Republika Snova - Bruno Schultz

1

REČ I MISAO KNJIGA 517 Urednik JOVICA AĆIN S poljskog preveo ALEKSANDAR ŠARANAC Objavljivanje ove knjige pomogla je AMBASADA REPUBLIKE POLJSKE

u Jugoslaviji

BRUNO ŠULC

REPUBLIKA SNOVA Pripovetke, fragmenti, eseji

IZDAVAČKO PREDUZEĆE „RAD“ BEOGRAD

TEATAR PASHE

Krajem zime, dolazi red trezvenih, običnih, ničim označenih dana, dana praznog ukusa, poput velikih kolača koji se peku u četvrtak za celu nedelju, i leže u redu na polici u hladnim, belim, oblačnim popodnevima. Ti su dani izrastali iz svojih dvanaest sati kao deca iz tesnih odela i smrzavali se – svakoga dana sve duži – u pretprolećna popodneva koja su se lagano vukla, u svetle sumrake koji nisu hteli da se završe, Tada, naglo, iz kolotečine nedelja izranjali su uskršnji praznici i, iznenada, u pustinji dana, vreme je u svojoj dubini počelo da se oblikuje bojom i smislom, i na scenu je stupao čitav taj veliki teatar Pashe, ta višespratna misterija prastarog egipatskog proleća: ta veličanstvena i bezdana gozba postavljena na dugim, belim stolovima, u svetlosti srebrnih svećnjaka, što su treperili pod dodirom prevelike i puste pashalne noći. Te pashalne noći su stajale kao tamne kulise iz otvorenih vrata kuće, i rasle su do neshvatljivih i ogromnih pitanja, dok su nad blještavom paradom stola na trenutak zastajale prema biblijskom redu uložene figure njenog zodijaka: egipatske kletve i rasipale se u zvezdani prah, samlevene u žrvnju ove noći, koja je drugačija od svih ostalih noći u godini. Tako je rasla ta tuđa i tvrda prolećna noć u svojoj dubini od kletvi i poraza, i među zvečanjem njenih zvezda razmnožavale su se u ogromnim prostranstvima žabe, zmije i svakakve druge gadosti i rojio se čitav prostor od tajnog dešavanja, a u njenom središtu otvarala se tama lavirintima soba, crvenih komora, ofarbanih fioka, u kojima su naglo umirali prvorođenci, dok su se vrata zalupljivala za roditeljskim plačem. A kada bi praznična nedelja prošla, vraćan je taj višespratni

5

teatar opet u ravnodušni zid nedelja, koji se poravnjavao, i ulice su ponovo tekle prazne, i zaboravljalo se na proleće, koga još nije bilo.

6

JESEN

Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno energije, univerzalno leto, koje je u svojoj prostranoj sferi obuhvatalo sve na šta je moguće pomisliti – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Bljesak sunca još uvek pada gusto i bogato, u pejzažu još uvek postoji gospodski, klasični gest, koji je ovom godišnjcm dobu u nasledstvo ostavio genije Poussina, ali se – čudna stvar – iz jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar se nečega stidimo? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj otići u usamljen ugao leta da kucne, kucne u zid, da li je ton još sasvim pun, autentičan. Ima u tom pokušaju podle slasti izdaje, demaskiranja, laki drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni respekta, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako veoma stabilna firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već prekjučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok licitacija uzima svoj trezveni i osvežavajući tok, isprofanisani apartmani se prazne i ogoljavaju, i pune se svetlim, trezvenim ehom – ne budi to tugu niti sentimentalnost: čitava likvidacija leta ima u sebi neku lakoću, sporohodnost i nebitnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo u Pepelnicu. Pa opet, možda je pesimizam poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune restitucije... Ali razum, hladna krv, nisu nešto šlo bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. Čak i holelijeri, hotelijeri do ušiju angažovani u akcije leta – kapituliraju. Ne! Tako malo

7

lojalnosti, pijeteta prema vernom savezniku ne svedoči o velikom trgovačkom stilu! To su sitni šverceri, mali i plašljivi ljudi, koji ne misle unapred. Svako od njih steže uz stomak novčanik sa teško ušteđenom sitninom. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša... I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i sasvim sam neopterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom, da se oprostim od letovališta, revidiram zaradu ovog leta, pogledam šta može da se ponese sa sobom a šta mora zauvek da bude ostavljeno u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom rondu u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, kraj spomenika Mickjeviču razjašnjava mi se u duši istina o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stupam na dva stepenika spomenika, iscrtavam pogledom i rasprostrtim rukama luk pun zamaha, kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: Pozdravljam te, Doba! Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom poneti svojih petnaest godina, one će već zauvek ostati ovde. Osim toga, na verandi vile, u kojoj sam stanovao, stavio sam u prorez između dve daske crtež, koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene. Zajedno sa Tobom sići će u carstvo senki ceo ovaj grad vila i bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu. Ali nisi bez krivice, o Doba. Reći ću Ti u čemu je ležala tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Izletalo si iz svake realizacije. Ne nalazeći zadovoljenje u stvarnosti, stvaralo si nadogradnju od metafora i pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u imponderabilijama među predmetima. Svaka stvar ukazivala je na neku drugu, ova se pozivala na sledeću i tako bez kraja. Tvoje govorništvo je

8

dosađivalo na kraju. Bilo nam je dosta tog lutanja na talasima beskonačne frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela da se budi čežnja za suštinom. U tom si trenutku već bilo pobeđeno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj divni barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje zamišljenosti imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale rojišta priviđenja, kao buncanja onih koji haluciniraju. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira dematerijalizovala se svaka stvar, rasla ka daljim, sve višim formama. Jele se Tvoje jabuke, sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih bronzi. Jesen je čežnja ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga metafore, projekti, ljudski snovi, počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Fantomi, koji su do sada, raspršeni po najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojili njegove visoke svodove svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, tesno, udobno sklonište njegovog doma, niše, u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga zgušnjavaju prostor svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme lepih klasičnih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu, prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i veze, hvata materiju u svoja klešta i čeljusti, maltretira je, gnjavi, muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, u grimasama, koje im je izvajala na drvenim licima. Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom

9

polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom, Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, bilo zato što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, bilo zato što sam samo imitirao govor, zamenjujući gestovima reči koje su nedostajale. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno nameštaju u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Podsećao sam na kestene, te uglačane modele voćaka, kugle stvorene za dečiju zabavu, jesenje jabuke zarumenjene dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova. Sumrak je već počeo da kadi vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila spremna za naš odlazak. Rasedlani konji klatili su glavama zavučenim u zobnice. Sva su vrata bila širom otvorena, sveće koje su gorele na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim kolima i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u tom opojnom vazduhu lovili sočne udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, jedan za drugim, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i skupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Od zapaljenih lampi duge senke su padale u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divlju pustaru. Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Kočijaši su u tom pravcu široko udarali bičevima i nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže. Grad je već spavao, kada smo zašli među kuće. Tu i tamo goreli su fenjeri

10

u praznim ulicama, kao da su stvoreni u cilju da osvetle nekakvu onisku kuću, balkon, ili da nam urežu u sećanje broj napisan nad zatvorenom kapijom. Iznenađene naglo u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboku osirotelost stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema centru. Konji su promenili ritam hoda, kada smo ušli u duboku senku trga. Bosonogi pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je pogledom tamnih očiju, prozor apoteke, još budan, predao se i povukao svoj malinasti balsam iz velikog abažura. Kaldrma se zgusnula pod konjskim kopitima, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci potkovica, sve ređi i jasniji, i naša kuća sa ispucalom fasadom polako se izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo svećom, čiji se plamen njihao na promaji koja je nadirala kroz otvoren prozor, Tamne tapete obrastala je plesan škripe zuba i gorčine mnogih bolesnih pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, izvučen iz duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer smo već unapred među sobom podelili sve vaše pokrete i gestove, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni nagomilane, hladne posteljine. Šarke noći već su škripale pod teretom ogromne mase sna, guste lave, koja je bila spremna da se odlomi, da se izlije iz ostave, sa vrata, sa starih ormara, sa peći, u kojima je uzdisao vetar.

11

REPUBLIKA SNOVA

Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove bučne, plamene i ošamućujuće dane, prenosim se mišlju do dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran i valovit, kao Božiji ogrtač zbačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod nebo, drži ga na. sebi šareno natkriljeno, višestruko, puno galerija, trifora, rozeta i prozora u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u anđela u refleksima velike atmosfere. Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na. suncu, leži ona – ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je profanim ljudima. govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutim ka jugu, tom izraslinom samotno isturenom među blage mađarske vinograde – odvaja se ta partikula od ostatka zemlje i kreće na svoju ruku, samostalno, neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik instalirali su se na samoj obali večnosti. Vrtovi predgrađa stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe gledaju u beskonačnost anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao Hanaan. Nad tim uskim i izgubljenim parčetom tla otvorilo se

12

još jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput kupole, višespratno, upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih draperija i iznenadnih vaznesenja. Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razvijali u ekonomiji, rasli u statističkim ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. U njemu se ništa ne dešava uzaludno, ništa se ne događa bez dubokog smisla. i bez predumišljaja. Tu događaji nisu efemerni fantomi na površini, tu oni imaju korenje u dubini smisla. i dosežu suštinu. Tu se u svakom trenu nešto razrešava, egzemplarno i za sva vremena. Tu se sve dešava samo jednom i neopozivo. Zato postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na onome što se ovde događa. Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i ošamućeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje se prepliću sve do streja šindrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovne, parazitne i pohlepne. To bilje gori pod dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom – armije kopriva, nabujale i pohlepne, proždiru cvetne kulture, upadaju u bašte, preko noći zarastaju poslednje, nebranjene zidove kuća i staja, razmnožavaju se u rovovima pokraj puta. Čudno, kakva ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode u zemlji. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i praznu tkaninu, zeleni živi pesak, stostruko rasplođen u milione lisnatih ravni, osvetljenih zeleno i požutelih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka ošamućenih i vlaknastih, što mirišu oštro, livadski, divlje. U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, slepeo je od zelene koprene, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksima, šumom lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde. Silazeći u duboku senku, magacin

13

se treperavo presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni refleksi razilazili su se po njemu talasasto celom dubinom trema, kao u šumi punoj zvukova. Grad je tonuo u tu nabujalost kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen bljeskom, i spavao je, stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, zadihan i prazan. U sobama zelenim od puzavica na prozoru, podvodnim i mutnim, kao na dnu stare flaše dogorevala su plemena mušica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji, razdeljenoj u monotone i razvučene lamente, u gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo ispitivali zidove tihom vibracijom svojih avetinjskih letova, pre nego što su konačno zauvek sleteli na staklo nepokretni i mrtvi, čitava porodična stabla muva i drugih insekata izrasla su u tom prozoru, razgranata sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, metaličnih i staklastih. Iznad izloga, na vrelom povetarcu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim trgovima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u bljesku neba, zadivljeni i nesvesni, kao da su poput kakve ogromne, drečave ravni tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, raščupani od leta – i već u sledećem trenutku iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju. Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mora pada na grudi u vrelom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji – kalfe na krovu, s prtljagom, ili držeći se za drške pozadi vozila – otputujemo van grada, na ,,Brdo“. Ulazili smo u brdoviti, talasasti pejzaž. Usamljena kočija se dugo klatila kroz zaparu među grbavim njivama, kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta. Konjska leđa oblo su se naprezala, blistave zadnjice vredno su se kovitlale, svakih nekoliko trenutaka istresane mekim

14

udarcima biča. Točkovi su se polako okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – raščepljeni i rogati – ogromne, bezoblične šupe pune polomljenih kostiju, čvorova i izraslina. Ležale su monumentalne, kao kraljevske grobnice, i u njihovom spokojnom pogledu odbijali su se daleki, rasplinuti horizonti. Zadržavali smo se, konačno, na ,,Brdu“, pored zidane i široke krčme, koja je samotno stajala na vododelnici, ocrtavajući se na nebu svojim razloženim krovom, na uzvišenoj granici između dve nizbrdice. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i tu se sami zamišljeno zaustavljali, kao na graničniku koji razdvaja dva sveta. Iza tog graničnika, otvarao se pogled na široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen ogromnim vazduhom, modrim, i praznim. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, podizao grive na vratovima konja i plovio pod visokim i čistim nebom. Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva u daljini. Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to vreme još uvek male banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i šumećeg lišća. U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast. gde su se gubile konture država, gde je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proklamujemo republiku mladih. Tamo smo nameravali da konstituišemo novo i nezavisno zakonodavstvo, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod znakom poezije i

15

pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se, da treba samo razgrnuti barijere i granice konvencija, stara ležišta, kojima je bio obuhvaćen tok ljudskih tekovina, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život. tom potoku romantične svežine, nadahnutoj plimi avantura i događaja, i da dozvolimo da budemo poneseni tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki bajkopisac. Iz njegove suštine isticale su nezadrživim tokom slatkorečive priče i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča. Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila života, ustanovimo novu eru, još jedanput. konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim ukusima i sklonostima. Trebalo je da to bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvrđen zamak koji gospodari nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih zapleta i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude korito kroz koje će proticati sve povesti i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti, Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću, prožeta tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su jurila vučja stada, razbojničke bande harale su šumama. Pravili smo planove

16

mesta koja treba osigurati, zidova koje treba utvrditi spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su prihvatale sve one koji su izbegli pred razbojničkim noževima. Kod nas su nalazili sklonište i sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da proniknemo u njihov identitet, Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, pri svetlu treperavih sveća, i slušali uvek nove povesti i ispovesti. U određenom trenutku, intriga koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla. prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama, ugroženi peripetijama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana. Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Postoji ideja da se nijedan san, ma koliko apsurdan i nemoguć, nikada ne gubi u univerzumu. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu težnju, koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji traži pokriće. Davno srno se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina, našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i verars u duši, neko ko ih je primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj, o kome govorim, u taj anonimni predeo, devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju

17

predeo. Pronašao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji glas, kao Noje kada je dobio naređenja i instrukcije. Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod tvrđavu, pretvorio okolinu u jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere... Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući će u jelisijske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu za lice, preporodio se i oslobodio. Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmičkih scenarija. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita njene tajne aspiracije, jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i megalomanske rezidencije, isprobavali su inscenacije, mogućnosti, ogromne i univerzalne aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i transcendentalnu urbanistiku. Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz

18

velikih kosmičkih veza, traje u njima, dopola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

19

KOMETA

1 Te godine, kraj zime je stajao pod znakom izuzetno povoljne astronomske konjunkture, Raznobojne čarolije kalendara procvetale su crveno u snegu na obalama zore. Od zapaljivog crvenila nedelja i praznika odsjaj je padao do polovine sedmice i buktali su ti prozebli dani hladnom, veštačkom, slamnom vatrom, prevarena srca su za trenutak kucala brže, očarana tim proročkim crvenilom, koje ništa nije prorokovalo, već je bilo samo rani alarm, šarena laža kalendara, nacrtana iskričavim cinoberom na koricama sedmice. Počevši od praznika Tri kralja, sedeli smo iz noći u noć nad belom paradom stola bleštavom od srebrnih svećnjaka, bez kraja slažući pasijanse. Iz sata u sat, noć sa druge strane prozora postajala je sve svetlija, sva pošećerena i bleštava, puna beskrajno pokretljivih lešnika i bombona. Mesec, neiscrpni transformista, potpuno zaokupljen svojim kasnim mesečarskim poslovima, po redu je predstavljao svoje faze, sve svetlije i svetlije, izlagao se u svim figurama preferansa, kontrirao u svim bojama. Dok je još trajao dan, često je stajao sa strane, na vreme spreman, matiran i bez sjaja – melanholični karo sa svojim svetlećim trefom – i čekao svoj red. U međuvremenu, čitavo nebo jaganjaca prolazilo je preko njegovog usamljenog profila u tihoj i beloj, širokoj šetnji, jedva ga pokrivajući promenljivom krljušti vunice od sedefa, u koju se, s večeri, uvlačio šareni nebeski svod. Kasnije, dani su prazno opadali sa kalendara. Vetar je hučno preletao iznad

20

krovova, izduvavao ohlađene odžake sve do dna, zidao nad gradom imaginarne skele i spratove, i rušio te hučne, vazdušaste građevine uz škripu crepova i greda. Povremeno je u dalekim predgradima izbijao požar. Odžačari su obilazili grad u visini krovova i galerija pod otrovnim i pocepanim nebom. Prelazeći sa kosine na kosinu krova u blizini gradskih grbova i zastavica, sanjali su u toj vazdušastoj perspektivi da im vetar na trenutak otvori poklopce krovova nad spavaćim sobama devojaka, i odmah zatim ih zatvori nad velikom uzburkanom knjigom grada – veličanstvenom lektirom za više dana i noći. Posle su se vetrovi umorili i utihli. U izlozima su okačeni prolećni materijali i od mekih boja vune u trenu se ublažila aura. Obojila se lavandom, procvetala u bledoj rezedi. Sneg se skupio, naborao se u runo odojčeta, nasuvo utekao u vazduh, ispijen kobaltnim strujanjima, upijen nazad u veliko i udubljeno nebo bez sunca i bez oblaka. Ponegde, u stanovima, već su procvetali oleanderi, otvarani su prozori i nerazumno cvrkutanje vrabaca punilo je sobu u toj tupoj zamišljenosti plavog dana. Nad čistim trgovima na trenutak su izbijali oštri ratovi senica, zimovki i zeba, uz prodorno kreštanje – i ptice su se razletale na sve strane, počišćene vetrom, obrisane, izgubljene u praznom plavetnilu. Za trenutak su iza njih u oku ostajale šarene mrlje – šaka konfeta naslepo bačena u svetao prostor – i topile su se na dnu oka u neutralnoj plaveti. Počela je prerana prolećna sezona. Advokatski pomoćnici su nosili brčiće spiralno uvijene naviše, visoke, krute kragne, i bili su uzor elegancije i šika. U tim danima, umivenim olujom kao poplavom, kada se vihor uz huk uznosio visoko nad gradom, šarenim polucilindrima su izdaleka pozdravljali poznate dame, oslonjeni leđima o vetar, razvejanih frakova, i puni obzira sklanjali pogled da ne bi svoje gospe izložili ogovaranjima. Dame su na trenutak gubile tlo pod nogama, vriskale su uplašene, obmotane suknjama i, ponovo uspostavivši ravnotežu, sa osmehom odgovarale na pozdrav. Popodne, dešavalo se, vetar bi se utišao, Adela bi čistila na terasi velike bronzane šerpe, koje su metalno zvonile pod njenim dodirom.

21

Nebo je nad krovovima od šindre stajalo nepokretno, zadihano, razgranato plavim putevima. Kalfe, poslate nekim poslom iz radnje, dugo su zastajali pored nje na pragu kuhinje, oslonjeni o balustradu terase, ispijeni celodnevnim vetrom, dok im je u glavi vladao haos izazvan zaglušujućim cvrkutanjem vrabaca. Iz daljine, vetar je donosio izgubljeni refren vergla, Nisu se čule tihe reči, koje su formirali u pola glasa, naizgled nevoljno – sa nevinim izrazom lica – u suštini sračunate da iznerviraju Adelu. Pogođena u živac, reagovala je naglo, psovala ih je poletno, sva zajapurena, a njeno lice, sivo i mutno od prolećnih snova, rumenelo se od gneva i razigranosti. Spuštali su oči sa podlim oduševljenjem, sa nečasnom satisfakcijom što su uspeli da je izbace iz ravnoteže. Prolazili su dani, tekli su u neredu svakidašnji događaji nad gradom viđenim sa visine naše terase, nad lavirintom krovova i kuća u mutnoj svetlosti tih sivih nedelja. Kotlokrpi su trčali naokolo, oglašavajući svoje usluge, povremeno je Šlomino moćno kijanje u daljini šaljivom poentom označavalo dalek i prostran šum grada; na nekom udaljenorn trgu, luda Tluja, dovedena do očajanja dečijim zadirkivanjem, počinjala je da pleše svoju divlju sarabandu, podižući visoko suknju na radost rulje. Vetar je gladio, ravnao te eksplozije, rasipao sve u monotonu i sivu galamu i neprekidno se razvlačio nad morem krovova od šindre u mlečnom i zadimljenom popodnevnom vazduhu. Adela, oslonjena o balustradu terase, nagnuta nad tim dalekim uzburkanim šumom grada, lovila je u njemu sve glasnije akcente, sa osmehom sklapala te izgubljene slogove, trudeći se da ih poveže, da pročita nekakav smisao u toj velikoj i sivoj, rastućoj i opadajućoj monotoniji dana. Epoha se nalazila pod znakom mehanike i elektriciteta, i čitav roj pronalazaka se prosipao ispod krila ljudskog genija. U stanovima su se pojavile garniture za cigare, opremljene električnim upaljačem. Okretao se prekidač i roj električnih iskri je palio fitilj natopljen benzinom. Budilo je to nečuvene nade. Muzička kutija u obliku kineske pagode, navijana ključem, počinjala je odmah da svira minijaturni rondo, okrećući se kao ringišpil. Zvona su zveketala na skretanjima,

22

krila na vratancima su se širom otvarala, pokazujući okretanje verglovog srca, tabakerski triolet. U svim kućama postavljena su električna zvonca. Svakodnevni život stajao je pod znakom galvanizma. Kalem izolovane žice postao je simbol vremena. U salonima, mladi kicoši demonstrirali su galvanski efekat da bi privukli vatrene poglede dama. Električni provodnik otvarao je put do ženskog srca. Nad uspelim eksperimentom heroji dana slali su poljupce medu aplauze salona. Nije trebalo dugo da se čeka da se u gradu zaroji od velosipeda različitih veličina i oblika. Obavezivao je filozofski pogled na svet. Svako ko je prihvatao ideju napretka izvlačio je konsekvence i vozio se velosipedom. Prvi su, prirodno, bili advokatski pomoćnici, ta avangarda novih ideja, sa uvijenim brčićima i raznobojnim polucilindrima, nada i cvet naše omladine. Razgrćući bučnu rulju, ulazili su u gužvu na ogromnim biciklima, triciklima, svirajući žičanim paocima. Oslonivši ruke na širokom upravljaču, manevrisali su sa visokog sedišta ogromnim prstenom točka, koji se među zainteresovane ljude usecao krivudavom i talasastom linijom. Neke od njih je zahvatalo apostolsko ludilo. Podižući se kao na stremenima na svojim razigranim pedalama, obraćali su se narodu sa visine, propovedajući novu, srećnu eru čovečanstva – spasenje putem bicikla... A zatim bi vozili dalje, kroz aplauz publike, klanjajući se na sve strane. Pa ipak, bilo je nečeg žalosno kompromitujućeg u tim veličanstvenim i trijumfalnim vozačima, postojao je nekakav bolestan i neprijatan škrgut, kojim bi se zagrcnuli na vrhuncu uspeha i pretvarali se u svoju vlastitu parodiju. Morali su to da osećaju i sami, kada su, obešeni kao pauci među filigranskom aparaturom, raskrečeni na pedalama kao velike skakutave žabe, pravili svoje pačije pokrete u obruču koji se široko kotrljao. Samo korak ih je delio od toga da budu smešni, i prelazili su ga sa očajanjem, naginjući se nad upravljačem i povećavajući brzinu vožnje – istrenirano klupko naglih pokreta koje je preteralo sa akrobacijama. Ništa čudno. Čovek je tu snagom nedozvoljene šale ulazio na teritoriju nečuvenih olakšica, dobijenih previše jevtino, ispod cene, skoro

23

besplatno, i ta disproporcija između uloženog i dobijenog efekta, to očigledno varanje prirode, ta preterana isplativost genijalnog trika – uravnoteživala se autoparodijom. Vozili su se kroz blistave eksplozije smeha, oplakani pobednici, mučenici svoje genijalnosti – tako je velika bila komična snaga tih čuda tehnike. Kada je moj brat po prvi put doneo iz škole elektromagnet, kada smo, uz unutrašnje drhtanje, dodirom tajanstveno vibrirajućeg života zatvorenog u električnom kablu, svi postali njegovi svedoci, otac se uzvišeno osmehnuo. U njegovoj glavi sazrevala je dalekosežna misao, spajao se i zatvarao lanac davno preduzetih opservacija. Zašto se otac smejao sebi u brk, zašto su mu se, suzeći, oči prevrlale u smešno imitiranoj pobožnosti, Ko može da odgovori. Da li je predosećao grubi trik, ordinarnu intrigu, providnu mahinaciju iza zbunjujućih objava tajnih sila. Od tog trenutka datira očevo interesovanje za laboratorijske eksperimente. Očeva laboratorija je bila jednostavna: nekoliko komada žice savijene u kolutove, nekoliko tegli sa kiselinama, cink, olovo i ugljenik – bila je to cela radionica ovog čudnog ezoteričara. – Materija – govorio je stidljivo spuštajući oči nad svojim prigušenim šuškanjem u glasu – materija, moja gospodo... Nije završavao rečenicu, dozvoljavao je da pretpostavite da se nalazi na tragu krupne lovine, da smo svi koji smo tu sedeli naglo nabijeni u epruvetu. Spuštenih očiju otac se tiho rugao tom prastarom fetišu. – Panta rhei! – vikao je i pokretima ruke označavao večito kruženje supstancije. Odavno je nameravao da mobiliše skrivene sile koje su kružile u njoj, da otopi njenu krutost, da joj probije puteve do sveobuhvatnosti, do transfuzije, do sveopšte cirkulacije koja je jedina odgovarala njenoj istinskoj prirodi. – Principium individuationis, gluposti – govorio je i time izražavao svoj bezgranični prezir za taj opšti ljudski princip. Nabacivao je to u prolazu, trčeći duž žice, zatim je zatvarao oči i nežno dodirivao pojedina mesta duž kabla, osećajući minimalnu razliku potencijala. Pravio je zareze na žici, saginjao se, slušao, i već je bio deset koraka dalje, da ponovi te aktivnosti na

24

drugoj tački kabla. Izgledalo je da ima deset ruku i dvadeset čula. Njegova rasprostranjena pažnja radila je na sto mesta istovremeno. Nijedna tačka prostora nije bila oslobođena njegovih pogleda. Naginjao se ubadajući žicu i naglim potezom unazad skakao je kao mačka na odabrano mesto i grešio, postiđen. – Izvinjavam se – progovorio bi naglo, obraćajući se zbunjenom posmatraču koji je pratio njegove manipulacije – izvinjavam se, bitan mi je upravo taj deo prostora koji vi zauzimate svojim telom, da li biste hteli da se za trenutak pomerite, – I užurbano bi vršio svoja merenja, okretan i vešt kao kanarinac, precizno poskakujući na ljuljaškama svojih napetih nerava. Metali potopljeni u rastvorima kiseline, slani i korodirajući u tom bolesnom kupatilu, počinjali su u tami da provode. Probuđeni iz krutog mrtvila šaputali su monotono, metalno su pevali, svetleli su na srednjim talasnim dužinama u neprekidnom sumraku tih kasnih i žalosnih dana. Nevidljivi tovari dolazili su do polova i nastavljali dalje, odlazeći u uzavrelu tamu. Jedva primetan svrab, slepi trnci struje okupirali su prostor polarizovan u koncentrične linije sila, u kruženja i spirale magnetnog polja. Čas ovde, čas tamo, u snu su signalizirali aparati, odgovarali su jedan drugom sa zakašnjenjem, u nevreme, beznadežnim prostim slogovima – crta, tačka – u pauzama gluve letargije. Otac je stajao među tim lutajućim strujama sa bolnim osmehom, potresen tom jadikujućom artikulacijom, tom mukom jednom zauvek zatvorenom i bezizlaznom, koja je iz neoslobođenih dubina monotono signalizirala nakaznim poluslogovima. Kao posledicu tih ispitivanja otac je dobio iznenađujuće rezultate. Pokazao je, na primer, da je električno zvonce, bazirano na principu takozvanog Nefovog čekića, u suštini obična mistifikacija. Nije tu čovek prodirao u laboratoriju prirode, već ga je priroda uvlačila u svoje mahinacije, postižući preko njegovih eksperimenata svoje vlastite ciljeve, smerajući u nepoznatom pravcu. Otac je za vreme ručka dodirivao nokat svog palca vrhom kašike umočene u supu i već je u lampi počinjao da zvoni Nefov čekić. Čitava aparatura je bila

25

nepotrebni pretekst, nije pripadala suštini. Nefovo zvonce bilo je mesto dodira određenih impulsa supstancije, koji su tražiii svoj put kroz čovekovo znanje. Priroda je želela i dovodila do dešavanja, a čovek je bio oscilirajuća, kazaljka, čunak tkačkog razboja koji je pokazivao čas ovde, čas onde, prema njenoj volji. Čovek je bio samo komponenta, deo Nefovog čekića. Neko je nabacio reč ,,mesmerizam“ i otac ju je oberučke prihvatio. Krug njegove teorije se zatvarao, pronašao je svoju krajnju srž. Čovek je prema toj teoriji bio samo prolazna stanica, trenutni čvor mesmeričnih struja, koje su se uplitale tu i tamo u okviru večite materije. Svi pronalasci, kojima je trijumfovao, bile su zamke u koje ga je priroda uvlačila, bili su čeljusti nesaznatljivog. Očevi eksperimenti počeli su da dobijaju karakter magije i iluzije, ukus parodiranog žongliranja. Neću da govorim o različitim eksperimentima sa golubovima, koje je u toku manipulacije štapom razdvajao na dva, na tri, na deset, da bi ih zatim, postepeno, s naporom, ponovo vraćao u štap. Skidao je kapu i oni su bučno izletali, vraćali se u stvarnost, u punom broju, puneći sto pokretnom, talasastom, gugutavom gomilom. Ponekad je neočekivano prekidao eksperiment i stajao neodlučan, zatvorenih očiju, da bi u sledećem trenutku sitnim koracima otrčao u predsoblje, gde je stavljao glavu u otvor odžaka. Tamo je bilo tamno, gluvo od čađi i prijatno kao u samom središtu ništavila, a tople struje putovale su naniže i naviše. Otac je zatvarao oči i stajao tako neko vreme u toplom, crnom ništavilu. Osećali smo svi da taj incident ne pripada suštini, da nekako izlazi iz okvira njegove teorije, i zatvarali smo unutrašnje oči da ne vidimo to što se dešavalo izvan margina, to što je pripadalo drugačijem poretku stvari. Otac je na svom repertoaru imao i zaista deprimirajuće trikove, koji su nas prožimali stvarnom melanholijom. Stolice u našoj trpezariji su imale visoke, lepo izrezbarene naslone. Bile su to nekakve vinjete od lišća i cveća u realističkom stilu, ali bilo je dovoljno da otac pukne prstima pa da ta skulptura iznenada dobije nesvakidašnju, šaljivu fizionomiju, nedefinisane tačke, da počne da treperi i značajno da namiguje,

26

i bilo je to neizgovorivo postiđujuće, skoro nepodnošljivo, sve dok treperenje nije krenulo u sasvim određenom pravcu, nesposobno da savlada tu težnju, i neko od prisutnih bi počeo da viče: – Tetka Vanda, tako mi Boga, tetka Vanda! – žene su počinjale da vrište, jer bila je to tetka Vanda kao živa, ne, ne kao živa jer to već i jeste bila ona u poseti kod nas, već je sedela i vodila svoju beskrajnu raspravu, ne dopuštajući ikome da dođe do reči. Očeva čuda uništavala su se sama, jer to nije bilo nikakvo priviđenje, bila je to prava tetka Vanda, obična i pragmatična kao i uvek, koja nije dozvoljavala čak ni pomisao o nekakvim čudima. Pre nego što pristupimo onome što se dalje dešavalo te nezaboravne zime, treba još kratko spomenuti određeni incident koji u našoj porodičnoj hronici uvek biva stidljivo zaklanjan. Šta se desilo s ujakom Edvardom? Stigao je u to vreme kod nas u posetu, ništa ne predosećajući, pucajući od zdravlja i elana, ostavivši u provinciji ženu i ćerku da sa čežnjom čekaju njegov povratak – stigao je u najboljem raspoloženju, da se malo zabavi, da se odmori podalje od porodice. I šta se desilo? Očevi eksperimenti ostavili su na njega ogroman utisak. Već posle prvih očevih demonstracija ustao je i potpuno mu se predao na raspolaganje. Bez ograničenja! Rekao je to gledajući ga u oči i snažno mu stiskajući ruku. Otac je razumeo. Proverio je, prvo, da ujak nema tradicionalnih predrasuda vezanih za principium individuationis. Ispostavilo se da nema, baš nikakvih. Ujak je bio liberalan i nije imao nikakve predrasude. Želeo je samo da služi nauci. U početku, otac mu je ostavljao nešto slobode. Pripremao se za suštinski eksperiment. Ujak Edvard je koristio tu svoju slobodu da upozna grad. Kupio je sebi poveći velosiped i na njemu se ukrug vozio po trgu, zagledajući sa visine svoga ata u prozore na prvom spratu. Prolazeći pored naše kuće elegantno je skidao šešir pred damama koje su stajale u prozoru. Imao je spiralno uvijene brkove i malu špicastu bradu. Uskoro je ipak shvatio da velosiped ne može da ga uputi u dublje tajne mehanike, da taj genijalni aparat nije u stanju da trajno donosi

27

nove metafizičke groznice. I tada su počeli eksperimenti za koje je ujakov nedostatak predrasuda u odnosu na principium individuationis bio tako neophodan. Ujak Edvard nije imao ništa protiv toga da, za dobro nauke, bude fizički redukovan na goli princip Nefovog čekića. Bez žaljenja je pristao na postepenu redukciju svih svojih osobina u cilju otkrivanja svoje najdublje suštine, identične, kako je to odavno osećao, sa pomenutim principom. Zatvorivši se u svom kabinetu, otac je počeo postepeno rastavljanje komplikovane ujka Edvardove ličnosti, mučnu psihoanalizu razloženu na niz dana i noći. Sto kabineta počeo je da se puni rastavljenim kompleksima iz ujakovih dubina. U početku, ujak je još učestvovao u našim obedima, znatno redukovan, još je probao da učestvuje u našim razgovorima, još jednom se provozao na velosipedu. Zatim je odustao od toga, uvidevši da je sve više dekompletiran. Pojavila se kod njega neka vrsta stida, karakteristična za stadijum u kome se nalazio. Izbegavao je ljude. Istovremeno, otac se sve više približavao cilju svojih ispitivanja. Redukovao je ujaka do neophodnog minimuma, odbacio je jedno za drugim sve što nije bilo suštinsko. Smestio ga je visoko u niši stepeništa, organizujući njegove elemente po principu Leklanšeovog sprega. Zid se na tom mestu bio ubuđao, gljive su rasprostrle po njemu svoje belo pletivo. Otac je bez skrupula koristio čitav kapital ujakovog entuzijazma, razvlačio njegovu nit po čitavoj dužini hodnika i levog krila kuće. Pomerajući se na merdevinama duž zida tamnog hodnika, zakucavao je male eksere u zid duž čitavog toka njegovog trenutnog života. Ta zadimljena, žuta popodneva bila su skoro sasvim tamna. Otac se koristio zapaljenom svećom, kojom je osvetljavao ubuđali zid, pedalj po pedalj. Kruže verzije, da je u poslednjem trenutku ujak Edvard, do tada tako pun herojske samokontrole, pokazao ipak izvesno nestrpljenje. Govori se čak da je došlo do snažne, mada okasnele eksplozije, koja je umalo uništila već skoro završeno delo. Ali instalacija je već bila gotova i ujak Edvard, kao što je čitavog života bio uzoran muž, otac i radnik, tako se i u svojoj poslednjoj ulozi na kraju

28

predao višoj neminovnosti. Ujak je funkcionisao odlično. Nije bilo slučaja kada bi otkazao poslušnost. Izašavši iz zamršenih komplikacija svoje ličnosti, u kojima se ranije toliko puta gubio, pronašao je konačno čistotu monolitnog i pravolinijskog principa, kome je od tada zauvek pripadao. Za cenu svoje s mukom administrirane višestrukosti dobio je sada jednostavnu, neproblematičnu besmrtnost. Da li je bio srećan? To je uzaludno pitanje. Ono ima smisao samo kada se odnosi na bića u kojima postoji bogatstvo alternativa i mogućnosti, zahvaljujući čemu aktuelna stvarnost može da se suprotstavi polu realnih mogućnosti, i da se u njima ugnezdi. Ali ujak Edvard nije imao alternativa, suprotnost: srećan-nesrećan za njega nije postojala, pošto je do poslednjeg detalja bio identičan sa samim sobom. Videći ga kako tako precizno funkcioniše, nije bilo moguće ne odati mu izvesno priznanje. Čak je i njegova žena, ujna Tereza, kada je posle izvesnog vremena pristigla tražeći muža, nije mogla da se uzdrži od čestog pritiskanja dugmeta, da bi čula taj jak i prodoran glas u kome je prepoznavala davni timbre njegovog nervoznog glasa. Što se tiče ćerke Ede, može se reći da se oduševila očevom karijerom. Kasnije je, istina, uzela od mene neku vrstu nadoknade, sveteći se za čin mog oca, ali to već pripada drugoj priči. 2 Prolazili su dani, popodneva su bivala sve duža. Nismo znali šta da radimo sa njima. Višak vremena, još uvek okrutnog, još nezasićenog i beskorisnog, produžio je večeri praznim sumracima. Završivši rano s pranjem posuđa i sredivanjem kuhinje. Adela je besposleno stajala na terasi, bez misli posmatrajući blede večernje daljine. Njene lepe oči, u nekoj drugoj prilici tako pune značenja, bile su izgubljene u tupoj zamišljenosti – okrugle, velike i blistave. Njena koža, krajem zime zamućena i posivela od kuhinjskih isparenja, sada se podmlađivala pod uticajem prolećne gravitacije meseca,

29

koji se gojio iz četvrti u četvrt, dobijala je mlečne odsjaje, pozlatu od sunčanja, emajlni sjaj. Sada je trijumfovala nad kalfama, koji su gubili glavu pod njenim tamnim pogledima, ispadali iz uloge kompromitovanih mangupa i kafanskih tipova i potreseni njenom novom lepotom, tražili su novu platformu približenja, spremni na koncesiju na račun novog uređenja odnosa, spremni da priznaju pozitivne činjenice. Uprkos svim očekivanjima, očevi eksperimenti nisu doveli ni do kakvog preokreta u svakidašnjem životu. Kalemljenje mesmerizma na telo savremene fizike nije se pokazalo plodnim. Ne može se reći da u očevim otkrićima nije bilo ni zrna istine. Ali istina ne odlučuje o uspehu ideje. Naša metafizička glad je ograničena i brzo podleže zasićenju. Otac se upravo nalazio na pragu novih senzacionalnih otkrića, kada je među sve nas, u redove njegovih sledbenika i šegrta, počela da se uvlači dosada i razočaranje. Sve češći su bili znaci nestrpljenja, koji su dovodili do otvorenih protesta. Naša priroda se bunila protiv slabljenja fundamentalnih zakona, bilo nam je dosta čuda, želeli smo da se vratimo staroj ali proverenoj i čvrstoj prozi redovnih događanja. I otac je to razumeo. Razumeo je da je otišao predaleko, i zaustavio je let svojih ideja. Grupa elegantnih sledbenica i sledbenika sa uvijenim brčićima smanjivala se iz dana u dan. Otac, želeći da se časno povuče, nameravao je upravo da najavi poslednju, oproštajnu projekciju, kada je iznenada jedan nov događaj usmerio svačiju pažnju u naizgied neočekivanom pravcu. Jednog je dana, vrativši se iz škole, moj brat doneo neverovatnu, a ipak istinitu vest o bliskom smaku sveta. Naredili smo mu da sve ispriča ponovo, misleći da nismo čuli kako treba. Ali, ne. Upravo je tako glasila ta neverovatna vest, ta vest najteža za prihvatanje. Da, tako je, takav kakav jeste, nespreman i nedovršen, u nasumičnom trenutku vremena i prostora, bez konačnog računa, ne stigavši ni do kakvog cilja, nekako u polovini rečenice, bez tačke ili uzvičnika, bez suda i božjeg gneva – nekako u najlepšim odnosima, lojalno, prema dogovoru sa kojim su se složili svi zainteresovani i uz poštovanje obostrano priznatih pravila – svet je trebalo da

30

izdahne jednostavno i neopozivo. Ne, nije to bilo eshatološko, odavno od strane proroka nagovešteno tragično finale i poslednji čin božije komedije. Ne, bio je to pre biciklističkocirkuski, lažno-proročki, veličanstveno ćiribu-ćiribatorski kraj sveta – praćen aplauzirna svih duhova napretka. Nije bilo skoro nikoga ko nije bio trenutno ubeđen. Preneraženi i protestujući odmah su nadvikivani. Kako ne razumeju da je to u stvari veličanstvena šansa, najnapredniji mogući kraj sveta, u duhu slobodne misli, kraj sveta koji odgovara vremenu u kome živimo, koji donosi slavu Najviše Mudrosti? Vodile su se vatrene rasprave, crtano ad oculos na papirima iscepanim iz notesa, demonstrirano je sve dok ne uđe u glavu i poslednjem protivniku i skeptiku. U ilustrovanim časopisima pojavljivali su se posteri na čitavoj stranici, anticipirane slike katastrofe u efektnim inscenacijama. Videli su se tamo milionski gradovi obuhvaćeni noćnom panikom pod nebom osvetljenim svetlosnim signalima i fenomenima. Već je viđeno dejstvo dalekog bolida, čiji je parabolični vrh usmeren u zemaljsku kuglu stajao na nebu u nepokretnom letu, približavajući se sa brzinom od toliko i toliko milja u sekundi. Kao u cirkuskoj farsi, šeširi i cilindri su odletali u vazduh, kosa se podizala na glavi, kišobrani su se otvarali sami, a ćelava temena objavljivala su se ispod perika koje su spadale – pod crnim i ogromnim nebom koje je treperilo istovremenim alarmom svih zvezda. Neka praznična atmosfera se ulila u naš život, nekakav entuzijazam i proždrljivost, nekakva važnost i uzvišenost je ušla u naše pokrete, raširila nam grudi kosmičkim uzdahom, Zemaljska kugla je noćima ključala u svečanoj pometnji, u ekstazi hiljada ljudi. Noći su postale crne i ogrormna Sazvežđa su u nebrojenim rojevima počela da se okupljaju oko Zemlje. U crnom međuplanetarnom prostoru stajali su ti rojevi različito razmešteni, osipali su se prahom meteora, od ponora do ponora. Zalutali u beskrajnim prostorima, skoro da smo izgubili tlo pod nogama, dezorijentisani, izgubivši smisao za pravac, visili smo kao antipodi glavom naniže nad prevrnutim zenitom i lutali po zvezdanim rojevima, povlačeći olizan prst

31

kroz čitave svetlosne godine, od zvezde do zvezde. Tako smo lutali po nebu razloženom u neuredan stroj, trčali u svim pravcima po beskrajnim stepenicama noći – emigranti napuštene planete što osvajaju neizmerni mravinjak zvezda. Otvorile su se poslednje barijere i biciklisti su usmerili svoja vozila u crni međuzvezdani prostor i stojeći na svojim velosipedima trajali su u nepokretnom letu kroz međuplanetarni vakuum, koji se stalno otvarao prema novim sazvežđima. Leteći tako slepim kolosekom, postavljali su puteve besane kosmografije, a u suštini su ostajali u planetarnoj letargiji, crni poput pepela, kao da su uvukli glavu u pepeljaru peći, krajnji cilj svih tih slepih letova. Posle kratkog, haotičnog, napola prespavanog dana otvarala se noć kao ogromna zajednička domovina. Ljudi su izlazili na ulice, nadirali na trgove, glava na glavi, kao da su otvorena burad kavijara koji je potekao blistavim potocima olovne sačme u noći crnoj kao smola i bučnoj od zvezda. Stepenice su se lomile pod teretom hiljada, u svim prozorima su se ukazivale očajne figure, ljudi-šibice na pokretnim palidrvcima prelazili su preko parapeta u mesečarskom oduševljenju, stvarali su žive lance, kao mravi, pokretne kolone i spratove – jedan drugom na ramenima – isticali su sa prozora na platforme trgova, svetle od bljeska buradi sa smolom. Molim da mi oprostite ako sam preterao opisujući ove scene pune pometnje, povodeći se mimo volje za uzorom izvesnih starih gravura iz velike knjige katastrofa i poraza ljudskog roda. U svakom slučaju, sve te priče teže jednoj praslici, i to megalomansko preterivanje, ogromni patos tih scena pokazuje da smo probili dno večitog bureta uspomena, nekakve prabačve mita, i da smo dospeli u predčovečansku noć punu uzburkanog života, uzavrele anamneze, i više ne možemo da zaustavimo nadošli potop. Ah, te bogate i urojene noći, poribljene zvezdama i blistave od krljušti, ah, te lavine njuškica koje sitnim gutljajima neprekidno proždiru sve sakupljene, neispijene tokove tih crnih i olujnih noći! Do kakvih fatalnih večeri, do kakvih žalosnih mreža su vodila ta

32

tamna, hiljadu puta umnožena pokolenja? O, nebesa tih dana, cela u svetlosnim signalima i meteorima, iscrtana proračunima astronoma, hiljadu puta preračunata, ispunjena ciframa, označena vodenim žigovima algebre. Sa licima plavim od slave tih noći lutali smo po nebesima koja su pulsirala od eksplozija dalekih sunaca, po sideričnim prosvetljenjima – rojevi ljudskih bića, koji su ostavljali širok trag dok su plovili po plićacima mlečnog puta raširenog na čitavo nebo, ljudska struja koju su predvodili biciklisti na svojim paučinastim aparatima. O, zvezdana areno noći, iscrtana do najdaljih granica evolucijama, spiralama, arkanama i petljama tih elastičnih vožnji, o, cikloide i epicikloide koje su izvodili u nadahnuću po dijagonalama neba, gubeći žičane ramove, nezainteresovano blistajuće obruče, dolazeći već nagi, na čistoj ideji biciklizma do svetlosnog cilja! Iz tih dana datira nova konstelacija, trinaesto sazvežđe zauvek prihvaćeno u krug Zodijaka, koje je od tada osvetljavalo naše noćno nebo: sazvežde Bicikliste. Stanovi su u tim noćima bili prazni, širom otvoreni i osvetljeni lampama koje su jako dimile. Zavese na prozorima, izbačene daleko u noć, njihale su se i tako su stajali ti nizovi soba u sveobuhvatnoj promaji, koja ih je potpuno prožimala jednim neprekidnim, oštrim alarmom. Bio je to glas ujka Edvarda. Tako je, konačno je izgubio strpljenje, raskinuo sve veze koje su ga sputavale, pogazio je kategorički imperativ, oslobodio se stega svoje visoke moralnosti i zavijao. Užurbano je ućutkivan pomoću dugog štapa, kuhinjskim krpama pokušana je da se uguši ta snažna eksplozija. Ali čak i tako zapušen, ujak je divljao, nesvesno je zvonio, zvonio je bez izgleda da bude sprečen, bilo mu je već svejedno, i život je izlazio iz njega sa tom zvonjavom, topio se naočigled svih nas, bez spasa, u fatalnoj zagriženosti. Povremeno je neko na trenutak upadao u prazne sobe probodene tim oštrim alarmom, među lampe koje su gorele visokim plamenima, pretrčavao na prstima nekoliko koraka od praga i zadržavao se neodlučno, kao da nešto traži. Ogledala su ga bez reči uvlačila u svoju prozirnu dubinu, u tišini ga delila

33

među sobom. Ujak Edvard je zavijao tako da su ga čula i nebesa, puštao je glas da teče kroz sve te svetle i prazne sobe i usamljeni dezerter zvezda, pun loše savesti, kao da je došao da počini kakvo zlodelo, morao je da se neprimetno povuče iz stana, ošamućen alarmom, i da požuri ka vratima, ispraćen budnim pogledom ogledala koja su ga propuštala kroz svoj blistavi špalir, dok se u njihovoj dubini u raznim pravcima na prstima razilazio roj uplašenih odraza, sa prstom na usnama. Opet se nad nama otvaralo neizmerno nebo posuto zvezdanim prahom. Na tom nebu, iz noći u noć već se u ranim večernjim časovima pojavljivao taj fatalni bolid, nagnut u stranu, okačen o vrh svoje parabole, nepokretno usmeren ka zemlji, gutajući bez posledica toliko i toliko hiljada milja u sekundi. Svi pogledi su bili usmereni ka njemu, dok je on, metalno svetleći, okruglog oblika, nešto svetliji u svom ispupčenom jezgru, sa matematičkom preciznošću izvršavao svoje dnevne obaveze. Kako je bilo teško poverovati da je taj mali crv, koji je nevino svetleo među nebrojenim rojevima zvezda, u stvari vatreni prst Baltazara, koji je na nebeskoj tabli ispisivao propast naše planete. Ali svako dete je znalo napamet tu fatalnu jednačinu obuhvaćenu u lulu višestrukog integrala, iz koga je, po postavljanju granica, proisticala naša neminovna propast. Šta je moglo da nas spase? Dok je masa ljudi trčala po velikoj noći, gubeći se među sjajem zvezda i fenomenima, otac je tiho ostao kod kuće. On je jedini znao tajni izlaz iz ovog haosa, tajne kulise kosmologije, i smeškao se u potaji, Dok je ujak Edvard očajnički zavijao zapušen krpama, otac je tiho stavio glavu u otvor odžaka. Tamo je uvek bilo tiho i crno, nije se video ni prst pred nosom. Mirisalo je na topao vazduh, pepeo, tišinu, mirnu luku. Otac se udobno smestio, blago je sklopio oči. U taj crni skafander doma, zatopljen nad krovom u zvezdanu noć, upadao je slab sjaj zvezda i prelomljen, kao kroz staklenu prizmu, svetleo je u ložištu peći, bio je inicijalna varnica u tamnoj cevi odžaka. Otac je pažljivo okretao zavrtanj mikrometra i u vidno polje teleskopa je polako ulazio taj fatalni stvor, svetao kao mesec, približen kroz sočivo nadohvat ruke, sličan kakvoj skulpturi od

34

gipsa koja je svetlela u nemoj tami međuplanetarne praznine. Izgledao je pomalo kao da je upravo preležao boginje, izoran krastama – rođeni brat meseca, izgubljeni dvojnik koji se posle hiljadugodišnjeg lutanja vraćao kući. Otac ga je pomerao pred uplašenim okom kao kolut švajcarskog sira, rupičastog, bledo žutog, oštro osvetljenog, pokrivenog belim krastama. Sa rukom na zavrtnju mikrometra, sa okom osvetljenim kroz okular, otac je prelazio pogledom po gipsanoj kugli, video je na njenoj površini jasne slike bolesti koja ga je izjedala iznutra, vijugave kanale gubara-umetnika, koji je bušio sirastu i crvljivu površinu. Otac se trgnuo primetivši svoju grešku, jer ne, nije to bio švajcarski sir, bio je to očigledno ljudski mozak, anatomski preparat mozga u svoj svojoj komplikovanoj građi Otac je jasno video granice režnjeva, lavirint sive mase. Posmatrajući malo bolje, pročitao je čak i jedva vidljiva slova natpisa koji su bili u raznim pravcima ispisani po komplikovanoj mapi polulopte. Izgledalo je da je mozak anesteziran, duboko uspavan i u snu blago osmehnut. Tražeći razlog za taj osmeh, otac je kroz neuredan crtež površine ugledao suštinu pojave, i osmehnuo se sebi u brk. Šta sve može da nam otkrije naš vlastiti verni odžak, crn kao duvan u rogu. Kroz vijuge sive mase, kroz sitnu granulaciju useka, otac je primetio jasno vidljive konture embriona u karakterističnoj skupljenoj pozi, sa šakama uz lice, kako spava svoj blagi naopaki san u svetloj vodi amniona. Otac ga je ostavio da spava. Ustao je sa olakšanjem i zatvorio vratanca peći. Dotle, i ne dalje. Kako to, a šta se desilo sa krajem sveta, šta sa tim veličanstvenim finalom koje je trebalo da sledi posle ovako dobro izvedenog uvoda? Spuštanje očiju i smeh. Zar je došlo do greške u računu, male netačnosti u dodavanju, štamparske greške prilikom prepisivanja? Ništa od toga. Račun je bio tačan, nikakva greška se nije uvukla među cifre. Šta se dakle dogodilo? Poslušajte. Bolid je hrabro grabio napred, jurio je kao trkački at da na vreme stigne do cilja. Moda vremena je jurila zajedno sa njim. Neko vreme je leteo na čelu epohe kojoj je dao svoj oblik i ime. Posle su se ta dva hrabra trkača izravnala i jurili su paralelno u usiljenom galopu, a naša

35

srca su solidarno kucala s njima. Posle se, ipak, moda pomerila napred za dužinu nosa, pretekla je neumorni bolid, Taj milimetar je odlučio sudbinu komete. Bila je već stara vest, jednom zauvek udaljena. Već su naša srca trčala prema novoj modi, ostavila su za sobom taj projektil, i nezainteresovano smo gledali kako bledi, smanjuje se, i na kraju rezignirano staje na horizontu, nagnut u stranu, već uzaludno skrećući u poslednju krivinu na svom putu, dalek i plav, bezopasan zauvek. Nije imao snage da izdrži napore takmičenja, moć novog čuda se izgubila, nikoga nije bilo briga za poražene. Ostavljen sam sebi, tiho je venuo u opštem nemaru. Vraćali smo se svakodnevnim poslovima spuštene glave, bogatiji za jedno razočaranje. Ubrzano su uvijane kosmičke perspektive, život se vraćao na običan kolosek. Spavali smo tada neprekidno i danju i noću, da nadoknadimo izgubljeno vreme. Ležali smo pokunjeno u tamnim stanovima, savladani snom, odnošeni na vlastitom dahu među snove u kojima nije bilo zvezda. Ploveći tako, talasali smo – pištave frule, flaute i trube, prelivalo se pevljivo hrkanje kroz sve odaje sada već zatvorenih noći, noći bez zvezda. Ujak Edvard je ućutao zauvek. U vazduhu je još bilo njegovog alarmantnog očajanja, ali on sam više nije bio među živima. Život je izašao iz njega zajedno sa tim zvonkim paroksizmom, kolo se otvorilo, a on sam je bez problema stupao na sve više stepene besmrtnosti. U tamnom stanu, samo je otac bdeo šunjajući se tiho po sobama punim raspevanog spavanja. Povremeno je otvarao vratanca peći i zagledao se u s osmehom u crnu čeljust odžaka, gde je svetlosnim snom spavao zauvek osmehnut Homunculus, zatvoren u staklenoj ampuli, obuhvaćen puninom svetla, već precrtan, odložen u arhivu – samo broj u velikoj registraturi neba.

36

DOMOVINA

Posle niz peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne želim da opisujem, našao sam se konačno u inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja dugih snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru života. Ta zemlja, u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom gubio svoje uzvišene i ponosne aspiracije. Borio sam se još samo za goli život i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća, gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam konačno na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladalačkim snovima, trebalo da se nalazi vila, utočište starog i slavnog majstora od svetske buke. Ne primećujući čak ni ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim neko vreme, da se negde sklupčam, možda i da prezimim, do sačekam sledeću oluju događaja. Bilo mi je svejedno kuda će me sudbina dalje odvesti. Čar te zemlje za mene je bespovratno nestao, namučen i siromašan želeo sam još samo mir. Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam, očigledno, do nekakve okretnice moga puta, do specifičnog zaokreta sudbine, moja egzistencija neočekivano je počela da se stabilizuje. Osećao sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obraćao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su se trenutno odvajali od svojih

37

poslova, kao da su samo na mene čekali, primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više instance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u mesečarskom transu, vodio od događaja do dogadaja. Skoro da nisam imao vremena za čuđenje, zajedno s tim povoljnim tokom moje sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga pasivnost, poverenje koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Skoro da to nisam ni osetio kao nadoknadu za dugo nezadovoljene potrebe, kao duboko zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao da je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog svirača, koji je tražio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste gradske opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zasluženog prava ušao sam u najbolje društvo, ja, koji sam dotle obitavao u polupodzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika, u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj život aspiracije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini moje duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa mog čela. Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz aspekta opšte linije moje sudbine, bez ulaženja u detalje te čudne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima želim da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga od ekscesa i raspusnosti, kao što bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam s dubokim olakšanjem shvatio – postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle namere. Kvalitet moje sreće pripadao je rodu trajnih i pouzdanih stvari. Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika, podzemna beda moje bivše egzistencije odvojila se od mene i letela je unazad,

38

kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg sunca, koja se još jednom izdigla iznad kasnog horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju krivinu, nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom začinjena budućnost. Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici, koja je zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na svom putu u to vreme, i s kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog perioda, venčao, Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj u operi je nenarušiv. Dirigent filharmonijskog orkestra, gospodin Pelagrini, ceni me, i traži moje mišljenje u vezi svih važnih pitanja. To je starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, uprave opere i čelnika lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno, da nakon njegovog odlaska dirigentska palica bez ikakvih ceremonija pređe u moje ruke. Držao sam je već više puta u njima, bilo dirigujući koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo zamenjujući u operi bolesnog majstora, bilo kada dobri starčić nije imao snage da podnese teret tuđe mu u duhu, nove i moderne partiture, Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima živimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, budući da sam ja lišen bilo kakvih želja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima vrlo odlučna, mada vrlo promenljiva pravila uređenja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavljačima, hrabro se bori za kvalitet robe, za nižu cenu i postiže na tom polju uspehe, na koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali, istovremeno, i sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno misliti da boreći se za hiljadu sitnica našega života gradimo svoju sudbinu! Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo bih još samo da uspavam njenu pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem nevidljiv.

39

Grad u kome mi je sudbina dozvolila da nađem tako mirno i udobno pristanište, slavno je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto udaljenoj od poslednjih kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu leskom, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, čitavom širinom otvorene za topao dah zapada. Izložen tom nežnom vetru, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko područje. Čitave godine tu duvaju jedva primetna, nežna vazdušna strujanja, koja na početku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidno i monotono duvanje, slatko do gubitka sećanja i blagog nestanka. Katedrala, izglačana protokom vremena, u bogatom mraku svojih vitraža, umnoženih bez kraja, doterivanih kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada brojne turiste iz čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako s bedekerima u rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji u najvećoj meri žive u našim hotelima, pretražuju naše prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, ponekad polet velikih projekata, široki raspon interesovanja. Dešava se da, oduševljeni klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode sa sobom žene, lepe ćerke naših trgovaca, fabrikanata, hotelijera. Zahvaljujući tim vezama, strani kapital biva često investiran u naša preduzeća i ojačava našu privredu. Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina teče bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija šećera hrani svojom slatkom arterijom tri četvrtine stanovništva. Osim toga, u gradu postoji i slavna fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju domovinu, smatra za pitanje časti

40

da naruči jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukrašen slikama grada i katedrale koje su ručno uradile učenice naše škole za primenjenu umetnost. Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vođen – istovremeno štedljiv i predan poslovima, taman koliko treba zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i isto toliko ambiciozan i snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno održavajući privid noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im čak i dame i skoro da nema večeri da i mi ne završimo dan u nekom od elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se neretko proteže do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva čest izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, mada, u suštini, ona podleže čaroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena. Posmatram je često, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih očiju, čitavom dušom učestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte stegnute u ruci, odigrava imaginarni lov, trčeći za iluzornim tragom fortune. Skoro da vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse, kako se pojavljuje za leđima ovoga ili onoga. Tišina je, reči koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće. Što se mene tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da obuhvati sve umove, kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprimećeno povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli. Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim sto i tiho pređem u drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični fenjer iz daljine šalje svoju svetlost Naslonivši glavu na staklo stojim tako čitavu jednu večnost i razmišljam...

41

Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno osvetljava crvenim bljeskom. U opustošenim granama drveća, uplašene vrane se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog svitanja, poleću u bučnim grupama i njihova tela pune komešanjem i talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome čaja i letećeg lišća. Polako opada i smiruje se taj na čitavo nebo raširen haos kruženja i letova, spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, provizoran pokrov, pun nemira, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno nalazeći svoje mesto i spajajući se s tišinom lišča koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna noć. Prolaze sati. Vrućim čelom, pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da mi se desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina teških od sreće i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena, U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune srećom. Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na lepom, negovanom lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati veo udovice – donosiće mi cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva. Iz dna te bezgranične punoće ustaje nešto kao teška i duboka muzika, žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem moćne udarce ritma koji rastu iz dubina. Podignutih obrva, zagledan u neku daleku tačku, osećam kako mi se kosa polako diže na glavi. Slušam, nepokretno... Glasni razgovori bude me iz zanosa. Raspituju se o meni kroz smeh. Čujem Elizin glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se već razilazi. Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju s onima koji napuštaju kuću, razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje elastične, slobodne korake mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući ulicom, nešto spuštene glave, ona nogom rastura šuštavu gomilu uvelog lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim vinom i malim, ženskim projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta neodgovorna maštanja apsolutnu toleranciju s moje strane, i

42

zamera mi na svakoj trezvenoj i kritičnoj primedbi. Zelena linija zore već se nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan. Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo, Daleki ulični fenjer ocrtava na suprotnom zidu srebrni dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu, ćuteći uzimam Elizinu ruku i držim je za trenutak u svojoj.

43

SKEPTIKOVA PUTOVANJA

Skeptikove šetnje kroz ruševine kulture, Koliko daleko i široko dopire pogled – svuda poispadalo kamenje i krhotine, Putnik je sve već zatekao u stanju raspada, preorano uzduž i popreko plugom nezaustavljive ljudske misli. Putnik oprezno spušta svoj štap, zastaje oslonivši se na njega, i osmehuje se. Zatim štapom melanholično prevrće po otpacima: problemi i problemi, parčići, odlomci i fragmenti problema. Ovde iskosa posmatra odlomljena glava, onde noga problema iskopava samu sebe, podiže se i nezavisna od svog starog tela luta kroz đubrište. U tim delovima još teče slabi fluid života, ako se približe – spajaju se i oživljavaju, Putnik voli da ih rekonstruiše i slaže, često stavljajući i pogrešnu glavu na pogrešno telo. Tako nastaju čudovišta. Putnik se raduje i zanosi tihim smehom kada se monstrumi tuku između sebe o zamenjene glave. Likuje kada mu uspe da izazove opštu gužvu, maskaradu nesporazuma, Vavilonsku kulu ideja. Sa zadovoljstvom se igra arbitra i presuđuje u sporovima među tim avetima problema, donosi najpokvarenije odluke, zlonamerno, s jedinom težnjom da dovede predmete do apsurda. Naizgled, dodeljuje pokradene odlomke oštećenoj ideji, ali namenjuje joj još goru sudbinu. Udaviće je neprimetno u preterano prepravljenom sadržaju. Jedno ljudsko pokolenje ranije – lutao je drugi skeptik po teritoriji kulture, sivobradi starac u dugom kaputu. Na licu je imao nešto više tragova ljudskosti od ovog pokvarenjaka. I on je bio blago zaražen, nosio je u sebi klice te bolesti koja muči ovog prvog, ali njegov skepticizam je bio dečija bolest, neka

44

vrsta boginja od koje se ne umire. Svet u koji je verovao, bio je samo blago izvetrio s vrha, pomalo fermentizovao na površini, obuhvaćen tek tankim slojem bolesne buđi. Tron životnih dogmi još je bio nenarušen. Mudri starac nije još ništa znao o izdajničkim naravima prirodnih nauka, gajio je prostodušnu i naivnu veru u atome i materiju. U poređenju s kosmosom onog zločinca, njegov je imao relativno ljudske dimenzije. Bio je meren kategorijama ljudske misli. Od vremena dobrog starca svet je propušten kroz brojna sita s gusto tkanom mrežom, na kojoj je postepeno ostavljao svoje telo. Frojdizam i psihoanaliza, teorija verovatnoće i mikrofizika, kvanti i neeuklidovska geometrija. Ono što je prošlo kroz ta sita, to je već bio svet nimalo sličan svetu, fauna bezoblična i sluzava, plankton s tečnim i talasastim konturama. A što se tiče onog razbojnika, on u podvodnom kraljevstvu skepticizma deluje deset nivoa dublje od svog prethodnika, Vlada tu monotoni polumrak morskih dubina, nerazdvojen kontrastima svetla, pritisak od hiljada atmosfera izbacuje oči iz duplji, ali takođe uravnotežuje i poništava gravitaciju. Ne postoji težina, ne postoji pravac, ne postoji odgovornost, lako se i bezbrižno pomera u gustoj sredini amebasto, talasasto, kao alga. Nalazimo se u nekakvoj novoj tišini i miru, kao nastalom posle eksplozije sveta, Gluvo i nejasno sećamo se te strašne kosmičke katastrofe, u kojoj je tragično poginuo hrabri titan Vitkaci. Možda su od tog trenutka prošli vekovi. Kakvim smo čudom prošli kroz to nepovređeni? I da li ćemo zauvek ostati ribe u morskim dubinama? Dakle, te ruševine problema nalaze se na morskom dnu i naš putnik šeta, kao kraba po peskovitoj podlozi, osvetljavajući sebi put fosforescencijom svoga mozga? Kako je uspeo da preživi katastrofu, kako je došao do te bezbrižne simbioze sa parazitom agnosticizma? Odakle on crpi tu lakoću, taj neprirodni humor, kako se oslobodio ozbiljnosti, težine, odgovornosti i postao plesač po morskom dnu? Možda – pominjemo to šapatom – možda je on jednostavno mrtav? Preživeo je katastrofu kao mrtvac. U toj formi je bilo najlakše preživeti je, To bi objasnilo sve: lakoću, besplatnu

45

ekvilibristiku – vratolomnu, a u suštini bezopasnu akrobaciju. Umrlima takva lakoća dolazi sama – bez ikakvih troškova. Ili je, možda, on ipak oporavljeni bolesnik, povratnik sa granice smrti? Kako je teško na toj granici razlikovati oporavljenog od umrlog. Ponekad su slični kao dve kapi vode. Jer i oporavljeni bolesnici imaju tu istu lakoću, bezbrižnost i neodgovornost. Vratili su se s one strane gde su se oslobodili svih tereta. Koriste svoje zglobove neozbiljno, šale i zabave radi, zarad novog urođenog zadovoljstva u upravljanju svojim organima. Stalno prete i koketiraju sa smrću. Nova čežnja za avanturom, za nenaznačenim i neisprobanim razdire im grudi čudnim uzdahom. I možda je bilo dobro to što se sve srušilo, što više nema svetinja, veza, prava i dogmi, što je sve dozvoljeno i sve može da se očekuje, što je jednom dozvoljeno da prema našim željama ponovo izgradimo svet – prema našoj viziji, prema himeri od koje nemamo još ni nagoveštaj.

46

DUHOVNA GENEALOGIJA

Počeci mog crtanja gube se u mitološkoj magli. Nisam još znao ni da govorim, a već sam pokrivao sve papire i margine novina škrabotinama koje su privlačile pažnju okoline. U početku bila su to samo kola s konjima. Procedura vožnje takvim kolima činila mi se vrlo važna i puna neke skrivene simbolike. Oko šeste, sedme godine života uvek se iznova vraćala u moje crteže slika fijakera sa podignutim krovom i zapaljenim lampionima koji izlazi iz noćne šume. Ta slika spada u čelični kapital moje mašte, predstavlja nekakvu spoljnu tačku mnogih dubljih tema. Ni do danas nisam iscrpeo njegovu metafizičku sadržinu. Pogled na konja koji vuče fijaker nije do današnjeg dana za mene izgubio svoju fascinantnost i uzbuđujuću moć. Njegova šizoidna anatomija na svim krajevima puna uglova, spojeva, preseka i ekstremiteta ostala je kao zadržana u razvoju u trenutku kada je htela i dalje da raste i da se razgranava. A i kola su šizoidna kreacija potekla iz tog istog zakona – zglavkasta, fantastična, napravljena od ploča savijenih na nemoguć način, od konjske kože i ogromnih točkova koji klaparaju. Ne znam odakle nam u detinjstvu dolaze slike koje za nas imaju posebno značenje, igraju ulogu onih tačaka u rastvoru oko kojih se za nas kristališe smisao sveta. U te slike za mene spada i slika dečaka koga otac nosi kroz prostranstvo ogromne noći, koji razgovara s tamom. Otac ga grli, štiti ga ramenima, brani ga od tog živog stvora koji govori i govori, ali za dete ta ramena su prozirna, noć ga dohvata u njima i kroz milovanje oca dete neprekidno čuje njeno strašno brbljanje. I uplašeno,

47

puno fatalizma odgovara na reči noći sa tragičnom spremnošću, potpuno predano tom velikom stvoru od koga nema bekstva. Postoje sadržaji nekako predodređeni za nas, spremljeni, koji nas čekaju na samom ulasku u život. Tako sam u osmoj godini života prihvatio Geteovu Baladu sa svom njenom metafizikom. Kroz napola shvaćen nemački jezik uhvatio sam, predosetio smisao i zatvoren u unutrašnjosti plakao dok mi je majka čitala. Takve slike predstavljaju program, formiraju čelični kapital duha, dat nam vrlo rano u obliku predosećanja i polusvesnih spoznaja. Izgleda mi da nam je čitav ostatak života bio utrošen na to da interpretiramo te poglede, prelomimo ih u svakom sadržaju koji nam se nameće, provedemo ih kroz čitavu širinu intelekta koji nam je dostupan. Te rane slike označavaju umetnicima granicu njihovog stvaranja. Njihovo stvaranje je dedukcija iz gotovih pretpostavki. Ne otkrivaju kasnije ništa novo, uče se samo da što bolje shvate tajnu poverenu im na ulazu i njihovo stvaranje je neprestana egzegeza, komentar tog jedinog stiha koji im je bio zadat. Na kraju, umetnost ne otkriva tu tajnu do kraja. Ona ostaje nerazveziva. Čvor, u koji je duša vezana nije lažni čvor, koji se raspada kada povučemo krajeve. Naprotiv, sve više se steže. Manipulišemo njime, pratimo tok niti, tražimo kraj i od tih manipulacija nastaje umetnost. Na pitanje da li se kroz moje crteže provlači ona ista nit koja je vidljiva u prozi, odgovaram potvrdno. To je ta ista stvarnost, samo njeni različiti odlomci. Materijal, tehnika, deluju ovde kao princip selekcije. Crtež svojim materijalom obavija tešnje granice od onih koje obavijaju prozu. Zato smatram da sam se potpunije izrazio u prozi. Pitanje da li bih filozofski umeo da interpretiram stvarnost Prodavnica cimetove boje 1, najradije bih izbegao. Smatram da je racionalizovanje viđenja stvari koje se nalaze u umetničkom delu jednako skidanju maski sa glumca, predstavlja kraj 1 Vid. napomenu na str. 53. – Prim. red.

48

zabave, osiromašenje problematike dela. Ne zato što bi umetnost bila logogrif sa skrivenim kijučem, a filozofija taj isti logogrif razrešen. Razlika je dublja. U umetničkom delu još nije prekinuta pupčana vrpca koja ga spaja sa celinom naše problematike, tu još kruži krv tajne, krajevi vrpce odlaze u okolnu noć i vraćaju se odatle puni tamne tečnosti. U filozofskoj interpretaciji imamo još samo anatomski preparat izdvojen iz celine problematike. I pored toga, voleo bih da znam kako bi u diskursivnoj formi glasio filozofski kredo Prodavnica cimetove boje. Biće to pre proba opisa tamo date stvarnosti nego njeno opravdanje. Prodavnice cimetove boje daju određeni recept stvarnosti, i grade određenu specijalnu vrstu supstance. Supstancija te stvarnosti je u stanju neprekidne fermentacije, vrenja, skrivenog života. Nijedan predmet nije mrtav, tvrd, ograničen. Sve se preliva preko svojih granica, samo na trenutak traje u određenom obliku, da bi ga već pri prvoj mogućnosti napustilo. U običajima, u načinima života te stvarnosti javlja se nekakvo pravilo panmaskenbala. Stvarnost uzima određene oblike samo prividno, šale i zabave radi. Neko je čovek, a neko maneken, ali taj oblik ne doseže biće, to je samo na trenutak preuzeta uloga, ljuštura koja će već u sledećem trenutku biti zbačena. Formiran je tu nekakav krajnji monizam supstancije za koju su pojedini predmeti samo maska. Život supstancije se zasniva na korišćenju neizmerne količine maski. To šetanje forme je suština života. Zato iz te supstancije isijava aura nekakve panironije. Neprekidno je tamo prisutna atmosfera kulisa; zadnje strane scene, gde se glumci, zbacivši maske, smeju patosu svojih uloga. U samom faktu pojedinačnog postojanja sadržana je ironija, prevara, šatrovački jezik (To je, čini mi se, izvesna dodirna tačka između Prodavnica cimetove boje i sveta Tvojih slikarskih i scenskih kompozicija.) Kakav je smisao te univerzalne deziluzije stvarnosti – ne umem da kažem. Tvrdim samo da ona ne bi mogla da se podnese kada ne bi dobijala odštetu u nekoj drugoj dimenziji. Na neki način dobijamo duboku satisfakciju iz tog opuštanja tkanja stvarnosti, bivamo zainteresovani zbog tog

49

bankrotiranja realnosti. Govorilo se o destruktivnim tendencijama knjige. Možda iz ugla viđenja ustaljenih vrednosti – ona takva jeste. Ali urnetnost operiše u predmoralnim dubinama, u tački gde je vrednost tek in statu nascendi. Umetnost kao spontan izgovor života postavlja zadatke etici – a ne obrnuto. Kada bi umetnost trebalo samo da potvrđuje ono što joj je na drugim mestima postavljeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga je da bude sonda spuštena u bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u dubini gde se stvara vrednost. Destrukcija? Ali sama činjenica da je taj sadržaj postao umetničko delo označava da ga prihvatimo, da su se naše spontane dubine opredelile za njega. Kakvoj vrsti pripadaju Prodavnice cimetove boje? Kako ih klasifikovati? Smatram da su autobiografska proza. Ne samo zato što je knjiga pisana u prvom licu i što se u njoj mogu naći i određeni događaji i osećanja iz autorovog detinjstva. One su autobiografija ili, bolje rečeno, duhovna genealogija, genealogija kat’exochen, jer pokazuju duhovni rodoslov čak do one dubine na kojoj on utiče u mitologiju, gde se gubi u mitološkom buncanju. Uvek sam osećao da se koreni individualnog duha, praćeni dovoljno daleko u dubinu, gube u nekom mističnom izvoru. To je konačno dno ispod koga se ne može ići dalje. Imponirajuću umetničku realizaciju te misli pronašao sam kasnije u knjizi Josif i njegova braća Tomasa Mana, gde je razrađena u monumentalnoj skali. Man pokazuje kako se na dnu svih ljudskih dešavanja, kada ih izvučete iz toka vremena i prostora, pokazuju nekakve prašeme ,,priče“ na kojima se ti događaji formiraju u velikim ponavljanjima. Kod Mana to su biblijske priče, prastari mitovi Vavilona i Egipta. Ja sam se trudio da u mojoj skromnoj skali pronađem vlastitu, privatnu mitologiju, vlastite ,,priče“, vlastiti mitski rodoslov. Kao što su drevni narodi izvodili svoje pretke iz mitskih brakova sa bogovima, tako sam pokušao da stvorim za sebe nekakvu mitsku generaciju polubogova, izmaštanu porodicu iz koje će

50

se izvesti moja prava rodbina. Na neki način, te priče su istinite, predstavljaju moj način života, moju pojedinačnu sudbinu. Dominanta te sudbine je duboka usamljenost, odvojenost od tema svakodnevnog postojanja. Usamljenost je taj činilac koji dovodi stvarnost do fermentacije, do gubljenja oblika, granica, figura i boja.

51

EKSPOZE O PRODAVNICAMA CIMETOVE BOJE2

Ova knjiga pokušava da otkrije istoriju jedne porodice, jedne kuće u provinciji – ne iz njenih realnih elemenata, događaja, karaktera ili stvarnih sudbina, već tražeći nad njima mitski sadržaj, konačni smisao te priče. Autoru se čini da nije moguće dosegnuti najdublje dno biografije ni konačni oblik sudbine opisujući spoljašnji tok života, ni psihološkom analizom, ma kako ona duboko dopirala. Suštinske karakteristike ljudskog života leže u potpuno drugačijoj dimenziji duha, ne u kategoriji činjenica, već u njihovom duhovnom smislu. Žitije, koje teži da objasni svoj vlastiti smisao, usmereno na vlastito duhovno značenje, nije ništa drugo do mit. Ta mračna atmosfera, ispunjena predosećajima, ta aura, koja se gusne oko svake porodične priče i nekako mitski je osvetljava munjom – kao da je tim obuhvaćena konačna tajna krvi i roda – otvara pesniku pristup drugačijem obličju, alternativnim, dubljim slojevima priče, Tu se autor oseća blizak osećanjima Antike, smatra, da svoju kreaciju, svoje fantaziranje i sanjanje izvodi iz paganskog shvatanja života, kao što je za drevne narode genealogija vlastitog roda tonula u mit već posle samo dve ili tri generacije, a pogled usmeren unazad primećivao je porodičnu istoriju koja svoje razrešenje nalazi u mitologiji. 2 Prodavnice cimetove boje najpoznatija je knjiga Bruna Šulca. Objavljena je u biblioteci Reč i misao (br. 356), u prevodu dr Stojana Subotina, pod naslovom Manekeni. – Prim. red.

52

Ipak, ono što je predstavljeno u ovoj knjizi nikako nije neka istorijski zapečaćena mitologija, kulturološki utvrđena u događajima. Elementi ovog mitološkog idioma proističu iz mračnog predela ranih detinjih fantazija, predosećaja, strahova, anticipacija ove zore života koja predstavlja istinsku kolevku mitološkog načina razmišljanja. Vredelo je mitološku maglu zgusnuti do kohezionog, punog smisla sveta legendi, dozvoliti da sazri u vrstu osobene i privatne mitologije, ne gubeći pri tome autentično tlo pod nogama. U centru akcije vidimo „oca“, tajanstvenu ličnost, trgovca po profesiji, koji, predvodeći grupu tamnih i crvenokosih kalfi, stoji na čelu prodavnice tekstila. Vidimo ga namučenog večitom žurbom, noseći u srcu duboku zabrinutost za večitu tajnu, kako neprekidno napada i nabacuje se suštini stvari pomoću najrizičnijih eksperimenata. Pisano je bilo tome nadasve iskusnom, sudbinom progonjenom čoveku da u usamljenosti gaji svoje meditacije o spasavanju sveta, u tupom i nezainteresovanom okruženju, neosetljivom na njegove metafizičke brige, da se skoro slomi pod naporom metafizičke misije. Njegovi problematični i jeretični eksperimenti dotiču korene tajne sveta. U neprekidnom je iskušenju da uvuče ruku u tajanstvene čvorove suštine sveta, da ih dodiruje prstima, izaziva njihove zagonetke na najosetljivijem mestu, da provocira. Otac neprebrojivog ptičijeg roda, koga je odgajio u bočnim prostorijama domaćinstva, dozvoljava raznobojnim paunovima, fazanima i pelikanima da sa prozora odleću u večernji pejzaž – centar njihovih lutanja, kruženja, centrifugalnih sila – dok njegov vrhovni neprijatelj, Adela, sobarica u toj kući, ne rastera tu ptičju graju na sve strane sveta. Posle tog poraza počinje on polako da nestaje, suši se – svakoga dana biva sve manji, u opustelim sobama, gde vlada bezbrižna zabava, neuverljiva gužva i brbljanje, postepeno se gubi u sobama velikog stana svojih rođaka, zadržavajući možda nekakvu vrstu prividnog života u liku prepariranog starog kondora, a zatim se jedne večeri pojavljuje u kratkoj poseti majci kao trgovački putnik koji ide od vrata do vrata.

53

U prastarom sporu sa rodom bubašvaba, koji je jednoga dana preplavio stan svojim crnim rojem, biva svojom gorućom mržnjom neprimetno upleten u taj lavirint osećanja, gde se prezir pretvara u neverovatnu magiju – i postepeno preuzima običaje i način života tog omrznutog plemena. Autor mu povremeno dozvoljava da se vrati u sebe iz tih transformacija i uskoro ga opet vidimo kako drži predavanje o marionetama, manekenima i „jeretičkoj demijurgiji“ pred auditorijumom malih švalja, naučnu disertaciju, u kojoj ispituje isključivo pravo Demijurga da stvara i jeretičkim i neregularnim putevima razmišlja o procesu nastanka života, Tako mu autor dozvoljava da ide svojim vlastitim putem iz avanture u avanturu, od poraza do poraza, okružen drugim likovima i događajima iz knjige, opkoljen šarenim pejzažem, koji u uvek novim konfiguracijama prati junaka knjige u njegovim delima.

54

MITIZACIJA STVARNOSTI

Suština stvarnosti je smisao. Šta nema smisla za nas nije stvarno. Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što ima udela u nekom univerzalnom smislu. Stare kosmogonije izražavale su to tvrđenjem da je u početku bila reč. Nenazvano za nas ne postoji. Nazvati nešto – znači uključiti ga u neki univerzalni smisao. Izolovana, mozaična reč je kasnija tvorevina, to je već rezultat tehnike. Prvobitna reč bila je halucinacija koja je kružila oko smisla sveta, predstavljala je veliku univerzalnu celinu. Reč u današnjem značenju samo je fragmenat, rudiment neke davne, sveobuhvatne, integralne mitologije. Zato u njoj postoji težnja ka odrastanju, regeneraciji, ka ponovnom obuhvatanju punog smisla. Život reči se zasniva na tome da se ona napinje, nateže da se spoji u hiljade veza, kao isečeno telo zmije iz legende, čiji delovi traže jedan drugi u tami. Taj hiljadostruki a integralni organizam reči bio je pokidan na pojedinačne pojmove, na glasove, na svakidašnji govor i u toj novoj formi, primenjen u praktične svrhe, došao je do nas kao organ sporazumevanja. Život reči, njen razvoj, preusmeren je na nov kolosek, na šine životne prakse, ukroćen novim pravilima. Ali kada, nekim načinom, naredbe prakse skinu svoje okove, kada reč, oslobođena te prisile, biva ostavljena sama sebi i vraćena vlastitim težnjama, tada se u njoj dešava regresija, hodanje unazad, reč tada teži davnim vezama, upotpunjavanju u smisao – i tu težnju reči ka svojoj matici, tu čežnju reči za svojom pradomovinom nazivamo poezija. Poezija – to su kratki spojevi smisla među rečima, nagla

55

regeneracija prvobitnih mitova. Rukujući svakodnevnim rečima, zaboravljamo da su to fragmenti davnih i večitih priča, da, kao varvari, gradimo naše kuće od odlomaka statua i hramova bogova. Naše najobičnije misli i definicije su daleki potomci mitova i starih priča. Među našim idejama nema nijedne mrve koja ne bi poticala iz mitologije – koja ne bi bila preobražena, osakaćena, promenjena mitologijom. Najosnovnija funkcija duha je maštanje, stvaranje priča. Pokretačka sila ljudskog znanja je predosećaj da će se, na kraju svih ispitivanja, ponovo pronaći konačni smisao sveta. Traži ga ono na vrhu svojih veštačkih zgrada i konstrukcija. Ali elementi koje koristi za gradnju već su jednom bili iskorišćeni, već potiču od zaboravljenih i razbijenih priča. Poezija prepoznaje te izgubljene elemente smisla, vraća rečima njihovo mesto, spaja ih prema davnim značenjima. Kod pesnika, reči se nekako vraća sećanje na njen suštinski smisao, reč se rascvetava i spontano razvija prema vlastitim zakonima, vraća svoj integritet. Zato svaka poezija predstavlja mitizaciju, teži ka ponovnom stvaranju mitova o svetu. Mitizacija sveta nije završena, Proces je samo usporen razvojem nauke, gurnut na sporedni kolosek gde živi bez razumevanja svoga suštinskog smisla. Ali ni nauka nije ništa drugo do stvaranje mita o svetu, jer mit leži u samim elementima, i iz mita više uopšte nije moguće izaći. Poezija dolazi do smisla sveta anticipando, dedukcijom, na osnovu velikih i smelih prečica i približnih metoda. Nauka teži tome istom induktivno, metodično, uzimajući u obzir celokupni materijal iskustva. U suštini, obe discipline teže istom cilju. Ljudski duh je neumoran u objašnjavanju života pomoću mitova, u „dodavanju smisla“ realnosti. Sama reč, ostavljena sebi, gravitira, teži ka smislu. Smisao je element koji uznosi čovečanstvo u proces realnosti. On je osnovna veličina. Nije ga moguće izvesti iz drugih veličina. Zašto nam se čini da nešto ima smisla – nije moguće objasniti. Proces uvođenja smisla u svet tesno je povezan sa rečju. Govor je metafizički organ čoveka. Ipak, reč se sa protokom vremena kruti, postaje statična, prestaje da

56

bude nosilac novog smisla. Pesnik vraća rečima prvenstvo novim spojevima, koji nastaju iz kumulacije. Matematički simboli predstavljaju proces širenja reči na nova područja. Slika je, takođe, potomak prvobitne reči, reči koja još nije bila znak, već mit, priča, smisao. Svakidašnje reči smatramo senkom realnosti, njenim odrazom u ogledalu. Pravilno bi bilo suprotno tvrđenje: stvarnost je senka reči. Filozofija je u suštini filologija, duboko, stvaralačko ispitivanje reči.

57

NASTAJU LEGENDE

Legenda je organ poimanja veličine, reakcija ljudskog duha na veličinu. Kada se govori o običnim ljudima i svakidašnjim događajima, dovoljni su psihologija, pragmatizam, realistične metode istorije. Tim ključem otvaramo svaki običan dan, i mnogi smatraju da on otvara sve. To je vera malih epoha. Pozitivizam je religija vremena koja nisu upoznala veličinu. Jer veličina je škrto rasuta u planu sveta, kao mrve plemenitog metala u gromadama gluvog kamenja. Nevera u veličinu je urođena ljudskom duhu. Postoji u nama nekakav duh prosečnosti, koji usitnjava, kopa, preseca, mrvi, sve dok ne usitni, ne raznese, ne prokopa stene veličine... To je neprekidan, proždrljiv, podzemni rad prosečnosti. Da bi nešto razumeo, čovek mora to da smanji. Strast razumevanja, asimilacije, elementarna je sila, automatska funkcija čovečanstva. Ona progriza veličinu, uništavajući je. Istorija je puna mravinjaka i prašine – ohlađenih grobova veličine. Psihologija – to je prosečnost, vera u uniformnost, u sivo pravo mrava. Kada je devetnaesti vek svario poslednjeg velikog čoveka, nastala je epoha psihologije, kao beskrajan dan, sunčan i dosadan. Čovečanstvo je odahnulo sa olakšanjem. Obećalo je sebi da više neće da stvara velike ljude., Poreklo je njihovo postojanje. Nastala je restauracija prosečnosti. Sa olakšanjem je restituisana nebitnost, vraćeno je pravilo razumnosti, racionalizma. Čitavo područje života je podeljeno, raskomadano, stavljeno pod kontrolu.

58

Proklamovana je nemogućnost veličine, proglašena njena nepotrebnost. Istaknuta je bezlična strana događaja, cifre i statistika. U njima je tražen ključ za razumevanje istorije. Zato, kada je polako, neprimetno među nama izrasla tiha veličina, i kada su se, kao tihe munje, raširile prve vesti o njoj – prvi nagon mase bilo je poricanje, zatvaranje pred njom, oduzimanje njenog kredibiliteta. Masa ljudi odupire se onima koji je vode u veličinu. Naročito kada ta veličina prezire zavođenje, ne mazi, ne hvali, ne obećava. Da bi bila podneta, mora da bude voljena. A ko može da se odluči na tu neuzvraćenu, plamenu i patetičnu ljubav koja traži žrtve? Ko može da veže za sebe taj teret što pritiska zauvek?

* Ulaskom veličine u tok istorije – ukinuta su prava običnih događaja. Psihologija i racionalizam, ti instrumenti smanjivanja i razumevanja stoje kao rastavljene makaze, neupotrebljive, razbijene u delove. Intelekt se povlači i kapitulira. Zakoni veličine su neuporedivi sa metodama svakodnevnog mišljenja. Razum koji želi da ih shvati mora da se povuče do dubljih rezervi, i njegova tadašnja konstrukcija, odavno proveren izlaz – biva legenda. To je tema, prvi provizorni naslov romanse, kojom je oplođeno čovečanstvo. Pojavljuje se granica svetog predela, na kome će biti izgrađena svetilišta i oltari, akropolj naroda – i posetilac na tom terenu zatiče tablu sa natpisom: legenda.

* Suština veličine izražava se u velikim antinomijama. Stajemo pred zidom antinomija, suprotnosti i nerazumljivosti. Ali osećamo da se znak zabrane na njima nalazi samo od strane razuma. Sa neke druge, nepoznate strane, razrešavaju se te suprotnosti u najvišu istinu, smisao i pozitivnost. U našem ljudskom jeziku moramo rizično da ih konstruišemo znakom „ne“ i da ih podupiremo samim negacijama. Tu jednu,

59

nepodeljivu stvar, ničemu na svetu sličnu, potpunu, moramo da delimo na antiteze, neuko pokušavajući da je iz tih delova spasemo: Kako može pojedinac da bude širi i dublji od naroda i da ga obuhvati u sebi? Kako može sin naroda da bude njegov otac i tvorac? Da li pomoću snage volje, nadljudske ambicije, uzurpacije, ili asketske pokore, rezignacije, potpunog žrtvovanja sebe? Da li ponosom i prezirom prema ljudima ili najdubljom ljubavlju i predajom? Samodovoljnost, zagledana u svoju veliku usamljenost, ili najviša solidarnost sa kolektivom? Uobraženost ili uzvišenost? I osećamo da se ti antinomijski parovi ne poništavaju, već se, prema nekakvim dubljim zakonima, sumiraju u nekakav najviši zbir. Otvara se ogromna tema, ogroman zadatak za političare, istoričare, stratege, moraliste. Specijalisti će se razići po tom predelu, podeliće ga među sobom i krenuće da uzduž i popreko svojim merilima premeravaju te nadljudske dimenzije.

* Napoleon je ceo ulazio u svoje delo, menjao se u njemu, nestajao u svome delu. Bio je nekakva najviša mogućnost pretapanja svoga potencijala u kategorije predmeta – bez ostatka. Energijama koje su delovale u datom trenutku dodavao je sebe i prisiljavao tok događaja. Bio je sila prirode među drugim silama. Ali ovaj Veliki je bio veći od svojih dela. Nije mogao da se smesti ni u jednom od njih. Ostajao je izvan njih, ogroman i neproniknut. Nije do kraja koristio svoje rezerve. Kao da se štedeo za nešto veće. Njegova snaga, jezgro njegovog bića ostalo je neiskorišćeno. Legao je njime na Poljsku kao oblak i traje. Njegova istorijska uloga tek počinje. Napoleon je čitav bio prisutnost i tren, kao dobra raketa za vatromet, koja ima samo jedan cilj: da eksplodira do kraja. Za Ovoga, delo nije bilo krajnja stvar. Nerado, teško i preko volje ga je ispuštao iz svog rukava, kada drugog rešenja nije bilo: egzemplarska dela. Moralna snaga, koja je trajala iza dela, bila

60

je za njega važnija, štedeo je nju u narodu. Sakupljao je čelični kapital moći. Pre svega u sebi. Zbog toga je rastao naočigled svih, sakupljao je u sebi veličinu. Deponovao ju je u sebi, na najsigurnijem mestu. Gradio je spomenik. Na kraju, kada je ispunio svoju veličinu, otišao je jednoga dana, neprimetno, bez reči, kao da to nije važno, ostavljajući nju umesto sebe: veličinu koja će večno nositi njegove crte. Napoleon je reprezentovao samo sebe. Obukao se u istoriju kao u kraljevski plašt, stvorio je od nje veličanstveni veo svojoj karijeri. Jedan od zamajaca njegove snage bilo je to da je bio bez tradicije, neopterećen prošlošću. Ovaj drugi je došao iz podzemlja istorije, iz grobova, iz prošlosti. Bio je težak od snova seljaka, zamagljen od buncanja pesnika, opterećen mučeništvom pokolenja. Bio je nastavak nečeg davno započetog. Vukao je za sobom prošlost, kao kaput toliko ogroman da je mogao da obuhvati čitavu Poljsku. Za života, njegovo lice je možda bilo lice individualnog čoveka. Sigurno su oni koji su bili u njegovoj blizini poznavali njegov osmeh i njegova naoblačenja, svetlosti trenutka na njegovom licu. Nama, iz daljine, sve se više gube individualne crte, postaju magličaste i propuštaju iz unutrašnjosti nekakvo zračenje crta većih, sveobuhvatnijih, koje u sebi sadrže stotine prošlih lica. Umirući, odlazeći u večnost, treperi to lice uspomenama, prolazi kroz aleju lica, sve bleđe, prostranije, da bi se, na kraju, iz svih tih nagomilanih portreta složila i ustalila na tom licu slika Poljske – sada već zauvek.

61

PROCES FRANCA KAFKE

Za Kafkinog života, samo je nekoliko manjih pripovedaka ugledalo svetlost dana. Neobično osećanje odgovornosti, najviša religioznost, kakvu je osećao prema svom stvaralaštvu, nisu mu dozvoljavali da se smiri ni na kakvom dostignuću, naređivali su mu da sumnja u svako delo svoga nadahnutog i srećnog stvaralaštva. Samo je mali krug prijatelja već tada mogao da pretpostavi da među njima sazreva autor velikog formata, koji pruža ruke ka univerzalnim rečenicama, bori se da razreši najdublje probleme postojanja. Stvaranje za njega nije bilo cilj samo po sebi, već put ka osvajanju najviše istine, ka pronalaženju one prave životne staze. Tragedija njegove sudbine je to da njegov život, koji se sa očajničkom proždrljivošću probijao ka svetlu vere, nije našao svoj cilj i, mimo svega, bio prinuđen da utone u tamu. Time se objašnjava testament prerano preminulog, koji ceo njegov literarni opus osuđuje na uništenje. Maks Brod, koga je Kafka postavio za izvršioca testamenta, ignorišući poslednju želju autora, odlučuje se da objavi spaseni deo zaostavštine u nekoliko knjiga, koje učvršćuju Kafkinu poziciju među reprezentativnim duhovima pokoljenja. Čitavo to bogato i intenzivno stvaralaštvo, od samog početka gotovo i zrelo, predstavljalo je od prvog trenutka nadahnut izveštaj i svedočanstvo iz sveta dubokih religijskih iskustava. Kafkin pogled, večito fasciniran vanživotnim, religijskim smislom stvari – upija sa nikada nezasićenom znatiželjom strukturu, organizaciju, duboku uređenost te sakrivene stvarnosti, premerava pogranične oblasti, gde se ljudski život dodiruje sa božanskim

62

postojanjem. On je pesnik i poklonik božanskog reda, pesnik zaista čudne vrste. Ni najzadrtiji zajedljivac ili satiričar ne bi mogao ovaj svet da nacrta tako karikaturalno deformisan, koristeći naizgled tako kompromitujuće i apsurdne oblike. Uzvišenost božjeg reda, prema Kafki, ne može biti predstavljena drugačije nego silom ljudske negacije. Taj red je tako daleko izvanljudski, tako daleko prevazilazi sve ljudske kategorije, da mera njegove uzvišenosti postaje snaga suprotne struje, protivljenja i burne kritike, kojom se čovek suprotstavlja tim visokim instancama. Kako bi inače mogla da reaguje suština čovekova na uzurpaciju tih moći, ako ne protestom, nerazurnevanjem, kritikom i škrgutom zuba? Takvoj razarajućoj kritici predaje junak Procesa čitavu organizaciju „sudstva“ za vreme prvog saslušanja. On napada nametljivo, preti naizgled uspešno, od optuženog prelazi u ulogu tužitelja. Prividna konsternacija suda, njegovo povlačenje i bezizlaznost koji označavaju suštinsku neuporedivost te uzvišenosti sa ljudskim kategorijama – samo pojačavaju uobraženost i reformatorski plamen junaka, Tako reaguje ljudsko slepilo na invaziju tih sila, na konfrontaciju sa njima: ojačanom sigurnošću u sebe, ovom antičkom hybris, koja nije uzrok već sporedni proizvod božjeg gneva. Jozef K se oseća stotinu puta višim od suda, njegove poslovične laži i mahinacije ispunjavaju ga prezirom. Suprotstavlja mu ljudsku logiku, civilizaciju, rad. Smešna zaslepljenost! Čitava njegova uzvišenost i logika neće ga odbraniti pred nezaustavljivim tokom procesa, koji nadire u njegov život kao da se nalazi iznad svega toga. Osećajući obruč procesa koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu. Kafka na taj način saseca i neumorno ismejava problematičnost i uzaludnost ljudskih postupaka u poređenju sa božanskim poretkom. Greška Jozefa K. je u tome što uporno ostaje pri svojoj

63

ljudskoj logici, umesto da se preda bez pogovora. On istrajava u svome prividu, predaje bez kraja svoju izjavu, u kojoj, dan za danom, želi da neoborivo dokaže svoj ljudski alibi. Svi ti pokušaji i „pravna sredstva“ upadaju u tajanstvenu prazninu, ne stižu do visokih instancija, oko kojih kruže. Odnos između čoveka i tog neuporedivog, vihorno-razbijenog sveta ostaće zauvek nerazumevanje, izbegavanje, slepi udarac u prazno. U pretposlednjem poglavlju, koje u neku ruku predstavlja ključ čitavog romana, iz priče zatvorskog kapelana izranja još jedan aspekt situacije: nije zakon taj koji juri krivca, već čovek čitavog svog života traži „ulaz u zakon“ i sve ukazuje na to da se zakon krije pred čovekom, pažljivo štiti svoju nedostupnost i svetost, istovremeno, naizgled potajno, računajući na bogohulni napad, na prodor čoveka. Odbrana zakona, koju u predivnoj egzegezi te priče preduzima kapelan, pomera se uz sam bok sofistike, zadire u perfidnost i cinizam – najteža proba na koju može da bude stavljena ljubav zakona, najviše samoodricanje do koga ume ono da se uzdigne. Kafka je u ovoj priči pokazao prodor zakona u život čoveka, pokazao ga je nekako in abstracto. Nije to učinio konkretno, na osnovu stvarne, pojedinačne sudbine. Do kraja nećemo saznati kakva je bila krivica Jozefa K, ne upoznajemo tu formu istine, koju je njegov život morao da ispuni. Kafka daje jedino atmosferu dodira ljudskog života sa vanljudskom, najvišom istinom, njegovu klimu i auru. Genijalni umetnički čin ovog romana leži u tome da je Kafka, za te neuhvatljive i u ljudskom jeziku neizrecive teme, pronašao nekakvu adekvatnu telesnost, nekakav rezervni materijal, u kome do najsitnijih detalja gradi i rekonstruiše strukturu procesa. Ti nagoveštaji, prepoznavanja i pogledi kojima Kafka teži da nađe izraz, nisu njegovo isključivo vlasništvo, već zajedničko nasleđe mistike svih vremena i naroda, izražavano uvek u subjektivnom, slučajnom jeziku, dogovornom jeziku pojedinih naselja i ezoteričnih škola. Tu je, po prvi put, snagom poetske magije stvorena nekakva paralelna stvarnost, nekakvo poetsko telo na kome se demonstriraju takvi procesi – istina, ne na suštinski način, ali tako da čak i neposvećen može

64

da oseti drhtaj i dah njihove daleke uzvišenosti, da oseti nekakav poetski ekvivalent njihovog suštinskog proživljavanja. U tom smislu možemo reći da se Kafkina metoda zasniva na stvaranju paralelne, dvojničke, rezervne stvarnosti, koja, u suštini nema presedana. Taj dvojnički karakter svoje stvarnosti Kafka postiže pomoću određene vrste pseudorealizma, dostojne posebnog izučavanja. Kafka neobično oštro vidi realističnu površinu stvarnosti, na neki način zna napamet njenu gestikulaciju, čitavu unutrašnju tehniku događanja, situacija, njihovo prožimanje i preplitanje, ali za njega je to labava pokorica bez korenja, koju skida poput nežne presvlake i polaže je na svoj transcendentni svet, vrši njenu transplantaciju na svoju stvarnost. Njegov odnos prema stvarnosti je u potpunosti ironičan, prevrtljiv, pun zle volje – odnos laboranta prema svojoj aparaturi. On samo simulira tačnost, ozbiljnost, nasilnu preciznost te stvarnosti, da bi je još više kompromitovao. Kafkine knjige nisu alegorične slike, opisi ili egzegeze doktrine, one su samodovoljna poetska stvarnost, okrugla, sa svih strana zatvorena, u samoj sebi položena i utemeljena. Izvan svih mističnih aluzija i religijskih intuicija delo živi vlastitim životom – višeznačno, neukorenjeno, ne iscrpljeno nikakvim interpretacijama. Povest koju imamo – čiji je rukopis Maks Brod dobio od autora 1920. godine – nije završena. Nekoliko fragmentarnih poglavlja, za koje je prvobitno bilo planirano da nađu svoje mesto unutar knjige, izbacio je on iz romana, pozivajući se na Kafkino tvrđenje, da je taj proces in idea zaista beskonačan, i da njegov dalji tok ne bi uneo ništa novo u suštinski smisao problema.

65

CVETA BAGREM

Za priču se često kaže da je autor u njoj zatvorio ,,čitav život“, „suštinu života“, čitavu „sudbinu pojedinca od rođenja do smrti“. U suštini, priča obuhvata svega nekoliko karakterističnih epizoda, određenu količinu realističnih skraćenica međusobno spojenih linijama tzv. smisla, ideje, poente, ili samo tako odabranih i grupisanih da se zatvaraju u nekakvu misaonu figuru. Razume se da se do takve ,,figure“ može doći jedino zahvaljujući izvesnom ograničavanju životnog materijala, da se ona formira o sopstvenom trošku na osnovu proizvoljno odabranih elemenata života, pa prema tome nije moguće govoriti o ,,čitavom životu“. Kod nekih pisaca, taj viši smisao se destiliše nekako sam po sebi iz realističnog mesa priče, dok se u drugim pričama čini da autor sam utiče u taj proces, pomaže – koristeći različite akušerske metode – rezonovanje. U oba slučaja, to rađanje „misaone figure“ iz toka naracije predstavlja jednu od najvećih draži priče. U tradicionalnoj priči, zadržana je uvek distanca dvostruke logike, autonomne logike realističkog materijala i logike dubljeg smisla, autorske nadogradnje – i na nevidljivim prelazima od jedne do druge, na njihovom sazvučju, mestu preplitanja i razilaženja leži suštinska misaona igra koja čini draž ovakvih tekstova. Određenu originalnost knjige Debore Vogel i ono što dezorijentiše čitaoca, nekako mu izvlači tlo pod nogama i predstavlja potpuni raskid s tom dogovorenom formom, s tim zakonom tradicionalne priče. Autorka nema smisla ni

66

poštovanja za pojedinačne događaje, individualne sudbine i karaktere, nema potrebe za realističnim materijalom da bi pokazala smisao koji je otkrila u životu. Ne preživljava ona ta stanja u obliku neposrednih ličnih iskustava u čitavoj njihovoj individualnoj konkretnosti, već im daje glas tek onda kada prođu kroz hiljade srca, kada postanu bezbojna, bezlična i egzemplarska, kada dođu do izvesne vrste statistike, do anonimne, pročišćene i banalne formule. Autorka ih priznaje i prihvata tek na tom nivou, na kome postaju vlasništvo svakoga, slučajnog prolaznika, prodavačice u izlogu i mladića za šankom, To je nešto kao dokaz njihove realnosti, kada dopuste da postanu tekst za. muziku ulične pesme. U ovoj knjizi nema individualnog junaka, postoji samo anonimna masa lutaka, manekena iz frizerskih izloga, prolaznika u krutim polucilindrima, manikirki i kelnera, izgubljenih i zapetljanih u mehanizam grada, u „ulične šetnje“ figura bez lica i bez individualnosti. Taj aspekt čoveka degradiranog u piona, mehaničku figuru, držač za šešire, autorka deli sa konstruktivističkom vizijom sveta nabačenom od strane savremene likovne umetnosti. To je, kako se čini, poslednja konsekvenca urbanizma, nekakva transpozicija statistike, zakona velikih brojeva, savremene atomistike – na život, na biologiju velikih ljudskih skupina, Postoji u toj degradaciji, u tom odustajanju od individualnosti nekakav patos kao preuzet iz Spinoze, neko monumentalno, melanholično pristajanje na mehanizam, nekakvo poistovećivanje sa determinizmom, koje ga skoro pobeđuje. U tom svetu ljudskih atoma koji kruže prema prastarim zakonima, nema mesta za individualne sudbine, postoje samo tipične sudbine, pokreti stabilizovani pre mnogo vekova, ciklične faze koje se ponavljaju. Oko tih manekena izgubljenih u pustinji ulica uzdiže se patetični svet geometrije, masa i težina: „Ravni belog, punog prostora“, dolaze u ovu priču i dobijaju status događaja; zidovi učestvuju u radnji priče: „gusti, kao čežnja i kao žega“ Zidovi: „Još belji nego u stvarnosti, u danima umešenim od neba i čekanja...“. Kao da stojimo u nadrealističkom pejzažu ograničenom ravnim

67

kućama bez prozora, figurama reklama i firmi, pod kartonskim, lakiranim nebom, u kasnom i preteranom svetu. Taj svet boja, materijala, napadnih etiketa i reklama, metala i geometrijskih tela, poslušan toku nekog vlastitog kalendara, predstavlja pokretnu scenu života, izražava u transformacijama svojih narednih faza njegov smisao, fluktuaciju i talase večite teme ljudskih srca. Na račun tih manekena bez lica što kruže u kartonskom kosmosu ove knjige autorka rekapitulira banalne istorije ženskog srca, rekapitulira ih među navodnicima, kao svakidašnje i dobro poznate stvari, kao refrene uličnih šlagera: nekakve priče o „zauvek slomljenim srcima“, „izgubljenoj sreći, koju treba zaboraviti pošto nije moguće živeti sa uspomenama“, „promašenim sudbinama“ i „neuspelim ljubavima“, ,,čekanju na život, jer još je sve moguće“ i rezignirano pristajanje na ,,ono što biti mora“. Nad svim leži tragična monotonija sveta suštinski završenog i nepokretnog. Do takve bezlične, anonimne forme došla su saznanja autorke, predestilisana na melodiju komune, na tužnu i banalnu frazu. Autorka voli ton i slast banalnog, kao uveli i mlaki ukus poslednje zrelosti. Ovo je knjiga koju nije moguće upoznati, u potpunosti ženstvena, ženstvena u sferi saznanja i psihičke materije, i ženstvena u svom vegetativnom ritmu, u ekstrakciji kosmičkog pulsa, perioda, fluktaciji bića povezanoj sa ritmom vaseljene. Neki čitaoci, pa čak i recenzenti tražili su u ovoj knjizi izvesne analogije sa Prodavnicama cimetove boje. Takva razmišljanja ne svedoče o dubokom poniranju u knjigu. U suštini, ovo delo proističe iz sasvim različitih i originalnih pogleda na svet. Vlastiti pogled na svet, ne razumski stvoren već urođen, primaran, prema mišljenju S. I. Vitkjeviča, predstavlja u svakoj spoznaji već obuhvaćen stub koji sa sobom na svet donosi svaki pravi pesnik. Takav organski pogled na svet prožima i gradi ovu knjigu. Može se reći da je ona školski primer pesničkog pogleda na svet realizovanog uz pomoć minimuma spoljašnjeg materijala. Autorka nema talenta za realistično, nalaženje materijala za prikazivanje svojih teza

68

stavlja je pred gotovo nesavladive teškoće, ali upravo te teškoće, taj otpor, ta uzvišena apstinencija i nemogućnost asimilacije sadržaja iz spoljašnjosti – garantuje čistotu njene vizije. Čini se da autorka nema mnogo tih drugorazrednih vrlina: veštine, spretnosti, aranžerskih sposobnosti, koje karakterišu lake i plitke talente, i možda ne osvaja ona čitaoca na liniji direktnog napada, već na sporednom putu, zaobilazno, kao rezultat postignut mimo volje i nenameravano. Možda ne može da nas ubedi do kraja kada pod kosmičke procese, pod mehaniku sveta podmeće kao tekst sentimentalne formule svoga ženskog srca, možda u toj apstraktnoj i anonimnoj formi dinamika njenih osećanja nije sposobna da dopre do dna naše duše, ali oko tog, možda nedostignutog cilja, sakupila je toliko novog i neočekivanog sadržaja, toliko nevoljnih otkrića svoje ničemu slične vizije – da je taj kružni put ipak doveo do pobede. Cveta bagrem predstavlja neizrecivo zanimljivo, originalno i novo dostignuće upravo zato što za autorku knjiga nije predstavljala eksperiment, već način pisanja koji joj je nametnuo sam način njenog stvaralačkog organizovanja. Novina ove knjige ne leži u određenom detalju, u novoj verziji starih metoda, već u samoj supstanciji te proze, u samoj vrsti naracije. Može se reći da se tradicionalna pripovedna proza bazira na viđenju sveta kao nečega što se dešava, teče, teži nekom rezultatu. Proza Debore Vogel je adekvatna svetu završenom, nepokretnom, mehanizovanom. Pokret je tu iluzija, san tih ljudi-kugli i ljudi-kegli, naracija je privid, trik što kruži oko nepokretnog, tragičnog sveta ove vizije. Tekst knjige upotpunjuju odgovarajuće i lepe nadrealističke ilustracije Henrika Strenga, čije je bogato i originalno slikarstvo još uvek nedovoljno poznato.

69

NAGOVEŠTAJ

Moja sledeća knjiga biće sastavljena iz četiri priče. Tema je – kao i uvek – nevažna i teško opisiva. Radi sopstvenog, unutrašnjeg korišćenja, svakom od poglavlja dao sam neke privatne nazive koji malo šta govore. Na primer, jednoj od tih priča podario sam naslov pozajmljen od Jukaija Marš za porteépée. U stvari, i ne znam šta bi se moglo nazvati temom pri ovakvom načinu kristalizovanja sadržine. Prava tema, dakle onaj konačni materijal koji nalazim u sebi bez ikakve ingerencije volje, je određeno dinamičko stanje, potpuno „ineffabilis“ i potpuno neuporedivo sa sredstvima poezije. I pored toga, ima ono jednu sasvim definisanu klimu, koja čvrsto naznačava vrstu sadržaja baziranog i taložećeg se na njemu. Što je ta bestelesna veza više „ineffabilis“, to je veća njena moć upijanja, to je jasniji tropizam, i veće iskušenje da bude nakalemljena na materijal u kome bi se realizovala. Na primer, prva ideja mojih „Ptica“ bila je određeno treperenje tapeta, pulsirajuće u tamnom vidnom polju – ništa više. To treperenje je, ipak, posedovalo visok potencijal mogućih sadržaja, ogromnu reprezentativnost, pravičnost, težnju da sobom izrazi svet. Prvi trag „Proleća“ bila je slika albuma sa markama, blistajuća u centru vidnog polja, trepćuća nečuvenom snagom aluzija, napadajuća tovarom nagoveštavajućeg se sadržaja. To stanje, ma koliko sadržajno siromašno, daje mi osećaj konačnosti, legitimaciju za snivanje, sigurnost u legalnost čitavog procesa. Bez tog temelja bio bih osuđen na teret sumnje, imao bih osećaj varke, proizvoljnosti i neautentičnosti onoga što stvaram.

70

Trenutno me sve više iskušavaju neizgovorive teme. Paradoks, napetost između njihove neizgovorivosti i nevažnosti i univerzalne težnje, aspiracije predstavljanja „svega“ – najjači je nagon stvaranja. Kada će te priče da budu spremne za štampu, još uvek ne znam. Nesposobnost da iskoristim mrve i odlomke vremena primorava me da odložim njihovu konačnu redakciju do raspusta.

71

NAPOMENE O IZVORIMA

Teatar pashe (naslov koji je dao Ježi Ficovski) – odlomak štampan u časopisu „Kamienje“, broj 10, 1935. godine, pod naslovom Proleće. Iz tog, nešto dužeg teksta, izdvojen je ovaj odlomak koji je autor izbacio iz kasnije verzije iste priče, objavljene u knjizi Sanatorijum pod klepsidrom, 1937. Jesen – ,,Signali“, broj 17, 1936. Republika snova – „Tigodnjik ilustrovani“, broj 29, 1936. Kometa – „Vjadomošći literatske“, broj 35, 1938. Domovina – „Signali“, broj 59, 1938. U originalu, ispod teksta stoji natpis „odlomak iz veće celine“. Delo čiji je ovo odlomak nije nam poznato. Skeptikova putovanja – „Tigodnjik ilustrovani“, broj 6, 1936. Esej predstavlja razmišljanje o knjizi „Muzika u noći“ Oldosa Hakslija, koja je u poljskom prevodu objavljena 1936. godine. Duhovna genealogija (naslov od Ježija Ficovskog) – „Tigodnjik ilustrovani“, broj 17, 1935. Tekst u originalu nosi naziv „Odgovor Bruna Šulca na pitanja St. I. Vitkjeviča“. Uz tekst ide i opširan Vitkjevičev uvod o Šulcovom stvaralaštvu. [Stanislav Vitkjevič (1885 – 1939) poljski slikar i umetnički kritičar; propagator narodnih motiva u dekorativnoj umetnosti. (Mala enciklopedija Prosveta, prvi tom, Beograd 1959) – prim. prev.]

72

Ekspoze o Prodavnicama cimetove boje – tekst koji je 1937. godine Šulc napisao na nemačkom za potrebe stranih izdavača (uglavnom italijanskih, austrijskih i francuskih), Na poljski preveo Ježi Ficovski. Mitizacija stvarnosti – „Studio“ broj 3-4, 1936. Nastaju legende – „Tigodnjik ilustrovani“, broj 22, 1935, Esej je napisan povodom smrti premijera Juzefa Pilsuckog (Juzef Pilsucki, (1867-1935), borac za nezavisnost Poljske od Ruskog carstva. Od završetka Prvog svetskog rata do smrti, Pilsucki je u više navrata bio ministar vojni i premijer poljske vlade – prim. prev.). Proces Franca Kafke – predgovor poljskom izdanju romana (izdavač: ,,Ruj“, 1936). Prevodilac knjige bila je tadašnja Šulcova verenica, ali je, da bi se omogućilo štampanje knjige, prevod pripisan njemu. Cveta bagrem – „Naša opinia“, broj 72, 1936. Recenzija istoimene knjige Debore Vogel, Šulcove prijateljice, poljskojevrejske pesnikinje i pripovedača. Nagoveštaj (naslov od Ježija Ficovskog) – jedan od poslednjih Šulcovih tekstova štampanih pred izbijanje rata. To je odgovor na anketu časopisa „Vjadomošći literatske“, objavljenu 1939. godine, u broju 17 ovog nedeljnika, u rubrici „U radionicama poljskih pisaca i naučnika“.

73

OSTAVŠTINA U FERMENTACIJI Ali, mozda, bilo mu je poznato – kao i meni – da se umetnost visokog leta gotovo ne čita, da ona deluje nekako drugačije, samim svojim prisustvom u kulturi? Vitold Gombrovič U predgovoru poljskog izdanja Kafkinog Procesa Bruno Šulc 3 je diskretno ponudio nekoliko ključeva sa kojima se mogu otključati brave i njegovog dela. O Šulcovoj srodnosti sa Kafkom progovorili su mnogi. Pored jevrejskog porekla, njih dvojicu vezivao je i sličan odnos prema umetničkom stvaranju kao „najvišoj meri religije“ i „osvajanju najviše istine“, sumnja u svaki proizvod svog stvaralaštva, naglašeni mazohizam, sudbinsku fatalnost... I Bruno Šulc ima svog Maksa Broda u liku Ježija Ficovskog koji je sebi udelio zadatak da decenijama traga za piščevom zaostavštinom. Deo rezultata njegovog traganja čini ovu knjigu. 3 Bruno Šulc je rođen 1892. godine u gradiću Drohobiču, u današnjoj Ukrajini. Bio je najmlađi od trojice sinova Jakuba Šulca, trgovca tekstilnom robom. Nakon položene mature izvesno vreme studira u Lavovu, a zatim dve godine boravi u Beču na Umetničkoj akademiji. Tridesetih godina putuje u Pariz gde se upoznaje sa stvaralaštvom nekoliko opsesivnih autora poput Goje i Ropsa. U rodnom gradu imenovan je za nastavnika crtanja u tamošnjoj gimnaziji u kojoj radi do početka Drugog svetskog rata.. Literaturom je počeo da se bavi relativno kasno, na nagovor prijatelja. Za života je štampao dve knjige pripovedaka: Prodavnice cimetove boje (1934) i Sanatorijum pod klepsidrom (1937). Jedan je od najvećih poljskih pisaca između dva svetska rata. S dva metka iz neposredne blizine ubijen je usred drohobičkog geta, 18. novembra 1942. godine, od strane izvesnog Gintera, gestapovca. Nadživele su ga njegove pripovetke.

74

„Anđeoski Bruno“, kako ga naziva njegov prijatelj Vitold Gombrovič, i dalje zrači zagonetnošću, kako svojim delom tako i zaostavštinom koja neprestano buja i izmiče. Isti Šulcov prijatelj anticipiraće sudbinu piščevog dela: „ako velika poetizovanost te proze ne umori previše, zadiviće“,... „tada će ga gurmani izbaciti uvis.“ Doista, Bruno Šulc, taj „sveti umetnik“, „fanatik umetnosti i njen rob“, svojom prozom otkriva neslućene poetičke potencijale, skida nevidljive koprene pod kojima se poetsko krije, iz banalnih životnih činjenica cedi i poslednju životodajnu kap. Stvarnost sa svom svojom brutalnošću potapana je u kiselinu poetskog i njome razjedana i razgrađivana do neraspoznavanja. Šulc, „monah bez Boga“, do samog kraja je verovao da se duhom može prozreti i razgraditi svaka materija. Podavao se umetnosti do vlastitog nestajanja; umetnost je za njega sonda spušetna u bezimeno, otuda je ona u njegovom životu bila – Sve. Bez ostatka je pristao da bude medijum u kojem će se odigravati dezavuisanje materijalnog. Jedan od nezaobilaznih fermenata u tom procesu jeste – ironija; ona kod Šulca nastaje kao posledica nezaustavljivog kretanja forme kroz vreme i relativnosti trenutnih značenja, Za njega je stvarnost senka reči, a ne obrnuto. Živeći na margini, kako svedoči njegov prijatelj, on nam je donosio vesti sa margine. Šulcovo delo je dokaz više da postmodernizam nema tapiju na margine i druge sekundarne prostore i forme, nanovo nam pokazujući da je postmoderna prastari mit. U svom eseju „Mitizacija stvarnosti“ Šulc, između ostalog, piše: „Rukujući svakodnevnim rečima, zaboravljamo da su to fragmenti davnih i večitih priča, da, kao varvari, gradimo naše kuće od odlomaka statua i hramova davnih bogova. Naše najobičnije misli i definicije su daleki potomci mitova i starih priča.“ Poezija je za Šulca „čežnja reči za svojom pradomovinom“. Istinsku poeziju čine „kratki spojevi smisla među rečima, nagla regeneracija probitnih mitova.“ Knjigu koju čitalac drži u rukama sadržana je od trenutno dostupnih Šulcovih tekstova nastalih različitim povodima. Od

75

pripovedaka neuvrštenih u, za života, objavljenim knjigama, skicama pripovedaka, tekstova o drugim piscima i njihovim delima, do tekstova u kojima pisac izlaže autopoetička polazišta, svoj „čelični kapital mašte“ poimanje književnosti i književnog posjanja. Nije dovoljno reči da je Šulcovo delo nastalo iz jedne varijante modernizma čiji su reprezenti Rilke, Kafka i Muzil. Kao u slučaju svih autentičnih pisaca, neporeciva je životnost Šulcove proze čije se blagotvorno zračenje emituje već više od pola veka. Taj drugi deo Šulcove zaostavštine čine mnogobrojna dela nastala pod njegovim neposrednim i posrednim uticajem. Postoji još i onaj deo piščeve zaostavštine kojoj smo skoro na dohvat ruke, inspirativan i obećavajući, na osnovu koje se ona još uvek piše, nadograđuje i umnožava. Mirko Demić

76

SADRŽAJ

Teatar pashe ............................................................................ 5 Jesen ....................................................................................... 7 Republika snova .................................................................... 12 Kometa .................................................................................. 20 Domovina .............................................................................. 38 Skeptikova putovanja 45 Duhovna genealogija ............................................................. 48 Ekspoze o Prodavnicama cimetove boje ............................... 53 Mitizacija stvarnosti .............................................................. 56 Nastaju legende ..................................................................... 59 Proces Franca Kafke ............................................................. 63 Cveta bagrem. ....................................................................... 67 Nagoveštaj ............................................................................ 71 Napomene o izvorima .......................................................... 73 Ostavština u fermentaciji (Mirko Demić) ............................ 75

Izdavačko preduzeće RAD Beograd, Dečanska 12 * Glavni urednik NOVICA TADIĆ * Grafički urednik MILAN MILETIĆ *

Lektor MIROSLAVA STOJKOVIĆ *

Korektor NADA GAJIĆ *

Nacrt za korice JANKO KRAJŠEK Digitalizacija slova DARKO STANIČIĆ *

Za izdavača SIMON SIMONOVIĆ *

Štampa Jovan, Beograd CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 884-4 ШУЛЦ, Бруно Republika snova: pripovetke, fragment, eseji/Bruno Šulc; [s poljskog preveo Aleksandar Šaranac]. – Beograd : Rad, 2001 (Beograd: Jovan). – 77 str.; 20 cm. – (Reč i misao; knj. 517) Prevod dela: Republika marzeri / Bruno Schulz. – Napomene o izvorima: str. 73-74. – Str. 75-77: Ostavština u fermentaciji / Mirko Demić, ISBN 86-09-00734-0 882-32 ID=90697740