1
Слободан Радојев Митрић
Подземље ГРАДА БЕОГРАДА РЕЧ ПИСЦА Да пишем, да се хвалим или да лажем ... Немам моћи нити имам храбрости истину да ставим на папир. Ја само у машти могу бити храбар, само у машти могу видјет исина. Да ли сам ја кривац што живот није добар према мени? Да ли је живот стварно искуишење пред неким новим светом који нас чека или ће се он утртути за век векова, после све муке и невоље коју човек проживи ... Да храброст је живети а за живот треба имати и смисла, треба бити себичан. Да ли себичан? На то питање не могу себи да одговорим а да питам некога, опет ми неће_ рећи истину ... Не зато што не жели, има и тога, већ једноставно што незне, исто као што незам ни ја ... Живимо сви у заблуди, храбри смо кад можемо да живимо. Говоримо за оне који су себи одузели живот да су кукавице ... Да ли су кукавице? _ Да ли су неверници и дезертери, који су својом руком скратили муке које ће некад у сваком сучају неко сктатити. Та невидљива смрт, да ли је она толико црна као што је сви замишљамо? Да ли ми можда не грешимо? Да није можда та смрт спас ѕа све нас? Нисмо ли само слепи поред очи? И на ту племениту појаву која ће нам скрати све муке, бацамо најгору љагу ... Осуђујемо је да је црна. Осуђујемо је и уједно је мрзимо ... Мрзим је толико да се и плашимо од ње. Зашто се плашимо смрти? Дали је правилно што се радујемо животу? Зашто онај осмех и ону топлину коју пружимо новорођенчету, кад дође на овај свет, да заједно са свима нама учестује у мукама и чека целог живота, живећи у страху, ту опаку смрт, која је можда наш једини спас? Да ли кроз свој сопствени живот који није нимало сјајан имам право да гледам живот свих вас, који кад вас човек сретне, већином изгледате задовољни, сретни!?! Да ли сам ја осуђен оод неке више силе да патим и будем несрећан!?! Да ли постоје људи које вечно прати срећа? Ја бих бијо срећан само да знам да постоји тако живо биће, ког ми називамо човек и који само у речима може бити човек. Ја бих човека радије назвао мученик. Биће киоје се родило са разумом и због тог разума је осуђено, док 2
последњим дамар миче, да се пати, да моли, да проклиње и неће даприѕна да је то тако. Ја такође никад не признајем те муке које ме муче. Да ли сам у праву или да ли имам право да се пожалим вама, који исте такве муке можда преживљавате? Да ли ме то теши што нисам на свету сам и да ли ме то весели? Па зар са тим не постајем већи идијот, не себичњак већ опак човек, који се теши да на свету није једини који трпи и муку мучи са животом. Верујте ми, ја бих волео да сам себичан и да само сва зла и невоље ја осећам ... а да ви који такођее осећате све те патње, да ви живите срећни, задовољни и у миру. Да сваки дан на овом свету буде вам весео и драг а да ваша мука пређе на мене ... Само ја знам да то неможе бити и знам да се сви заваравамо, да ће сваким даном можда боље доћи. Али живот је кратак а у једну руку много и дуг. Зашто живети а зашто опет не живети? Та питања нећу моћи никад решити и не трудите се да грешим, јер ја сам свестан да грешим а и да негрешим, али свестан сам да сам и велика кукавица, јер несмем сам себи живот да скратим а опет се радујем што сам толико храбар да успевам да у овим мукама живим. И још једно што ме буни и никад немогу да сам себи станем на пут и кажем: Не заноси се. Не сањари. Не губиуѕалуд време. Препусти се. Живи док можеш. Пусти време нек те носи, јер време ће те исто носити и да ти то не желиш. Зашто увек замисљас да ће бити боље? Зашто лупаш улудо? Кад знаш да из ове коже у другу неможеш. Кад знаш да ћеш цео живот узалуд живети. Зашто се онда трудиш_ Опусти се матици времена и крај ће ваљда једном доћи. Доћи ће крај. Нетреба да бринеш, он те чека, знасе твоја судбина, само ти је нико унапред неможе рећи. Зна се да ће то бити крај црне смрти, које се ти толико плашиш. Можда сву радост коју сам посвећивао ѕа живота, свом мучно животу, можда сам и стоти део посветио тој ружној авети. Смрти! Можда да сам је храбро примијо и чекао смрт са поносом, можда би ми живот бијо срећнији!?! Зар није цео живот једна велика стаза по којој ми трчимо ка смрти и онда кад стигнемо близу циља, ми би да се вратимо на почетак. Опет би желели да будемо оно мало новорођенче, и ако смо свесни да би та иста евентуално поновљена трка стазом живота, била као и предходна. Да! Ја тврдим и зато сам срећан что имам храбрости да признам да сам кукавица. Ја тврдим да је грешка живети а опет не живети. У свом животу Осетије сам много појава, доживео сам много згода и незгода, бијо свакакав а никад нисам нашао срећу и коначно рекао нреттеба даље лутати, већ да је то што ми је живот пружијо, нешто 3
најлепше. Дали да се захвалим животу што сам открије сваку његову врлину и ману!?! Да ли да се радујем што знам сваку замку коју живот плете а у коју ја упадам и вадим се из дана у дан!?! Да ли сам ја стварно живот проживео. Да ли се мени не чини да сам у свакој замци бијо? Да није то само заблуда, која ми је ѕасенула вид, па немам могућности да видим праву слику живота? Да ли је то само лоша срећа? Да ли је грешка кривудати и мењати начин живота? Да ли је поштено са маском на лицу прићи човеку, који такоже има маску и са њим делити зло и добро? Ако неко каже да је јаје црно, да ли је погрешно рећи му да није а да ли си опет у праву ако му шажеш да је тако!?! Да ли је поштено ако неког мрзиш, а такав увек постоји као штопостоји неко кога волиш, да ли је поштено том човеку кога мрзиш, лагати и говорити му супротно? Дали је кукавичлук или храброст рећи човеку истину у очи? Да ли то није баш она поквареност која нас трује и која нам неда ни мир ни радост!?! Да ли би живот бијо веселији кад би се знало ко је ко и шта ти ко муис? Да ли је поштено опет кад знас да те неко лазе а ти му са истим тоном то одобраваш!?! Да ли је кукавичлук рећи неком истину у лице? Да то је велики кукавичлук, та болест се свима нама завукла дубоко под кожу и ѕа њу човек никад неће наћи лека. Од рођења кад те мајка подоји и кад ти први пут стави цуцлу у уста, свесно те припрема кад одрастеш да будеш као и ми сви. Твоја вољена мајка, која једина може бити твој прави пријатељ нема хтрабрости да ти одмах каже, да си се родијо у зло доба и да сав живот који те чека, биче једна велика мука, која ће ти присјести и због које ћеш саму њу проклетишто те је родила, као и она проклела своју матер. А да ли би опет и да ти каже истину, твој живот бијо бољи, да ли би нашао срећу, да ли би се радовао животу. Даил не, није важно, важно је да би знао пре него сам доживиш, шта те чека а можда са тим и успео да се снажеш, да заобидјес, ако не све а оно бар једну бодљу зла која те чека у твом животу. Опет тврдим и остајем при томе да је велика хтраброст живети, али је још већи кукавчлук крити и чувати ту тајну истину, да је живот узалудан, заваравати прво себе а онда све своје вољене и оне које мрзиш. Сви ви ће те рећи да сам човек који је ѕагаѕијо дубоко у криминал у грех и да због тога желим и вас да увучем и оптужи. То што се тиче да сам ѕагаѕијо у сва могућа зла, то је истина, а да желим да вас увучем ја то такође могу, јер сте ви сви, неко мање неко више исти као ја и неможете се никад сакрити. Можете мене јавно напасти али сами себе неможете слагати, јер на овом свету све се може десити и сва зла људи могу урадити, све се може утајити, али истина коју крије ваша савест никад неможе ишчезнути. А сад опет што рекох да можда мислите да желим да вас оптужи, што сам ја такав. Е ту сте у праву. Не желим оптужити појединца ни групу, него цео људски род, који шета 4
овом планетом. И све док чувате своју срамоту и сами се са савешћу борите против грехова које сте починили све дотле бићете носиоци кривице, што је живот несрећан и што не врефи ни зрна боби ... Ко може изменити начин живота? Ко нама помоћи да без муке прелаѕимосве препреке, ако не све бар понеке? Да ли се треба молити неком вишње!?! Да ли улудо губити време? Да тај вишњи постоји и да има и малчице сажаљења према нама земаљским мученицима он би нам већ једном помогао. Да ли постоји или не постоји ја незнам и нисам га видео? Али знам да постоји мука и њу сам не само видео него сам је и Осетије и доживео на све могуће начине. И зато кажем а то би желели сви ви који се мучите, да дпђе време да се мука избегне, да ово живота које проживљавате прође у весељу и љубави, без злобе и пакости, без клевете и поквареност. Нико тај живот неможе изменити до самих нас. Да! Само ми овоземаљска бића, која себи самима муку и наносимо и из дана у дан живот све више загорчавају. Само човек може бити тај који може спасити човечанство. Само човеку треба веру указати. Слободан Радојево Митрић, Стохолм - СВЕТСКА 1972 ГОДИНЕ p.s. РУКОПИС РОМАНА ПОД3ЕМЉЕ ГРАДА БЕОГРАДА ЛИЧНО ЈЕ У РУКЕ ОД СТРАНЕ АУТОРА ПРЕДАТ ПОЧЕТКОМ АВГУСТА 1973 ГОДИНЕ НАЈВЕЋИМ ПОЛИТИЧКИМ И ПОЛИЦИСКИМ ФУНКЦИЈОНАРИМА У БЕОГРАДУ... САВЕ3НИ МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ГЕНЕРАЛ ФРАЊО ХЕРЉЕВИЋ И НАЧЕЛНИК СУПА ГРАДА БЕОГРАДА БУГАРЧИЋ ЛИЧНО СУ НАРЕДИЛИ ДА СЕ ОВАЈ РОМАН НИКАД НЕСМИЈЕ ПОЈАВИТИ У ШТАМНИ... КОРУПТОВАНИ ЕЛЕМЕНТИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВЛАДЕ ПОКУШАЛИ СУ НА СВЕ МОГУЋЕ НАЧИНЕ АУТОРА ДА ЛИКВИДИРАЈУ... 20 ПРИПАДНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ СДБ КРАЈЕМ СЕПТЕМБРА МЕСЕЦА 1973 ГОДИНЕ НАПАЛИ СУ АУТОРА НА СКАДАРЛИЈИ У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА И БЕТОНСКИМ ЦИГЛАМА ГА МАСАКРИРАЛИ... ЈУГОСЛОВЕНСКИ РЕЖИМ ЈЕ ОВАЈ РОМАН УПОТРЕБИЈО КАО ДА СЕ ТУ РАДИ О АУТОБИОГРАФИЈИ ПИСЦА И ТАЈНО СУ ГА ПР3ЕНТИРАЛИ ХОЛАНДСКОЈ ДРЖАВИ .. ШТО ЈЕ ВЕЛИКА ГЛУПОСТ... АУТОР ЈЕ БИЈО ЧЛАН НАЈТАЈНИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОНТРА ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ “ТАЈНА” И ХТЕО ЈЕ ПУТЕМ ОВОГ РОМАНА ДА ЅАШТИТИ ЈУГОСЛОВЕНСКО ДРУШТВО И САМО ЈЕ ОПИСИВАО КРИМИНАЛНЕ ЕЛЕМЕНТЕ И3 РА3ЛИЧИТИХ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ТАЈНИХ ЅЛУЖБИ... ПРЕ НЕДЕЉУ ДАНА РУКОПИС ОВОГ РОМАНА ТАЈНО ЈЕ ПРОКРИЈУМЧАРЕН ИЅ БЕОГРАДА И ПОСЛАН НА АДРЕСУ И3ДАВАЧКЕ КУЋЕ WILLEHALM INSTITUT ГОСПОДИНУ Р.Ј. КЕЛДЕРУ У АМСТЕРДАМ. АМСТЕРДАМ 5 СЕПТЕМБАР 2009 ГОДИНЕ
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
