Uvod
Robna proizvodnja je takav oblik proizvodnje koji je, za razliku od naturalne proizvodnje, karakterističan po tome što u njoj proizvodi ljudski rad, tj. materijalna dobra, da bi otišla u potrošnju, moraju prethodno proći kroz proces razmjene, u kome onaj koji proizvod daje u razmjenu razmjenu mora za njega dobiti dobiti i određenu određenu protivvrijednost. protivvrijednost. To znači da u ovom slučaju razlog proizvodnje nije sopstvena potrošnja proizvođača, već se proi proizv zvod odii za trži tržišt štee s cilj ciljem em da neko neko drugi drugi troši troši proiz proizved veden enoo dobro dobro.. I ovaj ovaj oblik oblik prizvodnje ima dvije karakteristike: Robna proizvodnja je proizvodnja sa rizikom. Pošto proizvodi ne idu neposrednjo u potrošnju, potrošnju, već se prvo moraju razmjeniti, razmjeniti, to uvijek postoji postoji rizik da oni ne nađu kupca na tržištu, bilo zbog cijene, karakteristka proizvoda ili činjenica da je tog prizvoda previše proizvedeno, tj. da ga niko ne želi kupiti. U robnoj proizvodnji svaki individualni utošak materijalnih i ljudskih inputa ne mora dobiti svoje društveno priznanje. Ukoliko se proizvod realizuje na tržIštu i to barem po cijeni koja omogućava nadoknadu utrošenih matreijalnih inputa i rada uloženog u njenu proizvodnju, onda su individualni utrošci inputa dobili društveno priznanje. Ali, ako neki proizvođač proizvede određeno dobro, recimo cipele, za koje ne uspije naći kupca, bilo zbog lošeg kvaliteta, što nisu dovoljno moderne ili što su preskupe, onda individualni utrošci datog proizvođača nisu dobili društveno priznanje. Ukoliko taj proizvođač, suočen sa nemogućnošću realizacije proizvoda, odluči da spusti cenu na nivo manji od vrednosti utrošenih materijala i rada i uspe da razmeni proizvod, njegovi utrošci su dobili samo delimično društveno priznanje.
1
POJAM I NASTANAK ROBNE PROIZVODNJE
Posmatrajući proizvodnju u okviru sfere društvene reprodukcije ili ako posmatramo proizvodnju kao jednu od faza u okviru sistema društvene reprodukcije historijski se može ustanoviti da postoje 2 tipa: - naturalna i - robna proizvodnja. Naturalna i robna proizvodnja Naturalna proizvodnja je onaj oblik reprodukcije gdje se nije pojavljivala faza razmene model P - R - P. Ovaj oblik proizvodnje dominirao je u prvobitnoj zajednici i zvao se sitna robna proizvodnja. Ona je na prelazu između jedne i druge društveno-ekonomske zajednice postepeno nestajala. Robna proizvodnja polazi od činjenice da se u okviru zapada pojavljuje nova faza - faza razmene pa imamo model P-R-R-P. Proizvodnja materijalnih dobara za druge gde se u takvoj situaciji nameće pretpostavka međusobnog razmenjivanja dobara, tj. kupovine i prodaje, zovemo robna proizvodnja. Uslovi nastanka robne proizvodnje i njene opšte karakteristike Prvi način proizvodnje u kojem se društveno bogatstvo proizvodilo u robnom obliku, bio je kapitalizam. Razmena proizvoda kao sporadična pojava sreće se veoma rano, tj. u periodu postojanja prvobitne zajednice. Stoga bi se ova razmjena mogla smatrati predistorijom robne proizvodnje. U periodu raspada prvobitne zajednice, stvaraju se uslovi za pojavu proste (sitne) robne proizvodnje. Stoga, prosta robna proizvodnja predstavlja prvi istorijski oblik proizvodnje. Osamostaljeni proizvođaći robe, u uslovima proste robne proizvodnje nužno su upućeni na druge robne proizvođaće - kao i oni na njih. Upravo za to je društvena podela rada bitna pretpostavka postojanja svake robne proizvodnje.
2
SUBJEKTIVENE TEORIJE VREDNOSTI Postoje 3 pravca (škole) koje pokušavaju da objasne način nastajanja vriednosti. 1. Austrijska psihološka - Bečka škola, čiji su predstavnici: - Karl Menger, - Ben Bauerk, - Fridrih Vize. 2. Lozanska škola - matematička škola, čiji su predstavnici: - Leon Walras, - Vilferd Pareto 3. Kembridž - (Alfred Maršal), čiji su predstavnici: - Stenli Džovans, - Alfred Maršal. Pristup objašnjenju nastanka vrijednosti tzv. graničnih troškova - Džoana Robinson. Džoveno kaže da vrijednost sasvim ovisi od korisnosti. Što je stvar korisnija, to je i vrednija. Čovek teži uživanju. Što neka stvar pruža veće uživanje, njena je korisnost veća i roba je skuplja. Menger teoriju cijena obrazlaže teorijom subjektivne vrednosti. On analizu izgrađuje na sekundarnom odnosu koji se uspostavlja na liniji dobro - potrošač. Dobro i potrošać imaju specifične karakteristike i to čini elemente njihovog među-odnosa. Menger je izvršio klasifikaciju na: - dobra višeg i - dobra nižeg reda. Dobra višeg reda su sredstva za proizvodnju. Dobra nižeg reda su sredstva za ličnu potrošnju. Vrijednost i jednih i drugih dobara određuju se po načelu granične korisnosti. Kategorija potreba i dobara su osnovne odrednice subjektivne vrijednosti. Potrebe su psihološke veličine, merljive i deljive po intenzitetu i kvantitativno uporedive. Pojedinac stvara svoju vlastitu skalu potreba po redosledu važnosti. On to čini subjektivno. Skala tih brojeva označava se rimskim od I do X obrazujući niz
3
opadajućih arapskih brojeva od 10 - 0:
I II III IV V VI VII VIII IX X
10 9 8 7 6 5 4 3 2 1 9876543210 876543210 76543210 6543210 5 4 3 2 1 0 redosled 4 3 2 1 0 potreba i 3 2 1 0 nužnost 210 1 0 (troškovi, korisnosi) 0 teorija granične vrijednosti SVOJSTVA ROBE Da bi neki proizvod imao obilježje robe neophodno je da ispunjava 3 uslova: - da ima upotrebnu vrednost, - da ima vrednost i - da ima prometnu vrednost. Ukoliko nema jednu od ovih pretpostavki nije roba.
4
Upotrebna vrednost predstavlja ono svojstvo robe kome se osigurava zadovoljavanje potreba ljudi, tj. sposobnost jednog proizvoda da može otkloniti osećaj nedostatka kod potrošnje. Vrednost je ono svojstvo robe koje nam ukazuje da se radi o dobru koje čovek nije našao u prirodi i kao takvo koristio za zadovoljenje svojih potreba. Da bi došao do tog dobra, on je morao da radi da se napreže umno i fizički - samo tada je roba dobra. Stvaralac vrednosti je ljudski rad. Taj rad ima dve kategorije: - apstraktni i - konkretni rad. Konkretni rad je onaj čovjekov rad koji je trošen na stvaranju nekih konkretnih dobara ili na stvaranju konkretnih upotrebnih vrednosti. Konkretan rad obućara - cipela. Konkretan rad je stvaralac upotrebne vrednosti. Apstraktni rad - Sama činjenica da je čovek radio i stvarao neka dobra, trošio pri tome i fizičku snagu zove se apstraktni rad. Apstraktni rad čini onu unutrašnju sadržinu svake određene vrednosti, tj. pod pojmom apstraktni rad podrazumevamo umno i fizičko naprezanje čoveka u stvaranju nekih dobara pri čemu se ne postavlja pitanje koja vrsta potreba se ima zadovoljiti. Odnos koji pokazuje koliko se za jednu vrstu robe dobije drugih roba naziva se njenom prometnom vrednošću.
VELIČINA VREDNOSTI ROBE Vrednost robe uvek se odražava kao neka određena veličina. Tu veličinu određuje obim apstraktnog rada. Veličina vrednosti izražava se u časovima jednostavnog ili prostog rada uloženog u njenu proizvodnju. Pod pojmom prostog rada podrazumeva se onaj rad koji može obaviti svaki radnik angažovan u neposrednoj proizvodnji. Reč je o onom radu koji se obavlja bez ikakve kvalifikacije, bez prethodne obuke. Složen rad je rad kvalifikovanih radnika. On se može iskazati kao umnožen prost rad. Složen rad se pojavljuje kao manji ili veći broj časova prostog rada. Budući da je prosti
5
rad uvek jedinica merenjq vrednosti, otuda imamo potrebu stalnog svođenja složenog na prost rad. Društveno potrebno radno vreme Društveno potrebno radno vreme je ono vreme koje je neophodno da se uz postojeće normalne uslove proizvodnje, uz prosečan stepen produktivnosti i intenzivnosti rada proizvede neka određena vrsta robe. Za proizvodnju ma koje robe potrebno je uložiti određenu količinu apsolutnog (minulog) i apsolutnog (novododatog) rada. Apsolutni minuli rad podrazumeva trošenje sredstava za proizvodnju, odnsno, sredstava za rad u procesu proizvodnje na izradi neke robe. Ulaganje određene količine tekućeg rada koristeći raspoloživa sredstva za proizvodnju nazivamo novododati rad. Svaka promena uslova proizvodnje sredstava za proizvodnju menjaće i količinu rada uloženog u proizvodnju nekog konkretnog dobra. Pošto jedan isti proizvod ne proizvodi samo jedan proizvođač, več više njih, očito je da svaki od njih raspolaže sa različitim uslovima privređivanja. Otuda imamo i količinu rada utrošenog za proizvodnju jednog istog proizvoda. Kod različitih proizvođaća uvek je različita. U prometnoj vrednosti, odnosno prilikom iznošenja robe na tržište ne priznaje se svaka količina utrošenog rada, več samo ona koja je ostvarena pod prosečnim ili pod normalnim uslovima privređivanja. Prosečni uslovi privređivanja određuju prometnu vrednost svakoj robi. Ukoliko se menjaju individualni uslovi proizvođača sredstava za proizvodnju doćiće do promene vrednosti bilo u prenetom ili minulom radu. Neće se promeniti vrednost ukoliko je došlo do promena uslova privređivanja samo kod jednog proizvođača, već će do tih promena doći kad se izmene prosečni uslovi privređivanja.
Promene veličine vrednosti robe
Povećavanjem ili smanjivanjem apsolutnog rada u proizvodnji određenih roba povećava se ili smanjuje njena vrednost. Nameće se pitanje kako intenzivnost i produktivnost utiču na vrednost. Ako pođemo od pretpostavke da je produktivnost sposobnost čoveka da u određenom vremenu, zahvaljujući većem znanju proizvede veću količinu dobara, tada imamo da se rastom proizvodnje dolazi do pada vrednosti rada, da produktivnost
6
smanjuje količinu časova utrošenih u proizvodnji neke robe. Obrnuta je situacija kada se radi o padu produktivvosti. Kad je reč o kategoriji intenzivnosti pod tim pojmom podrazumevamo veću proizvodnju uz povećano radno naprezanje, povećano trošenje radne snage u istom vremenu.
NAČIN IZRAŽAVANJA VRIJEDNOSTI ROBE
Količina apstraktnog rada jedina je odrednica vrednosti robe. Meri se dužinom društveno potrebnog radnog vremena u proizvodnji roba. U svakodnevnom životu merenje te vrednosti se ne izražava u časovima rada uloženim u njenoj proizvodnji već se to obavlja na drugi način. To je specifičan način koji nam pruža mogućnost da se u svakodnevnoj razmeni dođe do spoznaje vrednosti robe koja predstavlja prometnu (relativnu) vrijednost robe.
3.5.1. Prometna (relativna) vrijednost robe
Robe se mođusobno razmenjuju zato što imaju različitu upotrebnu vrednost, odnosno, zamenjuju se što mogu da zadovoljavaju različite ljudske potrebe. U trampi se uvijek zamenjuju određene količine neke robe ili robe jedne vrste za odgovarajuću količinu robe druge vrste. Prometna vrednost je razmenski odnos koji nam pokazuje koliko se za jednu vrstu robe dobija drugih roba. Treba razlikovati prometnu vrednost od vrednosti. Veličinu vrednosti određuje količina društveno potrebnog radnog vremena uloženog u proizvodnju određenih roba. Prometna vrednost na specifičan način određuje njenu vrednost u razmeni. Ona je izražena količina roba koja se može dobiti prilikom njene prodaje. Prometna vrednost je i priznanje za rad koji je utrošen u proizvodnji robe. Pojmovno razgraničenje problema prometne vrednosti i vrednosti roba je osnovni preduslov za razumevanje robe i njene cene.
7
a) Osnovne karakteristike prometne vrednosti U procesu razmene jedna vrsta robe, služi za to da izrazi vrednost druge robe. Pošto je za proizvodnju jedne robe, kao upotrebne vrednosti utrošena određena količina konkretnog rada, u ovom razmenskom odnosu konkretni rad služi za to da se izrazi apstraktni ljudski rad kojim je određena vrednost druge robe. Kada se roba samostalnog robnog proizvođaća razmeni na tržištu, odnosno, kada za nju dobije odgovarajuću protivvrednost, njegov privatni rad dobija odgovarajuće društveno priznanje, izraženo veličinom protivvrednosti koju dobija za svoju robu. Ove osnovne karakeristike vrednosnog oblika, odnosno, ovakvog načina izražavanja vrednosti, ukazuju na određene specifičnosti odnosa proizvodnje, odnosno na njihovo svojevrsno jedinstvo suprotnosti u uslovima robne proizvodnje. b) Veličina prometne vrednosti Razmenski odnos je rezultat uhodanosti robne proizvodnje i razmene. Robni proizvođaći različitih vrednosti ušli su u međusobnu razmenu sa količinskim odnosima svojih roba u skladu sa sopstvenim saznanjem o količini rada neophodnog za njihovu proizvodnju. Ako proizvodnja jednog para cipela u postojećim uslovima proizvodnje zahteva 30 h apstraktnog ljudskog rada, a proizvodnja jednog metra platna 1,5 h tog rada, ove bi dve robe bile izjednačene u sledećem odnosu: 1 par cipela = 20 metara platna (30 h) (30 h) U ovom slučaju bi se obavljala ekvivalentna razmena, tj. razmena jednakih vrednosti, a prometna vrednost jednog para cipela bila bi 20 metara platna. Uporedo sa smanjivanjem ili povećavanjem vrednosti robe smanjivaće se ili povećavati njena prometna vrednost. Npr. ukoliko se promene uslovi proizvodnje cipela, tj. ukoliko se društveno potrebno radno vrieme za njihovu proizvodnju poveća na 60 h, a društveno potrebno radno vreme za proizvodnju jednog metra platna ostane isto, tada će se ove dve robe naći u sledećem razmenskom odnosu: 1 par cipela = 40 metara platna (60 h) (60 h)
8
Ovaj razmenski odnos pokazuje da je prometna vrednost cipela porasla zato što se povećala i sama njihova vrednost. Ukoliko opadne vrednost cipela, a vrednost platna ostane nepromenjena, desiće se obrnuto. Naime, ukoliko društveno potrebno radno vreme za proizvodnju jednog para cipela padne na 15 h, tada će se razmena obaviti u sledećem odnosu: 1 par cipela = 10 metara platna (15 h) (15 h) Ovo pokazuje da se prometna vrednost jedne robe može povećavati ili smanjivati u zavisnosti od povećavanja ili smanjivanja njene sopstvene vrednosti. Kvantitativna srazmera u kojoj će se dve robe razmenjivati ne zavisi samo od veličine vrednosti one robe koja se nalazi u relativnom obliku, već i od veličine robe koja se nalazi u obliku ekvivalenta. 1 par cipela = 30 metara platna (30 h) (30 h) Ovaj razmenski odnos pokazuje da se prometna vrednost cipela povećala (sada se za nijih dobija više platna) iako se nije promenila veličina njihove vrednosti. Ako se vrednost cipela ne promeni a društveno potrebno radno vreme za proizvodnju jednog metra platna poraste, recimo na 6 h, tada će se ove dve robe naći u sledećem razmenskom odnosu: 1 par cipela = 5 metara platna (30 h) (30 h) Ova dva poslednja primera pokazuju, da se prometna vrednost robe može povećavati ili smanjivati nezavisno od promene njene sopstvene vrednosti, tj. i onda kada dođe do promene vrednosti robe ekvivalenta. Ukoliko se vrednost obeju roba menja u istom pravcu i u istoj proporciji, tj. ukoliko se njihova vrednost u istom stepenu smanjuje ili povećava, tada će i kvantitativne srazmere u kojima se one međusobno razmenjuju ostati nepromenjene. 1 par cipela = 20 metara platna (30 h) (30 h) (20 h) (20 h)
9
(60 h) (60 h) Novac, njegovo poreklo i suština Novac je temeljni problem ekonomije. On određuje pravac kretanja, obezbeđuje stabilnost (nestabilnost) pa ima izuzetan značaj za privredu. On je problem čitave svetske privrede. Integriše svetsku privredu i osigurava lakši protok roba između zemalja. Osnovno pitanje je kako je novac nastao. Ako pratimo razmenu kroz istoriju uočavamo da se ona pojavljivala kroz slučajni višak proizvoda i razmenjivala se roba za robu. Ovaj prvi oblik razmene zove se prost (slučajni) oblik razmene. Kad je jedna roba dobila status da može menjati vrednost drugim robama, to je naznaka da se javlja novac. Ta roba u početku je bila sitna stoka. Kako se društvo razvijalo, pojavljuju se drugi oblici roba - bakar, zlato i oni imaju ulogu opšteg ekvivalenta roba. Takva robatreba da: - ima vrednost, - je ta vrednost stabilna, - ima količinu, - te robe mere vrednost svim drugim robama, - je roba deljiva i - se deljenjem ne gubi vrednost. Kada se krenulo u obeležavanje vrednosti zlata dobila se prva kovana novčanica koju garantuje država ili rudnik koji kopa zlato i na ovaj način zlato uzima ulogu novca. Dugo vremena je zlato obavljalo tu funkciju. Do pojave papirnog novca je došlo kada vlasnici zlata nisu želeli da drže kod sebe zlato, več su ga nosili u banku, pohranjivali, a od banke dobijali priznanicu, sa kojom se moglo otići u banku i podići određenu količinu zlata. Od tih priznanica vodi poreklo novca. Novac ima 5 funkcija: - novac kao mjera vrijednosti, - novac kao sredstvo prometa, - novac kao blago, - novac kao platežno sredstvo,
10
- svjetski novac, IZRAŽAVANJE VREDNOSTI NOVCEM a) Novac kao mera vrednosti Novac u funkciji vrednosti svojim različitim količinama meri i izražava veličine vrednosti svih roba koje ulaze u razmenu. Pošto je novac sam po sebi takođe roba, u funkciji mere vrednosti, veličina vrednosti različitih roba izražava se različitim količinama upotrebih vrednosti one robe koja funkcioniše kao novčana roba. Ako pretpostavimo da zlato funkcioniše kao novčana roba, onda će ono kao kovac u funkciji mere vrednosti svojim većim ili manjim količinama izražavati, odnosno meriti veličine vrednosti svih drugih roba. b) Merilo cijene Tehnička mera koja omogučuje da se meri i, prema tome, međusobno upoređuju različite količine same novčane robe naziva se merilom cene. Da bi novac mogao vršiti funkciju mere vrednosti, neophodno je utvrditi merilo cene koje će omogućiti njegovo kvantitativno izražavanje. Utvrdimo li, jedan gram kao jedinicu mere kojom ćemo meriti različite količine zlata kao novčane robe, time smo utvrdili njegovo merilo cene. Utvrđivanje merila cene omogućuva da se različite veličine robnih vrednosti izraze različitim količinama jedne iste robe koja funkcioniše kao novac. 1 automobil = 1.000 g. zlata (2.000 h) (2.000 h) 1 motor = 500 g. zlata (1.000 h) (1.000 h) 1 par cipela = 10 g. zlata (20 h) (20 h)
11
Ovi primeri ilustruju da su robe međusobno samerljive zato što su proizvod jednorodnog (aptraktnog) ljudskog rada, te zahvaljujući tome sve mogu izraziti svoju vrednost u jednoj istoj robi (zlatu) koju su učinile svojim opštim ekvivalentom; a novac (ovde zlato) u funkciji mere vrednosti svojim različitim količinama (1 g.) izražava ili meri različite veličine vrednosti svih roba, čime njihove vrednosti u razmeni predstavlja kao kvantitativno jednake i međusobno uporedive veličine. c) Robe cene i monetarne promene (Šta je moneta, vrednost i promjena vrijednosti) Novac čiji su oblik, težina i njegovi sastavni delovi utvrđeni zakonom jedne države naziva se monetom. Moneta je novčana jedinica svake konkretne zemlje. Moneta je efektivni novac jedne zemlje. Vrednost monete se određuje količinom zlata koju moneta predstavlja, a svaka zemlja utvrđuje koliko se zlata nalazi u novcu, odnosno sa koliko je zlata pokriven novac. Svaka zemlja kad utvrdi koliko ima zlata, mora da prijavi svetskoj finansijskoj instituciji - MMF. Svaka promena o padu ili rastu se prijavljuje MMF. Država za svoju teritoriju određuje oblik, težinu i sastavne dijelove domačeg novca, i određuje njegovo monetarno ime (KM, dolar, funta itd.) 1 automobil = 1.000 dolara 1 motor = 500 dolara 1 par cipela = 10 dolara
Ovi različiti iznosi predstavljaju cene naznačenih različitih roba, jer je cijena novčani izraz vrednosti robe ili vrednost robe izražena u novcu. Ukoliko država, u uslovima postojanja zlatne monete, odlući da pusti u promet zlatni dolar u težini od 0,5 g. zlata, onda će to izazvati opšti skok cena. Ukoliko bi država povečala mjerilo cene pa u skladu s tim pustila u promet zlatni novac od 2 g. zlata, tada bi cene svih roba izražene u ovakvim dolarima bile dvostruko niže. Država pušta u opticaj papirni novac umesto zlatnog. Ipak se i taj papirni novac nalazi u nekom određenom odnosu prema zlatu. U najvećem broju zemalja u kojima funkcioniše papirni novac, država zakonodavstvom utvrđuje odnos tog novca prema zlatu. Uticaj promjena odnosa papirnog novca prema zlatu na opšti nivo robnih cena sličan je uticaju koji izazivaju promene merila cene u uslovima postojanja zlatnog novca.
12
Zaključak
Upravo ovaj proces društvenog priznanja opravdanosti utrošenih inputa, uz rizike koje robna proizvodnja nosi, prisiljava robne proizvođače na najefikasniji mogući način prizvodnje čime se omogućava opšti napredak društvene zajednice. Oni stalno moraju istraživati potrebe i ukuse potrošača, prilagođavati svoje proizvode njihovim zahtevima i tragati za sve efikasnijim načinima proizvodnje.
13
Literatura 1.S.Barač,B.Stakić:"Osnovi ekonomije",3.izmenjeno izdanje,Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje,Beograd,2005 godine. 2. D. Dragišić,B. Ilić, B.Medojević,M.Pavlović:"Osnovi ekonomije",centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta,Beograd,2005 godine.
14
