СВЕТИ НИЛ СОРСКИ
ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ Предговор ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СОРСКОГ ДЕЛА ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СОРСКОГ Увод ПРВИ ДЕО 1. О многостраном дејству помисли које насрћу на нас Предлог (подстрек) Одобравање (пристајање) Сагласје Заробљење (поробљеност) Страст 2. О основним поступцима супротстављања помислима 3. О томе како и чиме да крепимо себе у подвигу против демонских сила које устају на нас ДРУГИ ДЕО Како да водимо унутрашњу борбу против грешних помисли Прва помисао — угађање стомаку Друга помисао — блуд Трећа помисао — среброљубље Четврта помисао — гнев Пета помисао — туга Шеста помисао — унилост (чамотиња) Седма помисао — сујета Осма помисао — гордост 1
ТРЕЋИ ДЕО 1. Молитва Богу и призивање Његовог Светог Имена 2. Сећање на смрт и на Страшни суд 3. Унутрашња скрушеност и сузе 4. Чување од злих помисли 5. Удаљавање од свих брига — ћутање 6. Посвећивање одређеног времена за испуњење наведених задатака Поговор Духовно завештање Преподобног Нила Проповед јеросхимонаха Нила на дан спомена Преподобног Нила, Сорског Чудотворца, 7. маја Тропар и Кондак ________________________________________
2
СВЕТИ НИЛ СОРСКИ ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ ПРЕДГОВОР Ако живиш отшелнички, или у општежићу: пажљиво слушај Свето Писмо и следи стопе Отаца, или се покоравај ономе ко је познат као узоран духовник - у речи, животу и мишљењу. (Речи преп. Нила Сорског) Једном блажени Јероним, одабравши међу бољим еванђелским цветовима мирисни венац покајања, посла га из Витлејемске пешчаре своме другу у далеки, метежни Рим, саветујући му да га постави на чело и да заједно с њим узме лака крила голубице и полети да тражи мира у Господа, Оца свих нас. Устав преподобног Нила, по свом саставу, сличан је венцу блаженог Јеронима. Изложивши што је могуће једноставније, јасније и тачније овај созерцатељно-опитни Устав, саветујемо, по примеру великог учитеља Цркве, нашој драгој сабраћи да га поставе на чело своје као мирисни венац нашег Сорског подвижника, које је он сакупио мећу бољим светоотачким цветовима, да би њима облаговестио оне који умеју да слушају. Живот преподобног Нила Сорског вредан је нарочите пажње, а његова дела су веома поучна. Преосвећени Филарет, архиепископ Черниговски, са пуно разумевања и благонаклоности износи мишљење о животу и посебно о Уставу преподобног Нила: "С обзиром да је живот преподобног Нила био посебан," каже он, "тако и у Руској Цркви до тада није било сличног дела, као што је Устав о скитском животу преподобног Нила. Устав, којег чине: предговор, 11. глава и поговор - првенствено је састављен са потпуним разумевањем тајног духовног живота, где вери у поуке подвижника претходи вера у Реч 3
Божију и мисли се нижу, никле као последица дугог животног искуства... Поуке преподобног Нила о томе како помисли делују на душу садрже у себи дубока психологика запажања. Он разлаже састав душе на најситније, једва опажајне делове; показује како помисао, наизглед безазлена, ако јој се препустимо, почиње да дејствује примајући све више својство греха." (Преглед руске духовне литературе, књ. 1, стр. 169-170). Боља упућеност у дело преподобног Нила јасно показује да је осврт Преосвећеног Филарета потпуно истинит. Св. Нил је, заиста, Велики Отац Руске Цркве, по свом подвижничком животу и делима. Пример његовог живљења и његово учење увек су могли и могу да донесу велику корист. На жалост сва постојећа издања о његовом животу и делу садрже многе недостатке; и зато да би се његово учење разумело потребно је да се оно изложи што једноставније, јасније, како би свима онима који желе да се поучавају од овог светог подвижника његово дело било приступачно. Главни предмет поука преподобног Нила Сорског односи се на тајни духовни живот. Али, да ли је исправно мишљење да се тајни духовни живот односи само на отшелнике и испоснике? Није, нипошто: ово дело је неопходно свима, не само монасима него и свим православним мирјанима, јер смо се сви ми, кроз крштење, умревши за телесни и греховни живот, - родили за духовни, свети живот. Зато би било пожељно да Устав преподобног Нила, повезан у једну складну целину, буде нераздвојни пратилац свим монасима, монахињама и хришћанима жељним благочестивог живота.
ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СОРСКОГ 4
Велики Отац Руске Цркве, по свом подвижништву и делима, учитељ скитске простоте и унутарњег духовног живота, преподобни Нил, по презимену Мајков, родио се 1433. године. О пореклу и родном месту преподобног Нила ништа се не зна. Али, без сумње, био је Рус и, судећи по тесним везама с познатим личностима, и по његовом високом образовању, може се закључити да је и сам припадао бојарском роду. Истина је да преподобни Нил назива себе незналицом и сељаком, али незналицом је себе могао назвати због дубоког смирења, а сељаком зато што се родио и живео на имању својих предака, међу сеоским породицама. Монашки постриг преподобни Нил је примио у обитељи преподобног Кирила Бјелоозерског - где су му од (Велике користи били савети мудрог и строгог Старца Паисија Јарославова, који је касније постао игуман Сергијеве Свето-Тројичне Лавре и био позиван за митрополита али се због свог смирења одрекао те велике почасти. Поживенши у Кириловом Бјелоозерском манастиру извесно време, Нил је заједно са својим учеником и саподвижником - монахом Инокентијем, из бојарскот рода Охљебињиних, путовао по светим местима Истока, да би из искуства тамошњих подвижника сагледао духовни живот: био је, према сопственим речима: "На Гори Атонској, Цариграду и другим местима." Живећи неколико година на Светој Гори и путујући по Ковнстантинопољским манастирима, преподобни Нил је у то изузетно време хранио дух свој делима великих Отаца пустињака, који су путем унутарњег очишћења и непрестане умносрдачне молитве достигли светоносно озарење Духа Светог. Преподобни Нил није само учио умом и срцем, него је користио животно, душекорисно искуство Богомудрих Отаца Антонија Великог, Василија Великог, Јефрема Сирина, Исака Сирина, Макарија Великог, Варсануфија, Јована Лествичника, Аве Доротеја, Максима Исповедника, Исихија, Симеона Новог Богослова, Петра Дамаскина, 5
Григорија, Нила и Филотеја, Синајских. Зато је и његова књига, названа "Предање о скитском животу" и препуна изрека ових великих Отаца. Вративши се у Бјелоозерски манастир, преподобни Нил није желео да живи у њему; саградио је себи келију недалеко од манастира у којој је провео извесно време у самоћи. Затим је отишао на реку Сорку, удаљену 15 врста од овог манастира, поставио ту крст, саградио капелицу и самотну келију, а поред ње ископао бунар; када се сакупило још неколико браће ради заједничког живљења, саградио је ту и цркву. Своју обитељ је утемељио на посебним отшелничким правилима, угледајући се на скитове Свете Горе Атонске, по чему је она и названа скитом, а преподобни Нил се сматра оснивачем скитског живота у Русији у правом значењу те речи. Свети Оци подвижници поделили су монашки живот на три облика: први - општежиће - када многи монаси живе и подвизавају се заједно; други - отшелништво - када се један монах подвизава у самоћи; и трећи - испосништво - када монах живи и подвизава се са двојицом или тројицом браће а храна одећа и рад су заједнички. Овај последњи облик монашког живљења као средину између ова прва два, преподобни Нил је хтео да оствари у свом манастиру и назвао га је "царским путем". Скит преподобног Нила подсећао је и на наше слабо настањене манастире у којима су често пребивала свега двојица или тројица монаха, понекад петорица или десеторица; а пред крај живота преподобног Нила број испосника је порастао на дванаест; подсећао је и на настањене манастире, јер су код испосника заједнички били и рад и одећа и храна. Али Нилов скит се разликовао од свих осталих наших обитељи по свом унуграшњем својству - по умном делању - које је требало да буде главни циљ читавог труда и настојања свих монаха. У свом новом манастиру преподобни је продужио да изучава Свето Писмо и дела Светих Отаца, управљајући по њима овој живот и живот својих ученика. Суштину свог унутарњег живота делимично је открио сам преподобни у писму једном свом 6
саподвижнику, испуњавајући његову истрајну молбу: "Пишем ти", каже он, "откривајући себе: љубав твоја по Богу наводи ме на то и чини ме безумним, о себи да пишем. Ми не треба да се поводимо за случајем, већ по Светом Писму и по предањима Светих Отаца. Зар није моје удаљавање из манастира Кирилова било ради душевне користи? Да, било је. Увидео сам да тамо живе, не по закону Божијем и по предању отачком, већ по својој вољи и људском расуђивању. Много је још и оних који, поступајући тако неправилно, замишљају да воде добродетељни живот... Ти знаш, док смо живели нас двојица заједно у манастиру, како сам се ја удаљавао од световних веза и старао се да живим по Светом Писму, мада - због своје лености, и нисам успевао. По завршетку својих путовања вратио сам се у манастир, и ван манастира, у његовој близини, саградио себи келију и у њој живео колико сам могао. Сада сам се преселио даље од манастира; вођен Божијом благодаћу нашао сам место, по мом мишљењу тешко доступно људима мирјанима, као што си и сам видео. Живећи сам, бавим се испитивањем духовних ствари: пре свега проучавам заповести Господње и њихово тумачење - дела Апостола, затим житија и дела Светих Отаца. О свему томе размишљам и што, по сопственој процени нађем богоугодно и душекорисно, преписујем за себе. У томе је мој живот и дисање. О својој немоћи и лености положио сам наду на Бога и Пречисту Богородицу. Ако се догоди да нешто започнем и то не налазим у Писму - одлажем на страну за извесно време, док не нађем. По својој вољи и сопственом мишљењу не смем да предузимам било шта. - Ако живиш отшелнички или у општежићу: обраћај се Светом Писму и следи стопе Отаца или се повинуј ономе ко је познат као духован човек у речи, животу и расуђивању... Свето Писмо је строго само за онога ко неће да се смири страхом Божијим и одвоји се од земаљских помисли, већ жели да живи по својој вољи. Поједини неће смирено да проучавају Свето Писмо, чак неће ни да слушају о томе како треба живети, као да Писмо није писано за нас и да га не треба следити у наше доба. Али истинским подвижницима и у 7
стародревна времена и у садашња и у све векове - речи Господње ће увек бити речи светле, као сјајно сребро: заповести Господње пут дражи од злата, а каменити пут слађи од меда и саћа." Нови животни пут који је преподобни Нил изабрао, изазвао је дивљење код његових савременика. Заиста, имали су чему да се диве, посебно они који су слаби. Место које је изабрао за свој скит, по сведочењу очевидаца, било је дивље, мрачно, пусто, а сва околина скита неприступачна и мочварна. Сама речица Сорка, по којој је Божији угодник добио име, једва да тече и више личи на бару него на текућу реку. На таквом се месту подвизавао руски отшелник! Још увек је недирнуто језерце које је ископао преподобни Нил - извор његових напора, са веома питком водом, која се користи за исцељење, као и одећа светог подвижника и коса која је оштра као игле. Сву манастирску обитељ преподобнога сачињавали су: јеромонах, ђакон и дванаест Стараца; међу њима су били Дионисије,[1] од Звењинградских кнежева, и Нил Полев, потомак Смоленских кнежева, који су дошли из манастира Јосифа Волоколмског; јер је тада преподобни Нил сијао као светло у пустињи Бјелоозерској. Да би саградили храм и гробницу, Свети Старац и његови монаси су сами направили високи брег на мочварном земљишту, а за потребе братије преподобни Нил је саградио на реци Сорки малу воденицу. Свака келија налазила се на узвишењу и свака је од храма и од друге келије била на одређеној удаљености. У свој храм монаси су се, по угледу на оне са Истока, сакупљали само суботом, недељом и о празницима; осталих дана свако се молио и радио у својој келији. Свеноћна молитва је дословно трајала читаву ноћ. После сваке катизме читали су по три, четири светоотачка списа. За време Литургије певали су само Трисвјату песму, Алилуја, Херувимску песму и Достојно јест; све остало изговарали су лагано и разговетно. Суботом су на братској гробници давали заједнички парастос за покој умрлима. Такво је било уређење скита и црквени устав преподобног Нила Сорског! Што се тиче спољашњег владања и изгледа 8
преподобни Нил налаже потпуну монашку скромност и једноставност у свему и каже да је у животу неопходно да се човек искључиво ослања на труд руку својих, понављајући речи Апостола: Јер онај који неће да ради, не треба ни да једе. "Монашко је милосрђе - помоћи брату своме у невољи, утешити га у жалости духовним поукама; душевна милостиња је кудикамо важнија од телесне, као што је и душа вреднија од тела. Ако нам дође странац, утешићемо га колико умемо и ако му је потребно хлеба даћемо му и испратити га" - говорио је преподобни Нил. Нов, у Русији до тада непознат скитски живот, често изражавана душевна туга због искварености црквених књига и старање да их по могућности исправи изазвали су незадовољство према преподобноме; али он је стрпљиво следио овој пут и био цењен од честитих архијереја, чак и од великих кнезова. Преподобни Нил присуствовао је 1491. године Сабору о јеврејским јеретицима. Сам ревнитељ Православља, архиепископ новгородски Генадије, 1492. године, желео је да лично види и чује мишљење преподобнот Нила, због недоумица у вези с њима. Чак је и Велики Кнез помагао Нила Мајкова и његовог учитеља Паисија Јарославова у великој мери. Но завршетку Сабора, 1503. о свештеницима и ђаконима удовцима, Старац Нил, пошто је имао приступ Самодршцу, због свог исправног живљења и великих доброчинстава, и пошто га је самодржац поштовао, предложио је да у околини манастира не буде имања, већ да монаси живе од сопственог рада. С њим су се сагласили сви бјелоозерски подвижници. У свом предсмртном завештању преподобни Нил, заповедивши ученицима да баце тело његово у пустињу као храну зверима, или да га с презрењем закопају у јаму, написао је: "Оно је тешко сагрешило пред Богом и недостајно је погреба"; а затим је додао: "Трудио сам се, колико сам могао, да се не користим никаквим почастима па земљи, у овом животу, па нека тако буде и после смрти."[2] 9
Преподобни Нил се упокојио 7. маја 1508. године. Свете мошти преподобног почивају под спрудом у његовој ггустињи. ________________________________________ НАПОМЕНЕ: 1. Дионисије, када је живео у Јосифовом манастиру, радио је у пекари, и то за двоје; при томе је певао 77 псалама и чинио есвакога дана по 3.000 метанија. 2. И после смрти Свети Старац је остао доследан себи. - Тако, када је 1569. године цар Иван Грозни, у скиту преподобног Нила, из поштовања хтео да сагради камени храм уместо дрвеног, јавио му се Свети Нил и строго му наредио да то не чини.
10
ДЕЛА СОРСКОГ
ПРЕПОДОБНОГ
ОЦА
НАШЕГ
НИЛА
Од преподобног Нила Сорског до нас су дошле његове посланице и Устав скитског живота. Садржина посланица преподобног Нила је унутрашњи подвижнички живот, о чему он подробно говори у Уставу скитског живота. Две посланице преподобни Нил је писао своме постриженику Касијану, бившем мавнувском кнезу, који је дошао у Русију са грчком царицом Софијом и неко време био бојар код Ростовског архимандрита Јоасафа, а смрт је дочекао као монах Угличке обитељи 1504. године. У једном од својих писама Свети Старац упућује Касијана како да се бори против помисли, наводећи га да се користи Исусовом молитвом, рукоделством, проучавањем Светог Писма, да се чува од спољашњих саблазни и наводи основна правила о послушности настојатељу и осталој браћи у Христу, о смирењу, стрпљивом подношењу недаћа, о молитви за саме непријатеље и слично. У другом писму, осврћући се укратко на патње и невоље које је Касијан претрпео у младости, на његове угледне родитеље затим заробљеништво и одлазак у туђину и желећи да га утеши, преподобни му наводи примере из Светог Писма као доказ да Господ често допушта несреће онима које воли, јер су сви свети: пророци, мученици постигли спасење путем страдања, помињући Јова, Јеремију, Мојсија, Исаију, Јована Крститеља и друге, и изводи закључак: кад су већ свети тако много трпели, колико смо тек дужни да трпимо на земљи ми грешни, служећи се тешкоћама и трпљењем као средством да се очистимо од греха и стекнемо спасење. У посланици свом другом ученику и саподвижнику Инокентију, који је већ тада засновао сопствену обитељ, преподобни Нил укратко говори о самом себи, о свом животу заједно са њим у Бјелоозерском манастиру, о свом настањењу ван манастира након окончаног пута по Истоку, о оснивању скита, о свом непрекидном проучавању Светог Писма, житија Светих Отаца и њихових предања, а затим поучава Инокентија да испуњава 11
заповести Божије, да се уподобљава животу светих и чува њихове поуке, учећи и своју браћу томе. Постоје још два писма која је преподобни Нил писао иноцима чија су нам имена непозната. У једном од њих, врло кратком, он налаже иноку да се сећа смрти, да тугује због греха, да непрестано пребива у келији у смирености и молитви. У другом, опширнијем писму, пружа одговоре на следећа четири питања која је поставио неки старац: како се супротстављати блудним помислима, како победити хулне помисли, како се одрећи света и како не скренути са правога пута. Ови одговори, посебно на прва два питања, скоро да су дословно смештени у Устав скитског живота. Из садржине посланица Светог Нила јасно се види да се дуго бавио питањима потребним и другим људима која је сабрао и доследно изложио у Уставу скитскот живота. Најдрагоценије што нам је остало после Нила као вековни доказ бесмртне светлости монашког живота су поглавља о созерцању, или Скитски Устав, достојан првих времена живота пустињака у Египту и Палестини, јер је прожет духом Антонија и Макарија. "Устав скитског живота" или "Предање о скитском животу" је главно н најважније дело преподобног Нила. У предговору Устава Свети Старац се дотиче спољашњег владања инока - говори укратко о њиховој послушности игуману, о телесном напору, о храни и пићу, о примању намерника; препоручује да се придржавају сиромаштва, немаштине, не само у келијама, већ и код украшавања храма, тако да у њему не буде ничега ни од сребра ни од злата - забрањује излажење из скита без дозволе игумана, пуштање жена у скит, присуство деце у њему. Али у самом Уставу Свети Старац говори скоро искључиво о умном или мисленом делању, под којим подразумева унутарње духовно подвижништво. Истакавши на самом почетку речима Светог Писма и Светих Отаца превагу овог унутарњег делања над спољашњим, о недовољности спољашњег делања без унутрашњег, о неопходности овог другог не само за отшелнике, већ и за оне који живе у општежићу, преподобни Нил дели свој Устав на 11 глава: у 12
првој глави говори о различитим степенима мислене борбе, у другој о борби са помислима; у трећој о томе како се утврђивати у подвигу против помисли; у четвртој излаже суштину читавог подвига; у петој говори о осам помисли; у шестој о борби са сваком од њих; у седмој о значају сећања на смрт и Суд; у осмој о сузама; у деветој о чувању скрушености; у десетој о смрти за свет; у једанаестој о томе да све што се чини буде у право време. Све ове главе могу се, међутим, поделити на три дела. 1) У прве четири главе Свети Старац говори о суштини унутарњег подвижништва, или о нашој унутрашњој борби са помислима и страстима и на који начин да водимо ту борбу, каквим оружјем да се користимо - како бисмо достигли до победе. 2) У петој глави, најважнијој и најопширнијој, показује како треба да водимо унутарњу битку против сваке од осам греховних помисли и страсти, из којих се рађају све остале, посебно: против угађања стомаку, против блудних помисли, против страсти среброљубља, против гнева, против духа туге, против духа унилости (чамотиње), против страсти сујете, против гордих помисли. 3) У следећих шест глава износи основна средства неопходна за вођење духовне борбе, а то су: молитва Богу и призивање Његовог Светог Имена, сећање на смрт и Страшни суд, унутрашња скрушеност и сузе, чување од злих помисли, уклањање од свих земаљских брига, ћутање, и на крају, посвећивање одређеног времена и одговарајућег начина за достојно испуњавање сваког од наведених делања. У поговору преподобни Нил говори са каквим је осећањима саставио свој Устав. Многе корисне савете је преподобни Корнелије Комељски прихватио из Нилових рукописа ускоро после његовог подвизавања у Кирилову, као своје монашко правило, а сабеседник Светог Нила Инокентије, сакупивши у целину за своју манастирску обитељ једанаест поглавља свога блаженог учитеља о духовном животу, назива га "блиставом појавом у наше време", следбеником духовних Отаца и каже да је он сабрао оне рукописе 13
богонадахнутих људи, који, дубоко испуњени њиховом духовном мудрошћу, показују пут ка спасењу душе и дају пример монашког живота. Погледајмо, дакле, и ми у то сјајно огледало подвижничкот живота, обратимо пажњу на поједине делове, уосталом не пропустимо ниједне мисли која се односи на дело и придржавајмо се тамо где је то потребно и могуће, самих речи светитеља, да бисмо на тај начин остварили пуноћу његовог учења о подвижничком живљењу, прихватајући га као властити путоказ.
14
Увод Уводећи ученике у своје учење, преподобни Нил говори у овом кратком уводу о мисленом (умном) делању уопште - о томе ко се њиме бавио, одакле води порекло, шта су о њему мислили Свети Оци, коме је оно потребно, шта је за њега потребно, са каквим му се осећањима треба предавати. Мислено (умно) делање је расуђивање, богоразмишљање, созерцање и усрдна молитва, - или унутрашњи разговор са Господом. Многи Свети Оци, бавећи се духовним стварима, пренели су нам своје искуство: о срдачном делању, о бдењу над пом1ислима, о чувању душе и оставили нам разнолика упутства, надахнути Божијом благодаћу, сваки на њему својствен начин. Таквом приступу Свети Оци научили су се од Самога Господа, који заповеда очишћење себе изнутра, јер се управо у срцу рађају зле помисли које скрнаве човека (Мт. 23, 26; 15, 18-19), дубоко схвативши колико је достојно поклањати се Оцу духом и истином (Јн. 4, 24). Сећали су се и речи Апостолских: Ако се језиком молим (тј. само устима) мој се дух (тј. глас мој) моли, а ум је мој без плода. Молићу се Богу духом, а молићу се и умом (1. Кор. 14, 14-15); и зато су посебну пажњу посвећивали умној молитви, слушајући речи Апостола који каже: Волим рећи пет ријечи умом својим, него ли хиљаде ријечи језиком (1. Кор. 14, 19). О духовном труду Свети Агатон је рекао да "Телесни труд - спољашња молитва исто је што и лист; а духовни труд тј. умна молитва је плод, а свако дрво, по страшним речима Господа које не рађа добра рода сијече се и у огањ баца (Мт. 3-10): ко се само устима моли, а ум изоставља, његова молитва одлази у ваздух, јер Бог на ум гледа." Свети Варсануфије каже: ,Ако човек у себи не потражи Бога, узалуд се труди споља". Свети Исак Сирин телесни труд без духовног упоређује са пресахлим изворима, јер нас он не приближава богопознању. А Филотеј Синаит налаже 15
молитву за оне монахе који, због простоте и наивности не схватају мислено поприште, па допуштају души да прихвати убачене помисли, да би се они, као што доликује, удаљили од злих дела и очистили свој ум, који је око души или њена покретачка снага. У стародревна времена Свети Оци нису искључиво у молитвеном тиховању чували ум свој и задобијали благодат бестрашћа и чистоту душе; већ су ; многи од њих, живећи по градским манастирима, као Симеон Нови Богослов и блажени његов учитељ Симеон Студит, живећи усред многољудног Цариграда, засијали као светила својим духовним даровима. Познато је да је такав био Никита Ститат и многи други. Зато и блажени Григорије Синаит, знајући да су сви свети задобили благодат Духа Светога кроз испуњавање заповести, упућује на трезвеност и ћутање, као најбољу заштиту ума, не само за испоснике, него и за оне који живе у општежићу; јер се, по речима Светих Отаца, без овога не могу задобити велики и несхватљиви дарови. Исихије, Јерусалимски патријарх, каже: "Као што човек не може да живи без хране и пића, тако је и без чувања ума немогуће достићи духовно настројење душе, чак ако и приморавамо себе да не грешимо, из страха од будућих мука. Од истинског следбеника Божијих заповести захтева се њихово потпуно извршавање, а не само оно које се види споља, како сс не би нарушила ниједна заповест." За духовни пут је неопходан искусан учитељ. Свети Симеон Нови Богослов из искуства говори да су "многи задобили блиставе Божије дарове вођени поукама учитеља, а само су ретки добили благодат непосредно од Бога, напорним подвизима и снажном вером; и наћи себи учитеља већ представља подвиг, и то не мали, да се не би догодило да буде заведен човек који следи опитно вођење и духовни пут Божанственог Писма." Ако је и онда - у подвижничко доба - било тешко пронаћи учитеља који није склон ласкању, сада, у време духовне оскудице, још је теже онима који теже духовности. Али, ако се не би нашао учитељ, Свети Оци су упућивали на учење из Светог Писма, на речи Самога 16
Господа: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни (Јн. 5, 39). Јер што се раније написа, у Светом Писму, за нашу се поуку написа, - каже Свети Апостол (Рим. 15, 4). Тако Свети Оци, подвизавајући се телесно у своје време, и духовно су обрађивали виноград свога срца и, очистивши, на тај начин, ум од страсти, задобијали су од Господа дарове и стицали разум духовни! А нама, у којима букти пламен страсти, налажу да захватимо воду живота са извора Божанственог Писма која уме да угаси страсти што нас сажижу и обрати разум на стазе Истине. "Зато и ја", каже о себи преподобни Нил, "многогрешни и неразумни, сабравши нешто из Светог Писма и оно чему су нас учили Свети Оци, написао сам ово на подсећање себи самом да бих и сам, немаран и лењ, поступао по томе, јер сам до сада био далеко од сваке добродетељи, духовне и телесне, и као какав роб, био купљен неприличним страстима, у свему покоривши се греху. Све ово сам сакупио, не у душевном спокојству и у стању бестрашћа, већ и сам везан грешним страстима, али не од себе, већ из Светог Писма, извлачећи мало из многога, као пас који се храни од мрвица што падају са трпезе његових разумних господара - блажених Отаца како бисмо се угледали на њих, макар и у малом." ПРВИ ДЕО У првом делу износи се учење преподобног Нила: 1) о многостраном дејству помисли које насрћу на нас, са којима је неопходно водити мислени рат, како им не бисмо дозволили да нас доведу у стање страсти; 2) о основним поступцима које треба користити да бисмо се супротставили навали помисли, и како примењивати те поступке; 3) о томе како и чиме да крепимо себе у подвигу против демонских сила које устају на нас. У општем закључку говори се о суштини читавог труда и монашког живота. ДРУГИ ДЕО 17
У другом делу преподобни Нил показује појединачно како треба да водимо унутарњу борбу против сваке од осам греховних помисли и страсти, из којих се рађају све остале, поименице: против угађања стомаку, против помисли блуда, против страсти среброљубља, против страсти гнева, против духа туге, против духа унилости (чамотиње), против страсти сујете, против гордих помисли. ТРЕЋИ ДЕО У трећем делу наш Свети Учитељ износи општа средства, неопходна за успешно вођење духовне борбе, а то су: 1) Молитва Богу и призивање Његовог Светог Имена; 2) Сећање на смрт и на Страшни суд; 3) Унутрашња скрушеност и сузе; 4) Чување од злих помисли; 5) Удаљавање од свих брига - ћутање, и 6) на крају -посвећивање одређеног времена и начина за достојно испуњавање сваког од наведених задатака. ПРВИ ДЕО 1. О многостраном дејству помисли које насрћу на нас Свети Оци уче да мислени рат или борба, праћени победом или поразом, имају своје постепено дејство: најпре се јавља помисао или осликани предмет у нашој свести - то је предлог (подстрек) затим пристајање на њега - одобравање; потом следи наше прихватање сагласје с њим: иза њега је поробљеност или заробљење; и на крају страст. ПРЕДЛОГ (подстрек) Јован Лествичник, Филотеј Синаит и други предлогом (подстреком) називају сваку обичну помисао, или замишљање у машти било каквог предмета који изненада улази у срце и прети да уђе у ум. Свети Григорије Синаит каже да је "Предлог наговор који потиче од демона: Учини не ово, него оно, као што је кушан и Сам Христос Бог наш: 18
Реци да камење ово хљебови постану (Мт. 4, 3); или једноставно речено - то је било каква мисао која човеку пада на ум. Као такав, предлог (подстрек) није грех, он не заслужује ни похвалу ни осуду, јер не зависи од нас, а немогуће је да нам демони не подмећу смицалице од оног тренутка када је ђаво са бесима добио приступ човеку, јер је због преступа прогнан из раја и Божије близине; управо стога што је удаљен ђаво може да поткопава свачије мисли и ум, - каже Симеон Нови Богослов. Можда само савршене и оне који су се успели на високу лествицу духовног живота може да остави непопустљивима, и то само привремено, - додаје Свети Исак. ОДОБРАВАЊЕ (пристајање) Одобравањем Свети Оци називају разговор са наилазећом помишљу, обраћање пажње на предлоге (подстреке) који нам падају на ум независно од нас, а могу бити страсни и бестрасни; то је, у ствари, пристајање (на помисао) и задржавање мисли коју нам демон дошаптава, сагласност са њом и добровољни пристанак на њен боравак у нама. Свети Оци сматрају да такво стање није увек безгрешно; оно може бити и похвално ако се богоугодно разреши. Богоугодно разрешење настаје ако неко не одбије убачену помисао одмах, већ пристане да разговара са њом и да је неко време задржава у себи и демон већ почне да га наводи на страсне помисли, а он се •на све могуће начине труди да му се супротстави добрим и корисним мислима. На који ће начин то да учини, говорићемо касније. САГЛАСЈЕ Сагласјем Свети Оци називају спремност душе да благонаклоно прихвати наилазећу помисао или замишљени предмет. То се догађа, на пример, онда када демон пошаље неком мисао или маштом представљену слику, па је човек прими и ступи с њом у везу кроз мислени разговор, а затим јој се покорава, припремајући 19
ум свој да добровољно поступи по налогу демона. Човекова одговорност у овоме, по мишљењу Светих Отаца, зависи од степена духовног узраста сваког подвижника понаособ. Међутим, ако је неко донекле већ достигао успон и удостојио се да од Бога добије помоћ и снагу за супротстављање злим помислима, али их не одбија због лености и немара - тада овакво стање није безгрешно. Али, ако онај ко тек ступа на стазе оваквог живота и нема знања ни силе да одагна помисли, него им се приклони, па се ускоро затим покаје и стане да прекорева себе, исповеди све Господу, призивајући Га у помоћ, по речима Божијим: Исповедајте се Господу и призивајте име његово, онда ће му, по Својој милости Бог опростити, ради немоћи његове. Ево шта су рекли Оци о мисленој сагласности - о удаљавању лоших помисли и покоравању помислима: понекад изгледа као да је онај који стреми подвигу скоро поробљен мислено, али корен његовог ума у дубини срца чврсто стоји у уверењу да не сме сагрешити делом и извршити безакоње. То је први облик сагласности. А други облик сагласности, по речима Светог Григорија Синаита, састоји се у следећем: "Ако неко својом вољом прихвата демонске помисли, саглашавајући се са њима, бива побеђен тако што не само да се не супротставља страсти, већ пристаје да све учини по наговору, а ако своју решеност не оствари и на самом делу, то није ни због чета другог већ због немања услова - времена или места, или из неког другог разлога који спречава извршење намере. Такво стање душе је веома грешно и подлеже казни" тј. црквеној епитимији.
20
ЗАРОБЉЕЊЕ (поробљеност) Заробљење је или нехотични занос нашег срца наилазећом помисли, или њено постојано настањење у нама - сједињење с њом, чиме се озлеђује наше стремљење ка добру. У првом случају, када помисли почињу да обузимају твој ум и он се насилно, против твоје воље, усхићује лукавим мислима - ти ускоро, с Божијом помоћи, можеш да га обуздаш и повратиш себи и своме делу. Други случај је где ум, као да су га бура и таласи зграбили, насилно га отргнувши од његове одвојености од злих мисли, више не може да се врати у своје мирно станиште. То се најчешће догађа због расејаности и због непотребних, бескорисних разговора. Одговорност у овим случајевима је различита, зависи од тога када помисао продире у душу и како делује на њу: да ли у време молитве - у келији или у храму - или ван молитвеног времена - да ли је то обична неважна, безгрешна помисао или директно - зла... Ако се ум налази у ропству лукавих помисли за време молитве, - то је веома опасно и заслужује осуду, јер је ум дужан да за време молитве буде сав окренут Богу, са потпуном пажњом, одстрањујући сваку другу мисао. Ако мисли улазе у душу и задржавају се у њој ван молитвеног времена и осталог времена одређеног за неопходне животне потребе - такво стање је безгрешно, јер су и Свети неопходне телесне потребе обављали благословено и чедно. При свакој помисли ове врсте, кажу Оци, ум наш, уколико чува себе у благочестивом устројству, бива с Богом нераздвојан; а лукавих мисли треба се клонити. СТРАСТ Страшћу се назива она склоност и оно дејство које се дуго времена гнезде у души путем навике, па делују као друга природа. Човек долази у то стање добровољно и онда помисао, учврстивши се због честе сарадње са њом, однегована и припремљена, улази у срце, претвара се у навику, непрестано га смућује и узнемирава страсним 21
наговорима, налаганим од демона. То се догађа када демон учестано представља човеку неку ствар или лице, подстичући страст, и распламсава у њему жељу да искључиво воли само те ствари, тако да - вољно или невољно - човек мислено бива поробљен њима. Из тог разлога, како је речено, због неопрезности и самовоље, долази до дуготрајног бављења тим стварима. Страст, у свим својим облицима неизоставно подлеже или покајању, сразмерном учињеном греху, - или будућој патњи. Према томе, потребно је кајати се и молити се за избављење од сваке страсти; јер свака страст рађа патњу, не зато што се излажемо борби са њом, него због некајања. Јер, када би та патња била само борба с демоном, онда неки, не достигнувши још савршено бестрашће, не би могли да добију спасење, како каже Петар Дамаскин. Било каква страст да нас је обузела, треба јој се свим силама противити - рекли су Оци. Узмимо, на пример, страст блуда: ако неко гаји ту страст према било којој особи, нека на сваки начин избегава и разговоре са њом и њену близину и нека бежи и од мириса одеће њене. Ко не чува себе од свега овога, тај ће подхранити страст и учинити мислену прељубу у срцу своме, рекли су Оци: Он ће сам у себи запалити пламен страсти и, као звери, увести зле помисли у душу своју. Тако нам свети подвижници сведоче да се сваки човечији пад у грех одвија постепено. Први степен је Предлог, када нехотице, и против воље, улазе у душу греховне представе и подстицаји, кроз спољашња или унутрашња осећања или преко маште. Ово је безгрешно и само је повод и могућност за грех; и највећи светитељи у најсветија времена често су подвргавани демонским наговорима и били принуђени да се боре са њима. Пристајање представља пристанак на предлог, добровољно размишљање о њему: то стање није увек безгрешно. Сагласје је наслеђивање душе наилазећом помисли или представом, тј. када неко прихватајући ђаволом представљене помисли и слике, води са њима разговор у мислима, припремајући се да ускоро прихвати предлог који налаже помисао. Ту је потребно покајање без 22
оклевања и призивање Бога у помоћ. Заробљење је такво стање душе када ум скреће на рђаве помислн насилно и против воље, нарушавајући спокојно устројство душе, и душа се с напором, само уз Божију помоћ, враћа себи. Страст је дуготрајно, претворено у навику, уживање у страсним помислима, налаганим од демона, укорењено због честог размишљања, маштања и разговора са њима. То је већ ропство греху, и ко се не покаје, избацивши из себе страст, подлеже вечним мукама. Овде је потребна велика и напорна борба и посебна благодатна помоћ да би се грех уклонио (в. Лествица 15, 75). Ето где је почетак и корен наше греховности! У душу улази помисао, замишља се предмет, - грешан или безгрешан, то је свеједно, по мишљењу преподобног Нила, - ми обраћамо пажњу на њега, посвећујемо му мисли, усхићујемо се њиме, почињемо да га желимо, а овој главни циљ - циљ спасења или пребивања у Богу и свему божанском, заборављамо. И све се то често догађа без нашег знања. Ми смо толико слаби, расејани, лакомислени, небрижни, да нас зањише и најмањи лахор тих помисли, а оне нас непрекидно, као какав вихор, салећу од јутра до вечери, од вечери до јутра; и отуд стално грешимо. И свему томе често се излажемо не знајући. Утолико горе! Шта да чинимо како бисмо се избавили од таквог, без сумње, погибељног стања? Неопходно је да знамо и за свагда упамтимо да све што се са нама догађа не проистиче ни због наше слабости, нити расејаности, небриге или лакомислености, већ - најчешће из незнања на који нас начин помисли доводе до страсти, због неукости и недовољне жеље да се боримо са њима и да их побеђујемо, због заборављања на своје назначење, због неприпремљености да им се супротстављамо. О, како је важно изучавати те многобројне кретње помисли у духовној борби! Како је неопходно увек се сетити и употребити у борби она средства која ће нас избавити од пораза и осигурати нам победу! Иначе, како бисмо се спасили?!
23
2. О основним помислима
поступцима
супротстављања
Показавши како различити степени помисли узрастају до страсти, преподобни Нил нас даље поучава како да се противимо демонским искушењима, супротстављајући им се молитвом и ћутањем и открива оне чудесне дарове, изнад сваке људске замисли, којима Господ благодатно просвећује своје угоднике. Оци, каже он, поучавају да подвижник треба да се опире демонској страни сразмерно њеној сили, имајући у виду да ће одржати победу, или претрпети пораз у свом уму. Једноставније речено: потребно је да се противимо злим помислима колико год можемо. Резултат борбе су или венци, или - казне; венци - победнику, а муке грешнику који се не покаје у овом животу. "Грех који заслужује казну", по речима Петра Дамаскина, "је када неко помисао доведе у испуњење; а онима који се чврсто боре и не посустају усред снажне демонске борбе исплешће се најсјајнији венци." Најбоља и сигурна битка добија се када се помисао одстрани на самом почетку, и када се упражњава непрестана молитва. Јер, ко се успротиви првој наговештеној мисли, тј. предлогу, тај ће, да тако кажемо, једним ударцем пресећи сва њена потоња дејства: благоразумни подвижник . усмрћује саму мајку злог порода тј. лукави предлог прворођене мисли - рекли су Оци. А пре свега у време молитве треба ум овој довести у такво стање да буде и глув и нем, како је рекао Нил Синајски, и из срца одстранити сваку помисао, чак наизглед и добру, како је рекао Исихије Јерусалимски; јер из искуства је познато да чим се допусти приступ бестрасним - добрим помислима, одмах за њима следе и страсне - лоше: улазак првих отвара врата и другима. Тако на све могуће начине треба да штитиш себе и од оних помисли које се представљају правима, да би истрајно и несметано гледао у дубину срца и дозивао: Господе Исус Христе, Сине Божији, помилуј ме, изговарајући понекад целу ову молитву, понекад 24
делимично, скраћујући је овако: Господе Исусе Христе, помилуј ме, или: Сине Божији, помилуј ме, како је лакше почетницима, поучава Свети Григорије Синаит. Речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, Оци додају и грешнога, а то је Господу Богу угодно и нама грешнима управо одговара. Моли се марљиво и кад стојиш и кад седиш, или лежиш, - моли се, затварајући ум у срце и заустављајући у унутарњој тишини, колико је могуће, и сам дах, да не би често дисао, како учи Симеон Нови Богослов. А Григорије Синаит каже: "Призивај Господа Исуса Христа свесрдно, стрпљиво и непрекидно, са пуно наде, одстранивши сваку помисао." О томе колико је корисно, ради усредсређивања ума на молитву, задржавати дах и не дисати често, ускоро ће потврдити сам опит - кажу Оци. Ако не можеш да се молиш у тишини срца и без помисли и видиш како се оне плоде у твом уму, не буди малодушан због тога и, не обазирући се ни на шта, остај у молитви. Свети Григорије Синаит, знајући савршено ла је нама страснима немогуће победити зле помисли, рекао је "Нико од почетника неће обуздати ум и сасећи помисли, ако та Сам Бог не обузда и одагна помисли. Само чврсти и веома успешни у духовном труду постојано чувају ум и удаљују помисли; а ни они их не одстрањују својом снагом, већ се с Богом подвизавају у борби против њих, одевени у благодат и потпуно наоружани Господом. А ти, прозревши нечистоту лукавих помисли, не плаши се и не збуњуј; и ако би почели да ти се представљају као какви, наизглед, добри предмети, не обраћај на њих никакве пажње. Већ, колико је могуће, задржавајући дах и затварајући ум у срце, уместо оружја често и приљежно призивај Господа Исуса Христа. И све помисли, као огњем запаљене, Божанственим Именом Господа Исуса Христа, невидљиво ће побећи. Ако ни потом помисли не престану да насрћу и досађују, тада стани и помоли се против њих, тј. против самих помисли, затим упорно настављај започето дело, то јест призивање Имена Христовог, са затварањем ума у 25
срце (о томе како треба упражњавати молитву против помисли, рећи ћемо, с помоћу Божијом, касније). А када помисли, и после молитве против њих, и даље бестидно нападају, да је немогуће умом сачувати срце - тада почни да изговараш молитву устима и изговарај је непрестано, истрајно, снажно и стрпљиво. У случају раслабљења и клонулости, призивај Бога у помоћ, приморавајући себе, колико имаш снаге, да не прекидаш молитву; и све ће се то, с Божијом помоћи, савршено изгонити и ишчезнути. А када се ум смири и ослободи ропства помисли, опет мотри на срце и упражњавај молитву душевно или умно; јер су вежбања и напори добродетељи многострани, и све су то само одрази нашег трезвеноумља; срдачна молитва је извор сваког добра: као што се вртови напајају водом, тако она напаја душу, - каже Григорије Синаит. Овај блажени Отац, дубоко разумевши речи духоносних Отаца и следећи их, налаже свесрдно старање за молитву, одбијајући за то време сваку помисао, не само лошу, већ наизглед и добру, јер безмолвијем он назива благовремено отклањање свих помисли, да се не бисмо, примајући их као добре - лишили важнијег. "Безмолвије је призивање Господа у срце то јест молитвено затварање ума у срце н непрекидно усредсређење на то једно" - каже Симеон Нови Богослов. Ово дело тј. чување ума у срцу, уз одстрањивање сваке помисли док се не стекне навика, веома је тешко. Оно је тешко не само почетницима, већ и онима који упркос дугом труду још нису успели да осете сладост молитве у дубини срца, по дејству благодати. Из искуства је познато колико је напорно то вежбање у умној молитви и немоћнима тешко остварљиво. Али, ко је задобио благодат моли се без тешкоће и са љубављу, обасјан благодаћу: "Дејство молитве чини да се ум савршено усредсређује у себи, озарује и од сваког ропства ослобађа" - каже Свети Григорије Синаит. Стога је потребно, колико је могуће, стрпљиво пребивати у молитви, одвраћајући се од свих помисли, и неко време не устајати на певање. "У трпљењу", каже, "нека буде живот твој", по речи Апостола: У молитви будите истрајни (Кол. 4, 2); и не жури 26
да устајеш чак ни при осећају болне мучнине и мислене посусталости од бола и плача, имајући на уму речи Пророка: Као трудна жена кад хоће да се породи, па се мучи и виче од бола, (Ис. 26, 17) и Светог Јефрема, који овако учи: "Болуј болне болести, да би те мимошао бол сујетних болести." Григорије Синаит, такође, учи да, сагнувши главу и врат, треба дуго времена да остајемо у молитви трпећи, усрдно призивајући у помоћ Господа Исуса Христа, сабравши ум у срце; и у прилог томе наводи речи Самога Господа: Царство небеско с напором се узима и подвижници га задобијају." Под речима: С напором и подвижници, Господ, по његовом тумачењу, подразумева "Крајњи труд и напор до бола". "А када се ум од напрезања замори и почне да малаксава и када тело и срце осете неки бол од силног и непрекидног призивања Господа Исуса Христа, тада се лати певања, како би им омогућио да се мало одморе." Такав је виши степен духовног труда и такве су поуке премудрих за све подвижнике, без обзира да ли је неко сам или са учеником! "Ако имаш поузданог ученика, препусти њему читање Псалама, а ти их прати срцем." Тако нас преподобни Григорије, кроз сопствено духовно искуство, учи да сву пажњу посвећујемо умној молитви; а за псалме каже да их треба користити тек толико да се одагна унилост, додајући им и покајне тропаре, али без певања, по речима Лествичника: Нека им радост буде не песма, већ срдачна туга изникла из благочешћа и топлина духовна која доноси мир и утеху, како каже Свети Марко. Он такође учи да се сваком певању дода и Трисвјата песма или катизма и увек Алилуја, као што су чинили древни Оци - Варсануфије, Дијадох и остали. Када се, по благодати Божијој осети сладост молитве, и када њено дејство започне у срцу, тада је најважније да се у њој остане, учи Свети Григорије Синаит. "Ако осетиш да молитва дејствује у твоме срцу и не престаје да у њему чини покрете - не остављај је и не устај 27
на певање псалама, док, по Божијем промислу, она не напусти тебе, јер, учинивши то, ти би оставио Бога унутра, почео би да га призиваш споља, и спустио би се с висине наниже. На тај начин испустићеш и молитву и ум лишити потребне тишине, као што сама реч безмолвије казује да ум треба чувати у миру и тихом спокојству: Бог је мир, а свака смућеност и неспокојство су му туђи. А да при вршењу умне молитве не би пао у прелест, не дозволи да ти се приближе никакве представе, никакви ликови ни виђења; јер, приказања - силна маштања и кретања , не престају ни када ум стоји у срцу и моли се, и нико није у стању да господари њиме, осим оних који су благодаћу Духа Светога достигли савршенство и оних који кроз Исуса Христа чувају непоколебљивост ума. Што се тиче Устава Светога Јована Златоустог, којим се за духовно упражњавање препоручује час молитва, час читање, час певање и провођење целог дана на тај начин, он је добар, узимајући у обзир време, меру и снагу онога који се подвизава. А ти сам одреди хоћеш ли се управљати по овој подели Златоустога, или ћеш се неодступно држати сталног пребивања у делу Божијем - у умној молитви. Када се не спроводи умна молитва која је, по речима Лествичника, извор добродетељи што напаја духовне саднице, потребно је дуго времена проводити у певању и често смењивати једно духовно упражњавање другим. Из тога проистиче да једнима одговара да живе у безмолвију, а другима у општежићу. И једно и друго је добро - по речима премудрих - у правој мери и на правом месту. Уосталом, Оци су рекли да певање треба да има меру, стога је најбоље бити предан молитви. Али, када нам наиђе разлењеност, треба певати псалме, или читати о животу и подвизима Отаца; јер ни лађа нема потребу за веслима док је покреће ветар и носи кроз узбуркано море; а када ветар утихне и лађа се заустави, тада треба употребити весла, па чак и неку другу, мању лађу за превоз. Желећи да то оспоре, неки указују на Свете Оце и на садашње подвижнике (мисли се на савременике 28
преподобног Нила Сорског), који су чинили свеноћно бдење и непрестано певање... Али таквима Свети Григорије Сииаит заповеда да потраже одговор у Писму: "Није у свима све савршено, због недостатка истрајности и слабљења снаге; а и мало у великима није увек мало и велико у малима није увек савршено. Нису ови подвижници, пређашњи и садашњи, ишли једним истим путем, и нису сви испунили све до краја." О онима који су се облагодатили и удостојили просвећења, овај Отац говори како су то постигли не изговарањем псалама, већ - ћутањем, непрекидном молитвом и созерцањем; они су сједињени са Богом и није им потребно да свој ум одвлаче од Њега и излажу немиру. Ум таквих, када се удаљи од сећања - у умној молитви - на Бога и преко мере занесе на неважне ствари, прељубу чини. Искусивши ово узвишено стање, Свети Исак Сирин пише да у тренутку када наилази неисказана духовна радост, она изненада пресеца молитву на устима, јер тада, као да умиру уста и језик и срце - чувар помисли - и ум - вођа осећања и мисао - брзокрила птица грабљивица; тада већ мисао губи своју молитву и креће се незадрживо, вођена неком посебном силом, потпада у тајанствено ропство и доспева у несхватљиво и њој самој непознато стање. То је, управо, оно што се назива ужасом и виђењем у молитви, а не сама молитва; ум тада престаје да бива у молитви, која се одлаже ради задобијања бољег и он излази из себе, без икакве жеље, по речи Апостола: Да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна (2. Кор. 12, 2). Молитву Свети Исак назива семеном а њене плодове сабраним снопљем, када се сам жетелац ишчуђава пред тим неисказаним призором, како је то од тог слабог н рђавог зрневља које је он посејао неочекивано пред њим изникло зрело класје. Молитвом се то назива само отуд, што из ње проистиче и Светима долази онај неизрециви дар, чији назив нико не може да одреди. Када се духовним дејством душа узнесе ка божанственом и, кроз непојмљиво сједињење уподоби 29
Богу и заблиста у својим кретњама пуним светлосним сјајем и ум се удостоји осећаја будућег блаженства, - онда заборавља саму себе и све временско и све постојеће: у њој гори пламен неисказане радости, у срцу кипти неизречена сладост и само тело се .напаја том милином, човек заборавља не само било какве страсти, већ и сам свој живот, верујући да се Царство небеско не садржи у нечем другом као у оваквом стању. Јер, љубав је Божија слађа од живота и разум по Богу, из којег се рађа љубав слађи од меда и саћа. О, чуда! - кличе Симеон Нови Богослов; шта друго да каже, јер је то, уистину, страшно и изнад сваке речи! Видим унутар себе Творца света и разговарам с Њим и волим Га и напајам се Њиме и, сјединивши се с Њим надмашујем небеса: где ли је тада тело? Не знам; јер Господ ме воли и прима у Самога Себе и у наручју држи, и, будући истовремено и на небесима и у мом срцу, видљив ми је и овде и тамо. Владика не само да ме изједначава са Ангелима, већ ми даје и преимућство над њима, јер је за њих невидљив и неприступан својом суштином, а мени се показује видљивим и са мојим сједињује бићем. То је оно о чему благовести Апостол: "Што око не виде и ухо не чу, и у срце човјеку не дође" (1. Кор. 2, 9) и, пребивајући у томе, не само да не желиш да изађеш из келије, већ би хтео да се сакријеш у дубину земље, да би оданде, изван читавог света, созерцавао свога бесмртног Владику и Творца. Саглашавајући се са Новим Богословом, и Свети Исак, такође, каже да кад се са човека и његових мислених очију скине копрена страсти, и он угледа ту неисказану славу, изненада се ум његов уздиже до страхоте, и ако, у овом животу, Бог не би одредио границу остајања у таквом стању, онда човек, када би му било допуштено, кроз сав живот свој не би желео да напусти ово дивно виђење. Али, Бог, по милости својој, удешава да се на време умањи благодат Његова у Светима, да би они могли да брину и о братији својој, кроз богослужење и поучавање у благочешћу; јер, како каже Макарије Велики[1], ако би ко имао такву благодат, да непрекидно буде обузет милином ових чудесних виђења, он више ни о 30
чему пролазном не би могао да слуша или говори, или да прими на себе терет књишког рада, нити каквог другог, макар најмањег труда. Окусивши једанпут, у овом пропадљивом телу, бесмртну храну, и у овом краткотрајном животу удостојивши се делимично оне радости која је припремљена у Небеском царству, тешко се после везују за лепоте овога света, или страхују од било чега тужног и суровог, већ смело с Апостолом кличу: "Ништа нас неће моћи да одвоји од љубави Божије!" (Рим. 8, 39). Све то, по речима Светог Исака, припада онима који су то опитом искусили и осетили у себи самима, постигавши тај дар уз руковођење Отаца и после ревносног старења и труда у свом животу. А ми смо непотребни, многим гресима везани и пуни разних страсти; и судећи по томе, не заслужујемо чак ни да слушамо о таквим стварима. Али, уздајући се у благодат Божију, усудио сам се да кажем о њима неколико речи из Светих Писама духоносних Отаца, да видимо, мада не у потпуности, како смо ми грешни и неразумни и како се страсно везујемо за овај свет, сакупљајући пропадљиве ствари, ради којих западамо у бриге и неспокој, наносећи штету нашим душама. И све то ми себи приписујемо у хвалу и сматрамо добрим делом! Ми не схватамо вредност наших душа - не разумемо на какав смо живот призвани, каже Свети Исак. Живот наш у овом свету, његове туге, радости мир чине нам се за нешто важно а о животу у духу, уронивши у леност, земљољубље и безбрижност, ми говоримо као да је он био својствен само древним светитељима, а да нама он није потребан, и да су немогући такви подвизи. Али, није то тако, није тако! Они су немогући само за оне који упорно потчињавају себе страстима, не желећи да се кају и да заиста ревнују Духу Божијем, већ себе предају бескорисним бригама овога света. А оне који се усрдно кају, који са великом љубављу и страхом призивају Бога и само на њега гледају, и следе Његове заповести, - све такве Господ прима, воли, дарује им благодат Своју и прославља их. У то нас уверава све Божанствено Писмо. У 31
давна времена многи Оци су се сами пробијали кроз ово поприште, водећи и друге по њему, само је сада тога понестало, због недостатка руководитеља. Али, ко васцело своје биће посветн делу Божијем, тога ће сама благодат Божија поучавати, она ће му помагати и сада и у све векове. А оне који неће да се подвизавају и празнослове, како у садашње време Бог више не даје некадашње дарове, Апостол назива заведенима и каже да заводе друге. Има и таквих који слушају, али неће о томе ни да чују да и сада постоји благодат. Свети Григорије Синаит назива их помраченима крајњим безосећањем, незнањем и маловерјем. Ми, сазнавши све ово из Писама Светих, уколико желимо да се приљежно бавимо делом Божијим, треба да се удаљавамо, колико је год могуће, од сујете овога света, трудећи се да уништимо страсти, чувајући своје срце од лукавих помисли и све време испуњавајући заповести Божије. А да би се срце чувало, потребно је увек имати молитву. У томе се састоји први степен монашког узраста и без тога је немогуће умртвити страсти, каже Симеон Нови Богослов. Најпогодније време за обављање монашких дужности је ноћ. "У ноћно доба за монаха је најважније да се вежба у свом монашком подвигу," рекли су Свети Оци. Блажени Филотеј Синаит је рекао да се ум најбоље чисти ноћу. И Свети Исак каже: "Сваку молитву коју приносимо ноћу, сматрај важнијом од сваког дневног труда: умилно осећање које се испосницима дарује преко дана, проистиче из њиховог ноћног труда." Тако уче и остали Свети. Зато је Свети Јован Лествичник рекао: "Ноћу је најбоље да се бавиш молитвом, а мање певањем". Али: "Када се умориш од умне молитве, устани на певање", рекао је на другом месту. На тај начин треба и ми да поступамо, када се ум наш замори од умне молитве, треба га запослити певањем псалама или тропара, или нечега другог, у зависности какво је чије правило. При томе треба имати у виду да "глагољивост" по речима Јована Лествичника, "често расејава ум за време молитве, а ћутљивост најчешће 32
сабира." "Ако су ти мисли расејане, најбоље је да се бавиш читањем", рекао је Свети Исак, исто је и Анђео заповедио Антонију Великом: "Када се ум твој расејава, онда приступи читању или рукоделству." "А почетницима, када на њих нападају помисли, веома је корисно било какво рукодеље уз молитву, или служење - рад из послушања, - и то им је нарочито потребно када их обузму помисли чамотиње и туге", уче Оци. Укратко, у овом духовном труду, Свети Исихије Јерусалимски предлаже четири начина: или пратити помисли, тј. пазити на њихово кретање и отклањати их на самом почетку; или - чувати срце дубоко, уклонивши из њега сваку помисао и молити се; или - призивати у помоћ Господа Исуса Христа; или - мислити на смрт. Све ово затвара врата лукавим помислима; и ако неко било који од наведених начина појединачно упражњава, то се назива трезвеноумљем и духовним трудом. Пошто смо сазнали све ово, нека се овако од нас подвизава на начин који његовој природи највише одговара. ________________________________________ НАПОМЕНЕ: 1. Свети Макарије Египатски, у 8. беседи о савршеној молитви савршених овако каже: "Ако је неко по некад читав дан заузет нечим, и у једном тренутку пре да себе молитви - и унутрашњи његов човек са радосним усхићењем долази у молитвено стање, у бесконачну дубину вечности и тамо стреми сав његов ум који лебди у милини. Тада у мислима настаје заборав о земаљским стварима, јер су оне нахрањене и обузете божанственим, небеским, безграничним, необухватним и нечим чудесним што је немогуће исказати људским језиком. У том тренутку он се моли овако: "О, када би душа моја отишла заједно с молитвом!" Човеку је потребно да прође дванаест ступњева да би достигао савршенство. И, ето, благодат почиње да се умањује и човек силази за један степен и већ стоји на једанаестом. А други, богат благодаћу, дан и ноћ стоји на врху савршенства. И такав човек... ако би тако било увек с њим, не би могао више да прими на себе ни богослужења нити било какав терет, не би могао ни да слуша нити о себи да се стара,
33
већ би стално седео у једном углу, сав обузет заносом, као опијен. Зато му се и не даје савршена мера, да би могао да брине о браћи и богослужењу...
34
3. О томе како и чиме да крепимо себе у подвигу против демонских сила које устају на нас Изложивши у потпуности учење о духовном труду, преподобни Отац наш Нил поучава даље и којим средствима треба крепити себе у борби против демонских напада, или у духовном подвигу и - у чему се састоји сва пуноћа делања у нашем животу. Укрепљење у унутрашњој борби и духовном подвигу, показано у овим делима, састоји се у томе, да, када будемо у највећем рату с лукавим помислима, не покажемо малодушност, и не задремамо, и не зауставимо се и не прекинемо свој даљи ход на путу подвига. Када нас нападају рђаве помисли, брзина демонске злобе убацује у нас стид који нас спречава да погледамо ка Богу са покајничким осећањем и принесемо против њих молитву; али ми треба да их побеђујемо свагдашњим покајањем и непрестаном молитвом и да не окрећемо леђа нашим непријатељима, то јест да се не осврћемо назад, па макар и свакога дана од њих задобијали по хиљаде рана. Одлучимо у себи самима да до смрти нипошто не напуштамо овај живоносни труд; јер - заједно са искушењима стићи ће нам невидљива утеха милости Божије. Свети Исак каже да се духовни падови не догађају само нама страснима и немоћнима, већ и онима који стоје на високој лествици чистоте и који, наоружани штитом Господњег разума, проводе свој живот у блаженом безмолвију; али после света, након искушења, у њих се настањују мир и утеха, и помисли здравоумне и спокојне. О, како често човек бива немоћан, и у својој слабости покорен и сравњен са земљом! Но, када он истргне плен из руке снажног противника, онда се његово име проноси свуда, њега прослављају и његови саподвижници и остали који се истичу у борби и прима венце и драгоцене дарове, нарочито међу својим састрадалницима. Ето како нас Свети охрабрују и уклањају из нашег ума сваку сумњу, да не бисмо у духовном рату, у време пометње коју нам стварају непристојне помисли, ослабили и пали у очајање! 35
А када се удостојиш да те благодат посети - не сматрај се безбедним, тј. не препуштај се сигурности и не преузноси се; него се смирено обрати Богу, захвали му, и дозови у сећање сагрешења која си учинио, по допуштењу - сети се како си се ниско ти спустио тада и како је ум твој у то време био прљав и болестан. Размисли о нечистоти своје природе; преброј све рђаве помисли и ружне плодове којима си хранио душу своју, а она се хладила због губљења благодатне топлине; представи у том тренутку смутње и небројене покрете који су те разарали не тако давно, у стању твога помрачења; сети се како си се брзо и неочекивано приклонио на страну страсти и наслађивао се њима, загњуривши ум свој у таму. И, памтећи све то, кај се и укоревај себе. Схвати и то, да Промисао Божији допушта да нас све ово задеси ради нашег смирења. Ево шта је и блажени Григорије Синаит рекао о тој намери: "Ако човек не буде побеђиван и поражаван, одолевајући свакој страсти и помисли, ако он не прими ударце од духа злобе, не налазећи помоћ ни у ономе што ради, ни од Бога, нити од било кога другог, тако да притиснут са свих страна дође у скоро безнадежно стање, онда он не може да постигне скрушеност и смирење до те мере да би се осећао нижим од свих, сматрао себе најгорим робом пред свима, чак горим и од самих демона који успевају да га заведу и преваре". То је циљ Промисли Божије у свом спасоносном устројству, да доведе човека у смирење, за којим увек следи награда од Бога, божанствена сила коју добија смирени а она у њему дејствује и чини све, постајући средство које користи за стварање Божијих чудеса. Пази на то са страхом: ако не укротиш своје мудровање, онда ће те напустити благодат, и ти ћеш, разуме се, бити побеђен у ономе у чему си био искушаван од наилазећих помисли; јер сопственом снагом не можеш да стојиш чврсто у добродетељи: то је заслуга благодати која те носи, као мајка своје дете на својим рукама, чувајући те од сваке невоље. 36
Потребна је крајња опрезност, како не бисмо самима себи дали повода за сигурност у борби против лукавих помисли које насрћу на нас; а то се до гађа онда, када, губећи усрдност, почнемо да скрећемо са праве стазе Божијег пута. Тако, ко жели да буде савршен у љубави Божијој, да се заиста спасе и твори дело Господње, тај нека живи веома марљиво и брижљиво и нека се подвизава у свему колико год има снаге, сагласно Божанственом Писму, испуњавајући све благочасно у смирењу, увек с ревношћу, не подајући се лености и слабости. Сва пуноћа труда у нашем животу састоји се у томе, да увек, у свим делима, у сваком почетку, душом и телом, речју, делом и помишљу, колико има снаге у нама, пребивамо у Божијем делу, са Богом н у Богу. Блажени Филотеј каже да на исти начин на који смо, живећи раније у свету, усред његове сујете, били свеумно и свеосећајно робови греховне преваре, сада треба, када смо започели живот по Богу, свим умом и свим осећањима да угађамо Богу Живоме и Истинитоме, подражавајући му истином и вољом, да испуњавамо Његове свете заповести и да се на сваки начин удаљавамо од сваког Богу неугодног дела, по речима Божијим: Тога ради заповијести твоје држим да су вјерне на сваки пут лажни мрзим (Пс. 119 128). Речи устани из сна опомињу нас да смо дужни више од свега да Бога прослављамо речима и да му се исповедамо, а затим и делом, то јест молитвом, певањем, читањем, рукоделством, и, по потреби, свему томе да додамо и неки други рад. Ум увек треба чувати у страху Божијем и сву наду полагати на Бога, да би свако дело било Богу угодно, лишено сујете и жеље да се угоди човеку, уз чврсту увереност да је Он свуда и све испуњава - Господ је увек са нама; јер Онај који нам је даровао ухо, све чује; и Који је створио око, све види. Кад с неким разговараш, речи твоје нека буду по Богу - богоугодне, пажљиво чувај себе од роптања, осуђивања, празнословља, препирања. - Тако и у јелу и пићу, у свему поступај са страхом Божијим. 37
Веома је важно чувати себе за време сна, пажљиво, са помислима сабраним унутар себе и пристојним положајем тела; јер овај краткотрајни сан слика је вечног сна, тј. смрти, и лежање наше на постељи треба да нас подсећа на положај наш у гробу. И при свему томе потребно је увек имати пред очима својим Бога, угледајући се на Давида, који је о себи говорио: Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 16, 8). Ко поступа на такав начин, увек пребива у молитви. Ко има здраво тело, тај треба да га исцрпљује постом, бдењима и радом који захтева наПрезање и труд, на пример поклонима и тешким телесним радом да би оно постало покорно души и да бисмо се благодаћу Христовом избавили од страсти. Ако тело онемоћа, треба га оснажити у потребној мери. Молитву, пак, нико да не изоставља - ни здрави, ни болесни. Јер, телесни напор се захтева - у одређеној мери од оних који имају здраво и снажно тело; а духовно дело, које се састоји у непрестаном богосећању и богомислију и постојаном пребивању у љубави Божијој, то дело је обавезно за све, не искључујући ни болеснике приковане за постељу. Према нашим ближњима, по заповести Господњој, дужни смо да имамо љубав; и ако се они налазе у нашој близини, да је испољимо речју и делом, када она не нарушава љубав према Богу, а када су они духом удаљени од нас, да одашиљемо своју ЉУбав њима, изгонећи из срца својих сваки лош спомен на њих, смирујући се и приклањајући душе своје њима, испуњени усрдном жељом да им послужимо на корист. Ако нас Господ угледа таквима, онда ће нам и прегрешења опростити, и молитве наше примити као благоухано миро и милост Своју преобилно излити на нас. Корисно је што нам је преподобни Нил, говорећи о великом значају молитве, оставио поуку како да искористимо и онај временски простор који остаје за доношење хране пића и томе слично. "Чак", каже он, "да 38
код најнужнијих потреба нека се ум тајно поучава, јер све треба извршавати са страхом". У закључку читавог овог одељка Свети Нил каже: "Ето, благодаћу Божијом, рекли смо укратко - из Дела светих - о духовном труду, тј. како су разнородне демонске борбе које се воде за време овог подвига, како "м се треба противити, и да је за то најбољи начин - чувати своје срце у молитви, искључујући сваку помисао. Изразивши делимично силу и дејство свега тога, ми смо се дрзнули да укажемо на света казивања о томе какве се благодати удостоје они који истински ходе овим путем, а ја нисам достојан ни да се приближим таквима. Рекли смо још и о начину којим ће се снажити трудбеник у овом великом подухвату, о томе какав живот треба да води онај који настоји да у тој првој и најважнијој борби дође до велике победе, тј. безмолвија ума и истинске молитве. После овога, Богом уразумљеноме ћемо рећи и о другим победним средствима у разнородној борби. ДРУГИ ДЕО 1. Како да водимо унутрашњу борбу против грешних помисли Говорећи о борби и победи над осам главних страсних помисли, Свети Нил учи да се рат са лукавим помислима води и победа у борби осваја, по речима Отаца, на различит начин, у зависности од узраста и степена духовног савршенства оних који се подвизавају, нарочито: молитвом против помисли и оштрим супротстављањем њима, да би се, претрпевши понижење, и удаљиле. Само савршени могу да понизе, савладају и одгоне помисли, веома успешно да се препиру са њима и да им се противе, а немоћни треба да се моле против њих и да их преобраћају на добре, како учи Свети Исак: У образ добродетељи претварати страсти, или, како каже Петар Дамаскин: Нека мисли буду спремне да учине добро дело. Тако су говорили и други Оци. Стота, када на нас навали бура помисли и изгубимо способност да у миру и 39
унутарњој тишини извршавамо молитву, тада се треба молити против самих помисли и лоше претварати у добре. О то.ме како се треба молити на неку помисао и како од злих чинити добре, сазнаћемо из Дела светих. Свети Оци су рекли да има осам главних страсних помисли, из којих се рађају и многе друге: а) угађање стомаку, б) блуд, в) среброљубље, г) гнев, д) туга, ђ) унилост (чамотиња) е) сујета, ж) гордост. Како су на прво место свих помисли Оци ставили угађање стомаку, и ми ћемо најпре говорити о томе, да сиромашни знањем, не променимо редослед премудрих: чинимо тако, следећи речи Светих Отаца. ПРВА ПОМИСАО - УГАЂАЊЕ СТОМАКУ Ако те мучи снажна и свагдашња помисао утађања стомаку, представљајући ти разна укусна и пријатна јела, и приморава те да непотребно узимаш храну и пиће кад није време и прекомерно, онда се, пре света, присети речи Господа: Да не отежају срца ваша од преједања и пијанства (Лк. 21, 34), помоли му се, и, призивајући Га на помоћ, размисли о овоме што су рекли Оци: "Ова страст у монасима", кажу они, "корен је сваког зла, а најпре блуда". И у самом почетку преступ нашег праоца Адама произашао је из ње: јер он, окусивши од забрањеног плода, лиши се раја и све потомство своје изложи смрти, како је речено негде: ,Диван беше за око н пријатан за укус плод који ме усмрти". Одонда, па ове до данас, многи, покоривши се стомаку, падоше и падају дубоким падом, како је познато из искуства и Дела светих. А и ти знаш да се најслађа и најукуснија храна ускоро претвара у смрад и гној, тако да ништа вредно од ње не остаје, како каже Велики Варсануфије. Знајући то, укори себе што тако похлепно желиш ту сладост и пријатност за чула, која се тако брзо преобраћа у злосмрадије. Тако побеђуј страст угађања стомаку, користећи храну и пиће у потребној мери и у одговарајуће време. Мера хране 40
Дневну меру или количину хране, кажу Оци, нека свако одреди сам себи, али, уколико осети да је она сувишна и да му ствара тегобе, тада нека смањи; а када примети да је та количина недовољна за одржавање тела, тада нека мало побољша храну; и на тај начин, дознавши поуздано - опитом, нека одреди себи ону количину хране која је потребна за одржавање његове телесне снаге, користећи је не за уживање, већ за сврсисходну намену. Ако на такав начин будеш поступао, узимај храну хвалећи Бога, а себе не осуђуј као недостојног и ове мале утехе. Једна одређена мера не може се свима одредити, јер и тела су различита по грађи и снази, исто као бакар, гвожђе, восак. Уосталом, за почетника је најбоља мера да остави јело док још осећа жељу за њим; али, ако се и насити, неће сагрешити; а ако се преједе, нека прекори себе. Тако ће спречити пораз од врага и отворити себи пут ка победи над њим. Време хране Оци су завештали да се пости - да се храна не узима до деветог часа, по нашем рачунању дневног времена, - и до трећег часа по подне. А ко жели да дуже од овога остане без хране, може то добровољно да учини. У дане пролећне и јесење равнодневице треба узимати храну, како су Оци установили, када наступи девети час и по нашем рачунању времена трећи час после подне. Али, с обзиром да се у нашим северним земљама лети и зими, како дани, тако и ноћи, знатно и продужавају и скраћују, онда ми треба да узимамо храну у зависности од трајања дужине дана. У непосни дан може се поранити, тј. померити време предвиђено за оброк, и - по потреби - узети мало хране за вечеру. Разноврсност хране
41
По речима Григорија Синаита: "Благоразумни и разборити могу од сваке хране да узимају по мало, као да она није ни укусна ни слатка: код њих нема пробирљивости и одбацивања једног јела на рачун другог, а кроз то, приносећи Богу благодарност за све, чувају душу своју од надмености". На тај начин, избегавајући надменост, удаљићемо се од немарности према доброј творевини благога Бога Творца. Слабима, пак, у вери корисније је да се уздржавају од неких јела, посебно слатких, тј. оних која им се свиђају; јер они, како каже о томе Григорије, немају уверености и убеђења у томе да ће бити сачувани од Бога и једу безопасно: њима Апостол каже да једу зеље (Рим. 14, 2). А када некоме неко јело шкоди због болести или телесне немоћи, онда нека такав не приморава себе да узима такву храну, већ ону која му је кориснија; јер Василије Велики каже: "Не треба ратовати против тела храном, која треба да служи његовом чувању." Различитост телесне грађе Ко има здраво и снажно тело, тај треба да га исцрпљује на разне начине, да бисмо се избавили од страсти, и да би - благодаћу Христовом - било покорно духу. А ко има немоћно и слабашно тело, тај нека га окрепљује по потреби, да не би сасвим изнемогло за рад. Подвижнику не доликује сувишност, већ лишавање и оскудност, тако да телу пружа само неопходну количину јела и пића, а у време искушавања тела од ђавола најважније је уздржавање. Јер многи су, не обуздавши стомак, пали у нечасне страсти и ружан порок, о чему је и говорити срамно; а када је стомак зауздан благоразумним уздржањем, онда улази у душу сабор ових добродетељи. "Ако", каже Василије Велики, "обуздаш стомак, ући ћеш у рај; ако га не обуздаш, постаћеш плен смрти - вечно." Ако неко из разлога напорног путовања или каквог тешког посла дозволи телу извесну попустљивост и да му нешто боље, поврх уобичајене мере, било у јелу, пићу или 42
сну, - то је безазлено и не заслужује осуду, јер је он тако поступио с разлогом и у доброј намери. ДРУГА ПОМИСАО - БЛУД Велики је наш подвиг у борби с духом блуда и тежак као опаки отров; јер та борба захвата и душу и тело - ове наше биће; зато морамо да се снажно и непрекидно бринемо о томе, да бисмо будно и неуморно чували своје срце од блудних мисли, а најпре у дане светих празника, када се припремамо за причешће Светим Тајнама: у то време демони свом снагом настоје да окаљају нашу савест. Када нас нападају блудне помисли, тада треба да у себи оживљавамо Божији страх - дозивамо себи у памет чињеницу да се од Бога ништа не може сакрити, чак ни танани откуцаји срца, и да је Господ Судија и Убиратељ света, чак и оног најтајнијег и најскровитијег. Тада треба у свом памћењу да обновимо и оно обећање које смо изговорили пред Ангелима и људима, обећање да ћемо живети целомудрено и чисто. Трезвеноумље и чистота не односи се само на спољашњи живот, оно треба да обитава у тајности срца човека који чува себе од рђавих помисли: а то је Богу многоцено и угодно; ко се често предаје блудним мислима и скрнави себе њима, тај чини прељубу у срцу своме, рекли су Оци, - и ако не чува себе, онда са мисли прелази и на само дело. А како је велика беда - сам тај чин - види се по томе, што се ниједан грех не назива именом које су Оци дали овом греху: они га називају падом; јер, ко упадне у то, осећа се беспомоћним и силно га очајање обузима. У време борбе против блуда мислим да је корисно размишљати о себи самом, о лику и звању у којем се налазимо - размишљати да смо обучени у образ ангелски: како се усуђујемо да упрљамо нашу савест и блудном гадошћу уништимо ангелски лик који носимо? Опоменимо се и стида и срама пред људима; јар и тим замишљањем стида и срама можемо да одагнамо прљаву и гнусну 43
намеру. У самој ствари, представимо себи да нас је неко затекао у скрнодејству: зар не бисмо тада више волели да умремо, него да се нађемо у таквом сраму? На такве и сличне начине постарајмо се да одсечемо нечисте помисли. Главно и силно и победоносно оружје против духа нечистоте састоји се у приљежној молитви Господу Богу, како уче Свети Оци. Свети Максим Исповедник додаје да се против блудних помисли треба наоружати молитвом, користећи се молитвеним речима Псалмопесника Давида: Изагнавши ме опет су око мене (Пс. 17, 11); радости моја, избави ме од оних који ме окружују (Пс. 32, 7). И Свети Јован Левстичник, говорећи о томе, позива се на сведока који се овако моли против блудних помисли: Боже, притеци ми у помоћ (Пс. 63, 1), и томе слично. При томе је потребно призивати у помоћ оне свете који су се истакли нарочитим подвизима и трудом у чувању чистоте и целомудрености, како је, на пример, Данило Скитски заповедио једном брату који се борио с блудом, да се помоли и призове на помоћ мученицу Томаиду, убијену ради целомудрености, и да каже овако: "Боже, ради молитава мученице Томаиде, помози ми!" И тај брат, помоливши се тако код гроба Мученице, истог часа је био избављен од блудне страсти. Имајући таква сведочанства и ми ћемо се молити и призивати у помоћ оне, о којима се у Делима светих говори како су се подвизавали у трезвеноумљу и чистоти. Ако те борба силно дави, онда устани, и, гледајући на небо, рашири руке, помоли се, као што је саветовао Григорије Синаит, и Бог ће одагнати помисли. Моли се и тако, како каже Св. Исак: "Ти си силан, Господе, и Твој је подвиг: Ти ратуј и победи у овоме, Господе, за нас!" И, како учи Јован Лествичник: "Завапи ка Свемогућем да те спасе, не на брзину сачињеним речима, већ смиреним и простим изговарањем: Помилуј ме Господе, јер сам немоћан! И познаћеш силу Вишњега и невидљиве демоне невидљиво одагнати. Увек се бори против нападача именом Исусовим; јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу ни на земљи." 44
Како Јован Леетвичник напомиње, демон мотри на нас, и, када види да нисмо у стању да се против њега наоружамо спољашњом молитвом, тј. да се помолимо и речима и умом, онда нарочито напада на нас. Будно пази и не оклевај да се молиш баш у то време када те смућују скверне помисли, као што смо рекли. Уздижи телесно око, или душевно, како ти је згодније, с обзиром на време и на меру твоје снаге. И ако будеш тако чинио, опитом ћеш познати да се силом Вишњега и невидљивом помоћи они лако побеђују. Ако се, пак, олењиш, после ћеш се стидети што су те победили и савест ће ти бити упрљана. Потребно је да знамо и ону ђаволску хитрину, рекли су Оци, којом он убацује у наш ум мисли на женска и млада привлачна лица, да би се истог тренутка то пресекло, макар та лица наизглед била и безазлена и деловала као да нису у стању да пробуде страсти; јер, ако затајиш, онда ће те зли преварант лако завести, и твоје мисли окренути у мрску и скверну похоту. Понекад се догађа да и ми сами гледамо на блудне помисли са горчином, а размишљајући о њима, хватамо себе у томе да желимо такву гнусност која је својствена само бесловеснима, чак се узбуђујемо тиме, што је то, будући противприродно и животињи страно... Али, при таквим чувствима, посебно почетници, треба да се чувају да не би, при дугом размишљању о томе, подлегли у борби и страсну мисао спровели у дело. Зато је за нас безопасније да одсечемо предлог - почетак помисла. Својство је снажних да ступају с њима у рат, јер су научили да благоугодно разрешавају те помисли. Напокон, чувај себе од разговора са женама и гледања на њих; избегавај, такође, и становање са младим, женоликим и лепим лицима, и од погледа на њих се уздржавај; јер то је ђавоља замка иноцима, како је рекао неко од Отаца. И, ако је могуће, не остај с њима насамо, каже Василије Велики, ни у нужној потреби: јер ништа није важније за тебе, осим твоје душе, за коју је Христос умро и васкрсао... И не жели да слушаш од било кога непристојне разговоре који побуђују страсти. 45
ТРЕЋА ПОМИСАО - СРЕБРОЉУБЉЕ Страст среброљубља долази споља, ван наше природе и настаје као последица маловерја и неразумевања рекли су Оци. Зато и подвиг против ње није тежак за оне који са страхом Божијим пазе на себе и теже истинском спасењу. Али, ако се та страст укорени у нама, онда то бива горе од свих других страсти; и ако јој се покоримо - води у такву пагубу да ју је Апостол назвао не само кореном свакога зла - гнева, очајања и др., већ и идолослужењем (1. Тим. 6, 10), (Кол. 3, 5). Многи ради среброљубља отпадоше не само од благочестивог живота, већ, и згрешивши у вери, душом и телом изгибоше, како се говори у Светом Писму. И Оци су рекли да "Који сабира злато и сребро и на њих полаже наду - открива тиме своје неверје у ту истину да се Бог брине о њему". Свето Писмо, такође, каже, уколико је неко поробљен - или гордошћу или среброљубљем - било којом од ових страсти, већ тада демон не мора да га напада каквом другом страшћу јер је и ова једна довољна за његову погибељ. Стога свакако треба да настојимо да се заштитимо од те смртоносне и душегубне страсти, молећи Господа Бога да одагна од нас дух среброљубља. Не треба се решити само злата, сребра и имања, већ и ових ствари, осим неопходно потребних - одеће, обуће, келије, посуда и прибора за ручни рад; и све то да не буде скупоцено, украшено, лепог изгледа, већ лишено било чета што би нам задавало бриге и неспокој, да не бисмо упали у мирске везе. Истинска победа над среброљубљем и стварима уопште састоји се у томе да није довољно само да немамо, већ и да не желимо никакво сабирање. То нас приводи душевној чистоти. ЧЕТВРТА ПОМИСАО - ГНЕВ Ако нас мучи гневна помисао, приморавајући нас на злопамћење и подстичући нас на јарост, наговарајући нас да нанесемо зло ономе који нас је ожалостио, онда треба да се сетимо речи Господа: Тако ће и отац мој небески 46
учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт. 18, 35; Мк. 11, 26). Тако, сваки који жели да добије опроштај својих сагрешења, сам је дужан да најпре у срцу своме опрости брату своме; јер Господ је заповедио да се молимо за опроштај дугова као што и ми опраштамо. Јасно је, ако ми сами не опростимо, ни нама неће бити опроштено (Мт. 6, 12; 15); зато треба да разумемо, макар ми и мислили да чинимо добро, али гнев не одлажемо, то Богу није угодно. Оци су говорили: "Ако би гневљив и мртвога васкрсао, молитва његова није угодна", а то су рекли не да би показали како би гневљив мотао да васкрсава, већ колико је мрска његова молитва. Зато ми нипошто не смемо да се гневимо, нити да наносимо зло брату, не само делом или речју, већ ни оком, јер неко може једним погледом да увреди брата свога, а гневне помисли треба брзо отклањати. Велика је победа над њима када се молимо за брата који нас је увредио, како саветује Ава Доротеј, оним речима: "Помози, Господе, брату моме, н ради његове молитве, помилуј и мене грешнога". Молитва за брата је љубав и опроштај, а призивање његове молитве у помоћ је смирење; и тако се испуњава закон Господњи: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5, 44). Ономе који ово испуњава Господ је обећао такву награду која је изнад свих осталих завета - обећао је не само царство небеско не само утеху и радост, као осталима, већ усиновљење: да будете, рекао је Он, синови оца својега који је на небесима (Мт. 5, 45). Сам Господ, који нам даде ову заповест, поучава нас и Својим примером, да би му подражавали по сили. Колика је зла претрпео Он од Јудејаца, нас ради грешних, и не само да се није гневио ка њих, већ се за њих молио Оцу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34). И сви свети који иђаху путем овим, обретоше благодат; јер не само да нису наносили зла увредитељима, већ су се молили за њих, покривајући њихове недостатке, и радовали се њиховом исправљењу, 47
када би дошли у познање, поучавајући их са милошћу и љубављу. ПЕТА ПОМИСАО - ТУГА Није мали наш подвиг у борби са духом туге, јер он баца душу у погибељ и очајање. Ако нам ко од људи нанесе жалост, треба је претрпети добродушно и молити се за онога ко је то учинио, како је речено малопре, насигурно знајући да све што нам се догађа не бива без Промисла Божијег, и да све што нам шаље Бог, шаље нам на корист и на спасење душа наших. А нама, ако то и не изгледа корисно у садашње време, онда ће се касније јасно показати да нам је уистину корисно не оно што сами желимо, већ оно што Бог уређује. Зато не треба да се усхићујемо људским хтењима, већ да свом душом верујемо да око Господње све види - да без Његове воље ништа не може да нам се догоди, и да нам Он шаље искушења по својој доброти, да бисмо, пошто их претрпимо, примили венце од њега. Без искушења нико никада не може да добије венце; зато, будући искушавани, захваљујмо за све Богу Благодатељу и Спаситељу нашем. "Уста увек благодарна", каже Свети Исак, "удостојавају се Божијег благослова и у благодарно срце улази благодат". На сваки начин треба да се уздржавамо од роптања на оне који су нас увредили; јер овај Свети Отац каже да Бог трпи све човекове немоћи, али онога који увек ропће, неће оставити некажњеног. А тугу због грехова, корисну нам у покајању, неопходно је имати, али само са истинском надом на Бога и потпуним уверењем да нема греха који би победио милосрђе Божије, које све прашта онима што се кају и моле се. Та туга је помешана с радошћу, чини човека усрдним у сваком добру и трпељивим у свакој болести: јер жалост која је по Богу, рекао је Апостол, доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). А тугу супротну овој жалости - тугу која се рађа од демона, треба на сваки начин изгонити из срца, као и остале зле страсти, 48
изгонити је молитвом и читањем, као и разговорима са духовним људима. Јер туга која није по Богу, постаје корен сваког зла; и ако дуже буде у нама, да скоро поприми вид безнађа, преобративши се у очајање, чини душу опустошеном и суморном, слабом и нетрпељивом, лењом за молитву и читање. ШЕСТА ПОМИСАО - УНИЛОСТ (чамотиња) Ако овлада нама унилост, онда души предстоји велики подвиг. Опак је и жесток овај дух, дух унилости, а када се удружи са духом туге који га потпомаже, бива још гари и тежи. Борба са тим духом посебно је јака код оних који живе у молитвеном тнховању. Када се подигну на душу силни таласи унилости, човек губи наду и никако да им угледа крај, а враг му, притом, убацује погубну мисао - како је велико његово садашње страдање, а потоње ће бити још веће, како је он остављен од Бога, да се Бог о њему и не стара, да се све с њим десило без Промисла Божијег, и - да се то десило једино њему, а другима се то никада није догађало и не догађа се. Али није то тако, није тако. Бог је одувек, као чедољубиви Отац, не само нас грешне, већ и Свете Своје благоугоднике даривао духовним оковима, из љубави према њима, да би били успешнији у творењу добра. А такво тешко стање духа мења се брзо и неизоставно; за њим следи посећивање милости Божије и утеха. Како у онај злехуди час човек и не мисли да је у стању да више остаје у свом добром подвигу: ђаво му све добро представља мрским; тако, када прође тај час, њему се све осветљава, све изгледа псријатно, сва туга нестаје, као да је није ни било, он опет види себе усрдним у добродетељи и чуди се својој промени на боље. Тада његова одлука да живи свето и богоугодно постаје још јача, као последица уверења да Бог Својом милошћу све чини њему на корист, и допушта њему искушења искључиво из љубави према њему - ради његовог усавршавања. И у њему се још више разгорева љубав према Богу, јер несумњиво зна да је 49
вјеран Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете (1. Кор. 10, 13). Без Божијег допуштења ђаво не може ништа да нам учини: он жалости наш дух не толико колико би он хтео, него колико му допусти Бог. Схвативши то путем сопственог опита, монах се све више умудрује кроз промене које настају у његовом духу, и храбро подноси сваки налет туге, знајући да ничим тако не може доказати љубав своју према Богу, као добродушним подношењем тешкоћа, и да га то узводи ка вишем савршенству. "Ништа толико не приправља иноку венце, као унилост, ако он - и при њој - несаломиво приморава себе за божанствено делање", рекао је Јован Лествичник. Када дође до страшног напада духа унилости, потребно је одлучно заштитити себе од духа неблагодарности, чувајући се од падања у хулу; јер се ђаво за време унилости напреже да управо тим оружјем порази душу, тј. оружјем хуле и неблагодарности. Човек, притиснут унилошћу, гго наговору ђавола, бива испуњен сумњом, страхом и очајањем да не може бити помилован од Бога, не може добити опроштење грехова, избављење од вечних мука и спасење. Тада и многе друге невољне помисли силом продиру у душу, које је немогуће описати, и не излазе из ње ни за време, ни после читања и службе. Сву снагу инок - подвижник треба тада да употреби да не би пао у очајање и занемарио молитву. Колико год има снаге нека се тада моли, и у тој је молитви веома корисно да лице обара ка земљи. Кога мори унилост нека се моли, учи Велики Варсануфије, овако: "Господе, погледај тугу моју и помилуј ме! Боже, помози ми грешноме!" Или, по речима Симеона Новог Богослова, овако: "Иди од мене, сатано: Господу Богу мојему поклањаћу се и Њему јединоме служити и сваку муку и највећу тугу примићу са захвалношћу, као ниспослано ми од Њега, ради очишћења грехова мојих, како је написано: подносићу гнев Господњи, јер му згријеших (Мих. 7, 9). На тебе самог, на твоју главу неблагодарност и хула нека падну, и теби нека их Господ припише. Одступи, дакле, од мене, нека те Бог, који ме 50
створи по образу и лику Своме, положи под ноге и сажеже!" Ако и после тога не престане да те дави овај дух, пренеси своју мисао на неки други предмет - Божански или човечански. Пре свега, душа која тежи да угоди Богу, треба да буде храбра и да се држи трпљења и наде, како пише Светљ Макарије. Јер, брзнна демонске злобе и иаводи нас Лв. унилост, да би лишшга душу наде на Бога. Али Бог никада не допушта да душу која се узда у Њега, савладају напасти - јер зна све наше немоћи. Ако и људи знају какав терет може да понесе мазга, какав магарац, какав камила, и сваког оптерећују сразмерно његовој снази; ако и лончар зна колико времена треба да држи у ватри направљене посуде, да не би попуцале ако их буде држао више него што је потребно, и да се не распадну ако их пре времена уклони са ватре; ако и код људи има довољно разума за оно што чине, зар Божији разум не зна боље какво ће искушење дати којој души, да би је учинио спремном за улазак у Царство небеско и удостојио је, не само будуће славе, већ и овде - утехе Духа Светог. Знајући то, све подносимо храбро и ћутке, не напуштајући своју келију. Заиста, понекад су неопходне, како каже Свети Василије Велики, везе и разговори са неким од искусних и мудрих људи, јер благовремена и добронамерна посета таквом човеку и умерен разговор са њим, лишен празнословља, могу не само да изгоне из душе унилост која се гнезди у њој, већ и, пруживши јој мало одмора, да јој додају снаге и усрђа за даљи подвиг у благочешћу; али Оци, поучени сопственим искуством, кажу да је у тренуцима искушења боље не напуштати келију и бити истрајан у безмолвију. СЕДМА ПОМИСАО - СУЈЕТА Много и будно треба мотрити над духом сујете; јер се он веома скривено, са истанчаном препреденошћу, убацује у наше намере и труд - преграђује монаху пут ка 51
истинском циљу и настоји да искриви и изобличи наше дело, тако да оно буде не ради Бога, већ из сујете и човекоугађања. Зато треба да непрекидно строго проверавамо себе и своје намере - спољашње и унутрашње, питајући се: чинимо ли то ради Бога и ради душевне користи? На сваки начин треба да избегавамо људске похвале и, сећајући се речи Светог Давида: Господ расипа кости човекоугодницима (Пс. 52, 6) да одбацујемо сваку ласкаву помисао која нас наговара да било чиме угађамо људима. Тако нека свом душом утврђујемо своју мисао, да све што чинимо буде по Богу. Ако неко, и поред све своје жеље да тако поступа, понекад бива побеђен сујетним помислима против своје воље, он нека онда исповеда своју помисао у молитви Господу, и нека је наводи на супротну страну, смирујући и унижавајући себе; и Срцевидац, пред којим је откривена душа наша и сваки њен трептај, опростиће и неће нам ово урачунати. У борби са помислом сујете треба овако поступати: када осетимо побуду да се било чиме похвалимо, онда се сетимо својих суза, ако их имамо, и оног нашег страшног ишчекивања пред Богом у молитвеном обраћању. Ако немамо ни тога, ни чега другог, представимо себи одлазак наш из овог света, и бестидно славољубље ће тада нестати. Уколико се и даље буде гнездило у нама, заплашимо се, у крајњем случају, тога стида који прати похвалу; јер "ко се преузноси још овде, пре будућег века, неће умаћи понижењу", каже Свети Јован Лествичник. А када неко стане да нас хвали, и својом похвалом, у сарадњи са невидљивим врагом и нашим сопственим заслепљеним срцем, посеје у нама мисао да смо достојни части и унапређења, и способни да заузмемо високе положаје - тог тренутка се сетимо колика и каква све прегрешења починисмо, или макар само једно од њих, најгнусније, замислимо у уму своме и рецимо себи: просуди, - јесу ли достојни похвале и части који тако поступају?... Тада ћемо одједном сагледати како не заслужујемо никакву и ничију похвалу, и демонских савета ће нестати, и неће нас више збуњивати, рекао је Никита 52
Ститат. Ако немаш великих и тешких грехова, онда помисли на то колико је широка, савршена и свеобухватна свака заповест Господња, и видећеш да је све твоје подвижништво - капља у поређењу с непрегледним морем. Ако се овако увек будемо трудили, свакако ћемо се сачувати од сујете. А ако не будемо трезвени, већ станемо да често прибегавамо сујетним помислима, онда ће оне, укоренивши се, усадити у нас самоувереност и гордост почетак и крај сваког зла. ОСМА ПОМИСАО - ГОРДОСТ Шта да се каже о самоуверености и гордости? Имена су им различита, а у суштини оне су једно исто: и гордост и самоувереност и умишљеност и хвалисавост - све су оне проклете, како каже Писмо: Бог се противи гордима; и: Мрзак је Господу ко је год поносита срца (Прич. 3, 14; 16, 5) и нечист се зове. Онај који има себи за противника Бога, будући мрзак и нечист пред Њим - где, у чему, када и како може да постигне успех? Од кога да добије милост? И ко ће га очистити? Тужно је и говорити о томе... Ко је поробио себе том страшћу - гордошћу - тај је сам себи и ђаво и непријатељ, тај себи самом носи скору погибељ. Зато, треба да се плашимо гордости, треба да бежимо од ње ,на све могуће начине, увек имајући на уму да се без Божије помоћи никакво добро не може остварити - да, ако будемо остављени од Бога, онда ћемо, попут листа који се њише, или праха ношеног вихором, и ми бити смрвљени и наружени од ђавола, а људима ћемо постати предмет за оплакивање. Схвативши то, постарајмо се свим снагама да свој живот проводимо у смирењу. Ко жели да се научи смирењу, тој божанственој науци, најпре треба да себе стави испод свих, тј. да себе сматра горим и грешнијим од свих људи, и не само људи, већ и од свих твари, пошто је оскрнавио природни поредак установљен у свакој твари, чак горим и од самих демона, јер успевају да од нас добију оно што траже; затим треба увек да бирамо последње место - и за трпезом и при 53
саборима међу братијом, да носимо неупадљиву одећу, да волимо напорне и неугледне послове; при сусрету са браћом да сваког поздрављамо дубоким и искреним поклоном; да волимо ћутање - да у разговорима не будемо многоречиви, да избегавамо препирке и несугласице - да марљиво радимо, да се не истичемо пред другима, и - да не остајемо упорно при свом мишљењу, макар се оно и чинило исправним; јер "Код почетника унутрашњи човек одговара спољашњем", рекли су Оци. "Ако код спољашњег нема благоустројства не веруј ни благоустројству унутрашњег човека," каже Свети Василије Велики. Свети Григорије Синаит каже да "сујета и гордост нестају, а смирење се рађа и расте од самоукора, израженог, на пример, оваквим речима: знам ли ја, доиста, грехе других, какви су они и колики су? И да ли они превазилазе моја безакоња и могу ли с њима да се мере? Зар ја нисам беднији од сваког, а и моја јадна душа? И зар нисам исто што и земља и прах под њиховим ногама? Нисмо ли дужни да себе сматрамо горим од ових твари, јер је свака твар сачувала она својства која јој Творац подари, а ми, чинећи безакоња, изгубисмо сва савршенства и назначење одређено нам по природи? Заиста - и звери и стока часнији су од мене грешнога. Уистину - нижи сам од сваког, јер сам осуђеник и ад ми је припремљен још пре моје смрти. Али ко не осети и то, да је грешник, тај је гори и од самих демона, као њихов роб, послушник и њихов сажитељ, готов да се спусти к њима, у бездан таме... Уистину - свако ко је у власти демона, тај је гори и злочестији од њих самих. С њима си се ти, проклета душо, суновратила у провалију... И због тога, као жртва трулежи, ада и мрака, у прелести ума свога, сматраш себе праведном будући греховна, скверна и, због својих лоших дела - неподобна!... Јао теби, нечистото псећа и свеоскрнављена, на огањ и таму паклену осуђена! Јао твојој злој превари и заблуди твојој!" Овде се говори искључиво о монашкој гордости, када горда помисао улази у човека као последица његовог великог труда, подвизавања, трпљења недаћа на путу добродетељи, или - ради узорног живота. Али, постоји и 54
гордост својствена само мирским људима, када се неко хвали звањем и преимућствима манастира, или многобројношћу братства, рекли су Оци. А охолост оних који се узносе множином села и манастирских имања, или чувењем у свету и познанствима, не знам ни како бих назвао, каже преподобни Нил. Има међу иноцима и таквих који блистају пред другима ничим - немајући ништа своје нпр. пријатним гласом за певање, или способношћу да добро изговарају и читају. Каква је заслуга и похвала од Бога човеку за оно што чини не он сам, и што не зависи од његовог труда, већ од природе?! Неки се још хвале умећем у рукоделству: и за њих важи исто мишљење. Други се поносе угледом својих родитеља у свету, или славом рођака, или тиме да су се и сами, до ступања у монаштво, налазили међу бројем оних на високим и почасним положајима. То је крајње безумље, јер све то би требало скривати. А ко, и по одрицању свом од света, стане да тежи слави, тражи и прима почасти од људи - нека га буде срам! Такве хвале треба радије да се стиди, а не да се размеће њоме. Истинско православље за инока није слава, већ понижење: њихова слава је понижење. Ако неко, због свог добродетељног живота, почне нагло да хладни, нападнут помислима славољубља и гордости, треба да зна да за победу над тим помислима нема јачег оружја од молитве Господу Богу. Онај који се бори нека из дубине душе дозива: "Господе Владико и Боже мој! Дух сујете и гордости одагнај од мене; а дух смирења даруј мени, слузи Твоме!" А заједно са овим треба укоревати себе, како је горе речено; јер Лествичник овако изображава мисли демона сујете и гордости: ,Ако сам себе чешће будеш укоревао пред Господом, нас ћеш уклонити као паучину." Гордошћу, уосталом, Свети Исак не назива то, када горда мисао само пролети кроз ум, не робећи га и не задржавајући се у њему; јер за једну невољну помисао Бог не суди и не кажњава. Ако човек, када му се у души појави горда мисао, одмах стане на пут њеним страсним покретима, то онда није ништа друго, већ покушај, за каји Господ не кажњава. Али гордост је првенствено то када 55
човек горде помисли прихвата као да су оне пристојне и доличне, а не сматра их за погубне и богопротивне. А врхунац гордости је када се ова страст огледа и у речима и у делима: то неће остати неосуђено. Тако и о сујети и, уопште, о свакој страсти говоре Оци.
56
ТРЕЋИ ДЕО 1. Молитва Богу и призивање Његовог Светог Имена Против свих злих помисли треба призивати у помоћ Бога; јер ми, како је рекао Свети Исак, не налазимо увек у себи снаге да се супротстављамо лукавим помислима, а друге помоћи у томе, осим помоћи од Бога, нама. Зато, руководећи се учењем Нила Синајског, треба да се приљежно, са уздисањем и сузама, молимо Владици Христу овако: "Помилуј ме, Господе, и не дај ми да погинем! Посрами, Господе, демона који ратује против мене! Узданице моја, заклони ме у дане демонских напада! Сатри, Господе, врага који устаје на мене и тишином Твојом, Речи Божија, укроти помисли које наваљују на мене!" Или, према учењу блаженог Теодора Студита, - моли се против нечистих помисли речима пророка Давида: Господе! Буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме, и даље цео 35. псалам, и како је написао Песмотворац: "Расејани мој ум сабери, Господе, и ишчупај из срца мога сваки зао корен. Као Петру, подари и мени покајање, као царинику - уздисаје, као блудници - сузе, да би те дозивале: помози ми и од рђавих помисли ме избави! Јер безакоња моја устају на мене као морски таласи, и помисли моје потапају ме као лађу на пучини; а Ти ме упути, Господе, покајањем, у тихо пристаниште, и спаси ме! Јер силна ме туга обузима због немоћи мога ума и против своје воље трпим промене које ме сналазе: колебања, буре, бродоломе. Ради тога ти вапијем: Беспочетна Света Тројице, помози ми и уведи ме у сигурно пристаниште добрих мисли и осећања!" Тако, бирајући из Дела светих одговарајуће речи за сваку помисао и свако време, истински ћемо призвати Бога у помоћ против ових помисли и Он ће их удаљити и отерати. А када и ми, немоћни, понекад морамо да се боримо против злих помисли које устају на нас, претећи им, 57
супротстављајући им се и терајући их, онда не чинимо то олако - како нам се хоће - већ, по примеру Светих Отаца, Именом Божијим и речима Божанственог Писма, говорећи сваком помислу: Господ нека ти запријети (Јр. 9) и овако: Идите од мене сви који чините безакоње (Пс. 6, 9) јер ћу се поучавати кроз заповести Господа мога; и кроз пример онога Старца који је говорио: Одлази, зла, и доћи добра. "Са ким си ти то, Оче разговарао?" - упитао га је један од братије који га је чуо и размишљао са ким је он то говорио. "Ја сам терао зле помисли а добре призивао", одговорио му је Старац. Тако треба и ми да поступамо када се нађемо у сличној ситуацији. 2. Сећање на смрт и на Страшни суд Оци говоре да је за наш духовни пут веома корисно и потребно свагдашње сећање на смрт и Страшни суд; а Филотеј Синаит је овоме додао чак и правило и редослед. "Од јутра", каже, "до времена предвиђеног за храну пребивај у сећању на Бога, тј. у молитви и у чувању срца; а затим, приневши хвалу Богу, утони умом својим у размишљање о смрти и о Суду." Ко себе преда овим мислима тај најпре треба да има на уму ове речи Господње: Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе (Лк. 12; 20); за сваку празну ријеч даћете одговор у дан суда (Мт. 12, 36); а што излази из срца оно погани човјека (Мт. 15, 18); или речи Светог Апостола: А свему се крај приближи (1. Пт. 4, 7); дан Господњи доћи ће као лопов у ноћи (1. Сол. 5, 2); јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом (2. Кор. 5, 10); јер је жива ријеч Божија и дјелотворна, и суди намјере и помисли срца (Јев. 4, 12). Отац монаштва, Свети Антоније Велики, каже: "У себи треба да мислимо да нећемо доживети ни крај данашњег дана." Свети Јован Лесгоичник пише: "Сећај се посљедњих тренутака својих, и нећеш никада сагрјешити (Сир. 7, 39), и сећање на смрт нека увек буде с тобом". Св. Исак Сирин је рекао: "Увек носи, човече, у срцу своме сећање на твој одлазак." И сви Свети су и сами ово 58
сећање увек имали, а њима су подражавали ови који су тежили спасењу. И не само светачки, већ и поједностављен облик мудрости казује да је сећање на смрт неопходно у постизању духовног савршенства. А шта да чинимо ми страсни и немоћни? Како да се научимо да, макар и мало засадимо и укоренимо у нашим срцима сећање на смрт? "У свом савршенству и пуноћи сећање на смрт и Суд је дар и чудесна благодат Божија", рекао је Свети Исак. А наша непостојаност, наша лакомисленост и тужна заборавност су велика препрека на путу нашег утврђења у сећању на последњи дан, тј. на смрт, Суд, ад и вечно блаженство. Ми их често дозивамо у памћење, понекад разговарамо мећу собом о смрти; али у дубини свога срца не можемо да укоренимо ову мисао... Без обзира на то, не будимо малодушни и не прекидајмо наш труд у томе; јер уз помоћ Божију, кроз постојани напор и упорни труд, постићи ћемо жељени успех. Ко жели да успе у томе, треба овако да поступа: нека добро упамти оно што је речено малочас, нека схвати колико је неопходно и корисно сећање на смрт; нека се увери да - као што је хлеб потребнији од сваког јела, тако је и памћење смрти важније од свих добродетељи. "Као што је немогуће да гладан не мисли на хлеб, тако је и ономе који тежи спасењу немогуће да не мисли на смрт," рекли су Оци. Затим, нека сабере овој ум и усредсреди га на речи које су свети забележили у својим Делима - о различитим и страшним облицима смрти, као, на пример, Григорије Двојеслов и многи друга. Мислим, каже преподобни Нил, да нам је корисно да се сећамо и оних различитих начина смрти које су се догађале у наше или нама блиоко време, о којима смо слушали или чији смо били очевици. Знамо много људи, не само међу мирјанима, већ и међу монасима, који су живели безбрижно, предавали се чарима овог живота, гајили наду на дуг живот, будући по годинама далеко од старости, а наједном их је покосила изненадна смрт. Многе од њих је смртни час достигао таквом брзином да нису имали времена ни за последњи опроштај. Једне је смрт затекла док су стајали или седели, други су испустили последњи 59
издисај док су јели и пили; неки су скончали идући путем; неки су уснили вечним сном на постељи на коју су се спустили с мишљу да краткотрајним сном одморе тело. Неки су, као што знамо, у последњи час себе подвргавали телесним напорима, толико страшним и мучним, да је тешко и замислити их. Сећајући се свега тога, размислимо: где су наши пријатељи и знанци? Шта је остало сада од оних који су овде уживали у почастима, слави, властољубљу, хранећи се богатством и обиљем вештаствених добара? Зар се није све то претворило у пепео, дим и прах?! Сетимо се Песмотворца (Светог Јована Дамаскина), који је о томе говорио: "Има ли животне сладости да није помешана с болом? Или која је слава на земљи непролазна? Зар није немоћна као сен и варљива као сан: у једном трену смрт све то односи. И ова сујета овога живота неће нам користити после смрти: богатство овога света не сели се тамо, нити с нама одлази слава овога века, већ смрт када наиђе све то руши." Зато схвативши таштину овога века, зашто да се узалуд узбуђујемо, везујући се за пролазно? Пут којим идемо је кратак. Наш живот је дим, магла, прах и пепео: настаје и ускоро нестаје; чак га не треба звати ни путем и од пута је гори, по речима Златоустог. "Путник," закључује Свети Јован Златоусти, "одлази тамо где жели, а где не жели, он не иде; и када се нађе у гостионици зна када је дошао у њу и када треба да оде: стигао је увече, ујутро ће отићи; али ако пожели може да остане и дуже, или да оде раније. А ми, хтели или не морамо неизоставно да одемо из овога света; и време нашег одласка не знамо; и не зависи од наше воље колико ћемо времена остати овде макар ми то и желели, а онда наједном наилази на нас уистину страшно тајанство смрти. Душа се с муком растаје од тела, кидајући - по вољи Божијој - и пресецајући везе и нити, утврђене њиховим природним спојем. И шта да учинимо тада, ако се нисмо припремили за њега и ако нас затекне неспремне? Онда ћемо у том страшном тренутку схватити како је велики напор душе која се раздваја с телом! И како је 60
снажан њен плач тада! Ко ће јој онда помоћи! Управљаће она поглед ка Ангелима и молиће их, али безуспешно; шириће руке своје ка људима, али неће наићи на помоћ ни од кога, осим Бога и добрих дела..." Зато, схвативши краткотрајност нашег живота, постарајмо се за смртни час, не предајући се бескорисним бригама овога света: Узалуд се кида сваки човек - каже Свето Писмо. Чак и када бисмо сав свет задобили за себе, када се нађемо у гробу, ништа нећемо имати од овога света: ни лепоте, ни славе, ни власти, ни угледа, нити било каквог овдашњег блага. Ево, гледамо у гробу, - и шта видимо? Видимо "нашу створену лепоту безобличну, неславну, лишену доброте." Видевши голе кости, препознајемо ли по њима: ко је цар, ко је сиромах, ко је славан, ко неславан? Где је лепота и величина овога света? Зар се није све претворило у смрад и одвратност?! И, ето све опчињујуће и многожељено, постало је непотребно и ништавно. Као што опада увели цвет, као што се губи сенка, тако нестаје све људско. Запањени таквим преображајем, изговоримо у својој души: "Каква опсена! Каква је то тајна која се збива са нама? Како смо изложени трулежи? Како смо везани за смрт! Уистину, по Божијој заповести, као што је писано. Адам је због преступа заповести допао болести сваке беде; и због кушања рајског плода, када је змија избљувала пакао из себе, наступила је свенаследна, поражавајућа смрт. Али Владика, предвидевши смрт и постављајући границе дубином своје неисказане мудрости, дошао је, желећи да нас научи добром живљењу и свргнуо змију и, поклонивши нам васкрсење, Своје слуге пресељава у живот вечни. Зато примимо својим умом други долазак Господњи, и наше васкрсење, и Страшни суд, сећајући се шта је све о томе Господ говорио у Своме Еванђељу, како је написао Богогласни Матеј: И одмах ће сс по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак сина човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина 61
човјечијега гдје иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса; (Мт. 24; 29-31). А љубљени ученик Господњи - Богогласни Јова" преноси следеће Његове речи: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 28-29). И опет Еванђелист Матеј пише: А када дође Син човјечији у слави својој и сви Свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их измећу себе као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања свијета. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: идите од мене проклети у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни (Мт. 25; 31-46). Зар може, браћо, бити нешто страшније и горе од тог ужасног призора када угледамо ове непокајане грешнике који ће, због овог непокајања, праведним Божијим одређењем, доспети на вечно мучење и у неизрецивом дрхтају завапити неуслишено и заридати горко? Како да се не растужимо и не заплачемо кад представимо себи те страшне и љуте муке о којима говори Писмо: "Огањ неугасиви, тама најкрајња, где црв њихов не умире, онде ће бити плач и шкргут зуба", и остала страдања достићи ће људе који су сагрешили, и својим делима прогневили Свеблагог Бога, а од њих сам први ја бедни? Какав ће нас страх, браћо, обузети, када се поставе престоли, отворе књиге, Бог у слави приступи Суду и Ангели у страху стану пред њим? И шта да чинимо тада ми, који имамо удела у многим гресима, када чујемо да Господ призива у царство небеско благословене Оца Својега а грешнике, одвојивши од изабраних, шаље у патње? Какав ћемо дати одговор? Шта ћемо рећи када 62
изађу пред нас сва шаша дела и све наше скривене речи, помисли, када се све учињено у тајности, дању и ноћу, сакрије пред свима? Какав ће нас стид тада покрити? Биће потпуно немогуће одрећи се рђавих дела: истина ће се доказати и страх превелики и срам поразиће душе грешника. А то се неће догодити са праведницима: они ће у радости и весељу ући у дворе небеске и примити награду за своја добра дела. И ко може, браћо, показати тај силни страх од Другог доласка Господњег и Страшног суда, неумитног, непоткупљивог, нелицемерног? "Ако би", каже неко од Отаца, "тада било могуће умрети, - сав свет би умро од страха." Зато, уплашени и ужаснути, улијмо све ово у свој ум. Ако наше срце и не буде желело ово, приморавајмо га да мисли о томе, и своју душу опомињимо: "Јао теби, помрачена душо, приближило се време твога одвајања од тела! Докле ћеш пристајати на зла дела? Докле ћеш пребивати у лености? Зашто не размишљаш о страшном смртном часу? Зашто се не бојиш Страшног суда Спасова? Какав ћеш одговор дати и на који ћеш начин тада оправдати себе? Сва твоја дела су присутна, изобличавају те и сведоче против тебе! .. А ти, душо, док још имаш времена, одступи од срамних дела, прихвати се доброг живота: прићи Господу, предухитри га, и с вером завали: сагреших, Господе, сагреших ти страшно! Али знам твоје милосно човекољубље. Тога ради клечим пред Тобом и молим се Твојој благости, да дође на мене милост Твоја Владико! Да се моја душа не смути и не раслаби при овоме исходу из овог мог грешног и упрљаног тела, да је лукави враг не баци у таму због невидљивих и видљивих грехова које сам починио у животу овоме. Милостив ми буди Владико, и нека моја душа не угледа мрачна лица лукавих демона, него нека је прихвате Твоји светли и пресветли Ангели. Имајући власт да отпушташ грехе, опрости ми, да отпочинем и нека се мој грех избрише пред Тобом, јер сагреших ради немоћи природе своје, речју, делом и помишљу, у знању и незнању! Када се појавим пред Тобом, нека се моје тело покаже чисто и нека никакав порок не осенчи образ моје душе, и нека мене грешника ме зграби 63
рука кнеза таме овога света, гурајући ме у дубину ада, већ стани пред мене и буди ми Спас и Заступник! Помилуј, Господе, душу моју, оскрнављену страстима овога живота и прими је очишћену кроз покајање и исповест, и Твојом силом узведи ме на Твој божански Суд. И када будеш дошао, Боже, на земљу са славом и станеш, Милостиви, на престо Твој, да судиш праведни Твој Суд, ми ћемо сви откривени, као осуђеници, предстати Твом неумитном Суду, и када станеш да испитујеш наша сагрешења, тада, Преблаги, немој открити моје тајне и немој ме посрамити пред Ангелима и људима, већ ме поштеди, Боже, и помилуј ме. Јер, када помислим на Твој Страшни суд, Преблаги, дрхтим и бојим се Судњега дана, разобличен од своје савести. Смрвљен тугом сећам се својих злодела и падам у недоумицу, какав одговор Да дам Теби, Бесмртном Цару, јер Те горко прогневих: с каквим ћу се правом дрзнути да погледам на Тебе, Страшног Судију, ја скверни и блудни?! Али, Господе, Сведобри Оче, Сине Јединородни и Душе Свети, помилуј ме, и избави ме тада од вечног огња, и удостој ме да станем са Твоје десне стране, Судијо Најправеднији!" Напомена: Ову молитву је саставио преподобни Нил из молитве великомученика Јевстратија и преподобне Мати Макрине. Онима који желе да се науче сећању на смрт и на страшни суд, биће од велике користи да читају ову молитву свакодневно, пред одлазак на спавање. 3. Унутрашња скрушеност и сузе Молећи се тако и томе слично, и размишљајући како је претходно речено, ако благодаћу Божијом задобијемо сузе - каже преподобни - онда треба да плачемо онолико колико смо у стању да то чинимо: колико снаге и моћи имамо; јер плач нас избавља од вечног огња и будућих патњи, - рекли су Оци. Ако не будемо могли да плачемо много, онда приморајмо себе да испустимо бар неколико капи суза, обузети истинском жалошћу: јер, по речима Светог Лествичника, наш Благи Судија на наше сузе, исто 64
као и на свако наше дело, гледа и суди о њима не по количини, већ по каквоћи и по мери наше снаге и наших моћи. "Видео сам", каже он, "тек неколико кали суза, али таквих које као крв истичу с осећањем мукотрпности; видео сам, такође, и обиље суза, али таквих, које се, као извор, јављају слободно, без икаквог напора. Видео сам и једно и друго и о томе расуђујем не по количини суза онога који плаче, већ по осећању патње коју проживљава његово срце. Верујем да је такав и Божији суд." Ако, пак, због наше немоћи, или из нехата, или било каквог другог разлога нисмо у стању да заплачемо, не треба да падамо у очајање и малодушност, већ да са уздасима и дубоком тугом тражимо плач, искрено га очекујући, јер: "Душевна жалост", каже Ов. Исак," допуњује непотпуну меру телесног страдања." Исто тако расуђује и Свети Лествичник: "Неки, желећи и не добијајући сузе, осуђују себе мучећи се уздасима и душевном тугом, изнутра се жалосте и плачу, и све то им потпуно замењује сузе, макар они то сматрали ни за шта." "Догађа се", каже Свети Исак," да сузе не долазе из разлога било какве немоћи, а телесна слабост може бити разлог не само за оне који желе и траже плач, а не плачу, већ и за оне који су већ примили дар суза чији се благодатни ток пресеца и срдачна топлота расхлађује." И Симеон Нови Богослов, говорећи о сузама, упућује на свагдашње плакање, сем уколико по неком непознатом Божијем смотрењу или наилазећој немоћи, пресахне извор суза. То проистиче и из Светог Писма, у којем Псалмопесник Давид, као да замењује спољашње сузе унутрашњим плачем, каже: Жетва је Богу - дух скрушен, срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс. 50, 19). Потребно је, дакле, туговати у мислима, жалостити се и искати сузе скрушеним духом и смиреним срцем. Сузе треба тражити опако како налаже Свето Писмо, уколико их истински желимо. Од светих Отаца, веома детаљно о сузама говори Свети Симеон Нови Богослов, наводећи и предочавајући оно што су о њима рекли Псалмопеоник Давид и Лествичник. Ко жели да о томе више сазна, или још боље - да научи најважнију поуку из 65
целокупне духовне науке, нека се загледа у саму књигу Симеона Богослова и нека поступа по ономе како је у њој изложено, уколико његово тело може да издржи. Али сувишно изнуривање тела није корисно; јер, ако будеш приморавао немоћно тело да чини више него што може, изазваћеш немир у души, додајући јој помрачење на помрачење - каже Свети Исак, сагласно са осталим Оцима. Треба знати да овде Оци мисле на истинску немоћ а не на лажну и привидну, и да је потребно увек и у свему свесрдно залагање, - каже Свети Симеон. Такође је рекао да душа, када се налази у исправном стању, не може бити без суза. А ми, ако и нисмо постигли меру савршенства, постарајмо се да испустимо макар коју сузу, и молимо се за њих Господу Богу са болом у срцу. Јер су Оци рекли да су сузе дар Божији - један од броја великих дарова - и заповедили су да га измолимо од Господа. Тако преподобни Нил Синајски каже: "Пре свега другог моли за дар суза." А Блажени Григорије, свети Римски папа, пише: "Ко живи чинећи добра дела и удостојио се неких Божијих дарова, али још није стекао сузе, тај треба да се моли за плач, тако што ће мислити на Страшни суд, или стремити ка Небеском царству, или се кајати због лоших дела која је раније починио, или, гледајући на Крст Господњи мислити на страдања нашег најдражег Искупитеља, распетога за нас; на тај начин и он ће достићи онај степен на коме се налазе велики подвижници који горе љубављу. Да би ово објаснио, Свети Григорије наводи причу о Асхани, кћери Халвевовој, из Светог Писма. - Седећи на магарцу, она је, уздишући, молила овога оца да јој да део земље који има воду: Кад си ми дао сухе земље, каже она оцу, дај ми и извора воденијех; и даде јој изворе горње и изворе доње (Ис. Нав. 15, 18-19). Под Асханом треба разумети објашњава Свети Отац - опуштену душу која седи на магарцу, тј. коју воде бесловесне, плотске жеље; а то што је Асхана, уздахнувши, молила свога оца за земљу богату водом, значи да и ми треба са великом тугом у срцу и са уздасима да молимо нашег Творца за дар суза." Овако мисле и остали Свети. 66
Како треба да се молимо? На који начин да тражимо дар суза? Одакле да почнемо? Свакако, од Божанственог Писма; Не да смо способни сами од себе што помислити (2. Кор. 3, 5). већ наша снага треба да буду Богонадахнута Писма, и, како су написали Свети, нпр. Андреј Критски: "Одакле да почнем оплакивање мог страсног живота? Какав почетак да поставим својој садашњој тузи? Али, као милостив, подари ми, Господе, сузе умилења, да бих плакао пред Тобом, Творцем ових и Створитељем нашим Богом. Пред Тобом, Спасе, откривам велика сагрешења моје душе и мог оскрнављеног тела, да бих се, Твојом помоћи укрепљен, избавио од пређашњег бесловесја и принео Ти сузе покајања." Герман, патријарх цариградски, моли се: "Боже мој, Творче читавог света, Створитељу мој, који си некада извео воду из камена и учинио да горке воде Мере постану слатке, даруј зеницама очију мојих изворе суза, испуни главу моју најбистријим водама и начини од већа мојих сузотечне облаке! Јер, нечистота мог разума и загађеност душе моје изискују, Владико, од Твог човекољубља, окропљење и очишћење, очи мога срца жуде за непрекидном кишом суза, да би, као језеро, или извор бистри, испрале моју душу." Свети Јефрем Сирин: ,Даруј, Владико, мени недостојном, свагдашње сузе на просвећење срца, да би из чиста срца потекао радосни извор суза у чистој молитви, да се мноштво мојих силних грехова спере овим малим сузама и да у овом малом плачу згасне тамошњи горући огањ." Симеон Нови Богослов: "Господе, Саздатељу свих! Сам ми пружи руку помоћи, очисти душу моју од блата и подари ми покајничке сузе, сузе изникле из Твоје љубави, сузе спасоносне, сузе које осветљују мрак мога ума и чине ме белим, да би гледале Тебе Светлост света, просвећење мојих злих очију." Песмописац: О Христе Царе свих даруј ми вреле сузе да отопим душу своју коју погубих творећи зло. Подари ми, Христе, као дарежљив облак суза божанског умилења, да плачем оперем нечистоћу сласти и станем чист пред 67
Тобом ... Даруј ми сузе, Христе Боже, као што сИ их подарио жени грешници ..." И остале, сличне овима, молитвене речи, које се налазе у Делима светих, треба усрдно приносити, из дубине душе, тражећи сузе и чешће се молити Господу да нам подари благодат суза, која је, по речима Светог Исака Сирина, боља и важнија од осталих дарова, и кроз коју ћемо, уколико је стекнемо, ући у душевну чистоту и удостојити се свих духовних добара. Има и таквих који још нису задобили савршени дар суза, али неки га стичу понирући у тајне домостроја спасења и човекољубља Господњег, неки - проучавајући повести, житија, подвиге и поуке Светих, неки изговарајући у самоћи Исусову молитву, неки постижу умилење преко одређених молитава које су Свети сачинили, неки - читајући одређене каноне и тропаре, неки - сећајући се својих грехова, неки - мислећи на смрт и Суд, неки - чезнући за будућим блаженством, и на друге, различите начине задобијају дар суза. Нека овако размишља о ономе што га наводи на сузе и нека плаче докле год може: јер "ко жели да се избави од грехова, плачем ће сс избавити", и ко жели да се сачува од њих, плачем ће се сачувати", рекли су Оци. У томе и јесте пут покајања и његови плодови, да бисмо и у време напасти која наилази на нас и при свакој помисли наметнутој од ђавола, плакали пред благодаћу Божијом, да би нам помогао. И ако се будемо приљежно молили, Господ неће закаснити да нам подари мир и спокој. Свети Симеон Нови Богослов све добродетељи назива војском, а умилење и плач велича, називајући их царем и заповедником војске; јер плач, каже он, с једне стране нас подстиче, учи и снажи у борби против ових демонских напада, а с друге нас чува од непријатељског пораза. Ако би се десило да наш ум утоне у било какве обичне помисли, побуђен оним што је видео или чуо и то у њему изазове било тугу, било радост и гане га до суза, онда треба да те неусиљене сузе преобрати у духовне и спасоносне, окренувши ум свој ка славословљу Бога и исповедању Његовог савршенства и творевине, или ка 68
размишљању о смрти, Суду, мукама итд. и на тај начин да плаче благодатним сузама. Свети Јован Лествичник каже да је похвално када природне сузе пређу у духовне; али запажа да, уколико наша душа, по благодати Божијој плаче сама, без нашег напора, то онда није ништа друго, него Божије похођење, а те сузе су сузе благодати благочешћа. Такве сузе треба чувати као зеницу ока док не оду; јер је много већа њихова делотворна моћ да искорене грехове и страсти, него оних суза које се стичу с напором и разним средствима или довијањем. Када, пак, пазећи на себе, тј. чувајући срце, почне да у нама дејствује, благодаћу Божијом, духовна молитвена моћ, обузимајући нас топлином која греје срце и весели душу, будећи у нама неизрециви пламен љубави према Богу и људима, расветљујући нам ум и разливајући у нашој унутрашњости осећање радости, онда сузе теку саме од себе, без икаквог нашег напора - самисходно, онда, како каже Свети Јован Лествичник, душа постаје слична детету које развлачи уста, тј. духовно се радује, испољавајући ту радост и на свом лицу. Нека би нас Господ удостојио тих суза! Јер нама, немоћним и неискусним почетницима, нема друге утехе, осим ове. А када се, благодаћу Божијом овај дар, дар благодатних суза, умножи у нама, тада и борба са непријатељем постаје лакша и помисли се смирују и стишавају и ум, као каквом обилном храном, крепи се и озарује молитвом: из дубине срца излива се пека чудесна сладост која се шири по читавом телу и свако болесно осећање прелази у радосну игру свих делова тела. Ето утехе која проистиче из плача, каже Свети Исак, по речима Господњим: Имамо различите дарове по благодати која нам је дата (Рим. 12, 6). Тада радост коју човек осећа бива таква каква се не може наћи у овом веку. И то никоме не може бити тако јасно, осим онима који су васцело своје биће и сву своју душу посветили овоме делу. 4. Чување од злих помисли
69
Када нас Господ, благодаћу својом удостоји дара суза, или - када нам помогне да упражњавамо чисту молитву, онда треба свакако да се клонимо духа гнева и осталих злих страсти. Јер, ђаво се посебно труди да нас баш у то време узнемири или унутрашњим помислима и страсним жељама, или да нам створи пометњу нападајући нас споља, да би кроз пороке упрљао наше дело. - Када се помолиш чисто и искрено - каже Свети Јован Лествичник - ускоро ћеш бити подстакнут на гнев. Таква је брзина наших непријатеља! Зато свако добро дело, а најпре молитву, треба извршавати са највећом могућом пажњом, а после молитве чувати се љутине, гнева, и осталих душегубних узрока. Почетници треба да негују мир у души, чувајући га сузама, као какво краљевство. И ако издамо то краљевство или завладамо њиме погрешно, истог тренутка почиње безакоње. "Демон веома завиди човеку који се моли," каже Нил Испосник (Синајски)," и на све начине покушава да одврати његов ум од молитве, непрекидно изазивајући у његовој свести различите представе и подстичући у њему телесне страсти, да би прекинуо добри подвиг и молитвени пут ка Богу. А када тај препредени дух, после многих својих покушаја, не узмогне да спречи срдачну молитву приљежног молитвеника, онда га за неко време оставља, да би га затим, по престанку молитве, напао, са још већом жестином, и - или побудивши у њему гнев према неком, лишава душу онога расположења које се дарује молитвом, или, раздраживши осећања било каквом слашћу, помрачава ум. Зато, помоливши се како треба, очекуј оно што не треба, и буди храбар и јак, чувајући свој плод; јер си и од почетка створен да би радио и чувао. Тако радећи и трудећи се, не остављај без заштите оно што си стекао с напором и муком; јер без тога нећеш имати никакве користи од молитве." Јасно је да о раду и чувању Свети Отац узима речи из Адамовог живота у рају: и узевши Господ Бог човјека, намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува (Пост. 2, 15). Рајским радом он је овде назвао молитву, а мотрење на себе и на своје срце, после молитве, од злих и лукавих 70
помисли - чувањем. Зато, ако нас Господ удостоји Своје благодатне посете за време молитве - плача, богомислија, онда треба на сваки начин да се чувамо од ових лоших помисли, најпре од ружних речи и дела и да будно пазимо на своја осећања, да преко њих не крене напад на нас. Ако се деси да душу нашу обузму било какве помисли против наше воље, истог тренутка треба да се молитвено обратимо нашем Творцу, и Он ће их одагнати; јер, то је најбољи начин да им се стане на пут. Тако ћемо, уз Божију помоћ, сачувати душе наше у страху Његовом, не допуштајући уму нашем да се расејава и слаби од наилазећпх помисли, нити да буде покраден од било каквих сујетних ужитака, одгонећи од себе све оно што може да раслаби ум и погуби оно што смо сузама стекли. После молитве и плача треба чврсто и сигурно да остајемо у молитвено - сузном расположењу духа. 5. Удаљавање од свих брига - ћутање Ови чудесни путеви, о којима смо говорили, неизоставно захтевају одсецање брига, тј. треба умрети за све световно и сву своју пажњу посветити искључиво Божијем делу, као што су рекли велики Оци, познавши ову мудрост кроз сопствено искуство. Свети Макарије Велики каже: "Ко жели да приђе Господу, удостоји се вечног живота, присаједини се Христовој обитељи, испуни се Духом Светим, да би могао да приноси плодове Духа, да чисто и беспрекорно испуњава Христове заповести, тај треба, пре свега, да силно верује у Господа и цело своје биће да преда испуњавању Његових заповести, у свему да се одрекне од света, да би читав ум био слободан од било чега житејског. Он треба непрекидно да има Јединога Бога пред собом и Њему Једином да угађа и да стално пребива у молитви са вером, чекајући Господа, увек се надајући Његовој посети и помоћи - све ово да буде циљ његовог ума у сваком тренутку. Затим, због греха који у њему живи, треба да приморава себе на свако добро дело, тежећи испуњењу свих заповести Господњих. Пре свега, 71
као узор, треба у незаборавном памћењу да има пред собом смирено држање Господа и Његов живот и кротост и обраћање људима, да пребива у молитвама, увек верујући и молећи да Господ дође и усели се у њега, да би га усавршио и укрепио у извршавању свих заповести Својих... Онда Господ, видећи толико његово савлађивање и добро настројење и видећи колико приморава себе да памти Господа и како његово срце, чак и против његове воље непрекидно тежи добру - онда му Господ поклања милост Своју, избавља га од демона и греха који живи у њему испуњавајући га Духом Светим. И тада већ без напора и труда он у пуној истини твори све заповести Господње, боље рећи, Сам Господ у њему твори заповести Своје, и он често доноси плодотворне приносе Духа." И Василије Велики каже: "Почетак душевне чистоте је ћутање." А подвиг ћутања, по речима Јована Лествичника, подразумева одсуство бриге не само за неприличне ствари, него и за оне које се чине добрима, молитва без лењости и ненарушива делатност срца. Овде Лествичник добрим стварима не назива неке обичаје који су почели да долазе споља као што су управљање селима, учествовање у разним друштвима и др. које захтевају везе са светом. Све је то - бесловесно, за нас неприлично, неумесно. Он овде назива добрим стварима оно што је од користи за спасење душе, нпр. одмерени сусрети и разговори са оцима и браћом и духовним људима које поштујемо. Ако те благословене беседе изађу из оквира својих области, због недовољне пажње, онда се неминовно догађа да и оне постају бескорисне и недоличне, бесловесне, изазивајући жељу за препирањем, противречењем, роптањем, наводећи нас на осуде и друге погрешке у које се лако и неприметно прелази са благословених беседа. "Природна је ствар да онај који се није научио писмености не може ни да чита књиге: последње не може бити без првога. Једноставно речено: ко се није учио писмености, не зна да се сналази у књигама, да чита и говори о њима. Утолико је теже ако се не оставе бриге и за 72
благословене и неблагословене ствари и не умре за све земаљско и житејско, немогуће је разумно испуњавати молитвена правила нити чисту унутарњу молитву, тј. немогуће је ићи путем срдачног делања", објашњава горе наведене мисли Свети Јован Лествичник. И на другом месту, такође, каже: "Као што једна длачица потамни око, тако и мала брига нарушава безмолвије"; и још: "Онај који је окусио од плода молитве често једном својом речју упрља ум, тако, да када опет стане на молитву, не налази оно што је пре тога осећао." Свети Симеон Нови Богослов каже: "Проводи живот свој у ћутању, тишини и буди мртав за све", а после ове поуке препоручује молитву и трезвеност. Преподобни Исак овако каже онима који уистину теже безмолвију и молитвеном очишћењу свога ума: "Престани да се виђаш са светом, да водиш разговоре и да примаш пријатеље у своју келију, чак и под добрим изговором, осим твојих исгомишљеника и сличних ти по нарави, који деле са тобом твоја скривена осећања - сатајнике; води рачуна да не смућујеш своју душу разговорима који често остављају дубок траг и када се заврше, што смо сазнали из сопственог опита; догађа се да сувишна реч коју упутимо ближњима често може да нас узнемири и отежа пут чувања ума и богомислија." На другим местима још строже говори Свети Исак: "Зар може бити нешто горе од сусрета и разговора за оне који истински пребивају у безмолвију! О, браћо! Као кад ледена киша изненада прекрије младе саднице, уништи их, тако и разговори са људима који не чувају безмолвије, макар они били и краткотрајни и чинили се кориснима, исушују цветне плодове добродетељи, израсле и расцветале у безмолвију, нежне и младе цветове који украшавају врт душе, изникле из извирућих вода покајања. И као што иње хладноћом умртвљује растиње, тако и разговори с људима умртвљују корен нашег ума, корен који тек што је почео да пушта саднице добродетељи. И ако су штетни разговори са таквим особама, које живот свој не проводе сасвим пасивно, већ на неки начин пазе на себе, колико су тек за душу погубна 73
виђења и разговори са пасивним и непромишљеним људима, да и не говоримо о мирјанима! .. Као када племенит човек настоји да заборави своје порекло па своје име и звање извргава руглу, срамотећи себе ружним речима и поступцима, проистеклим из пијанства, тако се и целомудреност душе нарушава сусретима и разговорима, брига о чувању срца слаби, усрђе за добродетељ се хлади и она скреће са свог доброг пута. Ако не само чести, него и повремени разговори, неспутавани оградама, причињавају велике штете безмолвнику, уносећи пометње у његов ум и расхлађујући га у божанском делању, шта тек треба рећи о онима који се непрекидно сретају и прате, не мислећи о ономе што говоре?!" "Ко жели световне сусрете лишава се живота", каже овај исти Свети Отац на другом месту, "и не знам шта да кажем о њему, сем да плачем неутешним ридањем, призивајући у помоћ и братољубива срца других." И уз то: "Једно виђење са мирјанима може да пробуди и ојача страсти, да раслаби у подвижнику љубав према његовом подвигу и да промени његово целомудрено расположење." "Из ових разлога," каже Свети Исак, "монах не треба да долази у додир са оним стварима које у њему изазивају немир; већ треба на сваки начин да избегава све оно што његово опредељење излаже искушењу. Јер, у то време, као кад приступамо Самом Богу, постављамо завет са Њим, да ћемо се удаљити и ослободити свега тога; и не само ослободити, већ и да нећемо виђати ни слушати било кога од мирјана, нити о њима било шта слушати." И још много томе сличног пише овај Светитељ и остали Свети. Зато је ова истина сасвим несумњива. 6. Посвећивање одређеног времена за испуњење наведених задатака Сва ова добра и узвишена дела треба испуњавати благовремено и у правој мери, како каже Свети Василије Велики: "Све треба чинити благоразумно, јер, ако се не пази на време и меру, корист често прелази у штету, а 74
када се постави разумна граница, онда се добитак умножава." И Свети Лествичник на основу Светог Писма каже: Сваком послу под небом има вријеме (Проп. 3, 1): Постоји време за безмолвије и време за несметане сусрете, време непрекидне молитве и време истинског служења; да нас не превари неразумно и осионо усрђе, и да не тражимо оно што желимо пре времена, да се не бисмо лишили онога што можемо да добијемо у право време. Постоји време напорног рада и време када се жање класје неисказане благодати." Ову истину он објашњава следећим примером: "Војник који нема искуства у двобоју, није безбедан ако се одвоји од војске и оде на двобој са непријатељем, исто тако и монах који није стекао искуство и научио да обуздава страсти дуготрајним трудом, није спреман да започиње безмолвије; први гине телесно, а други душевно. Јер пут истинског безмолвија је пут мудрих и то само оних који су у свом напорном подвигу задобили божанствену утеху и помоћ у борби." Велики Варсануфије, када му је један од братије прочитао у Отачнику да онај који жели истинско спасење, најпре треба да буде у братству и да претрпи, угледајући се на Господа, и досаде и увреде и срамоћења и остало, и тек затим да оде на савршено безмолвије, које је успињање на крст, тј. умирање за све земаљско и световно, као одговор на то је рекао: "Истину су рекли Оци; другачије и не може бити." А другоме је рекао: "Пре него што човек проникне у себе самог и овлада собом, безмолвије рађа високоумље; а собом влада онај који има савршено смирење." Такође је рекао и ово: "Ако се усудиш да тражиш макар и један део онога што сматраш да ти припада, знај да ћеш изгубити и оно што си имао. Већ, држи се средине, водећи рачуна о вољи Божијој; јер ко покуша да сс осигура пре времена - "а скине са себе сваку спољашњу бригу и рад - њему ће непријатељ свих припремити далеко више невоља него спокоја и довести га дотле да ће бити приморан да каже: боље да се нисам ни родио." 75
Светитељ је тако рекао јер се таквима дешава да буду заведени на разне начине, како каже Григорије Синаит: "Многи неискусни у безмолвију падали су у прелести раније, а и сада: почетници и самовољни, и после многих напора, због овог неразумног безмолвствовања, били су и бивају предмет смеха и поруге... Јер сећање на Бога, тј. умна молитва, је дело над делима и глава добродетељи, исто такво каква је и љубав Божија. И онај ко се бесрамно и дрско усуђује да приђе Богу, да би несметано разговарао са Њим и уселио Га у себе принудом, тај ће се, кажем, лако ухватити у смртну клопку, ако то буде допуштено; јер се гордо и дрско и пре времена, и, будући недостојан, устремљује ка тој висини. Само истински јаки и савршени знају да користе право оружје у двобоју са демонима, које је реч Божија; док немоћни и почетници, не усуђујући се да ступе у борбу пре времена, одричу се ње и скривају у сигурну тврђаву општежића, опасану бедемима љубави и на тај начин измичу смрти"... Знајући то, будимо обазриви и пре времена не тражимо пут високог подвижништва, да не бисмо претрпели пораз и погубили душу. Пазећи на време и меру, треба да идемо безопасним путем добре наде: средњи пут, кажу Дела светих је неповодљив и ко иде њиме неће се спотаћи. Погодно време за молитвено тиховање може бити оно којем предходи навикавање у општежићу, а средња мера и средњи пут је пребивање са једним или двојицом браће, како је написао Свети Јован Лествичник: "Ко жели да живи Христу, нека одреди за то одговарајуће место и начин живота, које може бити тројако: или усамљено отшелничко, или молитвено тиховање са једним или двојицом, или општежитељно. Не осврћи се ни надесно ни налево, већ иди царским путем, додао је Он из Писма. Од наведених начина живљења, средњи, тј. пребивање у безмолвију са једним или двојицом, по мишљењу Јована Лествичника, многима је био далеко најбољи пут. Јер, каже, тешко самоме када упадне у унилост или дремеж или леност или очајање: нема ко да 76
га тада подигне и ободри. У прилог томе, он наводи речи Самог Господа: Јер гдје су два или три сабрана у име моје ондје сам ја мећу њима (Мт. 18, 20); и речи Премудрог: Боље је двојици него једному (Проп. 4 ,9), тј. благо оцу и сину који се заједно подвизавају, уз помоћ Божанственог Духа, јер: "Ко се сам, без братске помоћи, упусти у борбу против духова, тај ће, измучен од њих, поднети много опасних удараца." Пошто је навео добро живљење неких, Свети Јован Лествичник је рекао: "Таквима заједнички живот не доноси корист; они под руководством учитеља, из безмолвија као из тихог пристаништа, узлазе на небо, не преживљавајући она искушења која проистичу из општежитељних метежи. Али неискуснима и још увек побеђиваним душевним страстима, Оци не дозвољавају ни да помисле на безмолвије, поготово не на отшелничко. Душевним страстима они називају сујету, гордост, лукавство и друге које се рађају од њих. "Ко болује од ових страсти, и занемаривши их, ступи у подвиг безмолвија, личи на човека који напушта брод и покушава да се на једној дасци безбедно докопа обале", рекао је Лествичник. "Они који се боре са блатом, тј. са телесним страстима, могу да крену на подвиг безмолвија, али не када се њима прохте, него када дође време за го и ако нађу доброг духовног вођу; јер усамљени живот захтева ангелску снагу. А они које муче душевне страсти нека се не усуде ниједан корак тиховања у молитви да учине, да не би доживели пораз." Наћи ћемо и много других, дивних и великих Отаца који су овако учили и творили, као што се може видети из њихових писања. Тако, од свих отаца Свети Исак највише уздиже молитавено тиховање и Св. Арсенија Великог хвали као савршеног безмолвника; али и он је имао послушнике и ученике. И у свим Делима се могу наћи похвале и одобравања безмолвију, када се живи у заједници са једним или двојицом браће; и ми амо сведоци таквог живљења, каже о себи преподобни Нил, у Светој Гори 77
Атонској, у Цариградским крајевима и многим другим местима. Ако негде живи духовни Старац са једним или двојицом, а по потреби и са тројицом ученика, и ако у близини постоји још неки безмолвник, онда они, виђајући се повремено, окрепљују један другога духовним разговорима. А ми, почетници и неуки, учимо се један од другога, као што је речено: Брат који брата помаже је као утврђен град (Сол. 18, 19); а имамо и истинитог учитеља Богонадахнута Писма. Зато нам изгледа најпогодније пребивање са једним или двојицом верне браће, истомишљеника у делу Божијем, да бисмо се научили вољи Божијој кроз Свето Писмо. И ако коме Бог да веће разумевање, нека поучава браћу. Један другога да помажемо у борби против демона и страсти, као што каже Свети Јефрем; и на тај начин, благодаћу Божијом, стремићемо добрим делима. Пре него што почнемо да градимо живот у безмолвију, треба да се добро припремимо, обраћајући се Богу молитвом да нам да својства потребна за такво живљење, како каже Лествичник, тј. постојаност пребивање на једном месту, у истом делу - да, када поставимо почетак" томе, не будемо на подсмех демонима и саблазан осталој браћи, већ да пребивамо у добрим делима чврсто, будући чувани благодаћу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, ради молитава Владичице наше Богородице и свих Светих, обасјаних подвизима добродетељи. Треба да знамо и то, да када бирамо место за безмолвије, треба да се удаљимо од бескорисне гужве, галаме и осталог Богу неугодног, да живимо по Његовим заповестима, зарађујући све што нам је потребно сопственим трудом; а ако не, онда пристајући на малу помоћ, одакле ће нас угледати Његова доброта, али на сваки начин да избегавамо сувишно. Испуњаваћемо оно што је угодно Богу: појање, молитву, читање и поучавање у духовним стварима, рукодеље и труд у сваком послу. И тако, мало по мало, према својој снази, наш унутрашњи човек, приближавајући се Богу, кроз своја добра дела, 78
узносиће славу Оцу и Сину и Светоме Духу - Једноме у Тројици Богу, сада и увек и у векове векова, амин.
79
ПОГОВОР У поговору преподобни Нил описује са каквим је осећањима саставио овај свој Устав. "Смогавши снаге, уз Божију помоћ, ја неуки и разумом сиромашан, написах себи и себи сличнима овај подсетник, издвојивши из учења оно што сам сматрао најважнијим. Али, не сам по себи, како то и рекох на почетку, већ из богонадахнутих речи Светих Отаца, просветљеног разума. Све изречено овде није без сведочења Божанственог Писма. Ако се нађе нешто Богу неугодно и души некорисно, мога ради незнања, нека не буде тако; већ воља Божија, савршена и свеблага, нека буде: а ја за опроштај молим. Ако би ко одавде разумео више и себи већу корист остварио, тај нека тако и чини, ми Немо се томе радовати. Они којима је ово на корист, нека ме помену у молитвама својим, да бих добио милост пред Богом." ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА "Уз ово, ја, недостојни Нил, молим мени блиску господу и браћу, сличну ми по нарави: када скончам, тело моје баците у пустињу да га поједу звери и птице, јер је много згрешило Богу и није достојно погреба. Ако тако не учините, онда, ископавши јаму на месту на којем сам живео, сахраните ме без икаквих почасти. Плашите се ових речи, јер Велики Арсеније, оставивши завештање својим ученицима рекао је: "На Суд ћу стати са вама ако коме дате моје тело." А ја се трудих, колико сам могао, да избегнем похвале и почасти у овом животу па нека тако остане и после моје смрти. Молим све да се помоле за моју грешну душу и опроштај молим од свих, и сам опраштам све: Бог нека нам опрости свима." Крај дође богонадахнутим речима.
80
ПРОПОВЕД ЈЕРОСХИМОНАХА НИЛА НА ДАН СПОМЕНА ПРЕПОДОБНОГ НИЛА, СОРСКОГ ЧУДОТВОРЦА, 7. МАЈА Славећи радосно и свесвето сећање на нашег преподобног Оца Нила, пажљиво погледајмо каквим се животом и каквим добродетељима он успео на висину светости и преподобности. Али, пре свега, да објаснимо наслов или звање преподобни. Тај назив води порекло од речи подобан. На пример, ако неки сликар сачини слику или портре живог човека, онда тај портре може бити подобан томе човеку. А ако други, искуснији у тој уметности наслика још бољи и сличнији портре онда овај други у поређењу са првим бива преподобан; мада је и први подобан, овај други бива подобнији. Када је стварао човека, Бог је рекао: Да начинимо човјека по својему обличју (Пост. 1, 26). Зато сваки човек, по својој разумној души, има образ и лик свога Творца Бога. Али тај Божији лик се не види у свима. Јер свако ко је себе оскрнавио многим гресима, ваљајући се у греховном блату као свиња, помрачио је и обезличио лик Божији и уподобио се неразумним животињама. Колико је тек такав далеко од лика Божијег! А они који се чувају од греховне нечистоте и добрим делима уподобљавају своме Господу Богу, у њима је душевни образ диван и светао и сличан свом Творцу. И ако се ко усрдније труди да угоди Богу, онда у њему јаче сија образ и лик Божији. Ко од благочестивих мирјана настоји да угоди своме Владици, живећи у страху Божијем и ходећи по свим стазама Господњим без порока, у души његовој лик Божији подобан је Богу. А ко, одрекавши се од света и примивши монашки чин, негује велике подвиге бесупружничког живота и чување беспорочне чистоте и посведневно подвизавање у умртвљавању себе, у души таквог, који угађа Богу више од мирјанина, лик Божији је подобнији Богу. И зато, угодивши Богу у монаштву, назива се преподобним. Многи богоугодници се лако уподобљавају 81
Христу смирењем, кротошћу, милосрђем, незлобивошћу, нелицемерном љубављу и другим добродетељима које настају без већег напора. И управо они који живе у свету могу и треба да се уподобљавају Њему овим доброчинствима. Није потребан труд да би човек био дружељубив, милостив, кротак, незлобив, смирен. Какав је то труд никога не увредити, не убити, не украсти, не желети туђе, не лагати, не осуђивати, не прекоревати и творити остале добродетељи без посебног напора, којима они који честито живе остварују своју христоликост? Али, мали је број оних који се уподобљавају Христу и Његовом страдању, мукотрпном ношењу крста и распећу. Пред очима нашим је сада виновник нашега славља, Нил преподобни. Јер он, да би верније осликао у себи Христа Распетога и учинио се преподобним Њему, узео је на себе крст монаштва, и, стрпљиво га носећи, свакодневно се распињао на њему и умирао, говорећи Христу: "Убијају нас за Тебе сваки дан" (Пс. 44, 22). О истински победниче Христов, Ниле преподобни! Ти не само да си подобан Христу Господу своме у твом духовном распињању, већ си уистипу преподобан Њему, подобнији од осталих. Слушатељи! Смрт је двојака: природна и духовна, која је смрт греху. Природна је за све, а духовна само за добровољне. Јер Господ каже: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме свој крст"; значи, Он не приморава никога, само ко сам то добровољно жели. Погледајмо, дакле: за неког је смрт само једна - природна а за преподобног Христовог угодника две: прво духовна, а затим природна. Не може бити часна пред Господом природна смрт, уколико јој не претходи духовна. И нико неће задобити вечни живот ако пре природне не умре духовном смрћу. И нико неће ући у живот вечни ако умртвљавањем не избаци из себе греховне жеље. О, како је блажен ко се научио да пре смрти постане мртав за грех и пре полагања у гроб сахрани своје страсти у свом умртвљеном телу! Ето таквом је смрћу, пре смрти, посведневно умирао преподобни Нил, Отац наш. И када су свет и ђаво покушавали да га сведу са крста својим ласкањима, увек 82
су га затицали мртвим и непокретним. Јер као што се неко гнуша мртвог тела које изједају црви, тако је и преподобни Нил презирао овај свет, као мртав, без наде на вечни живот, непрестано изједан црвима свакодневних брига метежи и невоља. И тако су од њега одлазили свет и ђаво, без успеха и са стидом. Умирао је преподобни Нил и телом својим, распињући све плотске жеље различитим усмрћивањима: "А који су Христови, распеше тело (по речима Апостола) са страстима и жељама." (Гал. 5, 24). Како је само јак ђаво одомаћен у нама и мало од кога побеђен! Најчешће многи бивају побеђени њиме. А што је најжалосније од свега, понекад успева да обори и свете. Толико је силан непријатељ - тело наше! Снажан и упоран демон, јер непрекидно нападајући, труди се да победи и тиме наноси многе ране подвижнику. То је најбоље рекао један Свети Старац: "Ако неко може да поднесе тугу плоти, тај нека остави све и бежи од овога света, као Израиљ од Фараоновог ропства." Назив вредан размишљања: туга плоти. Где господари тело, а дух му робује, ту није велика туга плоти у овом животу, али ће бити у будућем - у паклу огњеном. А где се дух груди да влада телом, ту је непрестана туга, мука и борба против плоти, која ратује са духом, некад природним, а некад од искушивача насртљивим стрелама греха. И онај који може да носи тугу плоти, уистину је прави монах; јер ово бреме сувише је тешко за наш дух, као труло тело за живог човека. У историји се помиње неки мучитељ, цар Тиренски, који је мучио заробљенике оваквим нечовечним мучењем: тела мртвих је чврсто везивао за живе, наслањајући лице на лице, руке на руке, ноге на ноге; тако је живи носио мртвога док га овај не би уморио смрадом свога гњилог леша. О, какво ужасно мучење! Сличан је спој тела и духа. Грехољубиво тело, увек желећи порочне сласти је као смрдљиви леш. "Усмрдјеше се", каже Свети Давид, "и загнојише се ране моје од безумља мојега" (Пс. 38, 5). А дух који се мучи да угоди Богу је као живи човек који гледа у вечност. Ох, како је тешко живом човеку да носи привезано за себе мртво 83
тело! О, како је велико бреме духу да носи, тј. да трпи телесне греховне прохтеве и похоте! То спомиње Апостол, говорећи: ,Ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 24)? Жељу имам да се ослободим." Зато је истински монах и храбар подвижник онај који може беспрекорно да носи тугу тела. Ко хоће да се увери у монаштво преподобног Нила, нека не истражује његове видљиве подвиге. Такво истраживање ће бити узалудно: јер смиреноумни Отац наш на ове могуће начине се старао да сакрије подвиге своје од људи, живећи усамљено у келији у непроходној пустињи, предајући се умом и срцем Богу; све је тајно чинио, само Богу видљиво: тешке подвиге и различито умртвљавање тела; јер се наш Богоносни Отац научио од великих светилника света, прослављених у монаштву, да ништа не чини јавно пред људима; пошто древни монаси који живљаху у етипатским пустињама и скитовима нису сматрали да је достојно монаха ако неко зна за добро дело које је учинио; већ су мислили да је својство монаха творење добродетељи о којима, осим Бога, нико од људи не зна. Какво божанско расуђивање божанствених "мужева! Какво високо смирење анђела у телу! Зар може онда неко да испита труд монаха погруженог у дубину смирења? Уистину, "нестадоше испитивања и проверавања монашких трудова од стране знатижељних мирјана", јер је "срце" смиреноумног монаха дубоко". Ту страну истинског монаштва неговао је у себи преподобни Нил у све дане, све до овог часног представљења Богу. А од свега је најчудесније то да не само у животу, него и после смрти, није желео никаквих људских похвала, као што је познато из завештања које је написао својим ученицима. Какво чудо, браћо! Какво неизмерно и високо смирење Великог Оца! Тако, када погледате на ове, схватићете да је он био савршен монах, који је добро знао да угаси све огњене стреле лукавог и разори све мреже демонске. Јер, ко зналачки сече лукаве мреже ђаволске, зар није смиреноуман? Овај велики Отац наш слободно је могао да каже о себи Апостолске речи: "Тако се борим, не као онај 84
који бије вјетар, нето изнуравам тијело своје и савлађујем га" (1. Кор. 9, 26-27); и оне речи: "Господе, погледај смирење моје и труд мој." Јер, шта је друго и био сав његов живот у овој долини плача, ако не свакодневно мучеништво? А свака кап његовог зноја Господу беше мила, као и кап мученичке крви, проливене за Христа. Јер, подједнако вреди зној трудољубивог подвижника који посведневно умртвљује своје тело ради Христове љубави, као и крв мученика који умире у једном тренутку. Зато што примају исту благодат и чудотворну моћ. Ако свети мученици који пролише своју крв ради Христа пружају исцељење, - исто тако и преподобни могу да исцељују. Јер, угађајући Христу, они су пролили много зноја. Није необично што су Павлове руке чудотвориле и давале исцељење; јер будући везане и пребијане, много су оне пострадале за Христа. Необично је што су повези за главу и убруси његови, који нису страдали, имали исту ту чудотворну моћ, као и саме Павлове руке, како пише о томе у Делима Апостолским. Исту чудесну силу имао је Павлов зној, изливен из мукотрпног рада, као и крв његова, у страдањима проливена. Зато ни капи зноја преподобних немају мању вредност од капи мученичке крви. Преподобни Оче наш Ниле, мучениче Христов, ни твој проливени зној није мали пред Богом. Верујемо да си ти исто толико угодио Богу својим подвизима, колико и свети мученици својим страдањима. Ево, слушаоци, сазнали смо какву је преподобност остварио свети Отац наш Нил у време свог монаштва, када се на духовном своме крсту распињао свету и свим жељама, он се сараспео Христу и победио све демонске намере, поставши мртав и недоступан греху, а жив Богу, говорећи с Апостолом: "А живим не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20). И ти, преподобни и богоносни Оче наш Ниле, који сада предстојнш Престолу Христовом у цркви прослављеник, не заборави нас који са љубављу славимо свето сећање на тебе, и одозго надгледај на нас, сиротане. Оче наш добри! Милостиво погледај на чеда 85
твоја. Пастиру наш благи! Не презри ово твоје стадо. Иако си својом светошћу одвојен од грешника, немој се од нас грешних одвајати твојим милосрћем, невидљиво присуствуј, помажући нас убоге, и увек у свему чинећи милостивим нама^Владику и Бога нашега твојим молиггвама Њему за нас. Погледај обитељ у којој живимо, освећену твојим свјатејшим псдаизима и знојем, и место на којем си ти много страдао. И буди нама, и сшша који те са љубављу поштују, помоћник, заступник, покровитељ, заштит1гик, промислитељ и управитељ нашег живота. Заступниче и радости наша! Не престај да се молиш Гссподу за нас и од нашег Благоверног Цара измоли нам мир, спокојство, благодат, победу над непријатељима и благостање у садашња и будућа времена. Амин!
86
ТРОПАР И КОНДАК ТРОПАР (препев) Одрекав се тужних овоземних сати Духом избегавши злобив метеж света Оче Ниле, Сине Божје благодати Достојан беше да се такнеш цвета Што расте у башти богоносних слова У пустињи цватећ као крин у пољу; Моли се Вишњем, Слико светих снова С мочваре подигнут у Господњу вољу: Да кренемо путем твојих стопа, Царским Ка Истини крхким душама, ништарским. (превод) Одрекавши се светског живота И бежећи од животног метежа, Преподобни и Богоносни Оче наш Ниле, Ниси се олењио да сабереш рајко цвеће Из светоотачких списа, и настанивши се у пустињу Процветао си као крин пољски: Отуда си прешао у небеске обитељи. Научи и нас, часно поштујућих те, Да ходимо твојим царским путем, И моли се за душе наше.
87
КОНДАК (препев) Душом издржавши таште жеље света И мирску нарав браће саподвижне Обретну ћутање пустињом трепета Постом и бдењем и молитве брижне У труду подвига расплео си стазу Наук нам дао к путу Вишње Силе И дивећи се Божјем Непролазу Зато те славимо, Свеблажени Ниле. (превод) Трпељиво поднео јеси сујетне обичаје И световну нарав браће твоје, Задобио јеси пустињско тиховање, Преподобни Оче, где си се постом, бдењем И непрестаном молитвом трудољубиво подвизавао, Учењем твојим правом стазом указао нам јеси Да ходимо ка Господу. Зато те и поштујемо, Свеблажени Ниле.
88
