачност Квантитативна сразмера – управна, обрнута и потенцијална сразмера МЕРА – специфични квантитет, реална мера, постојање суштина ' 'Наука логике'' почиње са врло познатим међусобним деловањем између бића и не-бића. Насупрот ''Феноменолигији духа'', ''Логика'' не почиње са подацима здравог разума, него са истим филозофским појмом са којим је свршила ''Феноменологија''. Тражећи истину иза чињеница, мишљење тражи једну чврсту основу орјентације, општи и нужни закон усред бескрајног тока и разноликости ствари. Таква општост, ако заиста треба да буде почетак и основа свих даљих одредаба, не сме сама бити одређена, јер, иначе, не би била нити прва нити почетак. Разлог због којег не би могла бити одређена, ако треба да буде почетак, почива у чињеници да све што је одређено зависи од оног што га одређује, и зато није прво. БИЋЕ – прва и неодређена општост, коју Хегел поставља, јесте биће. Оно је заједничко свим стварима (јер су све ствари бића), и зато је најопштији ентитет у свету. Оно нема никакве одредбе; оно је чисто биће и ништа више. - логика, дакле, почиње тако, као што је почела читава западна филозофија, са појмом бића. - појам бића претпоставља разликовање између одређеног бића и бића као таквог, без одредаба. Свакодневни језик разликује биће од одређеног бића и у свим облицима суда. Биће не можемо одредити као неку ствар јер је биће предикат сваке ствари. Другим речима, свака ствар јест али биће није нека ствар. А оно што није нека ствар јесте ништа. Дакле, биће је ''чиста неодређе-ност и празнина''; оно је никаква ствар, дакле ништа. - покушавајући схватити биће, сусрећемо ништа. Хегел искориштава ову чињеницу као средство да докаже негативни карактер стварности. Биће се није ''претворило'' у ништа, него су се оба показала идентичним, тако да је истина кад се каже да свако одређено биће садржи биће, као и ништа. Према Хегелу, нема у свету ниједне једине ствари која у себи нема заједничност бића и ничега. Све јесте само утолико што у сваком тренутку свога бивања постаје нешто што још није, а нешто што сада јест прелази у не-биће. Ствари јесу само утолико што се јављају у пролазе, дакле, биће треба да буде схваћено као постајање. Заједничност бића и ничега на тај је начин очита у устројство свега што постоји и мора се задржати у свакој логичкој категорији. - логика има задатак до сада нечувен у филозофији. Она престаје бити извор правила и облика исправног мишљења. Она, у ствари, сматра правила, облике и све категорије традиционалне логике лажнима јер занемарују негативно и противречну природу стварности. У Хегеловој логици садржај традиционалних категорија је потпуно преокренут. - дијалектичке категорије конструишу један на главу постављен свет, који почиње са идентитетом бића и не-бића, а завршава са појмом као истинском стварношћу. - Хегел је рекао да је негативност бића основа и елеменат свега што следи. Напредак од једне логичке категорије до друге подстицан је унутрашњом тенденцијом у сваком типу бића да надвлада своје негативне услове егзисте-нције и пређе у нови начин бића, у којем досеже свој истински облик и садржај. - није сасвим тачно кад се каже да једна категорија ''прелази'' у другу. Дијалектичка анализа, управо, открива једну категорију као другу, тако да ова друга представља њен развијени садржај – развијен по противречностима које су у њему инхеретне. - бивање као прелажење у јединство бића и ничега, које јесте као бивствујуће или које има облик једностраног непосредног јединства тих момената, јесте постојање. Постојање јесте одређено биће, и то као бивствујућа одређеност, квалитет. ПОСТОЈАЊЕ - прва категорија која суделује у том процесу је квалитет. Нешто је одређено када је квалитативно различито од сваког другог бића. ''По своме квалитету нешто је супротстављено другоме: оно је променљиво и коначно, и одређено као негативно, не само у супротности са другим него једноставно у себи''. Свака квалитативна одредба је у себи једно ограничење и зато негација. Omnis determinatio est negatio - Хегел даје том старом филозофском исказу нов садржај, повезујући га са својим негативним схватањем стварности. Нека ствар егзистира са извесним квалитетом – то значи да она искључује друге квалитете и да је ограничена онима које има. Штавише, сваки квалитет је оно што јест само у односу на друге квалитете, а ови односи одређују саму природу неког квалитета. На тај начин, квалитетне одредбе неке ствари своде се на односе који растварају ствар у један тоталитет других ствари, тако да она постоји у димензији ''другости''. Зато та ствар није биће-за-себе већ биће-за-друге. Насупрот тој другости стоји оно што је ствар у себи, или биће по себи. Ово су два појмовна момента са којима Хегел конструише свако биће. Треба приметити да се, за Хегела, ова два елемента не могу одвојити један од другога. - одређено биће је више него ток променљивих квалитета. Нешто том току остаје сачувано, нешто што прелази у друге ствари, али, такође, остаје насупрот њима као једно биће за себе. Ово нешто може постојати само као
производ једног процеса преко којег интегрира своју другост са својим властитим бићем. Хегел каже да његова егзистенција настаје преко ''негације негације''. Прва негација је другост у коју се она обраћа, а друга је враћање те друге у властито ја. - такав процес претпоставља да ствари поседују извесну моћ над својим кретањем, тако да се налазе у извесном односу према себи, који им омогућује да посредује своје егзистенцијалне услове. Хегел додаје да је овај појам посре-довања од највеће важности. - Хегел придаје ствари сталан однос према самој себи. ''Нешто је по себи утолико уколико се повратило себи од бића-за-друге.'' - Хегел истиче да је јединство ствари са самом собом, које је основа њених одређених стања, уистину нешто негативно, јер произлази из негације негације. Објективна ствар јест одређена; она прелази у нови начин бића тиме што трпи делатност многоликих природних снага; зато негативно јединство, које она има, није свесно или активно јединство, него механичко. Зато што нема стварне моћи, ствар, једноставно, пада у оно једноставно јединство које је биће, јединство које није резултат једног процеса којим би она сама управљала. Ствар, иако је заузета непрестаним прелазима у друге ствари и стања, подвгнута је промени, а није субјект промене. - ствар каква је по себи различита је од услова у којима стварно постоји. Стварни услови ствари супротни су или сметају остваривању њене властите природе. Ову супротност Хегел одређује као супротност између одредбе, која сада поприма значење праве природе ствари, и састава, који се односи на стварно стање или околности ствари. Одређење ствари обухвата њене унутра-шње могућности насупрот спољњим условима који још нису утемељени у самој ствари. Ту се јавља једно требање. - и објективни свет се сматра учесником у истој врсти процеса. Прелаз ствари од једног склопа ка другом, и чак њен прелаз у другу ствар интерпретирани су тако као да су побуђени властитим могућностима саме ствари. Њено преображавање се не дешава, као малопре, према другоме, већ према самој себи. Унутар процеса промене свака спољња околност узима се у право биће ствари, а његово друго постављено је у ствар као њен властити моменат. Појам негације се на овом месту ревидира. Видели смо да су различита стања једне ствари била интерпретирана као различите негације њеног истинског бића. Сада, с обзиром на то да је ствар схваћена као као нека врста субјекта који себе одређује преко својих односа према другим стварима, њени постојећи квалитети или склопови су границе кроз које њене могућности морају проћи. Процес егзистенције једноставно је протвиречност између става и могућности; зато је идентично егзистирати и бити ограничен. ''Нешто има одређено биће у граници, а границе су начело онога што ограничавају''. - Хегел сажима резултат ове нове интерпретације тако што каже да је егзистенција ствари ''немир нечега у његовој граници; иманентно је граници да буде противречност која шаље нешто изван самога себе''. Тиме смо стигли до Хегеловог појма коначности. Биће је непосредно постојање. Свако стање егзистенције мора бити премашено; оно је нешто негативно, што ствари, теране властитим унутрашњим могућностима, напуштају ради неког другог стања, које се опет открива као негативно, као граница. - анализа објективних ствари нас је већ одвела од коначног ка бесконачном. Јер процес у којем нека коначна ствар нестаје и нестајући постаје другом коначном ствари, која то исто понавља, по себи је процес ad infinitum, и то не само у површном смислу, тј. у смислу да се напредовање не може прекинути. Кад нека коначна ствар ''ишчезава у'' другу ствар, она се променила утолико што је нестајање њен начин да испуни своје истинске могућности. Непрестано нестајање ствари је на тај начин, подједнако непрестана негација њихове коначности. Оно је бесконачно. ''Коначно је ишчезавајући, у тој негацији свога ја, досегло своје велико биће-по-себи и зато је постигло своје властито ја...Оно тако прелази изнад себе, само да би опет нашло себе. Овај самоидентитет, или негације, јест афирмативно биће, јест друго коначнога,... јест бесконачно''. - бесконачно је, дакле, управо унутрашња динамика коначнога, схваћена у свом стварном значењу. Оно није ништа друго него чињеница да коначност ''постоји само прелазећи преко'' саме себе. - у једном додатку своме излагању Хегел показује да појам коначности пружа основно начело идеализма. Ако се биће ствари састоји у њиховом преобра-жавању више неголи у њиховом стању егзистенције, разнолика стања која оне имају, без обзира какав им био облик и садржај, само су моменти једног обухватног процеса и постоје само унутар тоталитета тога процеса. Оне су, дакле, ''идеалне'' нарави, и њихова филозофска интерпретација мора бити идеализам. - филозофија почиње када је истина датог стања ствари сумњива и када се признаје да то стање нема у себи коначне истине. Кад се каже да ''коначност нема истинитог бића'', не значи да истинско биће треба тражити у једном надсветском преко или у највећој дубини човекове душе. Хегел одбацује такво бекство од стварности као ''лош идеализам''. Његов идеалистички став подразумева да текући облици мишљења, баш зато што се заустављају код
датих облика ствари, морају променити и друге облике, све док се не досегне истина. Хегел показује овај битно критички став у појму требања. ''Требање'' није подручје етичности или религије, него стварне праксе. - схваћено као ''бесконачан'' процес преображавања, коначно је процес бића-за-себе. Учење о суштини СУШТИНА КАО РЕФЛЕКСИЈА О САМОЈ СЕБИ – привид, одредбе, основ Привид – суштинско и несуштинско, привид и рефлексија Одредбе – идентитет, разлика, противречност. Основ – апсолутни основ, одређени основ, услов. ПОЈАВА – егзистенција, појава, суштинска релација Егзистенција – ствар и особине, састављ. ствари из материја и рашчл. ствари Појава – закон појаве, појавни свет и по себи свет, разлагање појаве Суштинска релација – релација целине и делова, релација силе, спољ. и унутр. СТВАРНОСТ – оно апсолутно, стварност, апсолутна релација - анализа квантитета открива да квантитет није спољан природи неке ствари, него је један квалитет, то јест мера. Квалитативни карактер квантитета изражен је у славнном Хегеловом закону да квантитет прелази у квалитет.. нешто би се могло променити у квантитету, без и најмање промене у квалитету, тако да његова природа или својства остану једна те иста, док се оно повећава или смањује у датом правцу. Наилази, међутим, тачка на којој се природа неке ствари мења чисто квантитативно (зрње, ћелави). - дати облик егзистенције не може развити свој садржај, а да не угине. Ново мора бити стварна негација старога, а не пука исправка или ревизија. - владајући облик мора бити разбијен. Промене бића су процес постајања другим, који прекида постепеност и квалитативно је другачији од претходног стања егзистенције. У свету нема равномерног напретка: појава сваког новог услова укључује скок; рађање новога је смрт старога. - из одредаба мере, ми долазимо до суштине. СУШТИНА КАО РЕФЛЕКСИЈА О САМОЈ СЕБИ – на питање: ''шта је биће?'' одговор је исказ: ''истина бића јесте суштина''. Суштина има следеће одредбе. - суштина нема одређеног бића. Све традиционалне претпоставке о неком царству идеја или супстанције треба да се одбаце. Суштина није нешто у свету или изнад света, већ, управо, негација сваког бића. - негација сваког бића није ништа, него је бескрајно кретање бића изван сваког одређеног стања. - кретање није случајан спољњи процес, већ процес који се одржава снагом односа према себи, у току којега неки субјект поставља своје одредбе као моменте свог властитог самоостваривања. - таква сила претпоставља једно одређено биће у себи, способност сазнавања одређених стања и рефлектирања о њима. Процес суштине јесте процес рефлексије. - субјект, каквим се суштина открива да јест, није изван тог процеса нити је његов непроменљиви супстрат; он је сам тај процес, и све његове ознаке су динамичне. Његово јединство је тоталитет оног кретања које наука о суштини означава као кретање рефлексије. - од највеће је важности да се зна да, за Хегела, рефлексија, као укупност одредби суштине, означава кретање које је објективно, и субјективно. Рефлексија није првенствено процес мишљења, него процес бивања у себи. Према томе, прелаз од бића на суштину је првенствено поступак филозофске спознаје. Властита природа бића наводи га да се поунутрашњује, те биће улазећи у себи постаје суштина. Објективно биће треба разумети као субје-ктивно биће, што заиста и јест. Субјект се сада појављује као супстанција бића, дакле, биће припада егзистенцији једног више или мање свесног субјекта, који је способан да се суочи са својим одређеним стањима и да их схвати, те тако има моћ да о њима рефлектира и да себе обликује. - рефлексија је процес у којем све што постоји успоставља себе као јединство субјекта. - ако размотримо шта Хегел придаје процесу суштине и о чему расправља у одељку о одређењима рефлексије, налазимо традиционалне коначне законе мишљења, законе идентитета, разноликости и противречности. У посебном одељку додаје се закон разлога. - унутар ''Науке логике'', наука о суштини да је основне појмове који дијале-ктичку логику чине независном од математичке методе. - математичке науке, које оперишу квантитетом, оперишу једним бесадржајним обликом, кој се може мерити, бројати и исказивати помоћу равнодушних бројева и симбола. Али овако се не може поступати са стварношћу. Она се одупире формализацији и стабилизацији, јер она сама је негација сваког постојаног облика. - доктрина суштине настоји ослободити спознају од обожавања чињеница које се могу посматрати и научног здравог разума, који намеће ово обожавање. Математички формализам напушта и спречава свако критичко
разумевање и употребу чињеница. Хегел је спознао унутрашњу везу између математичке логике и потпуног помирења са чињеницама, те је, по томе, антиципирао више од стотину година развитка позитивизма. - суштина означава јединство бића, његов идентитет у току промене. Шта је, управо, то јединство или идентитет? То није сталан и утврђен супстрат, него процес у којем се све сукобљава са својим унутрашњим противречностима и као резултат тога се развија. Схваћен на тај начин, идентитет садржи своју супротност, разлику, и подразумева разликовање унутар себе и сједињење које одатле следи. Свака егзистанција претвара се у негативитет и остаје оно што је само негирајући тај негативитет. Она се цепа у мноштво стања и односа према другим стварима, које су јој најпре стране, али које постају део њене властите самости када дођу под активни утицај њене суштине. Идентитет је, тако, исто што и негативни тоталитет, за који је показано да је устројство стварности; он је исто што и суштина. - тако схваћено, суштина описује стварни процес стварности. - захваљујући унутрашњем негативитету који је у њима, све ствари постају у себи противречне, супротне себи, а њихово биће се састоји у оној сили која може схватити и издржати противречности. ''Све ствари су у себи противречне'' – тај став, који се тако оштро разликује од традиционалних закона идентитета и противречности, изражава за Хегела истину и суштину ствари. Противречност је корен свем кретању у животу, сва стварност је у себи противречна. Специфично кретање, спољашње кретање, као и кретање у себи, само је постојећа противречност. - наука о суштини успоставља опште законе мишљења као законе уништавања – уништавања ради истине. Мишљење је тиме успостављено као трибунал који противречи природним облицима стварности, у име њиховог истинског садржаја. Суштина, истина бића, захваћена је мишљу, која је, са своје стране, проти-вречност. - према Хегелу, међутим, противречност није крај. Суштина, а у њој је место противречности, мора погинути, а противречност се мора разрешити. Она се разрешава утолико што суштина постаје разлогом ( osnovom) егзистенције. Постајући разлогом ствари, суштина прелази у егзистенцију. Разлог неке ствари, за Хегела, није ништа друго него тоталитет њене суштине. Суштина је, на тај начин исто толико и онтолошка. ПОЈАВА – суштина мора да се појави. - суштасвеност која је у своме напредовању доспела до непосредности јесте, пре свега, егзистенција, и оно што егзистира или ствар – као неразликовано јединство суштине са њеном непосредношћу. Друго, ствар је тако појава. Појава је оно што је ствар по себи, или њена истина. Али, појавно биће и суштинско биће апсолутно стоје у односу једно према другом. Тако је егзистенција, треће, суштински однос. Однос је још несавршено сједињење рефлексије у другоби-вство и рефлексије у себе; савршено прожимање обају јесте стварност. - егзистенција је непосредност бића, до које се суштина поново обновила. Та непосредност је по себи рефлексија суштине у себе. Суштина као егзистенција произашла је из свог основа, који је и сам прешао у егзистенцију. Егзистенција је ова рефлектована непосредност, уколико је она сама по себи апсолутна негативност. Егзистенција је такође постављена као апсолутна негативност, тиме што се одредила као појава. - стога је појава пре свега суштина у својој егзистенцији, суштина постоји непосредно у појави. - нешто јесте само појава, - у томе смислу, да је егзистенција као таква само неко постављено, а не оно што биствује по себи и за себе. - суштина се привиђа пре свега у самој себи, у своме једноставном идентитету; тако је она апстрактна рефлексија, чисто кретање од ничега кроз ништа назад ка самој себи. Суштина се појављује, тако је она сада реалан привид, јер моменти привида имају егзистенцију. - појава се сада ближе одређује. Она је суштинска егзистенција; њена се битност разликује од ње као небитне и обе те стране ступају о однос једна са другом. – Стога је појава, на првом месту, једноставни идентитет са собом, који у исто време садржи разне садржинске одредбе и који, како сам тако и однос ових, јесте оно што у смени појаве остаје себи једнако, - закон појаве. - али, друго, закон који је у својој различности једноставан прелази у супротност; оно битно у појави супротставља се њој самој, а насупрот појавноме свету ступа свет који бивствује по себи. - треће, та супротност враћа се у свој основ; оно што бивствује по себи јесте у појави и, обрнуто, оно што се појављује одређено је као примљено у своје биће по себи; појава постаје однос. - суштинске могућности ствари остварују се у истом свеобухватном процесу који успоставља њихову егзистенцију када су могућности ствари сазреле у условима стварности и преко њих. Хегел описује тај процес као прелаз ка датости. - из релације спољашњег и унутрашњег добијамо стварно. СТВАРНОСТ – кад се поближе разматра актуалност, открива се да је она прво случајност. Оно што јест није оно по нужди; оно би могло постојати и у неком другом облику. Хегел ту не мисли на неку празну логичку могућност. Мноштво могућих облика није произвољно. Има неки одређени однос између датога и могућега. Могуће је само оно што се може извући из самог садржаја стварног.
- појам старности претворио се, тако, у појам могућности. Стварно још није дато, већ је понајпре само могућност једне актуалности. Пука могућност припада самом обележју стварности; она није наметнута неким произвољним спекулати-вним чином. Могуће и стварно налазе се у дијалектичком односу који тражи један посебан услов како би могао деловати, а тај услов мора бити чињеничан. (aristotel) - како могућност може бити стварно? Могуће мора бити стварно у том строгом смислу да мора постојати. Начин његове егзистенције заправо је већ приказан. Оно постоји као дата стварност, схваћена као нешто што се мора негирати и преобразити. Другим речима, могуће је дата стварност схваћена као услов једне друге стварности. Тоталитет датих облика егзистенције важи само као услов других облика егзистенције. Ово је Хегелов појам стварне могућности. - пре него што егзистира, чињеница постоји у облику неког услова унутар констелације постојећих података. Постојеће стање ствари само је услов друге констелације чињеница, која доводи до сазревања друге могућности датога. ''Када су сви услови неке ствари присутни, она улази у егзистенцију''. А у такво је време дато стварно такође стварна могућност преображаја у једну другу стварност. ''Стварна могућност неке ствари је постојеће мноштво околности које с њом повезане''. - садржај неке дате стварности носи семе њеног претварања у нов облик, а њено претварање је процес нужности, у том смислу што је он истински пут у којем једна случајна стварност постаје актуалном. Дијалектичка интерпретација актуалности уклања традиционалну разлику између случајности, могућности и нужности, и интегрира их све као моменте једног свеобухавтног процеса. Нужност претпоставља једну стварност која је случајна, тј. која у свом владајућем облику садржи могућности које још нису остварене. Нужност је процес у којему та случајна стварност постиже свој одговарајући облик. Хегел ово зове процесом актуалности. - свака наводна разлика између различитих облика актуалног само је привидна, јер актуалност развија себе у свим облицима. Нека стварност је актуална ако је сачувана и одржана путем апсолутне негације свих случајности, другим речима, ако се њени различити облици и ступњеви само луцидна манифестација њеног истинског садржаја. У таквој стварности супротност између случајности и нужно-сти је превладана. Њен процес је нужан, јер следи унутрашњи закон своје властите природе и у свим околностима остаје исти. У исто време, ова нужност је слобода јер процес није одређен споља, вањским снагама, него је у строгом ссмислу саморазвитак. Све околности схваћене су и постављене самом стварно-шћу која се развија. Актуалност је, на тај начин, ознака за коначно јединство бића, који више није подложан промени јер има аутономну власт над сваком променом – не пуки идентитет, него самоидентитет. - такав самоидентитет може се постићи само посредством самосвести и спознаје. Јер, само биће које има способност да познаје своје властите могућности и могућности света може свако дато стање егзистенције претворити у услов свог слободног самоостварења. Истинска стварност претпоставља слободу, а слобода претпоставља познавање истине. Истинска стварност се зато мора схватити као остварење једног спознавајућег субјекта. Хегелова анализа датости тако води к идеји субјекта као истинске актуелности у читавој стварности. STO JE STVARNO TO JE UMNO – STO JE UMNO TO JE STVARNO. Учење о појму СУБЈЕКТИВНОСТ – појам, суд, закључак Појам – општи појам, посебни појам и појединачно Суд – суд постојања, суд рефлексије, суд нужности Закључак – закључак постојања, закључак рефлексије, закључак нужности ОБЈЕКТИВНОСТ – механизам, хемизам, телеологија Механизам – механички објект, механички процес, апсолутни механизам Хемизам – хемијски објект, процес, прелажење хемизма Телеологија – субјективна сврха, средство, спроведена сврха ИДЕЈА – живот, идеја сазнавања, апсолутна идеја Живот – живи индивидуум, процес живота, род Идеја сазнавања – идеја истинитога, идеја доброга Апсолутна идеја - стигли смо до тачке на којој се објективна логика претвара у субјективну логику, или у којој се субјективност појављује као истински облик објективности. - логичка категорија ''субјекта'' не означава неки одређени облик субјективности (као што је човек), него једно опште својство, које би најбоље могло означити појмом ''дух''. Субјект означава једну општост која се
индивидуализује, те ако се желимо сетити неког конкретног примера можемо указати на ''дух'' неког историјског раздобља. - међутим, појам субјекта није последњи корак Хегелове анализе. Он сада прелази на доказивање да је субјекат појам. Показао је да се слобода субјекта састоји од његове способности да схвати све што постоји. Другим речима, слобода изводи свој садржај из спознаје истине. Али облик у којем се чува истина је појам. Слобода, у крајњој линији, није атрибут мислећег субјекта као таквог, него истине коју тај субјект поседује и којом господари. Слобода је, тако, атрибут појма, а истински облик стварности у коме се остварује суштина бића је појам. Међутим, појам ''егзистира'' само у мислећем субјекту. - Хегелова чудна идентификација појма и Его-а или субјекта може се разумети само ако памтимо да он сматра да је појам више делатност схватања него њен апстрактни логички облик или резултат. - према Хегелу, појам је делатност субјекта и као такав је истински облик стварности. С друге стране, субјект је означен слободом, тако да Хегелова учење о појму заиста развија категорије слободе. Ове схватају свет онаквим какав изгледа када се мишљење ослободило силе једне предметне стварности, када се субјект јавио као супстанција бића. Такво ослобођено мишљење постепено превладава традиционално одвајање логичких облика од њиховог садржаја. Хегелова идеја појма преокреће обични однос између мишљења и стварности и постаје основом критичке теорије. Према здраворазумском мишљењу, спознаја постаје тим мање стварна што се више одваја од стварног. За Хегела, истина је обрнута. - свет чињеница није рационалан; већ се мора довести до ума, тј. до облика у коме стварност заиста одговара истини. Све док се то није постигло, истина остаје у апстрактном појму, а не у конретној стварности. Задатак апстраховања састоји се у ''превладавању и свођењу стварности ка суштини, која се очитује само у појму''. Са стварањем појма апстракција се не губи, него води у датост. Оно што природа и историја заиста јесу неће се наћи у постојећим чињеницама; свет није тако складан. Филозофска спознаја је тако супротстављена стварност, а ова је супротност изражена у апстрактном карактеру филозофских појмова. ''Филозофија није мишљена као приповедање о ономе што се догађа, него спознаја онога што је истинито у догађајима, и из садржаја истине мора схватити оно што се у приповедању јавља као пуко догађање.'' - апстракција је свођење различитих облика и односа стварности на актуелни процес у коме се они успостављају. Променљиво и посебно овде су једнако важни као заједничко и трајно. Општост дијалектичког појма није утвђени и стабилни збир апстрактних обележја, него конкретни тоталитет који сам развија посебне разлике свих чињеница које припадају том тоталитету. Појам не само да садржи све чињенице од којих је састављена стварност него и процесе у којима се те чињенице развијају и растварају. На тај начин, појам успоставља ''начело својих разлика''; различите чињенице које појам обухвата треба да се покажу као ''унутрашње разлике самога појма''. - дијалектичка метода изводи све конкретне одредбе из једног свеобухавтног начела, које је начело стварнога развоја самог садржаја. Различита стања, квалитети и услови садржаја морају се јавити као његов позитивни развијени садржај. Ништа се не може додати изван. Дијалектички развој није ''спољња делатност субјективног мишљења'', него објективна историја саме стварности. Хегел, према томе, може казати да у дијалектичкој филозофији то ''нисмо ми који обликујемо појмове'', већ да је њихово обликовање, заправо један објекти-ван развој који ми само репродукујемо. - појам сачињава ''негативни тоталитет'', који се развија само захваљујући својим противречним снагама. - појам представља објективни тоталитет у коме се сваки посебни моменат јавља као '''саморазликовање'' општости и зато је и сам свеопшти. То значи да сваки посебни моменат садржи као свој битни садржај целину, и да мора бити интерпретиран као целина. - захваљујући унутрашњем односу према сваком другом посебном кретању целине, садржај и функција сваког датог вида мења се са сваком променом целине. Зато је немогуће изоловати и утврдити посебне моменте. Непремостиви јаз, за који се тврди да постоји између математике и дијалектичке теорије, почива на томе; то је разлог зашто сваки покушај да се истина уоквири у математичке облике неизбежно уништава истину. Јер, математички предмети ''имају посебно својство...да су један другоме спољашњи и да имају чврсту одређеност. Ако се, дакле, појмови схвате тако да одговарају таквим симболима, онда престају бити појмови. Њихове одредбе нису такве мртве ствари као што су бројеви и црте,...оне су жива кретања; различита одређеност једне ствари такође је непосредно унутрашња другој и оно што би за бројеве и црте била потпуна противречност, битно је за природу појма.'' Појам, једини одговарајући облик истине, ''може, у суштини схватити једино дух...Узалудно је покушавати да се он може утврдити помоћу просторних ликова и алгебарских симбола, ради спољашњег опажања и беспојмовног механичког поступка или рачуна''. - читава доктрина појма савршено је ''реалистичка'' ако је схваћена и изведена као теорија историје. - појам означава општи облик свега што постоји, а у исто време, истинско биће који, на одговарајући начин, представља тај облик, наиме слободни субјект. Субјект, опет, постоји у кретању од нижих ка вишим начинима
самостварења. Највиши облик овог самоостварења Хегел назива идејом. Још од Платоновог времена идеја је значила слику истинских могућности ствари насупрот привидној стварности. Био је то првобитно критички појам, као што је то и појам суштине, који је критиковао сигурност здравог разума у једном свету који се сувише спремно задовољавао обликом у коме су се ствари непосредно јављале. Став да је истинско биће идеја, а не стварност на тај начин садржи један парадокс. - за Хегела који није знао ни за какво царство истине изван света, идеја је актуелна, а човеков је задатак да живи у њеној актуалности. Идеја постоји као спознаја и живот. - елемент праксе и даље је задржан у закључним одељцима ''Логике''. Одоговарајући облик идеје назван је јединством спознаје и делатности, или ''идентитетом теоријске и практичке идеје''. Хегел изричито изјављује да је практичка идеја, остварење ''добра'' које мења стварност, ''виша од идеје спознаје...јер нема само достојанство општега него и достојанство једноставно актуелног''. - начин на који Хегел то доказује ово јединство показује, међутим, да је он извршио коначни преображај историје у онтологију. Истинско биће схваћено је као савршено слободно биће. Према Хегелу, савршена слобода тражи да субјект схвата све предмете, тако да је њихова независна предметност превладана. Предметни свет тада постаје предметом самоостварења субјекта, који сву стварност спознаје као своју властиту и нема никаквог предмета осим самога себе. - апсолутна идеја није додана резултатима претходне анализе као неки одвојени врховни ентитет. У свом садржају, тоталитету појмова које је развила ''Логика'', и у свом облику, она је ''метода'' која развија тај тоталитет. ''Разматрање о апсолутној идеји могло би сугерисати схватање да напокон долазимо до ствари и до закључка читаве целине....њен истински садржај је само читав систем чији смо развитак до сада проучавали.'' Према томе нам Хегелово поглавље о апсолутној идеји даје коначну обухватну демонстрацију дијалектичке методе. Овде је она опет приказана као објективни процес бића који себе одржава само преко различитих начина ''негације негације''. Ова динамика је то што на крају покреће апсолутну идеју и сачињава прелаз од логике на филозофију природе и духа. Апсолутна идеја је истински појам стварности и као таква највиши облик спознаје. Она је, може се рећи, дијалектичко мишљење развијено у свом тоталитету. Међутим, то је дијалектичко мишљење, и зато садржи своју негацију; оно није складни чврст облик, него процес сједињавања супротности. Оно није потпуно, осим у својој другости. - апсолутна идеја је субјекат у свом коначном облику, мишљења. Њена другост и негација је предмет, биће. Апсолутну идеју треба интерпретирати као објективно биће. Хегелова ''Логика'' тако завршава тако где је и почела, категоријом бића. То је, међутим, другачије биће, који се више не може растумачити појмовима који су примењени у анализи којом је почела ''Логика''. Јер биће је сада схваћено у свом појму, тј. као конкретни тоталитет, у коме сви посебни облици постоје као битне дистинкције и односи једног свеобухватног начела. Када је тако схваћено, биће је природно, и дијалектичка мисао прелази у филозофију природе. - овај приказ говори само о једном виду тог прелаза. Напредак даље од ''Логике'' није само методолошки прелаз из једне науке другој, него и објективни прелаз од једног облика бића (идеје) другоме (природе). Хегел каже да се ''идеја слободно отпушта'' у природу, тј. да слободно ''одређује себе'' као природу. А тај исказ, који приказује напредовање као актуелан процес у стварности, прави велике потешкоће за разумевање Хегеловог система. - појам као логички облик у исто је време облик као постојећа стварност, он је мислећи субјект. Апсолутна идеја, одговарајући облик те егзистенције, мора зато у себи садржавати ону динамику која је тера у њену супротност и, преко негације те супротности, њеном враћању себи. Али како се овај слободни преображај апсолутне идеје у објективно биће (природу) и одатле у дух, може приказати као актуално догађање? - од Аристотела је трагање за бићем било спојено са трагањем за истинским бићем, за оним одређеним бићем које најбоље изражава својства бића-као-таквог. Ово истинито биће је називано богом. Аристотеловска онтологија имала је свој врхунац у теологији. - у складу са овом традицијом, и Хегел повезује ''Логику'' са теологијом. Он каже да ''Логика'' ''открива бога какав је он у својој вечитој суштини пре стварања природе и коначнога духа''. Бог у овој формули значи тоталитет истих облика свег постојећег или истиниту суштину бића коју развија ''Логика''. Ова суштина је остварена у слободном субјекту, чије је савршена слобода мишљење. Довде Хегелова ''Логика'' следи нит аристотеловске метафизике. Али, сада истиче своје право хришћанска традиција, у којој је Хегелова филозофија била дубоко укоре-њена, и онемогућује да се одржи чисто онтолошки појам бога. Као прави творац света треба да буде схваћена апсолутна идеја; она мора доказати своју слободу тиме што ће слободно отпустити себе у своју другост, тј. у природу. - свет је тоталитет у себи и садржи чисту идеју саме истине. Процес је кружан који показује исти апсолутни облик у свим својим моментима, наиме враћање бића самом себи преко негације своје другости. Хегелов систем, брише чак
идеју стварања. Природа постиже своју истину када улази у подручје историје. Развој субјекта ослобађа биће своје слепе нужности, а природа постаје део људске историје, и на тај начин, део духа. ОСНОВНЕ ЦРТЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ПРАВА - према Хегелу, грађанско друштво мора родити ауторитаран систем, промену која потиче од економских темеља самог друштва и служи продубљивању и одржавању његовог оквира. Промена у облику треба да спасе угрожени садржај. Хегел је оцртао један ауторитаран систем у јенском систему где је говорио о владавини дисциплине. Тај облик владавине није значио нов поредак, већ је владајућем систему индивидуализма једноставну наметао једну методу. Овде, опет, уздижући државу изнад друштва, Хегел следи исти образац. Он даје држави врховни положај јер види неизбежне учинке антагонизама унутар модерног друштва. Интереси појединаца који се надмећу неспособни су да створе систем који би гарантовао продужење целине, па им се зато мора наметнути један необорив ауторитет. Однос владе према народу удаљен је је из сфере уговора и учињен изворним супстанцијалним јединством. Појединац првенствено подлеже дужности према држави и обликује се као дисциплинирана држава. - међутим, њен се суверенитет мора разликовати од суверенитета апсолути-стичке државе – народ мора постати значајним делом државне моћи. - ''Филозофија права'' не излаже неку специфичну теорију државе. Она није само филозофска дедукција права, државе и друштва, нити израз Хегелових личних мишљења о њиховој стварности. Оно што је битно у делу, то је саморазрешење и самонегација основних појмова модерне филозофије. Они деле судбину друштва које тумаче. Предговор - у уводу је постављен општи оквир за разраду права, грађанског друштва и државе. Царство права је царство слободе. Мислећи субјект је слободно биће, слобода је атрибут његове воље. Слободна је воља, тако да је слобода њена супстанција и суштина. Не би требало сматрати да ова тврдња противречи закону ''Логике'' да је мишљење једино царство слободе. Јер воља је посебни начин мишљења, наиме, она је мишљење које себе преводи у стварност, и постаје пракса. Својом вољом појединац може одредити своје чинове у складу са својим слободним умом. Читаво подручје права, право појединца мора се њему прилагодити. Држава се изграђује критичким умом ослобођеног појединца. Еманциповани појединац модернога друштва није способан за такву констру-кцију. Његова воља, која изражава посебне интересе, не садржи ону општост која би и посебном и општем интересу дала заједничку подлогу. Појединачна воља није по себи саставни део опште воље. Филозофска основа друштвеног споразума мора се зато порећи. - Хегелов појам воље тежи да докаже да воља има двојаки карактер и да се састоји од темељног поларитета између посебних и општих елемената. Он, даље, настоји да покаже да та воља није у стању да роди друштвени и политички поредак, већ да су овоме потребни други чиниоци, који се могу ускладити са вољом само у току дугачког историјског процеса. Слободна воља појединца нужно истиче његов приватни интерес, она зато никада не може сама од себе хтети општи или заједнички интерес. Хегел показује како слободни човек постаје власник својине, али је, као такав, постављен насупрот другим власницима својине. Његова је воља, по природи, одређена његовим непосре-дним поривима, апетитима и склоностима, и управљена је на то да их задовољи. - човек своје потребе може испунити само тако што ће присвојити предмете које жели, и тако друге појединце искључити од употребљавања и уживања тих предмета. Његова воља нужно узима облик појединачности. - у својој природној димензији слободна воља је, дакле, необузданост, која је заувек везана за произвољне процесе присвајања. - Хегел је представио општост воље као општост самога Ја, мислећи тиме да се опште састоји у чињеници да све егзистенцијалне услове интегрише у свој самоидентитет. Резултат је парадоксалан: опште је постављено у најпосебнији елеменат човека, у његово Ја. Друштвено је тај процес сасвим разумљив. Модерно друштво не сједињује појединце тако да могу вршити аутономне, али усклађене делатности за добро свих. - појам слободе у ''Филозофији права'' враћа се на суштински однос између слободе и мишљења, који је изложен у ''Логици''. - процес којим се воља прочишћује до тачке на којој жели слободу је мукотрпни процес одгајања током историје. Васпитање је делатност и производ мишљења. - слобода воље зависи од мишљења, од знања истине. Човек може бити слобо-дан само када зна своје могућности. Роб није слободан из два разлога: прво, јер је заиста заробљен; друго, јер нема никаквог искуства ни знања о слободи. Знање или, Хегеловим језиком, самосвест слободе је начело права, етичности и свих облика друштвеног морала. Логика је заснивала слободу на мишљењу, филозофија права, резимирајући раније мисли, долази до друштвено-историјских услова за тај закључак. - једини предмет који може постати мојом својином у целини је духовни предмет, јер ова нема никакве аутономне стварности која је одвојена од мислећег субјекта. ''На потпунији начин могу присвојити дух''. Духовно присвајање
разликује се од својине у материјалним предметима јер обухваћен предмет не остаје спољашњи субјекту. Својину, на тај начин, узима слободна воља, која представља остварење како слободе тако и присвајања. - начело идеализма, да објективно биће зависи од мишљења, сада се интерпретира као основа могућег својинског обележја ствари. У исто време, идеализам схвата да најистинитије биће, дух, испуњава идеју својине. - Хегелова анализа слободне воље даје својини место у самом устројству појединца, у његовој слободној вољи. Слободна воља добија егзистенцију у облику чисте воље за слободом. То је ''идеја права'', идентична је са слободом као таквом. Али она је само идеја права и слободе. Остварење идеје почиње када еманципирани појединац истиче своју вољу као слободу присвајања. ''Ову прву фазу слободе називаћемо својином''. Апстрактно право – власништво, уговор, неправо - Хегел је нагласио да је појединац слободан само када је признат као слободан, а да му се такво признање даје када је доказао своју слободу. Такав доказ он може прибавити показујући своју моћ над предметима своје воље тиме што их присваја. Чин присвајања довршен је када су се други појединци с њим сложили, или га ''признали''. - видели смо да, за Хегела, супстанција субјекта почива у ''апсолутној негативности'', утолико што негира независно постојање предмета и претвара их у средство свога властитог остварења. Делатност власника својине сада је покретна сила те негације. - човек има апсолутно право да присвоји све што је ствар. Пуко присвајање, међутим, води до пуког поседовања. Али поседовање је својина само ако се учини објективним за друге појединце, као и за власника. ''Облик пуке субјективности мора се отклонити од предмета''; они се морају држати и употребљавати као опште призната својине одређене личности. Та се личност, са своје стране, мора препознати у стварима које поседује, мора их познавати и с њима поступати као с остварењем своје слободне воље. Тада, и само тада, својина постаје актуалним правом. Слободна воља је нужно ''појединачна воља'' одређене личности, а својина има ''ту особину да буде приватна својина''. - Хегел је установу својине удаљио од свих случајних веза и хипостазирао је у онтолошки однос. Он увек наново наглашава да се она не може оправдати као средство за задовољавање људских потреба. - својина претходи случајним потребама друштва. Она је ''прво успостављање слободе и зато супстанцијалан циљ по себи''. ''У човековом односу према спољашњим предметима рационални елеменат састоји се у поседовању својине''. - Хегел изричито признаје да је владајућа расподела својине производ случајних околности, потпуно у нескладу са рационални потребама. Са друге стране, он ослобађа ум задатка да суди о тој расподели. Он не настоји да примени филозофско начело о једнакости људи на неједнакост својине и, у ствари, одбацује тај корак. Једина једнакост која би се могла извући из ума је та ''да би требало да свако поседује својину'', али ум је савршено равнодушан према квантитету и квалитету својине. У вези с тим Хегел даје своју јасну дефиницију: ''право се не брине за разлике међу појединцима''. - процес преобраћања односа међу људима у односе ствари делује у Хегеловој формулацији. Личност је зароњена у своју својину и личност је само по својој својини. Према томе, Хегел означава сваки закон личности као закон својине. ''Јасно је да нам само личност даје право на ствари и да је зато лично право, у суштини, стварно право.'' - читав закон уговора и обавеза он изводи из закона својине. С обзиром да се слобода личности врши у спољашњој сфери ствари, особа се може ''оспољити'', то јест бавити се собом као спољашњим предметом. Властитом слободном вољом она се може ''отуђити'' и продавати своје поступке и услуге. - начело слободе, које је требало да покаже апсолутну надмоћ особе над свим стварима, не само да је ту особу претворило у ствар него ју је, такође, учинило функцијом времена. - установа приватне својине потекла је од слободне воље особе. Међутим, ова воља има одређену границу, приватну својину других личности. Ја сам власник и остајем то само утолико што се делимично одричем свога права да присвојим својину других људи. Тако приватна својина води даље од изолованог појединца према његовим односима са другим једнако изолованим појединцима. Инстру- мент који у тој димензији осигурава установу својине је уговор. - уговори, међутим, само регулишу посебне интересе власника и нигде не прелази преко подручја приватног закона. Хегел још једном одбија науку о друштвеном уговору, јер, како он држи, неистинито је кад се каже да људи могу по својој вољи изабрати да ли ће припадати држави или не; напротив, апсолутно је нужно за свакога да буде у једној држави. ''Велики напредак'' који модерна држава представља према феудалној долази од чињенице што је она ''циљ за себе'', те нико не може у односу на њу правити никакве приватне погодбе. - право у грађанском друштву потиче од чињенице да постоји апстрактно уопштавање посебних интереса. Ако се појединац, следећи свој интерес, сукоби са правом, он за себе може својатати исти ауторитет што га други својатају против њега, наиме да делује да би сачувао властити интерес. Право, међутим, има виши ауторитет јер такође представља – иако не у одговарајућем облику – интерес целине.
- право целине и право појединца немају исту важност. Право целине сабире потребе друштва, о којима зависи одржање и добробит појединца. Ако ови то право не признају, они не само да чине преступ против општега него и против себе. Они су у неправу, и кажњавањем њиховог злочина опет успоставља њихово актуелно право. - ова формулација, која управља Хегеловом теоријом казне, потпуно одваја идеју кривице од свих моралних обзира. Филозофија права не поставља кривицу ни у какву моралну категорију, него је уводи под насловом Апстрактног права. Кривица је нужни елемент у међусобном односу појединачних власника. Моралитет – предложак и кривица, намера и добробит, добро и савест - слободна воља, актуелни покретач ума у друштву, нужно ствара кривицу. Појединац се мора сукобити са друштвеним поретком, који за себе тврди да представља своју властиту вољу у њеном објективним облику. Али кривица и осветничка правда која је справља не само да изражавају вишу логичку нужност него, такође, припремају прелаз ка вишем друштвеном облику слободе, прелаз од апстрактног права ка етичности. Јер, чинећи кривицу и прихватајући казну за свој чин, појединац постаје свестан бесконачне субјективности своје слободе. Он сазнаје да је слободан само као приватна особа. Када се судара са поретком права, налази да је овај начин слободе коју је упражњавао досегао непремо-стиве границе. Одбијена у спољашњем свету, воља се сада окреће према унутра, да би ту потржила апсолутну слибоду. Слободна воља улази у дрго царство свога остварења: субјект који присваја постаје морални субјект. - Хегелова ''Филозофија права'' и даље показује равнотежу између субјективно-сти воље која остаје основа егзистенције слободе, и објективности воље која се огледа у свемоћној држави. Етичност, царство унутрашње слободе, губи, међутим, у Хегеловом делу сав свој сјај и славу и постаје веза између приватног и уставног закона, између апстрактног права и друштвеног живота. Обичајност – породица, грађанско друштво, држава - Наука логике показала је да је идеја испуњена саму у актуалности. На сличан начин, слободна воља мора превладати унутрашњи и спољашњи свет, субјективно и свеопште право, и појединац мора постићи своју вољу у објективним друштвеним и политичким установама, које се, са своје стране, морају слагати са његовом вољом. Читав трећи део ''Филозофије права'' претпоставља да не постоји никаква објективна установа која се не би темељила на слободној вољи субјекта, и никаква субјективна слобода која се не очитава у објективном друштвеном поретку. - Хегел сматра да је наука о природном закону недовољна, јер чини грађанско друштво само себи сврхом. Чак је у Хобсовој политичкој филозофији апсолутни суверенитет био подређен потреби за одговарајућом гаранцијом за сигурност и својину грађанског друштва, и испуњење овог услова постало је садржајем суверености. Хегел каже да грађанско друштво не може бити само себи сврхом јер због својих унутрашњих противуречности не може постићи истинко јединство и слободу. Независност грађанског друштва Хегел, на тај начин, одбија, и подређује га самосталној држави. - истински дијалектички садржај ума и слободе увек наново провирује из Хегелове ауторитарне формуле спаса датог друштвеног облика. Жеља да се сачува владајући систем наводи га на величање државе као подручја за себе, које је смештено изнад права појединца. Држава има апсолутни ауторитет или силу. Држави је свеједно да ли појединац постоји или не. А, с друге стране, Хегел подвлачи да породица, грађанско друштво и држава нису нешто страно субјекту, него саставни део његове властите суштине. Однос појединца према тим установама он назива дужношћу и обавезом, која нужно ограничава његову слободу. Али он тврди да се ограничава само његова апстрактна слобода чиме се ослобађа његова супстанцијална слобода. - Хегел предвиђа појаву велике индустријске војске и сажима непомирљиве противречности грађанског друштва у исказ да ово друштво, у суфициту свог богатства, ''није доста богато...да би зауставило пораст сиромаштва...'' Систем сталежа, који Хегел означава као одговарајућу организацију грађанског друштва, није по себи способан да разреши ту противречност. - све организације и установе грађанског друштва постоје за заштиту својине, а слобода тога друштва значи само право својине. Сталежи се морају регулисати спољашњим снагама које су јаче од економских механизама. Ове припремају прелаз на политичко уређење друштва. Овај прелаз јавља се у одељцима о администрацији правде, полицији и корпорацији. - Хегелова правна теорија сасвим одређено припада прогресивним тенденцијама у модерном друштву. Антиципирајући каснији развој правосуђа, он одбацује све науке које право радије придају судској одлуци, него општости закона. - закон може бити општи поступни с појединцима као с равноправнима само утолико уколико остане апстрактан. Право је зато више облик него садржај. Правда коју сачињава закон добија овај смер од општег облика трансакција и међусобних акција, док конкретне разноликости појединачног живота улазе само као укупни збир олакшавајућих или отежавајућих околности. Закон као општост има, тако, и један негативан вид. Он нужно укључује елеменат случаја, а његова примена на неки посебан случај родиће несавршенство и узроковати неправду и невољу. Ови се
негативни елементи, међутим, не могу искључити тиме што ће се проширити судијина моћ одлучивања. Апстрактна општост закона, упркос свим недостацима, далеко је боља гаранција права неголи конкретно и специфично ја појединца. У грађанском друштву сви појединци имају приватне интересе којима су супротстављени у целини, а ниједан од њих не може тврдити да је извор права. - корпорација води од одељка о грађанском друштву до одељка о држави. Држава је битно одвојена и различита од друштва. Одлучујућа карактеристика грађанског друштва је ''сигурност и заштита својине и личне слободе'', а коначна сврха му је ''интерес појединца''. Држава има потпуно другачију функцију и на други је начин повезана са појединцем. ''Сједињеност као таква је истински садржај и циљ'' државе. Интегрирајући чинилац је општост, а не посебност. Појединац може у држави ''водити општи живот''; његовим задово-љствима, делатностима и начином живота управља заједнички интерес. Држава је субјекат у строгом смислу речи, наиме актуелни носилац и циљ свих појединачних поступака, који се сада управљају према ''општим законима и начелима''. - закони и начела државе управљају делатностима слободног мислећег субјекта, тако да њихов елеменат није природа, него дух, умно сазнање и воља удружених појединаца. Ово значење Хегел има на уму када државу назива ''објективним духом''. Држава ствара поредак чије одржање не зависи, као код грађанског друштва, од слепог међусобног односа посебних потреба и поступака. ''Систем потреба'' постаје свестан образац живота којим руководе човекове самосталне одлуке у заједничком интересу. Држава се зато може означити као ''остварење слободе''. - Хегелово уздизање државне политичке моћи има неке изразите критичке црте. Расправљајући о односу између религије и државе, он истиче да се ''религија првенствено хвали и искориштава у времену јавних невоља, немира и угњетавања; она се учи да би пружила утеху против неправде и наду за надокнадом у случају губитка''. Он примећује опасну функцију религије у њеној тенденцији да човека одврати од његовог тражења стварне слободе и да му плаћа илузорну одштету за стварна зла. - Хегел је узвисио националне интересе посебне државе до положаја највишег и најнесумњивијег ауторитета у међународним односима. Држава износи и наглашава интересе својих чланова тиме што их усмерава у заједницу, те на тај начин остварује њихову слободу и њихова права, а разорну снагу такмичења претвара у сједињену целину. Неоспоран унутрашњи ауторитет државе предуслов је за успешно такмичење, а ово, опет, завршава у спољашњем суверенитету. Борба појединаца у грађанском друштву, на живот и смрт, ради међусобног признавања показује се код суверених држава кроз рат. Рат је неизбежни резултат испита суверености. Он није апсолутно зло ни случајна незгода, већ ''етички елемент'', јер рат постиже оно интеграцију интереса коју грађанско друштво само не може успоставити. ''Успешни ратови већ су спречили грађанске сукобе и појачали унутрашњу снагу државе''. ФИЛОЗОФИЈА ИСТОРИЈЕ Увод - хипотезу на којој почива филозофија историје потврдила је већ Хегелова ''Логика'': истинско биће је ум, који се очитава у природи и долази до свог остварења у човеку. Остварење се догађа у историји, а с обзиром на то да је дух, ум остварен у историји, Хегелова теза подразумева да је дух актуални субјект и покретна снага историје. - наравно, човек је такође део природе, и његови природни пориви и импулси играју у историји значајну улогу. Хегелова ''Филозофија историје'' праведнија је према тој улози од многих емпиријских хисториографија. Природа, у облику укупног збира природних услова и услова живота, остаје првобитна основа историје у читавом току Хегелове књиге. - као природно биће, човек је ограничен на посебне услове – рођен је у овом или оном месту или времену, припадник је овог или оног народа, приморан је да дели судбину целине којој припада. Али, упркос свему томе, човек је, у суштини, мислећи субјект, а мишљење сачињава општост. Мишљење, прво, уздиже људе изнад посебних одредаба и, друго, чини, такође, мноштво спољашњих ствари моментом субјектовог развоја. - ова двострука општост, субјективна и објективна, карактерише историјски свет, у коме човек развија свој живот. - садржај историје схватамо преко општих појмова као што су: нација, држава; робовласничко, феудално, грађанско друштво; деспотизам, демократија, монархија, итд. Цезар, Кромвел, Наполеон су нас римски, енглески, француски грађани; разумемо их као припаднике њихових народа, који одговарају друштву и држави свога времена. У њима се формира општост. - суштина ове општости је дух, а ''суштина духа је слобода...Филозофија нас учи да сви квалитети духа постоје само преко слободе; да су све оне само средство да се дође до слободе; да сви траже и производе искључиво то.'' - истински субјекат историје је опште, а не појединачно; истински садржај је остварење самосвести слободе, а не интереси, потребе и акције појединаца. ''Историја света није ништа друго него напредак свести о слободи.'' Али, први поглед на историју уверава нас у то да поступци људи потичу од њихових потреба, њихових страсти, њихових карактера и талената, и он нам усађује уверење да су такве потребе, страсти и интереси једини покретачи поступака – делотворни чиниоци у овом призору делатности.'' - како Хегел разрешава ову привидну противречност?
- Хегел наводи пример Цезарове борбе за власт. Рушећи традиционални облик римске државе, Цезар је, сигурно, био вођен амбицијом, али задовољавајући своје личне пориве, он је остваривао ''нужну судбину у историји Рима и света''; својим је поступцима постигао виши, умствени облик политичке организације. - општи закон историје, у Хегеловој формулацији, није напросто напредак ка слободи, него напредак у самосвести слободе. Низ историјских тенденција постаје законом само када их човек схвата и по њима поступа. Другим речима, историјски закони потичу само из човекове свесне праксе и само су у њој актуелни , ткао да, ако, на пример, има неки закон напретка ка све вишим облицима слободе, он престаје деловати ако га човек не препознаје и не извршава. - коначни историјски субјекат Хегел назива светски духом. Његова стварност почива у оним поступцима, тенденцијама, настојањима и установама који успостављају интерес слободе и ума. Он не постоји посебно од тих стварности, и делује преко ових инструмената и посредника. Закон историје који представља светски дух, делује тако иза леђа и изнад глава појединаца, у облику једне неодољиве безимене силе. Прелаз од источне културе ка култури грчкога света, развој феудализма, успостављање буржоаског друштва, - све ове промене нису биле слободно човеково дело, него нужни резултати објективних историјских снага. - сувереност светскога духа, како је Хегел приказује, показује тамне црте једнога света којим управљају историјске снаге уместо да он управља њима. Док су ове снаге још увек непознате у својој истинској суштини, оне са собом носе беду и уништавање. Историја се тада јавља као клаоница, у којој се жртвују срећа народа, мудрости држава и врлина појединаца. Хегел, у исто време, велича жртвовање појединачне уопштене среће, која је последица тога. Он то назива лукавством ума. Појединци живе несрећни, муче се и гину, али, иако никада уистину не постижу свој циљ, њихова невоља и пораз управо су средства помоћу којих напредују истина и слобода. Човек никада не жање плодове свог рада, ови увек припадају будућим генерацијама. Међутим, његове страсти и интереси не посустају; они су средства која подржавају човека у његовом раду у служби једне више силе и вишега интереса. Ово се може назвати лукавством ума – то што покреће страсти да за њега раде, док појединац чије се постојање развија помоћу таквог подстрека плаћа казну и трпи губитак.'' Појединци доживљавају неуспех и пролазе; идеја побеђује и вечна је. - светски дух је хипостатички историјски субјект; он је метафизички облик стварног субјекта, недокучиви бог једног онемогућиваног човечанства, скривен и страшан као калвинистички бог; покретач једног света у којем се све што се догађа дешава упркос свесним човековим делатностима и на рачун његове среће. ''Историја....није позорница среће. Раздобља среће су празне странице у њој.'' Подела ОРИЈЕНТАЛНИ СВЕТ – Кина, Индија, Персија ГРЧКИ СВЕТ – Елементи грчког духа, облици лепог индивидуалитета, пропаст РИМСКИ СВЕТ – Рим до II пунског рата, Рим до царства, Царство и Византија ГЕРМАНСКИ СВЕТ – елементи овог света, средњи век, ново доба Ново доба – реформација, утицај реформације, просвета и револуција - али, поменути метафизички субјект поприма конкретни облик чим Хегел постави питање о томе како се светски дух материјализује. Светски дух тежи за тим да оживи слободу, а слобода се може материјализовати једино у држави. У њој је светски дух институционализиран; у њој се налази самосвест преко које делује историјски закон. - ''Филозофија историје'' не разматра идеју државе, она посматра њене конкре-тне историјске облике. У Хегеловој познатој шеми разликују се три главна историјска ступња у развоју слободе: источњачки, грчко-римски и немачкохришћански. - ''Источњаци нису досегли сазнање да је дух – човек као такав – слободан, и зато што то не знају, они нису слободни. Они знају само да је један слободан. Али управо зато слобода тога једнога је само хир.... Тај један је зато само деспот, а не слободан човек. Свест о слободи прво се појавила код Грка, и зато су они били слободни, али они, као и Римљани, знали су само да су неки слободни – не човек као такав.... Грци су зато имали робове, и читав њихов живот и одржање њихове сјајне слободе били су повезани са установом ропства... Немачке нације, под утицајем хришћанства, прве су постигле свест да је човек као човек слободан: да је слобода духа оно што сачињава његову суштину.'' - Хегел разликује три типична државна облика, који одговарају трима главним фазама у развоју слободе. ''Исток је знао и зна све до данас да је само један слободан, грчки и римски свет да су неки слободни, немачки свет зна да су сви слободни. Први политички облик који примећујемо у историји је зато деспоти-зам, други је демократија и аристократија, трећи монархија.'' - монархистички облик заузима прво место, као савршено слободан државни облик, захваљујући својој владавини правде и закона према уставним гара-нцијама. - историја слободе завршава се доласком модерне монархије, која је у Хегелово време постигла то да изађе на крај са антагонизмима који прате слободу својине.
- сада се може одговорити на питање о односу неке посебне државе према светском духу. Сваки облик државе мора се ценити према томе да ли одговара ступњу историјске свести који је човечанство досегло. Слобода у различитим историјским раздобљима не значи и не може да значи исту ствар, јер у сваком раздобљу један тип слободе је онај који је истинит. Држава се мора градити на признавање те слободе. Немачки свет је преко реформације произвео у свом развоју ону врсту слободе која признаје суштинску једнакост људи. Уставна монархија изражава и интегрира овај облик друштва. Она је, за Хегела, извршење остваривања слободе. - мислећи субјект живи у историји, а држава, у великој мери, пружа егзистенцијалне услове његовог историјског живота. Држава постоји као општи интерес међу појединачним делатностима и интересима. Појединци доживљавају ову општост у различитим облицима, од којих је сваки битна фаза у историји сваке државе. Држава се прво јавља као непосредно, природно јединство. На том ступњу друштвени антагонизми се још нису појачали, и појединци су задовољни у држави, а да свесно не супротстављају своје појединачности заједници. Ово је златна младост сваког народа и златна младост опште историје. Превладава несвесна слобода, али зато што је несвесна, она је ступањ пуке потенцијалне слободе. Актуална слобода долази само са самосвешћу слободе. Владајућа могућност треба да се актуализује, чинећи то, она разбија несвесни ступањ људске организације. - покретач овог процеса је мишљење. Појединци постају свесни својих могућности и организују своје односе у складу са својим умом. Народ састављен од таквих појединаца схватио је начело свог живота и услова, вредност закона, права и етичности, и свесно је организовао државу. - ова је држава, такође, подложна мишљењу, елементу који коначно води њеном мишљењу, истом елементу који је овој држави подарио њен облик. Друштвена и политичка стварност не може се ни на које време подвргнути захтевима ума, јер држава настоји очувати интерес онога што јесте и, на тај начин, везати снаге које теже вишем историјском облику. Пре или касније слободна умственост мишљења мора доћи у сукоб са рационализацијама датог животног поретка. - Хегел је у том процесу видео општи историјски закон, који је подједнако неизменљив као и само време. Никаква сила не може, у крајњој линији, зауставити ход мисли. Мишљење није безопасна делатност, него погибељна делатност која ће грађане, чим почне међу њима колати и одређивати њихову праксу, натерати да доведу у питање и чак да поткопају традиционалне облике културе. Ову разорну динамику мишљења Хегел је илустровао митом о Кроносу и Зевсу. - када мишљење постане покретач праксе, оно остварује општи садржај датих историјских услова тиме што разара њихов посебан облик. Ново доба РЕФОРМАЦИЈА – реформација је произашла из пропадања цркве. Пропадање цркве није случајно, није само злоупотреба силе и господства. - пропадање цркве развило се из ње саме; оно има свој принцип управо у томе, да се ''ово'' као нешто чулно у њој, да се оно спољашње налази унутар ње саме. Виши, светски дух већ је искључио из ње оно духовно; она не учествује у томе духовноме и у бављењу њиме; она тако задржава на себи то ''ово'' – то је чулни субјективитет, непосредни субјективитет, који она није преобразила у духовни. – Одсада она заостаје за светским духом; он је већ изнад ње, јер је дошао до тога, да оно чулно зна као чулно, оно спољашње као спољашње, да у овоме коначноме делује на коначан начин и да управо у тој делатности као вредан, оправдан субјективитет буде сам код себе. - из једноставног, припростог срца има да изврши преокрет стара и скроз наскроз потврђена усрдност немачког народа. Док је остали свет одлазио у Источну Индију, Америку, - док је он спољашњи себи, да сакупи богатства, да стекне власт у свету, дотле једноставан службеник ''ово'', које је хришћанство пре тражило у земаљском, каменом гробу, налази напротив у дубљем гробу апсолутног идеалитета свега чулног и спољашњег, у духу, па га показује у срцу, у срцу које вапи за оним унутрашњим, својим, бежећи од спољашњег. Лутерова једноставна наука јесте, да ''ово'', бесконачни субјективитет, тј. истинска духовност, Христ није нипошто стварно, него се као духовно може постићи само у помирењу с богом – у вери и уживању. - реформација се у почетку односила само на поједине стране искварености католичке цркве. Лутер је хтео радити у заједници са целим католичким светом, па је тражио црквене саборе. - кад је порекнут ауторитет цркве, настао је раскол. Зашто сви људи нису прихватили протестантизам? Због раздвојености живота и вере. ДЕЛОВАЊЕ РЕФОРМАЦИЈЕ НА СТВАРАЊЕ ДРУШТВА – што се тиче стварања државе, то најпре видимо, како се учвршћује монархија и како је код монарха државна власт. - због реформације пак била је нарочито важна борба протестанстске цркве за политичку егзистенцију. Протестантска црква и онако, како је непосредно наступила, захватила је превише у оно световно, а да не би проузроковала световне заплете и политичке размирице око политичког поседа. - Вестфалским миром билаје протестантска црква призната као самостална, на неизмерно ругло и понижење католичке. Тај је мир често важио као победу Немачке, јер је учврстио политичку конституцију Немачке. Међутим је
та конституција у ствари била утврђивање приватних права земаља, на које се она распала. О сврси неке државе нема ни говора ни представе. - ова конституција проузроковала је пропаст Немачке, а то је дело Ришељеа, једнога римскога кардинала, чијом се помоћи спасила слобода религије у Немачкој. Ришеље је за добро државе, којој је био на челу, чинио противно од онога, што је учинио њеним непријатељима; јер је он њих ослабио до политичке немоћи, основавши политичку самосталност делова, али у својој земљи потискивао је ону самосталност протестантске цркве. У томе је његова судбина била као судбина многих великих државника, да су га његови суграђани проклели, док су непријатељи дело, којим их је он уништио, сматрали најсветијим циљем својих жеља, својега права и своје слободе. - резултат је дакле био силом изнуђено и сада политички основано постојање религијских странака једних крај других као политичких држава и према позитивним државно-правним или приватно-правним односима. ПРОСВЕТА И РЕФОРМАЦИЈА – у протестантској је религији принцип унутрашњо-сти с религиозним ослобођењем и задовољењем ступио сам у себе, а с тиме и вера у унутрашњост као нешто рђаво и вера у моћ световнога. - мишљење је сада ступањ, на који је доспео дух. Оно садржава помирење у својој посве чистој суштини, јер прилази ономе спољашњоме са захтевом, да има у себи онај исти ум као субјект. Дух спознаје, да природа, свет такође мора имати неки ум у себи, јер бог га је створио умног. Настао је дакле општи интерес, да се посматра и упозна садашњи свет. Оно опште у природи јесу родови, врсте; сила, сила теже редуцирани су на појаве. Такво је дакле искуство постало знањем света, јер је искуство с једне стране опажање, али затим и проналажење закона, онога унутрашњега, силе, будући да оно, што постоји, своди на његову једноставност. - овај принцип је део нашега света, модернога света. - Немачку су прокрстариле победничке француске чете, али немачки је националитет стресао тај притисак. Један од главних момената у Немачкој јесу закони права, који су на сваки начин били проузроковани француским потлачивањем, јер су на тај начин нарочито дошли на светло недостаци претходних уредби. Лаж једнога царства потпуно је ишчезла. Оно се распало у суверене државе. Принцип слободе власништва и особе били су направљени основним принципима. Сваки грађанин има приступ у државне службе, али спретност и употребљивост нужан су услов. Влада се заснива на администрацији, а специ-фична одлука монархова стоји на челу, јер је последња одлука управо нужна. Суштина закона и одређење државе ваља сматрати као нешто незнатно што припада искључиво монарху. - интелектуалци треба да владају, не игноранција и таштина, која хоће све боље да зна. Што се најзад тиче моралног осећања, помоћу протестантске цркве се остварило измирење религије с правом. Нема никакве свете, никакве религиозне савести, која би била одвојена од световног права или која би му била чак супротна. UVOD U SISTEM I DIJALEKČIČKA METODA Hegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. On proizlazi direktno iz Šelingovog sistema, ali predstavlja na neki način sintezu Šelingovog i Fihteovog sistema. Po Šelingu idealno i realno su identični, po Fihteu idealno je ono što je prvobitno. Po Hegelovom sistemu pak idealno ili duh ima primat nad realnim ili prirodom, i priroda predstavlja samo jedan prolazan stupanj u razviću duha. Još je u jednoj tački Hegel bliži Fihteu nego Šelingu, u filozofskoj metodi. Njegova dijalektička metoda je Fihteova metoda suprotnosti (trojna metoda teze, antiteze i sinteze), samo što je Hegel tu metodu shvatio dublje i na originalan način. Fihteova metoda suprotnosti postaje kod Hegela u isto doba metodom protivrečnosti i metodotn razvića. Hegel naime drži da, je suprotnost prvobitno nužnim načinom u isto doba i protivrečnost. Ovim se tvrđenjem Hegel razlikuje od svih ranijih racionalista, izuzevši možda Heraklita, i stoji, može se reći, u tom pogledu usamljen. On tvrdi, da stav identiteta i stav protivrečnosti nisu osnovni zakoni mišljenja; već da mišljenje u osnovi ne samo što može nego i mora zamisliti jedinstvo suprotnosti ili protivrečnast. S druge strane, opet protivrečnost teze i antiteze mora da se izbegne. To izbegavanje protivrečnosti jeste stavljanje nečeg novog, stavljanje jedinstva teze i antiteze - njihove sinteze. Ali kako svaki stupanj apsolutnog sadrži u sebi i svoju suprotnost, to sintezom dobiveno jedinstvo teze i antiteze postaje novom tezom, koja sebi nasuprot stavlja novu antitezu, a ova suprotnost predstavlja novu protivrečnost, koja mora da se izbegne novom sintezom, ova pak postaje novom tezom itd., dok se ne dođe do stupnja pojma, koji predstavlja jedinstva bez suprotnosti ili poslednju, razrešenu, završnu protivrečnost. Stavljanje antiteze nasuprot tezi jeste negativna strana dijalektike, a razrešavanje tako stavljene protivrečnosti sintezom jeste njena pozitivna strana. Negativna i pozitivna strana dijalektike sačinjavaju um, tj. moć stavljanja i razrešavanja protivrečnosti. Razum je pak moć koja ostaje pri čistoj suprotnosti, koja nije sposobna da suprotne odredbe shvati ujedno, za koju suprotne odredbe ostaju odvojene odredbe, odredbe koje nemaju nikakve veze među sobom. Pomoću dijalektičke metode idealno se razvija u množinu svojih momemata. Skup svih tih momenata čini apsotutno biće. Po Hegelovoj koncepciji apsolutno biće ima raznolikost i množinu u sebi samom, to su njegove imanentne odredbe. Ovim se apsolutno Hegelovo razlikuje od apsolutnog Šelingovog. Po Hegelu, kod Šelinga je apsolutno biće kao iz pištolja
izbačeno, ono je noć u kojoj su sve krave crne. Po Hegelovom sistemu sve se svodi na to da se apsolutno shvati ne samo kao supstancija, već kao subjekt, ne samo kao nešto neodređeno, nego kao nešto što samo sebe iz te neodređenosti unutrašnjim razvićem određuje. Apsolutno se biće po Hegelu nalazi u tri osnovna svoja stupnja, kao apsolutna ideja, kao priroda i kao duh. Apsolutna ideja je ideja u užem smislu ili ideja po sebi, priroda predstavlja ideju van sebe, a duh ideju za sebe i kod sebe, sve tri zajedno čine apsolutno biće. Stupnjevi apsolutnoga predstavljeni su u sledećoj shemi: I. Ideja I. Apsolutno II. Priroda III. Duh Ideju po sebi posmatra "Logika", prvi deo Hegelovog sistema, drugi je deo toga sistema, "Filozofija prirode", a treći "Filozofija duha". Međutim, pre nego što Hegel prelazi na svoj sistem, on hoće i posebno da obrazloži stanovište na osnovu kojeg je moguće apsolutno saznanje. On to čini u Fenomenologiji duha, koja predstavlja neku vrstu teorije saznanja hegelijanizma, ali ona nije ni čista teorija saznanja niti psihologija saznanja, nego obuhvata u isto doba oboje, a u malome i filozofiju duha. Hegel se dockan razvio, stoga ovo delo njegovo predstavlja produkt još nezrelog duha (njegov je stil zamršen i mnogi stavovi jedva su razumljivi). FENOMENOLOGIJA DUHA U Fenomenologiji duha Hegel hoće da pokaže, da je samo apstraktno saznanje u čistom pojmu pravo saznanje, da u njemu subjekt i objekt saznanja padaju ujedno, da na tom stupnju svest dostiže sposobnost apsolutnog saznanja. Da je to tako i da svest nužnim načinom mora da dođe u svome razviću do tog najviseg stupnja, Hegel to pokazuje primenjujući na razviće stupnjeva svesti dijalektičku metodu, tj. on pokazuje, da svaki niži stupanj svesti mora sebe da negira, čime se svest penje na viši stupanj, sve dok ne dođe do najvišeg. Po Hegelu postoje tri glavna stupnja u tome razviću svesti: l. stupanj predmetne svesti, 2. samosvesti, i 3. uma. Na prvom stupnju svest veruje u objekt kao u nešto različno od nje. Na drugom stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono što stavlja objekte. Na trećem stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono što je identično sa objektima. Predmetna svest za sebe ima opet tri stupnja: l. čulna svest ("čulna izvesnosth"), 2. opažajna svest, i 3. razum. Čulna svest veruje neposredno u realitet pojedinačno opaženog sadržaja, odnosno ona misli, da su čulni kvaliteti sami kao takvi objekti, i to objekti, kojima je sasvim ravnodušno da li ih neko opaža ili ne. Time što čulna svest veruje samo u egzistenciju neposredno datoga, ona veruje samo u egzistenciju pojedinačnoga. Međutim, na ovom stupnju naša svest ne može da ostane, jer čulna svest sama sebe uništava. Time što čulna svest tvrdi, sad je podne, ovde je drvo, itd., a mesto podne nastaje ponoć, mesto drveta kuća, pretvara se sad u svako sad, ovde u svako ovde, i na mesto pojedinačnog javlja se opšte. Na taj način čulna svest prelazi u opažajnu, čulni predmet postaje stvar sa osobinama. Međutim, svest ne ostaje ni na tom stanovištu, zato što dolazi pitanje, šta je stvar? Stvar ima izvesne osobine, je li ona suma osobina ili nije? Ako je stvar suma osobina, onda nema stvari, ako je pak različna od osobina, ona onda nije stvar koja ima osobine. Dalje, svest mora da zamisli razne stvari, koje se nalaze u vezi međusobom, mora da zamisli bitne i nebitne oznake stvari, čija je razlika relativna. Da bi se izbegle ove protivrečnosti, svest mora da zamisli stvar kao nešto što je uslov osobina. Time se pak stvar pretvara u suštinu (u ono što uslovljava osobine), sad se stvar predstavlja kao snaga, a osobine kao manifestacija snage. Na ovom stupnju mi smo u sferi razuma, pošto je razum moć koja, tražeći sličnosti i razlike među stvarima, objašnjava stvar. Ali na ovome stupnju razuma naša svest ne može da ostane. Mi možemo naime da shvatimo odnos među silom i manifestacijama njenim samo kao odnos zakona, snaga je vezana sa svojom manifestacijom zakonom, zakon je ono što čini biće snage. Međutim, zakon je nešto što pripada samoj svesti, nešto što se da samo pojmiti a ne i opaziti, on je ono što je natčutno u čulnome. Shvatajući zakon, svest, dakle, shvata samu sebe, i izdiže se time na stupanj samosvesti. Prelazeći opet tri specijalna stupnja, samosvest se pretvara u um, čiji se stupnjevi razvića više ne ograničavaju na individualni, ngo obuhvataju i kolektivni duh. Stupnjevi uma, koji prethode apsolutnom znanju kao završnom stupnju u razvitku duha, po Hegelu su, umna svest, moralnost i religija (čiji su specijalni stupnjevi prirodna religija, umetnička religija u kome je obuhvaćena i umetnost - i otkrivena religija.). Religija sačinjava neposredni predstupanj apsolutnog znanja, i to kao otkrivena religija (jer se u ovoj sadržina apsolutnog znanja javlja u obliku nečega nametnutog, spolja otkrivenog, u obliku vere, ne u obliku znanja i izvesnosti). Na taj način Hegel, unošenjem stupnjeva razvića kolektivnog duha, dovodi individualni duh do najvišeg stupnja njegovog, do saznanja u čistom pojmu, u kome mišljenje i biće padaju ujedno. Ovaj identitet mišljenja i bića postaje osnov celokupnog sistema Hegelovog, u prvom redu Logike. Logika
Postoje tri razna Hegelova spisa o logici, od kojih se svaki mora zasebno studirati. To je prvo njegova velika Logika u 3 sveake, od kojih prva ima dva izdanja (u izdanju celokupnih dela preštampano je drugo). Dalje postoji " Logika" u Enciklopediji filozofskih nauka (to je tzv. ericiklopeclijska Logika) u tri Hegelova izdanja (naravno glavno je poslednje). Osim toga Hegelova se logika nalazi i u trećoj formi, kao enciklopedijska "Logika" sa dodacima (iz Hegelovih predavanja) kojih nema u izdanjima Enciklopedije izašlim za Hegelova života. Pri studiji Hegelove Logike najbolje je početi sa kakvim Hegelovim pristalicom, koji izlaže njegovu logiku, najbolji je za to Kun Fišeer, koji samo u nekim tačkama (ne srećno) odstupa od Hegela. Jer Fišer na vrlo elegantan, svetao način izlaže teške Hegelove stvari, i omogućuje da se na lak način uđe u sama Hegelova izlaganja. Međutim Fišerom se dobija samo spoljni skelet Hegela, dok se do samog Hegela dođe, ima još mnogo teškoća da. se savlada. Hegel je pisao jednim specijalnim jezikom koji se mora naročito upoznati, koji se može naučiti samo dužim čitanjem samog Hegela. Studiju samog Hegela treba početi sa enciklopedijskom "Logikom" u izdanju celokupnih dela, pošto je ova knjiga mnogo jasnija od one druge dve, jer su dodaci u njoj od velike vrednosti za razumevanje samog teksta (iako ti dodaci nisu svi od samog Hegela). Zatim treba čitati njegovu veliku Logiku, i naposletku enciklopedijsku "Logiku" u izdanju Hegelovom (ova poslednja odstupa u pojedinostima od velike Logike). Za studiju velike Logike od velike je koristi navedeni engleski komentar od Mak Tagarta. Hegelova Logika sadrži i za one koji je ne akceptiraju mnoge primedbe o odnosima među pojmovima kakvih nigde više nema. Logika Hegelova je jedno specijalno delo. On je u njoj hteo da spoji logiku i metafiziku ujedno, ali u stvari ona nije ni jedno ni drugo. Jer u njoj Hegel se stavlja na jedno stanovište na koje se niko pre njega nije stavio, to je pokušaj jedne apsolutno neempirijske, deduktivne konstrukcije sveta. To je racionalizam u apsolutnom svom obliku, tako da racionalistički sistemi pre Hegela, upoređeni s njim, predstavljaju fragmentarne pokušaje. Spinoza je veliki racionalist, ali njegovi argumenti polaze u mnogome od realnog sveta. Hegel se, međutim, uzdiže nad realnim svetom, on pretpostavlja da nema ničega, i iz čistih pojmova hoće da izvede sve što postoji. Stanovište njegove Logike može se karakterisati kao stanovište hipermetafizike, nadmetafizike. Metafizika ima više-manje konkretan zadatak, ona ima da utvrdi strukturu celine sveta, ali onako kako je ona faktički data. Međutim, Hegel ide dalje i pita se, zašto konkretan svet, koji postoji, postoji, i zašto postoji tako kao što postoji, a ne drukčije? Hegel hoće da dokaže da svet mora postojati, i da mora postojati onako kako faktički postoji. Cela logika predstavlja razvitak momenata čiste ideje. Ali po Hegelu čista ideja kao takva ne postoji u stvarnosti, nego samo apstraktno. Ko ne shvati ovu osnvnu misao Hegelove filozofije, taj Hegela nije razumeo. Ideja se konkretno nalazi samo u svojim konkretnim oblicima, u prirodi i duhu. Ideja nije postojala stvarno pre prirode i duha, ona postoji pre prirode i duha samo apstraktno, idealno, ona je večno konkretna u prirodi i duhu, priroda i duh su konkretne forme njene egzistencije. Metafizika ima da ispita strukturu konkretnog sveta, koji se raspada u dve polovine, u prirodu i duh. Hegel, pak, u svojoj Logici hoće da ispita idealni skelet sveta, i taj idealni skelet shvata Hegel kao jednu zasebnu stranu apsolutnoga, koju naziva apsolutnom idejom. Čista ideja se javlja u množini svojih idealnih momenata, koji predstavljaju pojedine kategorije ili idealni skelet konkretnoga, zato idealni elementi predstavljaju, s jedne strane, pojmovne odredbe čiste ideje, a s druge strane, pojmovne odredbe samog realnog sveta, prirode i duha. Po Hegelu su, dakle, kategorije osnovne pojmovne odredbe svega što postoji i što se da zamisliti. Logika Hegelova je nauka o kategorijama, ali ona je u isto doba i hipermetafizika. Pre Hegela samo su Aristotel i Kant pokušali da dadu sistem kategorija, međutim, Aristotelov se pokušaj sastoji samo u empirijskom nabrajanju katergorija, kod Kanta istina postoji izvestan red među kategorijama, ali dublje unutrašnje veze među njima nema. Pozitivni značaj Hegelove logike, sve i da nije uspeo (kao što i nije) da reši postavljeni metafizički problem, leži u samom tom sistemu kategorija, i nijedan ozbiljan pokušaj da se kategorije izvedu ne može obići Hegelov pokušaj. U tom razvijanju sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre njega u tako apstraktnim stvarima još nije pokazao (u tom pogledu jedino se Aristotel da porediti sa Hegelom). Hegel u svojoj Logici čini, kao što rekosmo, pokušaj jedne dedukcije sveta, koja počinje od prapočetka, potpuno odozgo. Hegel pretpostavlja, da nema ničeg određenog, i onda iz najapstraktnijih pojmova hoće da izvede svu konkretnu množinu i sve odredbe konkretnoga. On to čini na osnovu svoga principa apsolutnog identiteta mišljenja i bića. Razviće apstraktne ideje je razviće pojma kao takvog, koji polazi od svoje najapstraktnije, sadržinom najsiromašnije forme, pa se, diferencirajući se, sve više bogati sadržinom, dok ne postane konkretnim pojmom. Na taj način apstraktna ideja prolazi kroz ova tri glavna stupnja, l. biće, 2. suština, i 3. pojam. Sva tri stupnja zajedno čine pojam ili ideju, tako da i celina i treći stupanj nose isto ime (pojam), i biće i suština su pojam, ali pojam u još nerazvijenoj formi. Ovo trojstvo bića, suštine i pojma odgovara onim trima momentima dijalektičke metode, tezi, antitezi, sintezi (prvu najapstraktniju trijadu apsolutnoga imamo u apstraktnoj ideji, prirodi i duhu, zatim dolazi ova trijada). Razlika između bića i suštine je ova, biće znači neposredno biće, a suština je posredno biće, ili biće koje je uslovljeno drugim bićem. Stupnjevi ideje predstavljeni su u sledećoj shemi. l. Biće I. Ideja 2. Suština 3. Pojam
Prvo ćemo posmatrati biće i njegove odredbe. I biće ima tri svoja oblika, l. kvalitet, 2. kvantitet i 3. mera. Kvalitet je pozitivan (+), kvantitet je negativan (-), a mera je negacija kvantiteta koja sadrži u sebi kvalitet u jednoj višoj formi (negare - conservare - elevare). Stupnjevi bića predstavljeni su u sledećoj shemi. A. Kvalitet l. Biće B. Kvantitet C. Mera I kvalitet (ili biće) ima tri oblika: l. neodredeno biće, 2. određeno biće, i 3. samostalno biće. Dalje se neodređeno biće javlja opet u tri forme: l. čisto biće, 2. čisto nebiće, i 3. bivanje. Čisto biće ne može dalje da se analizira, ono je prva kategorija ili prva odredba apsolutnoga u oblasti apsolutne ideje. Čisto biće je najapstraktniji pojam našeg mišljenja. Kad se apstrahuje od svega što postoji, od mnogostrukog i raznolikog (kvalitativnog i kvantitativnog) bića, ostaje samo misao nečega, egzistencije bez sadržine. Ta je misao čistog nešto, i tim pojmom mora mišljenje da počne, to je prva njegova etapa. Ali čisto nešto, baš zato što je bez sadržine, ravno je čistom ništa. Prema tome naše mišljenje, kad počne od početka, uviđa da su nešto i ništa identični. Međutim, mišljenje u isto doba uviđa da su nešto i ništa i različni jer se nešto razlikuje od ničega time što ima egzistenciju. Dakle, mišljenje odmah u svome početku nailazi na jednu protivrečnost, s jedne strane, ono je prinuđeno da tvrdi da je nešto ništa, a s druge strane, da je ono ipak nešto. To je jedna nerazrešena protivrečnost, pri kojoj mišljenje ne može da ostane. Ono mora ići dalje, zamisliti jedinstvo, izvesti sintezu nečeg i ničeg. Ta sinteza leži po Hegelu u neprestanom prelaženju nečega u ništa i ničega u nešto, u bivanju. Kad zamislimo da nešto prelazi u ništa i ništa u nešto, onda nema protivrečnog identiteta nečeg i ničeg, jer tada nešto, prelazeći u ništa, prestaje biti nešto, i ništa, prelazeći u nešto, prestaje biti ništa. Da naše mišljenje ima da počne sa čistim nečim, koje je kao takvo ravno čistom ništa, Hegel izvodi i analizom samog pojma početka. Ono što počinje počinje da je nešto, ali zato što tek samo počinje, ono još nije nešto, nego ništa, to je egzistencija koja još nije esencija. Dakle, i logičkom analizom samog pojma početka dolazi se do toga da početak mora sadržavati i nešto i ništa. Čisto nešto i čisto ništa su identični među sobom i različni jedno od drugog. Ali ovaj njihov identitet i razlika ne smeju se shvatiti kao naročiti odnosi, koji bi postojali među njima, nego je čisto nešto kao takvo identično sa ničim i različno od njega. Odnos ulazi u biće tek sa suštinom kao uslovljenim bićem (čime se biće i razlikuje od suštine). U celoj zbirci kategorija samo kategorija bića nema odnosa, a ono što mi nazivamo u toj oblasti odnosom u stvari je nešto neposredno. Hegel svoje kategorije dovodi u vezu sa istorijskim razvitkom filozofije. Po njemu se ljudsko mišljenje razvija Počinjući od najapstraktnijih kategorija pa idući sve konkretnijim. Najapstraktniji pojam bića je princip Eleaćana. Čisto ništa je princip budističke filozofije, a sinteza nečega i ničega, bivanje, Heraklitove. Prelaz od neodređenog ka određenom biću Hegel izvodi ovako. Nešto i ništa javljaju se ponovo odvojeno u sintezi njihovoj, u bivanju. Bivanje ima naime dva pravca, u njemu prelazi nešto u ništa i ništa u nešto. Ova dva pravca čine te se u samom bivanju kao takvom latentna protivrečnost nečega i ničega javlja ponovo, time što u bivanju nešto i ništa prelaze jedno u drugo, bivanje je iščezavanje, a time što nešto i ništa postaju jedno iz drugoga, ono je postajanje, tako da bivanje predstavlja u isto doba iščezavanje i nečega i ničega. Na taj način negacija bivanja biće iščezavanje samog bivanja, stavljanje mirnog jedinstva nečega i ničega, u kome će biću ipak pripadati primarnost, tako da je negacija bivanja postojanje. Time su, pak, u isto doba i sve tri odredbe, koje predstavljaju neodređeno biće, negirane u svojoj neodređenosti i stavljeno je određeno biće, biće koje ima određen kvalitet. U ovom izrazu određeno biće, "da" ne znači još kategoriju mesta, kao što ni bivanje nije vremeni proces, prostor i vreme javljaju se tek docnije, tek u oblasti prirode. Prva odredba odredenog bića je l. nešto, koje odgovara čistom biću. Čisto biće je negirano nebićem, jedinstvo njihovo jeste bivanje, a negacijom bivanja stavlja se ponovo biće, ono se tom negacijom restituira na višem stepenu kao određeno biće, kao biće koje ima izvesnu kvalitativnu sadržinu, koje je nešto. Ali i nešto sadrži u sebi negaciju, samo što ona nije više neposredno u njemu, nego van njega, ali je ipak vezana s njim, tako da je i ono što se tom negacijom stavlja vezano s njim. To što se negacijom stavlja jeste 2. drugo, koje se odnosi prema nečemu kao antiteza prema tezi (ovaj odnos nečeg prema drugom u tome je, što jedan kvalitet može postojati samo u vezi s drugim kvalitetom, to je eksplikacija Spinozinog stava omnis determinatio est negatio). Ovde se negacija nečega u odnosu na drugo javlja kao ograničenje nečeg drugim, ili, drukčije rečeno, svako drugo je drugo od drugoga. U ovom odnosu nečeg i drugog leži protivrečnost, koja se može izbeći samo njihovim spajanjem u jedan viši pojam. Taj viši pojam je 3. promena (ili konačnost), prelazak nečega u drugo. U promeni se ne gubi kvalitet, tu biće prelazi u drugo biće i zato je promena kategorija odredenog bića, dok je bivanje kategorija neodređenog bića. Kao i bivanje tako i promena predstavlja jednu protivrečnost koja vodi njenoj negaciji. Ta je protivrečnost u beskrajnosti promene ili, kako Hegel veli, u rđavoj beskrajnosti promene. Nešto koje prelazi u drugo, primorava ovo da takođe pređe u drugo i tako dalje in infinitum. Takav jedan beskrajan red, pošto se ne može zamisliti da je završen,
predstavlja protivrečnost i nemogućnost. Prema tome pri kategoriji promne ne može se ostati, ona mora da se negira. Očevidno je da će i ovom negacijom biti nešto stavljeno u jednoj višoj formi, kao što je to bio slučaj i pri negaciji bivanja. Prema tome negacija promenljivog određenog bića može voditi samo pojmu nepromenljivog određenog bića, koje u isto doba postaje pravo beskonačno biće. Nepromenljivo nešto je nešto, koje je došlo k sebi, koje se tako ograničava sobom, da sve drugo negira ili odbacuje od sebe. Prvo najapstraktnije nešto bilo je nešto potpuno neodređeno i prelazilo je u ništa. Drugo nešto, pak, prelazilo je u nešto drugo. A ovo treće nešto ne može prelaziti ni u ništa ni u nešto drugo, nego je ono, kako Negel kaže, biće za sebe, koje ostaje onakvo kakvo je stavljeno. To je, dakle, samostalno biće. Ovo samostalno nešto je negacija onoga nečega koje se odnosi na nešto drugo. To nešto je jedno, jer ono se mora zamisliti kao nedeljivo jedno, zato što je nepromenljivo. Dakle, prva kategorija samostalnog bića je jedno. Već ovde, se vidi kako kvalitet sam sebe negira i počinje prelaziti u kvantitet. I doista samostalno biće čini po Hegelu prelaz od kategorije kvaliteta ka kategoriji kvantiteta. Ovaj je prelaz težak i predstavlja jednu od najduhovitijih filozofskih teorija. Po prirodnoj nauci kvalitet se zasniva na kvantitetu, ovde obrnuto iz kvaliteta proizlazi kvantitet, i tek posredno, preko kategorije mere, koja predstavlja sintezu kvaliteta i kvantiteta, kvalitet je određen kvantitetom. Kategorija samostalnog bića ima tri odredbe, l. jedno, 2. mnogo ili repulzija, i kao sinteza jednog i mnogog 3. atrakcija. Jedno naime kao samostalno biće istina iskljućuje drugo, ali baš time što isključuje drugo, ono na negativan način stavlja drugo, tako da to isključivanje drugog pretpostavlja egzistenciju drugog. Samo ovo drugo je. opet po svojoj prirodi jedno. Nešto u oblasti određenog bića stavlja nešto drugo, međutim, nešto u oblasti samostalnog bića stavlja sebi na suprot opet sebe, samo u drugom egzemplaru. Stavljajući sebe u drugom egzemplaru jedno ne negira sebe nego samo sebe umnožava. Stoga Hegel negativni odnos isključivanja, kojim biva umnožavanje drugoga, naziva repulzijom (repulzija ovde ne znači snagu odbijanja nego apstraktno negativno isključivanje). Repulzija, kad se zamisli sama za sebe, daje pojam praznoga, kao nečega što se nalazi između mnogog, što odvaja jedno od drugog. Kao što je čisto biće princip filozofije Eleaćana, čisto ništa budističke filozofije, a bivanje Heraklitove, tako je jedno i mnogo princip atomističara. Kod ovih se javljaju jedno i mnogo kao atoma, a repulzija kao odnos među njima, kao praznina. Zato što su jedno i mnogo kvalitativne kategorije, vidi se, veli Hegel, koliko je atomistički sistem apstraktan i daleko od konkretnog shvatanja sveta (atomizmu u fizici i matematici odgvara atomizam u politici, tj. shvatanje države kao nečega što logički predstavlja prosto agregat individua, nad ovim atomističkim, demokratskim shvatanjem stoji Hegelovo organsko shvatanje države, po kome je država nad pojedincima). Jedno i mnogo ne mogu da ostanu jedno pored drugoga stoga što među njima postoji negativni odnos isključivanja, taj odnos bi učinio da jedno negirajući sebe negira i množinu jednoga. Zato se mora izvesti sinteza jednoga i mnogoga u jednoj višoj kategoriji, a to je atrakcija. Time što jedno stavlja mnogo, ono stavlja mnogo kao množinu jednoga, a ovim ono idealno stavlja sebe, tako da je odnos isključivanja u isto doba i odnos uzajamne veze, jedno isključujući drugo održava drugo u egzistenciji. Sledeća shema predočava sve do sada pomenute kategorije kvaliteta. . Čisto biće a. Neodrecteno biće . Čisto nebiće . Bivanje . Nešto A. Kvalitet b. Određeno biće . Drugo . Promena . Jedno c. Biće za sebe . Mnogo . Atrakcija Ali ni na atrakciji ne može da se ostane. Atrakcija je u isto doba i repulzija, i obrnuto, jer jedno i isključuje i zahteva drugo, a to je protivrečnost koja se mora uništiti. Negacija atrakcije je negacija celokupnog kvaliteta i stavljanje nove kategorije kvantiteta, jer negacijom atrakcije negiramo kvalitet u njegovoj najvišoj formi, dakle, negiramo kvalitet uopšte i na mesto kvaliteta stavljamo nešto što je ravnodušno prema kvalitetu, a to je po Hegelu kvantitet. Kod kvantiteta moramo razlikovati neodređen i određen kvantitet, količinu i veličinu. Hegel nalazi da je matematička definicija kvantiteta kao onoga što se da uvećati i smanjiti netačna. Logička definicija količine po Hegelu je u tome da je ona biće koje je postalo ravnodušno prema svome kvalitetu, koje se prema tome može povećavati bez promene svoje prirode. Kod kvantiteta postoje tri grupe kategorija, l. čist kvantitet ili količina, 2. kvantum: ili veličina, i 3. kvantitativni odnos. Čist kvantitet javlja se opet u tri oblika, l. kao kontinuitet, 2. kao diskrecija; 3. kao granica. Kontinuitet, diskrecija i granica nisu u istom smislu kategorije u kom su to jedno, mnogo i atrakcija, jer po Hegelu kontinuitet neposredno sadrži u sebi diskretum i granicu. Prvo ima kvantitet da se zamisli kao kontinuum. Biće kontinuuma. sastoji se u tome što je to kvantitet koji je deljiv, ali ne sadrži delove. Dalje ima kvantitet da se zamisli kao
diskretum, jer podeljenost u jedinice data je u kvantitetu, njegov kontinuitet odgovara atrakciji, njegova diskretnost repulziji. Jedno, koje se javlja u kvantitetu, nije identično sa jednim u oblasti kvaliteta , jedan kvaliteta je nedeljiv, jedno u kvantitetu je deljivo, ono je jedinica. Jedinica i jedno nisu isto, jedno je apsolutno nedeljivo, aritmetički jedno, a jedinica je ono što je jedno time što je odvojeno od drugog, što čini celinu za sebe (matematička tačka je jedno, a fizička tačka je jedinica). Treći momenat, u kome kontinuitet i diskrecija moraju da nađu sintezu, jeste granica . Samo na taj način, naime, što će se javiti granica u kvantitetu između jedne i druge jedinice, moguća je količina i kao kontinuum i kao diskretum, tako da je po Hegelu svaka količina i jedno i drugo. Na kategoriji čistog kvantiteta najbolje se vidi, u čemu se sastoji Hegelova logika protivrečnosti. Po strogom shvatanju matematičkog kontinuuma u liniji nema tačaka niti uopšte delova, ona je apsolutni kontinuum, a po diskretnoj matematici linija je sastavljena iz apsolutno odvojenih prostih tačaka. Po Hegelu ni jedno ni drugo nije tačno, linija je i kontinuum i diskretum, i to time što je jedno od ovoga dvoga, ona je i drugo, linija je deljiva u delove koji se kao takvi i dalje mogu deliti, i, u tome je momenat njenog kontinuiteta, diskretnost njena je pak u samom raspadanju linije u delove, u manje linije. Po Hegelu, koji smatra da je protivrečnost faktički moguća, oboje je moguće. Kad se granica, koja postoji u čistom kvantitetu, fiksira (odnosno negira njena nestalnost), onda se time negira sama kategorija čistog kvantiteta i kvantitet postaje kvantumom. Kod kvantuma imamo: l. broj, 2. ekstenzivni i intenzivni kvantum, i 3. beskrajno ili rđavo beskrajno (beskonačan progres). Fiksiranjem granice u čistom kvantitetu postaje broj. Broj je suma jedinica koja se zamišlja i sama kao jedna, koja nije čist agregat (čist agregat naime, predstavlja množinu jedinica koje nisu izbrojane). Na taj se način jedno javlja u broju dvostruko, kao element koji se broji i kao momenat celine, koji sumi jedinica daje brojni oblik, kao jedinica i kao određeni broj. Na osnovu ova dva momenta kategorije broja daju se shvatiti se operacije koje aritmetika izvodi na brojevima. Prva operacija ove vrste je spajanje samih jedinica, njihova adicija, kojom postaju brojevi. Računske operacije u užem smislu sastoje se u spajanju i razdvajanju samih brojeva. Hegel pokušava da pokaže logičku nužnost triju direktnih računskih operacija, sabiranja, množenja i stepenovanja na osnovu samog pojma broja. U računskim operacijama brojevi se javljaju kao jedinice koje se spajaju i razdvajaju, pri čemu su po Hegelu moguća samo ova tri slučaja. Ako se spajaju razni brojevi u proizvoljnom broju onda je to sabiranje (3+5+8...). Ako se spajaju jednaki brojevi u proizvoljnoun broju, onda je to množnje (3+3+3+. . . = 3 · n). A ako se spajaju jednaki brojevi u jednakom broju (tj. ako je broj jedinica kao broj brojeva ravan broju elementarnih jedinica u svakoj brojnoj jedinici), onda imamo stepenovanje (3+3+3 = 3 · 3 = 3 2). Po Hegelu, broj za mišljenje ima važnosti utoliko ukoliko je on jedna kategorija. Ali operacije na brojevima nemaju ničeg pojamnog na sebi, jer odnosi koji postoje među brojevima, nešto su čisto spoljašnje. Stoga kad se matematika ograniči samo na računanje, ona prestaje biti mišljenje. U istoriji filozofije broj se javlja kao princip pitagorejske filozofije, po Hegelu prvog spekulativnog filozofskog sistema. Druga kategorija kvantuma su ekstenzivna i intenzivna veličina. Broj odgovara čistom kvantitetu koji je diskretan, to je primena granice na diskontinuumu. Primena granice na kontinuirani kvantitet daje ekstenzivnu i intenzivnu veličinu (ako naime zamislimo, da delovi količine nisu odvojeni jedan od drugoga, onda granica ograničava jedan deo kontinuirane količine). Ako su pri tome delovi ove poslednje jedan van drugog, postaje ekstenzivna količina, ako su ti delovi jedan u drugome, intenzivna. U intenzivnoj veličini množina delova koncentrisana je tako reći u samoj jedinici, samoj granici, tako da ovde kvantum ima nečeg kvalitativnog u sebi, odnosno kvantitet se počinje ponovo vraćati u kvalitet. Izraz ekstenzivne veličine su prosti brojevi, intenzivne veličine redni brojevi. Kad govorimo o stepenenima toplote, onda je dvadeseti stepen veći od desetog, ali on ne sadrži deseti stepen u sebi, nego je samo u nizu stepena dvadeseti. Stepen po svojoj prirodi pretpostavlja druge stepene van sebe, ali kao nešto što nije on sam, ili, drukčije rečeno, odnos među raznim stepenima jeste odnos negativnog isključivanja (isti odnos kao i između jednog i mnogog, jedno je biće za sebe, i time što je za sebe ono isključuje drugo, negativno se odnosi na njega). Ovim pretpostavljanjem ranijih i docnijih stepena od sebe svaki stepen kao kontinuirana količina ide u beskonačnost i naviše i naniže. Ova se beskonačnost javlja i kod broja i kod ekstenzivne količine, ona je osobina kvantuma uopšte. Jedan kvantum mora staviti novi kvantum, ovaj opet novi, tako da postaje jedan beskonačan niz koji se ni naniže ni naviše ne može ograničiti: Na taj način postaje treća odredba kvantuma, beskonačni kvantum. Ali na kategoriji beskonačnog kvantuma ne može se ostati, kao beskonačni niz beskonačni kvantum je rđava beskonačnost, šadrži u sebi protivrečnost beskonačnog progresa, i mora se prema tome negirati. Beskonačni kvantum može sebe zaustaviti u beskonačnom progresu svome samo ako stavi van sebe koji drugi kvantum, koji neće više biti dat u istom nizu, drukčije rečeno, ako kvantum pređe u kvantitativni odnos. Izvođenje kvantitativnog odnosa iz beskrajnog niza omogućuje pravi pojam beskonačnoga u višoj matematici i predstavlja po Hegelu ključ za razumevanje diferencijalnog računa. Primer kvantitativnog odnosa imamo u razlomku 2/7, gde 7 za sebe predstavlja kvantum koji se može smanjivati i uvećavati, a to isto važi i za 2. AIi odnos između 2 i 7 tako je određen da se kvantitet njegov ne može više da menja, taj je odnos fiksirani kvantum (ovde imamo već kvalitativan odnos između dva kvantuma, a to je prelaz iz kvantiteta u kvalitet). Kvantumi kvantitativnog odnosa mogu samo utoliko da se menjaju ukoliko se time ne menja sam odnos (2/7=4/l4=....), stoga je kvantitativni odnos već kvalitativne prirode. Svaki ovakav odnos možemo predstaviti jednom beskonačnom sumom
(tako 2 / 7 = 2 : 7 = 0,285 ... = 2 / l0 + 8 / l00 + 5 / l000 + ...) koja kao takva predstavlja rđavu beskonaenost. Međutim, smisao je rđave beskonačnosti, da se približava jednoj pravoj beskonačnosti kao granici, i kao što se u našem primeru beskonačni niz brojeva približava jednom određenom odnosu, tako rđava beskonačnost po pojmu svome stavlja kvalitativni odnos kao svoju negativnu granicu. Po Hegelu postoji trojak kvantitativni odnos, l. direktni (a/b), 2. indirektni odnos (a · b), i 3. potencni odnos (a2//b).Ovaj poslednji odnos je čisto kvalitativan, i u vezi sa ovim tvrđenjem Hegel izlaže na više od l00 strana velike Logike svoje shvatanje više matematike, u prvom redu diferencijalnog računa. Po njemu, funkcije, s kojima ima posla diferencijalni račun, ne javljaju se u jednačinama prvog već viših stepena, tj. količine kojima se bavi diferencijalni račun stoje u potencnom odnosu (tako po Hegelu jednačina prave linije y = ax ne spada u višu matematiku) i diferenciranje jedne jednačine (iznalaženje diferencijalnog kvocijenta) sastoji se po njemu u smanjivanju njenog stepena. U diferencijalnom kvocijentu dy / dx, količine dy i dx. po Hegelu imaju da se smatraju kao iščezle, ali time nije iščezao i sam njihov odnos. Drukčije rečeno, dy i dx su nule van odnosa dy / dx, u tome odnosu pak one su kvalitativni momenti, jer je granična krajna vrednost, koju predstavlja dy / dx, jedan čisto kvalitativni odnos kvantiteta. Sve do sada pomenute kategorije kvantiteta predstavljene su u sledećoj shemi. . Kontinuum . Diskretum . Granica . Broj B. Kvantitet b. Veličina . Ekstenzavna i intenzivna veličina . Beskonačni kvantum . Direktni odnos c. Kvantitativni odnos . Indirektni odnos . Potencni odnos Sa kvantitativnim odnosom prešli smo iz kvantiteta u kvalitet. Prelaz iz samostalnog bića u kvantitet bio je prelaz od kvaliteta u kvantitet, ovde je, međutim, prelaz obrnut. Taj dvostruki prelaz može se po Hegelu samo tako shvatiti, ako se ide jednoj trećoj kategoriji, koja predstavlja jedinstvo kvaliteta i kvantiteta. Tu sintezu njihovu naziva Hegel mero, i to je treća među kategorijama bića. Merom naziva Hegel ovo jedinstvo kvaliteta i kvantiteta zato što je mera kvantitet kojim je određen jedan kvalitet, ili od koga zavisi jedan kvalitet. Kategorija mere ima ove tri specijalne kategorije, l. specifični kvantitet, 2. realna mera, i 3. postanak suštine. Specifični kvantitet je kvantitet koji ima jedan određen kvalitet. Kvantitet kao takav nema kvaliteta, ravnodušan je prema njemu, dok specifični kvantitet nije više ravnodušan prema kvalitetu. Međutim, pri ovoj kategoriji ne može da se ostane. Jer kvantitet, koji je kvalitativan, u isto doba je i kvantitet koji određuje. Na taj način postaje kategorija realne mere. Kako ovu tako i pređašnju kategoriju deli Hegel dalje (u velikoj Logici) na tri kategorije. Na tim kategorijama mi se nećemo zadržavati (vidi sledeću shemu). Spomenućemo samo da od tri specijalne kategorije realne mere (l. odnos samostalnih mera, 2. čvorna linija mernih odnosa, i 3. bezmerno) poslednja, kategorija bezmernoga, ima značaja utoliko što ona predstavlja beskrajni progres u oblasti mere. Kad se kvantitet jednog kvaliteta povećava, onda to povećanje može ići donekle bez promene samog kvaIiteta, ali kad ono dostigne izvesnu tačku, onda najedanput kvalitet prestaje (po Hegelu ovaka kvalitativna promena je za razliku od kvantitativne momentana) i na njegovo mesto javlja se nov kvalitet, čiji se kvantitet opet može donekle da povećava. Ove tačke prelaza jednog kvaliteta u drugi naziva Hegel čvornim tačkama (primer njihov imamo u promeni agregatnih stanja vode, tačke topljenja i ključanja jesu takve čvorne tačke). Time pak što jedan kvantitet ima čvorne tačke, na kojima postaju novi kvaliteti, nastaje beskonačan niz mera, a taj niz predstavlja rđavu beskonačnost, koja je protivrečna. Na kategoriji bezmernoga ne može se prema tome ostati, ona se mora negirati. Njenom negacijom, pak, negira se cela oblast kategorija mere a time i cela oblast kategorija bića, ali Hegel između kategorije bezmernog i nove oblasti kategorija suštine umeće jednu kategoriju koju još računa u kategorije mere i koju naziva postankom suštine (te kategorije u enciklopedijskoj Logici nema). Od tri specijalne kategorije, u koje on dalje tu kategoriju deli (vidi sledeću shemu), mi ćemo spomenuti samo prvu, kategoriju apsolutne indiferencije ili indiferentnog supstratuma. Time što imamo čitav bezmeran red kvalificirajućih kvantiteta, u kome jedan kvalitet prelazi u sve nove kvalitete, mi uviđamo da mora u meri biti nečega što je indiferentno u odnosu na merni odnos između kvaliteta i kvantiteta, a to je indiferentni supstrat (voda, na primer, prelazi s jedne strane, u led, s druge, u paru, mi, pak, nazivamo i led i vodu i paru vodom, što znači da mora biti nečega što se u svima tim stanjima nalazi, a što više nije kvalitet koji bi bio određen merom). a. Količina
Kategorija mere čini centralni pojam grčkog gledišta na svet i život. Grčka mudrost traži meru u svemu, ko je, na primer, isuviše ohol, ko u svojoj oholosti prelazi meru, toga po njoj sudbina kažnjava. I Aristotelova teorija etičkih vrlina zasniva se na pojmu mere. Treba spomenuti, da Hegel u vezi sa kategorijama mere iznosi i svoju filozofiju hemije, njegova gledišta na afinitet tela u mnogome podsećaju na modernu energetiku. Kategorije mere predstavljene su u sledećoj shemi. . Specifični kvantum a. Specifični kvantitet . Specifirajuća mera . Samostalno biće u meri . Odnos samostalnih mera C. Mera b. Realna mera . Čvorna linija mernih odnosa . Bezmerno . Apsolutna indiferencija c. Postanak suštin . Indiferencija kao obrnuti odnos . Prelaz ka suštini Prelaz od mere ka suštini, i u isto doba od kategorija bića u kategorije suštine, nije dovoljno jasan u pojedinostima, nije dovoljno motiviran, bar ne u velikoj Logici. Mi smo morali u oblasti kategorija mere pretpostaviti nešto što više ne zavisi od mernih odnosa, od veze kvantiteta sa kvalitetom, ali što je još u vezi sa merom (a to je indiferentni supstratum). Takva je kategorija, međutim, protivrečnost na kojoj ne možemo ostati. Negacijom kategorije indiferentnog supstratuma negiramo kategoriju mere, a time i celu oblast kategorija bića, i stavljamo jednu novu oblast kategorija koju Hegel naziva suštinom. Suština je po Hegelu ono što ima kvalitet i kvantitet kao odredbe na sebi, što je supstrat kvaliteta i kvantiteča. Kvalitet i kvantitet su neposredne odredbe bića koje kao takve još ne egzistiraju nigde, još nemaju nikakvu konkretnu egzistenciju. One konkretno egzistiraju samo ako imaju izvestan supstrat, nešto na čemu egzistiraju, egzistiraju, dakle, konkretno tek u suštini (jer ono na čemu one egzistiraju čini očevidno njihov uslov, njihovo unutrašnje biće, njihovu suštinu). Osim toga, razlikuje se suština od bića i po tome, što među kategorijama bića nema relacija, dok takve relacije postoje među kategorijama suštine, tako da se suština može definisati i kao biće u odnosima, otuda kategorije bića prelaze jedna u drugu (tj. jedna postaje drugom), dok kategorije suštine uslovljavaju jedna drugu. Oblast kategorija suštine čini najteži odeljak Hegelove Logike, što i sam Hegel izrično kaže. U tom odeljku nalaze se i najveća odstupanja enciklopedijske Logike od velike Logike. Kao što smo spomenuli, kraj kategorija bića drukčiji je u oba ova dela, i tome odgovara i njihova razlika u početku kategorija suštine. Velika Logika na kategoriju indiferentnog supstratuma nadovezuje kategoriju privida, dok u enciklopedijskoj Logici kategorije privida nema, već se u njoj od kategorije bezmernoga prelazi neposredno na kategorije refleksionih odredaba. Mi ćemo u sledećem izlagati kategorije suštine po velikoj Logici. Kategorija suštine javlja se u tri oblika, kao, l. refleksija u sebi, 2. pojava , i 3. stvarnost. Suština se najpre pojavljuje u sebi, zatim se suština odvaja od svoje pojave, suština postaje unutrašnja podloga pojave, i naposletku suština prelazi potpuno u pojavu, ona se bez ostatka realizira u pojavi. Osnovne kategorije suštine predstavljene su u sledećoj shemi. A. Refleksija u sebi 2. Suština B. Pojava C. Stvarnost Kategoriju refleksije u sebi deli Hegel na ove tri specijalne kategorije, l. privid, 2. refleksione odredbe , i 3. razlog. Pri prelazu od bića ka suštini javlja se suština najpre kao čista negacija bića, kao uništeno biće, kao biće koje još nije suština u pozitivnom smislu, kao biće bez suštine, kao privid. U istoriji filozofije kategoriju privida zastupa skepticizam. Na kategoriji privida, ne može se ostati. Privid mora ući u samu suštinu, suština se mora reflektirati u samoj sebi, čime postaju refleksione odredbe. I kategorija refleksionih odredaba deli se na troje, l. identitet, 2. razlika, i 3. protivrečnosi. Time što suština u prividu negira biće, ona mora dalje negirati samu ovu negaciju i time staviti sebe u formi čiste negacije tj. u formi identiteta sa sobom. Na taj način se identitet javlja kao jedna specijalna kategorija suštine, kao jedan specijalni stupanj u dijalektičkom procesu apsolutne ideje. Kako su odredbe apsolutne ideje u isto doba i odredbe svega što egzistara, to se po Hegelu sa istim pravom, sa kojim se kategorija identiteta u takozvanom stavu identiteta (A=A, svaka stvar je ravna sebi) izražava kao opšti predikat svake stvari, i svaka druga kategorija može učiniti sadržinom jednog zakona mišljenja ("sve je nešto", "sve je ništa"). Osim toga identitet stava identiteta po Hegelu je apstraktni identitet razuma, dok identitet uma sadrži razliku u sebi. Dalje, primećuje Hegel, da po stavu identiteta, koji se smatra za osnov mišljenja, u stvari niko ne misli, jer se inače mišljenje ne bi
moglo pokrenuti s mesta. Po tome stavu bili bi, kako veli Hegel, mogući samo stavovi kao što su, čovek je čovek, biljka je biljka, itd. Na kategoriji identiteta, ne može se ostati. Time što je identitet negacija negacije, on je različan od razlike, i prema tome već sadrži razliku u sebi. Kategorija razlike ima tri specijalne kategorije, l. apsolutna razlika, 2. različnost i 3. suprotnost. Prvo se javlja razlika kao prosta odredba, koja nije identitet. Zatim se javlja razlika kao ravnodušna različnost identiteta i proste razlike, koji su postali sasvim samostalni. Naposletku ta se ravnodušnost uništava, identitet i razlika pretvaraju se u pozitivno i negativno, koji se kao suprotni članovi uzajamno uslovljavaju, drugim rečima, različnost se pretvara u suprotnost. Kao što kategoriji identiteta odgovara stav identiteta, tako kategoriji različnosti odgovara stav različnosti ("sve su stvari različne") koji je Lajbnic formulisao u formi stava identiteta nerazličnoga ("nema dve stvari koje bi bile jednake"). Hegel priznaje istinitost ovog poslednjeg stava, ali tvrdi da se on da opravdati samo na terenu logike uma. Stavu isključenja trećeg, pak, koji odgovara kategoriji suprotnosti, odriče Hegel, kao i stavu identiteta, svaku vrednost. Kategorija razlike u formi kategorije suprotnosti prelazi po Hegelu u kategoriju protivrečnosti. Identitet samo je time identitet što se razlikuje od razlike, i razlika samo time razlika što nije identitet, prema tome, veli Hegel, identitet je u isto doba i razlika, i razlika je u isto doba i identitet, identitet i razlika, dakle, jedno su, njihova razlika pretvara se u protivrečnost. Obično se tvrdi, veli Hegel, da je protivrečnost nemoguće zamisliti, međutim, baš naprotiv protivrečnost se daje zamisliti, jer kad se ne bi mogla zamisliti, ne bi bilo nikakvog progresa u mišljenju, niti bi bilo života i kretanja . I čulno kretanje je njegova neposredna manifestacija, nešto se kreće samo na taj način što je u istom momentu i na mestu sa kojeg i na mestu na koje se kreće. Nasuprot stavu protivrečnosti može se stoga postaviti stav, "sve su stvari po sebi protivrečne", stav u kome je izraženo unutrašnje biće stvari. Ali na protivrečnosti kao kategoriji ne može se ostati. Kao i svaka druga kategorija, koja predstavlja nerazrešenu protivrečnost, i kategorija protivrečnosti mora preći u jednu novu kategoriju koja predstavlja razrešenu protivrečnost. Ta je kategorija razlog, u razlogu pozitivno i negativno odvajaju se ponovo (oni su u suprotnosti već bili samostalni), oni uzajamno stavljaju jedno drugo, oni se uzajamno uslovljavaju, jedno je razlog drugog. Specijalne kategorije razloga su, l. apsolutni razlog, 2. određeni raztog, i 3. uslov. U apsolutnom razlogu javlja se suština kao opšta podloga, u određenom razlogu razlog postaje razlogom jednog određenog sadržaja, u uslovu razlog postaje i sam uslovljen drugim razlogom. Svaku od ovih kategorija deli Hegel dalje na tri kategorije, među kojima svaka od potkategorija apsolutnog razloga (l. forma i suština, 2. forma i materija, i 3. forma i sadržina) ima po dva člana. Kategoriji razloga odgovara stav dovoljnog razloga, sve ima svoj dovoljni razlog. Po Hegelu tim se stavom hoće reći da se ono što POSTOJI ima da smatra ne kao nešto neposredno dato, već kao nešto što je (nečim drugim) stavljeno. U istoriji filozofije kategoriji razloga odgovara sofistička filozofija, jer je biće sofistike u traženju razloga za i protiv svakoj stvari… prelazak u egzistenciju!!! Kategorije refleksije u sebi predstavljene su u sledećoj shemi. . Bitno i nebitno a. Pravid . PriviD . Refleksija . Identitet A. Refleksija u sebi b. Refleksione odredbe l. Apsolutna razlika . Razlika l. Različnost l. Suprotnost . Apsolutni razlog c. Razlog . Određeni razlog . Uslov Ali ni na kategoriji razloga ne može se ostati. Kada su svi uslovi jedne stvari ispunjeni, onda se stvar javlja, drukčije rečeno, razlika između uslova i uslovljenoga uništava se, uslovi prelaze u uslovljeno. Na taj način razlog vodi nužnim načinom sam svojoj negaciji, i kategorija egzistencije predstavlja rezultat te negacije. - према Хегелу, међутим, противречност није крај. Суштина, а у њој је место противречности, мора погинути, а противречност се мора разрешити. Она се разрешава утолико што суштина постаје разлогом егзистенције. Постајући разлогом ствари, суштина прелази у егзистенцију. Разлог неке ствари, за Хегела, није ништа друго него тоталитет њене суштине. Суштина је, на тај начин исто толико и онтолошка. Negacijom razloga negirana je cela oblast kategorije refleksije u sebi, tom je negacijom vaspostavljena u novoj formi kategorija bića koja je bila njome negirana, i ta nova forma bića, to je bezuslovno egzistiranje. Kategorija egzistencije ili stvari je prva među kategorijama pojave, čije su druge dve specijalne kategorije pojava i suštinski odnos. Prva od tri
specijalne kategorije, u koje Hegel deli dalje kategoriju egzistencije, jeste kategorija stvari i njenih osobina, ono što egzistira javlja se kao podloga kvaliteta koji egzistiraju kao odredbe te podloge. U pojavi podloga se odvaja od svojih odredaba i nastaje suprotnost stvari po sebi i njene pojave. U suštinskom odnosu ta suprotnost iščezava, između supstratuma i pojave javlja se uzajamni odnos. Specijalne kategorije suštinskog odnosa imaju naročitog značaja i stoga ćemo ih ovde navesti. To su kategorije l. celine i delova, 2. snage i manifestacije, i 3. unutrašnjeg i spoljašnjeg. U suštinskom odnosu podloga se javlja najpre kao celina, a odredbe kao njeni delovi; zatim nastaje tešnji odnos među njima time što podloga postaje snaga, a odredbe njena manifestacija, naposletku razlika između njih postaje samo razlika unutrašnjeg i spoljašnjeg. Sledeća shema predočava kategorije pojave. . Stvar i njene osobine a. Egzistencija . Materije koje sačinjavaju stvar . Raspadanje . Zakon pojave B. Pojava b. Pojava . Pojava i stvar po sebi . Iščezavanje pojave . Odnos celine i delova c. Suštinski odnos . Odnos sile i njene manifestacije . Odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg Negacijom razlike unutrašnjeg i spoljašnjeg negira se i sama razlika između podloge i pojave, podloga ulazi potpuno u pojavu i suština postaje stvarnošću. Specijalne kategorije stvarnosti ove su, l. apsolutno, 2. stvarnost, i 3. apsolutni odnos. Apsolutno predstavlja potpuno jedinstvo unutrašnjega i spoljašnjega, ili i podlogu koja se povukla u sebe. U stvarnom apsolutno postaje identično sa formom u kojoj se manifestuje. Specijalne kategorije stvarnosti ove su, l. slučajnost, ili formalna stvarnost, mogućnost i nužnost, 2. relativna nužnost, ili realna stvarnost, mogućnost i nužnost i 3. apsolutna nužnost. Stvarnost je slučajna ukoliko je prosto stavljena, ona je relativno nužna ako je uslovljena, ona je apsolutno nužna ako je bezuslovna (odnosno uslovljena sobom). Naposletku u apsolutnom odnosu javlja se stvarnost kao jedinstvo apsolutnoga i njegove forme, ili kao odnos apsolutnoga prema sebi samom. Specijalne kategorije apsolutnog odnosa, koje u isto doba čine prelaz od suštine ka pojmu, ove su: l. odnos supstancijaliteta, 2. odnos kauzaliteta, i 3. uzajamno uticanje. Apsolutni odnos najpre se javlja kao odnos supstancije i njenih akcidencija. U akcidencijama supstancija se manifestuje kao moć, koja akcidencije stavlja i uništava. U istoriji filozofije Spinozin sistem zastupa pojam supstancije. Pojam supstancije je protivrečan, jer ona ono u čemu se sam sadržaj njen sastoji (akcidencije) uništava. Ta će protivrečnost iščeznuti kad se supstancija shvati kao moć koja proizvodi akcidencije van sebe, u tom slučaju supstancija postaje uzrok, a akcidencija njen efekt, odnos supstancijaliteta pretvara se u odnos kauzaliteta. Pošto je pak svaki uzrok prouzrokovan drugim uzrokom van njega i svaki efekt uzrok iz koga postaje nov efekt, to odnos uzročnosti vodi jednome nizu uzroka i posledica, koji je u oba pravca beskonačan. Kako takav beskonačni niz predstavlja protivrečnost, to se ta protivrečnost mora uništiti. To će moći biti učinjeno samo tako ako se pretpostavi, da je uzrok uzroka u samom efektu i da je efekt efekta u njegovom uzroku, ako se, dakle, uzrok i efekt shvate kao dve supstancije, koje uzajamno utiču jedna na drugu. Na taj način postaje kategorija uzajamnog uticaja kao sinteza supstancijalnog i kauzalnog odnosa. Sledeća shema predočava kategorije stvarnosti. α. Izlaganje apsolutnog a. Apsolutno β. Apsolutni atribut γ. Modus apsolutnog α. Slučajnost C. Stvarnost b. Stvarnost β. Relativna nužnost γ. Apsolutna nužnost α. Supstancijalitet c. Apsolutni odnos β. Kauzalitet γ. Uzajamno uticanje Prelaz od kategorije uzajamnog uticanja, kojom se završuje oblast kategorija suštine, na novu grupu kategorija pojma isto je tako težak i nedovoljno motivisan, kao što je to bio slučaj i sa prelazom bića u suštinu . U uzajamnom uticaju supstancije su i aktivne i pasivne, u njemu uzrok postaje uzrokom koji svoje sopstveno dejstvo i stavlja, i uništava, a to je protivrečnost koja se mora uništiti: Njenim uništenjem negira se nužnost apsolutnog odnosa i stavlja se mesto nužnosti sloboda (odnosno nužnost sopstvene prirode, jer samo slobodu u ovom smislu priznaje Hegel sa Spinozom), mesto supstancije subjekt ili pojam.
Kao što smo ranije spomenuli i biće i suština su pojam, ali oni su pojam po sebi, pojam još nesavršen, nerazvijen, tek u kategoriji pojma dolazi pojam do prave svoje forme, postaje pojam za sebe. U oblasti bića ne postoje nikakvi odnosi, niti postoji ikakva zajednica među odredbama, stoga odredbe u toj oblasti prelaze jedna u drugu. U oblasti suštine odredbe su vezane odnosima među sobom, one se reflektiraju jedna u drugoj. U oblasti pojma odredbe su vezane zajednicom, opštega, sličnoga među sobom, i one se razvijdju jedna u drugu, odnosno jedna iz druge. Osim toga razlika između suštine i pojma može se i ovako izraziti, stvari su u suštini (jer u oblasti suštine već imamo posla sa množinom pojedinih stvari) povezane uzajamnim odnosima međusobno, dok u pojmu toj vezi pridolazi još i veza sličnosti među kvalitetima koji im pripadaju. Veza opštosti je, dakle, ono novo što pridolazi stvarima kategorijom pojma. Ali pojam za Hegela ne znači samo ono što je zajedničko množini pojedinačnih stvari, nego on za njega znači i jedan viši stupanj egzistencije stvarnoga, on je stvarno kao subjekt, svest, ja. Ova identifikacija pojma sa svesnim ja ima svoga prethodnika u Dekartovoj filozofiji, po Dekartu biće imaterijalne duše sastoji se u sposobnosti mišljenja u čistim pojmovima. Deo logike, koji se bavi pojmom, naziva Hegel u velikoj Logici subjektivnom logikom, dok prva dva dela (o biću i suštini) nose naziv objektivne logike. Kategorija pojma ima tri osnovna oblika l. subjektivitet ili subjektivni pojam, 2. objektiviiet ili objektivni pojam i 3. ideja. Osnovne kategorije pojma predstavljene su u sledećoj shemi. A. Subjektivni pojam 3. Pojam B. Objektivni pojam C. Ideja Potkategorije subjektivnog pojma su: l. pojam, 2. sud, i 3. zaključak, dakle, one tri forme koje se u formalnoj logici navode kao osnovne forme subjektivnog mišljenja. Hegel ih, međutim, smatra u prvom redu kao forme samog objektivnog bića, kao forme stvarnoga, a tek u drugom redu one su i forme subjektivnog mišljenja (pored drugih formi koje se javljaju u sistemu kategorija, takođe kao forme stvarnoga). Pojam se javlja takođe u tri specijalne forme, l, kao opšti pojam, 2. kao posebni pojam i 3. kao pojedinačno. Opšti pojam kao kategorija različan je od apstraktnog pajma u formalnoj logici i psihologiji. Po Hegelu opšti pojam formalne logike je pojam razuma, a kao kategorija pojam uma. Ova razlika pada ujedno s razlikom starih doktrina o opštem, u smislu razuma pojam je pojam realizma koji smatra da su pojmovi van stvari, u smislu uma pojam je nešto što je u stvarima. Opšti pojam u formalnoj logici postaje apstrakcijom, odvajanjem onoga što je opšte iz onoga što je posebno, tako da u njoj opšte egzistira odvojeno od pojedinačnog. Međutim, kod Hegela pojam kao kategorija postoji samo time što se determinira, tako da su opšti pojam, posebni pojam i pojedinačno nužni stupnjevi samog pojma (opštost, posebnost i pojedinačnost su u oblasti kategorija pojma isto što su identitet, razlika i razlog u oblasti suštine, samo što opšte kao identitet sadrži posebno i pojedinačno u sebi). Opšte pri tome ostaje identično sebi, ono se održava u svojim razlikama, u posebnome. Međutim, pojam ne može ostati ni na stupnju posebnoga. Posebno je samo posebno opšteg, dakle, može postojati samo uz opšte. "Istinitost", tj. sinteza opšteg i posebnog, jeste pojedinačno koje je treća kategorija pojma. Pojedinačno predstavlja potpuno specificiran pojam, kao takvo ono je samostalno, dakle, subjekt. Time što pojedinačno sadrži posebno i opšte u sebi, ono se mora dalje raspasti u ove svoje momente, čime postaje kategorija suda. U sudu pojedinačno postaje subjektom, a opšte predikatom, njihov identitet izražen je u kopuli. Postoje četiri specijalne kategorije suda, l. sud inherencije, čiji je predikat jedan čulni kvalitet, 2. sud refleksije ili supsumcije, u kome predikat sadrži odnos prema drugim subjektima, 3. sud nužnosti, u kome je predikat vrsta, i 4. sud pojma, u kome je predikat identičan sa pojmom. Pozitivni, negativni i beskonačni sud su specijalne forme suda inherencije, singularni, partikularni i univerzalni sud specijalne forme suda refleksije, kategorički, hipotetički i desjuktivni sud specijalne forme suda nužnosti, a asertorični, problematični i apodiktični sud specijalne forme suda pojma. Na taj način Hegel je Kantovu tablicu formi suda uneo u svoj sistem kategorija i te forme uzdigao na rang kategorija. Zaključak je jedinstvo pojma i suda, on je restitucija jedinstva momenata pojma u jednoj višoj formi, restitucija koju sam sud u svome dijalektičkom razvitku mora da izvrši. U apodiktičnom sudu javlja se posebno kao posrednik između pojedinačnog i opšteg, a u zaključku i pojedinačno i opšte dobijaju tu posredničku ulogu. Postoje tri specijalne kategorije zaključka, l. kvalitativni zaključak, 2. zaključak refleksije, i 3. zaključak nužnosti. U kvalitativnom zaključku javljaju se prve tri silogističke figure formalne logike (četvrtu figuru odbacuje Hegel) kao specijalne potkategorije, osim toga i matematički aksiom jednakosti ("ako su dve stvari jednake s trećom, one su jednake i među sobom") Hegel shvata kao zasebnu, četvrtu potkategoriju kvalitativnog zaključka. U zaključku refleksije javljaju se zaključci totaliteta, indukcije i analogije kao specijalne kategorije. A kategorički, hipotetički i disjunktivni zaključak predstavljaju specijalne kategorije zaključka nužnosti. Kategorije subjektivnog pojma predstavljene su u sledećoj shemi. . Univerzalni pojam a. Pojam Partikularni pojam
Individualni pojam l. Pozitivni l Negativni l Beskrajni l. Singularni Sud refleksije l Partikularni b. Sud l Univerzalni l. Kategoričan A. Subjektivni pojam Sud nužnosti l Hipotetičan l Disjunktivan l. Asertoričan . Sud pojma l Problematičan l Apodiktičan l. Prva figura l Drugu figura . Zaključak stvarnoga l Treću figura l . Aksiom jednakosti c. Zaključak l . Univerzalni zaključak . Zaključak refleksije l Zaključak indukcije l Zaključak analogije l. Kategorički . Znključak nužnosti l Hipotetički l Disjunktivni Kako se disjunktivnim zaključkom pojam potpuno određuje, to se on u njemu realizira, on prestaje biti subjektivnim pojmom, već se pretvara u objektivni pojam ili objekt. Specijalne kategorije objektiviteta su, l. mehanizam, 2. hemizam i 3. celishodnost (teleologija). Potpuno određen individualiziran pojam je stvarni objekt, a pošto pojedinačno postaje iz opšteg, to je realizacija pojma realizacija množine objekata, i ove tri kategorije objekta obeležavaju način na koji su objekti međusobno spojeni. U mehanizmu spoj je čisto spoljašnji, objekti su tu indiferentni jedan naspram drugog (ovako definisan mehanički odnos važi i za psihičke objekte, za sve objekte uopšte, a ne samo za materijalne objekte). Specijalne kategorije mehanizma su, l. mehanički objekt, 2. mehanički proces i 3. apsolutni mehanizam. Pravo jedinstvo objekta ne može, međutim, nastupiti dok su objekti indiferentni. Oni moraju postati zavisni samom unutrašnjom prirodom, unutrašnjim kvalitetom svojim jedan od drugog. Taj viši odnos jeste odnos hemizma (i ova kategorija ima širi značaj kao i mehanizam). U hemizmu objekti nisu više indiferentni, nego jedan utiče svojim kvalitetoin na drugi (i kod hemizma Hegel razlikuje tri specijalne kategorije: l. hemijski objekt, 2. hemijski proces, i 3. prelaz hemizma). Međutim, u hemizmu spoj je takav da se objekti u njemu potpuno gube, neutraliziraju. Prema tome mora se preći na jedinstvo, koje neće da uništi diferenciju objekta. To je jedinstvo ostvareno u odgovaranju prirode objekta jednom cilju. Celishodnost se javlja prema tome kao najviša forma jedinstva među objektima, koja u isto doba predstavlja sintezu mehanizma i hemizma. Pojam se ovde javlja kao cilj koji je odvojen od objekta, tako da se objekt javlja samo kao sredstvo cilja. Specijalne kategorije celishodnosti su, l. subjektivni cilj, 2. sredstvo, i 3. realizirani cilj. Kategorije objektiviteta predočava sledeća shema. . Mehanički objekt a. Mehanizam . Mehanički proces . Apsolutni mehanizam . Hemijski objekt B. Objektivitet b. Hemizam . Hemijski proces . Prelaz hemizma . Subjektivni cilj c. Telelologija . Sredstvo . Izvedeni cilj . Sud inherencijei
AIi u teleološkom odnosu cilj i objekt leže jedan van drugog, što je protivrečnost koja se može uništiti samo tako što će se cilj staviti u sam objekt. Pojam kao jedinstvo cilja i objekta predstavlja treću osnovnu kategoriju pojma, kategoriju ideje. Na taj način ideja je sinteza kategorija objektiviteta i subjektiviteta, i kao sinteza ona predstavlja kategoriju subjektiviteta podignutu na viši stupanj. S idejom dolazimo na poslednju kategoriju logike, čija negacija ne daje nikakav pojam više. Ideja se javlja: l. kao život, 2. kao saznanje i 3. kao apsolutna ideja. Ideja je jedinstvo subjektiviteta, i objektiviteta, i to je pojam koji predstavlja realizirani cilj, pojam koji sam sebe realizira. U ideji pojam nije više cilj koji je van objekta, već cilj koji se objektivira u samom objektu, tako da objekt moramo shvatiti kao nešto što samo sebe realizira ili što je samocilj. Ideja kao život je duša koja se javlja u jednom telu, njenom telu, jedinstvo duše i tela je živi individuum. Živi individuum, životni proces i rod su tri specijalne kategorije života. Kategorija života objašnjava organski život, ona omogućava i objašnjava pojavu organizma u realnosti. Organizam je jedna idealna ili pojmovna celina u kome je duša životni princip, Aristotelova prva entelehija organskog tela, princip imanentne celishodnosti. Međutim, sinteza subjektivnog i objektivnog u kategoriji života ne može da se održi, jer se ona javlja kao individuum koji nestaje, a takva je sinteza protivrečna. Viša neprotivrečna sinteza subjektivnog i objektivnog je saznanje, u kome jedinstvo subjektivnog i objektivnog ima univerzalan karakter, pošto ne zavisi više od individuuma. Specijalne kategorije saznanja su ideja istine čije su potkategorije analitičko i sintetičko saznanje, i ideja dobra ili volja, pošto teorijska istina zahteva realizaciju praktične. Ova je, pak, realizacija u isto doba realizacija samog pojma (ideje kao jedinstva subjektivne i objektivne ideje), čime se dolazi do kategorije apsolutne ideje, poslednje kategorije kojom se završuje logika. Po Hegelu, apsolutna ideja je ideja koja sama o sebi misli, koja sama sebe poima, stoga je njen sadržaj identičan sa svim ranije izvedenim kategorijama, njena je forma sama dijalektička metoda, kojom pojedine kategorije proizlaze jedna iz druge, tako da se negacijom njenom ne može dobiti nikakva kategorija više. Apsolutna ideja može se definisati i kao potpuno jedinstvo subjektivnog i objektivnog, krajnjeg i beskrajnog, mišljenja i bića, ukratko ona je cela istina. Ili, kako se drukčije izražava Hegel, apsolutna ideja je Bog u onom večnom obliku svome u kome se on javlja pre stvaranja prirode i konačnog duha. Kategorije ideje predočava sledeća shema. . Živi individum a. Život . Životni proces . Rod l. Analitičko saznanje C. Ideja . Ideja istine b. Ideja saznanja l. Sintetičko saznanje . Ideja dobra (Volja) c. Apsolutna ideja Ovim je završena logika, i sada prelazimo na Hegelovu filozofiju prirode. FILOZOFIJA PRIRODE Apsoiutna ideja je identična sa sistemom svih kategorija ili sa logosom. Prelaz od ideje ka prirodi ili od logosa ka realnom svetu predstavlja kod Hegela jednu od najnejasnijih tačaka i u isto doba jednu nekonzekvenciju njegovog sistema. Logos kao sistem svih logičkih kategorija predstavlja mrežu realnosti, ideja još nije realnost, ali u realnosti nema ničega što se ne bi moglo po svojoj kvalitativnoj strani svesti na kategorije ideje, ono što pridolazi ideji u realnosti jeste samo realnost idealnog. Hegel pravi razliku između ideje kao čistog mislenog bića i realnosti zato što on prostor i vreme, koji predstavljaju forme realne egzistencije, ne smatra za kategorije, ili, bolje rečeno, što njegov racionalizam nije u stanju da prostor i vreme predstavi kao kategorije. Ono što ideja, kao sistem kategorija, dobija prelazeći u realnost, jeste realizacija njenih logičkih momenata u prostornoj i vremenoj množini. Ovaj prelaz ima da se po Hegelu shvati tako da se ideja u njemu slobodno sama od sebe otuđuje, apsolutno u sebe sigurna i mirno počivajući u sebi, štaviše, da je ideja kao apsolutno jedinstvo čistog pojma i njegovog realiteta već priroda. Ma kako da je Hegel u ovim rečima nejasno predstavio prelaz od ideje prirodi, ipak je toliko nesumnjivo da ga on ne shvata kao prelaz koji se desio u vremenu, tj. ideja, kao carstvo kategorija, nije po njemu postojala pre realnog sveta i u jednom se momentu otuđila od sebe i prešla u svet, nego on smatra da je taj prelaz večan, da je svet promene većit, ideja je večita, ali i realizacija ideje takođe je večita. Ideja, prelazeći u prirodu, otuđuje se od sebe, ali samo da bi se na jedan viši način, kao svesni duh, vratila sebi, taj je prelaz jedan nužni momenat, da bi se ona vratila sebi. Ovo učenje Hegelovo o prirodi kao posrednom prelaznom stupnju između čiste nesvesne ideje i svesnog duha predstavlja jednu očevidnu protivrečnost u njegovom sistemu, jer sa apsolutnom idejom završuje se dijalektički proces, s druge strane opet apsolutna ideja, priroda i konačni duh treba da su jedna nova trijada, u kojoj se produžuje dijalektički proces. Tu protivrečnost priznaje indirektno i sam Hegel kad tvrdi da priroda u svojoj pojedinačnosti predstavlja nešto što se više ne može podvesti pod pojam, što se ne može shvatiti pojmom. Usled ove nekongruencije prirode sa idejom vlada kod Hegela - mada je priroda jedan konkretni stupanj same ideje izvesno preziranje prirode, izgleda kao da.je za Hegela priroda
jedna neprijatna epizoda realnosti za koju bi bolje bilo da ne postoji. Po Hegelu, priroda je ideja u formi drugoga, u formi tuđeg bića, i spoljašnjost je njena osnovna odredba. U ovoj spoljašnjosti odredbe pojma dobijaju izgled ravnodušne egzistencije i usamljene podvojenosti. Stoga priroda u svome biću ne pokazuje nikakvu slobodu, nego nužnost i slučajnost. Priroda dalje stavlja momente pojma odvojeno (kao što ih razum shvata odvojeno). Dalje definiše Hegel prirodu kao sistem stupnjeva, od kojih jedan proizlazi nužnim načinom iz drugog, ali razviće u pravom smislu (metamorfoza) ne postoji u prirodi, jer ono pripada samo pojmu i duhu kao realnoj formi pojma. Ovim Hegel direktno odriče teoriju evolucije u prirodi. On o tome kaže, "Nevešta je pretpostavka starije, a i novije filozofije prirode bila da smatra razviće i prelaz jedne forme prirode, jedne sfere u višu, za stvarnu produkciju, koju ona, međutim, da bi je učinila jasnijom, stavlja u mrak prošlosti". Dalje dodaje, "takvih maglovitih, u osnovi čulnih predstava, kao što je naročito takozvano proizlaženje, na primer, biljaka i životinja iz vode, a zatim postajanje razvijenih životinjskih organizama iz nerazvijenih itd., mora se osloboditi misleno posmatranje". Nemoć prirode da konkretno realizira pojam manifestuje se po Hegelu u teškoćama i nemogućnosti da se na osnovu empirijskog posmatranja postave određene razlike između raznih klasa i redova. Hegel polemiše protiv onih koji obožavaju prirodu stoga što ona, i pored sve slučajnosti svojih egzistencija, ostaje verna večnim zakonima, i nasuprot tome veli, da u carstvu samosvesti vlada takođe zakonitost, ali pored nje i sloboda. Da bi potencirao svoje preziranje prirode Hegel tvrdi da je duhovna slučajnost, samovolja, i, onda kad ide do zla, nešto beskonačno više nego zakonito putovanje zvezda ili nevinost biljke. "Jer što je na taj način zalutalo, to je još uvek duh". Filozofiju prirode deli Hegel na tri dela: l. mehaniku, 2. fiziku, i 3. organiku, koje odgovaraju momentima pojedinačnosti, posebnosti i subjektiviteta. Zadatak je mehanike, posmatrarije materije, fizike, posmatranje individualnih materija, organike, posmatranje organizma, onoga što je realizacija subjektiviteta u prirodi. Hegelova filozofija prirode sadrži u sebi mnogo čega što se apsoiutno ne može da održi. To je najslabiji deo Hegelovog sistema, i, u njemu ima mnogo, dedukcija koje vode do apsurdnih i nemogućih rezultata. Stoga ćemo filozofiju prirode ukratko preći. Zadatak mehanike je da dijalektički izvede prostor, vreme i materiju. Po Hegelu prostor je apstraktno egzistiranje jednog van drugog, to je čista simultanost koja odgovara samoj osnovnoj razlici prirode od ideje, tj. spoljašnjosti. Tako apstraktno shvaćen, prostor je kontinuiran i u njemu nema još nikakvih razlika. Međutim u kontinuiranom prostoru mora da se stavi razlika, i prva razlika jesu tri dimenzije. Hegel hoće dijalektički da izvede da ih više od tri ne može biti, i to čini na taj način što shvata tačku kao negaciju prostora, ali kao negaciju koja ostaje još u prostoru. Na osnovu nje počinju diferencije u prostoru. Na tački se ne može ostati, jer je tačka i u prostoru i nije u prostoru, i ova protivrečnost razrešava se time što tačka postaje prostorna, tj: time što iz tačke postaje linija. Ova opet negira sebe u površini, a negacija površine je stavljanje površine kao granice tela, odnosno stavljanje trodimenzionalnog prostora. Negacija mora, međutim, ići dalje, mora se negirati sam prostor, i negacija celog prostora mora opet biti tačka, odnosno nešto slično njoj, negacija prostora predstavlja tačku koja nije u prostoru, a to je moment vremena. Tačka u vremenu je promenljiva, nije stalna. Na taj način vreme predstavlja promenljivu datost pojedinačnog u prirodi, ili vreme je samo opaženo postajanje. Dalje, prostor kao celina predstavlja tezu, vreme antitezu, a njihova sinteza biće sinteza tačke u prostoru i tačke u vremenu, i ta sinteza je mesto. Ali jedno mesto pretpostavlja drugo mesto i prelazi u njega, stoga je negacija mesta sinteza množine mesta u prostoru i vremenu ili kretanje. Kretanje je takva sinteza prostora i vremena da prostor propada u vremenu i vreme u prostoru. Kao takvo kretanje je protivrečnost, a negacija te protivrečnošti je stavljanje mirne sinteze prostora i vremena, materije. Prema tome iz prostora i vremena izlazi dijalektički materija. Slično tome Hegel dalje izvodi težu kao prvu formu materije, zakone slobodnog padanja, Keplerove zakone i Njutnov zakon gravitacije i dr. Prelazeći na fiziku, Hegel dijalektički izvodi svetlost iz teže, svetlost je materija koja se oslobodila okova teže. Iz razlike između teže i svetlosti Hegel izvodi razlike između tamnih i svetlih (providnih) tela i postavlja četiri "fizikalna" elementa, vazduh, vatru, vodu i zemlju (kojima odgovaraju četiri vrste kosmičkih tela, sunce, mesec, kometa i planeta). Individualitet u oblasti neorganske materije javlja se u potpunoj svojoj formi, kao totalni individualitet, tek na osnovu zakona polariteta, po kome se identično diferencira, a diferentno identificira (čime Hegel dijalektički izražava Šelingov zakon polariteta). Ta je dijalektički izraz zakona da se istoimeni polovi magneta odbijaju, a raznoimeni privlače. Polaritet se javlja kao, l. magnetizam, 2. elektricitet, i 3. hemizam. Magnetizam je najprostija, linearna forma polariteta, tu se polaritet javlja na jednom telu. Viši stupanj polariteta je elektricitet, gde su polovi razdeljeni na dva razna tela i gde se oni javljaju samo na površini tela. U hemizmu su polarno suprotna cela tela. Hemijsko srodstvo tela je posledica njihovog polariteta, tela koja su suprotna traže se i spajanjem se neutralizuju. Individualne diferencije tela postaju s pojmom magnetizma, a u hemizmu individualitet dostiže najvišu formu u neorganskoj prirodi. Napomenućemo još da se u teoriji boja Hegel slaže sa Geteom i da polemiše protiv Njutna. U organici Hegel raspravlja o organskoj prirodi. U organskoj prirodi individualitet dostiže najviši stupanj, jer se tu u individualnome manifestuje pojam. Stoga u organskom svetu postoje idealni stupnjevi razvića. Prvi takav stupanj je geološki organizam, jer je Zemlja, kao zemljište na kome se razvija život, i sama organizam, ali organizam po sebi. Stoga Zemlja ima svoju istoriju, čiji se završni član sastoji u oživljavanju Zemlje, u spontanom proizvođenju najnižih organizama iz neorganske materije. Hegel, naime, uzima da postoji neposredni prelaz neorganskog u organsko, dok više organizme smatra kao nešto što ne postaje na taj način, nego što predstavlja večito realiziranje stupnjeva ideje u prirodi. Hegel je,
objašnjavajući razviće Zemlje, došao do najčudnijih zaključaka. On, na primer, dijalektički izvodi razliku između kopna i vode, i onda se pita zašto se kopno razdvojilo u Stari i Novi svet, pa na to odgovara da ta razlika predstavlja nešto što nužnim načinom izlazi iz principa suprotnosti. Amerika predstavlja još indiferentnost (nije podeljena), međutim, u Starom svetu postoji potpuna podeljenost, Afrika i Azija predstavljaju naime suprotnosti, čije je jedinstvo Evropa, a u ovoj opet Nemačka kao sredina. Stoga je Evropa središte civilizacije, a Nemačka opet središte evropske civilizacije i najvišeg duhovnog razvića. Drugi i treći stupanj razvića u organskom svetu su vegetabilni i animalni organizam. U njima se ideja realizira na tri načina, l. kao artikulacija, 2. kao asimilacija, i 3. kao generacija. To su tri osnovna procesa života, davanje forme, održavanje forme hranjenjem i plođenje. Njih Hegel dovodi u vezu dijalektički. Artikulacija je odnos individue prema sebi, asimilacija je odnos individue na drugo nešto, na nešto van sebe što nije organizam, generacija je odnos individue na drugo nešto, ali što je ravno njoj. Najviši proces organskog života je generacija, proizvođenje jedne individue drugom. Ovaj proces sadrži, međutim, protivrečnost rđave beskonačnosti, jer se red generacija produžuje u beskonačnost. Stoga priroda mora, negirajući ovu protivrečnost, da negira samu sebe, i na taj način postaje iz prirode duh. Ovaj prelaz od prirode duhu nije jasan. Hegel upotrebljava često spoljašnje analogije, da bi dijalektički izveo taj prelaz. Ideja, koja se realizira u prirodi u proizvođenju individua, dolazi u protivrečnost sa svojim pojmom. Individua, time što proizvodi druge individue, teži da održi vrstu, negira, dakle, sebe da bi stavila vrstu, opšte. Međutim, ovo stavljanje opšteg biva samo time što se stavlja individualno, a to je protivrečnost koja će se moći izbeći samo na taj način što će se ideja realizirati na jedan nov način koji neće više biti vremen nego večit, a to je kao duh, kao ideja koja zna za sebe. Treba naposletku još spomenuti da Hegel, govoreći o odnosu između vrste i individue, pravi nekoliko pesimističkih primedaba u odnosu na život individue, tvrdeći, na primer, kako je nesigurnost individualne egzistencije nešto što proizlazi iz negativiteta ideje koja se individualizira, i kako je slučajnost koja vlada u prirodi uzrok što se svako organsko biće, pa i čovek, oseća nesigurno i nesrećno. FILOZOFIJA DUHA UOPŠTE Po Hegelu duh je ideja koja je došla sebi, koja je postala svesna sebe, koja zna za sebe. Ideja u svom prvobitnom logičkom biću još je nesvesna, jer je čista apstrakcija, u prirodi ideja je takođe nesvesna, ali se nalazi u konkretnom obliku, u duhu ona je konkretna i zna za sebe. Trojna podela vlada i u filozofiji duha, i tri osnovne forme njegovog razvića su, l. subjektivni, 2. objektivni, i 3. apsolutni duh. Subjektivni duh je pojedinačna svest koja je u vezi s jednim telom, objektivni duh je duh koji se javlja u množini individua, u socijalnoj zajednici, apsolutni duh je duh koji obuhvata ideju kao apsolutno znanje za sebe. Prema ovim stupnjevima Hegel deli filozofiju duha na tri dela, na filozofiju subjektivnog, filozofiju objektivnog i filozofiju apsolutnog duha. Stupnjevi subjektivnog duha su, l. duša, 2. svest, i 3. duh. Nauka o duši je antropologija, nauka o svesti fenomenologija, nauka o duhu psihologija. Psihologijom se može nazvati i cela filozofija subjektivnog duha, ali Hegel taj izraz upotrebljava samo za jedan njen stupanj. O objektivnom duhu postoje dve nauke, l. filozofija prava i 2. filozofija istorije. O apsolutnom duhu postoje tri nauke, l. filozofija umetnosti ili estetika, 2. filozofija religije, i 3. filozofija filozofije, ili istorija filozofije fiIozofski shvaćena. U sledećim odeljcima iznećemo ukratko pregled tih nauka, samo filozofiju istorije iznećemo relativno opširno. FILOZOFIJA SUBJEKTIVNOG DUHA Duša je subjektivni duh onako kako se on javija u vezi s telom, ili u neposrednom jedinstvu s telom. Duša predstavlja unutrašnjost one spoljašnjosti koju predstavljaju telo. Po Hegelu duša nije supstancija, koja bi imala sedište u telu, u nekom delu mozga. Ovo dualističko shvatanje po Hegelu je nemoguće, jer se materija isto toliko razlikuje od duše koliko je identična s njom, jedan odnos koji samo um može da shvati. Teškoća odnosa duše i tela na Hegelovom stanovištu ne postoji, pošto on uopšte negira njihovu razliku. Pošto je duh dolaženje ideje k sebi, to se on najpre javIja kao unutrašnjost jednog organskog tela, on se javlja kao unutrašnje jedinstvo, kao entelehija, kao forma tela. Na prvom stupnju svome duša je u potpunoj harmoniji s telom, ona živi životom tela, ona nosi sve osobine telesnosti. Tako shvaćena duša ima tri stupnja razvića, l. prirodna duša, 2. osećajna duša, i 3. stvarna duša. Prirodna duša se javlja kao potpuna unutrašnjost tela i okolne neorganske materije. Prirodna duša se javlja dalje u tri stupnja, a. prirodne osobine, b. doba života, i c. spavanje i java. Prirodne kvalitete deli dalje Hegel na kosmičke kvalitete rase i kvalitete individua. Kosmički kvaliteti su kvaliteti duše koji zavise od kosmičkih prilika (klime, promene dana i noći). Raspoloženja duše, koja odgovaraju promonama vremena, jesu prirodni život duše. To menjanje pokazuje dušu još u vezi s okolnim svetom, s prirodom. Psihičke razlike među rasama dolaze od geoloških razlika samih delova sveta. Individualni prirodni kvaliteti su naturel, temperamenat i karakter. Prirodna duša se javlja dalje u raznim dobima života, i Hegel daje interesantne dijalektičke karakteristike ovih poslednjih. Tako po njemu detinjstvo predstavlja identitet suprotnosti (između individue i vrste) koji još nije razvijen, a starost identitet suprotnosti koji nije više razvijen, starost nema više potrebe za konflikt s prirodom, detinjstvo te potrebe još nema. Dalje Hegel izvodi, kako taj konflikt nastaje u doba mladosti, otkuda njena fantastičnost, i kako te fantastičnosti nestaje u dobu zrelosti, čiji je zadatak praktičan život. Spavanje i java su stanja svesti koja odgovaraju
prirodnom životu duše. Tu duša sleduje neposredno samom životu tela, a telo svojoj prirodi, promenama dana i noći. Više jedinstvo spavanja i jave su pojedini kvaliteti koje ona ne samo da ima, nego kojih je i svesna, koje oseća. Osećaji su ili spoljašnji ili unutrašnji, ili čulni kvaliteti ili osećanja prijatnog i neprijatnog. Na drugom stupnju svome kao osećajna duša, duša je svesno jedinstvo kvaliteta prirodne duše, i kao takva stoji na sredini između pojedinačnog osećaja i samosvesti. U osećajnoj duši javlja se svest o našem ja kao nejasno intuitivno osećanje, osećajna je duša identična sa opštim psihičkim karakterom ličnosti, stoga Hegel zove osećajnu dušu i genijem koga svaki ima. Treći stupanj duše, stvarnu dušu, teško je jasno definisati. Po Hegelu, stvarna duša treba da predstavlja jedinstvo prirodne i osećajne duše, drukčije rečeno, to treba da bude duša koja potpuno prodire svoje telo i vlada njime. U svesti subjektivni duh se uzdiže na viši stupanj, tu nastaje odvajanje duše od tela, nastaje svest o tome, da je duša različna od tela, tu se javlja svest o samom ja. U svojoj Fenomenologiji duha Hegel je pomešao razviće subjektivne svesti sa razvićem svesti kao objektivnog duha. U Enciklopediji on to više ne čini, u njoj su jedini stupnjevi subjektivne svesti ovi, l. svest, 2. samosvest, i 3. um, a karakterisani su na isti način kao i ranije. Treći stupanj subjektivnog duha predstavlja duh, čije se biće sastoji u jedinstvu duše i svesti, dakle, u produktivnom znanju, ili saznanju. Duša je produktivna i nesvesna, svest je svesna ali neproduktivna, a duh je svestan i produktivan, a pošto je saznanje svesno i produktivno, to je duh saznanje. Specijalni stupnjevi duha su, l. teorijski, 2. praktični, i 3. slobodni duh. Specijalne forme teorijskog duha, saznanja u užem smislu, opet su, l) opažaj, 2. predstava, i 3) mišljenje. Opažaj kod Hegela označava saznanje u konkretnoj predstavi koja je čulna. Predstava je saznanje u slikama imaginacije, a mišljenje saznanje u čistim pojmovima. Ovo poslednje nije vezano za slike imaginacije. Praktičan duh se javlja kao praktična volja, koja realizira ciljeve, i to l. kao praktično osećanje, 2. kao nagon, i 3. kao sreća. Praktična osećanja su osećanja prijatnog i neprijatnog, koja postaju iz potreba, jer kao praktični duh subjektivni duh je konglomerat potreba koje nalaze, svoj korelat u osećanjima. Viši stupanj praktičnog duha javlja se u nagonima. To su osećanja koja teže neposredno realizaciji, i javljaju se kao naklonosti i strasti. Na trećem stupnju javlja se praktični duh kao sreća. Treći stupanj subjektivnog duha, slobodni duh, identičan je sa slobodnom voljom. Na taj se način sloboda javlja kao poslednja forma subjektivnog duha, kojom on prelazi u objektivni duh. Slobodna volja nije po Hegelu u delanju bez motiva, niti se sastoji u radu po spoljašnjim motivima, već u radu po unutrašnjim motivima (volja je u psihološkom smislu slobodna, ali ne u apsolutnom, slobodna je od spoljašnjih motiva, ali je strogo psihološki uzev, determinisana, samo što njeni motivi leže u duhu kao takvom). Slobodan duh prelazi u objektivan duh, jer realizirati slobodu znači učiniti je nezavisnom od individua, realizirati je objektivno. FILOZOFIJA OBJEKTIVNOG DUHA Objektvni duh se javlja u tri forme, l. kao pravo, 2. kao individualni moralitet, i 3. kao socijalni moralitet. Pošto se objektivni duh razvija neposredno iz slobodnog duha, to je pravo prva manifestacija slobode, i ova postaje osnovnom temom svih stupnjeva prava. Po Hegelu, postoje tri forme prava, l. apstraktno pravo, 2. svojina, i 3. nepravo, od kojih opet samo specijalne forme svojine (l. pravo svojine, 2. upotreba stvari, i 3. ugovor) imaju značaja. Nosilac prava je ličnost. Ličnost je egzistencija slobode, sloboda se realno javlja u ličnosti. Dignitet duha nad prirodom je u njegovoj svesti. Iz toga proizlazi pravo duha na okolnu prirodu i nesvesne stvari. Duh, emancipirajući se od prirode, u isto doba se rasprostire u prirodi, a pošto je on ono za čim priroda (nesvesno) teži, on ima prava na to prostiranje. Ličnost postaje ličnošću time što stavlja svoju volju na izvesne nesvesne stvari, koje čini svojom svojinom. Na taj način, po Hegelu, privatna svojina je neprikosnoveno prirodno pravo svake pravne ličnosti, koje i država, iako je viša celina, mora da prizna i poštuje. Iz prava svojine izlazi pravo na potpunu upotrebu stvari koje se imaju. Ali pravo svojine jedne ličnosti mora da se sankcioniše opštom voljom slobodnih ličnosti, i u tome je ugovor. Nepravo je negacija prava. Najviši stupanj njegov je kazna. Hegelova teorija kazne je potpuno konzekventna. Po njemu kazna nema spoljašnji cilj, nego se njome vaspostavlja pravo koje je narušeno Ona je negacija negacije. Po Hegelu, kazna je pravo samog zločinca, time što je učinio zločin, zločinac je sebe supsumirao pod ideju prava, a time i pod ideju kazne. Drugi stupanj objektivnog duha je individualni moralitet, koji je pravo u obliku subjektivne volje. Stoga je ono što odlučuje vrednost jedne radnje, koja proističe iz volje, sama volja kao takva a ne radnja, namera, a ne delo. Na stupnju individualnog moraliteta ne može se, međutim, ostati, jer na tome stupnju postoji stalan konflikt između namere i izvođenja, dužnosti i volje. Viši stupanj objektivnog duha ležaće prema tome u sintezi prava i individualnog moraliteta, u sintezi legaliteta i moraliteta, a to je socijalni moralitet. Socijalni moralitet se javlja, l. kao porodica, 2. kao građansko društvo, i 3. kao država. Porodica, po Hegelu, niti je čisto polni odnos, niti je čisto pravni odnos, niti je čisto ljubavna veza, već je moralno jedinstvo dve ličnosti raznog pola. Po Hegelu, ljubav treba da je posledica odluke za brak.
Građansko društvo predstavlja sumu porodica i obuhvata sve odnose koji se javljaju iz potreba njihovih. Ti odnosi regulišu ličnu slobodu, privatnu svojinu, sistem odredaba privatnog prava i sistem policijski. Država nije identična s građanskim društvom nego je ona jedna viša forma. Ona je s gledišta pojma ranija od porodice i građanskog društva, ona je idealna forma kojoj teže ove dve. Hegel to tvrđenje i negativno dokazuje. Ratovi bi bili nerazumljivi kad bi država bila identična s građanskim društvom, jer se ratom egzistencija države stavlja nad egzistencijom individua i njihovih prava u građanskom društvu. Pošto je država nad porodicom i građanskim društvom, pošto je ona vlada, to je ona volja, i to je ona izraz opšte volje, a ne volje sviju. U njoj se manifestuje generalna volja društva, a ne univerzalna. Volja izražena u državi bila bi univerzalna, kad bi država bila konglomerat individua ili kad bi postajala ugovorom, što međutim nije slučaj. Cilj je države realizacija slobode duha, stoga je država najviša objektivacija objektivnog duha i forma u kojoj čovečanstvo živi. FILOZOFIJA ISTORIJE Hegelova filozofija istorije je najinteresantniji deo njegove filozofije duha i jedan od najznačajnijih pokušaja filozofije istorije. U njoj je Hegel ideju evolucije potpuno konzekventno i svesno shvatio, i tvrđenje njegovo da evolucije u smislu vremena sukcesije raznih stupnjeva razvića ima samo u oblasti duha, ovde je našlo najjasnijeg i najsjajnijeg izraza. Znanje Hegelovo u oblasti svetske istorije veoma je znatno, iako pokazuje ponegde i osetne praznine i netačnosti. Njegove konstrukcije su u pojedinostima na mnogo mesta nategnute, ali ima i konstrukcija tačnih, skladnih i veoma interesantnih. Ostvarenje države je ono što se zbiva u svetskoj istoriji. Po Hegelu, filazofija istorije ima da odgovori na tri pitanja, l. šta je cilj svetske istorije?, 2. koja su sredstva njena?, i 3. kakav je hod svetske istorije, ili koji su stupnjevi u razviću čovečanstva? Cilj istorije je realizacija slobode duha, ne samo slobode kao spoljašnjeg stanja, nego i kao unutrašnje svesti. Sredstvo kojim se ideja slobode ostvaruje u istoriji jeste država. Hod svetske istorije javlja se u raznim stupnjevima razvića koji su predstavljeni u istorijskom životu pojedinih istorijskih naroda. Svetska istorija predstavlja plan koji ima da se izvede, i taj je plan otkrivenje božanstva kao ideje u čovečanstvu preko pojedinih narodnih duhova. U svetskoj istoriji realizira se svetski duh preko duhova pojedinih naroda. Nisu svi narodi nosioci svetskoga duha nego samo istorijski narodi. Razviće svetskoga duha u toku istorije Hegel dovodi u vezu s razvićem pojedinaca, i tako deli istoriju na četiri periode, l. detinjstvo, koje predstavlja Kina, 2. mladost, koju predstavlja Grčka, 3. zrelos, koju predstavlja Rim, i 4. starost, koju predstavljaju hrišćansko-germanski narodi, s kojima Hegel misli da je istorija završena. Svoje ciljeve ostvaruje svetski duh u pojedinim narodima preko pojedinih istorijskih individua. Strasti pojedinaca su sredstvo koje upotrebljava svetski duh za svoje ciljeve. Ličnosti, čije strasti padaju ujedno. s objektivnim ciljevima, predstavljaju velike individualitete. One su u prvom redu sredstva kojima svetski duh izvodi svoje ciljeve. Nama izgleda kao da veliki individuumi svojevoljno izvode svoja dela, dok u stvari kroz njih korača svetski duh. Život pojedinaca, koji ne žive životom istorije, srećan je, a pozornica istorije nije sreća, nego nesreća, što se vidi na velikim ličnostima. Aleksandar je umro mlad, Cezar je ubijen, a Napoleon proteran. Istorija je pozornica nesreće zato što je ona pozornica borbe. A borba je apsolutno nužna da bi bilo progresa. U istoriji vlada proizvođenje novoga, progres, dok u prirodi vlada ponavljanje istoga, stagnacija. Duh u progresu ide od nesavršenog savršenom, svetski duh je ideja koja se razvija u vremenu, i taj se razvitak karakteriše promenljivošću. Sa svoje negativne strane ta nam se promenljivost predstavlja kao propast negdašnje veličine. Svakog posmatrača ruševina Kartagine, Rima i drugih velikih gradova obuzima tuga za propalim sjajnim i kulturnim životom. Međutim, promenljivost ima i svoju pozitivnu stranu, a to je nestajanje onog što je niže i javljanje višega, s te strane promena nije apsolutna promena (apsolutno iščezavanje) već nešto što je sa;uvano u sadašnjosti. Zemljište na kome se zbiva svetska istorija je Stari svet (Amerika je zemlja budućnosti), a Sredozemno more centar toga sveta, i zemlje okolo njega prva sedišta kulture. Postoje tri glavne epohe u svetskoj istoriji, orijentalna, grčko-rimska i germansko-hrišćanska. U orijentalnoj epohi je samo jedan slobodan, u grčko-rimskoj mnogi, u hrišćansko-germanskoj svi. Državna forma prve epohe je despotizam, druge epohe demokratija i aristokratija, treće epohe monarhija (ova je konstrukcija očevidno nategnuta, tačniji bi red sa gledišta Hegelovog bio, despotizam, aristokratija i demokratija, jer je u despotskoj monarhiji jedan slobodan, u aristokratiji su mnogi slobodni, a u demokratiji svi). U oblasti Orijenta Hegel navodi tri nacije, Kinu, Indiju i Persiju. Kina i Indija ne spadaju u istoriju zato što se ne menjaju, one predstavljaju dva suprotna momenta koji imaju da se sinteziraju: Persijsko carstvo je prva istorijska država, i to zato što je propalo, a prolaznost je uslov za progres. Persijska država je propala zato što je morala dati mesto jednoj novoj, višoj formi. U drugoj epohi imamo dva istorijska naroda, Grke i Rimljane. Persijanci, Grci i Rimljani su tri velika naroda i države koje su završile svoj istorijski život. U hrišćansko-germanskoj periodi nema jednog naroda kao nosioca progresa nego ih je više, i u njihovoj istoriji postoji progres, ali u okviru samih naroda, svetski duh se tu ne objektivira više samo u jednom narodu. To je zato što ta epoha predstavlja, po Hegelu, završetak istorije, jer po njemu nema novog momenta u istoriji koji bi tražio nov narod kao nosioca svoga progresa (ovde Hegel previđa da i čovečanstvo kao celina može postati nosiocem istorijskog progresa). Spomenuli smo kako Hegel dovodi u vezu ove epohe sa ljudskim individualnim razvitkom,
po njemu detinjstvo predstavlja Kina, dečaštvo Persija, mladost Grčka, zrelost Rim, a starost hrišćansko-germanski narodi. Samo, veli Hegel, ne treba potpuno identifikovati istorijske epohe sa dobima života individuuma, postoje samo izvesne karakterne osobine kod obojih koje se slažu. Kina predstavlja princip familijarni, to je država koja predstavlja jednu veliku porodicu. U njoj je car sve, otac svih Kineza, najmudriji, najbolji čovek koji je šef religije, koji se brine neprestano za sve, koji predstavlja dušu državnog organizma. O Kini ima Hegel interesantnih primedaba. Tako po njemu socijalni moral javlja se u Kini kao objektivni sistem države, u kome ne postoji unutrašnja svest o nužnosti i opravdanosti samoga sistema. U Kini ne postoji plemstvo, nego samo jedan plemić, car. U njoj vlada apsolutna demokratija, jer sistem je istina hijerarhijski i despotski, ali počiva na demokratiji, pred carem su svi jednaki, svaki po sposobnosti može da zauzme svaki položaj. Najveći činovnici u Kini su istorici, čiji je zadatak da pišu istoriju. Pošto u Kini ne postoji viša duhovna svest, to su nauke i umetnosti ostale u njoj na relativno niskom stupnju. Samo se istorijske i filološke nauke razvijaju. Kineski je moral filozofski (Konfučije). Kontrast Kini je Indija. To je narod, a ne država, i to zato što u njoj nema društva, već postoje samo odeljene kaste. Ova podeljenost predstavlja čist apstraktni princip individualizacije, koji se javlja u oblasti aristokratije, čime se Indija uzdiže nad Kinom. Ali ni u njoj princip slobode još ne postoji. Dok je Kina zemlja prozaičnog razuma, dotle je Indija zemlja duha koji sanja, fantazije, osećanja, što se manifestuje u indijskoj poeziji i religiji, koja je u isto doba indijska filozofija. Istorija u pravom smislu počinje tek s Persijam, u koju Hegel, ubraja i one narode (Asirce, Međane, Vavilonce, Jevreje, Egipćane i Feničane) koji ne pripadaju Persiji, i od kojih neki imaju zaseban i mnogo viši istorijski značaj od nje. On to čini stoga što posmatra Persiju u doba najvećeg njenog razvitka, za vreme Kira, koji je najedanput uvodi u istoriju gotovo u celom njenom obimu. Ono što karakteriše Persiju, narod Zende, jeste njegova religija, verovanje u svetlost. Hegel nalazi da i sama država persijska objektivira taj princip, ona predstavlja državno jedinstvo koje ne uništava delove, ona omogućuje narodima u njoj da mogu manifestovati svoju partikularnu istorijsku vrednost, i u tome je po Hegelu značaj Persije. O Jevrejima i Egipćanima Hegel govori samo utoliko ukoliko to ima veze sa njegovom osnovnom istorijskom koncepcijom (što ne stoji u saglasnosti sa stvarnim istorijskim značajem tih naroda). Hegel nije znao koliko je star Egipat, jer tek posle njega postaje prava nauka o Egiptu, mi danas znamo da je Egipat prva istorijska država, prvo sedište kulture koje ima značaj za istorijski proces. Značaj Egipta po Hegeln, međutim, u tome je što Egipat postavlja jedan problem koji je izražen u Sfinksu. Sfinksom, koji je pola životinja pola čovek, egipatski duh hoće da izrazi svoju težnju za slobodom i nemogućnost da do te slobode dođe, oslobođenje čoveka od prirode Egipat postavlja kao zadatak koji ima da se reši. Jevrejski narod predstavlja u istoriji svojom religijom ideju duha potpuno odvojenog od prirode, ideju duha u apstraktnoj formi. U jevrejskoj religiji duh je tvorac i u izvesnom smislu gospodar prirode. Međutim, duh treba shvatiti kao nešto što je u prirodi, što izlazi iz prirode, što nije nad njom. Hegel dopunjava značaj jevrejskog naroda docnije, prelazeći na hrišćanske narode. Preiaz od persijskog carstva ka novim narodima, koji se javljaju kao nosioci istorije, čini po Hegelu Egipat, iz egipatskog duha postaje grčki. Međutim, ovo je više jedan ideaian prelaz. Duh se javlja u grčkom svetu u jednoj višoj formi, kao slobodan duh, ili kao nešto što je svesno svoje razlike od prirode. Natpis u hramu boginje Neite u Saisu glasio je, "Ja sam ono što postoji, što je bilo i što će biti, niko nije otkrio moj veo". Grk je tome dodao, "Plod koji sam rodila je Helios (Bog svetlosti)". Na taj način grčki Apolon sa svojom devizom, "Čoveče, poznaj sebe", postaje, po Hegelu, rešenjem zagonetke Sfinksa. Grci predstavljaju doba mladosti čovečanstva. Njihova istorija, veli Hegel, počinje jednim a završava se drugim mladićem (počinje Ahilom a završava se Aleksandrom, odakle Hegel izvodi istorijsku nužnost što je Aleksandar umro mlad!). Grčki duh predstavlja slobodu individualiteta, ta sloboda ide do lepote, ali ne dalje, tj. to je sloboda duha koja ne odvaja duh od prirode, već ga ostavlja u harmoničnom jedinstvu s prirodom, a to sačinjava individualnu lepotu. Taj se elemenat grčkog duha javlja u tri forme, kao subjektivno, kao objektivno i kao političko umetničko delo. Kao subjektivno umetničko delo lepota individualiteta se javlja kao lepo ljudsko telo, kao objektivno umetničko delo ona je svet bogova, kao političko umetničko delo ona je demokratski ustav (Hegel naime smatra grčko državno uređenje kao demokratsko, računajući tu i Spartu, što je netačno). Sve forme grčkog života, i državnog i društvenog i duhovnog, samo su ostvarenje ideje individualiteta. Grčku istoriju deli Hegel na tri periode, l. perioda do persijskih ratova, 2. do peloponeskih ratova, 3. do Aleksandra Velikog i njegovih sledbenika. Svaki istorijski narod, tj. narod koji se razvija i propada, ima, po Hegelu, u svome razviću tri periode, l. periodu razvića, u kojoj narod postaje svestan sebe, 2. periodu pobede i veličine, u kojoj dati istorijski narod dolazi u dodir s prethodnim istorijskim narodom, uništava ga i time sebe diže, 3. periodu propasti, u kojoj dati istorijski narod dolazi u vezu s budućim istorijskim narodom. Pomenute tri periode grčke istorije Hegel smatra za identične sa ovim trima opštim periodama, pri čemu on i makedonsku državu računa za grčku. O drugoj periodi grčke istorije Hegel je napravio nekoliko lepih primedaba. U njoj dolaze Grci u vezu s Persijancima, među njima nastaje borba u kojoj Grci pobeđuju. Ta pobeda spada u najveće pobede u svetskoj istoriji. "Nesumnjivo da su veće bitke bivene, ali ove bitke žive večito u uspomeni ne samo istorije naroda, nego i nauke i umetnosti, plemenitog i moralnog. Jer to su svetskoistorijske pobede, one su spasle svetsko obrazovanje i duhovnu moć i oduzele azijatskom
principu svu snagu". Jer Hegeiov kriterijum prave vrednosti jednog naroda u istoriji je, "Ne formalna hrabrost niti takozvana zasluga, već vrednost stvari". I dalje, "Nikada u istoriji nije se nadmoćnost duhovne snage nad masom, i to nad znatnom masom, pokazala u takvom sjaju". Grčka istorija je po njemu najvažnija u čovečanstvu, grčki narod je najvažniji narod. U drugoj periodi grčke istorije glavnu ulogu igraju Atina i Sparta. One po Hegelu predstavljaju dva suprotna principa. Politički Sparta je u osnovi demokratska kao i Atina, ali je Atina delo duha, Sparta delo jedinstva bez duha. Jer ona predstavlja jednu militarnu državu u stanju neprestanog rata, Atina, međutim, predstavlja demokratiju u najboljem smislu, u kojoj postoji jednakost i konkurecija, u kojoj individualiteti jači duhom izlaze na površinu i u mogućnosti su da razviju svoje sposobnosti. Vrhunac svoj dostiže Atina u Periklu, koga Hegel smatra za najvećeg državnika. Perikle ima sve tri osnovne osobine atinskog duha, lepotu, hrabrost, mudrost. Hegel tvrdi dalje za Perikla da je osnivač maritimne moći Atine, što je, međutim, netačno, jer je to bio Temistokle. Osnov grčkog duha je sloboda, ali ta sloboda nije još unutrašnja sloboda, sloboda individuuma, ova poslednja se, međutim, nužnim načinom javlja kao subjektivna sloboda, kao sloboda refleksije, i dejstvuje razorno. Sofisti su prvi predstavnici te slobode kao subjektivnog principa kojim se ruši tradicija i data realnost. Princip unutrašnje slobode može se. međutim, javiti ili kao princip moralne samovolje, kao što je to slučaj kod sofista, ili kao princip objektivnog morala, ali sa subjektivnom sankcijom, kao kod Sokrata. Atinjani, osuđujući Sokrata, u suprotnosti su sa objektivnim principom na kome počiva sama atinska država, s druge strane opet oni su u pravu, jer za njih je običaj bio nerazdvojna forma toga principa. U Sparti se tako isto javlja princip subjektivnog morala, ali kao princip razuzdanog čulnog uživanja. Propadanje Grka počinje od peloponeskih ratova, ovima sleduje makedonsko carstvo, pod Filipom neprijateljsko Grčkoj, pod Aleksandrom stavljeno u službu Grka. Helenističku periodu Hegel vrlo malo uzima u obzir, u njoj, međutim, postaju uređenije i obimnije grčke države no što je to ranije bio slučaj i u toj periodi javljaju se kao samostalne pozitivne nauke. Princip unutrašnje slobode duha javlja se prvi put u rimskom svetu, ali još u jednom formalnom obliku, kao apstraktni princip slobode individuuma, kao sloboda ličnosti u pravnom smislu (privatno pravo). Korelat ovoj slobodi i ono što njenu realizaciju omogućuje jeste njena suprotnost, država. Tako država i pravo predstavljaju u rimskom svetu dva principa, koji su u suprotnosti jedan s drugim i koji se dopunjuju. Individuum postaje slobodan samo time što se potpuno potčinjava državi u svima drugim pravcima. Rim u svetskoj istoriji ima još jedan značaj, a to je što on predstavlja svetsko carstvo, čiji je princip drukčiji od persijskog. Dok u Persiji svaki narod zadržava svoj individualitet, dotle je Rim nasilnička država, država koja uništava individualnost država i naroda, koja je univerzalna. Duhovni život je u Rimu vrlo slab upoređen sa grčkim. Rim je država proze, tu čovek ima da izvrši trudan rad, zato je to doba zrelosti. Od početka svoga Rim ima u sebi nečega nasilnog, on je u početku država razbojnika, i taj karakter zadržava kroz celu istoriju (po Hegelu to se vidi i iz načina na koji je Rim došao do prvih žena). Proza rimskog duhovnog života ogleda se i u njihovoj religiji, grčki bogovi su bogovi poezije, rimski su praktični, njima se Rimljani obraćaju samo u nuždi, očekujući od njih pomoć u praktičnom životu. Rimsku istoriju Hegel deli na tri periode, l. periodu postanka i razvića rimskog naroda, koja traje do drugog punskog rata i završuje se pobedom nad Hanibalom, 2. perioda do osnivanja rimske carevine, i 3. do propasti njene (pri čemu Hegel računa vizantijsku carevinu za produženje rimske, ne pridajući joj samostalnu ulogu). Prva perioda karakteriše se borbama patricija i plebejaca i njihovim relativnim izmirenjem. Zatim se Rim okreće spolja, baca se svom snagom na spoljne neprijatelje, i savlađuje Kartaginu. U drugoj periodi Rim pokorava okolne narode, ali u njemu nastaju građanski ratovi koji pokazuju da Rim ne može da izmiri suprotnosti države i individuuma. Jedino rešenje koje ostaje da se ta suprotnost izmiri jeste pribegavanje carskom režimu. Cezar je to video i on je bio sredstvo svetsko-istorijskog razvitka da se to izvede. "Cezar je dvoje učinio, on je izravnao unutrašnju suprotnost i u isto doba stvorio jednu novu spolja. Jer vlada svetom do tada je bila prodrla samo do Alpa, Cezar je otvorio jednu novu pozornicu, on je zasnovao pozornicu koja će sada postati središtem svetske istorije. Zatim je učinio sebe vladarem sveta, borbom koja nije odlučena u samom Rimu, nego time što je on ceo rimski svet osvojio". Hegel pravi jednu duhovitu primedbu o Cezarovoj smrti, "Smrt Cezareva nije bila smrt monarhije, ova je bila istorijska nužnost i morala se javiti." Carstvo predstavlja takođe nemogućnost da se izmire ona dva momenta, država i pravo, jer individualnost kao pravna ličnost je u carstvu istina potpuno zagarantovana, ali ona gubi svoju političku slobodu, spolja postaje nula (pošto je u carstvu samo jedan politički slobodan, imperator, a ostali političko roblje). Ova nerešena protivrečnost ulazi u samu svest Rimljana, i pošto nije bilo mogućnosti da se ona reši, ostalo je samo povlačenje njihovog duha u sebe. Doista viši staleži za vreme carstva bavili su se samo svojim privatnim poslovima, naukom i poezijom, pribegli su unutrašnjem zanimanju. Međutim, kako Rimljani nisu bili produktivni, njihovo zanimanje naukom i umetnošću ostalo je sterilno. Pravo spasenje od protivrečnosti rimske države donosi hrišćaristvo, kojim počinje četvrta perioda svetske istorije, perioda starosti. U hrišćanstvu se najzad javlja unutrašnja sloboda duha kao princip, tu duh, dolazi do svesti o sebi. O Hristu veli Hegel, "Najdublja misao je spojena sa ličnošću Hristovom, sa istorijskim i spoljašnjim, i u tome je baš veličina hrišćanske religije, što se ova i pored sve ove dubine lako može shvatiti od svesti sa spoljašnje strane i što ona traži da se dublje u nju uđe". Vizantiju Hegel ne računa za predstavnika hrišćanske slobode i o njoj veli, "Vizantijsko carstvo je veliki primer za to kako hrišćanska religija može ostati apstraktna kod jednog obrazovanog naroda, ako se organizacija države i zakona ne rekonstruiše po njenom principu". Vizantija se bavi samo dogmatskim prepirkama koje ulaze u samu široku masu
(u potvrdu čega Hegel navodi jedno mesto iz jednog od svetih otaca o Carigradu, "Ovaj grad je pun zanatlija i robova koji su svi duboki teolozi, i koji propovedaju u svojim radionicama i na ulicama. Kad hoćete da promenite srebrni novac kod menjača, on vam daje pouke o tome čime se razlikuje otac od sina, kad pitate za cenu hleba, odgovara vam se da je sin niži od oca, a kad pitate, da li je hleb pečen, odgovara vam se da je sin postao iz ničega". Hegel još napominje da je vizantijsko carstvo, usled oskudice unutrašnjeg jedinstva, moralo propasti, i da se istorijski fatum njegov manifestovao u srčanim Turcima. Germanski duh je duh novoga sveta, čiji je cilj realizacija apsolutne istine kao beskonačnog samoopredeljenja slobode, one slobode koja svoju apsolutnu formu ima za sadržaj. Misija germanskih naroda je u tome da daju nosioce hrišćanskog principa". Spomenuli smo ranije kako u hrišćansko-germanskoj periodi nema više prelaza od jednog svetsko-istorijskog naroda na drugi, već da u njoj kao završnoj periodi svaka država radi na principu slobode. Nosioci njegovi su najpre romanski narodi, zatim Germani, pa najzad Hegel spominje i slovenske narode, ali ih ne smatra za nosioce toga principa, jer po njemu oni još nisu ušli u istoriju. O Slovenima veli Hegel, "Osim toga nalazimo na istoku Evrope veliku slovensku naciju, čija su se staništa protezala na zapadu od Elbe do Dunava, između njih su se zatim utisnuli Mađari, u Moldaviji, Vlaškoj i severnoj Grčkoj nalaze se Bugari, Srbi i Albanci, koji su isto tako azijskog porekla a zaostali su kao slomljeni varvarski zaostaci iz sudara i protivsudara naroda. Ovi su narodi istina zasnovali kraljevine i imali značajne bitke sa raznim narodima, oni su katkada kao predtrupe ili kao neko srednje biće učestvovali u borbi hrišćanske Evrope i nehrišćanske Azije, Poljaci su oslobodili opsađeni Beč od Turaka i jedan deo Slovena pridobijen je za zapadni razum. Ali cela ova masa isključena je iz našeg posmatranja stoga što se još nije javila kao samostalan momenat u redu manifestacija uma u svetu. Da li će to u budućnosti biti, ovde nas se ne tiče, jer u istoriji imamo posla sa prošlošću". Istoriju hrišćansko-germanskih naroda deli Hegel na tri periode, l. Seoba naroda, 2. Srednji vek (od Karla Velikog do reformacije), i 3. Novo doba (od reformacije do danas). Kroz celu tu istoriju provlači se suprotnost između crkve i države. Ona dolazi od samog načina na koji ulaze narodi u istoriju. Grčki i rimski narodi su se slobodno razvijali, ovde, međutim, novi narodi dolaze prvo u dodir s drugim narodima, primaju njihovu kulturu i tek se onda razvijaju samostalno. Germani primaju rimsku kulturu primanjem hrišćanstva, a stara germanska kultura njihova propada. Hrišćanstvo je doprinelo uništenu rimske države, ali ju je ono i produžilo. Hrišćanstvo se javlja u varvarskim narodima u obliku crkve. Predstavnik unutrašnje slobode je država a crkva je predstavnik te slobode samo po spoljašnjoj organizaciji svojoj. U periodi seobe naroda javljaju se pojedine germanske države koje neprestano propadaju. Nasuprot germanskim državama stoje muhamedanske. Islam se, po Hegelu, javlja kao suprotnost principu koji je ostvaren u prvim germanskim državama. Dok se ovde sve zasniva na slučaju, partikularitetu, tamo se javlja suprotna tendencija kojom se duša diže do "apstraktnog jednog". Muhamedanska religija je, po Hegelu, direktno produženje jevrejske religije. Jehova je apstraktan, ali isključivi bog, AIah je takođe apstraktan bog, ali je bog svih naroda. Služba Alahu postaje jedina sadržina života muhamedanaca i cilj kome su svi ostali ciljevi podložni. Taj je cilj čisto apstraktan, i zato muhamedanske države moraju, po Hegelu, propasti. "Nikada oduševljenje kao takvo nije izvelo veća dela. Individue se mogu za ono što je visoko žrtvovati u raznim oblicima, i oduševljenje jednog naroda za svoju nezavisnost ima još jedan određen cilj, ali oduševljenje ničim nezadržano, oduševljenje koje sebe ne ograničava, koje ništa ne potrebuje, to je oduševljenje muhamedanskog orijenta". Na osnovu toga oduševljenja muhamedanci su stvorili države koje su bile sedišta civilizacije (Arabljani). Turska država, međutim, predstavlja prazninu muhamedanskog principa. U konfliktu sa hrišćanstvom muhamedanski princip pretrpeo je poraz i sišao sa pozornice svetske. To se vidi iz toga što je islam sad sužen samo na jedan mali ugao Evrope, pa i to samo zahvaljujući surevnjivosti hrišćanskih država. Inače je, veli Hegel, "islam već odavna iščezao sa zemljišta svetske istorije i povukao se u orijentalsku ugodnost i mir". Carstvo Karla Velikog je prva država koju je hrišćanstvo stvorilo, ona predstavlja jedan strog pravni sistem. Metiutim, kako je imala posla s divljim narodima, ta se država nije mogla održati, jer taj pravni sistem treba i može da očvrsne samo u otporu reakcije protiv njega. Hegel nalazi, da se ta reakcija doista i javila (i to u trostrukom obliku), i sa pojavom njenom počinje srednji vek. Prva reakcija je reakcija naroda protiv univerzalne države, i otuda njen raspad. Druga reakcija je reakcija individua protivu pritiska države, individue ne trpe vlast odozgo i država se stoga raspada u svoje atome. Međutim, kako je država ono što individuumu daje slobodu ograničavajući ga, to je s nestankom njenim individuum ostao bez zaštite, te se slabiji morao da osloni na jačega, time postaje malo-pomalo ropska podložnost slabijih jačima, iz čega se razvija feudalni sistem. Treća je reakcija crkvena, crkva je, oslanjajući se na svoj duhovni princip, uspela da savlada svetsku divljinu, ali je samim tim postala svetskom. Hegel opisuje kako je katolička crkva došla do svoje moći, sticala sve više imanja darovima pobožnih i vladike postale gospodarima zemalja. Zatim pominje pape koji su reformama podigli ugled crkve, pominje uvođenje božijeg mira kao važnog sredstva za duhovni autoritet crkve. Prelazeći na duhovnu stranu crkve, Hegel tvrdi da je crkva svoj duhovni princip potpuno progutala. Duhovni je princip crkve jedinstvo Boga i čoveka, dovođenje čoveka do svesti o njegovoj božanskoj prirodi. Međutim, katolička crkva izaziva svest o tome jedinstvu samo spoljnim sredstvima, službom, molitvom, pričešćem. Naročito u katoličkom shvatanju ovog poslednjeg Hegel vidi obesvećivanje unutrašnjeg duhovnog principa, jer pričešće može samo značiti prisustvo Hrista. Na taj način katolička crkva sve više polaže pažnju na spoljašnja sredstva, sve više udara glasom na svoju posredničku ulogu, i svim tim načinima ona
uspeva najzad da odvoji duhovni i svetski princip, da postane svetovna. Srednjovekovna crkva je puna protivrečnosti koje se prenose i na sam srednji vek. O toj protivrečnosti srednjeg veka Hegel je na jednom mestu dao vrlo živu i duboku karakteristiku: "Tako protivrečan i tako pun laži je ovaj srednji vek i odvratnost je našeg vremena hteti ga učiniti nečim što je izvanredno (Hegel ovim. cilja na romantičare, obožavaoce srednjeg veka). Otvoreno varvarstvo, divljina običaja, detinjsko uobraženje nije za revoltiranje, već za sažaljenje, ali uprljati najvišu čistotu duše najužasnijim divljaštvom, načiniti od istine sredstvo lažju i egoizmom, ono što je najprotivnije razumu, što je najgrublje, najprljavije zasnovati i osnažiti religijom, to je najodvratnija i najnedostojnija pojava koja se ikada videla, i koju sama flozofija može da shvati i time da opravda". Kao jednu od pozitivnih strana srednjeg veka Hegel nalazi razvijanje gradova koji predstavljaju jedan nov faktor koji će docnije stupiti u istoriju. Kulminaciju srednjeg veka čine krstaški ratovi. Oni su u potpunoj harmoniji sa svetovnošću u koju je pretvoren duhovni princip katoličke crkve, i sasvim je prirodno što se u ovoj javlja težnja da ona mesta u kojima je živeo Isus ima pod svojim okriljem, pošto je Hristov grob nešto spoljašnje, crkva je htela i njega da ima. Na taj način srednji vek se završuje u krstaškim ratovima. Ovi ratovi su doneli drukčije rezultate od onih kojima se crkva nadala. Hegel vrlo lepo veli, "Na ovom grobu (grobu Hristovom) hrišćanstvo je dobilo isti odgovor koji su dobili učenici kad su u njemu tražili telo gospodnje, "Što tražite život kod mrtvih? Njega nema ovde, on je vaskrsao". Princip vaše religije ne treba da tražite u čulnome, u grobu kod mrtvih, već u živome duhu koji je kod vas samih . . . Hrišćanski svet našao je prazan grob, a ne vezu svetskog i večnog, i zato je i izgubio svetu zemlju". I dalje, "Zapad je uzeo zbogom od Istoka zanavek na svetom grobu i shvatio svoj princip subjektivne beskonačne slobode". Prelaz od srednjeg ka novom veku javlja se prvo u prelazu feudalnog sistema u monarhiju, što biva na tri načina, ili monarh silom savlađuje vazale i postaje jedini suveren (apsolutna monarhija u Francuskoj), ili vazali savlađuju monarha i postaju male države (Nemačka, Italija), ili, najzad, jedan od sizerena mirnim putem skuplja pojedine pokrajine i na taj način savlađuje vazale (Austrija). Krstaškim ratovima crkva postaje još više svetovna no što je ranije bila. To se naročito opaža u unašanju umetnosti u crkvu, za umetnošću je ubrzo došla i nauka, i renesans je prestanak srednjeg a zora novog veka. Novo doba predstavlja treću periodu germanskog sveta, periodu "duha koji zna za sebe kao za slobodnog time što hoće ono što je istinito, večito i po sebi opšte". I ovde ima da se razlikuju tri periode, 1. reformacija, koju Hegel smatra za sunce koje se javlja za zorom pri kraju srednjeg veka, 2. vreme posle reformacije, naročito doba prosvećenosti, koje se završuje francuskom revolucijom, i 3. vreme (Hegelove) sadašnjosti. Reformacija je, po Hegelu, definitivno oslobođenje ljudskog duha od okova čulnog i prirodnog, i u isto doba vaspostavljanje jedinstva duha i prirode. Duh je u njoj postao svestan svoje veze s prirodom i u isto doba svoje nezavisnosti, svoga digniteta u upoređenju s prirodom. Negirajući katoličku crkvu reformacija negira svetovni karakter njen zadržavajući unutrašnju duhovnu suštinu njenu. Stoga sa pojavom reformacije katolička crkva gubi definitivno svoj dotadašnji svetsko-istorijski značaj. Hegel naročito uzdiže značaj nemačkog naroda kao nosioca reformacije i veli da dok ostali svet ide u istočnu Indiju, Ameriku, da skuplja bogatstvo, da zasniva svetsku vladavinu, čije pokrajine treba da obuhvate čitav obim zemlje i u kojima Sunće ne treba da zađe, dotle jedan prosti kaluđer pokazuje da ono što je hrišćanski svet ranije tražio u zemaljskom, kamenom grobu, leži naprotiv u dubljem grobu apsolutnog idealiteta svega čulnog i spoljašnjeg, u duhu i srcu. Luter oživljuje Hrista, njegovo učenje je učenje prisustva Hrista u duhu čovekovu. Svaki hrišćanin ima da živi u neposrednom jedinstvu s Hristom, nije mu potreban posrednik. "Time je razvijena nova poslednja zastava, oko koje imaju da se skupe narodi, zastava slobodnog duha, koji se nalazi kod sebe, koji je u istini i koji je samo u njoj i kod sebe: Ovo je zastava pod kojom mi služimo i koju mi nosimo". Od toga vremena nadalje istorija ima samo da razvija ovaj proces duhovne slobode. Dalje opisuje Hegel ono stanje koje je nastupilo u evropskoj istoriji kao posledica reformacije, borbu protestantske crkve s katoličkom, tridesetogodišnji rat, mešanje Gustava Adolfa i vestfalski mir kojim se najzad priznaje samostalnost protestantske crkve. Zajedno s ovom pobedom protestantske crkve pobeđuje princip države, i princip svetovnosti postaje vladajući. Ta je borba međutim dovela do raspadanja Nemačke. Rišelje, najveći neprijatelj Nemačke, pomažući slobodu u Nemačkoj a gušeći je u svojoj zemlji, dovadi do raspadanja nemačkog carstva. Protestantizam dobija veći značaj u svetu tek sa pojavom Pruske, s kojom se on utvrđuje u svetu. Fridrih Veliki, koji je za Hegela jedini kralj-filozof, utvrdio ga je. S Fridrihom Velikim počinje i perioda prosvećenosti koja dalje izvodi princip duhovne slobode. Luter je postavio princip duhovne slobode, ali mu nije dao nikakvu sadržinu (jer po njemu je religijsko otkrivenje sadržina onoga što čovek ima da primi za istinito). Međutim, u periodi prosvećenosti sloboda duha se penje na viši princip koji nalazi izraza u mišljenju, u razumu, samo ono ima da se primi za istinito što je razumno. Ni otkrivenje niti ikakav drugi autoritet već sam čovek ima da reši šta treba da bude, a šta ne. Prirodna posledica principa prosvećenosti jeste francuska revolucija. Na pitanje zašto se revolucija javila u Francuskoj, a ne u Nemačkoj, Hegel daje jedan vrlo interesantan i u istini filozofski odgovor. U Francuskoj, koja je ostala katolička zemlja, postojale su dve tendencije, katolička crkva i jaka kultura u kojoj vlada princip slobode. Te dve neprijateljske sile morale su doći u konflikt, iz čega je proizašla revolucija. U Nemačkoj, međutim, protestantski princip je princip slobode, te njena intelektualna kultura nije bila protiv teologije. Hegel ne opisuje mnogo francusku revoluciju, ali ono što on o njoj kaže spada možda u najdublje što je o njoj rečeno. On prvo hvali princip francuske revolucije, ali u isto doba pokazuje kako je taj
princip doveo revoluciju do njenog razrušenja. Unutrašnje uređenje Francuske pred revolucijom predstavljalo je, kao što Hegel kaže, jednu nepravdu, koja je bila u toliko veća što su je i sami viši staleži osećali (samo nisu imali smelosti da sami izvedu reforme). Princip francuske revolucije, razum, Hegel s oduševljenjem opisuje, "Otkada Sunce na zvezdanom nebu stoji i planete se oko njega kreću nije se videlo da se čovek oslanja na glavu, što će reći na misao i da po ovoj formira stvarnost : . . To beše prema tome jedno veličanstveno rađanje Sunca. Sva su mislena bića učestvovala u veličanju ove epohe. Uzvišeno uzbuđenje vladalo je u ono vreme, entuzijazam duha prožimao je svet, kao da je tek tad došlo do faktičkog izmirenja božanskog sa svetom". Opisujući dalje sam tok revolucije, i kako je ona postala od svetsko-istorijskog značaja, Hegel pokazuje i na koji je način ona samu sebe uništila. Revolucija hoće da reformiše državu prema pojmu prava. "Prvi ustav u Francuskoj bio je ustanova kraljevstva, na vrhu države trebalo je da se nalazi monarh, kome pripada uz pripomoć ministara izvršna vlast, a zakonodavno telo imalo je da stvara zakone. Ali ovaj je ustav odmah bio jedna unutrašnja protivrečnost, jer celokupna vlast administracije bila je stavljena u ruke zakonodavne vlasti, budžet, rat i mir, podizanje oružane moći pripadoše zakonodavnoj komori . . . Vlada i ustav nisu mogli opstati i bili su srušeni. AIi vlade mora biti. Stoga nastaje pitanje na koga je ona prešla? Na narod po teoriji, ali u stvari na narodni konvent i njegove odbore. Tako nastaje vlada apstraktnih principa slobode i vrline (onakve kakva se ona javlja u subjektivnoj volji). Vrlina je ovde prost princip, i razlikuje samo one koji su jednomišljenici od onih koji to nisu. Ali jednako mišljenje može se samo jednakim mišljenjem upoznati i proceniti. Prema tome vlada sumnja . . . vladaju vrlina i teror, jer subjektivna vrlina, koja vlada samo polazeći od jednakog mišljenja, donosi sobom najužasniju tiraniju. Ona svoju moć izvršuje bez sudskih formi, a i njena je kazna tako isto prosta, smrt". Tako revolucija samu sebe ruši, i posle anarhije i terora morala je doći jedna organizovana vlada, direktorijum i Napoleon koji svojim pobedama širi liberalizam revolucije. Liberalizam na taj način postaje, po Hegelu, forma i problem modernog života. Hegel pokazuje unutrašnju protivrečnost koja leži u samom liberalizmu. Liberalizam priznaje vladu kao nužnu, ali traži da ona bude izrečno sankcionisana od strane mnogih. To dvoje stoji u protivrečnosti jedno s drugim, vlada i sloboda dolaze u koliziju, volja mnogih obara vladu, dotadašnja opozicija stupa na vladu, koja opet ima mnoge protiv sebe, tako da vladaju neprestano kretanje i nemir u državi. "Ova kolizija, ovaj čvor, ovaj problem jeste ono na čemu se istorija nalazi i što ona u budućim vremenima ima da reši". Hegel dalje posmatra stanje u ostalim državama svoga doba i nalazi da je u Engleskoj ono najstabilnije, mada u njoj vlada ustav koji je sastavljen iz partikularnih prava. Što je u Engleskoj dobro, to je aristokratija, čiji se članovi specijalno spremaju za politiku, dok u kontinentalnim liberalnim zemljama vladaju doktrinari, koji samo zastupaju izvesne principe, ali su sami bez sposobnosti. Pri tome Hegel prilično ružičasto crta stanje (ondašnje) Nemačke, laži carstva su iščezle, a u pojedinim državama vlada sloboda ličnosti i imovine, svima građanima omogućen je pristup u činovnike, ali se traže i sposobnosti. Dalje Hegel izvodi kako će se istorija razvijati u budućnosti i tvrdi da je princip, koji ima da se razvije u budućnosti, već nađen, i da se nešto bitno novo u istoriji ne može više da javi. Na kraju svoje filozofije istorije Hegel veli kako je ona posmatrala samo hod pojma, a morala se odreći opisivanja sreće i perioda cvetanja naroda, opisivanja lepote i veličine pojedinili ličnosti. Jer po njemu "filozofija ima posla samo sa sjajem ideje koja se ogleda u svetskoj istoriji". Time što je istorija sveta razviće i realizacija duha, ona je prava teodiceja, opravdanje Boga u istoriji. Stoga su ovo završne reči Hegelove u njegovoj filozofiji istorije, "Samo uverenje da sve što se desilo i što se svaki dan dešava, ne samo što se ne zbiva bez Boga, nego je bitno delo njega samog, može izmiriti duh sa svetskom istorijom i stvarnošću". Na završetku ovog odeljka navešćemo još jedno lepo upoređenje iz jednog pisma Hegelovog, "Svetski duh stalno ide napred, izgleda da se nekad vraća, ali to je samo prividno, ponekad pak on obuva čizme od po sedam milja. On neprestano ide napred, i ništa ga ne može da zaustavi." FILOZOFIJA APSOLUINOG DUHA Apsolutni duh je duh koji je došao do potpunog saznanja sebe, koji je sebe svestan u pojmu kao pravoj svojoj formi, koji je jedinstvo i subjektivnog i objektivnog duha. U apsolutnom duhu su biće i mišljenje, subjektivno i objektivno, konačno i beskonačno potpuno identični. Apsolutni je duh duh koji je dostigao potpunu slobodu i time postao večan i nepromenljiv, dok su kako subjektivni duh tako i objektivni duh i u najvišoj svojoj formi, kao svetski duh, još uvek konačni i promenljivi. Kao što se svetski duh manifestuje u svesti o slobodi naroda, tako se apsolutni duh otkriva u njihovoj umetnosti, religiji i filozofiji. Stoga su tri osnovne forme njegove, 1. umetnost, 2. religija, 3. filozofija. U umetnosti apsolutni duh sebe shvata slobodno opažajući, u religiji pobožno predstavljajući, u filozofiji misleno shvatajući. Umetnost i religija predstavljaju stoga predstupnjeve mislenog shvatanja duha. U i umetničkom delu i u religiji postoji saznanje ideje, samo ono još nije čisto, nije dato u adekvatnoj formi svojoj, kao što je to slučaj u filozofiji. U umetnosti ideju opažamo u formi objektivne stvarnosti, a u filozofiji znamo za nju kao za čistu misao koja je u isto doba i objektivna stvarnost. Estetika se bavi apsolutnim duhom kao umetnošću. Umetnost je realizacija lepote, a lepota je pojava ideje u čulnome ili čulna pojava ideje. Hegel, dakle, zastupa pravac tzv. sadržajne estetike, i to intelektualistički pravac njen, pošto se po njemu sadržina umetničkog dela sastoji u ideji koja se u njemu izražava. I u prirodi se javlja lepo, ali u nesavršenoj formi,
ono je tu samo uzgredni produkt, pošto je prirodi glavno ostvarenje realnog objekta pod mogućim uslovima. Umetnost se sastoji u tome što se u njoj lepo realizira bez onih uslova koji ga u prirodi ograničavaju i kvare. Zato je umetnička lepata u isto doba ideal. Postoje tri forme umetnosti, 1. simbolična, 2. klasična, i 3. romantična umetnost. U simboličnoj umetnosti čulno je nad idejom, ova se sluti u delu, tako da je umetničko delo samo simbol ideje. Klasična umetnost predstavlja potpuno jodinstvo ideje i čulne pojave, ili ideje i forme. U romantičnoj umetnosti ideja je u prevazi nad čulnim, čulno je samo znak ideje, u njoj umetnost dobija unutrašnji karakter, njome se utiče više na dušu. Klasična je umetnost lepša, ali je romantična umetnost značajnija, viša, jer se njome čini prelaz ka višoj formi apsolutnog duha, religiji, usled čega je i idealni sadržaj, koji se njome izražava, religijski. Od pojedinih vrsta umetnosti po Hegelu arhitektura ima najviše simboličnog, skulptura klasičnog, a muzika i slikarstvo romantičnog, ali u svakoj od njih ima pojedinih, specijalnih stupnjeva koji odgovaraju drugim dvema. Najviša umetnost, poezija, spaja sve ove tri vrste u sebi, i to po Hegelu humor je najviša forma poezije. U pojedinostima Hegel je napravio mnogo tačnih i interesantnih primedaba o raznim umetničkim delima, naročito romantičnim. Orijentalna je umetnost u glavnom simbolična, grčka je klasična, a hrišćanska romantična. Druga forma apsolutnog duha, religija, javlja se kao saznanje apsolutnog u formi osećanja i u formi predstave, samo zato što je u vezi sa osećanjem pobožnosti religija se javlja u formi predstave. Postoje tri vrste religije, l. prirodna religija, 2. religija duhovnog individualiteta ,i 3. religija otkrivenja (ili istine). U prirodnoj religiji bog stoji još u vezi s prirodom, nije izdvojen još od nje, on se u njoj zamišlja kao prirodna sila. Glavne su forme prirodne religije, osim fetišizma, kineska, bramanska, budistička, persijska, asirska i egipatska. Svakoj od njih Hegel daje naročito ime, kineska je religija mere, bramanska fantazije, budistička unutrašnjosti, persijska dobra ili svetlosti, asirska bola, a egipatska zagonetke. Religija duhovnog individualiteta javlja se u tri forme, l. kao jevrejska, 2. kao grčka i 3. kao rimska. Jevrejska religija je religija jedinstva ili uzvišenosti, grčka nužnosti ili lepote, rimska razuma ili celishodnosti. U religiji duhovnog individualiteta bog se shvata kao zaseban individuum, bilo kao apstraktno duhovno biće (Jevreji), ili kao biće u ljudskom obliku (Grci i R,imljani). U jevrejskoj religiji zahteva se ropska poslušnost zapovestima jednoga boga, čija se moć nad prirodom manifestuje u čudima, u rimskoj vlada prozaična ozbiljnost, jer su njeni bogovi praktični bogovi, dok su u grčkoj religiji bogovi idealisane snage ljudske prirode. Religija otkrivenja ili apsolutna religija je hrišćanstvo kao najviša forma religije. Po Hegelu, dogme hrišćanske religije isto su tako istinite kao stavovi filozofije, samo je razlika u formi, forma hrišćanske religije je predstava, a filozofije pojam. Stoga Hegel dogmama hrišćanstva pridaje simboličan karakter i objašnjava ih filazofski, čime je jedino mogućno opravdati njegovo tvrđenje da je sadržina hrišćanske religije i filozofije ista. Tako Hegel objašnjava simbolički dogmu triniteta, bogočoveka i praotačeskog greha. Po Hegelu Bog je različan od sveta kao duhovna strana sveta, ali je u isto doba identičan s njim, nije nešto odvojeno od sveta, već svet predstavlja njegovu konkretnu formu, njegov realitet. Kao čista ideja bog je identičan sa Bogom ocem hrišćanske religije, kao realni svet, bog je identičan sa Bogom sinom, a kao jedinstvo realnog sveta sa idejom njegovom bog je identičan sa Bogom duhom. Božanstvo Hrista znači božansku prirodu samoga čoveka, a praotačski greh je lažno odvajanje čoveka od Boga. Hegel interpretira, dakle, hrišćanstvo potpuno panteistički (on se poziva pri tom na Jovanovo evanđelje), dok je hrišćanstvo u stvari teistička religija. Panteistička religija Hegelova najbolje se vidi iz sledeće izreke njegove koja sadrži kvintesenciju njegovog religijskog uverenja, "Bog je Bog ukoliko zna za sebe, a samo u čoveku Bog zna za sebe". Znači, nema Boga kao zasebnog bića koje bi imalo samosvest, nego je on samo duhovna strana sveta koja, realizirajući sebe, dolazi do svesti o sebi samo u čoveku. Treća forma apsolutnog duha je filozofija. Filozofija je saznanje istine kakva je ona po sebi, saznanje duha kakav je on u stvari, ukratko filozofija je apsolutna istina shvaćena u adekvatnoj formi svojoj, pojmu. Forme razvića apsolutnog, duha u fiiozofiji su forme razvića same filozofske misli u istoriji filozofije. Izlažući logiku mi smo već videli, kako pojedini filozofski sistemi u istoriji filozofije odgovaraju pojedinim kategorijama u logici. Istorija filozofije nije istorija čistih zabluda, docnijim sistemom istina se negira raniji, ali se jezgro istine sadržane u njemu konzervira u novome sistemu, tako da postoji umni razvitak u istoriji filozofije, čiji je cilj saznanje apsolutne istine u formi čistog pojma. Svaki sistem sadrži jedan deo istine, ali samo svi skupa sadrže celu istinu. Svoj sopstveni sistem smatra Hegel kao krajnji završni rezultat celokupnog istorijskog razvića filozofije. Netačnost ovog Hegelovog mišljenja utvrđena je, međutim, kako istovremenom pojavom sistema, koje Hegel nije obuhvatio u svome, tako i pojavom docnijih sistema. Opšta podela logike Podela logike može biti samo privremena, jer ovde podela mora stajati u vezi sa pojmom tj. nalaziti se u njemu samom. Pojam je kao takav određen, a njegova određenost je razvijena – to je sud, ali ne kao sud o nekom predmetu uzetom spolja, već suđenje kao određivanje pojma samog po sebi (ex: pravouglast, oštrouglast, ravnostrani... sve su to odredbe trougla... u filozofskom razmatranju podele mora se pokazati da se poreklo tih odredaba nalazi u samom pojmu a ne u empiričkom opažaju)Logika je nauka o čistom mišljenju koja ima za princip čisto znanje. To znanje nije apstraktno, već konkretno živo jedinstvo, usled toga što se u njemu prevaziđena suprotnost svesti između subjektivnog za sebe bivstvujućeg i nečeg drugog - objektivnog kao bivstvujućeg. Biće se zna kao čisti pojam sam po sebi i čisti pojam kao istinsko biće.Celi pojam treba
posmatrati jednom kao pojam koji bivstvuje, a drug put kao pojam... Pa bi logiku trebalo deliti pre svega na logiku pojma ko bića i logiku pojma kao pojma – na objektivnu i na subjektivnu logiku. Odredbe pojma moraju stajati u odnosu jedne prema drugima – odatle proizlazi oblast posredovanja. To je u čenje o suštini koje stoji između učenja o biću i učenja o pojmu.Objektivna logika stupa na mesto nekadašnje metafizike tj. neposreno na mesto onog njenog dela - ontologije, koja je trebala da ispituje prirodu bića (Ens) uopšte. Ens obuhvata i biće i suštinu, a objektivna logika obuhvata i ostalu metafiziku ukoliko ona teži da pomoću čistih misaonih formi shvati posebne supstrate. Logika razmatra te forme nezavisno od onih supstrata, od subjekta predstavljanja, a njihovu prirodu i vrednost po sebi i za sebe same.Subjektivna logika je logika pojma – suštine koja je ukinula svoj odnos prema biću ili njegovom prividu i koja u svojoj odredbi više nije spoljašnja. Dakle, logika se razdvaja na objektivnu i subjektivnu logiku, ali određenije ona ima ova tri dela: I Logiku bića II Logiku suštine i III Logiku pojma. PRVA KNJIGA UČENJE O BIĆU Tek u novije vreme nastala je svest o tome da je nalaženje početka u filozofiji zaista poteškoća. Počinjanje kao takvo je ono čime treba započeti. Logika je čista nauka, čisto znanje u celokupnom obimu njegovog razvoja, i da bi početak ostao imanentan nauci o njemu, ne treba raditi ništa drugo već samo posmatrati, odstranjujući sve refleksije i sva mnenja. U čistom znanju je ukinut svaki odnos sa nečim drugim i sa posredovanjem... to je jednostavna neposrednost. Ta jednostavna neposrednost je u svom pravom izrazu čisto biće – ono ne treba da znači ništa drugo do biće uopšte, bez bilo koje dalje odredbe i ispunjenja.Početak mora biti apsolutan, apstraktan, on ne sme pretpostavljati ništa, ničim biti posredovan niti u nečemu imati svoj osnov. On ne može imati neku odredbu naspram nečeg drugog, kao ni u samom sebi; ne sme imati nikakvu sadržinu, jer svaka sadržina predstavljala bi razlikovanje, odnos različitog i posredovanje. Kao kod Spinoze: Omnis determinatio est negatio... Dakle, početak je čisto biće.Nauka predstavlja jedno kruženje u samom sebi, gde ono prvo postaje takođe i ono poslednje, a ono poslednje ono prvo. Ono prvo je neki osnov, a ono poslednje je nešto izvedeno; pošavši od onog prvog, pravilnim zaključivanjem se dolazi do onog poslednjeg kao do osnove – taj osnov je rezultat. Napredovanje od onoga što čini početak treba posmatrati kao njegovo dalje određivanje – to nije samo izvođenje i prevazilaženje – početak filozofije je osnova koja se nalazi i održava u svim narednim razvićima, ono što ostaje potpuno imanenetno u svojim daljim odredbama. Blagodareći ovom napredovanju početak gubi svoju jednostranost, neposrednost i apstraktnost, i postaje nešto posredovano gde se linija naučnog napredovanja pretvara u kružnicu.Time što jeste početak, za početak se ne može izvesti neka bliža odredba ili neka pozitivna sadržina. Iz čistog znanja se dobija samo negativna odredba, da početak treba da je apstraktni početak. Jedino što imamo je pretpostavka neke predstave o početku. U toj predstavi, ne postoji još ništa a nešto treba da postane. Početak onda nije čisto ništa već ništa od koga treba da proizađe nešto. Biće je sadržano takođe u početku. Početak sadrži oboje – i biće i ništa. On je jedinstvo bića i ničega – nebiće koje u isto vreme jeste biće, i biće koje u isto vreme jeste nebiće.U početku, biće i nebiće postoje kao različiti, jer početak kao nebiće stoji u vezi sa bićem kao nečim drugim; ono što počinje još ne postoji, ono se tek primiče biću. Dakle, početak sadrži biće kao takvo koje ukida nebiće kao nešto od njega suprotno.Ali, dalje, ono što počinje već postoji a isto tako još ne postoji – suprotstavjeni i različiti, biće i nebiće, nalaze se u početku u neposrednom sjedinjenju; ili, početak je njihovo nerazlikovano jedinstvo! Prvi odsek određenost (kvalitet) Biće je ono neposredno koje je neodređeno, ono je zato biće bez kvaliteta. Ali, po sebi njemu pripada karakter neodređenosti samo u suprotnosti prema onome što je određeno ili kvalitativno. Tako će se pokazati da prvo biće jeste po sebi određeno, zatim da ono prelazi u postojanje (tubiće) i da jeste postojanje, i na trećem mestu, pošto se postojanje kao konačno biće prevazilazi prelazeći u beskonačni onos bića prema samom sebi, to ono prelazi u biće za sebe. A. Biće Biće kao čisto biće je jednako jedino samom sebi, ali takođe nije nejednako u odnosu na drugo. Ono je čista neodređenost i praznina. Ono je zapravo ništa, ni više nimanje nego ništa. B. Ništa Ništa je čisto ništa, prosta jednakost sa samim sobom, savršena praznina bez odredbe i sadržaja, nerazličitost u samom sebi. Ništa je ista odredba ili bezodredbenost, a time je isto što i čisto biće. C. Bivanje
1. Jedinstvo bića i ničega Čisto biće i čisto ništa jesu isto. Nije ni biće ni ništa već je biće prešlo u ništa i ništa u biće. Istina nije ni njihova nerazičitost, već to da oni nisu isto, da su apsolutno različiti ali isto tako neodvojeni i neodvojivi tako da svaki neposredno iščezava u svojoj suprotnosti. Njihova istina je kretanje neposrednog iščezavanja jednog u drugome – bivanje – kretanje u kome se oboje razlikuju ali jednom razlikom koja se isto tako neposredno prevazišla.Ništa se obično suprotstavlja nečemu, ali nešto je već jedno određeno bivstvujuće koje se razulikuje u odnosu na nešto drugo (određeno je), tako da bi ništa koje bi se suprotstavljalo nečemu bilo i samo određeno ništa a nikako čisto i savršeno prazno ništa. Istina je da su biće i ništa nerazdvojivi, i nigde se ne može dati neki primer u kome bi se pokazalo da su biće i ništa odvojeni jedno od drugog. * Zdrav razum upada u mnoge pometnje po pitanju ovoga a jedan od razloga tih pometnji je i to što svest uz jedan takav apstraktan logički stav o jedinstvu bića i ničega, uvek donosi sa sobom predstave o nekom konkretnom nečemu, zaboravljajući da nije reč o nekoj određenosti već jedino o čistim apstrakcijama. Ovde nije reč o određenom biću, određeno biče je takvo koje se odnosi prema drugom biću; ono je sadržina koja stoji u odnosu nužnosti sa drugom sadržinom, sa celim svetom. Isti argument je i Kant izveo u svom čuvenom opovrgavanju dokaza božanske egzistencije. Čitav argument se svodi na to da biće nije neka sadržajna odredba. * Još jedan razlog koji doprinosi nerazumevanju stava o nerazdvojenosti bića i ničega je i stav kome je izražen: Biće i ništa jesu jedno i isto. Otuda izgleda da je smisao u tome da se opovrgava razlika, a ta razlika se u isto vreme u stavu neposredno javlja... Ako se taj stav bliže razmotri vidi se da se na njemu samom dešava ono što treba da sačinjava njegovu sadržinu – bivanje. Taj stav sadrži u sebi taj rezultat i on je sam po sebi taj rezultat... Nedostatak na koji se ovde može skrenuti pažnja je to da rezultat nije izražen u stavu, ali stav u formi suda nije podesan da izražava spekulativne istine. Sud je identičan odnos između subjekta i predikata (ex: Sokrat je čovek) Ako je sadržina spekulativna onda i ono neidentično subjekta i predikata jeste suštinski momenat.Tako je celokupni istinit rezultat bivanje, koje nije samo apstraktno jedinstvo bića i ničega, već se sastoji u kretanju gde njihova razlika postoji ali se isto tako prevazilazi i ne postoji. U rezultatu se tvrdi razlika bića i ničega, ali kao razlika koja je samo zamišljena. Ta je razlika zamišljena jer se ona ne može iskazati, ne može se pokazati u čemu se razlika sastoji. U bivanju se biće i ništa nalaze kao različiti i ono postoji samo ukoliko su oni različiti. Ono je nešto treće u odnosu na biće i ništa i samo u tom trećem oni postoje – njihovo biće u jednome. * Često se pravi greška te se biće i ništa posmatraju kao izolovani jedno od drugoga i posmatraju se jedno izvan područja drugoga, tako da je time prelaženje negirano. To bi bila čista tautologija: pridržavanje apstraktnog jedinstva i odstranjenje svakog mnoštva i raznovrsnosti. Zadržavanje onoga bezrazličnog i neodređenog, apstrahovanje od svega različitog i određenog... Ipak, ma na koji način se ništa izgovorilo ili pokazalo, ono se uvek pokazuje u vezi s nekim bićem, upravo u nekom postojanju. * Biću i ničemu se pripisuje istina svakome odvojeno jednom od drugog. Tako imamo dijalektiku koja priznaje da biće i ništa postoje odvojeno a isto tako priznaje i počinjanje i prestajanje istinitih odredbi, ali u njima faktički pretpostavlja nerazdvojivost bića i ničega – dijalektika u pravom smislu je umno kretanje gde činioci kji se priviđaju odvojeno prelaze sami od sebe jedan u drugi, blagodareći onome što jesu, i time se pretpostavka njihove odvojenosti ukida. 2. Momenti bivanja: nastajanje i nestajanje Bivanje je neodvojenost bića i ničega: ne ono koje apstrahuje od njih već određeno jedinstvo, u kome se nalazi ne samo biće već i ništa. Ali, pošto biće i ništa postoje neodvojeno jedno od drugog, to ovo bivanje ne postoji, u ovom jedinstvu oni su kao iščezavajući, kao prevaziđeni – srozavaju se na momente još razlikovane ali i prevaziđene. Bivanje je na taj način u dvostrukoj odredbi – nastajanje i nestajanje. Oni se ne ukidaju uzajamno, ono jedno ne ukida spolja ono drugo, već se svako prevazilazi samo po sebi i u samom sebi je svoja suprotnost. (samo utoliko je nastajanje ukoliko je nestajanje, i vice versa)
3. Ukidanje bivanja Bivanje se isto tako sažima u mirno jedinstvo. Iščezavanje bića i ničega je iščezavanje samog bivanja ili iščezavanje samog iščezavanja. Bivanje je nezadrživi nemir koji se srozava u miran rezultat. Bivanje protivreči sebi u samom sebi jer ono ujedinjuje ono što je sebi suprotno; takvo ujedinjenje razara sebe. Takav rezultat je iščezlost, ali ne kao ništa, već kao jedinstvo bića i ničega koje se pretvorilo u mirnu jednostavnost. Mirna jednostavnost je biće, ali ni ono nije više za sebe već kao odredba celine: «Bivanje kao prelaženje u jedinstvo bića i ničega, koje jeste kao bivstvujuće ili koje ima oblik jednog neposrednog jedinstva tih momenata, jeste postojanje. PREVAZILAŽENJE i ono što je prevaziđeno jeste jedan od najvažnijih pojmova filozofije – ono što se prevazilazi ne pretvara se time u ništa. Ništa je ono što je neposredno, a ono što je prevaziđeno je nešto posredovano. To je rezultat koji je potekao od nekog bića i stoga još ima na sebi onu određenost iz koje proizlazi. Ono prevaziđeno je u isto vreme i nešto
sačuvano. Nešto je samo utoliko prevaziđeno ukoliko je stupilo u jedinstvo sa svojom suprotnošću – ono se kao nešto reflektovano može označiti kao momenat. A. Postojanje Postojanje je određeno biće, njegova određenost je bivstvujuća određenost, kvalitet. Blagodareći svome kvalitetu nešto se nalazi nasuprot nečem drugom, promenljivo je i konačno, negativno je određeno ne samo nasuprot nečeg drugog već i u sebi. Ta njegova negacija je ono što je beskonačno. Apstraktna suprotnost u kojoj se te odredbe pokazuju razrešava se u beskonačnosti bez suprotnosti – u biću za sebe. a ) Postojanje uopšte Postojanje je jednostavna jednost bića i ničega. Ono ima formu nečega što je neposredno. To nije prosto biće, već je postojanje – etimološki shvaćeno, to je biće na izvesnom mestu. To je biće sa nekim nebićem. Nebiće je primljeno u biće tako da je biće određeno na neki način.Ta celina kao određenost bića je ukinuta i negativno određena, ali ona je to za nas u našoj refleksiji, a još nije postavljena sama po sebi.. b) Kvalitet Koliko je postojanje bivstvujuće toliko je ono i nebiće, ono je određeno. Istinito koje sada leži u osnovi je jedinstvo nebića sa bićem. Određenost izolovana za sebe kao bivstvujuća određenost jeste kvalitet. U realitetu kao kvalitetu, sa akcentom da bude bivstvujući, sakriveno je i to da on sadrži određenost, dakle i negaciju – omnis determinatio est negatio – negacija uzeta kao čist nedostatak bila bi ono što je ništa, ali ona je jedno postojanje, neki kvalitet samo određen nekim nebićem. Realitet prestaje biti realitet ukoliko se liši svoje određenosti. Time bi se sveo na čisto apstraktno biće. Realitet uzet u njegovoj određenosti suštinski sadrži momenat onog negativnog i tako skup svih realiteta pretvara u skup svih negacija - u apsolutnu silu u kojoj je apsorbovano sve što je određeno! Samo negacija kao takva jeste besformna apstrakcija – za spekulativnu filozofiju negacija ili ništa, ono poslednje: «Kvalitet je pre svega osobina tek u tome smislu ako se u nekom spoljašnjem odnosu pokazuje kao imanentna odredba Pod osobinama, na primer biljaka, podrazumevaju se one odredbe koje su nečemu svojstvene ne samo uopšte, već ukoliko se ono pomoću njih održav u odnosu prema drugima na jedan osobeni način, koji ne pošta na volju tuđim uticajima koji su na nj izvršeni, već pribavlja važnost svojim vlastitim odredbama u drugome – mada to drugo ne odaljuje od sebe» Kvaliranje je kretanje nekog kvaliteta u sebi samom ukoliko se on u svojoj negativnoj prirodi odvaja od drugog i utvrđuje, ukoliko je nemir u samom sebi, prema kome se on proizvodi i održava samo u borbi. c) Nešto Na postojanju je njegova određenost razlikovana kao kvalitet, na kvalitetu kao postojećem je razlika realiteta i negacije. Razlike su ipak ništavne i prevaziđene jer sam realtite sadrži u sebi negaciju, on jeste postojanje, a ne neodređeno apstraktno biće. Isto tako, i negacija je postojanje – ona nije ono apstraktno ništa. Na taj način kvalitet nije odvojen od postojanja. Ono što je činjeničko, što postoji, jeste postojanje uopšte, razlika na njemu i prevazilaženje te razlike – postojanje koje je blagodareći prevazilaženju razlike opet jednako sa samim sobom. Ta prevaziđenost razlike je vlastita određenost postojanjač tako je ono biće u sebi; postojanje jeste postojeće – nešto. Nešto je bivstvujuće kao negacija negacije tj. kao ponvono uspostavljanje prostog odnosa prema samom sebi, to je isto tako posredovanje sebe samim sobom – jednostavna identičnost. B. Konačnost Nešto i drugo su najpre ravnodušni jedno prema dugome; zatim odredba nečega prelazi u svojstvo koje sačinjava granicu nečega; granica je imanentna odredba nečega, pa prema tome to nešto jeste konačno. a) Nešto i drugo I nešto i drugo su na prvom mestu oboje postojeće ili nešto. Na drugom mestu, svako od njih jeste isto tako drugo. Drugobivsvo se pokazuje kao odredba kja je tuđa jednom određenom postojanju – svako postojanje se određuje kao neko drugo postojanje tako da ne ostaje ni jedno postojanje koje bi bilo određeno samo kao jedno postojanje tj. koje ne bi bilo izvan nekog postojanja – koje i samo ne bi bilo drugo.Oboje su definisani ne samo kao nešto već i kao drugo, dakle, oni su isto. Međutim, kako je ono što je drugo prvobitno postavljeno, takvo je ono za sebe doduše u odnosu prema nečemu, ali i za sebe izvan njega.Drugo za sebe jeste drugo u samom sebi, drugo sama sebe i tako drugo drugoga – ono je u sebi apsolutno nejednako, negira se, menja se. Ali, ono isto tako ostaje identično sa sobom, jer ono u šta se ono promenilo jeste ono drugo... Na taj način je ono postavljeno kao ono što je u sebe reflektovano s prevazilaženjem drugobvstva, kao o no nešto koje je identično sa sobom.Postojanje kao takvo je ono neposredno i ono bez odnosa, ono je u odredbi bića. Postojanje kao biće koje sadrži u sebi nebiće je određeno u sebi negirano i u negaciji održano – biće za drugo. Ono se održava u svome
nepostojanju i jeste biće, ali opet – ne biće uopšte, već kao jednakost nasuprot ovoj svojoj nejednakosti – biće po sebi!Nešto se raspada u momente: biće po sebi i biće za drugo. Momenti su odnosi koji ostaju u svome jedinstvu. Svaki sadrži u sebi u isto vreme i svoj momenat koji se od njega razlikuje. Ovo njihovo jedinstvo je nemirno.Oba momenta su odredbe onoga što je isto tj. nečega. Nešto je po sebi ukoliko se ono izašavši iz bića za drugo, vratilo u sebe.... ono pozitivno i ono što je negativno, uzrok i posledica, ma koliko da se shvataju takođe kao izolovano bivstvujuće odredbe, one u isto vreme nemaju jedna bez druge nikakvog smisla, u njima samima postoji njihovo priviđanje (prosijavanje) jednih u drugima... To je razlika koja pripada samo dijalektičkom razvoju. Biće za drugo je reflektovano u sebe i postaje opet prosta postojeća određenost, neki kvalitet tj. odredba. b) Odredba, svojstvo i granica Odredba je afirmativna određenost, kao biće po sebi sa kojim nešto ostaje u skladu u svome postojanju, nasuprot svome zaplitanju sa drugim koje bi ga odredilo. Odredba sadrži da da ono što nešto jeste po sebi to je ono takođe u sebi. Ispunjenje bića po sebi određenošću razlikuje se od one određenosti koja predstavlja samo bivstvovanje za drugo – to spoljašnje postojanje nečega je takođe njegovo postojanje, ali ne pripada njegovom biću po sebe. Ta odreženost je svojstvo! Odredba i svojstvo se razlikuju jedno od drugog – nešto je shodno svojoj odredbi ravnodušno prema svome svojstvu. Ono što nešto ima u sebi je sredina ovog zaključka koja ih povezuje. Jednostavna sredina je određenost kao takva – njenom identitetu pripadaju odredba i svojstvo. Određenost je kao negacija ne samo identična sa bićem u sebi onih nešta, već ih takođe i odvaja jedne od drugih. Svako negira ono drugo uspostavlja granicu. Nešto je neposredno postojanje koje se odnosi na sebe i poseduje granicu prema drugome: granica koju poseduje nešto prema drugome je takođe granica drugoga kao nečega – njegova granica kojom ono drži ono prvo nešto udaljeno od sebe kao svoje drugo... Tako, granica nije samo nebiće drugoga već i jednog i drugog nečega, tj. ona je nebiće nečega uopšte. Ipak, nešto suštinski postoji samo na osnovu svoje granice – nešto jeste na osnovu nje to što jeste i u njoj ima svoj kvalitet. Granica je posredovanje na osnovu kojeg nešto i drugo postoje i ne postoje. Nešto sa svojom imenentnom granicom postavljeno kao protivrečnost sama sebe koja ga izgoni i tera izvan njega, jeste ono što je konačno. c) Konačnost Kada kažemo da je nešto konačno to ne znači samo da stvar ima neku određenost, kvalitet, već i to da njihovu prirodu i njihovo biće sačinjava nebiće. Konačne stvari se prema samima sebi odnose kao negativne. One postoje, ali istina njihovog bića je njihov kraj: “biće konačnih stvari kao takvo jeste da imaju klicu nestajanja kao svoje biće u sebi; čas njihovog rođenja jeste čas njihove smrti.” α. Neposrednost konačnosti Konačnost se shvata kao po sebi fiksirana negacija i kao nešto odsečeno od svog afirmativnog. Određene konačnih stvari je njihov kraj, i razum uporno ostaje u žalosti zbog ove konačnosti. U ovom mišljenju se tvrdi da je ono konačno nesaglašljivo i nespojivo sa beskonačnim, da mu je apsolutno suprotno. β. Ograničenost i trebanje Ono što sačinjava biće bivstvovanja po sebi sačinjava i njegovo nebiće… bivstvovanje po sebi nečega spušta se do trebanja - kao trebanje ono je uzvišeno iznad svoje ograničenosti, i obrnuto ono kao trebanje ima svoju ograničenost. Ti možeš jer treba! U trebanju počinje nadmašivanje konačnosti, beskonačnost. (ovde se kod Hegela javlja aristotelovsko shvatanje potencija i energije) γ. Prelaz konačnog u beskonačno Ograničenost je određena kao negativno trebanja a trebanje kao negativno ograničenosti. Na taj način je konačno svoja protivrčnost u sebi i ono se prevazilazi, nestaje – tako, konačno u svome nestajanju nije nestalo, ono se samo pretvorilo u neko drugo konačno, koje isto tako predstavlja nestajanje kao prelaženje u drugo konačno i to se tako nastavlja u beskonačnost. C. Beskonačnost a) Beskonačno uopšte Beskonačno je negacija negacije, ono što je afirmativno, biće koje se iz ograničenosti ponovo uspostavilo. Priroda je konačnog da sebe nadmašuje, negira svoju negaciju i postaje beskonačno. Po tome, ono se konačno ne stoji iznad koačnog tako da su beskonačno i konačno jedno izvan drugog. Ono što je konačno po svojoj prirodi je takvo da da samo postaje beskonačno. Beskonačnost je njegova afirmativna odredba, ono što ono zaista jeste po sebi.
b) Uzajamno određivanje konačnog i beskonačnog Beskonačno i konačno nisu samo u ovim kategorijama odnosa, one su obe određene da budu jedna nasuprot drugoj kao samo drugo.Rđava beskonačnost je ona razumska predstava beskonačnosti prema kojoj, kada se razum uzdigne iz konačnog sveta i podigne do beskonačnoga onda se ono javalja kao neka onostranost, izvan i odvojeno od konačnog… oni se stavljaju na različita mesta.Ipak, beskonačno i konačno su svojom granicom suštinski povezani. Postoji njihovo uzajamno određivanje. Njihovo uzajamno određivanje koje negira samo sebe i svoju negaciju pokazuje se kao progres u beskonačnost.
c) Afirmativna beskonačnost Beskonačno u ovom smislu je drugačije od onog smisla po kome je konačno od njega odvojeno i postavljeno na drugu stranu – oni se moraju razlikovati ali svako od njih predstavlja u sebi jedinstvo obojih. Njihovo jedinstvo nije neko spoljašnje vezivanje, već je svako u sebi to jedinstvo, konačnost postoji samo kao nadmašivanje sebe, u njoj se sadrži beskonačnost. “Beskonačno ne prevazilazi konačno kao neka sila koja postoji izvan njega, već je njegova beskonačnost to da samo sebe prevazilazi.”Samo je rđavo beskonačno ono koje se shvata kao neka onostranost. Beskonačno kao vraćenost u sebe, kao svoj odnos prema samom sebi, je biće ali određeno biće – ono je postojanje – postoji tu, prezentno, prisutno.Slika regresus ad infinitum je prava linija ali ona je kao takva povijena unazad u sebe, njena slika postaje krug – linija koja je sustigla sebe, koja je zatvorena i potpuno prisutna, bez polazišta i bez kraja.Prava beskonačnost kao postojanje je realnost u višem smislu nego ona ranije jednostavno odrežena. * Stav da konačno jeste ideelno sačinjava idealizam. Idealizam se sastoji u tome da se konačno ne prizna kao istinski bivstvujuće (po toj tezi je svaka filozofija idealizam, ali je pitanje oko toga koliko je dosledno taj idealizam sproveden) * Treća glava Biće za sebe U biću za sebe kvalitativno biće je završeno, ono je beskonačno biće. Biće za sebe je na prvom mestu ono što neposredno bivstvuje za sebe, jedno. Na drugom mestu jedno prelazi u mnoštvo jednih – repulzija: a to se drugobivstvo jednog prvazilazi u njegovom idealitetu – atrakcija. Na trećem mestu, uzajamnim određivanjem repulzije i atrakcije one zapadaju u ravnotežu, i kvalitet koji je u biću za sebe dostigao vrhunac, prelazi u kvantitet. A. Biće za sebe kao takvo Biće za sebe je polemično – negativno odnošenje prema drugome koje ograničava i blagodareći toj negaciji drugoga ono je reflektovanost u sebe. a) Postojanje i biće za sebe Biće za sebe je beskonačnost koja se srozala u prosto biće. Ono je postojanje ukoliko se negativna priroda beskonačnosti nalazi u njemu u fromi neposrednosti bića. Postojanje je u isto vreme momenat samog bića za sebe; jer biće za sebe sadrži i ono biće koje ima negaciju – u biću za sebe prisutan je momenat postojanja kao bivstvovanje-za-nešto-što-je-jedno. b) Biće-za-jedno Postoji nerazlikovanost dveju strana u biću-za-jedno: jedno biće za drugo koje je takođe samo biće-za-jedno. Biti-za-sebe i biti-za jedno nisu različita značenja idealiteta već njegovi bini, neodvojivi momenti. c) Jedno Momenti bića za sebe se srozavaju na bezrazličnost koja je neposrednost zasnovana na negiranju koje je ostavljeno kao njena odredba. Biće za sebe je na taj način onošto bivstvuje za sebe i potpuno apstraktna granica samog sebe – jedno! B. Jedno i mnogo Jedno je prosti odnos bića za sebe prema sebi samom, odnos u kojem se njegovi momenti podudaraju u sebi usled čega biće za sebe ima formu neposrednsoti, pa su njegovi momenti sada postojeći.Jedno, kao odnos negativnoga prema sebi jeste određivanje, a kao odnos prema sebi ono je beskonačno samoodređivanje. Zbog sadašnje neposrednosti ove razlike nisu više postavjlene samo kao momenti jednog i istog samoodređivanja već su u isto vreme postavljene i kao bivstvujuće. Idealitet bića za sebe kao totalitet preobražava se u realitet – najtvrđi i najapstraktniji – jedno!!! Jedno je apsolutno ujedinjenje odnosa prema drugome i odnosa prema sebi. a) Jedno u samom sebi Jedno uopšte jeste u samom sebi, to nije neko posojanje ili neka određenost kao odnos prema drugome – ono je negiralo taj krug kategorija, ono nije nikakvo predrugojačavanje – ono je nepromenljivo. To je postavljeno biće u sebi. U jednostavnoj
neposrednosti iščezlo je posredovanje postojanja i samog idealiteta, sa njima sva različitost i raznolikost – u jednome se ne nalazi ništa. Ovo ništa u jednome je nešto prazno. Prazno je kvalitet jednoga u njegovoj neposrednosti. b) Jedno i prazno Prazno je apstraktni odnos negacije prema samoj sebi, ali prazno kao ništa se razliukje od proste neposrednosti a takođe i od afirmativnog bića jednoga – oni stoje u nekom odnosu – u odnosu samog jednog – njihova razlika je postavlena! Time što se biće za sebe određuje kao jedno i prazno, ono je opet zadobilo neko postojanje. c) Mnoga jedna REPULZIJA Jedno i prazno su odnos negacije prema negaciji – odnos drugoga prema svom drugom – jedno je negacija u odredbi bića a prazno je negacija u odredbi nebića. Jedno se tako odnosi negativno prema nečemu drugom – to drugo prema čemu se biće za sebe odnosi ostaje određeno kao neko postojanje i neko drugo – suptinski odnos prema samom sebi – ne neka neodređena negacija, kao prazno, već isto tako jedno. Ono jedno je postojanje mnogo jednih!Negativan odnos jednog prema sebi jeste repulzija. Repulzija je postavljanje mnogih jednih pomoću samog jednog – to je repulzija prema pojmu, po sebi bivstvujuća. Postoji još jedna repulzija a to je ona koja je uzajamno sprečavanje jednih koja su pretpostavljena i koja već postoje.Jedno odboja od sama sebe jedino sebe, ono ne postaje nego već postoji; ono što se zamišlja kao repelirano isto je tako neko jedno, neko bivstvujuće – repelirati i biti repeliran pripadaju oboma na isti način i ne sačinjavaju nikakvu razliku. C. Repulzija i atrakcija a) Isključivanje jednog Mnoga jedna su neka bivstvujuća, njihovo postojanje ili njihov odnos jednih prema drugima jeste ne-odnos. U toj odredbi repulzija je isključivanje – jedno repelira od sebe samo ona mnoga jedna koja ono nije proizvelo, nije postavilo. To repeliranje je uzajamno, svestrano, relativno, ograničeno bićem jednih.Ali, ova bića se nalaze u granici, ona jesu u praznome tj. njihova repulzija jeste njihov zajednički odnos.Time se biće za sebe mnogih jednih pokazuje kao njihovo samoodržanje posredovanjem njihove repulzije jednih protiv drugih, u kojoj se ona uzajamno prevazilaze postavljajući druga kao neko prosto biće za drugoČ u isto vreme njihovo se samoodržanje sastoji u tome da repelira taj idealitet i da ona jedna postavlja tako da ne postoje zaneko drugo. To samoodržanje jednih pomoću njihovog negativnog odnosa je njihovo ukidanje.Sama repulzija je povezivanje – negativno uzajamno odnošenje jednih predstavlja neko slivanje sa samim sobom. Taj identitet je prevazilaženje njihove različitosti i spoljašnjosti. To samopostavljanjemnogih jednih u-neko-jedno je atrakcija. “Samostalnost jednoga koje bivstvuje za sebe, izvedena do krajnosti, jeste apstraktna formalna samostalnost koja razara samu sebe, najveća, najupornija zabluda koja se shvata kao najviša istina.” b) Jedinstveno jedno atrakcije Repulzija prelazi u atrakciju, mnoga jedna prelaze u jedinstveno jedno. I repulzija i atrakcija se od početka razlikuju – repulzija kao realitet jednih a atrakcija kao njihov postavljeni idealitet. Atrakcija se odnosi prema repulziji tako što ona ima repulziju za pretpostavku. Repulzija pribavlja materiju za apstrakciju – kada ne bi bilo jednih, onda ne bi bilo ničega što bi se moglo atrahirati.Jedno atrahira posredstvom repulzije – ono ne proždire u sebe atrahirana jedna, ono ih ne prevazilazi apstraktno. Jedno u svojoj odredbi sadrži repulziju i zahvaljujući njoj ona u isto vreme održava jedna kao mnoga. c) Odnos repulzije i atrakcije Repulzija se sastoji u tome da negira uzajamni odnos mnogih; bezodredbenost je odredba repulzije, uzete apstraktno. Iako negativna, repulzija je ipak u suštini odnos: ono što isključuje još stoji u vezi sa onim što ono isključuje. Taj momenat odnosa je atrakcija. Repulzija i atrakcija su neodvojive, posredovane, postavljene jedna za drugu kao neko drugo određivanje. Isto kao što u repulziji atrakcija ima pretpostavku, i repulzija ima svoju pretpostavku u atrakcijiTime je razvijanje bića za sebe završeno i postiglo je svoj rezultat – ono jedno koje se odnosi prema samom sebi kao beskonačno – u njemu je iščezla odredba da ono počinje tj. da je neposredno i isključujuće jedno, proces u kome se ono sastoji stavlja ga i održava svuda samo kao nešto prevaziđeno. To prevazilaženjeje relativno prevazilaženje. To je prevazilaženje relativno jer je odnos sa nekim drugim postojećim i samim tim je neka repulzija i atrakcija – prelazi se u beskonačni odnos posredovanja pomoću negacije spoljašnjih odnosa nečega neosrednog i postojećeg – slivanje sa sobom u prostu neposrednost. Ovo biće prema odredbi koju je sada dobilo jeste KVANTITET – zbog neposrednosti jedinstva u kome je iščezla razlika, razlika kao drugobivstvo pada izvan ovog jedinstva. Ono kvalitativno se uzdiže do pravog jedinstva, tj. jedinstva koje nije više neposredno već je postavljeno saglasno sa sobom. Drugi odsek
Velicina (Kvantitet) Kvalitet je prva, neposredna određenost, kvantitet je određenost koja je za biće postala ravnodušna – granica koja isto tako nije granica – biće za sebe koje je identično sa bićem za drugo – repulzija mnogih jednih koja je njihov identitet.Razlikuje se čisti kvantiet od određenog kvantiteta ili kvantuma.Čisti kvantitet je biće za sebe koje se vratilo u sebe – koje na sebi nema nikakve određenosti - čvrsto beskonačno jedinstvo koje se kontinuira u sebe.Drugo - čisti kvantitet prelazi u određenost koja kao takva nije određenost već je samo spoljašnja – čisti kvantitet postaje kvantum (koji kao drugobivstvo drugobivstva zapada u beskonačni progres)Progres je zaustavljen time što kvantum u kvalitativnoj formi prelazi u kvantitativni odnos... Mera – ravnodušna kvanta odnose se jedna prema drugima – ona svoj odnos prema samima sebi imaju u takvom biću van sebe – odnos je formalno jedinstvo kvaniteta i kvaliteta... dijalektika tog odnosa je njihov prelaz u njihovo apsolutno jedinstvo tj. MERU!Veličina – pod izrazom veličina podrazumeva se kvantum – granica nečega kao njegov kvalitet je u suštini njegova određenost. Ako pod granicom razumemo kvantitativnu granicu, onda govorimo o veličinama (primer promene jedne livade u šumu i primer intenziviranja i slabljenja neke boje)Kvantitet – Jedno, jedinstvo... određeno je unutrašnjom repulzijom, kao jedinstvo izvansebnosti ono je jedinstvo sa samim sobom – atrakcija postoji kao momenat kontinuiteta u kvantitetu. U kontinuitetu, mnoga su jedno što i drugo, svako je jednako sa drugim... Veličina ima neposredno u kontinuitetu momenat diskretnosti – repulziju, kao što je ona sada momenat u kvantitetu.U prirodi kvantiteta, da bude prosto jedinstvo diskretnosti i kontinuiteta, ima svoj osnov i antinomija besknačne deljivosti prostora, vremena, materije tid... Diskrtnost se mora tvrditi isto kao i iknontinuitet!Kvantitet sadrži i kontinuitet i diskretnost. On je konkretno jedinstvo samo ako predstavlja jedinstvo različitih momenata, zato se ti momenti moraju shvatiti kao različiti, ali se ne smeju svesti ponovo na atrakciju i repulziju, već shodno svojoj istini, svaki ostaje u svome jedinstvu sa drugim ' ostaje celina. Tako je neposredni kvantitet kontinuirana veličina – imanentna određenost kvantiteta jeste jedan – kvantitet je diskretna veličina... Diskretnost je momenat kvantiteta ali i sama predstavjla celi kvantitet... Kvantum To je pre sveg akvalitet sa nekom odredjenoscu tj. sa nekom granicom – on je broj. Drugo, on moze biti ekstenzivni i intenzivniTreće, ono što je samo po sebi spolja postavljeno prelazi u kvantitativnu beskonacnost... Granica koja se odnosi na sebe, koja obuhvata, koja isključuje dugo – kvantum koji je tim odredbama potpuno psotavljen jeste broj. Granica postoji kao mnozina i time sr razlikuje od jedinstva... Broj se zato pokazuje kao diskretna velicina lai u svojoj jedinstvenosti on poseduje i kontinuitet. Brojnost i jedinstvo su momenti broja. ' razlikovanje ekstenzivnih i intenzivnih veličina. Intenzivne i ekstenzivne veličine su i identičneČ intenzivna veličina je na prvom mestu jednostavna određenost ukoliko je određena nasuprot drugim stepenima, ona ih isključuje iz sebe i tim isključivanjem se određuje... Ali, s druge strane, ona je određena u samoj sebi – brojnost kao svoja brojitost : ) Progres, beskonačnost... kvalitativna odredba : ) ::::::::::::::::::::: Učenje o suštini :::::::::::::::::::::::::: Suština proizlazi iz bića – postojanje koje se određuje nasuprot onom nesuštinskom. Ono nesuštinsko je privid – privid je vlastito postavljanje suština PRIVID Suština polazeći iz bića, igleda da mu stoji nasuprot – ovo neposredno biće je pre svega ono nesuštinsko. Ali, ono je i više od toga – ono je privid! Suština je onda prevaziđeno biće, negacija sfere bića uoššte. Suština je time apsolutna negativnost bića. Biće je privid. Njegovo biće se sastoji u prevaziđenosti bića. On je ono negativno postavljeno kao negativno. Privid samo u svome nepostojanju ima postojanje, on je ono nesamostalno koje postoji samo u svojoj negaciji (kao takav on je fenomen skepticizma)Ipak, odredbe kojim se on razlikuje od suštine jesu odredbe same suštine. Ono što čini privid je neposrednost nebića a to nebiće je samo negativnost suštine u samoj sebi – biće jeste nebiće u suštini.Privid je ono što je negativno, što ima neko biće ali u nečem drugom, u svojoj negaciji. Privid je nesamostalnost koja je sama po sebi prevaziđena i ništavna. Privid je tako ono negativno koje se vraća u sebe.Nesuštinsko je samo privid i suština štaviše sadrži privid kao beskonačno kretanje u sebi koje određuje njenu neposrednost kao negativnost i njenu negativnost kao neposrednost, a tako je priviđanje sebe u samoj sebi. Suština u tom svom samokretanju jeste refleksijaPrivid je isto što i refleksija – privid koji je ušao u sebe, koji se otuđio od svoje neposrednosti, mi zovemo refleksija. Suština je refleksija – kretanje postojanja i prelaženja koje ostaje u samom sebi (određivanje sebe u odnosu na nešto drugo, time što se to drugo negira i ponovo sr vraća u sebe ... igra ogledala) Biti negacija jednog ničega sačinjava biće!!!Refleksija je kretanje koje predstavlja vraćanje i tek u tom vraćanju je ono što počinje i što se vraća.... Ona je vraćanje, ali to vraćanje je tek pretpostavljanje onog azatečenog... to zatečeno biva samou onome što se ono napušta.. njegova nepsorednost je ukinuta neposrednsot... Reflektirajuće kretanje je apsolutni protivudar
samom sebi.. .kretanje koje se ishodi iz sebe i spolja sebi vraća. Refleksija je priviđanje suštine u samoj sebi. Suština je pre svega jednostavan odnos prema samoj sebi, čisti identitet. Ovo je njena odredba prema kojoj je ona bezodredbenost. Drugo, prava odredba jer azlika... delom kao ravnodušna razlika, različnost uopšte, a delom kao njena suprotstavljena razlika ' suprotnost. Teće, kao protivrečnost suprotnost se reflektuje u samu sebe i vraća u svoj osnov. IDENTITET – jednostavna negativnost koja se odnosi na samu sebe – sama suptina – razlikovanje kjim se ništa ne razlikuje već koje se neposredno podudara u samom sebi... Identitet je razlika koja je identična sa sobom – apsolutni neidentitet... Ovde Hegel odbacuje tradicionalno shvatanje u logici o stavu identiteta kao A=A što se svodi na tautologiju – prazan identitet, nepokretnost, formalno, apstraktno, neposredno... Isina je potpuna samo sa u jedinstvu identiteta sa različnošću. Identitet je jedino sjedinjen sa različnošću... (Bog je Bog – Identično zborenje prtivreči samom sebi) Stav protivrečnosti – A ne može u isto vreme biti i ne'A RAZLIKA Identitet kao negacija negacije je različan od razlike i time već sadrži razliku u sebi. Razlika je negativnost koju ima refleksija u sebi, suštinski momenat samog identiteta... Apsolutna razlika je kao prosta odredba... Jedno postojanje i neko drugo postojanje odvojeni su ipostavljeni jedno izvan drugoga, određeni jedno nasuprot drugoga – svako ima neko neposredno biće za sebe. Ono različno od razlike je identitet – razlika je sama identitet, oboje zajedno sačinjavaju razliku. Razlika jje jedinstvo sebe i identiteta i jeste sama po sebi određena razlika. RAZLIČNOST Identitet se sam opo sebi raspada u različnost, jer se apsoluthna razlika postavlja kao svoje negativno i njegovi miomenti on sam i njegovo negativno jesu refleksije u sebi. Različnost je drugobivstvo refleksije kao takvo. Momenti razlike su identitet i razlika – različni, reflektovani u sami sebe, ne odnose se jedno na drugo... ili identitet ili razlika... Leibnitz – stav identiteta nerazličnog – Sve stvari su različne ili Ne postoje dve stvari koje su jedna sa drugom jednake. : P Suprotnost – određena refleksija, razlika... Jedinstvo identiteta i različitosti gde su momenti u jednom identitetu različni momenti – oni su protivstavljeni... Svaki od momenata je u svojoj različitosti celina, ali on je celina ukoliko u sebi sadrži takođe svoj drugi momenat... svaki sadrži odnos prema svome nebiću Pozitivno i negativno su samostalni – refleksija su celine u sebe, pripadaju suprotnosti ukoliko je određenost ta koja je kao celina reflektovana u sebe... Svaki je on sam i njegovo drugo. Svaki jeste odnos prema svome nebiću kao ukidanje tog drugobivstva u sebi; takoje njegovo biće samo jedan momenat u njemu. Svaki postoji ukoliko postoji njegovo biće i to u jednom identičnom odnosu. Oni nisu po sebi pozitivni ili negativni izvan odnosa prema drugome, već zato što taj odnost sačinjava njihovu odredbu i njihovo biće po sebi. Kao celina, svako je posredovano sobom pomoću svog drugog. Ali, ono je posredovano sobom pomoću nebića svog drugog, tako je ono za sebe bivstvujuće jednistvo te isključuje iz sebe ono drugo. Razlika je time protivnrečna. Ono što u protivnrečnosti zapravo propada je postavljenost samostalnosti!!! Razrešena protivrečnost dospeva dao jedinstva pozitivnog i negativnog (ex. ni vrline nema bez poroka, ni zla bez dobra...) Priroda refleksivnih odredaba je u tome da se njihova istina sastoji samo u njihovom odnosu jednih prema drugima, te dakle u tome što svka sadrži u samom svom pojmu onu drugo: bez ovog saznanje ne može se u filozofiji zapravo ni jedan korak. Sve stvari su same po sebi protivrečne. OSNOV, podloga, razlog... Suština određuje samu sebe kao osnov... Samostalne odredbe refleksije se prevazilaze i odredba koja je propala (koja se vratila u osnov) je istinska odredba suštine. POJAVA Suština mora da se pojavi... biće je apsolutna apstrakcija, ali ta negativnost za nju nije nešto spoljašnje... Ono postoji kao biće koje prevazilazi sebe, pa je suština. Biće je suština, suštna je biće... a biće u koje se suština pretvara je suštinsko biće tj. egzistencija... Tako se suština pojavljuje.Egzistencija... Stvar i njene osobine, podloga i odredbe uopšte. Sve što jeste egzistira. Istina bića je u tome da bude ne neka prva neposrednost već suština koja je proizašla u neposrednost.Propadanje posredovanja je osnov...Egzistencija nije predikat ili odredba suštine, već je suština prešla u egzistenciju. Suština nije različita od egzistencije... Ona se onda neposredno dređuje kao nešto egzistirajuće i kao stvar.Stvar po sebi i egzistencij... Raspadanje u ravnodušne odredbeOsobina... uzajamno delovanje...ono takođe... Pojava se odvaja od odredaba, suprotnost stvari po sebi i njene pojave... pojava je reflektovana egzistencija i to je momenat suština u njoj... Pojava je jedinstvo privida i egzistencije jednostzavni identitet sa sobom, ono što u smeni pojave ostaje jednako... zakon pojave!!!Po svom zakionu pojava je suštinski samostalna jer ono vraćanje u sama sebe jeste vraćanje ničega kroz ništa natrag samo sebi - suštnski
privid.Nije prevaziđenost već opstojanje drugog ' to jedinstvo je zakon pojave... Pojava i zakon imaju istu sadržinu... zakon je suštinska pojava. Sam svet koji bivstvuje po sebi i za sebe jeste jedan svet koji je razlikčit u sebi, u totalitetu raznolike sadržine: identičan sa pojavnim ili postavljenim svetom ukoliko je njegov osnov... Supotstavljanje... pojavni svet se u svetu koji bivstvuje po sebi i za sebe utoliko vratio u sama sebe ukoliko ovja jeste njegov suprotstavljeni svet... Svet koji bivstvuje po sebi i za sebe je izvurnuti svet pojavnog sveta...U suprotnosti oba sveta iščezava njihova razlika... njihova sadržina dobija formu neposredne egzistencije Zakon je suštinska relacija Sile, uslovljavanje sila, beskonačnost sila REZIME PRVIH ŠEST POGLAVLJA FENOMENOLOGIJE DUHA U VIII poglavlju izloženo je «apsolutno Znanje». Ono nije ništa drugo nego kompletni sistem hegelijanske filozofije, koji je kasnije izložen u «Enciklopediji filozofskih znanosti». Radi se o tome da se pokaže šta treba da bude ovo znaanje, i šta treba da bude čovek obdaren ovim znanjem koje mu dozvoljava da na jedan kompletan i adekvatan način objavi totalitet postojećeg bitka. ¸U VII poglavlju je izložena religija. Treba napomenuti da je ono što se odražava u religioznim i filozofskim ideologijama, zapravo slika specifično ljudskih i društvenih svetova. Ideologije su supra-strukture koje nastaju kao funkcije realnih struktura. U tom smislu, apsolutno znanje, koje objavljuje totalitet bitka, može biti ostvareno tek na kraju istorije, u poslednjem ljudskom svetu. Da bismo shvatili tu opštu povest, moramo znati i šta su ljudi, jer ljudi su taj materijal od kojeg se istorija izgrađuje, i on je taj koji istoriju ostvaruje. Da bi bilo samosvesti, potrebno je da prethodno postoji svest. Drugim rečima, treba da se vrši objava bitka rečju, i to rečju Biti. To je prva premisa Fenomenologije. Objava bitka je za sada neutralna, jer nema samosvesti pa ni neke opreke između subjekta i objekta, Ja i Ne-Ja. Bitak će kasnije biti nazvan «objektivni, vanjski, ne-ljudski» Najelementarniji oblik svesti je svest o bitku i njegovoj objavi rečju, i njega Hegel razmatra u prvom poglavlju pod imenom «Čulna izvesnost». Čovek koji kontemplira neku stvar, koji hoće da je vidi onakvom kakva ona jeste i da u njoj ništa ne promeni, je apsorbovan ovom kontemplacijom. Ona je izvesni samozaborav. Čovek je utoliko manje svestan sebe ukoliko je više svestan stari. U njegovom govoru se nikada neće pojaviti reč Ja. Da bi se ona pojavila, mora postojati još nešto što je drugačije od čisto pasivne kontemplacije, koja samo objavljuje bitak. Ovo drugo je Žudnja (početak IV poglavlja). Time je postavljena druga premisa Fenomenologije. Kada čovek oseća žudnju (glad, žeđ...= on postaje nužno svestan sebe. Žudnja se uvek objavljuje kao moja žudnja. Dakle, u osnovi samosvesti, tj. istinski ljudske egzistencije, ne leži spoznaja niti pasivna kontemplacija, već u njenoj osnovi leži žudnja. Ipak, žudnje nema gde nema života, zato je ljudska egzistencija moguća samo tamo gde ima nečega što je samo biološki, životinjski život. Da bi bilo istinski ljudske egzistencije, ne treba samo da postoji pozitivna, pasivna kontemplacija koja je objaviteljica bitka, već treba da ima i žudnje, aktivnog i negatorskog Ja, Ja koje menja bitak i koje stvara novi bitak razarajući onaj dati. Odatle dalje sledi da čovek ne može biti bitak koji jest, koji je večito identičan i koji sam sebi dostaje. Žudnja uvek podrazumeva neku prazninu, koja nije čisto ništa već nešto jeste u onoj meri u kojoj ništi bitak, a koja se mora ispuniti: Čovek je negatorsko delovanje koje menja dati bitak i koje samo sebe menja menjajući ga. Životinjska žudnja je nužan ali to nije dovoljan razlog ljudske i filozofske egzistencije (životinje nikada ne dolaze do samosvesti). To je zato što životinja, jedući biljku ili drugu životinju, od njih zavisi i ne dospeva do toga da ih uistinu premaši. Životinja se uzdiže nad prirodom samo utoliko da bi iznova neposredno pala u nju kroz zadovoljenje ove žudnje. Životinja ne transcendira samu sebe kao dati bitak tj. kao telo. Ona se ne uzdiže iznad sebe da bi se mogla vratitit u sebe tj. ne stoji u distanci prema sebi kako bi se mogla kontemplirati. Zato životinja najdalje može dospeti do samoosećaja, ali nikada do samosvesti. Da bi bilo samosvesti, i da bi bilo filozofije, treba da postoji transcendencija sopstva u odnosu na sopstvo kao dati bitak, a to je moguće samo ako žudnja nema za predmet dati bitak nego ne-bitak. Žudeti za ne-bitkom znači osloboditi se bitka, ostvariti svoju samostalnost, svoju slobodu. Da bi bio ljudski, čovek ne treba da deluje s namerom da sebi podloži stvar, nego s namerom da sebi podloži jednu drugu žudnju (za stvari).Na ovom mestu u Fenomenologiju se uvodi treća premisa kojom se tvrdi egzistencija mnogih žudnji koje se mogu uzajamno žudeti, od kojih svaka hoće da negira, da asimilira, da sebi prisvoji, da sebi podloži drugu žudnju kao žudnju.Samosvest i čovek nisu ništa drugo nego žudnja koja teži da se zadovolji time da bude priznata od druge žudnje u svojem isključivom pravu na zadovoljenje. Ukoliko postoji mnoštvo ovih žudnji za opštim priznanjem onda je očigledno da delovanje koje se rađa iz njih ne može da bude ništa drugo nego borba na život i smrt.
To je borba jer će svako hteti da sebi potčini drugoga, sve druge, i to putem negatorskog delovanja. To je borba na život i smrt jer žudnja koja ima za predmet žudnju premašuje biološki dati bitak. Čovek će rizikovati svoj biološki život da zadovolji svoju biološku žudnju. Biće koje nije sposobno da svoj život izloži opasnosti kako bi postiglo ciljeve koji nisu neposredno vitalni, nije zaista ljudsko biće.Ovde se u Fenomenologiji nalazi četvrta i poslednja premisa: pretpostavlja se da će se borba završiti tako da obojica protivnika ostanu u životu. Ipak, to će značiti da je jedan od protivnika ustuknuo pred onim drugim i da mu se potčinio, priznajući ga ali ne bivši od njega priznat. Pretpostavka je da se borba završava pobedom onoga koji je spreman da ide do kraja nad onim koji suočen sa smrću ne uspeva da se izdigne iznad svojeg biološkog istinkta održanja. Jedan od njih je pobednik, i on postaje gospodar pobeđenog, a ovaj pobeđeni postaje rob pobednika.Rob je podredio svoju ljudsku žudnju za priznanjem svojoj biološkoj žudnji za održanjem života. Pobednik je reskirao svoj život za jedan ne životni cilj – za superiornost nad biološkim životom a tako i nad pobeđenim.Razlika između gospodara i roba se ostvaruje u egzistenciji pobednika i pobeđenog i biva priznata od obojice.Potčinjavajući sebi roba i sileći ga da radi, gospodar sebi podlaže prirodu i tako stvaruje svoju slobodu u prirodi. Njegova egzistencija je onda samo ratnička: on se bori ali ne radi. Robovska egzistencija se svodi na rad koji on vrši u službi gospodara. On radi ali se ne bori.Biće koje deluje da zadovolji svoje vlastite nagone koji su uvek prirodni, se ne uzdiže iznad prirode, ono ostaje uvek prirodno biće, ostaje životinja. Rad je bitno ljudsko delovanje, delovanje u pravom smislu, jer je ono izvršeno u službi nekog drugog. Delujući da zadovoljim nagon koji nije moj, delujem ravnajući se prema onomešto nije za mene nagon – delujem prema ideji a ne prema biološkoj svrsi. Čovek je rođen i istorija je započela prvom borbom koja je dovela do pojave gospodara i roba. Da se bude čovek potrebno je da budu bar dvojica.Gospodar, vladajući nad robom radnikom, vlada nad prirodom i živi u njoj kao gospodar. Ipak, održavati se u prirodi ne boreći se protiv nje znači živeti u užitku, a uživanje do kojeg se dolazi bez svakog napora je ugoda. Na prvi pogled izgleda da gospodar ostvaruje vrhunac ljudske egzistencije, jer je on čovek koji je potpuno zadovoljen. Ipak, nije tako, jer on je započinjajući bitku hteo da iznudi priznanje od nekog drugog čoveka. Na kraju borbe on je priznat, ali je priznat tek od roba. Ako biti čovek zanači biti gospodar, onda rob nije čovek, tako da ni gospodar nije priznat od strane drugog čoveka. Gospodar nikada ne uspeva da ostvari svoj cilj – gospodstvo je egzistencijalni ćorsokak.Sve što gospodar može je da oglupi u ugodi ili da umre na bojnom polju. On ne može da živi svsno znajući da je zadovoljen onim što jeste. Istina gospodara jeste rob. Gospodar kao egzistencijalni ćorsokak je samo «katalizator» istorije koja će biti ostvarena dovršena i «objavljena» po robu koji je postao građanin.Čovek je postao rob zato jer se bojao smrti. Ovaj strah objavljuje njegovu zavisnost u odnosu na prirodu, a isto tako opravdava njegovu zavisnost prema gospodaru, koji vlada prirodom. S druge strane, strah ima i pozitivnu vrednost koja uslovljava nadmoć roba nad gospodarom. Životinjskim srahom pred smrću, rob je osetio užas i teskobu pred ništavilom, pred svojim ništa. On je samog sebe susreo kao ništavilo, shvatio da je cela njegova egzistencija samo prevladana, ukinuta smrt, jedno Ništa koje se održava u Bitku. * ovde se ističe hegelijanska ideja da čovek nije bitak koji je u večnom identittu sa samim sobom, već je to ništa koji ništi, koje negira i koje se menja, polazeći od ideje ili ideala koji još nije (aristotelovski shvaćeno kao potentia) * Rob ima još jednu prednost koja je uslovljena time što on radi i što radi u službi nekog drugog. Raditi za drugoga znači raditi protiv instikata. Rob koji radi za gospodara postiskuje svoje instinkte radi jedne ideje, pojma. To je ono što pretvara njegovu delatnost u specifično ljudsku delatnost, u rad. On ne radi zbog nečeg što je važno u biološkom smislu, već radi jednog društvenog, ljudskog, istorijskog pojma. On razvija i poseduje tehnike. Tehnika se rađa iz ideje koja je kao takva naučni pojam – posedovati naučne pojmove znači biti obdaren razumom, sposobnošću stvaranja apstraktnih pojmova. Razum, apstraktno mišljenje, nauka, tehnika, veštine – sve to vuče poreklo iz prisilnog rada roba. Ali, još veća prednost rada je i to što će on otvoriti put slobode, tj. oslobođenja.Svojim radom rob dolazi do toga da ne zavisi više od datih, prirodnih uslova egzistencije. On ih menja prema ideji koju sebi stvara o sebi samom. On postaje svestan svoje slobode, svoje samostalnosti, i stvara apstraktni pojam o slobodi. Taj pojam još ne odgovara istinskoj stvarnosti, već se rob oslobađa samo mentalno. Da bi prestao da bude rob, on mora da nadvlada svoj strah pred smrću. Da postane drugačiji nego što je. On to, nasuprot gospodaru, može da učini upravo zato što je rad njegovo trajno određenje, negatorska spsobnost. Čisto ratnički stav gospodara se ne menja tokom vekova i on ne može prouzrokovati ni jednu istorijsku promenu.Kod roba koji radi, sasvim je drugačija situacija. On menja datu prirodu i kada god ponavlja svoj čin on ga ponavlja u drugim uslovima, tako da je i sam čin drugačiji. Tamo gde ima rada, ima nužno i promene, napretka, istorijskog razvoja. Ono što se menja putem rada nije samo prirodni svet, već je to i sam čovek. Rad je dvostruko oblikovanje: on s jedne strane oblikuje i preobražava svet, sve više ga prilagođujući čoveku: s druge strane on preobražava čoveka, obrazuje ga i čini ga sve sličnijim ideji koju je sebi o samome sebi stvorio i koja je u samom početku bila samo apstraktna ideja, ideal.Ovaj preobražaj roba je dugotrajan i bolan: Prvo se onuzdiže do apstraktne ieje o svojoj slobodi, ali ne uspeva da je ostvari jer se još ne usužuje da deluje za ciljem ovog ostvarenja, ne usužuje se da se bori protiv gospodara i stavi svoj život na kocku u borbi za slobodu. Tako će, pre nego što pomiri ideal slobode sa činjenicom ropstva, rob izmišljati čitav niz ideologija kojima će nastojati da se opravda i da opravda svoje ropstvo.Prva od ideologja je stoicizam: rob pokušava da uveri sebe kako je stvarno slobodan jedino time što
se smatra slobodnim, tj. time što ima apstraktnu ideju o slobodi. Sloboda se identifikuje sa slobodom misli. Tu nema delatnosti, nema negatorskog delovanja. Stoička ideologija je pronađena da bi se osporavala robova nedelatnost, njegovo odbijanje da se bori za ostvarenje svog anarhoslobodarskog ideala. Čovek nije neki fidsirani bitak, on je pre ništa koje ništi negacijom bitka. Negacija bitka je delovanje - istinski bitak čoveka je njegovo delovanje. Ne delovati znači ne bitisati kao ljudski bitak, već kao dato, prirodno biće – gubljenje i otupljivanje, dosađivanje.Delovati znači menjati stvarost, negirati dato. U slučaju roba to znači negirati ropstvo i negirati gospodara. Ipak, rob se još ne usuđuje to da učini, on samo svoju misao čini negatorkom datog. Rob stoik postaje rob skeptik-nihilist.Novi stav je solipsistički: negirana je vrednost i stvarnost svega što nije ja. Ipak, čovek nemože opstati u ovom skeptičko-nihilističkom stavu. Uzeti nihilizam ozbiljno znači ubiti se, potpuno prestati delovati i shodno tome prestati živeti. Nihilist koji ostaje u životu mora da prihvati kontradikciju koja je sadržana u njegovoj egzistenciji – to je kontradikcija između ideje (ideala) slobode, i stvarnosti ropstva. Tako nastaje poslednja ideologija roba – hrišćanska ideologija. U ovoj poslednjoj ideologiji, rob ne negira karakter svoje egzistencije već pokušava da ga opravda govoreći da je on nužan i neizbežan, te da svaka egzistencija mora biti kontradiktorna. Sloboda ovde nije tek neki ideal, ona je stvarna, ali je stvarna tek na Onom svetu. Nema potrebe da se rob bori protiv gospodara, on je već slobodan samo utoliko ukoliko sarađuje sa onim drugim svetom kroz koji se on oslobađa. On je priznat od boga, zato i nema potrebe da se bori za priznanje gospodara. On je u tom drugom svetu, u jedinom svetu koji nešto zaista znači, već oslobođen. Hrišćanin bez napora i borbe postiže ideal roba – jednakost sa gospodarem.Ipak, oslobađanje bez krvave borbe je metafizički nemoguće, jer rob je postao robom time što je odbio da stavi svoj život na kocku. Bog hrišćanina je nužno gospodar, i to apsolutni gospodar. Nemajući više gospodara, hrišćanin ne prestaje biti rob. On je rob bez gospodara tj. on je rob sam po sebi – on je čista bit ropstva.Hrišćanin prihvata božanskog gospodara iz istog razloga iz kojeg je prihvatio i ljudskog gospodara: iz straha od smrti. Prihvatio je prvo ropstvo jer je to bila cena njegovog biološkog života, prihvatanje drugog je zato jer je ono cena njegovog večnog života. Hrišćanstvo sr raža iz robove teskobe pred ništavilom, njegovim ništavilom.Ukinuti nedostatak hrišćanske ideologije, osloboditi se apsolutnog gospodara, ostvariti slobodu i živeti u svetu kao ljudsko samostalno biće, moguće je samo ako se prihvati ideja smrti i sledstveno njoj, ako se prihvati ateizam.Ipak, da bi se uspelo ukinuti hrišćanstvo, treba da se najpre hrišćanski ideal ostvari kao jedan Svet, jer da bi jedna ideologija bila prevladana, čovek mora da iskusi ostvarenje ove ideologije u stvarnom svetu. Ovaj problem se rešava u odseku A VI poglavalja.Pagansko društvo ima tu bitnu osobinu što je određena kao država tj. društvo gospodara. Za građane ona priznaje samo gospodare. Gražanin je onaj koji ratuje dok je rad određen samo za robove koji se nalaze sasvim izvan sfere društvenog. Država je Država-Gospodar i svoj smisao ne vidi u svom radu već u svom prestižu, u ratovima iz prestiža koje vodi da bi iznudila priznanje svoje samostalnosti i nadmoćnosti nad drugim državama. Pojedinačni element države (predstavljen kao ropstvo) ostaje izvan društva i države u pravom smislu. * ovo treba gledati kroz prizmu aristotelovske politike * Čovek od početka želi priznanje, ne zadovoljava se da sam sebi prida neku vrednost. On hoće da ova pojedinačna, njegova vrednost, bude priznata od sviju, opštepriznata. To znači da istorija može da stane samo stvaranjem društva, države gde je individualna vrednost svakoga priznata kao takva samo u svojoj pojedinačnosti, priznata od sviju. Ipak, jedna takva država moguća je samo posle ukidanja suprotnosti između gospodara i roba. Gospodar nije samo gospodar robova i građanin države. On je nužno članjedne porodice i time je u njemu saržana i pojedinačna strana egzistencije. Unutar porodice gospodar je otac, suprug, sin... on je ovaj određen, jedan, poseban. Unutar porodice nema borbe, nema rizika, nema smrti. Pojedinačna porodica je nužna dopuna opšte i univerzalističke paganske države. U državi se priznaje njegova ljudska egzistencija, ali u državi nije on taj koji biva priznat. Porodica, s druge strane, priznaje njegovu pojedinačnu egzistenciju, ali ova nedelatna egzistencija nije uistinu ljudska. Onde gde se ljudska dela borbe i rada ne sintetizuju u jednom jedinom ljudskom biću čovek nikada nije potpuno «zadovoljen» Za porodicu je najviša vrednost prirodni bitak i bološki život njenog člana. Država zahteva od člana porodice upravo rizik njegovog života i njegovu smrt za opštu stvar. U paganskom svetu je nužan sukob države i porodice, opšteg i pojedinačnog. Paganski svet propada, a to je Hegel objasnio na sledeći način: država je ljudska država samo ukoliko vodi večite ratove iz prestiža, malo po malo, država nadjačava ostalemanje države i porobljava ih. Stanovnici metropole, građani u pravom smislu, su sada malobrojni da bi održavali integritet svog carstva, car mora da pribavi plaćene vojnike. Zato građani grada države nisu više obavezni da ratuju i nisu više u stanju da pružaju otpor partikularizmu Cara... On ih ukida i pretvara u pojedince, u privatne osobe. Nekadašnji građani sada postaju robovi suverena, ali oni to postaju samo zato što to već jesu. Građani koji su bili gospodari sada postali robovi rimskog Cara i zato prihvataju ideologiju svojih robova: stoicizam, skepticizam i na kraju hrišćanstvo.Došli smo do rešenja problema: gospodari su prihvatili ideologiju svojih robova – paganski čovek gospdstva postaoje hršćanski čovek ropstva i to bez borbe i bez revolucije u pravom smislu – sami gospodari su postali robovi, ili pseudorobovi, jer oni više nerade u službi drugog. Ovaj rob bez gospodara, gospodar bez roba, je buržuj, privatni vlasnik. Njegovo carstvo je porodično imanje (obiteljsko imanje, u tekstu). Suprotno grčkom polisu,
rimsko carstvo je jedan buržujski svet i on kao takav postaje na kraju hrišćanski svet.Buržujski svet razrađuje privatno pravo, a ono baš kao i stoicizam daje apsolutnu vrednost čistom i jednostavnom bitku čoveka, nezavisno od njegove delatnosti. Vrednost koja se pridaje osobi ne zavisi od konkretnih uslova njene egzistencije: svugde i uvek čovek je jedna pravna osoba i svi su to jednako. Buržoaska država je osnovana na privatnom pravu koje je stvarna osnova stoicizma, ako se on ne shvati kao apstraktna ideja, već kao društvena istorijska stvarnost.Što se tiče skeptka nihilista, privatno vlasništvo je njegova stvarna baza i njegova društveno istorijska stvarnost. Istinska vrednost i istinski bitak se priznaju jedini samom sebi i to se ponovo javlja kod privatnog vlasnika koji podređuje sve, i samu državu, apsolutnom važenju svog vlastitog imetka.Najzad, buržoaska bit Rimskog carstva pretvara hrišćansku ideju i hrišćanski ideal u jednu društveno povesnu stvarnost. Evo kako se to dešava: da bi bio ljudsko biće, buržuj mora da radi. On ne mora da radi u službi nekog drugog, već za samog sebe. Ipak rad, ukoliko treba da bude specifično ljudsko delovanje, jeste rad samo ako se vrši prema jednoj ideji, a ne prema datom bitku (koji je isto što i radnik). Buržuj ne može raditini za državu jer nje još nema, buržoaski svet je samo aglomeracija privatnih vlasnika, posebnih, odvojinih jednih od drugih, onih koji nisu u istinskoj zajednici. Dakle, buržuj mora da radi za drugog a može da radi samo za samog sebe. Čoveku polazi da reši taj problem pomoću buržoaskog principa privatnog vlasništva. Buržuj ne radi za drugoga, ali ne radi ni za samog sebe shvaćenog kao biološko bivstvo. On radi za sebe samoga kao za «pravnu osobu» radi za vlasništvo kao takvo, tj. za vlasništvo koje je postalo novac – radi za kapital.Paganizam je religija gospodara, građana-ratnika koji pravo važenje daju samo oštosti. Za razliku od njega, Hrišćanstvo je religija Robova, tačnije podanika-buržuja, i daje apsolutno važenje pojedinačnosti, kao onome što je ovde i sada. Ovo se jasno očituje u mitu o utelovljenju boga u Isusu Hristu, i u ideji da bog ima neposredan i direktan odnos sa svakim čovekom zasebno.Hrišćanstvo je najpre posebična, porodična i ropska reakcija protiv paganskog univerzalizma gospodara-građanina. Osim toga, ona implicira ideju sinteze pojedinačnog i opšteg, gospodarstva i ropstva – ideju individualiteta, ostvarenja opštih vrednosti i stvarnosti u pojedincu i njime, i opšteg priznanja pojedinca, koje jedino donosi najviše i konačno «zadovoljenje». Po Hegelu, hrišćanski antropološki ideal se može ostvarinti samo ukidanjem hrišćanske teologije: čovek hrišćanin može stvarno postati ono što bi hteo da bude samo postajući čovek bez boga, tj. postajući čovek-bog. On mora u samome sebi ostvariti ono što je u početku verovao da je ostvareno u njegovom bogu. Da stvarno bude hrišćanin on mora postati sam Hrist. Po hrišćanskoj religiji, individualnost kao sinteza pojedinačnog i opšteg dogaža se jedino u Onostranosti, posle čovekove smrti. Ovo ima smisla jedino ako se pretpostavi da je čovek besmrtan, ali po Hegelu je besmrtnost nespojiva sa samom biti ljudskog bitka, pa time ni sa hrišćanskom antropologijom.Ljudski ideal može onda biti ostvaren jedino od strane smrtnog čoveka, čoveka koji zna da je takav. Bog kao transcendentno opšte, koje priznaje pojedinačnost, mora da bude nadomešteno onim opštim koje je imanentno svetu. Po Hegelu, ovo imenentno opšte može biti jedino država, i zato on kaže da je «apsolutna» država koju on ima pred očima (Napoleonovo Carstvo) ostvarenje hrišćanskog kraljevstva nebeskog.Istorija hrišćanskog sveta je onda istorija postepenog ostvarivanja idealne države gde će čovek napokon biti «zadovoljen», ostvarujući se kao Individualnost tj. kao sinteza Pojedinačnog i Opšteg, Gospodara i Roba, Borbe i Rada.Ovaj razvoj kojim se ruši hrišćanska teologija je delo buržoaskog intelelektualca. On može da opstane samo u hrišćanskom buržoaskom svetu, gde se može ne biti gospodar (nemati robove i ne boriti se) a da čovek ipak ne postane rob. On je miroljubiv, ne bori se, ali se od buržuja razlikuje po tome što on ne radi. On nema niti bitne odredbe roba niti bitne odredbe gospodara. To što nije rob dozvoljava mu da se oslobodi ropske strane hrišćanstva – teološkog, transcendentnog elementa. Budući da nije gospodar on može da ostane pri elementu pojedinačnog, pri individualističkoj ideologiji hrišćanske antropologije. U svom ništa on može ostvariti sintezu gospodstva i ropstva – može je zamisliti, ali budući da se suzdržava od svakog rada i od svake borbe, on ne može zaista ostvariti ovu sintezu koju otkriva. Njegova sinteza ostaje samo verbalna.Samo stvarnost sinteze može da «zadovolji» čoveka, da dovrši istoriju i potvrdi apsoluntu znanost. Ostvarenje hrišćanske misli koju je pripremio intelektualac, moguće je samo uz borbu, društveni rat, rizik života.Buržuj radnik mora postati ratnik Buržuj nije ni rob ni gospodar, on je – buduci da je rob kapitala – svoj vlastiti rob. Ja ovo shvatam u smislu Marksovog «fetišizma robe i novca» if you knonj njhat I'm sayin' Buržuj se zato mora osloboditi samog sebe i oslobodilački rizik života nije rizik na bojnom polju, već rizik koji je stvorila Robespierreova Strahovlada. Postavši Revolucionar, buržuj-radnik sam stvara situaciju koja u njega uvodi element smrti. Zahvaljujući strahovladi ostvaruje se ideja konačne sineze. U strahovladi se rađa država u kojoj je postignuto ovo zadovoljenje, za Hegela je to Napoleonovo Carstvo. Napoleonje potpuno «zadovoljeni čovek», ljudski individuum u pravom smislu, jer se njime kao određenim i pojedinačnim, ostvaruje ošta stvar. Njemu jedino nedostaje samosvest, on je savršeni čovek ali to ne zna (Ana, da li to može da se kaže i «on je savršeni čovek po-sebi, ali još to nije i po-sebi i zasebe»?) Hegel je Napoleonova samosvest, i to je fenomen kojim se dovršava istorijski razvoj i omogućava apsolutna znanost – shvatanje Napoleona po Hegelu. Ovom dijadom se obrazuje savršeni čovek zadovoljen onim što jest i time što zna da to jest. To je ostvarenje ideala objaljenog mitom o Hristu, čoveku-bogu. Kako kaže Hegel: «To je Bog koji se pojaljuje». To je stvarni, pravi Hrist:
Stvarni svet uključuje čoveka. Čovek izvan sveta je samo apstrakcija, čovek živi u svetu i može da postoji jedno u njemu. Bitna stvarnost stvarnog, njegova bit, entelehija i ideja je čovek. Ali, to nije ljudski individuum već čovečanstvo uzeto u svojoj prostorno-vremenskoj celini. Religija je onda učenje o apsolutnoj bitnoj-stvarnosti, uzetoj o samoj sebi iza samu sebe. U VII poglavlju se radi o tome da se pokaže i razume kako duh razume samog sebe kao takvog a ne samo u i po stvovima indivuduuma prema njemu. Ovo samo-razumevanje duha vrši se u religiji. Sam sadržaj VII poglavalja govori o opštem procesu razvoja nesvesne, simboličke, mitske anropologije: izlaže stav Čoveka koji govori o samome sebi verujući da govori o nečemu drugome. Ljugi «ga obožavaju kao dati-statički bitak koji postoji za samoga sebe», i to je ono shvatanje koje se vrši u mitskom obliku a izražava umentošću ili teologijom.Treba znati da je svaka etapa od samih početaka religijskih sistema napredak religije prema Hrišćanstvu a time i prema ateizmu. Svaki stadijum odgovara jednom očovečenju boga. U svakom napretku čovek je nadmoćan bogu prethodne etape. Svaki put kada čovek radi za jednog boga on ga nadmašuje, sve dok ne počne svesno raditi za samog sebe.U društvu kome odgovara prirodna religija nema još robova, to jedruštvo u kojem se gladuje i u kojem hoće da se vodi telesna ljubav: gozbe, sekslualne orgije...Onda kada se rob uzdiže do razuma, stvaraoca apstraktnih pojmova, budući da on sam menja svet prema jednoj ideji, sklon je da veruje da i svet pokreće neka ideelna, natčulna pokretačka snaga. Bog onda nije samo iznad čulnog sveta, on je isto tako i ono nadljudsko, svemogući gospodar koji stvara svet i njime vlada (nenjtonovska fizika time dobija nužnu teološku dopunu koja daje «mehanicističku» interpretaciju sveta... fiat lux! i ti sistemi) Nesrećna svest je hrišćanska svest. Ona isto tako hoće da ostvari svoj ideal koji mu se pokazuje kao osećaj nedostatka i bola. On ostaje pobožan sve dok ga ne ostvari. Čovek zamišlja boga jer hoće da se objektivira, zamišlja ga transcendentnog jer ne uspeva da se objektivira u svetu. To znači odbacivanje mogućnosti ostvarenja ideala u ovostranosti, smatrati se nesrećnim na ovom svetu. Nalaziti se u hrišćanskom stavu znači hraniti nostalgiju, bolan osećaj nedovoljnosti stvarnosti. Egzistencija intelektualca je neposredna, nije posredovana naporom rada i borbe. Intelektualac nalazi sebe u neposrednoj sadašnjosti. On ne želi da bude zadovoljen posle smrti, on to hoće odmah i sad. Nije pobožan, nema osećaj nesreće pa time ni misao i osećaj transcendencije. Ipak, ni on nije zaista zadovoljen jer usred neposrednosti svog stava on pušta svet onakvim kakava je i zadovoljava se time da u njemu uživa.Obescenjivanje datog kao stvarnog karakteriše religiozni stav. Pozitivno ocenjivanje datog je tipično za umentički svet. Ovde svet, prestajući da bude smatran Zlim, može da bude smatran samo Lepim. Intelektualac zato najdalje može stići do čiste radosti neaktivnog i miroljubivog umentika, a to je daleko od revolucionara. Ateizam će konačno biti proglašen u VIII poglavlju, u samom zaključku Fenomenologije. Tu je Čovek, posle francuske refolucije, zahvaljujući Napoleonu, u situaciji da kaže o samome sebi sve ono što je s pripisivao bogovima koji ne postoje nigde više nego samo u polusvesnom mišljenju ljudi koji su stvarali istoriju svojim delovanjem. U tom smislu je i religija neka samospoznaja, jer čovek verujući da govori o bogu zapravo sve vreme govori o samom sebi. Duh koji se očituje u religijama i o kojemu se u religijama govori, jeste duh koji spoznaje samog sebe. Svaka teologija je samo antropologija.Čovek daje sebi najvišu vrednost, ali se još ne usuđuje da je da sebi kao živom biću. Ne usuđuje se da prihvati ovaj svet kao ideal. Daje vrednost onome što je u njemu izvan-svetovno, čisto mentalno. U ovom begu on nailazi na nadljudskog boga i njemu pripisuje vrednosti koje je hteo dati samom sebi. Religija se rađa iz dualizma, raskoraka između ideala i stvarnosti, između ideje kojućovek sebi stvara o samom sebi i njegovog svesnog života u empirijskom svetu. Dok god ima raskoraka, čovek će težiti da ideal projicira izvan sveta – biće uvek religije, teizma, teologije. Isto tako, samo pošto čovek prestane da projicira ideal u onostranost, on može hteti da ga ostvari delovanjem u svetu, tj. on može da diže REVOLUCIJU . Dovršenje religije je njeno ukinuće, jer cilj religioznag razvoja je celovito ostvarenje religije. To znači da čovek mora biti obuhvaćen religijom u njenoj objektivnoj stvarnosti. Ali, kako je Čovek samo čovečanstvo koje živi u svetu kao opšta Država, onda ovo ostvarenje mora značiti ateizam – čovek će morati o samom sebi reći ono što je govorio o bogu.Religija zato pretpostavlja, u logičkom a ne vremenskom smislu, celinu konstitutivnih elemenata (momenata) koji su dati u prethodnih šest poglavlja. Taj konkretni pobožni čovek nije ni čista svest ni čista žudnja ni čisto delovanje već je čovek-svesan-samog-sebe-u-svome-delatnom-životu-u-svetu. Religija logički pretpostavlja celi život u svetu tj. celu istoriju. To znači a je ona uvek ideologija, ideelna nadgradnja koja se osniva na bazi tj. istorijskoj, svetskoj osnovi koja se ostvaruje kao borba i rad. U teologiji čovek postaje svesan stvarnog čovečanstva, Naroda, Države, društvene, političke, istorijske stvarnosti. Religiozni razvoj i sam samo jedan konstitutivni element (momenat), stvarnog istorijskog razvoja. Ovaj stvarni istorijski proces određuje pojedinačne i različite oblike religije, a cilj svekolikog religioznog razvoja je ateistička filozofja u kojoj i kojom duh posmatra kakav jest stvarno. Religija je projekcija obeležja već formirane društvene stvarnosti u onostranost. S druge strane, narod se uspostavlja kao homogena jedinica time što je izgradio Religiju koja je zajednička svim njegovim pripadnicima. Svaka religija je totalna vizija ljudske stvarnosti i ona nastaje jedino zato što nastaje ova stvarnost.Da bi bilo samosvesti u pravom smislu, da bi se čovek prema sebi mogao odnositi kao prema objektu, on mora da se ostvari, da se objektivira kroz Delovanje. Kroz negatorkso delovanje stvara se društveni, politički i istorijski svet koji je kao takav stvaran i objektivan i delo je čoveka. Samo ukoliko je svestan svog objektivnog dela, čovek može biti svestan sebe. To znač isvest o tome da on o što je on uistinu stvarno i objektivno, jer on nije ništa više od onoga što je njegovo delo. Ovo izvršeno
delovanje objektivirano iu njegovom delu i njemu samome je Duh. Čovek zna da je on delovanje, zna da je predmet njegovo delo, zna da je on sam taj predmet, i spoznajući predmet on spoznaje samog sebe.Pre toga, čovek je samo izvanska svest, on veruje da su delo ili objekat jedno fiksirano, stabilno, od njega nezavisno i njemu suprotstavljeno bivstvo. U religiji je čovek kpojedinačno bivstvo koje zato mora imati izvansku, opštu dopunu – boga. Ipak, opšte nije izvan čoveka, ono nije potpuno neljudsko. Ono je u čoveku, ono je duhovno, ono je Duh.U pravom smislu se može govoriti samo o jednoj religiji. Svaka pojedinačana religija sadržava sve elemente koji se nalaze i u svim drugima. U svakoj religiji je naglašen jedan od konstitutivnih elemenata (momenata) ili više njih, a drugi ostaju nesvesni. Ovaj naglašeni element uvek odgovara elementu ljudske egzistencije koja se ostvaruje sasvim pojedinačno u istorijskom svetu ili državi koja proizvodi religiju. PRELAZ na APSOLUTNO ZNANJE ... VIII poglavlje U prvih sedam poglavlja Hegel je govorio o filozofiji, dok će u osmom poglavlju govoriti upravo o samoj sofiji tj. o mudrosti. Ukoliko se filozofija shvati izvorno kao filo-sofija, tj. ljubav i duhovna težnja ka mudrosti, jasno je zašto upoglavlju o apsolutnom znanju hegel umesto o filozofu govori o mudracu.Mudrac je čovek sposoban da odgovri na sva pitanja koja mu se mogu postaviti, i to da odgovori tako da celina njegovih odgovora tvori koherentan, sveobuhvatan i zatvoren sistem Mudrac je sebe potpuno i savšeno svestan čovek. Platon je odbijao da prihvati da je ideal mudraca ostvariv, ali to i nije čudno ukoliko se zna da je smatrao da se nikada ne može uspotaviti jedan celoviti znanstveni sistem a da se ne zapadne u regressus... na svako «zašto» moguće je nadovezati neko novo «zašto».Znanje mudraca je takvo da je totalno, on objavljuje totalitet Bitka celim svojim mišljenjem. A, kako se bitak pokorava principu identiteta sa samim sobom, može imati samojean i jedini totalit Bitka, tj. samo jedno i jedino znanje koje ga potpuno objavljuje – samo je jedan mogući tip mudrosti. Mudrac koji ostvaruje ovaj jedan jedini ideal je takođe u posedu moralnog savršenstva i zadovoljen je onim što jeste. ٭mudrost je umeće da se odgovori na sva pitanja a filozofija je umeće da se pitanja postave (sokrat) ٭mudrac je zadovoljen onim što jeste, dok je flozof bino nezadovoljen, on teži ka nečem drugom... pojam filosa, eros kod platona ٭mudrac je uzor samom sebi i drugima, a filozof je negativni uzor – on objavljuje svoju egzistenciju da bi ukazao da ne trea biti kao on, da ne treba biti filozof već mudrac. Filozof se menja znajući šta ne treba da bude a šta treba da postane... On ostvaruje napredak Filozofija ima smisla i razloga da postoji samo kada se pokazuje kao put koji vodi mudrosti, samo kada je vođena idealom mudraca. U tom smislu, ako se s Platonom poriče mogućnost ljudskog mudraca, mora se ili negirati filozofija ili tvrditi egzistencija boga.Odgovor na pitanje «šta sam ja», na koje Hegel odgovara u Fenomenologiji, je odgovor na sva moguća pitanja koja se tiču ljudske egzistencije. Hegel smatra da je potpunost odgovora dokazana njegovom kružnošću. Postavljajući pitanje, polazeći od njega i logički napredujući, dolazi se nužno do polazne tačke. Time su iscrpljena sva moguća pitanja-odgovori, tj. postignut je potpuni odgovor: svaki deo kružnog znanja ima za odgovor celo ovo znanje, koje je zahvaljujući svojoj kružnosti celina sveg znanja.Koncepcija kružnosti ima dvostruki aspekt: ideelni tj. apstrktni svet, i stvarni tj. konkretni ili egzistencijalni aspekt. Samo ova dva aspekta zajedno tvore konretni pojam.Ovakva koncepcija povlači i jednu bitnu konsekvencu: mudrost može biti ostvarena samo na kraju istorije. Mudrac mora nužno biti građanin države koja je univerzalna i homogena (neekspanzivna i nepromenljiva). Ona je kao takva realna baza kružnosti apsolutnog sistema. U njoj građanin ostvaruje kao delatni građanin kružnost koju objavljuje preko svog sistema kao konemplativni mudrac. Dakle, dvostruki je kriterijum za ostvarenje mudrosti: univerzalnost i homogenost države u kojoj mudrac živi i kružnost njegovog znanja.Nužni prelaz od religije na mudrost postoji samo za filozofa, tj. za onog koji od početka ide za istraživanjem samosvesti tj. za onoga ko je spreman da beskrajno proširi svest koju ima o samom sebi.Znanje hrišćanskog teologa je na vrhu pojavne svesti, ali ono ne objašnjava stvarnog čoveka koji spoznaje šta on jeste. Znanje teologa je svest (o spoljnom svetu) ali to nije samosvest. Dovoljno je da se desi preobraženje transcendencije u imanenciju da bi se doseglo apsolutno znanje mudraca koje je vrhunac samosvesti.Ovo preobraženje, prelaz teologije u mudrost kao apsolutno znanje je nužan i Hegel kaže da se on već dogodio u konkretnim oblikovanjima svesti, imajući u vidu čoveka opisanog na kraju VI poglavlja – Napoleona, napoleonskog građanina, i Hegela kao gražanina Carstva Napoleona. U tome se ostvaruje savršenstvo o kome govori teolog a kod koga je ovo samo apstraktna ideja zbog toga što bog u kome se ova ostvaruje, ne postoji. Ipak, ništa ne dokazuje da je dolazak ovog filozofa nužan. Ništa ne dokazuje da građanin savršene države ne može ostati relativno nesvesan i prema tome podržavati religiju, ne smatrajući državu svojim vlastitim nego božjim delom. Hegel to tumači tako što smatra da je hrišćanska teologija teologija mrtvog boga kao boga. Hrišćanstvo je nesvesni, tj. simbolički ateizam. Apsolutno znanje onda ne čini ništa drugo nego samo postaje svesno ovog ateizma, ovog antropo-teizma, i umno ga izražava putem pojma. To znači da se religija ne može ukinuti u bilo kojem svom obliku, ona se definitivno može ukinuti samo u svom hrišćanskom obliku. Da bi bog išćeznuo potpuno on ne treba da se zameni nekim drugim bogom, već on treba sam see da
ukine, a tek se hrišćanski bog ukida kao bog da bi postao čovek.Potrebno je da se izvrši izvesno samo-ukidanje. Čovek koji samog sebe ukida u odnosu na nekog drugog, podleže tom drugom kao svome gospodaru. Da bi bilo apsolutnog znanja čovek mora da ukine samom sebe, a to na društvenom planu znači da je potrebno da ima pojave ropstva i svega onoga što iz nje sledi tj. dijalektike gospodara i roba, i da je protekao celi istorijski razvoj čovečanstva onako kako je on opisan u Fenomenologiji. Nije dovoljno samo reći kako neki bog ne postoji da bi on bio konačno ukinut. Treba osim toga razumeti i zašto se tvrdila njegova egzistencija tj. zašto i kako je on stvoren pomoću ljudske misli. Samo time što zna da je on negatorsko delovanje koje uspeva, čovek može doći do mudrosti i tvrditi identitet s bitkom uzetim u njegovom totalitetu.Da se to desi, nije dovoljno samo da čovek bude stvaralačko delovanje, građann radnik u savršenoj državi, već on treba i da zna da on to jeste, on treba da bude svestan sebe To hegel izražava govoreći da samoukidanje objekta i njegovo postojanje po subjektu moraju postojati ne samo o sebi ili za nas, već i za samu samosvest. Mudrost proizlazi iz ovog napora. Čovek stvara stvarni svet delovanjem samo zato da ga opet uzme u sebe putem razumevajuće kontemplacije.Apsolutno znanje pre svega karakteriše njegov totalitet. Ono je apsolutno tj. opšte i definitivno. Ono u sebi implicira sva moguća određenja spoznaje i bitka, subjekta i objekta. Ovaj totalitet se objavljuje svojom kružnošću. Mudrac zato dovršava proces istorijskog dolaska Čoveka, i može se pojaviti samo na njegovom kraju. Samo zato što poseduje totalitet egzistencijalnim mogućnosti, njegova svest je apsolutno znanje.Znanost mudraca je istinita, to znači da ona objavljuje stvarnost, a ono što je stvarno (to je umno : ) jeste čovek-u-svetu. Bez sveta bi čovek bio samo nepostojeća apstrakcija. Znanje mudraca zato objavljuje bitak u njegovoj konkretnoj stvarnosti. Ne objavljuje ni čoveka uzetog zasebno ni svet uzet zasebno, već objavljuje čoveka i svet.Najelementarniji oblik svesti je Oset. On je uvek pojedinačan. Oset je «nešto» a ne jedna «stvar». Oset otkriva čisti bitak. Ipak, biti znači biti ovde i sada. Oset je samo konstitutivni element svesti i on se uvek upotpunjava u Opažaju. Opažaj je nešto određeno i uvek je odnos između opažanika i opaženog – odnos između same stvari i njenih kvaliteta, i ovih kvaliteta među sobom. Budući da se bitak uklapa u opažaj, biti uvek znači biti nešto određeno: ovakvo ili onakvo, postojati za sebe suprotstavljajući se i isključujući sve što nije, samim tim znači postojati za ovo drugo i po ovom drugom... Biti znači biti određen ovim odnosom, biti odnos. Odnositi se prema sebi = razlikovati što se jest od onoga što se jest, znači biti drugo a da se jest. Biti ne znači biti samo «nešto» već biti znači biti jedna «stvar» koja je uvek određena i specifična.Svest isto tako nije nikada samo Oset i Opažaj, već je ona isto tako i Razum: Kada opažam ovaj sto ja ne opažam da je to sto; moje opažanje mi ne otkriva da je ovaj sto jedna realizacija stola uopšte. Ipak, stvarni sto nije samo neka stvar koja ima opažljiv oblik, nego sto je određena stvar koja odgovara reči «sto». Reči imaju neki smisao – one su pojmovi. Reči, ili pojmovi, rastavljaju sadržaj od vremensko-prostorne odredbe Oseta – sto uopšte jeste uvek i nigde. Ipak, Razum u sebe uključuje i Oset i Opažaj, tako da je reč «sto» koja odgovara «stolu uopšte» opažena i osetovana ovde i sada. Reč-pojam bitiše kao što bitišu stvariČ ona pripada bitku. Stvarni bitak u jednom od svojih aspekata je Pojam. Biti znači biti opšti, biti nešto više od posebnog određenja svog bića.Svaka stvarna svest je celina koju čine oset pojedinačnog opažaj posebnog i razum opšteg. Ova celina je dijalektičko kretanje koje sabira pojedinačne osete, specificirajući ih u opažaje, koje poopštava razum (ili vice versa, po želji publike)!Svaka od spomenutih etapa je pojedinačan oblik suprotnosti između svesti i predmeta. U njima predmet nije objavljeni potpuni bitak, tj. duh ili logos. On to nije jer je u svakoj etapi objavljen samo jedan deo totaliteta. Jedino Mudrac izvršava totalno upotpunjenje i ukida u znanju filozofsku suprotnost spoznavajućeg i spoznatog.Za Hegela se radi o tome da ukine suprotnost između svesti i njenog predmeta. Potrebno je da svest shvati da je ona sama isti bitak kao i njen stvarno-bivstvujući-predmet. Svaka etapa je sabiranje prethodnih etapa, zato će poslednja etapa biti sabiranje svih etapa uopšte. Totalitet još nije postignut zato što se celina koju predstavlja ova poslednja etapa još suprotstavlja elementima koje sabire. U poslednjoj etapi su svi aspekti bitka objavljeni, i to objavljeni u svom jedinstvu. To znači da je bitak objavljen u svom totalitetu a sadržaj znanja je totalan, apsolutan tj. apsolutno istinit.Apsolutno znanje nije mudrost! Apsolutno znanje je, kako Hegel kaže, jedan «konkretni oblik» tj. ono je Mudrac, čovek od krvi i mesa. Znanje više nije ni subjektivno ni objekivno, ona nije više ni subjekivna i pojedinačna stvarnost koja se suprotstavlja opštem Bitku. Ona jeste ovaj Bitak, ukoliko je objavljen u svom totalitetu tj. bitak-sam-sebi-objavljen-utotalitetu-svoje-stvarnosti tj. objektivna stvarnost svesna same sebe ili objektivna samosvest – DUH. Ipak, znanje je objava totaliteta bitka, a objavljeni totalni bitak je sam duh, a ne samo jedan konkretan oblik duha – duh koji daje svojem potpunom i pravom ili istinskom sadržaju, oblik osobnog Ja.Koliko se mudrac razlikuje od znanja on je ljudski individuum, jedno posebno Ja. Znanje je njegovo znanje, njegovo delo i rezultat njegovog delovanja – znanje koje samog njega samom njemu objavljuje, znanje čiji je sadržaj on sam, znanje koje je samosvest. Njegov bitak je njegovo znanje o njegovom bitku, on je objava bitka jer on jeste objavljeni bitak Znanje koje on ima o svom bitku jeste sam njegov Bitak, on je znanje i bitišući kao znanje on je mudrac.Na taj način mudrac prestaje biti jedna pojedinačnost jer on sam postaje opšti, i to tako da ostaje ono što jeste, ostaje Pojedinac. Treba još jednom ponoviti da se u istoriji znanje ne može pojaviti bilo gde i bilo kada. Pre nego što može da razvija znanost, čovek mora definisati sam sebe. Znanje se može realizovati samo totalnim naporom Čoveka, celim kolektivnim ljudskim naporom ostvarenim kroz dovršeni razvoj oššte istorije. Pre toga nije moguće apsolutno znanje zato što nema totalne ili apsolutne stvarnosti koju ono treba da objavi. U tom smislu, znanje nšta ne dobija spolja i ona sama ništa ne stvara, ona
samo objavljuje Bitak u njegovom vremenskom i prostornom totalitetu. Znanje potpuno objavljuje totalitet objektivne stvarnosti, i između stvarnosti i znanja postoji samo jedna jedina razlika: u stvarnosti je Celina pre delova, a u znanju delovi prethode Celini. (kružnost)Stvarnost je analitička a znanje je sitnetičko. U tom smislu, svaka objava «naivne svesti» govori o svetu ako što ga rastavlja na delove. Zato je svaka od ovih objava apstraktna, a time stvarnost ostaje nedokučiva. Na ovom mestu se nalazi jedno opširno i detaljno razglabanje o Heglovom shvatanju Vremena... Ne znam baš da li nam je to toliko neophodno... Ima dosta gnjavaža i upoređivanja sa Platonom, Aristotelom, Spinozom, Kantom... blah, blah... Trenutno mi se čini da je praktičnije da ga preskočim u beleškama... Za sad, nastavljam s pretpostavkom da svi razumemo zašto Hegel identifikuje Pojam i Vreme... Prethegelijanska filozofija je suprotstavljala pojam (i vreme) stvarnosti. To nije slučajna zabluda, ona je definitivno istina, ali za svoje vreme. Pojam i stvarnost se ne podudaraju od početka, oni se podudaraju tek na kraju. Radom će čovek ukinuti početnu prepreku između sebe i ošteg tj. društveno-političkog sveta. Sve dok se napor rada i borbe ne završi, prepreka ostaje stvarna i u tom smislu je bilo razumljivo reći da pojam i stvar nisu jedno. Kada pojam (i vreme) koincidiraju s objektivnom stvarnošću i prestaju biti spoljašnji Čoveku, vreme prestaje biti istorijsko ili ljudsko. Mudrac se pojavljuje u vremenu, ali njegov dolazak na kraju vremena označava kraj vrmena jer rezultat njegovog vremenitog delovanja, koji je znanje, nije više vreme. Znanje je večnost koja sebe samoj sebi objavljuje. Vreme više nije apstraktni pojam, ono je vreme kao takvo, kraj istorije. Vreme prestaje biti apstraktno i prestaje biti vreme jer se istorija zaustavlja konačnim prevladavanjem suprotnosti pojedinačnog i opšteg. Menjanje i promena podrazumevaju budućnost, ali sada kada je rezultat delovanja čoveka totalan, rezultat mudračevog delovanja je savršen. On se ne menja i ne može više biti premašen – nema budućnosti u pravom smislu. Ovaj rezultat nije više istorijski događaj. Žudnja je potpuno zadovoljena, nema više borbe i rada, istorija je završena jer više nema ničega da se učini. Čovek je Čovek samo utoliko ukoliko može da čita i razume nepromenljivu knjigu u kojoj je izloženo apsolutno znanje, ali time on ne stvara ništa novo... Vreme u kome traje ovaj čovek-čitalac jeste kružno vreme, a ne pravilinijskoistorijsko vreme.eno apsolutno znanje, ali time on ne stvara ništa novo... Vreme u kome traje ovaj čovek-čitalac jeste kružno vreme, a ne pravilinijsko-istorijsko vreme.Ova knjiga je večno sama sebi identična, nema budućnosti, nije vreme... A to što se njen sadržaj odnosi na nju samu, govori da ona nije samo večna – ona je večnost! Večnost pretpostavlja vreme i iz njega proizlazi, ali ona može biti objavljena jedino ljudskom rečju, logosom. Ovo Hegel naziva «pojava Duha u vremenu», a to nije ništa drugo nego čovek u svom razvoju, Duh.Duh se pojavljuje u vremenu toliko dugo dok ne shvati ili ne razume svoj pojam, tj. dok ne uništi vreme. Čovek više nema potrebe da negira da bi se održao u postojanju, a čovek koji ne negira nema više prave budućnosti jer on zauvek prihvata datu sadašnjost. On nije više istorijsko vreme. On je građanin savršene države, potpuno i definitivno zadovoljen ovom državom. U njoj se više ništa ne menja. Nema istorije, budućnost je samo prošlost koja je već bila, život u njoj je čisto biološki. U tom smislu, nema više ni Čoveka u pravom smislu.Duh se posle kraja istorijskog čoveka, sklonio u knjigu. Knjiga nije više vreme nego Večnsost. Duh se održava kao duh koji se više ne menja, i koji je na taj način Večnost. Dijalektičko kretanje koje je vreme ili istorija, je kružno kretanje. Znanje koje objavljuje ovo kretanje kao dovršeno mora takođe biti kružno. Kretanje je krug koji se vraća u samog sebe, koji pretpostavlja svoj početak, a postizava ga samo na svršetku Hegelovo (istorijsko ili ljudsko) vreme je kružnica, i razlikuje se od Aristotelovog (ili biološkog) vremena samotime što nije ciklično: hegelijanska kružnica može da se obiđe samo jedanput. Početak čoveka, istorije i vremena, postoji za čoveka tek na kraju vremena i istorije, ovaj kraj nije više novi početak ni za čoveka ni čoveka, on je zaista njegov kraj. Objavljeni identitet čoveka i sveta ukida žudnju, koja je početak istorije, čoveka i vremena. Krug vremena zato može da se obiđe samo jedanput: istorija se završava, ali više ne počinje ponovo. Čovek umire i ne uskrsava!!!ALI, iako nije ciklično, vreme je kružno: to znači da se na kraju postiže identitet početka. Bez ovog identiteta istorija ne bi mogla početi: ona se završava samo ponovnim uspostavljanjem ovog identiteta, ali tada se ona nužno završava. Vraćanje na polaznu tačku je opet ništavilo Čoveka. Znanje koje objavljuje sabrani totalitet čoveka, završeni tok istorije, mora takođe biti kružno. Ova kružnost znanja jedini je kriterijum njene apsolutne istine – njenog izjednačenja sa totalitetom stvari. DAKLE, znanje je kružno kao vreme, istorija i čovek, ali iako se istorijski krug obilazi samo jedanput, krug znanja je ciklus koji se večno ponavlja. Postoji mogućnost ponavljanja znanja, čak je i nužno njeno ponavljanje: Naime, sadržaj Znanosti odnosi se jedino na samog sebe: Knjiga je svoj vlastiti sadržaj. No, sadržaj Knjige je potpuno objavljen tek na kraju Knjige. Ali, ako je ovaj sadržaj sama Knjiga, na kraju dati odgovor na pitanje što je ovaj sadržaj ne može biti ništa drugo nego cijela Knjiga. Tako, stigavši do kraja, treba Knjigu ponovno čitati (ili ponovno misliti); i ovaj se ciklus vječno ponavlja. Shema istorijskog razvoja izgleda ovako: Čovek deluje i menja dati svet. Živeći u svetu on sam se menja prema ovom menjanju sveta. Budući da se menja, on postaje nužno svestan svoje promene. Budući da je sebe svestan, on konstatuje da se još ne slaže s datim svetom, da se ideja koju on
sebi stvara o samom sebi, nezavisno od svoje egzistencije u svetu, razlikuje od njene stvarnosti u svetu. Trebe, dakle, iznova menjati dati svet da bi se on učinio konformnim. Tako se kretanje nužno nastavlja sve dok čovek ne ustanovi savršenu saglasnost između sebe i sveta. Tada se istorija definitivno zaustavlja, a filozof je došao do svog cilja tj. do mudrosti. Sada je postalo nemoguće da se čovek menja i da nadmaši svest koju ima o samome sebi. Smrt istorije! Dakle, razvoj pretpostavlja delovanje i svest o ovom delovanju. Pretpostavlja samosvest. Životinja ima jedino samoosećaj, čak i da se menja, iako se premašuje, njena se «samosvest» uništava umesto da se širi – ona postaje ništa, ona umire ili iščezava svaki put kada se predrugojačuje. Svet kao svet uključuje delatnog čoveka. Mudrac može potpuno ostvariti Duh objavljujući putem svoje znanosti totalitet bitka, ali on mora najpre pojmovno shvatiti postojanje Duha tj. istoriju, bitak koji jeste, objavljeni bitak samo ukoliko uključuje čoveka. Objaviti bitak u njegovom totalitetu jeste objavljivanje Čoveka, a čovek je delovanje, delovanje je kretanje i postajanje, vreme i istorija... Znanje bitno pretpostavlja delovanje, zato je znanje večno kružno kretanje, ono je dijalektičko. Dijalektičko je, opet, samo zbog toga što je bitak koji ona otkriva dijalektičan. Bitak je pak dijalektičan zato što stvarno sadrži čoveka ili delovanje, zato što se bitak koji sadrži čoveka ostvaruje i objavljuje u vremenu – u istorijskom ljudskom delovanju i njime. Delovanje mudraca na kraju prelazi u knjigu i dijalektičko kretanje prestaje biti kretanje sveta i istorije, već postaje kretanje reči i pojma tj. dijalektike u običnom smislu reči. Svet i čovek ne mogu više da se kreću. Svet je umro. Svet je prošao. Budući da su svet i čovek u svetu mrtvi, oni više nemogu služiti kao materijalna podloga dijalektičkom pojmu koji i dalje živi i koji se i dalje kreće. Materijalna podloga večnog kretanja pojma je od sada Knjiga («Logika»), večni utelovljeni Logos... Dolaskom mudraca završava se niz društveno-istorijskih pojava. Dolazak mudraca je poslednji istorijski događaj.Istorija je trajala onoliko dugo dok Čovek nije uspeo ukinuti suprotnost između sebe i prirode. On to uspeva preko negatorskog delovanja borbe i rada. Kada se pojavljuje mudrac, suprotnost je već prevladana. Čovek više nema žudnje, on je potpuno i definitivno zadovoljen onim što jest, on više ne deluje, ne preobražava i ne menja svet, a prema tome ni samog sebe. Nastupa Istina koja je slaganje stvarnog i pojma. Pojam je u mudracu stekao stvarnost. Pojam više nije u opreci prema svom predmetu, nije više izvan njega. Ovaj pojam nema više za materijalnu podlogu egzistenciju istorijskog i delatnog čoveka. On više nije vreme. Ovaj pojam se više ne menja i ostaje večno identičan sa samim sobom, tj. identičan s identičnim bitkom koji objavljuje u samom ovom bitku. Pojam koji se više ne suprotstavlja bitku ne menja više bitak. Ako još ima kretanja, ono ne remeti večnost, ono je cikličko kretanje, večno vraćanje na samo sebe. Ovo cikličko kretanje je znanje. Sam duh je znanje. To je bitak objavljen logosom, govorom, pojmom. Znanje je objava bitka a bitak objavljen po znanju je duh. A sad, najjača misao: Historija je, pak, povijest pogrešnih Govora Čovjeka, koji, malo po malo, postaju istine. Istorija nije ni bogatija ni siromašnija od samog Bitka. U vremenu se može razvijati samo ono što jest; a večni totalitet bitka nije ništa drugo nego sve ono što je bilo u vremenu. Bitak se stvara, ali on sebe ne nadmašuje, jer izvan Bitka je samo Ništavilo. Iz istog razloga, s gledišta vremena neće više biti budućnosti, jer nema ničega što bi još moglo postati. «Sistem Znanosti» je nužno kružan ili ciklički. Iz Fenomenologije, čitalac je nužno gurnut prema Logici. Herbert Marcuse Ум и револуција
Белешка о дијалектици Друштвено-историјска позадина Филозофска позадина Наука логике Политичка филозофија
Белешка о дијалектици Хегел је неговао духовну способност која се назива моћи негативног мишљења. Хегел мишљење дефинше на следећи начин: Мишљење је, доиста, у бити негација онога што је непосредно пред нама. Свет је у себи противречан. Здрави разум и наука апстрахују од ове противречност, али филозофско мишљење мора започети признавањем да чињенице не одговарају појмовима које здрави разум и науке намећу. Апстраховање и прелажење преко противречности значи одвајање од самог процеса стварности. Негација, коју примењује дијалектика, је критика једне комформистичке логике која пориче стварност противречности. Она је исто тако, критика датог стања ствари као таквог – критика успостављања система живота који пориче своје властите претпоставке и могућности.
Негативно мишљење инстистира на динамичком карактеру statusa ljuo. Моћ негативног мишљења је покретна снага дијалектичког мишљења. Дијалектичко мишљење чини неважећом априорну супротност између вредности и чињенице, тиме што све чињенице схвата кaо ступњеве једног јединственог процеса – у том смислу дијалектика може служити као оруђе за анализу света чињеница у смислу његове унутрашње недовољности. Стварно, збиљско, је такво да стално одржава свој опстанак у борби на живот и смрт са ситуацијама и околностима свог опстанка. Борба може бити слепа и несвесна, као код неорганске материје, али може бити и свесна као борба коју води човек са властитим околностима и природом. Стварност је стално обнављање процеса опстанка – оно што јесте постаје друго него оно само... Идентитет је непрестана негација недовољног опстанка. Свака стварност је онда само једно остварење, један развој субјективитета. Субјективитет долази себи у историји, где развој има умствен садржај – то је напредак у свесности слободе. Слобода је онтолошка категорија – то значи не бити пуки предмет већ субјект властитог опстанка – не подлећи спољашњим околностива већ преображавати чињеничност у остварење. Дијалектичко мишљење почиње искуством да свет није слободан, односно да човек и природа постоје у условима отуђења, да су нешто друго него што јесу. Начело дијалектике налаже да се ствари схвате у њиховој стварности, тј да се одбаци њихова пука чињеничност. Флозофско мишљење тако води право начелу слободе, тј. непосредном искуству постојања у његовом историјском устројству. Слобода је унутрашња динамика постојања, а сам процес постојања у «неслободном» свету је непрестана негација онога што прети да ће укинути слободу. Слобода је зато битно и негативна – процес којим субјект долази себи схватајући и савлађујући отуђење. Дијалектичко мишљење је зато у себи негативно. Његова функција је да разбије самопоуздање здравог разума и да покопа поверење у датост чињеница. Задатак сазнања је у томе да се спозна свет као Ум и то на тај начин што ће се сви предмети мишљења схватити као елементи и видови једног тоталитета који у историји човечанства постаје историјским светом. Важно је приметити да се напредак спознаје на путу од здравог разума па до знања догађа у свету који је у самом својем устројству негативан – стварно се супротставља могућностима које су у њему и негира их. Могућности саме теже за својим остварењем. Ум је негација негативнога. Негација је у бити позитиван чин – оно што јесте одбија оно што није и при томе одбија своје властите стварне могућности. Зато изразити и одредиди оно што јесте, значи кривотворити стварост – стварност је друго и више од нонга што је дато у логици и језику чињеница! Друштвено историјска позадина Хегелове филозофије Кант, Фихте, Шелинг и Хегел су своју филозофију писали као одговор на изазов из Француске да се држава и друштво реорганизују на националној основи да би друштвене и политичке установе могле бити у складу са слободом и интересом појединаца. Немачки идеалисти су поздрављали револуцију и њихова основна начела су повезана са идеалима које је револуција истицала. Немачки идеалисти су у доприносе француске револуције убрајали и ослобођење појединца као господара властитог живота, који се ослања на самог себе. Човеков положај у свету, начин рада и уживања, више не треба да буде зависан од неког спољашњег ауторитета, већ о његовој слободној и рационалној делатности. Од сада, борба са природом и организацијом друштва требала би да буде руковођена само човековим властитим напретком у сазнавању . Свет је требао бити умствени поредак.Француски филозофи тог раздобља, остварење ума су интерпретирали као ослобиђење индустрије – растућа индустријска производња се чинила способном да пружи средства која су нужна да би се задовољиле људске потребе – Сен Симон слави индустрију која би једина могла да води човечанство у једно слободно и рационално друштво : ))) Економски развитак у Немачкој био је веома заостао за оним у Француској или Енглеској: Појединац је био или роб или поробљивач.. Ипак, као мисаоно биће он је морао бар да схвати контраст између бедне стварности и људских могућности које је ослободила нова епоха. Тако, док је француска револуција почела да потврђује стварност слободе, немачки идеализам се бавио њеном идејом. Конкретни историјски напори да се успостави рационални облик друштва овде су пренесени на филозофски план и показивали су се у напорима да се разради појам ума.Хегел је свој појам ума повезао са француском револуцијом. Револуција је тражила да се у једном уставу ништа не призна да важи осим онога што треба да се призна рема праву ума. Према Хегелу, одлучујући заокрет који настаје у историји после француске револуције, јесте то да је човек почео да се узда у свој дух и што се усудио да подвргне дату стварност мерилима ума. Не-умна стварност треба да се мења све док не дође у склад са умом.Француска револуција прогласила је коначну власт ума над збиљом – мисао треба да управља збиљом: оно шта људи сматрају за истинито, исправно и добро, требало би да буде остварено у самој организацији њховог друштвеног живота. Ипак, мисао о којој је реч никако не смеју бити произвољна мњења, већ се ради о појмовном мишљењу – тоталитет оваквих објективних начела и појмова је Ум.
За Хегела, ум не може владати збиљом ако збиља није по себи постала умствена. Ова умственост постаје могућа тиме што субјект улази у сам садржај природе и историје. Објективна збиља је онда остварење субјекта (систем: Мудрац на крају историје). Ово је схватање изложено у Хегеловом ставу Битак по својој супстанцији јесте субјект. Идеја супстанције као субјекта схвата збиљу као процес у којем је сав битак сједињење противречних сила. Субјект није само сазајно-теоријско ја или свест, већ начин постојања једног јединства које се развија у антагонистичком процесу... примери камен, цвет... Биљка не може схватити свој развитак, не може умом остварити своје властите могућности. Такво поимање је процес истинског субјекта. Само човек има моћ самопоимања, моћ да буде самоодређујући субјект у свим процесима постојања. Једини он разуме могућности и спознаје појмове. Овде се сусреће најважнија категорија ума тј. слобода – ум претпоставља слободу, моћ да се делује у складу са спознајом, моћ да се збиља обликује у складу са својим могућностима. Живот ума се јавља у човековој непрестаној борби да схвати оно што постоји да га преобрати у складу са схваћеном истином. Зато је ум у бити повесна снага. Његово остварење је процес у просторно временском свету. Термин који означава ум као повест је Дух. Овај термин означава повесни свет гледан у оносу на умствени напредак човечанства (историја није само ланац случајних поступака и догађаја). Историја је организована у различита раздобља, од ових раздобља свако означава разну развитка и само је један коначан моменат у остварењу ума. Сваки ступањ треба захватити и разумети као целину, помоћу његових политичких и друштвених установа, његове знаности, религије и филозофије. У остварењу ума има разних ступњева али има само јеан ум, једна целина и једна истина – остварење слободе! Јединство ума и стварност које је непосредно, уопште никада не постоји. Јединство долази тек после веома дугачког процеса од најниже разине природе па до слободног и умственог субјекта. Све док стварност није обликована умом она уопште није стварност у строгом смислу речи. Стварно није оно што напросто постоји, већ оно што постоји у облику који одговара мерилима ума. Што је Стварно то је Умно. Нпр. Држава постаје стварна само када одговара датим могућностима људи и дозвољава њихов пуни развитак. Сваки претходни облик државе није уман и зато није још ни стваран! Појам ума има изразито критичан и полемичан карактер – противи се схватом прихватању датог стања ствари. Немачка култура је неодвојива од свог порекла у протестанизму. Образоване класе изоловале су се од практичних учинивши себе неспособнима да свој ум примене на преобликовање друштва. Реализовале су себе у царству науке, ументости, филозофије и религије. То царство постало је за њих «истинска стварност». То су била слоништа истине, доброте, лепоте, среће и најважније – критичког расположења. Култура је била у бити идеалтистичка, заузета више идејом ствари него самим стварима. Слобода мисли стављала се испред слободе акције... Хегелов систем је последњи велики израз овог културног идеализма и последњи покушај да се мисао учини склоништем ума и слободе. Критички потицај његовог мишљења био је довољан да се напусти традиционална одвојеност идеализма од повести. Филозофска позадина Немачки идеализам је избавио филозофију од напада британског емпиризма. С Декартом је практични развој филозофије попримио нови облик који је био у складу с наглим напреткм модерне технике: «... ако знамо снагу и учинак ватре... можемо (и њих) употребити за све оне сврхе за које су подесни, и на тај начин себе учинити господарима и власницима природе». Умствено владање над природом претпостављало је спознају истине, а истина се схватала као оно опште насупрот многоликој појавности ствари или многоликим мњењима појединаца. Истина је свеопшта и нужна и тиме противречи обичном искуству промене и случаја. Британски емпиристи приказали су да ниједан појам или закон ума не може полагати право на општост и да је јединство ума јединство обичаја или навике. Према немачким идеалистима, овај напад угрозио је сва настојања да се владајућим облицима живота наметне неки ред – у емпиријској стварности нису се могли наћи ни јединство ни општост, то значи да ако људи не могу да чак у противречности са чињеницама створе јединство и општост, они требају своје интелектуално и материјално постојање просто да предају владајућем емпиријском поретку живота! Проблем није само филозофски, он се многоструко тиче и повесне судбине човечанства! Лок и Хјум одбацују могућност постојања општих идеја. Пре њих се веровало да ум може да пређе преко грубости чињеничног и да води до остварења онога што треба да буде само захваљујући свеопштости и нужности својих појмова (који су, исто тако, критеријуми његове истине). Лок сматра да су општости творевине разума и да је њихово својство само десигнаторно – општости су прости знаци!
Хјум сматра да су општости представе апстраховане од посебних те да никада не могу дати свеопшта правила и начела – за то напросто нема адекватног критеријума. Није ум онај који води живот, већ је то обичај. Овај закључак је претио да дефинитивно покопа метафизику. Као последица, истина се није могла супротставити датом поретку нити је ум могао говорити против њега. Човек више није имао одакле црпсти право да крене даље од датог реда ствари и догађаја. Резулатат није био само скептицизам, већ и конформизам.Суздржавање људске нарави је на крају једино могло да понуди задовољење у помирењу и предаји. То је била ситуација која је значила потпуну абдикцију ума. КАНТ је прихватио емпиричко становиште да сва спознаја почиње и да се завршава искуством те да једино искуство пружа грађу за појмове ума. Ипак, Кант је сматрао да емпиристи нису показали да искуство пружа средства и начине којима је та емпиријска грађа организована. Ако би се могло доказати да су ова начела организације истински посед људског духа, да не потичу од искуства, онда би независност и слобода ума биле спасене. Само би искуство постало производом ума. Кантов подухват био је да докаже да људски дух поседује свеопште облике који организују многоликост података које пружају чула. Облици чулног (простор и време) и облици разума (категорије) јесу управо општости преко којих дух сређује многоструку чулност у континуум искуства!!! Они су а приори у свим осетима и утисцима, те се утисци, чулност, крећу и обликују према њима. Ови облици и категорије не потичу из искуства, јер се у искуству не може наћи никакав утисак или осет који би им одговарао! Општи су и непромењиви, чине устројство људског ума. Из целог Кантовог достигнућа следи невероватни преокрет – свет предмета као општи и нужан поредак је производ субјекта, не појединца, већ оних чинова интуиције и разума који су заједнички свим појединцима! Ово опште устројство духа је оно што Кант назива «трансцендентална свест» Трансцендентална свест састоји се од простора, времена и категорија. Спољашње чуло синтетише многоликост осетилних података у просторно-временски ред. Категорије резултате овог просторно-временског сређивања доводе у свеопште и нужне односе узрока и последице, супстанције, узајамности... Читав овај комплекс сједињује се у «тансценденталној аперцепцији» која цело искуство повезује са мислећим Ја и агрегату искуства даје континуитет «мојег» искуства. Највиша синтеза је синтеза трансценденталне аперцепције, тј. свест о једноме «ја мислим» које прати свако искуство. Она је основа субјективног јединства, основа свеопштости и нужности свих објективних односа. Ипак, како се утисци спознају само преко а приори облика, то значи да никада не можемо знати како су и шта су стварипо-себи. Оне остају потпуно неспознатњиве. Хегел је сматрао да овај скептички елемент код Канта штети покушају да ослободи ум емпиристичких напада. Док год су ствари по себи остале ван досега ума, ум је само субјективно начело без икакве моћи над објективним устројством стварности. Свет се распао у два засебна дела: субјективно и објективно, разум и чулност, мисао и егзистенција. Касније ће то Хегел именовати као «отуђење духа». Човек је осуђен на пропадање ако не успе поново да уједини раздвојене делове света и доведе природу и друштво под окриље ума. Задатак филозофије је да покаже опште начело које ће поново успоставити изгубљено јединство и тоталитет. Ово начело, Хегел износи у појму ума. Ум је истински облик стварности где су све супротности субјекта и објекта сједињене те сачињавају истинско јединство и општост. Хегелова филозофија је тако систем који сва царства бића своди под свеобухватну идеју ума. Хегел је систематски карактер филозофије посматрао као производ историјске ситуације. Хегеловски систем одише повесним оптимизмом који даје основу за пан-логизам који третира сваки облик бића као облик ума – закони природе извиру из умственог устројства битка и у једном континууму воде до закона духа. Царство духа у слободи постиже испуњење могућности које леже у стварности – истина. Истина није само у ставовима и судовима, истинито је нешто ако је оно што може бити, ако испуњава своје објективне могућности, ако је идентично са својим појмом. Појам има двоструку функцију – обухвата природу или бит неког предмета, а у исто време се односи на актуално остварење те природе, на њено конкретно постојање. То није пуки појам као у формалној логици, већ означава облике или начине бића које мисао обухвата. Логички облик суда, код Хегела, изражава неко збивање у стварности – «човек је роб» - то значи да је човек (субјект) пао у ропство (предикат) али иако је роб он не престаје бити човек, он је слободан и супротсављен својој судбини. Суд не придаје неки предикат једном чврстом субјекту већ означава стварни процес субјекта у којем овај постаје нешто друго него што јесте. Субјекат јесте сам процес постајања предиката и противречење овоме. Стварност је динамизам где се стални облици показују само као пуке апстракције. Када појмови прелазе из једног облика у други, то значи да један облик битка прелази у други и да се сваки посебни облик може одредити једино тоталитетом антагонисктичких облика у којима постоји. Оно што је једноставно дато испрва је негативно, другачије од његових стварних могућности. Постаје истинито само у процесу превладавања те негативности рођење истине захтева смрт датог стања бића – ово кретање које
спроводи мисао је процес посредовања. Чињенице по себи, за Хегела немају ни трунку ауторитета. Оне су постављене субјектом који их посредује у обухватом процесу свог развитка. Све што је дато мора бити оправдано пред умом који је тек тоталитет природних и човекових способности. Помирење идеала с умом проглашено је у Филозофији права.. Филозофија долази до свог краја тада када је формулисала свој поглед на свет у кме је ум остварен. У том часу стварност садржи све услове који су потребни да би се ум материјализовао те мисао може престати да брине за идеал. Напуштањем идеала, филозофија напушта свој критички задатак. Она је дошла до самог краја, савршена је а тиме и свршена. Коначни врхунац филозофије је њена абдикција. Ипак, овај крај (као такав проглашен тек код Маркса) значи да критичко мишљење узима нови облик – ум за центар свог интереса има друштвену теорију и праксу! ФИХТЕ - Фихтеова филозофија представља довршење Кантове филозофије. - Јохан Готлиб Фихте родио се 19. маја 1762. године у Раменауу код Бисофсве-рда у Оберлаузицу, студирао је у Јени; у Швајцарској је био домаћи учитељ. Написао је један спис о религији, који је написан у Кантовим изразима, услед се једно време веровало да је то неко Кантово дело. - године 1793. њега је позвао Гете у Јену за професора филозофије; али он је то место напустио године 1799. и то због једне невоље у коју је запао због свога списа ''О основу наше вере у божански поредак у свету''. У Јени је Фихте издавао један журнал; један чланак, који је написао други, оцењен је као атеистички. Фихте је умео да ћути. Влада је хтела да поведе истрагу. Фихте написа једно писмо претеће садржине; Гете је на то рекао да ниједна влада не сме дозволити да јој се прети. После тога Фихте је неко време давао приватне часове у Берлину, године 1805. постао је професор у Ерлангену, а године 1809. у Берлину, где је умро 27. јануара 1814. године. Првобитна Фихтеова филозофија - Фихте је одстранио ону ману Кантове филозофије, наиме Кантову непроми-шљену недоследност, услед које целокупном његовом систему недостаје спекулативно јединство. Оно што је Фихте схватио јесте апсолутна форма, или апсолутна је форма управо самостално биће, апсолутна негативност, не поједи-начност, већ појам појединачности, па тиме појам стварности. Фихтеова филозо-фија је изграђивање форме у себи и, што је нарочито важно, она представља доследније излагање Кантове филозофије. - Фихтеови први списи потпуно су кантовски. И сам Фихте није најпре сматрао своју филозофију ни за шта друго до за доследно и систематско усавршење Кантове филозофије. - потреба за филозофијом повећала се тада у том смислу што а) апсолутну суштину не треба више замишљати као ону непосредну супстанцију која нема на самој себи разлике, реалитета, стварности. Против ове супстанције увек се бунила, делом, самосвест која у њој не налази своје самостално биће и која је, према томе, осећала да јој нема њене слободе: делом је та суштина, замишљена предметно, захтевала неко самосвесно, лично суштаство, делом неко живо, самосвесно, стварно које није затворено само у апстрактну метафизичку мисао. б) као самосвест, тако свест за коју постоји друго. Та свест захтевала је, са своје стране, моменат предметне стварности, биће као такво у које би мисао морала прећи, истину у предметном одређеном бићу. Овај појам који је непосредно стварност, и та стварност која је непосредно свој појам, јесте Ја, и то тако да не постоји нека трећа мисао о том јединству, нити да постоји неко непосредно јединство које не би имало у себи разлике, то јест одвојености; то Ја јесте само по себи саморазликовање супротности. Оно чиме се Ја разликује од простоте мишљења и чиме оно разликује то друго, исто је тако непосредно за њега, са њим је једнако или од њега није различно. Тако Ја јесте чисто мишљење; или, оно је прави синтетички суд а приори, како га је Кант назвао. - апсолутни појам, или по себи и за себе постојећа бесконачност јесте оно што треба да се у науци изложи, и чије разликовање мора да се изложи само од себе. Уопште ништа друго не егзистира осим Ја; и Ја постоји зато што постоји: оно што постоји постоји само у Ја и за Ја. - велико преимућство и важност Фихтеове филозофије састоји се у томе што је он утврдио да филозофија као наука мора бити заснована на оном највишем основном ставу из којег су све одредбе нужно изведене. - као што Кант излаже сазнавање, тако Фихте излаже знање. Фихте изражава задатак филозофије тако што тврди да она представља науку о знању. Свест зна, у томе се састоји њена природа; филозофско сазнање јесте знање о томе знању. - предмет филозофије јесте знање; оно је исто тако полазиште, опште знање. То је Ја, оно је свест; Ја је основ, полазиште. Фихте, међутим, није схватио овај принцип као идеју, већ га је схватио још у свести о ономе што ми производимо као знање, па га је задржао у облику субјективности. - у својој филозофији Фихте полази од уверења да филозофија мора поћи од једног апсолутно неусловљеног, сигурног основног става, од нечега што је у обичном сазнању несумњиво извесно.
- Картезијус је почео овако: Cogito, ergo sum; ја мислим, дакле, ја постојим. Постојање нашега Ја није неко мртво биће, већ конкретно, највише биће, то јест мишљење. Мишљење је делање; ово делање, замишљено као једно, као само-стално биће, јесте Ја. Ја јесте апстрактно знање, знање уопште. - не треба да се на основу тога Ја утврди само биће мишљења, већ и његов даљи систем. Декарт полази од ја; осим тога ми поседујемо, то јест налазимо у себи још друге мисли, на пример мисао о богу: после тога Декарт прелази на природу итд. Фихте је покушао да изгради једну филозофију, тако рећи, потпуно из једног комада. Филозофију, наиме, у коју се не би примило ништа из спољашњег искуства. - највиши основни став непосредан је, није изведен; он треба да је извесан сам за себе, а то је једино Ја. Ја могу у све да сумњам, од свега могу да апстрахујем; само од Ја не могу да апстрахујем. Ја јесте извесно, али филозофија жели оно што је истинито. - то Ја смо упознали такође код Канта у његовој трансценденталној аперце-пцији: Ја јесте извор категорија и идеја, оно је оно што спаја. Све представе, све мисли јесу такве синтезе, - разноврсност синтезирана мишљењем. - Фихте дефинише филозофију као вештачку свест, као свест о свести, тако да ја имам свести о ономе што моја свест ствара. - путем анализе Фихте раставља Ја на три основна става, из којих треба да се развије целокупно знање. - први став мора да буде прост; предикат и субјекат морају бити једнаки. Први основни став мора да буде идентичан. Тај први основни став пак, посматран изближе као основни став, разликује на себи форму и садржину, али да би био непосредно истинит сам собом, форма и садржина морају опет бити једно исто, а он мора да буде безуслован у погледу форме и садржине. Тај први основни став значи А=А, апстрактни идентитет. Он гласи: Ја сам једнак са самим собом, Ја=Ја, тај идентитет без одредбе. Субјекат и предикат јесу садржина, а њихова веза јесте исто тако Ја. Оно што повезује и оно што се повезује морају бити једно исто; тако први основни став јесте Ја=Ја, то је свакако дефиниција од Ја. Ја јесте просто; оно није ништа друго до повезивање Ја са Ја. У овоме пак основноме ставу није, пре свега, изражена никаква разлика; у њему заиста постоје субјекат и предикат, али само за нас који о њима рефлектирамо и разликујемо их – у њему самом нема никакве разлике, никакве праве садржине. Тај основни став је апстрактан, у њему нема никакве разлике; он само формално има неку садржину: он је непотпун, јер он треба да садржи садржину. Па како онда одредба улази у њега? - ради одговора на то питање за Фихтеа је потребно да постави други основни став; треба да се јави садржина, разлика. Тај основни став по форми је безуслован, али садржина му је условљена, јер она не припада ономе Ја. Овај други основни став, стављен испод првог основног става, гласиће: Ја супротста-вљам ономе Ја једно Не-ја; у њега се ставља заправо нешто друго, различно од апсолутне самосвести. Томе ставу припада његова унутрашња форма, веза; али садржина јесте Не=Ја, друга садржина, различна од Ја. Према томе тај став је независан – Не=Ја, као садржина, различна од Ја: или обрнуто, благодарећи форми супротстављања, која се не може извести из првог става, овде је са извођењем већ свршено. Пошто ја супротстављам ономе Ја нешто друго, то постављам себе као непостављеног; то Не-ја опет јесте објекат уопште, предмет који је против мене, оно што је негативност мене. То друго јесте оно што је друго, негативност од Ја; врло је дакле срећан, добар, и доследан израз када је Фихте то друго назвао речју Не-ја. - уз ова два основна става придолази један трећи став у којем ја изводим ову поделу на Ја и Не-ја: синтеза оба прва става, став разлога, који је по садржини безуслован, док је други став то по форми. Овај трећи став, наиме, представља узајамно одређивање она прва два става, при чему Ја ограничава Не-ја. Ограни-чавање може за мене постојати на два разна начина. У граници се негира и једно и друго: једанпут је пасивно једно, други пут оно друго. У овом ограни-чењу 1) Ја ставља једанпут оно Не-ја као ограничавајуће а себе као ограничено, при чему Ја ставља себе као нешто чему је потребан предмет: Ја знам себе као Ја, али као одређено од стране Не-ја; ту је Не-ја делатно, Ја је пасивно. Или, 2) обрнуто: Ја јесам оно што ограничава, оно што укида друго, а Не-ја је оно што је ограничено; Ја знам себе као оно што апсолутно одређује Не=Ја, Ја јесте апсолутни узрок онога Не=Ја као таквог. Оно прво је став теоријског ума, интелигенције: оно друго је став практичног ума, воље. - у теоријској свести ја знам себе као одређена од стране предмета; Ја јесте оно што уопште ставља, оно налази да га у томе ограничава Не-ја. Али оно је једнако са собом; отуда је његова бесконачна делатност усмерена на то да стално укида оно Не=Ја, а да саму себе производи. - теоријска страна јесте Ја које производи све одредбе представе, мишљења, али оно то чини несвесно; обичној свести лебди ред очима једино то да бива ограничавана; једино филозофска свест сазнаје да ја то постављам. - колико делова негације Ја ставља у себе толико делова реалитета ставља оно у Не-ја. Према томе, оно ставља себе одређујући себе, уколико бива одређено, и бивајући одређено уколико оно себе одређује. То је први умни покушај у свету који је учињен да се категорије изведу; али то напредовање од једне одредбе до неке друге јесте само анализа са гледишта свести, а не по себи и за себе.
- утолико Ја јесте идеал=основ свих представа о предмету; свака одређеност предмета јесте једна одредба самога Ја. Али да би био предмет, он мора бити супротстављен самоме Ја: то јест одредбе које је поставило Ја јесу нешто друго, наиме Не=Ја. Ово противстављање предмета јесте реал-основ представа, Ја је такође реал-основ предмета. - Фихте дедуцира представљање. Ја сам делатан, излазим ван; али Ја се осећа спреченим у својој делатности, наилази на неку границу, враћа се у себе. То су два супротна правца, напоље и унутра, оба се налазе у мени: ја се колебам између њих, ако желим да их измирим, онда сам ја уобразиља. Да би између њих обоје постојала одредба, граница, нешто чврсто, ја морам стално да производим границу; то је разум. - на друго место долази практични ум. Али практични живот јесте она област где та супротност треба да се реши. Однос практичнога Ја састоји се у томе што ''оно ставља само себе као оно што одређује Не=Ја,'' – што се у њему Ја налази код мене сама. - крајњи резултат у погледу практичног живота јесте у томе што делатност онога Ја представља неку чежњу, неко стремљење, - оно исто што и Кантово нала-гање; Фихте говори о томе сувише опширно. Фихте стоји у својој филозофији на истом становишту на којем стоји Кант у својој филозофији; оно што је последње јесте увек субјективност, она постоји по себи и за себе. Чежња јесте оно што је божанско; у чежњи ја нисам заборавио на себе: због тога је она једно тако угодно стање, Ја јесте та изврсност. - крајњи резултат представља један ''круг'' који се никада не може решити, наиме ''што коначни дух нужно мора поставити изван себе нешто апсолутно.'' - или ми видимо Ја као апсолутно одређено само у супротности, Ја само као свест и самосвест која не излази из те супротности нити постаје дух. Ја јесте апсолутни појам који не доспева до јединства мишљења, не враћа се у ту простоту, или који у простоти нема разлике, у кретању нема мира, - стављање, чисту делатност од Ја и противстављање не схвата као једно исто. Или Ја не схвата бесконачну препреку, не схвата Не-ја; оно одређује Не=Ја, али Не=Ја остаје нешто трансцендентно, - нешто с оне стране што га као Не-ја самосвест не уме да присвоји. - на првом месту тиме Ја задржава значење појединачне стварне самосвести насупрот општој, апсолутној самосвести, или насупрот духу, у коме оно само јесте једино моменат; јер појединачна самосвест јесте управо она самосвест која према нечем другоме остаје на супротној страни. - на другом месту Фихте не доспева до идеје ума као савршеног, реалног јединства субјекта и објекта, или јединства између Ја и Не=Ја; то јединство код њега је један налог, као и код Канта, једна сврха, једна вера. - пошто је на тај начин Ја фиксирано на једној страни, то од њега као тог екстрема полази сваки развој научне садржине, и дедуковање Фихтеове филозо-фије то јест сазнавање, јесте како према својој садржини тако и према својој форми, напредовање од једних одредаба на друге одредбе, које се не враћају у јединство, или напредовање преко низа коначности које немају у себи онога што је апсолутно. ------------------------------------------------------------------------------------------------ Фихте је написао такође и један ''Морал'' и ''Природно право''; али он их обрађује само као науке разума. У своме природном праву Фихте изводи, на пример, организацију државе. Та организација је, међутим, тако нешто без духа, као што је она дедукција природних ствари, и као што су били и неки француски устави; - неко формално, спољашње спајање и повезивање у којем појединци као такви важе као апсолутни, или при чему је право највиши принцип. Оно што је опште није дух, супстанција целине, већ спољашње, разумско, негативно насиље усмерено против појединаца. Држава није схваћена у њеној суштини, већ само као правно стање, то јест управо као нека спољашња веза коначнога са коначним. – Фихтеова дедукција правних и моралних појмова остаје такође у границама самосвести и грубости разума, у односу према којима Фихтеова популарна излагања о религији и моралности показују недоследности. Кант је учинио почетак да се право заснује на слободи, и Фихте такође узима у природном праву слободу за принцип; али то је, као код Русоа, слобода у форми појединачног индивидуума. То је велики почетак; али да би доспели до онога што је посебно они су морали да чине претпоставке и да их усвајају. Постоји више појединаца; главна одредба целокупног извођења државе састоји се у томе што се слобода појединаца мора ограничити општом слободом. Те две слободе увек се узајамно презиру и негирају. Затвор, окови постају све већи, уместо да се држава схвати као реализовање слободе. Наставља се са ограниченим разумом, нарочито природно право није успело; Фихте дедукује и природу уколико му је она потребна, - то је развијање без идеја. Главне форме које стоје у вези са Фихтеовом филозофијом - Фихтеово становиште субјективности задржало је свој нефилозофски изведени обрт и тако је било завршено у формама које припадају осећању и које су, делом, остале у оквиру Фихтеовог принципа, а делом су представљале стремље-ње да се превазиђе субјективност од Ја, мада оно за то није било способно. У субјективности, индивидуалности властитог схватања света, Ја налази своју највишу таштину, религију. Сви разнолики индивидуалитети имају бога у себи. Дијалектика је последње средство којим се човек може уздићи и одржати. Чим је за филозофску самосвест ово изречено, одмах је за општу образованост инострани интелектуали свет изгубио сваки значај и сврху. Пророчко изража-вање наводно филозофских истина припада вери, - самосвести која заиста
опажа апсолутни дух у самој себи, али која не схвата себе као самосвест, већ ставља апсолутну суштину изван сазнања, с оне стране самосвесног ума. - друга форма састоји се у томе што се субјективност извитоперила у религијску субјективност. Очајање због мишљења, због истине, због објективност и која постоји по себи и за себе, и неспособност да се постигне нека чврстина и самоделатност довели су сваку племениту душу дотле да се ослони на своје осећање и да у религији нађе нешто поуздано; то поуздано, то унутрашње спокојство уопште сачињавају религијска осећања. - субјективност се састоји у недостатку онога што је поуздано, али у тежњи за њим, и тако остаје чежња. - друга форма субјективитета јесте субјективитет самовоље и игноранције. Она је прихватила тврђење да највиши начин сазнања јесте непосредно знање као чињеница свести; то је угодно. Фихтеова апстрактност и њен груби разум имају нешто застрашујуће за мишљење; лењи ум примио је знању онај резултат и одрекао се свега доследног мишљења, сваке конструкције. FIHTE ŽIVOT JOHAN GOTLIB FIHTE rođen је 1762. godine (u selu Rarnenau u Gornjoj Lužici) školovao se u Šulpfortu, а teologij.u је studirao u Jeni i Lajpcigu. Bio је potom domaći učitelj na raznim mestima. Upaznavši i primivši Kantovu filozofiju, odlazi u Kenigsberg, gde u Kantu nalazi dobru potporu. Kant mu nalazi dobro mеstо i роmаžе ga u štampanju prvog dеlа Kritik aller Of fenbarung tj. Pokusaj kritike svakog otkrovenja, zа koje se najpre mislilo dа је Kantovo (izišlo је bez potpisa), а kad је Kant objavio ime pisca, о Fihteu se рočеlo govoriti. Iz Kenigsberga оdlazi u Cirih, gde, роrеd izdavanja drugih dеlа, drži predavanje o Kantovoj filozofiji sa sopstvenim preinačenjima. Iduće godine postaje profesor Univerziteta u Jeni, gde razvija veliku akademsku delatnost. Budući odličan gavornik, on је imao velikog uticaja, а kao pravi »proročki duh« radio је na рrеobražavanju studentskog života. Nesposoban dа taktira sa datim okolnostima, ubrzо nailazi na mnoge neprijateljе, te najzad usled poznate "Atheiismusstreit" primoran је dа napusti Jenu. (Na konfiskovanje njegovog Filozofskog žurnala оd strane Vajmarske vlade, Fihte tvrdoglavo odgovara svojim "Ареlom javnosti zbog optužbe za ateizam", а zatim preti dа ćе napustiti Jenu sa kolegama, te se raspra koju је Gete hteo izmiriti diplomatskim putem morala završiti njegovim оdlаskom iz Jene. Posle toga, on u Berlinu drži privatna predavanja. Ali, ро ulasku Prusa, tražio је mesto za slobodno delanje, nije ga našao, ра se najzad vratio u Berlin, gde је za vreme Napoleonove vlade držao svoje čuvene Reden an die deutsche Nation tj. Govore nemackoj naciji. Каd se potom, роd uticajem ovih govora Fihteovih, podiže Univerzitet u Berlinu, Fihte mu postade prvi profesor i rektor; ali uskoro, zbog nekih konflikata, napušta to mesto. U ratu zа oslobođenje prima se nege ranjenika i umire оd tifusa 1814. godine. FILOZOFIJA Fihteovo učеnје је etički idealizam. Da bi omogućio mеtodsko izvođenje svih učenja (Kantove filozofije) iz jednog principa, Fihte је postavio kao apsolutni princip сilј iz koga se imaju razviti sve funkcije umа. (Primat praktičnog umа nad teorijskim.) Sve forme umа čine teleološki sistem koji је uslovljen jednim poslednjim, i najvišim zadatkom. Takav sistem moguć је samo tako аkо bii se celokupno biće umа sastojalo u aktivnosti koja sе vrši radi cilja, а ovaj opet ima osnov u samoj aktivnosti. Tako Fihteov ројаm umа sadrži u sebi suprotnost zadatka i težnje upravljene svojim beskonačnim približavanjem na realizovanje zadatka. Fihteova mеtоdа је metoda protivrečnosti, teleološka dеdukcija akcija umа sastoji se u tome što se iz protivrečnosti zadataka i prvog delanja javlja potreba drugog zadatka, а pošto је i ovo nedovoljno, trećeg i tako nastupa processus in infinitum ili se vraćanjem prvoj radnji zatvara сео krug radnji. Fihteovo razvijanje forme umа iz osnovnog princiipa iaziva se - dijalektika. Pošto dogmatska metafizika nije u stanju dа izvede рrеdstavu (ideju) iz bića, а naročito ne mоžе dа reši, рrоblеm Ја samosvesti, mora se ро Fihteu idealzam tako izvesti dа se iz subjekta objasni objekt, iz predstave biće. Specijalni zаdatak filozofije, koji јој nameće i specijalnu metodu, jeste objasniti znanje. Da bi znanje postojalo kao kritički sistem, оnо mоrа dа se shvati kao sistem nužnih radnji inteligencije, ali toga rаdi filozofija mora poći od jednog stava koji је i u formi i u sadržini sam sobom nužan. Тај stav mora biti izaraz dеlаnја, koje ne pretpostavlja ništa, а imа sve zа posledicu. То prvobitno i najopštije ničim neuslovljeno delanje sastoji se u tome što svest samu sebe zamišlja. Princip је filozofije Ја ili čista "samosvest" – "Ја postavlja samo sebe". Um postaje aktom samozamišljanja. Um је upravo delanje koje samo sebe stvara i filozofija goni svakog dа u sebi proizvede delanje. Iz ovoga akta samosvesti, koji, је рrvobitno delanje, ima se izvesti сео svеt predstava i sа svojim sаdržајеm i sa svојоm formom. Na taj način izbegnut је dogmatizam koji se Kantu prebacuje zbog njegovog učenja о stvari ро sebi. Fihte veruje dа on samo rasvetljava Kantovo učenje о trariscendentalnoj apercepciji, ра mu se kategorije pojavljuju samo kаo funkcione forme čiste samosvesti. Na mesto dotadašnjeg shvatanja dа delanje uvek pretpostavlja biće, stavlja Fihte svојu tezu dа је svako biće samo produkt delanja. Njegov metafizički рrinciр jeste, delanje bez pretpostavke о nečem postojećem na kome se delanje vrši.
Postavši svesno samog sebe, Ја mоrа, dа bi оdrеdilо samo sebe i dа, bi se оd svega drugog razlikovalo, dа postavi sebi nа suprot Ne-Ja. Ali ovo Ne-Ja је ipak јоš uvek nešto što se predstavlja, ono је postavljeno оd svesti i u svesti. Otuda drugi osnovni Fihteov stav: "Ја postavlја Ne-Ja u Ја". Ја i Ne-Ja, subjekt i objekt, jesu dve nužne prasuprotnosti koje se sadrže u aktu samosvesti i koje se mogu zamisliti samo u odnosu jedne na drugu. Као što se subjekt ne mоžе zamiisliti; bez objekta, tako se ni objekt ne može zamisliti bez subjekta. Ја i Ne-Ja ograničavaju jedno drugo. Otuda treći osnovni stav Fihteov: "Ја i Ne-Ја određuju jedan drugog uzajamno". Ako је u samasvesti subjekt određen objektom, onda је dat kauzalitet rаzlоgа i Ја se javlja kao teorijsko; аkо је objekt određen subjektom, оndа је dat kauzalitet cilja ili dеlа i Ја se јavljа kao praktično. Shodno ovome deli se Fihteova NJissenschaftstehre na teorijski i praktični dео. TEORIJSKA FILOZOFIJA Као što је rеčeno, beskonačna i neograničena aktivnost Ја ograničava samu sebe pri svakom specijalnom aktu svesti koji ima za sadržaj. mа kakvo Ne-Ja. Ovo Ne-Ja ograničava delatnost Ја, ali оnо nije ništa drugo dо funkcija Ја, i to funkcija kojom Ја samo sebe ograničava. То prvobitno рrоizvođenje kojim se prvi put dobija Ne-Ja u Ја jeste nesvesno, apsolutno slobodno i bezrazložno, nasuprort svаkоm svesnom рroizvоđеnјu koje је оdrеđеnо razlozima i pretpostavlja uvek specijalni predstavni sаdržај. Tako osećaj kao prvobino Ne-Ja ima, ро Fihteu svoje poreklo u produktivnoj moći imaginacije (ne dolazi, dakle, оd stvari ро sebi). Pošto empirijska svest nе može saznati kako osećaj postaje (prvobitni akt proizvođenja NeJa је nesvesan), to se osećaj mоrа shvatiti kao apsalutna prapozicija i kao .рrоizvоd јеdnе роtрunо slobodne; bezrazložnе radnje, čije је роreklо u nadindividualnom Ја. Empirijska svest moguća је samo ako је dat nјеn sadržaj. Naivna svest sadržaj smatra za svet stvari ро sebi, dok је on samo proizvod jedne nesvesne delatnosti, koja kao prvobitna teorijska funkcija čini osnov svake empirijske svesti. Роšto је ovako dedukovao osećaj kao opštu (bezrazložnu i slobodnu) funkciju nadindividualnog Ја, Fihte, na osnovu protivrečnosti koju u njoj nalazi, konstruiše niz nužnih formi u koje se rаzviја teorijski um, а koje odgovaraju Kantovim formama. Ро sebi beskonačna aktivnost Ја stavljа sebi svuda ograde pomoću slobodnih akcija produktivne moći imaginacije. Рri, takvom dеlаnјu, ona је ujedno i ograničena, i neograničеnа. А to је moguće samo time što оnа, stavljajući sebi ogradu, odmah је opet prevazilazi. Оvо рrеlаžеnје preko ograde (granice) i samo је јеdnа aktivnost Ја, dakle, predstavljanje koje se sastoji u tome što Ја čini objektom svesti ogradu koju је samo sebi postavilo. Refleksija na osećaj је ораžај. U refleksiji, se zato i javlja osećaj kao nešto što је tuđe svesti, sроlјаšnje i dato. Оvај se proces obnavlja. Sa ораžаја prelazi aktivnost Ја na imaginaciju, sadržaj opažaja posmatra se kao slika sa sintetičkim urеđеnјеm njegovih sastojaka. Тај sadržaj odrеđuјu kategorije (forme čulnosti, prostor i vreme). Kategorije su ро Fihteu, dakle, funkcije moći imaginacije. Aktivnost Ја prevazilazi "sliku" time što kao razum postavlja sliku kao realni predmet, koji u sebi sadrži uzrok aktivnosti osećaja. Каtegorija kauzaliteta је, dakle, osnovna forma aktivnosti razuma. Najzad Ја, svojom sposobnošću dа рrеđе preko svake оgrаdе koju је sebi postavilo dolazi dо moći "suđеnја", fiksirajući u apstrakciji vlastiti sadržај i reflektirajući о tome. Biće teorijskog uта sačinjava ovo kretanje, stavljati uvek sebi granice i ove opet prevazilaziti. Osećaj је taj koji tek оmоgućuје razvijanje teorijskog umа, ali је osećaj bezrazložna granica Ја, i teorijski se nе mоžе shvatiti. Teorijski um ne može dа razjasni zašto "ја" ograničava svoju beskonačnu aktivnost slobodnim i bezrazložnim delanjem i time prouzrokuje сео proces, koji se оndа nužno razvija kroz sve dedukovane forme. Razlog tоmе mоrа biti taj što је Ја u svojoj nајdblјој suštini, paaktične рrirоdе. Povod сеlоm teorijskom nizu, prvobitnom oganičavanju Ја u osećaju, proizlazi iz toga što Ја treba dа bude beskonačna aktivnost. А dа bi to bilo, potreban mu је оtроr koji podstiče aktivnost na razvijanje. Ја stavlja sebi granice dа bi ih savlаdаlо, ono је teorijsko dа bi mоglо biti praktično. Najdublji karakter Fihteovog Ја čini beskonačnost njegove funkcije, beskonačnost radnje i teženja. Empirijska volja nalazi, otpor na koji treba dа dеluје u Ne-Ja, beskonačno teženje čistoga Ја nema pred sobom nikakvog otpora i stoga mоrа samo sebi dа ga postavi. Otuda i njegovo samoograničаvаnје u nesvesnoj predstavi, čiji produkt је osećaj i Ne-Ja. Ni praktičan um ne može dа razjasni zašto је pojedinačan sadržaj takav kakav se u svesti јаvlја, pošto је on slobodna bezrazložna aktivnost, ali se zato mоžе utvrditi kakav је um svih tih berazložnih akata iz kojih postaје objektivni svet. Čisto ili apsolutno Ја jeste beskonačna na samu sebe upravljena aktivnast koja nije entitet nego beskonačno teženje ili nagon. Razlog sveta predstava ili objektivnog, sveta leži u cilju koji se ima ispuniti. Оvај cilj jeste aktivnost, i to aktivnost koja postoji samo radi sebe, а ne rаdi ispunjavanja druugih kakvih ciljeva, ova aktivnost је samocilj. Aktivnost kоја је sama sebi cilj nije ništa drugo dо apsolutno autonomna, moralna aktivnast. Ро Fihteu, dakle, mоrаlni zakon, (tj. zahtev delanja koje је samo cilj) jeste nagon apsolutnog Ја koji stvara svet. Tako је Fihte (ugledajući se na Kanta) potpuno sproveo primat praktičnog nad teorijskim umоm (praktični, um је praizvor celokupne stvarnosti). NJissenschaftslevhre nije samo teorija saznanja nego i metafizika. Nјеni, prvi principi su dа se stvari ро sebi ne mogu uopšte zamisliti, i dа osim umа, i njegovih nužnih рrodukata ne mоžе ništa, drugo postojati. Njegava se, filozofija naziva i Identitatsphilosophie, zato što zastupa apsolutni identitet bića sa nužnim radnjama umа. Fihte zatim, identifikuje logiku i metafiziku (još Kant u "Transcendentalnoj logici" smatra sintetičke forme mišljenja za zаkоnе
objektivnog sveta). Ali odbacujući potpuno stvar ро sebi, Fihte na mesto metafizike ројаvа stavlja opet apsolutnu metafiziku. Poslednji razlog stvarnosti leži u "treba". Ја treba dа је beskonačno aktivno. Za pojedinačno empirijsko Ја moralni zakori jeste svest о tome dа Ја treba dа bude čisto Ја, tj. beskonačno na sebe upravljena aktivnost, iako empirijsko Ја to nije. Iz te protivrečnosti rađa se svest о beskonačnoj patrebi usavršavanja. Priroda ima smisla kao materijal našeg ispunjavanja dužnosti. Otuda ne postoji natur-filozofija u običnom smislu, јеr Fihte nije mogao shvatiti prirodu kao kauzalni mehanizam, niti pripisati prirodi imanentnu celishodnost. Njegovo shvatanje je teleološko samo ukoliko priznaje da priroda, takva kakva je, mora biti stvorena da bi kao otpor mogla omogućiti realizovanje moralnog zadatka. ETIKA I PRAVNA NAUKA U svom delu System der Sitenlehre Fihte postavlja ovaj moralni zakon: Kao što večno "treba" čini praosnov svake stvarnosti, tako svaka ljudska radnja mora biti upravljena na jedan ideal koji, iako se ne da potpuno postići, mora određivati svaki specijalni zadatak života. Moralno delanje je ono koje se vrši samo radi samag delanja. Radikalno zlo ljudske prirode je lenjost. čulni nagan ide za udobnošću, mirom i uživanjem, moralni za radom i borbom. Maralni čovek izvršuje jedan zadatak samo toga radi da bi u njegovom, izvršenju video nov zadatak. Svakorn pojedinačnom Ja pripada specijalno opredeljenje u velikom planu ispunjavanja moralnog cilja na kome svi zajedno sarađuju: Ovo opredeljenje mora da upozna svaki individuum iz svoje empirijske egzistencije i moralne svesti, i mora ga staviti za maksamu celokupne svoje aktivnosti. Kategorički imperativ Fihteov glasi: Radi uvek prema svom opredeljenju. Fihte shvata državu najpre sa policijske strane kao regulaciomu mašinu društvenih asocijacija. Ali je docnije shvata sve više kao društveni organizam i daje najraniju sliku socijalističkog državnag ideala: država mora osigurati svakom građaninu pravo da može živeti od svoga rada. Stoga država mora uzeti u svoje ruke celokupnu orgnizaciju rada, a za ostvarenje tog cilja država mora uzeti u svoje ruke trgovinu sa drugim državama. Obaranje policijskih država u Napoleonavom ratu dalo je povod zasnivanju političkog života na moralnoj osnovi. Fihte svoj osnovni etički princip sprovodi i ovde, pojedinim nacionalnostima pripada u velikom svetskom planu zasebno opredeljenje na kome počiva moralno pravo političke samostalnosti. U Reden an die deutsche Nation sprovodi on to gledište. Nemački narad ima da ispuni ideal humaniteta, i radi taga je potrebna regeneracija nemačkog naroda. Slobodu će nemački narod dobiti samo utvrđivanjem moralnog ubeđenja i davanjem zajedničkog obarazovanja. Nacija se mora vaspitati za svest o dužnosni, a pravo i dužnost vaspitanja pripada državi. FILOZOFIJA ISTORIJE Osnovno gledište je moralni cilj istorijskog procesa, istorija je proces razvijanja od stanja nevinosti peko greha do potpune vlade razuma. U prvoj periodi vlada instinkt uma u kome se umno ispunjava prema prirodnom nagonu. Zatim se u individuumu javlja zakon razuma u vidu autoriteta kome se pokorava ali i oseća mogućnost da se protiv njega buni (stanje "počinjanja grešnosti"). Sloboda do koje dolazi stvara anarhiju, egoizam i samovolju ("potpuna grešnost"). Pošto uvidi bedu toga stanja, individuum počinje upravljati svoju slobodu na pravi cilj i potčinjavati je umu vrste (stanje počinjanja umnosti). Najzad, dolazi "potpuna umnost", individuum svesno potčinjava svoju volju moralnom zakonu. Fihte karakteriše istorijsiki razvoj odnosom individue prema vrsti. FILOZOFIJA RELIGIJE Apsolutno u Fihteovom učenju je moralni red sveta. Taj red je poslednji osnov svake stvarnosti, poslednji cilj svakog bivanja. Moralni svetski red je Bog. Ali božanstvo nije biće, nego radnja apsolutnog Ja, ili apsolutna funkcija moralnog i svetskog reda. I kao takvo ono i stvara svet i upravlja njim. Shvativši tako božanstvo, Fihte je u izvesnom smislu i ateista, njegovom Bogu ne pripadaju oznnake supstancijaliteta i ličnost. Bog je, po njnu, apsolutni moralni ideal koji, iako nikad realno, nosi u sebi razlog svakog realiteta. Naša vera u Boga sastaji se u svesnosti ovoga ideala, odnosno u istinskoj samosvesti da svaki čovek treba da bude čisto Ja, iako u stvari jeste samo empirijsko Ja. Otuda se Fihteovo učenje može označiti i kao etički panteizam. PROMENJENI SISTEM Pod uticajem romantičara i Šilera Fihte u docnijim godinama preinačuje svoj filozofski sistem. Ovaj novi sistem shvataju jedni (na primer, Falkenberg) samo kao dopunu ranijem stemu, kao kupolu na filozofskoj zgradi Fihteovoj, koja nikako ne protivureči ranijem učenju. Vindelband shvata novi sistem kao bitnu izmenu starog sistema, izvedenu pod raznim uticajima (romantičara, Jakobija, Šelingovog Identitatssystema, ponovnog zanimanja Spinozom), te na mesto "Filozafije delanja" opet dolazi "Filozofija bića". Idealitet beskonačnog težеnја dobija smisao i pojmljivost tek time što је cilj težеnја najviša stvarnost. Apsalutno znanje od koga polazi NJissenschaftslere jeste apsolutna slika apsolutnog bića.
Večni nagon "čistog" "opšteg" Ја, na. kоmе se tek izgrađuје empirijsko i individualno Ја, mora i u znanju i u delanju imati prеd sоbоm jedan cilj. Ranije је taj cilj bio apsolutno Ја kao nikad nesavršeno postajanje, sada - apsotutno biće i1i Воg. Bog ili apsolutno biće u večnom miru rađa svoju odsliku, apsolutno znаnје, koje sad zauzima mesto čistog teorijskog Ја, а ova slika traži dа se večno realizira u jednom beskonačnom teženјu koje se роklара sа čistim praktičmim Ја. Primat praktičmog umа је opet izgubljen: "slika", apsolutno znanje, i ро meafizičkoj egzisteciji i ро vrednosti, primаrno је u od nosu na delatnost. Najviši cilj života nije više "delanje delanja rаdа" nego realizovanje božanske praslike. Cilj delanja је mir religijske svesti u kojoj se Ја identifikuje sa bоžаnskоm оdslikom. Gledati Boga i znati dа smo njegova odsliika, jeste cilj kome ima dа dovede svaki moralni život. Na mesto većitog nezadovoljstva sa sobom koje је povlačilo "delanje dеlаnја rаdi", moralni nagon nalazi sad svoj kraj i zadovoljenje роstigavši cilj religioznog stanja. Etički idealizam Fihteov prertvorio se u religijski ideali zam i NJissenschaftslehre је sad samo priprema za blaženi život. FIHTEOV UTICAJ Prvi filozoski sistem Fihteov, određen odveć njegovom individualnošću, nije mogao proizvesti neku Fihteovu školu, а niје ni neposredno mogao uticati na ostale nauke svojom apstraktnom tendencijom. No zato је Fihteov posredni utiсај vrlo veliki. Тај uticaj nalazimo u Šelingu i filozofiji prirode, а i zа sve dосniје sisteme, koji proizlaze iz Kanta, Fihte је prolazna stаniса. Fichte, Johann Gottlieb Osnova celokupne nauke o znanosti Prvi deo Zadatak je da se potraži apsolutno prvo, sasvim neuslovljeno načelo sveg ljudskog znanja. Ono se ne da dokazati ili odrediti upravo zato što je apsolutno prvo načelo. Ono treba da izrazi onu delotvornu radnju – ona je osnova svake svesti i jedino je čini mogućom. Mišljenje će pritom imati formu refleksije o onome što bi se pre svega moglo smatrati takvim, i apstrakciju od svega što tome ne pripada. Na putu refleksije mora se poći od nekog stava koji će svako priznati bez pogovora. Čim se taj stav prizna mora ujedno kao delotvorna radnja biti priznato i ono što hoćemo da postavimo kao osnovu celoj nauci o znanosti, a iz refleksije mora proizići da je ona kao takva priznata ujedno s onim stavom. Stav: A je A piznaje svako. Ovaj stav je apsolutan, on ne traži dalji dokaz i bez svakog daljeg razloga je izvestan. Ovaj stav nije po vrednosti jednak stavu: A jest ili jest neko A. Nije pitanje o tome da li A uopšte jeste ili nije. Ne pita se za sadržaj stava već samo za njegovu formu; ne za ono o čemu se nešto zna već za ono što se zna. Tvrdnja da je gornji stav naprosto izvestan znači da između onog ako A i onog onda A postoji neka nužna veza i ta nužna veza je ono što se postavlja apsolutno i bez svakog razloga – tu vezu će Fichte nazvati X. X je bar u Ja postavljen pomoću Ja, jer Ja je onošto sudi u gornjem stavu, i to sudi prema X-u (nekoj nužnoj vezi) kao nekom zakonu koji je tome Ja dat. Budući da se zakon postavlja apsolutno i bez daljeg osnova, on mora biti dat tome Ja s pomoću samog Ja.X je moguć samo u odnosu prema nekom A, X je zaista postavljen u Ja, prema tome i A mora biti postavljen u Ja ukoliko se X s njime dovodi u donos. X se odnosi na A kao subjekt i na A kao predikat, oba se sjedinjuju pomoću X. Dakle, oba su postavljeni u Ja: ako je A postavljen u Ja, onda on jest postavljen, ili – onda on jest. Apsolutno postavljeni X se da izraziti Ja=Ja, ili Ja sam Ja. Tako se stiže do stava Ja jesam – X je apsolutno postavljen, to je činjenica empirijske svesti. Sada je X jednak stavu Ja sam Ja, prema tome, i on je postavljen apsolutno.Stav Ja sam Ja vredi bezuslovno i apsolutno jer je jednak stavu X, ali ne vredi samo prema formi, već i prema svom sadržaju – zato što Ja u njemu nije postavljen uslovljeno nego apsolutno, s predikatom jednakosti sa samim sobom.Dakle, pre svakog postavljanja u Ja unapred je postavljen sam Ja. Stavom A=A se sudi, a svako suđenje je neko delovanje ljudskog duha. Tom delovanju osnova je nešto što se ne osniva ni na čemu višem, tj. X = Ja jesam. To apsolutno postavljeno i na samom sebi osnovano je osnov nekog izvesnog delovanja ljudskog duha. To je čisti karakter delatnosti po sebi, ne uzimajući u obzir posebne empirijske uslove. Postavjanje Ja pomoću samog sebe je njegova čista delatnost – Ja postavlja samog sebe i on jeste tim postavljanjem pomoću samog sebe. On je ujedno ono što deluje i produkt delovanja, ono delatno i ono što se proizvodi. Radnja i delo su ono isto. Ono čiji se bitak sastoji u tome da samo sebe postavlja kao postojeće je Ja kao apsolutni subjekat. Zato je Ja apsolutno nužno. Sve ostalo što nije za sebe samo, nije Ja. Utoliko ukoliko sebe postavlja, onda je Ja takođe samo za onaj postavljački i postavlja samo za postojeći ja. Ja je za Ja. Ja sam samo za sebe, ali za sebe sam Ja nužno. Ja jesam jer sam samog sebe postavio – Ja naprosto jesam jer jesam. To što se polazi od stava A=A ne znači da se iz ovog stava dokazuje stav Ja jesam, već ovaj potonji stav uvek čini temelj onom prvom.
Ako se u stavu Ja jesam apstrahuje od određenog sadržaja, od Ja, pa ako se ostavi samo forma, forma zaključivanja od postavljenosti na bitak, onda se događa da se kao načelo logike dobija sud A=A koji se može dokazati i odrediti samo pomoću nauke o znanosti. ℸA nije = A svako prizanje kao potpuno izvestan. Ako bi i neki dokaz bio moguć on bi se ponovo sveo na A=A je se gornji stav može drugačije izrazit i kao ℸA=ℸA. To nije stav izveden iz načela A=A već je to sam taj stav. Da li je i pod kakvim uslovom forme same radnje, postavljena suprotost od A? Taj uslov bi se mogao izvesti iz A=A ako bi i sam stav protivrečnosti bio izvedeni stav. Ipak, to nije slučaj, već se radi o tome da se suprotstavlja bezuslovno i apsolutno, ℸA kao takvo, postavljeno naprosto jer je postavljeno. Čak mogućnost suprotstavljanja po sebi pretpostavlja identitet svesti. Ja deluje o obema i sudi o obema radnjama kao o istim. Kada bi on sam bio u obema radnjama morao bi sam sebi biti oprečan, desilo bi se da bi ℸA bio = A. Apsolutnom radnjom i pomoću nje, postavlja se ono oprečno koje je puka suprotnost uopšte. Svaka suprotnost jeste samo apsolutno na osnovu neke radnje Ja. Ako treba da se postavi neki ℸA, onda mora biti postavljen neki A. To znači da je radnja uslovljena u jednom drugom pogledu, tj. da je ona uslovljena prema materiji kao delovanje uopšte, delovanje u odnosu prema nekom drugom delovanju. Suprotstavljanje je moguće samo pod uslovom jedinstva svesti i onoga što postavlja, i onoga što suprotstavlja. U ℸA se može razlikovati njegova forma i materija. Forma određuje da je on uopšte suprotnost nekog X. Ako je suprotstavjen nekom određenom A, onda on ima materiju. Forma ℸA se određuje naprosto radnjom, on je neka suprotnost jer je produkt nekog suprotstavljanja. Materija se određuje pomoću A, on nije ono što je A. «Ja znam o ℸA da je on suprotnost nekog A. Što je pak ili što nije onaj ℸA, o kojemu Ja ono znam, to mogu znati samo pod uvjetom da poznajem A.» Prvobitno nije ništa postavljeno osim Ja, i samo je on apsolutno postavljen. Prema tome se samo tom Ja može upravo suprotstavljati. No ono tome Ja suprotstavljkeno jeste Ne-Ja . – izvesno je da se nekome Ja apsolutno suprotstavjla neki NeJa (ono prema formi apslulutno neuslovljeno ali prema materiji uslovljeno. Tako je nađeno drugo načelo sveg ljudskog znanja: Od svega što pripada onome Ja mora na osnovu samog suprotstavljanja pripadati suprotnost onome Ne-Ja Obično je mišljenje da je Ne-Ja samo opšti pojam koji je nastao apstrakcijom od svega predočenog. Ali to nije istina, jer čim štogod treba da predočim, to moram suprotstaviti onome što predočuje. U objektu predodžbe mora da leži neki X, pomoću kojega se to otkriva ko ono što treba da se predoči. Da bih bilo kakav predmet mogao postaviti moram ono X već znati, to je iskonski pre svakog mogućeg iskustva u meni, u meni koji predočuje. Od materijalnog stava Ja jesam, nastalo je apstrakcijom od nejgovog sadržaja prosto formalno logičko A=A. Pomoću iste apstrakcije nastaje logički stav ℸA nije =A, koji se naziva stavom suprotstavljanja. Ako se sasvim apstrahuje od određene radnje suđenja i ako se gleda samo na formu zaključivanja od suprotstavljenosti na ne-bitak, onda se ima kategorija negacije. U prvom načelu nije imalo ničega što se moglo dokazati, ono je i prema formi i prema sadržaju neuslovljeno i zvesno. U drugom se radnja suprotstavljanja nije dala izvesti, ali kako je ona samo prema svojoj pukoj formi bila bezuvetno postavljena, onda je bilo strogo dokažljivo da je ono suprotstavljno moralo biti = Ne-Ja . Treće je uslovljeno prema formi a neuslovljeno samo prema sadržaju: Ukoliko je Ne-Ja postavljen, utoliko Ja nije postavljen jer se Ja sa Ne-Ja potpuno ukida. Ipak, Ne-Ja je postavljen u Ja jer je suprotstavljen. Svako suprotstavljanje pretpostavlja identitet toga Ja u kojemu se postavlja. Prema tome, Ja nije postavljen u Ja ukoliko je u njemu postavljen Ne-Ja . Ipak, Ne-Ja se može postaviti samo utliko ukoliko je u Ja postavljen neki Ja kojemu se on može suprostaviti. Sada, ako treba Ne-Ja postaviti u identičnoj svesti, u njoj mora biti postavljen takođe i Ja. Obe posledice zaključka su oprečne, obe su razvijene iz drugog načela a dugo načelo je tako oprečno i ukida samo sebe. Ono se ukida samo utoliko ukoliko se ono postavljeno ukida onim supotstavljenim.Ali to nije slučaj, jer ono se ne ukida. Drugo načelo sebe ukida i ne ukida se. Tako je i sa prvim načelom: ako je Ja=Ja, onda je postavljeno sve što je postavljno u Ja. Sada treba da je drugo načelo postavljeno u Ja ali i da nije postavljeo u Ja. Ja nije =Ja, nego Ja=Ne-Ja , a Ne-Ja=Ja. Sva su zaključivanja izvedena iz postavljenih načela prema zakonima refleksije – zaključivanja moraju biti ispravna. Sada treba naći neki X pomoću koga sva zaključivanja moraju biti ispravna a da se ne ukida identitet svesti. Suprotnosti koje treba da se sjedine jesu u Ja kao svesti. Prema tome, i X mora biti u svesti. Oba Ja kao i Ne-Ja produkti su iskonskih radnji Ja, pa i sama je svest produkt prve iskonske radnje Ja – postavljanja pomoću samog sebe. Radnja čiji je produkt Ne-Ja, suprotstavljanje, nije uopšte moguća bez X. X mora isto tako biti podukt neke prvobitne radnje Ja. Pomoću te radnje treba da se sjedine, izjednače, supostavljani Ja i Ne-Ja a da se međusobno ne ukinu. Opreke treba da se prime u identitet jedinstvene svesti. – kako se A i ℸA, bitak i ne-bitak, realitet i negacija, mogu zajedno
pomišljati a da se ne ponište i ne ukinu? Odgovor je: oni će se međusobno ograničiti.Dakle, prvobitna radnja Ja bila bi ograničavanje obeju opreka jedne uz pomoć druge, a X bi označavao granice. U pojmu granice leži više nego traženi X, u njemu leži ujedno i pojam realiteta i negacije koji se sjedinjuju. Stoga se mora izvršiti još jedna negacija da se dobije čisto X. Nešto ograničiti znači njegov realitet negacijom ukinuti ne posve, nego delimično, jednim delom. Zato u pojmu granice leži još i pojam deljivosti. Taj je pojam traženi X, pa se onda radnjom Z kako Ja tako i Ne-Ja postavlja prosto deljivo. Ja i Ne-Ja se postavljaju deljivo jer radnja Z ne može slediti iza radnje supotstavljanja, ali ne može joj ni prethoditi (deljivost nije ništa bez deljivoga). Ja treba da je jednak samom sebi a ipak oprečan samom sebi. On je jednak samom sebi u pogledu svesti a svest je jedinstvena. U toj svesti postavljenje apsolutni Ja kao nedeljiv, naprotiv, Ja kojem se suprotstavlja Ne-Ja je deljiv. Ja, ukoliko mu se suprtstavlja neki Ne-Ja sam je oprečan apsolutnom Ja. Tako su sve suprotnost sjedinjene bez opasnosti po jedinstvo svesti: Mi smo oprečne Ja i Ne-Ja sjedinili pomoću pojma deljivosti. Ako se apstrahuje od određenog sadržaja, od Ja i Ne-Ja , i ako se ostavi samo forma sjedinjenja suprotnosti pomoću deljivosti, onda imamo logički stav koji se do sada nazivao načelom razloga. Svaka je suprotnost svojoj suprotnosti u jednom obeležju X jednaka, i svaka je jednakost svojoj jednakosti u jednom obeležju = X suprotna. To obeležje = X se zove razlog: u prvom slučaju razlog odnosa, i u drugom slučaju razlog razlikovanja. Svaki obrazloženi sud ima, prema tome, samo jedan razlog odnosa i samo jedan razlog razlikovanja. Ako ima više, onda to nije jedan sud nego više njih. Samo pod uslovom da su date različite stvari one su u nekom obeležju suprotne ili izjednačene. Sud o onome sa čime se ništa ne može izjednačiti i čemu se ništa ne može suprotstaviti uopšte ne stoji pod načelom razloga. On se ne obrazlaže već on sam obrazlaže sve moguće sudove. On nema razloga već on sam naznačuje razlog svega obrazloženoga. Predmet takvih sudova je apsolutni Ja. Radnja, budući da se u upoređenim stvarima traži obeležje u kojem su oprečne, zove se antitetički postupak, obično analitički. Sintetički postupak sastoji se u tome da se u oprečnostima potraži ono obeležje u kojemu su one jednake. Radnja povezivanja opreka u nečem trećem nije moguća bez radnje suprotstavljanja, kao što ni ova nije moguća bez radnje povezivanja: obe su nerazlučivo povezane i mogu se razlikovati samo u refleksiji. Antiteza nije moguća bez sinteze, jer se antiteza sastoji o tome da se u jednakima potraži oprečno obeležje, ali jednakosti ne bi bile jednake kad ne bi pomoću neke sintetičke radnje bile izjednačene. Isto, sinteza nije moguća bez antiteze jer opreke ne bi bile oprečne kad to ne bi bile po nekoj radnji onog Ja od koje se u sintezi apstrahira da bi se samo razlog odnosa podigao do svesti (jer prema sadržaju nema nikakvih prosto analitičkih sudova). Sve postavljene sinteze treba da leže u najveišoj sintezi i da se iz nje daju razviti. Ni sinteza ni antiteza nisu moguće bez teze, bez apstraktnog postavljanja kojim se A (Ja) naprosto postavlja (niti jednak niti oprečan). Nužnost da se na određen način suprotstavlja i povezuje osniva se neposredno na trećem načelu: nuznost da se uopšte povezuje. Apsolutna teza. Tetički sud je takav u kojem se nešto postavlja ničemu drugome jednako i ničemu drugome oprečno do samom sebi jednako. On ne pretpostavlja razloge odnosa ili razlikovanja, već ono što prema logičkoj formi mora pretpostaviti jeste samo neki zadatak za neki razlog. Prvobitni i najviši sud te vrste je Ja jesam u kojem se o Ja ništa ne izriče. Za neki određeni tetički sud ne da se navesti nikakav razlog, ali postupak ljudskog duha kod ovih sudova osnovan je na postavljanju Ja apsolutno, pomoću samog sebe (sloboda, estetski sud ukusa). Bit kritičke filozofije je da se neki apsolutni Ja postavi kao prosto neuslovljen i ničim višim odrediv, pa ako ova filozofija iz tog načela konsekventno zaključuje onda ona postaje naukom o znanosti. Suprotno, dogmatička filozofija je ona koja sa Ja po sebi nešto izjednačuje ili mu suprotstavlja (kao u pojmu stvari –ens) U kritičkom je sistemu stvar ono u Ja postavljeno, u dogmatičkom je stvar ono u čemu je Ja sam postavljen. Kriticizam je imanentan a dogmatizam transcendentan (ide preko Ja). Ako se potpuno apstrahira od određene forme suda da je on suprotstavljački ili poredbeni, sazdan na razlogu razlikovanja ili odnosa; i ako se ostavi samo ono općenito u načinu postupka -, to da se jedno ograniči pomoću drugoga, - onda imamo kategoriju određenja (ograničenja, u Kanta limitacija). Naime, postavljanje kvantiteta uopšte, bilo da je to kvantitet realiteta ili negacije, zove se određivanje.
Drugi deo OSNOVA TEORIJSKOG ZNANJA
U prvoj sintetičkoj radnji, temeljnoj sintezi, postavljen je sadržaj za sve moguće buduće sinteze. Iz ove osnovne sintetze mora se razvijati sve što treba da pripada području nauke o znanosti. Ako što treba da se da razvije iz nje, onda u pojmovima koji su sjedinjeni pomoću nje, moraju biti sadržani i neki drugi koji još nisu postavljeni. Svi sintetički pojmovi nastaju sjedinjavanjem suprotnosti. Moraju se pre svega potražiti takva oprečna obeležja postavljenih pojmova. Refleksija ima da postavi tu antitetičku radnju i ta refleksija je analitička. Oprečna obeležja sadržana u određenom pojmu =A, pomoću refleksije uzdići kao oprečna do jasne svesti, znači pojam A analizirati. Nikakva antitetička radnja kakava se pretpostavlja za mogućnost analize nije moguća bez sintetičke. Same sintetičke radnje nisu apsolutno neuslovljene kao kod one prve. Najviša delotvorna radnja Ja, pomoću koje on sam sebe postavlja je ona jedna, prva sinteza. Radnje koje se postavljaju jesu sintetičke ali refleksija koja ih postavlja je analitička. Ja kao i Ne-Ja su oba u Ja i u Ja postavljeni kao međusobno jedan pomoću drugog ograničljivi. ٭Ja postavlja Ne-Ja kao ograničenog od Ja (stav koji će u praktičnom delu znanosti igrati veliku ulogu). ٭Ja postavlja samog sebe kao ograničenog od Ne-Ja (stav koji će osnivati teorijski deo nauke o znanosti) ٭Tokom izlaganja će se pokazati da teorijska moć ne omogućuje možda praktičku, već praktička moć teorijsku – um je po sebi praktčki a postaje teorijski tek primenom svojih zakona na Ne-Ja, koji ga ograničava. ٭Zato se nauka deli na teorijsku i praktičnu. Ja postavlja sebe kao određenog pomoću Ne-Ja je stav izveden iz trećeg načela. Po njemu, Ja ne treba da određuje već da bude određen, ali Ne-Ja treba da određuje i da realitetu Ja postavi granice. To znači da je Ne-Ja onaj delatni koji određuje onaj Ja koji je trpan. Ipak, svaka delatnost mora proizlaziti iz Ja, Ja je postavio sam sebe i on je postavio Ne-Ja. Ja je postavio sebe kao određenoga, znači da on određuje sebe, i to određuje sebe apsolunom delatnošću. Jasno je da oba stava jedan drugome protivreče: Ja ne može biti delatan ukoliko treba da bude trpan, i obrnuto.U jednom se stavu afirmiše ono što se u drugome negira. Zadatak je naći tačku sjedinjenja, neki sintetički pojam X. Ja određuje sam sebe i time ima apsoluni totalitet realiteta. Ne-Ja je suprotstavljen onom Ja a u njemu je negacija kao što je u Ja realitet, u Ne-Ja se postavlja apsolutni totalitet negacije. Oboje treba da se sjedine pomoću određivanja. Prema tome, Ja sebe određuje delimično a delimično biva određivan. Dakle, Ja postavlja negaciju u sebe ukoliko realitet postavlja u NeJa, on sebe postavlja određujući sebe ukoliko biva odrređen; i postajući određen ukoliko on sebe određuje. To određivanje se prikladno može nazvati uzajamno određivanje. Sad treba pobliže odrediti pojam uzajamnog određivanja. Prema pojmu same relacije, potpuno je sporedno kojoj se od obeju suprotnosti hoće pripisati realitet a kojoj negacija. To zavisi od toga od kojeg od ta dva objekta polazi relacija. Što je u Ja negacija, to je u Ne-Ja realitet, i obrnuto. Ovu dvosmislenost treba ukinuti: Izvor svakog realiteta je Ja, jer je ono neposredno i apsolutno postavljeno. Ja sebe postavlja i on sebe postavlja jer jest. Postavljanje sebe i bitak su jedno isto. Postavljanje sebe i delatnost su jedno isto. Dakle, svaki je realitet delatan a sve delatno je realitet. Delotvorna radnja Ja, time što on postavlja svoj vlastiti bitak, nipošto se ne odnosi na neki objekt, nego se ona vraća u samu sebe. Tek onda kad Ja sam sebe predočuje, postaje on objektom. Ako Ja treba da je određen, onda delatnost treba da je ukinuta u njemu. U njemu je postavljena opreka delatnosti – ova opreka se zove trpnja. Sve u Ja što ne leži neposredno u Ja jesam, što nije postavljno neposrednim postavljanjem Ja pomoću samog sebe, je za njega trpnja (afekcija uopšte). Ne-Ja kao takav nema po sebi nikakvog realiteta, ali on ima realiteta ukoliko Ja trpi; pomoću zakona uzajamnog određivanja. Ne-Ja ima za Ja samo utoliko realiteta ukoliko je Ja aficiran, a izvan uslova afekcije tog Ja nema nikakvog realiteta. Ova sinteza je sinteza delotvornosti (kauzaliteta). Ono čemu se pripisuje delatnost zove se uzrok, a ono čemu se pripisuje trpnja zove se učinak. Mišljeno u povezanosti, oni su uzrok i posledica. Treba imati na umu da se ovde potpuno apstrahuje od uslova vremena. Supstancija prethodi posledici iz sasvim drugih razloga. Vidimo da je Ja u jednoj istoj radnji kako delatan tako i trpan, jer on sebe određuje i time je ono određivalačko i delatno, ali isto tako on određuje sebe, pa je on nešto određeno, a time i trpan. To protivrečje se razrešava pomoću pojma uzajamnog delovanja: Ja pomoću delatnosti određuje svoju trpnju, ili pomoću trpnje svoju delatnost (možda bi bilo bolje umesto ILI napisati I ili TAKOĐE I m.m.) primer: «Ja mislim» je izraz delatnosti: Ja je postavljen kao misleći ukoliko je delatan. Nadalje, to je izraz negacije, ograničenja, trpnje, jer je mišljenje posebno odeđenje bitka. Prema tome, pojam mišljenja je sam sebi suprotstavljen – označava delatnost ako se dovodi u vezu sa mišljenim predmetom, a označava trpnju ako se dovodi u vezu s bitkom uopšte, jer bitak se mora ograničiti ako mišljnje treba uopšte da bude moguće.
Svaki mogući predikat Ja označava neko njegovo ograničenje (omnis determinatio est negatio). Sada se lako može uvideti kako Ja može istovremeno biti i delatan i trpan: on je određivalački ukoliko sebe apsolutnim spontanitetom između svojih sfera, koje su sadržane u totalitetu njegovih realiteta, stavlja u jednu određenu sferu. On je određen ukoliko se posmatra kao u ovu određenu sferu postavljen i apstrahuje od spontaniteta postavljanja. Ukoliko se Ja posmatra kao takav da obuhvata celi, apsolutno određeni krug svih realiteta, on je supstancija. Ukoliko se stavi u ne-apsolutno određenu sferu tog kruga, on je akcidentalan. Ni jedna se supstancija ne da misliti bez odnosa prema nekoj akcidenciji, inače bi sav realitet bio naprosto jedno. Realiteti onog Ja su njegovi načini delovanja. Trpnja i delatnost su oprečne, a ipak treba a se delatnošću neposredno postavi trpnja i trpnjom da se postavi delatnost. One zato moraju (po stavu određivanja) u nečem trećem =X biti jednake. Ovo treće jeste razlog odnosa između činjenja i trpnje u promeni. *** Pravi spor realizma i idealizma je ovaj: kojim putem treba ići u razjašnjavanju predstave. Oba su puta ispravna: čovek je pod izvesnim uslovom prinuđen da ide jednim, a pod suprotnim uslovom on je prinuđen da ide dugim. Time se ljudski um stavlja u protivrečje sa samim sobom i kreće se u krugu – sistem koji to pokazuje je kritički idealizam! Umanjena delatnost Ja mora se razjasniti iz samog Ja, i to tako da se Ja, koji je u ovom pogledu praktički, postavi kao takav Ja koji je temelj egzistencije Ne-Ja, onog koji umanjuje delatnost Ja. Time se pojavljuje neka nezavisna delatnost ovog potonjeg (Ne-Ja). Nema nikakvog iskonskog realiteta niti neke iskonske delatnosti Ne-Ja za Ja, već samo ukoliko Ja trpi. Trpnja po sebi nije ništa drugo nego delatnost, ali prema kvantitetu manja delatnost nego totalitet. Temelj odnosa obeju je delatnost. Delatnost Ne-Ja određuje se trpnjom Ja, ali trpnja Ja odredjuje se kvantitetom njegove delatnosti koja je nastala nakon smanjenja. Smanjena je delatnost Ja, istog onog Ja u koje je stavljen apsolutni totalitet. Ja, čak ukoliko trpi, mora biti i delatan, ako i ne upravo samo delatan. Prelaženje postaje moguće time što se ono događa. Ono je utemeljeno pomoću samoga sebe, naprosto se događa. Temelj laži u samoj svesti a ne izvan nje. Svest, upravo zato što je svest, mora prelaziti, u njoj bi nastao hijat kad ne bi prelazila, naprosto zato što ona tada ne bi bila svest.Svaki realitet Ne-Ja samo je iz Ja preneseni relaitet, taj stav utemeljuje dogmatički idealizam. Stav da se ne može prenositi ako već nije pretpostavljen neki nezavisni realitet Ne-Ja, neka stvar po sebi, utemeljuje dogmatički realizam.Idealni i realni temelji jesu u pojmu delotvornosti jedno i isto. Taj stav utemeljuje kritički idealizam i sjedinjuje idealizam i realizam.Ja nije ništa izvan Ja, nego je to sam Ja. Ako se bit tog Ja sastoji samo u tome da on sam sebe postavlja, onda je za njega postavljanje-sebe i bitak jedno isto. U njemu su realni i idealni temelj jedno.Ja je samo suprotnost od Ne-Ja i ništa više, baš kao što je i Ne-Ja suprotnost od Ja. Bez Ti nema Ja, bez Ja nema Ti. Radi jasnoće Ne-Ja ćemo zvati objektom a Ja subjektom, iako ovde još nije prikazana prikladnost tih imenovanja. Ja, po svojoj biti, uopšte mora postavljati: on treba da postavi objekat: onda on nužno ukida subjekat pa nastaje u jednom trpnja, on tu trpnju nužno dovodi u vezu s nekim realnim razlogom u Ne-Ja, i tako nastaje predstava o nekom realitetu Ne-Ja koji je nezavisan od Ja. on postavlja subjekat: onda nužno ukida postavljeni objekat, pa nastaje opet neka trpnja koja se dovodi u vezu s nekom delatnošću subjekta i proizvodi predstavu o realitetu Ja nezavisnom od Ne-Ja, predstavu o nekoj slobodi. Na ovaj način se, polazeći od srednjeg člana (kako treba činiti po zakonu sinteze), potpuno razjašnjava i obrazlaže trpnja Ja i nezavisna delatnost Ja i Ne-Ja.
Ima neki Ne-Ja jer Ja sebi nešto suprotstavlja; a Ja sebi nešto suprotstavlja jer ima i jer se postavlja neki Ne-Ja. Nijedno ne utemeljuje drugo, nego su oboje jedna ista radnja Ja koja se samo u refleksiji može razlikovati. Idealni i realni temelj su jedno isto! Ono odredljivo treba da se odredi pomoću određenog, ono određeno treba da se odredi pomoću odredivoga, a jedinstvo koje nastaje iz toga je totalitet koji tražimo. Ono određeno i ono odredivo treba da se uzajamno određuju, što znači: određenje onoga što treba odrediti, sastoji se u tome da je ono nešto odredivo. ... Članovi odnosa, pojedinačno razmotreni, jesu akcidencije, njihov je totalitet supstancija. U samoj supstanciji ništa više nije sadržano nego akcidencije. Na neki rajni supstrat, na nekog eventualnog nosioca akcidencija ne treba misliti. Bilo koja akcidencija je uvek svoj vlastiti nosilac i nosilac oprečne akcidencije. Pretpostavljački Ja čvrsto drži nestajuću akcidenciju tako dugo dok s njom nije uporedio onu kojom se ova ima potisnuti. Ova moć je ona što jedino omogućuje život i svest, a naročito kontinuitet svesti, a sve to čini samo na taj način što po sebi i u sebi vodi dalje akcidencije koje nemaju zajedničkog nosioca (niti bi ga mogle imati, jer bi se uzajamno uništavale). I subjekat i objekat, ono pomoću teze i antiteze postavljeno subjektivno i objektivno, jesu uzajamno odredivi jedno pomoću drugoga, i samo ukoliko to jesu oni se mogu sažeti i u delatnom Ja u sintezi (uobrazilji)fiksirati i čvrsto držati. Primer: svetlo i tama i polumrak Sastajanje naizmeničnih članova stoji pod uslovom neke apsolutne delatnosti Ja, pomoću koje se ona suprotstavljena oba sjedinjuju. Oboje treba da se sjedini sintetički, pod jednim izvesnim aktom Ja – samo pomoću akta spontaniteta – Ja bi bio onakav kako bi se postavio kako bi onsebe postavio, i jer bi sebe postavio kao takve kakvoće. U praktičkom će se delu pokazati da je odredivost o kojoj se ovde govori neki osećaj, a osećaj je određeje Ja. Delatnost Ja sastoji se u neograničnom postavljanju sebe. Kad Ja sebe ne i ograničavao onda on ne bi bio beskonačan. Ja je samo ono kakvim on sebe postavlja: on je beskonačan znači on sebe postavlja beskonačnim, on ograničava samog sebe kao supstrat beskonačnosti, razlikuje samog sebe od svoje beskonačne delatnosti.Ta promena u Ja, to što Ja hoće da sjedini ono nesjedinjivo, da ono beskonačno pokuša primiti u formu konačnog, jeste moć uobrazilje. Uobrazilja ne postavlja čvrste granice jer nema čvrstog stajališta (samo um postavlja čvrsto, jer on fiksira samu uobrazilju). Uobrazilja lebdi između određivaja i neodeđivanja, konačnog i beskonačnog.Pitanje kako i čime se događa poticaj na Ja, koji valja pretpostaviti za razjašnjnje predstave, ne leži u granici teorijskog dela nauke o znanosti. (Ja postavlja sebe kao određenog pomoću Ne-Ja) Opreke su nešto subjektivno i nešto objektivo. Pre sinteze one su samo neki odnos, nešto negativno i apsolutno ništa pozitivno. Posle sinteze one su nešto što se u svesti dade shvatiti i čvrsto držati. Moć sinteze ima zadatak da sjedini opreke i
da ih pomišlja kao jedno. Ona ih istovremeno drži obe i daje im u odnosu prema sebi izvesan sadržaj i izvesnu protežnost. To stanje je stanje zrenja. Nema i ne može biti drugog realiteta nego onog pomoću zora. Zorno posmatrano koje treba da se suprotnstavi onom Ja, nužo je Ne-Ja, iz toga sledi da radnja Ja koja postavlja takvo zorno posmatrano nije refleksija, nije delatnost koja ide prema unutra nego prema van. To je moć koja producira, tj. to je uobrazilja. Zrenje nije ništa fiksirano već je ledenje uobraziljie između protivrečnih pravaca. Razum je umom fiksirana uobrazilja ili um snabdeven objektom pomoću uobrazilje. Uobrazilja producira realitet, ali u njoj nije realitet, tek shvatanjem i poimanjem u razumu postaje njen produkt nešto realno. Zor je objektivna delatnost pod izvesnim uslovaom. Neuslovljeni zor ne bi bila objektivna nego čista delatnost. Zorno posmatračko i posmatrano se ne daju razlikovati. Apsoluntna se delatnost ukida, s obzirom na nju postoji neka trpnja. Trpnja se mora zorno posmatrati ali samo kao neka nemogućnost oprečne delatnosti. Suprotnost te delatnosti je slobodna delatnost. Prisila se određuje pomoću slobode, sloboda prisilom. Obe se određuju uzajamno u zrenju
Treći deo OSNOVA ZNANOSTI PRAKTIČKOG U stavu Ja i Ne-Ja određuju se međusobno, stajala su ova dva stava: Ja postavlja sebe kao određenog pomoću Ne-Ja, i Ja postavlja sebe kao takav da određuje Ne-Ja. Ja, kao inteligencija je određen nečim izvan njega, to da je Ja predstavljački nije određeno pomoću Ja nego nečim izvan Ja. Predstava nije uopšte ni mogla da se pomišlja kao moguća drugačije nego pomoću pretpostavke da se delatnosti Ja koja ide u beskonačno događa neki poticaj. Tako, Ja kao inteligencija uopšte jeste zavisan od nekog neodređeng Ne-Ja. Ipak, Ja treba da je prema svim svojim određenjima postavljen apsolutno, tj. pomoću sebe samoga. To znači da će biti nezavisan od nekog mogućeg Ne-Ja. Ispada da su apsolutni i inteligentni Ja protivrečni, a to protivreči apsolutnom identitetu Ja. Zavisnost Ja kao inteligencije treba da se ukine, a to se može pomišljati samo pod uslovom da Ja pomoću samog sebe odredi onaj nepoznati Ne-Ja.Ja ne može postaviti Ne-Ja a da sam sebe ne ograniči jer je Ne-Ja potpuno oprečan ovome Ja. Izraz postaviti neki Ne-Ja i izraz Ja ograničiti, su potpuno jednaki. Svako postavljanje koje nije
postavljanje Ja mora biti suprotstavljanje.Dakle, zahtevani kauzalitet Ja i Ne-Ja, kojim se trebalo ukinuti protivrečje između nezavisnosti Ja kao apsolutnog bića, i njegove zavisnosti kao inteligencije, sadrži protivrečje. Smisao protivrečja je u tome da Ja treba da ima kauzalitet na Ne-Ja, tj. ne može mu pripadati ništa što on sam ne postavi u sebe – zahtev se temelji na apsolutnoj bitnosti Ja. S druge strane, Ja ne može imati kauzalitet na Ne-Ja, jer bi Ne-Ja onda prestao biti Ne-Ja već bi postao Ja – protivrečnost se temelji na tome da je onome Ja apsolutno suprotstavljen neki Ne-Ja.Dakle, ukoliko je Ja apsolutan on je beskrajan i neograničen, i sve što postavlja postavlja on kao Ja. S druge strane, ukoliko Ja sebi suprotstavi neki Ne-Ja, on sebi nužno postavlja i granice, čime samog sebe postavlja kao nužno konačnog i ograničenog.Odatle protivrečje po kome bi se Ja moglo u jednom smislu postaviti kao beskonačno, a u drugom kao konačno. Ukoliko sebe Ja postavlja kao beskonačan, njegova delatnost se odnosi na sam Ja i ni na šta drugo nego na Ja. Beskonačan je ukoliko se njegova delatnost vraća u samu sebe, ta je delatnost temelj i opseg celog bitka. Čista delatnost samog Ja i sam čisti Ja su beskonačni, ali to je delatnost koja nema nikakvog objekta nego se vraća na sebe (reflektuje). Ukoliko Ja postavlja granice, onda Ja sam sebe postavlja u granice, ograničava se, njegova delatnost se ne odnosi na sebe samu već na suprotstavljeni Ne-Ja. Ova delatnost onda više nije čista, već je objektivna delatnost, koja sebi postavlja neki pred-met, nešto što joj je oprečno, što stoji protiv nje, što joj se opire. Ja je konačan ukoliko je njegova delatnost objektivna. Ta delatnost treba da bude jedna te ista delatnost, delatnost jednog te istog subjekta. Mora između obeju vrsta delatnosti da postoji neka veza sjedinjenja. Takva veza bio bi jedan odnos kauzaliteta, tj. da se delatnost Ja koja se vraća u sebe, odnosi prema objektivnoj kao uzrok prema svom učinku. Prva se delatnost neposredno odnosi na sam Ja, a posredno se odnosi na Ne-Ja. Dakle, najpre se zahteva da se radnja pomoću koje Ja sam sebe postavlja, prema radnji pomoću koje postavlja neki Ne-Ja, odnosi kao uzrok prema učinku.Za ovaj odnos se našlo da je potpuno protivrečan, jer bi Ja postavljanjem samog sebe postavljao Ne-Ja, a to opet znači da bi time sebe samog ukidao. Ipak, Ja mora apsolutno postavljati neki predmet, on time mora apsolutno biti ograničen. Budući da je Ja apsolutno neograničen, granična tačka će ležati tamo gde je Ja postavi u beskonačnost. Ja je konačan jer treba da bude ograničen, ali on je u toj konačnosti beskonačan. Ja postavlja neki predmet u jednoj tački u beskonačnosti, time postavlja neku delatnost koja leži izvan njega i koja time nije zavisna od njegove delatnosti (postavljanja). To znači da je ova delatnost oprečna. Ipak, ona mora ležati u Ja, ali isto tako u jednom drugom smislu ona mora ležati i u Ne-Ja, mora ležati u predmetu. Ta delatnost Ne-Ja biće oprečna bilo kojoj delatnosti Ja. Kakva je to delatnost?Pre svega, to mora biti delatnost koja se predmetom ne ukida, obe delatnosti moraju da
postoje jedna pored druge (delatnost čiji je bitak nezavisan od predmeta, kao i predmeta od nje)Dalje, ova delatnost mora biti utemeljena u Ja, jer je nezavisna od postavljanja svakog predmeta. Ona je onda postavljena apsolutnom radnjom Ja.Najzad, objekat se mora moći postaviti u beskonačnost, tako da se delatnost Ja koja mu se opire mora isto tako protezati u beskonačnost, mora biti beskonačna. X je ona beskonačna delatnost koja je pomoću Ja postavljena u samu sebe. Predmet se postavlja samo ukoliko se zbiva neki otpor delatnosti Ja, a ako nema takve delatnosti Ja onda nema ni predmeta. Ova delatnost se odnosi kao određivalačko prema određenome.Sada se razmatra ta delatnost u pogledu njenog odnosa spram delatnosti predmeta. Delatnosti ipak nisu potpuno nezavisne jedna od druge, jer ako treba postaviti neki objekat, onda se one ipak pomoću ovog Ja koji postavlja neki objekat, moraju dovesti u neki odnos. Postavljanje ovog Ne-Ja je apsolutno ukoliko se ono temelji na onom odnosu koji je zavisan samo od Ja. Ove delatnosti se onda postavljaju naprosto jednako. One treba da budu naprosto jednake, iako su različite. To je i razlog što uvek preostaje pitanje koju od ove dve treba uzeti za temelj izjednačenja.Ipak, jasno je da čim je postavljen Ja, postavljen je s njim i celi realitet. U Ja je postavljeno sve. Ja je nezavisan i sve zavisi od njega. U tom smislu, zahteva se slaganje objekata sa Ja.Apsolutni Ja, dakle, dovodi sebe u odnos s nekim Ne-Ja, koji treba da bude Ne-Ja samo po svojoj formi ali ne i po sadržaju. Što se sadržaja tiče, on treba sa Ja potpuno da se podudara. Ne-Ja se sa Ja ne može u tom smislu slagati, tako da delatnost Ja koja je s njime dovedena u odnos, nije nikakvo određivanje, već je samo tendencija, težnja za odreživanjem.čista delatnost Ja koja se vraća u samu sebe jeste u odnosu na neki mogući objekat težnja, i to neka beskonačna težnja, tj. do u beskonačnost uslov mogućnosti svakog objekta. Ako nema te težnje, nema ni objekata. Zahtev da sve treba da se podudara sa Ja, da svaki realitet treba da je naprosto postavljen pomoću Ja, jeste zahtev onoga što se naziva praktičnim umom. Do sada je ta moć bila samo postulirana, ali ne i dokazana. Dokaz je moguć i to samo ako se pokaže da sam um ne može biti teorijski ako nije preaktični – da u čoveku nema inteligencije ako u njemu nema neke praktične moći – mogućnost svake predstave temelji se upravo na praktičnoj moći.Apsolutni Ja je samom sebi jednak. Ja je sve i Ništa, jer on za sebe nije ništa, on ne može u samom sebi razlikovati ništa postavljačko i ništa postavljeno. On teži da se snagom svog bića održi u tom stanju. U njemu se javlja neka nejednakost, a zato nešto heterogeno (ovo se ne da dokazati a priori, već svako mora na sebi da ga pokaže). To heterogeno je nužno u sporu sa težnjom ja, da bude apsolutno identičanZato ja mora postaviti u sebe isto tako sputavanje svoje delatnosti, kao i njeno ponovno uspostavljanje: ona se može postaviti samo kao ponovno uspostavljena, ukoliko je postavljena kao sputavana; i kao sputavana ukoliko se postavlja kao ponovo uspostavljena, jer oboje stoje u uzajamnom određenju.Ova stanja su po sebi i za sebe sintetički sjedinjena, a to
da se uopšte postavljaju, to leži u samom pojmu Ja i ujedno se njime postulira. Bez beskonačne težnje Ja nema konačnog objekta u Ja!
rezime: protivrečnost između beskonačne i konačne delatnosti jednog istog Ja rešen je tako da beskonačna delatnost naprosto nije objektivna, nego da se vraća u sebe; a da je konačna delatnost objektivna. sada je sama beskonačna delatnost, kao težnja, dovedena u vezu s objektom, a time i sama objektivna delatnost. ona treba da ostane beskonačna, ali kraj nje treba da postoji i prva konačna objektivna delatnost. Rezultat je da imamo jednu beskonačnu i jednu konačnu objektivnu delatnost jednog istog Ja, a to je opet protivrečnost. Ova protivrečnost će biti rešena samo kada se pokaže kako je beskonačna delatnost Ja u jednom drugom smislu objektivna, a ne kao njegova konačna delatnost.
*** Ja je beskonačan, ali samo po svojoj težnji. Ipak, već u samom pojmu težnje leži konačnost, jer ono čemu se ne protivteži nije težnja. Delatnost koja se uzdiže nad objekat postaje težnjom upravo zato što se uzdiže nad objekat, i samo pod uslovom da postoji neki objekat. Mora postojati neki temelj izlaženja Ja iz samog sebe, kojim tek postaje moguć neki objekat. To što prethodi svakoj delatnosti koja se opire, što utemeljuje Ja, mora biti prosto i samo utemeljeno u Ja. Tek time se dobija prava tačka sjedinjenja između apsolutnog, praktičnog i inteligentnog Ja.Ako Ne-Ja uopšte treba moći nešto da postavi u Ja, onda uslov mogućnosti takvog tuđeg uticaja mora biti utemeljen u Ja, u apsolutnom Ja, i to unapred, pre svakog stvarnog tuđeg uticaja. Dakle, već je iskonski morala biti u Ja neka različitost, i ako bi ikada neka različitost trebala da uđe u nj, ona je morala već biti utemeljena u apsolutnom Ja kao takvom.Ja apsolutno postavlja sam sebe a utoliko se njena delatnost vraća u samu sebe. Njen pravac je samo centripetalan. Ipak, nema pravca ako nema dva pravca, i to dva oprečna pravca. U tom smislu nema centripetalnog pravca ako pretćutno ne pretpostavimo i postojanje centrifugalnog pravca. Dakle, iskonski imamo Ja u dvostrukom vidu: ukoliko reflektuje pravac njegove delatnosti je centripetalan, a ukoliko je on ono na šta s reflektira pravac njegove delatnosti je centrifugalan, i to centrifugalan u beskonačnost.Centripetalni i centrifugalni pravac su oba na jednak način utemeljeni u Ja a različiti su samo utoliko ukoliko se o njima reflektuje kao o različitima.Ipak, refleksija o oba ova pravca nije moguća ako ne pridođe još nešto treće sa čime se oni mogu dovesti u vezu – u Ja je sav
realitet. Oba pravca delatnosti Ja se poklapaju pa su jedan te isti pravac.Može se zaključiti da je tačka sjedinjenja između apsolutne, praktičke i inteligentne biti Ja nađena – Ja zahteva da sav realitet obuhvati u sebi i da ispuni beskonačnost. Tom zahtevu nužno leži u temelju ideja apsolutno postavljenog, beskonačnog Ja – to je taj apsolutni o kome smo govorili.Sad je tek jasan smisao postavke da Ja postavlja sam sebe apsolutno. Tu se ne govori o Ja koji je dat u zbiljskoj svesti, jer ova nikada nije apsolutno data. Reč je o nekoj ideji Ja koje se nužno mora staviti u temelj njegovom praktičkom, beskonačnom zahtevu, ali koje je za našu svest nedostižna jer se u njoj nikada ne može javiti neposredno, već samo posredno u filozofskoj refleksiji.Još jednom – ako u Ja nema praktičke moći, onda nije moguća inteligencija. A, ako pak, Ja nije inteliencija, onda nije moguća svest o njegovoj praktičkoj moći i uopšte nikakva samosvest. Ja je u tom smislu, zavisan po svojem opstanku ali je apsolutno nezavisan u određenjima svojeg opstanka.U zaključku ovog dela treba reći da je nauka o znanosti realistička jer ona kaže da se svest konačnih priroda ne da razjasniti ako se ne pretpostavi neka potpuno suprotna sila koja postoji nezavisno od njih, a od koje su one zavisne po svom empirijskom opstanku. Ipak, nauka o znanosti ne tvrdi ništa više nego takvu oprečnu silu. Bez obzira na svoj realizan, ova znanost nije transcendentna, već uvek jeste i ostaje transcendentalna –Iako je svaka svest razjašnjna iz nečega što postoji nezavisno od svake svesti, ne zaboravlja se da se u tom razjašnjavanju nauka o znanosti ravna praema svojim vlastitim zakonima, i reflektirajući na to, ono ponovo postaje produktom njene vlastite moći mišljnja, tj. nešto od Ja zavisno ukoliko treba da postoji za Ja. Sve je po svom identitetu zavisno od Ja, ali je u pogledu realiteta sam Ja zavistan. Za Ja ništa nije realno a da nije i idealno. Realni i idealni temelj su jedno isto, a uzajamno delovanje Ja i NeJa je ujedno uzajamno delovanje Ja sa samim sobom.Dakle, konačni duh nužno mora postaviti nešto apsolutno izvan sebe (neku stvar po sebi), a sa druge strane mora priznati da to postoji samo za nj. To je krug koji se može proširiti do beskonačnosti a da se iz njega ne izađe, jer bez idealiteta nema realiteta i bez realiteta nema idealiteta. Dakle, poslednji je temelj svake svesti neko uzajano delovanje Ja sa samim sobom pomoću nekog Ne-Ja. U težnji Ja ujedno se postavlja protivtežnja Ne-Ja koja održava ravnotežu s njom. Težnja Ja treba a je beskonačna i da nikada nema kauzaliteta. To se može pomišljati pod uslovom neke protivtežnje koja drži ravnotežu s težnjom. Štaviše, pojam jedne protivtežnje i ravnoteže je već sadržan u pojmu težnje, i analizom se može izvesti: 1) Pojam težnje je pojam nekog uzroka koji nije uzrok. Svaki uzrok pretpostavlja delatnost a sve što teži ima silu. 2) Težnja kao delatnost nužno ima odreženi kvantitet, teži za time da bude uzrok, ali to ne postaje nego se samo ograničava.
3) Ono što teži se ne ograničava pomoću samog sebe, jer u pojmu onog što teži je da ide za kauzalitetom. Ona se ograničava silom koja je oprečna onome što teži. 4) Ova oprečna sila mora isto tako biti sila koja teži, mora ići za kauzalitetom. U protivnom ona ne bi imala dodirne tačke sa onim oprečnim. Isto, ona ne može imati kauzalitet, jer kad bi ga imala uništila bi potpuno težnju onog oprečnog a time i njegovu silu. 5) Ni jedno od obojega što teži za oprečnim ne može imati kauzalitet. Kada bi ga samo jedno imalo bila bi uništena sila oprečnog. Sila obojih mora sadržati ravnotežu Težnja Ja ne može da se postavi a da se ne postavi suprotna težnja Ne-Ja, jer težnja prvog ide za kauzalitetom. Ovo Ne-Ja se i samo postavlja kao težnja. Između njih se mora postaviti ravnoteža. Ja teži da ispuni beskonačnost a ujedno iam zakon i tendenciju da reflektuje o sebi samome. On nemože reflektovati o sebi a da nije ograničen, i to u pogledu nagona ograničen nekim odnosom prema nagonu. Oboje sjedinjeno daje očitovanje neke nemoći, prisilja. Očitovanje ove nemoći u Ja zove se osećaj – u njemu su usko sjedinjeni osećaj i ograničenje )Ja osećam, jesam ono što oseća, delatnost refleksije / Ja osećam, trpan sam, a ne delatan.) Sam se osećaj mora postaviti i odrediti 1) U Ja je prvobitno neka težnja da ispuni beskonačnost. Ta težnja protivreči svakom objektu. 2) Ja ima u sebi zakon da reflektuje o sebi kao takvome koji ispunjava beskonačnost. Ipak, on ne može reflektirati ako nije ograničen: zadovoljenje nagona refleksije uslovljeno je i zavisi od objekta, ono se da opisati i kao nagon za objektom. 3) Ograničenjem pomoću nekog osećaja, taj se nagon ujedno zadovoljava i ne zadovoljava: zadovoljava prema formi radnje, jer on reflektuje s apsolutnim spontanitetom. Ne zadovoljava se prema sadržaju, jer Ja je tebalo postaviti kao da ispunjava beskonačnost, ali s on postavlja kao ograničen. Nezadovolenost je uslovljena tim što Ja izlazi izvan granice koja mu se postavlja osećajem.
Kako je moguće to izlaženje, tj. postavljanje te nezadovoljenosti ili osećaja?
o Kako god Ja reflektira o sebi, on je ograničen tj. ne ispunjava beskonačnost. On je ograničen za mogućeg posmatrača, ali ne i za sebe samog. Primer sa elastičnom kuglom utisnutom u neko drugo telo... unutrašnja snaga, imaju je i elastična kugla i neko drugo tel o koje se odupire reakciji... U tom drugom telu je isto snaga i nagon, baš kao i u elastičnoj kugli. Tačka njihovog sastajanja je tačka ravnoteže. o Elastična kugla i telo su predmeti koji teže bez refleksije, ovde se istražuje Ja! Neživo telo nema nikakvog kauzaliteta osim izvan sebe, ali Ja ima kauzalitet na samog sebe – kauzalitet da postavi sebe, tj. sposobnost refleksije. Nagon treba da određuje samu silu onoga što teži. Iz nagona onda nužno sledi radnja refleksije Ja na samoga sebe . Na taj način su težnja i refleksija u Ja nužno sjedinjene. Svaka se refleksija temelji na težnji i nije moguća bez nje. Ako nema refleksije, pak, onda nemani težnje onoga Ja, pa nema ni toga Ja. Iz ovoga postaje jasno šta je idealna a šta realna delatnost i gde je granica koja ih deli. Iskonska težnja Ja, kao nagon, posmatran kao samo u samome Ja utemeljeni nagon, jeste idealno i realno ujedno. Ja se oseća ograničen, on je ograničen za sebe samoga (ne samo kao što je elastična kugla ograničena samo za svog posmatrača). Njegova delatnost je za njega ukinuta, a to uništenje delatnosti protivreči karakteru Ja te je on mora ponovo uspostaviti i sebe postaviti kao slobodnog i neograničenog. Takvo uspostavljanje događa se pomoću apsolutnog spontaniteta, usled biti Ja.
Ja se, ukoliko je određen nagonom, ograničava pomoću Ne-Ja. Ja je nagonjen čistim spontanitetom, iz sebe samog, bez ikakvog spoljašnjeg poticaja. To je delatnost koja nema nikakvog objekta, ali kja je ipak gonjena da de za takvim... Takvo određenje u Ja naziva se čežnjom. Ja oseća u sebi neku čežnju, oseća se oskudnim. Ta čežnj je važna ne samo za praktičku već i za celokupnu naukuk o znanosti. Jedino se pomoću nje Ja u sebi goni izvan sebe, i samo se pomoću nje očituje u njemu samom neki vanjski svet. Osećanje ograničenosti i osećanje čežnje su sjedinjeni iako su oprečni – u osećanju ograničenja Ja se oseća samo kao trpan, a u osećanju čežnje i kao delatan. Oba osećaja se temelj e na nagonu, a taj nagon odrežuje Ja da pomoću idealne delatnosti izaže iz sebe i proizvede nešto iza sebe. Isti nagon može proizvesti nešto oprečno jer se u prvoj funkciji upravlja samo na samu moć refleksije, koja shvata samo ono što joj je dato, a u drugoj funkciji se odnosi na apsolutnu, slobodnu težnju, koja ide za stvaranjem.Čežnja je pokretač svih praktičkih zakona.
Johann Gottlieb Fichte Pet predavanja o određenju naučnika Prvo predavanje O određenju čoveka po sebi Svrha predavanja je da PODSTAKNE slušaoce da sebi daju odgovor na pitanja: koje je određenje naučnika? Koji je njegov odnos prema celokupnom čovečanstvu i pojedinim delovima čovečanstva? Kojim sredstvima se postiže ovo uzvišeno određenje?Pojam o naučniku nastaje iz protistvljanja njegovog naspram drugih ljudi – poređenjem ljudi koji su svojim postojanjem jedni pored drugih stavljeni u međusobne odnose. Tako, određenje naučnika moguće je jedino u društvu. Time pitanje o određenju naučnika pretpostavlja pitanje o određenju čoveka u društvu, a ovo opet pretpostavlja odgovor na pitanje o određenju čoveka po sebi. ... cela filozofija i sve ljudsko mišljenje smera jedino na to da odgovori na naznačena pitanja. Ono istinski duhovno u čoveku, čisto Ja, jednostavno po sebi – izolovano i izvan svakog odnosa prema nečemu spoljašnjem... šta je to? Na to bi pitanje bilo protivrečno odgovoriti... Ja nije proizvod Ne-Ja... to bi bio čisti transcendentalni materijalizam... Ja ne može postati svesno samog sebe, jedino u svojim empirijskim određenjima... Posmatrati čoveka po sebi i izolovano ne znači posmatrati ga samo kao čisto Ja, bez ikakvog odnosa preba bilo čemu izvan njegovog čistog Ja, već samo znači misliti ga izvan svakog odnosa prema njemu jednakim umnim bićima.Ja jesam je hipoeza od koje se kreće. Ukoliko čovek ima um, on je sopstvena svrha, on nije jer nešto tek treba da bude, on naprosto jeste. On jeste jer on jeste.Čoveku ne pripada samo to apsolutno biće, naprosto biće, već mu pirpadaju i posebna određenja tog bića – on ne kaže samo ja jesam već dodaje i ja jesam ovo ili ono... To ŠTO on jeste, nije najpre zato jer ON jeste, već zato jer nešto izvan njega jeste. Empirijska samosvest nije moguća izuzev pod pretpostavkom Ne-Ja. Ne-Ja deluje na čovekovu sposobnost trpljenja koju mi nazivamo čulnost. Dakle, ukoliko je čovek nešto on je čulno biće, ali on je ujedno i umno biće Čovek jeste jer on jeste = Čovek treba da bude ono što jese naprosto zato jer jeste tj. Sve što on jeste treba da se odnosi na njegovo čisto ja na njegovo čisto jastvo. Poslednje određenje svih konačnih umnih bića je apsolutno jedinstvo, stalni identitet, potpuna saglasnost sa samim sobom. Ako Ja treba stalno da bude jedinstveno ono mora nastojati da neposredno deluje na same stvari od kojih zavise čovekov osećaj i predstava; čovek mora težiti za tim da stvari modifikuje i da ih dovede u saglasnost sa čistom formom Ja... KULTURA – sticanje sposobnosti da se ova modifikacija stvari izvrši – delom da se naše nastale pogrešne sklonosti unište a delom da se stvari izvan nas modifikuju i izmene prema našim pojmovima. Kultura je poslednje i najviše sredstvo za krajnju
svrhu čoveka, potupunu saglasnost sa samim sobom. Čulnost treba da se kultiviše, to je najviše i poslednje što se s njim možem preduzeti. Krajnji rezultat iz svega rečenog je: savršena saglasnost čoveka sa samim sobom, saglasnost svih stvari izvan njega s njegovim nužnim praktičkim pojmovima o njima – pojmovima koji određuju kakve one treba da budu – to je najviši cilj čoveka, najviše dobro (rečeno Kantovom terminologijom)... Savršena saglasnost nekog umnog bića sa samim sobom Poslednja krajnja svrha čoveka je da sebi podredi sve neumno, da njime ovlada slobodno i prema svom sopstvenom zakonu. Ova poslednja krajnja svrha je potpuno nedostižna i večno mora ostati nedostižna ako čovek ne treba da prestane da bude čovek i ako ne treba da postane bog. U pojmu čoveka leži da njegov poslednji cilj, njegov put ka ovome, mora biti beskonačan. Njegovo približavanje tom cilju do beskonačnosti je njegovo istinsko određenje kao čoveka. Savršenstvo je najviši nedostižni cilj čoveka, ali usavršavanje do u beskonačnost jeste njegovo određenje. Drugo predavanje O određenju čoveka u društvu S kakvim pravom naziva čovek određeni deo telesnog sveta svojim telom? Kako dolazi do toga da izvan sebe pretpostavljamo i priznajemo sebi jednaka umna bića kada ta bića ipak neposredno ne postoje u našoj čistoj samosvesti? Društvo je međusobni odnos umnih bića i njegov pojam nije mogućan bez pretpostavke da izvan nas stvarno postoje umna bića. Odgovor da razlikovanje između umnih i neumnih bića crpemo iz iskustva je plitak i nezadovoljavajuć jer iskustvo uči samo tome da je predstava o umnim bićima izvan nas sadržana u našoj empirijskoj svesti – pitanje je da li toj predstavi odgovoara nešto izvan nje. Najviše što možemo dobiti od iskustva je da postoje posledice koje su slične posledicama umnih uzroka, ali ne može reći da li su ti uzroci postojeći kao stvarna bića. Biće samo po sebi nije predmet iskustva. Takva bića tek mi unosimo u iskustvo, ali pitanje je s kakvim pravom mi to činimo! U prethodnom predavanju je pokazano da je nagon za identitetom, nagon za savršenom saglasnošću sa samim sobom, onaj najviši nagon u čoveku. Njegovim pojmovima ništa ne treba da protivreči, tako da bi mu egzistencija ili neegzistencija njima odgovarajućeg objekta bila ravnodušna, već njima stvarno treba da jedato nešto što im odgovara. Svim pojmovima koji leže u njgovom Ja treba da je u Ne-Ja dat neki izraz, neka kopija. Tako je određen njegov nagon. U čoveku postoji pojam uma i umu primerenog delovanja i mišljenja tako da on nužno hoće da taj pojam realizuje ne samo u samom sebi već i da ga vidi realizovanog izvan sebe – u njegove potrebe spada da izvan njega postoje s njim jednaka umna bića. On ova bića ne može da proizvede, ali on pojam o njima stavlja u osnovu svog posmatranja Ne-Ja – prvi, ali samo negativni karakter umnosti jeste delovanje prema pojmovima, delatnost prema svrhama. Ono što nosi karakter svrhovitosti može da ima umnog pokretača a ono na šta se pojam svrhovitosti ne može primeniti sigurno nema nikakvog umnog pokretača. I tamo gde deluje svrhovito priroda deluje prema nužnim zakonima, um uvek deluje slobodno. Saglašavanje raznolikoga u jedinstvo, koje bi bilo izvršeno putem slobode, bilo bi siguran i pouzdan karakter umnosti u pojavi. Ne mogu biti neposredno svestan slobode izvan sebe, čak ni neposredno svestan slobode u sebi, jer sloboda po sebi je poslednji temelj objašnjenja svake svesti i stoga nikako ne može pripadati području svesti. Ali, isto tako mogu biti svestan da pri izvesnom određenju svog empirijskgog Ja svojom voljom, nisam svestan nekog drugog uzroka osim ove same volje; tako se ova nesvest o uzroku može nazvati i svešću o slobodi. Pojam društva je potpuno određen ako se ono shvati kao međusobno delovanje prema pojmovima, kao svrhovita zajednica. Čovek onda sebi jednaka umna bića može da pretpostavi samo pod uslovom da s njima stupi u društvo. Time je društveni nagon čovekov osnovni nagon. Čovek je određen da živi u društvu, on treba da živi u društvu. Država je empirijski uslovljena vrsta društva. Život u državi ne spada u apsolutne svrhe čoveka, već je to samo pod izvesnim uslovima postojeće sredstvo za osnivanje savršenog društva – država smera na svoje sopstveno uništenje: svrha svake vlade je da vladu učini izlišnom! Fihte kaže da je sigurno da na a priori naznačenoj putanji ljudskog roda postoji jedna tačka na kojoj će sve državne zajednice postati izlišne, tačka na kojoj će umesto snage i prepredenosti kao najviši sudija biti priznat samo um. Pre nego taj trenutak nastupi mi još nismo istinski ljudi. Pojam čoveka je idealan pojam jer je svrha čoveka nedostižna. Svaki individuum ima svoj poseban ideal čoveka uopšte a ti ideali se razlikuju. Svako želi svakog drugog da nađe sličnog tom svom idealu i preko njega proverava i priznaje nekog drugog za čoveka. U tom rvanju duhova s duhovima uvek pobeđuje onaj koji je viši, bolji čovek; tako putem društva nastaje usavršavanje roda. Ipak, istina je da se čini da viši i bolji čovek nema nikakavog uticaja na nižeg, ali tu nas delimično vara naš sud a delimično zabluda dolazi otud što se onaj bolji nalazi možda za suviše mnogo stepena više nego onaj neobrazovani, što imaju isuviše malo zajedničkih dodirnih tačaka, što isuviše malo mogu delovati jedan na drugoga – okolnost koja na neverovatan način zadržava kulturu.
summa summare: Čovek je određen za društvo i u sposobnosti koje treba da usavršava spada i društvenost. Društveni nagon se najpre određuje negativno, on ne sme samom sebi da protivreči, smera na međusobno delovanje, međusobno uticanje, međusobno davanje i uzimanje, međusobno trpljenje i delanje. Taj nagon smera na to da izvan nas nađemo slobodna umna bića i da sa njima stupimo u zajednicu... on ne smera na subordinaciju već na koordinaciju. Svako ko sebe drži za gospodara drugih i sam je rob. Slobodan je samo onaj koji sve oko sebe hoće da oslobodi i koji pute izvesnog uticaja, čiji se uzrok ne primećuje uvek, stvarno osobađa. Čovek sme da neumne stvari upotrebljava kao sredstvo za svoje svrhe, ali ne i umna bića: ova on ne sme da upotrebi čak ni kao sredstva za njihove sopstvene svrhe – pokušati to činiti jeste staviti sebe u protivrečnost sa samim sobom. Društveni nagon se zakonom potpunog formalnog saglašavanja sa samim sobom određuje i pozitivno: Sve idnidividue koje pripadaju ljudskom rodu su međusobno različiti a postoji samo jedno u čemu se one potpuno slažu – njihov poslednji cilj: savršenstvo. Ono je samo sebi potpuno jednako, kada bi svi ljudi postali savšeni oni bi svi bili jednaki. Poslednji i najviši cilj društva je potpuna jedinstvenost i jednodušnost sa svim njegovim mogućim članovima. To je poslednji cilj, ali ne i određenje – ono je nedostižno. Tom cilju se može i treba samo približavati. Jedino moguće određenje čoveka u društvu je ujedinjavanje – ono je moguće samo putem zajedničko usavršavanja, usavršavanje samog sebe slobodnim korišćenjem delovanja drugih na nas i usavršavanje drugih povratnim delovanjem. Da bismo to određenje postigli potrebna nam je sposobnost koja se samo kulturom stiče i postiže: sposobnost da se daje i prijemljivost da se uzima. Treće predavanje O razlicitosti staleza u drustvu Naučnik je samo utoliko naučnik ukoliko se posmatra u društvu. Koje je određenje naučnika u društvu? Naučnik nije sam o član društva, on je član i nekog svog posebnog staleža. Odakle dolazi do različitosti staleža? Kako je nastala nejednakost među ljudima? Za razliku od fizičke nejednakosti za koju je odgovorna priroda, već nam se unapred čini da je nejednakost staleža moralna nejednakost – s kojim pravom postoje različiti staleži? Svi zakoni uma su utemeljeni u suštini našeg duha, ali oni tek iskustvom dospevaju do empirijske svesti. Osobito je tako s praktičkim zakonima koji ne smeraju na puki sud već na delatnost izvan nas. Oni se sveti objavljuju u liku nagona. Ipak, iskustvo ne zavisi od nas samih pa time ni buđenje ni razvijanje naših nagona uopšte. Nezavisno Ne-Ja ili priroda, kao temelj iskustva je raznolika., ona na ljudski duh deluje vrlo različito i nigde na isti način ne razvija njegove sposobnosti i obdarenosti. Individue su određene na različite načine ovim različitim načinom delovanja prirode tako da nijedan individuum nije jednak s drugim – odavde nastaje fizička nejednakost. Ipak, najviši zakon svih umnih bića je zakon potpune saglasnosti sa nama samima, zakon apsolutnog identeta. Ukoliko se ovaj zakon primeni na prirodu on postaje pozitivan i materijalan i zahteva da se u individuumu sve obdarenosti pođednako razvijaju i sve sposobnosti izgrađuju za najviše savršenstvo. Ako se taj zakon dovede u odnos prema društvu onda je u ovom zahtevu za pođednakim razvojem obdarenosti unutar jednog individuuma, sadržan i zahtev da sva različita umna bića treba da se pođednako obrazuju. To bi vodilo poslednjoj svrsi svakog društva – potpuna jednakost svih njegovih članova. Puki zakon ne može da realizuje predmet tog zahteva, ali sloboda volje treba i može da teži za tim da se onoj svrsi sve više približava. Društveni nagon obuhvata nagon za saopštavanjem i nagon za prihvatanjem, tako da se umom i slobodom ispravlja greška koju je priroda počinila. Um rod izgrađuje u svim njegovim pojedinim obdarenostima, pošto priroda nije htela indiviuu tako da izgradi. Um će se pobrinuti da svaki idnividuum posredno iz ruku društva primi sve potpuno obrazovanje koje nije mogao neposredno od prirode da dobije. Prednosti svih pojedinaca će u društvu biti nagomilane kao zajedničko dobro. Time dobijamo najrazličitije karaktere – različite prema vrsti i stepenu obrazovanosti, ali još nismo došli do staleža jer nismo mogli da dokažemo nikakvo posebno određenje putem slobode, nikakav svojevoljni izbor posebne vrste obrazovanja. Društveni nagon se odnosi na slobodu, on tera ali ne primorava. Karakteristična razlika je: da se ja pod do sada razvijenim usovima, kao individuum predajem prirodi u cilju jednostranog razvoja bilo koje posebne obdarenosti u sebi, jer moram - pri tom nemam izbora... Kad biram neki stalež onda je stalež nešto što je izabrano slobodnom voljom. Ja sam, naravno, prethodno morao da se predam prirodi i određeni nagoni su u meni probuđeni njenim delovanjem. Treba li da izaberem određeni stalež i trebam li da se isključivo posvetimodređenom staležu tj. jednostranom obrazovanju.
Nastaje pitanje: treba li da izaberem određeni stalež, i ako treba smem li da se isključivo posvetim samo tom jednom staležu, tj. Smem li se jednostrano obrazovati... Zakon kaže da sve svoje obdarenosti obrazujem potpuno i pođednako kako samo mogu, ali on ništa ne određuje da li trebam da ih vežbam neposreno na prirodi ili posredno putem zajenice sa drugima. Zakon ne zabranjuje da se izabere poseban stalež, ali on to i ne zapoveda, baš zato što ne zabranjuje. Ja sam na polju slobone volje što znači da stalež smem da biram. Akt slobode nalazi se pod moralnim zakonom ili pod kategoričkim imperativom koji se izražava kao: u pogledu svojih određenja volje ne budi nikada u protivrečnosti sa samim sobom. Izbor staleža je izbor putem slobode, zato nijedan čovek ne sme ni za koji stalež da bude prinuđen ili da iz bilo kojeg bude isključen – niko ne može potpuno poznavati posebne talente drugoga... Činiti to znači upadati u protivrečnost – time smo hteli člana društva a načinili smo njegovo oruđe; hteli smo slobodnog saradnika na našem velikom planu, a načinili smo njegov prinudan (pasivan) instrument. Izabran je stalež, to znači da je izabrano dalje obrazovanje određenog talenta da bi se društvu moglo da vrati ono što je društvo za nas učinilo. Prema tome, svako je obavezan da svoje obrazovanje stvarno i primenjuje u korist društva – radom društva čovek je proizvod društva i njegova svojina. Zato svako ima dužnost ne samo da želi da društvu bude od koristi, već i da sva svoja znanja i sva svoja nastojanja usmeri na poslednju svrhu društva, na to da se ljudski rod sve više oplemenjuje, tj. da se sve više oslobađa pritiska prirode. Postojanje bilo kojeg čoveka nije slučajno, on je nužan član velikog lanca koji ide počev od razvoja prvog čoveka ka potpunoj svesti o svojoj egzistenciji pa do u beskonačnost: ... kad taj uzvišeni zadatak preuzmem nikada ga neću završiti; ja, dakle, ukoliko je njegovo preuzimanje moje određenje, nikada ne mogu prestati da delujem i shodno tome, nikada ne mogu prestati da budem. Ono što se naziva smrću, ne može prekinuti moje delo; jer, moje delo treba da se dovrši, a ono se ne može dovršiti ni u kojem vremenu te, prema tome, mom postojanju nije određeno nikakvo vreme,-i ja sam večan. Preuzimanjem onog velikog zadatka, ja sam sebi istovrmeno prigrabio večnost. Svoju glavu hrabro podižem prema pretećim stenovitim brdima, i prema bučnom vodopadu, i prema praskavim oblicima što plivaju u vatrenom moru i kažem: ja sam večan i prkosim vašoj moći! Sručite se svi na mene, i ti zemljo i ti nebo, izmešajte se u divljem metežu, i svi vaši elementi, - penite se i besnite, i smrvite u divljoj borbi poslednju vidljivu trunku tela koje nazivam svojim; - jedino moja volja treba da svojim čvrstim planom hrabro i hladno lebdi nad ruševinama svemira; jer, ja sam se domogao svoga određenja, a ono je trajnije od vas; ono je večno, i ja sam večan kao ono.»
Četvrto predavanje O određenju naučnika Svaki individuum u društvu spravom bira sebi svoju određenu granu iz opšteg obrazovanja, ostale prepušta članovima društva i očekuje da će oni dopustiti da on ima udela na koristi njihovog obrazovanja, kao što on dopušta da on ima udela na njegovom; a to je izvor i razlog različitosti staleža u društvu. Ako bi smo pitali o savršenosti ili nesavršenosti nekog društva, onda bi smo morali da pretpostavimo pitanje da li se u om društvu vodila briga za razvitak i zadovoljenje svih potreba, i to za podjednaki razvitak i zadovoljenje svih... Ako bi se za to vodila briga, onda bi društvo bilo savršeno, ali to ne znači da bi ono dostiglo svoj cilj, već samo znači da bi mu se neprestano približavalo. Takva bitka za podjednaki razvitak svih čovekovih obdarenosti pretpostavalja i nauku o svim njegovim nagonima i potrebama a ovo potpuno poznavanje i samo se temelji na jednoj obdarenosti koja mora da se razvije – nagon za znanjem, posebno za znanjem o onome što je za čoveka samog nužno. Sa ovim poznavanjem mora biti ujedinjeno i znanje o sredstvima kako se one mogu zadovoljiti. U tom smislu postoje tri vrste znanja:
Znanje prve vrste zasniva se na čistim umnim stavovima i jeste filozofsko. Znanje druge vrste se delimično osniva i na iskustvu i ono je filozofskoistorijsko i njime se pojam svrhe koji se samo filozofski saznaje, dovodi u vezu s iskustvom. Ovo znanje mora da postane korisno za društvo, a da bi se to desilo mora se zanti na kojem se određenom stepenu kulture nalazi ono društvo čiji je čovek član, na koji stepen treba da se popne i kojim sredstvima za to treba da se posluži. Za ovo se samo iskustvo može upitati i zato je ova poslednja vrsta saznanja – istorijsko. Ove tri naznačene vrste saznanja čine ono što se naziva učenošću, a onaj ko svoj život posvećuje sticanju tih znanja zove se naučnik. U tom smislu od napretka nauka neposredno zavisi celokupni napredak ljudskog roda. Sama nauka je grana ljudskog obrazovanja, a svaka njegova grana mora se unapređivati ako sve obdarenosti ljudi treba dalje da se razviju i zato svakom naučniku pripada da teži za tim da unapređuje nauku, a posebno deo nauke koji je on odabrao. To mu pripada kao i svakom čoveku, ali njemu možda još više, jer on treba da bdi nad napretkom ostalih staleža i da ga pospešuje. Svaki naučnik mora bar nastojati da unapredi svoju struku, a ne da miruje. Nije nužno da je obavezno unapredi, jer mnoge stvari ga mogu omesti i preduhitriti.Naučnik je sasvim osobito određen za društvo, i to više od bilo kog staleža, on je tu samo putem društva i za društvo, te on ima sasvim posebnu dužnost da društvene talente, prijemčivost i sposobnost saopštavanja, prevashodno u najvećem mogućem stepenu u sebi obrazuje – to uključuje upoznavanje sa onim što je pre njega bilo, otvorenost za tuđa mišljenja i načine prikazivanja, kao i sposobnost saopštavanja – jer on svoje znanje ne poseduje za samog sebe već za društvo.Naučnik je učitelj ljudskog roda!Naučnik ne treba da gleda samo na sadašnje stanje, već i na buduće, on mora paziti da ljudski rod ide kuda treba i da uvek ostaje na putu ka svom poslednjem cilju – naučnik je vaspitač čovečanstva i u tom smislu se nalazi na području moralnog zakona. Svaki pojedinac u društvu treba da deluje po slobodnom izboru iz uverenja koja je sam dovoljno prosudio – u svakom svom delovnanju samog sebe treba da posmatra kao sasvrhu.Poslednja svrha svakog pojedinca i celokupnog čovečanstva je moralno oplemenjivanje celog čoveka. Dužnost naučnika je da tu poslednju svrhu uvek postavlja i da je drži pred očima kod svega onoga što u društvu čini. Ne podučava se samo rečima već i delima, zato je svako ko živi u društvu dužan da daje dobar primer, a posebno je na to dužan naučnik koji u svim delovima kulture treba da bude ispred ostalih staleža Naučnik, razmotren u krajnjem smislu, treba da bude moralno najbolji čoek svog doba: on u sebi treba da predstavlja najviši stepen do njega mogućeg moralnog obrazovanja. Naučnik je svojim pozivom određen da čini ono što bi se moglo činiti već zbog svog opšteg poziva kao čoveka. Peto predavanje Ispitivanje Rusoovih postavki o uticaju umentosti i nauka na dobrobit čovečanstva Svaka istina može da se izvede samo iz Jednog Načela. Temeljno učenje o nauci treba da pokaže koje je to načelo za svaki određeni zadatak. Kako iz tog načela dalje treba da se zaključuje, to propisuje logika. Ipak, navođenje suprotnih načela je od koristi za jasno i razgovetno prikazivanje istine. Fichte je kao određenje čovečanstva imenovao stalni napredak kulture i neprestani razvitak svih njegovih obdarenosti i potreba – a stalež koji treba da brine o napretku i razvoju je upravo najčasniji u ljudskom društvu – sloj naučnika. Ovome je najviše protivrečio Ruso. Za njega je napredak kulture uzrok celokupne ljudske iskvarenosti. Prema nemu, za čoveka nema spasa osim u prirodnom stanju. Stalež naučnika je po njemu izvor i središnja tačka sve ljudske bede i iskvarenosti. Nazadovanje je za njega napredak. Ipak, Ruso čini upravo ono što i sam kudi – njegova dela se nalaze u protivrečnosti s njegovim načelima – sve što i on sam radi jeste da na sam način unapredi čovečanstvo. Fichte smatra da ono što Ruso misli da ima kao istinito, nije ništa više do ono što se neposredno zasniva na njegovom osećanju. Njegovo znanje ima grešku sveg znanja koje se zasniva na pukom nerazvijenom osećanju – da je delom nesigurno. Ono meša istinito sa neistinitim. Osećanje kao osećanje nikada ne vara, ali vara moć suđenja i to na taj način što osećanje netačno tumači a to mešovito osećanje uzima kao čisto. Ruso greši jer polazi od nerazvijenih osećanja koja stavlja u osnovu svojih refleksija i odatle on ispravno zaključuje ali dolazi do pogrešnih zaključaka... Ovaj put je tako smooth da Ruso sasvim lako za sobom povlači nekritički nastrojene čitaoce. U Rusoovom prirodnom stanju čovek ne treba da ima nikakvih drugih potreba osim onih koje su animalne prirode. Ne bi ni bilo poroka – čovek bi jeo kad je gladan, pio kad je žedan a kad se zasiti neće imati interesa da od drugih pljačka hranu koju neće moći upotrebiti. Ipak, istovremeno je istina da čovek, ukoliko nije životinja i ukoliko se od životinja razlikuje, nije određen da ostane u tom stanju. Tim stanjem se porok ukida, a sa njim i vrlina i um. Čovek postaje bezuman životinaja. Postaje nova životinjska vrsta a ljudi uopšte više ni nema.
Ruso nije hteo čoveka da vrati u prirodno stanje u pogledu njegovog duhovnog obrazovanja, već samo u pogledu nezavisnosti od potreba čulnosti, a Fichte smatra da je istina da što se čovek više približava svom najvišem cilju to mu je sve lakše da zadovolji svoje čulne potrebe. Ruso zaboravlja da čovečanstvo prirodnom stanju može da se približava samo brigom mukom i radom, bez toga priroda je sirova i divlja i ona takva i treba da bude da bi čovek bio primoran da izađe iz nedelatnog prirodnog stanja i da je obrađuje da bi konačno postao slobodno biće. U čoveka je neiskorenjivo usađen nagon da bude jednak bogu. Izvor poroka nije potreba, ona je pokretačka snaga delovanja i vrline, lenjost je izvor svih poroka i sastoji se u tome da se uživa onoliko više koliko je moguće a da se radi onoliko malo koliko je moguće. Ruso je procenio patnju ali nije procenio snagu koju ljudski rod ima da samom sebi pomogne. Ipak, Ruso je delovao! Za to mu treba odati počast. On je čovek paćeničke osetljivosti – on na ljude utiče tako što um opisuje potpuno u mirovanju, a ne u borbi; on slabi čulnost umesto da jača um!
Johann Gottlieb Fichte Učenje o nauci Prvi uvod u učenje o nauci Fihteov sistemnije nikakav drugi do sam Kantov sistem – sadržan je isti pogled na stvari, ali je u postupku sasvim nezavisan od kantovog prikazivanja. 1. Prvi zahtev koji filozofija postavlja svom učeniku je da obrati pažnju na sebe samog, da odvrati pogled od svega što ga okružuje i usmeri ga na svoju unutrašnjost. Predstave – neposredna određenja svesti – neke od naših predstava praćene su osećanjem slobode a druge su praćene osećanjem nužnosti. Na predstave praćenje osećanjem slobode odbija se primena svakog pojma razloga. Pravo pitanje filozofije – pt aje temelj sistema predstava koje su praćene osećanjem nužnosti? tj .Šta je to iskustvo? 2. Kod onoga što je obrazloženo kao nešto slučajno ne može biti drugačije. A ono što ne treba biti obrazloženo pomoću slobode, za njega se može pitati za neki razlog – pokazati nešto drugo iz čije se određenosti može uvideti zašto je ono obrazloženo upravo tako određeno. Filozofija treba da navede temelj sveg iskustva, prema tome, njen objekat nužo leži izvan svakog iskustva. 3. Umno biće nema ništa osim iskustva – iskustvo je ono što sadrži celokupnu materiju njegovog mišljenja. Filozof se uzdiže iznad iskustva time što apstrahuje – ono što je u iskustvu povezano on razdvaja pomoću slobode mišljenja. Ono povezano u iskustvu su stvar i inteligencija – apstrahovanjem od jedne od njih, filozof se izdiže izvan iskustva. 4. Objekat dogmatizma se shvata tako kao da se pojavljuje kao proizveden pomoću predstave inteligencije, kao da se proizvode samo pomoću slobodnog mišljenja. Odatle sledi da je stvar-po-sebi izmišljena, i da ništa takvo ne postoji u iskustvu. Objekat idealizma se dobija apstrakcijom od onoga što je mišljeno i gledanjem na samogsebe. Onda se samom sebi u tom predmetu postaje objektom – sebi se pojavljujem određen kao misleći – sam sam sebi objekat. To Ja-po-sebi je objekat idealizma – ono nije predmet iskustva, nije određen, nije stvar po sebi – jedino ga ja određujem. Objekat idealizma je u toj prednosti što ga ne treba dokazivati kao predmet objašnjenja iskustva (to bi bilo protivrečno). 5. Ni jedan od ova dva sistema ne može da opovrgne drugi, jer je njihov spor samo oko prvog principa, koji se ne može dalje izvoditi. Njihov spor je oko toga da li samostalnost onog Ja treba žrtvovati samostalnosti stvari, ili obrnuto. Umno se odlučiti za jedno ili drugo nije moguće, jer reč je o započinjanju jednog celog niza a apsolutno prvi akt zavisi jedino od slobode mišljenja. Otuda se od oobluke dolazi pomoću volje – pomoću sklonosti i interesa. Najviši interes i razlog svakog drugog interesa je interes za nas same. Tako i filozof ima interes da u razmišljanju ne izgubi svoje sopstvo već da ga održi i potvrdi. Taj odnos bodi svako njegovo mišljenje. Postoje dva stepena čovečanstva i dve vrste ljudi, shodno tome. Prvi su oni koji imaju rasutu samosvest, prikačenu za objekte – nisu se uzdigli do punog osećaja slobode i samostalnosti – ko je uistinu samo proizvod stvari, taj sebe nikada drukčije neće ni ugledati. Drugu vrstu čine oni koji su postali svesni svoje samostalnosti i nezavisnosti od svega što je izvan njih – to se postaje samo time što čovek samog sebe, nezavisno od sveta, samim sobom učinin nečim – njegova vera u samog sebe je neposredna Za filozofiju čovek mora biti rođen, za to odgajan i da samog seba za to odgaja: međutim, čovek se nikakvim ljudskim umećem ne može takvim napraviti. 6. O nepodobnosti dogmatizma odlučuje to što je on nesposoban da objasni ono što treba da objasni – on treba da objasni predstavu iz nekog uticaja stvari po sebi.
Inteligencija posematra samu sebe ' odnosi se na samu sebe neposredno, na sve što jeste – neposredno ujedinjavanje bića i posmatranja je priroda same inteligencije. Ono što je u njoj i ono što ona jeste ona jeste za samu sebe, a sa druge strane, ona to nije samo za samu sebe, već se mora pridomisliti i neka inteligencija za koju stvar jeste. U inteligenciji postoji dvostruki niz – niz bića i niz posmatranja. Stvari pripada samo jednostavan niz – niz realnog tj. puka postavljenost – inteligencija i stvar su suprotne, one leže u dva sveta i između njih ne postoji most. Dogmatizam hoće da ovu inteligenciju i njena određenja objasni pomoću stava kauzualiteta – inteligencija treba onda da bude učinak, drugi član kauzalnog niza. Ipak, stav kauzalitta govori samo o realnom nizu – utisak se može proširiti od jednog do drugog čnana niza (ma koliko taj niz bio) ali ni jedan član niza neće moći povratno da deluje na sebe – mora se pridomisliti neka inteligencija. U principu dogmatičara leži samo razlog nekog bića a ne predstavljanja koje je biću potpuno suprotno. Dogmatičar čini skok u svet koji je potpuno stran njegovom principu, i na svaki način želi da prikrije taj skok. 7. Idealizam objašnjava određenja svesti iz delovanja inteligencije. Inteligencija je samo delatna i apsolutna a ne i trpna. Ona je ono prvo i najviše čemu ne prethodi ništa drugo iz čega bi se mogla objasniti njena trpnja. Idealizmu je inteligencija činjenje i ništa više – nju ne treba čak nazivati ni nečim delatnim, jer se time ukazuje na nešto postojeće, ččemu pripada delanje! Inteligencija deluje, ali ona, na osnovu svoje vlastite suštine, može da deluje samo na određeni način. Kritički idealizam pretpostavljene zakone inteligencije ne izvodi iz njene suštine. Ipak, otkuda potiče znanje da su ti zakoni upravo zakoni? Dokle god se ne pusti da cela stvar nastane pred očima misliloca, dogmatizam nije prognan iz svog poslednjeg skrovišta. Međutim, to je mogućno samo ako se pusti da inteligencija deluje u svojoj celoj, a ne u svojoj podeljenoj delatnosti. Idealizam (kao potpuni transcendentalni idealizam) polazi od jednog jedinog osnovnog zakona uma, koji on dokazuje neposredno u svesti – on poziva slušaoca ili čitaoca da slobodno misli neki određeni pojam. Ovde treba razlikovati: - zahtevani akt mišljenja – koji se izvršava pomoću slobode - nužni način kako on treba da se izvrši – način utemeljen u inteligenciji, ne zavisi od volje, nešto nužno što se nalazi u slobodnoj radnji i pri slobodnoj radnji. nešto nađeno čije je nalaženje uslovljeno slobodom! Ipak, puka je pretpostavka da je ono nužno osnovni zakon celog uma i da se iz njega može izvesti ceo sistem naših nužnih predstava. Tu pretpostavku dokazuje na osnovu stvarnog izvođenja: On pokazuje da ono što je najpre kao načelo postavljeno i u svesti neposredno dokazano nije moguće a da se istovremeno ne dogodi nešto drugo, i da ovo drugo nije moguće a da se istovremeno ne dogodi nešto treće; sve dotle dok uslovi onoga što je najpre postavljeno nisu potpuno iscrpljeni i dok ono, prema svojoj mogućnosti, nije sasvim shvatljivo. Kao poslednji rezultat, kao skup svih uslova onoga što je najpre postavljeno, mora da proizađe sistem svih nužnih predstava, ili celokupno iskustvo: put ovog idealizma ide od nečega što postoji u svesti, ali samo na osnovu slobodnog akta mišljenja, do celokupnog iskustva. Ono što leži između oba jeste njegovo istinsko tlo. temeljna tvrdnja idealizma – ono što je apsolutno postulirano nije moguće bez uslova nečeg drugog, ovo drugo bez uslova nečeg trećeg itd. Ništa nije moguće pojedinačno, već je svako pojednačno moguće samo u ujedinjavanju sa svime. Usvesti se nalazi samo celina, a ta celina je upravo iskustvo! Drugi uvod u učenje o nauci za čitaoce koji već imaju filozofski sistem... 1. Prvi uvod je dovoljan za nepristrasne čitaoce, ali što se tiče čitalaca koji već imaju svoj sistem, mora se uneti nepoverenje u njihova pravila – jer ono što se ne slaže s njihovim pravilima, za njih je bez daljeg istraživanja pogrešno U učenju o nauci postaje dva različita niza duhovnog delanja – niz onog Ja koje filozof posmatra, i niz filozofovih posmatranja .U suprotnim filozofijama postoji samo niz filozofovih misli, pošto se sama njegova materija ne uvodi kao misaona. 2. Pitanje je: otkuda sistem predstava koje su praćene osećajem nužnosti_ Kako dolazimo do toga da onome što je samo subjektivno pripisujemo objektivnu važnost – kako pretpostavljamo biće? Pošto to pitanje dolazi od povlačenja u samog sebe, od primedbe da je neposredni objekt svesti, ipak, jedino sama svest, to ono ne može da govori ni o kakvom drugom biću osim o biću za na.
Pitanje kako je moguće biće za nas? mora apstrahovati od svakog bića – tvrditi a priori da apstrakcija u odgovoru nije moguća znači tvrditi da ona ni pitanju nije moguća. 3. Zahtevana apstrakcija leži u nizu filozofskog razmišljanja, drugi niz još ne postoji. Ono čega se on jedino drži i iz čega objašnjava sve što bi trebalo objasniti je subjekat,koji mora da se shvati očišćen od svake predstave bića, da bi se u njemu pokazao temelj svakog bića – ne pripada mu ništa osim delovanja .Tek od ove tačke započinje dvostruki niz. Temeljna tvrdnja filozofije je: Kao što je Ja jedino za samo sebe, tako za njega istovremeno nužno nastaje biće izvan njega; temelj obog poslednjeg leži u onom prvom, ovo poslednje je suslovljeno onim prvim: samosvest je svest o nečemu, što ne treba da smo mi sami, nužno su povezane; onu prvu, međutim, treba smatrati kao ono što uslovljava, a ovu poslednju kao ono što je uslovljeno. Da ovu tvrdnju dokaže, filozof mora prvo pokazati kakvo je ovo Ja za sebe i kako nastaje. Otkriće se da se u mišljenju ovog pojma, njegova delatnost (kao inteligencija), vraća u samu sebe i sebe čini svojim predmetom. 4. Onome Ja ne pripada ništa drugo osim vraćanja u samo sebe. To, ipak, ne znači da ono postoji i pre tog vraćanja i nezavisno od njega. Tek tim aktom i samo njime, delovanjem na samo delovanje, kojem određenom delovanju uopšte ne prethodi nikakvo delovanje, postaje Ja iskonski za samo sebe. To ja nije poimanje – ono to postaje tek u suprotnosti prema nekom Ne-Ja i određenjem onog Ja u toj suprotnosti. Ono je puki opažaj – nije ni svest, čak ni samosvest! Vraćanjem u samo sebe, Ja se samo stavlja u mogućnost samosvesti i svake moguće svesti. Taj akt je samo deo celokupne radnje inteligencije kojom ona stvara svoju svest. Moguće je pitati «ako se cela filozofija izgrađuje na nečemu što je stvoreno aktom puke volje, kako onda filozof toj subjektivnoj radnji osigurava objektivnost?» Ta radnja je po prirodi objektivna. Ja jesam za sebe – to je fakat. Ipak, ja sam sebi mogao da nastanem samo pomoću delovanja, jer pomoću njega ja sebi nastajem u svakom trenutku. Ono delovanje je upravo pojam Ja a pojam Ja jeste pojam delovanja. Kada misli sebe, filozof zapravo sebi razjašnjava samo ono što uistinu misli i što je odvajkada mislio. Taj akt je za filozofa voljan i u vremenu, a za Ja je nužan i iskonski. U tome mu nastaje neka svest, jer on ne samo da opaža nego i shvata. On shvata svoj akt kao delovanje uopšte – delovanje nije nikakvo biće a biće nije nikakvo delovanje. Ovo delovanje svako može da opaži i svako može da ga razlikuje od suprotnog – kojim misli objekte izvan sebe. Misao o njemu samom nije ništa drugo do misao te radnje, i da reč Ja nije ništa drugo do oznaka te radnje; da su Ja i delovanje koje se vraća u sebe potpuno identični pojmovi.» Ono vraćanje u sebe mora se misliti pre svih drugih akata svesti kao takvo koje ih uslovljava – vraćanje u sebe mora se misliti kao iskonski akt subjekta – i pošto za njega ne postoji ništa što nije u njegovoj svesti, a sve u njegovoj svesti je uslovljeno tim aktom – to je jedan neuslovljeni i apsolutni akt. 5. Opažanje samog sebe u izvršavanju akta u kojem nastaje Ja, naziva se intelektualnim opažajem. Da postoji moć takvog opažaja ne može se dokazati pomoću pojmova – svako mora da je neposredno nađe u sebi, ili je nikada neće upoznati. Ja ne mogu ništa učiniti – ni jedna korak, ni jedan pokret, bez itnelektualnog opažaja moje svesti u tim radnjama – samo pomoću tog opažaja znam da ja to činim – samo pomoću njega razlikujem sebe i svoje delovanje od zatečenog objekta. Ipak, taj opažaj nikada ne postoji sam, kao potpuni akt svesti Ja sebe ne mogu naći kao delatnog a da nenađem objekat na koji delujem. Ne postoji nikakva izolovana svest intelektualnog opažaja, ali filozof dolazi do tvrdnje o njemu tako što postavi sebi cilj da misli nešto određeno, i željena misao nastupa; da učini nešto određeno – i predstava da se to događa nastupa. Ako se to razmotri samo prema zakonima čulne svesti, onda u tome leži samo sled mojih predstava, ali nigde ne mogu naći da u prvoj predstavi leži realni temelj druge. Ostajem samo trpan, mirna pozornica za smenjivanje predstava, a ne delatni princip koji ih proizvodi – time što sam prvu misio postala mi je druga. Filozof nalazi taj intelektualni opažaj kao fakat svesti, ne neposredno, već razlikuje ono što se u običnoj svesti nalazi ujedinjeno, i celinu razlaže na delove. Intelektualni opažaj se prema njegovoj mogućnosti objašnjava tako što se pokazuje moralni zakon u nama, u kojem se Ja pokazuje kao nešto što je tim zakonom uzvišeno – gde mu se pripisuje (samo njemu!) u samom sebi utemeljeno delovanje, te se on karakteriše kao nešto apsolutno delatno. Intelektualni opažaj je jedino pouzdano stanovište za svaku filozofiju – bez samosvesti uoššte nema nikakve svesti, a samosvest je moguća samo na naznačeni način: ja sam samo delatan! Dalje se i ne može ići a transcendentalni idealizam se pokazuje kao onaj način mišljnja u kome se spekulacija i moralni zakon najprisnije ujedinjuju. Što je mom delovanju suprotno, jeste čulni svet, a što u mom delovanju treba da nastane, jeste inteligibilni svet.
(kritičarima onog inteligibilnog Fihte uzvraća time što kaže da oni onda moraju zamišljati četvorougaono Pravo i okruglu Vrlinu) Podloga konstrukcije inteligibilija je sloboda! – delovanje uopšte! Nije beznačajno pitanje da li filozofija polazi od činjenica ili od delotvorne radnje: Ako polazi od činjenica, ona sebe stavlja u svet bića i konačnosti, i njoj će biti teško da iz nje nađe put ka onom beskonačnom i natčulnom; ako polazi od delotvorne radnje, onda stoji upravo na onoj tački koja povezuje oba sveta i sa koje se oni jednim pogledom mogu pregledati. 6. Fihte tvrdi da se učenje o nauci potpuno slaže s Kantovim učenjem, iako u suprotno uveravaju dobri poznavaoci Kantove filozofije, a čak i sam Kant, na njihov nagovor. Fihte zato započinje dokazivanje ove tvrdnje. Učenje o nauci polazi od intelektualnog opažaja, apsolutne samodelatnost onog Ja, a Kant se nije ni o čemu izjašnjavao prezirivije nego o nekoj moći intelektualnog opažaja. U Kantovoj filozofiji, svaki opažaj se odnosi na biće, tako bi intelektualni opažaj bio opažaj nečulnog bića – neposredna svest o stvari po sebe i to pomoću mišljenja – stvaranje stvari po sebi pomoću pojma. Negiranje mogućnosti intelektualnog opažaja onda kod Kanta ima tu ulogu da od sebe odvrati stvar po sebi. Učenje o nauci je odstranjuje na drugi način – to je potpuno izokretanje uma, potpuno neuman pojam! Intelektualni opažaj o kojem govori učenje o nauci, ne odnosi se na biće nego na delovanje, a to kod Kanta uopšte nije označeno (osim možda kao apercepcija). Kant priznaje da je čovek svesan kategoričkog imperativa. Fihte kaže: Ta svest je bez sumnje neposredna, a ne čulna; dakle, upravo ono što ja nazivam intelektualnim opažajem. Kant je u svojim kritikama razdvojio i posebno obradio teorijsku i praktičku svest, te i nije moglo da nastane pitanje o ovoj vrsti svesti. Sadržaj učenja o nauci u par reči: Um je apsolutno samostalan; on je samo za sebe, ali za sebe je takođe samo on! Tako sve što jeste mora biti utemeljeno u njemu samom i mora se objasniti samo iz njega samog! Učenje o nauci je, dakle, transcendentalni idealizam, baš kao i Kantovo učenje. Kant: Najviše načelo mogućnosti svakog opažanja u odnosu na razum jeste: da svaka raznolikost staoji pod uslovima prbobitnog jedinstva apercepcije Šta je uslov prvobitnog jedinstva apercepcije? Prema § 16, uslov je da moje predstave mogu biti praćene od onog Ja mislim. O kom Ja je ovde reč? To nije ono identično u raznolikom, već prema stani 132, Ta predstava, Ja mislim, jeste akt spontanosti, tj. ona se ne može smatrati kao da pripada čulnosti. Ja nju nazivam čistom apercepcijom da bih je razlikovao od empirijske, jer je to ona samosvest koju, budući da proizvodi predstavu Ja mislim, moraju pratiti sve druge predstave, i koja je u svakoj svesti jedno i isto, nikakva predstava ne može dalje da prati. Dakle, ovde je upravo opisana priroda čiste samosvesti! Ni kod Kanta čista apercepcija ne predstavlja svest o našoj individualnosti, jer je individualnost nužno praćena jednom drugom svešću – svešću o Ti, te je moguća samo pod tim uslovom. Kod Kanta se nalazi pojam o čistom Ja, kao i u učenju o nauci. U kakvom odnosu misli Kant to čisto Ja prema svojoj svesti? Kao takvo koje je uslovljava! Ipak, može se argumentisati da je jedno uslovljeno a drugo određeno. Po kantu, svaka svest je uslovljena samosvešću. Po učenju o nauci, svaka svest je određena samosvešću.Sve što se u svesti nalazi u uslovima samosvesti je utemeljeno! Mora se dokazati da u tom slučaju određenost neposredno sledi iz uslovljenosti! Reći svaka svest je utemeljena samosvešću, znači da se iz postavljenog principa izvodi ono zahtevano – izvodljivost iz samosvesti određuje opseg onoga što važi kao svest (zato je pretpostavka da je svaka svest uslovljena mogućnošću samosvesti). Kant nije postavio takav siste, ali ga je sigurno mislio – a sve ono što on iznosi samo su odlomci sistema koji ima smisla jedino pod tom pretpostavkom. Da li je Kant iskustvo, prema njegovom empirijskom sadržaju, utemeljio nečim što je različito od Ja? Primenljivost svih kategorija, a posebno kategorije kauzaliteta, prostire se samo na područje pojava – samo na ono što je već za nas i u nama samima. Do pretpostavke nečega što je od Ja različito može se doći samo zaključkom od onoga što je obražloženo kao razlog, tj. primenom pojma kauzaliteta – već time je odbačena pretpostavka stvari po sebi koje se nalaze izvan nas!
Kant govori o stvari po sebi – noumenon – on se samo pridomišlja pojavi – Grešku ne pravi Kant, već njegovi tumači! Kantovci mogu reći da je predmet dat jer on na izvestan način aficira dušu (sposobnost koja se naziva čulnost). Šta je predmet? Ono pomoću razuma pridodato pojavi – puka misao. Predmet aficira to znači da aficira nešto što se samo misli, ono aficira ukoliko jeste, ono se samo misli kao aficirajuće. Predmet kao dat se samo misli Sve naše saznanje svakako polazi od neke afekcije, ali ne pomoću predmeta! Iz mogućnosti Ja izvedena je nužnost njegove ograničenosti uopšte. Ta moja ograničenost u svojoj određenosti objavljuje se u ograničavanju moje praktičke moći, a njeno neposredno opažanje jeste osećanje: slatkog, hladnog... Cela ta određenost, i pomoću nje moguća suma osećanja, treba da se posmatra kao određena a priori – apsolutno i bez ikakvog našeg sudelovanja – to je ona Kantova receptivnost, a nešto posebito iz nje je afekcija. Neposredni jfakat svesti: Ja sebe osećam tako i tako određenog. 7. PHILOSOPHISCHES JOURNAL, Bd. VI, S. 1-40. Opažaj jeste i ostaje podloga pojma – mišljenje kome opažaj ne leži u osnovi samo je prazno mišljenje – nije nikakvo mišljnje. Ja shvatam opažaj = ja sebi taj opažaj određujem mišljenjem nečega što je suprotno. Delovanje koje je u njemu mišljeno, filozofu mišljenjem postaje objektivno – sprečava slobodu (neodređenog) njegovog mišljenja. To je iskonsko značenje objektivnosti – čim mislim, mislim nešto određeno. Sloboda mog mišljenja koja je mogla da se usmeri na beskonačnu različitost objekata, sada se odnosi samo na ovu ograničenu sferu mišljenja mog sadašnjeg objekta. prigovori Svako mišljenje se nužno odnosi na neko biće, ako onom Ja ne treba da pripadne nekakvo biće – ono je nemislivo. Fihte kaže da ovi više veruju kojoj staroj knjizi nego svojoj najvlastitijoj savesti – oni svakako mogu da misle Ja, inače ne bi mogli da ga izgovore – prigovor protivreči sam sebi i time se poništava! U svakom mišljenju postoji nešto što je mišljeno – neki objekt mišljenja na koji se to određeno mišljenje ograničava – to ne osporava učenje o nauci jer objektivnost je samo za mišljenje! To mišljeno jedino mišljenjem dobija objektivnost – ono je idealno. Ako se pod bićem, naprotiv, smatra realno biće – nešto što ograničava ne samo idealnu nego i realno delujuću, praktičku delatnost onog Ja – ono ja se ne bi moglo misliti, samosvest ne bi bila moguća, a onda ni svest. Mi bismo, naravno, morali prestati da filozofiramo; no, oni time ništa ne bi dobili, jer bi i oni morali prestati da nas osporavaju. Tako ne bi mogli misliti sebe kao slobodne i delatne a Ja bi postalo stvar, a njegov pojam uništen. Svako biće znači ograničenost slobodne delatnosti. Protivnici bi pokušali da daju logički dokaz iz stava protivrečnosti – ako je pojam već određen nekim obeležjem, onda se on ne mora određivati nekim drugim, prvom suprotnim obeležjem. Ako ne polazite od bića, kako biste mogli da izvedete neko biće a da ne postupite nekonsekventno? Naravo da se ne izvodi nikakvo biće! Nikakvo biće po sebi! Pojam bića se ne smatrakao prvi i iskonski pojam, već jedino kao izveden – izveden iz suprotnosti delatnosti – samo negativan! Za idealistu je sloboda ono pozitivno – biće je puka negacija slobode. 8. Od Ja se ne može apstrahovati, zanči samo da uz sve što se u svesti misli kao postojeće, nužno se mora pridomišljati Ja. 9. Ako se Ja shvata kao da je to Ja, samo moja osoba nasuprot drugima, to bi bila samo individualnost koje je samo određeni objekat jer se uspostavlja u određenom odnosu na neki drugi objekat. Jastvo se iskonski suprotstavlja svakom objektivitetu! Onou spostavlja samo sebe! Ja ne nastaje sintezon čija bi se raznolikost mogla dalje razlagati nego apsolutnom tezom! Pomoću Ja ne razlikujem se od drugih osoba, nego od stvari! Pomoću Ja se suprotstavljamo svemu što je izvan nas, samo ne osobama izvan nas – pod Ja obuhvatamo ne samo našu određenu ličnost,nego duhovnost uopšte! Um je jedino ono po sebi,a individualnost je akcidentalna!
10. Umnost je svima zajednička i kod svih umnih bića potpuno ista. Ono št je u jednom umnom biću darovitost, to je i u svima. Čisto Ja je u osnovi svakog mišljenja. Mehanizam me može da shvati samog sebe, upravo zato što je mehanizam. Samog sebe shvata samo slobodna svest. Kad ih Fihe kritikuje to nije uzalud, jer on to radi zbog drugih! 11. -
Često se javlja jedno neobično zamenjivanje: Ja kao intelektualni opažaj se zamenjuje onim Ja kao idejom: leži jedino u formi jastva, delovanje koje se vraća u sebe – takvo Ja je samo za filozofa, i time što ga shvata, čovek se uzdiže do filozofije. Ja kao ideja postoji samo za Ja koje filozof razmatra – ideja prirodnog ali potpuno obrazovanog čoveka – umno biće, ukoliko je stvarno potpuno umno i ništa do umno = ukoliko je takođe prestalo da bude individua, a ovo poslednje je bilo samo pomoću čulnog ograničenja. zedničko im je što se ni u jednom ni u drugom Ja ne misli kao individuum. suprotnost im je u sledećem: U Ja kao opažaju leži samo forma tog Ja, i uopšte se ne uzima u obzir nešto što je uistinu materijalno tog Ja, koje je mislivo samo pomoću njegovom mišljenja sveta; dok se, naprotiv, u ovom poslednjem misli potpuna materija jastva. Od onog prvog polazi celokupna filozofija, i ono je njen temeljni pojam, ka poslednjem ona ide; ta ideja može da se postavi samo u praktičkom delu, kao najviši cilj težnje uma. Prvo je opažaj a drugo samo ideja! Ovo drugo se ne može misliti određeno, nikada neće postati stvarno – toj ideji treba samo da se do beskonačnosti približavamo! Johann Gottlieb Fichte Sistem učenja o običajnosti prema principima učenja o nauci 1. Kako objektivno uopšte može postati subjektivno, kako bivstvovanje za sebe može postati predstavljenim bivstvovanjem - to je zadatak čitave filozofije. Da bi se to objasnilo mora se ukazati na tačku u kojoj subjektivno i objektivno nisu razdvojeni, već su sasvim jedno. Ta tačka je Jastvo, inteligencija, um. Na ovaj apsolutni identitet subjekta i objekta ne može se neposredno pokazati, o njemu se može samo zaključivati.... Ja sam svestan sebe samog jedino ukoliko razlikujem sebe koji je svestan sebe, od sebe kao predmeta ove svesti. 3. Teorijska filozofija ima da prikaže sistem nužnog mišljenja – da se naše predstave podudaraju s bivstvovanjem. Učenje o moralu je praktička filozofija. Ona ima da iscrpe sistem nužnog mišljenja – da se s našim predstavama podudara jedno bivstvovanje, i da sledi iz njih. 4. Ja nalazim sebe kao delujućeg u čulnom svetu – odakle započinje sva svest, čak i samosvest. U predstavi o mom delovanju mora ležati još nešto što mi ne može doći spolja već mora ležati u meni samom – to ne mogu iskusiti ili naučiti već o njemu moram znati neposredno...Pri smenjivanju različitih predstava, Ja sam razlog ove promene – to znači – isti onaj i nijedan drugi, koji zna za promenu, istovremeno je onaj koji deluje... Subjekt svesti i princip delovanja su jedno isto! Ako uopšte samo znam, znam i da sam delatan – u pukoj formi znanja sadržana je i neposredno postavljena svest o meni samom, i o meni samom kao nekom delatnom. 5. Ja postavljam sebe kao delatnog = ja razlikujem u sebi nešto znajuće i jednu realnu snagu koja kao takva ne zna, već jeste. Sagledavam ih kao jedno. Ipak, time su razdvojeni nesto subjektivno i nesto objektivno. Bez tog razdvajanja nije moguca nikakva svest. Objektivno treba da postoji nezavisno od sudelovnaja subjektivnog, subjektivno treba da bude zavisno od objektivnog i da samo od njega zadobija svoje materijalno određenje. Bivstvovanje jeste putem samog sebe, ali znanje zavisi od bivstvovanja. 6. Ja je delatno. Kao čisto spoznavanje nečeg što lebdi pred njim, subjektivno se ne pojavljuje ni na koji način i ni u kom pogledu kao delatno proizvođenje predstave – subjektivno se pojavljuje, ali posredstvom sinteze, takođe kao slobodno i određujuće, pošto se ono pojavljuje kao apstrahujuće. Zato je moguće da se delatnost kao takva uopšte i ne opaža ali da se ipak slobodno opiše. Jedna određena delatnost postaje određenom onda kada joj se suprotstavlja neki otpor – gde se sagledava delatnost, sagledava se i otpor. Svest o otporu je uvek posredovana i nikako neposredna. Otpor se predstavlja kao protivrečnost delatnosti – kao nešto samo postojeće, što leži mirno i mrtvo, koje prosto jeste a nišošto ne deluje – čisti objektivitet ili tvar. 7. Ja sam delatan – slika delatnosti uopšte, agiliteta, pokretljivosti je nesto sto se kod citaoca pretpostavlja i ne moze da se demonstrira nekome ko je ne nalazi u zrenju samog sebe. On pripada samo subjektivnom, inteligenciji kao
takvoj, prema formi njenog delovanja. Ja, koji je Jedno i nedeljivo, treba da bude delatno, dakle ono mora delovati na objekat, i delatnost se moze pojavljivati samo tako sto polazi od subjektivnog i određuje objektivno. Ja sebe moram postaviti apsolutno kao delanog, međutim, posto razlikujem subjektivno u meni i objektivno, ovu delatnost ne mogu drugacije opisati nego kao kauzalitet pojma. Apsolutna delatnost – predikat koji mi pripada apsolutno i neposredno – kao takva, ona se naziva i slobodom – sloboda je čulna predstava samodelatnosti i nastaje kroz supotnost vezanosti za objekt i nas samih kao inteligencije ukoliko se odnosimo prema njemu. – postoji apsolutna samostalnost i nezavisnost cistog pojma. 8. Duhovno u meni, sagledano neposredno kao princip delovnaja, postaje volja. Ja sada trebam da delujem na tvar, ali delovati na tvar mogu samo kao tvar... Ukoliko sebe tako sagledavam nazivam se materijalnim telom. Predstava mog tela je samo predstava mene samog kao uzroka u telesnom svetu. 9. Jedno jedino apsolutno na čemu se zasniva svaka svest i svako bivstvovanje, jeste čista delatnost. Ona se pojavljuje kao delovnaje na nešto izvan mene, usled zakona svesti. Sve što je sadržano u ovoj pojavi, počev od svrha koje postavljam apsolutno sam sobom, na jednom kraju, do sirove materje sveta, nadrugom kraju, su posredujući članovi pojave, i prema tome takođe sami pojave. Jedino čisto istinito jeste moja samostalnost! Prvi glavni odeljak Dedukcija principa moralnosti U čovekovoj duši ispoljava se prisila da čini nešto potpuno nezavisno od spoljašnjih svrha (ili da nezavisno od njih nešto ne čini). To je moralna ili običajna priroda čoveka... Ta moralna priroda se može zasnivati samo na verovanju i ne mora se pitati na koji način i iz kojih razloga ona nastaje (tj. Ova je spoznaja moguca i dovoljna i sa stanovista obicne svesti) Ili, čovek može težiti da nađe razloge opaženog, te se ne zadovoljava faktičkom spoznajom već traži generičku. Kako naći razloge moralne prirode čoveka ili običajnog principa u njemu samom? Dedukcija se izvodi iz stavova osnova celokupnog učenja o nauci i kao posebna nauka polazi od one opšte: ako moralitet naše prirode sledi iz naše umnosti prema nužnim zakonima, tada je pomenuta prislila nešto prvo i neposredno i ispoljava se i bez našeg sudelovanja. Dedukcija onda neće proizvesti ništa više, već će nam samo omogućiti teorijsku spoznaju. Učenje o običajnosti nikako neće biti učenje o mudrosti, ona nema normativni karakter Put dedukcije će biti sledeće: mi ćemo sebe napustiti da bi pod izvesnim naznačenim uslovom sami sebe mislili i videli kako smo pod ovim uslovom prinuđeni da sebe mislimo. Iz ovog ustrojstva koje smo našli izvešćemo spomenutu moralnu prisilu kao nužnu. Ne radi se o prelaženju iz regije mišljenja u regiju stvarnog bivstvovanja. U transcendentalnoj filozofiji se uvek ostaje u regiji mišljenja... Ono što sledimo u dedukciji kroz naše zakljućke je mišljenje, i ono što je nezavisno od svih zakljućaka je takođe mišljenje. Jedino je razlika u tome što kod potonjeg nismo svesni razloga, već nam se ono nameće sa neposrednom nužnošću. §1 ZADATAK Misliti sebe samog samo kao sebe samog, tj. Odeljenog od svega što nije mi sami. 1)
REŠENJE Postavka: ja sebe samog nalazim, kao sebe samog, samo htijući.
Objasnjenje a) šta znači: Ja nalazim sebe? Najlakše je nekoga navesti da misli Ja na određeni način tako što mu se kaže da zamisli nešto (npr. Ovaj zid). Uz ovo mišljenje se bez sumnje prihvata i nešto misleće a to misleće je sam onaj koji misli. Kada misliš sebe, onda su misleće i mišljeno jedno isto te si samog sebe neposredno svestan. Pojam «Ja» se misli kad se mišljeno i misleće uzimaju kao isto. U ovom našem slučaju: ja nalazim sebe, značilo bi ja uzimam nađeno kao jedno sa mnom koji nalazim. b) šta znači: Ja nalazim sebe? Nađeno je ovde suprotstavljeno onom što smo proizveli sami. Dakle, ukoliko nalazim ja nisam svestan nikakve delatnosti osim pukog shvatanja. Shvaćeno se shvatanjem ne proizvodi niti na bilo koji način modifikuje... Ono treba biti i to biti takvo kakvo jeste, nezavisno od shvatanja... Tako se ja sebi pojavljujem u nalaženju. Tu se radi samo o ekspoziciji puke činjenice svesti: «Ukratko, nalazeći treba jedino biti pasivan: i u našem slučaju treba ga nešto potaknuti, da se on prizna sam za sebe.» c) šta znači: Ja se nalazim htijući, i da samo kao htijući ja mogu naći sebe?
«Ja postajem svestan nekog htenja. Ja pri-mišljam uz ovo htenje nešto postojeće, nešto što je predručno, nezavisno od moje svesti, a što treba da bude htijući u ovom htenju, što trba da ima ovu volju u čemu se ona treba da nastani...» Svestan sam ovog htenja, ali sam svestan i te svesti ovog svog opažanja i dovodim je u odnos prema supstanciji – to je svesnobivstvujuća supstancija u meni... zato ja nalazim Sebe samog kao htijuće biće ili nalazim sebe samo htijući. Samo kao htijući ja nalazim sebe. Najpre, ja kao supstanciju ne uzimam neki predmet već ono što se primišlja uz ovo opaženo. Postoje samo dva ispoljavanja koja se mogu pripisati neposredno ovoj supstanciji: mišljenje i htenje. Prvo nije izvorno i neposredno za sebe objekt jedne posebne svesti, već svest sama. Htenje je onda izvorno objektivno ispoljavanje supstancije, ono uvek ostaje samo objektivno, nikada nije samo neko mišljenje, već mišljno ispoljavanje samodelatnosti – ispoljavanje koje ja sam sebi pripisujem izvorno jeste htenje, i samo ako sam svestan takvog htenja, svestan sam sebe. Dokaz Dokaz se zasniva (1) na pojmu Ja; (2) na nužnosti izvorne suprotstavljenosti subjektivnog i objektivnog u svesti. U čitavom mišljenju je neko mišljeno koje nije mišljenje samo, u čitavoj svesti je nešto čega se jeste svesno a to nije svest sama. (3) na karakteru izvorno objektivnog, po kome ono treba da bude nešto dato nezavisno od mišljenja, nešto realno što postoji za sebe i kroz sebe samo. i o tome se mora uveriti putem unutrašnjeg zrenja. Dokaz se može ovako izvoditi: karakter Ja je takav da delujući i nešto na šta se deluje, postaju Jedno i isto. To je tako, kada se misli ja. Samo ukoliko mišljeno treba da bude isto što i misleće, mišljeno je dato za mene samog. Pošto je mišljeno identično sa mislećim, misleći sam svakako ja sam... ono mišljeno, objektivno, prosto za sebe i sasvim nezavisno od mišljenja, treba biti Ja i da se prizna za Ja; jer ono treba da bude nađeno kao Ja. Prema tome, moralo bi u mišljenom kao takvom da se nalazi identitet delujućeg i obdelavanog – mišljeno bi moglo biti samo objekat, neko realno delovanje na sebi samom, ne prosto zrenje sebe samog, već realno samoodređivanje sebe samog putem sebe samog. A takvo je samo htenje, i obrnuto, htenje mislimo samo tako. Sebe nalaziti je identično sa sebe nalaziti htijući (samo ukoliko je jedno utoliko je i drugo) Corollarium Htenje se može misliti samo pod pretpostavkom nečeg različitog od Ja... U filozofskoj apstrakciji se može govoriti o htenju uopšte, ali celokupno vidljivo htenje (koje se i ovde zahteva) nužno je određeno htenje, u kome se nešto hoće. U svakom htenju se, prema tome, nalazi postulat objekta izvan nas i u njegovom pojmu se misli nešto što nismo mi sami. U skladu s time, da bih našao svoje istinsko biće, ja moram misaono odstraniti ono tuđe u htenju. Ono što potom preostane je moje čisto bivstvovanje. Ovaj pojam htenja, htenje kao ono prvo, je utemeljen u sebi i u ničemu izvan njega. To znači da se on može samo negativno odrediti, jer se ne može utemeljiti na nečem drugom. Ono je tako kako jeste zato što jeste tako. Zato se ono može objasniti jedino iz samog Ja, i ova apsolutnost htenja je ono što preostaje posle apstrakcije svega stranog. «U našem sistemu se sebe samog čini fundusom svoje filozofije i otuda se ona čini beztemeljnom onom ko to nije u stanju.» - ova filozofija polazi od verovanja, i zna za to! Ex. sabijena celicna opruga – na isti način ni umno biće ne može se odrediti stvarnim htenjem a da ne stoji u uzajamnoj vezi sa nečim izvan njega, od čega se potom apstrahuje. Zadatak se prema formi sastoji u tome da se Ja misli u postuliranoj apstrakciji kao postojeće, fiksirano. Prema materiji, ono što se misli treba da bude temelj apsolutnog htenja – apsolutna tendencija prema apsolutnom, apsolutna neodredljivost bilo čim izvan njega, tendencija da se sebe samog odredi apsolutno bez ikavog spoljnjeg poticaja. U tome je dat pojam moći, moć Ja se odnosi na stvarno ispoljavanje koje je moguće samo pod uslovom datog objekta i ona je u tom odnosu moći ispoljavanja. §2 Ja je nešto samo ukoliko ono samo sebe postavlja kao to ja. To znači da se u Ja podudaraju bivstvovanje i svest, nikakvo bivstvovanje Ja ne može postati bez njegove samosvesti, i obrnuto – nikakva svest njega samog bez njegovog bivstvovanja koga je ono svesno. Znanje o egzistenciji Ja smešteno je u istoj supstanciji koja takođe jeste: ukoliko je izvesno da je bit Ja ono što smo prethodno utvrdili, ono mora o tome znati. Zadatak Osvestiti se na određeni način o svesti svog izvornog bivstvovanja. Prilog objašnjenju Objekat naše svesti bio je proizveden slobodnim samoodređenjem naše misaone moći, posredstvom proizvoljne apstrakcije. Isti objekat je dat za nas izvorno, pre svakog slobodnog filozofiranja. Ako je to istinito, onda nam je data i izvorna svest o njemu, ali ne kao svest o pojedinačnom objektu (to se ne može dogoditi ni sa jednom drugom mišlju).
Umno biće je ustrojeno tako da u procesu svog mišljenja, po pravilu ne posmatra mišljenje samo, već jedino ono mišljeno, a sebe samog gubi u objektu. Filozofiji je stalo do toga da spozna subjekt, da bi mogla suditi o njegovom uticaju na određenje objekta... Do ove spoznaje dolazimo samo kada golu refleksiju učinimo refleksijom – biti svestan svesti! Genetički opis naznačene svesti Ja ima apsolutnu moć zrenja, na taj način ono i postaje Ja... Ova moć se ne može šire izvoditi – Ja se zre prosto zato što se zre. Zrijuće putem postuliranog akta – tj. akta samoodređivanja – postavlja opisanu tendenciju ka apsolutnoj delatnosti – apsolutnost realnog delovanja postaje kroz to bit jedne inteligencije, i dolazi pod vlast pojma; postaje istinska sloboda: apsolutnost apsolutnosti, apsolutna moć da sebe samu učini apsolutnom. Kroz svest svoje apsolutnosti otkida Ja samog sebe od samog sebe i postavlja se kao samostojno. Ono što je opaženo i samo je zrijuće, ono je s njim Jedno biće, Jedna snaga i supstancija Ja kao apsolutna snaga sa svešću, otkida sebe od ja, kao datog apsolutnog bez snage i svesti. Određivati sebe samog znači biti slobodan... biti određen je nešto drugo i svodi se na impulsivnost. ... Mišljenje se ne postavlja kao nešto postojeće, već kao agilnost – agilnost ineligencije. Neka stvar se ne može misliti kao stvar koja samu sebe određuje pošto ona nije pre od svoje prirode, tj. pre od obima svojih određenja... Ono što treba samo sebe da odrediono bi moralo, u izvesnom smislu, biti pre onoga štojeste, pre nego što ima bilo kakva svojstva. Inteligencija je samo ono što može da se misli kao slobodno, i tek time što sebe shvata kao inteligenciju ono postaje slobodno. Ja postavlja sebe samo kao moć. To se mora strogo dokazati i Ja je sposobno za jedan takav dokaz . §3 Zadatak je sledeći: treba videti na koji način Ja postaje sebi svesno svoje tendencije ka apsolutnoj samodelatnosti kao takvoj... razlika između ove i prethodne refleksije Ja (to je bila izvorna refleksija), je u tome što sada refleksiju treba prema njenoj mogućnosti tek zasnovati. Ovo zasnivanje zbiva se upravo putem filozofije, i ono kao takvo ni za šta drugo i ne služi već samo za filozofiranje : ))) Tendencija je postavljena kao bit Ja, ona je kao puka tendencija nagon i on je ispoljavanje Ja: « Ako sada Ja, u kome je nagon i u kome se on ispoljava, mislimo puko objektivno, tada je delovanje nagona razumljivo bez daljnjeg. On će prouzrokovati – čim su nastupili spoljni uslovi – neku samodelatnost; upravo tako kako je to sa čeličnom oprugom. Delovanje će uslediti iz nagona kao što posledica sledi iz svog uzroka. – Ali, ako mu primislimo još i inteligenciju, i to na taj način da je ona zavisna od objektivnog ustrojstva, a ovo ipak ne od njega, tad će nagon pratiti neka čežnja, a čin neka odluka, što sve, ako su dati uslovi, sledi sa istom nužnošću sa kojom je sledio čin.» Ipak, ovde Ja ne treba misliti objektivno, već istovremeno subjektino i objektivno. To je imenovanje čitavog Ja kojim smo se služili u gore navedenom stavu. Delotvorna snaga dolazi pod vlast inteligencije putem refleksije. Jastvo se sastoji u apsolutnom identitetu subjektivnog i objektivnog. Niti subjektiivno, niti objektivno, već – identitet je bit Ja. «da li sada bilo ko može misliti ovj identitet kao sebe samog? Svakvako ne, jer da bi se sebe samog mislilo mora se izvršiti ono razlikovanje između subjektivnog i objektivnog koje ne treba da se izvrši u ovom pojmu. Bez ovog razlikovanja uopšte nijemoguće nikakvo mišljenje. Tako nikada ne mislimo oba zajedno, već jedno pored drugog ili jedno posle drugog, i na taj način ovim mišljenjem jednog posle drugog činimo zavisnim jedno od drugog.U svakom slučaju ne može se suzdržati a da se ne pita: jesam li ja onda zbog toga što ja mislim sebe, ili ja mislim sebe zato što jesam? Međutim, jedno takvo zato što i jedno takvo zbog toga, ovde se ne događa. Ti nisi nijedno od obojeg, zato što si ono drugo. Ti uopšte nisi dvostruk, već apsolutno jedinstven. I to nemišljivo Jedno si ti prosto zato što jesi.» Celokupno ja je onda subjekt-objekt i ima u sebi tendenciju ka apsolutnoj samodelatnosti, koja kad se odvoji od supstancije same i kada se misli kao temelj njene delatnosti, jeste nagon koji je tera. 2) Osećanje uopšte je puki neposredni odnos objektivnog u Ja prema njegovom subjektivnom, a sposobnost osećanja je istinska tačka sjedinjavanja obojega (to je ukoliko se subjektivno posmatra kao zavisno od objektivnog. Ukoliko se objektivno posmatra kao zavisno od subjektivnog, volja je tačka njihovog sjedinjavanja. 3) Iz ispoljavanja nagona nužno sledi neka misao – inteligencija kao apsolutni agilitet nije sposobna skoro ni za kakvo određenje, ali ona proizvodi svoje misli, međutim misli u njoj nikako ne mogu biti proizbedene – misao o ja nije uslovnjena nikakvim drugim mišljenjem već samo uslovljava svo drugo misljenje. Ova misao nije uslovljena i određena nekim bivstvovanjem ili misljenjem, već apsolutno samom sobom. To je prvo, neposredno mišljenje: «ovo mišljenje je apsolutni princip našeg bivstvovanja. Njime konstituiramo prosto našu bit i u njemu se sastoji naša bit. Naša bit, naime, nije neko materijalno postojanje kao ono beživotnih stvari, već je svest i to određena svest – i to ova koju upravo pokazujemo.» Ova neposredna svest naziva se zrenje, a pošto se tu posmatra samo inteligencija, neposredno kao takva, onda se ovo zrenje s pravom naziva intelektualno zrenje.
b) Opisujemo ispitivanu misao prema njenom sadržaju. Ja je određeno nagonom apsolutne samodelatnosti, ipak čitavo Ja se ne može pojmiti a zato ni neposredno neko njeno određenje. Samo putem određenja subjektivnog kroz objektivno se može približiti određenosti čitavog Ja… Subjektivno je određeno objektivitetom. Bit objektivitet je apsolutno, nepromenljivo postojanje. To pimenjeno na subjekt daje čvrsto, nepromenljivo tj. zakonito mišljnje… Pošto je određujući nagon onaj nagon za apsolutnom samodelatnošću, odatle proizilazi da bi inteligencija samoj sebi morala da da nepokolebljivi zakon apsolutne samodelatnosti. Sad, ako se misli da je objektivno određeno subjektivnim (koje je apsolutna ali potpuno neodređena moć slobode), time je objektivno uslovljeno, a sve je to moguće samo pod uslovom da Ja sebe misli kao slobodnog. ??? njhat the heck ??? Ako se sebe misli kao slobodno, onda se ono ispoljava nužno. Ova misao je samo nužni način da se misli naša sloboda. Mi smo prinuđeni da mislimo da sebe treba da apsolutno svesno određujemo pojmovima i to prema pojmu apsolutne samodelatnosti: a ovo mišljenje je upravo ispitivana svest naše izvorne tendencije ka apsolutnoj samodelatnosti. Dedukcija je završena. Njena svrha bila je da se iz uma uošte izvede kao nužna misao da treba da delujemo na neki određeni način. Takvom dedukcijom se postižu još neke prednosti – ako se više ne računa na to da se ništa ne razume ispravno nego ono što proizlazi iz svojih osnova, rađa se potpuni uvid u moralitet našeg bića i otklanja se svaki privid nekog skrivenog svojstva i svakakvih zanesenjaštava (npr. moralni zakon koji je živo potaknut božanstvom). Umno biće posmatrano kao takvo je apsolutno, samostojno, temelj samog sebe. Ono je izvorno – ono što treba da postane ono mora samo sobom učiniti svojim vlastitim činom. Ovaj stav se ne dokazuje i nije sposoban za dokaz. Svakom umnom biću prosto je pridano da sebe samog tako nalazi i prihvata. U svom datom pojmu, pre svakog stvarnog bivstvovanja, samom sebi umno biće može misliti samo inteligenciju i to takvu inteligenciju kojoj mora pridati moć da svojim čistim pojmom proizvede neko bivstvovanje. Samostojnost umnog bića nije mišljena u pojmu koji se analizra, nije postavljena kao nešto problematično, već kategorički, kao bit uma. To znači postaviti nešto kao postojeće u pojmu na nužan i nerazdvojan način, kao nešto što je u pojmu već sadržano i predestinirano – samostojnost je moć kao i zakon da se ova moć upotrebljava. “Ja sam identitet subjekta i objekta = X. Ja ne mogu tako sebe sada misliti, budući da mogu misliti samo objekte i da zatim od njih izdvojim nešto subjektivno. Prema tome, ja mislim sebe kao subjekat i objekat. Oboje sjedinjavam tako što ih određujem uzajamno jedan drugim (prema zakonima kauzaliteta). Moje objektivno određeno mojim subjektivnim daje u subjektivnom misao nužnosti da me se određuje kroz moju slobodu samo prema pojmu samostojnosti, misao kaja je neposredna, prva i apsolutna misao, budući da je ona misao mog praodređenja. – Dakle, ne treba misliti ni moje objektivno kao zavisno od subjektivnog, kao u prvom slučaju, ni moje subjektivno kao zavisno od objektivnog, kao u drugom slučaju, već oboje treba da se misli prosto kao Jedno. Ja to mislim kao Jedno, ukoliko ga određujem u navedenoj određenosti uzajamno jedno drugim (prema zakonim uzajamnog delovanja), slobodu mislim kao određujuću za zakon, a zakon kao određujući za slobodu. Jedno bez drugog se ne misli, i kako se jedno misli, tako se misli i drugo. Ako sebe misliš slobodnog ti si prinuđen da svoju slobodu misliš pod nekim zakonom. A kad misliš taj zakon ti si prinuđen da sebe misliš kao slobodnog. Jer, u njemu je pretpstavljena tvoja sloboda, i on objavljuje sebe kao zakon za slobodu.” Radi se po tome da je pojava slobode neposredna činjenica svesti i nije sloboda neke misli. Ja sam slobodan – sloboda je jedino istinsko bivstvovanje i temelj svog drugog bivstva; ovaj je stav sasvim drugačiji od stava Ja se sebi pojavljujem kao slobodan – verovanje u objektivno važenje ove pojave izvodi se iz svesti moralnog zakona. Ja sam stvarno slobodan je prvi član verovanja koje prati prelaz u inteligibilni svet i u njemu od početka pruža čvrsto tlo.
ШЕЛИНГ - оно што је најзначајније, или оно што у филозофском погледу представља једино значајно превазилажење Фихтеове филозофије, извршио је најзад Шелинг. Права виша форма која се ослонила на Фихтеа јесте Шелингова филозофија. - Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг, који се родио 27. јануара 1775. у Шорндорфу у Виртембергу, студирао је у Лајпцигу и Јени где се ближе упознао са Фихтеом. Од пре неколико година Шелинг је секретар Академије ликовних уметности у Минхену. - Шелингова филозофија приступила је, пре свега, сазнању бога; и она је пошла од Кантове филозофије и, осим тога, од Фихтеове филозофије. Шелинг узима за основ Јакобијев принцип о јединству мишљења и бића, само што
започиње да га ближе одреди. Конкретно се јединство, осим тога, састоји, по њему, у томе што је оно коначно исто тако није истинито као ни оно што је бесконачно, субјективна идеја исто тако као ни објективност, и што спојеви у којима се повезују ове неистинитости као самостално постојеће једна изван друге јесу такође само спојеви онога што је неистинито. Конкретно се јединство може само тако схватити ако оно представља уједно процес и живо кретање. Та нераздвојивост налази се заправо само у богу; оно што је коначно јесте, напротив, оно што ту раздвојивост садржи у себи. Уколико је оно нешто истинито, оно такође јесте то јединство, али у једној ограниченој области, и управо због тога у раздвојивости оба момента. - у једноме од својих ранијих списа Шелинг је трансценденталну филозофију и филозофију природе изложио као стране науке, доцније је изложио природну филозофију за себе, и то у смислу опште филозофије; своју филозофију он је такође звао филозофија природе. Први део - о одредби тих филозофија, наиме о трансценденталној филозофији и филозо-фији природе, Шелинг се изјаснио у ''Систему трансценденталног идеализма''. Ако прво посматрамо ово дело видећемо да он има Фихтеово полазиште; Шелинг је сматрао себе за фихтеовца. ''Све се сазнање заснива на подударању нечег објективног са нечим субјективним.'' У обичном смислу то се тврђење признаје, оно значи јединство појма и стварности, апсолутно јединство, у којем се оно то егзистира не разликује од појма, та савршена идеја јесте оно што је апсолутно, простонапросто бог; све остало има неки моменат неподударности објективнога и субјективнога. ''Спој свега објективнога у нашем знању можемо назвати природом; спој свега субјективнога, напротив, зове се Ја или интелигенција.'' Ти су спојеви по себи идентични и као идентични се претпостављају. Однос природе према интелигенцији Шелинг је овако одредио: ''Ако пак свако знање има два пола који се узајамно претпостављају и траже, онда морају постојати две основне науке, и мора бити немогуће да пођемо од једнога пола, а да не будемо гоњени ка оном другом полу.'' Исто тако се природа непрекидно креће ка духу као што се и дух непрекидно креће ка природи. Свако од њих може се учинити оним што је прво, и једно као и друго мора се десити; исто онако као Ја тако се и природа мора учинити оним што је прво. - ''ако се оно што је објективно учини првим'', онда ми почињемо природним наукама; и ''нужна тенденција'', сврха ''сваке природне науке, дакле, јесте да се од природе дође до онога што је интелигентно''. Највише усавршење природне науке било би потпуно одуховљење свих природних закона, то јест њихово свођење на законе опажања и мишљења. Феномени морају потпуно да ишчезну и да остану само закони. Отуда настаје ово: уколико се у самој природи више истиче оно што одговара законима, утолико више ишчезава омот, сами се феномени све више одуховљавају и напослетку престају. – Савршена теорија природе била би она теорија на основу које би се цела природа растворила у једну интелигенцију. - највишу сврху, наиме да постане сама себи објекат, природа достиже у том случају ''тек помоћу највишег и крајњег одблеска који није ништа друго до човек, или, општије говорећи, ништа друго до оно што ми називамо умом, помоћу којег се пре свега природа потпуно враћа у саму себе и на основу којег постаје очигледно да је природа првобитно идентична с оним што се у нама упознаје као оно што је интелигентно и свесно. На основу те тенденције, природна наука постаје филозофија природе.'' - на друго место долази ова одредба: ''Или се оно што је субјективно учини оним што је прво.'' На тај се начин овде ''поставља задатак: Како придолази нешто објективно што се са њим, наиме са субјективним подудара?'' То би онда била права трансцендентална филозофија. ''Поћи од онога што је субјективно као од онога што је прво и апсолутно, па претпоставити да из њега постаје оно што је објективно,'' то је супротан правац; разматрање тога правца представља садржину трансценденталне филозофије, ''другу нужну основну науку филозо-фије''. Орган трансценденталне филозофије јесте оно што је субјективно, прои-звођење унутрашњег делања. Произвођење и рефлектирање о томе произво-ђењу, оно што је несвесно и оно што је свесно у ономе што је једно јесте естетички акт уобразиље. - у погледу самога Ја као основе трансценденталне филозофије Шелинг поступа на исти начин као и Фихте. Ту се полази од тога да је знање једна чињеница, од принципа знања, у којем је садржина условљена формом и форма садржином; формално, то значи А=А. Али да ли А постоји? Ја јесте ''она тачка у којој су субјекат и објекат непосредноједно исто;'' и то је акт самосвести. - ''Ја као чисти акт, као чисто делање, није у самом знању објективно због тога што представља принцип свега знања. Ако треба да оно постане објект знања, онда то мора да се деси на основу једне врсте знања која је потпуно различна од обичног знања.'' Непосредна свест о томе идентитету јесте непосредно опажање, међутим у унутрашњости оно постаје интелектуално опажање; ово опажање јесте орган свега трансценденталног мишљења. Оно је акт чисте самосвести; ''Ја није ништа друго до такво једно произвођење које постаје објектом сама себе.'' – Шелинг је пошао с једне стране, од Фихтеове филозо-фије, а с друге стране и он, као Јакоби, узима за принцип непосредно знање, - интелигентно опажање које мора да има сваки човек, а нарочито филозоф. Садржина пак тог интелигентног опажања, оно што у њему постаје предмет, јесте такође оно што је апсолутно, бог, оно што постоји
по себи и за себе, али изражено као конкретно, као оно што себе у себи испосредује, као апсолутно јединство субјективног и објективног, или као апсолутна индиференција субје-ктивног и објективног. - што се тиче форме интелектуалног опажања, оно представља најугоднији начин да се сазнање заснује на њему, - на ономе што некоме падне на ум. Али непосредно знање о богу као ономе што је духовно постоји само за хришћанске народе, за друге не, оно се не налази у свести других народа. Још случајније изгледа то непосредно знање као интелектуално опажање онога што је конкретно, или идентитета субјективности и објективности. Пошто се филозофија заснива на претпоставци да појединци имају непосредни опажај о томе идентитету субјективнога и објективнога, то се филозофија појављује у појединцима као неки уметнички таленат, као геније, као да њу поседују само изузетно срећни људи. Међутим, филозофија је по својој природи способна да буде општа; јер њена основа јесте мишљење, а човек је човек управо благодарећи мишљењу. Дакле, принцип је апсолутно општи; међутим, када се захтева неко одређено опажање, нека одређена свест, као што је свест или опажање идентитета субјективнога и објективнога, онда се тиме захтева неко одређено, нарочито мишљење. - са гледишта разума, мисли треба да се разликују, да се одреде једне насупрот другима; а филозофирање има задатак да те различне мисли повеже. Свакако, предмет природне свести је оно што је конкретно, али разум раздваја, истиче разлике, придржава се коначних мисаоних одредаба; а тешкоћа је у томе да се јединство схвати и чврсто држи. Спекулативно мишљење састоји се у томе да супротности себи предочи и да их реши. - на тај се начин овде, код Шелинга, спекулативна форма филозофирања поново уздигла, и тако је филозофија опет постала нешто самосвојно; принцип филозофије, мишљење, мишљење по себи, умно мишљење сачувало је форму мишљења. - Шелинг се позива на Фихтеово филозофију, и тај је однос изражен овако: Ја јесте непосредно Ја=Ја, ја сам за себе самосвест; на тај начин ја сам субјекат=објекат. ''Наука не може да пође ни од чега објективног, већ од оног Не=објективног које постаје објекат самом себи као исконски дуплицитет.'' Ја постојим за себе, ја сам себи предмет; веза између њих обоје, између Ја као субјекта и Ја као објекта, јесте искључиво Ја, - Ја јесте ово јединство обојих, оно је субјект=објект. У самосвести ја сам код себе сама објективитет, разлика од мене не постоји; разликовани чиниоци су непосредно идентични, и насупрот тој самосвести не постоји још ништа. ''Идеализам је механизам постајања објективног света из унутрашњег принципа духовне делатности.'' - пошто се пак појави разлика између субјекта и објекта, па се она схвати, онда настаје однос између Ја и његовог другог; то је Фихтеов други став. - ''Ја не долази од самосвести нити делатношћу која ограничава нити делатношћу која је ограничена. Према томе, постоји трећа делатност, саста-вљена из тих двају делатности, и на основу ње постаје Ја самосвести''. То одвајање које увек постоји поништава се само у нечем трећем, које лебди између супротности. Постоји само суштински однос, релативни идентитет; на тај начин разлика стално остаје у њему. То треће треба истаћи. Сукоб супротних праваца, правца самога Ја према себи и према спољашњости решава се привидно тако што се решава само у бесконачном процесу. Да би то решење било потпуно, морале би целокупна унутрашња и спољашња природа да се представе у свима њиховим појединостима. Филозофија, међутим, може да постави само главне епохе. ''Када би се могли показати сви међучланови осећаја, онда би нас то морало довести до неке дедукције свих квалитета у природи; а то је немогуће.'' То треће, у чему се измирење непосредно садржи, јесте једно мишљење у којем се већ садржи појединачност. То је Кантов интуитивни разум или интелигентно опажање, интелигенција која опажа. То треће, што представља апсолутно јединство противречности, Шелинг такође назива интелектуалним опажањем. - целокупна филозофија полази од неког принципа који као оно што је апсолутно идентично јесте не=објективан. Јер, ако је објективан, онда је тиме одмах постављена одвојеност; неко друго стоји му насупрот. Међутим, принцип представља решење те супротности; он је по себи и за себе не=објективан. ''Па како може такав принцип да се изазове у свести и да се разуме, што је нужно, ако он представља услов разумевања целокупне филозофије? Да се он помоћу појмова исто тако не може схватити као ни изложити, за то није потребан никакав доказ. - према томе не преостаје ништа до да се он представи у неком непосредном опажању. Ако би пак постојало неко такво опажање чији је објекат оно што је апсолутно идентично, а што по себи није ни субјективно ни објективно, те бисмо се за такво опажање позивали на непосредно искуство, онда би се поставило питање: ''Чиме се онда то опажање може поново учинити објективним, то јест како се може одстранити свака сумња у то да се оно не заснива на некој субјективној обмани, ако не постоји нека таква општа објективност оног опажања коју признају сви људи? Тај интелектуални принцип по себи требало би да буде дат у неком искуству, да бисмо се на њ могли позивати.''Објективитет интелектуалног опажања јесте уметност. То интелектуално опажање које је постало објективно јесте објективно чулно опажање; - друга једна објективност јесте појам, та сазната нужност. - оба главна момента јесу, с једне стране: интелектуално опажање захтевано је као принцип; субјекат се мора понашати као интелектуално опажање, ако жели да филозофира. Субјекат не сме бити повезан са рефлексијом, то је одредба разума. Исто тако чулно опажање за себе садржи само екстериорност, оно није интелектуално. С друге пак стране, тај принцип треба такође да се осведочи; то се постиже у уметничком делу.
- уметничко дело јесте најузвишенији начин објективирања ума, јер је у њему удружена чулна представа са интелектуалношћу; чулно одређено биће само је израз духовности. Највиша пак објективност коју постиже Ја, то јест субјекат, највиши идентитет објективнога и субјективнога јесте пак оно што Шелинг назива уобразиљом; а објекат, њено интелигентно опажање јесте уметност. На тај се начин уметност схвата као оно најунутрашњије и најузвишеније које у ономе што је једно производи оно што је интелектуално и оно што је реално: и филозофирање се представља као та генијалност уметности. - оно што је у Шелинговој филозофији несавршено састоји се у томе што се тачка индиференције субјективног и објективног поставља напред, што се тај идентитет поставља апсолутно, а да се при томе не доказује да је то оно што је истинито. Шелинг често употребљава Спинозину форму, поставља аксиоме. Када се филозофира да је то тако, онда се хоће да је то доказано. Али, ако се почне интелектуалним опажањем, онда је то асерција, пророштво које се због тога мора усвојити, јер је управо постављен захтев да се интелектуално опажа. Други део - у наредним излагањима појавила се такође потреба за доказивањем; али када је манир већ усвојен, онда се доказивање састоји само у рефлектирању, - оно је остало само формално. Пошто у Шелинговом излагању постоји потреба да се започне идејом апсолутнога као идентитетом објективнога и субјективнога, то је он покушао да ту идеју докаже, и то у ''Новом часопису за спекулативну физику''. Али извођење тих доказа је врло формално. - Шелинг вели: идентитет суштине и форме, бесконачног и коначног, позитивног и негативног. Све такве супротности могу се употребити; али оне су само апстрактне и односе се на различите ступњеве развића самог онога што је логично. Шелинг полази од тога апсолутног идентитета; и његова се филозофија налази исцрпно изложена у ''Часопису за спекулативну физику''. Он је ту, као и Спиноза, употребио геометријску методу, поставио је аксиоме, затим ставове у којима се изводи доказ, потом изведене ставове. Али та метода нема праве примене у филозофији. Шелинг је при том претпоставио извесне форме разлике, које назива потенцијама и које је узео од Ешенмајера који их је увео; то су готове разлике којима се Шелинг служио. - пре свега, Шелинг је поново изазвао Спинозину супстанцију, ту просту, апсолутну суштину – и поново је трансценденталном идеализму дао значење апсолутног идеализма: али тако да је та суштина непосредно у самој себи апсолутна форма или апсолутно сазнање, једна самосвесна суштина. - као Фихте, исто тако и Шелинг почиње ставом Ја=Ја, или апсолутним опажањем, узраженим као став или дефиниција апсолутнога, наиме да ''ум јесте апсолутна индиференција субјекта и објекта.'' - то што је апсолутно Шелинг одређује као апсолутни идентитет или индифе-ренцију, А=А, онога што је субјективно и онога што је објективно, или онога што је коначно и онога што је бесконачно, и то случајно час у овој час у некој другој форми супротности. - између субјекта и објекта могућа је само и једино квантитативна индифе-ренција. Јер, између њих двоје никако се не може замислити нека квалитативна диференција,'' дакле само диференција величине. Дакле, на томе апсолутноме истиче се супротност, и она се одређује само као нека релативна и квантита-тивна или небитна супротност: али тако да свака страна представља неки релативни тоталитет, и у исто време у једној страни преовладава један фактор а у другој други, А=Б, али обе стране остају апсолутни идентитет. - ова квантитативна диференција јесте форма actu. Оно што је апсолутно јесте квантитативна индиференција субјективнога и објективнога, уколико се узима у обзир стављање разлике. - квантитативна диференција субјективног и објективног јесте основа сваке коначности. Такву једну квантитативну диференцију Шелинг назива такође потенцијом. Постоји и шема. - ближа одређења овог почетка су: - прва потенција је да прва квантитативна диференција апсолутнога, или да први релативни тоталитет јесте материја. Апсолутни идентитет као непосредни основ реалитета од А и Б у материји јесте тежа. А и Б као претежни јесу: А је атрактивна сила, а Б експанзивна сила. Квантитативно стављање атрактивне и експанзивне силе иде у бесконачност; њихова равнотежа постоји у целини, не у ономе што је појединачно. - сам тај идентитет, постављен као постојећи, јесте светлост: А јесте светлост, друга потенција; уколико је А=Б, постављено је такође А. Исти идентитет постављен у форму реалтивног идентитета, поларитета који се истиче од А и Б јесте кохезиона сила. Активна кохезија јесте магнетизам, а материјални униве-рзум јесте један бесконачан магнет. - тоталитет динамичког процеса приказује се само хемијским процесом, чији тоталпроизвод, то јест тежа, срозана светлошћу као основом на ступањ просте форме постојања апсолутног идентитета јесте организам, трећа потенција. То је велики формализам. Те потенције се појављују као северни, јужни, источни и западни поларитет; осим тога као њихови заплети северо-запад, југо-исток, итд. У ову последњу потенцију спадају Меркур, Венера, Земља, итд. - Шелинг је оснивач новије филозофије природе. Филозофија природе, укупно узев, не значи ништа друго до мисаоно посматрање природе. Али то ради обична физика такође; јер њене одредбе сила, закона итд. јесу мисли. Само ако филозофија превазиђе форму разума, и ако је схватила спекулативни појам: онда она мора да измени
мисаоне одредбе о природи, то јест категорије разума. Кант је у ту сврху већ нешто започео; и Шелинг је на место обичне метафизике природе тежио да схвати њен појам. Шелинг назива природу мртвом, залеђеном интелигенцијом: тако да она за њега није ништа друго до спољашњи начин постојања система мисаоних форми, као што је дух постојање истога система у форми свести. Једна од Шелингових заслуга је то што је за природу завео појам и форму појма, што је поставио појам на место обичне метафизике разума. - главна форма триплицитета на коју је Кант поново подсетио, наиме форма оне прве, друге и треће потенције. Међутим, ово напредовање изгледа као нека споља намештена шема, оно што је у напредовању логично није развијено; и филозофија природе је изазвала према себи неповерење нарочито тиме што је поступила на сасвим површан начин, што узима за основу једну готову шему, па под њу подводи схватање природе. Трећи део - однос природе према духу и богу, према ономе што је апсолутно. Шелингова је филозофија називана такође филозофијом природе; међутим, филозофија природе представља само један део целине. Шелинг је постао оснивач филозофије природе, и то име он је дао својој филозофији у том смислу што дефинише суштину бога, - уколико он као бесконачно опажање узима за основу сама себе, - као природу, те тако природа представља негативни моменат у богу, пошто интелигенција и мишљење постоје само уколико мишљење ставља себи насупрот неко биће: уопште је постао оснивач филозофије природе у оном строжем смислу у којем је започео да показује природу као опажање или као израз појма и његових одредаба. - Шелинг се узгред ближе изјаснио о односу, о природи бога, о односу природе, у томе конкретноме против Јакобија овако: ''Бог, или тачније она суштина која је бог, јесте основ: једаред основ сама себе као моралног бића. Али он се тада претвара такође у основ, не у узрок. Интелигенцији мора нешто да претходи, биће, - пошто је мишљење потпуна супротност бића. Оно што је почетак неке интелигенције не може опет бити интелигентно, пошто иначе никако не би постојала нека разлика; али оно не може бити сасвим неинтелигентно, и то управо због тога што представља могућност интелигенције. Према томе, оно ће бити нешто средње, то јест оно ће дејствовати са мудрошћу, али са неком, тако рећи, урођеном, инстинктивном, слепом мудрошћу која још није свесна: онако као што често налазимо на одушевљене људе који раде, који изговарају потпуно умне изреке, али их не изговарају свесно, већ као у неком стању надахнућа. - није овде место нити да се наводе појединачности Шелингове филозофије нити да се покажу оне стране које у досадашњим Шелинговим излагањима не би могле бити довољне. До излагања друге стране, наиме до излагања филозофије духа, Шелинг није доспео. Његова филозофија се још налази у својој еволуцији и као таква мора се посматрати. - мишљење је слободно за себе, али није апстрактно, већ је у себи конкретно: оно се схвата у себи као свет, али не као интелектуални свет, већ као интеле-ктуално=стварни свет. Истина природе, природа по себи, јесте интелектуални свет. Ту конкретну садржину Шелинг је прихватио. - недостатак је у томе што та идеја уопште, и потом одредба те идеје, тоталитет тих одредаба нису доказани и развијени као оно што је на основу појма у себи нужно. Тој форми недостају оно развиће које представља оно што је логичко, и нужност напредовања. Идеја је истина, и све што је истинито јесте идеја; то мора да се покаже, и исто тако систематизовање идеје у свет мора се доказати као нужно откривање, као обелодањивање. Резултат - садашње становиште филозофије састоји се у томе што се идеја сазнаје у њеној нужности, што се стране њене диференције, природа и дух, сазнају, свака од њих, као приказивање тоталитета идеје, а не само као идентичне по себи, већ као оно што тај један идентитет производи из сама себе, па се тиме тај један идентитет сазнаје као нужан. Крајња сврха филозофије и њен интерес јесте у томе да се измири мисао, појам, са стварношћу. Филозофија је права теодицеја насупрот уметности и религији и њиховим осећањима, то измирење духа, и то духа који је себе схватио у својој слободи и обиљу своје стварности. Иначе је лако да се задовољење нађе на подређеним становиштима, у формама опажања и осећања. Међутим, уколико је дух дубље отишао у себе утолико је снажнија супротност: дубину треба мерити према величини супротности, потребе; уколико је он дубље отишао у себе, утолико је дубља његова потреба да тражи споља, да нађе себе, утолико је шире његово обиље споља. - светски дух је доспео довде. Последња филозофија је резултат свих ранијих филозофија; ништа није изгубљено, сви су се принципи одржали. Та конкретна идеја је резултат оних напора духа које је он чинио у току скоро две и по хиљаде година у свом најозбиљнијем раду, да би постао објективан сам себи, да би сазнао себе. - у свету је настала нова епоха. Изгледа да је сада светскоме духу пошло за руком да се ослободи свега туђег предметног суштаства, и да напослетку схвати себе као апсолутни дух, и да оно што за њ постаје предметно производи из себе и да га, релативно са миром, задржи у својој власти. Борба коначне самосвести са апсолутном самосвешћу која је у коначној свести изгледала изван ње, та борба престаје. Коначна самосвест престала је да буде коначна; а, с друге стране, тиме је апсолутна самосвест задобила стварност које је раније била лишена.
- дух производи себе као природу, као државу: природа представља његово несвесно творење у којем он себи изгледа као нешто друго, не као дух; у држави, у делима и животу историје, такође у уметности, он производи себе на свестан начин, зна о разним врстама своје стварности, али само о њеним врстама; међутим, он зна за себе као за апсолутни дух само у науци, и једино то знање, тај дух, јесте његова права егзистенција. - то је становиште садашњег доба, и низ духовних уобличења тиме је засад завршен. Тиме је завршена ова историја филозофије. - наше становиште јесте сазнање идеје, знање за идеју као за дух, као за апсолутни дух који се на тај начин противставља једном другом духу, коначноме духу; и принцип тога коначнога духа јесте да сазнаје, тако да апсолутни дух постоји за њ. - што се тиче ваше пажње коју сте ми указали при овоме покушају, ја вам за њу захваљујем; он је за мене такође, благодарећи вама, представљао узвишеније задовољство. И мени је било пријатно што сам са вама стајао у овом духовном заједничком животу: и не што сам стајао, већ, као што се надам, што смо се међусобно духовно повезали, и нека би та духовна веза међу нама остала трајна! Ја вам желим да живите пуним животом; остајте ми здраво. ŠELING ŽIVOT Fridrih Vilhem Jozef Šeling rоdiо se 1775. godine u Lebnbergu (Virtemberg). Ро svršenoj latinskoj školi i seminaru studira na univerzittu u Tibingenu, gde sklapa prisno prijateljstvo sa Helderlinom i Hegelom. Klasično obrazovanje, koje su tu zadobili, imalo je odsudnog uticaja na svu trojicu. Šeling i Hegel mire se na polju filozofije nemačkog i klasičnog genija. Da bi dopunio svoje humanističko obrazovanje Šeling napušta teološku-karijeru i predaje se studiju prirodnih nauka u Lajpcigu. Za to vreme on se upoznaje potpuno sa spinozizmom, kao i sa Kantovim i Fihteovim učenjem i izdaje niz spisa u kojima razvija Fihteovo shvatanje transcendentalnog idealizma unoseći u to spinozističke misli. Zatim uspeva da primeni NJissenschafslehre na filozofsko poimanje prirode. Godine 1798. je, pored Fihtea, vanredni profesor na Jenskom univerzitetu, i to sa virlo mnogo uspeha. Šelingovo postupno preobražavanje Fihteove filozofije, naročito pod uticajem romantičara, izazvalo je uskoro rascep između Fihtea i Šelinga. Taj rascep je bio vrlo zaotštren i praćen uzajamnim sumnjičenjima i klevetama. Isti slučaj je bio i sa Šelingom i Hegelom. Posle odlaska Fihteovog iz Jene, Šeling ostaje tu još neko vreme, ali naskoro napušta i on Jenu i odlazi u Vircburg. Potom deluje na Minhemskoj akademiji nauke, u Štutgartu, predaje u Erlangenu i na Minhenskom univerzitetu. Naposletku drži u Berlinu svoja predavanja sa ciljem da izloži novi filozofski sistem, koji bi oborio Hegelov racionalizam i zadovoljuo religiozne potrebe. Ali predavanja nisu imala uspeha i on se potpuno povlači iz javnosti 1854. godine. Umro je u Banji Ragaz. Postoje pireobražaji u Šelingovom filozofskom učenju, mada je on sam verovao da je uvek izražavao isto samo u različitim oblicima. Šelingova misao u stvari pokazuje hod koji je učinio jedan znameniti duh od mladosti do starosti, a sa njim, zajedno i nemačka filozofija. No ta misao pokazuje odviše suprotnosti da bi mogla sačinjavati jedinstven sistem. Izuzimajući mladićke gadine, u kojima je Šeling još uvek samo učenik Spinoze i Fihtea, njegova misao pokazuje pet različitih perioda sa jedva primetnim prelazima i u stalnom kontaktu sa postkantovskim pokretima. To su: 1) Natur-filozofija, 1797-1799., 2) Estetički idealizam, 1800-1801., 3) Apsolutni idealizam, 18011804., 4) Freiheitstlehre, 1804-1813. i 5) Pozitivna filozofija, gledište u starosti. FILOZOFIJA PRIRODE Nastojeći da razvije i proširi Fihteovo učenje u neobrađenoj kod Fihtea oblasti prirodnog saznanja, Šeling je bio primoran da ga i preobrazi. Kant posmatra zakonitost koju razum propisuje prirodi kao mehaničku, a teleološko važi za njega samo kao posmatranje a ne i kao objašnjavanje prirodnog jedinstva. Fihte je ne uzimajući u obzir kauzalnu zakonitost, dedukovao prirodu teleološki i to samo na najopštiji način, ili najviše samo pojedine njene forme. Ali teleološko stanovište Fihte nije sproveo do u raščlanjavanje pojedinačnih formi prirode. On je samo tvrdao u glavnom da je cela priroda celishodno jedinstvo, koje služi rešavanju moralnog zadatka, ali to nije mogao i da dokaže. Po Šelingu, cilj prirode se sastoji samo u tome da realizuje uslov pod kojim je jedino moguća moralna radnja, a taj uslov je svesna inteligencija, teorijsko Ja. Priroda se mora shvatiti kao sistem procesa čiji je najviši cilj produkt svesne inteligencije. Nadalje, priroda se mora shvatiti kao nesvesna forma razumnog života čija je jedina tendencija da stvori svesnu formu. Najviši produkt nesvesne inteligencije je animalni život, u kome se njen cilj, svest, realizuje. Filozofsko saznanje prirode sastoji se u tome da se celokupni prirodni proces shvati kao celishodno uzajamno delanje snaga, koje iz najnižih stupnjeva sve višim i finijim potenciranjem vode do geneze animalnog života i svesti. Filozofija prirode je istorija duha koji nastaje.
Pojedini stupnjevi prirodnog života su: "kategorije prirode", tj. nužne forme preko kojih um teži iz nesvesnog svesnom obliku. Time je bilo moguće i pojedinačne empirijske odredbe prirodne stvarnosti dedukovati ili "konstruisati" ka opštoj zakonitosti Ja. Ovo Šelingovo shvatanje natur-filozofije odgovaralo je potpuno tendencijama nauke njegovog doba i upravo je objedinjavalo pod jedno stanovište sve te pokrete. U to vreme se u ispitivanju prirode oseća snažna tendencija da se shvati veza svih prirodnih snaga i da se posmatra pretvaranje identičnih osnovnih snaga u prividno specifično različne forme pojava. (Odnos Kulonove teorije elektriciteta i teorije magnetskog polariteta, odnos elektriciteta i hemijskih procesa, pronalazak životinjskog elektriciteta kao veze između anorganskog i organskog sveta, zasnivanje uporedne morfologije itd.) Ali za konstruisanje jednog "sistema prirode" egzaktna ispitivanja tada još nisu davala dovoljno materijala, te je Šeling, onde gde je nedostajalo empirijsko znanje poznavanje međučlanova, ispunjavao prazine svojim hipotezama. Docnije, empirijskim ispitivanjem oborene, te hipoteze dale su povoda da se ismeje celokupni pokušaj Šelingov, iako je nesumnjiva zasluga njegova što je - svojim zahtevom da se priroda shvati kao celina i razume identitet njenog delanja u svoj raznovrsnosti formi - dao moćni podstrek razvijanju empirijskih ispitivanja. Šeling je prirodu mogao objasniti samo teleološki, shvatajući prirodu iz cilja života, koji je dedukovan iz samog bića Ja. Prvobitno i jedinstveno biće prirode je život. Ono što u prirodi izgleda mrtvo jeste samo ukočeni ili još nesavršeni život. Priroda je samo veliko životno jedinstvo, večno prodiranje snaga, pri čemu je glavno samo živost celine. Time Šeling pokazuje srodstvo sa Geteom, a i sa Spinozom, koji krajem 18. veka postaje opet predmet studiranja, iako je Spinazin princip prirodnog jedinstva mehanički, a Šelingov organski. Individue sa svojim posebnim svestima nisu krajnji cilj prirode, nego su samo nužno sredstvo. Jer, život je moguć samo u borbi i izmeni snaga, a individua (kao i osećaj) počiva na sprečavanju, vezivanju i obuzdavanju suprotnih snaga. Dualizam i polaritet su osnovne forme svakog prirodnog bivanja, a ovo se sastoji uvek u sintezi antagonističkih momenata. Svaki život je produkt antagonističkih snaga, i svaka pojedinačna prirodna pojava, jeste samo sinteza antitetičkih snaga. Biće prirode je nagon i snaga, a fizički realitet javlja se tek kao njihov produkt. Sistem prirode ima se shvatiti kao jedinstveni život jedne prasnage koja se neprestano transformiše (menja ablik) i tako teži svom cilju. Ali Šelingova dedukcija kategovija prirode, pojedinih nužnih stupnjeva prirode, zaostaje za ovom koncepcijom celine, što pokazuje i u raznim izlaganjima ne uvek isti red kategorije. Pri ovoj dedukciji glavnu ulogu igra zakon dualiteta i polariteta. Materiju dedukuje iz suprotnosti repulzije i atrakcije. Na odnos intenziteta ovih dveju snaga svodi funkcije teze, kohezije, elasticiteta, a naročito različita agregatna stanja. Ponderabilnoj materiji odgovara kao nužna suprotnost inponderabilna - etar, a iz sinteze obeju on dedukuje svetlost i toplotu. Viši stupanj predstavljaju dinamički procesi, elektricitet, magnetizam i hemijski proces. Još viši stupanj čini organski svet. Konstrukcije ovoga osniva Šeling na odnosu triju osnovnih snaga: reprodukcija, iritabilitet (fiziološka osetljivost) isenzibilitet (animalna osetljivost). Prva prevlađuje kod biljaka, druga kod nižih, treća kod viših životinja. Ukoliko reprodukcija odstupa, a sposobnost osetljivosti nadvlađuje, utoliko je organizam viši u hijerarhiji stupnjeva. Kontinuirani proces, kojim se pomoću najfinijih prelaza postepeno prelazi iz niže forme na višu, znači za Šelinga razviće (evoluciju). Ali je za njega evolucija čisto idealni odnos, koji pokazuje da stepenice prirode sačinjavaju sistem pojava. U tom sistemu svaka pojava ima određeno meesto u odnosu na ostale, a sastavu sastema ogleda se osnovna ideja sa svim svojim odnosima. Ova teorija "evolucije" predstavlja samo tumačenje pojava, a ne i njihovo objašnjenje. Prelaz priirodnih formi jednih u druge po Šelingu je teleološki, a ne mehanički uslovljen. Pošto priroda u svim formama svojih pojava nije ništa drugo do duh koji nastaje, odnosno u nekom smislu um koji je postao vidljiv, prirodni i umni svet su u najdubljem osnavu ovom identični. Priroda sadrži nesvesno ono što um sadrži svesno. Tako je Šeling prekoračio učenje Fihteovo i Kantovo, po kojima je suprotnost prirode i uma bila ipak bitna. Njegovo učenje može se nazvati fizički idealizam. ESTETIČKI IDEALIZAM Posledjih godina 18. stoleća bio je Šeling lično povezan sa romantičarima, tako da se mora ubrojiti među njih. Primajući Šilerove misli u transcendentalnu filozofiju Šeling je preobrazio svoje učenje koje se mora smatrati kao najprečišćeniji oblik romantičke filozofaje. Transcendentalni idealizam ima da bude učenje o Ja, dok je natur-filozofija učenje o nastajanju Ja. Zajedno sa Fihteom Šeling pridaje biću Ja suprotnost nesvesne i svesne aktivnosti, a s tim teorijsko i praktično Ja. Iz zavisnosti svesne od nesvesne aktivnosti postaje teorijski red svesti, koji od osećaja, preko opažaja i mišljenja dolazi do
potpune slobode samosvesti u kojoj se Ja najzad realizuje kao volja. Iz određenosti nesvesne aktivnosti svesnom postaje praktični red svesti koji se predstavlja razvijanjem slobode kroz istoriju. Dotle se Šeling slaže sa Kantom i Fihteom, ali ih prevazilazi dodajući ovim redovima (teorijskom i praktičnom) završnu sintezu koja se iako originalno, oslanja na Kritik des Urteilskraft i Šilerovo učenje o nagonu za igru. I u teorijskom i u praktičnom redu Ja se javlja kao jednostrano određeno. Zato mora postojati jedna najviša forma njegovog razvića, u kome će ono doći do svoje savršene pojave i pokazati se kao jedinstveno. Estetička funkcija uklanja suprotnost teorijskog i praktičnog Ja, genije kojim je ona uslovljena jeste nesvesno-svesna aktivnost Ja, njegov produkt (umetnost) je stoga najsavršeniji izraz bića Ja. Nauka (kao produkt teorijskog Ja) i moral u svojoj evoluciji kroz istoriju (kao produkt praktičnog Ja) sadrže progressus in infinitum (oboje bi postigli svoj pravi cilj tek u beskonačnosti, a ne u iskustvu). Umetnost daje u samoj pojavi ravnotežu nesvesne i svesne aktivnosti, u kojoj se ona uzajamno potpuno određuju, i gde nijedna ne preteže nad drugom. Jedino u umetnosti poklapaju se čulni i duhovni svet. Umetnost je otud najviši organ filozofije, jer ona sadrži rešenje problema na kome radi filozofsko mišljenje. Umetnost je savršenost svetskog života, najzrelija pojava Ja, koje čini praosnov svake stvarnosti. U ovom estetičkom idealizmu Šelingovom umetnost se javlja kao kulminacioni pojam metafizičke konstrukcije transcendentalne filozofije. SISTEM IDENTITETA - APSOLUTNI IDEALIZAM. Proces prirode ima za cilj genezu Ja, i Ja opet razvija svoju teorijsku, praktičnu i estetičku funkciju samo različnošću svojih odnosa prema prirodi. Ovi rezultati pokazuju da priroda i Ja počivaju na istoj osnovi, i da oba dela filozofije (natur-filozofija i transcendentalna filozofija) zahtevaju najviše obrazloženje pomoću koga bi se njihovi predmeti izveli iz zajedničkog osnova. Taj zajednički osnov prirode i duha naziva sad Šeling apsolutno ili apsolutni um. Kod Fihtea je on čisto ili apsolutno Ja, ali Šeling Ja upotrebljava u smislu individualne samosvesti. Ovim svojim učenjem Šeling otpočinje nov pravac - neospinozizam koji predstavlja stapanje Kantovih principa sa Spinozinim principima izmenjenim vitalističkim učenjem. Apsolutno se međutim može saznati jedino genijalnom intuicijom, koju imaju samo filozofi "opažajem apsolutnog". Pošto konačni duh koji opaža jeste funkcija i pojava apsolutnog, to opažaj koji filozof ima u Bogu jeste ujedno samoopažaj samog apsolutnog, a odatle izlazi da je pojam apsolutnog identitet subjekta i objekta. Apsolutno je savršeno, nerazdvojno jedinstvo subjekta i objekta, njihova potpuna indiferencija. Ono nije ni idealno ni realno, ni duh ni priroda, nego apsolutna indiferencija ovih odredaba. U izvesnom smislu apsolutno je ništa (Okem, učenik Šelingov i natur-filozof uzima nulu za polaznu tačku svojih dijalektičkih konstrukcija). Ali apsolutno kao indiferencija sadrži u sebi mogućnost diferenciranja pomoću koje može da se razvije u univerzum (sistem različitih pojava). U apsolutnom suprotnosti se uzajamno potiru kao potpuno jednake, u pojedinačnim pojavama suprotnosti su daferencirane, pa jedan ili drugi deo preteže. Različnost konačnih stvari sastoji se u kvantitativnoj diferenciji prirodnog i duhovnog momenta, ili realnog i idealnog momenta. Apsolutni um razvija se u dva reda koji se postepenošću kvantitativnog odnosa prirodnog i duhovnog elementa tako konstruišu da je u jednom pretežan realni moment – priroda, a u drugam idealni moment - duh. Svaki od tih redova predstavlja jedno razviće koje, polazeći od krajnjeg pola u kome je njegov pretežni momenat najsamostalniji i najviše slobodan od suprotnog, u blizini tačke indiferencije vodi pojavi u kojoj se sa suprotnim momentom najsavršenije identifikuje. Ppjedine stupnjeve ovoga razvića Šeling naziva potencama. Otuda se ovo njegovo učenje naziva Potenzenlehre. Šeling je izveo samo realni red, ili red prirode, idealni red (red duha ili istorije), on je samo nagovestio. Krajnji pol realnog reda čini materija, druga potenca je svetlost, treća organizam. U idealnom redu krajnji pol bi bio moralna samosvest, druga potenca ceo teorijski red koji je podređen nesvesnom, a treća potenca je estetička aktivnost. Ni u jednoj od ovih potenca ne izražava se apsolutno, u ljudskom organizmu preteže fizičko; u umetničkom delu idealno. Najsavršenija manifestacija apsolutnog otuda ne može biti data u pojedinačnoj pojavi, nego samo u totalitetu svih pojava, tj. u univerzumu. Univerzum je potenca u kojoj apsolutno iz tačke indiferencije kroz celokupno obilje diferenciranja opet vaspostavlja svoj identitet. U njemu dolaze do apsolutnog jedinstva realni i idealni red, jer je univerzum identitet apsolutnog organizma i apsolutnog umetničkog dela. Identitatssystem je stoga estetički panteizam. Na Šelinga, međutim, sad ima velikog uticaja Platon. On se najpre opaža kao formalan (spise iz ove periode Šeling stvara u obliku platonovskog dijaloga), a zatim i kao realan. Samo što i Hegel i Šeling tumače Platonov sistem kao novopitagorejci i novoplatoničari, ideje su božanske misli, a ne natčulna bića. Platonovo gledište spaja Šeling sa pojmom intelektualnog opažaja kao samoopažaja apsolutnog. Pored toga što apsolutno opaža sebe, ono opaža sebe i u svim svojim diferenciranjima. Diferenciranosti ili potence postoje dvojako, kao objektivne pojave, tj.
kao realne evolucione forme apsolutnog, i kao forme samoopažanja apsolutnog. Ove poslednje naziva Šeling idejama, a apsolutno koje samo sebe u njima opaža Bogom. Božanstvo opaža samo sebe u tim idejama i realizuje ih u objektivnim pojavama prirode i istorije. Od učenja o potencama postalo je učenje o idejama. U potencama empirijske stvarnosti realni i idealni red su ravnopravni, ali pošto im prethodi svet ideja kao praslika, to je idejni momenat prvobitni, a prirodni izveden. Božanstvo je apsolutni identitet u tom smislu što je ujedno beskonačno u ideji i konačno u pojavi i pri tom u obema farmama isto. Međutim, ovde je učenje Šelingovo postajalo sve zamršenije. Sa ovoga stanovišta Šeling je izvršio značajan pokušaj da iz filozofske misli razvije celokupni višečlani organizam nauka. No sistem identiteta bio je kod Šelinga samo jedan kratak momenat njegovog razvića. On ga uskoro napušta, mada je taj mamenat imao uticaja na razviće estetike, odnosno filozofije umetnosti. Učenje o slobodi - Iracionalizam Sistem identiteta postavio je, međutim, jedan nov problem, apsolutno sa svojim idejama je prvobitno, ali na koji način dolaze ideje do samostalnosti? Kako postaje svet iz Boga? Taj problem naveo je Šelinga na put teozofije, na izmirenje religije i filozofije. Ideje su večne samoobjektivacije Boga. Ali kao samootkrivenja božja, ideje su u Bogu i sadrže u sebi mogućnost samostalnosti. No ova samostalnost ne mora da postane stvarna, ideje ne moraju da postanu svet u svom metafizičkom realitetu, ukratko, njihovo otcepljivanje od Boga nije nužno i ne može se shvatiti iz bića i božanstva. Geneza konačnog iz apsolutnog je iracionalna, ona je pračinjenica koja se sastoji u težnji ideje da sama postane ono apsolutno. Geneza sveta je greh, potpuno slobodna radnja. Ono što je konačno i što je postalo samostalno treba da se vrati u Bpga, a to je sadržaj celog istorijskog procesa u prirodi. Univerzum je samorazviće Boga u sebi, iz sebe i ka sebi samom. I samo božanstvo je biće koje se razvija, koje od nesavršenog postaje savršeno, od prirode duh, od grešnog sveto. Početak ovog razvitka čini božju osnovu, ili praosnov, koji kao apsolutni mrak, čisto biće neumne egzistencije, nije ništa drugo do mračno nesvesno htenje (otuda iracionalizam). Ali ovo htenje je upravljeno na apsolutno, ono je težnja za ispoljavanjem, za samoobjektiviranjem, a to znači težnja da se mračni osnov samom sebi obelodani. I tako božanstvo stvara stalno svoju odsliku, svoje samootkrivanje, koje se sastoji u večnim idejama. Na taj način nesvesnom htenju pridolazi svest ili um. Iz suprotnosti uma i onog mračnog nagona postaje svet. U zakonitosti, celishodnosti i lepoti sveta ogleda se um, u bolu i čežnji kao večno nenasitom nagonu ogleda se volja. Pomoću slobode, koja čini suštinu volje, svet se učinio samostalnim, pojedinačna volja emancipovala se od opšte volje. Celokupna sudbina sveta počiva na odnosu individualne volje prema univerzalnoj. U prirodi je individualna volja vezana i potčinjena univerzalnoj volji. U čoveku individualna volja se pobunila protiv univerzalne. Time je otpočeo proces istorije, čiji je zadatak savlađivanje individualne volje od strane univerzalne. To je moguće samo tako ako individualna volja primi u sebe univerzalnu i u nju se preobrazi. Ovaj zadatak moralnog i religioznog života može se izvršiti samo putem saznanja i vlastite volje. Proces istorije je, nasuprot prirodi, više otkrivenje Božanstva. Kraj istorije otkriva se kao postignuće cilja, kao potpuno potčinjavanje individualne volje univerzalnoj. A taj kraj je beskonačno daleko i njegov smisao se otkriva kao povratak svih konačnih stvari Bogu, tj. kao vraćanje Boga samom sebi. Taj povratak je potpuno samootkrivenje praosnova - Deus expliciius (priroda i istorija su Deus implicitus). POZITIVNA FILOZOFIJA Zadatak je pozitivne filozofije, po Šelingu, da ispita osnov sveta i njegovo razviće, čije je dovršenje umni svet. Ovaj zadatak proizlazi iz Šelingovog zaključka da se racionalno ne može dedukovati otcepljivanje univerzuma od Boga, te da se ne može naći razlog zašto svet uopšte postoji, zašto se on iz apsolutnog razvio, niti se može naći razlog zašto je nastupilo odvajanje uma od iracianalnog osnova sveta. Pozitivna filozofija mora se stoga oslanjati na iskustvo u kome se neumni svetski osnov javlja, pozitivna filozofija je na taj način metafizički empirizam. Ali ovo iskustvo nije iskustvo koje obuhvata pojedinačne i konačne činjenice, nego iskustvo koje um stiče o beskonačnom svetskom osnovu, religiozna svest. Metafizičko iskustvo pozitivne filozofije je, dakle; religiozni predstavni život čovečanstva u njegovom istorijskom razvitku. Pored božanskog otkrivenja u koje se kao takvo bezrezervno veruje dolazi tu i mitološka forma svesti (naivna prirodna predstava bića božanskog). Šelingova "pozitivna filozofija" je, dakle, filazofija mitologije i otkrivenja. Pojedini momenti božanskog bića kao pojedinačni javljaju se u razviću mitova i otkrivenja i tek apsolutna sinteza svih tih momenata daje apsolutno saznanje božanskog bića. Pojam božanstva, shodno trijadnoj shemi prelazi tri stupnja razvića: 1) nejasni nagon za život (slepa nužna volja), 2) volja koja zna za samu sebe, 3) svest, kao sinteza ona dva momenta i pobeda drugog nad prvim.
