SVETI VASILIJE VELIKI ŠESTODNEV
PRVA BESEDA U početku stvori Bog nebo i zemlju. Ako neko hoće na pravi način da započne besedu o ustanovljenju sveta, taj treba da pripoveda o samom početku uređenja svega vidljivog. Jer, treba govoriti o stvaranju neba i zemlje koje se nije zbilo samo od sebe, kako su to neki zamišljali, već je svoj uzrok imalo u Bogu. Koje li je uho dostojno ovoga veličanstva o kome se govori? Kako li treba da je pripremljena duša da bi pristupila slušanju tako velikih stvari? Treba da bude čista od strasti tela, da ne bude pomračena životnim brigama, da bude trudoljubiva, da ispituje, da istražuje u svim pravcima, ne bi li kako pronašla puta da dostojno shvati smisao Božiji. Ali pre no što tačnost reči ispitamo i pre no što istražimo kakav je smisao ovih kratkih rečenica, prisetimo se ko je taj koji nam se ovim biblijskim rečima obraća. Jer, ako zbog slabosti svojega uma i ; ne dosežemo do dubine piščevih misli, ipak ćemo, oslanjajući se na verodostojnost onoga koji nam se obraća, samim tim dospeti i do istine o svemu što se ovde govori. Jer, Mojsije je taj koji je ovaj spis sastavio. Onaj Mojsije o kome je svedočeno da još kao odojče koje je sisalo beše mio Bogu ; onaj koga je faraonova kći usvojila i carski odgajila poveravajući njegovo obrazovanje mudrim egipatskim učiteljima. Onaj Mojsije koji je prezreo veličanstvo carskoga dostojanstva i pridružio
se bednom životu svojih saplemenika, više voleći da strada sa narodom Božijim nego da ima privremenu nasladu greha . Onaj koji je po samoj svojoj prirodi imao ljubavi za pravdu, jer se, i pre no što mu vođenje naroda beše povereno, dogodi da, zbog urođene mu mržnje prema zlima, do smrti kazni one koji behu zli. Onaj koji beše prognan od ljudi kojima je dobro činio, i koji je rado napustio egipatsku vrevu i došao u Etiopiju , a tamo, oslobođen brige o svemu, celih četrdeset godina se posvetio sozercanju bića. Onaj koji je, kad već beše imao osamdeset godina, video Boga , koliko Ga je čoveku moguće videti, ili, bolje reći, kako Ga niko drugi ne mogaše videti; a o tome Sam Bog svedoči: Prorok kada je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u viđenju i govoriću s njim u snu. Ali nije takav moj sluga Mojsije, koji je veran u svem domu mojem. Njemu govorim iz usta k ustima, i on me gleda doista, a ne u tami. Onaj Mojsije, dakle, koji se udostojio da svojim očima, isto kao i anđeli, Boga ugleda, on nam besedi o onome što je od Boga čuo. Poslušajmo, dakle reči istine, koje se ne oslanjaju na dokaze čovečanske mudrosti, već na propovedi Duha. To su reči kojima nije cilj pohvala slušalaca, već spasenje onih koji ovaj nauk primaju. U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zadivljenost moga uma ne dopušta mi da govorim. Šta prvo da kažem? Odakle da započnem besedu? Da razobličim zablude nehrišćana? Ili da našu istinu opevam? Grčki mudraci su o prirodi mnogo raspravljali, ali nijedna njihova teorija ne ostade čvrsta i nepokolebiva: uvek je sledeća opovrgavala prethodnu. Nije naše, dakle, da njihove teorije razobličavamo; dovoljni su, naime, i oni sami da opovrgavaju jedan drugoga. Jer, oni koji za Boga nisu znali, nisu prihvatali to da je pri postanju svega bio prisutan razumni Uzrok, već su, u skladu sa svojim prvobitnim neznanjem, zaključivali i o onome što sledi. Zbog toga su neki od njih pribegavali ideji da je osnova sveta veštastvena, tvrdeći da uzrok svemu čine veštastveni elementi sveta. Drugi su, opet, zamišljali da prirodu svega vidljivog čine atomi i nedeljiva tela i težine i prazni prostori. Pošto se nedelji¬va tela čas uzajamno sjedinjuju, a čas razdeljuju, od toga zavisi postajanje ili propadanje; a najjači splet atoma najtrajnijih tela postaje uzrok održanja sveta. Zaista, paukovu mrežu tkaju oni koji tako pišu, odnosno oni koji postavljaju tako tanana i neosnovana načela neba i zemlje i mora. Oni nisu umeli da kažu: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zato ih je bezbožnost, koja beše u njima, navela na zabludnu pomisao da sve što postoji jeste bez poretka i bez vođstva i kreće se po slučajnosti. No, da se i nama ne bi tako nešto desilo, onaj koji je opisao stvaranje sveta, već od prvih reči je naš um obasjao imenom Božijim, govoreći: U početku stvori Bog. Dobar li je poredak! Jer, on je najpre upotrebio reč početak, da ne bi neki pomislili kako je svet bespočetan; zatim je dodao stvori, da bi se pokazalo da stvaranje predstavlja najmanji deo sile Tvorca. Kao što grnčar jednom istom veštinom načini bezbroj sudova, ne iscrpljujući time ni svoje umeće ni svoju silu, tako je i Tvorac ovoga što postoji, samo naklonom Svoje volje preveo u postojanje veličanstvo svega vidljivog, iako Njegova stvaralačka sila nije po meri samo jednog sveta, već ga beskonačno mnogo puta nadilazi. Pa pošto svet ima i svoj početak i pošto je stvoren, istražuj da saznaš ko je taj koji mu je podari početak i ko je njegov Tvorac. No, da se ne bi desilo da ti, istražujući čovečanskim pomislima, skreneš sa puta istine, on te pretiče Svojim učenjem, utiskujući u dušu našu dragoceno ime Božije kao kakav pečat i amajliju, govoreći: U početku stvori Bog. Dakle, Onaj Koji je blažena priroda, preizobilna dobrota, Kojega sva slovesna bića ljube, Koji je mnogoželjena krasota, načelo bića, izvor života, umstvena svetlost, nepristupna mudrost, On početku stvorio nebo i zemlju. Prema tome, čoveče, nemoj smatrati bespočetnim sve što je vidljivo, i nemoj misliti da je bespočetna priroda tela koja se kreću kružnoj putanji, zato što se i nebeska tela kreću kružno, a naša čuvstva ne mogu lako shvatiti početak kruga. Jer, ni taj krug, odnosno ravnu površinu koja je jednom linijom obuhvaćena, zato što izmiče našim čuvstvima i što joj ne možemo odrediti ni
odakle počinje ni gde se okončava, ne treba da smatramo bespočetnim. No iako to izmiče našim čuvstvima, istina je da je neko, opisujući taj krug, svakako započeo od određenog središta i prečnika. Tako i ti, iako vidiš da se tela, koja se kreću kružno, vraćaju gde su i bila, i da je njihovo kretanje pravilno i nikakva ga prepreka ne prekida, ne treba ipak da budeš prelašćen mišlju da je svet bez početka i bez kraja. Jer prolazi obličje ovoga sveta ; i Nebo i zemlja će proći . Ono što se sada vama ukratko predaje pri postavljanju osnova bogonadahnutog učenja, to je prvenstveno otkrivenje dogmata o stvaranju i ustrojavanju sveta. U početku stvori Bog. Sve što je u vremenu započeto nužno je da se u vremenu i završi. Ako nešto ima svoj vremenski početak, nemoj sumnjati da ima i svoj kraj. A geometrije i aritmetički metodi i stereometrije i čuvena astronomija - ispraznost kojom se mnogi bave - na kakav su kraj usmereni? Jer, oni koji su njima zanimaju, veruju da je ovaj vidljivi svet večan kao i Bog, Tvorac svega, te u istu ravan smeštaju ono što je ograničeno i što ima veštastveno telo, sa neograničenom i nevidljivom prirodom; i nisu bili u stanju da shvate da ono čiji su delovi podložni propadljivosti i promeni, da će nužno i njegova celina nekada biti podložna istim stradanjima kojima su podložni i njegovi delovi. Ali toliko zaludeše u svojim umovanjima, i potamne nerazumno srce njihovo, govoreći da su mudri, pa poludeše , da su Jedni tvrdili da svet od večnosti postoji zajedno sa Bogom, a drugi da taj isti svet jeste bespočetni i beskonačni Bog i Uzročnik ustrojstva njegovih pojedinih delova. Zaista, prevelika svetovna mudrost jednom će ih do strašnoga suda dovesti, jer posmatrajući toliko pažljivo sve ono što je zaludno, zaslepljeni su za poimanje istine. Oni koji premeravaju rastojanja između zvezda, i popisuju one koje su uvek vidljive i koje su na severu, kao i one koje, zato što počivaju na južnom polu, nekima su vidljive, a nama su nepoznate, i koji razdeljuju severno prostranstvo i zodijački krug na nebrojano mnogo udaljenosti, oni koji određuju putanje zvezda i njihova uporišta i skretanja, i koji sa velikom tačnošću beleže kretanje svih tela ka prethodnoj tački i mere za koliko vremena svako od nebeskih tela ispunjava svoj krug, oni samo jedan od svih metoda nisu iznašli: metod kojim bi shvatili da je Bog Tvorac svega i pravedni Sudija, Koji dostojnom platom nagrađuje svakoga za njegova dela; niti su, opet, u stanju da po stvarnosti suda izvedu dosledan zaključak o stvarnosti sazdavanja sveta, odnosno o tome da je nužno preinačiti svet - jer i stanje duša treba da se preobrati u jedan drugi vid života. Naime, kao što je ovaj život srodan prirodi ovoga sveta, tako će i buduće življenje naših duša primiti udeo srodan njegovom stanju. Oni su toliko daleko od toga da sve ovo smatraju istinitim, da nam se podruguju kad propovedamo o okončanju ovoga sveta i o preporodu života. Pošto, po prirodi stvari, početak prethodi onome što je iz njega proizišlo, nužno je da, govoreći o onome što je u nekom vremenu postalo, pre svega ostalog pridodamo reči koje kažu: U početku stvori. Jer, kao što se vidi, postojalo je nešto i pre ovoga sveta, nešto što naš um može zamisliti; ali je ono shvaćeno kao neistraživo, jer nije prikladno za one koji se tek uvode u znanje i koji su deca po znanju. Bilo je to stanje koje je starije od postanka sveta, podobno nebeskim silama: stanje nadvremeno, večno i beskonačno. U takvo stanje je Sazdatelj i Tvorac svega preveo stvorenja: umstvenu svetlost koja dolikuje blaženstvu onih koji ljube Gospoda, slovesna i nevidljiva bića, i sav harmonični svet umstvenih bića koja nadilaze naš razum, kojima ni imena ne možemo iznaći. Ta stvorenja sačinjavaju suštinu nevidljivog sveta, kao što nas Pavle uči govoreći: Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti ili sile , ili vojske anđela ili odredi arhanđela. A kad je došao čas da u biće pređe i ovaj svet, najpre kao škola i učilište ljudskih duša, a zatim kao prikladno prebivalište svega onoga što uopšte nastaje i propada, kao osnova svega stvoren je tok vremena koji je prirođen svetu i životinjama i bilju koje je na njemu; tok koji neprekidno hita i protiče pokraj njih i nigde nema kraja njegovom putu. Ili možda to vreme nije ono vreme čija je prošlost iščezla, budućnost se još nije pojavila, a sadašnjost izmiče čuvstvima i
pre no što bude spoznata? U izvesnom smislu, takva je i priroda nastalih stvari, koja svakako raste i troši se, i ne odlikuje se čvrstinom i postojanošću. Trebalo je, dakle, da tela životinja i biljaka, koja su, na neki način, po nužnosti povezana u jedan tok i koja je zahvatilo kretanje koje ih vodi ka postajanju i propadanju, da budu obuhvaćena prirodom vremena čije je svojstvo srodno promenjivim stvarima. Zato je Mojsije, koji nas uči o stvaranju sveta, sa pravom započeo svoju pripovest rečima: U početku stvori; odnosno u ovom vremenskom početku. Jer, kad svedočeći kaže da je postalo u početku, ne misli time da je vreme prvonastalo u odnosu na sve tvorevine, već da se posle nevidljivih i umstvenih bića govori o početku postojanja ovih vidljivih i čuvstvima dostupnih stvari. Početkom se, pak, naziva i prva kretnja; kao: Početak puta dobra jeste činjenje onoga što je pravedno ; jer, od pravednih dela najpre krećemo ka blaženom životu. Početkom se naziva i ono odakle nastaje nešto, to jest ono drugo što postoji u njemu, kao što je temelj u kući i dno u korablji, kao što se veli: Početak je mudrosti strah Gospodnji ; jer, blagočešće je nekakav temelj i osnova za savršenstvo. I umetnost je početak umetničkih dela; kao što je mudrost Veseleilova bila početak uređenja skinije. Početak (= načelo) dela je često i koristan kraj onoga što se čini; kao što početak milosrđa jeste njegovo prihvatanje od strane Boga, a početak svakog dobrodeteljnog dela jeste cilj koji je sadržan u obećanju. Pošto se o početku govori na toliko načina, obrati pažnju na to da li ta reč ovde odgovara svim svojim značenjima. Jer, možeš da saznaš od kog vremena je započelo ustrojavanje ovoga sveta ako, idući unazad od sadašnjosti prema prošlosti, pokušaš da otkriješ prvi dan postanka sveta. Naime, tako ćeš otkriti odakle je vremenu data prva kretnja; zatim i to da su, poput kakvih temelja i osnova najpre sazdani nebo i zemlja; zatim da postoji nekakav umetnički Razum koji upravlja uređenjem svega vidljivog, kao što ti pokazuje reč početak. Otkrićeš i toda svet nije izumljen nasumce i bez razloga, već zbog nekakvog važnog cilja i da bi bićima pružio veliku korist, budući da je svet uistinu škola slovesnih duša i učilište bogopoznanja koje, kroz ono što je vidljivo i čuvstveno, uzvodi um ka viđenju onoga što je nevidljivo, kao što kaže apostol: Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi . Ili je, možda, rečeno u početku stvori, zato što je stvaranje bilo celovito i bezvremeno, pošto je sam početak nepodeljen i bez vremenskog razmaka. Jer, kao što početak puta još uvek nije put i početak kuće nije kuća, tako ni početak vremena nije vreme, pa čak nije ni njegov najmanji deo. No, ako se neko protivi ovome i kaže da početak jeste vreme, neka zna da onda treba da ga podeli na delove vremena. Ti delovi su početak i sredina i kraj - a zamisliti početak početka, potpuno je smešno. Onaj, pak, koji razdeljuje početak, načiniće dva početka umesto jednoga, ili čak mnogo i nebrojeno početaka, pošto će se ono što je razdeljeno uvek razdvajati na druge delove. Rečeno je, dakle, u početku stvori, da bismo uvideli da je svet sazdan istoga trena kad je izrečena volja Božija, i to bez protoka vremena. Iznoseći jasnije smisao ovih reči, neki drugi tumači su govorili: U celini stvori Bog, odnosno najedanput i u malom razdoblju. Toliko, naime, imam da kažem o početku, a to je tek jedan manji deo. Činjenica je, dakle, da se i među veštinama neke nazivaju stvaralačkim, neke praktičnim, a neke teorijskim; a cilj teorijskih veština je delovanje uma, cilj praktičnih je samo kre¬tanje tela, posle čijeg prestanka više ništa ne postoji niti ostaje posmatračima; naime, iza igre i svirke ništa ne ostaje, već se oni sami sobom završavaju; a kod stvaralačkih veština i kad prestane delovanje, delo je pred nama; kao i dela građevinske i arhitektonske i kovačke i tkačke i ostalih sličnih veština koje, i kad umetnik nije prisutan, onim što je u njima pouzdano pokazuju logos njegove umetnosti, i možeš se kroz delo diviti i graditelju i kovaču i tkaču. Isto tako, dakle, da bi se pokazalo da je svet umetnička tvorevina, postavljena pred sve ljude da bi je posmatrali, kako bi kroz nju spoznali mudrost njenoga Tvorca, mudri Mojsije o stvaranju nije koristio kakvih drugih reči, već je rekao: U početku stvori. I nije rekao načini ili postavi, već stvori. Mnogo je, pak, onih
koji smatraju da je svet oduvek postojao zajedno sa Bogom i koji ne prihvataju da je od Njega postao, tvrdeći da je svet sam po sebi postojao kao nekakva senka sile Božije - oni, naime, uče da Bog jeste Uzročnik sveta, ali Uzročnik bez Svoje volje, kao što je telo uzročnik senke, a izvor svetla uzročnik sijanja. Opovrgavajući takvu zabludu, prorok je koristio tačnost ovih reči, govoreći: U početku stvori Bog. Dakle, Bog nije naveden samo kao Uzročnik postojanja sveta, već je kao dobar stvorio ono što je ksgrisno, kao mudar ono što je najlepše, a kao silan ono što je najveće. Bezmalo što ti nije pokazao Umetnika kako stupa u suštinu svih stvari, i kako sve delove uzajamno povezuje i sve dovršava da sa Njim bude u skladu i saglasju i u harmoničnoj celini. U početku stvori BOG nebo i zemlju. Pominjući ovo dvoje, koji predstavljaju krajnosti vaseljene, pisac ima na umu sve što postoji; no, ipak se nebu pripisuje prvenstvo u stvaranju i govori se o tome kako zemlja druga prelazi u biće. Sve što se između ovo dvoje nalazi, postalo je zajedno sa ovim krajnostima. Prema tome, iako ništa nije rečeno o elementima, to jest o vatri, o vodi i o vazduhu, ti ipak svojim umom treba to da zamisliš. Najpre zato što su svi elementi u svemu smešani; i tako ćeš u zemlji naći i vodu, i vazduh, i vatru, jer iz kamena iskače vatra, a iz gvožđa, koje takođe nastaje iz zemlje, trenjem često nastaje obilna vatra. Dostojno je divljenja to kako vatra, iako postoji u telima, počiva u njima ne šteteći im, a kad je izazvana da izađe iz njih, tada uništava tela u kojim je prethodno počivala. Da vode, zaista, ima u zemlji to nam pokazuju oni koji otvaraju kladence. Da u zemlji ima vazduha to nam pokazuju isparenja koja ona ispušta iz sebe kad je vlažnu sunce zagreva. Nebo po svojoj prirodi zauzima gornje mesto, a zemlja je ispod njega. Jer, prirodno je da se laka tela uzdižu ka nebu, a da teška padaju ka zemlji, i da se, ono što je gore i ono što je dole, nalaze u međusobnoj suprotnosti. Onaj koji pominje stvari koje su po prirodi međusobno najudaljenije, svakako da time ukazuje i na sve ono što ispunjava prostor između njih. Zato nemoj tražiti objašnjenje za svaku stvar pojedinačno, već na osnovu onoga što čuješ zaključi o onome što je prećutano. U početku stvori Bog nebo i zemlju. Da bih razmatrao suštinu svakoga od bića, bilo onih koja se poimaju duhovnim viđenjem, bilo onih koja podležu našim čulima, potrebno je da moja beseda bude duža i opširnija, tako da samo o ovom problemu iskažem više reči nego što bi trebalo reći o ostalim pitanjima. Ali zanimanje tim stvarima ne bi bilo od koristi za izgradnju Crkve. Dakle, što se tiče prirode neba, zadovoljavamo se onim što je rekao Isaija, koji je jednostavnim rečima učinio da nam poimanje njegove prirode bude dostupno, rekavši: Utvrdio si nebo kao dim ; odnosno da bi ustanovio nebo, Tvorac je njegovu prirodu načinio tananom, a ne čvrstom i teškom. A što se tiče oblika neba, dovoljno nam je ono što Isaija, slavosloveći Boga, kaže: Razastro je nebesa kao platno . Promislimo, dakle, na isti način i o zemlji, da ne bismo raspredali o njenoj suštini, i da se ne bismo trošili u razma-tranjima, istražujući ono na čemu ona počiva, i da ne bismo tražili nekakvo suštastvo u kome nema nikakvih kakvoća, odnosno koje bi po sebi bilo beskvalitetno; treba dobro da znamo da sve što se na njoj može videti, svrstava se u logos bića i predstavlja nadopunu njene prirode. Jer, nigde nećeš stići ako pokušaš da razumom razvrstaš svaku kakvoću koja u njoj postoji. Ako odvojiš od nje tamnost, hladnoću, težinu, gustinu, odnosno kakvoće ukusa koji su u njoj, ili bilo kakve druge kakvoće koje zemlja ima, ništa kao podloga neće ostati. Ako to i ostaviš po strani, savetujem ti da ne istražuješ ni to na čemu je zemlja osnovana, jer će ti se tada razum pomutiti, a tvoje misli neće moći da iznađu kraja. Ako kažeš da je ispod površine zemlje razastrt vazduh, pitaćeš se kako meka tvar sa mnoštvom praznina izdržava pod tolikom težinom koja je pritiska, i kako se vazduh, budući da je pritiskan, ne provali i ne raspe na sve strane, i kako se uvek ne preliva gore preko zemlje koja ga pritiska. Opet, ako kažeš sebi da je ispod zemlje prostrta voda, i tada ćeš morati da objasniš kako to da gusta i teška zemlja ne potone u vodu nego da slabija priroda vode održava toliko težu prirodu zemlje. Zatim ćeš tragati za tim na kakvom osloncu počiva ta voda, i opet ćeš se pitati na
kakvoj čvrstoj utvrdi je njeno poslednje dno navaljeno. Ako, pak, pretpostaviš da nekakvo drugo telo, koje je tvrđe od zemlje, nju utvrđuje i ne dopušta joj da padne dole, setićeš se kako i njega treba da utvrdi neko drugo telo i da mu ne dopusti da padne. Ako, pak, uspemo da i njemu podmetnemo kakav oslonac, naš um će opet tražiti njegov protivoslonac, i tako ćemo dospeti do beskraja, i svaki put kad pronađemo nekakvo postolje, tražićemo opet njegovo postolje. I što se dalje upuštamo u umavanje, to će nam biti potrebna veća potporna sila, koja će biti u stanju da podnese svu težinu koja nju samu prevazilazi. Zbog toga, postavi granice svome umu, kako se, dok razmatraš ono što nam nije otkriveno, tvoja suvišna marljivost ne bi dotakla reči Jovovih, te da ne bi i tebe upitao: Na čem su podnožja njezina uglavljena? Već ako ikada u Psalmima čuješ: Ja utvrđujem stupove njezine , treba da znaš da je stupovima nazvana sila koja zemlju drži na okupu. Uo¬stalom, zar reči: On je na morima zemlju osnovao , išta drugo kazuju, nego to da je zemlja sa svih strana okružena vodom? I kako to da voda, koja je tečna i po prirodi se sliva niz strmine, ostaje na visinama i nikuda ne otiče? A ti ne pomišljaš na to da istu toliku, ili čak i veću, nedoumicu našem umu predstavlja zemlja koja po sebi stoji u prostoru, a po prirodi je teška. Ali, bilo da smatramo da zemlja sama po sebi stoji, bilo da kažemo da pluta povrh vode, ne treba da se udaljavamo od blagočestivog razmišljanja, već treba da ispovedamo da se sve zajedno održava silom Tvorca. To, naime, treba da kažemo i sebi i onima koji nas pitaju na čemu počiva ta neizmeriva i nepodnosiva težina zemlje, te da kažemo: U ruci Božijoj su krajevi zemaljski. To je najpouzdanije našem umu i od koristi je onima koji slušaju. Ima i nekih među fizičarima koji raspredaju i o takvim uzrocima zbog kojih zemlja stoji nepomična. Kažu da ona, tobože, pošto zauzima središnje mesto u vaseljeni i pošto je podjednako udaljena od svih njenih krajeva, nemajući kuda da naginje, po nužnosti stoji sama po sebi, i da ravnomernost rastojanja koja postoje oko nje, ne dozvoljava da ona u bilo kom pravcu teži. Zemlja zauzima središnje mesto, ne zato što joj je to dodeljeno niti, pak, po pukom slučaju, već zato što je to zemlji prirodno i nužno mesto. Jer, vele oni, pošto telo neba zauzima poslednje mesto prema gore, kakve god težine da pretpostavimo da padaju od gore, one se odasvud sabiraju u središtu; jasno je, dakle, da se prema onoj tački prema kojoj teže pojedini delovi vaseljene, sabira i čitava vaseljena. Pa pošto kamenje i drveće i sve što je zemaljsko teži prema dole, zaista je to mesto koje je čitavoj zemlji svojstveno i koje joj pripada. Jer, ako se neko lako telo odvoji od središta, očigledno je da kreće ka gornjem delu. Prema tome, pravac kretanja koji je svojstven težim telima je prema dole; a razum nam je pokazao da to „dole" jeste središte. Nemoj se, dakle, čuditi što zemlja nikuda ne pada, jer ona po prirodi zauzima središnje mesto. U svakom slučaju, nužnije joj je da ostane na svome mestu, nego da izlazi iz svoga sedišta, krećući se po prirodnim zakonima. Ako ti se čini verovatnim nešto od ovoga što je rečeno, prenesi svoje divljenje na premudrost Božiju koja je sve tako uredila. Jer, divljenje pred veličanstvenim stvarima nije umanjeno kad se pronađe način na koji se neko od čudesa zbiva. Pa ako se i ne pronađe, neka prostota vere bude snažnija od logičkih dokaza. Isto ovako mogli bismo govoriti i o nebu, odnosno o tome da su mudraci ovoga sveta sastavili najraznovrsnije rasprave o nebeskoj prirodi. Jedni su, dakle, govorili o tome da je nebo sastavljeno od četiri elementa, i da ga je moguće opipati i videti; da sadrži zemlju koju je moguće dodirnuti, vatru koja se može videti, a ostala dva (= vodu i vazduh) za mešanje. Drugi su, pak, odbacivali ovu teoriju kao neverovatnu, pretpostavljajući da postoji nekakva peta suština tela od koje je nebo sastavljeno. To je po njima nekakvo eterično telo, koje, kako kažu, nije ni vatra, ni vazduh, ni zemlja, ni voda, niti uopšte naliči na bilo koji od prostih elemenata. Jer, prostim elementima je svojstveno pravolinijsko kretanje, pa ako su laki streme gore, a ako su teški teže dole. Sa druge strane, pak, kretanje prema gore ili prema dole nije isto što i kružno obrtanje; i uopšte,
pravolinijsko kretanje se veoma razlikuje od kružnog obrtanja. Ako se kretanje nekih tela po prirodi razlikuje, svakako da se razlikuju i njihove suštine. Ne možemo, pak, pretpostaviti ni da je nebo sastavljeno iz prva četiri tela, koja nazivamo elementima, jer ono što je sastavljeno iz raznih elemenata ne može da ima pravilno i nesputano kretanje, pošto svako od prostih sastavnih delova onoga što je složeno, po svojoj prirodi ima drugačiju putanju. Zbog toga su složena bića najpre zahvaćena zamahom u stalnom kretanju, jer nije moguće da jedno kretanje bude svojstveno suprotnim telima i da im odgovara; nego ono kretanje koje je svojstveno lakim telima, suprotno je kretanju težih. Naime, kad se krećemo prema gore, opterećuje nas zemljina teža; a kad težimo prema dole, savladavamo i ono što je svojstveno vatri, povlačeći ga, protivno prirodnim zakonima, sa sobom prema dole. Ovo uzajamno povlačenje elemenata ka suprotnim pravcima postaje uzrok pada. Ono, pak, što je prisiljeno na nešto protiv prirodnih zakona, oduprevši se jedva i to na silu, brzo se razlaže na one elemente iz kojih je sastavljeno, jer se svaki od sastavnih elemenata vraća na svoje mesto. Zbog tih, kako kažu, prirodnih uslovljenosti ovakvih razmatranja, odbacivši teorije prethodnika, uveli su vlastitu teoriju oni koji kao osnovu postavljaju peto telo iz koga je sastavljeno nebo i zvezde koje su na njemu. Jedan drugi veštak pretpostavki, ustavši protiv takvih, raspršivši i rasturivši njihove teorije, umesto njih je uveo svoju teoriju. Ako sada pokušam da govorim o njima, završiću u istom brbljanju kao i oni. No, pustimo mi njih da opovrgavaju jedan drugoga, pa napustivši raspravu o suštini, i verujući Mojsiju da stvori Bog nebo i zemlju, proslavimo vrhunskog Umetnika svega što je stvoreno sa toliko mudrosti i umeća - na osnovu krasote onoga što je vidljivo zamislimo Prekrasnoga, a na osnovu veličanstva ovih čuvstvenih i ograničenih tela prosudimo o Beskonačnome i Preuzvišenome, o Onome Koji mnoštvom Svojih sila prevazilazi svaki um. Uostalom, ako i ne poznajemo prirodu tvorevine, ipak sve ono što u potpunosti potpada pod naša čula toliko je čudesno da se i najokretniji um pokazuje nižim od najmanje tvorevine u svetu, i to toliko nižim da nije u stanju da je dostojno istraži, kao ni da isplete dostojnu hvalu Tvorcu, Kome priliči svaka slava, čast i sila, u vekove vekova. Amin. DRUGA BESEDA Pozabavili smo se jutros sa onih nekoliko reči, i našli da je toliko skrivena dubina njihovoga smisla da smo se u potpunosti obeshrabrili za tumačenje onoga što sledi. Jer, ako je takva priprata svetinje1, i ako je predvorje hrama toliko časno i preuzvišeno da preobiljem svoje krasote zaslepljuje naš um, kakva li je tek svetinja nad svetinjama? Ko li je odvažan da stupi u te nepristupne odaje? Ili, ko će zaviriti u ono što je skrovito. Nemoguće je, naime, viđenje umstvenih stvari i neobjašnjiv je u potpunosti njihov logos. No, i pored svega toga, pošto je pravedni Sudija odredio znatnu platu kako bi čovek imao volju da čini ono što treba, nemojmo ni mi ustuknuti pred istraživanjem. Svakako da nismo toga dostojni. Pa ipak, ako se, uz pomoć Svetoga Duha, ne udaljimo od smisla Svetoga Pisma, nećemo biti osuđeni - iako smo i sami ništavni - nego ćemo, potpomognuti blagodaću Božijom, izgrađivati Crkvu Božiju. A zemlja, veli, beše bez obličja i pusta. Pošto su oboje, i nebo i zemlja, po postanju bili iste časti, kako to da je nebo dovedeno do savršenstva, a da je zemlja stvorena još uvek nesavršena i neuređena? I uopšte, šta je to na zemlji neustrojeno? I iz kog razloga je zemlja bila nevidljiva? Konačno sazdavanje zemlje predstavlja izobilje koje je na njoj: klijanje svakovrsnog bilja, bujanje visokog drveća - i plodnog i neplodnog lepota boja i miomiris cveća, kao i ono bilje koje će, zapovešću Božijom kasnije iznići iz zemlje, i ukrasiti nju koja ga je iznedrila. A pošto tada još ne beše postalo ništa od svega ovoga, povest o stvaranju s pravom je nazivala zemlju pustom. To
isto bismo mogli reći i za nebo: ni ono ne beše u celosti sazdano, niti beše u potpunosti ukrašeno, pošto ga nisu obasjavali ni Mesec ni Sunce niti je bilo krunisano vencem zvezda. Jer, ništa od toga još ne beše stvoreno. Prema tome, nećeš se ogrešiti o istinu ako kažeš da je nebo bilo neuređeno. Zemlju je, pak, nazvao nevidljivom iz dva razloga: zato što još ne beše čoveka da je vidi, i zato što je bila ispod površine vode koja ju je prekrivala, te se nije mogla videti. Vode se, naime, još ne behu sabrale na svoja zborišta, koja je Bog kasnije načinio i nazvao morima. Šta je, dakle, to što je nevidljivo? Najpre ono što se po prirodi ne da videti telesnim očima, kao što je naš um. Za-tim ono što je po prirodi vidljivo, ali je skriveno, jer je nekim telom zaklonjeno, kao što je skriveno gvožđe koje je u dubini zemlje; u tom smislu je, smatram, ovde rečeno za zemlju da je nevidljiva, jer beše prekrivena vodom. Prema tome, pošto svetlost još ne beše nastala, uopšte nije neobično da Pismo naziva zemlju nevidljivom jer beše u mraku, pošto je neosvetljen bio vazduh iznad nje. Ali izopačitelji istine, oni koji ne vežbaju svoj um u tome da sledi Pismo, već prema sopstvenom nahođenju izvrću njegov smisao, kažu da se pod tim rečima podrazumeva materija. Jer, ona je, vele, po svojoj prirodi i nevidljiva i bezoblična, te je nju, koja je po sebi bez svojstava i bez ikakvog obličja i izgleda, preuzeo Umetnik i premudrošću Svojom je uobličio i doveo u poredak, i tako je od nje sazdao sve što je vidljivo. Ako je materija, međutim, nestvorena onda je ona, pre svega, ravne časti sa Bogom, i dostojna je istih počasti starešinstva sa Njim. Ima li išta nepobožnije od toga da se, onoga istoga uzvišenoga mesta, koje pripada premudrom, i silnom i prekrasnom Tvorcu i Sazdatelju svega, udostoji materija koja je bez ikakvih svojstava i bez obličja - ta krajnja bezobličnost, odnosno neizreciva gnusoba - koristim njihove vlastite izraze? Zatim, ako smatraju da je materija toliko velika da preuzima svo znanje o Bogu, na taj način oni suprotstavljaju njenu ipostas neistraživoj sili Božijoj, pošto je ona dovoljna da sobom prekrili svu mudrost Božiju; a ako smatraju da je materija manja od energije Božije, oni i tako dopadaju do krajnje hule, jer tvrde da Bog, pošto u Njega nema materije, ostaje bezuspešan i bezdelatan u Svojim delima. No, obmanula ih je oskudnost čovečanske prirode. Naime, svako naše umeće bavi se određenom materijom, kao što se kovačko umeće bavi gvožđem, a građevinsko drvetom; a u tim slučajevima, jedno je materijal, drugo je zamisao, a treće ono što iz te zamisli nastaje; materijal se, pak, uzima spolja, dok se zamisao ostvaruje umećem, a ishod je ono što nastaje iz oboje, odnosno iz zamisli i materijala. Na isti način oni rasuđuju i o božanskom stvaranju, odnosno smatraju da je obličje svetu darovala premudrost Tvorca svega, a da je materija spolja postojala pred Tvorcem: da je svet stvoren složenim, i da svoju podlogu i suštinu ima odnekud drugo, a da je samo obličje i izgled poprimio od Boga. Otuda oni i poriču da je veliki Bog imao učešća u sazdavanju svega, već tvrde kako je On, kao da prilaže kakav prinos, dao od Sebe samo nekakav mali deo učestvujući u sazdavanju tvorevine. Zbog niskosti svojih misli oni nisu bili u stanju da sagledaju uzvišenost istine; nego su imali u vidu to da su kod nas umetnosti naknadne u odnosu na materijale, te da su uvedene u naš život zbog nužnosti naših potreba. Jer, vuna je odranije postojala, a umeće tkanja je nastalo da bi sobom dopunilo nedostatnost prirode; i drvo je već postojalo, a zatim je preuzelo umeće građenja, koje nam je, obrazujući materijal prema svakovrsnim potrebama, pokazalo ko¬rist drveta, dajući moreplovcima veslo, zemljodelcima lopatu, a vojnicima koplje. No, pre nego što je postalo išta od ovoga što se sada vidi, Bog je, razmotrivši u Svome umu i odlučivši da ono što ne postoji prevede u biće, zamislio istovremeno i kakvo će biti naznačenje sveta, te je sazdao materiju koja je priličila Njegovoj zamisli. Za nebo je izdvojio materiju podobnu nebu, a za oblik zemlje položio je materiju koja je zemlji srodna i korisna. Vatru i vodu i vazduh sazdao je po Svojoj volji, i preveo ih u suštastvo, onako kako to logos svake stvorene stvari zahteva. Ceo svet, sastavljen iz nejednakih delova, povezao je nekakvom neraskidivom vezom ljubavi u jednu zajednicu i sklad. Tako i one stvari, koje su zbog
svoga mesta međusobno najviše udaljene, pokazuju da su sjedinjene uzajamnom naklonošću. Neka prestanu, dakle, njihova basnoslovna izmišljanja; neka prestanu da u slabosti svojih rasuđivanja čovečanskim rečima odmeravaju silu koja je neshvatljiva za um i koja je u potpunosti neizreciva. Stvori Bog nebo i zemlju , i to ne po polovinu od svakoga, već celokupno nebo i celokupnu zemlju, odnosno njihovu suštinu i obličje iz jedna. Jer, Bog nije davalac obličja, već Sazdatelj same prirode bića. Pošto je tako, neka nam oni objasne kako su sjedinjene delatna sila Božija i trpna priroda materije; jer, sa jedne strane je materija koja pruža podlogu bez obličja, a sa druge je Bog koji ima znanje o obličjima, ali je bez materije, tako da svako dopunjuje nedostatke onoga drugoga. Na taj način Sazdatelj ima gde da pokaže Svoje umeće, a materija da odbaci bezobličnost i nedostatak izgleda. No, toliko o onome što se njih tiče. Vratimo se onome što je bilo u početku. A zemlja beše nevidljiva i pusta. Rekavši, naime: U početku stvori Bog nebo i zemlju, Mojsije je prećutao mnoge stvari, kao: vodu, vazduh, vatru, i sve što od njih nastaje; jasno je, dakle, da je sve to nastalo zajedno sa celokupnim svetom kao njegova nadopuna, a izostavila ih je ova pripovest da bi se naš um vežbao u okretnosti, jer mu pruža malo podataka kako bi on iz toga shvatio sve ostalo. Dakle, pošto nije rečeno da je vodu stvorio Bog, već je rečeno da zemlja beše nevidljiva, razmisli ti sam o tome kakvim pokrivačem je bila prekrivena te se nije mogla videti. Vatra, opet, nije mogla da je prekrije; jer, vatra osvetljava i čini vidljivim i ono što je prikriveno i što je tamno. Ni vazduh, naravno, tada nije bio pokrivač zemlje; jer priroda vazduha je retka i providna, i u njemu se kreću sve vrste vidljivih stvorenja a on ih pokazuje očima onih koji gledaju. Ono što nam preostaje jeste da zamislimo da je voda prekrivala površinu zemlje, jer ova tečna materija još uvek ne beše zauzela mesto koje joj je bilo naznačeno. Zbog toga, dakle, zemlja ne beše samo nevidljiva već i pusta. Jer, kad je suviše tečnosti, to i danas sprečava zemlju da daje ploda. To je, dakle, bio razlog da ona bude i nevidljiva i neuređena. Jer, uređenje zemlje predstavljaju njeni prirodni ukrasi: polja useva koji se talasaju u dolinama, zelene livade prepune raznovrsnog cveća, šumske raseline obrasle rastinjem i vrhovi planina prekriveni gustim šumama; ništa od toga još nije postojalo, već je zemlja sve to nosila u svojoj utrobi silom koju je Sazdatelj u nju položio, očekujući vreme koje je trebalo da prođe,pa da, zapovešću Božijom, izvede na svetlost ono što je u sebi nosila. I beše tama nad bezdanom. I evo novih povoda za basnoslovlja, i razloga za maštanija nečastivih ljudi koji to što je rečeno izokreću prema vlastitim nahođenjima. Oni, naime, tumače tamu ne kao da je ona po prirodi nekakav neosvetljen vazduh, ili mesto koje je pokriveno senkom jer ga nekakvo telo zaklanja, ili, u svakom slučaju, mesto koje je iz bilo kakvog razloga lišeno svetlosti, već tamu tumače kao zlu silu, ili čak kao samo zlo, koje ima svoj početak u sebi samome, i koje je suprotstavljeno i protivno dobroti Božijoj. Jer, vele, ako je Bog svetlost, jasno je da će sila koja vojuje protiv Njega biti tama - tako zdrav razum zaključuje. To je, tobože, tama koja svoje postojanje nije stekla od drugoga, već je to zlo koje je samo od sebe nastalo. To je tama koja se bori protiv duša, koja donosi smrt, koja se protivi vrlini9; oni čak zabludno smatraju da je i prorok samim svojim rečima naznačio da ona po sebi postoji, i da nije stvorena od strane Boga. Kakvih sve lukavih i bezbožnih učenja nije proizašlo iz ovoga!? Kakvi sve grabljivi vuci , koji rastrzaju stado Božije, nisu u tom kratkom stihu nalazili povoda da zagospodare nad dušama!? Nisu li odavde krenuli markioniti, ili valentijani? Nije li odavde potekla mrska jeres manihejaca, za koju niko neće pogrešiti ako je nazove gnjilom ranom Crkve? Čoveče, zašto bežiš daleko od istine, izumevajući sebi razloge za propast? Jer, reč proroka je jednostavna i svakome razumljiva. Zemlja beše nevidljiva, veli on. Zašto? Zato što ju je bezdan prekrivao. Šta je to bezdan? To je mnoštvo vode kojoj nije moguće dosegnuti dno. Znamo, međutim, da se mnoga tela često mogu
videti i kroz vodu ako je ona plića i prozirna. Zašto se onda nijedan deo zemlje nije nazirao kroz vodu? Zato što je vazduh, koji je bio razliven iznad nje, još uvek bio neosvetljen i taman. Jer, sunčani zraci koji prodiru kroz vodu često pokazuju kamenčiće koji su na njenome dnu. Ali u dubokoj noći nikako nije moguće videti ono što se nalazi pod vodom. Da je zemlja bila nevidljiva pokazuje se i tvrdnjom koja sledi, odnosno da je postojao i bezdan koji ju je prekrivao, i da je ona u tami počivala. Bezdan, dakle, ne predstavlja mnoštvo protivnih sila, kao što su to neki zamišljali, niti je tama bila nekakva prvonačalna i zla sila koja se suprotstavlja dobru. Jer dve ravnopravne stvari, koje su u međusobnoj suprotnosti, u svakom slučaju bi kvarile sastav jedna drugoj, te bi se trajno i bez prekida trošile u uzajamnoj borbi. Ako jedna od ovih suprotnosti, nadmašuje snagom onu drugu, svakako da će istrošiti onu koja je nadvladana. Zbog toga, ako neki kažu kako su zlo i dobro među sobom jednaki, oni time uvode neprekidnu borbu i neprestano propadanje, tako da će i jedno i drugo nekada nadvladavati a nekada biti nadvladano. Ako dobro svojom snagom nadmašuje zlo, kakav je razlog da priroda zla ne bude u potpunosti uništena? A, opet, ako se zbiva ono što ne priliči ni izgovoriti, čudim se kako se oni ne užasavaju sami sebe kad dospevaju do tako bogomrskih huljenja. Nije blagočestivo, naravno, govoriti ni da zlo potiče od Boga, jer nijedna od suprotstavljenih stvari ne postaje od one druge stvari koja je njoj protivna. Jer, život ne rađa smrt, niti je tama izvor svetlosti, niti bolest donosi zdravlje; osim kad je reč o prelasku iz jednog duševnog stanja u drugo, gde se promene odigravaju od jedne suprotnosti ka drugoj; ali kad je reč o postajanju, tada ništa od onoga što postaje ne potiče od suprotnih već od jednorodnih stvari. Pa dobro, reći će neko, ako zlo nije ni nepostalo niti je stvoreno od strane Boga, otkuda je onda steklo svoje postojanje? Jer, nema te žive duše koja će poricati da zla postoje. Šta ćemo, dakle, odgovoriti? Da zlo nije nikakvo živo suštastvo koje ima dušu, već da je to stanje u duši koje je suprotno vrlini, koje nastaje kod nemarnih kad se udalje od dobra. Prema tome, nemoj zlo istraživati sa spoljašnje strane, i nemoj ga zamišljati kao nekakvo prvonačalno suštastvo zlobe; već neka zna svako da je on sam uzročnik zla koje je u njemu. Naime, od onoga što se sa nama zbiva, jedno nam dolazi po prirodi, kao starost ili bolest, a drugo samo po sebi, kao beslovesni slučajevi koji se zbog stranih uzroka događaju, bilo da je to tužno, što je veoma često, bilo da je radosno - kao kad kopajući kakav zdenac pronađeš blago - ili kad hitajući prema trgu nabasaš na besnoga psa. Neke stvari, pak, zavise od nas samih: kad odolevamo željama ili ne obuzdavamo svoja uživanja; od nas zavisi da li ćemo se uzdržavati od gneva ili podići ruku na onoga KOJI nas uvredi; hoćemo li govoriti istinu ili lagati; hoćemo li biti razumni i umereni ili biti gordeljivi i uznositi se hvalisavošću. Dakle, uzroke onih stvari nad kojima si ti sam gospodar, nemoj tražiti negde drugo, već znaj da je pravo zlo poprimilo svoj početak od voljnih sagrešenja. Jer, kad bi zlo bilo nevoljno i kad ne bi od nas samih zavisilo, ne bi se pred tolikim strahom od zakona nalazili oni koji čine nepravdu, i ne bi bile neophodne kazne koje se u sudnicama određuju svakome zločincu prema njegovoj zasluzi. Toliko ja imam da kažem o pravom zlu. Jer, bolest i glad i bedu i smrt, i sve što je ljudima tegobno, ne treba smatrati za zlo - budući da ni ono što je njima suprotno ne ubrajamo među najviša dobra. Neke od ovih stvari su, naime, od prirode, a za neke se čini da su se našle kod mnogih ljudi radi njihove koristi. Ali ostavivši na ovome mestu svako tipološko i alegorijsko tumačenje, pokušajmo da, sledujući volju Pisma, smisao tame prihvatimo na prost i nedvosmislen način. No, ova beseda istražuje i to da li je tama sazdana zajedno sa svetom, i da li je starija od svetlosti, te zašto je lošije ono što je po postanku starije? Velimo, dakle, da ni ta tama nema svoje suštinsko postojanje, već da predstavlja trpno stanje vazduha koje nastaje zbog nedostatka svetlosti. Ali, bez kakve je to svetlosti svetski prostor najednom ostao, tako da tama bude nad vodom? Dakle, ako je išta
postojalo pre sazdavanja ovog čuvstvenog i propadljivog sveta, zaključujemo da je ono svakako počivalo u svetlosti. Jer, ni anđeoski činovi, ni sve vojske nebeske, niti bilo koje od slovesnih bića uopšte, imenovanih ili bez imena, ili od duhova služenja, nisu živeli u tami, već u svetlosti i u svakoj radosti duhovnoj - nalazili su se u stanju koje im priliči. Ovome, naravno, niko neće protivrečiti, a naročito ne onaj ko zajedno sa obećanim dobrima očekuje nadnebesnu svetlost, o_ kojoj Solomon veli: Svetlost pravednicima za svagda ; a apostol Pavle kaže: Zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udeo u nasledstvu svetih u svetlosti. Ako su osuđenici izgnani u tamu najkrajnju , onda je jasno da oni koji su činili ugodna dela počivaju u nadnebesnoj svetlosti. Naime, kad je zapovešću Božijom sazdano nebo, tako što je izjedna rastegnuto oko svega onoga što se u njegovom okruženju nalazilo, a pošto je imalo telo koje je trajno bilo kadro da ono što je unutra razdvoji od on onoga što je napolju, svakako da je i sve ono što je sobom obuhvatilo, učinilo neosvetljenim, presekavši spoljašnju svetlost. Jer, da bi bilo senke mora postojati troje: svetlost, telo i neosvetljen prostor. Prema tome, tama koja je unutar sveta, potiče od senke tela neba. Shvati ovo što govorim iz sledećeg jasnog primera: na jarkoj podnevnoj svetlosti postavi sebi jedan šator od gustog i čvrstog tkanja, i zatvori se u tamu koju si sam sebi prigotovio. Takvom zamisli i onu tamu, ne kao da je prethodno postojala, već da je nastala posle ostalog veštastva. Upravo za tu tamu se i kaže da se rasprostirala nad bezdanom, pošto se ivice vazduha po prirodi dodiruju sa površinom tela; a tada je voda sve pokrivala, i zato je bilo nužno reći da tama beše nad bezdanom. Duh Božiji, veli, dizaše se nad vodom. . Ako ovim rečima pisac ima na umu ovaj duh , odnosno, razlivanje vazduha, tada shvati da ti on nabraja delove sveta, odnosno da je Bog stvorio nebo, zemlju, vodu, vazduh, i to ovaj vazduh što se još razliva i teče; ili opet, što je mnogo istinitije a što su potvrdili i stariji od nas: Duhom Božijim nazvan je Sveti Duh; jer Pismo čuva ovo ime naročito i isključivo za Svetoga Duha, i nijedan drugi duh se ne naziva Duhom Božijim osim Svetoga Duha koji blaženu i božanstvenu Trojicu čini celovitom. Ako takvo mišljenje prihvatiš, steći ćeš najveću korist iz njega. A kako se to Duh dizaše nad vodom! Reći ću ti mišljenje koje nije moje, već jednoga Sirijca, koji toliko beše udaljen od svetovne mudrosti, koliko beše blizak poznanju istinskih stvari. Govorio je on, dakle, da je jezik Sirijaca izražajniji, i da se, pošto je srodan sa jevrejskim, nekako više približava smislu Pisma. Smisao ovih reči je, dakle, ovakav: dizaše se, kaže on, govorili su umesto grejaše i oplođavaše prirodu voda, po ugledu na pticu koja leži na jajima, pa ih na taj način zagreva i ubrizgava im nekakvu životnu silu. Tako nekako, vele oni, treba shvatiti ove reči da se Duh Božiji dizaše, odnosno da je pripremao prirodu vode kako bi ova mogla dati života iz sebe. Prema tome, to je dovoljan odgovor na ono što neki ispituju, a to je da je i Duh Sveti učestvovao u stvaralačkom delovanju. I reče Bog: Neka bude svetlost. Prva reč Božija sazdala je svetlost, uništila tamu, razagnala tmurnost, obasjala svet, svemu odjednom podarila radostan i vedar izgled. Jer, ukazalo se i nebo, koje dotad beše pokriveno tamom; a njegova krasota beše tolika, koliku i sada naše oči mogu posvedočiti. Vazduh beše obasjan, bolje reći, u potpunosti beše pomešan sa svetlošću, odašiljući posvuda u sve svoje predele jasne blistave zrake. Jer, u visinu je dostizao do samog etera i do neba, a u širinu je u tren oka obasjao sve delove sveta: severne i južne, istočne i zapadne. Njegova priroda je toliko tanana i prozirna, da svetlosti ne treba ni najmanji protok vremena da bi kroz njega pronikla. Kao što vazduhu ne treba vremena da prenese naš vid na stvari koje gledamo, tako i zrake svetla iz jedna prima u svim svojim predelima, i to tako da se ne može primetiti ni najmanji protok vremena. I eter je postao prijatniji posle pojave svetlosti; a vode su postale prozračnije, i ne samo da primaju sjaj, već ga pri odsjaju svetlosti vraćaju nazad, jer voda na sve strane upućuje odbleske. Sve je to božanska izgovorena reč pretvorila u ono što je najprijatnije i najdragocenije. Jer, kao što ronioci koji poniru u dubinu, sipaju ulje po površini
vode, čineći to mesto prozirnim, tako je i Tvorac svega, izgovorivši jednu reč, razastro po celom svetu blagodat svetlosti. Neka bude svetlost. I zapovest postade delo; i nastade neko suštastvo, od čega ništa prijatnije za užitak čovečiji um ne može ni zamisliti. Kad, govoreći o Bogu, kažemo glas i reč i zapovest; time ne zamišljamo božansku reč kao zvuk koji ispuštaju govorni organi, ili kao vazduh po kome jezik udara, već kažemo da se migom Njegove volje obrazuje nekakva vrsta zapovesti, da bi bilo razumljivo onima koji se poučavaju. I vide Bog svetlost da je dobra. Kakvu dostojnu hvalu da mi uputimo svetlosti, kad nas je ona pretekla i primila od Sazdatelja svedočanstvo da je dobra? Ali i moja beseda prepušta sud vašim očima, jer nemam da kažem ništa o čemu već ne svedoče vaša čula. Naime, ako lepota tela duguje svoje postojanje uzajamnoj srazmeri njegovih delova, i spoljašnjoj krasoti boja, kako se onda o svetlosti, koja je prosta i ravnodelna po svojoj prirodi, govori kao o lepoj? Ili, možda, srazmernost svetlosti ne počiva u njenim delovima, već u tome što se pokazuje kao ugodna i prijatna oku? Jer, na takav način je i zlato lepo, ne zbog srazmernosti svojih delova, već zato što ima privlačan i prijatan izgled našem okusamo zbog krasote svoje boje. I zvezda Danica je najlepša od svih zvezda, ne zbog skladnosti delova. od kojih je sačinjena, već zato što njeno sijanje kao nešto nežno i prijatno upada u oči. Uostalom, Božiji sud o tome da je svetlost dobra, nije izrečen zato što se Bog divio bilo čemu što je ugodno našemu oku, već zato što je predvideo korist koja će u budućnosti iz nje nastati. Jer, tada još ne beše očiju koje bi sudile o lepoti svetlosti. I rastavi Bog svetlost od tame. Drugim rečima, učini Bog da njihova suštastva budu nespojiva i u potpunosti protivna. Jer ih je velikom razdaljinom razdvojio i udaljio jedno od drugoga. I nazva Bog svetlost dan, a tamu nazva noć. Sada, pošto je stvoreno Sunce, dan je vazdušni prostor osvetljen Suncem koje sija na polulopti neba koja je povrh zemlje, a noć je senka zemlje koja nastaje kad se Sunce zakloni. Tada je, međutim, dan nastajao a noć ga smenjivala, ne zbog kretanja Sunca, već po tome kako se ona prvobitna svetlost razlivala i sabirala po meri koju je Bog odredio. I bi veče i bi jutro, dan jedan. Veče, naime, predstavlja zajedničku granicu dana i noći;na sličan način i jutro predstavlja razmeđu noći i dana. I tako, da bi prvenstvo stvaranja podario danu, prorok je najpre pomenuo završetak dana, a potom noći, jer noć sledi za danom. Stanje koje vladaše svetom pre stvaranja svetlosti, ne beše noć već tama; noću je, međutim, nazvana ona tama koja je u suprotnosti sa danom. Zbog toga joj je i pripalo da kao mlađa bude imenovana posle dana. I bi, dakle, veče i bi jutro; naime, dan i noć. Ali prorok nije rekao dan i noć, već ga je nazvao po onome što preovladava. Takav ćeš običaj naći u celokupnom Pismu: za merenje vremena broje se dani, ali ne i noći zajedno sa danima. Dana godina naših, veli psalmopojac. Jakov, opet, kaže: Malo je dana života mojega i zli su bili. I opet: U sve dane života mojega. I tako, ono što je sada predato u vidu pripovesti, biće pravilo za ubuduće. I bi veče i bi jutro, dan jedan. Zbog čega nije rekao prvi već jedan! Premda bi bilo doslednije da on, koji će kasnije navesti drugi i treći i četvrti dan, nazove prvim onaj dan koji im prethodi. Pa ipak, rekao je jedan. Možda da bi odredio granicu dana i noći i da bi spojio vreme dana i noći, da se vidi kako dvadeset četiri časa ispunjavaju period jednoga dana, odnosno da se pod danom podrazumeva i noć; tako da, i kad se u vreme Sunčevih obrata događa da jedno bude duže od drugoga, periodi i jednog i drugog omeđeni su konačno određenim vremenom. Kao da je rekao: Mera od dvadeset četiri časa čini period jednoga dana, ili: Vaspostavljanje neba iz ove tačke u tu istu zbiva se za jedan dan. Prema tome, koliko god puta da veče i jutro, pri obrtanju Sunca, obuhvataju svet, to se ne ispunjava u dužem vremenskom periodu negoli u periodu od jednoga dana. Postoji i drugo, veoma značajno slovo, koje se prenosi skrivenim predanjem, o tome da je Bog, Koji je sazdao prirodu vremena, odredio periode dana kao mere i jedinice za njegovo merenje, i mereći ga sedmicama, zapovedio da se sedmice stalno ponavljaju, brojeći tako protok
vremena. Sedmicu, opet, sačinjava jedan dan koji se ponavlja sedam puta; a to je kružni oblik, jer počinje od njega i završava se njime. Veku je, dakle, svojstveno upravo to, da se vraća u sebe i da se nigde ne završava. Zbog toga se početak vremena ne naziva prvim već jednim danom, kako bi on i po svom nazivu imao srodnosti sa vekom. Jer, ono što pokazuje svojstvo jedinstvenosti i nepričasnosti za drugoga, to se primereno i sa pravom naziva jednim. Iako nam, naime, Pismo predstavlja mnoge vekove, govoreći na više mesta vek vekova i vekovi vekova, ipak se ni tamo ne nabraja prvi ili drugi ili treći vek. Tako nam ta mesta uglavnom ukazuju na različitosti stanja i raznovrsnih stvari, a ne na opsege i krajeve i prejemstva vekova. Dan Gospodnji će, veli biti velik i vrlo strašan ; i opet: Što će vam dan Gospodnji? tada je tama a ne videlo. Tama je, očigledno, za one koji tamu zaslužuju. Pošto je, dakle, znano da onaj dan beše nevečernji i nenasledan i beskonačan, psalmopojac ga je i nazvao osmim danom , jer počiva izvan tog sedmičnog vremena. Te tako, bilo da kažeš dan bilo vek, ti govoriš o istom pojmu. Pa ako se, opet, ono stanje nazove danom, on je jedan a ne mnogi. Prema tome, da bi usmerio naš um prema budućem životu, nazvao je jednim obraz veka, odnosno prvinu dana, vršnjaka svetlosti, svetu nedelju, koja je počastvovana Vaskrsenjem Gospodnjim. I bi, dakle, veče, veli on, i bi jutro, dan jedan. No, besedu o toj večeri preteklo je ovo veče što je pred nama, i ovde ćemo svoju priču okončati. Otac istinske svetlosti, Koji je ukrasio dan nebeskom svetlošću, Koji je rasvetlio noć ognjenim zracima, Koji je umstvenom i večnom svetlošu preukrasio spokoj budućega veka, neka obasja vaša srca poznanjem istine, i neka sačuva vaš život nezabludnim, darujući vam da hodite pošteno kao po danu , da kao Sunce bleštite svojim sjajem usred blistanja svetitelja, i da to bude na moju pohvalu za dan Hristov ; Njemu slava i vlast u vekove vekova. Amin. TREĆA BESEDA To su dela prvoga, ili, bolje reći, jednoga dana. Nemojmo mu, dakle, oduzimati dostojanstvo koje on po svojoj prirodi ima, jer ga je Sazdatelj zasebno izveo, i nije ga pribrojao drugim danima. Osim toga, o svemu što se u tome danu zbilo, govorila je jučerašnja pouka; pa pošto je zbog slušalaca ovo tumačenje podeljeno na dvoje, jedno beše jutarnja hrana za duše, a drugo večernja radost - a sada naša beseda prelazi na čudesna dela drugoga dana stvaranja. Govorim ovo ne da bih ukazao na silinu tumača, već na blagodat pisanog teksta koji je po svojoj prirodi prihvatljiv, i pristupan, i poželjan u srcima svih koji više vole ono što je istinito od onoga što je zamišljeno. Kao što psalmopojac, izražavajući veoma živo sladost istine, veli: Kako su slatke jeziku mojemu reči tvoje, slađe od meda ustima mojima. I tako, pošto sam juče, koliko mi je to bilo moguće, razveselio vaše duše poučavajući vas reči Božijoj, sastali smo se opet danas, drugoga dana, da bismo razmotrili čudesna dela učinjena drugoga dana. No, nisam smetnuo s uma da me okružuju mnogi umetnici rukodelnih zanata, koji svakodnevnim trudom sebi na jedvite jade pribavljaju hranu - zbog njih ću svoju pouku skratiti, kako oni ne bi odsustvovali dugo od posla. Šta bih njima rekao? Da deo vremena koji su Bogu pozajmili neće propasti, jer će im On to sa velikim dobitkom nadoknaditi. Sve što je potrebno za delanje, Gospod će im poslati: onima koji daju prednost duhovnim stvarima, daruje i usrdnost duše, i telesnu bodrost, pogodnost trgovanja i svaki uspeh u životu. Ako ovo što smo dosad tumačili i nema očekivanog učinka, učenje Svetog Duha će biti dobra riznica za budući vek. Odagnaj, dakle, iz svoga srca sve životne brige, i celoga sebe ovde saberi. Jer, nema nikakve koristi od telesnog prisustva, ako se tvoje srce stara o zemaljskom blagu. Potom reče Bog: neka bude svod (= utvrda) posred vode, da rastavlja vodu od vode. Još juče smo slušali reči Božije: Neka bude svetlost , a danas: Neka bude svod. Čini se da ove današnje reči sadrže i nešto više. Jer, reči nisu ostale samo na zapovesti, već su objasnile i uzrok zbog koga
su zahtevale stvaranje svoda. Da rastavljaj, veli, vodu od vode. Pokušajmo, dakle, pre svega da ispitamo kako Bog govori. Da li, poput nas, najpre obrazuje u Svome umu utisak o stvarima, a zatim, uz pomoć dejstva mašte, od obrazovanih predstava izabira one koje odgovaraju, i koje su bliske svakom pojmu, i tada ih objavljuje? Zatim, te umstvene pred-stave predaje na služenje govornim organima, i tako udaranjem vazduha, koje biva pri kretanju osmišljenoga glasa, skriveni pojam postaje jasan? I kako da nije praznoslovno govoriti da je Bogu potreban sav taj zaobilaz da bi izrazio ono što je zamislio? Nije li blagočesnije reći da božanska volja i prvi pokret njenog umstvenog kretanja već predstavljaju reč Božiju? No, Sveto Pismo opisno predstavlja tu reč da bi pokazalo da Bog nije želeo samo da tvorevina postane, već i da pokaže da se to stvaranje zbilo uz nečije sadejstvo. Jer, kako je govorio na početku, tako je mogao govoriti i o svemu ostalom: U početku stvori Bog nebo i zemlju; zatim stvori svetlost; zatim stvori svod. Sada, međutim, prikazujući Boga kako zapoveda i kako razgovara, Sveto Pismo na prećutan način pokazuje onoga kome On zapoveda i sa kim razgovara; ne zato da bi nas lišio znanja, već da bi raspalio našu čežnju, podstičući je nekakvim tragovima i ukazanjima na ono što je neizrecivo. Jer, ono što se trudom stekne, to se prima sa velikom radošću i trudoljubivo se čuva, a ono što se lako zadobije, to je tekovina dostojna prezira. Zato nas Pismo podstiče da uz određen put i poredak dođemo do poznanja Jedinorodnog Sina. Svakako da bestelesna priroda Božija ni u ovom slučaju nije imala potrebe za izgovorenom rečju, jer Svome sadelatniku Bog može i bez reči preneti svoje zamisli. Prema tome, kakvu su potrebu za rečima imali oni koji i samom pomišlju mogu jedan drugome prenositi svoju volju? Glas je, naime, zbog sluha, a sluh je zbog glasa. Dok, tamo gde ne postoji ni vazduh, ni jezik ni uho, ni zakrivljen levak što prenosi zvuke do čula unutar glave, tamo nema ni potrebe za rečima - volja se, rekao bi neko, prenosi od samih pomisli uma. Ovo, dakle, što rekoh kako bih podstakao vaš um na ispitivanje onoga lica kome su reči upućene, jasno i vešto je poprimilo takav oblik dijaloga. Drugo što valja ispitati jeste pitanje da li taj svod predstavlja nešto drugo u odnosu na nebo koje je u početku sazdano, koje je takođe nazvano nebom, i postoje li uopšte dva neba. Oni koji su mudrovali u vezi sa nebom radije bi dali da im se jezik odseče nego da ovo prihvate kao istinito. Jer, tvrde da postoji jedno nebo, i nema suštastva iz koga bi nastalo drugo ili treće ili bilo koje nebo, pošto je, kako oni smatraju, celokupno suštastvo nebeskog tela potrošeno za sastavljanje jednog neba. Jer, vele oni, telo koje ima svojstvo kruženja je jedno i ograničeno. I pošto je od njega sačinjeno prvo nebo, ništa ne preostajeza sazdavanje drugog ili trećeg neba. Tako, dakle,zamišljaju oni što tvrde da je zajedno sa Tvorcem postojala i nestvorena materija - na taj način srozavajući sebe od prvobitnog basnoslovlja do laži koja za njim sledi. Od grčkih mudraca mi zahtevamo da nam se ne rugaju pre nego što se međusobno ne usaglase. Jer, ima među njima i onih što kažu da postoji nebrojano mnogo nebesa i svetova; a kad te njihove neverovatne tvrdnje ispitaju oni koji koriste čvršće dokaze, i uz pomoć geometrijske zakonitosti utvrde da nema suštastva za stvaranje drugog neba osim ovoga jednoga, tada ćemo se mi nasmejati njihovom praznoslovlju prepunom linijskih predstava i umetnosti; naime, iako se mogu uveriti u to da iz jednog istog uzroka nastaje više mehurova, ipak sumnjaju u postojanje mnogih nebesa, odnosno sumnjaju da je dovoljna jedna stvaralačka sila da ih sve privede u biće. Ali kad se obazremo na preuzvišenost sile Božije, shvatamo da se snaga nebesa, i njihovo veličanstvo, ni po čemu ne razlikuje od vodenih mehura koji izviru u vrelima. Tako da je smešna tvrdnja o tome kako je to nemoguće. Mi smo, pak, toliko daleko od toga da ne verujemo u postojanje drugog neba, da čak istražujemo i treće, čijega je viđenja udostojen blaženi Pavle. No, psalam koji nam govori o nebesima nebesa pruža nam saznanje o tome da postoji i više nebesa. To, bez sumnje, nije neverovatnije od postojanja sedam krugova po kojima se, kako skoro svi jednoglasno tvrde, kreću sedam zvezda; i koji se, kako vele, nalaze jedan u drugome, nalik na sudove koji su složeni jedan
u drugome. Kružeći u suprotnome smeru od vaseljene, i parajući sobom eter, ovi krugovi odaju nekakvu milozvučnu i harmoničnu jeku, što nadilazi svaku melodijsku prijatnost. Pa kad ih upitaju zašto mi to svojim čulima ne možemo osetiti, kakav odgovor daju oni koji tako tvrde? Kažu da nam je taj šum od samog početka blizak, i da smo od rođenja naviknuti na njega, te da smo se od mnogoga slušanja lišili čula za njega; kao što su uši u kovača naviknute na neprekidnu lupu. Ako čovek hoće da opovrgne tu njihovu mudrijašku i krhku teoriju, za koju je već na prvi pogled svima jasno da je takva, on ne sme žaliti svoga vremena niti gledati na to da li je slušaocima razumljiv. No, prepustimo mi neznabožačke teorije neznabošcima i vratimo se crkvenom učenju. Govorili su neki od onih koji su bili pre nas, da ovde nije reč o stvaranju drugoga neba, već se tumači ono prvobitno; jer, tamo se doslovno govori o stvaranju neba i zemlje, dok nas Pismo ovde na podrobniji način poučava o tome kako je svaka stvar postala.Pošto je, dakle, drugom nebu nadenuto i drugo ime i određena mu posebna namena, ja vam kažem da ono predstavlja nešto drugo u odnosu na ono nebo koje je stvoreno u početku, da je čvršće suštine i da mu je data naročita namena u vaseljeni. I reče Bog: neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom. No, pre no što se dohvatimo smisla teksta, pokušajmo da razvrgnemo protivne tvrdnje drugih. Jer, pitaju nas: ako je, naime, telo svoda u obliku sfere, kao što pokazuje i pogled na njega, a voda je, opet, tečna i sliva se sviše prema dole, kako je moguće da se ona zadrži na zaobljenoj površini svoda? Šta nam valja odgovoriti na ovo? Da to što se nama čini daje unutrašnja strana šupljine koja je prema nama krugoobrazna, ne znači obavezno da je i spoljašnja površina svoda sferična i da je celokupan svod skladno uređen i odasvud gladak. Vidimo, zaista, i kamene svodove mnogih banja i građevine sazdane nalik na pećine, koje sa unutarnje strane opisuju oblik polukruga, dok njihov krov često ima ravnu površinu. I zato neka se ni oni sami ne uznemiravaju i neka nas ne uznemiravaju, govoreći kako mi ne možemo zadržati vodu iznad svoda. Ovde je red da kažemo kakva je priroda svoda i iz kog razloga je on postavljen da bude posred vode. Izraz svod (= utvrda, stup) Pismo često koristi u vezi sa stvarima koje imaju naročitu snagu; kao kad kaže: Gospod je utvrda moja i pribežište moje ; i Ja utvrđujem stupove njezine ; i Hvalite Ga na tvrđi slave Njegove . Jer, i oni koji su izvan Crkve čvrstim telom nazivaju ono koje je na neki način gusto i ispunjeno, a nazivaju ga tako da bi ga razlikovali od geometrijskog. Geometrijsko telo je ono čije biće ima samo razmere, odnosno širinu i dužinu i visinu, dok je čvrsto telo ono koje osim razmera ima i svoju opipljivost. Običaj je u Pismu da se utvrdom naziva ono što je čvrsto i nepo¬mično - često se koristi taj izraz i u vezi sa zgusnutim vazduhom; kao kad se kaže: Koji utvrđuje groma. Jer, utvrđivanjem groma Pismo naziva ono što čvrst i opipljiv vazduh čini kad je zatočen u tesnacu oblaka i kad, provaljujući nasilno odatle, proizvodi tresak i grmljavinu. I u ovom slučaju, mislim, da je ovaj izraz upotrebljen u vezi sa nekakvim čvrstim veštastvom koje je u stanju da zadrži kliskost i razlivnost vode. Dakle, pošto je, po opštem mišljenju, jasno da je svod nastao od vode, ne treba da mislimo da on predstavlja nekakvu vrstu stvrdnute vode, ili nekakvu sličnu tvar koja je nastala ceđenjem tečnosti, kao što je to kristalni kamen, koji se, kako vele, pretvara u takav oblik zbog prevelikog zgušnjavanja vode, ili kao što je ogledalo nastalo od metala. Postoji i nekakav providan kamen koji ima naročitu i čistu prozirnost; kad se on nađe onakav kakav je po svojoj prirodi, pa kad nije načet od truleži, i kad u njegovoj dubini prozračnost nije isprekidana žilama, on je po prozirnosti sasvim nalik na vazduh. Nijednome od svega ovoga svod nije blizak. Jer, samo onaj um koji je uistinu dečiji i prost može imati takvo shvatanje o nebeskim telima. I naravno, pošto se sve nalazi u svemu: vatra, naime, počiva u zemlji, a vazduh u vodi, i na isti način od svega ostalog jedno se nalazi u drugome; te tako nijedan od elemenata koji podleže čulima nije čist i nesmešan sa drugim, već je u zajednici ili sa neutralnim ili sa njemu suprotnim
elementima; zbog toga, velim, prihvatamo da je svod sačinjen ili iz jednog od tih prostih elemenata, ili iz neke njihove mešavine, jer nas je Pismo naučilo tome da ne dozvolimo svome umu da maštari izvan onoga što je dopušteno. Ne treba da prođe neprimećeno kraj nas ni to da posle zapovesti Božije: Neka bude svod, nije prosto rečeno: I bi svod, već: I stvori Bog svod, a u nastavku: I rastavi Bog. Počujte gluvi i vidite slepi. Ko je gluv ako ne onaj koji ne čuje Duha Svetoga Koji tako veleglasno uzvikuje? I ko je slep? Onaj koji ne opaža toliko jasne dokaze o Jedinorodnom. Neka bude svod; to je glas prvonačalnoga Uzroka. Stvori Bog svod; to je svedočanstvo stvaralačke i sazdateljske sile. No vratimo se u svojoj besedi tumačenju onoga što sledi. Da rastavlja, veli, vodu od vode. Beskonačno je, kako izgleda, bilo razlivanje voda, koje su se sa svih strana talasale po zemlji i uzdizale nad njom, i to toliko da se čini da je voda nadilazila srazmeru prema drugim elementima. Zbog toga je, naime, prethodno rečeno da je voda sa svih strana okruživala zemlju. O uzrocima postojanja tolikog mnoštva vode govorićemo u nastavku. U svakom slučaju, niko od vas, ili od onih kod kojih je um izvežban, koji su oštroumni kada je ovo propadljivo i tečno veštastvo u pitanju, neće se protiviti mome mišljenju, niti će tvrditi kako ja, tobože, u svome učenju podmećem nemoguće i izmišljene stvari; niti će tražiti od mene odgovor na pitanje: na čemu je utvrđeno veštastvo voda? Jer, onom logikom kojom prihvataju zemlju, koja je teža od vode, i postavljaju je posred beskraja, istom takvom logikom će, svakako, dopustiti da i to bezmerno vodeno mnoštvo, i zbog prirodne težnje prema dole i zbog ravnoteže koja je sa svih strana, nepokretno stoji oko zemlje. Prema tome, neizmerno mnoštvo vode bilo je razliveno po zemlji, i nije bilo srazmerno prema njoj, već ju je mnogostruko premašivalo; jer veliki Umetnik je tako predvideo budućnost, da je ono što je prethodilo uredio na korist onome što kasnije dolazi. Kakva je, ipak, bila potreba da voda svojim neizmernim mnoštvom premašuje zemlju? Suštastvo vatre je, naime, bilo neophodno u vaseljeni, ne sa¬mo zbog domostroja zemaljskih stvari, već i zbog toga da bi vaseljena bila potpuna. Jer, inače bi bila okrnjena njena celovitost ako bi nedostajao jedan element, i to onaj koji je najveći i koji je od svih najneophodniji. Ova dva elementa protivni su jedan drugome, i uništavaju jedan drugoga: vatra, naime, uništava vodu kada preovladava u sili, a voda uništava vatru kada je nadmašuje mnoštvom. Trebalo je, dakle, da i ne ustaju jedno protiv drugoga, da se ne bi, nestankom onoga drugoga, vaseljeni dalo povoda da se raspadne. Dakle, starajući se toliko o tečnosti, Bog ju je svu uskladištio na takav način da ona istraje do postavljenih granica sazdavanja sveta i da se pomalo troši snagom vatre. Onaj, dakle, Koji je sve to postepeno i sa merom ustrojio (jer je, prema Jovu, izbrojao i sve kapi vodene) , znao je koliko je vremena odredio svetu za trajanje, i koliko vode je trebalo da smesti u spremišta kako bi vatra mogla da je troši. To je razlog tolikog obilja vode prilikom stvaranja. No, svakako da niko nije u tolikoj meri neupućen u stvari ovoga života da ga je potrebno učiti tome kako je vatra neophodna svetu; ne samo zato što sva umeća koja održavaju naš život - kao što su tkačka i kožarska i građevinska i poljodelska veština - zahtevaju obradu vatrom, već i zato što bez prisustva vatre nema ni nicanja drveća, ni sazrevanja plodova, ni rađanja kopnenih i vodenih životinja, niti bi iz početka bilo njihove hrane, niti bi, pak, one trajale u nekom vremenskom periodu. Prema tome, neophodno je bilo stvoriti toplotu da bi se sazdalo i da bi opstalo sve što postoji; neophodno je, takođe, bilo i izobilje tečnosti jer je vatra neprekidno i neizbežno troši. Obazri se na vaskoliku tvorevinu i videćeš kako snaga toplote preovladava u sve mu što nastaje i propada. Zbog toga je mnogo vode razliveno po zemlji, te se ona prostire povrh svega vidljivog i, konačno, prodire u sve dubine zemaljske. Otuda postoji mnoštvo izvora, bujanje zdenaca, tokovi reka, bilo da su od zimskih bujica bilo da su nepresušne, kako bi se vlaga zadržala u mnogim i različitim skladištima. Na istoku, od zimskih povratnika teče reka Ind, tok koji je bogatiji vodom od svih drugih reka, kako su pripovedali oni koji su putovali po svoj zemlji; a od središta istoka
teku Baktros, Hoasp i Araks, od koga se odvaja Don i uliva u Meotsko jezero. Osim njih, tu je reka Fas što izvire u Kavkaskim planinama i mnoge druge reke koje teku od severnih krajeva ka Crnome moru. Od zapada letnjega, ispod Pirinejske gore teku Tartis i Istar; od kojih se prvi uliva u more koje je izvan Stubova, a Istar se, protičući duž Evrope, predaje Crnome moru. I šta mi vredi da nabrajam reke koje rađaju Ripi, odnosno planine koje su poviše samog središta .Skitije? Među kojima je Rodan sa nebrojenim mnoštvom drugih reka, plovnima takođe za lađe, koje se, protičući duž zemlje zapadnih Galaćana i Kelta i njima susednih varvara, sve ulivaju u Zapadno more. Druge kroz Etiopiju dolaze sa juga i kreću se prema gore, od kojih se neke ulivaju u naše more a druge izvan plovnoga mora, kao štosu reke Egon i Nisis i takozvani Hremetis, kao i Nil, koji i nije nalik na reku kada kao more plavi Egipat. Tako je prostor naše vaseljene obuhvaćen vodom, pošto je zarobljen između nepreglednih mora i izbrazdan mnoštvom nepresušnih reka, blagodareći neizrecivoj mudrosti Onoga Koji je ustrojio da suštastvo koje je suprotno vatri, bude teško potrošivo. Doći će, svakako, čas kad će svebiti sprženo vatrom, kao što veli Isaija kad se obraća Bogu svega: govorim dubini: presahni, i isušiću reke tvoje. Prema tome, odbaci mudrost prepunu bezumlja i prihvati zajedno sa mnom učenje istine, koje je, naime, prosto rečju, ali je neoborivo znanjem. Zbog toga je rečeno: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. Rekli smo već šta Pismo označava izrazom svod. Da ono svodom (= utvrdom) ne naziva opipljivu i čvrstu materiju koja ima težinu, i koja se može čulima opaziti, jer bi tada zemlja više odgovarala takvome nazivu. Već je izraz utvrda upotrebljen zbog prirode onoga što je nad svodom; a ta priroda je tanana i prozračna i nije dostupna nijednom čulu. Mojsije ga je nazvao utvrdom u poređenju sa onim što je veoma tanano i nedostupno čulu. Zamisli, molim te, nekakav prostor koji ima svojstvo da razdeljuje tečnost; pa da ono što je tanano i procedito propušta kroza se ka gore, a što je krupno i zemljano ostavlja da pada dole, tako da se od početka do kraja zadržava ista smeša, pošto se oduzimanje vode postepeno odvija. Čini ti se, možda, da je tolika količina vode neverovatna, a ne obazireš se na toliku količinu toplote! No, i kad je mala količinom, ona ima snage da potroši mnogo tečnosti. Jer, upija vlagu koja je u njenoj blizini, kao što pokazuje pijavica; i ima svojstvo da troši to što upija, kao što vatra u svetiljci, privlačeći sebi kroz fitilj hranu koja je pokraj nje, smesta je pretvara i sagoreva. Ko li uopšte sumnja u to da je eter ognjen i zapaljiv? Kada ga ne bi zadržavao neprestupan zakon njegovog Tvorca, ko bi ga sprečio da zapali i da sagori sve što je u njegovoj blizini, i da odjedanput potroši celokupnu vlagu koja postoji? Zbog toga postoji vazdušasta voda, a gornji prostori su pokriveni oblacima koji nastaju zbog uzdizanja para koje ispuštaju reke, izvori, bare, jezera i sva mora, kako se eter ne bi svega dohvatio i sve sagoreo. Vidimo, naime, da i sami Sunčevi zraci u vreme leta često neku močvarnu i vlažnu zemlju za čas posla pretvore u nerodnu i suvu. Gde se, dakle, dene ta voda? Neka nam je pokažu oni koji su svemu vični. Zar nije sasvim izvesno da je zbog toplote Sunca isparila i da se potrošila? Premda oni tvrde da Sunce i nije toplo. Toliko oni ne znaju šta govore. Pogledajte samo kakve ništavne dokaze oni navode da bi se suprotstavili onome što je potpuno jasno! Pošto je Sunce bele boje, vele oni, a ne crveno ili žuto, jasno je da nije vatrene prirode; a njegova toplota, kažu, dolazi od brzog obrtanja. I šta oni ovim hoće da postignu? Da pokažu da Sunce ne troši nimalo tečnosti. Ja, opet, ne odbacujem ovu tvrdnju čak i ako je neistinita, jer je saglasna sa mojim učenjem. Govorili smo, naime, da je za potrošnju toplote potrebno mnoštvo vode. I nema nikakve razlike u tome da li je toplota prirodna ili užarenost potiče od mehaničke kretnje, kad ona kod iste materije stvara istovetne posledice. Jer, bilo da se drva zapale i sagorevaju zato što se taru jedno o drugo, bilo zato što podmetnemo vatru, posledica i jednog i drugog je slična i jednaka. Vidimo, isto tako, da velika premudrost Božija koja svime upravlja, premešta Sunce sa jednog mesta na drugo, kako ono, prebivajući uvek na jednom istom mestu, ne bi obiljem svoje toplote uništilo zemaljski
ukras. Te ga nekad, u vreme zimskog povratnika, odvodi ka južnim krajevima, a nekad ga premešta u ravnodnevnu oblast, a odande ga, u vreme letnjeg povratnika, od¬vodi ka severnim krajevima, tako da se njegovim laganim pomeranjem sačuva blagorastvorenje vazduha po svim krajevima zemaljskim. Neka promisle mudraci da možda ne protivreče sami sebi, kad govore kako more nije prepunjeno rekama jer ga Sunce troši, i povrh toga ostaje slano i gorko pošto toplota iscrpljuje tanane i pitke sastojke vode;što se, opet, zbiva zbog svojstva Sunca da razdvaja,te ono oduzima ono što je lako, a ono što je teško i zemljano, to ostavlja kao kakav mulj i talog.Odavde potiče slanost i gorčina mora, i njegovo svojstvo da zasušuje kožu. Oni, dakle, koji o moru tako govore, menjaju iznova svoje mišljenje tvrdeći kako Sunce uopšte ne umanjuje količinu tečnosti. A svod nazva Bog nebo; u smislu da taj naziv uglavnom priliči nečemu drugome, ali je po sličnosti i svod tako nazvan. Primetili smo na mnogo mesta da se prostor koji vidimo naziva nebom - zato što je vazduh, pošto je pun i čest, jasno vidljiv našim očima, i zato što naziv nebo (ουρανος) dolazi od videti se (οραςθαι) - te se ka¬že: ptice nebeske , i opet: I ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. Takav je i stih: Dižu se do nebesa. Blagosiljajući pleme Josifovo, Mojsije je davao blagoslov blagom s neba, i rosom, i obrtanjem Sunca, i kruženjem meseci, i blagom večnih gora i humova , jer krajevi zemaljski zbog svoga blagoustrojstva bivaju blagorodni. Ali, i u svojoj kletvi on kaže Izrailju: Nebo nad glavom tvojom biće od mjedi . Šta ima na umu kad tako govori? Sveopštu sušu i nestanak voda u vazduhu, zbog kojih na Zemlji i ima izobilnog rađanja plodova. Kada Mojsije kaže da sa neba pada rosa ili kiša, zamišljamo one vode kojima je zapoveđeno da zauzmu gornji prostor. Jer, pošto se isparenja na visinama sabiraju i pošto se vazduh zgušnjava zbog duvanja vetrova, tada se kapljice vode, koje su dotad raspršene u oblaku i koje su sićušne i gasovite, uzajamno spajaju, te postaju kapi, i od težine toga što je spojeno padaju dole - i tako nastaje kiša. Pa kad se od siline udaranja vetrova tečnost pretvori u penu, a zatim se sasvim ohladi i potpuno se sledi, iz raspršenog oblaka pada sneg. I uopšte, na isti način možeš opaziti da sva tečna tvar nastaje u atmosferi koja je nad našim glavama. I ne treba niko da poredi prostotu i jednostavnost ovih duhovnih reči sa ljubopitstvom onih koji su mudrovali o nebu. Jer, koliko je dostojnija štovanja krasota celomudrenih žena od krasote bludnica, tolika je i razlika između učenja našega i učenja onih koji su izvan Crkve. Naime, oni na usiljen način pridaju verovatnost svojim tvrdnjama, dok se kod nas iznosi istina lišena bilo kakvih lukavstava. I šta nama treba da opovrgavamo njihovu laž kad nam je dovoljno da uzajamno uporedimo knjige njih samih i da sedeći u miru posmatramo njihovu raspravu? Jer, ima i drugih kojih nije manji broj i koji nisu niži po dostojanstvu, ali se zbog raznolikog shvatanja međusobno veoma razlikuju; oni iznose teorije potpuno oprečne ovima. To su oni koji tvrde da vaseljena biva sagorena vatrom, i da iznova oživljava iz semenih logosa zapretanih u spaljenoj tvari. Otuda oni uče o tome da svet beskonačno mnogo puta propada i iznova se rađa. Ali oni, razdeljujući se ¬između jedne i druge strane istine, iznalaze njihova odstupanja prema zabludi i sa jednog i sa drugog kraja. Reći ću nešto o rastavljenim vodama i onima iz Crkve koji pod vidom duhovnog tumačenja i uzvišenijih shvatanja pribegavaju alegoriji, govoreći kako vode na metaforički način predstavljaju duhovne i bestelesne sile; te da su iznad svoda ostale one koje su bolje, a dole, bliže zemaljskim i veštastvenim prostorima, one lošije. Zbog toga, vele oni, Boga slave i one vode koje su nad nebesima , odnosno dobre sile koje su se, zbog čistote svoga uma, udostojile da Sazdatelju upućuju dostojnu hvalu; a vode koje su ispod nebesa predstavljaju duhove zlobe koji su sa prirođene im visine pali u dubinu pakosti; a oni, budući da su metežni i buntovni i da ih uzmućuju bure strasti, nazvani su morem, zbog promenjivosti i nepostojanosti stremljenja njihovih htenja. Odbacujući, pak, takve besede kao tumačenje sanjarija i kao bapske priče , shvatimo vodu kao
vodu, i prihvatimo da se njena razdeoba svodom zbila iz uzroka koji sam naveo. Pa iako se kaže da vode nad nebesima nekad slavoslove Vladiku svih, i pored toga ih ne shvatamo kao slovesna bića. Jer, ni nebesa nemaju dušu zato što kazuju slavu Božiju , niti je svod nebeski čuvstveno živo biće zato što oglašava delo ruku Njegovih . Ako, pak, neko kaže kako nebesa predstavljaju sile umozrenja a svod praktične i izvršne sile dužnosti, prihvatamo to kao kakvu oštroumnu misao ali nećemo je zbilja shvatiti kao istinitu. Jer, tada i rosa i mraz i hladnoća i žega treba da predstavljaju nekakvu umstvenu i nevidljivu prirodu, jer im je od Danila zapoveđeno da hvale Sazdatelja svega. Shvatajući, međutim, njihove reči na način sozercanja, umni ljudi ih smatraju samo kao na dopunu slavoslovlja upućenoga Sazdatelju. Jer, ne upućuje hvalu Bogu samo voda nad nebesima , pošto ona prevashodi u časti zbog preobilja vrline kojom se odlikuje, već se veli: Hvalite Ga i vode zemaljske, velike ribe i sve bezdane . Tako da ni bezdan, koga su alegoristi odbacili u najgori deo, psalmopojac nije ocenio kao dostojnog odbacivanja, već ga je uvrstio u sveopšti hor vaskolike tvari; te i on, prema onome što u njemu ima, Sazdatelju upućuje harmonično pesmopojanje. I vide Bog da je dobro. Ne zadovoljava oči Božije sve ono što je On Sam stvorio, niti On tako prihvata dobra kao mi; već je za Njega dobro ono što je nastalo po logosu umeća i što služi korisnosti nekoga cilja. Naime, On Koji je u samome početku Svoga dela postavio cilj svega što je stvorio, a pojedinačne tvorevine sazdao da doprinose krajnjem cilju, ocenio je da je sve dobro, ispitavši ga prema logosu Svoje umetnosti. Pa tako, ako razdvojeno počivaju ruka sama po sebi, a oko zasebno, i svaki od udova kipa za sebe, neće nikome izgledati prijatno; ako se, pak, postave na prikladna mesta, tada su zbog svoje skladnosti prepoznatljivi čak i onome ko je tim stvarima nevičan. Umetnik, međutim, i pre stvaranja vidi krasotu svakoga od udova i hvali svaki ponaosob, usmeravajući svoj um ka njihovom konačnom obliku. Tako se, dakle, ovde Bog navodi kao takav umetnik koji hvali svoja pojedinačna dela. Kasnije će dostojnu hvalu upotpuniti i onda kad okonča sazdavanje celokupnoga sveta. Ali ovde, naravno, treba da završimo sa svojom besedom o drugom danu stvaranja, da bih trudoljubivim slušaocima dao vremena da ispitaju sve ono što su čuli, kako bi bili ustanju da u svome umu zadrže ono što je u besedi korisno. I da zbog tog napornog istraživanja, koje predstavlja nekakvu vrstu varenja, mogu da očekujem od njih plodove onoga što je korisno; a onima koji se staraju za žitejske stvari daću zanimanje, tako da se u međuvremenu zanimaju svojim poslovima i da sa dušom čistom od briga dođu na večernju gozbu pouke. Neka vam Bog, Koji je sazdao velike stvari, i prigotovio mene da ove male stvari kažem, podari razboritost za svu Njegovu istinu, tako da iz onoga što vidite zaključujete o onome što je nevidljivo, i da iz veličanstva i krasote stvorenja uputite dostojnu slavu našemu Tvorcu. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora , tako da od zemlje, i od vazduha, i od neba, i od vode, i od noći, i od dana, i od svega što je vidljivo, mi primamo jasna pokazanja o Blagodetelju. I nećemo dati vremena grehu niti ćemo neprijatelju ustupiti prostora u svojim srcima, ako kroz neprestano sećanje na Boga On bude u nama nastanjen. Njemu svaka slava i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
ČETVRTA BESEDA Ima nekih gradova koji, od ranoga jutra do večeri, hrane oči svojih žitelja raznovrsnim prizorima koje im pružaju volšebnici. Ovima, naravno, nikad nije dosta toga, iako slušaju izopačenu i razvratnu muziku koja u njihovim dušama rađa želju za mnogim uživanjima. I takve građane mnogi smatraju srećnima, jer su ostavili trgovanje na tržnicama i zanate koji obezbeđuju život, i provode vreme svog života u svakoj lenjosti i uživanju. Ne znaju da jedna igračka grupa, ukrašena besprizornim izgledom, za posmatrače predstavlja opšte i javno učilište raskalašnosti, i da se harmonična muzika zurli i razbludne pesme useljavaju u duše slušalaca, i ni na šta drugo ne podstiču svakoga ko ih sluša, nego na to da, oponašajući svirku guslara i zurlaša, čine besramnosti. Neki, opet, koji luduju za konjima, i u snu se bore za njih, uprežu ih u druga kola i menjaju im uzde, i uopšte, ne napuštaju dnevne bezumnosti ni u prizorima sna. A mi, koje je Gospod, veliki Čudotvorac i Umetnik, sabrao da nam pokaže Svoja dela, hoćemo li se umoriti od gledanja, ili ćemo biti lenji za slušanje reči Svetoga Duha? I nećemo li stati pred tu veliku i raznovrsnu radionicu božanskog stvaranja, kako bismo se umom vratili u prastara vremena i videli sazdavanje svega što postoji? Iz onoga što smo maločas čitali, jasno ćeš videti nebo koje, po rečima proroka, stoji kao šator ; zemlju, beskrajnu po veličini i po težini, koja sama na sebi počiva; vazduh koji se razliva, koji je po prirodi mek i vlažan, i koji svemu što ga udiše daje svoju trajnu hranu; a zbog svoje tananosti uzmiče i razdvaja se pred onim stvarima koje se kreću, tako da ne predstavlja prepreku za kretanje kroz njega; videćeš vazduh koji uvek optiče i lako popunjava prostor iza tela koja ga razdeljuju; videćeš prirodu vode, bilo one koja nas hrani, bilo one koja nam je data zbog drugih potreba, i videćeš njeno skladno sabiranje na određena mesta. Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suho. I bi tako. (I sabra se voda što je pod nebom na svoja zborišta, i pokaza se suho.) I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora. Koliko li si mi muke zadao u prethodnoj besedi zahtevajući da odgovorim na pitanje zašto je zemlja bila nevidljiva, pošto svako telo po prirodi ima boju, a svaka boja je dostupna vidu! I možda ti nije bilo dovoljno to što sam govorio, odnosno da se izraz nevidljiva tiče nas ljudi, i da to nije reče¬no za prirodu vode - zato što je odgore bila voda koja je prekrivala celu zemlju. I evo, poslušaj sad kako Pismo tumači samo sebe. Neka se sabere voda... i neka se pokaže suho. Tvorac prikuplja zavese kako bi se pokazala voda koja se dosad nije videla. Možda će neko povrh ostalog upitati i ovo: najpre, zašto ono prirodno svojstvo vode da se sliva niz kosine, Pismo pripisuje Tvorčevoj zapovesti? Voda je, naime, postojana dok počiva gore na jednoj ravni, pošto nema gde da preteče; kad se, međutim, nađe kakva strmina, tada onaj deo vode koji je napred, smesta stremi dole, a onaj deo koji sleduje, on ide tragom ovoga što se kreće, dok ono što je na posletku, to ide njegovim tragom; i tako, ono što uvek ide napred, ono uzmiče, a ono što ostaje iza, ono pritiska; i utoliko je kretanje brže koliko je veća težina vode koja se sliva i koliko je veća dubina strmine niz koju se ona sliva. Ako, dakle, to predstavlja prirodno svojstvo vode, suvišna je zapovest koja veli da se ona sabere na jedno zborište. Jer, svakako bi se sama od sebe sabrala na mestu koje je niže od ostalih, pošto ima prirodno svojstvo da teče prema dole, i ne bi se zaustavila dok njena površina ne bi postala ravna. Nema, naime, nijednog mesta koje je toliko ravno kao površina vode. Pa opet, pitaće neko, kako je vodama zapoveđeno da se saberu na jedno zborište, kad možemo videti da postoje mnoga
mora, i da su mesta gde se ona nalaze međusobno udaljena? Dakle, na prvo pitanje odgovaram ovako: naravno da si ti upoznao kretanje vode nakon Gospodnje zapovesti, i da si video se ona razliva i nema oslon¬ca u sebi, to jest da se po svojoj prirodi sliva niz strmine i teče ka dubinama; međutim, kakvu silu kretanja je voda imala pre toga, odnosno pre nego što joj je ta zapovest načinila put - to ni ti sam ne znaš, niti si čuo ikoga ko zna. Shvati, dakle, da glas Božiji određuje prirodno svojstvo stvari, a zapovest, koja je tada tvorevini upućena, dala je stvarima koja su sazdavana, prirodne zakone kojima će one kasnije biti ustrojavane. Dan i noć su stvoreni jedanput, i od tada pa do sada, ne prestaju da nasleđuju jedno drugo, deleći vreme na podjednake časti. Neka se sabere voda. Zapoveđeno je da voda teče, i ona, podsticana uvek ovom zapovešću, nikad ne posustaje. Ovo govorim imajući na umu one vode koje teku. Jer, neke od njih, u izvorima i rekama, teku same od sebe, a neke su sabirne i nikuda ne otiču. Ali ja sada govorim o tekućim vodama. Neka se saberu vode na jedno mesto. Događa li ti se ikada da, stojeći poviše izvora iz kojeg teku čitavi potoci, pomisliš: ko li tu vodu potiskuje iz laguma zemaljskih; kuda ta voda stremi; kako se ti izvori ne iscrpljuju; i kako se stecišta vodena ne prepune? Sve to zavisi od one prvobitne reči Božije. Od nje je voda zadobila svojstvo tečenja. U svakoj priči o vodama seti se te prvobitne reči: Neka se sabere voda. Trebalo je da one pohitaju, da zauzmu prostor koji im pripada; a zatim, kad su dospele u mesta koja im behu određena,trebalo je da ostanu u njima i da se više ne kreću.Zbog toga, kako veli i Propovednik, sve reke teku u more, i more se ne prepunja . Naime, i vodeni tokovi su po božanskoj zapovesti, a što je more ograničeno linijama obale, to je od onog prvobitnog uspostavljanja zakona: Neka se saberu vode na jedno mesto. A da se voda, koja se tamo sticala, ne bi prelivala iz prostora koji su je u sebe primili, i da se ne bi stalno premeštala i ispunjavala jedno mesto za drugim, i da ne bi tako potopila svu zemlju, zapoveđeno joj je da se sva sabere na jedno zborište. Zbog toga se more, iako često besni zbog duvanja vetrova, i podiže talase do velikih visina, kad stigne do svojih obala, raspršujući svoju žestinu u penu, vraća nazad. Mene li se nećete bojati, veli Gospod, ...koji postavih pesak moru za među? Naime, peskom, koji je od svega najslabiji, obuzdano je more koje je nezadržive siline. Ko bi, inače, sprečio Crveno more da se razlije po čitavom Egiptu, koji je niže od njega, i da se spoji sa morem koje se pruža pokraj Egipta, da ono nije sputano zapovešću Sazdateljevom? Da je Egipat niže od Crvenog mora, to su nam svojim delom pokazali oni koji su hteli da spoje dva mora: Egipatsko i Indijsko, u kome je i Crveno more. Zbog toga je propao pokušaj i Sesostrisa Egipćanina, koji je to delo prvi započeo, i Darija Miđanina, koji se kasnije poduhvatio toga posla. Ovo sve ispričah da zamislimo kolika je snaga zapovesti: Neka se saberu vode na jedno mesto; odnosno da iz toga zborišta ne nastane drugo - već što se steklo u prvom zborištu, neka tamo i ostane. Onaj Koji je zapovedio da se vode saberu na jedno mesto, pokazao ti je da je bilo mnoštvo voda, i da su one bile razdeljene po mnogim mestima. Jer, vode su se sabirale i u planinskim udubinama, izbrazdanim dubokim gudurama. Pored toga, mnoge i ravne nizije, koje se po svojoj veličini nikako ne razlikuju od najvećih mora, pa bezbrojne uvale i klanci koji se pružaju na raznovrsne načine, koji svi tada behu preplavljeni vodom, ispraznili su se božanskom zapovešću - sa svih strana voda se stekla na jedno mesto. Da neće neko,možda, reći: ako je voda bila iznad zemlje, svakakoda su i sve udoline, koje su sada ispunjene morem,bile pune; pa gde je, onda, trebalo da budu ta zborišta vodena, ako su doline odranije bile ispunjene vodom? Na to pitanje ću odgovoriti: kad je voda trebalo da se odvoji u jedno ležište, tad su spremišta i stvorena. Jer, nije bilo mora dalje od grada Gadire; ili onog velikog mora po kome se moreplovci ne odvažuju na plovidbu, koje obuhvata Britansko ostrvo i zapadne Iberijce. Tada je, zapovešću Božijom, stvoreno veliko prostranstvo i u njega se steklo mnoštvo voda. O tome da se pripovest o stvaranju
sveta, koja je do nas dospela, nalazi u suprotnosti sa opštim iskustvom (jer ne vidi se da su se sve vode stekle u jedno zborište), ima dosta toga da se kaže, i to sve iz iskustva koje je nama poznato. Da nije, ipak, smešno sporiti se sa onima koji tako misle. Ne treba, naime, da nam pokazuju blatne vode i one koje se sakupljaju od kiša, i da smatraju da time opovrgavaju naše mišljenje. Jednim mestom mi, svakako, nazivamo najveće i najsavršenije stecište voda. Jer, i zdenci predstavljaju rukotvorena zborišta vodena, pošto se tečnost koja je razasuta ispod tla izliva u mesta izdubljena u zemlji. Prema tome, naziv zborišta ne pokazuje slučajne skupine voda, već izuzetne i najveće, u kojima se pokazuje sabrano svo veštastvo vode. Prema tome, kao što se oganj nalazi i rasparčan na male časti radi ovdašnje upotrebe, ali se i kao celovitost razliva po eteru; a vazduh je takođe razdeljen na male delove pa ipak u celovitosti zauzima prostor nad zemljom; isto se zbiva i sa vodom: iako ima i nekih odvojenih stecišta, ipak je jedno zborište koje od svih ostalih sabira celokupnu količinu vode. Jer, jasno je da jezera, i koja se nalaze u krajevima severa, i koja su u Jelinskoj zemlji, i u Makedoniji, i u zemlji Vitinijskoj, i u Palestini, predstavljaju zborišta vodena. Ali sada je reč o zborištu koje je veće od svih i po veličini jednako sa zemljom. Da jezera imaju mnoštvo vode, to niko ne spori; niti ih je ikako moguće nazvati morima; čak iako su neka od njih slana i gusta, te su slična velikom moru, kao što je Asfaltitsko jezero u Judeji i Servonitsko jezero, koje se proteže između Egipta i Palestine u Arapskoj pustinji. Jer, ovo su jezera, a more je jedno, kako pričaju oni koji su obišli zemlju. Iako neki smatraju da su Irkanija i Kaspijsko more ogranični u sebe, ako je verovati pisanju geografa, oni su međusobno spojeni; a oboje imaju nekakav otvor kojim su spojeni sa najvećim morem. Kao što vele i to da je Crveno more spojeno sa morem koje je sa one strane Gadire. Zašto je, veli, staništa vodena Bog nazvao morima? Nazvao ih je tako jer su se vode stekle u jedno zborište; ali je staništa vodena, to jest zalive, od kojih je svaki po svome obliku prihvaćen od zemlje koja ga okružuje, Gospod nazvao morima: more severno, more južno, i opet istočno more, zapadno more; postoje i posebna imena nekih mora: Crno more, i Propontijsko more, Helespont, Egejsko more i Jonsko i Sardinijsko more, pa opet Sicilijsko i Tirnijsko. I još mnoštvo imena drugih mora - bilo bi predugo i neprilično da ih sada sve podrobno nabrajamo. Zbog toga je Bog staništa vodena nazvao morima. Dovde nas je dovela sama beseda; no, vratimo se mi tamo odakle smo svoju besedu započeli. Potom reče Bog: neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suho. Nije rekao: I neka se pokaže zemlja, da ne bi opet pokazao kako je neukrašena, kako je blatnjava i pomešana sa vodom, i kako još ne beše poprimila svoj oblik ili silu. Istovremeno, da ne bismo pomislili kako je Sunce uzrok sušenja zemlje, Sazdatelj je proizveo njenu suhost pre nego što je Sunce postalo. Obrati pažnju na smisao teksta, i videćeš da je sa zemlje otekla ne samo suvišna voda, već i ona koja je u dubini bila pomešana sa zemljom: i ona je istekla, bivajući poslušna neprestupnoj zapovesti Vladike. I bi tako. Dovoljno je ovo što je navedeno da nam pokaže da je reč Tvorca postala delo. U mnogim prepisima Svetoga Pisma stoji još: I sabra se voda što je pod nebom na svoja zborišta, i pokaza se suho. Ove reči neki od ostalih prevodilaca izostavljaju, a čini se da ih nema ni kod Jevreja. I zaista, posle svedočenja da bi tako, izlišno je iznova to isto opisivati. I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora. Zašto je prethodno rečeno: Neka se sabere voda (...) na jedno mesto, i neka se pokaže suho, a nije rečeno: i neka se pokaže zemlja, a ovde je, opet, rečeno: ... i pokaza se suho. I suho nazva BOG zemlja! Jer, suho predstavlja svojstvo, koje na neki način karakteriše suštinu podmeta, dok je zemlja samo naziv stvari. Kao što je slovesnost svojstvo čoveka, a reč čovek označava živo biće u kome postoji to svojstvo, tako je i suhost prvenstveno svojstvo zemlje. Ono, dakle, što je po svome svojstvu suho, to se naziva zemljom; kao što se ono, čemu je svojstveno rzanje, naziva konjem. I ne zbiva se tako samo sa zemljom, nego i svaki od ostalih praelemenata ima naročito svojstvo koje mu je
dopalo, po kome se razlikuje od ostalih, i po kome se prepoznaje - svojstvo vode je hladnoća, svojstvo vazduha je vlažnost, a vatre toplota. Ali oni se smatraju prvobitnim elementima svih složenih stvari, shvatajući to na onaj način o kome smo govorili, dok oni elementi koji su uvršteni u kakvo telo, i potpadaju pod čulno opažanje, poseduju spregu tih svojstava. Ništa od onoga što vidimo i što čulno opažamo, nije potpuno samo, niti je prosto ili nesmešano; nego je i zemlja suva i hladna, vazduh topao i vlažan, a vatra topla i suva. Tako, iz sprege svojstva proizlazi mogućnost da se svi elementi mešaju jedan sa drugim. Naime, svaki od njih meša se sa susednim elementom kroz zajedničko svojstvo, i kroz zajednicu sa susednim elementom spaja se sa onim koji mu je protivan. Kao što se zemlja, koja je suva i hladna, sjedinjuje sa vodom, jer su srodne po hladnoći, a preko vode se sjedinjuje sa vazduhom. Jer, voda se nalazi između njih dvoje; pa kao da se, pružajući dve ruke, dotiče svojstava oba susedna elementa: kroz hladnoću se dotiče sa zemljom, a kroz vlažnost sa vazduhom. Vazduh, opet, svojim posredovanjem, postaje posrednik između vode i vatre, koji su po svojoj prirodi u sukobu, sjedinjujući se sa vodom preko vlažnosti, a sa vatrom preko toplote. Dok se vatra, koja je topla i suva, kroz toplotu povezuje sa vazduhom, a kroz suhost iznova dolazi u zajednicu sa zemljom. I tako se ostvaruje krug i skladno kolo, pošto su svi ovi elementi u saglasju, i jedan drugome odgovaraju. Otuda im potpuno odgovara naziv elementi. Sve ovo sam govorio da bih učinio razumljivim razlog zbog kojega je Bog suvo nazvao zemljom, a nije zemlju nazvao suvim. Jer, suhostnije nešto što je zemlja kasnije stekla, već je suhost od početka dopunjavala suštinu zemlje. Ono štostvarima daje uzrok postojanja, to po svojoj prirodi prethodi u odnosu na ono što posle njega nastaje, a samim tim je prevashodnije. Prema tome,Pismo je sa pravom navelo svojstva zemlje, jer su ona postojala odranije i od nje su starija. I vide Bog da je dobro. Ove reči ne znače da je more pružilo Bogu neki prijatan prizor. Jer, sve lepote tvorevine Tvorac ne gleda očima, već neizrecivom mudrošću posmatra ono što postaje. Zaista, divan prizor pruža more koje se belasa, kad nad njim vlada mir; divno je more i onda kad blagi povetarac ustalasa njegovu vodu, pa oku posmatrača pruža grimiznu ili modro plavu boju; kad ne udara silovito po susednom kopnu, već ga spokojno grli i celiva. Ne treba, međutim, da mislimo da Pismo kaže kako se na isti takav način more i Bogu učinilo lepo i prijatno; tamo se,naime, o onome što je lepo rasuđuje logosom stvaranja. Najpre zato što morska voda predstavlja izvor svake tečnosti na zemlji. Naime, ona se razliva u nevidljive podzemne prohode, kao što dokazuju oni delovi kopna koji su porozni i prepuni špilja, ispod kojih, kao kroz nekakve kanale, protiče more, pa kad voda ispuni krivudave, a ne prave, podzemne kanale, pokrenuta je vetrom koji je potiskuje, pa razarajući površinu zemlje izlazi napolje - tamo se ceđenjem oslobodi gorčine, te tako postaje pitka. Zatim, izlazeći napolje, od metala ispod površine poprima i svojstvo toplote; a od istoga uzroka, to jest od vetra koji je pokreće, postaje vrela i često je kao oganj; a to se može videti na mnogim ostrvima i na mnogim obalskim mestima. Pošto se i u sredozemnim krajevima to isto događa sa onim vodama koje su u blizini reka, moguće je da se ono što je malo uporedi sa onim što je veliko.Zašto ovo govorim? Zato što je sva zemlja prepuna podzemnih prolaza, te voda iz morskih izvora,kroz nevidljive hodnike izlazi na površinu. Dobro je Bogu more jer se njegova vlaga vraća u dubine zemlje; dobro je i zato što je stecište reka, jer prima u sebe tokove sa svih strana, a ipak ostaje unutar svojih granica; dobro je i zato što, zagrevano zracima Sunca, postaje uzrok i izvor vazdušnih voda, te sa isparenjima ispušta i najsitnije čestice vode, koje se, privučene u visine, zatim hlade, jer se penju poviše zraka koji se'odbijaju od zemlje, a pošto senka neba istovremeno rasprostire hladnoću, one postaju kiša koja natapa zemlju. I svakako da niko ne sumnja uovo, ukoliko ima na umu kazane koji se zagrevaju ozdo: naime, iako su puni tečnosti, oni se ponekad u potpunosti isprazne, jer se sva tečnost koja vri, pretvara u sitne čestice i postaje para. Ovo se, naravno, može videti i onda kad mornari
zagrevaju i samu morsku vodu: oni sakupljaju paru uz pomoć spužvi, zadovoljavajući tako svoje potrebe za vodom u trenucima žeđi. Bogu je more dobro i na drugačiji način: ono okružuje ostrva, pružajući im istovremeno i ukras i zaštitu; a zatim, dobro je jer spaja kopna koja su veoma udaljena jedno od drugoga, pružajući moreplovcima mogućnost da se nesmetano kreću između njih; tako nam more preko njih daruje znanje o onome što nam nije znano. Trgovcima je ono izvor bogatstva, i lako zadovoljava njihove životne potrebe; jer onima koji imaju nečega u izobilju, pruža mogućnost da izvezu od onoga što im pretiče, a onima koji nemaju dovoljno, omogućuje da dopune ono u čemu oskudevaju. I otkuda ja mogu sa tačnošću sagledati lepotu mora, onako kako je ono izgledalo oku Tvorca? Ako je more bilo toliko dobro da ga je Bog pohvalio, kako da od njega nije bolje sabranje jedne ovakve Crkve, na kome se, u molitvi Bogu, kao nekakav talas koji bije o obalu, upućuje mešovito pojanje muških i ženskih i dečijih glasova? I duboki mir čuva ga nepomućenim, pošto duhovi zla nisu bili u stanju da ga uznemire jeretičkim učenjima. Budite, dakle, dostojni da Gospod prihvati vašu hvalu, čuvajući ustrojstvo toga poretka, na način koji je najprikladniji, u Hristu Isusu, Gospodu našemu, Kome slava i sila u vekove vekova. Amin. PETA BESEDA Opet reče Bog: Neka iznikne iz zemlje trava, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo rodno, koje rađa po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na zemlji. Po logičkom poretku stvari, pošto je zemlja počinula, oslobodivši se od tereta vode, predata joj je zapovest da najpre pusti iz sebe bilje, a zatim drveće; što vidimo da se i sada zbiva. Jer, tadašnja reč i ona prva zapovest postadoše kao kakav zakon prirode i ostadoše na zemlji, da bi joj podarili silu rađanja i donošenja ploda. Neka nikne iz zemlje. Nicanje je ono prvo što se zbiva kod nastanka svega što raste; a zatim, kad rastinje malo iznikne, ono postaje bilje; pa zatim, kad bilje poraste, postaje trava, i tako rastinje, malo po malo, zadobija sve svoje delove i dospeva do konačnog oblika kad je u pitanju proizvodnja semena. Jer, zelenilo i bujnost podjednako je prisutno kod svog bilja. Neka iznikne iz zemlje trava, bilje, odnosno neka zemlja sama od sebe proizvede nicanje, bez ikakvog sadejstva od strane nekoga drugoga. Naime, neki smatraju da je Sunce vinovnik svega što raste iz zemlje, jer, tobože, silinom svoje toplote vuče ka površini silu koja je u dubini zemlje, pa je zato uređenje zemljestarije od postanka Sunca; te tako, oni koji su zabludeli i klanjaju se Suncu, kao da ono tobože daruje uzrok života, neka prestanu da mu se klanjaju. Ako spoznaju da je sve na zemlji uređeno i pre nego što je postalo Sunce, opašće njihovo bezmerno divljenje za njega, pošto shvate da je ono po svom nastanku mlađe od trave i bilja. Dakle, ako je ta hrana za marvu odranije prigotovljena, zar mi nismo bili dostojni nikakvog promisla? Naravno, Onaj Koji za volove i konje unapred prigotovljuje ispašu, svakako da i za tebe priprema bogatstvo i užitak. Jer, Taj Koji tvoju stoku prehranjuje, On umnožava i tvoja životna dobra. Zatim, šta drugo predstavlja proizvođenje semena ako ne prigotovljavanje tvoga života? Jer, mnogo je bilja i rastinja koje i za čoveka predstavlja hranu. Neka iznikne iz zemlje trava, bilje, što nosi seme po svojim vrstama. Pa ako se neka vrsta biljke razlikuje od ostalih, i njena korist nam se vraća, a upotreba semena predodređena je za nas. Tako je smisao onoga što je rečeno, u sledećem: Neka iznikne iz zemlje trava, bilje i seme koje se seje po svojim vrstama? Tako će i sled reči moći da bude uspostavljen, pošto ovako kako je sada, sled reči izgleda nepravilan, a prirodni zakoni će ostati neprestupni: najpre dolazi nicanje, potom zelenilo, potom rast do trave, a na koncu savršenost rasta pojavom semena. Ali, pitaju neki, kako to da pripovest o stvaranju sve bilje koje niče iz zemlje naziva semenim, kad ni trska, ni rosulja,
ni nana, ni šafran, ni beli luk, ni volovska trava, ni mnoštvo drugih vrsta bilja, kako izgleda, ne proizvode seme? Na to pitanje odgovaramo tvrdnjom da mnoge biljke koje niču iz zemlje, imaju silu semena u svome dnu i korenu.4 Kao što trska, posle godišnjeg rasta, pušta iz korena nekakav izdanak koji u budućnosti ima svojstvo semena. Tako čini i mnoštvo drugih biljaka koje se, nastajući od zemlje, razmnožavaju korenjem. Otuda je veoma istinita tvrdnja da u svemu što niče, postoji ili seme ili nekakva semena sila. To znače reči: po svojim vrstama. Jer, izdanak trske ne stvara maslinu, već iz trske nastaje druga trska, a iz svakoga semena niču njemu srodne vrste. I tako, ono što je prilikom prvobitnog stvaranja izniklo iz zemlje, sačuvano je dosad, jer se neprekidnim prejemstvom očuvava vrsta. Neka iznikne iz zemlje. Zamisli, molim te, kako iz jedne nevelike rečenice i toliko kratke zapovesti, spečena i nerodna zemlja izobilno rađa i hita da donese ploda, kao da je zbacila sa sebe nekakav turoban i žalostan ogrtač, i preodenula se u blistaviji - uživajući u vlastitoj krasoti - i ispušta iz sebe nebrojeno mnoštvo vrsta rastinja. Želim da se divljenje zbog stvaranja sveta snažnije ugnezdi u tvome srcu, pa bilo gde da se obreteš i kraj bilo kakve vrste bilja da zastaneš, da primiš jasnu poruku Sazdateljevu. Kad vidiš rastinje trave i cvet, ti najpre pomisli na čovečansku prirodu, sećajući se slike mudroga Isaije da je svako telo trava, i sve dobro njegovo kao cvet poljski. Kratkoća vremena čovekovog života i malobrojne radosti i veselja čovekovog bitisanja su, dakle, u prorokovim rečima našle pravu sliku. Danas je čovek veoma bodroga tela, gojazan od nege, zdrave boje jer se nalazi u procvatu svoga uzrasta, pun živosti i treptaja, njegovoj silini niko se ne može odupreti - a sutra je on isti toliko bedan, bilo zato što je uvenuo zbog prolaska vremena bilo zato što ga je bolest satrla. Danas je neko uvažen zato što poseduje mnoga dobra: oko njega je mnoštvo sveta koji mu laska; okružen je prijateljima koji se pretvaraju, vrebajući od njega kakvu naklonost; opkoljen je i mnoštvom rodbine; oko njega su nebrojeni rojevi pratilaca, bilo kuvara bilo služitelja njegovih ostalih potreba koje on vuče za sobom, i kad odlazi i kad dolazi, izazivajući tako zavist onih koji ga susreću. Njegovom bogatstvu dodaj i kakvu političku vlast ili da je poštovan od strane careva; ili da upravlja narodima; ili da zapoveda u vojničkim bivacima; pridodaj tome i vesnika koji ispred njega glasno uzvikuje; i nosioce štapova koji su oko njega i koji njegovim podanicima zadaju rane teškim udarci¬ma; pridodaj tome i vlast javnog oduzimanja imovine; izvođenje građana na sud; pridodaj tome tamnice, koje kod njegovih podanika izazivaju užasan strah. I šta biva sa svim tim? Jedna noć ili kakva groznica ili zapaljenje pluća ili sušica zgrabi čoveka između ostalih ljudi i trkom ga odvede; i cela predstava oko njega najednom biva raskrinkana - a ona pređašnja slava pokaže se kao kakav san. I tako, ono prorokovo poređenje čovečije slave sa 1slabašnim cvetom beše veoma uspešno. Neka iznikne iz zemlje trava, bilje, što nosi seme po svojim vrstama i po podobiju. Još i sada stupnjevi rasta biljaka svedoče oprvobitnom ukrašavanju zemlje. Jer, svakoj travi i svakoj bujnosti prethodi nicanje. Naime, bilo da izdanak niče odozdo iz korena - kao što šafran i rosulja treba da puste izdanak i da izniknu prema napolje - bilo da niče iz semena, opet je potrebno najpre da iznikne, zatim da postane izdanak pa bujno rastinje, a zatim da se pojavi plod koji sazreva kad stabljika već bude suva i debela. Neka iznikne iz zemlje trava, bilje. Kad seme padne u zemlju u kojoj ima srazmerno vlage i toplote, ono postaje meko i porozno, biva obuhvaćeno zemljom koja je oko njega, i upija u sebe one sastojke zemlje koji su mu bliski i koji su mu srodni. Pošto sitnije čestice zemlje upadaju i prodiru kroz pore, one proširuju obim semena; tako da ono pruža koren prema dole, a prema gore izniču izdanci kojih je isti broj kao i korenja. Pa pošto se izdanak neprekidno zagreva, upijajući vlagu uz pomoć korenja, on crpnom silom toplote upija hranu iz zemlje onoliko koliko mu je dovoljno, i razdeljuje je stabljici, i kori, i klasju žita, i samom žitu i osju. I tako, rastući malo po malo, svaka biljka dospeva do svoje mere, bilo da je to
neka od žitarica, ili kakav stručak, ili nekakvo zelje, ili korov. Jedna travka i jedna biljka dovoljna je da celokupan tvoj um zaokupi posmatranjem umeća koje je sve to stvorilo; kako je struk žita opasan kolenima, tako da oni kao nekakvi spojevi, lako nose teret klasova, kad su ovi puni ploda i naginju prema zemlji. Zato je slamka u ovsa posve šuplja, jer ništa ne opterećuje njegovu glavu; dok je pšenicu priroda u potpunosti osigurala ovim spojevim. Zrno je, opet, smestila u ljusku, kako ga ne bi lako razgrabile ptice koje skupljaju semenje. Čak ga i osje, koje štrči poput trnja, čuva od štete koju nanose sitne životinje. O čemu da govorim? Šta da izostavim? U bogatim riznicama tvorevine nemoguće je, sa jedne strane, pronaći nešto što je dragocenije od drugoga, a sa druge strane, prevelika je šteta bilo šta izostaviti. Neka iznikne iz zemlje tra¬va, bilje. I odmah, zajedno sa jestivim biljkama, iznikoše i one koje su otrovne; zajedno sa žitom izniče i kukuta; zajedno sa ostalim jestivim biljem iznikoše čemerika i ljutić i mandragora i mak. I šta sada? Hoćemo li prestati da izražavamo blagodarnost za korisno bilje, i optužiti Tvorca zbog bilja koje je smrtonosno za naš život? Pa zar nećemo pomisliti i to da nije sve stvoreno radi našeg stomaka? Nego je ona hrana, koja je za nas određena, gotova pred nama, i svako je može lako prepoznati; međutim, sve što je stvoreno, ispunjava svoj naročiti razlog postojanja u tvorevini. Ili je, možda, zbog toga što je krv bika za tebe otrovna, trebalo da ta životinja i ne bude stvorena, ili da bude stvorena bez krvi - a to je životinja čija snaga je potrebna za tolike stvari u našem životu? No, um koji nosiš u sebi, dovoljan je da te sačuva od pogubnih biljaka. Naravno da ovce i koze umeju da izbegnu trave koje im ugrožavaju život, i da samo čulom razlikuju ono što je štetno. Ti poseduješ i razum i lekarsko umeće koje ti kazuje šta je korisno, i imaš iskustvo prethodnika koje ti savetuje da izbegavaš što je štetno; pa zar ti je teško da se uklanjaš od otrovnih biljaka? Ništa od toga bilja nije nastalo uzalud i bez ikakve koristi. Jer, ili pruža hranu nekoj od beslovesnih životinja, ili je naše lekarsko umeće pronašlo da ono predstavlja lek za neke od bolesti. Naime,kukutom se hrane čvorci, koji zbog građe svoga tela ne trpe nikakvu štetu od njenog otrova. Naime, imajući uske otvore pri srcu, čvorci uspevaju da svare sve što su progutali, pre nego što otrov iz kukute ošteti njihove glavne organe. Čemerika je hrana prepelicama, koje zbog svog naročitog sastava nemaju nikakvu štetu od nje. Ali to isto otrovno bilje u određenim prilikama i nama je korisno: uz pomoć mandragore lekari izazivaju san, a opijumom ublažavaju jake telesne bolove. Neki, čak,kukutom suzbijaju žestinu pohote, a uz pomoć čemerike izgone mnoge dugotrajne bolesti. Prema tome, ono što si mislio da uperiš protiv Sazdatelja kao optužbu, to ti se vratilo da uveća tvoju blagodarnost Njemu. Neka iznikne iz zemlje trava, bilje. Koliko li je samo hrane obuhvaćeno ovim rečima - hrane koja je u korenju, u samoj travi i u plodovima?! Koliko li je hrane koju trudom i zemljoradnjom prigotovljujemo?! Nije Tvorac zapovedio da se izjedna pojave i seme i plod, već da zemlja pusti iz sebe rastinje i da se ispuni zelenilom, te da bilje tada završi svoj razvoj pojavom semena, kako bi ona prvobitna zapovest bila pouka prirodi za ono što će ubuduće bivati. Ali, pitaju neki, kako iz zemlje izniče seme po svojim vrstama, kad se često dešava da sejući pšenicu, žanjemo ono crno žito? To, međutim, ne znači da se pšenica pretvorila u kakvu drugu vrstu, već da je to nekakva bolest i nedostatak semena. Jer, ona nije prestala da bude pšenica, već se užegla i pocrnela, što iz samog njenog imena možemo zaključiti. Od prekomerne studeni se sasušila, te je poprimila i drugu boju i drugi ukus. Pa ipak, neki opet vele da se to crno žito, ako ponovo nađe pogodnu zemlju i blagu klimu, vraća svom prvobitnom obličju. Nećeš, dakle, pronaći slučaj da se među rastinjem zbiva nešto što je protivno zapovesti Tvorčevoj. Takozvani kukolj, i svo drugo usputno semenje koje se meša sa jestivim, a koje Pismo obično naziva korovom, ne nastaju izmetanjem pšenice, već nastaju iz vlastitog zametka i predstavljaju zasebnu vrstu. Ovo semenje predstavlja sliku onih koji izvrću nauku Gospodnju, koji ne izučavaju reč Božiju kako valja, već
razvraćeni učenjem lukavoga, mešaju sebe sa zdravim telom Crkve, kako bi iz potaje preneli svoju bolest i na one koji su bez poroka. I Sam Gospod, kad govori o savršenstvu onih koji u Njega veruju, poredi ga sa rastom semena, rekavši: Carstvo Božije je kao čovek kad baci seme u zemlju; i spava i ustaje noću i danju; i seme niče i raste, da on i ne zna. Jer, zemlja sama od sebe donese najpre travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. Neka iznikne iz zemlje trava. Da bi se držala zakona svoga Tvorca, zemlja je istoga trena započela sa klijanjem, prošavši kroza sve stupnjeve rasta biljaka, te je dovela rastinje pravo do savršenog obličja. I pojaviše se livade prebogate visokom travom, a po plodnim ravnicama talasalo se zelenilo, pružajući lelujanjem klasja prizor poput uzburkanoga mora. I svakakvo bilje, i sve vrste zelja, i što u strukovima raste, i što bobice donosi, sve je to u izobilju prekrivalo zemlju. Jer, tada ne beše nikakve smetnje za nicanje bilja, ni zbog neveštine ratara, ni zbog lošeg vremena, niti zbog bilo kog od uzroka koji uništavaju rod. Niti je, pak, plodnost zemlje bila sprečena prokletstvom. Jer, sve to beše starije od greha, kojim smo osuđeni da jedemo hleb sa znojem lica svojega. I drvo rodno, veli, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na zemlji. Na ove reči nagrnuše sve šikare zemaljske; i stade da buja svakovrsno drveće: ono kome je u prirodi da se uzdigne do najviših visina, kao jele i kedrovi i kiparisi i borovi; i svo žbunje najednom postade bogato granjem i lišćem; i pojavi¬še se takozvane ukrasne biljke od kojih se venci pletu, kao ruža i mirta i lovor. Sve to nastalo je u jednom vremenskom trenu, iako ga prethodno ne beše na zemlji; i stupilo je u biće svako po svojim osobinama, izdvajajući se jasnim razlikama od drugih vrsta: svaka biljka odlikovala se svojim sopstvenim znacima. No, ruža tada beše bez trna, a zatim je uz lepotu cveta stekla i trn, tako da uz prijatnost uživanja u njenoj lepoti, možemo osetiti i bol, kako bismo se sećali greha zbog kojega je zemlja osuđena da nam rađa trnje i korov. Ali zemlji je zapoveđeno, reći će neko, da rađa rodno drvo... u kojem će biti seme njegovo na zemlji; pa ipak vidimo da mnoge vrste drveća nemaju ni ploda ni semena. Šta ćemo im na ovo odgovoriti? Da ono što je dragocenije po svojoj prirodi, toga se najpre sećamo; zatim da će onaj ko sa pažnjom posmatra, primetiti kako svako drvo ima ili seme ili što drugo što ima istu silu kao i seme. Naime, čini se da topole, i vrbe, i brestovi, i jablanovi, i drugo slično drveće, ne donose nikakvoga vidljivoga ploda, ali ako ih neko podrobno istraži, pronaći će da svako od njih ima nekakve semenke. Jer, zrno što leži ispod lista, koga su veštaci u davanju imena nazvali peteljkom, ono ima moć semena. Drveće koje po svojoj prirodi nastaje iz grančica, na mestu zasada većim delom ispušta korenje. Štaviše, ulogu semena imaju i izdanci iz korenja, koje baštovani odlamaju, i rasađujući ih razmnožavaju njihovu vrstu. No, kako već rekosmo, najpre je udo¬stojeno pomena ono drveće koje je najkorisnije za održanje našega života, a koje je trebalo svojim plodovima da dočeka čoveka, i da za njega prigotovi izobilnu gozbu. Tu je vinova loza koja daje vino što treba da veseli srce čoveku ; i maslina koja pruža ploda što čini da se čovekovo lice svetli od ulja. Koliko li je samo rastinja pohitala priroda da u trenu proizvede?! Tu je čokot vinograda, te vinova loza koja se vije u krug, prepuna izdanaka i krupnog lišća koje poleže po zemlji; tu je vlastar, zeleni grozdovi, zrelo grožđe. Dovoljno ti je da pažljivo pogledaš čokot i on će ti reći sve o svojoj prirodi. Seti se, naime, one priče Gospodnje, gde On za Sebe veli da je čokot, a Otac da je vinogradar, a za nas kaže da smo izdanci vinove loze, koja je verom zasađena u Crkvi. I poziva nas da donosimo mnogoga ploda, da ne bismo, osuđeni zbog neplodnosti, bili predati ognju. I na mnogim drugim mestima On ljudske duše poredi sa lozom. Dragi moj, veli prorok Isaija, ima vinograd na rodnu brdašcu ; i nasadi ga plemenitom lozom i ogradi ga zidom. Jasno je da lozom naziva ljudske duše, oko kojih je podigao bedem, a to je bezbednost koju nam donosi držanje zapovesti i anđeoska zaštita. Anđeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se Njega boje. A zatim, kao da je iskopao nekakav šanac, postavio nam je u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje. Pokazujući nam primere negdašnjih i blaženih ljudi,
On do visine uzdiže i naše misli, ne dopuštajući im da padnu na tlo i da budu pogažene. Jer, želi da se i mi, kao nekakvom lozom, vežemo sa bližnjima prepletom ljubavi, i da nađemo spokoja u njima, da bismo uvek stremili uvis, i da se kao kakve vreže uspinjemo ka najvišim vrhovima. Od nas, pak, zahteva i da prihvatimo one koji će nas kao vinograd okopavati. Duša, naime, biva okopavana kada odbaci brige ovoga sveta koje su teret našim srcima. Onaj, dakle, koji odbaci telesnu ljubav i čežnju za svetovnim blagom, ili koji svaku nadmenost zbog prazne slave smatra dostojnom gnušanja i prezira, taj kao da je okopavao vinograd duše, i da je potom počinuo, jer je otisnuo od sebe zaludno breme zemaljskog mudrovanja. No, nemojmo se, po rečima iz pripovesti, dati u prazno granje, odnosno nemojmo se predavati svetu, niti vrebati hvalu od onih koji su izvan Crkve, već donosimo svi dobroga roda, sakupljajući u riznicu dobra dela, kako bismo se pokazali dobrim poslenicima. Ti, dakle, budi kao maslina zelena u domu Gospodnjem ne gubi nikad nadu, već uvek imaj oko sebe bodro nadanje u spasenje kroz veru. Tako ćeš nalikovati uvek zelenom drvetu pa ćeš, kao i ono, davati mnogoga roda, razdajući u svako vreme štedru milostinju. Vratimo se ispitivanju logičkog poretka stvari. Koliko li se vrsta biljaka tada pojavilo, od kojih neke donose ploda, neke služe za izgradnju i pokrivanje kuća, neke su pogodne za gradnju brodova, a neke za gorivo. Pa i kod drveća se, opet, vidi da je, sa jedne strane, svako od njih ukrašeno raznovrsnošću grana, a sa druge, teško je odrediti svojstvo svakoga od njih, i spaziti razliku između drveća koje pripada raznim vrstama. Naime, u nekog drveća korenje ide u dubinu, a u nekog se rasprostire ispod površine zemlje. Neko je, opet, uspravno i ima samo jedno deblo, a neko je nisko i od samog korena se račva na mnoge izdanke. Kod onog drveća u koga su grane dugačke i pružaju se visoko u vazduh, kod njega je i korenje duboko i kružno se rasprostire oko drveta po velikoj širini - kao da ih je priroda ozdo postavila za nekakav temelj koji će odgovarati težini gornjih grana. Koliko li je tek razlika u samoj kori?! Neko rastinje ima glatku koru, a neko hrapavu; i neko od njih ima jedan sloj kore, a neko mnogo slojeva. Čudesno je da i kod bilja možeš pronaći znake mladosti i starosti, kao što to biva i kod čoveka. Naime, kod mladog i bujnog bilja kora je zategnuta i glatka, a kod matorog se nekako nabora i stvrdne. I mlado, opet, kad bude posečeno, iznova pušta izdanke, a matoro bilje ostaje bez nasleđa, jer sečenje je za njega smrt. Neki su čak zapazili da posečen i sažežen bor prorasta i pretvara se u šumu. Poznato nam je, takođe, da se i poneki prirodni nedostaci drveta negom baštovana mogu isceliti. Kada se, na primer, na stablu kiseloga granata i gorkoga badema provrti rupa u blizini korena, i u nju zabije borov klin prepun smole, koji doseže do same srži debla, tada se njihov neukusan sok pretvara u ukusan. Niko, dakle, ko provodi život u grehu, neka ne pada u očajanje, znajući da umeće baštovanovo može da promeni svojstvo biljaka, a staranje duše o vrlinama u stanju je da obuzda svakovrsne bolesti. Razlika u donošenju ploda kod rodnih voćaka je toliko velika, da niko ne bi mogao ni da je opiše; jer, razlike između plodova ne postoje samo među raznorodnim drvećem, već je velika razlika u plodu i kod jedne te iste vrste drveta. Naime, drugačiji je plod sa drveta muškoga roda od ploda sa drveta ženskoga roda, kako tvrde oni koji su umešni u voćarstvu, koji znaju da načine razliku između muških i ženskih palmi. I možeš ponekad videti kako ono drvo koje oni nazivaju ženskim, opušta svoje grane, kao da se u njemu želja probudila, i da žudi za spajanjem sa muškim drvetom, a uzgajivači voća posipaju grane praškom kao kakvim muškim semenom, i drvo odmah kao da oseti nekakvo zadovoljstvo, te opet uspravlja svoje grane i krošnja zadobija svoj raniji oblik. To isto se govori i za smokvino drvo. Otuda oni zasađuju divlje smokve pokraj pitomih. Neki, pak, snopove divljih smokava privezuju uz pitome, te njima isceljuju nemoć plodonosnih i pitomih smokava, i tako, uz pomoć tih snopova sprečavaju propadanje i rasipanje plodova. Šta ti misliš o ovoj tajni prirode? Ona nam pokazuje da nam je veoma često potrebna nekakva podrška poverenja drugih ljudi, da bismo
pokazali svoja dobra dela. I tako, kad vidiš nekoga ko živi životom neznabošca, ili nekoga ko je zbog kakve izopačene jeresi odstupio od Crkve, i vidiš kako se trudi da živi trezvenoumno i nastoji da bude ispravan i dosledan i u ostalim zahtevima moralnog života, ti se više potrudi da se približiš toj plodorodnoj smokvi koja svoju snagu crpi iz prisustva divljih smokava i uzgaja svoj plod sa više truda. Kakve su, dakle, njihove razlike kada je u pitanju način rađanja ploda; a opet, rekli smo samo nekoliko reči o onome o čemu bi se moglo mnogo govoriti. No, ko je u stanju da opiše raznovrsnost samih plodova, njihove oblike, boje, naročito svojstvo njihovih sokova, korist svakoga od njih? Kako to da neki od plodova sazrevaju goli i na suncu, a neki rastu pokriveni ljuskom? Zašto je, pak, u onoga voća u koga je plod mekan, debelo ono lišće koje ga prekriva, kao što je kod smokve, a ono voće koje ima koštunjave plodove, prekriveno je lakim lišćem, kao što biva kod oraha? To je zato što je plodovima ovoga prvoga, budući da je nežno, potrebna veća zaštita, a drugome bi štetila senka od gušćega lišća. Zašto tako vijuga list vinove loze? Da bi zaštitio grozd kako mu vetar ne bi naškodio, i da bi, time što je redak,grozd bio izobilno obasjavan sunčanim zracima.Ništa nije bez razloga; ništa se ne zbiva samo od sebe; sve u sebi skriva neku neizrecivu mudrost.Koja bi reč bila dovoljna? Kako li čovekov um sve ovo može tačno da prati pa da raspozna i posebna svojstva svakoga drveta, i da jasno sagleda međusobne razlike svake od njih, i da u potpunosti rastumači skrivene uzroke takvog ustrojstva stvari? Jedna ista je voda koju koren crpi iz zemlje, pa ipak, drugačije voda hrani sam koren, drugačije koru na stablu, drugačije deblo, a na drugi način srž drveta. Ona ista postaje i list, a jedan njen deo odlazi u grane, a drugi u krošnju; i doprinosi rastu plodova; a kapi i mlečac, koji se cede iz biljke, potiču iz istoga uzroka. Koliko je tek međusobnih razlika između biljnih sokova i mleka, to nikakva reč ne može opisati. Jer, jedno je sok mastike, a nešto drugo je mlečac iz balsamovog drveta; neke trske u Egiptu i Libiji cede iz sebe neku drugu vrstu mlečca. Neki čak kažu kako je i jantar, zapravo, mlečac koji se cedi iz biljke, te se stvrdne i postaje nalik kamenu. Da je to tako, svedoče travke i najsitniji insekti koji se u njemu mogu videti, a koje su, dok je mlečac još bio tečan, u njemu zarobljene. I uopšte, ako se neko ne pouči iskustvom, neće pronaći nikakvoga razloga zašto se mleka iz bilja međusobno razlikuju po kakvoći. I opet, kako to da iz jedne te iste vlage, na čokotu nastaje vino, a na maslini ulje? I nije čudesno samo to što je ovde tečnost slatka, a tamo je postala masna; nego i to da kod slatkih plodova postoji neiskaziva raznovrsnost kakvoća. Jer, jedno je slast grozda, a drugo jabuke, smokve ili palmovoga ploda. Želeo bih, povrh toga da uložiš još truda u razmatranje o tome kako to da je jedna ista voda nekada prijatnog ukusa, na primer, kada u nekima od ovih biljaka postane slatka; a nekada je oštrog ukusa, na primer kada, ušavši u neke druge biljke, postane kisela. Ponekad, opet, pretvarajući se u krajnju gorčinu, nadražuje čulo ukusa, kao kada nastaJe u pelenu i skamoniji . U žiru, pak, ili u plodu drena postaje oporog i oštrog ukusa, a u terpentinovom drvetu i u orahu, postaje glatke i masne prirode. I šta treba više da govorim, kad voda i u samoj smokvi poprima najprotivnija svojstva? Naime, u mleku stabla ona je veoma gorka,a u samome plodu veoma slatka. I kod čokota se dešava da je voda u vlastarima jako opora, a u grozdovima slatka. Koliko li je tek razlika ubojama?! Možeš videti kako je na jednoj livadi jedna ista voda u ovom cveću rumena, u onom purpurna, u ovom plava, u onom bela. I opet, od te raznovrsnosti boja, još je veća raznovrst mirisa koja nam se pruža. No vidim da je moja beseda, zbog silne želje za razmatranjem svih ovih stvari, postala neumerena, te ako je ne sputam i ne prisilim da se vrati tumačenju stvaranja, ne bi mi bio dovoljan čitav jedan dan da vam kroz ove neznatne stvari predstavim veliku mudrost. Neka pusti zemlja iz sebe... drvo rodno koje rađa rod po svojim vrstama... na zemlji. I u taj mah vrhovi gora
zazeleneše se krošnjama; i pojaviše se divne šume, a obale reka ukrasiše se nebrojenim mnoštvom rastinja. Neko od toga rastinja beše prigotovljeno da ukrasi čovekovu trpezu, a neko da svojim lišćem i plodovima bude hrana za životinje. Neko nam, opet, pruža svoju lekarsku korist, neko svoje sokove, neko mlečac, pruće, koru ili plod. Jednom rečju, sve ono što je naše dugovremeno iskustvo, sabirajući pojedinačne slučajeve, iznašlo da nam je od koristi, to je mudra promisao Sazdateljeva predvidela od samoga početka i privela u postojanje. A ti, kad vidiš pitomo i divlje rastinje, što raste u vodi ili na suvom, koje ima cvetove ili je bescvetno, spoznaj u tome malom ono što je veliko, uvećavaj uvek svoje divljenje, i jačaj, molim te, u svojoj ljubavi prema Tvorcu. Priseti se kako je učinio da neko rastinje bude večno zeleno, a neko da bude golo; od crnogoričnog drveća jedno s jeseni gubi lišće, a drugo je večno sa lišćem. Listopadni su, naime, maslina i bor, iako neprimetno menjaju svoje lišće, tako da se nikad ne vidi da je njihova krošnja ogoljena; a večno zelena je palma koja je sa istim lišćem od prvog listanja pa sve do kraja. Seti se, zatim, i toga da tamarisk na neki način živi dvojako: ubraja se i u vodene biljke, a razmnožava se i u pustinjama. Otuda prorok Jeremija sa pravom veli kako lukave i povodljive naravi nalikuju tom rastinju. Neka iznikne iz zemlje. Ova kratka zapovest postade smesta velika priroda i umetnička tvorevina, stvarajući, hitrije od naše misli, nebrojano mnoštvo vrsta rastinja. Ta zapovest još i sada u zemlji prebiva, i nagoni je da svake godine ispolji svoju silu, te da tom silom nastaje i trava i semenje i drveće. Jer, kao što se čigra, posle prvoga zamaha na koji je neko pokrene,kasnije sama obrće, pošto pobode svoj vršak i okreće se oko svoje osovine, tako se i prirodni krug,pošto je najpre onom zapovešću započet, nastavlja u sve buduće vreme - sve dok ne dospe do opšteg okončanja vaseljene. Po tom krugu pohitajmo i svi mi, da dajemo ploda i da budemo puni dobrih dela, kako bismo bili zasađeni u domu Gospodnjem, i procvetali u dvorovima Boga našega, u Hristu Isusu, Gospodu našemu, Kome slava i vlast u vekove vekova. Amin.
ŠESTA BESEDA O naj koji posmatra kakve poslenike, i sam bi trebalo da bude gotov na svaki napor. U to se svako može uveriti iz pravila za javne igre, koja nalažu da oni koji sede na stadionima moraju biti gologlavi; meni se čini da je to zato da ne bi neko bio samo gledalac onih koji se nadmeću, već da svako bude učesnik u borbama, u onoj meri koja mu pripada. Pa tako i onaj koji ispituje velike i natprirodne prizore i koji sluša uistinu vrhunsku i neizrecivu mudrost, treba da dolazi ovamo već pripremljen kod svoje kuće, kako bi lakše razmatrao ovo što se pred njega iznosi, i kako bi, u skladu sa svojim moćima, zajedno sa mnom učestvovao u ovom podvigu - da mi bude više saborac, a manje kritičar - jer može biti da ne uspem da pronađem istinu, pa da moja greška bude na opštu štetu slušalaca. Zašto ovo govorim? Zato što nam predstoji da ispitamo i razmotrimo pitanje o ustrojstvu vaseljene i o postanku sveta; a naše istraživanje ne zasniva se na mudrosti ovoga sveta, već na onome čemu je Bog naučio Svoga slugu, govoreći mu licem u lice, a ne u kakvim zagonetkama. I svakako da je potrebno da oni, koji žele da posmatraju ove velike prizore, imaju um pripravljen za razumevanje svega ovoga što je pred nama. Naime, da li si, posmatrajući pri noćnoj vedrini neizrecivu krasotu zvezda, ikada promišljao o samome umetniku koji je sve to stvorio: ko li je taj koji je tim cvetovima okitio nebo, i zašto u svim stvarima koje možemo sagledati vidimo sledeće: ono što je nužno to je iznad onoga što je prijatno? I opet, ako si pri vedrome danu i trezvenom umu spoznao čudesa dana, i ako, polazeći od onoga što je
vidljivo rasuđuješ o onome što je nevidljivo, tada si ovamo došao kao spreman slušalac i dolikuje ti da pripadaš ovom časnom i blaženom gledalištu. Priđite, dakle! Kao što one ljude koji ne poznaju neku varoš, domaći uzimaju za ruku i vode ih, tako ću i ja vas uvesti u skrivena čudesa ovoga velikoga grada. U tom gradu, u kome je bila naša drevna otadžbina, iz koje nas je izagnao čovekoubica demon porobivši čoveka svojim zamamnim obećanjima, u njemu ćeš videti ono prvo stvaranje čoveka, i videćeš kako smo odmah zatim dopali smrti, koju je porodio greh; a to je bio prvorodni plod zlonačalnog demona. I spoznaćeš sebe - spoznaćeš da si zemljane prirode, ali da si, ipak, delo božanskih ruku. Spoznaćeš da si po snazi daleko iza beslovesnih životinja, ali da si postavljen za gospodara nad svim beslovesnim životinjama i neživim stvarima; da si iza njih po svojoj prirodnoj građi tela, ali da razumom koji poseduješ možeš sebe uzdići do samoga neba. Ako sve to naučimo, spoznaćemo sebe, upoznaćemo Boga, poklonićemo se Sazdatelju, bićemo sluge Vladici, proslavićemo Oca, ljubićemo svoga Hranitelja, poštovaćemo svoga Dobročinitelja, nikad nećemo prestati da se klanjamo Predvodniku našega života - i ovoga i budućega - Onome Koji, bogatstvom koje nam je već darovao, potvrđuje i ono što nam je obećao, a kroz iskustvo sadašnjih stvari uverava nas u ono što očekujemo. Jer, ako su ove privremene stvari takve, kakve li će biti one večne? I ako su vidljive stvari toliko lepe, koliko li su tek lepe one koje su nevidljive? Ako veličanstvenost neba nadilazi meru čovekovoga razuma, kakav će um biti u stanju da sagleda prirodu onoga što je večno? Ako je ovo Sunce, koje podleže propadljivosti, toliko krasno, toliko veliko, toliko brzoga kretanja i tačnoga obrtanja, ako je srazmerne veličine sa vaseljenom, tako da ne nadilazi skladan odnos sa sveukupnošću, i lepotom svoje prirode kao kakvo sjajno oko ukrašava tvorevinu da se čovek ne može nasititi lepote njegovog prizora, kolika li je tek lepota Sunca pravednosti? I ako je šteta slepome čoveku što ovo Sunce ne može videti, kolika li je šteta grešniku što se lišava istinske svetlosti? Potom reče Bog: Neka budu svetila na svodu nebeskom, da dele dan od noći, i neka svetle na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju. Najpre su nastali nebo i zemlja. Posle njih stvorena je svetlost; i rastavljen je dan od noći, Pa onda je nastao svod i pojavilo se kopno; voda je sakupljena u zajednička i odvojena zborišta; a zemlja se ispunila porodom, pustivši iz sebe nebrojeno mnoštvo raznorodnih trava i obogativši se svakojakom vrstom rastinja. Tada još ne beše ni Sunca ni Meseca; a ovo velimo kako oni, koji ne znaju za Boga, ne bi Sunce nazivali načalnikom i ocem svetlosti, i da ga ne bi smatrali tvorcem svega što niče iz zemlje. Zbog toga, četvrtoga dana reče Bog: Neka budu videla... i stvori Bog dva videla. Ko je taj koji reče i ko je taj koji stvori! Ne misliš, valjda, da su ovde u pitanju dve ličnosti? Svagde je u ovoj povesti, uz istoriju o stvaranju sveta, na tajanstven način posejano i bogoslovsko učenje. Govori se i o tome kakva je potreba za stvaranjem svetila nebeskih; jer veli: neka svetle i obasjavaju zemlju. Ako je nastanak svetlosti prethodio ostalim stvarima, kako se sada iznova kaže da je Sunce nastalo da obasjava zemlju? Pre svega, nemoj se rugati svojeobraznosti izraza, jer mi ne pratimo izbor reči, poput vas, niti se bavimo time da li je njihov poredak ritmičan. Naime, u nas nema onih koji glačaju reči, niti mi koristimo blagozvučne izraze, nego uvek pridajemo važnost značenju samih reči. Obrati, dakle, pažnju na to da li je Mojsije rečju obasjavaju u dovoljnoj meri izrazio ono što je želeo; jer, umesto svetleti rekao je obasjavati. To, međutim, nije u opreci sa onim što je dosad rečeno o svetlosti. Jer, u početku je stvorena sama priroda svetlosti, a sada je sazdano to sunčano telo da bude nosilac one prvostvorene svetlosti. Naime, jedno je vatra, a nešto drugo je svetiljka ovo prvo ima silu da osvetljava, a drugo je sazdano da svetli onima kojima je to potrebno - tako su i sada stvorena svetila nebeska, da budu nosioci one prečiste i neveštastvene svetlosti. Jer, kao što apostol Pavle neke ljude naziva svetilima vasione , dok je nešto posve drugo istinita svetlost sveta , u kojoj svetitelji učestvuju te sami postaju svetila ljudskih duša, koje su vaspitavali i
izbavljali iz mraka neznanja; tako i sada, sazdavajući to Sunce koje je nosilac one najblistavije svetlosti, Tvorac ga je svega zažegao i pokrenuo da se obrće. Niko neka ne smatra da je neverovatno ovo što sam govorio, odnosno da je jedno sjaj svetlosti, a da je nešto drugo telo koje tu svetlost nosi. Pomozimo se, najpre, činjenicom da sve što je u našemu svetu složeno, delimo tako da je jedno suština koja poprima svojstva, a drugo je svojstvo koje se toj suštini pripisuje. Dakle, jedno je belina po svojoj prirodi, a sasvim nešto drugo je telo koje se beli, pa je tako i sa ovim što je sada rečeno; one stvari koje su različite po svojoj prirodi, silom Tvorca su ujedinjene. I nemoj mi reći da jeove stvari nemoguće odvojiti jednu od druge. Jer,ni ja ne velim da ti i ja možemo odvojiti svetlost od sunčanog tela, već da ono što mi svojim umom odvojeno posmatramo, to Tvorac njihovih priroda samom Svojom energijom može rastaviti. Tebi je, naravno, nemoguće da rastaviš toplotnu silu vatre od njenoga sjaja. No, želeći da Svome sluzi pruži čudesan prizor, Bog je u kupinu smestio oganj koji je delovao samo kao svetlost, i u kome ne beše nikakve sile paljenja. O ovome i psalmopojac svedoči, govoreći: Glas Gospodnji preseca plamen ognjeni. I otuda će se, kad nam bude uzvraćeno za naša učinjena dela, kao što nas uverava jedna tajna pouka, razdvojiti priroda ognja, pa će svetlost biti data pravednima za uživanje, a paljenje koje zadaje patnje, biće dato onima koji su vrgnuti na muke. Iz onoga, opet, što se zbiva sa Mesecom, možemo se uveriti u ovo o čemu raspravljamo. Jer, kad se on gubi i smanjuje, ne troši se celo njegovo telo, već on samo odlaže i iznova prima na sebe svetlost koja je na njemu, te tako nama pruža utisak kako se čas smanjuje, a čas raste. Da Mesec, kad se gubi, ne troši svoje sopstveno telo, o tome jasno svedoče stvari koje možemo videti. Jer, kad je nebo vedro i bez ikakvih izmaglica, a naročito onda kad Mesec poprima izgled srpa, možeš obratiti pažnju i videti da je njegov tamni i neosvetljeni deo okružen nekakvim vencem, koji ga, pri punom Mesecu, celoga okružuje. Naime, posmatrajući nje¬govu senovitu i tamnu površinu, zajedno sa kružno obasjanim delom, jasno možemo zapaziti potpun i svetao krug. I nemoj mi reći kako je Mesečeva svetlost stečena, pošto se smanjuje kako se Sunce približava, a povećava se, opet, kako se ono udaljava. No, nije na nama ovoga trena da ispitujemo ovo, već činjenicu da je jedno njegovo telo, a da je nešto sasvim drugo njegova svetlost. Nešto takvo treba da zamisliš i kad je Sunce u pitanju. Samo što ono, pošto je jednom primilo svetlost i smešalo je sa sobom, tu svetlost zadržava, ne odlažući je od sebe; dok Mesec neprekidno zbacuje sa sebe svetlost i iznova se njome ogrće, te time potvrđuje sve ono što je o Suncu rečeno. I postavljena su ta dva svetila da rastavljaju dan od noći. Jer, u početku je Bog rastavio svetlost od tame ; i udaljio ih je tada i postavio jedno naspram drugoga, kako se ne bi uzajamno mešali, i kako ne bi bilo nikakve zajednice između svetlosti i tame. Jer, ono što je po danu senka, to će noću činiti suštinu tame. Naime, kao što svaka senka pada od nekoga tela, i to na suprotnu stranu od one koja je osvetljena nekakvim zracima, i kao što se jutrom ona pruža ka zapadu, svečeri naginje ka istoku, a u podne ka severu, tako i noć odstupa suprotno zracima Sunca, i po svojoj prirodi nije ništa drugo nego senka Zemlje. Te kao što danju senka nastaje pokraj tela koja ne propuštaju zrake, tako i noć po svojoj prirodi nastupa kad Zemlju zaseni vazduh koji se oko nje nalazi. To, dakle, znače reči: Rastavi Bog svetlost od tame. Naime, tama odstupa pred nastupanjem svetlosti, jer su pri prvobitnom stvaranju svetlost i tama sazdani takvima da su po prirodi uzajamno protivni. No, sada je Tvorac postavio Sunce da bude mera danu; a Mesec, kad se ispuni ceo njegov krug, da bude gospodar noći. Tada se, naime, ova svetila nalaze skoro na potpuno suprotnim položajima. Drugim rečima, kad, u periodu punoga Meseca, Sunce izlazi, tada Mesec zalazi i nestaje; a kad, opet, Sunce zalazi, često se dešava da se Mesec pojavljuje na istoku. To što se u drugim Mesečevim menama njegova svetlost ne podudara sa trajanjem noći, to se ne odnosi na ovu našu besedu. U svakom slučaju, kad je Mesec pun, on je gospodar noći te svojom svetlošću nadjačava sjaj zvezda i obasjava Zemlju, i podjednako sa Suncem određuje
mere vremena. I neka budu znaci vremenima i danima i godinama. Ono na šta ova svetila ukazuju, preko je potrebno za život čovečiji. Jer, ako neko ne razmatra preko mere ono što nam ovi znaci pružaju, naći će mnoge koristi od njih ako ih na duže vreme posmatra. Po njima se, naime, može mnogo saznati o padanju kiša i o sušnim periodima; hoće li duvati lokalni ili posvudni vetrovi, te da li će oni biti snažni ili umereni. Jedno od znamenja koje nam Sunce upućuje, predao nam je Sam Gospod, rekavši: ... Danas će biti nepogoda, jer je nebo crveno i mutno. Kad se sunce probija kroz maglu i oblake, zatamnjuju se njegovi zraci, te ono izgleda kao užareno ugljevlje i poprima boju krvi, jer gustina maglovitog vazduha stvara pred našim očima takvu sliku. Pa ako sunčani zraci ne razgrnu atmosferu koja je toga trena zbijena i gusta, čini se da se više neće moći obuzdati, jer iznad nje neprekidno teku isparenja zemaljska, i tako će, zbog izobilja tečnosti, doneti nepogodu onim mestima iznad kojih se sabira. Isto tako, i kada se oko Meseca pojavljuje nekakva izmaglica ili kada je Sunce okruženo takozvanim aurama, znak je ili da će pasti velike kiše ili da će udariti jaki vetrovi. Ili kada se takozvana protivsunca kreću zajedno sa Suncem, prateći njegovu putanju, ona predstavljaju nagoveštaje nekakvih vazdušnih promena. Tako i pruge, koje se mogu nazreti u obojenom pojasu duge, i koje se pružaju okomito prema oblacima, predskazuju kiše, ili strašne nepogode, ili promene vremenskih prilika uopšte. Oni koji se zanimaju posmatranjem Meseca zapazili su mnoge znake promene vremena u njegovom smanjivanju i porastu, jer se atmosfera iznad zemlje svakako menja u skladu sa njegovim menama. Naime, kad je Mesec tanak i čist tokom tri dana, nagoveštava da će biti postojano lepo vreme; a ako su rogovi njegovoga srpa zadebljani i nekako se čine crveni, tada predskazuje ili provalu oblaka ili snažan južni vetar. Ko još ne zna od kolike su koristi ti znaci vremena za naš život? Jer, moreplovac može svoj brod zadržati u luci ako predvidi opasnost od vetrova. I putnik može potražiti sebi zaklona od nepogode, ako iz natmurenosti neba bude predvideo promenu vremena. Poljodelci koji se bave sejanjem i gajenjem bilja, po tome uvek sebi određuju vreme za poslove. Pa čak će se i razrušenje vasceloga sveta pokazati po Suncu i Mesecu i zvezdama, kako je Sam Gospod predskazao: Sunce će se pomračiti, i Mesec svoju svetlost izgubiti. To su znamenja končine sveta. Ali oni koji iskaču izvan trkačke staze, ti potežu za ovim stihom kako bi opravdali tobožnju nauku o danima rođenja, i vele kako naš život zavisi od kretanja nebeskih tela. I zbog toga, vele oni, Haldejci po zvezdama zaključuju o našoj budućnosti. No, pošto su proste reči Svetoga Pisma koje kažu: Neka budu znaci, oni ih po svome nahođenju razumevaju, ne kao znake atmosferskih promena niti promena godišnjih doba, već kao znake ljudskih sudbina. I šta kažu? Da uzajamni odnos pojedinih zvezda koje se kreću i zvezda koje se nalaze u zodijačkom krugu, kad one obrazuju određeni oblik, određuje ovakvu ili onakvu sudbinu; dok neki drugi odnos tih istih zvezda donosi suprotnu sudbinu čovekovom životu. Možda neće biti bez koristi ako svoju besedu započnem malo poizdalje, kako bih ovo donekle razjasnio. I neću reći ništa što je moje, nego ću ih opovrgnuti koristeći njihove vlastite tvrdnje; i tako ću pružiti isceljenje onima koje je takvo zlo već obuzelo, a ostalima ću pružiti podršku kako ne bi dopali istoga zla. Shvativši da im se u vremenskim širinama gube mnogi zvezdani oblici, izumitelji te nauke o danima rođenja suzili su vremenske mere na potpuno zatvoren krug; pošto je i u najkraćoj čestici vremena i u magnovenju, ili ujedanput i u trenu oka, kako veli apostol , morala da postoji velika razlika od rođenja do rođenja; i ko je u tom trenutku rođen, taj će vladati nad gradovima ili biti gospodar nad narodima, ili će biti neizmerno bogat ili, pak, vlastelin; a ko je, opet, u sledećem vremenskom trenu rođen, biće nekakav prosjak i skitnica, koji će ići od vrata do vrata proseći hranu. Zato su takozvani zodijački krug podelili na dvanaest delova; a pošto Sunce za trideset dana pređe jednu dvanaestinu takozvane nepokretne sfere, oni su svaku dvanaestinu razdelili na trideset čestica.
Potom su svaku česticu podelili na šezdeset, pa su, opet, svaku od šezdesetina, podelili na drugih šezdeset. Ispitajmo, dakle, rođenja dece i pogledajmo da li će biti u stanju da sačuvaju tu tačnost podele vremena. Jer, čim se dete rodi, babica odmah motri je li muško ili žensko; a zatim čeka da dete zaplače, što je znak da je dete živo. Koliko li je, po tvome mišljenju, u tome periodu prošlo šezdesetina? Zatim babica javlja Haldejcu je li rođeno dete muško ili žensko. Pa šta misliš, koliko li će šezdesetina proteći dok vest babičina dospe do njega, i to, naravno, ako se desi da onaj koji će mu javiti čas rađanja čeka ispred ženskih odaja? Naime, onaj koji će ispitati horoskop treba tačno da zabeleži čas rođenja, bilo da se ono zbiva danju bilo noću. Koliko li će rojeva šezdesetina proleteti za to vreme? Jer, potrebno je da onaj koji posmatra časove rođenja, pronađe ne samo u kojoj se tačno dvanaestini horoskopska zvezda nalazi u tome trenutku, već i u kojoj čestici dvanaestine i u kojoj šezdesetini - na koje su, kako smo već rekli, čestice dvanaestine podeljene - ili u kojoj šezdesetini, na koje su podeljene one prve šezdesetine. To toliko tanano i neuhvatljivo pronalaženje vremena, nužno je, kažu, načiniti za svaku od planeta, kako bi se iznašlo u kak-vom se odnosu one nalaze prema nepokretnim zvezdama, i kakav su oblik uzajamno obrazovale onoga trena kad se dete rodilo. Prema tome, ako nije moguće tačno odrediti čas rođenja, odnosno ako i najmanja promena čini da potpuno promašimo u određivanju, onda su smešni oni koji se zanimaju tom nepostojećom veštinom, kao i oni koji veruju kako su ovi u stanju da znaju njihovu sudbinu. Kakve su posledice svega ovoga? Ovaj će, kažu, biti kudrave kose i vedroga pogleda; jer je čas njegovog rođenja u znaku Ovna - a životinja ovan upravo tako izgleda. Ali će biti i velikoga duha, jer ovan ima običaj da predvodi; i rado će da daje, ali će umeti i da stiče, jer ta životinja ne žaleći daje svoju vunu, a opet, po svojoj prirodi, lako se njome iznova odeva. Ko je, pak, rođen u znaku Bika, taj će se, kažu, patiti i služiti drugoga, jer bik nosi jaram. Ko je rođen u znaku Škorpije, taj će biti sklon ujedanju, jer će toj beštiji naličiti. Ko je rođen u znaku Vage, taj će biti pravedan, jer vage, koliko znamo, pokazuju ravnomernost. Ima li išta smešnije od ovoga? Ovan, od koga uzimaš čas čovekovog rođenja, predstavlja dvanaesti deo neba, u kome Sunce dospeva u granice proleća. Isto tako i Vaga i Bik - jer svako od njih predstavlja dvanaesti deo takozvanog zodijačkog kruga. I pošto veliš da odande potiču uzroci koji upravljaju ljudskim životima, kako onda prema zemaljskim životinjama predskazuješ naravi onih koji se rađaju? Jer, onaj koji je rođen u znaku Ovna, po tebi će biti izdašan ne zato što takvu narav stvara taj deo neba koji se naziva Ovnom, već zato što je zemaljski ovan takve prirode. Zašto nas, s jedne strane, strašiš verodostojnošću zvezda, a sa druge pokušavaš da nas ubediš blejanjem ovaca? Jer, ako je nebo takve svoje osobine poprimilo od životinja, tada i ono podleže tuđim načelima, pošto svoje uzroke ima u životinjama. Ako je tako nešto smešno i reći, onda je još smešnije da pokušavaš da nas ubediš navodeći razloge koji među sobom nemaju nikakve veze. Svakako da su takva njihova mudrovanja nalik paukovoj mreži kad se u nju uhvati kakav komarac ili muva ili bilo šta što je nejako kao oni, ostaje zarobljen;no kad tu mrežu dohvati kakva snažnija životinja, ona lako prolazi kroz nju, a nejako paukovo tkanje biva pokidano i uništeno. Ali oni ne ostaju samo na tome, već se dotiču i onih stvari koje su u vlasti izvoljenja svakoga od nas (odnosno, naših dobrih ili rđavih dela), te vele kako i njihovi uzroci počivaju u nebeskim telima. Protivrečiti njima, u drugim okolnostima bilo bi smešno, ali budući da mnogi ljudi imaju predubeđenja u vezi sa tom zabludom, ne smem ići dalje u svojoj besedi pre no što kažem nešto o tome. Dakle, upitaćemo ih najpre sledeće: ne menjaju li se nebrojeno puta u toku svakoga dana oblici koje zvezde obrazuju? Jer, pošto se takozvane planete večno nalaze u kružnom kretanju neke se kreću brže, tako da prestižu ostale, a druge sporije - dešava se često da u istome času budu jedna naspram druge i da jedna drugu skriva; i oni vele kako je od veoma velikog značaja za čoveka to da li je pri njegovom rođenju u zenitu bila blagotvorna ili zlotvorna zvezda. Mnogo
puta Haldejci nisu bili u stanju da iznađu sudnji čas o kome je svedočila dobrotvorna zvezda, jer bi pogrešili u najsitnijoj čestici vremena, i upisali bi ga među one kojima je namenjena zla sudbina. Primoran sam da se koristim i samim njihovim rečima. U njihovim besedama mnogo je bezumlja, a još više bezbožnosti. Jer, ako i postoje kakve zvezde koje čoveku čine štetu, onda bi trebalo zaključiti da je uzrok njihovog zla u onome ko ih je sazdao. Naime, ako je to zlo u njihovoj prirodi, tada je njihov sazdatelj tvorac toga zla; a ako su zvezde zle po svome izvoljenju, tada one moraju biti živa bića obdarena voljom, koja imaju nesputane i slobodne nagone; a govoriti takve laži o neživim stvarima, to prevazilazi svaku ludost. Zatim, koliko li je bezumno ne razdeljivati zlo i dobro svakome prema njegovim zaslugama, te smatrati da neko, pošto je na tome i tome mestu rođen, mora činiti dobro, a taj isti, ako je pod tom i tom zvezdom rođen, mora činiti zlo; a opet, ako se desi da zamalo izbegne taj i taj oblik koji su zvezde načinile, da se izbavi od toga zla? No, toliko o ovom pitanju. Ako zvezde svakoga trena jedna sa drugom obrazuju nove i nove oblike, u njihovim nebrojenim promenama se mnogo puta u jednom danu obrazuju oblici carskih rađanja, pa zašto se onda carevi ne rađaju svakoga dana? Ili, zašto oni uopšte nasleđuju carstvo od svojih otaca? Ne može, dakako, svaki od careva udesiti da se rođenje njegovoga sina zbude u carskome znaku zvezda. I koji čovek može biti gospodar nad tim stvarima? Kako je, dakle, Ozija rodio Joatama, Joatam Ahaza, Ahaz Jezekiju , i kako nikoga od njih nije zapalo da se rodi u času kad se sluge rađaju? Zatim, ako uzroci činjenja dobrih i loših dela ne bi bili u našem izvoljenju, nego bi bile sudbine - uslovljene zvezdanim znacima u času našeg rađanja - izlišni su tada zakonodavci koji određuju šta nam valja činiti a šta izbegavati, a izlišne su i sudije koje dobrodetelj nagrađuju, a zlobu kažnjavaju. Jer, tada nema krivice ni na onome koji krade ni na onome koji ubija, jer on i kad bi hteo ne bi mogao zadržati svoju ruku, jer ga je neizbežna sudbina primorala na takva dela. Najviše bi time bili prevareni oni koji se zanimaju nekim zanatom. Zaradio bi, međutim, zemljodelac, koji ni seme ne bi bacao niti bi oštrio svoj srp; i trgovac bi postao prebogat, hteo on to ili ne, jer će mu sudbi¬na sakupiti novac. Velike nade hrišćana time bi iščezle, jer niti bi pravednost bila nagrađivana niti bi greh bio osuđivan, jer se ništa ne bi zbivalo po čovečijoj volji. Jer, tamo gde vlada nužnost i sudbina, tamo nema mesta za uzvraćanje prema zasluzi, što pripada isključivo pravednom rasuđivanju. Njima bih, dakle, toliko imao da kažem. No, ni vama nije potrebno više reči o ovome, pošto ste zdravoga rasuđivanja, a ni vreme mi ne dopušta da zbog njih prekoračim meru. Vratimo se, dakle, rečima koje u Pismu slede. I neka budu, veli, znaci vremenima i danima i godinama. Što se tiče znakova, o njima smo govorili. Kad kaže vremenima, mislim da pod tim treba podrazumevati promene godišnjih doba: zimu i proleće i leto i jesen; jer, ustanovljeno kretanje svetila dopušta nam da pravilno pratimo promene tih doba. Naime, zima nastaje kad se Sunce seli ka južnim krajevima, i time čini da se u našem kraju produži senka noći; tada se ohladi vazduh koji je pri zemlji, a sva isparenja tečnosti se sabiraju iznad nas, izazivajući tako kiše i mraz i veliki sneg. Kad se Sunce vrati iz južnih krajeva i ponovo zauzme svoje mesto na zenitu, podjednako deleći vreme tako da noć i dan budu iste dužine, što se ono više zadržava na prostorima iznad zemlje, to više sobom donosi toplije vreme. I tada nastupa proleće - predvodnik nicanja svakakvih biljaka - koje ponovo oživljava svakovrsno drveće i koje kod svih životinja, kopnenih i vodenih, izaziva nagon za razmnožavanjem, održavajući tako sve njihove vrste. Odatle, opet, seleći se ka severu i ka letnjim obratnicima, Sunce nam pruža najduže dane. Pa pošto dugo vremena ostaje u vazduhu, ono čini užarenim vazduh nad našim glavama i isušuje svu zemlju, pomažući time da se razvije zasejano bilje, i primoravajući plodove na drveću da što pre sazreva. Tada Sunce i dospeva do najveće svoje vreline, čineći da oko podneva senke budu veoma kratke, jer sa velike visine obasjava naš prostor. Najduži su, pak, oni dani u kojima su senke najkraće. To se dešava kod nas, koje zato
nazivaju raznosenima, i koji nastanjujemo severne krajeve zemaljske. Jer, postoje i neki koji dva dana u toku svake godine oko podneva nemaju nikakve senke, pošto ih Sunce, sijajući na njih odgore, sa svih strana podjednako obasjava, tako da i vode koje su u dubinama, bivaju osvetljene kroz uske otvore kladenaca. Otuda ih neki nazivaju bezsenima. Oni koji nastanjuju krajeve sa one strane zemlje koja rađa mirisne začine, bacaju svoju senku na obe strane. Oni su jedini u našoj vaseljeni koji u podne svoju senku pružaju ka jugu; otuda ih neki nazivaju dvosenima. Sve to se zbiva kad se Sunce već obrete na severnoj strani. Iz svega ovog možemo zaključiti kakvu užarenost vazduha izaziva blistanje sunčanih zraka, i kakve pojave zbog toga nastaju. Od toga časa nastupa period jeseni, koji ublažuje prekomernost žege; postepeno umanjuje toplotu i, blagošću svoje klime, bezbedno nas dovodi do same zime. Jasno je, dakako, da se Sunce tada iz severnih krajeva vraća ka južnim. Ove izmene godišnjih doba, koje slede kretanja Sunca, ahom i određuju naš život. I neka budu, veli, znaci... i danima; nije rečeno da tvore dane, već da gospodare danima. Jer, po svom postanku, dan i noć su stariji od svetila. O tome nam, svakako, svedoči i psalam, koji kaže: Stvorio je velika videla ...Sunce, da upravlja danom... Mesec i zvezde da upravljaju noću. Kako to, dakle, da Sunce ima vlast nad danom? Tako što ono u sebi nosi svetlost, pa kad se uzdigne iznad našega horizonta, rasteruje tamu i donosi dan. I neće pogrešiti onaj koji kaže da dan predstavlja vazduh koji je osvetljen Suncem; ili da je dan mera vremena za koje Sunce pređe hemisferom koja je iznad jedne polovine Zemlje. Ali Sunce i Mesec su postavljeni da budu znaci i godinama. Mesec,naime, ispuni jednu godinu kad načini dvanaest svojih krugova; samo što je često potreban i jedan prestupni mesec, kako bi se kruženje godišnjih doba tačno ispunilo; kao što su godinu merili stari Jevreji i drevni Grci. Sunčanu godinu, opet,čini period za koji se Sunce, svojim vlastitim kretanjem, vrati na istu tačku sa koje je krenulo. I stvori Bog dva svetila velika. Reč velik ima opšte značenje: veliko je nebo, velika je Zemlja, veliko je more; a sa druge strane, velikim se često naziva nešto u poređenju sa drugim, kao što je, na primer, veliki konj i kao što je vo veliki (jer se o njihovoj veličini ne govori zbog preterane glomaznosti njihovih tela, već po poređenju sa sličnim životinjama). Kako, dakle, ovde da shvatimo smisao reči veliki! Onako, možda, kako mrava ili kakvoga drugoga, po prirodi maloga stvora, nazivamo velikim, poredeći ga sa drugima iz iste vrste? Ili se to veliki ovde odnosi na samu veličinu stvaranja svetila. Ja, naime, u to verujem. Ona su velika ne zato što su veća od drugih zvezda, već zato što su tolikih razmera da je svetlost, koja od njih dolazi, dovoljna da obasja i nebo, i vazduh, i svu zemlju, i more. Bilo na kom delu neba da se nalaze, bilo da izlaze ili zalaze ili se nalaze u zenitu, odasvud se ljudima isti pojavljuju, što jasno pokazuje nadmoć njihove veličine, jer širina zemlje ničim ne utiče na to da svetila izgledaju veća ili manja. Jer, oni predmeti koji se nalaze dalje od nas, izgledaju nam manji, a što ih više približimo, nalazimo da su veći. No, u odnosu na Sunce, niko nije bliže i niko nije dalje, već ono sa iste udaljenosti obasjava sve ljude koji su nastanjeni po svim krajevima zemaljskim. Dokaz toga je činjenica da i Indijci i Britanci vide Sunce iste veličine. Naime, ono se pri zalasku ne čini manjim kad ga posmatraju stanovnici istočnih krajeva, niti se, pak, pri izlasku čini manjim kad ga posmatraju stanovnici zapad¬nih krajeva; niti se, opet, kad se nalazi u zenitu, njegova veličina menja prema onima koji ga posmatraju sa istoka ili sa zapada. Nemoj da te prevari to što vidiš. Pa pošto se ono posmatračima čini kao da je dužine lakta, nemoj misliti da je ono zaista toliko. Prirodno je, naime, da se smanjuje veličina onih predmeta koje posmatramo sa velike udaljenosti, jer sila vida nije u stanju da pređe prostor koji je između, već se na neki način usput gubi, te samo njen mali deo dospeva do onoga što posmatramo. I tako, pošto je naš vid maloga dometa, navodi nas na to da mislimo kako je malo i to što posmatramo, i tako svoj nedostatak prenosi na predmet koji posmatramo. Prema tome, ako nas vid može obmanuti, naš sud o posmatranim predmetima nije
verodostojan. Seti se samo šta ti se sve u vezi sa ovim dešava, pa ćeš se po sebi uveriti u ovo što govorim. Ako si ikada sa kakve visoke litice posmatrao veliku i široku ravnicu, koliki su ti izgledali volovi u jarmu? Koliki su bili i sami orači? Nisu li ti izgledali kao kakvi mravi? Ili ako si, opet, sa nekakve osmatračnice, okrenute ka velikom morskom prostranstvu, upirao svoj pogled prema moru - kolika su ti izgledala i najveća ostrva? Koliki ti je izgledao neki od teretnih brodova, dok sa svojim belim jedrima hita preko plavoga mora? Nije li ti izgledao manji i od svake golubice? Jer, kako rekoh, pošto se vid u vazdušnom prostoru istroši, te oslabi i postane bled, on nije dovoljan za tačno poimanje pred¬meta koje posmatramo. Dešava se, čak, da nam pogled i za najviše planine, izbrazdane veoma dubokim jarugama, kaže kako su one okrugle i glatke, jer vid doseže samo do onih delova koji štrče, te zbog svoje slabosti nije u stanju da prodre do samih udubljenja. Tako nam vid ne može reći ni kakvog su oblika pojedina tela, već za četvrtaste kule misli da su okrugle. Prema tome, po svemu je očito da vid sa velike udaljenosti ne obrazuje tačnu već nejasnu sliku pojedinih tela, a prema svedočenju Pisma, nebesko svetilo je veliko i beskonačno veće nego što možemo sagledati. Neka ti i ovo bude jasan pokazatelj veličine svetila.. Iako je ne nebu toliko mnoštvo zvezda, sva njihova svetlost kad se sabere nije dovoljna da razagna mrak noći. No čim se Sunce na horizontu ukaže, ili ga još uvek očekujemo, pre no što se u potpunosti uzdigne iznad zemlje, ono odgoni tamu, nadjačava blistanje zvezda, a smrznutu i gustu atmosferu rastvara i rasejava. Zbog toga zemljom duvaju jutarnji vetrovi i javlja se rosa u vreme vedrine.48 Pa pošto je Zemlja toliko velika, kako bi bilo moguće da je Sunce u jednom trenu vremena čitavu preplavi svetlošću, da nije velik njegov krug iz koga svetlost prosijava? Obrati ovde pažnju, molim te, na to kolika je premudrost Tvorca, i na to kako je Suncu podario toplotu srazmernu sa njegovom udaljenošću od Zemlje. Jer, njegova žega je taman tolika da svojom preteranom silinom ne sažeže zemlju, niti je zbog odsustva toplote ostavlja smrznutom i bezrodnom. A sve što je rečeno o Suncu, može se primeniti i kad je reč o Mesecu. Jer, i njegovo telo je veliko i posle Sunca najblistavije. Ali on ipak nije uvek vidljiv svom svojom veličinom nego je njegov krug nekada savršen, a nekada izgleda nepotpun i umanjen, pokazujući sa obe svoje strane deo koji mu nedostaje. Jer, kad raste, onda je jedan njegov deo pomračen, a u vreme smanjivanja, drugi deo mu ostaje skriven. Dakle, u toj čestoj promeni oblika postoji nekakav neizreciv nauk premudroga Tvorca; naime, ta promena nam pruža jasan primer naše prirode; odnosno kazuje da ništa što je čovečansko nije postojano, već da jedno iz nebića napreduje ka savršenstvu, a drugo, pošto stigne do vlastitog vrhunca, i pošto u potpunosti navrši svoju krajnju meru, postepenim opadanjem se troši i propada, i na koncu se potpuno smanji i nestane. I tako, posmatrajući to što se zbiva sa Mesecom, učimo se i onome što se sa čovekom događa, i shvatamo koliko se brzo menjaju sve čovečanske stvari, da ne bismo visoko mislili o blagodatima ovoga života, da se ne radujemo nikakvoj moći i vlasti, da se ne uzdamo u bogatstvo nesigurno , te da prezremo telo koje je toliko podložno promenama, i da se postaramo o duši koja predstavlja nepropadljivo blago. No, ako te žalosti to što Mesec, postepenim smanjivanjem, gubi svoju svetlost, neka te još više žalosti to što duša, stekavši najpre vrlinu, a zatim zbog nepažnje izgubivši lepotu, nikad ne prebiva u istom stanju, već se, zbog nepostojanosti svoje volje, često menja i pretvara. Jer, uistinu, kao što izreka kaže, bezumnik se menja kao Mesec. Smatram, pak, da Mesečeve promene imaju velikog uticaja na razvoj životinja i svega bilja koje niče iz zemlje, a koje nije kratkoga veka. Naime, drugačije tela izgledaju kad se Mesec smanjuje, a drugačije kada raste.O uštapu, dakle, tela su slaba i prozračna, a kad Mesec počne da zadobija svoju punoću, tada su i tela jedrija i punija. Jer, u njih se, na nevidljiv način, kao kakvim ubrizgavanjem, uliva nekakva mešavina vlažnosti i toplote koja proniče do dubine njihovih tela. To se, pak, može videti i kod onih koji pod vedrim nebom spavaju na mesečini, te im se glava ispuni nekakvom suvišnom vlagom koja izaziva glavobolju. I
meso od skoro zaklanih životinja brzo se kvari kad je izloženo mesečini; i mozak se u životinjama menja; i vlažne morske životinje; i srž u drvetu. Ali ne bi Mesec mogao sve ovo počiniti svojim menama, kad ne bi bilo nečega natprirodnog, i kad ne bi bio nadmoćan silom, kako svedoči Pismo. Vazdušne promene se, takođe, prilagođavaju tim Mesečevim menama; o tome nam svedoče iznenadne oluje, koje se, za vreme mladoga meseca, često pojavljuju posle spokojnog i tihog vremena, kad se oblaci uzburkaju i taru jedan o drugi; i morske struje koje se u zalivima javljaju; kao i plima i oseka u takozvanom okeanu, koje zavise od Mesečevih mena, u šta su se uverili oni koji žive pokraj okeana. Vodene struje u morskim tesnacima naizmenično teku u oba pravca, u skladu sa ostalim Mesečevim menama; a u času kad tok strujanja započinje, voda ni najmanje ne miruje, već je u neprekidnom ljuljanju i njihanju, dok se Mesec opet ne pojavi i iznova izazove vodenu struju. U Zapadnom moru, takođe, dolazi do plime i oseke, tako da se ono čas povlači, a čas se vraća zapljuskujući obalu, te izgleda kao da se voda, kad Mesec udahne, povlači unazad, a zatim kad izdahne, biva potisnuta ka svojim ranijim granicama. Sve sam ovo govorio da bih predstavio veličinu svetila, i da bih pokazao kako nijedno slovo bogonadahnutih reči nije bez smisla; iako se u svojoj besedi bezmalo ničega od onoga što je važno nisam dotakao; jer onaj ko pažljivo izučava energije i sile Sunca i Meseca, na osnovu zaključivanja može iznaći mnoge podatke o njihovoj veličini i o njihovoj udaljenosti od nas. Potrebno je, naime, da blagorazumno priznamo svoju vlastitu nemoć, kako se najveće tvorevine ne bi merile našim razumom, već da iz ono malo izgovorenih reči u Pismu, sami zaključimo koliko je tih tvorevina o kojima nema reči i kolike su one. Prema tome, Mesec nemoj meriti svojim okom već razumom, koji je za iznalaženje istine mnogo tačniji od oka. Svuda se rasprostiru nekakve smešne gatke o kojima naklapaju pijane babe, kako, tobože, nekakve magije pokreću Mesec sa njegovoga mesta i snose ga na Zemlju. Kako će, pobogu, bajanje kakvih vračara pokrenuti sa mesta ono što je Sam Svevišnji utvrdio? Pa i kad bi se Mesec pokrenuo sa svoga mesta, u koji prostor bi ga oni smestili? Hoćeš li, pak, da na osnovu malih pokazatelja dobiješ dokaz o njegovoj veličini? Na primer, gradovi po svoj vaseljeni koji su veoma udaljeni jedan od drugoga, i koji su tako uređeni da se pružaju prema istoku, Mesečevu svetlost svi primaju u istoj meri. Kada Mesec svima njima ne bi bio naspraman, svakako da bi tada jedne drumove okomito osvetljavao, a druge, koji odstupaju od ose okomitog zračenja, osvetljavao bi iskosa. Možemo, naravno, videti kao se to zbiva i sa svetiljkama u domovima: kada mnogi okruže svetiljku, senka onih koji sede upravo naspram nje, okomito se pruža na suprotni zid, a senke ostalih padaju na jednu i na drugu stranu. Prema tome, kad Mesečevo telo ne bi bilo golemo i neizmerno veliko, ne bi se njegova svetlost prema svima podjednako pružala. Jer, na sličan način ga pri njegovom izlasku vide i žitelji ravnodnevnih krajeva i oni koji nastanjuju hladne krajeve, i oni koji žive u južnom podneblju, kao i oni koji žive u nizijama pokraj žarkih predela. Svima njima Mesec je svom širinom okrenut, što pruža jasno svedočanstvo o njegovoj veličini. Ko će, dakle, ovome protivrečiti i tvrditi kako njegovo telo nije ogromno, kad ga toliki mnogi ljudi i sa toliko velike razdaljine mogu podjednako videti? Toliko sam, dakle, imao da kažem o veličini Sunca i Meseca. Onaj koji nam je podario razum kako bismo, iz najmanjih stvari u tvorevini, spoznali veliku premudrost Umetnika koji je sve to sazdao, neka nas udostoji da iz velikih stvari pojmimo još veći nauk o Sazdatelju. Iako su Sunce i Mesec prema Tvorcu kao mušice i mravi. Jer, nemoguće je na osnovu njih steći dostojnu sliku o veličini Boga svih i svega, već kroz nekakva neznatna i slabašna ukazanja o Suncu i Mesecu, bivamo uzvedeni ka slici o Njemu, kao što nas do Njega uzvodi svaka i najsitnija životinja ili biljka. Zadovoljimo se ovim što je rečeno. I zablagodarimo Onome Koji je meni podario ovu malu službu reči, a Koji vas hrani duhovnom hranom; Koji vas je i sada, kao kakvim ječmenim hlebom, nahranio mojom skromnom besedom. I neka vas uvek
hrani, darujući vam, prema vašoj veri, javljanje Svetoga Duha, u Hristu Isusu Gospodu našemu, Kome neka je slava i vlast u vekove vekova. Amin. SEDMA BESEDA Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše po vrstama svojim, i ptice po vrsta ma njihovim neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. Pošto su sazdana svetila nebeska, ispuniše se, dakle, i vode životinjama, pa se tako i ovi predeli ukrasiše. Jer, zemlja beše već ukrašena svojim rastinjem; nebo beše okićeno cvetnim vencem zvezda, a par velikih svetila beše mu kao oči. Trebalo je, dakle, da i vode zadobiju svoje ukrase. Te dođe zapovest, i odmah se reke ispuniše životom i jezera postadoše rodna, jer svako od njih stade rađati stvorenja po svojim vrstama. I more poče iz sebe porađati svakojake vrste plovnih životinja, i ne beše nikakvog blata ili mulja vodenog koje je ostalo nedelatno i bez udela u savršavanju stvaranja. Jer, iz njega povrveše kojekakve žabe i mušice i komarci. Te ono što i sada možemo videti, dokaz je svega što se zbivalo u početku. Tako je svaka voda pohitala da izvrši stvaralačku zapovest. Velika i neizreciva sila Božija koja je vodama, zajedno sa zapovešću, podarila i umeće rađanja, odmah je ustrojila i pokrenula život životinja, kojih se vrste ne mogu ni pobrojati. Neka vrve po vodi žive duše (= gmizavci). Prvi put sada postaje životinja sa živom dušom i sa čulima. Jer, iako se za biljke i za drveće kaže da žive, zato što poseduju silu hranjenja i rasta, oni ipak nisu ni životinje, niti, pak, imaju živu dušu. Zato je, naime, i rečeno: Neka vrve po vodi žive duše. Svaka životinja koja pliva, bilo da plovi po površini vode, bilo da u dubini prodire kroz vodu, pripada vrsti gmizavaca, jer ona povlači svoje telo po vodenoj masi. Ako neke od životinja žive koje u vodi, imaju noge i mogu hodati (većina, naravno, živi i u vodi i na suhu; kao foke i, krokodili, i vodeni konji, i žabe, i rakovi), ipak je plivanje njihovo prevashodno svojstvo. Zbog toga je rečeno: Neka vrve po vodi gmizavci. Koja vrsta je izostavljena u ovo malo reči? Šta nije obuhvaćeno zapovešću stvaranja? Jesu li izostavljene one vrste koje se žive rađaju, kao što su foke, delfini i raže, i njima slične vrste koje se nazivaju ajkulama? Ili one koje donose jajašca, a to su bezmalo sve vrste riba? Ili su izostavljene one koje imaju ljušturu, ili koje imaju krljušt, ili one sa krilcima, ili one bez njih? Kratka je, naravno, reč zapovesti stvaranja, ili bolje reći, to i nije reč, već naklonost i stremljenje božanske volje; a smisao te zapovesti toliko je dubok, koliko postoji razlika i sličnosti između riba - kad bi hteo tačno da ih pratiš, bilo bi isto kao kad bi prebrojavao morske talase, ili kad bi uzeo na sebe da morsku vodu premeriš kakvim sudom. Neka vrve po vodi gmizavci. Odnosno, one ribe koje žive na otvorenom moru, koje su pri obalama, ili u dubinama, ili u grebenima; i koje idu u jatima ili koje samotno plivaju; kao i kitovi i ogromne ribe, a isto tako i one najsitnije među njima. Jer, jednom istom silom i jednakom zapovešću, i velike i male ribe stupaju u postojanje. Neka vrve po vodi. Pokazale su ti ove reči prirodnu srodnost plovnih životinja sa vodom. Zato ribe, ako makar i zakratko budu odvojene od vode, me mogu da opstanu. Jer, nemaju takvog udisanja kojim bi vazduh uvlačile u sebe. Naime, što je za kopnene životinje vazduh, to je za plovne vrste voda. Razlog za to je očit. U nas, naime, postoje pluća, jedan porozan i šupljikav unutarnji organ, koji, kad se prsa nadimaju, uzima u sebe vazduh te njime blaži i rashlađuje našu unutarnju toplotu; dok vodene životinje dišu širenjem i skupljanjem škrga, koje uvlače i provode vodu kroza svoj gusti splet. Naročit je, dakle, životni prostor riba, naročit je njihov sastav, posebna vrsta ishrane, svojevrstan im je život. Zato se nijedna od vodenih životinja ne da pripitomiti, niti uopšte dozvoljava da čovek položi svoju ruku na nju. Neka vrve po vodi žive duše po svojim vrstama. Ovde reč Božija zapoveda da se pojave prvine svake vrste kao kakvo seme njenoga roda. Njihovo mnoštvo položeno je u jedinku, kako bi se kasnijim razmnožavanjem pokazalo, kad bude trebalo da se rađaju i da se množe. Drugačije vrste
su takozvani tvrdokorni ljuskari, kao što su dupljari, morske kreste, morski puževi i neizmerno mnoštvo raznih školjki. Zatim, drugačije od njih su vrste nazvane mekokornim ljuskarima, kao krabe i rakovi i njima slične životinje. Nešto drugo, opet, u odnosu na njih su takozvani mekušci, u kojih je telo meko i mlohavo: kao što su oktopodi i sipe i njima slične životinje. Pa i među njima samima postoje bezbrojne razlike. Jer, jegulje i murine i ugori, koji žive u muljevitim rekama i jezerima, svojom građom više nalikuju kakvim otrovnim gmazovima negoli ribama. Drugačija je vrsta onih životinja koje polažu jaja, a drugačija onih koja rađaju žive mladunce. Žive mladunce rađaju sve vrste gujavica, morski psi, i uopšte, sve životinje koje se nazivaju ajkulama. I većina kitova rađa žive mladunce; kao i delfini i foke, za koje se veli da svoju mladunčad, kad im kakva opasnost zapreti, štite tako što ih ponovo uzimaju u svoju utrobu. Neka vrve po vodi (...) po svojim vrstama. Jedno je vrsta kitova, a nešto posve drugo je vrsta sitnih riba. Što se, pak, tiče sitnih riba tu, opet, postoji bezbroj razlika podeljenih po vrstama: svaka od njih ima posebno ime, drugačiju hranu, oblik, veličinu i svojstva svoga tela. Sve su one međusobno razdvojene velikim razlikama i svrstavaju se u drugačije vrste. Koji tunolovac je, dakle, u stanju da nam pobroji toliko mnoštvo vrsta? Iako vele da oni mogu da pogode koliki je broj riba u velikim jatima. Među onima koji su svoj vek proveli po morima i obalama, ko može o svakoj ribi tačno da nas pouči? Drugačije ribe poznaju oni koji love u Indijskom okeanu; drugačije oni koji u Egipatskom zalivu bacaju svoje mreže, drugačije ostrvljani; a drugačije Mavritanci. Sve te ribe, kako male tako i velike, sazdala je ona prva zapovest i ona prva neizreciva sila. Mnogo je razlika u njihovom načinu preživljavanja; mnogo je razlika i u načinu na koji se svaka vrsta razmnožava. Većina riba ne polaže jaja onako kako to čine ptice, niti plete svoja gnezda, niti, pak, uz veliku muku othranjuje svoj porod; nego voda prihvata jajašce koje ispada, te od njega načini životinju. Naraštaj svake vrste riba neizmenjen je u odnosu na roditelje i ne meša se sa kakvom drugom vrstom. U njih se ne dešava ono što se na kopnu zbiva sa mazgom ili sa nekom mešavinom ptica, koje izopačuju svoju vrstu. Nema nijedne među ribama da ima zube samo na jednoj vilici, kao što vidimo kod vola ili kod ovce. Niti ijedna od njih preživa, osim skara, kako nam neki pričaju. Već sve ribe imaju guste nizove veoma oštrih zuba, kako im se ne bi, zbog dugotrajnog žvakanja, hrana rasipala. Jer, kad hrana ne bi bila hitro iskomadana i poslata u stomak, voda bi je raznela i pre no što bi je zubi usitnili. Za svaku vrstu riba postoji određena hrana. Neke se, naime, hrane muljem, neke algama, a neke se, opet, zadovoljavaju rastinjem koje u vodi uspeva. No, većina riba jede jedna drugu, te ona koja je među njima manja, postaje hrana onoj većoj. Pa ako se desi da ona koja u svojim ustima drži neku manju ribu od sebe, i sama postane lovina neke koja je od nje veća, tada zajedno odlaze u utrobu ove poslednje. Pa i mi ljudi, šta drugo činimo kad ugnjetavamo one koji su ispod nas? Po čemu li se od one poslednje ribe razlikuje onaj ko zbog pohlepe za bogatstvom, i zbog neutoljive lakomosti trpa u svoju torbu one koji su nemoćni? Onaj je uzeo što je siromahovo; a ti, uzevši njega, činiš da on bude deo tvoje imovine. Pokazao si se nepravednijim od svih nepravednika i grabežnijim od svih grabežnika. Gledaj da te ne snađe isti kraj kao i ribe, jer negde i tebe vreba kakva udica, ili košara ili mreža. Zacelo da ni mi, koji tolike nepravde činimo, nećemo izbeći poslednju kaznu. Čak sam i u jednoj slabašnoj životinji zapazio mnogo lukavstva i nasrtljivosti, i želeo bih da se ti ne ugledaš na one životinje koje čine zlo. Rak je željan tela ostrige, ali ono teško postaje njegov plen pošto je obloženo školjkom. Naime, njegovo nežno telo priroda je obezbedila neprobojnim štitom. Zato se on i naziva ljuskarom. Pošto ostrigu obuhvataju dva udubljena krilca, koja se tačno uklapaju jedno u drugo, svakako da raku klešta nisu od neke koristi. I šta on onda čini? Kad spazi kako je ostriga, pronašavši zgodnu zavetrinu, otvorila svoju kućicu i sa uživanjem izložila svoju unutrašnjost zracima sunca, tada on kradom umeće kakav kamenčić među školjke, i ne dopušta
im da se sklope; i tako on svojom dovitljivošću nadoknađuje snagu koja mu nedostaje. Takva je zloba čak i u ovih životinja koje ne umeju ni da misle ni da govore. Ja, opet, želim da se ugledaš na domišljatost i snalažljivost rakova, ali da ne nanosiš štetu bližnjima. Jer, takav je onaj koji svome bratu sa opakim mislima odlazi, te nasrće na bližnje kad su u kakvoj nevolji, i naslađuje se tuđom nesrećom. Ne podražavaj one koji su dostojni svake osude. Zadovolji se onim što je tvoje. Mudrim ljudima je siromaštvo, zajedno sa istinskom umerenošću htenja, bolje od svakoga zadovoljstva. Neću izostaviti ni dovitljivost i lukavštinu oktopoda, koji je u stanju da, uz koji god kamen da se pripije, poprimi njegovu boju. Tako da većina riba koje plivaju ništa ne podozrevajući, naleće pravo na njega, misleći da je kamen, i postaje gotov plen toga smutljivca. Takva je narav i u onih koji ugađaju svakome ko ima vlast i koji se prilagođavaju svakoj prilici: oni nemaju uvek svoje mišljenje, nego se vrlo brzo menjaju, pa sa celomudrenima po¬štuju celomudrenost, a sa razvratnima bivaju razvratni - menjajući svoje mišljenje prema svačijoj volji. Od njih se nije lako ukloniti, i zaštititi se od nevolje koju ti mogu učiniti, jer u stanju su da svoju lukavost vešto prikriju, odevajući je u plašt dubokog prijateljstva. Takve naravi Gospod naziva vucima grabljivim koji se u odelu ovčijem prikrivaju. Kloni se ljudi koji imaju mnoga i raznovrsna lica. Drži se istine, iskrenosti i prostote. Zmija je lukava - zato je i osuđena da se vuče po zemlji. Pravednik je krotak, kao Jakov ; zbog toga se i kaže: Nastanjuje Bog krotke u domove. Gle more veliko i široko; tu gmižu bez broja, životinje male i velike. Ali ima među životinjama i nekakve skladne i harmonične krasote. Ne smemo, naime, o ribama donositi samo loš sud, jer ima u njih i nešto što je dostojno da se čovek na to ugleda. Kako su sve vrste riba među sobom razdelile životni prostor, te svakoj pripada onaj koji joj odgovara, i nijedna ne stupa u prostor one druge, već se drži svojih granica? Nikakav zemljomer nije podelio njihove posede; i oni nisu zidinama ograđeni niti su, pak, razdeljeni međama. Pa ipak, svakoj ribi je samo po sebi određeno ono što joj pogoduje. Naime, u ovom zalivu jedna vrsta riba pronalazi sebi hranu, a u onom druga. I kojih je riba ovde mnoštvo, tih na drugim mestima nema. I nema ovde nikakve planine oštrih vrhove uperenih ka visinama, koja bi činila među, niti kakve reke da zaprečuje prolaz, već postoji nekakav zakon prirode po kome svaka vrsta, prema vlastitim potrebama, podjednako i pravedno dobija ono što joj je za hranu potrebno. Ali mi nismo takvi. Pa kako da budemo kad pomičemo stare međe koje su postavili oci naši. Komadamo zemlju, pribijamo kuću uz kuću i polje uz polje, kako bismo što zakinuli od bližnjega. Kitovi znaju koji životni prostor im je od prirode određen da se u njemu hrane, i zauzimaju more koje je izvan prostora vaseljene, u kome nema ostrva niti sa druge strane ima ikakvoga kopna. Zbog toga onuda i ne plove brodovi, jer ni ljudska radoznalost niti ikakva potreba ne nagone moreplovce da se odvaže da njime plove. To more su, dakle, zauzeli kitovi, koji su svojom veličinom nalik najvećim brdima i, kako vele oni koji su ih svojim očima gledali, prebivaju u svojim granicama, ne nanoseći štete ni ostrvima ni priobalnim gradovima. I tako, svaka vrsta riba, kao nekakve gradove ili varoši ili svoje drevne postojbine, nastanjuje one delove mora koji su joj dodeljeni. Ima, međutim, i nekih riba selica - kao po nekakvom zajedničkom savetovanju one se upućuju na put, i sve se kreću po jednom istom znamenu. Jer, kad im dođe vreme određeno za mrešćenje, one, pokrenute zajedničkim zakonom prirode, kreću iz raznih zaliva i hitro se sele ka Severnom moru. I u vreme tog njihovo pohoda, može se videti kako ribe sjedinjene u jato obrazuju kao nekakvu reku, koja od Mramornog mora teče ka Crnom moru. Ko ih na to podstiče? Kakvi carski ukazi? Kakve zapovesti, objavljene po trgovima, određuju njihovo kretanje? Vidiš li da božanska zapovest sve ispunjava i da upravlja i najsitnijim stvarima? Riba se ne protivi zakonu Božijem, a mi ljudi ni Njegovu spasonosnu nauku ne podnosimo. Nemoj, dakle, prezirati ribe, zbog toga što nemaju nikakvoga glasa niti razuma, već se uplaši za sebe: nisi li, možda, protiveći se zapovesti Tvorca, beslovesniji od svih riba. Poslušaj ribe, koje
onim što čine, samo što nisu kazale: radi produžetka vrste krećemo na ovu dugu selidbu. Nemaju one svoga razuma, ali duboko u njima urezan je zakon prirode koji im kazuje šta im valja činiti. Pođimo, vele one, u Severno more. Slađa je, naime, ona voda od vode ostalog mora, jer se Sunce nad njom kratko zadržava, i svojim zracima ne izvlači iz nje sve što je pitko. Dakle, i morske životinje se raduju slatkim vodama. Otuda ribe često i plivaju ka rekama i otiskuju se daleko od mora. Zbog toga im je, između svih ostalih zaliva, Crno more najdraže, jer im je pogodno da se u njemu mreste i da podižu svoju mlađ. A kad se u dovoljnoj meri ispuni ono što su nakanile, tada se sve skupa iznova vraćaju u svoju postojbinu. Zašto li to tako biva? Čujmo od onih koji ćute. Severno more je, vele oni, plitko i prostrano i izloženo jakim vetrovima, te ima malo obala i dubokih mesta. Zbog toga ga vetrovi lako mogu uzburkati do samoga dna, tako da se talasima meša i pesak koji je u dubinama. Ono je, takođe,zimi veoma hladno i u njega se ulivaju mnoge velike reke. Zbog toga i ribe, pošto su se tokom leta nauživale njegovih prijatnosti, kad dođe zima opet hitaju ka toploti dubine i ka sunčanim krajevima,izbegavajući vetrovite severne predele, i nalazeći zaklona u zalivima koji su manje izloženi nemirima. Video sam sve to, i divio se u svemu premudrosti Božijoj. Ako su beslovesne životinje u stanju da se dosete i da se postaraju za svoj opstanak; i ako riba zna šta treba da izabere a šta da izbegava, šta da kažemo mi koji smo obdareni razumom i poučeni zakonom, i koji smo podstaknuti obećanjem i umudreni Duhom, pa ipak se vladamo kao da smo beslovesniji i od riba? Jer, one umeju da se postaraju za nekakvo promišljanje o svojoj budućnosti, a mi, nemajući nikakve nade na budućnost, trošimo svoj život u uživanju koje priliči stoci. Riba preplovi tolika mora da bi neku korist zadobila; a šta ćeš na to reći ti, koji život provodiš u neradu? Nerad je, naime, uzrok svakoga zlodelanja. Neka se niko ne pretvara da o tome ne zna. Usađen je u nama nekakav prirodni zakon koji nam kazuje da prisvajamo što je dobro, a da se tuđimo od onoga što je štetno. Ostaću i dalje kod primera morskih životinja, jer su svakako pred nama zato da bismo ih ispitali. Slušao sam od jednoga primorca kako morski jež, koji je mala i po svemu beznačajna životinja, veoma često poučava moreplovce o tome kad će more biti mirno a kad se sprema bura. Naime, kad jež predvidi da će vetrovi uskomešati more, on se zavuče pod kakav poveći kamen, pa se uhvati za njega i tako se njiše kao da je privezan za kotvu - ta težina ga održava tako da ga talasi ne mogu lako povlačiti. Kada moreplovci ugledaju taj znak, jasno im je da treba da očekuju duvanje silnih vetrova. Nikakav astrolog i nikakav Haldejac, koji prema kretanju zvezda predviđa dizanje silnih vetrova, nije ježa tome naučio: Gospodar mora i vetrova je i u tu sićušnu životinju usadio jasan znak Svoje velike mudrosti. Nema toga bića na koga se Božija promisao i staranje ne odnosi; Njegovo vazda budno oko sve nadgleda. On se uza svako biće nalazi i svakome daruje opstanak. Pa ako Bog ni ježa nije ostavio izvan Svoga nadzora, zar neće nadgledati sve što je tvoje? Muževi, volite svoje žene , čak i ako ste, pre no što ste stupili u zajednicu braka, jedno drugome bili strani. Sveza prirode i sprega sveštenoga blagoslova neka bude zajednica onih koji nekada behu udaljeni jedno od drugoga. Zmija otrovnica, najstrašnija od svih gmizavaca, radi braka odlazi ka morskoj murini, pa davši joj zviždukom znak o svome prisustvu, mami je da izađe iz dubine radi bračnoga parenja. I ova se poslušno odaziva i sjedinjuje sa otrovnicom.32 Šta htedoh ovim reći? Čak i onda kad je muž grub ili kad je preke naravi, žena je dužna sama da snosi teret, i da ni pod kakvim izgovorom zajednicu ne raskida. Nasilan je? Ipak ti je muž. Opija se? Ipak je prirodnom vezom sjedinjen sa tobom. Grub je i neprijatan? Ipak je već postao tvoj deo, i to onaj koji je od svih delova najdragoceniji. No, neka i muž čuje savet koji njemu priliči. Poštujući bračni odnos, ehidna izbacuje iz sebe otrov; pa zar nećeš i ti, zbog poštovanja prema bračnoj zajednici, svaku otvrdlost srca i svaku nečovečnost odagnati od sebe? Ili nam, možda, primer ehidne može i na drugi način poslužiti, jer ipak nekakvu preljubu u prirodi predstavlja ovo parenje između guje otrovnice i murine. Neka se, dakle, dozovu pameti oni koji posežu za tuđim
brakovima, i neka vide koliko su slični gmizavcu. Ja, opet, imam samo jedan cilj, a to je da iz svih ovih primera izgrađujem Crkvu. Neka obuzdaju svoje strasti oni koji su razuzdani, i neka se poučavaju na primerima kopnenih i morskih životinja. Ovde me i moja telesna slabost i poodmaklo veče primoravaju da svoju besedu privedem kraju; a radi onih koji su voljni da slušaju, imao bih da pridodam još mnogo štošta što je dostojno divljenja: o bilju koje raste u moru; o samome moru; o tome kako se morska voda zgušnjava i postaje so; o tome kako dragoceni kamen korala u vodi je trava, a kad je izvađen na vazduh, on se stvrdne i postaje čvrst kao kamen. O tome zašto je priroda u ostrigu, u najneznatniju od svih životinja, položila dragoceni biser. Jer, ono za čim carski rizničari najviše tragaju, to je po obalama, i sprudovima, i po oštrom stenju razbacano, i počiva u školjkama ostrige. Kako sase neguju svoje zlaćane vlasi, kakve nijedan slikar dosad nije uspeo da naslika? Otkuda morski puževi daruju carevima porfire, koje krasotom svojih boja nadmašuju i cveće u polju? Neka vrve po vodi. I od svega onoga što je nužno, šta još nije postalo? Koje to dragocenosti nisu podarene našem životu? Neke stvari su stvorene da služe čoveku, a neke da bismo se kroz njih divili čudu stvaranja. Neke su, opet,strašne kako bi izlečile našu lenjost. I stvori Bog kitove velike. Velikima se nazivaju ne zato što su veći od račića i krabe, već zato što su veličinom svoga tela slični najvišoj planini: kad plove ispod same površine vode često se od njih može pomisliti da su kakva ostrva. Zbog toga što su toliko krupni, ne provode svoje vreme po sprudovima niti u blizini obala, već nastanjuju takozvano Atlantsko more. Takve su one životinje koje su stvorene da u nama izazivaju strah i čuđenje. Kad čuješ da najveće brodove koji pokretani povoljnim vetrovima hitaju punim jedrima, toliko lako zaustavi jedna sićušna ribica zvana prilepak - tako da brod zadugo drži nepomičnim, te izgleda kao da je nasred mora pustio korenje - zar ti ta mala ribica ne pruža dokaz o samoj silini Sazdateljevoj? Jer, nisu strašne samo sabljarke i testerače i morski psi i kitovi i mlatovi, nego je ništa manje strašan i žalac morske raže, čak i kad je ova mrtva, i morski zec, jer i od njih nam trenutno i neizbežno dolazi pogibao. Kroza sve te primere Sazdatelj hoće da podstakne u tebi budnost, kako bi, sa nadanjem u Boga, izmakao svim opasnostima koje ti dolaze od ovih riba. No, vratimo se iz tih morskih dubina i priteknimo na suho; jer su nas čudesa stvaranja jedno za drugim zanosila, pa su nas, kao kakvi talasi, svojim stalnim i naizmeničnim nasrtajima primorala da se naša beseda zanima podvodnim stvarima. Bez obzira na to što im se ja divim, može se desiti da naš um, ne našavši na kopnu veća čudesa od ovih, poput Jone , opet pritekne ka moru. Izgleda, pak, da je moja beseda, obrevši se među nebrojenim čudesima, zaboravila na meru, i kao da joj se desilo ono što se dešava i moreplovcima na otvorenom moru: nemajući po čemu da odrede svoje kretanje, često ne znaju koliki put su prevalili. Čini se da se to i nama dogodilo: dok je beseda hitala od jedne stvari ka drugoj, izgubila je osećanje o tome koliko mnogo je rečeno. No ako ovo časno slušalište i ima želje za slušanjem, pa sve i ako je povest o čudesima Gospodnjim prijatna sluhu Njegovih slugu, ipak ćemo svoju besedu ovde ukotviti i sačekaćemo dan kako bismo protumačili ono što je preostalo. Ustanimo sada svi i zablagodarimo za sve što je ovde rečeno i zaištimo da se okonča i ono što je preo¬stalo. Kad za večerom budete, neka vaši razgovori za trpezom budu beseda koju vam ujutro i uveče govorih. Imajte na umu ove stvari i kad vas san obuzme, pa i u snu uživajte u blagorazumnosti onoga što je na danu, kako biste mogli reći: Ja spavam, a srce je moje budno , istražujući zakon Gospodnji... dan i noć ; Njemu slava i vlast u vekove vekova. Amin. OSMA BESEDA Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu po vrsti svojoj, stoku (četvoronožnu) i gmizavce i zveri (zemaljske) po vrstama njihovim. I bi tako. Dođe zapovest hodeći po suhom
putu i zemlja se okiti ukrasom kakav joj dolikovaše. Prethodno je rečeno: Neka vrve po vodi duše žive , a sada: Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu. Zar zemlja ima dušu? Zar imaju pravo zabludni manihejci koji uče kako zemlja ima dušu? A pošto je Bog rekao: Neka zemlja pusti iz sebe, nije ona sama proizvela iz sebe nešto što je u njoj počivalo odranije, već Onaj koji je tu zapovest izdao, On joj je podario i silu da može iz sebe pustiti duše žive. Jer, ni kad je zemlja čula zapovest: Neka iznikne iz zemlje trava, bilje i drvo rodno , nije ona pustila iz sebe travu koja je u njoj bila skrivena; niti je palmu ili hrast ili kiparis najpre držala skrivene negde dole u svojim lagumima, pa ih je potom izvela na površinu. No božanska reč se nalazi u prirodi svega što postaje. Rečeno je: Neka iznikne iz zemlje; ne da bi ona ispustila ono što u sebi ima, već da bi stekla ono čega nema, a Bog joj je podario silu da to ostvari. Tako je i sada rečeno: Neka zemlja pusti iz sebe dušu, ne nekakvu koja tobože u njoj već počiva, već koju joj je Bog, Svojom zapovešću, predao. Uostalom, učenje manihejaca može se okrenuti i protiv njih samih. Jer, ako je zemlja pustila iz sebe dušu, zar je onda ostala bez duše? No, njihova mrska nauka se po tome i poznaje. Pa ipak, zašto je vodama zapoveđeno da puste da vrve po njima duše žive, a zemlji da pusti iz sebe dušu živu! Možemo, dakle, zaključiti da je priroda vodenih životinja, kako se čini, nesavršenijega života, jer one svoj život provode u gustini vode. U njih je, naime, i sluh otežan, i slab im je vid jer gledaju kroz vodu; i nema kod njih nikakvoga pamćenja ili uobrazilje ili poznanja onih stvari koje čulno opažaju. Zbog toga pripovest pokazuje da telesni život vodenih životinja na neki način upravlja njihovim duševnim kretnjama; dok kod kopnenih životinja, pošto su one savršenijega oblika života, duši pripada svako vođstvo. Jer kod njih su i čula tananija; a kod većine četvoronožnih životinja postoji oštro zapažanje onoga što ih okružuje, i tačno sećanje na ono što je prošlo. Prema tome, kad su vodene životinje u pitanju, izgleda da su najpre sazdana njihova tela u koje je potom duša usađena (jer su gmizavci sa dušom živom iz vode izvedeni), a kad su kopnene životinje u pitanju, zapoveđeno je da postane duša koja će obrazovati telo, tako da one koje žive na zemlji, poprimaju nešto više od puke životne sile. Beslovesne su, naravno, i kopnene životinje; ali, ipak, svaka od njih, glasom koji joj je priroda podarila, može pokazati mnogo toga što joj je na duši. Jer, svojim glasom mogu izraziti i radost, i tugu, i osećanje prepoznavanja, i nedostatak hrane, i odvojenost od sebi srodnih životinja, i nebrojeno mnoštvo drugih stanja. Vodene životinje ne samo da su bezglasne, već se ne mogu ni pripitomiti ili nečemu naučiti, i ni od kakve koristi ne mogu biti u čovekovom životu. Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega ; dok riba nikad neće upoznati onoga ko je hrani. Magarac se može navići na poznati glas. Poznaje i put kojim je često hodio; a dešava se, ponekad, da bude vodič i čoveku ako se ovaj izgubi na drumu. I kaže se da nema nijedne kopnene životinje koja poseduje takvu oštrinu sluha. Koja od morskih životinja bi mogla da se meri sa zlopamćenjem i srditošću i dugotrajnim gnevom kamila? Jer, ako je nekada davno udarena, kamila dugo vremena čuva u sebi jarost, pa kad joj se ukaže kakva prilika, uzvraća zlo onome koji ju je udario. A vi, osorni, koji zlopamćenje gajite kao vrlinu, počujte čemu ste nalik kad nezadovoljstvo prema bližnjemu, kao iskru zapretanu u pepelu, čuvate toliko dugo, sve dok ne nađete kakvu zapaljivu tvar, i onda svoju jarost raspalite kao oganj. Neka zemlja iz sebe pusti dušu živu. Zašto zemlja iz sebe pušta dušu živu? Da bi ti naučio u čemu je razlika između duše životinje i duše čoveka. Nešto kasnije ćeš saznati i kako je sazdana čovekova duša. Sada slušaj nauk o duši beslovesnih životinja. Pisano je, naime, da je duša svake životinje u krvi ; no krv, kad se zgusne, pretvara se u telo; a telo kad istruli razlaže se u zemlju; otuda se može zaključiti da je duša životinjska nešto zemljano. Neka zemlja, dakle, pusti iz sebe dušu živu. Pogledaj samo kako su međusobno povezani duša i krv, krv i telo, telo i zemlja; i opet,
razloživši taj njihov sled, kreci unazad, od zemlje do tela, od tela do krvi, od krvi do duše; i naći ćeš da je životinjska duša u stvari zemlja. Nemoj misliti da je ona po svom postanku starija od postanja tela u kome počiva, niti da ona zanavek opstaje, i pošto se telo razloži. Drži se podalje od brbljarija značajnih filosofa koji se ne stide da tvrde kako su njihove duše istovrsne sa psećim dušama, i koji vele da su nekada postojali i kao žene, ili žbun, ili morske ribe. Ja, opet, neću reći da su oni kadgod bili ribe, već kažem, i izričito tvrdim, da su oni, koji su ovo mogli napisati, beslovesniji i od riba. Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu. Možda će se mnogi od vas zapitati zbog čega sam usred toliko žustrog govora najedanput zaćutao i dugo vremena tako ostao. Svakako, međutim, da onima marljivijima neće biti nepoznat razlog moga bezglasja. Kako i mogu reći da im je nepoznat, kad su stali da se međusobno zgledaju i da izmenjuju znake, čime su me podsetili da se vratim onome što je u besedi propušteno? Jer, izostavili smo čitav jedan rod stvorenja, i to nikako najmanji; a umalo ne odoh dalje u svojoj besedi ostavivši ga u potpunosti neispitanim. Rečeno je, naime: Neka vrve po vodi duše žive po vrstama njihovim, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. O životinjama koje u vodi plivaJU,govorili smo sinoć, koliko nam je to vreme dopuštalo Danas smo prešli na ispitivanje kopnenih životinja. No, utekla nam je ona ptica koja je između jednih i drugih. Moramo, dakle, učiniti ono što čine i svi zaboravni putnici: ako se desilo da su zaboravili nešto od važnih stvari, pa čak iako su prevalili veliki put, vraćaju se ponovo na isto mesto, podnoseći umor putovanja kao zasluženu kaznu za svoju nemarnost; tako i mi, kako mise čini, treba iznova da krenemo istim putem. Tim pre što nije nevažno ono što smo izostavili, kao što možete videti, već predstavlja jednu trećinu životinjskoga carstva; jer, postoje tri roda životinja: kopnene životinje, ptice i vodene životinje. Neka vrve, veli, po vodi duše žive (po vrstama njihovim), i sve ptice neka lete iznad zemlje pod svodom nebeskim (po vrstama njihovim). Zašto je zapoveđeno da i ptice nastanu iz vode? Zato što postoji nekakvo srodstvo između onih životinja koje lete i onih koje plivaju. I kao što ribe seku vodu, plivajući unapred pomeranjem peraja i upravljajući svoje kruženje i pravolinijsko kretanje pomeranjem repa, isto to možemo videti i kod ptica, koje na sličan način uz pomoć krila plove po vazduhu. Dakle, pošto je plivanje zajedničko svojstvo svakoj od ovih vrsta, zajedničko je i njihovo proishođenje iz vode. Izuzevši samo to da nema nijedne ptice koja je bez nogu, jer svakoj od njih hrana dolazi od zemlje i vazda im je za to neophodno potrebna pomoć nogu. Naime, grabljivicama za hvatanje plena služi britkost njihovih kandži; a drugim pticama je, i za nalaženje hrane i za svaku drugu životnu potrebu, darovana neophodna upotreba nogu. Malo je ptica u kojih su noge slabe, i koje ne mogu ni da hodaju niti ikakav plen da uhvate sebi za hranu; kao što su lastavice koje uz pomoć nogu ne mogu ni da hodaju niti da love, i takozvane čiope12, koje se hrane onim što leti po vazduhu. Umesto da koristi noge, lastavica u svome letu skoro da dotiče zemlju. Postoji, dakle, mnoštvo vrsta i među pticama, pa ako bi se neko poduhvatio da o njima govori istim načinom kojim smo delimično ispitivali ribe, našao bi da je jedan naziv ptice, a da je, ipak, bezbroj njihovih vrsta, kad su u pitanju veličina i oblik i boje; a neizrecive su razlike među njima kad je u pitanju njihov način života, njihovi postupci i navade. Neki su, naime, već pokušavali da nadenu ime svakoj od njih, kako bi se zvučnošću kakvog neobičnog i čudnog imena pokazalo svojstvo svake pojedine vrste. Tako su neke letačice nazvali retkopernima, kao što su orlovi; neke kožokrilcima, kao što su slepi miševi; neke prahovkama, kao što su osice; neke, opet, tvrdokrilcima, kao što su bube, i sve ono što se najpre rađa u larvama i kakvim omotačima, a onda, razvalivši čauru, biva slobodno da poleti. Ali nama će opšti nazivi ptica i njihova podela od strane Pisma na čiste i nečiste, biti dovoljan znak za određivanje svojstava pojedinih vrsta. Drugačija je, dakle, vrsta ptica mesoždera, te je drugačija i njihova telesna građa koja je pogodna
njihovom načinu prehrane: imaju oštre kandže, savijen kljun, hitra krila, kako bi plen lako zgrabile i raščerečile ga sebi za hranu. Posve je drugačija telesna građa u onih ptica koje se hrane zrnevljem; a drugačija u onih koje se hrane svim i svačim. Pa i među njima je mnoštvo razlika. Na primer, neke od njih rado žive u jatima, a neke, kao grabljivice ne; nijedna od njih, naime, nikad u društvu ne živi, osim u doba parenja. No bezbroj drugih ptica, kao što su golubovi, ždralovi, čvorci ili čavke, izabira sebi druževni život. Pa i među njima, opet, neke nemaju predvodnika i na neki način su samostalne, dok druge, poput ždralova, pristaju da se potčine vođi. Ima među njima i jedna druga razlika, po kojoj se neke ptice ne sele i ostaju privržene jednome mestu, a druge imaju običaj da menjaju mesto te da se, pred zimu, sele u daleke krajeve. Kad ih čovek othrani, mnoge ptice postaju pitome i mogu se uhvatiti u ruku, ali ne i one najslabije, koje zbog svog preteranog opreza i bojažljivosti ne dopuštaju da ih iko rukom dodiruje. Ali ima i nekih ptica koje pristaju na to da zajedno sa čovekom žive u istim kućama. Neke žive po planinama, a neke vole pusta mesta. Velika je razlika i što se tiče glasa svake od njih. Jer, neke ptice su brbljive i govorljive, a neke su ćutljive. Neke su pevačice i mogu da izvijaju razne glasove, a neke su bez glasa i ne mogu da pevaju. Neke su u stanju da podražavaju zvukove, bilo da im je dar podražavanja dat od prirode, bilo da su ga stekle vežbanjem. Neke od njih, opet, ispuštaju glasove koji su jednolični i ne menjaju se. Petao je pono¬sit; paun je gordeljiv; golubovi i kućevne kokoši su pohotljivi, jer se svaki čas pare. Lukava i zavidna je prepelica, jer na poguban način lovcima pomaže da ščepaju plen. Bezbrojne su, kako rekoh, razlike i po pitanju njihovog postupanja i načina života. Ima među tim beslovesnim bićima i nekih koja žive uređenim društvenim životom - ako je svojstvo društvenoga života u tome da delatnost svakoga pojedinca doprinosi zajedničkom cilju - kao što se to može opaziti kod pčela. Jer, one zajednički prebivaju u košnici, i zajednički iz nje izleću, a jedan je i posao kojim se sve zanimaju. No, najveće čudo je to da se svojih dela mašaju vođene od strane nekakvoga cara i zapovednika, i nikad se ne odvažuju da se ka livadama upute pre no što vide da je car započeo sa letenjem. Ovoga cara one ne biraju većinom glasova (jer često se dešava da zbog svoje nerazumnosti narod najgorega među sobom izabira za vođu); niti on bacanjem kocke stiče vlast(jer slučaj koji kockama upravlja nema razuma, te se često zbiva da na vlast dovodi onoga koji je najgori od svih); niti on zbog otačkog prejemstva sedi na carskome tronu (jer takvi su mahom neodgojeni i ni za kakvu vrlinu ne znaju, jer su okruženi negom i laskanjem); već ovaj car po svojoj prirodi ima preimućstvo nad svima, pošto se on i po veličini i po obliku i po svojoj krotkoj naravi razlikuje od ostalih pčela. Naime, i car ima svoj žalac, ali ga ne koristi za odbranu. To su nekakvi nepisani zakoni prirode koji kažu da ne kažnjavaju oni koji su na najvišoj vlasti. I zato se pčele, koje ne slede primer svoga cara, ubrzo pokaju zbog svoje nepromišljenosti, jer kad nekoga svojim žalcem ubodu, odmah umiru. Neka čuju ovo hrišćani kojima je data zapovest: Nikome ne uzvraćajte za zlo, već pobedite zlo dobrim. Ugledaj se na svojeobraznost pčele koja, ne nanoseći nikome štetu i ne uništavajući tuđe plodove, pravi medno saće. Jasno je, dakle, da vosak sakuplja sa cvetova, dok med, uzevši svojim ustima tečnost koja je kao rosa razasuta po cveću, odnosi i izliva u saća. Otuda je med isprva tečan, a zatim vremenom sazreva i zadobija svoju gustinu i slast. Veliku i zasluženu hvalu našla je pčela u Pričama Solomonovim, gde je mudrom i vrednom nazvana ; jer toliko marljivo sabira hranu (koja se njenim trudom, veli, carevima i prostima za zdravlje pribavlja) , i tako je mudro uredila spremište meda (jer istanjuje vosak u tanku opnu i tako slaže čašice saća da budu tesno jedna uz drugu) da spoj tih malih čašica bude potpora celome saću. Jer, svaki od tih otvora nalazi se uz neki drugi, te ih nekakva tanka opna istovremeno i razdvaja i spaja. Zatim su te ćelije međusobno tako poređane da obrazuju dva ili tri sprata. I pčela pazi da ne načini čašicu tako da izlazi na dva kraja saća, kako se tečnost, zbog svoje težine, ne bi izlila napolje. Imaj na umu i to kako su dostignuća geometrije za
premudru pčelu nešto usputno. Jer, sve ćelije u saću su šestougaone i ravnostrane, i postavljajući ih jednu iznad druge pčela ih ne nastavlja u pravoj liniji, da ne bi oslabilo njihovo dance, jer bi se tako oslanjalo na prazninu; nego stranice donjih šestouglova služe kao osnova i potpora gornjim dancima, tako da ona bezbedno mogu podneti težinu koja je u njima, i da svaka čašica može zadržati vlastitu tečnost. Kad bih samo mogao da ti tačno opišem svaku osobenost pojedinih ptica i njihovoga načina života. Kako ždralovi, recimo, preko noći naizmence drže stražu: dok ostali spavaju, jedan od njih kruži uokolo, pružajući ostalima bezbedan san; a zatim, kad se navrši vreme njegovog stražarenja, on samo zakriči i preda se snu, a drugi ga odmeni i sa svoje strane mu uzvrati pružajući mu bezbednost. Isti takav red možeš primetiti i u njihovom letu. Jer, svaki put neko drugi preuzima vođstvo, pa pošto neko vreme predvodi let, odlazi na začelje jata, prepuštajući vođstvo puta nekome drugome. Izgleda, naime, kao da ždralovi nisu daleko od razumne svesti. Jer, tako čineći svi u isti čas dolaze u ove krajeve; a isto tako, na jedan znak, svi u isti mah i odlaze. Na tom putu ih kao čuvari prate naše domaće vrane, i tako ih ispraćaju, te im, kako mi se čini, pružaju i zaštitu od drugih neprijateljskih ptica. Dokaz za ovakvu tvrdnju je najpre činjenica da se u to vreme nigde nijedna vrana ne može spaziti, a zatim to što se vrane sa toga puta vraćaju sve u ranama, a to su jasni znaci sukoba i borbi. Ko im je, dakle, odredio zakone gostoljublja? Ko im je zapretio optužbom da će biti kao vojni begunci, ako pratnju budu napustile? Neka to čuju oni koji gostima nisu radi, i koji zatvaraju svoja vrata te zimi i noću ne daju utočišta strancima. Staranje kojim ždralovi okružuju one koji su ostarili, dovoljno je da pokaže našoj deci, samo ako imaju volje da slušaju, kako svoje roditelje treba voleti. No svakako da nema nikoga ko je toliko bezuman da ne smatra sramotnim da po dobrodetelji zaostaje za ovim posve beslovesnim pticama. Jer, kad se njihovom ro¬ditelju od starosti istroši perje, ždralovi staju ukrug i postavljaju ga između sebe, grejući ga svojim perjem, te mu i izobilnu hranu pribavljaju; pa mu čak, koliko je to moguće, i pri letenju pomažu, podupirući ga blago svojim krilima sa obe strane. Svakome je, dakle, poznato da neki ljudi za uzvraćanje dobrih dela kažu: uzvratiti kao ždral. Neka niko ne nariče zbog svoga siromaštva; i neka ne očajava nad svojim životom onaj koji nema nikakvoga imanja, već neka se ugleda na dovitljivost lastavice. Naime, kad zida svoje gnezdo, ona slamčice donosi u kljunu; a pošto blato ne može nogama zahvatiti, kvasi u vodi krajeve svojih krila, a zatim ih meće u najsitniju prašinu, i tako načini blato koje joj je od koristi; pa zatim slamčice slaže jednu na drugu, lepeći ih blatom kao kakvim lepkom, te u tome gnezdu podiže svoju mladunčad. Ako se desi da im neko oči izbije, ona ima nekakvu prirodnu lekariju, kojom je u stanju da vid svojih ptića povrati u zdravo stanje. Neka te ovo pouči da ne bi zbog siromaštva dopao do kakvog zlodela; no kada se obreteš i u najgoroj bedi, nemoj odbaciti svaku nadu, i sedeti zaludno i nedelatno, već pribegni Bogu Koji, pošto toliko daruje lastavici, mnogo više daje onima koji Ga iz svega srca prizivaju u pomoć. Zimorotka je morska ptica. Običaj je u nje da se gnezdi na samoj obali i da svoja jaja leže na pesak; a gnezdi se sredinom zime, kad more mnogim i snažnim talasima zapljuskuje obalu. Tih sedam dana, međutim, kad zimorotka polaže svoja jaja, utišaju se vetrovi i umiruju se morski talasi. Dakle, ona za samo sedam dana izleže svoje ptiće. No, pošto im je i hrana potrebna, darežljivi Bog je tim sićušnim životinjama darovao i drugih sedam dana, kako bi mladunčad stasala. Tako da moreplovci, znajući za sve ovo, ovaj period nazivaju danima zimorotke. Svi ti prirodni zakoni ustanovljeni su promišljanjem Božijim o beslovesnim životinjama, kako bi te podstakli da išteš od Boga ono što ti je na spasenje. Prema tome,koja od ovih čudesnih stvari se ne zbiva zbog tebe,koji si po slici Božijoj postao, kad se zbog jedne sićušne ptičice obuzdava golemo i strašno more,primajući zapoved da se uspokoji usred zime. Vele da grlica, ako se ikada desi da svoga druga izgubi pa ostane sama i udova, neće da stupi u
zajednicu sa drugim, već zbog uspomene na nekadašnjeg bračnog druga, ostaje usamljena. Neka počuju žene kako je, čak i među beslovesnim životinjama, časnost udovištva dostojnija od nepriličja mnogobračnosti. Nema nepraved¬nijeg od orla kad je u pitanju podizanje ptića. Jer, pošto izleže dva orlića, on jednoga od njih krilima gura iz gnezda dokle ga na zemlju ne izbaci usvajajući samo onoga drugoga - te tako, pošto mu je potreban veliki trud da ih oba prehrani, on odbacuje vlastiti porod. No, kažu da belorepi orao ne dopušta da ovaj orlić ugine; već ga uzme k sebi i podiže ga sa svojim ptićima. Takvi su i oni roditelji koji, tobože zbog siromaštva, svoju decu izbacuju iz doma ili oni koji, pri deobi nasledstva, svojoj deci ne ostavljaju ravne časti. Jer, pravedno je, kao što su svakome od njih podjednako podarili život, tako i sredstva za život svakome od njih da daju ravnopravno, i na ravne časti. Nemoj se ugledati na surovost ptica u kojih su kandže povijene: kad spaze svoje ptiće kako pokušavaju da se odvaže na letenje, one ih smesta izbacuju iz gnezda, bijući ih i gurajući ih krilima, i ne pokazuju više nikakvo staranje o njima. Dostojna je hvale ljubav koju vrana gaji prema svojim ptićima, jer i kad su već u stanju da lete, ona ih prati, hraneći i negujući ih za dugo vreme. Mnogo je vrsta ptica kojima, da bi začele, nije potrebno nikakvo parenje sa mužjakom. I dok kod drugih ptica neoplođena jaja bivaju nerodna, vele da beloglavi sup bez ikakvog parenja uglavnom polaže plodna jaja; i pored toga supovi znaju da žive veoma dugo, jer se njihov život često proteže i do sto godina. Ovo naročito zapamti između svih priča koje si o pticama čuo, pa ako se nekada desi da vidiš neke ljude koji se podsmevaju tajni naše vere, pa kažu kako je nemoguće i kako je izvan zakona prirode da devojka rodi, a da se njeno devojaštvo očuva netaknutim, seti se da je Onaj, Koji je blagoizvoleo da ludošću propovedi spase one koji veruju, unapred ustrojio nebrojene prirodne dokaze koji potvrđuju veru u ono što je protivno umu. Neka vrve po vodi duše žive, i sve ptice neka lete iznad zemlje pod svodom nebeskim. Pticama je, dakle, zapoveđeno da lete iznad zemlje, jer sve one svoju hranu nalaze na zemlji, odnosno pod svodom nebeskim, kako smo maločas pročitali; nebo se, pak, ovde tako naziva jer se vazduh može videti, a svod se tako naziva jer je vazduh nad našim glavama nešto sabijeniji u poređenju sa telom etera i gušći zbog isparavanja koja ozdo dolaze. Pred tobom je, dakle, nebo ukrašeno, zemlja u svakovrsnu divotu odevena, more nakićeno svojim porodom, vazduh preispunjen pticama koje po njemu lete. A ti, koji si trudoljubiv, seti se da je zapovešću Božijom sve iz nebića prevedeno u biće, pa čak i ono što sam u svojoj besedi sada propustio da pomenem, izbegavajući da se time suviše zadržavam, kako neko ne bi pomislio da sam prekoračio svaku meru. Zapažajući u svakoj stvari premudrost Božiju, nemoj nikad prestati da se diviš i da kroz svekoliku tvorevinu slaviš njenoga Tvorca. I tako, u mraku imaš noćne ptičije vrste; a na svetlosti one koje se hrane po danu. Slepi miševi, recimo, i sove i ejuge spadaju u noćne ptice. Pa ako ti se nekada desi da ti san ne dolazi na oči, dovoljno ti je da se njima pozabaviš i da posmatraš njihove navade, pa ćeš proslaviti njihovoga Tvorca. Kako je budan slavuj kad polaže jaja i cele noći ne utihne njegovo pojanje. Kako je slepi miš u isti mah i četvoronožac i ptica. Kako on jedini od ptica ima zube, i poput četvoronožaca rađa žive mlade; i leti po vazduhu, iako nema perja na krilima već nekakvu kožnu opnu. Kako je, dakle, i ovaj stvor po svojoj prirodi druževan; naime, slepi miševi, kao da obrazuju kakvu grivnu, drže se jedan za drugoga i jedan o drugome vise; među nama ljudima teško da se ovo može ostvariti, jer mnogi radije izabiraju izdvojenost i posebnost nego zajednicu i jedinstvo. Kako očima buljine nalikuju oni koji se zanimaju ispraznom mudrošću. Jer, i njen vid preko noći ojača, a kako sunce grane, ona obnevidi. Tako je, naime, i njihov um britak za sozercanje kakvih zaludnih stvari, ali kad je u pitanju poimanje istinske svetlosti, njima se tada zamagljuje vid. Tokom dana ti je posve lako da odasvud sabiraš razloge za divljenje Tvorcu. I kako te kućevna ptica jutrom budi na rad, dajući ti svojim krečanjem na znanje da će svakoga časa izaći sunce, iako je ono još daleko; i kako pevac rani
zorom zajedno sa putnicima, i izvodi zemljodelce na žetvu. Kako je budan guščiji rod, i kako ima izoštrena čula za ono što je skriveno, jer nekada davno guske su i carski grad spasle, javivši građanima kako nekakvi neprijatelji, kopajući nevidljive i tajne podzemne kanale, nastoje da se dočepaju zidina Rima. U kom ptičijem rodu priroda nije pokazala neku naročitu čudesnost? Ko je beloglavim supovima unapred objavio smrt među ljudima, kad ovi dižu svoje vojske jedni protiv drugih? Pa možeš videti nebrojena mnoštva jata orlova kako slede za vojničkim bivacima, jer oni po gotovosti oružja zaključuju šta će se dogoditi. To, naravno, ni po čemu nije daleko od ljudskoga razmišljanja. Kako da ti ispričam o velikoj najezdi skakavaca, koja se sva na jedan znak diže i, osvojivši čitavo prostranstvo zemlje, ne dotiče se plodova pre no što čuje božansku zapovest? Kako za njima sledi selevkis, koji je lek za tu pošast, i čija moć proždiranja skakavaca nema kraja, jer čovekoljubivi Bog je radi ljudskoga dobra njegovu prirodu sazdao nezasitom. Na koji način cvrčak izvodi svoju pesmu, i kako je on oko podneva raspevaniji, pošto svoje cvrčanje proizvodi uvlačenjem vazduha koje nastaje zbog širenja njegovih prsiju? No očito je da svojim rečima više zaostajem za čudesima ptica, nego što bih zaostajao kad bih imao noge kao što su njihove i kad bih pokušao da ih dostignem u brzini. Kad vidiš ptice koje se nazivaju insektima, kao što su pčele i osice (a insektima se nazivaju jer se na njima odasvud nekakvi zarezi mogu nazreti), seti se da u njih nema ni disanja ni pluća, već vazduh uvlače celim telom. Pa stoga, kad u kakvo ulje upadnu, oni odmah uginu, jer im se pore na telu začepe; međutim, ako ih neko odmah prelije sirćetom one smesta ponovo ožive, jer im se disajni putevi otvaraju. Bog naš, dakle, nije sazdao ništa što premašuje potrebe niti je izostavio išta od onoga što je za život nužno. Ako obratiš pažnju na one ptice koje rado žive u vodi, naći ćeš da je drugačija građa njihovoga tela; noge im nisu rascepljene kao u vrane, niti poput grabljivica imaju povijene kandže, već su im nožice široke i imaju opnu među prstima, kako bi lakše plivale po vodi, tako što tim opnama na nogama kao kakvim veslima potiskuju tečnost. Ako pogledaš kako labud svoj vrat zagnjuri u dubinu i odande vadi hranu za sebe, tada ćeš shvatiti da je premudrost Tvorčeva sazdala njegov vrat dužim od nogu, da ga poput kakve udice može spustiti i dohvatiti hranu koja je skrivena u dubini. Reči Svetoga Pisma, čitane prosto, predstavljaju nekakve kratke rečenice: Neka pusti voda iz sebe ptice koje lete iznad zemlje pod svod nebeski. Ali tek kad se smisao ovih reči ispita, tada se otkriva veliko čudo premudrosti Tvorca. Koliko li je razlika među pticama predvideo? Kako je sve te ptice po vrstama razdvojio? Kako je svakoj vrsti različita svojstva podario? Ni ceo dan ne bi mi bio dovoljan da vam opišem sva čudesa koja se u vazduhu zbivaju. Ali čeka nas kopno da nam pokaže zveri i gmazove i stoku, i spremno je da nam predstavi stvari koje u istoj meri zaslužuju našu pažnju kao i rastinje i plovne vrste i sve ptice. Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu, stoku i zveri zemaljske i gmizavce, po vrstama njihovim . Šta velite vi koji ne verujete Pavlu kad govori o tome da ćemo se pri opštem vaskrsenju izmeniti, a možete videti kako mnoge vazdušne životinje menjaju svoje oblike? Kao što se priča za nekakvog idijskog crva koji ima rogove: kako se on najpre pretvori u lutku, zatim postane larva, pa se ni u tome obliku ne zaustavlja, već zadobija meka i široka krilca. Pa zato, žene, kad sedite i upredate ono što su ti crvi proizveli, odnosno svilene niti kojima ste se od Azijata snabdele kako biste od tih niti načinile meku odeću, setite se samo kako se ta životinja menjala, pa neka vam tada bude jasna slika opštega vaskrsenja i verujte u izmenu koju Pavle obećava svakome od nas. Shvatam, međutim, da sam istupio iz uobičajene dužine besede. Naime, kad se obazrem na mnoštvo ovoga što je rečeno, vidim da sam prekoračio meru; no kad, opet, bacim svoj pogled na obilje mudrosti koja je u tvorevinama skrivena, mislim da svoju pripovest još nisam ni započeo. Pa i pored toga, ne bi vam bilo bez koristi da vas duže zadržim. Jer, šta biste činili sve do večeri? Ne prizivaju vas oni koji prigotovljuju trpeze; ne očekuju vas gozbe. Zbog toga, ako vam je po volji, dajte da se do konca
držimo telesnoga posta, kako bismo time razveselili svoje duše. Dovoljno si ugađao uživanju svoga tela, danas ostani u službi duše. Teši se Gospodom, i učiniće ti što ti srce želi. Ako za bogatstvom čezneš, imaš bogatsvo duhovno: Sudovi su Gospodnji istiniti, pravedni koliko god ih ima. Bolji su od zlata i dragog kamenja Ako su ti, opet, mili uživanja i naslada, imaš pred sobom reči Božije; one su čoveku, koji ima zdravo duhovno čulo, slađe od meda koji teče iz saća . Ako vas raspustim, i okončam ovo sabranje, neki od vas će odmah potrčati za kockom, a tamo su psovke i strašne prepirke i pomama za novcem. Tamo je prisutan demon koji uz pomoć obeleženih koščica raspaljuje strast igrača, premeštajući jedne te iste pare čas kod jednoga, a čas kod drugoga: sada je jedan ponesen pobedom, a drugi je zbog toga utučen, a onda se, opet, ovaj drugi gordi zbog pobede, a onaj je potišten. Kakva je korist nekome da posti telom, a da je njegova duša preispunjena bezbrojnim zlima? Onaj, međutim, koji se ne kocka, ali ipak sve vreme tamo provodi, neće li i sam govoriti zaludne reči? Šta li sve neumesno neće čuti? Jer, onima koji traće svoje vreme, dokolica koja je bez straha Božijega, postaje učitelj svakoga lukavstva. Možda ćete, ipak, nekakvu korist pronaći u mojim rečima; a ako i ne pronađete, makar to što se ovde nalazite dovoljno je da ne upadate u greh. Stoga, što vas više ovde zadržavam, to vas više držim izvan zala. Onome koji dobronamerno rasuđuje dovoljno je i ovo što je ovde rečeno, ako se uzme u obzir ne bogatstvo tvorevine, već slabost mojih moći i umerenost prisutnih slušalaca koji su i malim zadovoljni. Zemlja nas je svojim rastinjem dočekala, more svojim ribama a vazduh svojim pticama. No spremno je i kopno da nam pokaže kako je ravno sa ovima. Neka ovo ipak bude kraj jutarnje gozbe, kako se ne biste prezasitili i izgubili volju za večernji užitak. Onaj Koji je vaseljenu Svojom tvorevinom ispunio, i u svakoj stvari radi nas ostavio jasne spomenike vlastitih čudesa, neka ispuni vaša srca svakom duhovnom radošću u Hristu Isusu, Gospodu naše¬mu, Kome neka je slava i vlast u vekove vekova. Amin. DEVETA BESEDA Kako vam se učinila jutarnja trpeza reči? Meni se čini da bih priliku u kojoj sam se obreo, mogao uporediti sa prijaznošću kakvog siromašnog domaćina koji prigotovljuje trpezu: naime, želeći da bude jedan od onih koji nude bogate trpeze, a oskudeva u svemu što je raskošno, on zadaje muke svojim gostima, jer iznosi pred njih na trpezu u izobilju svoju ubogu tekovinu, do te mere da se njegova čast pretvara u neotesanost koja mu je na sramotu. Tako je i sa ovim što ja činim, osim ako vi o tome ne mislite drugačije. Uostalom, kako god da jeste, ne bi trebalo da zbog toga budem prezren. Jer, ni Jeliseja tadašnji ljudi nisu prezreli kao onoga koji prostire lošu trpezu, iako je svoje prijatelje ugostio divljim zeljem. Poznajem pravila alegorije, iako ih nisam ja pronašao, već sam na njih nailazio čitajući ono što su drugi pisali. Oni koji ne prihvataju opšta i uobičajena značenja štiva, vele da voda nije voda, već neko drugo suštastvo, pa rastinje i ribe tumače po sopstvenom nahođenju, a postanak gmazova i zverinja objašnjavaju okrećući se vlastitom domišljanju, kao što tumači snova, ono što je neko u snu video, objašnjavaju prema vlastitom naumu. Kad ja čujem reč trava, imam na umu travu; ili kad čujem rastinje ili riba ili zver ili stoka, sve to kako je rečeno, tako i primam. Jer se ne stidim jevanđelja. Pisci koji su o svetu pisali, mnogo su raspravljali o oblicima Zemlje, odnosno o tome da li je Zemlja kao lopta ili kao valjak, ili je možda nalik na diskos koji je odasvud podjednako zaokružen, ili na vedro koje je u sredini šuplje (jer sve te teorije izrazili su oni koji su pisali o svetu, opovrgavajući uzajamno jedni druge). Neću smatrati da je naše shvatanje postanja sveta manje značajno od njihovoga, zbog toga što Mojsije, sluga Božiji, ništa nije govorio o oblicima, i zbog toga što nije rekao da obim Zemlje iznosi osamnaest mirijada stadija; i nije izmerio na koliko se prostora u vazduhu pruža senka Zemlje, kad se Sunce nađe ispod nje; i kako ta senka, padajući na Mesec, izaziva
pomračenje. Jer, ono što za nas nema nikakvoga značaja, to je izostavio kao nešto što nam nije od koristi. Zar zbog toga, dakle, da reči Svetoga Duha smatram manje značajnim od ljudske mudrosti koja se začas premeće u ludost? Ili ću radije proslaviti Onoga Koji našemu umu nije nametnuo isprazne stvari, već se postarao da sve što se o stvaranju napiše, bude korisno za izgrađivanje i usavršavanje naših duša? Čini mi se da ima nekih koji to nisu shvatili, te su, vođeni vlastitom pameću, uzeli na sebe da onome što je u Pismu rečeno pridodaju nekakvu tobožnju ozbiljnost, navodeći niz izveštačenih dokaza i alegorijskih tumačenja. Ali to bi značilo činiti sebe mudrijim od reči Svetoga Duha, i pod vidom tumačenja, uvoditi vlastita shvatanja. Prema tome, shvataćemo štivo onako kako je napisano. Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske. Zamisli kako reč Božija proniče kroz tvar; pa kako je tada započela tako je i sada delatna i dospeva do svog krajnjeg cilja, sve dok se sazdavanje vaseljene ne okonča. Jer, kao što lopta, ako je neko potisne te se ona, kako zbog svog oblika tako i zbog ravne podloge, niz kakvu strminu kotrlja i ne može da se zaustavi pre nego što dospe na ravnu površinu; tako i priroda bića, pokrenuta jedanput zapovešću Božijom, koja se ravnomerno rasprostire kroz postajanje i propadanje tvorevine, može da očuva životinjske vrste kroz neprekidno prejemstvo njihove uzajamne istovetnosti, sve dok e dospeju do svoga ispunjenja. Jer, konj nastaje od konja, lav od lava, a orao od orla. I svaka životinja uzastopnim prejemstvom čuva neizmenjivost svoje vrste, sve do okončanja vaseljene. Nikakav vremenski period nije u stanju da izopači ili da izbledi svojstva koja svaka životinja ima, već njena uvek mlada priroda, koja kao da je ovoga časa stvorena, napreduje zajedno sa vremenom. Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu. Ostala je ta zapovest unutar zemlje, i ova ne prestaje da služi svome Tvorcu. Jer, neke vrste životinja na svet dolaze tako što ih rađaju one koje su postale pre njih, a neke, što se i ada može zapaziti, izlaze žive iz same zemlje. Jer, zemlja u kišnim periodima ne ispušta iz sebe samo cvrčke ili bezbrojno mnoštvo kakvih ptičijih vrsta koje se roje po vazduhu, od kojih je većina toliko sićušna da nema ni svoga imena, već ona iz svoje utrobe rađa i kojekakve miševe i žabe. De¬šava se čak da se u Tivi u Egiptu, kad u vreme letnje pripeke naiđu obilne kiše, zemlja smesta ispuni pacovima; vidimo, isto tako, da gliste ne nastaju drugačije, nego od blata, jer niti izlaze iz jajašca niti na bilo koji drugi način postaju, već su rođene iz zemlje. Neka zemlja pusti iz sebe dušu. Stoka je zemljana živina i zbog toga je nagnuta prema zemlji, dok je čovek, kao nebeski rasad, nadilazi i po dostojanstvu svoje duše i po obliku svoga tela. Kakav je, naime, oblik tela u četvoronožaca? Glava im je vazda pognuta ka zemlji i gleda u vlastiti trbuh, te oni na svaki način idu za onim čime će ga nasititi. Tvoja glava je uzdignuta ka nebu i tvoje oči su uperene ka visinama, pa ako ti nekada strastima tela obeščastiš sebe, služeći stomaku i onome što je ispod stomaka, izjednačićeš se sa stokom nerazumnom. Ali tebi priliči da se staraš o drugim stvarima, da tražiš ono što je gore , a to je Hristos, i da tvoje misli budu iznad zemaljskih stvari. Kakvim si oblikom sazdan, tako i svoj život da provodiš. Neka tvoje življenje bude na nebesima. Jer, tvoje pravo otačastvo je gornji Jerusalim, a prvorodni su tvoji sugrađani i saplemenici, koji su zapisani na nebesima. Neka zemlja pusti iz sebe dušu živu. Svakako da se duša beslovesnih životinja nije iz zemlje pojavila pošto je prethodno počivala u njoj, već je nastala onoga časa kad je zapovest data. Jedna je, naime, duša beslovesnih životinja; jer jedno je i njihovo obeležje, a to je beslovesnost; ali se u svakoj od životinja mogu nazreti drugačija svojstva. Naime, vo je postojan na nogama, a magarac je lenj; konj je, opet, silovit u svojoj želji za ženkom; vuk se ne da pripitomiti; lisica je lukava; srna je plaha; mrav je marljiv; a pas je blagodaran i istrajan u prijateljstvu. I tako je svaka od životinja poprimila svojstva vlastite prirode onoga časa kad je sazdana. Zajedno sa lavom nastala je i njegova jarost, samotnost njegova života, kao i nedruževnost prema jednoplemenicima. Jer on, zbog svoje urođene gordeljivosti, kao kakav gospodar beslovesnih životinja, ne može trpeti
druge koji su mu ravni po časti. Pa ni jučerašnje hrane neće jesti, niti se iznova vraća na telesne ostatke svoga plena. Priroda ga je obdarila tako silovitim organima glasanja, da je u stanju da mnoge životinje, koje su hitrije od njega, ulovi samo svojim rikanjem. Leopard je munjevit i žustar u svojim kretnjama; no i njegovo telo je tako udešeno da se lako može prilagoditi svakoj delatnosti njegove duše. Medved je po prirodi lenj, a po naravi je svojevoljan, podmukao i pritvoran. Slično je i njegovo telo, koje je teško, zdepasto, tromo, što uistinu i priliči njegovom hladnom brlogu. Ako započnem govoriti o tome koliko prirodnog i urođenog staranja o svome životu ulažu ove beslovesne životinje, tada ili ćemo gledati kako da se od njih zaštitimo i da spasimo svoje živote, ili ćemo sebe više kriviti jer čak i u poređenju sa beslovesnim životinjama zaostajemo. Često se dešava da medved, kad dopadne teških rana, izleči sebe... (oblozima), privijajući veoma vešto sebi na ranu nekakav korov koji je suv po svojoj prirodi. I lisicu možeš videti kako leči sebe borovom smolom. Kad kornjača proždere telo otrovne ehidne, jede origano, kako bi njegovim protivdejstvom izbegla štetu od otrova. Tako i zmija, jedući travu ukrop, može da isceli svoje oči. No i predviđanja vremenskih promena od strane životinja, pokazuje nekakvu njihovu blagorazumnost. Recimo, kad je zima na pragu, ovca lakomo uzima hranu, kao da hoće da uhrani sebe za nemaštinu koja predstoji. Stoka, na primer, čitavu zimu biva zatvorena, pa ipak, kad se približi proleće, osećajući svojim prirodnim čulima promenu koja se napolju dešava, gleda od svojih jasala prema izlazu, i na jedan znak menja svoj položaj. Neki od marljivih ljudi su čak zapazili da kopneni jež u svom podzemnom gnezdu načini dvostruke oduške, pa kad treba da dune severac, on začepi severni otvor, a kad dune južni vetar, on se premešta ka severnom delu. Šta je iz svih ovih primera na pouku nama ljudima? Ne samo to da staranje Tvorca o nama doseže do svih stvari, već i da i beslovesne životinje imaju nekakvo osećanje o budućim stvarima; kako se mi ne bismo rasipali u ovome životu, već da sva naša briga bude usmerena ka budućem veku. Čoveče, zar se nećeš postarati za sebe? Nećeš li, ugledajući se na mrava, spokoj budućega veka smatrati važnijim od ovoga života? Jer, mrav u toku leta sabira sebi hranu za zimu, i ne odgađa to zbog svoje lenjosti, pošto, tobože, još nisu naišle zimske tegobe; već neprestanom brigom nagoni sebe na rad, sve dok u svoje riznice ne smesti dovoljno hrane. I ne čini to bezvoljno, već se uz nekakvo mudro domišljanje stara o tome da mu hrana može trajati što duže. I tako on svojim kleštima svaku semenku cepa na dvoje, kako ne bi proklijala i postala mu nekorisna za hranu. No, kad oseti da su semenke postale vlažne, on ih suši na vazduhu; i ne razastire ih po svakakvom vremenu, već samo onda kad predoseti da će potrajati vedro vreme. I neće se, naravno, desiti da vidiš kišu kako lije iz oblaka, za sve vreme dok je mravlja žetva izložena vazduhu. Kakve li reči ovo mogu.opisati? Kamo toga uma koji ovo što je čuo može u sebe smestiti? Koliko mi je samo vremena potrebno da pomenem i opišem sva čudesna dela ovog Ukrasitelja sveta? Recimo i mi zajedno sa prorokom: Kako se umnožiše dela Tvoja, Gospode! Sve si premudro stvorio! Nije nam, dakle, dovoljno opravdanje da kažemo kako ono što nam je na korist nismo naučili iz knjiga, jer uz pomoć nepisanog zakona prirode poimamo ono što nam može doneti krajnju korist. Znaš li koje je to dobro koje ćeš bližnjemu činiti? Ono koje hoćeš da i tebi drugi čini. Znaš li šta je zlo? Ono što ni ti ne želiš da pretrpiš od drugoga. Nikakvo baštovansko umeće niti ikakvo travarsko iskustvo nije beslovesnim živim bićima otkrilo nauk o tome šta im je korisno, već svaka životinja po svojoj prirodi iznalazi puteve vlastitoga opstanka, i poseduje nekakvu neizrecivu bliskost sa onim stvarima koje su u skladu sa njenom prirodom. Ima međutim, i u nama prirodnih vrlina kojima duša teži, mada tome nije poučena od ljudi, već se to nalazi u samoj njenoj prirodi. Jer, kao što nas nijedna beseda ne uči tome da mrzimo bolest, već po prirodi imamo odbojnost prema svemu što nam je na štetu, tako i duša ima nekakvu urođenu sklonost da se uklanja od zla. Naime, svako zlo je bolest duše, a vrlina je isto što i
zdravlje. Prema tome, dobro su neki opisali zdravlje, rekavši da ono predstavlja ravnotežu prirodnih energija. Ako bi neko i o blagostanju duše tako govorio, ne bi pogrešio. Otuda duša, iako je tome niko nije učio, teži za onim što joj pripada i što joj je prirodno. Zbog toga svako hvali celomudrenost, i prihvata pravednost, i divi se junaštvu, i nastoji da stekne blagorazumnost. Jer, srodnije su ove vrline sa dušom nego zdravlje sa telom. Deco, ljubite svoje roditelje; (...) a vi, oci, ne razdražujte dece svoje. Ne govori li i priroda to isto? Ništa novo Pavle ovim rečima ne poručuje, nego uzlove prirode više steže. Ako se lavica brižno stara o svojim lavićima i vuk se bori za svoje štence, šta će na to reći čovek koji se i o zapovest oglušio i svoju prirodu izopačio, te se dešava da dete ne poštuje starost svoga roditelja ili da roditelj, stupajući u drugi brak, zaboravlja svoje dete. Nemoguće je opisati ljubav između dece i roditelja kakva postoji među beslovesnim životinjama, jer im je Bog, koji ih je stvorio, umesto razuma koji im nedostaje, podario naročita čuvstva. Kako to da jagnje, između hiljada ovaca, iskačući iz tora raspoznaje boju i glas svoje matere i bezglavo hrli ka njoj, tražeći izvor svoga mleka? Pa ako zatekne majčino vime prazno, ono se zadovoljava njime, prolazeći nehajno kraj drugih vimena prepunih mleka. I kako majka, između mnoštva druge jagnjadi, raspoznaje svoje rođeno? Sva ta jagnjad imaju jednak glas, istu boju, sličan im je miris, barem što se našega čula mirisa tiče, međutim u njih je čulo mirisa oštrije od našega zapažanja, te njime mogu prepoznati svoje rođeno. Psić još ni zuba nema, pa ipak se čeljustima brani od onoga koji ga dira. U teleta još nema rogova, pa ipak zna gde će mu oružje iznići. Sve ovo pokazuje da priroda svih živih bića nije primila nikakav nauk, pa ipak, ništa među njima nije bez reda i poretka, već sve na sebi nosi tragove mudrosti Tvorca, i sobom svedoči da sve što je sazdano sposobno je da se stara o svome opstanku. Pas, naime, nema razuma, ali ima osećanje koje je jednako razumu. Jer, ono što mudraci ovoga sveta na jedvite jade iznalaze, trošeći na to veći deo života i zanimajući se time, (mislim na splet njihovih misli), pas pokazuje da je tome naučen od prirode. Naime, kad prati trag neke divljači, ako nađe da se on račva u više pravaca, ispita sve tragove kojima je zver mogla uteći, a ovo čini kao kad bi slovesnim rečima rekao: „Ili je ovuda utekla divljač, ili onuda, ili onim putem; ali svakako ne ovuda niti otuda, ostaje, dakle, da se onuda uputila. I tako, odbacujući lažne tragove, dolazi do pravoga. Šta više od toga čine oni koji su potpuno ozbiljno nagnuti nad tablicama za pisanje i crtaju po pesku, odbacujući od tri predloga dva pogrešna, te u onom preostalom pronalaze onaj koji je valjan? Zna se, takođe, da ova životinja zahvalno pamti ako je kakvu milost uživala, što treba da postidi one koji se prema svojim dobročiniteljima pokazuju nezahvalni. Jer, kako pričaju, kad se desi da njihovi gospodari budu ubijeni u kakvoj pustoši, mnogi psi skapavaju pokraj njih. Neki od njih su toliko usrdno odani svom gospodaru, da su postajali vodiči onima koji tragaju za ubicama, te su tako pomogli da se zločinci izvedu pred sud. Šta će na to reći oni koji, ne samo da ne ljube Gospoda Koji ih je stvorio i Koji ih hrani, nego i prijateljstvo stiču sa onima koji nepravedno govore protiv Boga, i za istom trpezom sa njima sede, te jedući hranu koju im je Bog dao slušaju svakojake hule na Onoga Koji ih hrani? Vratimo se posmatranju tvorevine. One životinje koje se lakše daju uloviti i pojesti, te se više i množe. Zbog toga se zečevi često kote, a divokoze i divlje ovce se blizne, kako se ne bi istrebila ona vrsta kojom se hrane mesožderi, dok one životinje koje se drugima hrane, plode se u malom broju. Otuda majka lavica rađa samo jednoga lavića. Jer, kako kazuju, taj jedan svojim oštrim kandžama razdire matericu svoje majke i tako izlazi na svet. I ehidne izlaze tako što prožderu matericu, uzvraćajući tako svojoj roditeljki platom koju ona zaslužuje. I tako, nema ničega među stvorenim bićima što je lišeno promisli, niti ičega što je bez staranja koje mu je neophodno. Pa ako osmotriš i same udove životinjskog tela, naći ćeš da Tvorac ništa suvišno nije pridodao, niti je telo lišio ičega što mu je nužno. Mesoždere je snabdeo oštrim zubima: takvi su im bili potrebni zbog vrste hrane koju jedu. Svim životinjama koje imaju zube samo u jednoj vilici, podario je
raznovrsna spremišta za hranu. No pošto one, pri prvom jedenju, ne sažvaću dovoljno svoju hranu, učinio je da one to što su progutale mogu iznova vratiti, kako bi ga preživanjem dovoljno samlele da im bude pogodno za hranu. Stoga, burag, i kapura, i listavac, i sirište nisu dati životinji bez nekog cilja, već svaki od tih organa ispunjava nekakvu potrebu. U kamile je vrat dug, da bi se izjednačio sa visokim nogama - kako bi ona bila u stanju da dosegne rastinje kojim se hrani. Kratak je i duboko u pleća usađen vrat u medveda; a isto tako i u lava i u tigra i u ostalih zveri koje pripadaju takvoj vrsti. Jer, ove zveri se ne hrane travom, niti im je potrebno da se naginju ka zemlji, zato što su meso¬žderi i zato što druge životinje predstavljaju plen kojim se hrane. Zašto, naime, slon ima surlu? Zato što je on velika životinja - od svih kopnenih najveća; pa pošto je takvim stvoren da bi izazivao zaprepašćenje kod onih koji se pred njim nađu, trebalo je da bude tako krupan i da ima glomazno telo. Kad bi njemu bio pridodat takav vrat, koji bi veličinom bio u skladu sa nogama, bio bi takav da ga slon ne bi mogao koristiti, jer bi zbog svoje prevelike težine vazda visio dole. Ovako je njegova glava malim pršljenovima zatiljka spojena sa hrbatom; ali zato ima surlu koja vrši ulogu dugoga vrata, te njome i dohvata hranu i uzima piće. Pa i njegove noge nemaju zglavaka, nego su kao kakvi stupci iz jednoga dela, kako bi bile u stanju da podnesu toliko breme. Jer, kad bi on imao slabašne i savitljive noge, zglavci bi mu stalno iskakali, pošto ne bi bili dovoljno izdržljivi da podnesu njegov teret pri spuštanju na kolena i pri ustajanju. Ovako, noga u slona se završava nekakvim kratkim gležnjem, i ne pregiba se ni u kolenu ni u zglobu. Jer, savitljiva kolena ne bi bila u stanju da izdrže ogromnu težinu ove životinje, i ona bi se tresla i podrhtavala. Otuda je slonu bila potrebna onakva njuška koja dopire sve do stopala. Zar nisi video u ratovima kako oni idu ispred čete vojske kao nekakve žive utvrde, i kako poput nekih telesnih brda, nezadrživom silinom razbijaju jedinstvo neprijateljskih redova. No kad u njih donji delovi tela ne bi bili odgovarajući, njihov život ne bi dugo trajao. A ovako, po onome što nam neki kazuju, slon može živeti trista i više godina. Zbog toga su noge u njih iz jednoga dela i nemaju kolena. Kao što rekoh, hranu podiže sa zemlje do visine usta uz pomoć surle, koja je nalik na zmiju, i vrlo je savitljiva po svojoj prirodi. I tako su istinite one reči da se u tvorevini ne može pronaći ništa što je suvišno niti išta što nedostaje. Pa opet, to biće koje je toliko golemo, Bog je potčinio čoveku, te on shvata kad ga nečemu učimo i trpi kad ga bijemo; i na taj način Bog nas podseća da je sve metnuo pod noge naše , jer smo sazdani po obrazu Tvorca. Neizreciva mudrost Božija može se videti ne samo na velikim životinjama, nego ni one sićušne ne zaslužuju ništa manje divljenja. Naime, moje divljenje nije veće za visoke planinske vrhove koji dosežu do samih oblaka i po kojima vetrovi duvaju, te su vazda zimom okruženi, niti je manje za doline klanaca koje ne samo da su zaklonjene od jakih vetrova visokih predela, već je u njima vazduh uvek topao; isto je, naravno, i kad je reč o građi pojedinih životinja: ne divim se većma veličini slona negoli jednome mišu, jer se od njega i slon straši, niti se manje divim tanušnoj žaoci škorpije, koju je Umetnik sazdao poput kakve cevčice, kako bi kroz nju, onima koje je pecnula, mogla ubrizgati otrov. I neka niko ne optužuje Tvorca zbog toga što je u naš život uveo otrovnice i opasne i neprijateljske životinje. Onda bi, naime, trebalo optužiti i vaspitača koji raspuštene mlade dovodi u red, i koji batinama i šibama sputava njihovu neobuzdanost. Zverinje je, naime, dokaz vere. Veruješ li Gospodu? Na lava i na aspidu nastupaćeš i gazićeš lavića i zmaja. Kroz veru, dakle, imaš vlast da staješ na zmije i na škorpije. Ili, zar ne vidiš kako je Pavle bacio suvo granje na vatru, i zmija mu ničim nije naudila, jer svetitelj beše ispunjen verom? Ako si nevernik, nemoj se više plašiti zverinja nego svog bezverja, kojim si sebe učinio pogodnim za svaku propast. Već dugo, međutim, osećam da biste svi želeli da besedim o postanku čoveka, i čini mi se kao da čujem sve slušaoce kako u svojim srcima uzvikuju: „Učimo kakve su po svojoj prirodi stvari koje nas okružuju, a sami sebe ne poznajemo." Svakako da je neophodno reći nešto o tome,
odbacujući od sebe kolebljivost koja nas obuzima. Čini se, zaista, da je najteže upoznati sebe samoga. Jer, ne samo da oko, koje gleda napolje, nije u stanju da samoga sebe sagleda, već je i sam naš um, koji je toliko britak kad gleda na tuđa pregrešenja, trom onda kad treba spoznati vlastite nedostatke. Zbog toga je moja reč, koja je veoma žustro pretresala sve što je tuđe, sada troma i prepuna bezvoljnosti za ispitivanje onoga što se tiče nas samih. Iako je izvesno da Boga ne možemo toliko upoznati iz ispitivanja neba iz zemlje, koliko iz blagorazumnog ispitivanja našega sazdavanja. Kao što veli prorok: Čudesno je poznanje Tvoje od mene ; odnosno spoznavši sebe, naučio sam se veličini Tvoje mudrosti. Potom reče Bog: Da načinimo čoveka. Gde je sada onaj Jevrejin koji se u prethodnom delu besede - dok je svetlost bogoslovlja kao kroz kakvo okno prosijavala i dok je na tainstven način naveštavala Drugo Lice Božanstva, iako se ono još uvek ne beše jasno pokazalo - suprotstavljao istini, govoreći kako Bog ovde sa Samim Sobom razgovara? Jer, On je, veli, rekao, a On isti je i stvorio. Neka bude svetlost. I bi svetlost. I tada je, naravno, bila očita nepriličnost njihovih kazivanja. Jer, koji će kovač ili drvodelja ili obućar, sedeći san za oruđem svoga zanatskog umeća, a da mu pri tom niko u radu ne pomaže, reći sam sebi: „Hajde da iskujemo nož", ili: „Hajde da okujemo plug", ili: „Daj da načinimo obuću"? Zar neće uraditi što treba i ako bude ćutao? Zaista je strašna bes¬mislica da se neko nad sobom postavlja kao kakav gazda i nadzornik, i da gospodarski i odlučno sam sebe podstiče na delanje. Pa ipak, šta li sve nisu govorili oni koji se nisu libili da klevetaju i Samoga Gospoda, i u kojih je jezik naviknut na laži? No, ova rečenica im je zapušila usta. I reče Bog: Da načinimo čoveka. No reci mi, da nije i sada reč o jednom Licu? Jer, nije napisano: Neka bude čovek, već: Da načinimo čoveka. Sve dok se nije pojavljivao onaj koga treba poučiti, propoved bogoslovlja beše skrivena u dubinama; ali kad je došlo na red stvaranje čoveka, tada se otkri čista vera i projavi se jasno učenje istine. Da načinimo čoveka. Čuješ li, hristoborče, da se On obraća saradniku u stvaranju, kroz kojega i vekove stvori... i koji sve nosi rečju sile svoje! Ali takav ne može mirno prihvatiti reči blagočešća. Kad se zverinje koje najviše mrzi čoveka, uhvati u kakvu stupicu, ono skače ukrug po onim zidovima, pokazujući time kakvu divlju i neukrotivu prirodu poseduje, ali nije u stanju da iskali svoju žestinu; tako i Jevreji, rod koji ustaje protiv istine, kad su saterani u tesnac kažu da je više lica kojima se Bog obraća. Jer On, tobože, anđelima koji su oko Njega veli: Da načinimo čoveka. Tako nešto samo Jevrejima može pasti na um; od njihove lakomislenosti potiču takve basne: da ne bi prihvatili jedno lice, oni uvode bezbroj drugih. Odbacujući prisustvo Sina, oni dostojanstvo Božijeg savetništva pripisuju Njegovim slugama; i tako, one koji zajedno sa nama saslužuju, čine gospodarima našega stvaranja. Kad čovek postane savršen, uzveden je do anđelskog dostojanstva; pa koje stvorenje se sa svojim Tvorcem može izjednačiti? Obrati pažnju na reči koje slede: Po našemu obrazu. Šta na to kažeš? Da nije, možda, jedan isti obraz Boga i anđela? Jer, svakako da je jedno te isto obličje Oca i Sina; naravno, ako se obličje shvati bogodolično - ne po telesnom obliku već po svojstvima Božanstva. Počuj i ti koji novom podrezanju pripadaš, pa čineći se hrišćaninom, braniš judejstvo. Kome On kaže: Po našoj slici! Kome drugome ako ne Onome Koji je sjaj slave i obličje bića Njegova i ikona Boga nevidljivoga. Dakle, onoj istoj živoj Ikoni, koja kaže: Ja i Otac jedno smo, i: Koji je mene video, Oca je video , njoj govori: Da načinimo čoveka po slici svojoj. Pa ima li tu kakve nesličnosti tamo gde je neka slika? I stvori Bog čoveka. Ne kaže stvoriše. Ovde je Mojsije izbegao da pomene množinu božanskih Lica. I tako ovim rečima opovrgava tvrdnje Jevreja, a istovremeno isključuje i jelinizam, te sa sigurnošću stupa ka monadi, kako bi ti i Sina zamislio zajedno sa Ocem i kako bi izbegao opasnost mnogoboštva. Po slici Božijoj stvori ga. I opet on pominje ličnost saradnika u stvaranju. Jer, nije rekao po slici svojoj, već po slici Božijoj. U čemu se, naime, ogleda da je čovek stvoren po slici, i kako on postaje pričasnik onoga što je po podobiju ,
o tome ću vam, ako Bog da, govoriti u budućnosti. Recimo sad samo to da je slika Božija jedna, i otkuda si onda iznašao takvu neizrecivu bezbožnost da tvrdiš kako je Sin nesličan Ocu? Kakve li nezahvalnosti?! Zar onu sličnost, čiji si i ti pričasnik, odričeš svome Dobrotvoru? Ono što ti je dato blagodaću Božijom, smatraš da doveka uz tebe ostaje, a ne prihvataš da je Sin po Svojoj prirodi sličan Onome Koji Ga je rodio. No veče, koje je već odavno uputilo Sunce ka zalasku, nalaže mi da zaćutim. Ovde ću i ja pustiti svoju besedu da počine, i zadovoljiću se ovim što je dosad rečeno. Za sada sam govorio samo toliko koliko je dovoljno da probudim vašu revnost; a podrobnije ispitivanje ove teme ću vam, u saradnji sa Duhom Svetim, izložiti kasnije. Pođite u radosti, svi koji pripadate ovom hristoljubivom sabranju, i umesto svakog raskošnog jela, i umesto raznovrsnih đakonija, svoje skromne trpeze ukrasite sećanjem na ono što je ovde rečeno. Neka se posrami onaj koji govori o nesličnosti Oca i Sina, neka se zastidi Jevrejin, neka se pravoverni veseli dogmatima istine; i neka bude proslavljen Gospod, Kome slava i vlast u vekove vekova. Amin.
