Ritzer - Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni I.pdf

Džordž Ricer

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI Preveli s engleskog jezika Smiljana Skiba i Dušan Pavlović

C/ly>K5EHHi

Izvornik G e o r g e Ritzer

Contemporary Sociological Theory and Its Classic Roots : T h e Basics 2 d Edition Copyright © 2007, 2003 by The McGraw-Hill Companies, Inc. All rights reserved.

Copyright © J P

Službeni glasnik, 2 0 0 9

www.slglasnik.com Sva prava pridržana

KRATAK SADRŽAJ Predgovor srpskom izdanju 13 Predgovor autora 25 O autoru 29 1. Uvod u sociološku teoriju 31 2. Klasične sociološke teorije (1) 49 3. Klasične sociološke teorije (2) 89 4. Savremene grand-teorije (1) 111 5. Savremene grand-teorije (2) 173 6. Savremene teorije svakodnevnog života 215 7. Savremene integrativne teorije 263 8. Savremene feminističke teorije (zajedno s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk). . 295 9. Postmoderne grand-teorije 339 10. Teorije globalizacije 393 Rečnik Indeks

437 452

DETALJAN SADRŽAJ PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU 13 PREDGOVOR AUTORA 25 O AUTORU 29 1. UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 31 Kako nastaje sociološka teorija 31 Definisanje sociološke teorije 36 Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište . 37 Multikulturalna socijalna teorija 39 Pregled knjige 42 Sažetak 46 Literatura za dalje čitanje 47 2. KLASIČNE TEORIJE (1) 49 Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti. 49 Dve vrste solidarnosti 49 Promene u dinamičkoj gustini 50 Kolektivna svest 52 Krivično i restitutivno pravo 54 Anomija 55 Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma 58 Ljudski potencijal 60 Otuđenje 61 Kapitalizam 63 Komunizam 67 Maks Veber: Racionalizacija društva 70 Društveno delanje 70 Ponašanje i delanje 71 Vrste delanja 73 Vrste racionalnosti 76 Protestantska etika i duh kapitalizma 78 Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam 80 Strukture vlasti i racionalizacija 81 Sažetak 87 Literatura za dalje čitanje 88

8

D Ž O R D Ž RlCER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

3. KLASIČNE TEORIJE (2) Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture Asocijacija Forme i tipovi Svest Veličina grupe Distanca i stranac Distanca i vrednost Objektivna i subjektivna kultura Podelarada Torsten Vehlen: Sve veća kontrola biznisa nad industrijom Biznis Industrija Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam Akt Gestovi Značajni simboli i jezik Sopstvo Ja i mene Sažetak Literatura za dalje čitanje 4. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (1) Strukturalni funkcionalizam Funkcionalna teorija stratifikacije i njene kritike Strukturalni funkcionalizam Talkota Parsonsa . . Strukturalni funkcionalizam Roberta Mertona Teorija sukoba Rad Ralfa Darendorfa Vlast Grupe, sukob i promena Opšta teorija sistema Rad Niklasa Lumana Samostvarajući sistemi Diferencijacija Sažetak Literatura za dalje čitanje

89 89 90 90 91 93 96 98 99 100 100 101 102 105 106 107 108 109 113 115 116 111 111 119 122 148 148 151 154 155 155 158 162 170 172

DETALJAN SADRŽAJ

5. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) Neomarksistička teorija Kritička teorija i pojava kulturne industrije . . . . Od fordizma do postfordizma Proces civilizovanja Primeri procesa civilizovanja Objašnjavanje promena: produženje lanaca zavisnosti Studija slučaja: lov na lisice Kolonizacija sveta života Svet života, sistem i kolonizacija Racionalizacija sistema i sveta života Moloh modernosti Moloh Prostor i vreme Refleksivnost Nesigurnost i rizici Sažetak Literatura za dalje čitanje 6. SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA Simbolički interakcionizam Dramaturgija Dramaturgija Upravljanje utiscima Etnometodologija i konverzacijska analiza Definicija etnometodologije Objašnjenja Neki primeri Ostvarivanje roda Teorija razmene Teorija razmene Džordža Homansa Osnovne propozicije Teorija racionalnog izbora Model u najosnovnijim crtama Osnove društvene teorije Sažetak Literatura za dalje čitanje

173 173 174 185 193 193 196 198 199 200 203 204 205 206 207 209 212 213 215 215 220 221 232 232 234 236 239 240 240 245 251 251 255 258 261

10

D Ž O R D Ž RlCER -

SAVREMENA

SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI

KORENI

7. SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 263 Jedna integrisanija teorija razmene 263 Odnosi razmene i mreže razmene 265 Moć - zavisnost 268 Integrativnija teorija razmene 269 Teorija strukturacije 270 Elementi teorije strukturacije 273 Kultura i dejstvenost 277 Habitus i polje 278 Prevazilaženje subjektivizma i objektivizma . . . . 280 Habitus 282 Polje 285 Sažetak 291 Literatura za dalje čitanje 293 8. SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE (napisano s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk) 295 Osnovna teorijska pitanja 296 Savremene feminističke teorije Rodne razlike 301 Rodna nejednakost 303 Rodno ugnjetavanje 309 Strukturalno ugnjetavanje 318 Ka feminističkoj sociološkoj teoriji 329 Sažetak 337 Literatura za dalje čitanje 338 9. POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 339 Prelaz industrijskog ka postindustrijskom društvu . . . 339 Unapređenje veštine upravljanja (i druge grand-teorije) 344 Unapređenje veštine upravljanja 345 Ostale Fukoove grand-teorije 352 Postmodernost kao sazrevanje modernosti 354 Da li se učimo da živimo sa ambivalencijom?. . . 357 Postmoderna etika 359 Uspon potrošačkog društva, gubitak simboličke razmene i rast simulacija 361 Od proizvođačkog do potrošačkog društva 362

DETAUAN SADRŽAJ

1

Smrt simboličke razmene i porast simulacije . . . Potrošačko društvo i nova sredstva za potrošnju Dromologija Feminizam ipostmoderna socijalna teorija Sažetak Literatura za dalje čitanje 10. TEORIJA GLOBALIZACIJE Glavni socijalni teoretičari o globalizaciji Entoni Gidens i „odbegli svet" globalizacije . . . . Ulrih Bek i politika globalizacije Zigmunt Bauman o posledicama globalizacije . . Kulturna teorija Kulturni diferencijalizam Kulturna konvergencija Kulturna hibridizacija Ekonomska teorija Transnacionalni kapitalizam Imperija Politička teorija Ostale teorije Sažetak Literatura za dalje čitanje

367 374 381 385 388 390 393 397 397 398 400 401 402 407 415 420 420 423 428 433 435 436

REČNIK INDEKS

437 457

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Knjiga Džordža Ricera Sociološka teorija i njeni klasični koreni predstavlja jednu od tri autorove verzije pregleda sociološ­ kih teorija koje je napisao od kraja 1980-ih godina. Najsveobuhvatnija je trilogija koju čine: Classical Sociological Theory (peto izdanje 2007), Contemporary Sociological Theory (sedmo izdanje objavljeno 2007) i Postmodern Social Theory (prvo izdanje izašlo 1997). Ta trilogija, s preko 1.500 strana, ima i svoje dve krače verzije. Obimnija verzija, Sociological Theory (sedmo izdanje, 2007), ima 800 strana, a druga verzija je ova knjiga, ona u origi­ nalu ima 315 strana (drugo izdanje objavljeno 2007). (Svi poda­ ci o Ricerovoj produkciji i s najavama budućih izdanja njegovih knjiga mogu se naći na http://www.georgeritzer.com.) Sociološka teorija i njeni klasični koreni namenjena je prven­ stveno studentima početnih godina fakulteta koji su već uvedeni u sociološke koncepte i probleme, ali sada žele (ili moraju) da ih sagledaju iz jednog teorijskog ugla. Osim toga, ona je prilago­ đena studentima kojima je znanje iz sociološke teorije i teorije društvenog ponašanja neophodno, iako sociologija nije glavni predmet njihovog izučavanja. Ricerova Sociološka teorija karakteristična je po tome što ima jednu ideju vodilju koja prožima celu knjigu. Ricer poku­ šava da izloži najvažnije savremene sociološke teorije, stavljajući naglasak na globalizovano društvo potrošnje i njegove posledice po društveno ponašanje i obrasce društvene interakcije. Pored toga, on savremene teorije želi da poveže s njihovim klasičnim korenima, to jest klasičnom sociološkom teorijom. Ricer je glave 2 i 3 posvetio klasičnim sociološkim teore­ tičarima (Dirkem, Veber, Marks, Vehlen, Mid i Zimel), a glave 4-10, savremenim teoretičarima. Tu su predstavljeni funkciona­ lizam, teorija sukoba i sistemska teorija (glava 4), neomarksistička teorija (glava 5), teorije svakodnevnog života (glava 6), inte­ grativne teorije (glava 7), feminističke sociološke teorije (glava 8), postmoderne socijalne teorije (glava 9) i teorije globalizacije (glava 10).

14

D 2 0 R D Ž RlCER -

SAVREMENA

SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Iako Ricer funkcionalizam, teoriju sukoba, sistemsku teori­ ju, dramaturgiju i etnometodologiju, o kojima govori u glavama 4-6, ubraja u savremene teorije, danas ih sve manje socioloških teoretičara koristi. Te teorije, kao i one klasične, sve više pred­ stavljaju inspiraciju. Čini se da je njihov glavni nedostatak jed­ nostranost u insistiranju na akterima ili na strukturama čemu je, uzgred, sociološka teorija sklona od samog početka. Na primer, funkcionalisti su potpuno zanemarivali delovanje pojedinaca van onoga što društvene strukture „propisuju", dok su etnometodolozi tvrdili da društeni poredak ne postoji. Od kraja 1970-ih godina u sociološkoj teoriji nastaje jedan novi trend po kome je i aktere i strukture nužno uzeti podjedna­ ko ozbiljno. Danas najveći broj teoretičara funkcioniše unutar paradigme koja se može nazvati integrativnom ili sintetičkom. Prema tome, može se reći da izlaganje savremene teorije počinje tek od glave 7 u kojoj se izlažu teorija razmene Ricarda Emersona, teorija strukturacije Entonija Gidensa, morfogenetski pri­ stup Margaret Arčer i sociološka teorija Pjera Burdijea. S obzi­ rom na to da i Arčer i Burdije kulturi pripusuju važno mesto u reprodukciji i elaboraciji društvenih odnosa, prava je šteta što se u ovoj glavi nije našlo mesta za „strogi program" kulturne socio­ logije Džefrija Aleksandera koji na kulturu gleda kao na zasebnu promenjivu kojom objašnjava društvene promene i društveno ponašanje. Ova glava ukazuje na to da više nije moguće promi­ šljanje bez pokušaja integracije makronivoa i mikronivoa (kako su to pokušavali funkcionalisti ili etnometodolozi), već da savre­ mena sociološka teorija mora biti objedinjujuća. Glava 8 posvećena je feminističkim pogledima na sociološ­ ku teorijsku misao. S obzirom na to da je feministička sociološka misao u našoj sociologiji do sada bila zapostavljena, Ricerov udž­ benik bi, ako ni zbog čega drugog, mogao biti vredan zbog toga što je feminističkoj sociološkoj teoriji posvećeno čitavo poglavlje. Glavni feministiki teorijski pristupi koji su ovde izloženi - kul­ turni, biološki, institucionalni, interaktivni, fenomenološki, li­ beralni, psihoanalitički, radikalni i socijalistički feminizam, kao i teorija intersekcionalnosti - ukazuju na multidisciplinarnost fe­ minističke misli, ali ključna vrednost ove glave jeste u otkrivanju

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

15

niti koja objedinjuje sve feminističke teorije čiji je cilj dovođenje u pitanje postojeće društvene strukture, čime se otvara pitanje položaja žena u njima. U glavi 9 predstavljeni su najvažniji postmoderni socijalni teoretičari počev od Danijela Bela, preko Zigmunta Baumana, Mišela Fukoa i Zana Bodrijara. Ova glava ima za cilj da pokaže kako tri glavne karakteristike savremenog postmodernog druš­ tva - moralni relativizam, društvo nadzora i kontrole, i porast potrošnje - utiču na društvene odnose i društvenu organizaci­ ju. Osim toga, po prvi put se u jednom sociološkom udžbeniku na srpskom jeziku pojavljuje i dromologija Pola Virilija, do sada uglavnom nepoznata domaćoj akademskoj zajednici (izuzev teo­ retičarima filma), iako je svoju najvažniju knjigu Virilio objavio još 1977. godine. Budući da dobar deo ovdašnje društvene (ne samo sociološ­ ke) akademske zajednice ima veliki otpor (ponekad, s pravom) prema postmodernistima i njihovom načinu teoretisanja, ova glava se - s obzirom na to da je pisana na jedan jasan i nepretenciozan način, što inače nije karakteristika nepotrebno zamršenog i pompeznog stila mnogih postmodernih mislilaca (uključujući tu i neke naše) - preporučuje upravo onim društvenjacima koji su oduvek gajili odbojnost prema postmodernizmu. Ako ovaj udžbenik imalo doprinese tome da se nove generacije studenata odškoluju a da pri tome ne izgrade otpor prema postmodernističkoj misli, to bi se već moglo smatrati njegovom priličnom vrednošću. Konačno, u 10. glavi, Ricer izlaže različite teorijske pristupe globalizaciji. Iako se izlažu različite teorije (političke i ekonom­ ske), srž glave čine kulturne teorije globalizacije koje se, prema podeli koju Ricer preuzima od Jana N. Pitersena, mogu razvrsta­ ti u tri grupe: • kulturni diferencijalizam (po kome se svet sve više kul­ turno razlikuje, što povećava šanse za globalni sukob); • kulturna konvergencija (po kojoj svetske kulture sve više liče jedna na drugu); i • kulturna hibridizacija (po kojoj svet sve više predstavlja hibridan spoj različitih kultura).

16

DžORDŽ RlCER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Za Ricera, najvažnija su poslednja dva procesa. Kulturna konvergencija počiva na konceptu grobalizacije, a kulturna hibridizacija na konceptu glokalizacije. Analizom tih procesa, Ricer implicitno pokazuje kako je savremena sociološka teorija, u smislu teorijske rasprave, sve manje usredsređena na problem prevazilaženja dihotomije strukture i dejstvenosti (glava 7), a sve više na raspravu o tome u kojoj meri potrošačka kultura menja društvene strukture i svet u kome živimo. Teza za raspravu je, dakle, da li se savremeni svet sve više glokalizuje ili globalizuje. Ukoliko se glokalizuje, onda znači da teza o kulturnoj konver­ genciji nije tačna, već je na delu kulturna hibridizacija. I obrnu­ to, ukoliko se društvo grobalizuje, onda se pre može govoriti o procesu kulturne konvergencije, a ne o kulturnoj hibridizaciji. Osnovna tvrdnja zastupnika glokalizacija i kulturne hibridzacije jeste da je svet pluralizovan, da su najvažniji akteri lokalni akteri, te da globalizacija izaziva specifične lokalne reakcije oda­ kle nastaju posebne hibridne forme koje se odupiru homogeni­ zaciji. (Kulturna hibridizacija se oslanja na postmodernu soci­ jalnu misao, pa je stoga za razumevanje tog procesa od značaja razumevanje postmodernih socijalnih teorija koje Ricer izlaže u glavi 9.) Hibridizacija i glokalizacija nastaju kao posledica mešanja globalnog s lokalnim, odnosno procesa u kome jedno implodira u drugo. Tako nastaje mešavina koju nazivamo glokalno (spoj globalnog i lokalnog). Nasuprot tome, kulturna konvergencija počiva na konceptu grobalizacije (spoj privrednog rasta i globalnog rasta, pri čemu se prvi deo reči grobalizacija izvodi od engleske reči growth, što znači rast). Grobalizacija počiva na fenomenu eksplozije po kome kapitalizam ima neprestanu tendenciju širenja i rasta. U skladu s konceptualnim aparatom koji je razvio u knjigama McDonaldization

of Society i Globalization

of Nothing,

Ricer se

više bavi silama koje stvaraju konvergenciju kultura. Radi se o originalnim konceptima mekdonaldizacije i globalizacije niče­ ga. Po sopstvenom priznanju, Ricer koncept mekdonaldizacije tek odnedavno vezuje za globalizaciju, dok je na početku (prvo izdanje knjige o mekdonaldizaciji društva pojavilo se 1996. go­ dine) mekdonaldizacija bila razdvojena od globalizacije. Glavna

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

17

ideja koncepta mekdonaldizacije jeste da se pokaže kako prin­ cipi (efikasnost, isplativost, predvidivost i kontrola) na kojima počivaju velike privredne korporacije, poput Mekdonaldsa, sve više zahvataju ne samo privredni sistem, već mnoge druge usta­ nove društvenog života u kojima organizacije igraju važnu ulo­ gu - zdravstvo, obrazovanje, zabavu, kulturu, religiju, politiku itd. Ako ste primetili da više ne uživate u obrocima, to znači da se prvenstveno hranite u mekdonaldizovanim restoranima koji su dehumanizovali obrok. Ako ste primetili da vaš lekar nema vremena da vam posveti dovoljno pažnje (čak i ako odete kod privatnika i platite mu za njegovo vreme), to je zato što je čitavo zdravstvo sve mekdonaldizovanije. Ako ste ekspresno završili fa­ kultet, a da ni jednom niste porazgovarali s profesorkom makar o jednoj temi koja vas je šire interesovala, jer profesorka nema vremena da se posveti svakom ponaosob (ili ako vas, zapravo, u četiri godine studiranja nikada ništa nije šire zainteresovalo), to znači da ste studirali na mekdonadizovanom fakultetu. Ako čitate novine u kojima je, da bi razumeli o čemu se radi dovoljno pročitati naslove i zaglavlja ili eventualno kratak tekst koji sledi, informišete se iz mekdonaldizovanih medija. Ako gledate tele­ vizijski program na kome se nude zabavne i kulturne emisije u kojima nema kreacije, ali ima mnogo fraza, obrazaca i zalaženja u ljudsku intimu, gledate mekdonaldizovane medije.* Po Riceru, mekdonaldizacija postaje sve više globalni feno­ men: ne samo da se iz privrede preliva u druge oblasti društvenog života, već se preliva i u druga društva. Slično je i s globalizacijom ničega. Sadržaj glavnih globalnih proizvoda koji se ubrzano šire po svetu jeste ništa. Ljudi sve više konzumiraju proizvode koji nisu stvari {nonthings). Njih im prodaju neljudi {nonpeople), to rade na nemestima {nonplaces) kroz neuslugu inonservice). Ukazivanjem na rasprostranjenost takvih „sadržaja" koji se lako *

Ironično, na neki način i sam Džordž Ricer predstavlja verovatno najmekdonaldizovanijeg sociologa današnjice: svaku od svojih knjiga re­ dovno ažurira, svaka je doživela nekoliko izdanja. Kao da je reč o čita­ vom timu autora, a ne samo o jednom čoveku, na njegovom veb sajtu moguće je naći spisak s godinama kada će izaći naredna izdanja njego­ vih knjiga. Na primer, treće izdanje knjige čiji prevod držite u rukama trebalo bi da se pojavi 2010. godine.

18

DžORDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I

KORENI

globalizuju jer ih svako može lako razumeti, Ricer podupire svo­ ju tezu o kulturnoj konvergenciji. Mekdonaldizacija ima dve posledice koje radikalno menjaju društvene odnose: prva je iracionalnost racionalnosti, a druga gvozdeni kavez racionalizacije. Četiri principa na kojima počiva mekdonaldizacija guraju organizacije ka sve većoj iracionalnosti; one se ponašaju kontraproduktivno, odnosno proizvode suprot­ no od onoga što bi trebao da proizvode. To nas vodi do druge posledice - do gvozdenog kaveza. Umesto da nam služe, orga­ nizacije nam svaki dan predstavljaju sve veći problem. Članovi savremenog društva zarobljenici su organizacija koje ne rade u njihovu korist, ali bez kojih život nije moguć. Iracionalnost raci­ onalnosti i gvozdeni kavez racionalizacije predstavljaju deo naše svakodnevice koje vredi izučavati i u čemu sociološka teorija može da pomogne. # # *

Navedene savremene teorije imaju svoje „klasične korene" (teorije koje Ricer izlaže u glavama 2-4). Vrednost Ricerove knjige jeste u tome što ona uspeva da povuče paralelu između njih. Recimo, teorije integracije (ili sinteze) aktera i struktura iz glave 7 imaju svoje temelje u funkcionalizmu (Dirkem i Parsons, u glavama 2 i 4), socijalnom biheviorizmu (Mid, glava 3), kao i interpretativnoj sociologiji (Veber, dramaturgija i etnometodologija, u glavama 2 i 6). Međutim, Ricer posebnu pažnju poklanja onim klasičnim teorijama koje veću ulogu daju mehanizmima kulturne repro­ dukcije na kojima nastaje društvo potrošnje. Tako u glavi 3 po prvi put u jednom udžbeniku socioloških teorija (ako se izuz­ me jedan paragraf u udžbeniku Jože Goričara, o kome će biti reči kasnije) nalazimo jednog klasika koji je neobično važan za razumevanje savremenih socioloških teorija kakve su Burdijeova ili Bodrijarova a koje akcenat stavljaju na razliku (distinkciju) i potrošnju. Radi se o Teoriji dokoličarske klase Torstena Veblena.

(Ta knjiga izašla je 1899. godine, a u Srbiji je doživela svoje reizdanje 2008. godine.) Ricer joj je posvetio dobar deo glave 3, a potom u glavi 9 pokazao kako se postmoderna misao oslonila

PREDGOVOR

19

SRPSKOM IZDANJU

na Veblenovu ideju upadljive potrošnje po kojoj ljudi ne kupuju dobra da bi preživeli, već da bi se razlikovali od drugih. Veblenov slučaj pokazuje da Ricer, u načelu, iz svake klasič­ ne teorije izdvaja samo ono što je bitno za razumevanje današnjnice. Osim Veblena, kao pravi „proroci" savremenog društva izdvajaju se još Veber i Markuze. Tako je Veber u glavi 2, između ostalog, predstavljen kroz koncept „gvozdenog kaveza raciona­ lizacije" koji je, kako je Veber već tada primećivao otvorio put ka iracionalnosti racionalnosti, što je koncept na kome Ricer te­ melji svoju teoriju o mekdonaldizaciji društva (glava 10). Slič­ no je i s Herbertom Markuzeom. Umesto da se izlaže celokupna Markuzeova ili neomarksistička misao, izvučen je samo koncept jednodimenzionalnog društva i naglašen značaj tog koncepta za savremeno društvo i društvenu iracionalnost. Konačan zaključak mogao bi da bude sledeći. Uprkos velikim ideologijama i grandi­ oznim metanarativima koji su slavili ljudski razum, uprkos pro­ gresu oličenom u idejama francuske buržoaske revolucije, čini se da je način na koji je ogranizovano savremeno društvo sve iracionalniji: ono je sve više usmereno protiv čoveka, a ne za njega. Za razliku od ranih udžbenika socioloških teorija štampanih na srpskom jeziku, Ricerov udžbenik nema za cilj da klasifikuje različite sociološke pravce. Ipak, njegov udžbenik obuhvatio je najveći broj savremenih teorijskih pravaca, iako su zbog dužine udžbenika morali da se pomenu samo oni najvažniji. (Doduše, teorije koje ovde nedostaju ne pominju se ni u njegovoj trilogiji koja je pet puta obimnija.) Jedan važan skup teorija koji se ne nalazi ni u ovom udžbeniku ni u trilogiji, jesu evolutivne teori­ je od kojih se u poslednje vreme posebno izdvaja sociobiološka teorija koja, prilikom objašnjenja društvenog ponašanja, pridaje značaj ljudskim emocijama. U glavi 10 nedostaje koncept diznizacije društva, a u glavi 6, sociološka teorija Remona Budona. ***

Zašto je ovaj prevod bio potreban? Akademskoj zajednici u Srbiji, u kojoj postoji nekoliko pregleda socioloških teorija, ne­ dostaje jedan pregled koji bi izložio savremenu sociološku teori­ ju, povezao je s klasičnim korenima, a studentima istovremeno

20

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

ukazao na vezu između sveta u kome žive i sociološke teorije koja o tom svetu pokušava nešto da kaže. Ovaj pregled obuhva­ ta najnoviji razvoj u sociološkoj teoriji, ali takođe studente upo­ znaje s nekim ranim savremenim teorijama - pogotovo teorijom razmene i teorijom racionalnog izbora (glava 6) koje najveći deo domaće sociološke zajednice zbog metodološkog individualizma sistematski izbegava od 1967. godine kada je Džordž K. Homans objavio The Nature of Social

Science.

Do sada je na srpskom jeziku objavljeno nekoliko pregleda socioloških teorija. Prvi je štampan 1932. godine u izdanju Izda­ vačke knjižarnice Gece Kona. Radi se o knjizi Sociologija: savremeni pravci i teorije Pitirima Sorokina, američkog sociologa ruskog porekla. Sorokinov glavni cilj bio je da napravi jednu klasifikaciju ranih socioloških teorija i pokaže koja od njih je „naučno tačna". Sledeći poznati pregled preveden na srpski jezik priredio je Hari E. Barns pod nazivom Uvod u istoriju sociologije (BIGZ, 1982).

On je pisan tokom Drugog svetskog rata. U njemu takođe nala­ zimo pokušaj klasifikacije rane sociološke teorije i obilje teorija, ali ništa više od toga. Te dve knjige korisno su štivo samo za one koji se bave intelektualnom istorijom i istorijom socijalne i soci­ ološke misli. Sorokinova Sociologija pisana je tako davno da se u njoj ne pominje čak ni Maks Veber, dok se kod Barnsa ne pominje funkcionalizam. A ako postoje dve klasične teorije bez kojih je nemoguće razumeti savremenu sociološku misao, onda su to Veberova sociologija i funkcionalistička sociologija. Nešto savremeniji bio je udžbenik Jože Goričara pod na­ zivom Pregled socioloških

teorija:

od neposrednih prethodnika

do

funkcionalizma. Taj pregled, iako pisan u doba kada je marksi­ zam bio jedina ideologija jugoslovenske akademske zajednice, uspeo je dosta vesto da izbegne dogmatski pristup sociološkoj teoriji na nači koji nikada nije pošao za rukom domaćim au­ torima koji su se bavili istorijom političkih teorija. Na primer, Radomir Lukić i Juraj Kolaković su u Istoriji političkih teorija (1982), odnosno Historiji

novovjekovnih političkih

i pravnh teorija

(1981) svaku teoriju procenili s marksističkog stanovišta. Osim toga, Goričarov pregled bio je za klasu iznad mnogobrojih mar­ ksističkih udžbenika opšte sociologije u kojima su se delimično

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

21

obrađivale sociološke teorije. Njegova najveća mana sastoji se u tome što se završava funkcionalizmom i što, nakon poslednjeg izdanja iz 1969. godine, nikada nije dopunjavan. Studenti socioloških teorija u Srbiji dugo su morali da se oslanjaju na Barnsov ili Goričarov udžbenik misleći pri tom da je funkcionalizam poslednja reč u sociološkoj teoriji. Prvi savremeniji pregled napisao je Mihajlo Pešić pod nazivom Sociologi­ ja I (Čigoja štampa, 1999). Savremenost te knjige, kako ćemo videti, samo je uslovna. Ta knjiga je nerazumljiva, a tekst štur i nepristupačan studentima. Teoretičara ima previše: obrađeno je oko 75 imena na 160 stranica, što znači da je svaki teoretičar dobio po dve stranice u prošeku. Za neka imena teško je razumeti kako su se tu našla (Tojnbi, Frojd). Takođe, neki sociolozi predstavljeni su s manje važnim konceptima i idejama od onih po kojima su prepoznatljivi. Recimo, kod Roberta Mertona au­ tor pominje „izvijanje zajedničkog normativnog obrasca" (valjda je hteo da pomene Mertonov koncept anomije?), ali ne pominje koncept nenameravanih posledica koji je neophodan za razumevanje savremenih integrativnih teorija i koncepta dejstvenosti {agency) koji u njima zauzima važno mesto. Načelno, Pešić se u svojoj knjizi previše (ponekad i doslov­ no) oslanja na Barnsov Uvod u istoriju sociologije što je dovelo do

toga da mnoge savremene teorije nisu pomenute ni u fusnoti, dok su obuhvaćene mnoge čiji je značaj za savremenu sociološku misao veoma mali (Vord, Zigele, Fon Vize, Vunt, Seler). Svrha pregleda socioloških (ili bilo kojih drugih) teorija nije u tome da on obuhvati sve teoretičare za koje je autor čuo, već da predstavi samo one koji su značajni za teme i probleme kojima se bavi savremena teorija. Koje će to teorije biti, menja se u zavisnosti od toga u kom pravcu se razvija društvo. Recimo, interes za Veblenovu teoriju svakako se nije mogao javiti u periodu kada je svetska privreda (sredinom 20. veka) bila u ekspanziji, pa nije ni čudo što Barns, koji svoju Istoriju izdaje pola veka posle prvog izdanja Veblenove Teorije dokoličarske klase, tu knjigu uopšte ne pominje.

To ne uviđa ni Pešić, koji oslonjen na Barnsa, propušta da po­ mene čitav niz teorija od kojih su se neke (recimo, Gofmanova dramaturgija) javile još 1960-ih godina. „Najsavremenija" teorija

22

DŽORDZ RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

koja se pominje kod Pešića jeste ona Fukoova, i to iz njegove strukturalističke (dakle, početne) faze. Iako izdata 1999. godi­ ne, knjiga prof. Pešića završava se teorijama postindustrijskog društva, dakle, teorijama kojima su se sociolozi bavili 1960-ih i 1970-ih godina. Zbog čega u knjizi nisu pokrivene teorije koje su se javile krajem 1970-ih i sredinom 1990-ih godina ostaje samo da se nagađa. Potom je na srpski jezik preveden pregled socioloških teo­ rija, Mišela Lalmana, u dve knjige, pod nazivom Istorija socio­ loških ideja (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004) koji se završava teorijom Pjera Burdijea, aktuelnom 1980-ih godina. Lalmanov pregled (objavljen 1993. godine) nema nikakvu ideju vodilju, već predstavlja prost pregled različitih socioloških teo­ rija, pri čemu se Kontova teorija, kojom današnje istorije socio­ loške teorije obično počinju, pojavljuje tek na 50. stranici. I kod Lalmana ima „padobranaca". Tako iz njegove istorije saznajemo da u preteče sociološke misli, osim Aristotela i Platona, spadaju Džon Lok i Žan-Zak Ruso. Ako se izuzme Burdije, kome je posvećeno dovoljno pro­ stora i koji je dobro obrađen (valjda zato što je Francuz, kao i autor), jedina savremenija teorija koja se pominje kod Lalmana (iako je prilično loše i nejasno obrađena) jeste Gidensova teori­ ja strukturacije. Ni Lalman ni Pešić ne pominju morfogenetički pristup Margaret Arčer. Isto je s postmodernim teorijama (što je iznenađujuće za Lalmana, jer su postmodernisti uglavnom Fran­ cuzi). O teorijama globalizacije da i ne govorimo. Jedino delo koje bi se moglo okvalifikovati kao prihvatljiv pregled savremenih socioloških teorija jeste knjiga Sociologije svakodnevnog života, Ivane Spasić (Zavod za udžbenike i nastav­ na sredstva, 2004). Ona ima jasnu ideju vodilju kojom objedi­ njuje različite teorije izložene u knjizi na isti način na koji to radi i Džordž Ricer. Cilj te knjige jeste da sve teorije predstavi iz ugla svakodnevice, to jest da odgovori na pitanje šta one mogu da nam kažu o svakodnevnom životu. Međutim, ta knjiga - s obzirom na to da započinje od raspada „ortodoksnog konsenzu­ sa" i pretpostavlja jedno solidno predznanje klasične sociološke teorije (od Konta do Parsonsa) - previše je napredna i obimna

PREDGOVOR

SRPSKOM IZDANJU

23

za početni nivo i verovatno je pristupačna samo studentima soci­ ologije, (i to onima na višim godinama studija): ona nije pisana udžbenički, iako bi u nedostatku udžbenika mogla da posluži i u tu svrhu. Jedini skup teorija koji toj knjizi nedostaju jesu teori­ je globalizacije, ali one opravdano nisu obrađene, jer je predmet autorkine knjige sociologija svakodnevnog života u šta teorije globalizacije i ne spadaju. Kako vidimo, svi dosadašnji pregledi socioloških teori­ ja (osim pregleda autorke Ivane Spasić) uglavnom ne pokrivaju teme koje se u ovoj Ricerovoj knjizi koju držite u rukama nalaze u poslednje četiri glave. Nedostatak savremene sociološke per­ spektive i koncepata koji iz nje proizilaze - kao što su politika razlike i identiteta, refleksivnost, mekdonaldizacija i diznizacija društva, potrošačko društvo, društvo nadzora, ubrzanje, globalizacija ničega itd. - odražava se i na to kako se sociološko znanje prenosi u jednoj akademskoj zajednici. To se vidi po znanju so­ ciologije koje studenti donesu na fakultet iz srednje škole. Socio­ logija je za najveći broj srednjoškolaca, blago rečeno, jedan od najneinteresantnijih predmeta koji danas ima sličan status onom koji je nekada imao marksizam i socijalističko samoupravljanje. Raznolikost savremene sociološke teorije, koja se prepo­ znaje kod Ricera, ne vidi se nigde u srednjoškolskom udžbeniku Sociologija

za III razred stručnih škola i IV razred gimnazije

koji

su pisali M. Mitrović i S. Petrović (Zavod za udžbenike i nastav­ na sredstva, 2000). Budući da je sociologija obavezan predmet u velikom broju srednjih škola u Srbiji, nije čudo što studenti na prve godine studija dolaze s velikim otporom prema sociologiji i sociološkoj teoriji. Ricer je napisao jedan praktičan udžbenik: ono što u njemu možete pročitati zaista se može povezati sa sve­ tom koji vas okružuje. U njemu se prepoznaje raznolikost teorije koja je posledica raznolikosti društva. Razume se, daleko od toga da je ovo idealan udžbenik iz istorije socioloških teorija. Kako je pomenuto na početku ovog Predgovora, ovo je udžbenik pisan za studente kojima je sociolo­ gija neophodna, ali nije glavni predmet izučavanja. Od preloma veka objavljeno je nekoliko odličnih udžbenika, priručnika i enci­ klopedija koji bi i te kako mogli da posluže izučavanju sociološke

24

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

misli, samo što ih je potrebno prevesti. Pored Ricerove trilogije socioloških teorija, dobar kandidat su i dva izuzetna udžbeni­ ka: The Emergence of Sociological Theory (šesto izdanje, 2006) i The Structure of Sociologial Theory (sedmo izdanje, 2002) autora

Džonatana Tarnera. I Tarner i Ricer uredili su po jednu značaj­ nu studiju u kojima se sažima sadašnje stanje sociološke teorije:

Tarner Handbook

of Sociological

Theory (2006), a Ricer Encyclo­

pedia of Social Theory (2002). Dobar kandidat za prevod takođe bi mogao biti i Contemporary

Sociobgical

Theory autorki Valas i

Volf (šesto izdanje, 2005). Svi ovi udžbenici daleko su obimniji i složeniji, ali i značajniji od ove Ricerove kratke verzije trilogije. Bilo bi dobro da se, u svrhu još boljeg razumevanja sociološke teorije i njenog značaja za razumevanje sveta koji nas okružuje, na srpski jezik prevede i neki od ovih udžbenika.

Još nekoliko tehničkih napomena. Na kraju svake glave u ovoj knjizi nalazi se preporučena literatura za dalje čitanje. U originalu se na tom mestu nalaze đela na engleskom jeziku. Najveći broj tih đela za čitaoce u Srbiji je nedostupan. Stoga smo smatrali da je celishodnije da se navedu dela koja su objavljena na srpskom ili hrvatskom jeziku. U knjizi se nalazi obilje primera i ilustracija koje su prila­ gođene srpskom kontekstu ili potpuno izmišljene kako bi se stu­ dentima tekst još više približio. Iako će tokom čitanja biti jasno koji su to primeri, ipak navodimo da se oni nalaze na stranama 97, 98, 112, 120, 143, 147, 216, 248 (na dva mesta), 271, 289, 343, 347, 363, 364, 365 i 408. Konačno, neophodno je zahvaliti se Ivani Spasić koja je pročitala glave 6 i 7 i dala pregršt korisnih sugestija za neka pre­ vodilačka rešenja, kao i Daši Duhaček koja je dala korisne ko­ mentare za prevod glave osam. Dušan

Pavlović

Fakultet političkih nauka Beograd, 21. jul 2009.

PREDGOVOR AUTORA Iako je prvo izdanje knjige Savremeno. sociološka teorija i nje­

ni klasični koreni dobro primljeno, njeno drugo izdanje pretrpelo je neke suštinske promene. Dve promene se izdvajaju u odnosu na ostale. Prva je vezana za strukturu knjige. Prvo izdanje imalo je veoma unikatnu, moglo bi se čak reći idiosinkratičnu struk­ turu. Iako su mnogi predavači i studenti njome bili zadovoljni, neki su smatrali da je struktura knjige konfuzna. Zbog toga sam u ovom izdanju preuredio sadržaj (dok je najveći deo materijala ostao isti), čime sam knjigu približio konvencionalnoj strukturi klasičnog udžbenika. Posle kratkog uvodnog poglavlja, glave 2 i 3 posvećene su najvažnijim klasičnim teoretičarima i teorijama. Glave 4 i 5 bave se savremenim grand-teorijama - teorijama velikog obima, tj. teo­ rijama koje pokrivaju velike istorijske periode društvenog razvo­ ja. Glava 6 bavi se mikroteorijama, tj. teorijama koje su usredsredene na svakodnevni život (delanje i interakciju). Glava 7 takode se bavi savremenim teorijama. U toj glavi izdvojene su teorije koje predstavljaju pokušaj da se integrišu makroaspekti i mikroaspekti sociološke teorije. Glava 8, koju sam napisao s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk, uvodi čitaoca u jedan od najvažnijih tipova teoretisanja danas - feminističku teoriju. Glava 9 usredsreduje se na postmodernu teoriju. Konač­ no, glava 10 predstavlja novinu u ovom izdanju. Ona je potpu­ no nova i u njoj se izlaže teorija globalizacije. U poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da je najvaž­ niji napredak u savremenoj sociološkoj teoriji ostvaren upravo na polju globalizacije. Globalizacija će nastaviti da se širi u godi­ nama koje dolaze i imaće sve veći uticaj na živote studenata dok su oni još uvek na studijama, ali i nakon toga. Osećao sam da je stoga neophodno da se napiše posebna glava o teorijama globa­ lizacije. Nadam se da će glava 10 u tom pogledu biti od pomo­ ći. Osim toga, teoretisanje o globalizaciji u najboljoj je tradiciji kako klasične tako i savremene teorije (mnogi od velikih socio­ loga - poput Karla Marksa, s njegovim konceptom kapitalizma ili

26

D Z O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

Maksa Vebera, s njegovim konceptom racionalizacije - mogu se po današnjim kriterijumima svrstati u teoretičare globalizacije, iako smo mi, naravno, navikli da ih vrednujemo po drugim teo­ retskim doprinosima). Uistinu, ako govorimo o savremenim teo­ retičarima, većina današnjih velikih imena u sociologiji (Entoni Gidens, Zigmunt Bauman i drugi) bavili su se upravo globalizacijom u svojim poslednjim radovima. Teoretičari koji se bave globalizacijom bave se jednim od najvažnijih problema današ­ njice. To njihove teorije svrstava u red najznačajnijih socijalnih i socioloških teorija. U ovom izdanju se, pored okvira u kojima se predstavljaju bio­ grafske i autobiografske skice i ključni koncepti, nalaze i okviri s primerima primene socioloških koncepata na savremeno društvo. Svaka glava (osim prve) završava se temom koja ima za cilj da nas, iz ugla teorije koja je obrađena u toj glavi, inspiriše da promislimo o fenomenu koji u savremenom društvu ima veliki značaj. Iako su svi okviri važni, posebno naglašavam one koji su novi u ovom izdanju, pogotovo one koje se tiču aktuelnih tema: „Da li Marksova teorija ima bilo kakav značaj za postkomunistički svet?" (glava 2), „Da li smo postali opsednuti sobom?" (glava 3), „Da li je 'Rat terorizmu funkcionalan?' (glava 4), „Holivudski blokbasteri" (glava 5), „11. septembar 2001. godine i stigmatizacija muslimana" (glava 6), „Polje visokog obrazovanja u Americi da­ nas" (glava 7), „Teri Sijavo" (glava 8), „Porast nadzora nad našim svakodnevnim životom" (glava 9), „Al-Džazira i globalizacija" (glava 10). Osim novih okvira, izvršene su neke izmene u drugim tipo­ vima okvira. U ovom izdanju mogu se naći nove biografske i au­ tobiografske skice Zigmunta Baumana, Ralfa Darendorfa, Niklasa Lumana, Herberta Markuzea i Džordža Ricera. Ima i nekoliko novih okvira pod nazivom „Ključni koncepti", u šta spadaju: Vrste samoubistava, Eksploatacija, Prostor, Definicije situacije, Funkci­ je društvenog sukoba, Situacija idealnog govora, Rizično društvo, Konceptualni doprinos Carlsa Hortona Kulija i Stigma. Osim toga, čitav niz novih termina dodat je u Rečnik koji se nalazi na kraju knjige. (Svi ovi koncepti takođe mogu da se nadu na dnu svake stranice na kojoj se koncept prvi put pojavljuje.)

PREDGOVOR AUTORA

27

Sažetak poglavlja nalazi se na kraju svake glave i pokriva naj­ važnije tačke izložene u njoj. Da bih izbegao prekide toka narativa, u tekstu sam namerno izostavio citate i fusnote. Na kraju svakog poglavlja nalazi se kratak spisak literature za dalje proučavanje. Cilj ovog novog izdanja jeste dvostruk. Prvi je da se struktu­ ra knjige preuredi kako bi se studentima i predavačima olakšalo njeno korišćenje. Drugi je da se izvrši ažuriranje sadržaja knjige. Knjizi je dodat jedan broj teorija (glava 10) koje su postale po­ pularne u oblasti sociologije u poslednjih nekoliko godina.

O AUTORU Džordž Ricer uvaženi je profesor na Univerzitetu Meriland u Sjedinjenim Američkim Državama. Od važnijih nagrada koje je dobio mogu se izdvojiti počasni doktorat Univerziteta La Trob u Australiji, i nagrada za izuzetan doprinos predavanju koju dodeljuje Američko sociološko udruženje. Bio je predsednik Odeljenja za teorijsku sociologiju Američkog sociološkog udruženja, kao i Odeljenja za organizaciju i profesiju. Objavio je nekoliko udž­ benika za poznatu izdavačku kuću Makgro-Hil (McGraw-Hill), medu kojima su Klasična

sociološka teorija, Moderna

sociološka te­

orija i Sociološka teorija (sva tri udžbenika imala su po šest-sedam

izdanja). Potom, njegove knjige koje se bave metateorijom — So­ ciologija:

multiplikovana

paradigma

nauke i Metateorije

u sociolo­

giji, a njegove najvažnije knjige o primeni društvene teorije na savremeni svet i društvo jesu Mekdonaldizacija društva (nedavno se pojavilo peto izdanje), Očaravanje

raščaranog sveta i Globali-

zacija ničega. Izdavačka kuća Sejdž (Sage Publications) objavila je njegova novija dela u dve knjige. Jedna je teorijska, a druga se odnosi na primenu teorije na društvo, posebno na oblast potroš­ nje. Tom temom više se bavio kao osnivač i urednik lista Journal of Consumer

Culture. Uredio je i Blackwell

Companion

Social Theorists, a bio je i kourednik Handbook

Uredio je i dvotomu Enciklopediju

to Major

of Social Theory.

drušvene teorije, a trenutno

ureduje Enciklopediju sociologije. Njegove knjige prevedene su na preko 20 jezika, a samo knjiga Mekdonaldizacija društva preve­ dena je na više od 12 jezika.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU Kako nastaje sociološka teorija Definisanje sociološke teorije Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište Pregled knjige Sažetak Literatura za dalje čitanje Svakodnevno teoretišemo o savremenom svetu (kao i o mno­ gim drugim prirodnim i natprirodnim pojavama). Na teoretisanje nas najčešće navodi razmišljanje o nekom društvenom problemu. Možemo, na primer, da razmišljamo o odnosu naših roditelja ili o šansama tima za koji navijamo da osvoji prvenstvo. Možemo, takođe, da procenjujemo da li će Kina izvršiti vojnu invaziju na Tajvan. Na osnovu takvih spekulacija možemo razviti teoriju o na­ šim roditeljima (recimo, oni se dobro slažu u braku jer su slični), o timu za koji navijamo (verovatno neće osvojiti prvenstvo zato što mu nedostaje dobar timski rad ili dobar trener) ili o mogućnostima rata (Kina neće napasti Tajvan jer rat bi mogao da ugrozi privredni razvoj Kine). Te teorije bave se društvenom realnošću i društvenim odnosima kao što su, između ostalog: ličnosti naših roditelja i na­ čin na koji ličnosti utiču na međusobne odnose; timski rad i spo­ sobnost osvajanja prvenstva; priroda kineske države i odnos Kine i drugih nacija u dobu u kojem se pojedinačni privredni sistemi sve više prepliću stvarajući jedan globalni privredni sistem.

KAKO NASTAJE SOCIOLOŠKA TEORIJA Socijalni teoretičari, uključujući i one o kojima će biti reči u ovoj knjizi, rade upravo takve stvari - oni spekulišu i razvijaju teorije, a njihove teorije bave se društvenom realnošću i društve­ nim odnosima. Naravno, postoje mnoge razlike između svakod­ nevnog teoretisanja i onog kojim se bave društveni teoretičari:

32

DZORDŽ RICER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

1. Socijalni teoretičari obično teoretišu na jedan disciplinovaniji i samosvesniji način od običnih ljudi u svakodnev­ nom životu. 2. Socijalni teoretičari obično teoretišu oslanjajući se na radove teoretičara koji su radili i stvarali pre njih. Prak­ tično, svi socijalni teoretičari pažljivo proučavaju dela svojih prethodnika, dok najveći broj običnih ljudi stvara teorije bez oslanjanja na bilo čiji prethodni rad. Da para­ fraziramo Isaka Njutna i sociologa Roberta Mertona: ako socijalni teoretičari razvijaju bolje teorije, to je stoga što su oni sposobni da se oslone i nadovežu na ideje koje su drugi, socijalni teoretičari, uobličili pre njih. 3. Osim toga, socijalni teoretičari često upotrebljavaju baze podataka koje su sakupili oni sami ili neko drugi. Te baze podataka govore nam nešto o društvenoj realnosti ili o odnosima kojima hoćemo da se bavimo. Obični ljudi možda imaju pristup nekim podacima kada teoretišu, ali ti podaci prikupljeni su na jedan nesistematičan način i nisu obimni kao podaci kojima raspolažu teoretičari. 4. Za razliku od običnih ljudi, socijalni teoretičari objavljuju svoje teorije (neki od glavnih primera takvih radova biće predmet upravo ove knjige). One mogu da se analiziraju kritički, da postanu predmet javne rasprave, da se upotre­ bljavaju kao osnova empirijskog istraživanja koje će kasnije koristiti neki drugi teoretičari itd. Rigoroznost procesa u kojem vaš rad evaluiraju (procenjuju) neki drugi teoreti­ čari, koji imaju slobodu da ga kritikuju i ukazu na njegove slabe tačke, dovodi do toga da se slabo razvijene ili nekoherentne teorije izbace iz upotrebe ili nikada i ne objave. 5. Najvažnije od svega, socijalni teoretičari ne razmišljaju (barem ne profesionalno) o odnosima svojih roditelja, svom omiljenom timu ili nekom pojedinačnom druš­ tvu ili naciji kao o pojedinačnim slučajevima. Teoreti­ čari razmišljaju o širokom spektru društvenih problema na jedan obuhvatniji način, za razliku od običnih ljudi koji verovatno spekulišu o mnogo užim, i često čak ve­ oma ličnim problemima. Pojasnimo to na tri navedena

UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

33

primera. Za razliku od običnog čoveka koji će verovatno spekulisati o odnosu svojih roditelja, socijalni teoretičar će, kada razmišlja o svojim roditeljima, nužno razmi­ šljati o jednom opštijem problemu, recimo prirodi brač­ nih odnosa na početku 21. veka. Drugim recima, on će predmet svog razmišljanja, ma koliko bio ličan, smestiti u jedan širi društveni kontekst. Slično tome, običan čovek koji razmišlja o šansi njegovog tima da osvoji šampionat, razlikovaće se od socijalnog teoretičara koji će se baviti pitanjem da li su odnosi tokom takmičenja na tom šampionatu pravedni, ako se uzme u obzir to da sportisti zarađuju velike svote novca i da novac ima veliki uticaj u savremenom sportu. Konačno, umesto da teoretiše o Kini, socijalni teoretičar će najverovatnije razmišljati o Kini kao primeru savremene nacionalne države u eri glo­ balnog kapitalizma (vidi glavu 10). Iako društveni teoretičari razmišljaju u opštim crtama, to ne znači da su pitanja kojima se oni bave isključivo od akadem­ skog interesa. U stvari, ta pitanja su odabrana često upravo zbog toga što su teoretičari za njih zainteresovani lično, odnosno zato što ona imaju veliku važnost za njihove lične živote. Problemi i napetosti u bračnim odnosima njihovih roditelja, ili čak njiho­ vim sopstvenim, mogu da navedu sociologe da teoretišu o opštem problemu savremene porodice i o problemima s kojima se ona suočava u savremenom društvu. Najbolje sociološke teorije često proističu upravo iz dubokih ličnih interesa teoretičara. To, međutim, otvara jednu dilemu. Ako najbolja teorija proizilazi iz snažnog ličnog interesa, hoće li to iskriviti teori­ ju; da li će teorija, usled uticaja ličnog iskustva, biti pristrasna? Loše iskustvo koje je teoretičar imao kao dete u svom domu ili u braku, može ga navesti da pristrasno sagleda probleme s kojima se savremena porodica suočava. Kao rezultat toga, on može da stvori jednu pogrešnu ili iskrivljenu sliku porodice. Takvo isku­ stvo može teoretičara da odvede u pravcu oštre kritike koncepta nuklearne porodice. To je svakako moguće, čak i verovatno, ali teoretičari moraju da pokušaju da ličnu perspektivu i predrasude drže po strani i ne dozvole im da utiču na teoriju. Predrasude

34

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

predstavljaju sveprisutnu opasnost koje teoretičari, kao i oni koji njihove teorije čitaju, moraju biti svesni kada pokušavaju da raz­ mišljaju teorijski. To što imamo jaka osećanja prema nekom problemu pred­ stavlja snažan motiv za stvaranje teorije. Sociolozi koji imaju snažna osećanja o svojoj porodici ili bilo kojoj drugoj temi u so­ ciologiji verovatno će predano raditi na toj temi i osećati nekakvu unutrašnju potrebu i energiju da pruže teorijske uvide u taj pro­ blem. Dokle god se pristrasnost drži po strani, jaka lična oseća­ nja mogu pozitivno da utiču na sociološku teoriju. Na primer, u ovom udžbeniku na nekoliko mesta pominjem Karla Marksa (1818-1883) i njegov pionirski rad o kapitalizmu (vidi glavu 2). Marksova teorija kapitalizma, na mnogo načina predstavlja jednu od najboljih u istoriji socijalne teorije. Ona je upravo bila motivisana Marksovim snažnim osećanjima o kapitalizmu i teškoj pozi­ ciji radnika u njemu. Istina je da su ta osećanja zaslepela Marksa, koji zbog njih nije mogao da vidi neke od dobrih strana kapitali­ stičkog sistema. Ali, protivteža je pronađena u činjenici da su ga ta osećanja odvela do moćne teorije dinamike kapitalizma. Moguće je teoretisati o bilo kom aspektu društvenog sveta. Sociolozi teoretišu o pojavama o kojima očekujemo da teoretišu (politika, porodica), kao i o mnogim pojavama koje nas iznena­ đuju, odnosno o kojima nikada nismo razmišljali. Na primer, ja sam napisao nekoliko radova o fenomenima kao što su restorani brze ishrane, kreditne kartice i tržni centri. Svaki aspekt društva, od najuzvišenijeg do najprizemnjeg, može biti predmet društvene teorije. Svaki sociolog ima svoju omiljenu temu i smatra da je baš ono čime se on bavi važnije i interesantnije od neke druge teme. Neki će smatrati da je najvažnije objasniti ponašanje kraljeva i predsednika. Drugi će misliti da treba istraživati svakodnevni ži­ vot prosjaka i prostitutki. Neki treći, često najbolji socijalni teo­ retičari, biće privučeni odnosima između uzvišenog i prizemnog ponašanja. Norbert Elijas (1897-1990) bavio se odnosom koji je, u periodu između 13. i 19. veka, postojao između ponašanja na kraljevskom dvoru i takvog prostodušnog ponašanja kao što je kopanje nosa za stolom, duvanje nosa ili puštanje vetrova (vidi glavu 5). Analizirajući svakodnevno i prostodušno ponašanje,

UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

35

on je došao do zaključka da se, tokom vremena, praksa kopa­ nja nosa za stolom, gledanja u maramicu nakon duvanja nosa i zvučnog i javnog puštanja vetrova polako gasila. To je povezao s promenama u ponašanju na kraljevskom dvoru što se kasnije raširilo medu običnim svetom. U osnovi, pripadnici kraljevskog dvora postali su zavisni od sve šireg kruga ljudi, zbog čega su morali da povedu računa o tome kako će njihovo ponašanje uti­ cati na običan svet. Naposletku, to ponašanje pronašlo je svoj put medu niže slojeve društva. Ljudi su prestali da kopaju nos za stolom ili da zvučno puštaju vetrove pred drugima (iako ima pojedinaca koji to i danas rade). Socijalni mislioci mogu da se fokusiraju na posebne tipove ponašanja zato što smatraju da su oni važni i interesantni. Ali to, takode, mogu da rade zato što im je tako lakše da steknu uvid u društvene odnose. Ideju je prvi izložio Georg Zimi (1858-1918). On je smatrao da je društvo sastavljeno od beskrajnog niza druš­ tvenih odnosa (vidi glavu 3). Svaki društveni čin po tom gledištu predstavlja deo društvenog odnosa, a svaki od tih odnosa povezan je s drugim društvenim odnosima. Otuda, svaki dati čin ili odnos može predstavljati način pomoću kojeg se može steći uvid u to kako funkcioniše celina društva. Tako je Zimi izabrao novac i od­ nos baziran na novcu kao poseban vid odnosa koji mu je pomo­ gao da izvede zaključke o celovitosti modernog društva. Iako postoji procep između socioloških teorija koje će biti predstavljene u ovoj knjizi i teorija koje stvaramo svaki dan, nema suštinske razlike između profesionalnog i svakodnevnog teoretisanja. Ako, nakon što pročitate ovu knjigu, prostudirate prethodna teoretisanja i potom teoretišete na jedan sistematičniji i organizovaniji način o opštim društvenim pitanjima, vi postaje­ te socijalni teoretičar. Naravno, to što ste socijalni teoretičar neće automatski značiti da ste sposobni da proizvedete visokokvalitet­ ne teorije. Vaš prvi napor verovatno neće biti onako dobar kao teorije o kojima ćemo govoriti u ovoj knjizi. U stvari, teorije o kojima ćemo govoriti predstavljaju najbolje od najboljih, dok ra­ dovi mnogih socijalnih teoretičara, od kojih su neki bili veoma poznati u vreme kada su pisali, ovde uopšte neće biti razmatrani. Razlog za to je što neke od tih teorija nisu izdržale test vremena

36

D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

i više se ne smatraju važnim socijalnim teorijama. Mnogi su po­ kušali, ali samo neki su uspeli da stvore kvalitetne i važne teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi.

DEFINISANJE SOCIOLOŠKE TEORIJE Glavni kriterijum kojim smo se rukovodili u odabiru teorija prikazanih u ovoj knjizi bio je taj što su to teorije koje su izdržale probu vremena. Drugi kriterijum je njihov širok obim primene. Recimo, one ne treba samo da objašnjavaju ponašanje u vašoj porodici, već u velikom broju sličnih porodica različitih naroda sveta. Još jedan kriterijum bio je taj da teorije moraju da se bave važnim društvenim pitanjima. Mnogi pitanje globalizacije (vidi glavu 10) i globalne privrede vide kao ključan problem današnji­ ce, što privlači pažnju mnogih socijalnih teoretičara. Konačno, teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi predstavljaju plod rada sociologa i onih teoretičara iz drugih naučnih oblasti koje su so­ ciolozi prihvatili kao važne. Na primer, iako ćemo u ovoj knjizi odvojiti dosta mesta za feminističku sociološku teoriju (glava 8), tek bi se za neke feminističke teoretičarke moglo reći da su sociološkinje (Doroti Smit, Patriša Hil Kolins), dok najveći broj socijalnih teoretičarki dolazi iz drugih naučnih oblasti. Bez ob­ zira na to da li su teorije o kojima će ovde biti reči plod rada sociologa ili nekih drugih naučnika, one su važne za sociologiju, integrisane su u nju i izdržale su test empirijskog istraživanja. Jedna formalnija definicija sociološke teorije mogla bi ova­ ko da glasi: sociološka teorija predstavlja skup međusobno po­ vezanih ideja koje omogućuju sistematizaciju znanja o društvu, objašnjenje tog društva i predviđanje njegove budućnosti. Dok neke od teorija koje ćemo sresti u ovoj knjizi u velikoj meri za­ dovoljavaju sve ove kriterijume, neke druge ne ispunjavaju neki od ovih kriterijuma. Uprkos tome, smatramo da su sve one ra­ zvijene i etablirane sociološke teorije. Bez obzira na to da li zado­ voljavaju sve kriterijume ili ne, najveći broj sociologa smatra da Sociološka teorija - skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju siste­ matizaciju znanja o društvu, objašnjenje drutšva i predviđanje njegove budućnosti.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

37

teorije koje se nalaze u ovoj knjizi predstavljaju važne sociološke teorije. Možda najvažnije je to što se sve te teorije bave velikim idejama o problemima i temama koje se tiču svakoga ko živi u savremenom društvu.

NASTANAK SOCIOLOŠKE TEORIJE: JEDNO REALISTIČNIJE GLEDIŠTE Do ovog trenutka smo o sociološkoj teoriji i o načinu na koji ona nastaje govorili iz jednog idealizovanog ugla. U poslednjih ne­ koliko godina, veliki broj sociologa počeo je da kritikuje ovakvu sli­ ku sociološke teorije i pokušao da stvori jednu realističniju sliku o tome kako teorija treba da izgleda i kako ona nastaje. Oni ukazuju na to da neki teoretičari pišu na jedan nedisciplinovan (iako ne sa­ svim nemaran) način; da ne proučavaju uvek s dovoljnom pažnjom rad svojih prethodnika; da nisu uvek pažljivi i spremni da sakuplja­ ju podatke koji su važni za njihove teorije; da ponekad objave svoje radove a da ih niko ne pregleda; da dopuštaju svojim ličnim isku­ stvima i predrasudama da utiču na teorijske uvide itd. Sve u svemu, mnogi tvrde kako je proces stvaranja sociološke teorije daleko od savršenog procesa koji smo opisali u prethodnom odeljku. Osim kritike rada pojedinih teoretičara, kritičari takođe napadaju opšte stanje u kojem se sociološka teorija nalazi. Oni tvrde da najbolje teorije nisu nužno one koje izdrže probu vre­ mena, postanu uticajne i nađu se u knjigama kao što je ova. So­ ciološka teorija je, prema ovom shvatanju, ista kao i društvo - na nju utiče širok spektar političkih faktora. Koja će teorija postati važna, a koja ne, zavisi od političkog procesa i odnosa političkih snaga u društvu: 1. Teoretičari koji su učili zanat s priznatim sociolozima, ljudima koji su zauzimali vodeće pozicije unutar sociolo­ gije kao discipline, najverovatnije će postati važniji i ima­ ti više uticaja u sociologiji od onih koji nisu bili te sreće da imaju tako moćne mentore. 2. Da bi neka teorija postala uticajna, važno je i to da li ona odražava dominantnu političku orijentaciju u društvu

38

D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I

u kome nastaje. Ako je teorija proizvod dominantne po­ litičke struje, ona će pre postati deo sociološkog kanona od onih teorija koje su nastale unutar manje uticajnih političkih orijentacija. Recimo, u ne tako davnoj istoriji američke sociologije, politički konzervativne teorije (na primer, strukturalni funkcionalizam; vidi glavu 4) lakše su pridobijale svoje pristalice od onih teorija koje su na­ stale unutar jednog radikalnog pogleda na svet (na pri­ mer, teorije koje su nastale unutar marksističke perspek­ tive; vidi glavu 5). 3. Teorije koje su vodile do čistih, empirijski proverljivih hipoteza, pre će biti usvojene, barem od sociologa koji pripadaju glavnim strujama, od onih teorija koje donose grandiozne zaključke neproverljive u praksi. 4. Teorije koje proizvode dominantne i uticajne društvene grupe (recimo, beli muškarci) pre će postati deo sociološ­ kog kanona od onih koje stvaraju teoretičari koji pripada­ ju manjinama. Radovi crnih teoretičara dugo su u SAD smatrani manje važnim i imali manje šanse da postanu deo kanona (s jednim izuzetkom; vidi okvir o D u Bojsu). Isto je važilo, barem donedavno, i za radove teoretičarki (vidi glavu 8). Teorijske ideje pripadnika kulturnih ma­ njina (čikanosi ili homoseksualci) delile su istu sudbinu. Tako dolazimo da zaključka da sociološka teorija (pogotovo način njenog nastanka) zapravo nikada ni približno nije izgleda­ la onako idealno kako je opisano na početku ove glave. Među­ tim, u poslednjih nekoliko decenija teoretičari su postali svesvniji procepa između idealnog i realnog. Kao posledica toga, veliki broj teorijskih perspektiva, kojima je pristup u središte sociološ­ ke teorije bio zabranjen, u poslednjih nekoliko godina zadobio je centralno mesto u sociologiji. Tako su marksistička teorija (vidi glavu 2) i različite varijante neomarksističkih teorija (glava 5) postali deo opšte sociološke teorije, odnosno deo sociološkog kanona. N a sličan način je i feministička teorija sebi obezbedila vidljivo prisustvo u sociološkoj literaturi. Mi to ovde priznajemo ne samo time što je čitava glava 8 posvećena feminističkoj teoriji, već i time što se ona pominje i na drugim mestima u ovoj knjizi.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

39

Uopšteno govoreći, savremena sociološka teorija karakteristična je po svojoj raznolikosti. Ona predstavlja jednu mešavinu razli­ čitih teorija od kojih neke odgovaraju idealnom modelu teorije s početka ove glave, dok su neke proizvod manje idealističkog i rea­ lističnijeg modela po kome teorija funkcioniše. Drugim recima, predstavnici teorijskih perspektiva koje su dugo bile isključene iz socioloških udžbenika „napeli su mišiće" i iskoristili svoju snagu unutar akademske zajednice da bi ojačali svoje pozicije i ubedili druge da je njihova teorijska perspektiva podjednako važna. Teo­ rijske perspektive koje su u američkoj sociologiji dugo bile skrajnute i zapostavljene sada zauzimaju centralno mesto u sociološ­ koj teoriji s glavnim teorijama koje su već duže na toj poziciji. D a bismo dali malo sadržaja ovoj diskusiji, u narednom odeljku razmotrićemo određen broj teorija koje su na putu da postanu kanon ili su već postale deo sociološkog kanona. Njih zajednički možemo nazvati „multikulturalna socijalna teorija".

Multikulturalna socijalna teorija Uspon multikulturalne socijalne teorije nagovešten je poja­ vom savremene feminističke sociologije 1970-ih godina. Femi­ nistkinje su se žalile da je sociološka teorija dugo bila zatvorena za ženski pogled na svet. U narednim godinama, mnoge ma­ njinske grupe ponavljale su ove pritužbe feministkinja. U stvari, kako ćemo videti u glavi 8, pripadnice manjina (Afroamerikanke i Latinoamerikanke) počele su da prigovaraju kako je pravo da se bave feminističkom teorijom rezervisano samo za bele žene koje pripadaju srednjoj klasi. One su zahtevale pravo da se feminiz­ mom bave i pripadnici ostalih kulturnih grupa i manjina. N a taj način, feministička teorija postala je znatno diverzifikovanija, baš kao i sociološka teorija u celini. Dobar primer sve veće diverzifikacije sociološke teorije je i uspon queer sociološke teorije. Danas je opštepoznato da klasična sociološka teorija dugo vremena nije imala šta da kaže kako o sek­ sualnosti uopšte, tako i o homoseksualnosti posebno. Dok su se klasični teoretičari bavili širokim spektrom pitanja iz oblasti modernosti, oni nisu imali ništa da kažu o tome kako se konstruišu

40

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A TEORIJA

I NJENI KLASIČNI

KORENI

moderna tela i moderna seksualnost. Čekalo se sve do 1970-ih godina, to jest do radova Mišela Fukoa (glava 9) i njegovih ideja o odnosima moći, znanja i seksualnosti da bi teoretske studije o seksualnosti i homoseksualnosti počele da se pojavljuju u većoj meri i postanu dominantnije. Fukoovi radovi doveli su do gle­ dišta po kome homoseksualnost može da podrazumeva subjek­ tivnost i identitet koji postoji naporedo s heteroseksualnim sopstvom i identitetom.

VRB.DuBojs Biografska skica Za razliku od ostalih crnih lidera (npr. Bukera T. Vošingtona) i intelektualaca kasnog 19. veka i s počerka 20. veka, V. E. B. D u Bojs (1868-1963) roden je kao slobodnjak na američkom Severu. Pohađao je Harvard i na njemu odbranio doktorat. (Kasnije je takode studirao na Berlinskom univerzitetu.) Poznat je u sociologiji po važnim do­ prinosima u oblasti urbane etnografije sadržanim u knjizi Filadelfijski crnčuga (1899) i u oblasti rasne ekonomske isto­ rije opisane u knjizi Crna rekonstrukcija Amerike 1860-1880 (1935). D u Bojs je takode bio polemičar i političar (to se manifestovalo tako­ de u njegovim akademskim delima), što se snažno odražava u knjizi Duše crnih naroda (1903). Pored objavljenih radova, jedno od najvažnijih njegovih dostignuća rokom 20. veka je­ ste snažno suprotstavljanje Bukeru T. Vošingtonu i ustupcima koje je on činio belcima. D u Bojs je osnovao N A C C P (Na­ tional Association of Child Care Professionals, 1909) i bio njegov glavni portparol tokom druge decenije 20. veka. O n je takode bio voda harlemske renesanse tokom 1920-ih godina i dobio mnoga svetska priznanja kao vođa panafričkog pokre­ ta. Tokom 1950-ih godina suprotstavljao se američkoj vladi i makartijevskom gonjenju bilo koga za koga se verovalo da je komunista. Tokom 1960-ih godina odselio se u Ganu gde je počeo da radi na projekru Encyclopedia Ajricana. D u Bojs je

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

41

umro 1963. godine uoči marša na Vašington i uspona Martina Lutera Kinga do mesta lidera crnog pokreta. Njegova pasio­ nirana briga za težak položaj crnih Amerikanaca nastavlja da utiče na univerzitetske profesore, studente, političare, aktiviste i mnoge druge.

Stiven Sidman, međutim, tvrdi da ono što odlikuje queer teoriju jeste odbacivanje bilo kakvog singularnog (jedinstvenog, nepodeljenog) identiteta, uključujući i homoseksualnost. On tvrdi da su svi identiteti multiplikovani i kompozitni (sastavljeni iz više delova), te su otuda nestabilni i isključivi. Svako od nas u svakom trenutku predstavlja skup čitavog niza identiteta kao što su seksualna orijentacija, rasa, klasa, nacionalnost, rod i starosno doba. Te komponente mogu se kombinovati i ukrštati na mnogo različitih načina. Kao rezultat, Sidman odbacuje dihotomiju ho­ moseksualno—heteroseksualno, a queer teoriju usmerava u prav­ cu jedne opštije socijalne teorije. Bez obzira na to, queer teorija načelno se uzima kao primer teorije koja ima vrednosno gledište, tj. kao teorija koja gleda na svet s jednog posebnog stanovišta (vidi glavu 8). Može se očeki­ vati da će u 21. veku doći do jedne prave erupcije multikulturalnih teorija koje zauzimaju specifično gledište. Unutar skupa multikulturalnih teorija nalazimo čitav niz različitih oblika koji se razlikuju od queer teorije. Neki od primera su afrocentrička teorija, domorodačka američka teorija, pa čak i teorije maskuliniteta. Navešćemo neke od najvažnijih ka­ rakteristika multikulturalne teorije: • Multikulturalna teorija odbacuje univerzalističke teorije koje imaju tendenciju da podrže one koji su na vlasti; umesto toga, ona pokušava da osnaži one koji nemaju moć. • Ona pokušava da bude inkluzivna (ukljućujuća) i artikuliše stanovište obespravljenih grupa. • Multikulturalni teoretičari nisu vrednosno neutralni. Oni često teoretišu u ime onih koji nemaju moć i posao, ali žele da promene društvene strukture, kulturu i budućnost pojedinaca.

42

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

• Multikulturalni teoretičari pokušavaju da razruše jedinstvo ne samo društvene, već i intelektualne zajednice; oni time žele da zajednicu načine otvorenijom i diverzifikovanijom. • Multikulturalisti odbijaju da povuku jasnu liniju između teorije i drugih oblika narativa. • Multikulturalna teorija obično ima kritičku oštricu; ona je samokritična, ali kritikuje i sve druge teorije i, što je najvažnije, kritikuje društvo. • Multikulturalni teoretičari prihvataju gledište po kome je njihov rad ograničen i uslovljen posebnim istorijskim, društvenim i kulturnim kontekstom u kome žive. Multikulturalna teorija proizvod je rada atipičnih teoretiča­ ra (između ostalog i po tome što imaju specifičan pristup teoretisanju) koji se usredsreduju na do sada zanemarene i ignorisane teme. Multikulturalna teorija u načelu, kao i nekoliko posebnih varijanata multikulturne teorije, ubrzano postaje deo kanona so­ ciološke teorije.

PREGLED KNJIGE Ova knjiga se na prvom mestu bavi savremenom sociološ­ kom teorijom. Ipak, niti je moguće naći kriterijume jasne podele, niti odrediti tačan datum koji bi jasno odelio klasičnu od savremene sociološke teorije. Bez obzira na to, kao početnu tačku klasične sociološke teorije možemo da uzmemo rani 19. vek kada je Ogist Kont, francuski socijalni mislilac koji je skovao reč sociologija (1839), počeo sociološki da teoretiše. (Uzgred, misli­ oci su dugo pre toga, i u zapadnim i u drugim kulturama, razvili idejne sisteme koji su imali mnogo zajedničkih elemenata sa so­ ciološkom teorijom.) Dvadesete i tridesete godine 20. veka (što je period koji se poklapa sa smrću Maksa Vebera) označavaju za­ vršetak klasičnog perioda. Do tog vremena sa scene je praktično nestala prva generacija sociologa, a njeno mesto zauzela je nova generacija. Iako se koreni savremene teorije mogu pratiti nekoli­ ko decenija unazad, najveći broj teorija stvoren je u drugoj polo­ vini 20. veka i ostaje značajan i nastavlja da se razvija početkom 21. veka.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

43

Glave 2 i 3 bave se glavnim teorijama i teoretičarima klasič­ nog doba sociologije. Ono otprilike obuhvata kasni 19. vek i rani 20. vek. Glava 2 govori o tri mislioca - Emilu Dirkemu, Kar­ lu Marksu i Maksu Veberu - koje mnogi smatraju najvažnijim teoretičarima u istoriji sociološke teorije. Glava 3 počinje Georgom Zimlom, teoretičarem koji se često s prethodnom trojkom svrstava u najvažnije klasične teoretičare. Ta glava takođe se bavi jednim američkim misliocem (Dirkem je bio Francuz, Marks, Veber i Ziml bili su Nemci) - Torstenom Veblenom - koji je, kao i pomenuta trojica, razvio jednu veoma široku socijalnu teoriju. Njegova teorija je u poslednjih nekoliko godina dobila na večem značaju zbog sledeće činjenice: dok su se ostale gorepomenute te­ orije uglavnom bavile društvenim problemima vezanim za proi­ zvodnju, Veblen se bavio potrošnjom i predvideo njenu sve veću važnost (poznata je njegova ideja o „upadljivoj potrošnji") u 20. i ranom 21. veku. Kako će se videti iz glava 5 i 9, prelazak iz pro­ izvodnog u potrošačko društvo predstavlja glavno obeležje savremenih teorija o modernom i postmodernom društvu. Poslednji mislilac koga pominjemo u kategoriji velikih klasičnih teoretiča­ ra je još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid. Midova teori­ ja dosta se razlikuje od teorija njegovih prethodnika. Mid se više bavio svakodnevicom (iako su mnogi mislioci koji se pominju u glavama 2 i 3 takode imali da kažu ponešto o svakodnevici), a manje širim socijalnim fenomenima i društvenim promenama. Glave 4 i 5 započinju našom glavnom temom - savremenom sociološkom teorijom. Te dve glave bave se savremenim grandteorijama. Grand-teoriju definišemo kao širok, veoma ambicio­ zan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva. Prema definiciji koju upotrebljavam u ovoj knjizi, svaka teorija je grandiozna ukoliko opisuje prelazak (promenu, transformaciju) iz jednog tipa društva u drugi tip. Grandioznu teoriju nalazimo kod Dirkema (prelazak iz primitivnog u savremeno društvo), Vebera (prelazak iz feudal­ nog u kapitalističko društvo), ali i kod postmodernih teoretičara kao što su Fuko (promene u funkcionisanju zatvorskih struktura) Grand-teorije - širok, veoma ambiciozan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.

44

D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ili Bodrijar (društvo proizvodnje koje ustupa mesto društvu po­ trošnje). Po svakoj grand-teoriji moguće je utvrditi makar jednu presudnu karakteristiku na osnovu koje se može reći po čemu se ta dva tipa društva razlikuju. U stvari, sve teorije koje pominjemo u glavama 2 i 3 mogu se shvatiti kao grand-teorije. Među­ tim, fokus našeg interesovanja u glavama 4 i 5 jesu savremene grand-teorije. Predmet glave 4 jesu dve uticajne savremene teorije: struk­ turalni funkcionalizam i teorija sukoba. Ovoj drugoj teoriji još pridodajemo teoriju sistema koja je u poslednje vreme doživela uzlet i izazvala veliko interesovanje zbog doprinosa savremenog nemačkog mislioca Niklasa Lumana. Glava 5 bavi se još jednom dobro poznatom savremenom teorijom - neomarksističkom teo­ rijom. Ispitaćemo njene tri najuticajnije varijante: proces civilizovanja (Norbert Elijas), kolonizaciju životnog sveta (Jirgen Ha­ bermas) i Moloh modernosti (Entoni Gidens). Grand-teorija nije jedini tip teorije u savremenoj sociologiji. Teorije svakodnevice koje nalazimo u glavi 6 predstavljaju suprot­ nost grand-teorijama. Dok se grand-teorije mahom usredsreduju na društvene strukture i društvene promene, glava 6 se usredsreduje na teoriju svakodnevnog života: simbolički interakcionizam (koji se snažno oslanja na teoriju Džordža Herberta Mida, iznetu u glavi 3), dramaturgiju (pogotovo doprinos Ervina Gofmana), etnometodologiju (kojom se najviše bavio Harold Garfinkel), teo­ riju razmene (ovde pominjemo teoriju Džordža Homansa) i teo­ riju racionalnog izbora (verziju Džejmsa Koulmena). U glavi 7 bavimo se najvažnijim pokušajima da se integrišu teorije koje se bave društvenim strukturama (iz glava 4 i 5) sa sva­ kodnevnim problemima malog obima (koje srećemo u glavi 6). Počinjemo razmatranjem teorije razmene Ricarda Emersona koja nastoji da poveže probleme na mikronivou s makrostrukturama. Potom prelazimo na niz sveobuhvatnijih integrativnih teorija, uključujući tu i teoriju strukturacije (koja predstavlja najvažniji Teorije svakodnevnog života - teorije koje se bave svakodnevnim i naizgled trivijalnim aktivnostima kao što su individualno mišljenje i delanje, in­ terakcijom dvoje ili više pojedinaca i malim grupama koje nastaju kao posledica takve interakcije.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

45

teoretski doprinos Entonija Gidensa sociologiji), pokušaj Mar­ garet Arčer da integriše kulturu i dejstvenost i ambiciozni poku­ šaj Pjera Burdijea da integriše „habitus" i „polje". Mnoge teme koje se pojavljuju u prethodnim glavama takode se pojavljuju u glavi 8 (sastavile Patriša Madu Lengerman i Džil Brentli), koja se bavi feminističkom teorijom. Ta teorija je, međutim, veoma obimna, obuhvata veliki broj mislilaca i to­ liko je značajna da iziskuje posebnu glavu. Glava pokriva četiri varijante savremene feminističke teorije — teorije rodne razlike, teorije rodne nejednakosti, teorije rodnog ugnjetavanja i teorije strukturalnog ugnjetavanja. Glava 9 bavi se najuzbudljivijim teorijskim razvojem kasnog 20. veka koji jednim imenom nazivamo postmoderne grand-te­ orije. U toj glavi biće reči o prelasku iz industrijskog u postindustrijsko društvo o kome u svojoj teoriji govori Danijel Bel. Zatim prelazimo na Mišela Fukoa i njegov koncept unapređenja veštine upravljanja. Nakon njega razmatramo rad Zigmunta Baumana, čija je glavna ideja da postmodernost predstavlja sazrevanje modernosti. S tim je povezan i rad Zana Bodrijara o usponu potro­ šačkog društva, kao i moj rad o novim sredstvima za potrošnju. Potom na red dolazi Pol Virilio i njegova dromologija ili sve veća dominacija brzine u postmodernom svetu. Naposletku, ukratko se razmatra složena veza između feminističke i postmoderne teorije. Glava 10 bavi se onim što je u ranom 21. veku postalo naj­ važnije područje novog sociološkog (i drugog) teoretisanja - teo­ rijom globalizacije. Počinjemo kraćom analizom nekoliko važ­ nih savremenih teorija globalizacije - teorija Entonija Gidensa, Zigmunta Baumana i Ulriha Beka. Ostatak ove glave posvećen je trima važnim tipovima teoretisanja o globalizaciji. Najpre raz­ matramo kulturnu teoriju koja je sama podeljena na tri podtipa. Kulturni diferencijalizam usredsređuje se na dugotrajne (mada ne i večne) razlike među kulturama na koje globalizacija nema uticaja. Glavni primer tog pristupa nalazimo u radovima Samjuela Hantingtona i njegovoj teoriji o sukobu civilizacija (kultura). Kul­ turna konvergencija usredsređuje se na aspekte u kojima kulture postaju sve sličnije. Moj rad o mekdonaldizaciji kao globalnoj sili i sve većoj grobalizaciji „ničega", predstavlja primer takvog pristupa

46

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

globalizaciji. Konačno, kulturna hibridizacija vidi globalizaciju kao jedinstveni spoj globalnog i lokalnog. Apadurajev rad o glo­ balizaciji, a posebno njegovo razmišljanje o razdvojenosti „predela" ovde je uzet kao dobar i važan primer tog pristupa. Druga je ekonomska teorija. Iako postoji čitav niz radova iz te oblasti, ovde ćemo razmotriti neomarksističke pristupe - analiziraćemo teoriju Leslija Sklera o transnacionalnom kapitalizmu i ideje Mišela Harta i Antonija Negrija o imperiji. Naposletku, reći ćemo nešto i o političkoj teoriji globalizacije, pozivajući se na primere Džejmsa Rozenaua i njegov rad o „udaljenoj blizini" i „fragmegraciji". Sažetak 1. 2.

Svi teoretišemo, ali postoji čitav niz karakteristika koje odvajaju teoretisanje sociologa od teoretisanja običnih ljudi. Fenomeni kojima se bave sociološke teorije obično imaju veliki lični i društveni značaj.

3.

Svaki aspekt društva, od onog najuzvišenijeg do onog najjedno­ stavnijeg i svakodnevnog može biti predmet društvene teorije.

4.

Društveni mislioci mogu se usredsrediti na posebno ponašanje zato što smatraju da je ono važno i interesantno, ali to takođe mogu da urade zato što im ta ponašanja omogućuju ulazak u analizu širih društvenih struktura.

5.

Teorije koje se pominju u ovoj knjizi imaju čitav niz zajedničkih karakteristika, uključujući i to da su izdržale test vremena i da imaju širok obim primene, da se bave najvažnijim društvenim pi­ tanjima i da su rezultat rada sociologa ili onih teoretičara koji su u sociologiji ostavili značajan trag.

6.

Jedna formalnija definicija sociološke teorije, iako tek nekoliko teorija u potpunosti odgovara takvoj definiciji, mogla bi da glasi: to je skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju sistema­ tizaciju znanja o društvenom svetu, objašnjenje tog sveta i pred­ viđanje njegove budućnosti.

7.

Iako postoji idealizovana slika načina na koji sociološka teorija funkcioniše (na primer, najbolje ideje postaju deo sociološkog kanona), činjenica je da je realnost često sasvim drugačija i da politički faktori igraju važnu ulogu u nastanku i funkcionisanju teorije, a pogotovo u njenoj društvenoj prihvaćenosti.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

8.

9.

47

Kritika idealnog modela i otkrivanje realnog sveta sociološke te­ orije omogućili su čitavom jednom nizu teorijskih pristupa, koji su prethodno bili marginalizovani (na primer, marksizam, femi­ nistička i multikulturalna teorija), da dođu u prvi plan i da čak postanu sastavni deo sociološkog kanona. Ova knjiga bavi se savremenom sociološkom teorijom (i njenim klasičnim korenima) koju smo podelili na nekoliko oblasti - kla­ sične teorije, grand-teorije (uključujući postmodernu), teorije svakodnevnog života, integrativne teorije, feminističke teorije i teorije globalizacije.

Literatura

za dalje čitanje

Barns, H . (1982). Uvodu istoriju sociologije. Ii II. Beograd: B I G Z . Bugle, Seiesten (1940). Sta je sociologija? Beograd: Knjižara Dositej Obradović. Bruce, Steve (2005). Sociologija. Kratki uvod. Sarajevo: Sahinpašić. Elias, Norbert (2007). Stoje sociologija? Zagreb: Antibarbarus. Kalanj, Rade (2005). Suvremenost klasične sociologije. Zagreb: Politička kultura. Kuvačić, Ivan (2004). Uvod u sociologiju. Zagreb: Golden marketing. Lalman, Mišel (2004). Istorija socioloških ideja. Ii II. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Mils, Sesil Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato. Marinković, Dušan (2007). Uvodu sociologiju. Novi Sad: Mediterran Publishing. Pešić, Mihajlo (1999). Sociologija. Predmet, metod i teorije. Beograd: Cigoja štampa. Ritzer, George (1997). Suvremena sociološka teorija. Zagreb: Globus. Tripković, M. (1992). Sociološke metode. Novi Sad: Institut za filozofi­ ju i sociologiju.

GLAVA 2 KLASIČNE TEORIJE (1) Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma Maks Veber: Racionalizacija društva Društveno delanje Sažetak Literatura za dalje čitanje Ranim velikanima socijalne teorije bavimo se zbog njihovih grand-teorija. Te teorije, kako smo definisali u glavi 1, predstavlja­ ju ambiciozne intelektualne napore da se ispriča priča koja zahvata veliki deo društvene istorije i pokriva čitavu društvenu strukturu. One su doživele procvat u periodu kada su autori koji su ih stvarali živeli (kraj 19. veka i početak 20. veka). Karakteristika tog perioda su brojni i veliki društveni problemi. Grand-teorije koje predstav­ ljamo u ovoj glavi otuda treba posmatrati u jednom specifičnom kontekstu: one su, velikim delom, posledica pokušaja teoretičara da svojim teorijama reše te društvene probleme.

EMIL DIRKEM: OD MEHANIČKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog so­ cijalnog teoretičara Ogista Konta, ali postao je daleko značajniji au­ tor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo Dirkem najvažniji teoretičar u istoriji sociologije. Veliki broj socio­ loških teorija i danas nosi pečat Dirkemovog načina razmišljanja.

Dve vrste solidarnosti Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske trans­ formacije primitivnih mehaničkih društava u moderna organska društva. Ono što suštinski razlikuje ta dva tipa društva jeste dru­ gačije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje

50

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i drži na okupu. Ključni pojam za razumevanje tog problema jeste društvena podela rada. Pripadnike društava koja karakteriše mehanička solidarnost povezuje činjenica da svi obavlja­ ju iste poslove (kao što su lov ili sakupljanje plodova). Drugim recima, u primitivnim društvima ljude na okupu drži nerazvi­ jena podela rada ili, još bolje rečeno, njeno odsusrvo. Za razli­ ku od toga, u savremenim društvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veči broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave ci­ pele, drugi peku hieb, treći podižu decu itd.). Solidarnost ovde proizilazi iz različitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i preživela, potreban je doprinos većeg broja ljudi. Tako je Dirkem zamišljao istorijski preokret od mehaničke ka organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teološku, me­ tafizičku i pozitivističku. Ipak, najveća razlika između ova dva te­ oretičara verovatno je u tome što je Kont imao na umu promene u idejnoj sferi, u načinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u mate­ rijalnom svetu, u načinu na koji delimo i obavljamo naše poslove.

Promene u dinamičkoj gustini Sta uzrokuje smenu mehaničke solidarnosti organskom solidarnošću? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povećane dinamičke gustine društva. Za dinamičku gustinu društva važna su dva činioca. Prvi je sam broj pripadnika društva: on se nepre­ kidno uvećava. Međutim, porast stanovništva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci Mehanička solidarnost - u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna društva na okupu drži nerazvijena podela rada i činjenica da svi obavljaju istu vrstu poslova. Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom društvu, usled razvi­ jene podele rada, solidarnost proizilazi iz različitosti; da bi društvo funkcionisalo, pa čak i preživelo, potreban je doprinos većeg broja pojedinaca. Dinamička gustina - broj ljudi i učestalost njihove interakcije. Povećanje di­ namičke gustine dovodi do transformacije mehaničke u organsku soli­ darnost.

51

KLASIČNE TEORIJE

i m a n j e skupine ljudi m o g u živeti relativno odvojeni jedni o d drugih i tako nastaviti da b u d u svaštari sposobni da obavljaju ra­ zličite vrste poslova. D r u g i m recima, čak i u društvima s b r o j n o m p o p u l a c i j o m svaki pojedinac m o ž e nastaviti d a obavlja najveći deo potrebnih poslova samostalno. Prema t o m e , potrebno je da se desi još nešto što će uvećati d i n a m i č k u gustinu, a p o t o m d o ­ vesti d o p r o m e n a u podeli rada: n e o p h o d n o je d a d o d e do pove­ ćanja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija između većeg broja pripadnika društva. K a d a sve veći broj ljudi češće stupa u interakciju, d i n a m i č k a gustina društva će porasti i dostići tačku u kojoj dolazi d o preobražaja mehaničke u organsku solidarnost.

Emil Dirkem Biografska skica Emil Dirkem postavio je temelje za razvoj konzervativne socio­ logije i danas se smatra političkim konzervativcem. Ipak, u svo­ je vreme Dirkem je smattan liberalom. Potvrda za to je zapažena javna uloga koju je imao u odbrani Alfreda Drajfusa, Jevreja, vojnog kapetana čije je izvođenje na sud zbog izdaje, po mišljenju mnogih, bilo zasnovano na antisemitizmu nekih delova francuskog društva. Dirkem je bio duboko pogođen Drajfusovom aferom, naročito njenim an­ tisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu francuskog naroda; on ga je video kao simptom moralne bolesti s kojom je suočeno francusko društvo kao celina. Govorio je: „Kada društvo prolazi kroz krizu ono ima potrebu da pronađe nekoga koga može smatrati odgovornim za svoju bolest i kome se može svetiti za svoje nesreće. Oni koje je javno mnjenje već diskriminisalo i progla­ silo ih parijama prirodno su predodređeni da odigraju ulogu žrtvenog jegnjeta. Ono što me uverava u ovu interpretaciju jeste način na koji je 1894. godine dočekan ishod Drajfusovog suđenja. Izlivi radosti pre­ plavili su bulevare. Ono što bi trebalo da bude povod za javnu žalost, ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za ekonom­ ske nevolje i moralnu bedu u kojoj su živeli. Nevolje su dolazile od

52

DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Jevreja. Optužnica je bila zvanično dokazana. Samim tim, izgledalo je da će stvari krenuti nabolje i ljudi su se osećali utešenim". Dirkemov intetes za Drajfusovu aferu proističe iz njegovog du­ bokog i doživotnog interesovanja za moralnost i moralne krize s kojima se suočava savremeno društvo. Za Dirkema, odgovor na Drajfusovu aferu i slične krize leži u okončanju moralne bolesti društva. Pošto se tako nešto nije moglo postići preko noći, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao što su oštro suzbijanje javne mržnje ili napori vlasti da ukaže javnosti da je obmanjena. O n je pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i javno obznane svoje mišljenje i da se ujedine kako bi ostvarili pobedu u botbi protiv opšteg ludila".

Zašto povećanje dinamičke gustine društva dovodi do potre­ be za drugačijom podelom rada? Naime, što u društvu ima više ljudi, intenzivnije je takmičenje oko upotrebe oskudnih resursa, kao što su zemljište, divljač, voće i povrće. Pošto se svi nadmeću oko svega, rastu društveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, ra­ zvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jačanju harmonije u druš­ tvu. Sto je još važnije, veća specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi većoj efikasnosti i, konačno, većoj produk­ tivnosti. Sledstveno, usložnjavanjem i razvojem podele rada biće više svega za rastuću populaciju. Veći mir i prosperitet posledica su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.

Kolektivna svest Drugi važan aspekt Dirkemovog argumenta o preobražaju organske solidarnosti u mehaničku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobražaj praćen dramatičnom promenom u onome što on naziva kolektivnom svešću. Nju čine verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne poseduje u celini. Kolektivna svest mehaničkih društava razlikuje se od kolektivne svesti organskih društava. Kolektivna svest - verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva.

KLASIČNE TEORIJE

53

U m a l i m , neizdiferenciranim društvima, povezanim m e ­ h a n i č k o m solidarnošću, kolektivna svest utiče n a svakoga i o d velikog je značaja za zajednicu. L j u d i m a su kolektivne predstave v e o m a važne. O n e deluju v e o m a snažno, p a će ljudi verovatno p o s t u p a t i u skladu s njima. T a k o d e , kolektivne predstave prilič­ n o su rigidne i o b i č n o povezane s religijom. U velikim, izdiferenciranim društvima, p o v e z a n i m organ­ s k o m solidarnošću, m a n j e ljudi je p o d uticajem kolektivne svesti. D r u g i m recima, veći broj ljudi je s p r e m a n d a je izigra, delimično ili u p o t p u n o s t i . Kolektivna svest nije više toliko važna i čini se d a većini ljudi nije m n o g o stalo d o nje. O s i m toga, daleko je sla­ bija i ne vrši ni približno tako j a k u kontrolu n a d l j u d i m a ; m n o ­ g o j e fleksibilnija i prilagodljivija i m a n j e je povezana s rigidnim n a č i n o m razmišljanja (kao što j e , recimo, religija). N a primer, u p r i m i t i v n i m d r u š t v i m a koja se zasnivaju n a m e h a n i č k o j solidarnosti, ljudi s m a t r a j u d a je važno aktivno uče­ stvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, uključujući tu i izbor n o v o g poglavice. Pojedinac koji ne bi želeo d a učestvuje u p l e m e n s k i m aktivnostima bio bi obeležen o d strane kolektiva i ostali članovi bi ga gledali p o p r e k o . N a s u p r o t t o m e , u savremen i m društvima p o v e z a n i m o r g a n s k o m solidarnošću, interesovanje za takvu političku participaciju (na primer, glasanje za predsednika države) nije ni približno toliko j a k o . O d ljudi se zahteva d a glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije d o v o l j n o jak. M o ž ­ d a je važno d a neka zemlja dobije predsednika, ali usled razvije­ ne p o d e l e rada i veće nezavisnosti p o j e d i n c a o d kolektiva, veliki broj ljudi smatra d a izbor predsednika nije o d presudne važnosti za njihov život. O s i m toga, u s a v r e m e n i m d r u š t v i m a nije m o ­ guće uspostaviti efikasnu kontrolu n a d svim članovima društva. Č a k i k a d a bi svi smatrali da je glasanje važno, činjenica d a neko nije glasao lako m o ž e d a p r o m a k n e k o m š i j a m a . A k o niko ne zna d a li ste glasali ili niste, niko vas ne m o ž e ni osuditi za vaše neučestvovanje u t o m j a v n o m poslu.

54

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Krivično i restitutivno pravo Kako da znamo da li je bilo prelaska mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu svest? Dirkem objašnjava da te promene možemo opaziti posmatrajući transformaciju pravnog sistema. Mehaničku solidarnost karakteriše krivično pravo. To je oblik prava u kome se prestu­ pnici oštro kažnjavaju za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Krađa domaće životinje, recimo, može dovesti do odsecanja ruku krad­ ljivca. Slično tome, bogohuljenje može rezultirati odsecanjem jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da će svaki njegov prekršaj verovatno naići na žustro i oštro kažnja­ vanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivično pravo primenjuje, a postojanje prava nije ništa drugo do materijalni odraz postojanja jake kolektivne svesti i društva povezanog me­ haničkom solidarnošću. Kao što smo videli, s vremenom je mehanička solidarnost ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da poje­ dince surovo kažnjava i za naizgled beznačajne prekršaje kolek­ tivne moralnosti, savremeno društvo će od njih zahtevati da se drže zakona ili da se oduže onima kojima su naneli štetu. Reci­ mo, od nekoga ko ukrade domaću životinju može se zahtevati da 100 sati radi na farmi oštećenog, plati kaznu, ili da se oduži druš­ tvu tako što će provesti kraći period u zatvoru. To je očigledno daleko blaža reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu reakciju nalazi se u tome što kolektiv nije duboko i emocional­ no vezan za opštu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava. Umesto kolektiva, za sprovođenje prava, a time i uključivanje morala u društvo, staraju se izabrani službenici (policajci, sudski Krivično pravo - obeležje mehaničke solidarnosti. Oblik prava u kojem će prestupnici verovatno biti oštro kažnjeni za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Restitutivno pravo - obeležje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od prestupnika zahteva da se drže zakona ili da nado­ knade štetu onima koje su povredili svojim postupcima.

55

KLASIČNE TEORIJE

činovnici). Zajednica se tako može distancirati od tog problema, sa znanjem da o njemu brinu plaćeni ili izabrani službenici. Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim društvima poput blasfemije (bogohuljenja) proći će nezapaženo i nekažnje­ no. Pošto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju veliku važnost religiji, ljudi će na blasfemiju uglavnom reagovati blago ili čak uopšte neće reagovati na nju. A vlasti, zauzete dale­ ko većim problemima kao što su suzbijanje kriminala i zloupo­ treba narkotika, verovatno neće uopšte obraćati pažnju na blas­ femiju, čak i kada je protivzakonita.

Anomija Na jednom nivou, čini se da Dirkem opisuje i objašnjava istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu. Dva tipa solidarnosti samo naizgled su različita, a jedan tip ne čini se ni boljim ni lošijim od drugog. Iako ni mehanička soli­ darnost nije oslobođena problema, Dirkema više brinu problemi vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog rešavanja. Or­ gansku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najviše zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju posmatrao kao patološku pojavu, čime je nagovestio da ona može da se izleći. Dijagnozirajući društvene bolesti i tražeći lekove za njih, Dirkem i teoretičari poput njega (Kont, Spenser, Marks), veoma su podsećali na lekare.

Ključni koncept Društvene

činjenice

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi­ je presudan je koncept društvenih činjenica. Dirkem je ovaj koncept razvio boreći se da sociologiju, kao tada novu discipli­ nu, odvoji od već postojećih disciplina, psihologije i filozofije. Društvene činjenice - po Dirkemu, društvene činjenice su predmet prou­ čavanja sociologije. Društvene činjenice treba tretirati kao stvari koje su za pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proučavati empirijski.

56

DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Dok su filozofi razmišljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio da sociolozi društvene činjenice treba da tretiraju kao stva­ ri. Kao takve, društvene činjenice proučavale bi se empirijski. Ta praksa razlikovala bi sociologe odfilozofakoji su samo spekulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalaženja u stvarni svet i bez prikupljanja činjenica o konkretnim društvenim pojavama. Dirkem je tvrdio i to da društvene činjenice na pojedince deluju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoških činjenica koje proučavaju psiholozi. Jer, za razliku od društve­ nih činjenica, psihološke činjenice su za pojedince unutrašnje, a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih. Takođe, Dirkem je pravio razliku između dve vrste društvenih činjenica. Prva vrsta su materijalne društvene činjenice. To su društvene činjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer takvih je struktuta učionice u kojoj se pohađa nastava. Učioni­ ca je materijalna realnost (možemo dodirnuti zidove, stolove, tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktu­ ra prostorije može podsticajno uticati na studente da pažljivo prate predavanje i hvataju beleške. Takode, ona je tu da nas spreči da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje u toku. Postoje i nematerijalne društvene činjenice. One su takode spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpozna­ tiji primer nematerijalnih društvenih činjenica u sociologiji su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo sprečeni da u amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog ne­ pisanih i široko prihvaćenih pravila koja defišu ponašanje u učionici. Štaviše, naučeni srno da visoko cenimo i vrednujemo obrazovanje, što nas sprečava da radimo bilo šta što bi se mo­ glo smatrati njegovim nepoštovanjem. Ali, iako možemo da vidimo kako nematerijalne društvene činjenice na nas deluju prinudno, na koji način su nam one spoljne? Odgovor leži u tome što su norme i vrednosti društva u zajedničkoj svojini kolektiva. Neke, možda i mnoge od njih, usađene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan pojedinac ne poseduje ništa što ga približava tim normama Materijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje imaju materijalan (opipljiv) oblik (recimo, amfiteatar). Nematerijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje su spoljne i pri­ nudne, ali koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

KLASIČNE TEORIJE

57

i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje isključi­

vo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sociološkog metoda piše:

„Kad vršim svoju dužnost brata, supruga ili građanina, kad izvršavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam dužno­ sti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam dužnosti koje su definisane pravom i običajima. Čak i onda kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osećanjima i kad u sebi osećam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude objektivna, jer ih nisam ja stvorio, već sam ih vaspitanjem primio". U tom smislu, možemo reći da su za nas društvene činjenice spoljne. Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju pažnju na društvene činjenice. Međutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz. Sociolozi se radije usredsređuju na, društvenu strukturu (mate­ rijalne društvene činjenice) i društvene ustanove (nematerijal­ ne društvene činjenice). Jasno da je u svojim naporima da raz­ dvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio sa isuviše uskom i ograničenom definicijom sadržaja sociolo­ gije. Kao što ćemo videti, danas mnogi sociolozi proučavaju mnoštvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove društvene činjenice. Anomiju možemo definisati kao stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje. Takvo stanje javlja se u trenuci­ ma slabljenja kolektivne svesti u organskim društvima. U takvim situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snažnih kolektivnih predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suočavaju s nizom dilema. Zamislite da šetate putem i naiđete na izgubljenu ovcu. U dobro uređenom društvu s jakom kolektivnom svešću, potražićete pa­ stira i vratiti mu ovcu. U anomičnom društvu, međutim, veće su šanse da ćete pokupiti ovcu i pobeći s lica mesta. Dirkem tvrdi da takvo ponašanje nastaje jer u anomičnim situacijama ljudi ne znaju šta se od njih očekuje i prepušteni su sami sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Takvo stanje se ne može zateći u društvima u kojima postoji mehanička solidarnost. Članovi takvih društava Anomija - stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje i prepu­ šteni su samima sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Javlja se u organ­ skim društvima.

58

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo se ponašanje od njih očekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde im je mesto, zbog čega ova društva ne pate od anomije.

KARL MARKS: OD KAPITALIZMA DO KOMUNIZMA Najvažnija i estetski najsavršenija (usled činjenice da su analiza, zaključci i preporuke za rešenje društvenih problema precizno izvedeni iz osnovnih premisa) teorija klasičnog doba je­ ste teorija koju je razvio nemački socijalni mislilac i politički ak­ tivista, Karl Marks (1818-1883). Ta tvrdnja možda predstavlja iznenađenje za čitaoce koji su ranije imali prilike da se upoznaju s kritičkim pogledima na Marksa i na njegovu teoriju. Mnogi misle da je Marks bio ludi radikal koji je razvio skup ideja koje su mnoga društva, uključujući Sovjetski Savez i mnoge države Istočne Evrope, odvele ka stranputici ustoličenja totalitarnih ko­ munističkih režima. Skoro svi takvi režimi već su propali ili su u procesu postepene transformacije u kapitalistička društva. Neuspesi ovih društava i velike zloupotrebe vlasti koje su se u njima dešavale (na primer, sistem zatvoreničkih logora u Sovjetskom Savezu - arhipelag gulag - u kojima su umrli milioni ljudi) pri­ pisivani su Marksu i njegovim luđačkim idejama. Ali, iako su se vođe tih društava često pozivale na Marksa, a sebe, kao i Marks, nazivali komunistima, tip društva koji su oni stvorili Marks bi sigurno kritikovao zbog nehumanosti. Činjenica je da ono u šta su se ta društva pretvorila nije imalo mnogo veze s onim što je Marks mislio da bi komunističko društvo trebalo da bude.

Ključni koncept Anomično

i ostali tipovi

samoubistva

Koncept anomije odigrao je središnju ulogu u Dirkemovom proslavljenom delu Samoubistvo, U tom delu Dirkem je tvr­ dio da su ljudi skloniji samoubistvu ako ne znaju šta okolina, od njih očekuje. U takvoj situaciji, regulacija ponašanja ljudi

KLASIČNE TEORIJE

59

je niska, a ljudi uglavnom mogu da se ponašaju nekontrolisano i rade šta požele. Ta nekontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi samoubistava, pogotovo anomičnog samoubistva. Ali, šta je uzrok povećanoj stopi anomičnog samoubistva? Naj­ važniji uzrok je, smatra Dirkem, socijalni poremećaj, odnosno poremećaj u stepenu regulacije ponašanja pojedinaca. Interesan­ tno je, međutim to, da stopa samoubistava raste kako u vreme­ nima pozitivnih poremećaja, tako i u vremenima negativnih po­ remećaja. Drugim recima, i privredni rast i privredna stagnacija mogu da prouzrokuju porast stopa anomičnih samoubistava. Pozitivni i negativni poremećaji mogu podjednako negativno da utiču na sposobnost kolektiva da kontroliše pojedinca. Bez rakve kontrole, ljudi će se verovatno osećati neukorenjeno i neće znati šta treba da rade u okruženj trpkoj e se stalno i brzo menja. Nelagodnost koja zbog toga nastaje navodi ljude da mnogo če­ šće dižu ruku na sebe nego u stabilnim vremenima. Dirkem je smatrao da je anomično ubistvo samo jedan od četi­ ri tipa samoubistava. Do egoističnog samoubistva dolazi kada ljudi nisu dobro integrisani u kolektiv. Prepušteni sami sebi, oni se osećaju beskorisnim i beznačajnim. Veliki broj takvih ljudi pre ili kasnije prihvati gledište po kome su (moralno) slo­ bodni da urade šta god žele, uključujući i to da izvrše samoubistvo. U slučaju altruističkog samoubistva, ljudi su previše integrisani u kolektiv i ubijaju se u većem broju jer ih grupa podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje. Konačno, fatalističko samoubistvo nastaje u situacijama prevelike regulacije Anomično samoubistvo - veća je verovatnoća da će ljudi izvršiti samoubistvo kada ne znaju šta se od njih očekuje, kada je regulacija njihovog pona­ šanja niska i kada su uglavnom slobodni da rade sve što požele. Ta ne­ kontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi anomičnih samoubistava. Egoistično samoubistvo - kada ljudi nisu čvrsto integrisani u zajednicu i kada su prepušteni sami sebi, osećaju se beskorisnim i beznačajnim. Ve­ ćina takvih ljudi oseća moralnu slobodu da izvrši samoubistvo. Altruističko samoubistvo - kada su ljudi prejako integrisani u zajednicu, ve­ rovatno će u većem broju izvršavati samoubistva, jer ih grupa podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje. Fatalističko samoubistvo - u situacijama prevelike regulacije (na primer, rop­ stvo) ljudi su obično toliko utučeni i pritisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju živote nego pod normalnim okolnostima.

60

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(na primer, ropstvo) kada su ljudi obično toliko utučeni i pri­ tisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju život nego pod normalnim okolnostima. Dirkemova teorija samoubistva je, prema tome, zasnovana na dva kriterijuma: na stepenu regulacije (nizak stepen regulaci­ je vodi ka anomičnom samoubistvu, a visok stepen ka fatalističkom samoubistvu) i na stepenu integrisanosti u kolektiv (nizak stepen integrisanosti vodi ka egoističnom samoubistvu, a visok stepen integrisanosti ka altruističnom samoubistvu).

Ljudski potencijal Početnu tačku Marksove teorije nalazimo u skupu pretpo­ stavki o ljudskom potencijalu u pravim istorijskim i društvenim okolnostima. U kapitalističkim i pretkapitalističkim društvima ljudi ni izbliza nisu imali takav potencijal. U pretkapitalističkim društvima (recimo, u kamenom dobu ili u srednjem veku), ljudi su bili previše zauzeti pronalaženjem hrane i skloništa da bi ra­ zvijali svoje kapacitete. Iako u kapitalističkom društvu ljudi lakše mogu da dođu do hrane i zaklona, represivna i eksploatatorska uloga tog sistema (o kojoj ćemo govoriti u ovoj glavi) sprečava najveći broj ljudi da žive život u skladu sa svojim potencijalom. Za Marksa su ljudi, za razliku od životinja, obdareni svešću i sposobnošću da svoju svest povezu s delanjem. Ljudi, recimo, mogu da planiraju ono što će uraditi, prilagođavaju se preprekama koje im se nađu na putu i usaglašavaju svoje aktivnosti s drugim ljudima. Ali, ljudi bi nestalo ako bi se ceo njihov potencijal sveo samo na razmišljanje. Oni moraju da delaju. To često podrazumeva da je neophodno da prirodu prilagođavaju svojim potreba­ ma kako bi preživeli. Ljudi prisvajaju prirodu - to jest, prisvajaju njene delove kao što su sirovi materijali, voda, hrana i sklonište - i prilagođavaju je sebi. Ljudi su to radili i u ranijim društvima, ali na jedan primitivan i neefikasan način tako da nisu mogli da raz­ viju svoje kapacitete, pogotovo kapacitet razmišljanja. U kapitalizmu, ljudi se malo bave pokušajem da izraze svo­ je kreativne kapacitete u procesu aproprijacije prirode. Umesto toga, oni su usredsređeni na posedovanje stvari i zarađivanje novca pomoću kojeg je moguće steći te stvari. Kapitalizam je bio

KLASIČNE TEORIJE

61

važan za Marksa zato što je omogućio tehnološke i organizacione inovacije koje su neophodne za nastanak komunističkog društva. U komunizmu će, verovao je Marks, ljudi po prvi put biti slo­ bodni da izraze svoje pune kapacitete. Oni će se osloboditi svoje želje da poseduju stvari i biti sposobni da, pomoću tehnologije i organizacije koja je razvijena u kapitalizmu, ispolje pun ljudski potencijal (to jest, postaće „rodna bića").

Otuđenje Ideja da ljudi aproprijacijom iz prirode moraju uzeti ono što im je potrebno, povezana je s gledištem da ljudi, po Marksovom shvatanju, moraju da rade. Rad je pozitivan proces u ko­ jem ljudi upotrebljavaju svoje kreativne kapacitete i dalje ih šire u proizvodnim aktivnostima. Međutim, rad koji većina ljudi u kapitalizmu obavlja ne omogućava im da izraze svoj ljudski po­ tencijal. Drugim recima, umesto da se izraze kroz rad, ljudi se u kapitalizmu od njega otuđuju. Da bismo razumeli kako je Marks shvatao otuđenje, neop­ hodno je prethodno razumeti šta je on podrazumevao pod ljud­ skim potencijalom. U okolnostima u kojima ljudi postižu puni ljudski potencijal (komunizam), postoji prirodna međupovezanost ljudi i njihovih proizvodnih aktivnosti, proizvoda koje oni proizvode, radnika s kojima ih zajedno proizvode i onoga što su oni potencijalno sposobni da postanu. Otuđenje (alijenacija) predstavlja slom te prirodne međuzavisnosti. Umesto da su pri­ rodno povezani sa svim tim stvarima, ljudi su odvojeni od njih. Prema tome, umesto da radnici sami izaberu svoje proizvod­ ne aktivnosti, te aktivnosti za njih biraju njihovi vlasnici - kapita­ listi. Kapitalisti odlučuju šta će se raditi i kako će se to raditi. Oni radnicima (u Marksovoj terminologiji, „proletarijatu") nude nad­ nicu. Ako je radnici prihvate, oni moraju da obave posao na način na koji kapitalisti to od njih zahtevaju. Radnici zauzvrat dobijaju nadnicu koja bi trebalo da im omogući zadovoljenje sopstvenih Otuđenje - slom prirodne povezanosti ljudi s njihovim prozvodnim aktivno­ stima, proizvodima koje proizvode, radnicima s kojima ih proizvode i sposobnostima koje bi potencijalno mogli da razviju.

62

DžORDZ RiCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN I

potreba. Budući da kapitalisti kontrolišu proizvodne aktivnosti, radnici su od njih odvojeni i nesposobni da se u njima izraze. Drugo, kapitalisti poseduju proizvod. Kada je proizvod za­ vršen i spreman da izađe na tržište, on ne pripada radnicima. Ta­ kode, malo je verovatno da će ga radnici upotrebiti da bi zado­ voljili svoje osnovne potrebe. (To mogu da urade jedino ako ga kupe na tržištu.) Proizvodi pripadaju kapitalistima koji ih mogu upotrebiti za lične potrebe ili raditi s njima što god žele. Uzima­ jući u obzir profitnu orijentaciju kojom je moguće definisati ka­ pitalizam, to skoro uvek znači da će kapitalisti pokušati da pro­ daju proizvode da bi uvećali profit. Radnici su potpuno odvojeni od proizvoda koji su proizveli i nemaju apsolutno nikakvo pravo da odlučuju o tome šta će se s njim desiti. Osim toga, najveći broj radnika uopšte ne razume koji je njihov doprinos finalnom proizvodu. Radnici rade za pokretnom trakom i obavljaju veo­ ma specifične zadatke (recimo, zavrću šrafove) što ih sprečava da vide širu sliku onoga što proizvode, odnosno da razumeju kako njihov doprinos proizvodnji utiče na celokupan proizvodni pro­ ces i finalni proizvod koji će se naći na kraju pokretne trake. Treće, radnici su obično odvojeni jedni od drugih. Po Marksovom gledištu, ljudi su inherentno socijalni. Kada bi bili pre­ pušteni samima sebi i mogli sami da odlučuju, oni bi odlučili da u saradnji s ostalim radnicima proizvode ono što im je ne­ ophodno za život. Međutim, u kapitalizmu, radnici, čak i kada rade s drugim radnicima, svoje zadatke obavljalju samostalno i repetitivno. Ljudi koji se nalaze oko njih predstavljaju strance koji samo obavljaju slične izolovane zadatke. Ponekad je još gore od toga. Kapitalisti često okreću radnike jedne protiv drugih da bi ustanovili ko može najviše da proizvede za najmanju nado­ knadu. Oni koji prežive u toj bici, zadržaće svoja radna mesta, barem neko vreme; oni koji izgube, verovatno će morati na uli­ cu. Prema tome, umesto da rade zajedno u harmoniji, radnici, prisiljeni da se bore na život i smrt, počinju da mrze jedni druge. Čak i ako ne učestvuju u borbi za opstanak, jasno je da su radni­ ci u kapitalizmu odvojeni jedni od drugih. Konačno, umesto da kroz svoj rad izraze puni ljudski potenci­ jal, ljudi se sve više od njega udaljavaju. Oni se sve manje ponašaju

KLASIČNE

63

TEORIJE

kao ljudi, a sve više k a o tovarne životinje ili mašine. K a k o se o d ­ nosi s d r u g i m l j u d i m a i p r i r o d o m p o s t e p e n o prekidaju, njihova svest postaje sve m a n j e aktivna i k o n a č n o biva uništena. Posledica kapitalističkog načina proizvodnje jeste m a s a otuđenih radnika koji su nesposobni d a izraze svoje suštinske ljudske kvalitete.

Kapitalizam K a o što s m o videli, otuđenje se javlja unutar kapitalističkog sistema.

Kapitalizam

je, u suštini, dvoklasni sistem koji čine kapi­

talisti i proletarijat. U t o m sistemu j e d n a klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu (proletarijat). Ključ za razumevanje o b e klase leži u o n o m e što M a r k s naziva

sredstvima za proizvodnju.

Kako samo

ime kazuje, to su stvari koje su n e o p h o d n e za proizvodnju (oruđa, mašine, sirovine i fabrike). U kapitalizmu, sredstva za proizvodnju

posedujukapitalisti. Prema toma, akopripadnici proletarijata žele da rade, oni moraju d a zakucaju na vrata kapitaliste i traže o d nje­ ga d a ih zaposli. R a d n i c i m a je n e o p h o d a n pristup sredstvima za proizvodnju, jer bez njih ne m o g u d a rade. N j i m a je takođe potre­ ban novac d a bi preživeli u kapitalizmu, a kapitalisti i njega imaju (kao i sposobnost d a g a neprekidno uvećavaju). Kapitalisti, dakle, imaju sve o n o što je proletarijatu potrebno (sredstva za proizvod­ nju, novac za nadnice), ali, šta radnici m o g u da i m p o n u d e zauz­ vrat? Radnici imaju nešto što je kapitalistima n e o p h o d n o : radnu sposobnost i vreme koje je n e o p h o d n o d a bi se radilo i proizvo­ dilo. Kapitalista ne m o ž e d a proizvodi i ne m o ž e d a pravi novac i profit bez proletarijata. Tako se dolazi d o sporazuma. Kapitali­ sta o m o g u ć a v a proletarijatu pristup sredstvima za proizvodnju i plaća m u nadnicu (visoku tek onoliko koliko je n e o p h o d n o d a bi Kapitalizam - ekonomski sistem, najvećim delom sastavljen od kapitalista i proletarijata, u kojem jedna klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu (proletarijat). Sredstva za proizvodnju - predmeti koji su neophodni za proizvodnju (oru­ đa, mašine, sirovine i fabrike). Kapitalisti - klasa ljudi koji u kapitalizmu poseduju sredstva za proizvodnju i stoga su u položaju da eksploatišu radnike. Proletarijat - klasa ljudi koji moraju da prodaju svoje radno vreme kapitali­ stima jer je to jedini način da pristupe sredstvima za proizvodnju.

64

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

proletarijat počeo da radi). Zapravo, Marks kaže da se radnicima plaća nadnica za preživljavanje. To je suma taman dovoljna da bi radnik mogao da preživi i izdržava porodicu i decu. Sistem je lu­ kavo zamišljen, jer kada radnik onemoća i više ne bude mogao da radi, njega će na poslu zameniti njegova deca. U zamenu za to, proletarijat kapitalistima daje svoje radno vreme i sve proizvodne sposobnosti i kapacitete koji se vezuju za to vreme. Taj sporazum na prvi pogled izgleda pravedno: i kapitalisti i proletarijat dobijaju ono što nemaju i što im je neophodno. Međutim, po Marksovom gledištu, to predstavlja jedan nepra­ vedan dogovor. Zašto je to tako? Da bi se došlo do odgovora na to pitanje, potrebno je razumeti još jedan Marksov koncept - radnu teoriju vrednosti. Marks smatra da sva vrednost dolazi od rada. Proletarijat radi, kapitalisti ne rade. Kapitalisti mogu da investiraju, planiraju, upravljaju, prave sheme itd., ali za Marksa to nije rad. Marksova definicija rada glasi ovako: rad predstavlja proizvodnju stvari iz sirovog materijala koji se nalazi u prirodi. To može da sprovede samo proletarijat, iako u kapitalizmu si­ rovine obezbeđuje kapitalista, a ne dirketno priroda. Najednostavnije rečeno, pošto proletarijat radi, a kapitalista ne radi, proletarijatu bi trebalo da pripadne praktično sve što proizađe iz procesa proizvodnje, a kapitalisti skoro ništa.

Karl Marks Biografska skica Nakon što je diplomirao na Berlinskom univerzitetu, Marks je počeo da piše za jedne radikalne liberalne novine i nakon deset meseci postao njihov urednik. Međutim, vlada je uskoro zatvo­ rila te novine zbog političkih stavova koji su u njima iznošeni. Rani radovi koje je Marks objavio u tom periodu odslikavali Nadnica za preživljavanje - nadnica koju kapitalista plaća radniku a koja je taman tolika da radnik preživi i zasnuje porodicu, kako bi ga deca, kad onemoća, zamenila na njegovom radnom mestu. Radna teorija vrednosti — Marksova teorija po kojoj sva vrednost proizvoda dolazi iz rada utrošenog u procesu proizvodnje, iz čega proizlazi da je stvaralac vrednosti u kapitalizmu proletarijat.

KLASIČNE

TEORIJE

65

su poziciju koja će voditi Marksa kroz ceo život. U njima se moglo naći nešto od demokratskih principa humanizma i mladalačkog idealizma. On je odbacio apstraktnost filozofije, naivno sanjare­ nje komunista-utopista, kao i aktivnosti koje su pozivale na ono što je on smatrao preranom političkom akcijom. U odba­ civanju tih aktivnosti, Marks je postavio osnov za svoje životno delo. R a z u m e se, situacija u kapitalističkom društvu upravo je obrnuta. Kapitalista dobij a lavovski deo nagrade, a radnici nad­ nicu k o j a i m jedva o m o g u ć a v a d a prežive. Proletarijat stoga predstavlja žrtvu eksploatacije. Ironično je to d a ni kapitalisti, ni radnici nisu svesni eksploatacije. I jedni i drugi su žrtve lažne svesti.

Radnici misle d a dobij aj u p o š t e n u n a d o k n a d u za urađeni

p o s a o ; kapitalisti misle d a su nagrađeni ne z b o g toga što eksploatišu radnike, već z b o g toga što su p a m e t n i , što su m u d r o inve­ stirali, što su izmanipulisali tržište, itd. Kapitalisti su prezauzeti uvećanjem profita d a bi ikada bili u poziciji d a istinski razumej u eksploatišuću prirodu svog o d n o s a s radnicima. M e đ u t i m , za razliku o d kapitalista, proletarijat je u stanju d a to shvati, delim i č n o i zbog toga što je toliko eksploatisan i osiromašen d a više ništa ne m o ž e d a prikrije realnost o n o g a što se dešava u kapita­ lizmu. Rečeno M a r k s o v i m rečnikom, k u c n u ć e čas k a d a će prole­ tarijat steći k l a s n u svest. Z a razliku o d proletarijata, kapitalisti to n i k a d a neće biti u stanju. Klasna svest preduslov je za revoluciju, a revoluciju p o t p o ­ maže dinamika kapitalizma. N a primer, u kapitalizmu se vodi sve žešća borba za prevlast nad tržištem, cene se obaraju, a sve veći broj kapitalista biva izbačen s tržišta i pretvara se u proletarijat. Eksploatacija - u kapitalizmu, kapitalista dobija lavovski deo nagrade, a rad­ nici nadnicu koja im jedva omogućava da prežive, iako bi po radnoj teoriji vrednosti trebalo da bude obrnuto. Lažna svest - u kapitalizmu, i proleteri i kapitalisti imaju lažnu svest o sebi, o svom međusobnom odnosu i o načinu na koji kapitalizam funkcioniše. Klasna svest - sposobnost klase, prvenstveno proletarijata, da prevazide lažnu svest i istinski razume prirodu kapitalističkog sistema.

66

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Naposletku, proletarijat će drastično narasti, d o k će se kapitalistička klasa svesti na mali broj ljudi koji održava svoje pozicije zbog toga što se pokazao sposobnim d a eksploatiše druge. K a d a ovako nara­ stao proletarijat konačno dosegne klasnu svest i odluči d a stupi u akciju, neće biti takmičenja, jer će mali broj kapitalista koji je preo­ stao jednostavno biti zbačen s vlasti, nasilnim ili mirnim putem.

Ključni koncept Eksploatacija Po Marksu, kapitalizam po svojoj prirodi vodi do eksploatacije, pogotovo do eksploatacije proletarijata ili radničke klase. Nje­ gova razmišljanja o eksploataciji izvedena su iz njegove radne teorije vrednosti, odnosno iz koncepta viška vrednosti. Višak vrednosti deflniše se kao razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključujući radnikov rad). Po radnoj teoriji vrednosti, višak vrednosti, kao i celokupnu vrednost, stvaraju radnici. On bi, sledsrveno tome, trebalo da pripad­ ne njima. Međutim, u kapitalističkom sistemu lavovski deo te vrednosti pripada kapitalisti. Stepen u kome kapitalista zadržava višak vrednosti i upotrebljava ga za sopstvene cilje­ ve (uključujući širenje svog kapitalističkog posla) jeste stepen u kome kapitalizam predstavlja jedan sistem eksploatacije. U živopisnoj metafori, Marks opisuje kapitaliste kao „vam­ pire" koji sisaju rad proletarijata. Sto više proleterske „krvi" kapitalisti isisaju, to će biti veći, uspešniji i bogatiji. Oni koji zaslužuju da budu bogatiji (proletarijat) u kapitalizmu postaju sve siromašniji, dok oni koji ne zaslužuju da prođu bolje (ka­ pitalisti) postaju sve bogatiji. K a p i t a l i z a m neće biti uništiten, a k o m u n i z a m neće m o ć i d a nastane ukoliko proletarijat nešto ne p r e d u z m e . Proletari­ jat m o r a d a p r e d u z m e k o n k r e t n u akciju, o n o što M a r k s naziva Višak vrednosti — razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključu­ jući tu i ljudski rad).

KLASICNE

TEORIJE

67

praksisom. Nije dovoljno razmišljati o tome kako je kapitalizam iskvaren ili stvarati velike teorije o tome kako će uskoro nestati; ljudi moraju da izađu na ulice i dokrajče kapitalizam. To ne zna­ či nužno da ljudi moraju da budu nasilni, već da ne mogu samo sedeti u kućama zavaljeni u svoje fotelje i čekati da se kapitali­ zam sam od sebe raspadne.

Komunizam Marks nije sumnjao u to da će dinamika kapitalizma dove­ sti do revolucije, ali posvetio je malo vremena opisu komunistič­ kog društva koje bi trebalo da zameni kapitalizam. Po Marksu, prioritet je da se razume način na koji kapitalizam funkcioniše i da onda ta poruka nađe svoj put do proletarijata, pomažući mu tako da stekne klasnu svest. Marks je bio kritičan prema veli­ kom broju mislilaca koji su protraćili svoje vreme sanjareći o ne­ kom budućem utopijskom društvu. Neposredan cilj trebalo je da bude zbacivanje otuđujućeg i eksploatišućeg sistema. Onim što dolazi nakon toga, bavićemo se kasnije, kada revolucija uspe. Neki kažu da je taj nedostatak plana postavio temelje za debakl komunizma koji je usledio u Sovjetskom Savezu i njegovim sate­ litima krajem 20. veka. Marks je imao nekoliko specifičnih ideja o budućnosti komu­ nizma. Njih ćemo bolje shvatiti ako se načas vratimo Marksovim osnovnim pretpostavkama o ljudskom potencijalu. Iz tih pretpo­ stavki možemo da zaključimo da je komunizam društveni sistem koji po prvi put omogućava izražavanje punog ljudskog potencija­ la. Zapravo, komunizam je antisistem, svet u kome sistem nije ni­ šta drugo nego skup socijalnih odnosa medu ljudima koji ga čine. Marks je opisao tranzicionu fazu od kapitalizma ka komunizmu u kojoj bi postojale šire strukture (na primer, diktatura proletarijata) i koja bi uskoro bila zamenjena istinskim komunizmom. (Iskustvo Sovjetskog Saveza posle revolucije 1917. godine pokazuje koliko Praksis - ideja da ljudi, naročito proleteri, moraju da preduzmu konkretnu akciju kako bi uspeli da prevazidu kapitalizam. Komunizam - društveni sistem koji će ljudskoj vrsti po prvi put u istoriji omogućiti da izrazi svoj pun potencijal.

68

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je ovo gledište bilo naivno, kao i to da nije bilo moguće eliminisati šire strukture koje eksploatišu i otuđuju ljude.) Marks je verovao da je komunizam sistem koji omogućava ljudima da izraze svoju promišljenost, kreativnost i društvenost koje su uvek postojale kao mogućnost, ali koje su u prethodnim sistemima (na primer, feudalizam, kapitalizam) bile potiskivane i uništavane. Komunističko društvo trebalo je da iskoristi i proši­ ri tehnološke i organizacione mogućnosti kapitalizma, ali ne po cenu ugrožavanja ljudske kreativnosti. Marks je komunističko društvo zamišljao kao društvo u kome će tehnologija i organi­ zacija čoveku omogućiti da bude ono što je, bar potencijalno, oduvek mogao da bude.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Da li Marksova teorija ima bih kakav u postkomunističkom svetu?

značaj

Ima onih koji smatraju da je urušavanjem Sovjetskog Saveza i njegovih savezničkih država kasnih osamdesetih godina 20. veka, propao ne samo komunizam, već i Marksova teorija na kojoj je on naizgled bio utemeljen. Smatralo se da će marksi­ stička teorija konačno završiti na dubrištu propalih teorija. Uistinu, ranih 90-ih godina mnogo se pričalo o kraju marksi­ stičke teorije. Ipak, Marksova teorija, kao i mnoge druge neomarksističke teorije koje su iz nje izvedene (glava 5), ne samo da su preživele prelaz iz 20. u 21. vek, već su danas, po mno­ gim mišljenjima, značajnije i upotrebljivije nego ikad ranije. Činjenica je da je Marks veoma malo rekao o komunizmu. On je, zapravo, bio teoretičar kapitalizma. S padom sovjetskog komunizma (i transformacijom kineskog komunizma u veo­ ma živu kapitalističku privredu koja nastavlja da postoji s ko­ munističkom državom), kapitalizam je slobodniji nego ikada u poslednjih sto godina (od nastanka sovjetskog komunizma 1917. godine), da se zavuče u svaki kutak zemljine kugle. U periodu između 1917. i 1989. godine komunizam je ogra­ ničavao ekspanziju kapitalizma na različite načine. Prvo, veliki broj država, uključujući neke od najvećih i najvažnijih, bile su komunističke ili su bile u savezu s komunističkim blokom.

KLASIČNE TEORIJE

Kao rezultat toga, kapitalističkoj privredi bilo je teško ili čak nemoguće da prodre u te delove sveta. Drugo, globalni sukob između kapitalizma i komunizma, pogotovo hladni rat koji je započeo ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, sprečio je razvoj i globalno širenje kapitalizma. To se dogodilo zbog toga što su veliki vojni troškovi napravljeni tokom hladnog rata (na primer, u vreme Korejskog i Vijetnamskog rata) iscrpli resurse koji su mogli da se uporrebe za ekspanziju kapitalizma. Kako je komunizam brzo nestajao iz pamćenja ljudi (osim na Kastrovoj Kubi i, barem retorički, u Kini) kapitalizam je oslo­ bođen mnogih globalnih ograničenja i sada se ubrzano širi po celoj zemljinoj kugli. To se najbolje vidi u bivšim komunistič­ kim državama koje su postale ključne destinacije kapitalistič­ kog ekspanzionizma. Zapadni kapitalisti užurbano su krenuli u bivši sovjetski blok i tamo započeli svoje poslove. Isto se de­ silo i u Kini, s tim što je tamo došlo do razvoja jedne poseb­ ne domaće vrste kapitalizma. Zapravo, po nekim mišljenjima, pitanje više nije da li će Kina smeniti SAD na mestu vodeće kapitalističke zemlje, već kada će se to desiti. Marks nije samo predvideo činjenicu da će kapitalizam postati globalni fenomen, već i činjenicu da on to mora postati. Ka­ pitalistički poslovi danas, mnogo više nego u Marksovo doba, moraju da se šire ili, u suprotnom, propadaju. Otuda, oni ne­ prekidno moraju da traže nova tržišta budući da stara postaju sve manje sposobna da proizvedu nove poslove i uvećaju pro­ fit. Marksova predviđanja nisu se u potpunosti ostvarila u 20. veku zbog globalnog sukoba kapitalizma i komunizma (kao i zbog drugih faktora kao što su dva razarajuća svetska rata). Međutim, u poslednje dve decenije globalno širenje kapitaliz­ ma, koje je Marks predvideo, ponovo se pojavilo. Zbog toga su Marksove ideje, njegova analiza kapitalizma, a po­ gotovo globalnog kapitalizma, danas relevantnije nego ikada ra­ nije. Zapravo, neki od najvažnijih radova o globalizaciji napisani su iz marksističke perspektive (vidi glavu 10). Time ne želimo da kažemo da su Marksove ideje svete i nedodirljive. Mnoge od njih su sumnjive, čak ponegde potpuno pogrešne, a neke moraju da se promene, prilagode ili odbace. To, u stvari, mnogi današ­ nji marksistički teoretičari i rade. Bez obzira na to, oni kao svoju početnu poziciju uzimaju Marksove teorijske ideje o kapitalizmu

69

70

D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i nadograđuju se na njih da bi dodatno osvetlili globalni uspeh kapitalizma kao posledicu propasti komunizma. Da odgovorimo konačno i na pitanje koje se nalazi u podna­ slovu ovog okvira: Marksove ideje danas su relevantnije više nego ikada!

MAKSVEBER: RACIONALIZACIJA DRUŠTVA Ako je Karl Marks najvažniji mislilac sa stanovišta socijalne misli u načelu, kao i sa stanovišta političkog razvoja s kraja 19. veka, onda se može tvrditi da je njegov nemački kolega, Maks Veber (1864-1920), najvažniji teoretičar sa stanovišta sociologi­ je (drugi kandidat je Emil Dirkem). Veberova misao bila je veo­ ma složena. Iako je nastala na početku 20. veka, ona je ugrađena u temelje savremene sociologije. Njegov najznačajniji teorijski doprinos nalazimo u konceptu sve veće racionalizacije zapadnog društva. Taj koncept zasniva se na Veberovoj teoriji delanja, po­ gotovo racionalnog delanja.

Društveno delanje Veberova teorija društvenog delanja godinama je privlačila veću pažnju od teorije racionalizacije, koja se danas smatra sre­ dišnjom tačkom njegove teorijske orijentacije. Razlog za to je rad jednog drugog klasičnog teoretičara, Talkota Parsonsa (s kojim se srećemo u glavi 4). Naime, tridesetih godina dvadesetog veka Parsons je američku publiku upoznao sa klasičnom evropskom teorijom u celini, kao i s Veberovom teorijom posebno. On je to učinio sa nizom sada uveliko prepoznatljivih predrasuda. Jedna od njih je njegova vlastita teorija delanja koja ga je navela da prenaglasi značaj Veberove teorije delanja (koja je imala presudan uticaj na ranu Parsonsovu teoriju).

71

KLASIČNE TEORIJE

Ponašanje i delanje Veberova teorija delanja zasniva se na razlikovanju pona­ šanja i delanja, koje je veoma značajno za sve sociologije sva­ kodnevnog života (vidi glavu 6 ) . I ponašanje i delanje odnose se na svakodnevne ljudske aktivnosti. Međutim, za razliku od delanja, koje je posledica svesne namere, ponašanje nastaje bez prethodnog razmišljanja. Ponašanje je usko povezano s biheviorizmom, teorijskim pravcem koji je odigrao važnu ulogu u ra­ zvoju socioloških teorija svakodnevnog života, a koji se uglav­ nom povezuje sa psihologijom. Recimo, Veber bi sklanjanje ruke s vrele ringle ili automatsko otvaranje kišobrana kada počne kiša, nazvao ponašanjem, a ne delanjem. To otuda što su obe te rad­ nje nesvesne, i više mehaničke. Maks

Veber

Biografska skica Maks Veber rođen 2 1 . aprila 1864. godine u nemačkom gradu Erfurtu, u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Izražene razlike koje su postojale medu njegovim roditeljima ostavile su duboke posledice kako na njegovu intelektualnu orijenta­ ciju, tako i na njegov psihološki razvoj. Veberov otac bio je birokrata koji je napredovao do relativno uticajne političke pozicije. Pošto je pripadao političkom establišmentu, zazirao je od svake aktiv­ nosti ili idealizma koji bi zahtevali ličnu žrtvu ili bi ugrozili položaj koji je zauzimao u sistemu. Osim toga, Veberov otac bio je čovek koji je uživao u ovo­ zemaljskim zadovoljstvima, što je bila samo jedna od mno­ gobrojnih osobina po kojima se razlikovao od svoje supruge. Naime, Veberova majka bila je predana kalvinistkinja, žena Delanje - ljudski postupci koji nastaju svesno; ponašanje kome pojedinci pri­ pisuju smisao i značenje. Ponašanje - ljudski postupci koji se više ili manje javljaju nesvesno. Biheviorizam — proučavanje ponašanja, uglavnom povezano s psihologijom.

72

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

koja je težila asketskom životu uveliko lišenom zadovoljstava za kojima je žudeo njen muž. Njene brige bile su mahom onozemaljske. Uznemiravale su je nesavršenosti koje su ukazivale na to da nije predodređena za spasenje. Te nepremostive razli­ ke među supružnicima prouzrokovale su tenziju u njihovom braku. Same te razlike, ali i tenzija koje su one prouzrokovale, ostavile su dubok trag na Veberu. Pošto nije mogao da se ugleda na oba roditelja, Veber se još kao dete suočio s jasnim izborom. U početku se činilo da se odlučio za očev način života, ali se kasnije priklonio majči­ nom. Ali, koji god izbor da je načinio, tenzija pruzrokovana pottebom da bira između dve potpune suprotnosti, negativno je uticala na Veberovu psihu. Tokom osam godina provedenih na Berlinskom univerzitetu, gde je doktorirao i postao advokat, Veber je finansijski zavisio od svog oca. To mu je sve manje odgovaralo. Istovremeno, sve više se priklanjao majčinim životnim vrednostima, a odbojnost prema ocu postepeno je rasla. Vremenom je razvio jedan asket­ ski način života, potpuno utonuvši u svoj rad. Tokom jednog semestra, njegova radna navika ovako je opisana: „Nastavljao je sa rigidnom radnom disciplinom, regulisao život časovnikom, deleći dan na precizne delove posvećene različitim predmetima, štedeo je na sebi svojstven način, večerajući u svojoj sobi pola kilograma sirove, sitno iseckane govedine i četiri pečena jajeta". Veber je, ugledavši se na svoju majku, postao asketa i opsesivni radnik - ono što se danas naziva radoholičar. Posvećenost poslu dovela je Vebera 1896. godine do položaja profesora ekonomije na Hajdelberškom univerzitetu. Među­ tim, 1897. godine, dok mu je univerzitetska karijera ubrzano napredovala, Veber je imao žesroku raspravu s ocem, nakon koje je otac uskoro umro. Ubrzo nakon toga, Veber počinje da pokazuje simptome bolesti koji su završili nervnim slomom. Cesto nesposoban da spava ili radi, on je narednih šest-sedam godina proveo u skoro potpunom kolapsu. Posle dugog oporavka, neke od sposobnosti počele su da m u se vraćaju 1903, ali tek 1904. godine, kada je u S A D održao svoje prvo predavanje posle šest i po godina, bio je spreman da se vra­ ti aktivnom akademskom životu. Ubrzo nakon toga (1904. i 1905. godine), izdao je jedan od svojih najpoznatijih radova Protestantska

etika i duh kapitalizma.

U tom radu, Veber je, na

KLASIČNE TEORIJE

73

teorijskom nivou, proglasio superiornost religije kojoj je pri­ padala njegova majka. Mada lično nije bio religiozan, Veber je veliki deo svog života posvetio proučavanju religije.

Budući da Vebera ponašanje nije interesovalo, on je svoju pažnju usredsredio na delanje koje podrazumeva da se između stimulusa i reakcije na stimulus odvija misaoni proces. Drugim recima, Vebera su interesovale situacije u kojima ljudi pridaju značenje svojim postupcima; interesovale su ga samo radnje ko­ jima su akteri pripisivali neko značenje i smisao. Nasuprot tome, ponašanje je vrsta radnje koja ne nastaje kao posledica prethodno uspostavljenog značenja; ono se javlja bez prethodnog razmišlja­ nja. Veberova definicija delanja glasi ovako: „To je ljudsko pona­ šanje (bilo spoljašnje ili unutrašnje činjenje, uzdržavanje od rad­ nje ili trpljenje), ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno značenje". A društvenim delanjem treba da se naziva takvo delanje „koje se po smeranom značenju dovodi u vezu sa ponašanjem drugih i u svom toku orijentisano je prema ovome". Kako vidimo, ono što je važno jesu svesni procesi. Staviše, znače­ nje koje ljudi pridaju situaciji mnogo je važnije za razumevanje njihovih postupaka od stvarne situacije u kojoj su se našli. Na teorijskom nivou, Vebera je interesovalo delanje jedne osobe, ali ga je daleko više interesovalo delanje dve ili više oso­ ba. Sociologija se najviše mora posvetiti pravilnostima u delanju dvoje ili više pojedinaca. Iz te zainteresovanosti za društveno de­ lanje, Veber je izveo svoju definiciju sociologije. To je nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama. Zapravo, kada je Veber govorio o kolektivima (na primer, kalvinisti, kapitalisti), on je tvrdio da se oni mogu posmatrati samo kao rezultat delanja dvoje ili više pojedinaca. Samo ljudi mogu delati. Zato se sociolozi moraju usredsrediti na aktere, a ne na kolektive. Sociolozi mogu da govore o kolektivima, ali samo iz praktičnih razloga. Kolektiv nije ništa više do skup pojedinač­ nih aktera i delanja.

74

D ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Vrste delanja Veber je napravio, sada već čuvenu, razliku između četiri vrste delanja. Afektivno delanje (koje Vebera nije preterano za­ nimalo) je delanje koje je uzrokovano emocijama. To je neracio­ nalno delanje. Na primer, afektivno postupate kada ošamarite dete u naletu besa. Sledeće, takođe neracionalno, jeste tradici­ onalno delanje, koje se javlja kada neka osoba dela po navici ili u skladu s običajima (na primer, crkveno krštenje ili slava). Iako je Veber pokazivao interesovanje za tradicionalno delanje (po­ gotovo u vezi s tradicionalnom vlašću), njega su ipak, u skladu s njegovim interesovanjem za racionalizaciju, daleko više zani­ mali vrednosno-racionalno i ciljno-racionalno delanje. Vrednosno-racionalno delanje javlja se onda kada akter bira najpogodnije sredstvo za ostvarenje svoga cilja oslanjajući se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog siste­ ma kojem akter pripada. Recimo, ako pripadate nekom kultu čiji pripadnici veruju u ritual pročišćenja prethodnog obroka pre nego što počnu sa narednim obrokom, onda taj ritual morate da ponavljate prilikom svakog obeda, čak i ako bi vam pročišćenje nanelo štetu, pa možda i upropastilo sledeći obrok. Takvo dela­ nje racionalno je sa stanovišta vrednosnog sistema tog kulta. Ciljno-racionalno delanje javlja se onda kada akter teži ostvarenju cilja koji je sebi postavio; njegovo delanje nije odre­ đeno nekim velikim vrednosnim sistemom. Umesto toga, ono je određeno akterovom percepcijom okruženja u kojem se nalazi, uključujući ljude i objekte u njemu. Drugačije rečeno, kada bira najefikasnije sredstvo za ostvarenje svog cilja, akter mora uzeti Afektivno delanje — neracionalno delanje koje je uzrokovano emocijama. Tradicionalno delanje - delanje po navici ili u skladu s običajima. Vrednosno-racionalno delanje — delanje koje se javlja kada akter najpogodni­ je sredstvo za ostvarenje svog cilja bira oslanjajući se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog sistema kojem akter pripada. Ciljno-racionalno delanje - težnja aktera da ostvari cilj koji je sebi postavio; njegovo delanje nije određeno nekim velikim vrednosnim sistemom, već percepcijom okruženja u kome se nalazi, uključujući i ljude i pred­ mete u njemu.

75

KLASIČNE TEORIJE

u obzir situaciju u kojoj se nalazi. Na primer, kada na žurci primetite osobu s kojom biste želeli da plešete, najpre morate da odlučite koji je najbolji način da joj priđete, uzimajući u obzir prirodu situacije (možda su na žurci samo parovi), objekte (mož­ da će vam sto preprečiti put) i druge ljude (možda neko već ple­ še s tom osobom). Uzimajući sve to u obzir, izabraćete najbolje sredstvo da ostvarite svoj cilj i dobijete ples koji želite. Pomenute četiri vrste delanja jesu idealni tipovi. Činjenica je da se u stvarnosti retko može, ili se čak uopšte ne može, pro­ naći delanje koje u potpunosti odgovara jednom od ovih ideal­ nih tipova. Pre će biti da je svako delanje kombinacija dveju ili više vrsta ideal-tipskih delanja. Veber je ponudio jedan pristup za proučavanje društvenog delanja i teorijsko oruđe za njegovo proučavanje. Mnogi sociolo­ zi smatraju da je njegov rad veoma koristan.

Ključni koncept Verstehen Nemačka reč Verstehen znači razumevanje. U teoriji društvenog delanja pojmom verstehen označava se nastojanje istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili interakciju) koje se proučava. Veber je jasno naznačio da razumevanje nije ni lakši, ni manje naučan metod od, recimo, eksperimentalnih metoda koje ko­ riste bihevioristi. Za Vebera, razumevanje nije puka intuicija, već sistematičan i temeljan metod proučavanja mišljenja i dela­ nja. Zapravo, služeći se razumevanjem, istraživač je u prednosti nad onima koji su uobrazili da su ozbiljni naučnici koji kori­ ste pozitivističke metode. Prednost leži u činjenici da socio­ lozi, zahvaljujući tome što je predmet njihovog proučavanja čovek, mogu razumeti šta je to što se događa u svesti ljudi što Razumevanje (nem. verstehen) - metodološka tehnika koja podrazumeva po­ kušaj istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili medudejstvo) koje se proučava.

76

DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ih nagoni da se ponašaju na određeni način. Fizičar koji pro­ učava nuklearne čestice nema mogućnost da razume te česti­ ce. Zapravo, čestice se ne mogu razumeti na isti način na koji se mogu razumeti ljudi. Za razliku od mišljenja i delanja koji se metodom introspekcije mogu proučavati iznutra, čestice se mogu proučavati isključivo spolja. Ali, na koji način je ovaj metod, odnosno način razumevanja aktera i delanja, povezan sa Veberovom grand-teorijom o odno­ su između kalvinizma i duha kapitalizma. Postoji više odgovora na ovo pitanje. Neki tvrde (ne bez osnova) da je Veber pokuša­ vao da razume šta je to što se događa u svesti jednog kalviniste što ga navodi da postupa na način koji doprinosi pojavi duha kapitalizma. Međutim, drugi smatraju da je Veber razumevanje koristio kao metod po kome je neophodno zamisliti se u poziciji drugog. Sledstveno, da bi razumeli jednog kalvinistu, neophodno je staviti se u njegov položaj i razumeti kulturni kontekst u kome on živi, kao i to šta ga navodi da se ponaša na kapitalistički način (po kome je trka za profitom najviša vrednost). U ovom slučaju, istraživač istražuje spoljašnje okruženje, tj. kontekst aktera, a ne mentalni proces, tj. njegovu svest. Po trećem gledištu, verstehen se bavi odnosom između individu­ alnih mentalnih procesa i šireg kulturnog konteksta. Zapravo, sva tri pristupa imaju jaku potporu. Međutim, jedna prihvatlji­ va interpretacija glasila bi da je razumevanje metod analiziranja delanja sa stanovišta individualnih mentalnih procesa.

Vrste racionalnosti Dok Veberova teorija delanja počiva na tipologiji delanja koju smo izložili u prethodnom odeljku, njegova šira teorija ra­ cionalizacije počiva na tipologiji racionalnosti koju ćemo izložiti u ovom odeljku. (Kako će se videti, te dve teorije delimično se preklapaju.) Veber razlikuje nekoliko vrsta racionalnosti. Praktična racio­ nalnost je ono što svako od nas radi svaki dan kada pokušava da stigne s jednog mesta na drugo. Uzimajući u obzir realne okolnosti Praktična racionalnost — ono što svi svakodnevno radimo kada pokušavamo da stignemo s jednog mesta na drugo.

KLASIČNE T E O R I J E

77

u kojima se nalazi, svako od nas pokušava da izađe na kraj s postojećim teškoćama i pronađe najefikasniji način da ostvari sopstvene ciljeve. Na primer, ako je put kojim obično idemo na posao blokiran saobraćajnom nezgodom, krenućemo sporednim putem. Ljudi koji žive na Zapadu nisu jedini koji se služe prak­ tičnom racionalnošću, svi ljudi u svim društvima kroz istoriju koristili su ovu vrstu racionalnosti. Teorijska racionalnost podrazumeva sposobnost da se real­ nost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Dakle, cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racional­ nih radnji u njemu. Primena teorijske racionalnosti na saobraćaj­ ne probleme podrazumevala bi angažovanje odgovarajućih struč­ njaka, s ciljem da se dođe do dugoročnog rešenja saobraćajnih zastoja. Kao i praktična, i teorijska racionalnost javlja se u svim istorijskim društvima. Vrednosna racionalnost, kao i praktična, podrazumeva di­ rektno delanje. U ovom slučaju, izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vođen je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem. Ako, recimo, rituali u ne­ kom plemenu nalažu da, pre nego što krenete u lov, morate da zakopate koplje pod zemlju, onda to morate da uradite svaki put pre nego što krenete u lov. Sa stanovišta praktične racionalnosti, gubljenje vremena na zakopavanje koplja očigledno nije racio­ nalno, ali, posmatrano sa stanovišta vrednosnog sistema pleme­ na to jeste racionalno. Ono što se dešava u jednom plemenu (ili jednom vrednosnom sistemu) nije ni manje ni više racionalno u odnosu na ono što se dešava u nekom drugom. Prema tome, ako jedno pleme od vas zahteva da pre lova zakopate koplje ispod humke, a drugo da učestvujete u ritualnom kupanju, i jedno i drugo je racionalno u svom kontekstu. Kao i prethodne dve, i vrednosna racionalnost javlja se u svim civilizacijama i svim istorijskim epohama. Teorijska racionalnost - sposobnost da se realnost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racionalnih radnji u njemu. Vrednosna racionalnost - izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vo­ den je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem.

78

D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Konačno, Veber se najviše bavio formalnom racionalnošću. U ovom slučaju izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravili­ ma, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Tipičan primer formalne racionalnosti jeste moderna birokratija u kojoj pravila organizacije određuju najracionalniji smer delanja. Sledstveno, ako pravila nalažu da svaki put kada od opštine tražite da vam izda izvod iz matične knjige rođenih morate da popu­ nite šesnaest formulara, onda to ne možete da izbegnete čak ni onda kada poznajete nekoga od zaposlenih u opštini. Nekome ko ne radi u opštini to se može činiti neefikasnim i neracionalnim; ipak, sa stanovišta opštinske birokratije, to je sasvim racionalno. Za razliku od ostalih tipova racionalnosti, formalna racionalnost javila se samo na Zapadu s pojavom industrijalizacije (iako danas sve više postaje sastavni deo društvenih odnosa širom sveta). Vebera je stoga prvenstveno interesovala formalana racio­ nalnost. On je želeo da odgovori na pitanje zbog čega se ona javila baš na modernom Zapadu, a ne na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme. To ga je navelo da proučava činioce koji su pospešili racionalizaciju na Zapadu i prepreke koje su za nju po­ stojale na svim drugim mestima. Glavna prepreka i glavni podstrek racionalizaciji jeste religija.

Protestantska etika i duh kapitalizma Protestantizam je odigrao odlučujuću ulogu u rastu raciona­ lizacije na Zapadu. Vebera je prvenstveno interesovala racionaliza­ cija privrednog sistema, a najracionalniji privredni sistem svakako je kapitalizam. Veber je smatrao da je kapitalizam racionalan na različite načine, ali najviše zbog njegovog insistiranja na stvarima koje se mogu meriti, što se najbolje vidi u načinu na koji se ka­ pitalizam razvija, kao i u sve većoj upotrebi modernog računo­ vodstva. Zbog toga je Veber svoju pažnju usmerio na odlučujuću ulogu koju je protestantizam, a posebno kalvinizam odigrao u pojavi kapitalizma. S druge strane, druge svetske religije, poput Formalna racionalnost - izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravilima, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Ta vrsta racional­ nosti karakteristična je za moderni Zapad.

KLASIČNE TEORIJE

79

konfučijanizma u Kini ili hinduizma u Indiji, sprečile su da se racionalizacija, a naročito kapitalizam, jave u tim društvima. Vebera je prvenstveno interesovala kalvinistička protestant­ ska etika. Kalvinsti su verovali u predestinaciju, to jest u to da je unapred određeno da li će neko ići u pakao ili u raj. Iako nije postojao nijedan način na koji bi kalvinisti direktno mogli uticati na svoju sudbinu, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su medu odabranima ili nisu. Jedan od glavnih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu. Zbog toga su kalvinisti bili veoma zainteresovani da postignu poslovni uspeh, što je podrazumevalo stvaranje većeg i profitabilnijeg po­ sla. To je takode podrazumevalo da su kalvinisti novac, umesto da ga troše na prolazna lična zadovoljstva, morali da štede i ponovo ulažu u posao kako bi ga (posao) učinili još unosnijim. Na ovu, ponekad bezobzirnu težnju za profitom, podsticalo ih je uverenje da je njihova moralna dužnost da se ponašaju na takav način. Takode, njima su pri ruci bili marljivi radnici koji su na sličan način tražili znakove uspeha; a biti dobar radnik bio je jedan ta­ kav znak. Konačno, kalvinističke preduzetnike nije mučilo to što su, za razliku od svojih radnika, bili toliko uspešni. Uostalom, sve je unapred određeno. Oni koji nisu medu spašenima, neće biti uspešni. Ako među radnicima ima onih koji će biti spašeni, prosperiraće ekonomski. Bio je to jedan izuzetno ohrabrujući sistem za one koji su već stekli bogatstvo ili težili da ga steknu. Sva ta uverenja o ekonomskom uspehu među kalvinistima vodila su do protestantske etike. Veber je protestantsku etiku po­ vezao s duhom kapitalizma, sistemom ideja koji je konačno do­ veo do stvaranja kapitalističkog privrednog sistema. U različitim Protestantska etika — budući da su verovali u predestinaciju, kalvinisti nisu mogli da znaju da li će ići u pakao ili u raj niti su direktno mogli da uti­ ču na svoju sudbinu. Međutim, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su medu spašenima ili nisu. Jedan od glav­ nih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu. Duh kapitalizma - na Zapadu, za razliku od drugih delova sveta, motiv ljudi da postignu ekonomski uspeh nije bila pohlepa već moralni sistem koji je isticao neprekidnu težnju ka ekonomskom uspehu. Duh kapitalizma sadtži niz komponenti uključujući racionalnu i sistematičnu težnju za profitom, štedljivost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimno i samo sebi cilj.

80

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

delovima sveta i u različitim istorijskim epohama ljudi su težili postizanju ekonomskog uspeha, ali na modernom Zapadu nji­ hov motiv nije bila pohlepa, već moralni sistem koji je isticao ekonomski uspeh. Težnja za profitom bila je odvojena od mo­ ralno sumnjive pohlepe i usmerena prema duhu koji se smatrao moralno ispravnim. Duh kapitalizma podrazumeva više elemenata uključujući i nama najinteresantniju racionalnu i sistematičnu težnju za profi­ tom. Druge ideje povezane s duhom kapitalizma uključuju štedlji­ vost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimnu radnju koja je cilj samoj sebi. Iznad svega, neprekidno uvećavanje bogatstva i eko­ nomski prosperitet smatrani su dužnošću ljudi. Duh kapitalizma više nije bio pitanje lične ambicije, već je postao moralni imperativ. Očigledna veza koja postoji između protestantske etike i duha kapitalizma ogleda se u tome što je protestantska etika po­ mogla razvoj kapitalizma. Dokaz za tu tvrdnju Veber je pronašao proučavajući one evropske države u kojima koegzistira više reli­ gija. Otkrio je da su lideri privrednog sistema u ovim državama - poslovni lideri, posednici kapitala, visokokvalifikovani radnici i tehnički naprednije i poslovno obučeno osoblje - u ogromnoj većini bili protestanti. To je značilo da je protestantizam odigrao značajnu ulogu u izboru tih zanimanja i, obrnuto, da druge religi­ je nisu uspele da stvore idejne sisteme koji bi podsticali ljude da se bave ovim pozivima. Drugim rečima, katoličanstvo nije stvorilo, a nije ni moglo da stvori, duh kapitalizma. Zapravo, katoličanstvo je sprečavalo razvoj takvog duha. U tom pogledu, ono se na Zapadu nije razlikovalo od konfučijanizma i budizma na Istoku.

Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam Kina je, kao i Zapad, imala preduslove za razvoj kapitalizma, uključujući tu tradiciju jake želje za prisvajanjem i bezobzirnog ta­ kmičenja. Kinezi su imali razvijenu proizvodnju i ogromnu radnu sposobnost. Postavlja se pitanje zašto Kina, sa svim ovim i drugim prednostima na svojoj strani, nije podlegla sveobuhvatnom pro­ cesu racionalizacije, ili još konkretnije, zašto se u Kini nije razvio kapitalizam? Iako su neki elementi kapitalizma u Kini bili prisutni

KLASIČNE TEORIJE

81

(zajmodavci, poslovni ljudi), nedostajalo joj je tržište i drugi raci­ onalni elementi kapitalizma. Postoje brojni razlozi zbog kojih su Kinezi propustili razvoj kapitalizma, ali glavni razlog Veber je vi­ deo u konfučijanizmu i njegovim karakteristikama. Konfučijanizam je kao preduslov za sticanje položaja i zadobijanje statusa isticao knjiško obrazovanje. Na ceni je bio prosvećen i načitan čovek. Takode, cenile su se bistrina i dosetljivost. Konfučijanci nisu vrednovali rad i prepuštali su ga potčinjenima. Iako se bogastvo cenilo, smatralo se neprihvatljivim raditi za nje­ ga. Konfučijanci su bili nezainteresovani za privredu i privred­ ne aktivnosti. Aktivno učešće u poduhvatima čiji je cilj sticanje profita smatralo se moralno sumnjivim i neprikladnim za jednog konfučijanskog vlastelina. Osim toga, konfučijanci nisu bili orijentisani ka bilo kakvoj vrsti promene, uključujući tu i ekonom­ sku promenu. Cilj konfučijanizma bilo je održavanje postojećeg stanja. Možda je još važnije to što nije bilo nikakve napetosti između religije konfučijanaca i sveta u kojem su konfučijanci živeli. Stoga nije bilo potrebe za preduzimanjem mera koje bi re­ sile tu napetost. Nasuprot tome, u kalvinizmu je tenzija između predestinacije i želje da se zna nečija sudbina dovela do ideje da uspeh u poslu može biti znak spasenja i razrešenja te tenzije. Hinduizam je u Indiji takode predstavljao prepreku racio­ nalizaciji i kapitalizmu. Na primer, hinduisti veruju da su ljudi rođeni u onoj kasti (nepromenljiv položaj u sistemu društvene stratifikacije) koju su zaslužili vrlinama svog ponašanja u pret­ hodnom životu. Vernom privrženošću ritualu kaste, hindu vernici stiču zaslugu za sledeći život. Spasenje treba dostići vernim poštovanjem pravila. Inovacije, naročito u oblasti privrede, nisu mogle voditi u višu kastu u sledećem životu. Aktivnost u ovom svetu nije smatrana bitnom, jer je ovaj svet samo prolazno prebi­ valište i prepreka duhovnom istraživanju hinduista.

Strukture vlasti i racionalizacija Racionalizacija se kao tema provlači kroz mnoge aspekte Veberovog rada, ali mi ćemo je izučavati u domenu vlasti. Vlast je legitimna dominacija, tj. dominacija zasnovana na pristanku.

82

D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Postavlja se pitanje: šta daje legitimitet nekim ljudima da izdaju naredbe koje će drugi ljudi verovatno slediti? Postoje tri osnove legitimiteta vlasti: tradicija, harizma i legalnost. Držeći se svo­ je teorije racionalizacije, Veber je predvideo dugoročni trend u pravcu trijumfa racionalno-legalne vlasti. Tradicionalna vlast zasniva se na verovanju sledbenika da su neki ljudi (na osnovu porodičnih, plemenskih ili rodbinskih veza) od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju. Različiti oblici tradicionalnog autoriteta uključuju vladavinu starijih, vladavinu naslednih voda i si. Veber je i feudalizam sma­ trao jednom vrstom tradicionalne vlasti. Strukture tradicionalne vlasti nisu racionalne i sprečavaju nastanak racionalizacije. Mada se u savremenom svetu još uvek mogu naći ostaci tradicionalne vlasti (pogotovo u manje razvijenim društvima), ona je uglavnom nestala ili postala nevažna. Engleska monarhija primer je ostatka tradicionalne vlasti koja očigledno nema nikakvu moć.

Ključni koncept Idealni tip i

birokratija

Veber je osmislio niz značajnih metodoloških koncepata, a je­ dan od najvažnijih je koncept idealnog tipa. Treba odmah na­ glasiti da Veber pod idealnim tipom nije podrazumevao neku vrstu utopijske ili najbolje* moguće pojave. On je idealan u tom smislu što predstavlja jednostrano preuveličavanje uglavnom ra­ cionalnih komponenti određene pojave. Takva jednostrana pre­ uveličavanja postala su koncepti koje je Veber koristio za analizu društva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama. Tradicionalna vlast — vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika da su neki ljudi od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju. Idealni tip - jednostrano prenaglašavanje uglavnom racionalnih komponenti određene pojave, koje služi kao koncept koji se koristi za analizu druš­ tva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama. Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poređenje posebnih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u različitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima.

KLASIČNE TEORIJE

Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poredenje različi­ tih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u razli­ čitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima. Jedan od najpoznatijih Veberovih idealnih tipova je idealni tip birokratije. Ovo su njegove glavne karakteristike: 1. Činovnici su lično slobodni, ali se pokoravaju objektivnim službenim dužnostima. 2. Oni se postavljaju (a ne biraju) po strogo utvrđenoj hijerar­ hiji sa strogo određenim kompetencijama. 3. Svaka služba ima obavezu i ovlašćenje da izvršava svoje duž­ nosti, kao i sredstva prinude pomoću kojih može da izvrši svoje obaveze. 4. Svaki službenik ima stručne kvalifikacije koje se proveravaju ispitom i dokazuju diplomom. „, 5. Činovnci se odnose prema svojoj službi kao prema jedinom i glavnom zanimanju. 6. U svom radu, službenici imaju sredstva za upravljanje, ali ih ne poseduju. 7. Službenik ne može prisvojiti službenu poziciju. 8. Najveći deo pravila kojima se reguliše birokratski aparat (odluke, pravila, norme) u pisanom su obliku. Nijedan idealni tip, pa ni ovaj, nigde nije u potpunosti ostva­ ren. Iako ga je Veber stvarao po ugledu na birokratiju kakva postoji na modernom Zapadu, čak ni tamo nijedna konkretna organizacija ne poseduje sve te karakteristike u zadovoljava­ jućem obimu (tj. u obimu koji bi dopustio da tu organizaci­ ju nazovemo idealnim tipom). Veber je ovaj idealni tip (kao i sve ostale) koristio za istorijsko-uporednu analizu, u ovom slučaju, organizacionih, odnosno birokratskih oblika. Veber je uporedio birokratsku organizaciju sve tri vrste vlasti i zaključio kako organizacije koje se povezuju s tradicionalnom i harizmatskom vlašću ne poseduju mnoge od tih karakteristika; one nisu birokratije i ne funkcionišu ni približno tako dobro kao birokratske ustanove racionalno-legalne vlasti. Idealni tip takode se može koristiti za poredenje konkretnih organizacija u savremenom svetu u smislu stepena u kome od­ govaraju idealnom tipu. Istraživač može koristiti idealni tip da bi precizno odredio kolika su odstupanja od idealnog tipa, a zatim pokušati da objasni ta odstupanja. Razlozi zbog kojih

83

84

D Ž O R D Ž R i c E R - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

konkretne organizacije ne zadovoljavaju idealni tip mogu biti raznovrsni. To su dezinformacija, strateške greške, logičke za­ blude, emotivni činioci ili, jednostavnije rečeno, bilo koja ira­ cionalnost koja je sastavni deo organizacije. Harizmatska vlast legitimiše se verovanjem sledbenika u izu­ zetnu svetost, hrabrost ili primeran karakter vođe. Ta ideja očigled­ no sadrži, sada čuveni, koncept harizme. Harizmatična osoba je ona osoba za koju se veruje da poseduje vanserijske ili nadljudske sposobnosti. Iako u svakodnevnoj upotrebi ovim terminom opisu­ jemo izuzetne osobine neke osobe, Veber je naglašavao to da drugi definišu osobu kao harizmatičnu. To vodi do važnog zaključka da neko ne mora imati nikakve vidljive izuzetne osobine da bi ga drugi definisali kao harizmatskog vođu. Za Vebera, harizma je jedna veo­ ma važna revolucionarna snaga. Kroz istoriju, harizmatske vođe se ističu i svrgavaju tradicionalne, čak i racionalno-legalne strukture. Bitno je zapamtiti da harizmatska vlast nema racionalne osnove (ona, kao i religija, počiva na veri ljudi), pa je stoga ne­ pogodna za svakodnevne zahteve upravljanja društvom. Zapra­ vo, to gotovo odmah postaje jasno i sledbenicima harizmatskog vode. Ubrzo nakon dobijanja vlasti, njegovi sledbenici preduzimaju niz mera koje imaju svrhu da osposobe režim za obavljanje uobičajenih upravljačkih poslova. Oni to rade kroz proces koji je Veber nazivao rutinizacija harizme. Drugim recima, vođini sledbenici teže da preoblikuju izuzetne i revolucionarne karak­ teristike svog režima kako bi on uspešnije mogao da obavlja sva­ kodnevne poslove. Oni to, takode, rade da bi se pripremili za dan kada će harizmatski vođa otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede. Ako ne preduzmu te mere, izgubiće vlast čim Harizmatska vlast - vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika u izuzetnu svetost, hrabrost ili natprirodni karakter vode. Harizma - izuzetne (natprirodne) osobine koje drugi pripisuju nekoj osobi. Ta osoba ne mora zaista posedovati te osobine da bi bila tako definisana. Rutinizacija harizme - pokušaj sledbenika harizmatskog vladara da preobli­ kuju izuzetne i revolucionarne karakteristike svog režima kako bi on us­ pešnije mogao da obavlja svakodnevne poslove. Sledbenici pribegavaju rutinizaciji i da bi se pripremili za dan kada će harizmatski voda otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede.

Kl_A5ICNE TEORIJE

85

vođa umre. Prema tome, sledbenici se nadaju da će procesom rutinizacije uspeti da harizmu prenesu na pristalice ili upravljač­ ku organizaciju koju čini grupa pristalica. Tu se javlja jedna velika protivrečnost. Pokušavajući da rutinizuju harizmu, vođini naslednici učiniće sve što je potrebno kako bi omogućili funkcionisanje harizmatske vlasti na dnev­ nom nivou i njen nastavak i nakon vođine smrti. Ali, ako uspeju u tome, potkopaće same temelje harizmatske vlasti - više neće biti izuzetni ili ih sledbenici neće posmatrati na taj način. Kako vidimo, uspešna rutinizacija harizme na kraju uništava samu ha­ rizmu i vlast je na putu da se preobrazi u jedan od preostala dva oblika vlasti - racionalno-legalnu ili tradicionalnu. Kao što smo rekli, harizmatska vlast je jedna revolucionarna snaga. Ona funkcioniše tako što menja ljude iznutra; oni menjaju način svog razmišljanja i odlučuju se da prate harizmatskog vođu, misleći da on može da reši sve društvene probleme. Mada je harizma važna revolucionarna snaga, ona bledi u poređenju s onim što Veber smatra najvažnijom revolucionarnom snagom u istoriji - sve većom racionalizacijom i nastankom racionalno-legalne vlasti. Racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo pridržavajući se niza kodifikovanih pravila i propisa. Primer racionalno-legalne vlasti jeste predsednik SAD; njegova vladavina legitimise se činjenicom da je pobedio na izborima i dobio najviše glasova elektorskog koledža. Dok harizma menja način na koji ljudi razmišljaju - menja ih iznutra - racionalizacija menja ljude spolja, menjajući strukture u kojima žive. Najvažnija struktura povezana s racionalno-legalnom vlašću jeste moderna birokratija (vidi ključni koncept Idealni tip i birokratijd). I ostali oblici vlasti imaju svoje organizacije, ali one ne mogu da se porede s birokratijom i nemaju ni približan uticaj na ljude kao birokratija. Birokratija je bila toliko važna za Vebera da ju je on smatrao ne samo središnjom tačkom racionalno-legalne vlasti, već i modelom za proces racionalizacije na Zapadu. Veber je birokratiju opisivao ne samo kao racionalnu, već i kao moćnu strukturu. Ona vrši snažnu kontrolu kako nad onima koji rade Racionalno-legalna vlast - racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo tako što se pridržavalo niza kodifikovanih pravila i propisa.

86

DžORDZ RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

u birokratiji, tako i nad onima koji se samo služe njenim usluga­ ma. Birokratija predstavlja vrstu kaveza koji menja način na koji ljudi razmišljaju i postupaju. Jednom rečju, ona bitno utiče na društveno ponašanje. Veber je smatrao da racionalizacija ima odlike kaveza. Nema sumnje u to da racionalizacija, i uopšte racionalno-legalna vlast donose sa sobom niz pogodnosti za društvo, ali Veber je bio ve­ oma svestan problema koji su povezani s njima. Veberovu teori­ ju, zapravo, usko vezujemo za koncept gvozdenog kaveza racio­ nalizacije - sliku moćne strukture nalik kavezu iz koje je skoro nemoguće pobeći. To je bio način na koji je Veber razmišljao o porastu racionalizacije na Zapadu. On je cenio uspehe raciona­ lizacije, ali je bio razočaran sve većom kontrolom koju je ona imala nad ljudima. Veber se plašio da će širenjem racionalizacije na sve veći broj delova društva, ljudi sve teže moći da pobegnu u delove društva koji nisu racionalizovani. Ljudi će se naći zaklju­ čani u gvozdenom kavezu racionalizacije. Veber nije smatrao da samo racionalizacija osvaja Zapad, već da to čini i racionalno-legalna vlast. Ona je uspešnija od tradicio­ nalne vlasti koja joj, vremenom, mora ustupiti mesto. Harizmatske revolucije javljaće se i dalje, ali jednom rutinizovana, organizacija harizmatske vlasti slaba je u poredenju s racionalnom birokratijom. Jednom kada se rutinizuje, harizma biva uništena, a struktu­ ra vlasti je na putu da prede u neki drugi oblik. Iako taj novi oblik može biti tradicionalna vlast, veća je verovatnoća da će na moder­ nom Zapadu to biti racionalno-legalna vlast. Pored toga, kada se moderni harizmatski pokreti jave, sve je veća verovatnoća da će naići na gvozdeni kavez racionalizacije i racionalno-legalne vlasti. Taj kavez, osim što „zaključava" ljude, postaje sve nepropustljiviji na spoljne nasrtaje i sve sposobniji da harizmatskog vodu i gomilu koja ga sledi drži podalje od sebe. Kao posledica toga, u moder­ nom svetu harizmatski tip vlasti i tradicionalni tip vlasti sve manje odgovaraju zahtevima modernog društva i imaju sve manje izgle­ da da se održe. Racionalno-legalna vlast, racionalizacija i gvozdeni kavez racionalnosti jesu ono što pobeduje. Gvozdeni kavez racionalizacije - moćna, nevidljiva sila organizovanja društve­ nih oblika (pogotovo organizacija) nalik kavezu iz koje je skoro nemogu­ će pobeći, a koja utiče na društvene odnose i društveno ponašanje.

«LASICNE TEORIJE

87

Sažetak 1.

Klasične sociološke grand-teorije predstavljaju široke, veoma am­ biciozne pokušaje da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.

2.

Teorija Emila Drikema bavi se promenljivom prirodom podele rada i prelaskom iz mehaničke solidarnosti u organsku solidar­ nost.

3.

Osnovni činilac u toj transformaciji jeste promena u dinamičkoj gustini društva.

4.

Prelazak iz mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost praćen je drastičnim slabljenjem kolektivne svesti.

5.

Pokazatelj te promene jeste transformacija krivičnog prava u restitutivno pravo.

6.

Glavna patologija koja se vezuje za organsku solidarnost i njenu slabu kolektivnu svest jeste anomija.

7.

Teorija Karla Marksa bavi se istorijskim korenima kapitalizma, samim kapitalizmom i priželjkivanim prelaskom u komunizam.

8.

Marksova kritika kapitalizma zasniva se na nizu pretpostavki o ljudskom potencijalu. Razvoj tog potencijala sprečava kapitalizam koji vodi do otuđenja, pogotovo do otuđenja među radnicima.

9.

Kapitalizam je, u suštini, dvoklasni privredni sistem u kome jed­ na klasa (kapitalisti) poseduje sredstva za proizvodnju, a druga klasa (proletarijat) mora da prodaje svoje radno vreme da bi ima­ la pristup tim sredstvima.

10.

Marks prihvata radnu teoriju vrednosti, po kojoj sva vrednost pro­ izvoda dolazi iz rada utrošenog u njegovu proizvodnju. Sledstveno tome, on zaključuje kako kapitalisti eksploatišu proletarijat.

11.

Proletarijat i kapitalisti nisu u stanju da vide tu realnost zbog laž­ ne svesti. Međutim, proletarijat će naposletku uspeti da dosegne klasnu svest i shvati na koji način funkcioniše kapitalizam.

12.

D a bi se kapitalizam zbacio, proletarijat mora da preduzme kon­ kretnu akciju, ono što Marks naziva praksisom.

13.

Komunizam je društveni sistem koji po prvi put omogućava puno izražavanje ljudskog potencijala.

14.

Maks Veber pravio je razliku između četiri tipa racionalnosti praktične, teorijske, vrednosne i formalne - ali se najviše bavio formalnom racionalnošću, odnosno načinom na koji je njena do­ minantnost vodila do racionalizacije Zapadnog društva.

88 15.

16. 17.

D20RDŽ RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Protestantska etika igrala je središnju ulogu u racionalizaciji Za­ pada, pogotovo racionalizaciji privrede. O n a je bila presudan či­ nilac u razvoju duha kapitalizma i, konačno, uspona kapitalistič­ kog privrednog sistema. Veber je takode proučavao činioce koji su unutar konfučijanizma u Kini i hinduizma u Indiji sprečavali racionalizaciju i kapitalizam. Veber je razlikovao tri tipa vlasti - tradicionalnu, harizmatsku, racionalno-legalnu - i tvrdio kako je ova poslednja u savremenom društvu najdominantnija vrsta vlasti.

Literatura

za dalje

čitanje

Barns, H . E. (1982). Uvodu istoriju sociologije 1-II. Beograd: B I G Z . Veber, Maks (1976). Privreda i društvo 1 i 2. Beograd: Prosveta. Veber, Maks (1997). Sabrani

spisi iz sociologije

religije I—III. Sremski

Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci: Izda­ vačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Dirkem, Emil (1963). Pravila sociološkog metoda. Beograd: Savremena škola. Dirkem, Emil (1972). O društvenojpodeli rada. Beograd: Prosveta. Dirkem, Emil (1982). O religioznim oblicima društvenog života. Beo­ grad: Prosveta. Dirkem, Emil (1997). Samoubistvo. Beograd: B I G Z . Đurić, Mihajlo (1987). Sociologija Maksa Vebera. Zageb: Naprijed. Gidens, Entoni (1996). Dirkem. Beograd: X X v e k . Comte, August (1989). Kurs pozitivne filozofije. Nikšić: Univerzitetska riječ. Korać, Veljko (1987). Marksovo shvatanje čovjeka. Zagreb: Naprijed. Marinković, Dušan [priredio] (2008). Emil Dirkem 1858-2008. Novi Sad: Mediterran Publishing. Marks, Karl. Kapital, (bilo koje izdanje) Marks, Karl. Prilog kritici političke ekonomije, (bilo koje izdanje) Mimica, Aljoša (1992). O radikalskoj sociologiji. Niš: Gradina. Minoa, Zorž (2008). Istorija

samoubistava,

dobrovoljna

smrt u zapad­

nom društvu. Novi Sad: Mediterran Publishing. Cvjetičanin V. i Supek R. (2003). Emil Dürkheim

i francuska

sociološka

škola. Zagreb: Naprijed. Weber, Maks (1989). Metodologija društvenih znanosti. Zagreb: Globus. Weber, Maks (1968, 1989). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sa­ rajevo: Veselin Masleša.

GLAVA 3 KLASIČNE TEORIJE (2) Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture Torsten Vehlen: Kontrola biznisa nad industrijom Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam Sažetak Literatura za dalje čitanje Ova glava predstavlja nastavak prethodne glave i bavi se radom druga tri glavna klasična teoretičara. Prvi, Georg Zimi predstavlja nesporan izbor jer se sve više smatra, s Marksom, Veberom i Dirkemom, jednim od osnivača i najvažnijih autora kla­ sične sociološke teorije. Izbor druga dva teoretičara atipičan je i kontroverzan. Torsten Veblen je Amerikanac i uglavnom se bavio ekonomijom. Međutim, on zaslužuje da se svrsta u red velikih klasičnih socioloških teoretičara zato što je: (1) stvarao ideje koje su takođe bile sociološke; (2) razvio grand-teoriju ekonomskih promena koja je po svom usmerenju i obimu slična ostalim teo­ rijama klasičnih teoretičara (od kojih su svi imali da kažu pone­ što o ekonomiji); (3) anticipirao da će u kasnom 20. veku doći do transformacije privrede koja je bila definisana proizvodnjom u privredu koja se definiše potrošnjom. Još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid, predstavlja takode pomalo neobičan izbor za raspravu u ovoj glavi. Iako se Mid manje od drugih bavio ve­ likim socijalnim promenama i problemima svog vremena, on je stvorio teoriju koja je omogućila neuporediv uvid u individual­ nu svest (uključujući „svest" i „sopstvo"), delanje i interakciju.

GEORG ZIML: NARASTAJUĆA TRAGEDIJA KULTURE Georg Zimi (1858-1918) još jedan značajan nemački soci­ jalni teoretičar. Zimi je smatrao da je izučavanje tragedije kulture prvi zadatak sociologa. Međutim, pre nego što dođemo do tog problema, moramo se pozabaviti nekim osnovnim konceptima Zimlove teorije.

90

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KOREN

Asocijacija Iako je Georg Zimi tvorac jedne važne grand-teorije o tra­ gediji kulture, njegova rana, a donekle i kasnija slava, zasnivaju se na njegovim teorijama svakodnevnog života. Zapravo, Zimla su, više nego ostale klasične mislioce, zanimala naizgled banalna svakodnevna ponašanja, kao što su zajednička večera više ljudi, traženje uputstava od drugih ili oblačenje da bi se udovoljilo dru­ gima. Te oblike interakcije Zimi naziva asocijacijama; njihova svrha je da povezu ljude jedne s drugima. (Otuda bi se asocijacija mogla prevesti još i kao povezivanje.) Asocijacije se neprekidno stvaraju, razrađuju, nestaju, a zatim zamenjuju drugim oblicima asocijacije. Za Zimla, ti oblici asocijacije predstavljaju samo deliće društvenog života koje treba proučavati mikroskopski. Ovaj deo Zimlove teorije jasno se može razgraničiti od njegovih raz­ mišljanja o tragediji kulture. Zimi je, poput Vebera, pokušao da definiše sociologiju kao studiju o svakodnevnom životu: sociologija treba da proučava društvo, a društvo nije ništa drugo do zbir individualnih inte­ rakcija koje ga čine.

Forme i tipovi Zimi je napravio bitnu razliku između formi interakcije i tipova učesnika u interakcijama. (Otuda se ponekad njegova te­ orija naziva formalizam.) Ljudi se svakodnevno suočavaju s ve­ likim i zbunjujućim mnoštvom interakcija i s još većim brojem učesnika u njima. Da bi uspešno izašli na kraj s tom konfuzijom, ljudi društveni svet svode na mali broj formi interakcija i tipova učesnika u interakcijama. Prisetimo se primera žurke iz glave 2 i velikog broja interakcija koje se na njoj odvijaju. Kada vas neko pita: „Sta te je dovelo na ovakvu žurku?", tu formu interakcije možete protumačiti na najmanje dva načina: kao običan „zahtev Asocijacija - po Zimlu, odnosi medu ljudima, ili interakcija. Forme - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliko i zbunjujuće mnoštvo interakcija, kako bi lakše izašli s njima na kraj. Tipovi - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliki broj učesnika u interakcijama, kako bi ih sveli na ograničen broj kategorija.

KLASIČNE TEORIJE

91

za informacijom" ili kao „želju da se započne odnos". Ako ste raspoloženi da započnete jedno novo poznanstvo, odgovorićete: „Šansa da upoznam nekoga poput tebe". Ako mislite da bi osoba koja vas je to pitala mogla da vam dosađuje, odgovorićete joj: „Autobus gradskog saobraćaja". Dakle, pošto se oko nas odvija veliki broj interakcija, uvek težimo da ih redukujemo na ograni­ čen broj formi, kako bismo lakše izašli s njima na kraj. Isti proces se ponavlja kada treba da izađemo na kraj s veli­ kim brojem ljudi s kojima potencijalno možemo stupiti u inte­ rakciju. Da bismo što više olakšali susrete s njima, redukujemo ih na ograničen broj tipova učesnika u interakcijama. Na žurci nas neko koga nikada ranije nismo sreli i neko o kome ništa konkretno ne znamo pita zašto smo tu. Kako da odgovorimo nekome koga ne poznajemo? Tako što ćemo, pre nego što odgo­ vorimo, tu osobu svrstati u jedan od mnogobrojnih tipova koje smo prethodno stvorili. Da li je osoba koja nam je uputila pita­ nje ozbiljna ili samo želi flert? Da li je dosadna ili je šarmantna? Naš odgovor zavisiće od toga u koju kategoriju smo, na osnovu prvog utiska, smestili tu osobu. Možda ćemo kasnije uvideti da je naš prvobitni sud bio pogrešan i da smo tu osobu svrstali u pogrešnu kategoriju. Ipak, s obzirom na to da se u svakodnev­ nom društvenom životu susrećemo s ogromnim brojem ljudi, prinuđeni smo da ove tipove koristimo kao prve aproksimacije koje nam služe da bismo započeli (ili prekinuli) interakciju. Zimi je verovao da je neophodno da i sociolozi, a ne samo obični ljudi, svakodnevno razvijaju forme i tipove. Iz tog razlo­ ga, Zimi je napisao niz eseja o formama interakcije (na primer, podređenosti i nadredenosti) i o tipovima učesnika u interakciji (na primer, stranac).

Svest Zimlovo proučavanje asocijacije bilo je povezano i oblikova­ no njegovim proučavanjem svesti. On je polazio od pretpostav­ ke da se ljudsko delanje odvija svesno. Ljudi u interakcije ulaze s različitim motivima, ciljevima i interesima; oni koriste kreativnu svest. Zimi je takođe verovao da ljudi mogu da se suoče sa sobom

92

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

mentalno, tj. da sebe posmatraju odvojeno od svojih postupaka. Drugim recima, ljudi mogu da procenjuju stimuluse koji utiču na njihovo ponašanje, razmotre različite načine na koje mogu da reaguju, pa tek onda odluče kako da delaju. Zbog tih mental­ nih sposobnosti, ljudi nisu potčinjeni spoljašnjim stimulusima ili spoljašnjim strukturama. Međutim, svest takođe ima sposobnost da te stimuluse ili strukture ispuni realnim postojanjem; koristeći sociološki rečnik, taj proces kojim strukturama dajemo sadržinu nazivamo reifikacija. Ljudi takođe imaju sposobnost da stvaraju uslove koji ih ograničavaju. Pomoću svojih mentalnih procesa ljudi se mogu osloboditi ili ograničiti, odnosno, što je verovatnije, napraviti kombinaciju jednog i drugog.

Georg Zimi Biografska skica Georg Zimi bio je marginalac, „stranac" u nemačkom akadem­ skom svetu svog vremena. Iako se danas smatra jednim od veli­ kana sociološke teorije, on je tokom svog života zauzimao beznačajne akademske pozicije. Najveći deo vremena nije čak mogao da zaradi ni redovnu platu, već je zavisio od studentskih stipendija. Zimi je, međutim, stvorio impresivne teorije i lično poznavao veliki broj značajnih in­ telektualaca (npr., Maksa Vebera) koji su o njemu imali visoko mišljenje. Zašto je onda Zimi bio marginalan? Mogu se izdvojiti dva razloga. Prvo, on uglavnom nije pisao o onome što je u njegovo vreme smatrano legitimnim akadem­ skim traktatom. Umesto toga, pisao je eseje s popularnim na­ slovima koji su često bili objavljivani u novinama i magazinima. Činilo se da mu takav vid rada i izraza više odgovara od masiv­ nih tomova knjiga (iako je pisao i njih), ali birokratija nemačkih univerziteta nije znala šta će s takvim radovima. Drugo, Zimi je bio Jevrejin u jednom akademskom svetu koji je obilovao an­ tisemitizmom. U jednom izveštaju ministru prosvete, Zimi je Reifikacija - proces u kojem društvenim strukturama dajemo sadržinu.

KLASIČNE TEORIJE

93

opisan kao „jedan potpuni Jevrejin, po svojoj spoljašnosti, po svom ponašanju i po svom načinu razmišljanja". Uzimajući u obzir ovaj izveštaj i antisemitizam tog vremena, nije ni malo čudno što Zimi nije mogao da nade stalno akademsko nameštenje. To je uspeo tek pred kraj svog života, premda na jed­ nom manje značajnom nemačkom univerzitetu.

Veličina grupe Jedan od najsnažnijih aspekata Zimlove sociologije svakod­ nevnog života jeste način na koji svakodnevne interakcije prelaze u šire društvene strukture. To se najbolje može uočiti u njego­ vom čuvenom radu o dijadama i trijadama. Najjednostavnije re­ čeno, dijade su grupe od dva člana, a trijade grupe od tri člana. Na prvi pogled čini se da je razlika između ovih grupa neznatna ili da je uopšte nema. Uostalom, može li uopšte biti neke razlike ako se dvočlanoj grupi priključi još jedan član? Zimi ovde daje iznenađujući i veoma značajan odgovor: on smatra da prisustvo još jedne osobe pravi ogromnu razliku. Štaviše, presudna soci­ ološka razlika jeste razlika između dvočlanih i tročlanih grupa. Nijedno kasnije povećanje grupe (s tri člana na četiri, s devet članova na deset članova itd.) ne čini ni približno toliku razliku kao priključivanje trećeg člana dijadi. Za razliku od svih ostalih grupa, dijada, za dvoje ljudi koje se nalaze u interakciji, nema nikakvo drugo značenje van onog koje ima kao dijada. Jer, u di­ jadi ne postoji mogućnost stvaranja posebne grupne strukture koja prevazilazi odnos dvoje ljudi; ona se jedino može sastoja­ ti od dvoje ljudi koji se nalaze u interakciji. Ta dva pojedinca zadržavaju visok nivo individualnosti. Pošto nije moguće da se unutar dijade naprave podgrupe, ne postoji kolektivna pretnja pojedincima koji čine dijadu.

Dijada - grupa od dva člana. Trijada - grupa od tri člana.

94

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ključni koncept

Tajnovitost Zimi je tajnovitost definisao kao situaciju u kojoj jedna osoba nešto namerno prikriva, dok druga pokušava da otkrije šta je to. D a bismo ušli u interakciju, moramo znati nešto jedni o drugi­ ma (recimo, moramo znati ko je u pitanju: prijatelj, rođak, tr­ govac itd.). Iako o drugim ljudima možemo znati mnogo toga, nikada ih ne možemo poznavati u potpunosti, tj. nikada ne mo­ žemo poznavati sva njihova razmišljanja, raspoloženja itd. U svim aspektima našeg života, susrećemo se ne samo s isti­ nom, već i s neznanjem i greškama. Međutim, u interakciji s drugim ljudima neznanje i greške dobijaju poseban karakter. To se odnosi na unutrašnji život ljudi s kojima ulazimo u inte­ rakciju. Ljudi, za razliku od bilo kojeg drugog objekta sazna­ nja, imaju sposobnost da namerno otkrivaju istinu o sebi ili da lažu i prikrivaju svoje pravo lice. Čak i onda kada bi ljudi želeli da otkriju sve o sebi (a oni to rade veoma retko), ne bi uspeli, jer bi previše informacija mo­ glo da izludi druge ljude. Zato svako mora da odluči koje in­ formacije će podeliti s drugima. Posmatrano sa stanovišta Zimlovog interesovanja za kvantitet, drugima otkrivamo samo delove našeg unutrašnjeg života. Staviše, biramo koje delove ćemo prikriti, a koje otkriti. Prema tome, u svim interakci­ jama otkrivamo samo deo sebe, a koji će to deo biti zavisi od načina na koji biramo i priređujemo delove koje smo odlučili da otkrijemo. Laž je forma interakcije u kojoj neka osoba namerno prikriva istinu od drugih. Laž podrazumeva ne samo to da su drugi prevareni, već i to da je postojala namera da se drugi dovedu u zabludu. Zimi je laž razmatrao u okvirima socijalne geometrije, poseb­ no u odnosu na koncept distance. N a primer, lakše prihvatamo i lakše se mirimo kada nas lažu oni koji nam nisu bliski (s kojima smo na distanci). Zbog toga nam nije teško da pri­ hvatimo da nas političari ponekad lažu. Nasuprot tome, kada Tajnovitost - po Zimlu, situacija u kojoj jedna osoba namerno prikriva nešto dok druga pokušava da otkrije šta je to. Laž — oblik interakcije u kojoj pojedinac namerno prikriva istinu od drugih.

KLASIČNE TEORIJE

95

nas slaže neko. ko nam je blizak, to smatramo nepodnošljivim. Laž supružnika, ljubavnika, roditelja ili deteta daleko nas više pogađa od laži ministra kojeg poznajemo samo s T V ekrana. Izraženo uopštenije i kroz koncept distance, sva svakodnevna komunikacija kombinuje elemente poznate i jednoj i drugoj strani s elementima koji su poznati samo jednoj strani. Zahva­ ljujući ovom poslednjem, distanca je prisutna u svim društve­ nim odnosima. Zapravo, Zimi je tvrdio da društveni odnosi zahtevaju kako elemente koji su poznati i jednom i drugom (ili «-tom) učesniku interakcije, tako i one koji su poznati samo jednom od njih. Drugim recima, čak i najintimniji društveni odnosi zahtevaju i distancu i bliskost, odnosno uzajamno po­ znavanje i uzajamno prikrivanje. Iz tog razloga, tajnovitost je sastavni deo svih društvenih odnosa, iako može doći do preki­ da odnosa ako jedna strana otkrije tajnu koja se od nje skriva. Zimi je objašnjavao da u braku, kao najintimnijoj i najiskre­ nijoj formi asocijacije, postoji iskušenje da se partneru sve ot­ krije i da ne postoje tajne. Međutim, Zimi je verovao da je to jedno pogrešno mišljenje. Svi društveni odnosi zahtevaju isti­ nu i laž. Još konkretnije rečeno, potpuno samootkrivanje (pod pretpostavkom da je tako nešto uopšte moguće), učiniće brak prozaičnim i otkloniti svaku mogućnost pojave neočekivanog. Konačno, većina nas ima ograničene kvalitete i svako njihovo otkrivanje i pokazivanje drugima umanjuje našu zanimljivost drugima. Samo neki od onih koji poseduju veliki izvor ličnih talenata mogu pružiti brojna otkrića supružniku. Svi ostali, neumerenim samootkrivanjem postaju ogoljeni i nezanimljivi.

Stvari se radikalno menjaju kada se pređe s dijade na trija­ du. Pridruživanje treće osobe dijadi, tj. stvaranje trijade, omo­ gućava nastajanje nezavisne grupne strukture, to jest podgrupe. Stvaranjem trijade, javlja se mogućnost grupnog ugrožavanja individualnosti. Staviše, priključivanjem trećeg člana dijadi, niz društvenih uloga koje ranije nisu bile moguće, to postaju. Sledstveno, jedan član trijade može uzeti ulogu posrednika ili sudije u sporu između druga dva člana, a može i iskoristiti taj spor kako bi stekao moć. Takođe, moguće je da se dva člana grupe bore za naklonost trećeg ili da treći podstiče svađu među njima

96

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

kako bi lakše vršio kontrolu n a d o b a člana. Prema t o m e , u trijadi se sistemi autoriteta i stratifikacije, koji u dijadi nisu bili m o g u ć i , m o g u javiti n a različite načine. Stvaranje trijade n e o p h o d n o j e za razvoj društvenih struktura koje m o g u d a se o d v o j e o d p o j e d i n a ­ ca i p r e u z m u d o m i n a c i j u n a d n j i m a . Tragedija kulture, k o j a za­ u z i m a središnje m e s t o u Z i m l o v o j grand-teoriji, postaje m o g u ć a tek o n d a k a d a se razviju g r u p e sastavljene o d b a r e m tri člana. Z i m i je i m a o niz interesantnih ideja u s v o m razmišljanju o veličini grupe. T a k o je, naizgled protivrečno, smatrao d a u p o r e d o s rastom veličine grupe raste i individualna sloboda. M a l e gru­ p e će verovatno imati o g r o m n u kontrolu nad p o j e d i n c e m , jer je u m a l i m g r u p a m a kontrolu k o j u vrše ostali članovi grupe teško izbeći. M e đ u t i m , u velikim g r u p a m a pojedinac i m a veću m o g u ć ­ nost da postane m a n j e uočljiv i podložan kontroli grupe. U veli­ k i m društvima, a naročito u velikim gradovima, postoji m n o š t v o različitih grupa, a pojedinac je član m n o g i h o d njih. Posledica toga je d a svaka pojedinačna g r u p a m o ž e da kontroliše s a m o mali deo p o n a š a n j a svojih članova. M e đ u t i m , u velikim društvima, pojedinci postaju podložni drugoj vrsti kontrole, o č e m u će biti više reći u odeljcima o tragediji kulture. Staviše, mase su m n o g o podložnije kontroli p u t e m najjednostavnije ideje. Fizička blizina velikog broja ljudi, naročito u m o d e r n i m gradovima, čini poje­ dince m n o g o prijemčivijim i spremnijim d a slede najjednostavni­ je ideje i p o s t u p a j u nepromišljeno i emotivno.

Distanca i stranac Z i m i se takođe interesovao za p r o b l e m distance. N a primer,

stranac, društveni

tip koji s m o ranije p o m i n j a l i , definisan je p o ­

m o ć u distance. Stranac je neka o s o b a k o j a nije ni suviše blizu, ni suviše daleko. A k o ta o s o b a pride suviše blizu, neće više biti stranac, već član g r u p e . M e đ u t i m , ako se previše udalji, prekinuće svaki kontakt s g r u p o m . Prema t o m e , u l o g a stranca zahteva k o m b i n a c i j u blizine i distance.

Stranac — jedan od Zimlovih društvenih tipova definisan distancom: neko ko nije ni previše blizu, ni previše daleko.

KLASIČNE TEORIJE

97

Ključni koncept

Prostor D o k je Zimlovo razmišljanje o konceptu distance široko po­ znato, manje je poznata njegova teorija o prostoru. Zimi se bavio važnošću granica u prostoru. Njihova važnost otkriva se posebno onda kada su granice beskonačne i nejasne. Beskrajne granice javljaju se kada grupa nije ograničena na svoje poli­ tičke granice (na primer, masa ljudi u širem prostoru). Kada se grupa nalazi na otvorenom, ona postaje podložna impulsi­ ma, entuzijazmu i manipulaciji. To naravno može da se poveže s takvim pojavama kao što su neredi i si. Nejasan prostor po­ javljuje se kada je grupi prostor nejasan, recimo kada se grupa nalazi u potpuno crnom prostoru. To će, između ostalog, verovatno voditi do povećanog grupnog fantaziranja. Neki od Zimlovih najinteresantnijih uvida o prostoru povezani su s onim što je imao da kaže o mostu i vratima. Na primer, dok most uvek povezuje, vrata mogu da povezuju (ako su otvorena), ali i da razdvajaju (ako su zatvorena). Prema tome, on zaključuje da vrata pružaju bogatije mogućnosti od mosta. Pravac nije od značaja kada pričamo o mostu, ali postoji ogromna razlika iz­ među ulaska i izlaska kroz vrata. (Naravno, most i vrata ovde ne treba shvatiti bukvalno: to su metafore kojima se objašnjavaju društveni odnosi, odnosno društveni obrasci.)

Posebna vrsta distance koja postoji između stranca i grupe dovodi do nekih neobičnih obrazaca u njihovoj interakciji. Na primer, u interakciji s članovima grupe stranac može da bude mnogo objektivniji. Manjak unetih emocija omogućuje mu da bude nepristrasniji u proceni i u odnosu s članovima grupe. Osim toga, pošto je u pitanju stranac, ljudima je prijatnije da ukazu poverenje njemu nego onima koji su im bliži i koji su čla­ novi iste grupe. Ljudi se često slobodno poveravaju strancu, jer pretpostavljaju da to što su mu rekli neće stići nazad do članova grupe. (Recimo, često se dešava da ispričate nešto poverljivo iz vašeg života slučajnom putniku koga ste sreli u vozu ili taksisti, a ne bliskom prijatelju. Razlog za to je što ni jednog, ni drugog

98

D2ORD2 RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

verovatno nećete nikada p o n o v o sresti, niti je verovatno d a će bilo ko o d tih stranaca doći u kontakt s d r u g i m članovima g r u p e i to im ispričati). N a s u p r o t t o m e , ljudi se retko o d l u č u j u d a ta­ kve informacije podele s n e k i m članovima g r u p e iz straha d a će ih i ostali članovi ubrzo saznati. Stranac nije s a m o socijalni tip. O konceptu stranca moguće je raspravljati i kao o obliku interakcije između dvoje bliskih ljudi. Re­ kli s m o već da je koncept stranca nemoguće razumeti bez distance. Distanca ulazi u naše najintimnije odnose s drugima i o d bliskih ljudi pravi strance. U z m i m o , recimo, brak. Iako je uobičajeno verovanje da su supružnici bliski, postoje brakovi u kojima, u nekim as­ pektima, postoji distanca. Jedna strana ima svoju ekipu za preferans ili fudbal u koju je drugoj strani, uslovno rečeno, zabranjen pristup. D r u g a strana takode i m a (za prvu stranu) svoju zabranjenu terito­ riju (npr. odlazak sa prijateljicama u šoping). Zapravo, da bi brak bio zanimljiviji i uspešniji, Z i m i smatra da između supružnika mora postojati određen stepen distance koji ih čini strancima.

Distanca i vrednost J e d n o o d Zimlovih najinteresantnijih zapažanja o distanci odnosi se na vrednost. N j e g o v o shvatanje vrednosti predstavlja al­ ternativu Marksovoj radnoj teoriji vrednosti. Z i m i je smatrao da je vrednost stvari funkcija njihove udaljenosti o d nas. Stvari koje su n a m i suviše blizu, to jest lako su dostupne, za nas n e m a j u veliku vrednost. R e c i m o , iako ne m o ž e m o da živimo bez njega, vazduhu ne pridajemo veliku vrednost, jer je pristupačan i nalazi se svuda oko nas. N a r a v n o , kako stanovnici pojedinih gradova dobro zna­ j u , vazduh može biti v e o m a vredan ako ga i m a malo (na primer, ako ga je zagađenje učinilo teškim i o p a s n i m za udisanje) ili je d o njega teško doći (na primer, ako neko i m a emfizem pluća). Su­ protno t o m e , stvari koje su previše udaljene o d nas, to jest koje su n a m teško dostupne, n e m a j u veliku vrednost. Recimo, osvajanje M o n t Everesta za većinu nas n e m a veliku vrednost, jer je za većinu ljudi o n o nedostižno. N e s a m o što je teško popeti se na njega, već je takva avantura preskupa. Najviše vrednujemo stvari koje su d o ­ stupne, ali je za njihovo dobijanje potrebno uložiti određeni trud.

KLASIČNE TEORIJE

99

Objektivna i subjektivna kultura K a k o je već s p o m e n u t o , Z i m i je veliku p a ž n j u posvećivao tragediji kulture. Tragedija kulture zasniva se n a razlici i z m e đ u subjektivne (ili individualne) i objektivne (ili kolektivne) kulture. O b j e k t i v n a k u l t u r a o b u h v a t a sve što se m o ž e smatrati proizvo­ d o m ljudske delatnosti (umetnost, n a u k a , filozofija). Individual­ n a k u l t u r a odnosi se n a s p o s o b n o s t p o j e d i n c a d a stvori, usvoji i kontroliše elemente objektivne kulture. T r a g e d i j a kulture

nastaje

usled toga što objektivna kultura raste velikom b r z i n o m , a indi­ vidualna kultura i s p o s o b n o s t d a se proizvodi objektivna kultura rastu i suviše sporo. S v r e m e n o m , ljudska kreativnost je uvećana tek s a m o m a l o , a k o uopšte i jeste. Ipak, u k u p n i iznos l j u d s k o g stvaralaštava bukvalno je eksplodirao. N a j p r e , apsolutna veličina objektivne kulture neprekidno raste. T o se najjasnije m o ž e uočiti na primeru nauke. D a n a s p o s e d u j e m o daleko p o t p u n i j a znanja o medicini, astronomiji, fizici i sociologiji nego ikada ranije, a svakim sledećim d a n o m z n a m o sve više. D r u g o , broj različitih elemenata objektivne kulture ta­ k o đ e raste. Iako d o n e d a v n o nije ni p o s t o j a o , Internet postaje sve važniji deo objektivne kulture. O n j e m u svakog d a n a m o ž e m o da n a u č i m o nešto novo. K o n a č n o , i m o ž d a najvažnije, različiti ele­ menti objektivne kulture sve više se povezuju u m o ć n e , s a m o o građene svetove koji n a m svakim d a n o m postaju sve neshvatljiviji i izmiču kontroli onih koji su ih stvorili. Tragedija kulture naziv je za stanje u k o j e m naše nedovoljne individualne sposobnosti ne m o g u da prate naše kulturno stvara­ laštvo. O s u đ e n i s m o d a sve manje razumemo svet koji s m o sami stvorili. Još važnije, osuđeni s m o da sve više p o t p a d a m o p o d kon­ trolu tog sveta. N a primer, Internet trenutno i m a veliku kontrolu Objektivna kultura - sve ljudske tvorevine koje se smatraju delom kulture. Individualna kultura - sposobnost pojedinca da stvori, usvoji i kontroliše elemente objektivne kulture. Tragedija kulture - pojava koja nastaje usled toga što objektivna kultura raste velikom brzinom, a individualna kultura i sposobnost da se proizvodi objektivna kultura rastu i suviše sporo. Naše nedovoljne individualne sposobnosti ne mogu da prate korak s našim kulturnim stvaralaštvom. Kao rezultat toga, osuđeni smo da sve manje razumemo svet koji smo sami stvorili i da sve više potpadamo pod kontrolu tog sveta.

100

DŽORDZ RICER -

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

nad našim životima. Čini se da je neizbežno da će ta kontrola još više rasti i postajati sve uticajnija i složenija. Iako ga sve manje razumemo, Internet nam je sve potrebniji.

Podeia rada Ključni činilac za tragediju kulture jeste usložnjavanje podele rada. Povećana specijalizacija dovodi do povećane sposobnosti za proizvodnju sve složenijih i savršenijih elemenata objektivnog sveta. Ali, istovremeno s tim procesom, visokospecijalizovani po­ jedinci gube osećaj za totalnu kulturu i sposobnost da je kontrolišu. Recimo, neko može biti vrhunski programer, ali utonuvši potpuno u detalje proizvodnje konkretnog programa, ili samo jednog njegovog dela, on gubi predstavu o računarskoj tehnolo­ giji, o Internetu, ili o Internet kulturi uopšte. Kako objektivna kultura raste, individualna kultura opada. Naravno, postoje i pozitivni aspekti svega toga. Specijaliza­ cija je dovela do velikog broja otkrića koja neizmerno poboljša­ vaju naš svakodnevni život. Imajući u vidu ogromno i ekspanziv­ no mnoštvo stvari dostupnih u objektivnoj kulturi, svi mi danas imamo neuporedivo veći izbor nego ikada ranije. Ali sve to ide na račun pojedinaca koji osećaju da su sve manje važni u poredenju s objektivnom kulturom. Oni svakodnevno moraju da se suočavaju i nose s objektivnom kulturom. U tom procesu, poje­ dincu je suđeno da bude gubitnik. Još gore, tom procesu nema kraja i osuđeni smo na to da postepeno gubimo značaj u odnosu na objektivnu kulturu, odnosno da sve više potpadamo pod nje­ nu kontrolu. Budućim stanovnicima našeg društva suđeno je da budu daleko tragičnije ličnosti od nas.

TORSTEN VEBLEN: SVE VEĆA KONTROLA BIZNISA NAD INDUSTRIJOM Diskusiju o klasičnim grand-teorijama nastavljamo s Ameri­ kancem, Torstenom Veblenom (1857-1929). Središnji problem kojim se Vehlen bavio bio je sukob između biznisa i industrije. Iako danas mislimo da su ta dva pojma usko povezana, Veblen

101

KLASIČNE TEORIJE

je s m a t r a o d a i z m e đ u njih postoji oštar kontrast, p a i inherentan s u k o b . D o k razvoj industrije vodi d o sve veće industrijske proi­ zvodnje, interes biznisa sastoji se u t o m e d a se industrijska pro­ izvodnja ograniči k a k o bi se cene i profit držali n a v i s o k o m ni­ v o u . Veblenovo najvažnije delo je Teorija

dokoličarske

klase

(prvi

put štampano 1899).

Biznis Vehlen daje detaljan opis istorijskih p r o m e n a u prirodi bi­ znisa (poslovanja) i poslovnih lidera. Prvi lideri bili su preduzetnici koji su bili stvaraoci, graditelji, p o s l o v o đ e i finansijski direk­ tori. Bilo je izvesno d a će oni zaraditi svoj d o h o d a k jer se, b a r e m delimično, taj d o h o d a k izvodio iz njihovog direktnog d o p r i n o s a proizvodnji (industriji). D a n a š n j i poslovni lideri skoro se isklju­ čivo bave

finansijskim

p o s l o v i m a i, p r e m a t o m e , b a r e m p o Ve-

b l e n o v o m mišljenju, ne zarađuju svoj d o h o d a k . R a z l o g t o m e je to što finansije ne predstavljaju direktan d o h o d a k industriji (za­ pravo, ako uopšte nešto rade, finansije sputavaju industriju u m e sto što joj d o p r i n o s e ) . Dalji razvoj d o g a đ a j a v o d i o je ka rutinizaciji

finansijskih

poslova i, kao rezultat toga, prelasku

finansija

u ruke velikih finansijskih organizacija (na primer, investicionih bankara ili investicionih fondova). N a taj način, poslovni lideri ostavljeni su k a o posrednici i z m e đ u industrije i finansija, uprkos t o m e što nisu imali p u n o znanja ni o j e d n o m , ni o d r u g o m . Biznis je definisao svet u k o j e m je Veblen živeo, p o g o t o v o interese viših klasa. B i z n i s m o ž e m o d a definišemo k a o novčani pristup privrednim procesima, tj. kao proces u k o m e je sticanje novca glavni interes. Biznis se ne z a n i m a za interes šire zajednice, već s a m o za profitabilnost organizacije. Položaji onih koji ima­ j u poslovni (biznis) interes p o d r a z u m e v a j u svojinu i prisvajanje. Takve položaje z a u z i m a klasa dokoličara. Sledstveno t o m e , indu­ strijski lideri, k a o i nadzornici solventnosti (investicioni bankari, finansijeri

koji ranije ili kasnije p o d svoju kontrolu stavljaju in­

dustrijske m a g n a t e ) , i m a j u poslovnu (biznis) orijentaciju. Pošto Biznis - novčani pristup privrednim procesima, usmeren na dobit, novac i profitabilnost, a ne na interes šire zajednice.

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI 102 je neproizvodna, Vehlen je smatrao da je poslovna orijentacija parazitska i eksploatatorska. Umesto proizvodnje, poslovni lideri strpljivo čekaju da im se ukaže prilika da nepoštenim poslovima, manipulacijama i monopolisanjem tržišta uvećaju svoj profit. Vehlen je priznavao poslovnim liderima sposobnost da uveća­ vaju produktivnost, ali njegov najpoznatiji zaključak jeste da takvi lideri narušavaju i ograničavaju produktivnost barem isto onoli­ ko koliko je uvećavaju. Veblen je modernu korporaciju posmatrao kao tip biznisa. Sledstveno, njen interes svodi se na finansije (to jest, profit i prodaju), a ne na proizvodnju i stručnost.

Industrija Industrija se povezuje s razumevanjem i korišćenjem mehanizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu. Industrijska ori­ jentacija vezuje se za one koji se nalaze u procesu proizvodnje i stručnosti. Budući da je radnička klasa najviše uključena u te ak­ tivnosti, ona ima industrijsku orijentaciju. Nažalost, industrija je pod kontrolom poslovnih lidera koji uglavnom nemaju nimalo razumevanja za nju, a jedino što umeju da rade jeste da zarađuju novac finansijskim intrigama i tržišnim malverzacijama. Glavni interes tih lidera je da ograniče proizvodnju i slobodno funkcionisanje industrijskog sistema kako bi cene i profit držali na viso­ kom nivou. Zbog toga je, po Veblenu, glavni zadatak poslovnih lidera da opstruiraju, uspore i sabotiraju funkcionisanje industrij­ skog sistema. Bez takvih opstrukcija, vanserijska produktivnost industrijskog sistema progresivno bi spustila cene i profit. Ključni koncept

Upadljiva potrošnja

i upadljiva

dokolica

O n o što izdvaja Veblena od drugih klasičnih teoretičara, nije to što je razvio značajnu teoriju proizvodnje, već što je stvorio teo­ riju potrošnje. Njegova teorija o odnosu između društvene klase Industrija - razumevanje i produktivno korišćenje mehanizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu, prvenstveno od strane radničke klase.

KLASIČNE TEORIJE

103

i potrošnje i danas je značajna. N a prelomu 20. veka, Vehlen je tvrdio da se motivacija za potrošnjom čitavog niza dobara (usluge još uvek nisu bile na ceni u vreme kada je Vehlen pi­ sao) ne sastoji u potrebi za opstankom, već u stvaranju zavisti medu ljudima. Posedovanje takvih dobara donosi veći status onima koji ih poseduju. Drugim recima, dokoličarska klasa ostvaruje upadljivu potrošnju, a upadljiva potrošnja dokoli­ čarske klase pre ili kasnije pogađa svakog u stratifikacijskom sistemu. Kada donose odluku o tome na šta će trošiti novac, ljudi u svim drugim socijalnim klasama pre ili kasnije počinju da kopiraju ponašanje klase dokoličara koja se nalazi na vrhu stratifikacijskog sistema. Ukus te klase ranije ili kasnije spušta se niz stratifikacijsku lestvicu, iako većina ljudi imitira način prisvajanja klase koja se nalazi neposredno iznad nje u stratifikacionom sistemu. Vehlen je pravio razliku između upadljive potrošnje i upadljive dokolice. O n je tvrdio da dokolica ili neproizvodno trošenje vremena predstavlja prvobitni način da se među ljudima stvori zavist; drugim recima, ljudi su nekada upadljivo traćili vreme da bi uzdigli svoj društveni status. U savremenom dobu ljudi upadljivo troše (tj. traće dobra umesto vremena) da bi stvorili razlike koje učvršćuju društveni status. Kupovanje skupih do­ bara u situacijama u kojima bi daleko jeftinija dobra postigla isti cilj predstavlja primer traćenja u oblasti dobara. U modernom svetu, elite će pre pristati na upadljivu potrošnju nego na upadljivu dokolicu. Razlog tome je to što je potrošnja vidljivija, a vidljivost je od suštinske važnosti ako vam je cilj da uvećate sopstveni status i da vam drugi zbog toga zavide. Kada po gradu ili naselju u kome živite vozite novi „rols rojs", mno­ go je verovatnije da ćete biti viđeni nego ako opušteno provo­ dite sate ispred plazma televizora koji ste platili 2000 evra.

Upadljiva potrošnja - potrošnja čitavog niza dobara (proizvoda) koja nije motivisana potrebom za opstankom, već postizanjem višeg statusa onih koji te proizvode troše i tako stvaraju osnovu za zavist i razlike medu ljudima. Upadljiva dokolica - neproizvodno trošenje vremena; traćenje vremena kao način da se stvori zavist među ljudima i podigne status onih koji su u mogućnosti da raspolažu vremenom na taj način.

104

D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI

Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju. Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funkcioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Vehlen čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra­ ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i njihovim investitorima da zarade ogromne profite.

Torsten Vehlen Biografska skica Vehlen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru. Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili su mu da postane predsednik Američ­ kog privrednog udruženja, ali on je tu ponudu odbio. Naredni odlomak, koji je napisao jedan prodavač knjiga, doča­ rava nam malo bliže složenu strukturu Veblenove ličnosti: „Čovek se pojavljivao svakih šest ili osam nedelja sasvim regularno. Bio je asketa i miste­ riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati

104

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju. Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funkcioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Veblen čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra­ ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i njihovim investitorima da zarade ogromne profite. Torsten

Veblen

Biografska skica Veblen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru. Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili su mu da postane predsednik Američ­ kog privrednog udruženja, ali on je tu ponudu odbio. Naredni odlomak, koji je napisao jedan prodavač knjiga, doča­ rava nam malo bliže složenu strukturu Veblenove ličnosti: „Covek se pojavljivao svakih šest ili osam nedelja sasvim regularno. Bio je asketa i miste­ riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati

105

KLASIČNE TEORIJE

njegovo ime i da ćemo knjigu ekspresno naručiti. Bojim se da nećemo za takvu knjigu još dugo vremena imati publiku, a on mi je na to odgo­ vorio, uzdišući pre nego govoreći, 'Moje ime je Torsten Vehlen'." M o d e r n i industrijski sistem toliko je efikasan d a o m o g u ć u ­ je povraćaj na uloženo daleko preko o n o g a što je p o t r e b n o da bi se pokrili troškovi, č i m e se o m o g u ć u j e r a z u m a n povraćaj vlasni­ c i m a i investitorima. Taj d o d a t n i povraćaj izvor j e o n o g a što Ve­ hlen naziva s l o b o d n i m d o h o t k o m , a taj s l o b o d a n d o h o d a k odla­ zi p o s l o v n i m liderima i njihovim investitorima, a ne radnicima (ovo p o d s e ć a n a M a r k s o v u teoriju eksploatacije). Sve u svemu, industrijske v o d e i dokoličarska klasa (čiji su oni važan deo) i njihova novčana orijentacija, vezuju se za traćenje resursa. Podstičući takvu praksu, dokoličarska klasa dolazi u s u k o b s potre­ b a m a m o d e r n o g industrijskog društva.

DŽORDŽ HERBERT MID: SOCIJALNI BIHEVIORIZAM D ž o r d ž H e r b e r t M i d ( 1 8 6 3 - 1 9 3 1 ) predstavlja verovatno najznačajnijeg teoretičara s v a k o d n e v n o g života u istoriji soci­ ologije. Iako je predavao na

filozofskom

odeljenju Univerziteta

u C i k a g u , M i d je odigrao ključnu u l o g u u razvoju j e d n e važ­ ne savremene sociološke teorije - s i m b o l i č k o g interakcionizma (vidi glavu 6 ) . M i d o v a sociološka teorija, kao i sve teorije koje s m o prešli u p r e t h o d n o j glavi, sadrži grandiozni aspekt. M e đ u ­ t i m , M i d o v najveći d o p r i n o s razvoju sociološke teorije predstav­ lja njegova sociologija s v a k o d n e v n o g života, to jest istraživanje društvenih obrazaca koji se odigravaju n a m i k r o n i v o u . Zanimljivo je, m e đ u t i m , to d a je M i d - d o k je proučavao proces mišljenja, delanje i interakciju - naglašavao kako je istraži­ vanje važno započeti o d nivoa grupe, ili, još uopštenije, o d o n o g a što je on nazivao društvom. U m e s t o da započne s pojedincima, a o n d a se penje do nivoa grupe, analiza bi trebalo da započne o d organizovane grupe, a o n d a da se spušta do nivoa pojedinca. Indi­ vidualno mišljenje, delanje i interakciju treba objašnjavati g r u p o m , a ne obrnuto; celina i m a prednost u o d n o s u na delove koji je čine.

106

D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Mid je sebe nazivao socijalnim bihevioristom. Ipak, njego­ vu teoriju nije uvek lako razlikovati od psihološkog biheviorizma. Iako je, u osnovi, priznavao mehanizam stimulus-reakcija, smatrao je da je ljudsko delanje mnogo složenije od tog jedno­ stavnog mehanizma. Jednostavnije rečeno, između stimulusa i reakcije odvija se misaoni proces; za razliku od životinja, ljudi razmisle pre nego što nešto urade (delaju).

Akt Raspravljajući o aktu, kao osnovnom elementu svog teorij­ skog sistema, Mid se najviše približio psihološkom biheviorizmu. On nije smatrao da ljudi reaguju automatski i bez razmišljanja, već da se svaki akt sastoji od četiri zasebne faze. Ali, budući da je i on, poput Marksa, razmišljao dijalektički, svaka faza povezana je s ostalim fazama i nije nužno da se akt odvija po navedenom redosledu. 1) Impuls. Pojedinac reaguje na neki spoljašnji stimulus (na primer, glad ili opasna životinja) i oseća potrebu da uradi nešto po tom pitanju (pronađe hranu ili pobegne). 2) Percepcija. Pojedinci svesno reaguju na stimuluse (putem čula sluha, ukusa, mirisa itd.) koji su povezani s impul­ som. Ljudi ne reaguju automatski na stimuluse, već razmi­ šljaju o njima, biraju odgovarajuće stimuluse, razlikujući bitno (životinja reži) od nebitnog (životinja ima lepe oči). 3) Manipulacija. Ova veoma značajna faza obuhvata manipulisanje percipiranim objektom. Ona prethodi reakciji i angažuje dve glavne ljudske karakteristike: svest i sposob­ nost da se nešto uhvati rukom. Otuda, gladan čovek može Akt - osnovni koncept Midove sociološke teorije; obuhvata impuls, percep­ ciju stimulusa, manipulisanje percipiranim objektom i zadovoljenje izvornog impulsa. Impuls - prva faza akta; akter reaguje na neki spoljašnji stimulus i oseća po­ trebu da uradi nešto po tom pitanju. Percepcija — druga faza akta; pojedinci putem čula reaguju na stimuluse ko­ su povezani s impulsom. Manipulacija - treća faza akta; podrazumeva manipulisanje percipiranih objektom.

KLASIČNE TEORIJE

107

ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome, mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz­ mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je. 4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe­ čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku­ šaja i pogrešaka.

Gestovi Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju. Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najnerazvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži­ votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re­ cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi. U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna­ čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivnosti. Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje) Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko­ jom se zadovoljava izvorni impuls. Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe kao stimulus drugom učesniku. Konverzacija gestovima — gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika. Značajni gestovi — gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­ sti; samo ljudi koriste značajne gestove.

KLASIČNE TEORIJE

107

ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome, mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz­ mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je. 4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe­ čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku­ šaja i pogrešaka.

Gestovi Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju. Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najnerazvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži­ votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re­ cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi. U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna­ čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivnosti. Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje) Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko­ jom se zadovoljava izvorni impuls. Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe kao stimulus drugom učesniku. Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika. Značajni gestovi - gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­ sti; samo ljudi koriste značajne gestove.

108

DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA l NJENI KLASIČNI KORENI

jesu beznačajni. Međutim, najveći deo ljudskih vokalnih gestova čine značajni gestovi, a najvažniji od njih uključuju upotrebu jezika. Upravo je sistem značajnih gestova omogućio izvanredan napredak ljudskog društva (ovladavanje prirodom, nauku). Između vokalnih i fizičkih gestova postoji ogromna razlika. Kada napravimo neki fizički gest, ne možemo da vidimo na koji način smo ga izveli (osim ako se ne nalazimo ispred ogledala). Ali, kada napravimo neki vokalni gest, možemo da ga čujemo na isti način kao i osoba kojoj je upućen. Prema tome, gest identič­ no utiče kako na govornika, tako i na slušaoca. Osim toga, ljudi imaju daleko veću kontrolu nad vokalnim gestovima. Ako im se ne dopada ono što su izgovorili i čuli mogu jednostavno zastati ili se ispraviti na polovini rečenice. Kako vidimo, ono što razlikuje ljude od životinja nije samo sposobnost da razmisle pre nego što reaguju, već i sposobnost da kontrolišu svoje ponašanje.

Značajni simboli i jezik Jedan od najpoznatijih Midovih, i socioloških pojmova uopšte, jeste pojam značajnog simbola. Značajni simboli jesu sim­ boli koji izazivaju istu vrstu odgovora (koji nije nužno identičan) i kod osobe koja ih koristi i kod onih kojima su upućeni. Mada i fizički objekti mogu biti značajni simboli, najvažniji značajni simboli ipak su vokalni gestovi, a naročito jezik. Konverzacija gestovima uključuje samo gestove kojima se komunicira. Jezička konverzacija uključuje gestove, to jest reči, i što je još važnije, značenja tih reči. Jezik, i značajni simboli uopšte, izazivaju istu reakciju i kod slušaoca i kod govornika. Kada izgovorim reč „pas", oboje ćemo imati istu mentalnu sliku psa. Osim toga, izgovorena reč će nas verovatno navesti na istu ili sličnu reakciju. Ako u prepunom pozorištu uzviknem: „Požar!" oboje ćemo, što je pre moguće, pokušati da napustimo pozorište. Jezik, takode, omogućava presudno važnu sposobnost ljudi da misle. Mišljenje se, kao i svest, jednostavno definiše kao razgovor Značajni simboli — simboli koji kod osobe koja ih koristi izazivaju istu ili sličnu vrstu odgovora koju nameravaju da izazovu kod onih kojima su upućeni. Svest — razgovor koji ljudi vode sa samima sobom koristeći jezik.

KLASIČNE TEORIJE

109

koji ljudi vode sami sa sobom koristeći jezik. To je razgovor poput onog s drugim ljudima. Slično tome, Mid je verovao da društveni procesi prethode mentalnim procesima; da bi postojala svest, mo­ raju postojati značajni simboli i jezik. Svest nam ne omogućuje samo to da u sebi prizovemo reakciju jedne osobe (onoga ko je uzviknuo „Požar!" u pozorištu), već i reakciju cele zajednice. Ako će uzvikivanje reči „Požar!" spasiti živote ljudi koji su se zatekli u pozorištu, možemo misliti i na javno priznanje koje ćemo dobiti zbog toga što smo uradili. S druge strane, ako napravimo pogreš­ nu procenu, očekivana reakcija zajednice (na primer, negodova­ nje ili prekor što smo bez razloga prekinuli pozorišnu predstavu) može nas odvratiti od tog postupka. Staviše, razmišljanje o reak­ ciji čitave zajednice navodi nas da smišljamo mnogo organizovanije reakcije od onih do kojih bismo došli kada bismo razmišljali 0 reakciji velikog broja zasebnih pojedinaca.

Sopstvo Drugi najvažniji Midov koncept je koncept sopstva, ili spo­ sobnosti da na sebe gledamo kao na objekat. Sopstvo i svest dija­ lektički su povezani i jedno bez drugog ne mogu postojati. Niko sebe ne može doživeti kao objekt (misliti o sebi) bez upotrebe sve­ sti i niko ne može posedovati svest, tj. voditi razgovor sa samim sobom, bez sopstva. Naravno, nemoguće je stvarno razdvojiti svest 1 sopstvo, jer je sopstvo mentalni proces. Osnova sopstva jeste refleksivnost ili sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da razumemo način na koji oni misle i po­ stupaju. Ta sposobnost daje nam mogućnost da posmatramo sebe i svoje ponašanje na isti način na koji nas posmatraju drugi ljudi. Da bismo uspeli u tome moramo biti u stanju da, takoreći, barem mentalno izađemo iz sebe samih. Na taj način, prema sebi možemo da zauzmemo isti stav kao i drugi ljudi. Mi usvajamo posebno gledi­ šte prema sebi koje može biti specifično individualno gledište ili gle­ dište grupe kao celine. (O ovom ćemo kasnije govoriti detaljnije.) Sopstvo - sposobnost da sebe vidimo kao objekt. Refleksivnost - sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da mislimo kako oni misle i postupamo kako oni postupaju.

110

D 2 0 R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Mid je verovao da se sopstvo razvija u dva ključna perio­ da detinjstva, u periodu igranja (engleski, play stage) i u perio­ du igre (engleski, game stage). U periodu igranja, deca se igraju tako što sebi dodeljuju uloge drugih. U toj igri dete može da se stavi u ulogu doktora, Harija Potera, majke ili oca. Na taj način, deca uče da vide sebe i kao subjekt (dete) i kao objekt (Hari Poter) i počinju da razvijaju sopstvo. Međutim, to sopstvo veoma je ograničeno, jer dete može preuzeti samo ulogu različitog i po­ sebnog drugog (Hari Poter, majka). Preuzimajući ulogu majke ili Harija Potera, dete može da vidi i proceni sebe onako kako zamišlja da to rade Hari Poter ili majka. Međutim, detetu nedo­ staje potpuniji i organizovaniji osećaj sopstva.

Džordž Herbert Mid Biografska skica Većina teoretičara koji se pominju u ovoj knjizi najveće prizna­ nje stekla je svojim pisanim delom. Međutim, Džordž Herbert Mid je bio podjednako značajan i kao predavač i kao pisac. Njegove reči osta­ vile su snažan uticaj ne mnoge ljude koji su kasnije postali značajni sociolozi dva­ desetog veka. Jedan od njegovih stude­ nata je zapisao: „Razgovor je bio njegov najbolji medij, pisanje je za njega bilo od drugorazrednog značaja". Drugi njegov student, poznati sociolog Leonard Kotrel, ovako je opisao Mida kao profesora: „Za mene su predavanja profesora Mida bila jedinstveno i nezabo­ ravno iskustvo. Profesor Mid je bio krupan čovek, prijateljskog izgle­ da s veličanstvenim brkovima i bradom poput Van Ajkove. Na licu je uvek imao dobroćudan, pomalo stidljiv osmeh usklađen sa trep­ tanjem njegovih očiju kao da je uživao u tajnoj šali koju je izvodio pred publikom. Dok je predavao, uvek bez beleški, profesor Mid je u ruci držao komad krede i predano ga posmatrao. Kada bi izvlačio neki posebno značajan Period igranja — prvi stadijum u razvoju sopstva; deca se igraju tako što dode­ ljuju sebi uloge drugih.

111

KLASIČNE TEORIJE

zaključak, letimično bi pogledao preko naših glava, sa stidljivim, goto­ vo pokajničkim osmehom, ne gledajući ni u koga direktno. Njegova predavanja su tekla i uskoro smo naučili da pitanja i komentari stu­ denata nisu dobrodošli. Zaista, kada bi neko bio dovoljno smeo da postavi pitanje, začuo bi se žamor neodobravanja studenata. Oni su se protivili svakom prekidu toka dragocenog predavanja. Njegova očekivanja od studenata bila su skromna. Nikada nije držao ispite. Glavni zadatak svakog studenta bio je da napiše što je moguće bolji pismeni rad. Te radove profesor Mid je pažljivo čitao, a ono što je mislio o njima predstavljala je ocena. Neko bi mogao pomisliti da su studenti radije čitali literaturu nego pri­ sustvovali njegovim predavanjima, ali nije bilo tako. Studenti su uvek dolazili i nikada im nije bilo dovoljno profesora Mida".

U

periodu igre,

dete počinje d a razvija sopstvo u p r a v o m

smislu te reči. D o k u periodu igranja dete preuzima s a m o j e d n u ulogu, ulogu p o s e b n o g d r u g o g , u periodu igre preuzima ulogu svih onih koji u njoj učestvuju. Svaki o d tih učesnika i m a tačno određenu ulogu u igri. D a bi to ilustrovao, M i d je koristio primer fudbala.* D o k igra fudbal, dete m o ž e d a i m a s a m o j e d n u ulogu (recimo, ulogu levog krila), ali, istovremeno, m o r a da zna koja su zaduženja ostalih deset igrača i šta oni očekuju o d njega. K a o levo krilo, dete m o r a d a zna kakva je uloga g o l m a n a , bekova, veznih igrača, centarfora i d e s n o g krila. O n o takode m o r a d a zna i šta je uloga sudije, trenera, selektora, ali i publike koja sedi na tribina­ m a . D e t e ne m o r a istovremeno d a b u d e svesno svih uloga, ali u s v a k o m trenutku m o ž e biti svesno uloge barem tri ili četiri igrača (koliko je otprilike dovoljno da biste postigli gol ili ga odbranili). Zahvaljujući toj sposobnosti da istovremeno p r e u z m u više uloga, deca v r e m e n o m stiču s p o s o b n o s t d a učestvuju u g r u p n o m životu; o n a postaju s p o s o b n a d a bolje shvate šta se o d njih očekuje i koja je njihova uloga u društvenoj grupi. D o k igranje zahteva s a m o n e p o t p u n o sopstvo, igra zahteva p o t p u n o razvijeno sopstvo. Period igre - drugi stadij um u razvoju sopstva; umesto da preuzima ulogu diskretnih drugih, dete preuzima ulogu svih onih koji u igri učestvuju. Svaki od tih učesnika ima posebnu ulogu u igri. Napomena prevodioca: Mid je, u stvari, upotrebio primer bejzbola, ali pošto su na Balkanu pravila te igre uglavnom nepoznata, odlučili smo se za fudbal.

112

DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ključni koncept

Definicija

situacije

V. I. Tomas (1863-1947) sa svojom suprugom Doroti S. Tomas stvorio je koncept definicije situacije: ako ljudi definišu situaciju kao realnu, onda su te definicije realne u svojim posledicama. N e postoji objektivna realnost ili objektivna situacija; postoji samo situacija onako kako je pojedinci mentalno definišu. Definicija, a ne objektivna realnost, navodi ljude na to da se ponašaju na određen način; da neke stvari urade, a neke druge propuste da urade. Ilustrovaćemo to na primeru rudbala. Pretpostavimo da igrate levo krilo i definišete situaciju u kojoj verujete da možete sami da predriblate kompletnu protivničku odbranu i postignete gol. (Ovo je ponekad, na neobjašnjiv način, polazilo za rukom legendarnoj levoj polutki i krilu Crvene zvezde, Milošu Šesticu.) Taj vaš postupak zavisio je od vaše procene, odnosno definicije situacije u kojoj ste ubedili sebe da protivnička odbrana nema pojma i da ste vi dovoljno sposobni da je sami predriblate i po­ stignete gol. Prema tome, vaša definicija imala je realne posledice. Vi ste zaista pokušali da predriblate celu protivničku odbra­ nu. Ako vam to uspe (kao Šesticu), sledi slava. U suprotnom, sledi kazna - odbrana će da vam oduzme loptu, vaši saigrači će vikati na vas u znak protesta, a trener će vas poslati na klupu. U mnogim oblastima naših života način na koji definišemo situ­ aciju često je važniji od same realnosti.

Još jedan Midov čuveni koncept je koncept uopštenih drugih. Uopšteni drugi, za razliku od posebnog drugog, predstavlja stav čitave zajednice ili, u slučaju fudbala, stav čitavog tima. Potpuno izgrađeno sopstvo moguće je tek onda kada dete, umesto da preuzi­ ma uloge pojedinačnih značajnih drugih, počne da preuzima uloge uopštenih drugih. Za ljude je takode značajno da steknu sposobnost da procenjuju sebe i svoje postupke sa stanovišta grupe kao celine, a ne samo sa stanovišta bliskih pojedinaca. Uopšteni drugi takode Definicija situacije - ako ljudi definišu situacije kao realne, onda te definicije imaju realne posledice; one, drugim recima, utiču na naše ponašanje. Uopšteni drugi — stav čitave zajednice ili bilo kog kolektiva u koji je akter uključen.

113

KLASIČNE TEORIJE

omogućuje apstraktno mišljenje i objektivnost, jer pojedinac razvija daleko objektivniju poziciju kada se oslanja na uopštene, a ne na posebne druge. Da bi osoba razvila sopstvo, neophodno je da bude član zajednice i da bude usmerena opštim stavovima zajednice. Sve ovo, a posebno uopšteni drugi, može nekoga navesti na pomisao da su Midovi akteri konformisti kojima nedostaje indivi­ dualnost. Međutim, Mid je jasno naglasio da je svako sopstvo jedin­ stveno i razvijeno u kontekstu posebnog životnog iskustva. Osim toga, pošto u društvu postoji mnogo grupa, ne postoji samo jedan uopšteni drugi, već mnogo njih. S obzirom na to da ljudi pripa­ daju različitim grupama i imaju mnogo uopštenih drugih, postoji i više od jednog sopstva. Staviše, ljudi ne moraju prihvatiti zajednicu i uopštene druge onakvim kakvi su, i mogu raditi na tome da ih promene. Ponekad u tome uspevaju, menjajući zajednicu, uopštenog (generalizovanog) drugog, i konačno - same sebe unutar zajednice.

Ja i mene Činjenica da sopstvo podrazumeva i prilagođavanje i indivi­ dualnost ogleda se u Midovom razlikovanju dva aspekta sopstva -ja i mene (engeski, li me). Mada izgleda kao da ova dva aspekta čine delove ili strukturu sopstva, Mid ih je zapravo video kao pro­ cese koji su deo jednog većeg procesa, tj. procesa stvaranja sopstva. Primene socioloških koncepata na savremeno društvo

Kako postajemo

opsednuti sami sobom?

Džordž Herbert Mid imao je nekoliko značajnih zapažanja o prirodi sopstva, ali bi se verovatno iznenadio da je poživeo do­ voljno dugo da vidi stepen u kome se sopstvo transformisalo, postajući glavni predmet interesovanja, čak i opsesije, u savremenom svetu. Danas živimo u svetu u kome sve više razmi­ šljamo o različitim stvarima. Internet i globalizacija u naš život uneli su niz novina i tema o kojima moramo svakodnevno da razmišljamo. Zapravo, mi moramo da razmišljamo o njima zbog toga što će veliki broj tih stvari (na primer, globalne pri­ vredne promene ili rizici po zdravlje) verovatno imati ozbiljan

114

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

uticaj na nas. Tema o kojoj danas razmišljamo više nego rani­ je, jesmo i mi sami. (Mid je bio veoma zainteresovan za odnos između sopstva i refleksivnosti.) Iako se samorefleksija pojavljivala i u prošlosti, ljudi su bili ma­ nje sposobni da razmišljaju o sebi (barem u razvijenim zemlja­ ma) nego danas. Razlog za to je jednostavan: ljudi su često bili prezauzeti preživljavanjem i nabavkom svakodnevnih potrepšti­ na da bi se upuštali u samorefleksiju. Osim toga, ljudi su živeli u kulturi koja je bila zasnovana na materijalnom postignuću, a obezvređivala samorefleksiju i zaokupljenost samim sobom. N a te pojave gledalo se kao na nepotreban višak koji ne pospešuje materijalna dobra koja su ljudima i društvu potrebna. Me­ đutim, Entoni Gidens, savremeni sociolog o kome ćemo više govoriti u glavama 7 i 10, ukazuje na to da je sopstvo za veliki broj ljudi postalo projekat, možda čak i najvažniji životni projekat. Uzrok toga je to što se sopstvo više ne pojavljuje, već ga mi aktivno stvaramo. Ko smo mi? Šta mislimo da smo? Sve to nisu više date karakteristike ili nešto što je uobličeno u detinjstvu kroz proces socijalizacije (kako je mislio Parsons), već je to nešto što svesno i aktivno stvaramo tokom naših života. Sopstvo nije stvoreno jednom za svagda, već se ono neprekidno uobličava i menja (ponekad čak na dramatičan način). Sledstveno tome, sopstvo postaje nešto na šta svi treba da pa­ zimo, da ga nadgledamo i menjamo kada je to neophodno. To od nas pravi osobe koje su daleko fleksibilnije i prilagodljivije. Međutim, na mnogo načina to takode predstavlja za­ strašujući i težak proces. Drugim recima, dok pre sto ili dvesta godina ljudi nisu mnogo brinuli o sebi, sopstvo danas pred­ stavlja neprekidan izvor brige. Postali smo preokupirani sobom i načinom na koji sebe treba da prilagodimo neprekidno promenljivim okolnostima savremenog društva i našoj isto tako promenljivoj poziciji u tom društvu. To nije lak zadatak; on je pun poteškoća i tenzija. Postoji mnogo prednosti kada je čovek u skladu sa samim sobom, ali i to ima svoju cenu. Ja je neposredna reakcija n a okruženje, o d n o s n o n a o n o što drugi rade. O n o je nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sop­ stva. Ljudi ne m o g u s u s p e h o m predvideti kako će. ja

postupiti.

Ja — neposredna reakcija sopstva na okolinu; nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sopstva.

KLASIČNE TEORIJE

115

U slučaju fudbala, igrač ne može sa sigurnošću znati kako će njegov tim igrati. Možda pruži briljantnu igru; možda potpuno podbaci. Nikada ne možemo u potpunosti poznavati svojeg, pa ponekad svojim postupcima iznenadimo sami sebe. Za Mida je ja značajno iz četiri razloga. Prvo, ono je glavni izvor noviteta u društvenom svetu. Drugo, uja su sadržane naše najvažnije vrednosti. Treće, ja predstavlja realizaciju sopstva, a svi mi težimo da realizujemo sopstvo. I konačno, Mid je razmatrao dugoročni evolutivni proces od primitivnih društava, u kojima su ljudi bili pod dominacijom mene, ka savremenim društvima u kojima ja igra daleko značajniju ulogu. Unutar sopstva, ja je suprotstavljeno meni. Mene je, u osno­ vi, prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedin­ ca. Za razliku od ja, ljudi su veoma svesni mene, oni veoma do­ bro znaju šta zajednica od njih želi i očekuje. Svi imamo izraženo mene, ali oni koji su pod potpunom dominacijom mene jesu kon­ formisti. Društvo nas kontroliše preko mene. Takode, mene ljudi­ ma omogućava udobno funkcionisanje u društvu, a ja omogućuje promene u društvu. Društvo na taj način dobija dovoljno konfor­ mizma kako bi moglo da funkcioniše, ali takode prima neophod­ nu dozu inovacije koja mu omogućava da ne stagnira. I društvo i pojedinci bolje funkcionišu zahvaljujući spoju ja i mene. Sažetak 1. 2. 3. 4.

5.

Georg Ziml bavio se asocijacijom ili interakcijom. D a bi izašli na kraj s velikim i zbunjujućim nizom interakcija, sociolozi i obični ljudi razvili su forme interakcije. D a bi izašli na kraj sa zbunjujućim mnoštvom učesnika u interak­ ciji, sociolozi i obični ljudi razvili su tipove učesnika u reakcijama. U pogledu problema veličine grupe postoji velika razlika između dijada (grupa od dva člana) i trijada (grupa od tri člana). Prisustvo treće osobe u trijadi omogućuje nastanak nezavisne grupne struk­ ture. Dalje uvećavanje veličine grupe nije toliko važno koliko pre­ lazak iz dijade u trijadu, to jest priključivanje treće osobe dijadi. Sto je grupna struktura veća, pojedinac je slobodniji.

Mene - prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedinca; kon­ formistički aspekt sopstva.

116 6.

7. 8. 9. 10. 11.

12. 13. 14. 15.

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ziml je bio zainteresovan za problem distance. Taj interes manifestovao se u njegovoj raspravi o društvenom tipu strancu, koji niti je previše blizu ni previše daleko od grupe. Distanca je pove­ zana i sa socijalnim formama, što znači da poseban oblik udalje­ nosti i otuđenosti ulazi u sve društvene odnose. Distanca se takode vezuje za Zimlovo razmišljanje o vrednosti. Vredne su one stvari koje nisu ni predaleko ni preblizu. Zimlova grand-teorija bavi se tragedijom kulture. Tragedija kulture razmatra rast objektivne kulture i njenu sve veću prevlast nad subjektivnom kulturom. Veblenova grand-teorija bavi se sve većom kontrolom biznisa nad industrijom i negativnim efektima koji iz toga proizilaze. Mid je bio socijalni biheviorista koji nije bio samo zainteresovan za ponašanje koje je zasnovano na mehanizmu stimulus-odgovor, već i za ljudsku svest koja deluje između stimulusa i odgovora; ljudi razmišljaju pre nego što nešto urade. Četiri faze akta su impuls, percepcija, manipulacija, konzumacija. Iako ljudi i životinje koriste gestove i konverziraju gestovima, samo ljudi mogu da koriste značajne gestove, značajne simbole i jezik. Uopšteni drugi je stav čitave zajednice. Sopstvo ima dva aspekta koji se nalaze u stalnoj tenziji: ja (nepo­ sredan, nepredvidiv i kreativan aspekt) i mene (usvajanje uopšte­ nog drugog koje vodi ka konformizmu).

Literatura

za dalje

čitanje

Lukić, Radomir D. (1987). Formalizam u sociologiji. Zagreb: Naprijed. Marinković, Dušan [priredio] (2008). Georg Zimi (zbirka tekstova Georga Zimla). Novi Sad: Mediterran Publishing. Mead, George Herbert (2003). Um, osoba i društvo. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Simmel, Georg (2001). Kontrapunkti kulture. Zagreb: Naklada Jesen­ ski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Spasić, Ivana (1998). Interpretativna sociologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Veblen, Torsten (1966). Teorija dokoličarske klase. Beograd: Kultura. Veblen, Torsten (2008). Teorija dokoličarske klase. Novi Sad: Medi­ terran Publishing. Zimi, Georg (2004). Filozofija novca. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.