KNJIGA ZA MLADE I STARE
Knj. 35
Uređuje ŽIKA BOGDANOVIĆ
PRIPOVEST O RATU DVEJU RUŽA
Napisao ROBERT LUIS STIVENSON
Naslov originala BLACK ARROW Prevela LEPOSAVA Ž. SIMIĆ
Ilustracije VLADIMIR ŽEDRINSKI Ilustracija na omotu BOŽIDAR VESELINOVIĆ Idejno rešenje oiota i naslovnog lista MIH. S. PETROV Tehnički urednik MILAN MILOŠEVIĆ Korektor MARINA MILOŠEVIĆ
CRNA STRELA
PROLOG
Jednog posle podneva, u pozno proleće, čulo se u neuobičajeno vreme zvonjenje zvona sa tanstolskog zamka. Daleko i blizu, u šumi i u poljima pored reke, narod je napuštao svoje poslove i žurio u pravcu odakle je zvuk dopirao. U zaseoku Tanstol stajala je grupa seoske sirotinje i čudila se tom pozivu. Zaselak Tanstol u to vreme, za vlade starog kralja Henrika VI, imao je gotovo isti izgled kao i danas. Dvadesetak kuća od masivne hrastove građe stajalo je raštrkano u dugačkoj zelenoj dolini, koja se dizala od reke. U podnožju, drum je prelazio preko mosta, uspinjao se na drugoj strani i iščezavao u šumarcima na svom putu za zamak i dalje za holivudsku opatiju1. U sredini zaseoka nalazila se crkva okružena tisovima. Padine su na svim stranama bile krunisane i ceo vidik oivičen zelenim brestovima i tek olistalom hrastovom šumom. Blizu mosta, pored kamenog krsta na jednom brežuljku, beše se okupila grupa — pet-šest žena i jedan visok čovek u košulji od grube seljačke tkanine — i raspravljala o tome šta li to zvono najavljuje. Glasnik je prošao kroz zaselak pre pola časa i ispio krčag piva u sedlu, jer nije smeo da sjaše zbog hitnosti poruke koju je nosio. Ali ni on sam nije znao o čemu se radi; trebalo je samo da preda zapečaćena pisma ser Denijela Breklija ser Oliveru Outsu, svešteniku, koji je u gospodarevom odsustvu upravljao zamkom. Ali sada se začu tonot konja i iz šume se, uskoro, pojavi i dojaha, preko mosta koji je odjekivao, mladi gospodin Ričard Šelton, štićenik ser Denijela. On će, valjda, znati. Pozdraviše ga i zamoliše da im objasni. On drage volje zateže dizgine. To je bio mladić od nepunih osamnaest godina, suttem opaljena lica i sivih očiju, u kaputu od jelenske kože, sa okovratnikom od crnog somota, sa 1
Opatija – manje crkveno središte ( Prim. Ur.)
zelenom kukuljicom na glavi i čeličnim samostrelom o ramenu. Glasnik Je, izgleda, bio doneo važnu vest. Predstojala je bitka. Ser Denijel je poručio da svaki čovek koji može da zategne luk ili da nosi bojnu sekiru dođe što brže u Ketli, jer će inače pasti u nemilost; ali o tome za koga je trebalo da se bore i odakle se očekivao napad, Dik2 ništa nije znao. Ser Oliver će uskoro i sam doći, a Benet Heč već se oružao, jer je određen za vođu družine. — To je propast ove dobre zemlje, reče neka žena. Kad baroni ratuju, seljaci moraju da jedu korenje. — Nije istina, reče Dik. Svaki čovek koji ode u rat imaće šest penija dnevno, a strelci dvanaest. — Dok su u životu, odgovri žena. može tako i da bude. Ali šta ćemo ako poginu, moj gospodaru? — Nema lepše smrti nego poginuti za svog prirodnog gospodara, reče Dik. — Nema prirodnog gospodara za mene, izjavi čovek u seljačkoj košulji. Idućeg Sretenja biće dve godine otkako sam na strani Volzingema, kao i svi mi iz brialijskog kraja. A sad moram da priđem Brekliju! To je zakonom nametnuto; zovete li vi to prirodnim? A sada, što se tiče ser Denijela i ser Olivera, koji više poznaju zakon nego poštenje, ja nemam drugog prirodnog gospodara sem sirotog kralja Henrika VI — bog ga blagoslovio! — tog sirotog nevinašceta koje ne razlikuje svoju desnicu od svoje levice. — Vi govorite zlim jezikom, prijatelju, reče Dik, jer podjednako klevećete i svog dobrog starešinu i moga gospodara kralja. Ali kralj Henrik — neka je hvala svecima! — ponovo se opametio i sve će dovesti u red mirnim putem. A što se tiče ser Denijela, vi ste vrlo hrabri iza njegovih leđa. Ali ja neću da budem dostavljač. — Ne velim ništa rđavo za vas, gospodine Ričarde, reče seljak. Vi ste mladić, ali kad postanete zreo čovek, opazićete da vam je prazan džep. Samo ću još ovo reći: neka
2
Dik – skraćenica od Ričard ( Prim. Ur.)
sveci budu u pomoći susedima ser Denijela, a blažena Devica neka štiti one koje on štiti! — Klipzbi, reče Dik, vi govorite ono što mi čast ne dopušta da slušam. Ser Denijel je moj dobar gospodar i moj tutor. — Čujte, hoćete li da mi rešite jednu zagonetku? reče Klipzbi. Na čijoj je strani ser Denijel? — Ne znam, odgovori Dik, pocrvenevši malo. Njegov tutor je, naime, stalno menjao strane u su- kobima toga vremena, i svaka promena povećavala mu je bogatstvo. — Eh, reče Klipzbi, ne znate ni vi niti iko na svetu. Jer, on je čovek koji leže u krevet kao pristalica Lenkastsra, a ustaje kao pristalica Jorka. Baš tada most odjeknu pod konjskim potkovi- cama, grupa se okrete i ugleda Beneta Heča kako dolazi u galopu. To je bio crnomanjast, prosed čovek, teške ruke i mrka pogleda, naoružan mačem i kopljem, sa čeličnim šlemom i kožnim grudnjakom. On beše važna ličnost u ovim krajevima, ser Denijelova desna ruka u miru i ratu i, u to vreme, u interesu svoga gosiodara, zapovednik stotine. — Klipzbi, povika on, idi u zamak i pozovi i sva druga oklevala. Bojer će vam dati grudnjake i šlemove. Moramo odjahati pre večernjeg zvona.3 Postaraj se za to. Onaj koji poslednji stigne kod crkvene kapije izvući će od ser Denijela. Dobro se postaraj za to! Znam te kao nikogovića. Nansi — obrati se zatim jednoj ženi — da li je stari Epljard gore na imanju? — Sigurna sam da je na svojoj njivi, odgovori žena. Grupa se raziđe; Klipzbi ode polako preko mosta, a Benet i mladi Šelton odjahaše zajedno kroz selo, pored crkve. — Videćete staro gunđalo, reče Benet. On će potrošiti više vremena u gunđanju i brbljanju o Henriku Petom nego što bi čoveku trebalo da potkuje konja. A sve zbog toga što je učestvovao u francuskim ratovima! 3
Znak za gašenje svetlosti i vatre. ( Prim. Ur.)
Kuća kojoj su se uputili bila je na kraju sela i stajala je sama msđu jorgovanima; a iza nje, na tri strane, prostirala se livada, koja se izdizala prema ivicama šume. Heč sjaha, zakači dizgine za ogradu i zajedno s Dikom ode niz polje do mesta gde je stari vojnik okopavao kupus, koji mu je dosezao do kolena, i, s vremena na vreme, staračkim glasom, pevao odlomak neke pesme. Celo mu je odelo bilo od kože, samo je kukuljica sa kolirom bila od crne čoje i vezana crvenom vrpcom; lice mu je, i po boji i po borama, bilo slično orahovoj ljusci. Ali su mu stare sive oči još uvek bile bistre i vid još uvek oštar. Da li je bio gluv ili je možda smatrao da je za jednog starog strelca iz bitke kod Azenkura4 ispod dostojanstva da se osvrće na takva uznemiravanja, tek, izgledalo je da ga se ni dosadni zvuci zvona na uzbunu ni prilaženje Beneta i mladića nimalo ne tiču; i dalje je uporno kopao i pevao tankim i drhtavim glasom: „A sad, draga gospođo, ako je to volja tvoja, Sažali se na me, to je molba moja" — Epljarde, reče Heč, ser Oliver vas pozdravlja i naređuje vam da ovoga časa odete u zamak i preuzmete komandu. Starac diže oči. — Božja vam pomoć, moji gospodari! reče on, smešeći se. A kuda odlazi gospodin Heč? — Gospodin Heč odlazi za Ketli, sa svima konjanicima koje imamo, odgovori Benet. Izgleda da predstoji bitka, i moj gospodar šalje pojačanje. — Zbilja, odvrati Epljard. A koliko mi posade ostavljate? — Ostaviću vam šest dobrih ljudi, pa još i ser Olivera, odgovori Heč.
4
Azenkur — selo u severnoj Francuskoj gde su u Stogodišnjem ratu Englezi pobedili Francuze, 1415. (Prim. prev.)
— To neće sačuvati zamak, kaza Epljard. Taj broj nije dovoljan. Trebalo bi ih četrdeset da bismo bili sigurni. — Pa baš zato smo i došli k vama, staro gunđalo! odgovori Heč. Ko bi drugi sem vas mogao išta učiniti u takvom zamku sa takvom posadom? — Dabome, kad počne da žulji, onda se setite stare cipele, odvrati Epljard. Nema među vama čoveka koji može da jaše konja ili da drži ubojnu sekiru; a što se tiče streljačke veštine — tako mi svetoga Mihaila! — kad bi se nešto stari Henrik Peti vratio, stao bi i pustio vas da gađate u njega, po nišgavnoj ceni, kao na vašaru, četvrt penija za svaki hitac! — Nije istina, Niče, ima ih i sada koji znaju dobro da zategnu luk, kaza Benet. — Da dobro zategnu luk! uzviknu Epljard. Da! Ali ko ume da pogodi dalek nišan? Za to treba dobro oko i pametna glava. Šta biste vi nazvali dalekim nišanom, Benete Heče? — Pa, poče Benet, osvrćući se unaokolo, dalek nišan bi bio odavde do šume. — Da, to bi bio prilično dalek nišan, reče stari vojnik; zatim se okrete, nadnese ruku nad oči i zagleda se u daljinu. — Šta gledate? upita Benet uz poluprigušeni smeh. Da ne vidite Henrika Petog? Stari ratnik je gledao u brdo i ćutao. Sunce je obasjavalo strme livade; nekoliko belih ovaca mirno je paslo; u daljini čulo se brujanje zvona. — Šta to gledate, Epljarde? upita Dik. — Ptice, odgovori Epljard. I zaista, iznad šume, tamo gde se ona klina- sto spuštala među livade i završavala sa dva divna zelena bresta, otprilike za jedan strelomet od polja gde su se oni nalazili, jato ptica je letelo tamo-amo, u očitoj pometnji. — Zašto gledate ptice? upita Benet. — Eh, i vi ste mi neki iskusan ratnik, gospodine Benete, odgovori Epljard. Ptice su dobra straža; u šumskim krajevima one su u prvoj borbenoj liniji. Recimo da je naš
logor ovde i da se kroz šumu prikradaju strelci da nas uhode, vama bi ptice uzalud pokazivale da su oni tamo. — Eh, staro gunđalo, reče Heč, u ovom trenutku su nam najbliži ser Denijelovi ljudi u Ketliju. Vi ste ovde sigurni kao u Londonskoj Kuli; međutim, vi plašite čoveka zbog nekoliko zeba i vrabaca. — Kako to govorite! podsmehnu se Epljard. Koliko bi nitkova dalo oba svoja rovašena uha da ubiju ma kojeg od nas dvojice! Svetoga mi Mihaila, Benete, oni nas mrze kao dva tvora! — Pa, istina je, oni mrze ser Denijela, odgovori Heč ozbiljim glasom. — Da, oni mrze ser Denijela, ali mrze i svakog čoveka koji je na njegovoj strani, reče Epljard. A najviše mrze Beneta Heča i starog strelca Nikolasa. Eto, kad bi se tamo u šumarku nalazio kakav odlučan čovek, a vi i ja stajali ovde, njemu na oku — kao što, svetoga mi Đorđa, i stojimo — šta mislite: koga bi od nas dvojice on izabrao? — Vas, kladim se, odgovori Heč. — A ja se kladim u svoj ogrtač za vaš kožni pojas da biste to bili vi, uzviknu stari strelac. Vi ste spalili Grimston, Benete. Oni vam to neće nikad oprostiti. A što se tiče mene, ja ću, božjom milošću, bigi uskoro na sigurnom mestu, van domašaja lukova i topova i njihove pakosti. Ja sam star čovek i brzo se približavam večnoj kući, gde mi je spremna postelja. A što se tiče vas, Benete, vi ostajete ovde na svoj sopstveni rizik, i ako doživite moje godine neobešeni, to će značiti da je stari engleski osvetnički duh izumro. — Vi ste najzloslutnija stara budala u Tanstolskoj Šumi, reče Heč, očito uznemiren tim pretnjama. Pripremite svoje oružje pre dolaska ser Olivera i prestanite sa praznim razgovorima, bar za neko vreme. Ako ste tako mnogo govorili s Henrikom Petim, njegove su uši morale biti punije od njegovih džepova. Strela zazuja kroz vazduh kao ogroman stršljen i pogodi starog Epljarda među plećke; probode ga skroz, i on pade licem u kupus. Heč, uz prigušen uzvik, poskoči u vis;
zatim pobauljke otrča i skloni se iza kuće. Dik Šelton se povuče iza jorgovana, zateže luk i uperi ga prema šumi. Ni jedan list se nije micao. Ovce su mirno pasle a ptice se behu umirile. Međutim, na zemlji je ležao starac sa dugačkom strelom zabodenom u leđa, Heč se držao zaklona kuće, a Dik je čučao iza žbunja jorgovana i bio u pripravnosti. — Vidite li štogogod? doviknu mu Heč. — Ni jedna grančica se ne miče, napregnuto posmatrajući odvrati Dik. — Sramota bi bilo da ga ostavimo da tu leži, reče Heč, vraćajući se nesigurna koraka i vrlo bleda lica. Ne skidajte oka sa šume, gospodine Šeltone — dobro je motrite. Neka nam sveci oproste grehe, ovo beše dobar pogodak! Benet podiže starog strelca na svoje koleno. Još nije bio mrtav. Lice mu se grčilo; oči su mu se otvarale i zatvarale kao kakav mehanizam; imao je strašan, užasan izgled čoveka na samrtnim mukama. — Čujete li, stari Niče? upita Heč. Imate li kakvu poslednju želju, stari druže? Izvadite strelu i pustite me da umrem, tako vam bogorodice! reče Epljard isprokidana daha. Došao je čas da se rastanem sa domovinom. Izvadite je! — Gospodine Diče, pozva Benet, dođite ovamo i izvadite strelu, vešto. On je na umoru, jadni grešnik. Dik stavi svoj samostrel na zemlju, snažno povuče strelu i izvuče je. Mlaz krvi šiknu; stari strelac se upola pridiže, prekrsti se i pade mrtav. Heč, klečeći u kupusu, revnosno se molio za mir pokojnikove duše. Ali bilo je očito da mu pažnja nije potpuno usredsređena na molitvu, jer je stalno motrio u pravcu šume odakle je doletela strela. Kad je završio molitvu, ustade, skide gvozdenu rukavicu i obrisa bledo lice obliveno znojem od straha. — Eh, reče on, sad sam ja na redu. — Ko li ovo uradi, Benete, upita Ričard, još uvek držeći strelu u ruci.
— Bog bi ga znao, odgovori Heč. U ovom kraju ima bar četrdeset ljudi koje smo ja i on oterali iz njihovih kuća i sa njihovih imanja. Strela ga je pogodila, i on je platio za svoje grehe; uskoro ću, možda, i ja. Ser Denijel je suviše nemilosrdan prema narodu. — Ovo je neka neobična strela, reče mladić gledajući u strelu, koju je držao u ruci. — Vere mi, tako je! uzviknu Benet. Crna i sa crnim perjem. Ovo Je zloslutna strela. Crno, vele, predskazuje pogreb. A ima i nešto napisano. Obrišite krv. Šta to piše? „Epljardu od Džona Osvetnika,‘, pročita Šelton. Šta li to znači? — Ne znam, ali mi se to ne sviđa, odgovori Heč, vrteći glavom. Džon Osvetnik! To je ime hulje koja je strah i trepet za sve plemiće. Ali, zaштo stojimo ovde, da budemo meta? Uhvatite ga za kolena, gospodine Šeltone, a ja ću za ramena, pa da ga unesemo u kuću. Ovo će biti veliki udarac za jadnog ser Olivera; prebledeće kao krpa i moliće se bogu kao sumanut. Uzeše starog strelca i unesoše ga u njegovu kuću, u kojoj je sam stanovao. Da ne bi okrvavili dušek, staviše ga na pod, prekrstiše mu ruke i ispraviše noge. Epljardova kuća bila je čista i prilično os- kudna u nameštaju. U njoj se nalazio krevet, s plavim prekrivačem, ormančić, velik sanduk, dve stolice za sklapanje i isti takav sto, u uglu kod kamina. Na zidu su visili lukovi i oklop starog ratnika. Heč poče radoznalo da razgleda oko sebe. — Nik je imao novaca, reče on. Sigurno je zaštedeo bar šezdeset funti. Voleo bih kad bih ih našao. Kad izgubite nekog starog prijatelja, gospodine Ričarde, najbolja je uteha naslediti ga. Pogledajte ovaj sanduk; kladio bih se u veliku svotu da u njemu ima pregršt zlata. Strelac Epljard sticao ga je snažnom rukom i čuvao ga kao tvrdica. Mir duši njegovoj! Skoro osamdeset godina bio je u pokretu, u akciji, i neprestano je sticao; a sada, jadnik, leži na leđima i ništa mu više ne treba. Ako njegovo blago dospe u ruke dobrog prijatelja, biće, mislim, veseliji na nebu.
— Heče, reče Dik, poštujte mrtvaca. Zar hoćete da ga opljačkate pre nego što je sahranjen? Ustao bi iz mrtvih!
Heč se nekoliko puta prekrsti. Ali se brzo pribra; nije ga bilo lako odvratiti ni od kakve namere. I sanduk bi rđavo prošao da ne zaškripa kapija. Ubrzo zatim otvoriše se kućna vrata i unutra uđe visok, pun, rumen, crnook čovek pedesetih godina, u stiharu i crnoj mangiji. — Epljarde, zovnu pridošlica ulazeći, ali se odmah trže i stade kao skamenjen. Sveta bogorodice! povika on. Neka nas štite sveci! Kakvo se to zlo desilo? — Veliko zlo za Epljarda, gospodine svešteniče, odgovori Heč, savršeno mirno. Ubijen je pred vlastitom kućom, i sada se nalazi pred vratima čistilišta. Tamo, ako je verovati pričama, neće oskudevati ni u ogrevu ni u svećama. Ser Oliver priđe nesigurnim koracima jednoj stolici i sede, uzbuđen i bled. — Ovo je propast! Strašan udarac! reče on jecajući i odmrmlja tri molitve. Heč je u međuvremenu pobožno skinuo svoj šlem i kleknuo. — Benete, reče sveštenik, umirivši se malo, šta ovo znači? Koji li je neprijatelj ovo učinio? — Ser Oliveru, ovde je strela. Pogledajte je, na njoj su ispisane neke reči, odgogori Dik. — Ah, uzviknu sveštonik, to je strašna vest! Džon Osvetnik! Jeretik! Crna boja je zlokoban znak! Gospodo, ova nitkovska strela mi se ne dopada. Trebalo bi da se posavetujemo. Ko bi to mogao biti? Razmislite, Benete. Od tolikih mnogih crnih zlonamernika, koji li je to što nas tako drsko izaziva? Simnel? Sumnjam. Volzingemi? Ne, oni još nisu toliko očajni; oni još uvek misle da će, kad dođu druge prilike, zakon biti na njihovoj strani. Možda je Sajmon Malmezberi? Šta mislite, Benete? — A šta mislite vi, gospodine, o Elisu Dakvortu? upitaće Heč. — Ne, Benete, nikad. Nije on, reče sveštenik. Nikad nikakva buna, Benete, ne dolazi odozdo — u tome se slažu
svi pametni istoričari. Buna se uvek širi odozgo na niže; i kad god se Dik, Tom i Hari late svojih ubojnih sekira, uvek ćete naći da to koristi nekom lordu. Sada je ser Denijel prišao Kraljičinoj Stranci, pa je stoga u nemilosti kod jorkških lordova. Od njih, Benete, dolazi ovaj udarac — ko to izvršuje, još nisam doznao; ali oni su glavni podstrekači ove bune. — Ser Olivere, reče Benet, u ovoj zemlji toliko tinja da mi već poodavno miriše na požar. Tako se činilo i sirotom grešpiku Epljardu. I, dopustite mi da kažem, ljudi su toliko ogorčeni protiv svih nas da niJe potrebno da ih nodstiču ni Jork ni Lenkaster Evo šta ja mislim: vi, koji ste sveštenik, i ser Denijel, koji se upravlja prema vetru, vi ste mnogim ljudima oteli imanja, a nije mali broj ni onih koje ste tukli ili obesili. Vi ste pozivani da polažete račune o tome, i uvek ste na kraju, ne znam kako, uspevali da zakon bude na vašoj strani, pa ste mislili da je sve zataškano. Ali, moram vam reći, ser Oliveru, čovek koga ste lišili imovine i koga ste tukli ostaje i dalje ogorčen i samo čeka priliku da vas ustreli. — Niste u pravu, Benete. Vi ćete se radovati ako vas ispravim, reče ser Oliver. Vi ste brbljivac, Benete, pričalo i preklapalo; suviše vam je dugačak jezik. Skratite ga, Benete, skratite ga. — Ni jednu reč više neću reći Neka bude kako vi hoćete, reče vazal. Sveštenik se diže sa stolice i iz kutije za pisaći pribor, koju je držao o ramenu, izvadi vosak, voštanu sveću. kremen i ognjilo. Pomoću njih i pečata sa grbom ser Denijela zapečati sanduk i ormanče. Heč je ovo posmatrao s nezadovoljstvom. Zatim se svi, u priličnom strahu, požuriše da što pre napuste kuću i da uzjašu konje. — Davno je već trebalo da smo na putu, ser Oliveru, reče Heč, držeći dizgine konja dok sveštenik ne uzjaha. — Stvari su se izmenile, Benete, reče sveštenik. Nema više Epljarda — pokoj mu duši! — da komanduje posadom. Zadržaću vas, Benete. Moram imati pouzdanog čoveka, na koga se mogu osloniti u ovim danima crnih strela. „Strela
koja leti danju“, rekao je evangelista. Ne sećam se ostalog teksta; da, ja sam rđav sveštenik, suviše sam zagazio u zemaljske poslove. Hajde, jašimo brže, gospodine Heče. Seljaci bi trebalo da su već kod crkve. Jahali su napred, niz drum, vetar im je duvao u leđa i lepršao peševima sveštenikovog ogrtača; iza njih su se gomilali oblaci i zaklanjali sunce koje je zalazilo. Bili su prešli tri od raštrkanih tanstolskih kuća, kada su, došavši kod jednog zavijutka, ugledali crkvu ispred sebe. Deset, dvanaest kuća nalazilo se sasvim blizu nje. zadnji deo porte graničio se s livadama Kod zasvođene crkvene kapije bilo se skupilo dvadesetak ljudi, neki u sedlu, a neki pored svojih konja. Bili su različito naoružani i opremljeni; neki sa kopljima, neki sa bojnim sekirama, neki s lukovima i strelama, neki na konjima dovedenim od pluga i još blatnjavim od oranja. Oni su bili iz najnižeg staleža; svi bolji ljudi, s boljom opremom, već su se nalazili sa ser Denijelom u logoru. — Dosta ih se skupilo, hvala holivudskom krstu! Ser Denijel će biti sasvim zadovoljan, reče sveštenik, brojeći u sebi ljude. — Ko ide? Stoj! povika Benet. Bio je primetio nekog čoveka kako se između tisova iskrada iz porte. Na ovaj poziv čovek pre- stade da se skriva i potrča što ga noge nose prema šumi. Ljudi kod kapije, koji do tog trenutka nisu primećivali prisustvo stranca, uzbuniše se i rastrčaše. Oni koji su bili sjahali počeše žurno da skaču u sedla. Ostali se dadoše u kas za njim. Ali kako su morali da prave krug oko porte, bilo je jasno da će im begunac umaći. Heč glasno opsova i natera konja na ogradu da je preskoči; ali konj ne htede da posluša i zbaci jahača u prašinu. I ma da se on odmah digao i brzo dohvatio dizgine, vreme je bilo izgubljeno, begunac je bio daleko odmakao da bi ga mogli uhvatiti. Najmudriji od svih bio je Dik Šelton. Umesto da se da u uzaludnu poteru, on brzo skide svoj samostrel s ramena,
zateže ga i uperi; i sad, dok su ostali odustajali, okrete se Benetu i upita da li da gaća. — Gađajte! Gađajte! povika vatreno sveštenik. — Pogodite ga, Diče, reče Benet. Oborite ga kao zrelu jabuku. Begunac bi sa još nekoliko skokova bio van opasposti. Ali poslednji deo livade postajao je sve strmenitiji, i čovek je trčao sve sporije. Međutim, delimično zbog sumraka, koji je padao, delimično zbog krivudavog begunčevog trčanja, nišan nije bio lak. Dok je podešavao svoj luk, Dik oseti kao neko sažaljenje i gotovo želju da promaši. Strela polete. Čovek se spotače i pade, začuše se radosni uzvici Heča i gonioca. Ali su se suviše rano obradovali. Čovek beše samo lako pao; lako se i podigao, okrenuo se, mahnuo im prkosno kapom i iščezao u šumi. — Kuga ga umorila! povika Benet. Ima lopovske noge: kako samo brzo trči, svetoga mi Banburija! Ali ipak ste ga okrznuli, gospodine Šeltone; ukrao je vašu strelu. Ako se ne oporavi od nje, manje ću ga mrzeti. — Kakva li je posla imao oko crkve? upita ser Oliver. Siguran sam da je tu dolazio iz zle namere. Klipzbi, momče, sjaši i pažlivo pretraži prostor između tisova. Klipzbi ode i uskoro se vrati sa nekim listom hartije u ruci. — Ovo je bilo zakačeno za crkvena vrata, reče on, pružajući list svešteniku. To je sve što sam našao. — Tako mi svete crkve, uzviknu ser Oliver, ovo je skrnavljenje! Da se tako objavljuju naredbe kralja ili mesnog lorda — hajde, dobro! Ali da svaki prostak u zelenom kaputu koji preskače ograde ističe objave na crkvenim vratima — e, to je već skrnavljenje. Ljudi su spaljivani i za stvari od manje važnosti! Šta piše ovde? Već je mračno. Dobri gospodine Ričarde, vi imate mlade oči, pročitajte mi, molim vas, ovu objavu. Dik Šelton uze list i pročita ga glasno. To je bila nevešto spevana pesma, gotovo bez slika, pisana prostim
rukopisom i sa mnogo grešaka u pravopisu. Evo kako je, sa donekle ispravl»enim pravopisom, ona glasila:
Za pojasom četiri Nosim crne strele — Da ustrelim četir hulje Koje su mi jad nanele. Prva je do cilja stigla, Epljarda je pogodila. Za Beneta Heča drugu sam spremio Što je bez milosti sav Grimston spalio. Treća će poslati Olivera u pakao Što je ser Hari Šeltona zaklao. Ser Denijele, četvrta je za te — Pravda zahteva da je pustim na te. Nijednog kazna mimoići neće. U svako crno srce — crnu strelu! Kleknite, hulje, i pomolite se — Nagrada biće svakom prema delu! Džon Osvetnik iz Zelene Šume i njegova vesela družina. Napomena: Imamo još strela i dobrih kudeljnih konopaca za vaše ostale sledbenike. — Ah, nestalo je milosrđa i hrišćanskih vrlina! uzviknu ser Oliver tužno. Ovo je rđav svet i svakim danom postaje sve gori. Zakleću se na holivudskom krstu da sam nevin kao nekršteno odojče za pogibiju toga dobrog viteza,
kako u pogledu dela, tako i u pogledu namere. Grkljan mu nije bio presečen; još žive verodostojni svedoci koji to mogu potvrditi. — To ne koristi, gospodine svešteniče, reče Benet. Nije vreme takvom razgovoru. — Ne, gospodine Benete, nije tačno. Ne mešajte se u ono što vas se ne tiče, dobri Benete, odgovori sveštenik. Ja ću dokazati svoju nevinost. Neću ni u kom slučaju da greškom izgubim svoj jadni život. Pozivam sve ljude za svedoke da ja nemam nikakve veze sa ovom stvari. Čak nisam tada ni bio u zamku. Bio sam poslat da izvršim neki nalog pre nego šgo je na časovniku bilo devet časova ... — Ser Oliveru, reče Heč prekidajući ga, pošto nećete da nrekinete tu vašu propoved, upotrebiću druga sredstva. Gofe, trubite za polazak. I dok je truba svirala, Benet je prišao svešteniku i nešto mu ljutito šaputao na uho. Dik Šelton primegi kako ga u jednom trenutku sveštenik uplašeno pogleda. Dik je imao razloga za duboko razmišljanje, jer je ser Hari Šelton bio njegov otac. Ali ne reče ni reči i izgledao je potpuno miran. Heč i ser Oliver su još neko vreme razgovarali o promenjenoj situaciji; doneli su odluku da zadrže deset ljudi ne samo da čuvaju zamak već i da sveštenika prate kroz šumu. I kako je trebalo da Benet ostane u pozadini, komanda nad pojačanjem predata je gospodinu Šeltonu. A nije ni bilo drugog izbora: ljudi su bili prosti seljaci, priglupi i nevešti ratu, dok je Dik bio ne samo omiljen već i vrlo odlučan i ozbiljan za svoje godine. Ma da je mladost proveo u ovim zabačenim provincijskim mestima, ser Oliver ga je dobro izvežbao u pisanju, a Heč mu je lično pokazivao kako se rukuje oružjem i upoznao ga s najvažnijim pravilima komande. Benet je uvek bio ljubazan i voljan da pomogne; on je bio od onih ljudi koji su nemilosrdni prema slojim neprijateljima, a verni i odani svojim prijateljima. I sada, kada je ser Oliver ušao u obližnju kuću da svojim brzim i odličnim rukopisom napiše izveštaj o poslednjim
događajima svome gospodaru ser Denijelu Brekliju, Benet priđe svome učeniku da mu poželi uspeh. — Morate izabrati duži put, gospodine Šeltone, reče on. Idite oko mosta, da biste izbegli smrt! Na pedeset koraka ispred sebe držite pouzdanog čoveka, da privlači hice; i idite tiho dok ne prođete šumu. Ako vas hulje napadnu, pojurite u galopu, jer ništa nećete postići zastajanjem. I stalno idite napred, gospodine Šeltone; ne vraćajte se natrag, ako vam je život mio! Nema pomoći u Tanstolu, imajte to na umu. I, pošto odlazite u velike bitke za kralja, a ja i dalje ostajem da živim ovde u velikoj opasnosti no svoj živo! jedino sveci znaju da li ćemo se ikad više sresti na zemlji; zato ću vam dati poslednje savete. Motrite na ser Denijela; on je nepouzdan. Ovom đa- goljem popu nemojte nikad verovati; on nema rđave namere, ali mora da izvršava naredbe drugih. On je oruđe ser Denijela! Ma kud da idete, pazite s kim ste. Postarajte se da steknete moćne prijatelje. A pomislite neki put i na Beneta Heča. Ima i gorih lupeža od Beneta. A sada, srećan vam put! — Zbogom, Benete, reče Dik. Uvek ste mi bili dobar prijatelj, to nikad neću poreći. — Gospodine Šeltone, dodade Heč nešto zbunjen, ako me ovaj Osvetnik probode strelom, mogli biste, možda, potrošiti jedan zlatnik ili jednu funtu i za moju sirotu dušu; jer ću verovatno imati teškoća u čistilištu, — Vaša želja će biti ispunjena, Benete, odgovori Dik. Samo, razvedrite se, čoveče! Opet ćsmo se mi sastati. i više će vam biti potrebno pivo nego molitve. — Dao bog, gospodine Diče, reče Benet. Ali, evo dolazi ser Oliver. Da je tako brz u rukovanju s dugačkim lukom kao što je s perom, bio bi hrabar ratnik. Ser Oliver predade Diku zapečaćeno pismo sa ovim natpisom: „Mojem visoko poštovanom gospodaru ser Denijelu Brekliju, vitezu. Hitno! U ruke.“ Dik stavi pismo u unutrašnji džep svoga kaputa, naredi četi da krene i uputi se s njom na zapadnu stranu, kroz selo.
PRVA KNJIGA
DVA MLADIĆA
1. Ser Denijel i njegovi ljudi logorovali su te noći u Ketliju i njegovoj okolini. Imali su toile stanove i dobru stražu. Ali vitez od Tanstola nikad nije prestajao da misli o novcu i o načinu kako da do njega dođe. Čak je i sada, uoči događaja koji je trebalo da ga uzdigne ili upropasti, ustao u jedan sat posle ponoći da bi ispraznio džepove stanoštka te okoline. On je na veliko trgovao spornim nasledstvima. Njegop način je bio da otkupi pravo nasleđa od naslednika s najmanjim pravom i da onda, koristeći svoj uticaj kod velikih lordova oko kralja, osigura nepravednu odluku u svoju korist; ili, ako je to bilo suviše zaobilazno, da se silom oružja dočepa osporavanog dobra i da pomoću svog uticaja i ser Oliverovog lukavog izvrtanja zakona zadrži ono čega se dočepao. Ketli je bilo jedno takvo mesto; ono je tek nedavno palo u njegove kandže. On je još uvek nailazio na otpoi zakupaca; i u cilju ugušivanja njihovog nezadovoljstva poveo je svoje trupe tim putem. Oko dva sata ujutro ser Denijel je sedeo u jednoj sobi krčme, pored ognjišta, jer je u to vreme bilo hladno među baruštinama Ketlija. Pred njim je stajao krčag piva. Bio je skinuo šlem i sedeo, ćelav i mršav, mrka lika, podnimljen na ruku, uvijen u topao crven ogrtač. U dnu sobe nalazilo se dvanaestak njegovih ljudi, od kojih su neki čuvali stražu pored vrata, a neki spavali na klupama; bliže vitezu ležao je, na podu, uvijen u ogrtač, dečko od dvanaest ili trinaest godina. Krčmar „Sunca“ stajao je pred velikim čovekom. — Slušajte, domaćine, reći će ser Denijel, izvršavajte moja naređenja, i ja ću vam uvek biti dobar gospodar. Moram imati dobre ljude za starešine i hoću Adama Mora za zapovednika straže policije; dobro se postarajte za to. Ako se ne izaberu dobri ljudi, ništa pam to neće koristiti; na
protiv, to će biti na vašu grdnu štetu. Protiv onih koji su plaćali rentu Volzingemu preduzeću stroge mere. Pa i protiv vas, moj domaćine. — Dobri viteže, reče krčmar, zakleću se na holivudskom krstu da sam Volzingemu plaćao zato što sam bio prisiljen. Hrabri viteže, ja ne volim nitkove Volzingeme. Oni su bili vrlo siromašni, hrabri viteže. Želim da imam moćnog gospodara kao što ste vi. Eto, raspitajte se među susedima: ja sam nepokolebljivo za Breklija. — Možda, kaza ser Denijel suvo. Onda ćete platiti dvaput. Krčmarevo lice se zgrči. Ali ovo je bila mala nezgoda, koja se lako mogla desiti jednom zakupcu u ovim vremenima samovolje, i on se možda čak i radovao što će tako jeftino osigurati sebi mir. — Seldene, viknu vitez, dovedite mi tog čoveka! Jedan od njegovih vazala privede mu nekog bednog, zgrčenog starca, koji je bio bled kao krpa i sav se tresao od barske groznice. — Gospodine, reče ser Denijel, vaše ime? — Vaše blagorodstvo, odgovori čovek, moje ime je Kondal, Kondal iz Šorebaja. Stojim na raspolaganju vašem blagorodstvu. — Govorili su mi rđavo o vama, reče vitez. Vi se bavite izdajom, nitkove. Širite lažne glasove. Pod teškom ste sumnjom da ste krivi za smrt mnogih. Otkuda vam toliko drskosti, čoveče? Ali ništa, ja ću vas već ukrotiti. — Presvetli i visoko poštovani gospodaru, uzviknu čovek, neka mi oprosti iaša visoka ličnost, ali to mora da je neka zabuna. Ja sam samo običan, siromašan čovek, koji nikome nikakvo zlo nije učinio. — Mlađi šerif me je izvestio vrlo rđavo o vama, reče vitez. „Uhapsite mi, veli, onoga Tindala iz Šorebaja.“ — Kondal, dobri moj gospodaru, Kondal je moje bedno ime, reče nesrećnik. — Kondal ili Tindal, svejedno, hladno odvrati ser Denijel. Jer, časne mi reči, vi ste ovde, i ja veoma sumnjam
u vaše poštenje. Ako želite da spasete glavu, napišite mi brzo jednu priznanicu na dvadeset funti. — Na dvadeset funti, dobri moj gospodaru! uzviknu Kondal. To je nemoguće! Ceo moj imetak ne iznosi ni sedamdeset šilinga. — Kondale ili Tindale, reče ser Denijel sa ciničkim osmehom, primiću taj manjak na sebe. Napišite mi na dvadeset, i kad uteram u kasu sve što budem mogao, biću vam dobar gospodar i oprostiću vam ostatak. — Avaj, dobri moj gospodaru, to nisam u stanju da učinim, jer ne znam da pišem, reče Kondal. — Šteta! odvrati vitez. Onda tu nema leka. Ja bih vam rado poštedeo život, Tindale, ali mi savest ne dozvoljava. Seldene, odvedite ljubazno ovog starog lisca do najbližeg bresta i obesite ga nežno za vrat, tamo gde ga mogu videti kad pođem na put. Zbogom, dobri gospodine Kondale, dragi gospodine Tindale! Vama se mnogo žuri u raj Zbogom! — Ah, preljubazni moj gospodaru, reče Kondal sa usiljeno poniznim osmohom, pošto ste toliko moćni, što vam doista i priliči, ja ću, i pored sve svoje neumešnosti u pisan.u, izvršiti vašu dobru zapovest. — Prijatelju, reče ser Denijel, napisaćete sada na četrdeset. Vi ste suviše lukavi za prihod od sedamdeset šilinga. Seldene, pazite da mi to napiše kako treba i pred svedocima. I ser Denijel, koji je bio vrlo veseo vitez — nije ga bilo veselijeg u Engleskoj — uze gutljaj toplog, zaslađenog piva i zavali se, sa osmehom, u stolicu. U međuvremenu, dečko na podu poče da se miče. On odjednom sede i uplašeno pogleda oko sebe. — Ovamo, pozva ga ser Denijel. Dečko se diže i uputi se polako prema njemu; ser Denijel, zavaljen u stolici, prsnu u smeh. Krsta mi, uzviknu on, kršan mladić! Dečko pocrvene od ljutine i mrsko ga pogleda svojim crnim očima. Sad, kad je bio na nogama, bilo je teže odrediti njegove godine. Lice mu je po izrazu izgledalo nešto starije,
ali je bilo glatko kao u deteta; telo mu je bilo neobično vitko, hod nekako smeten. — Zvali ste me, ser Denijele, reče on. Da li zato da se smejete mojoj velikoj nevolji? — Pa da, da se smejemo, reče vitez. Inadžijo moj, da se smejemo. Kad biste sebe videli, vi biste se prvi nasmejali, uveravam vas. — Ništa, ništa! uzviknu dečko, pocrvenev- ši. Odgovaraćete vi za ovo kad budete odgovarali za sve. Smejte se dok još možete! — Ne, ne, dobri rođače, odgovori ser Denijel, sa izvesnom ozbiljnošću. Ne mislite da vam se podsmevam; to je samo šala, kao između rođaka ili dobrih prijatelja. Ja imam u planu bogat brak za vas, razumete li! I mnogo vas volim. Istina, grubo sam vas oteo, ali to su prilike zahtevale. Međutim, od sada ću se velikodušno starati o vama i biću vam na usluzi. Vi ćete biti gospođa Šelton — ledi Šelton, vere mi! Mladić mnogo obećava. Gluposti! Ne bi trebalo da crvenite zbog poštenog smeha; smeh razbija melanholiju. Ko se smeje, zlo ne misli, dobri rođače. Domaćine, dajte šta imate od jela za mog rođaka, gospodina Džona. Sedite, srce moje, i jedite. — Ne, reče gospodin Džon, neću ništa ni okusiti. Pošto me vi prisiljavate na taj greh, gladovaću radi spasa svoje duše. Dobri krčmaru, molim vas budite ljubazni pa mi dajte čašu sveže vode. Biću vam mnogo zahvalan. — Vama će se gresi oprostiti, reče vitez. Dobro ćete biti ispoveđeni, vere mi! Umirite se dakle, i jedite. Ali je dečko bio tvrdogav: on ispi čašu vode, dobro se uvi u svoj ogrtač, sede u krajnji ugao sobe i duboko se zamisli. Posle sat-dva u selu se začuše stražarski povici: stoj! ko ide? a zatim zveket oružja i rzanje konja. Ubrzo posle toga do kafane stiže jedna četa i na vratima se pojavi Ričard Šelton, sav isprskan blatom. — Božja vam pomoć, ser Denijele, reče on.
— Gle! Diki Šelton! uzviknu vitez. Pri pomenu Dikovog imena, dečak u uglu radoznalo pogleda u došljaka. — Šta je sa Benetom Hečom? — Molim vas, viteže, pročitajte ovo pismo; u njemu je sve potanko objašnjeno, odgovorp Ričard, predajući sveštenikovo pismo. Dalje vas molim da što brže odete Rizingemu, jer smo na putu ovamo sreli čoveka s pismima, koji je jahao u najvećem galopu, i po njegovom kazivanju lord od Rizingema je opkoljen, pa mu je hitno potrebna vaša pomoć. — Kako rekoste? Opkoljen? E, onda ćemo se požuriti sedeći i dalje onde, dobri Ričarde. Kako stvari idu u ovoj sirotoj Kraljevini Engleskoj, ispada da onaj koji najsporije jaše najsigurnije jaše. Odlaganje, vele, donosi propaot; ali često i velika želja za delanjem upropasti ljude. Upamtite to, Diče. Nrvo da vidim kakvu ste mi marvu doveli. Seldene, stavi jednu buktinju kod vrata! Ser Denijel iziđe na seoski drum i, pri crvenoj svetlosti buktinje, izvrši smotru svojih novih vojnika. On je bio omrznut sused i omrznut gospodar; ali kao vođa u ratu bio je mnogo voljen od onih koji su jahali pod njegovim barjakom. Njegova energičnost, osvedočena hrabrost, staranje o udobnosti vojnika, pa čak i njegove grube šale, dopadali su se hrabrim i veselim vojnicima u oklopu i šlemu. — Ih, do đavola! uzviknu on. Kakva je ovo bedna paščad? Neki savijeni kao luk, drugi tanki kao koplje. Prijatelji, vi ćete jahati u prvoj liniji; mogu biti i bez vas, prijatelji moji. Pogledajte ovu staru nakazu na šarcu! Dvogodišnji ovan koji bi jahao na svinji više bi ličio na vojnika! A-ha! Klipzbi! Jesi li i ti ovde, stari pacove? Ti si čovek koga bih mogao izgubiti radosna srca; ti ćeš ići ispred svih, sa naslikanim okom bika na grudnjaku, da bi bio bolji nišan za strelce. Klipzbi, ti ćeš nam pokazati put. — Pokazaću vam put koji god želite, ser Denijele, izuzev puta za prilaženje drugoj strani, reče prkosno Klipzbi. Ser Denijel se grohotom nasmeja.
— Dobro rečeno! uzviknu on. Imaš oštar jezik, zaista. Ovoga puta ću ti oprostiti tu veselu primedbu. Seldene, postaraj se za hranu, kako za ljude, tako i za stoku. I vitez se vrati u krčmu. — A sad, prijatelju Diče, navalite, reče on. Evo piva i slanine. Jedite dok ja ovo čitam. Ser Denijel otvori pismo, i dok ga je čitao, stalno se mrštio. Pošto ga Je pročitao, sede i zamisli se. Zatim pogleda oštro u svog štićenika. — Diče, reče on, jeste li pročitali ove vašarske stihove? Mladić potvrdno klimnu glavom. — U njima se pominje ime vašeg oca, nastavi vitez. Neki bezumnik tereti jadnog sveštenika da ga je on zaklao. — On je to najenergičnije odbio, odgovri Dik. — Odbio? uzviknu vitez vrlo oštro. Nemojte se obazirati na njega. On ima dugačak jezik; brblja kao svraka. Jednog dana, kad budem imao vremena, ja ću vas lično, Diče, podrobnije obavestiti o ovim stvarima. Bio je i neki Dakvort koga su mnogo okrivljavali za to delo; ali vremena su bila mutna, pa se stvar nije mogla sudskim putem isterati na čistinu. — Je li se to dogodilo u zamku? usudi se Dik da upita, i srce mu snažno zakuca. — Dogodilo se između tanstolskog zamka i Holivuda, odgovori mirno ser Denijel i krišom, ispitivački, pogleda u Dika. A sada, dodade on, požurite s vašim obedom; vratićete se u Tanstol da odnesete jedno moje kratko pismo. Dik se snuždi. — Ser Denijele, reče on, molim vas, pošaljite nekog seljaka! Preklinjem vas, osgavite mene za bitku. Dobar sam borac, videćete. — U to ne sumnjam, odgovori ser Denijel i sede da piše. Ali ovde nećete steći velike počasti, Diče. Ja ostajem u Ketliju dok ne budem dobio sigurne vesti o ratu, a onda ću odjahati da se pridružim pobedniku. To nije kukavičluk, to je samo mudrost, Diče; jer u ovoj sirotoj kraljevini, koja je
toliko potresena bunom i u kojoj oni na vlasti i oni u tamnici tako često menjaju mesta, ni jedan čovek nije siguran u sutrašnjicu. Nijanice i vetropiri trče u bitku, a razum stoji po strani i čeka. Ser Denijel okrete leđa Diku i na drugom kraju dugačkog stola poče da piše pismo, namrštena čela, jer mu je ta stvar sa Crnom strelom bila kao kost u grlu. Za to vreme mladi Šelton je jeo s uživanjem. Odjednom oseti nečiju ruku na svom ramenu i ču mek glas koji mu je šaputao na uho. — Ne okrećite se, molim vas. Imajte milosti i recite mi najkraći put za Holivud. Preklinjem vas, dobri dečače, smilujte se jednoj sirotoj duši u opasnosti i u velikoj nevolji i pomozite joj da stigne ia sigurno mesto. — Idite putem pored vetrenjače, šapatom odgovori Dik. On će vas odvesti do tilske skele; tamo ponovo pitajte. Ne okrećući glave, Dik nastavi da jede. Ali ip&k krišom osmotri dečka zvanog gospodin Džon, koji se kradomice udaljavao iz sobe. „Pa on je mojih godnna, mislio je Dik. Čini mi se da me nazva „dobri dečače Da sam to odmah uočio, pre bih se postarao da ta bitanga bude obešena nego što bih mu opisao put. Svejedno, ako bude išao preko baruština, možda ću naići na n»ega i izvući mu uši.“ Pola sata docnije ser Denijel predade pismo Diku i naredi mu da požuri u zamak. Ubrzo posle Dikovog odlaska stiže, sav zadihan od žurbe, glasnik lorda Rizingema. — Ser Denijele, reče glasnik. vama će, vere mi, izmaći velika čast! Jutros, pre zore, bitka je ponovo počela, mi smo potukli njihove predhodnice i razbili im desno krilo. Samo se još u glavnoj bici čvrsto drže. I kad bismo imali više odmorne ljude, saterali bismo ih u reku. Za ime boga, viteže! Zar ćete vi biti poslednji! To sč ne slaže s dobrim glasom koji uživate. — Eto, baš sam sad nameravao da naredim polazak, uzviknu ser Denijel. Seldene, trubite. Gospodine, biću s vama za najkraće vreme. Nema ni dva sata od kako je stigao
jedan deo mojih ljudi, gospodine glasniče. Šta biste vi hteli? Mamuzati konja je dobra stvar, ali ako se pretera, to može i da ga ubije. Požurite se, momci! Truba je veselo odjekigala kroz jutarnji vazduh, ser Denijelovi ljudi pristizali su sa svih sgrana u glavnu ulicu i postrojavali se pred krčmom. Oni su spavali na svom oružju, sa osedlanim konjima, i za deset minuta sto naoružanih vojnika i strelaca, dobro opremljenih i disciplinovanih, sgajali su postrojeni i spremni. Mnogi vojnici bili su u uniformi ser Denijela, zagasito crvene i plave boje, koja ih je činila vrlo upadljivim. Najbolje naoružani jahali su spreda; daleko, na kraju kolone, nalazilo se bedno pojačanje koje je stiglo prošle noći. Ser Denijel je ponosno posmatrao vojničke redove. — Ovo su mladići koji će vas izvući iz škripca, reče on. — Doista, divni ljudi, odgovori glasnik. Samo mi je žao što niste ranije pošli. — Pa, šta bisge vi hteli? reče vitez. Stižem na početak gozbe i kraj bitke, gospodine glasniče. I ser Denijel uzjaha svoga konja. Do đavola! uzviknu on. Džone! Džoana! Do đavola, gde je ona? Domaćine, gde je ona devojka? — Devojka, ser Denijele? uzviknu krčmar. Ne, gospodine, ja nisam video nikakvu devojku. — Onda, dečka, glupače! povika vitez. Zar niste mogli da vidite da je to devojka? Ona u ogrtaču zatvoreno crvene boje. Ona što je doručkovala samo vodu. Huljo, gde je ona? — Neka nam sveci budu u pomoći! Gospodinom Džonom ste je zvali, reče krčmar. Nisam podozrevao ništa rđavo. On je otišao. Video sam ga, to jest nju, video sam je u štali, pre jedan sat; sedlala je jednog sivog konja. — Ih, sto mu gromova! uzviknu ser Denijel. Ta je devojka vredela za mene pet stotina funti, i više. — Viteže, reče jetko glasnik, dok vi ovde dižete galamu zbog pet stotina funti, tamo se Kraljevina Engleska gubi i dobija.
— To je dobro rečeno, odgovori ser Denijel. Seldene, odvoji šest strelaca i pođi u poteru za njom. Svejedno mi je koliki će to izdatak biti; ali kad se vratim, hoću da je nađem u zamku. Od toga ti zavisi glava. A sada, gospodine glasniče, pođimo. Trupa odjaha brzim kasom, a Selden i njegovih šest ljudi ostadoše pozadi, na ulici Ketlija, sa meštanima koji ovo začuđeno posmatrahu.
2. Bilo je šest sati tog majskog jutra kada se Dik na svomr povratku kući počeo spuštati prema močvari. Nebo se plavilo, jak vetar je stalno duvao; krila vetrenjače su se okretala; vrbovi šibljaci preko cele močvare povijali su se i belasali kao pšenično polje. Dik je cele noći jahao, ali je ipak bio čio i svež. Put se sve više spuštao u močvaru, tako da Dik najzad ništa više nije video od okoline izuzsv ketlijske vetrenjače, na brežuljku iza sebe, i najvišeg vrha Tanstolske Šume, daleko ispred sebe. Velike površine, levo i desno, bile su obrasle trskom i vrbama, koje su se povijale prema vetru, voda u barama se talasala, a varljiva blatišta, zelena kao smaragd, mogla su privući i zavesti putnika. Put je vodio gotovo pravo kroz močvaru. Bio je to vrlo star put, njegove temelje bili su postavili još rimski vojnici; tokom vekova veliki deo puta se ulegao i sada je na mnogim mestima, po čitavih nekoliko stotina metara, bio preplavljen ustajalom barskom vodom. Otprilike na dva kilometra od Ketlija Dik stiže do jednog takvog mesta, gde su ovde-onde štrčale trske i vrbe, koje su ličile na mala ostrvca i zbunjnvale oko. Ovaj prekid bio je duži nego obično; tu je svaki stranac mogao lako zapasti u nezgodu. Dik, sa izvesnom grižom saveeti, pomisli
na dečaka kojega je tako šturo obavestio o putu. Za Dika su jedan pogled nazad, u krila vetrenjače, koja su se crnela prema plavom nebu, i jedan pogled napred, u najveći vis Tanstolske Šume, bili dovoljan putokaz, i on je jahao pravo i sigurno kao po visokom drumu, i ako je njegovom konju voda dopirala do kolena. Pošto je prešao skoro polovinu puta i već ugledao kako se na drutom kraju uzdiže visok i suv drum, on ču jako pljuskanje vode s desne strane i ugleda sivog konja, zaglibljenog do trbuha, kako se grčevito bori za život. Kao da je osetio blizu pomoć, jadni konj odJednom bolno zarza. Kolutao je zakrvavljenim očima, izbezumljen od straha i dok se koprnao i zapadao sve dublje u blato, iznad njega su se dizali i zujali oblaci insekata. „Avaj! pomisli Dik. Da li je i jadni dečak stradao? To je sigurno njegov konj — divan siv konj! Da, druže, pošto me tako tužno dozivaš, učiniću sve što čovek može da učini. Nećeš tu ležati i tonuti pedalj po pedalj!“ On uperi svoj samostrel i strela skroz probode glavu jadne životinje. Posle ovog akta szrovog sažaljenja, Dik nastavi put. Beše se uozbiljio i gledao pažljivo oko sebe, ie bi li spazio neki znak svog manje srećnog predhodnika. „Dao bih mu više podataka o putu da sam smeo, mislio je on. Bojim se da nije nastradao u glibu.“ Baš dok je to mislio, neko ga sa strane puta viknu po imenu; on se okrete i ugleda dečakovo lice kako viri iz jednog tršćaka. — Jeste li vi to? reče on i zateže dizgine. Vi ste se tako dobro sakrili u trsci da sam prošao i ne primetivši vas. Video sam vašeg konja kako se zaglibio; skratio sam mu muke. Da ste sažaljiv jahač, i vi biste to isto učinili. Ali, izađite iz skrivališta. Ovde nema opasnosti. — Da, dobri dečače, ali ja nemam oružja, ni- ti bih znao kako da ga upotrebim i kad bih ga imao, odgovori dečak, izlazeći na put.
— Zašto me zovete dečakom? upita Dik. Siguran sam da niste stariji od mene. — Dobri gospodine Šeltone, reče dečak, molim vas, oprostite mi. Nemam nameru da vas vređam. Naprotiv, želim vašu ljubaznost i naklonost, jer se nalazim u vrlo teškom položaju: izgubio sam put, ogrtač i svoga jadnog konja. Imam bič i mamuze, a nemam konja za jahanje! A pre svega — dodade on gledajući tužno u svoje odelo — pre svega, tako sam ss užasno iskaljao. — Koješta! reče Dik. Da li biste više voleli da ste pali u vodu? Krv od rane ili prašina od puta ukrasi su za čoveka. — U tom slučaju, više volim da sam bez ukrasa, primeti dečko. Ali, molim vas, šta da radim? Dobri gospodine Ričarde, pomozite mi svojim savetom. Ne stignem li u Holivud, sa mnom je svršeno. — Dobro, reče Dik, silazeći s konja, pomoći ću vam više nego savetom. Jašite moga konja, a ja ću trčati neko ireme, ia kad se umorim, promenićemo se, i tako ćemo oba ići brže. Promena bi izvršena i oba krenuše napred, brzinom koju im jje dopuštao neravan put. Dik je držao ruku na dečakovom kolenu. — Kako se zovete? upita Dik. — Zovite me Džon Mečem, odgovori dečak. — Zašto idete u Holivud? nastavi Dik — Tražim utočište da bih se spasao od čoveka koji hoće da me tiraniše glasio je odgovovr. Holivudski opat je snažna podrška slabima. — A otkud vi sa ser Denijelom, gospodine Mečeme? upita Dik. — Pa, silom me naterao! reče Mečem. On me je nasilno odveo iz moje sopstvene kuće. Obukao me u ovo vojničko odelo; jahao sa mnom tako dugo da mi se smučilo. Toliko mi se rugao da mi se plakalo. I kad je primetio da moji prijatelji jure za njim, da bi me oteli, stavio me je iza sebe kao nišan za njihove strele! Čak mi je i desna noga
okrznuta, te ramljem kad idem. Ali doći će dan obračuna između nas; platiće on za sve! — Da li biste vi gađali kremenjačom u mesec, reče Dik. On je hrabar vitez i ima gvozdenu ruku. Kad bi on znao da sam ja umešan u vaše bekstvo, rđavo bih se proveo. — Da, jadni dečače, reče Mečem, vi ste njegov štićenik, znam. A izgleda da sam i ja, bar on tako kaže; ili je, možda, kupio pravo da me venča s kim hoće Ni sam ne znam šta je tačno. — Opet me zovete dečakom, reče Dik. — Dobro, hoćete li, onda, da vas zovem devojkom, dobri Ričarde? — Devojkom! To nikako! odgovori Dik. Ne volim devojke! — Govorite dečački, reče Mečem. Vi ih u stvari volite, samo se pretvarate. — Ne, odgovori Dik odlučno. One mi i ne padaju na pamet. Neka idu do đavola! Za mene je lov, bitka, gozba i život s veselim ljudima, u šumi. Još nikad nisam čuo ni za jednu devojku da je bila od ikakve koristi, izuzev jedne; i ona je, sirota, spaljena na lomači kao veštica, zato što je, suprotno prirodi, nosila muško odelo. Gospodin Mečem se pobožno prekrsti i poče da šapuće molitvu. — Šta to radite? upita Dik. — Molim se za njenu dušu, odgovori Mečem malo uzbuđenim glasom. — Za veštičinu dušu? povika Dik. Pa molite se, ako već želite. Najbolja devojka u Evropi bila je ta Jovanka Orleanka. Stari strelac Epljard bežao Je od nje kao od đavola. Da, bila je to hrabra devojka. — Čujte, dobri gospodine Ričarde, ponovo otpoče Mečem, ako vi ne marite za devojke, onda niste pravi čovek. Jer, bog je namerno stvorio oba pola, i istinska ljubav između njih je nada čovoku i uteha ženi. — Pih! uzviknu Dik. Ala ste vi neki mekušac, kad toliko govorite o ženama. Ako mislite da nisam pravi čovek,
a vi sjašite na put, pa ću vam bilo pesničanjem bilo mačevanjem, bilo lukom i strelom dokazati svoju muževnost, na vašoj koži. — Ne, ja nisam borac, reče Mečem ozbiljno. Ne mislim ni najmanje da vređam. Hteo sam samo da se našalim. Govorio sam o ženama zato jer sam čuo da se ženite. — Ja da se ženim?! uzviknu Dik. To prvi put sad čujem. A kojom ću se ja to oženiti? — Nekom Džoanom Sidli, reče Mečem pocrvenevši. To je ser Denijelovo maslo; on će za to dobiti novca s obe strane. I, zbilja, čuo sam da sirota devojka žalosno oplakuje samu sebe zbog tog braka. Izgleda da ona misli kao i vi, ili joj se, možda, ne dopada mladoženja. — Pa brak je kao i smrt; mora svakom da se desi, reče Dik tužno. I ona plače? E, pa molim vas, vidite kako su te devojke ćudljive: oplakuje sebe pre no što me je i videla! Oplakujem li ja sebe? Ne. I ako moiam da se ženim, oženiću se, a suzu neću pustiti! Ako je poznajete, molim vas, recite mi kako izgleda. Lepa ili ružna? Je li džandrljiva ili prijatna? — Zar je to važno? reče Mečem. Ako budete morali da se oženite, oženićege se. Zar je važno da li je lepa ili ružna? To Je sporedno. Vi niste mekušac, gospodine Ričarde; vi ćete se i tako oženiti a da ni suzu ne pustite. — Imate pravo, odgovori Šelton. — Vaša plemenita gospođa imaće, izgleda, ljubaznog muža, reče Mečem. — Imaće muža kakvog joj je nebo odredilo, odgovori Dik. Ima i gorih i boljih od mene. — Sirota devojka! uzviknu Mečem. — Zašto je žalite? upita Dik. — Zato što će se udati za čovska čije je srce od kamena, odgovori Mečem. — Zaista, mora biti da mi je srce od kamena, reče Dik, kad kaskam pešice dok vi jašete moga konja. Ja ipak mislim da je to dobar kamen.
— Oprostite mi, dobri Diče, uzviknu Mečem. Da, vi imate najbolje srce u Engleskoj. Samo sam se šalio. Oprostite mi, mili Diče. — Koješta, odgovori Dik, zbunjen malo top- lim rečima svoga saputnika. Nema uvrede. Nisam ja osetljiv, hvala bogu. U tom trenutku vetar, koji im je duvao pravo u leđa, donese daleke zvuke trube ser Denijelovog grubača. — Slušajte! reče Dik. Svira truba. — Ah! uzviknu Mečem, prebledevši kao smrt. Oni su mi ušli u trag, a ja sam bez konja! — Ne bojte se! reče Dik. Daleko ste odmakli, a i blizu smo skele. Uostalom, čini mi se da sam to ja koji nema konja. — Uhvatiće me! uzviknu begunac. Diče, dobri Diče, preklinjem vas, pomozite mi! — Šta vam je? upita Dik. Pa ja vam već pomažem, vrlo strpljivo. Samo mi je žao što ste takav plašljivko! Čujte, Džone Mečeme, pošto se tako zovete: ja, Ričard Šelton, obavezujem se da ću vas, ma šta da se desi, odvesti živog i zdravog u Holivud. Neka me sveci kazne ako vas izneverim! Ohrrbrite se, gospodine bleda lica. Put odavde postaje bolji; obodite konja. Hajdete brže! Brže! Ne brinite se za mene: brz sam kao jelen. Konj je galopirao, a Dik je lako trčao pored njega. Prešli su ostatak močvare i izbili na obalu reke, pored koje se nalazila koliba skeledžije.
3. Til je široka, spora i blatnjava reka; njena voda se cedi iz baruština i u ovom delu svoga toka provlači se između dvadesetak močvarnih, vrbom obraslih ostrvaca.
Til je obično mutan. Ali ovog svetlog, svežeg jutra, sve je izgledalo divno. Vetar i laste bregunice razbijale su vodu u bezbrojne talasiće; plavetnilo neba se ogledalo preko cele talasaste površine vode. U blizini jednog rukavca reke i odmah uz samu njegovu obalu bila je koliba skeledžije, sagrađena od pruća i blata, a na krovu joj je rasla zelena trava. Dik priđe vratima i otvori ih. Unutra, na jednom prljavom, starom, grubom ogrtaču, ležao je skeledžija i drhtao; to je bio krupan čovek, ali mršav i oronuo od groznice. — Gle, gospodin Šelton! reče on. Jeste li došli radi skele? Opasna vremena, opasna vremena! Čuvajte se! Neka družina krstari na drugoj strani. Bolje se vratite i probajte da pređete preko mosta. — Ne, vreme leti, odgovori Dik. Vreme ne čeka, Hju, skeledžijo. Vrlo se žurim. — Vi ste uporan čovek! odgovori skeledžija i ustade. Ako stignete zdravi i čitavi u zamak, to će značiti da ste imali sreće. To je sve što mogu da vam kažem. Ko je ovo? upita on kad vide Mečema i zastade na pragu kolibe, žmirkajući. — Moj rođak, gospodin Mečem, odgovori Dik. — Dobar dan, čestiti skeledžijo, reče Mečem, koji je bio sjahao i u tom trenutku prilazio, vodeći konja za dizgine. Spustite čamac u vodu, molim vas; vrlo se žurimo. Mršavi skeledžija je i dalje netremice gledao u Džona. — Tako mi boga! uzviknu on najzad i gromko se nasmeja. Mečem se trže i sav pocrvene, a Dik ljutito stavi ruku na rame toga prostaka. — Geačino, povika on, na posao, i ne podsmevaj se boljima od sebe. Skeledžija promrmlja nešto, odveza čamac i odgura ga malo dalje, na vodu. Dik uvede konja u čamac, a zatim uđe i Mečem. — Vrlo ste sitna rasta, gospodine Mečeme, reče Hju klibeći se. Kao da ste pravljeni po pogrešnom kalupu. Da,
gospodine Šeltone, ja sam na vašoj strani, dodade on i dohvati vesla. Nemojte se ljutiti, samo sam pogledao u gosnodina Mečema. — Skeledžijo, ni reči više, kaza Dik. Veslajte. Stigli su do ušća rukavca, i pred njima se ukaza reka. Bila je sva načičkana ostrvcima. Glinovlta obala se strmo spuštala, vrbove grane se savijale, trska se lelujala, bregunice su proletale, gnjurale se i cvrkutale. Nije bilo ni traga od čoveka u tom vodenom lavirintu. — Gospodine, reče skeledžija, stalno veslaju- ći jednim veslom, ja mislim da je Džon Osvetnik na ostrvu. On strašno mrzi sve ljude ser Denijela. Kako bi bilo da skrenem uz reku i da vas iskrcam jedan strelomet iznad puta. Najbolje bi bilo da ne dolazite u dodir sa Džonom Osvetnikom. — Zašto? Je li on sa tom družinom? — Da. Ali je bolje ne govoriti o tome, reče Hju. — Najbolje bi bilo da idemo uz vodu, gospodine Diče. Kako bi bilo da gospodin Mečem uzme luk i strelu, i on se ponovo nasmeja. — Neka uzme, reče Dik. — Slušajte, onda, nastavi Hju. Sedite kao ca hoćete da odapnete strelu u mene. Tako. Uperite luk — dobro; stavite strelu. Dobro je. Držite tako samostrel i gledajte mrko u mene. — Šta to znači? upita Dik. — Pa, gospodine, ako vas prevozim krišom, to treba da izgleda kao da to radim pod moranjem, iz straha, odgovori skeledžija. Inače, ako bi Džon Osvetnik doznao za to. on bi bio koban sused po mene. — Zar su ti grubijani tako drski? upita Dik. Zar se oni usuđuju da gospodare ser Denijelovom skelom? —Da, prošaputa skeledžija i namignu. Upamtite: ser Denijel će propasti. Njegovo je vreme prošlo. Prspašće. Samo, ni reči o tome drugima. Posle ovih reči skeledžija snažno zavesla.
Odvezli su se daleko uz reku, zaobišli jedno ostrvo i tiho uplovili u jedan uzan rukavac, na drugoj strani reke. Hju je veslao sredinom rukavca. — Moram vas iskrcati ovde, između vrba, reče on. — Ovde nema puta; tu su samo močvarni vrbaci i blatnjave bare, primeti Dik. — Gospodine Šeltone, odgovori Hju, ne smem da vas iskrcam niže, u vašem interesu. On motri na skelu sa samostrelom u ruci. Sve koji prolaze ovuda a odani su ser Denijelu, on gađa kao zečeve. Čuo sam da se zakleo na krstu da će tako činiti. Da vas ne poznajem još iz starih dana i da niste od tako visokog roda — ja bih vas pustio da pređete kod uobičajenog mesta; ali zbog sećanja na stare dane, a i zbog toga što je s vama ova igračka, koja nije pogodna za rane i bitku, stavio sam na kocku svoja dva jadna uha da bih vas prevezao čitave. Budite zadovoljni. To je sve što mogu učiniti za vas, duše mi! Hju je još govorio, oslonjen na vesla, kad se začu uzvik iz vrbaka na ostrvu, a zatim šuštanje grana, kao da se neki snažan čovek probija kroz čestar. — Do đavola! uzviknu Hju. On je celo vreme bio na gornjem ostrvu! I Hju zavesla pravo prema obali. Uperite na me svoj samostrel, dobri Diče; neka se vidi da mi pretite, dodade on. Trudio sam se da spasem vaše kože, spasavajte sad i vi moju! Odjednom čamac uplovi u žilav čestar vrbaka i snažno se zanjiha. Mečem, bled ali odlučan i pribran, potrča, na Dikov znak, duž čamca i iskoči na obalu. Dik uhvati konja za uzdu i pokuša da pođe za njim, ali, zbog veličine konja i gustine čestara, oba se zaglaviše. Konj je rzao i bacakao se, a čamac, koji beše zapao u maticu, čas se približavao čas udaljavao, i jako njihao. — Ne može se, Hju. Ovde se ne mogu iskrcati, povika Dik. Ali se i dalje hrabro borio s tvrdoglavim čestarom i uplašenom životinjom.
Na obali ostrva pojavi se visok čovek sa du- gačkim lukom u rukama. Dik ga letimice, krišom, pogleda i vide kako snažno zateže luk, sav crven u licu od velike žurbe. — Ko ide? povika on. Hju, ko to ide? — Ovo je gospodin Šelton, Džone, odgovori skeledžija. — Stanite, Diče Šeltone! zagrme čovek sa ostrva. Nikakvo zlo vam se neće dogoditi. Časna reč! Stanite! Povucite se, Hju. Dik mu nešto prkosno odgovori. — E, onda ćete ići peške, reče čovek i odape strelu. Konj, pogođen strelom, prope se u samrtnom grču. Čamac se nakrenu i svi se začas nađoše u vodi. Kad je voda izbacila Dika na površinu, on se nalazio na pola metra od obale. I pre nego što su mu se oči bile razbistrile, on se uhvati rukom za nešto čvrsto i jako, što odmah poče da ga vuče napred. Bio je to jahački bič, koji mu je Mečem, pošto se ispeo na jednu nagnutu vrbu, uspeo da ćušne u ruku. — Tako mi boga! uzviknu Dik, dok mu je Mečem pomagao da izađe na obalu, sad ste mi spasli život. Ja plivam kao topovsko đule. I on se odmah okrete u suprotnom pravcu od ostrva. Skeledžija je, od sredine rukavca, plivao pored svog izvrnutog čamca, dok mu je Džon Osvetnik, ljut zbog svog neuspelog pokušaja, vikao da se požuri. — Hajde, Mečeme, da bežimo trkom, reče Dik. Možda ćemo uspeti da pobegnemo pre nego što Hju dovuče svoj čamac do ostrva i pre nego što ga njih dvojica isprave. Posle ovih reči Dik i sam poče da trči. Provlačio se između vrba i skakao na barovitim mestima sa jednog bokora trave na drugi. Nije imao vremena da misli o pravcu; sve što je mogao da čini bilo je da okrene leđa reci i da beži što ga noge nose. Zemljište je, međutim, postajalo sve strmenitije, što je značilo da su na dobrom putu. Uskoro stigoše na jednu padinu obraslu travom, gde su brestovi bili izmešani s vrbama.
Ali se Mečem, koji je bio prilično zaostao, baci na zemlju. — Ostavite me, Diče, uzviknu on zadihano. Ja dalje ne mogu. Dik se okrete i vrati svome drugu. — Da vas ostavim, Džone! Ne, nikada! To bi bilo kukavički! Da biste spasli moj život, vi ste rizikovali da poginete od strele, da padnete u vodu, pa i da se udavite. Kako je ispalo da vas nisam odvukao u vodu, sam bog zna! — Pa i u tom slučaju, odgovori Mečem, ja bih spasao obojicu, dobri Diče, jer znam da plivam. — Znate, zbilja? upita Dik začuđeno. To je bila jedina ratnička veiggina koju on nije znao. Od stvari kojima se najviše divio na prvo mesto je dolazilo ubijanje čoveka u dvoboju, a na drugo mesto — plivanje. Ovo je, reče on, pouka da čovek ne treba nikoga da podcenjuje. Dao sam reč da ću se starati o vama sve do Holivuda, a ono, krsta mi, ispade da ste vi sposobniji da se starate o meni nego ja o vama. — Pa mi smo sad prijatelji, Diče, reče Mečem. — Nisam vam nikad ni bio neprijatelj, odvrati Dik. Vi ste na svoj način hrabar mladić, ma da ste nekako mek. Nikad ranije nisam sreo mladića sličnog vama. Ali, molim vas, odahnite, pa da idemo. Ovde nije mesto za razgovor. — Noga me jako boli, reče Mečem. — Da, zaboravio sam na vašu nogu, kaza Dik. Pa, onda ćemo ići sporlje. Voleo bih da znam tačno gde smo. Izgubio sam put. Ali, možda je to i bolje. Ako motre na skelu, onda sigurno motre i na put. Voleo bih kad bi se ser Denijel vratio sa četrdeset ljudi; on bi rasterao ove hulje kao što vstar razvejava lišće. Hajdete, Džone, oslonite se na moje rame, jadniče. Ne možete, niste dovoljno visoki. Koliko vam je godina? Da pogađam? Dvanaest? — Ne, šesnaest, reče Mečem. — Onda ste malog rasta, primeti Dik. Uhvatite me za ruku. Ići ćemo polako, ništa se ne plašite. Dugujem vam svoj život. Uvek vraćam ono što dugujem, Mečeme; pa bilo to zlo ili dobro
Počeše da se penju uz padinu. — Naići ćemo na put, ranije ili docnije, nastavi Dik. A onda ćemo ponovo trčati. Vere mi. Džone, vi imate nežnu ruku. Ja bih se stideo kad bih imao takvu ruku. Zakleo bih se, dodade on i odjednom se nasmeja, da je skeledžija Hju mislio da ste devojka. — Nije istina! Mečem sav pocrvene. — Jeste, kladim se! reče Dik. Ne bi ga trebalo kriviti za to. Vi i ličite više na devojku nego na muškarca. Kao muškarac ne izgledate bogzna kako, ali kao devojka, Džone, izgledali biste divno. Bili biste vrlo lepa devojka. — Pa, vi znate da to nisam, reče Mečem. — Da, znam. Šalim se samo, reče Dik. Vi ste muškarac za vašu majku, Džone. Raspoložite se, prijatelju! Vaše će strele mnogima rane naneti. Pitam se, Džone, koji li će od nas dvojice prvi postati vitez. Jer, ja ću postati vitez, ili ću poginuti boreći se za to. Ser Ričard Šelton, vitez. Lepo zvuči. Ali i ser Džon Mečem ne zvuči rđavo. — Stanite, Diče, molim vas, da se napijem vode, reče Mečem zaustavljajući se pored jednog malog, bistrog izvora, u šljunkovitoj jamici ne većoj od cepa. Ah, Diče. kad bih imao nešto da pojedem! Gladan sam kao vuk. — Pa, budalo jedna, zar vi niste jeli u Ketliju? upita Dik. — Bio sam se zarekao da ne jedem, zato što sam bio uvučen u greh, promuca Mečem. Ali sad bih halapljivo jeo i suv hleb. — Sedite i jedite, reče Dik, a ja ću za to vreme osmotriti put. I on mu dodade svoj telećak, u kome je bilo hleba i suve slanine. I dok je Mečem slatko jeo, on se uputi da razgleda okolinu. Malo podalje nalazio se potočić koji je tekao kroz opalo lišće. Još malo dalje rasla je bolja šuma i bila više razređena: hrastovi i bukve počinjali su da zamenjuju vrbe i brestove. Stalan fijuk vetra između granja ugušivao je šum Dikovih koraka po žiru. Fijuk vetra je za uho isto što i mračna noć za oko. Ali je Dik, ipak išao obazrivo, privlačio se oprezno od
jednog velikog stabla do drugog i pažljivo motrio svuda oko sebe. Odjednom, između šiblja, brzo kao senka, promače ispred njega košuta. Dik zastade, ljut zbog ovoga. Ovaj deo šume je zaista bio pust, ali sada će ova jadna odbegla košuta biti vesnik njegovog prisustva. I Dik se, umesto da produži dalje, uputi najbližem visokom drvetu i brzo se uspuza na njega. Srеća ga je dobro poslužila. Hrast na koji se bio popeo nadvisivao je ostalo drveće u okolini za cela dva metra; Dik se ispe na najvišu račvu i pripi se uz nju, njišući se vrtoglavo na vetru. Video je iza sebe celu močvarnu ravnicu, sve do Ketlija, i reku Til, koja je vijugala između pošumljenih ostrvaca, a ispred sebe belu traku puta koji je krivudao kroz šumu. Čamac je bio ispravljen, on je stajao sada pored skele. Nigde nikakvog čoveka nije video, niti da se išta kretalo, sem vetra. Dik poslednji put pogleda i spazi niz tačaka koje su se kretale otprilike na sredini močvare. Bilo je jasno da neka mala četa ide putem, i to brzo. Ovo ga uznemiri, brzo kliznu niz stablo i vrati se kroz šumu po svog saputnika.
4. Mečem se bio dobro odmorio i živahnuo; i dva mladića, podstaknuta onim što je Dik pideo, požuriše kroz preostali deo šume. Srećno pređoše drum i počeše se peti prema Tanstolskoj Šumi. Nailazili su sve češće na šumarke, a bilo je i peskovitih vresišta između njih, sa pogdekojim starim tisom. Zemljište je postajalo sve neravnije, puno jama i brežuljčića. Sa svakim korakom uspona vetar je duvao sve jače i savijao drveće kao udila. Tek što su bili kročili na jedan proplanak, kad Dik odjednom leže potrbuške u kupinovo žbunje i poče polako da puže natrag, prema šumarku. Mečem se zapanji, jer nije mogao da vidi razlog ovom bekstvu, ali ipak učini isto što i
njegov drug; i tek kad se nađoše u zaklonu čestara, obrati se najzad Diku i zamoli ga da mu objasni u čemu je stvar. Umesto odgovora, Dik pokaza prstom. Na drugom kraju proplanka nalazila se jela všpa od ostalog drveća, koja je svojom zelenom, lisnatom krunom upirala pravo u nebo. Stablo je oko pedeset stopa5 izpad zemlje raslo pravo kao stub. Na toj visini ono se račvalo u dve velike grane; i na toj račvi, kao mornar na katarki, stajao je čovek u zelenom kaputu i motrio na sve strane. Kosa mu je blistala na suncu; jednu ruku bio je nadneo nad oči, da bi što bolje mogao da posmatra, i polako ali stalno, kao kakav automat, okretao glavu čas na jednu čas na drugu stranu. Mladići se zgledaše. — Pokušajmo na levo, reče Dik. Umalo nismo naseli, Džone. Deset minuta docnije naiđoše na utabanu stazu. — Ovaj deo šume ne poznajem, primeti Dik. Kuda li vodi ova staza? — Hajdemo, pa ćemo videti, irodpoži Mečem. Nekoliko koraka dalje staza je izbijala na vrh jednog grebena, a zatim se naglo spuštala u okruglastu uvalu. U podnožju, u sred guste šume rascvetalog gloga, videla su se dva ili tri slemena bez krova, pocrnela kao od vatre, i jedan visok dimnjak — ostaci neke zgrade. — Šta li je ovo, prošapta Mečem. — Ne znam, odgovori Dik. Sasvim sam zalutao. Hajdemo oprezno. Drhtali su od straha i spuštali se kroz glogovu šumu. Ovde-onde nailazili su na tragove skorašnjih poljskih radova. Voće i povrće raslo je raštrkano između žbunja; sunčanik je bio pao u travu. Izgledalo je da gaze po nekadašnjem vrtu. Malo podalje naiđoše na razvaline kuće. Nekad je to bila lepa i jaka kuća. Oko nje je bio iskopan suv, dubok jarak; sada je bio zasut ciglama i 5
Stopa – mera za dužinu oko trideset centimetara.( prim. ur.)
malterom, a preko njega, kao most, ležala je krovna greda. Dva zida su još uvek sgajala uspravio, sunce je sijalo kroz njihove rupe za prozore; ostali deo kuće se srušio, i sada je predstavljao samo veliku gomilu kamenja, pocrnelog od vatre. U unutrašnjosti, duž pukotina, već je raslo zeleno bilje. — Sad sam se setio, šapnu Dik. Ovo je sigurno Grimston. To je bio posed nekog Sajmona Malmezberija; ser Denijel je bio njegova propast! Benet Heč je zapalio Grimston, pre pet godina. Zaista je šteta, ovo je bila divna kuća. Dole u uvali, gde vetar nije duvao, bilo je toplo i mirno. Odjednom Mečem stavi ruku na Dikovo rame i prošapta: — Pst! Do njih dopre neki čudan zvuk, koji je narušavao tišinu. Dvaput se čuo pre no što su utvrdili kakve je prirode. Bio je to zvuk iskašljavanja nekog krupnog čoveka. A odmah zatim promukao, nemelodičan glas zapeva: Tada se kralj prognanih diže i rene smelo: „Šta vas je, dobri ljudi, u giumicu dovelo?" Na to će Gamlin, što nikad ne pognu glavu mladu: „Po šumi šetaju oii koji ne smeju po gradu!" Pevač zaćuta. Ču se zveket gvožđa, a zatim nastade tišina. Dva mladića su stajala i gledala jedan u drugog. Ma ko bio njihov nevidljivi sused, on se nalazio odmah iza ruševina. Odjednom Mečem pocrvene u licu; u tren oka pređe preko grede i pažljivo poče da se penje na veliku gomilu dasaka u unutrašnjosti kuće bez krova. Dik bi ga zadržao, da je imao vremena; ali pošto to nije učinio, pođe za njim. U samom uglu ruševine dve grede su bile pale jedna preko duge i zaklanjale jedan prazan prostor, ne veći od crkvene predikaonice. Mladići se nečujno spustiše u njega.
U njemu su bili potpuno skriveni, i kroz jednu malu rupu mogli su videti na drugu stranu. Kad su provirili kroz rupu, ukočili su se od straha zbog opasnosti u kojoj su se našli. Bilo im je nemoguće da se povuku; Jedva su se usuđivali da dišu. Pored samog jarka, na trideset koraka od mesta gde su oni čučali, ključao je i pušio se gvozdeni kazan iznad rasplamsale vatre. U blizini, u stavu osluškivanja, kao da je načuo neki šum od njihovog penjanja po ruševini, stajao je visok čovek, rumena lica i pohabana odela. U desnoj ruci je držao gvozdenu kutlaču, za pojasom mu je bio rog i velika kama. Očevidno da je to bio pevač. Verovatno je baš mešao po kazanu kad je šum nesmotrenog koraka među daskama dopro do njegovog uha. Malo podalje ležao je i spavao drugi čovek, uvijen u mrk ogrtač; iznad lica mu je kružio leptir. Sve je to bilo na proplanku belom od krasuljaka; na njegovom daljem kraju visili su o rascvetalom glogu luk, snop strela i čerek mesa. Čovek prestade da osluškuje, prinese kutlaču ustima, okusi jelo, klimnu zadovoljno glavom i opet poče da meša i da peva. „Po šumi šetaju oni koji ne smeju po gradu!“ pevao je kreštavim glasom, nastavljajući pesmu tamo gde je bio stao „O, gospodine, mi ne živimo u šumi da nekom zlo činimo, Jedino što ponekad kraljevog jelena lovimo" S vremena na vreme, dok je pevao, zahvatao je kutlačom čorbu, duvao u nju i probao je sa izrazom iskusnog kuvara. Posle izvesnog vremena, smatrajući, svakako, da je jelo gotovo, on izvuče rog iza pojasa i triput zasvira. Drugi čovek se probudi, okrete se, otera leptira i pogleda unaokolo. — Šta je druže? Ručak? upita on.
— Da, odgovori kuvar, i to mršav ručak, bez piva i hleba. Malo je zadovoljstva danas u šumi; nekad je pošten čovok mogao živeti ovde kao kakav opat, izuzev kad su kiše i mrazevi. Mogao je niti do mile volje i piva i vina. Ali sad ljudi nemaju duha; i ovaj Džon Osvetnik — do đavola! — više liči na strašilo za plašenje vrana. — Nije istina, reče drugi. Vi suviše volite meso i piće, Lolese! Strpite se malo; dolaze bolja vremena. — Slušajte, reče kuvar, čekam ja ta bolja vremena još od detinjstva. Bio sam kaluđer, bio kraljev strelac, bio mornar i plovio slanim morima, bio u šumi i pre ovoga — Boga mi! i lovio kraljeve jelene. Pa šta sam dobio? Ništa! Bolje bi bilo da sam se držao manastira. Džon opat je korisniji od Džona Osvetnika. Bogorodice mi! Evo ih, dolaze. Ljudi visokog rasta počeše, jedan za drugim, da stižu na proplanak. Kad stigoše, svaki izvadi nož i sud načinjen od roga, nasu sebi jela iz kazana i sede na travu da jede. Bili su različito opremljeni i naoružani; neki u grubim seljačkim košuljama, naoružani samo nožem i starim lukom, a neki u najlepšoj hajdučkoj opremi, svi u zelenoj čoji, svi sa kukuljicom i kaputom, s lakim paunovim strelama za pojasom, s rogom o opasaču, sabljom i kamom o bedrima. Došli su ćuteći, kao što čine gladni ljudi, i čim su promrmljali pozdrav, odmah se naklopiše na meso. Tek ih se možda dvadesetak beše skupilo, kad se odjednom, u blizini, između glogova, ču prigušen žagor, i ubrzo iz šume izađe pet-šest ljudi sa nosilima. Isnred njih je išao, sa zapovedničkim držanjem, visok, snažan, prosed čovek, mrk kao osušena šunka. Samostrel mu je visio o ramenu, a u ruci je držao svetlo lovačko koilje. — Momci, uzviknu on, dobri momci moji, svi od reda, pravi moji veseli prijatelji, vi ste sve ovo vreme pevali suva grla i živeli dosta mučno. A šta sam vam ja uvek govorio? Iščekujte stalno sreću; ona će brzo doći. I evo, ovde je njeno malo prvenče — jedna dobra stvarčica, pivo! Diže se žagor odobravanja kad ljudi spustiše nosila sa povećim buretom piva na njima.
— A sad požurite, momci, nastavi vođa. Pred nama je posao. Baš je sad nekoliko strelaca stiglo na skelu; njihova uniforma je zatvoreno-crvena i plava. Oni su naš nišan — svi će okušati naše strele. Ni jedan se neće provući kroz ovu šumu. Jer, momci, nas je opde oko pedeset, i svakome je učinjena neka ljuta nepravda: neki su izgubili zemlju, neki prijatelje, neki su bili stavljeni van zakona. Svi smo mi tlačeni! A ko je učinio ovo zlo? Ser Denijel, tako mi krsta! Hoće li mu to doneti koristi? Hoće li se on razbaškariti u našim kućama? Hoće li on obrađivati naše njive? Hoće li on glodati kost koju nam je oteo? Jamčim da neće. On uživa podršku zakona. On dobija parnice. Da, ali ima jedna parnica koju on neće dobiti — imam ja ovde, za mojim pojasom, sudski nalog koji će mu, ako bog da, doakati. Kuvar Loles je u tom trenutku već po drugi put punio svoj rog pivom. On ga podiže kao da htede da nazdravi govorniku. — Gospodaru Elise, reče on, vi ste za osvetu. To vama i priliči! Ali vaš siroti drug iz šume, koji nema ni zemlje da je izgubi niti prijatelja da misli na njih, očekuje, sa svoje strane, neku dobit od cele te stvari. On bi više voleo zlatnik i balon kanarskog vina nego sve osvete u čistilištu. — Lolese, odvrati vođa, ser Denijel, da bi stigao do zamka, mora proći kroz šumu. Mi ćemo mu — sto mu gromova! — učiniti taj prolaz skupljim od svake bitke. Približuje se čas kad ćemo ga saterati u njegovu jazbinu, sa bednom šačicom njegovih ljudi koji nam dotle budu izmakli. Kad svi njegovi veliki prijatelji budu pali ili pobegli, i kad ne bude nikoga da mu pruži pomoć — opkolićemo tog starog lisca, i njegova propast biće potpuna. Debeo je to ovan: biće ručka za sve nas. — Eh, odgovori Loles, mnoge ručkove sam ja već unapred pojeo. Ali njihovo kuvanje je težak posao, dobri gospodaru Elise. A u međuvremenu, šta mi radimo? Pravimo crne strele, pišemo stihove, i pijemo prilično hladnu vodu, to neugodno piće.
— Govorite neistinu, Vile Lolese. Vi još uvek mirišete na manastirsku smočnicu; pohlepnost je vaša propast, odgovori Elis. Uzeli smo dvadeset funti od Epljarda. Uzeli smo sinoć sedam maraka od glasnika. Prekjuče smo uzeli pedeset od trgovca. — A danas, progovori jedan od ljudi, ja sam zaustavio jednog debelog katoličkog sveštenika koji je u galopu jahao za Holivud. Evo njegove kese. Elis izbroja novac. — Dvadeset pet šilinga! progunđa on. Budalo, on je imao više u svojoj sandali, ili zašiveno u kukuljici. Vi ste pravo dete, Tome Cakove: ispustili ste plen iz ruku. Posle ovih primedbi Elis, ipak, strpa kesu u svoj džep. Zatim se nasloni na svoje lovačko koplje i poče posmatrati drugove oko sebe. Oni su, u raznim položajima, pohlepno kusali jelensku čorbu i spirali je izdašnim količinama piva. Ovo je bio dobar dan; imali su sreće. Ali pred njima je bio hitan posao, pa su brzo jeli. Oni koji su prvi stigli, već su bili završili s ručkom. Neki su legli na travu i odmah zaspali, kao zmijski carevi. Drugi su razgovarali između sebe ili su čistili oružje; a jedan, koji je bio naročito raspoložen, držao je u ruci rog napunjen pivom i pevao: Zakona nema girica zelena. Mesa nam ovde nikada ne fali. Veselo živimo, jelena lovimo U leto, kad žarko sunašce pali. A kad zima stigne i vetar se digne I sa zimom sneg i led Kuću svoju traži, lica ne pokaži, Kraj ognjišta sedi, kao što je red! Za sve to vreme dva mladića u ruševini pažljivo su slušala i ležala jedan pored drugog. Ričard je skinuo svoj samostrel s ramena i jednom rukom držao, u pripravnosti, gvozdeni zapinjač. Nisu smeli ni da se maknu. Ova scena
šumskog života odvijala se pred njihovim očima kao scena na pozornici. Odjednom, nastade neki čudan prekid. Visoki dimnjak, koji je nadvisivao ostatak razvaline, dizao se odmah iznad njihovog skrivališta. Začu se nekakav fijuk kroz vazduh, a zatim glasan udarac, i parčići slomljene strele padoše pored njih. Neko iz gornjeg kraja šume, možda baš onaj stražar koga su videli na jeli, beše pogodio strelom vrh dimnjaka. Mečem tiho uzviknu, ali odmah zaneme; čak se i Dik trže od iznenađenja i ispusti zapinjač iz ruke. Ali za one na proplanku ta strela beše očekivani znak. Svi odmah skočiše na noge, pritegnuše kaiše, počeše da probaju da li su im dobre tetive i da li im se sablje i kame lako vade iz korica. Elis diže ruku; njegovo suncem opaljeno lice dobi odjednom izraz divlje snage. — Momci, reče on, vi znate svoja mesta. Ne dopustite da vam i jedan jedini čovek umakne. Epljard je bio samo čašica pred obed; sad idemo za trpezu. Ja imam da se osvetim za tri čoveka — za Harija Šeltona, za Sajmona Malmezberija i — i tu se udari šakom po širokim grudima — za Elisa Dakvorta. Tako mi svete crkve! Kroz trnje izbi na proplanak čovek, sav crven u licu od žurbe. — To nije ser Denijel, reče on zadihano. Ima ih samo sedam. Je li puštena strela? — Baš sad je udarila, odgovori Elis. — Do đavola! uzviknu glasnik. Učinilo mi se da sam čuo njen fijuk! Moraću da idem bez ručka! I ljudi Crne strele za tren oka iščezoše iz okoline porušene kuće; neki odoše trkom, neki brzim koracima, već prema tome da li su im se busije nalazile bliže ili dalje. Kazan i vatra, koja je sada tinjala, i čerek jelenskog mesa na glogu, ostadoše kao jedini svedoci da su tu bili.
5. Mladići su ležali mirno sve dok se i poslednji koraci nisu izgubili na vetru. Zatim se digoše, osećajući jake bolove, pošto im udovi behu utrnuli od dugog n nepomičnog mirovanja. Uspuzaše se preko ruševina i pređoše jarak idući po gredi. Mečem je uzeo zapinjač i pošao prvi, dok je Dik išao za njim, sa samostrelom u ruci. — A sada, reče Mečem, napred za Holivud. — Za Holivud! uzviknu Dik. Sad, kad mojim dobrim drugovima prete strele?! Nikako! Pre bih pristao da vas vidim obešenog, Džone! — Zar biste me osgavili? upita Mečem. — Da, na časnu reč! odgovori Dik. Ako ne opomenem te mladiće na vreme, umreću zajedno s njima. Šta, zar biste vi hteli da napustim ljude među kojima sam živeo? To zaista neću! Dajte mi moj zapinjač. Ali Mečemu to nije bilo ni na kraj pameti. — Diče, reče on, vi ste se zakleli da ćete me zdrava i čitava odvesti u Holivud. Zar ćete pogaziti svoju zakletvu? Zar hoćete da me napustite? Da budete krivokletnik? — Da, zakleo sam se u najboljoj nameri, odgovori Dik, i mislio sam da to i izvršim. Ali, sada! Slušajte, Džone, pođite i vi sa mnom. Dopustite mi samo da obavestim one ljude i, ako bude potrebno, da učestvujem u njihovoj odbrani; posle će se sve raščistiti i ja ću produžiti s vama za Holivud, i tako održati svoju zakletvu. — Vi mi se samo podsmevate, odgovori Mečem. Ljudi kojima vi idete u pomoć su isti oni ljudi koji msne gone u propast. Dik se počeša po galvi. — Ne mogu drukčije, Džone, reče on. Tu nema leka. Šta biste vi hteli? Vi niste u velikoj opasnosti, čoveče. A oni ljudi su u čeljusti smrti. Smrti! dodade on. Pomislite na to.
Koga me đavola zadržavate ovde? Dajte mi moj zapinjač. Sveti Đorđe! Zar svi da izginu? — Ričarde Šeltone, reče Mečem, gledajući mu pravo u oči, zar hoćete da pređete na stranu ser Denijela? Pa jeste li bili gluvi? Zar niste čuli šta je malo pre rekao Elis? Ili nemate, možda, osećanja za svoju rođenu krv, za svog ubijenog oca? On je pomenuo Harija Šeltona; a istina je da je Hari Šelton vaš otac kao što je istina da sunce sija na nebu. — Šta biste vi hteli? uzviknu Dik. Da poverujem tim lopovima? — Čuo sam ja to i ranije, odgovori Mečem. Kruži glas da ga je ubio ser DeniJel. Pozvao ga uz zakletvu da mu se ništa neće desiti, i u svojoj vlastitoj kući prolio njegovu nevinu krv. Nebo vapije za osvetom. A vi — sin toga čoveka — idete da pomažete i branite ubicu! — Džone, uzviknu mladić, ja ne znam. Možda je i tako; otkud ja znam? Ali, pomislite samo: taj čovek me je odhranio i odnegovao, sa njegovim ljudima sam lovio i veselio se, i kada bih ih sada, u času opasnosti, ostavio, to bi bilo krajnje nečasno! Ne, Džone, ne tražite to od mene. Vi ne želite da budem toliko nizak. — Ali vaš otac, Diče? reče Mečem neodlučno. Vaš otac i vaša zakletva koju ste dali meni? Pozvali ste sve svece za svedoke. — Moj otac? uzviknu Dik. Pa i on bi me pustio ca idem! Ako ga je ser Denijel ubio, ova ruka će, kad kucne čas, ubiti ser DeniJela; ali ja zasad ni njega ni njegove neću napustiti u opasnosti. A što se tiče zakletve, dobri Džone, vi ćete me zasad nje razrešiti. Radi snasa života mnogih ljudi koji vam nisu nikakvo zlo učinili i radi moje časti — vi ćete me osloboditi. — Ja, Diče? Nikad! odgovori Mečem. Ako me ostavite, vi ste verolomnik, i tako ću i objaviti. — Krv mi uzavire, reče Dik. Dajte mi moj zapinjač! Dajte mi!
— Ne dam, odgovori Mečem. Spašću vas uprkos vaše volje. — Ne date? povika Dik. Oteću vam ga. — Pokušajte, reče Mečem. Stajali su i gledali se pravo u oči, spremni za skok. Dik skoči, Mečem se brzo okrete i poče da beži, ali ga Dik u dva skoka stiže, istrže mu zapinjač iz ruke i grubo ga obori na zemlju, zatim stade pored njega, crven od besa, i zapreti mu pesnicom. Mečem je, licem okrenut travi, ležao tamo gde je i pao i nije ni pomišljao na otpor. Dik zateže svoj luk. — Naučiću vas ja pameti! uzviknu on gnevno. Zakletva ili ne, idite do đavola! On se okrete i poče da trči. Mečem odmah skoči i potrča za njim. — Ma, šta vi hoćete? viknu Dik i stade. Zašto idete za mnom? Natrag! — Ja ću ići ako mi je volja, reče Mečem. Ova je šuma slobodna. — Natrag! Sto mu gromova! viknu Dik i uperi luk. — Ah, vi ste vrlo hrabar mladić! reče ljutito Mečem. Gađajte! Dik, prilično zbunjen, spusti luk. — Slušajte, reče on. Dosta ste mi zla naneli. Odlazite! Idite svojim putem na miran način; ili ću vas ja, hteo ne hteo, morati naterati da idete. — Pa vi ste jači, reče tvrdoglavo Mečem. Upotrebite silu. Ići ću za vama, Diče, dok me silom ne zaustavite. Dik je bio gotovo van sebe od ljutine. Nije imao srca da bije ovako bespomoćno stvorenje, a nije znao na koji bi se drugi način mogao osloboditi ovog nezgodnog i možda — počinjao je već i to da misli — nevernog saputnika. — Vi ste poludeli, uzviknu Dik. Budalo jedna, pa ja trčim iz sve snage u susret vašim neprijateljima. — Svejedno mi je, odvrati Mečem. Ako de vama suđeno da poginete, Diče, poginuću i ja s vama. Radije bih išao s vama i u tamnicu nego da budem na slobodi bez vas.
— Nemam više vremena za Kaskanje, odgovori Dik. Hajdete sa mnom, ako morate. Ali ako me izdate, slabo će vam koristiti, upamtite. Dobićete strelu u srce. Posle ovih reči Dik se ponovo dade u trk. Držao se ivice čestara i oštro motrio oko sebe. Brzo je izišao iz uvale i ponovo se našao u razređenoj šumi. S leve strane videlo se malo brdo, prošarano zlatnim štipavicama i krunisano crnim jelama. „Odande ću moći da vidim", pomisli on, l uputi se tamo preko vresovitog proplanka. Samo što je bio prešao nekoliko metara, kad mu Mečem dodirnu ruku i pokaza u istočnom pravcu. Istočno od brda nalazila se jedna uvala koja je prelazila na drugu stranu. Bila je delimično obrasla vresom; ceo teren je imao boju rđe, kao kakav neočišćen štit, i bio prošaran pogdekojim tisom. Tamo Dik ugleda desetak ljudi u kratkim zelenim kaputnma kako se, jedan za drugim, penju uz brdo; predvodio ih je Elis Dakvort, upadljiv zbog svog lovačkog koplja. Oni su jedan za drugim stizali na vrh i za trenutak se jasno videli prema pozadini neba, a zatim su se spuštali na drugu stranu, sve dok nije i poslednji iščezao. Dik pogleda ljubaznije u Mečema. — Dakle, vi ćete mi blti verni, Džone? upita on. Mislio sam da ste na drugoj strani. Mečem zajeca. — Umirite se! uzviknu Dik. Za ime sveta! Zar ste vi gotovi da cvilite zbog jedne reči? — Povredili ste me, jecao je Mečem. Povredili ste me kad ste me bacili o zemlju. Kukavica ste što zloupotrebljavate svoju snagu. — Ne budalite, reče Dik surovo. Niste imali pravo na moj zapinjač, gospodine Džone. Bio bih sasvim u pravu da sam vas tresnuo o ledinu i izmlatio. Ako želite da idete sa mnom, morate me slušati. Dakle, hajdete. Mečem za trenutak pomisli da ne ide; ali kad vide Dika kako iz sve snage juri prema brdu i ne osvrćući se, on
se predomisli i potrča za njim. Zemljište je bilo vrlo neravno i strmo, Dik je bio prilično odmakao, pošto je trčao brže. Kad je stigao na vrh, puzeći je prošao jele i sakrio se u gust šiprag štipavica. Najzad mu se i Mečem, sav zadihan kao jelen, pridruži i ćutke leže pored njega. Dole, na dnu prilično velike doline, krivudala je na niže, prema skeli, preka putanja od sela Tanstol. Bila je prilično utrvena i oko ju je lako moglo pratiti od jedne tačke do druge. Ponegde je bila oivičena proplankom, ponegde joj se šuma sasvim približavala. Na svakih sto koraka prolazila je pored neke zasede. Daleko dole, na putanji, sunce je obasjavalo sedam čeličnih šlemova, i s vremena na vreme, na mestima gde je drveće bilo ređe, mogli su se videti Selden i njegovi ljudi kako žurno jašu, još uvek čvrsti u odluci da izvrše ser Denijelovu zapovest. Vetar je bio malo jenjao, ali je još uvek veselo pirkao kroz drveće, i možda bi Epljard, da je bio tamo, ggrimetio uznemireni let ptica i koristio se tom opomenom. — Pazite sad, šapnu Dik. Oni su već prilično zamakli u šumu, njihov spas je samo ako nastave da idu napred. Vidite li onaj širokn proplanak dole, ispred nas, i, u sredini, onih četrdesetak drveta što izgledaju kao ostrvo na njemu? E, tu bi bio njihov spas. Ako dotle stignu zdravi i čitani, pokušaću da ih obavestim. Ali mi je srce puno slutnje; njih je samo sedam, protiv tolikih, i oni nose jedino samostrele. Dugački lukovi, Džone, uvek imaju prevagu. Za to vreme Selden i njegovi ljudi peli su se putanjom, nesvesni opasnosti koja im je pretila, i brzo su se približavali. Jednom se čak i zaustaviše i skupiše u gomilu, kao da osluškuju i pokazuju na nešto. Ali to što je privlačilo njihovu pažnju bilo je daleko, tamo preko ravnice — potmula grmljavina topova, koja je, s vremena na vreme, nošena vetrom, dopirala do njih i svedočila o velikoj bici. To je, razume se, bilo važno, jer ako se glas topova mogao čuti u Tanstolskoj Šumi, znači da se borba pomicala na istok i
da je, prema tome, dan bio rđav za ser Denijela i lordove Crvene ruže.6 Ali uskoro mala četa opet pođe napred i stiže do sasvim otvorenog, vresovitog dela puta, gde je šuma samo jednim jezičkom dopirala do njega. I baš u trenutku kad su bili prema tom jezičku jedna strela blesnu u letu. Jedan od ljudi diže ruke uvis, konj mu se prope, i oba padoše na zemlju. Čak i odande gde su ležali, Dik i Mečem mogli su da čuju žagor ljudskih glasova. Mogli su videti uplašene konje kako se propinju i kako, kad je četa došla sebi posle prvog iznenađenja, jedan čovek silazi s konja. Druga strela, sa nešto veće daljine, sevnu u širokom luku; i drugi jahač pade u prašinu. Čovek koji je pokušao da sjaše ispusti dizgine, konj mu pojuri u galopu, vukući ga putem za noge, drl»ajući njime po kamenju i udarajući ga kopitama. Četvorica koja su još bila u sedlu odmah se razdvojiše i rasturiše. Jedan okrete konja i, uz vrisak, pojaha prema skeli; ostala trojica, sa otpuštenim dizginima i ogrtačima koji su lepršali. jurnuše u galopu putem koji se spuštao od Tanstola. Pored svakog šumarka bili su izloženi strelama. Ubrzo pade jedan konj, ali jahač ustade i potrča za svojim drugovima, sve dok i njega ne obori strela. A zatim pade i drugi čovek, i drugi konj; i od cele čete ostads jedan jedini čovek, i on bez konja. Topot tri konja bez jahača, koji su odjurili u raznim pravcima, brzo izumre. Za sve ovo vreme ni jedan od napadača nije se pokazivao. Ovde-onde duž putanje trzali su se u samrtnim mukama konj ili čovek; ali se nigde iz zaklona ne pojavi milostiv neprijatelj da im prekrati muke. Jedini čovek koji beše ostao stajao je, pometen, na putu pored svog palog konja. On je stajao baš prema širokom proplanku, u čijoj se sredini, kao zeleno ostrvo, nalazio šumarak na koji je Dik pokazao. Bio je, možda, na dvesta metara od mesta gde su Dik i Mečem ležali skriveni; 6
Rat između kuće jorka i Lenkastera bio je poznat i kao rat između Crvene i Bele ruže. (Prim. ur.)
oni su ga jasno videli kako gleda oko sebe u samrtnom strahu. Ali se ništa ne desi; on se ohrabri i brzo skide samostrel s ramena i zateže ga. Dik po nekom njegovom pokretu poznade da je to Selden. Na ovaj znak otpora, iz šume, sa svih strana, odjeknu smeh. NajmatBe dvadeset ljudi — jer je tu bila najveća zaseda — učestvovalo je u ovom svirepom smehu. Zatim jedna strela blesnu preko Seldenovog ramena; on skoči i uzmače malo nazad. Druga strela zabode mu se pored pete. On potrča da se zakloni. Treća mu prolete pored lica i pade iza njega. Opet se začu glasan smeh, koji odjeknu na sve strane, iz raznih čestara. Bilo je Jasno da su se napadači igrali s njim, kao što su se ljudi u ono vreme igrali s jadnim bikovima, ili kao što se još i danas mačka igra s mišem. Borba je već bila završena. Malo podalje na putu čovek u zelenom odelu već je miono skupljao strele. I oni su sada zlurado uživali u mučenju sirotog grešnika i sabrata. Selden to najzad shvati; on ciknu od ljutine, uperi samostrel i odape strelu nasumce prema šumi. Sreća ga posluži, i iz šume se začu slab jauk. Selden zatim baci samostrel na zemlju i poče trčati uz proplanak, u pravoj liniji prema Diku i Mečemu. Strelci Crne strele počeše sada ozbiljno da gađaju. Ali, tako im je i trebalo! Propustili su priliku; i sada je većina njih morala da nišani prema suncu. A Selden je, u trku, krivudao čas levo čas desno, da bi ih zbunio i izbegao njihove strele. A što je najvažnije, on je bežanjem uz proplanak izigrao njihove pripreme; tamo više nije bilo strelaca, jer je onaj koga je Selden malo pre ubio ili ranio bio poslednja zaseda. Uskoro postade očigledno da je među onima u šumi nastala pometnja. Pištaljka se začu triput, zatim dvaput. Ču se ponovo i s drugog kraja. Šuma je sa obe strane puta bila ispunjena glasovima ljudi koji su se probijali kroz žbunje. Uplašen jelen istrča na čistinu, stade za trenutak na tri noge, sa uzdignutom glavom, a zatim se u skoku ponovo izgubi u žbunju.
Selden je i dalje trčao; strele bi s vremena na vreme poletele za njim, ali ga ni jedna još ne beše pogodila. Izgledalo je da će im umaći. Dik je držao zapet samostrel, gotov da mu pritekne u pomoć; čak je i Mečem, zaboravljajući na svoje interese, bio na strani begunca. Oba mladića su drhtala od uzbuđenja. Bio je na pedeset koraka od njih kad ga jedna strela pogodi i on pade. Odmah se diže; ali je sada trčao povodeći se i, kao slep, skrete sa svog pravca. Dik skoči na noge i mahnu mu rukom. — Ovamo! viknu on. Ovuda! Ovde je pomoć! Hej, trči, druže, trči! Ali baš u tom trenutku strela pogodi Seldena u plećku probivši mu skroz pancirsku košulju, i on pade mrtav na zemlju. — Oh, jadni čovek! uzviknu Mečem i sklopi ruke. Dik je stajao kao skamenjen na brdu: zgodna meta za strelce. On bi sigurno brzo poginuo; ali su strelci bili ljuti sami na sebe i nisu ga primećivali. Odjednom se iz jednog kraja šume, sasvim blizu mladića, začu zapovednički glas Elisa Dakvorta: — Držite ga! Ne gađajte ga! Uhvatite ga živog! To je mladi Šelton — Harijev sin. Odmah zatim začu se nekoliko puta oštar pisak pištaljke, i on bi ponovljen na jednom daljem mestu. Pištaljka je, izgleda, bila ubojna truba Džona Osvetnika. pomoću koje je on izdavao svoja naređenja. — Ah, da zle sreće! uzviknu Dik. Svršeno je s nama. Brzo, Džone, hajdete brzo! Oba mladića se okretoše i počeše da trče kroz proređenu Jvlovu šumicu koja je mestimično pokrivala vrh brda.
6. Bilo je već krajnje vreme da beže. Družina Crne strele približavala se sa svih strana brdu. Neki su — zato što su bili bolji trkači ili što su imali čist prostor ispred sebe — daleko odmakli ispred ostalih i bili već blizu cilja; neki su se pak držali doline, rasporedili se s leve i desne strane i zaobišli mladiće. Dik se sjuri u najbližu šumu. Bio je to visok hrastov gaj, sa čvrstim tlom i bez šiblja, a pošto se nalazio na nizbrdici, mladići su brzo odmicali. Zatim naiđoše na manji proplanak, ali ga Dik izbeže i udari levo. Dva minuta docnije iskrsnu ista smetnja, koju mladići izbegoše na isti način. I tako je ispalo da su se mladići idući stalno levo sve više i više približavali glavnom drumu i reci koju su bnli prešli pre sat-dva, dok je većina njihovih gonilaca išla desno i trčala prema Tanstolu. Mladići se zaustaviše da odahnu. Nikakvi zvuci potere nisu se čuli. Dik prisloni uho uz zemlju, ali ni tada ništa ne ču; istina, u šumi je još jako duvao vetar. pa je teško bilo pouzdano utvrditi. — Napred! uzviknu Dik. I oni, ma da umorni — a Mečem još i sa povređenom nogom — skupiše sve svoje snage i opet pojuriše niz brdo. Tri minuta docnije probijali su se kroz nisko zimzeleno šiblje. Visoko drveće obrazovalo je iznad njih lisnat krov. Gaj je imao stabla prava kao stubovi i bio visok poput katedrale; izuzev trnjaka, kroz koji su se mladići teško probijali, bio je lako prolazan i tle mu je bilo obraslo zelenom travom. Na drugom kraju, probijajući se kroz poslednje ostatke zimzelena, oni ponovo nabasaše na taman proplanak gaja. — Stoj! viknu neki glas.
I tu, između ogromnih stabala, ugledaše na dvadeset koraka ispred sebe nekog snažnog čoveka u zelenom odelu, zadihanog od trčanja, koji odmah zape strelu i uperi je u njih. Mečem vrisnu i stade. Ali Dik se ne zaustavi; on u trku izvuče kamu i kidisa na strelca. Ovaj, da li od iznennđenja zbog ovog smelog napada, da li zbog toga što mu je tako bilo naređeno, tek, ne odape strelu. Stajao je neodlučan; i nije još stigao ni da dođe sebi, kad ga Dik uhvati za gušu i baci o ledinu. Strela, uz glasan zveket, pade na jednu stranu, luk na drugu. Razoružani strelac ščepa svog napadača; ali kama dvaput blesnu i dvaput se spusti. Ču se krkljanje. Zatim Dik ustade na noge. Čovek je ležao nepomično, uboden kamom u srce. — Napred! kaza Dik i opet poče da juri niz brdo. Močem je trčao za njim. Ali mora se reći da su sada sporo odmicali, pošto su bili umorni i nestajalo im daha. Mečem je osećao strašne probade i u glavi mu se vrtelo. Dikova kolena bila su kao od olova. Ali su i dalje trčali s nesmanjenom upornošću. Najzad stigoše na ivicu gaja, koji se odjednom završgo; i tu, na nekoliko metara ispred njih, nalazio se glavni drum između Rizingema i Šorebaja, koji se na ovom mestu pružao između dva visoka zida šume. Kad ugleda drum, Dik zastade. I čim prestade da trči, začu neku neodređenu graju, koja je brzo postajala sve glasnija. U početku je ličila na huku jakog vetra, ali uskoro postade odrsđenija i pretvori se u konjski topot. Ubrzo iza krivine izbi cela četa naoružanih ljudi, koja brzo projaha pored mladića i iščeze. Konjanici su jahali vratolomnom brzinom, kao da im je život u opasnosti, i u potpunom neredu. Neki su bili ranjeni; pored njih su galopirali konji bez jahača sa krvavim sedlima. Bilo je očevidno da su to begunci iz velike bitke. Odjurili su u pravcu Šorebaja. Buka koju su izazvali prolazeći jedva je počela da se stišava, kad se začu nov topot konjskih kopita koji je dopirao iz istog pravca odakle su i oni došli, i jedan begunac prokasa drumom; ovoga puta
usamljen jahač i, sudeći po sjajnoj uniformi, čovek visokog ranga. Odmah za njim jurilo je nekoliko komordžiskih kola. Komordžije su šibale konje kao da su u smrtnoj opasnosti. Mora da su bili pobegli još rano ujutro; ali njihov kukavičluk nije ih vodio spasenju. Jer, baš u trenutku kad su bili prema mestu gde su, čudeći se, stajala dva mladića, kola prestiže neki čovek u starom oklopu, očito van sebe od ljutine, i drškom od sablje poče da udara komordžije. Neki poskakaše s kola i pobegoše u šumu; druge, koji su i dalje sedeli u kolima, udarao je sabljom i glasom koji jedva da je ličio na čovečiji, nazivao ih kukavicama. Za sve to vreme huka i buka iz daljine pojačavala se; kloparanje kola, topot konja, vika ljudi, velika graja, u kojoj se nisu mogle razabrati reči — sve se to, nošeno vetrom, sve jače čulo. Bilo je jasno da drumom nailazi, kao poplava. razbijena vojska. Dik je stajao tužan. Mislio je da ide drumom do puta za Holivud, ali sad je morao da menja svoj plan. Što je najvažnije, prepoznao je zastave lorda Rizingema, i znao je da se bitka svrpšla rđavo po ružu Lenkastera. Da li je i ser Denijel stupio u bitku, da li i on sada beži, da li je i on propao? Ili je, možda, prešao na stranu Jorka, i tako ukaljao svoju čast. Bio bi to sraman izbor. — Hajdemo, reče on strogo. Zatim se okrete i pođe kroz šumu, dok je Mečem hramao za njim. Neko vreme su išli ćuteći. Dan JS bio na izmaku; sunce se spuštalo u ravnicu iza Ketlija. Vrhovi drveća iznad njihovih glava prelivali su se u zlatnožutoj boji; senke su postajale tamnije i beše zahladnelo. — Kad bi bilo štogod da se pojede! uzviknu iznenada Dik i zastade. Mečem sede i poče da plače. — Vi plačete zbog večere, a kad su bili u pitanju ljudski životi, vaše srce je bilo prilično tvrdo, reče Dik prezrivo. Vi imate na duši sedam ljudi, gospodine Džone; ja vam to nikad neću oprostiti.
— Sedam ljudi na duši? uzviknu Mečem, gnevno pogledavši u Dika. A vi? Vaša kama je još crvena od krvi onog čoveka. Zašto ste ubili onog jadnika? On je bio zapeo svoju strelu, ali je nije odapeo. Držao vas je u svojim rukama, ali vam je štedeo život! Kolikogod je hrabro ubiti jedno mače, toliko je isto hrabro ubiti i čoveka koji se ne brani. Dik je bio zapanjen. — Ubio sam ga pošteno. Trčao sam prema njemu, mada je uperio strelu na mene, uzviknu on. — To je bio kukavički napad, odgovori Mečem. Vi ste prostak i grubijan, gospodine Diče; vi se koristite preimućstvom. Kad bi naišao neko jači, vi biste mu se ulagivali! Vi ne marite za osvetu, za smrt vašeg oca, koja je neosvećena, za njegovu jadnu dušu, koja vapije za pravdom. Ali ako vam padne šaka neko slabo stvorenje, kojem nedostaje veština i snaga i koje bi htelo da se sprijatelji s vama, vi odmah o zemlju s njom! Dik je bio suviše ljut da bi primetio ono „s njom“. — Boga mi, ovo je već prešlo svaku meru! uzviknu Dik. Jedan od dvojice mora biti jači, i taj obara slabijeg, i slabiji dobija ono što i traži. Vi zaslužujete batine, gospodine Mečeme, za svoje ružno ponašanje i nezahvalnost prema meni. I ono što zaslužujete, to ćete i dobiti. Dik, koji je i u najvećoj ljutini izgledao hladnokrvan, noče da otkopčava kaiš. — To će vam biti večera, reče on grubo. Mečem prestade da plače; bio je bled u licu, netremice je gledao u Dika, ali se ne pomače. Dik koraknu prema njemu vitlajući kaišem. Zatim stade, zbunjen krupnim očima i mršavim, umornim licem svoga druga. Njegova odlučnost popusti. — Priznajte da ste bili krivi, reče on nesigurnim glasom. — Neću, reče Mečem. Ja sam bio u pravu. Hajdete, grubijane! Ja sam hrom, umoran, ne branim se. Nikad vam nisam učinio ništa rđavo. Hajde udrite me, kukavico!
Na ovo poslednje izazivanje Dik podiže kaiš. Mečem uzdrhga i sav se zgrči od straha; tako je žalosno izgledao u tom stavu da njegov drug ni ovog puta ne imade srca da ga udari. Kaiš pade pored njega. Stajao je neodlučan i osećao da izgleda vrlo glup. — Kuga vas odnela! uzviknu on. Kad ste već tako slabe ruke, pio ne zauzdate malo jezik. Ali ja bih se pre obesio nego što bih vas istukao! i on ponova opasa kaiš. Tući vas neću, nastavi on, ali oprostiti — nšsada. Nisam vas poznavao; bili ste neprijatelj moga gospodara, pozajmio sam vam svog konja, pojeli ste moj ručak, a nazvali ste me razbojnikom, kukavicom i grubijanom. Da, sto mu gromova! Dara je prevršila meru! Izgleda da je velika stvar biti slab. Vi možete da činite najgore stvari na svetu, a da vas niko ne kazni; možete da ukradete čoveku oružje u času nužde, i čovek ne sme da vam ga uzme natrag. Jer, zaboga, vi ste slabi! Da, i, prema tome, kad neko nasrne na vas sa kopljem i viče da ste slabi, vi ga morate pustiti da vas probode! Glunosti! Budalaštine! — Pa ipak me ne bijete, primeti Mečem. — Neću da vas bijem, reče Dik. Neću. Prevaspitaću vas. Mislim da ste rđavo vaspitani; ali ima u vama i nečeg dobrog. Ja bih se, van svake sumnje, udavio u reci, da me vi niste spasli. Da, to sam bio zaboravio; i ja sam nezahvalan kao i vi. Ali, hajdemo. Ako želimo da stignemo u Holivud noćas ili sutra ujutro, onda treba da požurimo. Ali ma da Je Dik bio povratio svoje dobro raspoloženje, Mečem mu nije ništa oprostio. Dikova grubost, sećanje na strelca koga je ovaj ubio i, pre svega, slika uzdignutog kaiša — to su bile stvari koje se lako ne zaboravljaju. — Zahvaljujem vam iz učtivosti, reče Mečem. Ali, stvarno, radije bih da sam nađem svoj put gospodine Šeltone. Šuma je velika: molim vas, neka svaki izabere svoj put. Ja vam dugujem ručak i pouku. Zbogom. — Dobro, uzviknu Dik. Ako je to vaša želja, neka bude tako i neka vas đavo nosi!
Okretoše se jedan od drugog i svaki pođe svojim putem, ne misleći na pravac, već jedino na svoju svađu. Ali Dik ne odmače ni deset koraka, kad ga Mečem zovnu po imenu i potrča za njim. — Diče, reče on, nije lepo da se tako neprijateljski raziđemo. Pružam vam iskreno i prijateljski ruku. Za sve što ste učinili za mene i pomogli mi, mnogo vam zahvaljujem. ne iz učtivosti, već od sveg srca. Ostajte zbogom. — Dobro, druže, odvrati Dik, rukujući se s Mečemom. Želim vam da srećno prođete i da brzo stignete na cilj. Ali sumnjam u to. Suviše ste velika svađalica. I tako se rastadoše i po drugi put. Ali sad je Dik bio taj koji je potrčao za Mečemom. — Evo, reče on, uzmite moj samostrel. Ne smete ići nenaoružani. — Samostrel! uzviknu Mečem. Ne, mladiću, ja niti imam snage da zapnem luk niti veštine da nišanim njime. To ne bi bila nikakva pomoć za mene, dobri mladiću. Ipak vam zahvaljujem. Već je bila pala noć, i opi, ispod drveća, nisu više videli lica jedan drugom. Ići ću malo s vama, kaza Dik. Noć je mračna. Hteo bih da vas izvedem na put. Imam predosećanje da biste, verovatno, zalutali. Ne govoreći više ni jedne reči, on pođe napred, a Mečem za njim. Mrak je postajao sve gušći; ovde-onde, na proplancima, videli su nebo, posuto sitnim zvezdama. U daljini se čula, ma da već veoma slabo, buka razbijene lenkasterske vojske, od koje su se mladići svakim korakom sve više udaljavali. Posle pola sata hoda bez ikakvog razgovora naiđoše na širok proplanak obasjan zvezdama, obrastao u vres i paprat i prošaran pogdekojim tisovim šumarkom. Ovde se zaustaviše i pogledaše jedan u drugoga. — Jeste li umorni? upita Dik. — Da, vrlo sam umoran, odgovori Mečem. Čini mi se da bih mogao da legnem i da umrem.
— Čujem žuborenje nekog potoka, reče Dik. Hajdemo napred, vrlo sam žedan. Teren se blago spuštao. I doista, u podnožju naiđoše na mali žuborav potok, koji je tekao između vrba. Obojica se spustiše pored jednog vira i napiše se vode do mile volje. — Diče, reče Mečem, nije suđeno. Ja dalje ne mogu. — Video sam jednu jamu kad smo se spuštali, kaza Dik. Hajdemo tamo da spavamo. — Pristajem od sveg srca! uzviknu Mečem. Jama je bila peskovita i suva; kudrave kupine, koje su visile sa jedne njene ivice, pružale su delimičan zaklon. Dva mladića legoše tesno jedan uz drugog da bi im bilo toplije. Više nisu mislili na svoju svađu. San ih je brzo savladao i mirno su se odmarali u rosnoj i zvezdanoj noći.
7. U zoru se probudiše; ptice se još ne behu sasvim raspevale, već su samo ovde-onde cvrkutale na drveću. Sunce još nije bilo izašlo, ali se istočna strana neba prelivala u veličanstvenim bojama. Polugladni i premoreni, ležali su ne mičući se, obuzeti nekakvom blaženom mlitavošću. I dok su tako ležali, zvuk nekog zvona odjednom im dopre do ušiju. — Zvono! povika Dik i sede. Da li je moguće da smo tako blizu Holivuda? Malo docnije zvono opet zazvoni, opoga puta nešto bliže. I od tada je, s vremena na vreme, stalno se približujući, zvonilo u tišini jutra. — Šta li mu ovo znači? upita Dik, koji se beše potpuno rasanio. — To neko ide, odgovori Mečem, i zvono zvoni pri njegovom hodu.
— Tako je, reče Dik. Ali, zbog čega? Šta radi taj u Tanstolskoj Šumi? Džone, dodade on, smejte mi se ako vam je volja, ali meni se ne sviđa taj potmuli zvuk. — Da, reče Mečem, i glas mu zadrhta. On ima nečeg tužnog u sebi. I da nije svanulo... Ali baš tada zvuci zvona postadoše sve češći i sve bliži, zatim odjeknu jedan snažan zvuk i opeg nastade tišina. — Izgleda kao da je nosilac zvona trčao neko vreme, a zatim preskočio potok, primeti Dik. — Sad opet počinje polako da korača, reče Mečem. — Ne, odgovori Dik. Ne tako polako, Džone. To je čovek koji ide vrlo brzo. Čovek koji se boji za svoj život ili se žuri zbog nekog posla. Čujete li kako se zvuk naglo približuje? — Sad je sasvim blizu, reče Mečem. Stajali su pored ivice jame; a pošto se ona nalazila na izvesnoj uzvišici, mogli su videti veći deo proplanka, sve do guste šume koja ga je okružavala. Pri jutarnjoj svetlosti videla se bela putanja koja je krivudala između vrssova. Prolazila je nekih sto koraka dalsko od jame i išla celom dužinom proplanka, istočno i zapadno. Sudeći po njenom pravcu, Dik zaključi da putanja vodi više-manje pravo ka zamku. Neka bela prilika izađe iz šume i pojavi se na putanji. Ona zastade za trenutak kao da razgleda unaokolo. A zatim, sporim korakom, sasvim pogurena, poče da se približuje preko proplanka. Pri svakom njenom koraku zvono je zvonilo. Lice joj se nije videlo; bela kukuljica, bez otvora za oči, prekrivala joj je glavu. Po njenom kretanju izgledalo je da pipa putanju štapom. Leden strah obuze mladiće. — Gubavac! reče Dik promuklo. — Njegov je dodir smrtonosan, dodade Mečem. Bežimo. — Ne, odgovori Dik. Zar ne vidite? On je potpuno slep. Štaka mu služi kao vodič. Budimo mirni; vstar duva prema putanji, on će proći mimo nas i neće nam učiniti nikakvo zlo. Jadnik, on pre zaslužuje naše sažaljenje!
— Sažaljevaću ga kad prođe, odgovori Mečem. Slepi gubavac bio je sada na polovini putanje prema njima, i u tom trenutku sunce izađe i obasja njegovo pokriveno lice. Bio je to visok čovek pre nego штo ga je ova odvratna bolest pogrbila, čak je i sada koračao krepkim korakom. Tužno zvonjenje njegovog zvona, lupkanje štapa, kukuljica preko lica i saznanje da je ne samo osuđen na smrt i patnju nego da mu je uskraćen i svaki dodir s ljudima, ispuni mladiće strahom. I sa svakim korakom kojim se gubavac približavao njima njihova hrabrost i snaga su se smanjivali. Kad je došao otprilike na visinu na kojoj je jama, on zastade i okrete se licem prema mladićima. — Očuvaj nas, bogorodice! On nas vidi! reče tiho Mečem. — Ćutite! šapnu Dik. On to samo osluškuje. On je slep, budalo! Gubavac je gledao ili slušao, jedno ili drugo, nekoliko sekundi. Zatim ponoio pođe, ali uskoro opet zastade, opet se okrete i izgledalo je kao da gleda u mladiće. Čak i Dik preblede kao smrt i zatvori oči, kao da bi ga i samo gledanje zarazilo. Ali uskoro zvono opet zazvoni i ovoga puta gubavac, bez ikakvog daljeg oklevanja, pređe ostatak proplanka i iščeze u šumi. — Video nas je, reče Mečem. Zakleo bih se. — Koješta! odgovori Dik, povrativši malo hrabrost. On nas je samo čuo. Bio je u strahu, jadnik! Da ste vi slepi i da hodate u večigom mraku, i vi biste se trgli na svaki šušanj grančice ili cvrkut ptice. — Diče, dobri Diče, on nas je video, ponovi Mečem. Kad neko osluškuje, on to ne čini kao taj čovek, ieć drukčije, Diče. Ovo je bilo gledanje, a ne osluškiianje. On ima rđavu nameru. Eto i zvono mu je prestalo. Tako je i bilo. Zvono više nije zvonilo. — Da, kaza Dik, ne sviđa mi se to. Da, ponovi on, to mi se ni malo ne sviđa. Šta li to znači? Hajdemo, sto mu gromova!
— On je otišao istočno. dodade Mečem. Dobri Diče, hajdemo prema zapadu. Ne mogu da dišem dok ne okrenem leđa tome gubavcu. — Vi ste velika kukavica, Džone, odgovori Dik. Ići ćemo pravo za Holivud, pravo utoliko ukoliko budem poznavao put, a to znači da ćemo ići prema severu. Odmah pođoše. Pređoše potok preko kamenja i počeše se peti prema šumi na drugoj strani koja je bila strmenitija. Teren je bio vrlo neravan, pun brežuljaka i udoljica; drveće je bilo retko, nailazili su samo na po gde koji šumarak. Nisu znali kojom putanjom treba da idu, pa su prilično lutali. Bili su umorni od jučerašnjeg puta i, uz to, gladni, te su se kretali sporo, vukući noge po pesku. Uskoro, pošto su se ispeli na vrh jednog brežuljka, ugledaše gubavca, ia nekoliko stopa ispred sebe, kako uvalom prelazi preko njihove putanje. Zvono je ćutalo; nije više štapom pipao po zemlji. Išao je brzim i sigurnim koracima čoveka koji vidi. Idućeg trenutka je iščozao u malom čestaru. Čim ga spaziše, mladići se skloniše iza žbuna vresa i prilegoše tamo u samrtnom strahu. — Jasno je da nas prati, reče Dik. Zar ne? Jeste li videli da klatno zvona drži u ruci? Da ne bi zvonilo. Neka nam sad sveci pomognu! Jer, ja nemam snage da se borim protiv kuge! — Šta on smera? uzviknu Mečem. Šta hoće? Da li se ikad čulo da gubavac iz čiste pakosti uhodi nesrećnike? Zar on ne nosi zvono baš radi toga da bi ga ljudi mogli izbeći? Diče, iza toga se krije nešto dublje. — Svejedo mi je, jeknu Dik. Snaga me je izdala, noge su mi kao od pihtija. Neka mi sveci pomognu! — Zar hoćete da lenčarite ovde? povika Mečem. Hajdemo na otvoren prostor. Tamo ćemo biti u boljem položaju, jer neće moći da nam se neopaženo prikrade. — Nikako, reče Dik. Kucnuo mi je poslednji čas! A možda će nas on i mimoići. — Onda mi zategnite svoj luk, reče Mečem. Šta je?! Jeste li čovek ili niste?
Dik se prekrsti. — Zar biste hteli da gađam gubavca? upita on. — Ruka bi me izdala. Ne, dodade on, nemojte ni da mislite na to! Sa zdravim ljudima ću se boriti, ali s vampirima i gubavcima — nikako. Šta je on od ovog dvoga, ja ne znam. No, bio jedno ili drugo, neka nam nebo pomogne! — Ako se to zove hrabrost čoveka, reče Mečem, onda ]e čovek bedan stvor! Dobro, pošto nećete ništa da radite, moramo ležati što skrivenije. U tom trenutku zvono zazvoni samo jedanput. — Mora da mu je klatno ispalo iz ruke, prošapta Mečem. Gospode! Sasvim se približio. Dik ne reče ništa. Zubi su mu cvokotali. Uskoro opaziše kroz žbunje krajičak bele odeće. Gubavčeva glava se pomoli iza jednog stabla; izgledalo je da ponovo, pre no штo će se još jednom povući, pažljivo posmatra okolinu. Njihovim napregnutim čulima činilo se da je sve žbunje ispunjeno šuškanjem i lomljenjem grančica. Čuli su kucanje srca jedan drugog. Iznenada, uz poklič, gubavac iskoči na proplanak, sasvim blizu, i potrča pravo prema mladićima. Oni glasno vrisnuše, odpojiše se i počeše da beže u raznim pravcima. Njihov strašni neprijatelj potrča za Mečemom i brzo ga stiže. Mladićev vrisak razleže se nadaleko kroz šumu; on se kratko vreme borio, a zatim klonu i pade mlitavo u gubavčeve ruke. Dik ču vrisak i okreto se. Kad vide da je Mečem pao, smelost i snaga mu se odmah povratiše. Sa uzvikom bola i gneva, on skide i zateže samostrel. Ali pre nego što je dospeo da odapne, gubavac diže ruku. — Ne puštajte strelu, Diče! povika neki poznat glas. Ne puštajte strelu, budalo! Zar ne poznajete svog prijatelja? Zatim položi Mečema na travu, skide kukuljicu, i Dik ugleda lice ser Denijela Breklija. — Ser Denijel! uzviknu Dik. — Da, sgo mu gromova! Ser Denijel! odgovori vitez. Zar hoćete da gađate svog tutora, nevaljalče? Ali ovde je
ova... tu zastade i pokazujući na Mečema upita: Kako ga vi zovete, Diče. — Zovem ga gospodin Mečem. Zar ga vi ne poznajete? On kaže da ga poznajete, — Da, poznajem ovog mladića, odgovori ser Denijel i nasmeja se. Ali, on se onesvestio. Uostalom, nije ni čudo, zar ne, Diče? Jesam li vam zadao grdan strah? — Bogami, jeste, ser Denijele, reče Dik i uzdahnu i pri samoj nomisli na to. Izvinite, ali više bih voleo da sam sreo i samog đavola. Moram priznati, još uvek sav drhtim. A zašto ste se vi tako prerušili? Srdžba izbi na licu ser Denijela. — Zašto sam se prerušio? Dobro je što ste me podsetili na to! Zašto? Zato da bi sačuvao glavu u svojoj sopstvenoj Tanstolskoj šumi, Diče. U bici nismo imali sreće; čim smo stigli, bili smo potučeni. Šta je bilo s mojim dobrim ratnicima, Diče, pojma nemam. Sto mu gromova! Bili smo potisnuti; neprijatelj nas je gađao sa svih strana, Nisam video ni jednog čoveka u mojoj uniformi odonda od kako sam spazio trojicu kako padaju mrtvi. Šgo se mene tiče, stigao sam živ i zdrav u Šorebaj, pa sam zbog Crne strele navukao ovu odeću, uzeo ovo zvono i polako pošao ovim putem za zamak. Opo je najsigurnija maska. Zvonjenje ovog zvona uplašilo bi i najhrabrijeg odmetnika u šumi. Nema ni jednog koji ne bi preblzdeo od straha kad ga čuje. Uz put sam naišao na vas i Mečema. Nisam mogao sasvim dobro da vidim kroz ovu kukuljicu, pa nisam bio siguran da li ste to baš vi, Diče; uz to, bio sam i iznenađen, iz mnogih razloga, što sam vas dvojicu našao zajedno. A i plašio sam se da vam se pokažem ko sam na otvorenom prostoru, gde sam morao da idsm polako i da pipam put štapom. Ali, gle — dodade on — ovaj jadnik počinje da dolazi sebi. Malo kanarskog vina povratiće mu snagu. Vitez izvadi ispod svoje dugačke odeće poveću bocu i stade da trlja vinom Mečemove slepoočnice i da mu kvasi
usne. Mladić se postepeno povrati i poče da pogleda mutnim očima čas u jednog čas u drutog. — Kakva sreća, Džone, reče Dik. Ovo nije gubavac, već ser Denijel. Vidite! — Popijte dobar gutljaj ovoga, reče vitez. Ovo će vam povratiti snagu. Zatim ću vam obojici dati da jedete, pa ćemo onda sva trojica za Tanstol. Jer, Diče, nastavi on, stavljajući ispred njih na travu hleb i meso, moram vam pošteno priznati da jedva čekam da se nađem u bezbednosti, između četiri zida. Od kako sam prvi put uzjahao konja od megdana, nikada još nisam bio u ovako ljutoj nevolji. Život mi je u opasnosti, zemlja i sva imovina mi je ugrožsna, uz to, tuma je puna razbojnika koji su u poteri za mnom. Ali ja još nisam propao. Neki od mojih ljudi će se vratiti. Heč ima deset ljudi, Selden Je imao šest, i mi ćemo uskoro opet biti jaki. A ako samo uspem da kupim oproštaj od srećnog ali nezaslužnog lorda od Jorka, onda ću, Diče, opet biti čovek i jahati na konju. Pošto ovo reče, vitez napuni rog vinom i nemim pokretom nazdravi svome nggićeniku. — Selden, promuca Dik. Selden... i zatim zaćuta. Ser Denijel spusti vino a da ga nije ni okusio. — Šta?! uzviknu on tgromenjenim glasom. Selden? Govori! Šta je sa Seldenom? Dik mu, mucajući, ispriča o zasedi i o pokolju. Ser Denijel je slušao i ćutao; lice mu se grčilo od besa i bola. — Kunem se u svoju desnicu da ću ih osvetiti. Ako ne prolijem krv desetorice za svakoga od njih, da bog da mi se ona osušila! Slomio sam tog Dakvorta kao trsku, načinio ga prosjakom, zapalio mu kuću, proterao ga iz ovog kraja. A sad se vratio da mi prkosi. E, Dakvorte, ovoga putz će borba biti bez milosti! Ćutao je neko vreme. Lice mu se grčilo. — Jedite, iznenada povika. A vi tamo, obrati se on Mečemu, zakunite mi se da ćete doći pravo u zamak. — Kunem vam se svojom čašću, odvrati Mečem.
— Šta mi znači vaša čast? reče ser Denijel. Zakunite mi se svojom majkom! Mečem se zakle. Ser Denijel stavi kukuljicu na lice, uze zvono i štap. Ponovo ovako prerušen on ožive donekle strah kod svojih saputnika. Vitez je već bio spreman za polazak. — Brzo jedite, reče on, i dođite odmah za mnom, mojoj kući. Rekavši to, on se uputi prema šumi; zvono ponovo poče da zvoni pri svakom njegoiom koraku. Dva mladića su sedela pored jela, koje još nisu ni okusili, sve dok zvuk zvona ni]e zamro u pobrđu. — I, tako, vi idete u Tanstol? upita Dik. — Da, reče Mečem. Kad se mora! Ja sam hrabriji iza ser Denijelovih leđa nego pred njim. Brzo su jeli i odmah se uputili putanjom kroz vetrovite, visoks krajeve šume, gde su velike bukve stajale podalje jedna od druge, gde je zemlja bila pokrivena zelenom travom, a ptice i veverice se veselile po drveću. Dva sata docnije počeše se spuštati niz drugu stranu, i već su ispred sebe, između vrhova drveća, videli crvene zidove i krovove tanstolskog zamka. — Ovde ćete se oprostiti s vašim drugom Džonom, koga više nećete videti, reče Mečem. Hajde, Diče, oprostite mu ako vam je nešto na žao učinio, kao što i on vama, sa svoje strane, od sveg srca oprašta. — A zašto da se oprostimo, kad obojica idemo u Tanstol? upita Dik. Ja mislim da ću vas još viđati, i to dosta često. — Nikada više nećete videti jadnog Džona Mečema, koji je bio toliko plašljiv i dosadan, ali koji vas je, ipak, izvukao iz reke. Više ga nećete videti, Diče, na časnu reč. Mečem raširi ruke i mladići se zagrliše i poljubiše. Diče, nastavi Mečem, ja predosećam zlo. Sad ćete upoznati drugog ser Denijela. Do sada mu je sve polazilo za rukom, jer ga je sreća služila; ali sada, kad mu je sreća okrenula leđa i kad mu je život u opasnosti, mislim da će se pokazati
kao rđav gospodar prema nama. On može biti hrabar u bici, ali on ima oči lažova. Strah mu je u očima, Diče, a strah je svirep kao vuk! Mi ćemo ući u tu kuću, ali neka bi nas sveta bogorodica izvukla iz nje! Silazili su i dalje niz brdo i ćutali. Najzad stigoše pred ser Denijelovu šumsku tvrđavu, koja je stajala niska i mračna, obrasla mahovinom i lišajima, okružena rovovskom vodom, irepulom ljiljana. Čim se pojaviše, kapija se otvori i most se spusti, i ser Denijel lično, sa Hečom i sveštenikom, pojavi se na ulazu da ih dočeka.
DRUGA KNЈIGA
ZAMAK
1. Zamak se nalazio nedaleko od neravnog šumskog druma. Imao je oblik pravougaonika i bio sazidan od crvenog kamena. Na svakom uglu imao je okruglu kulu sa malim otvorima za strelce i zupčastom ivicom pri vrhu. U njemu se nalazilo uzano dvorište. Rov oko zamka bio je blizu dvanaest stopa širok i preko njega je bio prebačen jedan iokretan most. Zamak je snabdevan vodom pomoću kanala koji je išao od šumskog jezera i čija se cela dužina mogla videti i braniti sa vrhova Dveju južnih kula. Izuzev jednog ili dva visoka i dsbela drveta, koja su ostavljena na pola strelomsta od zidova. zamak je imao dobar položaj za odbranu. U dvorištu Dik opazi nekoliko ljudi iz posade, koji su se pripremali za odbranu i sumorno pretresali, mogućnosti opsade. Neki su pravili strele, neki oštrili dugo neupotrebljavane mačeve; ali čak i dok su to radili, stalno su vrteli glavama. Dvanaestorica iz ser Denijelove pratnje uspela su da pobegnu iz bitke, da prođu kroz šibu šume i da stignu živi u zamak. Od ove dvanaestorice, trojica su bila ozbiljno ranjena: dva za vreme poraza u Rizingemu, a jednoga je pri prolazu kroz šumu ranio strelac Džona Osvetnika. U posadi je, zajedno s Hečom, ser Denijelom i mladim Šeltonom, bilo dvadeset i dva čoveka. A moglo se očekivati da će i novi ljudi stalno pristizati. Prema tome, opasnost nije bila u oskudici ljudi. Ali strah od Crne strele obuzimao je ljude posade. Nisu se oni mnogo uznemiravali zbog svojih otvorenih neprijatelja iz stranke Jorka, jer u tim vrlo promenljivim vremenima, kao što se tada govorilo, svet se mogao opet promeniti pre nego što se zlo dogodi. Ali su drhtali zbog svojih suseda u šumi. Nije samo ser Denijel bio meta njihove mržnje. Njegovi lјudi, svesni da im ne preti nikakva kazna,
postupali su svirepo s narodom u celom tom kraju. Surova naređenja izvršavana su surovo. I u maloj grupi koja je sada sedela i razgovarala u dvorištu nije bilo ni jednog čoveka koji ne bi bio kriv za kakav svirepi postupak ili delo nasilja. A sada, promenom ratne sreće, ser Denijel je postao nemoćan da štigi izvršioce svojih naređenja; sada, zbog ishoda bitke od svega nekoliko sati, u kojoj oni nisu učestvovali, svi su oni postali kažnjivi izdajnici države, koje zakon ne štiti, mala grupa u bednoj tvrđavi, koja se teško mogla odbraniti i koja je bila izložena opštoj i opravdanoj mržnji svojih žrtava. A do njih su dopirale i grozne vesti o tome šta ih očekuje. U toku večeri i noći sedam konja bez jahača zarzalo je u strahu pred kapijom zamka; dva su bila iz Seldenove čete, pet je pripadalo ljudima koji su sa ser Denijelom bili otišli na bojno polje. Najzad, pred zoru, jedan kopljanik, proboden sa tri strele, uspeo je da se dovuče do rova, i dok su ga prenosili u zamak, izdahnuo je. Ali po rečima koje je izgovorio na samrtnom času, bio je jedini koji je ostao živ od velike družine. Čak je i Hečevo suncem opaljeno lice bilo prebledelo od brige. A kad je odveo Dika ustranu i čuo o sudbini Seldena, skljokao se na kamenu klupu i gorko zaplakao. Ostali, koji su sedeli na stolicama i na stepenicama pred vratima u sunčanom uglu dvorišta, posmatrali su ga s čuđenjem i uznemirenošću, ali se ni jedan nije usudio da pita za uzrok njegove potištenosti. — Da, gospodine Šeltone, reče najzad Heč. Šta sam vam ja govorio? Svi ćemo mi otići. Selden je bio dobar vođa svojih ljudi. Bio mi je kao brat. On je drugi koji je otišao; i svi ćemo mi za njim! Jer, šta ono veli njihov lupeškp stih? Crna strela u svako crno srce! Tako je glasio, zar ne? Ubijeni su Epljard, Selden, Smit, stari Hamfri, a sada ovde leži jadni Džon Karter i vapije, grešnik, za sveštenikom. Dik oslušnu. Kroz nizak prozor, blizu mesta gde su njih dvojica razgovarala, čulo se ječanje i mrmljanje. — Tamo leži? upita Dik.
— Da, u sobi drugog kapidžije, odgovori Heč. Nismo ga mogli dalje nositi, jer se borio s dušom. Dok smo ga podizali, mislio je da će pri svakom pokretu izdahnuti. Ali sada je, čini mi se, u takvom stanju da oseća samo duševnu patnju. Neprestano zove sveštenika, a ser Oliver, ne znam zašto, nikako ne dolazi. Biće to duga ispovest. Jadni Epljard i Selden nisu se ni ispovedili. Dik priđe prozoru i pogleda unutra. Sobica je bila niska i mračna, ali je ipak mogao raspoznati ranjenog vojnika, koji je ležao na slamnjači i ječao. — Karteru, jadni moj prijatelju, kako vam je? upita Dik. — Gospodine Šeltone, odgovori čovek uzbuđenim šapatom, tako vam boga, dovedite mi sveštenika. Jao meni, svršio sam svoje: osećam se vrlo rđavo, moja rana je smrtonosna. Učinite mi ovu poslednju uslugu. Radi spasa moje duše, i kao čestit čovek, molim vas, požurite se; jer imam na savesti vrlo težak greh. On zaječa, i Dik ču kako zaškripa zubima. možda zbog bolova, a možda i zbog straha. U tom trenutku se ser Denijel pojavi na pragu dvorane. U ruci je držao neko pismo. — Momci, reče on, pretrpeli smo velik udarac, velik poraz. Zašto da to krijemo? To nas samo podstiče da se opet što pre dokopamo vlasti. Stari Henrik Šesti doživeo je slom. Zato ćemo dići ruke od njega. Imam jednog prijatelja, lorda od Venslejdela, koji dobro stoji s vojvodom. Napisao sam pismo tom svom prijatelju lordu, zamolio sam ga da se zauzme za mene kod vojvode i ponudio mu veliku naknadu za prošlost i dobro jemstvo za budućnost, Ne sumnjajte u njegovu naklonost. Molba bez darova je isto što i pesma bez muzike; obećao sam mu zlatna brda. Ja nisam štedljiv u obeđanjima. Šta nam, onda, nedostaje? Jedna velika stvar — zašto da krijem od vas? — velika i ozbiljna stvar: glasnik da odnese ovo pismo. Šume su, kao što znate, prepune naših neprijatelja. Potrebna je velika brzina. Ali brzina bez
lukavstva i opreznosti ništa ne vredi. Ko će iz ove družine uzeti ovo pismo, da ga odnese — i da mi donese odgovor? Jedan čovek se odmah diže. — Ja ću, ako pristajete, reče on. Staviću na kocku i svoj život. — Ne, Diki Baujere, ne ti, odgovori vitez. Ne pristajem. Ti si zaista lukav, ali nisi brz. Uvek si bio spor. — Ako je tako, ser Denijele, evo onda mene, uzviknu drugi. — Bože, sačuvaj! reče vitez. Ti si brz, ali nisi lukav. Ti bi zalutao pravo u logor Džona Osvetnika. Zahvaljujem obojici na hrabroj ponudi; ali smatram da zaista niste podesni za to. I Heč se ponudi i bi odbijen. — Potrebni ste mi ovde, dobri Benete. Vi ste, stvarno, moja desna ruka, izjavi vitez. Zatim istupi napred nekoliko ljudi, u grupi. Ser Denijel izabra najzad jednoga od njih i predade mu pismo. — A sada, reče on, od tvoje brzine i opreznosti zavisi sudbina svih nas. Donesi mi dobar odgovor, i ja ću, pre nego što isteknu tri nedelje, očistiti svoju šumu od ovih nitkova, koji nam u lice prkose. Ali zapamti dobro, Trogmortone, stvar nije laka. Ti se moraš iskrasti noću i ići kao lisica. Kako ćeš preći Til, ne znam. Ali ne smeš ići ni mostom ni skelom. — Ja mogu da plivam, odgovori Trogmorton. Ne brinite, vratiću se ja zdrav i čitav. — Dobro, prijatelju, siđi sad u podrum, reče ser Denijel, i najpre plivaj u pivu. Posle ovih reči on se okrete i uđe u dvoranu. — Ser Denijel ume da govori, reče Heč Diku nasamo. Neko drugi, manji od njega, pokušao bi da ublaži stvar, ali on govori otvoreno svojoj družini. Ovde je opasnost, veli, a ovde je teškoća; čak se i šalio dok je to govorio. Da, svetoga mi Barbarija, taj je rođen za vođu! Eto, svi su se ljudi već ohrabrili! Pogledajte kako su svi ponovo prionuli za posao. Ova pohvala ser Denijela podseti Dika na neke stvari.
— Benete, reče on, kako je umro moj otac? — To nemojte da me pitate, odgovori Heč. Ja tu nisam učestvovao i ništa ne znam; uostalom, ja i neću da govorim o tome, gospodine Diče. Jer čovek može da govori samo o onome što lično zna, a ne o onome što drugi pričaju i nagađaju. Pitajte ser Olivera ili Kartera, ako hoćete. Ne mene. Heč ode da malo prođe unaokolo i ostavi Dika zamišljena. „Zašto nije hteo da mi kaže? razmišljao je mladić. Zašto je pomenuo Kartera? Karter? Da, možda Karter ima udela u tome.“ Dik uđe u zamak i, pošto načini nekoliko koraka duž popločanog i zasvođenog hodnika, dođe do vrata sobice u kojoj je ležao i ječao ranjenik. Kad uđe, Karter se radosno prenu. — Jeste li mi doveli sveštenika? upita. — Još nisam, odgovori Dik. Prvo ćete meni reći rečdve. Kako je umro moj otac, Hari Šelton? Čovekovo lice se promeni. — Ne znam, odlučno odgovori on. — Znate vi dobro, reče Dik. Nemojte me varati. — Kažem vam da ne znam, ponovi Karter. — Onda ćete umreti neispoveđeni. Ja sam ovde, i tu ću ostati. Nikakav sveštenik, budite sigurni, neće doći u vašu blizinu. Kakva vam pomoć od kajanja, ako ne mislite da ispravite zla u kojima ste učestvovali? A bez kajanja ispovest je samo ruganje. — Vi govorite ono što ne mislite, gospodine Diče, reče Karter staloženo. Nije lepo pretiti samrtniku, i to vam nimalo ne dolikuje. Takav postupak ne čini vam čast, a neće vam ništa ni koristiti. Ostanite, ako hoćete. Duša će mi zbog vas ostati neispoveđena, ali od mene nećete ništa doznati' To vam je moja poslednja reč. Dik se pokaja штo je bio tako nagao i zastide se zbog svoje pretnje. Ali pokuša još jednom.
— Karteru, reče on, nemojte me pogrešno razumeti. Ja znam da ste vi bili samo oruđe u rukama drugih; podčinjeni mora da sluša svoga gospodara. Ne bi mi bilo mnogo krivo na takvog čoveka. Ali meni, mladom i neiskusnom, počinju sa mnogih strana da govore kako mi je sveta dužnost da osvetim svoga oca. Molim vas, zato, dobri Karteru, zaboravite moje pretnje, pa mi dobrovoljno, sa iskrenim kajanjem, pomozite svojim iskazom. Ranjenik je ležao i ćutao. Sve Dikove reči bile su uzalud: od Kartera se nije više mogla iščupati nijedna reč. — Dobro, reče Dik, idem da pozovem sveštenika, kao što želite; jer, ma kako da ste vi grešili prema meni ili mojima, ja sam neću dobrovoljno da grešim ni prema kome, najmanje prema čoveku koji je na samrti. Stari vojnik je i ovo saslušao bez reči i pokreta. Čak se uzdržavao i od ječanja. Dik se okrete i napusti sobu, ispunjen divljenjem prema njegovoj upornosti i čvrstini. „Ipak, razmišljao je Dik, od kakve je koristi čvrstina bez razuma? Da su njegove ruke čiste, on bi progovorio. Njegovo ćutanje odaje tajnu glasnije nego reči. Da, dokazi se gomilaju, sa svih strana. Ser Denijel, on ili njegovi ljudi, učinili su to nedelo.“ U hodniku Dik zastade teška srca. U ovom času, kad se sreća beše okrenula protiv ser Donijela, kad su ga opkolili strelci Crne strele, kad su ga pobedonosni Jorkisti stavili van zakona. zar da se i on u ovom času okrene protiv tog čoveka, koji ga je odgojio i obrazovao, koji je, istina, svirep, ali koji ga je postojano štitio? Ako se pokaže da je potrebno da tako postupi, to će zaista biti užasno. „Daj, bože, da je nevin!“ požele u mislima Dik. Začuše se koraci po popločanom hodniku, i ser Oliver. vrlo ozbiljna lica, priđe mladiću. — Ranjenik vas očajno traži, reče Dik. — Idem k njemu, dobri Ričarde, kaza sveštenik. To je taj jadni Karter. Na žalost, nema mu leka. — Njegova duša je bolesnija od njegovog tela, primeti Dik.
— Jeste li ga videli? upita ser Oliver, trgnuvši se. — Upravo idem od njega, odgovori Dik. — Šta je rekao? Šta je rekao? upita brzo sveštenik, neobično zainteresovan. — Sve vreme je samo vas očajno tražio, gospodine Olivere. Dobro bi bilo da se požurite, jer je u teškom stanju, reče mladić. — Idem pravo k njemu, reče ser Oliver. Pa svi mi imamo svoje grehe. Svi ćemo mi dočekati svoj poslednji dan, dobri Ričarde. — Da, gospodine. Dobro bi bilo kad bi ga svi dočekali bez greha, odvrati Dik. Sveštenik obori oči i, uz nečujan blagoslov, žurno se udalji. „I on takođe! pomisli Dik. On, koji me je učio pobožnosti! Pa kakav je ovo svet, ako su svi koji se brinu o meni odgovorni za krv moga oca! Osveta! Avaj, teške li sudbine moje, kad moja osveta mora pasti na glave mojih prijatelja!“ Ta misao ga podseti na Mečema. On se nasmeši pri sećanju na tog svog čudnog saputnika i zatim se upita gde li bi ovaj mogao biti. Otkako su zajedno stigli pred kapiju zamka mladić je iščezao, i Dik oseti želju da porazgovara s njim. Otprilike jedan sat docnije, pošto je ser Oliver dosta brzo svršio misu, družina se iskupi u dvorani, da ruča. To Je bila dugačka, niska odaja, pod joj je bio pokriven zelenom rogozinom, na zidovima su visili ćilimi, na kojima su bili izvezeni nekakvi divlji ljudi i lovački psi. Ovde-onde su visila koplja, samostreli i štitovi; vatra je plamtela na velikom ognjištu; unaokolo, nored zidova, stajale su klupe, prekrivene ćilimima, a u sredini dvorane bila je postavljena bogata trpeza. Ser Denijel i njegova gospođa se ne pojaviše. I ser Oliver je bio odsutan, i od Mečema ni traga ni glasa. Dik se poče plašiti, sećati se tužnih slutnji svoga saputnika i upita se da mu se nije desilo kakvo zlo u zamku.
Posle ručka srete Gudi Heč, koja se žurila svojoj milostivoj gospođi Brekli. — Gudi, reče Dik, gde je Mečem? Video sam vas, kad smo došli, kako ste ušli zajedno s njim u zamak. Stara žena se glasno nasmeja. — Ah, gospodine Diče, vi zaista imate oštro oko! odgovori ona i ponovo se nasmeja. — Ali gde je on? uporno je pitao Dik. — Vi ga nikad više nećete videti, odgovori ona. Nikad. To je sigurno. — Ako ga neću videti, onda moram znati razlog tome, odgovori mladić. On ovamo nije došao potpuno slobodne volje, Kakaz sam da sam, ja sam njegov najbolji zaštitnik, i postaraću se da se prema njemu pravedno postupa. Suviše je mnogo tajni ovde, i ja već počinjem da gubim strpljenje. Dok je Dik govorio, teška ruka mu se spusti na rame. To je bio Benet Heč, koji mu je neprimetno prišao s leđa. Pokretom palca vazal dade znak svojoj ženi da se udalji. — Prijatelju Diče, reče on, čim su ostali na samo, jeste li vi poludeli? Ako ne ostavite izvesne stvari na miru, biće vam bolje na dnu jezera nego ovde, u tanstolskom zamku. Postavljali ste pitanja meni, ispitivali ste Kartera, uplašili ste sveštenika svojim sumnjama. Ponašajte se pametnije, budalo! Naročito sad, kad vas ser Denijel pozove, mudrost nalaže da pokažete mirno lice. Bićete strogo ispitivani. Pazite na svoje odgovore. — Heče, u svemu ovome ja vidim nemirnu savest, odgovori Dik. — Ako ne postanete pametniji, uskoro ćete videti krv, izjavi Benet. Ja vas samo opominjem. Evo, dolazi čovek da vas zove. I zaista, baš tog trenutka preko dvorišta dođe glasnik i reče Diku da ga zove ser Denijel.
2. Ser Denijel je bio u dvorani; ljutito je koračao ispred vatre, očekujući Dikov dolazak. Tu je bio samo još ser Oliver, koji je sedeo u jednom uglu, prelistavao molitvenik i mrmljao nad njim. — Zvali sts me, ser Denijele? upita mladi Šelton. — Da, zvao sam vas, odgovori vitez. Jer, čujem svašta. Jesam li vam ja bio tako rđav tutor da ste gotovi da poverujete u svako zlo koje čujete o meni? Ili, možda, nameravate da me napustite zato штo sam sada u teškom položaju? Vaš otac nije bio takav! On je stajao čvrsto uz svoje prijatelje, i u dobru i u zlu! A vi, Diče, vi ste, izgleda, prijatelj čoveku samo kad ga prati sreća, i sad nameravate da se oslobodite dužnosti prema meni. — Izvinite, ser Denijele, ali to nije istina, odgovori Dik odlučno. Zahvalan sam i veran onima koji zaslužuju zahvalnost i vernost. I pre nego što išta drugo kažem, želim da se zahvalim vama i ser Oliveru; obojica ste me mnogo zadužili — više nego iko drugi. Bio bih pas kad bih to zaboravio. — Lepo je to, reče ser Denijel. Zatim. savladan gnevom, dodade: Zahvalnost i vernost su samo reči, Diče Šeltone. A ja tražim dela. U ovom času opasnosti, kada se na moje ime baca ljaga, kada mi se oduzimaju imanja, kada je ova šuma puna ljudi koji gore od želje da me unište — kakva mi korist od zahvalnosti? Kakva mi je korist od vernosti? Ostao mi je samo mali broj ljudi, i je li to zahvalnost i vernost da trujete njihova srca svojim podmuklim došaptavanjem? Poštedite me takve zahvalnosti! A sada, šta je to što vi želite? Recite; mi smo ovde da vam odgovorimo. Ako imate nešto protiv mene, recite to otvoreno. — Gospodine, odgovori Dik, moj otac je poginuo kad sam još bio dete. Došlo mi je do ušiju da je mučki ubijen.
Došlo mi je do ušiju — neću da krijem — da ste i vi imali udela u njegovoj pogibiji. I ja, istinu vam govorim, neću imati duševnog mira niti ću moći da se odlučim da li da vam pomognem ili ne dok god ne budem načisto sa ovim sumnjama. Ser Denijel sede u duboku naslonjaču, podnimi se i netremice se zagleda u Dika. — Pa zar vi mislite da bih ja bio tutor sinu čoveka koga sam ubio? ugšta on. — Oprostite mi ako budem govorio otvoreno, reče Dik. Vi vrlo dobro znate da je tutorstvo veoma unosan posao. Niste li u toku svih ovih godina ubirali prihode sa mojih imanja i zapovedali mojim ljudima? Nećete li zaraditi i na mojoj ženidbi? Ne znam koliko će vam ona doneti — ali nešto će vam doneti, to je sigurno. Oprostite mi opet; ali ako biste bili tako niski da verolomno ubijete čoveka, onda biste utoliko pre bili gotovi i na manje niskosti. — Kada sam ja bio mladić vaptih godina, strogo reče ser Denijel, nisam bio tako sklon sumnjičenjima. Pa i ovaj ser Oliver, ovde, dodade on, zašto bi on, sveštenik, učestvovao u takvom zločinu? — Pas ide tamo kuda mu gospodar naredi, ser Denijele, reče Dik. Opšte je poznato da je ovaj sveštenik samo vaše oruđe. Govorim vam sasvim otvoreno; ovo nije trenutak za učtivosti. Kako govorim, tako želim i da mi se odgovori. Ja, međutim, ne dobijam nikakvog odgovora! Vi mi postavljate samo još više pitanja. Pazite dobro, ser Denijele, vi na taj način ne razbijate moju sumnju, već je samo pojačavate. Odgovoriću vam otvoreno, gospodine Ričarde, reče vitez. Kad bih se pretvarao da me niste naljutili, bio bih nepošten čovek. Ali biću pravičan čak i u svom gnevu. Dođite mi s tim rečima kad odrastete i postanete zreo čovek, jer dok sam vaš tutor ne mogu vam se svetiti za njih. Dođite mi tada i ja ću vam odgovoriti kao što zaslužujete, pesnicom po njušci. A dotle imate dva izbora: ili da prestanete s tim uvredama, da držite jezik za zubima i da se, u
međuvremenu, borite za čoveka koji vas je odhranio, odgojio, štitio; ili... vrata su vam širom otvorena, šume su pune mojih neprijatelja ... Idite. Ton kojim su ove reči bile izrečene, izgled lica kojim su bile propraćene — pokolebaše Dika. Ali on ipak primeti da nije dobio odgovor. — Ništa ozbiljnije ne želim, ser Denijele, nego da vam verujem, odgovori Dik. Uverite me da u to niste umešani. — Primate li moju časnu reč, Diče? upita vitez. — Primam, odgovori mladić. — Dajem vam je! reče ser Denijel. Tako mi moje časti, tako mi večnog spasa moje duše — jer ću za svoja dela odgovarati i posle svoje smrti — ja nisam imao nikakvog udela u umorstvu vašeg oca. On pruži ruku i Dik je čvrsto steže. Ni jedan ni drugi ne primetiše kako se sveštenik za vreme ove svečane i lažne zakletve beše upola digao sa stolice sa izrazom punim užasa i griže savesti. — Ah! uzviknu Dik. Budite velikodušni pa mi oprostite! Zaista je glupo što sam posumnjao u vas. Ali dajem vam svoju reč da neću više sumnjati. — Dobro, Diče, odgovori ser Denijel, opraštam vam. Vi ne poznajete ljude i njihovu sklonost klevetanju. — Ja sam utoliko više za osudu, dodade Dik, što su te hulje okrivljavale ser Olivera, a ne direktno vas. Dok je ovo govorio, Dik se okrete prema svešteniku i zastade u sredini poslednje reči: ovaj visoki, rumeni, krupni i ponositi čovek stajao je kao gromom pogođen; bio je sav bled, telo mu je bilo klonulo, a usne mucale neku molitvu. I kad ga Dik sada iznenada pogleda, on kriknu kao divlja zver i pokri lice rukama. Ser Denijel se u dva skoka nađe pored njega, ščepa ga za rame i snažno prodrma. Kod Dika se istog trenutka opet probudiše sumnje. — Dobro, reče Dik, neka se i ser Oliver zakune; njega i okrivljuju. — On će se i zakleti, kaza vitez.
Ser Oliver bez reči odmahnu rukom. — Tako mi svete mise, vi ćete se zakleti, viknu ser Denijel, van sebe od ljutine. Ovde, na ovoj knjizi, zaklećete se, nastavi on podižući molitvepik, koji beše pao na zemlju. Šta? Hoćete da posumnjam u vas? Zakunite se, kažem vam! Ali sveštenik nije mogao ni reči da izusti. Strah od ser Denijela i strah od krivokletstva, gotovo podjednako jaki, prosto su ga gušili. I baš u tom trenutku visoki prozor sa šarenim oknima razbi jedna crna strela i zabi se, sva drhtava, u sredinu dugačkog stola dvornice. Ser Oliver kriknu i sruši se onesvešćen na rogozinu, a vitez, praćen Dikom, jzrnu u dvorište i najbližim zavojigim stepenicama pope se do zupčastih otvora na spoljašnjem zidu zamka. Svi su stražari bili na oprezu. Sunce je mirčo obasjavalo zelene livade sa po gde kojim drvetom i tisove šume, koje su zatvarale vidik. Nigde nije bilo ni traga od opsađivača. — Odakle je doletela strela? upita vitez. — Iz onog tamo šumarka, ser Denijele, odgovori stražar. Vitez je stajao neko kratko vreme i razmišljao. Zatim se okrete Diku. — Diče, reče on, pazite na ove ljude; to vam stavljam u zadatak. Što se tiče sveštenika, on će se zakleti, ili ću doznati razlog zašto neće. Gotovo i ja počinjem da sumnjam. On će se zakleti, verujte mi, ili ćemo ga oglasiti krivim. Dik mu odgovori prilično hladno. Vitez ga pogleda prodornim pogledom i žurnim koracima se vrati u dvoranu. Pogled mu odmah pade na strelu. To je bila prva od tih strela koju je on video, i dok ju je okretao u ruci i posmatrao, njena crna boja ispuni ga strahom. Na njoj je i ovoga puta bila ceduljica — tri reči: „Sateran u jazbinu“. „Tako, dakle, pomisli on, znaju da sam se vratio kući. Sateran u jazbinu! Da, ali među njima nema ni jednog psa sposobnog da me istera iz nje.“ Ser Oliver se beše osvestio i ustao.
— Ah, ser Denijele, zakuka, strašno ste se zakleli. Propali ste za večna vremena! — Da, položio sam zakletvu, glupačino, odgovori vitez. Ali ti ćeš položiti još veću. Ti ćeš se zakleti svetim holivudskim krstom. Pripremi se za to; sastavi unapred reči. Položićeš je još večeras. — Neka vas nebo urazumi! odgovori sveštenik. Neka bog odvrati vaše srce od toga paklenog greha! — Slušajte, svešteniče, reče ser Denijel, ako ste vi skloni pobožnosti, onda nemam ništa više da kažem sem da ste počeli suviše dockan. No, ako ste iole naklonjeni mudrosti, saslušajte me. Taj mladić počinje da mi dosađuje kao osa. Meni je on potreban, jer hoću da unovčim njegovu ženidbu. Ali, otvoreno vam kažem, ako nastavi da me zamara, otići će za svojim ocem. Naredio sam da ga presele u sobu iznad kapele. Ako budete mogli ubedljivo da se zakunete da ste nevini, mladić će neko vreme biti miran i ja ću ga poštedeti. Ali ako budete mucali, ako prebledite ili se zbunite prilikom zakletve, on neće poverovati, i, bogami, umreće. Razmislite o ovome. — U sobu iznad kapele! reče sveštenik isprekidana daha. — Da, u onu istu, odgovori vitez. Prema tome. ako želite da ga spasete, spasite ga; ako li ne želite, onda odlazite i ostavite me na miru! Jer, da sam bio brz čovek, ja bih vas već proburazio mačem zbog vašeg nepodnošljivog kukavičluka i gluposti. Jeste li izabrali? — Izabrao sam, odgovori sveštenik. Neka mi bog oprosti, ali učiniću zlo radi dobra. Zakleću se, da bih spasao tog mladića. — Tako je i najbolje! reče ser Denijel. Pošaljite odmah po njega. Ostaviću vas na samo s njim, ali ću paznti na vas. Biću iza tajne pregrade. Vitez podiže zastor na zidu i spusti ga za sobom. Ču se škripa tajnih vrata, a zatim škripa stepenika.
Ostavljen sam, ser Oliver baci plašljiv pogled na više, prema zidu sa zastorom, pa se uplašeno i pokajnički prekrsti. — Da, ako se on nalazi u sobi iznad kapele. šaputao je sveštenik, moram ga spasti, pa makar me to stalo duše. Tri minuta docnije Dik, koga je pozvao drugi glasnik, zateče ser Olivera kako odlučan i bled stoji pored stola u dvorani. — Ričarde Šeltone, poče on, tražili ste od mene da se zakunem. Mogao bih protestvovati protiv toga, mogao bih odbiti da to učinim: ali mi je srce naklonjeno vama, zbog prošlosti, pa ću vam izići u susret i učiniti vam po volji. Zaklinjem se holivudskim časnim krstom da nisam ubio vašeg oca. — Ser Oliveru, odgovori Dik, kad smo prvi put čitali poruku Džona Osvetnika, bio sam uveren u to. No, dopustite mi da vam postavim dva pitanja. Vi ga niste ubili; dobro. Ali da li ste posredno učestvovali u tome? — Nisam, reče ser Oliver, i u isto vreme poče da krivi lice i da daje neke znake ustima i obrvama, kao neko ko hoće nešto da stavi do znanja, ali ne sme ni reči da progovori. Dik ga iznenađeno pogleda, zatim se okrete i pogleda unaokolo po praznoj dvorani. — Šta to radite? upita on. — Šta radim? Ništa! odgovori sveštenik, i odmah prestade da krivi lice. Ne radim ništa, nego se ne osećam dobro, bolestan sam. Ja ... ja ... molim vas, Diče, moram da idem. Kunem vam se holivudskim časnim krstom da sam potpuno nevin, kako u pogledu nasilja, tako i u pogledu izdaje. Zadovoljite se time, dobri mladiću. Zbogom! I on se brzo udalji iz dvorane. Dik ostade kao prikovan na mestu, pogled mu je lutao po sobi, a lice mu je izražavalo, jedno za drugim: čuđenje, nesigurnost, sumnju i zainteresovanost. Misli su mu se postepeno sređivale, i najzad mu sve postade jgsno. Više nije sumnjao; bio je uveren. On diže glavu i odjednom se trže. Visoko gore na zidu na jednom zastoru bio je izvezen neki
divljak-lovac. Jednom rukom je držao rog prinesen ustima, a drugom je zamahnuo velikim kopljem. Lice mu je bilo crno, jer je predstavljao Afrikanca. Ali evo zbog čega se trgao Ričard Šelton. Sunce se bilo pomerilo dalje od prozora dvorane i, u isto vreme, vatra se beše razbuktala na širokom ognjištu i bacila treperav odsjaj na tavanicu i zastor. Pri ovoj svetlosti crni lovpc namignu na Dika belim očnim kapkom. Dik je netremice gledao u to oko. Ono se sijalo pri svetlosti kao dragi kamen i bilo je živo. Beli kapci se opet zatvoriše, a zatim sasvim nestadoše. Greške nije moglo biti. Živo oko koje ga je posmatralo kroz rupicu na zastoru bilo je iščezlo. Svetlost vatre nije više bila tako sjajna. Dik odmah shvati opasnost svoga položaja. Hečova opomena, nemi sveštenikovi znaci i oko koje ga je posmatralo kroz rupicu prođoše mu istovremeno kroz glavu. On shvati da je još jednom pokazao svoju sumnju i da će izgubiti život ako se, nekim čudom, ne spase. „Ako ne uspem da pobegnem iz ove kuće, ja sam mrtav! razmišljao je on. A i jadni Mečem isto tako... Teško meni, u kakvo sam ga zmijsko gnezdo doveo!“ Dok je on tako razmišljao, pojavi se jedan čovek i reče mu da je došao da mu pomogne da prenese svoje oružje, odelo i knjige u novu sobu. — U novu sobu? ponovi Dik. Zašto? U koju sobu? — U onu iznad kapele, odgovori čovek. — Dugo je bila prazna, reče Dik zamišljeno. Kakva je to soba? — Divna soba, odgovori čovek. Samo — i on spusti glas — kažu da se u njoj pojavljuje duh. — Duh? ponovi Dik i uzdrhta. Nisam čuo o tome. A čiji duh? Čovek pogleda oko sebe, a zatim reče šapatom: — Tamo se pojavljuje crkvenjak crkve sv. Jovana. Dali su mu jedne noći da spava u toj sobi, a ujutro... nije ga
više bilo. Đavo ga je odneo. vele; govore da je te večiri pio do kasno u noć. Dik sa crnim slutnjama pođe za čovekom.
3. Straža zamka više ništa nije primetila. Sunce se spuštalo ka zapadu i najzad zašlo. Oči svih tih revnosnih stražara nisu videle ni žive duše u okolini tanstolskog zamka. Kad je pala noć, Trogmorton je odveden u sobu koja se nalazila iznad jedne okuke rova. Odatle je spušten sa svim predostrožnostima. Dok je plivao, čulo se kratko vreme pljuskanje vode, zatim su videli kako se uhvatio za vrbovo šiblje, izišao na obalu i otpuzao u travu. Ser Denijel i Heč stajali su nekih pola sata i pažljivo osluškivali; ali sve je bilo mirno. Glasnik je otišao zdrav i čitav. Ser Denijelovo čelo se razvedri. On se okrete Heču. — Benete, reče on, taj Džon Osvetnik Je kao i svi drugi ljudi. On slrva. Lako ćemo mi svršiti s njim. Diku su celo posle podne i uveče naređivali da radi čas ovo čas ono, naređenja su sledila jedno za drugim, tako da se najzad zbunio zbog mnogobrojnih poslova i njihove hitnosti. Za sve to vreme nije video ser Olivera, a ni Mečema; a ipak su mu i sveštenik i mladić stalno bili na pameti. Sada mu je cilj bio da što pre pobegne iz tanstolskog zamka. Ali pre nego što ode želeo je da govori s njima. Najzad se, s lampom u ruci, pope u svoju novu sobu. Bila je prostrana, niska i malo mračna. Prozor je gledao prema rovu i, ma da je bio visoko, imao je jake gvozdene šipke. Krevet je bio raskošan, jedan jastuk bio je ispunjen paperjem, a drugi despićem, na crvenom krevetskom prekrivaču bile su izvezene ruže. Svud pored zidova stajali su ormani, zaključani s katancima i zastrti zastorima tamne boje. Dik je išao unaokolo, dizao zastore, kucao u daske i
uzalud pokušavao da otvori ormane. Vrata su bila jaka, a takođe i brave. Zatim je stavio lampu na policu, seo i još jednom pogledao unaokolo. Radi čega mu je data ova soba? Bila je veća i lepša od njegove. Da li se u njoj skriva neka kloika? Postoji li neki tajni ulaz? Da li je za ista posećuje duh? Podiđe ga laka jeza. Iznad njega su se čuli teški koraci stražara. Ispod njega — on je to znao — bila je zasvođena tavanica kapele. Odmah do kapele nalazila se dvorana. Sigurno je da u dvorani ima neki tajni prolaz; oko koje ga je posmatralo iza zastora bilo je dovoljan dokaz za to. Da li se taj prolaz produžavao i do kapele i da li, u tom slučaju, nostoji i tajni ulaz u njegovu sobu? Osećao je da bi bilo bezumno spavati u takvoj sobi. On pripremi svoje oružje i zauze busiju u uglu iza vrata. Ako mu spremaju zlo, bar će skupo prodati svoj život. Iznad glave je čuo hod mnogih nogu, uzvike straže i lozinku: straža se smenjivala. I baš tada neko tiho zagreba po vratima sobe. Zatim malo glasnije. Ču se šapat: — Diče, Diče, to sam ja! Dik potrča prema vratima, izvuče rezu i pusti Mečema. On je bio vrlo bled, u jednoj je ruci držao lampu, a u drugoj kamu. — Zatvorite vrata, prošapta on. Brzo, Diče! Ova kuća je puna uhoda; čujem njihove korake za sobom, po hodnicima, osećam njihovo disanje iza zastora. — Ma, umirite se, odgovori Dik. Zatvorio sam vrata. Trenutno smo van opasnosti, ako se uopšte može biti van opasnosti ma gde među ovim zidovima. Toliko sam srećap što vas vidim! Tako mi svete mise, momče, mislio sam da je svršeno s vama. Gde ste se krili? — Nije važno, odgovori Mečem. Glavno je da smo se opet sastali. Nego, Diče, jeste li vi na oprezu? Jesu li vam kazali šta će da rade sutra? — Ne, nisu, odgovori Dik. Šta spremaju za sutra?
— Da li za sutra ili noćas, ne znam, reče Mečem. Oni, Diče, sutra ili noćas nameravaju da vam oduzmu život. Imam dokaza za to: čuo sam njihovo šaputanje, šta više, gotovo su mi to i rekli. — Oho! uzviknu Dik. Je li tako? I ja sam to mislio. I Dik mu podrobno ispriča šta se desilo toga dana. Posle toga Mečem ustade i noče da razgleda sobu. — Ne, reče on, nigde se ne vidi nikakav tajni ulaz. Ali je sigurno da postoji. Diče, ja ću ostati pored vas. Ako vi morate da umrete, umreću i ja s vama. A mogu i da vam pomognem... pogledajte! Ukrao sam ovu kamu ... Trudiću se da je što bolje iskoristim! Međutim, ako vam je poznat ma kakav izlaz, ma kakav podzemni prolaz koji bismo mogli otvoriti ili ma kakav prozor kroz koji bismo se mogli spustiti, rado ću se izložiti svakoj opasnosti da pobegnem s vama. — Džone, reče Dik, vi imate najbolje, najvernije i najhrabrije srce u celoj Engleskoj! Dajte mi svoju ruku, Džone. I Dik, ćuteći, steže mladićevu ruku. — Reći ću vam, ponovo poče Dik. Ima jedan prozor kroz koji se spustio glasnik; konopac je verovatno još u toj sobi. Ima nade. — Slušajte! reče Mečem. Obojica oslušnuše. Čuo se hod ispod poda. Zatim je prestao, pa se onda opet čuo. — Neko korača u sobi ispod nas, šapnu Mečem. — Ne, reče Dik, nema sobe ispod nas; mi smo iznad kapele. To je moj ubica u tajnom prolazu. Pa neka dođe. Rđavo će se provesti! I on zaškripa zubima. — Ugasite svetlost, reče Mečem. Možda će se prevariti pa doći misleći da spavate. Oni ugasiše obe lampe i pritajiše se. Koraci su bili vrlo tihi, ali su se ipak jasno čuli. Nekoliko puta su se približavali i udaljavali; a zatim — okretanje ključa u bravi i opet tišina. Uskoro se koraci opet čuše, a onda se, odjednom, kroz pod u suprotnom uglu sobe probi zračak svetlosti. Svetlost se proširi: tajna vrata na podu otvarala su se i puštala
unutra mlaz svetlosti. Videše snažnu ruku kako ih gura na više. Dik uperi samostrel čekajući da se pomoli glava. Ali se u tom trenutku iz udaljenog kraja zamka začuše dozivanja; prvo jedan glas, a zatim nekoliko njih dozivali su nekog po imenu. Ova vika očito pokoleba ubicu, jer se tajna vrata tiho spustiše na svoje mesto, koraci se žurno udaljiše i, pošto se još jednom začuše sasvim blizu ispod mladića, iščezoše u daljini. Ovo Je bila trenutna oduška. Dik duboko odahnu i tek sada poče da osluškuje viku koja je bila prekinula napad i koja se nije umanjivala već povećavala. Svuda po zamku čulo se trčanje, vrata su se otvarala i zatvarala, a iznad sve te buke čuo se glas ser Denijela kako viče: Džoana! Džoana! — Džoana! ponovi Dik. Ko li je to, dođavola? Ovde nema nikakve Džoane, niti je ikad bilo. Šta li to znači? Mečem je ćutao. Izgledalo je da se povukao još dublje u ugao. Slaba zvezdana svetlost prodirala je kroz prozor, ali je u dalekom kraju sobe gde su njih dvojica stajala vladao potpun mrak. — Džone, reče Dik, ne znam gde ste vi bili celoga dana. Da niste vi videli negde tu Džoanu? — Nisam, odgovori Mečem. — A jeste li čuli da se o njoj govori? produži Dik. Koraci su se približavali. Ser Denijel je još uvek gromkim glasom dozivao Džoanu po dvorištu. — Jeste li čuli o njoj? ponovi Dik. — Jesam, reče Mečem. — Kako vam glas drhti! Šta vam Je? upita Dik. Ta Džoana je za nas zaista velika sreća: ona je odvratila njihove misli od nas. — Diče, uzviknu Mečem, ja sam izgubljen! Oboje smo izgubljeni! Bežimo ako još ima vremena. Oni se neće smiriti dok me ne pronađu. Ili, čujte: pustite da ja iziđem; kad mene budu našli, vi ćete moći pobeći. Pustite me da iziđem, Diče... dobri Diče, pustite me da iziđem! Ona je pipala za kvaku. I Dik najzad sve razumede.
— Tako mi svete mise! uzviknu on. Pa vi niste Džon! Vi ste Džoana Sidli! Vi ste devojka koja nije htela da se uda za mene! Devojka zastade. Stajala je nema i nepomična. Dik, takođe, za trenutak nije govorio; a zatim opet progovori: — Džoana, vi ste mi spasli život, i ja sam spasao vaš, videli smo prolivanje krvi, bili smo prijatelji i neprijatelji, i ja sam bio skinuo svoj kaiš da vas izudaram. I sve to vreme mislio sam da ste muškarac. Ali sad, pre nego što umrem, hoću da vam kažem ovo: vi ste najbolja i najhrabrija devojka na svetu, i kada bih ostao u životu, smatrao bih za sreću da se oženim vama. No, svejedno, živ ili mrtav — ja vas volim. Ona nišga ne odgovori. — Hajde govorite, Džoana, reče Dik. Hajde, budite dobra devojka, pa recite da me volite. — Pa zar bih ja, Diče, uzviknu ona, bila inače ovde? — E, onda, reče Dik, ako uspemo da pobegnemo venčaćemo se; a moramo li da umremo, umrećemo. I to će biti kraj. Samo, recite kako ste našli moju sobu. — Pitala sam gospođu Heč, odgovori ona. — Dobro je, gospođa je verna, kaza on. Ona vas neće odati. Imamo još vremena. I baš u tom trenutku, kao da žele da opovrgnu njegove reči, u hodniku se začuše koraci. Neko snažno zalupa pesnicom u vrata i gromkim glasom povika: — Otvorite, gospodine Diče! Otvorite! Dik niti se pokrenu niti odgovori. — Sad je sve svršeno, reče devojka i zagrli Dika oko vrata. Čulo se kako sve više ljudi dolazi pred vrata. Najzad stiže i ser Denijel i galama odjednom prestade.
— Diče, povika vitez, ne budite magarac. Sedam Spavača7 bi se dosad već probudilo. Mi znamo da je ona tu. Otvorite zato vrata. čoveče. Dik je i dalje ćutao. — Razvalite vrata, zapovedi ser Denijel. I njegovi ljudi odmah počeše divljački da udaraju u vrata nogama i pesnicama. Iako su vrata bila jaka i dobro zabravljena, ona bi uskoro popustila da se sreća nije još jednom umešala. Kroz gruvanje i lupu začu se vika jednog stražara, onda još jednog, i najzad vika cele straže, na koju je odgovarala vika iz šume. U prvom trenutku uzbune izgledalo je kao da odmetnici zauzimaju zamak na juriš. Ser Denijel i njegovi ljudi odmah odustadoše od napada na Dikovu sobu i odjuriše da brane zidove zamka. — Sad smo spaseni, reče Dik. On uhvati, obema rukama, veliki stari drveni krevet i pokuša da ga pokrene, ali ne uspe. — Pomozite mi, Džoana. Nomozite mi iz sve snage, tako vam života! uzviknu on. Njih dvoje s velikom mukom uspeše da prevuku veliki hrastov krevet preko sobe i navališe ga na vrata. — Samo ste gore učinili, reče Džoana tužno. On će sada ući pa tajna vrata. — Nije tačno, odgovori Dik. On se neće usuditi da tolikim ljudima otkrije svoju tajnu. Mi ćemo baš i pobeći kroz tajna vrata. Slušajte! Napad je prošao! Ne, nije ga ni bilo! To, zaista, nije ni bio napad. To je bio dolazak Jedne grupe begunaca posle Rizingemovog poraza, koji je izazvao toliku uzbunu. Begunci su uspeli da se provuku 7
Sedam Spavača su, po predanju, sedam mladića iz Efesa koji su u vreme gonjenja hpišćana za vlade rimskog cara Decija (249— 251 god.) pobegli u jednu pećinu. Njihovi gonioci su zazidali tu pećinu, a oni zaspali u njoj i probudili se tek posle dvesta godina, za vlade cara Teodosija II (408—450 god.). Slična priča se nalazi i u Koranu. (Prim. prev.)
zahvaljujući mraku. Pušteni su unutra kroz veliku kapiju; i sada su, uz bučni topot konjskih kopita i zveckanje opreme i oružja, silazili s konja u dvorištu. — On će se odmah vratiti, reče Dik. Hajdemo brzo kroz onaj otvor! On upali lampu i oboje odoše u ugao sobe. Pukotinu, kroz koju je još svetlucala neka svetlost, brzo nađoše. Dik uze jak mač iz svoje male oružnics, zavuče ga duboko u nju i svom svojom težinom pritisnu balčak. Vrata na podu se pomakoše, otškrinuše se malo, i najzad se širom otvoriše. Njih dvoje ih dohvatiše i prevališe na pod. Pred njima se ukaza nekoliko stepenika koji su vodili na niže, i na poslednjem od njih gorela je lampa što ju je dželat bio ostavio. — Sad vi idite napred i uzmite lampu, reče Dik. Ja ću za vama pošto zatvorim tajna vrata. Oni se spustiše jedno za drugim. I samo što je Dik spustio tajna vrata. udarci ponovo odjeknuše na vratima sobe.
4. Hodnik u kome su se Dik i Džoana sada našli beše uzan, prljav i kratak. Vrata na njegovom drugom kraju bila su delimično otvorena; to besumnje behu ista ona vrata koja su se čula kad ih je čovek otključavao. Debela paučina je visila sa tavanice, a popločan pod je notmulo odjekivao i pri najlakšem koraku, Iza vrata su se i desno i levo pružali hodnici. Dik nasumce pođe jednim od njih i oboje brzim koracima, koji su odjekivali, požuriše preko tavana iznad kapele. Vrh zasvođene tavanice, pri nejasnom svetlucanju lampe, izdizao se kao leđa kita. Ovde-onde bile su rupe, skrivene s druge strane gipsanim ukrasima. Dik pogleda kroz jednu od njih i ugleda popločani pod kapele, oltar sa upaljenim
svećama, a pred oltarom, na stepeniku, ser Olivera kako kleči i moli se sklopljenih ruku. Na drugom kraju se spustiše niz nekoliko stepenika. Hodnik je postajao sve uži. Zid mu je sada s jedne strane bio od drveta. Čuli su se ljudski glasovi i kroz pukogine je prodiralo slabo svetlucanje. Uskoro dođoše do jedne okrugle rupe veličine čovečijeg oka. Dik pogleda kroz nju i ugleda unutrašnjost dvorane i pet-šest ljudi, sa grudnjacima na sebi, kako sede za stolom, niju iz velikih čaša i halapljivo gutaju jelensko pečenje. Ovo su, svakako, bili vojnici koji su malopre stigli. — Nema pomoći, reče Dik. Da se vratimo i da probamo kroz drugi hodnik. — Ne, reče Džoana. Možda ovaj hodnik ide dalje. I ona pođe napred. Ali nekoliko metara dalje hodnik se završavao kratkim stepeništem; bilo je jasno da je nemoguće pobeći na tu stranu dokle god su vojnici u dvorani. Vratiše se što su brže mogli i počeše da ispituju drugi hodnik. On je bio vrlo uzan, jedva dovoljno širok za krupnog čoveka. Stalno ih je vodio gore-dole, malim vratolomnim stepenicama, tako da čak i Dik nije znao gde se nalazi. Najzad hodnik postade i uži i niži, stepenice su vodile na niže, zidovi sa obe strane bili su vllžii i ljigavi. Daleko napred čuli su skičanje i jurnjavu pacova. — Mora da se nalazimo u tamnici, primeti Dik. — I još nikako nema izlaza, dodade Džoana. — Neki izlaz mora postojati, odgovori Dik. Ubrzo dođoše do jednog oštrog zavijutka, gde se hodnik završavao stepeništem. Pri vrhu stepeništa nalazila se velika kamena ploča, koja je zatvarala izlaz, i oni pokušaše da je odgurnu leđima. Bila je nepokretna. — Neko je podupire, primeti Džoana. — Nije tačno, reče Dik. Kad bi je podupirao i čovek snažan kao deset drugih, morala bi makar malo popustiti. Ali ona se ne miče, kao stena. Nešto teško je navaljeno na nju s druge strane. Ovde nema izlaza, i, vere mi, dobra moja Džoana ovde smo tako sigurni zatočenici kao da već imamo
bukagije na nogama. Sedite da porazgovaramo. Za koji čas ćemo se vratiti, kad oni budu manje na oprezu. I — ko zna? — možda ćemo se i probiti. možda ćemo imati sreće da pobegnemo. Ali moje je skromno mišljenje da je s nama svršeno. — Diče, uzviknu Džoana, dan kad ste me prvi put videli doneo vam je nesreću. Ja sam najnesrećnija i najnezahvalnija devojka, jer Ja sam vas dovela ovamo. — Pa šta s tim! odgovori Dik. Sve je to sudbina, a od sudbine se ne može pobeći. Nego, pričajte mi malo o tome ko ste vi i kako ste dospeli u ruke ser Denijela; to će biti bolje nego da tugujete, bilo zbog sebe ili zbog mene. — Ja sam vam bez oca i majke, kao i vi, poče Džoana. I, na moju veliku nesreću, a sada i na vašu, ja sam, Diče, bogata udavača. Lord Fokshem je bio moj tutor; međutim, izgleda da je ser Denijel kupio od kralja pravo da me uda i da je platio prilično veliku svotu za to. I tako su se zbog mene, još dok sam bila odojče s dadlljom, borila dva moćna i bogata čoveka koji će me od njih udati! Zatim su se prilike izmenile, došao je novi kancelar i ser Denijel je kupio tutorstvo nada mnom i poništio tutorstvo lorda Fokshema. Prilike su se opet promenile i lord Fokshem je kupio pravo da me uda i poništio pravo ser Depijela; i od tog vremena njih dvojica su stalno u sukobu. Ali me je ipak lord Fokshem držao kod sebe i bio dobar prema meni. Najzad je trebalo da se venčam, to jest, da budem prodana, kako vam se više sviđa. Lord Fokshem je trebalo da dobije pet stotina funti za mene. Mladoženja se zvao Hemli, i eto, Diče, baš sutra, između svih dana u godini, trebalo je da se verim. Da me nije ser Denijel odveo, ja bih sigurno bila venčana, i nikad te ne bih videla. Diče, dragi moj Diče! I ona s ljupkošću uze Dikovu ruku i poljubi je. Dik privuče njenu ruku i učini to isto. — Ali, nastavi Džoana, ser Denijel me je iznenada odveo iz bašte, naterao me da obučem ovo muško odelo, što je smrtni greh za ženu; sem toga, i ne stoji mi dobro. Odjahao je sa mnom u Ketli, kao što ste videli, i rekao mi da
se moram udati za vas. Ali ja sam se, u inat njemu, bila odlučila da se udam za Hemlija. — Ah! uzviknu Dik, vi ste, dakle, voleli toga Hemlija! — Ne, nisam ga volela, odgovori Džoana. Ali sam mrzela ser Denijela. Sem toga, Diče, vi ste mi pomogli, bili ste vrlo ljubazni i vrlo hrabri, i moje srce vas je zavolelo i protiv moje volje. I, ako iole bude moguće, ja ću se rado udati za vas. Ako to, zbog svirele sudbine, ne bude moguće, ja ću vas ipak voleti. I do god mi srce bude kucalo. ono će vam bitl verno. — A ja, reče Dik, koji nikad dosad nisam mario ni za jednu ženu, zavoleo sam vas dok sam još mislio da ste momče. Sažalio sam se na vas, a nisam znao zašto. Kad sam hteo da vas izudaram kaišem, ruka me je izdala. A kad ste mi priznali da ste devojka, Džone — ja ću vas i dalje zvati Džonom — bio sam siguran da ste vi devojka za mene. Slušajge, reče on, prekinuvši govor, neko dolazi! I zaista, hodnikom su odjekivali teški koraci; i gomile pacova opet počeše da beže. Dik razmotri svoj položaj. Oštar zavijutak pružao mu je povoljnu busiju. Mogao je da strelja zaštićen zidom. Bilo mu je jasno da je svetlost suviše blizu njega, te otrča malo napred i stavi lampu na sredinu hodnika. Zatim se vrati da motri. Na drugom kraju hodnika pojavi se Benet. Izgledalo je da je sam, u ruci je držao zapaljenu buktinju, što ga je činilo još boljom i izglednijom metom. — Stanite, Benete! povika Dik. Još jedan korak i vi ste mrtvi. — Tu ste, dakle, kaza Heč, gledajući u mrak. Ja vas ne vidim. Aha! Pametno ste uradili, Diče: stavili ste lampu ispred sebe. Vere mi, ma da je to učinjeno u nameri da mene ubijete, radujem se штo ste se koristili mojim poukama! A šta nameravate sad? Šta tražite ovde? Zašto ste hteli da ubijete starog, iskrenog prijatelja? Je li i mlada gospođica s vama?
— Benete, ja treba da postavljam pitanja, a vi da odgovarate, reče Dik. Zašto je moj život u opasnosti? Zašto ljudi dolaze krišom da me ubiju u krevetu? Zašto sam sada prinuđen da bežim iz utvrđenog zamka svog vlastntog tutora i od prijatelja među kojima sam živeo i kojima nisam nikada nikakvo zlo učinio? — Gospodine Diče, gospodine Diče, reče Benet, šta sam vam ja govorio? Vi ste hrabri, ali i najneoprezniji mladić koga sam ikad poznavao! — Da, vidim da sve znate, odgovori Dik, i da sam zaista osuđen na smrt. Pa dobro, ovde gde sam, tu i ostajem. Neka me ser Denijel izvuče odavde ako može! Heč je ćutao neko vreme. — Slušajte, otpoče on, vratiću se ser Denijelu da mu kažem gde ste i kakvu ste busiju zauzeli; jer, on me je, stvarno, s tim zadatkom i poslao. A vi, ako niste budala, bežite pre nego što se vratim. — Da bežim! ponovi Dik. Pa ja bih već pobegao, da sam znao kako. Ne mogu da pomerim ovu kamenu ploču. — Stavite ruku u ugao i vidite šta tamo ima, odgovori Benet. Trogmortonovo uže je još u mrkoj sobi. Zbogom! Heč okrete leđa i iščeze u vijugavom hodniku. Dik odmah uze lampu i postutš po Hečevom savetu. Na jednom kraju ploče nalazila se, u zidu, velika šupljina. Dik gurnu ruku u nju i napipa gvozdenu polugu, koju snažno povuče u vis. Ču se škljocanje brave i kamena ploča se odmah pokrenu iz svog ležišta. Imali su slobodan prolaz. S malo napora izdigoše kamenu ploču i nađoše se u zasvođenoj odaji, koja je s jedne strane vodila u dvorište, gde su dva ili tri čoveka, zasukanih rukava, timarili konje poslednjih pristiglih vojnika. Dve buktinje, zabodene u gvozdene alke na zidu, treperavo su osvetljavale ovaj prizor.
5. Dik ugasi lampu da ne bi privlačila pažnju i uputi se uz stepenice, pa duž hodnika. U mrkoj sobi konopac je bio čvrsto vezan za vrlo težak, stari krevet. Dik uze konopac, smotan u klupče, odnese ga do prozora i poče ga spuštati polako i oprezno u mračnu noć. Džoana je stajala pored njega. Ali dok se konopac sve više spuštao i Dik ga stalno i dalje odmotavao, strah poče da koleba njenu odlučnost. — Diče, reče ona, zar je to tako duboko? Ne smem da pokušam. Ja bih sigurno pala, dobri Diče. Ona je ovo rekla baš u kritičnom trenutku Dikovog rada. On se trže, ostatak klupčeta se odmota, iskliznu mu iz ruku, i drugi kraj konopca pade u rov, tako da se začu pljusak vode. Istog trenutka ozgo sa stražare ču se glas stražara: „Ko ide?“ — Kuga ga umorila! uzviknu Dik. Sad smo propali! Silazite ... Hvatajte konopac. — Ne mogu, uzviknu iznenada Džoana, dršćući od straha. — Ako vi ne možete, ne mogu ni ja, reče Šelton. Kako da preplivam rov bez vas? Vi me, dakle, napuštate? — Diče, ja ne mogu, reče ona. Snaga me je napustila. — Sto mu gromova! Onda smo propali! povika on i lupi nogom o pod; a zatim, čuvši korake, pritrča sobnim vratima i pokuša da ih zamandali. Ali pre no što je uspeo da ih zamandali, nečije snažne ruke s druge strane gurnuše vrata prema Diku. On se borio sekund-dva; zatim, osećajući da je savladan, pritrča natrag prozoru. Devojka je pala pored zida ispod prozora; bila je skoro onesvešćena, i kad je pokušao da je digne u naručje, oseti da joj je telo mlitavo i kao bez života.
U istom trenutku ljudi koji su bili gurnuli vrata kidisaše na njega. On obori prvog udarcem noža, ostali ustuknuše za trenutak u neredu, i on iskoristi tu priliku, prekorači prozor, dohvati konopac obema rukama i poče se spuštati niz njega. Konopac je imao čvorove, što je olakšavalo spuštanje. Ali Diku se toliko žurilo i toliko je malo iskustva imao u ovoj vrsti gimnastike da se vrteo u vazduhu kao zločinac na vešalima i udarao čas glavom čas rukama o rapav, neravan kameni zid. Vazduh mu je zujao u ušima, video je zvezde iznad sebe i odblesak zvezda u rovovskoj vodi ispod sebe. I sve mu se to kovitlalo pred očima kao opalo lišće u vihoru pred buru. Najzad ispusti konopac i strmoglavi se u ledenu vodu. Kad je izronio na površinu, ruka mu dodirnu konopac, koji se, oslobođen njegove težine, njihao tamoamo. Iznad glave mu je bleštala crvena svetlost; on pogleda gore i spazi, pri svetlosti mnogih buktinja i mangala punih užarenog uglja, čitav niz lica na zupčastom zidu. Video je kako oči ljudi zveraju na razne strane tražeći njega; ali on je bio suviše daleko dole, svetlost nije mogla da dopre do njega, i oni su uzalud gledali. Opazi sada da je konopac duži nego što je mislio; uhvati se za njega i, držeći glavu iznad vode, poče da se primiče drugoj strani rova. Na ovaj način prešao je više od polovine rova. Suprotna obala bila mu je skoro na dohvatu, pre nego što je konopac, svojom sopstvenom težinom, počeo da ga vuče natrag. Prikupivši svu krabrost, on pusti konopac i skoči prema vrbovim granama koje su se nalazile u vodi i koje su, tog istog večera, pomogle ser Denijelovom glasniku da iziđe na obalu. Zatim potonu, izroni ponovo na površinu, potonu i drugi put i najzad mu ruka dohvati jednu granu, i on se munjevitom brzinom nađe u šibljaku, pored drveta. Tu je, još uvek nesiguran u uspeh svoga bekstva, ležao i dahtao, dok je s njega curila voda. Ali sve ovo nije bilo učinjeno bez priličnog pljuskanja vode, što je ljudima na zupčastom zidu otkrilo njegov
položaj. Strele su gusto padale oko njega u pomrčini, gusto kao grad. I jedna buktinja bi bačena dole, i ona se u svom brzom letu kroz vazduh rasplamsa i zadrža se za trenutak na ivici obale, gde buknu velikim plamenom i obasja celu okolinu kao kakav vatromet; a zatim se, u dobar čas po Dika, skotrlja u rov i odmah se ugasi. Ona je poslužila svojoj nameni: strelci su imali vremena da spaze vrbu i Dika, skrivenog u njenom šibljaku. I ma da je mlacić odmzh skočio na više, uz obalu, i potrčao iz sve snage, ipak nije bio dovoljno brz da izbegne pogodak. Jedna strela ga pogodi u rame, druga mu okrznu glavu. Bol od rana kao da mu dade krila, I čim je izbio na ravan, jurnu pravo napred, u mrak. ne misleći ni malo na pravac kojim beži. Uskoro strele prestadoše da ga prate. Kada se, najzad, zaustavio i pogledao natrag, već je prilično bio odmakao od zamka, ma da je još uvek mogao da vidi buktinje kako se kreću tamo-amo cuž zupčastog zida. Stade i nasloni se na jedno drvo; krv i voda curili su s njega, bio je sav izubijan, ranjen i sam. Ali je ipak spasao svoj život, bar ovoga puta. I ma da je Džoana ostala u zamku, pod vlašću ser Denijela, nije krivio sebe za to, jer nije bilo u njegovoj moći da to spreči, a nije ni očekivao nikakve kobne posledice po samu devojku. Ser Denijel je svirep, no malo je verovatno da će biti svirep i prema mladoj devojci iz višeg staleža koja ima i druge zaštitnike, voljne i sposobne da ga pozovu na odgovornost. Verovatnije je da će se on požuriti da je uda za nekog od svojih prijatelja. „No ja ću, mislio je Dik, do tog trenutka naći načina da srušim tog izdajnika, jer sam sad razrešen svake zahvalnosti i obaveze prema njemu. A u otvorenom ratu odlučuje ratna sreća.“ Ali za sada je bio u vrlo velikoj nezgodi. Još neko kratko vreme teško se probijao kroz šumu. Zbog bola od rana, gustog mraka i krajnje uznemirenosti i pometenosti uskoro nije više znao kuda ide, niti je mogao
da se i dalje probija kroz gusto šiblje, te je najzad seo i naslonio se leđima na drvo. Kad se povratio iz zanosa, koji je bio neka sredina između sna i nesvesti, sivo jutro je počinjalo da zamenjuje noć. Hladan vetrić je pirkao između drveća, i dok je još sedeo i, tek napola probuđen, zurio ispred sebe, snazi kako se na stotinu koraka pred njim nešto crno klati među granama. Najzad je, kad se razdanilo i kad se povratio iz bunila, video šta je to. To je neki čovek visio o grani visokog hrasta. Glava mu je bila oklembešena na grudi, telo mu se pri svakom jačem naletu vetra obrtalo u krugu, a ruke i noge se klatile kao u kakve smešne igračke. Dik se s teškom mukom diže na noge, pa, posrćući i oslanjajući se na stabla, priđe bliže tom jezivom prizoru. Grana je bila oko dvadeset stopa iznad zemlje. Izvršioci ovog dela podigli su jadnika tako visoko da su mu se čizme klatile visoko iznad Dika. A kako mu je kukuljica bila navučena preko lica, bilo je nemoguće videti ko je taj čovek. Dik je gledao desno i levo oko sebe i najzad primetio da je drugi kraj užeta vezan za stablo malog gloga, koji je rastao, sav u cvetu, ispod veličanstvenog hrastovog svoda. Svojom kamom, koja mu je jedina ostala od sveg oružja, mladi Šelton preseče uže i leš tresnu o zemlju. Dik podiže kukuljicu: to beše Trogmorton, vesnik ser Denijela. On nije bio daleko odmakao na svom putu. Neka cedulja, koju očito ljudi Crne strele nisu primetili, virila mu je iz grudnjaka; Dik je izvadi i vide da je to pismo ser Denijela lordu Venslejdelu. „Dobro je, pomisli on, ako se prilike opet promene, možda će mi ovo pismo poslužiti da izobličim ser Denijela, a možda čak i da ga oteram na vešala.“ On stavi pismo u nedra, izgovori molitvu nad mrtvacem, i nastavi put kroz šumu. Zamor i malaksalost postajali su sve veći. U ušima mu je zujalo, posrtao je, u glavi mu se, s vremena na vreme mutilo. Snaga ga je izdavala zbog gubitka krvi. On je,
besumnje, često skretao sa svog puta, ali je najzad izišao na glavni drum, nedaleko od zaseoka Tanstol. Neki surov glas mu naredi da stane. — Da stanem? ponovi Dik. Vere mi, meni je lakše pasti nego stati. On i učini što je rekao i pade koliko je dug. Dva čoveka iziđoše iz čestara, u zelenim kratkim kaputima, svaki s kratkim mačem i dugačkim lukom i tulcem. — Gle, Lolese, reče mlađi, pa ovo je mladi Šelton. — Ih, ala će mu se Džon osvetnik obradovati! reče drugi. Mora da je učestvovao u nekoj borbi. Evo mu rane na glavi; sigurno ga je stala mnogo krvi. — Pa evo ima ranu i na ramenu, koja mora da ga je mnogo bolela, dodade Grinšiv. Ko li je to učinio, šta misliš? Ako je neko od naših, neka očita poslednju molitvu: Elis će mu dati kratku ispovest i dugačak konopac. — De, podigni mladunca, reče Loles. Zaprti mi ga na leđa. A zatim, kad mu je Dik dignu ga na leđa i kad je obavio mladićeve ruke oko svog vrata i čvrsto ga obuhvatio, bivši kaluđer dodade: — Ti ostani na straži, druže Grinšive. Ja ću ga sam odneti. Grinšiv se vrati busiji pored puta, a Loles se, zviždućući, uputi polako niz brdo sa onesvešćenim Dikom na svojim leđima. Sunce se rađalo kada je Loles izlazio iz ogranka šume i ugledao, na suprotnom brdu, raštrkane kuće zaseoka Tanstol. Sve je izgledalo mirno. Ali jaka straža od desetak strelaca ležala je u blizini mosta s obe strane puta. Čim strelci primetiše Lolesa s njegovim bremenom, požuriše se i zategoše lukove, kao što i dolikuje revnosnim stražarima. — Ko ide? viknu zapovednik straže. — Vil Loles, tako mi krsta! Znate me vi u glavu, odgovori odmetnik prezrivo. — Daj lozinku, Lolese, odgovori zapovednik.
— Neka te nebesa urazume, budalčino! reče Loles. Zar ti je nisam ja lično rekao? Vi ste svi prosto pošašaveli sa ovim izigravanjem vojnika. Kad sam u šumi, hoću šumski način. A moja lo- zinka je za ovaj trenutak: „Šipak svakom ko izigrava vojnika!" — Lolese, ti pružaš rđav primer. Daj nam lozinku, ludi lakrdijašu, reče strogo zapovednik straže. — A šta ako sam je zaboravio? upita Loles. — Ako si je zaboravio, a ja znam da nisi, ta- ko mi svete mise, odapeću strelu u tvoje veliko telo. odgovori zapovednik. — E pa, kad ne znaš za šalu, onda ću ti je reći, kaza Loles. Lozinka je: „Dakvort i Šelton“. I evo, kao dokaz, Šelton na mojim leđima i ja ga nosim Dakvortu. — Prođi, Lolese, reče stražar. — A gde je Džon? upita kaluđer. — On zasedava u sudu, tako mi svete mise, i ubire zakupninu.Snašao se u tome poslu kao da ga je radio celog života! dobaci neko iz družine. Tako je i bilo. Kad je Loles stigao do male krčme u selu, našao je Elisa Dakvorta okružena ser Denijelovim zakupcima kako, po pravu svoje dobre družine strelaca, hladnokrvno ubire zakupninu i daje priznanice o njihovoj naplati. Sudeći po izrazu lica zakupaca, bilo je jasno da im se taj postupak ni malo ne sviđa. Jer oni su, sasvim opravdano, isticali da će tu istu zakupninu morati još jednom da plate. Čim saznade koga je Loles doneo, Elis otpusti preostale zakupce i s velikim interesovanjem i pažnjom smesti Dika u jednu stražnju sobu krčme, gde mu pregledaše i previše rane i prostim lekovima povratiše svest. — Dragi mladiću reče Elis, stežući mu ruku, vi se nalazite kod prijatelja, koji je voleo vašeg oca i koji voli i vas zbog uspomene na njega. Odmorite se malo u miru, pošto vam nije sasvim dobro. Docnije ćete mi pričati o sebi, i nas dvojica ćemo naći leka za sve.
Docnije, u toku dana, kad se Dik probudio iz udobnog sna, ma da još malaksao, ali svežiji duhom i telom, Elis se vrati, sede pored njegovog kreveta i zamoli ga, u ime uspomene na njegovog oca, da mu ispriča o okolnostima svog bekstva iz tanstolskog zamka. U snažnoj pojavi Dakvortovoj, u pošgenom izrazu njegova suncem opaljena lica, u vedrini i pronicljivosti njegovih očiju, bilo je nešto što Je nagnalo Dika da ga posluša. I mladić mu ispriča od početka do kraja sve šta je doživeo u toku poslednja dva dana. — Vidite li, reče Elis kad je Dik završio, šta su sve milostivi sveci učinili za vas, Diče Šeltone; oni su vam ne samo spasli telo od tolikih smrtnih opasnosti već su vas i doveli meni, kome je plamena želja da pomogne sinu vašeg oca. Budite mi samo verni — a ja vidim da ste mi verni — pa ćemo vi i ja smrsiti konce tom dvoličnjaku i izdajniku. — Hoćete li napadati zamak? upita Dik — Bio bi doista lud kad bih i mislio na to, odgovori Elis. On je suviše moćan; njegovi mu ljudi pridolaze. Oni koji su mi prošle noći umakli i stigli, — u dobri čas po vas — obezbedili su ga od napada. Ne, Diče, na protiv, ti i ja i moji hrabri strelci, mi se moramo brzo povući iz ove šume i ostaviti ser Denijela slobodnog. — Bojim se za Džona, reče mladić. — Za Džona? reče Dakvort. Ah, da, za devojku! Ne bojte se, Diče. Ja vam obećavam, ako se bude govorilo o venčanju, odmah ćemo preduzeti korake. A dotle, ili dok vreme ne sazri, svi ćemo iščeznuti, kao da nas nikad nije ni bilo ovde. Ser Denijel će gledati i prema istoku i prema zapadu, ali nigde neće videti neprijatelje. Misliće da je samo sanjao. No naša četiri oka, Diče, stalno će ga pratiti, i naše četiri ruke — tako mi svih svetaca! — smoždiće toga izdajnika. Dva dana docnije ser Denijelova posada bila je toliko ojačala da se on odluči da sa jednom grupom iziđe iz zamka i da izvrši napad. Na čelu četrdesetak konjanika prodre on bez ikakve prepreke do samog Tanstola. Ni jedna strela nije
poletela, ni jedan se čovek nije maknuo u žbunu. Most više nije bio pod stražom, bio je ogvoren za svakoga; i ser Denijel, kad ga je prešao, vide seljake kako plašljivo gledaju sa svojih vrata. Jedan od njih, prikupivši svu svoju hrabrost, istupi napred i, uz dubok poklon, predade vitezu jedno pismo. Lice ser Denijela se mrštilo dok ga je čitao. Ono je glasilo: „Skroz dvoličnom i svirepom plemiću ser Denijelu Brekliju, vitezu. Utvrdio sam da ste od samog početka bili dvolični i svirepi. Vaše ruke su umrljane krvlju moga oca; ona se ne može sprati. Jednoga dana poginućete od moje ruke; to vam stavljam do znanja. Takođe vas obaveštavam: ako pokušate da za ma kog drugog udate plemićku Džoanu Sidli, kojoj sam se zakleo da ću je uzeti za ženu, osveta će doći vrlo brzo. Prvi vaš korak u tom pravcu biće i vaš prvi korak ka grobu. Ričard Šelton“
TREĆA KNJIGA
LORD FOKSHEM
1. Meseci su bili prošli otkako je Ričard Šelton pobegao iz kandži svog tutora. Ovi meseci behu puni događaja za Englesku. Stranka Lenkastera koja je do nedavno bila u samrtnom ropcu, ponovo je digla glavu. Jorkisti su bili potučeni i razjureni, njihov vođa ubijen na bojnom polju, tako da je jedno kratko vreme u toku zime, posle već opisanih događaja, izgledalo da je kuća Lenkaster najzad konačno pobedila svoje neprijatelje. Mali grad Šorebaj na Tilu bio je pun plemića — Lenkasteraca iz bliže okoline. Tu je bio grof Rizingem sa tri stotine oružanih ljudi, lord Šorebaj — sa dve stotine, ser Denijel, koji je bio povratio svoj ugled i opet se bogatio konfiskovanjem, nalazio se u sopstvenoj kući u glavnoj ulici, sa šezdeset ljudi. Prilike su se zaista bile izmenile. Beše mračno studeno veče prve nedelje januara, sa oštrim mrazom i jakim vetrom. Svi su izgledi bili da će pasti sneg pre svanuća. U mračnoj krčmi jedne sporedne ulice blizu pristaništa sedela su tri-četiri čoveka, pila pivo i jela na brzinu spremljenu kajganu. Svi su bili naočiti, snažni, opaljena lica, čvrstih ruku i smela oka; i ma da su imali na sebi proste, seljačke kabanice, čak bi i pijan vojnik dvaput promislio pre nego što bi zametnuo kavgu s takvom družinom. Malo podalje od njih, pored velike vatre, sedeo je mlađi čovek, skoro dečak, obučen približno kao i oni, ma da se po njegolom izgledu lako moglo videti da potiče iz bolje porodice i da bi mogao nositi sablju, da je vreme bilo podesno. — Ne, reče jedan od ljudi za stolom, ovo mi se ne sviđa. Zlo će se izroditi iz toga. Ovo nije mesto za vesele ljude. Veseo čovek voli širinu otvorenog prostora, dobar zaklon i malo neprijatelja. A ovde smo u zatvorenom gradu,
okruženi neprijateljima; i, da bi nesreća bila još veća, sneg će sigurno pasti još pre zore. — Sve je oio zbog gospodina Šeltona, odgovori drugi između njih, iokazujući glavom prema mladiću pored vatre. — Ja bih mnogo učinio za gospodina Šeltona, reče prvi. Ali da idem na vešala bilo zbog kog čoveka, to, braćo, nikako! Vrata na krčmi se otvoriše, jedan čovek brzo uđe i priđe mladiću pored vatre. — Gospodaru Šeltone, reče on, ser Denijel je izišao sa dve buktinje i četiri strelca. Dik (jer to je bio naš mladi prijatelj) odmah skoči na noge. — Lolese, reče on, vi ćete stražariti umesto Džona Kepera. Grinšive, pođite za mnom. Kepere, hajdete napred. Pratićemo ga ovoga puta ako ide za Jork. Idućeg trenutka svi su bili napolju, u mračnoj ulici, i Keper, čovek koji je malo pre došao, pokaza u pravcu gde su, na maloj razdaljini, plamsale na vetru dve buktinje. Grad je već bio u dubokom snu, niko se nije kretao ulicama, pa je bilo vrlo lako neopaženo ići za grupom. Napred su išla dva čoveka s buktinjama, za njima je koračao jedan čovek, čiji se dugački ogrtač lepršao na vetru, a za ovim — četiri strelca, svaki sa lukom o ramenu. Išli su brzo i sve više se približavali obali. — Je li svake noći išao u ovom pravcu? upita Dik šapatom. — Ovo je treća uzastopna noć, gospodaru Šeltone, odgovori Keper. I stalno u isti čas i sa istom pratnjom, kao da želi da mu pohod ostane u tajnosti. Ser Denijel i njegovih šest ljudi bili su skoro izvan grada. Šorebaj nije bio opasan zidom, i ma da su lordovi, lenkansterci, koji su tu obitavali, držali jaku stražu na glavnim putevima, ipak se moglo neopaženo ući i izići manjim ulicama i preko otvorenog polja. Ser Denijel i njegova pratnja stigoše najzad na kraj ulice kojom su išli. Pred njima se sada prostirala neravna
peščana duna, i u daljini se čula huka morskih talasa. U ovom delu grada nije bilo ni straže ni svetlosti. Dik i njegova dva odmetnika približiše se malo više grupi koju su pratili, i sada, pošto su ostavili kuće iza sebe i mogli da vide malo dalje, sa svake strane, primetiše drugu buktinju koja se približavala s drugog kraja. — Oho, ovo mi miriše na izdaju, reče Dik. Ser Denijel se uskoro zaustavi. Ljudi pobodoše buktinje u pesak i posedaše na zemlju, kao da su hteli da sačekaju drugu grupu. Ona se brzo približavala. Sastojala se samo od četiri čoveka: dva strelca, paža s buktinjom i gospodina u ogrtaču, koji je kooačao između njih. — Jesae li to vi, lorde? upita ser Denijel. — Da. ja sam. I ako se iko ikada pokazao pravim vitezom, onda sam ja taj čovek, odgovori vođa druge grupe. Jer, svaki crugi bi se radije suprotstavio divovima, mađioničarima ili neznabošcima, nego ovoj ledenoj hladnoći. — Utoliko će vam lepotica biti zahvalnija, lorde; ne sumnjajte u to, reče ser Denijel. Ali, hoćemo li napred? Jer, ukoliko pre vidite moju robu, utoliko ćemo se obojica pre vratiti kućama. — Ali, zaштo je držite ovde, viteže, upita lord. Ako je ona tako mlada, tako lepa i tako bogata, zašto je ne izvodite među njene vršnjake? Vi bi ste je brzo dobro udali i onda ne bi bilo potrebno da vam se prsti smrzavaju i da se izlaženjem iz kuće u nevreme izlažete opasnosti da budete pogođeni strelom. — Rekao sam vam, lorde, da za to imam svoj lični razlog, odgovori ser Denijel. I nemam nameru da ga dalje objašnjavam. Dovoljno je da vam kažem ovo: ako vam je dosadio vaš stari prijatelj Denijel Brekli, objavite da ćete se oženiti Džoanom Sidli, i ja vam dajem časnu reč da ćete ga se brzo osloboditi: naći ćete ga sa strelom u leđima. Oba gospodina se brzo uputiše preko dune; tri buktinje su išle ispred njih, povijale se prema vetru, rasipale
oblake dima i pramenje plamena, a iza njih je išlo šest strelaca. Dik ih je pratio na maloj razdaljini. On, naravno, nije čuo ni jedne reči od tog razgovora, ali je u drugom govorniku prepoznao starog lorda Šorebaja, čoveka na tako rđavu glasu da se čak i ser Denijel pred svetom pretvarao da ga osuđuje. Najzad sgigoše blizu morske obale. Vazduh je bio slan, huka talasa postade jača. I tu, u velikoj bašti, ograđenoj zidom, nalazila se mala dvospratna kuća, sa štalama i drugim sporednim zgradama. Prvi čovek s buktinjom otključa vrata u zidu, i kad je cela grupa ušla u baštu, ponovo ih zatvori i zaključa s druge strane. Diku i njegovim ljudima bilo je, na taj način, onemogućeno da ih i dalje prage, sem ako su hteli da preskoče zid i da tako upadnu u klopku. Sedoše u žbun štipavice i stadoše da čekaju. Crvena svetlost buktinja kretala se tamo-amo po bašti, kao da su ljudi s buktinjama stalno vršili patrolu u njoj. Posle dvadeset minuta cela grupa opet iziđe na dunu. Ser Denijel i lord, posle dugog opraštanja, rastadoše se i uputiše svojim kućama, svaki sa svojom pratnjom i buktinjama. Čim se bat njihovih koraka izgubi u vetru, Dik ustade, ali ne baš tako brzo, pošto je bio sav ukočen i pretrnuo od zime. — Keperu, podmetnućete mi svoja leđa, reče on. Sva trojica priđoše zidu. Keper se saže, Dik mu stade na ramena i s mukom se ispe na svodni kamen zida. — A sada, Grinšive, hodite i vi ovamo, šapnu Dik. Lezite potrbuške po zidu, da biste se manje videli, i budite spremni da mi pomognete ako nesrećno padnem na drugu stranu. Rekavši to, Dik skoči u baštu. Pomrčina je bila takva da se prst pred okom nije video. U kući nigde svetlosti. Vetar je oštro fijukao kroz kržljavo žbunje, morski talasi su
udarali u obalu — ništa se drugo nije čulo. Dik pažljivo pođe napred, spotičzgći se između žbunja i pipajući rukama; ubrzo mu oštra škripa šljunka pod nogama pokaza da je naišao na stazu. Dik se tu zaustavi, izvadi samostrel, koji je bio sakrio ispod dugačke kabanice, zateže ga, za slučaj iznenadne potrebe, i ponovo pođe napred, s većom odlučnošću i samopouzdanjem. Staza je vodila pravo prema grupi zgrada. Sve zgrade su izgledale veoma trošne, na prozorima kuće bili su stari, rasklimatani drveni kapci, štale su bile otvorene i prazne, u senari nije bilo sena, u ambaru nije bilo žita. Svako bi pretpostavio da je to mesto pusto. Ali Dik je imao jakog razloga da misli drukčije, pa je nastavio s razgledanjem i probao prozore na svim odajama. Najzad je došao do one strane kuće koja je bila okrenuta moru i tu je, zaista, jedan prozor bio osvetljen bledom svetlošću. On se malo odmače i učini mu se da vidi kako se po zidu sobe kreće neka senka. Zatim se seti da je u štali napipao lestvice, pa brzo ode da ih donese. Lestvice su bile vrlo kratke, ali je ipak, kad je stao na najvišu prečagu, mogao da dohvati rukama gvozdene šipke na prozoru. On se uhvati za njih, napreže svu snagu i odiže se toliko da je video unutrašnjost sobe. Unutra su bile dve osobe. Prvu odmah poznade — to je bila gospođa Heč. Druga je bila visoka, lepa, ozbiljna i otmena dama, u dugačkoj vezenoj haljini. Da li je to mogla biti Džoana Sidli, njegov stari šumski drug Džon, koga je hteo da išiba kaišem? Dik se spusti na gornju prečagu lestvica sav zapanjen. On nikad nije mislio da je njegova dragana tako uzvišeno biće, pa ga odmah obuze osećanje malodušnosti. Ali je malo vremena imao za razmišljanje. U blizini se začu tiho „pst!“ i on žurno siđe s lestvica. — Ko ide? šapnu on. — Grinšiv, ču se šapat. — Šta hoćete? upita Dik.
— Na kuću se motri, gospodaru Šeltone, odgovori odmetnik. Nismo mi jedini koji motrimo na nju; dok sam ležao potrbuške na zidu, video sam ljude kako se prikradaju, u mraku, i čuo kako tiho zvižde jedan drugom. — Vere mi, to je vrlo čudno, reče Dik. Nisu li to ljudi ser Denijela? — Ne, gospodaru, nisu, odgovori Grinšiv. Jer, ako me oči ne varuju, svaki je imao na kapi neku belu značku sa crnim kockama. — Belo sa crnim kockama? ponovi Dik. Zaista, takva mi značka nije poznata. U ovom kraju nema takvih značaka. Ako je tako, iskradimo se što tiše iz ove bašte; mi smo ovde u vrlo nepovoljnom položaju za odbranu. Van svake je sumnje da u ovoj kući ima ser Denijelovih ljudi, a naći se između dve vatre, bilo bi strašno. Uzmite ove lestvice; moram ih ostaviti gde sam ih i našao. — Odnesoše lestvpce natrag u štalu i, pipajući put, vratiše se na mesto gde su ušli. Keper je bio zauzeo mesto Grinšiva na svodu zida. On im pruži ruku i izvuče ih gore, jednog za drugim. Oprezno i tiho spustiše se na drugu stranu. Nisu se usuđivali da govore sve dok se ne vratiše svojoj staroj busiji u žbunju. — Kepere, reče Dik, vratite se u Šorebaj, i to što brže možete. Dovedite mi odmah sve ljude koje usnete da sakuiite. Ovde će biti mesto sastanka; ali ako su se ljudi razišli i ako ih tek pred zoru uspete da skupite, onda ćemo se sastati dalje odavde, na ulasku u grad. Grinšiv i ja ležaćemo ovde i stražarićemo. Požurite se, Kepere, i neka vam sveci pomognu da brzo obavite posao! A nas dvojica, Grinšive, nastavi on čim je Keper otišao, obići ćemo sada baštu u širokom krugu. Hteo bih da vidim da li su te oči prevarile. Držeći se podalje od zida i koristeći se svakom uzvišicom i uvalom, oni obiđoše baštu sa dve strane i ništa ne primetiše. S treće strane baštenski zid se dizao sasvim blizu obale, pa su ― da bi, radi svog cilja, ostali na potrebnoj
daljini — morali sići dole na pesak. Ma da je plima bila još daleko od njih, talasi behu tako visoki i pesak je ležao tako nisko da su pri svakom udaru talasa pena i voda zapljuskivali obalu, pa su Dik i Grinšiv gacali, čas do članka čas do kolena, po slanoj i ledenoj vodi Severnog Mora. Odjednom pored beličastog baštenskog zida spaziše nekog čoveka koji je brzo signalisao obema rukama. Čim je ovaj legao na zemlju, digao se, malo dalje od njega, drugi i ponovio isto signalisanje. I tako je ovo signalisanje, kao neka nema lozinka, ponovljeno svud oko opsađene bašte. — Ovi dobro stražare, šapnu Dik. — Hajdemo sa obale, dobri gospodaru, reče Grinšiv. Ovde smo suviše izloženi; jer, kada talasi snažno zapljusnu i kad se zabelasaju iza nas, oni nas mogu, prema peni, jasno videti. — To je tačno, odgovori Dik. Udaljimo se.
2. Mokri i promrznuti, dva smela čoveka vrati- še se svojoj busiji u žbunju. — Molim boga da Keper brzo stigne! reče Dik. Zavetujem se da ću upaliti sveću sv. Mariji od Šorebaja ako stigne pre jednog sata! — Vama se žuri, gospodaru Diče? upita Grinšiv predusretljivo. — Da, dobri druže, odgovori Dik, jer se u toj kući nalazi devojka koju volim, a nepoznati ljudi, koji se noću potajno vrzmaju oko nje, sigurio su neprijatelji. — Ako se Keper brzo vrati, daćemo mi njima, odgovori Grinšiv. Sudeći po razdaljini između njihovih stražara, najviše ako ih ima četrdeset. Kad bismo ih napali ovako razređene, dvadeset bi ljudi bilo dovoljno pa da ih rasteramo kao vrapce. No, gospodaru Diče, ako je ona već pod vlašću
ser Denijela, od kakve je štete ako promeni tutora. Samo, ko li su ovi ljudi? — Rekao bih da su to ljudi lorda Šorebaja, odgovori Dik. Kad su došli? — Počeli su da dolaze, gospodaru Diče, otprilike kad ste vi prešli zid, reče Grinšiv. Nije bio prošao ni jedan minut otkako sam legao potrbuške po zidu, kad sam primetio prvog nitkova kako puzi iza ugla. Poslednja svetlost u maloj kući bila je već ugašena dok su oni gazili peščanom obalom, zapljuskivanom talasima. Nemoguće je bilo predvideti kog će trenutka ljudi koji su se šunjali oko baštenskog zida preći u napad. Od dva zla Dik je pretpostavljao manje. On je više voleo da Džoana ostane pod tutorstvom ser Denijela, nego da pređe u kandže lorda Šorebaja. Zato je odlučio da, ako kuća bude napadnuta, odmah pritekne u pomoć opkoljenima. Ali vreme je prolazilo, a nikakvog pokreta nije bilo. Svakih četvrt sata obavljano je isto signalisanje oko baštenskog zida, kao da je vođa želeo da se uveri u budnost svoje razređene straže. Inače je u svakom drugom pogledu okolina male kuće bila mirna. Najzad su i Dikova pojačanja počela da pristižu. Još noć nije bila duboko odmakla, a blizu dvadeset ljudi čučalo je pored njega u žbunju. Pošto ih nodeli u dve grupe, preuze komandu nad manjom, a veću poveri Grinšivljevom vođstvu. — A sada, Kite, reče on Grinšivu, odvedite svoje ljude do najbližeg ugla baštenskog zida pored obale. Dobro ih rasporedite i čekajte dok ne čujete da sam ja prešao u napad s druge strane. Želeo bih da nam ne umaknu oni pored mora, jer je među njima njihov vođa. Osgali će se razbeći; njih i pustite. Ovoga puta, momci, nemojte upotrebljavati strele; ranili biste samo prijatelje. Upotrebite jedino mačeve. Ako pobedimo, obećavam svakom po zlatnik, kad povratim svoju imovinu. Od čudne grupe propalih ljudi, lopova, ubica i osiromašnih seljaka koje je Dakvort sakupio da posluže
ciljevima njegove osvete, neki od najhrabrijih i najiskusnijih boraca dobrovoljno su pristali da prate Ričarda Šeltona. Ali za ljude ovakvog kova zadatak da se motri na kretanje ser Denijela u Šorebaju bio je još od samog početka strašno dosadan, i oni su u poslednje vreme već glasno gunđali i pretili da će se razići. Međutim sada, kad su bili u izgledu oštra borba i dobar plen, vratilo im se raspoloženje i oni su se radosno pripremali za borbu. Pošto su bacili u stranu svoje dugačke kabanice, ostali su neki u kratkim zelenim kaputićima. a neki u jakim kožnim grudnjacima. Mnogi su ispod kukuljica nosili kape sa gvozdenim pločicama. Od oružja za napad imali su sablje, kame, nekoliko jakih lovačkih kopalja i dvanaestinu kratkih mačeva, tako da bi mogli da stupe u borbu čak i sa redovnim feudalnim trupama. Lukove, tobolce i dugačke kabanice sakriše u žbunje, i dve grupe odlučno pođoše napred. Kad stiže na drugu stranu kuće, Dik postavi svojih šest ljudi u jedan red, na dvadesetak metara od baštenskog zida, a sam zauze položaj nekoliko koraka ispred njih. Zatim svi u isti mah viknuše i jurnuše na neprijatelja. Ovi su ležali na priličpoj razdaljini jedan od drugog, ukočeni od hladnoće, i sada, iznenađeni, skočiše na noge, zbunjeni i neodlučni. Pre no što su imali vremsna da se priberu i procene broj i hrabrost svojih napadača, začuše sličan uzvik za napad koji je dopirao s druge strane bašte. Ovo ih potpuno zbuni i oni se dadoše u bekstvo. Na ovaj način, dve male grupe ljudi Crne strele usredsrediše se na baštenski zid prema moru, i tako se izvestan broj njihovih neprijatelja nađe između dve vatre, dok su svi ostali bežali glavom bez obzira i ubrzo se rasturili u pomrčini. Pa ipak, borba je tek počinjala. Dikovi odmetnici, ma da su imali preimućstvo iznenadnog napada, bili su brojno znatno slabiji od ljudi koje su opkolili. Plima se približila i suzila peščanu obalu; i na tom uskom mokrom tlu, između penušavih talasa i baštenskog zida, otpoče, u mraku, neizvesna i divlja borba na život i smrt.
Neznanci su bili dobro naoružani. Odupirali su se ćuteći napadačima, i okršaj se pretvori u niz dvoboja. Dik, koji je prvi stupio u borbu, borio se s trojicom, prvoga je posekao prvim udarcem, ali druga dvojica ga tako žestoko napadoše da je morao da ustukne. Jedan od te dvojice beše ogromna ljudeskara, pravi džin, naoružan mačem za dve ruke, kojim je zamahivao kao bičem. Protiv ovog neprijatelja, sa njegovim dosegom ruke, dužinom i težinom njegova oružja, Dik i njegov kratki mač bili su sasvim nemoćni. I da je i onaj drugi nastavio snažno s napadom, mladić bi besumnje podlegao. Ali onaj drugi, čovek manjeg rasta i sporijih pokreta, trenutno zastade da osmotri oko sebe u mraku i da oslušne buku borbe. Džin je, međutim, i dalje napadao i koristio se svojim preimućstvom, dok je Dik uzmicao, vrebajući zgodan trenutak. Ogromni mač blesnu i spusti se, ali Dik odskoči ustranu, potrča napred i rani protivnika mačem s boka. Začu se bolan krik, i pre nego što je ranjenik dosneo da digne svoje opasno oružje, Dik ga, sa još dva udarca, obori na zemlju. Idućeg trenutka borio se s protivnikom više ravnim sebi. Među njima nije bilo velike razlike u uzrastu; neprijatelj je bio oprezan, brz u mačevanju i donekle bolje naoružan, poштo je imao sablju i kamu, a Dik samo kratak mač. Ali Dik je više nego nadoknađivao sve to većom brzinom svojih nogu. U početku nijedan nije uspeo da postigne bilo kakvo preimućstvo nad protivnikom; ali se stariji čovek postopeno koristio vatrenošću mlađeg i vodio ga kud je hteo. Dik odjednom primeti da su prešli celu širinu obale i da se sada bore stojeći do iznad kolena u penušavoj vodi talasa. Ovde je njegova veća brzina nogu bila onemogućena. Ovde je bio ostavljen skoro na milost i nemilost svoga protivnika. Uskoro zatim nađe se leđima okrenut svojim ljudima, te uvide da je ovaj sposobni i vešti protivnik rešen da ga što više udalji od njih. Dik škripnu zubima i odluči da odmah reši dvoboj. Kad se talas povukao i ostavio ih na suvom tlu, on jurnu na
protivnika, odbi njegov udarac sablje svojim mačem i ščepa ga za gušu. Čovek pade na leđa, a Dik preko njega. Sledeći talas, koji je brzo došao za poslednjim, prekri ih. Dok se još nalazio pod vodom, Dik mu istrže kamu iz ruke i pobedonosno se ispravi. — Predajte se! reče on. Poklanjam vam život. — Predajem se, kaza protivnik, dižući se na kolena. Vi se borite kao mlad čovek, neznalački i nepromišljeno; ali, tako mi svih svetih, borite se hrabro! Dik se okrete obali. Nerešena borba još uvek je besnela u noći; kroz potmulu huku talasa odjekivali su udarci čelika o čelik, čuli su se bolni jauci i borbeni pokliči. — Odvedite me svom vođi, mladiću, reče pobeđeni vitez. Ovo kasapljenje treba da prestane. — Gospodine, reče Dik, ukoliko ovi hrabri ljudi imaju vođu, ja sam taj nesrećnik. — Naredite, onda, svojim ubojicama da prestanu, a i ja ću svojim pustahijama. Bilo je nečeg plemenitog u glasu i držanju njegovog doskorašnjeg protivnika, i Dik odmah odbaci sva strahovanja od izdaje. — Ljudi, položite oružje! povika neznani vitez. Ja sam se predao, pošto mi je obećano da mi se neće oduzeti život. Strančev glas bio je potpuno zapovednički, i gotovo istog trenutka prestade zveka oružja i haos bitke. — Lolese, povika Dik, jeste li nepovređeni? — Da, zdrav i čitav, odgovori Loles. — Upalite fenjer, reče Dik. — Zar ser Denijel nije ovde? upita vitez. — Ser Denijel? ponovi Dik. Ne, vere mi, nadam se da nije. Ja bih se rđavo proveo da je on tu. — Vi biste se rđavo proveli, plemeniti gospodine? upita vitez. Ako vi ne pripadate ser Denijelovoj grupi, onda, priznajem, ništa ne razumem. Zašto ste, onda, udarili na moju busiju? Povodom kakve raspre, moj mladi i vrlo vatreni prijatelju? U kakvom cilju? I, da najzad završim pitanja, kojem sam se čestitom gospodinu predao?
Ali pre nego što je Dik dospeo da odgovori, blizu, iz mraka, začu se jedan glas. Dik vide govornikovu belu i crnu kokardu i opazi da je s velikim poštovanjem pozdravio svog pretpostavljenog. — Lorde, reče on, ako su ovi ljudi ser Denijelovi neprijatelji, zaista je za žaljenje što smo se tukli s njima; ali nesreća bi bila deset puta veća ako bi se oni ili mi duže zadržali ovde. Stražari u kući, sem ako su svi mrtvi ili gluvi, morali su čuti našu borbu još pre četvrt sata, i mora da su odmah signalisali gradu. I ako se ne požurimo s odlaskom, može nam se desiti, i nama i njima, da nas napadne odmoran neprijatelj. — Hoksli je u pravu, reče lord. Šta velite, gospodine? Kud da idemo? — Pa, lorde, što se mene tiče, idite kud hoćete, reče Dik. Ja počinjem da verujem da mi imamo zajedničkog razloga da budemo prijatelji, i ma da sam počeo naše poznanstvo na grub način, ne mislim da ga grubo i nastavim. Rastanimo se, lorde, uz prijateljsko rukovanje. U času i na mestu koje vi odredite sastaćemo se i sporazumeti. — Vi olako poklanjate svoje poverenje, mladiću, ma da se u ovom slučaju nećete pokajati zbog toga, reče lord. Sastaćemo se u zoru kod krsta sv. Brigite. Momci, za mnom! Neznanci iščezoše s poprišta brzinom koja je izgledala sumnjiva. I dok su odmetnici zadovoljno pretresali leševe, Dik još jednom obiđe baštenski zid da ispita prednju stranu kuće. Kroz jednu malu rupu na krovu videla se svetlost; i pošto se ona verovatno mogla videti iz grada, sa zadnjih prozora ser Denijelove kuće, Dik je bio uveren da je to signal kojega se plašio Hoksli i da će ubrzo stići kopljanici viteza od Tanstola. On prisloni uho uz zemlju i učini mu se da čuje neki topot i nejasnu larmu koja je dopirala od grada. Požuri se ka obali. Posao je već bio završen: i poslednji leš bio je već razoružan i opljačkan do gole kože; četiri čoveka su već gacala u pravcu mora da ga predadu na milost i nemilost morskim dubinama.
Nekoliko minuta docnije, kada se iz najbližih ulica Šorebaja pojavilo oko četrdeset na brzinu opremljenih konjanika, koji su jurili u galopu, u okolini kuće pored mora beše pusto. Dik i njegovi ljudi vratili su se u krčmu ,gKod jarca i gajdi", da bi ugrabili koji čas spavanja pre zakazanog jutarnjeg sastanka.
3. Krst sv. Brigite nalazio se nedaleko od Šorebaja, na ivici Tanstolske Šume. Dva druma su se ovde sastajala: jedan od Holivuda, preko šume, a drugi od Rizingema. na kojem smo videli razbijenu vojsku lenkasteraca kako beži u neredu. Ovde su se oba druma sastajala i išla zajedno niz brdo ka Šorebaju. Nedaleko odatle, na vrhu malog brežuljka, nalazio se stari, dotrajali krst. Tu je. oko sedam časova izjutra, stigao Dik. Bilo je vrlo hladno, zemlja beše siva i srebrnasta od mraza, na istoku je, u purpurnim i narandžastim bojama svitao dan. Dik sede na najniži stepenik krsta, uvi se dobro u svoju dugačku kabanicu i pogleda pažljivo unaokolo. Nije dugo čekao. Putem od Holivuda jahao je na divnom konju gospodin u vrlo bogatoj i sjajnoj opremi, u ogrtaču od najskupocenijeg krzna. Dvadeset koraka iza njega pratila ga je grupa kopljanika; ali ovi se zaustaviše na pristojnoj daljini od ugovorenog mesta sastanka, a gospo- din u krznenom ogrtaču sam produži napred. Vizir mu je bio podignut. Crte lica su mu bile zapovedničke i dostojanstvene i odgovarale njegovom skupocenom odelu i oružju. Dik, malo zbunjen, ustade sa stepenika i pođe u susret svome zarobljeniku. — Zahvaljujem vam, lorde, na tačnosti, reče on, poklonivši se vrlo duboko. Želite li, lorde, da sjašete s konja?
— Jeste li sami ovde, mladiću? upita lord. — Nisam toliko naivan, odgovori Dik. Reći ću vam otvoreno, lorde: šuma sa svih strana oko ovog krsta puna je mojih čestitih naoružanih drugova. — Pametno ste uradili, reče lord. To mi se već mnogo više dopada. Jer, sinoć ste se bezumno borili. Više kao kakav divlji, poludeli saracen nego kao hrišćanski ratnik. Ali meni ne priliči da vas kritikujem, pošto ste vi mene oborili. — Zaista ste bili poda mnom, ali to je zato što ste onako nezgodno pali, odgovori Dik. Da mi nisu pomogli talasi, ja bih bio pod vama. Vi niste ni hteli da me ubijete, samo ste me bocnuli kamom nekoliko puta da bi ste me naterali na predaju. Još nosim na sebi tragove tog bockanja. Kratko rečeno, lorde, mislim da sam ja bio u većoj opasnosti, iako se taj mali okršaj na obali, do kojeg je došlo greškom, konačno svršio u moju korist. — Vi tu stvar predstavljate tako povoljno zato što ste mudri, reče lord. — Ne, lorde, nisam ja mudar u tom smislu da ciljam na neku korist za sebe, reče Dik. Ali kad sada, na svetlosti ovog novog dana, vidim kakav se snažan vitez predao, zahvaljujući ne samo mojem oružju već i sreći, pomrčini i morskim talasima, i kako se borba, sa ovako neiskusnim i prostim vojnikom kao što sam ja, mogla lako i drukčije svršiti, zar je onda čudo, lorde, ako me moja pobeda zbunjuje. — Govorite dobro, reče lord. Vaše ime? — Moje ime je Šelton, odgovori Dik. — Ja sam lord Fokshem. — Onda ste vi, lorde, tutor najljupkije devojke u Engleskoj, i što se tiče vašeg otkupa i otkupa onih koji su svama zarobljeni na obali, nema nikakvog dvoumljenja o uslozima s moje strane. Molim vas, lorde, budite tako dobri i milostivi pa mi dajte ruku moje izabranice Džoane Sidli; a u zamenu za to imaćete slobodu i vi i vaši ljudi. Ako primate te uslove, biću vam zahvalan i veran do groba.
— Ali, zar vi niste štićenik ser Denijela? Jer, ako sam tačno obavešten, vi mora da ste sin Harija Šeltona, reče lord. — Ako izvolite da sjašete, lorde, rado ću vam opširno ispričati ko sam, u kakvom sam položaju i zašto sam tako smeo u svojim zahtevima. Molim vas, lorde, sedite na one stepenike, saslušajte me do kraja i sudite blagonaklono o meni. Dok je ovo govorio, Dik pruži ruku lordu Fokshemu i pomože mu da sjaše. Odvede ga do krsta na brežuljku i ponudi mu da sedne tamo gde je malo pre on sedeo. I, stojeći s poštovanjem pred svojim otmenim zarobljenikom, ispriča mu o svome životu sve do sinoćnih događaja. Lord ga sasluša i, kad Dik završi, reče mu: — Gospodine Šeltone, vi ste najsrećniji i najnesrećniji mladić; ukoliko ste imali sreće, vi ste je potpuno zaslužili; ukoliko ste imali nesreće, nimalo je niste zaslužili. Budite raspoloženi, jer ste se sprijateljili s čovekom koji je moćan i uticajan. Što se vas tiče, ma da osobi vašeg roda ne priliči da se druži s odmetnicima, moram priznati da ste hrabri i časni; vrlo opasni u borbi, veoma ljubazni u miru. Mladić izvrsnog karakhera i hrabrog držanja. Što se tiče vaših imanja, vi ih ne možete dobiti sve dok se prilike ponovo ne izmene. Dokle god je Lenkaster jači, dotle će ih uživati ser Denijel. A što se tiče moje štićenice, to je već sasvim druga stvar; ja sam je još ranije obećao jednom gospodinu, svome rođaku. nekom Hemliju. Obećanje je staro ... — Ah, lorde, upade mu u reč Dik, a sada je ser Denijel obećao njenu ruku lordu Šorebaju. I njegovo obećanje, ma da je i skorašnje, najverovatnije je da će se i ostvariti. — To je sasvim tačno, odgovori lord. No uzimajući u obzir da sam ja vaš zarobljenik, čiji život zavisi od sporazuma s vama, i da je, na nesreću, devojka u drugim rukama — dajem svoj pristanak. Pomozite mi sa svojim dobrim ljudima... — Lorde, uzviknu Dik, pa to su isgi oni odmetnici za koje mi vi kažete da ne bi trebalo da se družim s njima.
— Svejedno mi je ko su; oni mogu da odgovori lord Fokshem. Pomozite mi, dakle, i dvojica uspemo da oslobodimo devojku, viteške ona će se udati za vas! Dik kleče pred svojim zarobljenikom; ali skoči, diže mladića i zagrli ga kao sina. — Pošto želite da se oženite Džoanom, moramo izranije postati prijatelji.
se bore, ako nas mi časti, on brzo reče on,
4. Sat docnije Dik se nalazio „Kod jarca i gajdi“. Dok je doručkovao, primao je izveštaje od svojih glasnika i stražara. Dakvort je još uvek bio odsutan iz Šorebaja; ovo se češće događalo, pošto je on igrao mnoge uloge, bio zainteresovan u mnogim stvarima i vodio mnoge različite poslove. On je bio osnivač družine Crna strela, jer je, kao čovek koga su upropastili, žudeo za osvetom i novcem; sem toga, među onima koji su ga najbolje poznavali, vladalo je mišljenje da je on emisar i uhoda velikog „Stvaraoca kraljeva“ u Engleskoj, Ričarda, grofa od Vorvika. U njegovom odsustvu na Ričarda Šeltona je pala dužnost da vodi poslove u Šorebaju. I on je sada sedeo za doručkom zamišljen i pun briga. Između njega i lorda Fokshema beše odlučeno da te iste večeri smelo napadnu kuću pored obale i da silom oslobode Džoanu. Prepreka je, međutim, bilo mnogo; njegovi izviđači stizali su jedan za drugim i donosili mu sve nepovoljnije vesti. Ser Denijel je bio uznemiren zbog okršaja od prošle noći. Pojačao je garnizon u bašgi; ali se nije zadovoljio time, nego je još po svim obližnjim ulicama rasporedio konjanike, kako bi bio odmah obavešten o bilo kakvom pokretu. A u dvorištu njegove palate stajali su osedlani konji, i konjanici su, naoružani do zuba, čekali samo na znak pa da uzjašu.
Sve je višg izgledalo da je nameravani poduhvat teško izvesti. Ali Dikovo se lice odjednom razvedri. — Lolese! viknu on. Vi ste bili mornar; možete li mi ukrasti kakav brod? — Gospodine Diče, ako mi vi pomognete, pristajem da ukradem i Sabornu crkvu u Jorku, odgovori Loles. Uskoro zatim njih dvojica pođoše i siđoše u pristanište. To je bila velika kotlina između duna, okružena sprudovima, starim trošnim skladištima i nahgrenim straćarama. Mnogi brodovi i dereglije stajali su tu usidreni ili su bili izvučeni na obalu. Dugotrajno rđavo vreme oteralo ih je sa morske pučine u zaklon pristaništa; velike gomile crnih oblaka i hladni vetrovi, praćeni na mahove suvim snegom, nisu obećavali nikakvo poboljšanje, već su, na protiv, pretili još ozbiljnijom, skorom burom. Mornari su, zbog hladnoće i vetra, većim delom bili otišli na obalu, i sada su galamili i pevali u krčmama pored pristaništa. Na mnogim usidrenim brodovima nije bilo ni žive duše; i ukoliko je dan više odmicao a vreme se nije poboljšavalo, njihov broj je stalno rastao. Ti napušteni brodovi, naročito oni udaljeniji, privukoše Lolesovu pažnju, dok je Dik, koji je sedeo na sidru upola utonulom u pesak i osluškivao čas snažne i zloslutne fijuke vetra čas promuklo pevanje mornara u obližnjoj krčmi, ubrzo, u prijatnom sećanju na obećanje lorda Fokshema, zaboravio na svoju najbližu okolinu i na svoje neodložne poslove. Trgao se kad mu neko dodirnu rame. Bio je to Loles. On mu skrete pažnju na jedan mali usamljen brod gotovo na samom ulasku u luku, koji se redovno dizao i spuštao pri svakom novom talasu. U tom trenutku bledi zraci zimskog sunca padoše na palubu broda i ona se jasno vide prema niskom crnom oblaku. I pri ovoj trenutnoj svetlosti Dik ugleda dva čoveka kako sa broda ulaze u čamac. — Gospodaru, dobro ga upamtite! To je naš brod za noćas, reče Loles.
Uskoro se čamac udalji od broda, i oba čoveka. upravljajući vešto kljun čamca prema vetru, snažno zaveslaše ka obali. Loles se obrati jednom dokoličaru: — Kako ga zovete? upita on, pokazujući na mali brod. — Zovu ga Dobra nada odgovori besposličar. Njegov kapetan se zove Arblester. To je onaj prednji veslač u čamcu. Ovo beše sve što je Loles hteo da zna. On se žurno zahvali čoveku i uputi se obalom ka jednom malom peskovitom zalivu prema kojem se čamac kretao. Tamo zauze zgodan položaj, i čim mu se mornari Dobre nade približiše na domet glasa, prosto ih zasu rečima: — Gle! Prijatelj Arblester! povika on. Dobro mi došli! Da, prijatelju, zaista mi je milo što vas vidim, na časnu reč! A je li ono Dobra nada? Tako je, poznao bih je i u deset hiljada! Divan brod! Nego, hoćete li vi, stari druže, da popijete koju sa mnom? Povratio sam svoj posed; besumnje ćete se setiti da sam vam govorio o tome. Sad sam ja bogat čovek; napustio sam plovidbu po moru. Sad šppe volim dobro pivo. Hajde, druže, pristani! Da popiješ neku sa starim druhom mornarom! Kapetan broda Arblester — postariji čovek, preplanula dugačka lica, s nožem vezapim za pletenu vrpcu obešenu o vrat, po držanju i hodu potpuno sličan savremenom mornaru — ustuknu u čudu i s nepoverenjem. Ali pominjanje poseda i izvestan izgled prostosrdačnosti i druželjublja čoveka u napitom stanju, koga je Loles tako vešto glumio, pobediše njegovu podozrivost; lice mu omekša, i on odjednom pruži svoju ruku i snažno steže odmetnikovu. — Ne, ne sećam vas se, reče on. Ali šta to mari? Pio bih ja sa svakim čovekom, prijatelju. A tako i moj mornar Tom. Druže Tome, dodade on obraćajući se svome pratiocu, ovo je moj prijatelj, imena mu se ne sećam, ali je, nema sumnje, vrlo dobar mornar. Hajde da pijemo s njim i s njegovim prijateljem.
Loles je išao napred, i oni su uskoro sedeli u krčmi, u kojoj je, pošto je bila sasvim nova i nalazila se na izloženom i usamljenom mestu, bilo manje ljudi nego u krčmama bližim sredini pristaništa. To beše obična drvena zgrada, slična današnjim brvnarama po zabačenim šumama. Od nameštaja je imala dve proste police, nekoliko klupa, a daske položene preko buradi služile su kao stolovi. U sredini, izložena promaji sa svih strana, gorsla je vatra, naložsna otpacima razbijenog brodovlja, i iz nje jе jako kuljao dim. — A sada, reče Loles, evo vam mornareve radosti: dobra vatra i dobro piće, a napolju rđavo vreme i vetar s mora koji fijuče iznad krova! Nazdravljam Dobroj nadi! Želim joj da je bura ostavi na miru u luci! — Da, reče kapetan broda Arblester, ovo je baš vreme da se bude na obali. Druže Tome, šta vi kažete na to? Prijatelju, vi dobro govorite, ma da ja nikako ne mogu da se setim vašeg imena. Ali, vrlo dobro govorite. Neka bura ostavi Dobru nadu na miru u luci! Amin! — Prijatelju Dikone, nastavi Loles obraćajući se svome zapovedniku, vi imate neke neodložne poslove, ako se ne varam? Pa, molim vas, pristupite im bez odlaganja. A ja ću ostati u ovom dobrom društvu dva odlična stara mornara; i dok se ne vratite, jamčim vam da će ovi dobri drugovi ostati sa mnom, ovde, ispijajući čašu za čašom. Nismo mi kao obalski ljudi, mi, stari oprobani mornari! — Dobro rečeno, kaza mornar. Možete ići, momče. Ja ću ostati u društvu s vašim dobrim prijateljem i mojim starim poznanikom sve do zvonjenja zvona za gašonje vatri i svetiljki ... A možda, bogami, i do samog svanuća! Jer, slušajte, kad je čovek dugo na moru, so mu se upije u kosti, i makar mu dali ceo bunar da popije, nećete mu žgđ ugasiti! Ohrabren ovako sa svih strana, Dik ustade, pozdravi drušgvo, izađe opet na vetar i ode što je brže mogao u krčmu „Kod Jarca i gajdi“. Odande posla poruku lordu Fokshemu da će, čim padne veče, imati podesan brod za plovidbu morem. A zatim se, vodeći sa sobom dva odmetnika prilično
iskusna u mornarstvu, vrati u pristanište i uputi prema malom peskovitom zalivu. Čamac Dobre nade stajao je između mnogih drugih, od kojih ga je lako bilo razlikovati, jer beše najmanji i najtrošniji. I doista, kad su Dik i njegova dva čoveka seli u njega i krenuli iz zaliva u otvorenu luku, mala školjka zaroni duboko u talase i poče da se nakreće pod svakim udarom vetra, preteći da svakog trenutka ode na morsko dno. Dobra nada, kao što smo napomenuli, beše usidrena podalje od obale, gde su talasi bili najjači. Na daljini od pola kilometra nije se nalazio ni jedan brod; oni koji su bili najbliži behu potpuno napušteni; i kad se čamac približio, guste pahuljice snega i iznenadno zamračenje usled rđavog vremena još više skriše kretanje odmetnika od svakog mogućeg uhođenja. Za tren oka iskočiše na palubu broda, koji se dizao i spuštao, dok se čamac snažno ljuljao pored krme. Dobra pada bila je uzapćena. Bio je to dosta jak brod, s krovom iznad pramca i sredine, ali otvorene krme. Imao je jednu katarku i dovoljan broj vesala. Izgleda da ]e kapetan broda Arblester bio napravio odličan trgovački posao, jer je u unutrašnjosti broda bilo mnogo buradi s francuskim vinom. U maloj kabini, pored Device Marije u udubljenju na zidu, što je dokazivalo kapetanovu pobožnost, nalazilo se mnogo zaključanih kovčega i ormana, što je pokazivalo da je bogat i oprezan. Na brodu se nalazio samo jedan pas, koji je pomamno lajao i ujedao došljake za noge; ali ga ovi ubrzo uteraše u kabinu i zatvoriše vrata na njoj. Upališe fenjer i privezaše ga za uže katarke, kako bi se brod jasno video sa obale. Otvoriše jedno bure s vinom i ispiše po čašu izvrsnog gaskonjca za srećan ishod svog predstojećeg pothvata. A zatim, dok je jedan odmetnik pripremao luk i strele, u nameri da spreči svakog ko bi pokušoa da dođe na brod, drugi privuče čamac i uđe u njega, da sačeka Dika.
— Džeče, budno stražari, reče mladi zapovednik, spremajući se da uđe u čamac za svojim podčinjenim. Biće ti tu dobro. — Biće mi dobro dok smo ovde, odvrati Džek. Ali kad se ovaj jadni brod nađe izvan luke... Vidite li, sav se trese! Čuo je, valjda, jadnik, moje reči, pa mu se srce zatreslo u hrastovim grudima. Jer, pogledajte, Diče, kako se natuštilo! Zaista, bilo je veoma mračno. Visoki talasi valjali su se, jedan za drugim, iz pomrčine. Dobra nada se hrabro uspinjala na njih i vrtoglavo se spuštala niz drugu stranu. Susnežica i pramenje pene počeše da lete na sve strane, i paluba se zabele od njih. Vetar je zloslutno fijukao kroz užad. Doista, velika nepogoda, reče Dik. Ali ne mari! To je samo vetar, a on će se brzo izduvati. Međutim, protivno svojim rečima, Dik beše potišten zbog mračne uznemirenosti neba i fijukanja vetra, i pošto je napustio Dobru nadu i zaveslao što je brže mogao prema zalivu, on se pobožno prekrsti i pomoli se bogu za živote svih onih koji će se naći na moru. Na mestu za iskrcavanje beše se već iskupilo oko dvanaest odmetnika. Njima je ustupljen čamac i rečeno im da se ukrcaju bez odlaganja. Malo podalje uz obalu Dik srete lorda Fokshema, koji se žurio da ga nađe. Lice mu je skrivala crna kukuljica, a sjajna oprema beše pokrivena dugačkim grubim ogrtačem siromašnog izgleda. — Mladi Šeltope, jeste li vi, zbilja, za to da se ide morem? upita on. — Lorde, njegovi se konjanici nalaze oko kuće, odgovori Ričard. Njoj se ne može prići s kopna bez uzbune; i u tom bi slučaju ser Denijel bio obavešten o našem pothvatu, pa ga drukčije ne bismo mogli izvesti osim jedino kad bismo, izvinite što se tako izražavam, jahali na vetru. Ako budemo išli morem, kzložićemo se, doduše, izvesnoj opasnosti od bure; ali ne mari ništa, jer u tom slučaju
sasvim je verovatno da ćemo postići svoj cilj i odvesti devojku. — Dobro, predvodite, odgovori lord Fokshem. Ja ću ići s vama, pošto bi, možda, bilo sramota da to ne uradim; ma da bih, priznajem, radije ostao u krevetu. — Onda, hajdemo po našeg krmnnoša, kaza Dik On pođe napred, do one neugledne krčme gde je bio zakazao sastanak jednom delu svojih ljudi. Neke od ovih nađe gde stoje dokoni napolju, pored vrata; drugi su bili smelo ušli unutra i posedali što su bliže mogli do svog druga Lolesa i ona dva mornara. Ovi su, ceneći po njihovim zajapurenim licima i mutnim očima, već odavno prešli granicu umerenosti. I kad je Ričard ušao i odmah za njim lord Fokshem, sva trojica su pevušila neku staru, tužnu mornarsku pesmicu, praćeni fijukom vetra. Mlađi vođa baci brz pogled po krčmi. Vatra je baš bila ponovo naložena, iz nje je kuljao debeo crn dim, pa je bilo teško videti u udaljenije uglove. Ali odmetnika je, očito, bilo mnogo više nego ostalih gostiju. Zadovoljan ovim, ako bi slučajno došlo do neuspeha pri izvođenju plana, Dik krupnim koracima priđe stolu i sede na klupu. — Hej, povika mornar pijanim glasom, ko ste vi, a? — Želim da govorim s vama napolju, gospodine Arblestere, odgovori Dik. I evo o čemu. I on mu, pri svetlucanju vatre, pokaza zlatnik. Mornareve oči se zasijaše, ma da i dalje nije prepoznavao našeg junaka. — Dobro, mladiću, reče on, idem s vama. Prijatelju, ja ću se odmah vratiti. Pijte i veselite se, prijatelju! I, uzevši Dika pod ruku da bi išao čvršćim korakom, pođe odvažno prema vratima krčme. Čim je prešao prag, deset snažnih ruku ga ščepaše i vezaše. I u roku od dva minuta ubaciše ga, vezanog i sa zapušenim ustima, u senaru. Ubrzo je i njegov drug Tom, vezan na sličan način, bačen pored njega, i obojica behu ostavljena tu da neutešno razmišljaju u toku noći.
I sada, pošto je vreme za skrivanje bilo prošlo, pozvaše izranije ugovorenim znakom ljude lorda Fokshema, i družina uze smelo onoliko čamaca koliko joj je trebalo i zaplovi, kao flotila, u pravcu odakle se videla svetlost na katarici broda. Pre nego što se i poslednji čovek popeo na palubu Dobre nade ljutita vika sa obale pokaza da je bar jedan deo mornara primetio nestanak svojih čamaca. Ali e sada bilo suviše dockan kako za povratak čamaca, tako i za osvetu. Od četrdeset boraca okupljenih sada u uzapćenom brodu osam ih je i ranije plovilo morem, pa su mogli vršiti dužnost mornara. Uz njihovu pomoć razapeto je jedno jedro na brodu. Sidrenjak je presečen. Loles, povodeći se i pevušeći pripev nekakve balade o moru, uze u ruke dugačku polugu krmila, i Dobra nada zaplovi napred, kroz mračnu noć, u susret visokim talasima, van pristaništa. Ričard zauze mesto pored katarke. Sem svetlosti od fenjera na brodu i od nekoliko svetiljki u Šorebaju, koje su već bledele u daljini, svuda unaokolo vladala je gusta pomrčina. Samo bi se s vremena na vreme, kad bi Dobra nada naišla na kakav veliki talas i njegov se vrh razbio o nju, zabelasao za trenutak veliki katarakt snežaste pene, da bi odmah zatim potekao u vodenoj brazdi iza broda i iščezao. Neki ljudi su ležali, čvrsto se držeći, i glasno se molili. A mnogi su dobili morsku bolest, pa su se povukli na dno broda i legli pored tovara. Nešto zbog velikog ljuljanja broda, a nešto i zbog ponašanja pijanog Lolesa, koji je stalno vikao i pevao na krmilu, i najhrabrije srce na brodu moralo je početi da sumnja u dobar ishod. Ali Loles, kao da ga je instikt vodio, dobro je upravljao brodom preko talasa, udario je zavetrinom pored nekog velikog peščanog spruda, gde su jedno vreme plovili po mirnoj vodi, i brod uskoro doplovi do kamenog keja, gde ga brzo usidriše. Tu se ljuljao i škripao u pomrčini.
5. Kej nije bio daleko od kuće u kojoj se nalazila Džoana. Sada je ostalo samo da iskrcaju ljude, da opkole kuću jakom grupom, da obiju vrata i da odvedu zarobljenicu. Dobra nada im posle toga neće više biti potrebna. Ona ih je dovela iza leđa neprijatelju; a povlačenje, uspeo ili ne uspeo njihov glavni pothvat, najlakše će se izvesti u pravcu šume, prema rezervama lorda Fokshema. Iskrcati ljude na obalu nije bilo lako. Mnogi su se porazboljevali od morske bolesti, a svi su bili prozebli; gužva i nered na brodu poljuljali su disciplinu, a teška plovidba po mračnoj noći obeshrabrila ih je. Svi su pojurili na kej. Lord je morao da se probije napred i da isuče sablju pred svojim ljudima. Ovaj nagon rulje ka neredu nije se mogao obuzdati bez prilično velike vike, koja je u ovom slučaju bila za najiskrenije žaljenje. Kad je red donekle bio uspostavljen, Dik sa nekoliko odabranih ljudi pođe napred. Pomrčina na obali, usled suprotnosti s penušavim, beličastim talasima, činila mu se gusta kao testo; hujanje i fijuk vetra zagušivali su sve ostale zvuke i šumove. Ali čim stiže do kraja keja, vetar se utiša. U tom zatišju Diku se učini da čuje na obali potmuo topot konjskih kopita i zveket oružja. On zaustavi svoje najbliže pratioce i ode sam nekoliko koraka napred. Odatle nazre konjanike u pokretu. Ovo ga obeshrabri. Ako su njihovi neprijatelji zaista na oprezu, ako su opseli i obalski kraj keja, onda su on i lord Fokshem u vrlo rđavom položaju za odbranu: iza njih more, a ljudi im stešnjeni, u mraku, na uskom keju. On oprezno zviznu; bilo je ugovoreno da to bude signal za početak napada. Ali ovo se pokaza kao signal i za nešto što on nije želeo. Tog trenutka, kroz crnu noć, pade pravi pljusak strela, poslatih nasumce. Ljudi su bili toliko zbijeni na keju
da nekoliko njih bi pogođeno, i na strele je odgovoreno uzvicima straha i bola. Pri ovom prvom napadu i lord Fokshem je bio ranjen i odmah, po Hokslijevom naređenju, prenet na brod, tako da su se njegovi ljudi za vreme tog kratkog okršaja borili (ukoliko su se uopšte borili) bez voćstva. Ovo je bio možda glavni uzrok poraza koji je ubrzo sledio. Na obalskom kraju keja Dik se možda ceo minut s malim brojem svojih ljudi odupirao neprijatelju; i s jedne i s druge strane bilo je nekoliko ranjenih. Mač se ukrštao s mačem. Nije bilo ni najmanjeg znaka o bilo čijem preimućstvu, kad se sreća za tren oka okrenu protiv družine s broda. Neko je uzviknuo da je sve izgubljeno; ljudi su bili u raspoloženju podložnom panici, i uzvik je prihvaćen. „Na brod, momci, spasavajte se!“ viknuo je neko drugi. A od nekog plašljivca začu se onaj neizbežni uzvik u svim povlačenjima: ,,Izdaja!“ I tog trenutka sve ljudstvo okrete leđa neprijatelju i uz paničnu viku, koja se prolamala kroz noć, pojuri u neredu natrag niz kej. U opštoj gužvi i pometnji neki plašljivci su pokušavali da odgurnu brod, neki su se hvatali za njegova prednja vesla. Neki begunci su, vrišteći, skakali u brod, neki u vodu, pa su ih izvlačili na palubu, ali su nekoji padali natrag i davili se. Neke je neprijatelj ubio na keju. Mnogi behu ranjeni na samoj palubi, jer su u slepoj žurbi i mahnitom strahu skakali jedan preko drugog. Najzad — da li namerno ili slučajno — prednja vesla Dobre nade ostadoše slobodna. I uvek pripravni Loles, koji je ostao na svom mestu, za krmilom, za sve vreme meteža zahvaljujući isključivo svojoj fizičkoj snazi i veštoj upotrebi hladnog čelika, odmah dade brodu dobar pravac. Dobra nada još jednom krenu napred, na burno more; kroz rupe za oticanje vode tekla je krv, paluba je bila pretrpana ljudima koji su ležali, koprcali se i gušili u mraku. Loles najzad vrati svoju kamu u korice, okrete se svom susedu i reče mu:
— Udario sam svoj pečat na ove skičave, plašljive pse. Međutim, izgleda da ljudi, dok su skakali u brod i spasavali svoje glave, nisu ni primećivali grube šamare i zasekotine kamom pomoću kojih je Loles, u opštoj pometnji, branio svoje mesto na krmilu. Ali sad su počeli polako da shvataju, ili je možda i neko drugi čuo krmanoševe reči. Kad panikom obuzete trupe počinju polako da dolaze sebi, onda ljudi koji su se obrukali svojom plašljivošću odmah, kao da žele da zbrišu svako sećanje na svoju grešku, padaju u drugu krajnost i iostaju buntovni. Tako je bilo i sada: isti oni ljudi koji su bacili svoje oružje i bili izvučeni za noge iz mora na palubu Dobre nade počeše da viču na svoje vođe i da zahtevaju da neko bude kažnjen. Ovo, sve veće, nezadovoljstvo okrete se protiv Lolesa. Da bi izišao na širinu, stari odmegnik beše upravio Dobru nadu prema pučini. — Šta?! povika jedan od gunđala. On nas vodi na pučinu! — Tako je, povika drugi. Ovo je sigurno izdaja. I svi povikaše u glas da je to izdaja i počeše, kreštavrš glasovima, uz strahovite psovke, naređivati Lolesu da brzo okrene brod i zaplovi prema obali. Loles je škripao zubima i ćuteći produžio da krmani u istom pravcu, upravljajući vešto Dobrom nadol između ogromnih talasa. Na njihova bezrazložna strahovanja i na njihove drske pretnje on je, u svom pijanstvu i ponosu, smatrao za poniženje i da odgovara. Nezadovoljnici se okupiše blizu katarke. Bilo je očito da oni, slično petlovima, „kukuriču da bi se ohrabrili“. I uskoro bi bili spremni na svako zlo. Dik se peo uz stepenice u nameri da se umeša; ali jedan od odmetnika koji je takođe bio pomalo i mornar sppže pre njega. — Momci, poče on, pa vi ste pravi klipani. Da bi smo se vratili, moramo ići širokim morem, sto mu gromova! Zar ne? A ovaj stari Loles ... Jedan udari govornika po ustima, a njegovi kukavički drugovi odmah zatim oboriše ga munjevitom brzinom na
pod, izgaziše nogama i ubiše noževima. Zbog ovoga Lolesov gnev dostiže vrhunac. — Krmanite sami, zagrme on i opsova. Zatim, ne mareći šta će se desiti, napusti krmu. Dobra nada je u tom trenutku drhtala na vrhu jednog talasa, a zatim se, vrtoglavom brzinom, sjuri na niže. Ispred nje se odmah izdiže, kao ogroman crn bedem, drugi talas; ona se sudari s njim, zatrese se i zaroni glavačke u to tečno brdo. Zelena voda pređe preko nje celom njenom dužinom, u visini čovečjeg kolena, kapljice talasa poleteše u vis čak preko katarke. Ona se zatim ponovo diže s jezivom, drhtavom neodlučnošću, kao smrtno ranjena zver. Nekih sedam buntovnika talas je odneo sa sobom. A ostali, kad im se povratio glas, stadoše da prizivaju svece i da preklinju Lolesa da se vrati i uzme krmilo. Loles nije čekao da ga dvaput mole. Strahovita posledica njegove opravdane ljutnje potpuno ga je otreznila. On je znao bolje no iko na brodu koliko je malo trebalo pa da Dobra nada ode na dno mora; i po njenom usporenom kretanju zaključivao je da opasnost još nije prošla. Dik, koga je iotres oborio i koji se umalo nije udavio, ustade, gazeći do kolena po poplavljenoj šupljini krme, i polako priđe starom krmanošu. — Lolese, reče on, svi zavisimo od vas; vi ste doista hrabar, istrajan čovek i vešt u upravljanju brodom. Odrediću tri pouzdana čoveka da vas čuvaju. — Nepotrebno, gospodaru, sasvim nepotrebno, reče krmanoš, pažljivo gledajući napred, kroz mrak. Mi se svakog trenutka sve više udaljavamo od peščane obale, pa stoga more svakog trenutka postaje sve opasnije po nas; zato će se sva ta gunđala uskoro posakrivati u mišje rupe. Gospodaru, to je neshvatljivo, ali je istina: nikad još rđav čovek nije bio dobar mornar. Jedino pošten i hrabar čovek može da izdrži ovo ljuljanje broda. — Lolese, mornari to često kažu, ali to je besmislica, reče Dik, smešeći se. Nego, reci te vi meni kako stoji stvar. Plovimo li dobro? Jesmo li van opasnosti.
— Gospodaru Šeltone, poče Loles, bio sam, hvala sudbini, kaluđer, strelac, lopov i mornar. Od svih odela najviše sam voleo da umrem u kaluđerskom, kao što možete lako razumeti, a najmanje u okatranjenom odelu Džona mornara. I to iz dva dobra razloga: prvo, zbog toga što je smrt na moru često iznenadna, i, drugo, zbog grozote ovog velikog slanog proždrljivca pod mojim nogama — i Loles lupi nogom. Ako ne umrem mornarskom smrću, i to ove noći, zapaliću veliku sveću našoj Devici. — Je li tako? upita Dik. — Sasvim tako, odgovori odmetnik. Zar ne osećate kako se teško i sporo kreće po talasima? Zar ne čujete kako voda već prodire u utrobu broda? Krmilo već i sada gotovo ne upravlja njime. Pričekajte dok još malo potone, i onda će ili otići na dno kao kameni kip ili će udariti u obalu i razbiti se u paramparčad. — Govorite hrabro, reče Dik. Vi se, znači, ne plašite? — Gospodaru, odgovori Loles, ako je ikad ikoji čovek plovio sa rđavom brodskom posadom, to sam onda ja, kaluđerski otpadnik, lopov i sve ostalo. Možda se čudite što sam hrabar: ali ako dođe do pobune, ja se uzdam u svoje oružje, a ako se bude moralo potonuti, potonuću, gospodaru Šeltone, svetla oka i bez straha. Dik ne reče ništa, ali je bio iznenađen tolikom odlučnošću stare skitnice; i, bojeći se kakvog novog napada ili izdaje, uputi se da nađe tri pouzdana čoveka. Gotovo svi ljudi behu napustili palubu, koju su kapljice razbijenih talasa stalno kvasile i koja je bila izložena hladnom vetru, iskupili se u tovarnom prostoru broda, pored buradi s vinom, osvetljenim sa dva fenjera, koji su se klatili. Ovde je nekolicina njih priredila pravu pijanku, nazdravljajući jedan drugom i pijući neštedice Arblesterovo gaskonjsko vino. Ali kako se Dobra nada i dalje teško probijala kroz talase i stalno se, čas prednjim čas zadnjim svojim delom, dizala visoko u vazduh i spuštala duboko u belu penu, broj ovih veselih drugova bivao je sve manji.
Mnogi su sedeli po strani i previjali svoje rane, ali većina je ležala bolesna na podu i ječala. Grinšiv, Kukov i jedan mladić lorda Fokshema, kojega je Dik već bio uočio zbog njegove bistrine i odvažnosti, bili su još sposobni da shvate i voljni da poslušaju. Dik odredi njih za telohranitelje krmanoša, a zatim, bacivši poslednji pogled na crno nebo i more, okrete se i siđe u kabinu, u koju su sluge bile donele lorda Fokshema. Ječanje ranjenoga lorda mešalo se sa zavijanjem brodskog psa. Sirota životinja, da li zbog tuge što je odvojena od svojih prijatelja ili zato što je po ljuljanju broda zaista predosećala neku opasnost, zavijala je tako glasno da se to čulo i pored huke talasa i bure. I sujeverniji ljudi čuli su u ovim zvucima zvuke posmrtnog zvona Dobroj Nadi. Lord Fokshem je bio položen na krevet, preko krznenog ogrtača. Mala svetiljka gorela je slabim plamenom pred Devicom u udubljenju zida, i Dik je prema njenom svetlucanju mogao videti ranjenikovo bledo lice i upale oči. — Teško sam ranjen, reče on. Priđite mi bliže, mladi Šeltone, da imam pored sebe bar nekoga od visokog roda. Sve dane svog života proveo sam živeći otmeno i bogato, i ovo je moj zao udes što sam ranjen u malom, beznačajnom okršaju i što moram umreti ovde, u prljavom, hladnom brodu, na moru, okružen samim propalicama i prostacima. — Lorde, reče Dik, ja se molim svecima da prebolite ranu i da uskoro iziđemo živi na obalu. — Kako? upita začuđeno lord. Da živi iziđemo na obalu? Zar to dolazi u pitanje? — Brod jedva plovi, more je uzburkano i ćudljivo, odvrati mladić, i, kako sam saznao od svog čoveka koji upravlja brodom, imaćemo, zaista, sreću ako suvih nogu iziđemo na kopno. — Ah! uzdahnu lord tužno. I tako će me svako zlo snaći na samrtnom času! Gospodine, bolje se molite da živite teško, da bi vam smrt bila lakša, nego da se celog života zavaravate svirkom, pesmom i počastima, a u poslednjem času da se nađete u ljutoj nevolji! Nego, ja imam
nešto na duši što se ne sme odlagati. Nemamo sveštenika na brodu? — Nemamo, odgovori Dik. — Da pređemo, onda, na moje svetovne poslove, nastavi lord Fokshem. Vi mi i mrtvom morate biti isto tako dobar prijatelj kao što ste mi živom bili plemenit neprijatelj. Odlazim sa ovog sveta u zao čas po sebe, po Englesku i po one koji su mi verovali. Moje će ljude dovesti Hemli, onaj što je bio vaš suparnik; oni će se sastati u dugačkoj sobi u Holivudu. Ovaj prsten će vas ovlasgiti da izdajete zapovesti u moje ime. Sem toga, napisaću dve-tri reči Hemliju i narediću mu da vam ustupi devojku. Da li će te poslušati? Ne znam. — Ali, lorde, u čemu da vas poslušam? Kakve zapovesti imate za mene? upita Dik. — Da, reče lord, da... zapovesti, i on, oklevajući, pogleda u Dika. Jeste li vi pristalica Lankastera ili Jorka? upita najzad. — Stidim se i reći da jedva mogu jasno na to da odgovorim, odvrati Dik. Ali ovoliko je, mislim, izvesno: pošto sam u družini Elisa Dakvorta, znači da služim Jorku. I, prema tome, izjašnjavam se za Jork. — Dobro, odgovori lord. Vrlo dobro. Zbilja, da ste se izjasnili za Lenkaster, ne bih znao šta da uradim. Ali pošto ste za Jork, saslušajte me. Došao sam ovamo da motrim na lordove u Šorebaju, dok moj izvrsni mladi lord Ričard od Glostera8 ne spremi dovoljno vojske da udari na njih i da ih rastera. Ja sam pribeložio podatke o njihovoj snazi, stražama i položaju, i ove beleške trebalo je da predam mladom lordu u nedelju oko jedanaest časova kod krsta sv. Brigite, pored šume. Nema izgleda da ću moći da odem na taj sastanak, pa vas molim da budete ljubazni i da odete vi mesto mene. Postarajte se da vas ni zadovoljstvo, ni bol, ni 8
U vreme na koje se odnosi ova priča, Ričard Grbavac još nije bio postao vojvoda od Glostera; ali radi jasnoće, mi ga tako nazivamo. (Prim. pisca)
bura, ni rana, ni kuga ne zadrže da ne budete na ugovorenom mestu u zakazani čas, jer od toga zavisi dobro Engleske. — Uzimam to ozbiljno na sebe, reče Dik. Vaša želja biće ispunjena. — Dobro je, reče ranjaiik. Dalja naređenja davaće vam vojvoda, i ako ga budete hrabro i revnosno slušali, sreća vam je osigurana. Prinesite mi lampu bliže očima, da napišem tih nekoliko reči za vas. On napisa kratko pismo svome ,,Uvaženom rođaku ser Džonu Hemliju“, a zatim drugo, na koje ne stavi spolja adresu. — Ovo je za vojvodu, reče on. Lozinka je „Engleska i Eduard“, a odgovor „Engleska i Jork“. — A Džoana, lorde? upita Dik. — Pa, Džoanu ćete morati sami na neki način da ugrabite, odgovori lord. Ja sam u oba ova pisma pomenuo da je moj izbor pao na vas. Ali se vi, mladiću, morate i sami boriti da je dobijete. Ja sam pokušao, kao što i sami znate, i izgubio sam svoj život. Od čoveka se više ne može tražiti. Ranjenik poče da se oseća umornim. Dik turi dragocena pisma u nedra. reče mu da ne klone duhom i ostavi ga da se odmara. Zora je svitala, hladna i plava, letele su snežne pahuljice. Nedaleko od Dobre nade, na strani prema kojoj je duvao vetar, ređali su se krševiti rtovi i peskoviti zalivi; a iza njih, u daljini, videli su se, prema nebu, pošumljeni visovi Tanstola. I vetar i more behu se utišali. Ali brod je duboko gazio i jedva se dizao na talasima. Loles se još uvek nalazio pri kormilu. Gotovo svi ljudi izišli su na palubu i, bleda lica, posmatrali nepristupačnu obalu. — Hoćemo li se iskrcati? upita Dik. — Da, ako pre toga ne potonemo, odgovori Loles. I baš tada brod se tako sporo diže u susret jednom talasu i voda tako glasno zaklokota u njegovoj unutrašnjosti, da Dik i nehotice uhvati krmanoša za ruku.
— Sto mu gromova! povika Dik kad se prednji deo Dobre Nade opet pojavi iznad pene. Mislio sam da nam se brod razbio. Na srednjem delu palube Grinšiv, Hoksli i bolji ljudi iz obe družine užurbano su razvaljinali krov da bi napravili splav. Dik im se pridruži. Radio je najviše radi toga da ne bi mislio na svoj težak položaj. Ali, uprkos radu, kad god bi neki talas udario u jadni brod i kad god bi se ovaj mlitavo nakrenuo na ovu ili onu stranu, Dik bi pomislio, sa strahovitim bolom, na neposrednu blizinu smrti. Najzad, dok je još radio, opazi da se nalaze u blizini jednog rta. Trošna stena, o čije su podnožje udarali veliki penušavi talasi, gotovo se nadnosila nad palubu; a dalje, iza stene, na vrhu jednog brežuljka, videla se neka kuća. Unutar zaliva dizali su se veliki talasi, i oni u jednom trenutku digoše Dobru nadu na svoja zapenušena pleća, oteše je krmanoševoj kontroli i za tren oka je baciše, uz veliki potres, na pesak, pa počeše da se prebacuju preko nje u visini polovine katarke i da je ljuljaju tamo-amo. Naiđe drugi veliki talas, opet je podiže i odbaci još dalje unutra; dođe i treći i on je ostavi na peščanom sprudu, daleko van domašaja opasnijih tapasa. — Momci, uzviknu Loles, sveci su se zaista pobrinuli za nas. Plima opada. Sad možemo da sednemo i da popijemo po čašu vina; kroz pola sata svi ćete moći izići na obalu sigurno kao da idete po mostu. Otvoriše jedno bure, i pošto sedoše tamo gde su najmanje bili izloženi sitnim pahuljicama i kapljicama razbijenih talasa, brodolomnici stadoše da se obređuju čašom, pokušavajući da zagreju svoja tela i povrate svoju hrabrost. Dik se u međuvremenu vratio lordu Fokshemu, koji ležaše vrlo zabrinut i uplašen; pod njegove kabine beše preplavljen vodom do kolsna, a lampa u kabini, jedina njegova svetlost, bila je razbijena i ugašena usled jakog potresa.
— Lorde, ne brinite se ništa, reče mladi Šelton. Sveci su nam očito naklonjeni; talasi su nas odbacili daleko na plićak, i čim se plima malo stiša, moći ćemo peške otići na obalu. Prošlo je skoro jedan sat pre nego što se more u oseci dovoljno povuklo od broda, da su se ljudi mogli uputiti na kopno, koje su kroz snežnu vejavicu jedva nazirali. Na brežuljku pored puta kojim su išli ležala je šćućurena grupa ljudi i podozrivo posmatarla kretanje došljaka. — Mogli bi nam prići i ponuditi neku pomoć, primeti Dik. — Pa, ako oni ne priđu nama, mi ćemo njima, reče Hoksli. Ukoliko pre stignemo do dobre vatre i suvog kreveta, utoliko bolje za jadnog lorda. Ali nisu mnogo odmakli u pravcu brežuljka, kad ljudi iznenada skočiše, svi u isti mah, i zasuše brodolomnike mnoštvom dobro upravljenih strela. — Natrag! Natrag! novika lord. Budite oprezni, za ime boga, ne odgovarajte im! — Imate pravo, uzviknu Grinšiv, čupajući jednu strelu iz svog kožnog kaputa. Nismo u položaju da bismo se mogli boriti, to je jasno, jer smo skroz mokri, umorni kao psi i skoro smrznuti. Ali ne razumem, tako mi naše drage Engleske, šta im je te tako bez milosti gađaju svoje jadne zemljake u nevolji. — Oni misle da smo francuski gusari, odgovori lord Fokshem. U ovom teškom i izopačenom vremenu nismo sposobni da čuvamo obalu svoje otadžbine, i naši stari neprijatelji, koje smo nekada gonili i po moru i po kopnu, krstare sada kud hoće, pljačkaju, ubijaju, pale. To je na štetu i sramotu ove jadne zemlje. Ljudi na brežuljku pažljivo su ih posmatrali za sve vreme dok su se udaljavali od obale i peli na pusto peščano pobrđe; pratili su ih skoro ceo kilometar na izvesnoj razdaljini, spremni da na najmanji znak pošalju još jedan pljusak strola na umorne i potištene begunce. I tek pošto je
Dik, kad su najzad izbili na čvrst glavni drum, pozvao svoje ljude na veći vojnički red, ovi ljubomorni čuvari engleske obale nemo iščeznuše u snežnom predelu, Oni su postigli ono što su želeli: zaštitili su svoje sopstevene domove i imanja, svoje porodice i stoku. I pošto su tako sačuvali svoje lične interese, ni jedan od njih nije ni malo mario što će možda Francuzi pro- livati krv i paliti ognjišta u svima ostalim parohijama Engleske.
ČETVRTA KNJIGA
PRERUŠAVANjE
1. Mesto gde je Dik izbio na glapni drum nalazilo se nedaleko od Holivuda i oko dvanaest ili netnaest kilometara od Šorebaja na Tilu. I ovde se, pošto su se uverili da ih više niko ne prati, dve družine rastadoše. Ljudi lorda Fokshema odoše, noseći svog ranjenog gospodara, za holivudsku opatiju. Tamo će on ležati u udobnosti i sigurnosti. A Dik, kad oni odmakoše i iščezoše iza debele zavese snežne vejavice, ostade sam sa dvanaestak odmetnika, poslednjim ostatkom svoje grupe dobrovoljaca. Neki su bili ranjeni, a svi do jednog ogorčeni zbog neuspeha i muka koje su pretrpeli. Ali kako su sada bili prozebli i gladni da bi svoje nezadovoljstvo izrazili na neki drugi način, oni su samo gunđali i bacali mrke poglede na svoje vođe. Dik isprazni svoj novčanik podelivši između njih sav novac i ne ostavivši za sebe ni pare. Zatim im zahvali na hrabrosti koju su pokazali, mada je više osećao želju da ih ukori zbog kukavičluka. I pošto je tako donekle ublažio dejstvo dugotrajne nevolje koju su pretrpeli, on ih otpusti da idu — po dvojica ili u grupi od nekoliko — za Šorebaj i u krčmu „Kod jarca i gajdi“. Pod utiskom onoga što je video na brodu Dobra Nada, za svoga saputnika izabra Lolesa. Snežna vejavica je sipala tako gusto da se jedva oko moglo otvoriti. Vetar beše jenjao. Ceo svet je bio iščezao pod belim snežnim pokrivačem. Moglo se lako zalutati i propasti u snežnim nanosima; i Loles je, idući na pola koraka ispred svoga druga i ispruživši glavu napred kao kakav lovački pas na tragu, ocenjivao po svakom drvetu u kome pravcu treba da idu, i to tako pažljivo kao da je krmanio brodom u opasnoj vodi. Pošto su išli kroz šumu otprilike jedan kilometar, dođoše do raskrsnice nekoliko puteva, ispod gaja visokih i iskrivljenih hrastova. Takvo je mesto čak i u uskom
vidokrugu vejavice bilo lako poznati; i Loles se očito obradova kad ga vide. — A sad, gospodaru Ričarde, reče on, ako niste suviše ponositi da budete gost čoveka koji nije ni visoka roda ni naročito dobar hrišćanin, mogao bih vam ponuditi čašu vina i dobru vatru, da vam raskrave srž u vašim smrznutim kostima. — Vodite me, Vile, odgovori Dik. Čaša vina i dobra vatra! Da, putovao bih daleko da ih nađem. Loles skrete u stranu ispod golih grana gaja i, koračajući odlučno neko vreme, dođe do jedne strme jame ili jazbine, koja je sada za četvrtinu bila zasuta snegom. Nad ivicom jame nadnosila se velika bukva nesigurna korena; stari odmetnik razgrnu šipražje iznad jame i iščeze pod zemljom. Bukvu je neka žestoka oluja bila upola iščupala iz zemlje i napravila, tako, priličnu rupu; od nje je stari Loles napravio svoje šumsko skrivalište. Žile su mu služile kao tavanske grede, a busenje s travom kao krovina; zidovi i pod bili su od majke-zemlje. Ma koliko da je ovo davalo grub izgled, ognjište u jednom uglu, počađavelo od vatre, i jak okovan velik sanduk od hrastovine u drugom pokazivali su odmah, na prvi pogled, da je to čovečje skrivalište, a ne jazbina neke divlje životinje. Iako je sneg bio zasuo ulaz, a bilo ga je i na podu ove zemljane pećine, ipak je vazduh u njoj bio topliji nego napolju; i kada je Loles iskresao iskru i suvo granje žutilovke počelo da plamti i da puckara na ognjištu, mesto je dobilo izgled domaće udobnosti. Odahnuvši zadovoljno, Loles raširi svoje velike ruke nad vatrom; izgledalo je da udiše dim. — Ovo je, reče on, zečja rupa starog Lolesa. Neka je nebesa čuvaju od jazavičara! Lutao sam tamo-amo, i unaokolo, od svoje četrnaeste godine, kad sam prvi put pobegao iz opatije sa crkvenjakovim zlatnim lancem i misalom, koje sam prodao za četiri novčića. Bio sam u Engleskoj, u Francuskoj, u Burgundiji, u Španiji, takođe,
na hodočašću, radi spasa svoje duše, pa i na moru, koje je ničija zemlja. Ali ovde je moj dom, gospodaru Šeltone. Ovo je moja postojbina, ova jazbina u zemlji. Bilo da pada kiša ili duva vetar... bilo da je april, da itice pevaju i da je sve u cvatu oko mene, bilo da je zima i da sedim sam sa svojim starim prijateljem ognjem i da mi crvendać cvrkuće u šumi... ovo je moja crkva i moj trg, moja žena i moje dete. Ovo je mesto na koje se uvek vraćam i gde bih, ako sveci dozvole, želeo i da umrem. — Ovo je zaista topao kutak, odgovori Dik. Prijatan i dobro skriven. — I potrebno je da bude, odgovori Loles. Jer, kad bi ga pronašli, gospodaru Šeltone, prepuklo bi mi srce od žalosti. A ovo je — dodade on, zarivajući svoje snažne prste u peščani pod — moj podrum za vino, i imaćete sada bocu izirsne jake crvenke. Pošto malo razgrnu pesak, on izpadi iz njega bocu od oko četiri litra punu gotovo za tri četvrtine jakog slatkog vina. I kad su se napili i nazdravili drugarski jedan drugom i Loles ponovo rasplamsao vatru bacivši na nju granja, dva druga se prućiše po podu, stadoše da se krave i da uživaju u toploti, dok im se iz mokrog odela dizala para. — Gospodaru Šeltone, reći će odmetnik, vi ste u poslednje vreme imali dva neuspeha i svi su izgledi da ćete izgubiti i devojku, je li tako? — Tako je, odgovori Dik klimnuvši glavom — E onda, nastavi Loles, čujte i staru budalu koja je skoro sve bila i skoro sve videla. Vi trošite mnogo vremena na tuđe poslove, gospodaru Diče. Trošite ga na Elisove; on najviše želi smrt ser Denijela. Trošite ga na poslove lorda Fokshema; on, neka ga sveci sačuvaju, ima, bez sumnje, dobre namere. Ali usredsredite se vi na svoj posao, dobri Diče. Idite pravo devojci. Udvarajte joj se, da vas ne bi zaboravila. Budite u pripravnosti, i kad se prilika ukaže, utecite s njom na konju. — Ali, Lolese, ona je sada, bez sumnje, u ser Denijelovoj palati, odgovori Dik.
— Otići ćemo, onda, tamo, odgovori odmetnik mirnim glasom. Dik se začuđeno zagleda u njega. — Da, ja to ozbiljno mislim, reče Loles i klimnu glavom. A ako ne verujete mojim rečima, onda pogledajte! Odmetnik skide ključ s vrata, otključa hrastov sanduk i, pošto je malo preturao po njemu, izvadi kaluđersku mantiju i opasač od užeta; a zatim velike drvene brojanice, dovoljno teške da posluže kao oružje. — Evo, ovo je za vas, reče on. Obucite se! Pošto se Dik preobukao i, tako, prerušio u kaluđera, Loles izvadi neke bojice i olovku i poče s najvećom veštinom da mu maskira lice. Obrve mu zadeblja i produži. Sa brčićima, jedva vidljivim, postupi na isti način; sa nekoliko crta oko očiju izmeni izraz lica i dade stariji izgled ovom mladom kaluđeru. — A sad, nastavi on, kad i ja uradim to isto, bićemo takav lep par kaluđera kakav se samo poželeti može. Smelo ćemo otići u dom ser Denijela i gostoljubivo ćemo biti primljeni za ljubav majke-crkve. — Kako da vam se odužim, dragn Lolese? reče mladić. — Koješta, brate! reče odmetnik. Ja ne radim ništa što mi ne čini zadovoljstvo. Ne brinite se za mene. Ja sam od onih, vere mi, koji sami vode brigu o sebi. Kad mi nešto nedostaje, imam dugačak jezik i glas kao manastirsko zvono ... i ja tražim, sine moj. A kada mi traženje ne uspe, uzimam i sam. Stari lopov veselo namignu; a i Dik, ma da se osećao nelagodno što uživa tako veliku naklonost ovako sumnjive ličnosti, nije mogao da se ne nasmeje. Loles se vragi svom velikom sanduku, i uskoro je bio prerušen na sličan način. Dik se začudi kad vide da on sakri nekoliko crnih strela pod svoju mantiju. — Šta će vam to? upita mladić. Našta će vam strele, kad ne uzimate luk?
— Verovatno će biti razbijenih glava, da ne kažem, prebijenih leđa, pre nego što se vi i ja izvučemo čitavi odande kuda idemo, odgovori veselo Loles. A ako neko pogine, želeo bih da naša družina dobije priznanje za to. Crna strela je pečat naše opatije, gospodaru Diče; ona je znak ko je izvršilac dela. — Pošto se vi tako pažljivo pripremate, reče Dik, i ja imam ovde neka dokumenta, koja bi, u mom vlastitom interesu i u interesu onih koji su mi ih poverili, bilo bolje da ostavim negde ovde, nego da budu nađena kod mene. Gde da ih sakrijem, Vile? — Pa, evo, ja ću izići u šumu i odzviždati tri stiha neke pesme; za to vreme vi ih zatrpajte gde hoćete i poravnajte pesak na tom mestu. — Nipošto! uzviknu Dik. Ja vam verujem, čoveče! Bilo bi podlo od mene kad ne bih imao vere u vas. — Vi ste, brate, pravo dete, odgovori stari odmetnik, koji beše zastao pri izlazu iz jame i okrenuo se prema Diku. Ja sam milostiv stari hrišćanin, ne bih izdao nikoga kad se radi o glavi, a ni svoju ne bih štedeo kad bi mi prijatelj bio u opasnosti. Ali, ludo dete, ja sam lopov po zanatu, rođenju i navici. Kad bi moja boca bila prazna i usta suva, ja bih vas pokrao, drago dete, iako osećam ljubav, poštovanje i divljenje prema vašem karakteru i vašoj ličnosti! Zar se može jasnije reći? Ne. I on ode kroz žbunje, pucketajući svojim velikim prstima. Ostavljen sam, Dik, posle kratkog razmišljanja o nedoslednostima u karakteru svoga saputnika, brzo izvadi, pregleda i zatrpa svoja dokumenta. Zadrža samo jedan da ga ponese sa sobom, pošto on ni u kom pogledu nije kompromitovao njegove prijatelje, a mogao je da mu posluži u nevolji protiv ser Denijela. Ovo je bilo vlastito vitezovo pismo lordu Venslejdelu, koje je poslao po Trogmortonu sutradan posle poraza kod Rizingema, a koje je Dik sledećeg dana našao kod mrtvog glasnika.
Zatim, pošto zaprete vatru, Dik iziđe iz jame i pridruži se starom odmetniku, koji ga je čekao ispod ogolelog hrasta, i bio već pobeleo od snega koji je vejao. Oni se pogledaše i nasmejaše ― toliko su se uspešno bili prerušili. — Ipak bih voleo da je leto i vedar dan, progunđa odmetnik, pa da mogu da se vidim u ogledalu kakvog vira. Tamo će biti mnogi ser Denijelovi ljudi koji me poznaju, i ako bi nas nskim slučajem prepoznali, za vas bi se, brate, možda neko i zauzeo. ali što se mene tiče, dok bih očitao Očenaš već bih visio o konopcu. I tako se zajedno uputiše drumom za Šorebaj, koji je u ovom kraju vodio iored same ivice šuage, izbijao s vremena na vreme u polja i prolazio pored kuća siromašnih seljaka i malih poljskih dobara. Uskoro, u blizini jedne seljačke kuće, Loles zastade. — Brate Martine, reče on potpuno promenjenim glasom, u skladu sa svojom kaluđerskom rizom, hajdemo unutra da zamolimo milostinju od ovih jadnih grešnika. Pax vibiscum!9 Da, dodade on svojim sasvim prirodnim glasom, tako je kao što sam se i plašio da je: izgubio sam donekle onaj snishodljivi kaluđerski ton. I zato mi morate dozvoliti, gospodaru Šeltone, da ga uvežbavam po ovim selima, pre nego što rizikujem svoj debeli vrat u kući ser Denijela. Ali uviđate li pomalo kako je dobro biti čovek vičan svakom poslu! Da nisam bio mornar, vi biste sigurno otišli na dno sa Dobrom nadom; da nisam bio lopov, ne bih vam mogao našminkati lice tako da se ne zna da je vaše; da nisam bio kaluđer i da nisam pevao u horu i jeo dobro za trpezom, ne bih mogao izvesti ovo prerušavanje, već bi nas i psi otkrili i lajali na nas zbog obmanjivanja. Zatim Loles priđe prozoru kuće, prope se na prste i pogleda unutra. — Tako je, reče on. Sve bolje i bolje. Ovde ćemo održati sjajnu probu sa svojim lažnim licima i uz to ćemo se našaliti na račun brata Kepera. 9
Mir neka je s vama. (Prim. prev.)
Posle ovih reči on ogvori vrata i prvi uđe u kuću. Unutra su sedela za stolom i alapljivo jela trojica iz njihove družine. Kame su bili zaboli u sto i bacali na ukućane mrke i preteće poglede, što je pokazivalo da su za svoju gozbu imali da zahvale više svojoj sili nego gostoprimstvu ukućana. Na dva kaluđera, koji su sada, sa skrušenom dostojanstvenošću, ušli u kuhinju, oni se okretoše s naročitom mržnjom. I jedan od njih, Džon Keper lično, koji je, izgleda, bio njihov vođa, odmah im grubo naredi da se gube. — Ne trebaju nam prosjaci ovde! viknu on. Ali drugi, koji takođe nije prepoznao Dika i Lolesa, bio je uviđavniji. — Nemoj tako, reče on. Mi smo jaki ljudi, pa uzimamo šta nam treba; a oni su slabi, pa zato i prose. Ali kad kucne samrtni čas, oni će biti jači, a mi slabiji. Ne osvrćite se na njega, oče. Priđite i napite se iz moje čaše i blagoslovite me. — Vi ste lakoumni, prokleti ljudi, odani telesnim uživanjima, reče kaluđer. Ne dao bog da pijem s takvim društvom! Ali, evo, iz sažaljenja koje osećam prema grešnicima, ostaviću vam jednu svetu relikviju; pozivam vas da je, radi spasa svoje duše, volite i čuvate. Loles ovo izgovori gromkim glasom kaluđerapropovednika. A zatim izvuče ispod mantije crnu strelu, stavi je na trpezu pred zapanjene odmetnike, pa se istog trenutka, zajedno s Dikom, okrete, iziđe iz sobe i iščeze u snežnoj vejavici pre no što su odmetnici imali vremena da izuste i jednu reč i da prstom modnu. — Tako, reče on. Stavili smo na probu svoja lažna lica, gospodaru Šeltone. Sad se ne bojim da idem kud god želite. — Dobro! odgovori Ričard. Jedva čekam da pristupim delu. Hajdemo za Šorebaj!
2. Ser Denijelova kuća u Šorebaju bila je visoka, prostrana zgrada, ukrašena gipsanim radovima, obložena hrastovom rezbarijom i pokrivena trščanim krovom. Pozadi kuće prostirala se bašta, puna voćki, staza i hladnjaka, a nedaleko od nje uzdizao se toranj opatije. U kući bi se u slučaju potrebe mogla smestiti svita i neke veće ličnosti nego što je bio ser Denijel. Pa i sada se u njoj nalazilo mnoštvo ljudi. Dvorište je odjekivalo od zveketa oružja i konjskih potkovica; u kujni je vladala užurbanost kao u košnici. Pevači, svirači i uzvici akrobata čuli su se iz dvorane. Ser Denijel se u rasipništvu, veselosti i gostoprimstvu svoga doma takmičio sa lordom Šorebajem i prevazilazio lorda Rizingema. Svi su ljubazno dočekivani. Pevači, akrobati, šahisti, prodavci relikvija, lekova, mirisa i amajlija, a upooedo s njima i razni sveštenici, kaluđeri i hodočasnici rado su gošćeni za donjom trpezom i spavali zajedno na prostranim galerijama ili na golom daščanom podu dugačke trpezarije. Ono posle podne nakon brodoloma Dobre nade podrum sa vinom, kujna, štale, nadstrešnica za kola, koja je zauzimala dve strane dvorišta — sve je bilo prepuno dokoličara, od kojih su neki pripadali ser Denijelovoj posluzi i bili obučeni u njegovu zagasitocrvenu i plavu livreju, a neki su bili došljaci, koje je nohlepa dovela u grad i koje je vitez primao iz političkih obzira, a i zbog običaja toga vremena. Neprekidna snežna vejavica, velika hladnoća i približavanje noći zadržali su ih pod krovom. Vipa, piva, i novca bilo je u izobilju; mnogi su se bili razbaškarili i kockali se u štali na slami, mnogi se još nisu bili otreznili od pijanke posle ručka. Čoveku našeg vremena izgledalo bi kao da je neka horda pljačkala grad; a za čoveka iz onog doba bio je to običan prizor koji se viđao uvek za vreme velikih gozbi u bogatim i plemićkim kućama.
Dva kaluđera, jedan mlad i jedan star, stigli su predveče i sad su se grejali pored velike vatre ispod nadstrešnice. Oko njih se okupila raznolika gomila: opsenari, nadrilekari i vojnici, sa kojima se stariji kaluđer odmah upusti u tako hiv razgovor, praćen gromoglasnim smehom, i u pričanje veselih seljačkih priča, da se grupa za tren oka poveća. Mlađi kaluđer, u kome su čitaoci već prepoznali Dika Šeltona, sedeo je malo po strani i postepeno se sasvim povukao. On je slušao razgovor, čak vrlo pažljivo, ali usta nije otvarao; i po ozbiljnom izrazu njegova lica moglo se zaključiti da ga vesele priče njegovog saputnika ne zanimaju. Najzad se njegove oči, koje su stalno gledale tamoamo i motrile na sve ulaze kuće, zasvetleše pri pojavi jedne male povorke koja je ušla na prednju kapiju i prelazila preko dvorišta. Napred su išle dve dame u debelim krznima, a za njima dve služavke i četiri naoružana čoveka. Ubrzo svi iščezoše u kući. Dik se provuče između dokoličara i odmah se dade u poteru za njima. „Viša između one dve je ledi Brekli", pomisli on. „A gde je ledi Brekli, tu je u blizini i Džoana.“ Četiri naoružana čoveka ispratiše dame samo do kućnih vrata, i one su se sada penjale uz stepenice od uglačane hrastovine, praćene dvema služavkama. Dik pođe za njima. Bio je već sumrak; u kući je bila skoro pomrčina. Na odmorištima stepenica bleštale su buktinje u gvozdenim buktinjacima; duž dugačkih hodnika, zastrtih ćilimima, pored svakih vrata gorela je lampa. I tamo gde su vrata bila otvorena Dik je video po zidovima skupocene ćilime, a po podovima rogozinu, koje je osvetljavala plamsava vatra sa ognjišta. Prešli su već dva sprata i kod svakog zavijutka stepenica mlađa i manja dama okrenula bi se i pažljivo zagledala u kaluđera. Iošgo su mu oči stalno bile spuštene, jer je glumio skromnost, koja odgovara jednom kaluđeru, spazio ju je samo jedanput, te nije ni primetio da je privukao
njenu pažnju. I sada, na trećem spratu, grupa se razdvoji, mlađa dama produži da se penje sama, a druga, praćena dvema služavkama, uputi se desnom stranom duž hodnika. Dik se pope brzim koracima, zadrža se iza ugla, ispruži glavu napred i stade pogledom da prati tri žene. One se nisu okretale, već su nastavile da i dalje idu duž hodnika. „Ovo je vrlo dobro, pomisli Dik. Ako budem saznao koja je soba ledi Brekli, onda će mi biti lako da se sretnem sa gospođom Heč, kad bude izlazila ili ulazila nekim poslom.“ Baš tada nečija mu se ruka spusti na rame, on se trže uz prigušen uzvik, okrete se i zgrabi svog napadača. Ali se postide kad vide da je osoba koju je tako grubo ščepao ona manja mlada dama u krznu. A ona je potresena i uplašena, drhtala u njegovom naručju. — Gospođice, reče Dik, puštajući je, molim vas da mi oprostite; ja nemam oči na potiljku, i, vere mi, nisam mogao znati da ste devojka. Devojka nastavi da ga gleda, ali njeno iznenađenje ubrzo pređe u strah, a posle iznenađenja dođe i sumnja. Dik, koji je čitao ove promene na njenom licu, poboja se za svoju sigurnost u ovoj neprijateljskoj kući. — Lepa devojko, reče on, glumeći hladnokrvnost, dopustite mi da vas poljubim u ruku u znak da mi opraštate moju grubost, pa ću odmah otići. — Vi ste čudan kaluđer, mladi gospodine, odgovori devojka, gledajući mu i smelo i lukavo u lice. I pošto je moje prvo iznenađenje donekle prošlo, ja po svakoj reči koju izustite primećujem da ste svetovnjak. Šta radite vi ovde? Zašto ste se tako bogohulno prerušili? Dolazite li kao prijatelj ili kao neprijatelj? Zaштo uhodite ledi Brekli kao lopov? — Gospođice, reče Dik, molim vas da budete sigurni u jednu stvar: nisam lopov. Pa čak i da sam došao ovamo kao neprijatelj, штo donekle i jesam, nisam neprijatelj lepih devojaka i ja ih preklinjem da ni one ne budu moj i da mi dopu stite da ostanem. Jer, doista, lepa gospođice, viknite
ako je to vaša želja, viknite samo jednom i recite šta ste videli, i jadni čovek koji je pred vama biće mrtav. Ne mogu da verujem da biste vi bili tako svirepi — dodade Dik, pa obema rukama uze devojčinu ruku i zagleda se u nju s učtivim divljenjem. — Jeste li, onda, uhoda... Jorkist? upita devojka. — Gospođice, doista sam jorkist, a i uhoda, u neku ruku, odgovori on. Ali ono штo me je dovelo u ovu kuću, ono što će vas zainteresovati i umilostiviti vaše ljubazno srce, nije u vezi ni sa Jorkom ni sa Lenkasterom. Poveriću potpuno svoj život vašoj uviđavnosti. Ja sam ljubavnik, i moje ime ... Ali ovde mlada dama iznenada stavi ruku na Dikova usta, pogleda brzo gore i dole, levo i desno, pa, uverivši se da nema nikog, povuče mladića snažno i brzo uz stepenice. — Ćutite i hajdete, reče ona. Govorićemo posle. Dik, prilično iznenađen, pusti da ga ona vodi uz stepenice, a zatim duž hodnika. I ona ga najzad, iznenada, gurnu u neku sobu obasjanu, kao i mnoge druge, rasplamsalom kladom na ognjištu. — A sada, reče mlada devojka, gurajući ga prema stolici, sedite ovde i slušajte moju suverenu volju. Ja sam gospodar vašeg života i smrti i neću se ustezati da zloupotrebim svoju moć. Čuvajte se! Strašno ste mi prignječili ruku. Nije, veli, znao da sam devojka! Da je znao da sam devojka, sigurno bi skinuo kaiš da me tuče. Posle ovih reči ona brzo iziđe iz sobe i ostavi Dika zabezeknutog od iznenađenja i u nedoumici da li sanja ili je budan. — Skinuo bih kaiš da je tučem! ponovi on. Skinuo bih kaiš da je tučem! I on se seti one večeri u šumi i ponovo vide Mečemovo zgrčeno telo i oči koje preklinju. Odjednom bi upozoren na opasnost. U sobi do ove začu šum kao da se neko kreće; zatim ču uzdah, sasvim blizu, a potom šuštanje haljine i korake. Dok je stajao osluškujući opazi da se duž zida zatalasao ćilim. Vrata se
otvoriše, zastori se razdvojiše i u sobu uđe, s lampom u ruci, Džoana Sidli. Bila je obučena u tamno i toplo skupoceno ruho, pogodno za zimu i sneg. Kosa joj je bila očešljana u obliku krune. I ona, koja je izgledala tako mala i nespretna u muškom odelu, bila je sada visoka i vitka kao jela i išla preko sobe kao vila. Ona, pribrano i mirno, diže lampu i pogleda u mladog kaluđera. — Šta vas je dovelo ovamo, dobri brate? upita ona. Verovatno ste pogrešno upućeni. Koga tražite? I ona stavi lampu na policu. — Džoana, reče Dik, a zatim ga glas izdade. Džoana, poče on ponovo, rekli ste da me volite; lud sam što sam verovao u to! — Diče! uzviknu ona. Diče! I na veliko mladićevo iznenađenje, ova lepa i visoka mlada dama polete prema njemu, obisnu mu se oko vrata i dade mu sto poljubaca sve u jednom. — Oh, ludi stvore! povika ona. Oh, dragi Diče! Oh, kad biste samo mogli da vidite sebe! Avaj! dodade ona i zastade, pokvarila sam vam izgled, Diče! Skinula sam vam nešto šminke s lica. Ali to je u našoj moći da popravimo. Ono što nije u našoj moći Diče — ili se bar plašim da nije ―to je da sprečimo moju udaju za lorda Šorebaja. — To je, dakle, odlučeno? upita mladić. — Sutra pre podne, Diče, u opatiji, i Džon Mečem i Džoana Sidli završiće sasvim bedno, odgovori ona. Nema pomoći od suza, inače bih isplakala svoje oči. Molila sam se i dan i noć, ali nebo se mršti na moje molitve. I, dragi Diče, dobri moj Diče, ako me vi ne izbavite iz ove kuće pre jutra, ostaje nam samo da se poljubimo i da kažemo jedno drugom zbogom. — Ne, reče Dik, nikako. Ja nikad neću reći tu reč. To liči na očajanje Gde ima žiiota, ima i nade, Džoana. Ja se još nadam. Da, vere mi. I pobediću! Slušajte me, kada ste bili samo ime za mene, iisam li vas tražio, nisam li i drute
dobre ljude pozivao u pomoć, nisam li stavio i svoj život na kocku? A sada, kad sam vas video kakva ste ... najlepša i najotmenija devojka u Engleskoj... mislite li da bih odustao? Kada bi duboko more bilo ovde, išao bih pravo preko njega; kada bi put bio prepun lavova, i njih bi rasterao! — Ah, vi se mnogo oduševl»avate i pričate samo zbog jedne svetloplave haljine, reče ona suvo. — Ne, Džoana, protestvovao je Dik, nije samo zbog haljine. Pa vi ste, devojko, onda bili prerušeni. Eto i ja sam sada prerušen; i zar ne izgle- dam smešan, kao prava budala? — Da, Diče, izgledate! odgovori ona, smešeći se. — Pa, tako je, odgovori on, likujući, bilo i s vama, jadnim Mečemom, u šumi. Zaista, bili ste devojka za smejuriju. Ali sada! I tako nastaviše da razgovaraju. Držali su se za ruke, osmehivali se jedno na drugo, milo se gledali i minuti su prolazili kao sekundi. Mogli su tako da produže celu noć. Odjednom se začu šum iza njih, i pred njima se pojavi mlada dama, s prstom na usnama. — Gospode! uzviknu ona. Ala vi vičete! Zar ne možete tiše da govorite? A sada, Džoana, lepa moja devojko iz šume, šta ćete dati svojoj prijateljici što vam je dovela dragana? Džoana joj pritrča i, mesto odgovora, toplo je zagrli. — A vi, gospodine, dodade mlada dama, šta mi vi dajete? — Gospođice, ja sam voljan da vam zahvalim na isti način, reče Dik. — Hodite, reče dama. Dozvoljeno vam je. Ali Dik pocrvene kao božur i poljubi je samo u ruku. — Šta vam se ne sviđa na mom licu, lepi gospodine? upita ona i pokloni se do zemlje. A kad je Dik mlako zagrli, ona dodade: Džoana, vaš dragan je vrlo stidljiv pred vama; ali vas uveravam, kad smo se prvi put sreli, bio je odlučniji. Sva sam u modricama, devojko. Drugi put mi nemojte verovati, ako ne budem sva modra! A sada — nastavi ona —
jeste li svršili razgovor? Jer, ja moram uskoro da otpustim viteza. Na ovo oboje povikaše da još ništa nisu kazali jedno drugom, da je noć tek počela i da oni neće tako rano da se rastaju. — A večera? upita mlada dama. Nećemo li dole na večeru? — Da, zaista! uzviknu Džoana. Zaboravila sam. — Sakrite me, onda, iza ćilima, reče Dik. Ili u orman, ili ... gde god hoćete, samo da mogu ostati ovde i sačekati vaš povratak. Jer, imajte u vidu, lepa gospođice — dodade on — da smo u teškom položaju i da se možda od večeras pa do kraja svog života nikada više nećemo viditi. Na ovo mlada dama omekša. I kada je, malo docnije, zvono pozvalo ser Denijelove ukućane za trpezu, ona sakri Dika u jedno udubljenje iza ćilima, odakle je mogao da vidi celu sobu. Nije dugo ostao u tom položaju, kad se zbog nečega uznemiri. Tišinu kuće na tom gornjem spratu remetilo je samo pucketanje plamena i pištanje sirove klade na ognjištu. Ali sad do Dikovog napregnutog sluha dopre šum nečijeg vrlo opreznog koračanja; uskoro zatim vrata se otvoriše i nekakav malen, crnomanjast, kržljav čovek, pogurenih leđa, odeven u uniformu lorda Šorebaja, prvo promoli glavu, a potom uđe u sobu. Usta su mu bila otvorena, kao da je hteo da bolje čuje; njegove svetle oči nemirno su i brzo gledale tamo-amo. Išao je unaokolo po sobi i lupkao ovde onde po zastorima; ali Dika, nekim čudom, ne primeti. Zatim je zavirivao ispod nameštaja, zagledao u lampu. Najzad, sa izgledom velikog razočaranja, htede da izađe tiho kao što je i došao, kad, odjednom kleče, podiže nešto na podu, zagleda se u to i, sa izrazom velikog zadovoljstva, sakri to u džep na svom pojasu. Dikovo srce pretrnu, jer je podignuta stvarčica bila rojta s njegovog sopstvenog opasača. Bilo mu je jasno da će taj kržljavi uhoda, koji je zlobno uživao u svom poslu, odmah izvestiti o tome svoga gospodara, lorda. U jednom
trenutku Dik umalo što nije povukao zastor ustranu i kidisao na nitkova, da mu, po cenu života, otme rojtu. I dok je oklevao, još jedna, nova, stvar ga uznemiri. Od stepenica je dopirao promukao i pijan glas; i uskoro se duž hodnika začuše nesigurni i teški koraci. Šta vas je, dobri ljudi, šumicu zelenu dovelo? — pevao je glas. Šta vas je dovelo? Hej, pijandure, šta vas je ovamo dovelo? dodade glas uz grohotan pijan smeh. A zatim još jednom zapeva: Budete li stalno rujno vino pili, Kaluđeru Džone, prijatelju mili... Počnem li ja jesti, a vi dalje piti, Ko će onda svetu misu otslužiti? Avaj! To je Loles, posrćući pijan, tumarao po kući i tražio kakav zgodan kutak gde bi mogao malo da odspava svoj mamurluk. Dik je besneo u sebi. Uhoda, u prvi mah uplašen, ohrabri se kad vide da ima posla s napitim čovekom i brzo, kao mačka, šmugnu iz sobe i iščeze ispred Dikovih očiju. Šta je trebalo da čini? Ako izgubi vezu s Lolesom, onda te noćl neće moći da planira i da ostvari Džoanino oslobođenje. Ako pak oslovi pijanog odmetnika, uhoda se možda još uvek nalazi negde u blizini, pa iz toga mogu proizaći najkobnije posledice. Dik se, ipak, odluči na ovo drugo. Iziđe iz zaklona i stade, pripravan, kod sobnih vrata sa dignutom rukom u znak opomene. Loles, crven kao rak, podbulih očiju, nesigurna koraka, prilazio je sve bliže. I najzad kao kroz maglu, spazi svog gospodara i, uprkos Dikovih zapovedničkih znakova, odmah ga pozdravi glasno i po imenu. Dik skoči na pijanicu i ljutito ga prodrmusa.
— Životinjo! zašišta on. Životinjo i nečoveče! To je gore od izdaje, biti ovako nerazuman. Možemo pogubiti glave zbog tvog pijančenja. Baš u tom trenutku Dik začu brz šum iza zastora. On skoči u pravcu tog šuma; zastor u magnovenju bi svučen, Dik i uhoda stadoše da se valjaju po njemu, na podu, i da se gušaju u nemom i divljačkom besu. Ali Dik beše mnogo ]ači, te se uhoda ubrzo nađe pod njegovim kolenom i, posle jednog udarca dugačkom kamom, izdahnu.
3. Loles je sve vreme bespomoćno posmagrao ovu žestoku i brzu borbu, pa čak i kad se sve svršilo i Dik ustao, osluškujući s napregnutom pažnjom daleki žagor na nižim spratovima kuće, stari odmetnik se još uvek njihao kao žbun na povetarcu i glupo zurio u lice mrtvaca. — Dobro je, reče najzad Dik. Nisu nas čuli, hvala svecima! Ali šta sad da radim sa ovim bednim uhodom? Uzeću bar svoju rojtu iz njegovog novčanika. Dik otvori uhodin novčanik i nađe u njemu nešto novca, rojtu i jedno pismo upućeno lordu Venslejdelu, zapečaćeno pečatom lorda Šorebaja. To ime beše poznato Diku; on odmah slomi pečat i pročita sadržinu pisma. Bilo je kratko, ali je, na veliku Dikovu radost, pružalo nepobitan dokaz da se lord Šorebaj izdajnički dopisuje s kraljevskom kućom Jorka. Mladić je obično nosio sa sobom pribor za pisanje; on kleče pored uhode i na jednom parčetu hartije napisa ovo nekoliko reči: „Lorde Šorebaju, vi, koji ste napisali ono pismo, znate li zašto je poginuo vaš čovek? Savetujem vam: nemojte se venčati. Džon Osvetnik“
On stavi ovu cedulju na grudi mrtvaca; a Loles, koji je sve ovo posmatrao i kome se svest počela vraćati, odjednom izvadi crnu strelu ispod svoje mantije i njome prikova cedulju za leš. Na ovo nepoštovanje mrtvaca, koje mu se učini gotovo svirepo, mladi Šelton uzviknu od užasa. Ali stari odmetnik se samo nasmeja. — Hoću da se ovo delo pripiše mojoj družini, reče on, štucajući. Neka se ovo pripiše zasluzi mojih veselih drugara, njihovoj zasluzi, brate. Zatim zatvori oči, otvori usta kao crkveni pojac i zagrme snažnim glasom: Budete li stalno rujno vino pili... — Ćuti, budalo! povika Dik i snažno ga gurnu prema zidu. Ako si u stanju da me razumeš, ti, koji u glavi imaš više vina nego razuma, odmah, za ime svete Marije, idi iz ove kuće, jer ako ostaneš, poslaćeš na vešala ne samo sebe nego i mene. Hajde, brzo, gubi se! Ili ću, bogami, zaboraviti da sam ti vođa i u neku ruku dužnik! Odlazi! Lažni kaluđer se sad donekle otrezni; po zvuku Dikovog glasa i sevanju njegovog oka, on shvati značenje ovih reči. — Sto mu gromova! povika Loles. Ako nisam potreban, mogu i da odem. I uputi se pijano hodnikom, teturajući niz stepenice i udarajući o zid. Čim on iščeze, Dik se vrati svom skrivalištu, rešen da vidi šta će dalje biti. Mudrost mu je nalagala da ide, ali ljubav i radoznalost behu jači. Mladiću, koji je morao stajati uspravno kao prikovan iza zidnog zastora, vreme je prolazilo vrlo sporo. Vatra u sobi je dogorevala, lampa počinjala da škilji i da se dimi. Međutim, niko se još nije vraćao u ove gornje odaje; još uvek se odozdo čulo zveckanje posuđa i nejasan žagor onih koji su večerali; još uvek je, pod gustom snežnom vejavicom, vladala tišina u celom Šorebaju.
Najzad se koraci i glasovi počeše približavati uz stepenice. Ubrzo zatim nekoliko ser Denijelovih gostiju stiže na stepenišno odmorište i, prošavši kroz hodnik, ugleda svučen zastor i uhodino telo. Odmah se ustumaraše i počeše da viču. Na njihovu viku dotrčaše sa svih strana gosti, vojnici, dame, posluga, jednom rečju, svi stanovnici ove velike kuće, pa i oni počeše da viču. Gomila se razmače kad se pojavi lično ser Denijel u pratnji lorda Šorebaja, sutrašnjeg mladoženje. — Lorde, reče ser Denijel, nisam li vam govorio o toj nitkovskoj družini Crne strele? Evo. vam dokaza! Pogledajte! Crna strela je zabodena i, krsta mi, prijatelju, baš u vašeg čoveka, ili nekoga ko je ukrao uniformu vaših ljudi! — Cela istina. Ovo je moj čovek, odgovori lord Šorebaj i ustuknu. Kamo sreće da imam više ovakvih ljudi! Imao je njuh kao lovački pas i umeo je da ćuti kao riba. — Zar tako? upita oštro ser Denijel. Šta je očekivao da nanjuši u mojoj kući? Zaista, više neće njuškati. — Ser Denijele, reče neko, evo i neke cedulje prikačene na njegovim grudima. — Dajte mi i strelu i cedulju, reče vitez. Uzevši strelu u ruke, on je neko vreme namršteno i zamšiljeno posmatrao. Da, da, reče obraćajući se lordu Šorebaju, njihova me mržnja prati u stopu. Ova Crna strela, ili neka slična njoj, još će mi i glave doći. Dozvolite, prijatelju, jednom običnom vitezu da vas posavetuje: čim se ovi psi okome na vas, odmah bežite! Njihova mržnja je kao Damoklov mač — stalno visi čoveku nad glavom. Nego, da vidimo šta su napisali. Tako je kao što sam i mislio, lorde: vi ste obeleženi, kao stari hrast od goroseče. Sutra-prekosutra doći će sekira. A šta ste pisali u onom pismu? Lord Šorebaj zgrabi cedulju sa strele, pročita je i zgužva, a zatim, ne ustežući se više, kleče pored mrtvaca i revnosno mu pretraži novčanik. Diže se prilično uznemiren.
— Prijatelju, odavde mi je zaista nestalo jedno vrlo važno pismo, reče on. I kad bih uhvatio nitkova koji ga je uzeo, odmah bih ga obesio. Ali, pre svega, osigurajmo sve izlaze iz kuće. Svetoga mi Đorđa, već je dovoljno zla učinjeno! Odmah postaviše stražare oko kuće i oko bašte, po jednog stražara na svakom zavijtku stepenica, celu četu na glavnom ulazu u kuću, a jednu pored vatre pod nadstrešnicom. Ser Denijelovim ljudima pridružiše se ljudi lorda Šorebaja, tako da je bilo dovoljno naoružanih ljudi da se kuća obezbedi i da se uhvati neprijatelj koji se bio ušunjao. Telo mrtvog uhode preneto je kroz snežnu vejavicu u crkvu. Tek kad je sve ovo bilo urađeno i u kući zavladala pristojna tišina, dve devojke pozvaše Dika da iziđe iz skrivališta i podnesoše mu iscrpan izveštaj o svemu ipr se dogodilo On im, sa svoje strane, ispriča o uhodinom dolasku, njegovom opasnom otkriću i brzoj smrti. Džoana se, gotovo onesvešćena, nasloni na zid. — Sve je to uzaludno, reče ona. Ja ću ipak morati sutra da se venčam! — Šta! uzviknu njena prijateljica. Pa ovde je naš vitez, koji rasteruje lavove kao miševe! Vi zaista imate malo vere u njega. Ded, prijatelju, gonioče lavova, utešite nas. Govorite, dajte kakve smele predloge. Dik se zbuni što mu je tako njegovo hvalisanje bačeno u lice. Ali je, ma da sav pocrveneo, govorio odlučno. — Doista, nalazimo se u teškom položaju, reče on. No kad bih samo mogao da iziđem iz ove kuće, makar na pola časa, sve bi bilo dobro i venčanje bi bilo sprečeno. — I lavovi bi bili rasterani, ponovi devojka njegove reči. — Oprostite mi, reče Dik, sad ne govorim hvališući se, nego više kao čoveh koji traži pomoć ili savet. Jer, ako zbog stražara ne budem mogao da iziđem iz ove kuće, neću moći ništa učiniti. Molim vas da me pravilno razumete.
— Džoana, zašto ste govorili da je on prost? upita devojka. On govori otmeno i uglađeno kad hoće. Šta biste još hteli? — Da, uzdahnu Džoana sa osmehom, moj prijatelj Dik se zaista promenio, Kad sam trčala za njim, bio je sasvim grub. Ali to nije važno; meni nema pomoći u ovoj ljutoj nevolji, moraću postati ledi Šorebaj! — Oprobaću sreću, reče Dik. Na kaluđera se mnogo ne pazi; i ako me je sreća poslužila da dođem ovamo, može me poslužiti i da iziđem odavde. Kako se zvao onaj uhoda? — Rater, odgovori mlada dama. To znači vitez i junak; a to mu ime priliči k’o krmači sedlo. A šta nameravate da činite, gonioče lavova? Šta ste to naumili? — Pokušaću da iziđem, odgovori Dik. I ako me neko zaustavi, ostaću miran i reći ću da idem da se molim bogu za Ratera. Verovatno su već počeli da čitaju molitve nad njegovim mrtvim telom. — Plan je prilično prost, reče devojka. Ali može da uspe. — Pa to i nije nikakav lukav plan, već prosto smelost, koja u velikim nezgodama često bolje posluži, kaza mladi Šelton. — Istina, reče ona. Onda idite. Neka vas bogorodica štiti i neka vam bog pomogne da uspete! Vi ovde ostavljate jednu devojku koja vas voli i jednu koja vam je iskrena prijateljica. Budite obazrivi njih radi i čuvajte se. — Tako je, idite Diče, dodade Džoana. Jer, ne bi se moglo reći šta predstavlja veću opasnost: da li da idete ili da ostanete. Idite. Moje srce ide zajedno s vama. Neka vas sveci čuvaju! Dik prođe pored prvog stražara tako odlučno da ga stražar samo pogleda; ali kod drugog zavijutka stepenica stražar mu prepreči put kopljem i upita ga kud ide. — Pax vobiscum! odgovori Dik. Idem u crkvu da se molim bogu nad telom jadnog Ratera. — Možda je to istina, ali ne možete ići sami, odgovori stražar, pa se nasloni na hrastov stub i oštro zviznu. Evo
dolazi jedan čovek! viknu on dole, a zatim dade znak Diku da prođe. U podnožju stepeništa straža je bila u pripravnosti i očekivala njegov dolazak. I poштo je još jednom ponovio svoju priču, zapovednik straže odredi četiri čoveka da ga otprate do crkve. — Ne smete ga pustiti da pobegne, momci, reče on. Vodite ga pravo ser Oliveru. Vrata se tada otvoriše. Dva čoveka ga uzeše pod ruke, treći pođe ispred njih, a četvrti pozadi, sa zategnutim lukom i uperenom strelom. Uputiše se baštom, kroz gustu pomrčinu i vejavicu, i približiše se slabo osvetljenim prozorima crkve. Na zapadnim crkvenim vratima stajala je straža strelaca, kojima se odelo belelo od snega i koji su se zbog nevremena bili sklonili ispod svoda nad vratima. I tek kad su Dikovi sprovodnici izmenjali nekoliko reči s njima, bi im dozvoljeno da prođu i da uđu u svetu zgradu. Crkva je bila slabo osvetljena svećama na velikom oltaru i jednom ili dvema lampama, koje su se klatile na zasvođenim tavanicama privatnih kapela čuvenih porodica. U sred crkve, na odru, ležalo je uhodino mrtvo telo, a svud unaokolo klečali su zakukuljeni sveštenici i šaputali molitve. Na sgepeniku oltara jedan sveštenik u svečanoj odeždi čitao je misu. Čim se oni pojaviše, jedan od zakukuljenih sveštenika se diže, priđe im i upita vođu stražara zašto su došli. Iz poštovanja prema božjoj službi i pokojniku govorili su tiho; ali njihove reči muklo su odjekivale u ovoj ogromnoj praznoj zgradi. — Kaluđer! reče ser Oliver (jer to beše on) pošto sasluša izveštaj strelca. Brate, dodade on okrećući se Diku nisam očekivao vaš dolazak. Ko ste vi? I po čijem nalogu dolazite da nam se pridružite u molitvi? Dik, koji je držao spuštenu kukuljicu, dade znak ser Oliveru da se korak-dva udalji od stražara. I čim sveštenik toučini, on mu reče:
— Ne nadam se, gospodine, da ću vas prevari- ti. Moj život je u vašim rukama. Ser Oliver sav uzdrhta, lice mu preblede. Ćutao je za trenutak, a zatim reče: — Ričarde, šta vas je dovelo ovamo ne znam, no sve mi se čini da vas je dovela neka zla namera. Ipak vas, zbog nekadašnjeg prijateljstva, neću odati. Ostaćete celu noć ovde pored mene; ostaćete ovde sve dok se lord Šorebaj ne venča i dok svatovi ne odu odavde. I ako se sve dobro svrši, ako se pokaže da niste smišljali nikakvo zlo, pustiću vas da idete kud vam je volja. Ako pak imate neki krvav plan, krv će pasti na vašu glavu. Amin! Sveštenik se pobožno prekrsti, okrete se i pokloni se prema oltaru. Zatim reče još nekoliko reči vojnicima, uze Dika za ruku, odvede ga i posadi pored svog sedišta. Mladić je, iz prisgojnosgi, morao odmah da klekne i da se pretvara kao da se udubio u molitvu; ali je pazio i motrio na sve. On primeti da se tri vojnika nisu vratila ser Denijelopoj kući, već su tiho zauzela zgodan položaj u blizini vrata. Bio je uveren da su to učinili po ser Oliverovom naređenju. Znači, nalazio se u klopci. Sad je morao da provede noć u crkvi, okružen tajanstvenim svetlucanjima i senkama, da gleda bledo lice onoga koga je ubio, i da, ujutro, prisustvuje venčanju svoje verenice s drugim čovekom. Uprkos svemu tome, Dik je uspeo da vlada sobom i da strpljivo čeka ishod.
4. U šorebajskoj crkvi su cele noći držana molepstvija, čas uz pevanje psalama čas uz kratka zvonjenja. Oko uhode Ratera stajala je počasna straža. On je ležao kao što su ga bili i namestili: skrštenih ruku na
grudima, otvorenih, ukočenih očiju, uprtih u tavanicu. A po strani, blizu njega, sedeo je mladić koji ga je ubio i uznemireno čekao dolazak jutra. U toku noći ser Oliver se samo jedanput obrati svome zatočeniku. — Ričarde, sine, šapnu on, ako nameravate da mi učinite kakvo zlo, kunem vam se spasom svoje duše da sam nevin. Priznajem da sam grešan samo pred bogom, ali pred vama nisam nikad bio. — Oče, reče Dik, takođe šapatom, verujte mi, nemam nikakve zle namere; a što se tiče vaše nevinosti, ne mogu da zaboravim da ste se vrlo slabo opravdali. — Čovek može biti i nenamerno kriv, odgovori sveštenik. On može biti slepo oruđe u tuđim rukama i ne znati čemu vodi neki njegov postupak. Tako je bilo i sa mnom. Ja sam, doduše, poveo vašeg oca u smrt; ali, bog mi je svedok na ovom svetom mestu, nisam znao da to činim. — Možda je tako, reče Dik. Ali vidite kakvu ste čudnu mrežu ispleli oko mene. Ja sam u ovom času i vaš zarobljenik i vaš sudija: morate u isto vreme i da mi pretite smrću i da se preda mnom pravdate. Da ste celog života bili častan čovek, vi me se sada, mislim, ne biste ni bojali niti biste me mrzeli. Idite i molite se. Saslušao sam vas zato što sam morao, ali neću dalje da trpim vaše društvo. Sveštenik uzdahnu tako duboko da skoro izazva sažaljenje kod mladića, saže glavu i zagnjuri je u ruke, kao čovek ophrvan brigama. Vigae nije sudelovao u pevanju psalama, ali je Dik čuo kako zvecka brojanicama između prstiju i kako mrmlja molitve. Uskoro siva svetlost jutra prodre kroz šarena okna crkve i nadjača svetlucanje sveća; ova svetlost se polako širila i jačala i najzad su rumeni sunčevi zraci prodrli kroz jugoistočne prozore i zatreperili na zidovima. Bura je bila prošla; veliki oblaci sručili su sneg na zemlju i otplovili dalje, i nov dan je pružao sliku veselog zimskog pejsaža zaodenutog u belo ruho.
Službenici crkve se užurbaše: odnesoše kovčeg u kapelu i obrisaše tragove krvi sa pločica, da ne bi ova zloslutna slika bacila svoju senku na venčanje lorda Šorebaja. U isto vreme, sveštenici, koji su proveli celu noć u tužnom bdenju, postaraše se u zoru da im lica dobiju vedriji izgled u čast veselijeg obreda koji je imao uskoro da usledi. Još od ranog jutra pobožni građani počeše da se skupljaju u crkvi, gde su se peki molili bogu, a neki čekali u redu pred ispovedaonicom. Zbog ove velike gužve bilo je lako neopažen ući i pored ser Denijelovih stražara na vratima. I uskoro Dikov pogled, koji je neveselo kružio unaokolo, susrete se s pogledom Vila Lolesa, koji je još uvek bio u kaluđerskom odelu. Odmetnik istog trenutka poznade svog vođu i krišom mu dade znak rukom i okom. Dik nije bio oprostio starom pustolovu njegov jučerašnji pijani izgred, ali nije hteo da i njega uvuče u svoju nevolju, pa mu što je jasnije mogao dade znak da se gubi. Loles kao da shvati i odmah iščeze iza jednog stuba, tako da Diku laknu. Međutim, Dik se zapanji kad ga neko povuče za rukav i kad vide da stari lupež sede pored njega i poče, tobož, usrdno da se moli bogu. Ser Oliver odmah ustade sa svoga sedišta i brzim koracima ode do vojnika koji su stazali u blizini crkvenih vrata. Ako je sveštenik posumnjao, onda se zlo već desilo i Loles je postao zarobljenik u crkvi. — Ne mičite se, šapnu Dik. Upali smo u klopku, zahvaljujući, naročito, vašem jučerašnjem pijančenju. Kad ste me videli da tužno sedim na ovom neobičnom mestu, na koje nemam pravo, kako niste nanjušili opasnost i otišli? — Pa ja sam mislio da ste dobili poruku od Elisa i da ste ovde radi izvršenja nekog zadatka, odgovori Loles. — Elis! reče Dik. Zar se Elis vratio? — Da, odgovori odmetnik. Vratio se sinoć i pošteno me išibao kaišem zato što sam bio pijan; tako se osvetio i za vas, gospodaru. Elis Dakvort je silan čovek! Dojurio je kao
vetar iz Krevena da bi sprečio ovo venčanje. I vi ga, gospodaru Diče, znate kakav je — on će ga i sprečiti. — E, onda smo ja i vi, Jadni moj brate, mrtvi, odgovori mirno Dik. Ja sam ovde zarobljen kao sumnjiv i moja glava treba da bude zaloga za to venčanje, koje on namerava da spreči. Lep izbor mi predstoji: da izgubim ili verenicu ili život! Pa eto, kocka je bačena — izgubiću život. — Tako mi svega na svetu, ja idem odavde! uzviknu Loles i napola se podiže. Ali Dik mu odmah stavi ruku na rame. — Prijatelju Lolese, sedite mirno, reče on. Ako imate oči, pogledajte tamo u onaj ugao kod vrata. Zar ne vidite da su oni naoružani ljudi, zato što ste se upola digli, već u prinravnosti da vam prepreče put? Pomirite se sa sudbinom, prijatelju moj. Bili ste hrabri na brodu, kad ste mislili da ćete umreti smrću mornara; budite hrabri i sada, kad treba da umrete na vešalima. — Gospodaru Diče, sve je ovo došlo suviše iznenada, reče, isprekidana daha, Loles. Dajte mi samo jedan časak da dođem sebi; onda ću, svete mi mise, biti hrabar kao i vi. — Tako i treba, hrabri druže! Pa ipak, Lolese, ne mogu pikako da se pomirim s tim da treba da umrem. — Da, to je istina! složi se Loles. Na kraju krajeva, ja sam ravnodušan prema smrti. Umreti se mora, gospodaru, ranije ili docnije. A kažu da je smrt na vešalima za pravednu stvar — laka smrt, ma da nikad nisam čuo da se iko vratio odande da to potvrdi. Posle ovih reči snažni stari lupež zavali se u svoje sedište, skrsti ruke i poče da gleda unaokolo drsko i hladnokrvno. — U svakom slučaju, dodade Dik, za nas je najbol»e da budemo mirni. Još ne znamo šta Dakvort sprema. A možda ćemo uspeti da umaknemo. Čim su zaćutali, začuše neku veselu muziku u daljini, koja se sve više približavala i postajala sve glasnija i sve veselija. Zvona sa tornja udvostručiše zvonjenje. Ljudi i žene su u sve većem broju stizali u crkvu, otresali sneg s nogu,
trljali ruku o ruku i duvali u njih. Zapadna vrata bila su širom otvorena i kroz njih se videla suncem obasjana i snegom pokrivena ulica. Hladan jutarnji vazduh ulazio je unutra. Svi su znaci govorili da lord Šorebaj želi da se venča rano ujutru i da se svatovi već približuju. Nekoliko ljudi lorda Šorebaja, nateravši narod drškama svojih kopalja da odstupi, napraviše prolaz sredinom crkve. I bago tada se, preko smrznutog snega, otvorenim vratima počeše približavati svirači, frulaši i trubači, crveni u licu od snažnog duvanja, zatim dobošari i cimbalisti, koji su tako jako udarali u svoje instrumente kao da to rade za opkladu. Svirači kod crkvenih vrata napraviše špalir i po taktu svoje gromke muzike zatrupkaše na snegu. Glavne ličnosti ove otmene svadbene povorke koračale su između njih; mnogobrojne dame i gospoda bili su u tako raskošnim i raznobojnim odelima od svile, kadife, krzna i atlasa, ukrašenim zlatom i čipkama, da je povorka izgledala, na snegu, kao cvetna aleja. Mlada je išla napred, tužna i bleda, pod ruku sa ser Denijelom; deveruša joj je bila mlada dama koja se prošle večeri sprijateljila s Dikom. Odmah iza njih išao je, u raskošnom odelu, mladoženja, nesigurno koračajući svojim reumatičnim nogama; čim je prešao crkveni prag, skinuo je šešir, i po ružičastoj boji njegove ćelave glave videlo se da je uzbuđen. Tada je kucnuo čas Elisa Dapvorta. Dik, koji je, zbunjen suprotnim osećanjima, sedeo stisnutih pesnica, odjednom primeti neko komešanje u gomili. Narod se gurao, uzmicao i gledao, uzdignutih ruku, naviše. I Dik pogleda gore i spazi četiri čoveka kako, nagnuti preko ograde galerije, nišane strelama. Baš tog trenutka odapeše oni svoje strele i iščezoše pre nego što su larma i uzvici gomile dostigli vrhunac. Crkvom odjeknuše vrisci i uzvici uskomešane gomile; zaprepašćeni sveštenici pojuriše sa svojih mesta; muzika prestade; pa i zvopa, koja su zvonila još nekoliko sekundi,
takođe umuknuše jer je vest o nesreći doprla, na neki način, čak i do zvonara. Na sredini crkve ležao je mladoženja, mrtav, ustreljen dvema crnim strelama. Mlada je pala u nesvest. Visoki ser Denijel, koji se isticao u celoj gomili, stajao je, iznenađen i gnevan, sa drhtavom strelom u levoj podlaktici, dok mu je niz lice curio mlaz krvi, jer mu je druga strela bila okrznula čelo. Pre nego što je crkva bila pretražena, vinovnici ovog tragičnog događaja uspeli su da pobegnu na sporedna vrata. Međutim, Dik i Loles ostadoše i dalje kao taoci. Prilikom prve uzbune oni su bili ustali i hrabro pokušali da se približe vratima; ali nisu uspeli da prodru kroz zbijenu gomilu sveštenika, crkvenih pevača i naroda, te su se stoički vratili na svoja mesta. Ser Oliver, bled od užasa, diže se na noge i obrati se ser Denijelu pokazujući na Dika. — Evo Ričarda Šeltona! povika on. On je kriv za prolivenu krv! Uhvatite ga! Naredite da se uhvati! Radi sigurnosti naših života, uhvatite ga i čvrsto ga vežite! On se zakleo da će nam doći glave. Ser Denijel bio je zaslepljen srdžbom, zaslepljen i toplom krvlju koja mu je curila niz lice. — Gde je? zagrme on. Dovucite ga ovamo. Časnoga mi krsta, on će proklinjati ovaj čas. Gomila se razmače i strelci jurnuše prema Diku, ščepaše ga za ramena i gurnuše niz stepenik oltara. Loles je sedeo mirno kao miš. Ser Denijel, brišući krv sa očiju, zagleda se, žmirkajući, u svog zarobljenika. — A, tu si, dakle, drski izdajniče, reče on. Sad si u mojim rukama, i, tako mi svega na svetu, staviću te na muke i nateraću te da jaukneš za svaku kap krvi koja mi sada kaplje u oči. Vodite ga! Ovde nije mesto za to! Odvedite ga mojoj kući. Staviću mu na muke svaki zglob tela. Dik odgurnu strelce od sebe i povika:
— Ovo je sveto pribežište! Sveto pribežište! Hej, oci! Hoće da me izvuku iz crkve! — Iz crkve koju si ti, mladiću, obesvetio ubistvom, reče neki visok čovek u raskošnom odelu. — Gde im je dokaz? povika Dik. Oni me okrivljuju za saučesništvo, ali nemaju nikakvih dokaza za to. Ja sam, istina, verenik mladin, i ona je na našu veridbu pristala dobrovoljno. Ali šta s tim? Voleti jednu devojku mislim da nije greh, pa ni zadobiti njenu ljubav. To je jedina moja krivica, ako je to uopšte krivica. Dik je tako smelo izjavio da je nevin da mnogi počeše da mu odobravaju. Ali se u isto vreme, s druge strane, digoše i mnogi tužioci, koji povikaše da su ga prošle noći videli u ser Denijelovoj kući, prerušenog u kaluđera. Usred te galame ser Oliver pokaza rukom na Lolesa i glasno objavi da je i on saučesnik u ovom delu. Strelci ščepaše i njega i staviše ga pored njegovog vođe. Ljudi iz oba tabora behu jako uzbuđeni, i dok su jedni vukli zarobljenike u nameri da im pomognu da umaknu, drugi su ih psovali i udarali pesnicama. Diku je sve zujalo u ušima i hvatala ga vrtoglavica kao čoveka koji se bori protiv talasa nadošle reke. Ali onaj visoki čovek koji je malo čas odgovorio Diku utiša gomilu svojim snažnim glasom. — Pretražite ih, naredi on, da vidimo imaju li oružje. Po gome ćemo moći da sudimo o njihovim namerama. Kod Dika ne nađoše nikakvo oružje sem kame, i ovo je govorilo njemu u prilog, sve dok mu jedan čovek ne izvuče kamu iz korica i pokaza da je još umrljana Raterovom krvlju. Na ovo se diže velika graja među pristalicama ser Denijela, koju visoki čovek preseče pokretom ruke i zapovedničkim pogledom. Kad je došao red na Lolesa, nađoše mu pod mantijom svežanj strela istih onakvih kakvima je ubijen lord Šorebaj. — Šta kažete sad? upita Dika visoki čovek, namrštivši se.
— Gospodaru, ja sam ovde u svetom pribežištu, odgovori Dik. Nije li tako? Vidim po vašem izgledu da ste čovek na visokom položaju i zaključujem po izrazu vašeg lica da ste pobožni i pravedni. Vama ću se svojevoljno predati kao zarobljenik i odreći ću se zaštite ovog svetog mesta. Radije pristajem da vaša plemenita ruka izvrši odmah, na licu mesta, smrtnu kaznu nada mnom, nego da budem predat na milost i nemilost ovom čoveku, koga ovde javno optužujem da je ubica moga oca i otimač mojih imanja i prihoda. I sami ste čuli kako mi je, i pre nego što je dokazana moja krivica, pretio mučenjima. Ne odgovara vašoj časti da me predate mom zakletom neprijatelju i davnašnjem tlačitelju, već da mi pošteno sudite po zakonu, i ako se dokaže da sam kriv, da me pogubite bez mučenja. — Gospodaru, povika ser Denijel, nećete valjda slušati toga vuka? Njegova krvava kama jasno pokazuje da laže. — Ali, dozvolite, dobri viteže, odgovori visoki gospodin, vaša plahovitost govori protiv vas. Mlada, koja je pre nekoliko minuta bila došla sebi i sa užasom u očima gledala ceo ovaj prizor, otrže se iz ruku onih koji su je držali i kleče pred poslednjeg govornika. — Lorde Rizingeme, povika ona, u ime pravde, saslušajte me! Ovaj me čovek oteo od mojih srodnika i silom stavio pod svoje tutorstvo. Otada nisam imala ničiju milost, prijateljstvo ni potporu ... osim ovog mladog čoveka ... Ričarda Šeltona... koga oni sada okrivljuju i hoće da ubiju. Gospodaru, on je, istina, bio sinoć u kući ser Denijela, ali ja sam ga tamo pozvala; on je došao samo na moju molbu i nije imao nikakvu zlu nameru. Dok je ser Denijel bio prema njemu dobar gospodar, on se verno borio za njega protiv ljudi Crne strele; ali kad je njegov podmukli tutor pokušao da ga izdajnički ubije i on pobegao noću iz te krvave kuće, da bi spasao svoj život, kome se mogao obratiti, on, bez prijatelja, bez novca? Ako je pak zapao u rđavo društvo, ko je, po vašem mišljenju, kriv: mladić prema kome se rđavo postupalo ili tutor koji je zloupotrebio svoj položaj?
Tada i ona omanja mlada dama kleče pored Džoane. — A ja, dobri moj gospodaru i ujače, reče ona, mogu da potvrdim pred svima vama da je, tako mi moje duše, istina sve što je ova devojka rekla. Ja, nedostojna, odvela sam mladića unutra. Lord Rizingem ih sasluša ćutići; pa i kad su prestale da govore, ćutao je još nekoliko trenutaka. A zatim pruži ruku Džoani da ustane, ali ovu pažnju ne ukaza i onoj koja ga je nazvala ujakom. — Ser Denijele, reče on, ovo je zaista vrlo zamršen slučaj, i ja ću ga, s vašim odobrenjem, ispitati i rešiti. Ne brinite se. Vaša stvar je u dobrim rukama, presuda će biti pravedna. Idite sada odmah kući i vidajte svoje rane. Vazduh je vrlo oštar, pa ne bih hteo da vam te ogrebotine nazebu. On rukom dade znak, koji njegove verne sluge, što su motrile na svaki njegov i najmanji mig, prenesoše dalje. Ispred crkve se odmah začu oštar zvuk trube i kroz otvorena vrata umarširaše u crkvu strelci i vojnici, svi u uniformi i sa značkama lorda Rizingema. Preuzeše Dika i Lolesa od onih koji su ih držali, opkoliše zarobljenike, izvedoše ih iz crkve i iščezoše. Dok su prolazili Džoana pruži obe ruke prema Diku i doviknu mu: ,.Zbogom“, a deveruša, nimalo obeshrabrena očiglednim nezadovoljstvom svoga ujaka. posla mu poljubac i viknu: „Budite hrabri, gonioče lavova“, što prvi put otkako se desila nesreća izazva osmeh na licima gomile.
5. Ma da je bio najvažnija ličnost u Šorebaju, lord Rizingem je skromno stanovao u kući jednog običnog građanina, na kraju grada. Sem vojnika na vratima i
glasnika na konjima, koji su dolazili i odlazili, ništa drugo nije pokazivalo da se u toj zgradi privremeno nastanio jedan lord. Zbog oskudice u prostoru Dik i Loles su zatvoreni zajedno, u istom odeljenju. — Dobro ste govorili, gospodaru Ričarde, reče odmetnik. Odlično ste govrili, i ja vam srdačno zahvaljujem. Mi smo ovde u dobrim rukama; pravedno će nam suditi, i večeras ćemo pristojno visiti obojica o istom drvetu. — Da, jadni moj prijatelju, i ja tako mislim, odgovori Dik. — Međutim, ima još malo nade, reče Loles. Elis Dakvort je čovek kakav se ne nalazi u hiljadama. On vas mnogo voli, kako zbog vaših osobina, tako i zbog vašeg oca; i znajući da niste krivi za ovo delo on će prevrnuti i nebo i zemlju samo da vas spase. — Neće uspeti, reče Dik. Šta može on da uradi? On raspolaže malim brojem ljudi. Avaj, kad bih samo imao sutrašnji dan! Kad bih samo mogao da odem na jedan ugovoreni sastanak sutra do podne, u jedanaest sati, sve bi, mislim, bilo drukčije. Ali sad nema pomoći. — Vi ćete svedočiti da sam ja nevin, a ja ću hrabro svedočiti to isto za vas, završi Loles To nam, doduše, neće ništa pomoći, ali ako me obese, to neće biti zato što se nisam dovoljno kleo. Dik zatim duboko utonu u misli, a stari lupež leže u ugao, navuče kaluđersku kukuljicu na lice i spremi se da spava. Uskoro je glasno hrkao. Dugogodišnje teškoće i opasnosti bile su potpuno otupele svako osećanje straha u njemu. Dan je bio već na izmaku kad je stražar otvorio vrata i odveo Dika uz stepenice lordu Rizingemu, koji je u toploj sobi sedeo zamišljen pored vatre. Kad je uhapšenik ušao, on diže glavu. — Gospodine, poče on, poznavao sam vašeg oca, koji je bio častan čovek, i to me navodi da postupim blago prema vama. No moram da vam kažem da protiv vas postoje teške
optužbe. Vi se družite sa ubicama i lopovima; jasno je dokazano da ste ugrožavali mir; osumnjičeni ste da ste na gusarski način ukrali jedan brod; videli su vas kako se prerušeni šunjate po kući svog neprijatelja; jedan čovek je ubijen te iste večeri ... — Dopustite, gospodaru, prekide ga Dik. Ja ću odmah priznati svoju krivicu, onakvu kakva je. Ja sam ubio toga Ratera; a za dokaz — on izvadi pismo iz nedara — evo jednog pisma koje sam našao u njegovom novčaniku. Lord Rizingem uze pismo, i dvaput pročita. — Jeste li pročitali ovo pismo? upita on. — Pročitao sam ga, odgovori Dik. — Jeste li vi za Jork ili Lenkaster? upita lord. — Gospodaru, nedavno mi je postavljeno to isto pitanje i nisam prosto znao kako da odgovorim na njega, reče Dik. Ali pošto sam već jednom odgovorio, neću da menjam. Gospodaru, ja sam za Jork. Lord klimnu glavom. — Pošteno ste odgovorili, reče on. Ali zašto mi, onda, dajete ovo pismo? — Pa zar nisu sve strane protiv izdajica, gospodaru? uzviknu Dik. — Voleo bih da jesu, mladi gospodine, odgovori lord. Što se mene tiče, ja se slažem s vama u tome. Vidim da u vama ima više mladalačke naivnosti nego pritvornosti; i da taj moćni čovek, ser Denijel, nije na našoj strani, došao bih u iskušenje da poduprem vašu stvar. Raspitao sam se i doznao da se s vama svirepo postupalo. i to vas mnogo opravdava. Ali, vidite, gospodine, ja sam pre svega, jedan od vođa kraljičine stranke; i ma da sam, verujem, po prirodi pravedan čovek, pa čak i naklonjen da budem previše milostiv, ipak moram uskladiti svoje postupke sa interesima svoje stranke. A da bih zadržao ser Denijela, gotov sam da učinim vrlo mnogo. — Gospodaru, reče Dik, možda ćete smatrati da sam suviše smeo što se usuđujem da vam savetujem da ne
računate na vernost ser Denijela. Čini mi se da je on i suviše često menjao stranke. — Pa, tako je to u Engleskoj. Šta možemo? Ali vi ste nepravedni prema vitezu od Tanstola; jer, što se tiče vernosti, on je u poslednje vreme bio sasvim veran nama koji smo uz Lenkaster. Čak je i u našim poslednjim porazima ostao čvrsto uz nas. — Ako biste bacili pogled na ovo pismo, možda biste promenili svoje mišljenje o njemu, reče Dik, i pruži lordu ser Denijelovo pismo lordu Venslejdelu. Lordovo lice se odmah promeni; on se razjari kao ranjeni lav i ruka mu se brzo maši za balčak mača. — Jeste li počitali i ovo pismo? upita. — Pročitao sam ga, odgovori Dik. On nudi vaše imanje lordu Venslejdelu. — Da, nudi mu moje imanje, kao što kažete! odgovori lord. Obavezan sam vam zbog ovog pisma. Ono mi je otkrilo lisičju jazbinu. Tražite od mene što god želite, gospodine Šeltone, neću se pokazati nezahvalnim. Bili vi za Jork ili Lenkaster, pošten čovek ili lopov — puštam vas na slobodu. Idite i neka vas bogorodica štiti! Ali smatrajte da je pravo da zacržim i obesim vašeg druga Lolesa. Zločin je bio javan i red je da neko bude i javno kažnjen — Gospodaru, moja prva molba je da i njega pustite, reče Dik. — On je stari, okoreo nevaljalac, lopov i skitnica, reče lord. Ima već dvadesetak godina kako je zreo za vešala, pa bio obešen za ovu ili onu stvar, sutra ili prekosutra, šta to mari? — Ipak, gospodaru, on je dospeo ovamo zbog mene, i ja bih bio nečovečan i nezahvalan kad bih ga napustio, kaza Dik. — Gospodine Šeltone, vi ste nezgodan čovek, odgovori lord strogo. To je rđav način da se uspe u životu. No pošto vam je toliko stalo do toga, učiniću vam po volji. Idite zajedno; samo, budite oprezni i napustite što pre Šorebaj, jer je ser Denijel (proklet bio!) žedan vaše krvi.
— Gospodaru, zahvaljujem vam sada rečima, a nadam se da ću vam uskoro zahvaliti i delima, reče Dik i iziđe iz sobe.
6. Kad je Diku i Lolesu bilo dopušteno da se iskradu kroz sporedan izlaz iz kuće u kojoj je lord Rizingem držao svoj garnizon, veče se već beše spustilo. Oni se zaustaviše u senci baštenskog zida da se dogovore šta da rade. Opasnost je bila velika. Ako bi ih spazio neki ser Denijelov čovek i nadao viku, odmah bi bili uhvaćeii i ubijeni. Ali grad Šorebaj nije bio jedino opasno mesto za njih; i van grada postojala je opasnost na naiđu na straže. Malo dalje, na jednoj poljani, oni spaziše vetrenjaču i odmah do nje veliki ambar, sa otvorenim vratima. — Kako bi bilo da prilegnemo tamo dok ne padne noć? predloži Dik. I pošto Loles nije imao ništa bolje da predloži, otrčaše pravo u ambar i sakriše se u slamu iza vrata. Dnevna svetlost je brzo iščezavala i uskoro se pri mesečini smrznuti sneg blistao kao srebro. Sad ili nikad pružala im se prilika da neprimećeni odu do „Jarca i gajdi“ i da zamene svoja odela, koja su ih izdavala. Najpametnije je bilo da idu kroz predgrađa i da, na taj način, zaobiđu trg, jer je postojala opasnost da ih neko iz gomile na trgu prepozna. Zaobilazan put bio je dugačak. Vodio ih je pored kuće na obali, koja je sada bila mračna i tiha, i najzad ih doveo u pristanište. Mnogi brodovi, kako se moglo videti pri mesečini, bili su digli sidra i, koristeći mirno vreme, odlazili iz toga mesta. Zato krčme pored obale (koje su još bile osvetljene vatrama i svetiljkama uprkos naredbi o
zamračenju) nisu više bile pune posetilaca niti su u njima odjekivale složne mornarske pesme. Brzo, upola trčeći, zadignutih mantija do kolena, gazili su oni no dubokom snegu i probijali se kroz lavirint brodske građe na obali. Bili su prešli skoro polovinu puta oko pristaništa i prolazili pored jedne krčme, kad se vrata na njoj odjednom otvoriše i mlaz svetlosti pade na njih. Oni odmah stadoše, pretvarajući se da su zadubljeni u razgovor. Iz krčme iziđošo, jedan za drugim, tri čoveka, i poslednji zatvori vrata za sobom. Sva trojica su posrtala, jer su ceo dan proveli u pijančenju, i sada su stajali i njihali se na mesečini, kao ljudi koji ne znaju šta hoće. Najviši od trojice glasno je jadikovao. — Sedam buradi najboljeg gaskonjskog vina, kakvog nema nijedan krčmar, govorio je on. Najbolji brod koji je izišao iz dartmutskog pristaništa, ikona Device Marije delimično pozlaćena, trinaest zlatnika ... — Ja sam takođe imao neprijatnih gubitaka, prekide ga jedan od one drute dvojice. Imao sam ličnih gubitaka, druže Arblestere. Ukrali su mi o sv. Martinu pet šilinga i kožni novčanik, koji je vredeo devet penija i četvrt. Dika kosnuše te reči. Sve do tog trenutka nije ni pomislio na jadnog kapetana, koji je bio upropašćen gubitkom Dobre nade. Toliko su u ono vreme ratnici bili ravnodušni prema imovini i interesima običnog sveta. Ali ovaj iznenadni susret živo ga podseti na njegov osion i neuspeo pothvat; i on i Loles okrenuše glave na drugu stranu, da ih ne bi prepoznali. Međutim, brodski pas, koji je umakao prilikom brodoloma i vratio se u Šorebaj, stajao je sada pored Arblestera i odjednom digao njušku i naćulio uši, a zatim jurnuo napred i besno zalajao na dva lažna kaluđera. Njegov gospodar posrćući pođe za njim. — Hej, drugovi! povika on. Imate li neku paru za jadnog starog kapetana, koga su sasvim opljačkali gusari? Do skora sam mogao da vas častim bilo kojeg dana u nedelji,
a eto sada, subotom uveče, kad je svako pri novcu, prosim za vrč piva! Pitajte mog mornara Toma, ako ne verujete da sam bio bogat. Imao sam sedam buradi najboljeg gaskonjskog vina, brod koji je bio moj i moga oca pre mene, ikonu sv. bogorodice u ramu od platana, sa pozlatom, i trinaest funti, koje u zlatu koje u srebru. Ej! šta velite? Opljačkali čoveka koji se borio protiv Francuza, koji je na morskoj pučini zaklao više Francuza nego i jedan čovek što je ikad zaplovio iz Dartmauta. Hajde dajte neku paru! Ni Dik ni Loles pe usudiše se da progovore ni jednu reč, jer su se bojali da im ne prepoznaju glas, i stajali su, tako, bespomoćni, kao brod nasukan na obalu, ne znajući kud da se okrenu ni čemu da se nadaju. — Jeste li vi nemi? upita kapetan. Drugovi, dodade on, štučajući, oni su nemi. Ne sviđa mi se ta neučtivost; jer, i kad je čovek nem, ako je učtiv, on će ipak, mislim, pokušati da odgovori kad mu se postavi neko pitanje. U tom trenutku Tom, čovek veoma snažan i razvijen, posumnja u ove dve neme prilike. I kako je bio trezniji od svoga kapetana, odjednom stade ispred njega, ščepa Lolesa za rame i upita ga, uz psovku, zašto ćuti. Misleći da je već sve svršeno, Loles odgovori bokserskim udarcem, tako da se mornar prući po pesku. Zatim doviknu Diku da ide za njim i pojuri prema brodskoj građi. Sve se ovo odigralo u toku jednog sekunda. Pre nego što je Dik uspeo da potrči, Arblester ga uhvati. Tom, puzeći, ščepa ga za nogu, a treći mu čovek zamahnu iznad glave isukanom sabljom. Mladi Šelton beše sasvim potišten, ne toliko zbog opasnosti i neprijatnosti, koliko zbog poniženja što je on, koji je umakao ser Denijelu i ubedio lorda Rizingema, pao evo sada u ruke ovog starog pijanog mornara. On se osećao ne samo bespomoćnim već i stvarno krivim — bio je uistinu bankrotirani dužnik ovog čoveka, čiji je brod ukrao i upropastio. — Odnesite ga u krčmu, da mu vidim lice, reče Arblester.
— Ne, ne, odgovori Tom. Prvo da mu ispraznimo kesu, da ne bi i drugi momci tražili udeo. No ma da su ga pretresli od glave do pete, ne nađoše kod njega, ni jedne pare; ništa, sem prstena lorda Fokshema, koji mu grubo skidoše s prsta. — Okrenite ga prema mesecu, povika kapetan, a zatim dohvati Dika za bradu i grubo mu zabaci glavu. Sveta bogorodice! uzviknu on. Pa ovo je onaj gusar. — Oho! viknu Tom. — Majke mi božje, to je on! ponovi Arblester. E pa, gusaru, sad si u mojim rukama. Gde je moj brod? Gde je moje vino? Ej, znaš li ti da si u mojim rukama? Tome, daj mi uže. Vezaću mu i noge i ruke, da ne može ni da mrdne; a zatim ću ga tući ... tući do besvesti. I on nastavi da govori u tom smislu, vezujući Dika veštinom svojstvenom mornarima i svirepo zatežući uže pri zavezivanju svakog čvora. Kad je završio, mladić je bio samo svežanj u njegovim rukama, bespomoćan kao mrtvac. Kapetan se izmače jedan korak i glasno se nasmeja. Zatim mu priđe i raspali mu šamar preko uva, pa ga onda okrete i poče besno da ga udara nogom. Bura od gneva besnela je u Dikovim grudima; srdžba ga je gušila, tako da je mislio da će umreti. Ali kad ga mornar, zamoren ovom svirepom igrom, tresnu svom dužinom o pesak i okrete leđa da se posavetuje sa svojim drugovima, on odmah savlada svoj gnev. Možda bi ovaj trenutni prekid, pre nego što opet počnu da ga muče, mogao iskoristiti da se na neki način izvuče iz ovog ponižavajućeg i nezgodnog položaja. I doista, dok su mornari još raspravljali o tome šta da rade s njim, on prikupi hrabrost i oslovi ih prilično mirnim glasom: — Gospodari, jeste li vi sasvim pobenavili? Nebo vam šalje retku priliku da se obogatite, priliku na kakvu ne biste naišli ni u toku trideset plovidbi preko mora. A šta vi radite, sto mu gromova! Tučete me! Pa tako bi postupilo ljutito dete!
Vi, stari iskusni mornari, koji se ne plašite ni vatre ni vode i volite zlato koliko i pečenje, ne postupate pametno. — Da sad, kad si vezan, laskaš nam da bi nas prevario, reče Tom. — Vas prevario! ponovi Dik. Kad biste vi bili budale, to bi bilo lako. A ako ste promućurni ljudi, a ja mislim da jeste, trebalo bi da vidite jasno šta je u vašem interesu. Kad sam uzeo vaš brod, bilo nas je mnogo, bili smo dobro obučeni i naoružani. I sad, razmislite malo: ko je opremlo tu vojsku? Bez sumnje, neko ko je imao mnogo zlata. I ako je taj, koji je već raspolagao velikim bogatstvom, pošao u lov za još većim, uprkos buri, razmislite... ne znači li to da se tu radilo o nekom skrivenom blagu? — Šta hoćeš time da kažeš? upita treći čovek. — Pa, hoću da kažem to, nastavi Dik, ako ste izgubili jedan stari brod i nekoliko krčaga kiselog vina, zaboravite na te sitnice. Latite se jednog velikog pothvata, koji će vas u roku od dvanaest časova obogatiti za večita vremena ili konačno upropastiti. Nego, odvedite me odavde; hajdemo negde tu, blizu, da porazgovaramo pored vrča, jer sam sav izubijan i smrznut i usta su mi skoro u snegu. — On pokušava da nas prevari, reče Tom. — Da nas prevari! Da nas prevari! uzviknu treći čovek. Voleo bih da vidim čoveka koji bi mene mogao da prevari! Taj bi zaista bio vešta varalica! Nisam ja juče rođen! Mogu da razlikujem laž od istine. Što se mene lično tiče, prijatelju Arblestere, meni izgleda da ima nečega u ovome što ovaj mladić govori. Kako bi bilo da pođemo i da ga čujemo? Šta kažeš ti na to? — Rado bih popio krčag piva, dobri gospodine Pirete, odgovori Arblester. Šta veliš ti, Tome? Samo, kesa mi je prazna. — Ja ću platiti, reče Piret. Ja ću platiтi. Hteo bih da ispitam ovu stvar do kraja; jer, vere mi, čini mi se da će tu biti zlata. — Da, ali ako opet počnete da pijete, sve će propasti! reče Tom.
— Prijatelju Arblestere, zašto dajete svom čoveku toliku slobodu, kaza gospodin Piret. Zar da vam gospodari vaš najamnik? Ih, ih! — Ćuti, momče! reče Arblester obraćajući se Tomu. Jezik za zube! Kad je to bilo da posada uči kapetana! — Kako hoćete, reče Tom. Ja dižem ruke. — Uspravite ga na noge, reče gospodin Piret. Znam jedno povučeno mesto gde možemo piti i razgovarati. — Da bih mogao ići, prijatelji, morate mi odrešiti noge, reče Dik kad ga uspraviše kao direk. — Pravo kaže, nasmeja se Piret. Zaista ne bi mogao da hoda tako vezan. Presecite uže. Izvadite nož i presecite ga, prijatelju. Onaj predlog pokoleba čak i Arblestera. Ali kako je njegov prijatelj stalno navaljivao, a Dik bio toliko pametan da se pravi potiuno ravnodušnim i da samo sleže ramenima na Arblesterovo odugovlačenje, kapetan najzad pristade i preseče uže koje je vezivalo zarobljenikove noge. Ovo ne samo osposobi Dika da ide već olabavi i celo uže, i on oseti da mu se jedna ruka slobodnije kreće, pa se poče nadati da će, vremenom i s trudom, uspeti da je sasvim oslobodi. Za ovo je imao da zahvali gluposti i pohlepi za novcem gospodina Pireta. Taj gospodin sada preuze vođstvo i odvede ih u istu onu prostu krčmu u koju je Loles odveo Arblestera na dan bure. Ona je bila sada sasvim prazna, vatra se sastojala iz gomile crvenih žeravica, koje su zračile velikom toplotom. Pošto izabraše mesto i krčmar stavi pred njih poručeno pivo, Piret i Arblester ispružiše noge i zavališe se kao ljudi rešeni da uživaju u prijatnom razgovoru. Njihov sto, kao i svi drugi u krčmi, sastojao se od debele kvadratne daske, stavljene proko dva bureta; i svaki od ova četiri čudno združena prijatelja sedeo je za jednom stranom kvadrata, Piret prema Arblesteru, Dik prema mornaru. — A sada, mladiću, da čujemo tvoju priču, reče Piret. Ti si zaista rđavo postupio prema našem prijatelju
Arblesteru. Ali ne mari. Nadoknadi mu to, otkrij mu mogućnost da se obogati, i ja ti jamčim da će ti oprostiti. Dik je dosad govorio prilično s brda s dola; međutim, sada, pod nadzorom tri para očiju, bilo je potrebno izmisliti i ispričati neku vanrednu priču i, ako bude moguće, dobiti nagrag u svoje ruke veoma važan prsten. Pre svega, trebalo je razvlačiti priču. Što duže ostane s njima, oni će biti sve pijaniji, pa će mu lakše biti da pobegne. Dik nije posedovao velik dar za izmišljanje, i ono što im je pričao ličilo je mnogo na priču o Ali-Babi, sa Šorebajem i Tanstolskom Šumom umesto Istoka i sa blagom u pećini više uveličanim nego umanjenim. Kao šgo je čitaocu poznato, to je divna priča i ima samo jednu nezgodnu stranu — što nije istinita; a pošto su ga ova tri prosta mornara sada prvi put slušala, oči su im bile izbuljene, a usta otvorena kao u somova. Uskoro je poručeno još piva. I dok je Dik vešto raspredao priču, pivo je poručivano sve češće. Pri kraju su učesnici bili u ovakvom stanju: Arblester se, polupijan i upola zaspao, jedva držao na stolici. Čak je i Tom bio oduševljen pričom i njegova opreznost je bila popustila. U međuvremenu, Dik je polako uspeo da oslobodi desnu ruku od užeta i bio gotov da rizikuje sve. — I tako, reče Piret, vi ste jedan od tih. — Naterali su me da to budem, odgovori Dik. Protiv moje volje. Ali ako bih uspeo da dobijem jednu ili dve vreće zlatnika kao svoj deo, onda bih zaista bio budala da i dalje žkvim u prljavoj pećini i da se izlažem nezgodama vojničkog života. Ovde smo nas četvorica. Dobro! Hajdemo u šumu još pre svanuća. Kad bismo nabavili nekog magarca, bilo bi još bolje; ako ne možemo, ne mari: nas četvorica imamo jaka leđa, i ja vam jamčim da ćemo se vratiti kući posrćući od tovara. Piret obliznu usne. — A ta mađija, reče on, ta magijska reč pomoću koje se otvara pećina, kako ona glasi, prijatelju?
— Tu reč znaju samo tri poglavice, odgovori Dik. No vaša je sreća u tome što je večeras baš meni palo u deo da otvorim pećinu izgovaranjem magiske reči. A to nije stvar koja se često poverava, ona se drži u tajnosti kao dragocenost u zaključanoj kasi. — Pomoću magijske reči! uzviknu Arblester, upola se budeći i zureći u Dika jednim okom. Idi ti do đavola! Neću da znam ni za kakve magijske reči i čini. Ja sam dobar hrišćanin. Ako ne verujete, pitajte moga čoveka Toma. — Ali ovo je bela mađija, reče Dik. Ona nema nikakve veze s đavolom; ona iskorišćuje moć brojki, raznih trava i planeta. — Da, da, reče Piret, to je samo bela mađija, druškane. Nema greha u tome, uveravam te. Nego, produži, dobri mladiću. Ta magijska reč, te čini ― u čemu se to sastoji? — Odmah ću vam pokazati, odgovori Dik. Je li vam tu taj prsten što ste skinuli s mog prsta? Dobro! držite ga između vrhova palca i malog prsta ispružite ruku i okrenite ga prema svetlosti ovih žeravica. Tačno tako. Eto, to je ta mađija. Dik brzim pogledom oceni da je prostor između njega i vrata slobodan. On, u sebi, pozva sve svece u pomoć. Zatim munjevitim pokretom ruke zgrabi prsten i istog trenutka svali dasku stola na mornara Toma, koji jeknu od bola i skljoka se na pod. Pre nego штo je Arblester shvatio da se išta desilo i pre no što je Piret mogao doći sebi od sjajnih maštarija, Dik jurnu na vrata i pobeže u noć obasjanu mesečinom. Zbog beline snega i zbog meseca koji je plovio sredinom neba, svud oko pristaništa videlo se kao po danu; i mladi Šelton, koji je trčao sa zadignutom mantijom između brodske građe, lako se mogao videti izdaleka. Tom i Piret jurili su za njim i vikali. Na njihovu viku pridružiše im se ljudi iz drugih krčmi, tako da se uskoro čitava flota mornara dala u poteru za njim. Ali mornari su bili rđavi trkači na kopnu, čak i u petnaestom veku. Zato je
Dik već u samom početku bio prilično odmakao i brzo se sve više udaljavao od njih, i kad je stigao do ulaza u neki uzan sokak, imao je vremena čak i da zastane, da se osvrne i nasmeje. Po belom snežnom tlu svi mornari Šorebaja trčali su za njim, u zbijenoj, crnoj masi i u odvojenim grupicama. Svi su vikali i mahali rukama; mnogi su padali, i kad bi jedan pao, još nekoliko njih palo bi preko njega. Njihova galama, koja se dizala do neba, bila je gonjenom beguncu delimično smešna a delimično i strašna. Vika sama po sebi nije značila ništa, jer je Dik znao da ga ni jedan mornar iz pristaništa ne može stići; međutim, ovo je moglo probuditi sve ljude u Šorebaju i dovesti sve stražare u tu ulicu, pa mu je zbog toga pretila stvarna opasnost. Zato se on brzo sakri u jednu mračnu kapiju na uglu i sačeka da cela rulja, koja je stalno vikala i mlatarala rukama, prođe pored njega. Svi ljudi su bili crveni u licu od žurbe i beli od valjanja po snegu. Prošlo je mnogo vremena pre no što je ova velika jurnjava mornara po gradu prestala i opet zavladala tišina. Još dugo se čulo vikanje zalutalih mornara po ulicama u svim krajevima grada. Dolazilo je do svađa, čas između njih samih, čas između njih i stražara; potrzani su i noževi, davani i primani udarci, i nekoliko mrtvih je ostalo na snegu. Kada se, čitav sat docnije, i poslednji mornar vratio, gunđajući, u pristanište i otišao u svoju omiljenu krčmu, bilo je sporno da li je on u početku i znao za kakvim je čovekom jurio u poteru; međutim, neosporno je bilo da je to sada bio potpuno zaboravio. Idućeg jutra kružile su mnoge čudne priče, i legenda da je te noći dolazio đavo ubrzo postade dogma u koju su verovali svi mladići u Šorebaju. Ali i posle povratka poslednjeg mornara mladi Šelton još dugo nije smeo da napusti kapiju u koju se bio sakrio. Još dugo su straže prolazile tamo-amo. Naročite izvidnice dolazile su da prokrstare po okolini i da podnesu
izveštaj ovom ili onom velikom lordu čiji je san bio narušen tom neobičnom uzbunom. Bilo je već duboko u noć kad se Dik najzad usudio da iziđe iz skrivališta i da, zdrav i čitav, mada prozebao i izubijan, dođe pred vrata krčme „Kod jarca i gajdi“. Shodno zakonskom propisu, u krčmi nije bilo ni vatre ni sveća; on napipa svoj put do jednog ugla hladne gostinske sobe, natrapa na jedno parče pokrivača, baci ga sebi preko ramena, leže tiho pored najbližeg spavača i ubrzo zaspa.
PETA KNЈIGA
GRBAVAC
1. Dik još pre svanuća ustade, presvuče se u svoje uobičajeno odelo, uze svoje oružje i uputi sе Lolesovoj jazbini u šumi. Tamo jo, kao što smo već pomenuli, ostavio pisma lorda Fokshema. Pošao je rano i išao brzo da bi ih uzeo i vratio se na vreme zbog ugovorenog sastanka sa mladim vojvodom od Glostera. Mraz je bio jak; hladan vazduh, suv i bez vetra, štipao mu je nozdrve. Mesec je zašao, ali su zvezde bile još uvek sjajne i mnogobrojne, i sneg je bleštao na njihovoj veseloj svetlosti. Fenjer mu nije bio potreban da osvetljava put, i zbog velike hladnoće nije dolazio u iskušenje da zastajkuje. Dik je već bio prešao veliki deo otvorenog polja između Šorebaja i šume i stigao do podnožja brdašca, na nekoliko stotina koraka ispred krsta sv. Brigite, kad, kroz tišinu mračnog jutra, odjeknuše tako oštri, jasni i prodorni zvuci trube, kakve on, učini mu se, nikad ranije nije čuo. Truba je zasvirala jednom, zatim brzo još jednom, i odmah posle toga začu se zveket čelika. Na ovo mladi Šelton naćuli uši isuka sablju i pojuri uz brdo. Kad se približio krstu, spazi žestok okršaj na putu ispred sebe. Osam napadača protiv jednoga. Ali taj jedan beše tako brz i vešt, tako je hrabro jurišao i razgonio svoje protivnike, tako se vešto držao na klizavom terenu, da je, i pre nego što se Dik umešao, ubio jednoga, ranio drugoga, a sve ostale držao u šahu. Ipak je bilo pravo čudo što je uspevao da se brani, jer je svakog trenutka i najmanja slučajnost — okliznuće noge ili greška ruke — mogla da ga stane glave. — Držite se dobro, gospodine! Evo pomoći! viknu Ričard, i odmah zatim, zaboravljajući da je sam, kliknu: Strele na gotovs! Strele na gogovs! — što je bio prilično neuobičajen ubojni ioklič — i jurnu na napadače s leđa.
Ovi su takođe bili hrabri; ne ustuknuše ni za jedan korak na taj prepad, već se okretoše i svom žestinom poleteše na Dika. Četiri protiv jednoga. Oko Dika je sevao čelik pri zvezdanoj svetlosti, iskre su letele na sve strane, jedan od njegovih protivnika pade, jedva i znajući, u tom metežu, od čijeg udarca, zatim i Dik dobi udarac po glavi, i ma da ga je šlem isnod kukuljice štitio, udarac ga obori na jedno koleno i ošamuti. U međuvremenu, čovek kome je pritekao u pomoć, umesto da mu se pridruži u borbi, odmah odskoči nazad i ponovo zasvira u istu onu piskavu trubu kojom je bio dao prvi znak za uzbunu, ali ovoga puta zasvira još brže i još glasnije. Njegovi neprijatelji se odmah okrenuše protiv njega, i on je opet napadao, uzmicao, skakao, zadavao udarce i padao na koleno, upotrebljujući i sablju i kamu, i nogu i ruku, istom postojanom hrabrošću i grozničavom snagom i brzinom. Prodirni poziv trube čuli su najzad oni kojima je bio namenjen. Začu se potmuo topot po snegu; i, u dobri čas po Dika, prema čijem su grlu već bili upereni sjajni prhovi sabalja, iz šume, sa obe strane, sjuri se bujica naoružanih konjanika, svaki u oklopu i sa spuštenim vizirom, svaki sa uperenim kopljem ili sa isukanom i uzdignutom sabljom. Iza svakog sedeo je strelac ili paž, koji, jedan za drugim, poskakaše s konja i zajedno s konjanicima opkoliše celu grupu. Prvobitni napadači, videći da su brojno nadmašeni i opkoljeni, baciše, bez reči, oružje. — Uhvatite ove ljude! reče junak s trubom. I kad njegova zapovest bi izvršena, priđe Diku i zagleda mu se u lice. I Dik se, takođe, zagleda u njega i iznenadi se kad vide da je taj čovek, koji je pokazao toliko snage, veštine i energije, mladić njegovih godina, da je, sem toga, grbav, da
mu je jedno rame više od drugoga, a lice bledo, izmučeno i iskrivljno!10 Oči su mu, međutim, bile bistre i smele. — Gospodine, reče taj mladić, došli ste u dobar čas po mene, baš u poslednjem trenutku. — Gospodaru, otpoče Dik sa izvesnim predosećanjem da je u prisustvu neke visoke ličnosti, vi tako sjajno rukujete sabljom da verujem da biste i sami izišli na kraj s njima. Nego, za mene je zaista bilo dobro što vaši ljudi nisu stigli docnije. — Otkud ste znali ko sam ja? upita neznanac. — Ja ni sada, gospodaru, ne znam s kime govorim, odvrati Dik. — Zaista? upita neznanac. A ipak ste se strmoglavo bacili u ovu neravnu borbu. — Video sam kako se jedan čovek hrabro bori protiv mnogih, i smatrao bih sebe nečovečnim kad mu ne bih pritekao u pomoć, odgovorn Dik. Čudan podrugljiv osmeh zaigra na usnama mladog plemića, i on odgovori: — To su vrlo hrabre reči. No, pređimo na ono što je važnije, jeste li za Lenkaster ili za Jork? — Gospodaru, ja to ne krijem; ja sam otvoreno za Jork, odgovori Dik. — Vere mi, to je dobro po vas, odgovori neznanac. I, rekavši to, okrete se jednom od svojih ljudi. — Hajde svršite s tom hrabrom gospodom, reče on, istim podrugljivim i svirepim glasom. Obesite ih. Samo pet napadača beše ostalo u životu. Strelci ih ščepaše za ruke, odvedoše brzo do ivice šume, postaviše svakog pod jedno drvo podesne veličine i namakoše im omče. Zatim se strelci brzo popeše na drveće, držeći svaki kraj jednog užeta, i ne prođe ni jedan minut a petorica ljudi, bez i jedne reči bilo s jedne bilo s druge strane, behu obešeni. 10
Ričard Grbavac beše stvarno mnogo mlađi u ovo vreme.(Prim. pisca)
— A sada, povika Grbavac, natrag na svoja mesta; i kad vas drugi put zovnem, budite brži. — Vojvodo, reče jedan čovek, preklinjem vas, ne ostajte sami ovde! Zadržite bar nekoliko kopljanika. — Momče, uzdržao sam se da te ne izgrdim zbog tvoje sporosti, reče vojvoda. Zato nemoj da me ljutiš. Uzdam se u svoju ruku i svoje oružje, iako sam grbav. Bio si spor na poziv trube, a sada si suviše brz sa savetom. I uvek tako: poslednji s kopljem, a prvi s jezikom. Neka bude obrnuto. I on ih zapovedničkim i dostojanstvenim pokretom otpusti. Pešaci opet uzjahaše iza konjanika i cela grupa se krete polako i iščeze u šumi u nekih dvadesetak raznih pravaca. Dan je svitao, zvezde su se gasile. Prvi bledi zračak zore obasja lica dva mladića, koji se sada okretoše jedan prema drugom. — Eto, videli ste moju osvetu, koja je, kao i moja sablja, oštra i brza, reče vojvoda. No ne bih, ni za igga na svetu, želeo da me smatrate nezahvalnim. Vi, koji ste mi pritekli u pomoć s dobrom sabljom i još boljom hrabrošću, ako vas ne odbija moja grbavost, hodite da vas zagrlim. I, rekavši to, mladi vođa raširi ruke za zagrljaj. Dik je u dubini svoga srca već osećao veliki strah od toga čoveka, kojega je spasao, pa čak i izvesnu mržnju prema njemu. Ali poziv je bio takav da bi bilo ne samo neučtivo već i grubo odbiti ga ili se ustezati. I on mu požuri u zagrljaj. — A sad, vojvodo, reče Dik posle zagrljaja, da li je moja pretpostavka tačna? Jeste li vi vojvoda od Glostera? — Ja sam Ričard od Glostera, odgovori vitez. A vi? Kako se vi zovete? Dik mu reče svoje ime i predade mu prsten lorda Fokshema, koji vojvoda odmah poznade. — Došli ste suviše rano, reče on. Ali svejedno. Vi ste kao i ja, koji sam došao da stražarim ovde cela dva sata pre svanuća. Ovo će biti moja prva bitka; i od njenog ishoda,
gospodine Šeltone, zavisiće moja slava. U ovom gradu se nalaze moji neprijatelji pod vođstvom dva stara, iskusna ratnika: Rizingema i Breklija. Mislim da su brojno jaki, ali sa dve strane nemaju odstupnicu, zatvoreni su između mora, pristaništa i reke. Izgleda mi, Šeltone, da bismo odneli veliku pobedu ako bismo udarili na njih iznenada. — I ja mislim tako, povika Dik oduševljeno. — Jesu li kod vas beleške lorda Fokshema? upita vojvoda. Dik mu objasni zašto ih nema pri sebi i smelo ponudi da mu sam pruži obaveštenja, isto toliko tačna kao i u lordovim beleškama. — Ja mislim, vojvodo, reče on, ako imate dovoljno ljudi, da je najbolje preći u napad odmah. Jer, vidite, u zoru prestaje noćno stražarenje; po danu uopšte nemaju straže, samo konjanici izviđaju predgrađa. Sada, dakle, kad je noćna straža već ostavila oružje i kad su ostali još za doručkom, sad je vreme da ih napadnemo. — Koliko ih ima? upita vojvoda. — Nepune dve hiljade, odgovori Dik. — Ja imam sedam stotina u šumi iza nas, reče vojvoda. Sedam stotina dolaze iz Ketlija i uskoro će biti ovde; iza njih, dalje, ima još četiri stotine; lord Fokshem ima pet stotina, pola dana odavde, u Holivudu. Da li da sačekamo njihov dolazak ili da napadnemo? — Gospodaru, vešanjem ovih pet bednika vi ste rešili to pitanje, odgovori Dik. Ma da su to prosti seljaci, u ovim teškim vremenima primetiće se njihov nestanak, tražiće ih, i nastaće uzbuna. Stoga, gospodaru, ako računate na preimućstvo iznenadnog napada, nemate, prema mom skromnom mišljenju, ni pun sat pred sobom. — I ja tako mislim, složi se Grbavac, I pre nego što protekne jedap sat učestvovaćete u ljutom boju i postaćete vitez. Jedan brz čovek odneće u Holivud prsten lorda Fokshema, drugi će otići u susret mojim oklevalima, da im kaže da se požure! Da, Šeltone, vere mi, to se može izvesti! On zatrubi.
Ovoga puta nije dugo čekao. U tren oka ceo prostor oko krsta prekriše konjanici i pešaci. Ričard od Glostera zauze svoje mesto na stepenicama i poče slati glasnike, jednog za drugim, radi ubrzavanja koncentracije sedam stotina ljudi skrivenih u okolnim šumama. Posle četvrt sata njegov raspored trupa bi završen, on im se stavi na čelo i poče da se spušta niz brdo ka Šorebaju. Njegov plan bio je jednostavan. Rešio je da zauzme deo grada koji je ležao s desne strane glavnog druma i da se utvrdi u tesnim ulicama dok ne stignu pojačanja. Ako lord Rizingem reši da se povuče, Ri- čard će mu napasti i predhodnicu i pozadinu i tako ga izložiti dvema vatrama; ako pak odluči da drži grad, biće zatvorei u klopci, u kojoj će postepeno biti savladan mnogobrojnijom vojskom. Postojala je samo jedna opasnost, ali bliska i velika: Glosterovih sedam stotina ljudi moglo bi biti opkoljeno i iskasapljeno već pri prvom sukobu. Da bi se to izbeglo, bilo je neophodno da njihov dolazak bude sasvim iznenadan. Pešaci su, stoga, opet uzjahali iza konjanika, i Dik je imao čast da uzjaše iza samog vojvode od Glostera. Dok su se kretale kroz šumu, trupe su išle polako, a kad se približiše drveću koje je oivičavalo drum, zaustaviše se da odahnu i da izvrše izviđanje. Sunce je već bilo visoko, i, okruženo žutim oreolom, obasjavalo celu okolinu pokrivenu snegom. U blizini se video Šorebaj, iz čijih se dimnjaka na snežnim krovovima veselo dizao jutarnji dim. Gloster se okrete Diku i reče: — U ovom bednom mestu, gde sada pripremaju doručak, ili ćete vi postati vitez, a ja čuven i slavan, ili ćemo obojica poginuti, da se o nama ništa ne čuje. Mi smo dva Ričarda. Dakle, Ričarde Šeltone, o nama će se čuti, o nama dvojici! Naša imena zvučaće glasnije u ušima naroda od udaraca naših sabalja po šlemovima neprijatelja. Dik se začudi tolikoj žeđi za slavom, izraženoj sa toliko vatrenosti u glasu i rečima, i odgovori, sasvim pametno i mirno, da on, штo se njega tiče, obećava da će vršiti svoju
dužnost i da ne sumnja u pobedu ako i ostali budu to isto radili. U međuvremenu, konji su bili dovoljno odahnuli, te vođa diže sablju u vis i jurnu napred; svi konji, sa po dva ratnika na sebi, pojuriše u galopu i zatutnjiše niz preostali deo brda i preko ravnice koja ih odvajaše od Šorebaja.
2. Imali su da pređu svega oko pola kilometra. Ali čim iziđoše iz šume, primetiše da narod viče i beži na sve strane. Gotovo istog trenutka po gradu poče da kruži vest o dolasku neprijatelja, koja se sve brže širila. Vojvoda od Glostera i njegovi ljudi nisu još bili na pola puta do najbliže kuće, kad zvona sa zvonika počeše da zvone na uzbunu. Mladi vojvoda zaškripa zubima. On se, zbog ovih ranih znakova uzbune, plašio da će naići na neprijatelja koji je već u pripravnosti; a ako ne bi uspeo da osigura uporište u gradu, znao Je da bi njegova mala grupa na otvorenom prostoru bila brzo razbijena i uššggena. Međutim, lenkasterci u gradu nisu bili u tako dobrom položaju. Bilo je onako kao što je Dik rekao. Noćna straža je već bila skinula svoju opremu, a ostali su još besposličili po svojim konačištima, raskomoćeni i nespremni za bitku. U celom Šorebaju nije bilo možda ni pedeset ljudi potpuno naoružanih, ni pedeset konja potpuno osedlanih. Zvonjenje zvona i uplašena dozivanja ljudi, koji su trčali ulicama vičući i lupajući u vrata, odmah podstaknuše na akciju bar četrdeset od tih pedeset ljudi. Oni brzo uzjahaše konje; ali kako su vesti koje su se širile bile protivrečne, odgalopiraše u raznim pravcima. I tako se desilo da je Ričard od Glostera, kad je stigao do prve kuće u Šorebaju, naišao na ulazu ulice samo na nekoliko kopljanika, koje je rasterao kao vihor slamke.
Poштo su ušli oko sto koraka u grad, Dik dodirnu vojvodinu ruku; vojvoda, u odgovor, zateže dizgine, prinese trubu ustima i zatrubi utovoreni znak, a zatim skrete udesno. Svi njegovi konjanici, kao jedan čovek, skrenuše, u punom galopu, u istom pravcu za njim i zauzeše uzanu sporednu ulicu. Samo poslednjih dvadeset konjanika okrenuše konje natrag i zauzeše položaj na ulazu. Pešaci, koji su sedeli iza njih, skočiše na zemlju i neki od njih počeše odmah da zatežu lukove, a neki da provaljuju u kuće s obe strane ulice i da ih zauzimaju. Iznenađeni ovom neočekivanom promenom pravca i uplašeni čvrstim frontom zaštitnice pozadine, nekoliko lenkasteraca, posle kratkog dogovaranja, okretoše konje i odjahaše dalje u pravcu grada da traže pojačanje. Deo grada koji je Ričard od Glostera, po Dikovom savetu, sada zauzeo, sastojao se od pet malih ulica sa siromašnim i slabo nastanjenim kućama, koje su zauzimale jednu malu uzvišicu i vodile u polje van grada. Postavljena je jaka odbrana za svaku od pet ulica. Rezerva se nalazila u sredini, van svake opasnosti i u položaju da pruži pomoć gde god bude zatrebala. Ovaj deo grada beše tako siromašan da ni jedan od lenkasterskih lordova nije stanovao u njemu, a od njihovih vazala samo nekolicina; i svi stanovnici su odjednom napustili svoje kuće i, uplašeno vičući, počeli da beže ulicama i preko baštenskih zidova. U sredini, gde je bila raskrsnica svih tih pet ulica, nalazila se prosta krčma „Kod šahovske table“, u koju je vojvoda od Glostera smestio za taj dan svoj glavni štab. Diku odredi da čuva jednu od pet ulica. — Idite, i zaslužite da postanete vitez, reče on. Zadobijte slavu za mene; imenjak za imenjaka. Kažem vam, ako se ja uzdignem, i vi ćete se uzdići istim lestvicama. Idite, dodade on, rukujući se s Dikom. Međutim, čim je Dik otišao, on se okrete jednom malom, siromašno obučenom strelcu:
— Idite, Datone, i to brzo! Pratite tog mladića. Ako je veran, odgovaraćete mi za njegov život, glava za glavu. Teško vama ako se vratite bez njega! Ali ako je neveran, ili ako i za trenutak posumnjate u njega, ubijte ga s leđa. U međuvremenu Dik se požuri da osigura svoj položaj. Ulica koju je on imao da brani bila je vrlo uska, sa zbijenim kućama; ali mada je bila uska i mračna, s obzirom na to da je izlazila na gradski trg, bilo je najverovatnije da će se bitka odlučiti baš na tom mestu. Trg je bio prepun meštana koji su bežali u neredu. No nije bilo nikakvog znaka da je neprijatelj spreman za napad, i Dik je računao da će imati dovoljno vremena da pripremi svoju odbranu. Dve kuće na kraju ulice behu prazne, otvorenih vrata — stanari su bili pobegli; i ljudi, po Dikovom naređenju, brzo iznesoše nameštaj iz njih i napraviše barikadu na ulazu u ulicu. Diku beše dodeljeno oko sto ljudi. On većinu razmesti po kućama, gde su bili zaklonjeni i odakle su mogli da streljaju kroz prozore, a ostatak zadrža da, pod njegovim vođstvom, brane barikadu. U celom gradu je još uvek vladala velika uzbuna i pometnja: zvonila su zvona, čule su se trube, brz topot konjice, komande vođa i vriska žena. Sve je to gotovo zaglušivalo uši. Ali buka se postepeno stišavgla, i uskoro se strelci i oklopnici počeše da okupljaju na trgu i da se formiraju za bitku. Veliki deo ove vojske beše u tamnocrvenoj i plavoj uniformi, i Dik poznade da je vitez na konju koji je rukovodio njenim raspoređivanjem — ser Denijel Brekli. Zatim nastade duga pauza, posle koje skoro istovremeno zasviraše četiri trube sa četiri razne strane grada. Peta truba im se odazva s trga, i gotovo istog trenutka borci pređoše u napad: kiša strela zasu barikadu i dve krajnje kuće. Napad je otpočeo istovremeno na svih pet ulica. Gloster je bio opkoljen sa svih strana. I Dik uvide da se za
odbranu svog položaja mora potpuno osloniti samo na ovih sto ljudi stavljenih pod njegovu komandu. Sedam plotuna strela sledili su jedan za drugim. Kad su strele najgušće padale, neko dotače Dikovu ruku, i on vide jednog paža kako mu pruža pancir od sjajnog čelika. — Ovo je od vojvode od Glostera, reče mu paž. Primetio je, ser Ričarde, da ste otišli bez oklopa. Sav uzbuđen što je ovako oslovljen, Dik ustade i, uz pomoć paža, navuče pancir. U tom trenutku dve strele udariše u pancir, a treća smrtno rani paža i obori ga pored Dikovih nogu. Za to vreme neprijatelj se, preko trga, sve više približavao i sada je bio tako blizu da Dik naredi svojim ljudima da odgovore na neprijateljsku paljbu. I odmah iza barikade i sa prozora kuća polete kiša strela, sejući smrt. Ali lenkasterci, kao da im Je to bio očekivani signal, kliknuše i jurnuše trkom na barikadu. Konjanici, sa spuštenim vizirima, još uvek su se držali u pozadini. Otpoče uporna i smrtonosna borba prsa u prsa. Napadači su jednom rukom držali mač i vitlali njime, a drugom su rušili barikadu, dok su se branioci mahnito izlagali opasnosti da bi je zaštitili. Nema borba besnela je nekoliko minuta i u opštem metežu nije se znalo ko kome pripada, pa se dešavalo da su borci napadali i one koji pripadatu njihovoj sgrani. Ali uvek je lakše rušiti; i kad je truba pozvala napadače da se povuku, dobar deo barikade bio Je uništen, a ostatak je bio sklon padu. Pešaci se, sa svih strana, u trku, povukoše ka trgu. Konjanici, koji su bili postrojeni u dva reda, odjednom zaokrenuše, i dugačka kolona oklopnika navali, brzo kao munja, na već oslabljenu barikadu. Od prva dva konjanika jedan pade zajedno sa svojim konjem i preko njega pređoše konji njegovih drugova; drugi skoči na vrh bedema i probode kopljem jednog strelca. Ali istog trenutka i njega svukoše sa sedla i ubiše i njega i konja.
Zatim oklopnici navališe svom žestinom: pregaziše svoje pale drugove, razbiše branioce, probiše se, u mahnitom naletu, kroz Dikovu razbijenu bojnu liniju i nezadrživo jurnuše dalje uz uliiu kao kad se bujica izlije preko provaljene brane. Borba ipak ne beše svršena. Na uskom ulazu u ulicu Dik se, zajedno sa svojim preostalim ljudima, borio kao lav; i uskoro se preko ulice napravi druga, viša i jača barikada od mrtvih ljudi i ranjenih konja, koji su se u samrtnom ropcu bacakali nogama. Ova nova pregtreka zbuni zaostalu konjicu i ona stade da uzmiče. Istog trenutka paljba strela sa prozora udvostruči se, te se njeno povlačenje gotovo pretvori u bekstvo. Skoro u isto vreme oni koji su prešli barikadu i odjurili dalje uz ulicu naiđoše ispred vrata krčme „Kod šahovske table“ na opasnog Grbavca i celu rezervu jorkista, pa se, razbijeni, počeše da vraćaju natrag u najvećem neredu i strahu. Dik i njegovi drugovi preprečiše im put. Odmorni strelci izleteše iz kuća. Strele su letele pravo u lica begunaca, dok je Gloster uništavao njihovu pozadinu. Za tren oka u ulici nije više bilo ni jednog živog lenkasterca. I tada, tek tada, Dik diže uvis svoj krvavi mač i pozva ljude da kliknu vojvodi od Glostera, koji je u tom trenutku bio sjahao i pošao napred da izvidi položaj. Lice mu je bilo bledo kao krpa, ali su mu se oči sijale neobičnim sjajem od zadovoljstva zbog uspeha. On pogleda u barikadu, kojoj sada ni jedna strana nije mogla prići bez opasnosti po život — toliko su se konji u samrtnom ropcu bacakali nogama — i na ovaj prizor velikog pokolja Gloster se upola nasmeši. — Poubijajte ove konje, reče on. Oni vam samo smetaju. Ričarde Šeltone, dodade zatim, zadovoljan sam vama. Kleknite! Lenkasterci su ponovo počeli da gađaju strelama i one su gusto padale po ulici. Ali vojvoda, ne obazirući se ni malo na njih, izvuče svoj mač i proizvede Dika za viteza.
— A sada, ser Ričarde, reče on, ako vidite lorda Rizingema, odmah mi pošaljite glasnika. Ako vam ostane makar jedan jedini čovek, javite mi no njemu. Više bih voleo da izgubim ovu bitku nego da se ne sukobim s njim. Pazite dobro svi — dodade on, povisivši glas — ako lord Rizingem padne od druge ruke, a ne od moje, smatraću ovu pobedu za poraz. — Vojvodo, zašto bez potrebe izlažete svoj život opasnosti? Zašto se zadržavate ovde? reče jedan iz njegove svite. ― Ketzbi, ovde se rešava bitka, ne na drugom mestu, odgovori vojvoda. Ostalo su samo napadi radi zbunjivanja neprijatelja. Ovde moramo pobediti. A što se tiče izlaganja opasnosti, kad biste vi bili ružan grbavac i deca vam se rugala na ulici, ne biste mnogo cenili svoje telo i smatrali biste da vredi dati život za jedan čas slave. No ako želite, hajdemo dalje, da obiđemo druge položaje. Ser Ričard, moj imenjak, ostaće ovde da drži ovaj ulaz, gde ima prilike da gazi do kolena u toploj krvi. Na njega se možemo osloniti. Samo, ser Ričarde, pazite, vaš posao još nije završen. Najgore tek ima da dođe. Budite oprezni. On priđe mladom Šeltonu, pogleda mu pravo u oči, uze njegovu ruku u obe svoje i tako je snažno steže da joj umalo ne polomi kosti. Dik zadrhta od njegova pogleda. Ludo oduševljenje, hrabrost i svirepost, koje je pronitao u njegovim očima, ispuniše ga strahom za budućnost. Vojvoda je bio tako hrabrog duha da mu u ratu nije bilo ravna. Ali je, na žalost, bilo razloga za strahovanje da će taj duh i u doba mira, čak i u krugu svojih najboljih prijatelja, nastaviti da seje smrt.
3. Kad je ostao sam, Dik pogleda oko sebe. Strele nisu više padale onako gusto. Neprijatelj se svuda povlačio, i veći deo trga bio je sada prazan. Po ugaženom snegu, mestimično žutom od blata, mestimično crvenim od krvi, ležali su na sve strane mrtvi ljudi, konji i mnogobrojne strele. Dikova strana pretrpela je velike gubitke. Ulaz u malu ulicu i ruševine barikade behu pretrpani mrtvim ljudima i onima koji su umirali; od sto ratnika, sa kojima je otpočeo bitku, nije ostalo ni sedamdeset sposobnih da se i dalje bore. Međutim dan je prolazio. Prva pojačanja mogla su stići svakog trenutka. A lenkasterci, nezadovoljni ishodom svog hrabrog ali neuspelog juriša, oklevali su da preduzmu ponovan napad. Na zidu jedne od krajnjih kuća nalazio se sunčanik, i on je, u hladnoj svetlosti zimskog sunca, pokazivao da je deset sati pre podne. Dik se okrete čoveku iza sebe, malom, neuglednom strelcu, koji je previjao svoju ranjenu ruku. — Dobro smo se borili, reče mu Dik. I, vere mi, neće se usuditi da nas opet napadnu. — Ser Ričarde, vi ste se sasvim dobro borili za Jork, a još bolje za sebe, reče mali strelac. Vi ste jedini čovek koji je za tako kratko vreme uspeo da zadobije toliku vojvodinu naklonost. Za divno čudo što je on ovakvo mesto poverio čoveku koga i ne poznaje. Ali dobro čuvajte glavu, ser Ričarde! Ako vas pobede, ako uzmaknete i za jednu stopu, sleduje vam sekira ili vešala. Pošteno ću vam reći, ja sam poslat ovamo da vas ubijem nožem s leđa ako učinite išta što bi izgledalo sumnjivo. Dik zaprepašćeno pogleda u tog malog ali odlučnog čoveka.
— Vi! uzviknu on. I to s leđa! — Tako je, odgovori strelac. I to vam kažem zato što mi se moja uloga ne dopada. Morate održati ovaj položaj, ser Ričarde, po cenu svog života. Naš Grbavac je neustrašiv i dobar ratnik; ali, bio u dobrom ili rđavom raspoloženju, on hoće da se radi tačno po njegovom naređenju. Ako neko ne uspe da izvrši njegovo naređenje ili omete njegovo izvršenje, mora umreti. — Je li zaista tako?! uzviknu Dik. Pa zar ljudi hoće da idu za takvim vojskovođom? — O, oni rado idu za njim, odgovori strelac. Jer, mada strogo kažnjava, on je vrlo široke ruke kad nagrađuje. Iako ne štedi krv i znoj drugih, on se i sam dosta izlaže. Uvek je prvi u borbi, a poslednji na odmoru. Daleko će doterati taj grbavi Dik od Glostera! Mladi vitez je i ranije bio hrabar i obazriv, ali sada je utoliko pre morao biti takav. I on poče shvatati da je njegov iznenadni uspeh doneo i opasnosti sa sobom. On se okrete od strelca i još jednom brižno osmotri trg. Bio je prazan kao i ranije. — Ne dopada mi se ova tišina, reče on. Sigurno nam pripremaju neko iznenađenje. I kao u odgovor na njegovu primedbu, strelci opet počeše da se primiču barikadi, zasipajući je strelama. Međutim, bilo je nečeg neodlučnog u tom napadu. Nisu jurišali brzo, već kao da su čekali na još kakav znak. Dik pogleda uznemireno oko sebe, naslućujući neku opasnost. I zaista, u sredini ulice se odjednom otvoriše jedna vrata i iz kuće — i kroz vrata i kroz prozore — pokulja prava bujica lenkasterskih strelaca. Oni se brzo svrstaše u redove i stadoše odapinjati strele na Dikove ljude u pozadini. U isto vreme i napadači s trga udvostručiše svoju paljbu i počeše se približavati barikadi. Dik dozva sve svoje ljude razmeštene po kućama i napravi dva fronta. Hrabrio ih je i rečima i delom i odvraćao
što je bolje mogao na dvostruku kišu strela, koje su padale sa svih strana na njegov položaj. Međutim, kuće su se otvarale jedna za drugom i lenkasterci su, s pobedonosnim pokličima, i dalje izlazili na prata i iskakali kroz prozore, tako da je Dik imao uskoro isto toliko neprijatelja u pozadini svog položaja koliko i ispred njega. Bilo je jasno da se tu više nije mogao održati; i, što je još gore, čak i da je mogao da se održi, to bi sada bilo uzaludno, jer je cela jorkovska vojska bila u očajnom položaju i na ivici potpune propasti. Lenkasterci iza njega predstavljali su najveću opasnost po njegov položaj. Zato se Dik okrete i jurnu na njih na čelu svojih ljudi. Taj napad beše tako snažan da se lenkasterski strelci pokolebaše i ustuknuše, i najzad se u neredu povukoše u kuće, iz kojih su malo pre tako osiono prešli u napad. U međuvremenu su ljudi s trga prešli preko nebranjene barikade i žestoko napali jorkiste, pa je Dik, sa svojim drugovima, morao opet da se okrene, da bi ih oterao natrag. I ovoga puta pobedila je hrabrost njegovih ljudi; oni su pobedonosno očistili ulicu. Ali tek što su to učinili, oni drugi lenkasterci opet izjuriše iz kuća i, po treći put ih napadoše s leđa. Jorkisti su se bili proredili. Dik se nekoliko puta našao sam među neprijateljima, gde mu je jedina zašgita bila njegova oštra i brza sablja. Nekoliko puta je osetio da je ranjen. Borba je besnela u celoj ulici, ali je njen ishod još uvek bio neizvestan. Odjednom Dik začu mnoge trube u predgrađima. Ratni poklič jorkista, iz hiljadu pobedničkih grla, prolamao se do neba. U isto vreme napadači s fronta počeše brzo da uzmiču, da napuštaju ulicu i da se vraćaju ka trgu. Neko uzviknu: „Bežimo!“ Trube su zbunjeno svirale, neke su zvale na zborno mesto, a neke pozivale na napad. Bilo je jasno da je lenkastercima zadat težak udarac i da su, bar za trenutak, bili u potpunom neredu i velikom strahu.
Tada nastupi poslednji čin šorebajske bitke. Ljudi ispred Ričarda odjednom se okretoše i dadoše u divlje bekstvo. U tom trenutku na trg dojuri lenkasterska konjica, gonjena jorkovskom konjicom; lenkasterci su se pri bežanju okretali da zadaju udarce sabljom, a jorkisti su ih obarali kopljima. Dik spazi u metežu upadljizu priliku Grbavca. Vojvoda od Glostera već je pokazivao onu mahnitu hrabrost i veliku veštinu da se probija kroz neprijateljske redove koje su, mnogo godina docnije, na bojištu kod Bosforta, i kad je već bio sav ogrezao u zločine, gotovo bile dovoljne da promene ishod bitke i sudbinu engleskog prestola. On je tako uspešno izbegavao udarce, tako ih snažno davao i obarao protivnike, tako vešto upravljao svojim snažim konjem i tako izdašno sejao smrt među svojim protivnicima, da je već bio daleko izmakao ispred svojih vitezova, krčeći sebi put, svojim krvavim mačem, ka mestu gde je lord Rizingem skupio svoje najhrabrije ljude. Uskoro se sukobiše: visok, divan i slavan ratnik i grbavi, bolešljivi mladić. Šelton ni za trenutak nije sumnjao u ishod toga dvoboja, i kad se u jednom trenutku razdvojiše redovi, lord Rizingem je bio iščezao: ali se tamo gde je borba bila najžešća još video grbavi Ričard kako juriša na svom velikom konju. I tako je, blagodareći Šeltonovoj hrabroj odbrani ulaza u ulicu od prvog napada i blagovremenom dolasku pojačanja od sedam stotina ljudi, mladić koji je docnije pod imenom Ričard III izazvao opšte gnušanje i na koga je potomstvo bacilo prokletstvo, dobio svoju prvu veliku bitku.
4. Ni jedan neprijatelj nije se više nalazio na bojnom polju; i Dik, koji je tužno gledao na ostatak svoje hrabre grupe, poče da razmišlja o podnetim žrtvama za ovu pobedu. Sada, kad je opasnost bila prošla, Dikovo ranjavo i izubijano telo beše sve ukočeno i on se osećao toliko iscrpen očajnom i neprekidnom borbom da nije bio sposoban ni za kakav nov napor. Ali čas odmora još nije bio došao. Šorebaj je bio zauzet na juriš; i ma da je to bio otvoren grad, ma da njegovi meštani nisu pružili nikakav otpor, bilo je jasno da će surovi pobedioci biti surovi i posle svršene bitke i da će se najstrašniji čin rata tek sada odigrati. Ričard od Glostera nije bio vođa koji štiti građane od svoje razbesnele vojske. Pa čak i da je bio voljan da to uradi, veliko je i neizvesno pitanje da li bi uspeo. Stoga je Dik morao požuriti da nađe Džoanu i da je zaštiti. U toj nameri, on pogleda u lica ljudi oko sebe i pozva na stranu četvoricu koji su mu izgledali najposlušniji i najtrezveniji. Obeća im bogatu nagradu i preporuku kod vojvode i povede ih preko trga, na kojem više nije bilo konjanika, u dalje ulice, na drugoj strani. Po ulicama su se još uvek ovde-onde vodile manje borbe; iz poneke opkoljene kuće branioci su bacali stolice i stolove na glave napadačima. Po snegu su ležali leševi i oružje. Ali, sem ovih usamljenih čarki, ulice su bile puste i u većini kuća, od kojih su neke bile otvorene, a neke zatvorene i zabarikadirane, nije bilo nikakvog znaka života. Dik je zaobilazio ove okršaje i žurio sa svojim ljudima u pravcu crkve. Ali kad stiže do ulaza u glavnu ulicu, krik užasa ote mu se iz grudi. Velika ser Denijelova kuća beše zauzeta na juriš. Vrata su bila razbijena i visila na šarkama, vojnici su ulazili i izlazili tražeći i iznoseći plen. Međutim, na gornjim spratovima je još uvek pružan izvestan otpor
pljačkašima, jer se baš u trenutku kad Dik stiže pred zgradu razbi iznutra jedan prozor i neki bednik u zatvorenocrvenoj i plavoj uniformi, koji je vriskao i odupirao se, bi bačen kroz prozor na ulicu. Dika obuzeše najcrnje slutnje. On potrča kao sumanut, prokrči sebi put kroz gomilu vojnika i ustrča uz stepenice sve do sobe na trećem spratu gde se poslednji put rastao s Džoanom, Sve je bilo porušeno i polomljsno. Nameštaj beše ispreturan, ormani razvaljeni, jedan ćilim, na koji je bila pala žiška sa ognjišta, tinjao je i dimio se. Dik, gotovo i ne misleći ništa, izgazi taj početni požar, zatim zastade, zbunjen. Ser Denijel, ser Oliver, Džoana, svi su bili iščezli. Ko bi znao da li su iskasapljeni prilikom prepada ili su uspeli da pobegnu iz Šorebaja. Dik uhvati za ogrtač jednog strelca koji je prolazio pored njega. — Druže, jesi li bio ovde kad je zauzimana ova kuća? — Pusti me, reče strelac. Pusti me, do đavola, ili ću te udariti! — Čuvaj se, odgovori Dik, batina ima dva kraja. Stani i odgovori mi na pitanje. Ali čovek, zagrejan pićem i borbom, udari Dika jednom rukom po leđima, a drugom pokuša da oslobdi svoj ogrtač. Mladi vođa planu od gneva. Ščepa vojnika obema rukama, snažno ga steže i pritisnu svojim oklopom. Zatim mu naredi da govori, ako mu je život mio. — Oprostite mi! reče strelac zadihano. Da sam znao da ćete se toliko razgneviti, bio bih obazriviji. Doista sam bio ovde. — Poznajete li ser Denijela? upita Dik. — Dobro ga poznajem, odgovori čovek. — Je li bio u kući? — Jeste, gospodine, bio je, odgovori strelac. Ali baš u trenutku kad smo ulazili na dvorišnu kapiju izjahao je kroz baštu. — Sam? upita Dik.
— Bilo je još oko dvadeset kopljanika s njim, odgovori čovek. — Kopljanika! A zar nije bilo žena? upita Šelton. — Vere mi, nisam video, reče strelac. U kući ih uopšte nije bilo, ako njih tražite. — Hvala ti, reče Dik. Stani da te častim. I Dik poče da kopa po svom novčaniku, ali ne nađe ništa. Potraži me sutra, dodade, Ričard Šel ... ser Ričard Šelton, popravi se on. Bogato ću te nagraditi. A zatim Diku sinu jedna misao. On brzo siđe u dvorište, otrča preko bašte i stiže do glavnih crkvenih vrata. Bila su širom otvorena. U crkvi su se nalazili mnogi izbegli građani sa svojim porodicama i svojim najdragoceiijim stvarima; u oltaru su se sveštenici, u svečanim odeždama, molili bogu za milost. U trenutku kad je Dik ulazio u crkvu pesma hora odjeknu ispod zasvođene tavanice. On požuri kroz gomilu izbeglica i dođe do vrata stepeništa koje je vodilo u zvonaru. Neki visok sveštenik istupi poed njega i zaustavi ga. — Kuda ćete, sine? upita on strogo. — Oče, ja sam ovde po zvaničnoj dužnosti, odgovori Dik. Ne zaustavljajte me. Ovde sam po naređenju vojvode od Glostera. — Vojvode od Glostera? ponovi sveštenik. Pa zar je bitka već dovde došla? — Bitka je završena, oče. Lenkasterci su se razbežali, lord Rizingem — pokoj mu duši! — pao je na bojištu. A sada, s vašim dopuštenjem, idem za svojim poslom. I, odgurnuvši u stranu sveštenika, koga su ove vesti, izgleda, bile ošamutile, Dik otvori vrata, jurnu uz stepenice, preskačući odjednom po četiri stepenika, i stiže, bez zaustavljanja i posrtanja, na otvoren ravan krov. Sa zvonika šorebajske crkve video se, kao na zemljopisnoj karti, ne samo ceo grad nego i veliki deo mora i kopna. Bilo je skoro podne; dan je bio neobično svetao, sneg se blistao. Gledajući unaokolo, Dik je mogao da oceni strašne posledice bitke.
Potmula vika dopirala je do njega sa ulica i pokatkad, ali vrlo retko, i zveket čelika. U pristaništu nije ostao ni jsdan brod, ni jedan čamac. Zato su se na moru videla mnoga jedra i čamci prepuni begunaca. Na suvu, takođe, po poljima pokrivenim snegom, videle su se razbijens grupe konjanika kako beže prema šumi, i druge ― bez sumnje jorkisti — kako im presecaju put i gone ih natrag u grad. Svuda unaokolo ležalo je mnogo mrtvih i ranjenih ljudi i konja, koji su se jasno ocrtavali na snegu. Strelci koji nisu uspeli da pobegnu u brodove još uvek su vodili borbu u pristaništu i iz zaklona pristanišnih krčmi. U tom delu grada su takođe dve tri kuće bile u plamenu, crni dim, na ovom svetlom zimskom danu, visoko se dizao i u gustim pramenovima skretao prema moru. Kod same ivice šume, u pravcu koji je vodio za Holivud, mladom posmatraču na zvoniku privuče pažnju jedna grupa konjanika u bekstvu. Bilo ih Je priličan broj; ni u jednom drugom pravcu nije bilo toliko lenkasteraca zajedno u jednoj grupi. Iza njih je ostajao širok trag na snegu, pa je po n»emu Dik mogao tačno da utvrdi mesto odakle su izišli iz grada. I dok je Dik stajao i posmatrao ih, oni nesmetano stigoše na ivicu ogolele šume, i u trenutku kad malo skrenuše sa svoga pravca sunčeva svetlost jasno obasja celu njihovu povorku, koja se jasno isticala prema tamnoj šumi. — Tamnocrvena i plava uniforma! uzviknu Dik. Zakleo bih se da je to uniforma ser Denijela! Dik odmah strča niz stepenice. Namera mu je bila da nađe vojvodu od Glostera, koji ga je jedini, u ovom metežu, mogao snabdeti dovoljnim brojem ljudi. Borba u glavnom delu grada beše gotovo završena; i dok je Dik jurio na sve strane tražeći komandanta, ulice su bile prepune vojnika koji su tumarali tamo-amo. Neki su bili toliko natovareni plenom da su posrtali pod njegovom težinom, drugi su bili pijani i galamili. Niko od njih, kad ih je pitao, nije znao gde se nalazi vojvoda.
Najzad ga Dik, sasvim slučajno, spazi na konju, kako izdaje naređenja za borbu protiv strelaca u pristaništu. — Ser Ričarde Šeltone, dobro mi došli, reče on. Obavezn sam vam za jednu stvar koju ne cenim mnogo — za svoj život. I za jednu drugu za koju vam se nikad neću moći odužiti — za ovu pobedu. Ketzbi, kad bih imao deset zapovednika kao što Je ser Ričard, mogao bih poći pravo na London. A sada, gospodine, tražite svoju nagradu. — Hoću, gospodaru, i to glasno i jasno, reče Dik. Umakao mi je jedan čovek na koga sam naročito kivan i odveo sa sobom osobu koju volim. Dajte mi pedeset konjanika i odgovarajući broj pešaka da idem u poteru za njim; ovim će svaka obaveza koju Vaša Milost oseća prema meni biti odužena. — Kako se zove taj čovek? upita vojvoda. — Ser Denijel Brekli, odgovori Ričard. — Brzo za njim, za tim dvoličnjakom! povika Gloster. Ali ovo nije nagrada, ser Ričarde. Ovo je nova dužnost i, ako mi donesete njegovu glavu, nova obaveza za mene. Ketzbi, dajte mu vojnike koje traži. A vi, gospodine, razmislite, u međuvremenu, o zadovoljstvu, počastima i nagradi koje treba da vam pružim. U tom trenutku Jorkisti, jurišem sa tri strane, zauzeše jednu krčmu i zarobiše branioce. Grbavac Dik se obradova ovom uspehu i pritera bliže konja da vidi zarobljenike. Bilo ih je četvorica: dva čoveka lorda Šorebaja, jedan lorda Rizingema i poslednji, najvažniji za Dika, visok, nespretan, prosed stari mornar, napola pijan, sa psom koji je skičao i skakao oko njegovih nogu. Mladi vojovda ih je neko vreme strogo posmatrao. — Dobro, reče on. Obesite ih. Zatim se okrete na drugu stranu da posmatra kako se odvija borba. — Vojvodo, reče Dik, ako pristajete, našao sam čime ćete me nagraditi. Poklonite mi život i slobodu ovog starog mornara.
Gloster se okrete i pogleda govornika pravo u lice. — Ser Ričarde, poče on, rat koji ja vodim nije šala, nego ozbiljna stvar. Ja ubijam svoje neprijatelje bez milosti i oproštaja. Jer, nemojte zaboraviti, u ovoj kraljevini Engleskoj, koja je toliko raskomadana, nemam ni jednog čoveka koji nema brata ili prijatelja na drugoj strani. I ako bih počeo da opraštam ljudima, morao bih ubrzo da uvučem mač u korice. — Možda je tako, gospodaru; ali ja se ipak usuđujem, i po cenu da padnem u vašu nemilost, da vas podsetim na obećalje koje ste mi dali, odgovori Dik. Ričard od Glostera pocrvene. — Dobro zapamtite: ja ne volim sažaljenje, niti one koji su meka srca, reče on oštro. Vi ste danas postavili temelje svoje velike budućnosti. Ako tražite da ispunim svoje obećanje, učiniću vam po volji. Ali, vere mi, sa ovim prestaje i moja milost. — Onda ću je morati izgubiti, reče Dik. — Dajte mu tog njegovog mornara, naredi vojvoda, pa obrnu konja i okrete leđa mladom Šeltonu. Dik je bio prilično ravnodušan. On je već dobro bio upoznao mladog vojvodu da bi polagao mnogo na njegovo prijateljstvo. Vojvodina naklonost izgledala mu je suviše nagla i nepostojana da bi se mnogo uzdao u nju. Plašio se samo jednoga ― da mu taj osvetoljubivi vođa ne odrekne ponuđene konjanike. Ali se tu prevario kako u pogledu Glosterovog poštenja (onakvog kakvo je bilo), tako i u pogledu — u ovom naročito — njegove nepokolebljivosti. Kad je već jednom ocenio da je Dik podesan čovek da pođe u poteru za ser Denijelom, nije bilo u njegovom karakteru da tu odluku menja. Ovo je uskoro i dokazao doviknuvši Ketzbiju da požuri, pošto vitez čeka. Dik se, u međuvremenu, okrete starom mornaru, koji je izgledao isto tako ravnodušan prema svom oslobođenju kao što je bio i prema svojoj osudi. — Arblestere, reče Dik, ja sam vam učinio zlo; ali mislim da sam sada prečistio račune s vama.
Stari mornar ga samo tupo pogleda i ne reče ništa. — Slušajte, stari, nastavi Dik, život je ipak život, i više vredi nego brodovi i vino. Recite da mi opraštate; jer, ako vama vaš život ne znači ništa, ja sam žrtvovao za njega svoju veliku budućnost. Da, skupo sam ga platio. Nemojte da ste tako tvrdoglavi. — Da sam imao svoj brod, reče Arblester, ja bih sad bio na pučini, daleko od svake opasnosti ― i ja i moj drug Tom. Ali vi ste uzeli moj brod, čoveče, i sad sam prosjak. A mog mornara Toma ubio je neki nitkov u tamnocrvenoj uniformi. „Do đavola!“ rekao je Tom i više nije progovorio. „Do đavola“ bila je njegova poslednja reč pri izdisaju. Moj Tom više nikad neće ploviti. Dika obuze sažaljenje i griža savesti. On pokuša da uzme kapetanovu ruku, ali je Arblester trže. — Ne, ostavite me na miru, reče on. Vi ste me upropastili, i šta sad hoćete? Ričardu zastadoše reči u grlu. On vide, kroz suze, jadnog starca, otupelog od pića i bola, kako pognute glave ode, posrćući, po spegu, i psa koji je, skičući išao za njim i na koga on nije obraćao pažnju. I Dik tada, prvi put, shvati koliko je ozbiljna igra koju igramo u životu i koliko je kajanje nemoćno da promeni ili izbriše ono što je već učinjeno. Ali nije imao vremena za uzaludno kajanje. Ketzbi je već bio skupio konjanike. On dojaha do Dika, sjaha i ponudi mu svog konja. — Jutros sam vam prilično zavideo na milosti koja vam je ukazivana, reče on. Ali ona nije dugo trajala. A sada, ser Ričarde, dajem vam od sveg srca svog konja, da jašete na njemu. — Recite mi samo ovo: zbog čega je došlo do te milosti? reče Dik. — Zbog vašeg imena, odgovori Ketzbi. To je najveća praznoverica moga gospodara. Da je moje ime Ričard, ja bih sutra bio grof. — Hvala vam, gospodine, odgovori Dik. A pošto nema izgleda da ću i ja ići putem slave i bogatstva, to vam već
sada mogu reći zbogom. Neću da se pretvaram da mi nije bilo milo kad sam mislio da sam na tome putu. Ali neću ni da se pretvaram da sam suviše ožalošćen što je sada s time svršeno. Vlast i bogatstvo su zaista dobre stvari; no, među nama budi rečeno, vaš vojvoda je strašan čovek. Ketzbi se nasmeja. — Da, ko ide s Grbavcem Dikom, ide po tankom ledu. reče on. Nego, neka nas sve bog sačuva od zla! Srećan vam put! Dik se stavi na čelo svojih ljudi i, pošto im komandova, odjaha s njima. Uputi se kroz varoš putem kojim je, po njegovom mišljenju, otišao ser Denijel. Uz put je motrio tražeći bilo kakav znak koji bi mu potvrdio da se ne vara. Ulice su bile prekrivene mrtvim i ranjenim ljudima. Sudbina ranjenika bila je još teža zbog velike hladnoće. Pobednici su u grupama išli iz kuće u kuću, pljačkali, ubijali i ponekad svi zajedno pevali. I dok je mladi Šelton jahao kroz ulice, do njegovih ušiju dopirali su sa svih strana krici prouzrokovani nasiljem. Udarci sekire u neka zabarikadirana vrata mešali su se sa očajnim vriscima žena. Dikovo srce obuze sažaljenje. Sada je video svirepe posledice svojih postupaka; i pomislio na teški jad i nevolju koji su vladali sada u celom Šorebaju ispuni ga očajanjem. Najzad stiže na ivicu grada i tu ugleda, pravo ispred sebe, onu istu široku, ugaženu stazu u snegu koju je bio primetio sa vrha crkve. Odatle pođe brže. Ali je ipak, dok je jahao, pažljivo nosmatrao ubijene ljude i konje koji su ležali pored puta. Mnogi su imali na sebi uniformu ser Denijela, i on poznade lica nekih od njih. Na polovini puta između grada i šume bilo je očito da su strelci napali one koje on sad goni; jer je tu bilo mnogo leševa probodenih strelama. I tu Dik spazi, između ostalih, i telo jednog mladića čije mu se lice učini poznato.
On zaustavi svoje ljude, sjahа i podiže mladićevu glavu. Dok je to radio, kukuljica spade s mladićeve glave, bujna kestenjasta kosa rasu se niz leđa i oči se otvoriše. — Ah! Gonioče lavova! reče slab glas. Ona je otišla dalje. Idite, idite brzo! I mlada devojka se opet onesvesti. Jedan Dikov čovek nosio je sa sobom bocu nekog jakog pića, pomoću koga Dik uspe da je povrati. Zatim stavi Džoaninu prijateljicu u sedlo, iza sebe, i žurno pojaha proma šumi. — Zašto ste me poveli sa sobom? upita devojka. Time samo usporavate hod svoga konja. — Gospođice, Rizingem, Šorebaj je pun krvi, pijanih ljudi i nereda, odgovori Dik. Sa mpom ste sigurniji. — Neću da budem obavezna nikom iz vaše stranke, uzviknu ona. Pusgite me da sjašem. — Gospođice, vi ne znate šta govorite, odgovori Dik. Vi ste povređeni ... — Nisam, reče ona. Samo sam imala jak potres prilikom pada konja kad je ubijen. — Svejedno, odgovori Ričard. Vi ste ovde na otvorenom snežnom polju, okruženi neprijateljima. Hteli ili ne hteli, ja ću vas odvesti sa sobom. Radujem se što mi se dala prilika da donekle odužim naš dug prema vama. Ona je ćutala nekoliko trenutaka. Zatim, iznenada, upita: — Šta je s mojim ujakom? — Lordom Rizingemom? upita Dik. Voleo bih da imam dobre vesti za vas, gospođice. Ali nemam. Video sam ga u borbi, i to samo jednom. Nadajmo se najboljem.
5. Bilo je gotovo sigurno da je ser Denijel otišao prema zamku. No s obzirom na to da je dan bio već prilično odmakao, da je sneg bio dubok, da će on morati da izbegava drumove i da ide kroz šumu — bilo je isto tako sigurno da neće moći stići tamo pre jutra. Dik je imao dve mogućnosti: ili da produži da ide vitezovim tragom i da, ako bude mogao, napadne ser Denijela te iste noći na konačištu, ili da udari najkraćim putem i da ga na nekom podesnom mestu sačeka. Oba plana imala su svojih ozbiljnih nezgoda, i Dik, koji se plašio da izloži Džoanu opasnostima borbe, nije se, kad je stigao do šume, još bio odlučio kako da postupi. Na ovom mestu ser Denijel je skrenuo malo u levo, a zatim otišao pravo kroz visoku šumu. Njegova grupa morala je da se sabije da bi mogla proći između drveća, pa je tu trag u snegu bio dublji. Taj pravi, uski i utabani trag išao je kroz hrastovu šumu; nad njim su se nadnosile grane visokog drveća, nikakav zvuk se nije čuo, ni ljudski ni životinjski — čak ni cvrkut crvendaća. A zimsko sunce je obasjavalo beli snežni pokrov, išaran mrežastim senkama drveća. — Šta mislite, da li da idemo pravo za njima ili da udarimo prekim putem za Tanstol? upita Dik jednog od svojih ljudi. — Ser Ričarde, ja sam za to da ih pratimo dok se ne raziđu, odgovori vojnik. — Vi ste, bez sumnje, u pravu, odgovori Dik. Ali mi nismo imali vremena da išta spremimo za put pre polaska. Ovde nema kuća, da bismo mogli dobiti štogod za jelo i skloniti se, pa ćemo do sutra ujutro i prozepsti i ogladneti. Šta velite vi, momci? Pristajete li da podnesemo ove tegobe radi uspeha pohoda, ili da udarimo preko Holivuda i da večeramo u manastiru? Pošto je teško reći šta je od ovoga
dvoga bolje za naš uspeh, neću da utičem na vas; ali ako hoćete da vas ja vodim, opredelićete se za ono prvo. Ljudi, u jedan glas, odgovoriše da će ići za ser Ričardom kud god on hoće. Dik obode svog konja i krete napred. Sneg je po tragu bio tvrdo ugažen, što je goniocima pružalo veliko preimućstvo nad gonjenima. Jahali su u punom kasu, dve stotine kopita udargšo je ritmično po čvrsto utabanom snegu; taj topot kopita, zveket oružja i frktanje konja ispunjavali su tihu šumu ratnom bukom. Najzad široki trag gonjenih odjednom izbi na glavni drum za Holivud. Tu se, za trenutak, gubio. Ali malo dalje opet se odvajao od glavog druma i išao preko neugaženog snega. Dik se iznenadi kad vide da je tu trag i uži i manje utaban. Bilo je jasno da je ser Denijel iskoristio drum i raspustio jedan deo svojih vojnika. Dik se uputi, potpuno nasumce, tragom koji je išao pravo, a koji se, pošto ih je posle jednočasovnog jahanja odveo duboko u šumu, odjednom raspršio, kao eksplodirana granata, na dvadesetinu malih tragova, koji su vodili u svim mogućim pravcima. Dik u očajanju zateže dizgine. Kratak zimski dan približavao se kraju; rumeno večernje sunce bacalo je slabu svetlost i zalazilo polako iza ogolelih šumaraka, senke na snegu behu dugačke ceo kilometar, mraz je oštro štipao vrhove prstiju, dah i para konja dizali su se kao oblak. — Ah, nadmudrili su nas, reče Dik. Hajdemo, ipak, za Holivud. Bliži nam je od Tanstola, a sunce je na zahodu. Oni skrenuše na levo, okretoše leđa crvenom sunčevom koturu i uputiše se preko polja za holivudski manastir. Ali sada su okolnosti za njih bile sasvim drukčije: nisu više mogli da idu brzo putem koji je utabao neprijatelj, niti su išli više u pravcu svog krajnjeg cilja. Sad su se sporo irobijali kroz duboki sneg, neprestano zastajkivali da bi odredili pravac i stalno upadali u snežne nanose. Sunce je uskoro zašlo; odsjaj na zapadu se gasio. I ubrzo, u studenoj zvezdanoj noći bez mesečine, nisu videli kuda idu.
Tek kad mesec izgreja iznad brdskih vrhova mogli bi da nastave put. A dotle bi ih svaki korak učinjen nasumce mogao samo udaljiti od njihovog pravca. Stoga im ne preostade ništa drugo nego da se tu ulogoruju i da čekaju. Postaviše straže. Očistiše jedan deo zemljišta od snega i, posle mnogo truda, pođe im za rukom da nalože veliku vatru u sredini logorišta. Vojnici su sedeli oko ovog šumskog ognjišta, delili između sebe ono malo namirnica što su imali i obređivali se bocom. Dik odabra ono što je bilo najbolje među tim prostim i oskudnim namirnicama i odnese večeru nećaci lorda Rizingema, koja je sedela pored jednog drveta, odvojeno od vojnika. Sedela je na jednom konjskom ćebetu i bila uvijena u drugo i netremice zurila ispred sebe u vatrom obasjani prizor. Kad joj Dik ponudi hranu, ona se trže kao iz sna i, ćuteći, odbi. — Gospođice, preklinjem vas da me tako svirepo ne kažnjavate, reče Dik. Ne znam čime sam vas uvredio; istina, poveo sam vas sa sobom protiv vaše volje, ali u prijateljskoj nameri. Izložio sam vas, doduše, tegobama putovanja po zimskoj noći, ali sam prinuđen da žurim da bih spasao i onu drugu osobu, koja je isto tako nežna i nezaštićena kao i vi. Uostalom, gospođice, nemojte kažnjavati sami sebe; jedite ako vam se i ne jede, da biste imali snage. — Neću ništa da jedem iz ruku koje su ubile moga ujaka, odgovori ona. — Draga gospođice, kunem vam se časnim krstom da ga nisam ni dodirnuo, reče Dik. — Zakunite mi se da je živ, reče ona. — Neću da vas obmanjujem, odvrati Dik. Žao mi je da vas potresam. No, ja mislim da je on mrtav. — I vi tražite od mene da jedem! uzviknu ona. O! I vas zovu „vitezom“! Stekli ste viteštvo ubistvom moga dobrog ujaka. A da ja nisam bila budala i izdajica i spasla vas u kući vašeg neprijatelja, sada biste bili mrtvi vi, a ne on; on, koji je vredeo za dvanaest takvih kao što ste vi, bio bi živ.
— Ja sam samo vršio svoju vojničku dužnost, kao što je to činio i vaš ujak u drugom taboru, odgovori Dik. A da je on živ — kamo sreće da jeste! — on bi me pohvalio, a ne bi me osudio. — Ser Denijel mi je sve ispričao, reče ona. On vas je video na barikadi. Rekao mi je da su pretrpeli poraz zbog vas, i da ste vi taj koji je dobio bitku. Prema tome, vi ste ubili moga dobrog ujaka, lorda Rizingema, baš kao da ste ga svojim rukama zadavili. I vi biste hteli da jedem s vama, a još niste oprali ruke od krvi! Ali, ser Denijel se zakleo da će vas ubiti. On je taj koji će me osvetiti! Dika obuze tuga. On se seti i starog Arblestera i glasno jeknu. — Zar me vi smatrate toliko krivim? reče on. Vi, koji ste me branili, vi, Džoanina prijateljica? — Zašto ste učestvovali u bici? upita ona. Vi ne pripadate ni jednoj ni drugoj sgrani. Vi ste još nedoraslo momče, vašim mladim telom još ne vlada zreo razum! Zašto ste se borili? Sigurno zato da biste zadavali rane! — Zbilja, ni sam ne znam zašto, uzviknu Dik. Ali u Engleskoj je sada takvo stanje da se čovek mora boriti ili u jednom ili u drugom taboru. Nemoguće je ostati po strani; to nije u ljudskoj prirodi. — Oni koš ne mogu zrelo da rasuđuju ne treba ni da vade mač, odgovori mlada dama. Vi, koji se borite samo borbe radi, šta ste drugo nego obični kasapi? Rat je plemenit samo onda ako ima plemenit cilj, a vi ste ga srozali u blato. — Gospođice, poče jadni Dik, uviđam delimično svoju grešku. Suviše sam se požurio. Stupio sam u borbu pre vremena. Ukrao sam i brod misleći — kunem vam se! — da činim dobro, i time prouzrokovao smrt mnogih nevinih ljudi, tugu i propast jednog starca, čiji mi je izgled lica danas ranio srce. A što se tiče jutrošnje bitke, jedina mi je želja bila da steknem slavu da bih bio dostojniji Džoane. A, eto, prouzrokovao sam smrt vašeg milog ujaka, koji je bio dobar prema meni! I ko zna šta još. Jer — avaj! — možda sam doprineo da Jork dođe na presto i time učinio veliko zlo, ako
se pokaže da je to na štetu Engleske. O, gospođice, uviđam svoj greh. Nisam dostojan da živim. Da bih kaznio sebe i da bih izbegao dalja zla, otići ću u manastir. Odreći ću se Džoane i vojničkog poziva. Postaću kaluđer i celog svog života moliću se za dušu vašeg ujaka. Diku se, u njegovoj krajnjoj skrušenosti i kajanju, učini da se mlada dama nasmeja. On diže oči i vide, prema svetlosti vatre, da ga ona posmatra neobičnim, ali ne neljubaznim pogledom. — Gospođice, nastavi on, misleći da mu se samo učinilo da se ona nasmejala i nadajući se, zbog izmenjenog izraza na njenom licu, da je ganuo njeno srce, da li će vas ovo zadovoljiti? Odričem se svega da bih popravio svoju grešku. Svojim molitvama osiguraću raj duši lorda Rizingema. Odričem se svega baš na dan kad sam proizveden za viteza i kad sam smatrao sebe za najsrećnijeg mladića na svetu. — O, dečko, dobri dečko! reče ona. I zatim, na veliko Dikovo iznenađenje, prvo vrlo nežno obrisa suze sa njegovih obraza, a onda ga iznenada, zagrli oko vrata, privuče njegovo lice i poljubi ga. Prostodušni Dik se zapanji. — Hajde, reče ona vrlo razdragano vi ste vojskovođa, vi morate jesti. Zašto ne večerate? — Draga gospođice Rizingem, prvo hoću da uslužim svoju zarobljenicu, odgovori Dik. I, istinu da vam kažem, toliko se mnogo kajem zbog svega što sam učinio da sam izgubio svaku volju za jelom. Radije bih da se molim i da ne jedem ništa, draga gospođice. — Zovite me Alisom, reče ona. Nismo li stari prijatelji? A sada hajdete, i ja ću jesti s vama, zalogaj po zalogaj, gutljaj po gutljaj. Ako vi ne jedete, neću ni ja; a ako vi budete dobro jeli, ja ću jesti kao gladan orač. Ona poče da jede. I Dik, koji je bio vrlo gladan, jeo je s njom, u početku bez volje, a zatim, ukoliko je postajao raspoloženiji, sa sve većim apetitom. I najzad potpuno
zaboravi da se upravlja prema Alisi i junački navali na večeru posle zamornog i uzbudljivog dana. — Gonioče lavova, reče najzad ona, zar se vama ne sviđaju mnogo devojke u muškom odelu? Mesec je sada bio izgrejao, pa su samo čekali da odmore konje. Pri mesečevoj svetlosti Ričard ― koji se još uvek kajao, ali koji je sada bio dobro nahranjen — primeti da ga ona gleda nekako koketno. — Gospođice... zamuca on iznenađen ovom novom promenom u njenom držanju. — Ne, ne vredi da poričete, prekide ga ona. Džoana mi je to kazala. Ali pogledajte me, viteže i gonioče lavova, pogledajte me. Zar sam ja tako ružna? Recite! I ona ga veselo pogleda. — Vi ste, istina, omanjeg rasta... poče Dik. Ovde ga ona opet prekide, ovoga puta zvonkim smehom, koji ga potpuno zbuni i iznenadi. — Omanjeg rasta! uzviknu ona. Budite iskreni kao što ste hrabri; ja sam kao kepec, ili jedva nešto veća. Ali uprkos tome... hajde, recite mi... uprkos tome, prilično sam lepa? Nije li tako? — Da, gospođice, vrlo ste lepi, kaza potišteni vitez, uzalud se trudeći da ne izgleda zbunjen. — I muškarac bi me rado uzeo za ženu? nastavi ona. — O, gospođice, vrlo rado! složi se Dik. — Zovite me Alisom, reče ona. — Alisa, kaza ser Ričard. — Pa onda, gonioče lavova, nastavi ona, pošto ste mi ubili ujaka i ostavili me boz zaiggite vi mi, kao častan čovek, dugujete svaku naknadu. Nije li tako? — Tako je, gospođice, reče Dik. Mada, duše mi, smatram da sam samo delimično kriv za krv toga hrabrog viteza. — Želite li da izbegnete svoj dug prema meni? — Ne, gospođice, ne želim da ga izbegnem. Rekao sam vam: na vaš zahtev ću se čak i zakaluđeriti. reče Ričard. — Onda, stvarno, pripadate meni? Zaključi ona.
— Stvarno, gospođice, mislim... poče mladić. — Hajde, odgovorite jasno, ne vrdajte, prekide ga ona. Pripadate li stvarno meni sve dok mi ne date naknadu za zlo koje ste mi prkčinili? — Stvarno, pripadam. odgovori Dik. — Čujte me onda, nastavi ona. Vi biste bili, po mom mišljenju, veoma rđav kaluđer; a pošto ja imam pravo da raspolažem vama po svojoj volji, uzeću vas za muža. Ne, ne, ni reči! uzviknu ona. Reči vam neće ništa pomoći. Jer, vidite, pravo je da mi vi, koji ste me lišili jedne kuće, pružite drugu. A što se tiče Džoane, ona će, verujte mi, biti prva koja će odobriti naše veičanje. Jer, najzad, pošto smo nas dve velike prijateljice, svejedno je s kojom ćete se od nas dve venčati. Sasvim je svejedno! — Gospođice, reče Dik, ići ću u manastir, ako to zahtevate od mene; ali da se oženim ma kojom drugom u ovom velikom svetu izuzev Džoanom Sidli — to je nešto na šta me neće moći privoleti ni muška sila ni ženska ćud. Izvinite što govorim sasvim otvoreno. Ali kad je devojka vrlo smela, mladić mora da je još smeliji. — Diče, vi divni dečko, morate mi prići i poljubiti me za tu reč, reče ona. Ne, ne bojte se, poljubite me umesto Džoane; a kad se sastanem s njom, ja ću joj taj poljubac vratiti i reći joj da sam ga ukrala. A što se tiče toga da vi meni nešto dugujete, dragi naivčino, izgleda mi da vi niste bili jedini u toj bici. Pa čak i da je Jork na prestolu, to ne bi značilo da ste ga vi doveli. Vi ste dobar, čestit i mio mladić, Diče. I kad bih ja u svojoj duši mogla na bilo čemu da zavidim vašoj Džoani, zavidela bih joj na vašoj ljubavi.
6. Konji su već bili pojeli ono malo zobi što je bilo i sasvim su se odmorili. Dik naredi da se vatra zatrpa
snegom; i dok su se njegovi ljudi umorno penjali u sedla, on se seti, mada malo dockan, uobičajene šumske opreznosti, izabra visok hrast i brzo se pope na najvišu račvu. Odatle je mogao da vidi celu okolinu, pokrivenu snegom i obasjanu mesečinom. Na jugozapadu, prema horizontu, crnelo se pobrđe s vresom gde su on i Džoana imali onaj strašni susret s gubavcem. I tamo spazi jednu sasvim malu crvenkastu tačku. Gorko je osuđivao sebe što nije ranije pregledao okolinu. Jer ako je to, kao što izgleda da jeste, logorska vatra ser Denijela, trebalo je odavno da je primeti i da ide tamo. Ni u kom slučaju nije trebalo da paljenjem vatre oda svoje prisustvo. Ali više nije smeo traćiti dragocene časove. Najkraći put do pobrđa iznosio je oko tri kilometra; međutim, njega je presecala duboka i strma uvala, neprolazna za konjanike. Da bi što pre stigao, Dik je smatrao da treba ostaviti konje i poći pešice. On ostavi deset ljudi da čuvaju konje, i pošto ugovori s njima znake za vezu, pođe napred na čelu ostalih svojih ljudi. Alisa Rizingem je odlučno koračala pored njega. Ljudi su se oslobodili teških oklopa, ostavili svoja koplja, pa su sada, pri blistavoj mesečini, veselo koračali po zamrznutom snegu. Tiho i u potpunom redu spustiše se u uvalu, gde je potok, žuboreći jedva proticao kroz sneg i led. Na drugoj strani potoka, odakle su bili udaljeni svega pola kilometra od mesta na kome je Dik ugledao vatru, zastadoše da, pre napada, odahnu. U dubokoj gišini šume mogao se čuti i najmanji zvuk izdaleka. I Alisa, koja je imala oštar sluh, diže svoj prst u znak opomene da ćute, leže na zemlju i stade da osluškuje. I drugi uradiše to isto. No, sem slabog žuborenja ledom prigušenog potoka i štektanja lisice negde daleko u šumi, Dikovo oštro uho ne ču ništa drugo. — Ipak sam sigurna da sam čula zvekst jednog oklopa, šapnu Alisa. — Gospođice, kaza Dik, koji se više plašio od ove mlade dame nego od deset hrabrih ratnika, ne želim da
kažem da ste se prevarili. Ali zveket je mogao doći i iz našeg logora. — Ne. Došao je sa zapada, izjavi ona. — Bilo kako bilo, sve će biti po božjoj volji, odgovori Dik. Ne lupajmo glavu oko toga, nego hajdemo što brže. Na noge, prijatelji! Što su dalje išli, sneg je bio sve utabaniji konjskim kopitama, pa im je bilo jasno da se približuju logoru znatnog broja konjanika. Uskoro spaziše dim, koji se dizao između drveća, crveneo se pri zemlji i rasipao svetle varnice. Ljudi se, po Dikovom naređenju, rasturiše, da bi se kroz šumu noopaženo privukli logoru i opkolili ga sa svih strana. A Dik, pošto ostavi Alisu u zaklonu jednog hrasta, oprezno se uputi pravo vatri. Najzad on, kroz proplanak u šumi, vide ceo logor. Vatra beše naložena na jednom vresovitom brežuljku, okruženom sa tri strano čestarom; bila se razbuktala, glasno je puckarala i iz nje su sukljali plamenovi. Oko nje je sedelo dvanaestak toplo obučenih osoba; ali ma da je okolni sneg bio ugažen kao da je tu bio ceo puk, Dik ne vide ni jednog konja. Poče da ga obuzima strašna sumnja da je nadmudren. Tog trenutka pogled mu pade na visokog čoveka sa čeličnim šlemom, koji je sedeo i širio ruke prema plamenu. I Dik poznade da je to njegov stari prijatelj i još uvek blagonakloni neprijatelj Benet Heč. Isto tako poznade da su druge dve osobe koje su sedele malo dalje od Heča, mada prerušene u muško odelo, bile Džoana Sidli i žena ser Denijela. „Pa čak i ako izgubim svoje konje, dobiću Džoanu, pa zaштo da se sekiram?“ pomisli on. U tom trenutku on ču s druge strane logora lak zvižduk, što beše znak da su njegovi ljudi potpuno opkolili logor. Na taj zvižduk Benet skoči na noge. Ali pre no što se mašio oružja, Dik mu doviknu: — Benete, Benete, stari prijatelju, predajte se. Ako se oduprete, uzalud ćete žrtvovati ljudske živote.
— Pa to je gospodin Šelton, svetoga mi Đorđa! povika Heč. Da se predam? Vi mnogo tražite. Kolika je vaša snaga? — Kažem vam, Benete, da ste i malobrojnmji i opkoljeni, reče Dik. I Cezar i Karlo Veliki molili bi za milost u takvoj situaciji. Imam četrdeset ljudi pod svojom komandom, i sa jednim plotunom strela mogao bih vas sve pobiti. — Gospodine Diče, iako je to protiv moje volje, moram vršiti svoju dužnost, odgovori Benet. Neka vam sveci pomognu! Zatim prinese malu trubu ustima i dade znak za uzbunu. Nastade trenutna zabuna; jer, dok je Dik, stra- hujući za dame, oklevao da naredi svojim ljudima da ospu paljbu strelama, Hečovi ljudi dohvatiše svoje oružje, svrstaše se, leđa u leđa, i tako se spremiše za odlučan otpor. Dok su se oni užurbano svrstavali, Džoana skoči sa svoga sedišta i polete kao strela svome draganu. — Evo me, Diče! povika ona i uhvati ga za ruku. Dik je i dalje stajao neodlučan. On beše još mlad i nenaviknut na svireposti rata, pa se ustezao da naredi paljbu zbog stare ledi Brekli. Njegovi ljudi postadoše nestrpljivi. Neki ga čak viknuše po imenu. Drugi počeše, na svoju ruku, da streljaju; i pri prvoj paljbi Benet pade. Tada se Dik pribra i viknu: — Streljajte, momci, i ne napuštajte zaklon! Streljajte u ime Engleske i Jorha! Ali u tom trenutku začu se, u noćnoj tišini, potmuo topot konja po snegu. On se brzo približavao i postajao sve glasniji. U isto vreme trube su odgovarale na Hečov poziv. — Skupite se oko mene! viknu Dik. Skupite se oko mene, ako hoćete da spasete svoje živote! Ali njegovi ljudi — bez konja, udaljeni jedan od drugog i iznenađeni u trenutku kad su računali na laku pobedu — umesto da se skupe oko njega, počeše da oklevaju, a neki se čak i razbegoše po šumi. I kad su prvi konjanici stigli i smelo naterali svoje konje u šipražje, kad su pregazili ili
kopljima ubili nekoliko Dikovih ljudi — svi ostali se razbegoše. Dik je stajao za trenutak gorko uviđajući posledice svoje nagle i nepromišljene hrabrosti. Ser Denijel je bio video vatru, pa se povukao s glavninom svojih snaga, da ili napadne svoje gonioce ili da udari na njih s leđa u slučaju da se oni odluče na papad. On se pokazao kao mudar vojskovođa, dok je Dik postupio kao nestrpljiv mladić. Sem svoje dragane, koja ga je čvrsto držala za ruku, mladi vitez nije više imao nikog uza se: svi njegovi ljudi i konji izgubili su se u noći i velikoj šumi kao čiode u slami. „Neka mi svi sveci budu u pomoći! pomisli on. Sva je sreća što sam jutros proizveden za viteza za onu jutrošnju stvar; jer, ovo mi malo služi na čast.“ I, držeći Džoanu za ruku, on poče da beži. Kroz noć su se razlegali povici ljudi iz Tanstola, koji su galopirali tamo-amo u poteri za beguncima. Dik se odlučno probi kroz šiblje i stade da trči kao jelen. Srebrni sjaj mesečine na belom snegu istncao je, svojom suprotnošću, još više tamu čestara. A kako su se begunci bili raspršili na sve strane, to su i gonioci jurili u raznim pravcima. Zbog toga Dik i Džoana uskoro zastadoše i sakriše se u jedan žbun. Čuli su viku gonilaca, koja je odjekivala na sve strane, ali koja se sve više udaljavala od njih. — Da sam samo zadržao jedan deo ljudi na okupu, mogao bih još uvek da pobedim, reče Dik ogorčeno. Ali čovek se uči iz iskustva; drugi put će sigurno biti bolje. — Ali, Diče, šta to mari, glavno je da smo nas dvoje opet zajedno, kaza Džoana. On pogleda u nju i vide pred sobom Džona Mečema, kao nekada, u pantalonama i grudnjaku. No on je sada poznavao. Sada se ona, čak i u tom ružnom odelu, nasmeši na njega svetlim osmehom ljubavi, i njegovo srce obuze radost. — Draga, ako mi vi opraštate ovu grešku, ništa me se drugo ne tiče! reče on. Hajdemo pravo u Holivud; tamo je
vaš dobri tutor i moj odlični prijatelj lord Fokshem. Tamo ćemo se venčati. Bili siromašni ili bogati, slavni ili nepoznati — šta to mari? Danas sam, draga ljubavi, proizveden za viteza. Veliki ljudi pohvalili su me zbog moje hrabrosti, pa sam mislio da sam najbolji ratnik u celoj Engleskoj. Zatim sam pao u nemilost kod velikih, a sada sam sasvim potučen i izgubio sam sve svoje vojnike. Kakav poraz za moju sujetu! Ali, draga, svejedno mi je. Draga moja, ako me još uvek volite i ako hoćete da se udate za mene, bilo bi mi sasvim svejedno čak i kad bih izgubio svoje viteštvo. — Dragi Diče! uzviknu ona. Jesu li vas oni proizveli za viteza? — Da, draga, vi ste sad moja ledi, odgovori on važno. Ili ćete to biti pre sutrašnjeg podneva. Hoćete li? — Hoću, Diče, od sveg srca, odgovori ona. — Oho, gospodine, pa ja sam mislila da vi nameravate da se zakaluđerite! reče neko blizu njih. — Alisa! uzviknu Džoana. — Da, kaza mlada ledi i iziđe pred njih. Alisa, koju ste vi ostavili misleći da je mrtva, a koju je našao vaš gonilac lavova, povratio je u život i, na časnu reč, udvarao joj se. — Ne verujem, uzviknu Džoana. Zar Dik? — Dik! Dik! potvrdi Alisa i klimnu glavom. A vi, lepi moj gospodine, napuštate sirote devojke u nevolji, produži ona, okrenuvši se mladom vitezu. Ostavljate ih iza hrasta. Istina je što ljudi kažu — vek viteštva je prošao. — Gospođice, uzviknu Dik, sav očajan, duše mi, sasvim sam zaboravio na vas. Gospođice, molim vas da mi oprostite. Vidite, našao sam opet Džoanu. — Nisam ni pretpostavljala da ste to uradili namerno, odgovori Alisa. Ali ću vam se strašno osvetiti. Odaću tajnu ledi Šelton... budućoj, dodade ona i pokloni se. Džoana, verujem, duše mi, da je vaš dragan hrabar mladić u borbi, ali je, dopustite da vam kažem otvoreno, naivko najmekšeg srca u Engleskoj. Možeš raditi s njim šta hoćeš! A sada, luda deco, prvo me poljubite, koje bilo od vas, radi sreće i prijateljstva. A zatim poljubite jedno drugo, samo kratko, ni
za sekund duže od jednog minuta. I pođimo sve troje što brže možemo za Holivud; jer, ove su šume, čini mi se, pune opasnosti i vrlo hladne. — Je li istina da vam se moj Dik udvarao? upita Džoana, pripijajući se uz svog dragana. — Nije, ludice, odgovori Alisa. Ja sam se njemu udvarala. Čak sam mu nudila i da se udam za njega; ali on mi je rekao da se udam Za nekog ko je kao i ja. To su bile njegove reči. Moram reći, jezik mu je više oštar nego prijatan. Nego, sada, deco, budimo pametni i pođimo. Hoćemo li još jednom ići preko uvale ili ćemo pravo za Holivud? — Ja bih vrlo voleo da uzjašem nekog konja, reče Dik. Jer, ovih poslednjih dana osećam se kao da sam tučen maljem, sav sam isprebijan i telo mi je sve u modricama. Nego, šta vi mislite? Ako su ljudi, kad su čuli uzbunu za borbu, pobegli, onda bismo uzalud išli tamo. Do Holivuda ima saglo četiri kilometra. Zvono još nije otkucalo devet sati. Sneg je čvrst za pešačenje, i mesečina je. Kako bi bilo da idemo peške? — Pristajem, uzviknu Alisa. A Džoana samo steže Dikovu ruku. I oni pođoše kroz ogolelu i snegom pokrivenu šumu, obasjanu zimskom mesečinom. Dik i Džoana su išli napred, držeći se za ruke, zaneseni od sreće; a njihova vesela drugarica, koja nije više mislila na smrt svog ujaka, išla je korak-dva iza njih i stalno pravila šale na račun njihovog ćutanja ili opisivala njihovu buduću bračnu sreću. U daljini su se još uvek čuli tanstolski konjanici kako i dalje gone svoje neprijatelje. Uzvici i zveket čelika svedočili su, s vremena na vreme, da još traje okršaj. Ali kod ovih mladih ljudi, odraslih usred ratnih uzbuna i tek izišlih iz mnogobrojnih opasnosti, nije bilo lako izazvati ni strah ni sažaljenje. Zadovoljni штo su se ratni pokliči sve više i više udaljavali, oni se potpuno prepustiše svojoj sreći, i već su koračali, kao što im je to Alisa primetila, kao u svadbenoj
povorci. Ni strašna usamljenost šume ni hladnoća zimske noći nisu mogli umanjiti ili pomutrggi njihovu sreću. Najzad sa jednog brežuljka ugledaše Holivudsku Dolinu. Veliki prozori manastira u šumi svetleli su se od buktinja i sveća. Njegovi visoki tornjevi i kubeta jasno su se videli, a zlatni krst na najvišem kubetu blistao se na mesečini. Svuda oko ljega, na irostranom proplanku, gorele su logorske vatre i videle se mnoge barake. Sredinom doline krivudala je zaleđena reka. — Vere mi, ljudi lorda Fokshema još uvek logoruju. Glasnik ih sigurno nije izvestio. Utoliko bolje. Imamo pri ruci vojsku za borbu protiv ser Denijela. Ali ljudi lorda Fokshema logorovali su, u dugačkom porečju kod Holivuda, iz sasvim drugog razloga, a ne kako je Dik pretpostavljao. Oni su, zaista, bili pošli za Šorebaj; no pre nego što su stigli na pola puta, sreo ih je drugi glasnik i rekao im da se vrate u svoj jutarnji logor, da bi preprečili put lenkasterskim beguncima i da bi bili što bliže glapnim trupama Jorka. Jer je Ričard od Glostera, pošto je završio bitku i smrvio svoje neprijatelje u tom kraju, već bio pošao da se pridrži svome bratu. Ubrzo po povratku vojske lorda Fokshema i sam Grbavac je zaustavio svoga konja pred vratima manastira. I u čast ovog viskog posetioca prozori su bili osvetljeni. U času kad je Dik stigao sa svojom draganom i njenom prijateljicom vojvoda i njegova svita nalazili su se u trpezariji, gde im je ovaj moćni i bogati manastir priredio raskošnu gozbu. Dika izvedoše pred njih, mada mu to nije bilo naročito po volji. Gloster, malaksao od umora, sedeo je podnimljen na ruku. Lice mu beše bledo i strašno. Lord Fokshem, samo upola oporavljen od svoje rane, sedeo je na počasnom mestu, s vojvodine leve strane. — Šta je, viteže? upita vojvoda. Jeste li mi doneli ser Denijelovu glavu? — Gospodaru i vojvodo, odgovori Dik prilično hrabro, ali sa izvesnim strahom u srcu, nisam imao sreće čak ni da se vratim sa svojim ljudima. Pretrpeo sam potpun poraz.
Ričard od Glostera ga namršteno pogleda. — Dao sam vam, gosiodine, pedeset konjanika i odgovarajući broj pešaka, reče on. — Vojvodo, ja sam imao samo pedeset konjanika, odgovori mladi vitez. — Kako to? upita vojvoda. On je tražio od mene pedeset konjanika i odgovarajući broj pešaka. — Vaša svetlosti, reče Ketzbi, čineći se nevešt, za poteru smo mu dali samo konjanike. — Dobro, kaza Ričard, pa dodade: Šeltone, možete ići. — Ostanite! reče lord Fokshem. Ovaj mladić je imao da izvrši i za mene jedan zadatak, možda je u tome bio bolje sreće. Gospodine Šeltone, jeste li našli devojku? — Hvala svecima, odgovori Dik. Ona je u ovoj kući. — Zaista? E pa onda, vojvodo, predlažem, s vašim odobrenjem, za sutra, pre nego što vojska krene, jedno venčanje. Ovaj mladi štitonoša... — Mladi vitez, prekide ga Ketzbi. — Je li istina, ser Viljeme? upita lord Fokshem. — Ja sam ga lično proizveo za viteza, kaza Gloster. Dvaput mi je odlično poslužio. On je hrabar i snažan, ali mu nedostaje gvozdeni duh pravog ratnika. Neće taj ništa postići, lorde Foksheme. On će se uvek hrabro boriti, samo je šteta što ima suviše meko srce. Ako treba da se oženi, oženite ga, i svršite s tim. — On je hrabar i čestit mladić, ja to znam, reče lord Fokshem. Budite srećni, ser Ričarde. Udesio sam stvar sa Hemlijem i sutra se možete venčati. I taman Dik pomisli da bi bilo mudro da se povuče iz trpezarije, kad neki čovek sjaha pred kapijom i ustrča uz stepenice, preskačući odjednom po četiri stepenika; on se probi između manastirskih slugu i kleče pred vojvodu. — Pobeda, gospodaru! viknu on. Pre nego što se Dik povukao u sobu određenu za njega, kao za gosta lorda Fokshema, trupe u porečju počeše radosno da kliču oko svojih vatri; jer, tog istog dana, samo
trideset kilometara odatle, zadat je i drugi porazan udarac Lenkasteru.
7. Sutra ujutro Dik ustade pre zore, otmeno se obuče blagodareći garderobi lorda Fokshema, raspita se za Džoanu i saznade da je dobro, a onda, pošto beše nestrpljiv, iziđe da se malo prošeta. Zadržao se neko vreme kod vojnika, koji su se već naoružavali, u zimskom sumračnom praskozorju, prema crvenoj svetlosti buktinja; zatim se polako udalji od njih, prođe predstraže i poče da šeta sam po hladnoj šumi, očekujući da se rodi sunce. Bio je miran i srećan. Nije žalio što je izgubio vojvodinu kratkotrajnu naklonost; prošlost mu je bila takva da nije imao šta da zažali, a smatrao je da će imati srećnu budućnost, jer će mu Džoana biti žena, a lord Fokshem veran zaštitnik. Dok je tako išao i razhlišljao, sve se više razdanjivalo, rumenilo na istoku nagoveštavalo je skori izlazak sunca, povetarac je pirkao preko smrznutog snega. On se okrete da se vrati u manastir. Ali u tom trenutku spazi nekog čoveka iza drveta. — Stoj! Ko ide? povika Dik. Čovek istupi napred i mahnu rukom kao da je nem. Bio je obučen kao hodočasnik, sa kukuljicom spuštenom preko lica. Međutim, Dik odmah prepoznade ser Denijela. Dik pođe prema njemu, vadeći sablju. A vitez, stavivši ruku u nedra, kao da mu je tu bilo neko skriveno oružje, mirno je čekao da mu Dik priđe. — Mili moj Diče, šta hoćete? reče ser Denijel. Da udarite na pobeđenog?
— Nikad nisam udarao na vas, odgovori mladić. I bio sam vam veran prijatelj, sve dok niste pokušali da mi oduzmete život. — To je bilo nekad, i to u samoodbrani, odvrati vitez. A sad, mladiću, ishod ove bitke i prisustvo onog grbavog đavola ovde, u mojoj šumi, bacili su me u krajnje očajanje. Idem u Holivud, Jer mi je to jedino pribežište, a odatle ću preko mora, sa onim što mogu da ponesem, i počeću nov život u Burgundiji i Francuskoj. — Ne možete ići u Holivud, reče Dik. — Zašto ne? upita vitez. — Slušajte, ser Denijele, danas je moj svadbeni dan, reče Dik. I ovo sunce što se rađa doneće mi najsrećniji dan u mom životu. Vi nosite težak greh na duši — dvostruk greh: smrt moga oca i rđavo postupanje prema meni, vašem štićeniku. Ali i ja sam grešio, i ja sam mnoge ljude pogubio, i na današnji srećni dan neću da budem ni sudija ni dželat. Kad biste bili i sam đavo, ne bih digao ruku na vas. Kažem, da ste i crni đavo, mogli biste, što se mene tiče, ići kud hoćete. Tražite od boga oprošgaj. Ja vam praštam. Ali da idete u Holivud — to je već druga stvar. Ja pripadam Jorkovoj vojsci i neću dozvoliti da se ikakav špijun uvuče u njene redove. Smatrajge kao sigurno da ću, čim koraknete u pravcu Holivuda, pozvati najbližu stražu da vas uhvati. — Vi mi se podsmevate, reče ser Denijel. Za mene nema bezbednosti van Holivuda. — Šta se to mene tiče, odvrati Ričard. Ja vam dozvoljavam da idete u pravcu istoka, zapada ili juga, ali ne i severa. Holivud je zatvoren za vas. Odlazite i nemojte ni pokušavati da se vratite. Ja ću, čim odete, upozoriti sve straže naše vojske i one će tako budno paziti na sve hodočasnike da nećete moći da se provučete, pa makar bili i sam đavo; i poginućete. — Vi mi radite o glavi, reče ser Denijel. — To nije istina, odgovori Ričard. Ali ako mi ne verujete i hoćete da se borite sa mnom — izvolite. Mada je to možda nelojalno prema mojoj stranci, primiću vaš poziv
na dvoboj i boriću se sam protiv vas, neću zvati nikoga u pomoć I tako ću mirne savesti osvetiti svoga oca. — Ali vi imate dugačku sablju, a ja samo kamu, reče ser Denijel. — Ja se uzdam jedino u boga, odgovori Dik i baci sablju u sneg iza sebe. A sada, ako vas vaša zla kob goni, priđite; i ako bog da, nahraniću lisice vašim telom. — Ja sam vas samo kušao, Diče, odgovori vitez, smešeći se usiljeno. Ne želim da prolijem vašu krv. — Odlazite, onda, dok nije suviše dockan, odgovori Šelton. Za pet minuta pozvaću stražu. Počinjem da uviđam da sam suviše strpljiv. Da smo u obrnutim ulogama, ja bih već odavno ležao vezanih ruku i nogu. — Dobro, Diče, idem, odgovori ser Denijel. Kad se budemo ponovo sreli, kajaćete se što ste bili tako surovi. Posle ovih reči vitez se okrete i pođe kroz šumu. Dik je gledao za njim sa čudnom mešavinom osećanja u duši. Ser Denijel je išao brzo i oprezno, često se okretao i pogledao nepoverljivim okom na mladića, koji mu je oprostio život, a u koga je još uvek sumnjao. S jedne strane puta kojim se on udaljavao rastao je čestar toliko obrastao u zeleni bršljan da se čak ni zimi nije moglo videti kroz njega. Odatle, odjednom, fijuknu jedna strela, i vitez od Tanstola uz gnevan i očajan krik, diže ruke uvis i pade na sneg. Dik mu pritrča i podiže ga. Lice mu se grčilo, a celo telo trzalo. — Je li strela crna? upita on isprekidana daha. — Crna je, odgovori ozbiljno Dik. I pre nego što je mogao izustiti i jednu reč više, celo mu telo zadrhta u samrtnom ropcu i on izdahnu na Dikovim rukama. Kad se digao na noge, Dik spazi još jednog čoveka kako pognut kleči nekoliko koraka iza njega, sa licem zagnjurenim u ruke. I po luku i po strelama koji su ležali pored njega Dik zaključi da je taj strelac ubio ser Denijela.
Najzad se i on diže i pred Dikom se ukaza Blis Dakvort. — Ričarde, ja sam vas čuo, reče on vrlo ozbiljno. Vi ste mu oprostili. Ja mu nisam oprostio i, eto, tu leže zemni ostaci moga neprijatelja, pa ipak mi je sad teško. — Gospodine, reče Ričard, ko je od nas u pravu, ne znam. Međutim, pošto ste tako dugo žudeli za ovom osvetom, a sad vam je ona gorka, ne bi li bilo bolje da oprostite ostalima? Jadni Heč je mrtav. Ser Denijelovo mrtvo telo leži ovde. A što se tiče sveštenika, molim vas da mu oprostite. Munja sevnu u očima Elisa Dakvorta. — Eto, duh osvete još uvek je jak u meni, reče on. Ali budite spokojni: crna strela više nikad neće poleteti. Družina je raspuštena. Što se tiče mene, oni koji su još ostali u životu umreće prirodnom smrću, kad im dođe suđeni čas; a što se tiče vas, idite tamo gde vas čeka bolja sreća i ne mislite više na Elisa.
8.
Oko devet sati ujutro lord Fokshem povede u holivudsku crkvu svoju štićenicu, obučenu kao što dolikuje mladi. S njima je išla i Alisa Rizingem. Na putu ih srete Ričard Grbavac, čije je čelo već bilo natušteno od briga. On zastade i upita: — Je li ovo mlada? I kad mu je lord Fokshem odgovorio da jeste, on reče: Ded, mala, digni lice, da vidim kakvo je. Gledao je mrgodno u nju nekoliko trenutaka. — Lepi ste, reče najzad, i čujem da imate i miraz. Hoćete li da vam nađem mladoženju koji će odgovarati vašem licu i vašem visokom rodu?
— Gospodaru, nemojte mi zameriti. više volim da se udam za ser Ričarda, odgovori Džoana. — Kako? upita on strogo. Udajte se za čoveka koga vam ja izaberem, i on će još danas postati lord, a vi ledi. Jer, što se tiče ser Ričarda, kažem vam otvoreno: on će i umreti kao ser Ričard. — Ja ništa drugo i ne tražim, gospodaru, nego da umrem kao žena ser Ričarda, odgovori Džoana. — Slušajte, lorde, reče Gloster okrenuvši se lordu Fokshemu, ovo je neobičan par. Kad sam mladoženji, za dobre usluge koje mi je učinio, ostavio da bira nagradu, on je tražio pomilovanje za nekog starog, pijanog mornara. Ja sam ga otvoreno opomenuo, ali on je bio odlučan u svojoj tvrdoglavosti. Rekao sam mu da time prestaje mota milost, a on mi je, lorde, sa drskom samopouzdanošću, odgovorio: „Onda ću je morati izgubiti“ Pa tako će i biti, svetoga mi krsta! — Je li on tako rekao? uzviknu Alisa. Onda je gonilac lavova dobro rekao! — Ko je ovo? upita vojvoda. — Zarobljenica ser Ričarda, odgovori lord Fokshem. Gospođica Alisa Rizingem. — Postarajte se da se uda za sigurnog čoveka, reče vojvoda. — Mislio sam na svog rođaka Hemlija, ako nemate ništa protiv, odgovori lord Fokshem. On je dobro poslužio našoj stvari. — Nemam ništa protiv, reče Ričard. Neka se što pre venčaju. Kažite, lepa devojko, hoćete li da se udate? — Poštovani vojvodo, reče Alisa, ako čovek nije grbav ... omače joj se, i ona zbunjeno zaćuta. — On nije grbav, gospođice, odgovori Ričard mirno. Ja sam jedini grbavko u svojoj stranci. Dame, lorde — dodade on sa iznenadnom ozbiljnošću ― nemojte me smatrati suviše neljubaznim ako vas ostavim. Vojskovođa za vreme rata ne raspolaže svojim vremenom.
Posle tih reči, on ih vrlo uljudno pozdravi i ode, praćen svojim oficirima. — Avaj! uzviknu Alisa. Propala sam! — Ne poznajete ga, reče lord Fokshem. To je za njega sitnica; on je već sasvim zaboravio na vaše reči. — Onda je on cvet viteštva, reče Alisa. — Da, on se interesuje za druge stvari, odgovori lord Fokshem. Nego, hajdemo. U crkvi nađoše Dika, koji ih je čekao u društvu nekoliko mladića, i tu se on i Džoana venčaše. Kad su izišli iz crkve, srećni a, ipak, ozbiljni, beše hladan no sunčan zimski dan. Dugačke kolone vojske već su odlazile holivudskim drumom. Zastava vojvode od Glostera lepršala se pred manastirom i uskoro se krete ispred mnogobrojnih kopalja; a odmah iza nje, okružen vitezovima u čeličnim oklopima, hrabri, nemilosrdni i slavoljubivi Grbavac jahao je u susret svom kratkotrajnom kraljevanju i večnoj sramoti. Svatovi odoše na drugu stranu i uskoro veselo posedaše za trpezu. Kaluđer-podrumar starao se da budu dobro usluženi i sedeo je s njima za stolom. Hemli, ne osećajući više nikakvu ljubomoru, udvarao se Alisi, koja ga je milo gledala. I, tako, dok su svirale trube i čuo se zveket oružja i topot konja vojske koja je odlazila, Dik i Džoana su sedeli jedno pored drugog, držali se za ruke i gledali se s velikom ljubavlju. Od toga časa mimoilazila ih je borba i krvoproliće te nemirne epohe. Njih dvoje se nastaniše daleko od pobuna, u zelenoj šumi, gde je i počela njihova ljubav. Dva starca dobijala su od njih stalnu pomoć i živela u seocu Tanstol udobno i spokojno. Imali su piva i vina u izobilju. Jedan je celog veka bio mornar i do poslednjeg časa žalio za svojim drugom Tomom. Drugi, koji se bavio po malo svim poslovima, postao je pred kraj života vrlo pobožan i zakaluđerio se pod imenom brat Honestus u susednom manastiru, gde je živeo sve do
svoje smrti. I tako se ispunila Lolesova želja — umro je kao kaluđer.
