Porterova Teorija Konkurentske Prednosti

UNIVERZITET U PRIŠTINI EKONOMSKI FAKULTET PRIŠTINA KOSOVSKA MITROVICA

Predmet: Teorija i politika međunarodne trgovine

Seminarski rad: PORTEROVA TEORIJA KONKURENTSKE PREDNOSTI

Kosovska Mitrovica, februar 2015.

Porterova teorija konkurentske prednosti

SADRŽAJ:

U V O D........................................................................................................................3 1.

Definicija konkurentnosti...............................................................................5 1.1.

2.

3.

Konkurentnost i međunarodna trgovina..................................................5

Porterova teorija konkurentnosti...................................................................6 2.1.

Determinante konkurentske prednosti.....................................................8

2.2.

Značaj Porterove teorije konkurentnosti...............................................12

Izvori konkurentske prednosti.....................................................................13

Z A K LJ U Č A K.....................................................................................................15 L I T E R A T U R A....................................................................................................17

2


UVOD

Globalizacijom se menja relativna vrednost nacionalnog suvereniteta. Savremena ekonomska teorija i praksa posebnu pažnju i značaj poklanja međunarodnim ekonomskim odnosima i spoljnotrgovinskom poslovanju. Prioritet takvog delovanja su ekonomski interesi država i njihova ekonomija. Međunarodno ekonomsko okruženje proizvodi brojne uticaje koji su od naročitog značaja za privredni razvoj i tekuću ekonomsku stabilnost svake zemlje. Uklanjanje prepreka u međunarodnoj trgovini, smanjenje troškova transporta i komunikacija, strvorili su uslove da se sve zemlje i kompanije takmiče u jednom globalnom tržištu. U današnjoj svetskoj ekonomiji, koju karakteriše otvorenost i integracija, konkurentnost ima ključnu ulogu kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Temelji ekonomskog razvoja u savremenom svetu počivaju na uslovima zasnovanim na znanju i razvijenoj infrastrukturi, visoko razvijenoj tehnologiji i inovaciji. Ukoliko želi da se razume konkurentnost nacija, tada je potrebno razumeti koncept produktivnosti i sve one faktore koji taj fenomen određuju. Produktivnost je u velikoj meri određena tehnologijom koja se koristi i sve više se pomera od cenovne ka necenovnoj i sve manje je važan pristup fiksnim faktorima proizvodnje poput raspolaganja plodnom zemljom i rudnim blagom, a sve više kvalitet ambijenta da privuče sve mobilnije i senzitivnije faktore proizvodnje, obrazovanu radnu snagu i kapital. Konkurentnost zasnovana na cenovnim faktorima se lako gubi i na dug rok je neodrživa, budući da je značaj proizvoda koji su nosioci ovakve vrste konkurentnosti sve manji u međunarodnoj trogovini. Jednom stečena konkurentska prednost može da se očuva jedino tako što će se unapređivati. Konkurentnost je održiv rast produktivnosti vođen kvalitetom strategija i poslovanja preduzeća, na koju zajedno utiču makroekonomsko i mikroekonomsko okruženje. Nivo konkurentnosti određuje produktivnost – mera sposobnosti da se proizvedu robe i usluge koristeći postojeće vlastite ljudske, finansijske, prirodne i druge resurse. Produktivnost određuje životni standard države ili regije - plate, prihod od kapitala, očuvanje nacionalnog bogatstva. Produktivnost zavisi i od vrednosti proizvoda i usluga (npr. njihova jedinstvenost, kvalitet) i od efikasnosti kojom se proizvode.

3


1.

Definicija konkurentnosti 4


Reč konkurencija dolazi od latinske reči concurrentia, što u prevodu označava suparništvo, takmičenje, nadmetanje, utakmicu, takmičenje više učesnika1. U osnovi konkurencije nalazi se konkurentska borba. U savremenoj teoriji i praksi, reč konkurentnost vrlo često zamjenjuje se rečima: apsolutna prednost, komparativna prednost, kreirana komparativna prednost, otkrivena komparativna prednost, tržišna kompetentnost, tržišna prednost. Problem nije samo u korišćenju različitih termina, već u različitim pojmovnim određenjima konkrentnosti. Ono što je sasvim izvesno, danas ne postoji jednoznačno pojmovno određenje termina konkurentnost. U poslednjim decenijama jedan broj autora pod konkurentnošću misli se na sposobnosti i mogućnosti, na pozicije i uspešnost subjekta u konkurentskoj borbi. Konkurentska borba ima svoj sistem vrednosti kriterijume konkurentnosti, svoja pravila i učesnike. Kriterijumi konkurenosti, pravila, uslovi i učesnici konkurentske borbe su pod uticajem brojnih, raznovrsnih i promenljivih faktora, tako da se konkurentska borba stalno menja.2

1.1.

Konkurentnost i međunarodna trgovina Konkurencija ili tržišna utakmica je osnovni regulator tržišta. Iako neki teoretičari

smatraju da konkurentnost nije ništa drugo do merenje bogatstva društva zaobilaznim putem, vrlo je važno da ona doprinosti inovativnosti, poslovanju i ukupnom ekonomskom rastu. Međutim ako je slaba konkurentnost na tržištu onda i nacionalna ekonomija trpi. Ovo obično vodi ka protekcionizmu, netransparetnim državnim dotacijama i barijerama za ulazak na tržište. Na konkurentnost neke zemlje utiču mnogi direktni i indirektni faktori, ali od svega je najvažnija konkurentnost preduzeća jer su oni nosioci privrednog razvoja. Zbog ovoga, preduzeća su stavljena u prvi plan u odnosu na mnoge indikatore koji karakterišu makroekonomiju. Naravno ne sme se zapostaviti ni to okruženje koje može da utiče na konkurentnost jednog privrednog sektora. Faktori koji utiču na konkurentnost su: visoki troškovi poslovanja, veliko opterećenje, veliki javni dug, slaba ukupna konkurencija koja ne podstiče preduzeća na inovacije i 1

Acin Đ. i M. Bodiroža. 2002. Međunarodna ekonomija. Srpsko Sarajevo: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva 2

Klincov, R., 2010. Međunarodna ekonomija i finansije, Banja Luka: Univerzitet za poslovne

studije

5

Porterova teorija konkurentske prednosti konkurentnost, neregulisan sistem zaštite okoline i upravljanja otpadom, kvalitetna odnosno nekvalitetna saobraćajna infrastruktura, teškoće u likvidaciji preduzeća, neusklađeno zakonodavstvo, slabosti u javnoj upravi itd. Najveće smetnje konkurentnosti su smetnje koje uzrokuju državne odnosno lokalne vlasti, a ne sama preduzeća. Smetnje može stvoriti poslovni subjekt, ali uvek postoji država koja može intervenisati.3 Kada se govori o klasičnim smetnjama onda institucije najčešće stoje iza sledećeg: horizontalna ograničenja, vertikalna ograničenja i zloupotrebe državne dominacije. Horizontalna ograničenja se ogledaju kroz fiksiranje nabavnih i prodajnih cena, podele tržišta resursa i dobara, limitiranje ili kontrolisanje istraživanja i razvoja, proizvodnje i marketinga. Vertikalna ograničenja su u vidu dugoročnih ekskluzivnih ugovora. Na konkurentnost posebno mogu uticati nacionalni interesi, ex ante kontrola cena, (legalni) monopol, konkurentnost između samih institucija, netransparentna politika državne pomoći i višak zaštite konkurentnosti odnosno višak propisa.

2.

Porterova teorija konkurentnosti

Tokom 1980. godine profesor Majkl Porter, sa univerziteta Harvard u SAD, izvršio je opširno istraživanje u svetu kako bi ispitao šeme i determinante za uspeh u razvoju konkurentnosti u 10 zemalja. U knjizi, „Konkurentna prednost nacija“, objavljenoj 1990, Porter ističe da je koren konkurentnosti u prirodi okruženja u kojem firme deluju. U definisanju teorije nacionalne konkurentske prednosti Porter polazi od pitanja:4 1. Zbog čega kompanija u jednoj zemlji stiče konkurentske prednosti u svim

mogućim formama, a ne samo u ograničenom tipu prednosti baziranih na raspoloživosti faktora

proizvodnje, kako je to

definisano

u teorijama

komparativnih prednosti? 2. Zbog čega su pojedine kompanije sposobne da uspešno konkurišu kako putem

izvoza, tako i kroz direktne investicije u inostranstvu?

3

Bijelić P. 2003. Ekonomika međunarodnih odnosa, Beograd

4

Kovačević R. 1999. Međunarodna ekonomija, Beograd

6

Porterova teorija konkurentske prednosti 3. Koji to faktori omogućavaju kompanijama da u dužem vremenskom periodu

obezbeđuju konkurentske pozicije?

U razmatranjima Porter polazi od toga da je primarni ekonomski cilj zemlje ostvarivanje visokog nivoa životnog standarda svojih građana. Sposobnost da se on ostvari ne zavisi samo od "neodređene predstave" o konkurentnosti, već od produktivnosti sa kojom se resursi te zemlje koriste. Po njemu, pogrešno je težiti objašnjenju konkurentnosti na nacionalnom nivou. Međutim, ono što treba uvažavati i razumeti su determinante produktivnosti rada i njenog rasta. U funkciji razumevanja produktivnosti nije neophodna analiza privrede kao celine, već analiza specifične industrije i njenih segmenata. Na analizi specifične industrije i njenih segmenata počiva Porterova teorija nacionalne konkurentske prednosti. Suština njihove teorije je da sve zemlje imaju istu tehnologiju i da se razlikuju u raspoloživosti faktora proizvodnje5. Mnoga istraživanja su pokazala da komparativne prednosti bazirane na raspoloživosti faktora proizvodnje nisu dovoljne da objasne strukturu razmene između zemalja. To se posebno odnosi na zemlje sa približno istim nivoom razvijenosti, kod kojih se raspolaganje proizvodnim faktorima slično. U izmenjenim uslovima - uslovima, kada tehnološki razvoj dovodi do povećavanja sličnosti zemalja, za međunarodnu razmenu manje značajnim egzistira pitanje koja zemlja sa čime raspolaže i više značajno postaje pitanje gde se, koliko efektivno i efikasno koriste raspoloživi faktori proizvodnje.6

2.1.

Determinante konkurentske prednosti U formulisanju nove teorije nacionalne konkurentske prednosti, Porter je utvrdio četiri

osnovne determinante konkurentske prednosti jedne zemlje, koja predstavlja kompleksan sistem, putem kojeg značajan broj karakteristika ima uticaj na njen konkurentski uspeh. Taj sistem je dinamičan, što znači da se razvija, pri čemu svaka determinanta vrši uticaj na drugu determinantu. Porter je komponente sistema determinanti konkurentske prednosti

5

Jovanović-Gavrilović P. O. Kovač. J. Kozomara i B. Pelević. 1998. Međunarodni ekonomski

odnosi. Beograd 6

Pelević, B. M. 1993. Teorija međunarodne strateške trgovine, Beograd: Ekonomski fakultet

7

Porterova teorija konkurentske prednosti zemlje nazvao dijamant nacionalnih prednosti the diamond of national adventage. U komponente dijamanta nacionalne prednosti ulaze:7 1. Faktori proizvodnje; 2. Uslovi tražnje; 3. Srodne i prateće delatnosti; 4. Strategija firme, struktura, rivali.

Na osnovi tih činjenica Porter je razradio model konkurentskih prednosti na osnovi elemenata, koji su u međusobnoj povezanosti, poznatih pod imenom "dijamant" kao što je prikazano slikom: Slika 1- Dijamant konkurentske prednosti

Strategija firme

Faktori proizvodnje

Šanse i vlada Uslovi tražnje

Srodne i prateće delatnosti

Izvor: Pelević, B. M. 1993. Teorija međunarodne strateške trgovine, Beograd: Ekonomski fakultet

7

Adamović Lj. 1990. Teorija međunarodne trgovine, Beograd: Savremena administracija

8

Porterova teorija konkurentske prednosti 2.1.1.

Faktori proizvodnje

Prva komponenta sistema kojeg Porter naziva dijamant nacionalnih prednosti odnosi se na faktore proizvodnje kojima zemlja raspolaže i koje angažuje u okviru specifične industrije. Faktori su grupisani u pet kategorija: 1. ljudski resursi, 2. fizički resursi, 3. resursi znanja, 4. resursi kapitala, 5. infrastruktura.

Ove faktore, Porter deli na bazne i na napredne faktore, kao što je prikazano narednom tabelom:

Tabela 1 - Kategorije faktora proizvodnje

Bazni faktori    

prirodni resursi klima lokacija nekvalifikovana i

Napredni faktori  visoko obrazovani kadrovi  informacioni i komunikacioni sistemi  istraživački i razvojni

kvalifikovana radna snaga

kapaciteti

Porter ističe da je u razmatranju konkurentnosti savremenih zemalja mnogo značajnija grupa naprednih faktora, u odnosu na grupu baznih faktora 8. U razmatranju faktora proizvodnje, Porter na dalje čini razliku na opšte faktore proizvodnje ili faktore koji mogu 8

Kovačević M. 2002. Međunarodna trgovina, Beograd: Ekonomski fakultet Univerziteta u

Beogradu

9

Porterova teorija konkurentske prednosti biti uposleni u velikom broju industrija i usko specijalizovane faktore ili faktore koji se mogu koristiti samo u ograničenom rangu ili čak samo u jednoj industrijskoj grani. Zadržavajući se na ovoj sistematizaciji faktora proizvodnje, Porter zaključuje da za konkuretnost nije bitna samo raspoloživa struktura faktora već sposobnost njihovog kontinuiranog kreiranja, usavršavanja i razvoja. 2.1.2.

Uslovi tražnje

Druga komponenta sistema tj. dijamanta nacionalnih prednosti, po Porteru odnosi se na uslove tražnje. Pod uslovima tražnje misli se na stepen konkurencije firme na lokalnom, tj. nacionalnom tržištu. Firme koje mogu da prežive i da se dalje razvijaju na domaćem tržištu imaju veću verovatnoću da će biti konkurentne i na svetskom tržištu. Pri tome, po autoru značajni su kompozicija ili priroda potreba kupaca, veličina i struktura rasta tražnje na domaćem tržištu i mehanizmi putem kojih se domaće preferencije prenose na strana tržišta. Porter ističe da je u promovisanju kontinuirane kompetitivnosti firme značajan kvalitet, a ne veličina tržišta. 2.1.3.

Srodne i prateće djelatnosti

Treća komponenta sistema odnosi se na srodne i prateće delatnosti pod kojima se smatraju kompetitivnosti svih odnosnih industrija, tj. onih sektora gde firme mogu da obavljaju istu aktivnost za više grana, npr. kanali distribucije, razvoj tehnologije, ili prenose znanja iz jednog sektora u drugi sektor i snadbevača firme. Porter ističe, konstantna i bliska interakcija je uspešna ukoliko se ona ne pojavljuje samo kao fizička blizina, već i kao želja firmi da izgrađuju tu bliskost.9 2.1.4.

Strategija firme, struktura, rivali

Četvrta komponenta sistema po Porteru odnosi se na strategije firme, strukturu i rivale. Uslovi u zemlji-domaćinu firme, koji pomažu ili odmažu u kreiranju i održavanju njene međunarodne konkurentnosti. Porter naglašava, da ni jedan oblik upravljanja, vlasništva ili operativne strategije nije univerzalno odgovarajući, već zavisi od situacije do situacije. Pored ova četiri faktora, u razmatranju konkurentskih prednosti zemlje, Porter uzima i dve varijable, a one su:10 9

Adamović Lj. 1990. Teorija međunarodne trgovine, Beograd: Savremena administracija

10

Acin Đ. i M. Bodiroža. 2002. Međunarodna ekonomija. Srpsko Sarajevo: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva

10

Porterova teorija konkurentske prednosti 1. šansa pod kojom podrazumeva događaje izvan uticaja preduzeća i odnosi se na

splet okolnosti u okruženju i 2. državu, vladu i njihovu politiku koja ima snažan uticaj na konkuretsku prednost

zemalja

Konkretno, veća je verovatnoća da će konkurentne firme nastati ako postoje sledeći uslovi:11 1. Lokalno okruženje ohrabruje efikasnost, investicije i nadgradnju; postoji otvorena i

snažna konkurencija između loklanih firmi (strategija i rivalstvo); 2. Lokalno okruženje omogućava firmama visokokvalitetne i specijaliziovane

informacije, uključujući ljudske resurse; fizičku infrasrukturu; novac; naučnu i tehnološku infrastrukturu, informacijsku infrastrukturu, i prirodne izvore; 3. Postoji

jezgro potrošača sa sofisticiranim potrebama koje omogućavaju

kompanijama razvoj inovativnih, visoko kvalitetnih proizvoda i roba; (uslovi tražnje); 4. Ako umesto izolovanih industrija postoje klasteri koji obuhvataju sposobne,

lokalne dobavljače i preduzeća u povezanim oblastima (povezane i industrije podrške)

2.2.

Značaj Porterove teorije konkurentnosti Porterova teorija konurentnosti snažno je delovala na način na koji su vlade,

organizacije i firme u razvijenim, zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju krenule putem konkurentnosti. Njegova poruka liderima vlada bila je jasna: Makroekonomske reforme su bitne ali ne i dovoljne da bi se povećala produktivnost. Mikroekonomske reforme su takođe bitne, jer su to reforme koje jačaju i oblikuju četiri opisana ugla dijamanta i njihovu međusobnu povezanost. Ove mikroekonomske reforme se odvijaju na nivou preduzeća.12 11

Bijelić P. 2003. Ekonomika međunarodnih odnosa, Beograd

12

Reinert, E. S. 2006. Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju

siromašniji, Beograd.

11

Porterova teorija konkurentske prednosti Njegova poruka preduzećima bila je jednako jasna: Sposobnost firmi da postignu konkurentnu prednost zavisi ne samo od njihove strategije, inovacija i poslova, nego takođe i od spoljnih faktora i institucija. Uz to, široka, zajednička akcija vladinih i poslovnih institucija je potrebna da bi se stvorilo okruženje koje jača konkurentnost. Na svetskom se tržištu povećava broj ponuđača i potraživača i njihova pojedinačna tržišna snaga. Bitna poluga za osvajanje sve većeg udela na tržištu je konkurentnost, tj. umešanost jednog u odnosu na drugi privredni subjekt da svoju ponudu (ili potražnju) prikaže i dokaže boljom. 13 Unutar svake od navedenih grupa konkurentskih prednosti postoje brojni uslovi, npr. veličina poduzeća, lokacija poduzeća, način upravljanja, prirodni uslovi, broj stanovnika, njihova kupovna moć, vrsta proizvodnje itd., koji će uticati na veću ili manju konkurentnost. Vlada treba omogućavati veću konkurentnost kako nacionalnoj privredi tako i privrednim subjektima, a mogućnosti zavise od jačine veza koje utiču na konkurentske sposobnosti.

3.

Izvori konkurentske prednosti

Kvalitet institucija čvrsto je vezan za konkurentnost i rast. One utiču na investicione odluke i organizaciju proizvodnje i igraju glavnu ulogu na način u kojem društva distribuiraju prednost i snose troškove razvojnih strategija i politika. Na primer, vlasnici zemlje, deoonica u preduzećima, intelektualnog vlasništva zbog nesigurnosti nisu voljni da investiraju u poboljšanje i održavanje njihovog vlasništva i prava. Ispravno upravljanje javnim finansijama je takođe značajno za osiguravanje poverenja u nacionalno poslovno okruženje. Pored javnih institucija, privatne ustanove takođe su važan element u procesu stvaranja bogatstva. Opsežna i efikasna infrastruktura je osnov konkurentnosti. Ona je bitna za osiguranje efikasnog ekonomskog funkcionisanja, kao što je i važno determinisanje faktora lokalnih ekonomskih aktivnosti i vrsta aktivnosti i sektora koji mogu razviti posebno ekonomiju. Dobro razvijena infrastruktura smanjuje efekte udaljenosti između regija što rezultira

13

Pelević B. 2005. Uvod u međunarodnu ekonomiju, Beograd: Ekonomski fakultet

12

Porterova teorija konkurentske prednosti integriranjem nacionalnih tržišta i povezivanjem uz male troškove na tržištima u drugim zemljama i regijama. Stabilnost makroekonomskog okruženja je važna za poslovanje, a takođe je važna za ukupnu konkurentnost zemlje. Sama makroekonomska stabilnost ne može povećati produktivnost zemlje, ali istovremeno i makroekonomski poremećaj šteti ekonomiji. Zdrava radna snaga je bitna za konkurentnost i produktivnost jedne zemlje. Bolesni radnici nisu u mogućnosti iskoristiti svoj potencijal i to vodi niskoj produktivnosti. Oskudno zdravlje vodi do značajnih troškova poslovanja, jer su bolesni radnici često odsutni ili je njihov rad neefikasan. Manjak osnovnog obrazovanja može ograničavati poslovni razvoj, tako da je preduzećima veoma teško da unaprede proizvodnju. Kvalitetno visoko obrazovanje i obuke su presudni za one ekonomije koje žele da unaprede jednostavne proizvodne procese i proizvode. Današnja ekonomska globalizacija zahteva da ekonomije stvaraju fondove dobro educiranih radnika koji su u stanju da se prilagode rapidnim promenama u okruženju. Zemlje sa efikasnim tržištem roba su u dobroj poziciji jer mogu da proizvode niz proizvoda i usluga koji odgovara uslovima ponude i ptražnje, a takođe su u mogućnosti da trguju sa tim robama. Zdravo konkurentno tržište, kako strano tako i domaće je važno u postizanju tržišne efikasnosti, poslovne produktivnosti, omogućuje da najefikasnije firme proizvode robe koje se traže na tržištu. Da bi se ostvarile najbolje mogućnosti za razmenu roba u okruženju potreban je minimum državne intervencije kako ne bi ometala poslovne aktivnosti.14 Efikasan finansijski sektor alocira sredstva građana kao i ona koja ulaze iz inostranstva za njihovo najproduktivnije korišćenje u privredi. To kanališe sredstva na one preduzetničke ili investicijske projekte od kojih se očekuju najviše stope povrata. Temeljita i pravilna procena rizika je stoga od ključne važnosti.15 Poslovno investiranje je presudno za produktivnost. Međutim, ekonomije zahtevaju sofisticirana financijska tržišta koja mogu omogućiti da kapital postane dostupan za ulaganja u privatni sektor kao i omogućiti pristup kreditima iz jakog bankarskog sektora, 14

Reinert, E. S. 2006. Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju

siromašniji, Beograd. 15

Jovanović-Gavrilović P. O. Kovač. J. Kozomara i B. Pelević. 1998. Međunarodni ekonomski

odnosi. Beograd

13

Porterova teorija konkurentske prednosti dobro regulisanu razmenu kapitala. Da bi ispunio sve ove funkcije, bankarski sektor mora biti pouzdan i transparentan, te, kao što je nedavno postalo jasno, finansijska tržišta trebaju odgovarajuće propise za zaštitu investitora i drugih učesnika u privredi uopšte. U današnjem globalizovanom svetu, tehnologija sve više postaje važan element za napredak i konkurentnost. Posebno informacione i komunikacione tehnologije su se razvile u "opšte namenske tehnologije" našeg vremena, s obzirom na značajno širenje u drugim ekonomskim sektorima i njihove uloge kao efikasne infrastrukture za komercijalne transakcije. Međutim, pristup i upotreba ovim tehnologijama su bitne ekonomske komponente ukupnog nivoa tehnološke spremnosti. Veličina tržišta utiče na produktivnost, jer velika tržišta omogućuju preduzećima da iskoriste ekonomije obima. Tradicionalno, tržišta koja su na raspolaganju firmama su ograničena državnim granicama. U eri globalizacije, međunarodna tržišta postala su zamena za domaća tržišta, a posebno za male zemlje. Dokazano je da je otvorenost trgovine pozitivno povezana s rastom. Čak i ako neko novije istraživanje baca sumnju na to, opšti osećaj je da trgovina ima pozitivan učinak na rast, posebno za zemlje s malim domaćim tržištima. Poslovna sofisticiranost je bitna za veću efikasnost u proizvodnji roba i usluga. To opet vodi do povećanja produktivnosti, koja jača konkurentnost države. Poslovna sofisticiranost brine o kvalitetu celokupne poslovne mreže zemlje kao i kvalitetu pojedinih kompanija i strategija. To je posebno važno za zemlje u poodmakloj fazi razvoja, kada su osnovni izvori poboljšanja produktivnosti poprilično iscrpljeni. Preduzeća u tim zemljama moraju stvoriti i razviti vrhunske proizvode i procese za održavanje konkurentskih granica. Inovativne aktivnosti podržane su i od javnog i od privatnog sektora. Konkretno, to znači dovoljno ulaganja u istraživanje i razvoj posebno od strane privatnog sektora, prisustvo kvalitetnih naučno – istraživačkih institucija, široka saradnja u istraživanjima između univerziteta i industrije, i zaštitu intelektualnog vlasništva. U ovom kriznom periodu, važno je da se odupre pritiscima na smanjenje izdataka za istraživanje i razvoj kako na privatnom tako i u javnom sektoru jer će se to odraziti na održivi rast u budućnosti.

14


Z A K LJ U Č A K

Konkurentnost koja se meri različitim modelima konkurentnosti predstavlja srednjoročni kapacitet neke zemlje da ostvari određeni nivo produktivnosti, odnosno blagostanja za građane svoje zemlje, obično u nekom srednjoročnom razdoblju. Kapacitet konkurentnosti ostvaruje se preko određenog nivoa produktivnosti u većem ili manjem obimu. Kapacitet konkurentnosti obično se izražava za ekonomiju kao celinu, dok se produktivnost veže za određene sektore ekonomije. Na taj način mogu se svaku zemlju izdvojiti sektori koji su u stanju da stvaraju konkurentske prednosti u okviru određenog klastera zemalja, koje bi odgovarajućim politikama trebalo dalje unapređivati. Odrednice konkurentnosti su brojne i kompleksne. Ekonomisti su dugo nastojali razumeti ono što određuje bogatstvo države. Naglasak na ulaganja u fizički kapital i infrastrukturu proširio se u novije vrijeme na ostale mehanizme kao što su obrazovanje i obuka, tehnološka spremnost (je li stvorena unutar zemlje ili usvojena iz inostranstva), makroekonomska stabilnost, dobro upravljanje, vladavine prava, transparentnost i dobro funkcionisanje institucija, sofisticiranost preduzeća, uslovi potražnje, veličina tržišta, i mnoge druge. Pretpostavlja se da svaki od njih počiva na čvrstim teorijskim osnovama. Teorija nacionalne konkurentske prednosti Majkla Portera, danas jedna je od najčešće navođenih teorija nacionalne konkurentske prednosti i teorija međunarodne razmjene. U

15

Porterova teorija konkurentske prednosti teoriji Porter koristi izraz konkuretske competitive prednosti, umesto komparativne prednosti. Sa ovim izrazom i samim nazivom teorije, Porter želi da se distancira od ostalih teorija komparativnih prednosti. Po njemu, većina klasičnih teorija ne daje kvalitetna, adekvatna objašnjenja za strukture izvoza i uvoza pojednih zemalja. Objašnjenja za strukture izvoza i uvoza treba tražiti u brojnim novim i promenljivim faktorima vezanim za pojedine zemlje, njihove odnose i za ponašanje kompanija. Države koje svoju ekonomiju grade na klasičnim industrijskim granama, kao osnovnoj i trajnoj orijentaciji, neminovno prelaze u tabor nerazvijenih zemalja, jer postaju žrtve toga procesa; povećanje nacionalnog dohotka zahteva povećanje opsega industrijske proizvodnje, povećanje opsega repromaterijala, prerada sve većih količina sirovina i repromaterijala (uz odgovarajuće troškove njihovog transporta) zahteva proizvodnju sve većih količina energije, zahteva sve veće količine sirovina (nafte, uglja, nuklearnih materijala) i nova energetska postrojenja. Tehnologija će upravljati ekonomijom i društvom u razvijenom svetu. Njena centralna uloga će samo više rasti. Kako bi se takvim procesima upravljalo i planiralo, potrebno je potpuno drugačije školovanje i drugačije znanje. Sve to znači da su u novoj transnacionalnoj ekonomiji, napredak tehnologije i intelektualne sposobnosti mnogo važnije od proizvodnje, jeftine radne snage, čak i prirodnih resursa.

16


LI T E RAT U RA

1. Acin Đ. i M. Bodiroža. 2002. Međunarodna ekonomija. Srpsko Sarajevo: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva 2. Adamović Lj. 1990. Teorija međunarodne trgovine, Beograd: Savremena administracija 3. Bijelić P. 2003. Ekonomika međunarodnih odnosa, Beograd 4. Jovanović-Gavrilović P. O. Kovač. J. Kozomara i B. Pelević. 1998. Međunarodni ekonomski odnosi. Beograd 5. Klincov, R., 2010. Međunarodna ekonomija i finansije, Banja Luka: Univerzitet za poslovne studije 6. Kovačević M. 2002. Međunarodna trgovina, Beograd: Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu 7. Kovačević R. 2004. Savremene tendencije u svetskoj privredi, Beograd 8. Pelević B. 2005. Uvod u međunarodnu ekonomiju, Beograd: Ekonomski fakultet 9. Pelević, B. M. 1993. Teorija međunarodne strateške trgovine, Beograd: Ekonomski fakultet 10. Rakita B. 2000. Međunarodni menadžment, Beograd: Ekonomski fakultet 11. Reinert, E. S. 2006. Globalna ekonomija - Kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji, Beograd.

17

Porterova Teorija Konkurentske Prednosti

Recommend Documents