Fragmenti iz knjige Svetlane Levašov "Otkrovenje"
-1-
De Rogan - Obolenskaja - Levašov, Svetlana. Otkrovenje. Detinjstvo Svetlana znači nosilac svetla. Vrlo retko odgovara ljudskoj sudbini značenje njegovog imena kao što je to bilo kod Svetlane de Rogan-Levašov. Njen život od ranog detinjstva je bio prožet sa željom za Svetlosti, Znanjem, i duhovnim razvojem. Malo je reći da je njena sudbina bila neobična, to reći ne znači ništa. Već prvih godina života morala je da se prilagodi činjenici da nije kao ostali, činjenici da ona može da uradi mnoge stvari koje joj nisu bile jasne, a nisu bile dostupne ljudima oko nje. Još kao sasvim mala, Svetlana je proučavala i razvijaja svoje sposobnosti, naučila da ih kontroliše i koristi pravilno. Ona je rano doživela gorčinu nerazumevanja i nepoverenja, zavisti i okrutnosti, usamljenosti i mržnje. Predivne sposobnosti, kojima je ona vladala od detinjstva, su se pokazale pogrešno shvaćene i nedostupne ljudima oko nje; ona je morala da preživi i živi u tom svetu - veoma opasnom i izdajničkom svetu, posebno za jednu usamljenu devojčicu ...
-2-
PREDGOVOR NIKOLAJA LEVAŠOVA ,13 januara 2011 godine : " Ova knjiga je postala Hima heroja iz proslosti, čija imena su osudjena na zaborav, kao Isidora, ili sećanja iskrivljena o Radomiru i Magdaleni. Svetlana je uspela da vrati dobro njihovim imenima, govoreći ljudima o njihovim delima i podvizima. A kao pravim herojima,ona nije imala vremena da im vrati ugled. Njena nova knjiga neće biti napisana,ali poslužila je kao svetlost,koja je tako neophodna danas za ljude, kako ne bi izgubili ljudski oblik. To pokazuje primer borbe ovih ljudi koji su poginuli, ne radi svoje lične koristi, već za istinu. I da se donese barem malo svetlosti u budućnost za druge. Svetlanin zivot, mogu nazvati herojskim i ima pravo da stane uz one o kojima je pisala u svojoj knjizi. Ona sama nikada nije mislila, da radi nesto herojski, ona je samo radila po savesti i od srca. Nakon svakog napisanog poglavlja, u knjizi, oni su je nemilosrdno napadali. Naravno tu je bila moja zaštita,ali čak ako i muškarac nosi neprobojni prsluk, metak ga pogodi u lice, odbacuje metar, ostavljajući modrice po celom telu. Ako na telesni oklop , meci padaju neprestano, iz dana u dan, iz godine u godinu, ne treba objašnjavati posebno, i kada uzmete u obzir da su "meci" svi različitog kalibra, i da neprijatelji čekaju u svakom trenutku. Nanošenje udara, na nezaštićeno mesto, koje se pojavljuje svaki put, čim postoji i bilo kakva emocija, otvarajuci zaštitu......Svaki put kada su napadači vršili udare, Svetlana je pretrpela udare da nije mogla da se pomeri......Samo da ne bi na vreme mogla da prenese istinu o dogadjajima iz tih vekova. Bio je to jak udarac u proleće, ali tada sam bio u stanju da spasim Svetlanu od neprijatelja, jer su joj mogli jako povrediti pamćenje i um. Skoro dva meseca,njenog života, su bili izbrisani, da nisam bio u stanju da zaustavim ovaj proces, njena memorija bi bila izbrisana u potpunosti..... Tada sam bio u stanju , ne samo da prekinem brisanje njene memorije , već I da povratim skoro sve izbrisano. I tu nije stala Svetlana, čim je bila sposobna za rad, ponovo je sela za kompjuter i počela da piše nova poglavlja, stalni stres, i silni udari u njene oči, ona je bila skoro slepa.............. Čim je bila u stanju da sedne za kompjuter i osetila se oporavljenom, dolazile su njene vizije. Ona je pisala.....pisala....Tako su dolazila na svet poslednja poglavlja, bila je toliko uplašena da nema vremena da završi poslednja dva poglavlja u svojoj knjizi. Posle dogadjaja od ovog leta i drugih naših akcija koje su imale za cilj da spreče tamne da zalupe vrata ubijenim i ostatku sveta., počeli su da nas neprestano TUKU.........Poslednji put smo imali ozbiljan rad koji smo priveli na sam kraj, krajem oktobra 2010 god, kada je Svetlana skupila svu snagu da izdrzi do kraja. Uspeli smo da unistimo opasan sistem, koji su pripremili paraziti-tamni. Nakon toga, RITAM ZLA,GOTOVO JE BIO BEZ ZAUSTAVLJANJA.....Narocito noću, bili smo u stanju da se opustimo tek pred zoru, nismo ni ona ni ja imali sna, -3-
ni predaha...........Jer zlo oslabi na svetlosti....I tako se ponavljalo svaki dan,posebno prošle godine, bilo je veoma tesko.... Ponekada sam video suze u Svetlaninim očima...".
SADRŽAJ: PREDGOVOR NIKOLAJA LEVAŠOVA ---------------------------------- 3 OBJAŠNJENJE --------------------------------------------------------- 5 1. GLAVA 37 – Meteori -------------------------------------------------- 10 2. GLAVA 38 – Gubitak -------------------------------------------------- 41 3. GLAVA 39 - Tama ----------------------------------------------------- 77 4. GLAVA 40 - Svetodar ----------------------------------------------- 135 5. GLAVA 41 - Katari -------------------------------------------------- 167 6. GLAVA 42 - Ključ Bogova ------------------------------------------- 219 7. GLAVA 43 - Gubitak Ane. Žena ratnik------------------------------ 269 8. GLAVA 44 - Vidomir.Spajavući kraljevi ---------------------------- 294 9. 5. GLAVA IZ KNJIGE N. LEVAŠOVA - OGLEDALO MOJE DUŠE. TOM 2----------------------------------- 303
Prevod: Dušan Mitrović https://www.facebook.com/dusanmitrovic11
-4-
OBJAŠNJENJE……. 17.(80). I poslaće im Bogovi... Velikog Božjeg čoveka koji će ljubav doneti, ali žreci Zlatnoga Bika predaće ga smrti mučeničkoj. I nakon smrti njegove, proglasiće ga za Boga... i sačiniće novu veru , sazdanu na laži, krvi i ugnjetavanju...
SANJTIJE PERUNOVE VEDE PERUNOVA KNJIGA MUDROSTI KRUG PRVI - SANJTIJA 5 Mi ne znamo gotovo ništa o tim junacima, koje su se tokom ovih crnih hiljadu godina borili sa Tamnim silama, ne štedeći život. Govorimo o Belim Jerarsima, čija su imena pažljivo obrisana iz naše izTORije, i svim njihovim akcijama i delima bezstidno iskrivljenim i prisvojenim od strane parazita. Sada nam je postala poznata istina o Radomiru (Isus Hrist), njegovim pravim roditeljima, njegovoj supruzi - Mariji Magdaleni, njegovoj braći i sestrama, deci, unucima ... Ličnost, život i borba Radomira - Belog Jerarha, mi danas znamo pod imenom Isusa Hrista - a što je, jedna od najvećih tajni parazitskog sistema, koji pokušava da dominira svetom na našoj planeti. Paraziti su preduzeli odlučni napad na slovensko-arijevsko carstvo pre skoro hiljadu godina, i pre nastupajućeg prirodnog fenomena, nama poznatog pod imenom Noć Svaroga. Po prvi put fizičku suštinu fenomena otkriva akademik Nikolaj Levašov u članku "Poslednja Noć Svaroga" 2006. godine. Ta poslednja Noć je trajalo oko 1.000 godina, a završila 1996. godine. Neposredno pre Noći Svaroga u evropskim zemljama, bivšim zapadnim pokrajinama slovensko-arijevske Imperije, bila jeje uništena imperija Meroving dinastije, dugo vremena kontrolišući mase otpadnika bele rase, koji su se napustivši Imperiju naselili u zapadnu Evropu. Merovingi su Rusi, koji su došli da uče pretke Evropljana vedskim pogledima na svet, nauku, umetnost. Rusi su učili ne samo buduće Evropljane. Oni su predavali svetlost znanja svim narodima, -5-
voljom sudbine pojavivši se na našoj planeti od preživelih posle svetskog rata i planetarne katastrofe od pre oko 13 000 godina. Oni su pokušavali da im pomognu da dostignu novi, viši nivo evolutivnog razvoja, i delili su znanje koje su ti ljudi bili u mogućnosti da nauče. Ali, uoči Noći Svaroga, kao rezultat podlih i krvavih operacija parazita, dinastija Merovinga je bila bez izuzetka istrebljena, vlast su preuzeli majordom-pipinidi, i počeli rasparčavanje država ogromne vedske slovensko-arijevske imperije. Nakon početka Noći Svaroga i aktivacije slugu parazita - "izabranog naroda" beli Jerarsi su očajnički pokušavali da se spreče planirani genocid nad slovenskoarijevskom narodom, znajući dobro, da ako na Midgard-Zemlji ne ostane Rusa, "veliki plan" neće biti realizovan! U pitanju su ne samo životi miliona Slovena, u pitanju je sudbina miliona civilizacija sa trilionima stanovnika, u pitanju je stvar vođenja Velikog Univerzuma, koji je već 2 puta stradao, odnosno potpuno se transformisao. Pod ovim okolnostima Svetle snage nisu štedele svoje živote, da bar na nekoliko trenutaka odlože početak krvavog nastupa parazita, izvuku ljude iz uticaja parazita i da nastave da sprovode svoj "veliki plan", koji je, kao što je sada jasno, poslednja nada univerzuma. Jedan pokušaj da se zaustave ili bar odlože aktivnosti "izabranog naroda" (Jevreja) im je bilo slanje u 11. veku nove ere Radomira - belog Jerarha. Ali kako se završio ovaj pokušaj - to svi znaju. Ali malo ko može zamisliti, koliko je laži nakupljeno oko ovog čoveka i njegove porodice, kako su mnogi lepi ljudi ubijeni od strane parazita i njihovih slugu, da bi održali u tajnosti istinu o njima, da bi nametnuli parazitsku religiju kasnije pod nazivom hrišćanstvo, da nas drži u mraku i neznanju, da nas porobe, a zatim i unište. Oni su brutalno zaklali milione Slovena, i, pre svega uništili Silne ljude - cvet nacije, koji su imali visok stepen evolutivnog razvoja, imali veliki potencijal i magične sposobnosti. Tamni su tada bili jači, a Sloveni su bili lovina. A onda bacaju blato, pripisuju neprijateljima svoje zločine, dodeljuju sebi tuđe podvige, pogrešno tumače učenja i menjaju imena. Neprijatelji su se toliko bojali i mrzeli Radomira, što se stotinama godina nastavilo sa novim slojevima laži, pa su čak i povremeno "potvrđivali" svoju zlobnost "naučnim" istraživanjima. Ovde vam predstavljamo sve informacije koje se odnose na Radomira i njegovu porodicu iz 1. toma knjige Svetlane Levašov "Otkrovenje", i istinite informacije koje se sada mogu naći i na internetu. Na primer, na upit "Gde je Hrist razapet" Gugl odmah stvara članak Jaroslava Keslera "Gde je Isus Hrist razapet i kada je živeo je Apostol Pavle", u kojoj autor ubedljivo pokazuje da je Radomir pogubljen u Carigradu, a sveštenstvo -6-
kreatori judeo-hrišćanstva - su podešeni na pravim mestima u različitim prevodima Biblije: "... Car grad, Konstantinopolj ili Istanbul. Car-Grad i njegova gola gora Bejkos ... ovo je mesto velike tragedije, nasuprot Gul kapije - odnosno, "Zlatnih vrata", mesto, pretvoreno u "Golgotu" za Isusa Hrista. (Tu je takođe, uzgred, velika grobnica, za koju se vjeruje da je tu sahranjen starozavetni Iisus Navin, koji se u zapadnoevropskim verzijama Novog zaveta jednostavno naziva Jesus, odnosno Iisus). Dakle, saglasno frazi iz Jevanđelja, Hrista su raspeli, Galati, Jevreji u Carigradu, a ne u današnjem Jerusalimu ... " I dalje: "... Sve navedeno čini da se sa velikom verovatnoćom može reći da se sama rimska crkva zapravo pojavljuje tek u 15. veku., a " katolička " dobija tek u 16. veku. Novi zavet je kanonizovao kao "osnivača" crkve "drugog" apostola sa imenom Pavle, koji je samozvano istupao "u ime i za račun Isusa Hrista" ... " Ovu informaciju je potvrdio Nikolaj Levašov u 2. tomu njegove autobiografske hronike "Ogledalo moje duše." U 5. poglavlju, koje je prevedno na kraju ove knjige kao zadnje poglavlje,on piše: "... Ja sam takođe objasnio svojim slušaocima da se sve što je opisano u Novom zavetu, ne dešava na Bliskom istoku, već u gradu, poznatijem većini ljudi pod imenom Carigrad! Konfuziju sa imenom grada Jevreji su kreirali svesno i evo zašto. U to vreme, Jerusalim nije bio naziv određenog grada. Kao grad, iz koga se vladalo zemljom, poznat kao glavni grad, tako i mesto, gde su se nalazili prvosveštenici svake religije, u davna vremena nazivali su Jerusalim. Dakle, uvek je bilo nekoliko Jerusalima saglasno broju prvosveštenika ..! " Kao što možete videti, istina se uvek sazna, može pokušati i da se sakrije. Ta informacija o Radomiru došla je na slobodu posle nekoliko stotina godina skrivanja pod zemljom. Osim toga, konačnom prikrivanju ove informacije nije pomogla ni inkvizicija, ni ratovi, ni revolucije, ni genocidi Slovena, trajnog i organizovanog tokom poslednjeg milenijuma. Istinita informacija je dobijena na takav način, da čak i paraziti to nisu mogli zamisliti! Svetlana Levašov detaljno sve to opisuje u svojoj divnoj i sasvim izuzetnoj knjizi - "Otkrovenje", čiji je prvi tom knjige postavljen na sajtu Nikole Levašova. Informacije o Radomiru (Isus Hrist), Svetlana je dobila od Isidore - venecijanke Vedune (ona nije toliko govorila, već je i videla mnogo), priča o životu i borbi koja
-7-
počinje u 35. poglavlju knjige. Život Isidore, koji je maestralno opisala Svetlana, sam po sebi je veoma interesantan, veoma neobičan i, nažalost, tragičan, kao i životi većine talentovanih ljudi iz tog vremena (15. vek n.e.). Međutim, mi ćemo dati samo one fragmente priče Isidore, koji objavljuju informaciju o Radomiru i njegovim prijateljima, o njegovoj pravoj porodici i istinskoj sudbini. Priča o Radomira počinje u 37. poglavlju, "Meteori" i traje skoro čitav ostatak prvog toma knjige. Informacije o Radomiru deli sa Isidorom jedan od Belih Jerarha Sever, koji je živeo u to vreme u Meteorima i bavio se obukom talentovanih ljudi... Mora se imati u vidu, da Svetlana samo reprodukuje priču koju govori Isidora, njena osećanja i emocije i zaključke. Ali to ne znači, da se Svetlana u svemu slaže sa Isidorom i Severom ...
-8-
-9-
Fragmenti iz knjige Svetlane Levašov "Otkrovenje"
Glava 37. Isidora-3. Meteori Probudila sam se u strašnom, hladnom podrumu, ispunjenom teškim zadahom mirisa krvi i smrti ... onemoćalo telo je bolelo i nije slušalo, ne želeći da se "probudi" ... i duša je sa lakoćom ptice lebdela u svetlom svetu sećanja, vraćaju iz sećanja omiljena lica i dane pune sreće, kada tuge u našim životima nije bilo i kada nije bilo mesta gorčini i bolu ... Tamo, u toj lepoj "prošlosti" živeo je moj divni muž, Đirolamo ... tamo je zvonko odjekivao veseli smeh moje male Ane ... tamo mi se ljubazno smešila svako jutro, moja draga, slatka mama ... tamo me je strpljivo učila mudrosti. Živeo je i moj dobar i svetao otac ... Taj svet je bio srećan i sunčan, a moja duša se okretala unazad, letela sve dalje i dalje... da se nikada ne vrati ... Ali, zla realnost iz nekog razloga mi to nije dopustila ... Ona je nemilosrdno tukla, nasilno budila moj upaljeni mozak, zahtevajući povratak "kući". Prirodni i nesavršeni zemaljski svet zvao je u pomoć ... Karafa je živeo ... I sve dok on diše - ne može biti u našem svetu zabave i svetla. Vreme se vratilo ... Duboko uzdahvnuvši, napokon sam osetila u svom smrznutom fizičkm telu - život, nerado, malo po malo se vraćao nazad u njega ... u prostoriji u kojoj sam bila, bila je čvrsta, zaglušujuća, gusta tišina. Sedela sam u gruboj drvenoj stolici, bez pomeranja ili otvaranja oči, pokušavajući da ne pokažem svoje "prisustvo" (ako ga je bilo), i da se probudim. Svim divnim osećajima i sluhom, ja sam napeto "gledala okolo", pokušavajući da utvrdim šta se dešava oko mene. Tiho sam se oporavljala i počinjala da se prisećam šta se desilo, i odjednom sam veoma jasno uvidela, koji je bio pravi razlog moje iznenadne i duboke nesvesti! .. Hladan užas oštro je počeo da mi stiska srce, i pre nego što se u potpunosti probudilo! .. Otac! .. Moj jadni, dobri otac je bio ovde !!! U ovom strašnom, krvavom podrumu - jezivoj jazbini smrti ... On je bio sledeći posle Đirolama ... On je umro. Zlokobna Karafina duša, progutala je njegovu čistu dušu ... Bojeći se da ću videti najstrašnije, skupila sam hrabrost u pesnicu i podigla glavu ... Prva, što sam videla pred sobom, bile su crne oči Karafe u kojima je gorelo duboko interesovanje. Karafa se koncentrisao, proučavajući moje oči i lice, kao da pokušava da shvati šta se zaista dešava u mojoj stradaloj duši ... Njegovo pametno, tanko lice, na moje veliko iznenađenje, odavalo je uzbuđenje (!), koje, očigledno nije hteo da mi pokaže... Videvši, da sam se razbistrila, odmah je - 10 -
Karafa "stavio" svoju uobičajenu ravnodušnu masku i već nasmejan, "nežno" je rekao: - Pa, dobro, Isidora! Zašto nas sve plašite? Nikada ne bih pomislio da mogu biti tako nervozan ..- i onda, nije mogao da stoji, dodao je: -Kako ste lepa, Madona !!! Čak i kada ste u dubokom snu ... Samo sam zurila u njega, ne mogavši ništa reći, a u mom ranjenom srcu je rasla divlja nervoza ... Gde je bio otac? Šta je Karafa uradio sa njim?! Da li je on još uvek živ? .. Nisam mogla da vidim sebe, jer su mi emocije zatamnile realnost i vid. Ali Karafu nisam htela da pitam, niti sam želela da mu ni nevoljno dam i najmanje zadovoljstvo. U svakom slučaju, šta god da se desilo, promeniti to nije moguće. Pa, šta god da se dogodilo, bila sam sigurna da Karafa neće uskratiti sebi zadovoljstvo da me odmah obavesti o tome. Dakle, ja sam radije čekala. A on je opet bio samouveren... Od njegovog nedavnog "entuzijazma" nije bilo ni traga. Mislim da je on najčudnija, najnepredvidivija osoba na svetu. Njegovo raspoloženje se dramatično promenila u roku od nekoliko sekundi. Karafa je bio jedinstven u svojoj nepredvidivosti i, opet, on je to savršeno znao ... - Madona Isidora li ste zaboravili da govorite? Izvinite, vaš veštičji "let" će morati da bude jači! U svakom slučaju, ja sam uvek u to bio siguran. Razumem da ste vi među njima - ratnik? I u tom slučaju, možete lako da uhvatite jednostavne "ljudske" emocije? .. Vaše srce vlada razumom, Isidora i to je neprihvatljivo za tako moćnu Vedunu, kao što ste vi .. Zar ne, kod vas nadareni govore: "Budite uvek smireni i hladni, čak i ako je rat. Ne puštajte svoje srce na "bojno polje" to će vas uništiti ". - Nisu li to vaše zapovesti, Isidora? -Savršeno ste u pravu, Svetosti. Ali to ne znači, da sam u potpunosti saglasna sa njima. Nekada ljubav prema čoveku ili čovečanstvu može da učini čuda na "bojnom polju", zar ne? .. Mada, oprostite mi zbog moje naivnosti, ja sam potpuno izgubila iz vida, da su vam ta osećanja jedva poznata ... Ali vrlo dobro pamtite naše zapovesti, Vaša Svetosti! Da li se još uvek nadate da ćete se jednog dana vratiti u Meteore? .. Na kraju krajeva, onaj ko vam je dao "dar", odavno nije tamo. Meteori su ga prognali, kao i vas ... Zar nije tako, Svetosti?
- 11 -
Karafa je pobledeo kao smrt. Sva njegova uobičajena arogancija negde je iznenada nestala, a on je sada izgledao bespomoćan i "go". Izgledalo je kao da očajnički traži reči i ne može da ih nađe. Vreme je stalo. Za trenutak je bilo opasno - nešto je trebalo da se desi ... u svakoj ćelija mog tela osetila sam u razjarenu oluju, "crni" gnev pomešan sa strahom, što se od Karafe nije moglo očekivati. Od čega može biti strah tog svemoćnog zlog čoveka? .. - Kako ste saznali to, Isidora? Ko je to mogao da vam kaže?! - Oh, ima "prijatelja" i prijatelja, kako obično volite da kažete, Vaša Svetosti .. Zapravo, taj prijatelj mi je i rekao sve što sam želela da znam o vama. Samo, vi i ja koristimo različite metode za dobijanje informacija, moji prijatelji ne moraju da budu mučeni zbog toga, oni će mi svi sve rado reći ... I verujte mi, tako je uvek mnogo prijatnije! Osim ako ne uživate u mučenju, naravno ... Čini mi se, da volite miris krvi, Svetosti?.. Postepeno sam dolazila k sebi, i sve više osećala kao da mi se vraća moj borbeni duh. Još nije bilo ničega što bih mogla da izgubim ... I bez obzira koliko sam pokušavala da budem neprijatna - Karafu nije bilo briga. On je hteo samo jednu stvar - da dobije odgovore na svoja pitanja. Ostalo nije bitno. Osim toga, to može biti, razlog za moje puno podčinjavanje njemu ... Ali on je znao da to neće biti slučaj. Zato je morao da bude sa mnom ili ljubazan, i da me podnosi. Iskreno, to mi je činilo veliko zadovoljstvo ... -Ne zanima vas šta se desilo sa vašim ocem, Isidora? Vi ga inače tako silno volite! "Volite!" On nije rekao "voleli"! Znači da je moj otac još uvek živ! Pokušala sam da ne pokažem svoju radost i rekla što je mirnije moguće: - Koja je razlika, Svetosti, Vi će te ga ipak ubiti! I to će se desiti pre ili kasnije znači da to nema značenja ... - O, koliko ste u zabludi, draga Isidora .. Svako ko stigne u podrume Inkvizicije, veoma je važan! Ne možete ni da zamislite koliko puno ... Karafa je ponovo bio "Karafa", mislim - rafinirani mučitelj koji je, da bi postigao svoj cilj bio spreman da sa velikim zadovoljstvom gleda najbrutalnija ljudska mučenja, najveći bol drugih ... A sada se zbog interesa kocka, pokušava da pronađe bar neku otvorenu rupu u mojoj svesti, uništenu bolom, da li je to strah,
- 12 -
ljutnja ili čak ljubav - nema značenje za njega ... On je prosto želeo da otvori ta vrata, a sve ostalo za njega je bilo već pitanje od sekundarnog značaja ... Ali nisam se davala... Očigledno, pomoglo mi je čuveno "strpljenje", koje je zabavljalo sve oko mene dok sam još bila beba. Otac mi je jednom rekao da sam strpljivo dete, kakvo on i moja majka nikada nisu videli, i koje je nemoguće izbaciti iz ravnoteže. Kada su drugi zbog nečega već potpuno gubili strpljenje, ja sam govorila: "Ne brini, sve će biti u redu, sve će biti u redu, samo treba da sačekamo malo ..." Verujem u pozitivno, čak i kada niko drugi ne veruje. Ali ovu moju osobinu Karafa, čak i sa svom svojom veličanstvenom svesti, očigledno još uvek ne zna. Zbog toga ga je razbešnjavalo moje nenarušeno spokojstvo, koga, kao takvog nije ni bilo, već je to samo moje neiscrpno strpljenje. Prosto nisam mogla da dopustim, da nam napravi neko nehumano zlo, i da on uživa u našem dubokom, iskrenom bolu. Iako, da budem potpuno iskrena, neke stvari u ponašanju Karafe, još ne mogu sebi da objasnim ... S jedne strane - činilo se da se iskreno divi mom neobičnom "talentu", kao da je zaista imao vrednost ... I uvek se divio mojoj "čuvenoj" prirodnoj lepoti, o čemu je on govorio sa uzbuđenjem u svojim očima, svaki put kada bi se sreli. I u isto vreme Karafa je nekako uveliko bio razočaran bilo kakvom manom ili čak i najmanjom nesavršenošću, koju bih mu ja ležerno pokazala. I iskreno je besneo zbog moje slabosti, ili čak i moje najmanje greške s vremena na vreme, koja je, kao i svakom čoveku normalna... Jednom mi je sam rekao, da je nehotice srušio neki od svojih za sebe stvorenih nepostojećih ideala ... Da nisam sve to znala, verovatno bih bila još uvek sklona da verujem, da je taj čudni i zao čovek na svoj način i veoma čudno ljubazan ... Ali, čim mi je iscrpljen mozak došao do takvog apsurdnog zaključka, ja sam podsećala sebe da je to bilo zbog Karafe! U njemu jednostavno nije postojalo ni jedno čisto ili iskreno osećanje! .. A još manje ljubav. Umesto toga, on je imao osećaj vlasnika, koji je našao skupu igračku i želeo je da u njoj vidi, ni više ni manje, nego svoj ideal. I, ako ova igračka iznenada pokaže i najmanju grešku, bio je skoro spreman da je zbog toga baci pravo na lomaču ... - Može li vaša duša da napusti svoje živo telo, Isidora? - Prekinuo je moje razmišljanje neobičnm pitanjem Karafa. - Pa, naravno, Vaša Svetosti! To je najjednostavnije što može da uradi bilo koji Vedun. Zašto vas to zanima? - 13 -
- Tvoj otac je to koristio da pobegne od bola ... - prisećao se Karafa, dakle, uobičajeno mučenje nema nikakvog smisla. Ali ću naći načina da ga da razgovorim, čak i ako to traži mnogo više vremena nego što sam mislio.. On zna mnogo, Isidora. Mislim da je to čak mnogo više nego što možete da zamislite. On nije otkrio ni polovinu! ... Zar ne želite da znate ostatak?! - Zašto, Vaša Svetosti? - pokušavajući da sakrijem svoju radost zbog onoga što sam čula, koliko je bilo moguće mirno sam rekla. A ako mi nešto i nije otkrio, znači, da za mene još nije bilo vreme da to naučim. Preuranjeno znanje je veoma opasno, Vaša Svetosti, - ono može, kako pomoći, tako i ubiti. Dakle, ponekad moramo mnogo da pazimo, kada ga predajemo nekom. Mislim da to morate da znate, neko vreme su vas učili tome, tamo u Meteorima? - Gluposti! Ja sam spreman na sve! O, ja sam tako dugo već spreman, Isidora! Ove budale jednostavno ne vide, da meni treba samo znanje, a ja mogu mnogo više od drugih! Možda čak i više, nego oni sami! .. Karafa je bio grozan u svojim "žarkim željama", i shvatila sam, da bi stekao ova znanje, on počistito sve prepreke na svom putu ... I da li sam to ja ili moj otac, ili još beba Ana, a ako on ne bi dobijao željeno, on bi bio iza nas, bez obzira na to, što je to njegov očigledan cilj, pre svega cilj njegovog nezasitog mozga, uključujući njegovu sadašnju snagu i posetu Meteorima, i sigurno mnogo, mnogo drugog, o čemu je bolje ne znati, kako ne bi izgubili nadu u pobedu nad njim. Karafa je zaista opasan za čovečanstvo! .. Njegova sa uma sišla "vera" u svoju "genijalnost" premašila je sve uobičajene standarde najvišeg postojećeg samopoštovanja i plašila sve redom kategorično, kada je na delu tražio "željeno", o kojem nije imao predstavu a znao je samo da to hoće ... Da bi se ohladio malo, ja sam iznenada počela da se "odmrzavam" pred njegovim "svetim" očima, a trenutak kasnije da nestanem ... to je bio dečji trik vrlo jednostavnog "udarca", kako smo zvali trenutno kretanje od jednog mesta do drugog (mislim da tako zovu teleportaciju) ali na Karafu je to delovalo "osvežavajuće." I ja se nisam prevarila ... Kada bi se vratila minut kasnije, njegovo zapanjeno lice bi bilo potpuno konfuzno, što je moglo da se vidi, istina ne mnogo. Nisam bila u stanju da izdržim duže ovu smešnu sliku, i smejala sam se srdačno. - Znamo dosta trikova, Vaša Svetosti, ali to je samo trik. ZNANjE, to je potpuno drugačije. To je oružje, i veoma je važno, u čije ruke dospeva ... Ali Karafa me nije slušao. On je kao malo dete bio šokiran time šta je upravo video, i odmah je hteo to da zna! .. To je bila nova, čudna igračka, koju je trebalo - 14 -
odmah imati! Ne čekati ni minut! Ali, s druge strane, on je bio veoma inteligentan čovek, i uprkos želji da ima nešto, on je skoro uvek bio u stanju da razmišlja. Zatim su bukvalno u trenu, njegove oči počele da tamne, i proširene crne oči su zurile u mene sa nemim, ali veoma upornim pitanjem, i bilo mi je drago da vidim, da je konačno počeo da shvata pravi smisao pokazanog mu malog "trika" ... - Pa, sve ovo vreme ste mogli samo da "odete?!. Zašto niste otišli, Isidora? !! Jedva dišući, šapnuo je Karafa. U njegovim očima je gorela neka divlja, nemoguća nada, koja je, očigledno, dolazila od mene ... Ali kao što sam rekla, on je video da sam u pravu. I "želazni" Karafa je, na moje veliko iznenađenje, uvenuo! Za trenutak, čak sam mislila da je u njemu nešto bilo slomljeno.... - Vidite, život nije uvek tako jednostavan kao što izgleda ... ili kao što smo želeli da ga vidimo, Vaša Svetosti. I najlakše se ponekad čini najispravnije i najrealnije. Ali to nije, nažalost, uvek tačno. Da, ja sam odavno mogla da odem. Ali šta to bi promenilo? .. Vi bi našli drugog "nadarenog", sigurno ne tako jakog kao što sam ja, i od njih pokušali da "dobijete" željeno znanje. A ovi jadnici ne bi mogli da vam pruže otopr. - A vi mislite, da možete ..? - sa bolnim izrazom je pitao Karafa. - Bez nade, čovek je mrtav, Vaša Svetosti, a ja, kao što vidite, još živim. I dok živim - do poslednjeg minuta biće u meni ... takvi su Veduni, čudni ljudi, vidite. - Pa, ja mislim da je dovoljno za danas - neobično zlobno je uzviknuo Karafa. I da bi me preplašio, rekao je: - Odvešće vas u moju sobu. Vidimo se uskoro, Madonna! - A šta je sa mojim ocem, Vaša Svetosti? Želim da budem prisutna, šta god će se desiti sa njim.Bez obzira koliko strašno to bilo ... - Ne brinite, draga Isidora, bez vas to ne bi bila "zabava"! Obećavam vam, videćete sve, i veoma mi je drago što ste izrazili takvu želju..- sa osmehom već se okrenuo prema vratima, ali iznenada setivši se nečega, zaustavio se: - Recite mi, Isidora kada "nestanete", ima li za vas to značenje, kako to radite ..? - Ne, Vaša Svetosti, nema. Ne prolazim kroz zidove. Samo se "topim" na jednom mestu, da bi se pojavila na drugom, ako vam takvo objašnjenja daje barem neku
- 15 -
sliku - a da bi završila efektno, namerno sam dodala -Sve je lako kad znate kako se to radi... Svetosti. Karafa me je momentalno gutao sa svojim crnim očima, a onda se okrenuo na peti i brzo izašao iz sobe, kao da se plaši da sam odjednom iz nekog razloga razumela zašto je postavio poslednje pitanje ... Čim je video da sam iznenada mogla lako da nestanem, on je uposlio svoju ponosnu glavu, kako bi me pritegao nekako i "popravio", ili mi stavio neku pouzdanu kamenu torbu, kako sigurno ne bih nigde "odletela" ... Mojim odgovorom sam ga lišila odmora, i moja duša se iskreno radovala ovoj maloj pobedi, jer sam bila sigurna, da je u ovom trenutku Karafa izgubio san, pokušavajući da shvati gde bi bezbedno mogao da me sakrije. To su konačno, bili samo trenuci zabave, odvlačenje pažnje od strašnih trenutaka stvarnosti, ali oni su mi pomogli kada je prisutan Karafa, da ne pokazujem koliko me je duboko povredilo i ranilo ovo što mi se dešava. Ja sam divlje želela da pronađem izlaz iz svog beznadežnog položaja, želela sam to svom snagom moje izmučene duše! Ali samo moja želja da pobedim Karafu nije bila dovoljna za pobedu. Morala sam da razumem, šta je njega činilo tako jakim, i šta mu je dato kao "dar" koji je primio u Meteorima, a ja nisam mogla to da vidim, kao da je on za mene potpuni stranac. Za ovo mi je bio potreban otac. A on nije odgovarao. I odlučila sam da pokušam, da vidim da li će Sever odgovoriti ... Ali, bez obzira koliko sam pokušavala, on takođe, iz nekog razloga, nije želeo da dođe sa mnom u kontakt. I ja sam odlučila da pokušam nešto, što sam pokazala Karafi - da "odletim" u Meteore ... Samo ovaj put je to bilo rizično, jer nisam imala pojma gde se nalazi željeni manastir ... Bio je rizik da ne znam svoju tačnu "tačku manifestacije", i da ne mogu da se "prikupim" uopšte nigde. I to bi bila smrt. Ali vredi pokušati ako se nadam bar malo da u Meteorima nađem odgovor. Zato, pokušavala sam da ne razmišljam dugo vremena o posledicama, i pošla sam ... Podesivši sebe na Severa, ja sam mentalno prikazala sebe da se pojavim gde god bi on mogao da bude u sadašnjem trenutku. Ja nikad nisam išla na slepo, i mnogo poverenja u ovaj moj pokušaj, naravno, nisam imala ... ali ionako nije bilo ničeg drugog da izgubim osim pobede nad Karafom. I zbog toga je vredelo ... pojavila sam se na ivici veoma strme kamene litice, koja je "lebdela" iznad zemlje, kao da je veliki bajkoviti brod ... Okolo su bile samo planine, velike i male. Gora, na kojoj sam stajala je bila najveća i jedino mesto gde se na vrhu održao sneg... Ona se ponosno isticala iznad ostalih kao penušavi beli ledeni breg, koji je krio u sebi nevidljivu misterioznu tajnu... od čistoče svežine, zastao mi je dah! Penušajući u zracima planinskog sunca, igrale su snežne - 16 -
pahulje... Disala sam slobodno i lako , vazduh je slobodno tekao telom, i davao snagu života. I ja bih da ga udisala zauvek! .. Svet je izgledao lep i sunčan! Kao da nigde nije bilo zla i smrti, patnje ljudi, i da nije živeo na zemlji strašni čovek po imenu Karafa ... Osećala sam se kao ptica spremna da raširi krila i penje se ka svetlosti visoko ka nebo, gde ne postoji zlo koje bi bilo u stanju da me uhvati! .. Ali život se neumorno vraća na Zemlju, pozivajući na surovu realnost razloga zbog kog sam došla ovde. Pogledala sam uokolo - odmah iza mene je stajala polirana od vetrova, sa suncem obasjanim injem, siva kamena stena. I na njoj ... belo, zvezdano razmahnuto na slobodi, veliko, neviđeno cveće! .. Ponosno stojeći pod sunčevim zracima svojim belim, kao vosak, istaknutim laticama, kao čiste, hladne zvezde, koje su slučajno pale sa neba na ovu sivu, usamljenu stenu ... Ne skidajući pogled sa njihove hladne, čudesne lepote, ja sam sela na najbliži kamen, oduševljeno se diveći fascinantanoj igri svetlosti i senki na zaslepljujuće belom, savršenom cveću ... Moja duša je blaženo odmarala, željno upijajući divan mir ovog svetlog, očaravajućeg trenutka ... U okolini je bio prisutan magični krug duboke i nežne tišine ... Odjednom sam se trgla ... setila sam se! Otisci Bogova! Eto, kako se zove ovo prelepo cveće! Po staroj, prastaroj legendi koju mi je voljena baka davno ispričala, Bogovi, dolazeći na Zemlju, živeli su u planinama, daleko od gužve sveta i ljudskih poroka. Dugo vremena razmišljajući o večnosti, oni su se skrivali od ljudi zavesom "mudrosti" i otuđenja ... Ljudi nisu znali kako da ih pronađu. Samo nekoliko srećnika uspelo je da ih vidi, ali kasnije niko te "srećnike" više nije video, i nikoga nije bilo da ga pitaju za put do ponosnih Bogova... Ali jednom se vojnik na samrti popeo visoko u planine, ne želeći da se preda neprijatelju živ, koji ga je pobedio. Život je napuštao ratnika, isticavši sa poslednjim kapima krvi ... I nije bilo nikoga, da se oproste, da pusti suzu zbog njegovog poslednjeg putovanja ... ali, već na izmaku, očima, uhvatio je divnu, nevidljivu, božansku lepotu! .. Čiste, snežno belo, neverovatnih boja okruživalo ga je ... Divna belina mu je prala dušu, vraćajući prohujalu moć. Pozivala na život ... Ne mogavši da se kreće, gledao je njena hladna svetla, otvarajući usamljeno srce. A onda, na njegovim očima, zatvorila se duboka rana. Život mu se vratio, i još mnogo silniji i žešći nego na rođenju. Opet se osetio kao heroj... Pred njegovim očima bio je visoki Starac ...
- 17 -
- Vratio si me u život, Bože? - oduševljeno je rekao ratnik. - Kako si, čoveče? I zašto mi kažeš Bože? - iznenađeno je pitao starac. - Ko je još mogao da učini nešto tako - šapnuo je čovek - A ti živiš skoro na nebu ... Dakle, ti si Bog. - Ja nisam Bog, ja sam njegov potomak... Istina ... Došao si, u naš manastir. Čistog srca i čiste namere si došao da ostaviš život ... Sada ti se vratio. Raduj se. - Ko me je vratio, Starče? - Oni, "otisci Gospodnji" ...- pokazujući na divno cveće, Starac je odmahnuo glavom. Od tada je i nastala legenda o cveću Gospodnjem. Kažu da uvek raste kod manastira Božjih, koji su došli da ukaže na put ... Izgubljena u mislima, nisam videla, da posmatram okolinu ... i bukvalno sam se odmah probudila! Neverovatno čudesno cveće raslo je oko uskog, tamnog jaza, sakrivši u steni, skoro nevidljiv, "prirodni" ulaz! Izoštreni iznenadni instinkt, doveo me je do njega ... Nikog nije bilo da se vidi, niko nije izašao. Osećavši se teskobno, što dolazim nepozvana, ja sam ipak odlučila da pokušam i ušla u pećinu. Opet, ništa se nije dogodilo ... Ni posebne zaštite, niti bilo kakvog drugog iznenađenja nije bilo. Sve je bilo mirno i veličanstveno kao na početku vremena ... I od koga bih morala da se branim? Samo od istih nadarenih, kao što su bili domaćini? .. Odjednom sam se stresla, da se može pojaviti još jedan "Karafa", koji bi bio u izvesnoj meri nadaren, i koji bi ovo tako lako našao. Oprezno sam ušala u pećinu. Ali ništa neobično se nije dogodilo, osim što je vazduh bio nekako vrlo mekan i "radostan" - mirisan od proleća i trave, kao da sam bila na velikom krčenju šume, a ne unutar gole kamen litice ... Nakon nekoliko metara, odjednom sam shvatila da je sve lakši, iako se činilo, da je trebalo da bude obrnuto. Svetlo je strujalo od vrha, i ovde dole razlivalo se u veoma meko kao "zalazeće sunce" osvetljenje. U mojoj glavi tiho i diskretno je zvučala čudna, umirujuća melodija - nešta što nikada nisam čula ... neobična kombinacija zvuka stvarala je svet lakim i radosnim. I sigurnijim ... U čudnoj
- 18 -
pećini je je bilo veoma tiho i veoma udobno ... jedino, bila sam malo uznemirena sve više je jačao osećaj tuđeg prisustva. Ali nije bilo neprijatno. Prosto kao briga roditelja koji traži svoje nesmotreno dete... Koridor, po kom sam išla, počeo je da se širi, pretvara u veliku visoku kamenu salu, po kojoj su ivice kamenih sedišta uređene jednostavno, slično dugoj klupi, izrađene u steni. A u sredini prostorije stajalo je čudno kameno postolje, na kojem je "goreo" duginim bojama ogroman brilijantni kristal ... On je blistao i treperio u blistavim zaslepljujućim raznobojnim bleskovima, i izgledao kao malo sunce, koje je neko, iz nekog razloga sakrio u kamenu pećinu. Došla sam bliže i kristal je sinuo svetlije. Kristal je bio materijalan, jednostavan i neverovatno veliki i lep. On nije bio nešto misteriozno ili značajno, već samo izuzetno lep. Tek sada nisam još uvek mogla da razumem zašto ovaj naizgled sasvim jednostavan "kamen" reaguje na približavanje čoveka? Da li je moguće da je na neki način u to "umešana" ljudska toplota? Potpuno si u pravu, Isidora ...- iznenada se čuo nečiji nežan glas. - Nije to bez razloga, što te cene Oci! Zapanjena, odmah sam se okrenula radosno uzvikujući - stojim pored Severa! I dalje je bio prijateljski raspoložen i topao, samo malo tužan. Kao blago sunce, koje je iznenada zaklonio nasumični oblak ... - Zdravo Sever! Oprosti što sam došla nepozvana. Zvala sam vas, ali se niste pojavili ... Onda sam odlučila da pokušam da vas nađem. Reci mi šta tvoje reči znače? Koji je moj značaj da me Oci cene? On je otišao do kristala - on je zasijao još jače. Svetlo, bukvalno zaslepljujuće, sprečavalo me da ga gledam. - U pravu si za ovog "diva" ... Našli smo ga pre jako mnogo vremena, mnogo stotina godina unazad. A sada je koristan za zaštitu protiv "slepih", onih koji su slučajno stigli ovde. Sever se nasmešio -Za "želeće ali ne i sve moguće" ...- i nastavio - kao Karafa. Ali ovo nije tvoja sala, Izidora. Pođi za mnom. Pokazaću ti tvoje Meteore. Prešli smo dublje u sobu, hodajući po krajevima nekih velikih belih pločica sa natpisima urezanim na njima. - To nisu rune. Šta je to Sever? - nisam mogla da podnesem. Ponovo se ljubazno nasmejao: - 19 -
-Rune, Samo veoma stare. Tvoj otac nije imao vremena da te nauči ...ali ako želiš - ja ću te naučiti. Samo dođi kod nas, Isidora. On je to ponovio da bi ja čula. Ne! - oštro sam ga presekla - Ne dolazim zato ovde, znate, Sever. Došla sam za pomoć. Samo vi možete da mi pomogne da uništim Karafu. Na kraju krajeva, u tome što on radi - ima i vašeg vina. Pomozite mi! Sever je postao tužniji ... znala sam unapred šta će odgovoriti, ali nisam imala nameru da odustanem. Na tas su stavljeni milioni dobrih života, a ja ne mogu da samo odustanem od borbe za njih. - Već sam objasnio, Isidora ... - Pa objasnite mi još jednom! - resko sam ga prekinula - Objasnite mi kako mogu da sedim mirno kada se ljudski životi gase jedan po jedan bez krivice?! Objasnite mi kako takav ološ poput Karafe, može postojati, a niko nema čak ni želju da pokuša da ga uništi?! Objasnite mi kako se može živeti, kada se pored vas to dešava? .. Ogorčenost je kao mehur rasla u meni, koji pokušava da proključa. Skoro sam zaplakala, pokušavajući da doprem do njegove duše, ali osećala sam da gubim. Nije bilo drugog puta. Ja nisam znala, da li ću još uvek nekada doći ovde, i morala sam da iskoristim sve što mogu, pre nego što odem. - Vidite, Sever! Širom Evrope, pale na lomačama vašu braću i sestre! Da li možete da spavate, kada čujete njihove krike? I kako to da nemate krvave noćne more?! Njegovo mirno lice iskrivilo se u bolnu grimasu: - Ne govori to, Isidora! Već sam ti objasnio - mi ne treba da se mešamo, nama nije dato takvo pravo ... Mi smo čuvari. Mi samo štitimo znanje. - I ne razmišljate o tome da ako još čekate, vaše znanje nećete imati za koga da čuvate?!. - Plakala sam gorko. - Zemlja nije spremna, Isidora. Rekao sam ti to ... -Dobro, možda nikada neće ni biti spremna ... I jednog dana, kroz koju hiljadu godina, kada budete gledali na nju sa svojih "vrhova", vi ćete gledati prazno polje, možda čak i zaraslo u prelepo cveće, jer na svetu tada neće biti ljudi, i
- 20 -
nikome neće trebati to cveće ... Mislite, Sever, to je budućnost koju želite za svet! .. Ali Sever je bio zaštićen neprobojnim zidom vere u ono što je rekao ... Očigledno, svi su čvrsto verovali i u svojoj duši bili u pravu. Ili je neko jednom ulio ovo verovanje u njihove duše toliko duboko, što su oni prenosili kroz vekove, ne otvarajući i ne dopoštajući nikome da dopre do njihovih srca ... I ja nisam mogla da prodrem do njih, bez obzira na to koliko se trudila. - Nas je malo Isidora. A ako mi intervenišemo, nije isključeno da možemo poginuti ... I onda je lakše, za slabog čoveka, kao Karafa, da iskoristi sve, što čuvamo. I nekome će biti u rukama vlast nad svim živima. Ovo je već bilo jednom ... davno. Svet je skoro nestao onda. Dakle - Žao mi je, ali mi se ne mešamo, Isidora, nemamo pravo na to ... Naši veliki preci zaveštali su nam da zaštitimo drevna znanja. I to je razlog zašto smo ovde. Za to živimo. Mi nismo spasili Isusa tada ... Iako smo mogli. Ali svi smo ga voleli. - Hoćete da kažete da je neko koga poznajete Isus ?! .. Ali to je bilo tako davno .. Čak i Vi ne možete da živite tako dugo! - Zašto - davno, Isidora? - Istinski se iznenadio Sever. - To je samo nekoliko stotina godina unazad! I mi živimo duže, ti znaš. Tako bi mogla da živiš i ti, samo kada bi htela ... - Nekoliko stotina!? - Sever klimnu glavom. - Ali to je legenda?! .. Uostalom, po njoj je od njegove smrti prošlo hiljade godina .. - To je ono što je "legenda" ... - sleže ramenima Sever - Posle svega, ako je ona istinita, onda ne bi bilo potrebe za "fantazijama" Pavla, Mateja, Petra, i sličnih .. Pri svemu tome, ti "sveti" ljudi čak i nikada nisu videli živog Hrista! I on ih nikada nije učio. Istorija se ponavlja, Isidora ... Tako je bilo i uvek će biti, sve dok ljudi ne počnu konačno, da misle svojom glavom. U međuvremenu, za njih misle Tamni umovi - i na Zemlji će uvek biti borba za dominaciju ... Sever zastade, kao da pokušava da odluči da li da nastavi. Ali posle krtakog razmišljanja, ipak, ponovo je progovorio ... - "Mislim da Tamni" s vremena na vreme daju čovečanstvu novog Boga, birajući ga uvek među najboljima, najpametnijima i najčistijima ... ali od onih koji obavezno više nisu u Krugu Živih. Tako je mrtvome, vidiš, mnogo lakše obući "haljinu" lažne "istorije o njegovom životu", i da ga daju svetu, i čovečanstvu da je "podrži" . "Ja mislim da Tamni", primoravaju ljude da urone dublje u neznanje - 21 -
Uma , plašeći njihove duše strahom od neposredne smrti, i stavljajući okove na njihovu slobodu i ponosni život ... - Ko su - Tamni, Sever? - nisam izdržala. - To je Tamni Krug, koji uključuje "sive" Volhove, "crne" mađioničare, finansijske genijalce (različite za svaki novi period), i mnogo toga sličnog. Jednostavno - to je zemaljsko (i ne samo zemaljsko) jedinstvo "Tamnih" sila. - I ne borite sa njima!? Vi govorite o tome tako mirno, kao da vas se ne tiče! .. Ali vi takođe živite naZemlji, Sever! U njegovim očima bila je smrtna melanholija, kao da sam slučajno dodirnula nešto duboko tužno i nepodnošljivo bolno. - O, mi smo se borili, Isidora .. Još kako borili! To je bilo davno ... Kao i ti sada, ja sam bio previše naivan i mislio da su ljudi dužni da pokazuju gde je istina, a gde laž, i odmah kreću da da se bore za "pravednu stvar." To je samo "san o budućnosti," Isidora ... čovek, vidiš, je lako ranjiv ... previše lako podleže laskanju i pohlepi. I raznim drugim "ljudskim porocima" ... Ljudi prvo misle o svojim potrebama i koristi, pa tek onda - o "drugim" živima. Oni koji su jači - žude da uzmu moć. Pa, i slabi traže jake braniocie, nisu zainteresovani za svoju "čistoću". I to traje vekovima. Zato u svakom ratu, prvo umiru najpametniji i najbolji. A ostali se pridružuju "pobednicima" ... I tako to ide u krug. Zemlja nije spremna da misli, Isidora. Znam da se ne slažete, jer vi ste sami previše čisti i svetli. Ali jednom čoveku je nemoguće da pobedi zajednički zlo, čak i takvom jakom kao što si ti. Zemljino Zlo je preveliko i svojevoljno. Jednom smo pokušali ... i izgubili najbolje. Zato ćemo čekati dok ne dođe pravo vreme. Nas je premalo Isidora. - Ali zašto ne pokušate drugačije da se borite? U ratu koji ne zahteva vaše živote? Vi imate takvo oružje! Zašto ne ovlastite takve kao Isusa? Zašto ne reći ljudima istinu? .. -Zato što niko neće slušati ovo Isidora ... Ljudi vole lepu i mirnu laž, narušavajući istinu duše ... Pa ipak, ne žele da misle. Vidite, čak su i istoriju o "životu bogova" i Mesiji, stvorili "Tamni," sličnu jedna drugoj, do detalja, počev od rođenja do smrti. Jednom, kada sam ja bio kao ti - Uveren, pravi ratnik - ta "istorija" me je zapanjila tim otvorenim lažima i raznolikošću pohlepe od koje je "stvorena". Mislio sam da je to velika greška "tamnih" ... Ali sada, odavno sam shvatio da su takvu namerno stvorili. I to je zaista bilo genijalno ... Mislim da Tamni suviše dobro znaju prirodu "robovanja" čoveka, a samim tim sam potpuno uveren da je
- 22 -
čovek uvek spreman da ide za onima, koji ih vode na povocu, ali će biti veoma teško da im se odupru. To je razlog zašto će ljudi, verovatno i dalje, slepo slediti "bogove", Isidora, bez sumnji ili mišljenja, bez truda da se zapitaju makar jedno pitanje ... Ja sam spustila glavu - on je bio potpuno u pravu. Ljudi još uvek imaju suviše jak "instinkt krda", što im lako savija duše ... - Ali svaki od tih ljudi koji se nazivaju bogovima, bili su veoma svetli i veoma različiti, imali sopstveni jedinstven život, koji bi divno ukrasili Istinitu Hroniku čovečanstva, ako bi ljudi znali za njih - nastavio je Sever. - Reci mi, Isidora, da li je pročitao neko na Zemlji zapise samog Hrista .. A on je bio odličan učitelj, koji je takođe divno pisao!?! I ostavio mnogo više nego što su mogli da zamisle "Tamni", stvorivši svoju lažnu istoriju ... Oči Severa su postale veoma tamne i duboke, kao da za trenutak apsorbuje svu zemaljsku gorčinu i bol ... I bilo je jasno, da o tome nije hteo da priča, ali posle pauze na trenutak, on je nastavio. - On je ovde živeo trideset godina ... I onda je napisao vest o svom životu, znajući koliko je snažna svaka laž. On je već znao svoju budućnost. I već je tada stradao. Mnogo smo naučili od njega ... - odjednom je sećanje postalo prijatno, Sever se sasvim detinjasto osmehnuo ... - U nama je uvek gorela zaslepljujućasvetla Sila Života, kao sunce ... i divni unutrašnji svet. On nas je impresionirao sa svojom beskonačnom željom da zna! Znao je sve što znamo mi... Nikada nisam video takvu ludu glad za znanjem! .. Takođe, možda još jednom, isto tako opsesivno ... Njegov osmeh je porastao iznenađujuće toplo i svetlo. - U to vreme kod nas je živela devojku - Magdalena ... čista i nežna, kao jutarnje svetlo. I fantastično nadarena! Ona je bila najjača od svih ljudi koje sam poznavao u svetu u to vreme, od najboljih Volhova. Još dok je bila kod nas, postala je Veduna Isusa ... i njegova jedina velika ljubav, a posle - supruga i prijatelj, delivši sa njim svaki trenutak njegovog života, dok je živeo na ovoj zemlji ... Pa, on je učio i odrastao sa nama, postao je vrlo jak Vedun i pravi ratnik! Tada je došlo vreme da se oprosti od nas ... Vreme da ispuni obavezu za koju su ga Oci pozvali na Zemlju. I on nas je napustio. I sa njim je otišla Marija Magdalena ... Naš manastir je prazan i hladan bez njih neverovatno, sada je postao sasvim odrastao. Mi smo izgubili svoje srećne osmehe, njihov nas je smeh grejao ... njihova radost u očima kada vide jedan drugog, njihova bezgranična - 23 -
žeđ za znanjem, i sa gvozdenom snagom Duha i svetlosti čistih duša ... Ta deca su bila kao sunce, bez koje se smrkao naš život. Meteori su tužni i prazni bez njih ... Mi smo znali da se oni nikada neće vratiti, i da ih niko od nas nikada neće više videti ... Isus je postao nepokolebljiv ratnik. On se žestoko borio protiv zla, kao ti, Isidora. Ali on nije bio dovoljno jak. - Sever utihnu ... - On je pozvao u pomoć svog oca, on je proveo sate razgovarajući sa njim mentalno. Ali otac je bio gluv na njegove molbe. On nije mogao, nije imao pravo da izda, to čemu je služio. I zbog toga je morao da preda svog sina, kojeg je iskreno i nesebično voleo - u očima Severa su se, na moje veliko iznenađenje, pojavile blistave suze ... - Nakon što ga je odbio njegov otac, Isus, kao što si ti, Isidora, zatražio je pomoć od svih nas ... ali smo mu otkazali ... Nismo imali pravo. Ponudili smo mu da ode. Ali on je ostao, iako je prekrasno znao šta ga čeka. Borio se do poslednjeg trenutka ... Borio se za dobrobit Zemlje. Borio se za Svetlost. Za ljude, a "u znak zahvalnosti" posle smrti su ga oklevetali, tako što su ga lažno napravili nemoćnim Bogom ... Iako, bespomoćan, Isus nikada nije bio ... On je bio ratnik do kosti, čak i kada je kao dete došao kod nas. On je pozvao na borbu, on je lomio "crne", gde god da je došao, na svom trnovitom putu.Sever je utihnuo, i mislila sam da je priča završena. U njegovim tužnim očima, tako duboko sivim, javljala se gola čežnja, da sam konačno shvatila koliko je teško živeti, odbijajući da se pomogne ljubljenim, svetlim i prekrasnim ljudima, idući u sigurnu smrt, i znajući, koliko je lako bilo spasiti ih, samo posegnuvši rukom ... A kako je nepravedna njihova nepisana "istina" o tome da se ne mešaju u poslove Zemlje, dok (konačno jednom ..!) ne dođe "pravo" vreme .. . koje možda nikada neće doći ... Čovek - je još uvek slabe volje, Isidora ... - iznenada opet je tiho progovorio Sever. - A pohlepe i zavisti u njemu je, nažalost, više nego što može da podnese. Ljudi još nisu bili spremni da slede Čiste i Svetle - to smeta njihovoj "gordosti" i jako su ljuti, jer se previše razlikuju od "običnog" čoveka. Tamni, znaju da to iskoriste, uvek lako usmere ljude da zbace i ubiju "nove" bogove. A onda, dostojno posramljene, vrate te iste nove "bogove" kao velikomučenike, ubijene "greškom" ... Hristos, čak i razapet ostao je suviše dalek za ljude ... i previše čist ... tako posle smrti ljudi su ga takvom brutalnošću, bez kajanja i žaljenja, napravili sličnim sebi. Tako je vatreni ratnik ostao u ljudskom pamćenju kao plašljivi Bog, koji je pozivao da se podmetne levi obraz, kada mu udare desni .... Od njegove velike ljubavi - ostala je samo sprdnja ... Ljudi su i dalje glupi i zli Isidora ... Nemojte se dati njima! Čak i kada su razapeli Isusa, sve ove godine oni ne mogu da se smire, uništavajući njegovo ime. Nemojte im se dati Isidora!
- 24 -
Isus Radomir izgoni trgovce iz hrama - Ali, da li mislite da su svi ljudi glupi i zli .. Na Zemlji, ima mnogo divnih ljudi, Sever?! I nisu svi nužno "zbacili" Boga, verujte mi! Gledajte u mene - zar ne vidite? Treba mi živ Isus, kao i njegova divna Ljubav - Marija Magdalena ... Sever se nasmešio.... - Zato što - Isidora... molite se drugim bogovima. Da, i njima verovatno treba da se molimo! Uvek su sa vama i ne mogu da vas ostave. Tvoji bogovi - Dobrota i Ljubav, Svetlost i Znanje, i Čista netaknuta Snaga . To su Bogovi mudrosti, a to je ono čemu se mi "molimo". Ljudi ih ne prepoznaju još. Oni i dalje trebaju druge ... Ljudi trebaju nekoga kome mogu da se žale kada su loše; Koga mogu da krive; nekoga koga oni mogu da pitaju kada im nešto treba; ko može da im oprosti
- 25 -
kada "zgreše" ... To je ono što je potrebno čoveku ... i proći će još dosta vremena dok ljudima ne zatreba takav Bog koji će učiniti sve za njih, i još više - sve će im biti oprošteno ... Ovo je baš zgodno da bi mogli da odbiju, Isidora ... Čovek još nije spreman sve da učini sam. - Pokažite mi ga, Sever ... - Rekla sam šapatom. - Pokažite mi, kakav je on bio. Vazduh okolo se zatalasao, varnice i vlaga, su otvorile misteriozna nevidljiva vrata. A onda sam ih videla! .. U velikoj kamenoj pećini, dva divna plava deteta, zabavno govore o nečemu, sede na maloj prirodnoj kamenoj fontani. Svet oko njih izgleda srećno i sunčano, apsorbuje mlazeve od tih divnih duša, tihu radost ... Dečak je bio ponosan, visok i veoma vitak za svojih trinaest godina. U njemu je besnela velika unutrašnja snaga, ali u isto vreme, on je bio mekan i veoma prijatan. On je gledao na svet veselo i ... vrlo mudro, kao da mu je najmanje stotinu godina. S vremena na vreme njegove plave oči obasjava, prodorna siva boja, a opet blistaju sa veseljem, uživajući sa osmehom, ljubeći svoju šarmantnu sagovornicu ... I devojka je stvarno bila izuzetno lepa. Bila je kao čisti anđeo koji je upravo sišao s neba. prigrlivši je na grudi, ona je držala staru, debelu knjigu. I očigledno ni za šta je neće pustiti. Talasastu, veoma dugu zlatnu kosu je vezala plavom svilenom trakom, idealnom za boju njenih smejućih, nebo-plavih očiju. Mala udubljenja na roze obrazima izgledala su lepo i zabavno kao čisto majsko jutro ... Deca su bila obučena u dugu, belo snežnu, istu odeću, obavijenu sa zlatnim pojasom i izgledala kao divan par izvučen sa neke prekrasne stare slike ... Oni su divno odgovarali jedan drugom, dopunjujući i sjedinjujući jedan drugoga, stvarajući celinu, koju je nemoguće razrušiti ... To su bili Isus i Marija Magdalena, budući Spasitelji čovečanstva, i njegova jedina i velika, buduća ljubav. - Ali oni izgledaju potpuno drugačije! - Istinski iznenađena, plakala sam. - Uopšte nisu onakvi kakvim ih crtaju! Zar nisu Jevreji!? - Nikada nisu ni bili - Sever slegnu ramenima. - To su ljudi, kojima je bila potrebna moć, veoma "pametno" odlučili da postanu "deca ubijenog Boga", samim tim, postali "izabrani", najopasniji ljudi na svetu. Isus je bio sin Belog Volha i naše učenice, Vedune Marije. Ona ga je rodila, kako bi privela na Zemlju njegovu divnu dušu.
- 26 -
Veduna Marija i Volh Jovan u očekivanju Belog Volha prilikom rođenja Radomira Gledala sam zapanjeno Severa ... - Zar nisu Jevreji Marija i Josif!? Zar to sve nije bilo u Nazaretu? ..Nikada nije bilo jevrejke Marije, Isidora, ni Josifa sa Isusom. Bila je Veduna Marija, koja je neposredno pre njegovog rođenja krenula ovde u Meteore da ga ovde rodi, među Volhovima i Vedunama. Ali je zakasnila ... Isus je rođen nedelju dana ranije, u zoru, u maloj kući na obali reke. Njegovo rođenje je pratila Svetla Jutarnja Zvezda. Naši mudraci su požurili ka njima da ga vide i zaštite. A njegov učitelj i njegov otac, došao da se pokloni, predivnoj duši svog novorođenog sina. Volhovi su ga prizvali na Zemlju, da bi zaustavio "kugu", koja, kao pauk, već dugo tka ovde svoju crnu mrežu. I zapravo su Volhovi poslali Isusa Jevrejima. Ali Isus nije bio Jevrej. Volhovi su se nadali da će biti dovoljno jak da zaustavi "crno" Zlo, koje se već proširilo svetom. Ali Isus je izgubio, potcenio je "velike slabosti" - 27 -
ljudske ... Zemlja nije bila spremna za njegov dolazak, kao ni za dolazak Vedajućih, Isidora. A mi nismo mogli da mu pomognemo. Kada dođe pravo vreme otvorićemo vrata. I, moguće je, na svetu će prevladati svetlost. Ali toga neće biti još dugo vremena. Ja sam eksplodirala. - Pa, što vi jednostavno sedite i gledate kako se uništavaju najbolji?!. Ali to je takođe vaš svet, Sever! Kako ga možete tako jednostavno ostaviti da propadne? Najlakše je ući i izaći. Ili prosto čekati. Ali, vas neće biti da nastavite da gledate ovu izdaju u svim svojom preostalim dugim životima? .. Kako možete spokojno da živite, ne razmišljajući o tim svim mrtvima?!. Ne verujem u predivnu budućnost izgrađenu na smrti drugih ljudi, Sever! To je strašno. Svet nikada neće biti takav, ako mu ne pomognete sada! Molim vas, pomozite mi, Sever ...- bila sam spremna da padnem na kolena, ako to može biti od pomoći. Ali ja sam videla da se ništa od toga neće promeniti ... Ovi ljudi su živeli u svojoj istini, veoma izolovani i strani. Nisam mogla da razumem, kako se nisu stideli da stoje po strani kada su najbolju i najtalentovaniju decu zemlje spaljivali na hiljade, prokljinjući svoj dar, dok su umirali u strašnim mukama? .. Moje su ruke nemoćne, ja ne mogu da se borim sama. Bio je u pravu - ja nisam imala dovoljno snage. -Kako možete da budete takvi Sever! .. Kako možete dozvoliti "crnima" da porobe našu lepu zemlju? .. Zar Veliki Učitelji ne vide šta se dešava? Kako, posle svega veruju u nešto svetlo, Sever ?. - Zemlja će i dalje veoma dugo i strašno patiti, Isidora ... Dok ne stigne na ivicu propasti. I uvek će za nju da umirati samo najbolji. A potom će doći vreme izbora. Samo ljudi mogu da odluče, ima li u njima snage da prežive.Mi samo ukazajumo na put. - Jeste li sigurni, da ćete imati kome da ukažete, Sever? Možda će oni, koji ostanu, biti ravnodušni ... - O, ne, Isidora! Čovek je neobično jak u svom opstanku. Čak ne možeš da zamisliš koliko je jak! A pravi čovek nikad ne odustaje ... Čak i ako se ostane samo jedan. Uvek je tako bilo. I uvek će biti. Na Zemlji je veoma jaka snaga ljubavi i moći borbe, čak i ako ljudi još uvek to ne razumeju. I uvek će postojati neko ko će voditi ostale. Glavni stvar je u tome, da se ti "znajući" ne okernu "crnima" ... Od samog rođenja ljudi su u potrazi za ciljem. I samo od njih zavisi, da li će ga naći sami ili će biti oni, kojima će ovaj cilj biti dat. Ljudi treba da nauče da misle, Isidora. I, nažalost, mnogi su zadovoljni onim što misle o nečemu drugi. I dok se - 28 -
tako bude nastavljalo Zemlja će izgubiti svoje najbolje sinove i kćeri koji će platiti za neznanje svih "vođenih". Dok je tako, nije potrebna naša pomoć, Isidora . I niko od nas neće pomoći. Još nije stiglo vreme da bi najednu kartu bilo stavljeno sve. Ako mi sada poginemo, boreći se za šaku prosvetljenih, čak i ako oni već znaju da im je došlo vreme, to "znanje" će kod nekoga biti još jače ... Vidim da nisi uverena, dodao je Sever uz blagi osmeh. - Da, ti ne bi bila ti, ako bih te lako ubedio ... Ali ja te pitam samo jednu stvar, Isidora! To nije tvoje vreme i nije tvoj svet! Bila sam tužna do divljaštva ... shvatila sam da sam izgubila ovde. Sada sve zavisi samo od savesti - Da odem, ili da se borim, znajući da za pobedu nema nade ... - Pa, Sever, ja ću ostati ... ja ne mogu biti mudra kao ti i tvoji veliki preci ... ali mislim, da li su zaista bili tako "veliki" - oni bi nam pomogli, i oni bi oprostili vama. Ali, ako ne bi, onda možda i nisu tako "veliki"! .. Gorčina je tekla mojim ustima, ne dozvoljavajući mi da mislim trezveno ... Nisam mogla da dozvolim da mislim o tome da pomoći nije bilo ni od koga... Ovde je bilo ljudi koji su bili u stanju da pomognu, samo je trebalo da ih povučemo za rukav. Ali oni to nisu želeli. Oni su "štitili" visoke ciljeve, odbijajući da intervenišu ... Oni su bili Mudri ... Pa, ja sam samo slušala svoje srce. Želela sam da spasim drage, želela sam da pomognem drugima da spasu svoje voljene. Htela sam da uništim zlo ... Možda da su "mudri" razumeli da sam ja samo "dete." Možda, nedorasla. Ali, čak i da živim hiljade godina, nikada ne bih bila ustanju da posmatram mirno, kako od nečije brutalne ruke, nevini umiru prekrasni ljudi! .. - Da li želiš da vidiš prave Meteore, Isidora? Najverovatnije, više nikada neće biti takva prilika - nažalost, rekao je Sever. - Mogu li da pitam šta znači reč - Meteori? Oh, to je bilo davno, kada smo ga nazvali ... sada nije bitno. I nekada je to zvučalo malo drugačije. To je značilo - Mi-Te-U-RA, što je značilo, u neposrednoj blizini svetlosti i znanja, čuvajući ih i živeći po njima. Ali onda je previše "neznajućih" počelo potragu za nama. I ime se izmenilo.Mnogi u imenu ne čuju zvuk, a mnoge i ne interesuje uopšte. Nisu shvatili da, čak i ovde na samom pragu, oni su već u kontaktu sa verom. Da, ona ih je već upoznala na pragu, počevši sa imenom i shvatanjem ... znam da to nije pitanje, i verovatno je to teško razumeti, Isidora. Iako, tvoje ime se odnosi i na one koji ... Ono je značajno.
- 29 -
Ti zaboravljaš da za mene nije važan jezik Sever. Ja ga osećam i vidim nasmešila sam se. - Žao mi je, ja sam zaboravio sam ko si ti. Da li želiš da vidiš šta je dato znajućima, Isidora? Nećeš imati još jednu priliku, nikada se nećeš vratiti ovde. Ja sam samo klimnula glavom, pokušavajući da zadržim po šakama sa obraze zle, gorke suze. Nadala sam se da ću biti sa njima, dobiti njihovu snažnu prijateljsku podršku,još ne uspevajući da stojim pravilno. Bila sam sama. Nisam ni znala zašto je to veoma važno za mene ... Zašto sam pošla bespomoćna protiv moćnog i strašnog čoveka sa strašnim imenom Karafa ... ali odluka je doneta i nisam htela da se povučem. U suprotnom, koliko je koštao naš život, ako bih morala da živim, izdajući sebe? Odjednom sam se potpuno smirila, sve je napokon došlo na svoje mesto. Mogla sam da računam samo na sebe. I zapravo sve je iz toga proizilazilo. A šta će biti na kraju - o tome nisam mislila previše. Premestili smo se po visokom kamenom hodniku, koji se još uvek širio, dublje. U pećini je bilo tako svetlo i prijatno, i miris prolećne trave je bio mnogo jači kako smo išli dalje. Odjednom ispred nas je zasijala svetleća zlatna "stena" na kojoj je blistala jedinstvena velika runa ... ja sam odmah shvatila - to je bila zaštita od "neupućenih". Bila je kao svetlucava gusta zavesa, stvorena od neke, nepoznate za mene, blistajuće zlatne materije, kroz koju sama ja najverovatnije ne bi mogla da prođem. Dignuvši ruke, Sever je lagano lupio dlanovima, i, zlatni "zid" je nestao, otvarajući prolaz do neverovatne sobe ... u meni se pojavio jak osećaj nečeg "stranog", kao da mi je nešto govorilo, da to nije sasvim običan moj svet, u kome sam oduvek živela ... Ali kroz trenutak taj "stranac" je nestao, i opet je sve bilo poznato i dobro. Jak osećaj nečeg nevidljivog što nas nadzire se pojačao. Ali on nije bio neprijateljski, već kao topli dodir dobrog starog prijatelja, jednom davno izgubljenog i sad odjednom ponovo nađenog ... U udaljenom uglu sobe blistala je, prelivajući se u razne boje, mala prirodna fontana. Voda u njoj je bila toliko providna da je bio vidljiv samo prelivajući odsjaj svetlosti, koji je sijao na drhtavim kao ogledalo, kapima. Gledajući ovo divno čudo, neočekivano sam iznenada osetila goruću žeđ. I ne pitajući Severa da li mogu popiti, odmah sam dobila odgovor: - Naravno Isidora, probaj! Ovo je voda života, svi je pijemo, kada nismo dovoljno jaki, kada naš teret postane nepodnošljiv. Probaj!
- 30 -
Nagnula sam se, da bi rukama uhvatila malo čudotvorne vode, i osetila neverovatno olakšanje, čak i pre nego što sam je dotakla! .. Izgledalo je da su se svi moji problemi, sva gorčina, negde iznenada povukli, osećala sam se neobično umirujuće i srećno ... Bilo je neverovatno! .. Odsutno sam se okrenula Severu - on se nasmešio. Očigledno, takvu senzaciju iskuse svi koji su dotakli ovo čudo po prvi put. Ja sam zahvatila vodu rukama - ona je blistala malim dijamantima, poput jutarnje rose na osunčanoj travi ... Pažljivo, pažljivo da ne prolijem dragocene kapi, uzela sam mali gutljaj, po celom telu širila se jedinstvena lakoća .. Jednim potezom, kao čarobnim štapićem, kao da se neko sažalio, i skinuo sa mene petnaest godina. Osećala sam se lagano, kao ptica, koja lebdi visoko u nebo ... Glava mi je bila čista i jasna, kao da sam se tek rodila na ovom svetu. - Šta je to?!. - iznenađeno sam šapnula. - Reći ću ti - osmehnuo se Sever - Živa Voda ... Ona pomaže da se skupi znanje, otklanja umor, vraća svetlo. Nju piju sve koji su ovde. Uvek je bila tu, koliko se sećam. Gurnuo me napred. I onda sam odjednom shvatila, da je nešto izgledalo jako čudno ... Sobi nije bilo kraja! .. Na početku se činila mala, ali je nastavila da se "produžuje" kako smo se dalje kretali! .. Bilo je neverovatno! Ponovo sam pogledala Severa, ali je on samo klimnuo glavom, kao da hoće da kaže: ". Nemoj se iznenaditi ni zbog čega, sve je u redu" I ja sam prestala da se iznenađujem ... Pravo iz stene "izašao" je čovek... Zapanjena, pokušala sam da ne pokažem iznenađenje, kao i za sve ostalo, onima koji žive ovde, verovatno je sve bilo savršeno jasno. Čovek je došao pravo do nas i niskim zvučnim glasom rekao: -Zdravo budite, Isidora! Ja sam Volh Isten. Znam, tebi je teško...ali, ti si sama izabrala put. Pođi samnom, pokazaću ti, šta si izgubila. Pošli smo dalje. Pratila sam čudesnog čoveka, od koga je dolazila neverovatna moć i, žalosno mislila, smatrajući kako bi sve bilo lako i jednostavno, ako bi želeo da mi pomogne! Ali, nažalost, nije hteo ... Išla sam, duboko u mislima, savršeno ne primetivši kako je potpuno ispunjen ovaj divni prostor policama na kojima je počivala neverovatna količina zlatnih ploča i neobičnih veoma starih "svitaka", sličnih drevnim rukopisima kakve čuva u kući moj otac, sa jedinom razlikom u tome, da se ovde čuvaju, napravljene od nekog nepoznatog najtanjeg materijala koji ranije nisam nikada videla. Svici su bili različiti, mali i veoma veliki, kratki i dugački, kao visine čoveka. I u ovoj čudnoj sobi ih je bilo mnoštvo ... - 31 -
- Ovo je znanje, Isidora. Veoma mali deo njega. Možeš ga upiti, ako želiš. Neće boleti, a može čak da ti pomogne u potrazi. Pokušaj, draga moja ... Isten se nežno osmehnuo, a ja sam iznenada osetila da sam ga poznavala uvek. Od njega je stizala divna toplota i mir, koji su meni nedostajali sve te strašne dane borbe protiv Karafe. Činilo se da je on to odlično osećao, tako kako je gledao na mene sa dubokom tugom, kao da je znao kakva zla sudba me čeka izvan zidina Meteora. I on je već tugovao ... Otišla sam do jedne od beskrajnih polica, do vrha "popunjene" polukružnim zlatnim pločama, da bih pogledala, kako mi je predložio Isten ... Ali nisam ni približila ruku, a već sam bila bukvalno preplavljena sa izuzetnim, čudesnim vizijama! Fantastične slike, koje nisu ličile ni na šta što sam ikad videla, preplavile su moj izmučeni mozak neverovatnom brzinom, zamenjujući jedna drugu ... Neke od njih su ostajale, a neke su nestajale, odmah donoseći nove sa sobom, i ja skoro da nisam imala vremena da ih razmotrim. Šta je to?!. Život nekih davno mrtvih ljudi? Naši veliki preci? Viđenja su se menjala sa ludom brzinom. Tok se nije završavao, noseći me u neke neverovatne zemlje i svet, na dajući da se probudim. Odjednom je jedna od njih zasjala svetlije od ostalih, i meni se otvorio divan grad ... on je bio vazdušno prozračan, kao da je napravljena iz Belog Svetla. - Šta je to? - tiho sam šapnula. - Da li je to istina .. - Ovo je Sveti Grad, draga. Grad naših Bogova. On nije bio tako davno, tiho je progovorio Isten. Otuda smo svi jednom došli ... Samo se na Zemlji toga niko se ne seća, a onda odjednom prisećajući se, dodao je: Pažljivo, mila, nema više gledanja. Ali ja sam želela još! .. Neka divna žeđ mi je palila mozak, moleći da se ovo ne zaustavi! Nepoznati svet me privukao i fascinirao svojom nevinošću! .. Želela sam da uđem u njega glavom i guram sve dublje, bez kraja, bez ijednog izgubljenog trenutka, bez gubitka dragocenih minuta, kojih je, kako sam razumela, meni ovde ostalo veoma, veoma malo ... Svaka nova ploča je otkrivala predamnom hiljade zapanjujućih slika koje su bile iznenađujuće svetle i sada nekako razumljive, kao da sam našla odavno izgubljeni čarobni ključ. Vreme je prolazilo, ali ga ja nisam primetila ... Želela sam sve više i više. Bilo je veoma strašno, da se sada nekako sve zaustavi, i dođe vreme da napustim ovo divno skladište nečije neverovatne memorije, koja mi nikada više neće biti data na shvatanje. Bilo je veoma tužno i - 32 -
bolno, ali vratiti se nazad, nije moglo. Izabrala sam svoj život i nisam mogla da se povučem iz njega. Iako je bilo izuzetno teško ... - Pa, to je to, draga. Ne mogu da vam pokažem više. Ti si zaustavila svoj put ovde. Stvarno mi je žao, Isidora ... Imaš sjajan dar! Mogla bi lako sve ovo da znaš ... ako bi želela. Ne daje se svima tako jednostavno ... Vaš priroda žudi za tim. Ali, ti si izabrala drugačiji put, i sada moraš ići. Moje misli će biti sa tobom, dete Svetlosti. Idi sa verom, pusti je neka ti pomogne. Zbogom, Isidora ... Prostorija je iščezla ... Našli smo se u nekoj drugoj kamenoj sali, takođe ispunjenoj sa puno svitaka, ali oni su gledali drugačije, ne tako stari kao prethodni. Bila sam odjednom jako tužna ... Osetila sam bol u srcu, htela sam da shvatim 'tajne' ovih stranica, da vidim skriveno bogatstvo u njima, ali sam otišla ... da se nikada ne vratim. - Razmisli, Isidora! - kao da je osećao moje pitanje, rekao je tiho Sever. - Nisi još otišla, ostani. Ja samo odmahnula glavom ... Odjednom mi je skrenula pažnja na već poznat, ali tak čudan fenomen dok smo išli zajedno, da se soba produžavala, kako smo išli dalje. Ali, ako u prethodnoj sobi nisam videla ni dušu, zato sada, kako gledam okolo, videla sam mnogo ljudi - mladih i starih, muškaraca i žena. Bilo je čak i dece! .. Oni su svi vrlo pažljivo proučavali nešto, potpuno se izgubivši u tome, i shvatali neke "mudre istine" ... Bez obraćanja pažnje na pridošlicu. Ko su svi ti ljudi, Sever? Oni žive ovde? -pitala sam šapatom. - To su Veduni i Vedune, Isidora. Jedan od njih je bio tvoj otac ... Učimo ih. Srce me je bolelo ... Želela sam da zavijam vučjim glasom, žaleći sebe i svoj ktatki život! Da bacim sve, sednem zajedno sa njima, sa tim srećnim Vedunima i Vedunama, da bi upoznala svojim srcem i umom svu predivnu dubinu čudesnog, da tako velikodušno otkrijem svo to veliko znanje! Goreće suze su se pretvorile u reku, a ja sam poslednjim naporom pokušavala da nekako izdržim. Suze su za mene bile "zabranjen luksuz" na koji nisam imala pravo, ako sam mislila da budem ratnik. Ratnici nisu plakali. Borili su se i pobeđivali, a ako su ginuli, to nije bilo sa suzama u očima..... Očigledno je, ja sam bila jako umorna. Od usamljenosti i bola ... Od stalnog straha za porodicom ... Od beskrajne borbe, koja nije imala nikakvu nadu za pobedu. Bio mi je veoma potreban dah svežeg vazduha, a vazduh za mene je bila moja ćerka, Ana. Ali nekako je nije bilo na vidiku, iako sam znala da je Ana ovde - 33 -
zajedno sa njima u ovoj divnoj i čudesnoj, "zatvorenoj" zemlji. Sever je stajao pored mene na kraju pećine, a u njegovim sivim očima vrebala je duboka tuga. Htela sam da ga pitam - Da li ću ga videti opet ikada? Ali nisam bila dovoljno jaka. Nisam želela da se oprostim. Nisam želela da odem. Život je ovde bio tako mudar i miran, i sve je bilo jednostavno i dobro! .. Ali su tamo, u mom surovom i nesavršenom svetu umirali dobri ljudi, i bilo je vreme da se vratim i pokušam da bar nekoga spasim ... To je bio moj stvaran svet, bez obzira koliko strašan on bio. I moj otac je ostao tamo, moguće da je žestoko stradao, ne mogavši da pobegne iz kandži Karafe, koji je čvrsto odlučio, da me uništi, čak i ako će on morati da plati svojim kratkim i tako dragocenim, životom ... - Mogu li da vidim Anu? pitala sam Severa sa nadom u mom srcu. - Oprosti mi, Isidora Ana prolazi "pročišćenje" od svetske sujete ... posle toga, ona će ući u istu prostoriju, gde si sama bila. Ona ne može doći tebi sada ... - Ali zašto ja nisam od ničeg "očišćena" - iznenadila sam se - Ana je u stvari još uvek dete, ona nema previše svetske "prljavštine", zar ne? - Ona će previše u sebe upijati, dok shvatiti svu beskonačnost ... A ti se nikada nećeš vratiti tamo. Tebi nije potreban "stari " zaborav Isidora ... Žao mi je. - Znači, ja neću videti svoju ćerku ..? - pitala sam šapatom. -Videćeš. Pomoćiću ti. A sada, želiš li da se oprostiš sa Volhovima, Isidora? To ti je jedina prilika, ne propusti je. Pa, naravno, htela sam da ih vidim sve, Majstore Mudrog Sveta! O njima mi je toliko puno otac pričao, i toliko dugo sam ih sanjala! Ali ja nisam mogla da zamislim tada, kako će naš sastanak biti tužan za mene ... Sever je podigao ruke i stena, zatreperivši, nestade. Našli smo se u veoma visokoj, okrugloj sobi, koja se istovremeno činila da je šuma, livada, pa bajkovit dvorac, ili jednostavno "ništa" ... Iako sam pokušavala, nisam mogla da vidim zidove ili šta se dešava okolo. Vazduh je treperio i prelivao sa hiljadama sjajnih "kapljica", sličnim ljudskim suzama ... Savladavši uzbuđenje, ja sam udahnula... "kišni" vazduh, iznenađujuće svež, čist i lagan! Od njega, razlivala se životorodna sila, po celom telu su se kretale žive niti "zlatne" toplote. Osjećaj je bio divan! .. - Hajde, Isidora, očevi te čekaju – šapnuo je Sever.
- 34 -
Ja sam stajala na vazduhu, treperujući vazduh se širio ... Ispred mene su stajali Volhovi ... -Došla sam da se oprostima sa vama...- Ne znajući kako da njima poželim dobrodošlicu, tiho sam rekla. Nikada u životu nisam osetila takvu potpunu, sveobuhvatnu i veliku moć! .. Nisu se kretali, ali se činilo da se cela soba njiše toplim talasima, meni nekom nevidljivom silom ... To je bio pravi Život !!! Nisam znala, kakvim bi rečima bilo moguće da se to nazove. Mene je to potreslo! .. Htela sam da to shvatim! .. Upijem u sebe ... Ili samo da padnem na kolena! .. Osećaje mi je preplavila teturava lavina, niz obraze su mi tekle gorke suze ... -Zdravo budi, Isidora - toplo je zvučao glas jednog od njih.- Nama je žao. Ti si ćerka Volha, vi delite vaš put ... Snaga te neće ostaviti. Idi sa verom ... Moja duša je vrištala krikom umiruće ptice .. Ali znala sam da je prekasno - da su mi praštali ... i žalili me. Nikada ranije nisam "čula", tako duboko značenje ovih divnih reči. A sada me je radost od tog novog zvuka gušila, punila me, ne dajući vazduh mojoj ranjenoj duši ... U ovim rečima živela je tiha tuga, svetla i oštra bol gubitka, lepota života, koju sam morala da živim, i veliki talas ljubavi, koji dolazi izdaleka, i spaja sa Zemljom, zapljuskujući moju dušu ... Oko mene su stajali visoki starci i mladići, obučeni u raskošnu belu odeću, kao duge tunike. Neki od njih su imali pojase crvene boje, dok su dvojica imala "pojas", izvezen zlatom i srebrom. ************ O, pogledaj! - neočekivano je prekinula magiju trenutka, moja nestrpljiva prijateljica Stela - oni su veoma slični tvojim "zvezdanim prijateljima" kako si ih pokazivala meni! .. Vidi, zar to nisu oni, šta misliš?! Hajde, kaži !!! Iskreno, još tada, kada smo videle Sveti Grad, izgledao mi je veoma poznato. I setila sam se slične misli, čim sam videla Volhove. Ali, sam ih odmah odagnala, ne želeći da mi podstaknu uzaludnu "veliku nadu" ... Bilo je suviše važno i suviše ozbiljno, i ja samo odmahnula rukom Steli, kao da joj kažem, da ću joj reći sve, kasnije kada se vratim. Znala sam, da je Stela uznemirena, i odmah sam dobila odgovor na svoje pitanje. Ali u ovom trenutku, po mom mišljenju, to nije važno
- 35 -
kao kazivana Isidorom divna priča, i ja sam mentalno govorila Steli da sačeka. Ja sam se ljubazno nasmešila izvinjavajući se Isidori, i ona je odgovorivši svojim predivnim osmehom, nastavila ... ************ Moj pogled se prikovao za snažnog visokog starca, koji je imao nešto nejasno slično mom ljubljenom ocu koji je patio u podrumu Karafe. I odjednom sam shvatila, to je Majstor ... Veliki Beli Volh. Njegove neverovatne, snažne sive oči pogledale su me sa dubokom tugom i toplinom, kao da mi je govorio, "Zbogom!" ... - Hajde, čedo svetlosti, mi ti praštamo ... Od njega je došlo, iznenada, jedno divno, veselo i belo svetlo, koje me je, okruživši sve okolo mekim sjajem, uzelo u nežan zagrljaj, prodirući u najskrivenije kutke moje istrzane bolne duše. Svetlost je prodrla u svaku ćeliju, ostavljajući samo dobro i mir, "oprala" je bol i tugu, i svu nakupljenu godinama gorčinu. Ja sam se kupala u magičnom sjaju, zaboravljajući svu "zemaljsko" "zlobu i laž", osećajući samo divan dodir večnog Postojanja. Osećaj me je šokirao !!! I ja sam mentalno molila - da se to jednostavno ne okonča. Ali po hirovitoj želji sudbine, sve se uvek završava mnogo brže nego što bi voleli ... - Dali smo ti veru, to će ti pomoći, dete ... Slušaj. I praštaj, Isidora ... Nisam uspela ni da odgovorim, a mudraci su "obasjani" čudesnim svetlom ... ostavljajući miris rascvetalih livada, nestali. Bila sam sama sa Severom. Ja sam žalosno gledala okolo - pećina je ostala misteriozna, toliko je bilo u njoj čistog, toplog svetla, koje prodire u samu dušu ... - To je bio Isusov Otac, zar ne? - pitala sam oprezno. - Tako je, kao i deda i pradeda njegovog sina i unuka, za čiju smrt takođe leži odgovornost na njegovoj duši ... - ?!. - Da, Isidora, on je taj koji nosi gorki teret bola. I ne možeš zamisliti, kako je on veliki, odgovorio je tužno Sever. - Može biti, da ne bi bio toliko ogorčen i danas, da je on žalio na vreme umiruće zbog tuđeg neznanja i surovosti dobrih ljudi? .. Da je odgovorio na poziv
- 36 -
njegovog divnog svetlog Sina, umesto da ga da na mučenje zlim dželatima? Ako ni sada ne bi samo nastavio da "posmatra" sa visine kako "sveti" Karafa spaljuje na trgovima Vedune? .. Da li je bolji odKarafe, ako dopušta takvo zlo, Sever?! Na kraju krajeva, ako je u stanju da pomogne, ali ne želi, onda ceo zemaljski strah i užas će uvek ležati upravo na njemu! Nije bitan ni jedan razlog ili objašnjenje kada je u pitanju prekrasni ljudski život! .. Nikad neću razumeti to, Sever. I ja ne "odlazim", dok postoje dobri ljudi koje ubijaju dotle će biti uništavan moj zemaljski dom. To je moja sudbina. I zato, zbogom ... - Zbogom, Isidora. Mir tvojoj duši ... Žao mi je. Vratila sam se u "svoju" sobu u svoje opasne i nepraštajuće postojanje ... I sve se desilo kao jednostavan divan san ... ili lepa bajka, u kojoj verovatan "srećan kraj." Ali ne i za mene ... Bilo mi je žao zbog svog nesretnog života, ali ja sam bila veoma ponosna na svoju hrabru devojku koja će biti u stanju da shvati sva velika čuda ... Pitam se da li je Karafa neće uništiti do tada dok ne bude mogla da se brani. Vrata se otvoriše bučno, stajao je na pragu besan Karafa. - Pa gdeste vi "otišali" madona Isidora? -nameštenim slatkim glasom pitao je moj mučitelj. - Htela sam da posetim svoju ćerku, vaša svetosti. Ali nisam mogla ... Nije me bilo briga šta on misl, i da li je moj "izlet" bio zlo. Moja duša je otišla daleko u predivni Beli Grad, koji mi je pokazao Isten, i sve okolo je izgledalo daleko i siromašno. Tada je osetio da se moje raspoloženje menja. "Svetost" je zahvatila panika. - Da li su vas pustili u Meteore, Madona Isidora? - što je mirnije moguće, rekao je Karafa. Znala sam u srcu da je on jednostavno "goreo", želeći da brzo dobije odgovor, i odlučila sam da ga mučim dok mi ne kaže, gde je sada moj otac. - Da li je bitno, Vaša Svetosti? Na kraju krajeva, kod vas je moj otac, koga možete pitati sve ono što je prirodno, ja neću da vam odgovorim. Ili možda nemate dovoljno vremena da ga ispitate?
- 37 -
- Ne savetujem vam da razgovarate sa mnom tim tonom, Isidora. Od načina na koji ćete se ponašati, će u velikoj meri zavisiti njegova sudbina. Zbog toga, pokušajte da budete ljubazni. - A kako bi vi sebi govorili, da je umesto mog, ovde vaš otac, Svetosti? ..pokušavala sam da promenim, opasnu temu. - Da je moj otac jeretik, ja bih ga spalio na lomači! savršeno mirno je odgovorio Karafa. Gde je bila duša ovog "svetog" čoveka?!. Da li je uopšte i ima? .. Kako onda razgovara o drugim ljudima, ako bi mogao svog oca da spali na lomači? .. - Da, bila sam u Meteorima, Vaša Svetosti, i jako mi je žao što nikada više neću tamo otići... - iskreno sam odgovorila. - Nisu li i vas takođe izbacili, Isidora? - nasmejao se Karafa. - Ne, Sveti oče, pozvana sam da ostanem. Otišla sam sama... - To ne može biti! Ne postoji takva osoba koja ne bi želela da ostane tamo, Isidora! - Pa, zašto? A moj otac, svetosti? - Ne verujem da je njemu bilo dozvoljeno. Mislim da je morao da ode. Prosto se njegovo vreme, verovatno završilo. Ili nije imao dovoljno jak dar. Činilo mi se, da on pokušava, u svakom slučaju, po svaku cenu, da sebe uveri u to, što je želeo da veruje. - Ne vole svi ljudi samo sebe, znate li to ...- rekla sam - Ima nešto što je važnije od vlasti i moći. Još ima na svetu ljubavi ... Karafa je odmahnuo, kao da sam rekla neku potpunu glupost ... - Ljubav ne upravlja svetom, Isidora, a ja želim da upravljam! - Čovek sve može ... samo mora da pokuša, svetosti - nisam mogla da odolim. I imajući na umu nešto, što bih svakako želela da znam, pitala sam: - Recite mi, Vaša Svetosti, da li znate istinu o Isusu i Mariji Magdaleni?
- 38 -
- Mislite da li su živeli u Meteorima? - klimnula samg lavom. - Pa, naravno! To je bila prva stvar koju sam ih pitao! - Kako je to moguće ?! .. - pitala sam zapanjeno. - A o tome da nisu Jevreji, vi ste takođe, znali? - Karafa ponovo klimnu glavom. - Ali nigde se ne priča o tome .. Niko zapravo ne zna! A šta je istina, Vaša Svetosti ?! .. - Nemojte mi reći Isidora .. - Karafa se nasmejao od srca. - Vii ste prava beba! Kome treba vaša "istina" .. Ljudi je nikada nisu tražili .. Ne, draga moja, istina je potrebna samo šačici mislilaca, a gomila jednostavno "veruje", pa šta? -? - To nema velikog značenja. Glavna stvar je da ljudi slušaju. A šta im predstavljaju - to je drugostepeno. Istina je opasnost Isidora. Tamo, gde otkrivaju istinu - nastaju sumnje, dobro, gde postoje bilo kakve sumnje - ratovi počinju ... Ja vodim sam svoj rat, Isidora, i dok je tako, daje mi istinsko zadovoljstvo! Svet se uvek držao na lažima, vidiš ... Glavna stvar je da je ta laž prilično zanimljiva, da bi mogla da povede za sobom "zatucane" umove ... I verujte mi, Isidora, ako počnete da dokazujete istinu, pobijate im "veru", nebitno kakvu, a vas će razbiti u komade, ta ista publika ... - Da li je moguće da tako pametan čovek, kao Vaša Svetost, može da organizuje takvu izdaju .. Jer znate da spaljujete nevine u ime iste te laži, i istog Boga nevinog? Kako možete da lažete tako besramno, Vaša Svetosti ?! .. - Oh, ne brini, draga Isidora .. - Karafa se nasmešio. - Moja savest je potpuno mirna! Nisam ja uzdigao tog Boga, niti ću ga ja svrgnuti. Ali ću zato ja biti taj koji će očistiti zemlju od jeresi i preljube! I verujte mi, Isidora, na dan kada ja "dođem" - na ovom grešnom svetu neko će biti sigurno spaljen! Osećala sam se loše ... Srce mi je iskakalo napolju, ne mogu da slušam takve gluposti! Dakle, brzo se sabravši, pokušala sam da pobegnem od teme koja se njemu svidela. - Pa, šta je sa činjenicom da ste na čelu svete hrišćanske crkve? Zar ne mislite da je vaša dužnost bila da govorite ljudima istinu o Isusu Hristu? .. - Naime zato, što sam ja njegov "namesnik na zemlji", i ja ću nastaviti sa ćutanjem, Isidora! Samo zato ...
- 39 -
Gledala sam u njega, širom otvorenih očiju, i nisam mogla da veruje da to zaista čujem ... Opet - Karafa je bio izuzetno opasan u svom ludilu, i malo je verovatno da postoji negde lek koji je bio u stanju da mu pomogne … - Dosta jalovog razgovora! - trljajući ruke, uzviknuo je "Sveti otac" - Pođite sa mnom, draga, mislim da ću ovaj put ipak uspeti da vas nadvladam ..! Da je samo znao koliko je u stanju to da radi! .. Moje srce bolelo, pred zlim osećanjem. Ali izbora nije bilo - morala sam da odem ....
- 40 -
Glava 38. Isidora-4. Gubitak Ljubazno se smešeći Karafa me je bukvalno "vukao" za ruku niz dugi hodnik, dok se konačno nismo zaustavili ispred teških, pozlatom ukrašenih vrata. Okrenuo je ručku, i ... O, bogovi! .. Ja sam bila u svojoj omiljenoj mletačkoj sobi u, našoj rodnoj kući familije Palaco ... gledala sam uokolo u šoku, ne mogavši da dođem k sebi od takvog iznenadnog "iznenađenja", smirivala sam svoje poskakujuće srce, ne mogavši da dišem! .. Sve je budilo hiljade sećanja, nemilosrdno me potapajući u davno prošle, i već delimično zaboravljene, divne godine, tada još neuništene žestokim okrutnim čovekom ... oživljava ovde danas, moje detinjstvo, davno izgubljeno, srećno ... u toj, čudom "vaskrsloj", tamnici, prisustvovala je svaka draga meni lična stvar, svaka sitnica koju sam volela! .. ne uspevajući da skrenem pogled od tih svih slatkih poznatih situacija za mene, bojala sam se da se pomerim, da slučajno ne uplašim čudesnu viziju ... - Da li vam se sviđa moje iznenađenje, Madonna? - zadovoljan proizvedenim efektom, pitao je Karafa. Najneverovatnije je bilo da taj strani čovek, iskreno nije znao, kakvu mi je duboku emotivnu bol izazvao svojim "iznenađenjem"! .. Vidim sada (!!!), moj nekada pravi "dom" moju sreću i mir, htela sam samo jednu stvar - da se bacim na tog strašnog "svetog" Papu i ugušim ga u smrtonosnom zagrljaju, dok ne odleti njegova užasna crna duša ... Ali, umesto toga, što toliko želim, samo sam pokušala da se saberem, kako Karafa ne bi čuo moj drhtavi glas, i rekla, što je mirnije moguće: - Izvinite, Vaša Svetosti, mogu li na neko vreme da budem sama ovde? - Pa, naravno, Isidora! To je sada vaša odaja! Nadam se da ćete uživati u njoj. Da li on u istinu nije razumeo šta je uradio?!. Ili obrnuto - znao je .. A ovo je samo "zabava" za njegovu bezumnu brutalnost, kojoj se još uvek nije video kraj, izmišljajući za mene nove .. Odjednom je meni došla gorka ideja - a šta, u tom slučaju, šta je sa ostatkom .. Šta se desilo sa našim divnim čudesnim domom koga smo svi toliko voleli? Šta se desilo sa slugama i decom, sa svim ljudima koji su tu živeli?!.
- 41 -
- Mogu li pitati Vaša Svetosti, šta se desilo sa našim domom, palatom u Veneciji sa emocijama sam šapnula - Ko je ostao tamo, ko tamo živi? .. Niste izbacili ljude na ulicu, nadam se? Oni, u stvari, nemaju drugi dom, Svetosti! .. Karafa se nevoljno namrštio. - Oprostite, Isidora! Da li o njima sada treba da vodite računa? ..Vaš dom, kao što naravno znate, sada je postao vlasništvo naše Svete Crkve. Pa ipak, sve u vezi njega više nije vaša briga! - Moja kuća, kao i sve, što je unutra, vaša svetosti, nakon smrti mog voljenog muža, DŽirolama pripada mojoj ćerki Ani, dok je ona živa! - uzviknula sam - Ili je "sveta" crkva više ne smatra stanovnikom ovog sveta?! U meni je sve kuvalo, mada sam razumela, da ljutnjom, samo komplikujem svoju već bezizlaznu situaciju. Ali drskost i hrabrost Karafe, sigurna sam, ne bi mogla da oćuti nijedna normalna osoba! Čak i kada bi to bilo samo ruganje, sećanju na drage njihovom srcu ... - Dok je Ana živa, ona će biti ovde, madona, i služiće našu voljenu Svetu Crkvu! Pa, ako se, na moju nesreću, predomisli - njoj, u svakom slučaju, ne treba tvoja lepa kuća - besno zašišta Karafa - Ne preterujte u svojoj želji da pronađete pravdu, Isidora.! To vas samo može povrediti. Moje strpljenje ima granice ... I ja iskreno savetujem da ih ne pređete! ..- okrenuvši se oštro, on je nestao kroz vrata, čak i bez pozdrava, i ne rekavši mi, koliko dugo mogu ostati u mojoj, jednom tako neočekivano vaskrsnuloj, prošlosti ... Vreme se zaustavilo, nemilosrdno me bacalo uz pomoć bolesne Karafine mašte, u moje srećne, bez tamnih oblaka dane, ne brinući o tome, što je u ovoj neočekivanoj "realnosti" meni jednostavno moglo da stane srce ... ja sam se opustila na stolici poznatog ogledala, u kojem sam tako često nekada viđala omiljena lica moje porodice ... A sada okružena duhovima, sedela sam sama ... Uspomene su gušile svojom snagom lepote i duboko kažnjavale našu gorku tugu zbog prošle sreće ... Jednom davno (sada se činilo - mnogo davno) u istom tom velikom ogledalu svakog jutra češljala sam divnu, talasastu kosu moje male Ane, dajući joj njene prve dečje lekcije "škole za Vedune" ... U tom istom ogledalu ogledala se goruća ljubav DŽirolama, nežno me grleći oko mojih ramena ... Ovo ogledalo odražava hiljadu sačuvanih, divnih trenutaka, iz samih dubina moje ranjene, mučene duše. Evo, na malom noćnom stočiću, bio je divan malahitni kovčeg, u kojem počivaju moji
- 42 -
prelepi ukrasi, tako velikodušno poklonjeni od mog dobrog muža, koji su izazivali divlju zavist bogatih i samovoljnih venecijanki u tim dalekim, prošlim danima ... Samo, danas je kovčeg bio je prazan ... nečije prljave, pohlepne ruke uspele su da "uklone" sve, čuvane tamo "sjajne drangulije," procenivši samo novčanu vrednost svake pojedinačne stvari ... Za mene je to bilo pamćenje, To su bili dani moja čiste sreće: veče mog venčanja ... rođenje Ane ... nekih od mojih već davno zaboravljenih događaja, davno zaboravljenih pobeda ili poraza zajedničkog života, koji je svaki doneo novo iskustvo, a pravo na novo sam imala još samo na jedno ... to nije bilo samo "kamenje" koje je skupljano, to je bila briga mog DŽirolama, njegova želja da mi izazove osmeh i njegovo divljenjemojoj mojoj lepoti, na koju je on tako iskreno i duboko bio ponosan, i tako iskreno i skupo voleo ... I sada, ove čiste uspomene dotakla je nečija požuda, pohlepni prsti, nad kojim, skupljena, gorko plače naša naružena ljubav... U ovoj čudnoj "vaskrsloj" sobi svuda su bile moje omiljene knjige, i dobri stari klavir ... Na svilenom pokrivaču i širokom krevetu, sa osmehom je zabavljala svoje prve lutke Ana, koje su sada bile stare skoro kao njihova nesrećna, progonjena vlasnica ... Ali to su lutke, za razliku od Ane, nisu znale za tugu, i nisu bile u stanju da rane čoveka ...
Đovani Pijetro Karafa Vrisnula sam od nepodnošljive boli, kao umiruća zver, spremna na poslednji skok u smrt ... Sećanja su palila dušu, izgledajući tako divno stvarno živa, da je izgledalo, kao da uprvo sada otvara vrata nasmejani DŽirolamo i počinje odmah "sa praga" da sa entuzijazmom govori najnovije vesti od prethodnog dana ... Ili sa vihorom vesela Ana, stavljajući mi u krilo pregršt ruža, mirisa divnog toplog italijanskog leta ... To je bio naš srećan svet, koga nije moglog, nije trebalo da - 43 -
bude u zidovima dvorca Karafe! .. Za njega nije bilo mesto u ovoj laži, nasilju i smrti ... Ali bez obzira koliko sam u srcu bila ogorčena, nekako sam umirila lupajuće srce, ne podležući utiscima o prošlosti. I ta sećanja, čak i najlepša, mogu lako slomiti moj, već prilično krhak život, ne omogućavajući mi da završim sa Karafom ... Jer, pokušavajući da nekako "zaštitim" sebe na putu, a u isto vreme duboko povredivši moju dušu sećanjima, okrenula sam se i otišla u hodnik ... nije bilo nikoga u blizini. Očigledno, Karafa je bio toliko uveren u pobedu da nije ni čuvao ulaz u moju "odaju. I čak, naprotiv, on je vrlo dobro znao da nije imalo smisla da se ja čuvam, jer sam mogla "otići" od njega, u bilo kom željenom trenutku, bez obzira na sve napore i zabrane ... U svakom slučaju - stranog prisustva, za zaštitu "mojih" vrata nije bilo. Postepeno, oporavljajući se od tako naglog "iznenađenja", konačno sam shvatila da prvi put idem po predivno obojenom hodniku, skoro potpuno nesvesna neverovatne raskoši i bogatstva Karafine palate. Do tada, da idem dole u podrum mogla sam samo, ili u pratnji Karafe, ili sa pratnjom, i sada sam gledala iznenađeno, neverovatne zidove i plafone, potpuno prekrivene slikama i pozlatom, kojima kao da nema kraja. To nije bio ni Vatikan ni zvanična papska rezidencija. To je bila samo lična palata Karafe, ali nije zaostajala u lepoti i raskoši Vatikanu. Jednom, sećam se, kad Karafa nije bio "sveti" Papa, i sam je bio nepokolebljivi borac protiv "rasprostranjene jeresi", njegov dom je više ličio na ogromnu tvrđavu askete, po svemu prikazujući njegov život za "pravednu stvar", bez obzira koliko je to apsurdno ili strašno bilo za ostale. Sada, međutim, on je bio najbogatiji, "pokazujući" (sa gurmanskim užitkom!) svoju bezgraničnu snagu i moć, čovek ... koji je suviše brzo zamenio način života "monaha" za zlato Vatikana. On je takođe verovao u ispravnost inkvizicije i ljudskih lomača, mešajći žeđ za uživanje u životu i divlju želju za besmrtnošću, koju nikakvo zlato na svetu (na svu sreću!) ne može da kupi. Karafa je patio ... To je privremeno trajalo, svetla "mladost", podarena mu nekada kao stranom "gostu" Meteora, odjednom je veoma brzo nestala, zbog čega je njegovo telo počelo da stari, brže nego što bi to bilo, da nije probao u jednom trenutku da obmanjuje dobijenim "darom"... i u poslednje vreme, tako pametan, vitak i mladolik kardinal, počeo je da iznenada postaje pogrbljen, postavši star čovek.... Cela " gomila " njegovih ličnih lekara se uspaničila! .. Oni su iskreno lomili svoje pametne glave pokušavajući da shvate kakva je to "strašna" bolest proždirala njihovu voljenu "svetost"? .. Ali odgovor na to nisu našli. I Karafa je "ubrzano" na očigled svih stario ... To ga je razbesnelo, prisiljavalo da radi glupe stvari u nadi da će zaustaviti odbeglo vreme, koje sa svakim novim danom nemilosrdno ubrzavalo njegovo starenje, ali i dalje veoma lepih, vitkih prstiju .. Ovaj čovek je imao sve ... Njegova moć i vlast
- 44 -
su se proširili na sva hrišćanska kraljevstva. Njega su slušali gospodari i kraljevi. Njemu su ljubile ruku princeze... I sa svim tim, njegov jedini zemaljski život se bližio zalasku. I ideja da je on bespomoćan, promenila ga je toliko da ga je dovela do očaja! Karafa je bio izuzetno jak i čovek jake volje. Ali njegova volja nije mogla da ga vrati u njegove ranije godine ... On je bio dobro obrazovan i inteligentan. Ali njegov um je iznedrio tako divlju želju, ali je ipak tiho odlazio od njega, njegov dragocen život ... I sa svim tim, želja nije bila dovoljna, Karafa je dobro znao da je znam da je moguće da mu dam nešto, za šta je bio spreman da plati najveću cenu ... Znala sam, kako je moguće da produži svoj neuhvatljiv život. I "svetog" Papu je razbesnelo to, što je on dobro znao - da on od mene neće dobiti željeno. Divlja neodoljiva želja da živi, prevladavala je njegova ljudska osećanja, ako su neka ikada i postojala ... sada je samo bio jedan "bolestan" čovek, koji eliminiše bilo kakvu prepreku na svom putu do njegovog velikog, ali teško ostvarivog cilja ...Karafa je postao opsednut, bio je spreman da uradi sve za ostvarenje svojih najvećih želja - da živi jako dugo, koliko god to da ga košta ... I bojala sam se ... Svaki dan čekanja, da će se njegov nemirni bes obrušiti umesto na mene na mog jadnog oca, ili još gore na malu Anu. Moj otac je bio još uvek u Karafinom podrumu, koji ga je držao tamo, ne puštajući ga, ali ni ne pitajući ništa, kao da čeka nešto. I to je bilo najstrašnija stvarnost, kao bolesna fantazija "svetog" Pape (po mom tužnom iskustvu!) ne imajući granice, i bilo je nemoguće predvideti, šta nas čeka dalje ... Ana je bila relativno bezbedna, u tišini odmora, okružena znanjem, i čuvana od čistih dobrih ljudi ... i mogla bi ostati tamo sve do tada, dok to ne zahteva nepredvidivi sveti Papa. Duboko sam se izgubila u svojim neveselim mislima, i zaustavila sam se pored velikog otvorenog prozora ... vreme je bilo izuzetno prijatno - mekano, sunčano i toplo. Osećalo se na buđenje zemlje i jasmin. Pravo proleće ... U dvorištu dvorca, oživljavali su svoje mračnu sivilo visoki zidovi, ispod kojih je rasla sitna mlada trava, sa koje su mi se s vremena na vreme, otvarale golublje plave oči plašljivog nezaboravka ... Po krovovima su šetali "pijani" od prolećnog vazduha vrapci. Svet se budio, otvarajući svoj široki srećni topli, nežni zagrljaj ... A ja sam ovde, zarobljena kod strašnog, okrutnog čoveka, i iznad mene lebdi smrt. ..Nisam želela da verujem, da će ovog svetlog, srećnog dana, u užasnom papskom podrumu u bolu umirati ljudi! Život je suviše dragocen i lep, da bi zamahom "svete" ruke mogao biti tako lako uzet. - Šta radite ovde, madona Isidora? Ili vam nije po volji vaša odaja? - prekinuo me iz mog razmišljanja, tiho se pojavivši Karafa. - Molim vas da ne napuštate svoju sobu. Mislim da je dovoljno prostrana za jednu osobu? Papa je bio nezadovoljan. Znao je da ne bi mogao da me zaustavi ako bih želela da odem. I moje 'uslovno' - 45 -
zatočeništvo ga je činilo besnim, ne dozvoljavajući mu da ima potpunu kontrolu nad mojon dušom. - Šta tražite Isidora? - već mekšim tonom je Karafa rekao. - Ništa, Vaša Svetosti. Samo je ovde lakše disati. Sećanja, znate, nisu uvek prijatna ... Čak i najlepša ... - Da li se slažete da jedete, madonna, sa mnom? Odavno stvarno nemam dovoljno prijatno društvo ... - iznenada je promenio temu Papa. Ja sam bila prilično iznenađena, nisam imala odgovor! .. Naravno, svaki dodatni trenutak proveden sa Karafom, mogao je da mi donese dugo očekivanu sreću koja bi mi pomogla da svet oslobodim njegovog zastrašujućeg prisustva. Dakle, bez oklevanja, pristala sam. - Oprostite mi na toaleti, Vaša Svetosti, ali sa vama nemam previše izbora - rekla sam. Karafa se samo nasmejao. - Znate vrlo dobro, Isidora, za vas to nema značaja! Čak i da ste čobanica, bilo kojom haljinom zasenili bi svaku kraljicu! Ponudio mi je ruku, i nastavila sam sa njim kroz zadivljujuće lepe hale i hodnike, dok se nismo našli u skoro zlatnoj, potpuno oslikanoj divnim freskama odaji, u kojoj je bio, pucajući od težine teških zlatnih posuda, vrlo dugački sto... - O, nisam pretpostavljala da očekujete goste, vaša svetosti! - zadivljeno sam uskliknula - Moja odeća ne ispunjava uslove za jelo. To može izazvati nepotrebne glasine. Zar nije bolje da se udaljim? - Ostavite formalnosti, Isidora! Ne očekujem nikoga. Ovo je moj uobičajen (!) sto, draga moja. Uvek volim i svuda, da imam dovoljno izbora, vidite! - Koliko ljudi ovde može stati? ..- gledajući sve, nisam mogla da odolim, pitala sam. - Nikada nije manje od dvadeset petoro! - rekao je Papa. - Služite se, madona! Nadam se da će bar jedno od ovih jela zadovoljiti vaš istančan ukus? ..
- 46 -
Osećala sam se tako strašno, da sam iznenada, neočekivano, želela da se smejem ... Kako sam mogla da zamislim da ću jednog dana moći da sedim za istim stolom sa čovekom koga sam više od svega želela da uništim?!. I osetila sam čudnu nelagodnost, pokušavajući da govorim ... - Šta vas je navelo da me pozovete danas, Vaša Svetosti? - pitala sam oprezno. - Vaše prijatno društvo - nasmejao se Karafa, i malo promislivši, dodao je: - Voleo bih da razgovaram sa vama o nekim važnim pitanjima za mene, madonna, i pretpostavio sam da je to bolje uraditi u malo prijatnijem ambijentu. Ušao je sluga, i klanjajući se nisko Karafi, počeo da proba prvo jelo. Kako sam zažalila u u tom momentu, što nisam imala kod sebe poznati florentinski biljni otrov! .. On je bezbojan i bez ukusa, i definitivno se nije osećao ... on se aktivira posle nedelju dana. Njime su ubijali kraljeve i prinčeve ... I on bi svakako upokojio ludog Papu! Nisam nikada verovala da mogu tako lako da razmišljam o ubistvu ... Duša mi se polako pretvorila u kamen, ostavljajući mesta samo za pravdu. Živela sam, da bih ga uništila. I bez obzira na to, kako bi to uradila. U ovom slučaju, sva sredstva su dobra. Glavna stvar je da se ubije Karafa, da bi se izbegle patnje nevinih ljudi, da ne bi hodao po zemlji, ovaj krvožedni, zli čovek. I tako sam sedela pored njega, sa osmehom, uzimala hranu, i neobavezno razgovarala o različitim temama ... u isto vreme u intenzivnoj potrazi za bar nekom slabosti, koja bi mi pružila priliku da se konačno oslobodim od njegovog "svetog" prisustva ... Jelo se bližilo sredini, a mi smo i dalje ovozemaljski "razgovarali" o nekim retkim knjigama, muzici i umetnosti, čak i ako mu je bilo na pameti neka veoma ozbiljna namera, zbog koje me je pozvao u njegove odaje u takvom pogrešnom trenutku. Činilo se da je Karafa iskreno uživao u druženju, izgledao je kao da je potpuno zaboravio svoj "veoma važan", razgovor. I stvarno je bio odličan sagovornik, bez sumnje... ako zaboravimo šta je on zapravo bio ... Da bi prikrila svoju sve veću zabrinutost, što je više moguće, ja sam se šalila. Karafa se zabavno smejao mojim šalama, i kao odgovor, govorio druge. Bio je predusretljiv i prijatan. Ali, bez obzira na njegovu svetsku galantnost, osetila sam da je umoran od pretvaranja ... Iako je Karafino izlaganje bilo zaista savršeno, u njegovim grozničavo sjajnim crnim očima sam prepoznala, sve je konačno dolazilo na mesto ... vazduh oko nas je bukvalno "goreo" od rastućeg očekivanja. Razgovor je polako utišao, razmenjivali smo jednostavne neobavezne replike. I na kraju, Karafa je počeo ...
- 47 -
- Našao sam knjigu vašeg dede, madonna. Ali tamo nema znanja koje me interesuje. Opet ću vas pitati, Isidora? Znate, šta me interesuje zar ne? Zapravo,to je ono što sam očekivao ... - Ne mogu vam dati besmrtnost, Vaša Svetosti, kao što ne mogu da vas naučim tome. Ja nema to pravo ... Ja nemam slobodu svojih želja.. naravno, to bi bila čista laž. I da li bih mogla postupiti drugačije.?!. Karafa je savršeno sve ovo znao. I, sada, opet pokušava da me slomi. Više od svega, potrebna mu je drevna tajna, koju mi je ostavila moja, umiruća mati. A on neće ni za šta da odustane. ... - Razmisli, Isidora! Ne želim da ti nanesem bilo kakvo zlo! - prešavši na "ti", tihim glasom je šapnuo Karafa. - Zašto ne želiš da mi pomogneš?! Ja ne tražim od tebe da izdaš svoju majku ili Meteore, ja te molim da me naučiš onome, što ti znaš i sama! Mogli bi da vladamo svetom zajedno! Ja bih napravio od tebe kraljicu! .. Razmisli ... Isidora... Razumela sam, da će iz ovoga izaći nešto jako loše, ali da lažem, jednostavno nisam imala više snage ... - Ne mogu da vam pomognem, jednostavno zato što, živeći duže nego što je suđeno, vi ubijate bolju polovinu čovečanstva. To su oni koji su najinteligentniji i najnadareniji. Doneli ste previše štete, Svetosti ... i nemate pravo da živite dugo. Izvinite ... - i posle male pauze, veoma tiho, dodala sam - Naši životi se ne mere uvek samo brojem godina života, vaša svetosti, i vi todobro znate ... - Pa, madona, to je vaša volja ... Kada završite, bićete otpraćeni u svoje odaje. I na moje veliko iznenađenje, ne rekavši više reč, on, kao da se ništa nije dogodilo, ustao je i tiho otišao, ostavljajući, svoje nezavršeno, zaista kraljevsko jelo .... U potpunoj tišini je prošao dan, približavala se noć. Moji nervi su bili napeti do krajnjih granica, očekivala sam nevolju. Svim svojim bićem osećala sam njeno približavanje, pokušala sam poslednjim naporom da ostanem mirna, ali od divljeg prekomernog uzbuđenja ruke su mi se tresle a ledena panika je prekrivala moju dušu. Šta su spremali tamo, iza teških gvozdenih vrata? Kakvo je novo zverstvo ovaj put izmislio Karafa? .. Nisam dugo čekala, na žalost, po mene su došli u ponoć. Mali, osušeni, stari sveštenik me je odveo u poznati, jezivi podrum ... A tamo ... na visokim železnim lancima, sa špicastim prstenom na vratu, visio je moj voljeni otac ... Karafa je sedeo u svojoj ogromnoj drvenoj stolici i sumorno - 48 -
gledao šta se dešava. Okrenuo se prema meni, pogledao me je odsutnim pogledom, i tiho rekao: - Pa, vidite, Isidora - ili mi dajte, ono što sam vas molio,ili će vaš otac ujutru otići na lomaču ... mučiti ga nema smisla. Zato - odlučite. Sve zavisi samo od vas. Zemlja mi je izmakla pod nogama! .. Morala sam skupim svu preostalu snagu da ne padnem pravo ispred Karafe. Sve je bilo vrlo jednostavno, on je odlučio da moj otac više ne živi ... I žalbi nije bilo mesta... Nije bilo nikoga da zastupa, nikoga da zatraži zaštitu. Nije bilo nikoga da nam pomogne ... reč tog čoveka je zakon, kome se nije usudio da se suprotstavi bilo ko. A, oni koji su mogli, oni jednostavno nisu hteli ... Nikad u životu se nisam osećala tako bespomoćno i bezvredno! .. Nisam mogla da spasim oca. Inače bih izdala, ono za šta živimo... I on mi nikada ne bi to oprostio. Preostalo je samo nastrašnije, da prosto gledam i ništa ne preduzimam, kako "sveti" monstrum, koji se zove Papa, hladno šalje mog dobrog oca pravo na lomaču ... Otac je ćutao ... Gledala sam pravo u njegove, tople oči, tražila sam u njima da mi oprosti ... Jer nisam u stanju da ispunim obećanje ... Zato, što je on patio ... I za to što nisam mogla da ga zaštitim ... - Ja ću ga uništiti, oče! Obećavam ti! U suprotnom, svi mi umiremo uzalud. Ja ću ga uništiti, jer tako treba. Ja verujem u to. Čak i ako niko drugi ne veruje ...mislima sam se zaklela njemu da uništim čudovište. Moj otac je bio neverovatno tužan, ali i dalje jak i ponosan, a u njegovim nežnim sivim očima ugnježdena duboko, bila je neiskazana čežnja ... Uvezan teškim lancima, nije bio u stanju da me zagrli za zbogom. Ali, da molim za to Karafu nije imalo smisla, on to sigurno ne bi dozvolio. Njemu je bio nepoznat osećaj srodstva i ljubavi ... Ni najčistije čovekoljublje. On ih jednostavno nije priznavao. -Odalzi, moja ćeri! Odlazi, draga ... Ne možeš ubiti ovog nečoveka. Samo ćeš umreti uzalud. Odlazi, moje srce ... Vidimo se tamo, u drugom životu. Sever će se brinuti o tebi. Idi ćeri! .. - Volim te, tata .. ja te volim ..! Suze su me davile, ali moje srce je ćutalo. Ja sam morala da se držim – i držala sam se. Činilo se, da se ceo svet okrenuo u neizmernu bol. - Oprosti, moj oče, ali ja ću ostati. Pokušavaću, dok sam živa. Pa čak i mrtva, neću ga ostaviti, dok ga ne uzmem sa sobom ... oprostićeš mi.
- 49 -
Karafa je ustao. On nije mogao da čuje naš razgovor, ali je znao da se nešto dešava između mene i mog oca. Ovaj odnos ne podleže njegovoj kontroli, a Papu je razbesnelo to, što je nevoljno stajao sa strane ... - U zoru, vaš otac će izgoreti na lomači, Isidora. To ga vi ubijate. Dakle - da li ste odlučili! Moje srce je stalo ... Svet se rušio ... a ja nisam mogla ništa učiniti, niti išta promeniti. Ali morala sam da odgovorim - i ja sam odgovorila ... -Nemam šta da vam kažem, Svetosti, osim da ste najgori kriminalac koji je ikada živeo na ovoj Zemlji. Papa me je pogledao na trenutak, nije krio svoje iznenađenje, onda je klimnuo glavom, čekajućem tamo, starom svešteniku, ne progovorivši ni reč. Čim je Karafa nestao iza vrata, ja sam potrčala starom čoveku, i izbezumljeno zgrabila njegove suve stare ruke, i molila: - Molim vas, preklinjem vas, oče, dozvolite nam oproštajni zagrljaj! .. Ne mogu da tražim ništa više od toga. Vi ste čuli, šta je Papa rekao - sutra u zoru, moj otac će umreti ...Niko nikad neće znati ništa o tome, kunem se! Molim vas, pomozite mi! Gospod vas neće zaboraviti! .. Stari sveštenik me je pogledao u oči i ništa govoreći je povukao ručicu ... zveckajući, lanci su pali dovoljno samo toliko koliko bi mogli da iskažemo poslednje "zbogom" ... Prišla sam i zarila svoje lice na široke grudi oca, dala sebi oduška konačno, izlivajući gorke suze ... Čak i sada, prekriven krvlju, vezanih ruku i nogu, sa zarđalim železom, otac je odisao čudesnom toplinom i mirom, a pored njega, osećala sam se prijatno i zaštićeno! .. On je bio moj srećan izgubljeni svet koji je u zoru morao da ode od mene zauvek ... misli su donosile sjajne slike našeg "prošlog" života, koji je svakog trenutka klizio sve dalje i dalje, a ja nisam mogla da ga spasim, niti to da zaustavim ... - Budi jaka, draga moja. Moraš biti jaka. Moraš da zaštitiš Anu. I dužna si da zaštitiš sebe. Ja odlazim od vas. Možda će ti dati malo vremena da uništiš Karafu - tiho je šapnuo otac. Ja sam ga grčevito držala za ruke, ne želeći da ih pustim. I opet, kao nekada davno, osećala sam se kao mala devojica, tražeći utehu na njegovim širokim grudima ...
- 50 -
- Izvinite, madonna, ali moram da vas odvedem u vaše odaje, ili mogu biti pogubljen zbog neposlušnosti. Oprostite mi ... - promuklim glasom, reče stari sveštenik. Još jednom, zagrlila sam oca, poslednji put upijajući njegovu izvanrednu toplinu... i bez okretanja, da mi ne vidi suze u očima, istrčala sam iz tamnice za mučenje. Zaslepljena od nepodnošljive boli, izgubljeno sam lutala ne znajući gde sam, i ne pokušavajući da shvatim gde idem ... ******************* Stela je tiho plakala velike gorke suze, ne brišući ih. Pogledala sam Anu, ona je nežno zagrlila Isidoru, otišavši veoma daleko od nas, verovatno da ponovo proživi sa njom taj poslednji, strašan, zemaljski dan ... Odjednom sam se osetila veoma usamljeno I hladno, kao da je svuda ukrug bio tmuran, sumoran, crni, težak oblak ... Duša je bolela i bila je potpuno opustošena kao presahli izvor koji je nekada bio ispunjen čistom vodom života ... Okrenula sam se prema Starcu - on je sijao .. Od njega je velikodušno strujala, ka uplakanoj Isidori, penušava, topla, zlatna vuna ... I u njegovim sivim očima stajale su suze. Isidora je, otišla predaleko i nije obraćala pažnju na bilo koga od nas, tiho nastavljajući svoju neverovatnu, tužnu priču ... ******************* Stigavši u "svoju" sobu, bacila sam se i pala na krevet. Suza nije bilo više. Bila je samo strašna gola praznina i zaslepljujući očaj duše ... nisam mogla, ni želela da verujem šta se dešava! .. Sada nisam mogla ni shvatiti ni prihvatiti tu strašnu, nehumanu realnost. Nisam želela, da nastupi jutro ... Ono je trebalo da donese samo užas, a ja više nisam imala "čvrsto uverenje" da još uvek mogu da se krećem,a da se ne slomim, ne izdavši svog oca i sebe... Osećaj krivice za njegov završen život stigao je kao planina ... Bol je kidala na komade moje izmučeno srce ... Na moje veliko iznenađenje (i divlji užas !!!), ja sam skočila od buke iza vrata i shvatila da ... spavam! Kako je to moglo, da se desi tako?!. Kako sam mogla da spavam? Ali očigledno, naše nesavršeno ljudsko telo, u nekom najozbiljnijem životnom trenutku, ne podčinjava se našim željama, štiti se, da bi preživelo. Tako sam i ja, ne mogavši da podnosim bolno stradanje, samo "ušla" u mir, kako bi spasila svoju umiruću dušu. I sada je već bilo kasno, jer su došli da me odvedu na izvršenje mom ocu ...
- 51 -
Jutro je bilo svetlo i vedro. Po čistom nebu, visoko su leteli vitičasti beli oblaci, sunce je sijalo pobednički, srećno i svetlo. Dan je obećao da će biti divan i sunčan, kao samo dolazeće proleće! I usred sve te svežine, budi se život, samo moja izmučena duša vrišti i plače, pada u duboku, hladnu, bezizlaznu tamu ... U sred sunčanog malog prostora, gde me dovela zatvorenička posada, stajala je složena, "spremna za upotrebu ", velika lomača ... Iznutra drhteći, pogledala sam na njega, ne mogavši da sklonim pogled. Hrabrost me je ostavila, izazivajući strah. Nisam želela da gledam šta se dešava. To je obećavalo da će biti strašno ... prostor se postepeno ispunjavao sumornim, pospanim ljudima. Oni su se tek probudili, primorani da gledaju tuđu smrt, što im nije davalo previše zadovoljstva ... Rim je davno prestao da uživa u lomači Inkvizicije. Ako je na početku i bio zainteresovan za tuđe muke, sada, nekoliko godina kasnije, ljudi su se plašili da na lomači sutra može biti bilo ko od njih. I starosedeoci Rimljani, pokušavali su da pobegnu, ostavljajući svoj rodni grad ... Da napuste Rim. Od početka vladavine Karafe u gradu je ostala samo polovina žitelja. U njemu, koliko je to moguće, ne želi da bude više ni jedan normalan čovek. I to je lako razumeti - Karafa nije uvažavao nikoga. Bilo da je to prost čovek, ili princ kraljevske krvi (a ponekad čak i kardinal njegove svete crkve! ..) Papa nije slušao nikoga. Ljudi za njega nisu imali nikakvu vrednost ili svrhu. Oni su samo prijatni ili neugodni njegovim "svetim" očima, pa je to rešavao vrlo jednostavno, "neprijatni" ljudi su završavali u vatri, a njihovo bogatstvo je dopunjavalo kasu njegove drage, Svete Crkve ...Odjednom, osetila sam lagani dodir, to je bio moj otac! .. Stojeći, privezan za stub, na strašnom mestu, on se ljubazno opraštao se od mene ... - Odlazim, moja ćeri ... Budi jaka. To je samo prelaz - Ne osećam bol. On samo želi da te slomi, ne dozvoli mu, moja radosti! .. Mi ćemo se uskoro sresti, ti već znaš. Tamo neće biti više bola. Tamo će biti samo svetlo ... Kao da me ništa nije bolelo, gledala sam ga, ne pomerajući oči. Pomogao mi je da ponovo ustanem. Kao nekad davno, kad sam bila sasvim mala i mislima tražila njegovu podršku ... Htela sam da vrištim, ali duša je ćutala. Kao da nije bilo više u njoj osjećaja, kao da je mrtva. Dželat je prišao lomači, i prineo smrtonosni plamen. On je to učinio tako lako i jednostavno, kao kada bi u svojoj kući upalio udoban kamin ... Srce mi je divlje poskočilo i zamrzlo ...znajući, da će sada otac otići... Ne izdržavši više, mislima sam mu vikala: - Oče, .. još nije kasno! Mogao bi još uvek otići "dahom"! On nikada neće biti u stanju da te nađe! .. Molim te, oče! .. - 52 -
Ali on je samo odmahnuo glavom tužno ... - Ako odem - uzeće Anu. A ona ne može da "pobegne". Zbogom ... zbogom draga ćeri ... zapamti - Ja ću uvek biti sa tobom. Moram da idem. Zbogom, ljubavi moja .... Oko oca zasijao je jarki svetleći "stub", sijajući čistim, plavim svetlom. Ova divna svetlost je obavijala njegovo fizičko telo, kao da mu kaže zbogom. Pojavila se jarka, poluprovidna, zlatna suština, svetlost, i nežno mi se nasmejala ... shvatila sam - to je bio kraj. Moj otac me je ostavio zauvek ... Njegova suština počela je polako da se diže ... I penušavi kanal, ispunjen plavičastim iskrama, nestao je. Sve je bilo gotovo ... mog divnog, ljubaznog oca, mog najboljeg prijatelja, sa nama nije bilo više ... Njegovo "prazno" fizičko telo je klonulo, mlitavo viseći na konopcima ... Dostojan i častan zemaljski život je prekinut, po besmislenom naređenju ludog čoveka ... Osetivši nečije poznato prisustvo, odmah sam se okrenula - stajao je pored mene Sever. - Isidora. Došao sam da ti pomognem. Znam da ti je teško, obećao sam tvom ocu da ću ti pomoći ... - Pomognete - u čemu? - pitala sam gorko. - Hoćete li mi pomoći da uništim Karafu? Sever je odmahnuo glavom. - Druga pomoć mi ne treba. Odlazite Sever. I okrenuvši se od njega, videla sam, kako je gorelo ono, što je do malopre, bio moj nežni, mudri otac ... znala sam da je nestao, da on ne oseća ovu nečovečnu bol ... sada je on bio daleko, odnešen u nepoznati, predivni svet, gde je sve bilo mirno i dobro. Ali za mene je još uvek gorelo njegovo telo. Gorele su ruke, koje su me držale kao bebu, umirujući me i štiteći od svih patnji i nevolja ... gorele su oči, koje sam toliko volela da gledam, u potrazi za odobrenjem ... Još je to bio za mene, dragi moj, dobar otac, koga sam tako dobro znala, i tako jako volela ... I njegovo telo je sada gutao gladni, ljuti, divlji plamen .. . Ljudi su počeli da se razilaze. U tom vremenu ta kazna za njih nije bila nerazumljiva, tako je niko nije ni objavio, ni ko je kažnjeni čovek, i zbog čega umire. Niko se nije potrudio da kaže ni reč. I sami osuđeni su se ponašali veoma čudno - obično su ljudi puštali divlje krike od bola, dok bol ne zaustavi srce. Malobrojni su oni koji su ćutali, čak i dok ih plamen guta ... Ali, rulja, kao što je poznato, ne voli nepoznato. Zato su se mnogi radije povlačili "od greha daleko", ali ih je papska garda vraćala, da
- 53 -
gledaju kaznu do kraja. Započelo je nezadovoljne komešanje ... Karafini ljudi su me uhvatili pod ruke i na silu gurnuli u druga kola, u kojima je sedeo "sveti" Papa ... On je bio veoma ljut i iznerviran. - Ja sam ionako znao da će on "otići"! Idemo! Ima još toga da se radi. - Izvinite! Imam pravo da sve vidim do kraja! - ja sam se bunila. - Nemojte se pretvarati Isidora! - ljutito mahnu Papa - Vi vrlo dobro znate, da njega nema tamo! A ovde samo gori komad mrtvog mesa! .. Idemo! I kola su pošla sa tog mesta, ne omogućavajući mi da gledam, kako je dogorevalo zemaljsko telo bez krivice kažnjenog čudesnog čoveka ... mog oca... za Karafu je to bio samo "komad mrtvog mesa", kako je rekao "sveti otac" ... Loš dan se bližio kraju. Sedela sam pokraj otvorenog prozora, bez osećanja za išta. Svet se zaustavio i bio je sumoran za mene. Izgledalo je kao da je postojao delimično, ne probijajući svoj put do mog mozga i nikako da me dodirne... Na prozoru, igrali su se, nemirni "rimski" vrapci. Na dnu su se čuli ljudski glasovi i buka grada. Ali sve ovo je dolazilo do mene preko nekog veoma gustog "zida", koji skoro nikako nije propuštao poznate zvuke ... Moj unutrašnji svet je bio prazan i gluv. Svet je postao potpuno stran i mračan ... Milog, nežnog oca više nije bilo. On je otišao redom za Džirolamom ... Ali je i dalje ostala Ana. I ja sam znala, dužna sam da spasim bar nju od ubice koji sebe zove "predstavnikom Boga", svetog Pape ... Bilo je teško i zamisliti da je Karafa bio njegov "namesnik", kakva životinja mora da bude taj njegov voljeni Bog?!. Pokušala sam da izađem iz svog "zamrznutog" stanja, ali kako se ispostavilo, to nije bilo tako lako, telo nije slušalo, nije želelo da oživi, i umorna duša tražila je samo mir ... Zatim, s obzirom da se ništa ne dešava, prosto sam odlučila, da ostavim sebe u miru, pustivši stvari da krenu svojim tokom. Ništa više ne razmišljajući, ja sam "letela" tamo, gde je težila moja ranjena duša, da bi se spasila ... Da se bar malo odmori i da zaboravi, otišavši od zla "zemaljskog", u svet u kome je vladala samo svetlost ... znala sam, da me Karafa neće ostaviti duže vreme na miru, čak naprotiv, on će me bolom oslabljenom, i u ovom trenutku pokušati da natera da odustanem, nanevši mi sledeći stravični udarac.. . Dani su prolazili. Ali na moje veliko iznenađenje, Karafa nije dolazio ... To je bilo veliko olakšanje, ali da se opustim, nažalost, nije mi bilo dozvoljeno. Svaki trenutak sam očekivala, kakvu će novu podlost za mene smisliti njegova tamna, zla duša ... bol me je svakim danom polako zatupljivao, i desila se, potpuno me zapanjujući, neočekivana i srećna okolnost - imala sam priliku da čujem svog - 54 -
mrtvog oca! .. Nisam mogla da ga vidim, ali sam vrlo jasno čula i razumela svaku njegovu reč, kao da je moj otac bio pored mene. U početku nisam verovala, mislila sam da sam u delirijumu od potpune iscrpljenosti. Ali poziv se ponovio ... To je, stvarno, bio moj otac. Od radosti nisam mogla da dođem k sebi i sve se bojeći, da će odjednom, odmah, on prosto nestati! .. Ali otac nije nestao. I malo po malo sam se smirila, i konačno sam mogla da mu odgovorim ... - Da li je to istina - to si ti!? Gde si sada? .. Zašto ne mogu da te vidim? - Ćeri moja ... ne vidiš, jer si potpuno iscrpljena, dušo. Evo i Ana vidi, ja sam bio sa njom. I ti vidiš, draga moja. Samo ti je potrebno vreme da se smiriš. Čista, poznata toplina širila mi se po celom telu, obavijala me sa radošću i svetlošću ... - Kako si, tata ?. Reci mi kako izgleda, taj drugi život? .. Kakav je on? - On je divan, draga! .. Samo još nisam naviknut. Ne liči na naš bivši, zemaljski! .. Ovde ljudi žive svoje svetove. I oni su tako lepi, ti "svetovi"! .. Samo meni to još ne uspeva. Očigledno je suviše rano za mene ...- utihnuvši na trenutak, kao da odlučuje da li da govori dalje . - I sreo sam tvog Džirolama, moja ćeri ... tako je živ i ljubazan kao što je bio na Zemlji ... On veoma mnogo pita o tebi i čezne za tobom. I on me je zamolio da ti kažem da te silno voli, i tamo ... I čeka te, kad god ti došla ... i tvoja majka - ona je, takođe sa nama. Mi te svi čekamo. Stvarno nam nedostaješ. .. Čuvaj sebe, ne daj Karafi radost i zabavu nad tobom. - Da li ćeš opet doći kod mene, oče? da li ću te čuti? -bojeći se, da iznenada ne nestane, molila sam. - Umiri se, moja ćeri. Sada je ovo moj svet. I Karafina moć ga ne doseže. Nikada vas neću ostaviti, ni tebe ni Anu. Ja ću doći k vama, samo kada pozoveš. Smiri se, draga. - Šta osečaš, oče? Da li osećaš nešto? .. - postidevši se svog naivnog pitanja, ipak sam pitala. - Ja osećam sve isto, što sam osećao na Zemlji, samo mnogo jače. Sva moja osećanja i sve moje misli su mnogo jače i ... lepše. I osećam slobodu koja oduzima dah! .. Izgleda isto kao što je bilo, ali u isto vreme potpuno drugačije ... Ne znam kako to da preciznije objasnim, draga moja ... Kao da mogu odmah da shvatim sav
- 55 -
svet, ili da jednostavno odletim daleko, daleko, do zvezda ... Sve izgleda moguće, što poželim! Veoma je teško reći, opisati rečima ... ali veruj mi, moja ćeri, to je divno! A ipak ... Sad se sećam svih svojih života! Svega što je nekada bilo sa mnom... Sećam se ... Sve to je potresno. Nije tako loš, kako se ispostavilo, taj "drugi" život ... Dakle, ne plaši se, draga, ako moraš doći ovde - svi ćemo te čekati. - Reci mi oče ... Da li ljude poput Karafe, takođe, čeka tamo taj prekrasni život? .. Ali, u tom slučaju, to je opet strašna nepravda! .. Neće li opet biti, kao i na Zemlji! .. Da li će ikada dobiti odmazdu? !! - O, ne, draga, Karafa ovde neće naći svoje mesto. Čuo sam da, takvi kao on, odlaze u užasni svet, ali ja još uvek nisam bio tamo. Kažu - to je ono što su zaslužili .. Ja bih voleo to da vidim, ali nisam još imao vremena. Ne brini, moja ćeri, dobiće svoje, došavši ovde. - Možeš li da mi pomogneš odatle, oče - sa skrivenom nadom sam pitala. - Ne znam, draga ... ja još uvek ne razumem taj svet. Ja sam kao dete, činim prve korake ... Prvo moram da "naučim da hodam" pre nego što mogu da ti odgovorim ... A sada moram da idem. Žao mi je, draga. Prvo, moram da naučim da živim između naša dva sveta. A onda ću dolaziti tebi često. Svoje srce, Isidora, ni za šta ne predaj Karafi. On će dobiti ono što zaslužuje, veruj mi. Glas oca je postajao sve tiši, dok se nije potpuno prigušio i nestao ... Moja duša se smirila. Zaista je to bio .. on! I on opet živi, samo ovaj put u svom, još nepoznatom, posmrtnom svetu ... A on takođe misli i oseća, kao što je i sam govorio, čak i mnogo jače nego kada je živeo na Zemlji. Mogla sam da se više ne bojim, da nikada više ništa neću znati o njemu ... Da je otišao od mene zauvek. Ali moja ženska duša, uprkos svemu, je ipak žalila za njim ... Zbog toga što nisam mogla da ga ljudski zagrlim, osećala sam se usamljeno ... Što nisam mogla da sakrijem bol i strah na njegovim širokim grudima, želeći da se odmorim ... Što svojim jakim, nežnim dlanovima više ne može da miluju moju umornu glavu, da mi kaže kao uvek, da će sve biti biti dobro ... meni jako nedostaju ova mala i naizgled beznačajna, ali vredna, obična "ljudska" zadovoljstva, i duša je gladna bez njih, nije u stanju da pronađe mir. Da, ja sam bila vojnik ... Ali ipak sam bila i žena. Njegova jedinstvena ćerka, koja je uvek znala, ako se desi nešto strašno, čak i ono najgore - otac će uvek biti tu, uvek će biti sa mnom ...Primorana sam da razmišljam o Karafi. Takve misli su me odjednom otreznile i primorale da se saberem, i vrlo dobro sam znala, da je današnji "odmor" bio samo privremen ... Ali
- 56 -
na moje veliko iznenađenje, Karafa se nije pojavljivao. Prolazili su dani i moja nervoza je rasla. Pokušala sam da smislim neko objašnjenje za njegovo odsustvo, ali ništa ozbiljno, nažalost, nikada nije dolazilo na um ... osetila sam da se priprema nešto, ali nisam mogla da pogodim šta. Iscrpljeni nervi su me odavali. I kako ne bih poludela od iščekivanja, počela sam svaki dan da hodam po palati. Izlaz mi nije bio zabranjen, ali mi nije bio ni odobren, pa umesto da i dalje sedim zatvorena, odlučila sam da šetam ... uprkos činjenici da je moguće da se to nekome i ne sviđa. Palata je bila ogromna i izuzetno bogata. Lepota soba je bila impresivna, ali meni lično nikad luksuz u nije bio bitan ... Pozlaćeni zidovi i plafoni, ocrtani majstorskim čudesnim freskama, gušili su se u blistavim zlatnim bojama. Sa zadovoljstvom odajem priznanje talentovanom neznancu, za njegove divne kreacije i najfinije majstorstvo. Dok mi niko nije smetao, nisam ni prestajala. Iako sam stalno sretala neke ljude, koji bi se, srevši me, naklonili sa poštovanjem i nastavili, polako, svako o svom poslu. Uprkos ovoj lažnoj "slobodi", bila sam uznemirena, a svaki novi dan donosio je sve veći i veći nemir. Ovaj "mir" nije mogao da traje zauvek. I bila sam prilično sigurna da će se iz njega "izroditi" neka strašna i bolna za mene nevolja ... što je manje moguće da razmišljam o lošem, svaki dan sam se primoravala da sve dublje istražujem izvanrednu Papinu palatu. Ja sam bila zainteresovana za granice svojih sposobnosti ... Negde je moralo da bude "zabranjeno" mesto gde "strancima" nije bilo dozvoljeno da uđu? .. Ali, baš čudno je bilo, da nisam izazvala "reakciju" stražara ... meni je bilo dozvoljeno da slobodno šetam gde god želim, konačno, bez napuštanja palate. Dakle, sasvim sam slobodno šetala po kući svetog Pape, bila sam zbunjena, ne znajući šta je značila ta neobjašnjivo duga 'pauza'. Znala sam tačno da je Karafa često u svojim odajama. Što je značilo jedno, da nije krenuo na jedno od svojih dugih putovanja. Ali, mene je iz nekog razloga to brinulo, da je iskreno zaboravio da sam bila u njegovom zatočeništvu, i da sam još uvek bila živa ... Tokom svojih "šetnji" upoznala sam mnogo različitih svežih pridošlica koji su bili u poseti svetom Papi. Oni su bili, i kardinali, i neki meni nepoznati, veoma visoki funkcioneri (o čemu sam sudila po njihovoj odeći i po tome, kako ponosno su se držali prema drugima). Ali, nakon izlaska od Pape, ovi ljudi više nisu izgledali tako samouvereno i nezavisno kao što su bili pre odlaska na prijem ... Na kraju krajeva, Karafi, kao što sam rekla, nije imalo značaja ko je ispred njega, jedino važno za Papu je bilo da čovek ispred njega poštuje njegovu volju. A sve ostalo nije bitno. Na taj način, često sam videla "zlostavljane" posetioce, koji su žurno želeli da što je moguće pre moguće napuste "ujedajući" papski mir ...U jednom od takvih, istih, "tmurnih" dana, odjednom sam odlučila da sprovedem ono što mi odavno nije dalo mira - da posetim konačno zlokobni papski podrum ... znala sam da to
- 57 -
može doneti "posledice", ali opasnost koja me je čekala je bila sto puta gora nego sama opasnost. I ja sam odlučila ... Spustivši se dole uskim kamenim stepenicama i otvorivši teška, poznata vrata, upala sam u dug, vlažni hodnik, sa mirisom buđi i smrti ... Osvetljenja nije bilo, ali sam se kretala napred bez mnogo truda, jer sam se uvek lako kretala u mraku. Mnogo malih, vrlo teških vrata se smenjivalo jedna za drugim, potpuno se izgubivši u dubinama tamnog hodnika ... Sećam se tih sivih zidova, sećam se užasa i boli koji su me pratili svaki put kada sam morala da se vratim tamo ... Ali rekala sam sebi da moram da budem jaka i ne razmišljam o prošlosti. Odlučila sam da idem. Na kraju, sablasni koridor se završio ... Pažljivije zavirivši u mrak, na samom kraju sam spazila uska gvozdena vrata, iza kojih je zverski bio ubijen, ni po čemu kriv, moj nevini muž ...moj jadni Džirolamo. Iza kojih su se obično čuli strašni krici i jecaji ljudi ... Ali taj dan iz nekog razloga ništa se nije čulo. Štaviše, iza svih vrata je bilo čudna mrtva tišina ... skoro da sam pomislila -Karafa je konačno došao pameti! Ali onda sam se pribrala - Papa nije bio jedan od onih koji bi se smirili i odjednom postali dobri. Prosto, na početku je zverski mučio svoje žrtve, kako bi dobio željeno, kasnije ih je naizgled potpuno zaboravljao, ostavljajući ih (kao otpadni materijal!) na "milost" svojih dželata mučitelja ... Pažljivo se približavajući jednim od vrata, povukla sam slučajno ručku, vrata nisu ni mrdnula. Onda sam počela da pipam na slepo, u nadi da ću pronaći običan zasun. Ruka je naišla na veliki ključ. Okrenuvši ga, teška vrata su se uz struganje pomerila unutra ... Oprezno sam ušla u sobu za mučenje i našla ugašenu baklju. Kremen, na moju veliku žalost, nisam imala. - Pogledajte malo na levo ...- čuo se slabi, iscrpljeni glas. Bila sam zapanjena, u sobi je neko bio! .. Prošaravši rukom po zidu sa leve strane, konačno sam pronašla šta sam tražila ... Pri svetlosti zapaljene baklje, ispred mene zasijaše velike, širom otvorene, plave oči ... naslonjen na hladni kameni zid, sedeo je iscrpljen, okovan u gvozdene lance, čovek ... Nisam bila u stanju da dobro zagledam njegovo lice, prinela sam baklju bliže i povukla se natrag iznenađena - na prljavoj slami, sav umazan svojom krvlju, sedeo je ... kardinal! I po njegovom stanju, odmah sam sve shvatila - to je bio jedan od najbližih saradnika njegove svetosti Pape. Šta je podstaklo "svetog oca" da tako surovo potupi sa njegovim mogućim naslednikom ?! .. Čak je i svoje najbliže Karafa tretirao sa istom okrutnošću? .. - Veoma ste loše, vaša svetosti? Kako mogu da vam pomognem - gledajući uokolo u konfuziji, pitala sam. Tražila sam barem gutljaj vode, da napojim nesrećnog, ali vode tamo nije bilo. - 58 -
- Vidite u zidu ... Tamo su vrata ... Oni drže tamo za sebe ... vino - kao da mi čita misli, čovek je šapnuo. Našla sam navedeni ormarić - tamo su stvarno držali flašu, mirisala je na plesan i jeftino, kiselo vino. Čovek se nije pomerao, ja sam mu lagano podigla bradu, da pije. Neznanac je bio dosta mlad, oko četrdeset, četrdeset i pet. I to je bilo vrlo neobično. Izgledao je kao tužni anđeo, mučena životinjama koje sebe zovu "ljudi" ... Lice mu je bilo veoma usko i čudno, ali vrlo pravilno i prijatno. I na tom čudnom licu, kao dve zvezde, unutrašnjom snagom sijale su svetle plave oči ... Nekako mi je delovao poznato, ali nisam mogla da se setim gde i kada sam mogla da ga upoznam. Čovek je tiho zastenjao. - Ko ste vi, monsinjor? Kako mogu da vam pomognem? -još jednom sam pitala. - Ja sam Đovani ... i to je više nego što treba da znate, madona, - promuklo je rekao čovek. - A ko ste tvi? Kako ste došli ovde? - Oh, to je veoma duga i tužna priča ... - nasmejala sam se. -Zovem se Isidora i bolje da o tome ne znate više, monsinjor ... - Da li znate kako da odemo odavde, Isidora? - osmehnu se kardinal - kako ste došli ovde? - Nažalost, odavde nije tako lako otići - rekla sam - Moj muž nije uspeo u svakom slučaju ... A moj otac je otišao neposredno pre lomače. Đovani me je veoma tužno pogledao i klimnuo glavom, pokazujući da razume sve. Pokušala sam da ga napojim sa nađenim vinom, ali se ništa nije desilo, on nije bio u stanju da uzme čak i najmanji gutljaj. "Gledajući" ga na svoj način, shvatila sam da siroti čovek ima ozbiljno oštećene grudi. - Vama su slomljena rebra, monsinjor, mogu li da vam pomognem ... osim, naravno, ako se plašite da primite "vešticu" kao pomoć ...- koliko god mogu nežno sam se osmehnula. Pri svetlu zadimljene baklje, on je pažljivo posmatrao moje lice, dok konačno, nije shvatio. - Ja znam ko ste vi ... Ja vas se sećam! Vi ste poznate Venecijanska veštica, od koje njegova svetost ne bi želeo da se odvoji - reče tiho Đovani - O vama pričaju legende, madona! Mnogi ljudi oko Pape bi voleli da ste mrtvi, ali Papa nikog ne sluša. Zašto ste mu tako potrebni, Isidora?
- 59 -
Bilo je očigledno, da mu razgovor nije lak. U svakom slučaju Kardinal je hripao i kašljao,nije bio u stanju da normalno diše. - Vama je veoma loše. Molim vas, pustite me da vam pomognem! - nisam odustajala, znajući da mu posle niko drugi neće pomoći. - To nije važno ... mislim da je bolje da odavde brzo odete, madona, dok još nisu došli novi stražari, ili još gore - sam Papa. Mislim da mu se zaista ne bi dopalo da vas uhvati ovde ...- šapnuo je kardinal, i dodao - A vi ste, istina, izuzetno lepi, madona ... čak i za Papu. Ne slušajući ga više, stavila sam ruku na njegove grudi, i osetila, kako se u slomljenoj kosti javlja životna toplina, usmerena od spolja, potpuno fokusirana samo na sedećeg ispred mene čoveka. Nakon nekoliko minuta, on je oprezno, ali duboko udahnuo i bez osećaja bola, iznenađeno se osmehnuo. - Ne bi trebalo da vas zovu vešticom - vas bi trebalo odmah prozvati svecem, Isidora! To je divno! Međutim, šteta je što ste radili uzalud ... Po mene uskoro dolaze, i mislim da će mi nakon toga biti potrebno ozbiljnije lečenje ... Vi ste upoznati sa njegovim metodama, zar ne? - Da li će vas mučiti kao i sve ostale, monsinjor ..? Vi služite njegovoj voljenoj crkvi .. i vaša porodica - Sigurna sam, vrlo je uticajna! Hoće li moći da vam pomognu? - O, mislim da mene neće ubiti ... - gorko se nasmešio kardinal. - Ali o smrti, u podrumu Karafe primorani ste da se za nju molite ... Zar ne? Odlazite, madona! Ja ću pokušati da preživim. I ja ću vas se sa zahvalnošću sećati ... Pogledala sam kamenu "ćeliju", iznenada sam zadrhtala od sećanja na zidu, mrtvog Džirolama ... Koliko dugo će se ceo ovaj užas nastavljati?!. Ako ne pronađem način da uništim Karafu, nevini životi će svi odlaziti jedan za drugim, nekažnjeno uništeni? .. U hodniku, čuli su se koraci. Trenutak kasnije, vrata se sa zaškripom otvoriše, na pragu je stajao Karafa ... Njegove oči su sevale munje. Očigledno, neko od vrednih službenika odmah je prijavio da sam otišla u podrum i sada će "svetost" očigledno, umesto na mene, da iskali svoj bes na nesrećnog kardinala, koji je bespomoćno sedeo pored mene ... - Čestitam, madona! Ovo mesto je očigledno po vašem ukusu, čak ste se vratili sami ovde! - dobro, dopustite da vam načinim zadovoljstvo! - nasmejan zadovoljno, seo je u svoju uobičajeno veliku stolicu, sa namerom da uživa u predstojećem "spektaklu" ... - 60 -
U meni je mržnja izazvala vrtoglavicu ... Zašto?!. Pa, zato što ovo čudovište veruje da poseduje sve ljudske živote, i da ih sa pravom može uzeti kad mu se prohte? .. - Vaša svetosti, zar i vaše verne sluge vaše voljene crkve potpadaju pod jeretike? - jedva suzdržavajući se, pitala sam sarkastično. - O, u ovom slučaju je, samo jedna ozbiljna neposlušnost, Isidora. Jeres ovde i ne smrdi. Samo ne volim kad moje naredbe nisu ispunjene. I svaka neposlušnost treba malu lekciju za budućnost, zar ne, dragi Morone? .. Mislim da ste u ovome sa mnom saglasni? Morone! Pa, naravno! Zato mi je taj čovek izgledao poznato! Videla sam ga samo jednom na ličnom prijemu Pape. Ali kardinal me oduševio onda svojom pravom prirodnom veličinom i slobodom svog oštrog uma. I sećam se da je tada izgledao Karafi veoma simpatičan. Šta je kardinal tako jako zgrešio, da se osvetoljubivi Papa usudio da ga smesti u ovu strašnu zatvorsku ćeliju? .. - Pa, moj prijatelju, da li želite da priznate svoju grešku i vratite se nazad Imperatoru, da je ispravi, ili ćete trunuti ovde, čekajući moju smrt ... koja, koliko mi je poznato, neće doći još jako dugo vremena ... Ja sam zastala ... Šta je to značilo?! Šta se promenilo?! Karafa će živeti dugo ???I on je to rekao toliko samouvereno! - Ne trudite se, Karafa ... Ovo je baš zanimljivo. Nemate pravo da me mučite, i držite me u podrumu. I vama je to dobro poznato - veoma mirno je odgovorio Morone. Kod njega je još postojalo i njegovo dostojanstvo, koje me je jednom tako iskreno fasciniralo. A onda se u mom sećanju vrlo jasno pojavio naš prvi i jedini susret ... To se dogodilo kasno uveče na jednom od čudnih "noćnih" prijema Karafe. Ne očekujući skoro nikakav drugi izbor, iznenada, kak ga je sluga najavio na prijem njegovom visokopreosveštenstvu, stigao je kardinal Morone, koji je, šta više, "u žurbi". Karafa se očigledno obradovao. U međuvremenu, u salu je veličanstvenim hodom ušao čovek ..Ako je neko i zaslužio titulu višeg arhijereja Crkve, on je bio taj! Visok, vitak i zategnut, sjajan u svojoj svetloj haljini, ušao je lagano, elastičnim hodom po bogatom tepihu, kao po jesenjem lišću, gordo noseći svoju prelepu glavu, kao da svet pripada samo njemu. Rasan, od korena dlaka kose do vrhova njegovih aristokratskih prstiju, on je izazivao moje neželjeno poštovanje, čak iako ga još nisam ni znala.
- 61 -
- Da li ste spremni, Morone? - veselo je uzviknuo Karafa. - Nadam se, da ćete nas obradovati svojim odlukama! Pa, srećan vam put, kardinale, pozdravite od nas, Imperatora! - ustao je, očigledno nameravajući da se povuče. Nisam mogla da podnesem da Karafa govori o sebi "mi", ali to je privilegija kraljeva i Papa, i osporavati je, naravno, niko nikada nije ni pokušavao. Meni je silno preterano takvo preuveličavanje sopstvenog značaja i ekskluzivnosti. Ali oni koji su imali tu privilegiju, eto, naravno, potpuno su zadovoljni, kod njih to ne izaziva negativna osećanja. Ne obraćajući pažnju na reči Karafe, kardinal je lagano kleknuo, poljubio "prsten grešnika", i, već ustajući, zurio je u mene svojim svetlim plavim očima. One su odražavale neočekivanu radost i eksplicitnu pažnju ... da Karafa to, naravno, nije voleo. - Vi ste došli mene da vidite, ne da lomite srca lepih dama! - žaleći je rekao Papa - Srećan put, Morone! - Moram da razgovaram sa vama, pre nego, što počnete da dejstvujete, Vaša svetosti, - sa najvećom ljubaznošću, nimalo neprijatno, rekao je Morone. - Greška sa moje strane može da nas košta veoma mnogo. Zbog toga, molim vas, dajte mi malo Vašeg dragocenog vremena, pre nego što vas ostavim. Bila sam iznenađena nijansom ironije, koja je zvučala u rečima "Vašeg dragocenog vremena ..." Bila je skoro neprimetna, ali ipak, bila je! I ja sam odlučila da bolje pogledam neobičnog kardinala, diveći se njegovoj hrabrosti. Obično nije jedan čovek se nije usuđivao da se našali i sigurno, tim pre, ironično da se postavi prema Karafi. Ono što se u ovom slučaju pokazalo, jeste da ga se Morone ni najmanje ne plaši ... Ali šta je bio razlog za ovo samouvereno ponašanje, odlučila sam da saznam, ne dozvoljavajući ni najmanju priliku da saznam nešto, što bi mi moglo imati bar neku pomoć u uništavanju "Svetosti" ... Ali u ovom slučaju,nažalost, nisam imala sreće ... Uzeo je kardinala pod ruku, i pokazao mi da čekam u hodniku. Karafa je poveo Morona u svoju sobu, ne dozvoljavajući mi da se čak pozdravim sa njim. I nekako, osećala sam čudno žaljenje, kao da sam propustila neku važnu, veoma mala šansu da dobijem tuđu podršku ... Normalno Papa ne bi dozvolio da ostanem u njegovoj sobi, kada je bilo ljudi. Ali ponekad, iz nekog razloga, on mi je iznenada "komandovao" da ga pratim, a odbijajući to, izlagala bih se još većim problemima, to bi sa moje strane bilo nerazumno, i za tako nešto nije bilo ozbiljnog razloga. Zato sam uvek išla, znajući, da će, kao i uvek, Papa sa nekim čudnim interesom gledati moju reakciju na jedan ili drugi poziv. Mene nije bila briga zašto je njemu potrebna takva "zabava". Ali ti "sastanci" su mi dozvoljavali da se malo opustim, i nije bilo vredno protiviti se - 62 -
čudnim pozivima. Tako sam susret, sa intrigirajućim za mene kardinalom Moroneom, vrlo brzo zaboravila. I sada je sedeo na podu ispred mene, sav krvav, ali i dalje isto ponosan, i ponovo sam se na isti način divila njegovoj sposobnosti da održi svoje dostojanstvo, doživljavajući sve ovo, kao neprijatnu okolnost. -Vi ste u pravu, Morone, ja nemam ozbiljan razlog da vas mučim ...- i odmah se nasmešio. - ali je to potrebno .. Mada, mučenje nije ostavilo vidljive tragove, zar ne? Ja nisam želela da ostanem! .. Nisam želela da gledam kao monstruozna "svetost" vežba svoj "talenat" na potpuno nevinom čoveku. Ali sam takođe znala, da me Karafa neć otpustiti, dok se on istovremeno ne nasladi u mom mučenju. Zbog toga, sabravši se, koliko su mi dozvolili raštimovani nervi, spremila sam se da gledam ...Moćni dželat je lako podigao kardinala, i vezao oko njegovih nogu težak kamen. U početku nisam mogla da shvatim šta to znači, ali nastavak, nažalost, nisam morala dugo da čekam ... Dželat je povukao ručicu, i telo kardinal je počelo da se diže ... Čulo se krckanje - to su izlazili sa svojih mesta zglobovi i kičma. Kosa mi se digla na glavi! Ali kardinal je ćutao. - Vrištite Morone! Dajte mi zadovoljstvo! Možda vas, onda, pustim brže. Pa, dobro, zar nećete? .. Naređujem vam. Vrištite !!! Papa je bio besan ... On je mrzeo, kada se ljudi nisu lomili. Mrzeo, ali se i bojao ... I zato je nad "neposlušnima" nastavljao torturu mnogo jače i žešće. Morone je bio beo kao smrt. Po njegovom tankom licu spuštale su se velike kapi znoja i kapale na zemlju. Njegova izdržljivost je bila neverovatna, ali znala sam da to ne može trajati dugo, svako živo telo ima svoju granicu ... Htela sam da mu pomognem, da pokušam nekako da ga obezbolim. A onda sam iznenada došla na zabavnu ideju, koju sam odmah pokušala da sprovedem - kamen koji je visio na kardinalovim nogama je izgubio težinu! .. Karafa, srećom, to nije primetio. A Morone je oči otvorio iznenađeno, a onda ih brzo zatvorio, kako se ne bi odao. Ali, ja sam mogla da vidim, da je shvatio. I nastavio je "magiju" dalje, kako bi sebi olakšao bol. - Idite, madona! - Papa je ljutito viknuo - Vi me sprečavate da uživam u spektaklu. Dugo sam želeo da vidim, koliko je zaista ponosan naš dragi prijatelj, posle "posla" mog dželata? Vi me uznemiravate, Isidora! To je značilo da još uvek nije razumeo ... Karafa nije mogao da vidi, ali mnogo toga je nekako hvatao njegov neverovatno oštar njuh. Tako i sada, osećao je da se nešto dešava, a nije želeo da izgubi kontrolu nad situacijom, i on mi je naredio - 63 -
da odem. Ali sada sama ja nisam želela da odem. Nesrećnom kardinalu potrebna je moja pomoć, i iskreno sam želela da mu pomognem. I šta će biti da ga ostavim samog sa Karafom, niko ne zna da li bi Morone ponovo video dolazak novog dana. Ali, Karafu za moje želje očigledno nije bilo briga ... Ne dajući mi da se pobunim, drugi dželat bukvalno me je izneo kroz vrata i gurnuo na stranu hodnika, vratio se u sobu, gde je ostao sam sa Karafom, veoma hrabri ali apsolutno bespomoćan, dobri čovek ... Stajala sam u hodniku, pitajući se bespomoćno, kako bi mogla da mu pomognem. Ali iz ove jadne situacije, izlaza, nije bilo. U svakom slučaju, nisam ga mogla naći tako brzo ... Mada, da budem iskrena, moj položaj je verovatno još tužniji ... Da, dok Karafa ne počne da me muči. Ali fizički bol nije bio tako strašan, kako su strašne patnje i smrt voljenih ... ja ne znam šta se desilo sa Anom ... Iz svog gorkog iskustva, ja sam se samo nadala da neću naljutiti nekim dejstvom Papu, a da rezultat bude još gori - da Ana ne strada. Dani su prolazili, a ja nisam znala da li je moje dete još uvek na Meteorima? .. I da li je sa njom sve bilo dobro. Moj život je bio prazan i čudan, da ne kažem, beznadežan. Nisam mogla da napustim Karafu, jer sam znala - ako nestanem, on će dati oduška svom besu na mojoj jadnoj Ani ... Takođe, još uvek nisam bila u stanju da ga uništim, jer nisam mogla da pronađem put kroz odbranu, koju mu je dao jednom neki "čudan" čovek. Vreme je teklo nemilosrdno, i dalje sam snažno osećala bespomoćnost, koja je u paru sa neaktivnošću, počela da me polako izluđuje ... Prošlo je skoro mesec dana nakon moje prve posete podrumima. Nije bilo nikoga sa kim mogu da razmenim neku reč. Usamljenost i depresija su bili sve dublji, naselili su u moje srce prazninu, jak ukus očaja ... iskreno sam se nadala da je Morone preživeo uprkos "talentu" Pape. Da se vratim u podrum bila sam malo uplašena, jer nisam bila sigurna, da li se još uvek tamo nalazi nesrećni kardinal. Moja poslednja poseta mogla je da mi donese istinski bes Karafe, i Morone je za to platio veoma skupo. Ostavši bez bilo kakve komunikacije, provela sam nekoliko dana u potpunoj "tišini samoće." Dok, konačno, ne izdržavši više, nism opet sišla u podrum ... Prostorija u kojoj sam pre našla Moronea, ovaj put je bila prazna. Ostala je samo nada da je hrabri kardinal još uvek živ. Iskreno sam mu želela sreću. A pošto sam još bila u podrumu, malo razmislivši, odlučila sam da razgledam dalje, i nežno otvorila susedna vrata .... i tamo, na nekom za mučenje "alatu" ležalo je telo potpuno golo, okvravljene mlade devojke, telo koje predstavlja pravu mešavinu živog paljenog mesa, rezova i krvi, pokriveno od glave do nogu... Ni dželata, ni, posebno, Karafe, na moju radost, nije bilo u sobi za mučenje. Ja sam mirno prišla nesrećnoj i nežno joj pomilovala otekle, nežne obraze. Devojka je zastenjala. Onda, nežno uzimajući njene prste u ruku, ja sam
- 64 -
polako počela da je "lečim" ... Uskoro, na moje iznenađenje, pogledale su me čiste, sive oči ... - Tiho, draga moja ... Ležite tiho. Ja pokušavam da vam pomognem koliko je moguće. Ali ne znam da li ću imati dovoljno vremena ... Vrlo su vas silno mučili, a nisam sigurna da li mogu sve to brzo "odraditi ". Opustite se, draga moja, i pokušajte da se setite nečeg lepog ... ako možete. Devojka (ona je bila još dete) zastenja, pokušava nešto da kaže, ali joj reči iz nekog razloga ne izlaze. Ona je stenjala, i nije bila u stanju da jasno govori, čak ni vrlo kratke reči. I onda mi je došlo strašno razumevanje - ta nesretnica nije imala jezik! Iščupali su joj su ga ... da ne priča previše! Da ne bi uzvikivala istinu kada je budu palili na lomači ... Da ne bi mogla da kaže, šta su joj uradili ... O, bože! .. Da li su sve to uradili ljudi ??? Smirivši svoje srce, pokušala sam da joj se obratim mislima - devojka je čula. Što je značilo - da je bila nadarena .. Jedna od onih koje je tako žestoko mrzeo Papa !. I koje je tako zverski žive spaljivao na na svojoj užasnoj lomači.... - Šta su ti to uradili, draga?!. Zašto su te doveli ovde?! Pokušavajući da joj podignem sa tela grubi pokrivač, nemirnim, drhtavim rukama, potreseno sam šapnula.. - Ne boj se, draga moja, samo pomisli, ono što želiš da kažeš, i ja ću čuti. Kako ti je ime, devojčice? - Damiana ... - bio je odgovor. - Drži se, Damiana - što nežnije moguće, nasmešila sam se - Drži se, ja ću ti pomoći! Ali ona je samo odmahnula glavom polako, a po njenom zlostavljanom obrazu spuštala se jedna čista suza ... -Hvala vam ... za dobro. Ali ne želim živeti ...- glasio je "mentalni" odgovor.Pomozite mi ... Pomozite mi da "odem" . Ne mogu više da izdržim ... Oni će se vratiti uskoro ... Molim vas! Oni su me oskvrnuli... Molim vas pomozite mi da "odem" ... Vi znate kako. Pomozite. I ja ću "tamo" da vam se zahvalim i sećaću vas se... Ona je uhvatila svojim tankim unakaženim mučenjem prstima moj zglob, i tačno je znala - ja stvarno mogu da joj pomognem ... mogu da joj dam željeni mir...
- 65 -
Oštar bol je stegao moje umorno srce ... Ova slatka, brutalno mučena devojka, skoro dete, kao uslugu je zamolila smrt !!! Dželati su ne samo ranili njeno krhko telo - oni uprljali njenu čistu dušu, silovali su je zajedno! .. A sada je Damiana bila spremna da "ode." Ona traži smrt kao izbavljenje, ne razmišljajući o spasenju. Ona je mučena i oskvrnuta, i ne želi da živi ... Pred oči mi je došla Ana ... Bože, da li i nju čeka tako grozan kraj? !! Da li ću moći da je spasem iz ove noćne more! Damiana me molećivo pogledala sa svojim jasnim sivim očima, u kojima se videla neljudski duboka, divlja u svojoj snazi, bol ... Ona više nije mogla da se bori. Ona nije imala tu moć. I kako ne bi izdala sebe, ona je radije rešila ode ...Kakvi su to "ljudi" koji su činili takvu surovost?!. Kakva čudovišta gaze našu čistu zemlju, i prljaju je svojim zlobnim i "crnim" dušama?.. Ja sam plakala tiho, milovala slatko lice ove hrabre, nesrećne devojke, i ne doživevši čak ni mali deo njenog tužnog, nesrećnog života ... I u mojoj duši je gorela mržnja! Mržnja ka čudovištu, koje sebe naziva rimski Papa..... namesnik Boga ... ... i svetim Ocem ... Naslađuje se svojom korumpiranom vlasti i bogatstvom, dok se, u njegovom jezivom podrumu od divnog života oprašta čista duša. Odlazila je po sopstvenoj želji ... Pošto nije mogla više da podnese prejak bol izazvan po nalogu istog "svetog" Pape ... O, kako sam ga mrzela !!! Svim srcem, svom mojom dušom sam ga mrzela! I znam, da ću mu se osvetiti, koliko god da me može koštati. Za sve one koji su tako brutalno ubijeni po njegovom naređenju ... Za oca, Džirolama ... ... za ovu dobru, čistu devojku ... i za sve druge, od kojih je oduzeo zemaljski život. - Ja ću ti pomoći, devojko ... ja ću ti pomoći - nežno sam joj šaptala...- Smiri se, dušo, neće biti više bola. Moj otac je otišao tamo ... Pričala sam sa njim. Postoje samo svetlost i mir ... Opusti se, draga moja ... ja ću ispuniti tvoju želju. Sada ćeš otići, ne boj se. Ti nećeš ništa osetiti ... ja ću ti pomoći, Damiana. Ja ću biti sa tobom ... Iz njenog unakaženog tela izišla je iznenađujuće lepa suština. Ona je bila takva, kako je izgledala Damiana, pre nego što se pojavila na ovom prokletom mestu. -Hvala vam ...- promrmljala je tihim zahvalnim glasom - Hvala za dobro ... i za slobodu. Ja ću vas se sećati. Ona je počela da se polako penje po svetlećem kanalu. - Zbogom Damiana ... Neka tvoj novi život bude srećan i svetao! I da nađeš više sreće, devojko ... i da nađeš dobre ljude. Zbogom ... Njeno srce je stalo tiho ... A stradajuća duša slobodno je odletela tamo gde niko ne bi mogao načiniti joj bol. Mila, ljubazna devojka je nestala, ne znajući, kako - 66 -
divan i radostan je mogao biti njen, neproživljen život ...sa koliko dobrih ljudi je mogla da podeli svoj dar ... kako je velika i svetla mogla da bude njena nepoznata ljubav ... i kako glasno i srećno su mogli da odzvanjaju zvuci njene nerođene dece ... upokojeno lice u smrti Damiane izgledalao je tako čisto i lepo ... Jecajući gorko, sela sam na grubo sedište pored njenog napuštenog tela... I negde veoma duboko u duši jačala je žestoka mržnja, preteći da izbije, i obriše sa lica zemlje taj zastrašujući svet ... Na kraju, nekako se sabravši, ponovo sam pogledala hrabru devojku-dete, u mislima sam joj želela mir i sreću u njenom novom svetu, i tiho izašla na vrata ... Užas mi je paralizovo svest, lišavao me želje da istražim papski podrum dalje ... pretio da me slomi nečija patnja, koja bi mogla biti još strašnija. Morala sam da odem gore, a odjednom sam osetila slab, ali vrlo uporan poziv. Iznenađeno slušajući, konačno sam shvatila da zovu mene, iz istog podruma. I, zaboravljajući sve stare strahove, odlučila sam da proverim. Poziv se ponavljao dok sam išla pravo do vrata, od kojih je stizao. ... Ćelija je bila prazna i suva, bez osvetljenja. A u njenom uglu, sedeo je ćovek. Prišavši mu bliže, neočekivano sam vrisnula - to je bio moj stari prijatelj kardinal Morone ... Njegovo ponosno lice, ovoga puta, bilo je crveno od modrica, i bilo je evidentno da je kardinal patio. - O, veoma sam srećna da ste živi! .. Dragi monsinjor! Da li ste me vi zvali? Veoma ozbiljno je rekao: - Da madonna. Ja sam vas zvao, ali iz nekog razloga niste čuli. - Pomagala sam divnoj devojci da svetu kaže zbogom...- tužno sam rekla -Zašto vam trebam, vaša eminencijo? Mogu li da vam pomognem? .. - Sa razlogom, madonna. Recite, ime vaše ćerke je Ana, nije li tako? Zidovi su se pomerili ... Ana! Gospode, ne Ana! .. Uhvatila sam se za nešto u uglu, da ne bih pala. - Govorite, monsinjor ... U pravu ste, moja ćerka je Ana. Moj svet srušio, još ne znajući razloge za ono što se desilo ... Bilo je dovoljno da je Karafa spomenuo moju jadnu devojčicu. Očekivati nešto dobro, nije bilo nade. - Kada se sinoć Papa "angažovao" kod mene, u istom ovom podrumu, neki čovek mu je rekao da će vaša ćerka napusti manastir ... I Karafa je iz nekog razloga bio veoma zadovoljan sa tim. Zato sam odlučio da vam nekako saopštim tu vest. Na
- 67 -
kraju krajeva, njegova radost, koliko sam shvatio, donosi svima samo patnje? Nisam pogrešio, madona? .. - Ne ... U pravu ste, vaša eminencijo. Da li je rekao nešto drugo? Čak i nešto malo što bi moglo da mi pomogne? -u nadi da će mi dati čak i najmanji podatak, upitala sam. Ali Morone samo odmahnuo glavom ... - Žao mi je, Madonna. On je samo rekao da ste vi vrlo jako pogrešili, i da ljubav nije donela nikome ničeg dobrog. Ako vam to nešto govori Isidora. Ja samo klimnula glavom, pokušavajući da saberem rasute misli u panici. I pokušavajući da ne pokažem Moroneu kako sam šokirana rečenim novostima, što mirnije moguće sam rekla: - Dozvolite da vas lečim, monsinjor? Mislim da ne može da vam škodi "veštičja" pomoć. I zahvaljujem vam na vestima ...Čak i za loše. Uvek je bolje da se znaju unapred planovi neprijatelja, čak i kada su najgore, zar ne? .. Morone me je pažljivo zagledao u oči, bolno pokušavajući da pronađe u njima odgovor na neko njemu važno pitanje. Ali moja duša, zatvorila se od sveta, da se ne razboli ... da preživi predstojeći ispit ... A sada, kardinalu nisam dozvoljavala da uđe u moju dušu, zalađenu užasom ... - Bojite li se Madona? - tiho je pitao Morone. - Vi ste hiljadu puta jači od njega! Zašto se plašite njega?!. - On ima nešto, sa čime nemam moći da se borim ... i još nisam u stanju da ga ubijem. O, verujte mi, vaša svetosti, ako bih samo našla ključ za tu otrovnu zmiju! ..- i, dolazeći k sebi, opet sam se ponudila: Dozvolite mi da vam smanjim bol ?. Ali kardinal je, sa osmehom, odbio. - Sutra ću biti na drugom, mirnijem mestu. I nadam se, da će Karafa da zaboravi na mene na neko vreme. Ali, kako ste vi, Madonna? Šta je sa vama? Ne mogu da vam pomognem iz zatvora, ali moji prijatelji su prilično uticajni. Mogu li vam biti na usluzi? - Hvala, monsinjor, za vašu brigu. Ali ja ne gajim prazne nade, nadajući se da ću otići odavde ... Nikada me neće pustiti ... Ni moju sirotu ćerku. Živim da ga uništim. On bi trebalo da ima mesto među ljudima. - 68 -
- Voleo bih da sam vas ranije znao, Isidora. Možda bismo bili dobri prijatelji. A sada zbogom. Ne možete ovde da ostanete. Papa će mi obavezno poželeti "sreću". Vas ništa ovde ne zadržava. Čuvajte svoju ćerku, madonna ... i ne dajte se Karafi. Neka je Bog sa vama! - O kakvom Bogu pričate, monsinjor? - tužno sam rekla. - Naravno, o tom kome se Karafa moli! ..- osmehnuo se za zbogom Morone. I dalje stojeći, pokušala sam da zapamtim u srcu sliku ove divne osobe, i mahnuvši za zbogom, izašla sam u hodnik. Obuzele su me panika i strah! .. Gde je sada moja hrabra, usamljena devojka?! Zašto treba da napusti Meteore? .. Na moje uporne pozive Ana se iz nekog razloga nije odazvala, iako sam znala da može da me čuje. To mi je donelo još veću zabrinutost, a ja sam se poslednjim naporom držala, da ne podlegnem panici, jer sam znala - Karafa će sigurno iskoristiti bilo koju moju slabost. A onda sam već izgubila, iako nisam ni počela da se borim ... Otišla sam u "svoje" odaje, "lizala" stare rane, u nadi da neće oživeti, i da pokušavam da budem što je više moguće sigurnija i snažnija u slučaju prilike da pođem u rat sa Karafom... Čudu nije bilo smisla nadati se, kao što sam znala, u našem slučaju se ne predviđaju čuda ... Šta god da se desi, ja ću morati da uradim sama. Neaktivnost me ubijala, osećala sam se bespomoćno i beskorisno ... Iako sam znala da to nije u redu, crv "crne sumnje" uspešno je žvakao upaljeni mozak, ostavljajući za sobom snažni trag neizvesnosti i žaljenja ... ja nisam žalila sebe ... Ali Karafa je bio zainteresovan za Anu. Nisam mogla da mu oprostim za smrt svog oca i Džirolama, moje ljubljene i najvoljenije ... Da li ću moći da ih osvetim nekada? .. Ne govori li sve, da neću Karafu pobediti ? Da ga neću uništiti, i da ću samo glupo umreti i sama? .. Da li je bio u pravu Sever, predlagajući da odem u Meteore? I da li bi nada da uništim Papu sve vreme živela u meni?!. I još ... Osećala sam se veoma umorno ...Nehumano, strašno umorno ... Ponekad se činilo - ne bi li bilo bolje zaista otići u Meteore .. Na kraju krajeva, ko je još odlazio tamo .. Iz nekog razloga tamo nisu bili zabrinuti što su uokolo ljudi umirali?. Za njih je bilo važno da nauče i da prime tajno znanje, jer su oni sebe smatrali izuzetno nadarenima ... Ali sa druge strane, ako su zaista bili toliko "izuzetni", u tom slučaju oni su zaboravili najjednostavnije, ali veoma važno, našu zapoved- ne idi u krevet dok je potrebna tvoja pomoć drugima u nevolji ... Kako su oni mogli tako jednostavno da gledaju okolo, ne pokušavajući da pomognu drugima? .. kako smiruju svoje duše? .. Naravno, moje "ogorčene" misli nisu se odnosile na decu u Meteorima ... Ovaj rat nije njihov rat, tiče se samo odraslih ... a deci je i dalje predstojao dug i težak - 69 -
put do znanja, da bi mogli posle da zaštite svoje kuće, svoje porodice i sve dobre ljude koji žive na našoj zemaljskom, nedokučivom svetu. Ne, mislim na odrasle ... Onima koji smatraju da su previše "posebni" da rizikuju svoje "dragocene" živote. One koji vole da sede na Meteorima unutar debelih zidova, dok Zemlja krvari i nadareni umiru u gomilama ... Uvek sam volela slobodu i cenim pravo na slobodan izbor svakog pojedinca. Ali bilo je trenutaka u životu kada naša lična sloboda ne košta milione života drugih dobrih ljudi ... U svakom slučaju, tako sam odlučila za sebe ... I to ništa neće promeniti. Da, bilo je trenutaka slabosti, kada je izgledalo da je žrtva, na koju sam bila spremna, bila potpuno besmislena i uzaludna. Da ona neće promeniti ništa u tom užasnom svetu ... Ali onda mi se opet vraćala želja da se borim ... onda sve dolazi na svoje mesto, i ja sam svim svojim bićem bila spremna da se vratim na "bojno polje", čak bez obzira koliko neravnopravan bio taj rat ... Dugi, teški dani su uvukli u mene strunu "nepoznatog", i ja sam bila bespokojna. Ništa se nije promenilo, ništa se nije dogodilo. Ana je ćutala, nije odgovarala na moje pozive. I ja nisam imala pojma gde je bila, ili gde bih mogla da je potražim ... Onda, jednog dana, mrtva umorna od praznog, beskrajnog čekanja, odlučila sam da konačno ostvarim svoj davnašnji san, znajući, da verovatno nikada više neću biti u stanju da na drugačiji način vidim svoju voljenu Veneciju, odlučila sam da odem tamo da se oprostim ... Bio je maj, a Venecija je bila obučena kao mlada nevesta, ispunjena svojim najlepšim praznikom, praznikom ljubavi ... Ljubav je svuda - njom je bio zasićen sam vazduh .. Njome su disali mostovi i kanali, ona se prelivala u svaki kutak grada ... u svaku strunu svake usamljene u njoj živuće duše ... na ovaj jedan dan Venecija se pretvara u magično cveće goruće ljubavi, opojno i divno! Ulice se bukvalno "dave" u mnoštvu crvenih ruža, bujni "repovi" cveća vise do vode, nežno milujući svoje krhke skarletne latice... Cela Venecija miriše, mirisom sreće i leta. I na ovaj jedan dan i najsumorniji stanovnici napuštaju svoje domove, i sa osmehom, očekuju, da može stići tog dana, čak i njima, tužnim i usamljenim, nasmešena kapriciozna Ljubav...Proslava je počinjala u ranim jutarnjim satima kada su prvi zraci sunca tek toliko počinjali da pozlaćuju gradske kanale, da ih obasipaju vrelim poljupcima... Odmah, kao buđenje, pod prozorima gradskih lepotica su već lagano zvučale prve ljubavne pesme ... a divno obučeni gondolijeri, ukrašavali su svoje sjajne gondole svečanom crvenom bojom, strpljivo čekajući na doku svaki od njih, u nadi da će kod njih sesti najbrilijantnije lepotice ovog divnog, magičnog dana. Tokom ovog praznika, nikome nije ništa bilo zabranjeno, mladi i stari izlazili su na ulice, pripremajući se za predstojeću zabavu, i pokušavali su da unapred zauzmu najbolja mesta na mostovima, da bi bolje videli prolazeće gondole, koje voze lepe kao samo proleće, - 70 -
poznate venecijanske kurtizane. One su jedinstvene u svom rodu žene, umom i lepotom kojima su se divili pesnici i koje su umetnici otelovljavali za večnost na svojim veličanstvenim platnima. Uvek sam mislila da ljubav može biti samo čista, i nisam se slagala sa drugačijim. Ali kurtizane Venecije nisu bile samo žene, kod kojih se kupovala ljubav. Pored toga, one su uvek bile izuzetno lepe, sve su bile savršeno obrazovane, neuporedivo bolje nego bilo koja nevesta bogate i plemenite venecijanske porodice ... Za razliku od visoko obrazovanih plemenitih florentinki, ženama u Veneciji u moje vreme nije bilo ni dozvoljeno da uđu u javnu biblioteku, i da budu "načitane", žene plemenitih Mlečana su posmatrane samo kao lepa stvar, voljeni supruzi si ih zatvarali u kuće "kao blago" svoje porodice ... I što je bio viši status dame, manje joj je bilo dozvoljeno da zna. Kurtizane naprotiv, obično su znale nekoliko jezika, svirale muzičke instrumente, čitale (i ponekad pisale!) poeziju, znale savršeno filozofiju, bile upućene u politiku, odlično pevale i igrale ...
Ticijanova Venera. model - kurtizana Veronika Franko Ukratko, znale su, što svaka žena (po mom mišljenju) mora da zna. I uvek sam iskreno verovala, da svaka plemićka supruga zna i najmanji delić onoga što kurtizana zna, u našem divnom gradu bi prevladale vera i ljubav ... Ja ne
- 71 -
odobravam izdaju, ali isto nisam mogla da poštujem žene koje ne znaju (i ne žele da znaju!) ništa više od onoga, što se nalazi izvan njihove rodne Venecije. Naravno, to je iz mene govorila florentinska krv, ali ja apsolutno ne mogu da podnesem neznanje! I ljudi koji imaju neograničene mogućnosti da znaju, ali nisu hteli da znaju, u meni su izazivali samo neprijatnost. Ali, vratimo se mojoj voljenoj Veneciji, koji, kao što sam znala, ona mora da se pripremi za svoje veče godišnjeg festivala ... Vrlo lako, bez nekog posebnog napora, pojavila sam se na glavnom trgu grada. Izgledalo je kao da je sve bilo kao i pre, ali ovaj put, međutim, nije bila uređena na stari način, Venecija je bila skoro prazna. Odšetala sam do kanala i nisam mogla da verujem svojim očima! .. Još nije bilo kasno, a obično je u to vreme grad bio bučan kao košnica, očekujući svoj omiljeni praznik. Ali te noći lepa Veneciji je bila prazna ... Nisam mogla da shvatim gde su sva srećna lica? .. Šta se desilo sa mojim lepim gradom za ovih kratkih nekoliko godina ??? Polako šetajući po napuštenoim keju, ja sam disala poznati, topli i mek, slani vazduh, ne mogavši da zadržim istovremeno i srećne i tužne suze ... To je bila moja kuća! .. Moj rodni i voljeni grad. .. Venecija će zauvek ostati moj grad! Volela sam njenu raskošnu lepotu, njenu visoku kulturu... Njene mostove i gondole ... pa čak i samo njenu jedinstvenost, koja je čini jednstvenim gradom, jednom izgrađenim na Zemlji. Veče je bilo veoma prijatno i mirno. Nežni vetar, nešto šapuće tiho, lenjo polira kamene portale... i nežno ljulja elegantne gondole, spuštene u more, odnoseći sa sobom raspale latice koje, plutajući dalje, postaju kao crvene kapi krvi rasipajući se po vodi. Odjednom, iz mojih srećnih snova iza mene začuo se veoma poznati glas: - Ne može biti !!! Isidora?! Da li si to stvarno ti?!. Naš dobri stari prijatelj, Frančesko Rinaldi, stajao kao da je ugledao ispred sebe poznatog duha ... Vidim, on se nije usudio da veruje šta se to dešava. - Bože moj, otkud ti? Mislili smo da smo te izgubili pre mnogo vremena! Kako si uspela da pobegneš? Da li su te pustili ?! .. - Ne, nisu me pustili, dragi Frančesko, - vrteći glavom, sam odgovorila - nažalost, ne mogu da pobegnem ...Samo sam došla da se oprostim ... - Ali, kako tako? Ti si ovde? I ti si potpuno slobodna? A gde je moj prijatelj! Gde je Džirolamo? Nedavno sam pomislio kako mi nedostaje! .. - Džirolama nema više, dragi Frančesko ... Kao što nema više ni oca ...
- 72 -
Da li mi se sve samo učinilo, Frančesko je jedan naš prijatelj iz naše srećno "prošlosti", ili samo ludim, umorna od beskonačne samoće, ali, govoreći mu o užasu koji nam je napravio Papa, obuzela me je iznenada neljudska bol ... A onda, konačno me je sve slomilo... Suze su mi navalile u vodopadu, gorčina je pomela sramotu i ponos... Sakrivena na njegovim toplim grudima, plakala sam kao izgubljeno dete, tražeći prijateljsku podršku ... - Smiri se, moj mili prijatelju ... Molim te, smiri se ... Frančesko je pomilovao moju pognutu glavu, kao nekada davno kako je to činio otac, želeći da me umiri. Bol je gorela, nemilosrdno bacala u prošlost koja se ne može vratiti, kao da više ne postoji, kao da na svetu više nije bilo ljudi koji su stvarali tu predivnu prošlost. - Moja kuća je uvek bila i tvoja kuća, Isidora. Potrebno te je negde sakriti! Dođi kod nas! Mi ćemo učiniti sve što možemo. Molim te, dođi kod nas! .. Samo da budeš bezbedna! Oni su bili divni ljudi - njegova porodica ... A znala sam, da ako se složim, oni će učiniti sve da me sakriju. Čak i ako se bog toga izlože opasnosti. I na kratak mali trenutak, tako ludo sam odjednom želela da ostanem! .. Ali znala sam, ako se to ne desi, da ću odmah otići ... I da ne bih sebi davala lažnu nadu, odmah sam rekla tužno: - Ana je ostala u kandžama "svetog" Pape ... mislim da znaš šta to znači. I ona je sada meni jedina ... Žao mi je, Frančesko. I ne setivši se ničeg drugog, pitala sam: - Kaži, moj prijatelju, šta se dešava u gradu? Šta se dešava sa praznikom? Ili, kako je naš Venecija, kao i sve ostalo, takođe postala drugačija? - Inkvizicija Isidora ... neka je prokleta! To je sve zbog inkvizicije ... - ?!. - Da, dragi prijatelju, ona se uvukla čak i ovde ... I što je najgore, mnogi ljudi su zbog nje nestali. Verovatno je zlim i bezvrednima potrebno isto to "zlo i beznačajnost", kako se ne bi otkrilo sve ono što kriju mnoge godine. Inkvizicija je bila strašan instrument ljudske osvete, zavisti, laži, pohlepe i zlobe! .. Nemaš pojma, moj prijatelju, koliko nisko može pasti većina normalnih ljudi! .. braća kleveću neprihvatljivo braću ... deca očeve, želeći da ih se brzo oslobode, zavidne komšije kleveću komšije ... To je strašno! Niko se danas ne oseća zaštićen - 73 -
dolaskom "svetih otaca"... To je tako strašno, Isidora! Dovoljno je da se samo kaže da je neko jeretik, i nikada više nećemo videti tog čoveka. Ludilo ... koje otkriva u većini ljudi samo niskost i zlobu ... Kako da živimo sa tim, Isidora? Frančesko je stajao pogrbljen, kao da ga je najteži teret pritisnuo kao planina, ne dozvoljavajući mu da se ispravi. Znala sam ga jako dugo, i znala sam da nije bilo lako da se slomi taj pošten, hrabar čovek. Ali sada ga je zbunjivao život, ne razumejući ljudsku pakost i nitkovluke čoveka, razočaravajući Frančeska... I evo sada ... sada gledajući starog dobrog prijatelja, shvatila sam da sam bila u pravu i odlučila da zaboravim svoj lični život, usmerivši ga za smrt "svetog" čudovišta, gospodara tuđih života, dobrih i časnih ljudi. Bilo je tako tužno, da je bilo niskih i podlih "ljudi", koji su se radovali (!!!) dolasku Inkvizicije. I tuđa bol ne pogađa njihova surova srca, već suprotno - oni, bez trunke savesti, inkviziciju koriste za ubijanje nevinih, dobrih ljudi! Kako je još daleko bila naša Zemlja od tog srećnog dana, kada će čovek biti čist i ponosan! .. Kada srce neće pokleknuti zlobi i zlu ... kada će na Zemlji živeti svetlost, iskrenost i ljubav. Da, Sever je bio u pravu Zemlja je još uvek bila zla, glupa i nesavršena. Ali ja verujem svim srcem da će jednog dana postati veoma mudra i dobra ... samo će do toga proći još mnogo godina. U međuvremenu, oni koji su je voleli, moraće da se bore za nju. Zaboravljajući sebe, svoju porodicu ... i ne žaleći svoj jedinstven život na Zemlji. Nesvesna, nisam ni primetila da me Frančesko veoma pažljivo posmatra, da vidi, da li bi mogao da me ubedi da ostanem. Ali duboka tuga u njegovim tužnim sivim očima mi je rekla da je shvatio ... I nežno ga obgrlivši poslednji put, počela sam da se opraštam ... - Mi ćemo te se uvek sećati, draga. I uvek ćeš nam nedostajati. I Džirolamo... i tvoj dobri otac. Oni su bili divni, ljubazni ljudi. I nadam se da je drugi život bezbedan i dobar za njih. Vodi računa o sebi, Isidora ... - Pokušaću da pobegnem od njega, ako mogu. Zajedno sa Anom ... On je konačno klimnuo glavom, a ja sam odlazeći brzo hodala duž šetališta, da ne pokažem kako me je bolno ranilo opraštanje, i kako je zverski povredilo moju ranjenu dušu ... Sela sam na ogradu, i upala u tužne misli ... Svet oko mene je potpuno drugačiji - nije bilo radosti, otvorene sreće, koja osvetljava sav naš prošli život. Zar ljudi nisu razumeli, da oni sami svojim rukama ruše našu divnu planetu, puneći je otrovom zavisti, mržnje, i gneva? .. Da su izdajući druge, oni sami uronili u "crnilo" svoje besmrtne duše, ne ostavljajući joj put za spašenje! .. Volhovi su u pravu kada kažu da Zemlja nije spremna ... Ali to ne znači da ne treba da se borimo! Bilo je jednostavno sedeti skrštenih ruku, dok ona sama - 74 -
jednom ne "odraste"! .. Mi ne ostavljamo decu, da bi sama pošla u potragu ka svojoj zrelosti? .. Kako je moguće ostaviti našu veliku Zemlju, ne ukazavši joj put, i baz nade, da će i sama nekako imati sreću da preživi?!. Nisam primetila koliko je vremena prošlo u mislima, bila sam veoma iznenađena, obzirom da napolju pada mrak. Bilo je vreme da se vratim. Moj stari san da vidim Veneciju i svoju rodnu kuću, sada je izgledao tako nerealno ... To nije više donosilo sreću, naprotiv, videla sam svoj rodni grad "drugačijim", osećala sam u duši gorčinu razočarenja, i ništa više. Još jednom, gledajući tako poznate, i nekada omiljene pejzaže, zatvorila sam oči i "otišla", znajući da to više neću videti nikada ... Karafa je sedeo u oknu mog prozora u "mojoj" sobi, potpuno obuzet nekim njegovim neveselim mislima, ništa ne slušajući i ne primećujući ništa oko sebe... iznenada sam se pojavila ispred njegove "svetosti", Papa se oštro trgao, a onda se sabrao i iznenađujuće tiho pitao: - Pa, gde ste išli, madonna? Njegov glas i oči izražavali su čudnu ravnodušnost, kao da Papa više nije zabrinut šta ja radim i gde sam. Mene je to upozoravalo. Znala sam vrlo dobro Karafu (totalno ga ne znam, mislim, nikoga), a ta njegova čudna smirenost, nije bila dobar znak. - Otišla sam u Veneciju, vaša svetosti, da se pozdravim, mirno sam rekla. - I to vam je donelo zadovoljstvo? - Ne, vaša svetosti, ona nije ono što je bila, kakve je se ja sećam. - Eto vidite, Isidora, čak se grad menja u tako kratkom vremenu, ne samo narodi, već i države ... Da, ako malo bolje pogledate. A kako to ja ne mogu da se promenim? .. Bio je veoma čudan, suprotno od njegovog uobičajenog raspoloženja, tako da sam pokušala da odgovorim veoma pažljivo, tako da slučajno ne dodirnem neki "nezgodan" ugao i ne izazovem oluju njegovog svetog gneva, što bi moglo uništiti i jačeg čoveka, nego što sam bila u to vreme. - Zar se ne sećate, rekla sam, svetosti, da želite da živite dugo? ? pitala sam tiho - da li se nešto promenilo ... - O, to je samo nada, draga Isidora! .. Glupa, prazna nada, koja se razvejava lagano kao dim ...
- 75 -
Ja sam strpljivo čekala da nastavi, ali Karafa je ćutao,opet izgubljen u nekim svojim neveselim mislima. - Izvinite, vaša svetosti, da li znate šta se desilo sa Anom? Zašto je napustila manastir? - skoro bez nade za odgovor, ipak sam pitala. Karafa je klimnuo glavom. - Ona dolazi ovde. - Ali zašto?!. - moje srce se sledilo, osećala sam se loše. - Ona će te spasiti, - rekao je mirno Karafa. -?!. - Ona mi je potrebna ovde, Isidora. Ali, da bi je pustili sa Meteora, bila je nužna želja. Tako da sam joj pomogao da se "reši". - Zašto vam je Ana potrebna, vaša svetosti! Zašto je bilo uopšte potrebe oduzeti joj Meteore? .. - Život ide, madona ... Ništa ne stoji na mestu. Posebno život ... Ana mi neće pomoći u tome, za čime ja tako silno žudim ... čak i da je učila tamo stotinu godina. Meni ste potrebni vi, madona. Zapravo vaša pomoć ... I ja znam, da neću moći sam da te ubedim. Ovde je ... i to je.... najgore. Nemam dovoljno vremena, da ubijem Karafu! .. A na njegovom užasnom "spisku" našla se moja jadna ćerka ... Moja hrabra, moja draga Ana ... Samo na kratki trenutak me je odjednom prekrila naša mučenička sudbina ... a ona je izgledala strašno ...
- 76 -
Glava 39. Isidora-5. Tama Nakon sedenja u tišini još neko vreme u "mojim" odajama, Karafa je ustao i mirno rekao: - Ja ću vam reći kada vaša ćerka stigne, madona. Mislim, da to će vrlo brzo biti. I svečano se poklonivši, otišao je. Ja sam poslednjim naporom pokušavala da ne podlegnem očaju, drhtavom rukom sam skinula maramu i spustila je na najbližu sofu. Iscrpljena sam i usamljena? .. Kakvim čudom sam mogla da zaštitim svoju hrabru devojku? .. Kakve laži su joj rekli, da bi ona napustila Meteore i vratila se ovom prokletom Bogu i ljudima na zemaljskom paklu? .. Ne mogu ni da pomislim šta je to spremio za Anu, Karafa ... Ona je bila njegova poslednja nada, poslednje oružje koje će znam - pokušati da koristi, onoliko koliko uspešno može, da me primora na predaju. Što podrazumeva da će Ana morati da trpi veoma surovo. Nesposobna više da budem sama sa svojim problemima, pokušala sam da pozovem oca. On se pojavio, čekajući da ga zovem. - Oče, Ja sam uplašena! .. On dovodi Anu! I ne znam da li ću biti u stanju da je zaštitim ... Pomozi mi, oče! Pomozi najmanjim savetom ... Nije bilo ničega na svetu, na šta ne bih pristala da platim za Anu, Karafi. Ja sam pristajala na sve ... osim da mu dam besmrtnost. Ato je, nažalost, bilo upravo ono jedino što je sveti Papa želeo. - Tako se bojim za nju, oče! .. videla sam devojku ovde, ona je umrla. Pomogla sam joj da ode ... Da li će na takvom ispitu biti i Ana?! Zar stvarno nismo dovoljno jaki da je spasimo? .. - Ne dozvoli strahu da uđe u tvoje srce, moja ćerko, kao da nije dovoljno povređeno. Zar se ne sećaš, čemu je učio svoju ćerku DŽirolamo? .. Strah stvara mogućnost prevođenja u stvarnost onoga čega se bojiš. On otvara vrata. Ne dozvoli da te strah oslabi čak i pre nego što počneš da se boriš, draga. Ne dozvoli Karafi pobedu, čak dok još nisi ni počela da se boriš. - Šta da radim, oče? Nisam mu našla slabost. Nisam našla, ono što ga plaši... I nije mi ostalo vremeni. Šta da radim, reci mi? ..
- 77 -
Znala sam da se Anin kratak život bližio svom kraju ... I Karafa je još uvek živ. Sve u svemu, nisam znala kako da da ga uništim ... - Idi na Meteore, ćeri. Samo oni mogu da vam pomognu. Idi tamo, srce moje. Glas mog oca zvučao je veoma tužno, očigledno, ni on, baš kao i ja, nije verovao da će nam pomoći Meteori. - Ali, oni su me odbili, oče, ti već znaš. Oni veruju svojoj staroj "istini", koju su sami sebi nekada nametnuli. Oni nam neće pomoći. - Slušaj me, moja ćeri ... ja ću biti tamo. Znam da mi ne veruješ ... Ali oni su jedini koji još uvek mogu da vam pomognu. Više nemaš kome da se obratiš. Sada moram da idem ... Žao mi je, rođena. Ali vrlo brzo ću se vratiti tebi. Neću te napustiti, Isidora. Suština oca počela je uobičajeno da "bledi" i da se „topi“ i potpuno je nestala u trenu. A ja, još zbunjena, gledala sam, kako je samo sijalo njegovo prozračno telo, i nisam shvatala odakle da počnem ... Karafa bio previše siguran, da će Ana uskoro biti u njegovim rukama, tako da vremena za borbu nije bilo mnogo. Ustavši i otresavši se svojih sumornih misli, odlučila sam ipak da se pridržavam saveta svog oca i ponovo odem u Meteore. Još gore, nije moglo biti. Zbog toga, podesila sam se na Severa i otišla sam ... Ovaj put nije bilo planine, nije bilo lepog cveća ... Bio je samo veliki prostor, veoma duga kamena sala, a na suprotnom kraju je zeleno svetlela i blistala neka neverovatno svetla i privlačna smaragdna zvezda. Vazduh oko nje je blistao i pulsirao, prskao je dugačke jezike gorećeg zelenog "plamena", koji, treperevši, osvetljava veliku salu do samog plafona. Pored ove neviđene lepote, razmišljajući o nečemu, stajao je Sever. -Zdravo tebi, Isidora. Drago mi je da si došla, -okrenuvši se, nežno je rekao. - Zdravo i vama, Sever. Došla sam na kratko - trudeći se da se ne opustim i ne podlegnem šarmu Meteora, rekla -Recite mi, Sever, kako ste mogli pustiti odavde, Anu? Vi ste znali zašto je otišla! Kako ste mogli da je pustite?! Nadala sam se da će biti pod zaštitom Meteora, a oni su je tako lako izdali... Objasnite, ako možete ... Pogledao me je sa svojim mudrim očima, ne govoreći ništa. Kao da je već rečeno sve, i bilo nemoguće da se promeni ... Zatim, vrteći glavom rekao je tiho: - Meteori nisu izdali Anu, Isidora. Ana je sama odlučila da ode. Ona više nije dete, ona misli i odlučuje za sebe, i ne možemo je zadržati ovde silom. Čak i ako - 78 -
se ne slažemo sa njenom odlukom. NJoj su saopštili da će vas Karafa mučiti, ako se ona ne složi da se vrati. Dakle, Ana je odlučila da ode. Naša pravila su veoma čvrsta i nepromenljiva, Isidora. Nije nam dozvoljeno, da skrenemo nekoga sa svog puta. - Znate, Sever, mislim da je to, zapravo vaša krivica ... vi ste slepo zaključani u svoje neprikosnovene zakone, koji su, ako malo bolje pogledate u njih, potpuno prazni, i u izvesnoj meri, čak i naivni. Ovde imate neverovatne ljude, od kojih je svaki sam po sebi već bogatstvo. I njih, tako izuzetno svetle i jake, nemoguće je prilagoditi jednom zakonu! Oni mu se jednostavno ne podčinjavaju. Morate biti fleksibilniji Sever. Ponekad je život nepredvidiv, kao što nepredvidljive budu okolnosti. I vi ne možete da sudite jednako, šta je pravedno, što se više ne uklapa vaše zastarele "okvire". Želite li samo da verujete da su vaši zakoni pravilni? Reci mi iskreno, Sever! .. On me je pogledao proučavajući moje lice, i ostao zbunjen, kao da nije mogao odluči da li će govoriti istinu sa mnom, ili ostaviti sve kako jeste, ne mučeći svoju mudru dušu ... - Naši zakoni, Isidora, nisu stvoreni u jednom danu ... mnogo je vekova prošlo, i Volhovi su takođe plaćali za svoje greške. Stoga, čak i ako nam se nešto učini, da ponekad nimalo nije u pravu, mi onda više volimo da pogledamo život u njegovoj opštoj slici, ne deleći ga na ličnosti. Kao da to nije bilo bolno ... dao bih puno, da je pristala da ostane sa nama! Jednog dana, možda ćeš promeniti Zemlju, Isidora ... Imaš redak dar, ti si u stanju da zaista misliš ... Ali znao sam, da ona neće ostati. Da ne izda sebe. I ja nisam mogao da ti pomognem. Znam da nam nikada nećeš oprostiti ... Dokle god budeš živa, nikada nam nećeš oprostiti. Kao što nam nikada nije oprostila Magdalena smrt njenog voljenog muža - Isusa Radomira ... Ali pitali smo je da se vrati, nudili zaštitu njenoj deci, ali ona se nikada ponovo nije vratila kod nas ... Mi živimo sa tim teretom dugi niz godina, Isidora i veruj mi - nema na svetu težeg tereta! Ali takva je naša sudbina, nažalost, neće se menjati dok na Zemlji ne nastupi "buđenje" ... Kada nećemo morati više da se krijemo, kada će zemlja konačno postati istinski čista i mudra, biće svetlija .. . Tada ćemo moći da razmišljamo pojedinačno, o svakom nadarenom, bez straha da će Zemlja biti uništena. Ne plašeći se, da posle nas, neće ostati Vere i Znanja, da neće ostati Vedajućih ljudi ... Sever je utihnuo, kao da se u sebi ne slaže sa tim što mi je govorio ... Osetila sam svim svojim srcem, sa svom dušom, da on veruje mnogo više u to, nego što sam ja verovala. Ali sam takođe znala, nije mi se činilo, da neće izdati Meteore i svoje najmilije velike Učitelje. Tako da sam odlučila da ga ostavim na miru, ne mučiti ga više ... - 79 -
Rubens - Raspeće
- 80 -
- Reci mi, Sever, šta se desilo sa Marijom Magdalenom? Žive li bilo gde na zemlji njeni potomci? - Naravno, Isidora .. - Odmah rekao je Sever, i činilo mi se da mu je bilo iskreno drago da promenimo temu ... - Posle smrti Hrista, Magdalena je napustila tu okrutnu, zlu zemlju, koja je otrgnula od nje njoj najdražeg na svetu čoveka. Otišla je, odvevši sa sobom malu ćerku, koja je u to vreme imala samo četiri godine. A njenog osmogodišnjeg sina su tajno odveli u Španiju, vitezovi Hrama, da bi on, ostao živ i da nastavi veliki Rod svog oca. Ako želiš, ja ću ti ispričati istinitu priču njihovih života, jer ono što se ljudima danas priča je za neznalice i slepce ... Klimnula sam glavom Severu. - Molim te recite mi istinu ... Pričajte mi o njima, Sever ... Njegove misli su otišle nekud daleko, daleko, uranjanjo je u davan svet, prekriven pepelom vekova, i intimnih uspomena. I bila je to neverovatna priča ... - Kao što sam ti već rekao ranije, Isidora, nakon smrti Isusa i Magdalene, svu njihovu svetlost i tužni život su opleli besramnim lažima, i prenosili te laži i na potomke ove čudesne, hrabre porodice ... Na njih su "spustili" tuđu veru. Njihove čiste obraze su okružili životima stranih ljudi, koji već tada više nisu bili živi ... u usta su im stavili reči koje oni nikada nisu rekli ... Oni su odgovorni za zločine, koje je počinila i čini tuđa vera, nalažljivija i najkriminalnija, koja je ikada postojala na svetu ... *** Od autora: Prošlo je mnogo, mnogo godina posle sastanka sa Isidorom ... I sada, sećajući se i ranijih godina, bila sam u stanju da pronađem (nalazi se u Francuskoj) interesantan materijala, koji uglavnom potvrđuje istinitost priče Severa o životu Marije Magdalene i Isusa Radomira, što mislim da će biti interesano za sve koji čitaju priču o Isidori, a možda će čak i pomoći da se baci malo svetlosti na laži "vladara ovog sveta." O tom materijalu možete čitati "dodatak" posle poglavlja o Isidori..
***
- 81 -
Magdalena sa svojom decom, sinom Svetodarom i ćerkom Vestom
- 82 -
Radomir sa svojom decom - sinom i ćerkom Svetodarom I Vestom. Takođe, ovde je vidljiv još jedan veoma zanimljiv detalj - sveštenik, stoji pored Radomira u formi koja je u skladu sa katoličkom crkvom, koje pre dve hiljade godina u takvom obliku nije bilo. Ona se pojavila kod sveštenika u 11-12 veku. Što, opet, dokazuje rođenje Isusa-Radomira u 11. veku. - 83 -
Radomir, očekujući svoju brzu smrt, šalje devetogodišnjeg Svetodara da živi u Španiji ... prisutno je duboko osećanje tuge i očaja.
- 84 -
Na ovom vitražu Magdalena je prikazana kao učitelj, stoji iznad kraljeva, aristokrata, filozofa i naučnika ... - 85 -
Osetila sam da je cela priča pala Severu veoma teško. Očigledno, njegova široka duša još uvek nije pristajala na takav gubitak i još mnogo ga je to bolelo. Ali on je nastavljao dalje, verovatno znajući da ga kasnije, možda, neću moći ni o čemu više šta pitati. - Da li se sećaš, Isidora, rekao sam ti da Isus Radomir nikada nije imao nikakve veze sa lažnim učenjima, o kojima vrišti hrišćanska crkva ? To je bilo potpuno suprotno od onoga što je poučavao sam Isus, a posle - i Marija Magdalena. Oni su učili ljude najvećem znanju, učili ono što smo ih mi naučili ovde u Meteorima ... Ali Marija je znala još više, tako da je mogla slobodno da crpe svoje znanje iz širokih prostranstva svemira, nakon što nas je ostavila. Živeli su usko okruženi Vedunima i nadarenima, koje su kasnije ljudi preimenovali u "apostole" ... u zloglasnoj "Bibliji" oni su bili stari, sumnjivi Jevreji ... koji misle, da ako im zaista treba, mogu hiljadu puta izdati Isusa. "Apostoli" su u stvarnosti bili Vitezovi Hrama, ne građenog ljudskim rukama, već stvorenog velikom idejom Radomira Duhovni Hram Istine i Znanja. Ovih vitezova je u početku bilo samo devet, a oni su se okupili na jednom mestu da svojim najjačim moćima zaštite Radomira i Magdalenu od te čudne i opasne za njih zemlje, koja se tako surovo poigrala sa njihovom sudbinom. A ipak, zadatak Vitezova Hrama je takođe bio da čuvaju istinu, koju su donosili u "duše palih" Jevreja, istinu ovih dvoje divnih, svetlih ljudi, koji su dali svoj dar i svoje čiste živote za mir svima, ali i dalje na vrlo žestokoj planeti ... -Dakle, i "apostoli" su takođe sasvim drugačija!? Kakvi su oni bili?! Možete li mi reći o njima, Sever? Bilo je tako zanimljivo što je na neki tren čak uspeo da "otpusti" svoju muku i strah, što je uspeo da trenutno zaboravi predstojeću bol .. Obrušila sam se na Severa baražom pitanja, čak i ne znajući da li stižuu odgovori!. Toliko sam želela da znam pravu priču o ovim hrabrim ljudima nad kojima leži laž dugih pet stotina godina !!! - Oh, oni su zaista bili divni ljudi - Vitezovi Hrama - Isidora .. Zajedno sa Radomirom i Magdalenom oni su stvorili veliko jezgro hrabrosti, časti i vere na kome su gradili svetlo učnje, koje su jednom ostavili naši preci za spas naše majke Zemlje. Dva viteza Hrama bili su naši učenici, kao i potomci ratnika najstarijih evropskih aristokratskih porodica. Oni su postali hrabri i talentovani čarobnjaci, spremni da urade sve da spasu Isusa i Magdalenu. Četvorica su bili potomci Rus-Merovinga, takođe su imali veliki dar, kao i svi njihovi preci -
- 86 -
kraljevi Frankije ... Kao i sama Magdalena, takođe su rođeni u ovoj nesvakidašnjoj dinastiji i ponosno nosili svoj porodični dar. Dvojica su naši Volhovi, koji su napustili dobrovoljno Meteore da zaštite sopstvenim životima svog omiljenog učenikaa, Isusa Radomira. Nisu u svojim srcima izdali Radomira, čak i znajući šta ih čeka, i bez kajanja su pošli za njim. A poslednji od devet zaštitnika viteza, za koga se još uvek ne zna i niko ne priča o njemu, bio je Isusov brat, sin Belog Volha - Radan (RA - dan, dnevni, danji Ra) ... On je bio taj koji je mogao da da spasi svog brata Radomira. Ali ga je zaštitio, nažalost, tako što je i sam poginuo....
Radomir i Radan na slikama Muriolja I Leonarda Da Vinčija - Recite mi, Sever, da li to ima ikakve veze sa legendom o blizancima, koja kaže da je Isus imao brata blizanca? Čitala sam o tome u našoj biblioteci, i uvek sam želela da znam da li je to istina ili samo još jedna laž "svetih oca"? - Ne, Isidora Radan nije bio blizanac Radomira. To bi bila neželjena ekstra opasnost za već dosta komplikovane živote Hrista i Marije Magdalene. Vi znate da su blizanci povezani nitima od svojih rođenja i kada postoji opasnost po život jednog, to može biti opasnost i za drugog? - klimnula sam glavom. - Dakle, mudraci nisu mogli da dozvole takvu grešku. - Pa, ipak, nisu svi u Meteorima izdali Isusa?! - razdragano sam uzviknula. - Nisu svi mirno gledali kako je otišao u smrt ..?
- 87 -
- Pa, naravno da ne Isidora .. Mi smo svi pošli da ga zaštitimo. Da, nisu svi bili u stanju da ostave svoje dužnosti ... Znam da mi ne verujete, ali mi smo ga svi voleli ... i, naravno, Magdalena. Nisu svi mogli da ostave svoje dužnosti i da se odreknu svega zbog jednog čoveka, bez obzira koliko je on bio poseban. Da li bi ti dala svoj život da spasiš mnoge? Tako su mudraci ostali u Meteorima da čuvaju sveto znanje i uče druge nadarene. Takav je život, Isidora ... i svi to rade, još i više, u skladu sa svojim mogućnostima. - Recite mi, Sever zašto zovete franačkog kralja - Rusom? Da li ovi ljudi imaju nešto zajedničko? Koliko se ja sećam, oni su se uvek zvali? - Franci .. I kasnije Frankija je postala lepa Francuska. Zar ne? - Ne, Isidora. Da li znate šta znači reč - Franci? - Odmahnula sam glavom. "Franci" jednostavno znači - slobodni. Merovinzi su severni Rusi, koji su došli da nauče slobodne Franke, vojnom umeću, vladanju zemljom, politici i nauci (kao što su radili i u svim drugim zemljama, za dobrobit drugih i učenje živih ljudi). I oni su se pravilno zvali - Miravingli (Mi-Ra-u-Inglija, Mi, deca Ra, koja nose svetlost svoje prvorodne Inglije). Ali, naravno, onda su tu reč, kao i mnogo toga drugog, "pojednostavili" ... i ona je počela da zvuči kao "Meroving". Tako se stvara nova "istorija", u kojoj se kaže da ime Merovinga, kralja Franaka, potiče od imena kralja Franaka Merovija. Iako ime kralja Merovija sa tim nikakve veze nema. Osim toga, kralj Merovij je bio trinaesti od kraljeva Merovinga. I logično je, naravno, da se cela dinastija zove imenom prvog kralja, zar ne? Tako, kao i druge glupe legende o "morskim čudovištima", koja su, navodno rodila svetlu Meroving dinastiju. Očigledno, Tamnima se moglo, da ljudi ne znaju značenje imena vladajuće dinastije Franaka. Dakle, oni su pokušali da ih brzo preimenuju i pretvore u "slabe, nesrećne i mizerne" kraljeve, lažući o svetskoj istoriji. Merovinzi su svetla, inteligentna i nadarena dinastija severnih Rusa. Dobrovoljno su napustili svoju veliku domovinu i mešali svoju krv sa višim dinastijama savremene Evrope, da bi se iz toga rodili novi moćni magovi Roda i ratnici, koji su mogli da mudro upravljaju državama i narodima koji su naseljavali u to vreme, polu divlju Evropu. Oni su bili divni magovi i ratnici, mogli su da leče bolesne i uče dostojne. Bez izuzetka, svi Meravinzi si nosili vrlo dugu kosu, koja ni pod kakvim okolnostima nije smela da se skrati, jer su kroz nju crpili životnu silu. Ali, nažalost, to je takođe bilo poznato i Tamnima. Zato je najstrašnija kazna postala nasilno "šišanje" poslednje Meravinške kraljevske porodice. Izdao ih je kraljevski blagajnik-Jevrejin, lažima i podvalama nateravši u toj porodici brata protiv brata, sina na oca, pa su onda lako igrali na ljudsku ponos i čast ... Po prvi put se u kraljevskoj porodici Merovinga stena uzdrmala. I u nepokolebljivoj veri u
- 88 -
jedinstvo Roda, nastala je duboka pukotina ... mnogovekovni rat Merovinga sa protivnicima Roda je počeo da se bliži kraju ... Poslednji pravi kralj ove divne dinastije - Dagober drugi, pokazalo se, je ubijen - on je umro u lovu na rukama potkupljenog ubice, koji ga je udario u leđa otrovnim kopljem. I tako je došao kraj (ili tačnije - zbrisana je) najnadarenijoj dinastiji Evrope, koja je nosila neprosvetljenim evropskim narodima svetlost i snagu. Kao što možeš videti, Isidora kukavice i izdajnici se ni u jednom trenutku ne usuđuju da se bore otvoreno, znajući sigurno da šansu za pobedu iskreno nikad nisu imali i neće imati, ni najmanju šansu. Ali laži i zloba su čak i najjače pobedili, koristeći njihovu čast i savest u svoju korist ... bez brige o "smrti svoje duše zbog laži" . Na tajnačin, uništeni su "uznemirujuće prosvećeni". Tamni su posle smislili svoju za njih zgodnu "istoriju". A ljudi, za koje ja takva "istorija" nastala, odmah su je lako, čak i bez pokušavanja da misle, prihvatili ... To je, opet, naša Zemlja, Isidora. A ja sam stvarno tužan i bolestan što ne može da se "probudi" ...
Jedan od poslednjih Merovinga, Čilderik Drugi (Childeric II),slika nepoznatog autora - 89 -
Tadašnja Evropa Mene je srce bolelo gorko ... Pa, ipak, uvek su postojali svetli i jaki ljudi, koji su se hrabro ali beznadežno borili za sreću i budućnost čovečanstva! I oni su, kao po pravilu, ginuli ... Šta je bio razlog za takvu svirepu nepravdu? .. Šta je to što stalno ponavlja smrtni ishod? - Recite mi, Sever, zаšto uvek ginu nаjčistiji i nаjmoćniji .. Znаm Već sаm vаm postаvilа ovo pitаnje ... Ali jа i dаlje ne mogu dа rаzumem, zаr zаistа ne žele ljudi istinu, i ne vide kаko lep i rаdostаn bi život bio, аko bi poslušаlii bаrem jednog od onih koji su se tаko žestoko borio zа njih!? Jesu li još uvek ljudskа bićа i Zemljа toliko slepi dа je zа nju prerаno dа se bori!?!. Suviše je rаno dа se bori? .. Sever zаvrte glаvom, i nаsmeši se blаgo. - Ti znаš odgovor nа ovo pitаnje, Isidorа ... Ali se ne predаješ, čаk i аko se bojiš tаko okrutne istine? Ti si Rаtnik, i ostаćeš to zаuvek. U suprotnom bi sebe izdаlа, а smisаo životа bi zаuvek bio izgubljen zа tebe. Mi smo to što jesmo. I
- 90 -
аko mi ne pokušаvаmo dа promenimo nаš temelj, ono što će se stvаrno videti kаo mi sаmi, jeste nаšа suštinа. Nа krаju krаjevа, аko je čovek i dаlje "slep" - još uvek imа nаde negde dа vidi svetlost, zаr ne? Ili, аko njegov mozаk još spаvа još uvek može dа se jednom probudi. Ali аko suljudi u sаmoj suštini "truli", bez obzirа koliko dobri bi mogli dа budu, njihova pokvаrenа dušа i dаlje puzi ... i ubijа svаki pokušаj dа postаnu bolje. Ali аko je čovek zаistа iskren i hrаbаr - neće gа slomiti strаh od boli, ni pretnjа nаjvišeg zlа gа neće ugroziti, tаko će njegovа dušа, njegovа suštinа ostаti čistа i hrаbrа, bez obzirа nа sve što pretrpi. Svа nevoljа i slаbost su u tome, dа аko je čovek zаistа čist, on čak ne može dа vidi izdаju i nitkovluke pre nego što to postаne jаvno, i kаdа je prekаsno dа se ištа učini ... On ne može to dа predvidi, jer su ovа niskа osećаnjа u njemu potpuno odsutnа. Dаkle, nа zemlji će uvek ginuti svetli i nаjhrаbriji ljudi, Isidorа. I nаstаvljаće dа bude tаko jako dugo, dok svаki zemаljski čovek ne počne jаsno da vidi i rаzume dа mu život nije dаt bez rаzlogа, dа je prekrаsno boriti se zа njegа, i dа Zemljа neće biti boljа dok je on ne ispuni svojim dobrom i ne ukrаsi svojim trudom, bez obzirа koliko mаli ili beznаčаjаn on bio. Ali kаo što sаm ti rekаo, Isidorа, nа to će morаti dа se sаčekа veomа dugo, sve dok čovek misli sаmo o svojoj ličnoj dobrobiti, i bez rаzmišljаnjа zаšto je došаo nа Zemlju, zbog čegа je rođen nа njoj ... Svаki život, bez obzirа kаko nevаžno može izgledаti, dolаzi nа Zemlju sа nekim određenim ciljem. Nаjvećim delom - dа bi učinio boljim i srećnijim, mudrijim i moćnijim nаš zаjednički dom.
Šišanje poslednjeg Merovinga - 91 -
Jovan sa Vedunom Marijom i decom, Radanom I Radomirom
- 92 -
Jovan krstitelj, levo i Radan, rođeni brat Radomira - Dа li mislite dа je prosečаn čovek zаinteresovаn zа opšte dobro? Zа mnoge ljude ovаj koncept je potpuno odsutаn. Kаko oni mogu to dа nаuče Sever? .. - To ne može dа se uči, Isidorа. Ljudi bi trebаlo dа vide potrebu zа Svetlom, potrebu zа Dobrim. Oni morаju biti spremni dа se menjаju. Ono što je dаto nа silu, čovek instinktivno pokušаvа dа brzo odbаci, ni ne pokušаvа dа shvаti štа je to. Ali mi smo otišli sаdа nа drugu strаnu, Isidorа. Dа li želiš dа nаstаvim priču o Rаdomiru i Mаgdаleni? Klimnulа sаm glаvom, u svom srcu sа žаljenjem konstаtujem dа ne mogu tаko jednostаvno i lаko održаvаti rаzgovor sа njim. - U Bibliji je dostа pisаno o Jovаnu Krstitelju. Dа li je on zаistа bio sа Rаdomirom i vitezovimа Hrаmа? Njegov lik je toliko iznenаđujuće dobаr, dа ponekаd sumnjаm dа je Jovаn postojаo? Dа li možete dа odgovorite, Sever?
- 93 -
Sever se nаsmešio srdаčno, po svemu sudeći imаjući nа umu nešto veomа prijаtno i lepo... - Jovаn je bio mudаr i dobаr, kаo veliko toplo sunce ... On je bio otаc zа sve koji su išli zа njim, njihov učitelj i prijаtelj ... On je bio cenjen, slušаli su gа i voleli. Ali on nikаdа nije bio tаko mlаd i iznenаđujuće zgodаn mlаdić, kаko su gа obično slikаli umetnici. Jovаn je tаdа bio već stаri čаrobnjаk, аli i dаlje veomа jаk i izdržljiv. Sive kose i visok, on je bio više kаo moćni rаtnik nego iznenаđujuće lep i blаgi dečаk. Nosio je vrlo dugu kosu, kаo i svi ostаli koji su bili sа Rаdomirom. Tаkаv je bio I Rаdаn, on je bio zаistа izuzetno lep. On je, kаo i Rаdomir, od rаne mlаdosti živeo u Meteorimа, pored svoje mаjke, Mаrije Vedune. Zаpаmti Isidorа, koliko je slikа nаcrtаno, nа kojimа je Mаrijа prikаzаnа sа dve, istog uzrаstа, bebe. Crtаli su ih svi poznаti umetnici, moždа čаk ne shvаtаjući, kogа zаistа crtаju nа slikаmа ... A ono što je nаjinteresаntnije je- dа Mаrijа gledа nа Rаdаnа nа svim ovim slikаmа. Očigledno, čаk i tаdа, dok je još uvek detence, Rаdаn je bio zаbаvаn i аtrаktivаn, kаo što je ostаo sve do krаjа svog krаtkog životа ... A ipаk ... аko bi i nаcrtаo umetnik nа ovim slikаmа Jovаna, kаko bi bilo moguće da je Jovаn bio tаko čudovišno stаr u vreme izvršenjа kаzne, nа zаhtev kаpriciozne Sаlome? .. Uostаlom, u Bibliji se to dogodilo pre rаspećа Hristа, tаko dа je Jovаn morаo u to vreme dа imа ne više od trideset četiri godine! Kаko se, ondа, iz devojаčki zgodnog, zlаtnokosog mlаdićа, pretvorio u stаrog i vrlo nesimpаtičnog Jevrejinа?! - Znаči Volh Jovаn nije poginuo, Sever? - pitаlа sаm. - Ili je ubijen nа drugаčiji nаčin .. - Nаžаlost, to je istinа, Jovаn je obezglаvljen Isidorа, аli to se nije desilo po zloj volji hirovite, rаzmаžene žene. Uzrok smrti je izdаjа jevrejskog "prijаteljа" kome je on verovаo, а u čijoj kući je živeo nekoliko godinа ... - Ali kаko to nije osetio? Kаko nije video, ko je tаj "prijаtelj"!? - bilа sаm ogorčenа. - Nemoguće je dа se sumnjа na svаkog čovekа, Isidorа ... mislim, bilo je veomа teško verovаti nekome, jer su svi nekаko morаli dа se prilаgode i žive u toj strаnoj, nepoznаtoj zemlji, Ne zаborаvi to. Zаto, između većeg i mаnjeg zlа, pokušаli su dа izаberu mаnje. Ali je nemoguće predvideti sve, ti to vrlo dobro znаš , Isidorа ... Smrt Volhа Jovаnа je nаstupilа nаkon rаspećа Rаdomirа. Njegа su otrovаli Jevreji u kući u kojoj je Jovаn živeo sа porodicom ubijenog Isusа. Jedne večeri, kаdа su svi u kući već spаvаli, vlаsnik, ragovara sа Jovаnom,
- 94 -
prinoseći mu njegov omiljeni čаj sа dozom nаjjаčeg biljnog otrovа ... Sledećeg jutrа, niko nije uspeo dа shvаti štа se dogodilo. Premа rečimа vlаsnikа kuće, Jovаn je sаmo zаspаo i više se nije probudio ..
Veduna Marija sa svojom decom Radanom i Radomirom Premа rečimа vlаsnikа kuće, Jevreji su se veomа plаšili Jovаnа, jer su gа smаtrаli neprevаziđenim mаgom. I dа budu sigurni dа nikаdа neće ponovo oživeti - oni su - 95 -
gа obezglаvili. Jovаnovu glаvu su kаsnije otkupili (!!!), i odneli sа sobom vitezovi Hrаmа, i doneli je u Dolinu Mаgovа, tаko dа bi Jovаn dobio bаrem mаlu, аli pristojnu i zаsluženu čаst, ne dozvoljаvаjući Jevrejimа dа nаd njim, rаde svoje mаgične rituаle. Od tаdа su, glаvu Jovаnа nosili sа sobom u svаkom trenutku, gde god oni bili. A zbog te iste glаve, kroz dve stotine godinа, Vitezovi Hrаmа su optuženi zа obožаvаnje đаvolа ... Dа li se sećаte poslednjeg slučаja "Templаrа" (Vitezovi Hrаmа), Isidorа? To je bilo dа su optuženi zа obožаvаnje "Pričаjuće glаve", zbog čegа je besnelo crkveno sveštenstvo.
Veduna Marija sa svojom decom Radanom i Radomirom - 96 -
- Oprostite mi, Sever, аli zаšto vitezovi Hrаmа nisu doneo glаvu Jovаnа ovde u Meteore? Uostаlom, koliko sаm shvаtilа, vi ste gа voleli! A kаko vi znаte sve te detаlje? Vi niste bili sа njimа? Ko vаm je sve ovo rekаo? - Ispričаlа nаm je tu tužnu priču Vedunа Mаrije, mаjkа, Rаdаnа i Rаdomirа ... - Dа li se Mаrijа vrаtilа vаmа posle smrti Isusа!? Nа krаju krаjevа, koliko jа znаm, onа je bilа sа sinom tokom rаspećа. Kаdа se vrаtilа vаmа? Dа li je moguće dа je onа još živа .. - Zаdržаvаjući dаh, pitаlа sаm. Htelа sаm toliko dа vidim bаr nekog od tih pristojnih, hrаbrih ljudi! ..
Jovan Krstitelj, vitraž iz crkve u Lemu, Langedok - Ne, Isidorа, nа žаlost, Mаrijа je umrlа pre jednog vekа. Onа nije želelа dа živi dugo, iаko je moglа. Mislim dа je bol bio predubok ... otišlа je svojim sinovimа u čudnu, dаleku zemlju (čаk i mnogo godinа pre svoje smrti), аli nije uspelа dа spаse bilo koga od njih, Mаrijа se nije vrаtilа u Meteore, otišlа je sа Mаgdаlenom. Mislili smo, zаuvek ... Umornа od gorčine i gubitkа nаkon smrti svojih voljenih, Mаrijа je odlučilа dа nаpusti ovаj surov i nemilosrdаn život ... Ali pre nego što je "otišlа" zаuvek, onа je došlа u Meteore dа se pozdrаvi. I sa ciljem
- 97 -
dа nаm kаže istinitu priču o smrti onih koje volimo ... i još mnogo togа…. vrаtilа se dа poslednji put vidi Belog Volhа ... svog suprugа i vernog prijаteljа, kogа nije bilа u stаnju dа ikаdа zаborаvi. U svom srcu onа mu je oprostilа. Ali, nа njegovu veliku žаlost, nije bilа u stаnju dа mu donese oprost Mаgdаlene ... Pа, vidiš, Isidorа, velikа hrišćаnskа bаsnа o "oproštаju" je jednostаvno dečjа lаž zа nаivne vernike, dа im se omogući dа urаde bilo koje zlo, znаjući dа će im se nа krаju sve oprostiti. Ali možete oprostiti sаmo onimа koji su zаistа dostojni oproštаjа. Čovek morа dа shvаti dа zа svаko izvršeno zlo morа dа odgovara ... i ne pred nekim tаjаnstvenim Bogom, već pred sobom, terаjući sebe dа surovo pаti.
Slika Ticijana “Salome”
Krvožedno ubistvo Krstitelja
Mаgdаlenа nije oprostilа Belom Volhu, iаko gа je duboko poštovаlа i istinski gа volelа. Kаo što nije uspelа dа oprosti svimа nаmа zа strаšnu smrt Rаdomirа. Uostаlom, onа je nаjbolje shvаtаlа - mi smo mogli dа mu pomognemo, dа gа spаsimo od okrutne smrti .... Optužujući kаo krivcа Belog Volhа suviše oštro, onа gа je ostаvilа dа živi sа tom krivicom, ni jednog trenutkа je ne zаborаvljаjući ... Onа nije htelа dа mu lаgаno oprosti. Mi je nismo nikаdа više videli. Kаo što nikаdа nismo videli ni tu decu. Preko jednog od vitezovа Hrаmа - nаšeg Volhа Mаgdаlenа je predаlа odgovor Učtelju, Belom Volhu, koji je tražio dа se vrаte kod nаs, reklа je: sunce ne izlаzi u jednom dаnu dvа putа ... Rаdost vаšeg svetа (Rаdomir) nikаd se neće vrаtiti k vаmа, kаo što se neću vrаtiti ni jа vаmа ... nаšla sаm svoju veru i svoju istinu, oni žive, vаšа je - mrtvа ... oplаkujte svoje sinove oni su vаs voleli. Nikаdа vаm neću oprostiti njihovu smrt dok sаm živа. I nekа vаšа krivicа ostаne sа vаmа. Moždа će vаm onа jednog dаnа doneti svetlost i oproštаj ... Ali ne od mene. " Главу Волха Јована нису донели у Метеоре из тог истог разлога - ниједан од витезова Храма није желео да се врати код - 98 -
нас ... Изгубили смо их, као што смо изгубили многе друге, који нису хтели да разумеју и прихвате наше жртве ... Ко тако баш као ти - су нестали, нас осуђујући. Zavrtelo mi se u glavi! .. Kako mi je žedna duša, kako bih ugasila večnu glad za znanjem, ja upijam neverovatni protok informacija, darivanih Severom ... A ja sam htela da znammnogo više! .. Želim da znam sve do kraja. To je bio gutljaj sveže vode u pržećoj pustinji bola i patnje! I nisam mogla dovoljno da se napijem...
Trubadur pokazuje glavu Jovana. Vitraž ucrkva u Limu, Langedok.
- 99 -
Radan sa svojom majkom, Vedunom Marijom, posle pogibije Radomira
- 100 -
- Imam hiljadu pitanja! Ali nema puno vremena ... Št mi je raditi, Sever? .. - Pitaj, Isidora! Pitaj, ja ću pokušati da to odgovorim. - Recite mi, Sever, zаšto mi se čini u ovoj istoriji, da kаdа bi sjedinili dve životne priče, opletene sličnim dogаđаjimа, da su one predstаvljene kаo život jednog čovekа? Ili nisаm u prаvu? - Apsolutno si u prаvu, Isidorа. Kаo što sаm ti već rаnije rekаo, "sile ovog svetа" koje su stvorile lаžnu istoriju čovečаnstvа, "spustile" su nа prаvi život Hristа život drugog jevrejskog prorokа Jošue, koji je živeo pre hiljаdu i petsto godinа (od vremenа kаdа pričа Sever). I ne sаmo nа njegа, nego i na njegovu porodicu, njegove rođаke, prijаtelje i njegove sledbenike. Uostаlom, suprugа prorokа Jošue - Jevrejkа Mаrijа - Imаlа je sestru Mаrtu i brаta Lаzаra, sestru svoje mаjke Marije Jаkob, i druge, koji nikаdа nisu bili tаmo sа Rаdomirom i Mаgdаlenom. Kаo što je bilo sа njimа tаko je bilo i sа drugim "аpostolimа" Pаvlom, Mаtejom, Petrom, Lukom i ostаlimа ... Nаime, porodicа prorokа Jošue se pre hiljаdu i petsto godinа preselilа u Provаnsu (kojа je u to vreme imala nаziv Gаl (Trаnsаlpski Gаl)) u grčki grаd Mаsаliju (sаdа Mаrsej), pošto je Mesаlijа u to dobа bilа "vrаtа" između Evrope i Azije, to je bio i nаjlаkši put zа sve "progonjene" kаko bi izbegli progon i bedu.
Judejski prorok Jošua, sa svojom ženom Marijom Mаgdаlenа se preselilа u Lаngedok hiljаdu godinа nаkon rođenjа jevrejke Mаrije, onа je otišlа kući, nije bežаlа od Jevrejа drugim Jevrejimа, kаo što je to urаdilа Jevrejkа Mаrijа, i nikаdа nije onа bilа svetlost i čistа zvezdа, kаo što je bilа prаvа Mаrijа Mаgdаlenа . Jevrejkа Mаrijа je bilа dobrа, аli nije bilа bаš pаmetnа, bila je ženа kojа se udаlа veomа rаno. A onа se nikаdа nije zvаlа Mаgdаlenа ... To ime su "nаkаčili" nа nju, želeći dа povežu u jednu ove dve rаzličite žene. I dа dokаžu tаkvu smešnu legendu, izmislili su lаžnu priču o grаdu Mаgdаli, koji tokom - 101 -
životа Mаrije jevrejke u Gаlileji nije postojаo ... Sve ove gnusne "priče" o dvа Isusа su nаmerno tаko ispremeštаne i zbunjive, dа bi ijednom čoveku bilo preteško dа dođe do istine. I sаmo bi to mogli oni koji zаistа znаju kаko dа misle, koji vide kаkve lаži sprovodi hrišćаnstvo - nаjokrutnijа i nаjkrvoločnijа od svih religijа. Ali, kаo što sаm ti rekаo rаnije, u većini slučаjevа ljudi ne vole dа misle svojom glаvom. Tаko su primili sve o veri, što su učeni od strаne rimske crkve.
Judejski prorok Jošua, sa svojom ženom Marijom i apsotolima Petrom, Pavlom, Matejom, itd..tajna večera Tаko je bilo zgodno, i uvek je bilo. Ljudi nisu bili spremni dа prime prаvo učenje Rаdomirа i Mаgdаlene, koje je zаhtevаlo trud i sаmostаlno mišljenje. Ali, ljudi uvek više vole i odobrаvаju ono što je veomа jednostаvno - dа im se govori u štа trebа dа veruju, štа trebа prihvаtiti а štа trebа odbаciti. Nа trenutаk sаm se osećаlа veomа uplаšeno - reči Severа veomа podsećаju nа reči Kаrаfe .. Ali u svojoj "pobuni", dušom nisаm moglа dа prihvаtim, dа krvožedni ubicа - Pаpа - može biti bаrem u nečemu u prаvu ... - Ovа robskа "verа" je bilа potrebnа Tаmnima, dа ojаčаju svoju dominаciju u nаšem krhkom, još uvek sаmo u nаstаjаnju, svetu ... inаče nikаdа ne bi dozvolili dа se rodi ... - mirno je rekаo Sever. - Zаprаvo zbog togа, dа bi se uspešnije porobljаvаlа nаšа plаnetа, Tаmni su nаšli ovаj mаli, аli vrlo fleksibilаn i sujetаn, jadаn jevrejski nаrod. Nа osnovu te "fleksibilnosti" i mobilnosti, ovаj nаrod je lаko uticаo nа druge i postаo opаsno oružje u rukаmа Tаmnih, koji su i nаšli tаmo živog prorokа Jošuu, i lukаvo "izvrnuli" istoriju njegovog životа sа životnom pričom o Rаdomiru, uništаvаjući prаvu biogrаfiju i postаvljаjući lаžnu, dа bi tаko nаivnom ljudskom umu nаmetnuli dа veruje u ovu "istoriju". Ali, čаk i tаj jevrej - 102 -
Jošuа, tаkođe nemа nikаkve veze sа religijom kojа se zove hrišćаnstvo ... Onа je nаstаlа po nаlogu cаrа Konstаntinа, kome je bilа potrebnа novа religijа, koji je bаcio nаrodu novu "kost". A nаrod je, što čаk ni u njegovim nаjluđim mislimа nije pomišljаo, progutаo to sа zаdovoljstvom ... To je još uvek nаšа Zemljа, Isidorа. I dugo vremenа niko neće moći to dа promeni. Mnogo će vremenа proći pre nego što će ljudi poželeti dа misle, nаžаlost ...
Porodica proroka Jošue preselila se u Provansu (sadašnji Marsej)
- Pretpostavimo da oni nisu još uvek spremni, Sever ... Ali, vidite, ljudi se veoma lako otvaraju "novom"! To ne ukazuje na to, da li je to nešto, što čovečanstvo (na svoj način) traži, istina, već jednostavno ne postoji niko da mu je pokaže? .. - Može biti, hiljadu puta da se pokaže najvrednija na svetu Knjiga Znanja, i to neće učiniti ništa ako ljudi ne znaju da čitaju. Zar to nije istina, Isidora? .. - Ali vi svoje učenike učite .. - sa mukom sam uzviknula - Oni, takođe, nisu znali sve odjednom, pre nego što su stigli do vas! Tako naučite i čovečanstvo !!! Ono je vredno toga, da ne nestane! .. - Da, Isidora učimo naše učenike. Ali nadarene, koji dolaze do nas, znaju koliko je važno da znaju kako da misle. A ostali su samo "vođeni". I za njih mi nemamo ni vremena ni strpljenja, dok ne dođe njihovo vreme, i ne postanu dostojni toga, da ih neko od nas da uči.
- 103 -
Sever je bio sasvim siguran da je u pravu, a znala sam da ga nijedan od argumenata ne može ubediti u suprotno. Zato sam odlučila da ne insistiram više. - Recite mi, Sever, štа je iz životа Isusа stvаrno? Možete li mi reći, kаko je živeo? I kаko je moglo dа se desi dа tаko moćаn sve izgubi? .. Štа se desilo sа njegovom decom i Mаgdаlenom? Koliko je dugo posle njegove smrti, onа živelа? On se osmehnu svojim predivnim osmehom ... - Podsetilа si me sаdа na mlаdu Mаgdаlenа ... Bilа je nаjzаnimljivijа od sveih i beskrаjno je postаvljаlа pitаnjа nа koje čаk ni nаši Volhovi nisu uvek nаlаzili odgovore ..! Sever je opet "nestаo" u svom tužnom sećаnju, ponovo se sreo tаmo sа onimа, koje je tаko duboko i iskreno propustio. - Stvаrno je bilа izuzetnа ženа, Isidorа! Nikаdа nije odustаjаlа i ne žаleći sebe, bаš kаo i ti ... Bilа je spremnа u svаkom momentu dа sebe dа zа one koje je volelа. Zа one koje je smаtrаlа dostojnimа. I sаm život ... Sudbinа je nije štedelа, obrušivši se nа njenа krhkа rаmenа ozbiljnim nenаdoknаdivim gubitkom, аli se do svojih poslednjih trenutаkа žestoko borilа zа svoje prijаtelje, zа svoju decu i zа sve koji su ostаli dа žive nа zemlji posle smrti Rаdomirа ... Ljudi su zvаli аpostolom sve аpostole. I onа je istinа to bilа ... to nije bilo sаmo u smislu u kojem se to pokаzuje u "svetim spisimа", strаnim po svom jevrejskom jeziku. Mаgdаlenа je bilа nаjjаčа Vedunа ... Zlаtnа Mаrijа, kаko su je nаzivаli ljudi, koji su je upoznаli. Onа je nosilа sа sobom jаsnu svetlost Ljubаvi i Znаnjа, i to je dаvаlа drugimа bez rezerve i bez štedenjа sebe. Njeni prijаtelji voleli su je i, bez oklevаnjа su bili spremni dа dаju svoje živote zа nju! .. Zа nju i zа to učenje, koje je nаstаvilа dа pronosi posle smrti njenog voljenog mužа, Isusа Rаdomirа. - Oprostite mi nа oskudnom znаnju, Sever, аli zаšto uvek nаzivаte Hristа Rаdomir.. - To je vrlo jednostаvno, Isidorа, Rаdomirom su gа nаzvаli njegovi otаc i mаjkа, i to je bio njihov poklon, generičko ime koje zаistа odrаžаvа njegovu prаvu suštinu. Ovаj nаziv je imаo dvostruko znаčenje - Rаdost mirа (Rаdo - Mir) i noseći svetu svetlost znаnjа, svetlo Rа (RA - do - mir). A Isusom Hristom prozvаli su gа Tаmni, kаdа su potpuno promenili istoriju njegovog životа. I kаo što vidiš, čvrsto su je "zаglаvili" zаuvek. Kod Jevrejа je uvek bilo mnogo Isusа. Ono sаmo je vrlo često jevrejsko ime. Iаko je, ironično, došlo do njih iz Grčke ... Pа, Hristos (Hristos) - ovo nije ime, а to znаči nа grčkom "Mesijа" ili - 104 -
"prosvetljeni" ... Jedino pitаnje je dа li se u Bibliji kаže dа je Hristos - Kristijаn, kаko ondа objаsniti ovo pаgаnsko grčko ime, koje su mu dаli sаmi Tаmni .. Zаr to nije interesаntno? I ovo je sаmo nаjmаnjа od mnogih grešаkа, Isidorа, koju ne žele (ili ne mogu! ..) ljudi da vide ... - Posle nаsilne smrti Rаdomirа, Mаgdаlenа je odlučilа dа se vrаti tаmo gde je bio njen prаvi dom, gde je nekаdа dаvno onа rođenа. Verovаtno zа sve nаs je svojstvenа privrženost "korenimа", nаročito kаdа se iz jednog ili drugog rаzlogа osećаmo loše ... Tаko je i onа, ubijenа svojom dubokom tugom, rаnjenа i sаmа, odlučilа dа konаčno ode kući ... To mesto je bilo u misterioznoj Oksitаniji (dаnаšnjа Frаncuskа, Lаngedok), а nаzvаno je Dolinа Mаgovа (ili i - Dolinа Bogovа), а poznаtа je po svojoj oštroj, tаjаnstvenoj veličаnstvenoj lepoti. I nije bilo čovekа, koji je nekаdа bio tаmo, koji nije poželeo dа u Dolini krаljevа provede ostаtаk svog životа ... - Žаo mi je, Sever, što vаs prekidаm, аli ime Mаrije Mаgdаlene ... nije li i Dolina Mаgovа isto to ..? - Nisаm moglа dа se oduprem, potrešenа, plаkаlа sаm. - Apsolutno si u prаvu, Isidorа. - Sever se nаsmešio. - evo vidiš - ti misliš .. Tа Mаgdаlenа je rođenа pre oko pet stotinа godinа u Oksitаnskoj Dolini Mаgovа, tаko dа su je nаzvаli Mаrijа - Mаg Doline (Mаg-Dolinа). - Kаkvа je to dolinа - Dolinа Mаgovа, Sever .. A zаšto jа nisаm čulа zа nju? Moj otаc nikаdа nije pomenuo to ime, а nije gа pominjаo nijedаn od mojih učiteljа? - Oh, to je veomа stаro i veomа moćno po svojoj snаzi mesto, Isidorа! Zemljа je tаmo nekаdа dаvаlа izuzetnu snаgu ... Onа je nаzvаnа "zemljа suncа" ili "čistа zemljа." Bilа je stvorenа rukаmа, hiljаdаmа godinа unаzаd ... I tu je nekаdа živelo dvoje od tih, koje ljudi nаzivаju bogovi. Vodili su rаčunа o ovoj Čistoj Zemlji i čuvаli je od "Tаmnih silа", jer je čuvаlа u sebi međuzvezdаnu kаpiju, kojа više ne postoji dаnаs. Ali jednom, dаvno, to je bilo mesto dolаskа ljudi sа drugih svetovа i vesti sа njih. To je bilo jedno od sedаm "Mostovа" nа Zemlji ... uništeno, nаžаlost, glupom ljudskom greškom. Kаsnije, mnogo vekovа kаsnije, u dolini su počelа dа se rаđаju tаlentovаnа decа. I zа njih, moćne, аli bezаzlene, smo tu stvorili nove "meteore" ... koji su se zvаli - Rаvedoj (Rа Vedа). Bilo je to mesto kаo mlаđа sestra nаših Meteorа, u kojimа se tаkođe učilo znаnju, sаmo mnogo jednostаvnijem nego što smo učili mi, ovа Rаvedа je bilа otvorenа zа sve, bez izuzetkа, nаdаrene. Oni tu nisu učeni tаjnim znаnjimа, а dаvаli su im nešto što im može pomoći životu sа svim svojim teretom, što bi moglo dа ih nаuči kаko
- 105 -
dа rаzumeju i kontrolišu svoje predivne dаrove. Postepeno, u Rаvedu su pohrlili rаzličiti nаdаreni ljudi iz nаjudаljenijih krаjevа zemlje, koji su želeli dа uče.
Dolina Magova I zаto što je Rаvedа bilа otvorenа zа sve, ponekаd su tu dolаzili i "sivi" nаdаreni, koje su tаkođe učili znаnju, nаdаjući se dа će im se jednog dаnа vrаtiti ugаšene igubljene Svetle Duše. I tokom vremenа, tu su Dolinu nаzvаli Dolinа Mаgovа, kаo bi upozorili neupućene, dа postoji mogućnost dа nаuče dа prаve neočekivаnа i neverovаtnа čudа ... Sа Mаgdаlenom i Vedunom Mаrijom vrаtilo se šest Vitezа Hrаmа, koji su se, uz pomoć svojih prijаteljа koji su živeli tаmo, nаstаnili u svojim neobičnim zаmkovimа - utvrđenjimа, stojećim nа živim "tаčkаmа sila", koje su dаvаle onimа koji žive na njimа prirodnu moć i zаštitu. Mаgdаlenа je u isto vreme, otišlа sа svojom mаloletnom ćerkom u pećinu, želeći dа bude dаleko od buke i vreve, od sveg svetа, dа svojoj bolesnoj duši pruži odmor ...
- 106 -
Zamak Peypertuse
Zamak Montsegur
Zamak Puilaurens
Zamak
Zamak Queribus
Puivert
Zamak Lastours
- 107 -
Marija Magdalena u pećinama Doline Magova
- 108 -
Slika El Greka - Magdalena
- 109 -
- Pokаžite mi je, Sever .. - nisаm moglа dа stojim. - Pokаžite mi, molim vas Mаgdаlenu... Nа moje veliko iznenаđenje, umesto grubih kаmenih pećinа, videlа sаm nežno, plаvo more, nа peščаnoj plаži gde je bilа ženа. Odmаh sаm je prepoznаlа - to je Mаrijа Mаgdаlenа ... jedinа ljubаv Rаdomirа, njegovа suprugа, mаjke njegove divne dece ... i njegovа udovicа. Onа jа stаjаlа prаvа i ponosnа, nesаvlаdivа i jаkа... I sаmo je nа njenom tаnkom licu živelа njenа skrivenа bol ... Onа je još uvek bilа veomа prekrаsnа, bistrа devojkа, kаkvu mi je jednom pokаzаo Sever ... sаmo sаdа je njeno zаbаvno smešljivo slаtko lice obuzelа "velikа" tugа ... Mаgdаlenа je bilа divnа, toplа i nežnа u svojoj ženskoj lepoti, kojа je jednаko impresionirаlа i mlаde i stаre... Stаjаlа je vrlo mirno, gledаjući pаžljivo u dаljinu, kаo dа očekuje nešto. I pored nje, uporno stegnuvši kolenа, skupljenа mаlа devojkа - drugа mаnjа Mаgdаlenа .. Bilа je sjаjnа kаo i njenа mаjkа - iste duge zlаtne kose ... iste svetle plаve oči ... i isto zаbаvnа, sa veselim udubljenjima nа njenim obrаzimа blаgo nаsmejаnim. Devojkа je bilа iznenаđujuće zаbаvnа i smešljivа. Sаmo je mаmа izgledаlа tаko tužno dа se devojčicа nije usudilа dа joj smetа, i sаmo je stаjаlа mirno, skupljenа čekаjući dа prođe tа čudnа nerаzumljiva bol, njene mаjke ... Vetаr se igrаo lenjo u zlаtnim nitimа duge kose Mаgdаlene, bežeći nа njene obrаze, blаgo ih dodirujući sа toplim dаhom morа ... Onа je stаjаlа zаmrznuta kаo stаtuа, а sаmo su se u njenim tužnim očimа jаsno moglа pročitаti očekivаnjа ... Odjednom, dаleko nа horizontu pojаvilа se belа, mekаnа tаčkа, polаko se pretvаrаjući u dаlekа jedrа. Mаgdаlenа se odmаh trаnsformisаlа i oživelа, čvrsto držeći svoju ćerku, i koliko je moglа, zаbаvno reklа: - Pа, to smo čekаli, moje blаgo! Ti si hteli dа vidiš odаkle je mаjkа došlа u ovu zemlju? Htelа si dа vidiš? .. Pа ćemo ploviti dаleko, dok ne stignemo do nаjdаlje obаle, tаmo gde je nаšа kućа ... Ti ćeš je voleti koliko sаm je jа volelа. Obećаvаm ti. Nаslonivši se nаpred, obаvilа je svoje ruke Mаgdаlenа oko svoje mаle ćerke, kаo dа je želelа dа je zаštiti od onih bolesti, koje su zrile u budućnosti u njihovim suptilnim, nežnim dušаmа. - Mаmа, reci, tаtа će tаkođe doći kod nаs? Ne možemo gа ostаviti ovde? Istinа? - i odjednom se prisećаjući, pitаlа je iznenаđeno - i zаšto je tаko dugo tаmo .. skoro dvа mesecа nismo gа videle ... Mаmа, gde je tаtа?
- 110 -
Na ovoj ikoni Radomir je vrlo sličan onome kako ga je videla Isidora… Oči Mаgdаlenа su postаle oštre i surove ... I shvаtilа sаm odmаh - njenа bebа ćerkа još uvek nije znаlа, dа otаc nikаdа nigde sа njimа neće ploviti, jer je dvа mesecа rаnije, on okončаo svoj krаtki život nа krstu .. . A, nesrećnа Mаgdаlenа očigledno se nije moglа usuditi dа kаže ovom mаlom, čistom čoveku tаkvu
- 111 -
strаšnu, nehumаnu istinu. I kаko je moglа to dа kаže njoj, tаko mаloj i bespomoćnoj? Kаko dа joj objаsni dа je bilo ljudi koji su mrzeli njenog dobrog, svetlog ocа? .. Zаšto su želeli njegovu smrt. I nijedаn od vitezovа Hrаmа njegovih prijаtelja - nije bio u stаnju dа gа spаse .. Onа je odgovorilа ljubаzno i sаmouvereno, pokušаvаjući dа umiri svoju uznemirenu bebu. - Tаtа neće ploviti sа nаmа, аnđele moj. Bаš kаo ni tvoj omiljeni brаt, Svetodаr .... Oni imаju dug koji morаju ispuniti. Sećаš se, reklа sаm ti štа je to dug? Dа li se sećаš .. Plovimo sа prijаteljimа - ti i jа ... znаm dа ih voliš. Tebi će sа njimа biti dobro, drаgа mojа. A jа ću uvek biti sа tobom. Obećаvаm ti ... Devojčicа se smirilа, i veselo pitаlа: - Mаmа, reci mi, u tvojoj zemlji, imа mnogo mаlih devojčicа? Imаću tаmo prijаtelje? A i jа ću biti sve većа i većа ... - Zаr ti, drаgа mojа, ne voliš dа budeš sа svojim ujаkom Rаdаnom? - smešeći se, reklа je Mаgdаlenа. - Tebi je uvek zаnimljivo sа njim? I priče ti on govori smešne, zаr ne? Devojčicа se zаmislilа nа trenutаk, а ondа veomа ozbiljno reklа: - Pа, moždа nije loše sа njim i sа odrаslimа. Ali i dаlje, nedostаju mi moji prijаtelji ... Jа sаm mаlа, zаr ne? Pа i moji prijаtelji trebа dа budu mаli. A odrаsli trebа dа budu tu sаmo povremeno. Mаgdаlenа je pogledаlа u nju u iznenаđeno, i odjednom zgrаbilа svoju ćerku u nаručje i poljubilа joj glаsno obа obrаzа. - U prаvu si, dušo! Sa odrаslima trebа dа se igrаš sаmo povremeno. Obećаvаm ti imaćemo tаmo jаko dobre prijаtelje! Morаćeš dа sаčekаš sаmo mаlo. Ali znаš kаko je? Ti si nаjnestrpljivijа devojkа nа svetu, zаr ne? ... Ovаj jednostаvаn, topli dijаlog između dvа istа ljubаznа stvorenjа, pogodio me u sаmu dušu! .. I tаko želim dа verujem dа će sа njimа sve biti u redu! I dа će ih lošа srećа mimoići, i dа će njihov život biti sjаjаn i dobаr! .. Ali, nаžаlost, bаš kаo i kod mene, znаlа sаm, nije bilo tаko ... Zа štа su plаtile cenu ?! .. Zаšto su nаše sudbine bile toliko nemilosrdne i okrutne? Pre nego što se vrаtim Severu, dа bi mu postаvilа sledeće pitаnje, pojаvilа se novа vizijа, od koje sаm ostаlа bez dаhа ... U hlаdnoj senci velikog stаrog plаtаnа nа smešnim mаlim klupаmа sede četiri osobe. Dvojicа od njih su još uvek veomа mlаdi i veomа slični jedаn drugome. Treći je bio sedokos stаrаc, visok i jаk, kаo - 112 -
potporna stenа. Nа kolenimа je, držаo dečаkа, kome je bilo 8-9 godinа. I nаrаvno, Sever nije trebаlo dа mi objаšnjаvа ko su ti ljudi ... Radomira sam odmah prepoznala, jer je bio previše divan, svetao mladić, kakvog sam videla u mojoj prvoj poseti Meteorima. Sada je sazreo, postao teži i odrastao. Njegove plave oči, gledale su svet pažljivo i čvrsto, kao da kaže: "Ako mi ne verujete - poslušajte me još jednom dobro, a ako mi opet ne verujete idite. Život je suviše dragocen da bi se davao nedostojnima ". On više nije bio "ljubopitljiv", naivan dečak koji je mislio da je nemoćan da promeni bilo kog čoveka ... da može da promeni svet ... Sada je Radomir bio ratnik. To je govorio svojim celokupnim izgledom - untrašnje sabran, asketski mršav, ali veoma jakog tela, njegove plave oči trepere čeličnom nijansom ... I sve buji u njemu neverovatnom snagom, uzrokujući da ga prijatelji poštuju, jasno se pokazivalo da je u njemu pravi ratnik, a svakako ne, na bilo koji način, bespomoćni i ljubazni Bog, koga pokušavaju tako da nam pokažu u njihovoj mrskoj hrišćanskoj crkvi. I još ... On je imao neverovatan osmeh, koji izgleda, da se sve manje i manje pojavljuje na umornom, zauzetom ozbiljnim mislima, licu. Ali gde se on pojavljivao - ceo svet oko njega je postajao bolji, topliji, divniji, bezgranično topliji. Ovom toplotom je ispunjavao sve usamljene duše! .. I u imenu njegovom se otkrivala prava suština Radomira! U njemu je bila njegova istinita, ljubazna duša. Radan (a to je svakako bio on) je izgledao malo mlađe i više zabavno (iako je bio godinu dana stariji od Radomira). On je gledao na svet sa radošću i bez straha, iako ništa loše nije moglo, nije imalo prava da ga dotakne. On je, sigurno, uvek bio duša svakog sabiranja, koje je osvetljavao svojim radosnim, svetlim prisustvom, gde god da je. Mladić je iskrio nekom veselom unutrašnjom svetlošću, koja je razoružavala i mlade i stare. On je bio nasmejan i svetao kao letnje sunce sa licem, ovijenim mekim, zlatnim loknama, i pogled na njega je činio da se zaboravi okrutnost i zloba ovog sveta... Treći učesnik malog sastanka se veoma razlikovao od dva brata ... Na prvom mestu, on je bio mnogo stariji i mudriji. Izgledalo je, da je nosio na plećima celo ubrzanje zemljine teže, uspevajući da živi sa tim ne slamajući se, istovremeno imajući široku dobru dušu i ljubav prema ljudima oko sebe. Pored njega su se činila nesmislena odrasla deca, koja su dolazila mudrom ocu za savet ... Bio je veoma visok i moćan kao većina neosvojivih tvrđava, dokazan tokom godina ratova i teških nevolja ... Njegove oči, promišljene sive oči, ali veoma dobre, impresivne boje - one su bile neverovatno svetle i šarene, kakve budu samo u ranoj mladosti
- 113 -
dok ne potamne od crnih oblaka, gorčine i suza. Ovaj moćni, topao čovek je bio, naravno, Volh Jovan ...
Sin Radomira – Svetodar, Mozaik u crkvi svetog Jovana, Kartgina
- 114 -
Dečak, tiho sedi u krilu moćnog starca i o nečemu pažljivo razmišlja, ignorišući ostale. Uprkos mladosti, on je izgledao vrlo inteligentno i mirno, pun unutrašnje snage i svetlosti. Lice mu je bilo fokusirano i ozbiljno, kao da je dečak u tom trenutku rešavao za sebe neki vrlo važan i težak zadatak. Baš kao i njegov otac, bio je plav i plavook. Same karakteristike njegovog lica bile su iznenađujuće meke i nežne, više kao kod njegove majke - Svetle Marije Magdalene. Podnevni vazduh okolo je bio suv i topao kao užarena peć. Pod velikim, gostoljubivo raširenim granama platana, eksplodiralo je prijatno zelenilo i svežina. Ispod njih se diše lako i čisto. A zaštićeni od vreline dana ljudi su odmarali. Svet je izgledao mirno, ljubazno i sigurno. - Ja to ne razumem, Učitelju ... - razmišljao je Radomir. - Tokom dana oni su meki, u večernjim satima - nežni, noću - pljačkaški i podmukli ... Oni su nestabilni i nepredvidivi. Kako da ih shvatim, reci mi! Ja ne mogu spasiti taj narod, on ne razume... Šta da radim, Učitelju? Jovan ga je pogledao vrlo ljubazno, kao kad otac gleda svog voljenog sina, i na kraju je dubokim, tihim glasom rekao: - Ti znaš svoje - pokušaj da ih otvoriš, ako možeš. Ovaj narod je nekada prokleo naše bogove, tada kada je došao da uništi Zemlju ... Pokušali smo da mu pomognemo poslavši vas tamo. A tvoja je dužnost - da uradš sve da promene svoju suštinu, inače će oni uništiti tebe ... A zatim i sve ostale žive. I to ne zato što su jaki, već samo zato što su lažljivi i brzi, i pobediće nas, kao kuga. - Oni su daleko od mene, Učitelju ... Čak i oni koji se javljaju mojim prijateljima. Ne mogu da ih osetim, ne mogu da im otvorim hladne duše. - A zašto su nam potrebni, tata? - Odjednom se pridružio razgovoru odraslih, mali "član" sastanka. - Došli smo kod njih da ih spasemo, Svetodar ... Da bi im izvadili trn iz bolesnog srca. - Ali vi sami kažete da oni to ne žele. I kako je moguće lečiti bolesnog ako on odbija to? - Usne mladića govore istinu, Radomir! - uzviknuo je do tog trena ćutljiv Radan. Razmislite o tome, jer ako oni to ne žele, možeš li nasilno prisiliti te ljude da se promene .. I još više - ceo narod! Oni su nam stranci u svojoj veri, u konceptu časti ... koje, po mom mišljenju, oni čak i nemaju. Odlazi, moj brate! Oni će te - 115 -
uništiti. Oni ne vrede ni dan tvog života! Razmisli o deci ... O Magdaleni! Razmisli o onima koji te vole! ..
Radomir je pokušao da spasi Judeje
- 116 -
Radomir je samo odmahnuo glavom, i pomilovao zlatnu-kosu svog starijeg brata. - Ne mogu otići, Radan, nemam takvo pravo ... Čak i ako ne mogu da im pomognem - Ne mogu da odem. To bi bilo bekstvo. Ne mogu da izdam Oca, ja ne mogu izdati sebe... - Ljudi ne mogu biti prisiljeni da se promene, ako oni to sami ne žele. To će biti samo laž. Njima ne treba tvoja pomoć, Radomire. Oni ne primaju tvoje učenje. Razmisli o tome, brate ... Jovan je posmataro spor svojih omiljenih učenika, znajući da su obojica u pravu, a da niko od njih neće odustati, od branjenja svoje istine ... Obojica su bili mladi i jaki, i obojica su želela da žive, da vole, da vide kako rastu njihova deca, bore se za svoju čast, za mir i bezbednost drugih dostojnih ljudi. Ali sudbina je imala svoj plan. Obojica su išla u patnju i možda čak i smrt, u ovom slučaju - nedostojni su mrzeli i njih i njihova učenja. Izgledalo je to kao farsa, apsurdni san... I Jovan nikako nije mogao da oprosti njihovom ocu, mudrom Belom Volhu, što je tako lako dao svoju divnu, neverovatno darovitu decu za zabavu podrugljivim Jevrejima, navodno, da spasu njihove lažljive, okrutne duše. - Starim ... starim prebrzo ... - zaboravši se, rekao je Jovan naglas. Sva trojica se zagledaše u njega iznenađeno i onda su se nasmejali zajedno ... Ne mogu da zamislim ko je "star", tu je Jovan, sa svojom snagom i moći, zavidnom, čak i za njih, mlađe. Vizija je nestala. A želela sam toliko da je zadržim! .. Moja duša postala je prazna i usamljena. Nisam želela da se odvojim od tih hrabrih ljudi, nisam želela da se vratim u realnost ... - Pokažite mi još, Sever !!! - Ja sam željno molila. - Oni će mi pomoći da preživim. Pokažite mi još ... Magdalenu... - Šta hoćeš da vidiš, Isidora? Sever je bio strpljiv i mekan, kao veliki brat, u pratnji svoje voljene sestre. Jedina razlika je bila u toma da me je pratio uvek ... - Recite mi, Sever, kako to, Marija Magdalena je imala dvoje dece, i to niko ne pominje nigde? Mora da je nešto negde ostalo? Pa, naravno, to se pominjalo, Isidora! I ne samo pominjalo ... Najbolji umetnici su nacrtali slike koje prikazuju Magdalenu, kako ponosno čeka njegovog naslednika. - 117 -
Samo malo toga je ostalo, nažalost. Crkva ne može da dozvoli takav "skandal", jer se ne uklapa u njihovu stvorenu "Istoriju" ... Ali, nešto je ipak ostalo do današnjeg dana, navodno zbog nepažnje onih na vlasti, Tamnih ... - Kako su mogli da dozvole da se ovo dogodi? Uvek sam mislila da su Tamni dovoljno pametni i oprezni? Ova činjenica može pomoći ljudima da vide laži, koje su im predstavljene kao "sveti" oci Crkve. Zar ne? - Shvatila si kako?, Isidora .. - Odmahnula sam glavom tužno. - Vidiš ... Ljudi im ne zadaju previše problema ... - Možete li mi pokazati kako je ona podučavala, Sever ..?
Magdalena u očekivanju naslednika Sandro Botičeli
- 118 -
Ja sam kao dete, u žurbi postavljala pitanja, skakajući sa teme na temu, želeći da vidim i naučim koliko je god više moguće, za skoro potpuno isteklo vreme ... A onda sam ponovo videla Magdalenu ... oko nje su sedeli ljudi. Oni su bili svih uzrasta - mladi i stari, svi bez izuzetka, dugokosi, obučeni u jednostavne tamno plave haljine. Magdalena je takođe bila u belom, sa kosom preko ramena, pokrivena sa predivnim zlatnim ogrtačem. Prostorija u kojoj su bili, u to vreme, izgledala je kao delo ludog arhitekte, oličenim u zaleđenom kamenu njegovih neverovatnih snova... To je bila pećina, izgledala je kao veličanstvena katedrala ... koju je, čudnim hirom, priroda tamo izgradila. Visina "katedrale" je dostizala neverovatne razmere, viseće sa neba strašne "plačne" kamene ledenice, koje se, negde iznad stapaju u čudesnom obrascima, ponovo padajući, lebdeći iznad glava prisutnih ... prirodnog osvetljenja u pećini naravno da nije bilo. Ali, uprkos tome, u neobičnoj "hali" meko se prosuo slatki, pa čak i zlatni sjaj koji je došao niotkuda i omogućavao im da slobodno komuniciraju, pa čak i čitaju ... Sedeći oko Magdalene ljudi su veoma koncentrisano i pomno posmatrali raširene ruke Marije Magdalene. Odjednom između dlanova počeo je da se pojavljuju jarko zlatni sjaj, koji je, postajao deblji, i počeo da se skuplja u veliku plavičastu loptu, dok nije počela da liči na... planetu ...! - Sever, šta je to? .. - Šapnula sam iznenađeno. - To je naša zemlja, zar ne?
Najbolji umetnici su slikali Magdalenu dok čeka naslednika
- 119 -
Magdalena u očekivanju naslednika, vitraž iz crkve Kilmor, Škotska
- 120 -
Marija Magdalena u očekivanju naslednika
- 121 -
Pećina Longrives, Languedoc
- 122 -
Ali, on se samo prijateljski osmehivao bez odgovora i objašnjenja. I nastavio fascinantno da gleda u neverovatnu ženu, u čijim se rukama tako jednostavno i lako, "rodila" planeta! .. Nikada nisam videla Zemlju, sa strane, ali nekako sam bila apsolutno sigurna i uverena da je to bila ona. I tada se već pojavila druga planeta, a zatim još jedna ... i još jedna ... One su kružile oko Magdalene, kao magijom, a ona je mirno sa osmehom objašnjavala nešto prisutnima, i ne obraćaju pažnju na iznenađena lica, kao da govori o nečemu običnom i svakodnevnom. Shvatila sam - da ih uči astronomiji .. Za koju su u moje vreme stavljali "gvožđe" na glavu, i zbog koje je bilo lako završiti pravo na lomači ... A Magdalena je igrajući se time učila –još pre pet stotina godina !!! Vizija je nestala. A ja, prilično zapanjena, nisam se mogla probuditi da Severu postavim sledeće pitanje ... - Ko su bili ti ljudi, Sever? Oni izgledaju podjednako čudno ... Imaju zajednički energetski talas. I odeću imaju istu, kao kod monaha. Ko su oni? .. - Oh, to su čuveni Katari, Isidora, ili kako ih nazivaju - Čisti. Ljudi su im dali to ime zbog ozbiljnosti njihovih manira, čistoće njihovih stavova i iskrenosti namera. Sebe su Katari nazivali "deca" ili "Vitezovi Marije Magdalene," ... što su u realnosti i bili. Taj narod je zaista stvorila ona, da posle (kada nje ne bude više bilo), donesu ljudima Svetlo i Znanje, suprotstavljajući se lažnom učenju "svete" crkve. Oni su bili najverniji i najtalentovaniji učenici Magdalene. Neverovatni i ljubazni ljudi - oni su nosili svetu njena učenja, posvetili su tome svoje živote. Postali su mađioničari i alhemičari, naučnici, lekari i filozofi ... njima su se pokoravale tajne univerzuma, oni su postali čuvari mudrosti Radomira - skrivenih znanja naših predaka, naših bogova... A još, svi su oni nosili u svojim srcima besmrtnu ljubav prema svojoj "lepoj dami" ... Zlatnoj Mariji ...svetloj i misterioznoj Magdaleni ... Katari su čuvali u svojim srcima istinitu priču o kraju života Radomira, i obećali su da će čuvati njegovu ženu i decu, po svaku cenu ... Za to su, dva veka kasnije, svaki od njih, platili svojim životom ... Stvarno je to velika i veoma tužna istorija, Isidora. Nisam siguran da li je potrebno da to čuješ. - Ali ja želim da naučim sve o njima, Sever .. Recite mi, odakle su se tamo pojavili, svi ti nadareni!? Nisu iz doline Magova, kojim slučajem? - Pa, naravno, Isidora, to je bio njihov dom! I tu se zapravo vratila Marija Magdalena. Ali bilo bi pogrešno ne odavati dužnu počast nadarenima. Čak su i jednostavne seljake naučili Katari čitanju i pisanju. Mnogi od njih su naučil napamet pesnike, što bi vama sada ludo zvučalo. To je bila zemlja snova, zemlja - 123 -
svetla, znanja i vere, stvorena Magdalenom. I ta vera se širila iznenađujuće brzo, privlačila u svoje redove hiljade novih "katara", koji su takođe bili spremni da žestoko brane darovana im znanja, kao i njihovu Zlatnu Mariju Magdalenu ... Učenje Magdalene je kao uragan preplavilo zemlju, ne ostavljajući po strani bilo kog mislećeg čoveka. U red Katara, pridruživale su se aristokrate i naučnici, umetnici i pastiri, kraljevi i seljaci. Oni koji su imali, davali su lako Katarskoj "crkvi" svoje bogatstvo i zemlju, da bi ojačala svoju veliku moć, i po celom svetu raznela svetlost svoje duše. - Izvinite što vas prekidam, Sever, ali da li je Katar takođe imao svoju crkvu .. Da li se njihovo učenje javljalo kao religija? - Koncept "crkva" je veoma raznovrsan, Isidora. To nije bila crkva kao što mi to razumemo. Crkva Katara je bila sama Magdalena i njen Duhovni Hram. Mislim Hram Svetlosti i Znanja, kao i Hram Radomira, vitezovi koji su u početku bili Templari (Vitezima Templarima ih je nazvao Kralj Jerusalima Bolduin drugi, Temple - na francuskom. - Hram). Oni nisu imali određene objekte, u koje su ljudi dolazili da se mole. Crkva Katar se nalazila u njihovim dušama. Ali, u njoj su imali svoje apostole (ili, kako su ih zvali - Savršeni), od kojih je prva, naravno, bila Magdalena. Savršeni su bili ljudi koji su dostigli najviše nivoe znanja, i koji su se apsolutno posvetili služenju znanju. Oni su stalno poboljšavali svoj duh, skoro da su otkazivali fizičku hranu i fizičku ljubav. Savršeni su služili ljudima, učeći ih svojim znanjima, lečili siromašne i štitili svoje štićenike od upornih i opasnih kandži Katoličke crkve. Oni su bili neverovatni i posvećeni ljudi koji su bili spremni da brane svoje znanje i veru, i to im je pružila Magdalena. Šteta je, da nije ostalo dnevnika Katara. Sve, što nam je ostalo - su zapisi Radomira i Magdalene, ali oni nam ne daju tačne događaje o poslednjim tragičnim danima hrabrih i svetlih katarskih ljudi, jer su se ti događaji desili dve stotine godina nakon smrti Isusa i Magdalene ... - Recite mi, Sever, kako je poginula Zlatna Marija? Ko je imao toliko crni duh, da podigne svoje prljave ruke na ovu divnu ženu? .. - Crkva Isidora ... Nažalost, sve je to opet crkva .. Ona se razbesnela, videla je lice Katara kao najopasnijeg neprijatelja, koji postepeno i veoma samouvereno zauzima svoje "sveto" mesto. I shvatajući svoj neposredni pad, nije se smirila pokušavajući na bilo koji način da uništi Magdalenu, s pravom je smatrajući glavnim krivcem za učenje "krivog" znanja, nadajući se da će bez svoje zvezde vodilje Katar nestati, nemajući lidera, niti veru. Crkva nije shvatila koliko je jako i duboko učenje i znanje Katara. Da to nije slepa "vera", već njihov način života, - 124 -
suština koju su oni živeli. I tako, bez obzira koliko se trudili "sveti" oci da pridobiju na svoju stranu Katar, u Čistoj Zemlji Oksitaniji nije pronađen ni jedan pedalj zemlje za lažljivu i neistinitu hrišćansku crkvu ... - Ispostavilo se, da to nije radio samo Karafa?!. Da li je moguće da je tako bilo uvek, Sever? .. Obuzeo me je pravi užas, kada sam predstavila sebi celu globalnu sliku o izdaji, laži i ubistvima, koje je činila, pokušavajući da preživi, "sveta" i "praštajuća" hrišćanska vera! .. - Kako je to moguće?! Kako ste to mogli posmatrati i ne intervenisati? Kako ste mogli da živite sa tim, ne poludevši, Sever? !! Nije ništa rekao, znajući dobro da je to samo "krik duše" čoveka. I zato što sam znala njegov odgovor ... Zatim smo proveli malo vremena u tišini, kao izgubljene u mraku, usamljene duše ... - Pa kako je poginula Zlatna Marija? Možete li mi reći o tome? - Nisam mogla da izdržim dugu pauzu... Sever je nažalost klimnuo glavom, što pokazuje da je razumeo ... - Posle toga, kako je učenje Marije Magdalene zauzelo više od polovine Evrpope tog vremena, Papa Urban Drugi je odlučio da će dalje odlaganje biti fatalno za njegovu omiljenu "svetu" crkvu. Smislio je đavolski plan,bez odlaganja je poslao u Oksitaniju dva verna "vaspitača" iz Rima, koji su, kao "prijatelji" Katara znali Magdalenu. Opet, kao što je to često slučaj, divni, svetli ljudi su postali žrtve svoje čistoće i časti ... Magdalena ih je primila u svoj prijateljski zagrljaj, velikodušno im je dala hranu i krov nad glavom. Iako ju je gorka sudbina naučila da nema previše poverenja u sumnjive ljude, bilo je nemoguće drugačije, jer bi njen život i njeno učenje izgubili smisao. Ona je još uvek verovala u dobrotu, uprkos svemu ... A onda sam ih videla ... Na izlazu iz pećine stoje Magdalena i njena zlatokosa ćerka, koja je u to vreme već imala 11-12 godina. Stajale su, držeći se za ruke, prelepe, i gledale poslednje uzbudljive trenutke zalaska oksitanskog sunca. Pećina, na na čijem ulazu su stajale, bila je veoma visoko u planini, direktno na strmoj litici. Ponosno stojeći, kao ogromni spomenik večnosti i prirode, one su se sećale mudrog i hrabrogi
- 125 -
Čoveka ... I one su se setile Čoveka jakog i kreativnog, ljubaznog i ponosnog, što je sazidao divno carstvo Uma i Svetla na ovom malom ali lepom komadu zemlje ...
Omiljeni zamak Magdalene – zamak Montsenjur Neposredno ispred Marije Magdalene na samom vrhu rukom napravljenog brda izdizao se omiljeni dvorac - tvrđava Monsenjur ... Za više od osam godina, ova prijateljska i neosvojiva tvrđava bila je pravi dom ... Dom njene voljene male devojčice, pristanište prijatelja i Hram njene ljubavi. U Monsenjuru je sačuvala sve svoje uspomene - sve drage relikvije iz svog života, učenja i svoju porodicu. Tu je prikupila sve Savršene da pročiste svoje duše, skupljajući živototvornu snagu. Tamo je provela najdraža, najtiša i najaspokojnija vremena.. - Hajde, dušo moja, sunce je ionako zašlo. Opet ćemo uživati sutra. I sada moramo da primimo naše goste. Voliš da komuniciramo, zar ne? Dakle, ako želiš, to radi dok ja ne budem opet slobodna.
- 126 -
- Oni me ne vole, mama. Zle su njihove oči ... i ruke im sve vreme beže, kao da ne mogu da nađu mesto za sebe. Oni nisu dobri ljudi, mama. Nisi mogla da ih zamoliš da odu? Magdalena se nasmejala glasno, nežno grleći svoju ćerku. - Evo moje podozrivljivice! Kako možemo izbaciti goste? Oni su "gosti" i počastvuju nas svojim prisustvom! Ti to znaš, zar ne? Zato budi strpljiva, zlato, dok ne odu kući. I više te oni neće zanimati. Majka i ćerka su se vratile u pećinu, koja je sada postala kao mala kapelica, sa kamenim "oltarom" u uglu. Odjednom, u tišini, sa desne strane glasno se čulo napuklo kamenje, a na ulazu u sobu je stajalo dvoje ljudi. Očigledno, iz nekog razloga, starali su se da budu tihi, a sada kao da im je bilo veoma neprijatno. Ali nisam mogla da utvrdim - šta. Nekako, odmah sam znala da su to nezvani gosti Magdalene ... ona je zadrhtala, ali onda se nasmešila i okrenuvši se starcu, pitala: - Kako ste me našli, Ramon? Ko vam je pokazao ulaz u ovu pećinu? Čovek po imenu Ramon, nasmešio se hladno, pokušavajući da zvuči prijatno, i lažno ljubazno odgovorio: - Oh, ne ljutite se, Svetla Marija! Znate - Imam mnogo prijatelja ovde ... Samo sam želeo da pričamo o nečemu važnom. - Ovo mesto je sveto za mene, Ramon. Nije za svetske sastanke i razgovore. I pored moje ćerke, niko ne može da te dovede ovde, a ona je, kao što vidite, sa mnom. Pratili ste nas ... Zašto? Odjednom sam se osetila, kao polivena ledenom vodom - nešto nije u redu, nešto će se dogoditi ... Htela sam da vrištim mahnito .. Kako to sprečiti? ... Ali ja sam znala da ja ne mogu da im pomognem, ja ne mogu da doprem kroz vekove, ne mogu da intervenišem ... nemam takvo pravo. Događaji se odvijaju ispred mene, desili su se davno, pa čak i ako mogu da pomognem sada - to bi bilo mešanje u istoriju. Tako, ako bih spasila Magdalenu - to bi promenilo sudbinu mnogih, a možda i celu kasniju istoriju. Zemlja bi bila drugačija ... Na to su imala pravo samo dva čoveka na svetu, a ja, nažalost, nisam bila jedan od njih ...
- 127 -
Poslednje utičište Marije Magdalene
- 128 -
Onda se sve dogodilo veoma brzo ... Reklo bi se - kao da nije bilo realno ... nasmejani čovek po imenu Ramon iznenada je uhvatio sa leđa za kosu Magdalenu i odmah zario u njen otvoreni vrat, uski dugi bodež ... Bilo je srašno. Ne uspevajući da shvati šta se dešava, Magdalena visi na njegovoj ruci, ne dajući nikakve znake života. Po snežno beloj odori potekla je crvena krv ... Ćerka je vrisnula, pokušavajući da pobegne iz ruku drugog čudovišta, koji je zgrabio njena krhka ramena. Ali njen vrisak je prekinut - baš kao kod zeca, lomeći mu tanak vrat. Devojka je pala u blizini tela svje nesrećne majke, u čije srce je lud čovek i dalje beskrajno zarivao krvavi bodež ... Činilo se da je izgubio razum i da se ne može zaustaviti ... Ili je tako jaka bila njegova mržnja, koja je upravljala njime, njegovom krivičnkom rukom? .. Na kraju, sve se završilo. Dvojica bezdušnih ubica nestala su bez traga u pećini. Svojim iznenadnim pojavljivanjem uzeli su samo nekoliko kratkih minuta. Veče je još uvek lepo i mirno, i svetlo sa plavih vrhova planina je polako skliznulo u tamu. Na kamenom podu u maloj "ćeliji" mirno leže žena i devojčica. Reklo bi se da spavaju ... Iz užasnih rana Magdalene i dalje prskaju mlazevi krvi. Krvi je bilo neverovatno mnogo ... Ona je zalivala pod, skupljajući se u ogromnu crvenu lokvu. Užas i gnev su mi odsekli noge... Želela sam da urlam na glas, ne želeći da prihvatim ono što se dogodilo! .. Nisam mogla da verujem da se to desilo tako jednostavno i tiho. Tako lako. Neko je morao da vidi to! Neko je morao da ih upozori! .. Ali niko nije ništa primetio. I nije ih upozorio. Nikog uokolo u to vreme jednostavno nije bilo tamo... i ubijena su nečijim prljavim rukama dva svetla, čista života. Zlatna Marija više nije na našem zlom i nezahvalnom svetu ... Otišla je Radomiru ... Odletela k njemu. Ja sam bila bolno tužna zbog njih, za sebe i za sve one koji su se borili, i dalje verujući da mogu nešto promeniti ... Ali, da li su mogli? .. Ako su svi oni koji su se borili, poginuli, ima li smisla takav rat? .. Odjednom ispred mene je iznikla drugačija slika ... U istoj maloj kamenoj "keliji", gde je na podu još uvek ležalo krvavo telo Marije Magdalene, oko nje, klečeći, su bili Vitezovi Hrama ... Bili su neobično obučeni u bele - snežno bele haljine. Oni su stajali oko Magdalene, spuštenih gordih glava, a na okamenjenim licima su tekle suze ... prvi se podigao Volh, koji je nekada bio Jovan. On je nežno, kao da se plaši da je ne povredi, stavio ruku na ranu, i krvavom rukom ucrtao na svojim grudima, krvavi krst ... Drugi je uradio to isto. Jedan po jedan su ustajali, i sa poštovanjem polagali ruku u svetu krv, crtajući crvene krstove na svojim snežno belim haljinama ...To je bio neki obred, ali nisam mogla da razumem ...
- 129 -
Duša Marije Magdalene, otišla je Radomiru - Zašto su oni to uradili, Sever .. - tiho, kao da se bojim da će me čuti, pitala sam šapatom. - To je zakletva, Isidora. Zakletva osvete ... oni su se zakleli na krv, Magdalene najsvetije krvi za njih - da osvete njenu smrt. Naime, od tada su Vitezovi Hrama nosili bele ogrtače sa crvenim krstovima. Samo, skoro niko sa strane nije znao istinito značenje ... i nekako su veoma brzo "zaboravili" da su Vitezovi Hrama do pred smrt Magdalene bili obučeni u tamno braon jednostavne odore, i ne "ukrašene" krstom. Vitezovi Hrama, kao Katari, mrzeli su krst u tom smislu, u kojem ga je "pokazivala" hrišćanska crkva. Oni su ga smatrali podlim i zlim oružjem ubijanja, instrumentom smrti. A činjenica je da su ga naslikali na grudima krvlju Magdalene, ima sasvim drugačije značenje. Samo, crkva je "prekrojila" pravo značenje Vitezova Hrama da odgovara njenim potrebama, kao i sve drugo u vezi Radomira i Magdalene..... Odmah nakon njene smrti, tu mrtvu ženu, Magdalenu, su proglasili kurvom ...Takođe su negirali Hristovu decu i njegov brak sa Marijom Magdalenom ... Samo ih izbrisali "u ime vere u Hrista", protiv
- 130 -
koje su se oboje žestoko borili ceo svoj život ... Takođe su uništili Katar, koristeći ime Hristovo ... imenom tog čoveka... Takođe su uništili i Templare (Vitezove Hrama), najavljujući svojim pristalicama đavola, isklevetavši ih i bacajući blato na njihove postupke i ponizili su samog Velikog Ućitelja, čiji su direktni potomci bili Radomir i Magdalena ... Oslobodivši se od svih onih koji su na neki način mogli da ukažu na niskost i zlobu "svetog" đavoljeg Rima, hrišćanska crkva je stvorila legendu, koju je potvrdila "ubedljivim dokazima", koje niko nikada nije proverio, i nikome nije padalo na pamet da razmisli o tome šta se dešava. - Zašto se nigde ne govori o tome, Sever? Zašto?!. Nije mi odgovorio, očigledno verujući da je sve bilo tako jasno. U meni je rasla ogorčenost zbog onih, koje su tako nepravedno gonili ... Zbog one koji su otišli. I zbog njega, zbog Severa, koji je živeo i nije shvatao da ljudi moraju da znaju sve! Da znaju, da bi to promenili. Da ne bi ubijali one koji im pomažu. Da bi razumeli, na kraju, kako je lep i prekrasan naš život. I znala sam, da neću prestati da se borim! .. - Moram da idem, nažalost ... Ali hvala za vašu priču. Mislim, da ste mi pomogli da preživim, Sever ... Mogu li da vas pitam još jedno pitanje, ne odnosi se na religiju? - On je klimnuo glavom - Kakva je to lepota koja stoji pored vas? To je slično, a opet sasvim drugačiju, od onoga, što sam videla u prvoj poseti Meteorima. - To je Kristal Života, Isidora. Jedan od sedam, koji se nalaze na Zemlji. Obično, njega niko nikada ne vidi, on brani od dolazećih. Ali, dosta čudno, pokazao se tebi. Očigledno, spremna si za više, Isidora ... Zato sam te pitao da ostaneš sa nama. mogla bi da postigneš veoma mnogo, ako bi to htela. Razmisli dok ne bude prekasno. Ne mogu na drugi način da ti pomognem. Razmisli, Isidora ... - Hvala, Sever. Ali znate moj odgovor. Dakle, neću počinjati sve ispočetka. Može biti, da ću vam se vratiti ... A ako ne - srećno vama i vašim učenicima! Moguće, da će uzmoći da promene na bolje našu Zemlju ... Srećno, Sever ... - Neka bude mir sa tobom, Isidora ... I dalje se nadam da ću te opet videti u ovom životu... Jednog dana verovatno ćeš razumeti našu istinu ... Zbogom, dete Svetlosti. Neka bude mir u tvom srcu ...
- 131 -
On se konačno nasmešio i zatvorio oči, a ja sam pošla suprotno, "domu". Kada sam se vratila pravo u "svoju" venecijansku sobu, bila sam šokirana! . Kao da je uhvatio u zamku mladu malu životinju, ispred Karafe, stajala je besna Ana. Njene oči izbacivale su munje, i činilo se, da će moja borbena ćerka izgubiti nad sobom kontrolu. Moje srce skoro da je stalo, ne mogu da vjerujem šta se dešava! .. Tek sada, videvši je ispred njega, konačno sam shvatila, kako beskrajno bolno mi nedostaje! Ana je uveliko sazrela i izgledala je još lepše, nego što sam je zapamtila. Na njene meke dečje crte lica, sada se sručio surovi ozbiljan život, i zbog toga je njeno slatko lice bilo privlačnije. Ali ono što me je pogodilo najviše od svega, je da se Ana nije plašila Karafe! .. Šta je to je bilo? Da li je pronašla nešto što bi nas spasilo od njega?! - A! Madona Isidora!.. Molim vas, objasnite svojoj tvrdoglavoj ćerci, da u ovom trenutku vi niste bili u opasnosti. Ona je postala zaista nemoguća! .. Mislim da su je u Meteorima razmazili, mi ćemo popraviti njen meki karakter.Ona se ionako više tamo neće vratiti. - Šta hoćete da kažete, Vaša svetosti? Vi ste želeli od nje da napravite vešticu "Boga", ili su se vaši planovi promenili? Tresla sam se od uzbuđenja i straha za Anu, ali sam znala da ni u kom slučaju to ne bi trebalo da pokažem Karafi. Čim bi shvatio, da je njegov plan uspešan, onda bi sigurno, pakao izgledao kao odmor za mene i Anu ... u poređenju sa podrumima Karafe. Dakle, poslednjim naporom sam pokušavala da izgledam mirno, u isto vreme nisam skidala pogled sa moje sjajne devojke. Ana se držala tako samouvereno, da me je ostavila u čudu - čemu su je naučili, tamo u Meteorima? Ana mi je požurila u naručje, potpuno nesvesna nezadovoljstva Karafe. Njene ogromne oči sijale su kao dve sjajne zvezde na noćnom nebu Italije! - Mama, moja draga, tako sam sretna, lagali su me !!! Jesi li dobro, zar ne? Nisu te mučili? Nisu ti pričinili bol? .. Uhvatila me je za ruke, pažljivo zagledajući moje lice, kao da želi da se uveri da je istina da je sve u redu ... Barem za sada ... - Mamice, tako sam se bojala za tebe! Tako sam se bojala, da te neću naći živu! - Ali ja sam te zvala! Želela sam da te upozorim da ne ideš. Zašto nisi pričala sa mnom, dušo .. - zagrlivši moju hrabru devojku, tiho sam šapnula. - On teje prevario, moja radosti ..!
- 132 -
Ana se samo smeškala sretno, držeći me svojim snažnim rukama, i nisam imala izbora nego da samo činim isto sama - ona me neće slušati, čvrsto verujući da je bila u pravu ... - Mislim da je dovoljno za danas zagrljaja! -nezadovoljno je prošištao Karafa. Zar ne mislite, Isidora, da sada treba da budete malo govorljiviji? Ana je postala divna devojka sa kojom bi svaka majka mogla biti ponosna. Vama mora biti veoma drag njen život, zar ne - i napravivši namerno pauzu, dodao je: -To je sada do vas, draga Isidora. Od ovog trenutka sve od zavisi samo od vas. Zadovoljno trljajući ruke, Karafa ustade da ode. - Pričala sam sa svojim ocem, Vaša svetosti ... Pričao mi je o onom drugom, udaljenom životu. Mislim da bi vi bili užasnuti, kada bi čuli, šta je pripremljeno tamo za takve kao što ste vi ... za kriminalce. Razmislite ponovo, Svetosti, moguće je da imate još vremena, da se pokajete ... Možda još uvek možete nekako sačuvati vaš gadan, bezvredan život! Karafa je gledao ukočeno ... Gledao je u mene tako iznenađeno, kao da je umesto mene video duha mog oca ... - Hoćete da kažete da ste razgovarali sa mrtvimm ocem, Isidora .. - pitao je šapatom. - Oh da, Vaša Svetosti, on dolazi kod mene skoro svakodnevno. Vi ste žestoko u zabludi ako ste mislili, da ćete nas na taj način razdvojiti. Ja sam Veduna, znate, a on je Vedun. Dakle, ubivši ga, samo ste nam učinili uslugu - ja sada mogu da ga čujem svuda. Mogu da razgovaram s njim ... I vi ne možete više da ga povredite. On je nedostupan vašim lukavstvima. - Šta vam je on rekao, Isidore? - sa bolesnim interesom je pitao Karafa. - O, govorio je o vama, Svetosti. Ja nisam sigurna da li će vam biti interesantno. I sada, uz vašu dozvolu, ja bih želela da razgovaram sa svojom kćerkom. Osim, ako naravno, nemate nešto protiv. Ona se toliko promenilo tokom te dve godine. I ja bih htela da je upoznam ... - Vreme, Isidora! Vi nemate puno vremena. A mnogo će zavisiti od toga kako ćete se ponašati, draga. A dotle vaša ćerka ide sa mnom. Ja ću se vratiti uskoro, a nadam se da ćete tada govori na drugačiji način ... U mojoj umornoj duši se našao ledeni užas smrti ... - Gde vi vodite Anu?! Šta hoćete od nje, Vaša Svetosti? - bojala sam se da čujem odgovor, ali sam pitala. - 133 -
- O, budite mirni, moja draga, Ana još neće biti poslata u podrum, ako je to, ono što ste mislili. Pre toga, kada to rešim, moram prvo, da čujem vaš odgovor ... Kao što sam rekao - sve zavisi od vas, Isidora. Uživajte u svojim snovima! I propustivši Anu ispred, poludeli Karafa je otišao ... Sačekavši nekoliko meni veoma dugih minuta, pokušala sam da se mentalno obratim Ani. Ništa se nije desilo - moja devojka nije odgovorila! Opet i opet sam pokušavala - rezultat je bio isti. Ana nije odgovorala. To jednostavno nije moglo biti! Znala sam da zaista želi da razgovara samnom. Mi smo morale znati šta ćemo dalje da radimo. Ali Ana nije odgovarala ... U strašnom uzbuđenju sati su prolazili. Ja sam bukvalno padala s nogu, još uvek pokušavajući da pozovem svoju dragu devojku. A onda je došao Sever. - Pokušavaš uzalud, Isidora. O je postavio na Anu svoju zaštitu. Ne znam kako da ti pomognem, ona mi je nepoznata. Kao što sam rekao, to je Karafa, naš "gost" koji je došao na Meteore. Žao mi je, ne mogu da ti pomognem da sa tim... On je nežno stavio ruku na moju glavu ... - Opusti se, Isidora. Danas ne možeš ništa promeniti. A sutra, možda ćeš imati više snage. Odmori se, Dete Svetla ... moje misli će biti sa tobom ... Poslednje reči Severa, ja skoro da nisam čula, polako ulazeći u prozračni svet snova, gde je sve bilo nežno i mirno, gde su živeli moj otac i DŽirolamo, i gde je skoro uvek sve bilo ispravno i dobro ...
- 134 -
Glava 40. Isidora-6. Svetodar Zajedno sa Stelom sam zapanjeno ćutala, duboko potresene pričom o Isidori ... Naravno, mi smo verovatno bile još suviše mlade da shvatimo dubinu zlobe, bola i laži, koji su okruživali onda Isidoru. I sigurno naša dečja srca su bila suviše ljubazna i naivna da shvate užas predstojećih ispitivanja Isidore i Ane ... Ali, nešto nam je čak toliko malim i neiskusnim, već jasno. Već sam znala da ono što je predstavljeno ljudima kao istina, još uvek ne znači da je to istina, i da se zaista moglo da dokazati da je to najčešće laž, za koju, baš čudno, niko nije trebalo da bude kažnjen jer ju je izmislio, i nema razloga da bude odgovoran za to. Ljudi sve primaju zdravo za gotovo, i iz nekog razloga, to im je sasvim dovoljno, i ništa na ovom svetu ne preispituju. Niko neće tražiti krivca, niko ne želi da dokaže istinu, sve je mirno i" bez vetra ", kao da su naše duše pune" smirenog zadovoljstva", a ne bespokompromisni ludi " tragači za istinom "... Iskreno, duboka tužna priča Isidore, umrtvila je bolom naša dečja srca, ne dajući vremena za buđenje ... Izgledalo je da nema granica nečovečnim mukama, ove neverovatne i hrabre žene! Bila sam istinski uplašena i zabrinuta, razmišljajući šta nas čeka na kraju ove neverovatne priče! Pogledala sam Stelu, moju borbenu drugaricu ispunjavala je žalost za Anom,ne skidajući oči sa Isidore ... Činilo se da je tako hrabra i da se neće predati, ljudskoj surovosti. Da, naravno, Stela i ja, videle smo više, nego druga deca već sa svojih 5-10 godina. Mi smo već znale da takav gubitak, znači bol ... Ali smo još uvek imale mnogo da prođemo kako bi razumele bar mali deo onoga, što je sada osećala Isidora! I samo se nadam da neću sama imati ovakvih iskustva. Gledala sam u zanosu ovu prelepu, odvažnu, izuzetno nadarenu ženu, ne mogavši da zaustavim suze. Kako su se "ljudi" usudili da sebe zovu ljudima, radeći to sa njom?!. Kako je Zemlja trpela takve gadne kriminalce, dozvoljavajući da je gaze, ne otvorivši se pod njihovim stopama?! Isidora se još uvek nalazila daleko od nas, i ja iskreno nisam htela da nastavi svoju priču ... Njena priča je kidala moju dečju dušu, terajući je da stotinu puta umire od besa i bola. Nisam bila spremna za to. Nisam znala kako da se zaštitim od takvih zlodela. I izgledalo je, da ako se ne zaustavi ova za srce razdirajuća priča, samo ću umreti, ne sačekavši njen kraj. To je bilo previše okrutno i iznad normalnog dečjeg razumevanja. Ali, Isidora, kao da se ništa nije dogodilo, nastavila je priču dalje, i nama nije ostalo ništa drugo, već samo da ponovo uđemo u njen, tako visok i čist, život na Zemlji ... ************************* Probudila sam se sledećeg jutra veoma kasno. Očigledno, mir, koji mi je dao svojim dodirom Sever, zagrejao je moje namučeno srce, dozvolio je malo opuštanja, da bih novog dana mogla stajati uzdignute glave, bez obzira šta mi on - 135 -
donese ... Ana još nije odgovarala, očigledno, Karafa je rešio da ne dozvoli da komuniciramo, dok se ne slomim, ili dok se ne pojavi za njega ta vrsta potrebe. Izolovana od moje drage devojke, ali znajući da je blizu, pokušala sam da smislim razne-različite načine komunikacije sa njom, ali u svom srcu sam znala, ništa se ne može naći. Karafa je imao svoj čvrsti plan, koji nije imao nameru da promeni, bez obzira na moje želje. Već sasvim suprotno-što sam više želela da vidim Anu, više će je držati je zaključanom, ne dozvoljavajući naš susret. Ana se promenila, postala je veoma jaka i samouverena, što je mene malo plašilo, jer, znajući tvrd karakter njenog oca, ja sam mogla zamisliti koliko je mogla daleko da ide u svojoj istrajnosti. Toliko sam želela da živi! Čulo se kucanje na vratima - na pragu je stajao Karafa ... - Da li ste se odmorili, draga Isidora? Nadam se, da blizina vaše ćerke nije poremetila vaš san? - Hvala za brigu, Vaša Svetosti! Spavala sam iznenađujuće lepo! Očigledno, blizina Ane me je smirila. Da li ću moći da komuniciram sa svojom ćerkom danas? On je bio svež, kao da me je već slomio. A ja sam mrzela njegovo samopouzdanje u svoju pobedu! Čak i ako je imao osnova za to. Neću mu se tako jednostavno predati - Htela sam da se borim. Do poslednjeg daha, do poslednjeg trenutka, dok sam na Zemlji ... - Pa, šta ste odlučili Isidora? - veselo me je Papa pitao. - Kao što sam ranije pomenuo, od toga zavisi koliko brzo ćete videti Anu. Nadam se da me nećete naterati na najteže mere? Vašoj ćerki ne želite, da njen život bude prekinut tako rano, zar ne? Ona je zaista veoma talentovana, Isidora. I ja iskreno ne želim da joj nanesem zlo. -Mislim da me poznajete odavno, Vaša Svetosti, da shvatite da pretnje neće promeniti moju odluku ... Čak ni najgore. Ja mogu da umrem, ne izdršavši bol. Ali ja nikada neću odustati od nečaga za šta živim. Žao mi je, Svetosti. Karafa me je pogledao širokim očima, kao da je čuo nešto, ne sasvim razumno, što ga je veoma zadivilo. - I nećete žaliti za svojom prelepom ćerkom?!. Da, vi ste još fanatičniji od mene, madona! .. Rekavši to, Karafa je ustao i otišao. A ja sam sedela potpuno ukočena. Bez osećaja u svom srcu, i nisam bila u stanju da zadržim bežeće misli. Znala sam da je to kraj. Sada će uzeti Anu. I nisam bila sigurna da li može da preživi, sve što
- 136 -
je čeka. Nisam imala snage da razmišljam o osveti. Nisam imala snage da uopšte razmišljam o bilo čemu. Moje telo je bilo umorno, i nije želelo borbu. Očigledno, to je bila granica, nakon koje nastupa "drugi" život. Ja sam ludo želela da vidim Anu! Da je zagrlim za zbogom! Da joj dam snage, i da joj kažem koliko je volim. I sada, na zvuk otvaranja vrata, videla sam je! Moja devojka je stajaola prava i ponosna, kao uspravna trska, koju pokušava da slomi predstojeći uragan. - Pa, da popričate sa ćerkom, Isidora. Možda će ona doneti barem neki zdravi smisao u vaš zabludeli um. Dajem vam jedan sat. I pokušajte da očistite svoj um, Isidora. U suprotnom, ovaj sastanak će biti poslednji za vas ... Karafa više nije žeeo da se igra. U pitanju je bio njegov život. Isto, kao i život moje drage Ane. A ako drugi nisu imali za njega nikakvu vrednost, za svoj je bio spreman da uradi sve. - Mamice! -Ana je stajala na vratima. Mama, mila moja, kako da ga uništimo?.. Nisu mi to rekli, mama! Skočivši sa stolice, poletela sam mom jedinom blagu, mojoj devojci i oduzimaći joj dah, stisnula sam je što sam više mogla ...- Oh, Mama, ti ćeš mene zadaviti! -zvonko se smejala Ana. A moja duša je upijala ovaj smeh, kao osuđenik na smrt koji upija tople oproštajne zrake zalazećeg sunca ... - Šta ti je, mama, i dalje smo žive! Još uvek možemo da se borimo! Ti si meni rekla da ćeš se boriti, dok si živa. Hajde, da razmislimo da li možemo nešto da uradimo. Možemo li da svet oslobodimo ovog zla. Opet, ona mi je dala podršku svojom hrabrošću! .. Opet je našla prave reči. Ova lepa hrabra devojka, gotovo dete, nije mogla ni da zamisli, kakvim bi mukama mogao da je podvrgne Karafa! U kakvom brutalnom bolu može da udavi njenu dušu. Ali ja sam znala. Znala sam sve, šta je čeka, ako mu se ne pokorim. Ako se ne složim da dam Papi jedinu stvar koju je želeo. - Dobro moje, moje srce. Ne mogu da gledam tvoju patnju. Neću mu te dati moja devojko! Severa i njegovu sortu ne zanima, ko će ostati u ovom životu ... Pa zašto bi mi bile drugačije? Zašto bi nama stalo do nekog drugog, nečije tuđe sudbine?!. Ja sam bila uplašena od svojih reči ... ali u svom srcu znala sam vrlo dobro, da su one izazvane samo beznađem naše situacije. I, naravno, nisam htela da izdam, da bih živela. Radi čega su umrli moj otac i moj Džirolamo. Samo, samo za trenutak želela sam da verujem da možemo izaći i izvući se iz ovog užasnog, "crnog" Karafinog sveta, zaboravljajući sve ... zaboravivši druge, nama nepoznate ljude.
- 137 -
Zaboravljajući o zlu. To je bila trenutna slabost umornog čoveka, ali sam znala da nisam imala pravo da dozvolim to ni njoj. I onda, na kraju svega, očigledno ne mogavši da izdržim više nasilje, ljute suze potokom su potekle niz moje lice. A ja sam se trudila da izbegnem ovo! Trudila sam se da ne pokažem svojoj slatkoj devojci, u kakvim je dubinama očaja moja iscrpljena, izmučena bolom duša. Ana me je žalosno pogledala svojim velikim sivim očima, u kojim je živela duboka, sasvim ne dečja tuga ... Ona je nežno milovala moje ruke, želeći da me simri. A moje srce je vrištalo, ne želeći da se smiri. Ne želeći da je izgubi. Ona je bila jedini preostali smisao mog propalog života. I nisam mogla da dozvolim lošem čoveku, koga zovu Papa, da je uzme od mene! - Mama, ne brini se za mene - kao da mi čita misli, Ana je šapnula - Ne plašim se bola. Ali čak i ako je veoma bolno, deda je obećao da će me pokupiti. Razgovarala sam sa njim juče. On će me čekati ... I tata, takođe. Obojica će biti tamo da me čekaju. Samo će tebi biti veoma bolno da odem ... Volim te, mama .. - Ana se sakrila u mojim rukama, kao da traži zaštitu. A nisam mogla da je zaštitim ... Nisam mogla da je spasim. Nisam pronašla "ključ" za Karafu... - Oprosti mi, moja draga, ja sam te izneverila. Dovela sam nas obe ovde ... nisam našla način da ga uništim. Oprosti mi, Ana ... Jedan sat je prošlo. Razgovarali smo o raznim stvarima, bez da se vraćamo za ubistvo Pape, da današnji dan, bez obzira na sve, ne proigramo. I nismo to želele. Karafa je živeo, i to je bilo najgore i najstrašnije. Nije nam se dalo da se oslobodimo njega u našem svetu. Nije nam se dalo da spasimo dobre ljude. On je živeo, uprkos svim pokušajima, uprkos našim željama. Uprkos svemu ... - Samo se ne daj njemu, mama .. molim te, samo ne odustaj! Znam kako je ovo teško za tebe. Ali svi ćemo biti sa tobom. On nema pravo da živi dugo! On je ubica! A čak i ako se složiš da mu daš šta želi - još uvek će nas uništiti. Ne predaj se, mama !!! Vrata se otvoriše, ponovo je stajao na pragu Karafa. Ali sada je izgledao veoma nezadovoljan nečime. I mogla bih zamisliti čime. Karafa više nije bio siguran u svoju pobedu. To ga je poremetilo, jer mu je ostala samo ova poslednja šansa. - Pa, šta ste se odlučili, madona? Skupila sam svu svoju hrabrost da ne pokažem u svom govoru drhtanje, i rekla tiho:
- 138 -
- Toliko puta sam odgovorila na to pitanje, Svetosti! Šta može da se promeni za tako kratko vreme? Dolazi mi osećaj da ću se onesvestiti, ali, gledajući ponos u Aninim očima, sve loše stvari odjednom nestaju negde ... Kako je svetla i lepa bila u tom strašnom momentu, moja ćerka! .. - Vi ste sišli sa uma, madona! Da li tako jednostavno možete poslati svoju ćerku u podrum? .. Znate dobro, šta je tamo čeka! Probudite se, Isidora! .. Odjednom, Ana je prišla Karafi i jasnim glasom rekla: - Ti nisi sudija, i nisi Bog .. Ti si samo - grešnik! Zato i žeže Prsten Grešnika tvoje prljave prste! .. Mislim da nije na tebi slučajno ... jer ti si najpodliji od svih! Ti me ne plašiš, Karafa. I moja majka se nikada neće predati! Ana se uspravila i pljunula u lice ... Papu lično. Karafa je prebledeo kao smrt. Nikad nisam videla da je neko pobledeo tako brzo! Njegovo lice je samo u deliću sekunde postalo pepelno sivo... u njegovim tamnim očima je gorela smrt. I dalje stojeći kao stub od neočekivanog ponašanja Ane, odjednom sam shvatila sve - ona namerno provocira Karafu,.. Da bi doneo odluku! Da bi sama pošla u smrt ... Srce me je zabolelo, Ana me je podsetila na devojku Damianu... Ona je odlučila o svojoj sudbini ... a ja ne mogu pomoći. Nisam mogla da intervenišem. - Pa, Isidora mislim da ćete zažaliti zbog ovoga. Vi ste loša majka. I bio sam u pravu o ženama - sve su one proizvod đavola! Uključujući i moju jadnu majku. - Izvinite, Vaša Svetosti, ali ako je vaša majka proizvod đavola, od koga, ste onda vi? .. Jer, od njenog ste mesa? - Istinski iznenađena njegovom manijakalnom presudom, pitala sam. - O, Isidora ja sam već odavno to uništio u sebi! I videvši vas opet, dobio sam osećaj za žene. Ali sada vidim, da nisam bio u pravu! Vi ste isti kao i sve! Vi ste užasni! Karafa ja izgledao lud ... Bojala sam se da bi ovo moglo završiti za nas mnogo gore od prvobitno planiranog. Odjednom, naglo skočivši na mene, Papa je bukvalno viknuo: - "Da" ili "ne"?!. Ja vas poslednji put pitam Isidora! .. Šta da kažem ovom ludom čoveku? Sve je već rečeno, i ja samo mogu da ćutim, ignorišući njegovo pitanje.
- 139 -
- Ja vam dajem jednu sedmicu, madona. Nadam se da ćete se opametiti i spasiti Annu. I sebe...- i zgrabivši moju ćerku za ruku, Karafa ode iz sobe. Upravo sam se setila da treba da dišem. Papa me je tako zapanjio svojim ponašanjem da ne mogu odmah da se oporavim. Ana ga je smrtno uvredila. Moja jadna devojka! Njen krhki čist život visi o koncu, koji bi se mogao lako prekinuti po hirovitoj volji Karafe ... Pokušavala sam da ne mislim o svemu tome, dajući svom uzavrelom mozgu bar malo predaha. Izgledalo mi je, da je ne samo Karafa, već ceo svet mi je izgledao kao da je sišao sa uma ... uključujući i moju hrabru ćerku. Naši životi će trajati još jednu nedelju ... Da li je moglo da se nešto promeni? U svakom slučaju, u ovom momentu, moja umorna, prazna glava nema više normalnih misli. Ja ne osećam ništa, i ne plašim se. Mislim da se tako ljudi osećaju, kada putuju u smrt. Mogu li bilo šta da promenim za kratkih sedam dana, ako nisam uspela da nađem "ključ" za Karafu za duge četiri godine? U mojoj porodici, niko nije verovao u slučajnosti. I nadati se da će nešto neočekivano doneti spas-je bila želja deteta. Znala sam da pomoć nije bila dostupna. Otac očigledno nije mogao da pomogne, ako je ponudio Ani da joj pokupi suštinu. Meteori su takođe otkazali. Mi smo bili s njom samom, i moramo da joj pomognemo sami. Morala sam da mislim, pokušavajući do poslednjeg časa, u ovoj situaciji koja je bila izvan mojih moći... U sobi je počeo da se zgušnjava vazduh -pojavio se Sever. Samo sam mu se osmehnula bez osećaja bilo kakve uzbuđenosti ili radosti, kao da sam znala, da on nije došao da pomogne. - Pozdravljam vas, Sever! Zašto ste se vratili? Opušteno sam pitala. On je pogledao u mene iznenađeno, kao da ne shvata moj um. Verovatno nije znao da postoji granica ljudske patnje, do koje je veoma teško doći ... Ali njega, čak i najgore ostavlja ravnodušnim, kao da se plaši da ne ostane bez snage ... - Žao mi je što ne mogu da ti pomognem, Isidora. Mogu li ja nešto da uradim za tebe? - Ne, Sever. Ne možete. Ali će mi biti drago ako budete pored mene. Drago mi je da vas vidim - rekla sam žalosno, i odmah posle pauze, dodala: - Imamo nedelju dana ... Tada će Karafa, najverovatnije, prekinuti naše kratke živote. Recite mi, da li oni vrede tako malo? Da li je moguće da odemo tako lako, kao što je otišla Magdalena? Zar se nije našao neko ko bi očistio od ovih ne-ljudi naš svet, Sever?.. - Nisam došao da ti odgovaram na stara pitanja, prijatelju. Ali moram da priznam, ti si me naterala da razmislim dosta, Isidora. Primorala si me da ponovo vidim, - 140 -
ono što sam se godinama trudio da zaboravim. I ja se slažem sa tobom - mi nismo u pravu. Naša istina je previše "uska" i nehumana. Ona guši naša srca. I mi smo postali previše hladni da pravilno sudimo situaciju. Magdalena je bila u pravu kada je rekla da je naša vera mrtva ... U pravu si, Isidora. Stajala sam tamo, buljila u njega zapanjeno, ne mogavši da vjerujem šta sam čula! Da li je to isti, ponosan i uvek u pravu Sever, koji ne dozvoljava bilo kakvu, čak i najmanju kritiku njegovog velikog Učitelja i njegovih voljenih Meteora? !! Nisam skidala pogled sa njega, pokušavajući da proniknem u njegovu čistu, ali čvrsto zatvorenu za sve dušu. Šta je promenilo njegovo vekovima učvršćeno mišljenje?! Šta ga je podstaklo da vidi svet humanije? .. - Znam da sam te iznenadio - reče Sever - ali ni to što ću ti reći, neće promeniti situaciju. Ja ne znam kako da se uništi Karafa. Ali zna naš Beli Volh. Da li želiš da pođeš njemu opet, Isidora? - Mogu li da pitam šta se promenilo, Sever? - pitala sam oprezno, ne obraćajući pažnju na njegovo poslednje pitanje. Mislio je na trenutak, kao da pokušava da odgovori što je više iskreno moguće ... - To je bila odavno ... Tog samog dana, kada je Magdalena umrla. Nisam sebi i svim nama oprostio za njenu smrt. Ali naši zakoni, verovatno previše duboko žive u nama, i ja nisam nalazio snage u sebi da to priznam. Kada si došla, slikovito si me podsetila na sve što se dogodilo tada ... Ti si uskomešala u meni sećanja koja sam ja vekovima pokušavao da ubijem. Ti si oživela u meni Zlatnu Mariju ... hvala ti na tome, Isidora - skrivena jako duboko, u očima Severa vrištala je bol. I nisam mogla da verujem, da je on konačno otvorio svoju toplu, čistu dušu. Na kraju krajeva, on je opet bio živ! .. - Sever, šta da radim? Zar se ne bojiš da se svetom vladati ovaj ne-čovek, Karafa? .. - Već sam ti predložio, Isidora, pođi ponovo u Meteore da vidiš Velikog Učitelja.Samo on može da ti pomogne. Ja, nažalost, ne mogu ... Prvi put sam tako jasno osećala njegovo razočaranje. Razočarenje zbog njegove bespomoćnosti. Razočarenje zbog toga, kako je živeo. Razočaran u svojoj zastareloj istini. Očigledno, ljudsko srce nije uvek u stanju da se nosi sa tim, čemu je naviklo, u šta je verovalo ceo svoj život. Dakle, Sever - on nije mogao samo da se preokrene, pa čak i znajući da je pogrešio. Živeo je svoj vek, verujući da pomaže ljudima ... verujući da radi samo to, što je potrebno da spasi našu
- 141 -
nesavršenu zemlju, da je dužan da joj pomogne da se konačno rodi. On je verovao u dobro i u budućnost, uprkos gubitku i bolu, koja se mogla izbeći, ako bi otvorio svoje srce ranije. Ali svi mi, očigledno nismo savršeni - pa čak ni Sever. I bez obzira na to koliko je bolno razočarenje, sa njim živi, ispravlja neke stare greške, i pravi nove, bez kojih bi bili nemogući naši zemaljski životi ... - Da li ćete naći malo vremena za mene, Sever? Volela bih da znam šta niste imali vremena da mi kažete prilikom našeg poslednjeg sastanka. Neću vas zamarati sa mojim pitanjima? Ako nemate, recite mi i ja ću pokušati da vam ne smetam. Ali, ako se slažete da razgovarate sa mnom - napravićete mi divan poklon, jer ono što znate, neću nikome reći, ja sam još uvek ovde, na Zemlji... On me tužno pogledao i rekao tiho: - Šta želiš da znaš, prijatelju? Pitaj - Ja ću pokušati da ti odgovorim na sve što te muči. - Svetodar, Sever ... Šta se desilo sa njim? Kako je proživeo svoj život na zemlji sin Radomira i Magdalene? .. Sever se zamislio ... na kraju, duboko, kao da skuplja sjaj iz prošlosti, započeo je svoju sledeću uzbudljivu priču ... - Posle raspeća i smrti Radomira, Svetodara su Vitezi odveli u Španiju, da ga spasu od smrtonosnih kandži "svete" Crkve, koja je, bez obzira na to koliko to koštalo, pokušavala da pronađe i ubije dečaka koji je najstrašniji živi svedok, kao i direktni naslednik Radomirovog Drveta Života, koji je trebalo da promeni naš svet. Svetodar je živeo u poznatom okruženju u porodici španskih velmoža, koji su bili verni sledbenici učenja Radomira i Magdalene. Svoju decu, na njihovu veliku žalost, nisu imali, tako da je "nova porodica" dala srce dečaku, pokušavajući da uspostavi što je moguće više udobno i toplo kućno okruženje. Zvali su ga tamo Amori (što znači - dragi, voljeni) jer je njegovo pravo ime Svetodar bilo opasno. Zvučalo je previše neobično za uši drugih, a rizikovati život Svetodara je bilo više nego glupo. Tako je Svetodar za ostale dečake postao Amori, a njegovim pravim imenom, zvali su ga prijatelji i njegova porodica. I to tek onda, kada nije bilo nepoznatih ljudi ... Sećao se vrlo dobro smrti svog voljenog oca, i dalje je zbog toga patio ozbiljno, Svetodar se zakleo u svom dečjem srcu da će "popraviti" ovaj okrutni i nezahvalan svet. On je obećao da posvetiti svoj budući život drugima, da pokaže kako vatreno i nesebično voli život, i kako se žestoko bori za dobrotu i svetlo, zbog čega je njegov otac umro ... Sa Svetodarom je u Španiji ostao njegov stric - Radan, ne ostavljajući - 142 -
dečaka, noću ili danju, beskrajno zabrinut za njegov krhki, još neformirani život. I njega je beskrajno plašilo da će ga jednog dana neko naći i prekinuti dragoceni život malog Svetodara, kome je, čak i tada, od prvih godina svog postojanja, oštra sudbina posvetila da nosi baklju svetlosti i znanja za naš nemilosrdni, ali tako drag i poznati, zemaljski svet. Osam godina je prošlo. Svetodar se pretvorio u predivnog mladog čoveka, koji je sada mnogo više ličio na svog hrabrog oca Isusa-Radomira. On je sazreo i ojačao, i u njegovim jasnim plavim očima počela je da se pojavljuje sve više znana čelična nijansa, tako jako trepereći kao u očima njegovog oca. Svetodar je živeo i učio veoma marljivo, svim srcem u nadi da će jednog dana postati kao Radomir. Mudrost i znanje mu je predavao, došavši tu, Volh Isten. Da, Isidora! - uočio je moje iznenađenje, i onda se nasmešio - isti onaj Isten, koga ste sreli u Meteorima. Isten, sa Radanom, je pokušavao na svaki način da se razvije razmišljanja o životu kod Svetodara, pokušavajući da što je više moguće otkrije misteriozni svet znanja, da (u slučaju nevolje) dečak ne bude bespomoćan i ne zna kako da se bori za sebe, licem u lice sa neprijateljem. Oprostivši se pre dugo vremena sa svojom čudesnom malom sestrom i Magdalenom, Svetodara ih nikada nije vedeo žive ... Iako mu je skoro svakog meseca neko donosio najnovije vesti od njih, on je duboko usamljenog srca žudeo za majkom i sestrom - njegovom jedinom pravom porodicom, ne računajući strica Radana. Ali, uprkos mladosti, Svetodar je već naučio da ne pokazuje svoja osećanja, koje je smatrao kao fatalnu slabost pravog čoveka. Pokušao je da izraste u ratnika, kao i njegov otac, a nije želeo da pokaže drugima svoju ranjivost. Tako ga je naučio njegov stric Radan ... i tako je tražila u svojim pismima njegova majka ... daleka i voljena Zlatna Marija. Nakon besmislene i strašne smrt Magdalene, ceo unutrašnji svet Svetodara pretvorio se u neprekidnu bol ... njegova ranjena duša nije htela da podnese ovaj nepravedni gubitak. Iako ga je stric Radan dugo pripremao za takvu mogućnost, nesreća je pogodila dečaka uraganom nepodnošljive boli, od koje nije mogao da pobegne ... Njegova duša je patila, previjala se u bespomoćnom besu, jer ništa ne može da promeni ... bilo je nemoguće vratiti vreme. Njegova divna, nežna majka otišla je u daleki i nepoznat svet, odvodeći sa sobom njegovu slatku malu sestru ... Ostao je sam u ovoj surovoj, hladnoj stvarnosti, čak i pre nego što je mogao da postane pravi odrastao muškarac, i nije mogao da razume, kako da sa ovom mržnjom ostane živ ... Ali krv Radomira i Magdalene, nije bez razloga tekla kroz vene njihovog jedinog sina - prevazišavši bol stoički, Svetodar je zadivio čak i Radana, koji je (kao niko drugi!) znao koliko duboko ranjena duša može biti i koliko je teško vratiti se nazad, gde nema onih koje ste voleli.... Svetodar nije hteo da se preda na milost i nemilost tuge i bola ...Što je okrutniji "bio" njegov život, još
- 143 -
jače je pokušavao da se bori, znajući put do svetlosti, do dobrote i spasenja izgubljenih u tami ljudskih duša ... Ljudi su dolazili do njega u potocima, molili za pomoć. Neko je čeznuo da se otarasi bolesti, neko da izleči svoje srce, dok su drugi jednostavno želeli svetlost tako velikodušnog Svetodara. Radanu je bilo drago da ga gleda dok raste. Slava "čuda" koje je počinio njegov nećak, čula se preko Pirineja ... Sve više i više stradalnika želelo je da se požali "čudotvorcu". I ne osećajući predstojeće opasnosti, a on nikad nije nikoga odbio, uveren da ide stopama pokojnog Radomira ... Prošlo je još nekoliko godina. Svetodar je sazreo, postao je jači i spokojniji. Sa Radanom se odavno preselo u Oksitaniju, gde je izgledalo da čak i vazduh diše učenjem njegove majke - prerano umrle Magdalene. Preživeli Vitezovi Hrama raširenih ruku su prihvatili sina, obećavajući da će ga čuvati i pomoći mu koliko imaju snage za to. I tada je došao dan kada je Radan osetio pravu, otvorenu preteću opasnost... To je bilo na osmogodišnjicu smrti Zlatne Marije i Veste - voljene majke i sestre Svetodara ... - Vidi, Isidora ... - Sever je rekao tiho. - Ja ću ti pokazati, ako hoćeš.
Dolina Magova
- 144 -
Ulaz u pećinu u kojoj je poginula Marija Magdalena
- 145 -
Ispred mene je bila bistra, ali sumorna, živa slika ... tmurne tamne planine velikodušno prosipaju nervirajuću kišu, ostavljajući u duši osećaj nesigurnosti i tuge ... Dolina Magova je sumorno izgledala, prisećajući se svetlih, srećnih dana, osvetljenih zracima vrelog letnjeg sunca ... Sve je okolo postalo tužno i više nego tužno. Visok i dobro građen mladić stoji zamrznut kao"kip" na ulazu u poznatu pećinu, nepokretan i bez odavanja bilo kakvog znaka života, kao kamena statua, nepoznatim majstorom utisnuta direktno u hladnu kamenu stenu. Shvatila sam to je sigurno bio odrastao Svetodar. Izgledao je muževniji i jači. Ohol, a u isto vreme - veoma dobar ... ponosan, uzdignute glave, govorio je o hrabrosti i časti. Vrlo duga plava kosa, vezana crvenom trakom preko čela, visila je u teškim talasima preko ramena, što ga je činilo da izgleda kao drevni kralj ... ponosni potomak Merovinga. Naslonjen na mokri kamen Svetodar je stajao, ne osećajući ni hladnoću, ni vlagu - odnosno, ne osećavši ništa ... Evo, pre tačno osam godina, njegova majka je umrla - Zlatna Marija, i njegova mlađa sestra - hrabra, odana Vesta ... Njih je brutalno i kukavički ubio lud, zli čovek ... poslat od "očeva" Svete Crkve. Magdalena nije doživela da zagrli svog zrelog sina, kako hrabro i verno on hoda po poznatom putu Svetlosti i Znanja ... po žestokom zemaljskom putu, gorčine i gubitaka .. –Svetodar nikada nije mogao sebi da oprosti što nije bio tu kada je bila potrebna njegova zaštita - opet je tiho nastavio Sever. - Gorčina je grizla to čisto, toplo srce, zbog čega se još žešće borio protiv zlobnika, koji sebe nazivaju "slugama Božijim", "spasiocima" ljudskih duša ... On je stisnuo pesnice i zakleo se sebi po hiljaditi put da "obnovi" "nepravilan" zemaljski svet! On uništava sve, u njemu je sve lažno, "crno" i zlo ... Na širokim grudima Svetodara pojavio se krvavi krst Vitezova Hrama ... Krst koji pamti Mariju Magdalenu. I nijedna sila na zemlji ne može da učini da zaboravi vitešku zakletvu osvete. Kako je ljubazno i nežno prema svetlim i poštenim ljudima njegovo mlado srce, tako je nemilosrdno prema izdajnicima i "slugama" crkve i njenog hladnog mozga. Svetodar je previše čvrst i strog u vezi sa samim sobom, ali neverovatno strpljiv i ljubazn prema drugima. I samo ljudi bez savesti i časti su u njemu pravili neprijatelja. On nije opraštao izdaju i laž u bilo kom njihovom pojavnom obliku, i borio se sa sramotom čoveka svim mogućim sredstvima, ponekad čak znajući da bi mogao da izgubi.. Odjednom, kroz izmaglicu sive kiše, sa najviših litica iznad njega iz zemlje, bez presedana, potekle su sa zidova mračne pećine, užasne smeđe kapi ... Ušavši duboko u sebe, Svetodar u početku nije obraćao pažnju na to, ali onda, nakon boljeg gledanja, videla sam - voda je bila tamno crvena! Ona je tekla iz planine potokom tamne "ljudske krvi", kao da sama zemlja nije više mogla da nosi zlobu i
- 146 -
surovost ljudi, i otvorila je rane svih njihovih grehova ... Posle prvog potoka krenuo je drugi ... treći ... četvrti ... Dok svom planinom nisu tekli potoci crvene vode. Nje je bilo mnogo ... Izgledalo je kao da je krv svete Magdalene plakala za osvetom, podsećajući žive na njenu tugu! .. U dolini se niz crvenih potoka spojio u jednu, široku reku Od (Aude), koja je, bez obraćanja imalo pažnje na to, veličanstveno tekla, umivajući po putu zidove starog Karkasona, odlazeći svojim tokom dalje, ka toplom plavom moru ...
Pećina u kojoj je poginula Magdalena sa svojom ćerkom Vestom
- 147 -
****************** (Posetivši ove svetinje, saznala sam da je voda u planinama Oksitanije crvena zbog crvene gline. Ali oblik kojim putuje "krvava" voda zaista odaje snažan utisak ...) ******************
Crvena glina Oksitanije Odjednom, Svetodar je oprezno oslušnuo ... ali se onda toplo osmehnu. - Ti me opet osmatraš, striče .. Ja ti govorim već duže vreme - Ja ne želim da se sakrivam! Radan je izašao iza kamene platforme, vrteći glavom. Godine ga nisu žalile, davši svetlom licu jak otisak... Nije još rekao srećnom mladiću, uvek nasmejanom kao sunce, da ponekad može da istopi čak i najbešćutnije srce. Sada je on iskusan, nezgodan ratnik, koji pokušava sve da sačuva svoju najveću dragocenost - sina Radomira i Magdalene, jedinog živog podsetnika njihovoh tragičnih života ... njihove hrabrosti ... njihove svetlosti i ljubavi.
- 148 -
- Ti imaš dug, Svetodaruška ... Baš kao i ja. Moraš da preživiš. Kako god da je potrebno. Jer, tako je, kao i samnom. Ti si dužan da živiš. Koliko god da košta. Ako bi nestalo i tebe - to bi značilo da su tvoji majka i otac umrli uzalud. Da su nas hulje i kukavice pobedile u ratu ... Nemaš pravo na to, moj dečko! - Nisi u pravu, striče. Imam na to svoje pravo, jer je to moj život! I neću dozvoliti nikome da unapred za njega napiše zakone. Moj otac je proživeo svoj kratki život podčinivši se volji drugog ... Kao Moja sirota majka. Samo zato, što je neko drugi odlučio da spasi one koji su ih mrzeli. Neću da poštujem volju jednog čoveka, čak i ako je taj čovek - moj deda. Ovo je moj život, i ja ću ga proživeti na način koji smatram da je potreban i častan! .. Žao mi je, striče Radan! Svetodar je bio vatren. Njegov mladi um je bio ogorčen stranim uticajem na njegovu sopstvenu sudbinu. Po zakonu mladosti, on je želeo da odlučuje sam za sebe, da ne dozvoljava bilo čiji uticaj na svoj dragoceni život . Radan se samo nasmejao gledajući svog hrabrog pitomca ... U Svetodaru je bilo svega - snage, inteligencije, izdržljivosti i istrajnosti. On je želeo da otvoreno i iskreno živi svoj život ... ali, nažalost, još uvek nije razumeo da sa onima koji su ga lovili, otvorenog rata ne može biti. Samo zato što nikada nisu imali čast, savest, srce ... - Pa, na svoj način si u pravu, moj sine ... To je tvoj život. I niko drugi ne može da ga živi, ali ... Ja sam siguran da ćeš ga ti živeti dostojno. Samo budi oprezan, Svetodare - u tebi teče krv tvog oca, a naši neprijatelji nikad neće odstupiti, kako bi te ubili. Čuvaj se, dragi moj. Potapšao je nećaka po ramenu, Radan je tužno stao na stranu i nestao iza kamene platforme. Trenutak kasnije čuo se krik. Nešto je palo na zemlju, i nastupila je tišina ...... Svetodar je požurio ka zvuku, ali je bilo prekasno. Na kamenom podu pećine stopljena u poslednjem zagrljaju ležala su dva tela, od kojih je jedan bio nepoznat čovek obučen u ogrtač sa crvenim krstom, a drugi je bio ... Radan. Prodorno vrisnuvši, Svetodar je požurio do stričevog tela koje je ležalo savršeno mirno, kao da ga je život ostavio, ne dozvolivši ni da se oproste. Ali, kako se ispostavilo, Radan je još disao. - Striče, molim te, ne ostavljaj me .. Ne ... Molim te, ne ostavljaj me, striče! Svetodar ga je bespomoćno držao u svojim jakim rukama, nežno ga ljuljajući kao malo dete. Tačno tako kao što je to mnogo puta činio Radan ... Bilo je očigledno, da je život napuštao Radana, kap po kap, izlazeći iz njegovog oslabljenog tela zlatnim potokom ... Čak i sada, znajući da je umirao, on je bio zabrinut samo za jednu stvar - kako da sačuva Svetodara ... Kako mu objasniti u ovih nekoliko preostalih sekundi to, šta sve nije bio u stanju da mu prenese u ovih dugih
- 149 -
dvadeset pet godina .. I šta će reći Mariji i Radomiru, tamo, u drugom, nepoznatom svetu, kako nije uspeo da se spasi i da je njihov sin sada ostao sam?.. - Slušaj, sine ... Ovaj čovek - on nije vitez hrama - pokazujući na mrtvog čoveka, rekao je promuklo Radan. - Znam ih sve - on je stranac ... Reci to Gundomeru ... On će ... Nađite ih ... ili će oni vas naći. I najbolje od svega - idi, Svetodaruška ... Idi Bogovima. Oni će te zaštititi. Ovo mesto je ispunjeno sa našom krvlju ... to je previše ... idi, rode ... Polako se oči Radana zatvoriše. Iz nemoćne ruke je pao sa bukom na pod viteški bodež. Bio je veoma neobičan ... Svetodar ga je pogledao bliže - to jednostavno nije moglo biti .. Takvo oružje je pripadalo veoma uskom krugu vitezova, ali samo onima koji su nekada poznavali Jovana lično - na kraju drške je bila pozlaćena krunisana glava ... Svetodar je znao tačno - to sečivo dugo nije bilo kod Radana (jednom je ostao u telu njegovog neprijatelja). Dakle, danas je u odbrani, zgrabio oružje ubice?.. Ali kako se ono našlo u rukama nekoga tuđinca!?. Može li neko od onih koje je znao da izda delo Vitezova Hrama, za koje su svi oni živeli? Svetodar u to nije verovao. Znao je te ljude, kao samog sebe. Niko od njih nije mogao pasti ovako nisko na nivo nitkova. Njih je bilo moguće ubiti, ali je bilo nemoguće doći do izdaje. U tom slučaju - ko je osoba koja je bila u vlasništvu ovog konkretnog bodeža?!. Radan je ležao nepomičan i miran. Sve zemaljske brige i gorčine ostavio je zauvek ... Osnaženo tokom godina, opušteno lice, ponovo podseća na radosnog mladog Radana, koga je toliko volela Zlatna Marija, i koga je voleo svim svojim srcem mrtvi brat Radomir ... Opet su bili sretni i svetli, ponovo je njegov um bio srećan i miran ... Svetodar je bio na kolenima, bez reči. Njegovo mrtvo telo samo se blago ljuljalo sa jedne na drugu stranu, kao da pomaže samom sebi da preživi ovaj podli udarac ... Evo, u istoj pećini, pre osam godina - 150 -
ubijena je Magdalena ... I sada je ostao poslednji čovek iz porodice, ostao je sasvim sam. Radan je bio u pravu - ovo mesto je upilo previše krvi njihove porodice ... Nije ni čudo da su čak i potoci obojeni u crveno ... kao da mu kažu da ide ... I da se nikada ne vrati. Tresla sam se u nekoj čudnoj groznici... Bilo je strašno! To je bilo apsolutno nedopušteno i nejasno - mi sebe zovemo ljudima !!! I u stvari, trebalo bi da postoji negde granica ljudske zlobe i izdaje? - Kako ste mogli da živte sa tim toliko dugo, Sever? Svih ovih godina, znajući ovo, kako ste uspeli da ostanete tako mirni!? On se samo nasmejao, nažalost, nije odgovorio na moje pitanje. I ja sam iskreno iznenađena, jer hrabrost ovog divnog čoveka, otkriva novu stranu njegove posvećenosti i napornog života ... i neukrotivu čistu dušu ... - Nakon ubistva Radana je prošlo još nekoliko godina. Svetodar će osvetiti njegovu smrt, pronaći ubicu. Kako je i on sam sumnjao, to nije bio jedan od Vitezova Hrama. Ali oni nikada nisu ni saznali, od kog je zaista taj čovek bio poslat.. Samo jedna stvar je bila poznata - pre ubistva Radana, takođe je podlo ubijen veličanstven, svetli Vitez, koji je bio sa njima od samog početka. Samo da bi uzeli njegov ogrtač i oružje, i da se stvori utisak da su Radana ubili njegovi ... Ovi gorki događaji i gubici otrovali su dušu Svetodara. Imao je samo jednu utehu - to je čista, prava ljubav ... Njegove slatke, nežne Margarite ... Bila je to divna katarska devojka, sledbenik učenja Zlatne Marije. I ona je podsećala na Magdalenu ... Imala je istu dugu zlatnu kosu, mekoću i sporost pokreta, jednostavnu nežnost i ženstvenost svog lica. Godinu dana kasnije su dobili devojčicu. Ona se zvala Marija.. Kao što je obećao Radanu, malu Mariju su odveli kod dragih hrabrih ljudi - Katara - koje je Svetodar vrlo dobro znao i kojima je verovao. Oni su obećali da će paziti Mariju kao svoju ćerku, koliko god ih to koštalo, i šta god im uradili ili im pretili. Od tada,tako je i bilo, čim je rođena u liniji Radomira i Magdalene nova beba, data je na obrazovanje ljudima, koje nije znala, niti imala pojma o njima "sveta" crkva. I to je učinjeno kako bi spasili njen život da joj se pruži mogućnost da ga živi do kraja. Bez obzira koliko srećan ili tužan može biti ... - Kako su mogli da daju svoje dete, Sever? Da li su je njeni roditelji ikada videli opet ..? - Pitala sam u šoku. - Pa, zašto je ne bi videli? Videli su. Samo sudbina se kod svakog odvija drugačije ... Kasnije, jedan od roditelja je živeo u blizini, naročito majka. A ponekad je bilo slučajeva, da su oni organizovali te iste ljude koji su podizali njihovo dete. Različiti su životi... Samo jedna stvar se nikada nije promenila - sluge crkve nisu - 151 -
prestajale da idu po njihovom tragu poput lovačkih pasa, ne propuštajući ni najmanju priliku da ubiju roditelje i decu koji su nosili u sebi krv Radomira i Magdalene, žestoko mrzeći zbog toga, čak i malo, tek rođeno dete ... - Koliko često su ginuli - ti potomci? Da li je neko preživeo i živeo svoj život do kraja? Da li ste im pomogli, Sever? Da li su pomogli Meteori?.. - Ja sam ga bukvalno zasipala rafalom pitanja, ne uspevajući da zaustavim svoju goreću radoznalost. Sever je za trenutak zaćutao, a onda je rekao tužno: - Pokušali smo da pomognemo ... ali mnogi od njih nisu želeli. Mislim da, vest o njegovom ocu, koji je poslao svog sina u smrt, živi vekovima u njihovim srcima ne opraštajući nam i ne zaboravljajući. Bol može biti teška, Isidora. Ona ne oprašta greške. Posebno one koje se ne mogu popraviti ... - Da li znate još nekog od ovih čudesnih potomaka Sever? - Pa, naravno, Isidora! Mi smo sve znali, samo nismo sve videli. Neke od njih, mislim, znala si i ti. Ali, da li bi dozvolila prvo da završim priču oko Svetodara? Njegova sudbina je bila teška i čudna. Ti ćeš biti zainteresovana da čuješ o tome? - Samo sam klimnula glavom i Sever je nastavio... - Posle rođenja njegove divne devojčice, Svetodar je odlučio da konačno ispuni želju Radana ... Pamtiš li, umirući, Radan mu je rekao da ode kod bogova? - Da, ali da li je to bilo ozbiljno ?! .. Kakvim "bogovima" je on mogao da ga pošalje? Na Zemlji odavno nema živih bogova! .. - Nisi u pravu, prijatelju moj ... Možda oni i nisu baš ono što ljudi misle o bogovima, ali na Zemlji je uvek neko ko privremeno zauzima to mesto. Neko pazi, da zemlja ne stigne na ivicu i da ne dođe do njenog strašnog i preranog kraja. Svet se još nije ni rodio, Isidora, ti to znaš. Zemlji je i dalje potrebna stalna briga. Ali, ljudi ne bi trebalo da znaju za to ... Oni su dužni da biraju sami. U suprotnom, napraviće se samo šteta. Dakle, Radan nije bez razloga slao Svetodara onima koji gledaju. Znao je da sam Svetodar nikada neće otići. Da pokuša da ga spasi, da ga zaštiti od nesreće. Svetodar je u stvari bio direktni potomak Radomira, njegov prvenac, sin. On je bio najopasniji od svih, jer mu je bio najbliži. I ako bi ga ubili, niko ne bi nastavio ovaj divni i svetli Rod. Oprostivši se sa svojom slatkom, blagom Margaretom, i zagrlivši poslednji put malu Mariju, Svetodar je otišao na veoma dalek i težak put ... u nepoznatu severnu zemlju, gde je živeo onaj kome ga je poslao Radan. A koga su zvali - Putnik ... Prošlo je dosta godina pre nego što se Svetodar vratio kući. Vratio, da bi poginuo ... Ali on je živeo pun i divan život ... Stekao znanje i razumevanje sveta. Pronašao je to, za
- 152 -
čim je tako dugo i teško išao ... hteo sam da ti ih pokažem, Isidora ... ja ću ti pokazati Isidora, što nikome i nikada nisam pokazivao. Prostor je ispunila hladnoća , kao da sam iznenada utonula u večnost ... Osećaj je bio neobičan i čudan - u isto vreme odisao je radošću i strahom ... Osećala sam se kao mala i beznačajna, kao da me neko mudar i ogroman u isto vreme gleda, pokušavajući da shvati ko se usudio da remeti njegov mir. Ali ovo osećanje je ubrzo nestalo, a postojala je samo velika i duboka, "topla" tišina ... Na smaragdnoj, beskrajnoj livadi, prekrštenih nogu, okrenuti jedan ka drugome sedela su dva čoveka ... Sedeli su, zatvorenih očiju, bez reči. Ipak, bilo je jasno rekli su. Shvatila sam - govorili su mislima ... Srce mi lupa, kao da će da iskoči .. Pokušavam da se nekako smirim i saberem, da ni na koji način ne sprečim ovo prikupljanje, ušavši u tajanstveni svet ljudi, gledala sam bez daha, starajući se da zapamtim u duši njihova lica, jer se - ovo neće ponoviti. Osim Severa, niko mi neće pokazati sve što je tako usko povezano sa našom prošlošću, sa našom patnjom, i sa našom ne predajućom Zemljom ... Jedan od njih mi je izgledao veoma poznato, i, naravno, posle zagledanja, odmah sam prepoznala Svetodara ... Nimalo se nije promenio, samo mu je kosa kraća. Ali njegovo lice je bilo isto mlado i sveže kao onog dana kada je napustio Montsenjur... Drugi je takođe bio relativno mlad i veoma visok (što se moglo videti čak i kada sede). Njegova duga, bela kosa pada preko njegovih širokih ramena, sija na suncu kao čisto srebro. Ova boja je bila veoma neobična za mene - Izgledala je nerealno ... Ali najviše od svega bila sam pogođena njegovim očima - duboke, mudre i veoma velike, one su isijavale čistu srebrnu svetlost ... kao da je neko velikodušno rasuo bezbroj srebrnih zvezda ... Lice neznanca je bilo jako i istovremeno dobro, sabrano i otresito, kao da je živeo istovremeno, ne samo naš zemaljski, već i neki drugi, stran život ... Ako sam dobro shvatila, to je bio taj koga je Sever nazvao Putnikom. To, kako su bili obučeni... obojica su bili u belo crvenoj haljini, dugoj, obavijenoj gustom, uvrnutom, crvenom vrpcom. Svet oko ovog neobičnog para je lagano menjao svoj oblik, kao da su sedeli u nekom zatvorenom prostoru vibrirajući, dostupnom samo njima. Vazduh je okolo odisao svežinom i mirisom šumskog bilja, borova i malina ... Polako, povremeno je lagani povetarac milovao sočnu visoku travu ... Zemlja je ovde bila izuzetno bezbedna, čista i dobra, bez svakodnevnih briga, tu nije prodrla ljudska zloba, kao ne bi uspeo tu da kroči lažljivi, nestabilni čovek ... Dva čoveka razgovaraju i smeškaju se jedan drugom. Prvi koji progovara je Svetodar.
- 153 -
- Hvala, Putnik ... Neću moći ponovo da dođem, znaš. Idem kući. Ali pamtim sve tvoje lekcije, i predaću ih drugima. Ti ćeš uvek živeti u mom sećanju, kao u mom srcu. Doviđenja. - Idi u miru, sine svetlih ljudi - Svetodare. Drago mi je što sam te upoznao. I tužan sam što se pozdravljam sa tobom ... ja sam ti dao sve, što si u stanju da shvatiš ... A šta si ti u stanju da daš drugima. Ali, to ne znači da će ljudi želeti da uzmu to što želiš da im kažeš. Zapamti, znajući, čovek je lično odgovoran za svoj izbor. Ne bogovi, ne sudbina - samo sam čovek! I dok on ne razume - Zemlja se neće promeniti, neće biti bolje ... Lagan ti bio put kući, posvećeni. Neka te čuva tvoja vera. I da ti pomogne da sačuva naš Rod ... Vizija je nestala. I svuda okolo je bilo prazno i osamljeno. A staro toplo sunce tiho je nestalo iza crnih oblaka ... - Koliko vremena je prošlo od dana kada je Svetodar napustio svoj dom, Sever? Stvarno sam mislila da je otišao za dugo, možda čak i do kraja života? .. - On je i ostao sav svoj život, Isidora. Šest dugih decenija. - Ali izgleda vrlo mlad?! Dakle, on je takođe uspeo da živi dugo, bez starenja? Znao je tajnu? Ili ga je to naučio Putnik? - To ne mogu da ti kažem, moj prijatelju, jer ja ne znam. Ali ja znam još nešto Svetodar nije imao vremena da nauči ono, čemu ga je učio godinama Putnik - nije mu bilo dozvoljeno ... ali mogao je da vidi nastavak svoje čudesne vrste - malog praunuka. Uspeo je da pomene njegovo pravo ime. To je dalo Svetodaru retku priliku - da umre srećan ... Ponekad je to dovoljno da se život ne čini uzaludnim, zar ne, Isidora? - I opet - sudbina bira najbolje .. Zašto je njemu bio suđen život da uči!? Zašto je ostavio svoju ženu i dete, ako je sve bilo uzalud? Ili je to imalo neko veliko značenje, koje još uvek ne mogu da shvatim, Sever? - Ne ubijaj se, Isidora. Razumeš savršeno - pogledaj u sebe, jer odgovor je, ceo život boriti se, znajući da nećeš biti u stanju da pobediš - ne možeš ni pobediti. Ali može li drugačije ..? Čovek ne može, nema pravo da odustane, da dozvoljava mogućnost gubitka. To nije uzalud. - Čak i ako to nisi ti, već neko drugi, ko bi se nakon tvoje smrti upalio tvojom hrabrošću i bio hrabar. Samo, zemaljski čovek još nije dovoljno zreo da može to da shvati. Za većinu ljudi, borba je zanimljiva samo dok oni ostaju živi, ali nijedan od njih nije zainteresovan za ono što će se desiti posle. Ljudi još nisu u stanju da "žive za potomstvo", Isidora ...
- 154 -
- Tužno je ako ste u pravu, moj prijatelju ... Ali, to se neće promeniti danas. Dakle, vraćajući se starom, da li možete da mi kažete, kako je okončao život Svetodar? Sever je zastao na trenutak, ali gotovo odmah nastavi. - Posle dugih i teških godina usamljenog lutanja, Svetodar se konačno vratio kući u svoju voljenu Oksitaniju ... gde ga je čekao sada, nepopravljiv gubitak. Davno je preminula njegova slatka nežna žena - Margareta, ne dočekavši da podeli sa njim svoj težak život ... Nije našao ni svoju divnu unuku Taru, koju im je podarila ćerka Marija ... i praunuku Mariju, koja je umrla pri rođenju njegovog praunuka, pre samo tri godine, kada se pojavio na svetlosti dana. Previše je toga bilo izgubljeno ... to je bio pretežak teret koji ga je pritiskao, ne dozvoljavajući mu da uživa u ostatku svog života ... Pogledaj ih, Isidora ... Oni stoje tako, da možeš da ih prepoznaš.
Oksitanija Opet, pojavila sam se tamo, gde su dugo vremena živeli mrtvi, koji su postali dragi mom srcu ... Gorčina tera moju dušu u ćutanje, ne dozvoljavajući mi da komuniciram sa njima. Nisam mogla da im se obratim rečima, nisam mogla da im kažem kako su hrabri i divni ... Na samom vrhu visoke kamene planine stajalo je
- 155 -
troje ljudi ... Jedan od njih je bio Svetodar, on je izgledao veoma tužno. Pored, oslanjajući se na njegovu ruku, bila je veoma lepa mlada žena, a iza nje mali plavi dečak, koji je pritiskao na grudi veliki pregršt sjajnog divljeg cveća. - Kome si to nabrao, Belajaruška? - nežno je pitao Svetodar. - Pa, kako kome?!. - iznenadio se dečak, i odmah je podelio buket na tri jednaka dela. - Ovaj ovde za - mamu ... A ovaj je za milu baku Taru, a ovaj - za baku Mariju. Da li je to u redu, dedice? Svetodar nije odgovorio, samo je zagrlio dečaka na grudi. On je bio sve, što je njemu ostalo ... ovo divno slatko detence. Nakon što je umrla na porođaju unuka Marija, koju Svetodar nikada nije video, bebu je čuvala tetka Marsilja (koja je stajala pored njih) i otac, koga je Belojar jedva zapamtio, jer se sve vreme borio negde. - Je li istina da sada nikada nećeš otići od mene, dedice? Istina je, da ćeš ostati sa mnom, da ćeš me učiti? Tetka Marsilja kaže, da ćeš živeti zauvek sa nama. Istina je, dedice? Oči bebice su sijale kao svetle zvezde. Očigledno, pojava tako mladog i jakog dede donelo je detetu veliko zadovoljstvo! - Ne idem nigde, Belojaruška. Gde da idem, ako si ti ovde? .. Mi smo, u stvari, sada ćemo uvek biti zajedno, zar ne? Ti i ja - to je tako velika sila .. Tako je!? Mališa je bio oduševljen, i držao je svog novopronađenog dedu, kao da bi iznenada mogao nestati kao što se iznenada pojavio. - Ti stvarno ne ideš nigde, Svetodar? - Marsilja je pitala tiho. Svetodar je samo tužno odmahnuo svojom glavom. A gde je trebalo da ide, kuda poći? .. To je bila njegova zemlja, njegovi koreni. Ovde su živeli i umrli svi koje je voleo, koji su mu bili dragi. I zapravo, on je došao kući. U Monsenjuru je bio veoma srećan. Međutim, ne postoji nijedan koji je to zapamtio. Ali, tu su bila njihova deca i unuci. Bio je Katar, koga je voleo svim svojim srcem i poštovao dušom. Vera Magdalene je cvetala u Oksitaniji, kao nikada ranije, odavno je premašila njene granice! To je bilo zlatno doba Katara. Njihovo je učenje moćno, nepobedivo, preplavilo zemlju, brišući sve prepreke na svom čistom i pravom putu. Sve više i više novopridošlica je dolazilo da im se pridruži. I pored svih pokušaja "crnih svetaca" Katoličke crkve da ih uništi, učenje Marije Magdalene i Radomira preplavilo je svojom istinom svetla i hrabra srca, i sve oštroumne, otvorene novim mislima.
- 156 -
Poznati Oksitanski trubaduri, Bernard de Ventadour i Bertran de Born U najudaljenijim krajevima zemlje zabavljači su pevali divne pesme oksitanijskih trubadura, otvarajući oči i um prosvetljenih, a "obične" ljude zabavljajući svojim romantičnim majstorstvom. Oksitanija je cvetala kao lepi svetli cvet, upijajući vitalnu snagu svetle Marije. Izgledalo je da nijedna vlast ne može da se suprotstavi ovom moćnom protoku znanja i svetlosti, i univerzalne ljubavi. Ljudi su ovde još uvek obožavali njegovu Magdalenu. Kao da je još uvek živela u svakom od njih ... Živela je u svakom kamenčiću, svakom cvetu, svakom zrnu ove divne, čiste zemlje ... Jednog dana, šetajući kroz poznatu pećinu, Svetodar je naišao na nju, potresajući svoju dušu... Tu, u mirnom tihom uglu, je bila njegova divna majka - voljena Marija Magdalena .. Izgledalo je da priroda nije mogla zaboraviti tu čudesnu, jaku ženu i, uprkos svemu, ona je stvorila njenu sliku. Okrenuvši se, ugledao je Svetodar još jedno čudo - u drugom uglu pećine je statua njegove sestre! Ona jasno podseća na kovrdžavu devojku kako stoji iznad nečega ... (Vesta stoji nad telom svoje majke? ..) Svetodar se naježio! .. Činilo mu se da je
- 157 -
počeo da ludi. Okrenuo se, i brzo izašao iz pećine. Kasnije, kada se oporavio malo od šoka, Svetodar je pitao Marsilju da li zna šta je on video. A kad je čuo pozitivan odgovor, njegova je duša bukvalno zaridala suzama radosnicama - u toj zemlji, zaista još uvek živi njegova majka - Zlatna Marija! Sama Zemlja Oksitanija je sazidala ponovo ovu prelepu ženu - "oživela" je u kamenu njegovu Magdalenu ... Bilo je to pravo stvorenje ljubavi ...
U samom uglu pećine stoji, prirodom stvoren, visok kip prekrasne žene, umotan vrlo dugom kosom.Mesni katari su govorili da se statua tamo pojavila posle smrti Magdalene, i da je nakon svake nove kapi vode kip sve više i više ličio na nju ... Ova pećina se sada zove "pećina Marije". I svi koji žele mogu da vide stojeći Marijin kip. Na mojim očima zablistale su suze ... I savršeno me nije bila sramota. Dala bih sve da mogu da upoznam nekog od njih živog! .. Posebno Magdalenu. Kakva je čudesna, drevna magija gorela u duši ove neverovatne žene, kada je ona stvorila svoje magične carstvo!? Carstvo, u kojem su pravilo znanje i razumevanje, i koje je bilo okosnica ljubavi. Samo nije to ona vrsta ljubavi, o kojoj raspomamljeno priča "sveta" crkva, unižujući ovu divnu reč do tačke kada više niko ne želi da je čuje, i ta prekrasna i čista, istinska i hrabra, jedinstvena i čudesna ljubav, sa čijim se imenom rađaju moćni i ... ime sa kojim su drevni ratnici hrlili u bitke ... sa imenom novog života koji se rađa ... imenom koje se menja i koje osvetljava naš svet ...To je ta ljubav koju je nosila Zlatna Marija. Za sve, ona je nosila svoj čisti svetli život, za svoju hrabrost i za ljubav. Ali, nažalost, to je bilo nemoguće..
- 158 -
Prirodom izvajana Vesta, sestra Svetodara
- 159 -
Još jedno čudo, u toj pećini su dve jedinstvene figure….Majka I ćerka?
- 160 -
Živela je pre jednog veka. I ja nisam mogla biti ona, koja je nju poznavala. Neverovatno duboka, svetla tuga iznenada me je preplavila, i gorke suze počele su da teku ... - Kako si ti, moj prijatelju .. tebe muče tuđe tuge! - uzviknuo je iznenada Sever. - Molim te, smiri se ... On je nežno dotakao moju ruku, i postepeno je tuga nestala. Postojala je samo gorčina, kao da sam izgubila nešto svetlo i skupo ... - Ne smeš da se opustiš ... tebe čeka rat, Isidora. - Recite mi, Sever, učenje Katara zovu Učenje Ljubavi Magdalene? - Ovde nisi sasvim u pravu, Isidora. Učenjem Ljubavi su ga zvali neupućeni. Za one, koji su znali, ono je nosilo sasvim drugačije značenje. Slušajte zvuk reči, Isidora: ljubav na francuskom zvuči - Amor, zar ne? A sada podeli reč, odvoji od nje reč "a" ... dobija se a'mor (a'mort) - bez smrti ... To je pravi smisao učenja Marije Magdalene - Učenje Bezsmrtnih. Kao što sam već rekao - to je jednostavno, Isidora, ako se pravilno gleda i sluša ... A za one, koji ne mogu da čuju - Neka ostane Učenje Ljubavi ... to je divno, takođe. Da, i malo istine u ovome i dalje ostaje. Bila sam potpuno zatečena. Učenje Bezsmrtnih! .. Da'Arija ... Dakle, šta je učenje Radomira i Magdalene! .. Sever me je iznenadio mnogo puta, ali se nikada nisam osetila toliko šokirana! .. Učenje Katara me je privuklo svojim moćnim, magičnim moćima, i nisam mogla da oprostim sebi, što nisam pričala o tome sa Severom ranije. - Recite mi, Sever, da li je ostalo nešto od zapisa Katara? Mora da je ostalo nešto sačuvano? Čak i ako ne sami Savršeni, nešto od učenika? Ja imam u vidu svoj sadašnji život i učenje? - Žao mi je - ne, Isidora. Inkvizicija je uništila sve i svuda. Njeni vazali, po nalogu Pape, čak su poslati i u druge zemlje da unište svaki rukopis, svaki preostali deo brezove kore, koji bi mogli naći ... Mi smo bili u potrazi za bilo čim, ali ništa se nije moglo spasiti. - A, sami ljudi? Nije li moglo da ostane nešto iza ljudi koji bi to čuvali kroz vekove? - Ne znam, Isidora ... mislim čak i ako je neko nešto imao, kakav takav zapis, da se promenio tokom vremena. Čovek posle svega ima tendenciju da prekraja po svome ... A pogotovo ne znajući. Dakle, malo je verovatno da je bilo šta sačuvano kao što je bilo. Šteta ... Međutim, mi smo sačuvali dnevnike Radomira i
- 161 -
Magdalene, ali to je bilo pre stvaranja Katara. Mada, mislim, učenje se nije promenilo. - Žao mi je zbog mojih zbunjenih misli i pitanja, Sever. Ali ipak, ja sam još uvek živa. I dok dišem, i dalje mogu da vas pitam, zar ne? Da li ćete mi reći kako je život završio Svetodar? Oprosttei mi što vas prekidam. Sever se iskreno osmehnu. On je voleo moje nestrpljenje i želju da učim. I on je zadovoljno nastavio. - Po povratku, Svetodar je živeo i učio u Oksitaniji samo dve godine, Isidora. Ali, ove dve godine su najsretnije godine njegovog lutalačkog života. Njegove dane je obasjavao veseli smeh Belojara, koji je prohodao u Monsenjuru, u okruženju Savršenih, kojima je Svetodar iskreno pokušavao da prenese ono što ga je naučio tokom godina daleki Putnik. Oni su se sakupljali u hramu Sunca, koji je desetostruko umnožavao Živu Silu. I takođe ih štitio od neželjenih gostiju, koji su želeli da se nekako tajno uvuku, ne želeći da se pojave otvoreno. Hramom Sunca u Monsenjuru su nazivali specijalno izgrađen toranj, koji je u određenim periodima dana propuštao kroz prozor direktnu sunčevu svetlost, čineći da hram u tom trenutku izgleda zaista magično. A još je ta kula koncentrisala i intenzivirala energiju, što je za one koji rade tamo u tom trenutku, Katare, olakšavalo napetost i nije zahtevalo previše vremena za posvećenost. Ubrzo je došlo do neočekivanog i prilično zabavnog incidenta, nakon čega su Savršeni (a zatim i ostali Katari) Svetodara počeli da nazivaju "ognjenim". I to je počelo tokom jednog od uobičajenog zanimanja Svetodara, koji je, zaboravljajući se, potpuno otkrio svoju visoku energetsku suštinu... Svi Savršeni su bili svedoci toga. I pojava ognjene suštine Svetodara izazvala je pravi šok uopšte ... zasut je hiljadama pitanja, od kojih na mnoge čak ni Svetodar nije imao nikakve odgovore. Odgovor bi imao verovatno samo Putnik, ali je on bio dalek i nedostižan. Zato je Svetodar to morao nekako objasniti prijateljima. Da li je uspeo ili ne - nije poznato. Tek od tog dana svi Katari su počeli da ga zovu Ognjenim Učiteljem. ******************* Postojanje Ognjenog Učitelja, istina, pominje se u nekim savremenim knjigama o Katarima, ali, nažalost, ne i od nekoga ko je bio prisutan ... Očigledno, Sever je bio u pravu kada je rekao da ljudi koji ne razumeju nešto, onda to dorade na svoj način .. . Kao što izreka kaže: "Čuo sam zvono, ali ne znam gde je ..." Na primer, našla sam uspomene "poslednjeg Katara" Deoda Roše, koji kaže, da je Ognjeni
- 162 -
Učitelj bio neki Štajner(!?) ... Opet se, u Svetlost i Čistotu nasilno "ugurava" narod Izraela ... koji nikada nije bio prisutan među Katarima. ******************* Prošlo je dve godine. Mir i tišina su vladali u umornoj duši Svetodara. Dan je prolazio za danom, i nosio dalje staru tugu ... Mali Belojar, činilo se, da raste ne danima već u satima, postaje pametniji i smisleniji, nadmašujući sve svoje starije prijatelje, zbog čega je silno bio zadovoljan deda Svetodar. Ali u jednom od tih srećnih, mirnih dana, Svetodar je iznenada osetio čudnu zabrinutost ... Njegov dar mu je rekao - u njegov mir stižu problemi ... Ništa se naizgled nije menjalo, ništa se nije dogodilo. Ali zabrinutost Svetodara je rasla, trujući prijatne trenutke potpunog odmora. Ponekad je Svetodar šetao sa malim Belojarem (svetovno ime mu je bilo - Frank) nedaleko od pećine u kojoj je izgubio skoro celu svoju porodicu. Vreme je bilo divno - dan je bio sunčan i topao - i noge su same nosile Svetodara da poseti pećinu ... Mali Belojar je, kao i uvek, brao divlje cveće koje raste blizu, i praunuk i deda su došli do mesto gde će se pokloniti mrtvima. Možda je neko nekada bacio kletvu na pećinu i njegovu porodicu, inače je nemoguće razumeti kako su izuzetno nadareni, iznenada iz nekog razloga potpuno izgubili svoje osetljivosti, i to sve u ovoj pećini, i kao slepi mačići, išli pravo u postavljenu zamku. Veselo pevajući svoju omiljenu pesma Belojar iznenada stade, kao i uvek što se događalo, kada je trebalo da uđe u poznatu pećinu. Dečak nije znao šta ga je izazivalo da se ponaša na taj način, ali čim bi ušao - veselo raspoloženje mu negde ispari, i ostaje mu u srcu samo tuga ... - Reci mi, deda, zbog čega su oni ovde ubijeni? Ovo mesto je veoma tužno, ja to "čujem"...Hajdemo odavde ... deda! Meni se ovde ne sviđa ... Uvek mi miriše na tugu. Mališa je stidljivo slegao ramenima, kao da, ipak, oseća neki problem. Svetodar se tužno nasmešio i zagrlio dečaka i kada je krenuuo ka ulazu u pećinu, iznenada su se pojavila četiri nepoznata čoveka. - Niste dobrodošli sada, nepozvani. To je porodično mesto, i ovde je zabranjen ulazak strancima. Idite s mirom. - rekao je tiho Svetodar. On je odmah gorko zažalio što je poveo sa sobom Beloijara. Mališa je sa strahom držao svog dedu, očigledno je osećao nešto loše. - Pa, ovo jeste pravo mesto! .. - Drsko se smejao jedan od stranaca. - Nismo došli ništa da tražimo ... Počeli su da opkoljavaju nenaoružani par, očigledno još ne pokušavajući da im se približe. - 163 -
Sunčev zrak uhramu Sunca
- 164 -
- Pa, Đavolji sledbeniče, pokaži nam svoju moć! - hrabrio je "svete ratnike". Šta? ne pomaže ti tvoj rogati gospodar? Stranci su namerno sebe ljutili, pokušavajući da ne pokazuju strah, pošto su o neverovatnim moćima Ognjenog Učitelja očigledno dovoljno čuli. Levom rukom je Svetodar lagano gurnuo dete iza sebe, a desnom je blokirao ulaz u pećinu. - Upozorio sam vas ... ostalo je na vama - oštro je rekao. - Odlazite, i ništa loše vam se neće dogoditi. Četiri izazivača su čudno zakokodakala. Jedan od njih, visoki, izvukao je uzan nož, naglo zamahnuo, i krenuo na Svetodara ... I onda, Belojar uplašeno vrisnu, otrgnuvši se iz ruke svog dede, pođe na čoveka sa nožem, i poče da ga udara kamenom po kolenima. Neznanac je zaurlao od bolova, i kao muvu, odbacio dečaka od sebe. Ali problem je bio što su pridošlice i dalje stajale na ulazu u pećinu ... I stranac je bacio Belojara prema ulazu ... Završtavši, dečak se prevrnuo preko glave, i kao svetla lopta poleteo u ambis .. . Trajalo je to je samo nekoliko kratkih sekundi i Svetodar nije imao vremena ... Zaslepljen bolom, on je posegnuo da udari tog čoveka - on nije pustio nikakav zvuk, poleteo je kroz vazduh nekoliko koraka i udarivši glavom o kameni zid, skliznuo na kameni pod. Njegovi drugovi, videvši takav tužni kraj svog vođe, uleteli su u pećinu. Zatim je Svetodar napravio još jednu grešku ... Želeći jedino da vidi da li je Belojar živ, približio se previše blizu ivice, i samo za trenutak okrenuo glavu od ubica. Odmah je jedan od njih, kao munja skočio iza njega, i udario ga u leđa oštrim udarcem ... Telo Svetodara poletelo je u provaliju iza malog Belojara... Sve je bilo gotovo. Nije bilo više šta da se vidi. Podli "ljudi", gurajući jedan drugog, brzo su utekli iz pećine ... Nešto kasnije, na litici na ulazu pojavila se plava mala glava. Dete se pažljivo popelo na ivicu, i videvši da nikoga nema unutra, zaplakalo gorko ... Čini se, da su divlji strah i prezir, a možda i modrice, rezultirali vodopadom suza ... On je gorko plakao i dugo, ljuteći se na sebe i osećajući da ako bi deda to mogao da čuje ... da bi to moglo da ga vrati i spase ... - Rekao sam - Ova pećina je zlo .. Ja sam rekao ... Rekao sam ti! - suzdržano plačući, pričao je mališa - Zašto me nisi slušao! I šta sad da radim? .. Gde ja sada da idem? .. Suze su tekle u groznom blatnjavom potoku, cepajući malo srce ... Belojar nije znao da li je živ njegov voljeni deda ... Nije znao da li će se vratiti loši ljudi? Njemu je to divljaštvo bilo strašno. I nije bilo nikoga da ga uteši ... nikoga da ga zaštiti... Svetodar je ležao nepomično na dnu dubokog rascepa. Njegove široko otvorene, jasne plave oči, ne vide ništa, gledaju u nebo. Otišao je daleko, daleko, gde ga čekaju... Magdalena i voljeni otac sa dobrim Radanom ... i sestra Vesta ...
- 165 -
i njegova blaga, nežna Margareta sa kćerkom Marijom ... i nepoznata unuka Tara ... i sve u svemu, oni su ubijeni braneći svoj dom i ljubljeni svet od neljudi koji sebe nazivaju ljudima ... Ali ovde na zemlji, u usamljenoj praznoj pećini, na okruglom kamenu, sedeo je pogrbljen čovek ... On je izgledao još sasvim mali. I veoma uplašen. Gorko, plače histerično, on besno tuče pesnicama, ljutitim suzama se zaklinje detetova duša da će doći dan, kada će on odrasti, a onda će on popraviti "pogrešan" svet odraslih ... da bude veseo i dobar! Ovaj mali čovek je bio Belojar...veliki potomak Radomira i Magdalene. Mališa, izgubio se u svetu velikih ljudi, plačući čovek ...
- 166 -
Glava 41. Isidora-7. Katari Sve što sam čula od Severa ponovo je preplavilo moje srce tugom ... Opet i opet sam se zapitala - Nije li to nenadoknadiv gubitak .. Zar stvarno ne postoji način da se oslobodi svet zla i pakosti!?. Sva ova strašna mašina globalnog klanja tera krv u vene, i ne ostavlja nadu za spasenje. Ali u isto vreme, snažan tok životodavne moći tekla je mojom ranjenom dušom, u svaku ćeliju, i svaki dah tera u borbu protiv izdajnika, kukavica i baraba! .. Oni koji su ubijali čiste i hrabre, ne oklevaju, na bilo koji način žele da unište svakoga ko bi mogao biti opasnost po njih ... - Recite mi više, Sever! Recite mi, molim vas, o Kataru ... Kako su živeli bez svoje zvezde vodilje, bez Magdalene? Ali, Sever je odjednom nekako postao uznemiren i napeto mi je odgovorio: - Oprosti mi, Isidora, ali mislim da ću ti reći sve ovo kasnije ... ja ne mogu da ostanem ovde duže. Molim te, drži se, prijatelju moj. Šta god da se desi Pokušavam da budem jaka ... I nežno se rastavši, umesto njega je ušao "udarač" ... Na pragu je opet stajao Karaffa. - Pa, Isidora, da li ste odlučili nešto? - umesto pozdrava, Karafa je sam počeo Nadam se da ćete se ove nedelje urazumiti i da neću morati da pribegnem najekstremnijim merama. Kažem vam iskreno - ne želim da povredim vašu prelepu ćerku, ali u suprotnom?. Ja bih bio srećan ako bi Ana nastavila da studira i naučila nešto novo. Još uvek je suviše toplo-naivna u svojim delima i kategorična u svojim zključcima, ali u njoj živi veliki potencijal. Može se samo zamisliti šta bi mogla, ako joj se dozvoli da se pravilno usmeri! .. Kako gledate na to, Isidora? Posle svega ovoga, samo mi treba vaš pristanak. A onda opet, vi ćete biti dobro. - Osim što su mrtvi moj suprug i otac, zar ne, Vaša Svetosti? - ogorčeno sam pitala. - Pa, to je bila neočekivana komplikacija (..!). Ali ipak, i dalje ostaje Ana, ne zaboravite! - A zašto neko mora da mi "ostane" Vaša Svetosti .. Ja sam imala divnu porodicu, koju sam volela, i ona je za mene sve na ovom svetu?! Ali vi ste je uništili ... samo zbog "nepredviđenih komplikacija", kako ste sami rekli! .. Da li to stvarni ljudi zaista nemaju nikakav značaj za vas! Karaffa je mirno sedeo i tiho rekao: - Ljudi mene interesuju toliko koliko su poslušni našoj svetoj Crkvi. Ili neki
- 167 -
posebni i neobični umovi. Ali oni se nalaze, nažalost, veoma retko. Uobičajena gomila me ne zanima uopšte! Ta gomila malomislećeg mesa, nije dobra ni za šta više, osim da izvršava volju drugih i naloge drugih ljudi, jer njihov mozak ne može da razume ni najprimitivniji istinu. Čak i znajući Karaffu, osećala sam da mi u glavi tutnji od uzbuđenja ... Kako je moguće živeti, misleći tako nešto?!. - Pa, nadareni .. njih se bojite, Vaša Svetosti, zar ne? U suprotnom ih ne bi tako brutalno ubijali. Recite mi, ako ih uvek na kraju spaljujete, onda zašto ih tako neljudski mučite pre nego što ih odvete na vatru? Zar nije dovoljno za vas zverstva, koje činite, spaljujući žive te nesrećnike? .. - Oni moraju da se pokaju i priznaju, Isidora! Inače, njihova duša nije čista, uprkos činjenici što ću ih predati plamenu svete vatre. Moraju se odreći đavola u sebi - potrebno je da se otarase svog prljavog Dara! U suprotnom, njihove duše došle na Zemlju iz mraka, ponovo će uroniti u isti mrak ... I neće moći da ispune svoju obavezu - da prisajedine svoje pale duše Gospodu Bogu. Da li razumete ovo, Isidora? Ne, ja nisam razumela ... jer je to bio pravi delirijum izuzetno ludog čoveka! .. Nedokučiv mozak Karafe je misterija za mene ... i shvatiti tu misteriju, mislim, niko nije mogao. Ponekad, sveti Papa, činilo mi se, da je najpametnija i najobrazovanija osoba, koja zna mnogo više nego bilo koji drugi dobro načitan i obrazovan čovek. Kao što sam ranije rekla, on je bio divan sagovornik, sijao je svojim upornim i oštrim umom, kojim je potčinjavao svoje okruženje da padne ispred njega. Ali ponekad ... ono što "izgovori" ne liči ni na šta normalno ili prijateljsko. Gde se nalazi u takvim trenucima njegov redak um? .. - Izvinite, Vaša Svetosti, pričate sa mnom! Zašto se pretvarate?!. O kakvom "Gospodu" govorimo? I kojem Gospodu želite da prisajedinite duše ovih "grešnika"? U svakom slučaju, ne kažete uopšte, u kakvog Gospoda vi uopšte verujete? Osim, naravno, ako verujete uopšte ... Suprotno mojim očekivanjima - nije eksplodirao u besu ... već se samo nasmejao i glasom nastavnika rekao: - Vidite, Isidora, čoveku nije nužan Bog, da bi verovao - gledajući moje zbunjeno lice, Karaffa se smejao srdačno. - Zar nije smešno da čujete to od mene Isidora .. Ali istina je - to je istina, ali shvatam da iz usta Pape zvuči više nego čudno. Ali ponavljam - pravom čoveku ne treba Bog ...njemu je dovoljan drugi čovek. Uzmimo, na primer, Hrista ... On je bio samo veoma nadaren, ali i dalje čovek! I on je mogao da hoda po vodi, da oživi polumrtve, pokazao je neke od
- 168 -
"trikova", pa smo ga - proglasili sinom Božjim (i zatim - gotovo Bogom), i sve je bilo upravo onako kao i uvek - gomila, posle njegove smrti, srećno ide za svojim Spasiteljem... čak i bez razumevanja, što je on to stvarno okajao za njih ... Kao što sam rekao ranije, ljudi nisu u stanju da upravljaju i ispravno je njima upravljati, Isidora. Tek tada se u potpunosti mogu držati pod kontrolom.
Radomir je mogao da hoda po vodi… - Ali nikada nećete biti u stanju da kontrolišete čitave narode .. Za to je potrebna armija, Svetosti! A čak i pod pretpostavkom, da ste narode nekako podredili sebi, sigurna sam, opet bi bilo hrabrih ljudi koji bi poveli za sobom ostale da povrate svoju slobodu. - Potpuno ste u pravu, madona - Karafa klimnu glavom. - Narodi se ne pokoravaju dobrovoljno - oni moraju biti pokoreni! Ali ja nisam ratnik, i ne volim da se borim. To stvara velike i nepotrebne neprijatnosti ... Zato, kako bi se pokorili mirno, ja koristim vrlo jednostavan i pouzdan način - ja uništavam njihovu istoriju ... Čovek bez istorije je ranjiv ... izgubi pamćenje predaka ako nema prošlost. Tada je, zbunjen i nesiguran, on postaje "čisto platno" na kojem mogu da napišem bilo koju istoriju .. I verujte mi, draga Isidora, ljudi se tome raduju ... jer, ponavljam, ne mogu da žive bez prošlosti (čak i ako oni sami ne žele to da priznaju). A kada ne postoji, oni uzimaju bilo koju, da ne bi "visili" u neizvesnosti, što je za njih mnogo gore, nego bilo koja strana, izmišljena "istorija".
- 169 -
- A da li stvarno mislite da niko ne vidi šta se stvarno dešava .. Uostalom, u svetu ima toliko pametnih, talentovanih ljudi?! - sa indignacijom sam uzviknula. - Pa, kako ne vide? Izabrani - vide, pa čak i pokušavaju da to pokažu drugima. Ali mi ih s vremena na vreme "sustignemo" ... I opet sve dolazi na svoje mesto. - Kao što ste "sustigli" onda porodicu Hrista sa Magdalenom? Ili danas nadarene .. Kakvom se to "bogu" molite, Vaša Svetosti? Kakvom monstrumu, kome su potrebne sve ove žrtve!? - Ako govorimo iskreno, ja se ne molim bogovima Isidora ... Živim razumom. A Bog treba samo bespomoćnim i siromašnim duhom. Ljudi ga koriste da ga mole - za pomoć, za prednosti ... da ... za sve moguće! Samo da oni sami ne bi morali da se bore… To su ljudi, Isidora! I oni kažu da mi vladamo! A ostalo je već pitanje vremena. Zato vas molim da mi pomognete da dođem do tog dana, kada ću dobiti punu vlast u ovom neznatnom svetu! .. Tada ćete videti, da se nisam šalio, i da mi se zemlja u potpunosti pokorava! Ja ću napraviti od nje svoje carstvo ... O, samo mi treba vremena! .. A vi mi ga dajte, Isidora. Vi jednostavno do sada niste znali. Ja sam u šoku gledala Karafu, shvatajući da je on na delu mnogo opasniji nego što sam ranije zamišljala. I znala sam da, on nema pravo da nastavi da postoji. Karafa je Papa koji ne veruju u Boga svog !!! Bilo je gore nego što sam mogla da zamislim! .. Na kraju krajeva, mogu pokušati nekako da razumem, kada čovek čini zlo zbog svojih ideala. To se ne može oprostiti, ali nekako sam mogla da razumem ... Ali Karafa je i o tome lagao! .. Lagao je o svemu.... - Da li znate nešto o Kataru, Vaša Svetosti .. - nisam se obuzdala, pitala sam ga Prilično sam sigurna da ste pročitali puno o tome. Bila je to divna vera, zar ne? Mnogo više istinita nego što lažno hvali sebe vaša crkva! .. Bila je prava, a ne kao što je vaša današnja brbljiva ... Mislim, (kao što sam to i činila često!) ja sam ga namerno ljutila, nesvesna posledica. Karafa nije imao namere da nas pusti ili da mu bude žao. Prema tome, ja sam sebi dozvolila ovu poslednju bezopasnu zabavu ... Ali, kako se ispostavilo, nije se uvredio Karafa ... On me je strpljivo slušao, nesvestan mojih ispada. Onda je ustao i rekao tiho: - Ukoliko ste zainteresovani za istoriju ovih jeretika - idite u biblioteku. Nadam se da se još uvek sećate gde je? - Klimnula sam glavom - Naći ćete tamo mnogo zanimljivog ... Vidimo se, madonna. Na samim vratima je stao. - Usput ... Danas, možete razgovarati sa Anom. Večeras vam je na raspolaganju. I, okrenuvši se na peti, napustio je sobu. - 170 -
Moje srce poskočilo naglo. Patim bez moje slatke devojčice! .. Tako želim da je zagrlim! .. Ali ne valja se radovati previše brzo. Znala sam Karafu. Znala sam da je najmanja promena u njegovom raspoloženju, mogla poništiti sve vrlo jednostavno. Posle, u mislima se sabravši, pokušala sam da se ne nadam previše "svetlom" obećanju Pape, i odmah sam odlučila da iskoristim dozvolu da posetim bar jednom papsku biblioteku ... Malo nakon toga lutala sam poznatim hodnicima, ali sam prilično brzo pronašla prava vrata i pritiskom na malu i elegantnu polugu, ušla u tu ogromnu, zapušenu do plafona sa knjigama i rukopisanim svicima, sobu. Znala sam da Karafa pažljivo proučava svaku, pa i ne mnogo značajnu knjigu, svaki rukopis, koji je u ovom neverovatnom trezoru knjiga ... Nisam se nadalada ću brzo u tom haosu naći materijal koji me interesuje, oslonila sam se na moj omiljeni način "slepog gledanja" (to su jednom nazvali skeniranje) i odmah videla u desnom uglu, gde je bila čitava gomila rukopisa ... debele i izvezene zlatnim koncem, kao da me pozivaju da gledam na njih, da uronim u divan i meni nepoznat, mistični svet Katara, o kome nisam znala skoro ništa ... Moju pažnju je skrenula, gruba knjiga, izbledela i sama među mnogim knjigama i debelim pozlaćenim spisima ... Gledajući naslovnu stranu, bila sam iznenađena da vidim nepoznato mi pismo, ali koje se može pročitati pomoću poznatih jezika. To me je još više zanimalo. Pažljivo sam uzela malu knjigu u ruke i razgledala, sela sam na slobodne knjige i počela "igru" ... Reči su bile postavljene neobično, ali su one bile iznenađujući tople, kao da je knjiga zaista sa mnom razgovarala ... Čula sam mekan, nežan, vrlo umoran ženski glas, koji je pokušavao da mi ispriča svoju priču ... ako sam dobro razumela, to je bio njen dnevnik. - Moje ime je Esklarmond od Pereil ... ja - dete Svetlosti, "ćerka" Magdalene ... Ja - Katar. Verujem u dobrotu i znanje. Kao moja majka, moj muž i moji prijatelji - tužno je zvučala priča neznanke. - Danas, ja živim svoj poslednji dan na ovom svetu ... Ja ne mogu da verujem .. Sluge Satane su nam dale dve nedelje!. Sutra, u zoru, naše vreme ističe ... Uzbuđenje mi je steglo grlo ... To je upravo ono što sam tražila - pravu priču svedoka !!! Onog ko je iskusio užas i bol razaranja ... Ko je sam iskusio smrt rodbine i prijatelja. Ko je bio pravi Katar! .. Opet, kao i u svemu drugom Katolička crkva je besramno lagala. I to, kao što sam sada shvatila, nije to radio samo Karafa... Bacao je blato na druge, mrzeo zbog njihove vere, sveštenstvo (skoro svo, po naređenju tadašnjeg Pape) je u tajnosti od svih prikupljalo informacije o toj veri - najkraće rukopise i najčitanije knjige ... Sve, što je (ubijanjem) bilo lako pronaći, koliko je to moguće proučiti, i, ako je moguće, iskoristiti. Svim ostalima je besramno rečeno da je sva ta "jeres" spaljena do poslednjeg lista, pošto u sebi nosi opasno učenje Đavola... - 171 -
Unoštavanje rukopisa, “jeretika” – Katara, filozofa, naučnika… Ovde je prava evidencija Katara !!! Zajedno sa ostalim "jeretičkim" bogatstvom ih besramno kriju u jazbini "svetog oca" Pape, dok im je on nemilosrdno uništavao kuće, dok oni pišu. Moja mržnja prema Papi porasla je i dobijala snagu svakim danom, iako se činilo, nije mogla biti jača ... Upravo sada, dok vidim sve besramne laži i hladno, lukavo nasilje, moje srce i um bili su besni! .. Nisam mogla spokojno da razmišljam. Iako tada, (čini se da je to bilo davno!), kada sam dospela u ruke kardinala Karafe, obećala sam sebi da ni za šta na svetu ne podlegnem osećanjima ... da bih preživela. Istina, nisam tada znala koliko će grozna i nemilosrdna biti moja sudbina ... Dakle, sada, uprkos konfuziji i besu, ja nasilno pokušavam da se nekako vratim dnevniku i tužnoj priči ... Glas koji sebe naziva Esklarmond je veoma tih, nežan i beskrajno tužan! Ali u isto vreme se oseća da je neverovatno odlučan. Nisam je poznavala, tu ženu (ili devojku), ali nešto mi je bilo veoma poznato u njenoj odlučnosti, krhkosti i propasti. I shvatila sam - to me je podsetilo na moju ćerku ... moju dragu, hrabru Anu ..! I odjednom sam ludo želela da je vidim! Tu snažnu, tužnu neznanku. Pokušala sam da podesim tu realnost ... Ta realnost je isprva nestala, ustupajući mesto do tada neviđenim slikama koje su došle do mene iz svoje daleke prošlosti ... pravo ispred mene, u ogromnoj, slabo osvetljenom staroj sali na širokom drvenom krevetu je ležala, još uvek veoma mlada, iscrpljena trudna žena. Skoro devojka. Shvatila - 172 -
sam - ovo je Esklarmond. Na visokim kamenim zidovima dvorane stiskali su se neki ljudi. Oni su bili veoma mršavi.Tiho su se došaptavali nešto, kao da su se plašili da će glasni zvukovi oterati srećan kraj. Drugi su nervozno hodali od ugla do ugla, jasno zabrinuti za još nerođeno dete, i za veoma mladu ženu na porođaju... Na čelu kreveta stajali su veliki čovek i žena. Očigledno, roditelji ili bliski srodnici Esklarmond... Žena je imala oko četrdeset i pet godina, izgledala je vrlo mršavo i bledo, ali se držala nezavisno i ponosno. Čovek je pokazivao svoje stanje otvorenije - on je bio uplašen, zbunjen i nervozan. Beskrajno brišući znoj sa svog lica (iako je prostorija bila vlažna i hladna!), on se nije krio nežnim sklapanjem šaka, kao da okruženje nema nikakvog značaja za njega. Pored kreveta, na kamenom podu, klečao je dugokosi mladić, svu pažnju bukvalno prikivajući za mladu trudnicu. Ništa okolo ne videći i ne skidajući pogled sa nje, on joj je stalno nešto šapnutao, očajnički pokušavajući da se smiri. Zainteresovala sam se u pokušaju da vidim buduću majku, kada sam odjednom po celom telu osetila strašan bol! .. I ja sam celim svojim bićem osetila kako teško pati Esklarmond! .. Očigledno, njeno dete, koje je trebalo da se rodi, donosilo joj je čudnu bol na koju se još nije pripremila. Izbezumljeno uhvativši ruke mladog čoveka, Esklarmond je tiho šapnula: - Obećaj mi ... Molim te, obećaj mi ... uspećeš da ga sačuvaš ... Šta god da se desi... obećaj mi ... Čovek nije odgovorio, nežno joj je milovao tanke ruke, nikako ne nalazeći reči utehe. - Treba da se rodi danas! ! On mora .. - Odjednom je očajnički plakala. - On ne može umreti sa mnom .. Šta da radimo? Pa, reci mi, šta da radimo? !! Lice joj je bilo neverovatno usko, ispijeno i bledo. Ali ni mršavost ni strašna iscrpljenost nije mogla pokvariti rafiniranu lepotu ovog neverovatno nežnog i svetlog lica! Na njoj su sada žive samo oči ... čiste i velike, kao dva sivo-plava proleća, one su sijale beskrajnu nežnost i ljubav, ne dižući pogled sa mladog čoveka ... I u dubini ovih divnih očiju vrebao je divlji, crni očaj ... Šta je to bilo?! .. Ko su svi ti ljudi koji su došli do mene iz neke daleke prošlosti? Da li su to Katari?! I da li je meni zbog njih potonulo srce, videvši kod njih neizbežan, strašan problem? .. Majka mlade Esklarmond (sigurno je to bila ona) je očigledno uzbuđena do krajnjih granica, ali je, koliko je mogla, pokušavala da to ne pokaže već potpuno iscrpljenoj ćerci, koja je ponekad čak i "odlazila" od njih u neki svoj zaborav, ne osećajući ništa i ne reagujući ... I samo je ležao sada anđeo, koji je napustio svoje umorno telo ... na jastucima, rasejani zlatno plavi
- 173 -
talasi blistave, duge, mokre kose, svilenkaste ... devojka, zaista, bila je vrlo neobična. Ona je sijala čudnom, duhovnom, vrlo dubokom lepotom. Do Esklarmond su prišle dve mršave, oštre, ali lepe žene. Približivši se krevetu, one su pokušale da pažljivo ubede mladića da napusti prostoriju. Ali on nije odgovorio, samo je odmahnuo glavom i vratio se ponovo mladoj ženi. Osvetljenje u sobi je bilo škrto - nekoliko dimljivih baklji visilo je na zidovima sa obe strane, bacajući duge, njišuće senke. Soba je ipak bila svakako jako lepa ... U njoj su ponosno visile sa zidova divne vezene tapiserije ... I visoki prozori su prošarani veselim raznobojnim vitražom. Nešto će se veoma loše desiti sa domaćinima, soba koja je izgledala toliko bogata sada je tako pusta i neudobna ... Nisam mogla da razumem zašto me je ova čudna priča potpuno očarala!.? I šta je bilo najvažnije: sama manifestacija? Neko od prisutnih tamo? Ili još nerođen mali čovek? .. Ne mogu da se odvojim od vizije, čeznula sam da brzo saznam kako će se završiti ova čudna, svakako ne baš srećna, priča! Odjednom, u papskoj biblioteci se zgusnuo vazduh - iznenada se pojavio Sever. - O .. Osetio sam nešto i odlučio da se vratim tebi. Ali ja ne mislim da treba da gledaš ovo ... Ne treba ti da čitaš ovu tužnu priču, Isidora. To će ti doneti samo još više bola. - Znaš je .. Onda mi reci ko su ti ljudi, Sever? I zašto me toliko boli srce za njima? - pitala sam, iznenađena njegovim savetom. - To su Katari, Isidora ... Tvoji omiljeni Katari ... noć pre spaljivanja - rekao je tužno Sever. - Mesto koje si videla - njihova je poslednja i najdragocenija za njih tvrđava, koja se održala duže od bilo koje druge. To je Montsenjur, Isidora ... Hram Sunca. Kuća Magdalene i njenog potomstva ... jedan od njih treba da se rodi. -? .. - Nemoj biti iznenađena. Otac deteta je potomak Belojarov, i, naravno, Radomira. Njegovo ime je Svetozar. Ili - svetlost zore, ako tako više voliš. To je (kao i uvek do sada) veoma tužna i okrutna priča ... Ja ne savetujem da je gledaš, moj prijatelju. Sever je bio koncentrisan i duboko tužan. I znala sam da mu vizija koju sam gledala tada, nije donosila zadovoljstvo. Ali, uprkos svemu, on je, kao i uvek, bio strpljiv, topao i miran. - Kada se to desilo, Sever? Da li želite da kažete da gledamo pravi kraj Katara? Sever je zurio u mene, kao da žali .... Kao da ne želi da me povredi još više ... Ali ja sam istrajala i sačekala odgovor, ne dajući mu priliku da oćuti. - 174 -
Dvorac-tvrđava Montsenjur. Mislim da mnogi nisu bili te sreće da vide ovu sliku ... Takav je bio Montsenjur 1244, tokom duge opsade žestokih krstaša. Tu je maketu je napravio francuski arhitekta Pelerin po crtežima iz 1204, godine i dobio najvišu ocenu od organizacije Istorijski Spomenici Francuske (autorska prava pripadaju L. Derien. U moderno vreme je ponovo izgrađen 1845 od strane novog vlasnika Guy de Levis-a, i ponovo uništen krajem 18. veka, kao da tu nikada nisu živeli Katari ... - Nažalost, to je istina, Isidora. Iako bih voleo da ti odgovorim nešto radosnije ... Ono što sada vidimo, to se desilo u 1244, u martu mesecu. Noću, kada je palo poslednje utočište Katara ... Montsenjur. Držali su se već duže vreme, deset dugih meseci, smrzavajući se i gladujući, zabrinjavajući vojsku Svetog Pape i Njegovog Veličanstva, kralja Francuske. Bilo je samo stotinu ovih vitezovaratnika i četristo preostalih ljudi, među kojima su bili žene i deca, a od njih više od dve stotine Savršenih. A napadača je bilo nekoliko hiljada profesionalnih vojnika, pravih ubica, koji su dobili naređenje da unište neposlušne "jeretike" ... da nemilosrdno ubijaju nevine i nenaoružane ... u ime Hrista. i u ime "svete" crkve. A ipak -Katar se čuva. Tvrđava je gotovo nepristupačna, i da bi se koristila, potrebno je znati tajne podzemne prolaze, ili prohodne puteve poznate samo stanovnicima tvrđave. Ali, kako se to obično dešava sa junacima - "na scenu" je stupila izdaja ... Naoružani strpljenjem, poludela od mirovanja vojska vitezova ubica tražila je pomoć od crkve. I naravno, crkva je odmah odgovorila, koristeći za to svoj najomiljeniji način - tako što jednog od lokalnih čobana dobro platila da pokaže put koji vodi do "platforme" (tako su nazivali mesto na
- 175 -
kome je bilo moguće napraviti katapult). Pastir se prodao,izgubivši svoju besmrtnu dušu ...i sveto poslednje uporište Katara.
Današnje ruševine Montsenjura Gnevno mi lupa srce. Trudim se da ne podlegnem očaju i produžila sam da ispitujem Severa, mada se još uvek nisam savladala, još uvek sam bila prisiljena da gledam bol i divljaštvo koje je donelo strahote ... - Ko je bila Esklarmond? Da li znate nešto o tome, Sever? - Ona je bila treća i najmlađa, ćerka poslednjih gospodara Montsenjura, Rajmonda i Korba de Pereilei - tužno rekao je Sever. - Videla si ih u svojoj viziji. Sama Esklarmond je bila vesela, privržena i voljena devojka. Ona je bila eksplozivna i pokretljiva, kao fontana. Njeno ime znači - Svetlost sveta. Ali prijatelji su je od milja zvali "iskra", mislim, zbog njenog jakog i blistavog karaktera. Samo je ne treba mešati sa drugom Esklarmondom - bila je u Kataru još jedna Velika Esklarmond, Dame de Fua. Velikom su je prozvali sami ljudi, zbog čvrstine i nepokolebljive vere, ljubavi i brige za druge, za zaštitu vere i Katara. Ali, to je druga, iako veoma lepa, ali (opet!) veoma tužna priča. Esklarmond, koju - 176 -
si "videla", u veoma mladom dobu je postala supruga Svetozara. I sada mu je rodila dete, čiji je otac, na osnovu dogovora sa njom i sa svim Savršenima, bio dužan još tu noć da spreči udarac na tvrđavu, kako bi je spasio. Što znači - da vidi svoju bebu samo nekoliko kratkih minuta... Ali, kao što si već videla - dete se nije rodilo. Esklarmond je izgubila svest, i zbog toga se još više uspaničio. Dve nedelje, koje su, prema opštim procenama, bile sasvim dovoljne za rođenje njegovog sina, su završile, a dete se iz nekog razloga nije rodilo... Nalazeći se u savršenoj pomami, izmoždena pokušajima, pošto se Esklarmond još nije porodila, oni su još uvek bili u stanju da sačuvaju svoje dete od strašne smrti u plamenu vatre. Šta je on uradio, nerođeni maleni, da bi to doživeo?!. Svetozar, koliko je mogao, pokušavao je da je smiri, ali ona nije slušala, uronila je u očajanje i beznađe.
Plan opsade Montsenjura
- 177 -
Velika Esklarmond - 178 -
- Opet sam videla istu sobu. Oko kreveta Esklarmond je bilo desetak ljudi. Stajali su u krugu, svi obučeni isto u tamno, sa raširenim rukama prema ženi na porođaju nežno ulivajući u nju zlatni sjaj. Potok je postajao sve deblji, kao da su ljudi oko nje u nju izlivali vitalnu životnu snagu ... - To su Katari, zar ne? - tiho sam upitala. - Da, Isidoraa, to su Savršeni. Oni su joj pomogli da ustane, pomogli njenom detetu da se rodi. Odjednom je Esklarmond divlje zavrištala ... i u istom trenutku, jednovremeno, čuo se vrisak bebe! Na njenom mršavom licu pojavila se svetla radost. Ljudi su se smejali i plakali, kao da im se odjednom desilo dugo očekivano čudo! Iako, verovatno, to je i bilo čudo? .. Na svet je stigao, potomak Marije Magdalene, njihove voljene i poštovane zvezde vodilje! .. Svetli potomak Radomira! Činilo se, da su, ispunivši prostoriju ljudi, potpuno zaboravili da u zoru idu na lomaču. Njihova radost je bila iskrena i gorda! Po redu pozdravljajući novorođenče, oni su srećno nasmejani, izlazili iz sobe, dok oko Esklarmond nisu ostali samo roditelji i njen muž, njeni najomiljeniji ljudi na svetu. Srećnih, zamagljenih očiju, mlada majka je pogledala dečaka, nije bila u stanju da izgovori ni reč. Znala je da su ovi trenuci veoma kratki, jer mora da zaštiti novorođenog sina, njegov otac je morao odmah da ga preuzme i pokuša da pobegnu iz tvrđave pre jutra. Pre nego što njegova jadna majka izgori na lomači zajedno sa ostalima .... - Hvala .. Hvala ti na našem sinu! - ne krijući na umornom licu suze, prošaputa Svetozar. - Radost moja bistrooka ... pođi sa mnom! Svi ćemo pomoći! Ne smem da te izgubim! Tvoj sin ne zna, kako dobru i divnu majku ima! Pođi sa nama, Esklarmond! .. On je molio, znajući šta će dobiti kao odgovor. On jednostavno nije mogao da je ostavi da umre... Montsenjur je padao, ali im je trebalo dve nedelje, navodno da se pripreme za smrt. A zapravo su očekivali rođenje potomka Magdalene i Radomira. I izračunali su da će posle njegovog rođenja Esklarmond imati dovoljno vremena da ojača. Ali, očigledno, pravilnije je reći: "Mi verujemo, ali sudbina je kakva jeste" ... tako je sama oštro odredila ... ne dozvoljavajući novorođenčetu da se rodi sinoć. Esklarmond nije imala snage da pođe zajedno sa njima. I sada ona će da završi kratak, ali veoma bogat život u strašnoj vatri "jeretika" ... On je tako želeo da spasi svoju voljenu, svetlu devojčicu! ..
- 179 -
Put po kojemu su se spuštala četri begunca sa novorđenčetom Meni je presušilo grlo - koliko mi je ova priča bila poznata .. Oni su su znali da će plamen vatre odneti njihovu ćerku. Baš kao i ja, ja ću verovatno morati da gledam smrt moje voljene Ane ... U kamenoj sali ponovo su se pojavili Savršeni - došlo je vreme pozdrava. Esklarmond je vrisnula i pokušala da ustane iz kreveta. Noge su je izdale, nije želela da ih zadržava... Svetozar ju je uhvatio ... ne dozvoljavajući da padne i čvrsto stisnuo u poslednji zagrljaj.
- 180 -
Žak De Molej, poslednji potomak Radomira..
- 181 -
- Vidiš, ljubavi moja, ne mogu da idem sa tobom .. - šapnula je tiho Esklarmond. Ti idi! Obećaj da ćete se spasiti. Obećaj mi, molim te! Ja ću te voleti i tamo ... I sina. Esklarmond se rasplakala ... Htela je da izgleda hrabra i jaka! .. Ali krhko i nežno žensko srce je popustilo ... Ona nije želela da oni ostanu! .. Ona nije ni stigla ni da upozna svog malog Vidomira! Sve je bilo mnogo teže nego što je naivno pretpostavljala. To je bol koji nije predvidela. Bilo je tako nehumano bolno !!! Konačno, poslednji put je poljubila svog malog sina, i onda ga pustila u nepoznato... Otišli su da žive. A ona je ostala da umre ... Svet je bio hladan i nepravedan. I nije joj ostavljao mesto za ljubav ... Ogrnuvši se u toplim ćebadima, četvorica jakih muškaraca je otišlo u noć. To su bili njeni prijatelji Savršeni: Hugo, Amel, Puatevan i Svetozar (koji se ne pominje ni u jednom od originalnih rukopisa, već se jednostavno kaže, da je ime četvrtog Savršenog ostalo nepoznato).... Esklarmond je bila previše slomljena da pođe sa njima...Takva je bila njena sudbina, i morala je da je dočeka uzdignute glave... Spust, po kome su išla četri Savršena, bio je veoma opasan. Kamenje je bilo klizavo i skoro vertikalno. I oni su se spuštali na konopcima vezanim oko struka, tako da u slučaju nezgode, svima ostanu slobodane ruke. Svetozar je bio nezaštićen, jer je držao uz sebe vezano svoje dete, koje je bilo napojeno makovim odvarom (da ne bi vrištalo) na širokim grudima svoga oca i spavalo. Da li će saznati ikada ovaj mali momak, kakva je bila njegova prva noć u ovom okrutnom svetu? .. Mislim, da će saznati. Živeo je dug i složen život ovaj mali dečak, sin Esklarmonde i Svetozara, čija ga je majka, koja ga je videla samo na trenutak, prozvala Vidomirom, znajući da će njen sin videti budućnost. Da će postati divnim Vedunom ... - Osporavan od crkve, kao ostali potomci Marije Magdalene i Radomira, završio je svoj život na lomači. Ali, za razliku od mnogih, koji su otišli ranije, u momentu svoje smrti, on je imao tačno sedamdeset godina i dva dana, i njega su na zemlji zvali Žak de Molej (Jacques de Molay) ... poslednji Veliki Majstor Ordena Templara. I poslednja glava svetlog hrama Radomira i Magdalene. Hrama Ljubavi i Znanja, kojeg nikada nije bila u stanju da uništi rimska crkva, jer je uvek bilo ljudi, koji su ih čuvali u svojim srcima. (Templari su umrli oklevetani i mučeni od slugu kralja i krvoločne katoličke crkve, ali najveći apsurd je činjenica da su oni umrli uzalud, jer su u vreme izvršenja kazne već bili pomilovani od strane pape Klementa .. A taj je dokument nekako "izgubljen".! I niko ga nije video do 2002. godine, kada je "slučajno" iznenada otkriven u vatikanskim arhivama pod brojem 217, umesto "pravog" - 182 -
broja 218 ... a ime ovog dokumenta je - Pergament Šinona (Parchement of Chinon), rukopis iz grada, u kojem je proveo poslednje godine svog zatočeništva i mučenja, Žak de Molej).
Arhiva Vatikana Bila sam šokirana, kao i uvek posle svake priče Severa ... Da li je mali tek rođen dečak čuveni Žak de Molej?!. Koliko različitih legendi sam čula o tom misterioznom čoveku! .. Koliko je čuda povezano sa njegovim životom! (Na žalost, do današnjih dana nisu stigle čudesne divne legende o ovom čoveku ... Njega, kao i Radomira, prikazali su slabim, kukavičkim i bezkarakternim majstorima...) - Možete li mi reći nešto o tome detaljnije, Sever? Da li je on bio toliko silan prorok i čudotvorac, kako mi je rekao jednom moj otac? .. Nasmešivši se zbog mog nestrpljenja, Sever klimnu glavom.
- 183 -
- Da, ja ću ti reći nešto o tome, Isidora ... Ja sam ga poznavao dugi niz godina. I mnogo vremena razgovorao sa njim. Voleo sam tog čoveka ... i veoma sam nostalgičan za njim. Pitala sam ga zašto mu nije pomogao u vreme izvršenja kazne? U tome nije bil smisla, jer sam znala unapred odgovor. - Vi - šta !! Viste razgovarali sa njim?!. Molim vas, da mi kažete o tome, Sever?!. uzviknula sam. Bila sam kao dete ... ali to nije bitno. Sever je znao koliko je važna za mene ta priča, i strpljivo mi je pomogao. - Ali ja bih da prvo saznam šta se desilo sa njegovom majkom i Katarom. Znam da su ubijeni, ali ja bih volela da to vidim svojim očima ... Pomozite mi, molim vas, Sever.
Pečat Pape Klementa na Šinonskom pergamentu Opet, realnost je iščezla, vraćajući me u Montsenjur, gde su živeli svoje poslednje sate divni hrabri ljudi - učenici i sledbenici Marije Magdalene ... Esklarmond je ležala mirno na krevetu. Njene oči su bile zatvorene, ona je izgledala kao da spava, iscrpljena gubitkom ... Ali ja sam osećala - to je bila njena jedina zaštita. Samo je htela da bude sama sa svojom tugom ... Njeno srce je beskrajno stradalo. Telo je odbijalo da je sluša ... Pre samo nekoliko trenutaka, njene ruke držale su novorođenog malog sina, grlile svog muža ... ... Oni su otišli u nepoznato. I niko nije mogao sa sigurnošću reći da li će oni moći da pobegnu od mržnje "lovaca", koji su preplavili podnožje Montsenjura. ... Dvorac je bio poslednje uporište Katara, posle njega ništa nije ostalo. Oni su doživeli potpuni - 184 -
poraz ... iscrpljeni od gladi i hladnoće, oni su bili bespomoćni protiv kamene "kiše" katapulta, koja je od jutra do noći padala na Montsenjur.
Original Šinonskog Pergamenta - Recite mi, Sever zašto se Savršeni nisu zaštitili? Na kraju krajeva, koliko ja znam, niko bolje od njih nije vladao "kretanjem" (mislim na telekinezu), "disanjem" i mnogim drugim veštinama. Zašto su odustali?! - Ovo ima više svojih razloga, Isidora. U prvom napadu krstaša Katari još uvek nisu odustali. Ali nakon potpunog razaranja gradova Albe, Beziere, Minerve i - 185 -
Lavure, u kojima je ubijeno na hiljade mirnih ljudi, crkva je osmislila plan koji prosto nije mogao da ne deluje. Pre napada, oni su saopštili Savršenima, da ako se predaju, oni neće dirnuti ni jednog čoveka. I, naravno, Katar je odustao ... Od toga dana počeli su da spaljuju po celoj Oksitaniji Savršene. Ljudi koji su posvetili čitav život znanju, svetlosti i dobroti, spaljivani su kao otpad, pretvarajući lepu Oksitaniju u sprženu pustinju. Vidi Isidora ... Vidi, ako želiš da vidiš istinu ...
Kamenje koje je ispaljivano katapultom na Montsenjur, iskopano 1968. godine Mene je oborio nesvagidašnji užas! .. Ono što mi je pokazao Sever, ne uklapa se u okvire normalnog ljudskog razuma! .. To je bio pakao, ako je ikada stvarno postojao negde ... Hiljade obučenih u sjajne oklope vitezova ubica masakriralo je hladnokrvno uplašene ljude - žene, starce, decu ... Svi oni su pali od teških udaraca vernih slugu "praštajuće" katoličke crkve ... Mladići koji su pokušali da se odupru, odmah su padali mrtvi, izbodeni dugim viteškim mačevima. Svuda se čuo srcu razdirujući plač ... zaglušujući zvon mačeva. Vazduh je bio pun dima koji je smrdeo na ljudsku krv i smrt. Vitezovi su nemilosrdno ubijali sve: bilo to novorođenče, za koje je, moleći za milost, plakala njegova jadna majka ... ili je to bio nemoćni starac ... Sve su ih nemilosrdno ubijali... u ime Hristovo !!! To je bilo - 186 -
svetogrđe. To je toliko divlje da prosto diže kosu na glavi. Tresla sam se sva, ne shvatajući šta se dešava. Zaista sam želela da verujem da je sve ovo samo san! Ovo u stvarnosti ne može biti! Ali, nažalost, to je bila stvarnost ... Kako su mogli da objasne ove počinjene zločine? !! Kako je mogla rimska crkva da oprosti (???) počiniocima tako strašnih zločina?!. Čak i pre početka krstaškog pohoda, 1199.godine, Papa Inoćentije treći «milostivi», je rekao: "Svako ko ispoveda veru u Boga, a ne poklapa sa crkvenom dogmom, mora biti spaljen bez najmanjeg žaljenja." Krstaški rat u Kataru je nazvan "za stvaranje mira i vere!" (Negotium Pacis et Fidei) ... Na oltaru zgodan mladi vitez pokušao je da razbije lobanju jednog starijeg čoveka ... Čovek nije umirao, a njegova lobanja nije popuštala. Mladi vitez je mirno i metodično nastavio da udara, dok se čovek nije poslednji put konačno oglasio i u trajnom grču ućutao - njegova lobanja, nije izdržala, prepolovila se ... Obuzeta užasom jedna mlada majka je držala u rukama dete - nakon sekunde od njenih ruku ostale su dve jednake polovine ... mala kovrdžava devojčica je plakala od straha, nudeći vitezu svoju lutku - njenu najdragoceniju stvar ... glava lutke je pala lako, a iza nje se valjala po podu i glava devojčice.... Ne mogu da podnesem više, plakala sam gorko, pala sam na kolena ... Da li su to ljudi!. Kako je moguće nazvati takvo zlo ljudima?!. (Spaljenoje 7.000 žitelja Beziera u crkvi Marije Magdalene 22. jula. Na imendan Zlatne Marije ... Spalili su ih zajedno sa 222 Savršena. Sve u svemu, u gradu Bezier ubijeno je više od 20 000 ljudi, što je u to vreme bilo svo stanovništvo grada. .. Po Bezieru je poznata čuvena fraza papskog legata, kada su ga zbunjeni krstaši pitali kako da razlikuju hrišćane od nevernika. Legat je, bez griže savesti rekao:? "Secite sve, Bog će ih razlikovati" ...) Nisam želela da gledam dalje! .. U meni nije bilo više snage... Ali Sever je nemilosrdno nastavio da pokazuje neke od gradova, sa njihovim crkvama ... Ovi gradovi su bili potpuno prazni, osim hiljada leševa, bačenih direktno na ulice, i prolivene reke ljudske krvi, u kojima su se vukovi utapali slaveći ... Užas i bol su mi zakovali ruke, ne dajući mi da dišem. Šta su morali da osećaju "ljudi" koji su izdavali takve naloge ??? Pretpostavljam da ne osećaju ništa, jer crna je njihova ružna bezobzirna duša. (Kralj Francuske, Filip Avgust i papa Inoćentije treći mirno su posmatrali paljenje "nevernika", mislim, Katara ... U prevodu sa engleskog ime Pape Inoćentije je nevin, bezopasan... Zar to nije ironično? ..) Odjednom sam videla lep dvorac, zidove koji su oštećeni katapultima, ali je dvorac ostao u velikoj meri netaknut. Celo dvorište je prepuno leševa, utopljenih u bazene svoje i tuđe krvi. Svi su imali presečene vratove...
- 187 -
Spaljivanje 7.000 stanovnika Beziera u crkvi Marije Magdalene 22. jula. na imendan Zlatne Marije ... Spalili su ukupno 222 Savršena. Ukupno, u gradu Bezieru ubijeno je više od 20 000 ljudi, što je u to vreme bila čitava populacija grada ... Čuvena fraza papskog legata, odnosi se na Beizer, kada su ga je zbunjeni krstaši pitali kako da razlikuju hrišćane od nevjernika? Legat je, bez kajanja, rekao: "Secite sve, bog će razlikovati svoje" ... - To je Lavur (Lavaur), Isidora ... Vrlo lep i bogat grad. Njegovi zidovi su bili najbolje zaštićeni. Ali poludeo od neuspešnih pokušaja krstaški lider Simon de Montfor pozvao je u pomoć svu rulju, koju je mogao naći, i ... 15 000 se pojavilo na zov "vojnika Hrista", i napali su tvrđavu ... Nisu mogli da izdrže nalete, Lavur je pao. Svi stanovnici, uključujući 400 (!!!) Savršenih, 42 trubadura i 80 vitezova - 188 -
branitelja brutalno je palo od ruku "svetih" dželata. Ovde, u dvorištu, vidiš samo vitezove koji su branili grad, i one koji su držali u rukama oružje. Ostale su zaklali, jednostavno su ih ostavili da trunu na ulicama ... u podrumu grada nađeno je 500 sakrivenih ubijenih žena i dece - oni su brutalno ubijeni tamo ... U dvorištu dvorca, neki ljudi su doveli okovanu lepu, dobro obučenu mladu ženu. Okolo nje pijani kikot i smeh. Ženu su uhvatili za ramena i bacili je u bunar. Iz dubine se odmah čuo prigušen jauk i zapomaganje. On je trajao dok ga krstaši, po naređenju vođe, nisu dobro ispunili kamenjem ...
Mozaik u nedavno obnovljenoj crkvi Svete Magdalene u Beizeru… - Tu je bila jedna dama ... Žiralda, vladalac zamka i grada ... Bez izuzetka, svima je bila veoma draga. Bila je nežna i ljubazna ... i nosila je u srcu svoje prvo nerođene dete. - žestoko je završio Sever. Onda je pogledao u mene, i očigledno je znao odmah - snage u meni jednostavno nije bilo više ... Užas je odmah završio. Sever mi je sa simpatijama prišao i video da sam još loše, i nežno mi stavio ruku na glavu. On je milovao moju dugu kosu, tiho šapćući reči ohrabrenja. I polako je počeo da dolazi u mene život, da se oporavljam od strašnih, nehumanih potresa ... U umornoj glavi uporno kruži roj neizgovorenih pitanja. Ali sva ta pitanja sada izgledaju nevažna. Zatim, čekala sam šta će Sever reći.
- 189 -
Minevra, 5. jun 1210. godine, ubistvo svih stanovnika mesta, uključujući 140 Savršenih - Žao mi je zbog bola, Isidora, ali sam hteo da ti pokažem istinu ... da razumeš ... Da ne smatraš da je Katar lako izgubljen ... - I dalje ne razumem, Sever! Kao što nisam mogla da razumem vašu istinu ... Zašto se nisu borili za život Savršeni!? Zašto nisu iskoristili ono što su znali? Na kraju krajeva, skoro svaki od njih mogao je da istrebi celu vojsku! .. Pa, zašto su odustali? - Možda je to, ono o čemu sam tako često razgovarao sa tobom, prijatelju moj ... Oni prosto nisu bili spremni.
- 190 -
Blagosiljanje ubijenih vernih slugu crkve… - Nisu bili spremni za šta? - po navici, eksplodirala sam. - Nespremni da spasu svoje živote? Nespremni da spasu druge ljude!? Ali sve je to tako pogrešno .. Ovo je pogrešno! !!! - Oni nisu bili ratnici, kako ih ti vidiš, Isidora. - Sever je to rekao tiho. - Oni nisu ubijali, verujući da će svet biti drugačiji. Verujući da mogu da uče ljude da se promene ... Da ih nauče razumevanju i ljubavi, da ih nauče dobrom. Oni su se nadali da će dati ljudima znanje ... ne svima, a nažalost, to je bilo neophodno. Ti si u pravu da su Katari bili jaki. Da, oni su bili Savršeni i Magovi koji poseduju ogromnu moć. Ali oni nisu hteli da se bore silom, radije su se borili snagom reči. To ih je i uništilo, Isidora. Zato sam ti rekao, prijatelju moj, da oni nisu bili spremni. A ako želiš da budemo vrlo precizni, ovaj svet nije bio spreman za njih. - 191 -
Kralj Francuske Filip August i Papa Inoćentije Drugi mirno gledaju spaljivanje nevernika, tj. Katara…Na engleskom Inoćentije znači nevin, bezopasan…Zar to nije ironično…? Zemlja je poštovala silu. Ali Katari su nosili ljubav, svetlo i znanje. A oni su došli prerano. Ljudi nisu bili spremni za njih ... - Pa, šta je sa stotinama hiljada koji širom Evrope nose veru Katara? Njih su privukli svetlost i znanje? Njih je, u stvari, bilo veoma mnogo! - U pravu si, Isidora ... Bilo ih je mnogo. Ali šta je sa njima? Kao što sam ti rekao ranije, znanje može biti vrlo opasno ukoliko dođe prerano. Ljudi moraju biti spremni da ga prihvate. Ne odupiru se , i ne ubijaju. Inače im, ovo znanje ne pomaže. Ili još gore - stigavši u nečije prljave ruke, ono će uništiti Zemlju. Žao mi je ako si uznemirena ... - Pa ipak, ne slažem se sa vama, Sever ... Vreme, o kome vi govorite, nikada se neće vratiti na Zemlju. Ljudi nikada neće misliti jednako. To je normalno. Pogledajte prirodu - svako stablo, svaki cvet drugačiji je jedan od drugog ... A vi želite da ljudi budu isti .. Previše zla, previše nasilja je pokazao čovek!. A oni koji imaju tamnu dušu, ne žele da rade i znaju, kada mogu prosto da ubiju, ili možda samo da slažu da bi sproveli u delo ono što im je potrebno. Za svetlost i znanje se treba boriti! I pobediti. To bi trebalo da je jasno svakom normalnom čoveku. Zemlja može biti divna, Sever. Moramo samo da im pokažemo, kako ona može postati čista i lepa ...
- 192 -
Sve što je ostalo od nekadašnje tvrđave Lavur. Staro zvono zvoni još za mrtvima Sever je ćutao, gledao me je. I ja, ponovo sam mislila o Esklarmond... Kako je ta devojka, još uvek skoro dete, mogla da podnese takvu duboku tugu? .. Njena hrabrost je poražavajuća, izaziva poštovanje i ponos. Ona je bila dostojna roda Magdalene. I opet, moje srce je patilo za divnim ljudima čiji su životi prekinuti u toj crkvi, lažno očekujući "oprost"! I onda odjednom sam se setila reči Karafe "Bog će oprostiti sve što se dešava u njegovo ime"! .. Krv je stigla od takvog Boga... i htela sam da pobegnem, samo da čujem i ne gledam šta se dešava u "slavu" tog čudovišta! .. Pred mojim očima je opet bila mlada, iscrpljena Esklarmond ... nesretna majka, izgubila je svoje prvo i poslednje dete ... I niko nije stvarno mogao da objasni, za šta je to bilo korisno ... Za šta su dobri i nevini, poginuli ... Odjednom, u salu je utrčao zadihan, mršavi dečak. Očigledno je ušao pravo sa ulice, iz njegovog širokog osmeha izlazila je para.. - Madam, madam! Oni su se spasili !!! Dobra Esklarmond, na planini je vatra!.. Esklarmond je skočila, ali njeno telo je bilo slabije nego što je jadnica mogla i da zamisli ... Ona je pala pravo u naručje svoga oca. Raimond de Pereil uhvatio je laku kao pero, ćerku, u naručje i istrčao napolje ... I tamo, okupili su se na vrhu Montsenjura, svi stanovnici zamka. I sve oči su bile uprte u samo jednom pravcu - na snežnom vrhu planine Bidorti (Bidorta) gorela je velika vatra .. što je značilo-Četiri preostala begunca dostigla su željenu tačku !!! Njen hrabri muž i novorođeni sin su spaseni iz kandži inkvizicije i mogu sretno da nastave svoje - 193 -
živote. Sada je sve bilo u redu. Sve je bilo dobro. Znala je, da su bezbedni, njeni najmiliji su živi. I ona je stvarno bila srećna - sudbina se na nju nije sažalila, ... pustila ju je tiho u smrt. U zoru su se svi Savršeni i Katari okupili u hramu Sunca, da poslednji put uživaju u njegovoj toplini pre odlaska u večnost. Ljudi su bili iscrpljeni, smrznuti i gladni, ali svi su bili nasmejani ... Najvažnije je urađeno potomak Zlatne Marije i Radomira je živ, a postojala je nada da će jednog dana neko od njegovih dalekih praunuka obnoviti ovaj monstriozno nepravedan svet, i niko neće morati više da strada. Iz uskog prozora, došao je prvi zrak sunca! .. On se spojio sa drugim, trećim ... I u samom centru kule raširio se zahvativši zlatni stub. On se sve više i više širio, pokrivajući sve u zamku, dok sve prostorije nisu bile okupane zlatnim sjajem. Bilo je to zbogom ... Montsenjur im je rekao zbogom, ljubazno ih sprovodeći u drugi život ...
Pogled na Montsenjur sa brda Bidorti U međuvremenu, na dnu, u podnožju planine, dizala se ogromna i zastrašujuća vatra. Više od dve stotine Savršenih počelo je sporo i svečano da ide niz klizavu i veoma strmu kamenu stazu. Jutro je bilo vetrovito i hladno. Sunce je izašlo iza oblaka na kratko... da konačno pomiluje svoju voljenu decu. Njihov Katar će
- 194 -
umreti ... I opet su se preko neba navukli olovni oblaci. Oni su bili sivi i neprijateljski. I strani. ... Na planini Montsenjur još uvek je stajao poslednji sneg.
Svetlost u hramu Sunca
Hram sunca je sačuvan do danas
Ispod je hladni mali čovek promuklo vikao na krstaše, naredio da se više drveća stavi u vatru. Plamen iz nekog razloga nije planuo, ali je mali čovek želeo da se napravi plamen do samih nebesa! .. On ga je zaslužio, on je čekao ovo dugih deset meseci, a sada je došao taj trenutak! Juče je želeo još da se vrati kući. Ali bes i mržnja prema Kataru je pobedila, i sada je hteo samo jednu stvar - da vidi kako će konačno završiti i poslednji Katari. To su poslednja deca đavola! .. I tek tada, kada od njih ostane samo gomila vrelog pepela, on će mirno otići kući. Ovaj mali čovek je bio gospodar grada Karkasona. Njegovo ime je Hjug de Arsi (Hugues des Arcis). Delao je u ime Njegovog Veličanstva, kralja Francuske, Filipa Avgusta. Katari su se spustili već znatno niže. Sada su se kretali u dve sumorne kolone. Krstaši su ćutali, smrknuto gledajući povorku mršavih, izgladnelih ljudi, čija su lica sijala nekakvim nezemaljskim nerazumljivim zadovoljstvom. Ovo ih je uplašilo. - 195 -
I to, po njihovom mišljenju, nije bilo normalno. Ovi ljudi će umreti. Bilo je nečeg uznemirujućeg i čudnog u njihovom ponašanju, od čega su krstaši hteli da odu daleko, ali to nije bilo dozvoljeno.
Montsenjur Prva u ovoj pogrebnoj povorkci je bila Esklarmond. Njena duga kosa lepršala je na vetru, zaklanjajući njenu vitku figuru svilenom haljinom ... Haljina je na jadnoj devojci visila, bila je neverovatno široka. Ali Esklarmond je držala visoko svoju glavu i ... nasmešila se. Kao da je bila ispunjena srećom, bez straha od nehumane smrti. Mislima je lutala daleko, iza visokih pod snegom planina, gde su njeni najmiliji ljudi, gde su njen suprug - i njen mali sin ... Znala je - Svetozar će nadgledati Montsenjur - on će videti plamen koji će nemilosrdno proždrati njeno telo, i ona je htela da izgleda neustrašiva i jaka ... Želela je da bude dostojna
- 196 -
majka ... bila je mirna. Stigli su na mesto gde je besnela ogromna vatra. Taj plamen u sredini, očigledno je čekao da privhvati živo meso, koje će brzo izgoreti, uprkos vetru. Esklarmond se okliznula, ali ju je majka zgrabila, ne dozvoljavajući joj da padne. One su bile veoma tužan par, majka i kćer ... mršave i smrznute, hodale su uspravno, sa ponosom su digle svoje glave, uprkos hladnoći, bez obzira na umor, uprkos strahu .. One su htele da budu hrabre i da se ne predaju, jer su ih gledali muž i otac ... Raimond de Pareil je ostao živ. On nije otišao na lomaču sa ostalima. On je ostao da pomogne preostalima, koje nije imao ko da zaštiti. Bio je gospodar dvorca, koji poštuje reč i bio je odgovoran za sve te ljude. Raimond de Pereil je imao pravo da samo umre. Ali, da bi živeo, morao je da se odrekne svega u šta je toliko godina iskreno verovao. To je užasna lomača. To je bilo lažno. Ali, Katar nije lagao ... Nikada, ni pod kojim uslovima, po svaku cenu, bez obzira koliko visoka bi se ispostavila da jeste. Dakle, i za njega život završava sada, sa svima ... . Njegova duša je umrla. A to, šta će ostati iza nje kasnije - njega neće ni biti više. To će biti samo živo telo, ali njegovo srce je otišlo sa njegovom porodicom njegovom hrabrom devojčicom i voljenom vernom ženom. Pred Katarima je stajao mali čovek, Hjug de Arsi. Nestrpljivo, očigledno želeći da brzo završi, on je u promuklim, ispucalim glasom započeo pitanjima ... - Kako se zoveš? - Esklarmond od Pereil. - odgovorio je. - Hjug de Arsi, delujem u ime kralja Francuske. Vi ste optuženi za jeres Katara. Znate da, prema našoj objavi, koju ste primili pre 15 dana, kako biste bili oslobođeni, i spasili život, morate da se odrekne svoje vere i iskreno zakunete na vernost Rimokatoličkoj crkvi. Trebalo bi da kažete: "odričem se svoje vere i prihvatam katoličku religiju!". - Verujem u moju religiju i nikada se nje neću odreći ... - čvrsto je stigao odgovor. - Bacite ga u vatru! - kriknuo je čovek. I to je sve. Njegov krhak i kratak život došao je do svog strašnog kraja. Dvoje ljudi ga je zgrabilo i bacilo na drveni toranj, na kome je čekao sumorni, bez
- 197 -
emocija "izvršilac" , državši debeli konopac. Lomača je već bila spremna ... Esklarmond se teško povredio prilikom pada, ali onda se nasmešila gorko u sebi uskoro će biti mnogo više boli ...
Kazna Katara i Montsenjura
- 198 -
- Kako se zoveš? - Nastavio je da ispitujee Arsi. - Korba De Pereil ...
Vitraži iz crkve u gradu Limoa, na kojima je pokazana istorija Katara Nakon kratkog trenutka njegova jadna majke je grubo bačena pored njega. Tako, jedan po jedan, Katari su bili "ispitivani", a osuđeni su svi ... a svi su mogli da spasu svoje živote. Trebalo je samo da igovore "malu laž" i negiraju ono u šta su verovali. Ali cenu nije pristao da plati nijedan ... Vatra lomače je pucala i šištala Mokro drvo ne može da gori punom snagom. Ali vetar je sve jače duvao i ponekad nosio jezik ognja do nekih od zatvorenika. Odeća na nesrećnima se sijala, pretvarajući ih u ljudske baklje ... odjekivali su prodorni krici - očigledno, nije mogao svako da izdrži toliku bol. Esklarmond je drhtala od hladnoće i straha ... bez obzira koliko je bila hrabra - pogled na to kako gore njeni prijatelji je izazvao pravi šok ... Ona je bila potpuno iscrpljena i nesrećna. Htela je da pozove nekoga u pomoć ... Ali ona je znala - da neće niko doći. Pred očima je imala malog Vidomira. Ona ga nikada neće videti kako raste ... nikada neće znati da li je njegov život sretan. Ona je bila majka, i samo je jednom, na trenutak zagrlila svoje dete ... I nikada neće roditi Svetozaru drugu decu jer joj je život došao do
- 199 -
kraja, u ovoj vatri ... jedan za drugim. Esklarmond je udahnula duboko, ignorišući hladnoću. Kakva šteta što nije bilo sunca! .. Ona bi volela da uživa u toplim zracima njegove svetlosti! .. Ali, taj dan je nebo bilo tmurno, sivo i teško. Ono se sa njima opraštalo ... Nekako obuzdavajući gorke suze, Esklarmond je podigla glavu visoko. Ona neće pokazati koliko joj je stvarno loše bilo! .. Nikako !!! Ona će nekako izdržati. Nije predugo čekala ... Majka joj se nalazila u blizini.... Njen otac je bio kao kameni kip, gledajući ih obe, ali je njegovo lice bilo smrznuto bez krvi ... Činilo se, da je život izašao iz njega, otišao tamo gde će vrlo brzo i one otići. Redom su se čuli strašni krici - to je slomio njenu majku ... - Korba! Korba, oprosti mi !!! - otac je zaplakao. Odjednom Esklarmond je osetila blagi, nežni dodir ... Znala je - to je bila njeno Svetlo Zore. Svetozar ... On je stigao iz daljine, da kaže poslednje "zbogom" ... da kaže da je on sa njom, da zna, kako će biti strašno i bolno ... Molio je da bude jaka ... Divlji oštar bol joj je presekao telo - to je to! Stiglo je !!! Goreći, ričući plamen dodirnuo joj je lice. Usplamtela joj je kosa ... Trenutak kasnije telo potpuno zapaljeno ... Divna, bistra devojka, gotovo dete, prihvatila je svoju smrt u tišini. Za to vreme, ona je i dalje čula svog oca kako viče divlje, i zove njeno ime. Onda je sve nestalo ... Njena čista duša ostala je u dobrom i ispravnom svetu. Bez predaje. Kao što je želela. Odjednom, čulo se pevanje ... To je prisutno na izvršenju kazne, sveštenstvo počelo da peva kako bi zaglušilo krike gorećih "osuđenika". Glasovima promuklim od hladnoće, oni su pevali psalme praštanja i dobrote gospoda ... Konačno, na zidove Montsenjura spustilo se veče. Strašna vatra je gorela. Tokom dana povećani vetar i sada je besneo, raznosivši po dolini crne oblake dima i isparenja, sa slatkim ukusom i mirisom spaljenog ljudskog mesa ... Kod pogrebne lomače, stajao je u blizini, čudan čovek ... s vremena na vreme uzvikivao je nečije ime, onda se iznenada zgrabio za glavu i započeo glasno, srceparajuće da jeca. Okolna publika se razišla, poštujući bol drugih. Čovek je i dalje tumarao, kao da ništa ne vidi i ne primećuje ... Bio je sed, pogrbljen i umoran. Iznenadni udari vetra razvejavali su njegovu dugu sedu kosu... Za trenutak, čovek se okrenuo i - Oh, bogovi .. On je i dalje bio veoma mlad !!! Izmoždeno, tanko lice disalo je bolno ... širom otvorenih sivih očiju, iznenađen, nije izgledalo kao da shvata gde je i zašto. Odjednom je čovek divlje zaplakao ... i krenuo pravo u vatru! .. Odnosno, u ono što je ostalo od nje ... ljudi pored njega su pokušavali da ga zgrabe za ruku, ali nisu imali vremena. Čovek je pao na još tinjajući crveni žar... prestao je da diše. Na kraju, neko ga je povukao dalje od vatre, a okružujući su onda videli da je on držao nešto čvrsto stisnuto u
- 200 -
svojoj mršavoj, smrznutoj pesnici ... To je bila svetla lenta za kosu, koju nose na venčanju mlade oksitanske neveste ... što je značilo - da je svega još pre nekih
- 201 -
par sati, on bio još uvek srećan mladoženja ... Vetar je raznosio njegovu sivu dugu kosu, igrajući se tiho sa ugljenisanim nitima ...
Jedno od mesta u pećini Lombriv, gde su se krili Katari
- 202 -
U uglu pećine još uvek postoji malikamin, u kome se nalazi okamenjeni ugalj Ali, čovek nije osećao ništa i ništa nije čuo. Tražio je svoju voljenu, sa kojom je šetao sa rukom u ruci, na putu zvezdanih staza Katara, očekujući novu zvezdanu budućnost ... Bio je veoma srećan. U krugu oko zagasle lopmače, ljudi sa užasavajućim izrazom lica, u žalosti su pretresali po njoj i tražili posmrtne ostatke svojih najmilijih ... Ne osećajući prodoran vetar i hladnoću, oni su izbacivali iz još uvek tinjajućeg pepela kosti svojih sinova, kćeri, braće i sestara, muževa i žena. .. i čak samo prijatelja ... s vremena na vreme neko je plačući podigao zagaravljen u požaru prsten polusagorelu cipelu ... ... pa čak i glavu lutke, koja, valjajući se niz stranu, nije imala vremena da potpuno izgori ... Taj mali čovek, Hjug de Arsi, bio je veoma zadovoljan. Sve je konačno završeno - Katarski jeretici su bili mrtvi. Sada bezbedno može da ide kući. Zapovedio je zaleđenom stražaru vitezu da dovede njegovog konja, Arsi se okrenuo vojnicima koji su sedeli kraj vatre i dao im završne instrukcije. Njegovo raspoloženje je bilo veselo i vedro - produžena nekoliko meseci, misija, konačno je završena "srećno" ... Njegova dužnost je ispunjena. On je iskreno mogao biti ponosan na sebe. Nakon trena u daljini se čuo zveket kopita konja - uputio se u Karkason, krenuo je ubrzano kući, gde ga je čekao velikodušan topli obrok i topli kamin da - 203 -
zagreje svoje smrznuto, umorno od puta telo. U planini Montsenjur se čuo glasni i gorki krik orla - on je ispraćao na poslednje putovanje svoje prave prijatelje i gospodare ...
Jedan od sačuvanih prolaza Sakane…. Orlovi su plakali vrlo glasno ... U selu Montsenjur ljudi su sa strahom zatvorali vrata. Jecanje orlova je odjeknulo preko cele doline. Oni oplakuju strašan kraj... čudesne imperije - carstva svetlosti i ljubavi, dobra i znanja - kome je došao kraj ... Negde duboko u Oksitanijskim planinama i dalje je bilo odbeglih Katara. Sakrili su se u pećinama Lombriv i Ornolak, i nikako nisu mogli da odluče šta će da urade sledeće ... Izgubivši poslednje Savršene, osećali su se kao deca, ne imavši više podršku. Oni su bili lovina. Bili su trofeji za koje se davala velika nagrada. Pa ipak, Katari nisu odustali ... Nakon preseljenja u pećine, oni su se u njima osećali kao kod kuće. Znali su gde je svaka staza, svaka pukotina, tako da - 204 -
ih je loviti tamo bilo gotovo nemoguće. Oni koji služe kralju i crkvi tražili su osvetu, nadajući se obećanoj nagradi. Oni su ulazili u pećine, ne znajući tačno gde treba da traže. Ti su se izgubili i umrli ... A neki su izgubili razum i nisu bili u stanju da pronađu put nazad u otvoren i poznat sunčani svet ... posebno su pretraživali pećinu progonitelji Sakani - oni su vršili potragu u šest odvojenih poteza. Pravu dubinu ovih pećina nije znao niko. Bilo je legendi da je jedan od tih poteza vodio pravo do podzemnog grada Bogova, u koji se nije usudio da ode nijedan čovek ... Posle nekog vremena, Papa je pobesneo. Katari nisu hteli da nestanu .. Ova mala grupa umornih i opskurnih ljudi nije odustajala .. Uprkos gubitku, uprkos teškoćama, bez obzira na sve -! Oni su i dalje živi. I Papa ih se bojao ... Nije ih razumeo. Šta je motivisalo te čudne, ponosne, zabranjene ljude?!. Zašto oni nisu odustali, videvši da nisu imali nikakve šanse za bekstvo? .. Papa je hteo da oni nestanu. Da na zemlji ne postoji nijedsn prokleti Katar! .. Ne mogavši da smisli ništa bolje, on je naredio da se pošalju horde pasa u pećine ... Sada je sve izgledalo jednostavno i lako - krstaši nisu morali da smišljaju kako da uhvate "nevernike". Otišli su u pećine "naoružani" sa desetinama obučenih pasa, koji su ih vodili u samo srce skrovišta Katara. Sve je sada bilo lakše. Trebalo je samo malo da se sačeka. U poređenju sa opsadom Montsenjura, ovo je bila sitna stvar ... Pećine su krile Katare, primajući ih u mračni, mokar zagrljaj ... Život begunaca je postao težak i usamljen. Izgledalo je kao preživljavanje ... Iako su želeli da pomognu beguncima, mnogi su im i otkazali. U malim gradovima Oksitanije, kao što je kneževina De Fua (de Foix), Kastellum de Verdunum (Castellum de Verdunum) i drugim, pod maskom lokalnih stanovnika i dalje žive Katari. Tek sada oni nisu delovali otvoreno, pokušavali su da budu oprezniji, jer zbog Papinih detektiva nisu mogli da se skrase, želeli su da istrebe svuda ovu oksitansku "jeres" ... "Budite marljivi u istrebljenju jeresi na bilo koji način! Bog će vas inspirisati! "Zvučao je poziv pape krstašima. I glasnici crkve zaista su to poslušali ... - Recite mi, Sever, od onih koji su otišli u pećinu, da li je neko doživeo dan, kada je to bilo moguće, bez straha, da izađe na površinu? Da li je neko uspeo da spasi život? - Žao mi je - ne, Isidora. Monsenjurski Katari nisu preživeli ... Mada, kao što sam rekao, bilo je i drugih Katara, koji su postojali u Oksitaniji još prilično dugo. Vek kasnije je uništen poslednji Katar. Ali njihov život je bio potpuno drugačiji, mnogo tajanstveniji i opasniji. Prestravljeni inkvizicijom ljudi su ih izdavali, želeći da sačuvaju svoje živote. Dakle, neki od preostalih Katara preselili su se u - 205 -
pećine. Neki su se držali šume. Ali to je bilo kasnije, i oni su mnogo bolje bili pripremljeni za takav život. Ti rođaci i prijatelji poginulih u Montsenjuru, nisu mogli da žive dugo sa bolom ... duboko žaleći za mrtvima, umorni od mržnje i progona, oni su konačno odlučili da im se pridruže u tom drugom, boljem i čistom životu . Bilo je tu oko pet stotina ljudi, među kojima i nekoliko dece i staraca. A ipak je bilo četri Savršena, koji su došli u pomoć iz susednog grada. U noći njihovog dobrovoljnog "odlaska" iz nepravednog i zlog materijalnog sveta, svi Katari su izašli napolje da udišu poslednji put divan prolećni vazduh i još jednom pogledaju poznati sjaj udaljenih zvezda ... gde će uskoro odleteti katarske izmučene duše. Noć je bila nežna, mirna i topla. zemlja je mirisala akacijom, cvetale su trešnje i majčina dušica ... ljudi su udisali opojni miris, doživljavajući najveću istinsku radost kao bebe! .. Skoro tri duga meseca nisu videli jasno noćno nebo, nisu udisali ovaj vazduh. Uprkos svemu, to je bila njihova zemlja! .. Njihova najmilija i ljubljena Oksitanija. Sada je bila ispunjena hordama đavola, od kojih nije bilo izlaza. Bez ijedne reči, Katari su krenuli prema Montsenjuru. Hteli su da budu poslednji put u svojoj kući. Na svetlu Hrama Sunca. Čudna, duga povorka mršavih ljudi, iznenađujuće se lako uspela u Katarski dvorac. Kao da im je sama priroda pomogla! .. Ili su to možda bile duše onih sa kojima će se vrlo brzo sastati? U podnožju Montsenjura je bila mala grupa vojske krstaša. Očigledno, oci su se i dalje plašili da bi ludi Katari mogli da se vrate. I stražarili ... Kolona tihih duhova prolazila je stražare - Niko se nije ni pomerio ... - Koristili su "nevidljivost", istinsko znanje? - Pitala sam iznenađeno. - A da li su bili u stanju da to urade svi Katari ? .. - Ne, Isidora. Zaboravila si da oni nisu bili savršeni - rekao je Sever i tiho krenuo dalje. - Nakon dolaska na vrh, ljudi su stali. U mesečini ruševina Montsenjur je izgledao zlokobno i čudno. Kao da je svaki kamen, natopljen krvlju i bolom žrtava Katara, pozivao na osvetu pridošle ... i iako je bila mrtva tišina, ljudi su mislili da i dalje čuju krike smrti svojih rođaka i prijatelja, koji su izgoreli u plamenu u zastrašujućem "čišćenju" papske lomače . Montsenjur iznad njih je pretio ... kao ranjena životinja, ostavljena da umre sama ... Stene zamka još uvek su se sećale Svetodara i Magdalene, dečjeg smeha i zlatne kose Veste, Belojarovog smeha ... Zamak se sećao divnih godina Katara, ispunjenih radošću i ljubavlju. Sećao se dobrih i svetlih ljudi koji su došli da ovde budu pod njegovom zaštitom.. Sada, toga više nije bilo. Zidovi su bili goli i čudni, kao da su uletele duše spaljenih Katara i velika, dobra duša ... Montsenjura... Katari su pogledali poznate zvezde izgledale su tako velike i blizu .. I znali su - vrlo brzo, ove zvezde će postati njihov novi dom. I gledale su zvezde svoju izgubljenu decu, slatko nasmejane, - 206 -
Zidovi zamka još uvek pamte Svetodara I Magdalenu… spremne da preuzme njihove usamljene duše. Sledećeg jutra svi Katari su se okupili u velikoj, niskoj pećini, koja se nalazila direktno naspram njihove voljene "katedrale" ... Tamo bi ih nekada davno učila znanju Zlatna Marija ... Tamo su se skupljali novi Savršeni ... Tu je rođen, odrastao i ojačao Svetli i Dobri Katar. I sada, kada su se vratili ovde samo kao "delovi" tog divnog sveta, želeli su da se vrate bliže prošlom, čiji je povratak bio nemoguć ... Svakom od prisutnih Savršenih su tiho darovali Očišćenje (consolementum), lagano stavljajući svoje ruke na njihov umorne , spuštene glave. U tišini su ljudi, jedan po jedan išli direktno na kameni pod, prekrštajući svoje tanke ruke preko grudi, i tiho zatvarali oči, kao da idu na spavanje ... majke su grlile decu, nespremne da se odvoje od njih. Kao u magnovenju, u jednom trenutku, cela velika sala je bila kao miran grob u kome je zauvek zaspalo pet stotina dobrih ljudi ... Katara. Verni sledbenici Svetlosti i Radomira i Magdalene. Njihove duše su skupa odletele tamo gde su ih čekala ponosna, smela "braće". Gde je svet bio nežan i ljubazan. Gde ne moraju da se plaše nekog zla, krvoločnog klanja ili jednostavnog bacanja u "čišćenje" papske lomače. - 207 -
Kroz srce mi je prošao oštar bol ... Vruće suze su tekle niz obraze, ali ih nisam ni primetila. Svetli, lepi i ljubazni ljudi su umrli ... sami, po sopstvenoj želji. Došli su, da se ne daju ubicama. Da bi to uradili na način na koji su to želeli. - Zašto su to uradili, Sever? Zašto se nisu borili? .. - Borili - Isidora? Njihova borba je bila potpuno izgubljena. Oni su jednostavno izabrali kako da odu. - Ali su izvršili samoubistvo .. Zar ih ne čeka kazna karme!? - Ne, Isidora ... Oni su prosto "izašli", izašli iz fizičkog tela. I to je najprirodniji proces. Oni nisu koristili nasilje. Oni su jednostavno "nestali". Sa dubokim tugom sam posmatrala ovu užasnu grobnicu, u hladnoj, potpunoj tišini u kojoj je povremeno zazvonila padajuća kap krvi. To je priroda počinjala da polako stvara trajni pokrov - u slavu mrtvih ... Dakle, tokom godina, malo po malo, svako telo se postepeno transformisalo u kamenu grobnicu, ne dozvoljavajući nikome da se rugaju pokojniku ... - Da, Isidora. Sluge đavola, uz pomoć pasa, pronašle su pećinu. Ali čak ni oni se nisu usudili da dodirnu tako toplo prihvaćena tela u zagrljaju prirode. Oni se nisu usudili da ih "pročiste" "svetim ognjem" vatre.... Od tada, ovo mesto se zove Pećina Mrtvih. Tu su i mnogo kasnije, u godinama koje su dolazile umirali Katari i Vitezovi Hrama, i njihovi sledbenici proganjani od crkve. Čak i sada, još uvek možeš videti stare natpise, ostavljene tamo rukama dolazećih nekih ljudi ... Mnoštvo imena zajedno se prepliće sa misterioznim znakovima Savršenih ... Tamo je slavni dom Fua, vođen ponosnim Trenkavelijem ... Tamo su tuga i beznađe, u kontaktu sa očajničkom nadom ... i još ... Priroda vekovima stvara svoj kameni "spomenik" od događaja i ljudi, nežno šireći veliku duboku ljubav... Na ulazu u Pećinu Mrtvih je statua mudre sove, koja vekovima štiti mir mrtvih. .. - Recite mi, Sever, Katari su verovali u Hrista, zar ne? – pitala sam - Ne, Isidora, to nije istina. Katari nisu "verovali" u Hrista, obraćali su mu se, razgovarali sa njim. On je bio njihov učitelj. Ali on nije Bog. Vi slepo verujete samo u Boga. Kako još uvek ne shvatate, kako neophodna može biti čoveku slepa vera? To je crkva ponovo iskrivila značenje učenja drugih ... Katari su verovali u znanje. Iskrenost i pomaganje drugima manje srećnim ljudima. Oni su verovali u dobrotu i ljubav. Ali nikada nisu verovali u jednog čoveka. Voleli su i poštovali - 208 -
Radomira. I oni su obožavali Zlatnu Mariju. Ali nikada jednog boga ili boginju. Oni su bili za njih simbol Uma i Časti, Znanja i Ljubavi. Ali ipak su svi oni bili ljudi, istina, u potpunosti sa drugačijim darovima. Vidi, Isidora, kako glupi crkvenjaci predstavljaju nejasno čak i svoju teoriju ... Oni su tvrdili da Katari nisu verovali u Hrista - čoveka. Da su Katari navodno verovali u njegovu Božansku suštinu, koja nije bila materijalna. Istovremeno, crkva govori, da je Katar priznao Mariju Magdalenu supruga Hrista, i prihvatio njenu decu. Zatim, na koji način nematerijalna bića mogu roditi dete? .. Ne uzimajući u obzir, naravno, besmislicu o "bestelesnom" začeću Marije? .. Ne, Isidora, ništa nije ostalo istinitog od učenja Katara, nažalost ... Sve što ljudi znaju, je potpuno iskrivljeno "svetom" crkvom, koja nastavlja to učenje da prikazuje glupim i bezvrednim. Ali Katari su učili tome, čemu su ih učili njihovi preci. Čemu učimo mi. Ali, ljudi crkve su to smatrali najopasnijim. Oni nisu mogli da dozvole da ljudi znaju istinu. Crkva je morala da uništi čak i najmanje sećanje na Katare, inače, kako da bi mogli da objasne šta se desilo sa njima? .. Posle brutalnog i neselektivnog uništavanja jednog naroda, kako da objasni svojim vernicima, zašto i ko je učinio takav strašan zločin? Zato nije ostalo ništa od učenja Katara ... A vekovima kasnije, mislim da će biti još i gore.
Pećina Lombriv
- 209 -
- A šta je sa Jovanom? Pročitala sam negde, da su navodno Katari "verovali" u Jovana? Čak, kao u sveca, čuvali njegove rukopise ... Da li je nešto od ovoga istina?
Natpisi na stenama u pećinama - Samo da su oni stvarno, duboko poštovali Jovana, uprkos činjenici da ga oni nisu nikada ni sreli. - Sever se nasmešio. - Pa, čak i to, nakon smrti Radomira i Magdalene, u Kataru je ostalo pravo "otkrovenje" Hrista, kao i dnevnici Jovana, što je u stvari ono što je pokušala da pronađe i uništi Rimska crkva. Sluge Pape su pokušavale da shvate, gde su prokleti Katari sakrili to opasno blago?!. Jer, da je bilo sve ovo otkriveno - i istorija katoličke crkve bi doživela potpuni poraz. Ali bez obzira na to koliko se crkva trudila, sreća im se nikada nije nasmešila... ništa i nisu mogli naći, sem nekoliko rukopisa očevidaca. Zato je jedina mogućnost za - 210 -
Sova u Pećini Mrtvih
- 211 -
Crkvu bila da nekako sačuva obraz u slučaju Katara i bilo je potrebno izokrenuti njihovu veru i učenje toliko, da niko na svetu ne može da razlikuje dobro od zla ... Kao što su oni lako uradili sa životom Radomira i Magdalene. Crkva čak tvrdi da su Katari obožavali Jovana čak i više od samog Isusa Radomira. Samo se ovde podrazumeva pod Jovanom "njihov" Jovan, sa svojim lažnim hrišćanskim jevanđeljem i drugim falsifikovanim rukopisima ... Pravog Jovana su Katari, poštovali, ali on, kao što znaš, nije imao nikakve veze sa crkvenim Jovanom "Krstiteljem ". - Znate, Sever, imam utisak da je crkva iskrivila i uništila celu svetsku istoriju. Zašto je to bilo potrebno?
Zadivljujući stećci Katara
- 212 -
- U cilju da se ne dozvoli čoveku da misli, Isidora. Da bi ljudi bili pitomi i bedni robovi, kojima bi, prema sopstvenom nahođenju "opraštali" ili kažnjavali "sveci". Jer, ako bi čovek znao istinu o svojoj prošlosti, on bi bio ponosan na sebe i svoje pretke i nikada mu ne bi trebao rabski sveštenik. Bez istine, slobodni i jaki ljudi postaju "sluge Božje", i više ne pokušavaju da se sete ko su oni zaista. I, iskreno, njima nije ostavljena svetla nada za promenu.
Priroda se seća svojih mrtvih Sever je bio veoma tih i tužan. Očigledno, gledajući ljudsku slabost i ljudsku surovost toliko vekova, i videvši kako umiru najsilniji, njegovo srce je bilo ispunjeno gorčinom i nevericom u skoru pobedu znanja i svetlosti ... A meni je došlo da mu glasno kažem da ja još uvek verujem da će se ljudi uskoro probuditi !.. Uprkos besu i boli, uprkos izdaji i slabosti, ja verujem, da Zemlja na kraju, neće mirno gledati ono što se dešava sa njenom decom. I da će se probuditi ... Ali znala sam da ne mogu da ga ubedim, jer ću i sama uskoro umreti, boreći se za to isto buđenje. Ali nije mi žao ... Moj život je bio samo trunka u ogromnom moru patnje. I ja sam morala da se borim do kraja, bez obzira koliko
- 213 -
to strašno bilo. Pošto je čak i kap vode koja stalno pada, u stanju da produbi i najjači kamen. Tako i zlo: ako bi ga ljudi rušili čak i po zrno, jednog dana bi propalo, čak i ako bi izgubili svoje živote. Oni bi se vratili ponovo u svoju zemlju i videli bi - to su joj oni sami pomogli da preživi .. Da su pomogli da postane Svetla i Istinita!. Znam da će Sever reći da čovek ne može da živi za budućnost ... I znala sam - to je istina. Ali to je moje razumevanje, i jedno od mnogih mojih rešenja. Budući da su se ljudi navikli da misle i deluju "kao i svi ostali" ne znači i da će živeti spokojno.
Čak je zamak Montsenjur ovekovečen u kamenu. Prizor od koga zastaje dah. On je apsolutno kao pravi… - Žao mi je što si prošla kroz toliko bola, moj prijatelju. - prekinuo je moje misli glasno Sever. - Ali mislim da će ti pomoći da lakše ispuniš svoju sudbinu. Da ći ti pomoći da stojiš uspravno ... Nisam želela da mislim o tome ... Za moju tužnu sudbinu bilo je vremena na pretek. Dakle, da bi nastavili, opet sam počela da postavljam pitanja.
- 214 -
- Recite mi, Sever zašto sam kod Magdalene i Radomira i mnogih Volhova, videla znak kraljevskog "Ljiljana"? Da li to znači da su oni bili Franci? Možete li da mi objasnite? - Za početak, Isidora, to je nepravilno razumevanje samog znaka – smešeći se, rekao je Sever. - To nije bio ljiljan, kada su ga doneli u Frankiju Merovinzi. -?!
Veduna Marija sa krunom Trolista. Polaganje krune na flavu Marije od strane Učitelja. U sredini krune je znak Trolist - Zar ne znaš da je to što su doneli znak "Trolistnik" u tadašnju Evropu .. iskreno je bio iznenađen Sever. - Ne, nikada nisam čula za to. I opet ste me iznenadili! - Trolistnik je nekada davno, bio borbeni znak Arijevaca, Isidora. To je magična biljka koja čudesno pomaže u borbi - to je davalo vojnicima neverovatnu moć, ona leči rane i olakšava put ulaženja u drugi život. Ova divna biljka je rasla daleko na severu, i nju su mogli da uzgoje samo Volhovi i Veduni. Ona je uvek bila davana vojnicima, koji su odlazili da brane svoju domovinu. Odlaskom u borbu svaki ratnik je izgovarao poznatu mantru: "Za Čast! Za Savesti! Za Veru "! Radili su pri - 215 -
tome i magične pokrete - dodirivali su sa dva prsta levo i desno rame, i poslednje - sredinu čela. To je ono što zaista označava Trolistnik. I tako su ga doneli sa sobom Merovinzi. Pa, onda, nakon pogibije dinastije Merovinga, novi kraljevi su ga prisvojili, kao i sve ostalo, proglašavajući ga za simbol kraljevske kuće Francuske. Ritual pokreta (ili krštenje) je "pozajmila" hrišćanska crkva, dodajući četvrti, donji deo ... đavola. Nažalost, istorija se ponavlja, Isidora ... Da, istorija se ponavlja i istina ... postaje gorča i tužnija. Je li išta istina od svega što znamo? .. Odjednom sam osetila kao da je na mene motrilo stotine nepoznatih ljudi. Shvatila sam - to su bili ti koji su Znali ... Oni koji su poginuli braneći istinu ... Izgledalo je da mi zaveštaju da pronosim istinu do neznajućih. Ali nisam mogla. Ja sam odlazila ... Baš kao što su otišli oni sami. Odjednom su se vrata otvorila – u sobu je ušla kao uragan nasmejana, vesela Ana. Moje srce je poskočilo, a onda palo u provaliju ... Nisam mogala da verujem da vidim moju milu devojčicu! .. A ona se, kao da se ništa ne događa, široko nasmejala, kao da je ona bila velika, kao da ne visi nad našim životima nevolja. - Mama, draga moja, našla sam te! Oh, Sever! .. Ti si došao da nam pomogneš? .. Reci mi da nam pomažeš, zar ne? - Gledajući ga u oči, samouvereno je upitala Ana. Sever se samo nežno i veoma tužno nasmejao ... Objašnjenje Nakon mukotrpnog i temeljno trinaestogodišnjeg (1964-1976) iskopavanja Montsenjura i njegove okoline, Francuska Grupa Arheoloških Istraživanja Montsenjura i okoline (GRAME), objavila je 1981.svoj završni zaključak: Nema bilo kakvih tragova ruševina Prvog Montsenjura, napuštenog u 12. veku. Baš kao što nisu pronađeni ni ostaci tvrđave Drogog Montsenjura, koga je izgradio tadašnji vlasnik, Raimond de Pereil, 1210.godine. (Vidi: Groupe de Recherches Archeologiques de Montsegur et Эnvirons (GRAME), Montsegur: 13 ans de rechreche archeologique, Lavelanet: 1981. pg. 76.: Il ne reste aucune trace dan les ruines actuelles ni du premier chateau - 216 -
que etait a l'abandon au debut du XII siecle (Montsegur I), ni de celui kuэ construisit Raimon de Pereilles vers 1210 (Montsegur II)...") Shodno tome , indikacije koje je dala Sveta Inkvizicija 30. marta , 1244 suvlasnik Montsegur, uhapšenom vlasniku gospodinu Rejmond de Pereili, utvrđeni dvorac Montsenjur je "vraćen" 1204. na zahtev Savršenih - Raimond de Miropua i Raimonda Blasca. (According to a deposition given to the Inquisition on March 30, 1244 the captured co-seigneur of Montsegur, Raymond de Pereille (b.1190-1244?), the fortress was "restored" in 1204 at the request of Cather perfecti Raymond de Mirepoix and Raymond Blasco.) [Source: Doat V 22 fo 207] Međutim, nešto je ipak ostalo da nas podseća na tragediju koja se odvijala na ovoj maloj, potpuno natopljenoj ljudskom krvlju planini ... Ipak čvrsto se drži osnova Montsenjura, i bukvalno "vise" preko litica temelji iščezlog sela ... Tamo, na tom starom kamenju, i dalje se vetar igra, milujući izniklu kroz uske proreze mladu travu ... Tamo takođe preleću planinske ptice, koje svijaju svoja osetljiva gnezda u delovima bez vetra ...
- 217 -
Glava 42. Isidora-8. Ključ Bogova Ana se zagledala pravo u Severa, iako nije bio u stanju da nas spasi ... ali malo po malo on je počeo da bledi, zbog tužnog izraza na licu, ona je shvatila: koliko god on to želeo, pomoći neće biti. - Hoćete da nam pomognete, zar ne? Pa, recite mi da ste spremni da pomognete, Sever? .. Ana je naizmenično pažljivo zavirivala u naše oči, kao da želi da se uveri da smo je dobro razumeli. U svojoj čistoj i iskrenoj duši nije bila sposobna da shvati da je neko mogao, a nije hteo da nas spasi od užasne smrti ... - Žao mi je, Ana ... ja ne mogu da vam pomognem - rekao je tužno Sever. - Ali zašto !! Zar vam nije žao što ćemo poginuti? .. Zašto Sever ?! .. - Zato što ne znam kako da vam pomognem ... ja ne znam kako da pobedim Karafu. Ja nemam pravo "oružje" da bi ga se otarasio. Još uvek ne želeći da veruje, Ana je zapitkivala. - I ko onda zna kako ga pobediti? Neko mora da zna! On nije najjači! Postoji i dedica Isten mnogo jači od njega! Zar to nije istina Sever? Bilo je zabavno čuti kako je nazvala tog čoveka dedicom ... Ana ih je doživljavala kao svoju pravu i dobru porodicu. Porodica u kojoj se svi međusobno raduju ... i gde svako vrednuje tuđi život. Ali, nažalost, takva porodica, oni nisu bili ... Kod Volhova je bila drugačija porodica, i imali su svoj izolovani život. A Ana to ipak ne razume. - Zna Veliki Učitelj, draga. Samo on može da vam pomogne. - Ali ako je to tako, kako onda da do sada nije pomogao!? Mama je već bila tamo, zar ne? Zašto on ne pomogne? - Oprosti mi, Ana, ne mogu da vam odgovorim. Ne znam ... Ovde već nije mogla da nastavi da ćuti! - Ali vi ste mi već objasnili, Sever! Šta se promenilo od tada? . - 218 -
.- Verovatno ja, moj prijatelju. Mislim da je to promenilo nešto u meni. Idi k Volhu, Isidora. On je- jedina nada. Idi dok ne bude prekasno. Nisam mogla da mu odgovorim. A šta da kažem? .. Da ja ne verujem u pomoć Belog Volha? Da ne verujem da će napraviti izuzetak zbog nas? I u stvari, to je istina! I zato što nisam htela da idem njemu na poklon. Možda se ponašam kao da sam sebična, možda, ali nisam mogla to da uradim. Nisam više želela da tražim pomoć od oca, koji je izdao svog voljenog sina ... ja ga ne razumem i nisam se slagala sa njim. Na kraju krajeva, on nije mogao da spasi Radomira. Ali ja nisam želela ... ja bih dala sve na svetu za priliku da spasim svoju dragu, hrabru devojku. Ali, nažalost, nije bilo moguće ... čak i imajući najveće znanje, Volhovi i dalje nisu imali pravo da oćvrsnu svoja srca u takvoj meri da zaborave jednostavne ljude! Da unište u sebi saosećanje. Oni su se pretvorili u hladne, bez srca "bibliotekare", pobožno čuvajući svoju biblioteku. Ali pitanje je, znaju li oni, u stvari, ako nisu zaboravili u svom ponosnom ćutanju, za koga je biblioteka nekada bila namenjena? .. Da li se sećaju da su naši veliki preci ostavili svoje znanje, kako bi ono pomoglo jednog dana njihovim unucima da spasu našu prekrasnu Zemlju ..? Ko je dao pravo Belom Volhu da sam odluči kada je stigao čas, da konačno širom otvori vrata? Iz nekog razloga oduvek sam mislila da ti koje su naši preci zvali bogovima neće dozvoliti da umru najbolji sinovi i kćeri, samo zato što nije još uvek stigao "pravi" trenutak! Jer ako crni poseku sve prosvetljene, više neće imati ko da razume čak i najbolju biblioteku ... Ana me je pažljivo posmatrala, možda je čula moje tužne misli, a oči su joj dobile odraslo, ozbiljno razumevanje. - Mi ne idemo njemu, mama. Mi ćemo pokušati same - nežno nasmejana, rekla je moja hrabra devojka. - Nama je ostalo još malo vremena, zar ne? Sever je iznenađeno pogledao Anu, i video njenu odlučnost, nije rekao ni reč. I Ana je sa divljenjem gledala oko sebe, tek sada primetivši bogatstvo koje je okruživalo to divno skrovište Karafe. - Oh, šta je to?!. Da li je ovo biblioteka Pape? .. Da li možeš često da dođeš ovde, mama? - Ne, draga moja. Samo nekoliko puta. Želela sam da naučim o divnim ljudima i Papa mi je nekako dozvolio to.
- 219 -
- Misliš na Katare? - Ana je pitala tiho. - Oni su znali mnogo, zar ne? Ipak nisu bili u stanju da prežive. Zemlja je uvek bila veoma okrutna ... Zašto je to tako, mama? - To nije zemlja okrutna, moje sunce. To su - ljudi. A kako ti znaš za Katare? Nikada te nisam učila o njima, zar ne? Na Aninim bledim obrazima pojavila se smušenost ... - O, oprosti mi, molim te! Samo sam "čula" ono što ste govorili, i bilo je veoma interesantno! Onda sam slušala. Žao mi je, jer nije bilo ničeg ličnog, pa sam odlučila da vam ne smetam ... - Pa, naravno! Ali zašto ti je trebala takva bol? - Hoću da budem jaka, moja majko! Želim da se ne plašim od Pape, kao što se nisu plašili svojih ubica Katari. Želim da te ne bude stid od mene! - Ponosno podignuvši glavu, rekla je Ana. Svaki dan sam bila sve više i više iznenađena snagom duha moje mlade ćerke! .. Gde je ona našla toliko hrabrosti, da se suprotstavi Karafi? .. Šta je motivisalo njeno ponosno, toplo srce? - Da li želite da vidite još nešto više? - Nežno je pitao Sever. - Možda bi bilo bolje da napustim vas dve na neko vreme? - Oh, molim te, Sever, moraš nam reći nešto više o Magdaleni .. A recite mi kako je ubijen Radomir!? - Oduševljeno je pitala Ana. A onda se, okrenula prema meni: - Ne smeta ti, mama ..? Naravno, nije mi smetalo! .. Naprotiv, bila sam spremna da uradim bilo šta samo da je odvratim od razmišljanja o našoj bliskoj budućnosti. - Molim vas, recite nam, Sever! To će nam pomoći da se izborimo i daće nam snage. Recite mi šta znate, moj prijatelju ... Sever klimnu glavom, i opet smo bili u tuđim, čudnim životima ... Na neki način davno napuštenoj i proživljenoj prošlosti. Zapahnuo nas je miris južne tihe prolećne večeri. Negde u daljini i dalje su se videli bledi zraci zalazečeg sunca, umorno od dana sunce se spustilo, da odmori do sutra, kada će se ponovo vratiti u
- 220 -
svakodnevno kružno putešestvije. Ubrzo sve tamnije nebo je rasplamsalo sjaj neobično ogromnih zvezda. Svet oko nas želeo je da spava ... Samo ponekad negde iznenada čuo se usamljeni krik ptica. I ponekad je sanjiv odzvanjajući lavež lokalnih pasa remetio tišinu, time pokazujući svoje bdenje. Ali, ostatak noći je izgledao zamrznuto, blago i smireno ... I u ograđenom vrtu na visokom glinenom zidu je sedelo dvoje. To su bili Isus Radomir i njegova supruga Marija Magdalena... Oni su tu proveli svoju poslednju noć.... pre njegovog raspeća .... Naslonivši se na svog muža, držeći umornu glavu na njegovim grudima, Marija je bila tiha. Htela je tako mnogo da mu kaže .. Da mu kaže toliko važnog! Dok je još bilo vremena! Ali nije mogla da nađe reči. Sve reči su već bile izgovorene. I sve su izgledale besmisleno.... bez obzira koliko je pokušavala da ubedi Radomira da napusti ovu tuđu zemlju, on se nije složio. I bilo je tako neljudski bolno .. Svet se činio mirnim i zaštićenim, ali ona je znala - da neće biti tako kada Radomir ode ... Bez njega, sve će biti prazno i hladno ... Ona ga je zamolila da razmisli ... ona je tražila da se vrati u svoju zemlju daleko na severu, ili barem u Dolinu kraljeva da počnu ispočetka. Znala je da ih - u Dolini Magova čekaju divni ljudi. Svi oni su bili nadareni. Tamo su mogli da izgrade nov svetli svet, kako ih je uveravao Volh Jovan. Ali Radomir nije želeo... On se nije složio. On je bio spreman da se žrtvuje, da bi progledali slepi ... Upravo je to bio zadatak, koji je stavio na njegova snažna ramena Otac. Beli Volh ... i Radomir nije želeo da odstupi ... Hteo je da dobije razumevanje ... Jevreja. Čak i po cenu sopstvenog života. Nijedan od devet prijatelja, vernih vitezova njegovog duhovnog hrama, nije ga podržavao. Niti je ijedan bio voljan da ga da u ruke krvnika. Nisu hteli da ga izgube. Voleli su ga previše ... Ali onda je došao dan kada su, podčinjavajući se gvozdenoj volji Radomira, njegovi prijatelji i njegova supruga (protiv svoje volje) obećali, da se neće mešati u ono što se dešava ... Neće pokušavati da ga spasu, bez obzira šta se dešavalo. Radomir se vatreno nadao, da će, videvši jasnu mogućnost svoje smrti, ljudi konačno shvatiti, videti svetlost i želeti da ga spasu, uprkos razlikama u njihovoj veri i uprkos nedostatku razumevanja. Ali Magdalena je znala - to se neće desiti. Znala je da će ova noć biti njihova poslednja. Srce joj se cepalo na delove, čula je njegovo disanje, osećajući toplinu njegovih ruku, gledajući njegovo lice koje nije poremećeno bilo kakvom sumnjom. Bio je siguran da je bio u pravu. I ona nije mogla ništa, bez obzira koliko ga je ona volela, bez obzira koliko je žestoko pokušavala da ga ubedi da oni za koje je hteo da umre, nisu dostojni toga. - Obećaj mi, svete moj, ako me oni ubiju, da ćeš otići kući - odjednom je vrlo uporno zahtevao Radomir. - Tamo ćeš biti bezbedna. Tamo ćeš moći da učiš.
- 221 -
Vitezovi Hrama će poći sa tobom, oni su mi se zakleli. Povešćeš sa sobom Vestu, i vi ćete biti zajedno. I ja ću doći k vama, ti to znaš. Da li to znaš? Zatim se Magdalena konačno slomila ... Ona nije mogla da izdrži više ... Da, ona je bila moćan Mag. Ali u ovom strašnom trenutku ona je bila samo krhka, žena koja voli, koja gubi najdražu osobu na svetu ... Njena verna, čista duša nije razumela kako Zemlja može dati na milost i nemilost svog najtalentovanijeg sina? .. Da li ova žrtva ima barem neki smisao? Mislila je da - nema nikakvog smisla. Magdalena nije bila u stanju da razume tu apsurdnu, divlju žrtvu! .. Ni umom, ni srcem, ona nije prihvatala slepo povinovanje sudbini, praznu nadu za neko moguće " prosvetljenje "! Ovi ljudi (Jevreji) su živeli u izolaciji i bili čvrsto zatvoreni za ostatak sveta. Nisu bili zabrinuti za sudbinu "stranca". I Marija je znala sigurno - oni neće pomoći. Kao što je znala - Radomir umire uzalud i besmisleno. I niko neće moći da ga vrati. Čak i ako on želi.... - Kako me ne razumeš? - Odjednom je čuvši njene tužne misli, pitao Radomir. Ako ne pokušam da ih probudim, oni će uništiti budućnost. Sećaš se, otac nam je to rekao? Moram im pomoći! Barem smo dužni da pokušamo. - Reci mi, ti znaš da ih ne razumeš, zar ne? - Nežno milujući njegovu ruku, šapnula je tiho Magdalena. - Baš kao što oni ne razumeju tebe. Kako možeš pomoći ljudima, ako ih sam ne razumeš?!. Oni misle drugim runama ... Da li uopšte misle runama? To je drugi narod Radomire! Mi ne znamo njihova srca i um. Bez obzira koliko pokušavao - neće te čuti! Oni ne trebaju tvoju veru, kao što im nisi potreban ni ti sam. Pogledaj oko sebe, dušo - to je tuđi dom! Tvoja zemlja tebe zove! Odlazi, Radomire! Ali on nije hteo da prihvati poraz. On je želeo da dokaže sebi i drugima da je učinio sve što je bilo u njegovim ovozemaljskim silama. I bez obzira koliko pokušavala - Radomira ona nije mogla da spasi. I, nažalost, ona je to znala ... Noć je već došla na sredinu ... Stari vrt, utonuo je u svetu mirisa i snova, komfornoj tišini, uživajući u svežini i hladnoći. Oko Radomira i Magdalene sve je bezbrižno spavalo, ne predviđajući ništa opasno i loše. Samo se Magdaleni nekako činilo da se blizu nje, iza nje, neko smeje radosno, neko nemilosrdan i ravnodušan ... ... nemilosrdna kob... smrknuto je gledala krhku, nežnu, ženu, koju nije uspela da slomi ... nikakva nesreća, nikakav bol. I Magdalena, da bi se zaštitila od svega ovoga, borila se svim silama držeći se svojih dobrih starih uspomena, jer je znala, da ti dani mogu da održe njen uzavreli mozak od nepovratnog "zatamnjenja"... U svojim mislima je uporno i dalje živela tako drage godine
- 222 -
provedene sa Radomirom ... godine, koje su naizgled bile tako davno .. Ili možda još samo večeras?.. To nije od velikog značenja, jer sutra će nestati. I ceo svetli život onda će postati samo sećanje .... Kako je mogla da se pomiri sa tim? Kako će moći to da gleda, kada ode u smrt, za nju, jedini čovek na svetu? !! - Želim da ti pokažem nešto, Marija - Radomir je šapnuo. I gurnuvši svoju ruku ispod pazuha, izvukao ... čudo! Njegovi dugi tanki prsti sijali su smaragdnom pulsirajućom svetlošću! .. Svetlo je bivalo sve jače, bilo je živo, ispunivši tamno noćno prostranstvo ... Radomir je otvorio svoju ruku - na njoj je odmarao divni zeleni kristal ... - Šta je to ??? - šapnula je tiho Magdalena. - Ključ Bogova - mirno je odgovorio Radomir. - Gledaj, pokazaću ti ... ******************* (O Ključevima Bogova pričam sa dozvolom Volhova, sa kojima sam imala sreću da se dva puta sastanem u junu i avgustu 2009. u Dolini kraljeva. Pre toga, o Ključevima Bogova nije govorio otvoreno niko nigde, nikad). ******************* Kristal je bio materijalan. A u isto vreme zaista magičan. On je bio isklesan iz veoma lepog kamena, iznenađujuće transparentan smaragd. Ali Magdalena je osećala - to je nešto mnogo komplikovanije nego samo dragulj, čak i najčistiji. On je bio u obliku dijamanta i duguljast, veličine dlana Radomira. Svaki komad kristala je u potpunosti bio prekriven nepoznatim runama, očigledno drevnijim od onih koje je znali Magdalena ... - Šta on "govori" moja radosti .. I zašto ne znam ove rune? One su malo drugačije od onih koje su nas učili Volhovi. I odkud on kod tebe?!
- 223 -
Jošua sa svojim pratiocima na „tajnoj večeri“ - Njega su doneli na Zemlju jednom davno naši mudri preci, naši bogovi, da stvore hram večnog znanja - zamišljeno gledjući u kristal počeo je Radomir. - Da pomognu da se steknu Svetlost i Istina dostojna Dece Zemlje. On je stvorio kastu Volhova, Veduna, Darina i ostalih prosvetljenih. I iz njega su crpeli svoje znanje i razumevanje, i pomoću njega su jednom sazidali Meteore. Kasnije, zauvek, bogovi su ostavili u tom Hramu ljude spremne da ga sačuvaju i zaštite, kako bi oni zaštitili samu Zemlju. I ključ Hrama su dali mudracima, da slučajno ne padne u ruke "tamnomisećim", da ne nestane Zemlja od zlih ruku. Dakle, čuva se vekovima kod Volhova, a oni ga predaju s vremena na vreme dostojnima, koji neće izdati veru, ostavljenu od strane naših Bogova.. - Da li je to Sveti Gral, Sever? - Nisam mogla da odolim, pitala sam. - Ne, Isidora. Gral nikada nije bio tamo, gde je bio ovaj neverovatni Umni Kristal. Samo su ljudi "pripisali" svoje želje Radomiru ... kao i sve drugo, "stranci". Radomir je, ceo svoj život bio Čuvar Ključa Bogova. Ali ljudi, naravno, to nisu mogli znati, da se ne bi opustili. U početku su tražili navodni "u vlasništvu" Radomira, Pehar. A ponekad je on nazivao Svetim Gralom svoju decu ili samu Magdalenu. I sve se to desilo samo zato što su "pravi vernici" voleli da imaju neki dokaz istinitosti onoga u šta oni veruju u ... nešto opipljivo, nešto "sveto" što bi mogli da dotaknu ... (što se, nažalost, dešava čak i sada, za mnoge stotine godina
- 224 -
kasnije). Nažalost, ljudima su uvek potrebne mošti, Isidora, a ako ne postoje, neko ih jednostavno izmisli. Radomir i nikada nije imao takav pehar ni na samoj "tajnoj večeri" ... na kojoj je navodno pio iz njega. Pehar sa "tajne večere" je bio kod proroka Jošue, a ne kod Radomira. A Josif iz Arimateje je zaista jednom sakupio nekoliko kapi krvi proroka. Ali čuvena "Gralska Čaša" je zaista samo veoma jednostavna glinena čaša, iz kakvih su obično pili u to vreme svi Jevreji, a koju posle nije bilo tako lako naći. Zlatni ili srebrni pehar, potpuno okovan klincima sa dragim kamenjem (kako to vole da predstave njihovi sveštenici) nikada u stvarnosti nije postojao ni u danima judejskog proroka Jošue, pa čak ni u vremenima Radomira. Ali, to je još jedna, jako zanimljiva priča.. Nemate puno vremena, Isidora. I mislim da želiš da znaš nešto potpuno drugo, što je blisko tebi u srcu, i što vam može pomoći da pronađete malo više snage da izdržite. Pa, ova gužva "mračnih sila" je splet dva potpuna stranca i njihovih života (Radomir i Jošua), u svakom slučaju, i neće se skoro rasplesti. Kao što sam rekao, jednostavno nećeš imati vremena za to, moj prijatelju. Oprosti ...
Tajna večera, Valentin de Boulogne Samo sam klimnula glavom prema njemu, pokušavajući da ne pokažem koliko me je sva ova istinita priča zanimala! I koliko sam želela da znam, čak i ako ću umreti, svu neverovatnu količinu laži, obrušenu crkvom na zemlju... Ali, ostavila sam na
- 225 -
Severu da odluči šta želi da mi kaže. To je bila njegova slobodna volja - da govori ili da ne govori ovo ili ono. Bila sam mu toliko neverovatno zahvalna za njegovo dragoceno vreme, i njegove iskrene želje da ulepša moje tužne preostale dane.
Navodna “čaša” proroka Jošue, Judeja, prvi vek Mi smo se vratili u tamnu noć i vrtu, "slušajući" poslednje sate Radomira i Magdalene ... - Gde je Veliki hram, Radomire? - Pitala je iznenadno Magdalena. - U predivnoj dalekoj zemlji ... Na samom "vrhu" sveta ... (ima u vidu Severni pol, bivšu zemlju Hiperboreju - Da'Ariju) - tiho, kao da se izgubio u beskonačno dalekoj prošlosti Radomir je šapnuo. - Tamo postoji sveta Gora Rukotvorena, koju ne može uništiti ni priroda ni vreme, ni ljudi. Ta planina - je večna ... To je Hram Večnog Znanja. Hram naših starih bogova, Marija ... Jednom sasvim davno, - 226 -
blistao je na vrhu svete gore Ključ - ovaj zeleni kristal, koji je davao Zemlji zaštitu, otkrivajući duše, i činio ih dostojnim. Tek tada su otišli naši bogovi. I od tada je Zemlja bila u mraku, koji tada još uvek nije bio u stanju da uništi čoveka. Previše još uvek postoji zavisti i zlobe. I lenjosti, previše ... Ljudi treba da vide svetlost, Marija. - posle pauze, rekao je Radomir. - I ti ćeš im pomoći! - On nije primetio njen gest protesta, i mirno nastavio. - Učićeš ih znanju i razumevanju. I daćeš im pravu veru. Ti ćeš postati njihova zvezda vodilja, koja će biti sa mnom bez obzira na sve. Obećaj mi! .. Nemam ni u koga poverenja, da ispuni ono što sam ja bio dužan. Obećaj mi, mi svetla moja. Radomir je nežno stavio na njeno lice svoje ruke, gledajući pažljivo u njene plave oči i iznenada se nasmejao... Kolika je beskrajna svetla ljubav u ovom čudesnom poznatom pogledu! .. I koliko je bilo u njemu najdublje boli ... Znao je, kako je bila uplašena i usamljena. Znao je koliko je želela da ga spasi! I pored svega toga, Radomir se nije mogao uzdržati od osmeha - čak i u takvom strašnom trenutku za nju, Magdalena je nekako postala iznenađujuće svetla, pa čak i lepša .. Kao da joj čist život daje izvor sa čistom vodom .. On je nastavio što mirnije moguće. - Vidi, ja ću ti pokazati kako da otvoriš ovaj drevni ključ ... Na otvorenom dlanu Radomira zasijao je smaragdni plamen ... Svaka najmanja runa u početku je otkrivala ceo sloj nepoznatih prostora, proširujući i otvarajući milione slika, glatko smenjujući jedna drugu. Sjajna transparentna "struktura" je rasla i kružila, otkrivajući sve višlje i višlje nivoe znanja, nikada viđenih današnjim čovekom. Ono je bilo divno i beskrajno! .. I Magdalena, zbog nemogućnosti da odvoji pogled od ovog čarobnog prizora, pala je u dubine nepoznatog! .. Ona je skupljala u sebe mudrost vekova, osećajući, kako joj moćan talas, puni svaku ćeliju, i kako teče kroz nju čudna Drevna Magija! Znanje predaka ju je preplavilo, ono je bilo zaista ogromno - od najmanjih insekata se život prenosio na život univerzuma, prelivajući milione godina života drugih planeta, i opet, moćna lavina vratila ju je na Zemlju ... Širom otvorenih očiju, Magdalena je poimala čudesna znanja Drevnog sveta ... Njeno lako telo, slobodno od zemaljskih "okova", kao zrno peska okupano u okeanu dalekih zvezda, uživalo je u tišini i raskoši univerzalnog mira ... Odjednom, pred njom se pokazao fenomenalni Zvezdani Most. Istezao se, izgledalo je u beskonačnost, on je blistao i beskrajno iskrio skupljenim velikim i malim zvezdama, prostirući joj pod noge srebrni put. Daleko, u samom središtu istog puta, uvijen u zlatni sjaj, Magdalenu je čekao Čovek ... On je bio veoma visok i izgledao veoma snažno. Približivši se, Magdalena je videla, da nije sve u njemu bilo toliko "ljudsko" ... najupečatljivije su bile - 227 -
njegove oči - ogromne i iskričave, kao isklesane iz dragog kamena, one su blistale na hladnom licu, kao najlepši dijamanti. Ali baš i kao dijamant, bile su neosetljive i otuđene ... Muževne crte lica neznanca iznenađuju oštrinom i nepokretnošću, kao da Magdalena stoji ispred statue ... Vrlo duga, gusta kosa blistala je i srebrno svetlucala kao da je neko slučajno razbacao zvezde ... "Čovek" je, istina, bio veoma neobičan ... Ali čak i sa ovom "ledenom" hladnoćom, Magdalena je osećala, kako joj od stranca dolazi čudesni, obavijajući joj dušu mir i topla, iskrena dobrodošlica. Jedno je znala sigurno - uvek su dobre stvari bile iste. "Čovek" u znak pozdrava podiže ruku prema njoj i reče blago: - Stani, Zvezdo... Tvoj put se još ne završava. Ne možeš da ideš Kući. Vrati se na Midgard, Marija ... i sačuvaj Ključ Bogova. Da sačuva tebe večnu. A onda, moćna figura stranca iznenada je počla da polako oscilira, i postaje kristalno prozračna, kao da nestaje. - Ko si ti? .. Molim te reci mi ko si ti?!. - Molećivo je plakala Magdalena. - Putnik ... još ćemo se sretati. Putuj, Zvezdo ... Odjednom čudesan kristal je naglo utihnuo ... Čudo se prekinulo iznenada kao što je počelo. Okolo je postalo hladno i prazno ... kao da je stalno bila zima. - Šta je to bilo, Radomire?!. To je mnogo više, nego što su nas učili ..- Ne skidajući oči sa zelenog "kamena"!, šokirano je pitala Magdalena. - Jednostavno sam ga malo otvorio. Tako da si mogla da vidiš. Ali ovo je samo zrno peska od onoga što može. Zbog toga, ti si dužna da ga zadržiš, bez obzira na sve što bi bilo sa mnom. Po svaku cenu ... uključujući tvoj život, pa čak i živote i Veste i Svetodara. - usmerivši u nju svoje prodorne plave oči, Radomir je uporno čekao odgovor. Magdalena je polako klimnula glavom. - I on je to rekao ... Putnik ... Radomir je samo klimnuo glavom, očigledno shvativši o kome je ona govorila ... - Milenijuma, ljudi pokušavaju da pronađu Ključ Bogova. Samo niko ne zna kako on stvarno izgleda. I smisao njegov ne znaju - mnogo je mekše nastavio Radomir. - O njemu kruže najneverovatnije legende, neke od njih - su veoma lepe, druge gotovo lude. - 228 -
******************* (O Ključu Bogova, istina, kruže različite legende. Na kojim sve jezicima su vekovima pokušavali da pišu o njemu najveći mudraci! .. arapskom, jevrejskom, hindu, pa čak i latinskom ... Samo niko iz nekog razloga, nije shvatio, da od ovog kamena neće postati poseban, bez obzira koliko neko to želeo... na ponuđenim fotografijama su pokazani: Iranski pseudo Mani, i Veliki Mogul, i katolički "talisman" Bogova, i "tablice" Hermesa, pa čak i čuveni indijski Pećinski Apolon iz Tijane, koje je, prema Indijcima, jednom posetio Isus Hristos. ******************* - Prosto su došle, po svemu sudeći, kao rodno pamćenje, a i ljudi pamte da je nekada bilo nešto neizrecivo veliko, bogovima podareno. A šta je to - ne mogu da shvate ... Pa tako dolaze vekovima "istraživači" ne znajuči čega i kruže u krugovima. A neko im kaže, "idi tuda - ne znam gde, donesi to - ne znam šta" ... samo znaju da je sila skrivena u njemu veliko znanje bez presedana. Umne sa znanjem su gonili, i "tamni" su uvek pokušavali da ga nađu, kako bi vladali ostalima... Mislim da je ovo najmisterioznija i najželjenija relikvija koja je ikada postojala na Zemlji. Sada će sve od tebe zavisiti, svetlosti moja. Ako ja odem, nikada ga ne smeš izgubiti! Obećaj mi to, Marija ...
- 229 -
Magdalena ponovo klimnu glavom. Shvatila je - to je bila žrtva koju je od nje tražio Radomir. I ona mu je obećala ... Obećala da će čuvati Ključ Bogova po cenu sopstvenog života ... i živote dece, ako je potrebno. Radomir je lagano stavio zeleno čudo u njenu ruku - kristal je bio živ i topao ... Noć je prolazila prebrzo. Na istoku je već svitalo ... Magdalena duboko udahnu. Znala je, da će uskoro Radomir stići u ruke ljubomornih i lažljivih sudija ... svom svojom dušom su ga bezobzirno mrzeli, kako su oni zvali, "stranog poslanika" ... Smestivši svoje ruke između jakih ruku Radomira, Magdalena je ćutala. Samo je htela da se oseti njegovu toplinu ... onoliko koliko je to bilo moguće ... Izgledalo je kao da život kap po kap ističe iz njenog slomljenog srca pretvarajući ga u hladni kamen. Ona nije mogla da diše bez njega ... Njega, njenog ljubljenog čoveka! .. On je bio njena polovina, deo njenog bića, bez koga bi život bio nemoguć. Nije znala kako bi postojala bez njega? .. Nije znala kako da bude tako jaka? .. Ali Radomir je verovao u nju, verovao je. On joj je ostavio dug, koji nije dozvoljavao da ga se odrekne. I ona je iskreno želela da živi ...
Raspeće Radomira na Goloj Gori, 1086. Godine u Carigradu Uprkos svoj nadljudskoj smirenosti, nadalje Magdalena ništa nije pamtila. Bili su tu strani ljudi, obuzeti nerazumljivom zlobom... Bio je bol i užas, gledajući stradanje Radomira... Postojala je mala nada, koja je nestala u trenutku ... I bio je krst ... nehumaan i užasan instrument smrti. Ona je bila na kolenima odmah ispod krsta i gledala Radomira u oči do poslednjeg trenutka ... do tada, kada je čista i jaka duša ostavila svoje već nepotrebno preminulo telo.. Na žalosno lice Magdalene pala je topla kap krv, i spojivši se sa suzom, valjala na zemlju. Onda je pala druga ... Tako je ona ostala, zamrznuta u dubokoj tuzi ... oplakivajući svoju - 230 -
bol krvavim suzama ... Odjednom, divlji, zastrašujuće zverski, krik je zatresao okolinu... krik je bio prodoran i dugotrajan. Od njega je stajala duša, ledeno stežući srce. To je vrisnula Magdalena ... Zemlja joj je odgovorila, jezom svoga starog moćnog tela. Posle je nastupio mrak ... Ljudi su bežali u strahu, slepi, ne znajući gde ih vode neposlušne noge. Tako slepi, naletali su jedni druge, idući u različitim pravcima, a zatim se saplitali i padali, ne obraćajući pažnju na ostale ... Svuda su odjekivali krici. Plač i krici su odzvanjali Šumovitom Gorom, a ljudi gledajući izvršenje kazne, kao da im je tek sada dozvoljeno da vide - da vide istinu o svojim delima ... Magdalena je ustala. Opet je divlji, užasni vrisak prošao umornom Zemljom. Utonuvši u rici groma, krik je kružio poput zle munje, plašeći okolne zamrzle duše... Oslobodivši Drevnu Magiju, Magdalena je pozvala u pomoć stare bogove ... Pozivala Velike Pretke. Vetar je šibao u mraku njenu divnu zlatnu kosu, dok je mršavo telo okruživao oreol svetlosti. Strašne krvave suze, i dalje klizeći niz blede obraze, napravile su je potpuno neprepoznatljivom ... nešto nalik moćnoj Sveštenici ... Magdalena je pozivala... stavivši ruke iza glave, ona je ponovo i ponovo pozivala svoje Bogove. Zvala je Očeve, koji su upravo izgubili divnog sina... Ona nije mogla odustati tek tako lako ... Ona je htela da vrati Radomira po bilo koju cenu. Čak i ako nije suđeno da bude sa njim. Ona je želela, da on živi ... bez obzira na sve. Ali bogovi nisu odgovorili ... Magdalena nije mogle da veruje! Nije želela da on umre. Nije želela da ga izgubi ... Bol je bila zaslepljujuća ... Ona je bila prosto brutalna. Prišli su joj prijatelji - Vitezovi Hrama... Nisu na silu su odvojili Magdalenu od mrtvog tela, i uz dužno poštovanje čekali. Žalost je bila tako duboka i beznadežna da je dodirivala čak i najsurovije ... Onda je došla obamrlost.
- 231 -
Magdalena u vreme raspeća, vitraž ic crkve u Dorsetu, Engleska
- 232 -
Ona nije osećala kako su je odveli na stranu. Nije videla ko je umio poslednji put Radomira ... Znala je samo jedno - on je morao da vaskrsne .. I ona je morala da mu pomogne ...
Sandro Botičeli. Oplakivanje Hrista Ali noć je prošla, i ništa se nije promenilo. Njegova suština je želela da priča sa njom, ali ona je stajala umrtvljena, ništa ne čujući, beskrajno zovući očeve ... Ona još nije odustala. Konačno, kada je zora zasvetlela, iznenada se pojavio svetlo zlatni sjaj - kao da svetli hiljdu sunca u njemu u isto vreme! A u tom sjaju je bila visoka, iznad normale, ljudska figura ... Magdalena je znala odmah - došao je onaj, koga je ona tako žestoko i uporno zvala celu noć ... - Ustani Radosni .. - rekao je dubok glas. - Ovo nije tvoj svet. Odživeo si život u njemu. Ja ću ti pokazati tvoj novi put. Ustani, Radomire! .. - 233 -
Opraštanje sa Radomirom, odeća Radomira i Magdalene je slična odeći Putnika I Vlohova
- 234 -
Radomir odlazi u novi život
- 235 -
Radomir odlazi u novi život
- 236 -
- Blagodarim tebi, oče ... - šapnula je tiho, stojeći pored njega Magdalena. Blagodarim, što si me uslišio! Starac je dugo zagledao u stojeću ispred njega slabu ženu. Zatim, iznenada se svetlo nasmejao i rekao vrlo tiho: - Teško tebi, žalosnoj .. Uplašenoj ... Žao mi je, draga, ja ću uzeti Radomira!. Nije njegova sudbina da bude ovde više. Njegova sudbina je sada druga. Ti si sama isto poželela ... Magdalena je samo klimnula glavom, pokazavši da je razumela. Ona nije mogla da govori, ostala je skoro bez snage. Morala je nekako da preživi ove poslednje, najteže trenutke za nju ... a onda će biti dovoljno vremena da žali za izgubljenim. Glavna stvar je, da je on, živ. A sve ostalo nije toliko važno. Čuo se iznenađen uzvik - Radomir je gledao oko sebe, ne znajući šta se dešava. Nije još znao da je imao drugačiju sudbinu, ne na Zemlji ... i nije razumeo, zašto je još uvek živ, ali se tačno sećao, da su dželati uradili svoj posao vrhunski ... - Zbogom, dušo ... - šapnuo je tiho Magdaleni. - Zbogom, moja draga. Ja ću ispuniti tvoju volju. Ti samo živi ... A ja ću uvek biti sa tobom. Ponovo je planula zlatna svetlost, ali on se sada nekako nalazio napolju. Nakon toga, Radomir je polako prošao kroz vrata ... Sve okolo je bilo tako poznato .. Čak se i osećao potpuno živ, Radomir je nekako znao - to još nije bio njegov svet ... i samo je jedno u ovom starom svetu i dalje ostalo njegovo - to je bila njegova supruga. .. Njegova omiljena Magdalena .... - Ja ću ti se vratiti ... ja ću se obavezno vratiti tebi... - tiho je šapnuo Radomir. Iznad njegove glave, kao veliki "kišobran" visio je Vajtman ... Kupajući se u zlatnom svetlu, Radomir je polako ali sigurno pošao za blistajućim starcem. Pre odlaska, on se iznenada okrenuo, da je poslednji put vidi ... da ponese sa sobom divnu sliku. Magdalena je osetila vrtoglavicu i toplinu. Činilo se, da je u ovom poslednjem pogledu Radomir poslao svu nakupljenu dugogodišnju ljubav! .. Poslao da bi takvog pamtila. Ona je zatvorila oči, želeći da živi ... Želeći da izgleda smireno. A kada ih je otvorila - sve je bilo gotovo ...
- 237 -
Radomir je otišao ... Zemlja ga je izgubila, jer ga nije bila dostojna. On je otišao u svoj novi, nepoznat život, ostavljajući Mariji dug i decu ... Ostavljajući njenu dušu ranjenu i usamljenu. Duboko dišući, Magdalena je stajala. Za tugu ona jednostavno nije imala vremena. Znala je, Vitezovi Hrama će uskoro poći za Radomirom, da predaju svoja mrtva tela Svetoj vatri.
Pred vama su dve gotovo identične slike, čiji je autor - veliki italijanski umetnik Rafael Sančo (Raphael Sanzio/Santi) ... Čini se da je neko namerno "presavio" drugu sliku u nizu, kako bi odrezao vrh sa "opasnim objektom" - velikim "letećim tanjirirom" ... Što je u stvarnosti bila apsolutna istina. Rafael je bio veoma neobičan čovek, koji je često radio suprotno Svetoj Crkvi. Kao što je opisao u svojim spisima poznati Vassari - on je bio"ateista sa velikim obrazovanjem" ... Prva slika (levo) je nacrtana u poslednjoj godini života umetnika (1520), i bila je nazvana "Odlazak". Izazvala je buru negodovanja od strane Svete Crkve, zbog veličanstvenog rada je kažnjen. Zatim, umetnik je naslikao drugu sliku, i isekao joj vrh (glavni deo slike), koja je prikazala Hrista u skladu sa strogim kanonima slikarstva tog vremena. On je nazvao drugu sliku, "Peobraženje» (Transfiguration) ... Nažalost, umetnik je umro i nije završio do kraja drugu sliku - nju su završili njegovi najbolji studenti, (na zahtev nastavnika) i predstavili je Vatikanu. Papa je bio oduševljen sa proizvodom i nazvao ga "jednim od najboljih" slika Rafaela ... - 238 -
Kombinacija dve Rafaelove slike
- 239 -
Freska iz 11. Veka koja pokazuje Vajtman, u ovom trenutku je u muzeju u Vatikanu, (Fresco of XI century «Saucer at the Tomb of Jesus», Museo Soccero Vaticano, Roma) Prvi je, naravno, kao i uvek, bio Jovan ... Lice mu je bilo mirno i radosno. Ali u dubokim sivim očima Magdalena je videla iskreno saučešće. - Velika zahvalnost tebi, Marija ... Znam koliko je bilo teško da ga pustiš. Oprosti nam sve, draga ... - Ne ... Ne znaš, Oče ... I niko to ne zna ... - gušeći se u suzama, šapnula je tiho Magdalena. - Ali, hvala tebi na saučešću ... Reci, Majci Mariji, da je on otišao ... Da je živ ... ja ću joj doći, čim se bol smanji. Reci svima, da je on živ ... - nije mogla da izdrži Magdalena. Ona više nije imala snage. Pavši na zemlju, ona je glasno, kao dete zaplakala ... Pogledala sam Anu - ona je stajala prestravljena. A po sivom mladom lice u rečicama su tekle suze.
- 240 -
- Kako su mogli dozvoliti da se ovo dogodi?! Zašto ga nisu ubedili? To je tako pogrešno, mama .. - ogorčeno gledajući u Severa, Ana je uzviknula. –
Plač Marije Magdalene Ona je još uvek detinje na sve beskompromisno zahtevala odgovore. Iako, da budem iskrena, mislila sam da su bili dužni da spreče smrt Radomira ... njegovi prijatelji... Vitezovi Hrama... Magdalena. Ali kako možemo da sudimo izdaleka, možda je to tada bilo pravilno? .. Ja sam samo ljudski veoma volela da ga vidim! Baš kao što možemo da vidimo živu Magdalenu ... Valjda zato, nikada nisam volela da zaronim u prošlost. S obzirom da prošlost ne može da se menja (barem ja nisam mogla to da radim), a niko ni ne bi trebao biti upozoren o predstojećim problemima ili opasnostima. Prošlost - to je samo prošlost, kada se sve dobro ili loše davno desilo, a meni je samo ostalo da proživim dobar ili loš život. A onda sam opet videla Magdalenu, sada je sedela na obali spokojnog južnog mora. Mali svetleći talasi nežno su umivali njene bose noge, tiho šapućući o prošlosti ... Magdalena je pažljivo pogledala u veliki zeleni kamen, koji joj je mirno ležao na dlanu, i o nečemu veoma ozbiljno razmišljala. Iza nje, tiho joj je prišao čovek. Okrenuvši se oštro, Magdalena se odmah nasmejala:
- 241 -
- Kada ćeš prestati da me plašiš Radanuška? I ti si isto tužan! Ti si mi obećao! .. Šta je tužno, da li je on živ? .. - Ne verujem, sestro! - Blago žalostno nasmejan, rekao je Radan - Ne verujem, da ćeš se pomiriti sa tim, Marija! Morali smo da ga spasimo, uprkos njegovoj želji! Kasnije, on bi shvatio koliko je grešio! .. Ne mogu sebi oprostiti! - iz srca je plakao Radan. Očigledno, bol zbog gubitka brata se čvrsto smestila u njegovo srce, otrovom prethodnih dana sa nepopravljivom tugom. - Prestani, Radanuška, ne produbljuj ranu ... - šapnula je tiho Magdalena. - Evo, pogledaj bolje, šta mi je ostavio tvoj brat ... Šta nas je obavezao da čuvamo, kažnjeni Radomir. Otvorivši šaku, Marija pokaza Ključ Bogova ... On je polako počeo opet, veličanstveno da se otvara, da se igra maštom, kao malo dete, posmatrao je zapanjen, ne mogavši da odvoji oči od lepote, ne mogavši da izgovori ni reč. - Radomir nas je obavezao da ga zaštitimo i po cenu života ... Čak i po cenu života naše dece. Ovo je Ključ naših Bogova, Radanuška. Trezor Razuma... on nema ravnog na Zemlji. Da, mislim, i daleko van Zemlje ...Otići ćemo svi u dolinu Magova. Tamo ćemo učiti ... Novi svet ćemo graditi Radanuška. Svetao i Dobar Svet ... - posle pauza, je dodala - Misliš li da možemo? - Ne znam, sestro. Nismo probali. - odmahnuo je glavom Radan. Sedajući pored Magdalene i zaboravljajući na trenutak svoju tugu, oduševljeno je posmatrao svetlucavo i čudesno divno blago.... I oni su zbijeni zajedno, sedeli sami na plaži, fascinirani blistavim smaragdnim morem ... I kako je divno svetlo na ruci Marije Magdalene Ključ Bogova - koga je ostavio Radomir, čudesni kristal "razuma" ... Prošlo je nekoliko dugih meseci, koji su Vitezovima Hrama i Magdaleni doneli još jedan težak gubitak - iznenada i nasilno je ubijen Volh Jovan, koji je za njih bio nezamenjiv prijatelj, učitelj, veran i moćan oslonac ... Vitezovi Hrama iskreno su i duboko žalili. Ako je smrt Radomira ostavila njihova srca ranjenima i izmučenima, to je gubitkom Jovana svet postao neverovatno hladan i stran ... Prijateljima nije bilo dozvoljeno ni da pohrane (kao što je bio običaj - spaljivanjem) telo Jovanovo. Jevreji su ga jednostavno ukopali u zemlju, što je dovelo do užasa sve Vitezove Hrama. A Magdalena je uspela da barem otkupi njegovu odrubljenu glavu, koju, nikako nisu želeli da daju Jevreji, jer su smatrali da je suviše opasna (!) – - 242 -
Magdalena oplakuje smrt Jovana-Pored nje san a grobu vidi čudan grb sa laticama Trolista. Sam krst je napravljen u obilku mača. Takve su krstove ostavljali na bojnom polju na grobovima palih ratnika Rase. Takav mač se nazivao Bogobor, Na drugom vitražu, jedan od vitezova hrama drći mač koji izgleda kao Bogobor Smatrali su Jovana velikim Magom i Čarobnjakom ... Tužne zbog velikog gubitka, Magdalenu i njenu ćerkicu Vestu čuvalo je šest Templara, i konačno su odlučili da krenu na dug i težak put - u divnu zemlju Oksitaniju, jedino poznatu još samo Magdaleni ... Sama Magdalena, napustivši Dolinu Magova, bila je desetogodišnja devojka, i sada je ponovo "upoznavala" ponosnu i voljenu Oksitaniju, u kojoj joj se sve - svaki cvet, svaki kamen, svako drvo, činilo rodom! .. Željna prošlosti, pohlepno je disala "dobru magiju" oksitanskog vazduha i nije mogla da veruje da je ona konačno došla kući ... to je bio njen Dom. Njena rodna zemlja. Njen budući Svetli Svet, kojeg je obećala da će izgraditi, obećala Radomiru. I donela je svoju tugu, kao izgubljeno dete, koje traži od majke zaštitu, saosećanje i mir ... Magdalena je znala - da bi ispunila zavet Radomira, morala je da sačuva samopouzdanje, sabranost i snagu. Ali do sada je živela povučeno u najdubljoj tuzi, i bila je usamljena ... Bez Radomira njen život je postao prazan, beskoristan i gorak ... Sada je on živeo negde daleko, u čudnom i divnom svetu, koji nije mogla da dodirne njena duša ... I niko, nažalost, nije mogao ništa da pomogne ... Tu smo - 243 -
je opet videli ... na visokoj, obrasloj divljim cvećem litici, dotičući kolenima grudi, sedela je sama Magdalena ... Ona je, kao što je postalo uobičajeno, pratila zalazak sunca - još jedan običan dan bez ... Radomira... Ona je znala - ovakvih dana će biti i dalje, veoma, veoma mnogo.I znala je da će morati da se navikne na to. Uprkos svoj gorčini i praznini, Magdaleni je dobro poznato - čeka je dug, težak život, i proživeće ga... bez Radomira. On je živeo svuda - u svakoj njenoj ćeliji, u njenim snovima i na javi, u svakom predmetu, koji je makar jednom dotakao. Činilo se da ja sva okolina bila zasićena prisustvom Radomira ... Pa čak i ako je želela, od toga nije bilo spasa. Veče je bilo mirno, mirno i toplo. Priroda je oživljava nakon toplog dana, besnela je burnim mirisom cvetova, livada i borovih iglica ... Magdalena je slušala monotone zvuke uobičajenog šumskog sveta - ona je bila zadivljena takvom jednostavnovšću i takvim mirom .. Iscrpljene od letnjie vrućine, u susednom rastinju čulo se glasno zujanje pčela !. Čak i one, vredne, radije su pobegle od vrelih zraka sunca, a sada se rado kreću u okrepljujućoj svežini večeri. Osećajući dobrotu ljudi, mali ptica bez straha slete na toplo rame Magdalene i u znak zahvalnosti zatrepta srebrnim krilima.. Ali Magdalena to nije primećivala. Ona je još jednom otišla u poznati svet snova, u kojem je još uvek živeo Radomir ... I ona ga se opet setila ... Njegove neverovatne dobrote ... Njegove bujne strasti za životom ... Njegovog blagog svetlog osmeha i prodornog pogleda njegovih plavih očiju.. I njegovog tvrdog verovanja u ispravnost izabranog puta. Setila se divnog, snažnog čoveka, koji je, iako još dete, već podčinio sebi mase! .. Sećala se njegove dobrote i odanosti ... toplote njegovog velikog srca ... Sve ovo je sada živelo samo u njenom umu, koji nije dozvoljavao da ta sećanja odu u zaborav. Bilo je živo i ... bolelo je. Ponekad se činilo, da će i ona prestati da diše ... Ali dani su prolazili. I život se nastavio. Ona ja bila dužna da ispuni dug koji joj je Radomir ostavio. Sin Svetodar, bio je u dalekoj Španiji sa Radanom. Magdalena je znala - da će njemu biti teško ... On je još bio premlad da se pomiri sa takvim gubitkom. Ali ipak je takođe znao, da čak i pri najdubljoj tuzi, nikada ne pokaže svoju slabost strancima. On je bio sin Radomira ... I to ga je obavezalo da bude snažan. Prošlo je nekoliko meseci. I tako, malo po malo, kao što je slučaj i kod najstrašnijeg gubitka, Magdalena je počela da oživljava. Očigledno, došlo je pravo vreme da se vrati živima ... izabrala je mali Montsenjur, koji je bio najmagičnije mesto u Dolini sa zamkom (kao da se nalazi na "prelazu" ka drugim svetovima). Magdalena i njena ćerka uskoro su počele da se polako kreću. Počele su da žive u svom novom, nepoznatom još, Domu ... I na kraju, u sećanje na insistiranje Radomira, Magdalena je postepeno počela da se okuplja prve učenike ... Verovatno je to bio jedan od najlakših zadataka, jer je svaki čovek na ovom divnom komadu zemlje - 244 -
Marija Magdalena
- 245 -
Na ovoj slici trinaesogodišnji Radomir dokazuje svoju istinu istočnim mudracima. Na samom vrhu vitraža su Marija i Radan, koji ga svuda prate…
- 246 -
bio više ili manje nadaren. I skoro svi su žudeli znanju. Dakle, vrlo brzo Magdalena je imala već nekoliko stotina vrlo marljivih učenika. Onda se brojka pretvorila u hiljadu ... I vrlo brzo cela Dolina Magova je bila prekrivena njenim učenjem. I ona je, koliko je to bilo moguće, bežala od svojih gorkih misli, i bila je neverovatno zadovoljna, kako je stiglo znanje u Oksitaniju! Znala je - Radomir bi se tome obradovao ... i skupljala je još više posetilaca.
Magdalena u Oksitaniji
- 247 -
- Oprostite mi, Sever, ali kako su se Volhovi saglasili sa tim?!. Na kraju krajeva, oni su tako brižljivo čuvali svo svoje znanje? Kako su to dopustili? Magdalena je učila sve, nije birala posvećene? - Volhovi se nikada nisu slagali sa tim, Isidora ... Magdalena i Radomir su protiv njihove volje, otkrivali znanja ljudima. I dalje ne znam, ko je od njih bio stvarno u pravu ...
Slika prvog Montsenjura u kojem je život provela Magdalena
- 248 -
- Ali, videli ste, kako su željno slušali ova znanja u Oksitaniji! I ostatak Evrope, takođe! - uzviknula sam iznenađeno. - Da ... Ali sam video i drugo - kako su oni jednostavno uništeni ... A to znači - da oni nisu bili spremni za to. - Ali kada će, po vašem mišljenju, ljudi biti "spremni" ..? - bila sam ogorčena. - Ili se to neće desiti nikad?!.
Radomir sa decom, slika Gregory Olsen
- 249 -
- To će se desiti,... mislim. Ali samo kada ljudi konačno shvate da su u stanju da zaštite to isto znanje ... - onda se Sever iznenada detinjasto osmehnu. Magdalena i Radomir živeli su budućnost, zar ne vidiš ... Oni su sanjali o Jednom Svetu ... predivnom svetu u kome će biti jedna zajednički vera, jedan vladar, jedan jezik ... I uprkos svemu, oni su učili ... suprotstavljali se Volhovima ... ne poštujući Velikog Učitelja – Belog Volha ... I sa svim tim, znali su dobro - da čak i njihovi daleki unuci sigurno neće videti taj predivan "jedan" svet. Oni su se prosto borili ... za svetlo. Za znanje. Za Zemlju. Takav je bio njihov život ... i oni su ga živeli, bez izdaje. Ja sam se opet našla u prošlosti, u kojoj je još uvek živela ova neverovatna i jedinstvena istorija ... Postojao je samo jedan tužan oblak koji je bacao senku na raspoloženje Magdalene - Vesta je duboko patila zbog gubitka Radomira, i nikakva "radost" nije mogla da se izvuče iz nje. Znajući, na kraju, o tome šta se dogodilo, potpuno je zatvorila svoje malo srce od spoljašnjeg sveta i proživljavala svoju tugu sama, ne dozvoljavajući čak ni svojoj voljenoj majci, Magdaleni, da joj se približi. Tako, po cele dane bila nemirna, ne znajući šta da radi sa tom strašnom nesrećom. Pored toga, nije bio dobro ni njegov brat Radan, sa kojim je Vesta delila i radost i tugu. Ona je još uvek bila suviše mala da bi bila u stanju da savlada takvu tešku tugu, koja je pala na njena krhka pleća. Ona je divlje patila za svojim voljenim, najboljim tatom na svetu, i nikako nije mogla da shvati, odaklu su se pojavili ti okrutni ljudi koji su ga mrzeli i ubili? .. Nije se čuo više njen veseli smeh, nije bilo njenog divnog hoda ... Nije bilo više ničega, što bi bilo vezano sa toplim i uvek radosnim zajedništvom. I Vesta je duboko, patila kao odrasla ... Njoj su ostala samo sećanja. I želela je da ga vrati živog .. Još uvek je bila premala da bi se zadovoljila samo sa uspomenama! .. Da, ona je jako dobro zapamtila, kako je, prigrljena njegovim snažnim rukama, slušala bez daha neverovatne priče, hvatala svaku reč, bojeći se da neku važnu ne propusti! ... I sada, njeno ranjeno srce traži sve to nazad! Tata joj je bio idol ... A sada tog sveta nema više. Zli ljudi su ga odveli, ostavljajući samo duboku ranu, koja sama nije mogla da se izleči. Svi oko Veste, odrasli prijatelji, pokušavali su najbolje što mogu, da rasteraju njeno utučeno stanje, ali malena, nikome nije želela da otvori svoje tužno srce. Jedina osoba, koja joj je verovatno mogla pomoći, bio je Radan. Ali on je bio daleko, sa Svetodarom. Međutim, sa Vestom je bio jedan čovek koji se potrudio da zameni njenog ujaka Radana. A zvali su tog čoveka Vitez Simon - Veseli Vitez sa jarkom crvenom kosom. Prijatelji su mu taj nadimak dali zbog neobične boje njegove kose, a Simon se nikada zbog toga nije uvredio. On je bio smešljiv i veseo, uvek
- 250 -
spreman da pomogne, on je, zaista, ima zadovoljstvo da nadomesti odsustvo Radana. I prijatelji su ga zaista iskreno voleli. On je bio "oslobođen" od tuge, koje je u životu Hrama u tom trenutku bilo veoma, veoma mnogo ... Crveni Vitez je strpljivo dolazio Vesti, svakodnevno je vodio na uzbudljive duge šetnje, i postepeno postajao njen poverljivi prijatelj. Pa čak su i u malom Montsenjuru uskoro navikla na njega. On je postao poznat i dobrodošao gost, koji je svima bio drag, cenili su njegovu nenametljivu, blagu prirodu i uvek dobro raspoloženje. I samo se Magdalena ponašala sa Simonom oprezno, ali ni ona nije mogla da objasni zašto ... Ona se, više nego bilo ko drugi, radovala, videći Vestu srećnom, ali u isto vreme, nije mogla da se oslobodi osećaja nepoznate opasnosti, koja dolazi od Viteza Simona. Znala je da je trebalo da oseća samo zahvalnost, ali osećaj brige nije prolazio. Magdalena se iskreno trudila da ne obraća pažnju na svoja osećanja i jednostavno uživa u Vestinom raspoloženju, sa velikom nadom, da će vremenom bol popustiti devojčicu, baš kao što je počela da jenjava kod nje... I ostaće onda u izmučenom srcu, jedino svetla duboka tuga za pokojnim, dobrim ocem ... i ostaće uspomene ... čiste i gorke, kao što bude ponekad gorak najčistiji i najsvetliji život ... ... Svetodar je često pisao pisma svojoj majci, a jedan od Vitezova Hrama, koji ga je čuvao zajedno sa Radanom u dalekoj Španiji, odnosio je te poruke u Dolinu Magova, a odatle je odmah donosio najnovije vesti. Tako su živeli, ne viđajući jedni druge, i samo da se nadajući, da će doći taj sretan dan kada će biti zajedno makar na trenutak ... Ali, nažalost, tada još nisu znali da taj najsrećniji dan nikada za njih neće doći ... Sve te godine nakon gubitka Radomira, Magdalena je nosila u svom srcu vekovni san - da se u nekom trenutku uputi u daleku Severnu zemlju, kako bi videla zemlju svojih predaka i da se pokoloni tamo domu Radomira... Pokloni tlu, gde je izrastao njoj najdraži čovek. I želela je da odnese tamo Ključ Bogova. I znala je da će to biti pravilno ... Ali život ide kao i obično, prebrzo, a Magdalena nije imala vremena da ostvari svoje planove. I osam godina nakon smrti Radomira, javio se problem... oštar osećaj se javio, Magdalena je patila, a nije bila u stanju da razume razlog. Čak i kao najjača Veduna, ona nije mogla da vidi svoju sudbinu, kako bi ona htela. Njena sudbina je bila skrivena od nje, jer je morala da živi svoj život potpuno, bez obzira na to koliko je to bilo teško ili okrutno... Kako je to, majko, svim Vedunima i Vedunama sakrivena sudbina? Zašto .. protestovala je Ana. - Mislim da je to tako, jer nismo pokušavali da promenimo ono, što bi trebalo da bude, mila - ne previše sigurno sam odgovorila. - Koliko se sećam, od rane - 251 -
mladosti sam prezirala ovu nepravdu! Zašto je bio neophodan, nama Vedajućim, takav test? Zašto nismo mogli od njega pobeći, ako smo umeli? .. Ali odgovor je, da se, verovatno, nikome to ne dešava. Ovo je naš život, i moramo da ga živimo onako kako ga je neko nacrtao za nas. Ali možemo jednostavno sebe da usrećimo, da "odozgo" vidimo svoju sudbinu! Ali takva mogućnost, nažalost, ni meni (pa čak i Magdaleni!) nije data.
Vitez Simon razgovara sa Marijom Magdalenom. Posle duge i naporne potrege to je jedina slika viteza Simona koju sam našla.
- 252 -
- Još, Magdalenu su sve više i više uznemiravale neobične glasine koje su se proširile ... - nastavio je Sever. - Među učenicima odjednom su počeli da se pojavljuju čudni "katari", tiho pozivajući druge "bezkrvnom" i "dobrom" učenju. Što je značilo - prizivati život bez borbe i otpora. Bilo je to čudno, i sigurno nije odražavalo učenje Marije Magdalene i Radomira. Osećala je ovaj trik, osetila je opasnost, ali da se sastane sa makar jednim od "novih" Katara, nekako joj se nije dalo ... u duši Magdalene rasla je napetost ... Neko je zaista želeo da Katar bude bespomoćan .. posejao je u njihova smela srca sumnju. Ali kome je to bilo potrebno? Crkvi? .. Znala je i sećala se, koliko bi brzo ubili čak i najjače i najmoćnije, da se samo na trenutak odreknu borbe, oslanjajući se na druželjubivost drugih ljudi! .. Svet je još uvek bio suviše nesavršen ... I svako bi trebalo da bude u stanju da se bori za svoj dom, za svoja uverenja, za svoju decu, pa čak i za ljubav. Zato je Katare Magdalena od početka učila da budu ratnici, i to potpuno u skladu sa njenim učenjima. Na kraju krajeva, nije stvorila gomilu smirenih i bespomoćnih "jaganjaca", naprotiv - Magdalena je sazdala moćne Ratne Magove, koji su određeni da znaju i da sačuvaju zemlju i one koji tu žive. Zato su stvarno, Katari, Vitezovi Hrama bili hrabri i jaki ljudi, ponosno noseći Veliko Znanje Besmrtnih.
Ratnici - Katari
- 253 -
Videvši gest protesta, Sever se nasmešio. - Nemojte se iznenaditi, prijatelji, kao što znate, sve na Zemlji je zakonomerno svi prepisuju vremenom istinitu istoriju, i dalje je preoblikuju najsvetliji ljudi ... Tako je bilo, i mislim da će uvek biti ... iz tog razloga, kao i kod Radomira, od ratobornih i ponosnih prvih (i pravih!) Katara je danas, nažalost, ostala samo bespomoćno Učenje Ljubavi, izgrađeno na samoodricanju. - Ali oni su znali, i istina, nisu se odupirali, Sever! Oni nisu imali pravo na ubistvo! Čitala sam o tome u dnevniku Esklarmond! .. A i ti si mi pričao o tome.
Ujedinjena vojska grofa Tuluskog štiti grad Tuluz od papskih plaćenika - Ne, moj prijatelju, Esklarmond je već bila od "novih" Katara. Objasniću ću ti ... Žao mi je, nisam vam otkrio pravi uzrok pogibelji ovog divnog naroda. Ali ja nikada to nisam nikome ni otkrio. Opet - očigledno, na to utiče "istina" starih Meteora ... Ona je i mene duboko potresla. Da, Isidora, Magdalena je učila veru o Dobrom, učila je o Ljubavi i Svetlu. Ali, čak je učila i o borbi za Dobro i Svetlo! Kao i Radomir, učila je hrabrosti. Na kraju krajeva, tome su nakon Radomirove smrti, stremili vitezovi u celoj Evropi u to vreme, jer su u tome osećali hrabro - 254 -
srce Radomira. Ne zaboravi, Isidora, jer čak i od samog početka svog života, kao veoma mlad, Radomir je pozivao na borbu? On je pozivao na borbu za budućnost, za decu, za Život? Iz tog razloga, prvi Vitezovi Hrama, podčinjavali su se volji Magdalene, tokom godina su regrutovali lojalnu i pouzdanu pomoć - oksitanskeFresaka 14. Veka, kosovski manastir – Visoki Dečani. Radomir sa mačem viteza
viteze-ratnike, a oni su, zauzvrat, pomogli da nauče seljane jednostavnoj umetnosti ratovanja u slučaju posebne potrebe, ili iznenadnih nadolazećih problema. Red Templara je brzo rastao, uzimajući u svoju porodicu spremne i vredne. Ubrzo, skoro svi muškarci iz oksitanskih aristokratskih porodica su pripadali Hramu Radomira. Otišli su u daleke zemlje, a po nalogu porodice vraćali se, da popune bratstvo Hrama. Uprkos svojim poslovima i zauzetosti, prvih šest Vitezova Hrama, koji su došli sa Magdalenom, ostali su najomiljeniji i najverniji njeni učenici. Ili zato što su znali Radomira, ili iz prostog razloga što su već dugi niz godina zajedno živeli, kao da su srasli zajedno u jednu prijateljsku moćnu silu, zapravo, oni su bili najbliži Magdaleninom srcu. Ona je delila sa njima Znanja, koja nije davala nikome drugom. Oni su bili Ratnici Radomira ... I oni su nekada bili prvi Savršeni Magovi Doline ... Savršeni su bili odlični borci i najjači magovi, Isidora, što ih je napravilo mnogo jačim nego sve ostale žive (osim nekoliko Volhova, naravno). Marija im je poveravala živote svoje dece, verujući sebi. Jednog dana, osećajući da nešto nije u redu, kako bi se izbegli bilo kakvi problemi, odlučila je da im oda tajnu ključa Bogova ... To je, kako se kasnije
- 255 -
ispostavilo, bila okrutna i fatalna greška koja je uništila jedan vek kasnije Veliko Carstvo Znanja i Svetla ... čistu i divnu Imperiju Katara ... Strašna izdaja (uz pomoć Crkve), jednog od njenih bliskih prijatelja, nakon brutalne smrti Magdalene, postepeno je transformisala Katar, pretvarajući ozbiljne i ponosne ratnike u nezaštićene i bespomoćne ... Napravivši Imperiju Sunca i Svetla lako dostupnom i ranjivom. A crkva, kako je to obično bivalo u to vreme, tiho, mirno je nastavila svoj crni posao, šaljući u Oksitaniju desetine "novih" katara, koji su "poverljivo" šapatom ostalima govorili, kako je lep život bez ubistava, kako je čista bez prolivanja krvi njihova svetla duša. I Katari su slušali lepe zvučne reči, potpuno zaboravljajući šta su nekada učili od Zlatne Marije ... Uostalom, za miran, druželjubiv narod, kakav je bio oksitantski, mnogo je lepše učenje bez krvoprolića. Zbog toga, posle nekog vremena, izgleda da je to mučilo Magdalenu. Ali njima,iz nekog razloga, nikome od njih ni za trenutak nije palo na pamet da se pitaju; zašto je to počelo da se otvoreno uči tek nakon brutalne smrti Zlatne Marije? .. Dakle, tokom godina pretvorilo se to učenje Radomira i Magdalene u bezpomoćno Veliko Znanje, koje da bi se sačuvalo i zaštitilo, nije imalo nikoga ... i "novi" Katari su predali sebe, svoju decu, svoje žene, na milost i nemilost ognju i crkvi ... i deca Magdalene su gorela u hiljadama, ne pružajući otpor, ne psujući svoje dželate. Goreli, sanjajući o visokom i zvezdanom svetu, gde će sresti svoju Mariju ... Klečeći vitez pred statuom Marioje magdalene
- 256 -
- Kako se to dogodilo, Sever .. Recite mi, ako imam pravo na to ...?! - Zavrtevši glavom tužno, Sever je nastavio. - Oh, to je bilo neverovatno glupo i uvredljivo, Isidora tako glupo, da ponekad ne mogu u to da verujem ... Sećaš se da sam ti rekao da je jedan dan posvetila Marija Magdalena najbližim Vitezovima Hrama tajnu Ključa Bogova? - Klimnula glavom sam. - Ali tada još uvek, nažalost, niko nije znao od Vitezova Hrama, da je jedan od njih bio štićenik "tamnih" ... istina na to niko nije ni sumnjao. - Ali kako je to moguće, Sever?!. - iskreno ogorčeno sam pitala. – Zar stvarno može čovek da ne oseća, da neko radi loše? - Ne možeš da se boriš sa onim što ne vidiš ili ne razumeš, zar ne, Isidora? - Ne obraćajući pažnju na moje ogorčenje, mirno je nastavio Sever. - Eto, tako i on nije video i nije osećao, ko je uveo u njegov mozak "tamne", izabravši njega kao svoju bespomoćnu "žrtvu". I onda, kada je došlo vreme "tamnih", "uhvaćeni" je jasno radio, uprkos osećanjim ili verovanjima uhvaćenog čoveka. - Ali oni su bili toliko jaki, Vitezovi Hrama! Kako neko može njima da uvede nešto ?! .. - Vidiš, Isidora biti jak i pametan ne mora uvek biti dovoljno. Ponekad "tamni" ubace nešto što u žrtvi jednostavno ne postoji. I ona, ta žrtva, časno živi do tog vremena, dok se u njemu ne nagomila blato, i dok čovek ne postane poslušna marioneta u rukama "pametnih tamnih." A čak i kada se to desi, jadna "žrtva" nema o tome ni najmanjeg razumevanja ... To je užasan kraj, Isidora. I ja takve neprijatelje ne bih želeo ... - Znači, taj vitez nije znao, kako je strašno zlo koje je učinio drugima? - Sever odmahnu glavom. - Ne, moj prijatelju, on nije znao do poslednjeg svog minuta. Umro je u verovanju da je živeo dobro i vodio dobar život. I nikada nije bio u stanju da razume zašto su se njegovi prijatelji okrenuli od njega, a njega izbacili iz Oksitanije. Bez obzira na to koliko su pokušavali da mu to objasne ... Da li želiš da čuješ kako se desila ta izdaja, prijatelju?
- 257 -
Samo sam klimnula glavom. I Sever je strpljivo nastavio svoju neverovatnu priču... - Kada je crkva od tog istog Viteza saznala, da je Marija Magdalena i čuvar Kristala Razuma , "sveti oci" su imali ogromnu želju da se domognu ove neverovatne sile. I, naravno, želja da ubiju Zlatnu Mariju se umnožila hiljadama puta. Savršeno su smislili plan "Sveti Oci", na dan kada je trebalo da bude ubijena Magdalena, izdajniku Vitezu je na ruke bilo predato pismo uručeno od glasnika crkve, koje je navodno napisala sama Magdalena. U ovom "pismu" Magdalena je "zamolila" prve Vitezove Hrama (svoje najbliže prijatelje) da nikada ne koriste oružje (čak i pri zaštiti!), kao ni bilo koju drugu poznatu njima moć koja će uzeti od nekog drugog život. U suprotnom, - izjavila je u pismu - ako budu neposlušni, Vitezovi Hrama će izgubiti Ključ Bogova ... jer će ga biti nedostojni.... To je bilo apsurdno !!! To je bila lažna poruka! Ali Magdalene nije bilo među njima ... I niko nije mogao da je pita o tome. - Ali su mogli posle njene smrti da razgovaraju sa njom, Sever? - bila sam iznenađena. - Na kraju krajeva, koliko je meni poznato, mnogi magovi mogu da komuniciraju sa mrtvima? - Ne mnogo njih, Isidora ... Mnogi mogu da vide duh nakon smrti, ali ne može i mnogo od njih definitivno da ih čuje. Samo jedan od prijatelja Marije Magdalene mogao je slobodno da komunicira sa njom. Ali je on bio taj koji je i umro samo nekoliko dana posle njene smrti. Ona je dolazila do njega svojom suštinom, nadajući se da će je on videti i razumeti ... ona mu je prinosila mač, pokušavajući da mu pokaže da se moraju boriti. Vreme menja Savršene čak sa jedne u drugu stranu. Sada ih je bilo mnogo više, i oni koji su ostali (novi su dolazili) nikada nisu čuli za Ključ Bogova, "pismo Magdalene", doduše, bilo im je saopšteno, propuštajući ga iz jednog kroz drugo uvo. Neki od novih Savršenih, koji su želeli da žive spokojno, verovali su Marijinom "pismu". Oni koji su bili srcem i dušom posvećeni njoj i Radomiru, nisu mogli da poveruju u takvu divlju laž ... Ali oni su se bojali da ne naprave grešku u odluci, i da Ključ Bogova, o kome su znali vrlo malo, može samo nestati. Ozbiljnost povrenog im duga pritiskala je njihove umove i srca, stvarajući u njima neko vreme nestabilnu neizvesnost i sumnje ... Vitezovi Hrama su teška srca, iskreno pokušali da nekako iskoriste ovu čudnu "poruku". Pogotovo zato što je to bila navodno poslednja poruka, poslednja molba njihove Zlatne Marije. I bez obzira koliko to čudno izgledalo, morali su da je poštuju. Iako su to bili njoj veoma bliski Templari ... Kako su se nekada podčinili poslednjem zahtevu Radomira. Ključ Bogova sada ostaje sa njima. I oni su odgovorni za njegovu sigurnost svojim životima ... Ali, to je za njih, prve Vitezove - 258 -
Hrama, i činilo sve težim - oni su previše dobro znali i sećali se - Radomir je bio ratnik, kao što je bila ratnik i Marija. I ništa na svetu ne može da ih okrene od svoje prvobitne vere. Ništa ne moglo da učini da zaborave zapovesti Katara. I prvi Vitezovi Hrama su sa mnogim novim Templarima, odlučili da ne odustaju ...
Vitez Hrama i suština Magdalene koja nosi mač
- 259 -
Čak i znajući da, možda, idu protiv poslednje volje Zlatne Marije, oni još nisu mogli jednostavno da predaju svoje oružje, kada je nekih petnaest godina nakon smrti Marije Magdalene, vojska crkve poslala svoje verne sluge da zauvek "smire" Katare ... obriše ihi sa lica Oksitanije, da nikada ne niknu nove klice Svetle Vere, da ne bude upamćeno na Zemlji drevno i čisto znanje ... Ali je broj Vitezova Hrama bio suviše mali u poređenju sa poslatom "đavoljom vojskom", koja je ubila stotine templara, koji su išli protiv desetina hiljada ... Oni su iskreno verovali u svojim srcima, da ne izdaju Mariju. Ali, ubrzo su Templari skoro nestali. Isto kao što nije gotovo ostalo u Oksitaniiji Katara ... I tada, gotovo niko se neće sećati, kada je jednom Zlatna Marija živela, čije učenje je savršeno različito od drugih ... Da je bila jaka, ratnica i ponosna. Moje srce je sumorno i hladno. Da li je neko ko je bio sa Marijom toliko godina, mogao na kraju toliko strašno da je izda? .. - Recite mi, Sever, možete li mi reći nešto više o trenutku izdaje? Ne mogu ni srce, ni duša da mi shvate ovo. Čak i moj mozak ne prihvata ... - Mislim da je bolje da ti ponovo pokažem Isidora - zamišljeno je rekao Sever.
Slika Viteza Hrama
- 260 -
Templari su se borili u stotinama protiv desetina hiljada
- 261 -
- U sredini male kamene sobe stajao je ogroman, okrugao, vrlo stari kameni sto. Zauzimao je gotovo ceo prostor. U spoljašnjem krugu stola je bio vidljiv čest dodir ljudskih ruku. Očigledno, mnogo sudbina je rešeno za ovim stolom, mnogo ljudskih misli je on "čuo" za vreme svog dugog života ... oko stola sedelo je sedam ljudi. Oni su bili stari prijatelji Radomira i Magdalene, prvi Vitezovi Templari. Sedmi među njima je bio Radan ... Čuvši preko kurira, kako okrutno i nehumano su umrle Magdalena i njena mlada ćerka - Vesta, Radan nije mogao da izdrži. Ostavioje Svetodara (koji je hteo da idu zajedno) na poverenje svojim španskim prijateljima, on je požurio da Montsenjur, goneći po putu nekoliko konja, ali da sahrani Mariju je već bilo prekasno. Prijatelji su njoj i Vesti pripremili pogrebnu lomaču, i slobodne duše Zlatne Marije i njene voljene ćerke odletele su tamo gde je sada njihov novi dom ...
Templari traže oprost od ubijenih duša tokom bitke ******************* 2009. godine, nalazivši se u Oksitaniji, saznala sam da suština Magdalene još uvek nije nestala sa naše Midgard-Zemlje. Uz sve te stotine godina, ona je čuvala nešto veoma dragoceno i dragom nam - čuvala je za ljude Ključ Bogova... i bez
- 262 -
obzira koliko su pokušavali na sve načine "tragaoci" da ga nađu, Magdalena se sećala Radomirove želje - ona ga je čuvala svojim životom, čak i nakon toga, što je izašla iz njega. ******************* - Vitezovi su smrknuto ćutali. I šta se moglo reći, kako bi izbacili svoju tugu? Njihova Zlatna Marija je nestala ... Bili su spremni da umru za nju, platili bi svojim životom. Ali ona je umrla ... I ništa se ne može promeniti, ništa bolje uraditi. To je bilo 1094 godine po hronologiji života nepoznatog jevrejskog proroka ... koji je, voljom Svete Crkve, napravljen velikim-stradajućim "Sinom Božijim" ... Magdaleni je u trenutku smrti bilo tek dvadeset devet godina ... Na kraju, okupljenima, Radan je rekao: - Recite nam, Simon, kako se to dogodilo da ste bili samo dva puta u istom danu kod Magdalene? I da vam je dala svoju poruku? Ali ona nikada nije pisala pisma. Osim meni i Svetodaru. Vi znate to vrlo dobro - Magdalena je uvek radije nama govorila. I nikada nije odlučivala o važnom sama! Ona nas je poštovala i volela i nikad ne bi pristala na to. - Jedan od Vitezova je bio veoma nervozan i nezadovoljan. Na moje veliko zaprepašćenje, ispostavilo se da je to, uvek veseo i prijatan "drug" Veste - Vitez Simon ... Magdalena je bila u pravu - on je doneo nevolje ... on ih nije bio svestan. Simon je pogledao ostale, očigledno ne znajući kako da izdrži verbalni napad. Šta da kaže? Da bi to shvatili? - Pa kako onda objašnjavate ovo "pismo", Simon? - insistirao je Radan. - Već sam vam rekao, ne znam! - viknuo je vitez. - Ja sam budala, pokušao sam da vas nađem u najkraćem mogućem roku. A zahvaljujući tome dobio sam nepoverenje! Kolutao je očima, razmišljjući. U suprotnom ne bi me optužili tako nepravedno! Ogorčen Simon prevrtao je u rukama mali beli papir, napisan urednim velikim runama - navodno "pismo" Magdalene ... svi ostali su bili očigledno zbunjeni - oni se poznaju toliko dugo da ne veruju da je izdaja jednog od njih zaista moguća ... ali onda, zašto se to desilo?!. Na kraju krajeva, Marija nikada nije izdvojila nekog od njih da bi raspravljali nešto zaista važno! Oni su uvek i svuda delovali zajedno. I ta "poruka" postavlja naopako celo učenje Katara, i dramatično menja značenje onoga što ih je toliko dugo učila Magdalena. Nije li to zaista neshvatljivo ili svakako, bar, čudno? .. - 263 -
- Oprostite nam, Simon, ne krivim vas. Ali okolnosti su veoma nejasne. - Rekao je jedan od Vitezova Hrama. - Kako stei se našli pored Marije u trenutku kada je napisala ovu nesrećnu poruku? I kako ste se našli u svetoj pećini u vreme kada su ubijene?!. - I malo mirnije, rekao je: - Da li je nešto govorila? - Ne, nije govorila ... samo sam vas zamolio da vam sve pročitam. - smušeno je rekao Simon. - Da nije umrla, možda bi, ovo bilo čudno? I to je moja krivica, što sam bio blizu? Da ih nisam našao, možda čak i sada ne bi znali, šta se s njima desilo! .. - Bilo je veoma teško da mu sude bez znanja o istini. Oni su bili Vitezovi Radomira. Najbliži ratnici i prijatelji koji su prošli zajedno dug i opasan put ... Ali bez obzira na to koliko su se Templari trudili da misle pozitivno, bili su uznemireni - neobično se sve poklopilo. Bila sam šokirana i nisam želela da verujem da je najlepše svetsko carstvo uništeno tako vrlo lako! .. Opet, to je bilo drugo vreme. I bilo je teško proceniti koliko su jaki onda bili ljudi. Ali Katari su vladali čistim, gordim srcima. Kako su mogli da veruju da bi to odobrila Zlatna Marija? .. Ideja crkve je bila, istina, đavolski sjajna ... čak se činilo na prvi pogled da su "novi" Katari nosili samo dobrotu i ljubav. Ali to je bilo samo na prvi pogled ... Na taj isti način, ta "bezkrvna" učenja potpuno su razoružala Katare, čineći ih bespomoćnim protiv okrutne i krvoločne vojske Pape. Na kraju krajeva, koliko sam shvatila, crkva nije napadala dok su Katari su bili ratnici. Ali nakon smrti Zlatne Marije i genijalnog plana "svetih" otaca, crkvenjacima je bilo potrebno da samo malo sačekaju Katare da postanu bespomoćni. A onda - napad ... Kada nema nikog da se odupre. Kada je Vitezova Hrama tek mala grupica. I kada je poraziti Katare bilo veoma jednostavno. Čak i bez prljanja u krvi svojih nežnih ruku. Od tih misli sam se osećala bolesno ... Sve je bilo suviše lako. I to je veoma zastrašujuće. Stoga, čak i za trenutak da bi se odvratila od tužnih misli, pitala sam: - Da li ste videli nekad Ključ Bogova, Sever? - Ne, moj prijatelju, video sam ga samo kroz Magdalenu, kao što ga sada vidimo. Ali mogu ti reći, Isidora, on ne može da padne u ruke "tamnih" , bez obzira na to koliko bi ljudskih žrtvi to koštalo. U suprotnom, neće biti nigde drugde takvog imena - Midgard ... To je najviša sila. A padne li u ruke tamnih, ništa neće zaustaviti njihov pobedonosni pohod po ostalim Zemljama ... Znam koliko je to teško razumeti srcem, Isidora. Moramo da mislimo na sve dolazeće ...
- 264 -
- Gde je ključ Bogova? Da li neko zna Sever? - ozbiljno je pitala, do tada ćutljiva Ana. - Da, Ana, delom - znam. Ali ja ne mogu da vam kažem ništa o tome, nažalost ... U jedno sam siguran, da će doći dan kada će se ljudi konačno pokazati dostojnim, a Ključ Bogova zablistali na vrhu Severne zemlje. Samo proći to tada ne samo još jedna stotina godina ... - Ali, uskoro ćemo umreti, čega se plašite Sever? - Ana je pitala strogo. - Recite nam, molim vas! Pogledao ju je sa iznenađenjem i posle malo čekanja, on je polako rekao. - U pravu si, mila. Mislim da zaslužuješ da to znaš ... Nakon smrti Zlatne Marije, Radan je uzeo Ključ Bogova i odneo sa sobom u Španiju, da bi ga predao Svetodaru. On je verovao da će, čak i tako mlad, Svetodar čuvati povereno mu blago. Ako je potrebno, čak i po cenu svog dragocenog života. Mnogo kasnije, kao odrastao čovek, kada je otišao u potragu za Putnikom, Svetodar je sa sobom poneo čudesno blago. A onda, posle dugih šezdeset godina, idući kući, on je odlučio da je pouzdanije i pravilnije da ostavi Ključ Bogova tamo, u Severnoj Zemlji, kako bi izbegao moguće probleme rodnoj Oksitaniji. On nije znao kakve novosti ga čekaju kod kuće. I da rizikuje Ključ Bogova nije hteo. - Pa, Ključ Bogova se sve ovo vreme nalazi u Severnoj Zemlji? - kako bi potvrdila ono što je čula, ozbiljno je Ana pitala. - To ni sam, nažalost, ne znam, mila. Od tada, nisam imao više vesti. - Recite, zar ne želite da vidite novu budućnost, Sever .. Ne biste želeli da svojim očima vidite novu Zemlju .. - nisam mogla da odolim. - Ne moju, Isidora. Ja sam već svoje odživeo ovde i moram da idem kući. Da, već je i vreme. Previše tuge sam video ovde, bilo je previše gubitaka. Ali ja ću te čekati, moj prijatelju. Kao što sam vam rekao, moj daleki svet je i tvoj. Pomoći ću ti da se vratiš kući ... Bila sam izgubljena, ne znajući šta se dešava ... Ja ne mogu da razumem svoju omiljenu Zemlju ni ljude koji žive na njoj. Njima je darovano čudesno znanje, a oni su se umesto njega, oni su se borili za vlast, ubijajući se međusobno, i umirali... umirali su u hiljadama, nisu imali vremena da žive svoje dragocene živote ... i oduzimali su živote drugih dobrih ljudi.
- 265 -
- Recite mi, Sever, nisu svi Templari ubijeni, zar ne? U suprotnom, kako se toliko intenzivno kasnije proširio njihov red? - Ne, moj prijatelj, neki od njih su morali da ostanu živi, kako bi sačuvali Red Templara Radomira. Kada su Oksitaniju napali crkvenjaci, otišli su prijateljima u susedne dvorce, noseći sa sobom glavu Jovana, i blago Templara, kojom će stvoriti pravu vojsku, misliti i delovati nezavisno, bez obzira na želje kraljeva i Papa. Oni su se nadali da će ponovo sazidati svet, koji je Radomir sanjao. Ali da ga stvore, ovaj put slobodnim, moćnim i jakim.
******************* (O preostali oksitanskim ratnicima-Katarima (Templarima) može se pročitati u knjizi "Deca Sunca", gde su priloženi izvodi iz originalnih pisama Grofa Miropua (Miropoix), Ratnika Savršenog, koji je braneći tvrđavu Montsenjur 1244, preživeo smrt montsenjurskih Katara. kao i izvodi iz evidencija Karkasonske inkvizicije i tajne arhive Vatikana). ******************* - Pa, nakon smrti Zlatne Marije, kako su se Katari podelili? Na "nove" Katare i stare ratnike Magdalene? - U pravu si, Isidora. Samo "novi" su, nažalost, ubijeni na užasnoj papskoj lomači... - Zašto se nisu vratili Templari? Zašto nisu osvojili Oksitaniju? - plakala sam gorko. - Zato što nije bilo nikoga koga treba osloboditi, Isidora - šapnuo je Sever otišlih Templara je bilo veoma malo. Ostatak je poginuo u odbrani "novih" Katara. Ne zaboravi, rekao sam ti - svaki zamak i grad branilo je stotinu vitezova. Protiv desetina hiljada Papinih Krstaša. To je bilo previše čak i za najmoćnije ... - Novi "Savršeni" nisu se zaštitili, predajući sebe i druge u istrebljenje. I da su pomogli, verovatno bi i nadalje cvetala Imperija Svetla, i mogla bi da upoznaš Katare žive ... Savršenih je spaljeno na stotine (samo u Bezieru je spaljeno 400!) Oni bi razbili zajedno svaku vojsku! .. Ali to nisu želeli. I za njih su ginuli Templari. Koji, iako znajući da će izgubiti, nisu mogli da podnesu da gledaju kako ubijaju starce, žene i decu ... Kako gore najbolji ... gore zbog glupe laži.
- 266 -
- Recite mi, Sever, da li je bila makar jednom u Severnoj Zemlji Zlatna Marija želeći da promenim smer razgovora, pitala sam. Sever je dugo i pažljivo gledao u moje lice kao da prodire u samu dušu. Onda se tužno nasmešio i rekao tiho: - Ti si vrlo dovitljiva, Isidora ... Ali ja ne mogu da ti kažem. Ja samo mogu da odgovorim - da. Ona je posetila svetu Zemlju svojih predaka ... Zemlju Radomira. Ona je to uspela uz pomoć Putnika. Ali više nemam pravo dalje da ti govorim ... Oprosti. Ovo je bilo neočekivano i čudno. Pričao mi je o događajima koji su, po mom shvatanju, mnogo ozbiljniji i važniji, Sever je iznenada odbio da kaže takvu "sitnicu"! .. Naravno, još me je više zainteresovao .... Odjednom su se vrata sobe otvorila - pojavio se na vratima Karafa. Izgledao je iznenađujuće sveže i srećno. - Pa, dobro, dobro ... Madona Isidora ima goste .. Vrlo duhovito. Sa samih Meteora ako se ne varam? Veliki Sever lično! .. Mislim da će nam svima ovo biti veoma korisno! I prilično glasno se smejući, Karafa mirno sede u stolicu ...
- 267 -
Glava 43.Isidora-9. Gubitak Ane. Žena ratnik Karafa je zagledavao Severa, kao da je video neobičnu, čudnu životinju. Lice Pape je iz nekog razloga sijalo sa sigurnošću, što me je uplašilo više, nego kad je zbog svog užasnog nezadovoljstva bacao "munje i gromove" ka nama ... - Pa, Poštovani Sever, ovde sam se sa vama konačno sreo! Obećao sam jednom, da ćete doći do mene - a ja ne menjam svoja obećanja, obično. - Ne laskajte sebi, Karafa. - Sever je rekao tiho. - Nikada vam ne bih priuštio toliko zadovoljstvo. I vi to znate. Eto, madona Isidora me zanima ... Ona je suviše dragocena da bude u vašim rukama. Ali vi, naravno, ne možete to da shvatite, nažalost ... - Ljudska vrednost zavisi od toga koliko može biti korisna za Boga ... Pa, madonna Isidora je, kao što znate - veštica. I to veoma moćna. Zbog toga, njen odnos prema Gospodu ne ostavlja nadu da će se promeniti na bolje. I tako je njena "vrednost" za mene i našu svetu Crkvu svedena na nulu, dragi Sever. - Zašto je, onda, držiš zaključanu, i redom ubijaš sve njene najmilije, Karafa? diskretno je pitao Sever - Izvinite, dragi Sever, madona Isidora je potpuno slobodna u svojim aktivnostima i odlukama! - sarkastično se nasmešio i dodao: - Čim se udostoji da mi da ono, što je pitam, ona je slobodna da ode gde god želi. Čak i ako je to protiv moje volje. Soba je "varničila" napetošću... nimalo prijatan za nas razgovor sa Severom nije obećavao ništa dobro. Ali Karafa je, očigledno, imao neki vlastiti (kao i uvek, nepoznat ostalima) cilj, koga neće otkriti. - Reci mi, Sever, ako je madona Isidora tako vredna, zašto Meteori nisu pokušali da je sačuvaju skrivenu duboko među svojim "Magičnim" zidovima? - Jer, kod nas dolaze samo ako žele. ponudili smo je, ali Isidora nije želela da ostane. Karafa se oštro okrenuo u mom pravcu. Na njegovom licu je bilo vidljivo najveće iznenađenje ... - ?! Znači, to je istina .. niste želeli da ostanete? - Rekla sam vam ovo već, ali niste mi verovali, - slegnula sam ramenima.
- 268 -
Papa je bio vidno zapanjen. On nije mogao da shvati kako, sa svim neposrednim opasnostima, nisam želela zaštitu ?!. A da ne pominjem priliku da sam mogla da istražujem skriveno znanje Meteora ... - Recite Sever, koliko danas imate godina? - Okrenuo se ka Severu, pravo, kako kažu, "u čelo", upitao je Karafa. - Devet stotina i šezdeset i tri od rođenja vašeg gospoda - mirno je odgovorio Sever. - Mislim da drugi kalendar ti ne znaš ... - A izgledate kao da imate trideset ... - ne obazirući se na izazov, papa je rekao tiho. - To je ono što i ja tražim .. od Madone Isidore! - I ona, potpuno u pravu, ne daje to, što ti želiš. Prestupnici nemaju pravo da žive dugo, Karafa. Pogotovo ljudi kao ti ... Ti nećeš zažaliti za ono što si učinio, ako živiš i hiljadu godina, zar ne? I u tome nema smisla. Tvoj Bog je u tvom srcu, Karafa ... a crna duša, kao tvoja, svetu nije potrebna. Stoga, bez obzira koliko živiš - ti ćeš do kraja da stvaraš crno i zlo. - Pa, videćemo .. - Rekao zamišljeno Karafa. - Videćemo ... Kada madona Isidora ne bi bila jaka, ona bi i dalje jako volela svoju ćerku, zar ne? Pa, majčina ljubav ponekad čini čuda, znaš! Zatim, ćuteći do tada, Ana je pošla napred i rekla koliko god jeto bilo moguće mirno: - Dokle ćeš samo o jednom voditi razgovore, Karafa. Radi svoj posao, ili ne govori ono, šta ne možeš da uradiš! To nije prigodno samom Rimskom Papi ... - Ana !!! Krik je iz meni izašao nevoljno ... Pošto sam znala - ako moja ćerka padne u podrum, odatle neće izaći živa. Sve će biti gotovo ... I za nju ... i za mene. - Pa, dobro, Isidora odlučite! Ana je sama tražila ovo. Da li želite da budete slobodni i spokojno podignete vašu prelepu ćerku, ili će njen život sada biti gotov ... u podrumu. Okrenula sam se ka Severu - on je intenzivno nešto mislio ... - Reci mi, Karafa, zar se ne plašite? U stvari, posle smrti ponovo ćete živeti ... Znate. Jedina razlika je da vaš život više neće biti tako prijatan. Ne čini li to da o tome treba da razmislite?
- 269 -
- Oh, dragi Sever, u poređenju sa pokušajem da sada postignem besmrtnost - to je mala stvar. Ja ću žrtvovati sve! I ja ću na bilo koji način dobiti željeno. Uključujući i prestup ... Nisam mogla da verujem ... nisam mogla da donesem bilo kakvu odluku. U glavi mi je ostala jedna jedina misao - to je sve ... nikada neću više videti svoju čudesnu, hrabru devojku! Karafa je izgubio svoje gvozdeno strpljenje, i dogodiće će se sve odmah ... Nije oklevao zbog budućnosti. Ana me je pogledala pravo u oči i osmehnula se.... Znala sam da je pokušavala da me smiri .. Duša joj je vrištala divlje, a u srcu životinjski strah !. Osetila sam to i nisam mogla da pomognem ... i verovala sam da ne mogu da izdam ni nju ni sebe. Ni mrtva. Ja ne mogu da izdam druge nadarene, iz dana u dan živeći u užasu, čekajući strašnu smrt! .. Morala sam da uništim Karafu ... Pre nego on, potpuno uništi Zemlju. Bili smo samo čestice prašine, moja ćerka i ja, u poređenju sa onima ako bi smo bile ubijene. Duše nadarenih, otišlih u agoniji, svake noći su me zvale, zahtevajući osvetu ... Naši životi nisu bili bitni. Ali sa svim tim, nisam mogla dozvoliti da Ana umre tako lako. Nisam mogla da se pomirim sa njenim ubijanjem... - Pokušaj izdržiš, Isidora - pomislila sam u sebi - Počiću kod Velikog Učitelja. I Sever je naglo iščezao ... Očigledno, njegove poslednje reči sam čula samo ja, kao i Karafa, nekoliko sekundi sam zurila zapanjena na mesto gde je Sever stajao. Ali, kao i obično, trgnuvši se veoma brzo, rekao je iznenađeno: - On je šta, samo vas je tako odbacio .. A kakvo je to bilo prijateljstvo sa vama? Ili u Meteorima ne znaju šta je to? - Ne, Vaša Svetosti, znaju. I upravo je to nešto što je sada pokušao da dokaže. Karafa je zastao na trenutak sa dubokim mislima, kao da pokušava da odluči šta da radi sa nama dalje. I odjednom, naglo se okrenuo i povikao: - Straža! U prostorije su ušla dva velika stražara. - Odvedite je u podrum! Stražari su iznenada uhvatili Anu za ruku i odvukli je ka vratima. Pa, to je kraj ... mislila sam.
- 270 -
Ali kraj je još bio daleko. Ana se oštro uspravila i ... dva ogromna stražara, su kao pera odleteli do vrata, i srušili se na pod. - Tako, tako, tako ... - zureći u Anu šapnuo je Karafa - ovo je zaista vaša ćerka, madona. Pa, dobro, hajde da probamo na drugi način. I pljeskajući rukama, on je pozvao nove čuvare. - Odvedite devojku u moj apartman i ne gubite je iz vida! - Karafa je oštro naredio. Šta je smislio da uradi ovaj put, nisam još shvatila. Morali smo da uradimo nešto, da se borimo ... ali kako sam mogla da se borim, ne znajući sa čim? Karafa je nešto smislio i kako bimoglo da se izbegne izlaganje Ane. Ali šta? .. Nažalost, to je bilo poznato samo izoštrenom mozgu. Ja sam bila ukočena, nesposobna da dalje odlučujem. Očekivala sam da se, možda, uskoro pojavi Sever... Ali, Sever se nije pojavio. Došla je noć. Nisam nalazila mira, zamišljajući najgore. Samo jednom sam se nadala, da je Ana još uvek živa, vrtelo se u mom uzavrelom užasnoom mozgu - Karafa je mučio nju da slomi mene. Prema tome, nije bilo nikakvog smisla za njega da tajno muči Anu. Hteo je da mi zada bol, a to je davalo nadu da ću je videti bar još jednom ... Nastupilo je jutro. Ne zatvorivši oči celu noć, osećala sam se iscrpljeno ... Napetost me je izbacivala iz uma, što mi je onemogućavalo da se opustim, ne dozvoljavajući da mislim. Na moje pozive Ana nije odgovarala očigledno je Karafa ponovo iskoristio svoju zaštitu. Ali u srcu sam znala - moja devojka je bila još uvek živa ... Karafa se pojavio u prepodnevnim časovima. Na moje iznenađenje, on je izgledao napet, kao napeta strela. Njegove zapovednički oči su gledale pažljivo, kao da će sada odlučiti moju tužnu sudbinu. - Pođite sa mnom, madona! Vi ćete poći da vidite veoma neprijatnu sliku. I to je potpuno vaša krivica, znate .. ja sam predlagao da razmislite. Nemam više vremena. Žao mi je ... Karafa je nekako bio razdražen. Nešto je mučilo njegov oštar um, ali to nije bio strah da se ne dobije željeno. To je bilo nešto drugo, nešto što nisam mogla da shvatim ... Ali on je bio jasno ljut i nervozan, što mi nije dalo vremena da shvatim. Otišli smo dole u poznati podrum, gde je sve bilo isto. Tamo su vrištali ljudi ... Takođe i miris smrti ... i to je ledilo krv u venama. - Pre nego što stignemo, želim da vas ponovo pitam, Isidora, niste li se predomislili? - pogledavši me svojim crnim očima, šapnuo je Karafa. - Ne bih hteo da mučim Anu. Njen život je dragocen, zar to nije šteta?
- 271 -
Skupljajući u pesnicu sve što je ostalo od moje hrabrosti, pokušala sam da smirim drhtavi glas, i da odgovorim. Telo me nije slušalo. Nemoć me je ubijala ... Bila sam prestravljena šta ću videti, šta se krije iza teških vrata ... Nisam bila sigurna šta mi je pripremio "sveti" Papa. - Da, Svetosti, naravno, žao mi je Ane ... - prošaptala sam, - Žao mi je, jer je uništen divan život, koji je već nestao. I koji i dalje odlazi ... ja ne mogu da vas razumem, Karafa. Da, i niko, mislim, vas ne bi razumeo ... Ali možete mi verovati za sva svoja dela ćete morati da plati veoma gorko. - O, moja draga Isidora! To neće biti danas! - Karafa se nasmejao. - A, šta dolazi posle - o tome ću misliti, kada ono dođe. I okrenuvši zarđali ključ, Karafa je lagano gurnuo teška vrata ... Mojim očima se otkrila jeziva slika - u sred malog kamenog prostora, na čudnoj gvozdenoj stolici, sedela je okovana Ana ... srce je zakucalo ... i zamrzlo. Kako sam mogla dozvoliti da se to desi?!. Ali upaljenji mozak je čvrsto rekao - može !!! Nemam drugog izbora. Ana me je pogledala u oči, nije se plašila i molila. Ova devojka je pokazala mnogo više hrabrosti, nego što je u ovom trenutku imam sama. - Ne predaj se! Samo ne odustaj, mama! - čula sam. Ana mi je to rekla mislima, pokušavajući da me podrži. Bojala se (znajući koliko je volim) da to ne mogu da podnesem. Bojala se, da Karafa dobije to, što je tako želeo. A onda će svo iskustvo biti uzaludno. - Vaša ćerka je ratoborna kao vi, madona. Morao sam da angažujem osam dželate da je vežu! Morali su da popiju makov odvarak, da bi uspeli... Šteta je to, Isidora! Debeli dželat u kožnom oklopu je pripremao neke čudne instrumente. Očigledno, za mučenje moje voljene ćerke ... moje slatke i bistre devojka. Srce mi se zaledio ... Činilo se da je ceo svet postao jedan kontinuirani bol. Ništa više nisam osećala, samo sam prestala da dišem ... - Probudite se, madona! Šta je sa vama? Probudite se! .. Zabrinut, Karafa je držao ispred mene mirišljavu so, s vremena na vreme stavljajući mi je pod nos, da ne bih udisala ustajali vazduh podruma. Osećala sam se kao voštana lutka. To je bilo loše - Karafa je savršeno shvatio da bi to upravo moglo biti ono što on želi, on bi mogao da me slomi. I da plati za to, naravno, Ana....
- 272 -
- Da li se nadate da ćete živeti dugo, kao i svi nadareni? - To su glupe želje, Sveti Oče! Ljudi se rađaju ... I rađaju se nadareni. Nikada nećete moći da ih uništite! Razmislite ponovo, sve dok ne bude prekasno. Vi u stvari imate sjajn um, zašto ga koristite za ubijanje? Karafa je zamišljeno dodirivao teški zlatni krst koji je visio na njegovim grudima. Činilo se da je odlutao u neki nepoznat svet ... Nažalost, nije otišao za dugo ... - Kao što sam vam rekao ranije, Isidora, u većini slučajeva ljudi su glupi. Pogledajte oko sebe - mnogo kukavica i neradnika, koji će dati sve samo da se sklone, da se osećaju sigurno i zaštićeno .. Oni veruju da žive u veri i istini, ceo dan žive u neradu, uživajući u sreći svog mizernog ličnog mikrokosmosa.!. Oni se kriju iza leđa hrabrih i jakih, koji, deluju potpuno, i uništavaju se sami. Da bi radili podlosti, um nije potrebna Isidora ... - nasmejala sam se suvo i posle male pauze, dodao je: - Ali, nažalost, još uvek postoje drugi ... Oni koji su uvek ispred, čije živote greje svetlo, koji pokazuju put ostalima ... Oni su - neverovatno opasni! Oni ne misle onako, kako drugi žele. Oni nose svoje prokleto svetlo, uprkos opasnostima, ne štede svoj život ... Da li si ti jedna od njih, Isidora. Isto kao tvoja draga ćerka Ana. Jer, ako želimo da budem iskren, ja vas nikada ne bih pustio, čak i ako mi date ono što tražim ... Vi ćete ostati ovde i biti kraljice ... ako mi se podčinite. Ili zatvorenice, ako se ne složimo. Ja ne mogu da vam dam slobodu ... Bez obzira na to, što vas volim. Gledala sam u njega bez reči, potpuno se utopila u ludilu njegovog razmišljanja. Iako pomalo, Karafa je, nažalost, bio u pravu ... na zemlji živi previše kukavica i nitkova. Konzumerizam je procvetao, napustili su sebe radi ličnog zadovoljstva. I to je bilo to što je Karafu održavalo ... To je bila masa koja nije bila opasna. Ali, Ana, i ja pripadale smo drugom svetu, a to je opasna kategorija. - Vaša Svetosti, ako znate da ljude poput mene ne možete da slomite, zašto još uvek pokušavate? Ana je veoma talentovan. Zašto ne želite da je sačuvate? Ona bi mogla da vam pomogne na mnogo načina. Zašto bi je ubili? - Zato što si ti moja jedina nada u postizanju željenog, Isidora. I u ovom slučaju, Ana je moj jedini adut da. Da li želite da razmislite o madona? Ja sam snažno osetila vrtoglavicu - koliko puta sam namerno zamišljala ovaj trenutak, nekako se prilagodila tome i preživela .. Koliko puta sam pokušala da se jednostavno "naviknem" na tu misao, da (kad se to desi) potpuno ne poludim! ! .. Ali koliko god sam pokušavala - realnost je bila mnogo gora ... Nekako se sabravši,
- 273 -
mrtvim ustima, rekla sam reči koje su me progonile ostatak kratkog života ... i koje posle toga nikad nisam mogla da zaboravim ni tamo, u mom novom svetu ... - Već sam vam dala odgovor, Vaša Svetosti ... Ana nije vredna miliona drugih dobrih života, vi ćete je ubiti, da biste živeli dugo ... Je ne mogu da je stavim ispred miliona drugih ... uprkos činjenici da je ona moja ćerka. - Ti si luda, Isidora .. - oštro je Karafa rekao, i okrenuvši se egzekutoru, dodao: počinji! Iz očiju Ane vrištao je užas. Znala sam kako je to bilo strašno ... Ali, uprkos svemu, moja devojka nije odustala. I nisam mogla da je izdam, popustivši Karafi.... čovek je prišao stolici za mučenje i podigao ruke iznad Ane, sa teškim crvenim vrelim štapom. Osetio se miris paljenog mesa. Ana je vrisnula divlje. Tu se mučitelj uhvatio za srce i polako kliznuo na pod. - Prestanite, Isidora! Ili ću morati da vas zakujem na vrata! - vikao je Karafa. - Ali to nisam ja, Sveti Oče! - mučno sam se nasmejala. - Ana je moćan čarobnjak. Da li je moguće da ste pretpostavili da će mirno sedeti dok je mučite? Bila sam ponosna na svoju hrabru ćerku, iako znajući kako je patila. U Ani je živela hrabrosti njenog oca, i ona neće dati svoj život lako, jednostavno će pokušati da povede sa njom koliko god je to moguće ne-ljudi, koji bi povredili druge nadarene. - Dakle, to je nova Ana? Ali ona ne bi trebalo da ima? .. Mi smo je napoili biljkama koje pokrivaju izlaz te moći? Kako se to moglo desiti?! Karafa je bio besan! Nasmejala sam mu se u lice, odmah shvatajući šta se ovde zaista dogodilo. - Vaša Svetosti, vi ste slušali od drugih o tome kako se "lome" nadareni, zar ne? Ali nisu znali kako je zaista jaka Ana. To sada znate. Dakle, ne ljutite se uzalud! Karafa se zaustavio tačno ispred mene i besnim glasom vikao: - Može li Anina suština da napusti telo? Odgovorite, Madonna! - Pa, naravno, Vaša Svetosti! Ovo je najjednostavniji dokaz da može. To je bila laž ... Ali, ako takva laž može da sačuva moju bebu od patnje - bila sam spremna da to uradim ponovo, hiljadu puta! - 274 -
Karafa je intenzivno o nečemu mislio. - Pa, dobro, madona Isidora, sve je odlučeno. Anu mučiti je beskorisno. Ona bi ubila sve moje dželate, a to, žao mi je, ne želim. Ona će ponoviti stvari kao njen deda, a ja nemam vremena za to. Vi ćete provesti noć sa ćerkom, ali to će biti vaša poslednja noć zajedno, Ana umire ujutru. Ona će ići na lomaču ... Vama i dalje ostaje jedna noć da promenite svoju odluku, Madonna. Okrenuvši se oštro, Karafa izađe iz tamnice ... Odveli su nas iz ćelije za mučenje i doveli nas u neku mračnu, prljavu "ćeliju", koja nije imala ništa drugo nego slamu prostrtu po podu, na kojoj smo se čvrsto držale jedna za drugu, kao da to može da pomogne da preživimo ... nade nije bilo. Ostali su samo očaj i beznađe. Držala sam u naručju svoje blago, svoju jedinstvenu, čudesno nadarenu djevojku i tugovala ... Da je samo Ana ostala u Meteorima! .. Nikakva sila Karafe je ne bi stigla tamo! .. Ali nije ostala ... U strahu za mene, pošla je, rizikujući svoj život ... umesto mog. Znala sam, da imam tako malo vremena da pokušam da ubijem Karafu ... Pred mojim očima treptale su obasjane slike našeg kratkog života provedenog u kući njenog oca i dede, koji su toliko ozbiljno i uporno učili Anu da bude jaka! .. Gde je mnogo puta ponavljala, kako je lep život, i kako će njen biti sretan ... Ali, nisam bila u pravu ... život Ane završava sada. Ne dajući joj priliku da oseća istu sreću ... Sedele smo u uglu na slami, grleći jedna drugu rukama. Milovala sam njenu zamršenu, lepljivu od krvi, dugu kosu, znajući da je to poslednji put. Oči su joj bile suve, iako joj je srce jecalo. Mislim da je bol bila suviše jaka da bi krenule suze ... Čvrsto držeći svoju Anu, osećala sam se kako brzo i nemilosrdno u "nigde" prolazi vreme, uzimajući poslednje sate njenog predivnog hrabrog života. Noć se bližila kraju. I baš kao noć pre ubistva njenog oca, nekako sam zaspala! Zapanjeno, skočila sam u užasu i krenula da probudim svoju devojku. Ali Ana nije spavala. Nežno je milovala moje lice svojim unakaženim tankim rukama. Ana je tiho šapnula: - Tako si lepa, mama ... toliko te volim .. ja te molim, drži se, ne daj se! Meni je sve ravno ... To je izbavljenje. Neće biti više bola. Tako mi je tata govorio. Znam da me čeka. A onda ćemo mi čekati tebe. Drži se, mama! Drži se, draga! ... Njen glas je bio napukao i tako tužan .. ja bih sebe dala sto puta, samo da ona živi .. Ali, nažalost, mi ne kontrolišemo svoju sudbinu - njom raspolažu lažljivi i zli...
- 275 -
- Mama, ti ćeš mi oprostiti, ne mogu ti pomoći da .. ja sam se trudila ... ali nisam uspela, - šapnula je Ana - Tako mi je žao zbog tebe ..! Neka zla nevidljiva ruka stisnula mi je grlo - Ne mogu da odgovorim. Moja duša vrišti, ali niko ne čuje ... Kako mogu ovo da preživim? !! Kako da posmatram, kako život odlazi iz te jedinstvene, koja mi je ostala - moje divne devojke? Kakvo je zlo načinila Zemlji, da bude tako brutalno ubijena? Moja svetla, čista beba, čak nije imala vremena da shvati šta je život? - Mama, vidi - sunce ..! Ogromne Anine oči su sijale ... shvatila sam - ona je prevazišla strah i bol. Ona je prešla prag, nakon čega više nema straha. Ona je pokušala da ode sa dostojanstvom. Kako je otišao njen deda, dok je odlazio ... - Uništi ga, mama! Sada si prepuštena sama sebi. Možda, može pomoći Sever. Karafa nema pravo na život. Uništiti ga, mama. Pojavio se stražar na vratima. Ana ustade, ponosno strese svoju dugu grivu i zagleda se na trenutak u moje lice svojim zgorućim očima. - U redu je, mama. Ne plašim se ... Ne plašim se uopšte! Oni su kukavice. Oni nas mrze, zato će me spaliti. Volim te, mama ... mnogo te volim! .. Na pragu je stajao Karafa ... O, koliko sam ga mrzela !!! Ako mržnja može da ubije, on odavno ne bi bio živ! Ali on je živeo ... a ja umirala. - Pretpostavljam da ste ostali pri svom mišljenju? - pogledao me je u oči i pitao, "sveti" Otac, i malo razmislivši, dodao je: - Isidora, vaša ćerka ide u vatru! Šta je sa vama, Madona ?! .. Ja sam ležala na nečijim rukama, ne znajući šta se dešava. Moje jadno srce pretilo je da se potpuno zaustavi, nije bilo u stanju da izdrži takav bol ... Ana me je žalosno pogledala u oči, pokušavajući da me podrži ... Ona je mene smirivala !!! - Gde vam je srce, madona? - loše krijući gorčinu pitao je Karafa. - Da li ste stvarno tako loša majka? - Ostavite je na miru, Karafa, svoju sudbinu odlučujem sama! - ljutito je povikala Ana - nikad neće ispuniti vaš zahtev, koliko god to vi želeli! Izlazite! Lice Karafe dobilo je grimasu besnila. Oštro se okrenuvši, on je pištavim glasom rekao:
- 276 -
- Pa, ja nisam dužan da budem bolji od tebe! To ti je - majka, osudila je na smrt svoje dete ... Užasni ste, madona ..! To je bilo upravo ono što sam trenutno osećala! Na kraju krajeva,ako bih spasila Anu, ona mi nikada ne bi oprostila. Ali, predati je vatri, ja, kao majka, izdajem je. Da li je bilo izlaza iz ovog začaranog kruga? .. Nije bilo šanse. Ja upravo počinjem da zaista osećam, da su svi koji su se borili, koji su verovali, u kojima je gorela sjajna istina, bili ubijani na stotine, a nije bilo nikoga da ih spasi ... setila sam se Magdalene ... Radomira ... Veste ... Koliko su oni otežavali tamnima! .. I kakvom su mržnjom gorela srca ubica, da bi uništavala Svetle živote. - Mama! Probudi se mama .. - Anin glas zvučao je uzbuđeno - Jesi li dobro, mama? Samo sam klimnula glavom, shvativši da treba da se pođe. Naprava, u koju su me vezali, bila je udobna i meka. Ona, kojom su vozili Anu, je bila od grubih dasaka i grubo klesanih trupaca. Gruba užad su držala grube daske, njene ruke su se trele o njih, i videla sam da odskače po dubokoj jami, da trnje probija njenu osakaćenu kožu, i izaziva joj jake bolove. Ali, Ana se samo nasmejala ... Njen um je dugo bio van realnosti, daleko, gde bol nije bitna, gde je ona nije mogla osetiti ... Konačno smo došli do malog trga, gde je moj otac umro ... Sećanje na taj dan još je živeo do pre nekoliko meseci u mojoj glavi, ne želeći da se nosi sa tim ... I sada se ta sećanja pridružuju Ani! Nisam mogla da verujem! .. Nisam mogla da shvatim ni umom ni srcem! .. - Pa, Isidora Totalno ste me razočarali. Vi niste ono što sam mislio. I vi ne zaslužujute da budete voljeni ... Činilo se da je neko "isključio" sve moje osećaje, činilo se da mi duša umire ... Ali, neko je hteo da još živim. - Oprostite mi, Isidora ... ne mogu da vam pomognem, Veliki Učitelj me je odbio, rekao je tiho mili glas. Iza mene je stajao Sever. Samo sam klimnula glavom, ne mogavši ništa da kažem. I poslednja nada je nestala. Ana je rešila da dostojno umre ... Pogledala sam na nju, želeći da zapamtim svaku crtu njenog predivnog lica. Okamenjena i gluva, ja upijam svu svetlost, koja je lila zlatnim potokom, koja je punila okolinu ... Odjednom,svi su ljudi ćutali. I nakon kraćeg trenutka, trg je eksplodirao burnim krikom: - 277 -
- Zažalićete !!! Sačuvajte tu mladost! .. Pustite devojku !!! Ubice! .. U meni se rodila krhka obnovljena nada za spasenje, ali Karafa ju je odmah nemilosrdno odsekao. Ljutito je zamahnuo rukom, i naredio da se pokrene izvršenje. Ana je stajala kao stub čiste svetlosti, kao da joj nije pretila užasna stvarnost. Ne skidajući sa mene svetle oči, nasmešila se ... - Drži se, mama! Ne daj se njemu .. - Ana mi se mislima obraćala - Uvek ću te voleti ... Čak i tamo. Nemoj me zaboraviti, majko! .. Srce je tuklo kao železo, vazduha nije bilo ... Reklo bi se, da ću otići sa Anom, nisam mogla da izdržim takvu bol. - Žao mi je mama, ali moraćeš da mi pomogneš. Ne mogu da odem sama ... Hoćeš li mi pomoći, mama? Odjednom je sve oko nas nestalo negde - bila je samo moja omiljena devojka, koja me je, na moj užas, zamolila da joj pomognem, da ode ... Šta je to značilo molila me je da je ubijem. Zemlja pod nogama je nestala - fizičko telo odbija da se povinuje ... Bojala sam se, da ću umreti, ne ispunivši ćerkin zahtev! Ana nije mogla da pomogne sama sebi. Ostala sam ja, da je spasim od muka, od kojih nije bilo drugog spasa ... Egzekutor je otišao do lomače, zapalio suvu slamu ... Plamen se razvio lako i pobedonosno, brzo se dižući sve više i višlje, preteći da zahvati bespomoćna telo ... - Zbogom, mama .. - Ana je povikala. - Zbogom, draga moja! Pokušala sam da joj pomognem - iz nekog razloga to nije radilo! Proklela sam sebe zbog kukavičluka, ponovo sam pokušala. Ana me je pogledala, i mislima molila: - Mama, pomozi mi! Mama !!! Još jednom, sabrala sam svu preostalu snagu - i u istom trenutku njeno krhko telo je bespomoćno visilo na konopcima ... Moja divna ćerka, moja svetla devojčica je mrtva. Ubila sam je, otvarajući joj put do željene večnosti ... To je sve čega se sećam ... Dani su smenjivali dane ... Bila sam bolesna ... Svest je stalno tonula u zaborav, a zatim se vraćala na trenutak, pa se gasila na duge sate, da bi me spasila od svog ludila. Časovi spokoja smenjivali su se naizmenično sa delirijumom ... Svaka poznata slika smenjivala se slikama neznanaca, zbog čega je moja duša vrištala i uvijala se, tražeći utočište ... Ponekad se činilo da me je konačno pustilo ...
- 278 -
Pojavila su se mila lica - oca, Đirolama, Ane. .. Oni su mi se osmehivali, kao da su mi pomagali da preživim. Ponekad, stajala mi je pred očima slika Karafe. Iz nekog razloga, on je uvek bio veoma uzbuđen ... Njegove crne oči bi me proždirale, kao da traga za odgovorom. Konačno, posle nekog vremena, toplota je počela da se povlači. Izgleda da je jasnije stanje nadvladalo delirijum. Najgore je izgleda, bilo iza. Drugi su tako mislili ... Za mene je najgore bilo buđenje. Setila sam se smrti Ane. Beskrajna bol odmah šiklja kao vodopad u uvenulu dušu.. Na moje iznenađenje, bol oživljava .. Čini se da su sva ostala osećanja u mom srcu već duže vreme jednostavno bila mrtva. Jednog dana, čula sam najpoželjniji za mene na svetu glas: - Mama .. O, mama, kako sam se bojala za tebe ..! To je bilo moje drago dete ... Moja Ana! Na moje veliko iznenađenje, htela sam da vidim Karafu! .. Očigledno, mučeno stradnjem i patnjom, moje srce je želelo da ojača. Kao i obično, nisam morala da čekam dugo ... Bilo je toplo, svetlo jutro. Kroz otvoren prozor mirisao je jasmin. Sunce je sijalo nežno i ponosno, kao da hoće da kaže da je došlo vreme da se vratim u život. Ležala sam još bespomoćna, ali brzo dobijajući na snazi, što je bilo potrebno mom poslednjem, a sada jedinom cilju ...Vrata su se otvorila tiho - tiho je ušao u sobu Karafa ... Ali šta se tako strašno desilo njemu?!. Lice Pape je bilo mršavo, staro i ispijeno, njegove oči su upale ... Karafa je izgledao kao da je ostareo dvadeset godina !!! Šta se desilo da tako ga uništi? .. - Na kraju krajeva, vi ste budni, madona! Slava Gospodu! Nisam očekivao da vas vidim živu! .. Moji doktori su vas ojačavali! Svi su rekli da će vaš mozak ostati u tami ... Da se nikada neće vratiti. Oh, tako mi je drago! Draga madona! .. Zapanjena takvim potokom ljubaznosti od strane Karafe, nisam mogla da izgovorim ni reč. Odjednom, Papa se snažno usplahirio i rekao da će doći kasnije... Šta to znači? Da li je to bio dokaz da je on istinski zabrinut za moje zdravlje? .. Ili je to samo strah da ću umreti, a njegov san nikada neće biti realizovan? .. Mislim da je samo on bio u stanju da to razume. I odlučivši da se ne uznemiravam povodom njega, ja sam ponovo pala u spasonosni san. Koliko dana se nastavio moj ulazak u "međusvet," ne bih znala ... Da li je to bio dan ili nedelja? ... A što je to bitno? .. Najvažnije je da mi je pomoglo da preživim gubitak moje ćerke i nisam pukla . Sve ostalo je nebitno. Sada sam bila potpuno sama, i brinuti o nekome nije bilo razloga . Oni su svi otišli u bolji svet. Ubiti Karafu... potpuno sam mogla da se predam osveti, bez straha od posledica, jer bi me tek sada mogli tek tako ubiti - 279 -
******************** Odjednom je bilo strašno! .. Stela, Isidora, Ana i sve oko mene je nestalo negde!!! Sa osećanjem, kao da me privlači veliki usisivač, bila sam u mom uobičajenom, fizičkom svetu, gde je čekala uzbuđena baka ... Skočila sam iz navike i napustila fizičko telo ... to jest - pokušala da iskočim ... Osjećaj je bio neprijatan ! Kao da se moja nesrećna suština srušila po hladnoj gvozdenoj barijeri ... vrisnula sam od straha, a onda se zagledala u svoju baku. - Iz nekog razloga ne mogu ući! Nešto mi ne dozvoljava! .. Ovo je, istina, bilo veoma strašno. Videla sam svoje fizičko telo, koje jednostavno nije htelo da me primi! .. Znala sam da nisam mrtva, ali iz nekog razloga nisam mogla da se vratim. - Bako! Pa, pomozi mi !!! - Već ozbiljno uplašena, plakala sam. Umesto toga, plakala je moja suština - osim bake niko to nije čuo. Malo po malo "vrata" u fizičkom telu počela su da se otvaraju, i konačno sam glatko skliznula u to, što na zemlji nazivamo "mene" ... - Tvoj život će biti veoma dug. Pa - živi! Videla sam da je moja baka vrlo zabrinuta, što se dešava veoma retko. I nisam mogla da shvatim šta je prouzrokovalo njenu uznemirenost. Po podu sam hodala svaki dan, a to nikada nije pravilo nikakve probleme. Šta će se desiti, šta ju nju toliko zabrinulo? .. - Znaš li koliko je sati? - pitala je baka. Ja sam odmahnula glavom. Onda je baka prinela pravo do mog nosa sat, a ja sam se užasnula - moje putovanje je trajalo punih pet sati !!! Nikada nisam išla toliko dugo! .. Međutim, ja i dalje nisam razumela zašto je to bilo loše, ali su osećanja u fizičkom telu bila jasna, da sam došla veoma blizu linije, preko koje je za mene moglo biti veoma, veoma loše ... telo mi je bilo neobično hladno, kao da sam ga stavila u lednik. Ono nije htelo da me sluša, nije želelo da se zagreje. Baka me je stavila u jednu zagrejanu, skoro do ključanja, kadu ( tada još nije bilo centralnog grejanja i voda se zagrevala na šporetu), koju je, očigledno, pripremila još pre nego što sam došla. Stisnula sam zube zbog nepoznate unutrašnje hladnoće, nisam mogla da izgovorim ni reč. Čudna hladnoća je postala sve jača, mada, čini se, sve je moralo da bude suprotno. Videvši svoje uzaludne pokušaje da joj kažem nešto, moja se baka konačno nasmejala toplo: - 280 -
- U redu, umukni, putnice ... Samo da znaš - kad si sama, nikad ne idi na tako dugo. Na kraju krajeva, da te nisam podržala, ti bi već bila mrtva ... Trčali su mi po celom telu ledeni žmarci! Kako to - tako da nisam mogla da hodam koliko želim?!. Dakle, moje telo je imalo ograničenje. Ali moja baka nije nikada pričala o tome! .. Držala me je u gorućoj kadi desetak minuta, osušila, obrisala, baka me onda smestila u krevet, prekrila ćebadima, svima koji su bili u kući. I dalje mi je bilo hladno ... Vrlo brzo sam dobila temperaturu. Očigledno, bila je veoma visoka. Ja se lično nisam sećala toga, sve mi je to mnogo kasnije rekla moja verna baka. Groznica i delirijum su trajale dva dana. Moja majka je mislila da sam veoma jaka. Ali, baka, ona je ćutala ... Dva dana kasnije, toplota je konačno spala. Vrlo dobro sam se naspavala, i probudila sveža, potpuno spremna za nove poduhvate ... I onda sam se setila svega što se desilo tokom ovog neočekivanog "izlaska". - Bako !!! Bako, draga moja, moram da se vratim !!! - Ne svojim glasom sam povikala. Bila sam strašno povređena i tužna, što se sve desilo tako glupo! Jer Isidora je verovatno već otišla, i sada više nikada neću čuti njenu priču! Ja .. Ne znam šta se desilo sa njom, sa Karafom! Kako sam mogla da propustim ovo !!! - Bako! mila, pomozi, pomoć! Babuška !!! Glas mi se od uzbuđenja slomio... Ali, ja još nisam ni znala, ali sam osetila, da je i ona osetila nešto. Tako da može da mi pomogne. Ali baka nije odgovorila, verovatno je negde u dvorištu. Pokušala sam da ustanem sama, ali se soba odmah okrenula, a ja zanjihala i pala na pod, ne uspevši da se uhvatim za krevet. Stvari su bile loše, osećala sam se veoma slabo i znala sam, da o putovanju nema ni reči. Ali dečja duša je preovladala, i konačno sam briznula u plač, zaboravljajući svoju "hrabrosti i snagu", kojom stalno pokušavam da se inspirišem ... Kada se vratila nakon pola sata, moja baka me je našla svu rastrojenu. Znala je samo da ja nikad neću plakati. Dakle, ozbiljno me pogledala u oči, sela na ivicu kreveta, i kao i uvek, mirno rekla: - Pa, šta to imamo, reci mi. Pokušala sam, koliko je to bilo moguće da joj ispričam priču o Isidori. Ona je pažljivo slušala, bez prekidanja ili ispravljanja, i kada sam završila, rekla sa simpatijama:
- 281 -
- A sada žališ, što nisi videla kraj? Klimnula sam glavom. - Zapamti, moja devočice - sve što se dešava u životu, nikada se ne dešava uzalud. Očigledno, bilo je potrebno zbog nečega, što si sve ovo videla. - Ali samo još malo, da li mogu? - iskreno, bila sam iznenađena. - Ti već odrasla, i ko zna - možda pomogneš ljudima da čuju o Isidori ..? - Kako mogu da pomognem, ako ne znam šta se sledeće njoj dogodilo? - Bila sam ogorčena. - Pomoći ću ti, dušo. Samo okrepi se malo, i ja ću ti pomoći - mirno odgovori baka, Samo moraš mi obećati da nećeš biti tamo jako dugo! - Oh, a kako ćeš mi pomoći, ako je Isidora tamo već sve rekla? Možda je već kasno! - bila sam razočarana. - Nije kasno, draga. Pomoći ću ti da se vratiš na isto mesto u vreme kada si otišla, smireno je rekla baka. U sebi, kao i obično, postavljam pitanja! Nekoliko dana kasnije, ujutro, čim je moja majka otišla na posao, moja baka me je pogledala lukavo i rekla ozbiljno: - Pa, je si li spremna, putniče? Zadržala sam dah! .. Ja stvarno nisam verovala da je čudo moglo da se desi, ali moja baka je bila moja jedina nada, i ja jednostavno nisam mogla da ne probam ... Odjednom, baka je iz moje sobe nestala i ja sam se našla na istom mestu i u istom vremenu, kao da sam tek otišla odatle .. Odmah je požurila Stela sa hranom: - Oh, pa to ste vi .. Mislila sam da ste otišli! A vi ste ovde !! Kako je lepo! Molimo vas, nastavite Isidora! .. ******************** Isidora se samo nasmejala i mirno nastavila svoju priču ... Još uvek nisam bila u stanju da napustim sobu, provodila sam dane u miru i tišini. Karafa se nekako se više ne pojavljuje, i ja sam odlučila, da dok on jednostavno ne reši, šta dalje da radim. Mene je to potpuno zadovoljavalo, jer mi je omogućilo
- 282 -
da povratim izgubljenu moć, koja mi je bila tako potrebna da se borim sa njim. U suštini, osećala sam se veoma čudno ... Nije bilo bola. U stvari - nije bilo ničega. Kao da je neko, mene žaleći, čvrsto zatvorio sva osećanja u neprobojnu mračnu tamnicu, koju ja nisam mogla da otvorim. T je bilo bolje - tako je bilo lakše ... Pojavila mi se nada da ustrajem i da se osvetim. Htela sam da vidim Severa, ali iz nekog razloga nije se pojavio. Propustila sam njegove divne priče, i sada sam bez njegove tople podrške ... On mi je postao pravi prijatelj, a da imam prijatelje u ovom trenutku nisam imala gotovo nikakav izbor ... Okruženje je bilo jezivo i hladno, bez trunke ljudskosti .. . I na kraju, jednog od divnih sunčanih dana, Sever se pojavio. Iz nekog razloga činilo mi se da je drugačiji, ali nisam mogla da shvatim kako. Čvrst, a istovremeno tužan, dugo me je i pažljivo zagledao u lice, kao da traži potvrdu da sam živa ... da ću živeti. Dok .. - Veoma mi je drago. Zdravo, Sever! - Odmori svoju dušu, Isidora. Žao mi je za sav tvoj bol. Nisam mogao da ti pomognem. - Mislim da sam uspela da preživim, Sever ... Karafa me više ne može uplašiti. On nema više šta da mi slomi. I zato sam ja jača. Sada ću da se borim sa njim dok ga ne uništim. - Jesi li sigurna, moj prijatelju? Ti si postala tako mirna i otuđena! - Sever je zurio u mene kao da pokušava da vidim da li još uvek ima života u mojoj duši. - Smirie se, Sever ... imam dovoljno snage da živim onoliko dugo koliko živi Karafa. Ali ja ne želim sada da govorim o tome! Recite mi, prijatelju moj, možete li mi dati još jedan poklon danas - možete li mi reći o Vidomiru? Ne zaboravite, obećali ste mi? Ponovo je pogledao u mene, ali videvši iskren zahtev, klimnuo je glavom. Znala sam da je bio iznenađen mojim umom. Ali, on je i mene samu iznenadio ... kao da sam kamen na kojem je pisao svoju današnju priču. - Šta želiš da znaš o tome, Isidora? - Nežno je pitao Sever. - Sve od dana kada je uspeo da pobegne od lomače ... - ja sam se nasmešila - Od rođenja. Sever klimnu glavom, a po njegovoj želji "vrata" u prošlost su se ponovo otvorila za mene, čineći me svedokom, jedinstvene istorije ...
- 283 -
- Četiri preostala begunca su naložila veliku vatru na planini Bidorte - znak za ostale u Montsenjuru - oni su se zagrejali malo, i nastavili težak put, koji ih je odveo do prijatelja u miran zamak Uson. Zamak je skrivean od radoznalih očiju okolnim planinama, i činilo se tada da je najviše pogodan da sakrije na neko vreme neprocenjive goste. Bilo je to neverovatno mesto, Isidora. A vlasnici (gospodari) dvorca su bili ljudi jednako neverovatni kao i sam dvorac. Posebno njegov gospodar, dama Esklarmond (Esclarmonde de Usson). Da, da! Ne čudite se, moj prijatelju, među Katarima u tim teškim vremenima bilo je pet dama Esklarmond! Rekli su da to ime donosi sreću njegovom vlasniku. Međutim, iz nekog razloga činilo se da je suprotno ... ali ime je, istina, veoma lepo. Reći ću ti nešto o Esclarmonde de Usson ... Ona zaslužuje, da se zna o njoj.
Stara slika zamka Usson Istina, to nije ono što crkva kaže o njoj ... - i uhvativši moj istraživački pogled, Sever je tužno odgovorio: - Da, moj prijatelju ... To je još jedna tužna-lažljiva priča o neverovatnom čoveku, ženi ratniku, čiji je život bio izuzetno hrabar i svetao, a od kojeg su "tamni" kasnije stvorili odvratan prikaz ... Kao i Magdalenu, od nje su napravili laku ženu, "ludu vešticu", koja luta izgubljena po oksitanskim planinama... čak se našao neki " brat Robert ", koji potvrđuje pismeno susret inkvizicije u šumi sa golom Esklarmond, okruženom čoporom belih vukova ... koji su imali ljudska lica ... (Detalji o čudesnom životu Esklarmond de Usson mogu se - 284 -
naći u knjizi "Deca sunca"). Bila je vanbračno dete Rajmonda Rožea (Raimonde Roger), Grofa de Fua (comte de Foix) i opatice Ermingardi.
Drevna gravura zamka Usson, ovako je izgledao zamak dok ga Vojska crkve nije uništila 1258. godine Dobila je ime - Esklarmond od Alion (Esclarmonde d'Alion). U tim danima se smatralo sasvim normalno da bogati gospodar ima što više dece van braka, onoliko koliko je bio u stanju da izdržava. Razlika između njih je bila samo da li je majka deteta bogata i plemenita. Ako je bila plemenita žena, otac je usvajao dete bez ikakvih problema. Kao sto se i dešavalo u istoriji ... Jednog dana, ako se ne varam, u noćnom lovu na vukove u šumama Arježa, Grof Rejmond se izgubio, takođe ponesen poterom ... Nakon duge potrage puta do kuće, potpuno iscrpljen, on je iznenada osetio kao da ga neko tiho zove, i video pravo ispred veoma visok, beli kameni zid ... To je bio poznati Arježski manastir. Tražio ja da mu dovedu opatiju, pošto je grof očekivao da će dobiti sklonište za tu noć. Došla je jedna visoka i šarmantna mlada žena, to je bila opatija manastira - Emergarda ... Grof Rejmond celog života je bio poznat kao veliki poštovalac ženske lepote. Jedan od njegovih nadimaka bio je čak - Rejmond Voljeni ( «Raimond the Beloved») ... I, naravno, mila opatija nije prošla nezapažena kod njega ... Sledećeg jutra opatiji Emergardi ostalo je o njemu prijatno sećanje, a glava ubijenog velikog vuka, visila - 285 -
je na vratima manastira ... Pošto je Emargarda, bila plemenite krvi, vrlo brzo je morala da napusti manastir i ode u svoju rodnu zemlju u Telho, da bi tamo čekala
Ruševine zamka Usson danas dolazak sledeće generacije. Pa ipak, nekoliko meseci kasnije rodila je blizance šarmantnu devojku i momka. Slaba Emergarda, nikada nije videla svoju decu,
- 286 -
umrla je tokom porođaja. Po saznanju o deci, grof Rejmond, naravno, nije dugo čekao, uzeo je novorođenčad potpuno pod svoje staranje. On im je zajedno dodelio unajmljene medicinske sestre u jednom od svojih brojnih zamkova. Na žalost, tačno godinu dana kasnije, pri opsadi zamka Miropua (Miropoix), teško ranjen grof Rejmond, je umro. Deca su rasla veoma silna, mudra i lepa, što je izazivalo zadovoljstavo nekih rođaka i zavist od strane druge, iz velike porodice Fua-Miropua-Pereilei, rođene dece, koja su zaista želela da se otarase previše lepih i previše pametnih nelegitimnih rođaka. Stoga, da bi uklonili decu iz vidnog polja, dečak je poslat da studira u manastir (da bi kasnije dobio odgovarajuću poziciju u društvu), a devojka je smeštena na imanju Belpeš (Belpech), pod nadzor vernog vazala grofa Rejmonda, već ostarelog Rajaksa (Raiax) Tako zvuči zvanična verzija života Esklarmond de Usson, koju podržava Sveta Crkva ... i lokalni notari na zahtev zainteresovanih, ukoliko ih ima ... Stvarni život ove neobične devojke, a onda - neverovatne žene, bio je (kao što već znate!) malo drugačiji ... Samo to, nažalost, danas, ne piše u "zvaničnim" pismima i dokumentima ... I sve je to, jednom davno napisano, uništeno od strane službenika crkve, jer su se plašili da će ljudi verovati starim legendama i da će tražiti istinu o neverovatnoj ženi ratniku, dok sećanje na nju i dalje čvrsto živi među njenim oksitanskim rođacima ...
Esklarmond De Usson
- 287 -
Legenda se zove - živi Hram Drevnih Bogova ...Prijatelja - Avatara Drevnih. Ali, za crkvu, ona je otelotvorenje Antihrista, plavookog đavola, ili jednostavno Veštica ... Za nju je obećala crkva veliku nagradu, kako je ne bi više videli živu ... Ali Katari, posebno "stari", divili su se hrabrosti, ponosni na neverovatnu hrabrost, i voleli su je mnogo, njeno čisto srce, koje je svakome darivalo svetlost i spokoj ... - Odakle vam takvi detalji, Sever? Vi govorite tako detaljno, kao da ste je znali? ne izdržavši, pitala sam.
Esklarmond De Usson, skulptura u kamenu - Samo nekoliko ljudi znali istinu njenog rođenja, Isidora. Među nekoliko njih bio sam i ja, stigavši u trenutku njenog rođenja, radovao se njenom životu ... Bila je Mag Ratnik... ne naučena, već rođena sa tim retkim darom. Ja sam je imenovao Nazvao sam je Rada (radosna, davajući Ra). Tada niko nije znao koliko će nepredvidljiva i teška biti njena sudbina. Od samog početka svog života devojčica je bila inteligentna i uporna. Još uvek veoma mala, Esklarmond je bila u stanju da komunicira sa davno-mrtvim ratnicima. Mogla je bez diranja, da pomera
- 288 -
teške predmete, govori mislima ... Ona je bila veoma talentovana, i vrlo iskreno ponosna na to. Posećivao sam je s vremena na vreme, da usmerim njeno učenje u
Slika Borisa Ošljanskog – Rođenje ratnika čarobnjaka pravom smeru. I svaki put sam bio iskreno iznenađen kako brzo i dobro radi mozak male Esklarmond! .. Uvek je dostizala neko novo, nepoznato znanje. Htela je da zna sve i sada, bez obzira koliko je to teško za nju! .. Stari Volh Rajaks, postavljen da se stara o devojci skoro od njenog rođenja, nije imao vremena da
- 289 -
odgovori na večno pitanje "zašto?". Čak i sa svom pažnjom, ona je uvek bila ispred njega ... Godine su prolazile ... Esklarmond je sazrela. Od zabavne kovrdžave devojčice ona se pretvorila u prelepu devojku, snagom i mudrošću je iznenađiivala čak i najstarije. Ona je postala neustrašivi ratnik, "divlji lovac", kako su je zvali stranci ... Sunčev ratnik, kako su je zvali njeni ... To je bilo vreme strašnih ljudskih lomača, iscrpljujućih opsada, i dugog, krvavog rata sa "slugama Božijim". I Esklarmond se revnosno borila za svoju Oksitaniju. Očajnički, svim silama, oružjem koje je bilo u njenom posedu. Grof Miropua, veoma drag njoj, iskreno se plašio za svoju nemirnu rođaku, i pokušao je da smiri militantnost Esklarmond. Ali, slušajući njegove reči, Esklarmond je postala samo još jači i žešći borac za svoje Katare ... Ona se borila i magijom i jednostavnim oružjem. Mašući mačem (koji je dobila od svog ujaka, grofa Miropua), ona je vodila noćima ratnike, od kojih je svaki bio spreman da da za nju život. Prilično dobro ja poznavala svoju omiljeni planinu, organizovala je noćne akcije, dramatično smanjujući veličinu crkvene vojske koja je okruživala Montsenjur. Tokom dana,
Prolaz kroz unutrašnje prolaze u Montsenjur Esklarmond je magijom obrušavala na njih cele stene, palila šatore i plašila konje. Ona se borila ... a za njom je otpočeo lov ... Krstaši su se plašili nje, njenih divnih, - 290 -
plavih očiju. Veduna je, bez straha napadala na njih sa najneverovatnijih i najneočekivanijih strana, uništavala ih kao jata gavrana u naletu, koji su se bez prava okomili na Oksitaniju ... Esklarmond se borila. Ali, ona je bila jedna ... Svi branioci Montsenjura bili su u opkoljenom zamku. Ali Esklarmond nisu puštali tamo. Stric, glava branilaca zamka, naredio joj da se bori van, očigledno pokušavajući da zaštiti devojku od njihove zajedničke gorke tragične sudbine. Kao savršen, grof Miropua, kao i njegova ratoborna nećaka, znao je različite nauke, alhemiju, i, naravno, priče slavjano-Arijevaca o vojnim veštinama. I pre nego što je počela borba, oslikao je lica svojih ratnika zaštitnim znakovima arijevskih ratnika, koje užasnuti Krstaši nisu razumeli. Kada su krstaši videli čudnim znakovima oslikane vitezove na zidovima Montsenjura, i ukrašeno sa istim znakovima, lepo lice dugokose žene, koja ih napada sa leđa, počeli su da paniče. Kao što je poznato, krstaši su videli sebe kao neustrašive ratnike, koji se ne boje ni "Boga ni đavola." Ali čim se pojavi nešto misteriozno i neshvatljivo, sva njihova hrabrost negde iznenada nestane bez traga ... A oni su se plašili normalnih ljudi, da po mogućustvu izbegnu nerazumljivo. (O "znakovima", simbolima vitezova vojnika savršenih Katara, Grofa Miropua, mogu se naći službene evidencije u Karkasonskoj Inkviziciji). Ne ograničavajući se samo na vojne akcije, Esklarmond je dostavljala noću u Montsenjur hranu. To je bilo još opasnije nego bitka. Komandant Karkasona, Arsis, pod pretnjom smrti, naredio je svojim vojnicima da prate svaku stazu, koja bi mogla da posluži kao prolaz ka dvorcu. Ali Esklarmond, koja je znala tajne podzemne tunele, dolazila je u njega pravo iz "unutrašnjih" (kako su ih zvali) podzemnih prostorija dvorca. I, naravno, tome su se stvarno nadali! Ovo je pomagalo gladnim, iscrpljenim ljudima da povrate malo snage ... da mogu da stoje. I ona je bila srećna, samo videvši ta svetla lica. Ne razmišljajući o sebi, bez razmišljanja o strahu. Ona je bila zaista stari Savršeni, mlada Esklarmond, jedna od onih koji se i dalje bore ... U želji da nekako zaštiti svoju ljubimicu, a savršenu neposlušnu sestričinu, ujak je odlučio da preduzme ozbiljne mere - našao je jednog divnog čoveka, koga je za kratko vreme napravio mužem Esklarmond. Njegovo ime je Bernard De Usson, on je imao trideset i osam godina, i bio je stariji od Esklarmond za čitavih dvadeset godina. Uprkos ovoj razlici u godinama, Esklarmond je iskreno volela svog muža, koji je bio veran i dobar Katar, i koji svaki put pomogao svojoj braći u veri da prežive strašne dane. Do tada, 1243. godine, Montsenjur - sunčani hram Katara - ipak se održao. Ali Esklarmond je znala - to neće dugo trajati. Znala je godinu pada Montsenjura. Madam de Usson je ojačala zamak, pripremajući se da primi izbeglice iz Montsenjura, ako neko
- 291 -
preživi. Esklarmondin muž, Bernard, potpisao je sporazum sa španskom plaćenikom Karbariom, prebacio u njegovu kasu 150 melgorskih livri, što je u to vreme bilo dosta novca. Ovaj iznos je plaćen najamniku za njegovu pomoć u oslobađanju Montsenjura, koja, nažalost, nikada u Montsenjur nije stigla. Frustriran izdajom Španca, de Usson još nije očajavao. Shvatajući opasnost za Montsenjur, odlučili su da ponude pomoć Svetozaru i Esklarmond, i da čuvaju novorođeno dete, potomka Radomira i Magdalena, koje će se uskoro pojaviti na ovom opasnom belom svetu. Zamak Usson je bio najbezbedniji od svih preostalih, a bio je veoma blizu Montsenjura. Zbog toga je bio veoma pogodan za utočište iscrpljenih od gladi i nesanice stalnih begunaca. Pomoć su zahvalno prihvatili. Dogovoreno je bilo da sa planine Bidorti, Svetozar da znak njegovoj Esklarmond da su oni svi dobro i da je njen sin živ ... Noć je bila maglovita i bljuzgava. Vlažan vazduh je natapao njihovu odeću ... utrnuli beguncima drhtali su od hladnoće, ali su morali da pobegnu daleko koliko je to bilo moguće. Mali Vidomir je hrkao mirno u rukama nepoznate tete, ne znajući da njegova majka vrlo brzo odlazi u smrt ... A madam Esklarmond je prvo prihvatila na grudi novorođeno dete, svakim minutom sve više i više srastala sa srcem njegovog malog sveta, znajući da ne bi mogla da se odvoji od njega ... bar ni za neko vreme ... dok mladić ne izraste u junošu Vidomira ... Ona još nije znala, koliko čvrsto i trajno će biti vezani njihovi životi ..
Strana Montsenjura sa koje nalazio ulaz u tajne prolaze - 292 -
Glava 44. Isidora -10.Vidomir.Spajavući kraljevi Noć je bila sve hladnija....Ali Esklarmond, znajući u okrugu svaku šupljinu, samouvereno je dovela begunce u svoj gostoljubivi zamak Usson, gde je čekao njen suprug Bernard. Novorođeni Vidomir, ceo težak put se nije budio. Očigledno, dobijena esencija maka pre izlaska, delovala je odlično, i malo dete je bezspokojno odspavalo svoj prvi zemaljski san, bez brige o svetu. Esklarmond se kretala nežno, pokušavajući da ga ne uznemiri. I njena duša je drhtala, znajući da u rukama drži deo Magdalene i Radomira ... Odjednom, čulo se krckanje grana - put su blokirali stranci. Esklarmond ih je prebrojala - bilo ih je sedam ... arogantnih i surovih. Naoružanih do zuba krstaša. Znala je odmah- oni nisu preživeli, a begunci su bili izuzetno umorni i jedva držali oružje. Čvrsto držeći rukama na grudima bebu i zatvarajući oči, Esklarmond pružila ruku ka strancima... - Veštica, bežimo! Veštica !!! - zavikao je jedan od napadača. Ali bilo je prekasno da pobegnu ... pali su na zemlju, i mirno utihnuli. Da li je Esklarmond ubila napadača, ili ih samo ošamutila, ostalo je nepoznato. Ali, oduzeli su joj mnogo snage. Pala je na zemlju, nasmešila se, kao da stavlja do znanja da je ona u redu. - Moramo da idemo, mila ... - šapnuo je Svetozar. - Ako je ovo bila zaseda, onda su čuli. Moramo da idemo, lejdi Esklarmond. Ona se podiže iznenađeno, čim je čula svoje ime koje je zvučalo gorko. Koliko je teško mora biti Svetozaru, znajući da je i dalje njegova Esklarmond živa! .. - Zovi me Rada - ona tiho šapnu - To je moje pravo ime. Svetozar klimnu glavom zahvalno. On je, međutim, pokušavao da joj se ne obraća direktno, nije bilo potrebno da izgovara njeno ime naglas. Očigledno, bol što izgubio suprugu prekrio je stvarnost, i izgovaranjem njenog imena, obraćajući se drugoj, to je za njega bilo bolno. Esklarmond je to razumela. Odnekuda je počela da joj se pojavljuje snaga. Da li joj to pomaže Magdalena?.. Esklarmond je često osećala tu čudesnu ženu, kako joj ona pomože ... naučila je kako da preživi - Kako o tome, niko nije čuo Sever?! Kako ljudi o tome ne znaju ništa?!. - u srcu sam plakala.
- 293 -
Centralno stepenište zamka Usson, leto 2009. Godine
- 294 -
Sever se samo nasmešio tužno - Kako ne znaju? Znaju ... Samo ne mnogo njih, ko je stvarno ona. Ponavljaš isto pitanje, moj prijatelju. To je prosto - Zemlja ... i zakoni na njoj ostaju uvek isti... Na kraju, stigli su do željenog zamka, i ljudi su seli ... izmoždeni do krajnjih granica, troje od njih je sa zahvalnošću zaspalo tamo gde su sedeli. Samo je Svetozar gledao u prazan prostor, verovatno želeći da kaže da govori sa svojom Esklarmond, dok je bilo vremena ... On nije mogao da oprosti sebi zbog toga što je otišao, zbog činjenice da ona umire sama ... On je pokušao da joj da bar deo njegove preostale snage. Vlasnik dvorca pokušao je da ne naruši Svetozara, poštujući bol i beznađe njegove situacije. Pomogao bi najbolje što bi umeo, ali to nije bilo u njegovoj moći ... Konačno, došlo je strašno jutro ... Okupljeni u sali, ljudi su ćutali. Svako je imao nekog ko je bio u Monsenjuru ... Čak i rastanak sa njima je bio moguć samo iz daljine ... Esklarmond je gledala nekud daleko, pokušavajući da misli na one koji joj nisu dozvolili da deli njihovu zlu sudbinu, ne dozvoljavajući joj da ostane sa njima ... svog omiljenog ujaka ... tetku Korbu, rođake i sestre ... Svoje prijatelje. Ona je mnogo puta odlazila do njih, dočekujući je sa ljubaznim rečima! .. I sada će svi umreti ... Bez nje ... Odjednom, naglo ustavši, Esklarmond je oštro prošla kroz vrata. Niko je nije zaustavljao. Niko nije ni pokušao ... Kod svakog od njih je bio prisutan u tom trenutku u duši njegovog lični bol ... Esklarmond to nije mogla da gleda ... Htela je da se bori! Ona nije bila u stanju da samo stoji tamo, gledajući prijatelje ako idu u smrt! Pobegla, gušeći se vlažnim, hladnim vazduhom, ne osećajući umorne noge. Njena odana ratnička duša je plakala, izbacujući bol ... Ona će se osvetiti !!! To će potrajati onoliko koliko mora! I ona je trčala i ... trčala ... Nakon nekog vremena, na visokoj planini, neposredno pre Monsenjura, na nivou vatre je stajala žena ratnik.... Izašavši za trenutak sunce, osvetlilo je njenu gustu plavu kosu, ocrtavajući njenu figuru blistavim oreolom ... Žena je stajala nepomično, kao da očekuje nešto. I onda su povikali od bola ljudi ... U isto vreme čulo se pevanje ... Monasi su pevali! .. U istom trenutku iz udaljenih krajeva opsedajuća vojska je začula urlik ... Da, da! Urlik! .. To ih je osvetila Esklarmond ... Nije imala pravo da umre (odgovorna je za Vidomirov život), ona nije mogla tek tako da prihvati gubitak. Ona je istrebila krstaše magijom ... Njena stvarna moć, data joj je od dobrih starih bogova ... Krstaši nikad nisu znali, na koji je misteriozni način, više od hiljadu njihovih vojnika, u strašnoj agoniji tog dana "otišlo na pokoj" .. Esklarmond, smrznuta od žalosti, gledala je užasne ljudske baklje, obećavajući u svom srcu da će osvetiti svakoga ... Ona se neće smiriti dok makar ijedan od
- 295 -
Čudne statue muškarca i žene u zamku Usson, čekaju one koji se nikada neće vratiti
- 296 -
počinilaca bude još uvek živ ... A u isto vreme, u zamku Usson, okružen strancima, Vidomir se probudio ... To je bio početak po volji sudbine njegovog ne lakog i dugog života ... neko uvek zabrinut za njega, neko ga je čuvao ... kao da ni sudbina nije mogla da razume, šta je tako uporno morao da preživi ... Sever utihnu, izgubio se negde vrlo daleko... Šta je video u svojim sećanjima? Šta je tako duboko mučilo njegovu dušu? .. Izgubljen u mislima, čekali smo u tišini, dok nije duboko udahnuo, Sever se konačno vratio u svoje uobičajeno meko "prisustvo". Svet oko nas je bio sumoran i hladan ... A svetlo lice Isidore je prolazilo kroz bol strašnih gubitaka, zagrevalo nas kao toplo čisto sunce ... - Recite mi, Sever - ne izdržavši, pitala je sa nadom Isidora - da li su gospoda Usson živi, da li su mogli da se spasu iz kandži "svete" inkvizicije barem nanekoliko godina? - Gospodin Usson nije uspeo ... Bio je spaljen za pomoć Katarima na centralnom trgu grada Perpinjan, nekoliko godina nakon pada Montsenjura ... On nije bio u stanju da vidi bolje od Esklarmond ... a ona je ostala živa još nekoliko godina. Ona je živa, i sada ... - Živa ... ??? Ali koliko godina ona živi?! Ona je - šta, kao Sever? - nije mogla da podnese takav šok Stela. – Bili smo tada još deca, ali čak i deca, da čuju to, je užasno strašno ... - Pretpostavimo da te to ne plaši! - Sever se nasmešio. - Nije tako loše kao što izgleda na prvi pogled. U to vreme su mnogi bili upućeni u budućnosti. Njih su zvali "Spavajući Kraljevi", a mnogi od njih se nisu probudili do sada. ************************ "Nikad nisam videla Spavajućeg Kralja ili kraljicu, ali u svakom slučaju, sa jednim od njih sam uspela ne tako davno da komuniciram mislima, kada je moj muž, Nikolaj Levašov, obnovljao njegovo telo posle mnogo godina "zimskog sna"." Sedamnaest ovih divnih ljudi znam sada. Neki od njih prešli su granicu vremena, a neki su došli sa celom porodicom, uključujući i decu ... I kroz nekoliko desetina hiljada godina, oni su, neko ko ih je pronašao slučajno, bačeni u kantu za smeće, kao otpadni materijal, međutim, nisu svi uspeli da se srećno održe do trenutka, kada su Znajući mogli da ih probude ... Ljudi su surovi i nemilosrdni ... i Zemlja je i dalje nemilosrdna. Ko želi da čuje kako su neki ljudi spavali nekoliko desetina hiljada godina, samo da bi se probudili jednog dana da pomognu drugima? .. Ko želi da zna da je to moguće? I kakav neverovatan novac će platiti bogati, kako bi
- 297 -
spavali nekoliko hiljada godina? .. Esklarmond je bila jedna od tih neverovatnih "uspavanih". Nju će pronaći, oni kojima je potrebna ... U potrazi za nečim sasvim drugačijim, na nju je sasvim slučajno naišla crkva. Objavljujući pećinu Misabel i grad Lurd "svetim", i do sada crkva pokušava da shvati šta je tačno to što su uspeli da nađu. ************************ - Recite mi, Sever, da li možemo da uradimo nešto da pomognemo ovim ljudima? žalosno je pitala Isidora. - Ne, Isidora. To je njihov izbor ...
Ovo su poslednji redovi koje je napisala Svetlana, 7. novembra 2010. godine, nekoliko dana pre njegovog ubistva
P.S. Meni je Svetlana govorila o poslednjem poglavlju prvog toma svojih "Otkrovenja", u kojem je završila priču o Isidori. Na žalost, Svetlana nije imala vremena da završi ovo poglavlje, ali ću ja ispričati svim čitaocima ove knjige zaveršetak priče o sudbini ove neverovatne žene, svojim rečima. Zato vas molim da ne sudite strogo, jer ja ne mogu da pišem umesto Svetlane ... Nikolaj Levašov
... Došao je i dan za izvršenje kazne nad Isidorom. Karafa nije naredio da je muče jer se bojao da će ostati bez svojih poslušnih dželata. Da, i bilo je neophodno da dobije od Isidore tajnu fizičke bez(s)smrtnosti, a lomljenje kostiju i unakažavanje tela u ovom slučaju su beskorisni, s obzirom na karakter madone. Karafa je znao, da ako on nije mogao da je slomi mučenjem i smrću voljenih ljudi, mučenje Isidore nema nikakvog smisla. On nije bio budala i zato se nadao da samo strah od smrti može izazvati da ona ispuni njegova očekivanja. On, kao i mnogi drugi, merio je sve i svašta po svojoj meri - jedna je stvar gledati smrt drugih na lomači, a druga stvar - goreti sam na njoj... Dan izvršenja kazne Isidore, je bio sunčan, sunčevi zraci su nežno dodirivali lice Isidore, šapćući joj, "... ne boj se ..." - 298 -
Cvrkutanjem su ptice, prenosile jedna drugoj tužnu vest o predstojećem pogubljenju, a vlati trave šapatom saopštavale o tome. Isidora je bila prekrasna na suncu, i kao da je bila još svetlija. Nju su vozili na otvorenim kolima do mesta predstojeće kazne. Na trgu, gde je izvršenje trebalo da se održi, bilo je mnogo posmatrača, ali među onima koji su došli da gledaju kako "humana" crkva spaljuje živog čoveka u ime Boga, nije bilo onih koji bi bacili na Isidoru kamen, trulo povrće ili voće. Njeno prekrasno lice i sva njena blistava pojava, je kod ljubitelja lomača ugasila želju da se "zabave" nad osuđenim na spaljivanje. Karafa je takođe nadgledao pripreme za izvršenje kazne. Njegov đavolji mozak se još uvek nadao da u poslednjem trenutku madona Isidora neće izdržati i da će pristati da mu otkrije tajnu večnog života. Isidoru su vezali za stub, i sve je bilo spremno da se sažeže, egzekutori su čekali samo signal do početka izvršenja. Gomila prolaznika ponašala se veoma čudno. Nije bilo krikova podsmeha, koji često prate takav spektakl. Na trgu, gde će se izvršenje održati, bila je potpuna tišina. Isidora i vezana za stub, ostala je veličanstvena i lepa. U njenim očima nije bilo straha, već samo kosmička tuga. Cela ta slika, njena uzdignuta glava, nije moglada ostavi ravnodušnim nikoga ko je došao na ovaj trg. Usred gomile čuo se prvi stidljiv glas: "... pomilujte je! Šta je ona kriva ". I sva je gomila vikala, zahtevajući ukidanje kazne. Zapravo, taj trenutak je Karafa čekao, nadajući se da će dobiti ono što želi - tajnu bez(s)smrtnosti. Otišao je do vezane za stub Isidore i tiho joj rekao: - Madona, vidite, čak ni gomila ne želi da vas vidi obavijenu plamenom ... Dajte da sve završimo sretno, madona. Gomila će biti srećna što ste se spasili od vatre inkvizicije, i likovaće zbog saznanja da može da prevaziđe svoj strah od svete inkvizicije. Ja dobijam tajnu bez(s)smrtnosti i takođe ću biti srećan! Vi, madona ćete ostati živi, i niko neće smeti da pokaže prstom na Vas za izdaju ili kukavičluk. Na kraju krajeva, svi će misliti da vas je oslobodila gomila ... da je ona tako odlučila, madona, ja ne mogu čekati celu večnost na vaš odgovor, dželati su već zapalili baklje, a vi treba da požurite sa odgovorom, ja sam i tako pokazao strpljenje i suviše dugo odlagao svoju odluku. .. Isidora ga je pogledala u oči i nasmijela se, a osmeh je rekao Karafi sve ... on je shvatio da mu Isidora nikada ne bi odala tajnu bez(s)smrtnosti. On je odmahnuo rukom u razočarenju, i udaljio se od Isidore ...
- 299 -
- Osuđena je da bude spaljena, ona nije spremna da okaje svoje grehove, i moram da dam naredbu za pokretanje izvršenja kazne - rekao je Karafa, okrenuvši se gomili, a onda odmahnuo rukom ... Dželati su prineli vatrene baklje do slame, i ubrzo je stigao prvi plamen ... suvo drvo planulo je vrlo brzo, a lagan vetar, koji je donedavno milovao kosu Isidore, sada je raspalio smrtonosni plamen ... Kako je volela da gleda Isidora živi plamen kamina, kada veseli jezik plamena srećno hrli na sledeći komada drveta bačenog u vatru ... A sada taj isti plamen, polako ali sigurno, ide ka njoj tako isto radosno da pretvori u pepeo njeno telo... Isidora se nije bojala smrti, ona je bila spremna za nju već duže vreme, odnosno, ona je umirla svaki put kada su umirali njen otac, njen voljeni muž i njena divna devojka ... ona je umirala svaki put kada je đavo u papskoj haljini ubijao stotine i hiljade talentovanih ljudi. I zato je bio važan njen sopstveni život za Isidoru, dokle god je ona mogla da se bori sa tim monstrumom, a jedino što je mogla je, da izdrži najgoru stvar: da gleda izvršenje kazne njenih bliskih i da se ne slomi. Jedino za čime je žalila u ovom trenutku Isidora, je to, što nije bila u stanju da uništi ovo čudovište u ljudskom obliku ... Njegova odbrana je ostala neprobojna, uprkos mnogim brojnim njenim pokušajima. U međuvremenu, plamen je već zahvatio njene noge, počela je da joj tinja odeća, i za kratko vreme, i ona će se pretvoriti u baklju ... Isidora nije čekala taj trenutak ... Ona se fokusirala na svoje srce i moću svojih misli ga je zaustavljala, kucalo je sve sporije i sporije, i sada ... njeno srce je zakucalo poslednji put ... i zaustavilo se zauvek ... Isidora je brzo i lako napustila svoje telo i sa strane i gledala kako plamen počinje da proždire njen život iz koga je upravo otišla ... Isidora nije sačekala da vidi kako gori u plamenu njeno telo. Ona je okrenula pogled ka neprijatelju ... Karafa je ljutito posmatrao kako vatra proždire u plamenu njegovu nadu da postane bez(s)smrtan. On nije bio u stanju da pokori ovu ženu ... Njegovo lice izgledalo je kao da je iznenada ostarelo i uvenulo ... Zapravo, tako ga je videla Isidora napustivši svoje telo ... i videla, kako je izgrađena zaštita Karafe ... Njegova odbrana je izgrađena na magiji mrtvih, i napustivši svoje telo, Isidora je mogla to da vidi ... Kako nije ranije shvatila! Svi Tamni razmišljaju isto... Ali sada je znala, i nije oklevala! Dok je još bila puna snage, dok goreći u plamenu vatre, njeno telo nije izgubilo životnu silu, ona je bila puna snage ... Isidora je počela vrlo brzo da raspliće uzroke prethodno neprobojne zaštite Karafe, i uskoro, ova zaštita je potpuno nestala ... I tada je nastupio trenutak istine i pravde... isidora nikada nije pomislila da će se to desiti nakon njene smrti, ali, bilo je važno to, da na kraju dobije priliku da zaustavi tog Papu - monstruma. Ona je skupila svu svoju bol, svu tugu za uništenje Karafe i nanela mu udarac ... U ovaj udarac Isidora je skupila svu neutrošenu ljubav - 300 -
majke, supruge, kćerke, svu neutrošenu veru u svetlo, i bacila je sve to na Karafu. Karafa se odjednom prvo uhvatio za svoju glavu, i pao na zemlju i počeo da se izvija kao zmija, nastavljajući da drži rukama glavu, kao neko koga su pokušali da otruju ... Ispustio je neki nečovečan urlik, koji se postepeno stišavao i ubrzo nestao u potpunosti, baš kao što je nestao i sam Karafa. Na trgu, gde je i dalje nastavilo da gori telo Isidore, vladala je mrtva tišina ... na početku niko nije razumeo šta se dogodilo, nisu svi shvatli da je Papa, koga su svi mrzeli mrtav mrtav ne može biti. A kada su shvatili šta se ipak desilo, gomila je prosto zaurlala i proklinjala Papu. Mrtvog ga se ne niko nije plaši u gomili ... U gomili su se čuli pozivi da se sruši papski dvorac, i gomila je požurila do rezidencije Pape. Gomila je bila kao bujica mulja koji je sve na svom putu pretvarao u haos. Isidora je posmatrala kako je gomila krenula da uništi palatu i trčala do razbije ne samo biste Pape, već i neprevaziđena umetnička dela ... Isidora je nažalost gledala kako najvrednija i jedinstvena biblioteka prikupljena Karafom, biva uništena u trenucima masovnog besa. Vredne rukopise i knjige, sa nekom zverskom radošću su ljudi bacali u vatru, kidali na delove, gazili. Ona je gledala kako se nakupljen strah od Pape-despota oslobađa na jedinstvenim platnima umetnika, kako mnogi počinju da guraju u džepove više ili manje vredne stvari, ne shvatajući da su oni uništavali najvrednije u papskoj palati - rukopise, knjige, slike ... gledajući sve to, Isidora je razumela zašto joj je Sever rekao da ljudi još nisu spremni, da još nije došlo vreme, i istovremeno je znala da su Sever i svi ostali bili u pravu! Ako se čeka da ljudi budu spremni, to se nikada neće desiti! I zapravo je u toma bila glavna greška Svetlih, i ona se rastužila zbog tog razumevanja ... Tamni su opstajali zbog činjenice, da nisu trošili vreme, već su delovali u svim okolnostima ... i dok Svetle Sile ne shvate ovu jednostavnu istinu, Tamne Sile će i dalje pobeđivati ..
- 301 -
5. GLAVA IZ KNJIGE N. LEVAŠOVA - OGLEDALO MOJE DUŠE. TOM 2
Prva škola-seminar u Americi je trajala četiri nedelje, tri sata dnevno, pet dana u nedelji. Radio sam takav produženi seminar po prvi put. Jedan od razloga je bila potreba da se prevedu predavanja sa jednog jezika na drugi. To je još jedan razlog. Kada sam radio seminar u Arhangelsku, postalo je veoma jasno da ljudima treba više vremena da "svare" potpuno novi materijal. Međutim, kako je budućnost pokazala, četrdeset dana nije bilo dovoljno ni za to da se ljudska svest radikalno promeni, čak i ako je sve dato u spremnom obliku i ljudi samo treba da "progutaju" to, ali se ispostavilo da proces "gutanja " nije bio previše lak. Ja ću kasnije dati te zaključke, nakon godina posmatranja svojih studenta na mojim seminarima, ali u junu i julu 1992. godine sam sproveo svoju prvu školu za američke studente. Bilo je žena po imenu Šila među njima. Bila je plavih očiju i zlatno-crvene kose Sabra, Jevrejka rođena u Izraelu, i diplomirala je u školi za rabine, drugim rečima ona je bila jevrejska "elita". Na jednom od svojih predavanja sam dotakao religiju i, svakako, Judaizam i njegovu varijantuhrišćanstvo. Takođe sam izrazio svoje mišljenje o Mojsiju kao mesiji Boga. Tokom pauze, došla je do mene i pitala zašto sam imao takav negativan stav prema Mojsiju? Nakon pauze odlučio sam da obratim više pažnje na ovu temu i moj odgovor na njeno pitanje je bio prilično jednostavan. Rekao sam da ako neko otvori Stari zavet ili Toru i pročita šta je Mojsije uradio i kako je to uradio nakon što je postao božji Mesija, on ili ona će otkriti jednu "čudnu" osobinu njegovog delovanja. Prema ovim knjigama sve njegove radnje donose samo smrt i uništenje, ništa drugo! On je ubijaao čak i one koji su pristali da pođu sa njim, ali nisu želeli da prihvate njega i njegove "zakone" koje je doneo sa planine Sinaj, posle njegovog nezaboravnog susreta sa pričajućim grmom. On je ubio te ljude kriveći ih oda božavaju Zlatno tele. Ovde sam skrenuo pažnju slušalaca na činjenicu da ako je zaista uništavao sluge Zlatnog teleta, zašto preživeli Izraelci nastavljaju da služe Zlatno tele do danas? Takođe sam podigao temu hrišćanstva, rekavši da hrišćanstvo i njegov koncept, zbog kojih je čovek koji se zvao Hrist žrtvovao svoj život, nemaju ništa zajedničko! Moja izjava je izazvala dosta burnu reakciju kod svih slušaoca, a oni su bili iznenađeni još više kad sam rekao da bih mogao to da dokažem koristeći tekst Novog zaveta! Oni su bili veoma zainteresovani. Počeo sam sa rečima koje su napisane u Jevanđelju po Mateju, koje direktno ukazuju kome je Isus Hrist došao: "... Ja sam poslat samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva ..." Fraza govori sam za sebe, sve za što se osoba koja se zovala Isus Hristos brinula, u stvari, ticalo se samo Izraelaca! Ta jedna činjenica jasno pokazuje da čak i ako se religija sa njegovim imenom pojavila na način na koji smo rekli, to se ticalo samo Izraelaca! - 302 -
Začudo, Izraelci su nametnuli ovu religiju Gojama, drugim rečima neIzraelcima! I oni su nastavili da praktikuju judaizam, protiv kojeg je čovek koji se zvao Isus Hrist (uzgred, Hristos na modernom grčkom znači Mesija i nije ime) se borio. Evo šta je Isus rekao o Bogu Izraelaca: 42. Tada im je Isus rekao: „Kad bi Bog bio vaš Otac, voleli biste mene, jer sam ja od Boga došao i sad sam ovde. Nisam došao sam od sebe, nego me je on poslao 43. Zašto ne razumete ono što govorim? Zato što niste u stanju da slušate moju reč. 44. Vaš je otac Đavo i želite da postupate po željama svog oca. On je bio ubica ljudi od početka i nije ostao postojan u istini, jer u njemu nema is - tine. Kad govori laž, svoje govori, jer je lažov i otac laži. 45. A ja istinu govorim, i zato mi ne verujete..1 Kada sam rekao da ovo, ljudi su bili veoma iznenađeni. Nastavio sam da mojim slušaocima objašnjavam da je čovek zvani Isus Hristos savršeno znao Toru i razotkrio judaizam i njegove sluge kao sluge Tamnih Sila o kojima stihovi iz Jevanđelja po Jovanu rečito govore! Oni jasno pokazuju da je on savršeno razumeo ko je Bog Jehova! Postepeno sam doveo svoje slušaoce do razumevanja da je Isus Hristos došao da spase ... izgubljene ovce kuće Izraeljeve ... jer su postali prve žrtve "Boga" Jehove o čemu Novi zavet govori otvoreno! Prema svim jevanđeljima, Isus Hrist je razotkrio suštinu čovekomržnje judaizma i Boga Jehove! .... Korak po korak vodio sam slušaoce do razumevanja onoga što je Isus Hrist doneo ljudima, na osnovu informacija koje su date u Novom zavetu. Doveo sam do njih razumevanje o tome da ono što sam ja govorio otvoreno piše u njemu, iako je tamo ostalo malo stvarnih reči Isusa Hrista! Ali čak i ova iskrivljena informacija bila je dovoljna da se izvuče zaključak sličan mom, ako se pažljivo pročita i ako se uklone Zombi-programi ubačeni u Novi zavet. Rekao sam im kako sam predložio svojim slušaocima u SSSR-u da ponovo pročitaju Novi zavet, a pre toga da donesu knjige meni da uklonim programe za kodiranje. Opisao sam krajnje iznenađenje ljudi kada su ponovo pročitali istu knjigu nakon što sam prešao svojom rukom preko nje bez otvaranja knjige, i drugačijeg njenog razumevanja. Oni su gledali na nju kao da su je videli po prvi put u svom životu - bili su zapanjeni oštrom promenom u njihovom razumevanju nakon moje, na oko beznačajne akcije. Nisu mi svi američki studenti poverovali, i predložio sam da učine isto, da pročitaj Novi zavet, a zatim da mi daju svoje knjige da uklonim programe za kodiranje ... i efekat je bio isti kao u SSSR-u. Kasnije, kada sam nastavio da komentarišem o Novom i Starom zavetu, 1
New Testament, John Chapter 8, verses 42-45.
- 303 -
izrazi na licima mojih američkih učenika govorili su sami za sebe. Na osnovu teksta Novog zaveta pokazao sam im da Juda nije mogao izdati Isusa Hrista za "trideset srebrnjaka", jer pre dve hiljade godina srebrnjaci nisu korišteni na Bliskom Istoku! Ja sam rekao da čak u skladu sa savremenom lažnom istorijom srebrnjaci nisu korišteni na teritoriji Rimskog carstva, koje u stvari nikada nije postojalo: bilo je apsolutno jedna druga imperija na tom mestu, čija je monetarna jedinica talant - zlatne poluge određene težine! Srebrnjaci su se pojavili u opticaju tek na početku srednjeg veka. Drugim rečima, vreme događaja opisanih u Novom zavetu je lažno. Nekome je potrebno da ti događaji izgledaju hiljadu godina stariji! Ova činjenica sama po sebi govori o pokvarenosti onih koji su pisali ova "jevanđelja" i onih koji odobravaju njihovu "istinitost." U stvari, hrišćanski ekumenski saveti "odobrili" su samo četiri Jevanđelja od skoro trideset! Pitao sam svoje slušaoce zašto nije bilo ni Jevanđelja koje je napisao sam Isus Hrist? Bio je veoma obrazovan čovek i slobodno je čitao Toru na starom jevrejskom jeziku koji većina Izraelaca tada nije znala! Ali Isus Hrist nije bio Jevrejin! Može se naći mnoštvo činjenica koje mogu to potvrditi u samom tekstu Novog zaveta i jedna od njih su Isus Hristosove vlastite reči kada je rekao da je bio poslat samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva ...! Ako je bio Jevrejin, on bi bio jedan od onih izgubljenih ovaca koje je došao da spase. Dok sam objašnjavao sve ovo, iznenađenje u očima mojih američkih studenata raslo je sve više i više, što me je zauzvrat iznenadilo. Potpuno sam razumeo nedostatak znanja o takvim detaljima kod mojih ruskih studenata kada sam im pričao o istim stvarima, jer "naučni ateizam" je tada bio službena "religija" u SSSR, a ljudi nisu mogli da proučavaju Bibliju u školama, fakultetima ili u visokoškolskim ustanovama. Ali na Zapadu, u SAD posebno, hrišćanstvo je bilo dominantna religija: katolicizam, protestantizam, Luterantizam, Mormoni i veliki broj drugih manjih hrišćanskih sekti su bili norma za ovu zemlju. Većina ljudi ide u crkvu nedeljom i redovno sluša propovedi sveštenika koji su govorili o Isusu Hristu kao Spasitelju. Skoro svi su pročitali Novi Zavet, ali niko nije obraćao pažnju na brojne apsurdne stvari u Novom i Starom zavetu. Lapsus o "trideset srebrnjaka" nije samo apsurd Novog zaveta koji se tiče Jude. Prema tekstu Juda Iskariotski je izdao Isusa Hrista judejskom stražaru sa poljupcem. Svi vrlo dobro znamo ovu činjenicu. Ali iz nekog razloga niko ne obraća pažnju na detalje u vezi sa apostolom Petrom (Simon). Prema Novom zavetu, u toku Poslednje večere Isus Hrist je govorio o svojoj bliskoj smrti, predstojećem vaskrsenju i izdaji od strane drugih. Svi obraćaju pažnju na Judino pitanje: "Sigurno ne ja, Rabbi?" Ali niko ne uzima u obzir njegove reči da će ga svi izdati, a kad je Petar počeo da se kune u - 304 -
lojalnost, rekao je Isus Hrist sledeće: 32. A posle kada ustanem iz mrtvih, pojaviću vam se u Ga li leji." 33. Ta da mu Petar reče: „Ako te svi prežale, ja te nikada neću prežaliti.” 34. A Isus mu reče: „Zaista ti kažem da ćeš me se tri puta odreći ove noći pre nego što zapeva petao.” 35. Reče mu Petar: „I ako treba da umrem s tobom, neću se tebe odreći.” Tako mu rekoše i svi ostali učenici..2 Ova naizgled vrlo dobro poznate reči su vrlo vredne naše pažnje. Vojna garda Judejskog vrhovnog sveštenika uhapsila je Isusa Hrista kasno noću kada je mrak već pokrio zemlju. On je uhapšen u vrtovima blizu Jerusalima (drugo mesto vredno pažnje), mesto koje Novi Zavet naziva Gethsemane. Kada sam doveo svoje slušaoce do ovog trenutka, niko nije mogao da razume zašto sam govorio o tome toliko dugo. Biblija vrlo jasno kaže da je Isus Hrist predvideo da će ga se Petar tri puta odreći, što se se dogodilo. Pa koje su druge stvari koja su sakrivene ovde osim Petrovog odricanja? Evo ih. Već je bila noć kada je Isus Hrist uhapšen. Do prvih petlova u zoru, Petar je imao samo šest ili osam sati noći da izda Isusa Hrista tri puta. Bio je mrak na ulicama noću, kao i danas, iako su naše ulice osvetljene, ali onda, u vreme opisanih događaja, a bilo je to pre hiljadu godina, ili, još više, pre dve hiljade godina, ulice su bile potpuno mračne, posebno na jugu. Za tu činjenicu nije bitno gde su se ti događaji odvijali-na Bliskom istoku ili u Carigradu-TrojiCarigradu-Jerusalemu-noći su tamne svuda! Neko se može zapitati-kakve veze sa svim ovim imaju južne tamne noći? Gradske ulice su bile veoma slabo osvetljene i u tzv mračnom dobu i srednjem veku. Svaki prolaznik može doći pod udar pljačkaša i ubica koji su delovali pod okriljem nekažnjivosti mraka, što je značilo da su ulice uglavnom napuštene noću. Ako je i bilo nekih koji bi se usudili da zakorače ne ulice noću, bili bi to plemeniti i bogati ljudi u pratnji brojnih naoružanih čuvara ili veoma siromašnih ljudi koji ne bi izazvali nikakav interes za pljačkom. Drugim rečima, bio bi veoma mali broj ljudi na ulicama Jerusalima u noći Isus Hristovog hapšenja. I ono što čitamo u Novom zavetu, u mraku južne noći svi retki prolaznici su identifikovali Petra odjednom! 58. A Petar je za njim izdaleka išao sve do prvosveštenikovog dvora, ušao je unutra i seo sa slugama da vidi kraj. 69. A Petar je sedeo napolju u dvorištu kada mu priđe jedna sluškinja i reče: „Zar nisi i ti bio sa Isusom Gali lej cem?” 70. Ali on pred svima reče: „Ne znam uopšte o čemu pričaš.” 71. A kada izađe u predvorje, vide ga druga sluškinja i reče ljudima 2
New Testament, Matthew Chapter 26, verses 32-35.
- 305 -
koji su tuda prolazili: „Ovaj čovek je bio s Isu som Na za rećaninom.” A on opet reče uz zakletvu: „Ne poznajem tog čoveka.” 72. Ma lo posle priđoše oni što su stajali u pred vorju i reko še Petru: „Zaista si i ti iz te grupe, jer te tvoj go vor, koji pod seća na proročki, odaje.” 73. Tada poče Petar da ga se odriče i da se kune da ga ni ka da nije upoznao. I odmah zapeva petao. 74. A Petar se seti Isusovih reči: „Pre nego što petao zapeva, tri puta ćeš me se odreći.” Potom izađe napolje i gorko zaplaka..3 Prateći ovaj fragment, Petar je prepoznat od strane jedne kućne pomoćnice, zatim još jedne, kao i od drugih ljudi. Ispostavilo se da su gotovo svi znali Petra iz viđenja, ali to nije bio onaj koji je obavljao sva "čudesna" dela, raspravljao sa farisejima itd, ali ipak, izgleda da je bio izuzetno poznat da su ga svi prepoznavali čak i noću! Ali u isto vreme niko nije znao ko je bio Isus Hrist i ... samo Judin poljubac je pokazao stražarima Judejskog vrhovnog sveštenika ko je Isus Hrist! Ovo je ozbiljna kontradikcija, ali niko ne obraća pažnju na to. Isto tako, jasno vidimo iz navedenih stihova da Judejski Sanhedrin (savet) sprovodi suđenje posle ponoći, u sinagogi, što određuje prirodu judaizma kao mesečevog kulta i pokazuje činjenicu da judaistički sveštenici imaju maksimalnu snagu noću što govori samo za sebe! Postoji još jedna stvarjevrejski sveštenici osudili su Isusa Hrista na smrt, što je u stvari bila žrtva Izraelaca svom Bogu Jehovi u potpunom skladu sa Torom: 1. Savesno se držite sva ke reči koju vam zapovedam. Ništa ne dodajte niti išta oduzimajte od toga. 2. Ako se među vama pojavi neki prorok ili čovek koji sanja snove i on ti pokaže neki znak ili učini neko čudo, 3. pa se taj znak obistini ili se dogodi čudo o kom ti je govorio, i on ti kaže: ‘Hajde da idemo za drugim bogovima, koje ne poznaješ, i da njima služimo’, 4. ne slušaj reči tog proroka ni čoveka koji je sanjao taj san, jer vas Gos pod, vaš Bog, iskušava da bi znao da li vo lite Gospoda, svog Boga, svim svojim srcem i svom svojom dušom. 5. Za Gospodom, svojim Bogom, idite i njega se bojte, njegovih se zapovesti držite i njegov glas slušajte, nje mu služite i njega se držite. 6. A onaj prorok ili čovek koji sanja snove neka se pogubi, jer vas je nagovarao da se pobunite protiv Gospoda, svog Boga, koji vas je izveo iz egipatske zemlje i otkupio vas iz doma ro bovanja. On je hteo da te odvrati od puta kojim ti je Gospod, tvoj Bog, zapovedio da ideš. Ukloni zlo iz svoje 3
New Testament, Matthew Chapter 26, verses 58, 69-74.
- 306 -
sredine..4 Judaistički sveštenici osudili su Isusa Hrista na smrt kao žrtvu, na Judejski praznik Paša, kako Tore nalaže! Osim toga, ova žrtva Bogu Jehovi je bila najvrednija za Izraelaca, jer prema Tori on je bio prorok koji hoće da Izraelce skrene sa puta po kome im je Gospod zapovedio da hodaju! .. Kada sam razvijao ovu sliku pred mojim slušaocima, oni su bili šokirani kako je to jednostavno i jasno objašnjenje uništilo maglu laži oko Isusa Hrista i postalo je jasno da su ga jevrejski sveštenika ubili, potpuno sledeći zapovesti Tore, zbog njegove namere da izvede Jehovine prve žrtve - izgubljene ovce doma Izrailjeva - van njegovog "stada"! Isus Hrist je imao cilj da ih spasi, ali Jehovine verne sluge, judejski sveštenici od Levita - njihovi direktini potomci koji su postavljeni nad svim Izraelcima, sprečili su ga. Mračne sile koriste njihove sluge i ubijaju čoveka koji može da oslobodi Izraelce iz ropstva! Takođe sam objasnio svojim slušaocima da se sve opisano u Novom zavetu nije odvijalo na Bliskom istoku, već se dogodilo u gradu koji većina ljudi zna kao Konstantinopolj! To su bili Izraelci koji su svesno stvorili haos sa imenom grada a evo i zašto. U to vreme Jerusalim nije bio naziv nekog posebnog grada. Baš kao što se grad gde je vladar neke zemlje imao rezidenciji zvao kapitol, u antici mesto gde je bio smešten vrhovni sveštenik bilo koje religije zvao se Jerusalim. Prema tome, uvek je bilo više Jerusalima prema broju vrhovnih sveštenika. Ponekad, vladar zemlje i vrhovni sveštenik su imali svoje prostorije u jednom te istom gradu koji bi u tom slučaju imao dva imena: kapital kao svetovno ime i Jerusalim kao duhovno ime. Svakako, glavni grad države imao je svoje druge (geografsko) ime, jer se prebivalište vladara moglo promeniti na drugu lokaciju, a zatim bi novi grad postao prestonica. Dokaz da je Jerusalim Novog zaveta Konstantinopolj, može se naći u tekstu: 45. A od šest sati* nastala je tama po svoj zemlji koja je trajala do devet sati.*. 46. Oko devet sati povika Isus veoma glasno na svetom jeziku: „Eli, Eli, lama azavtani?” (“Bože moj, Bože moj, zašto si me os ta vio?”) 47. A jedan od onih što su tamo sta jali čuvši to reče: „Mora da zove Iliju.” 48. I odmah otrča, uze sunđer, natopi ga sirćetom, i dade mu da pije. 49. A ostali rekoše: „Izgleda da će doći Ilija da ga spase.” 50. A Isus još jednom povika glasno i posla dušu svome Ocu. 51. I odmah se zavesa u hramu rascepi na dva dela od gore do dole, i zemlja se zatrese, i stene se raspadoše,.5 4 5
The Pentateuch and Haftorahs. The book of R’e XIII, 1-6, p. 1163-1165. New Testament, Matthew Chapter 27, verses 45-51.
- 307 -
Ovi stihovi jasno pokazuju da kada je Isus Hrist bio razapet, bilo je totalno pomračenje sunca. Vreme je navedeno veoma precizno - Od podneva ... do tri popodne, što ne znači da je ukupno pomračenje trajalo tri sata, u ovom trenutku, već se dogodilo u roku od tri sata preko cele zemlje. Kada je Isus Hrist izdahnuo, desio se moćan zemljotres ... Zemlja se tresla. Pisci Novog zaveta i njegovi cenzori su bili prilično neuki ljudi, i nisu shvatali da bi ova vrsta indikacije dozvolila drugim ljudima da pronađu mesto i izračunaju vreme događaja. Totalno pomračenje sunca i zemljotres koji se dogodio u isto vreme je jedinstveno i lako se da utvrditi. Na žalost nisam imao precizan dokaz mojih reči kada sam držao svoju prvu, pa čak i drugu američku školu. To se dogodilo mnogo kasnije kada sam pronašao čvrstu potvrdu u knjizi ruskih naučnika G. Nosovska i A. Fomenka "Nova hronologija Rusije, Engleske i Rima", gde autori dokazuju da totlano pomračenje sunca nikako nije moglo da se desi 33. godine nove ere na mestu modernog Jerusalima! Očigledno, autori Novog Zaveta su mislili da će totalno pomračenje sunca i zemljotres koji se dogodio tokom Isus Hristove smrti na krstu ojačati versku ustreptalost kod sledbenika, jer bi ovi prirodni događaji naglašavali "božansku" suštinu događaja. Međutim, oni su napravili ključnu grešku zbog neznanja: oni nisu znali kako da izračunaju vreme i mesto pomračenja, pa su ostavili informaciju u Novom zavetu koja razotkriva njihovu laž! Poenta je da je, prema različitim hronikama i matematičkim proračunima totalno pomračenje sunca sa pratećim zemljotresom bilo u Carigradu 16. februara 1086! Dakle, vreme i mesto Isusa Hristovog raspeća su čvrsto "vezani" za Carigrad i 11. vek n.e. iako su totalna pomračenja veoma retka pojava, ono se manje ili više redovno odvija i vidljivo je na različitim mestima na našoj planeti. Međutim, prirodni fenomen kada je totalno pomračenje sunca praćeno snažnim zemljotresom je jedinstveno i veliki broj ukupnih pomračenja prestaje da bude argument. Postoji mnogo sličnih "komada iz pera" u Novom zavetu. Uzmimo Isus Hristove poslednje reči. Novi zavet je spasao nekoliko autentičnih reči ... Ilija, Ilija ... koji se tumače u Novom zavetu kao ... Bože, Bože ... Začudo sledeći stih otkriva da su ljudi koji su stajali oko mesta raspeća čuli njegove reči i počeli da govore: ... Ovaj čovek poziva Iliju. Ovo bi trebalo da znači da je Ilija ime Boga. Ali, ako se obratio Bogu po imenu, trebalo je da izgovara jedno od imena Judejskog Boga onda, na primer, Jehova! Ali ime Ilija nema ništa zajedničko sa imenom Jehova! Dakle, čak i ako je Isus Hrist pozivao Boga, očigledno to nije bio Bog Izraelaca, Jehova! Međutim, prema Starom i Novom zavetu ime Boga hrišćana je upravo Jehova! Zar nije čudno da je Isus Hrist došao da spase izgubljene ovce doma Izrailjeva iz Jehovinih kandži, koga je nazvao đavolom i da ga poziva pre smrti ?! Isus Hrist vrlo jasno kaže da je poslat samo - 308 -
izgubljenim ovcama doma Izrailjeva! Ko ga je onda poslao? Da li je to Bog Jehova? Ako je tako, zašto ga je zvao đavolom? I zašto je zvao Iliju umesto Jehovu? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: Bog Jehova nije bio taj koji je poslao Isusa Hrista. Neko drugi, čije ime je Ilija ga je poslao da spasi izgubljene ovce doma Izraeljova, i nema ništa zajedničko sa Bogom Jehovom! U ovom slučaju kompletna apsurdnost situacije nestaje bez traga. Postoji još jedna stvar. Da li je mogao Isus Hrist da se bori veoma aktivno protiv judaizma kao religije izgubljenih ovaca doma Izrailjeva u cilju stvaranja skoro iste religije koja nije namenjena za Izraelce, jer to logično sledi iz njegove misije, ali za Goje? U stvari, on je došao da spase upravo Izraelce, ne Goje! Pre nego što sam nastavio sa objašnjenjem, pitao sam svoje slušaoce: "Ko mi može reći načelnu razliku između judaizma i hrišćanstva. To mora biti fundamentalna, a ne razlika u ritualima." Bio sam iznenađen da niko od mojih slušalaca mogao ništa pronicljivo da kaže. Onda sam nastavio svoje objašnjenje i obratio pažnju na jednu, stvarno važnu, razliku između judaizma i hrišćanstva. Sledbenici judaizma priznaju Mojsija kao Mesiju i čekaju novog da dođe. Oni su žrtvovali Isusa Hrista njihovom Bogu kao lažljivog proroka! Sledbenici hrišćanstva priznaju obojicu Mojsija i Isusa Hrista kao Mesiju i očekuju drugi dolazak ovog drugog! Prema tome, principijelna razlika između ove dve religije je priznanje ili odbijanje Isusa Hrista kao Božjeg Mesije. Kad sam doneo takav očigledan zaključak, svi moji slušaoci bili su blizu stanja šoka! Nastavio sam objašnjenje i pitao ih drugo pitanje. Da li se takva osoba kao što je Isus Hrist borio sa judaizmom samo radi stvaranja nove religije u kojoj je jedina razlika njegovo priznanje kao Mesije Boga, štaviše, Bog koga je nazvao đavolom i koji je imao za cilj da oslobodi Jevreje iz njegovog ropstva? Nerešiva kontradikcija se javlja, naročito ako se uzme u obzir da i Izraelci i hrišćani imaju jednog te istog Boga - Jehovu, jer je osnova za ove religije jedna te ista "sveta" knjiga - Tora, koja je neznatno smanjena za hrišćanei ili drugim rečima, adaptirana je za Goje i zove se Stari zavet! Oni su uklonili iz Tore najočiglednije tekstove koji su pokazivali pravu suštinu Judejske religije kao religije društvenih parazita, ali Bog je ostao isti - đavo, kako ga je zvao Isus Hrist! Ako pretpostavimo za trenutak da je Isus Hrist želeo da stvori novu religiju, čini mi se da Bog ove religije nikada ne bi bio bog Jehova! A ako je stvorio takvu veru, bila bi samo za Izraelce! Međutim, hrišćanstvo je stvoreno upravo za Goje, ne za Jevreje. Moje reči su imale efekat kao da je eksplodirala bomba! Niko nije očekivao takav zaokret! Uvek sam iznenađen slepilom ljudi. U stvari, sve što sam rekao o tome i komentarisao je zapisano u Starom i u Novom Zavetu. - 309 -
Mnogi, ako ne i svi, čitali su ove knjige i čuli propovedi sveštenika ", ali niko nije " uključio "svoj mozak kako bi sagledao šta čita i čuje. Nivo robotizacije na koji su društveni paraziti spustili Goje, sve ne-jevrejske ljude, je stvarno neverovatan! Nisam mogao preći preko Pontija Pilata ćuteći. Na žalost, nisam imao materijalne dokaze koji podrivaju hrišćanstvo daleke 1992. godine koje sada imam. Ipak, skrenuo sam pažnju svojim slušaocima na tekst Novog zaveta: 11. Isus je stajao pred Pilatom, koji ga je pitao: „Jesi li ti jevrejski car?” A Isus reče: „To si ti rekao.” 12. I kada su ga optuživali glavari sveštenički i starešine naroda, nije rekao ni reči na sve njihove napade. 13. Tada mu reče Pilat: „Vidiš li šta sve svedoče protiv tebe?” 14. A Isus mu na to nije rekao ni reči, što je Pilata veoma čudilo. 15. A u čast velikog praznika Pashe, pre ma njihovom običaju, komandant grada je obično oslobađao jednog zatvorenika koga je narod hteo. 16. Tada je u rukama Pilata bio jedan zatvorenik koji je bio skoro lud i koji se zvao Varava. On je bio uhvaćen u ubistvu i bačen u podrum zatvora. 17. I ka da se okupiše, reče im Pilat: „Koga hoćete da vam oslobodim, Varavu ili Isusa koji se zove Hristos?” 18. Jer je Pilat znao da su ga predali iz zavisti. 19. A kada je se deo na sudijskoj stolici, poruči mu njegova žena: „Molim te, nemoj ni slučajno ništa loše da kažeš o onom pravedniku jer sam noćas u snu mnogo prepatila zbog njega.” 20. Ali glavari sveštenički i starešine na go voriše narod da zatraže Varavu, a Isusa da pogube. 21. A Pilat im odgovori: „Kojeg od ove dvojice hoćete da vam oslobodim?” A oni rekoše: „Varavu.” 22. Na to im reče Pilat: „A šta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos?” I svi su rekli: „Da bude ra zapet.” 23. A on na to reče: „Kakvo je zlo učinio?” Ali oni još jače povikaše: „Raspnite ga, raspnite ga, raspnite ga!” 24. A Pilat videvši da ništa ne pomaže, i da ne može napraviti sa njima nikakav dogovor, nego buka postaje sve veća i veća, uze vodu pa opra ruke pred narodom i reče: „Ja nisam kriv. Pazite šta radite.” 25. A sav narod odgovori: „Krv njegova na nas i na naše potomke.” 26. Tada im pusti Varavu, a Isusa dade na šibanje i raspeće.6 6
- 310 -
Ima mnogo zanimljivih momenata u ovom odlomku. Iz nekog razloga svi se automatski prebacuju na Pontija Pilata kao rimskog prefekta (prokuratora) u Judeji. Problem je u tome da nije bilo Rimskog carstva u 1. veku n.e. u celini ili njegove dominacije na Bliskom istoku posebno. Postoje brojni dokazi ovog, polazeći od činjenice kako bezobrazno moderni "istoričari" izmišljaju istoriju starog Rima! Nema sumnje da je grad Rim postojao u antičko doba, ali nije bilo Rimskog Carstva tada! Da bi se uverili u istinitost ove izjave možemo da pogledamo stvarne mape stare Evrope koje je Avram Ortelius (1527-1598), svetski poznati i priznati kartograf srednjeg veka, kreirao 1595. godine (Sl. 1) . Činjenica da ga savremeni istoričari priznaju i visoko ga cene neće im dozvoliti da ga ispitaju, što je veoma važno za razotkrivanje falsifikatora. Dakle, ovo je karta antičke Evrope koju je Avram Ortelius napravio 1595. godine, što znači da je to Evropa, bar, hiljadu godina pre stvaranja karte (Slika 1,).
Slika1 Drugim rečima, mapa nam pokazuje stanje Evrope ne kasnije posle 6. veka n.e. Dakle, šta možemo videti tamo? Ne postoji ni Zapadno ili Istočno Rimsko Carstvo! Međutim, prema modernoj "istoriji" moraju biti tamo! Ova mapa nije jedina. Bez obzira na to koliko su tvorci "istorije" pokušali da unište sve prave
New Testament, Matthew Chapter 27, verses 11-26.
- 311 -
dokaze o prošlosti, nisu uspeli, iako su to pokušali veoma jako. "Oni", mislim društveni paraziti iz vlasti od kojih je Isus Hrist želeo da oslobodi Izraelce! Ne postoji Rimsko carstvo na mapi stare Evrope, ali veći deo zauzima slavenoarijevsko carstvo koji će biti nazvano Velikom Tartarijom u narednom milenijumu. U davna vremena je slovensko-arijevsko Carstvo okupiralo skoro čitavu Evropu. Britannica (Velika Britanija), Španija (Spain i Portugal) i Gallia (France i Italy) odvojili su se od ujedinjenog carstva Bele rase neposredno pre 6. veka, ali je dinastija Merovinga nastavila da vlada u njima neko vreme, ali ovo je priča za neki drugi dan. Mapa 9. veka ne pokazuje Rimsko carstvo, druge zemlje koje su izvan slaveno - arijevskog carstva (Slika 2 -. Vizantijsko(Rimsko) carstvo 4-16 vek ...
Slika 2 Na žalost, nisam imao autentične mape tog vremena koje sada imam, sa kojima bih, kad sam pričao o "biblijskim" vremenima mojim američkim studentima, dao veću težinu i značaj mojim rečima. Ja bih zasnivao svoje razgovore ne samo na tekstovima Novog i Starog Zaveta i na logici, već i na - 312 -
neospornijim dokazima koji stavljaju sve na svoje mesto. Dakle, dajem im sada kada pišem o vremenu mojih predavanja na ovu temu. Kao što se vidi na stvarnim kartama, Rimsko ili Vizantijsko carstvo se pojavilo od 4. do 6. veka n.e. To nije toliko važno sada kada se tačno pojavilo to je predmet za neku drugu priču. Ovde bih želeo da dam neke veoma neočekivane, za većinu ljudi, informacije. Nije bilo Jevreja u Rimskom ili Vizantijskom carstvu tada. U tom trenutku su bili u Persijskom carstvu! Moderna verzija Biblije govori o vavilonskom ropstvu, iako se ropstvo, vavilonsko ili neko drugo nije dogodilo u stvarnosti. Izraelci nisu bili u mogućnosti da prodru u Persijsko carstvo već duže vreme i našli su prilično čudan način za to. Mogli su da na uđu na područje Persijskog carstva samo kao robovi, tako da su ih "očevi" Judejskog naroda "prodali" u ropstvo i tako ostvarili svoje ciljeve. Postalo je jasno vrlo brzo zbog čega su težili da uđu u ovu zemlju tako dugo da su na kraju došli kao dobrovoljni robovi, tačnije poslušne ovce koje će kasnije Isus Hrist doći da spasi: iste ovce koje poslušno izvršavaju volju judaističkih prvosveštenika i koji su postali robovi! Izraelci pripremaju drugi i završni udarac Persijskom carstvu koga su stvorili i razvili Sloveni-Arijevci. Želeo bih da podsetim čitaoce da je prvi udarac detaljno opisan u Starom zavetu u knjizi o Jestiri, koju sam analizirao u knjizi Rusija u zakrivljenim ogledalma, Tom 1. Kao rezultat prve socijalističke revolucije u Persijskom carstvu sredinom 6. veka naše ere, poznato kao vezir Mazdakovo uzdizanje, bogati Izraelci antiMazdakiti uzimaju bogatstvo prikupljeno od pljačke u Persijskom carstvu i beže u Rimsko carstvo od "Persijske" revolucije koju su organizovali i sproveli njihovi i dalje siromašni, prijatelji iz Simeon plemena. Tako se Izraelci pojavljuju u Rimskom carstvu po prvi put tek u sredini 6. veka n.e. To je tako zato što je Rimsko ili Vizantijsko carstvo rođeno neposredno pre toga. Osim toga, ako se uzme u obzir da su prema Starom zavetu Izraelci naneli udarac Persijskom carstvu po prvi put u 6. veku p.n.e. a zatim napustili Bliski istok, možemo shvatiti da oni nisu živeli na teritorijama "Rimskog" carstva dugo pre 6. veka nove ere. U stvari oni to nisu mogli jer veći deo "Rimskog" carstva pre tog datuma je bio deo Slaveno-Arijevskog Carstva, na zemljištu na koje Izraelci nisu imali nikakvu želju da se pojave zbog različitih razloga! Dakle, na početku 6. veka n.e. izraeliti anti-Mazdakiti traže utočište od "Persijske" revolucije u zemljama Rimskog carstva, što im je odobreno. U 491.godini n.e. siromašni Izrailji-Mazdakiti na čelu sa Man Zutrom sprovode prvu socijalističku revoluciju pod sloganima slobode, jednakosti i bratstva, tokom koje su prisvojili svo bogatstvo od persijskog plemstva uništavajuži ga fizički kao "neprijatelja naroda" i uskoro su izraeliti antiMazdakiti sa svim bogatstvima napustili "blagoslovenu" zemlju slobode i - 313 -
jednakosti! Njihov brat-Mazdakis nije eksproprirao ništa iz "nekog" razloga. Ostatak izrailja-Mazdakita napustilo je Persijsko carstva sa još većim bogatstvom 529 n.e., pre nego što je tamo postalo previše "vruće": princa Khosrau (Khosrow or Chosroes) svrgnuo je njegov otac Kavadh i to je izmanipulisano od strane Izrailaca - "revolucionara" preko vezira Mazdaka. Za nešto više od dvadeset godina Izraelci-Mazdakiti kreirali su "svetlu" jednakost i bratstvo "glupim" Persijancima i svim ljudima koji živeli u Persijskom carstvu. Kreirali su to tako "revnosno", da se Imperija preplavila krvlju i persijske aristokratije i siromašnih Persijanaca, koji su postavljali "glupa" pitanja, kao što su, kada će dobiti svoj deo jednakosti i bratstva. Kako se usuđuju da pitaju o tako beznačajnim stvarima kada je u pitanju bila "svetla " budućnost "celog" čovečanstva! Dakle, Izrailac-Mazdakis je pljačkao Persijsko carstvo u toku dvadeset godina, a onda se pojavio u Hazariji kao "izbeglica" (sl. 3). Neću opisivati šta su radili. Nije sada bitno. Samo sam hteo da malo opišem situaciju sa Rimskim carstvom tog vremena a sledi i zašto. Izrailci anti-Mazdakiti pojavili su se na prostorima ovog carstva tek krajem 6. početkom 7. veka naše ere. Carstvo na tlu gde su se biblijski događaji "odigrali" rođeno tek u 4. veku (320 godina n.e.) i zbog ove činjenice Izraelci mogu da budu na tom tlu tada! Štaviše, nisu dugo ostali u Rimskom (Vizantijskom) Carstvu i ovde je zašto: "... U međuvremenu, Vizantija je vodila očajnički rat sa Arapima. Jevreji, pronalaze utočište u Vizantiji, morali su da pomognu Vizantincima, ali njihova pomoć je bila prilično čudna. Oni su se tajno dogovorili sa Arapima i otvorili gradske kapije noću i pustili arapske ratnike koji su ubili sve muškarce, a žene i decu su prodali u roblje. Jevreji, kupuju robove jeftino, i preprodaju ih sa velikom koristi. Grci nisu voleli ovakve stvari, ali nisu želeli da steknu dodatne neprijatelje, pa su zamolili Jevreje da napuste njihovu zemlju. To je kako se pojavila druga grupa Jevreja, vizantijska, u Hazariji ". Rimski car Flavije Heraklius - 314 -
nije hteo da rizikuje i kazni Izraelce za njihovu "zahvalnost" i zamolio ih je, tačnije njihove potomke, da napuste granice njegove imperije, što su oni i uradili. To se desilo sredinom 7. veka nove ere precizno, otišli su za Hazariju gde su njihovi "cehovski neprijatelji", Izraelci anti-Mazdakiti, već uzeli moć, koristeći različite metode u odnosu na one koje su koristili u Persijskom carstvu (Sl. 4).
Slika 4 Tako, u sredini 7. veka n.e. "nepomirljivi" neprijatelji su se ujedinili u Hazariji i stvorili prvu svetsku parazitsku državu Hazarski Kaganat! Dakle, Izraelci koji su živeli na teritoriji Rimskog (Vizantijskog carstva) više od stotinu godina napustili su granice carstva. I više od tri stotine godina njih nije bilo na teritorijama tog carstva. Oni su se tamo vratili tek na kraju 10. veka n.e., i to ne - 315 -
zato što su Izraelci odlučili da odustanu od ideje o stvaranju super parazitskog sistema Hazarskog Kaganata. Nimalo! Oni su napustili svoju omiljenu zamisao, jer je ruski knez Svjatoslav potpuno uništio ovu prvu judaističku parazitsku državu 964 n.e.! Tako su, Izraelci došli u Rimsko (Vizantijsko) carstvo na kraju 10. veka n.e, (sl. 5). Nakon toga su počeli odatle da se šire preko cele Evrope koristeći kao svoju bazu svoje trgovačke mreže koje su stvorili u vreme Judejskog Hazarskog Kaganata.
Slika 5 Kao što se vidi iz mape Rimskog (Vizantijskog) Carstva Bliskog istoka, tlo gde je Judeja, prema biblijskom tekstu, nije pripadalo tom carstvu! Stoga, biblijski događaji nisu mogli da se dese tamo! Osim toga, prema tekstu Novog zaveta, gore navedeni, Pontije Pilat je bio guverner Rimskog carstva! On je bio guverner ili vladar Carstva, a ne prefekt (prokurator) iz Velikog Rima, jer, u - 316 -
stvari, grad Rim nije bio među gradovima koji se nalaze na tlu Rimskog (Vizantijskog) Carstva! Tako su, u prošlosti, Izraelci živeli na prostorima Rimskog Carstva dva puta. Prvi put judaistička zajednica je živela tamo od kraja 5. veka nove ere do sredine 7. veka naše ere. Po drugi put Izraelci su došli u zemlje ovog carstva na kraju 10. veka nove ere i nisu ga napustili do njenog kraja 1453 n.e., barem neki od Izraelaca. Sada ostaje da se odredi kada je Isus Hrist bio razapet, jer su ga judaistički vrhovni sveštenici osudili da bude žrtvovan, kao lažni prorok, Bogu Jehovi na Judejski praznika Paša! Ovaj događaj nije mogao da se desi tokom prvog boravka Izrailaca u zemljama Rimskog carstva, jer nije bilo totalnog pomračenja sunca od kraja 5. veka nove ere do sredine 7. veka nove ere, a kamoli, totalnog pomračenja sunca i zemljotresa u isto vreme! Tako, ispostavlja se da su se biblijski događaji dogodili tek nakon što su Izraelci došli u Rimsko Carstvo (Vizantijsko) po drugi put na kraju 10. veka n.e., što znači da Isus Hristovo raspeće nije moglo ranije da se dogodi. I to se desilo na kraju 11. veka, naime, 1086. godine, u Carigradu, gde su zabeleženi istovremeno totalno pomračenje sunca i zemljotres. Postoji još jedna "nijansa" na koju skoro niko ne obraća pažnju. Tekst Novog zaveta jasno i nedvosmisleno kaže da su kasno noću stražari uhapsili Isusa Hrista i doveli ga u sinagogu, gde judaistički prvosveštenici posle ponoći organizuju suđenje! To se dogodilo upravo posle ponoći: ni ujutro ni u dnevnom vremenu, što ukazuje da je judaizam Mesečev kult, kult smrti! Nepravedno suđenje Isusa Hrista posle ponoći govori dovoljno. Dovoljno je zapamtiti da tzv Satanisti izvršavaju svoje crne mise u crkvama i hramovima posle ponoći! Ova podudarnost ne može biti slučajna, već pokazuje identitet ovih Mesečevih kultova. Kada borave u drugim zemljama, Izraelci se naseljavaju u blizini svojih trgovačkih mesta koja su utvrđena izgrađenim zidovima. Njihove kapije su se zatvorale noću i nikog nisu puštali do jutra. Želeo bih da skrenem na ovo vašu pažnju: oni su bili ti koji su se izolovali od ostatka naroda, a ne obrnuto. Kasnije takva mesta će se zvati judejska geta. Oni nisu bili zatvoreni , već su se zatvarali od ostatka . unutar grada u gradu , jevrejska zajednica je uvek funkcionisala na svom maternjem jeziku i svojoj vladini prava , oni su imali svoj sopstveni sud, svoju sopstvenu administraciju, itd. Jedina stvar koju su morali da urade Jevrejski prvosveštenici je, da dobiju dozvolu za smrtnu kaznu ljudi koje je osudio vladar zemlje, na mestu gde se zločin dogodio. Rimsko carstvo nije jedina zemlja u kojoj je osnovana ova vrsta uređenja, to se dogodilo u svim zemljama u kojima su živele judejske zajednice. Dakle, vraćamo se na biblijske događaje, koje sam analizirao pred mojim - 317 -
slušaocima u San Francisku u junu i julu 1992. godine, i ponovo citirao navode iz Novog Zaveta, Matej: 15. A u čast velikog praznika Pashe, pre ma njihovom običaju, komandant grada je obično oslobađao jednog zatvorenika koga je narod hteo. 16. Tada je u rukama Pilata bio jedan zatvorenik koji je bio skoro lud i koji se zvao Varava. On je bio uhvaćen u ubistvu i bačen u podrum zatvora. 17. I ka da se okupiše, reče im Pilat: „Koga hoćete da vam oslobodim, Varavu ili Isusa koji se zove Hristos?” O kom festivalu Novi zavet govori? U stvari, u ruskoj verziji čitamo sledeće: 15. A u čast velikog praznika Pashe, pre ma njihovom običaju, komandant grada je obično oslobađao jednog zatvorenika koga je narod hteo. Praznik Paskha je Uskrs. Reč je izvedena iz hebrejskog Pesach (Passover). Dakle, kakav Uskrs (ili Paskha) bi to mogla biti, ako je onaj koji se zove Isus Hrist i u čiju čast je proslavljan praznik Uskrs, kada on još nije razapet !? Može li biti judaistički praznik Pesach? Passover (Izraelski: Pesah, Pesakh, Jidiš: Peysekh, Paysakh) je Jevrejski i Samarićanski sveti dan i praznik u spomen na Jevrejsko bekstvo iz ropstva u Egiptu. Passover počinje 15. dana meseca Nisan (ekvivalent marta i aprila u gregorijanskom kalendaru). Kao što se vidi iz definicije praznika Pesakh, to je čisto jevrejski praznik za koji po tradiciji Judeji imaju četiri imena: 1. "Khag a-pesakh" je praznik Pesakh. U prvoj noći Pesakha Bog je prošao preko kuća u kojima su živeli Jevreji, poštedeo ih, i ubio je samo egipatske prvorođene. Reč "Pesakh" potiče od hebrejske reči "Pasakh", što znači da preći preko nečega ili preskočiti. (Shmot, 12:27). 2. "Zman kheruteynu" znači "vreme naše slobode". Jevreji su bili Egipatski robovi 210 godina, ali Moše-rabin ih je oslobodio iz Egipta i odoveo ih u obećanu zemlju. Egzodus i fizička sloboda označili su rođenje jevrejskog naroda. Za sedam nedelja su Jevreji takođe dobili duhovnu slobodu, kada im je Bog dao Toru na Sinaju. Veza između ova dva događaja koja se proslavljaju u Pesakh (simbol fizičke slobode) i Šavuot (simbol duhovne slobode) se obavljaju putem brojanja Omer. (vidi Vaikra 23:5). 3. "Khag a-matzoh" je praznik Matza. Jevreji moraju da jedu Matza tokom Pesakh, naročito u noći Seder. Matza podseća na činjenicu
- 318 -
kako su brzo naši preci napustili Egipat; ona simbolizuje slobodu. 4. "Khag a-aviv" je prolećni praznik. Pesakh je praznik proleća i buđenje prirode, kada voćke cvetaju i pšenica zri. Ljudi skupljaju ječam i onda na drugi dan Pesakh donose prvi snop (Omer) u Hram.7 Dakle, kao što je apsolutno jasno iz gore navedenog, Pesakh je čisto jevrejski praznik sada i, još više, u takozvanim biblijskim vremenima. Ali šta stih 15, poglavlje 27, Matej onda znači? Prema modernoj verziji istorije Pontije Pilat je bio rimski prefekt u sasvim nedavno osvojenoj Judeji. Ali je praznik Pesakh je bio čisto jevrejski praznik i zbog ovog Pontije Pilat nije mogao imati nikakve veze sa ovim praznikom. Osim toga, Novi zavet kaže da je Pontije Pilat bio guverner, ne prefekt, to su dva sasvim različita značenja. Što se tiče običaja guvernera da oslobađa zatvorenika, mogu da kažem sledeće. Svaki narod je stvarao svoje običaje i tradiciju vremenom više puta tokom milenijuma. Stih 15 kaže jasno da je Pontije Pilat guverner, imao je običaj, što znači da je ovo običaj njegovog naroda, a ne jedan od judejskih. Onda se javlja logično pitanje: običaj kog praznika se Pontije Pilat pridržavao? Mi smo upravo videli da to nije imalo nikakve veze sa Judejskom Pesakh. Da li bi to mogao da bude hrišćanski Uskrs? Uskrs je hrišćanski praznik u čast Isus Hristovog vaskrsenja. Ali kada je Pontije Pilat hteo da spase Isusa Hrista od smrtne kazne nije mogao postojati običaj da se oslobodi jedna osuđena osoba na Uskrs, jer se on pojavio posle Isus Hristove smrti! Zvuči apsurdno da je Pontije Pilat pokušavao da spasi Hrista od smrti u skladu sa običajima povodom njegovog vaskrsenja, zar ne? Sva apsurdnost ove situacije će nestati ako se setimo da je kult Dionisa dominirao na teritoriji Rimskog (Vizantijskog) Carstva u biblijska vremena, ili grčka religija kako je često nazivaju. To je upravo grčka religija, ne hrišćanstvo, koju je Knjaz Vladimir prinudno nametnuo zemljama Kijevske Rusije 988 n.e., i sasvim je logično da se čovek koji se zove Isus Hrist još nije rodio! Međutim, kult Dionisa je bio sledeća modifikacija kulta Ozirisa, koji je u potpunosti formiran u Egiptu u 12. veku p.n.e. Imao je različita imena u različitim zemljama i imperijama samo je drugačije ime sina Boga koji je umro za grehe čitavog čovečanstva i obećavao nebeski život sledbenicim nakon svoje smrti, ali suština je ostajala uvek ista. Ovaj kult u Maloj Aziji nazvan je kult Atis, u Siriji-kult Adonis, na tlu Romeje - kult Dionisa, itd. Svi su bili odraz u ogledalu kulta Ozirisa. To je vrlo interesantno da ako dovedemo datume njihovog rođenja do našeg kalendara, možemo videti da je u svim ovim kultovovima bog rođen jednog istog dana 7
www.istok.ru
- 319 -
25. decembra! Ovo nije slučajnost. Ovaj datum ima poseban značaj u kultu Ozirisa i u različitim modifikacijama su promenili samo ime rođenog boga i dodali neke lokalne tradicije. Poenta je da je noć od 21. decembra do 22. decembra najduža noć u godini, a dan je najkraći. To je vreme zimskog solsticija, kada se iznedri novo Sunce. Na 21. decembar drevni Sloveni-Arijevci su imali prvi dan zime: "... U saglasnosti sa prirodnim ritmovima oni su slavili Koladin rođendan, kao temelj jednog og glavnih slovenskih bogova, Daždboga, koga simbolizuje Sunce. Sloveni su slavili Svjatok, rođenje i početak nove godine, tokom 21 dana, koji su bili puni zabave, slavlja i ukusnih jela - sve je to pomoglo da se prođe kroz mračnu i hladnu zimu. Pripremali su kolivo ili sočivo, kašu od zrnevlja pšenice, ponekad riže ili leća začinjene semenom maka, medom, orasima i grožđicama, i sočevik, slatke pljeskavice sa sirom i džemom. Kuće su ukrašavane lutkama boga Velesa, slovenskog prototipa modernog Deda Mraza (Santa Claus). Ljudi su valjali zapaljene točkove po ulicama i palili vatre u cilju da se pomogne novo-rođenom zimskom suncu. Mladi ljudi su išli od kuće do kuće i pevali svečane pesme koje su nosile poruke sreće i blagostanja (božićne pesme) i dobijali hranu kao nagradu ..."8 Milenijumima su ljudi slavili rođendan bogova 25. decembra: to je Oziris u drevnom Egiptu, Dionizije u antičkoj Grčkoj, Mithras (Sanscr. Mitra), nepobedivo sunce, u Indo-iranskom svetu itd. U stvari oni koji su stvorili kult Ozirisa u drevnom Egiptu koristili su "princip kukavičjeg jajeta", što znači sledeće. Kukavica polaže jaja u gnezdu drugih ptica koje ih izlegu sa svojim jajima, a kasnije ih čuvaju jer njihov majčinski instinkt se uključuje i onda ne razlikuju svoje mladunce od stranih. Rastući, kukavica postepeno izguruje druge mladunce iz gnezda koji umiru, a siroti roditelji i dalje hrane kukavicu. Ovo je primer prirodnog parazitizma u svetu ptica. "Princip kukavičjeg jajeta" se koristi i u ljudskom društvenom životu i predstavlja zaborav suštine nekih tradicija iz svesti ljudi od strane drugih, tako da se nove tradicije preklapaju na stare, bez mogućnosti da se to primeti. Na primjer, Sloveno-Arijevski Koladin rođendan, manifestacija Daždboga (drugo ime Svarog) koga personifikuje Sunce je sunčani kult, kult života, koji je promenjen "principom kukavičjeg jajeta" u mesečev kult i Ozirisov rođendan, u kult smrti! Zahvaljujući tom triku, ljudi ne vide šta je "kukavica", i nastavljaju da je hrane. Ova vrsta supstitucije vedskog praznika u praznik Mesečevog kulta je vrlo suptilni potez društvenih parazita koji im omogućava da uspavaju genetsku memoriju ljudi, jer praznik nije promenio svoj spoljni izgled, već suštinu onoga što se slavi. To je bio upravo "princip kukavičjeg jajeta" koji je omogućio društvenim parazitima, da uspešno i prilično brzo nametnu religiju smrti - kult 8
http://www.countrysideliving.net/cal_dec.html
- 320 -
Ozirisa i njegove sledeće modifikacije, a najviše "plodno" od njih je bilo hrišćanstvo. To je jedan od najsjajnijih primera kako društveni paraziti uspešno koriste ovo društveno oružje! Dakle, vratimo se u biblijsko vreme i na odgovor na pitanje o običaju koji je poštovao Pontije Pilat. To je bio praznik u čast Dionisovog vaskrsenja trećeg dana posle njegove smrti, kada je vladar Rimskog carstva, u našem slučaju Pontije Pilat, odobravao život i slobodu osuđenom čoveku koga bi narod birao. Pontije Pilat je mislio da bi narod kome je Isus Hristos učinio toliko dobrog, spašavjući njihove živote, nesumnjivo izabrao njega, ali na njegovo iznenađenje oni su odabrali ubicu Varavu! Pontije Pilat nije i zapravo nije mogao da zna, da je posmatrao akciju psi-oružja koje su judejski prvosveštenici primenjivali kako bi ljudi odabrali Varavu! Sa nastavkom psi-uticaja na mase, Isus Hrist je razapet, a kada su prestali to da rade, jasno se ogleda u Novom zavetu: dok su ljudi bili pod uticajem, oni su ga proklinjali, pljuvali na njega i pretukli ga, ali kada je izdahnuo, svako je "iznenada" i istovremeno shvatio da je to nenadoknadiva tragedija koa se dogodilo pred njihovim očima. Želeo bih da obratite pažnju na to kako neki umetnici prikuzuju Pontije Pilata i Isusa Hrista na svojim platnima. Jedan od poznatih slikara renesanse, Ticijan, naslikao je Pontije Pilata na svojoj čuvenoj slici "Ecce Homo" (1535) sa bradom, obučenog kao Ruski bojar sa tipično slovenskom izgledom.(Slika 6,) Da li bi to moglo da se uradi slučajno? Mislim da su ljudi u 16. veku znali mnogo bolje kako su njihovi preci izgledali od autora moderne "istorije." Ticijanov prijatelj, Markiz Frederiko Gonzaga, Vojvoda od Mantua, tražio je da naslika ovu sliku, koja je postala prva u njegovoj seriji "Ecce Homo". Dakle, ispostavilo se da nije bilo bele tunike i sandala u vreme Rimskog carstva kako drevne "Rimljane" sada prikazuju. Ali prema modernim legendama, a ne hronikama, Pontije Pilat je "Rimski" patricij! Postoji još jedna stvar. Čuveni "rimski" mač iz "nekog" razloga izgleda isto kao skitski mač, što je još jedna "opuštena" slučajnost. U stvari, Skitske humke se nalaze od Kine do Evrope, u kojima su arheolozi pronašli "Rimske" mačeve i prema modernoj istoriji, mnoga od ovih grobnih mesta su mnogo starija od samog Rimskog carstva! Za razliku od drugih ljudi, Skiti su koristili konje za vojne operacije i prilično kratak Skitski mač je bio veoma ugodno oružje za borbu sa konja, dok je sa dugim mačem ratnik lako mogao da povredi svog konja.
- 321 -
Slika 6. Mogu da skidam poklopac laži sa istinske prošlosti civilizacije MidgardZemlje beskrajno. Međutim, želeo bih da obratite pažnju na samo još jedan - 322 -
trenutak u vezi Isusa Hrista.To se odnosi na krstaške ratove. U modernoj verziji "istorije" Prvi krstaški rat desio se kada je Papa Urban Drugi uputio poziv 1095. godine. Postoje neke "neobičnosti" u svemu ovome koje su me iznenadile mnogo - ako je Isus Hrist, čije je pravo ime bilo Radomir (srpski "radost sveta"), razapet u 33 godine naše ere, zašto niko nije uputio poziv za kažnjavanje njegovih ubica tokom 1062 godine? Bilo im je potrebno skoro jedanaest vekova da osete nepremostivu želju da ponovo uzmu Sveti Gral i kazne njegove ubice, koje su se u pretvorile u pepeo odavno baš kao i njihovi potomci! Međutim, ako se uzme u obzir da je Isus Hrist je razapet u Carigradu Jerusalimu 16. februara 1086 n.e., onda će ova glupost nestati. A ako se uzme u obzir da je kao rezultat Prvog krstaškog rata CarigradJerusalim zauzet 15. jula 1099. kada je Jerusalimsko carstvo stvoreno, sve dolazi na svoje mesto. Prema modernoj interpretaciji istorije, snage Vitezova su se okupile u Carigradu da nanesu svoj odlučujući udarac, car imperije Carigrada, Aleksej Prvi Komnin, primio je lidere krstaša u svom gradu kada su se utaborili u gradu i oko njega pre nego što su potegli oružje. Začudo, postoje originalni dokumenti koji bi potvrdili ovo tumačenje: "... Iako je Vizantijski vladar tražio od Evropljana pomoć u odbrani Carigrada, brojne trupe koje su se približavale njegovoj prestonici sa svih strana su mu izazvale strah. Sećajući se štete od vojske Petra Pustinjaka, car je bio spreman da se sastane sa Gotfridom Bujonskim unapred. Maestralno krijući svoje neprijateljstvo, on se ulagivao krstašima, darivajući ih poklonima i uveravao ih je u svoju odanost papi i francuskom kralju .. " Ovo je moderna interpretacija tih događaja. Sećanje na štetu od vojske Petra Pustinjaka ... iz nekog razloga činjenica je da je ta vojska bila prvi ešalon prvog krstaškog rata se ne pominje, niti činjenica da su ih Vizantinci uništili, vojsku koja je navodno došla da im pomogne, skoro do poslednjeg čoveka! Osim toga, prema savremenoj istoriji 11. veka, katolici i njihov vođa, Papa, smatrali su istočni ogranak hrišćanstva jeretičkim, pa čak i paganskim i tretirali su istočne hrišćane odgovarajući tome. Vizantijski patrijarh je bio na čelu vizantijske crkve, i car Aleksije Prvi Komnin nije mogao da ih uverava u njegovu odanosti Papi, pa čak i više, francuskom kralju! U prvom slučaju njega bi odmah svrgao sopstveni narod a u drugom bi bio anatemisan od strane carigradskog patrijarha. U drugom slučaju imperator ogromnog carstva nije mogao da ubeđuje kralja u njegovu predanost, jer bi to bilo nedopustivo poniženje za Imperiju! Osim toga, samo vazali ubeđuju u odanost i francuski kralj nije bio uveren u to, jer vizantijski car nikada nije spomenuo činjenicu da je rimsko (vizantijsko) carstvo deo francuskog carstva! Sasvim različite informacije se pominju u originalnim dokumentima tih vremena, ne i u komentarima na - 323 -
komentare komentara onih koji su navodno imali originalne dokumente u svojim rukama, pa čak i kada su ih čitali! Ako se okrenemo pravim dokumentima, možemo naći mnogo zanimljivih i neočekivanih stvari! Na primer, jedinstven rukopis o genealogiji u četiri toma ima potpunu informaciju o svim carevima, kraljevskim i plemićkim porodicama Evrope (i ne samo Evrope) od najstarijih vremena do kraja 17. veka n.e. zaključno (Slika 7 i 8.). To je jedina kopija i najkompletniji rukopis rodoslova koji sadrži ne samo sve vladajuće dinastije Evrope, Azije i Severne Afrike, već i informacije o zemljama, njihovim glavnim gradovima, itd (Slika 9). Možemo videti prilično zanimljive podatke kad je otvorimo u delu posvećenom Jerusalimu. Prva stvar koja upada u oči su grbovi vladajućih kuća u Jerusalimu (Slika 10). Nema mnogo njih, ali je takođe interesatno da ne postoji ni jedan grb među njima koji bi pripadao kraljevskim kućama Judeje, gde se u skladu sa savremenim konceptima nalazio grad Jerusalim! Ali još zanimljivija stvar nas čeka na sledećoj stranici rukopisa(Slika 11): Konstantin Veliki je bio prvi kralj Jerusalima 320. n.e.! To je bio car Konstantin Prvi (306 - 337 n.e.), koji je poznat u modernoj verziji "istorije" kao car Vizantije! Prema modernoj verziji istorije car Konstantin Veliki je napravio hrišćanstvo državnom religijom u vizantijskom (Rimskom) carstvu. 325. godine n.e. je sazvao Prvi vaseljenski sabor gde su "sveti" oci izradili prvih sedam kanona vere. 330. godine n.e. prestoni grad Vizantija je dobio njegovo ime i grad je od tada postao prestonica carstva. Dakle, ovde je ono što imamo prema zvaničnoj "istoriji." Imperator Konstantin Veliki proglasio je hrišćanstvo državnom religijom i vrhovni sveštenici su došli da žive u prestonom gradu, što znači da je Carigrad postao zvanični verski centar carstva i pre Prvog vaseljenskog sabora, i već od trenutka objavljivanja nove državne religije, koja u stvari bila kult Dionisa, a ne hrišćanstvo, koji se razlikuju malo jedan od drugog u svojoj suštini! Osnovna razlika je ime boga, dok je "kostur" isti što dopušta društvenim parazitima da tako lako-manipulišu prošlim događajima, samo je bilo potrebno da unesu ime Isusa Hrista umesto Dionisa i sve je bilo u "savršenom redu". Zar nije zanimljivo? 320.godi. n.e. Konstantin je proglasio "hrišćanstvo" državnom religijom u gradu Vizantija i od tog trenutka on postaje prvi kralj Jerusalima! Ponavljam, Konstantin je objavio državnu religiju u gradu Vizantija. Međutim, on nije proglašen za prvog kralja Vizantije, već Jerusalima! Zar to nije čudno? Ali neobičnost će nestati odjednom ako se ne koriste stereotipi koji postoje sada i koje su nametnuli društveni paraziti da je Jerusalim ime grada. Ime grada u kome se desio taj događaj je Vizantija, što znači da reč "Jerusalim" nije ime grada, već je mesto gde se nalazi najviši sveštenik državne religije. Poenta je da u stara vremena država može imati dva glavna grada: jedan - 324 -
glavni bi predstavljao sekularnu vlast, a drugi grad je bio centar duhovne snage! Da bi se razlikovalo šta koja prestonica predstavlja i koju moć, glavni grad duhovne snage zvao se Jerusalim.
Slika 7
- 325 -
Slika 8
- 326 -
Slika 9
- 327 -
Slika 10
- 328 -
Slika 11
- 329 -
Dakle, Konstantin Prvi je postao kralj Jerusalima 320.god. n.e. i već 323 n.e. nakon što je pobedio svog zajedničkog suvladara Maksentijusa, postao je rimski car. Onda je imao dve titule-kralj Jerusalima i car Vizantije. Već 330.god. n.e. car Konstantin Prvi prenosi prestonica Carstva u grad Vizantija koji je ubrzo posle toga počeo da se zove Konstantinopolj, grad Konstantina. Upravo je tada grad Vizantija-Carigrad postao sekularni glavni grad i Jerusalim, duhovna prestonica, istovremeno. Zato je Konstantinopolj bio i Jerusalim! Prikladno je napomenuti da je svaki car vizantijskog carstva postajao i kralj Jerusalima. Hajde da ponovo pogledamo u rukopise i saznamo ko se još pominje kao kralj Jerusalima. Na iznenađenje, nalazimo da je vojvoda Gotfrid Bujonski stekao ovo zvanje 1099. god. n.e., kada su krstaši zauzeli Jerusalim! Međutim, moderna interpretacija "istorije" ga naziva prvim kraljem Jerusalima iz "nekog" razloga koji nije tačan, jer je Konstantin Veliki bio prvi koji je postao prvi kralj Jerusalima 320.g.n.e. prateći rukopis, i "njegov" Jerusalim je bio na mestu grada Vizantije-Carigrada. Može li biti da se greška uvukla u rukopis 17. veka? Čini se da ne može. Rukopis kaže da je Žan de Brien bio kralj Jerusalima od 1210 do 1221 n.e. , a moderna "istorija" govori isto! Dakle, ovde se rukopis u potpunosti poklapa sa opšte prihvaćenom zvaničnom verzijom! Ali rukopis takođe proziva Žan de Briena carom Carigrada! Pa, moderna istorija prelazi preko ove činjenice u apsolutnoj tišini. Iako se pominje oduzimanje Carigrada, ali se tvrdi da se to desilo u aprilu 1204 n.e. tokom sledećeg krstaškog pohoda. Postoji čudna stvar u svemu ovome. Prema zvaničnoj verziji, Jerusalim se predao 2. oktobra 1187 n.e. nakon kratkotrajne opsade sultana Saladina, koja se dogodila neposredno posle smrti sledećeg kralja Jerusalima Boudena Četvrtog. Mi takođe znamo iz zvanične verzije da su krstaši zauzeli Carigrad 1204 n.e i da je Žan de Brien postao kralj Jerusalima. Interesantno je prema rukopisu, da su svi kraljevi Jerusalima iz "nekog" razloga veoma usko povezani sa Carigradom, uključujući i Boudena Četvrtog. Iako oni nisu uvek postajali carevi u Carigradu, kao, na primer, Konstantin Veliki, vojvoda Gotfrid Bujonski ili Žan de Brien ... Ovaj period iz prošlosti je veoma zanimljiv, ali mi dozvolite da napustim svoja potpuna pojašnjenja za odgovarajuću knjigu (Slika 12). U međuvremenu ću se vratiti svom životu u SAD krajem juna 1992. godine, kada sam sproveo svoj prvi školski-seminar u San Francisku. Međutim, pre nego što to uradim ne mogu da ne skrenem pažnju na još jednu važnu činjenicu oko života Isusa Hrista koji se odnosi na njegovu suprugu-Mariju Magdalenu. Želeo bih to da uradim samo iz jednog razloga - ima legendi koje se odnose na jedinu ženu Isusa Hrista iz najbližeg kruga onih koji su mu ostali verni i nakon njegovog raspeća i vaskrsenja:
- 330 -
Slika 12
- 331 -
"... Prema drugoj verziji, latinskoj, kako bi odagnala tugu Marija Magdalena zajedno sa Lazarom i njegovom sestrom Martom stiže na jug Francuske u Provansu, na more. Putnici su se smestili na obali između Marseja i Nima.. Marija se nastanila u "pećini samoće" među stenovitim strmim liticama nedaleko od naselja Sent-Bom (Sveti Miris) koje je dobila to ime u čast mirisnih ulja sa kojima je Marija Magdalena mazala Hristove noge. Ovde je propovedala svoje učenje i umrla u 63.god.n.e. sahranjena je u Sankt-Maksimin opatiji koja se nalazi oko tridesetak kilometara od Marseja..." To je ono što se, prema zvaničnoj verziji istorije desilo sa Marijom Magdalenom posle Hristovog raspeća i vaskrsenja, čemu se čitaoci dive. Ja ću početi sa gradom Marsejom:"... Grad se nalazi u Lionskom zalivu. To je najveća luka u Francuskoj blizu usta ušća Rone sa kojom je Marsej povezan preko kanala. U 3. i 2. veka pre nove ere grad koji su Grci nazivali Masalija bio je izložen napadima Kelta i Ligura. Zato je u 123.god. pne grad razmatrao ulazak u savez sa Rimom. Senat je iskoristio situaciju i započeo teritorijalnu ekspanziju u Provansi a onda i Galiji... "Kao što jr očigledno iz prethodnog,, grad koji je na mestu modernog Marseja je zvan Masalija u biblijskim vremenima! Evo više informacija o prošlosti grada Marseja: "... Tokom rata Cezara sa Pompejom Veliku Masiliju su uništile Cezarove trupe nakon čega je je počela da se raspada. Vojvoda od Provanse vratio je gradu život u 10. veku. Krstaški ratovi su odigrali ključnu ulogu u rastu trgovinske vrednosti Marseja koji je postao važna tranzitna luka. 1481.god. grad se zajedno Provansom pridružio Francuskoj ... " Kao što proističe iz gornjeg, Cezarova armija je uništila drevni grad Masaliju (prema zvaničnoj verziji moderne "istorije" građanski rat između Cezara i Pompeja je bio 49-45 pre n.e.), nakon čega je započeo raspad grada. Ovaj grad je obnovljen tek u 10. veku zahvaljujući Vojvodi od Provanse i od tada je nazvan Marsej! Zar nije impresivno-grad pod nazivom Marsej pojavio u 10. veku n.e. a Marija Magdalena, prema zvaničnoj legendi, stigla je na obalu između Marseja i Nima izmičući poteri 33.god. n.e.? Ali to nije sve! Kao što proističe iz istorije Marseja, i grad i Provansa su postali deo Francuske tek 1481.god. n.e. Ali ni to nije sve! Nije postojala Francuska u 1. veku n.e., ali je postojala Galija. Hajde da nastavimo da analiziramo ovo istorijsko "majstorstvo": "... Ona je propovedala svoje učenje i umrla u 63.god n.e. Ona je sahranjena u St-Maksimin opatiji koja se nalazi oko tridesetak kilometara od Marseja .."Kao što smo upravo videli grad nazvan Marsej pojavio se na istorijskoj areni tek u 10. veku n.e. A Sent-Maksimin opatija u 1. veku nove ere nije mogla da se pojavi ni pedeset kilometara od grada Masalije, Marsejskog - 332 -
drevnog prethodnika, jer opatije su se pojavile tek nakon što je crkva podeljena na istočnu i zapadnu, čak i prema zvanično prihvaćenoj verziji "istorije." Dana 16. juna 1054. (julijanski kalendar) na papskog ambasadora u Carigradu kardinala Humberta bačena je bula sa anatemom vizantijskog patrijarha i njegovih sledbenika na oltaru Sveto Sofijske katedrale. U osam dana carigradski patrijarh je sazvao savet koji je potvrdio izopštenje papskog legata i svih onih koji su ga podržali. Oni su anatemisani zato što je priznavali da Sveti Duh može doći od božjeg sina. Treba imati u vidu da je postojala religija, ali se nije zvala hrišćanstvo. Osim toga, prema zvaničnoj "verziji" hrišćanstva, car Konstantin Veliki proglasio je "hrišćanstvo" državnom religijom u Rimskom carstvu tek 320.god. n.e., čak i pre toga, kada su prvi "hrišćani" živeli u podzemlju i kada su ozbiljno proganjani od strane vlasti . I moderna istorija nam je rekla da je Marija Magdalena sahranjena u St-Maksimin opatiji 63.god. n.e.! U stvari, opatije su bile i predstavljaju zvanične strukturne jedinice katoličke crkve, kao dominantne državne religije. Postoji još jedna činjenica. Legende o Mariji Magdaleni kažu sledeće: "... Bila je legenda koja je postojala na južnoj obali Francuske tokom mnogih vekova, da je Marija Magdalena donela Gral u Marsej zajedno sa svojom sestrom Martom, njenim bratom Lazarem i Dionisijem Areopagitom. Lokalni meštani su poštovali Mariju Magdalenu kao Isusovog bliskog i pravog prijatelja, kao ženu-miro-nosioca, prvu koja je videla Hrista nakon vaskrsenja. Oni su je smatrali osnivačem istinskog hrišćanstva i "majkom Grala", koji je kako stara legenda govori, ona sakrila u pećini neposredno pre svoje smrti ... " Sve nam jasno u vezi grada Marseja. Sada ćemo obratiti pažnju na veoma zanimljivu činjenica da su stanovnici na jugu Francuske (Napomena-Francuske, ne Galije koja je postojala u 1. veku nove ere) smatrali Mariju Magdalenu Hristovom ženom i osnivačem pravog hrišćanstva i "majkom Grala ". Poenta je da je prema legendi i Isus Hristovim rukopisima Marija Magdalena bila njegova supruga i majka dvoje dece-ćerke i sina! Ako se uzme u obzir da legende kažu da je Gral posuda sa Hristovom krvi, a zatim i fraza da je Marija Magdalena majka Grala, postaje jasno. U stvari krv Isusa Hrista su njegova deca, njegov nastavak života! Onda je majka grala majka Isus Hristove dece! Što se tiče osnivanja pravog hrišćanstva od strane Marije Magdalene i šta se tada desilo, legende i zvanična "istorija" izveštavaju sledeće: "... 1209-1229.god.n.e. Rimska crkva je započela krstaški rat protiv Albigoja u Južnoj Francuskoj. U težnji da potčine svojoj moći oba, i telo i dušu, rimska crkva nije mogla da toleriše da slobodna i sjajna kultura koja ne priznaje moć Rima postoji na jugu Francuske, u Provansi i Langedoku. Ovi ratovi su ostavili iza sebe pepeo i ruševine. Lepa zemlja Provansa je potpuno uništena, a stanovništvo istrebljeno sa užasnom okrutnošću. Mučeništvo Katarske - 333 -
zajednice, njihov herojski otpor Rimu i požrtvovanost u ime slobode i duha nisu bili uzalud. Rat protiv Albigoja trajao je dvadeset godina. Dvorac Montsenjur gde je prema legendi Sveti Gral držan, postao je njihovo poslednje utočište. Dvorac i zemlja su pripadali Esclarmonde de Foix, stvarnoj istorijskoj ličnosti. Bila je plemenita žena i inicirana u veoma visok sveti rang, koji je predvodio otpor do kraja. Legenda ju je nazivala čuvarem Grala; njeno ime je okružen legendom, Oto Ran ispričao je jednu od njih u svojoj knjizi "Krstaški rat protiv Grala" zasnivajući je na rečima pastira-brđanina. Sveti Gral nije kako ga opisuju posuda koju je Marija Magdalena nosila sa sobom, već dragulj koji je pao iz Luciferove krune kada su pali anđeli bačeni s neba na zemlju. Dok su zidovi Montsenjur još stajali, Katari su čuvali Sveti Gral. Ali Montsenjur je bio u opasnosti. Luciferova vojska je već bila blizu njihovih zidova. Bio im je potreban Gral kako bi ga vratili u krunu vladara. Esklarmond, čuvar Grala, bacila je dragoceni relikt u utrobu planine. Planina se zatim zatvorila i na taj način Gral je sačuvan. Kada su đavoli ušli u dvorac, shvatili su da je prekasno. U besu su spalili sve Čiste (Katare), u blizini stena na kojima je dvorac stajao, na polju požara. Esklarmond je bila jedina koja nije umrla. Kada je sakrila Gral, otišla je na vrh planine, pretvorila u belog goluba i odletela u planine. Krstaši nisu pronašli ni blago Katara ni Sveti Gral. Vrlo je verovatno da su još uvek u Langedoku. Neke pesme, uključujući i otkrića iz 19. veka, dovode trag do Rennes le Chateau-a gde je Sveti Gral posebno poštovan." . Zanimljivo, zar ne? Evo kako je članak Vikipedije tumači ove događaje: "Albigojski krstaški rat ili Katarski krstaški rat (1209-1229) bio je 20-ogodišnji vojni pohod koji je inicirala Rimokatolička crkva da eliminiše Katarsku jeres u Langedoku. Pošto su diplomatski pokušaji Inoćentija trećeg bili neuspešni, posle smrti papskog legata Pjera de Kasteljana koji je ubijen (navodno od strane agenta u službi u Katara), Inoćentije treći je proglasio krstaški rat protiv Langedoka, nudeći zemlje tih šizmatika francuskim plemićima koji su spremni da uzmu oružje u ruke. Nasilje je dovelo do spajanja zemlji sa bliskom kulturom i jezičkom vezom Katalonije (vidi Oksitanija). Procenjuje se da je 200.000 do 1.000.000 ljudi masakrirano tokom krstaškog rata. Katarski krstaški rat je takođe imao ulogu u stvaranju i institucionalizovanju kako Dominikanskog reda tako i srednjovekovne inkvizicije ... " Vreme krstaškog rata protiv Katarskog pokreta ponovo privlači pažnju. Ako je Marija Magdalena napravila pravo hrišćanstvo u Provansi i Langedoku u 1. veku n.e., veoma je čudno da je papa Inoćentije treći ratovao protiv njenih sledbenika tek u 13. veku n.e. i proglašavao ih jereticima! Sve se ispostavlja veoma čudno: prvi krstaški rat, čiji je cilj bio da se oslobodi Sveti Grob bio je od 1095-1099 n.e. i bio je prekinut zauzimanjem Jerusalima-Carigrada. Oni su - 334 -
čekali skoro jedanaest vekova da kazne Hristove ubice, a onda su odlučili da kazne "jeretike", sledbenike Marije Magdalene, ali tek nakon dvanaest vekova! Rimski Papa je imao naizgled čudnu logiku, ali ta čudnovatost nestaje odjednom, ako obratimo pažnju na činjenicu da su Katari smatrali sebe čistim, i prozvali krstaše koje je poslao Inoćentije treći luciferovom vojskom ili slugama đavola! Dakle, ako se uzme u obzir da je Isus Hrist razapet u Jerusalimu-Carigradu 1086.god., a zatim sve neobičnosti u legendi o Mariji Magdaleni će nestati, jer je tada Francuska postojala kao zemlja, kao što je postojao grada Marselj, itd. Neobičnosti će nestati ne samo u legendi o Mariji Magdaleni, već u svemu gore navedenom. Iako nisam dao sve argumente, dato je više nego dovoljno da se raskrinka zvanična verzija "istorije"! Osoba koja se zove Isus Hristos naziva Boga Jehovu đavolom što se vidi i iz Novog zaveta. On je pozvao izabrani naroda ovog boga izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. Pre Radomira (Isusa Hrista), kao učitelja Vedskih tradicija, pojavio se u istorijskoj areni kult Dionisa koji je tada bio vodeći u Evropi,i koji se od vremena Konstantina Velikog potpuno diskreditovao! Isus Hrist je potresao celu Evropu sa svojim delima, očevi grčke religije (kako su je zvali u 10. veku) i judaistički prvosveštenici iza njih su odlučili da će Isus Hrist biti odličan kandidat za ulogu novog mesije. U maloj "žurbi" su predstavili "novu" religiju koju pokriva svetlost i čisto ime čoveka koji je posvetio ceo svoj život u borbi protiv društvenih parazita, koji koriste judaizam u svim svojim vidovima da porobe ljude, a njihove prve žrtve su Izraelci - u daljem tekstu: ovce kuće Izraela! Dakle, vrlo brzo takozvana grčka religija je pretvorena u hrišćanstvo. To se desilo na početku 12. veka n.e. i tu se pojavio problem, veliki problem! Na jugu Francuske je pravo učenje Isusa Hrista čuvala i spasila od laži njegova supruga, majka njegove dece-Marija Magdalena. Istinski situacija je bila poznata ne samo u višim slojevima društva tog vremena već i među običnim ljudima. Učenje se širilo sve brže i brže. Šta je Papa Inoćentije treći uradio? On je poslao krstašku vojske protiv Isus Hristovog istinskog učenja! Albigojski otpor je trajao dvadeset godina, ali snage nisu bile ravnopravne i poslednji branilac je pao. Krstaši koje su Katari nazivali đavolja vojska, uništili su milion ljudi! Samo zamislite ovu humanitarnu katastrofu: milion stanovnika je potpuno istrebljeno, kojih je za 13. vek n.e. bio neverovatan broj, u dve pokrajine u južnoj Francuskoj, nakon čega su se provincije Provans i Langedok pretvorile u pustinje, a kasnije su obnavljene. Interesantno je kako su Katari zvali svoje neprijatelje. Glavni grad Katara bio je grad Albi i Katari nisu bili Izraelci, drugim rečima, oni su Goje iz Albe! Izraelci nazivaju sve ostale ljude Goje. Kombinacija svih ove dve reči dala je ime pod kojim su ovi ljudi - 335 -
poznati u istoriji-Albigoji. ! Mislim da nema potrebe da se objašnjava ko je dao takav naziv tim ljudima i zašto su svi bili masakrirani bez ikakvog izuzetka, čak i deca, žene i starci-sve je urađeno u skladu sa Jehovinim zapovestima i u potpunom skladu sa Torom! Postaje vrlo jasno zašto su Katari nazivali krstaše vojskom đavola Luciferaa! Malo je poznato da je Lucifer drugo ime za Boga Izraelaca. Mnogi ne znaju da ime Lucifer prevedeno sa latinskog kao nosilac svetlosti. Da bi se shvatilo koje "svetlo" taj Bog nosi i kome, dovoljno je da pročitate nekoliko redova iz TorePetoknjižja: ………………………………………………………………. 1. Jer gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode, a nd tobom će biti Gospod I svetlo njegovo, a njegova slava će se javiti tebi. 2. I hodaće narodi pod svetlom tvoim, i carevi pri sjaju tvoga sijanja. ………………………………………………………………. Ovo jasno pokazuje kakvo "svetlo" Bog Jehova donosi i kome i čiji je to "Bog" i zašto taj bog ima drugo ime - svetlonoša ili Lucifer što jasno proizilazi iz Tore! Svakako, nisam imao sve na dohvat ruke 1992. godine, ali sada sam dopunio svoje reči sa stvarnim činjenicama i dokumentima, koje mislim da će pomoći čitaocima da dobiju potpuniju sliku o tragediji koja se odigrala od oko života i smrti čoveka koji je donosio radost svetu (Radomir-bukvalan prevod sa ruskog "radost sveta", a sa srpskog "donosilac svetla i mira") uglavnom poznatom pod imenom Isusa Hrista ...Svi moji izleti u prošlost naše civilizacije koji se odnosi na suštinu i prirodu religija izazvali su pravi šok kod mojih slušalaca. Da završim priču koja je stvorila mnogo haosa na mojim predavanjima, ja bih napravio još jedan "dodir" iz naše stvarnosti. Moj učenik Šila koja je palestinska Jevrejka je došla kod mene nakon svega ovoga i pitala šta treba da uradi sa svime što je znala? Pre nego što sam joj odgovorio Dao sam joj kućni zadatak. Bio je prilično jednostavan. Pitao sam je da pogleda u nekoliko njenih poslednjih života. Ovaj zadatak ju je iznenadilo, ali ne mnogo. Vrlo je verovatno da nju nije moglo ništa da šokira u mojoj školi i obećala je da će to uraditi. Sledećeg jutra je došla zapanjena! NJeno prvo pitanje je bilo o značenju onoga što je videla. Ona mi je rekla da je bila Eskim u jednoj od svojih inkarnacija, i crnkinja u drugoj, i bila je Rus u svom pretposlednjem životu! Još uvek ukočena, ona je pokušala da reprodukuje ime koje je pročitala na svom ruskom grobu:. "... Nikolaj ... Nisam mogao da pročitam u potpunosti ime na grobu, mnoga slova su nejasna za mene i moje ime je čudno ... Viach ... " Ona je pokušala da izgovori ruski ime koje je teško izgovorljivo za bilo kog stranca. Dakle, nisam čekao do kraja njenu "patnju" i završio "Vjačeslav" - "Da, da ... to je upravo to ime" uzviknula je sa radošću. Kada sam saznao te detalje - 336 -
pitao sam je: "Recite mi, molim vas, ko ste vi? Jevrej, Eskim, crnkinja ili Rus". Telo uz određenu genetiku je odeća za naš duh (dušu). Svakako, "odeća" je važna, ali najvažnije je ko nosi tu telesnu odeću! Važno je ko si i šta si radio u toj "odeći", a sve ostalo je sekundarno..
- 337 -
