BIBLIOTEKA »HORIZONTI«
PLATON \
Urednik VITO MARKOVIC
DIJALOZI Preveo SLOBODAN U. BLAGOJEVIĆ
GRAFOS — BEOGRAD
I
yHHeeF3HTETOfA 6MEJIH0TEKA
^ in n tf MAMnmi*>uarpi| wpwv originala: PLATONIS OPERA RECOGNOVIT BREVIQUE ADNOTATIONE CRITICA INSTRUXIT IOANNES BURNET (FIFTEENT IMPRESSION 1977) OXFORD
DIJALOZI %
TEAG
.I 121
Demodok: Sokrate, treba da nasamo s tobom po razgovaram o nečemu, ako si dokon. I, ako nisi baš u nekom velikom poslu, ipak mene radi nađi vremena. Sokrat: Ali i inače sam dokon, a posebno radi tebe. Ako hoćeš nešto da govoriš, izvoli. De.: Želiš li da odemo odavde do trema Zevsa Oslobodioca? So.: Ako želiš . . . De.: Hajdemo, dakle. Sokrate, čini se da se svim biljkama, što rastu iz zemlje, a i čoveku i ostalim životi njama, isto događa. Naime, nama koji obra đujemo zemlju lako je pripremiti sve za sađenje a i samo sađenje je lako; no, kad već to što je posađeno zaživi, nega onog što je uzraslo postane i velika i teška i mučna. Slič no tome je i s ljudima. Iz vlastitog iskustva zaključujem i za sve ostale. Naime, meni je kod ovog ovde sina, najlakše od svega bilo sađenje ili rađanje, bilo kako da to treba zva ti, a odgajanje mi je bilo mučno i uvek sam bio u strahu za njega. Moglo bi se o mnogo čemu drugom govoriti, ali njegova sadašnja želja me mnogo plaši, jer nije neplemenita, a opasna je. Ovaj tu, Sokrate, želi da nam, kako kaže, postane mudar. Čini mi se da su ga '
nili neki njegovi vršnjaci iz deme koji silaze u grad. Oni mu pripovedaju nekakve priče, za kojima on čezne. Odavno mi stvara neprilike tražeći da se pobrinem za njega i da dam no vac nekom sofisti koji će ga učiniti mudrim. 122 A meni je manje do novca, već sm atram da on tamo kuda žuri, ide u ne malu opasnost. Tako sam ga neko vreme zadržavao nagovarajući ga. A*li, budući da za to više nisam sposoban, mi slim da je najbolje da ga poslušam, da ne pro padne družeći se često s nekim bez mog zna nja. Tako sam došao do istog, zbog čega ću ga preporučiti nekom od ovih koji izgledaju sofisti. Ti si se zaista u dobar čas pojavio, (jer) najpre bih želeo s tobom da se posavetujem o tome, pošto nešto moram da činim. Ako imaš šta da me posavetuješ na osnovu onoga što si čuo od mene, slobodno savetuj i treba da savetuješ. b So.: No zaista, Demodoče, govori se da je savet nešto sveto. Ukoliko je svet savet bilo o čemu drugom, svet je i ovaj u kome bi se ti sada savetovao. Jer ne postoji nešto božanstvenije o čemu bi se čovek mogao savetovati od obrazovanja njega samog i njegovih uku ćana. Složimo se ja i ti najpre u tome što mi slimo da je to o čemu se savetujemo, da ja ne c smatram da je to jedno, a ti da je nešto sa svim drugo, pa da kasnije u razgovoru primetimo da smo smešni, i ja što savetujem i ti što si savetovan, pošto ne mislimo na iste stvari. De.: Ćini mi se Sokrate da pravilno govoriš i treba tako činiti. So.: Jeste, pravilno govorim ali ne baš sasvim. d Dodajem, naime, nešto neznatno. Bojim se da ovaj momčić ne želi to što mi mislimo već nešto drugo, pa bismo bili još neobičniji save tuj ući se o nečemu drugom. Ćini mi se da je
najpravilnije počeli upravo od toga: pitati ga šta je to što želi. De.: Izgleda da je najbolje tako kako ti kažeš. So.: Reci mi, koje lepo ime nosi mladić? Kako da ga zovemo? De.: Zove se Teag, Sokrate. * ^ So.: Zbilja lepo i svetom mestu dolično ime si dao sinu, Demodoče. Recd nam, Teaže, potvr đuješ li ti da želiš da postaneš mudar i da tražiš od ovog ovde oca da ti pronađe društvo nekog takvog Čoveka koji će te učiniti mu drim? Teag: Da. So.: A da li mudrima nazivaš znalce, pa bilo u čemu da su znalci, ili one koji to nisu? Te.: Svakako, znalce. So.: Molim!? Zar te otac nije naučio i obra zovao u onome u čemu su i drugi sinovu lepih i dobrih otaca obrazovani, kao što je pisanje, sviranje na kitari, rvanje i ostale borilačke veštine? Te.: Jeste. So.: Misliš lii da nedostaje još neko znanje zbog kojeg priliči da se otac za tebe pobrine? Te.: Svakako. So.: Koje je to z n a n je ? Reci i nama, da ti bu demo zahvalni. Te.: I ovaj zna, Sokrate — pošto sam mu če sto govorio — ali namemo govori s tobom tako kao da doista ne zna šta ja želim. Jer to što on govori je drugo. On je protiv mene i ne želi nikom da me predstavi. So.: No, to što si ti ranije rekao njemu, bilo je govoreno bez svedoka. Uzmi sada mene za svedoka i preda mnom reci kakva je to mud rost za kojom žudiš. Jer, pretpostavimo da si poželeo onu kojom ljudi upravljaju brodovima i da sam te ja slučajno upitao: »Teaže, koja
ti to mudrost nedostaje pa prekorevaš oca da ne želi da te odvede onima kod kojih bi po stao mudar?«, šta bi mi odgovorio? Koja je to mudrost? Zar ne mudrost Jkrmarenja? v Te.: Da. So.: Kad bi želeći da budeš mudar u onoj mudrosti kojom se bojna kola upravljaju prekorevao oca, i kad bi te ja opet pitao koja je to mudrost, šta bi mi odgovori-o? Zar ne da je to mudrost upravljanja kolima? Te.: Da. So.: A ona koju eto sada želiš, da li je bezime na ili ima ime? Te.: Ja mislim da ima ime. So.: Da li dakle nju poznaješ ali ne i njeno ime, ili znaš i ime? Te.: I ime. So.: Pa, koje je? Reci! Te.: Koje bi drugo ime, Sokrate, njoj moglo da se da nego mudrost? So.: Zar nije i upravljanje kolima mudrost? Ili ti se čini da je to neznanje? Te.: Nikako. So.: Već mudrost? Te.: Da. So.: Za šta nam ona koristi? Nije li to ona pomoću koje možemo upravljati jarmovima konja? Te.: Da. So.: Nije li i krmarenje mudrost? Te.: Meni se čini. So.: Zar to nije ona kojom možemo uprav ljati brodovima? Te.: Ta je. So.: A ona koju ti želiš kakva je to mudrost? Cime možemo upravljati pomoću nje?
Te.: Meni se čini da pomoću nje možemo up ravljati ljudima. So.: Možda je to ona kojom se upravlja bole snima? Te.: Nikako. So.: Ovo je lekarska veština/mudrost, zar ne? Te.: Da. So.: Da li je to ona pomoću koje možemo upravljati pevačima u horovima? Te.: Ne. So.: Jer ova je muzička veština? Te.: Svakako. So.: No, da li je to ona kojom možemo uprav ljati vežbačima? Te.: Ne. So.: Jer ovo je gimnastička veština/mudrost? Te.: Da. So.: U kakvoj delatnosti se pomoću nje up ravlja ljudima? Potrudi se da kažeš kao što sam ja tebi rekao za prethodne. Te.: Meni se čini da se pomoću nje upravlja ljudima u gradu/državi. So.: Zar nisu u gradu i bolesni? Te.: Jesu, ali pomoću nje se ne upravila je dino njima već i ostalima koji su u gradu/dr žavi. So.: Jesam ld shvatio o kojoj veštini govoriš? Ćini mi se da ne govoriš o onoj pomoću koje umemo da vladamo žeteocima, beračima, oni ma koji sade, seju i vršu. Jer to je zemljo radnička veština pomoću koje upravljamo tim ljudima. Zar nije? Te.: Jeste. So.: Mislim da ne govoriš ni o onoj pomoću koje umemo da upravljamo testerašima, svrdlarima, tesarima i tokarima. Jer, nije li to graditeljska veština?
Te.: Da. So.: No možda je to ona mudrost pomoću koje umemo da upravljamo i samim zemljo radnicima i graditeljima i svim zanatlijama, te pojedincima, ženama d muškarcima. Te.: 0 toj odavno, Sokrate, želim da govorim. So.: Možeš Ii da ustvrdiš da je Ajgist ubivši Agamemnona vladao u Argu tim ljudima o ko jima ti govoriš, zanatlijama i običnim ljudi ma, svim muškarcima i ženama, ili nekim drugim? Te.: Ne, već ovim. So.: Šta, dakle? Nije li Pelej Ajakovsin vla dao u Ftiji istim ovim ljudima? Te.: Da. So.: Zar Periandra sina Kipselova si već čuo da je bio vladalac u Korintu? Te.: Da. So.: Ne vlada li istim ovim ljudima u svom gradu/državi? Te.: Da. So.: A Arhelaj sin Perdikin, taj doskorašnji vladalac Makedonije? Ne misliš li da je istim ovim vladao? Te.: Svakako. So.: A Hipija sin Peisistratov u ovoj državi, Šta misliš, nad kime je vladao? Zar ne nad ovim? Te.: Kako da ne? So.: Bi Ii mi mogao reći koji naziv imaju Bakid, Sibiia i naš zemljak Amfilitoj? Te.: Koji drugi, Sokrate, nego naziv proroka? So.: Pravo govoriš. No, pokušaj da mi i za ove tako odgovoriš: koji naziv imaju Hipija i Periandar zbog iste vlasti? Te.: Mislim naziv tirana, koji drugi? So.: Ne žudi li onaj koji žudi za tim da vlada
svim ljudima u državi, za istom vlašću kao i oni, za tiranskom vlašću, i za tim da postane tiranin? Te.: Izgleda. So.: Ne kažeš li ti da za takvom vlašću žudiš? Te.: Tako se čini iz onoga što sam rekao. 125 So.: O luđače, zar zato što žudiš da nam bu deš tiranin odavno prekorevaš oca što te nije poslao nekom učitelju tirana? A tebe, Demodoče, nije stid da, iako odavno znaš za čim ovaj žudi i iako znaš gde ga možeš učiniti veštakom u toj mudrosti za kojom teži, zavidiš i nećeš da ga pošalješ? Ali sada — vidiš li? — pošto te je preda mnom optužio, hoćemo li da se ja i ta zajedno posavetujemo kome bismo ga poslali i usled čijeg bi društva mo gao postati mudar tiranin? b De.: Tako mi Diva, Sokrate, savetujmo se do ista, jer čini mi se da je tu potreban savet i to ne loš. So.: Neka bude, dobri čoveče! Prvo da ga dovoljno ispitamo. De.: Samo pitaj. So.: Ne smeta ti ako.se poslužimo Euripidom, Teaže? Euripid, naime, negde kaže: »Tirani su mudri usled druženja s mu dracima.« c Kad bi neko upitao Euripida: »Euripide, u čemu su mudri ti mudraci usled čijeg dru štva isu tirani mudri?«, kao što bismo ga da je rekao: »Zemljoradnici su mudri/vešti usled dru ženja s mudracima«, pitali u čemu su mudri ti mudraci, šta bi nam odgovorio? Zar bd nam odgovorio išta drugo do to da su ti mudraci mudri u stvarima zemljoradnje? Te.: Ne bi, već to. So.: A kad bi rekao:
»Kuvari su mudri/vešti usled druženja s mudracima«, šta bi odgovorio kad bismo ga pitali u čemu su mudri ti mudraci? Ne bi li odgovorio da su mudri/vešti u kuvarskoj veštini? Te.: Da: So.: A kad bi rekao: »Rvači su mudri/vešti usled druženja s mudracima«, šta bi odgovorio kad bismo ga pitadi u čemu su mudri ti mudraca? Ne bi li rekao da su mudri u rvanju? Te.: Da. So.: E pa, budući da je rekao: »Tirani su mudri usled druženja s mud racima«, šta bi mogao reći na (naše pitanje: »0 kojim mudracima govoriš, Euripide?« Šta bi bilo to u čemu su oni mudri? Te.: Zevsa mi, ne znam. So.: Hoćeš li ja da ti kažem? Te.: Ako želiš . . . So.: To je ono za šta je Anakreon reikao da to Kalikritija ume. Znaš li tu pesmu? Te.: Svakako. So.: Šta, dakle?! Žudiš li i ti za takvim dru štvom nekog čoveka koiji je istog zanata kao Kalikritija Kianska i »zna tiranske stvari«, kao što pesnik reče za nju, da bi i sam postao tiranin nama i državi? Te.: Odavtno mi se pocLnuguješ i poigravaš se sa mnom, Sokrate! So.: Molim! Zar ne kažeš da žudiš za takvom mudrošću kojom bi mogao vladati svim gra đanima? Šta bi drugo do tiranin mogao biti kad to činiš? Te.: Bio bih, mislim, ponosan da postanem tiranin. Najradije, tiranin svih ljudi, a ako ne to, onda velikog broja. Mislim da biste i ti i svi ostali ljudi bili takođe ponosni da posta
b
c
d
nete tirani, a možda još više da postanete bo govi. Ali nisam rekao da za tim žudim. So.: Pa šta je onda to za čim žudiš? Ne ka žeš li da žudiš da vladaš građanima? Te.: Ne silom, niti kao tirani, već voljom građana kao i drugi ljudi znameniti u državi. So.: Da li kao Temistokle, Perikle, Kimon i svi oni koji su izvrsni (deinoi) u poslovima države? Te.: Tako mi Zevsa, o njima govorim. So.: Šta bi dakle bilo da želiš postati vešt/muda/r u konjaništvu? Kod koga bi mislio da treba da dođeš pa da postaneš konjanik? Da li kod drugog nekog do kod konjanika? Te.: Zevsa mi, ne kod drugog. So.: Nego kod onih koji su takođe izvrsni u tome, koji i konje imaju, i koriste se u sva koj prilici i vlastitim i mnogim tuđim. Te.: Jasno. So.: A šta da žeMš postati vešt u koplianištvu? Ne bi li mislio da ćeš postati vešt ako dođeš kod onih kopljanika koji imaju koplja i ko riste se -uvelk mnogim i tuđim i vlastitim kop ljima? Te.: Čini mi se da je tako. So.: Reci mi, dakle! Pošto želiš da postaneš vešt u poslovima države, misliš Ii da ćeš to postati ako odeš kod nekog drugog, a ne kod tih državnika koji su i sami izvrsni u tim po slovima i učestvuju uvek u politici i u vlas titoj državi i u mnogim drugim državama, budući da se bave i helenskim i varvarskim državama? Ili misliš da ćeš postati mudar u tome u čemu su oni mudri ako učiš kod nekog drugog, a ne kod njih? Te.: Tži čuo sam, Sokrate, gde govore da ti tvrdiš da sinovi tih državnika nisu ni malo bolji od sinova obućara. I meni, koliko mogu
videti, izgleda da istinu tvrdiš. Nerazuman bih bio da mislim kako bi neko od ovih (državni ka) meni preneo svoju mudrost, a ne bi vla stitom sinu pomogao, kad bi nešto mogao da u tome pomogne bilo kom drugom čoveku. e So.: Kad bi tebi sin, pošto se rodio, takve ne prilike pravio te rekao da žudi za tim da po stane valjan slikar i prekorevao tebe, svoga oca, što nećeš da na njega radi toga trošiš d novac, a stvaraoce same stvari, slikare, potcenjivao i odbijao da od njih uči, šta bi uči nio? Ili kad bi potcenjivao frulaše mada hoće frulaš da postane, ili kitaraše? Da li znaš šta bi s njim i gde bi ga drugde poslao kad ne želi da kod ovih uči? Te.: Diva mi, ne znam. 127 So.: A sada iako sam činiš isto to svome ocu, t* čudiš se i prekorevaš oca što ne zna šta će s tobom i gde da te pošalje? Međutim upoznaćemo te s kojim hoćeš Atenjaninom ugled nim i veštim u državničkim poslovima, koji će se s tobom besplatno družiti te ćeš i novac sačuvati i mnogo više se odlikovati među lju dima nego da se s drugim nekim družiš. Te.: Čemu to, Sokrate? Zar nisi i ti ugledan i vešt čovek? Jer ako ti hoćeš da se družiš sa 128 mnom, to je dovoljno i ne tražim nikog dru gog. b So.: Šta to govoriš, Teaže? De.: Sokrate, zaista ne govori loše, a uz to ćeš i meni ugoditi, jer ja ništa ne bih smatrao • većom srećom nego kad bi ovaj bio zadovo ljan tvojim društvom i kad bi ti hteo da se s njime družiš, štaviše, sramota me da kažem h kako puno to želim. Molim vas obojicu, tebe da ne odbijaš da se s ovim družiš, a tebe da ne tražiš drugog za druženje osam Sokrata. c Oslobodićete me mnogih i strašnih briga. Jer
sada se puno plašim za ovoga da ne sretne nekog drugog koji bi ga upropastio. / Te.: Sad se više ne boj za mene, oče, ukoliko možeš Sokrata da ubediš da prihvati moje društvo. De.: Baš lepo kažeš. Naredne reči bi te se, Sokrate, već mogle ticati. Jer ja sam, ukratko, rad da dam i sebe i, koliko je to moguće i uopšte potrebno, sve svoje, ako primiš ovog mog Teaga i pomogneš mu koliko možeš. So.: Demodoče, ne čudi me to što si zabrinut, mada misliš da bih mu ja najviše koristio — jer ne znam radi čega bi se pametan čovek * više mogao brinuti nego radi vlastitog sina kako bi što bolji bio — no, mnogo me čudi otkud ti to da ja više mogu koristiti tvome sinu da postane dobar građanin od tebe samoga, i otkud to da on pomisli da ću mu ja više koristiti od tebe. Prvo, ti si stariji od mene, a zatim upravljao si već Atenjanima vr šeći mnoge i najveće funkcije. Dobio si naj više počasti od sugrađana iz deme Anagiroja, a i od cele države ništa manje. A niko od vas dvojice ništa od toga ne vidi kod mene. Za tim, ako Teag zaista potcenjuje društvo držaivnika, i traži neke druge ljucle koji se sma traju sposobnim da obrazuju mlade, ovde su i Prodik Kejanin i Gorgija Leontinjanim i Pol Akragantinjanin i mnogi drugi koji su tako mudri da idući od grada do grada mame naj plemenitije i najbogatije mladiće, — koji se mogu družiti besplatno s kojim žele građani nom, — i nagovaraju ih da napuste društvo tih građana i da se s njima druže, da im pla te ne malu nadnicu i uz to da im budu zahvalni. Pravo bi bilo da i tvoj sin i ti sam iza berete neke od ovih, a ne mene. Jer ja ništa od tih naprednih i lepih učenja ne znam, ma da bih želeo da znam, već valjda uvek govo rim da ja tako reći ne znam ništa osim nešto
m malo o erotskim stvarima. Međutim u ovom učenju se smatram izvrsnim u poređenju s bilo kojim čovekom koji je ranije živeo ili sada živi. Te.: Vidiš li, oče? Ovaj ovđe Sokrat mi baš ne izgleda voljan da se nadalje druži sa minom, c — mada bih ja rado, kad bi on hteo — već nam sve ovo govori u šali. Jer ja poznajem mladiće koji su moji vršnjaci ili su malo sta riji od mene, kojd ništa nisu vredeli pre nego što su se s ovim družili, a pošto su njega su sreli za sasvim kratko vreme su se pokazali bolji od svih onih oid kojih su ranije bili gori. So.: A znaš li kako tu stoji stvar, sine Dernodokov? Te.: Zevsa mi znam, jer, da ti hoćeš, i ja bih mogao biti takav kakvi su oni. d So.: Ne, dobri čoveče, već ti ne znaš kako je to. Ja ću ti reći. Na osnovu božanske odredbe postoji neki demon što me sledi još od detinjstva. To je neki glas koji mi, kad se pojavi, uvek nare đuje odustajanje od onoga što bih želeo da učinim, a nikada me ne nagovara. Takođe, ako me neki prijatelj pita za saveit i glas se pojavi, to njega odgovara i ne dopušta mu da čini. Pokazaću vam i svedoke za to što govo rim. Poznajete onog lepog Harmida Glaukoe novog sina. Jednom, kad je trebao da vežba trčanje u Nemeji, slučajno me je upitao za savet i tek što je počeo da govori da bi tre bao da vežba, javio mi se glas. Sprečavao sam ga i rekao mu: »Usred tvog govora javio mi se glas demona. Nemoj vežbati!« »Valjda ti«, reče on, »znamenuje da neću pobediti; no, meni će koristiti ako za ovo vreme vežbam, čak i ako nije određeno da pobedim.« Re kavši to, vežbao je. Vredi doista priupitati ga šta mu se dogodilo zbog ovog vežbanja. Ako 129 pak hoćete, pitajte Kleitomaha Timarhovog
I)
♦
li
brata šta mu je rekao Timarh kada je umirao zato što se 'suprotstavio demonu. iKleitomah i Enatlije, trkač, prihavati'lii su ga u bekstvu. Reći će vam da mu je Timarh rekao ovo. Te.: Šta? So.: Rekao je: »Kleitomaše, ja sada umirem zato što nisam hteo verovati Sokratu.« A zašto je to rekao Timarh? Ja ću vam reći. Kad su Timarh i Filemon sin Filemonidov ustali s večere da ubđiju Nikiju sina Heroskamandrijeva, niko osim njih mije znao za tu nameru, a Timarh mi ustajući reče: »Šta veliš, Sokrate? Vi pijete, a ja moram poći. No, doći ću, uspem li, malo kasnije.« Meni se javi glas i rekoh mu: »Ne odlazi! Jer, javio mi se uobičajeni demonski znak.« I on se siuzdrža. Malo je pričekao i opet mu se prohte da ide. »Idem sad, Sokrate,« reče. Opet mi se javi glais. Opet ga pnLsilih da se suzdrži. Treći put, želeći da ode krišom, ustade, a da mi ništa nije rekao. Ode neopaženo uvrebavši kad sam drugde gle dao. I tako brzo ode i učini ono zbog čega je umro. Zato je rekao bratu ono što sam i ja vama: da umire zbog toga što meni ne pove rova. Uz to, čuste šta sam rekao u veza mooih na Sikelijli, o propasti vojske. Znalci mogu a čuju i o prošlim događajima, ali može se i ovako okušati govori Ii zaista ovaj znak nešto. Pokazao mi se znak u vezi odlaska u rat lepog Saniona, a on sad odlazi s Trasilom da ratuje protiv Efesa i Jonije. Mislim da će on ili umreti ili zajedno s ovim mnogo pretrpeti, a za ostalu vojsku se mnogo plašim, Sve sam ti to ispričao zato što je ova demonska moć svemoćna i što se tiče razgo vora s onima koji se sa mnom druže. Jer kod mnogih se ona protivi i takvim ne može biti od koristi druženja sa mnom, tako da se ne mogu s njiima družiti. Međutim kod mnogih onu me ne sprečava da se družim, ali im dru
3
e
ženje (opet) ne koristi ništa. A oni' kojima bi . ta demonska moć pomogla u druženju, to su oni koje si i ti video, jer odmah i neposredno napreduju. Neki od ovih imaju čvrstu i po stojanu korist, ali mnogi dok su sa mnom zadivljujuće napreduju, a kad se odvoje od mene, opet se nimalo ne razlikuju od drugih. 130 To se jednom dogodilo Aristidu, sinu Lisimaha Aristidovog sina. Naime, družeći se sa mnom mnogo je bio napredovao za kratko vreme. Zatim je otišao u rat, a kad se vratio zatekao je u mom društvu Tukidida sina Meb lesijina Tukididova. Dan ranije ovaj Tukidid se bio zbog mržnje posvađao sa mnom. Kad me je video, dakle, Aristid mi je pošto smo se pozdravili i o svemu razgovarali, rekao: »Sokrate, čujem da se Tukidid nešto uznosi prema tebi i da besni kao da je neka veliči na!« »Tako je,« rekoh ja. »šta,« reče on, »pa zar ne zna kako je bio neobrazovan pre nego što je tebe sreo?« »Tako mi bogova,« rekoh c ja, »ne izgleda da zna.« »Ali,« reče on, »i ja sam se nalazim u smešnom položaju, Sokra te.« »U čemu je tačno stvar?« »Pre nego što sam otišao u rat,« reče on, »mogao sam ras pravljati bilo s kojim čovekom i nisam bio lošiji ni od koga u raspravama, tako da sam i želeo društvo najobrazovanijih ljudi. Sada pak, suprotno tome, bežao bih čim opazim ne kog obrazovanog. Tako se stidim zbog svoje d prostote.« »Da li te je,« rehok ja, »ta moć napustila iznenada ili malo po malo?« »Malo po malo.« »A kad ti se pojavila,« rekoh, »da li ti se pojavila pošto si nešto od mene naučio, ili na koji drugi način?« »Reći ću ti, Sokrate, istinu, mada je, tako mi bogova, neverovatna. Naime, ja od tebe nikada nisam ništa naučio, kao što i sam znaš; ali, napredovao sam kad god bih bio s tobom, čak i kad bih samo u istoj kući bio, a ne u istoj sobi. No, više sam
napredovao kad bih se nalazio u istoj sobi s tobom, a, činilo mi se, mnogo više kad bih nalazeći se u istoj sobi gledao u tebe dok go voriš — više nego kad bih drugde gledao. No, daleko više i najviše sam napredovao kad bih kraj tebe sedeo držeći te i dodirujući. A sad je čitava ona sposobnost izvetrila.« Takvo je, dakle, Teaže, naše druženje. Bude li bogu drago, napredovaćeš veoma mno go i brzo, a ne bude li, nećeš. Gledaj dakle, ne bi li ti bilo sigurnije da se obrazuješ kod nekog od onih koji su sami gospodari kori sti koju pružaju ljudima, nego da kod mene slučajno to postigneš. Te.: Meni se, Sokrate, međutim čini da treba ovako da učinimo: da družeći se međusobno iskušamo tog demona. Pa ako nam dopusti, nema boljeg, a ako ne, tada ćemo se odmah smesta posavetovati šta da činimo, bilo da se s drugim družimo, ili da samo to božanstvo što ti se javlja pokušamo nagovarati molit vama i žrtvama i nečim drugim što bi vrači savetovali. De.: Sokrate, u ovome nemoj više protivrečiti mladiću. Jer dobro govori Teag. So.: No, ako vam se čini da treba tako činiti, činimo tako!
HARMID
St. II p. 153
a
b
c
;r d
Sinoć smo došli iz vojnog tabora iz Poteidaje, te s radošću odoh na uobičajene razgo vore pošto sam se vratio nakon (dužeg) vre mena. Pa, uđoh u palajstru Taureja koja je nasuprot hrama Basile1, i odmah se namerih na mnoge, neke nepoznate, ali većinom znan ce. I kad me videše gde neočekivano ulazim, odmah su me izdaleka, odkud koji, pozdrav ljali. A Hajrefont, budući sklon preteramosti, iskoči iz gomile, pritrča mi i uhvativši me za ruku reče: Sokrate, kako si se spasio iz bitke? Malo pre nego što ćemo mi otići bila je bitka u Poteidaji, u kojoj su bili ovi što su ih sada ispitivali. A ja mu odgovorih: Tako kako vidiš, Ali ovde je, reče, javljeno da je bitka bila prilično jaka i da su u njoj mnogi poznaiti po ginuli. Prilično tačno je javljeno, rekoh. Jesi li bio prisutan? Jesam. De, sedi, pa nam ispričaj. Jer nešto još nismo jasno doznali. I ujedno me odvede i posede do Kritije sina Kalaiskrovog. Sedajući kraj Kritije pozdravih i njega i druge, i pričah im o ratnim događajima, šta bi me ko pitao. A svako je drugo pitao.
Kad smo se već do sita o tome napričali, ja sam ih zauzvrat pitao o ovdašnjim prilika ma, o tome kako sada stoji stvar s filosofijom, te o mladićima, jesu 11 se pojavili neki među njima koji se odlikuju bilo mudrošću 154 bilo lepotom, ili i jednim i drugim. Tada Kritija, pogledavši prema vratima i viidevši neke mladiće kako ulaze i prepiru se među sobom, i gomilu drugih kako ih sledi, reče: Ćini mi se da ćeš odmah saznati nešto o lepim mladići ma. Jer upravo ovi što ulaze jesu predvesnici i poštovaoci onoga koji je, čini se, sada najlepši, a tu je izgleda i on sam i već blizu pri lazi. Ko je taj i čiji je? upitah. Znaš ga i ti, reče, no bio je još nedorastao pre nego što si otišao. To je moj rođak b Harmid, sin mog ujaka Glaukona. Znam ga svakako, Zevsa mi. Ni tada nije bio običan mada je bio dete, a sada mislim da bi vrlo lako već mogao biti momčić. Odmah ćeš videti, reče on, i koliki je i kakav je. I dok je on to govorio ušao je Har mid. A ja, prijatelju, ništa nisam mogao zaklju čiti jer sam sasvim bela mema linija2 za lepotane — naime, gotovo svi koji su te dobi iz gledaju mi lepi — ali i tada mi se pokazao zadivljujući po veličini i lepoti. Činilo mi se c da i svi druga žude za njim — tako su bili zbunjeni i uzbuđeni kad je ušao — a i među onima koji su ga sledili bili su mnogi drugi obožavatelji. I, to što se s nama odraslim lju dima događalo nije bilo čudno, no primetio sam da i od dečaka niko, ni onaj najmanji, d nije drugde gledao, već da su svi posmatraili njega kao kip. A Hajrefont me pozva i reče: Kako ta se čini mladić? Nije li Iepolik? Izvanredno, rekoh.
A prohte li mu se da se svuče, reče on, učiniće ti se da ima ružno lice. Tako divan stas (to eidos) ima. I drugi su se složili s Hajrefontom u to me. A ja rekoh: »Herakla mi, složiću se s va ma, jer kažete da je neodoljiv, ako ima samo još nešto neznatno.« Šta?, reče Kriti ja. e Ako je u duši, rekoh, zaista dobar. A verovatno je, Kritija, da bude takav pošto je iz vaše kuće. I u tome je plemenit i dobar, reče. Sta, zar mu nećemo pre stasa razodenuti i pogledati dušu? Jer sigurno već želi da raz govara, budući da je toliki. Svakako, reče Kritija, pošto je zaista filosof, i kao što se čini njemu samom i dru gima, dobar pesnik. 155 To dobro vam, rekoh, dragi Kritija, odav no pripada po srodstvu sa Solonom. No zaišto ne pozva mladića ovamo da mi ga predstaviš? Jer čak i da je slučajno mlađi, ne bi bilo prekorno da s nama razgovara pred tobom, svo jim starateljem i rođakom, b Dobro govoriš, reče, i pozvaćemo ga. I odmah se obrati sluzi: Dečko, zovi Harmida i reci da hoću da ga upoznam s jednim lekarom radi slabosti o kojoj mi je onomad govorio. Okrenuvši se meni Kritija reče: Zbilja mi je nedavno rekao da ga nešto muči glava kad izjutra ustane. No, šta te sprečava da se pre tvaraš kako znaš neki lek za glavu? Ništa, rekoh ja, samo neka dođe. Ama doći će, reče. c I tako bi. Došao je i izazvao mnogo srneha. Jer svaki od nas što smo sedeli gurao je, udaljujući se, svog suseda da bi Harmid kraj njega seo, sve dok jedan od onih na kraju re da nije ustao, a drugi pao. A Harmid je do šao i seo između mene i Kritije. Tada sam,
međutim, dragi moj, već bio na mukama, i ranije moje pouzdanje da ću lako s njim raz govarati bi presečeno. A kad me je, pošto mu d je Kritija rekao da sam ja taj koji zna lek, pogledao, neizrecivo kako, svojim očima i kad se pripremio da me pita, a svi u palaistri nas okružiše u punom krugu, tada mu se, pleme niti čoveče, rastvorio plašt, a ja sam se ras palio i nisam više bio pri sebi. Pomislio sam da je u erotskim stvarima najmudriji Kidija koji je rekao u vezi lepih deČaka, a savetujući drugog, da se treba čuvati da mu ne »zae padne sudbina mesa« kao lanetu koje je »na lava nabasalo«. Činilo mi se, naime, da me je samog savladalo takvo stvorenje. Ipak kad me je upitao da li znam lek za glavu, jedva ne kako odgovorih da znam. Pa koji je?, reče. Ja rekoh da je to neki list, ali da postoji i ndka basma uz ldk. Ako se baja ova basma i istovremeno koristi lek, ovaj tada potpuno pomaže. No, bez basme ne može biti nikakve koristi od leka. 156 A on reče: Zaista ću prepisati tu basmu od tebe. Da li ako me ubediš, ili i ako me ne ubediš? On se nasmeja: Ako te ubedim, Sokraite. Neka bude, rekoh. Ti mi znaš i ime? Ako te to ne vređa..., reče, jer ne govori se malo o tebi među mojim vršnjacima, a i sećam se da si se s Kritijom družio kad sam bio dete. b Baš lepo od tebe, rekoh ja, jer ću ti slo bodnije govoriti o tome kakva je to basma. Taman sam bio u neprilici na koji način bih ti pokazao njenu moć. Jer, Harmide, to nije c takva basma koja samo glavu može da leči. Sigurno si već i ti čuo da dobri lekari kad god im dođe neko koga bole oči, govore da se
ne mogu prihvatiti samo lečenja očiju, već da je nužno negovati i glavu, ako treba da bude sve dobro s očima i, takođe, da je velika lu dost misliti da se glava može izlečiti sama za sebe, bez celog tela. S tog razloga oni se ob raćaju ćelom telu i pokušavaju da deo neguju i leče zajedno sa celinom. Zar nisi primetio da tako o tome govore i da je to tako? Jesam, reče. Zar ti se ne čini da se dobro govori i prihvataš li obrazloženje? Svakako, reče. Njegovo odobravanje me ohrabrilo, malo po malo sam prikupio smelost i oživeo. Pa rekoh: Tako nekako stoji stvar i s ovom basmom, Harmide. Ja sam je naučio tamo, na vojnom pohodu, od nekog Tračanina, Zalmoksidovog lekara, za koje se (lekare) govori da iz mrtvih podižu. Ovaj Tračanin tvrdi da He leni to što sam ti ja sada rekao, dobro govore. Ali naš kralj, reče mi, Zalmoksid koji je bog, tvrdi da kao što ne treba pokušavati lečiti oči bez glave nitoi glavu bez tela, tako ne tre ba pokušavali lečiti ni telo bez duše. Upravo to je uzrok što helenski lekari ne mogu da izleče mnoge bolesti. Jer ne brinu se za celinu za koju bi se trebalo brinuti, pošto nije moguće da delu bude dobro ako nije celini. Sve, reče, i zlo i dobro za telo i za čitavog čoveka potiče iz duše i ističe odande kao iz gla ve u oči. Dakle, najpre i ponajviše treba dušu negovati, ako se hoće da i glavi i čitavom, telu bude dobro. A za dušu reče, dragi moj, da se neguje nekakvim basmama i da su te basme lepi razgovori/govori. Na osnovu ovakvih go vora nastaje u dušama razboritost (sophrosyne), a kad ona nastane i kad je tu, tada..je već lako obezbediti zdravlje i glavi i svom o&__ talom telu. Neka te niko, reče, ne ubedi da mu ovim lekom neguješ glavu, dok ti naj-
pre ne dopusti da mu dušu odneguješ ovom basmom. Jer to je, reče, ono u čemu ljudi greše: pokušavaju da budu neki lekari za raz boritost i zdravlje odvojeno. I strogo mi je c zapovcdio da me niko, ma kako bio bogat, plemenit ili lep, nc ubedi da činim druga čije. Ja ću ga, dakle, slušati — jer zakleo sam mu se, i moram ga slušati — i tebi ću staviti lcik ¡na glavu, alko dopuštaš da ti se po naredbi stranca najpre duša baja basmama ovog Tračanina. Ako pak, ne dopuštaš, tada ne znam šta bismo mogli učiniti za tebe, dragi Harmide. Čuvši me, Kritija reče: Za mladića bi glad vobolja bila sreća, ako bi ga primorala da zbog glave postane pametniji. Međutim, velim ti da se Harmid ne čini samo stasom različit od svojih vršnjaka, već i samim time za šta kažeš da poseduješ basmu. A to je razboritost, zar ne? Svakako, rekoh. E pa, dobro znaj, reče, da se čini najraz boritijim od sadašnjih (svojih vršnjaka) i da u svemu ostalom nije lošiji ni od koga uko liko mu je doba za to. e Ta i pravo je Harmide, rekoh ja, da se u svemu takvome razlikuješ od drugih. Jer mi slim da niko od prisutnih ne bi lako mogao pokazati dve atenske kuće čije bi spajanje donelo lepši i bolji porod, nego one iz kojih ti potičeš. Vašu3 očinsku kuću, kuću Kritije Dropidovog sina, proslavili su Anakreont, So158 lan i mnogi drugi pesnici kao izuzetnu i po lepoti i po vrlini, i po svoj ostaloj dobrobiti, a isto je i s kućom tvoje majke. Jer govori se da u Aziji nije bilo lepšeg i većeg čoveka od tvog ujaka Pirilampa, kadgod je on tamo odlazio, bilo kod velikog kralja4 ili kod nekog drugog kao ambasador, a i sva ta kuća nije ni u čemu neznatnija od koje druge. Prirodno
b
c
d
e
je da u svemu budeš prvi kad iz takvih kuća potičeš. Što se tiče izgleda, dragi Glaukonov sine, čini mi se da ne zaostaješ ni u čemu ni za jednim od tvojih predaka. A ako si zaista dovoljno obdaren i razbori tošću i svime os talim o čemu je Kritija govorio, tada te je, dragi Harmide, majka srećnog rodila. Dakle, ovako stoji stvar. Ako već imaš razboritost, kao što kaže Kritija, i ako si do voljno razborit, tada ti više ne bi trebale ni Zalmoksidove basme, ni basme Abarida Hiperborejca, već bi ti odmah trebalo dati sam lek za glavu. Ako pak misliš da ti to još uvek nedostaje, tada treba bajati pre davanja leka. Reci mi dakle, sam da li se slažeš s Kritijom i tvrdiš da si već dovoljno razborit, ili ti ona nedostaje? Harmid je najpre pocrveneo i još lepšim se pokazao — jer i sramežljivost je doliko vala njegovoj dobi — a potom je pouzdano od govorio. Rekao je naime, da mu sada nije lako ni da se složi ni da porekne to što je re čeno. Jer kad bih, reče, poricao da sam raz borit, bilo bi i besmisleno da sam protiv sebe tako nešto govorim, a i Kritiju i mnoge dru ge kojima, kako kaže Kritija, izgledam razbo rit, učinio bih lažljivcima. A kad bih potvrđi vao i hvalio samog sebe, sigurno bih bio ne ugodan. Izgleda mi da pravo govoriš, Harmide, re koh. I meni se čini da bismo trebali zajedno is traživati da li poseduješ ili ne to što te pitam, eda ni ti ne bi na silu govorio ono što ne že liš, ni ja nesmotreno počeo lečenje. Daikle, ako tebi odgovara, želim da zajedno istražu jemo. A ako ti ne odgovara, batalimo to. Ama, sasvim mi odgovara, reče, i zato, što se toga tiče, istražuj onako kako sam mi sliš da je bolje istraživati.
159
b
c
Mislim da se to ovako može najbolje is traživati. Jasno je da, ako poseduješ razbori tost u sebi, možeš tada nešto o njoj misliti. Jer, nužno je da ona kad je u tebi, ukoliko jeste u tebi, pruža neko poznanje (aisthesis), na osnovu koga bi moglo nastati u tebi neko mišljenje o tome šta je i kakva je razboritost. Zar ne misliš da je tako? Mislim, svakako, reče. Zar ne bi to što misliš jamačno mogao i reći, kad već znaš helenski? Možda, reče. Dakle, da bismo pogodili da li je ona u tebi ili nije, reci šta je po tvom mišljenju raz boritost? On je, najpre, aklevao i nije baš želeo da odgovori. Potom, reče da se njemu međutim, čini da je razboritost pravilno i mimo delanje, na primer šetnja ulicom i razgovaranje i vršenje svega drugog na isti način. Ukratko, reče, čini mi se da je to za šta L is taš neka mirnoća/sporost, Da li dobro govoriš? Zaista, rekoh, Harmide, neki tvrde da su mirni ljudi razboriti, ali pogledajmo da li išta govore. Reci mi, nije li razboritost nešrto plemenito (kalom)?5 Sigurno, reče. Da li je (kod pisara najbolje što slična slo va piše brzo, ili sporo?6 Brzo. Šta je s čitanjem? Da li je bolje brzo ili sporo? Brzo. Pa, i brzo sviranje na kitari i žestoko rva nje nije li mnogo bolje od sporog i slabog? Da. A šta je sa šakanjem i pankratijem?7 Zar nije isto? Svakako.
d
A trčanje, skakanje i sve telesne aktivno sti? Zar ne pripadaju dobru one koje su že stoke i brze, a onom lošem one koje su slabe i spore? Izgleda. Pokazuje nam se, dakle, rekoh ja, da kod tela nije najbolje ono mimo već ono najbrže i najžešće. Zar ne? Svakako. A razumnost je nešto plemenito? Da. Kod tela, dakle, ne bi mirnoća/sporost bila nešto najrazboritije, ako je razboritost dobro? Čini se da je tako, reče. Je 1'? Da li je bolja laikoća ili težina učenja? Lakoća. Da li lakoća učenja znači brzo učenje, a težina sporo i tromo? Da. Nije li, takođe, bolje brzo i žustro pouča vati drugoga nego sporo i tromo? Jeste. Zatim, da li je bolje sećati se i pamtiti sporo i tromo ili žustro i brzo? 2ustro i brzo, reče on. 160 A oštroumlje, nije li ono neka brzina du še, a ne njena sporost? To je istina. Zar nije i shvatanje očnog što je rečeno, bilo u slučaju pisara, kitaraša ili bilo gde drugde, najbolje kad je najbrže, a ne kad je najsporije? Da. b Osim toga, u istraživanjima i htenju duše nije onaj najsporiji, kako ja mislim, i onaj koji se jedva odlučuje i jedva otkriva vredan pohvale, već onaj koji to čini i lako i brzo. Tako je, reče.
Ne pokazuje Ili nam se Harmide, i u duši i u telu da je bolje ono što je brzo i žestoko od onoga što je sporo i mirno? Izgleda. Dakle, razboritost ne bi mogla biti neka mirnoća/sporost niti bi, iz ovog razloga, raz borit život mogao biti miran život, kad 'on mora budući razborit da bude dobar. Jedno je od dva: ili nikako ili veoma retko su u ži votu spore delatnosti bolje nego brze i snažne, ili one stvarno nisu ništa manje dobre od ja kih i brzih. No, ni tada razboritost ne bi bila pre sporo delanje, a ne snažno i brzo, i to ni u hodanju ni u govoru ni igde drugde, niti bi miran život bio razboritiji od nemirnog, pošto se u dokazu pretpostavilo da je razbo ritost nešto dobro, a ono što je brzo ne izgle da manje dobro od onoga što je sporo/mimo. Čini mi se, Sokrate, da si u pravu. E pa Harmide, rekoh ja, pogledaj u sebe ponovo i pažljivije. Razmisli o tome kakvim te čini razboritost kada je prisutna i kakva je ona kad te može takvim učiniti. Kad sve to shvatiš, reci valjano i muški šta ti se čini da je razboritost? A on poćuta, baš muški razmisli u sebi, pa reče: Izgleda mi da razboritost čini da se čovek stidi i da čovetka čini stidlijvim, i da je razboritost isto što i stid. Neka bude, rekoh ja. Zar se nisi malopre složio da je razboritost nešto plemenito? Sigurno. Zar nisu razboriti ljudi i dobri? Jesu. Da li može biti dobro ono što ne čini ljude dobrim? Nikako. Nije dakle samo plemenito već je i dobra Čini mi se.
Šta, dakle? Zar ne veruješ da Homer dob ro govori*: »stid nije dobar za siromaha«? Verujem, reče. Stid dakle, kako izgleda, i jeste i nije dobro. Izgleda. A razboritost je zbilja dobro, ako njeno prisustvo čini ljude dobrim, a ne lošim. I meni se takođe čini da je tako kako ti kažeš. Znači, razboritost ne može biti stid, uko liko je ona nešto dobro, a stid nije više dob ro nego zlo. Izgleda mi Sokrate, reče on, da si u pra vu; no, pogledaj kako ti se čini ovo određe nje razboritosti. Upravo sam se setio da sam čuo od nekoga da je razboritost raditi svoj posao. Gledaj da li ti se to čini pravo rečeno. A ja rekoh: Vragolane, to si čuo od ovog Kritije ili od nekog drugog mudraca. Izgleda da je od drugog čuo, reče Kritija. Jer ja to zbilja nisam rekao. Ali šta menja reče Harmid, od koga sam čuo? Ništa, rekoh, jer uopšte ne treba gledati • ko je to rekao, već da li je istinito rečeno ili ne. Sada pravilno govoriš, reče on. Da, Zevsa mi, rekoh. No čudio bih se ako uopšte otkrijemo kako s tim stoji stvar. Jer, liči na neku zagonetku. Zašto tako misliš? Zato što jamačno nije mislio tako kako je rekao, ako tvrdi da je razboritost raditi svoj posao. Zar ti misliš da učitelj u pisa nju ne radi ništa kad piše ili čita? Ja mislim da on nešto radi. Da li ti misliš da učitelj pisanja samo sopstveno ime piše i čita ili samo tome po-
dučava vas decu, ili ništa manje ne pišete ime na neprijatelja nego vaša imena i imena pri jatelja? Ništa manje. Da li se kad to radite uplićete u tuđe poslove, i jeste li nerazboriti? Nikako. A ipak radite ono što nije vaš posao, uko liko pisati i čitati znači raditi nešto. Znači, svakako. I lečenje, prijatelju, i građenje i tkanje i proizvođenje bilo kog dela bilo kojom veštinom jamačno jeste raditi nešto. Sigurno. Šta, dakle? Zar ti se čini da ibi država bila dobro upravljana zakonom koji bi zahtevao da svako tka i pere vlastiti ogrtač, da pravi sebi obuću, nakit i češalj i, s istog raz loga, sve ostalo, te da ne dira tuđe, a svoje da proizvodi i radi? 162 Ne čini mi se, reče on. Međutim, kada bi bila razumno uređena bila bi dobro uređena/upravljana. Kako da ne? Razboritost, dakle, ne može biti to da se • takve (stvari) proizvode i da se tako radi svoj posao. Izgleda. Znači, zagonetao je, kako izgleda i kao što ja malopre rekoh, taj što reče da je raz boritost raditi svoj posao, jer valjda nije tako prost. Da li ti je to rekao neki blesan, Har mide? b Nikako, reče, pošto je zaista baš izgledao mudar. Tada je još sigurnije, kako mi se čini, da je to postavio kao zagonetku misleći da je teško shvatiti šta je to ,raditi svoj posao'. Možda, reče. Šta bi moglo značiti to ,raditi svoj po sao'? Možeš li reći?
Zevsa mi, reče on, ja ne znam. No mo žda ništa ne preči da ni on ne zna šta je mi slio. Na to se nasmeja i pogleda Kriti ju. Odavno je bilo očito da je Kritija razdražen i da je častoljubiv pred Harmiidom i pri sutnima. I dok se ranije jedva suzdržavao, tada više nije mogao. Čini mi se naime isti nito više od svega da je Harmid, što sam ja i misilo, od Kritije čuo taj odgovor o razbo ritosti. Harmid, želeći da ne nosi razgovor sam, već onaj čiji je to odgovor, podstakao ga je i izjavio da je odgovor odbačen/pobijen. A Kritija nije istrpeo već mi se učini da se na njega naljutio kao pesnik na glumca koji loše recituje njegove pesme. Pogledavši ga, reče: Zar misliš, Harmide, da i onaj koji je rekao da je razboritost raditi svoj posao, ne zna šta je pod tim mislio, ako ti ne znaš? Ali, rekoh ja, najbolji moj Kritija, uopšte nije čudno što on u toj dobi to ne zna; a prirodno je i zbog godina i zbog pažnje koju si tome posvetio, da ti to znaš. Ako se zaista slažeš da je razboritost to što taj tvrdi i ako prihvataš raspravu, ja bih mnogo radi je istraživao zajedno s tobom, da li je to što je rečeno istinito ili nije. Potpuno se slažem, reče, i prihvatam ras pravu. Baš lepo od tebe. Ali reci mi da li se sla žeš i s onim što‘sam malopre pitao, s tim da sve zanatlije nešto stvaraju? Da. Da li ti se čini da oni samo svoje stva raju, ili i ono što pripada drugim zanatli jama? I ono što pripada drugim. I razboriti su mada ne stvaraju samo svoje? Th šta smeta? Meni ne smeta ništa, rekoh. No gledaj da ne smeta onome koji pretpostavivši da je
razboritost raditi svoj posao, opet tvrdi da ništa ne smeta da i oni koji rade posao dru gih budu razboriti. Ja sam se valjda, reče on, složio s time da su razboriti oni koji rade posao drugih, ako sam se složio za one koji stvaraju. Reci mi, rekoh, da li je za tebe isto stva rati (to poiein) i raditi (t6 prattein)? Naravno da nije. Nije isto i proizvođe nje (to ergadzesthai) i stvaranje. To sam na učio od Hesioda koji reče da »nijedan posao (ergon) nije sramota'9. Misliš li da ibi on, kad bi tvrdio da se takvi poslovi i proizvode/iz vršavaju i čine, mogao reći da nijednom obu ćaru, prodaivcu usoljene robe ili nadničaru u kući lošeg glasa, posao nije sramota. Ne treba to misliti, Sokrate. I on je mislim smatrao da je stvaranje (poiesis) različito od činjenja i obrta, i da posao nije nikada sramota dok stvaranje katkad to postaje: kad nije spojeno s dobrim. Jer je on ono što se lepo i korisno stvara, nazivao poslovima/delima, a takva stva ranja proizvođenjima i činjenjima. Treba reći i to da je jedino takva dela/poslove smatrao svojstvenim (čoveku), a da je sve štetne sma trao stranim. Zato valja misliti da i Hesiiod i koji god drugi pametan čovek, razboritim zovu onog koji radi svoj posao. Čim si počeo Kritija, rekoh, znao sam dosta tačno da ćeš ono što je svojstveno/vla stito čoveku nazvati njegovim dobrom, i stva ranja dobrog činjenjima/radnjama. Jer slu šao sam i Prodika 'koji pravi hiljadu razlika u vezi imena. Ali dopuštam ti da svako ime pridaš kako ti želiš; objasni samo kako ko ristiš ime. A sada odredi) iznova jasnije: da li tvrdiš da je činjenje (praksis) dobra, ili stva ranje ili kakogod ti želiš da se to nazove, raz boritost? Da, reče on.
Nije znači, razborit onaj koji čini zlo, već onaj koji čini dobro? A tebi se, reče on, najbolji moj, ne čini tako? Ostavi se toga, rekoh. Jer ne ispitujemo kako se meni čini, već ono što ti sada tvrdiš. E pa, ja zaista poričem da je razborit onaj koji ne čini dobro već zlo, a tvrdim da je razborit onaj koji čini dobro, a ne zlo. Jer jasno ti definišem razboritost kao činje nje dobrog. I možda ti, rekoh, ništa ne stoji na putu da istinu govoriš. Međutim, čudi me to da misliš kako razboriti ljudi ne znaju da su razboriti. Ali, ja to ne mislim! Pa zar nisi malopre rekao da zanatlije ni šta ne preči da budu razboriti, makar radili posao drugih? Rekao sam. Ali šta to sad znači? Ništa. No, reci mi da li ti se čini da neki lekar koji leči nekog (drugog), koristi i sa mom sebi i onome koga leči? Da. Zair nije razborit onaj koji vrši svoju duž nost? Razborit je, svakako. Nije li dakle nužno da lekar zna kada je korisno leči ti, a kada nije? I svaki zanatlija kad mu mora koristiti posao koji radi, a kad ne? Verovatno ne. Ponekad dakle, rekoh ja, mada je (kori stio ili naškodio, lekar ne zna kako je učinio; međutim kada je koristio, kako ti kažeš, tada je razborito učinio. Zar nisi tako rekao? Jesam. Zar ne izgleda tada da ponekad, kada je koristio, on radi razborito i razborit je, a sam ne zna da je razborit?
Ali to, Sakrate, reče on, ne može biti, već ako ti misliš da to nužno sledi iz onoga sa čime sam se ranije složio, tada bih radije ne što od toga promenio i ne bih se stideo reći da nisam pravilno govorio, nego što bih se slo žio da je čovek razborit mada ne poznaje sa mog sebe. Jer malne samo to, poznavati samog sebe, zovem razboritošću i slažem se s onim koji je u Delfima postavio takav natpis. Ovaj natpis, ■čini mi se, je talko postavljen kao da je pozdrav od boga za one koji ulaze (u hram) umesto .zdravo' — kao da ovaj pozdrav nije pravilan te ne treba to da nalažu jedan dru gom, već razboritost. Tako bog pozdravlja one koji ulaze u hram različito nego što se ljudi pozdravljaju. To je imao na umu postavljač natpisa. I nikad ne govori drugo onome koji ulazi nego: »Budi razborit«. A zbilja veoma zagonetno, kao prorok, govori. Jer mada ,spo znaj isebe' i ,budi razborit’ znače isto, kao što kažu natpisi i ja, mogao bi neko pomisliti da se razlikuju, što se, izgleda mi, dogodilo i onima koji su kasnije postavljali natpise, na pr. plićeg suviše' ili ,jemčiš ld, propast je tu’. Naime oni su pomislili da je ,spoznaj sebe' savet, a ne pozdrav koji bog upućuje onima koji ulaze (u hram). Potom, da bi i sami po stavili ništa manje korisne savete, oni isu te napisali i postavili. Ono radi čega sve to govo rim, Sakrate, jeste ovo: prepuštam ti sve Što je ranije rečeno — jer možda si ti govorio o tome pravilnije, možda ja, ali jasno nije bilo ništa od onoga što smo govorili — no sad že lim da ovo raspravimo, ako se ne slažeš da je razboritost poznavati samog sebe. Ali Kritija, ti se ponašaš kao da sam ja rekao da znam to o čemu pitam i kao da samo do moje volje stoji da se s tobom složim. Nije tako već ja uvek istražujem zajedno s tobom ono što je pretpostavljeno zato što sam ne znam, a kad istražim, imam volju da ti kažem
da li se slažem ili ne. Suzdrži se zato dok ne istražim. Istražuj, reče. Pa i istražujem, rekoh. Ako je razboritost zbilja neko poznavanje, tada je jasno da ona mora biti neko znanje (episteme). Zar ne? Jeste, i to znanje o sebi samom. Zar nije i medicina, rekoh, znanje o zdravlju? Svakako. Kad bi me, dakle, ti pitao za šta nam ko risti i šta proizvodi medicina, znanje o zdravd Iju, rekao bih ti da nam ona donosi nemalu korist. Jer, proizvodi zdravlje koje je, ako nemaš ništa protiv, za nas dobar proizvod. Nemam ništa protiv. A kad bi me pitao za arhitekturu, koja je znanje o građenju, koji proizvod proizvodi, re kao bih ti da proizvodi kuće. Isto je i s osta lim veštinama. E pa, treba da i ti za razbori tost, budući da tvrdiš da je ona znanje o sebi samom, možeš da odgovoriš na pitanje: Krie t-ija, koji nam to lep i dostojan imena proiz vod proizvodi razboritost, to znanje o sebi samom? Hajde, reci! Ali Sokrate, reče on, ne istražuješ pra vilno. Ta nije ona slična drugim znanjima, a ni ona nisu jedna drugima slična. Ti, pak, is tražuješ kao da su slična. Jer reci mi šta je takav proizvod u veštini računanja ili u geo metriji, kao što je to kuća u graditeljstvu, ogr tač u tkaćkoj veštini ili mnogi drugi takvi pro izvodi koji bi se kod mnogih veština mogli po166 kazati? Možeš li mi u ovim veštinama pokazati takav nekakav proizvod? Sigurno ne možeš. Ja rekoh da govori istinu no da mu kod syih tih znanja mogu pokazati ono o čemu su ta znanja, što se razlikuju od samog znanja. Na primer, rekoh, veština računanja jeste znanje o parnom i neparnom, o tome kako se
mnoštvo odnosi prema njima i kako se oni međusobno odnose. Nije li tako? Svakako, reče. Nije li parno a neparno različito od same veštine računanja? Kako da nije? Takođe, veština merenja je veština merenja težeg i lakšeg, a teško i lako se razlikuju od same veštine merenja. Slažeš li se? Naravno. Pa reci onda o Čemu je to različitom od same razboritosti, razboritost znanje? To je ono Sokrate!, reče on. Došao si do istog sluteći to po čemu se razboritost razli kuje od svih znanja; no ti tražiš neku sličnost između nje i ostalih. Nije to taiko, jer dok sva druga znanja jesu znanja o nečemu drugom, a ne o samima sebi, ona jedina jeste znanje i o drugim znanjima i o samoj sebi. Daleko o d ’ toga da ti to ne znaš; mislim da činiš ono što si malopre poricao da činiš: pokušavaš da mene opovrgneš ostavivši po strani predmet rasprave. Kako, rekoh, možeš misliti da ja, naravno ako to činim, opovrgavam radi ičega drugog do radi onoga zbog čega bih i samog sebe is pitivao? Jer, bojim se da mi se ne potkrade da mislim da nešto znam, a da zapravo ne znam. Pa i sada, ja tvrdim da istražujem ponajviše radi samog sebe, a sigurno i radi drugih, svo jih prijatelja. Ili ti misliš to da se svaka stvar upozna onakva kakva je, nije zajedničko dobro gotovo svim ljudima? Svakako, Sokrate, reče on. Onda, dragi moj, odgovori smelo kako se tebi čini, na postavljeno pitanje, i ne misli o tome da li je opovrgnut Kritija il'i Sokrat. Obrati pažnju na sam dokaz i gledaj šta će se dogoditi s opovrgnutim.
Ćini mi se, reče, da pametno govoriš, i učiindou taJco. Reci onda, šta tvrdiš o razboritosti? Tvrdim da je ona jedina od svih ostalih znanja znanje i o samoj sebi i o ostalim znanjima. Ukoliko je znanje o znanju, rekoh, zar ne bi bila i znanje o neznanju? Svakako, reče. 167 Znači, razborit čovek će jedini poznavati samog sebe i biti sposoban da prosudi šta zna a šta ne zna, i isto tako će moći da vidi šta ostali znaju, misle da znaju i znaju zaista, ili šta misle da znaju, a ne znaju. T o ‘neće moći niko drugi do on. I upravo to znači biti raz borit, razboritost, i poznavati samog sebe: zna ti šta se zna, a šta se ne zna. Da fo je to ono što tvrdiš? Jeste. b Pogledajmo onda ponovo, po treći, srećni put10, najpre da li je to — znati da znaš ono što znaš, i da ne znaš ono što ne znaš — mo guće, a potom, ako je stvarno moguće, kakvu bismo korist imali od tog znanja. Zaista treba istražiti. Hajde, ¡Kritija, rekoh, pogledaj hoćeš Ii o ovome izneti na videlo nešto prikladnije nego ja, jer ja sam u neprilici. Da li te zanima zašto? Svakako, reče on. Da li sve to što si rekao može, ako je tako kako ti tvrdiš, značiti išta drugo do to da postoji, neko jedinstveno znanje koje nije zna nje o nečem drugom već o samom sebi i ostac Hm znanjima i koje je takođe i znanje o ne znanju? Upravo to. Pogledaj prijane, rekoh ja, kakvu besmi slicu pokušavamo da tvrdimo. Jer ako isto to
razmotriš u drugim (stvarima), mislim da će ti se učiniti nemogućim. Kako, i koje su to druge {stvari)? Ove. Misliš li da postoji neko gledanje koje nije gledanje onoga čega su gledanja os tala gledanja, nego koje je gledanje sebe sa mog, ostalih gledanja i ne-gledanja isto tako, koje mada je gledanje ne opaža nijednu boju, već samo sebe i ostala gledanja? Misliš li da postoji neko takvo gledanje? Zevsa mi, ne mislim. A slušanje koje ne sluša ni jedan zvuk, već sluša samo isobe, ostala slušanja i ne-slušanja? Ni to. Ukratko, da li ti se čini da kod bilo kog opažanja postoji neko opažanje opažanja i sa mog sebe, koje ne opaža ništa od onoga što je predmet opažanja? Ne čini mi se. Ali čini ti se da postoji neka žudnja koja nije žudnja ni za kojim uživanjem, već za samom sobom i drugim žudnjama? Ama, nikako. Ni htenje, mislim, koje neće ni jedno dobro, već samo sebe i ostala htenja. Svakako ne. A da li bi mi mogao reći da postoji takva ljubav koja nije ljubav ni prema kakvoj lepoti, već prema sebi samoj i drugim ljuba vima? Ne bih, reče. Jesi li, ipak, ikada video nekakav strah koji se boji sebe samog i ostalih strahova, a ne boji se ničeg strašnog? Nisam video, reče. A mnenje koje je mnenje o mnenjima i o sebi samom, i koje ne mni ništa od onoga što druga mnenja mniju? Nikako.
Međutim, kako izgleda, tvrdimo da pos toji neko takvo znanje koje nije znanje ni o kom predmetu učenja, već je znanje o sa mom sebi i o ostalim znanjima? Tvrdimo, zaista. Nije li neobično, ako zaista postoji? Jer mi nikako ne tvrdimo da ono ne postoji, već još (uvek) istražujemo da li postoji. Pravo govoriš. Dobro. Ovo znanje jeste znaje o nečemu, i ima takvu nekakvu moć da bude znanje o nečemu. Zar ne? Svakako. Upravo kao što veće ima takvu neku moć da bude veće od nečega? Ima zaista. Zar ne od nečega manjeg, ukoliko treba da bude veće? Nužno. Kad bismo dakle otkrili nešto što je veće od onoga što je veće, i od samog sebe, a koje nije veće ni od čega od čega je (sve) ostalo veće, tada bi njemu sigurno pripadalo i to da bude manje od samog sebe, ukoliko je veće od samog sebe? Zar ne? To je sasvim nužno, Sokrate, reče on. Ili, ako je nešto dvostrukost i u odnosu na druge dvostrukosti i u odnosu na sebe, ne bi li ono bilo polovina i samog sebe i drugih dvostrukosti? Jer dvostruko nije dvostruko ni čeg drugog nego polovine. Istina je. A ono što je veće od samog sebe biće i manje, ono što je teže biće lakše, a ono što je starije, mlađe, i tako dalje. Sto god se u vla stitoj moći odnosi prema samom sebi, imaće i onu suštinu prema kojoj se njegova moć odnosi. Mislim na ovo: slušanje, na primer, nije slušanje ničega drugog do zvuka, zar ne?
/
Da. Dakle, ukoliko ono treba da sluša samo sebe, ono treba da sebe sluša kao ¡nešto što daje zvuk, jer drugačije ne bi moglo čuti. Sasvim nužno. Pa i viđenje, najbotlji moj, nužno treba imati boju ukoliko treba da vidi samo sebe. e Jer viđenje/vid ne može videti nešto bezbojno. Svakako ne. Vidiš li K ritija da u svemu ovome što smo razložili za jedno izgleda potpuno nemoguće, a za drugo veoma neverovatno da se u vlas titoj moći odnose prem a sebi samima? Za veli čine, mnoštva, i tome slično, ovo je sasvim nemoguće. Nije li tako? Sasvim. A što se tiče slušanja, viđenja, toga da 169 kretanje samo sebe kreće i toplota pali, i sve ga takvog, neki u to ne bi mogli verovati, a drugi možda bi. Zaista velik čovek je potre ban, prijatelju, koji će zadovoljavajuće ovo podeliti u svemu: da li ni jednoj stvari nije prirođena da se u vlastitoj moći odnosi prema samoj sebi, već (samo) prem a drugom, ili nekima jeste a nekima nije prirođeno. Takođe, ako postoje neke (stvari) koje se odnose same prema sebi, da li je među njim a znanje koje mi nazivamo razboritošću. Ne verujem b da ja mogu to razdeliti. Zato niti mogu si gurno tvrditi je li moguće da postoji znanje o znanju, niti, ako zaista postoji, prihvatam da je to razboritost pre nego što ispitam kori sti li nam takvo nešto ili ne. Jer svakako slu tim da je razboritost nešto korisno i dobro. Dakle, ti, sine Kalaishrov, — je r tvrdiš da je to znanje o znanju a i o neznanju, razobritost — pokaži na j pre da je to, o čemu sam malopre govorio, moguće, a potom da je i korisno c uz to što je moguće. I tada bi me možda sa-
svim uverio da pravilno govoriš o tome šta je razboritost. Kad je K ritija to čuo i kad je video da sam zapao u teškoće, učini mi se da je i sam usled mojih teškoća nagnan u teškoće i svla dan njima, kao otni koji kad drugi pred njim a zevaju zevajiu i sami. Pošto je svagda na do brom glasu, stideo se prisutnih i nije hteo da se složi sa mnom da nije moguće razlikovati, na šta sam ga pozvao, te nije rekao ništa ja ri sno, prikrivajući svoju nepriliku. Tada ja, da bi se razgovor nastavio, rekoh: Ali, ako hoćeš * yi Kritija, složićemo se zasad u tome da može j postojati znanje o znanju, a drugi put ćemo Y i istražiti da li je tako ili nije. Ako je to zaista moguće, reci mi zašto to omogućava da se zna šta neko zna, a šta ne zna? Jer valjda smo rekli da je to poznavati sebe biti razborit, zar ne? e Svakako, reče on, i događa se tako, Sokrate. Jer ako neko poseduje znanje koje sa mo sebe zna, tada on može biti isti kao ono što poseduje, kao što je čovek brz kad poseduje brzinu, lep kad poseduje lepotu, znalac kad poseduje znanje. A kad poseduje znanje koje je znanje o samom sebi, sam će biti zna lac samog sebe. Ne sumnjam, rekoh ja, u to da neće po znavati kad poseduje to što zna samo sebe; no, kakva je to nužnost da onaj koji to iposeduje zna šta zna, a šta ne zna? 170 Zato što je, Sokrate, to isto kao ono. Možda, rekoh, ali ja sam, čini se, uvek isti. Jer opet ne razumem kako je isto znati šta se zna i znati šta se ne zna. Kako to misliš? Ovako, rekoh ja. Da li će ovo znanje o znanju, budući takvo, moći razlikovati nešto više do to da ovo jeste znanje, a ono nije? Neće, već toliko.
b
c
d
e
Je li ono isto kao znanje i neznanje o zdravom, ili znanje i neznanje o pravednom? Nikako. Jedno je, mislim, medicina, drugo poli tika, a treće ništa drugo do znanje (koje tra žimo). Ta kako da ne?! Dakle, ako neko ne razume zdravo ili pra vedno, već poznaje samo znanje, pošto poseduje znanje samo o tome da nešto zna i da poseduje neko znanje, tada bi on valjano po znavao i samog sebe i sve ostalo, zar ne? Da. No kako će pomoću ovog znanja znati da zna? Jer zaista, zdravlje se poznaje pomoću medicine, a ne pomoću razboritosti, sklad po moću muzike, a ne razboritosti, i tako u sve mu, zar ne? Izgleda. 1 Kako će se pomoću razboritosti, ukoliko lje ona samo znanje o znanjima, znati da se ¡poznaje zdravlje ili gradnja? Nikako. Znači, to, znati šta se zna a šta ne ma, ne bi bila razboritost već, kako izgleda, s&mo to da se zna i da se ne zna. Verovatno. Dakle, razborit čovek neće moći da ispita kad neko ustvrdi da zna nešto, da li ovaj zna to što tvrdi da zna, ili ne zna, već će znati samo toliko da ovaj ima neko znanje, a o čemu S to mu razboritost neće omogućiti da zna. Izgleda da neće. Neće, dakle, moći da razlikuje ni onog koji se pretvara da je lekar, a nije, od onog koji je to zbilja, niti kog drugog znalca od neznalice. Pogledajmo to na primeru: ako raz borit čovek, ili bilo ko drugi, hoće da razluči istinskog lekara od onog koji to nije, zar neće
ovako učiniti: neće s njim razgovarati o medi cini, jer lekar, kako rekosmo, ne zna ništa osim zdravog i bolesnog? Da, učiniće tako. A o znanju ne zna (lekar) ništa, već to jedino razboritosti pripada. Da. Dakle, lekar ne zna ništa o medicini, po što je medicina znanje. Istina je. Razborit čovek će, dakle, za lekara znati da poseduje neko znanje, a ako je potrebno da iskuša i koje je, tada će nešto drugo ispi tivati. Jer, ne određuje li se pomoću ovoga, tj. svog predmeta, svako znanje da nije s&mo znanje, već i koje je? Upravo pomoću toga. A medicina je određena kao različita od drugih znanja po tome što je znanje o zdra vom i bolesnom. Da. Nije li nužno da onaj koji hoće da istra žuje medicinu istražuje to čime se ona bavi, a nikako ne ono izvan nje, čime se ona ne bavi? Svakako. Znači onaj koji ispravno istražuje, posmatraće lekara kao lekara, u slučajevima zdravlja i bolesti. Izgleda. On posmatra (lekara) u takvim stvarima, bilo da se o njima govori ili da se na njima radi, da li istinito govori i da li pravilno radi, zar ne? Nužno. Da li bi iko mogao bez (poznavanja) me dicine pratiti ijedno od ova dva? Nikako.
te c
Kako izgleda, ne bi to mogao niko drugi osim lekara, pa ni razborit čovek. Jer bio bi lekar uz to što je razborit. Tako je. Tada je sigurno da, ako je razboritost samo znanje o znanju i neznanju, neće ona moći da razlikuje ni lekara koji zna svoj za nat od onog ikoji ine zna, već se pretvara ili misli da zna, niti ikog drugog koji bilo šta zna, osim u slučaju kad razborit čovek po znaje istu veštinu — kao i druge zanatlije. Izgleda, reče. d Kakve bismo, rekoh, Kritija koristi imali od razboritosti ako je takva. Jer kad bi, kao što smo pretpostavili na početku, razborit ćovek znao šta zna, a šta ne zna, jedno da zna, a drugo da ne zna, i kad bi bio sposoban da ispita i drugog kome se isto ovo događa, bilo bi nam veoma korisno da budemo razboriti. Jer i mi sami koji posedujemo razboritost, i ostali kojima bismo upravljali, proživeli bismo e život kao bezgrešni. Mi sami ne bismo pokuša vali da radimo ono Što ne znamo, već bismo pronašli one koji znaju, i njima prepustili, niti bismo dopuštali da oni kojima upravljamo rade nešto drugo do ono što bi, da rade, pra vilno radili — a to bi bilo ono što znaju — i tako bi se zbog razboritosti dobro upravljalo i kućom i državom i svim drugim. Jer kad je 172 greška odstranjena, a pravilnost vlada, tada je nužno da takvi ljudi sve rade plemenito i do bro, a da oni koji dobro čine budu srećni. Nismo li tako, rekoh ja, Kritija, govorili o raz boritosti ističući koliko je dobro da čovek zna šta zna, a šta ne zna? Svakako, reče, tako smo govorili. No, sada vidiš da nam se pokazalo da takva nauka ni kako ne postoji. Vidim, reče. 48
Da li, dakle, to što smo sada otkrili kao razboritost, to znanje o znanju i neznanju, pruža tu prednost da onaj koji ima razbori tost šta god da uči uči lakše i da mu je sve jasnije, pošto uz sve što uči gleda to znanje, i da bolje ispituje druge u onome što i sam uči, dok oni ispitujući bez tog znanja rade to slabije i lošije? Da li je, dragi moj, takva ne kakva korist koju od razboritosti možemo do biti, a mi gledamo u nešto veće i tražimo da to bude veće nego što jeste? Možda je tako, reče. Možda, rekoh. A možda mi nismo valjano potražili. Zaključujem po tome što ako je ta ko, tada se za razboritost pokazuje nešto be smisleno. Pogledajmo to, hoćeš li? Složimo se i s tim da je moguće da se znanje zna, i s onim što smo na početku predložili da je raz boritost znanje o tome šta se zna i šta se ne zna. Dopustimo sve to fi (ništa) ne uklanjajmo. I pogledajmo sada još bolje da ¡li bi nam za ista razboritost išta (koristila, takva kakva je. Jer ono što smo malopre govorili — da bi raz boritost određujući upravljanje i 'kućoan i dr žavom, bila veliko dooro kad bi bila takva — ne izgleda mi pravilno, Kritija. Kako to? Jer smo se, rekoh ja, olako složili u tome da bi za ljude bilo neko veliko dobro kad bi svako od nas radio ono što zna, a ono što ne zna prepuštao znalcima. Zar se nismo, reče on, s pravom složili? Ne čini mi se, rekoh. Zaista čudne stvari govoriš, Sokrate. Tako mi psa, rekoh, i meni se tako čini i sada a i malopre, kad sam rekao da mi se pokazuje nešto neobično i da se bojim kako ne istražujemo pravilno. Jer zbilja, ako je raz173 boristost zaista nešto takvo, ne izgleda mi ni malo očito da nam ona donosi dobro. 49
Kako to? Reci, da bismo i mi znali šta misliš. Mislim, rekoh, da govorim besmislice; pa ipak, ako se čovek imalo brine o sebi, nužno je da istražuje ono što mu se pokazuje čak i ako je nepromišljeno. Dobro govoriš. De, poslušaj moj san, rekoh, bilo da je došao kroz rog ili kroz slonovsku kljovu. Kad bi rozboritost, takva kakvu smo je sad odre dili, zaista nama vladala, tada bi se sve radi lo na osnovu znanja i niti bi nas mogao preva riti neko ko za sebe govori da je krmanoš, a nije to, niti bi se mogao prikriti lekar, vojsko vođa i bilo ko drugi ko sebe prikazuje kao znalca nečega što ne zna. A kad bi ovi bili ta kvi istinski veštaci, da li bi nam se moglo do goditi išta drugo nego da u telu budemo zdra viji, da budemo spašeni iz opasnosti na moru ili u ratu, da nam sva oprema, odeća, obuća, i svi predmeti budu vešto napravljeni, i mno go toga drugog? Takođe, i gatanje će, vođeno razboritošću, postati znanje o budućim doga đajima. Lažljivci će biti osujećeni, a istinski gatari će biti postavljeni kao proroci buduć nosti. Da bi ljudski rod tako opremljen, živeo i radio sa znanjem, s tim se slažem — jer raz boritost koja nas čuva ne bi dopustila da nam neznanje prodrevši postame saradnik — ali da bismo, radeći sa znanjem, radili dobro i bili srećni, e to još ne možemo shvatiti, dragi moj Kritija. Ali zaista, reče on, nećeš lako pronaći neki drugi cilj dobrog činjenja, prezreš Ii znalačko činjenje. Poučd me još, rekoh, u nečemu neznat nom. O kom znalačkom činjenju govoriš? Da li o znalačkom sečenju koža? Zevsa mi, ne. Već o znalačkom radu s bronzom?
Nikako. Već s vunom, drvetom, ili s nečim drugim te vrste? Nipošto. Dakle, rekoh ja, ne ostajemo više pri tvrd nji da je onaj koji znalački živi srećan. Jer ovi, mada žive sa znanjem, po tebi nisu srećni, pa mi se čini da si ograničio sreću na neke koji znalački žive. Možda misliš na onoga o 174 kome sam ja malopre govorio, na onoga koji zna sve što treba da bude, na gatara. Govoriš li o njemu ili o nekom drugom? I o njemu, reče, i o drugom. O kome? Zar ne o nekom takvom koji zna sve o prošlosti i o sadašnjosti uz to što po znaje budućnost, i za koga nema ničega što ne zna. Pretpostavimo da takav čovek postoji. Mislim da ne možeš reći da postoji neko ko od ovoga još znalačkije živi. Ne mogu, svakako. Želeo bih da znam još ovo: koje znanje ga čini srećnim? Da li sva jednako? Nikako, reče on. b Nego koja ponajviše? Da li ono pomoću koga zna ono što jeste, što je bilo i što treba da bude? Da li je to ono znanje kockanja? Ama, kakvo kockanje? Već računanja? Nikako. Već znanje o zdravom? To pre, reče. A «no koje je najpre, rekoh, o čemiu je? O dobru i o zlu, reče on. O vragolane, rekoh, odavno me vodiš na okolo krijući (od mene) da ne čini da ljudi dobro rade i srećno žive znalačko življenje, pa c ni posedovanje svih drugih znanja, već samo tog jednog znanja, znanja o dobru i zlu. Jer, Kritija, ako odvojiš ovo znanje od ostalih znanja, hoće li medicina išta manje izlečivati,
obućarska veština proizvoditi obuću, tkačka veština tkati, a krmanoška i vojskovodna spre čavati pogibiju na moru ili u ratu? Ništa manje, reče. No, dragi moj Kritija, ništa od ovog nam neće biti dobro i korisno ako nije prisutno ovo znanje. Istinu govoriš. Ali ovo znanje, kako izgleda, nije razbo ritost, već je to znanje čiji je zadatak (ergon) da nam koristi. Jer ono nije znanje o znanji ma i neznanjima, već o dobru i zlu, tako da ako je ovo korisno, razboritost bi bila nešto sasvim drugo. Ali zašto, reče on, ne bi sama donosila korist? Jer ako je razboritost zaista znanje o znanjima, te upravlja (svim) ostalim znanji ma, tada bi nam koristila pošto bi upravljala bez sumnje i ovim znanjem o dobru. Zar bi ona, rekoh, stvarala i zdravlje, a ne medicina? I da li bi i ostale (predmete) veština ona sama stvarala, a ne bi one stvarale svaka svoje? Nismo li se odavno uverili da je ona samo znanje o znanju i neznanju, ni' o čemu drugom? Nije li tako? Izgleda,' zaista. Onda ona neće biti stvaralac zdravlja. Nikako. Jer zdravije pripada drugoj veštini, zar ne? Drugoj. Dakle, razboritost nam prijatelju, ne do nosi ni korist. Jer ovaj smo zadatak malopre prepustili drugoj veštini, zar ne? Svakako. Kako će nam onda razboritost koristiti, kad ne stvara nikakvu korist? Izgleda nikako, Sokrate. Vidiš li, Kritija, da se opravdano odavno plašim i s pravom sebe optužujem da pogre
šno istražujem o razboritosti. Jer da sam ja išta valjao ne bi nam se nikad ono za šta se slažemo da je od svega najbolje, pokazalo ne korisno. A sad smo sasvim svladani i ne mo žemo da otkrijemo za koju je uopšte stvar za konodavac postavio ime »razboritost'. Među tim, složili smo se oko mnogo toga što nije sledilo u razgovoru. Složili smo se da je raz boritost znanje o znanju, mada to razgovor nije dopuštao niti je rekao da je tako. Složismo se da ovom znanju pripada da poznaje i zadatke drugih znanja, mada ni to razgovor nije dopuštao, da bi nam razborit čovek (na kraju) postao onaj koji zna da zna ono Što zna i da ne zna ono što ne zna. U tome se zai'sta sasvim velikodušno složismo, a da nismo ni primetili da je nemoguće da čovek ipak nekako zna ono što nikako ne zna. Jer, prema našem slaganju on zna da ne zna — kako ja mislim, nema toga od čega ovo ne bi bilo nerazumnije. I mada smo mi bili blagi, i nismo bili strogi, istraživanje ipak nije moglo ništa više otkriti istinu, već se toliko sebi narugalo, da nam je veoma drsko kao nekorisno poka zalo ono oko čega smo se odavno složili i kao fikciju postavili. Manje žalim sebe samog, no tebe Harmide, veoma žalim. Jer ti, mada si po liku takav, i uz to najrazboritiji po duši, ni kakve koristi nećeš imati od te razboritosti, niti će ti pomoći u životu. Joiš više žalim zbog basme koju sam naučio od Tračanina, ako sam je s velikim naporom učio ni za šta vredno. Svakako ne mislim da je to tako već da sam ja loš istraživač. Jer mislim da je razbo ritost zaista neko veliko dobro, i da si srećan (Harmide) ako je zbilja poseduješ. Gledaj sa mo imaš li je, i ne triži nikakve basme. Jer ako je imaš, ja bih te radije posavetovao da mene smatraš brbljivcem i nesposobnim da išta razumom ispitujem, a samog sebe utoliko srećnijim ukoliko si razboritiji.
b
d
A Harmid reče: Ali Zevsa mi, Sokrate, ne znam ni da li je imam ni da li je nemam. Tži kako bih mogao znati ono što ni vi, kako kažeš, ne možete otkriti šta je? Međutim, ja tebi ne verujem puno i za samog sebe, Sokrate, za ista mislim da mi treba ta basma. Što se mene tiče ništa ne preči da mi bajaš danima — dok ti ne kažeš da je dovoljno. Neka bude tako, reče Kritija. Ako to uči niš Harmide, ako dopustiš Sokratu da ti baja i ako ga ne ostaviš ni u velikom ni u malom, meni će to biti dokaz da si razborit. Veruj da ću ga slediti i da ga neću osta viti. Jer strašno (deina) bih činio, kad ne bih slušao tebe tvog staratelja i kad ne bih činio ono što zahtevaš. Zahtevam zaista, reče on. Ciniću tako a to počevši od ovog dana. Šta se, rekoh ja, vas dvojica dogovarate? Šta da činite? Ništa, reče Harmid. Već smo se dogo vorili. Prisilićeš me znači, rekoh, i nećeš mi dati ni da prigovorim? Da, reče, pošto ovaj naređuje. Prema tome, ti razmisli šta ćeš. Ali nema svrhe, rekoh. Jer tebi se nije dan čovek ne može suprotstaviti kad se pri hvatiš nečega, pa i kad silu upotrebljavaš. Ne suprotstavljaj se, reče, dakle ni ti. Neću se suprotstavljati, rekoh.
NAPOMENE
' Basila (Kraljica) je božanstvo koje je zajedno s Nelejom i Kodrom poštovano u Atini. * »bela merna linija«, tj., nesposoban da razlikuje. * To je porodica kojoj pripadaju i Harmid i Kritija. 4 »Veliki kralj« je titula persijskog kralja. * Kalon znači mnogo više. Dalje je u tekstu samo pozitiv (kalon) prevođen sa »plemenito«; komparativ (kallion) ; sa »bolje«. * Sokratov »argument« se zasniva na dvoznačnosti izraza hesykhos (miran, spor). 1 pankration je borilačka veština sastavljena od šakanja i rvanja. * Od. 17.347. ' Poslovi i dani, 309. “ Kod Platona poslovični izraz »treći pehar spasitelju«. »Spasitelj« je epitet Zevsa. Zevs Spasitelj je imao svoje hramove u lukama i tu mu se posvećivao treći pehar vina. Ovaj treći pehar je tako postao simbol uspeha, a treći pokušaj u nečemu je postao onaj srećni pokušaj.
LAHET
St. II p. 178
a
Lisimah: Nikija i Lahete, gledali ste čoveka pod oklopom u borbi; no nismo vam rekli zašto smo vas ja i Melesija pozvali da zajedno posmatramo, pa ćemo vam sada reći. Smatra mo da s vama treba slobodno da govorimo, b jer postoje neki koji se takvima podsmevaju, te ne kažu ono što misle upita li ih čovek za savet, već govore drugo, protivno svom uverenju, pogađajući (stav) onoga koji traži sa vet. No pošto smo smatrali da vi i dovoljno poznajete (stvar), i da ćete nam reći tačno onako kako vam se čini, mi smo vas, eto, po zvali da se posavetujemo o tome šta nam je 179 činiti. a Evo zbog čega pravim toliki uvod. Ovo su nam sinovi, ovaj je Melesijin i po dedi nazvan Tukidid, a ovaj je moj, i on takođe nosi dedovsko ime, ime mog oca — zovemo ga, na ime, Aristeid. Mi smo odlučili da im posve timo svu moguću brigu, i da ne učinimo kao mnogi, tj., da ih kada se zamomče, pustimo da rade šta im je volja, već da upravo sada i b započnemo da se o njima brinemo koliko god možemo. I, pošto znamo da i vi imate sinove, smatrali smo da se vi, ako uopšte iko, brine te za sinove kako bi, kad ih odnegujete, bili najbolji. Ako možda niste često mislili o tome, 57
mi vas podsećamo da to ne treba zanemariti, i pozivamo vas da se zajedno s nama pobrinete za sinove. No, treba da čujete, Nikija i Lahete, otkud nam to pade na pamet, mada je malo poduže. . Naime, ja i ovaj ovde, Melesija, živimo za jedno, a i naši momci takođe. Kao što sam i na početku rekao, bićemo otvoreni prema va ma. Svaki od nas može da priča mladićima o mnogim i lepim delima svoga oca, o onim koja je počinio u ratu, upravljajući saborcima, i o onima koja je počinio u miru, uprav ljajući gradom; nijedan od nas, međutim, ne može pričati o svojim vlastitim delima. Zbog toga nas je stid pred njima i optužujemo svo je očeve što su nas pustili da živimo razma ženo kad smo se zamomčili, a oni se bavili brigama drugih. Isto to dokazujemo i ovim mladićima govoreći im da će ostati bez slave ako se ne brinu za sebe i ne slušaju nas, a da će možda postati vredni imena koja nose, ako se budu brinuli. Oni kažu da će nas slu šati, pa mi tražimo upravo to usled čega bi, kad to nauče i tome se posvete, postali naj bolji. Neko nam je savetovao da bi za mladog čoveka bilo dobro da nauči boriti se pod oruž jem, hvalio je čoveka čiju ste predstavu sad gledali i pozvao nas da pogledamo. Nama se učini da treba da dođemo na predstavu i da vas pozovemo da zajedno posmatramo, a i da se posavetujemo i udružimo, ako hoćete, u brizi za sinove. To je ono što smo hteli da vam saopštimo, a vaš je već zadatak da savetujete o ovom nauku, da li vam se čini da ga treba učiti ili ne treba, i o ostalom — ako možete da pohvalite neki nauk ili zanimanje za mladog čoveka — i da nam kažete hoćete li da se udružimo. Nikija: Što se mene tiče, Lisimaše i Milesija, ja hvalim vaš naum i rad sam da učestvujem, a mislim da je i s Lahetom isto.
b
Lahet: Tačno, Nikija. Jer ono što je Lisimah upravo govorio o svom ocu i o Milesijinom ocu, čini mi se da je veoma dobro rečeno i za njdh, i za nas, i za sve koji se bave državnim poslovima. Njima se uglavnom događa to o čemu on govori, i kod dece i kod (svega) os talog: svoje vlastito zapuštaju i nemarno žive. Ali čudim se što nas pozivaš da se posavetuc jemo o obrazovanju mladića, a ovog ovde, So krata, ne pozivaš, mada je, prvo, iz tvoje deme, a potom uvek boravi tamo gde za mlade postojii neko plemenito učenje i zanimanje kakvo ti tražiš. Li.: Ma šta govoriš, Lahete?! Sokrat se bavi nečim te vrste? La.: Svakako, Lisimaše. Ni.: O tom bih ti i ja mogao (ponešto) reći d ne lošije od Laheta, jer je i meni samom ne davno preporučio učitelja muzike za sina,Damona Agatokleovog učenika, čoveka najučenijeg ne samo u muzici, već i u (svemu) dru gom, sagovornika najveće vrednosti za mla dića u toj dobi. Li: Ljudi moje dobi, Sokrate, Nikija i Lahee te, ne poznaju više mlade, pošto uglavnom zbog godina borave u kući. No ako ti, sine Sofrotniskov, možeš nešto dobro posavetovati svog suopštinara, treba da savetuješ. A pra vičan si, i po ocu si nam prijatelj. Jer ja i tvoj otac smo uvek bilii drugari i prijatelji, i do njegove smrti nije bilo nesloge među na ma. I, prisećam se, baš kad neko od ovih govori, da ova deca često kod kuće u među sobnom razgovoru spominju Sokrata i veoma ga hvale; međutim nikada ih nisam upitao 181 govore li o Sokratu Sofroniskovu. Ali, deco, recite mi, je li ovo taj Sokrat koga često spo minjete? Sin: Svakako oče, taj je. Li: Tako mi Here, Sokrate, dobro je što či-
niš čast svom ocu koji je izvrstan čovek, i što će se, pored toga, naša i vaša kuća (po novo) povezati. La.: Zaista, Lisimaše, ne puštaj ga, jer ja sam ga video kako proslavlja ne samo svog oca već i otadžbinu. U bekstvu iz Delija on se povlačio sa mnom, i ja ti kažem da bi čast naše države bila sačuvana i da ne bi doživela takav pad, da su drugi bili takvi. Li.: Ova pohvala, Sokrate, je zaista krasna, budući da dolazi od ljudi vrednih poverenja u tome u čemu te hvale. Dobro znaj da se ja, kad to slušam, radujem zbog tvog ugleda, i veruj mi da sam ti veoma naklonjen. Trebao si nas i ranije posećivati i sm atrati nas svo jim domaćim, kao što je i pravo: od danas, pošto smo se sreli, ne čini drugačije iveć dođi i upoznaj se i s nama i s ovim mladićima kako biste i vi čuvali naše (porodično) prijatelj stvo. Ti ćeš to učiniti, a i mi ćemo te iznova podsećati. No, šta mislite o onom čime smo započe li? Kako vam se čini? Da li je taj nauk borbe pod oružjem prikladan za mladiće ili nije? Sokrat? Ako budem mogao, Lisimaše, ja ću pokušati da te o tome posavetujem i da te ubuduće u svemu poslušam. No, čini mi se da je na jispravni je da ja, pošto sam mlađi i neiskusniji od vas, najpre čujem šta vi kažete i da učim od vas. Ako budem imao nešto da dodam, tada već treba da podučavam i uveravam i tebe i njih. Ali, Nikija, zašto ne govori neko od vas? Ni.: Ništa ne preči, Sokrate. Meni se čini da je mnogostruko korisno da mladići poznaju ovaj nauk. Naime, dobro je da se u dokolici ne bave nečim drugim, či me mladi ljudi vole da se bave, već time usled čega nužno i telesno jačaju — jer to nije lo šije ni od jednog telesnog vežbanja, niti je ma
nje naporno — a telesno vežbanje i jahanje i priliči ponajviše slobodnom čoveku. Jer, je dino se oni koji vežbaju u rukovanju oružjem vežbaju za boj čiji smo mi bojnici, i u onom što on traži. Potom, i u samoj borbi će im koristiti ovaj nauk kad se treba boriti u stro ju uz mnoge druge, a najveća je korist od njega kad se stroj rasturi te kad već treba u proganjanju napasti nekog ko se brani ili u bekstvu odbiti progonitelja. Onaj koji to zna sigurno ne bi trpeo nikakvo (zlo) od strane jednog protivnika, a možda ni od strane mno gih, već bi uvek bio u prednosti. Ovakav nauk takođe podstiče želju za jednim drugim ple menitim naukom, jer svako ko nauči da se bori pod oružjem, poželi i naredni nauk, onaj 0 uređenju vrsta. A kada to nauči i postane u tome častoljubiv, poželeće sve što sc tiče stra tegije. Jasno je da je i plemenito i veoma vredno za čoveka da poznaje i da se marljivo bavi svim naucima kojima je to predmet, a čiji bi početak mogao biti ovaj nauk. Pridodaćemo tome ne malu prednost: ovo znanje će sva kog čoveka u ratu učiniti smelijim i hrabri jim. Nemojmo smatrati nevrednim pomena, 1 ako se nekom to čini beznačajnijim, ni to da će ovo znanje prouzrokovati da se čovek pokaže plemenitijim tamo gde treba, a isto vremeno i strašnijim za neprijatelje zbog ple menitosti. Dakle, meni se čini, Lisimaše, kao što sam rekao, da mladiće treba podučavati u tome, i rekao sam s kojih razloga mi se to čini. No, rado bih čuo Laheta, ukoliko on ima nešto da doda. La.: Teško je, Nikija, za bilo koji nauk tvrditi da ga ne treba učiti, jer izgleda dobro sve znati. Pa i taj oklopnički treba učiti, ako to jeste nauk, kao što tvrde oni koji podučavaju i kao što Nikija govori. Ako pak, nije nauk, već varaju oni koji se izdaju za učitelje, ili
jeste nauk al'i ne baš ozbiljan, zašto bi uopšte trebalo to učiti? Govorim tako mada sam time zadivljen, zato što mislim da kad bi to bilo nauk, tada ne bi ostao skriven Lakedemonjanima, koji se u životu ne brinu ni za šta drugo nego za to da istražuju ono a da se vežbaju u onom što bi im omogućilo da nadvladaju druge u ratu. Ako pak, oni to ne znaju, a ovim učiteljima to nije ostalo skri veno, tada bi neko kad bi se u tome proslavio kod njih koji najviiše od (svih) Helena za to brinu, i kod drugih najveća blaga mogao za raditi, kao i tragični pesnik koji se kod nas proslavio. Stoga onaj ko namerava da valja no stvara tragediju, ne obilazi Atiku spol ja u krugu prikazujući je po drugim gradovima već hita pravo ovamo, i, opravdano, prikazuje je ovde. Nasuprot tome, vidim kako oni koji se bore oklopljeni, smatraju Lakedajmon ne pristupačnim svetištem na koji ne stupaju ni vrhom noge, već ga obilaze i svima se radije prikazuju, a najradije onima koji bi se i sami složili da mnogo za njima zaostaju u ratnič kim veštinama. Potom, Lisimaše, s ne malim brojem tih ljudi sreo sam se na samom poslu i znam 'kakvi su. Možete i odatle (isto) videti, jer nijedan se čovek izvežban za borbu s oklo pom nikada nije proslavio u ratu. U svemu drugom znameniti postaju oni koji su se izvežbali u svojoj veštini; ovi su pak, ikako iz gleda, u tome veoma nesrećni mimo druge. Na primer, i ovog Stesilaja, koga ste sa mnom posmatrali kako se prikazuje pred tolikim na rodom i kako se veliča, ja sam posmatrao na bolji način. U stvarnosti kada se uistinu pri kazivao protiv svoje volje. Kada je lađa na kojoj je on bio mornar prilazila nekom tovamom brodu, on se borio srpastim kopljem — oružje je bilo izuzetno kao i on sam. Nije vredno pričati ostalo o tom čoveku, no s tom
mudrolijom sa srpom pri vrhu se zbilo ovako. Dok se on borio, srp se zakači za snast (dru ge) lađe i ostade tamo. Stesilaj cimnu želeći da ga otkači, no nije mogao; a lađe su pro lazile jedna mimo druge. Isprva je on trčao 184 po lađi držeći koplje, no kad je njihova lađa mimoišla našu i povukla njega za sobom, on je propustio koplje kroz ruke dok ga nije uhvatio za vrh kopljače. Oni sa teretne lađe su se smejali i tapšali pred prizorom koji je pružao, a kada je on, pošto je neko bacio ka men na palubu kraj njegovih nogu, pustio koplje, tada već ni ovi sa troveslarke nisu mogli zadržati smeh kad su videli ono srpasto koplje kako se mjiše na teretnjaku. Možda, dakle, taj nauk može biti nešto, kao što Nikija tvrdi; no, to je ono što sam ja b iskusio. Kao što sam i na početku rekao, bilo da to jeste nauk te pruža tako malo koristi, ili da nije, već to samo (neki) tvrde i pretva raju se, nije vredno pokušavati naučiti ga. Jer čini mi se da ako neki plašljivac misli da poznaje taj (nauk), tada će se jasnije po kazati kakav je ikad usled tog poznavanja po stane drskiji, a ako je hrabar i ako pogreši samo malo, tada će mnoga ogovaranja trpeti pošto ga ljudi drže na oku. Jer preuzetnost c takvoga znanja izaziva zavist, tako da ako nije zadivljujuće to koliko neki čovek nadmašuje po svojoj vrlini ostale, nema načina da izbegne podsmeh ako tvrdi da poseduje to znanje. Takvom mi se nekakvom čini, Lisima še, marljivost oko ovog nauka. No, kao što sam ti d na početku rekao, treba tražiti i od Sokrata da savetuje kako se njemu čini o tom predmetu, i ne puš tati ga. d Li.: I ja to tražim, Sokrate. Jer čini mi se kao da nam je potrebno mišljenje onog koji ko načno odlučuje. Da su se ova dvojica složili,
manje bi nam bio potreban neko takav. No, Lahet se, kao što vidiš, suprotstavio Nikiji, pa bi bilo dobro čuti s kojim od njih dvojice si ti saglasan. So.: Šta, Lisimaše, nameravaš li da prihvatiš ono što većina od nas hvali? Li.: Ta šta bi čovek mogao (drugo) učiniti, Sokrate ? So.: Hoćeš li i ti, Melesija, učiniti tako? A kad bi odlučivao o tome šta treba sin da ti vežba, da li bi verovao većini nas ili onom koga je dobar učitelj gimnastike obučio i uvežbao? Melesija: Svakako njemu, Sokrate. So.: Znači, njemu bi više verovao nego nama četvorici? Me.: Verovatno. So.: Mislim da ono što treba da bude valjano odlučeno treba odlučivati na osnovu znanja, a ne na osnovu mnoštva. Me.: Kako da ne?! So.: Ne treba li i sada najpre ispitati upravo to da li je neko od nas vešt u onome o čemu se savetujemo ili nije. Ako jeste, njemu jed nom treba verovati, a ostale ostaviti, a ako nije, treba tražiti nekog drugog. Misliš li da ti i Lisimah stavljate na kocku nešto neznat no, a ne najveći vaš posed? Jer čitava očinska kuća će biti takva kakvi su sinovi, pa bilo da su čestiti ili tome suprotno. Me.: Istinu govoriš. So.: Znači, tome treba posvetiti punu pažnju. Me.: Svakako. So.: Kako bismo, kao što sam malopre rekao, mogli istraživati, kad bismo hteli da istražu jemo ko je od nas najveštiji u gimnastici? Zar to ne bi bio onaj koji je to naučio i u tome se izvežbao, koji je i učitelje imao za to? Me.: Ćini mi se. So.: Nećemo li pre toga istraživati šta je to za šta tražimo učitelje?
Me.: Kako to misliš? So.: Možda će ovako biti jasnije. Ne čini mi se da smo se na početku složili šta je to o čemu se savetujemo i ispitujemo ko je od nas u tome vešt i ko je za to imao učitelje, a ko nije. Ni.: Zar ne istražujemo, Sokrate, to da li mla dići treba ili ne treba da uče nauk borbe pod oklopom? So.: Svakako, Nikija. No, kad se istražuje to da li treba ili ne treba namazati lek na oči, da li misliš da se tada odlučuje o leku ili o očima? Ni.: O očima. So.: A kad se ispituje da li konju treba ili ne treba staviti uzde u određeno vreme, ne odlučuje li se tada o konju, a ne o uzdi? Ni.: Tako je. So.: Jednom rečju, dakle, kad god neko ispi tuje nešto radi nečega, odlučuje se o onome radi čega se istraživalo, a ne o onome što se radi nečeg drugog tražilo. Ni.: Nužno. So.: Treba dakle ispitivati savetodavca da ld je vešt u nastojanju oko onoga radi čega is pitujemo kada ispitujemo. Ni.: Svakako. So.: Ne tvrdimo li da sada ispitujemo o na uku radi duše mladića? Ni.: Da. So.: Znači, treba ispitati to da li je neko od nas vešt u nezi duše, sposoban da je dobro odneguje, i sa dobrim učiteljima u tome. La.: Šta, Sokrate, zar još nisi primetio da su neki postali veštiji u nečemu bez učitelja, ne go sa njima? So.: Svakako, Lahete. No ti njima ne bi hteo poverovati kad bi ti rekli da su dobri u svom poslu, ako ti ne bi mogli pokazati dobro izra-
186 đen proizvod svoje veštine, i to jedan ili više njih. La.: To je istina. So.: Prema tome, i mi moramo, Lahete i Nikija — pošto su nas Lisimah i Melesija pozvali da se posavetujemo o njihovim sinovima, že leći da ovima duše budu bolje — ako može mo, pokazati neke učitelje koji su, prvo, i sa mi dobri, i duše mnogih mladih su odnegovali, a potom koji su i nas obučili. Ili, ako b neko od nas poriče da ima vlastitog učitelja ali može da navede vlastita dela, tada treba da pokaže neke Atenjane ili strance, bilo da su robovi ili slobodni ljudi, koji su njegovom pomoći po opštem priznanju postali dobri. No, ako ne možemo ništa od ovoga, treba savetovati da se traže drugi, i ne izlagati se ni opasnosti da se kvare sinovi prijatelja, a ni najvećim optužbama najbliskijih ljudi. Pre c svega, Lisimaše i Melesija, izjavljujem da sam nisam imao učitelja u tome, mada još od mladosti za time žudim. No, ne mogu da pla ćam sofistima koji jedini obećavaju da mogu učiniti čoveka plemenitim i dobrim, a sam opet ne mogu da otkrijem tu veštinu ni dan danas. Ne bih se začudio da su Nikija ili Lahet to otkrili ili naučili. Jer mogu i bolje pla titi od mene, te i od drugih naučiti, a istovre meno su i stariji tako da su već mogli otkriti. Zaista mi se čini da su sposobni obrazovati čoveka, jer da ne veruju da sami to dovoljno poznaju, oni nikada ne bi (tako sigurno go vorili o zanimanjima koja su korisna ili štet na za mladog čoveka. No, začudilo me je to što se ne slažu jedan s drugim. Zato te, Lisi maše, zauzvrat molim: kao što je malopre Lahet tražio od tebe da me ne pustiš već da me pitaš, tako i ja tebe sada molim da ne pustiš e ni Laheta ni Nikiju, već da ih pitaš i da im kažeš kako Sokrat poriče da zna išta o tome
i da nije sposoban da odluči ko od njih dvoji ce govori istinu — jer nije ni pronalazač, ni nečiji učenik u takvim stvarima. Neka nam svako od vas, Nikija i Lahete, kaže kod kog je izvanrednog (učitelja) učio o nezi mladih, i da li ste to naučili od drugog ili ste sami otkrili. Ako ste naučili od drugog, recite ko su bili učitelji svakome od vas i ko su vam bili drugovi u veštini, da bismo, ako vi ne mate vremena usled državničkih poslova, mi otišli do njih i ubedili ih bilo darovima ili uslugama ili i jednim i drugim da se pobrinu i za naše i za vaše sinove, kako ne bi, postav ši loši, osramotili svoje pretke. Ako ste pak sami nešto takvo pronašli, dajte nam tada do kaz za to da ste već nokog drugog lošeg, po trudivši se oko njega, učinili plemenitim i do brim. Jer ako sada po prvi put pokušavate da obrazujete, treba paziti na to da ste u opas nosti da eksperimentišete, ne na Karijcu1 već na svojim sinovima i na deci svojih prijatelja, i da vam se, sasvim kao što poslovica kaže, dogodi da ,pokušavate trčati pre nego što mo žete hodati . Recite nam, dakle, šta tvrdite ili poriče te da od ovoga posedujete, ili da vam pripada. To ih, Lisimaše, pitaj i ne puštaj ih. Li.: Ćini mi se, ljudi, da Sokrat dobro govori. No želite li vi, Nikija i Lahete, da o takvim stvari ma odgovarate na pitanja, to zaista vi sami mo rate znati. Jasno, meni i Melesiji bi bilo dra go kad biste hteli odgovoriti na sve što So krat pita. Jer, i počeo sam odatle da smo vas zato pozvali na savetovanje što smatramo da se vi, naravno, brinete i inače o takvim stvarima, a i zato što su vam sinovi malne kao i naši u dobi kada ih treba obrazovati. Dakle, ako se slažete, recite, te zajedno sa Sokratom istražujte, pitajući i odgovarajući na pitanja. Jer, on dobro kaže da sada odlu čujemo o nečemu što je za nas najvažnije.
No, gledajte čini li vam se da treba tako postupiti. Ni.: Izgleda mi, Lisimaše, da ti u stvari, Soe krata poznaješ samo po ocu, a da se s njim nisi susretao osim onda kada je bio dete i kad bi ti, možda, među suopštinarima pristu pio prateći svog oca, bilo u hramu ili na ne kom drugom sastanku suopštinara. No jasno je da se s čovekom, pošto je odrastao, nisi više susretao. Li.: Zašto to govoriš, NikJja? Ni.: Zato što mi se čini da ne znaš da onaj koji je Sokratu blizu i koji m u priđe u raz govoru, neće moći, čak i ako se ranije počelo razgovarati o nečemu drugom, prekinuti to 188 vođenje u krugu od strane Sokrata, pre nego što o samom sebi kaže na koji način sada živi i na koji način je svoj prošli život živeo. A, kad on počne o sebi da govori, Sokrat ga neće pustiti pre nego što sve to dobro i valja no ne ispita. No, ja sam na to navikao i znam da je nužno to trpeti od njega i taikođe znam da ću i sam to pretrpeti. Jer ja se radujem, Lisimaše, što drugujem s tim čovekom i misb lim da nema nikakvog zla u tome što se opominjemo da nismo dobro činili ili da ne čini mo dobro; nužno je da onaj koji od toga ne beži i u kasnijem životu bude promišljeniji, i da, kao što Ikaže Solon,3 i želi i zavređuje da nauči kako da živi, a ne da misli da će mu pamet doći sa starošću. Meni nije nimalo ne obično niti neugodno da me Sokrat ispituje, već sam odavno prilično siguran da, kada je Sokrat tu, nećemo razgovarati o dečacima, već c o sebi samima, što se mene tiče, dakle, ništa ne preči da sa Sokratom razgovaram na nje gov način. No, pogledaj kakav je Lahetov stav prema tome. La.: Moje mišljenje o razgovorima, Nikija, je
jednostavno, ili ako hoćeš, nije jednostavno/ /jednostruko već dvostruko. Neko bi mogao misliti da ih volim, a neko opet da ih mrzim. Jer kad slušam čoveka u razgovoru o vrlini ili o nekoj mudrosti, nekog istinskog čoveka d i vrednog reči koje govori, izuzetno se radu jem kada vidim da čovek i njegove reči prili če jedno drugom i da se međusobno slažu. I čini mi se da je takav čovek pravi muzičar ko ji udešava najlepši sklad ne na liri ili na in strumentima za zabavu, već u vlastitom živo tu u svojim rečima i delima, naravno u dorskoj meri koja je jedina helenska, a ne u jon skoj, frigijskoj ili lidijskoj. Takav čovek me c raduje kada govori, te svakome izgleda da volim razgovore — tako strasno prihvatam njegove reči — a onaj koji radi suprotno ovome, ljuti me, i to utoliko više ukoliko bo lje govori, pa izgleda da mrzim razgovore. Sokrata ne poznajem po razgovorima, ali sam se ranije, kako izgleda, upoznao s njego189 vim delima, i u njima sam otkrio da on za vređuje lepe razgovore i potpunu slobodu go vora. Ako dakle i to ima, tada sc slažem s Nikijom, veoma rado bih se izložio njegovoj istrazi i ne bih bio zlovoljan učeći od njega, jer i ja, uz jedan dodatak, mislim kao Solon da ,želim stareći puno naučiti'4 ali ,samo od dobrih ljudi'. Neka se Sokrat složi s tim da je i sam učitelj dobar, da se ja ne pokab žem kao neko ko sporo i nevoljno uči. Hoće li pak učitelj biti mlađi ili bez slave — ni za šta takve vrste ja ne marim. Prema tome, Sokrate, pozivam te da me podučavaš i pobi jaš kako ti hoćeš, i da učiš ono što ja znam — tako mislim o tebi od onog dana kad si se izvrgao opasnosti sa mnom i kada si dao dokaze vrline koje može dati samo čovek prave vrednosti. Govori dakle šta ti je drago, ne obazirući se na naše godine.
c
So.: Ne mogu reći, kako izgleda, da vi niste radi i savetovati se i.zajedno istraživati. Li.: No, to je upravo naš zadatak, Sokrate, a i tvoj — jer, tebe smatram jednim od nas. Pogledaj, dakle, umesto mene ono šta že limo da saznamo od Niikije i Laheta o mla dićima i sa vetu i razgovarajući s njima. Jer ja već zbog godina zaboravljam mnogo toga d što nameravam da pitam i što mi se odgo vori, i ne pamtim ako se u međuvremenu o drugim stvarima priča. Prema tome, vi ¡s&mi govorite i razlažete predmet rasprave, a ja ću slušati i, kada čujem, učiniću zajedno s Milesijom ono što i vama izgleda (dobro). So.: Nikija i Lahete, treba poslušati Lisimaha i Melesiju. Možda ne bd bilo loše ispitivati o nama samima i nešto takvo što smo upra vo počeli razmatrati, naime to ko su nam bili učitelji u ovakvom obrazovanju i kojim smo e drugim ljudima pomogli. No, mislim da i ovakvo razmatranje vodi do istog, a možda je bliže početku. Ako, naime, znamo da nešto, kada se približi nečemu, čini boljim ono če mu se približilo, i ako uz to možemo da uči nimo da se to približi onome, tada je jasno da znamo kako se ono o čemu se savetujemo može najlakše i najbolje steći. Možda me ne razumete, no, ovako ćete lako razumeti. Ako 190 znamo da vid pridodat očima čini oči bolji ma, i ako uz to možemo da ga pridodamo nji ma, tada je jasno da znamo šta je vid, po što možemo da posavetujemo kako bi se on mogao najlakše i najbolje steći. Jer da ne znamo ni samo to, šta je vid ili šta je sluh, b teško bismo mogli postati savetnici i lekari vredni spomena za oči ili za uši, i za to na koji način bi se vid ili sluh najbolje mogli steći. La.: Istinu govoriš, Sokrate. So.: Nisu li vas, Lahete, ova dvojica pozvali
c
d
na savetovanje o tome na koji način bi steče na vrlina mogla njihove sinove učiniti boljim po duši? La.: Svakako. So.: Ne moramo li mi posedovati upravo zna nje o tome šta je vrlina? Jer ako uopšte ne znamo šta je vrlina, kako bismo nekom mogli savetovati na koji način bi to najbolje stekao? La.: Meni se čini nikako, Sokrate. So.: Znači, Lahete, mi tvrdimo da znamo šta je to. La.: Tvrdimo, zaista. So.: A ono što znamo, to bez sumnje možemo i reći? La.: Ta kako da ne? So.: Međutim, najbolji moj, nemojmo odmah o svoj vrlini istraživati — jer to je možda prevelik zadatak — već pogledajmo najpre da li dobro poznajemo neki njen deo. Naravno, tako će nam i istraživanje biti lakše. La.: Činimo onako kako ti hoćeš, Sokrate. So.: Koji ćemo deo vrline izabrati? Ili je jas no da je to onaj prema kome je, izgleda, up ravljen oklopnički nauk? Mnogima se čini da je to hrabrost, zar ne? La.: Zaista im se tako čini. So.: Dakle, Lahete, najpre ćemo pokušati da kažemo šta je hrabrost, a posle toga ćemo razmotriti i na koji način mladići to mogu steći, ukoliko se to može steći vežbanjem i učenjem. No, pokušaj da mi odgovoriš na pi tanje šta je hrabrost. La.: Zevsa mi, Sokrate, to nije teško. Jer ako neko može ostajući u stroju odbijati neprija telje i ako ne beži, tada dobro znaj da je hrabar. So.: Dobro govoriš, Lahete. No, možda sam ja krivac, pošto nisam bio jasan, što nisi odgo vorio na ono što sam te nameravao pitati, već na nešto drugo.
La.: Kako to misliš, Sokrate? So.: Reći ću ti, budem li mogao. Hrabar je, kako ti kažeš, onaj koji se, ostajući u stroju, bori protiv neprijatelja. La.: Zbilja to mislim. So.: Pa, i ja. No šta je s onim koji se bežeći, a ne ostajući, bori protiv neprijatelja? La.: Kako bežeći? So.: Kao što se za Skite priča da se ne bore manje bežeći nego progoneći, i kao što Homer negde, hvaleći Ajnejeve konje, reče da oni umeju ,dobro da progone ovud i onud ili da beže'5, a samog Ajneju pohvali izato što ima znanje straha, i reče da je on ,sejač straha'6. La.: I baš dobro reče, Sokrate, jer govorio je 0 bojnim kolima. Takođe, ti govoriš o Skitskoj konjici. Konjica se tako bori, a oklopna pešadija7 kao što ja kažem. So.: Osim, možda, Lahete, Lakedajmonska. Jer priča se da Lakademonjani kod Plateje, kad su se sukobili s persđjskom lakom pešadijom, nisu hteli ostati i boriti se protiv njih, već su pobegli, a kad su se redovi Persijanaca ras turili, vratili se kao konjica i tako pobedili u toj bici. La.: Istinu govoriš. So.: To je ono o čemu sam malopre govorio. Ja sam krivac što nisi dobro odgovorio, jer ni sam dobro pitao. Hteo sam da te pitam ne samo za one koji su hrabri oklopnici, već i za konjanike i za sve ratnike, i ne samo za njih već i za one koji su hrabri u opasnostima na moru, i za one koji su hrabri u bolestima, siro maštvu, i u državnim poslovima, i, takođe, ne samo za one koji su hrabri u borbi protiv bola 1 straha, već i za one koji su izvrsni u borbi protiv strasti ili užitaka, bilo da miruju ili da se vraćaju — jer sigurno, Lahete, postoje neki koji su i u takvim stvarima hrabri. La.: Itekako, Sokrate.
So.: Dakle, svi ovi su hrabri, no jedni su hra bri u uživanjima, drugi u bolovima, jedni u strastima, a drugi u strahu. A drugi su mis lim, plašljivci u istim tim (stvarima). La.: Svakako. So.: Sta je svaki od ovih? To sam pitao. Po kušaj, dakle, ponovo da kažeš najpre šta je to što je isto, hrabrost u svemu ovome. Ili još ne shvataš šta mislim? La.: Pa, ne baš. 192 So.: No, mislim ovo. Kad bih te pitao šta je brzina, koju susrećemo i u trčanju i u kitaranju, i u govoru i u učenju i u mnogim dru gim stvarima, i posedujemo je u skoro svemu što je vredno pomena, bilo da je to delatnost ruku, nogu, ustiju, glasa ili razuma, ne bi li i ti tvrdio da je to ista brzina? La.: Svakako. So.: I kad bi me neko pitao: »Sokrate, šta mib sliš da je to što u svim stvarima nazivaš brzi nom?«, ja bih mu rekao da je brzina svojstvo koje mnogo učini za kratko vreme, bilo da se radi o govoru, trčanju ili bilo čemu drugom. La.: Baš pravilno bi mu rekao. So.: Pokušaj tada i ti, Lahete, reći tako za hrabrost: kakvo je to svojstvo koje se zato što je u uživanju, u bolu i u svemu u čemu smo rekli sada da postoji, naposletku naziva hrabrost? c La.: Ćini mi ise, dakle, da je to neka postoja nost duše — ako treba reći šta je to što je u svemu. So.: Ali zaista treba, ako odgovaramo na pi tanje koje nam je postavljeno. No, meni se čini da nije baš svaka postojanost za tebe hrabrost a naslućujem to iz ovoga: sigurno znam, Lahete, da hrabrost smatraš nečim ve oma plemenitim. La.: Dobro znaj da je ja samtram nečim naj plemenitijim.
So.: Nije li razborita postojanost plemenita i dobra? La.: Svakako. So.: A ona nerazborita? Nije li nasuprot onoj štetna i pogubna? La.: Da. So.: Hoćeš li reći da je lepo nešto takvo, što je štetno i pogubno? La.: Nikako to ne bi bilo pravo, Sokrate. So.: Znači nećeš se složiti da je takva postoja nost hrabrost, pošto ona nije plemenita, a hra brost je nešto plemenito. La.: Istinu govoriš. So.: Po tvom mišljenju bi, dakle, razborita postojanost bila hrabrost. La.: Izgleda. So.: No, pogledajmo, u čemu je razborita? Da li u svemu, i velikom i malom? Na primer, ako je neko postojan kada razborito troši no vac, pošto zna da će više steći kad potroši, da li bi ovoga zvao hrabrim? La.: Zevsa mi, nikad! So.: IH na primer, ako je čovek lekar, te se, kada mu sin, ili neko drugi, ima upalu pluća i traži da mu da da pije ili jede, ne da nago voriti već je postojan? La.: Ni to nikako nije ta postojanost. So.: Takođe da li bi rekao da je hrabriji onaj čovek koji je postojan u ratu i želi da se bori, koji razborito računa i zna da će mu drugi pomoći, pa se bori protiv slabijih i lošijih nego što su oni s kojima je, a uz to ima i bolje mesto, taj koji je postojan uz takvu razboritost i pripremu, ili onaj koji je spre man da istra je u (sred) protivničke vojske i da bude postojan? La.: Meni se čini, Sokrate, ovaj drugi. So.: No sigurno, njegova postojanost je nerazboritija od postojanosti drugog. La.: Istinu govoriš.
So.: Znači reći ćeš da je i onaj &oji je sa konjaničkim znanjem postojan u konjičkoj bici, manje hrabar nego onaj koji je takav bez tog znanja. La.: Ćini mi se da je tako. So.: I onaj koji je postojan sa praćarskom veštinom ili streljačkom ili kojom drugom. La.: Svakako. So.: Hoćeš ii rećti da su i ona koji silaze u bu nar i rone i koji su postojani u tom poslu ili u nekom drugom sličnom, a koji nisu u tome vešti, hrabriji od onih koji su vešti? La.: T& šta bi se drugo moglo reći, Sokrate?! So.: Ništa, ako se tako misli. La.: No, zaista mislim tako. So.: Pa ipak, Lahete, takvi ljudi sc nerazboritije izlažu opasnosti i nerazboritije su posto jani nego oni koji (sve) to rade uiz pomoć veštine. La.: Izgleda. So.: Nije li nam se u ovome pokazalo da je nerazborita smelost i postojanost ružna i štetna? La.: Svakako. So.: A složili smo se da je hrabrost nešto ple menito. La.: Složili smo se, zaista. So.: Sada, pak, mi nasuprot tome tvrdimo da ružno/nedostojno, ova nerazborita postojanost, jeste hrabrost. La.: Izgleda. So.: Čini li ti se da dobro tvrdimo? La.: Tako mi Zevsa, Sokrate, ne čini mi se. So.: Znači, ja i ti Lahete se nismo, kao što ti kažeš, uskladili u dorskoj meri. Jer, dela nam nisu saglasna sa rečima. Mogao bi neko reći kako izgleda, da mi po delima učestvujemo u hrabrosti, ali ne bi, mislim, to rekao za reči, kad bi nas sad čuo u razgovoru. La.: To je sasvim istinito.
So.: Sta, dakle? Misliš li da je dobro da bu demo u tom položaju? La.: ^Nikako. So.: Pretpostavimo da unekoliko priliva tamo to što govorimo. La.: Kako to, i šta? 194 So.: Tu reč (logoi) što naređuje postojanost. Ako se slažeš, i mi u ovom istraživanju treba da budemo is trajni i postojani da nas sama hrabrost ne bi iismejala što je ne tražimo hra bro — ako je zaista sama postojanost često i hrabrost. La.: Ja sam nakan, Sokrate, da ne odustanem, premda sam nevičan takvim razgovorima. No, uhvatila me neka želja za barbom protiv ono ga što je rečeno, i zbilja se ljutim što ovako b ne mogu da kažem šta mislim. Jer čini mi se da znam šta je hrabrost, no ne vidim gde ml je malopre pobegla te ne mogu da je zgrabim govorom i da kažem šta je. So.: Ne treba li, dragi moj, da dobar lovac progoni i da ne odustaje? La.: Svakako. So.: Hoćeš li da onda pozovemo i Nikiju na hajku? Možda je veštiji od nas? c La.: Hoću, kako da ne?! So.: Hajde, Nikija, pomozi ako možeš, prija teljima koji su zapali u buru razgovora, i u teškoćama su. Jer vidiš u kakvom smo ćorso kaku. Možeš i nas osloboditi teškoće i sam učvrstiti ono što misliš ako kažeš šta misliš da je hrabrost. Ni.: Odavno mi se čini, Sokrate, da ine odre đujete pravilno hrabrost. Jer ne koristite onu lepu misao koju sam od tebe čuo. So.: Koja je ta, Nikija? d Ni.: Često sam te slušao kako tvrdiš da je svako od nas dobar u onome u čemu je mu dar/znalac, a u čemu je neznalica, u tome je loš.
So.: Tako mi Zevsa, Nikija, to je zaista istina. Ni.: Dakle, ako je stvarno hrabar čovek dobar, tada je jasno da je mudar/znalac. So.: Jesi li čuo, Lahete? La.: Jesam, ali ne razumem baš tačno šta misl'i. So.: Meni se čini da razumem. Ovaj čovek, iz gleda, tvrdi da je hrabrost neko znanje. La.: Kakvo znanje, Sokrate? e So.: Ne pitaš li to njega? La.: Svakako. So.: Hajde, Nikija, reci mu, kakvo znanje bi po tvom mišljenju bila hrabrost. Jer, sigurno, to nije znanje frulanja. Ni.: Nikako. So.: Niti znanje kitaranja? Ni.: Ni ono. So.: Pa koje je to onda znanje, i o čemu? La.: Sasvim pravilno ga pitaš, Sokrate, i neka kaže koje je to znanje. 195 Ni.: To je, Lahete, znanje o onome što izaziva strah i pouzdanje i u ratu i u svemu ostalom. La.: Kako čudne stvari govori, Sokrate! So.: Zašto si to rekao, Lahete? La.: Zašto? Pa znanje je nesumnjivo različito od hrabrosti. So.: Upravo to Nikija poriče. La.: Zevsa mi, poriče; on zaista bunca. So.: Hoćemo li ga podučavati, a ne grditi? b Ni.: Sigurno, Sokrate. No, meni se čini da Lahet želi da pokaže kako i ja ništa ne tvrdim, zato što se sam malopre takvim pokazao. La.: Svakako Nikija, ti ništa ne tvrdiš, i pokušaću to da dokažem. Jer, nisu li lekari ti koji poznaju šta je strašno u bolestima? Ili ti se čini da hrabni ljudi to znaju? Ili poistovećuješ lekare i hrabre ljude? Ni.: Nikako. La.: Verujem da je tako i sa zemljoradnici ma. Mada nesumnjivo oni poznaju to što je 77
c
strašno u zemljoradnji, i sve ostale zanatlije ono što je u njihovim sopstvenim veštinama strašno i bezopasno, ništa više nisu oni hrabri. So.: Šta misliš o onome što Lahet tvrdi, Ni kija? Izgleda zaista da tvrdi nešto. Ni.: Stvarno nešto tvrdi, ali ne istinito. So.: Zašto? Ni.: Zato što misli da lekari znaju nešto više o bolesnicima osim prirode zdravog i bolesnog, a oni nesumnjivo znaju samo tolilko. Misliš li, Lahete, da lekari zmaju to da li je ndkom zdravlje strašnije od bolesti. Zar ne misliš da je za mnoge bolje da ne ozdrave nego da oz drave? Ovo mi reci: misliš li da je za sve bolje da žive, i da mnogima nije bolje da umru? La.: Svakako, ja to mislim. Ni.: Misliš li da su iste stvari strašne za one kojima je bolje da umru, i za one kojima je bolje da žive? f N La.: Ne mislim. Ni.: No, da li misliš da to znaju lekari ili neki drugi veštaci pored onog koji poznaje to šta je strašno i šta nije strašno, a koga ja nazi vam hrabrim? e So.: Shvataš li, Lahete, Šta govori? La.: Da, shvatam da hrabrima smatra proro ke. Jer ko drugi može znati kome je bolje da živi ili da umre? Pa ipak, Nikija, da li se sla žeš s tim da si prorok, ili s tim da nisi ni pro rok ni hrabar čovek? Ni.: Šta, zar ti misliš da je prorok taj koji zna ono što je strašno i što je sigumo/bezbedno? La.: Mislim, svakako. T& ko drugi? Ni.: Daleko pre, najbolji moj, onaj o kome ja 196 govorim. Jer prorok treba da zna samo zna ke budućih događaja, na primer, da li će ne ko umreti, razboleti se, izgubiti blago, hoće li pobediti ili izgubiti u ratu ili u nekom dru
b
c
o
gom nadmetanju. No, zašto bi više proroku nego bilo kom drugom priličilo da odluči da je za nekog bolje da to trpi ili ne trpi? La.: Sokrate, ja ne razumem šta ovaj čovek hoće da kaže. Jer on poriče da je hrabar čo vek prorok, lekar ili ko drugi — osim ako ne misli da je on neki bog. Meni izgleda da Niki ja ne želi pošteno da prizna da ne tvrdi ništa, već da se obrće gore-dole skrivajući svoju ne priliku. I ja i ti smo mogli malo pre da se ta ko izvrćemo, da smo samo theli da nc izgleda kako protivrečimo samima sebi. Da rasprav ljamo u sudnici, tada bi takvo ponašanje ima lo nekakvog opravdanja, no zašto bi neko u ovakvom društvu badava samog sebe praznim rečima ukrašavao? So.: I meni se čini, Lahete, da za to nema razloga. Ali možda Nikija smatra da tvrdi nešto i ne govori sve ovo da bi pričao. Pitajmo ga jasnije šta misli. Ako zaista nešto tvrdi, mi ćemo se složiti s njim, ako cne tvrdi, podučavaćemo ga. La.: Sokrate, pitaj ako želiš da pitaš; ja sam dovoljno pitao. So.: Ništa me ne sprečava, jer to ispitivanje će biti zajedničko za nas dvojicu. La.: Svakako. So.: Onda Nikija, reci mi, ili radije, reci nam — jer ja i Lahet zajedno govorimo — da li tvrdiš da je hrabrost znanje o onome što je strašno i o onome što je pouzdano/bezbedno? Ni.: Tvrdim. So.: A to ne zna svaki čovek, budući da ni le kar ni prorok ne mogu to znati niti biti hrab ri, ako ne steknu samo to znanje. Da li tako misliš? Ni.: Tako mislim. So.: Sigurno je tada, Nikija, da po tebi Ini kromionijska8 svinja nije hrabra. Ne govorim to u šali, već smatram da je nužno da onaj ko
to tvrdi ne prihvata da je ijedna zver hrabra, ili da se slaže da je neka zver, lav, panter ili nerast, tako mudra da zna ono što malo ljudi zna zato što je to teško znati. Takođe, nužno je da onaj koji hrabrpst shvata kao ti, tvrdi da su lav, slon, bik i majmun po prirodi jed nako hrabri. 197 La.: Tako mi bogova, baš dobro govoriš Sokrate. Odgvori nam zaista Nikija, da li tvr diš da su te zveri koje svi smatramo hrabrim, mudrije od nas, ili smeš da nasuprot svima porekneš i to da su one hrabre? Ni.: Ja, Lahete, ne zovem hrabrim ni zveri ni b bilo šta drugo što se iz bezumlja ne boji onog što je strašno, već (ih zovem) ne-plašljivim (aphobos) i ludim. Ili misliš da i svu decu, što se iz ludosti ne plaše ničega, zovem hra brom? Mislim da ne-plašljivo i hrabro nisu istovetni. Veoma malom broju ljudi pripada hrabrost, a smelost i drskost i ne-plašljivost, bez smotrenosti, pripada mnogima i muškar cima i ženama i deci i zverima. Dakle, to što ti i gomila zovete hrabrim, ja zovem smelim/ drskim, a hrabro je to razborito o čemu go vorim. c La.: Pogledaj, Sokrate, koliko dobro, kako on misli, ukrašava rečima samog sebe. One koje svi smatramo hrabrima, on pokušava da liši te počasti. d Ni.: Ne tebe, Lahete, ne boj se. Jer kažem da si ti mudar, a i Lamah9 i mnogi drugi Atenjani — ako ste zaista hrabri. La.: Neću ništa reći na to, mada bih imao šta da kažem, da ne bi rekao da sam pravi Aiksonejac10. So.: Nemoj ni reći, Lahete. Čini mi se da nisi namirisao otkud mu ta mudrost. Tome ga je naučio naš prijatelj Damon, a Damon puno druguje s Prodikom, koji se smatra najboljim sofistom u razlikovanju imena. 80
La.: Pa, sofisti i priliči, Sokrate, da se gizda takvim stvarima, pre nego čoveku koga dr žava smatra vrednim da joj bude na čelu. e So.: Dragi moj, onom koji upravlja najvaž nijim poslovima zaista priliči da poseduje naj veću razboritost. No, meni se čini da vredi ispitivati to što Nikija tvrdi, i šta ima na umu kad ovako određuje hrabrost. La.: Onda sam ispituj, Sokrate. So.: To i nameravam, najbolji moj. Međutim, nemoj misliti da ću te osloboditi naše zajed nice, nego obrati pažnju i istražuj sa mnom. La.: Ako ti misliš da treba, neka bude tako. So.: Mislim. No, Nikija, počnimo ponovo iz početka. 198 Ti znaš da smo na početku razgovora razma trali hrabrost kao deo vrline. Ni.: Svakako. So.: Nisi li ti to odvojio kao deo, mada po stoje i drugi delovi koji se svi zajedno nazi vaju vrlinom? b Ni.: Kako da ne? So.: Da li su to i za tebe oni delovi na koje ja mislim? Pored hrabrosti, mislim na razbo ritost, pravednost i tome slično. Zar ne misliš i ti tako? Ni.: Sigurno. So.: Dobro, u tome se slažemo. Pogledajmo sada ono što je strašno i ono što je pouzda no, kako ne bi ti mislio jedno, a mi nešto drugo. Reći ću ti šta mi mislimo, a ti ćeš nas podučavati ako se ne slažeš. Mi smatramo da je strašno ono što izaziva strah, a pouzdano/ /bezopasno ono što ga ne izaziva. A tstrah ne izazivaju prošla ili sadašnja zla, već ona koja se očekuju, jer je strah očekivanje budućeg zla. Ili se tebi ne čini tako. Lahete? La.: Potpuno, Sokrate. So.: Čuo si, Nikija, šta mi mislimo. Strašno je buduće zlo, a pouzdano/bezbedno je ne bu * I'eag
81
duće zlo, nego dobro. Misliš li da je tako ili drugačije? Ni.: Tako je. So.: A znanje o tome ti nazivaš hrabrošću? Ni.: Tačno tako. So.: Pogledajmo sada da li se slažeš s nama i u trećem. Ni.: Sta je to? d So.: Reći ću ti. Ja i on mislimo da ne postoji jedno znanje o prošlosti, drugo o onom što postaje, a treće o tome kako bi najbolje mog lo postati i kako će postati ono što još nije postalo, već da je sve to isto znanje. Na prie mer, medicina koja je jedna, razmatra zdrav lje u svim vremenima, i u sadašnjem i u pro šlom i u budućem, a isto tako i zemljoradnja ono što raste iz zemlje. A što se tiče ratnih stvari, nesumnjivo biste i sami mogli posvedočiti da strategija najbolje promišlja i osta lo, a i ono što treba da se dogodi, te da ne misli da treba da služi proroštvu, već da vla da njime, pošto bolje zna i ono što se doga đa i ono što će se dogoditi u ratu. I zakon tako određuje, ne da prorok vlada vojskovo đom, već vojskovođa prorokom. Hoćemo li tako reći, Lahete? 199 La.: Reći ćemo. So.: A ti, Nikija? Hoćeš li se saglasiti s nama da isto znanje poznaje iste stvari, bilo da su buduće, sadašnje ili prošle? Ni.: Svakako, Sokrate, jer tako mi se čini. b So.: Nije li, kako ti kažeš, najbolji moj, hra brost znanje o strašnom i pouzdanom/bezbednom? Ni.: Da. So.: No, složili smo se da je ono strašno bu duće zlo, a ono pouzdano buduće dobro. Ni.: Svakako. So.: I, isto znanje je o istim stvarima, budu ćim ili u bilo kom vremenu.
Ni.: Tako je. So.: Znači, hrabrost nije samo znanje o strašc nom i bezbednom/pouzdanom. Jer ona, kao i ostale nauke, ne poznaje samo buduća dobra i zla, već i sadašnja i prošla, i bilo kad da postoje. Ni.: Izgleda. So.: Dakle, Nikija, odgovorio si nam samo za d treći deo hrabrosti, iako smo mi pitali šta je hrabrost u celini. I štaviše, kako sada govoriš, izgleda da po tvom mišljenju hrabrost nije samo znanje o strašnom i bezbednom/pouz danom, već gotovo o svakom dobru i zlu, bilo kad da ono postoji. Slažeš li se da na taj na čin promenimo tvoju odredbu, Nikija? Ni.: Slažem se. So.: Da li ti misliš, čudni čoveče, da bi takvom koji bi znao svako dobro i isto tako, svako zlo i potpuno kako ono postaje, kako će po stati i kako je postalo, nedostajalo išta od vr line? Misliš li da bi bio nedovoljno razborit, pravedan ili svet taj kome jedino priliči da se, i u božanskom i u ljudskom, oprezno suprote stavlja strašnom i da tome suprotno, dobro, pribavlja, pošto zna pravilno da se odnosi pre ma oba? Ni.: Izgleda mi, Sokrate, da tu ima nečega. So.: Znači, Nikija, po onome što sada tvrdiš, hrabrost ne bi bila deo vrline, već sva vrlina. Ni.: Izgleda. So.: Ali, rekli smo da je hrabrost jedan od delova vrline. Ni.: Rekli smo. So.: No, to što sada govorimo ne izgleda tako. Ni.: Ne izgleda. So.: Znači, Nikija, nismo otkrili Šta je hrab rost. Ni.: Čini se da nismo. 200 La.: A ja sam, dragi Nikija, mislio da ćeš ti otkriti, kad si već podcenio moj odgovor So-
kratu. Baš sam velike nade gajio da ćeš je ot kriti tom Damonovom mudrošću. Ni.: Lepo, Lahete. Ništa ti više ne znači to što se malopre pokazalo da sam ništa ne znaš 0 hrabrosti, već samo na to gledaš hoću li se 1 ja takvim pokazati. A ako obojica ne znamo ono što treba da zna čovek koji drži do sebe, tada izgleda neće biti više nikakve razlike iz među nas. Cini mi se zaista da postupaš kao i svi ostali: drugog vidiš, a sebe ne vidiš. Ja i sada smatram da sam valjano govorio o to me o čemu smo razgovarali, a ako nešto od toga nije zadovoljavajuće, to će biti ispravlje no kasnije uz Damonovu pomoć, kome se ti misliš podsmevati premda ga nikada nisi vi deo, i uz pomoć drugih. I kada sve to budem utvrdio, podučavaću i tebe i neću ti to uskra titi, jer mi se čini da veoma mnogo treba Ida učiš. La.: T& sigurno, Nikija, ti si mudrac. Pa ipak, ja savetujem Lisimahu i Melesiji da se, što se tiče obrazovanja mladića, okane nas dvojice, a da Sokrata, kao što sam i na početku reikao, ne puštaju. Kad bi i moji sinovi bili u odgo varajućoj dobi, učinio bih isto to. Ni.: I ja se slažem s tim da, ako Sokrat želi da se stara o mladićima, nikog drugog ne treba tražiti. Jer i ja bih najradije njemu poverio svog Nikerata, kad bi on hteo. No, kad god ga na to podsetim on mi uvek preporučuje druge, a sam odbija. No možda će tebe, Lisimaše, Sokrat radije slušati. Li.: Pa i pravo je, Nikija, pošto bih i ja za njega učinio puno toga što za mnoge druge ne bih. Šta kažeš, Sokrate? Hoćeš li poslušati i pomoći da mladići postanu što bolji? So.: Zaista bi bilo strašno, Lisimaše, ne želeti pomoći nekome da postane što bolji. Da sam se ja u ovim razgovorima pokazao znalac, a ovi kao oni koji ne znaju, tada bi bilo pravo
da najviše mene pozivate na taj posao; no, 201 mi smo svi jednako zapali u ćorsokak. Zašto bi neko izabrao jednog od nas? Meni samom se čini da nema razloga. No, kad već stvari ovako stoje, pogledajte šta ću vam savetovati. Među nama rečeno, ljudi, ja mislim da svi mi treba zajedno da tražimo što boljeg učitelja, ponajviše za nas same — zaista nam je potre ban — a potom i za mladiće, i da pri tom ne štedimo ni novac ni bilo šta drugo; no ne savetujem da ostanemo onakvi kakvi jesmo. I) Ako nam se neko bude podsmevao što se u tim godinama ne ustručavamo obilaziti učite lje, čini mi se da se treba pozvati na Homera koji je rekao da »stid nije dobar za siromaha čoveka«11. Ne obraćajmo dakle pažnju na to šta će ko reći, već se obrazujmo zajedno sa svojim sinovima. Li.: Sviđa mi se to što govoriš, Sokrate, i kao najstariji, ja sam i najrevniji da učim s mla dićima. No, učini mi nešto. Dođi sutra rano c kod mene da se posavetujemo o tim stvarima, a sadašnji naš razgovor završimo. Nemoj da ne dođeš! So.: Ama hoću, Lisimaše, doći ću sutra kod tebe, ako bog da.
NAPOMENE
LISID
St. II p. 203 1 Ovaj izraz je poslovičan: experimentum facere in corpore vili. Karijac je bio pojam bezvrednog, s čime-se moglo činiti šta se hoće. * Ova poslovica je na grčkom nešto drugačija, no smisao je ovaj. Ista poslovica se nalazi i u »Gorgiji« (514 e6) i doslovno prevedena glasi: kao kad bi neko stao izučavati zanat lončara, pa počeo sa izradom velikog lonca. * Solon, £r. 10 4 Solon, fr. 10. 5 Iliada, 5. 223. 4 Iliada, 8. 108. 7 To je grčka teška pešadija, tzv., hopliti. 1 Kromion je mesto kraj Korinta. ’ Lamah je atenski voskovođa. " Aiksone je jedna od atenskih dema. Njeni stanovnici su bili poznati po brbljivosti. ' “ Odys. 17. 347.
•
Išao sara putem koji pored gradskih zidova vodi iz Akademeje pravo prema Likeju. Kad sam prišao malim vratima, tamo gde se nalazi Panopov izvor, namerih se tu na Hipothala, sina Hijeronimovog, Ktesipa Pajaniejca i mnoge druge mladiće gde stoje u gomili. Videvši me kako prilazim, Hipothal reče: Sokra te, kuda i otkud? b Iz Akademeje, rekoh ja, a idem pravo pre ma Likeju. Ovamo, reče, pravo na nas. Hoćeš li svra titi? Zaista vredi svratiti. Gde, i ko ste to vi? Ovamo, reče, i pokaza mi neki ograđeni prostor nasuprot zida i otvorena vrata. Tu, reče, provodimo vreme i mi sami i veoma mnogo drugih lepih mladića. 204 A, šta je to, i čime se bavite? To je, reče, novoizgrađena palajstra, a uglavnom razgovaramo. Rado bismo ti_dqpu. stili da učestvuješ. BđŠ lepo od vas, rekoh ja. No, podučava li neko tu? Tvoj prijatelj i hvalitelj, Mik. Zevsa mi, rekoh, on nije običan čovek, već vrstan sofist. , Pođi s nama, reče, da vidiš one koji su tu. b Najpre bih rado čuo, rekoh, zašto treba da uđem, i ko je vaš lepotan.
a
"¿« te
Svakom od nas se drugi dopada, Sokrate. A tebi, Hipothale? To mi reci. Kad sam ga to upitao, on pocrvene. A ja rekoh: Hipothale, sine Hieronimov, nemoj reći više ništa o tome da li voliš nekog ili ne voliš. Jer znam ne samo da voliš, već i da si daleko c odmakao u ljubavi. Ja sam u ostalom bezvredan i nekoristan, no dato mi je od boga to da mogu brzo prepoznati i onog koji voli i vo ljenog. A on, kada je to čuo, još više pocrvene. Tada Ktesip reče: Lepo je što crveniš, Hipo thale, i oklevaš da kažeš ime Sokratu, no ako on i za kratko bude u tvom društvu, namučiće se slušajući te kako o tome često govoriš. Bar nama je, Sokrate, uši probio i napunio Lisidom. A ako popije, tada je lako verovati da ćemo od ranog jutra slušati Lisidovo ime. I nipošto nije najstrašnije to što nam u prozi o njemu pripoveda, mada jeste strašno, već kada počne da nas zatrpava pesmama i govo rima. Ali još je strašnije od toga to što peva pesme o svom ljubimcu čudnim glasom, a mi to moramo slušati. A sada crveni što ga pitaš. e Kako izgleda, rekoh, taj Lisid je neki nov. Nagađam po tome što mi nije po imenu po znat. Jer ga, reče on, ne zovu često njegovim imenom, već još nosi o£evo, zato što mu je otac vrlo poznat. Međutim, dobro znam da teško možeš ne prepoznati njegov lik, a do voljno je poznavati ga i samo po tome. Govorite, čiji je. Najstariji sin, reče, Demokrata Aiksonejca. Oho, Hipothale! Ova ti je ljubav pleme205 ni ta i sasvim blistava. No hajde pokaži mi ono što~T Ovima pokazuješ, da vidim da li znaš ono što treba ljubavnik da govori o svom ljubimcu, bilo pred njim ili pred drugima.
Pa, zar ti išta polažeš, reče on, na to šta ovaj govori, Sokrate? Da li poričeš, rekoh ja, i to da voliš onoga 0 kome on govori? To nikako, reče, ali poričem da pevam o njemu i da pišem govore. Nije zdrav, reče Ktesip, već bunca i lu duje. A ja rekoh: Hipothale, ne tražim da ču jem neki stih ni pesmu, ako si je ispevao o tom mladiću, već njihov smisao, da bih znao na koji način se odnosiš prema svom lju bimcu. Ovaj će ti to reći, Sokrate. Jer on tačno zna i seća se, ako je zaista zagluše® slušajući me stalno. Sigurno, tako mi bogova, reče Ktesip. T& 1 jeste za podsmeh, Sokrate. Biti ljubavnik i naročito se posvetiti dečaku, a ne moći reći ni šta što i dete ne bi moglo, kako da to nije za podsmeh?! Peva i govori.ono što čitav grad peva: o Demokratu i Lisidu, dedi dečakovom, o svim precima, o bogatstvu, ergelama i pobedama sa četvoroprezima i jahaćim konjima na pitijskim, istmijskim i nemejskim igrama. Uz to, peva o još starostavnijim stvarima od ovih. Prekjuče nam je u nekakvoj pesmi pripovedao o ugošćivanju Herakla, kao da je njihov pre dak na osnovu svoga srodstva sa Heraklom — jer sam potiče od Zevsa i ćerke osnivača deme — primio Herakla u kuću. I ispevao je mnoge druge takve pesme što ih babe pevaju, Sokra te. To je ono o čemu on govori i peva, i još nas prisiljava da ga slušamo. Kad sam to čuo, rekoh: Smešni moj Hipo thale, pa zar pre nego štQ si pobeđio, praviš J i pevaš pohvalnu pesmu samom sebi? Ama ne, Sokrate. Niti pravim niti pevam za sebe. Tako ti misliš, rekoh.
Kako to? Te pesme se, rekoh,..svakako odnose na tebe. Jer ako budeš osvojio takvog ljubimca, tada' će ti ono što si govorio i pevao biti ukras i, zaista, kao pobcdniku, pohvalna pesma što si uspeo kod takvog ljubimca. A ako ti bude pobegao, što si veće pohvale izrekao 0 ljubimcu, to će naizgled biti veća lepota i dobro kojih si lišen, i zato, i podsmeh prema tebi. Onaj ko je mudar u ljubavnim stvarima, taj, dragi moj, ne hvali ljubimca pre nego što ga osvoji, pošto nije siguran u ono što će se dogoditi. Takođe i lepotani, kad ih neko hvali 1 veliča, uzohole se i postanu obesni, zar ne? Svakako, reče. A što su obesniji, to ih je teže uhvatiti? Po svoj prilici. Kakav bi po tvom mišljenju bio neki lo vac, ako plaši divljač u lovu i otežava hva tanje? Jasno, loš. A velika je to neobrazovanost ne zanositi rečima i pesmama, već razjarivati, zar ne? Izgleda. Obrati pažnju, Hipothale, da se zbog pe sme ne izložiš optužbama svih ovih. Verujem da se ne bi hteo složiti s tim da je čovek koji samo sebi šteti pesmom, dobar pesnik, dok šteti samom sebi. Zevsa mi, ne bih, jer bi to bila velika nerazumnost. No, upravo zato, Sokrate, pitam tebe za savet. Savetuj, ako možeš, kako bi se u razgovoru ili ponašanju moglo omiliti lju bimcu. To nije lako reći, rekoh ja. No kad bi mi omogućio da s njim razgovaram, možda bih ti mogao pokazati šta treba da mu govoriš umesto ovog što kažu da govoriš i pevaš. To uopšte nije teško, reče. Jer, ako budeš ušao sa Ktesipom, seo i razgovarao, mislim da
će ti i sam prići — izuzetno voli da sluša, So krate. Takođe, mladići i dečaci su danas pomešani pošto slave Hermesov praznik, pa će ti prići. A ako ne priđe, dobar je Ktesipov po znanik preko njegovog rođaka Meneksena koji mu je najbolji prijatelj, pa neka ga Ktesip po zove — ako zaista ne priđe sam. Tako treba činiti, rekoh ja. I pođoh u palaistru zajedno sa Ktesipom, a ostali su nas sledili. Kad smo ušli zatekli smo dečake sve oki ćene, kako se kockaju, pošto su već završili sa žrtvovanjem i posvećivanjem. Mnogi su se igrali napolju u dvorištu, a neki su u uglu svlačionice igrali par-nepar sa puno kockica koje su vadili iz nekakvih košarica. Drugi su stajali oko njih i posmatrali. Jedan od njih je bio Lisid. Stajao je ovenčan među dečacima i mladićima, izvanredan po izgledu, ne samo lep, već i lep i dobar. Otišli smo u suprotan ugao — jer tamo je bio mir — posedali i ne što između sebe razgovarali. Lisid se osvrtao i često nas pogleđivao. Bilo je očito da želi da nam priđe. Neko vreme nije znao šta bi, i oklevao je da nam pristupi sam. Nato je u igri Meneksen došao sa dvorišta te, kad je video mene i Ktesipa, došao da nam se pri druži, a Lisid je sledio Meneksena i seo kraj njega. Prišli su i ostali, pa i Hipothal, kad je video da se mnogi približavaju. Sakrivši se iza njih, on je stao tamo gde je mislio da ga Lisid neće ugledati, pošto je strepeo da ga ovaj ne omrzne, i tako je slušao. A ja se obratih Mcneksenu: Koji je od vas dvojice stariji, sine Demofontov? Prepiremo se oko toga. Prepirete li se i oko toga ko je valjaniji? Svakako, reče. A isto tako, mislim, i oko toga ko je lepši. Obojica se nasmejaše.
Međutim, nećemo se prepirati oko toga ko je bogatiji, jer vi ste prijatelji, zar ne? Svakako, rekoše uglas. Govori se da je prijateljima sve zajed ničko, tako da u tome neće biti nikakve ne sloge među vama, ako zaista govorite istinu o svom prijateljstvu. Složiše se. d Posle toga nameravao sam da pitam ko je pravedniji i mudriji od njih dvojice. Uto je neko prišao, podigao Meneksena i rekao mu da ga zove učitelj gimnastike — čini mi se da je trebao žrtvovati. Dakle, on je otišao, a ja upitah Lisida: Da li te Liside otac i majka veoma vole? Sigurno, reče on. Zar ne bi želeli da budeš što srećniji? ----e Ta, kako da ne? No, misliš li ti da je srećan čovek kćji robuje i koji ne može da čini ništa od onoga što želi? Zevsa mi, ne mislim. Dakle, ako te otac i majka vole, i ako žele da budeš srećan tada je jasno da se na svaki način trude kako bi ti bio srećan. Kako da ne? Oni ti znači dopuštaju da činiš šta hoćeš, ništa ti ne prebacuju niti te ne sprečavaju da činiš šta želiš? Tako mi Zevsa, Soikrate, zaista me često sprečavaju. 208 Kako to? Mada želiš da budeš . srećan, sprečavaju te da činiš ono što želiš? Reci mi ovo. Da poželiš da upravljaš nekim od očevih kola u trci, da li ti on to ne bi dopustio, već zabranio? Zevsa mi, reče, sigurno mi ne bi dopustio. A kome bi? Ima jedan uzdodrža kome otac plaća.
Kako to? Radije najamniku nego tebi do puštaju da čini šta hoće s konjima, i uz to mu zato daju novac? Ama sigurno, reče. No, verujem da ti dopuštaju da uprav ljaš spregom od mazgi, i, kad bi čak hteo da udariš bičem mazge, da bi ti to dopustili. Otkud bi dopustili? Šta, zar nikom nije slobodno da ih udari? Jeste svakako, reče on, goniču mazgi. Je li on rob ili slobodan čovek? Rob, reče. Izgleda da i roba više poštuju nego tebe sina, da mu poveravaju svoje vlasništvo pre nego tebi, i da njemu dopuštaju da čini šta želi, a tebi zabranjuju. Ali reci mi još ovo. Da li ti dopuštaju da upravljaš samim sobom, ili ti ni to ne poveravaju? Ta kako da dozvoljavaju? Već neko upravlja tobom? Ovaj ovde, reče, nadstojnik (paidagogos). Valjda ne rob? Ama, sigurno! Naš rob. Zaista je strašno, rekoh, da tobom rob upravlja, mada si slobodan. No, kako ovaj nadstojnik upravlja tobom? Vodi me u školu. Valjda ne upavljaju i učitelji tobom? Svakako, upravljaju. Znači otac ti je svojevoljno postavio veo ma mnogo gospodara i* vladalaca. Ali, kad do đeš kući kod majke, ne pušta li te ona kad tka, da činiš što ti je volja sa vunom ili sa razbojem, da bi joj bio srećan? Jer, ona ti si gurno ne brani da diraš brdo ili čunak ili neko drugo oruđe za tkanje. A on se nasmeja: Zevsa mi, Sokrate, ne samo da brani, već bi me i istukla kad bih dirao.
Herakle! T& valjda nisi naneo neku ne pravdu ocu ili majci? Zevsa mi, nisam, reče. No poradi čega te tako strašno sprečavaju da budeš srećan i da činiš šta želiš, i zašto te po čitav dan prisiljavaju đa riekome služiš i da jednom rečju ne radiš maltene ništa što že liš? Tako izgleda da ti n em ar nikakve koristi ni od blaga iako ga je toliko, već svi njime 209 više upravljaju nego ti, niti od tela, mada je tako plemenito, već i njega drugi čuva i neguje; a ti, Liside, ne vladaš ničim niti činiš išta od onoga što želiš. Jer još nisam odrastao, Sokrate. Neka te to ne sprečava, sine Demokratov, jer neke ti stvari, kako mislim, i otac i majka poveravaju i ne čekaju dok odrasteš. Verujem b da, kad žele da im se nešto pročita ili napiše, tebe pre svih drugih ukućana postavljaju na tu dužnost, zar ne? Svakako, reče. Ovde ti je, dakle, slobodno da pišeš po volji prvo i drugo slovo. Isto to smeš i u čitanju. A verujem da ti, kad uzmeš liru, ni otac ni majka ne brane da po volji zatežeš i otpuštaš strune, ili da ih čupkaš i udaraš plektrom. Ili zabranjuju? Nikako. c Sta bi moglo biti razlog, Liside, što te ovde ine sprečavaju, a u onome o čemu smo malopre govorili, sprečavaju? Mislim da je to, reče, zato što ovo znam, a ono ne znam. Lepo," najbolji moj, rekoh ja. Znači, otac ne čeka da odrasteš pa da ti poveri sve, već će ti i sebe i svoje vlasništvo poveriti onoga dana, kada bude smatrao da si razumniji od njega. Ja mislim da hoće.
Dobro, reikoh. Zar ne važi i za suseda kao za oca isto pravilo u vezi tebe? Da li misliš da će ti on poveriti da mu upravljaš kućom kada te bude smatrao mudrijim u gazdovanju od samog sebe, ili će je sam nad zirati? Mislim da će je poveriti meni. Molim?! Misliš li da ti Atenjani neće po veriti sve svoje, kad primete da si dovoljno mudar? Hoće, svakako. Tako ti Zevsa, rekoh ja, šta će učiniti ve liki kralj? Da li će, kad se meso kuva, radije poveriti svom najstarijem sinu, nasledniku azijskog prestola, da po volji ubaci (meso) u ' čorbu, ili nama, ako dođemo kod njega i do kažemo mu da smo pametniji od njegovog sina u spremanju prismoka? Jasno je da će nama poveriti, reče. I njemu ne bi dopustio da ubaci ni mrvu, a nama bi dopustio, čak i da hoćemo šaku soli da uspemo. Svakako. A da mu sin ima bolesne oči, da li bi mu dopustio da dira vlastite oči, iako ga ne sma tra lekarom, ili bi ga sprečio? SpreČio bi ga. Nas, pak, ako bi nas smatrao lekarima, ne bi sprečio pa i da želimo da, otvorivši onome oči, uspemo pepela u njih, pošto sma tra da mi to na pravi način poznajemo. Istinu govoriš. Ne bi li i sve ostalo radije nama poverio nego sebi samom ili sinu, ukoliko bi mu se činili mudrijim od njih? Nužno, Sokrate, reče on. Znači, to je tako, dragi moj Liside. Svi, i Heleni i varvari, i mušakrci i žene, poveriće nam to u čemu smo postali mudri. Činićemo s tim šta nam je volja i niko nam neće na-
memo smetati, već kao što ćemo sami biti u tome slobodni, tako ćemo vladati i drugima. I, to će biti naše jer ćemo od toga imati kori sti. Ono pak, što nismo shvatili, niko nam neće poveriti da s tim činimo ono što mi sma tramo (potrebnim), već će nam svi, ne samo tuđinci, već i otac i majka, i neko bliži (ako postoji), smetati koliko god mogu, i sami ćemo u tome biti poslušnici drugih, a to će nam biti tuđe, jer nećemo od toga imati ni kakve koristi. Slažeš li se da je tako? Slažem se. Hoćemo li ikome biti prijatelji i hoće li I nas iko voleti u onome u čemu bismo bili nekorisni? Nikako, reče. Znači, niti otac tebe, niti iko voli ikog drugog ukoliko je ovaj nekoristan. Izgleda, ne. Ako, dakle, budeš mudar, sinko, svi će ti . biti prijatelji i ukućani — jer, bićeš koristan i ' dobar — a ako ne budeš, neće ti Biti prijatelj ni neko drugi, ni otac, ni majka, ni ukućani, i,Može li neko biti ponosan na nešto, Liside, što ’još ne shvata? Kako bi mogao?, reče on. A ako ti je zaista potreban učitelj, tada još ne shvataš? Istina je. Nisi dakle ponosan (megalophron), ako zaista još ne shvataš? Tako mi Zevsa, Sokrate, čini mi se da nisam. Kad sam ga čuo ja pogledah prema Hipothalu i umalo ne pogreših. Došlo mi je da mu kažem: Tako treba, Hipothale, razgovarati s ljubimcem. Treba ga pokoriti i poraziti, a ne naduvavati i razmaziti Tcao što ti čimS! Među tim, kaH sam videoTcako je uznemiren i za brinut razgovorom, prisetih se da se želeo sa kriti od Lisida, mada je stajao u blizini. Zato
211 se sabrah i suzdržah. Uto se vratio Meneksen i seo na svoje staro mesto kraj Lisida. A Lisid mi sasvim dečački i umiljato, krišom od Meneksena, tiho reče: Sokrate, reci i Meneksenu ono što si meni govorio. A ja rekoh: Ti ćeš mu to reći, Liside, jer bio si bez sumnje pažljiv. Svakako, reče. b Pokušaj, dakle, rekoh, da to zapamtiš što bolje, da bi ovom sve jasno rekao. No, ako ne što zaboraviš, pitaj me iznova prvi put kad me sretneš. Učiniću to veoma rado, Sokrate, dobro znaj. Ali, govori mu nešto drugo, da i ja slušam dok ne bude čas da se ide kući. Treba tako činiti, rekoh ja, kad baš tra žiš. Gledaj kako ćeš mi pomoći ako me Me neksen počne pobijati. Zar ne znaš da je svadljiv (eristikos)? c Tako mi Zevsa, reče, veoma je svadljiv. Upravo zato i želim da ti >s njim razgovaraš. Da ispadnem smešan? Ne, boga mi, reče, već da njega obuzdaš. Ama, kako? To nije lako jer je on vešt čovek, učenik Ktesipa. A tu je i on sam, Ktesip. Zar ne vidiš? Ne mari ni za koga, Sokrate, reče, već hajde razgovaraj s njime! Dobro, rekoh. Tada se Ktesip uimeša u naš razgovor: Šta se vi tu sami gostite, a nama ne dajete deo d reči? Zaista, rekoh, treba dati. Ovaj naime ne razume nešto što govorim, ali tvrdi da Menek sen smatra da zna, i podstiče me da njega pitam. Zašto onda ne pitaš? Pa, pitaću, rekoh. Odgovori mi Meneksene ono što ću te pitati. Od detinjstva želim jednu e stvar, kao što uostalom svako (želi) neku. Jer 7 Tćag
97
neko želi da stekne konje, neko pse, neko zla to^ a neko opet počasti. A ja sam (sasvim) miran što se tiče ovih'stvari, no veoma čez nem za sticanjem prijatelja, ¿eleo bih da na đem dobrog prijatelja radije nego najbolju prepelicu ili petla na svetu, i, tako mi Zevsa, radije nego konja i psa. I, tako mi psa, mislim da bih mnogo više želeo da stekncm druga nego Darej evo blago, više nego samog Dareja 212 — tako sam druželjubiv. Kad gledam vas,dvo jicu, tebe i Lisida, zbunjen sam i slavim vas što ste, mada tako mladi, bili sposobni da brzo i lako steknete to blago, što si ti tako brzo i uistinu stekao u Lisidu prijatelja, a i on u tebi. A ja sam tako daleko od tog blaga da ne znam ni način na koji jedan čovek postaje prijatelj drugom, već upravo to hoću da pitam tebe kao iskusnog. Reci mi: Ukoliko neko nekoga voli (philei), ko od njih dvojice postaje prijatelj (phib los) onom drugom, da Ii onaj koji volTpostaje prijatelj voljenom, ili voljeni onom koji voli, ili tu nema nikakve razlike? i Meni se čini, reče, da tu nema razlike. / Kako to?, rekoh. Obojica postaju prija telji jedan drugom, ako samo jedan voli drugog? Čini mi se, reče. Šta, zar nije moguće da onaj koji je vo ljen ne voli zauzvrat onogajcoji ga voli? Moguće je. A, nije li moguće i da mrzi onoga koji ga voli? I ljubavnici misle da katkad to trpe od ljubimaca, jer mada ih vole što je moguće c više, jedni smatraju da im ljubav nije uzvra ćena, a drugi da ih ljubimci mrze. Zar ti ne izgleda tako? Svakako, reče, tako je. Dakle, u takvom slučaju, rekoh, nije tačno da jedan voli, a drugi da je voljen?
Da. Ko je od njih dvojice tada prijatelj dru gome? Je li prijatelj voljenom onaj koji voli, bilo da ga ovaj zauzvrat voli, ili mrzi, ili vo ljeni onome koji voli? Ili, pak, takvom slu čaju, ako se međusobno ne vole, niko nije ni čiji prijatelj? Izgleda da je tako. Dakle, sada nam izgleda drugačije nego ranije. Tada smo smatrali da su obojica pri jatelji, ako jedan voli, a sada da nijedan nije prijatelj, ako se ne vole međusobno. Verovatno, reče. Onom koji voli, dakle, nije drago (philonl ništa sto ga ne voli zauzvrat. Izgleda nije. Znači, nisu ni ljubitelji konja oni koje konji zauzvrat ne vole, ni ljubitelji prepelica, pasa, magaraca, gimnastike, i mudrosti, ako ih ona zauzvrat ne voli. Ili svi oni vole, no to (što vole) im nije drago, već se pesnik vara kad kaže: srećan je onaj što ima sinove drage i kopitonosne konje, te pse lovce i gosta iz daleke zemlje} Ne izgleda mi da se vara. Već misliš da govori istinu? Da. Dakle, voljeno je drago onom koji voli, Meneksene, bilo da ga ono voli ili mrzi, kao što su sasvim mala deca, koja ili još (nikog) ne vole, ili štaviše mrze oca i majku kad ih kažnjavaju, i pored toga svojim roditeljima u toj dobi najdraža od svega. Meni se čini, reče, da je tako. Po tome nije prijatelj onaj koji voli, već voljeni. Izgleda.
Pa, i nerpijatelj nije onaj koji mrzi, već onaj koga mrze. Da. ~ Dakle, ako je drago ono što je voljeno, a ne onaj~što voli, tada mnoge neprijatelji vole' a prijateljf mrze, te su prijatelji svojim nepri jateljima, a neprijatelji svojim prijateljima. Pa ipak, dragi moj prijatelju, velika je nerazumnost i, štaviše, nije moguće biti prijatelj nepri jatelju i neprijatelj prijatelju. . •, Izgleda da govoriš istinu, Sokrate. A ako je to nemoguće, tada bi onaj što voli bio drag voljenom. Da. Onaj što mrzi bi, opet, bio mrzak onome koga mrzi. Nužno. Moraćemo, dakle, tvrditi isto ono što smo i u ranijim slučajevima tvrdili: da je čovek često prijatelj nekome ko mu nije prijatelj, a često i neprijatelju— kadgod voli nekog ko ga ne voli, ili čalc nekog ko ga mrzi — i da je isto tako često neprijatelj nekome ko mu nije neprijatelj i, Čak, prijatelju — kadgod mrzi nekog ko ga ne mrzi, ilfčak nekog ko ga voli. Verovatno, reče. Šta ćemo učiniti, rekoh ja, ako ne treba da budu prijatelji ni oni koji vole, ni oni koji su voljeni, ni oni koji vole i 'koji 'su voljeni? Treba li da tvrdimo da pored ovih postoje još neki drugi koji su neprijatelji između sebe? Tako mi Zevsa, reče, ja baš i ne umem to izvesti, Sokrate. Nismo valjda, rekoh, sasvim nepravilno is traživali, Meneksene? Meni se čini da jeste, Sokrate, reče Lisid i odmah pocrvene. Učinilo mi se da su mu se te reči omakle protiv volje, zato što je veoma napeto slušao razgovor — njegova napetost je bila očigledna i dok je slušao.
Želeo sam da Meneksenu dam da odahne, a i obradovao sam se Lisidovoj ljubavi prema c mudrosti, te se tako okrenuh prema njemu i nastavih razgovor: Liside, mislim da je istina to što tvrdiš da nikad ne bismo tako zalutali da smo pravilno tražili. Ali, hajde da ne idemo više tim putem, jer mi izgleda težak, već kre nimo ovim kojim treba ići po onome što pes nici kažu, jer oni su nam u mudrosti kao oci 214 i vladaoci. Nesumnjivo je da ne govore loše kada smatraju da one koji su prijatelji sam bog čini prijateljima vodeći ih jednog ka dru gom. Mislim da to ovako nekako kažu: jednaka bog udruiuje s jednakim uvek,2 b i čini ga prepoznatljivim. Zar se nisi susreo s tim stihovima? Jesam, svakako. Nisi li se susreo i sa spisima najvećih mu draca u kojima se tvrdi isto to, da je po nuž nosti slično uvek drago sličnom? A to su, pret postavljam, oni mudraci koji govore i pišu o prirodi i celini. Istinu govoriš, reče. Jesu li oni u pravu? Možda, reče. Možda su napola u pravu, rekoh ja, a mo žda i u potpunosti, no mi to ne razumemo. Jer c nam se čini da zao čovek postaje sve mrskiji zlom čoveku što mu bliže prilazi, i što se više druži s njim. Jer, nanosi mu nepravdu, a onaj koji čini i koji trpi nepravdu nikako ne mogu biti prijatelji. Nije li tako? Jeste, reče on. Tako, dakle, polovina od onoga što tvrde ne bi mogla biti istinita, ako zaista tvrde da su zli ljudi jedni drugima slični. Istinu govoriš. Ali čini mi se da tvrde da su dobri ljudi slični jedni drugima i da su prijatelji, a zli ljudi, kao što se i govori za njih, ida nikada
d
nisu slični ni samima sebi, već nestalni i ne pouzdani. A ono što je samom sebi neslično i sa samim sobom nesiožno, to teško može biti slično ili naklonjeno nečemu drugom. Ne čini li se i tebi tako? Svakako, reče. Prema tome, prijatelju, ti koji tvrde da je slično drago sličnom, kako se meni čini, neja sno nagoveštavaju da su samo dobri ljudi pri jatelji, a da zao čovek nikad nije u istinskom prijateljstvu ni sa dobrim ni sa zlim. Slažeš li se? On potvrdi. Sada već znamo ko su prijatelji; jer nam razgovor pokazuje da su to oni koji su dobri. Upravo tako izgleda, reče. I- meni, rekoh ja. Pa ipak, ima u tome ne čega čime nisam zadovoljan. De, boga ti, pogledajmo šta slutim. Da li je čovek prijatelj sebi sličnom čoveku ukoliko mu je ovaj sličan, i da li je takav čovek koristan takvom čo veku? No, radije pogledajmo ovako: kakvu bi korist moglo pružiti i kakvu bi štetu moglo naneti nešto onome čemu je slično, a da pri tom ne koristi ili škodi i samome sebi? I šta bi moglo pretrpeti što ne bi od samog sebe 215 pretrpelo? Kako bi najzad takve (stvari) mo gle ceniti jedna drugu, kad ne pružaju nika kvu pomoć jedna drugoj? Ima Ii načina? Nema. A ono što se ne ceni, kako može biti drago? Nikako. Ali, možda samo sličan čovek nije prija telj sličnom čoveku, a dobar bi dobrom bio prijatelj, ne ukoliko mu je sličan, već ukoliko je dobar. Možda. Sta, zar ne bi dobar čovek, ukoliko je do bar, utoliko bio dovoljan sebi samom. 102
Da. A onom koji je zaista dovoljan sebi, nije, usled dovoljnosti, ništa potrebno. Kako da ne? Onaj kome ništa ne treba ne bi ništa ni cenio. Ne bi, zaista. Ali, onaj koji ne ceni, ne bi ni voleo. Nesumnjivo. Ako ne voli, nije prijatelj. Izgleda da nije. Kako će tada dobri ljudi, po nama, biti prijatelji dobrim ljudima kada niti žude jedni za drugima kad su daleko — jer su dovoljni samima sebi i onda kada su odvojeni — niti trebaju jedan drugom kada su zajedno? Kako je moguće da se takvi ljudi više međusobno cene? Nikako. No, ne bi mogli biti prijatelji, kad se međusobno ne cene puno. Istina je. Gledaj, Liside, kako smo u grešku zapali. Jesmo li se prevarili u potpunosti, a ne delimično? Kako to? Jednom sam čuo od nekog tvrdnju — upravo sam se je setio — da je slično najprotivnije sličnom, i, isto tako, da su dobri ljudi najprotivniji dobrim ljudima. Pa i Hesioda je taj navodio kao svedoka, tvrdeći da je po Hesiodu: i lončar na lončara ljut, i pesnik na pesnika, i prosjak na prosjaka* I reče da je i u svemu ostalom isto tako nu žno da ponajviše ono što je međusobno naj sličnije bude ispunjeno i zavišću i ljubomo rom i mržnjom, a ono što je najsuprotnije da bude ispunjeno prijateljstvom. Jer siromah je prisiljen da bude prijatelj bogatašu i slabić 103
snažnome radi pomoći, i bolesnik lekaru i uopšte svako ko ne zna prinuđen je da ceni i voli onoga koji zna. Staviše, on je produžio s nečim još izvrsnijim tvrdeći da slično nikako nije sklono sličnom, već da je upravo suprotno tome slučaj: ono što je međusobno najsuprotnije jeste ponajviše jedno drugom sklono (philon). Jer svaka stvar želi nešto takvo, a ne ono Što je njoj slično: suvo želi vlažno, vlažno suvo, gorko slatko, oštro tupo, prazno želi is punjavanje, a puno pražnjenje, itd. Suprotno je hrana suprotnom; slično pak ne može imati 216 nikakve koristi od sličnog. I zbilja, prijatelju, izgledao mi je duhovit kad je to govorio, jer je dobro govorio. No, kako se vama čini? Dobro, reče Meneksen, kad se prvi put čuje. Tvrdimo Ii tada da je suprotno suprot nom ponajviše sklono? Svakako. Lepo, rekoh ja. No, nije li to čudno, Meneksene? Hoće li nas odmah s radošću napasti oni premudri ljudi, odani raspravljanju, i pib tati nije li mržnja nešto najsuprotnije prijatelj stvu? Šta da im odgovorimo? Nije li «nužno složiti se da su u pravu? Nužno je. Da li je, dakle, pitaće oni, mržnja draga prijateljstvu ili prijateljstvo mržnji? Nijedno nije drago drugome, reče. A pravedno nepravednom, ili umereno ra zuzdanom. ili dobro zlu? Ne izgleda mi da je tako. No naravno, rekoh ja, ako je nešto sklono nečemu na osnovu svoje suprotnosti prema njemu, tada je nužno da i ove stvari budu sklone (jedna drugoj). Nužno je. Znači nije prijateljsko ni slično sličnom, ni suprotno suprotnom. 104
Izgleda da nije. Pogledajmo nije li nam sada prijateljstvo još nepoznatije, pošto zaista nije ništa od ono ga što smo naveli. Možda je dobru prijateljsko ono što nije ni dobro ni zlo. Kako to misliš?, reče on. Zevsa mi, rekoh, ne znam, već me zaista i samog hvata vrtoglavica usled zapletenosti razgovora. No moguće je da, po prastaroj po slovici, drago bude lepo. Svakako, prijateljsko je slično nečemu blagom, mirnom i usrdnom, i verovatno je da nam ono zato što je takvo, lako izmiče i promiče. Naime, ja prijateljsko smatram lepim. A ti? Svakako. Tvrdim, prorokujući dalje, da je lepom i dobrom prijateljsko ono što nije ni dobro ni zlo. Poslušaj zašto tako prorokujem. Cini mi se kao da postoje neka tri roda, dobro, zlo, i ono što nije ni dobro ni zlo. A tebi? Imeni, reče. I čini mi se da nije prijateljsko ni dobro dobrom, ni zlo zlu, ni dobro zlu, kao što i e prethodni razgovor zabranjuje; preostaje dak le, ako je išta ičemu prijateljsko da ono što nije ni dobro ni zlo bude prijateljsko dobrom ili nečemu što je kao i ono, jer nikako ne bi nešto moglo postati prijateljsko zlu. Istina je. Ali, malopre smo rekli da ni slično nije sklono sličnom, zar ne? Da. Znači ono što nije ni dobro ni zloneće biti prijateljsko nečemu što je kao ono? 217 Izgleda da neće. Samo i jedino dobrom može postati pri jateljsko ono što nije ni dobro ni zlo. To je, kako izgleda, nužno. c
105
Ne pokazuje Ii nam put to što smo sada rekli, deco? Ako na primer obratimo pažnju na zdravo telo, vidimo da njemu ni malo nije potrebna ni medicina ni pomoć, jer ono je do voljno u sebi: niko zdrav nije prijatelj lekaru zbog zdravlja. Zar ne? Tačno, niko. Već je to, mislim, bolestan zbog bolesti. Svakako. ' Najzad, bolest je zlo, a medicina nešto korisno i dobro. Da. A telo, ukoliko je telo, nije ni dobro ni zlo. Tako je. Nužno je da telo zbog bolesti poštuje i voli medicinu. Ćini mi se da je tako. Znači, ono što nije ni dobro ni zlo posta je prijatelj dobra usled prisustva zla. Izgleda. No jasno je da je ono takvo pre nego što je samo postalo zlo usled zla koje poseduje. Jer postavši zlo, ono ne bi više želelo dobro niti bi mu bilo prijateljsko, pošto smo rekli da je nemoguće da zlo bude prijateljsko dobru. I jeste nemoguće. De, pogledajte šta tvrdim. Tvrdim da su neke stvari i same takve kakvo je ono što je prisutno, a neke nisu. Na primer, ako neko hoće da namaže bilo šta nekom bojom, tada na onome što je namazano prisustvuje ono što je zalepljeno. Svakako. Nije li tada ono što je namazano onakve boje kao i ono Što je na njemu? Ne razumem, reče on. Pogledaj ovako, rekoh ja. Kad bi neko namazao tvoju plavu kosu olovnim belilom,
da li bi ona tada bila bela ili bi se takvom po kazivala? Pokazivala bi se, reče on. Pa ipak bi u njoj prisustvovala belina. Da. Ali i pored toga ona ne bi ništa više bila bela, već nije ni bela ni crna, premda je beli na prisutna. Istina je. e No, kada najzad, dragi moj, starost njoj donese istu tu boju, tada je postala kao i ono što prisustvuje, bela usled prisustva belog. Svakako. Dakle, to je ono što hoću da pitam. Ako je nešto prisutno u nečemu, hoće li ono što sadržava biti isto kao ono što prisustvuje, ili će biti takvo ako je ovo prisutno na neki od ređeni način, a ako nije, tada neće? Pre ovo drugo, reče. Znači i ono što nije ni zlo ni dobro kat kad još nije zlo premda zlo prisustvuje, a katkad je već takvim postalo. Svakako. Prema tome, kad još nije zlo i pored pri sustva zla, tada samo prisustvo zla čini da ono želi (dobro), a ono prisustvo zla koje ga 218 ćini zlim lišava ga i želje i sklonosti/prija teljstva prema dobru. Jer tada više nije ni zlo ni dobro, već je zlo, a zlo ne može biti pri jateljsko dobru. Ne može, zaista, b Upravo zbog toga bismo mogli reći da ni oni koji su već mudri, bilo da su to bogovi ili ljudi, više ne vole mudrost (philosophein), a da je ne vole ni oni koji su u takvom nezna nju da su zli, jer nijedan zao i neobrazovan čovek ne voli mudrost. Preostaju tada oni koji imaju to zlo, zlo neznanja, no još nisu usled njega nerazboriti i neobrazovani, već su još svesni toga da ne znaju ono što ne znaju. Za-
to i vole m udrost oni koji nekako nisu ni dob ri ni zli; oni koji su zli i oni koji su dobri, ne vole je. Jer u prethodnom razgovoru nam se pokazalo da nije prijateljsko ni suprotno suprotnom, ni slično sličnom. Zar se ne sećate? Svakako, rekoše uglas. Znači, rekoh ja, Liside i Meneksene, sad smo u potpunosti otkrili šta je prijateljsko, a šta nije. Tvrdimo naime da je i u duši i u telu i svugde, ono što nije ni zlo ni dobro, prijateljsko dobru usled prisustva zla. Oni to u potpunosti potvrdiše i složiše se da je tako. Pa i ja sam se jako obradovah, kao neki lovac, prem da sam jedva držao plen. Nato mi se, ne znam odakle, javi neka veoma čud novata sumnja kako nije istinito to što tvr dimo, te odmah snužeden rekoh: Lehe, Liside i Meneksene, izgleda da smo se u snu oboga tili! Ama zašto?, reče Meneksen. Bojim se, rekoh, da se nismo s ovakvim rečima o prijateljskom složili kao s nekim hvalisavim ljudima. Kako to? Pogledajmo ovako, rekoh ja. Ako je neko prijatelj, da li je on nečiji prijatelj ili nije? Nužno nečiji, reče on. Da li (mu je prijatelj) ni radi čega i ni zbog čega, ili radi nečeg i zbog nečeg. Radi nečeg i zbog nečeg. Da li mu je prijateljska ona stvar radi koje je prijatelj prijatelju, ili mu nije ni pri jateljska ni mrska? Ne sledim te baš potpuno, reče. Prirodno, rekoh ja. No možda ćeš me ova ko slediti, a i ja ću tako, mislim, bolje shva titi šta tvrdim. Nedavno smo rekli da je bole snik sklon lekaru, zar nije tako?
Jeste. Nije li bolesnik sklon/prijatelj lekaru zbog bolesti, a radi zdravlja? Da. A bolest je zlo? Svakako. A zdravlje? Da li je ono dobro ili zlo ili ni jedino ni drugo? Dobro je, reče. 219 Mislim da smo rekli i to da je telo, koje nije ni dobro ni zlo, zbog bolesti, a to znači zbog zla, sklono medicini, a ona je nešto dob ro. Medicina pak zadobija to prijateljstvo radi zdravija, a zdravlje je opet nešto dobro, zar ne? Da. Je li zdravlje nešto prijateljsko ili ne? Prijateljsko/drago je.4 A bolest je neprijateljska/m rska? Svakako. b Znači, ono Što nije ni zlo ni dobro, zbog zla i onog neprijateljskog jeste sklono dobru radi dobrog i prijateljskog/sklonog. Izgleda. Ono što je prijateljsko takvo je radi pri jateljskog i zbog neprijateljskog. Čini se da je tako. Lepo, rekoh ja. Pošto smo već dovde do šli, deco, pogledajmo pažljivo nismo li se pre varili. Ostaviću po strani to što je prijateljsko postalo prijateljsko prijateljskom, te što i slič no postaje prijateljsko/sklono sličnom, pro tivno našoj tvrdnji da je to nemoguće, već ću ispitati sledeću stvar da nas ne prevari to što sada tvrdimo. Kažemo da je medicina prijateljska/drac ga radi zdravlja? Da. Zar nije i zdravlje nešto prijateljsko? Svakako.
109
Ako je doista prijateljsko, tada je to radi nečega. Da. Najzad, prijateljsko je nečemu, ako treba da prati to u čemu smo se ranije složili. Svakako. Neće li i ono opet biti prijateljsko radi nečeg prijateljskog? Da. Zar nije tada nužno da idući tako stane mo, ili da stignemo do nekog početka (arkhen) koji više neće nečemu drugom prenositi to d prijateljsko, te da dođemo do onoga što je prvo prijateljsko i radi čega i sve ostalo sma.tramo prijateljskim? Nužno je. To je ono što po mom mišljenju treba is pitati, da nas ne prevari sve ostalo za šta smo rekli da je radi onoga prijateljsko/drago po što je kao neka njegova slika (eidola), već da bude to prvo koje je zaista prijateljsko/drago. Pogledajmo to u slučaju čoveka koji nešto veoma ceni. Zar ne bi takav čovek, na primer otac koji katkad sina pazi mimo sve druge stvari, visoko cenio i nešto drugo usled toga Što najviše ceni sina? Tako, kad bi čuo da je ovaj ispio kukutu, ne bi li visoko cenio vino ako bi verovao da mu ono može spasiti sina? Svakako, reče. Ne bi li cenio i posudu u kojoj je vino? Sigurno. Ceni li tada jednako zemljani vrč ili tri čaše vina, i svog sina? Ili ovako nekako stoji stvar: sva takva vrednost ne pripada onome 220 što je pripravljeno radi nečega, već onome ra di čega je sve to pripravljeno. Ne poričem da često govorimo da visoko cenimo zlato i sre bro, već da je to na taj način išta istinitije. Ono što najviše od svega cenimo, štagod to bilo, jeste ono radi čega pribavljamo i zlato i sve što pribavljamo. Hoćemo li tako reći?
Svakako. Ne važi li isto i za to prijateljsko? Jer kod svega za šta kažemo da nam je prijatelj sko/drago radi nečeg drugog, očito je da u mnogo reči govorimo o njemu samom. A ono što je zbilja prijateljsko verovatno je ono sa mo u čemu završavaju sva ta takozvana pri jateljstva. Verovatno je tako, reče. Ono što je zbilja prijateljsko nije prijatelj sko radi nečeg drugog što je prijateljsko, zar ne? Istina je. Dakle, s tim da prijateljsko nije prija teljsko radi nečega prijateljskog smo završili. No, da li je dobro nešto prijateljsko? Meni se čini da jeste. Da li se dakle dobro voli zbog zla, i da li uopšte stvar stoji tako da nam dobro ne bi bilo ni od kakve koristi već bi postalo neko risno ako bi od one tri vrste o kojima smo upravo govorili, naime od dobra i zla i onog što nije ni dobro ni zlo, preostale dve, i ako bi se zlo uklonilo s puta te se ne bi doticalo ničega, ni tela ni duše ni ičega drugog za šta kažemo da samo po sebi nije ni zlo ni dobro? Jer kad nam više ništa ne bi 'škodilo, ne bi nam uopšte nikakva pomoć bila potrebna, i tako bi odmah tada postalo jasno da smo dob ro cenili i voleli zbog zla, kao da je dobro lek protiv zla, a zlo bolest; lek je međutim potpu no nepotreban, ako bolest ne postoji. Da li je od prirode tako da mi koji smo između zla i dobra, volimo dobro zbog zla, a da nam sa mo radi sebe uopšte nije potrebno? Izgleda, reče on, da je tako. Dakle, ono što nam je prijateljsko, u če/ mu je završavalo sve drugo za šta smo rekli da je prijateljsko radi nečega drugog što je
prijateljsko, nije nimalo slično tim stvarima. Jer one se nazivaju prijateljskim/dragim radi nečega što je prijateljsko, a ono što je zaista prijateljsko pokazuje se kao nešto po prirodi potpuno suprotno tome, jer nam je prijatelj sko/drago radi neprijateljskog/mrskog. Ako se neprijateljsko ukloni, prijateljsko nam, kako izgleda, više neće biti prijateljsko. Izgleda da neće, reče on, po onome što se sada tvrdi. Da li, tako ti Zevsa, rekoh ja, ako zlo ne221 stane, neće više biti ni gladovanja ni žeđi ni iče ga drugog te vrste? Ili će glad postojati doklegod postoje ljudi i ostale životinje, no neće biti štetna? Takođe, hoće li postojati žeđ i ostale žudnje, no ne zle, pošto je zlo nestalo? Ili je smešno pitati Šta će tada postojati, a šta neće? Ta ko to zna? No ovo zaista znamo: i sada je moguće da čoveku glad naškodi, a i da mu ko risti. Zar ne? Svakako. Nije li moguće da žeđ i bilo koja druga b takva želja katkad bude korisna, katkad štet na, a katkad ni jedno ni drugo? Svakako. Dakle, ako zla nestanu, ima li razloga da i ono što nije zlo nestane zajedno sa zlima? Nema. Dakle, želje koje nisu ni dobre ni zle, po* stojaće i ako zla nestanu. Jasno. Da li je moguće da onaj koji nešto želi i ljubi, ne voli to što želi i ljubi? Meni se čini da nije. c Postojaće, kako izgleda, nešto što je pri jateljsko/drago čak i ako su zla nestala. Da. No, kad bi zlo bilo uzrok toga što je ne što prijateljsko/drago, tada jedna stvar ne bi bila prijateljska drugoj kad ¡bi zlo nestalo. 112
Jer, ako uzrok ne postoji, tada je sigurno ne moguće da još postoji ono čiji je to bio uz rok. Pravo govoriš. Zar se niismo složili da to prijateljsko voli nešto i da ga zbog nečega voli, i zar nismo tada mislili da ono što nije ni dobro ni zlo voli (philein) dobro zbog postojanja zla? Istina je. d Sada se pak, kako izgleda, pokazuje neki drugi uzrok tome da čovek voli i da bude vo ljen. Izgleda. Da li je, dakle, kao što smo malopre rekli, u stvari želja uzrok prijateljstva, i da li je to što žudi prijateljsko tome za čim žudi i tad kad žudi, a ono što smo ranije smatrali pri jateljskim, bilo je neko petljanje sastavljeno kao kakva velika pesma? Moguće je, reče on. Ali, rekoh ja, ono što želi, želi ono što mu nedostaje. Zar ne? e Da. A ono čemu nešto nedostaje prijateljsko je onome što mu nedostaje? Čini mi se da je tako. A, nedostaje mu ono što mu je oduzeto? Svakako. Izgleda da je ono vlastito, Meneksene i Liside, predmet i ljubavi i prijateljstva i žudnje. Obojica potvrdiše. Znači, ako ste vas dvojica prijatelji jedan drugom, tada vi po prirodi jedan drugom pri padate? Sasvim tako, rekoše. I ako jedan čovek, deco, želi ili ljubi dru gog, nikada ga on ne bi ni poželeo ni zavoleo •222 niti se u njega zaljubio, da nije nekako sro dan svome ljubimcu bilo po duši, naravi du še, navikama ili prirodi (eidos). I Tcag
113
Svakako, reče Meneksen, no Lisid je ćutao.
b
c
d
114
E pa, lepo, rekoh ja. Pokazalo nam se da je nužno voleti ono što nam je po prirodi blisko. Izgleda, reče. Nužno je, znači, da ljubimci vole istinskog i nelicememog ljubavnika. Lisid i Meneksen jedva nekako potvrdiše, a Hipothal zbog radosti sve moguće boje izmenja. A ja, želeći da zaokružim razgovor, re koh: Ako postoji nekakva razlika između bli skog i sličnog, tada' bismo, kako se meni čini Liside i Meneksene, mogli reći šta je prijatelj sko. Ako je pak, istovetno ono što je slično i ono što je blisko, tada nije lako odbaciti pret hodni dokaz da je slično nekorisno sličnom usled svoje sličnosti (s njim); a složiti se da je nekorisno prijateljsko, to je pogrešno. Ho ćete li, dakle, pošto smo već kao pijani od raz govora, da se složimo da je blisko različito od sličnog? Svakako. Da li ćemo reći i to da je dobro blisko svemu, a zlo da je svemu tuđe? Ili da je zlo blisko zlu, dobro dobru, a ono što nije ni dob ro ni zlo onome što nije ni dobro ni zlo? Rekoše da im se ovo drugo čini ispravno, Ponovo smo znači, rekoh ja, deco, upali u one priče o prijateljstvu koje smo ranije odbacili. Jer ništa manje neće biti prijatelj nepravedan čovek nepravednom i zao zlom, nego dobar dobrom. Izgleda, reče. Šta, ako tvrdimo da je dobro istovetno bliskom, znači li to nešto drugo do to da je samo dobar čovek prijatelj dobrom? Svakako.
Osim toga, i za to smo smatrali da nas same pobija, zar se ne sećate? Sećamo se, rekoše, c f Šta bismo još mogli započeti s ovim? Ili je jasno da ne možemo ništa? Tražim, dakle, kao oni mudri ljudi po sudnicama, da se sve što je rečeno još jedamput promisli. Jer ako ni voljeni ni oni koji vole, ni slični, ni neslični, ni dobri, ni bliski, ni sve ostalo o čemu smo pričali — ne sećam se više usled mno žine — ako ništa od toga nije prijateljsko, ja tada nemam više šta da kažem. Kada sam to rekao, već sam nameravao da podstaknem na razgovor nekog od stari223 jih, no tada su kao neki demoni, prišli peda gozi Meneksena i Lisida vodeći njihovu bra ću, pozvali ih i opomenuli da idu kući. Jer, već je bilo kasno. Najpre smo ih i mi i prisutni posmatrači odbijali, no kad nisu nimalo ma rili za nas 'već se srdili gunđajući na lošem grčkom i nastavili da zovu dečake, nama se učini da su se podnapili na Hermesov praz nik, te da bi bilo teško odgovoriti ih — po* b raženi mi se rasturismo. No, ja ipak, kad su oni već odlazili rekoh: Kako sada stvari stoje, Liside i Meneksene, ispali smo smešni, i ja star čovek, i vi. Jer ovi će, kada budu otišli odavde, reći kako mi mislimo da smo jedan drugome prijatelji — jer sebe ne odvajam od vas — a još nismo sposobni da otkrijemo šta je prijatelj.
115
NAPOMENE
EUTIFRON
St. I p. 2 ' Solon 21.2. ’ Odys. 17218. . 1 Poslovi i dani, 25. Stihovi koje Platon navodi razlikuju se od onih u »našem« Hesiodu. 4 Pridev philon u grčkom ima i aktivno i pasivno zna čenje, dok naše odgovarajuće reči (prijateljsko, sklono, milo, drago) imaju ili jedno ili drugo. Takođe u prevodu se gubi veza sa philein (voleti) i sa participima ovog gla gola (philoun, philoumenon).
ti
b
c
d
Eutifron: Šta je novo, Sokrate? Ne boraviš vi še u Likeju, već si ovde u kraljevom1 tremu. Jer ti sigurno nemaš pred kraljem parnicu, kao ja. Sokrat: Svakako Atenjani to, Eutifrone, ne zovu parnicom2 već optužbom, Eut.: Ma šta kažeš? Tebe neko, kako izgleda, tuži; jer ne mogu zamisliti da ti drugog tužiš. So.: Pa i ne tužim. Eut.: Već tebe tuži neko drugi? So.: Svakako. Eut.: Ko je taj? So.: Ni sam baš nešto, Eutifrone, ne poznajem tog čoveka. čini mi se da je mlad i nepoznat. Mislim da se zove Melet. Iz Pitejske je deme, ako znaš nekog Meleta Pitejanina, dugokosog, ne baš lepe brade i kukastog nosa. Eut.: Ne znam, Sorkate. Ali kakvom te tuž bom tuži? ' So.: Kakvom tužbom?! Ne neplemenitom, čini mi se. Jer nije neznatno uprkos mladosti znati takvu stvar. On, naime, tvrdi da zna na koji način se mladež kvari i koji su ti što je kvare. Izgleda da je nekakav mudrac, te opazivši da ja svojim neznanjem kvarim njegove vršnjake, on se obraća državi kao majci da me optuži. I, čini mi se da on jedini počinje svoje političke poslove pravilno, jer pravilno je pobri-
nuti se najpre za mladež kako bi bila što bolja — kao što se dobar zemljoradnik opravdano najpre pobrine za mlade biljke, a posle toga i za ostale. Melet će nas, možda, najpre oslobo diti od onih koji, kako kaže, kvare mladež, a potom će pošto se i za starije pobrine, očito postati za državu uzrokom najvećeg dobra, kako je i pravo da se dogodi onome koji od takvog početka počinje. Eut.: Kamo sreće, Sokrate, ali plašim se da ne bude suprotno. Jer čini mi se sasvim da od početka počinje da škodi državi ikad je spre man tebi da nanese nepravdu. No reci mi, šta tvrdi da ti radiš pa kvariš mladež? So.: Neobično je, izvrsni moj, kad se tako Čuje. Tvrdi da sam ja stvaralac bogova, i op tužuje me, kako kaže, radi starih bogova, po što ja stvaram nove, a stare ne poštujem. Eut.: Znam, Sokrate! Jer, ti zaista tvrdiš kako ti se uvek javlja božanski glas. On te u svojoj tužbi optužuje da uvodiš novotarije u veru, i dolazi na sud da bi oklevetao pošto zna da se takve stvari mogu lako pogrešno protumačiti gomili. Pa i meni se smeju kao luđaku kad u saboru nešto govorim o bažanskim stvarima i kad im proričem budućnost, premda ni u če mu od onog što sam predskazao nisam rekao neistinu; no, zavide svima takvima kao što smo mi. Ali o njima ne treba ni malo brinuti, već navaliti. So.: No, dragi moj Eutifrone, svakako ne znači ništa biti ismejan. Atenjane, kako mi se čini, zaista nije puno briga ako nekog smatraju veštim (deinos) ali ne i željenim da druge poučava u svojoj mudrosti. Na onoga, pak, za koga mi sle da i druge čini takvima, oni se ljute, bilo to zbog zavisti, kao što ti kažeš, ili zbog nečeg drugog. Eut.: Što se toga tiče, nisam baš željan da is kušam kako se prema meni odnose.
So.: Ta možda im izgeldaš skroman i bez želje da poučavaš (druge) u svojoj mudrosti, no bo'im se da im ja zbog ljubaznosti ne izgledam :ao neko ko sve što zna opširno govori sva kom čoveku, i to ne samo bez plate već i dodavajući rado ako ga neko želi slušati. I kad bi, kao što sam maiopre rekao, nameravali da me ismevaju, kao što kažeš da tebi čine, ne bi bilo ni malo neugodno boraviti u sudu šaleći se i smejući se. No ako su ozbiljni, tada već nije očito, osim vama prorocima, na šta će to izaći. Eut.: Ali možda se, Sokrate, neće ništa dogo diti već ćeš se po želji izboriti za svoju stvar, a mislim i ja za svoju. So.: A kakav je tvoj slučaj? Da li si tužen ili tužiš? Eut.: Tužim. So.: Koga? Eut.: Onog koga je ludost tužiti. So.: Molim? Tužiš li nekog ko leti? Eut.: Zaista mnogo mu treba da bi leteo, po što je veoma star. So.: Ko je taj? Eut.: Moj otac. So.: Tvoj otac, najbolji moj?! Eut.: Upravo on. So.: A u Čemu je krivica, zbog čega ga tužiš? Eut.: Zbog ubistva, Sokrate. So.: O Herakle! Zaista, Eutifrone, gomila ne zna šta je ispravno, jer ne mislim da to3 može učiniti bilo ko, nego onaj koji je u mudrosti već daleko odmakao. Eut.: Zevsa mi, Sokrate, daleko! So.: Da li je taj što ga je tvoj otac ubio neko od ukućana? Svakako jeste, zar ne? Jer ti ga ne bi tužio za ubistvo nekog tuđinca. Eut.: Smešno je, Sokrate, što misliš da se išta razlikuje da li je ubijeni tuđinac ili ukućanin, a da ne treba paziti samo na to da li je onaj
i
e
4
koji je ubio ubio s pravom ili ne. 1» ako je s pravom, treba ga pustiti, a ako nije, tužiti, pa čak i ako ti je ukućanin i drug za stolom. Jer jednako oskvmjenje nastaje ako si s takvim čovekom mada znaš, i ako ne očistiš i sebe i njega tužeći ga zakonom. Ubijeni je bio moj nadničar i kad smo ra dili zemlju na Naksu, on nam je tamo služio. Jednom se napio, posvađao se s nekim našim robom i zaklao ga. Otac mu je svezao noge i ruke, bacio ga'u neki jarak te poslao ovamo4 Čoveka da pita savetnika5 šta treba činiti. Za to vreme zanemario je vezanog i nije se bri nuo za njega pošto je ubica te ne mari ako i umre. I, to se dogodilo. Jer, zbog gladi, zime i sveza umro je pre nego što je došao glasnik od savetnika. Zato su i ljuti (na mene) otac i ostali uku ćani što zbog ubice tužim oca za ubistvo. Oni tvrde da on nije ubio, i da, čak i da je zaista ubio, ne treba mariti za ubijenog pošto je ubi ca. Kažu da je nesveto da sin tuži oca za ubi stvo; loše shvataju, Sokrate, kakva je božan ska volja o svetom i nesvetom. So.: A ti, Eutifrone, tako ti Zevsa, misliš da tako tačno poznaješ božanske (stvari), te i sveto i nesveto, da se kad se nešto učini ovako kako govoriš, ne plašiš da optužujući oca sam ne činiš nesveti čin? Eut.: Kad ne bih sve takve stvari tačno pozna vao, Sokrate, ne bi od mene bilo nikakve kori sti niti bi se ičim Eutifron razlikovao od osta lih ljudi. So.: Onda mi je, izvanredni Eutifrone, najbolje da postanem tvoj učenik i da pre optužbe iza zovem Meleta. Rekao bih da sam ja i ranije visoko cenio poznavanje božanskih (stvari) i da sam sada, pošto on tvrdi da se ogrešujem 0 božanske (stvari) izmišljajući na svoju ruku 1 novačeći, postao tvoj učenik. I ako se, Me-
b
d
6
lete, rekao bih, slažem da je Eutifron mudar u tim stvarima, tada smatraj da i ja pravilno mislim i ne tuži. Ako se pak ne slažeš, tada podnesi tužbu protiv mog učitelja, a ne protiv mene. Optuži ga kao onog koji kvari starije, naime mene i svog oca — mene time što me uči, a svog oca time što ga kori i kažnjava. A ako mi ne poveruje i ne povuče optužbu, ili optuži tebe umesto mene, tada ću isto govoriti na sudu kao kad sam ga izazivao. Eut.: Zevsa mi, Sokrate, kad bi mene pokušao tužiti, razotkrio bih, mislim, kako je nepošten, te bi se daleko pre o njemu poveo razgovor u sudnici nego o meni. So.: Zato što to znam, dragi prijatelju, i ja želim da postanem tvoj učenik. Jer vidim da bilo ko drugi a i ovaj Melet, čini se, tebe ni ne primećuje, a mene je tako lako i jasno opa zio da me je za bezbožništvo optužio. Stoga, tako ti Zevsa, reci mi ono za šta si malopre pouzdano tvrdio da tačno znaš: šta je po tebi pobožno i bezbožno, i u slučaju ubistva i u svemu ostalom? Nije li u svakom činu sveto isto samom sebi, a nesveto sasvim suprotno svetom, a slično sebi? I, ne poseduje li sve što god treba da bude nesveto neki jedinstven lik (idćan) na osnovu svoje nesvetosti? Eut.: Svakako, Sokrate. So.: Pa reci šta je po tebi sveto, a šta nesveto? Eut.: Dakle, tvrdim da je sveto to što ja sada činim, tužiti onog koji je skrivio ubistvo ili krađu svetih predmeta, ili koji greši u bilo čemu te vrste, pa bilo da je to otac ili majka ili bilo ko drugi, a ne tužiti je nesveto. Pogle daj Sokrate, kako veliki dokaz ću ti dati da je zakon takav — već sam i drugima rekao da bi tako bilo prtavilno — da ne treba popustiti bezbožniku, bilo ko da je on. Tži sami ljudi smatraju Zevsa najboljim i najpravednijim bo
gom, i slažu se da je on vlastitog oca bacio u okove zato što je ovaj nepravedno progutao svoje sinove i da je on (Kron) svog oca uštrojio iz sličnih razloga, a srde se na mene što tužim nepravednog oca. I tako oni sami sebi protivreče u onome što kažu o bogovima i o meni. So.: Nije li baš to, Eutifrone, razlog s kojeg me tuže? Jer, kad neko takve stvari govori o bogovima, ja to nekako nerado prihvatam. Upravo zato se, kako izgleda, može tvrditi da grešim. Dakle ako i ti koji te stvari dobro poznaješ, misliš tako, tada je izgleda žaista nužno da se i mi složimo. T& šta možemo reći mi koji i sami priznajemo da ništa ne znamo o tome? Ali, tako ti boga prijateljstva6 reci mi veruješ li zbilja da se to tako dogodilo? Eut.: I još čudnovatije od toga, Sokrate, što gomila ne zna. So.: Znači ti veruješ i u to da među bogovima zaista postoje rat i strašne mržnje i borbe i mnogo toga drugog što pesnici pričaju i što do bri slikari slikaju na svetim mestima, pa se i na Velikim Panatenajama na Akropolis (nosi plašt prepun takvih šara? Tvrdimo li da je sve to istina, Eutifrone? Eut.: Ne samo to Sokrate, već kao što rekoh malopre, i mnogo drugog ću ti pripovedati ako želiš, o božanskim stvarima. Siguran sam da ćeš se zadiviti kad to čuješ. So.: Ne bih se Čudio, ali to ćeš mi pripovedati drugi put za dokolice. Sada pak, pokušaj mi jasnije odgovoriti na ono što sam te malopre pitao. Jer nisi me prijatelju ranije dovoljno poučio kad sam te upitao šta je sveto, već si mi rekao da je sveto to što ti sada činiš kad tužiš oca za ubistvo. Eut.: I baš sam istinu rekao, Sokrate. So.: Možda. Ali, Eutifrone, i za mnogo toga drugog tvrdiš da je sveto.
c
7
b
Eut.: Pa i jeste, So.: Sećaš li se da nisam od tebe tražio da me naučiš jednoj ili dvema od mnogih svetih stvari, već samom onom obliku (eidos) kojim je sve sveto sveto? Jer rekao si da na osnovu jednog lika (idea) jeste i nesveto nesveto i sveto sveto. Sećaš li se? Eut.: Sećam se. So.: Dakle, pouči me, šta je sam taj lik, da bi gledajući u njega i služeći se njime kao uzo rom mogao za ono što je takvo, a što radiš bilo ti ili ko drugi, tvrditi da je sveto, a za ono što nije takvo, poricati. Eut.: No, ako tako hoćeš, Sokrate, tako ću ti i reći. So.: Zbilja hoću. Eut.: JDakle, sveto je ono što je bogovima dra-, go, a nesveto ono što im nije drago. So.: Baš lepo, Eutifrone! Sad si odgovorio onako kako sam tražio da odgovoriš. Među tim, da li si istinito odgovorio, to još uvek ne znam. No, ti ćeš mi jasno pokazati da je isti nito to što tvrdiš. Eut.: Svakako. / So.: De, pogledajmo šta tvrdimo. Ono što je bogovima drago i bogovima drag čovek, jeste sveto, a ono što je bogovima mrsko i bogo vima mrzak čovek jeste nesveto. No, nije li sveto sasvim suprotno, a ne istovetno, nesvetom? Nije li tako? Eut.: Tako je. So.: A izgleda da je (ono) dobro rečeno? Eut.: Meni se čini, Sokrate. So.: Nije li rečeno i to da se bogovi bune, 4a su među sobom nesložni i da se svađaju? Eut.: Rečeno je. So.: A koja vrsta nesloge, najbolji moj, stvara mržnju i gnev? Istražujmo ovako. Kad se ja i ti ne bismo slagali koji od dva broja je veći, da li bi nas takvo neslaganje učinilo neprija-
teljima i gnevnima, ili bismo se brzo toga otresli obrativši se računanju? Eut.: Svakako. So.: A kad se ne bismo slagali oko većeg i manjeg, zar ne bismo brzo prekinuli neslogu, obrativši se merenju? Eut.: Tako je. So.: A o težem i lakšem, bismo prosudili, kako mislim, obrativši se vaganju? Eut.: Ta kako da ne?! So.: Šta je to u čemu neslaganje i nenioć da se dođe do odluke čine da se mrzimo »među sobno i gnevimo? Možda ti nije očito, no gledaj šta ja mislim: to je pravedno i nepravedno,, lepo i ružno, i dobro i zlo. Nisu li to one stvari u kojima naše neslaganje i nemoć da se dođe do zadovoljavajuće odluke Čine da postajemo omraženi jedni drugima, kadgod to (zaista) postajemo, i ja i ti i svi drugi ljudi? Eut.: To je to neslaganje, Sokrate, i u tim je (stvarima). So.: A šta je s bogovima, Eutifrone? Ukoliko se uopšte u nečemu ne slažu, ne bi li to bilo u istom tom? Eut.: Sasvim nužno. So.: Znači, po tvom mišljenju, izvrsni moj Eu tifrone, jedni bogovi smatraju pravednim, lepim, ružnim, dobrim i zlim jedno, a drugi drugo. Jer ne bi međusobno bili u zavadi kad bi se u tome slagali, zar ne? ^ Eut.: Pravo govoriš. So.: I ono što svaki od njih smatra lepiin, dobrim i pravednim, to i voli, a suprotno tome mrzi, zar ne? Eut.: Svakako. So.: Iste stvari, kako ti tvrdiš, jedni smatraju pravednim, a drugi nepravednim, te pošto su različitog mišljenja u tome, oni su u zavadi i ratuju između sebe. Zar nije tako? Eut.: Tako je.
So.: Znači, izgleda da bogovi i vole i mrze iste stvari, te bi isto bilo ono što je drago i ono što je mrsko bogovima. Eut.: Izgleda. So.: Na osnovu ovog zaključivanja (logoi), Eu tifrone, iste stvari bi bile i svete i nesvete. Eut.: Verovatno. So.: Nisi, dakle, odgovorio na moje pitanje, izvanredni moj. Jer nisam te pitao za to što je jednako sveto i nesveto; ono pak što bi bilo bogovima drago jeste i mrsko bogovima, kako izgleda. Tako, Eutifrone, ne bi bilo nikakvo čudo da u tome što sada činiš koreći svoga oca, činiš ono što je Zevsu drago, a Kronu i Uranu mrsko, te nešto milo Hefestu, a mrsko Heri, i slično ostalim bogovima ukoliko se oni u tome slažu. Eut.: Ali, Sokrate, mislim da kod bogova ne ma neslaganja u tome da mora biti kažnjen onaj koji bi ubio nekog nepravedno. So.: Molim?! Jesi li ikada čuo da neki čovek poriče da onaj koji nepravedno ubija (drugog) ili nepravedno čini bilo šta drugo, treba da bude kažnjen? Eut.: Nikako ne prestaju da se oko toga ras pravljaju, i drugae i u sudnicama. Mada čine mnogobrojne nepravde, sve rade i govore da izbegnu kaznu. So.: Zar se slažu, Eutifrone, da je počinjena nepravda, a ipak tvrde da ne treba da budu kažnjeni? Eut.: To nikako. So.: Znači, ne čine i ne govore baš sve. Jer mislim da se ne usuđuju govoriti niti rasprav ljati o tome da ne treba da budu kažnjeni, ukoliko su zaista počinili nepravdu, već poriču da su je počinili, zar ne? Eut: Istinu govoriš. So.: Ne raspravljaju znači, o tome kako ne treba da bude kažnjen onaj koji čini neprav-
*du, ali sigurno raspravljaju o tome ko je poči nio nepravdu, šta je učinio, i kada. Eut.: Istinu govoriš. So.: Ne događa li se isto i kod bogova, uko liko su, kao što ti tvrdiš, nesložni poradi pra vednog i nepravednog, te jedni tvrde da drugi čine nepravdu, a drugi to poriču? Jer, nesum njivo, izvanredni moj, nijedan bog ili čovek ne usuđuje se tvrditi da ne treba kazniti onog koji čini nepravdu. Eut.: Da, istina je to što govoriš,. Sokrate, uglavnom. So.: No, o pojedinom činu, Eutifrone mislim da raspravljaju oni koji raspravljaju, i ljudi i bogovi, ukoliko i oni raspravljaju. Usled toga što se ne slažu u nekom činu, jedni tvrde da je pravedno počinjen, a drugi da je nepra vedno, zar ne? Eut.: Svakako. So.: Hajde sad, dragi moj Eutifrane, pouči i mene da bih postao mudriji, kakav dokaz imaš da svi bogovi smatraju da je onaj nepravedno ubijen koji je kao najamnik ubio čoveka te Je, kad ga je svezao gospodar ubijenog, završio usled sveza pre nego što je onaj koji ga je sve zao mogao od savetnika naučiti šta treba či niti s njime, i da je zaista pravo zbog takvog čoveka da sin progoni oca i da ga tuži za ubi stvo. Hajde, pokušaj mi jasno dokazati da zai sta svi bogovi smatraju da je onaj tvoj čin u ovim uslovima ispravan. A, ako mi dovoljno dokažeš, nikada te neću prestati slaviti zbog mudrosti. Eut.: Ali, Sokrate, to sigurno ne bi bio mali posao, premda bih ti mogao dokazati baš ja sno. So.: Razumem. Izgledam ti kao neko ko spo rije uči od sudija, pošto ćeš njima jasno doka zati da je to nepravedno i da svi bogovi takve stvari mrze.
Eut.: Baš sasvim jasno, Sokrate, ukoliko me budu slušali dok govorim. So.: Ama slušače, ukoliko bude izgledalo da dobro govoriš. No, dok si govorio ovo pade mi na pamet i upitah sebe: »Kad bi me Eutifron zaista naučio da svi bogovi smatraju takvu smrt nepravičnom, šta bih više ja od Eutifrona naučio o tome šta je sveto, a šta ne sveto? Jer ovaj čin bi, izgleda, mogao biti mr zak bogovima, ali pokazalo se nedavno da ti me nije određeno sveto i nesveto. Jer ono što je bogovima mrsko, pokazalo se i drago bogo vima.« Zato te oslobađam toga, Eutifrone. Ako hoćeš, neka svi bogovi to smatraju nepraved nim, i neka to mrze. No, da li hoćeš da to što sada ispravljamo u promišljaju — da ono što svi bogovi mrze jeste nesveto, ono šo svi vole sveto, a ono što jedni vole a drugi mrze, nije dno od ta dva ili oba — bude novo određenje svetog i nesvetog? Eut. :Ta šta preči, Sokrate? So.: Mene baš ništa, Eutifrone, no što se tiče tebe, gledaj hoćeš li me, ako to pretpostaviš, tako lako naučiti to što si obećao. Eut.: No, ja bih zaista tvrdio da je sveto ono što svi bogovi vole, a suprotno, ono što svi bogovi mrze, nesveto. So.: Hoćemo li i to razmotriti, Eutifrone, da li se dobro govori, ili ćemo ostaviti i tako pri hvatiti slažući se da je tako samo ako neko od nas ili ko drugi ustvrdi da je tako? Ili, treba ispitati šta taj govori? Eut.: Treba ispitati, no ja mislim da se sada dobro govori. So.: Brzo ćemo, dobri moj, znati bolje. Palo mi je na pamet nešto ovakvo: da li bogovi vole ono što je sveto, ili je to sveto zato što ga oni vole? Eut.: Ne znam šta govoriš, Sokrate. So.: Pokušaću da ti kažem jasnije. Govorimo li da je nešto ono nošeno i ono što nosi, ono
vođeno i ono što vodi, ono gledano i ono što gleda, d znaš li da je sve što je takvo različito jedno od drugog i kako je različito? £ut.: Čini mi se da znam. So.: Nije li i ono voljeno nešto, a ono što voli od njega različito? Eut.: Ta kako da ne?! So.: Pa, reci mi, da li je ono nošeno ono no šeno zato što se nosi, ili zbog nečeg drugog? Eut.: Ne, već zbog tog. So.: A ono vođeno zato što se vodi, i ono gle dano zato što se gleda? Eut.: Svakako. So.: Znači, ne gleda se nešto zato što je ono gledano, već nasuprot ono je gledano zato što se gleda, niti se nešto vodi zato što je ono vođeno, već je ono vođeno zato što se vodi, niti se nosi zato što je nošeno, već je nošeno zato što se nosi. Da li je jasno, Eutifrone, šta hoću da kažem? Hoću da kažem to da, ako nešto postaje ili trpi, ne postaje ono zato što je postajuće, već je postajuće zato što postaje, niti tipi zato što je trpeće, već je trpeće zato što trpi. Ne slažeš se da je tako? Eut.: Slažem se. So.: Nije li i ono voljeno nešto što postaje ili nešto što od nečega trpi? Eut.: Svakako. So.: Znači i s njim stvar stoji kao s onim ranijim: oni koji vole, ne vole ga zato što je voljeno, već je voljeno zato što ga vole? Eut.: Nužno. So.: Šta dakle da kažemo o svetom, Eutifrone? Nije li to ono što, po tvom mišljenju, vole svi bogovi? Eut.: Da. «, So.: Da li (ga vole) zbog toga što je sveto ili da se voli zato što se voli, a drugo se voli zato što je takvo da se voli. Izgleda, Eutifrone, da zbog nešeg drugog? Eut.: Ne, već zbog toga.
So.: Međutim, ono je voljeno i bogovima dra go zato što ga bogovi vole. Eut.: Tk kako da ne? So.: Nije, dakle, to bogovima drago ‘sveto, Eu tifrone, niti je sveto ono bogovima drago, kao što ti kažeš, već je to različito od ovoga. Eut.: Ama kako, Sokrate? So.: Zato što se slažemo da se sveto voli jer je sveto, a nije sveto zbog toga što se voli, zar ne? Eut.: Da So.: A ono što je bogovima drago je bogovima drago samim tim što ga bogovi vole, a ne vole ga oni zato što je bogovima drago. Eut.: Istinu govoriš. So.: No kad bi to bogovima drago, i sveto, dragi moj Eutifrone, bili zaista isto, tada bi i to bogovima drago bilo vol jeno zato što je bogovima drago ako je sveto voljeno zato što je sveto, i sveto bi bilo sveto zato što se voli, ako bi to bogovima drago bilo bogovima dra go zato što ga bogovi vole; sada pak vidiš da (s njima dvoma) stvar stoji suprotno, pošto su sasvim različiti međusobno. Jer jedno je takvo da se voli zato što se voli, a drugo se voli zato što je takvo da se voli. Izgleda, Eutifrone, da ti, upitan šta je sveto, ne želiš da mi objasniš bivstvo (usian) svetoga, već govoriš o nekoj njegovoj afekciji (pdthos) — jer to je afekcija svetom da ga svi bogovi vole. No šta ono jeste, još nisi rekao. Dakle, ako tebi odgovara, nemoj mi to zatajiti, već reci ponovo iz po četka šta je sveto, bilo da ga vole bogovi ili da trpi bilo šta drugo — jer nećemo oko tosra biti nesložni. Hajde, red od srca, šta je sveto i nesveto? Eut.: Ali, Sokrate, ja ne znam kako da ti ka žem šta mislim. Jer nekako nas ono što smo pretpostavili uvek u krugu obilazi i neće da miruje gde smo ga učvrstili. So.: Tvoje reči, Eutifrone, liče na dela mog
pretka Dajdala. I da sam ih ja izrekao i po stavio, sigurno bi mi se podsmevao kako i meni na osnovu srodstva s Dajdalom, ta dela u rečima beže i neće da miruju gde ih čovek postavi; no, sada se radi o tvojim pretpostav kama. Potrebna je zato neka druga poruga, jer kao što se čini i tebi samom, neće da ti mi ruju. Eut.:- A meni se čini, Sokrate, da mojim re čima treba gotovo ista poruga. Jer nisam ja onaj koji ih podstiče da obilaze okolo i da ne miruju na istom, već si ti, mislim, taj Dajdal, pošto bi one, što se mene tiče, ostale, kako jesu. So.: Znači, prijane, da sam ja postao veštiji (deinoteros) u toj veštini od njega, ukoliko je on samo svoja dela činio nemirnima, a ja uz svoja, kako izgleda, činim to i s tuđini^. I najbiranije u mojoj veštini jeste to što sam mudar protiv svoje volje, jer želeo bih da mi reči miruju i nepomično stoje više nego da uz mudrost Dajdalovu steknem blago Tantalovo. Ali dosta o tome! Pošto mi se čini da si ohol, sam ću se potruditi da ti pokažem kako da me podučavaš o svetom. Nemoj klonuti! Po gledaj da li ti izgleda nužno da je sve sveto pravedno. Eut.: Izgleda mi. So.: Da li je onda i sve pravedno sveto? Ili je sve sveto pravedno, a pravedno nije sve sveto, već je nešto sveto, a nešto nije? Eut.: Ne pratim, Sokrate. So.: Pa ipak si mudriji od mene ne manje nego što si mlađi. Ali, ohol si zbog bogatstva mudrosti. No, dragi moj, napregni se, jer nije ni teško shvatiti Šta govorim. Govorim suprot no nego pesnik7 što reče: Zevsa koji je sve to učinio i posadio nemoj vređati, jer gde je strah tu je i stid. Ja se u ovom ne slažem s pesnikom. Da ti ka
žem zašto? Eut.: Svakako. So.: Ne čini mi se da »gde je strah, tu je i - stid«, jer čini mi se da se mnogi boje i bolesti i siromaštva i mnogo toga drugog, ali da se ne stide ni malo toga čega se boje. Ne čini li se i tebi? Eut.: Svakako. So.: Ali tamo gde je stid, tu je i strah. Jer* postoji li iko ko se, kad se stidi nekog čina i sramota ga je, nije uplašio i istovremeno za strašio zlog glasa? c Eut.: Zastrašio se, svakako. So.: Znači nije pravilno tvrditi »gde je strah, tu je i stid«, već gde je stid, tu je i strah, mada stid nije svuda gde je strah. Jer mislim da je strah obuhvatniji od stida. Stid je deo straha kao što je neparno deo broja, te tako neparno nije svuda tamo gde je i broj, a gde je neparno, tu je broj. Slediš li me sad ne kako? Eut.: Svakako, d So.: E pa, i tamo sam za takvo nešto pitao. Da li je sveto tamo gde je i pravedno? Ili je pravedno tu gde je sveto, a sveto nije svugđe gde je pravedno, jer je sveto deo pravednog? Da li ćemo reći tako, ili se tebi čini druga čije? Eut.: Ne, već tako. Izgleda mi da pravo go voriš. So.: Pogledaj onda šta sledi. Ako je sveto deo pravednog, tada mi moramo, kako izgleda, ot kriti koji je deo pravednog sveto. Kad bi me ti pitao nešto od ovog što (sam sada navodio), na primer, koji deo broja je parno i kakav je taj broj, rekao bih da je to onaj koji nije nejednakostraničan, već jednakostraničan®. Ne čini li se tebi tako? Eut.: Ćini mi se. e So.: Pokušaj onda i ti mene tako naučiti koji
je deo pravednog sveto, da bismo i Meletu rekli da nas više ne muči i ne optužuje za bezbožništvo, pošto smo dovoljno od tebe nau čili o pobožnom, svetom i nesvetom. Eut.: Meni se čini, Sokrate, da je pobožno i sveto onaj deo pravednog koji se odnosi na službu božju, a preostali deo pravednog se odnosi na službu/poštivanje ljudi. So.:-'Zaista mi izgleda Eutifrone da dobro go voriš, ali nedostaje mi još nešto neznatno. Još naime, ne shvatam šta zoveš službom? Jer verovatno ne govoriš o takvoj nekakvoj službi kakve su druge, kao kad kažemo da ne ume svako služiti konje, već (samo) konjanik, zar ne? Eut.: Svakako. So.: Jer konjaništvo je nekakvo služenje ko nja. Eut.: Jeste. So.: Ni pse ne ume svako služiti već lovac. Eut.: Tako je. I So.: Jer lovačka veština je služenje pasa. Eut.: Da. So.: A govedarstvo služenje goveda. Eut.: Svakako. So.: A svetost i pobožnost je služenje bogova, Eutifrone? Da li tako tvrdiš? Eut.: Da, tvrdim. So.: Ne čini li svaka služba isto? Na primer, ovako nešto: ona jeste za neko dobro i korist onoga kome se služi, kao što vidiš da konji služeni konjičkom veštinom napreduju i bolji postaju. Ne izgleda li tebi tako? Eut.: Izgleda. So.: I psi usled lovačke veštine (postaju bolji), i goveda usled govedarstva, i sve drugo na isti način. Ili ti (možda) misliš da služenje postoji na štetu onog kome se služi? Eut.: Zevsa mi, ne mislim. So.: Već radi koristi.
Eut.: Kako da ne? So.: Da li dakle i svetost, budući služba bogo vima, jeste korist za bogove i čini ih boljima?^ I, da li bi se ti složio s tim da kadgod radiš nešto sveto, činiš nekog boga boljim? Eut.: Zevsa mi, ne bih. So.: Tžt ni ja, Eufrone, ne mislim da ti to tvr diš — daleko od toga! — nego sam upravo zato i pitao o kakvoj to službi bogovima govo riš, što ne mislim da o takvoj govoriš. Eut.: I pravilno, Sokrate. Ja ne govorim o takvoj. So.: Neka bude! No kakva bi onda služba bo žja mogla biti svetost? Eut.: Ona kojom, Sokratet, robovi služe gospo darima. So.: Razumem. To bi bila, kako izgleda, neka poslušnost prema bogovima. Eut.: Svakako. So.: Da li bi mogao reći šta proizvodi posluš nost prema lekarima? Ne misliš li da je to zdravlje? Eut.: Mislim. So.: A poslušnost prema graditeljima brodo va? Šta proizvodi ova poslušnost? Eut.: Jasno je, Sokrate, da je to brod. So.: Prema građevinarima, pak, proizvodi ku ću? Eut.: Da. So.: Pa reci, najbolji moj, šta bi proizvodila poslušnost prema bogovima? Jasno je da ti to znaš, kad već tvrdiš da najbolje poznaješ božanske stvari od svih ljudi. Eut.: I istinu govorim, Sokrate. So.: Pa reci, tako ti Zevsa, koji je to prelepi proizvod što bogovi proizvode koristeći se na ma (svojim) slugama/poslušnicima? Eut.: Mnogo toga dobrog, Sokrate. ~ So.: Isto i vojskovođa, dragi moj; ali ipak bi laiko imogao navesti njihovo glavno delo, po-
bedu u ratu, zar ne? Eut.: Kako da ne? So.: Mislim da i zemljoradnici proizvode mno go toga dobrog, ali je ipak njihov glavni pro izvod hrana iz zemlje. Eut.: Svakako. So.: Šta je dakle glavno od mnogo toga dob rog što bogovi proizvode/stvaraju? Eut.: I malopre sam ti rekao Sokrate da je veliki posao tačno naučiti kako stoji stvar sa svim tim, ali ukratko ću ti reći ovo: ako neko ume i govoriti i činiti ono što je ugodno bogo vima, i kad se moli, i kad lije žrtvu, tada je to sveto, i takva (dela) spašavaju i njegove ukućane i zajedničke državne (stvari), a su protno onome što je ugodno (bogovima) je bezbožno i to upropašćuje i uništava sve. So.: Kad bi želeo, Eutifrone, mogao bi mi zai sta mnogo kraće reći ono glavno za šta sam te pitao. No, nisi voljan da me poučiš — to je jasno. I sada, kad si do samog toga došao, okrenuo si se. A da si odgovorio, već bih do voljno bio naučio od tebe o svetosti. Sada pak, pošto je nužno da zaljubljeni prati ljubimca gde god ga ovaj vodi, šta je opet po tvom mišljenju sveto i svetost? Nije li to neko zna nje žrtvovanja i moljenja? Eut.: Jeste. So.: Nije li žrtvovanje darivanje bogovima, a moljenje traženje od bogova? Eut.: Dakako. So.: Na osnovu toga bi svetost bila znanje o traženju i davanju/darivanju u odnosu prema bogovima. Eut.: Baš si lepo, Sokrate, shvatio šta sam rekao. So.: Jer sam privrženik, dragi moj, tvoje mu drosti i pazim na nju tako da neće biti uzalud ono što kažeš. No reci mi kakva je to posluš nost/služba prema bogovima? Tvrdiš li da je
zahtevanje od njih i davanje njima (ta po slušnost) ? Eut.: Jeste. So.: Zar ne bi bilo pravo da od njih tražimo ono što nam treba od njih? Eut.: Nego šta (drugo)? So.: Opet, ne bi li bilo pravo davati im za uzvrat ono što njima od nas treba? Jer nikako ne bi bilo razumno da onaj koji daje daruje nekome nešto što mu nikako nije potrebno. Eut.: Istinu govoriš, Sokrate. Eut.: Dakle, Eutifrone, svetost bi bila neka veština za međusobnu trgovinu bogova i ljudi. Eut.: Trgovačka, ako ti se mili da je tako zoveš. So.: Ali nimalo mi se ne mili, ako nije istina. Kaži mi, kakvu korist bogovi imaju od darova koje od nas dobijaju? Jer ono što daju jasno je svakom: nema tog dobra što nam ga ne daju oni. No, šta im koristi ono što od nas primaju? Ili ih toliko nadmudrujemo u trgo vini da mi od njih primamo sva dobra, a oni od nas nijedno? Eut.: Ali zar misliš, Sokrate, da bogovi imaju koristi od onog što od nas primaju? So.: No, šta bi inače, Eutifrone, mogli biti ti naši darovi bogovima? Eut.: Šta drugo misliš nego počast, darove i, kao što sam malopre rekao, zahvalnost (kharis)? So.: Znači, Eutifrone, sveto je ono što je bogo vima prijatno (kekharismenon), a nije korisno ili drago? Eut.: Mislim da je ponajviše drago. So.: Dakle, kako izgleda, sveto je opet ono što je drago bogovima. Eut.: Ponajviše. So.: Hoćeš li se čuditi, kad tako govoriš, ako se pokazuje da ti reči ne miruju već da šetaju, i hoćeš li mene optuživati da ih pokrećem kao Daj dal, kad si ti sam mnogo veštiji od Daj-
dala i kad ih teraš uokolo? Zar ne vidiš da nam je razgovor obišavši krug ponovo došao na isto? Jer sigurno se sećaš da nam se u c prethodnom sveto i ono drago bogovima poka zalo ne kao isto već kao međusobno različito. Ne sećaš li se? Eut.: Sećam se. So.: Ne vidiš li da sada tvrdiš da je to bogo vima drago sveto? A šta je to nego ono što bogovi vole? Zar ne? Eut.: Svakako. So.: Dakle, ili se pre nismo opravdano složili, ili, ako smo se opravdano složili, sada ne mi slimo pravilno. Eut.: Izgleda. So.: Znači iz početka treba ponovo istraživati šta je sveto, jer ja sam voljan da ne odusta nem pre nego što naučim. Nemoj me prezreti, već se sasvim saberi pa mi sada zaista reci d istinu. Ukoliko iko od ljudi to zna, ti si taj, pa te ne treba, kao Proteja, pustiti pre nego što kažeš. Jer kad ne bi tačno znao šja je sveto, a šta nesveto, tada ne bi nikako mogao zbog najamnika pokušati starog oca progoniti za ubistvo, već bi se i bogova bojao u opas nosti da ne činiš pravo, i ljudi bi se stideo. e No, ja dobro znam da ti misliš kako tačno znaš šta je sveto, a šta nije. Reci, dakle, naj bolji moj Eutifrone, i nemoj zatajiti šta o tome misliš. Eut.: Drugi put, Sokrate. Jer sad nekud žurim,, i vreme mi je da odem. So.: Ma šta činiš, prijatelju! Odlaziš srušivši mi veliku nadu da ću se, pošto naučim od tebe šta je sveto, a šta nije, osloboditi Meletove optužbe kad mu dokažem da sam kod Euti16 frona već postao mudar u stvarima vere, i da više ne sudim nepromišljeno usled neznanja, niti uvodim novotarije o tim stvarima, već da i sav ostali život bolje provodim.
NAPOMENE
' »Kralj« je titula drugog od devet arhonata u Ateni. 1 Parnica (dike) je privatan spor pred sudom za razliku od optužbe (graphć) u kojoj jedna od stranaka, umesto javnog tužitelja koji nije postojao u atičkom pravosuđu, zastupa državu. Svaki građanin je imao pravo da drugog tuži za prekršaj zakona u kome on nije bio neposredno oštećen. ’ »to«, tj., da tuži oca. 4 »ovamo« tj., u Atenu * Savetnik (eksegetes) je u Ateni bio tumač svetskih obi čaja i pravila, načina sahranjivanja i okajavanja greha. ‘ To je atribut Zevsa. 7 Stasin. fr. 20. 1 Jednakostraničan je onaj broj koji može biti podeljen na dva jednaka dela, a takvi su samo parni brojevi.
EUTHIDEM
Kriton: S kim si to juče razgovarao u Likeju, Sokrate? Okruživalo vas je tako veliko mno štvo da nisam mogao da čujem ništa jasno, mada sam bio prišao s tom namerom. Među tim, zavirio sam i pogledao, i učinilo mi se da je taj s kojim si razgovarao neki stranac. Ko je to bio? Sokrat: Za koga pitaš, Kritone? Jer, bila su dvojica, a ne jedan. Kr.: Mislim na onog koji ti je bio treći s de sna. Između vas je sedco Aksiohov dečko. Učinilo mi se Sokrate da je veoma porastao i da se po stasu ne razlikuje puno od našeg Kritobula. No, Kritobul je mršav, a ovaj je pristao, plemenit i dobar po izgledu. So.: Taj za koga pitaš, Kritone, je Euthidem, a onaj koji je sedeo s moje leve strane je nje gov brat Dionisodor. I on je učestvovao u raz govoru. Kr.: Ne poznajem ni jednog ni drugog, Sokra te. To su, kako izgleda, neki novi sofisti. Odak le su? Kakva im je mudrost? So.: Mislim da su poreklom odnegde sa Hija, ali odselili su se u Thurije; izbegli su i odande i već mnoge godine borave u ovim krajevima. Sto se pak njihove mudrosti tiče, Kritone, ona je zadivljujuća: oni su zaista veoma mudri. Nisam ranije znao da su pankratiasti! Sprem-
ni su, naime, za svaku vrstu borbe, i nisu kao ona dva brata pankratiasta iz Akarnanije koji se samo telom mogu boriti. Najpre, oni su i 272 u tom najizvrsniji — jer veoma su vešti u borbi oružjem i mogu i drugog takvim učiniti, ako im plati — a potom najjači su i u borbi po sudnicama. Mogu se i sami boriti, a i dru gog naučiti da govori i sastavlja govore po trebne na sudu. Ranije su samo u tome bili vešti, no sada su svoju pankratijsku veštinu doveli do savršenstva, jer su se usavršili u onoj borbi u kojoj se jedino još nisu bili oku šali, tako da nema čoveka koji bi im se mo gao odupreti — tako su vrsni postali u borbi rečima i u pobijanju svega što se tvrdi, sveb jedno da li je to istinito ili lažno. Ja Kritone, nameravam da poverim sebe ovim ljudima, jer tvrde da bi za kratko vreme mogli i bilo kog drugog učiniti vrsnim u istim tim stvarima. Kr.: šta, zar se ne plašiš da nisi u toj dobi prestar za to? c So.: Ni najmanje, Kritone! Imam zadovoljava jući dokaz i ohrabren je. Naime, oni sami-su kao, tako’ reći, stari ljudi započeli da se bave tom naukom, eristikom; prošle ili pretprošle godine još je nisu poznavali. Jedino čega se, međutim, bojim jeste to da ne osramotim strance kao Kona Metrobijevog, kitaristu, koji me još uvek uči kitaranju: dečaci, moji su d učenici, posma traju me i rugaju mi se, a Kona nazivaju učiteljem staraca. I ove strance bi ne ko mogao ružiti zbog istog tog, a oni tada možda ne bi hteli iz straha da me prime. Ja sam, Kritone, nagovorio neke starije ljude da zajedno sa mnom uče kod Kana, u ovom slu čaju au pokušati da nagovorim druge. Zašto • mi se i ti ne pridružiš? Kao meku odvešćemo im tvoje sinove, jer zinam da će radi njih poučavati i nas. Kr.: Ništa ne preči, Sokrate, ako ti to hoćeš. No, najpre mi ispričaj kakva je nauka tih
ljudi, da bih znao šta ćemo učiti. So.: Dobro, čućeš to učas. Ne bih mogao reći da ih nisam pažljivo slušao, jer i slušao sam pažlijvo i zapamtio sam, te ću pokušati da ti sve od početka ispričam. Po volji nekog boga sedeo sam sam u e svlačionici, tamo gde si me i ti video, i već sam nameravao da ustanem. No, dok sam ustajao javio mi se uobičajen demonski znak. Ponovo sam seo, i malo kasnije uđoše njih dvojica, Euthidem i Dionisodor, i neki drugi, 273 uglavnom čini mi se, njihovi učenici. Pošto su ušli, -šetatli su po natkrivenoj stazi. Nisu još prešli ni dva-tri kruga, a ušao je Kleinija, za koga ti s pravom kažeš da je mnogo poras tao. Pratili su ga mnogi obožavatelji, među njima i Ktesip iz Pajanieja, veoma lep i po prirodi dobar mladić, ali obestan usled mlab dosti. Videvši me s ulaza kako sedim sam, Kleinija mi pravo priđe i sede mi, kao što i ti kažeš, s desna. Kad su ga videli Euthidem i Dionisodor su najpre stali i razgovarali nešto između sebe, pogleđujući svaki čas prema na ma — jer, pažljivo sam motrio na njih — a po tom su prišli, te je jedan, Euthidem, seo kraj dečaka, a drugi s moje leve strane. Ostali, pak, posedaše kako je ko stigao. Pozdravio sam ih pošto sam ih tada vic deo posle dužeg vremena, a zatim rekoh Kleiniji: Kleinija, ova dva čoveka, Euthidem i Dio nisodor, su mudri, i to ne u nečemu neznat nom, nego važnom. Jer, znaju sve što se tiče rata, koliko je potrebno da se postane dobar vojskovođa; znaju sve o vrstama, o upravlja nju četama i o borbi s oružjem. Takođe mogu drugog osposobiti da pomaže samome sebi na sudu, ako ga neko optuži. Prezreli su me što sam to rekao. Pogled dali su jedan drugoga i nasmejali se, a Euthi dem reče: Ne bavimo se više ozbiljno tim
stvarima, Sokrate, već nam je to uzgredni d posao. Ja se začudih: Mora biti da vam je posao • plemenit, kad su vam tako značajne stvari uz gredne. Tako vam bogova, recite mi koji je taj plemeniti posao. e Verujemo, Sokrate, reče on, da najbolje i najbrže od svih ljudi možemo preneti vrlinu. 0 Zevse, rekoh, kakav uspeh! Gde ste e pronašli to blago? Ja sam vas, kao što sam baš rekao, smatrao izvrsnim najviše u borbi oružjem, i to sam o vama govorio. Jer sećam se da ste se takvim izdavali kad ste ranije bo ravili ovde. Ako sad zaista posedujete to zna nje, budite milostivi — obraćam vam se baš 274 kao bogovima, pošto tražim da mi oprostite to što sam ranije govorio. No, ako govorite istinu, tada razumete, Euthideme i Dioniso dore, da usled veličine vašeg obećanja ¡nije čudno što sam nepoverljiv. Budi siguran, Sokrate, da je sve to tačno. 275 Onda vas zbog tog imetka smatram mno go srećnijim nego velikog kralja zbog njego vog carstva. No, recite mi da li nameravate da prikažete tu mudrost. Šta ste odlučili? b Upravo zbog toga smo tu, Sokrate, da po kažemo i podučavamo, ako neko hoće da uči. Jamčim vam da će hteti svi oni koji je ne poseduju. Prvi ću ja hteti', potom ovaj Kleinija, a uz nas i Ktesip, i svi ostali, i pri tom mu pokazah Kleinijine obožavatelje koji su nas tada već okruživali. Ktesip je, naime, seb c deo podalje od Kleinije, a Euthidem mu je, čini mi se, pošto se u razgovoru sa mnom na ginjao napred, smetao da posmatra Kleiniju koji je sedeo između nas, te Ktesip, želeći da istovremeno posmatra ljubimca i sluša raz govor, prvi hitro priđe, i stade nam nasuprot, a ostali, i Kleinijini obožavatelji i prijatelji Euthidema i Dionisodora, kad su njega vide-
li učiniše isto i okružiše nas. Na njih pokazah i rekoh Euthidemu da su svi spremni da uče, a Ktesip veoma revno potvrdi. Tako učiniše i drugi i pozvaše onu dvojicu da im svima skupa prikažu moć te mudrosti. Tada ja rekoh: Euthideme i Dionisodore, molim vas ugodite ovima koliko god možete, a i radi mene prikažite moć te mudrosti. Ja sno je da nije mali zadatak prikazati to u celini, no recite mi ovo: Da li biste mogli samo onog čoveka učiniti dobrim koji je već uveren kako treba kod vas da uči, ili i onog koji još nije uveren (u to) zato što ne misli da je vrli na uopšte nešto što se može učiti, ili da ste vi učitelji (vrline)? Odgovorite mi da li je zada tak te veštine da i onoga koji je takav uveri kako se vrlina može podučavati, i kako ste vi ovde oni kod kojih bi najbolje to mogao na učiti, ili je to zadatak neke druge veštine? Ne, Sokrate, reče Dionisodor, to je zada tak te iste veštine. Znači vi-biste, rekoh ja, Dionisodore, naj bolje od svih sada živih ljudi .mogli obratiti filosofiji i negovanju vrline. Mi tako mislimo, Sokrate. Sto se tiče svega ostalog, rekoh, za sada nam nemojte dokazivati, no ovo jedno nam dokažite: ubedite ovog mladića da treba da' voli mudrost i brine za vrlinu, i učinićete us lugu i meni i svim ovim. A s ovim mladićem ovako nekako stoji stvar: i ja i svi ovi želimo da bude što bolji. On je sin Aksioha, sina starog Alkibijada, a rođak je sadašnjeg Alkibijada. Zove se Kleinija. Mlad je pa se bojimo za njega, kao što je i opravdano kad je u pita nju mlad čovek, da nas neko ne pretekne, usmeri mu misli ka meskom drugom načinu ži vota i upropasti ga. Dakle, vi ste došli u naj bolji čas. Ako nemate ništa protiv, upoznajte momčića i porazgovarajte s njim pred nama.
Kada sam ja to rekao, skoro istim ovim recima, Euthidem hrabro i pouzdano reče: Amš nemamo ništa protiv, Sokrate, samo ako mladić hoće da odgovara. Već se navikao na to, rekoh. Jer ovi su često s njime, te ga puno pitaju i s njim raz govaraju, tako da je veoma smeo u odgova ranju. Kako da ti valjano ispričam šta je potom bilo, Kritone? Jer nije to mala stvar izložiti u pojedinostima mudrost koja je neizmemo velika. Zato ja, kao što to pesnici čine, moram na početku izlaganja zazvati Muze* i Mnemosinu. Euthidem je, čini mi se, počeo nekako ovako: Kleinija, koji ljudi su učenici, oni koji su mudri ili neznalice? A momčić, pošto je pitanje bilo veliko, pocrvene i u nevolji pogleda k meni. Videvši da se zbunio, ja rekoh: Osmeli se, Kleinija i hrabro odgovori kako se tebi čini, jer će ti to sigurno puno koristiti. Uto se Dionisodor nagne k meni i šapne mi na uvo s osmehom na licu: Gledaj sad, Sokrate! Proričem ti da će momčić biti pobi jen bilo šta da odgovori. I dok je on to šaputao, Kleinija odgovori tako da nisam ni mogao opomenuti momčića da pripazi. Odgovorio je da su mudri ljudi učenici. A Euthidem reče: Postoje li neki koje na zivaš učiteljima, ili ne? On se složio. Nisu li učitelji učitelji učenika, kao što su jamačno kitaraš i gramatičar bili učitelji i tebi i ostalim dečacdma, a vi ste im bili uče nici? Potvrdio je. Svakako, dok ste učili niste znali ono što ste učili?
Nismo, reče. Da li ste bili mudri kad to niste znali? Nikako, reče on. Niste li bili neznalice, ako niste bili mudri? Svakako. Dakle, kada ste učili ono što niste znali, učili ste neznajući. Momčić je klimnuo glavom. Dakle, neznalice uče, Kleinija, a ne mudri kao što ti misliš. Kada je on to rekao, tada kao hor na znak svog upravnika, zabučaše i zasmejaše se oni sledbenici Dionisodora i Euthidema zajed no s njima. I pre nego što je momčić mogao valjano i dobrano da odahne, Dionisodor pri hvati i reče: A šta je, Kleinija, kad nam gra ma tičar diktira? Koji dečaci su naučili to što je diktirano, mudri ili neznalice? Mudri, reče Kleinija. Znači, mudri uče, a ne neznalice, pa ii nisi malopre dobro odgovorio Euthidemu. Obožavatelji ove dvojice diveći se njiho voj mudrosti, tada se zaista puno zasmejaše i zabučaše, a mi ostali smeteni ćutasmo. Eut hidem videvši da smo smeteni, nije se ostavio momčića, već je nastavio da ga ispituje da bi smo mu se još više divili. I kao dobri igrači, on udvoji i okrenu pitanje o istoj stvari,’ pa reče: Da- li učenici uče ono što znaju ili ono što ne znaju? A Dionisodor mi ponovo tiho došapnu: I ovo drugo je isto kao ono prethodno, Sokrate. Zevse, rekoh, pa i prethodno pitanje nam se zaista dobrim pokazalo! Mi, reče, Sokrate sve takva pitanja po stavljamo — neizbežljiva. Zato vas, dakle, rekoh ja, slave vaši uče nici. Uto je Kleinija odgovorio Euthidemu da učenici uče ono Što ne znaju, a ovaj ga je pi tao na isti način kao i pre:
šta, zar ti ne znaš slova? Znam, reče. Sva? Potvrdio je. A kad neko bilo šta diktira, zar ne dikti ra slova? Potvrdio je. Ne diktira li, reče, nešto od onoga Što ti znaš, ukoliko znaš sva? I to je potvrdio. Šta?! Zair ti ne učiš ono što neiko diktira, a onaj koji ne zna slova uči? Ne, reče, već učim. Dakle učiš, reče on, ono što znaš, ukoliko zaista znaš sva slova. On se složi. Znači, nisi pravilno odgovorio, reče. Euthidem još nije čestito to rekao, a Dio: nisodor prihvati reč kao loptu i ponovo je usmeri ka momčiću: Euthidem te je prevario, Kleinija. Reci mi nije li učenje zadobijanje znanja o onome što neko uči? Kleinija se složio. A znati, reče, da li to znači išta drugo ne go već posedovati znanje? Potvrdio je. ^ Dakle, ne znati znači još ne posedovati znanje? Složio se s tim. Da Ii su oni koji bilo šta dobijaju oni koji već imaju ili oni koji nemaju? Oni koji nemaju. Nisi li se složio da onima koji nemaju pri padaju i oni koji ne znaju? v' On klimnu. Učenici dakle pripadaju onima koji do bijaju, a ne onima koji imaju? . * >f Potvrdio je.
Znači, uče oni koji ne znaju, Kleinija, a ne oni koji znaju. Sada se Euthidem spremao da kao u rva nju obori mladića po treći put, ali ja videvši da je momčiću voda do guše, želeći da mu dam predah da nam ne bi duhom klonuo, re koh tešeći ga: Kleinija, nemoj se čuditi ako ti ovi dokazi izgledaju neobični! Možda ti nisi shvatio šta ovi stranci rade s tobom; rade isto ono što rade Koribanti u svom posvećiva nju, kad ustoličuju onoga koga bi trebali po svetiti. Naime, i tamo ima plesa i igre, kao što znaš ako si posvećen; ova dvojica ne čine sada ništa drugo već plešu oko tebe kao u igri, da te posle toga posvete. Veruj, dakle, da sada slušaš početke sofističkih veština. Jer najpre, kako kaže Prodik, moraš naučiti pra vilnu upotrebu reči. Upravo to su ti stranci pokazivali, jer ne znaš da ljudi koriste reč »učiti« u takvim prilikama kad neko ne posedujući na početku znanje o nekoj stvari docnije zadobije to znanje, ali da istu tu reč upo trebljavaju i kad neko posedujući znanje pre gleda tim znanjem istu tu stvar bilo da je uči njena ili rečena. To se pre naziva shvatanjem nego učenjem, no katkad se naziva i učenjem. Ali, tebi je, kako oni pokazuju, izmaklo to da se ista reč upotrebljava za ljude koji su međusobno suprotni, na pr., i za onog koji zna i za onog koji ne zna. Slično je bilo i u drugom pitanju, u k
pa ga vide kako je nauznak pao. Dakle, to smatraj njihovom igrom s tobom; jasno je da će ti oni posle ovoga pokazati ozbiljne stvari, a ja ću ih uputiti da bi mi dali ono što su obećali. Rekli su naime da će pokazati svoju veštiniu privlačenja/nagovaranja, no dosada sii, čini mi se, smatrali prečim da se poigraju d s tobom. e Zato, Euthideme i Diotnisodore, neka ovo bude kraj igre — a možda je i dosta. Poka žite nam ono što je posle toga nagovarajući momčića kako se mora brinuti za mudrost i vrlinu. No, najpre ću ja vama pokazati kako to zamišljam, i kakvo je to što želim čuti. Nemojte mi se smejati ako vam se učini da to činim nevešto i smešno, jer (samo) usled želje da čujem vašu mudrost ja ću se usuditi da bez pripreme govorim pred vama. Istrpite me zato i vi i vaši učenici, i poslušajte bez smeha, a ti, sine Aksiohov, mi odgovaraj. Da Ii svi mi ljudi želimo da činimo dob ro? Ili je to (možda) jedno od onih smeŠnih pitanja kojih sam se malopre plašio? Jer, ne sumnjivo, nerazumno je i pitati tako nešto. Ta koji čovek ne želi dobro da čini? Nema takvih, reče Kleinija. b Lepo, rekoh ja. A potom, kad već želimo dobro da činimo, kako bismo mogli dobro činiti? Kad bi nam se događalo mnogo toga dobrog, zar ne? Ili je to još nerazumnije pi tanje od onoga? Jer, nekako je jasno da je i ovo tačno. On potvrdi. Dobro, a koje stvari su dobre za nas? Ili 279 ni to nije teško pitanje, niti je, izgleda, po treban neki plemenit čovek da to reši? Jer svako od nas bi rekao da je dobro biti bogat, zar ne? Svakako, reče.
Nije li (dobro) i biti zdrav i lep i posedovati sve što sc tela tiče? I on je tako mislio. Potom, jasno je da su dobri plemenito poreklo, moć i počasti u vlastitoj državi. On se složio. Šta nam je onda, rekoh, još preostalo od dobrih stvari? Sta je sa razboritošću, pravednošću i hrabroŠću? Tako ti Zevsa, Kleinija, da li ti mitsliš da bismo pravilno učili \&d bismo i to uvrstili među dobre (stvari), ili kad ne bismo? Jer možda bi nam se neko us protivio. Kako se tebi čini? Čini mi se da su to dobra, reče Kleinija. Lepo, rekoh ja. A gde ćemo postaviti mud rost u tom horu? Među dobra, ili kako to misliš? Među dobra. Pripazi da ne propustimo neko dobro koje je vredno pomena. Čini mi se, reče Kleinija, da nismo nijed no propustili. Ali ja se setih i rekoh: Zevsa mi, izgleda da smo propustili najveće dobro! Ko je to? Blagostanje (uspeh), Kleinija, za koje svi, i to ne beznačajni, tvrde da je najveće dobro. Istinu govoriš, reče. Tada ja ponovo porazmislih i rekoh: Umalo i ja i ti ne ispadosmo smešni pred ovim strancima, sine Aksiohov. Ama, zašto? Zato što, mada smo uspeh (eutikhia) ubrojali u ona ranija dobra, sada ponovo o is tom govorimo. Sta je to? \ Nesumnjivo je smešno ono što odavno tu leži ponovo postavljati i dvaput isto go voriti Kako to misliš?
Mudrost je, rekoh ja, nesumnjivo blago stanje. To bi i dete moglo znati. A on se začudi — tako je još mlad i iskren. e VidevŠi da se čudi, ja rekoh: zar ne znaš,. Kleinija, da su za dobar rad s frulama f ru -* laši najpovoljniji (eutikhestatoi) ? Potvrdio je. Nisu li, rekoh ja, isto to gramatičari za pisanje slova i za čitanje? Svakako. Pogledaj opasnosti na mioru. Valjda ne misliš da je neko, uopšte govoreći, za to po godniji od mudrih krmanoša? Nikako. A s kim bi se u ratu radije izvrgao opas nosti i slučaju, s mudrim vojskovođom ili s neznalicom? S mudrim. A s kim bi se radije izvrgao opasnosti u bolesti, s mudrim lekarem ili s neznalicom? 280 S mudrim. Da li dakle, rekoh ja, misliš da bi^bilo povoljnije (bilo šta) raditi s mudrim nego sa neznalicom? Složio se. Znači, mudrost svugde donosi blagostanje ljudima. Jer mudrost nesumnjivo nikad ne mo že pogrešiti, već ona nužno pravilno- dela i uspeva, jer inače ne bi bila mudrost. b Na kraju se, ne znam kako, složismo u glavnom da je tako da onome ko poseduje mudrost, kad je poseduje, nije pored mudro sti potrebno nikakvo drugo blagostanje. Kad se u tome složismo, ja ga ponovo upitah ka ko po nama stoji s onim u čemu smo se slo žili. Složili smo se, rekoh, da bismo hili srećni i dobro činili kad bismo posedovali'mnogo dobra. Potvrdio je. ^
Da li bismo bili srećni zbog prisutnih do bara ako nam ona ništa ne koriste, ili ako nam koriste? Ako nam koriste, reče. A da li bi nam nešto koristilo kad bismo ga samo posedovali, a ne i koristili? Na primer, kad bismo imali puno hrane, ali je ne jeli, ili pića koje ne bismo pili, da li bismo imali koristi od toga? Nikako, reče. A sve zanatlije, kad bi svaki imao sprertino sve što mu je potrebno za njegov posao, ali kad se ne bi time služio, da li bi dobro radio usled (samog) tog poseda, tj. zato što poseduje sve što zanatlija treba da poseduje? Na primer kad bi drvodelja posedovao svo oruđe i dovoljno građe, no kad ne bi tesao, da li bi imao koristi od tog poseda? Nikako, reče. A šta kad bi neko posedovao bogatstvo i sva ona dobra o kojima smo malopre govorili, no kad se ne bi njime služio? Da li bi bio srećan usled tog poseda dobara? Nikako, Sokrate. Znači, rekoh ja, onaj koji treba da bude srećan mora kako izgleda, ne samo da pose duje takva dobra, već i da se služi njima, inače nema koristi od tog posedovanja. Istinu govoriš. Da li je, dakle, Kleinija, to već dovoljno da se neko učini srećnim, naime to da 'pose duje dobra i da se njima služi? Meni se čini da jeste. Da li, rekoh ja, ako se pravilno služi, ili čak i ako se nepravilno služi? Ako se pravilno služi. Baš lepo govoriš, rekoh ja. Mislim da je štetnije ako se neko nečim služi nepravilno nego ako se ne služi uopšte. Jer, prvo je zlo, a drugo nije ni zlo ni dobro. Ne tvrdimo li tako?
b
c
On se složio. Šta, dakle? Zar je u obrađivanju i korišćenju drvene građe nešto drugo ono Što omo gućava pravilno korišćenje, a ne tesarsko umenje? Nikako, reče. Takođe, mislim da umenje omogućava i pravilnu upotrebu oruđa? On je potvrdio, Da li, dakle, rekoh ja, i u korišćenju onih dobara o kojima smo najpre govorili, naime bogatstva, zdravlja i lepote, umenje (epistćme) jeste vodič za njihovu pravilnu upotrebu i ono što upravlja delanje, ili nešto drugo? Umenje, reče on. Tada, kako izgleda, umanje/znanje pruža ljudima ne samo blagostanje već i dobro dela nje u svakom posedu i poslu. Složio se. Da li nam je tada, tako ti Zevsa, ikakav drugi posed koristan bez razboritosti i mud rost? Da li bi mogao imati koristi od velikog poseda i mnogog delanja čovek koji nema pameti^ili bi pre imao (od malog poseda) onaj koji je pametan? Pogledaj to ovako: ne bi li onaj koji manje čini manje i grešio, onaj koji manje greši ne bi li bio manje loš, a onaj ko je manje loš, ne bi bio i manje nesrećan? Svakako, reče. A ko bi pre manje činio, bogat ili siro mašan? Siromašan, reče. Da li slab ili jak? Slab. Da li ugledan ili neugledan? Neugledan. A da li bi manje činio onaj koji je hrabar i razborit, ili onaj koji je plašljiv? Plašljiv. I lenj više nego vredan, zar. ne? Složio se. \
I spor više nego brz, i onaj koji slabo vidi ili čuje više nego onaj koji oštro vidi ili čuje? U svemu tome smo se složili. Glavno je, Kleinija, to da kod svega ono ga što smo ranije nazvali dobrim, pitanje nije 0 tome kako je to samo po sebi dobro, već stvar, kako izgleda, ovako stoji: ako time up ravlja neznanje, tada je ono veće zlo od svo je suprotnosti utoliko što može bolje da po služi upravljaču koji je zao, a ako upravlja razboritost i mudrost, tada je ono veće dob ro; no samo po sebi nijedno nije nimalo vredno. Izgleda, reče on, da je tako kako ti kažeš. Šta sledi iz tog što je rečeno? Da li (sle di) išta drugo do to da od drugih stvari ni šta nije ni dobro ni zlo, a od ove dve da je mudrost dobro, a neznanje zlo? Složio se. No razmotrimo još ovo što je preostalo. Kad već svi želimo da budemo srećni — a rekli smo da postajemo takvi time što se slu žimo stvarima i to ispravno, i da umenje pru ža pravilnost i blagostanje — tada se, kako izgleda, na svaki način mora svaki čovek os posobiti kako bi bio što mudriji, zar ne? Da, reče. I mislimo da on to treba da dobije od oca daleko pre nego bogatstvo, i od nadziratelja i od svih ostalih prijatelja i od onih koji tvrde da su njegovi obožavatelji, bilo da su stranci ili građani; treba da im traži i da ih moli da mu daju mudrost. Nije nimalo ružno 1 razorno, Kleinija, radi toga služiti i robo vati i ljubavniku i bilo kom drugom, za ono ga koji hoće da časno služi želeći da postane mudar. Ne čini li se i tebi tako? Izgleda mi da sasvim dobro govoriš. Da, Kleinija, ako se mudrost može učiti, i ako ne zapada ljudima slučajno. To još ni-
smo istražili i u tome se nismo ja i ti složili. Ali, Sokrate, reče on, meni se čini da se može učiti. d A ja se obradovah i rekoh: Zaista lepo govoriš, najbolji moj, i dobro si učinio oslo bodivši me velikog ispitivanja o tome da li se mudrost može učiti Hi ne. A sada, kad ti se već čini da se može učiti, i da je to jedina stvar koja čoveka čini srećnim i uspešnim, da li tvrdiš išta drugo do da je neophodno voleti mudrost i da sam imaš nameru to da činiš? Svakako, Sokrate, reče on, i to štogod vi še mogu. Obradovah se kad sam ga čuo, pa rekoh: To je moj primer, Dionisodore i Euthideme, kakav želim da bude govor privlačenja/nago varanja. On je možda nevešt, izrečen na jede vite jade i podugačak, no neka nam jedan od vas dvojice koristeći veštinu pokaže isto to. A ako ne želite to, počnite tamo gde sam ja stao i po redu pokažite dečaku da li mora steći svo znanje, ili postoji neko koje mora zadobiti pa da bude srećan i dobar čovek, i pokažite mu koje je to znanje. Jer kao što 283 sam na početku rekao, puno nam znači da ovaj mladić postane mudar i dobar. To je bilo ono što sam ja rekao, Kritone. Pomno sam pazio šta će biti posle toga, i mo trio sam na koji način će prihvatiti raspravu i odakle će početi da sokole mladića na vežbanje u mudrosti i vrlini. Prvi je počeo starjji brat, Dionisodor, a mi smo svi gledali u nje ga kao da ćemo odmah čuti neke zadivljujuće reči. Tako je i bilo, jer taj čovek je, Kritone, počeo sa zadivljujućim izlaganjem. Vredi čuti b kako je bilo podsticajno na vrlinu. Sokrate, reče on, i vi ostali koji tvrdite da ovaj mladić želi da postane mudar, recite da li se šalite kad to tvrdite, ili zbilja želite i ozbiljno brinete?
Ja pomislih da oni veruju kako smo se mi ranije šalili kad smo ih pozvali da razgova raju s mladićem, i da su se zato poigravali s njim i nisu bili ozbiljni. Zbog toga im rekoh još odlučnije da smo zaista ozbiljni. Tada Dionisodor reče: Pripazi, Sokrate, da ne porekneš to što sada govoriš. Pazio sam, rekoh. Nikad to neću poreći. Dobro, reče. Tvrdite li da on hoće da po stane mudar? Svakafco. A sada, reče on, da li je Kleinija mudar ili nije? On kaže da to još nikako nije. Nije hvalisav, rekoh. A vi, reče on, želite da on postane mudar, i da ne bude neznalica. Složili smo se. Dakle vi želite da on postane onaj koji nije, i da više ne bude onaj koji je sada. Zbunih se kad sam to čuo, a on videvši da sam zbunjen, reče: Ne želite Ii, dakle, ka ko izgleda, da on bude uništen, kada želite da ne bude više onaj koji je sada? Zaista, vređni bi bili takvi prijatelji i ljubavnici koji bi sve činili da im ljubimci budu uništeni! Kad je Ktesip to čuo zabrinuo se za lju bimca i rekao: Stranče iz Thurija, kad ne bi bilo neotesano to reći, rekao bih »tebi na gla vu«! Jer, mada poznaješ i mene i ostale, rekao si toliku laž — koju ja ne smem ni da pono vim — kako ja želim da ovaj ovde bude uni šten. Šta, Ktesipe, reče Euthidem, zar se tebi čini da se može reči laž? Tako mi Zevsa, čini mi se, osim ako ni sam baš lud! Da li laže onaj koji govori o onome o če mu je reč, ili onaj koji ne govori?
284
b
c
Onaj koji govori, reče. Ukoliko to govori, ne govori li nešto dru go od onoga što zaista govori? Kako bi on to mogao?, reče Ktesip. Ali i ono što govori je jedna stvar (biće) odvojena od drugih. Svakako. Ne govori li određenu stvar (biće) onaj koji to govori? Da. No onaj koji govori određenu stvar (biće) i stvari, govori istinu, tako da Dionisodor, uko liko govori stvari (ta ćnta) govori istinu i ni u čemu ne laže, kao što ti tvrdiš. Jeste, reče Ktesip, ali onaj ko to govori Euthideme, ne govori ono što jeste. A Euthidem reče: A ono što ne postoji, to svakako nije? Nije. Sigurno, dakle, ono što ne postoji, to nigde ne postoji? Nigde. Da li je moguće da bilo ko išta uradi sa onim što ne postoji tako da ga učini onim što nigde nije? Meni izgleda da to nije moguće, reče Ktesip. Dobro! Kad govornici govore pred naro dom, da li oni ne čine ništa? Čine svakako, reče on. \ Ne stvaraju li takođe, ukoliko čine? Da. Znači, govorenje je i delanje/činjenje i stvaranje? Složio se. Dakle, reče, niko ne govori ono što nije — jer odmah bi nešto stvarao, a ti si se slo žio da niko ne može stvarati ono što nije — tako da po tvojim vlastitim recima niko ne
laže, već pošto Dionisodor govori, on govori istinu i ono što jeste. Tačno, Euthideme, tako mi Zevsa, reče Ktesip, ali on govori ono što jeste na neki način, a ne kako je zaista. Kako to misliš, reče Euthidem, Ktesipe? d Postoje li zaista neki koji govore o stvarima onako kako ove jesu? Svakako, postoje, reče on. To su ono ple meniti i dobri, i oni koji govore istinu. Dobro, reče on. Nisu li dobre stvari dob ro, a loše loše? Složio se. A ti se slažeš da plemeniti i dobri ljudi govore o stvarima onako kako ove jesu? Slažem se. Znači, Ktesipe, dobri loše govore o lošim stvarima, ukoliko govore kako ove jesu. Tako mi Zevsa, reče on, svakako, i to e bar o lošim ljudima. Ako mene slušaš, pripazićeš da im ne pripadaš da ne bi o tebi do bri ljudi loše govorili. Jer dobro znaj da do bri ljudi loše govore o lošim. A da li govore veliko o velikim, reče Eut hidem, i toplo o toplim? Tačno tako, reče Ktesip, bar o dosadnim dosadno govore i tvrde da (tako) razgovaraju. Ti vređaš, Ktesipe, reče Dionisodor, ti vređaš! Ama ne, Zevsa mi, reče on. Dionisodore! 285 Ti si mi drag, ali korim te kao prijatelja i pokušavam da te ubedim da nikad preda mnom ne govoriš tako prostački kako ja želim da budu uništeni oni do kojih mi je najviše stalo. Tada se ja, pošto mi se učinilo da su postali grublji jedan prema drugom, našalih s Ktesipom i rekoh: Ktesipe, meni se čini da bismo trebali primiti od stranaca to što go-
vore, ako oni žele da daju, i ne prepirati se oko reči. Jer ako znaju tako da uništavaju ljude da iz opakih i nerazboritih stvaraju do bre i razborite, pa bilo da su to sami otkrili ili da su od nekog naučili kakva je to smrt i propast da onaj koji je opak bude uništen i da se ponovo pojavi kao dobar: ako to znaju — a jasno je da znaju; barem su rekli da nji hova nedavno otkrivena veština stvara dobre ljude iz zlih — tada im to priznajmo. Neka nam unište dečaka i neka ga učine mudrim, a i sve nas ostale. Ako se vi mladi plašite, neka ogled bude izvršen na meni kao na Karijcu. Budući da sam i star, spreman sam da se izložim opasnosti i da predam sebe ovom Dionisodoru kao Medeji Kolhidskoj. Neka me uništi, neka me skuva ako hoće, neka čini šta hoće, samo neka me učini dobrim. A Ktesip reče: I ja s&m sam spreman, Sokrate, da predam sebe ovim strancima, pa i da hoće da mi deru kožu još žešće nego što je sada deru, ukoliko mi koža neće završiti u mešini kao Marsijma, već u vrlini. Ovaj Dionisodor misli da sam besan na njega; ja nisam besan već se suprotstavljam onom što mi izgleda neprikladno prema meni. A ti, valjani moj Dionisodore, nemoj protivrečenje nazi vati vređanjem, jer vređanje je nešto drugo. A Dionisodor reče: Da li to govoriš, Ktesipe, pretpostavljajući da postoji protivreče nje? Nesumnjivo, reče, itekako. A ti, Dioniso dore ne misliš da postoji protivrečenje? SvaikaK5, reče, ti nikako nećeš pokazati da si čuo nekoga da protivreči nekom drugom. Ma je li istina? Pokazujem ti Ktesipa koji protivreči Dionisodoru pošto ga sada slušam. Da li bi pokušao to i da dokažeš?, reče on. Sigurno, reče.
Dobro, reče ovaj. Postoje li reči (lćgoi) za svaku stvar? Sigurno. Da svaka stvar jeste ili da nije? Da jeste. Jer smo i malopre, ako se sećaš, Ktesipe, dokazali da niko ne govori o nečemu kao da nije, jer pokazalo se da niko ne govori o nebiću. Pa šta s tim?, reče Ktesip. Da li ja i ti nešto manje protivrečimo jedan drugom? Da li bismo protivrečili jedan drugom ka da bismo obojica govorili o istoj stvari, ili bismo tada nesumnjivo isto govorili? Složio se. A kad nijedan od nas, reče, ne govori-© stvari, da li bismo tada pfrotivrečili jedan dru gom? Ili tako nijedan od nas uopšte ne bi ni mislio na tu stvar? I to je potvrdio. No, da li protivrečimo jedan drugom onda kada ja govorim jedno o jednoj stvari, a ti drugo o drugoj? Ili, kad ja nešto govorim, a ti uopšte ni ne govoriš? A kako bi mogao pro tivreči ti onaj koji ne govori onom koji go vori? Ktesip zaćuta, no ja se začudih razgovoru i rekoh: Kako to misliš, Dionisodore? M ada' sam taj dokaz čuo od mnogih i to često, uvek se čudim. Služe se njime žestoko i Protagorini sledbenici, a i oni još stariji; a meni se taj dokaz oduvek čini začuđujućim pošto izvrće i druge i sebe samog. No verujem da ću od tebe najbolje čuti njegovu istinu. Je li zaista nemoguće lagati? Jer, to je smisao tog dokaza, zar ne? Zar onaj koji govori, ili govori istinu ili ne govori (uopšte)? „ Složio se. Da li tada nije moguće lagati već (samo) imati mnenje?
nje.
Ni to, reče. Znači rekoh, uopšte ne postaji lažno mne-
Ne postoji. Ne postoji dakle ni neznanje ni neznalice. Jer, ne bi li neznanje, kad bi zaista postojalo, bilo upravo to, biti u zabludi o stvarima? Svakako, reče. No, to nije moguće, rekoh. Nije. Da li Dionisodore, govoriš da bi govorio neobične stvari, ili ti se zbilja čini da nijedan čovek nije neznalica? e Samo ti opovrgni, reče. Da li po tvom mišljenju postoji opovrgnuće kad niko nema lažno mnenje? Ne postoji, reče, Euthidem. Nije li me malopre, rekoh ja, Dionisodor pozvao da ga opovrgnem. Ta kako bi neko mogao podsticati na nebiče? Da li ti podstičeš? Rekao sam ti Euthideme da se ja baš ne razumem u te mudre i vrsne stvari, već ne kako teško o njima mislim. Možda ću zato 287 postavljati prosta pitanja, no vi mi oprostite. Pogledaj! Ako nije moguće ni imati lažno mne nje, ni biti u zabludi ni biti neznalica, nije li tada nemoguće grešiti kad se nešto radi? Jer onaj koji radi ne može grešiti u onome što radi. Ne tvrdite li da je tako? Sigurno, reče. Sada dolazi, rekoh ja, ono prosto pitanje. Ako zaista ne grešimo ni kad činim o ni kad govorimo ni kad razmišljamo, u čemu ste vi, tako vam Zevsa, došli da podučavate? Niste li malopre rekli da možete najbolje od svih b ljudi preneti vrlinu onome koji hoće da uči? Da li si ti Sokrate, reče Dionisodor pošto je prihvatio razgovor, takav Kron1 da nas sada podsećaš na ono što smo najpre rekli, i da
me sada podsetiš ako sam nešto rekao prošle godine, a s onim što se sada govori ne znaš šta da učiniš? Zato što je, rekoh ja, to (što se sada go vori) veoma teško — opravdano, jer mudri lju di govore — a s tim poslednjim je zaista ve oma teško nešto učiniti, kao što ti kažeš. Jer šta misliš Dionisodore pod tim da ja ne znam šta da činim? Nije li jasno da misliš kako ga ne mogu pobiti? Jer, reci mi inače šta drugo ti znače (noei) te reči »ne znam šta da učinim s tim tvrdnjama«? Ama ono što ti kažeš, reče. Samo odgo vori! Zar pre nego što ti meni odgovoriš, Dioni sodore? Nećeš li da odgovaraš?, reče. „— Da li je to pravo? Naravno da je pravo, reče. Na osnovu kog razloga? Ili je možda ja sno da (je to pravo) na osnovu toga što si nam ti došao kao premudar što se reči tiče, pa znaš kad treba odgovarati, a kad ne treba? I sada ništa ne odgovaraš pošto znaš da ne treba. Blebećeš, reče, i otežeš s odgovorom. No dobri moj, pokori se i odgovaraj, kad se već i sam slažeš s tim da sam mudar. Tada se treba pokoriti, rekoh ja, i to je izgleda nužno. Jer ti vladaš. Nego, pitaj! Da li ono što misli poseduje dušu, ili mi sli (noei) i ono što nema dušu? Samo ono što ima dušu. A da li ti znaš neku reč (hrema) koja ima dušu? Tako mi Zevsa, ne znam! Zašto si me onda malopre pitao šta mi znače (nooi)2 reči? Pogrešio sam zbog svoje ludosti, šta dru go? Ili možda nisam pogrešio, već sam i to pravilno rekao, premda sam rekao da reči
misle (noel)? Da li tvrdiš da grešim ili da ne grešim? Jer ako nisam pogrešio, tada ni ti ne možeš opovrgnuti premda si mudar, niti znaš šta da činiš s tom tvrdnjom, a ako sam pogrešio, tada isto tako ne govoriš ispravno 288 pošto tvrdiš da nije moguće grešiti. A sve to ne govorim za nešto što si prošle godine tvr dio. No, izgleda Dionisodore i Euthideme, da ovaj razgovor stoji u mestu i da još pada kao nekad kad je srušen, tako da Čak ni vaša veština ne može učiniti da mu se to ne događa, premda je zadivljujuća u tačnom razlikovanju reči. b Tada Ktesi reče: Čudne stvari govorite, gospodo Thurijci, Hijani ili po čemu i kako se već zovete! Jer ništa vas nije briga što brbljate. Uplašio sam se da ne počne vređanje, pa ponovo umirih Ktesipa i rekoh: Kt^sipe, ono što sam malopre govorio Kleiniji, isto to i tebi govorim: ti ne znaš kako je zadivljujuća mudrost ovih stranaca. Međutim, oni ne žele da nam je ozbiljno pokažu, već oponašaju Pro teja ajgipti'jskog sofistu i opsenjuju nas. Zato, c hajde da mi oponašamo Menelaja i da ne pu stimo ovu gospodu dok nam se ne pokažu na ozbiljan način, jer verujem da će se pokazati nešto prelepo kada započnu da budu ozbiljni. No, hajde da ih molimo i nagovaramo da se pokažu. Čini mi se da ponovo ja sám treba d da ih uputim kakvim da mi se pokažu. Pokušaću da nastavim tamo gde sam ranije stao i da to izložim koliko mogu ne bi li ih nekako dozvao da se umilostive, sažale na mene, moj napor i moju ozbiljnost, pa da sami budu ozbiljni. A ti, Kleinija, rekoh, podseti me gde smo onda stali. Čini mi se, ovde negde. Složili smo se na kraju da treba voleti mudrost, zar ne?
Da, reče on. A istinska ljubav prema mudrosti (philosophia) jeste sticanje znanja, nije li tako? Jeste, reče. Koje znanje bismo trebali sticati da bi smo pravilno činili? Nije li to jednostavno ono koje će nam koristiti? Svakako, reče. Da li bi nam koristilo kad bismo u meli da idući,okolo pogađamo gde je u zemlji zako pano zlato? Možda, reče on. No, ranije smo, rekoh, opovrgnuli to da išta dobij amo čak i ako bez rada i kopan zemlje steknemo svo zlato, tako da čak i da znamo/umemo da stvaramo zlatne stene, to znanje nam ne bi vredelo ništa. Jer ako se uz to ne umemo služiti tim zlatom, tada od njega nema nikakve koristi. Zar se ne sećaš? Svakako, reče on, sećam se. Ni od drugog znanja, bilo da je ono zna nje sticanja imetka, lečenja, ili bilo čega dru gog, izgleda da nema nikakve koristi, ako ono ume samo da stvara nešto, ali ne i da se služi onim što stvara. Nije li tako? Potvrdio je. Pa i ako postoji neko znanje kako da se ljudi čine besmrtnim, ni od njega izgleda nema nikakve koristi bez poznavanja toga kako da se služimo besmrtnošću — ako treba zaključi vati na osnovu onoga u čemu smo se ranije složili. I meni i njemu je sve to izgledalo tačno. Znači, potrebno nam je, lepi moj dečko, takvo neko znanje u kome su se istovremeno našli i stvaranje i znanje služenja onim što.se stvara. v Izgleda, reče. Dakle, daleko od toga da mi moramo biti 'kao omi koji prave lire i (kao om koju aičes-
tvuju u takvom nekom znanju. Jer, tu su odvo jene veština pravljenja i korišćenje, i svaka se odeljeno bavi istim. Jer, veština pravljenja lire i veština sviranja na liri3 se međusobno puno razlikuju. Nije li tako? Potvrdio je. Takođe, jasno je da nam nije potrebna i veština pravljenja frula, jer i ona je primer takve veštine. I njemu se tako činilo. r No tako ti bogova, rekoh ja, kad bismo . naučili veštinu sklapanja govora, da li je ona ta koja bi nas, kad je stekneino, trebala uči niti srećnim? Ne, mislim da nije, odgovori Kleinija. d Imaš li za to dokaz? Poznajem, reče, neke pisce govora koji se vlastitim govorima koje sami stvaraju, ne umeju služiti, isto kao i oni koji prave lire lirama, već se i ovde drugi umeju služiti onim što su ovi proizveli, i to oni koji sami ne mogu da sklapaju govore. Očito je dakle da su i u slučaju govora odeljene veština stva ranja i veština korišćenja. Izgleda mi, rekoh, da je to dovoljan dokaz da veština sklapanja govora nije ta čijim bi posedom neko mogao biti srećan, premda sam e ja verovao da će nam se tu negde pokazati to znanje koje odavno tražimo. Jer, zaista, Klei nija, ovi ljudi koji sklapaju govore mi se, kad god ih sretnem, čine nadmudri, a sama nji hova mudrost mi se čini božanstvena i uzvi šena. I to zaista nije ništa čudno, jer ona je deo veštine bajanja i za malo je neznatnija od nje. Jer dok je veština bajanja čaranje guja, 290 paukova, škorpija i svih drugih zveri i bolesti, ova je čaranje i ubeđivanje sudija, skupštinara i sve druge gomile. Ili tebi (možda) iz gleda da je drugačije?
Ne, reče on, nego i meni izgleda da je tako kako ti tvrdiš. Pa, kuda da se još okrenemo? Ka kojoj veštini? Ja ne znam, reče on. No, rekoh, ja verujem da sam otkrio. Ka kojoj?, upita Kleinija. Ka vojvodskoj! Ta veština mi se čini po najviše onom čijim bi posedom neko mogao biti srećan. Meni baš ne izgleda. Zašto?, rekoh ja. To je neka veština za lovljenje ljudi. Pa šta? ’ Nijedna lovačka veština ne ide dalje od toga da ulovi i nadvlada, a kad već nadvlada ^ to što lovi, ne može se time služiti, već lovci i ribari predaju (svoj ulov) kuvarima, a geo metri, astronomi i račundžije — pošto ne znaju da se sami služe svojim oktrićima, već samo da ih ulove — predaju svakako svoja otkrića dijalektičarima da se ovi njima služe — to čine bar oni koji nisu sasvim nerazumni. Lepo, rekoh ja, najlepši i najmudriji moj Kleinija. Je li to (zaista) tako? Sigurno, reče on. Isti je slučaj i s vojsko vođama. Čim ulove neki grad ili vojsku, oni ga predaju političarima jer sami ne znaju da se služe onim što su ulovili, kao što mislim i lovci na prepelice predaju (svoj plen) odgajivačima prepelica. Ako nam dakle treba ona veština koja će se umeti i služiti onim što stekne, pa bilo da to stvara ili plesni, i ako će nas takva veština učiniti blaženim, tada zaista treba tražiti neku drugu pored ove voj vodske. Kritom: Što ti to govoriš, Sofcrate? Onaj dečak je sve to rekao?! Sokrat: Zar ne veruješ, Kritone?
Kr.: Ama ne, verujem, Zcvsa mi! Mislim da mu za obrazovanje nije potreban ni Euthidem ni ijedan drugi čovek, ako je to rekao. So.: Zevse, da nije Ktesip to rekao, a ja zaboravio? 291 Kr.: Kakav Ktesip!? So.: Ipak siguran sam da to nije bio ni Euthidem ni Dionisodor. Ali, božanski Kritone, da nije tu bilo neko moćnije (biće) i reklo sve to? Ta dobro znam da sam to čuo! Kr.: Jeste, Zevsa mi, Sokrate! Sigurno je to bilo neko moćnije biće. No jeste li posle toga potražili još neku veštinu? I jeste li ot krili ili niste onu radi ikoje ste istraživali? b So.: Otkud da je nađemo, dragi moj!? Baš smo bili smešni. Kao deca koja žele kacige, i mi smo uvek verovali da ćemo odmah ščepati svako pojedino znanje, a ono bi nam uvek izbeglo. Zašto da ti pričam nadugačko? Kad smo došli do veštine kraljevanja i ispitivali nije li ona ta koja pruža i koja omogućava sreću, tu smo tada kao u neki labirint upali. Mislili smo da smo već na kraju, no mi smo c obišli krug i našli se ponovo na početku istra živanja, u istom nedostatku kao i onda kada smo počeli tražiti. Kr.: Kako vam se to dogodilo, Sokrate? So.: Reći ću ti. Mislili smo da su politička veština i veština kraljevanja isto. Kr.: I šta onda? So.: Toj veštini i vojvodska i ostale veš tine predaju upravljanje nad svojim proizvo dima, kao onoj koja jedino ume da se njima služi. Izgledalo nam je pouzdano da je to ona koju smo tražili, da je ona uzrok toga što se d pravilno u državi postupa, i da, sasvim po Ajshilovom jambu, ona sama sedi na krmi države upravljajući i vladajući svime, i da sve čini korisnim.
Kr.: Nije li vam se to dobro činilo, So krate? So.: Ti ćeš prosuditi, Kritone, ako hoćeš da čuješ i ono što nam se potom dogodilo. Nastavili smo da to ispitujemo ovako nekako: e da li nam veštinu kraljevanja pošto vlada svi me, nešto dogotovljuje ili ne dogotovljuje ni šta? Sigurno, rekosmo jedan drugom. Ne bi li i ti isto rekao, Kritone? Kr.: Svakako. Šta bi dakle rekao da je njeno delo? Na 292 primer, kad bih te pitao koji proizvod daje lekarska veština vladajući svime čime vlada, ne bi li rekao da je to zdravlje? Kr.: Sigurtio. So.: A šta’ je s našom zem ljoradničkog veštinom? Sta dogotovljuje vladajući svime či me vlada? Ne bi li rekao da nam pruža hranu iz zemlje? Kr.: Sigurno. So.: A veština kraljevanja, šta dogotov ljuje vladajući onim čime vlada? Možda ti baš nije lako da kažeš. Kr.: Zevsa mi, nije lako Sokrate. So.: Ni nama, Kritone. No sigurno znaš to da ona mora biti korisna ukoliko zaista jeste ona koju tražimo. Kr.: Svakako. So.: Ne mora li nam ona tada., donositi neko dobro? Kr.: Nužno, Sokrate. b So.: No, to dobro u kome smo se nekako složili između sebe ja i Kleinija, nije ništa drugo do neko znanje. Kr.: Da, tako si rekao. So.: Dakle, druga dela za koja bi se moglo tvrditi da pripadaju politici — a ima mnogo takvih, na primer, učiniti građane bogatim, slobodnim i nebuntovnim — pokazala su se sva ni zla ni dobra, a potrebnim se pokazalo
da se građani učine mudrim i da im se da udeo u znanju, pošto znanje treba da bude ono što im koristi i što ih čini srećnim. Kr.: Tako je; barem ste se u tome složili, kako si ti preneo razgovor. So.: Da li dakle veština kraljevanja čini ljude mudrim i dobrim? Kr.: Tk šta preči, Sokrate? So.: No, da li ona sve čini dobrim, i to u svemu? I da li ona daje svako znanje, ko žarsko, tesarsko ili bilo koje drugo? Kr.: Mislim da nije tako, Sokrate. d So.: Već koje znanje ona daje? Šta treba da učinimo s njim? Jer ono ne može proizvo diti nikakvo, ni dobro ni loše, delo, a ni dati neko drugo znanje do samo sebe. Možemo li, dakle, reći koje je to znanje i šta treba da učinimo s njim? Možemo li, ako se ti slažeš, Kritone, da kažemo da je to ono pomoću koga ćemo druge učiniti dobrim? Kr.: Svakako. So.: A zašto će nam ti biti dobri i korisni? e Možemo li reći da će oni druge učiniti dobrim, a ovi opet druge? No to da su dobri nikada nam se ne pokazuje ukoliko potcenjujemo ta kozvane političke poslove, već se događa sa svim kao u poslovici5 o Korintu Zevsovom sinu. I, kao što smo rekli, isto smo tako da leko ili još dalje od toga da znamo koje je to znanje koje će nas učiniti srećnim. Kr.: Zevsa mi, Sokrate, izgleda da ste upali u velike teškoće. 293 So.: I ja sam, Kritone, kad sam u te teš koće zapao, glas izgubih moleći strance kao Dioskure i pozivajući ih da spasu i mene i dečaka iz te bure razgovora, da se na svaki način uozbilje, i da nam tako ozbiljni pokažu koje je to znanje pomoću koga bismo valjano proživeli ostatak života. c
Kr.: Pa je li Euthidem hteo da vam po kaže? So.: Ta kako da ne!? Počeo je, prijatelju moj, baš veličanstveno. Da li da te, reče on, Sokrate, podučavam u tom znanju koje vam odavno zadaje muke ili da ti pokažem da ga poseduješ? O dragi moj, rekoh ja, zar ti to možeš!? Svakako, reče. Onda mi pokaži, Zevsa ti, da ga posedujem, jer to je mnogo lakše za čoveka u mojoj dobi za učenje. Hajde, reče, odgovaraj mi! Postoji li ne što što znaš? Svakako, rekoh ja, mnogo toga neznatnog. To je dovoljno, reče. Da li misliš dk je moguće da neka stvar ne bude ono što ona jeste? Svakako, ne mislim. Ti onda, reče, nešto znaš? Svakako. Nisi li znalac, pošto znaš? Svakako, znalac sam tog istog. Nema razlike. No, nije li nužno da ti mo žeš sve znati budući da si znalac? Ama ne, rekoh. Jer ima puno stvari koje ne znam. A ako nešto ne znaš, nisi li onaj koji ne zna? Sigurno, dragi moj, i to u onome što ne znam. Da li si išta manje onaj koji ne zna? Ali malopre si rekao da si znalac, pa si tako isti taj koji jesi, a opet nisi taj, i to istovremeno i u odnosu na isto. Lepo, Euthideme, rekoh ja. Kao u poslo vici, dobar udarac! Kako to ja znam ono zna nje koje smo tražili? Budući da je nemoguće da ista (stvar) i bude i ne bude, tada sve znam ako znam jedno — jer ne mogu biti istovre
meno i onaj koji zna i onaj koji ne zna. A pošto sve znam, tada posedujem i ono znanje. Ne govoriš ii tako, i nije li to tvoja mudrost? Ti upavo samog sebe opovrgavaš, Sokrate. A tebi se, Eutliideme, rekoh, ne događa isto? Ipak bilo šta da mi se događa kad si tu ti i naš dragi Dionisodor, ja se uopšte ne uzne mirujem. Reci mi nije li tačno da vas dvojica ponešto znate, a ponešto ne znate? Ni izdaleka, Sokrate, reče Dionisodor. Kako to mislite? Zar ništa ne znate? Svakako, znamo, reče on. Da li znate sve, pošto znate bilo šta? Sve znamo, reče. A i ti sve znaš, ukoliko išta znaš. O Zevse, rekoh, kakvo čudo! Kako veliko dobro se pokazalo! Zar i svi drugi ljudi ili znaju sve, ili ništa ne znaju? Ta sigurno, reče, nije tačno da jedno zna ju, a drugo da ne znaju, te da istovremeno znaju i ne znaju. Nego šta?, rekoh. Svi sve znaju, ukoliko išta znaju. Tako ti bogova, Dionisodore, da li vas dvojica zbilja sve znate? Jasno mi je da ste sada ozbiljni, iako ste se jedva odazvali mom pozivu. Da li na primer znate tesarsku i obu ćarsku veštinu? Sigurno, reče. Da li umete i da šijete? Zevsa mi, i da krpimo, reče. Da li znate i takve stvari koliko je zvezda ili peska? Svakako, reče on, misliš li da nećemo to prihvatiti? Tada se Ktesip umeša u razgovor. Zevsa ti, reče, Dionisodore, pokaži mi neki dokaz kojim bih mogao znati da govorite istinu. Šta da ti pokažem? Da li znaš koliko Euthidem ima zuba, a Euthidem koliko ti imaš?
Zar ti nije dovoljno, reče ovaj, da čuješ da znamo sve? Nikako, reče on, recite nam samo još ovo i dokažite da govorite istinu; ako kažete ko liko svaki od vas ima zuba, i ako se to pokaže tačnim kada izbo rij imo, tada ćemo vam već i ostalo verovati. d Pošto su mislili da im se ruga, nisu hteli da ga poslušaju, već su ponovo ustvrdili da znaju sve kad rh je Ktesip pitao jedno pitanje za drugih sasvim otvoreno. Nije zaobišao ni šta, čak ni ono najružnije pitajući ih da li znaju. A njih dvojica su se hrabro suočili s tim pitanjima tvrdeći i dalje da znaju, kao veprovi koji se zajedno suprotstavljaju nesre ći, tako da sam i ja, Kritone, zbog nepoverenja bio primoran da na kraju upitam Dionisodora da li ume da pleše. A on reče: Sva. kako, umem. Sigurno, rekoh, ne možeš da plešeš oko noža ili da se u tvojim godinama okrećeš na točku. Jesi li tako daleko odmakao u mud rosti? e Nema toga što ja ne mogu, reče. A da li sve samo sada znate, ili znate i oduvek? I oduvek, reče. I kad ste bili deca i odmah po rođenju sve ste znali? Potvrdiše obojica istovremeno. 295 Nama se to učinilo neverovatno, a Euthi dem mi reče: Ti ne veruješ, Sokrate? Mogu reći samo to da ste sigurno mudri. Ali ako želiš da mi odgovoriš, pokazaću ti da se i ti slažeš s tim začuđujućim stvarima. Zaista bih veoma rado to ispitivao. Jer ako sam neznajući bio mudar, a ti mi dokažeš da sam sve oduvek znao, koje veće blago bih mogao otkriti u čitavom životu?
Onda odgovaraj, reče on. Pitaj! Odgovaraću. Da li, reče, Sokrate, ti nešto znaš ili ne? Znam. Da li dakle znaš onime čime si i onaj koji zna, ili nečim drugim? Onim čime sam onaj koji zna. Pretpostav ljam da govoriš o duši, nije li tako? Nije te sramota, reče, Sokrate?! Zašto uz vraćaš pitanjem kad si upitan? Dobro, rdkoh. ALi kaiko da se ponašam? Učiniću onako kako ti kažeš. Kada ne razumem šta pitaš, da li zahtevaš da ipak odgova ram, a ne da upitam zauzvrat? * Valjda shvataš, reče, šta govorim? Svakako, rekoh. Onda odgovaraj prema onom što shvataš. Šta ako ti pitaš misleći na jedan način, a ja shvatam na drugi pa potom prema tome što shvatam i odgovorim? Da li je tebi do voljno ako ja uopšte ne odgovorim u tom smislu? Meni jeste, reče on, no tebi, kako mislim, nije. Onda Euthideme, rekoh, tako mi Zevsa, neću odgovarati pre nego što doznam. Nećeš da odgovaraš prema onom što oduvek shvataš zato što hoćeš da zanovetaš i zato što si stariji nego što treba da budeš. > Video sam da je besan na mene što mu komadam reči, pošto je hteo da me ulovi okruživši me njima. Setih se i Kona koji besni na mene svaki put kad ga ne poslušam, a sada se manje brine o meni misleći da sam nezna lica. A pošto sam nameravao da i kod ovog odlazim, pomislih da ga treba poslušati, da ne bi pomislio da sam nespretan i tako me odbio. Zato rekoh: Ali, ako se tebi, Euthideme, čini da tako treba, učinićemo tako. Jer ti svakako
bolje znaš da raspravljaš od mene koji posedujem samo veštinu običnog čoveka. Pitaj zato ispočetka. Odgovaraj onda, reče, ponovo. Da li ono što znaš pomoću nečega ili ne? Svakako, rekoh, pomoću duše. 296 Ovaj čovek opet, reče on, odgovara više nego što je pitan. Jer nisam te pitao čime?, već da li nečim znaš. Opet sam, rekoh, usled neobrazovanosti, odgovorio više nego što treba. Ali, oprosti mi. Sada ću ti prosto odgovoriti da ono što znam znam pomoću nečega. Da li, reče on, pomoću istog tog oduvek znaš, ili ponekad time a ponekad pomoću ne čeg drugog? Uvek, rekoh, kad god znam, znam po moću tog. Ama hoćeš li prestati da pridodaješ? No, (činim to) da nas ne prevari to »uvek«. b Mene svakako neće, već ako ikoga, onda tebe. No odgovaraj: Da li uvek pomoću toga znaš? Uvek, rekoh ja, kad se već mora odbaciti to »kadgod«. Dakle, uvek pomoću toga znaš; a kad uvek znaš, da li nešto što znaš znaš pomoću toga, a drugo pomoću nečeg drugog, ili sve znaš pomoću toga? Sve što zbilja znam, rekoh, znam pomoću toga. Opet isto ono pridodaješ! Dobro, rekoh, odbacujem to »što zbilja znam«. Nemoj ništa da odbacuješ, reče. Nije mi nimalo potrebna tvoja pomoć. Odgovori mi: c Da li bi mogao da znaš sve, kad ne bi znao sve?
To bi bilo čudo, rekoh. A on reče: Sada dodaj šta hoćeš, jer sla žeš se da znaš sve. Izgleda, rekoh ja, da znam sve, kad baš nikakvu moć nemaju reči »šta znam«. Dakle, složio si se i s tim da uvek znaš pomoću onoga čime znaš, bilo to »onda kada zbilja zinaš« ili kako hoćeš. Jer složio si se da d znaš uvek i istovremeno sve. Jasno je dakle da si znao i kad si bio dete, i kad si rođen, i kad si začet. I pre nego što si postao, i pre nego što su postali nebo i zemlja, znao si sve, ako doista uvek znaš. I tako mi Zevsa, ti ćeš sam uvek i znati, i znaćeš sve, ako ja to od lučim! ' T& odluči, rekoh ja, velepoštovani moj Euthideme, ako zbilja govoriš istinu. No ni- x sam baš uveren da si dovoljno jak za to, ako ti se u odluci ne pridruži tvoj brat, ovaj ovde Dionisodor. Tako bi možda mogao. No recite e mi — ne bih se usudio da se raspravljam s vama koji ste izvanredni po mudrosti, oko toga da ja ne znam sve, kad vi već tvrdite (suprotno) — kako da ustvrdim da znam ova kve stvari, Euthideme, na primer, da su dobri ljudi nepravedni? Svakako znaš, reče on. Šta?, rekoh ja. Da dobri ljudi nisu nepravedni. 297 Sigurno, rekoh, znam to odavno. Ahf 'ne pitam te to već kad sam naučio to da aobri ljudi jesu nepravedni? Nikada, reče Dionisodor. Dakle, rekoh, ja to ne znam. Kvariš dokaz, reče Euthidem Dionisodoru. On će se pokazati kao onaj koji ne zna, pa će istovremeno i znati i ne znati. Dionisodor pocrvene, a ja rekoh: No, šta ti kažeš Euthideme? Zar ti se ne čini da prab vilno govori tvoj brat koji sve zna?
Dionisodor brzo upade u reč: Jesam li ja Euthidemov brat? Ja rekoh: Pusti to, dobri moj, dok me Eu thidem ne poduči kako znam da su dobri ljudi nepravedni, i nemoj mi zavideti na nauci. Bežiš, Sokrate, reče Dionsodor, i ne želiš da odgovaraš. Prirodno, rekoh. Slabiji sam i od tebe, tako da mi nedostaje mnogo da od vas dvo’ice ne bežim. Jer mnogo sam slabiji od Hera:1a koji se nije mogao boriti protiv hidre, sofistkinje6, koja je svojom mudrošću, ako joj se odseče jedna glava dokaza, stvarala umesto jedne mnoge glave, i protiv raka, nekog dru gog sofiste, koji je čini mi se nedavno bio doplivao s pučine i izišao iz mora. Pošto je on teško mučio Herakla s njegove leve strane go voreći i grizući ga, ovaj je pozvao u pomoć Jolaja, svog nećaka, i Jolaj mu je prilično po mogao. No kad bi došao moj Jolaj, on bi više štete napravio. Odgovori mi, reče Dionisodor, kad si to ispevao, da li .je taj Jolaj više bio Heraklov nećak nego tvoj? Najbolje mi je, Dionisodore, da ti odgo varam. Jer, nećeš prestati da me ispituješ — ja to dobro znam — pošto si zavidan i smetaš mi da me Euthidem podučava u onoj mu drosti. Odgovaraj mi onda, reče. Odgovaram ti, rekoh, da je Jolaj bio He raklov nećak, a nikako moj. Jer, njemu otac nije bio Patrokle, moj brat, već po imenu sli čan Ifikle, Heraklov brat. A Patrokle je, reče on, tvoj brat? Da, rekoh ja, on mi je brat po majci, ali ne i po ocu. Znači, i brat ti je i nije ti brat. Ne po ocu, najbolji moj! Jer, njegov je otac bio Hajredem, a moj Sofronislk. No i Sofironisik je bio otac, a i Hajredem?
i
d
e
298
b
c
d
Sigurno, rekoh, ovaj je bio moj, a onaj njegov. Dakle, reče on, Hajredem je bio drugi ocu? Mom jeste, rekoh. Da li je omda bio otac, ipreanda je drugi ocu? Jesi mi ti istovetan kamenu? Bojim se, rekoh, da ne pokažeš da sam isti; međutim, ne čini mi se da jesam. Nisi li, reče, drugi kamenu? Naravno da jesam. Nije li tačno, reče on, da nisi kamen po što si drugi kamenu, i da nisi zlato pošto si drugi zlatu? Tako je. , Dakle i Hajredem, reče, nije otac pošto je drugi ocu. Izgleda, rekoh, da nije otac. Tada se Euthidem umeša u razgovor: Ako je Hajredem sigurno otac, tada Sofronisk opet nije otac, budući drugi ocu, tako da si ti Sokrate bez oca. A Ktesip prihvati i reče: A vašem ocu se ne događa to isto? Je li on drugi mom ocu? Daleko od toga, reče Euthidem. Već je isti?, reče ovaj. Sigurno, isti je. Ne bih mu to preporučio. Ali, Euthideme, da li je on samo moj otac ili je i otac ostalih ljudi? . I ostalih ljudi, reče. Ili ti možda misliš'da on nije otac iako ie otac? Svakako, mislim, reče Ktesip. A misliš li, reče, da nešto nije zlato iako je zlato, i da nije čovek iako je čovek? Kao u poslovici, reče Ktesip, spajaš babe i žabe. Strašnu stvar tvrdiš ako je tvoj otac otac svih. Ali jeste, reče on. Da li je on samo otac ljudi, upita Ktesip, ili i konja i svih ostalih životinja?
I svih ostalih, reče. Je li ti i majka majka svih? I majka. Znači, reče, tvoja majka je i majka mor skih zmija. I tvoja takođe, reče. A ti si znači brat riba krkuša, kučića i prasića. I ti takođe, reče. Otac ti je dakle vepar i pas. I tebi, reče. Tada Dionisodor reče: Odmah ćeš se, ako mi odgovoriš Ktesipe, složiti s tim. Reci mi, imaš li psa? Da, i to veoma opakog, reče Ktesip. A ima li on kučiće? e Puno, reče, i to istih kao on. Nije li pas njihov otac? Ja sam sam ga video kad je opasao kučku. Dobro, a nije li pas tvoj? Svakako, reče. Nije li on, pošto je otac, tvoj otac, tako da je pas tvoj otac, a ti brat kučića? I Dionisodor odmah brzo uze reč da Kte sip ne kaže nešto ranije: Još mi ovu malen kost odgovori! Biješ li ti tvog psa? A Ktesip se nasmeja i reče: Tako mi bo gova, bijem ga, jer ne mogu tebe! Ne biješ li dakle, rođenog oca? 299 Zaista bi bilo mnogo opravdanije, reče, da bijem vašeg oca. Jer što ga natera da rodi tako mudre sinove?! Pitam se je li mnogo dorba. video od te vaše mudrosti vaš otac i otac kučića. Ali ni njemu Ktesipe, ni tebi, nisu nimalo potrebna mnoga dobra. A ni tebi samom, Euthideme? b Niti ijednom drugom čoveku. Reci mi Ktesipe, da li smatraš da je za bolesnika do bro da pije lek kad mu je potrebno, ili da nije
dobro. Ili kad ide u rat, da pre bude naoružan nego nenaoružan? Sigurno, reče. Ali, verujem da ćeš ti reći nešto odlično. To ćeš ti najbolje znati; no odgovaraj. Bu dući da si se složio da je dobro da čovek pije lek kad mu je potrebno, ne treba li tada da pije što više to dobro i neće li tada biti dobro, ako sebi istuca i umeša tovar čemerike7? Ktesip reče: Svakako, Euthideme, kad bi taj koji pije bio velik kako kip u Delfima. Ne treba li, dakle, ukoliko je dobro u ratu imati oružje, imati što više kopalja i štitova, ukoliko je to dobro? Mislim da treba, reče Ktesip. A ti Euthi deme, misliš da ne treba, već jedan štit i jedno koplje? Svakako. Da Ii bi ti, reče, i Geriona8 i Briareja9 tako naoružao? Ja sam verovao da si u tome struč niji pošto si okiopnik, kao i tvoj ortak. Euthidem zaćuta, no Dionisodor se vrati onome što je Ktesip ranije odgovorio i upita: Ne čini li ti se da je dobro posedovati i zlato? Svakako, reče Ktesip, i to puno! Šta, zar ne misliš da dobre stvari treba imati uvek i svuda? Svakako, reče. A slažeš se da je i zlato dobro? Složio sam se, reče on. J Ne treba li, dakle, to imati uvek, svuda, i ponajviše u samom sebi? I da li bi čovek bio najsrećniji kad bi imao tri talanta10 zlata u trbuhu, talant u lubanji i po stater11 zlata u svakom oku? Pričaju, Euthideme, reče Ktesip, da su među Skitima najsrećniji i najbolji oni ljudi koji u svojim lubanjama imaju mnogo zlata — kao što si i ti pričao da imaš psa za oca — i što je još čudnovati je, da piju iz svojih zlat
nih lubanja držeći svoje glave u rukama, i gle daju zlato koje je unutar njih. 300 Da li, reče Euthidem, Skiti ili bilo ko drugi, gledaju ono što se može gledati ili ono što se ne može gledati? Valjda ono što se može gledati. A ti?, reče. I ja. Vidiš li, dakle, naše ogrtače? Da. Oni dakle mogu gledati. Izvanredno, reče Ktesip. A šta mogu gledati? Ništa, a i ti možda ne misliš da oni gledaju. Tako si sladak! No, čini mi se Euthi deme, da si zaspao premda ne spavaš, i da, ako je moguće da onaj koji govori ne govori ništa, ti to činiš, b Ta zar nije moguće, reče Dionisodor, da govori onaj koji ćuti? Nikako, reče Ktesip. A da ćuti onaj koji govori? Još manje, reče. Kad govoriš o kamenju, drveću ili gvožđu, ne govoriš li o onom što ćuti? Svakako ne, reče, ako prolazim kroz kovačnicu, već tamo gvozdeni predmeti govore u velikom zveketu i buci ako ih neko dohvati, tako da si ovo zbog mudrosti propustio ne rekavši o tome ništa. Ali pokaži mi još to drugo: kako može ćutati onaj koji govori, c Tada mi se učini da se Ktesip zbog lju bimca izlaže velikoj opasnosti. Kad ćutiš, reče Euthidem, ne ćutiš li u svemu? Svakako, reče on. Ne ćutiš li i u stvarima koje govore, uko liko su one deo svega? Šta, reče Ktesip, zar ne ćuti sve? Valjda ne, reče Euthidem.
Već, najbolji moj, sve govori? Ono što govori, pretpostavljam. Ama, reče on, ne pitam te to, već da li sve ćuti ili govori? Nijedno od ta dva i oba, reče Dionisodor prekinuvši razgovor. Dobro znam da nećeš znati šta da činiš s ovim odgovorom. A Ktesip po svom običaju prasnu u gla san smeh, i reče: Euthideme, tvoj brat je do veo dokaz do protivrečnosti, upropastio ga i poništio. Klemija se obradova
Ako ja tako mislim, reče. Ne misliš li tako?, rekoh, c Svakako. Zar nije i isto isto, a različito različito? Valjda nije različito isto; mislio sam da ni dete ne bi sumnjalo u to da isto nije isto. No, Dionisodore, to si propustio namemo, po što mi se, što se ostalog tiče, čini da ste se u raspravljanju potpuno usavršili, kao što to čine zanatlije u onome što svakome od njih priliči. Dakle, ti znaš, reče, šta priliči svakom zanatliji? Najpre, znaš kome priliči da kuje? Svakako, kovaču. A da izrađuje lonce? Lončaru. A da kolje, dere, i da male komade iseo kanog mesa kuva i prži? d Kuvaru, rekoh ja. Nije li tačno, rekoh, da će svako pravilno činiti, ako čini ono što priliči? Svakako. A priliči li, kako kažeš, kuvaru da kolje i dere? Da li si se složio s tim ili nisi? Složio sam se, rekoh, ali imaj milosti! Jasno je, dakle, reče on, da će neko činiti ono što priliči ako zakolje kuvara, raskoma da ga, skuva i isprži, i da će i onaj koji kuje samog kovača i pravi lonce od lončara, činiti ono što priliči, e Posejdone!, rekoh. Sad si doveo do vrhun ca svoju mudrost! Hoće li ikada biti kraj me ne tako da bude moja vlastita!? 302 Da li bi je prepoznao, Sokrate, reče, da postane tvoja vlastita? Ako ti odlučiš, rekoh, jasno je da ću je prepoznati. Sta, reče on, misliš li da poznaješ ono što je tvoje.
b
c
d
Da, ako ti ne tvrdiš nešto drugo. Jer mora se početi od tebe, a završiti na ovom ovde Euthidemu. Da li, dakle, smatraš da je tvoje ono čime vladaš i što možeš koristiti kako ti je volja? Na primer, da li bi smatrao da su bik ili ovca tvoji pošto njih možeš i prodati i pokloniti i žrtvovati kojem god hoćeš bogu, a ono sa čime to ne možeš da nije tvoje? A ja — naime, znao sam da će nešto lepo izroniti iz tih pitanja, i istovremeno sam želeo da čujem što pre — rekoh: Svakako, tako je! Samo takve stvari su moje. Dobro, reče, ne zoveš li živim bićem (živo tinjom) sve ono što ima dušu? Da, rekoh. Da li se onda slažeš da su jedino one ži votinje tvoje sa kojima možeš da činiš sve ono o čemu sam ja malopre govorio? Slažem se. A on zastade pretvarajući se kao da raz mišlja o nečemu velikom, pa reče: Imaš li porodičnog Zevsa? Posumnjavši da će razgovor doći upravo tamo gde je okončan, pokušah da pobegnem uzaludnim okretom, no već sam bio uvijen i kao u mrežu uhvaćen. Nemam, rekoh. Znači ti si neki bedan čovek i nisi ni Atenjanin, pošto nemaš ni porodične bogove/4ii sveti lista ni išta lepo i dobro. Eh, Dionisodore!, rekoh. Nemoj to govo riti i mučno me podučavati! Tšt imam i ja i žrtvenike i svetilišta, i vlastita i porodična, i sva ostala koja ima i bilo koji drugi Atenjanin. Tada i ostali Atenjani nemaju porodičnog Zevsa?, reče. Nijedan Jonjanin, ni oni koji su se iselili iz ovog grada, a ni mi, nema tu eponimiju, već nam je zbog Jonovog porekla Apolon po-
rodični bog. Kod nas se Zevs ne zove poro dičnim već kućnim ili rodnim bogom, a Athena je naša rodna boginja. To je dovoljno, reče Dionisodor. Jer izgle da da ti imaš Apolona i Zevsa i Athenu. Sigurno, rekoh. Nisu li, dakle, oni tvoji bogovi?, reče. Oni su mi preci i gospodari, rekoh. Ali tvoji su, reče. Ili se možda nisi složio s tim da su tvoji? Složio sam se, rekoh, šta sam mogao? e Nisu li, dakle, reče, ovi bogovi i živa bi ća? Jer složio si se da je živo biće sve ono što ima dušu. Ili možda ovi bogovi nemaju dušu? Imaju, rekoh. Nisu li onda i živa bića? Jesu, rekoh. A složio si se, reče, da su one životinje tvoje koje možeš i pokloniti i prodati i žrtvo vati kojem god hoćeš bogu. Složio sam se, rekoh. Nema mi odstupa, Euthideme. Hajde, reci mi pravo, reče ovaj, pošto se već slažeš da postoje Zevs i ostali bogovi, da li ih možeš prodati ili pokloniti ili učiniti s njima nešto drugo što ti je volja kao s dru gim životinjama? 303 Bio sam, Kritone, kao munjom ošinut od tog dokaza, i ležao sam bez glasa. A Ktesip mi priskoči u pomoć i reče: Bravo, o Herakle, lepog li govora! Dionisodor reče: Da li je Herakle bravo, ili je bravo Herakle? O Posejdone, uzviknu Ktesip, strašnih li reči! Odustajem, s ovim ljudima se ne može boriti. b Tada zaista, dragi moj Kritone, nije tu bi lo onoga koji nije pohvalio njih dvojicu i nji hov govor. Umalo ne onemoćaše smejući se, tapšući i veseleći se. I dok su ranije kod sva-
kog pojedinog dokaza samo obožavatelji Euthidema stvarali veliku buku, sada su malne i stubo vi u Likeju zabućali i zarado vali se zbog njih dvojice. I ja sam sam bio doveden u takvo stanje da se složih kako nikada nisam video tako mudre ljude. Njihova mudrost me je sasvim osvojila, počeh da ih hvalim i veli čam: Blaženi ste zbog svoje zadivljujuće moći (ph^seos), vi koji ste se u tako značajnom poslu usavršili tako brzo i za kratko vreme! Vaši dokazi, Euthideme i Dionisodore, imaju i mnoge druge lepote, no u njima je najizvrsnije to što vi ni malo ne marite za mnoštvo ljudi, bilo da su to oni uzvišeni, ili oni koji veruju da su nešto i neko, već samo za one koji su vam slični. Jer ja sam siguran da sa svim mali broj ljudi sličnih vama ceni te do kaze, a da su ostalima tako nepoznati da bi se, u to sam siguran, više stideli da opovr gavaju druge tim dokazima nego da sami bu du opovrgavani. Postoji još nešto drugo čovekoljubivo i dobroćudno u vašim dokazima: kad tvrdite da nijedna stvar nije ni lepa ni dobra ni bela ni nešto drugo što je takvo, niti da je uopšte drugačija od nečega što je dru gačije, tada zbilja sasvim zatvarate ljudima usta, kao što i tvrdite; no, zato što ne zatvara te samo drugima usta, već izgleda i sebi sa mima, to je veoma uljudno i uklanja svu ne ugodnost vaših dokaza. No najznačajnije je da \ je sve to u vama tako i da ste to tako ve§to otkrili da možete tome za veoma kratko vre me naučiti bilo kog čoveka; ja s&m sam paž ljivo posmatrao Ktesipa i zaključio da je on ubrzo bio sposoban da vas bez pripreme opo naša. Mudro je u vašoj raboti to što je do bra za predavanje, no nije pogodna za ras pravu pred ljudima. Ako primate moj savet, tada pripazite da ne govorite pred mnogima, da vam ne bi, brzo izučivši (veštinu) uskratili
zahvalnost. Najbolje jedino između sebe ras pravljajte, a ako već razgovarate pred nekim drugim tada to činite samo pred onim koji vam za to plaća. I svoje učenike, ako ste mud ri posavetujte iisto ovo: da nikada ne ras pravljaju ni sa kojim čovekom, osim sa vama ili između sebe. Jer ono što je retko Euthi deme, to je dragoceno, a voda koja je najbo lja, najjeftinija je, kao što reče Pindar. No hajde, rekoh, primite i mene i ovog ovde Kleiniju (za učenike). Pošto smo porazgovarali o tome i još o nečemu ukratko, razišli smo se, Kritone. Gle daj, dakle, kako ćeš poći u školu kod one dvo jice, jer oni tvrde da mogu da poduče onoga koji je voljaji da plati, i da nije potrebna ni nadarenost mi uzrast — svako bez muke mo že naučiti njihovu mudrost. Tvrde takođe — a to posebno ti treba da čuješ — da (to po dučavanje) nimalo ne smeta u sticanju imetka. Kriton: I zaista, Sokrate, radoznao sam i rado bih učio, no izgleda da sam ja jedan od onih koji nisu slični Euthidemu, jedan od onih o kojima si ti govorio i koji bi radije bili opovrgavani tim dokazima nego oni koji opo vrgavaju. Izgleda mi smešno da te opominjem, no ipak želim da ti prenesem 0110 što sam čuo. Čuj‘ šta mi je rekao posle vašeg razilaženja jedan iz te skupine koji mi je prišao dok sam šetao. On sebe smatra veoma mudrim i jedan je od onih koji su vešti u govorima na sudo vima. Rekao mi je: Kritdne, zar nisi pokušao ove mudrace? Zevsa mi, nisam, rekoh ja. Nisam mogao da se približim i poslušam zbog gomile. Zaista je, reče, vredelo čuti. Zašto?, rekoh ja. Pa da čuješ u raspravljanju ljude koji su sada najvcštiji od onih koji se bave takvim razgovorima.
A ja rekoh: Pa šta misliš o njima? Sta drugo bi uopšte mogao misliti čovek koji je čuo takve brbljivce i one koii ulažu bezvredan trud oko nečega što ne vredi ništa? Tako nekako, i tim rečima je rekao. Ali ipak, rekoh ja, filosofija je neka izvr sna stvar. Ka/kva izvrsna stvair, dragi moj!? Ništa ona ne vredi. Ali da si sada bio prisutan, ve ru j em da bi se jako postideo zbog tvog pri jatelja — tako je bio bezuman želeći da sebe preda ljudima koje nije briga šta govore, već se hvataju za svaku reč. A ovi su, kao što sam rekao malopre, u tome najjači od svih. No, Kritone, reče, i sama ta stvar i ljudi koji se njome bave jesu ništavni i smešni. A meni se, Sokrate, činilo da ni ovaj ni iko drugi ne čini pravo ako psuje tu stvar; međutim, izgledalo mi je opravdano prekorevati želju da se sa takvima raspravlja pred mnogim ljudima. Sokrat: Takvi ljudi su zadivljujući, Kri tone! No, ja još uvek ne znam šta treba da kažem. Sta je bio taj koji ti je prišao i ružio filosofiju? Da li je bio jedan od onih koji su izvrsni u borbi po sudnicama, neki retor ili jedan od onih koji takve šalju, neki pisac go vora pomoću kojih se retori bore? Kr.: Tako mi Zevsa, ponajmanje je retor. Ne verujem ni da ikada zalazi u sudnicu; ali kažu da se razume u tu stvar, da je izvanre^ dan čovek i da izvanredne govore sastavlja. So.: Aha, sada razumem! 0 .tim ljudima sam i ja malopre nameravao da govorim. To su oni ljudi, Kritone, za koje Prodik reče da su između filosofa i političara. To su oni koji veruju da su najmudriji na svetu i da ne sa mo to jesu već i da mnogi to misle o njima, tako da ne znaju drugih takmaca da ih svi slave pored ljudi koji se bave filosofijom. Za
to smatraju da će izvesno odmah osvojiti kod svih pobedničku nagradu u slavu svoje mud rosti, ako obezvrede slavu fiosofa. Oni veruju da su uistinu najmudriji, no kad se nađu .po jedinačno U privatnim razgovorima, oni oko Euthidema im ne daju iglavu da podignu. S pravom se smatraju veoma mudrim, jer su dobri i u filosofiji i u politici i, sasvim razum no, učestvuju onoliko koliko treba u obe, a plod mudrosti beru izvan opasnosti i sukoba. Kr.: Da li ti se Sokrate čini da govore istinu? Jer nesumnjivo ovaj govor im doli kuje. So.: I zaista je tako, Kritone. Ovaj govor im pre dolikuje nego što je istinit. Jer nije lako ubediti ih da i ljudi i sve drugo što se nalazi između dvoga i što u oba učestvuje, što je sastavljeno iz nečeg lošeg i nečeg dob rog, od jednog postaje bolje, a od drugog lo šije; a ono što je sastavljeno iz dva dobra koja se ne odnose na isto, lošije je od oba u onome u čemu je korisno svako od onih (dobara) iz kojih je sastavljeno; ono pak, Što je sastavljeno iz dva zla koja se ne odnose na isto, to je u sredini i to je jedino bolje od svakog od onih u kojima učestvuje. Ako je, dakle, i filosofija i političko delanje nešto dobro, no svaka od njih se odnosi na nešto drugo, i ako se ovi koji učestvuju i u obe na laze u sredini, tada nema ničega u onome što govore jer lošiji su i od filosofa i od politi čara. No ako su one nešto dobro i nešto loše, tada su od jednih bolji, a od drugih lošiji. Samo ako su obe nešto loše, oni bi govorili nešto istinito, a inače nikako. Ja ne verujem da bi se oni složili niti s tim da su i filoso fija i politika nešto loše, niti s tim da je jed no nešto dobro, a drugo nešto loše. Dakle, ti ljudi koji učestvuju i u jednom i u dru gom zapravo su lošiji od oba upravo u ono-
me u čemu su i politika i filosofija vredne pomena, te premda su uistinu treći, oni zahtevaju da se misli kako su prvi. Treba im oprod štiti tu želju i ne srditi se na njih, međutim treba ih smatrati takvima kakvi jesu. Jer, treba ceniti svakog čoveka koji- tvrdi bilo šta što ima razboritosti pa hrabro istražuje i napreže se. Kr.: Ali i ja s&m Sokrate sam u neprilici, kao što ti to uvek govorim, šta da uradim sa svojim sinovima. Onaj mlađi je još mali, ali Kritobul je već u dobi kad mu je potreban neko ko će mu pomoći. Kad god tebe srete nem nađem se u takvom stanju da mi se čini mahnitošću tako se truditi oko mnogih drugih stvari radi dece, i oko braka kako bi imali najplemenitiju majku, i oko novca kako bi bili što bogatiji, a ne pobrinuti se za njihovo obrazovanje. No kada pogledam nekoga od onih koji tvrde da mogu obrazovati ljude, ja 307 sam smeten i čini mi se, istinu da ti kažem, kad ih gledam da je svaki od njih nepogodan, tako da ne znam kako da dečka obratim filosofiji. So.: Dragi moj Kritone, zar ne znaš da su u svakom zanimanju oni loši mnogobrojni i bezvredni, a.onijdobri malobrojni i vredni svega? Jer, zar ti se ne čini da je gimnastika nešto lepo, a i veština sticanja, retorika i stra tegija? Kr.: Sigurno da to mislim. So.: Pa šta? Zar ne vidiš da su u svakoj od ovih veština mnogi smešni u svakom pob jedinom poslu? Kr.: Tako mi Zevsa, zaista govoriš istinu. So.: Zar ćeš, dakle, zbog toga ti sam izbegavati sva ta zanimanja i nećeš dopustiti sinu da se bavi nekim?
Kr.: To nikako nije opravdano, Sokrate. So.: Nemoj tada činiti ono što ne treba, Kritone, već pusti one koji se bave filosofijom, pa bilo da su dobri ili zli, a istraži dob ro i pažljivo samu stvar. Ako ti se pokaže lošom tada odvraćaj od nje svakog čoveka, a ne samo svoje sinove; ako ti se pak pokaže onakvom kakva ja mislim da je, tada je hrab ro progoni i vežbaj se u njoj, kao što se kaže, »i ti sam i tvoja deca«.
i
‘<
HIPIJA VEĆI
NAPOMENE
. III 281
1 »Kron« je bio nadimak za matoru izlapelu ludu. 2 Ovaj »argument« se zasniva na dvoznačnosti glagola noein (misliti, značiti). s Sviranje na liri je kitaranje. 4 Tj., veštine koja se razlikuje od odgovarajućih veština korišćenja. 5 Ova poslovica se odnosi na one koji uvek isto po navljaju. 4 Ova reč je Platonova jezička novina. 7 Čemerika je korišćena kao lek protiv ludila. 1 Gerion je sin Hrisaora i Kalirioe, div kojeg je Herakle ubio. * Briarej je, pored Kota i Gija, jedan od trojice storukih divova. 10Jedan talant imao je oko dvadeset šest kilograma. " Stater je takođe mera za težinu i iznosio je oko devet grama.
Sokrat: To je lepi i m udri Hipija! Posle toliko vremena opet u Atheni! Hipija: Nisam imao slobodnog vremena, Sokrate. Jer kad god Elida treba da obavi neki svoj posao s nekom drugom državom, uvek se najpre meni obrati i izabere me između svih građana za poslanika, pošto sm atra da sam najsposobniji sudija i prenosilac onoga što se u svim državama govori. Često sam bio poslanik i u drugim državama, no najviše i za najbrojnije i najvažnije stvari, u Lakedajmonu. Upravo zato ne dolazim često u ove kra jeve. So.: Ipak, Hipija, velika je stvar biti uistinu i m udar i savršen čovek. Jer ti si sposoban » da i u privatnom životu zaradiš od mladih puno novca, i da im zauzvrat još više budeš od koristi, a u javnom možeš da činiš dobro činstva vlastitoj državi, kao što i treba da čini onaj koji hoće da izbegne zavist i da se odli kuje u državi. Ali, Hipija, Šta je uzrok tome da oni stari mudraci koji su čuveni zbog svoje m udrosti — Pitak, Bijant, sledbenici Thaleta Milećanina i oni kasoije, sve do Anaksagore — svi ili većina njih, očito ne učestvuju u po litičkim poslovima? Hi.: Sta drugo, Sokrate, misliš da je razlog tome da to što su bili nemoćni i nesposobni
d
Ha umom obuhvate obe oblasti, i onu državnih poslova i onu privatnih? So.: Tako ti Zevsa, da li prema tome, kao što su druge veštine napredovale pa su «tare zanatlije loše u poređenju sa današnjim, isto tako i za tu vašu sofističku veštinu tvrdimo da je napredovala i da su stari mudraci loši u poređenju s vama? Hi.: Sasvim tačno govoriš. 282 So.: Znači, Hipija, da nam sada Bijant oživi, učinio bi se smešnim u poređenju s vama, kao što za Dajdala kipari kažu da bi bio smešan da se sada rodi i da načini ona dela po ko jima se proslavio. Hi.: Tako je, Sokrate, kao što govoriš. Ipak ja imam običaj da te naše stare prethodnike sla vim pre i više od ovih današnjih, pošto se ču vam zavisti živih, a plašim se gneva umrlih. So.: Čini mi se, Hipija, da si to baš lepo prob mislio i sročio. A mogu ti posvedočiti da go voriš istinu, i da vam je veština zbilja uzna predovala prema tome da pored privatnih možete obavljati i državne poslove. Jer leontijski sofista Gorgija je ovamo došao od kuće državnim poslom, kao poslanik, pošto je u tome najsposobniji Leontinjanin, i po opštem priznanju najbolje je govorio pred narodom u skupštini, a (došao je) i privatnim poslom pošto je pokazivao svoju moć, i družeći se sa c mladima zaradio velike novce i odneo ih iz ove države. Takođe i naš prijatelj Prodik je^ često i drugim prilikama dolazio (u Athenu) državnim poslom, no poslednji je put došao onomad s Keja i govorom u Veću se jako proslavio. Bavio se i privatnim poslom poka zujući svoju moć, i družeći se s mladima uzeo je zadivljujuću količinu novca. A od onih sta rih mudraca niko nikada nije smatrao vrednim zarađivanje novca, niti prikazivanje moći svoje mudrosti svakovrsnim ljudima. Oni su
d
bili tako prostodušni da im je ostalo nepo znato koliko mnogo vredi novac. A od ovih današnjih svaki je stekao više novca od mud rosti nego bilo koji zanatlija od svoje veštine, a još pre njih time se bavio Protagora. Hi.: Ne znaš ti, Sokrate, ni za jednu od lepota tog posla. Kad bi znao koliko sam ja novca zaradio, divio bi se. Ostavljam po strae ni druge slučajeve; no, jednom kad sam do šao na Sikeliju, za kratko vreme sam zaradio \iše od sto i pedeset mina, premda je tamo boravio Protagora koji je na glasu i koji je puno stariji od mene. A samo u jednom sa svim malom gradu, u Iniku, zaradio sam više od dvadeset mina. Kad sam došao kući dao sam sve to ocu, tako da su on i drugi građay ni bili zadivljeni i zapanjeni. I prilično sam siguran u to da sam zaradio više novaca od bilo koja dva druga sofista zajedno. So.: Baš lep, Hipija, i velik dokaz daješ 283 za tvoju mudrost i mudrost današnjih ljudi, i za njihovu nadmoć prema nekadašnjim. Jer po tvom mišljenju neznanje ranijih mudraca je bilo veliko. Priča se da se Anaksagori do godilo upravo suprotno nego vama, naime kad je nasledio veliko blago, on ga je zanemario i sve izgubio — tako je bezumna bila njegova b njiudrost — a i o ostalim starim mudracima se pričaju slične priče. Čini mi se zato da je dobar ovaj dokaz koji daješ za mudrost da našnjih ljudi u poređenju s prethodnima, a i mnogima se čini da mudrac ponajviše mora samom sebi da bude“mudar. Pravi mudrac je, dakle, onaj koji može najviše novca da zara di. No dosta o tome! Reci mi u kom si gradu od onih u koje si odlazio zaradio najviše nov ca? Ili je možda jasno da je to Lakadajmon, u koji si najčešće odlazio? Hi.: Ne, tako mi Zevsa, Sokrate. So.: Kako to? Jesi li tamo zaradio najmanje?
c
Hi.: Nikada tamo nisam ništa zaradio. So.: Ma šta kažeš, Hipija! nije li tvoja mud rost ona koja svoje pristalice i učenike čini boljima? Hi.: I to puno, Sokrate. So.: Međutim, jesi li ti inikinske sinove mo gao da učiniš boljim, a spartanske ne? Hi.: Daleko od toga! So.: Već očito, Sikelijanci žele da budu bolji, a Lakeđajmonjani ne žele? d Hi.: Mislim da to, Sokrate, i Lakeđajmonjani veoma žele. So.: Jesu li, dakle, usled nedostatka novca izbegli tvom poučavanju? Hi.: Nikako, pošto ga imaju dovoljno. So.: T& kaiko te onda nisu otposlali (punog novca kada žele (da budu bolji) i kad su bo gati, a ti im možeš na iviše koristiti? Valjda nije to u pitanju što Lakeđajmonjani bolje od e tebe mogu obrazovati svoju decu? Da kažemo da je tako, slažeš li se? Hi.: Nikako. So.: Da li onda nisi mogao da ubediš mladiće u Lakedajmonu kako će više napredovati u vrlini ako se budu družili s tobom nego sa svojim zemljacima, ili nisi mogao ubediti nji hove očeve da tebi treba da ih prepuste pre nego da se sami za njih brinu, ako uopšte imalo mare za sinove? Jer, sigurno nisu zavideli svojoj deci da budu što bolji. Hi.: Ne, mislim da im ne zavide. So.: Osim toga, Lakedajmon ima baš dobre zakone. Hi.: T& kako da ne!? 284 So.: A u državama sa dobrim zakonima vrli na je najcenjenija. Hi.: Svakako. So.: Ti pak, najbolje na svetu umeš da je pre daš drugom. Hi.: I to daleko najbolje, Sokrate.
So.: Zar ne bi onaj koji najbolje ume da po dučava u konjičkoj veštini od sve Helade naj više bio cenjen i najviše novca uzeo u Thetaliji, i drugde gde god se ljudi time marljivo bave? Hi.: Naravski. So.: Neće li istom i onaj koji može da pre nese znanja koja su od najveće važnosti za vrlinu baš u Lakedajmonu, ili u bilo kojoj drugoj Helenskoj državi koja ima dobre za kone, biti ponajviše cenjen i zaraditi, ako od luči, najviše novca? Misliš li, prijatelju da će bolje proći na Sikeliji ili u Iniku? Da li da verujemo u to? Ako ti zahtevaš, tada treba verovati. Hi.: Lakeđajmonjani, Sokrate, nemaju običaj da menjaju zakone niti da obrazuju svoje si nove drugačije nego što je uobičajeno. So.: Kako to misliš? Zar Lakeđajmonjani ne maju običaj da rade pravilno, već da greše? Hi.: To svakako ne bih mogao reći, Sokrate. So.: Ne bi li pravilno postupali kad bi bolje, a ne lošije obrazovali svoje sinove? Hi.: Postupali bi pravilno. Ali po njima nije zakonito obrazovati stranim obrazovanjem, jer, budi siguran, da je iko ikada u obrazo vanju tamo zaradio novac, ja bih zaradio da leko najviše. Oni vole da me slušaju i hvale me. Ali, kažem ti, nije zakon. So.: A da li zakon, Hipija, smatraš štetom ili korišću za državu? Hi.: Pa mislim da se z^kon donosi radi ko risti, no ponekad i škodi — ukoliko je loše postavljen. So.: Šta, zar ih oni koji ih postavljaju ne po stavljaju kao najveće dobro za državu ? I nije li nemoguće uređivati (državu) zakonito bez toga? Hi.: Istinu govoriš. So.: Znači kad god oni koji pokušavaju da
postavljaju zakone ne postižu dobro, oni ne postižu ni zakonito ni zakon, ili kako ti misliš? e Hi.: Tačno govoreći, Sokrate, to je tako; me đutim, ljudi nemaju običaj da o tome tako govore. So.: Da li, Hipija, oni koji znaju ili oni koji ne znaju? Hi.: Mnogi. So.: A jesu li ti mnogi oni koji znaju šta je istina? Hi.: Nikako. So.: Ali ipak oni koji znaju smatraju da je ono što je korisnije zakonitije uistinu za sve ljude od onoga što je nekorisnije. Ne slažeš li se? Hi.: Da, slažem se da je uistinu zakonitije. So.: Nije li, dakle, upravo tako kao što sma traju oni koji znaju? Hi.: Svakako. 285 So.: Ali za Lakedajmonjane je ipak, kako ti kažeš, korisnije da se obrazuju tvojim obra zovanjem premda je strano, nego svojim do maćim. Hi.: I istina je to što tvrdim. So.: No tvrdiš li i to, Hipija, da je ono koris nije zakonitije? Hi.: Tako sam rekao. So.: Znači, po tvom mišljenju je za Lakedajmonske sinove zakonitije da se kod Hipije obrazuju, a nezakonitije da se obrazuju kod svojih otaca, ukoliko će zaista kod tebe imati više koristi. Hi.: Sigurno će imati više koristi, Sokrate. b So.: Dakle, Lakedajmonjani postupaju protiv zakona što ti ne daju novac i ne poveravaju svoje sinove. Hi.: Slažem se s tim, jer čini mi se da je do kaz na mojoj strani pa mu se uopšte ne mo ram suprotstavljati. So.: Dakle, otkrivamo da su Lakedajmonjani
c
kršitelji zakona i to u onom najznačajnijem u čemu se smatraju najzakonitijim. A u čemu te onda veličaju do bogova, Hipdja, i u čemu se raduju slušajući te? Ili je (možda) jasno da je to ono što ti najbolje znaš, naime zvezde i nebeske pojave? Hi.: Nikako. To ne podnose. So.: Da li se onda raduju slušajući o geomet riji? Hi.: Nikako, pošto tako reći mnogi ne znaju ¡ni da broje. So.: Znači, daleko su od toga da podnose kad im poikazuješ račun. Hi.: Zaista su daleko, Zevsa mi! d So.: No, bez sumnje je (ono čemu se raduju) to što ti umeš najtačnije na svetu da razliku ješ, naime svojstva slova, slogova, ritmova i harmonija. Hi.: Ma kakvi ritmovi i harmonije, dobri moj?! So.: Pa šta je onda to u čemu te rado sluša ju i zbog čega te hvale? Reci mi sam pošto ja ne uviđam. Hi.: Najradije Sokrate, slušaju o rodovima hee roja i ljudi, o osnivanju gradova i o tome kako su se davno ustanovili gradovi, i uopšte o staroj istoriji, tako da su me prinudili da sve takve stvari izučim i pomno izvežbam. So.: Tako mi Zevsa, Hipija, baš si srećan što se Lakedajmonjani ne raduju ako im neko nabraja naše arhonte počev od Solona. Inače bi imao muke da sve to izučiš. Hi.: Zašto, Sokrate? Mogu po sećanju da po novim pedeset imena koja sam jedamput čuo. So.: Istina, zaboravio sam tvoju veštinu pam286 ćenja! Sada vidim da ti se Lakedajmonjani raduju s pravom pošto puno znaš i služiš im kao što starice služe deci, za prijatno pripovedanje. Hi.: Da, tako mi Zevsa, Sokrate, i nedavno
sam se tamo proslavio pripovedajuči o lepim zanimanjima kojim se mladi čovek treba ba viti. Sastavio sam o njima prelepi govor, do bro sačinjen i po izrazima, a i inače. A uvod i početak govora su ovakvi: posle pada Troje, Neoptolem pita Nestora koja su to dobra za nimanja u kojima bi se čovek i pored mlado sti mogao proslaviti. Posle toga govori Nestor i pokazuje mu veoma mnogo lepih i uobiča jenih zanimanja. Ovaj govor sam i tamo izlo žio, a nameravam da ga uz puno toga drugog što vredi čuti, izložim i ovde za tri dana, u Phejdostratovoj školi. To mi je tražio Eudik Apemantov. Hajde dođi i sam i dovedi i druge koji su sposobni da posle slušanja prosude govor. So.: To će biti, Hipija, ako bog bude hteo. Međutim, odgovori mi sada nešto ukratko o tome. U dobar čas si me podsetio. Nedavno me je, najbolji moj, kad sam u nekim govori ma nešto umanjivao kao ružno, a drugo hva lio kao lepo, jedan čovek bacio u nepriliku upitavši me ovako nekako, veoma drsko: »Ot kud ti znaš, Sokrate, koje su stvari lepe, a koje ružne? Hajde onda, ako znaš, možeš li reći šta je lepo?« A ja zbog svoje nesposob nosti nisam znao ni kud ni kamo i nisam mu mogao dati zadovoljavajući odgovor. Kad smo se rastali ljutio sam se i prekorevao sam sebe. Obećah sebi da ću čim sretnem nekog od vas mudrih, nakon što ga poslušam, na učim to i sve pomno proučim, otići ponovo kod onoga što me je to pitao i opet početi bitku. Kao što kažem, došao si u dobar čas. Poduči me dovoljno u tome šta je samo lepo, i pokušaj da mi što možeš tačnije odgovoriš, da se ne bih, kad me opovrgne po drugi put, opet izvrgao ruglu. Jer ti nesumnjivo to tačno znaš, i to je neznatan deo tvog velikog znanja. *
Hi.: Zevsa mi, Sokrate, zaista je neznatan i takoreći bezvredan. So.: Dakle, lako ću naučiti i niko me više neće opovrgnuti. 287 Hi.: Sigurno neće, jer tada bi moj poisao bio bezvredan i običan. So.: Baš dobro, Hipija, Here mi, ako nadvla damo tog čoveka! AU hoće Ii ti smetati ako ja budem oponašao onoga i stavljao primedbe na tvoje odgovore, da bi me ti što bolje izvežbao? Jer, prilično sam iskusan u stav ljanju primedbi. Dakle, ako je tebi svejedno, ja ću postavljati primedbe da bih postojanije naučio. Hi.: Ama, samo ti postavljaj primedbe. Jer, b kao što sam malopre rekao, to nije veliko pi tanje; mogao bih te naučiti i da odgovaraš i na mnogo teža pitanja od tog, tako da te nijedan čovek ne bi mogao opovrgnuti. So.: Ao, divno! No hajde, kad već i ti zahtevaš, pretpostavimo da sam ja postao sasvim kao onaj i da pokušavam da te ispitujem. Da si njemu izdeklamovao taj govor o kome pričaš — taj govor o lepim zanimanjima — c on bi te poslušao, pa bi, kad završiš, pre sve ga drugog upitao o lepom — takav mu je običaj — rekao bi: »Stranče iz Elide, nisu li pravedni pravedni pravednošću?« Odgovori, Hiipija, kao da te on pita. Hi.: Odgovaram da su pravedni pravednošću. So.: »Nije li tada pravednost nešto određeno?« Hi.: Svakako. So.: »Nisu li onda i mudraci mudrošću mud ri, i nije li na osnovu dobra dobro sve što je dobro?« Hi.: Kako da ne!? So.: »Na osnovu nečega određenog što posto ji, jer nesumnjivo ne na osnovu nečega nepo stojećeg.« Hi.: Svakako, na osnoviu nečega postojećeg.
d
So.: »Zar nisu onda i sve lepe stvari lepotom lepe?« Hi.: Da, lepotom. So.: »Onom koja postoji?« Hi.: Da, tom, šta bi drugo? So.: »Reci onda, stranče,« reći će on, »šta je to lepo (lepota)?« Hi.: Zar ¡ne traži, Sokrate, taj koji to pita da dozna šta je lepo? So.: Ne izgleda mi, Hipija, da to traži, već šta je lepota. Hi.: Pa u čemu je tu razlika? So.: Misliš li da je nema? Hi.: T& nema razlike, e So.: Sigurno. Očito je da ti znaš bolje. Ipak, dobri moj, razmisli. Jer ne pita te šta je lepo, već šta jeste lepota. Hi.: Razumem, dobri moj, reći ću mu šta je lepota, pa da nikad ne budem opovrgnut. Jer, Sokrate, budi siguran da je, ako treba govoriti istinu, lepa devojka lepota. 288 So.: Tako mi psa, Hipija, baš lep i cenjen od govor si dao. Hoću li ja, ako tako odgovorim, odgovoriti na pitanje i to pravilno, i da ni kada ne budem opovrgnut? Hi.: Kako bi, Sokrate, mogao biti opovrgnut, kad svi tako misle, i kad će ti svi koji budu čuli posvedočiti da ispravno tvrdiš? So.: Svakako. No, dopusti da u sebi ponovim šta tvrdiš, Hipija. Onaj će me pitati ovako ne kako: »Hajde Sokrate odgovodi mi: da li je sve to za šta tvrdiš da je lepo lepo ako postoji nešto što je sama lepota?« Da li ću mu reći da, ako je lepa devojka lepo, tada postoji ono usled čega su sve te stvari lepe? Hi.: Misliš li da će i dalje pokušavati da te opovrgne kao da lepo nije ono što ti tvrdiš? Neće li biti smešan ako to pokuša? b So.: Siguran sam, izvanredni moj, da će. po kušati; da li će biti smešan ako pokuša, to će
se samo pokazati. Međutim, želim da ti kažem šta će reci. Hi.: Reci. c So.: »Kako si sladak«, reći će, »Sokrate! Nije li nešto lepo i lepa koliba koju je i bog u proročanstvu pohvalio?« Šta ćemo reći, Hipi ja? Zar ne moramo reći da je i koliba, barem ona koja je lepa, lepa? Ta kako bismo smeli poricati da je lepo ono što je lepo!? Hi.: To je istina, Sokrate, jer bog je to zaista pravilno rekao. Prelepe su kobile kod nas. So.: »Lepo«, reći će onda, »no šta je s lepom lirom? Nije li ona nešto lepo?« Hoćemo li potvrditi to, Hipija? Hi.: Da. So.: Zaključujući po njegovoj naravi, gotovo sam siguran da će posle toga reći: »O, naj bolji moj, a šta je s lepim loncem? Zar on nije nešto lepo?« d Hi.: Kakav je to čovek, Sokrate?! Kako je samo neobrazovan! Usuđuje se da se u uzviše noj raspravi služi prostim izrazima. So.: On je od one vrste, Hipija, neprefinjene i vulgarne koja ne mari ni za Šta drugo osim e za istinu. Ipak, treba mu odgovoriti, jer po t mom mišljenju ako je lonac izradio dobar lončar, ako je on gladak, okrugao i dobro ispe čen — kakvi su neki lepi lonci sa dve ručice koji sadrže šest khoa1, prelepi, — ako za ta kav lonac pita, treba se složiti da je lep. Jer, kako bismo mogli tvrditi da nije lep iako je lep? H Hi.: Nikako, Sokrate. So.: »Nije li, dakle,« reći će on, »i lep lonac nešto lepo? Odgovori!« Hi.: Mislim da je tako, Sokrate. I ta posuda je lepa ako je lepo izrađena, no uopšte to ne 289 zavređuje da se smatra lepim u odnosu na kobilu, devojku i sve druge lepe stvari. So.: Dobro, razumem Hipija. Znači kad me to
upita, treba da mu odgovorim: čoveče, ti ne shvataš istinu Herakieitovih reči da je »najlepši majmun ružan u poređenju s ljudskim rodom«2 i da je najlepši lonac, kako tvrdi mudrac Hipija, ružan u poređenju s devojkama. Ne treba li tako da odgovorim, Hipija? Hi.: Svakako, Sokrate, pravilno si odgovorio. So.: Poslušaj sad! Siguran sam da će posle toga reći: »Šta, Sokrate, neće li se i rodu devojačkom, ako ih uporedimo s rodom bogo va, dogoditi isto ono što se dogodilo i loncima u poređenju s devojkama? Neće li se i najlepša devojka pokazati ružnom? Ne tvrdi li i Herakleit, koga ti navodiš, isto to: »Naj mudriji čovek će se u odnosu na boga poka zati majmunom i po mudrosti i po lepoti i po svemu ostalom«3? Hoćemo li se složiti Hi pija, da je najlepša devojka ružna u poređe nju s bogovima? Hi.: T& ko bi se mogao tome usprotiviti, So krate? So.: Ako se u tome složimo, on će nam se smejati i reći će: »Sokrate, sećaš li se šta sam te pitao?« Svakako, reći ću, pitao si me šta je lepota sama. »Dakle, da li ti kad si upitan o lepoti od govaraš za ono što, kako sam kažeš, nije više lepo, nego ružno?« Izgleda, reći ću. Šta mi ti, dragi moj, savetuješ da kažem? Hi.: Upravo to, jer zaista on će biti u pravu kad tvrdi da ljudski rod nije lep u poređenju s bogovima. So.: »Da sam te na početku pitao«, reći će on, »šta je i lepo i ružno, ne bi li pravilno odgovorio da mi odgovoriš kao sada? No da li još (uvek) smatraš da je sama lepota kojom je sve drugo urađeno i usled koje se pokazuje lepim, kad mu pristupi onaj oblik (eidos), —
da li smatraš da je to devojka, kobila ili lira?« Hi.: Ali, ako to traži, Sokrate, lakše je od sve ga odgovoriti mu šta je ta lepota kojom je sve drugo urađeno i čijim prisustvom se po kazuje lepim. Taj čovek je sasvim prost i ne zna ništa o lepim dragocenostima. Jer ako mu odgovoriš da ono što pita nije ništa drugo do zlato, naći će se u neprilici, i neće pokušati da te opovrgne. Tk pretpostavljam da svi zna mo to da čemu god se ono približi to se, čak i ako se ranije pokazivalo kao ružno, poka zuje kao lepo pošto je zlatom ukrašeno. So.: Ti ne znaš, Hipija, kako je on opak i ka ko ništa ne prima lako. 290 Hi.: Šta misliš, Sokrate? T& nužno je da pri mi ono što je ispravno, ili da bude smešan ako ne prima. So.: Pa ipak, najbolji moj, ovaj odgovor ne samo da neće primiti, već će mi se i jetko na. ^ ru g a ti: »O ti luđače, smatraš li da je Pheidija loš umetnik?« A ja ću, verujem, reći: Nikako. Hi.: Sasvim tačno, Sokrate. So.: Tačno, svakako. Tada će on, kad se ja b 4 složim da je Pheidija dobar umetnik, reći: »Da li misliš da Pheidija nije znao za tu lepotu o kojoj ti govoriš?« A ja ću reći: Svakako, znao je. »Što se tiče toga«, reći će, »da ni oči Athene, ni ostalo njeno lice, ni njene noge i ruke nije napravio od zlata već od slonovače, očito je da je tu, ukoliko bi najlepše bilo da je sve od zlata, usled neukosti pogrešio ne znajući da je zlato qno što sve, čemu god pristupi, čini l lepim.« Šta da mu odgovorimo kad to bude rekao, Hipija? * c Hi.: To uopšte nije teško. Reći ćemo da je nae
pravio kako treba. Jer ja i slonovaču smatram lepom. So.: »Zašto«, reći će, »nije i ženice napravio od slonovače, već od kamena koji joj je bio što je moguće više sličan? Ili je možda i lep ka men nešto lepo?« Hoćemo li to potvrditi, Hipija? Hi.: Svakako, potvrdićemo da je lep kad god odgovara. So.: »A kad neodgovara, onda je ružan?« Da li da se složim ili ne? d Hi.: Složi se — kad baš ne odgovara. So.: »Sta dalje? Ne čine li«, reći će, »ti mudrače, slonovača i zlato kada odgovaraju, da se nešto pokaže lepim, a kada ne odgovaraju, ružnim?« Hoćemo li to poreći ili ćemo se složiti da on ispravno govori? Hi.: Složićemo se s tim da svaku pojedinu stvar ono čini lepom što joj odgovara/priliči. So.: »Dakle«, reći će on, »kad neko kuva onaj lepi lonac o kome smo malopre govorili pree pun lepe kaše, da li tom loncu odgovara kut lača od zlata ili od smokvinog drveta?« Hi.: Herakle, pa kakav je to čovek, Sokrate?! Hoćeš li mi reći ko je taj? So.: Ne bi znao kad bih ti rekao njegovo ime. Hi.: Ali i ovako vidim da je neki neobrazovan. So.: Baš je užasan, Hipija. Ali ipak, šta ćemo reći? Koja od kutlača odgovara kaši i loncu? Ili je možda očito da je to ona od smokvinog drveta? Jer ona nekako čini kašu mirisnijom, i istovremeno, prijatelju moj, ne može nam razbiti lonac, prosuti kašu, ugasiti vatru, a one koji treba da jedu ostaviti bez veoma dobrog 291 prismoka; a ona zlatna može sve to da učini tako da mi se čini da, ako ti nemaš ništa pro tiv, treba da kažemo kako drvena kutlača više odgovara nego zlatna. Hi.: Ta više odgovara, Sokrate. Međutim ja ne
bih razgovarao s čovekom koji postavlja tak va pitanja. So.: I s pravom, dragi moj. Jer ne priliči da se kvariš takvim izrazima, tebi koji si tako lepo obučen, i lepo obuven, tebi koji si među svim Helenima slavan zbog mudrosti. No me ni ništa ne znači da se s njim nosim. Mene, dakle, poduči, i radi mene odgovori. On će reći: »Ako zaista drvena kutlača više odgovara od zlatne, zar ne bi ona bila i lepša, budući da si se složio Sokrate, da je ono što odgovara lepše od onog što ne odgo vara?« Zar se ne slažemo, Hipija, da je drvena kutlača lepša od zlatne? Hi.: Hoćeš li, Sokrate, da ti kažem odredbu lepote kojom ćeš se osloboditi tih mnogih ras prava? So.: Svakako, međutim ne pre nego što mi ka žeš za koju od one dve kutlače o kojima sam malopre govorio, da mu odgovorim da je od govarajuća i lepša. Hi.: Pa, ako hoćeš, odgovori mu da je to ona od smokvinog drveta. So.: A sada mi reci ono što si malopre nameravao. Jer po ovom odgovoru, ako kažem da je lepota zlato, izgleda mi da se ništa lepše neće pokazati ono što je zlatno od onoga što je od smokvinog drveta. A sada, još jednom, šta je po tebi lepota? Hi.: Reći ću ti. Jer, čini mi se da tražiš da ti se odgovori za takvu nekakvu lepotu koja se nikad, nigde i nikom neće pokazati ružnom. So.: Upravo tako, Hipija. Sad si baš dobro shvatio. Hi.: Poslušaj me onda. Znaj, alko ti se iko u tome usprotivi, možeš reći da ne znam ama baš ništa. So.: Tako ti bogova, govori što brže. Hi.: Dakle, uvek i svakome i svuda najlepše
292 je za čoveka da bude bogat, zdrav, da ga He leni poštuju, da stigne do starosti, da lepo sa hrani svoje roditelje kad umru, da ga lepo i veličanstveno pokopaju njegovi potomci. So.: Iju, ijuju, Hipija! Zaista si to rekao divno, veličanstveno i dostojno sebe. Tako mi Here, divim ti se što mi dobrohotno, svim svojim moćima, pomažeš. Ali, dobro znaj da se ne dohvatamo time tog čoveka, već da će nam se sada i ponajviše podsmevati. Hi.: To je ništavan podsmeh, Sokrate, jer kad se podsmeva, a ne može ništa protiv toga da kaže, samom sebi će se podsmevati, i sam će pred prisutnima biti smešan. So.: Možda je tako; međutim, možda se kod ovog odgovora, kako slutim, neće samo meni podsmevati. Hi.: Šta misliš? So.: Da će, bude li imao štap, pokušati da me dobro dohvati ako mu ne umaknem. b Hi.: Ma šta kažeš?! Je li tebi taj čovek kakav gospodar, pa da ne bude uhapšen i osuđen ako to učini? Ili možda vaša država nije pravedna, već dopušta da građani nepravedno tuku jedni druge? So.: Nikako ne dopušta. Hi.: Dakle, kazniće onoga ko te nepravedno tuče. So.: Ne izgleda mi tako, Hiipija, ne izgleda! Odgovorim li to, čini mi se da bi me praved no tukao. Hi.: Onda se i meni tako čini, Sokrate, pošto ti sam to misliš. So.: A da ti kažem i zašto bi, po mom mišlje nju, bilo pravedno istući onoga ko tako odgo vara? Ili ćeš me možda i ti bez suda tući? Primaš li razgovor? c Hi.: Ta strašno bi bilo da ne primam, Sokra te. No, šta misliš? So.: Reći ću ti. Isto kao malopre oponašaću
njega, ali ti neću govoriti onim rečima, muč nim i odurnim, koje bi on meni rekao. Budi siguran da će reći: »Reci mi, Sokrate, da li smatraš nepravednim da dobije batine onaj koji je tako loše otpevao toliki ditiramb sa svim neusklađen s pitanjem?« Kako to?, reći ću ja. »Kako!?«, reći će. »Zar nisi sposoban da d upamtiš da sam te pitao za lepotu samu, za onu koja svemu čemu je priđodata, bilo da je to kamen, drvo, čovek, bog, bilo koji čin ili znanje, daje svojstvo lepote. Ja te, čoveče, pitam, šta je sama lepota, ali tebi to ne mo gu uliti u glavu ništa više nego da kraj mene sedi kamen, onaj vodenički, koji nema ni uši ju ni mozga.« Zar se ne bi ljutio, Hipija, kad bih ja u strahu na te reči odgovorio: ali Hi pija je rekao da je to lepota, premda sam ga e -ja pitao isto tako kao ti mene za ono što je svima i uvek lepo? Šta kažeš, zar se nećeš naljutiti ako to kažem? . Hi.: Potpuno sam siguran, Sokrate, da je svi ma lepo to što sam rekao, i da će tako i iz gledati. So.: »Zar će i biti lepo?«, reći će on. »Jer, lepo je valjda uvek lepo.« Hi.: Svakako. So.: »Nije li i bilo lepo?«, reći će. 293 Hi.: I bilo je. So.: »Zar je i za Ahileja«, reći će on, »taj stranac iz Elide rekao da je lepo da bude sa hranjen kasnije od predaka, i za njegovog dedu Ajaka i za druge potomke bogova, i za sa me bogove?« Hi.: Šta ie to? Neka ide d o . . . sreće4! Ova mu pitanja, Sokrate, nisu ni pristojna. So.: Šta, nije li veoma nepristojno reći da je to tako kada drugi pita? Hi.: Možda. So.: »Možda si dakle ti taj«, reći će on, »koji
b
c
d
e
tvrdi da je za sve i uvek lepo biti pokopan 294 od potomaka, a pokapati roditelje. Nije li je dan od tih svih bio i Herakle, i svi oni o ko jima smo malopre govorili? Hi.: Ali ja nisam mislio na bogove. So.: »Niti na heroje, kako izgleda.« Hi.: Ne na one koji su bili deca bogova. So.: »Već na one koji nisu?« Hi.: Svakako. So.: Nije li dakle po tvojim recima, kako iz gleda, od heroja Tantalu, Dardanu i Zethuto strašno, bezbožno i ružno, a Pelopu i drugim koji su tako rođeni, lepo? Hi.: Čini mi se. So.: »Dakle«, reći će on, »ti misliš, suprotno onom što si malopre rekao, da je za onog ko je pokopao svoje roditelje ponekad ružno da ga pokopaju njegovi potomci. ŠtaviŠe, izgleda nemoguće da se svima to dogodi i da im bu de lepo, tako da s tim stvar stoji isto kao i s b onim ranijim, s devojkom i loncem, i da, još smešnije, to za neke jeste, a za neke nije lepo. I dan-damas«, reći će, »Sakrate, nisi sposoban da odgovoriš na pitanje šta je lepota.« S pravom će mi prebacivati to i tome slično, ako mu tako odgovorim. Uglavnom, Hipic ja, on tako razgovara sa mnom. Ponekad kao da se sažali na moje neiskustvo i neobrazo vanost pa mi sam postavlja pitanja, i pita da li mi se čini da je lepota takva i takva, ili ne što drugo što trenutno ispituje ili o čemu se razgovara. Hi.: Zašto to govoriš, Sokrate? So.: Reći ću ti. »Premili moj Sokrate«, reći će on, »prestani da daješ takve odgovore i na taj način — jer su besmisleni i lako se mogu opovrgnuti — već pogledaj ovakvo nešto. Ma lopre smo se u jednom odgovoru dotakli lepog, kada smo rekli da je zlato lepo za ono čemu priliči, a da nije lepo za ono čemu ne
priliči, i da je lepo sve drugo čemu se ta (odredba) može pridružiti. Pogledaj nije li slu čajno lepo samo to prilično/odgovarajuće i su ština (ph^sin) samog pri-ličnog.« Ja imam običaj da takve tvrdnje potvr dim uvek — jer ne znam šta da kažem — no da li ti misliš da je to odgovarajuće lepota? Hi.: Svakako, Sokrate. So.: Pogledajmo, da se ne prevarimo. Hi.: Tako treba da činimo. So.: Pogledaj onda. Da li zovemo odgovaraju ćim ono što svojim prisustvom čini da ono če mu je prisutno izgleda lepo, ili što čini da to bude lepo, ili nijedno od toga? Hi: Ja mislim da je to ono što čini da nešto izgleda lepo, kao što neko izgleda lepši ako obuće prikladno odelo i obuću, pa i ako je (inače) smešan. So.: No, ako to odgovarajuće (t6 prepon) čini da stvari izgledaju lepše nego što jesu, zar ne bi ono bilo neka prevara u odnosu prema lepom, te to ne bi moglo biti ono što tražimo, Hipija? Jer, mi smo valjda tražili ono-čime su lepe sve lepe stvari — kao što su sve velike stvari velike onim što nadvisuje, te su time velike i nužno je da budu velike ukoliko nadvi suju, čak i ako ne izgledaju (velike). Upravo tako pitamo šta bi bilo to lepo čime je sve lepo, pa bilo da takvo izgleda ili ne izgleda? To, po tvojim recima ne bi moglo biti to odgo varajuće, jer ono čini nešto lepšim nego što je ste, a ono što jeste lepo sprečava da se poka že. Treba pokušati reći šta je to što, kao što sam upravo *rekao, čini stvari lepim, bilo da takve izgledaju ili nc. Jer, to tražimo ako tra žimo lepotu. Hi.: Ali Sokrate, to odgovarajuće svojim pri sustvom čini da stvari i budu i izgledaju lepe. So.: Znači, nemoguće je da ono što je zaista
lepo ne izgleda lepo, ako je prisutno ono što Čini da takvo izgleda? d Hi.: Nemoguće je. So.: Hoćemo li se onda složiti u tom, Hipija, da se svi običaji i zanimanja koji su zaista lcpi, i smatraju lepim i uvek takvim izgleda ju svima, ili da, sasvim suprotno, vlada nezna nje o njima i da ponajviše oko njih postoji prepirka, i sukob između pojedinaca i između država? Hi.: To pre, Sokrate. Vlada neznanje. So.: Ne bi vladalo, kad bi izgled (lepote) bio s njima združen, a bio bi združen kad bi to e odgovarajuće bilo lepo i kad ne bi činilo samo to da stvari budu lepe, već i da izgledaju tak vim. Tako bi to odgovarajuće, ako je to ono što čini da su stvari lepe, bilo ono lepo koje tražimo, međutim ne bi bilo ono što čini da stvari izgledaju lepe. A ako je pak to odgova rajuće/dolično ono što čini da stvari izgledaju lepe, tada ono ne bi bilo to lepo koje tražimo. Jer to lepo je ono što čini da stvari jesu lepe, a isto nikada ne bi moglo učiniti da nešto i bude i izgleda ne samo lepo već i bilo šta drugo. Izaberimo dakle: to odgovarajuće čini da stvari ili izgledaju lepe ili budu lepe. Hi.: Ja mislim, Sokrate, da izgledaju. So.: Eto, Hipija, izmaklo nam je i pobeglo šta je to lepota, pošto se to odgovaraj uće/dolično pokazalo kao nešto različito od lepog. Hi.: Da, Sokrate, Zevsa mi, i to me veoma čudi! 295 So.: Međutim, prijane, ne odustajmo još. Jer još se nekako nadam da će nam se pokazati šta je lepota. Hi.: Nesumnjivo, Sokrate, jer to nije ni teško otkriti. Siguran sam da bih ti to mogao reći potpuno tačno kad bih kratko vreme u miru to za sebe promotrio, b So.: Eh, Hipija, ne preteruj. Znaš koliko nam
je posla to već zadalo, i nemoj da se naljuti na nas pa da nam još više pobegne. Međutim, ništa ne tvrdim! Verujem da ćeš ti to lako otkriti, kad budeš sam. No, tako ti bogova, otkri to preda mnom, ili ako hoćeš, istražuj sa mnom kao i dosada, pa ako otkrijemo biće najbolje, a ako ne otkrijemo ja ću se prepu stiti sudbi, a ti ćeš kad odeš lako otkriti. Ako sada otkrijemo, ja ti svakako neću biti tego ban zato što znam za tvoje vlastito otkriće. Stoga pogledaj to što je po tebi lepota. Tvr dim da je to — ali promatraj s punom paž njom da ne bih pričao besmislice — pretpo stavimo dakle da je lepo ono što nam je ko risno. To sam rekao na osnovu sledećih raz loga. Kažemo da su lepe ne one oči koje iz gledaju kao da nemaju moć viđenja, već one koje tu moć imaju i koje su korisne za gle danje, zar ne? - Hi.: Da. So.: Tako i za celo telo govorlimo da je depo/ /dobro, ponekad za trčanje, a ponekad za rvanje. I sve životinje, lepog konja, petla i prepelicu, svu opremu, kola, morske brodo ve i troveslarke, sve instrumente za muziku i ostale umetnosti, i ako hoćeš, običaje i zako ne, gotovo sve to nazivamo lepim na isti na čin. U svakome od njih gledamo kako je pri rodno postalo, kako je izrađeno i kako je postavljeno, i lepim zovemo ono što je koris no i to onako kako je korisno, za ono za šta je korisno i onda kada je korisno; a ono što uopšte nije tako korisno, ružno je. Zar se ne čini i tebi d a je tako, Hipija? Hi.: Svakako. So.: Znači tačno je da je korisno pre svega (drugog) lepo? Hi.: Tačno je, svakako, Sokrate. So.: Nije li dakle, ono što može nešto da do-
296 gotovi i korisno za to što može da dogotovi, a ono što ne može, nekorisno? Hi.: Svakako. So.: Znači, moć je nešto lepo, a nemoć ružno? Hi.: Dakako. I druge stvari nam svedoče So krate, da je to tako, a i politika. Jer i u po litičkim poslovima uopšte, a i u vlastitoj dr žavi, najlepše od svega je biti moćan, a naj ružnije od svega nemoćan. So.: Dobro govoriš! Da li je dakle, tako ti bo gova, Hipija, usled toga mudrost najlepša od svega, a neznanje najružnije? Hi.: Šta ti misliš, Sokrate? So.: Stani malo, dragi prijatelju! Jet, bojim se toga što govorimo. Hi.: Zašto se opet bojiš, Sokrate, kad ti je b dokaz sada prelepo napredovao. So.: Zeleo bih da je tako, no promotri sa mnom i ovo. Da li bi čovek mogao učiniti ne što što niti poznaje niti može da učini? Hi.: Nikako, jer kako bi učinio ono što ne može? So.: Da li oni koji greše, koji su uzročnici zla i koji ga nehotice čine, ne bi to nikad činili kad ne bi mogli to da čine? Hi.: Očito da ne. c So.: Međutim, oni koji mogu mogu usled mo ći; ta valjda ne usled nemoći. Hi.: Nikako. . So.: A svi koji čine, mogu da čine ono što čine? Hi.: Da. So.: Svi ljudi počevši od detinjstva čine da leko više ¿ a nego dobra, i nehotice greše. Hi.: Tako je. So.: Šta dakle? Hoćemo li za tu moć i za te korisne stvari, koje su korisne za činjenje ne kog zla, reći da su lepe ili da su daleko od d toga? Hi.: Mislim da su daleko od toga, Sokrate.
So.: Znači, Hipija, ono što je moćno i korisno, kako izgleda, nije po nama ono što je lepo. Hi.: Jeste, Sokrate, ako je moćno za činjenje dobra i ako je za takve svrhe korisno. So.: No, propala je ona tvrdnja da su moć i korist prosto naprosto nešto lepo. Da li je Hipija ono što smo mi hteli reći bilo to da je lepo ono što je korisno i moćno za činjenje nekog dobra? Hi.: I meni se čini. So.: No, to je isto što i probitačno, zar ne? Hi.: Svakako. So.: Tako su onda i lepa tela i lepi zakoni i mudrost i sve ono o čemu smo malopre govo rili, lepi zato što su probitačni. Hi.: Očito. So.: Znači, izgleda da je po nama lepota to probitačno, Hipija. Hi.: Nesumnjivo, Sokrate. So.: No, ono što je zaista probitačno, jeste ono što stvara_dobro? Hi.: Jeste. So.: A to što stvara nije ništa drugo do uz rok, zar ne? Hi.: Tako je. So.: Dakle, lepo je uzrok dobra. Hi.: Jeste. So.: Međutim, Hipija, razlikuju se uzrok i ono čega je uzrok uzrok. Jer uzrok nikako ne mo že biti uzrok uzroka. Pogledaj to ovako: nije li se uzrok pokazao kao nešto što stvara? Hi.: Svakako. So.: A ono što stvara, stvara samo ono što po staje, a ne i ono što stvara, zar ne? Hi.: Tako je. So.: Nije li različito ono što postaje (to gignomenon) od onog što stvara? Hi.: Jeste. So.: Znači uzrok nije uzrok uzroka, već ono ga što usled njega postaje.
e
d
e
Hi.: Svakako. So.: Ako je onda lepota uzrok dobra, tada bi dobro postajalo usled lepote. I kako izgleda, zbog toga se marljivo trudimo oko razborito sti, i oko svih ostalih lepih stvari što je nji hovo delo i njihov potomak ono oko čega se moramo marljivo truditi, dobj«o. I po onom što smo otkrili čini se da je lepo neka vrsta oca dobru. Hi.: Svakako. Dobro govoriš, Sokrate. So.: Ne govorim li dobro i to da ni otac nije sin, niti sin otac? Hi.: Dobro, zaista. So.: A ni uzrok nije nešto što postaje, niti je to što postaje, opet, uzrok. Hi.: Istinu govoriš. So.: Tada Zevsa mi, najbolji moj, ni lepo nije dobro, niti dobro lepo. Ili se tebi možda čini da iz onog što je ranije rečeno to može biti? Hi.: Tako mi Zevsa, ne izgleda mi. So.: Da li nam, dakle, godi, i da li bismo hteli tvrditi da lepo nije dobro niti da je dobro lepo? Hi.: Tako mi Zevsa, ne. Ne godi mi puno. So.: Sigurno, Hipija. I meni to godi najmanje od svih tvrdnji koje smo izrekli. Hi.: Razumljivo. So.: Tada izgleda da je tvrdnja koja nam se ranije Činila najboljom, tvrdnja da su probi tačnost, korist i moć stvaranja nekog dobra ono što je lepo, zapravo netačna i da je, ako je to uopšte moguće, smešnija od onih prvih tvrdnji kad smo mislili da je lepota devojka ili nešto od onoga što je ranije rečeno. Hi.: Izgleda. So.: Ja zaista više ne znam gde da se okre nem, već sam u neprilici, Hipija. Možeš li ti nešto reći? Hi.: Sada baš ne mogu, ali, kao što sam ti ne-
davno rekao, siguran sam da ću otkriti kad razmotrim. 298 So.: Ali, čini mi se da nisam sposoban, usled žudnje za znanjem, da te čekam; štaviše mis lim da sam upravo nešto dohvatio. Pogledaj! Kad bismo rekli da je lepo ono što nas čini radosnim — ne mislim na svaki užitak, već samo na užitke slušanja i vida — kako bismo se mogli (s tim) boriti? Sigurno, Hipija, i lepi ljudi, i svi uresi i slike i kipovi privlače nas kad ih gledamo, ako su lepi. Isto to prouzrokuju i lepi zvuci, sva muzika, govori i priče. Kad bismo zato odgovorili onom drskom čoveku: Plemeniti čoveče, lepo je prijatno koje dolazi preko sluha i vida, ne misliš li da bi smo suzbili njegovu drskost. Hi.: Sada mi se čini, Sokrate, da smo sasvim b dobro odredili šta je lepo. So.: Šta, zar ćemo i za lepe običaje i zakone, Hipija, reći da su lepi zato što su prijatni sluhu i vidu, ili (ćemo reći) da oni pripadaju nekoj drugoj vrsti? Hi.: Možda to, Sokrate, taj čovek i ne primeti. So.: Tako mi psa, Hipija, ne onaj kojega bih se ja ponajviše stideo kad bih brbljao i kad bih se pretvarao da nešto tvrdim premda ne tvrdim ništa, c Hi.: Ko je taj? So.: Sin Sofroniskov koji mi ništa više ne bi dopustio da olako govorim o nečemu neistra ženom, nego da govorim kao da znam o ono me što ne znam. Hi.: Tada se i meni i njemu, kad si već iska zao, čini da je sa zakonima drugi slučaj. . So.: Mirno, Hipija! Jer zaista, izgleda mi da mislimo da smo nekako na dobrom putu, premda smo upali u istu neizvesnost o lepoti kao malopre. d Hi.: Kako to misliš, Sokrate? So.: Reći ću ti šta mi se pokazuje — ako do
ista ima nečega u tome. Moglo bi se, možda, ispostaviti da zakoni i običaji nisu izvan gpažaja sluha i vida. Međutim, zadržimo tu tvrd nju da je lepo prijatno koje dobijamo preko ovih čula ne iznoseći uopšte na sredu to pita nje o zakonima. No, šta ćemo reći, Hipija, ako nas neko, bilo ovaj o kome ja govorim, bilo neko drugi, upita: »Zašto ste, Hipija i Sokrate, iz prijatnog izdvojili to što je prijat no na taj način koji vi smatrate lepim, a po ričete da su lepc prijatnosti ostalih čula, jela, pića, ljubavnih naslada, i svega ostalog što je takvo? Ili možda tvrdite da to i nisu prijat nosti i da uopšte u takvim stvarima nema užit ka, već samo u gledanju i slušanju, i ni u Če mu drugom?« Hi.: Nesumnjivo je, Sokrate, da ćemo reći da i drugde postoje veoma velika uživanja. So.: »Zašto onda«, reći će on, »njih lišavate toga imena i uskraćujete im da budu lepa premda nisu ništa slabija uživanja od onih?« Zato što, reći ćemo, ne bi bilo onoga ko 299 nas ne bi ismejao da kažemo da jesti nije prijato, već lepo, i da prijatno mirisati nije pri jatno, već lepo. A što se tiče ljubavnih nasla da svi bi se borili protiv nas za to da je to nešto najprijatnije; no to treba, ako se uop šte čini, činiti tako da niko ništa ne vidi, pošto b je to gledati nešto najružnije. Kad mi to kažemo, Hipija, on bi možda rekao: »Razumem i s&m da se već dugo stidi te reći da su ta uživanja lepa, zato što ljudi tako ne misle. Ali ja vas ne pitam šta je lepo po mišljenju gomile, već šta ono jeste.« Verujem da ćemo reći ono što smo (ra nije) postavili: Mi tvrdimo da je taj deo pri jatnog, koji postaje u gledanju i slušanju, lepo. Ali možeš li ti još nešto predložiti, ili ćemo nešto dodati, Hipija?
e
Hi.: Prema onome što je rečeno, Sokrate, nuž no je govoriti to i ništa drugo. So.: »Zaista lepo govorite«, reći će on. »Ako je prijatnost vida i slušanje lepo, tada je jas no da ne bi moglo biti lepo ono zadovoljstvo koje nije takvo, zar ne?« Hoćemo li se složiti. Hi.: Da. So.: »Da li je, dakle,« reći će, »ono što je preko vida prijatno prijatno preko vida i slu ha, a ono što je preko sluha prijatno prijatno preko sluha i vida?« Nikako, reći ćemo. Tako bi prijatnost koja postoji preko jednog, postojala preko oba — jer, čini nam se da je to smisao tvoje tvrd nje. Mi smo rekli da je i svaka od ovih prijat nosti sama po sebi lepo, i da su obe lepe. Ne ćemo li tako odgovoriti? Hi.: Svakako. So.: »Da li se onda«, reći će, »bilo koja pri jatna stvar razlikuje od bilo koje prijatne stvari po tome što je prijatna? Ne mislim na to da li je neko uživanje veće ili manje, jače ili slabije, već na to da li se neko razlikuje samim tim što je ono uživanje, a neko drugo to nije?« Nama ne izgleda, zar ne? Hi.: Ne, zaista. So.: »Dakle«, reći će, »zbog nečega drugog, a ne zato što su uživanja, vi ste izabrali ta uži vanja između ostalih. Videli ste na obema ne što takvo i takvo — da se razlikuju od dru gih uživanja — i s obzirom na to tvrdite da su ta uživanja lepa. Jer uživanje koje nastaje preko vida nije valjda zbog toga lepo što na staje preko vida. Kad bi to bilo uzrok što je ono lepo, tada nikako ne bi to drugo, koje nastaje preko sluha, moglo biti lepo.« Hoćemo U reći da govori istinu? Hi.: Reći ćemo.
So.: »Ali ni uživanje koje nastaje preko sluha nije lepo zaito što nastaje preko sluha, jer tada, opet, ono koje nastaje preko vida ne bi nikako moglo biti lepo, pošto nikako nije ono koje nastaje preko sluha.« Hoćemo li reći, Hipija, da govori istinu onaj koji to govori? Hi.: Hoćemo. So.: »Međutim, oba su lepa, kako tvrdite.« Tvrdimo li? Hi.: Tvrdimo. So.: »Znači poseduju nešto isto što ih čini lepima, to zajedničko, što je i pri obema zajedno i pri svakom posebno. Tk inače nikako ne bi mogla biti lepa i oba zajedno i svako poje dino.« Odgovori meni kao njemu da odgovaraš. Hi.: Odgovaram da se i meni čini da je tako kako kažeš. So.: Ako su tada oba ova uživanja zajedno od ređena, no ako nije svako za sebe određeno, tada ne bi mogla biti lepa po ovom određe nju (pathemati). Hi.: Kako je moguće to Sokrate, da kad ni jedno nije određeno — bilo kakav da je to način — potom ipak oba budu određena, tim određenjem kojim nijedno nije određeno? So.: Ti misliš da to nije moguće? Hi.: Ta inače ne bih znao ništa ni o predmetu naše rasprave ni o načinu na koji se ona vodi. So.: Baš lepo, Hipija. No ipak, čini mi se da vidim jedan primer onoga što ti smatraš ne mogućim; premda možda ne vidim ništa. Hi.: Ne čini se to tebi Sokrate, već s dobrom namerom pogrešno gledaš. So.: Zaista mi mnogo takvih primera pada na pamet! Ali ja nemam poverenja u njih zato što se ne pokazuju tebi, čoveku koji je na mudrosti zaradio više novca nego iko živ, već meni koji nisam nikada ništa zaradio. I pre
mišljam, prijatelju dragi, ne šališ li se ti sa mnom i ne obmanjuješ li me hotimice — tako jasno i u velikom broju mi naviru (ti primeri). Hi.: Niko, Sokrate, neće bolje od tebe znati da li se šalim ili ne kad počneš da opisuješ to što ti se ukazuje, jer će se ispostaviti da ništa ne tvrdiš. Ta nikad nećeš otkriti nešto što nije ni moja ni tvoja odredba, a ipak je odredba obo jice. So.: Kako to misliš, Hipija? Možda u tome i ima nečega, a ja ne razumem. Ali, da ti ob jasnim šta hoću da kažem! Meni izgleda mo guće da ono što nije ni moja ni tvoja odred ba, ipak bude odredba obojice i da opet, neke druge odredbe koje su odredbe obojice, ne budu odredbe nijednog od nas dvojice po sebno. Hi.: Ovaj odgovor, Sokrate, još ti je čudniji od prethodnog. T& pogledaj! Ako smo oboji ca pravedni, ne bi li takav bio i svaki od nas, ili, ako je svaki nepravedan, nismo li tada obojica takvi, ili ako smo zdravi, nije li tada i svaki od nas zdrav? Ili, kad bi svaki od nas bio umoran, ranjen, udaren, ili kad bi bio određen na bilo koji drugi način, zar ne bi smo i obojica isto to pretrpeli? Takođe, kad bismo bili zlatni ili srebrni ili od slonove ko sti, ili ako hoćeš, kad bismo bili plemeniti, ili mudri, ili ugledni, ili stari, ili mladi ili imali koju god hoćeš ljudsku odredbu, zar nije sasvim nužno da i svaki od nas bude takav. So.: Nesumnjivo. Hi.: Ali dakako, ti Sokrate i oni s kojima imaš običaj da raspravljaš, ne promatrate celinu stvari već lepotu utvrđujete u izdvojenosti, i svako pojedino biće komadate u svojim raz govorima. Upravo zato su vam izmakli veličina i povezanost delova koji sačinjavaju njenu su-
štinu. I sada je tebi to skriveno toliko da veruješ da postoji nešto, bilo odredba (pathos) c ili suština, što pripada istovremeno i obema, a ne pripada svakom posebno, ili pak, što pri pada svakom pojedinom, a ne pripada obema. Tako nerazborito, nepromišljeno, prosto i ne razumljivo mislite! So.: Takva nam je sudbina, Hipija! Ljudi oduvek tvrde da ne čini čovek ono što hoće, već ono što može. No, ti nam pomažeš svojim stalnim opomenama. Ipak, hoćeš li da ti, pre tvojih pouka o prostoti našeg mišljenja, pot punije izložim šta mi mislimo o tim stvarima, d ili ne? Hi.: Znam šta ćeš reći, Sokrate. Tá znam šta misli svako od vas koji se bavite raspravlja njem. No ipak, ako ti je tako draže, reci. So.: Pa, draže mi je, svakako. Pre nego što w si ti ovo rekao, mi smo, najbolji moj, bili tako glupi da smo mislili da je svaki od nas jedan, a da nismo obojica ono što je svaki od e nas — jer dva smo, a ne jedan — tako smo bili prosti. No sada smo već od tebe naučili da ako smo obojica zajedno dva, nužno je da i svaki od nas bude dva, a ako je svaki od nas jedan, nužno je da i obojica budemo je dan. Jer po Hipijinom celovitom pojmu su štine ne može biti drugačije već ono što su oba to je i svaki posebno, a ono što je svaki posebno, to su i oba. Evo, seđim ovde pošto si me uverio. Međutim, podseti me, Hipija, da li smo ja i ti dva, ili si i ti dva i ja dva? Hi.: Šta govoriš, Sokrate? So.: Upravo to što govorim. Jer bojim se da 302 ti govorim otvoreno, zato što se srdiš na mene kad god ti se učini da si u pravu. Ipak, reci mi još ovo: nije li svaki od nas jedan, i nema li tu odredbu da bude jedan? Hi.: Svakako. So.: Dakle, ukoliko je jedan, svaki od nas bi
bio i neparan. Ili ti možda ne misliš da je jedan neparno? Hi.: Mislim, svakako. So.: Jesmo U i obojica zajedno neparni, prem da smo dva? Hi.: To nije moguće, Sokrate. So.: Već smo obojica zajedno parni, zar ne? Hi.: Svakako. So.: Zar je zbog toga što smo obojica zajedno parni, i svaki od nas paran? Hi.: Nikako. So.: Dakle, nije sasvim nužno, kao što si ti malopre tvrdio, da svaki pojedino bude ono što su oba zajedno, i da oba budu ono što je svaki pojedino. Hi.: Nije kod takvih stvari, ali jeste kod onih 0 kojima sam ja ranije govorio. So.: To je dovoljno, Hipija. I to treba ceniti, pošto pokazuje da kod jednih jeste, a kod dru gih nije tako. Naime, ako se sećaš odakle smo bili započeli, ja sam rekao da uživanja koja nastaju preko slušanja i vida nisu lepa usled toga što je svako od njih bilo tako određeno, a oba nisu bila, ili što su oba bila tako odre đena, a svako posebno nije, već usled onoga čime su i oba, d svako posebno biili određeni — i stoga si se ti složio da su ona lepa i oba zajedno i svaka posebno. Upravo zato sam mislio da, ako su oba lepa, moraju biti lepa tom suštinom koja prati oba, a ne nekom ko ja nedostaje u jednom (ili drugom), i još uvek tako mislim. Ali reci mi kao na početku: Ako su i uživanje koje nastaje preko vida i ono koje nastaje preko sluha oba lepa, i ako je lepo i svako posebno, zar tada ono što ih čini lepim ne prati i oba zajedno i svako posebno? Hi.: Svakako. So.: Jesu li dakle ona zato lepa što je uživanje 1 svako posebno i oba zajedno? Ili možda zbog toga i sva druga uživanja ne bi bila
manje lepa? Jer, ako se sećaš, nisu se pokazala uživanjima ništa manje. Hi.: Sećam se. So.: No, rečeno je da su ova lepa zato što na staju preko sluha i vida. Hi.: Da, tako je rečeno. So.: Pogledaj da li govorim istinu. Rečeno je naime, koliko se ja sećam, da nije sve što je prijatno lepo, već (samo) ono prijatno koje nastaje preko vida i sluha. Hi.: Istina je. So.: A ta odredba (pathos) pripada oboma za jedno, a ne svakom pojedino, zar ne? Kao što je rečeno ranije, ne postaje svako od njih preko oba (čula), već oba postaju preko oba, a ne svako pojedino, nije li tako? Hi.: Tako je. So.: Znači, nije svako od njih lepo na osnovu onoga što ne pripada svakom od njih, jer ono što je od oba zajedno ne pripada sva kom od njih posebno, tako da se po toj pret postavci može reći da su oba zajedno lepa, no da svako posebno to nije. Nije li to nužno? 303 Hi.: Izgleda. So.: Tvrdimo li dakle da su oba zajedno lepa, a da svako posebno to nije? Hi.: T& šta preči? So.: Čini mi se, dragi moj, da preči to što smo za ono što tako pripada pojedinoj (stva ri), za sve što si ti razlikovao, rekli da, ako pripada ofeema zajedno, tada pripada i sva koj posebno, i ako pripada svakoj posebno, tada pripada i obema zajedno. Zar ne? Hi.: Da. So.: Za one pak koje sam ja razlikovao, to ne važi. A njima je pripadalo i to svako i to oba. Je li tako? Hi.: Jeste. b So.: U koju grupu, Hipija, po tvom mišljenju spada lepota? Da li u onu o kojoj si ti govo
e
rio: ako sam ja snažan i ako si ti snažan, snažni smo obojica, ako sam ja pravedan i ako si ti pravedan, pravedni smo obojica, a ako smo obojica to, tada je i svaki ponaosob. Da li isto tako važi da ako sam ja lep i ako si ti lep, tada smo obojica lepi, i ako smo obojica, tada je i svaki ponaosob lep? Ili mož da ništa ne preči da bude kao kod brojeva: premda neki brojevi zajedno čine paran broj svaki ponaosob može biti i neparan i paran, i opet, premda je svaki ponaosob iracionalan, oba zajedno mogu činiti i racionalan i iracio nalan broj. Ima bezbroj drugih takvih primera koji mi, kao što rekoh, padaju na pamet. U koju grupu postavljaš lepotu? Da li se i tebi čini isto kao i meni? Tži izgleda mi sasvim nedosledno da nas dvojica zajedno budemo lepi, a da svaki ponaosob to ne bude, ili da svaki ponaosob to bude, a obojica zajedno da ne budemo, ili bilo šta drugo slično tome. Uzimaš li da je tako kao što ja mislim, ili onako? Hi.: Sigurno, Sokrate, tako. So.: Baš dobro Hipija, da se poštedimo dalj njeg istraživanja. Jer, ako lepota spada u tu grupu, tada ono što je prijatno preko vida i sluha ne može više biti lepo; to »preko vida i sluha« čini obe (prijatnosti) lepim, no ne i svaku posebno. A slažemo se da je to nemo guće, Hipija. Hi.: Da, slažemo se. So.: Znači, nemoguće je da prijatnost koja nastaje preko vida i sluha bude lepa, pošto u tom slučaju, ako se to pretpostavi, sledi nešto nemoguće. Hi.: Tako je. So.: »Tada ponovo iz početka recite«, reći će on, »pošto ste ovog puta sasvim promašili, šta je po vama ta lepota koja je u oboma uži vanjima i zbog koje ste ta uživanja cenili više od ostalih i nazvali ih lepim?«
Izgleda mi nužno, Hipija, odgovoriti da su ta uživanja najmanje škodljiva i da su, i oba zajedno i svako pojedino, najbolja. Ili ti mož da možeš navesti nešto drugo čime se razliku ju od drugih? Hi.: Nikako. Ona su zbilja najbolja. So.: »Znači«, reći će on, »to je po vama lepota — probitačno uživanje?« Izgleda, reći ću. A ti? Hi.: I ja. So.: »A probitačno je«, reći će »ono što stvara dobro; no, malopre nam se pokazalo različi tim ono što stvara i ono što je stvarno, pa 304 smo tako ponovo došli na ono isto od ranije. Jer ni dobro ne može biti lepo ni lepo dobro, ako je svako od njih nešto drugo.« Sasvim sigurno, reći ćemo Hipija, ako smo razboriti. Jer nikako nije red ne složiti se s onim ko ima pravo. Hi.: Ali Sokrate, šta misliš da je sve ovo? Kao što sam rekao malopre, to su usitnjeni komadi i okrajci dokaza. Ono što je i lepo i najvrednije jeste biti sposoban dobro i lepo b govoriti na sudu, u većnici ili pred nekom drugom vlasti, uveriti (slušaoce) i otići odno seći ne najmanje već najznačajnije nagrade, vlastiti spas, spas svog imanja i prijatelji. Na tome čovek treba da ustraje i da ne mari za ta cepidlačenja, da ne izgleda sasvim nerazu man brbljajući i baveći se lakrdijama kao mi sada. c So.: Dragi moj Hipija, ti si blažen! Jer znaš čime čovek treba da se bavi i kako kažeš, do voljno si se u tome uvežbao. Meni je, pak, ka ko izgleda, zapala neka čudna sudbina. Vazda lutam i sumnjam, a kad svoje nedoumice iz ložim vama mudracima, bacate blato na mene čim vam ih izložim. Tvrdite, kao i ti sada, da se bavim luckastim, sitnim i bezvrednim stva rima. A kad opet, zaveden govorim kao vi da
*
je daleko najbolje moći dobro i lepo sastaviti govor pa pobediti na sudu ili na nekom dru gom skupu, tada mi i neki drugi, a i taj čovek koji me uvek opovrgava, govore silne nepo dopštine. Naime, on mi je rodom najbliži i živimo u istoj kući, pa kada dođem kući i kad me on čuje da to tvrdim, pita me zar me nije stid da drsko raspravljam o lepim zanimanji ma kad sam tako belodano razotkriven u svom neznanju toga šta je lepo. »A kako mo žeš znati«, reći će on, »da je govor lepo sa stavljen ili ne, ili da li je lep bilo koji drugi e čin, kada ne znaš šta je lepota? I kad tako s tobom stoji stvar, zar misliš da ti je bolje da živiš nego da si mrtav?« Moja je sudbina, kao što kažem, da me i vi grdite i kudite, a i on. No možda je nužno sve to izdržati, jer ne bi bilo čudo da imam od toga koristi. I zaista, Hipija, čini mi se da sam imao koristi od oba druženja. Jer, izgleda v mi da shvatam značenje poslovice: Sve lepo je teško.
d
NAPOMENE
BELEŠKA PREVODIOCA
1 khoe je žrtva levanica koja se prinosila za mrtve iznad grobova. Sastojala se obično od meda, vina i vode koji su se izlevali jedni za drugim. 1 Her. fr. 82 (Diels) 1 Her. fr. 83 (Diels) 4 Ovo je eufemizam za psovku. GUrih nekoliko Platonovih dijaloga, koji se ovde pojavljuju po prvi put ili iznova u našem prevodu, stoje u senci nje govih velikih, osnovnih dela. No, to nikako ne znači da su ovi dijalozi bez umetničke čari i bez filosofske vrednosti. Kao i u ostalim Platonovim delima oboje i ono estet sko i ono umno (noetsko), izviru iz istog: iz Sokratove lič nosti i iz suprotstavljanja Sokrata i njegovih sagovomika koji tek u tom suprotstavljanju eventualno mogu dobiti određenost Sokratovog postojanja-u-istini. Tako nam se ov de kroz razgovor pojavljuju konkretni likovi dečaka Teaga, Harmida i Lisida, uvaženih atenskih građana Laheta i Nikije, proroka Eutifrona i sofist& Eutidema, Dionisodora i Hipije, uz mnoštvo drugih sporednih jednako majstor ski ocrtanih u nekoliko poteza. Autentičnost ovih dijaloga uglavnom nije osporavana i već u Antici nalazimo svedočanstva o Platonovom autorstvu. Jedino su Teag i, u manjoj meri, Hipija Veći bili ospora vani kao Platonova dela. Slobodan U. Blagojević
SADRŽAJ TEAG ............................................................................ 7 HARMID ......................................................................23 L A H E T ............................................................................ifT ) LISID ............................................................................U7 ^ E U T I F R O N ......................................................................11^ E U T H I D E M ......................................................................1Š9 HIPIJA VEĆI ............................................................... 191J
s a
$ i i f: L
PLATON
• DIJALOZI *
Urednik Vito Marković Grafičko oblikovanje Miša Popović Korektor Olga Tot *
Izdavač IRO »Grafos«, Beograd, Simina 9a Za izdavača Viktor Šećerovski štampa RO štam parija »Budućnost«, Novi Sad, Šumadijska 12 .
Štampano u 3000 primeraka 1982.
