Dobrica Ćosić - Koreni Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici koju obraĊuje i po umetniĉkoj metodologiji kojom je graĊen. Tematski slojevi romana celovito predstavljaju srpsko selo u njegovom sporom preobraţenju tokom 19. veka. U mnoštvu motiva i tema posebno se istiĉu sledeće: tradicionalno slobodarstvo srpskog seljaštva, izraţeno u otvorenoj borbi protiv domaće despotije i apsolutizma; odrţavanje kultova srpske nacionalne mitologije konstituisane još u davna vremena; problem preranog gašenja porodiĉnog stabla; patrijarhalna despotija kako kult; evropeizacija srpskog intelektualca; raslojavanje srpskog sela; materinski nagon; psihologija suvišnog ĉoveka; problem identifikacije liĉnosti; itd. Devetnaesti vek u ţivotu kneţevine srbije omeĊen je na poĉetku ustaniĉkom osvetom pobunjenika nad Osmanlijama, a na kraju tiranijom sopstvene drţavne vlasti nad nezadovoljnim narodom. Ćosić je pokazao kako svaka generacija , gradeći sopstveni ţivot, plaća velike dugove onome što nasleĊuje od predaka. U romanu Koreni prikazane su tri generacije srpskog društva: jednu ĉine KaraĊorĊevi ustanici koji se kao ljudi ostvaruju u borbi protiv turaka i stvaranju sopstvenih poseda. Druga generacija se socijalno raslojava i u tom se raslojavanju istiĉu bogati pojedinci sa jedne, i njihove sluge sa druge strane. Treću generaciju ĉime oni koji nastoje da na kraju 19. veka, pokrenu srpsko društvo iz mrtvila i apatije kao posledice
obespravljenosti i depresije. Prvu generaciju predstavljaju Luka Došljak, njegova supruga Kata, njen prvi muţ Vasilije, roditelji neobiĉnog starca Nikole i roditelji Steve ĈaĊenovića. U drugoj generaciji istiĉu se Aćim Katić, Steva ĈaĊenović, profesor Andra i starac Nikola. Predstavnici treće generacije su Aćimovi sinovi Vukašin i ĐorĊe, ĐorĊeva supruga Simka i njihov sluga Tola Daĉić. Da bi umetniĉki realizovao ovako sloţenu društvenu, socijalnu, etiĉku i psihološku problematiku, Ćosić je zamislio desetak ljudskih karaktera koji u celini oslikavaju srpsko društvo 19. veka. Novina Korena je, pre svega, u postupku i stilu. To je poetski psihološki roman, umnogostruĉene subjektivne perspektive, u kojem se dramatiĉni sudari meĊu liĉnostima osvetljavajući iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje. Fabula je smeštena u kraj devetnaestog veka u jedno srpsko selo i prati ţivote Aćima Katića, jednog od radikalskih voĊa tog vremena, i njegovih sinova Vukašina i ĐorĊa. Vukašin je bio na školovanju nekoliko godina u Francukoj i poĉetkom romana se vraća kući kod oca i brata mu ĐorĊa da bi im saopštio da se ţeni ćerkom liberala Tošića, Aćimovog politiĉkog neprijatelja. Aćim ga se odriĉe i preti da će ga izbrisati iz testamenta. Istovremeno, ĐorĊe i njegova supruga Smiljka imaju probleme, jer ni posle 15 godina braka nemaju dece. ĐorĊe se sve ĉešće napija i u jednom od tih pijanstava izbacuje Smiljku iz kuće. Aćim je oĉajan zbog svaĊe sa sinom miljenikom Vukašinom, i što od besa, što od oĉaja rešava da pozove seljake iz svoga sela Prerova na bunu. Pijani vojnici uspevaju da bez velike muke uguše bunu, ubivši pritom petoricu seljaka. Istovremeno, Smiljki na um pada spasonosna ideja: da zatrudni sa jednim od ĐorĊevih sluga. Ubrzo posle toga saznajemo da je Smiljka trudna, a ĐorĊe joj dopušta da se vrati kući, iako su i on i Aćim puni sumnji oko toga ko je otac deteta. Smiljka raĊa sina i beba dobija ime Adam. Kako Adam raste, sve je viši i viši, a sve manje liĉi na oca ĐorĊa koji je izrazito nizak. Kada je Adamu bilo
5 godina, majka mu Smiljka se razboljeva i umire, a on jedva preţivljava. Ovaj dogaĊaj konaĉno navodi Aćima i ĐorĊa da Adama prihvate kao svog. Pitanja 1. Tragika porodice i tragika naroda 2. Aćim Katić kao seljacki voĊa 3. ĐorĊe i Vukašin - nasljednici ili izdajnici 4. Simka - ţena i majka 5. RoĊenje Adama - novi poĉetak ili kraj Odgovori 1. Koreni su ogledalo sa dva lica; u jednom se oslikava Srbija 20. veka izjedena unutrašnjim previranjima, neslogom naroda i pohlepom politiĉara. Drugo lice ogledala zadire u psihologiju jedne porodice kojoj uprkos materijalnom bogatstvu i prestiţu prijeti raspad i gašenje loze. 2. Aćim Katić, seljaĉki sin, gazda, domaćin i radikalski prvak istiĉe se u jednom planu kao voĊa naroda, domišljat i sposoban, sa jasnim politiĉkim ciljevima izgraĊeni na tradiciji i jako tradicionalnom osjećaju. S druge strane, on je skrhan saznanjem da nemoţe da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme ali i sa porodiĉnim problemima, te preţivljava niz poraza koje to još više oslabljuju. 3. ĐorĊe i Vukašin su dva lika koje veţe zajedniĉko porjeklo ali ih mnogo više razdvaja. Vukašin predstavlja izdanak novog bremena novog doba i misli. Francuski Ċak se vraća u Srbiju koja još nije uspjela da se oslobodi turskog jarma i nasleĊa koja posrće pod teretom neprosvećenosti i siromaštva. On stremi ka evropskom duhu ali se istovremeno budi Vukašin zadojen tradicionalnim i seljaĉkim, što dovodi do unutrašnje borbe, muĉenja i preispitivanja. ĐorĊe je svojim poslovnim uspjesima, trgovinom i bogatstvom osigurao mjesto u društvu, ali ono je poput njegovog poloţaja u porodici na klimavim nogama, jer on nije u mogućnosti da ispuni osnovni zadatak - da obezbjedi sebi potomka i nastavi lozu Katića. Pritisnut sa jedne strane oĉevom
naklonošću prema Vukašinu a s druge sopstvenim nedostatcima, što ga jos više uniţava u sopstvenim oĉima, iako je moćnik i gazda u oĉima drugih. I Vukašin i ĐorĊe su izdanci Aćima Katića ali ne udovoljavaju negovim zeljama: prvi se priklanja oĉevim politiĉkim protivnicima a drugi je ţigosan jalovošću. 4. Simka je lik okarakterisan ljepotom, snagom i zdravljem što još više istiĉe ĐorĊevu jalovost. Ona je u potpunosti svjesna svog porjekla i svog poloţaja u kući Katića u koju je ušla iz siromašne nadniĉarske porodice. Iako je to protiv njenoj prirodi ona se predaje Toli Daĉiću da bi oĉuvala sebe i porodicu. 5. RoĊenje Adama poništava sve što je bilo prije trulo i loše u porodici - Simka se oslobaĊa mora i nesanica, Aĉim mu posvećuje ostatak ţivota a ĐorĊe dobija toliko ţeljenog nasljednika. Adam je simbol prelaska iz starog vremena u novo, i što se tiĉe porodice i Srbije s poĉetka 20. vijeka. Kuda nas vode naši koreni - Svaki ĉovjek ima porjeklo koje na neki naĉin odreĊuje njegovu sudbinu ili bar dobar dio nje. Kod nas na Balkanu ta uloga porjekla je istaknuta kao nigdje drugdje u svijetu . Kakvo ti je prezime, odakle dolaziš, ko su ti bili djedovi ĉesto moţe da bude vaţnije od onoga šta si ti ustvari. Ĉovjek bez korjena je - nula bez prošlosti i budućnosti. Neminovno se, dakle, postavlja pitanje kakvi su to naši toliko vaţni korjeni koji nas kao aveti iz prošlosti progone na našem putu budućnosti. Ono što se moţe reći da su ti korjeni generacijama iznicali iz krvavog tla. Stalni ratovi, bune i ustanci, tlaĉenja od strane turskih osvajaĉa kroz istoriju odnosila su naše (srpske) najbolje glave i najhrabrije duše. Kada sumiramo Srpskog naroda mi moţemo samo zbunjeni da stanemo i upitamo se: kuda dalje? Ĉemu nas uĉi naša istorija i šta zahtjeva od nas? da li je to nemilosrdna osveta zbog ogromne nepravde i zla koje su vjekovima okomljavale na naše pretke? Trebamo skupiti horde ubica i krvoloka i zbrisati sa lica zemlje sve naše neprijatelje ili da i dalje budemo mirne ovce koje ĉekaju klanje.
Strast, unutrašnje previranje, duševni lomovi, bezizlaznost i oĉaj, a sa druge strane pogrešno kanalisana ljubav, koja spaja grešno i moralno zalutale, sliĉne a toliko razliĉite osobe, glavni su motivi "Korena" - prikaza svovremenog stradanja i porodiĉne tragedije. Ĉim je prvi uzdah prostrujao njegovim plućima, ĉim je prvi plaĉ, tek roĊenog Aćima Katiĉa, prelomio tišinu prerovske noći, postalo je oĉigledno da će ovaj ĉovek proţiveti sve, samo ne jedan obiĉan ţivot. Veĉito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on kreće u svoju borbu, krvniĉki grabeći svaku ţivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureći sa svim problemima koji su muĉili njegove sugraĊane, rešen da svojim sinovima obezbedi bolju budućnost. veće šanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teškobe ne moţe da se oslobodi do kraja ţivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi budući dogaĊaji u porodici Katić bivaju, moglo bi se reći i ukleti, jer Aćim, kao da baca nevidljivu koprenu nesreće i prokletstva, naravno nesvesno. MeĊutim, njegov ţivotni san se straviĉnom brzinom ruši Vukašinovom izdajom, ali i zbog ĐorĊeve neplodnosti. Aćim postaje izgubljen ĉovek, ĉovek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za ţivot. Svi njegovi pokušaji da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Aćim moralno otuĊen. Spoljašnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograĊuje od ostalih ĉlanova. Upravo zato, porodiĉna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom sluĉaju Aćima Katića. Njegovi principi su jaĉi od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih naĉela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome. Ovde je to poistovećeno sa biblijskim grehom, iako je Aćim nevernik koji beţi od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Više je greha uĉinjeno zbog spreĉavanaja greha nego zbog njega samog. Ipak, najveću boljku Aćimu zadaje nemogućnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moţe da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od prošlosti, dokaz da postoji. Ţeli svoju krv
koja će poteći zemljom, ţeli da sa samopouzdanjem pogleda u oĉi sve one koji su ga krišom nazivali "sin Luke Došljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, završetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa. Stradanje doţivljava i na politiĉkom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu više ništa i nije preostalo. Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osećanja, već se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokušava da spase sebe, kao ni ostale ĉlanove porodice, ali on to ĉini, jer misli da tako treba i da će, ako postupi drugaĉije, izdati sve ono što je gradio celog veka. Aćim je jedna izuzetno komplikovana liĉnost, koja se ne moţe perom iskazati. Sva njegova unutrašnja trvenja proistiĉu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu ţrtvu. Liĉna tragedija Aĉima Katića - Svi smo mi nosioci razliĉitih drama, svaki ĉovek je ţrtva unutrašnjih bura i lomova. Veĉiti smo borci sa svetom, sa samim sobom, svojim osećanjima, naĉelima i moranjima. Stalno smo primorani da biramo izmeĊu osećanja i straha da budemo slabi i stavljeni u rascep izmeĊu principa i sigurnosti u svoju, moţda nepostojeću snagu. Mislim da je Aćim upravo taj stalni borac i ţrtva svojih principa, jer je birao sebe, a ne sina, birao je moć i snagu a ne ljubav. Njegov odnos prema sinovima i krajnji ishod tih situacija su odliĉje njegove drame. Nije ih cenio kao individue, hteo je da im nametne liĉne stavove, bio je neka vrsta tiranina. Naišao je na otpor i ostao slomljen od najbliţih. Voleo je ih je na jedan sebiĉan naĉin, dok su bili dobri za njega. Kako sam Vukašin kaţe, tretirao ih je kao vašarske konje i voleo samo dok su bili najbrţi u selu. Nesumnjivo da ih je on voleo, ali ipak na pogrešan naĉin ljubavi. To za mnoge i nije prava ljubav, već sebiĉluk, izraţeni kompleks vladara i stav da je jedino njegov put pravi i da taj put moraju slediti i njegovi sinovi. Svi koreni njegove drame leţe u osećaju nepripadnosti porodici Katić. Sebe je smatroa uljezom, osećao je veĉito niţim i bezvrednijim i to ţeli da nadoknadi kroz vrline sinova. Hteo je da
se hvali njima, da mu sluţe za ponos. Tu je i strah za odrţanje loze Katića. On ţeli da oni nastave da ţive u još većoj snazi i sveţini potomaka, pa zato i ĐorĊu bira Simku, oliĉenje plodnosti i lepote. Ali, tu ga oĉekuje krah, slom kroz poraz svog sina da se ostvari kao otac i podari potomke Katićima, i time obezbedi sigurnost porodici. Ipak, kad dobije unuka, iako u dubini duše zna da on nije Katić, vraća mu se, uzda se u njega, hvatajući se za slamku spasa kao davljenik jer ni on nije Katić, baš kao ni Adam. Njegova surovost ogleda se i kroz mlaĊeg sina Vukašina, jer ţeli da mu nametne politiĉke stavove i profesiju, ali i tu doţivljava neuspeh. Nije oĉekivao da će se Vukašin razvijati i da će izgraditi isopstveni put kroz ţivot. Iako Aćimova velika slabost, mlaĊi sin, nije uspeo da pokoleba surove principe svoga oca koji ga dozivotno odbacuje od sebe, glas pogrešnih naĉela ţivota, prenebregivo je glas srca i Aćim će veĉno patiti. On odbacuje i svoje unuke, Vukašinovu decu, jer ne oseća nikakvu bliskost sa njima, ne oseća u njima ljubav prema zemlji, ukorenjenost u porodici Katić. Oni su mu daleki, pa bira Adama, iako on po krvi nije njegov. Tu je i neizbeţni odnos sa Prerovcima. Aćim ţeli da im nametne svoju volju, ali i ostaje uz njih kad biva zarobljen. Prisutna je njegova ţelja za politiĉkom dominacijom koju ţeli da ostvari po svaku cenu, pa ĉak i gazeći preko leševa. Da li je Aćim Katić zaista toliko surov kao što govore njegovi postupci i da li je tiranin prema porodici i drugim lljudima, ili je samo ţrtva svojim naĉela? Mislim da je njegovo srce ostalo puno ljubavi koju nije znao da pokaţe, ljubavi koje se plaši i za koju je mislio da ne moţe da pruzi sigurnost. ________________ Koreni se moţda mogu definisati kao jedna varijanta porodiĉnog, kolektivnog romana, pa dakle i socijalnog, i ne manje seoskog i takoĊe psihološkog, politiĉkog, delimiĉno i egzistencijalnog. Ćosić je u Korenima i istoriĉar jedne porodice kao jezgra oko kojeg se okreće svet i koja je i sama svoj mali svet, saţimajući u sebi duh vremena i društva. Porodica je u tom romanu centar organizma u
kome, pomoću retrospektivnih osvetljavanja socijalnih, ekonomskih i geneaoloških elemenata saznajemo šta ga je uslovilo i stvorilo. Ona i pored svoje prividne nekompaktnosti ima obeleţje grupe: porodica će ostati jaka samo ako se liĉne ţelje podrede njenim opštim interesima i njenoj ekonomskoj i politiĉkoj osnovi. To su socijalne i sociološke determinante romana. U Korenima nalazimo naturalistiĉku i sociološku shemu podrţavanu iznutra verbalnom energijom, vatrom reĉi, gorivom pomoću kojeg se ono odrţava i lebdi nad svojim sopstvenim ponorom. Sociološka shema u Korenima ocrtava se sa tolikom preciznošću i evidentnošću da ju je nemoguće ne primetiti: otac - Aćim Katić despot i gospodar porodice; stariji sin Đorće - onaj koji radi i stiĉe, uvećava bogatstvo, ali ne uspeva da stekne naklonost oca, ni ljubav i porod ţene; mlaĊi sin Vukašin oĉev ljubimac, ali otpadnik: odlazi u grad, školuje se u inostranstvu, izneverava oca i nade koje je ovaj polagao u njega i oĉeve politiĉke ideale; i Simka, ĐorĊeva ţena, matica porodice, ovaploĊenje ĉulnosti, ali ne i ljubavi. U romanu Koreni nema ljubavi, jer to delo ne izlazi iz istorije i biloško - socijalnih uslovnosti koje njime vladaju, ne dopuštajući nikakav intimniji ton i zvuk: tako ni Simka nije ljubav, ona je oruĊe, ona je sredstvo, ona je - po sociološkoj shemi - samo nuţnost koja treba da obezbedi porod; i sluga Tola Daĉić - naposletku, koji svoje gazde i mrzi i voli, i niti mrzi niti voli, jedan iz legije bogatih sirotan, veselih, zlehudih nesrećkovića koji podnose svoju sudbinu i o kojima je naša klasiĉna realistiĉka knjiţevnost svojevremeno govorila sa gotovo istim sentimentom. S druge strane gledamo, pisac u Korenima kao da odustaje od tzv. slikanja karaktera (iako niko ne poriĉe da je Aćim karakter, izrazita figura u romanu, autentiĉna poetska kreacija, kao što i u ĐorĊevom defektu i muĉenju, u njegovim patnjama i samorazdiranjima postoji kob i sudbinska obeleţenost), jer ti njegovi karakteri, bilo da fasciniraju ili ne, sluţe piscu uglavnom zato da se uputi u suštinskije slojeve ljudske prirode, u ljudsko kao totalitet, da bi globalno, ali ne i manje intenzivno, dao dramu
i znaĉenje ljudske pustolovine koja se zove ţivot, egzistencija, da bi iz nje izvukao bedu i uţas postojanja (neizvesnost i netrpeljivost, mrţnja, bogaćenje i prevara, nasilje, ubistvo) i najzad ništavilo, smrt i pomor kojima se Koreni završavaju. Ali porodica ostaje. Gotovo svi konflikti u romanu dati su u odnosu prema porodici kao celini. Kad goropadni, robustni Aćim Katić, radikal, demagog, opozicionar, kaţe kako je, kad je trebalo, skresao kralju u oĉi sve što je hteo i što mu se nije sviĊalo, on istiĉe svoju politiĉku doslednost i svoj politiĉki ugled koji mu je potreban ne manje i zato da istakne ugled svoje porodice. Kad se odriĉe sina koji je, ţenidbom, prešao u suparniĉki politiĉki tabor, on, strasni, nepomirljivi i nepodmitljivi politiĉar, ne moţe ipak da ga preboli, jer ne moţe da preboli rasturanje porodice. Kad je celog ţivota kivan na starijeg sina ĐorĊa, on je ponajviše kivan zato jer ovaj ne odgovara njegovom modelu i tipu borca i branitelja porodiĉnog imena i interesa. Pisac ipak porodicu ne fetišizuje, niti je protkiva sentimentalnom patrijarhalnom ornamentikom. On samo poetski verodostojno evocira jednu istorijsku istinu i istorijsku neminovnost kao fundamentalnu, suštinsku strast za opstajanjem i trajanjem, muĉnu i gorku, ĉesto poniţavajuću, ali vitalnu, upornu i neuništivu. Koreni su simbol i formula jednog sveta uspostavljenog na vetrometini istorije, simbol i formula nagona za postojanjem, teţnja da se dokuĉi i sazna šta sadašnjost duguje prošlosti. To istorijsko vreme u Korenima saţima i predaje budućnosti jedna porodica: koncepcija ovog istorijsko - porodiĉnog romana kao ţanra izdvaja se, donekle, iz sheme sliĉnih dela utoliko što njegov junak nije samo jedna liĉnost, pojedinac, niti nekoliko generacija, već jedna porodica ĉiju prošlost roman retrospektivno evocira i ĉiji potomci, kasnije, u romanu Deobe, dopiru do naše ne tako mnogo odmakle sadašnjosti. Ono u ĉemu se Koreni zadrţavaju u sferi knjiţevne konvencije jeste tradicionalni sukob oca i sina (Aćima Katića i Vukašina) i sinovo izdvajanje od matiĉnog, porodiĉnog i seoskog jezgra. To nije samo kontrast otac - sin, već
sukob i kontrast generacija, ţivotnih shvatanja i ambijenta (grad - selo). Ali ako je time već morala da bude zadovoljena jedna knjiţevna konvencija, onda je bar i sociografska komponenta romana istinitija i kompletnija. Time ujedno pozadina dela, ili fundiranost romana Koreni pokazuje dvostruko efektivan pokret: u socijalnom aspektu, kao slika društva, roman sadrţi, iako donekle shematizirane, autentiĉne elemente i znaĉenja; u subjektivnom aspektu, roman takoĊe otkriva autora koji se menja, razvija i preobraţava, koji postaje drukĉiji i kao umetnik sazreva. U dramskoj kompoziciji i strukturi Korena uvod i završetak, prolog i epilog, romana koji ĉine monolog letopisca Nikole i njegov solilokvijum imaju posebnu funkciju u delu. Najpre je to specifiĉno dramska funkcija - da informiše, da najavi ili nagovesti ono što će se dešavati i one koji će u tome sudelovati, da govorim o sebi - kako to ĉini Nikola - poveća napetost i interesovanje za one koje on na poĉetku samo ovlaš pominje; to je u prologu; a u epilogu - kao u klasiĉnom tipu romana - dobijamo "odjavu" komentar i zakljuĉak ipak što u Korenima kraj ne znaĉi poĉinak, definitivno smirenje nego i jedno novo, iako moţda samo uslovno i simboliĉno, otvaranje prema beskraju i neizvesnosti ţivota. Najmarkantniji lik je Aćim Katić, radikalski prvak, nadaleko ĉuveni politiĉar i seoski gazda. On je, pored ostalog, posluţio piscu da se dotakne teme o velikoj snazi kolektivne uobrazilje, koja ĉini suštinu nacionalne mitologije. "Liĉnost Aćima Katića izrasla je kao gromada u Srbiji, jake su radikalne ţile u njoj koje joj daju osobenu gospodarsku ćud. Aćim Katić nagonski ţeli potomstvo koje će biti doliĉno njegovoj muţevnoj naravi i krvi... Ĉvornovat je u svome prkosu i sili koja je nabubrela od osvojene zemlje... na svome velikom posedu on je odmetnik. Ima u njemu elementarnog prkosa i inata, muţevne snage, starinskog vremena... Liĉi na dud koji prkosi vremenu, koreni su mu kvrgavi i ţilavi." On nosi u sebi nešto od mentaliteta srpskih ustanika, pa se na momente izjednaĉuje sa tipovima junaka iz narodne poezije. Nacionalni ponos u njegovom osećanju narodnog
dostojanstva izraţava se pre svega u veri da je njegov narod, sa svojim etniĉkim osobenostima, izuzetan. Skoro tragiĉan u svojoj nacionalnoj iskljuĉivosti, on šalje Vukašina u Pariz, uveren da će tako od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će prihvatiti i boriti se za ideje radikalskog pokreta, ali u gunju i opancima, sa osobinama hajduĉkog harambaše. I kad iz Pariza bude stigla Vukašinova fotografija koja ga predstavlja kao evropiziranog mladog intelektualca, Katić će iskreno, skoro oĉajniĉki, kao da nariĉe za mrtvim sinom, kriknuti: "Evropa mi upropasti sina." Aćimova liĉnost se formirala na epskim tradicijama, u kojima se svakim stihom, sa ponosom isticala nacionalna ĉistota kao vid duhovne nadmoći nad osmanlijama. On se formirao prema jednom mitskom modelu, prvenstveno modelu hajduĉkog harambaše, kakav je bio prvi muţ njegove majke, KaraĊorĊev ĉetovoĊa Vaslije, koji intenzivno ţivi u porodiĉnim legendama. Sa takvim karakteristikama, borac po krvi i temperamentu, Aćim Katić je morao postati i borac protiv domaće despotije i pustahiluka, iako je u svojoj porodici patrijarhalni despot. Kao zagovornik kultova nacionalne mitologije, on će uzaludno pokušavati da te vrednosti razvije u Vukašinu. Blizak Aćimu je i Nikola, jedan od najzagonetnijih likova Ćosićevih Korena, neka vrsta mitskog podzemlja Srbije. "Ima u njemu neĉega drevnog, mitskog, arhaiĉnog, ćutljiv je i opasan, ovaj starac liĉi na sveca, govori kao prorok, a deluje kao zli volšebnik i kao sentimentalni hajduk u isti mah." Uĉesnik u retkim ratovima protiv Turaka, on je uĉesnik i u ĉestim bunama protiv domaće despotije. Nikola jeste tip ĉoveka hajduĉkog mentaliteta. Ali ĉitavo Nikolino biće ispunjeno je tragikom ţivota u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom sećanju ostale pojedinosti oĉeve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muţa da ga ne bi psi unakazili. Na tim doţivljajima liĉne i kolektivne nesreće formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti ĉesto se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i
borbama u toku robovanja pod Turcima. Ćosić je Nikolu, ĉoveka bez prezimena, bez mesta roĊenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujući ga nikako i nigde, podigao do simbola i pokazao da ĉovek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti. Vukašin, ĐorĊe, Tola, Simka i Aćimov sluga Mijat pripadaju onom kolenu koje se formiralo u 19. veku, ali će svi, sem Simke, dosta duboko zakoraĉiti i u 20. vek. Vukašin je zamišljen kao tip novog, graĊanskog intelektualca, koji pokušava da raskine sa patrijarhalnom arhaiĉnom svešću i Srbiju okrene Evropi. Istina, Vukašin je u mladosti mislio oĉevim mislima i ţiveo u njegovim idejama, ali je njegovo odmetanje od oĉeve radikalije bilo nuţnost. Ali Ćosić je svestan da se liĉnost ĉije se formiranje zaĉelo, i dobrim delom ostvarilo u jednoj patrijarhalnoj etniĉkoj i etiĉkoj sredini, sa arhaiĉnim moralom i arhaiĉnim naĉinom ţivota, ne moţe tako lako da izmeni obrazovanjem. Zato će Vukašin dugo biti raspet, kao na krstu, izmeĊu svojih novih uverenja i arhaiĉnih naslaga u sebi. Kad je pošao iz Beograda u oĉevo Prerovo, ĉvrsto ubeĊen da će raskinuti sa ocem, on je svakog trenutka hvatao sebe u mreţi koju ispreda tradicija. Stojeći u svojoj sobi, u oĉevoj kući, osećajući miris suvog livadskog cveća u venĉićima na zidovima, on "odjednom sav opijen neĉim što se ne odreĊuje u svesti, neĉim što je van nje, izgubljen i rasut u trajanju duţem od pamćenja, dugo ostade tako." ĐorĊe, drugi sin Vukašina Katića, je izvanredan posednik, u njemu je nagon za posedništvom i smisao za sticanje bogastva razvijen do vrhunca, postaje neka vrsta umetnosti. S te strane ĐorĊe imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analitiĉnije prikazivano. U ĐorĊu je veoma jaka ĉeţnja za porodom, nagon oĉinstva, nagon za produţenjem porodice: on u tome vidi smisao ţivljenja. Strah da će ostati bez poroda raĊa u njegovoj svesti straviĉne slike pustoši na katićkom posedu. Ovaj strah dobija
skoro patološke razmere i snagu, ĐorĊe se opija, tuĉe svoju ţenu, pa je, u ĉasovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga zaĉela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka gasle petnaest godina jalovog braka rodi sina, poĉinju nova ĐorĊeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katićkog naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upaniĉenog od straha da u strašnom epicemiĉnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tuĊe nesreće iskoristi da bi uvećao bogatstvo svome detetu. Simka je u mnogo ĉemu originalan lik seljanke, i to ne samo u srpskoj knjiţevnosti. Po temperamentu i vatri svojih ĉula dosta podseća na Sofku Bore Stankovića, ali je Simka bogatija i sloţenija priroda. Najmanje je sliĉna likovima seljanki, patrijarhalnih ţena koje poznajemo iz srpske seoske realistiĉke proze. Kći seoskog nadniĉara, koja u strahu od siromaštva, pristaje na brak sa gazdaškim sinom iako je u tom braku ne oĉekuje liĉna sreća, ona već nagoveštava specifiĉnu psihologiju. Istina, ona ima i karakteristike patrijarhalne ţene iz seoske sredine: pokorna je svome muţu kome nepisani patrijarhalni moral daje neograniĉenu vlast nad ţenom. Ali, oĉigledna je i njena mnogostruka superiornost nad ĐorĊem ne samo po vitalnosti nego i po ukupnoj duhovnoj konstituciji. Ćosić je u opisima tuţnog Simkinog ţivota u braku, u postelji sa ĐorĊem, isticao i snagu materinskog nagona i snagu njenih ĉula. Ima Simka treperavih groznica u pustoj braĉnoj postelji i strasnih sagorevanja u ĉeţnji za muškom snagom. Neugasla lepota i neistrošena snaga vode u zanos i ĉeţnju, pa se od toga neizmerno pati u slatkim maštanjima. Ali iznad svega u Simki gospodari snaga volje i razuma. Takva Simka jeste tip patrijarhalne ţene, ali to je samo jedna strana njene liĉnosti. Simka se uţasnula kad joj je mati pomenula da bi sa drugim ĉovekom mogla da nastavi katićevsku porodiĉnu lozu. Iako je Simka uspevala da nagone svoje krvi obuzdava, ipak saznanje da se moţe ponovo vratiti u nadniĉarsku bedu i za sobom slušati kikotanje svojih dojuĉerašnjih nadniĉara bilo je jaĉe
od patrijarhalnih zakona. Ali i onda kad se odluĉila da pogreši, više je bila majka nego ţena, više se brinula da svome detetu potraţi oca nego što je sebi traţila muškarca. Tola Daĉić je tip poslušnog seoskog sluge i nadniĉara. On prati gazdu pri obavljanju poslova, obraĊuje mu zemlju, kosi livade, ubira letinu, diţe mu bune, i nikad se glasno ne buni protiv takvog gazde. Ipak, njegovo mirenje sa siromaštvom nije izraz njegove klonulosti pred kapitalistiĉkim zakonima. On nije oĉajnik i inferiorac. On se po neĉemu oseća superiornijim od gazde, iako to osećanje superiornosti snagu crpe iz onih naĉela koja mu je u svest usadila crkva. "Ni bog nije svog sina kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kaţu. Da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne laţu, dete bi moralo da skaplje iako je boţji sin." Toli nisu nepoznati ni trenuci ispunjeni nejasnom mrţnjom na gazde i moćnike. Gorĉina siromaštva katkad preraste u osetniju mrţnju, ali to stanje ne traje dugo i nikad se ne pretvara u jasno saznanje o socijalnoj nepravdi i lošem ustrojstvu ljudskog društva niti u svest da bi se nešto moţda moglo i da izmeni. Njegova intimna pobuna javi se samo onda kad ţivot koji mu, inaĉe, nikad nije naklonjen, pokaţe svoju još ruţniju stranu. U trenutku kad mu je jedan od blizanaca umro, kraj već ugaslog ognjišta Tola vodi dijalog sa Bogom, bez trunke hrišćanske skrušenosti pred veliĉinom boţanstva: "A ti, Boţe, tako, sve na Tolu Daĉića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš." Onda se ipak uteši ĐorĊevom nesrećom: "Kod ĐorĊa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo kod tebe na nebesima nema dućana." Moderno u Ĉosićevim "Korenima" U romanu Daleko je sunce kao i u romanu Koreni Ćosić odmah, neposredno, upoznaje ĉitaoca sa svojim liĉnostima. Prvi utisak koji se u tom upoznavanju dobija ne menja se mnogo ni kad se ĉitanje knjige završi: kad se prvi utisak proverava. Kad kaţemo da se ne menja mnogo, hoćemo da kaţemo da se taj utisak u osnovi uopšte ne menja nego se moţda samo dopunjuje i proširuje. Ovo dolazi, ĉini se, otuda što su liĉnosti u prva dva
Ćosićeva romana od samog poĉetka već formirane: još dok ih predstavlja ĉitaocu, pisac o njima kaţe gotovo sve. Na primer, opis fiziĉkog izgleda i kratki dijalozi u mnogome otkrivaju, već na prvim stranicama romana Daleko je sunce, glavne junake: politiĉkog komesara Pavla i komandanta odreda Uĉu. Isti je sluĉaj i u romanu Koreni: kad se završe uvodne reĉi starca Nikole, reĉi prologa i reĉi proroka, ĉitalac je ukljuĉen u situaciju ĉiji su nosioci dve liĉnosti od kojih je jedna centralna: ĐorĊe Katić, bogati trgovac, i Tola Daĉić, njegov nadniĉar. Jeste li primetili? Ovim dvema liĉnostima pisac je odmah odredio njihovu ulogu, i to društvenu ulogu: trgovac i nadniĉar, gospodar i sluga, onaj od koga se zavisi i onaj koji zavisi. Ove uloge ĉine jasnim njihov meĊusobni odnos i njihov pritajeni sukob; ali to nije sve. Uz pomoć unutrašnjeg monologa ĐorĊa Katića pisac daje odmah, gotovo celu njegovu liĉnost. Saznaje se, iz tog monologa, mnogo: poloţaj ĐorĊa Katića u društvu; njegov naĉin ţivota; njegov odnos prema ocu i njegov odnos prema ţeni; njegov strah i njegova nemoć; uzroci toga straha i uzroci te nemoći. ĐorĊe Katić, koji većinu dana provodi po drumovima i većinu noći u mehanama: odlazeći u trgovinu i vraćajući se iz trgovine; koji je nesrećan što je nemoćan ljubavnik i koji je oĉajan što ne moţe da bude otac; koji je nezadovoljan i svojim bogatstvom, i svojim poloţajem, i svojim ţivotom, - tu je, sav, pred ĉitaocem. Uznemiren, neodluĉan, osoran. Kad je scena izmeĊu ĐorĊa Katića i Tole Daĉića završena, kad smo, gotovo u magnovenju, ali nedvosmisleno, i videli i shvatili ĐorĊa Katića, tek onda susrećemo novu liĉnost: Simku, ĐorĊevu ţenu. Ovo je naroĉit i nameran postupak pisca: moţe se reći da on svoje junake uvodi u roman postepeno, jedan za drugim, kao da ih izvodi na pozornicu. Novoj liĉnosti posvećena je nova scena. Posle ĐorĊa, dolazi Simka. Nalazimo je u kratkom razgovoru sa slugom; zatim sledi njen monolog a onda sukob sa muţem. To je dovoljno da se Simka upozna: ona je lepa ţena, ali nije i srećna ţena. Gospodarica u bogatoj kući, ona je sluga svojih ukućana; prezrena što, bez svoje krivice, nije majka. ĐorĊe i Simka su dve
od ĉetiri glavne liĉnosti u romanu; ostaje da upoznamo, znaĉi, još dve. Evo ih: Aćim Katić, glava porodice, ugledan politiĉki ĉovek, radikal iz prve generacije radikala: svoju ulogu patrijarhalnog domaćina i oca on u potpunosti podreĊuje svojoj ulozi politiĉara. Njegov mlaĊi sin Vukašin, oĉev ljubimac i oĉeva nada, docnije oĉevo razoĉaranje; mladi gospodin školovan u inostranstvu, koji se vraća u svoj dom da bi prekinuo sve veze i sa ocem i sa porodicom i sa poreklom. Pisac nam je, tako, predstavio sve svoje glavne junake; i više od toga: on ih je na izvestan naĉin i odredio. Pošto je to uĉinio, sve ih je okupio: na porodiĉnoj sveĉanosti u slavu Badnje veĉeri, na sveĉanosti koja nije ni porodiĉna ni sveĉana, sukob izmeĊu njih, sukob koji se oĉekivao, izbija: drama poĉinje. I dogaĊaji poĉinju. Rekli smo da je pisac još u samom poĉetku odredio svoje liĉnosti. Na koji je naĉin on to postigao? Obeleţja koja Dobrica Ćosić daje svojim junacima u Korenima (ali i u romanu Daleko je sunce, pa ĉak, u izvesnoj meri, i u Deobama) dvojaka su: sociološka i psihološka. Ono što Ćosić odmah saopštava to su, kao što smo maloĉas primetili, podaci o društvenim ulogama njegovih liĉnosti. Ove uloge imaju neposredno ali i posredno dejstvo; uloga u društvu odreĊuje ulogu u porodici; obe uloge odreĊuju opet, svaka za sebe, i svaka na svoj naĉin, intimnu psihološku liĉnost junaka. Intimna psihološka liĉnost uslovljava, dalje, razvijanje društvene uloge. Da nije više od svega politiĉar, Aćim Katić bi pre svega bio otac. Ovako, njegova politiĉka naĉela su od presudnog znaĉaja ĉak i u njegovom odnosu prema voljenom sinu. MeĊutim, ako politiĉar svesno podreĊuje u sebi oca, otac je taj koji se nesvesno buni u politiĉaru. Pobunu u Prerovu ne vodi uvreĊeni politiĉar, kako izgleda, nego uvreĊeni otac, kako ne izgleda. Pobunom u Prerovu Aćim Katić dokazuje svoje pravo i svoju pravdu politiĉkim protivnicima, no dokazuje i svome sinu, koga voli, ali koga se odrekao, i dokazuje sebi, da je bio pravedan i da je bio u pravu.
Kada bismo bili uvereni da je to od neke vaţnosti i kada bismo pokušali da ocenimo koje vrste obeleţja: da li socijalna ili psihološka imaju veći znaĉaj za opšti utisak o Ćosićevim liĉnostima, verovatno je da bismo pretrpeli neuspeh. Polazeći, u koncepciji svoga romana, od jedne dosta uprošćene i dosta uopštene sociološke sheme, Ćosić je i svojim liĉnostima namenio dosta uprošćena i dosta uopštena sociološka obeleţja. Sa takvom prvobitnom koncepcijom pisac manjih sposobnosti nego što su Ćosićeve ostvario bi liĉnosti koje ne bi mogle da budu psihološki uverljive. Dobrica Ćosić je, meĊutim, uspeo da sociološke karakteristike svojih liĉnosti uĉini psihološki uverljivim; tako je romanopisac prevazišao u sebi istoriĉara i sociologa. ________________________________ Dobrica Ćosić je roĊen 29. decembra 1921. godine u
selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu politiĉku školu "Đuro Đaković". Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, ĉlan Pokrajinskog komiteta SKOJ - a za Srbiju i ĉlan AGITROP - a CK KP Srbije. Republiĉki i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili politiĉkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. U domaću i svetsku knjiţevnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Godine 1968. otvara pitanje Kosova ĉime izaziva pozornost ĉlanova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaţenja sa njim. Od 1951. godine slobodan je umetnik. Godine 1971. postaje ĉlan SANU. U junu 1992. godine odlukom Savezne skupštine postaje prvi predsednik SRJ. Smenjen je godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.
Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 - 1997 na poziv Zorana ĐinĊića, tadašnjeg gradonaĉelnika Beograda. Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodnom pokretu Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi uĉinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predloţio podelu Kosova i Metohije još 1990 - ih. Tokom svog mandata Zoran ĐinĊić je ovaj predlog prihvatio i pokrenuo inicijativu koja je preseĉena u korenu njegovim ubistvom. Dobrica Ćosić se u svojoj knjizi Kosovo (2004) bavi ovom temom. U maju 2006. godine, jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca. Noam Ĉomski je otvoreno podrţao ovaj predlog, nazvavši ga "najboljim mogućim". Dobrica Ćosić je zapoĉeo svoj knjiţevni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratniĉko iskustvo iz Narodnooslobodilaĉke borbe i slika moralnu i psihološku krizu liĉnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadrţinu imao najsveţije dogaĊaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954 godine uzima graĊu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić paţljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uoĉio zaĉetke i uzroke politiĉkih previranja, predoĉio nekoliko upeĉatljivih karaktera. Romanom Deobe 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i ĉetnike i posledice ove podele. Sa knjiţevnoumetniĉkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetniĉkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao knjiţevnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.
Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka iz 1966. godine, Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti koji je objavljivan od 1972. do 1979. godine u ĉetiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, dogaĊaja i ljudskih sudbina. Nastavljajući priĉu o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, zapoĉetu u romanu Koreni, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doţivela golgotu. Trilogijom Vreme zla (Vernik 1984. Grešnik 1985. i Otpadnik 1986.), koja se moţe odrediti kao politiĉki roman, Ćosić nastavlja priĉu o pojedincima iz iste porodice, ali i o liĉnostima koje su zapoĉele svoj romanski ţivot u Vremenu smrti. Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina izmeĊu romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana istorija o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Romanom Vreme vlasti nastavlja se istorija zapoĉeta romanom Koreni.
