Svetlana-Aleksijevič-Limeni-dečaci.pdf

Sadržaj

P r o lo g .............................................................................................7 Iz beležnica (u r a t u ) ................................................................. 19 D A N PRVI: „Jer će m nogi doći u m oje i m e . ................ 35 D A N D RU G I: ,,A drugi um ire ojađene d u še ...“ . . . . 117 D A N TREĆI: ,,Ne obraćajte se k vračarim a i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skvrnite od njih“ .................... 197 Post m o r t e m ........................................................................... 269 Suđenje Limenim dečacima (dokumentovana istorija). . 275 O autorki

349

Dvadesetog jan uara hiljadu osamsto prve godine kozacima donskog atam ana Vasilija Orlova naređenojeda idu u Indiju. Do Orijenburga su išli mesec dana, a odatle tri meseca „preko Buhare i Hive do reke Ind“. Uskoroje trideset hiljada kozaka preseklo Volgu i zašlo duboko u kazahstanske stepe. U borbi za vlast. Stranice političke istorije Rusije XVII veka, Moskva, ,,Misao“, 1988, str. 475.

U decembru 1979. sovjetsko rukovodstvo donelo je odluku o uvođenju vojske u Avganistan. Rat je trajao devetgodina, jedan mesec i devetnaest dana, od 1979. do 1989. Avganistanom je prošlo više od pola miliona pripadnika ograničenog kontingenta sovjetske armije. Sovjetske oružane snage izgubile su ukupno 15.051 čoveka. Zarobljeno je i nestalo 417 vojnih lica. Prema podacima iz 2000. godine 287 nestalih nije se vratilo iz zarobljeništva i nisu nikadpronađeni... Polit.ru, 19. novembra 2003.

Prolog

Sam a sa m ... I dugo ću još biti sa m a ... On je ubio čoveka... Moj sin ... Kuhinjskom satarom , kojom sam kom adala meso. Vratio se iz rata i ub io ... Ujutru je doneo sataru i vratio je u orm arić gde držim sudove. Čini mi se da sam m u tog dana sprem ilanaturšnicle... Posle nekog vremena objavili su na televiziji, a i u večernjim novinam a je pisalo, da su ribari iz gradskog jezera izvukli le š ... Deo po d e o ... Zove me drugarica: - Jesi li čitala? Profesionalno ubistvo... Avganistanski rukopis... M oj sin je bio kod kuće, ležao je na kauču i čitao novine. Još uvek ništa nisam znala, nije m i padalo na pam et, ali sam iz nekog razloga posle tih reči bacila pogled na n jega... M ajčinsko srce... Vi ne čujete pseći lavež? Ne? A ja ga čujem, svaki put čim počnem da pričam o tome, čujem pseći lavež. Čujem kako trče p si... Tam o, u zatvoru, gde on sada leži, im aju velike crne vučjake... I ljudi su u crnom, od glave do p ete... Vratim se u M insk, idem ulicom , prolazim pored pekare, dečjeg

12

SVETLA N A A L E K SIJE V IČ

vrtića, nosim hleb i mleko i čujem taj pseći lavež. Zaglušujući lavež. O slepeću od n je g a... Jednom su me zam alo udarila k o la... Spremna bih bila da odem u grob svoga sin a... Da legnem pored n jega... Ali, o v o ... Ne znam kako da živim sa o v im ... Ponekad se plašim da uđem u kuhinju, da vidim ormarić gde je stajala satara... Ne čujete? N išta ne čujete?... Ne?! Sada ne znam ko je m oj sin. Kakav će m i se vratiti za petnaest godina. Dali su m u petnaest godina strogog zatvora... Kako sam ga vaspitavala? Trenirao je balski p le s... Išli smo u Lenjigrad, u Ermitaž. Zajedno sm o čitali k n jige... ( Plače.) Avganistan m i je oteo sin a ... . ..Stigao je telegram iz Taškenta: čekajte me, avion taj i ta j... Izjurila sam na balkon, htela sam da vičem na sav glas: „Živ je! Moj sin, vratio se živ iz Avganistana! Za mene je ovaj užasni rat završen!" - I onesvestila sam se. N a aerodrom sm o, naravno, zakasnili, naš avion je odavno sleteo, sina sm o našli na skveru. Ležao je na zemlji i držao se za travu, čudio se što je tako zelena. N ije verovao da se v ratio... Ali na njegovom licu nije bilo radosti. Uveče su nam došli susedi, doveli su devojčicu sa svetloplavom m ašnicom . On ju je uzeo u krilo, grli je i plače, suza suzu stiže. Zato što su tam o ubijali. I on j e ... To sam kasnije shvatila. Carinici su m u na granici ,,oduzeli“ kupaće gaće, inostrane, koje je nosio na sebi. Američke. N ije dozvoljeno... Tako da se vratio bez gaća. N osio je ogrtač za mene, te godine sam napunila četrdeset, oduzeli su m u i ogrtač. Baki je nosio m aram u - i nju su uzeli. D ošao je sam o sa cvećem. S gladiolama. Ali, na njegovom licu nije bilo radosti. U jutru, k ad ustane, jo š uvek je norm alan: „M am ice! M am ice!“ Uveče m u lice potam ni, oči o težaju ... Ne mogu

Limeni dečaci

13

da vam o p išem ... U početku nije pio ni k a p ... Sedi i gleda u zid. Skoči s kauča, zgrabi jak n u ... Stanem na vrata: - Kuda ćeš, Valjuška? Gleda me, kao da gleda prazan prostor. Ode. Vraćam se kasno s posla, fabrika je daleko, druga smena, zvonim na vrata, a on ne otvara. Ne prepoznaje m i glas. To je tako čudno, u redu ako ne prepoznaje glasove drugova, ali m oj?! Tim pre što sam ga sam o ja zvala ,,Valjuška“. Sve vreme kao da nekog čeka, plaši se. Kupila sam mu novu košulju. Uzeo da je proba, gledam: ruke m u sve u posekotinama. - Šta je to? - Sitnica, mamice. Kasnije sam saznala. Posle suđen ja... K ad je bio na obuci, sekao je ven e... N a vežbama je bio vezista, nije uspeo da nabaci na drvo antenu za radio-stanicu, nije se uklopio u predviđeno vreme, i vodnik ga je naterao da izvuče iz klozeta pedeset punih kanti i da ih nosi ispred stroja. Počeo je i onesvestio se. U bolnici su m u postavili dijagnozu: lakši nervni slom. Te noći je pokušao da prereže vene. Drugi put se to desilo u A vganistanu... Pred polazak u napad, proverili su: radio-stanica je bila neispravna. Nestali su deficitarni delovi, neko ih je uk rao ... Ko? Kom andir ga je optužio za kukavičluk, kao, sakrio ih je kako ne bi nestali zajedno sa ostalim stvarima. Oni su tamo jedni od drugih sve krali, rastavljali su vozila na delove i nosili u dućane na prodaju. Kupovali su narkotike... Narkotike, cigarete. Hranu. Stalno su bili gladni. N a televiziji se davala em isija o Edit Pjaf, zajedno smo je gledali. - M am a - pita me - znaš li ti šta su to narkotici? - Ne - nisam m u rekla istinu, posm atrala sam ga potajno i pitala se: puši li?

14


Nije bilo nikakvih znakova. Ali tam o su koristili narkotike - to m i je jasno. - Kako je bilo, tam o u A vganistanu? - pitala sam ga jednom . - Ćuti, mam a! Kad izađe iz kuće, čitam njegova avganistanska pisma, htela sam da doprem do njega, da shvatim šta m u se dešava. N isam otkrila ništa posebno, pisao je da se zaželeo zelene trave, m olio je baku da se slika na snegu i da m u pošalje sliku. Ali videla sam , shvatala sam, da m u se nešto dešava. Vratili su m i drugog čoveka... T o nije bio moj sin. Sam a sam ga poslala u vojsku, m ogao je da odloži služenje. Htela sam da bude muževniji. Ubeđivala sam i sebe i njega da će ga arm ija popraviti, ojačati. Poslala sam ga u Avganistan s gitarom i kolačima. Pozvao je drugove, devojke... Sećam se, kupila sam deset torti. Sam o je jednom govorio o Avganistanu. UveČe... U šao je u kuhinju dok sam sprem ala zeca. Posuda je bila puna krvi. U m očio prst u krv i gleda. Razgleda. I sam sebi kaže: - Doneli su druga, ranjenog u stom ak... M oli me da ga d okrajčim ... I ja sam ga d okrajčio... Prsti su m u bili krvavi... O d zečjeg mesa, bilo je sveže... U zim a takvim prstim a cigaretu i odlazi na balkon. Te večeri nije progovorio više ni reč. Išla sam kod doktora. Vratite mi sina! Spasite ga! Sve sam im ispričala... Pregledali su ga, posm atrali, ali sem išijasa ništa m u nisu našli. D olazim jednom kući: za stolom četvorica nepoznatih momaka. - M am a, oni su iz Avganistana. N ašao sam ih na železničkoj stanici. N em aju gde da spavaju.

Limeni dečaci

15

- Ispeći ću vam kolač. Odm ah ću. - Obradovala sam se, ni sam a ne znam zašto. Ostali su kod nas nedelju dana. N isam brojala, ali čini mi se da su popili oko tri gajbe votke. Svako veče u kući zateknem petoricu nepoznatih ljudi. Peti je bio moj sin ... Nisam htela da slušam njihove razgovore, plašila sam se. Ali u istoj smo kući... Slučajno sam jednom čula... Pričali su, kad su bili u zasedi i po dve nedelje, davali su im stimulanse da budu hrabriji. Ali sve je to vojna tajna. Kojim je oružjem bolje ubijati... S kog rastojan ja... Posle sam se toga setila, kad se sve d esilo... Kasnije sam počela da razmišljam, grozničavo da se prisećam. A do tada je bio sam o strah: ,,Joj“, govorila sam sebi, „kako su ludi. Svi su nenormalni.“ N o ć ... U očitog dan a... K adje ubio... Sanjalasam ,čekam sina, a on nikako da dođe. I evo dovode mi g a ... Vode ga ona četiri ,,avganistanca“ . I bacaju ga na betonski p o d ... Znate, u kući je pod od b eton a... U kuhin ji... Pod je kao u zatvoru. U to vreme već se bio upisao na pripreme za radiotehnički fakultet. N apisao je lep sastav. Bo je srećan što m u je krenulo. Čak sam pom islila - počeo je da se smiruje. Iškolovaće se. Oženiće se. Ali kad padne veče... Plašila sam se večeri... Sedne i tupo gleđa u zid. Zaspi u fotelji... Htela sam da se bacim preko njega, da ga zaklonim rukam a i nigde ne pustim . A sada sanjam sina: m ali je i traži da je d e ... Stalno je gladan. Pruža ru k e... Uvek ga sanjam kao m alog i poniženog. A u životu?! Jednom u dva m eseca - viđenje. Četiri sata razgovora, kroz staklo... Jednom godišnje sastanak, kada mogu da m u dam da jede. I taj pseći lavež... Sanjam taj pseći lavež. Svuda me prati. U dvarao m i se jedan m uškarac... Doneo m i je cveće... Kad mi je doneo cveće, počela sam da vičem: „Idite od mene,

16

SVETLA N A A LE K SIJE V IČ

ja sam m ajka ubice.“ U početku sam se plašila da sretnem nekog od poznatih, zatvorim se u kupatilu i čekam da zidovi padnu na mene. Činilo m i se da me napolju svi prepoznaju, pokazuju na mene i govore jedni drugima: „Sećate se onog groznog slučaja... to je njen sin, ubio čoveka. Iskasapio ga. Avganistanski ru k o p is..." Izlazila sam napolje sam o noću, upoznala sam sve noćne ptice. Prepoznavala sam ih po glasu. V ođena je istrag a... T rajala je nekoliko m eseci... On je ćutao. Otišla sam u M oskvu u vojnu bolnicu Burdenko. N ašla sam m om ke koji su bili specijalci kao i on. Otvorila sam im d u šu ... - M om ci, zašto je m oj sin ubio čoveka? - Znači, im ao je razlog. M orala sam lično da se uverim da li je m ogao to da urad i... D a u b ije... D ugo sam ih ispitivala i shvatila: m ogao je! Pitala sam ih o sm rti... Ne, ne o smrti, već o ubistvu. Ali taj razgovor kod njih nije izazvao posebna osećanja kakva svako ubistvo obično izazove kod norm alnog čoveka koji nije video krv. Pričali su o ratu kao o poslu na kojem treba ubijati. Kasnije sam se sretala s m om cim a koji su takođe bili u Avganistanu, i kad se desio zemljotres u Jermeniji, otišli su tam o sa spasilačkim ekipama. Zanim alo me je, zapravo opsedalo: da li ih je bilo strah? Šta su osećali pri susretu sa sm rću? Ne, ničega se nisu plašili, čak im je osećanje sažaljeiija zatomljeno. Pokidane... raspolućene... lobanje, ko sti... Čitave škole potonule u zem lju... O deljenja... Deca, kako su sedela na časovim a, tako su otišla p o d zemlju. A oni su se prisećali i pom injali sasvim druge stvari: kako su otkopavali bogata vinska skladišta, kakav konjak, kakvo vino su pili. Šalili su se: kad bi još negde zatreslo! Ali sam o da bude u topliitt krajevima, gde se gaji grožđe i pravi dobro vin o... Jesu li oni zdravi? D a li je njihova psiha norm alna?

Limeni dečaci

17

„I mrtvog ga mrzim.“ T o mi je nedavno napisao. Posle pet godin a... Šta se desilo? Ćuti. Znam sam o da se taj m omak, zvao se Jura, hvalio kako je u Avganistanu zaradio mnogo čekova.* Posle se ispostavilo da je služio u Etiopiji kao zastavnik. Lagao je za A vganistan... N a sudu je sam o advokatica rekla da se ovde sudi bolesnom. N a optuženičkoj klupi ne sedi zločinac, već bolesnik. Njega treba lečiti. Ali tada, pre sedam godina, tada jo š uvek nije izašla na videlo istina o Avganistanu. Sve su ih nazivali herojima. Vojnici-internacionalci. A moj sin je bio u b ica... Zato što je uradio ovde ono što su radili tam o. Ono za šta su im tam o davali medalje i ord en ja... Zašto su sudili sam o njemu? Zašto nisu sudili onima koji su ga tamo poslali? Naučili ga da ubija! Ja ga tome nisam u čila... {Gubi nerve i viče.) Ubio je čoveka m ojom kuhinjskom satarom ... A ujutru je doneo i stavio u ormarić. Kao običnu kašiku ili viljušku... Zavidim m ajci čiji se sin vratio bez obe n o ge... N eka je mrzi kad se napije. Neka m rzi ceo sv et... Nek nasrće na nju kao divlja zver. Ona m u plaća prostitutke da ne bi poludeo. I sam a m u je jednom postala ljubavnica, kad je krenuo na balkon da skoči s devetog sprata. N a sve bih p ristala... Svim m ajkam a zavidim, čak i onim a kojim a sinovi leže u grobovim a. Sedela bih pored hum ke i bila srećna. N osila bih m u cveće. Čujete li lavež? Psi jure za m nom. Čujem ih ...

Majka

* Umesto novca vojnici su dobijali čekove (bonove) koji su imali nominalnu vrednost rublje, ali su za njih mogli da kupuju u specijalizovanim prodavnicama u vrednosti konvertibilne rublje. (Prim. prev.)

Iz beležnica (u ratu)

Jun 1986. Ne želim više da pišem o ra tu ... Neću ponovo da živim u „filozofiji nestanka“ um esto u „filozofiji života“ . Neću da skupljam beskrajno iskustvo nebića. Kad sam završila Rat nema žensko lice, dugo nisam m ogla da gledam kako od običnog udarca detetu curi krv iz nosa, na odm oru sam bežala od ribara kad veselo bace na obalu ribu koju su izvukli iz vode, bilo m i je m uka od ukočenih, iskolačenih ribljih očiju. Svako im a svoj rezervoar snage kako bi se zaštitio od bola - fizičkog i psihičkog, a m oj je bio ispražnjen do dna. Ludela sam kad cvili m ačka koju su udarila kola, okretala sam glavu od zgažene kišne gliste. O d sasušene žabe na p u tu ... Često razm išljam da životinje, ptice, ribe takođe im aju pravo na svoju priču o patnji. Jednoga dana i ona će biti napisana. I, odjednom ! Ako se to može nazvati ,,odjednom “. Teče sedm a godina rata... Ali m i o njem u ništa ne znamo, sem slavodobitnih televizijskih izveštaja. S vrem ena na vreme

20

SVETLANA A LE K SIJE V IČ

potresu nas limeni sanduci, dovezeni izdaleka, koji ne mogu da se unesu u pločaste hruščovke*. Zagrm e tužne salve - i ponovo tišina. N aš m itološki mentalitet je nepokolebljiv mi smo pravični i veliki. I uvek smo u pravu. Dogorevaju poslednji odsjaji ideje svetske revolucije... Niko ne primećuje da nam je požar u kući. G ori naša sopstvena kuća. Počela je Gorbačovljeva perestrojka. Hrlimo u susret novom životu. Šta nas čeka? Za šta ćem o biti sposobni posle tolikih godina veštačkog letargičnog sna? A naši dečaci ginu, negde daleko, ne zna se zbog če g a ... O čemu se priča oko mene? O čemu se piše? O internacionalnom dugu i geopolitici, o našim državnim interesima i južnim granicama. I ljudi u to veruju. Veruju! Majke, koje su nedavno očajavale nad slepim gvozdenim sanducim a, u kojim a su im vratili sinove, istupaju u školam a i vojnim muzejima, pozivaju druge dečake da „ispune svoj dug prema Otadžbini". Cenzura pažljivo prati da se u ratnim izveštajima ne piše da naši vojnici ginu, uveravaju nas da „ograničeni kontingent“ sovjetske vojske pom aže bratskom narodu da zida m ostove, puteve, škole, da razvozi đubrivo i brašno po kišlacim a**, a da sovjetski lekari porađaju avganistanske žene. Vojnici koji se vraćaju posećuju škole, uz gitaru pevaju o onom e o čemu bi trebalo vikati na sav glas. D ugo sam razgovarala s jed n im od n jih ... Htela sam da čujem koliko je težak izbor - pucati ili ne pucati? Ali za njih kao da nije postojala nikakva drama. Šta je dobro? A šta loše? D obro je ubiti ,,u ime socijalizm a“? Za te dečake granice m orala određuju vojne komande. Istina, kad govore * Stambene zgrade iz epohe Nikite Hruščova; petospratniče od betonskih blokova, bez liftova, sa skučenim stanovima. (Prim. prev.) ** Kišlak, zaselak, selo u Srednjoj Aziji; zimski logor stočara-nomada u Avganistanu i Iranu. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

21

o smrti, oprezniji su od nas. Tu se odm ah otkriva razlika m eđu ljudima. Kako je m oguće istovremeno proživljavati istoriju i pisati o njoj? Ne može se svaki kom ad života, svakakva egzistencijalna ,,prljavština“ zgrabiti za kragnu i ubaciti u knjigu. U istoriju. Treba „prelom iti vreme“ i „uloviti duh“ . „Suština je tuge dvadeset senki“ (V. Šekspir, Ričard II). .. .U polupraznoj čekaonici autobuske stanice sedi oficir s koferom, pored njega suvonjav momčić, ošišan na vojničku nularicu, kopa viljuškom po saksiji sa sasušenim fikusom. Prilaze im žene sa sela i počinju naivno da ih ispituju: kuda, zašto, ko su? Oficir prati kući vojnika, koji je poludeo: ,,Od Kabula kopa sve što m u dođe pod ruku, dohvati i time kopa: lopatom, viljuškom, štapom, hemijskom olovkom." Momčić podiže glavu: „Treba se sakriti... Iskopaću rov ... Meni to brzo ide. Zvali sm o ih zajedničkim grobovim a. Iskopaću veliki rov, za sve n a s ...“ Prvi put sam videla zenice veličine o k a ... Stojim na gradskom groblju. Oko mene stotine ljudi. U centru devet sanduka, opšiveni crvenom cicanom tkaninom. Istupaju vojna lica. Reč uzim a general... Žene u crnom plaču. Ljudi ćute. Jedna devojčica s kikicama, nad sandukom , zacenjuje se odplača: „Tata! Ta-a-tice! Gde si? Obećao si da ćeš m i doneti lutku. Lepu lutku! N acrtala sam ti čitav blok kućica i cveća... Čekam te ...“ Devojčicu uzim aju na ruke dva m lađa oficira i nose prem a crnoj volgi. Ali m i još dugo čujemo: „Tata! T a-a-a-tice... Voljeni ta-a-tice...“ General istu p a... Žene u crnom plaču. M i ćutimo. Zašto ćutimo? Ja ne želim da ću tim ... I ne m ogu više da pišem o ratu.

22


Septembar 1988. 5. septembar Taškent. N a aerodrom u je zagušljivo, miriše na dinje, nije aerodrom, već bašta. Dva posle ponoći. Pod taksi se neustrašivo zavlače poludivlje mačke, kažu da su avganistanske. U masi preplanulih lica koja se vraćaju s odmora, među gajbama, korpam a s voćem, skakuću na štakama mladi vojnici (momčići). N a njih niko ne obraća pažnju, već su se navikli. Spavaju i jedu tu, na podu, na starim novinama i časopisima, nedeljam a ne m ogu da kupe kartu za Saratov, Kazanj, Novosibirsk, K ijev... Gde su ih osakatili? Šta su tamo branili? Nikoga ne zanima. Sam o mali dečak ne skida s njih pogled svojih široko otvorenih očiju, i pijana prosjakinja prilazi jednom vojniku: - D ođi o v am o ... Žao m i te je ... Sam o je odm ahnuo štakom. Nije se uvredila i dobacila m u nešto tužno i žensko. Pored m ene sede oficiri. Pričaju kako su naše proteze loše. O trbušnom tifusu, koleri, m alariji i hepatitisu. Kako prvih godina rata nije bilo bunara, ni kuhinja, ni kupatila, nisi imao čime da opereš sudove. I još, ko je šta doneo: neko - video, neko - m agnetofon, Šarp ili soni. Zapam tila sam njihove poglede upućene lepim ženam a, koje se vraćaju s odm ora u dekoltiranim haljinam a... D ugo čekam o vojni avion iz Kabula. Kažu, prvo će da istovare tehniku, a zatim ljude. Čeka oko stotinakljudi. Sve vojna lica. Neočekivano m nogo žena. Odlom ci iz razgovora: - Sve slabije čujem. Prvo sam prestao d a čujem cvrkut ptica visoko na nebu. Posledica kontuzije glave... Žutovoljku, na primer, uopšte ne čujem. Snimio sam je na magnetofon i puštam na n ajjače...

Limeni dečaci

23

- Prvo pucaš, a posle gledaš, ko je - žena ili dete? Svako im a svoj k o šm ar... - Magare tokom paljbe legne, a kad se paljba završi skoči... - Ko sm o m i u Sovjetskom Savezu? Prostitutke? To znam o. K ad bism o bar zaradile za stan. A m uškarci? Kakvi m uškarci? Svi piju. - General je govorio o internacionalnom dugu, o zaštiti južnih granica. Čak se i raznežio: „Kupite im lizalice. Pa to su deca. Najbolji poklon su bom bone.“ - Oficir je bio mlad. Kad je saznao da su m u odsekli nogu, zaplakao je. Lice kao u devojke - rumeno, belo. U početku sam se plašila mrtvih, naročito ako su bez nogu, ili ruku. A onda sam navikla... - Z arobe nekog. O dseku m u ekstrem itete i uvežu ih gurtnama, da ne umre od gubitka krvi. Zarobljenike ostave u takvom stanju, naši dođu i skupe patrljke. Oni hoće da umru, ali ih ovi na silu leče. Posle bolnice ne žele da se vrate kući. - N a carini su videli da m i je putna torba prazna: „Šta nosiš?“ - ,,Ništa?“ N isu m i poverovali. Naterali su me da se skinem do gaća. Svi nose po dva-tri kofera. U avionu m i je zapalo mesto pored oklopnog transportera vezanog lancima. N a'sreću, m ajor koji je sedeo pored mene, bio je trezan, svi okolo su bili pijani. Tu, blizu neko je spavao na M arksovoj bisti (portrete i biste socijalističkih vođa strpali su u avion neupakovane), nisu nosili sam o oružje, već i čitav pribor neophodan za sovjetski ritual. Ležale su crvene zastave, crvene trake... Zvuk sirene... - Ustajte. Prespavaćete carstvo nebesko. - T o je već bilo iznad Kabula. Slećemo.

24

SvE T L A N A A LE K SIJE V IČ

.. .Gruvanje topova. Patrole s autom atskim puškam a i u pancirim a traže propusnice. Nisam više želela da pišem o ratu. Ali evo me, u pravom sam ratu. Svuda oko mene su ljudi rata, stvari rata... Vreme rata.

12. septembar Im a nečeg nem oralnog u analiziranju tuđeg herojstva i rizikovanja. Juče, kad sm o išli na doručak u trpezariju, pozdravili sm o se sa stražarom . Pola sata kasnije ubio ga je geler koji je slučajno uleteo u garnizon. Ceo dan sam pokušavala da se setim dečakovog lic a ... Novinare ovde zovu bajkopiscim a. Pisce takođe. U našoj grupi pisaca bili su sve sam i m uškarci. Žarko su želeli da idu u najudaljenije karaule, hteli su u bitku. Pitam jednog: - Zašto? - Zanimljivo m i je. M oći ću da kažem: bio sam na Salangi. Pucaću. Ne m ogu da se otrgnem utisku da je rat čedo m uške prirode, um nogom e za mene neshvatljive. Ali je svakodnevica rata grandiozna. Im a kod Apolinera: ,,Ah, kako je lep rat.“ U ratu je sve drugačije: i ti, i priroda, i tvoje misli. Tu sam shvatila da ljudska m isao može biti veom a surova. Pitam i svuda čujem, u vojničkoj kasarni, trpezariji, na fudbalskom terenu, uveče na igranci - neočekivani atributi m irnodopskog života: - Pucao sam iz neposredne blizine i video kako eksplodira ljudska lobanja. Pom islio sam : ,,Prva.“ Posle bitke ranjeni i ubijeni. Svi ćute... Ovde sanjam tramvaje. Kako se vraćam kući tram vajem ... Omiljeno sećanje: m am a peče kolače. M iriše na slatko te sto ... - Družiš se sa dobrim m o m k om ... a onda vidiš: njegova creva vise po kamenju. Počinješ da se svetiš.

Limeni dečaci

25

- Čekam o karavan. U zasedi sm o dva-tri dana. Ležimo na vrelom pesku, vršim o nuždu ispod sebe. Krajem trećeg dana - besnimo. I s neopisivom m ržnjom ispaljujem o prvi rafal. Posle pucnjave, kad se sve završilo, videli smo: karavan je vozio banane i džem. Najeli sm o se slatkog za ceo život... - Zarobili smo ,,duhove“* ... Ispitujemo ih: „Gde su vojna skladišta?“ Ćute. D vojicu vodim o s nam a u helikopter: „Gde je? Pokaži.“ Ćuti. Bacam o jednog na stene... - Voditi ljubav u ratu i posle rata - nije isto ... U ratu je sve kao da ti je prvi p u t... - G rad * * tu če... Mine lete... A iznad svega toga: živeti! živeti! živeti! Ali ništa ne znaš i ne želiš da znaš o patnjam a druge strane. Živeti i gotovo. Živeti! N apisati (ispričati) o sebi celu istinu, prema Puškinovom zapažanju, fizički nije moguće. U ratu čoveka spasava to što m u druge stvari privlače pažnju, što može da se razonodi. Ali smrt je svuda naokolo - ružna, slučajna. Bez uzvišenog smisla. .. .N a tenku crvenom bojom : Osvetićemo Malkina! N asred ulice m lada Avganistanka kleči pred ubijenim detetom i jauče. Tako jauču, verovatno, sam o ranjene zveri. Prolazimo pored uništenih kišlaka koji liče na preorano polje. M rtva zemlja nedavnog ljudskog staništa strašnija je od tame iz koje m ogu zapucati. U bolnici stavljam plišanog m edu pored avganistanskog dečaka. U zim a igračku zubima i tako se igra, smeši se, nema ruke. „Tvoji Rusi su pucali - prevode reči njegove majke. - Im aš li ti dece? Koga? Dečaka ili devojčicu?“ Ne shvatam čega je više u njenim rečima - užasa ili praštanja? * Žargonski naziv za avganistanske pobunjenike, „dušmane". (Prim. prev.) ** Višecevni raketni bacač. (Prim. prev.)

26

SV ET LA N A A l E K SIJE V IČ

Priča se o surovosti s kojom se m udžahedini ophode prem a našim zarobljenicima. Podseća na srednji vek. Ovde je zaista drugo vreme, kalendari pokazuju četrnaesti vek. K od Ljermontova, u Junaku našegdoba, M aksimič, ocenjujući akt jednog gorštaka koji je zaklao Belinog oca, kaže: „N aravno, po njihovom on je bio potpuno u pravu“ - m ada je postupak s tačke gledišta jednog Rusa, zverski. Pisac je ulovio tu zadivljujuću rusku crtu - umeće da staneš na poziciju drugog naroda, da vidiš stvari ,,po njihovom “. A sad a...

17, septembar Iz dana u dan vidim kako čovek klizi naniže. Retko se penje naviše. K od D ostojevskog, Ivan K aram azov prim ećuje: „Zver nikada ne može da bude tako surova kao što može čovek da bude tako virtuozno, tako umetnički surov.“ D a, sum njam : ne želimo da slušam o o tome, ne želimo to da znamo. Ali u svakom ratu, m a ko da ga vodi, u bilo čije im e- Julija Cezara ili Josifa Staljina - ljudi ubijaju jedni druge. To je ubistvo, ali kod nas nije običaj đa m islim o o tome, čak ni u školam a, iz nekog razloga, ne govorim o o patriotskom , već o vojno-patriotskom vaspitanju. M ada, čemu se čudim? Sve je jasno - vojnički socijalizam, vojnička zemlja, vojničko razmišljanje. N e treba tako iskušavati čoveka. Čovek neće m oći da izdrži takva iskušenja. U m edicini se to zove vivisekcija. Otvaranje tela živih životinja. Uveče, u kasarni preko puta hotela uključuju magnetofon. I ja takođe slušam „avganistanske11 pesme. Dečji, još uvek neform irani, ali prozukli glasovi pevaju, im itirajući Visockog: Sunceje palo na kišlak, kao ogromna bomba, Ne

treba nam slava. Mi bismo da živimo - i to nam je nagrada,

27

Limeni dečaci

Zašto ubijamo? Zašto nas ubijaju ? Evo, već sam počeo i lica da zaboravljam, Avganistane, ti si više od naše dužnosti. Ti si naša vasiona, Pored mora, kao velike ptice skakuću jednonogi, Mrtav nikom ne pripada. Nema više mržnje na njegovom licu. Te noći sanjam: naši vojnici se vraćaju u Sovjetski Savez, i ja ih ispraćam, zajedno s ostalima. Prilazim jednom dečaku, nem a jezik, nem je. Bio je zarobljen. Ispod vojničke bluze viri bolnička pidžam a. Nešto ga pitam, a on sam o ispisuje svoje ime: Vanječka... Vanječka... Tako jasno razaznajem njegovo im e - V an ječk a... Im a lice kao m om ak s kojim sam razgovarala tokom dana, stalno je ponavljao: „M am a me čeka kod kuće.“ Prolazimo zamrlim ulicama Kabula, pored poznatih plakata u centru grada: Svetla budućnost komunizma, Kabul - grad mira, Narod i partija su jedno. To su naše plakate, štam pane su u našim štam parijam a. Naš Lenjin stoji ovde s podignutom ru k om ... U poznajem filmadžije iz Moskve. Snim aju utovar „crne lale“*. Oborenih pogleda pričaju, mrtve oblače u stare uniforme iz četrdesetih, u jahaće pantalone, a ponekad ih pakuju i bez odela, dešava se da im nedostaju i takve uniforme. Stare daske, zarđali ekseri... ,,U frižider su stavili nove ubijene. Kao da se oseća na bajatu svinjetinu.“ Ko će m i poverovati ako budem o ovome pisala? 20. septembar Videla sam b itk u ... Poginula su tri vojnika... Uveče svi večeraju, o bici i o m rtvim a niko ne govori, m ada oni leže tu negde, blizu. * Avion koji je prevozio tela poginulih vojnika. (Prim. prev.)

28


Čovekovo je pravo da ne ubija. D a ne uči da ubija. Ono nije upisano ni u jedan ustav. Rat je okruženje, a ne događaj... Sve je ovde drugačije: i pejzaž, i čovek, i reči. Ostaje u sećanju teatarsko lice rata: okreće se tenk, čuje se kom anda... U tami svetle tragovi m etaka... M isliti na sm rt isto je što i misliti na budućnost. Kada m isliš na sm rt i vidiš je, nešto se dešava s vrem enom . U poređenju sa strahom od smrti javlja se i privlačnost sm rti... N išta ne m ora da se izmišlja. Svuda naokolo su odlomci iz velikih knjiga. U svakom su od nas. U pričam a nas (često!) zaprepasti agresivna naivnost naših dečaka. Jučerašnjih m aturanata sovjetske desetoletke. A ja bih želela da kod njih otkrijem dijalog čoveka s čovekom u sebi. Pa ipak? Kojim jezikom govorim o sam i sa sobom , s drugima? M eni se sviđa svakodnevni govor, njega ništa ne opterećuje, pušten je na slobodu. U njemu se sve zabavlja i veseli: sintaksa, intonacija, akcenti, i tačno se prenose osećanja. Ja pratim osećanje, a ne događaj. Pratim kako se razvijaju naša osećanja, a ne događaji. M ožda ono što radim liči na rad istoričara, ali ja sam istoričar onog što je nestalo bez traga. Šta se dešava s velikim događajim a? Oni prelaze u istoriju, ali oni mali, koji su veliki za m alog čoveka, oni nestaju bez traga. Danas je jedan mom čić (koji zbog svoje nežne konstitucije i bolešljivog izgleda ne liči m nogo na vojnika) pričao kako je neobično a istovremeno izazovno ubijati u grupi. I kako je strašno streljati. Zar će to biti zapisano u istoriji? Očajnički se bavim (iz knjige u knjigu) jednim te istim poslom . Sm anjujem istoriju do veličine čoveka. Mislila sam o tome kako se ne može napisati knjiga o ratu u ratu. Smetaju sažaljenje, mržnja, fizički bol, prijateljstvo...

Limeni dečaci

29

I pism a od kuće, posle kojih toliko želiš da živiš... Priča se, kad pucaš ne treba da gledaš u oči, čak ni kamili. Ovde nema ateista. Svi su sujeverni. Zam eraju mi (posebno oficiri, ređe vojnici), kao, sam a nisam pucala i niko me nije uzimao na nišan - kako onda m ogu da pišem o ratu? A m ožda je dobro upravo to što nisam pucala. Im a li čoveka kom e i sam a pom isao na rat izaziva patnju? Ja ga ne pronalazim. Ali juče ispred štaba, leži mrtva nepoznata ptica. I ču d n o ... Starešine i vojnici joj prilaze, pokušavaju da odgonetnu koja je. Žale je. Postoji neko nadahnuće na mrtvim licim a... Nikako ne m ogu da se naviknem na bezumlje običnih stvari u ratu voda, cigarete, hleb... Posebno kada napuštam o garnizon i penjem o se u planine. T am o je čovek jedan na jedan, s prirodom i sa slučajem . H oće li te m etak m im oići ili ne? Ko će pucati prvi - ti ili on? Tam o se srećeš s čovekom kao prirodnim bićem, a ne društvenim. A u Sovjetskom Savezu na televiziji pokazuju kako se sade aleje prijateljstva koje ovde niko od nas nije video niti ih je sad io ... Dostojevski u Zlim dusima : „Uverenje i čovek su, čini se, dve stvari po m nogo čemu različite... Svi su krivi... kada bi mogli svi u to da se uvere!“ On im a i jednu m isao o tome da čovečanstvo zna o sebi više, m nogo više, od onoga što je uspelo da zabeleži u književnosti, u nauci. Govorio je da to nije njegova m isao već m isao Vladim ira Solovjeva. Da nisain čitala D ostojevskog, bila bih baš o čajn a...

21. septembar Negde u daljini gruva grad. Jezivo je čak i na daljinu. Posle velikih ratova X X veka i masovnih smrti, da bi se pisalo o savremenim (m alim ) ratovima, ovakvim kao što je

30


avganistanski, potrebne su druge etičke i metafizičke pozicije. Ovde se traži malo, lično i pojedinačno. Jedan čovek. Za nekog - jedan jedini. N e za državu, već za majku, za ženu. Za dete. Kako da povratim o norm alan pogled na svet? Zanim a me i telo, ljudsko telo, kao veza između prirode i istorije, izm eđu životinje i reči. Bitne su sve fizičke pojedinosti: kako se menja krv na suncu, čovek uoči nestanka... Život je sam po sebi neverovatna umetnost, i, m a kako to surovo zvučalo - posebno je živopisna ljudska patnja. To je tam na strana umetnosti. Juče sam videla kako, deo po deo, skupljaju ostatke m om aka, koje je raznela protivtenkovska mina. N isam m orala da idem da gledam, ali otišla sam kako bih napisala. Sada p iše m ... Ipak: da li je trebalo ići? Č ula sam kako m i se oficir podsm eva iza leđa: uplašiće se, gospođa. Pošla sam i ničeg herojskog u tome nije bilo, zato što sam se onesvestila. Od vrućine, ili od stresa. Ne znam, iskreno da kažem.

23. septembar Uzleteli sm o helikopterom ... O dozgo sm o videli stotine spremnih mrtvačkih sanduka od lim a kako lepo i strašno blistaju na suncu. Suočiš se s nečim takvim i odm ah ti se javi m isao: književnost se guši u svojim okvirima. Kopiranjem i činjenicam a može se izraziti sam o ono što se vidi okom. A kome je potreban detaljan izveštaj o zbivanjima? Potrebno je nešto drugo. D a se uhvati trenutak, istrgnut iz života.

25. septembar Vratiću se odavde kao slobodan čovek. N isam to bila dok nisam videla šta m i ovde radim o. Bilo je strašno i osećala

Limeni dečaci

31

sam se usamljeno. K ad se vratim, neću više ući ni u jedan vojni muzej. * * *

N isam navodila prava imena u knjizi. Jedni su tražili da njihova ispovest bude tajna, a drugi su želeli sve da zaborave. D a zaborave ono o čemu je pisao Tolstoj - d a je „čovekkao voda koja teče“. U njemu ima svega. U dnevniku sam ipak sačuvala prezim ena. M ožda će nekad m oji junaci poželeti da ih prepoznaju: Sergej Amirhanjan, kapetan; Vladim ir Agapov, kapetan, kom andir posluge; Tatjana Belozerskih, službenica; Viktorija V ladim irovna Bartaševič, m ajka poginulog vojnika Jurija Bartaševiča; Dm itrij Bapkin, vojnik, nišandžija; Saija Jem eljanovna Babuk, m ajka poginule m edicinske sestre Svetlane Babuk; M arija Terentjevna Bopkova, m ajka poginulog vojnika Leonida Bopkova; O lim pijada Rom anovna Baukova, m ajka poginulog vojnika Aleksandra Baukova; Taisija Nikolajevna Boguš, m ajka poginulog vojnika Viktora Boguša; Viktorija Sem jonovna Valovič, m ajka poginulog kapetana V alerija Valoviča; T atjan a G ajsenko, m edicinska sestra; V adim Gluškov, kapetan, prevodilac; Genadij Gubanov, kapetan, pilot; Ina Sergejevna Galovnjeva, m ajka poginulog kapetana Jurija Galovnjeva; Anatolij Devetjarov, m ajor, propagandista artiljerijskog puka; Denis L., vojnik, poslužitelj bacača granata; Tam ara Dovnar, žena poginulog kapetana Petra D ovnara; Jekaterina N ikitična Platicina, m ajka poginulog m ajora A leksandra Platicina; V ladim ir Jerohovec, vojnik, poslužitelj bacača granata; Sofija Grigorjevna Žuravljeva, m ajka poginulog vojnika Aleksandra

32


Žuravljeva; Natalija Žestokovska, medicinska sestra; M arija Onufrijevna Ziljfigarova, m ajka poginulog vojnika Olega Ziljfigarova; Vadim Ivanov, natporučnik, kom andir pionirskog inžinjerijskog voda; Galina Fjodorovna Iljčenko, majka poginulog vojnika Aleksandra Iljčenka; Jevgenije Krasnik, vojnik pešadinac; Konstantin M., vojni savetnik; Jevgenij Koteljnikov, starešina, sanitetski instruktor izviđačke čete; Aleksandar Kostakov, vojnik, vezista; Aleksandar Kuvšinikov, kapetan, kom andir m inobacačkog voda; Nadežda Sergejevna, m ajka poginulog vojnika Andreja Kozlova; M arina Kiseljeva, službenica; Taras Kecmur, vojnik; Petar Kurbanov, major, komandir planinske brigade; Vasilij Kubik, zastavnik; Oleg Leljušenko, vojnik, poslužitelj bacača granata; Aleksandar Leletko, vojnik; Sergej Loskutov, vojni hirurg; Valerij Lisičenok, vodnik, vezista; A leksandar Lavrov, vojnik; Vera Lisenko, službenica; Artur Metlicki, vojnik, izviđač; Jevgenij Stepanovič M uhortov, m ajor, kom andant bataljona, i njegov sin Andrej M uhortov, potporučnik; Lidija Jefimovna Mankevič, m ajka poginulog zastavnika Dm itrija M ankeviča; G alina M ljavaja, supruga poginulog kapetana Stepana M ljavog; Vladim ir M iholap, vojnik, poslužitelj m inobacača; M aksim Medvedev, vojnik, navigator aviona; A leksandar N ikolajenko, kapetan, kom andir helikopterske eskadrile; O leg L., pilot helikoptera; N atalija Orlova, službenica; G alina Pavlova, m edicinska sestra; V ladim ir Pankratov, vojnik, izviđač; Vitalij Ružencev, vojnik, vozač; Sergej Rusak, vojnik, tenkista; M ihail Sirotin, natporučnik, pilot; Aleksandar Suhorukov, kapetan, kom andir planinske brigade; Timofej Smirnov, vodnik, artiljerac; Valentina Kirilovna Sanjko, m ajka poginulog vojnika Valentina Sanjka; N ina Ivanovna Sideljnjikova, m ajka; V ladim ir Sim anjin, potpukovnik; Tom as M., vodnik, kom andir pešadijske čete;

Limeni dečaci

33

Leonid Ivanovič Tatarčenko, otac poginulog vojnika Igora Tatarčenka; Vadim Trubin, vodnik, borac specijalne jedinice; Vladim ir Ulanov, kapetan; Tam ara Fadejeva, doktorka, bakteriolog; Ljudm ila Haritončik, supruga poginulog kapetana Jurija Haritončika; Ana Hakas, službenica; Valerij Hujakov, m ajor; Valentina Jakovljeva, zastavnica, načelnica odeljenja tajne jedin ice...

DAN PRVI »Jer će mnogi doći u ime moje.

Ujutru, dugo kao rafal iz automata, zvono: - Slušaj -poče on, ne predstavljajući se - čitao sam tvoju paskvilu, ako napišešjošsam ojedan red... - Ko ste vi? - Jedan od onih o kojima pišeš. Još ćemo mi njima trebati, daće nam puške, da zavedemo red. Moraćete za sve da platite. Samo štampajte što više vašihprezimena i nemojte se kriti izapseudonima. Mrzim pacifiste! Jesi li se tipodpunom ratnom opremom pela u brda, vozila be-te-er -om* na plus pedeset? Osećaš li noću oštri miris durijana**? Ne osećaš... Ne... Znači, nemoj da diraš! T oje naše! Šta će to tebi? Ti si zensko, rađaj decu! - Zašto se ne predstaviš? - Ne diraj me! Najboljeg prijatelja, bio mi je kao brat, doneo sam izborbe uplastičnojkesi... Odvojenoglava, odvojeno ruke, noge... Koža odrana, kao s vepra... Raskomadano * Be-te-er, oklopni transporter. (Prim. prev.) ** Egzotično voće naročito rasprostranjeno u jugoistočnoj Aziji. (Prim. prev.)

38

SV ETLA N A A LE K SIJE V IČ

meso... A svirao je violinu, pisaopesme. E, on bi mogao da napiše, a ne ti... Majku su mu dva danaposle sahrane odveli u ludnicu. Spavala je na groblju, na njegovom grobu. Zimi je spavala na snegu. Ti! Ti... Nemoj u to da diraš! Bili smo vojnici, poslali su nas tamo. lzvršavali smo naređenja. Ja sam položio zakletvu. Ljubio sam zastavu klečeći. - „Cuvajte se da vas ko neprevari. Jer će mnogi doći u ime moje. “ Novi zavet. Jevanđelje po Mateji. - Pametnjakovići! Za desetgodina svi stepostalipametni. Hoćete da ostanete neokaljani? A mismo, znači,prljavi... Ti čak ne znaš ni kako leti metak. Nisi ni uzela automat u ruke... Pljujem ja na vaše Nove zavete! Ja sam svoju istinu nosio u plastičnom džaku... Odvojenoglava, odvojeno ruke... Nema druge istine... I najmanji zvuk u vodovodnoj cevipodseća me na udaljeni zvuk eksplozije. Ipak, žao m ije što se nismo dogovorili. M oždaje on bio moj glavni ju n ak... Autor

- Do mene dopiru sam o glasovi... M a kako se naprezao da ih razaznam, to su sam o glasovi, bez lica. Čas odlaze, čas se vraćaju. Čini mi se, uspeo sam da pom islim : ,,Umirem.“ I otvorim oči... Stigao sam u T aškent šesnaest dana posle eksplozije. K ad dolaziš k sebi, osećaš se odvratno, čini ti se da gore ne m ože b iti... N e bi se ni vraćao n atrag... Bilo bi prijatnij e ... Ošam ućen si, m uka ti je, čak ti se i ne povraća, sam o te nešto guši, kao da su ti pluća puna vode. D ugo izlaziš iz tog stanja. O šam ućen si i m uka ti je ... Glava te boli od sopstvenog šapata, nisam m ogao da govorim glasnije od šapata. Već sam prošao kabulsku bolnicu. U Kabulu su m i

Limeni dečaci

39

otvorili lobanju - tam o je bila kaša, uklonili su sitne delove kosti, leva ruka je ostala bez zglobova, m orali su da je spoje šrafovima. Prvo osećanje: žaljenje za onim što se neće vratiti, neću videti drugove, a najviše m i je žao - što više neću moći da se popnem na vratilo. Ležao sam po bolnicam a dve godin e m anje petnaest dana. Osam naest operacija, četiri - pod totalnom anestezijom . O meni su studenti pisali seminarske radove: šta imam, a šta nemam. N isam m ogao sam da se obrijem, brijali su me drugovi. Prvi put su me polili čitavom flašicom kolonjske vode, a ja vičem: „D ajte drugu!“ N em a mirisa. Ne osećam ga. Izvukli su sve iz natkasne: kobasicu, krastavce, med, bom bone - ništa ne miriše! Boju ima, ukus ima, a m irisa nem a. Z am alo da poludim ! D ošlo je proleće, procvetalo drveće, sve to vidim, ali ne osećam. Izvadili su mi jedan i po kubni santim etar m ozga, i, po svem u sudeći, u njemu je bio neki centar, onaj koji je povezan s mirisom. I sada, posle pet godina ne osećam miris cveća, duvana, ženskog parfema. Kolonjsku vodu mogu da osetim, ako je miris grub i snažan, ali m oram flašicu da stavim pod nos. Izgleda da je ostatak m ozga preuzeo na sebe izgubljenu sposobnost. M islim da je tako. U bolnici sam dobio pism o od druga. O d njega sam saznao da je naš be-te-er raznela italijanska protivpešadijska mina. On je video, kako je iz njega, zajedno s m otorom izleteo čovek... To sam bio ja . .. Otpustili su me iz bolnice, dali mi odštetu - trista rubalja. Za lakše ranjavanje sleduje sto pedeset, za teže - trista. A dalje, živi kako znaš. Penzija - sića. Pređi kod roditelja, da te izdržavaju. K od m og oca je i bez rata - rat. Posedeo je, pati od visokog pritiska.

40

S v E T L A N A A l E K SIJE V IČ

U ratu nisam ništa shvatao, počeo sam da shvatam kasnije. I sve se zavrtelo unatraške. Proticala je druga godina rata, ali se u civilstvu o njem u m alo znalo i m alo pričalo. U našoj porodici se sm atralo: ako je vlast poslala tam o vojsku, znači, tako treba. Tako su razm išljali m oj otac, naši susedi. Ne sećam se da je neko im ao drugačije mišljenje. Č ak ni žene nisu plakale, sve je to bilo jo š uvek daleko i ne tako strašno. Rat i nije rat, ako je rat, onda je neki čudan rat, bez poginulih i bez zarobljenih. Još niko nije stigao da vidi limene sanduke. Tek smo posle saznali da su sanduci već stizali u grad, ali sahranjivali su ih tajno, noću, i na grobovim a je pisalo ,,umro“, a ne „poginuo“. M eđutim , niko nije postavljao pitanje: zašto su kod nas u arm iji odjednom počeli da um iru devetnaestogodišnji m om ci? O d votke ili od gripa? A m ožda su se prejeli pom orandži? Plakali su njihovi najbliži, a ostali, ako nisu lično pogođeni, nastavljali su da žive kako su i ranije živeli. Novine su pisale da naši vojnici grade mostove, sade aleje prijateljstva, a naši doktori leče avganistanske žene i decu. U Vitepsku, tokom obuke, nije bila tajna da nas spremaju za Avganistan. M nogi su se trudili da po svaku cenu izbegnu odlazak. Jedan je priznao, plaši se, da će nas tamo sve pobiti. Počeo sam da ga prezirem. Uoči sam og odlaska još jedan je odbio da krene: u početku je lagao, kao izgubio je komsom olsku knjižicu, knjižica je nađena, izmislio je - devojka m u se porađa. Sm atrao sam ga nenormalnim . Išli sm o da dižemo revoluciju! Tako su nam govorili. I verovali sm o u to. Zam išljali sm o da nas u budućnosti čeka nešto romantično. M etak se zabija u čoveka, čuješ - to se ne zaboravlja i ni sa čim se ne može pobrkati - karakteristični vlažni pljesak. M om ak koga poznaješ pada ničice pored tebe, u prašinu, jetku kao pepeo. Okrećeš ga na leđa: u zubim a stisnuta

Limeni dečaci

41

cigareta koju si m u m aločas dao. Još uvek se p u ši... N isam bio sprem an da pucam u čoveka, i dalje sam pripadao mirnodopskom životu. Prvi put se po n ašaš kao da si u snu: trčiš, vučeš, pucaš, ali ništa ne pam tiš, posle bitke ne možeš ništa da ispričaš. Sve se dešava kao iza stak la... Iza kišne zavese... Kao da sanjaš nešto strašno. Budiš se od straha i ne m ožeš ničeg da se setiš. D a bi osetio užas, izgleda, treba da ga zapamtiš, da se navikneš na njega. Kroz dve-tri nedelje od tebe, pređašnjeg, ne ostaje ništa, sam o tvoje ime. Ti više nisi - ti, već drugi čovek. M islim, da je tako... Sigurno je ta k o ... I ovaj d ru g i... Ovaj čovek se više ne plaši kada vidi ubijenog, već m irno, ili zlovoljno razmišlja, kako će ga sada spuštati niz stene ili nositi po vrućini nekoliko kilometara. On više ne pretpostavlja... On sada zna kako se oseća na vrućini iščupana utroba i da se sm rad ljudskog izmeta i krvi ne može sprati. M ašta? M ašta otupljuje. Vidiš: u prljavoj lokvi rastopljenog metala keze se nagorele ljudske lobanje - kao da nisu pre nekoliko sati tu jaukali, već su se smejali, kad su umirali. Ali sve je odjednom tako običn o... Jednostavno... Kad vidiš ubijenog, pojavljuje se izoštreno i uznemirujuće uzbuđenje: nisam ja! T o se tako brzo d ešav a... T o je taj preobražaj... vrlo brzo. Svima se to dešava. Za ljude u ratu sm rt nije tajna. Ubijati - znači jednostavno pritiskati obarač. U čili su nas: ostaje živ onaj koji prvi puca. Takav je zakon rata. ,,Vi bi trebalo da znate dve stvari - da brzo hodate i precizno gađate. A ja ću da m islim “, govorio je komandir. Pucali smo, gde nam se naredi. Bio sam obučen da pucam , gde m i narede. Pucali sm o, nikog nism o štedeli. M ogao sam da ubijem dete. Jer su protiv nas tamo svi ratovali: m uškarci, žene, starci, deca. Ide kolona kroz kišlak. U prvom vozilu gasi se motor. Vozač izlazi iz kabine, podiže h aubu... Prilazi m u derište, im a desetak godina - i nožem

42

SV ETLA N A A L E K SIJE V IČ

u leđ a... Tu, gde je srce. V ojnik pada na m otor... Dečaka sm o izrešetali... D a su nam u tom trenutku kom andovali pretvorili bism o čitav kišlak u pepeo. Satrli bism o ga. Svako se trudio da preživi. Nije bilo vremena za razmišljanje. Imali sm o osam naest-devetnaest godina. N a tuđu sm rt sam se navikao, ali sam se svoje plašio. Video sam kako za jednu sekundu od čoveka ne ostaje ništa, kao da ga nikad nije ni bilo. U prazan san duk stave paradnu uniform u i šalju u Dom ovinu. Stave tuđe zemlje, da im a potrebnu težinu... A želeo si da živiš. N ikada nisam im ao takvu želju za životom, kao tamo. Vratim o se iz bitke, sm ejem o se. N ikada se nisam tako smejao, kao tamo. Stari vicevi su se prepričavali kao da su novi. Evo, na prim er ovaj... D ospeo švercer u rat. Prvo što je uradio, saznao je koliko čekova vredi jedan zarobljeni duh. Rekli su mu, oko osam čekova. Kroz dva dana diže se prašina oko garnizona: vodi dvesta zarobljenika. Drug ga moli: „Prodaj mi jednog. Daću ti sedam čekova.“ - „Šta je tebi, dragi moj. Plaćao sam po devet zajed n og.“ Stoti put će ga neko ispričati i stoti put ćemo se smejati. N a svakakvu glupost kikotali sm o se do bola u stomaku. U zasedi duh (tako sm o zvali dušm ane mudžahedine) s tarifnikom. Snajperista. Ugleda tri zvezdice - znači, kapeta n ... Prelistava tarifnik: za tri zvezdice pedeset hiljada avganija. Pras! Jedna velika zvezda - m ajor - dvesta hiljada avganija. Pras! Dve male zvezde - zastavnik. Pras! Uveče glavešina isplaćuje: za kapetana - da se plati, za m ajora - da se plati. Za koga - zastavnika?! Pa ti si našeg hranitelja ubio. Ko će da nam donosi kondenzovano mleko i konzerve, ko će da nam prodaje ćebad? Obesite ga! O novcu se m nogo pričalo. Više nego o smrti. Ja ništa nisam doneo. Geler koji su iz mene izvadili - to je sve. Neko

Limeni dečaci

43

je uzim ao... Porcelan, drago kamenje, nakit, tepihe... To kad sm o išli u napad, na kišlake. Neko je kupovao, m enjao s e ... Okvir za kom plet šminke: maskara, puder, senke. Voljenoj devojci. M etke su prodavali kuvane... Kuvani m etak neće da izleti, sam o ga cev ispljune. Njim e se ne može ubiti. Stave kofu ili lavor, ubace unutra metke i kuvaju po dva sata. Gotovo! Uveče nose na prodaju. Biznisom su se bavili i komandiri i vojnici, junaci i kukavice. U m enzam a su nestajali noževi, posude, kašike, viljuške. U kasarnam a je nedostajalo šolja, stolica, čekića. Nestajali su bajoneti na automatima, ogledala na vozilima, rezervni delovi... A takođe i nagrade... U dućanima su sve uzimali, čak i đubre koje se odvozilo iz vojnog naselja: konzerve, stare novine, zarđale eksere, delove farova, celofanske k e se ... Smeće se prodavalo na kamione. D olar i voda uvek nađu put. Svuda. V ojnikje m aštao... Bila su tri... Tri vojnička sna: da kupi m ajci m aram u, devojci - komplet šminke, a sebi kupaće gaće, tada u Sovjetskom Savezu nije bilo kupaćih gaća. Eto, takav je to bio rat. Zovu nas ,,avganistancim a“ . Tuđe ime kao obeležje. Beleg. M i nism o kao ostali. D rugačiji sm o. A kakvi smo? N e znam ko sam ja: heroj ili budala na koju treba upirati prstom ? A m ožda sam zločinac? Već se priča o tom e, da je to bila politička greška. D anas se o tom e tiho govori, a sutra će se govoriti glasnije. A ja sam tam o ostavio k rv ... Sv oju ... I tu đ u ... Davali su nam medalje, koje ne n o sim o ... Još ćemo morati i da ih vratim o... Časno dobijene medalje u nečasnom ra tu ... Zovu me da govorim u školama. O čemu da pričam? O borbenim dejstvim a... O prvom ubijenom ... O tome kako se jo š uvek plašim mraka, i kako se trzam, ako nešto p ad n e ... Kako smo hvatali zarobljenike, ali ih nismo dovodili do p u k a... N ism o uvek... ( Ćuti.) Za godinu i po

44


dana ratovanja nisam video nijednog dušm ana živog, sam o mrtve. O kolekciji sasušenih ljudskih ušiju? Ratnički trofej i . .. N jim a su se hvalili... O kišlacima, koji posle artiljerijske obrade više ne liče na staništa, već na razrovana polja? Da li o tom e žele da slušaju u našim školam a? Ne, tam o su potrebni heroji. Sećam se kako sm o rušili, ubijali i na tom istom m estu zidali, delili poklone. Sve se to odvijalo jedno pored drugog, još uvek ne m ogu da razdvojim. Plašim se tih uspom ena... Krijem se od njih. O dbacujem ih ... Ne znam nijednog čoveka koji se vratio odande, a da ne pije i ne puši. N e zadovoljavaju me slabe cigarete, tražim ,,lovačke“, koje sm o tam o p u šili... A lekari m i zabranjuju da p u šim ... Pola glave m i je metalno. Ne m ogu ni da p ijem ... Nem ojte sam o da pišete o našem avganistanskom bratstvu. O no ne postoji. Ja ne verujem u njega. U ratu sm o bili ujedinjeni: sve su nas podjednako prevarili, svi sm o podjednako hteli da živimo i podjednako hteli da se vratim o kući. Ovde nas ujedinjuje to što nemamo ništa, jer se blago u našoj zemlji deli m itom i po privilegijama. N am a su dužni za krv. Im am o iste probleme: penzije, stanovi, dobri lekovi, proteze, nam eštaj... K ad to rešimo, naši klubovi će se raspasti. Evo, ja ću izdejstvovati, zubim a ću iščupati stan, nameštaj, frižider, m ašinu za veš, japanski video - i tačka! Odm ah će biti jasno da nem am više šta da tražim u tom klubu. Prilazi nam om ladina. Oni nas ne shvataju. Kao, izjednačuju nas s učesnicim a Velikog otadžbinskog rata, ali oni su branili Dom ovinu, a mi? M i sm o bili u ulozi Nem aca, kako m i je rekao jedan m om ak. M islim tako... T ak o ... Tako oni nas v id e... A m i se na njih ljutimo. Oni su ovde slušali muziku, plesali s devojkama, čitali knjige, dok sm o m i tam o jeli sirovu kašu, leteli u vazduh od nagaznih mina. Ko tam o nije

Limeni dečaci

45

bio sa m nom , nije to video, nije proživeo, nije iskusio - taj m i nije ništa. Kroz deset godina, kad prođu naši hepatitisi, kontuzije, malarije, oni će početi da nas se oslobađaju. N a poslu, kod kuće... Prestaće da nas vode po prezidijumima. Svima ćemo biti teret... Čem u vaša knjiga? Za koga? Nam a, koji sm o se odande vratili, svejedno se neće svideti. Zar se može ispričati onako kako je bilo? Kako ubijene kamile i ubijeni Ijudi leže u istoj lokvi krvi, kako se njihova krv izmešala? Kom e to treba? Kod kuće sm o svim a stranci. Sve što mi je ostalo - to je moj dom, žena i dete koje će ona roditi. Nekoliko prijatelja odande. Više nikom ne verujem. I nikad više neću poverovati.

Vojnik, poslužitelj bacača granata

- Deset godina sam ću tao ... O svemu sam ću tao ... U novinam a je pisalo: puk je prošao m arš na obu ci... Prošao je nastavu gađ an ja... Čitali smo i bilo nam je krivo. N aš vod je pratio vozila. Vozilo se m oglo probiti šrafcigerom, bilo je meta za metak. N a nas su svakog dana pucali, ubijali nas. Pored mene ubijen je m om ak kojeg sam poznavao. Prvi... na m oje oči. Još uveksm o se m eđusobno slabo poznavali... G ađali su iz m inobacača. D ugo je um irao, u njem u je bilo m nogo gelera. Prepoznavao nas je. Ali je dozivao ljude koje mi nism o zn ali... Pred polazak u Kabul zam alo da se potučem s jednim m om kom , njegov drug nas je razdvojio: - Što se svađaš s njim, on sutra leti za Avganistan! Tam o nikad niko nije imao svoju porciju, svoju kašiku. Svi bism o nagrnuli na jed n u porciju, nas osm orica. Ali,

46


A vganistan nije krim inalistička priča, nije avantura. Leži ubijeni seljak - slabašno telo i ogrom ne ruke... Tokom paljbe m oliš (koga moliš, ne znam, Boga m oliš): neka se zemlja otvori i neka me sakrije. Neka se kamen otvori... Psi cvile. Tužno cvile psi minotragači. Njih su takođe ubijali, ranjavali. Ubijeni vučjaci i ljudi, u zavojim a, i psi i ljudi. Ljudi bez nogu, psi bez šapa. Ne zna se, na snegu, gde je pseća krv, a gde ljudska. N abacano na jednu gom ilu trofejno oružje: kinesko, američko, pakistansko, sovjetsko, englesko - čudio sam se, kako je lepo, ali sve to služi, da te ubije. Strah! Nije m e stid zbog tog straha. Strah je čovečniji od hrabrosti. Shvatio sam to. Plašiš se i sažaljevaš, m akar sam og sebe... Osvrćeš se oko sebe, počinješ da prim ećuješ život... Sve će nastaviti da živi, a ti ćeš nestati. Ne želiš da misliš, kako ćeš da ležiš neugledan i mali, hiljadu kilometara od kuće. Ljudi već lete u kosm os, a ubijaju se, kao što su se ubijali i pre hiljadu godina. M etkom, nožem, kam en om ... U kišlacima naše vojnike su klali drvenim v ilam a... Vratio sam se osam deset i prve godin e... Sve je bilo u stilu ,,bravo“. Ispunili smo internacionalnu dužnost! Sveci! Heroji! Stigli sm o u M oskvu ujutru, rano ujutru. Vozom. Im ao sam autobus tek uveče. N isam m ogao da čekam. Išao sam autostopom : do M ožajska šinobusom , do G agarina linijskim autobusom , onda do Sm olenska raznim vozilima. I od Sm olenska do V itepska - kam ionom . Svega šeststo kilometara. Niko m i nije tražio novac, čim bi čuli da dolazim iz Avganistana. Zapam tio sam to. Poslednja dva kilometra - peške. Trčeći. Bukvalno sam dotrčao do kuće. K odku će - m irišu topole, zvone tramvaji, devojčica jede sladoled. I topole, topole mirišu! A tam o je priroda - zelena zona, takozvani ,,zelenik“ , odakle se puca. Tako sam želeo

Limeni dečaci

47

da vidim brezicu i našu senicu. Plašio sam se ćoškova. D a zađem za ćošak kuće... Ispred mene ćošak i sve se u meni zaledi - ima li koga iza ćoška? Plašio sam se da izađem napolje još godinu dana: nem am pancir, nem am šlem, autom at - kao da sam go. A noću sanjam: neko m i nišani u čelo i to takvim kalibrom, da će mi pola glave odneti... Udarao sam o z id ... Zazvoni telefon, a mene oblije znoj - pucaju! Odakle? Počinješ da se obazireš na sve strane. N abasaš na policu s knjigam a... A h ...d a! K o d ku će sam ... U novinama su i dalje pisali: pilot helikoptera iks izvršio zadatak u sklopu letačke obuke... Nagrađen ordenom Crvene zvezde... U Kabulu je u čast Prvog m aja održan koncert, na kojem su učestvovali sovjetski vojnici... Avganistan me je oslobodio. Izlečio me je od vere, da je sve kod nas ispravno i da je sve istina što pišu u novinam a i pričaju na televiziji. „Šta da se radi? Šta da se radi?“ - pitao sam se. Hteo sam da donesem neku odluku, da nekud odem. Ali kuda? M ajka me je odvraćala, i niko me od drugova nije podržao: elem, svi ćute. Tako treba. Eto, vam a sam isp riča o ... Prvi pu t sam pokušao da kažem, šta mislim. Čudno se osećam.

Vojnik, pešadinac

Plašim se da pričam . Ponovo će me potresti te slike... Svaki d a n ... Svakog dana sam sebi govorila: „Glupa sam, glupa. Zašto sam ovo uradila?11 Naročito su m i noću dolazile takve misli, kad nisam radila, a danju je bilo drugačije: kako svim a da pom ognem ? Strašne ran e... Potreslo me je: zašto takvi meci? Ko ih je izmislio? Zar ih je izmislio čovek? U lazna ranica je mala, a unutra creva, jetra, slezina - sve

48

SVETLANA A L E K SIJE V IČ

isečeno, pokidano. M alo im je da ubiju, da rane, protivnika treba naterati da se m u č i... Uvek su vikali: ,,M am a!“ - kad ih m nogo boli. N isam čula druge reči... Htela sam da odem iz Lenjingrada, na godinu-dve, ali sam o da odem. U m rlo m i je dete, posle m i je um ro i muž. N išta m e nije zadržavalo u ovom gradu, naprotiv, sve me je podsećalo, teralo odatle. Tu sm o se upoznali... Ovde se prvi put p oljubili... U ovom porodilištu sam se porod ila... Pozvao me je načelnik odeljenja: - Hoćete li da idete u Avganistan? - Hoću. Trebalo m i je da vidim kako je drugim a gore nego meni. I videla sam. Govorili su nam da je ovaj rat pravedan, pomažemo avganistanskom narodu da se oslobodi od feudalizma i izgradi svetlu socijalističku budućnost. Prećutkivana je istina o tome, da naši mladići tamo ginu, mislili sm o da im a mnogo infektivnih oboljenja: malarija, trbušni tifus, hepatitis. Osamdeseta godin a... Početak... Doleteli sm o u K ab u l... Bolnica je smeštena u staru englesku konjušnicu. Ničeg nem a... Jedan špric za sve... Oficiri popiju alkohol, a mi rane obrađujemo benzinom. Rane teško zarastaju... Pom agalo je sunce. Jako sunce ubija bakterije. Prve ranjenike sam videla u donjem vešu i čizmama. Bez pidžam e. Pidžame su došle m nogo kasnije. Papuče, takođe. I jo rgan i... K od jednog m ladića... Sećam se tog momka: telo m u se povija na sve strane, kao da nema kosti, noge kao prut. Izvadili sm o iz njega đvadesetak gelera. Čitav m art sm o tu, pored šatora, bacali odsečene ruke, noge. Leševi... oni su ležali u zasebnoj prostoriji, Polugoli, s iskopanim očima, jednom sam videla urezanu petokraku na stom aku... Ranije sam tako nešto videla na filmu o revoluciji. Limenih sanduka još uvek nije bilo, jo š nisu bili proizvedeni.

Limeni dečaci

49

U skoro sm o počeli m alo-pom alo da se pitam o: ko sm o mi? V lastim a se nisu svidele naše sumnje. Papuča i pidžam a nije bilo, ali su već visile parole, plakate i proglasi. N a pozadini plakata - m ršava, tužna lica naših m ladića. Takvi su zauvek ostali u m om sećanju... Dva puta nedeljno - politička nastava. Sve vreme su nas učili: sveta dužnost, granica m ora biti zaključana katanacem . N ajn eprijatn ija stvar u vojsci je potkazivanje, naredba da se potkazuje. Za svaku sitnicu. Svaki ranjenik, bolesnik. T o se zove znati stanje. Arm ija m ora da bude zdrava... Naređeno je bilo da se svi ,,otkucavaju“ . Bez sažaljenja. Ali m i smo imali sažaljenja, ono je tam o bilo najvažnije... Otišli sm o tam o d a ... spasavam o, pom ažem o, volimo. Zbog toga sm o p o šli... Posle nekog vremena uhvatila sam sebe u misli da mrzim. M rzim ovaj meki i laki pesak, koji prži kao plamen. M rzim ove planine. M rzim ove niske kišlake, iz kojih svakog časa m ogu da zapucaju. Slučajno sretnem Avganistanca, nosi korpu dinja ili stoji ispred svoje kuće, i mrzim ga. Ne zna se gde je bio te noći i šta je radio. Ubili su oficira kojeg sam poznavala, nedavno se lečio u bolnici, iskasapili su vojnike iz dva šato ra... U drugom mestu voda je bila zatrovana... Neko je našao lep upaljač, eksplodirao m u je u rukam a... Tako su ginuli naši dečaci... Naši dečaci. Treba to razumeti. Jeste li videli spaljenog čoveka? Niste. Nem a lica, nem a očiju, nema tela... Nešto sm ežurano, pokriveno žutom k oricom ... Ne čuje se krik, već rika ispod te korice... T am o je m ržnja bila život, sredstvo preživljavanja. A osećanje krivice? Nije došlo tam o, već ovde, kada sam na sve to pogledala sa strane. Tam o m i se sve činilo ispravnim, ovde me je obuzeo užas, kad sam se setila devojčice koja leži u prašini bez ruku, bez n o g u ... Kao slomljena lutka. Posle našeg bo m bardovan ja... A m i sm o se jo š i čudili, što nas ne

50


vole. Lečili su se u našoj bolnici... D aš ženi lek, a ona te i ne gleda, nikad ti se neće osmehnuti. To nas je čak vređalo. Tam o nas je vređalo, a ovde - ne. Ovde si već norm alan čovek, vratila su ti se osećanja. Im am dobru profesiju - da spasavam , ona je i mene spasila. M ogu da se pravdam : tam o sm o bili potrebni. N ism o spasili sve koje sm o m ogli da spasim o - a to je ono najgore. M ogla sam da spasim - nisam im ala potreban lek. M ogla sam da spasim - kasno su ga dovezli (ko je bio u sanitetskim četama? - loše obučeni vojnici, koji su znali sam o da prevežu ranu). M ogla sam da spasim - nisam uspela da probudim pijanog hirurga. M ogla sam da sp asim ... N ism o smeli da napišem o istinu u umrlici. Raznese ih m in a... Od čoveka ostane pola kofe m e sa ... A mi pišem o: poginuo u autom obilskoj nesreći, pao u provaliju, otrovao se hranom. Kada ih je bilo na hiljade, dozvolili su nam da rođacim a saopštavamo istinu. Navikla sam se na leševe. Ali nisam m ogla da se pom irim , nije bilo m oguće pom iriti se s tim što su oni tako mladi, rođeni, mali. Doneli su ranjenika. Baš kad sam bila dežurna. Otvorio je oči, pogledao me: - Gotovo. - I umro je. Tri dana su ga tržili u brdima. Našli su ga. Dovezli. Buncao je: „D oktora! D oktora!“ K ad je ugledao beli m antil, pom islio je - spasen sam ! Ali rana m u se nije uklopila u život. Tek sam tam o saznala, šta je to: ranjavanje u glavu... M eni je u m islim a m oje groblje, m oja galerija portreta. U crnim okvirima. Č ak ni u sm rti n isu bili ravnopravni. Za poginulim u borbi, iz nekog razloga, više se žalilo. Za um rlim u bolnici - m anje. Ponekad su jaukali, u m iru ći... Strašno su jaukali! Sećam se kako je u reanim aciji um irao m ajor. Vojni

Limeni dečaci

51

savetnik. D ošla m u je žena. U m ro je na njene oči. I ona je počela strašno da jau če... Kao zver... Im ala sam želju da pozatvaram sva vrata, da niko ne čuje. Zato što su tu, pored njega, um irali vojnici. D ečaci... Njih nije im ao ko da oplakuje. Umirali su u samoći. Ona je među njima bila suvišna... - M am a! M ama! - Ovde sam , sine moj - govoriš mu, obm anjujući ga. Postale sm o njihove m am e i sestre. Imale sm o želju da opravdam o njihovo poverenje. Vojnici nam dovezu ranjenog druga, sednu i ne odlaze: - Devojke, ništa nam ne treba. M ožem o li da malo posedim o sa vama? A ovde, kod k u ć e ... Im aju svoje m am e, sestre. Žene. Ovde im nism o potrebne. Tam o su nam poveravali ono što u ovom životu nikome ne bi rekli. Ukrao je drugu bom bonu i pojeo. Ovde je to budalaština. A tam o je strašno razočaranje u sebe. Čoveka te stvari razotkrivaju. Ako je kukavica, uskoro će svim a biti jasno da je kukavica, ako je cinkaroš, odm ah će se videti da je cinkaroš. Ako je ženskaroš, svi znaju - ženskaroš je. N isam sigurna da li se neko ovde usudio da prizna, a tam o sam od mnogih čula: ubijanje može da se svidi, ubijanje je zadovoljstvo. To je snažno osećanje. M oj poznanik, zastavnik, na povratku u Sovjetski Savez nije krio: „Kako ću sada da živim, želim da ubijam ?" Verovatno je to takođe strast: m irno su govorili o tome. Dečaci - sa zanosom ! - kako su spalili kišlak, sve sravnili sa zemljom. Zar oni nisu ludi? Koliko ih se sam o takvih vratilo... N jim a ništa ne znači ubiti čoveka... Jednom nam je u goste došao oficir, doputovao je iz okoline Kandahara. Uveče treba da se pozdravim o, a on se zaključao u praznu sobu i pucao u sebe. Pričali su da je bio pijan, ne znam. Teško. Nijedan dan nije bilo lako preživeti. Ili mom čić koji se ubio na straži. Tri

52


sata na suncu. Kućevno mom če, nije izdržao. Bilo je mnogo ludih. U početku su ležali u zajedničkim sobam a, posle su ih odvojili. Počeli su da beže, plašile su ih rešetke. Bilo im je lakše da budu zajedno s ostalima. Jednog sam posebno zapamtila: - Sedi, otpevaću ti dem belsku*. - Peva, peva, i zaspi. Probudi se: - Kući, hoću kući! Kod m am e... Ovde mi je vrućina... Sve vreme je tražio da ide kući. M nogi su pušili. A n ašu **, m arihuanu... Ko šta nabavi... Objašnjavali su da od toga postaju snažniji, oslobađaju se od svega. U prvom redu, od svog tela. Kao da hodaš na prstima, osećaš lakoću u svakoj ćeliji, osećaš svaki mišić. Hteo bi da letiš. Kao da letiš! Obuzim a te neobuzdana radost. Sve ti se sviđa, sm eješ se svakakvoj gluposti. Bolje čuješ, bolje vidiš. Osećaš više mirisa, čuješ više zvukova. U takvom stanju lakše se ubija - postaješ im un na bol. N em a sažaljenja. Lakše se umire - nema straha. Imaš osećaj da je na tebi pancir, da si u oklopu. Um ela sam da ih slu šam ... I ja sam ... D vapu ta sam i ja p u šila... O ba puta kada više ni fizički ni pishički nisam m ogla da izdržim. Radila sam na infektivnom odeljenju. Trideset kreveta, a leži trista ljudi. Trbušni tifus, malarija. D ajem o im čaršave i jorgane, a oni leže na svojim šinjelima, na goloj zemlji. U gačam a. Obrijani do glave, s njih padaju v ašk e... Iz odeće, sa glave. N isam m ogla ni da zam islim tu količinu v ašak a... A u susednom kišlaku Avganistanci hodaju u našim bolničkim pidžam am a, s našim čaršavima na glavama, umesto čalmi. Da, naši m om ci su sve prodavali. Ne osuđujem ih ... N e ... Uglavnom ih ne osuđujem. Umirali su za tri rublje m esečno - naši vojnici su m esečno dobijali Dembei, vojnik pred demobilizaciju. (Prim. prev.) ** Šatrovački izraz za hašiš i marihuanu. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

53

osam čekova. Tri rublje... Hranili su ih crvljivim m esom i natrulom rib o m ... Svi sm o patili od skorbuta, poispadali su mi prednji zubi. Prodavali su jorgane i kupovali anašu. Nešto slatko. Sitnice... Tam o im a primamljivih dućana i u njima svakakvog šarenila. A kod n a s... U Sovjetskom Savezu toga ničeg nije bilo, oni to nisu nikad videli. I prodavali su puške, metke, da bi ih kasnije tim istim autom atim a i m ecim a ubijali. Za te pare su kupovali čokolade... K olače... Posle svega toga na svoju zem lju sam gledala drugim očima. Promenjenim, široko otvorenim. Strah me je bilo da se vratim kući. Nekako čudno. Kao da ti je neko odrao svu kožu. Sve vreme sam plakala. Ni sa kim nisam m ogla da se viđam , osim s onim a koji su bili tamo. S njim a bih provodila i dan i noć. Razgovori s drugim ljudim a su mi bili tašti, nekako besmisleni. To je trajalo pola godine. A sada se i sam a svađam u redu za meso. Trudiš se da živiš norm alnim životom, kao što si živeo ,,ranije“ . Ali ne polazi ti za rukom. Postala sam ravnodušna prem a sebi, prem a svom životu. Život se završio, ničega više neće biti. A kod m uškarca to osećanje je još mučnije. Žena može da se uhvati za dete, a oni nemaju za šta da se uhvate. Vraćaju se, zaljubljuju, rađaju im se deca, a Avganistan im je ipak iznad svega. I sam a bih htela da znam zašto je to tako. Zašto se to desilo? Zašto me to tako pogađa? Tam o sve trpaš u sebe, a ovde ti to izlazi napolje. Njih treba žaliti, žaliti svakog ko je bio tamo. Zrela sam Iičnost, tada sam im ala triđeset godina, i kakav sam lom doživela. A oni su bili mladi, ništa nisu shvatali. Pokupili su ih iz kuća i gurnuli im puške u ruke. Govorili su im: imate svetu dužnost, Otadžbina vas neće zaboraviti. Sada im svi okreću leđa, trude se da zaborave taj rat. Svi! A pre svega oni koji su nas tam o poslali. Č ak i mi sami kad se sretnemo,

54


sve ređe govorim o o ratu. Taj rat niko ne voli. M ada još uvek plačem kad čujem avganistansku himnu. Zavolela sam avganistansku muziku. To je kao droga. Nedavno sam u autobusu srela vojnika. Lečio se kod nas. Ostao je bez desne ruke. Dobro ga se sećam, Lenjingrađanin. - Serjoža, treba li ti neka pom oć? O dgovara m i sa zlobom u glasu: - Ma, goni se! Znam da će me pronaći, da će mi se izviniti. A ko će njem u da se izvini? I svim a koji su bili tamo? Koga je to slomilo i unakazilo? Ne govorim o invalidima. Koliko m ožeš da ne voliš svoj narod kad si ga poslao na tako nešto? Sada, ne sam o da m rzim bilo kakav rat, nego ni dečju tuču ne m ogu da podnesem . I nemojte mi reći da se taj rat završio. Leti osetim nalet vrele prašine, blesne prsten ustajale vode, oštri m iris suvog cveća... U dari me u slepoočnice... To će me pratiti do kraja života.

Medicinska sestra

- Već sam se odm orio od rata, došao sam k se b i... Ne znam, šta da vam kažem, kako je sve bilo. T u groznicu, taj b e s... K ako? Pre vojske sam završio srednju saobraćajnu školu, i dobio sam zaduženje da vozim kom andanta bataljona. N isam se žalio na službu. Sve češće se govorilo o ograničenom kontigentu sovjetske arm ije u Avganistanu, nijedan čas političke nastave nije prolazio bez te informacije: naša vojska čvrsto čuva granice Otadžbine, pom aže prijateljskim narodim a. Počeli sm o d a brinem o, m ogu nas poslati u rat. Odlučili su, kako sada shvatam, da nas prevare... Pozvali su nas kod kom andira naše jedinice i upitali:

Limeni dečaci

55

- M omci, hoćete li da radite s novim vozilima? Naravno, svi u jedan glas: - Da! M aštam o o tome. Potom je usledilo: - Ali prvo ćete m orati u njive, da pom ognete oko žetve. Svi su se složili. U avionu sm o o d pilota slučajn o čuli da letim o za Taškent. Nevoljno m i se javila sum nja: letimo li mi to na poljoprivredno dobro? Zaista, slećemo u Taškentu. U stroju nas vode do m esta ograđenog bodljikavom žicom, blizu aerodrom a. Sedimo. Kom andiri hodaju tam o-am o, nekako uzbuđeni, sašaptavaju se m eđu sobom. Došlo vreme ručka, na naše stajalište dovlače, jednu za drugom , gajbe votke. - N a parove ra-a-azbrojs! Postrojili su nas i odm ah obavestili, za nekoliko sati po nas dolazi avion - šalju nas u R epubliku A vganistan da izvršimo svoju vojničku dužnost. Zakletvu. Šta se sve tu nije izdešavalo! Strah i panika pretvorili su ljude u životinje - jedne u mirne, druge u razjarene. Neko plače od uvrede, neko zanem eo, pao u trans od neverovatno podle obm ane. Eto zašto su nam poslužili votku. Kako bi lakše i jednostavnije izašli s nam a na kraj. Posle votke, koja nam je udarila u glavu, neki vojnici su pokušali da beže, nasrtali su na oficire. Ali logor su opkolili vojnici s autom atim a, počeli su sve da nas guraju prem a avionu. U avion su nas tovarili kao sanduke, bacali su nas u gvozdenu praznu utrobu. Tako sm o se obreli u A vganistanu... U skoro sm o videli ranjene, ubijene, čuli sm o reči: „izvidnica", ,,bitka“, „operacija“. Čini m i s e ... Kako sada shvatam, doživeo sam šo k ... Počeo sam da dolazim k sebi, jasno da vidim stvari koje me okružuju, tek posle nekoliko meseci.

56

SvE T LA N A A LE K SIJE V IČ

K ad je m oja žena upitala: „K ako se m oj m už obreo u A vganistanu?“, odgovorili su joj: „D obrovoljno je izrazio želju.“ Takve odgovore su dobile sve naše majke i žene. Da su moj život, m oja krv bili potrebni za neko veliko delo, rekao bih: „Prijavljujem se u dobrovoljce!“Ali, mene su dva puta prevarili: poslali su me u rat i nisu m i rekli istinu, kakav je to rat - istinu sam saznao kroz osam godina. M oji drugovi leže u grobovim a i ne znaju kako su prevareni tim podlim ratom. Ponekad im čak i zavidim: oni to nikada neće saznati. I njih više ne m ogu da prevare.

Vojnik, vozač

- M nogo sam patila u tuđini, daleko od D om ovine... M už je dugo služio u N em ačkoj, onda u M on goliji... Dvadeset godina sam bila izvan Dom ovine koju sam volela svim srcem. Pisala sam Generalštabu, čitav život sam u inostranstvu, ne m ogu više. Pomozite m i da se vratim ... Već sm o seli u voz, a ja ne m ogu da verujem. Svaki čas pitam muža: - Putujem o li to mi za Sovjetski Savez? D a me ne lažeš? N a prvoj stanici uzm em u ruke parče rodne grude, gledam je i sm ejem se - rođena zemlja! Jela sam je, možete li da verujete. Um ivala se njome. M oj voljeni... M o j... N a š... Jura je stariji. Teško je to m ajci da prizna, ali volela sam ga najviše na svetu. V iše nego m uža, više nego d rugog sina, sve sam ih volela, ali njega nekako posebno. K ad je bio mali, spavam i držim ga za nožicu. N isam m ogla da zam islim da odem u bioskop a da njega ostavim s nekim. N osila sam ga sa sobom kao tromesečnu bebu, uzmem nekoliko flašica mleka, i odem o u bioskop. M ogu reći, čitav život sam bila s njim. Vaspitavala

Limeni dečaci

57

sam ga sam o po knjigam a, po idealnim obrascim a: Pavka Korčagin, Oleg Koševoj, Zoja Kosm odem janska. U prvom razredu nije znao napam et bajke, dečje pesmice, već čitave stranice iz Kako se kalio čelik Nikolaja Ostrovskog. Učiteljica je bila oduševijena: - Ko je tvoja m am a, Jura? Već si tako m nogo pročitao. - M oja m am a radi u biblioteci. Znao je za ideale, ali nije poznavao život. I ja sam, takođe, živeći toliko godina daleko od Dom ovine, uobražavala da se život sastoji od ideala. Evo jednog slučaja... Već sm o se vratili u rodni kraj, živeli sm o u Černovcima. Jura je išao u vojnu školu. Jednom , u dva sata noću - zvono na vratima. On stoji na pragu. - Sine, ti si? Zašto ovako kasno? I to po kiši? Sav si m okar... - M am a, došao sam da ti kažem: teško mi je da živim. Ono, čemu si me u čila... Ničega od toga nema. Odakle ti sve to? A ovo je tek po četak... Kako ću dalje? Celu noć sm o presedeli u kuhinji. Šta sam m ogla da mu kažem? Ponovo, isto: život je prekrasan, ljudi su dobri. Sve je to istina. M irno - me je slušao. U jutru je otišao u školu. Često sam ga ubeđivala: - Jura, pusti vojnu školu, idi na civilni fakultet. Tam o ti je mesto. Vidim kako se mučiš. Nije bio zadovoljan svojim izborom, slučajno je postao vojno lice. O d njega je m ogao da postane dobar istoričar... Naučnik. Knjige su m u bile sv e... „Kako divna zemlja - stara Grčka.“ I čita sve o Grčkoj. Posle o Italiji: „M am a, Leonardo da Vinči je razm išljao o letu u kosm os. Jednom će biti odgonetnut Đokondin o sm e h ...“ U desetom razredu za zimski raspust otišao je u M oskvu. Tam o živi moj brat, pukovnik u penziji. Jura m u se poverio: „H oću da polažem prijem ni na filozofskom fakultetu." Nije ga podržao:

58

SV E T LA N A A l E K SIJE V IČ

- Ti si pošten m om ak, Jura. Teško je biti filozof u naše vreme. Treba obmanjivati i sebe i druge. Ako budeš govorio istinu, strpaće te iza rešetaka ili u ludnicu. N a proleće, Jura je doneo odluku: - M am a, nemoj ništa da me pitaš. Biću vojnik. Videla sam u jednom vojnom naselju limene sanduke. Ali tada je bilo ovako: jedan sin u sedm om razredu, a drugi još mlađi. N adala sam se: dok porastu, rat će se završiti. Zar rat može toliko dugo da traje? ,,A trajao je koliko i škola, deset godina“ - reče neko na Jurinoj sahrani. M atursko veče u vojnoj akadem iji. Sin - oficir. Ali ja nisam shvatala da će Jura m orati nekuda da ode. N isam m ogla bez njega da zam islim ni trenutak života. - Kuda te m ogu poslati? - Tražiću Avganistan. - Jura!!! - M am a, ti si me vaspitala da budem takav, ne pomišljaj sađa da me prevaspitavaš. Ispravno si me vaspitala. Svi ti izrodi, koje sam sretao u životu - nisu moj narod, ni m oja Dom ovina. Otići ću u Avganistan kako bih im dokazao da u životu postoje i uzvišene stvari, i nije svakom za sreću dovoljan frižider pun m esa i žiguli. Postoji još n ešto... T i si me tako učila... Nije on jedini koji je tražio da ide u Avganistan, m nogi m om ci su podnosili prijave. Svi su bili iz dobrih porodica: jednom je otac bio predsednik kolhoza, drugom seoski učitelj... M ajka - m edicinska sestra... Šta sam mogla da kažem svome sinu? Ne treba to Domovini? A oni, kojim a želi nešto da dokaže, ono što su mislili, m isliće i dalje: da se u A vganistan ide sam o zbog krpa, i čekova. Zbog ordenja, zbog karijere. Za njih je Zoja Kosm odem janska - fanatik, a ne ideal, zato što norm alan čovek za tako nešto nije sposoban.

Limeni dečaci

59

Ne znam šta mi se desilo: plakala sam , molila. Priznala sam m u nešto, što ni sam a sebi nisam smela da prizn am ... Ali nešto o čemu se već pričalo... Već se u pola glasa šaputalo po kuhinjama. M olila sam ga: - Juročka, život uopšte nije ono čemu sam te učila. Ako saznam da si u Avganistanu, izaći ću na trg ... N a Lobno m e sto *... Poliću se benzinom i spaliti. Tam o te neće ubiti za Domovinu, ubiće te ni za šta ... Onako. Zar može Dom ovina bez velike ideje da šalje u sm rt svoje najbolje sinove? I prevario me je, rekao je da ide u M ongoliju. Ali, znala sam: on je moj sin, otići će u Avganistan. U to vreme, u vojsku je otišao Gena, moj mlađi sin. Za njega nisam brinula, on je drugačiji. Večito su se raspravljali. Jura: - Gena, ti malo čitaš. Nikad u tvojim rukama nisam video knjigu. Uvek sam o - gitara. Gena: - N e želim da budem kao ti. H oću da budem kao ostali. Kad su otišli, prešla sam u njihovu dečju sobu. N išta me više nije zanim alo osim njihovih knjiga, njihovih stvari, pisam a. Jura je pisao o M ongoliji, ali toliko je grešio s geografijom da već nisam ni sumnjala gde je. Dan i noć prebirala sam po svom životu... Kidala sam se na komade. Taj bol se ne može opisati nikakvim rečim a... Sam a sam ga tam o poslala. Sama! .. .Ulaze neki nepoznati ljudi, po njihovim licima odm ah vidim - donose m i nesreću. Idem u drugu sobu. Ostaje mi poslednja strašna nada: - Gena?! * Lobno mesto, u sređnjovekovnoj Rusiji su se tu ljudima odsecale glave; spomenik istorijskom stratištu na moskovskom Crvenom trgu. (Prim. prev.)

60


Oni skreću poglede. Još uvek sam sprem na da im dam jednog sina, d a bih spasila drugog: - Gena?! Tiho-tiho, neko od njih izgovara: - Ne, Jura. N e m ogu d alje... Dalje ne m o g u ... Dve godine umirem. N isam bolesna, ali umirem. N isam se spalila na trgu, m už im nije bacio u lice partijsku knjižicu. M i sm o sigurno već mrtvi. Sam o to jo š uvek niko ne z n a ... N i m i sam i to ne zn am o ...

Majka

- O dm ah sam sebe ubedio: „Sve ću da zaboravim. Sve ću da zaboravim ..." U našoj porodici to je tabu tema. Žena je tam o posedela sa četrdeset godina, ćerka je im ala dugu kosu, sada nosi kratku frizuru. Tokom noćnih napada na Kabul nisu m ogli da je probude, pa su je vukli za kike. A četiri godine kasnije odjed n om sam dobio želju ... H oću da pričam ... I juče, svratili nam iznenadni gosti, nisam m ogao da se zaustavim. Izneo sam albu m ... Pokazujem slajdove: nad kišlakom se nadneo helikopter, stavljaju ranjenika na nosila, a pored njega - odsečenu nogu u patici. Zarobljenici, postrojeni za streljanje, naivno gledaju u objektiv, za deset m inuta ih više neće b iti... Alahu akbar! Osvrnem se: m uškarci puše na balkonim a, žene se sklonile u kuhinju. Ostala su sam o njihova deca. Osnovci. N jim a je to zanimljivo. Ne shvatam šta se sa m nom dešava. H oću da govorim. Zašto to odjednom ? Da se ništa ne zaboravi... Kako je bilo, šta sam osećao - ne m ogu da opišem. M ogu d a pričam o svojim osećanjim a sada. Posle četiri g o d in e ...

Limeni dečaci

61

Posle deset godina sve će biti drukčije, možda će se sve razbiti u param parčad. Bio je neki bes. M rzovolja. Zašto m oram da idem? Ali osetio sam pritisak i nisam se slom io - to m i je podiglo m oral. Počinješ da se sprem aš do najsitnijeg detalja: koji nožić da uzmeš, koji pribor za brijanje... Sprem io sam se. I tu se već pojavilo nestrpljenje: da se što pre sretnem s nepoznatim, da me ne prođe zanos, uzvišeno osećanje. Stvara se neki šem atizam ... To će vam svi i svako potvrditi. Trese me groznica i obliva zn o j... I jo š jedan trenutak: kada je avion sleteo, olakšanje - istovremeno i uzbuđenje: sada će sve početi, hajde da se i to vidi, da se oseti, da se m alo živi tim životom ... Stoje tri Avganistanca, nešto razgovaraju, smeju se. Neko prljavo derište protrča duž ulice s dućanima, zagnjuri se negde u gom ilu krpa ispod tezge. Papagaj m e gleda netremice zelenim očima. Gledam i ne shvatam šta se d ešava... Oni ne prekidaju razgovor. Onaj što m i je okrenut leđima, naglo se okreće... I ja već gledam u cev pištolja. Pištolj se p o d iže... p o d iže... Evo otvora cevi... Vidim ga. Istovremeno, čujem resko škljocanje, i - nema m e ... Istovremeno nalazim se i s ove i s one stran e... Ali jo š uvek ne ležim, stojim. Želim da govorim s njim, ali ne m ogu: a-a-a... Život se ukazuje, polako, kao fo to grafija... P ro zo r... V isoki p ro z o r... N ešto belo i nešto veliko, teško u tom b elom ... N ek o ... Sm etaju m i naočare, ne m ogu da vidim lice... S njega kaplje z n o j... I kapi znoja me bolno udaraju po licu ... Podižem teške kapke i čujem uzdah olakšanja: - E pa, gotovo je, druže potpukovniče, vratili ste se sa „službenog puta“. A li ako pod ign em glavu, ili je sam o m alo okrenem , m ozak m i nekud propada. Svest m i se gubi. O pet dečak

62


roni u gom ili krpa ispod tezge... Papagaj m e netrem ice gleda zelenim okom ... Stoje tri A vganistanca... Onaj koji m i je okrenut leđim a okreće se prem a m en i... I ja upirem pogled u cev pišto lja... Evo otvora cev i... Vidim g a ... Sada ne čekam da čujem poznatio škljocan je... Vičem: „M oram da te ubijem! M oram da te ubijem !..“ Koje boje je krik? Kakav ukus ima? I koje boje je krv? U bolnici je crvena, na suvom pesku - siva, na steni je - izrazito plava, a uveče, više nije živa. Iz teško ranjenog čoveka krv otiče brzo, kao iz razbijene flaše... I čovek se g a si... g a si... Sam o m u oči do kraja blistaju i gledaju negde m im o tebe. U porno negde m im o ... Za sve je plaćeno! Za sve! Potpuno. (Počinje nervozno da hoda po sobi.) Gledate na planine odozdo - beskrajne su, ne vidite im kraja, gledate iz aviona - dole leže prevrnute sfinge. Shvatate li o čemu vam govorim ? O vremenu. O rastojanju između događaja. Tada, čak ni mi, učesnici, nism o znali kakav je to rat. Nem ojte da brkate mene današnjeg sa m nom jučerašnjim , s onim koji je sedam deset devete bio tamo. Da, ja sam u to verovao! Osam deset i treće sam došao u Moskvu. Ovde se živelo, ponašali su se kao da nas tamo nema. I nema nikakvog rata. U m etrou se kao i uvek smeju, ljube. Čitaju. Idem Arbatom i zaustavljam ljude: - Koliko godina traje rat u Avganistanu? - N e znam ... - Koliko godina traje r a t... - Ne znam, šta će vam to? - Koliko go d in a... - Čini mi se, dve go d in e... - A zar je tam o rat? Stvarno?

Limeni dečaci

63

Sada m ogu da nam se smeju, da nam se rugaju: slepci i glupaci, ovce. Poslušno stado! Sada je Gorbačov d ozvolio... Popustile su dizgine... Smejte se! AJi stara kineska m udrost glasi: dostojan je svakog prezrenja lovac koji se hvali crknutim lavom pod nogam a, i dostojan je svakog poštovanja lovac koji se hvali ranjenim lavom pod nogama. Neko može da govori o greškama. Stvarno, ne znam: ko? Ali ja to nisam. Pitaće me: „Zašto ste ćutali? Niste bili dečak. Im ali ste skoro pedeset godina.“ Ja m oram da shvatim ... Počeću od toga da sam i ja pucao, a istovremeno, poštujem taj narod. Čak ga i volim. Sviđaju mi se njihove pesme, njihove molitve: spokojne i beslcrajne kao njihove planine. Eto, ja sam - govorim sam o o sebi - iskreno verovao da je jurta gora od četvorospratnice, da bez WC šolje nema kulture. I mi ćemo ih zatrpati W C šoljam a i sagradićem o im kuće od kamena. Naučićemo ih da voze traktor. I mi sm o im dovezli stolove za kabinete, bokale za vodu, crvena sukna za zvanične sednice i hiljade portreta Marksa, Engelsa i Lenjina. Visili su u svim kabin etima nad glavama predstavnika vlasti. Dovezli sm o njihovim vlastim a crne volge. I naše traktore, i naše čistoJcrvne bikove. Seljaci ( dehkani) nisu hteli da uzim aju zemlju koju sm o im poJclanjali, zato što ona pripada Alahu, čovek je ne može ni dati, ni uzeti. Kao iz kosm osa, posm atrale su nas polom ljene lobanje d žam ija... N ikada nećemo saznati kako m rav gleda na svet. Pročitajte o tom e kod Engelsa. A kod orijentaliste Spenserova: „Avganistan se ne može kupiti, on se može otkupiti." Ujutru palim cigaretu: na pepeljari čuči gušter, m ali kao gundelj. Vraćam se kroz nekoliko dana: gušter čuči na pepeljari u istoj pozi, čak ni glavu nije pomerio. Shvatam: to je - Istok. Ja ću deset puta nestati i vaslcrsnuti, razbiću se i podići, a on neće

64


stići ni da pom eri svoju minijaturnu glavu. Prema njihovom kalendaru je - hiljadu trista šezdeset prva go din a... Evo sedim kod kuće u fotelji, ispred televizora. M ogu li ja da ubijem čoveka? M a ja ni m rava ne bih zgazio! Prvih dana, čak meseci, meci kidaju grane duda - osećanje nerealn o g ... Psihologija bitke je dru gačija... Juriš i tražiš m etu ... N a p re d ... G ledaš b o č n o ... N isam b rojao koliko sam ih u b io ... Ali trčao sam. Tražio sam m etu ... O v de... T a m o ... Živu, pokretnu m etu ... I ja sam takođe bio meta. C ilj... Ne, iz rata se niko ne vraća kao heroj. O dande se ne m ožeš vratiti kao h eroj... Za sve je plaćeno! Za sve! Potpuno. Vi zam išljate i volite vojnika iz četrdest pete, kojeg je volela čitava Evropa. Naivan, prostodušan, sa širokim opasačem. N jem u ništa nije trebalo, sam o pobeda - i kući. A ovaj vojnik koji se vratio u naš ulaz, našu ulicu - drugačiji je. Ovaj vojnik je želeo farmerke i magnetofon. On je video i upamtio drugačiji život. Poželeo je mnogo to g a... Još su stari govorili: ne budite zaspalog psa. N e prim oravajte čoveka na neljudska iskušenja. Neće ih izdržati. Tam o nisam m ogao da čitam svog om iljenog Dostojevskog. M račno je. Vukao sam sa sobom Bredberija*. Fantastiku. Ko želi da živi večno? Niko. Ali bilo je ... Bilo! Sećam s e ... U zatvoru su m i pokazali, kako sm o tada govorili, vođu bande. Leži na gvozdenom krevetu i čita... Poznate korice... Lenjin: Država i revolucija. „Šteta - kaže - neću stići da pročitam . M ožda će pročitati m oja d ec a...“ Izgorela je škola, ostao sam o jedan zid. Svako jutro deca dolaze na časove i pišu po njem u ugljenom , koji je ostao * Rej Daglas Bredberi (1920-2012), američki pisac naučne fantastike. (Prim. prev.)

Limetii dečaci

65

posle požara. Posle časova zid se prekreči. I ponovo liči na čistlistp a p ira ... Doveli iz zelenika* poručnika bez ruku i nogu. Bez svega muškog. Prve reči koje izgovora posle šoka: „Kako su tamo m oji m om ci?“ Za sve je plaćeno! I mi smo platili više od svih. Više od v as... Nam a ništa ne treba, mi smo sve prošli. Saslušajte nas i razumite. A svi su navikli na - daj lekove, daj penziju, daj stan. Daj i zaboravi. To ,,daj“ plaćeno je skupom valutom - krvlju. Ali mi smo đošli kod vas na ispovest. M i se ispovedamo. A vi ne zaboravite na tajnu ispovesti...

Vojni savetnik

- Ne, ipak je dobro što se tako završilo. Porazom. I što su nam se otvorile o č i... N em oguće je sve ispričati... Šta je bilo, bilo je, ostalo je ono što sam video i zapam tio, sam o deo celine, a dalje će se pojaviti sam o ono što m ogu da ispričam . U rečima će ostati deseti d eo ... U najboljem slučaju, ako se potrudim. N apregnem . A zbog koga? Zbog Aljoške koji m i je um ro na rukam a - osam gelera u stom ak. O sam naest sati sm o ga spuštali s planine. Sedamnaest sati je živeo, a osam naestog je umro. D a se sećam zbog Aljoške? Ali sam o s religijske tačke gledišta čoveku tam o gore treba nešto posebno. Verujem da ih više ništa ne boli, ničega se ne plaše i ne stide. Zašto onda da čačkam o? Želite nešto da saznate od n as... D a... Naravno, m i sm o obeleženi... I šta se od nas može saznati? Sigurno m islite da sm o drugačiji? Shvatite, teško je steći neke ideale kad ratuješ u tuđoj zemlji a sam ne znaš zašto. * Čestar, šumarak, u vojničkom žargonu. (Prim. prev.)

66


Teško je pronaći smisao. Tam o smo svi bili isti, ali nismo bili istomišljenici. Kao i o vd e... U norm alnom svetu... Slučaj je vrlo lako m ogao d a zam eni m esta onih koji su bili tam o sa onim a koji nisu bili tamo. Svi sm o različiti, ali sm o i svi isti - i tam o, i ovde. Sećam se, u šestom ili sedm om razredu nastavnica ruske književnosti izvela me je na tablu: - Ko je tvoj omiljeni junak: Čapajev ili Pavel Korčagin? - H a k F in *. - Zašto H ak Fin? - Kad je Fin donosio odluku da li da izda odbeglog crnca Džim ija ili da zbog njega gori u paklu, rekao je sebi: ,,E, pa dođavola s njim, goreću u paklu“, ali D žim ija nije izdao. - A da je Džim i bio belac, a ti crvenokožac? - pita me posle časa moj drug Aljoška. Tako i živimo čitav život - beli i crveni, ko nije s nama, taj je protiv nas. U okolini B agram a... Svratim o u kišlak, zatražim o da jedemo. Po njihovim običajim a, ako ti gladan čovek uđe u kuću i zatraži da jede, m oraš m u dati vruću lepinju. Žene nam postave sto i daju da jedemo. K ad smo otišli, te žene i njihovu decu susedi nasm rt izubijaju, kam enicam a i motkama. Znale su da će ih ubiti, ali nas ipak nisu isterale. A m i sm o im gurali svoje zakone... Ulazili sm o u džam ije s kapam a na glavi. Zašto me terate da se sećam? Sve je to vrlo intim na stvar: i moj prvi ubijeni, i m oja sopstvena krv na m ekom pesku, i kam ilja glava na dugačkom vratu, koja se klati nada m nom pre nego što ću se onesvestiti. Ali, istovrem eno, bio sam kao i svi drugi. Sam o sam jednom u životu odbio da budem kao svi. Jed n o m ... U dečjem vrtiću su nas prim oravali da se * Haldberi Fin, junak romana Marka Tvena. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

67

držimo za ruke i da idem o u paru, a ja sam voleo da šetam sam . M lade vaspitačice nekako su trpele m oje hirove, ali uskoro jedna od njih se udala, i um esto nje doveli su nam tetka Klavu. - U zm i Serjožu za ruku - dovodi m i jednog dečaka tetka Klava. - Neću. - Zašto nećeš? - Volim da šetam sam. - U radi onako kako rade svi poslušni dečaci i devojčice. - Neću. Posle šetnje tetka Klava me svuče. Skine m i čak i gaćice i majicu, odvede me u praznu mračnu sobu i ostavi me tamo tri sata. U detinjstvu nema ničeg strašnijeg nego ostati sam. U m raku... Čini ti se da su te svi zaboravili. N ikad te neće pronaći. Sutradan sam išao držeći Serjožu za ruku, postao sam kao svi. U školi - odlučuje razred, na fakultetu - grupa, u fabrici - kolektiv. Svuda su donosili odluke u m oje ime. Ubedili su me da sam čovek ništa ne može. U nekoj knjizi nabasao sam na izraz „ubistvo muževnosti“ . Kada sam otišao tamo, nije imalo šta da m i se ubije: „Dobrovoljci, dva koraka napred.“ Svi dva koraka napred, i ja - dva koraka napred. U Šin d an du ... Video sam dva naša vojnika koja su poludela, sve vreme vodili su ,,pregovore“ s duhovima. Objašnjavali su im šta je socijalizam prema udžbeniku istorije za deseti razred ... Ko je Len jin ... ,,A stvar je u tom e što je mesto za idola ostalo prazno, pa su dovodili vračeve da prorokuju narodu'1*. Dedica K rilov... K lasika... A jednom , kada sam im ao oko jedanaest godina, kod nas u školu došla je „tetka snajper11koja je ubila sedam deset osam „čika friceva11. Vratio sam se kući mucajući, noću mi je skočila temperatura. * Iz basne P ro ro k I. A. Krilova. (Prim. prev.)

68


Roditelji supom islili: grip. Celu nedelju sam ostao kod kuće. Čitao sam svog om iljenog Obada*. Zašto me terate da se sećam ? K ad sam se v ratio ... N isam m ogao da obučem farmerke i košulju koju sam nosio pre vojske, to je bila odeća stranog, meni nepoznatog čoveka, m ada je sačuvala moj miris, kako je tvrdila m oja majka. Tog čoveka više nema, on više ne postoji. Ovaj drugi, sadašnji ja, ima sam o isto prezime kao onaj. Pre vojske zabavljao sam se s devojkom, bio sam zaljubljen. K ad sam se vratio, nisam je ni potražio. Slučajno je saznala da sam u gradu, našla me je. Uzalud me je tražila... Nije trebalo da se sretnem o... „Nem a onog čoveka kojeg si volela, i koji je tebe voleo, ne - rekao sam joj. - Ja sam neko drugi. M a, drugi sam ja !“ Plakala je. M nogo puta je dolazila. Zvala rpe. Zašto? Ja sam drugi! Drugi! ( Oćutaoje. Smirio se.) Ipak mi se dopadao onaj prvi čovek... Poželeo sam ga s e ... Sećam ga s e ... „Padre - upita O bad M ontanelija - je li sada vaš Bog zadovoljan?“ Kom e da bacim te reči? Kao gran atu...

Vojnik, artiljerac

- Kako sam ovde dospela? Vrlo jednostavno. Verovala sam svem u što piše u novin am a... G ovorila sam sebi: „Ranije su bili heroji, bili su spremni da se žrtvuju, a današnja om ladina nije ni za šta. I ja sam takva. Tam o je rat, a ja šijem haljinu, smišljam novu frizuru." M am a je plakala: ,,Do groba ti neću oprostiti. N isam vas rađala da vam odvojeno sahranjujem ruke i noge.“ * O b a d (The G ad fly ), roman irske književnice Etel Lilijan Vojnič. U Sovjetskom Savezu je 1955. snimljen film po motivima ovog romana, režisera Aleksanđra Fajncimera, koji se dugo prikazivao i uživao veliku popularnost. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

69

Prvi utisci? D olazak u Kabul. Bodljikava žica, vojnici s autom atim a... Psi laju ... Sve same žene. Stotine žena. Dolaze oficiri, biraju mlađe i lepše. Otvoreno. Mene je pozvao major: - H ajde da te povezem u bataljon, ako ti ne smeta moje vozilo. - Kakvo vozilo? - Kargo d vesta... - već sam znala šta je kargo dvesta - to su ubijeni, sanduci. - Im a li sanduka? - Sad će da ih istovare. O bični k am az* s ciradom . Sanduke su izbacivali kao pakete s mecima. Zgrozila sam se. Vojnici su shvatili: novajlija. D ošla sam u jedinicu. Vrućina, šezdeset stepeni. U klozetu muve, toliko ih je, da bi te na krilim a m ogle podići. N em a tuša. V oda zlata vredi. Ja sam jedino žensko. Kroz nedelju dana zove me kom andant bataljona: - Ti ćeš sa m nom da stan u ješ... Dva m eseca sam se branila. Jednom sam zam alo bacila granatu, drugi put posegla za nožem. N aslušala sam se: „Biraš nekog s višim činom! A kad se uželiš čaja i hleba s puterom - d o trč a ć e š..." N ikada ranije nisam psovala, a tada jesam : - M a, goni se! Sada sve teram u majčinu, ogrubela sam. Prebacili su me u Kabul da dežuram u hotelu. U početku sam se na svakog brecala. Gledali su me kao nenormalnu. - Što se ti ritaš? Ne ujedamo. N isam m ogla drukčije, navikla sam da se branim. Zovne me neko: - Svrati na čaj. * Skraćeno od rus. KaMCKnii aBTOModnnbHbiH 3aBop, (Kamska fabrika automobila), veliki teretni kamion. (Prim. prev.)

70


- Zoveš li me na šolju čaja ili na m otku čaja? D ok nisam našla svo g... Ljubav? Takve reči se ovde ne izgovaraju. U poznaje me sa svojim drugovima: - M oja žena. A ja njem u na uho: - Avganistanska? V ozili sm o se u be-te-eru... Zaklonila sam ga svojim telom, ali, na sreću, metak je udario u kupolu. Sedeo je okrenut leđima. Kad sm o se vratili napisao je ženi za mene. Dva m eseca nije dobio pism o od kuće. Volim da pucam . Ispraznim ceo okvir nam ah. I bude m i lakše. Lično sam ubila jednog duha. Popeli sm o se na planinu, da se nadišem o vazduha, da uživamo. Šušnu nešto iza stene - kao da me je struja povukla, i ja - ceo okvir. Prva sam prišla, da pogledam : leži snažan, lep m u škarac... - S tobom se može u izvidnicu - rekoše momci. Digla sam nos. Svidelo im se i to što nisam posegnula za njegovom torbom, za stvarima, uzela sam sam o pištolj. Posle toga su m e celim putem čuvali - da m i se slučajno ne zavrti u glavi ili da m i ne bude muka. Ništa. Telo mi je odjednom postalo lako... Vratila sam se, otvorila frižider i najela se, pojela sam toliko, da bi m i u drugoj prilici bilo za celu nedelju dovoljno. Nervni slom. Popila sam flašu votke. Pila sam i nisam se opila. Podilazila me jeza: da sam prom ašila, i m oja m am a bi dobila kargo dvesta. Želela sam da budem u ratu, ali ne u ovom, već u Velikom otadžbinskom. Odakle mržnja? Vrlo jednostavno. Ubiju ti druga, a ti si bio pored njega, jeli ste iz iste porcije. Pričao ti je o svojoj devojci, o mami. I evo ga, leži, sav izgoreo. O dm ah ti je sve ja sn o ... Pucaćeš do ludila. N ism o navikli da razm išljam o o

Limeni dečaci

71

velikim pitanjima: Ko je započeo? Ko je kriv? Im a vic na tu tem u... N a jerm enskom radiju* pitaju: šta je to politika? Jermenski radio odgovara: čuje li se nešto kad piški kom arac? E, politika je još tanja. Neka se vlast brine za to, a ovde ljudi gledaju krv i pretvaraju se u zveri. Gube razu m ... Jednom kad vidiš kako se spaljena koža savija u roln u... K ao kad pukne najlon čarapa... I ščepa te... G rozno je kad ubijaju životinje... Streljali su karavan, prevozio je oružje. Ljude su streljali posebno, i m agarce posebno. Oni na isti način ćute i čekaju smrt. Ranjeni m agarac zavija kao da stružeš po metalu nečim metalnim. Škripi... Ovde su m i i lice i glas drugačiji. M ožete da zamislite kakve sm o, mi, devojke, kada sedim o i govorimo: - Budala! Posvađao se s vodnikom i prišao duhovima. M ogao je da ga upuca. I tačka. U pisali bi ga u ratne gubitke. Otvoren razgovor... M nogi oficiri su mislili da je i ovde kao u Sovjetskom Savezu: m ožeš da udariš vojnika, da ga poniziš. Pronalazili su ubijene oficire... U borbi im pucaju u le đ a... Pronađi - ko je? H ajde - dokaži. N a straži u planini m om ci godinam a nikog ne viđaju. Helikopter dolazi tri puta nedeljno. K ad sam došla, prilazi m i vodnik: - Devojko, sldnite m aram u. Pustite kosu. - Im ala sam dugačku kosu. - Već dve godine gledam sam o ošišane vojničke glave. Svi vojnici su izašli iz rovova... U borbi me je zaldonio jedan vojnik. D ok sam živa pamtiću ga i paliti m u sveću u crkvi. N ije me poznavao, uradio je to sam o zato što sam žena. To se ne može zaboraviti. A gde u običnom životu m ožeš da proveriš hoće li te drugi * Simbol humora u sovjetskim vicevima 1960-ih i 1970-ih godina. (Prim. prev.)

72


čovek zakloniti svojim telom? Ovde je dobro - još bolje, a zlo - još gore. Puca se ... Sada jedan drugi slučaj... Vojnik mi dovikuje nešto vulgarno. Odvratno! Nešto prljavo. „N eka si proklet!“ - pom islim , I on pogine, ode m u pola glave i pola tela. N a m oje o či... Obuzim a me drhtavica, kao da im am m alariju. M ada sam već videla plastične vreće s leševima. Leševi um otani u fo liju ... K a o ... Ne m ogu da nađem poređ en je... Ne bih m ogla da napišem , stalno bih tražila reči. Stalno pokušavala. Kao neke velike igračke... Ali drhtavica, to m i se nije dešavalo. Ovaj put nisam m ogla da se smirim. N isam videla da devojka nosi ratno ordenje, čak i ako ga ima. Jedna okačila medalju Za ratne zasluge, svi su joj se rugali - Zfl polne zasluge. Jer, zna se: m edalja se može dobiti za noć provedenu s komandantom bataljona... Zašto ovamo puštaju žene? Bez njih se ne m ože... Shvatate li? Neka gospodaoficiri bipoludeli. A zašto ženehoće u rat? P a re ... Dobre pare. M ožeš da kupiš magnetofon, stvari. Vratiš se kući prodaš. U Sovjetskom Savezu se ne m ože toliko zaraditi. U štedeti... Nem a jedne istine, različite su te istine. Otvoreno govorim o... Neke devojke su se prodavale dućandžijam a za krpe. Svratiš u dućan, b a č a ti*... klinci... Viču: „H anum a, džik-džik.. - i pokazuju na podrumče. Naši oficiri plaćaju čekovima, tako se i izražavaju: „Odoh kod ,,čelđstldnje“ . Jeste li čuli vic? U Kabulu, na kontrolnom punktu, sreli se: Zmaj Gorinič, Kaščej Besmrtni i Baba Jaga. Pošli da brane revoluciju. Kroz dve godine sreli se ponovo na povratku kući: Zm aju G oriniču ostala sam o jedn a glava, ostaie su m u odrubili, Kaščej Besmrtni ostao živ sam o zato što je besmrtan, a Baba Jaga - sva u m ontani i kuvanom džinsu. Vesela. * Deminutiv od bača, dečaci koji se oblače u žensko ruho i pružaju seksualne usluge. Ruski vojnici u Avganistanu nazivali su sve Avganistance ,,bača“ ali su se tako i međusobno oslovljavali. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

73

- Ja pišem zahtev za treću godinu. - Jesi li poludela, Baba Jago! - U Sovjetskom Savezu sam Baba Jaga, a ovde - Vasilisa Prekrasna. V ojn ici... M om čići... Odlaze odavde slomljeni, im aju osam naest-devetnaest godina. Deca. M nogo toga su ovde videli. M n ogo... Kako se žena prodaje za kutiju konzervi, ma kakvi kutiju, za dve konzerve gulaša. Posle će tim očim a gledati na ženu. N a sve ž en e... N jim a su ovde pokvarili pogled na stvari... Ne treba se čuditi što se oni posle u Sovjetskom Savezu ne ponašaju kako treba. Jedan moj poznanik je već u zatvoru... Oni im aju drukčije iskustvo. Navikli su da sve rešavaju autom atom , silo m ... Dućandžija prodaje lubenice, jedna lubenica - sto avganija. N ašivojnici hoće jeftinije. Oni im ne daju. A, je Ii tako! - jedan uzim a autom at i po lubenicama, rasturi čitavu gomilu. Sam o probaj jednom takvom da staneš na žulj u trolejbusu, ili da m u ne daš prednost u redu. Probaj! M aštala sam: vratiću se kući, izneću poljski krevet u baštu i zaspaću pod jabukom . Pod jabu kam a... A sad se plašim. Od m nogih se može čuti, naročito sada, uoči odlaska naše vojske: „Plašim se povratka u Sovjetski Savez.“ Zašto? Vrlo jednostavno. Vratićem o se, a tam o se sve prom enilo: druga m oda za ove dve godine, druga muzika, druge ulice. Drugi odnos prem a r a tu ... Bićem o kao bele vrane. Potražite me za godinu dana. K od kuće. D aću vam svoju adresu...

Sluibenica

- Toliko sam verovao, ni sada od toga ne mogu da se rastanem... I sa d a ... M a šta m i govorili, m a Šta čitao, uvek ostavljam sebi neki m ali izlaz. Deluje instinkt sam oočuvanja. Zaštita.

74


Pre armije završio sam fakultet za fizičku kulturu. Poslednju, diplom sku praksu imao sam u A rteku*, bio sam pionirski predvodnik. Toliko puta sam izrekao: uzvišeni govor, pionirska reč... Sada glupo zvu či... A tada sam to radio sa suzam a u o čim a... Zam olio sam u vojnom odseku: „Pošaljite me u Avgan istan ...“ Z am p olit** nam je držao predavanja o međunarodnom položaju, rekao nam je da sm o za sam o dva sata preduhitrili am eričke „zelene beretke“, one su već bile u vazduhu. Krivo m i je što sm o bili naivni. Ubeđivali su nas i ubeđivali, i na kraju su nas ubedili da je to „internacionalni dug“. Nikako ne mogu da stignem do k raja... Da stavim tačku na svoj način m išljenja... „Skini - kažem sebi - ružičaste naočare.“ Nisam tamo otišao osamdesete, ni osamdeset prve, već osam deset šeste. Ali, još uvek su svi ćutali. Osam deset seđme već sam bio u Koustu. Zauzeli smo jedno b rd o ... Palo je sedam naših m o m ak a ... D ošli su m oskovski novinari. Dovezli su ,,zelene“ (Avganistanska narodna armija), kao, to su oni zauzeli brdo. Avganistanci su pozirali, a naši vojnicu su bili u m rtvačnici... Za Avganistan su na obuci birali najbolje. Strašno je bilo dospeti u Tulu, Pskov ili K iro v ab ad *** - prljavo i zagušljivo, a za Avganistan su molili, tražili su. M ajor Zdobin nas je nagovarao, Sašu Krivcova, m og druga, i mene, da tražimo natrag svoje prijave: - Bolje da pogine Sinicin, nego neko od vas. Država je na vas potrošila m nogo novca. * Artek, najpoznatiji pionirski kamp bivšeg Sovjetskog Saveza. (Prim. prev.) ** Zamenik komandira za političko-prosvetnu i vaspitnu đelatnost. (Prim. prev.) * * * Kirovabad, naziv azerbejdžanskog grada Gendže, u periodu 19351989. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

75

Sinicin je prost seoski m om ak, traktorista. Ja sam već im ao diplom u, a Saša je studirao germ ansko-rom an sku grupu na Filološkom fakultetu Kem erovskog univerziteta. Predivno je pevao. Svirao je klavir, violinu, flautu, gitaru. Kom ponovao. Lepo je crtao. Živeli smo kao braća. N a političkoj nastavi pričali su nam o podvizim a, o herojstvu. Tvrdili su da je Avganistan isto što i Španija. I odjednom: „Bolje da Sinicin pogine nego neko od vas dvojice.“ Bilo je zanimljivo videti rat sa psihološke tačke gledišta. Pre svega, saznati nešto o sebi. To me je privlačilo. Raspitivao sam se kod m om aka koji su tam o bili. Jedan nam je, kako sada shvatam, bacao prašinu u oči. N a grudim a m u se video krupan ožiljak, kao od opekotine, u vidu slova ,,p“, nam erno je nosio raskopčanu košulju kako bi ga pokazivao. Pričao je priče, kako su u planinam a, noću, iskakali iz helikoptera, zapam tio sam: desantnik* je tri sekunde anđeo, do otvaranja padobrana, tri m inuta - orao, dok leti, a preostalo vreme - tegleći konj. Sve sm o shvatali zdravo za gotovo. Šta bih dao sada da sretnem tog Hom era! Kasnije sam takve prepoznavao u letu: ,,Da je im ao m ozga, im ao bi i kontuziju.“ Drugi m om ak me je, naprotiv, odgovarao: - Ne treba tamo da ideš. To je blato, a ne romantika. Nije m i se to dopalo: - Ti si probao? I ja hoću da probam . U čio m e je kako da ostanem živ: - Pucao si - beži dva m etra od m esta s kojeg si pucao. Potrudi se da cev autom ata sakriješ iza d u v ala** ili stene, da ne ugledaju plam en i poseku te. K ad ideš, nemoj da pevaš, * Pripadnik vazdušno-desantnih snaga Vojske Rusije. (Prim. prev.) ** Ograda ili zid od pečene gline u Srednjoj Aziji kojim se odvaja unutrašnje dvorište s kućom od ulice. (Prim. prev.)

76

SVETLANA ALEKSIJEVIČ

nećeš stići. N a straži - nem oj d a zaspiš, grebi se po licu, grizi ruke. D esantnik trći u početku koliko može, a posle koliko treba. M oj otac je naučnik, m am a - inženjer. O d detinjstva su me izgrađivali kao ličnost. Želeo sam da budem ličn ost... Za to su m e ... (smeje se) isključili iz oktobrića* i dugo me nisu prim ali u pionire. Tukao sam se za čast. Kad su m i vezali pionirsku m aram u, nisam je skidao, spavao sam s njom. N a časovim a književnosti nastavnica bi me prekinula: - N em oj svojim rečima da pričaš. Govori kao što piše u knjizi. - Jesam li rekao nešto pogrešno? - N isi rekao onako kako piše u kn jizi... Kao u bajci, u kojoj car nije voleo nijednu boju, osim sive. I sve je u tom carstvu bilo mišje boje. Sada govorim svojim učenicim a (radim u školi): - Naučite da mislite kako od vas ne bi napravili novu generaciju budala. Olovne vojnike. Pre vojske D ostojevski i Tolstoj učili su me da živim, u vojsci - vodnici. V odnici im aju neograničenu vlast, tri vodnika na jedan vod. - Slušaj m oju kom andu! Šta m ora da im a desantnik? Ponovi? - Desantnik m ora da ima drsku njušku, gvozdenu pesnicu i ni gram a savesti. - Savest je raskoš za desantnika. Ponovi! - Savest je raskoš za desantnika, - Vi ste m ed san b at**. M edsanbat je plava krv V D V -a (vazdušno-desantne vojske). Ponovi! * Organizacija koja je uključivala decu predškolskoguzrasta. (Prim. prev.) ** Medicinsko-sanitarni bataljon. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

77

Iz vojničkog pism a: „M am a, kupi ovna i daj m u ime Vodnik, kad dođem kući, zaklaću ga.“ V ojnički režim um rtvljuje svest, nem aš snage da se suprotstaviš. M ogu da ti rade šta h o će... U šest ujutru - buđenje. Tri puta: ustaj - ostav. Ustaj - lezi. Tri sekunde da se postrojim o na ,,pisti“- beli linoleum, beo, da bi ga što češće prali, ribali. Sto šezdeset ljudi m ora da skoči iz kreveta i da se za tri sekunde postroji. Za četrdeset pet sekundi da se obuče u skladu s pravilom broj tri - cela unifoma, ali bez opasača i kape. Jedan nije stigao da zavije obojke. - Raziđi se i ponovi! Ponovo nije uspeo: - Raziđi se i ponovi! Fiskultura. Borba prsa u prsa: m ešavina karatea, boksa, sam boa* i odbram benih pokreta protiv noža, motke, pešadijske lopate, pištolja, automata. On s automatom - ti s golim rukama. Ti - s lopatom , on - s golim rukama. Sto metara skakućeš kao ,,zec“ . .. N a jednoj n o zi... M oraš pesnicom da razbiješ deset cigli. Vodili su nas na gradilište: „Nećete otići dok ne naučite.“ Najteže je pobediti sebe, udariti bez straha. Pet m inuta za umivanje. D vanaest um ivaonika na sto šezdeset ljudi. - Postroj se! Raziđi se! - Za deset m inuta ponovo. Postroj se! Raziđi se! Jutarnji pregled: proveravaju dugm ad - treba da blistaju, kao m ačku jedno m esto, bele kragne, jesu li u kapi dve igle i konac. - N apred m arš! Ostav! Č itav dan tako - pola sata slobodn og vrem ena. Posle ručka - za pisma. * Ruska borilačka veština, naziv je akronim od samozaštita bez oružja. (Prim prev.)

78


- Vojniče Krivcove, zašto sedite i ne pišete? - Razm išljam , druže vodniče! - Zašto odgovarate tiho? - Razm išljam , druže vodniče. - Zašto ne vičete, kao što su vas učili? M oraćete da trenirate ,,na okce“. Trenirati ,,na okce“ - vikati u klozetsku šolju, vežbati kom andni glas. Iza stoji vodnik, pazi da glas bude što jači. Iz vojničkog rečnika: Voljno - „volim te živote“ . Jutarnji pregled - „verujte mi ljudi“ . Večernja provera - „lično su ih poznavali". U sam ici - „daleko od D om ovine“. Dem obilizacija - „svetlost daleke zvezde“ *. Polje za taktičke vežbe - „polje budala“. M ašina za sudove - ,,diskoteka“ (tanjiri se vrte kao disk). Kom esar - ,,pepeljuga“ (u mornarici - „putnik"). - M edsanbat - plava krv VDV. Ponovi! Večiti osećaj gladi. Omiljeno mesto - kantina, ovde se mogu kupiti keks, bombone, čokolada. Ako si pucao za „peticu“, dobijaš dozvolu da odeš u kantinu. N em aš dovoljno novca, prodaš nekoliko cigli. Uzm em o jednu ciglu, idemo nas dvojica krupnih m om ka - kod novajlije koji ima novca: - Kupi ciglu ... - Šta će mi? Okružujem o dignutih ruku: - Kupi ciglu... - Koliko? - Tri rublje. D aje nam tri rublje, skreće za ćošak i baca ciglu. A mi ćem o se za tri rublje najesti. Jedna cigla vredi deset kutija keksa. * Stihovi popularnih sovjetskih šlagera iz sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. (Prim prev.)

Limeni dečaci

79

- Savest je skupa za desantnika. M edsanbat - plava krv VDV. Verovatno nisam loš glumac, zato što sam brzo naučio da igram ulogu koja mi je dodeljena. Najgore je da te prozovu ,,čedosom “, od reči ,,čedo“, nešto slabašno, što nije m uškog roda. Kroz tri m eseca sam pušten. Kako se sve zaboravlja! Nedavno sam se ljubio s devojkom, sedeo u kafeu, plesao. Kao da nije prošlo tri meseca, već tri godine, i vratio sam se u civilizaciju. Uveče: - M ajm uni, postrojs! Šta je najvažnije za desantnika? Najvažnije za desantnika je da ne prom aši zemlju. U oči odlaska slavili sm o N ovu godinu. Ja sam bio Deda Mraz, Saška - Sneguljica. Setio sam se škole. Išli sm o dvanaest d an a ... G ore od planina m ogu biti sam o p lan in e*... Banditi su nam bili za petam a... Držali smo se na dopingu... - Sanitetlijo, daj ovamo ,,ozverin“* * . - To jebio mezokarb. Progutali su sve tablete. Još su se i šalili: - N a šta se žalite? - pita doktor m ačka Leopolda. Neko počinje prvi. - N a miševe. - S m iševim a ili bez n jih ... Sve je jasno. Vi ste veom a dobri. Treba da se naljutite. Uzmite tablete ,,ozverina“. Pijte ih tri puta na dan posle jela. - 1 šta onda? - Pa, bićete kao zveri. * Parafraza stihova pesme Vladimira Visockog O p ra šta n je o d p la n in a . (Prim. prev.) ** Naziv leka iz sovjetskog crtanog filma, M a č a k L eopo ld iz 1981; pošto je mačak Leopold previše dobar, pas-doktor propisuje mu lek ,,ozverin“, kako bi mačak postao žestok. (Prim. prev.)

80


Petog dana ubio se jedan vojnik, pustio je da svi prođu i prislonio autom at uz grlo. M orali sm o da vučemo njegov leš, njegov ranac, njegov pancir, njegov šlem. Nism o ga žalili. Znao je da ne ostavljam o leševe, nosim o ih. Setli sm o ga se i sažalili se na njega tek kad sm o polazili kući, kad sm o bili demobilisani. - Pijte po tri tablete na d a n ... - 1 šta onda? - I bićete kao zveri. N ajstrašnije su rane od nagaznih m in a... Otkinuta noga do k olen a... Štrči k o st... O d druge noge otkinuta p eta... O dsečen polni o rg a n ... Izbijeno o k o ... Otkinuto u h o ... Prvi put me je tresla groznica, sušilo mi se grlo ... Sam og sebe kuražim: „A ko sad ovo ne uradiš nikada nećeš postati sanitetski instruktor." D opuzim - nema nogu. Podvežem gurtnom , zaustavim krvarenje, otklonim bol, uspavam ... Eksplozivni metak u stom aku... Creva izašla n apolje... Previjem ga, zaustavim krvarenje, otklonim bol, uspav am ... Držim ga četri sa ta ... U m ro je. Oskudevali sm o u lekovima. Č ak nam je nedostajalo i obične zelenike*. Ili nisu stigli da nam dopreme, ili je proizvodnja dostigla limit - naša planska ekonomija. Nabavljali sm o trofejne, inostrane. Uvek sam u torbi im ao dvadeset japanskih ružičastih špriceva. U m ekom plastičnom pakovanju, skineš košuljicu i daš injekciju. N ašim ,,rekordima“ pocepaju se papirna pakovanja, nisu više sterilni. Polovina je zapušena, neće da vuče - škart. Naši intravenski rastvori u bocam a od pola litra. Kako da se na bojnom polju snađeš i da čitav sat na ispruženoj ruci držiš gum eno crevo? Praktično je nem oguće. A koliko flaša m ožeš da poneseš? Šta nude Italijani? Plastičnu kesu za litar, skačeš po njoj u čizm am a - i * Antiseptička mast koja sadrži tzv. tečnost Novikova. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

81

neće da pukne. Dalje: obični zavoj, sterilni sovjetski zavoj. Pakovanje od hrastovine, teže od sam og zavoja. Inostrani... tajlandski, austrijski... Tanji je, i belji iz nekog razloga... elastičnih zavoja uopšte nemamo. Takođe sam uzimao trofejne... francuske, nem ačke...A naše dom aće udlage?! To su skije, a ne medicnski aparat. Koliko m ožeš da ih poneseš sa sobom ? Im ao sam engleske: posebno za podlakticu, potkolenicu, bedra. N a rajsferšlus, na naduvavanje. N am estiš ruku, zakopčaš. Slomljena kost se ne pom era, zaštićena je od udaraca prilikom transporta. Za devet godina kod nas se ništa novo nije proizvodilo. Zavoj - isti, udlage - iste. Sovjetski vojnik je najjeftiniji vojnik. Najtrpeljiviji, nezahtevan. Nije snabdeven, nije zaštićen. Potrošni materijal. Tako je bilo četrdeset p rv e... Pedest godina kasnije - isto. Zašto? Nije strašno kad sam pucaš, strašno je kad tebe gađaju. Da bi preživeo m oraš stalno da misliš na to. Ja sam m islio ... N ikad nisam sedao u prvo i poslednje vozilo. N ikada nisam spuštao noge u kupolu, bolje neka vise sa oklopa, da ih ne poseče eksplozija. Uvek sam im ao pri sebi nemačke tablete za gušenje osećanja straha. Ali, niko drugi ih nije pio. Imao sam p an cir... Jo š i to! N aš pancir se ne m ože podići, ne m ožeš da se krećeš u njemu, američki - nijednog gvozdenog dela, od nekakvog m aterijala otpornog na metke. U njem u si kao u trenerci. Pištolj M akarova ne može da ga probije ni izbliza, a m etak iz autom ata tek sa sto metara. N aši šlem ovi su iz tridesetih, glupave kacige. Još iz onog rata... (Zamislio se.) Zbog to ga... Zbog m nogo toga me je tam o bilo sram ota... Zašto sm o takvi? Američke vreće za spavanje iz četrdeset devete, meke kao paperje, lake. Japanske su odlične, ali kratke. A naše, vatirane, teške i po sedam kilograma, ne manje. S ubijenih plaćenika skidali smo jakne,

82

SVETLANA A l EKSIJEVIČ

kačkete s dugačkim štitom , kineske pantalone, u kojim a se prepone ne ojedu. Sve smo uzimali. Gaće smo uzimali, pošto su gaće - defkitarna roba, čarape, takođe i patike. Nabavio sam m ali fenjer, nožić. Uvek sm o bili glad n i... Glad! Pucali smo u divlje ovce. Divljom ovcom se smatrala ona koja je pet m etara zaostala za stadom . Ili sm o menjali: dva kilogram a čaja za jednog ovna. Čaj je bio trofejni. D oneseš novac iz borbe, avganije. O duzm u ti ga oni s višim činom. Tu ga, na naše oči, podele m eđu sobom . Zavučeš u m etak nekoliko novčanica odozgo pospeš praškom - i spasiš. Jedni su hteli da se napiju, drugi d a prežive, treći su m aštali o nagradam a. Ja sam takođe priželjkivao nagradu. Pitaće me u Sovjetskom Savezu: - A šta si ti bio? Starešina? M agacioner? Bilo mi je krivo zbog sopstvene naivnosti. Zam politi su nas ubeđivali u nešto u šta ni sam i nisu verovali. Upustva zam polita pred povratak kući: o čemu se sme, a o čem u se ne sm e govoriti. Ne sme se govoriti o poginulim , zato što sm o m i velika i m oćna arm ija. N e širiti glasine protivne pravilim a službe, zato što sm o m i velika, m oćna i m oralno zdrava armija. Fotografije pocepati. Trake uništiti. M i ovde nism o pucali, nism o bom bardovali, nism o trovali, nism o dizali u vazduh. M i sm o velika, m oćna i najbolja arm ija na svetu... N a carini su nam oduzeli poklone koje sm o nosili kući: kozmetičke proizvode, m aram e, satove. - Nije dozvoljeno, momci. Niko nije sastavljao nikakve protokole. Jednostavno, to je bio njihov biznis. Ali, mirisalo je zeleno prolećno lišće... Devojke su bile u lakim letnjim h aljin am a... Za trenutak sam se setio Svetke Avoške (ne sećam se prezim ena - sam o Avoška). Prvi dan po dolasku u Kabul spavala je s vojnikom

Limeni dečaci

83

za sto avoški* dok nije shvatila. Kroz nekoliko nedelja uzimala je po tri hiljade. Nije za vojnički džep. A gde je Paška K o rčagin **? Pravo ime m u je Andrej, no zvali su ga Paška, zbog prezimena. - Paška, gledaj kakve su devojke! Paška-Andrej je im ao devojku, poslala m u je sliku sa svoje svadbe. Dežurali sm o pored njega noću - plašili smo se. Jednom ujutru okačio je na stenu fotografiju i pucao iz mitraljeza. - Paška, gledaj kakve su devojke! U vozu sam sanjao: sprem am o se u napad, Saška Krivcov me pita: - Zašto im aš trista pedeset metaka, a ne četiristo? - Zašto što su kod mene medikamenti? Oćutao je i upitao: - A da li bi m ogao da streljaš onu Avganistanku? - Koju? - Onu koja nas je navukla u zasedu. Sećaš se, poginula su četvorica? - Ne z n a m ... Verovatno, ne. U vrtiću su me zadirkivali „ženski petko“, štitio sam devojčice. A, ti? - Sram ota me je ... Nije stigao da mi kaže zbog čega ga je sram ota, probudio sam se. K od kuće me je čekao telegram od Sašine mame: „D ođi, Saša je poginuo.“ Stajao sam kraj njegovog groba: - Saška, sram ota me je što sam na m aturskom ispitu iz naučnog kom unizm a dobio peticu za kritiku buržoaske * Avganistanski novac avgani. (Prim. prev) ** Junak kultnog socrealističkog romana K a k o se k alio čelik Nikolaja Ostrovskog. (Prim. prev.)

84


dem okratije. Sproveo sam uporednu analizu. Shvataš li m e ... Otišli sm o u Avganistan kao slepci... Sada već pričaju o tome da je taj rat velika bruka, a nam a su nedavno uručili sasvim nove značke Vojnik-internacionalac. Ćutao sam ... čak sam i hvala rekao. SaŠka, ti si tam o, ja ovde. M oram s njim da razgovaram ...

Starešina, sanitarni instruktor izviđačke jedinice

- Bio je niskog rasta. Kad se rodio bio je mali, kao devojčica, težina - dva kilograma, visina trideset santimetara. Plašili sm o se da ga uzm em o u ruke... Priljubim ga uz sebe: - Sunce m o je... Ničega se nije plašio, sam o pauka. Izađe napolje, vrati se ... Kupili smo m u novi kaputić. Napunio je četiri godin e... Okačim kaput na vešalicu i čujem iz kuhinje: šljap-šljap, šljap-šljap... Dotrčim: pun hodnik žaba, iskaču iz džepova njegovog kaputića. Skuplja ih: - M amice, nemoj da se plašiš. One su dobre. - I trpa ih natrag u džepove. - Sunce moje. Voleo je igračke - oružje. Kupila sam m u tenk, autom at, pištolj. Okači na sebe i m aršira po kući. - Ja sam v ojn ik ... Ja sam v ojn ik... - Sunce m oje... Poigraj se i nečim što nije oružje. - Ja sam vojnik... Pošao u prvi razred, nigde ne m ožem o da m u kupim o školsku uniform u, m a koju da proba - proguta ga. - Sunce m oje... Primili ga u vojsku. N isam molila da ga ne ubiju, već da ga ne biju. Plašila sam se da će se snažniji m om ci iživljavati na njemu, pošto je tako mali. Pričao je, m ogu te naterati da

Limeni dečaci

85

čistiš klozet četkicom za zube, da pereš tuđe gaće. T oga sam se plašila. M olio je: „Pošaljite mi svi svoje fotografije: m ama, tata, sestrica. O d lazim ...“ K u da odlazi, nije napisao. K roz dva m eseca stiglo je pism o iz Avganistana: „M am a, nemoj da plačeš, naša zaštita je pouzdana.11 - Sunce m o je ... N aša zaštita je p o u zd an a... Već sm o ga čekali da se vrati, ostao m u je mesec do kraja roka. Kupila sam m u košulje, šal, cipele. Još uvek su u ormaru. M ogla sam da ga obučem ... sam a bih ga obukia, ali m i nisu dali da otvorim sanduk. D a vidim svog sinčića, da ga d otaknem ... Jesu li m u našli odgovarajuću uniformu. U čemu on tam o leži? Prvi je došao kapetan iz vojnog odseka: - Drži se, m ajko... - Gde mi je sin? - Ovde, u M insku. Sada će ga dovesti. Sručila sam se na pod: - Sunce m oje!!! - ustala sam i nasrnula pesnicam a na kapetana. - Zašto si ti živ, a m og sina nema? Tako si krupan, tako snažan. A on je m a li... Ti si m uškarac, a on - dečak. Zašto si živ?! Dovezli su sanduk, udarala sam o njega. - Sunce moje! Sunce moje! A sada idem na njegov grob. Padnem na kamen, zagrIim ga: - Sunce m o je...

Majka

- Stavio sam u džep grumen svoje rođene zemlje - u vozu m i se rodilo to osećan je...

86


U-uh! Rat! Ratovaću. Naravno, bilo je m eđu nam a i slabića. Jedan m om ak nije prošao kom isiju za vid i izjurio je sav radostan: „Im ao sam sreće!“ D rugog po redu iza njega takođe nisu primili, sam o što nije plakao: „Kako ću da se vratim u svoju jedinicu! M om ci su m i dve nedelje pravili ispraćaj. Bar da im am čir na želucu, nego me sam o bole zubi.“ U gaćam a se probio do generala: neće me zbog bolesnih zuba, pa neka m i iščupaju ta dva zuba! U školi sam iz geografije im ao peticu. Z atvorim oči i vidim : planine, m ajm uni, m i se negde sunčam o, jedem o b an an e... A bilo je ovako. N aredili nam da sednem o na tenkove, u šinjelima: jedan mitraljez - desno, drugi - levo, na poslednjem vozilu koje zatvara kolonu - mitraljez pozadi, iz svih otvora štrče cevi. Kao neki gvozdeni jež. Srećemo dva naša be-te-era - m om ci sede na oklopu, u prugastim majcama, običnim kapam a, gledaju nas i guše se od smeha. Video sam ubijenog plaćenika, i bio sam zgranut. Kao sportista! Atleta. A ja sam dospeo u planine i nisam znao kako da stanem na kamen, da treba zakoračiti levom nogom. Deset metara uz vertikalnu stenuvučem telefon... Tokom eksplozije zatvaram usta, um esto da ih otvaram - pucaju bubne opne. Dobili sm o gas-m aske. Prvog dana smo ih pobacali, duhovi nem aju hemijsko naoružanje. Šlemove sm o prodali u dućanim a. Suvišno opterećenje za glavu, pržiš se kao na tiganju. Im ao sam sam o jedan problem: gde da ukradem dodatni okvir s m ecim a? Izdali su nam četiri okvira, od prve zarade kupio sam peti kod jednog prijatelja, šesti su m i poklonili. U borbi uzmeš poslednji okvir i poslednji m etak - u zube. T o je za sebe. D ošli sm o da grad im o socijalizam , a ogradili su nas bodljikavom žicom: „M om ci, ovde nije dozvoljeno. N e treba da propagirate socijalizam, za to postoje specijalni ljudi.“

Limeni dečaci

87

Krivo nam je, naravno, što nem aju poverenja. Razgovaram s dućandžijom: - Neispravno živiš. Mi ćemo te sada naučiti. Izgradićemo socijalizam. On se smeši: - Trgovao sam pre revolucije i sada trgujem. Idi kući. Ovo su naše planine. Sam i ćemo se sn aći... Prolazimo Kabulom, žene nas gađaju motkama i kamenjem. Bačat nas psuju na čistom ruskom i viču: „Rusi, idite kući.“ Zašto sm o ovde? - Gađali su iz minobacača. Stigao sam da otvorim mitraljez, to me je spasilo. Granata je letela pravo prem a m ojim grudim a, sam o m i je odsekla jednu ruku, a drugu napunila gelerima. Sećam se mekog, prijatnog osećaja... N em a b o la... I vika nad m ojom glavom: „Pucaj! Pucaj!“ Pritiskam, a mitraljez ćuti, onda gledam - visi mi ruka, sva nagorela, im ao sam osećaj da pritiskam prstim a, a prstiju n em a... N isam izgubio svest, izvukao sam se iz vozila zajedno s ostalima, stavili su m i povez. Treba ići, zakoračio sam dva koraka i pao. Izgubio sam negde oko pola litra krvi. Čujem: - Opkoljavaju n a s... Neko je rekao: - Treba ga ostaviti, inače ćem o svi izginuti. M olio sam: - Dokrajčite m e ... Jedan m om ak se odmah povukao, drugi je repetirao automat, ali polako. K ad repetiraš polako, m etak m ože da se popreči. I poprečio se. M om ak je bacio autom at: - N e m ogu! Ti, sam.. Povukao sam autom at k sebi, ali jednom rukom se ništa ne može uraditi.

88

SVETLANA A LEK SIJE V IČ

Im ao sam sreće: tamo je bio jedan jarak, ležao sam u njem u iza kamenja. Prikrivao me je veliki obli kamen. Dušm ani su hodali okolo i nisu m e videli. M isao: čim me ugledaju, m oram se nečim ubiti. N apipao sam jedan kamen, privukao ga sebi, i prim irio s e ... Naši su me ujutru pronašli. Ona dvojica, koja su prošle noći pobegla, nosila su me na jakni. Shvatio sam: plaše se da ne ispričam šta se desilo. A meni je bilo svejedno. U bolnici su me odmah stavili na sto. D ošao je hirurg: „A m putacija...“ Probudio sam se, osetio da nemam ruku. Mnogi su tamo ležali: bez jedne ruke, bez obe ruke, bez nogu. Krišom su plakali. I opijali se. Počeo sam da učim da držim olovku u levoj ruci. Vratio sam se kući, kod dede, više nikog nemam. Baba u plač: voljeni unuk ostao bez ruke. D eda joj podviknu: ,,Ne razumeŠ se u politiku partije." Srećem poznanike: - Jesi li doneo bundu? Japanski m agnetofon? N išta nisi d o n e o ... Jesi li bio u Avganistanu? Da sam bar autom atsku pušku doneo! Počeo sam da tražim svoje drugove. O ni su bili tam o, i ja sam bio tam o - im am o zajednički jezik. N aš jezik! Razum em o se. Pozvao me je rektor: „Prim ili sm o te na fakultet s trojkam a, dali sm o ti stipendiju. N em oj da se družiš s njim a ... Zašto se okupljate na groblju? Ne valja to.“ U početku nam nisu dozvoljavali da se okupljamo. Plašili su nas se, kao, širim o nezdrave glasine. Stvaramo buku. No, ako se organizujemo, m ožem o se boriti za svoja prava. M oraće da nam daju stanove, nateraćem o ih da pom ažu m ajkam a m om aka, koji leže na groblju. Tražićem o da se podignu spom enici i ograde njihovi grobovi. A kom e to, recite mi, treba? Ubeđivali su nas: m om ci, nemojte m nogo da pričate o tome šta je bilo, šta ste videli. Državna tajna! Sto hiljda vojnika u tuđoj zemlji - tajna. Čak i kolika je vrućina u Kabulu - tajna.

Limeni dečaci

89

Rat ne može čoveka da učini boljim . Sam o gorim . Sto posto. N ikada neču m oći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. Kako m ogu da budem bolji kad sam video ... kako m edicinsko osoblje za čekove prodaje čašu mokraće obolelog od žutice. Popiješ. Razboliš se. N a komisiju. Kako vojnici pucaju u svoje prste. Kako se povređuju zatvaračim a mitraljeza. K ak o ... K ak o ... Kako se u istom avionu vraćaju kući limeni sanduci i koferi s bundam a, farmerkama, ženskim gaćicam a ... Kineskim čajem ... Ranije su m i drhtale usne kad izgovorim D om ovina. Sada sam drugačiji. D a se borim , za š ta ... Za šta d a se borim ? Ratovali sm o - ratovali. E p a dobro. A m ožda sm o se i za neku pravu stvar borili? K od nas svaka generacija dobije svoj rat. U novinama će napisati da je sve u najboljem redu. I da će biti u redu. A s druge strane, već počinju da pišu da sm o ubice. Kom e da verujem o? Ne znam. Ja više nikom e ne verujem . N ovine? N e čitam ih. Č ak nisam ni pretplaćen. D anas pišu jedno, sutra drugo. Takvo je vrem e ... Perestrojka. Im a m nogo istin a... A gde je m oja istina? Evo, im am drugove. V erujem jednom , dvojici, trojici. M ogu da se oslonim na njih. I više - ni na koga. Već sam šest godina ovde, sve to v id im ... Dali su m i invalidsku knjižicu - sleduju mi povlastice! Prilazim kasi za ratne invalide: - Gde ćeš ti, m om če? Nešto si pobrkao. Stisnem zube, ćutim . Iza leđa: - Ja sam D om ovinu branio, a o v a j... Neko nepoznat me upita: - G de ti je ruka? - Posle pijanke sam pao pod šinobus. O deskao m i je. O nda m e shvataju. Sažaljevaju.

90


Pročitao sam nedavno kod Valentina Pikulja u romanu Imam čast (Ispovest oficira Ruskoggeneralštaba): „Sada (m isli se na sram ne posledice Rusko-japanskog rata 1905. godine) m nogi oficiri daju ostavku, jer su, gde god se pojave, izloženi preziru i podsmehu. Oficiri se čak stide da nose svoje uniforme, pa oblače civilna odela. Cak ni ranjeni invalidi ne izazivaju sažaljenje, a prosjacim a bez nogu daju m nogo više, ako kažu da im je nogu odsekao tramvaj na uglu Nevskog i Litejnog prospekta, i da sa M ukdenom i Ljaojanom nem aju nikakve veze.“ U skoro će i o nam a tako p isa ti... Čini mi se da bih sada m ogao i Dom ovinu da promenim. D a odem.

Vojnik, vezista

- Sam sam tražio... M aštao sam o tom ratu ... Bilo m i je zanim ljivo... Zam išljao sam , kako je tamo. Hteo sam da saznam, kako je to kad im aš jednu jabuku i dva druga, ti gladan i oni gladni, i daš im svoju jabuku. M islio sam da se tam o svi druže, da su svi braća. Zbog toga sam i otišao. Izlazim iz aviona, zadivljuju m e planine, a dem bel (m om ak je već leteo za Sovjetski Savez) gurka me laktom: - Daj m i opasač. - Šta?! - O pasač je bio moj lični, kicoški. - Budalo, svejedno će ti ga uzeti. Prvog dana su mi ga uzeli. A ja sam mislio: „Avganistan - to je kada se svi druže.“ Idiot! M ladi vojnik je stvar. N jega m ožeš da digneš usred noći i da ga biješ, tučeš stolicama, m otkam a, pesnicam a, nogama. M ožeš danju da ga udariš, da ga prebiješ u klozetu, da m u uzm eš ranac, stvari, goveđi gulaš, keks (ko ima, ko je doneo). Televizora nema, radija

Limeni dečaci

91

nema, novina nema. Zabava po pravu jačeg. „Gušteru, operi mi čarape“, to još nije ništa, ali ovo drugo: „Ajde, gušteru, poliži mi čarape. D obro da si ih polizao, ali tako da svi vide.“ Vrućina i do šezdeset stepeni, ideš i ljuljaš se... Zanosiš se na sve stran e... Ali tokom vojnih operacija, kuke idu u prve redove i pokrivaju nas. Spasavaju. To je istina. Vratim o se u kasarnu: „Ajde, gušteru, poliži mi čarape...“ A to je gore od prve bitke... Prva bitka je zanimljiva! Gledaš, kao na filmu. Sto puta sam gledao na filmu kako se ide u napad, a ispostavilo se da je sve to izmišljotina. Ne ideš, već trčiš, ne gizdavo, lepo nagnut, već iz sve snage, a čovek u tim trenucim a im a snage kao da je besan, juri, kao pom ahnitali zec. Ranije sam voleo parade na C rvenom trgu, vojnu tehniku. Voleo sam to ... Sada znam, ne treba se tom e diviti, trebalo bi te tenkove, oklopne transportere, autom ate sve spakovati, pokriti ceradom . Što pre! Zato što sve to služi da se uništi čovek... Pretvori u prašinu! U glinu! U istog takvog što si i ti... Još bolje bi bilo kada bi Crvenim trgom prošetali svi ,,avganistanci“ s protezam a... Ja bih p o ša o ... Gledajte! Obe noge su mi odsečene iznad k o len a... D a su isp o d ... T o bi bila sreća! Bio bih srećan čovek. Zavidim svim a kojim a su odsečene ispod kolena... Posle zavoja batrgaš se oko sat i po, bez proteze si tako mali. Ležiš u gaćam a i m ajici desantnika, m ajica je tvoje dužine. U početku nikom nisam davao da mi priđe. Ćutao sam. Da m i je bar jedn a noga ostala, nego obe. Najteže je zaboraviti da si im ao dve n o g e ... O d četiri zida želiš da izabereš jedan - onaj na kojem je prozor. M ajci sam postavio ultim atum : „A ko budeš plakala, nemoj da dolaziš.“ A tam o sam se više od svega plašio: ako me ubiju, doneće me kući, m ajka će plakati. Posle bitke, žao ti je ranjenog, ali ne ubijenog, žao ti je sam o njegove majke.

92


U bolnici sam hteo da kažem sestri hvala, ali nisam m ogao, čak sam i reči zaboravio - D a li bi ponovo otišao u Avganistan? - Da. - Zašto? - Tamo ti je drug - drug, a neprijatelj - neprijatelj. A ovde - stalno pitanje: zašto su poginuli m oji drugovi? Zbog ovih uhranjenih špekulanata? Činovnika? Ili zbog mladih, kojima se za sve j ... O d jutra do sutra sam o da im je flaša piva. Ovde je sve drugačije. Osećam se kao da sam stranac. Tuđinac. U čim se da hodam . O tpozadi me neko gurne. Padam. „Sm iri se - kažem sebi. - K om anda prva - okreći se i diži se na ruke, kom anda druga - ustani i kreni.“ Prvih meseci ispravnije bi bilo - puzi, umesto kreni. I puzio sam. Najupečatljivija sličica odande: tam noputi dečkić s ruskim licem ... Tam o ih ima mnogo. Tam o sm o još od sedamdeset devete... Sedam godina. Otišao bih tamo. Obavezno! Da m i ove dve noge nisu iznad k o len a... M akar da su ispod ko len a... Otišao bih ta m o ...

Vojnik, poslužitelj minobacača

- Sam og sebe sam pitao: zašto sam se tam o našao? Stotinu o d g o v o ra ... Ali glavni je u ovim stihovim a, nisam zapam tio čiji s u ... M ožda ih je napisao neko od naših m om aka: Dve su stvari na svetu kao jedna: Žene i vino, vredniji od zlata. N o slađe od žena i bolje od vina Za m uškarce jeste sam o vreme rata.

Limeni dećaci

93

Zavideo sam kolegam a koji su bili u Avganistanu: stekli su kolosalno iskustvo. Gde bi ga stekli u m irnodopsko vreme? Ja sam hirurg... Iza mene je bilo već deset godina rada u gradskoj bolnici velikog grada, ali kad je došao prvi kontingent ranjenih, sam o što nisam poludeo. N em a ruku, nema nogu, leži patrljak koji diše. Tako nešto se ne može videti ni u sadističkim filmovima. Tam o sam radio operacije o kojima u Sovjetskom Savezu mogu sam o da sanjam. Mlade medicinske sestre nisu mogle da izdrže. Ili se zacenjuju od plača, ili se kikoću. Jedna je stajala i sve vreme se smešila. Slali sm o ih kućama. Čovek uopšte ne umire onako kako je to prikazano na filmu. Ne umire čovek po Stanislavskom. Pogodi ga metak u glavu - zam ahne rukom i padne. U stvari: pogodi ga metak u glavu, m ozak se razleti, a on juri za njim, može tako da trči pola kilometra i da juri mozak. Zvuči apsurdno. U stvari, trči dok ne nastupi fiziološka smrt. LakŠe bi bilo da ga dokrajčiš, nego da gledaš i slušaš kako jeca, ili leži i priziva sm rt kao spasenje. Ako m u je jo š ostalo nešto sn age... D rugi leži, prikrada mu se strah ... Srce m u lupa sve jače. Viče, doziva... Proveriš g a ... Sm iriš... A m ozak čeka trenutak kad će čovek da se o p u sti... N isi uspeo ni da se odm akneš od kreveta dečkića već nema. A m alopre je bio tu ... T o se neće skoro zaboraviti... K ad ovi dečaci-vojnici poodrastu, sve će iznova proživeti. Prom eniće pogled na svet, nešto će zaboraviti, a nešto će isplivati iz rezervoara. M oj otac je u D rugom svetskom ratu bio pilot, ali on ništa nije p ričao ... Uvek je ćutao... T ada ga nisam razumeo, ali ga sada razumem. Poštujem ga zbog njegovog ćutanja. Sećati se ... K ao da si ruku gurnuo u vatru. D ovoljna ti je reč, alu zija... Č itam juče u novinam a: borio se do poslednjeg metka, poslednjim m etkom se ubio. Šta je to - ubio se? U

94


bici je ključno pitanje: ti - ili on? Jasno je, da si ti taj koji m ora da ostane. Ali svi su otišli i ti ih zaklanjaš, naredili su ti, ili si sam odlučio, iako si skoro siguran da si izabrao smrt. Siguran sam , psihološki u tom trenutku to nije teško. U toj situaciji sam oubistvo se sm atra norm alnom pojavom , na njega su m nogi spremni. Posle ih nazivaju herojima. To su ovd e... u običnom životu sam oubice - nenorm alni ljudi. A tam o? Tam o je sve su p ro tn o... D rugi su zakon i... Sam o dva reda u novinam a, i celu noć ni oka da sklopiš, sve se u tebi prevrće. Vraća ti se. Oni koji su tam o bili neće poželeti drugi put da ratuju. N as ne m ogu prevariti da m eso raste na drveću. M a kakvi da sm o bili - naivni, surovi, voleli ženu i decu, ili ne voleli ženu i decu - svejedno, svi sm o ubijali. Shvatio sam svoje m esto u inostranom legionu, ali ne žalim ni zbog čega. Sada svi govore o osećanju krivice. Ja ga nemam. Krivi su oni koji su nas tam o poslali. Sa zadovoljstvom nosim avganistansku uniform u, u njoj se osećam kao muškarac. Žene m i se dive! Jednom sam je obukao i otišao u restoran. Šefica je zaustavila pogled na meni, a ja sam to i Ćekao: - Šta, nisam obučen po propisu? Odmah da ste oslobodili prolaz spaljenom src u ... Neka mi neko kaže da m u se ne sviđa m oja vojna uniforma, neka sam o zucne. Iz nekog razloga tražim čoveka koji će mi to reći...

Vojni lekar

- Prvo sam rodila devojčicu... U oči njenog rođenja m už je rekao, m a svejedno je, bolje neka bude devojčica, posle će dobiti brata i vezivaće m u pertle na cipelicama. Tako je i b ilo ...

Limeni dečaci

95

M už je pozvao bolnicu. Odgovorili su mu: - Ćerka. - Dobro. Im aćem o dve devojčice. Onda su m u rekli istinu: - M a sina ste d obili... Sina! - E, hvala! Hvala vam! Za sina je počeo da im se zahvaljuje. Prvi d a n ... D ru gi... Sestre svima donose decu, a meni ne. Niko mi ništa ne govori. Rasplakala sam se, podigla m i se temperatura. D ošao je doktor: „M amice, zašto se sekirate? Vaš sin je prava junačina. Spava, ne budi se. Još nije ogladneo. N išta ne brinite.“ Doneli su mi ga, odvili, a on spava. Tek tada sam se smirila. Koje ime da dam o sinu? Birali smo izm eđu tri - Saša, Aljoša i Miša. Sva tri nam se sviđaju. Došla mi u posetu ćerka s ocem, i Tanjica mi saopštava: „Vukla sam zleb...“ Šta je to ,,zleb“? Ispostavilo se da su stavili cedulje u kapu i izvlačili žreb. Dva puta su izvukli ,,Sašu“ . Tanjica je presudila. N a rođenju je bio težak - četiri i po kilograma. D ugačak - šezdeset santim etara. Sećam se, prohodao je s deset meseci. S godinu i po već je dobro govorio, ali do tri godine nije m ogao da izađe na kraj sa glasovim a ,,r“ i ,,s“. Um esto ,,ja sam “ govorio je ,,ja šam “. Svog druga je zvao Tiglej umesto Sergej. Vaspitačica u vrtiću, Kira Nikolajevna, za njega je bila „Kila Kalavana". K ada je prvi put ugledao m ore, povikao je: „N isam se rodio, mene je m orski talas izbacio na obalu.“ Kad je napunio pet godina, poklonila sam m u prvi album. Im a ih četiri - dečji, školski, vojnički (kad je bio u vojnoj akadem iji) i ,,avganistanski“ - od onih fotografija koje je slao. Ćerka ima svoje albume, obom a sam poklanjala. Volela sam kuću, decu. Pisala sam im pesme:

96


Visibaba glavu promolila, Ispod snega uoči proleća. A kada se priroda probudila Rodila sam svog m ilog sinčića. M ene su nekad učenici voleli u školi. Bila sam srećn a... D ugo se igrao kozaka-razbojnika: ,,Ja sam hrabar.“ Imao je pet godina, Tanjica devet, išli sm o na Volgu. Sišli sm o s broda, od pristaništa do bakine kuće im a pola kilometra. Saša se ukočio kao kolac: - N eću da idem, nosi me. - Pa ti si veliki, kako da te nosim ?! - N eću da idem, i gotovo. I nije hteo. Sve vremo sm o ga zbog toga zadirkivali. U vrtiću je voleo da pleše. Imao je crvene pantalonice, šalvare. Slikao se u njima. Im am te fotografije. Skupljao je poštanske marke do osm og razreda - ostali su albumi s markama. Posle je počeo da skuplja značke - ostale su i kutije sa značkam a. Bavio se m uzikom. Ostale su kasete s njegovim om iljenim p esm am a... Čitavo detinjstvo je m aštao da postane muzičar. Ali, očigledno se primio, usadilo se to u njega - otac m u je vojno lice, čitav život sm o živeli u vojnom gradiću: s vojnicim a je jeo kašu, čistio vozila. K ad je poslao dokum enta u vojnu akadem iju niko mu nije rekao ,,ne“, naprotiv: „Sine, branićeš D om ovinu.“ Bio je dobar đak, uvek m eđu aktivistima. Akadem iju je takođe završio s odličnim. Kom anda Akademije nam se pism eno zahvalila. Osam deset peta godin a... Saša je u A vganistanu... Ponosim o se njim e, divimo m u se - on je u ratu. Pričam svojim učenicim a o Saši, o njegovim drugovim a. Č ekam o ga da

Limeni dečaci

97

dođe na odsustvo. U opšte nism o mislili da se može desiti nešto lo še ... Pre M inska živeli sm o u vojnom naselju, i ostala nam je navika: kad smo kod kuće - ne zaključavamo vrata. Ulazi bez zvona i govori: ,,Da niste zvali m ajstora za televizor?“ Iz Kabula je s drugovim a doleteo u Taškent, odatle su mogli da kupe karte sam o do Donjecka, bliže nije bilo. A iz Donjecka (M insk ih nije prim ao) sleteli su u Viljnus. U V iljnusu je trebalo tri sata da čekaju voz, to im je bilo dugo, kad je kuća tako blizu, svega dvesta kilometara. Uzeli su taksi. Preplanuo, sm ršao, sam o m u se zubi cakle: - Sine, dragi - govorim plačući - kako si mršav! - M am ice - podigao me na ruke i vrti po sobi - živ sam! Ja sam živ, mamice! Shvataš li, živ! Za dva dana je bila Nova godina. Stavio nam je poklone pod jelku. Meni veliku m aram u. Crnu. - Sine, zašto si izabrao crnu? - M amice, bilo je i drugih boja, ali dok sam stigao na red, ostale su sam o crne. Vidi, kako ti lepo sto ji... N osila sam tu m aram u kad sam ga sahranila, dve godine je nisam skidala. Uvek je voleo da nam pravi poklone, zvao ih je „iznenađenca". Još uvek su bili mali, vraćam se s njihovim ocem kući - nem a dece. Tražim ih kod kom šija, tražim po dvorištu, nem a dece, niko ih nije video. Plačem, kukam! Otvara se kutija od televizora (kupili sm o televizor i nism o stigli da bacim o kutiju) i izlaze m oja deca: „M am ice, zašto plačeš!“ Postavili su sto, skuvali čaj, čekali nas, a nas nema. Saša je izmislio ,,iznenađence“, da se sakrije u kutiju. Sakrili su se i zaspali. Bio je umiljat, dečaci su retko tako umiljati. Uvek sprem an d a te poljubi, zagrli: „M am ice ... M a jč ic e ...“ Posle

98

SVETLANA A LEK SIJEV IČ

A vganistana po stao je jo š nežniji. Sve m u se sviđalo kod kuće. Ali bilo je trenutaka, kad bi seo i ćutao, nikog ne vidi. N oću bi skakao i hodao po sobi. Jednom sam se probudila od krika: „Blesak! Blesak, m am ice, p u c a ju ...“ D rugi put čujem, usred noći: neko plače. Ko bi to mogao biti? Nemamo male dece. Otvorim vrata u njegovoj sobi: drži se za glavu i plače... - Sine, zašto plačeš? - Bojim se, m amice. - 1 više ni reči. N i ocu, ni meni. N a rastanku je bilo kao i uvek. N apekla sam m u ceo kofer oraščića - to su kolači. N jegovi omiljeni. Ceo kofer, da ima za sve. O ni su tam o čeznuli za dom aćom hranom . Za svim dom aćim . D rugi put je ponovo došao za Novu godinu. U početku sm o ga čekali na leto. Pisao je: „M am ice, sprem i što više kom pota, skuvaj slatko, kad dođem , sve ću da pojedem i popijem ." O dsustvo je preneo s avgusta na septem bar, hteo je da ide u šum u da skuplja lisičarke. Nije došao. Nije ga bilo ni za vrem e novem barskih praznika. D obili sm o pism o, šta mislite, m ožda bi bilo bolje da ponovo dođem za N ovu godinu: biće jelka, tati je rođendan u decembru, a m am i u januaru? Trideseti decem bar... Čitav dan sam kod kuće, nikud ne idem. Pre toga sm o dobili pism o: „M amice, naručujem ti nudle s borovnicam a, nudle s višnjam a i nudle sa sirom .“ M už se vratio s posla i odlučili sm o: sad će on da čeka, a ja ću otići do radnje da kupim gitaru. Baš je tog jutra stigla dopisnica iz radnje da su dobili gitare. Saša je molio: ne treba da bude skupa, kupite običnu, za dvorište. V raćam se iz radnje, a on kod kuće: - Joj, sinčiću, kako si m i prom akao! Ugledao je gitaru:

Limeni dečaci

99

- Kako je lepa gitara - i pleše po sobi. - K od kuće sam. Što je lepo kod kuće! U našem ulazu je čak i miris poseban. G ovorio je da je naš grad najlepši grad na svetu, naša ulica - najlepša ulica, naša zgrada - najlepša zgrada, najlepši bagremovi su u našem dvorištu. Voleo je ovu zgradu. Sada nam je teško ovde da živimo, sve nas podseća na Sašu, a teško nam je i da odem o - voleo je sve ovo ovde. Ovog puta se vratio drugačiji. N ism o sam o mi to primetili, nego i njegovi drugovi. Govorio im je: - Kako ste vi srećni. Ne možete ni da zamislite, koliko ste srećni! Svaki dan vam je praznik. Vratila sam se od frizera s novom frizurom. Svidela m u se: - M amice, uvek pravi tu frizuru. M nogo si lepa. - Sine dragi, treba mi m nogo para za svaki dan. - Doneo sam pare. Uzm ite sve. Meni ne trebaju. Njegov drug je dobio sina. Sećam se njegovog lica, kada ga je zam olio: „D aj mi ga, da ga pridržim .“ Uzeo ga je u ruke - i zanemeo. Pred kraj odsustva zaboleo ga je zub, a plašio se zubara jo š od detinjstva. Za ruku sam ga odvukla u ambulantu. Sedimo, čekamo da nas prozovu. Gledam, a njemu znoj na licu od straha. Kad na televiziji govore o Avganistanu, on ode u drugu sobu. Nedelju dana pred put pojavila m u se tuga u očim a i nije ga napuštala. M ožda m i se sada to sam o čini? Ali tada sam bila srećna: došao m i je sin, trideset godina i m ajor, s oredenom Crvene zvezde. Gledala sam ga na aerodrom u i nisam verovala: je li moguće da je ovaj lepi mladi oficir - moj sin? Ponosila sam se njime. K roz m esec dana stiglo je pism o. O cu je čestitao D an Sovjetske arm ije, a m eni se zahvalio za pitu s pečurkama. Posle tog pism a nešto se sa m nom d esilo ... N e m ogu da

100


spavam ... Legnem ... Ležim ... Do pet ujutru s otvorenim očima. Oka ne m ogu da sklopim. Četvrtog m arta san ja m ... Veliko polje, a po čitavom polju beli blesak. Nešto eksplodira... I protežu se dugačke bele trake... Moj Saša trči i trč i... Baca se, sad na jednu, sad na drugu stranu... N em agd ed a se sakrije... Blesne čas ovde, čas o n de... Trčim za njim. Htela bih da ga prestignem. Htela bih da budem ispred njega, a on iza m en e... Kao kad nas je jednom , u selu, kad je bio mali, uhvatio pljusak. Zaklonila sam ga svojim telom, a on poda m nom šuška kao mišić: „Mamice, spasi m e!“ Ali nisam m ogla da ga stignem ... Tako je visok, i koraci su m u dugački, predugački. Trčim iz sve sn age... Srce hoće da mi iskoči. A ne m o g u d a g a stign em ... .. .Zalupila su se ulazna vrata. Ulazi muž. Ćerka i ja sedim o na kauču. Ide prem a nam a preko cele sobe u čizmama, u kaputu i s kapom na glavi. To se nikad nije desilo, vrlo je pedantan, čitav život je u vojsci, a tam o vlada disciplina. Prišao nam je i kleknuo ispred nas: - Devojke, zadesila nas je n esreća... Tek tada sam primetila da u hodniku ima još ljudi. Ulazi medicinska sestra, vojni kom esar, nastavnici iz m oje škole, muževljevi poznanici... - Saša! Sine m oj!!! Već su prošle tri go d in e... A m i jo š uvek ne m ožem o da otvorim o kofer. U njem u su Sašine stvari... Doneli su ga zajedno sa san du ko m ... Čini m i se, m irišu na Sašu. O djednom ga je ranilo petnaest gelera. Sam o je stigao da kaže: „Boli me, m am ice.“ Zašto? Zbog čega? Bio je tako umiljat. Dobar. Kako to da ga više nem a? Te m isli m e polako ubijaju. Z nam da umirem, život m i je izgubio sm isao. Idem ljudim a, vučem sebe ljudim a. Idem sa Sašom , s njegovim im enom , pričam

Limeni dečaci

101

0 n jem u ... Istupala sam na Politehničkom fakultetu, prilazi mi jedna studentkinja: „D a ga niste punili tolikim patriotizmom, m ožda bi sada bio živ.“ Pozlilo m i je posle njenih reči. Pala sam. Išla sam zbog Saše. Zbog uspomene na njega. Ponosila se n jim e... A sada pričaju: fatalna greška, nikom to nije bilo potrebno - ni nama, ni avganistanskom narodu. Ranije sam mrzela one koji su mi ubili Sašu. Sada mrzim državu koja ga je tam o poslala. Ne govorite m oje im e... On je sada sam o naš. Nikom e ga neću dati. Č ak ni uspom enu na n je ga...

(Posle nekoliko godina me jepozvala.) Želim da nastavim svoju p riču... O na nije im ala završetak. N isam je onda završila... Još uvek nisam bila sprem n a... A li... Ja, naravno, nisam m lad a... Pre pola godine uzeli sm o iz dom a dečaka. Zove se S a ša ... M nogo liči na našeg Sašu kad je bio mali. Umesto ,,ja sam “ govori ,,ja šam “. 1 brka glasove ,,r“ i ,,s“. Vratili sm o našeg sin a... Da li me razumete?Ali, zaklela sam se i m uža sam zaklela da nikad neće biti vojno lice... Nikad!

Majka

- Pucao sa m ... Pucao sam , kao i svi. Ne znam kako to funkcioniše, kako funkcioniše ceo ovaj svet.. Pucao sam ... N aša jedinica je bila stacionirana u K abulu ... ( Odjednom se smeje.) Im ali sm o šupu-čitaonicu - to je ogrom ni klozet, m ajko mila, jam a dvadeset sa pet i u dubinu još šest metara, i tu četrdeset rupa, pregrade od dasaka i na svakoj pregradi na ekseru visi Pravda, Komsomolska pravda, Izvestija. Spustiš pantalone, staviš cigaretu u usta, zapališ i sediš, čitaš. Tražiš o A v gan istan u ... V ladine avganistanske jedinice ušle su

102


ta m o ita m o ... Z a u z e lisu to ito ... O n a m a n ire č i... A ju čeje četrdest naših m om aka potpuno iskasapljeno, s jednim sam tu pre dva dana sedeo i čitao ove iste novine. Kikotali smo se. U m ajčinu!... Sad bih zabio nekom kolac u usta, m ozak da m u izleti! Ubi nas depresija. Sve sam e laži... Kasarna nam je dozlogrdila... Od hrane da povratiš, jedini izlaz je ići u borbu. U akciju, na zadatak. Nije važno hoće li te ubiti ili ne, svi su hteli u borbu, ne zbog D om ovin e... d u g a... nedostajalo nam je utisaka. M esecima sedim o iza žice. Cetiri m esecajedem o sam o heljdu: doručak, ručak,večera - samo heljda. A kad ideš u borbu daju ti suvi obrok, u njem u konzerva gulaša, ponekad i čokolada aljonka. Posle bitke pretreseš m alo ubijene duhove, i obogatiš se: tegla džema, dobre konzerve i cigarete s filterom. D ragi bože! - m arlboro, a naše - lovačke. Sigurno ste čuli? N a kutiji - čovek sa štapom hoda po močvari, zvali sm o ih „sm rt u m očvari“. Bile su još i cigarete pam ir - njih sm o zvali „sm rt u planini“. Prvi put sam u A vganistanu probao krabe, am eričke kon zerve... Popušio skupu cigaretu... M oglo se usput svratiti i do nekog dućana, nešto maznuti, ne zato što sm o neki m aroderi, već zato što čovek uvek želi da pojede nešto ukusnije i da malo više spava. N as su oteli iz m ajčinog krila i rekli nam, napred m om ci, sveta dužnost je pred vama, obavezni ste, imate po osm anaest godina. U m ajčin u !... Prvo su nas dovezli u T ašk en t... Izašao zam polit, s ovakvim trbuhom ... i, hajde, pišite, ko hoće u Avganistan, neka napiše zahtev. M om ci su pisali: „M olim da me u p u te ...“, ja nisam, ali sledećeg dana svim a su nam izdali sledovanje, novčano prim anje, potrpali nas u vozila i dovezli u kontrolni punkt. Uveče nam prilaze veterani i kažu: „D obro, m om ci, dajte vam o sovjetske pare, tam o gde vas šalju su avgani.“ Šta, koji đavo? Vode nas ko ovce na klanje... Neko

Limeni dečaci

103

se raduje, sam je tražio, drugi neće, histerišu, plaču, neko se napio kolonjske vode. Usrano! Mene spopala melanholija, bilo m i je svejedno. „Neka ga đavo nosi, - mislim, - zašto nism o prošli specijalnu obuku? U m ajčinu!... Vode nas u pravi rat.“ N isu nas naučili ni da pucam o. Koliko puta smo pucali na vežbama? Tri pojedinačno i šest rafaln o... M ajko m oja! Prvi utisak o K ab u lu ... Pesak, puna usta p e sk a... Prvog dana u stražarnici izbubetali su me dem beli... I krenulo je od ujutru: „T rkom ovam o! Jesi li oprao sudove? Trkom ! Stoj! Prezime?“ N isu nas udarali po licu, da ne bi videli oficiri, tukli su nas u grudi, u vojničko dugme, kao pečurkica je, lako se zarije u kožu. Bio sam srećan kad sam na straži: ni ,,kuka“*, ni dembela, dva sata me niko ne dira. Četiri dana pre našeg dolaska ,,mladi“ prišao šatoru dembela, bacio unutra granatu - i sedam dembela, pafl - kao da ih nije ni bilo. A posle toga je sebi stavio cev u usta - i mozak napolje. Otpisali su ih kao ratni gubitak. M a u ratu se sve može otpisati... U m ajčin u!... Posle večere zovu me kuke: „O vako, M oskvo (ja sam iz Podm oskovlja) - krom pirići. Brojim o ti vreme - četrdeset minuta. N apred, m arš!“ - 1 šut u dupe. Pitanje: ,,A gde da ih nađem ?“ Odgovor: „H oćeš li da živiš?“ Krom pirići su morali biti s lukom, biberom i zejtinom, zvali su se „građančica". I još s lovorovim listićem na vrhu. Zakasnio sam dvadeset minuta, prebili su m e ... M ajko mila! K rom pir sam našao u helikopterskoj jedinici, tam o su sedeli ,,m ladi“ i čistili krom pir za oficire, jednostavno sam ih zamolio: „M om ci, dajte mi, ubiće m e.“ Dali su mi pola kofe. „Zejtin - rekoše m i - potraži kod našeg kuvara, Uzbeka. Nešto m u izdeklamuj o prijateljstvu naroda. On to voli.“ Uzbek m i je dao zejtin i luk s gospodske trpeze. Pržio sam to u jam i na vatri, a onda sam trčao, da im ne donesem * Kuka, stari vojnik, suprotno - gušter. (Prim. prev.)

104


hladnu tepsiju ... Sad kada čitam o avganistanskom bratstvu dođe mi da njištim. Jednom će snimiti film o tom bratstvu, i svi će u njega poverovati, ako odem da ga gledam, biće to sam o zbog avganistanskih pejzaža. Podigneš glavu - planine. Ljubičaste planine. Nebo! A ti - kao u zatvoru. Ako te duhovi ne ubiju - svoji će te ubiti od batina. Pričao sam o tome jednom zeku*, posle u Sovjetskom Savezu, nije verovao da se tako iživljavajunad svojima: „N ije m oguće!!!“ Deset godina je proveo na robiji. Svašta je video! U m ajčinu!... D a ne bi odlepili... D a se ne bi sjebali! Jedni su pili, drugi duvali... T ravu ... Pili su sa m o g o n ** *. .. Sam ogon se pravi od svega, šta ti dođe pod ruku: suvo grožđe, šećer, dudinje, kvasac, kom adići hleba. K ad bi nam ponestalo cigareta, um esto duvana koristili sm o čaj, zavijemo ga u novinu, ukus - govno! Ali im a dima. I, naravno, čars* * * . . . čars - to je prašina od konoplje... Neko proba, pa se smeje, hoda i sam sebi se smeje, a neko se zavuče pod sto i sedi tam o do jutra. Bez to g a... bez narkotika i sam ogonke čovek bi o d lep io ... Stave te na stražu i daju ti dva okvira municije, ako se nešto desi, šezdeset metaka, to je pola m inuta dobre borbe. D uhovi su imali dobro obučene snajperiste, pucali su i na dim cigarete, na plam en od šibice. Shvatio sa m ... Više vam pričam o čoveku, nego o ratu. O čoveku, o kojem se u knjigam a m alo piše. Plaše ga se. Kriju ga. O biološkom čoveku. Bez id eje... M uka m i je od reči „herojstvo" i ,,duhovnost“. Tera me na povraćanje. ( Ćuti.) T ak o ... Da nastavim ... Više sam patio od svojih, duhovi su od tebe pravili m uškarca, a svoji su pravili govno od tebe. Tek sam u arm iji shvatio, svaki čovek se m ože slomiti, * Zek, žargonski, robijaš. (Prim. prev.) ** Alkoholno piće koje se pravi u domaćim uslovima. (Prim. prev.) * * * Marihuana, anaša. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

105

razlika je sam o u sredstvim a i vremenu kojim se raspolaže. Leži kuka, odslužio pola godine, ispružio stom ačinu, leži u čizm am a i zove me: „Poliži m i čizme, poliži ih jezikom da se cakle. Im aš pet m inuta." }a sto jim ... On: „Riđi - ovam o“ , a Riđi je m om ak, s kojim sam došao, družim o se. I eto, dva jarca delju Riđeg, strahovitom snagom , vidim - prebiće m u kičmu. Gleda m e ... I počinjem da ližem čizme, da bi on ostao živ, da ga ne obogalje. Pre vojske nisam znao da se čovek može ugušiti od udarca po bubrezima. Kad si sam i nikog nemaš iza seb e... onda će te šipak slomiti. Im ao sam d ru g a... N adim ak m u je bio Medved, grdosija, visok skoro dva metra. Vratio se iz Avganistana i posle godinu dana se obesio. Ne zn am ... Nikom se nije otvorio, niko ne zna zašto se obesio: zbog rata, ili zato što je shvatio kakva je stoka čovek. U ratu sebi nije postavljao takva pitanja, počeo je da razmišlja posle rata. M ozakm u se u sijao ... Drugi moj drug se p ro p io ... Pisao m i je, dobio sam od njega dva p ism a... Kao, brate, tam o je bio pravi život, a ovde je govno, tamo smo se borili da preživimo, a ovde, šipak zna šta je. Jednom sam ga pozvao, bio je pijan ko letva... I drugi put je bio p ijan ... (Pripalioje cigaretu.) Sećam se kako sam s Medvedom došao u M oskvu, na Kazanjsku železničku stanicu, putovali sm o četiri dana iz Taškenta, danonoćno sm o pili. Zaboravili sm o da pošaljem o telegram, da nas čekaju. Izašli sm o na peron u pet sati ujutru... Zaslepilo nas je šarenilo! Svi su obučeni u različite boje - crveno, žuto, plavo, mlade žene, lepe. U m ajčin u!... Potpuno drugi svet. Zabezeknuli smo se! Vratio sam se osm og novem bra... Posle mesec dana su me ponovo primili na fakultet, upisao sam drugu godinu. Im ao sam sreće... Glava mi je bila okupirana... N isam im ao vrem ena da kopam po sebi, trebalo je da započnem sem estar od nule. Za dve godine sam sve zaboravio, sećao

106


sam se sam o „K ursa m ladog borca“ - ljuštenje krom pira i trčanje na osam naest kilometara. Noge ti se satru do kolena. A on? Medved. Vratio se i ničeg nema. Ni profesije, ni posla. Zavladala potrošačka atmosfera: najvažnije je da doktorska kobasica* bude dve rublje i dvadeset kopejki i flaša votke tri i šezdeset dve. Koga je briga što su m om ci koji se vraćaju odlepili, ili što umesto nogu imaju patrljke od deset-dvanaest santimetara, da skaču na dupetu s dvadeset godina. Nije moj sin, i nije me briga. Sistem je takav: slomiće te u vojsi, ali i u običnom životu. U pao si u sistem, čim te dokače zupci, pretesterisaće te, ma kako da si dobar, m a kakvu maštu gajio u duši. ( Ćuti.) Nem am dovoljno potrebnih reči... M alo ih j e ... Želim da dovršim misao: najvažnije je da te ne zarobi sistem. A kako da ga m im oiđeš? Treba služiti D om ovini, imaš komsomolsku knjižicu u džepu - to je svetinja. U pravilu službe piše: vojnik je dužan da postojano i hrabro podnese sve teškoće vojne službe. Postojano i hrabro! M ajko mila, jednom rečju. (Zaćutaoje. Pružio seprem a stolu za novom cigaretom, ali kutija je već bila prazna.) Ćorak! Već m i je malo jedna kutija na d an ... Treba poći od toga da smo svi mi zveri, i to zversko u nam a prikriveno je tankim slojem kulture, cici-mici. Ah, Rilke! Ah, Puškin! Stoka iz čoveka izlazi munjevitom brzin o m ... Ne uspeš ni da trepn eš... Pusti ga sam o da se uplaši za sebe i za svoj život. Ili neka dobije vlast. M alo vlasti. Najm anju m oguću! Armijski sistem rangiranja: pre zakletve duh, posle zakletve - gušter, kroz pola godine - džomba, od džombe do godinu i po - kuka, a posle dve godine - dembel. Zapravo, na sam om početku si bestelesni duh a tvoj život je p u n a k ib la ... * Vrsta parizera. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

107

Ali ja sam p u cao ... Pucao sam kao i svi. Ipak je to bilo n ajvažnije... N o, ne želim da m islim na to. N e um em o tome da mislim. Heroin nam se valjao pod n o gam a... Noću se klinci spuste s planine i razbacaju ga. A posle kao da ih je vetar odneo. Ali mi sm o sam o travu koristili, heroin je retko ko uzimao, tam o je čist heroin - probaš jednom -dvaput i već si na igli. Ja sam se čuvao. I drugi način preživljavanja - da ni na šta ne m isliš! Jeo si, odspavao, otišao na zadatak. Video si i odm ah zaboravio, gurnuo u podzemlje. Ali posle... Video sam kako čoveku zenice poprim aju veličinu oka, iz čoveka izlazi život... Zenice se šire ... Postaju tam nije... Video sam i odm ah zaboravio. Vi ste me sada podsetili... Pucao sam! Naravno da sam pucao. Uhvatim čoveka na nišan i... pritisnem ... Sada se nadam da ih nisam mnogo ubio, hteo bih tako da m islim , zato što su o n i... O ni su branili svoju dom ovin u... Jednog s e ... dobro sećam ... Čim sam pucao, pao je. Podigao je ruke uvis i p ao ... Jednog se sećam ... Plašio sam se da se borim prsa u prsa, m eni su sam o rekli kako čoveka da nabiješ na čelik i da ga gledaš u o č i... U m ajčinu!... M edved mi je u piću ispričao, kada smo četiri dana putovali od Taškenta do Moskve: ,,Ne m ožeš da zamisliš kako izgleda ropac, kada čoveku krv šiklja iz grla. T reba naučiti da u b ije š...“ Čovek koji nikad nije ubijao, čak ni u lov nije išao, trebalo bi da nauči da ubije drugog čoveka. M edved je pričao... Leži duh, teško ranjen, ranjen u stom ak, ali živ, kom andir uzim a nož desantnika i pruža mu: uzm i i dokrajči ga, i gledaj ga u oči. A znate li zašto je to potrebno? D a bi posle, kada bude trebalo da spasiš svoje drugove, ubijao bez razmišljanja. I prvi put m oraš sve to da preživiš... D a preko toga pređeš... M edved... U zim a nož,

108


stavlja ga pod grlo ... Ranjenom na gru d i... I ne m ože da zakolje čoveka... Kako je m oguće probiti živi grudni koš? U kojem kuca src e ... Duh prati nož o čim a... D ugo ništane može da u rad i... U bija dugo. Kad bi se napio, M edved je p lak ao ... Rezervisao je sebi mesto u p ak lu ... Posle dem obilizacije studrao sam na univerzitetu, živeo u studentskom dom u, tam o se m nogo pilo, galamilo. Pevalo uz gitaru. Neko pokuca - a ja kao oparen, skočim i sakrijem se iza vrata. U zaštitu. U dari grom , ili kiša počne da dobuje po prozorskoj dasci, m eni srce skače. Popiješ jednu flašu, vratiš se u normalu, uskoro ti je malo jedna flaša. Počela jetra da zavija, cepa se. Dospeo sam u bolnicu: „Mladiću, ako želiš da živiš m akar do četrdesete, prestani da piješ.“ Pom islio sam: jo š ne znam šta je žensko, koliko ima lepih devojaka, a ja se tu predajem. Prestao sam da pijem. Počeo sam da izlazim s devojkama. Ljubav... Nije zemaljska kategorija... Ne m ogu reći da volim. Sada sam već oženjen, imam m alu ćerku, ne znam šta je to - ljubav, ili nešto drugo, ali ja ću za njih ako treba nekom grlo da pregrizem, u asfalt ću da ga ukopam . Život ću da dam! Ali, šta je ljubav? Ljudi izjavljuju jedni drugim a ljubav, tako to oni zam išljaju, ali ljubav je - divlji, krvavi i svakodnevni rad. D a li sam voleo? Pošteno da kažem, nisam shvatao. Neka osećanja sam im ao, postojao je neki unutrašnji polet, obavljao sam neki, čisto duhovni posao, koji nema veze sa ovim odvratnim životom, ali - da li je to bila ljubav, ili đavo će ga znati šta? U ratu su nas učili: „Treba voleti Dom ovinu." Dom ovina nas je primila širom otvorenih ruku, i u svakoj pesnici krio se nokaut. Bolje me pitajte: jesam li bio srećan? I ja ću vam odgovoriti, da, bio sam srećan posle Avganistana kada sam se svojom rođenom ulicom vraćao k u ći... Bio je n o vem b ar... T o je bio novem bar, u nos, u

Limeni dečaci

109

lobanju je udarao i silazio u pete miris zemlje, koju nisam video dve godine, zapela mi je knedla u grlu, nisam m ogao da hodam zato što m i se plakalo. Posle toga mogu da kažem: u ovom životu sam bio srećan. Ali, da li sam voleo? Šta je to - kada si video smrt? A sm rt nikad nije le p a ... Šta je to ljubav? Bio sam prisutan kada se m oja žena porađala. U tim trenucima neophodan je blizak čovek, da te drži za ruku. Sada bih svakog skota m uškog pola naterao da stoji iznad ženine glave dok se ona porađa, kad su joj noge razapete kao praćka, a ona je sva u krvi, u kalu. Gledajte, kurvini sinovi, kako dete na svet dolazi. A vi, tek tako ubijate. Ubiti je lako. Jednostavno. M islio sam da ću pasti u nesvest. Ljudi se vrate iz rata, a tam o padaju u nesvest. Žena - nije kapija u koju možeš da uđeš i izađeš. M oj život su pretum bale dve stvari - rat i žena. Naterali su me da se zamislim, zašto sam ja, usrano parče mesa, došao na ovu zemlju. Čovek se ne m enja u ratu, čovek se m enja posle rata. M enja se kada istim očima, kojim a je video ono što je bilo tamo, gleda ono što je ovde. U prvim mesecima vidi duplo - i ovde si i tam o si. Do lom a dolazi ovde. Sada sam sprem an da razm išljam o onome šta m i se tam o desilo... Čuvari u bankama, telohranitelji bogatih biznismena, plaćene ubice - sve su to naši momci. Sretao sam se s njima, razgovarao i shvatio: nisu želeli da se vrate iz rata. Ovde da se vrate. Tam o im se više svidelo. O d an d e... posle onog života... Ostaju osećanja koja se ne m ogu iskazati. Pre svega - prezir prema smrti, da si iznad sm rti... Duhovi se nisu plašili smrti, oni su, na primer, znali da će ih sutra streljati - sm ejali su se, kao da se ništa ne dešava, razgovarali su m eđu sobom. Čak je izgledaio da se raduju. Veseli i spokojni. Sm rt - to je veliki prelaz, treba je čekati kao nevestu. Tako je zapisano, kod njih, u K u ran u ...

110

SvE T LA N A A LE K SIJE V IČ

Bolje da vam ispričam v ic ... Ovako sam o plašim spisateljicu. ( Smeje se. ) E, p a ... Čovek um re i dospe u pakao, osvrće se: ljudi se kuvaju u kotlu, seku ih na sve strane... Ide dalje. A dalje stoji stočić, za stolom sede muškarci i piju pivo, kartaju se, udaraju dom inam a. Prilazi im: - Šta vam je to, pivo? - Pivo. - M ogu li da probam. - Proba. Zaista je pivo. Hladno. - A jesu li vam to cigarete? - Cigarete. Hoćeš li da zapališ? - Pali cigaretu. - Pa šta vam je ovo, je li pakao, ili nije pakao? - N aravno, pakao. O pusti se. - Sm eju se. - Tam o gde se kuvaju i seku to je pakao za one koji ga tako zamišljaju. Po vjeri vašoj neka vam bude. Po v jeri... I unutrašnjim m olitvam a... Ako čekaš sm rt kao nevestu, ona će ti i doći kao nevesta. Jednom sam tražio m eđu ubijenim a m om ka kojeg sam po zn avao... V ojnici koji su u m rtvačnici prim ali ubijene dobili su nadim ak m aroderčići... Sve bi im povadili iz džepova. Leži m om ak s rupom na grudima, ili su mu creva poispadala, a oni m u preturaju po džepovima. Sve su uzimali: upaljač, lepu hemijsku olovku, m akaze za nokte, pa posle u Sovjetskom Savezu to poklone devojci. M ajko mila! V ideo sam bezbroj srušenih kišlaka, ali nijedan dečji vrtić, nijednu izgrađenu školu i posađeno drvo, o kojim a se pisalo u našim novinama. ( Ćuti.) Čekaš, čekaš pism o od k u će... devojka ti pošalje fotografiju - do pojasa u cveću - bolje bi bilo da je u kupaćem kostim u! U bikiniju. Ili m akar da stoji, da joj se vide n o ge... U kratkoj suknji... A političke pumpadžije, ti naši zampoliti, nešto nam tam o drobe o D om ovini, o obavezam a vojnika. N a političkim k u rsev im a... A m i legnem o noću, i tem a

Limeni dečaci

111

broj jedan - žen e... Ko im akakvu i štaje ko im ao s n jo m ... Svega se naslušaš! Svima su ruke na jednom m e stu ... Majko mila! Tam o kod n jih ... A vganistanaca... Kod njih je to, m ušakarac s m uškarcem - normalno. Svratiš sam u dućan: „Tovaršč, d ođ i... D ođi v am o ... D a te roknem u guzicu, a ti uzmi šta ti je volja. M aram u za m ajk u ... “ M alo je bilo £1mova, jedino što su nam regularno dovozili bile su novine Frunzeovac, i to u velikim količinama. Garnizonske novine. Odm ah smo ih nosili u šupu-čitaonicu... N a ono m esto... Ponekad sm o uspevali da uhvatim o m uzički program , i kad sm o slušali Ljudm ilu Zikinu, „Izdaleka dugo teče reka V olga“, svi sm o plakali. Sedim o i plačemo. Kod kuće nisam m ogao da sročim norm alnu rečenicu, a ovde - je-e-e..! U m ajčinu!... U prvo vreme m ajka m i kaže: „Sine, zašto ništa ne pričaš?“ Nečega sam se setio... M ajka me prekide: „N aše kom šije su sredile za sina alternativno služenje vojske, u bolnici. Ja bih izgorela od stida da moj sin nosi posude staricama. Zar je to m uškarac?“ - „Znaš, majko - odgovorio sam joj - kad budem im ao decu, učiniću sve da ne služe u našoj vojsci.“ Otac i m ajka su me pogledali kao da sam kontuzovan, i više nisu sa m nom započinjali priču o ratu, naročito ne pred prijateljima. U brzo sam zbrisao od kuće... Otišao sam na školovanje... Ćekala me je devojka. E, pa - mislio sam - povaliću je prvi d an ... Prvog dana ću da je zveknem. A ona m i skida ruku s ramena: „Sva ti je krvava.“ Tako m i je sasekla libido za tri godine, tri godine sam se plašio da priđem ženi. U m ajčin u!... Vaspitavali su nas: m oraš da braniš Dom ovinu, da braniš svoju devojku... Ti si m u šk arac... Sviđala m i se skandinavska m itologija, voleo sam da čitam o vikinzima. Sm atrali su da je sram ota za m uškarca da umre u postelji. U m irali su u borbi. Učili su dečake od pet godina da nose oružje. Učili su ih da se

112


navikavaju na smrt. Rat nije vreme za postavljanje pitanja: da li sam ja čovek ili drhtava tvar? Vojnik je stvoren da ubija, instrument ubistva. To ti je namena, kao granata ili automat. Ovo ja sada filozofiram ... Želim sebe da razum em ... Jednom sam otišao na susret u avganistanski klub... Više ne idem. Bio sam sam o je d n o m ... Susret je bio s Amerikancima, veteranim a vijetnam skog rata. Sedeli sm o u kafeu, za svakim stolom po jedan Am erikanac i tri Rusa. Ovom, što je sedeo s nam a, jedan m om ak bubnu: „Besan sam na Amerikance, zato što me je obogaljila američka mina. N em am jednu nogu.“ A on m u odgovara: ,,A m ene je u Sajgonu pogodio geler sovjetske bom be.“ N orm alno! M ajko mila! Popili sm o, zagrili se, kao brača po oružju. I dalje je kren ulo... Ispijanje na ruski način: pili sm o uz bruderšaft, za rastan ak... T am o sam shvatio jednu prostu stvar: vojnik je svuda vojnik, uvek isti, m eso je m eso. Odeljenje mesa. Sam o s jednom razlikom: oni za doručak im aju dve vrste sladoleda, a nam a su doručak, ručak i večera - sam o heljda. Voće uopšte nism o videli, m aštali sm o o jajim a i svežoj ribi. Glavicu luka sm o jeli kao jabuku. Vratio sam se iz vojske bez zuba. Bio je decembar, trideset stepeni ispod nule. Ovaj m o m ak je bio iz K alifornije... Pošli sm o da ga ispratim o do hotela. N a njem u perjana jakna, rukavice, hoda M oskvom sav ušuškan, a ide nam u susret naš, ruski Vanja - kožuh raskopčan, prugasta m ajca zadignuta do pupka, bez kape, bez rukavica. „Zdravo, m om ci!“ - ,,Zdravo!“ - ,,A ko je ovo?“ - ,,Amerikanac.“ - „ 0 , Am erikanac!“ Rukovao se s njim, lupio ga po ramenu. I produžio. Popeli sm o se u njegovu sobu, Am erikanac ćuti. „Šefe, šta ti je?“ - pitam o ga. - ,,Ja sam u perjanoj jakni, s rukavicama, a on je go. I ruka m u je topla. S ovom zemljom se ne sm e ratovati.“ Ja m u odgovaram: „N aravno da ne sme. Leševima ćemo vas zatrpati!“

113

Limeni dečaci

M ajko mila! Pijem o sve što gori, tucamo sve što m rda, a ako ne m rda, ipak ćemo ga razm rdati i potucati. Već odavno ne pričam o A vganistanu... Ti razgovori me više ne zanim aju... Ali kada bi m i dali da biram: u ratu ćeš saznati to i to, i proživećeš to i to, ali postoje i druge varijante - možeš da ostaneš dečak i da ne odeš tam o - tvoj izbor? Ipakbih poželeo da prođem sve iznova i da postanem ono što sam postao danas. Ponovo da proživim, ponovo da osetim. Zahvaljujući Avganistanu, našao sam prijatelje... Sreo sam svoju ženu, im am o predivnu ćerkicu. T am o sam shvatio kakvo đubre u meni čuči i kako je u meni duboko skriveno. Vratio sam se i pročitao Bibliju, s olovkom u ruci. I sve vreme je čitam. D obro peva Galič, treba se plašiti onoga koji će reći: ja znam kako treba. Ja ne znam kako treba. Sam ću to da otkrijem. Sanjam ljubičaste planine. I stubove oštrog peska... Ovde sam se rod io... Dom ovina se ne bira, kao ni voljena žena, ona ti se daje, ako si se rodio u ovoj zemlji, umej u njoj i da umreš. M ožeš da crkneš, m ožeš da pogineš, ali umej da umreš. Želim da živim u ovoj zemlji, iako je sirom ašna, nesrećna, ali ovde živi Ljovša, koji ume da potkuje buvu, i m om ci na ćošku uz pivo rešavaju svetska pitanja. Ona nas je prevarila... Ali ja je volim. Video s a m ... I sada znam da se deca rađaju svetla. Oni su anđeli.

Vojnik, nišandžija

- B lesak... Fontana svetlosti... I go to v o ... Dalje je n o ć ... M rak ... Otvorio sam jedno oko i klizim pogledom po zidu: gde sam ? U bo ln ici... dalje proveravam: ruke, jesu li tu? T u su. N iž e ... Pipam ru k am a... A gde su mi noge? M oje noge!!!

(Okreće seprem a zidu i dugo ne želi dagovori.)

114


Zaboravio sam sve što je bilo pre toga. Najteža m oguća kontuzija... Zaboravio sam čitav svoj život... Otvorio sam ličnu kartu i pročitao svoje prezime. Gde sam se rodio? U Voronježu. Trideset go din a... O ženjen... Dvoje dece... dečaci... N ijednog lica se ne sećam ...

(Još jednom zaćuti. Zagledan uplafon.) Prvo je došla m a m a... Kaže mi: ,,Ja sam tvoja m am a.“ G ledam je ... N e m ogu da je se setim, ali istovrem eno ta žena mi nije strana. Shvatam - ona nije stranac... Priča mi 0 m om detinjstvu... školi... Čak i takve sitnice: kako sam imao lep kaput u osm om razredu, i kako sam ga pocepao o plot. Kakve sam imao ocen e... Četvorke i petice, ali i trojke iz vladanja. M angupirao sam se. N ajviše sam voleo supu od g rašk a ... Slušam je kao da sam sebe gledam sa stra n e ... Zove me dežurna iz menze: - Sedi u kolica. Da te povezem. Došla ti je žen a... Stoji ispred sobe lepa žena... Gledam je: stoji, pa neka stoji. Gde je m oja žena? To je m oja ž en a... Lice, kao da mi je poznato - ali ga ne prepoznajem ... Ispričala mi je o našoj Ijubavi... Kako sm o se upoznali... Kako sam je prvi put poljubio... Donela je slike s naše svadbe. Kako su nam se rodili dečaci. Dva dečaka... Slušam 1 ne m ogu da se setim, već sam o pam tim to što m i p riča ... Od n apora... D obio sam strašne glavobolje... A bu rm a... Gde je burma? Pogledam levu ruku - a tam o nema p rstiju ... Sinčiće sam prepoznao po fotografijam a... Došli su drugačiji. Plavušan je potamneo, mali je postao veliki. Pogledao sam se u ogledalo: ličimo! D oktori su m i rekli da mi se pam ćenje može vratiti... Tada ću imati dva života: onaj o kojem su m i pričali, i onaj koji m i se desio. O nda dođite, pa ću vam ispričati o ratu ...

Kapetan, pilot helikoptera

Limeni dečaci

115

- Vatra sepremeštala. - Dugo je lutalapo planinskom nagibu... U veče nam je u susret iskočilo stado ovaca. U raaa!! Poklon od Alaha. Alahu akbar! Bili sm o gladni i um orni posle dva dana hoda, odavno sm o već pojeli suvi obrok. Ostao nam je sam o dvopek. A ovde - izgubljeno stado. Bez gazde. Ne treba da se kupuje ili menja za čaj ili sapun (jedna ovca - kilogram čaja ili deset sapuna), ne m oraš da se baviš maroderstvom. Prvo sm o uhvatili velikog ovna i vezali ga za drvo, tako ovca nigde neće otići. T o sm o već naučili. Z apam tili... Tokom bom bardovanja ovce se razbeže, a onda se vraćaju nazad. Vođi. D alje... Dalje smo odabrali najdeblju o vcu... Poveli... M nogo puta sam gledao, kako ta životnja krotko prim a smrt. Kada ubijaju svinje, telad... T o je nešto d ru go... Oni ne žele da umru. O tim aju se, skiče. A ovce ne beže, ne ispuštaju krike, ne batrgaju se, idu ćutke. S otvorenim očima. Idu za čovekom s nožem. T o nikad nije ličilo na ubistvo, uvek je podsećalo na ritual žrtvovanja. Žrtveni ritual.

Vojnik, izviđač

DAN DRUGI drugi umire ojađene duše...

Ponovo me jepozvao. Na sreću, bila sam kod kuće... - Nisam mislio da ću zvati... Ali usao sam danas u autobus i čuo razgovor dve žene: „M a kakvi su oni heroji? Ubijali su tamo decu ižene... Z arsu normalni?Pozivaju ih u škole, kod naše dece. Daju im i povlastice.“ Izašao sam na prvoj stanici... Bili smo vojnici i izvršavali smo naredbe. Za odbijanje izvršenja u ratnim uslovima - streljanje! Ide se na vojni sud! Naravno, generali ne pucaju u žene i decu, oni izdaju naređenja. A sada smo mi za sve krivi! Vojnici su krivi! Sada nas ubeđuju: izvršenje zločinačke naredbeje zločin. Verovao sam onima koji su izdavali naređenja! Verovao sam! Otkako znam za sebe, sve vreme me uče da verujem. Samo da verujem! Niko me nije učio: misli - da li da veruješ ili da ne veruješ, da pucaš ili da ne pucaš. Ponavljali su mi: samo što čvršće veruj! Odavdesmo takvi otišli, ali se nismo takvi vratili. - Možemo da se sretnemo, daporazgovaramo... - Mogu da razgovaram samo s onima koji su kao i ja. S onima koji su odande... Shvataš li? Da, ubijao sam, sav sam u krvi... Ali onje ležao... Moj drug, bio m ije brat. Odvojeno

120


glava, odvojeno ruke... Koža... Odmah sam tražio daponovo idem u napad... Ugledao sam sahranu u kišlaku. Biloje mnogo Ijudi. Nosili su telo zamotano u nešto helo... Pratio sam ih dvogledom... I naredio: ,,Pucajte!“ - Mislim, kako živiš s tim? Koliko tije loše? - Da, ubijao sam ... Zato što sam hteo da živim... Hteo sam da se vratim kući. A sada zavidim mrtvima. Mrtve ne boli... Razgovor se ponovo prekinuo... Autor

- Kao u sn u ... Kao d a sam negde to v id e o ... U nekom film u ... Sada im am takav osećaj kao da nisam nikoga u b io ... Sam sam otišao. Tražio sa m ... Pitajte me, je li bilo zbog ideje, ili da bih shvatio ko sam ? Ovo drugo, naravno. Hteo sam da proverim za šta sam sposoban. M oje ,,ja“ je ogromno. U pisao sam fakultet, tu se nećeš istaći, nećeš saznati ko si. H teo sam da postanem heroj, tražio sam način da postanem heroj. N apustio sam fakultet na drugoj godini. K ažu ... Čuo sa m ... Kao, bio je to dečački r a t... Ratovali su dečaci, jučerašnji učenici desetog razreda. U ratu je uvek tako. I u Velikom otadžbinskom ratu je bilo tako. Za nas je to kao igra. Veoma važno za nas bilo je samoljublje, gordost. H oću li moći, ili neću. On je m ogao. A ja? Tim e sm o bili okupirani, a ne politikom. Od detinjstva sam se sprem ao za nekakva iskušenja. Džek London je moj omiljeni pisac. Pravi m uškarac m ora da bude snažan. Snažan se može postati u ratu. M oja devojka m e je odvraćala: „Zam isli, kad bi nešto slično rekli Bunjin ili M andeljštam ?“ O d drugova me niko nije shvatio. N eko se oženio, neko je počeo da se bavi istočnjačkom filozofijom, neko jogom . Sam o sam ja otišao u rat.

Limeni dečaci

121

Gore planine izgorele na su n cu ... Dole devojčica doziva koze, žena kači rublje... Kao kod nas na Kavkazu... Čak sam i razočaran... Noću - pucanj u našu vatru: podignem čajnik, ispod čajnika metak. Rat! N a m aršu - žeđ, m učna i ponižavajuća. Suše ti se usta, ne m ožeš da skupiš pljuvačku, da je progutaš. Čini ti se da su ti usta puna peska. Ližemo rosu, ližemo sopstveni zn o j... Treba da živim. H oću da živim! U hvatim kornjaču. O štrim kam enom probijem jo j grlo. Pijem kornjačinu krv. Drugi nisu mogli. N iko nije m ogao. Pili su svoju m okraću... Shvatio sam: m ogu da ubijem. U rukama držim o ružje... U prvoj borbi sam video kako se doživljava šok. Gubi svest. Neki povraćaju čak i ođ sećanja na ubijanje. Posle borbe, na drvetu visi u h o ... N a ljudskom licu: klizi ljudsko o k o ... U spevao sam da izdržim! M eđu nam a je bio lovac, hvalio se kako je pre rata ubijao zečeve, divlje svinje. U pravo je on uvek povraćao. Jedno je ubiti životinju, a drugo čoveka. U borbi odrveniš. Razum ti je hladan. Proračunat si. Moj autom at je moj život. A utom at ti prirasta uz telo. Kao još jedna ru k a... Vodio se partizanski rat, velike bitke su bile retkost. Uvek: ti i on. Postaješ oprezan kao mladunče risa. Ispališ rafal - on sedne. Čekaš? Ko će sada? Još nisi čuo pucanj, a već osećaš kako leti metak. Puziš od kam ena do kam en a... pritajiš s e ... Proganjaš ga kao lovac. Sav si napet. Ne dišeš. Čekaš neki trenutak... K ad bi se sudarili, m ogao bi ga ubiti kundakom. Ubio si ga - jasn a m isao: ovoga puta ostao si živ. Ponovo sam živ! N em a radosti kad ubiješ čoveka. Ubijaš, da ne bi ubili tebe. Rat nije sam o smrt, već jo š nešto. Rat im a čak i svoj miris. Svoj zvuk. Ubijeni se razlikuju... N em a istih. Leže u v o d i... U vodi se nešto dešava s mrtvim licima, svi imaju neki osmeh. Posle

122


kiše leže čisti. Bez vode, u prašini, sm rt je otvorenija. N a njem u nova uniform a, a um esto glave suvi crveni list... Spljeskan kao gušter pod to čk om ... Ali, ja sam živ! Sedi naslonjen na zid ... Ispred kuće. Pred njim razbijeni orasi. S e d i... S otvorenim očim a... N em a ko da ih zatvori... Posle smrti oči se m ogu sklopiti deset do petnaest minuta. Više ne. Oči ne m ogu da se sklope. Ali ja sam živ! Drugi se n agn uo... Šlic otkopčan... Čak, jo š uvek... kaplje... Kako su živeli u tom trenutku, čime su se bavili, tako su i o stali... Još uvek su u ovom svetu, a već su ta m o ... Već su go re ... Ali ja sam živ! O pipavam se, da se uverim jesam li živ. Ptice se ne plaše smrti. Sede, gledaju. Deca se ne plaše smrti. Takođe sede, mirno gledaju, znatiželjno. Kao ptice. Video sam kako orao posm atra b itk u ... Sedi, kao m ala sfin ga... U m enzi piješ supu, pogledaš suseda i zam išljaš da je mrtav. Jedno vreme nisam m ogao da gledam fotografije bližnjih. V ratiš se sa zadatka i nepodnošljivo ti je da vidiš decu, ženu. Okrećeš glavu. Posle to prolazi. Trčiš ujutru da vežbaš, m nogo sam se bavio dizanjem tegova. M islio sam na svoj izgled, kakav ću se vratiti. Istina, nisam se naspavao. Vaške, posebno zimi. Dušeci su bili posuti di-di-tijem. Sa strahom od sm rti suočio sam se kod kuće. K ad sam se vratio, rodio mi se sin. Strah: ako umrem, moj sin će rasti bez mene. Zapam tio sam sedam svojih m etaka... M ogli su da me, kako se kod nas govorilo, pošalju kod „gornjih ljudi“ . .. Ali proleteli su po red ... Javljalo m i se čak i takvo osećanje: izašao sam iz igre pre kraja. N isam završio s ratovanjem . Ne osećam krivicu, ne plašim se košmara. Uvek sam birao častan dvoboj - on i ja. K ad vidim da tuku zarobljenika... Tuku ga d vojica... a on vezan... Leži kao k rp a... O teram ih, ne dam im da ga tuku. Prezirem takve. Uzm e autom at i puca u o rla ... Jednog sam odalam io po n ju šci... A pticu - zašto?

Limeni dečaci

123

Rođaci me pitaju: - Kako je tam o? - Ostavite me. Izvinite. Posle ću da vam pričam. Završio sam fakultet, radim kao inženjer. Želim da budem sam o inženjer, a ne veteran Avganistanskog rata. N e volim da se sećam. M ada ne znam šta će biti s nama, s pokolenjem koje je preživelo. Preživelo rat koji nikome nije bio potreban. Nikome! Am a baš nikom e... Konačno sam se raspričao... Kao u v o zu ... Sretnu se nepoznati ljudi, popričaju, izađu i svako na svoju stranu. Ruke mi drh te... Ne znam zašto sam uznem iren... A činilo mi se da sam lako izašao iz igre. Kad budete pisali nemojte da pom injete m oje prezim e... Ničega se ne plašim, ali više ne želim da budem u toj priči...

Komandir pešadijskog voda

- T rebalo je da se udam u d ecem bru... M esec dana pre svadbe... U novembru, otišla sam u Avganistan. Rekla sam vereniku - počeo je da se smeje: ,,Da braniš južnu granicu naše D om ovine?“ A kad je shvatio da se ne šalim: „Šta ti je, nem aš ovde s kim da spavaš?“ Idući ovam o, razmišljala sam: „N isam uspela da odem na B A M *, na ledinu, uspela sam da dobijem A vganistan!“ Poverovala sam u pesm e koje su donosili m om ci, po ceo dan sam ih vrtela: N a avganistanskoj zemlji Proteklih godina nije malo Razbacala po stenam a Rusija svojih sin o va... * Bajkalsko-amurska magistrala. (Prim. prev.)

124

SV ETLA N A A l E K SIJE V IČ

Bila sam načitana m oskovska devojka. Činilo m i se da je pravi život negde daleko, Tam o su svi m uškarci snažni, a žene lepe. Im a m nogo avantura. Želela sam da pobegnem od svakodnevnog života... D o Kabula sam putovala tri noći, nisam spavala. N a granici su bili ubeđeni: naduvana. Sećam se, nekom e sam u suzam a dokazivala: - N isam narkomanka. Sam o mi se spava. Vučem težak kofer - m am ino slatko, kolači - i niko od m uškaraca da m i pom ogne. A to nisu bili obični m uškarci, već mladi oficiri, lepi, snažni. Meni su se uvek udvarali mladići, obožavali su me. Iskreno sam se čudila: - H oće li neko da m i pom ogne?! Sam o su me pogledali... }oš tri noći proveli sm o na kontrolnom punktu. Prvog dana mi je prišao zastavnik: - Ako hoćeš da ostaneš u Kabulu, dođi n o ćas... Debeljuškast, uhranjen. N adim ak - Balon. Primili su me u jedinicu kao daktilografkinju. Kucala sam na staroj armijskoj mašini. Prve nedelje izranjavila sam prste do krvi. Kucala sam sa zavojim a na rukam a - nokti su m i se odvajali od prstiju. Kroz nekoliko nedelja lupa m i na vrata vojnik: - Zove te komandir. - Neću. - M a šta se pretveraš? N isi znala kuda ideš? Ujutru m i kom andir preti da će m e poslati u Kandahar. I sve o stalo... Šta je to Kandahar? M uve, duhovi, k o šm ar...

Limeni dečaci

125

Plašila sam se tih dana da me ne udari autom obil... Da mi neko ne puca u le đ a... D a me ne prem late... U sam ačkom hotelu stanovala sam s dve devojke: jedna je bila zadužena za električnu energiju, zvali su je Električka, druga se bavila hem ijskim čišćenjem, zvali su je Hlorka. Za sve su imale isto objašnjenje: - T o je život... U pravo je, nekako u to vreme, u Pravdi izašao članak „Avganistanske m adone“. Iz Sovjetskog Saveza devojke su pisale: svim a se svideo, neke su čak otišle u vojni odsek da se prijave za Avganistan. Članak su čitali u školam a, na časovima. A mi nism o m ogle mirno da prođem o pored vojnika, njištali su: „Bačvanke, kažu da ste heroine? U krevetu obavljate internacionalni dug!“ Šta su to ,,bačvanke“? U bačvam a (vagoni u obliku bačvi) stanuju najveće zvezde, ništa niže od m ajora. Žene s kojim a su o n i... zovu se „bačvanke". M omčići koji ovde služe ne kriju: „Ako čujem da je devojka bila u Avganistanu, za mene ona neće p o stojati...“ I mi sm o preležale sve te bolesti, sve devojke su imale žuticu, m alariju ... N a nas su takođe p u cali... Ali, ako se sretnemo u Sovjetskom Savezu neću m oći da zagrlim tog momka. Mi smo za njih sve k ... ili sm o udarene. Ne spavati sa ženom znači ne uprljati se ... ,,A s kim ja spavam? Ja spavam s autom ato m ...“ Probaj posle toga da se nekom osm ehn eš... M oja m am a s ponosom priča prijateljim a: „Ćerka m i je u A vganistanu." Naivna m oja majka! Htela bih da joj napišem: „M am a, ćuti, jer ćeš čuti nešto što ne želiŠ!“ M ožda će, kada se vratim, sve dobiti sm isao - doći ću k sebi, otkraviću se. A sada m i je sve iznutra slom ljeno, izgužvano. Šta sam ovde naučila? Zar se ovde možeš naučiti dobru ili milosrđu? Ili radosti? Bačat jure za kolima:

126


- H anum a, p o k aži... Ponekad nude novac. Znači, neko uzima od njih taj tovac. Jedno vreme sam m islila da neću preživeti do povratka kući. Sada sam to prevazišla. Sanjam dva sna, koja se ponavljaju... Prvi san. U lazim o u bogati d u ć a n ... Po zidovim a tepisi, skupi ukrasi. I mene naši mom ci prodaju. Donose im vreću s novcem ... Oni prebrojavaju avganije... A dva duha namotavaju na prste m oju k o su ... Zvoni budilnik... Vrištim u strahu i budim se. N ijednom nisam sve strahove videla do kraja. Drugi san. Letimo iz Taškenta za Kabul u vojnom avionu IL-65*. U prozoru se pojavljuju planine, i jarka svetlost se gasi. Počinjem o da pad am o u nekakav bezdan, prekriva n as plašt teške avganistanske zemlje. Rijem kao krtica, i ne m ogu da se izvučem na svetlost. G ušim se. I kopam , k o p am ... Ako sam a sebe ne zaustavim, m ojoj priči neće biti kraja. Ovde se svaki dan dešava nešto što te potresa, prevrće ti dušu. Juče je jedan moj poznanik dobio pism o iz Sovjetskog Saveza, od svoje devojke: „N eću više s tobom da se zabavljam, ruke su ti p rljave...“ D otrčao je kod mene - ja ću ga razumeti. Svi m i m islim o na kuću, ali m alo govorim o o njoj. Iz sujeverja. Gde ćemo da se vratim o? O tome takođe ćutimo. Sam o cepam o viceve; - Deco, ko su vaši očevi? Svi dižu dva prsta: - M oj tata je doktor. - Moj tata je bolničar. - M oj tata ra d i... u cirkusu. Skraćeno od iljušin. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

127

M ali Vova ćuti: - Vova, ne znaš ko ti je tata? - Ranije je bio pilot, a sada radi kao fašista u Avganistanu. K od kuće sam volela knjige o ratu, a sad a vučem za sobom Dimu. U ratu ne želiš da govofiš o ratu. D a čitaš o ratu. Devojke su išle da gledaju ubijene. Pričale su: leže sam o u čarapam a... Neću da id em ... Ne volim da idem u grad, u dućane, u kupovinu... Tam o na ulicam a im a m nogo jednonogih m u škaraca,.. dece s ručno pravljenim štakam a... Ne m ogu da se naviknem ... M aštala sam dapostanem novinar, a sada ne znam, teško m i je da verujem u bilo šta. D a bilo šta volim. K ada se vratim kući, nikada neću više putovati na jug. N em am snage da ponovo vidim planine. K ad a ugledam planine, čini m i se da će odm ah početi pucnjava. Desilo se da su zapucali na nas, jedna naša devojka je kleknula, plače i moli s e ,.. Krsti se ... Zanimljivo, šta li je tražila od neba? Svi m i ovde sm o pom alo tajnoviti, niko se ne otvara do kraja. Svako je doživeo neko razočaranje... Stalno plačem. Plačem za onom načitanom moskovskom devojčicom ...

Službenica

- Šta sam shvatio? D obro nikada ne pobeđuje. Zlo u svetu ne jenjava. Čovek je strašan. A priroda je le p a ... I prašina. Sve vreme usta su puna peska. N e m ožeš da go vo riš... Prečešljavam o k išlak ... Idem o, jedan m om ak i ja. On nogom otvara vrata duvala - na njega pucaju iz mitraljeza, rafalno ispaljuju devet m etaka... Svest preplavljuje m ržnja... Pucali sm o u sve živo, čak i u domaće životinje, teže je pucati u životinje. Žao ti ih je. N isam dao da se puca na m agarad ...

128

SvE T LA N A A LE K SIIE V IČ

Zašto su ona kriva? Na vratu im vise amajlije, kao kod dece... S im enim a... Kad sm o spalili pšenicu u polju, osećao sam se kao da nisam svoj, zato što sam sa sela. Tam o sam se iz prošlog života sećao sam o lepog, najviše detinjstva. Kako sam ležao m eđu zvončićima i belim rad am a... Kako smo pekli na vatri pšenično klasje i jeli g a ... Oko nas je bio život koji nism o razum eli... T uđ život. Zato je bilo lakše ubijati, n e g o ... ( Ćuti.) Nego da sm o bili na poznatom mestu. K ojeliči na n aše... Ako bih hteo tačn o ... da opišem osećanja... Odvratnost i gordost - ubio sam! Vrućina je bila tolika da se topio metal na krovovim a dućana. Polje se upalilo m om entalno, eksplozija vatre. M irisalo je na h leb... Uvis se dizao plam en i m iris hleba iz detinjstva... Tam o noć ne dolazi postepeno već pada na tebe. Bio je dan, i odm ah noć. Svitanja su lepa... Bio si dečak i preko noći si postao muškarac. T o je učinak rata. Pada kiša, vidiš je, ali do zemlje ne stiže... Gledaš preko satelita emisije iz Sovjetskog Saveza, sećaš se da postoji onaj drugi život, ali on više ne dopire do teb e... Sve to m ože d a se isp riča... Sve to može da se o d štam p a... Ali meni se dešava nešto ponižavajuće... N e m ogu da izrazim su štin u ... Šta je to živeti s ratom i sećati ga se? T o znači da nikad nisi sam. Uvek vas je dvojica, ti i on, ra t... Imam o mali izbor: da zaboravim o i ćutim o ili da poludim o i vičem o. D ru g o ... To nikome ne treba... Ne sam o vlastima, nego i bližnjima. Tvojim najbližim. Eto, vi ste d o šli... Zašto ste došli? Nije to za ljude... (Nervoznopali cigaretu ,) Ponekad i sam želim da napišem o svemu što sam video... Sve... Filolog sam po obrazovanju. U bolnici... M om ak bez ruku, a pored njega na krevetu sedi jedan bez n o gu i piše majci pism o. Avganistanska d evojčica... U zela je od sovjetskog vojnika bom bonu. U jutru su joj odsekli obe ruke...

Limeni dečaci

129

Napisati sve kako je bilo, bez ikakvog razmišljanja. Padala je k iša... I sam o o tome - padala je k iša... Bez ikakvog razmišljanja - je li dobro ili loŠe što pada kiša. K iša... Nijedna voda tamo nije sam o obična voda. Iz čuture - voda je skoro vrela. G orkog ukusa. N em aš gde da se sakriješ od su n ca... O čemu bih još pisao? K rv ... K ad sam video prvu krv, bilo m i je hladno, vrlo hladno. H vatala me jeza. H ladnoća usred vrućine preko četrdeset stepen i... Kao u paklu... Dovode dva zarobljenika... Jednog bi trebalo ubiti, zato što u helikopteru nem a m esta za dvojicu, a jedan nam treba zbog jezika. N isam m ogao da odlučim kojeg. U boln ici... Sm enjuju se živi i m rtvi... Više ih ne razlikujem, jednom sam pola sata razgovarao s mrtvim. D osta! (Lupa rukom o sto. Onda se smiruje.) Razm išljao sam ... m aštao, kako ću prvi put prespavati kod kuće. Posle svega... Vraćali smo se s nadom da nas kod kuće čekaju raširenih ruku. I odjednom otkriće: nikog nije briga šta sm o proživeli. U dvorištu stoje poznati m om ci: ,,A, vratio si se! D obro je što si se vratio." Odem u školu na susret m aturanata. Nastavnici takođe ništa ne pitaju. Moj razgovor s direktorkom: Ja: - Trebalo bi ovekovečiti sećanje na poginule, ispunjavali su internacionalni dug. Ona: - T o su bili sve dvojkaši, huligani. Kako u školi da postavim o m em orijalnu ploču u njihovu čast? T o jest, kakvo vam je to herojstvo? Izgubili ste rat? I kom e je bio potreban taj rat - Brežnjevu i ratnim generalim a? Fanaticim a svetske revolucije... Znači da su m oji drugovi uzalud po gin u li... D a sam i ja m ogao uzalud da

130

SV E T L A N A A l E K SIJE V IČ

p ogin em ... M oja m am a, kad me je ugledala kroz prozor, trčala je duž čitave ulice i vrištala od radosti. ,,Ne - kažem sebi - neka se svet prevrne, ali ovo se neće prevrnuti: heroji leže u zemlji. H eroji!“ N a fakultetu me je ubeđivao stari profesor: - Vi ste žrtve političke greške... Vi ste saučesnici u zločinu. - Im ao sam tada osam naest godina. A koliko ste vi imali? K ad je nam a koža pucala od vreline - vi ste ćutali. Kad su nas vraćali u „crnim lalam a“ - vi ste ćutali. Čuli ste kako na grobljim a grm e počasni plotuni i sviraju vojni orkestri... Kad sm o mi tamo ubijali - vi ste ćutali. Sad ste odjednom počeli da pričate: besmislene žrtve... greška... Ne želim da budem žrtva političke greške. Ja ću se boriti za to! N eka se svet prevrne, ali to se neće prevrnuti: u zemlji leže heroji. Heroji! I sam ću jednog dana o tome p isati... (Seo je i smirio se, a onda ponovio .) Čovek je strašan ... A priroda je lepa... Čudno je to što sam upam tio lepotu. Smrt i lepota.

Vojnik, poslužitelj bacača granata

- Im ao sam sreću... Vrato sam se kući s rukam a i nogam a, s očim a, nisam dobio opekotine, a nisam ni poludeo. Već tamo sm o shvatilii, to nije rat u koji sm o pošli. Doneli sm o odluku: hajde da obavim o šta se od nas traži, da ostanem o živi, vratim o se kući, pa ćemo onda da svedemo raču n ... Mi smo bili prva zam ena za one koji su ušli u Avganistan. N ism o imali ideje, im ali sm o sam o naređenja. O naređenju se ne raspravlja, ako počneš da raspravljaš - to više nije vojska. Čitajte klasike marksizma-lenjinizma: „Vojnik mora da bude kao metak, u svako doba ko zapeta puška.“ D obro

Limeni dečaci

131

sam upamtio. U rat se ide da se ubija. M oja profesija jeste ubijanje. To sam učio. Lični strah? Drugi može biti ubijen, ali ja ne. Ovog su ubili, a mene neće. Svest ne m ože da prihvati m ogućnost sopstvenog nestanka. A nisam bio mali kad sam otišao - trideset godina. T am o sam osetio šta je život. Za mene, to su najbolje godine - eto, to ću vam reći. Ovde je naš život jednoličan, mali: služba - kuća, kuća - služba. Tam o sm o sve oprobali, upoznali. Okusili sm o istinsko m uško prijateljstvo. Videli sm o egzotiku: kako se poput dimne zavese kovitla jutarnja m agla u uskim kanjonim a, burbuhajke* - išarane avganistanske kamione s visokim platform am a, crvene autobuse, kojim a se voze ljudi zajedno s ovcam a i kravama, žute taksije. Tam o ima predela koji liče na mesečeve pejzaže, nešto fantastično, kosm ičko. Sam o večne planine, čini ti se da nema ljudi, živi sam o kamen. I taj kamen puca u tebe. Jednostavno osećaš neprijateljsko raspoloženje prirode, čak si i za nju stranac. Visili sm o između života i smrti, a u našim rukam a su, takođe, bili nečija sm rt i nečiji život. Im a li nešto jače od tog osećanja? Nigde se više nećemo provesti kao što sm o se tam o proveli. Kako su nas tam o volele žene, nigde nas više neće tako voleti. Blizina smrti izoštrava sva čula, sve vreme se vrtiš, vrzmaš se oko smrti. M nogo toga se događalo, čini m i se da poznajem miris opasnosti, nešto te zapahne i ugledaš svoj potiljak trećim okom. Otvori ti se treće o k o ... Sve sam to tam o isprobao i izašao suv iz vode. T o je bio muški život. Muči me nostalgija... Avganistanski sindrom ... D a li je ispravno ili nije ispravno, tada o tome niko nije razmišljao. Radili smo ono što nam narede. Vaspitanje, navika. Sada je, naravno, sve preispitano, dobilo je novu težinu s * Burbuhajka, kamion proizveden u malim serijama u radionicama bivšeg SSSR-a. (Prim. prev.)

132

SV ET LA N A A l E K SI)E V IČ

vrem enom , sećanjem, inform acijam a i istinom koju su nam otkrili. Ali to se desilo tek posle deset godina! A tada nam je lik neprijatelja bio poznat po knjigam a iz škole, iz filmova o basm ačim a*. Gledao sam nekoliko puta film Belo sunce pustinje. I eto ti neprijatelja! Im ao si ga, dobio si g a ... Svima n a m a... jedino duhovno iskustvo bili su rat i revolucija, druge prim ere nam nisu davali. Srušili sm o prve kasarne i veselo počeli da postavljam o kočeve za nove šatore, menze, arm ijske klubove. Izdali su nam pištolje T T -44 iz D ru gog svetskog rata, nosili su ih komesari. N jim e m ožeš sam o da se ubiješ, ili da ga prodaš u dućanu. Oblačili sm o se kao partizani - kako ko, najviše trenerke, patike. Ličio sam na dobrog vojnika Švejka. Vrućina, pedeset stepeni, a pretpostavljeni zahtevaju kravatu i punu uniform u... sve kako treba, po pe-esu**, od Kamčatke do K abula... U mrtvačnici vreće s ljudskim m esom ... Šok! Pola godine k asn ije... G ledam o film ... Preko ekrana preleću svetleći m eci... Nastavljamo da gledam o... Igramo odbojku, počinje pu cnjava... Bacim o pogled ku d aleti mina, nastavljam o da igram o... Puštali su nam filmove o ratu, o Lenjinu ili o tome kako žena vara m u ža... On ode na put, a ona s d rugim ... Svi su želeli kom ediju... Kom edije nam uopšte nisu puštali... Da uzmeŠ autom at i pucaš u ekran! Ekran - tri-četiri spojena čaršava, prišivena, pod otvorenim nebom , gledaoci sede na pesku. Jednom nedeljno - banjanje i opijanje. Flaša votke - trideset čekova. Zlatna! Stizala je iz Sovjetskog Saveza... Prema carinskim propisim a jedan čovek može da prenese dve flaše votke i četiri vina, piva u neograničenim * Basmači (turski b a sm a , napad), vojno-politički partizanski pokret naroda Srednje Azije u prvoj polovini XX veka. (Prim. prev.) ** Pravila službe. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

133

količinama. Pivo pom ešaš s jednom flašom votke. Etiketa Boržomi, probaš - četrdeset gradi. Tegla slatkog, ženskim rukopisom mastiljavom olovkom napisano Borovnica, Jagoda, otvoriš - četrdeset gradi. M i sm o i psa zvali Vermut. Zacrveni ti se oko, ne požuti. Pila se i „sablja" - obrađeni alkohol iz aviona, antifriz - tečnost za hlađenje m otora. Upozoravali smo vojnike: - Sve možete da pijete, ali nemojte antifriz. D an-dva posle njihovog dolaska zovu doktora: - Šta je? - Novajlije se otrovale antifrizom ... Pušili smo narkotike... Efekti su različiti... Ili se osećaš šugavo, zbunjen si, ili ti se čini da svaki m etak leti pravo prem a tebi... Popušiš uveče... Počnu halucinacije... Čitavu noć mi se priviđa porodica, grlim žen u... Pojedini su imali priviđenja u boji. Kao da gledaju film ... U početku su nam narkotike prodavali u dućanima, a posle su ih delili besplatno: - Puši, Rusu! Na, p u ši... - Bačat jure za vojnicim a i nutkaju ih. Hteo bi i da se nasm eješ... ( Smeši se, ali su mu oči tužne.) N e sećam se sam o strašnih nego i smešnih stvari. Omiljeni vicevi... - Druže potpukovniče kako se piše vaš čin - zajedno ili odvojeno? N aravno odvojeno, analogija je ,,pod stolom “. - D ruže pukovniče, gde da kopam ? - O d plota do ručka. N e želiš d a u m re š... N eshvatljivo ti je i ne želiš to ... Muče te m isli... Zašto si upisao vojnu, a ne građevinsku školu? Svaki dan se od nekog o p raštaš... Zakačim potpeticom zateznu žicu, čujem škljocanje upaljača i, kao uvek u tim slučajevima, ne padnem , ne priljubim se uz zemlju, već se

134


začuđeno osvrnem na zvuk i prim im desetak gelera... Tenk eksplodira: pukne m u dno kao konzerva, pokidaju m u se zupčanici i gusenica. Vozač pokušava da se izvuče kroz otvor na kupoli, proturi sam o ruke - ne uspeva, izgori zajedno s vozilom. U kasarni niko neće da legne na krevet poginulog. Pojavi se novajlija, zvali sm o ga ,,zamenik“: - Spavaj zasad o vd e... N a ovom krevetu... Svejedno ti je, nisi ga p ozn avao... Češće sm o spom injali one iza kojih su ostala deca. Oni će rasti kao siročići. Bez oca. A oni koji nikog nisu ostavili? Devojke će naći nove momke, a m ajkam a će porasti drugi sinovi. Sve će se više puta ponoviti. Za učešće u ratu plaćali su nam neverovatno malo: jedva neke dve isplate, jedna u iznosu od dvesta sedam deset čekova*, od toga nam odbiju pretplatu za novine, porez i ostalo. U to vreme je obični najam ni radnik na Salangi dobijao po hiljadu i po čekova. Uporedite s oficirskom platom. Vojni savetnici su dobijali i po pet do deset puta više. Neravnopravan položaj video se i na carin i... K ad sm o prevozili kolonijalnu ro b u ... Neko je imao m agnetofon i par farmerki, neko video-sistem i uz njega još pet-šest kofera dužine jednog dušeka, zvali su ih „m ašta okupatora", vojnici su ih jedva vukli. Točkići nisu mogli da izdrže. Raspadali su se. U Taškentu: - Iz Avganistana? H oćeš li d evojčicu ... devojčica kao breskvica, dođi, dragi - m am e te u privatni bordel. - Neka, dragi, hvala ti. H oću kući. Kod žene. Treba mi karta. - Za kartu treba bakšiš. Im aš li italijanske naočare? - Imam. * Vređnost čeka u deviznim radnjama i vojnim magacinima iznosila je oko pedeset rubalja. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

135

Za let do Sverdlovska platio sam sto rubalja i dao italijanske naočare, japansku m aram u sa štrasom i francuski kozmetički pribor. U redu za karte su me naučili: - Zašto stojiš? Četrdeset čekova u službeni pasoš - i za jedan dan si kod kuće. N aoružao sam se: - Drugarice, m eni do Sverdlovska. - N em a karata. Stavi naočare i pogledaj obaveštenje. Četrdeset čekova u službeni p a so š... - Drugarice, m eni do Sverdlovska... - Sam o trenutak, da proverim. D obro je da ste ponovo đošli, upravo je jedan vratio kartu. D ođeš kući na odsustvo - upadneš u potpuno novi svet - u porodicu. U prvo vreme nikoga ne čuješ, sam o vidiŠ. D odiruješ ih. Kako da vam kažem, šta je to kada pomiluješ po glavi svoje dete... U jutru iz kuhinje dopire miris kafe i palačinki. Žena zove na d oručak... Za m esec dana m oram natrag. Kuda, zašto - nije m i jasno. O tom e se ne razm išlja, o tom e se jednostavno ne sme razmišljati. Znaš sam o jedno: ideš zato što tako treba. Takva ti je služba. Noću, zubima krckaš meki avganistanski pesak, m ek kao puder ili brašno. Tek što sam ležao u crvenoj p rašin i... Ili na suvoj glin i... U blizini grm i B P M *... Dolazim k sebi, skačem - ne, još uvek sam kod kuće... Sutra ođlazim ... Otac me moli da zakoljem p rase... ranije kada je klao prase, prolazim i pokrivam uši, da ne čujem kako skiči. Pobegnem od kuće. Otac: - H ajde, pom ozi m i - i pruža m i nož. Jakažem : * Ruski laki oklopni automobil. (Prim. prev.)

136


- Idi, sam ć u ... Treba u srce, ovde. - Uzmem i probodem. Svako brine za svoje spasenje. Sam! Sećam s e ... Sede vojnici. D ole idu starac i m agare. Bacač granata: bam -bam ! Ni starca, ni magareta. - M om ci, jeste li poludeli? Starac i m agare... Šta su vam oni uradili? - Juče takođe idu starac i magare. Ide i vojnik. Starac i m agare produže, vojnik ostane da leži... - A možda je to bio neki drugi starac i neko drugo magare? Ne treba proliti prvu krv. Sve vreme ćeš pucati za jučerašnjeg starca i jučerašnje magare. Odvojevali sm o. O stali sm o živi i vratili se kući. Sada svodim o raču n e...

Kapetan, artiljerac

- Nikada se pre nisam molila, sada se m olim ... Idem u crkvu na službu... Sedela sam pored sanduka i pitala: ,,Ko je tam o? Jesi li ti tam o, sine?“ Sam o sam to ponavljala: ,,Ko je tam o? Sine, javi se. Porastao si veliki, a sanduk je m a li...“ Prošlo je neko vreme. Htela sam da saznam kako je poginuo moj sin. Obratila sam se vojnim vlastima: - Recite mi: kako je poginuo moj sin? Gde je poginuo? Ne verujem da je ubijen. Čini mi se da sam sahranila metalni sanduk, a sin m i je negde živ. Vojni kom esar je pobesneo, čak je i pođvilcnuo: - To ne sme da se razglašava. A vi na sve strane pričate da vam je poginuo sin. Naređenje - ne razglašavati! .. .D an i noć sam se mučila, dok nisam rodila. Kad sam saznala - sin !- prošao me je bol: nisam se uzalud mučila. O d

Limeni dečaci

137

prvog dana sam se plašila za njega, više nikog nisam imala. Stanovali smo u baraci: u sobi je bio moj krevet i dečja kolica, i još dve stolice. Radila sam na železnici kao skretničarka, plata šezdeset rubalja. Vratim se iz bolnice - i pravo u noćnu smenu. N a posao sam išla s kolicima. Ponesem sa sobom rešo, nahranim ga, on spava, a ja dočekujem i ispraćam vozove. K ada je malo poodrastao ostavljala sam ga sam og kod kuće. Vežem m u nožicu za krevet i odem. Izrastao je u dobrog momka. U pisao se u višu građevinsku školu u Petrozavodsku. D ošla sam da ga posetim , poljubio me i negde odjurio. Čak sam se uvredila. Ulazi u sobu, sm eši se: - Sad će doći devojke. - Kakve devojke? Otišao je kod devojaka da se pohvali, došla m u m ama, pozvao ih da dođu i vide kakvu m am u ima. Nikad mi niko nije ništa poklanjao. Niko. Dolazi na Osmi mart. Čekam ga na stanici: - Sine, daj da ti pom ognem . - M am a, torba je teška. Ti uzmi m oju rolnu sa crtežima. N osi pažljivo, da se ne odm ota. N osim je pažljivo, a on sve proverava, da nešto ne ispadne. Kakvi su m u to crteži?! K od kuće se skida, a ja brže u kuhinju da vidim šta m i je s kolačim a. Podignem glavu: stoji i drži u ruci tri crvene lale. G de ih je našao na Severu? U Kareliji? U m otao ih u krpu, pa u rolnu sa crtežima, da se ne smrznu. A m eni niko nikad nije poklonio cveće. N a leto je otputovao s građevinskofti brigađom . Vratio se baš uoči m og rođendana: - M am a, izvini što ti nisam čestitao. Ali doneo sam t i... - I pokazuje m i izveštaj o novčanoj uplati. Čitam:

138


- D vanaest rubalja i petnaest kopejki. - M am a, ti si zaboravila velike brojeve. H iljadu dvesta pedeset ru b alja... - U životu nisam videla tolike pare i ne znam kako se pišu. Bio je vrlo zadovoljan: - Sada ćeš se odmoriti, a ja ću da radim. M nogo ću zarađivati. Sećaš se, kad sam bio mali, obećao sam, kad porastem nosiću te na rukama? Zaista, tako je i bilo. Porastao je, m etar i devedeset šest. Podizao me je i nosio kao devojčicu. Verovatno sm o se toliko voleli zato što smo bili sami, nas dvoje, nikog nismo imali. Ne znam, kako bih ga dala drugoj ženi. Ne bih to podnela. Stigao m u je poziv za vojsku. Želeo je da ga uzm u u desantnu jedinicu: - M am a, form iraju desantnu jedinicu. Ali, rekli su da m ene neće, zato što ću im ovako ogrom an pokidati sve omče. A desantnici im aju tako lepe beretke... Ipak je primljen u Vitepsku desantnu diviziju. D ošla sam na zakletvu. N isam ga prepoznala: ispravio se, prestao da se stidi svoje visine. - M am a, zašto si tako mala? - Zato što tugujem i ne rastem - probala sam i da se našalim. - M am a, šalju nas u Avganistan, a mene opet neće da uzmu, zato što sam jedinac. Zašto nisi rodila devojčicu? K ada su polagali zakletvu, prisustvovalo je m nogo roditelja. Čujem: - M ama Žuravljova, je li ovde? Mama, hajde čestitajte sinu. Prišla sam , i hoću da m u čestitam, a on već im a m etar i devedest šest, ne m ogu da ga dohvatim. K om andir naređuje: - Vojniče Žuravljov, sagnite se, neka vas m am a poljubi.

Limeni dečaci

139

Sagnuo se i neko nas je u tom trenutku fotografisao. Jedina fotografija iz vojske koju imam. Posle zakletve pustili su ga na nekoliko sati, otišli sm o u park. Seli na travu. Izuo je čizme. Noge su m u bile odrane do krvi. Imali su usiljeni marš, pedeset kilometara, nije bilo čizam a broj četrdeset i šest, pa su m u dali četrdeset i četiri. Nije se žalio, naprotiv: - Trčali sm o s rančevima punim peska. Šta misliŠ, koji sam stigao? - Sigurno poslednji, zbog tih čizama. - Ne, m am a, bio sam prvi. Skinuo sam čizme i pojurio, nisam ni pesak prosuo kao ostali. Htela sam da učinim za njega nešto posebno: - Sine, m ožda želiš da odem o u restoran? Nikad nism o išli u restoran. - M ama, bolje mi kupi kilogram bom bona. To će m i biti najbolji poklon. Pred povečerje sm o se rastali. M ahnuo m i je kesom s bom bonam a. N as roditelje smestili su u krugu jedinice, u fiskulturne sale, na strunjače. Ali legli sm o tek pred zoru, svu noć smo hodali oko kasarne u kojoj su spavala naša deca. Začula se truba, skočila sam: povešće ih na fiskulturu, m ožda ću ga još jednom videti, m akar izdaleka. Trče svi u istim prugastim m ajcam a - prom akao m i je, nisam ga videla. U stroju su išli do klozeta, u stroju na fiskulturu, u stroju u menzu. N isu im dali da idu jedan po jedan, jer kad su m om ci čuli da ih šalju u Avganistan, jedan se obesio u klozetu, još dvojica su prerezala vene. Čuvali su ih. Kad smo seli u autobus, jedino sam ja od roditelja plakala. Kao da sam predosećala da ga vidim poslednji put. U skoro

140


m i je napisao: „M am a, video sam vaš autobus, trčao sam da te vidim još jednom ." D ok sm o sedeli u parku sa radija se čula pesm a: „Kako me je rođena m ajka ispraćala.11 K ad čujem sad tu p esm u ... (Jedva zadržava suze.) D rugo pism o je počinjalo: „Pozdrav iz K ab u la... “ Pročitala sam i zajaukala na sav glas, tako da su dotrčale kom šinice. „G de je zakon? Gde je zaštita? - U darala sam glavom o sto. - On m i je sin jedinac, čak ni u carsko vreme nisu uzimali u vojsku jedince, hranitelje. A sada su ga poslali u rat.“ Prvi put od Sašinog rođenja zažalila sam što se nisam udala, što nem a ko da me zaštiti. Saša me zadirkivao: - M ama, zašto se ne udaješ? - Zato što si ti ljubom oran. N asm eje se i oćuti. Sprem ali sm o se da živimo zajedno dugo, dugo. Još nekoliko pisam a i ćutanje, tako dugo ćutanje da sam se obratila kom andiru jedinice. Saša m i je odm ah napisao: „M am a, nemoj više da pišeš kom andiru, da znaš kako me je grdio. N isam m ogao da pišem , ujela me je pčela. N isam hteo druge da m olim , uplašila bi se tuđeg rukopisa." Štedeo me je, sm išljao razne bajke, kao da nisam svakog dana gledala televiziju i nisam m ogla da se dosetim da je ranjen. Sada, ako jedan dan ne bi bilo pism a, izdale bi me noge. Pravdao se: „K ako m ogu svaki dan da ti šaljem, kad nam vodu dovoze svaki deseti dan?“ Jedno pism o je bilo radosno: „U ra-ura! Pratili sm o kolonu do Sovjetskog Saveza. Došli sm o do granice, dalje nas nisu pustili, ali makar sm o izdaleka bacili pogled na Dom ovinu. Nigde nem a bolje zem lje.“ U posleđnjem pism u: „Ako preživim leto, vratiću se.“ Dvadeset devetog avgusta pom islila sam da se leto završilo, kupila sam m u odelo, cipele. V isi u o rm aru ...

Limeni dečaci

141

Tridesetog avgusta... Pred odlazak na posao, skinula sam minđuše i prsten. Iz nekog razloga nisam mogla da ih nosim. Tridesetog avgusta je poginuo. Što sam ostala živa posle sinovljeve smrti, treba da zahvalim m om bratu. Nedelju dana po čitavu noć ležao je pored m og kreveta, kao pas. Čuvao me. U glavi m i je bilo sam o jedno: da otrčim na balkon i da skočim sa šestog sprata... Sećam se, uneli sanduk u sobu, legnem na njega i merim ga, m erim ... Jedan metar, drugi m etar... Moj sin je im ao skoro dva m etra... Rukama ga merim, odgovara li sanduk njegovoj v isin i... Kao luda govorim sanduku: ,,Ko je tam o? Jesi li tu, sine?“ Dovezli ga u zatvorenom sanduku: evo, majko, tvoga sin a ... D ajem o ti g a ... N isam mogla da ga poljubim poslednji put. D a ga pom ilujem . N isam ni videla u šta je obučen... Rekla sam , da ću mesto na groblju sam a izabrati. Dali su m i dve injekcije, i pošla sam s bratom. N a glavnoj aleji već su bili ,,avganistanski“ grobovi. - I m og sinčića ovamo. Tu sa svojim društvom , biće m u veselije. Ko je bio s nama, ne sećam se, neki načelnik, maše glavom: - Nije dozvoljeno da se sahranjuju zajedno. Rasturićemo ih po celom groblju. Joj, opaka sam postala! Joj, opaka sam p o stala... Nemoj postati zla, Sonja. Ti Sonja, sam o nemoj da postaneš zla - m oli me brat. A kako da budem dobra? N a televiziji pokazuju njihov K abul... U zm em m itraljez i sve bih poubijala, sednem ispred televizora i p u cam ... Oni su m og Sašu ubili. A jednom su prikazali staru ženu, sigurno avganistansku m ajku. G leda pravo u m e n e ... Pom islila sam : „Tam o je njen sin, možda su i njega ubili?“ Posle nje prestala sam da ,,pucam “.

142


N isam luda, ali ja ga čekam ... Priča se: dovezli m ajci sanduk, ona ga sahranila. A kroz godinu dana sin joj se vratio... I ja čekam. N isam luda.

Majka

- O d početka... Počeću od trenutka, kada m i se sve srušilo. Sve se rasulo... N a putu za D žalalabad... Kraj puta stoji devojčica, oko sedam go d in a... Ruka joj je ranjena, visi kao o koncu, kao kod pokidane krpene lutke. Netremice me gleda maslinastim o čim a... U šoku od b o la ... Iskočim iz kola da je uzmem u naručje i odnesem do naših sestara... U paničnom strahu, kao zverčica, istrže mi se iz ruku i jauknu, beži i jauče. Ručica joj se klati, svaki čas m ože d a o dleti... Ja takođe trčim za njom i vičem ... Stignem je, priljubim uz sebe i milujem. Ona ujeda, grebe, sva drhti. Kao da ju je zgrabila neka divlja zver, a ne čovek. I kao grom iz vedra neba, poražavajuća m isao: ne veruje d a želim da je spasim , misli - hoću da je ubijem ... Rusi ništa drugo ne umeju, oni sam o u b ijaju ... N ose nosila: na njim a stara Avganistanka, sedi i sm eši se. N eko pita. - G de su je ranili? - U srce - kaže m edicinska sestra. Kad sam polazio, oči su mi bile pune plamena - tamo sam nekom potreban. M ogao sam život za to da dam! Kako je bežala od m ene... Kako je drhtala! Ne mogu da zaboravim ... Tam o nikad nisam sanjao rat. A ovde po celu noć ratujem. Sustižem onu m alu devojčicu... M aslinastih o čiju ... - Treba li da idem kod psihijatra? - pitam ratne drugove. - Zašto? - Ratujem.

Limeni dečaci

143

- Svi mi ratujemo. Nemojte misliti, da su tamo bili superm eni... S cigaretom m eđu zubim a sede na ubijenima i otvaraju konzerve gulaša ... Jedu lubenicu... Gluposti! ObiČni m om ci. N a našem mestu m ogao je da bude bilo ko - i onaj koji nas sada osuđuje: „T am o ste u b ijali...“ Razbio bih m u njušku! N isi bio ta m o ... Ne sudi! N ikada se s njim ne možete porediti. Niko nema pravo da sudi. Pokušajte to da shvatite... P robajte... Ostavili su nas nasam o s tim ratom. Sami da se snalazimo. Sad nas gledaju kao krivce, m oram o da se pravdam o... Ili da ćutim o... Pred kim da se pravdam o? Poslali su nas i mi sm o poverovali. Tako sm o i ginuli. Ne treba trpati u isti koš one koji su nas tam o slali sa onim a koji su tam o bili. Meni je poginuo d ru g ... M ajor SaŠa K ravec... Recite njegovoj majci da je on kriv... Recite njegovoj žen i... Njegovoj d eci... „Kod vas je sve u redu“ - rekao mi je doktor. Kako kod nas nešto može biti u redu?! Toliko toga sm o u sebi doneli... Tam o si im ao sasvim drugo osećanje Dom ovine. Zvali sm o je Sovjetski Savez. Ispraćam o dembele. - Poklonite se tam o Sovjetskom Savezu. Činilo nam se da nam je za leđima nešto veliko i moćno, i da će nas ono uvek zaštititi. Ali sećam se: izašli sm o iz bitke s gubicima - ubijeni, teško ranjeni... Uveče bism o televizor odvrnuli do daske - da ne mislimo, da se zabavimo: šta ima u Sovjetskom Savezu? U Sibiru je podignut novi fabrički gigant, engleska kraljica je priredila svečani ručak u čast visokog go sta... U Voronježu su neke pubertetlije silovale dve učenice, onako, iz dosade. U Africi je ubijen princ... Naša osećanja: nikome nism o potrebni, zemlja živi svojim životom ... Prvi je reagovao Saša Kučinski: - Isključi ga! Ili ću sada da pucam u televizor. Posle bitke prenosiš preko radio-stanice:

144


- Zapišite: ,,trista“ - šest, „nula - dvadeset i jedan“ - četiri. „Tristaw - ranjeni, „nula - dvadeset i jedan “ - ubijeni. G ledaš ubijenog i m isliš na njegovu m ajku: znaš da joj je sin poginuo a ona jo š uvek ne zna. Jesu li joj preneli? Ui još gore - pao je u reku ili provaliju, telo nisu našli. M ajci se saopštava: nestao. Čiji je to bio rat? Rat majki, one su ratovale. I ratovaće do smrti. Negovaće nas, moliti se za nas. Za naše duše. A narod uglavnom nije patio. N arod nije znao. N jem u je rečeno da ratujem o s ,,bandom “. Arm ija od sto hiljada vojnika devet godina ne može da pobedi razjedinjene grupice „bandita"!? Armija s najnovijom tehnikom ... Ne daj ti Bože da se nađeš u vatri naše artiljerije, kada cilj obrađuju

grad ili uragan... Lete telefonski stubovi. Sprem an si da se sakriješ pod zemlju, kao glista... A ,,banditi“ im aju mitraljeze m aksim e, koje sm o viđali sam o na filmu. Stingeri, pa japanske prenosne rakete... Pojavili su se d ocnije... Dovedu zarobljenike, izmoždene ljude sa žuljevitim seljačkim rukam a ... Kakvi su to banditi! T o je narod! Shvatali sm o: njim a ovo ne treb a... Ako njim a ne treba, šta će nam a? Prolaziš pored napuštenih kišlaka... Još uvek se vijori dim s ognjišta, miriše na hranu. Ide kamila i vuče za sobom creva, kao da odm otava svoju grbu. Treba je dokrajčiti... A svest ti je ipak program irana za m irnodopski život - ne m ožeš da je dotučeš. Ruke ti sam e padaju. Neko puca u kamilu tek onako! Iz hira, može m u se. U Sovjetskom Savezu bi ga zbog toga strpali u zatvor, a ovde je heroj! Sveti se bandi. Zašto osam naestogodišnjaci-devetnaestogodišnjaci lakše ubijaju nego, na prim er, tridesetogodišnjaci? N jim a nije žao. Posle rata, iznenada sam shvatio koliko su bajke strašne. Sve vreme u njima neko nekog ubija. Veštica gura ljude u peć i peče ih, a deca se ne plaše. Ona vrlo retko plaču.

Limeni dečaci

145

Ali hteo si da ostaneš normalan. Doveli nam pevačicu. Lepa žena, srceparajuće pesme. Tam o se m nogo čezne za ženom, čekaš je kao blisko biće. Izašla je na scenu: - Pred polazak ovamo dali su mi da pucam iz mitraljeza. Obuzela me rad o st... Počela je da peva, a posle refrena nas moli: - M omci, hajde, tapšite! Tapšite, momci! Niko ne tapše. Ćute. Otišla je. Koncert je propao. Superđevojka đošla kod superm om aka. A kod tih m om aka u kasarni svakog meseca se oslobodi osam do deset kreveta... Oni koji su u njima spavali, sad su u frižideru... U m rtvačnici... A u kasarnama - pism a leže dijagonalno po krevetu... Od mame, od devojke: „Vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor...“ U tom ratu najvažnije je bilo - preživeti. Ne nagaziti na minu, ne izgoreti u oklopnom transporteru, izbeći snajperistu. A za neke je bilo - preživeti i još ponešto doneti od robe: televizor, b u n d u ... Bolji m agnetofon... Pričalo se da se u Sovjetskom Savezu za rat saznalo u komisionima. Po novoj robi koju su tam o donosili. Ideš zimi našim Sm olenskom devojke u avganistanskim bundam a. M oda! Svaki vojnik je nosio oko vrata amajliju: - Šta ti je to? - upitaš ga. - M am a m i je dala molitvu. K ad sam se vratio, m am a mi je priznala: - Tolja, ti ne znaš, ja sam ti izbajala, zato si ostao živ i zdrav. OdlaziŠ na zadatak: jednu cedulju stavljaš u gornji deo odeće, drugu u donji. Ako te raskom ada - jedan deo će ostati: gornji ili donji. Ili sm o nosili gravirane narukvice: prezime, krvna grupa, rezus faktor i lični broj oficira. N ikad nism o govorili: ,,Ja idem .“ - „Poslali su m e.“ N ism o izgovarali reč ,,poslednji“. - H ajde da svratim o poslednji p u t...

146


- Šta ti je, jesi li poludeo? N em a takve reči... Z adnji... Nego četvrti, p e ti... Ovde ih ne k oristim o... Rat im a podle zakone: slikaš se uoči bitke - ubiju te> obriješ se - ubiju te. Prvi su poginuli oni koji su bili sprem ni na junaštvo, s plavetnilom u očima. Sreo sam jednog takvog: „Biću heroj!“ Poginuo je u prvoj borbi. N a zadatku - ležimo, i, da izvinite, tu i vršim o nuždu. Vojnička izreka: bolje ti je da se valjaš u sopstvenim govnima, nego da te mine pretvore u govna. Imali sm o svoj žargon: ,,paluba“ - avion, ,,oklop“ - pancir, ,,zelenik“ - žbunje i trska, ,,vrteška“ - helikopter, ,,glik“ * - šta vidiš posle uzim anja narkotika, „odskočio sa m ine“ - eksplodirao, ,,zamenik“ - onaj koji ide kući. Toliko toga sm o izmislili da bi se m ogao sastaviti ,,avganistanski“ rečnik. A ginuli su najviše prvih i poslednjih meseci boravka. U prvim m esecima ima m nogo znatiželje, u poslednjim ti oslabe zaštitni centri, otupe, noću ne shvataš: gde si, zašto si tu? D a li se to tebi dešava? Zamenici ne m ogu da spavaju po mesec-dva. Im aju svoje računanje roka: četrdeset i treći mart ili pedeset i šesti februar, što znači - trebalo bi da bude zam enjen krajem m arta ili krajem februara. T o se žarko iščekuje. Meni u menzi: crvena r ib a **- sitna haringa u paradajz-sosu, bela r ib a *** - sitnaharinga u ulju - nervira te to; cvetne aleje u krugu kasarne - nerviraju te; vicevi, kojim a si se do juče sm ejao - ne sviđaju ti se. Čudiš se, što ti je to jo š juče i prekjuče bilo sm ešno. A šta je tu smešno? D ošao oficir na odsustvo u Sovjetski Savez. Svratio u berbernicu. Devojka ga smestila na stolicu: - Kakva je situacija u Avganistanu? * Ruski zmoK, višeznačni termin od nemačkog G liick, sreća, uspeh, radost; ovde se misli na halucinantni efekat droge. (Prim. prev.) ** Misli sena lososa ih neku drugu delikatesnu crvenu ribu. (Prim. prev.) * * * Misli se brancin ili neku skupu belu ribu. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

147

- Norm alizuje s e ... Kroz nekoliko minuta: - Kakva je situacija u Avganistanu? - Norm alizuje se... Prođe još neko vreme: - Kakva je situacija u Avganistanu? - Norm alizuje se... Podšišao se i otišao. U berbernici se čude: - Zašto staješ čoveku na muku? - Kako ga upitam za Avganistan, kosa m u se nakostreši - lakše m i da šišam. Volim viceve. Naizgled - gluposti. A kad razmisliš, sve je to ozbiljno i strašno. O borili sovjetskog pilota iznad V ijetnam a, m ože da se zameni - iznad A vgan istana... Amerikanci, Cijini ljudi pokazuju m u detalje oborenog aviona: reci šta je ovo? O v o ... I o v o ... On ćuti. Biju ga, on ćuti. A posle je došlo do razmene zarobljenika; vratio se u svoju jedinicu - pitaju ga: „Kako je bilo u zarobljeništvu? Jel’ teško?“ Odgovara: ,,Ne, nije bilo naročito teško, ali treba učiti materiju. M nogo zbog toga biju.“ Vuče te natrag, ne u rat, već onim ljudima. Čekaš, čekaš, a poslednjeg dana žao ti što ideš, čini ti se svim a bi uzeo adresu. Svima! Ljutić... Tako su prozvali Valerku Širokova, tanušnog, prefinjenog m om ka. Svaki čas bi m u neko zalepio: „Ruke su ti kao ljutići...“ Ali, im ao je čelični karakter, ne bi rekao suvišnu reč. Bio je tu, m eđu nam a jedan, velika tvrdica, stalno je štedeo, kupovao, m enjao. V alerka stane ispred njega, izvadi iz novčanika dvesta čekova, pokaže m u ih i tu, na njegove razgoračene o či... pocepa na sitne kom adiće. Izađe ćutke.

148

SV E T L A N A A l E K SIJE V IČ

Saša R udik... Zajedno smo na zadatku čekali Novu godinu. Napravio piram idu od automatskih pušaka, granate okačio kao ukrase. A na gradu sm o napisali pastom za zube; „Srećna Nova godina!!!“ Iz nekog razloga stavili smo tri uskličnika. Saša je dobro crtao. Doneo sam kući čaršav s njegovim pejzažom: pas, devojčica i javorovi. Planine nije crtao, planine tamo nismo voleli. Pitaj koga hoćeš: „Što si se snuždio?" - „H oću u šu m u ... D ase kupam u reci... Hoću veliku šoljum leka.. U Taškentu, u restoranu, priđe nam konobarica: - Dečaci, hoćete li mleka? - Po dve čaše obične vode. A mleko ćemo sutra da pijemo. Tek sm o d o šli... Iz Sovjetskog Saveza svako je vukao kofer slatka i snopić brezovog pruća*. A tam o se prodaje pruće eukaliptusa - san snova. Ne, ipak sm o nosili svoju b rezu ... Sašik Laščuk... Momak, čist kao suza. Često je pisao kući. „Im am stare roditelje. Ne znaju da sam ovde. Izm išljam priče o M ongoliji.“ D ošao s gitarom, i otišao s gitarom. Tam o je bilo svakakvih ljudi. Nem ojte misliti da sm o bili usamljeni. U početku su o nam a ćutali, posle su nas sve predstavljali kao heroje, sada nas skidaju s pijedestala kako bi nas što pre zaboravili. Tam o je neko m ogao da se baci na m inu i spasi m omke koje čak i ne poznaje, a neko ti priđe i moli te: „Hoćete da vam perem veš, sam o me nemojte slati u borbu.“ Idu kam azi a na šap kam a krupnim slovim a: Kostroma, Dubna, Lenjingrad, Obale Č eln e... Ili „H oću u Alm a Atu!“ Lenjingrađanin traži Lenjingrađana, Kostrom ljanin K ostrom ljanina... Grle se kao braća. I u Sovjetskom Savezu sm o kao braća. Ko još od mladih m ože sada da se Šeta sa štakom i novim ordenom? Samo svoj. Moj b rat... Naš b rat... G rlim o se, ponekad sam o sednem o na klupu, popušim o * Brezovo pruće se koristi u saunama. (Prim prev.)

Limeni dečaci

149

cigaretu, i kao da smo razgovarali ceo dan. Svi im am o distrofiju ... Tam o težina ne odgovara visin i... Ovde osećanja ne odgovaraju m ogućnosti da se izraze, da se izlije duša, rečima, postupcim a. M i sm o distrofičari u ovom životu. Vozim o se s aerodrom a u hotel. Prvi sati kod kuće. Ćutimo, umirili se. U istom trenutku sve nas izdaju nervi, i svi uglas, vozaču: - Put! Put! Drži se puta! O nda glasan smeh. Posle toga - sreća: pa, m i sm o u Sovjetskom Savezu! M ožemo da se vozim o i po ivici p u ta... I po sredini... I po čitavoj zem lji... O pija te ta m isa o ... Posle nekoliko dana primetimo: - M om ci, mi smo svi pogrbljeni. N ism o m ogli da hodam o uspravno, zaboravili smo. Pola godine noću sam se vezivao za krevet, da se ispravim. Susret u O ficirskom dom u. Pitanja: „Pričajte nam o romantici služenja u Avganistanu“ , „Jeste li vi lično ubijali?“ Posebno se devojkam a sviđaju krvožedna pitanja. Golicaju im nerve. Pitaju: ,,A jeste li mogli da ne idete u Avganistan?“ Ja? Ja ... Kod nas je odbio sam o jedan - kom andir baterije, m ajor Bondarenko: - Ići ću da branim Domovinu. U Avganistan neću da idem. Odm ah na sud oficirske časti - prezir za kukavičluk. Šta je to za muško samoljublje? Omča oko vrata, pištolj na slepoočnicu? Odm ah su ga degradirali, kako mi kažemo, rasturili m u zvezdu: od m ajora je postao kapetan. I u strojbat*. Proći kroz sve to? Isterali su ga iz partije. I kroz to? Isterali su ga iz armije. I kroz to? To je još gore nego otići u rat. Četrdeset pet go din a... O d njih trideset pet u armiji: suvorovska škola, vojna akadem ija... Šta da radi u m irnodopskom životu? Da počne od nule? * Građevinarski bataljon. (Prim. prev.)

150


- Šta ti m ožeš? - pitaju oficira. - M ogu da kom andujem četom. M ogu da kom andujem vodom i baterijom. - Šta jo š m ožeš? - M ogu da kopam ? - Šta još? - M ogu da ne k o p am ... N a granici su mi razmagnetisali kasete Rozenbaum ovog koncerta. - M om ci, pesm e su prva liga! - Im am o - pokazuju m i - spisak koje se pesm e m ogu prenositi, a koje ne. D ođem u Smolensk: s prozora svih studentskih dom ova odjekuje R ozenbaum ... A sada - treba zaplašiti reketaše, dolazi milicija: - Hajde, momci, pomozite. D a se rasteraju neform alci*. - Zovite ,,avganistance“. Kao, ,,avganistanac“ je navikao, njemu to nije ništa: čvrste pesnice, slaba glava. Svi ga se plaše. M nogi ga ne vole. K ad vas boli ruka, ne sečete je. Negujete je, da je izlečite. Lečite je. Zašto se okupljam o? Spasavam o se zajedno... Ali kući se vraćam o sa m i...

Major, propagandista artiljerijskog puka

- Svake n o ći... Sanjam jedan te isti san, sve se vrti iznova. Svi pucaju i ja pucam . Svi trče, i ja trčim. Padam , budim se. * Neformalno omladinsko udruženje (HeijiopMa/ibHbie odbeflMHeHna (Prim. prev.)

MOJiOffe>KM).

Limeni dečaci

151

Ja sam u bolničkom krevetu... Budim se ... H oću da skočim iz kreveta, da izađem u hodnik da popušim . I tu se prisećam: nem am n o g e ... T u se vraćam u stvarn ost... Ne želim da slušam o političkoj grešci! Ne želim da znam! Ako je greška, onda mi vratite moje n o ge... ( U očajanju od

sebegura štake.) - Izvinite... Izvinite... ( Sedeoje, oćutao, smiriose.) Jeste li nekad vadili neposlato pism o iz džepa ubijenog vojnika: ,,D raga...“, ,,D ragi...“, ,,V oljen a...“? Jeste li videli vojnika, pogođenog istovremeno puškom krem enjačom i kineskim autom atom ? Poslali su nas tam o i m i sm o izvršavali naređenja. U vojsci m oraš prvo da izvršiš naređenje, a posle m ožeš da se žališ. Kažu ti: napred! Znači: napred. Ako nećeš - vrati partijsku knjižicu. Vrati čin. Jesi lipoložio zakletvu?! Položio si. Kasno je da piješ boržomi*, kad su ti bubrezi otkazali. ,,Mi vas nism o tamo poslali.“ - ,,A ko nas je poslao?“ Imao sam tamo druga. Isprati me kad idem u borbu. A kad se vratim, grli me - živ si. Ovde neću imati takvog d ru ga... Retko izlazim napolje. Još uvek se stid im ... Jeste li nekada vezivali, ili izbliza videli naše proteze? H odaš na njim a i plašiš se da ne polom iš vrat. Priča se da se u drugim zem ljam a ljudi s protezam a skijaju, igraju tenis, plešu. Neka ih kupe za devize um esto francuske šm inke... U m esto kubanskog šećera... M arokanskih pom orandži i italijanskog n am eštaja... Im am đvađeset dve godine i čitav je život preda m nom . Treba da tražim ženu. Im ao sam devojku. Rekao sam joj: „M rzim te“ - da bi m ogla da ode. Sažaljevala me je. A ja sam hteo da me voli. * Mineralna voda iz istoimenog gruzijskog grada. (Prim. prev.).

152


N oću te sanjam , rodni dom e I livadu tihu sa oskorušam a. Trideset, devedeset, sto... Razgalila si se, kukavice m a la ... O d naših p esam a... N ajom iljenija.., A ponekad ti se ne živi, nijedan d an ... Ali čak i sada m aštam : m akar krajičkom oka da bacim pogled na ono parče zemlje. Biblijska p u sto š... Sve nas vuče ta m o ... T ako te vuče kada stojiš na ivici provalije ili visoko iznad vode. Vuče te, vrti ti se u glav i... Rat se završio... Sada hoće da nas zaborave, da nas sklone što dalje od očiju. Prekriju. To se već desilo s Finskim ratom ... Koliko knjiga je napisano o Velikom otadžbinskom - i ništa o Finskom ... Niko ne voli d a se seća izgubljenog rata. I ja ću se kroz deset godina navići, biće m i svejedno. Jesam li ubijao tamo? Ubijao sam! A šta ste hteli, da tam o postanem o anđeli? Očekivali ste anđele...

Kapetan, komandir minobacačkog voda

- Služio sam na Dalekom istok u ... Pozvali su me kod kom andira jedinice. Dežurni telefonista nosi telegram: „Kapetan Ivanov da se javi u štab armije radi razmatranja pitanja njegovog prekom andovanja u Turkestanski vojni okrug.“ D atum i vreme. Očekivao sam da će me poslati na Kubu, jer, kad sam prolazio lekarsku komisiju, bilo je reči o zemlji sa žarkom klimom. Pitali su me: - Nem ate ništa protiv da vas pošaljem o u inostranstvo? - Ne, nemam. - Idete u Avganistan.

Limeni dečaci

153

- Razumem, - D a znate: tam o se puca, u b ija... - R azum em ... Šta radi inžinjerija u Sovjetskom Savezu? K opa lopatom , kram pom . Hteo sam da iskoristim znanja koja sam stekao u školi. Inžinjerija je potrebna u svakom ratu. Otišao sam da naučim kako se ratuje. Od svih koje su pozvali sam o je jedan odbio. PozivaJi su ga tri puta: - Nemate ništa protiv da vas pošaljem o u inostranstvo? - Imam. N jem u se ne može pozavideti. O dm ah je dobio ukor, oficirska čast m u je ukaljana i neće m oći da napreduje u službi. Odbio je zbog zdravlja, im ao je nešto kao gastritis ili čir na želucu. Ali na to se ne gleda: bila klima žarka ili ne, kad te pozovu - dužan si da ideš. Već su štam pali spiskove. O d H abarovska do M oskve putovao sam vozom šest dana. Preko cele Rusije, prelazili sm o sibirske reke, išli obalom Bajkala. D rugog dana kondukterki je ponestalo čaja, a trećeg se slom io titan*. D očekala me je porodica. M alo sm o plakali. Ali šta se m ora, m ora se. .., Pogledam kroz otvor kupole - nebo plavo, da plavlje ne može biti, kod nas se tako plavo nebo sreće sam o iznad refee. Galama, vika, ali svi su naši. Neko čeka zamenika, neko drugove, neko paket od rođaka iz Sovjetskog Saveza. Svi preplanuli, veseli. Ne veruješ da tamo negde može biti trideset i pet stepeni ispod nule, oklop se ledi. Prvog Avganistanca sam video na kontrolnom punktu, preko ograde od bodljikave žice. Osim znatiželje nisam imao drugih osećanja. Običan čovek. D obio sam papire za dužnost kom anđira čete inžinjerijskog bataljona u B agram u ... * Veliki aparat od titana za kuvanje vode. (Priro. prev.).

154


U stajem o rano i idem o kao na posao: tenk s ralicom , grupa snajperista, psi m inotragači i dva pešadijska oklopna vozila za odbram bena dejstva. Prve kilom etre sedim o na oklopu. Odatle se dobro vide tragovi: put je prašnjav, prašina kao puder, ili sneg. Ptica sleti i - ostavi trag. Ako je juče prošao tenk, dobro otvori oči: u tragu od gusenice tenka može biti zakopana mina. Prstim a nacrtaju gusenicu, a svoje tragove obrišu džakom ili čalmom. Put vijuga između dva mrtva kišlaka, nem a ljudi, sam o nagorela zemlja. Odličan zaklon! M ora se uvek biti na oprezu. Kišlaci ostaju iza nas, silazimo s oklopa. Sada ide ovako: napred trče psi, njuškaju tam o-am o, a za njim a inžinjerci sa sondom . Idu i probijaju zemlju. Tu je s tobom Bog, intuicija, iskustvo, osećaj. Ovde neka slom ljena grančica, tam o neko parče metala, juče ga nije bilo, onde neki kamen. Ostavljaju znakove i zbog sebe, da sam i ne nagaze. Neko parče m etala... Poneki šra f... Kao valja se u prašin i... A ispode zemlje b aterija... Žica do bom be ili sanduka s trotilom ... Protivtenkovska mina ne oseća čoveka... Aktivira se na pritisak od dvesta pedeset do trista kilogram a. Prva eksplozija... Sam o sam ja ostao d a sedim na tenku, bio sam pored topa, zaštitila me kupola, ostale je zbrisao talas eksplozije. Odm ah sam počeo da se opipavam, proveravam: glava? Tu je. Ruke, noge? Tu su - idem o dalje. N apred nas je čekala jo š jedna eksplozija... Laki oklopni kam ion naleti na razornu gran atu... Kam ion se raspoluti, ostane jam a široka tri metra, i duboka visine odraslog čoveka. Kam ion je bio natovaren m inam a, oko dvesta m ina za m in obacač... M ine u žbunju, po ivici p u ta... Rasute kao lepeza... U kam ionu je bilo pet vojnika i kapetan, sedeo sam s njim nekoliko večeri zaredom, pušili sm o, razgovarali. Niko nije preživeo.

Lim eni dečaci

155

M nogo su nam pom agali psi, oni su kao Ijudi. Nadareni su ili nisu nadareni, s intuicijom ili bez intuicije. Stražar će da zaspi, ali pas neće. Voleo sam jednog, Arsa. Našim vojnicima se umiljavao, a na Avganistance je lajao. Njihove uniforme su bile zelenije od naših, žuto-zelenih. Ali kako ih je on prepoznavao? Osećao je mine na nekoliko koraka... U kopa se u zemlju, ispravi rep: ne prilazi! Postavljali su najraznovrsnije zam ke-m ine... Najopasnije su ručno pravljene, ne ponavljaju se, ne može se uočiti pravilnost. Tehnološka zakonitost! Stoji zarđali čajnik, a u njemu - eksploziv... U magnetofonu, satu ... U konzervi... Oni koji su bili bez inžinjerije nazivani su smrtnicima. N a drumovim mine, na stazama u planinama mine, u kućama m ine... Prvo ide inžinjerija, kao izvidnica... G urkam o se u ro v u ... Već je bila eksplozija, dosta sm o pljačkali, dva dana stojim o u m estu ... U skočim odozgo eksplozija! G ubim svest... Pogledam u n eb o ... Nebo sija ... Inžinjerci posle eksplozije uvek im aju istu reakciju: gledaju u nebo! Jesu li čitave oči? N a kundaku od autom ata uvek im am nam otanu gurtnu, tom gurtnom mi podvezuju nogu. Iznad kolen a... Već sam znao: gde ti stave gurtnu tu ti posle seku, tri do pet santim etara iznad. - Gde stavljaš gurtnu? - dovikujem vojniku. - V am a je ispod kolena, druže kapetane. Do medsanbata su me vozili petnaest kilometara. N a to je otišlo sat i po. Tam o su mi oprali ranu, dali blokadu novokainom. Nogu su mi odsekli prvog dana, ortopedska testera zuji kao cirkularna - onesvestio sam se. D rugog dana operisali su m i oči. Prilikom eksplozije plamen m i je udario u lice. M ože se reći da su m i oči zaštepovali, stavili su m i dvadest dva šava. Skidali su po dva-tri na dan, da se ne raspadne očna jabučica. Priđu mi, upere lam picu sleva, zdesna: ima li na m estu rožnjače reakcije na svetlost?

156


Svetlo lampice je bilo crveno... Verovatno najjače moguće svetlo... M ogao bih da napišem priču o tome kako se oficir pretvara u dom ara. Skupljam fasunge, utičnice... po sto komada na dan. Vezujem provodnike. Kakve? Crvene, crne, bele - ne zn am ... Ne v id im ... Skoro sam slep. N isam totalno, ali više nagađam , pretpostavljam , nego što vidim. Pletem mreže. Pravim kutijice. Ranije sam m islio da se time bave sam o lu d aci... Trinaest m reža na d an ... Već ispunjavam n o rm u ... Inžinjerci su im ali m alo šanse da se vrate celi ili da se uopšte vrate, posebn o oni iz jedin ica za dem iniranje, iz specijalnih jedinica za deminiranje. Ili si ranjen, ili ubijen. Odlazim o na zadatak - ne rukujem o se. N a dan eksplozije novi kom andir čete m i pruža ruku. Od srca, još ga niko nije upozorio. I odleteo sam u v azd uh ... Hoćeš li mi verovati... Vladalo je mišljenje: sam si tražio da ideš u Avganistan neće se dobro završiti, ako su te poslali - to je već službena stvar, m ožda će te i mimoići. Vratićeš se. Šta sada sanjam ? D ugačko m insko p o lje... Crtam form ular: broj m ina, crtež redova i orijentira po kojim a se mogu pronaći, I, izgubim formular, često sm o ih gubili... Ili uzmem formular, u njemu je orijentir drvo, a tamo ga nema, izgorelo... Ili gomila kamenja, a već je raznesena... Niko nije otišao da proveri. Plašili su se. Mogle su da nas raznesu mine koje sm o sam i postavili. Sanjam, pored m og m inskog polja trče d ec a... Ne znaju da su tam o m in e... Treba da viknem: „Tam o su mine! Ne idite!“ . .. Treba da ih upozorim . Trčim. Ponovo im am dve n o ge... I v id im ... Ali sam o noću, u sn u ...

Kapetan, inžinjerac

Limeni dečaci

157

- N e polazi m i za rukom da budem kao o stali... Ne um em tako da živim ... M ožda je sve to bilo lo še... S tim rato m ... Ali ja sam rom antična duša, m islim da nisam živela i ne živim, uvek sam o m aštam o životu. Izm išljam ga, zamišljam. Prvog dana kad sam stigla pozove me načelnik bolnice: „Šta vas je nateralo da dođete?“ N ije m ogao da sh vati... M uškarac... M orala sam da m u prepričam čitav svoj život. Nepoznatom muškarcu, strancu... vojnom licu ... Kao da sam izašla na trg i svima pričam ... Meni je to bilo najmučnije, najviše me je ponižavalo. T o što nematajni, intimnosti, sve je javno. Jeste li gledali film Iza granice? O životu zekova na robiji. Živeli sm o u istim uslovima. Ista bodljikava žica, isto parče zemlje. M oje okruženje - konobarice, kuvarice. R azgovori: o rubljam a, čekovim a, m esu s kostim a i bez kostiju, sveže dimljenoj kobasici, bugarskom keksu. Smatrala sam da se žrtvujem, ispunjavam obavezu žene - štitim naše dečake, spasavam ih! Zamišljala sam da je sve uzvišeno. Ljudi krvare, a ja im dajem svoju krv. Već sam na kontrolnom punktu u Taškentu shvatila: ne idem tam o kuda bi trebalo. Ukrcam se u avion - plačem, ne m ogu da se zaustavim. Tam o je isto što i ovde, ono od čega sam htela da pobegnem, da okrenem glavu. N a kontrolnom punktu votka teče kao reka. ,,I sanjamo travu kraj k osm od rom a... Zelenu, zelenu travu.. Kao da sam poletela u k o sm o s... Ovde, u Sovjetskom Savezu, svako im a svoj dom , svoju tvrđavu. A tam o ... U sobi nas je bilo četiri. Ona devojka, što je radila kao kuvarica, donese m eso iz menze i trpa pod krevet... * * Netačno citirani stihovi šlagera Isp red dotn a: „Ne sanjamo buku kosmodroma/ni ovo ledeno plavetnilo,/već sanjamo travu, travu ispred našeg doma/zelenu, zelenu travu". (Prim. prev.)

158


- Operi pod - kaže. - Juče sam ga prala, danas je tvoj re d ... - Operi ga, daću ti sto rubalja... Ćutim: - D aću ti mesa. Ćutim. Ona uzme kofu s vodom i prospe na moj krevet... - H a-ha-ha-ha... - Svi se smeju. D ruga devojka. Konobarica. Psuje i voli Cvetajevu. Posle smene sedne i slaže pasijans: - H oće-neće... H oće-neće... - Šta ,,hoće-neće“? - Ljubav, a šta bi drugo. Bilo je tamo i svadbi... Pravih svadbi! I ljubavi. Ali retko. Ljubav je trajala do Taškenta: odatle - on levo, ona desno. Kao što kaže pesm a: „Nije joj usput.“ Tanja Beter (visoka, ogrom na) volela je da sedi i priča do kasno u noć. Pila je sam o čist alkohol. - Kako m ožeš? - M a šta ti je, votka je slaba, ne hvata me. Odnela je petsto ili šeststo slika filmskih glumaca. Bile su skupe u dućanim a, dičila se: ,,Za um etnost ti nije žao para.“ Veročku Harkovu sam upam tila kako sedi pred ogledalom otvorenih usta i isplaženog jezika. Plašila se trbušnog tifusa. Neko joj je rekao da treba svako jutro da se gleda u ogledalu: kod trbušnog tifusa na jeziku ostaju tragovi zuba. N isu me poštovale. Bila sam za njih neka budala koja nosi epruvete s bakterijam a. Radila sam kao lekar-bakteriolog na infektivnoj klinici. Večito sam ponavljala: trbušni tifus, hepatitis, paratifus. Ranjenici ne bi odm ah stigli u bolnicu. Ležali bi u planini, na pesku, ponekad pet do deset sati, nekad dan i noć, a nekad i po dva dana. Bakterije napadnu

Limeni dečaci

159

rane, inficiraju se. Ranjenik je u reanimaciji, a ja kod njega otkrijem trbušni tifus. Um irali su ćutke. Samo sam jednom videla kako se oficir rasplakao. Iz Moldavije. Prišao mu je hirurg, takođe iz M oldavije, pita ga na m oldavskom : - Druže, na šta se žališ? Šta te boli? I ovaj se rasplakao: - Spasite me. Ja m oram da živim. Čeka me voljena žena i voljena kći. M oram da se vratim ... I on bi um ro ćutke, ali se rasplakao, zato što je čuo svoj rođeni jezik. N isam m ogla da uđem u m rtvačnicu... Tam o su dovozili ljudsko m eso izm ešano sa zem ljom . A kod devojaka pod krevetom je bilo m eso... Stave na sto tepsiju: „Ruba! Ruba!“ - na avganistanskom to znači ,,napred“ . V rućin a... Znoj kaplje u tiganj... Ja sam viđala sam o ranjene i imala sam posla sam o s bakterijam a... Neću valjda da prodajem bakterije... U vojnom magacinu na čekove su se mogle kupiti karamele. M aštala sam o tome! Pevali su: „Avganistan, kakva divota!“ Pošteno da kažem , svega sam se plašila... N isam h rabra... D ošla sam, a nisam ni znala šta znače zvezdice na epoletama, o kojim činovima se radi. Svima sam se obraćala sa ,,vi“ . Ne sećam se više ko, ali neko m i je u bolničkoj kuhinji dao dva sveža jajeta. Zato što su lekari bili polugladni. Jeli sm o lepljivi krompir-pire, sm rznuto meso koje se u vojnim skladištim a čuva od pamtiveka. Iz starih robnih rezervi... Odrvenelo... Bez mirisa i b o je ... Uzela sam ta dva jajeta, um otala u salvetu: poješći ih s lukom kod kuće. Čitav dan sam mislila na to kako ću ih jesti. I tu na kolicima voze m om ka za evakuaciju u Taškent. Ne vidi se šta je ispod čaršava, sam o se lepa glava klati na jastuku. Pogledao me je:

160


- Gladan sam. Baš pred ručak, još nisu ni doneli manjerke. A njega vode. D ok stigne u TaŠkent, dok m u daju da je d e ... - U zm i - dala sam m u ona dva jajeta. O krenula se i otišla, nisam ga ni pitala: im a li ruke, noge? Stavila sam m u ih na jastuk. N isam ih razbila, nisam ga nahranila. Šta ako nem a ruke? Jednom sam se vozila kolima, a pored mene su bili lešev i... Četiri le ša... U trenerkam a... K ad sam se vratila ku ći... N isam m ogla da slušam muziku, da pričam na ulici, u trolejbusu. Zatvorim vrata od sobe, da budem sam a s televizorom. Jedan dan pred povratak u Sovjetski Savez ubio se načelnik naše klinike, Jurij Jefimovič Ž ip k o v ... Zašto? Šta m u je bilo na duši? N ekom to nije ja sn o ... A m en i... Ja shvatam, čak i znam. Tam o ti je to uvek blisko... T a ta m a ... U Avganistanu sam prepisala od nekog oficira: „Stranac koji se našao u Avganistanu i izvukao se zdrav, čitav i s glavom na ram enim a - im a posebnu naklonost neba“, Francuz Furije. Trebalo je ostati ceo ne sam o fizički... Čovek je biće složenog sastava... Slojevit kolačić, kako su imale običaj da kažu m oje cimerke. Pred kraj rata počeli sm o pom alo i d a filozofiramo. Pred povratak k u ći... Sretnem na ulici m lad ića... Osetim nešto blisko: „Verovatno je Avganistanac?" Ali, ja ga neću pozvati, da ne ispadnem smešna. Nisam hrabra... Po prirodi sam m eka... Plašilo m e je kad uhvatim sebe u m isli da se m ogu pretvoriti u agresivno, surovo biće. Jer je čovek zav isan ... On čak ni ne zna koliko zavisi od svojih postupaka, od onoga šta m u se đešavalo. Plaši se ... Sprem am o dečacim a otpusne liste... O ni se kriju po bolničkom tavanu, podrum u, ne žele da izađu i da se vrate u jedinicu. M i ih tražimo, izvlačim o... Tokom prekomande devojke su me učile kom e da dam flašu

Limetii dečaci

161

votke, kako bih dobiladobro m esto ... One sum en e učile... Imale su po osam naest-dvadeset godina, a meni je bilo četrdeset pet. Kada sam se vraćala na granici su me naterali da se skinem do brushaltera. - Ko ste vi? - Doktor-bakteriolog. - Pokažite dokumenta. - Uzeli su m i dokumenta. - Otvorite kofer. Pretražićemo. Vraćala sam svoj stari kaput, pokrivač, prekrivač, ukosnice, viljuške... Sve što sam ponela od kuće. Izručili su na sto: - Jeste li vi ludi? Sigurno pišete poeziju? Ovde mi je teško. Gore mi je nego tamo. Tam o se vratimo iz Sovjetskog Saveza, ko je šta doneo - sednem o za isti sto. Treća zdravica. Ćutim o. Za one koji su poginuli. Sedim o za stolom, a miševi šetaju, zavlače se u cipele. U četiri sata posle ponoći čujem zavijanje... Skočim iz kreveta: „Devojke, vukovi.“ One mi se smeju: „H odža se m oli.“ K od kuće sam se jo š dugo-dugo budila u četiri sata. Htela sam nastavak... M olila sam da me pošalju u Nikaragvu... Bilo kuda gde im a rata. O vde... Više ne um em da živim ...

Doktor, bakteriolog

- Ja sam njega izabrala... Stoji visok, lep momak. „Devojke - kažem - ovaj je m oj.“ Priđem i pozovem ga na dam ski ples, to je kada devojke biraju kavaljere. A ja - sud bin u... M nogo sam želela sina. Dogovorili sm o se: ako se rodi devojčica, ja ću joj dati ime. Biće Olja. Ako se rodi sin, on će m u dati ime. Biće A rtjom ili Denis. Rodila se Olja.

162


- A hoćemo li imati sina? - Hoćem o, sam o neka Olja malo poraste. Rodila bih m u i sina. - Ljubočka, nemoj da se plašiš. Izgubićeš m leko... - Dojila sam bebicu. - Šalju me u A vgan istan... - Zašto ti? Im aš m alo dete. - Ako nisam ja, neko će drugi. Partija je naredila - komsom olac je odgovorio: razumem. Bio je vrlo odan armiji. Ponavljao je: „ 0 naredbama se ne raspravlja." U njihovoj porodici m ajka vodi glavnu reč, navikao je da sluša, da se potčinjava. Nije m u bilo teško u armiji. Kako smo ga ispraćali? Muškarci su pušili. Majka je ćutala. Ja sam plakala: kome treba ovaj rat? Ćerka je spavala u kolevci. Sreli sm o na ulici ludu, jurodivu, često se viđala u našem vojnom naselju, na pijaci ili u radnji. Pričalo se da su je kao m ladu silovali, i otada ne prepoznaje više ni majku. Zaustavila se pored mene: - Videćeš kad ti donesu m uža u sanduku - nasm ejala se i pobegla. N isam znala šta će da se desi, ali sam znala: nešto će se desiti. Čekala sam ga kao kod Simonova: čekaj me i ja ću d o ći... M ogla sam dnevno da napišem po tri-četiri pism a i da m u ih pošaljem . Činilo m i se da ga čuvam ako m islim na njega, čeznem za njim. Pisao je, ovde, u ratu, svako radi svoj posao. Izvršava naredbe. Svako ima svoju sudbinu. Nemoj da brineš i čekaj. K ad sam išla kod njegovih roditelja, Avganistan nismo ni spom injali. N ijednom rečju. N i m ajka, ni otac. N ism o se tako dogovarali, ali svi sm o se plašili te reči. .. .Obukla sam ćerkicu da je vodim u vrtić. Poljubila je. Otvaram vrata: stoje vojna lica, jedan u rukam a drži kofer

Limeni dečaci

163

m oga muža, om anji, braon boje, lično sam ga pakovala. Sa mnom se nešto desilo... Ako ih pustim unutra, uneće u kuću nešto stra šn o ... Ako ih ne pustim , sve će ostati po starom. Oni vuku vrata prem a sebi - žele da uđu, a ja k sebi - ne puštam ih. - Ranjen je? - Još uvek se nadam da je ranjen. V ojni kom esar ulazi prvi: - Ljudm ila Josifovna, s dubokim tugom dužni sm o da vam saopštim o da je vaš m u ž ... N isam imala suza. Vrištala sam. Ugledala sam njegovog druga i pojurila k njemu: - Tolja, ako mi ti kažeš, poverovaću. Zašto ćutiš? On m i dovede zastavnika, zaduženog za kovčeg: - R e c ijo j... A ovaj se trese, takođe ćuti. Prilaze m i neke žene, ljube me: - Smiri se. Daj nam telefone rodbine. Sela sam i izdeklamovala sve adrese i telefone, desetak adresa i telefona, koje inače nisam znala napamet. Posle su uporedili s notesom - sve je bilo tačno. N aš stan je bio mali, jednosoban. Sanduk su izložili u klubu jedinice. Grlim sanduk i kukam: - Zašto? Kome si ti naneo zlo? K ad m i se vratila svest, gledam sanduk: „Videćeš kad ti donesu m uža u san duku...“ I ponovo jaučem: - Ne verujem da je ovde m oj muž. D okažite m i da je ovde. Ovde nema prozorčića. Šta ste mi to doneli? K oga ste m i doneli? Pozvali su njegovog druga: - Tolja - m olim ga - zakuni se da je ovde moj muž. - Kunem ti se u svoju ćerku, da je unutra tvoj muž. Um ro je brzo, nije se mučio. Više ti ništa neću reći.

164


Bilo je po njegovom : „Ako budem m orao da umrem, bar da se ne m učim .“ A m i smo o stali... N a zidu visi njegov portret: - Skini mi tatu - moli me ćerka. - Hoću da se igram s tatom. Okruži portret igračkama, razgovara s njim. Kad je uveče sprem am za spavanje: - A gde su pogodili tatu? Zašto su izabrali baš našeg tatu? Odvedem je u vrtić. Uveče treba da je uzm em - plače. - Neću da idem kući dok tata ne dođe po mene. Gde mi je tata? Ne znam šta da joj kažem. Kako da joj objasnim ? I meni je tek dvadeset i jedna go d in a... T og leta sam je odvela kod mame na selo. M ožda će ga tam o zaboraviti... Nem am snage da plačem svakog d an a... I svakog minuta. Vidim, idu zajedno muž, žena i dete - plačem. M oja duša vrišti, m oje telo vrišti. Ranije sam volela leti da spavam gola, sada uopšte ne spavam gola. Stalno se sećam ... Sećam se ljubavi... Izvinite zbog otvorenosti... Sam o vam a mogu sve da kažem. N epoznatom čoveku. Teško je reći svojima. „K ad bi ustao m akar sam o na jedan tren ... D a vidiš kako ti jep o raslak ći! Za tebe se završio taj nerazumni rat - govorim m u noću. Za mene - ne. A za našu ćerku? N ajnesrećnija su naša deca, ona će odgovarati za sve. Čuješ li m e ...“ Kome to vičem? Ko će da me čuje?

Supruga

- Nekad sam maštala - rodiću sin a... Sam a ću sebi da rodim m uškarca, kojeg ću da volim i koji će mene da v o li... Razišla sam se s mužem. N apustio me je, našao drugu, mlađu, ona m u je rodila odm ah posle škole. Volela sam ga, verovatno zato nisam im ala drugog. N isam ga tražila.

Limeni dečaci

165

Sina sam podizala zajedno s majkom, dve žene, a on dečak. Tiho krenem za njim i gledam ga iz ulaza: s kime je, u kakvom je društvu? Vrati se kući i prekoreva me: - M ama, već sam veliki, a ti me čuvaš. Bio je malen, kao devojčica. Beo, nežan, rodio se sa osam meseci, dete iz inkubatora. N aše pokolenje nije m oglo da rodi zdravu decu, rasli smo u ratu - bom bardovanje, pucnjava, g lad ... Strah ... Sve vrem e se igrao s devojčicam a, devojčice su ga prim ale, nije se tukao... Voleo je mačke, vezivao im je mašnice. - M ama, kupi m i hrčka, krzno m u je mekano, kao da je vlažno. Kupili sm o hrČka. I akvarijum. I ribice. Odem o na pijacu: „Kupi m i živu kokicu... Pirgavu...“ I evo mislim: je li moguće da je on tamo pucao? Moje kućevno dete... Nije on bio za rat. M nogo smo ga voleli, m azili... Posetila sam ga kad je bio na obuci u Ašhabadu: - A ndrjuša, hoću da razgovaram s načelnikom. Im am sam o tebe jed n o g a... Ovde je blizu gran ica... - N i slučajno, m ama. Smejaće m i se, reći će: m am in sin. Ionako me zadirkuju: „Vitak, nežan i prozračan.“ - Kako ti je ovde? - Poručnik je dobar, s nam a se ophodi kao da sm o jednaki. A kapetan prve klase može i da ošamari. - Kako?! Baka i ja te nikada nismo tukle, čak ni kad si bio mali. - Ovde je m uški život, m ama. Bolje da tebi i baki ništa ne pričam ... Ali, tako je bio m ajušan. O kupam ga u kupatilu, iskoči iz vode kao đavolak, um otam ga u čaršav, zagrlim. M islila sam,

166


niko m i ga nikad neće uzeti. Neću ga nikome dati. Kasnije su m i ga oteli... Nagovorila sam ga da posle osm og razreda upiše građevinsku školu. M islila sam da će m u s tom strukom biti lakše u armiji. A kad odsluži - upisaće se na fakultet. Hteo je da bude šum ar. Uvek se radovao šumi. Prepoznavao je ptice po glasu, pokazivao razne vrste cveća. Tim e je podsećao na svog oca. Bio je iz Sibira, voleo prirodu, ni travu u dvorištu nije kosio. Neka je, neka raste. Andrjuši se sviđala šumareva uniform a, kapa: „M am a, liči na vojničku...“ M islim nešto: je li m oguće da je on tam o pucao? Iz Ašhabada je često pisao, baki i meni. Jedno pism o sam naučila napamet, držala sam ga u rukam a hiljadu puta: „Dragi moji, m am a i bako! Prošlo je več tri meseca otkako služim u armiji. Služba mi ide dobro. Za sada uspevam da izvršim sve zadatke koji mi se poveravaju i kom anda nema primedaba. N aša četa je nedavno išla u centar za obuku na terenu, osamdeset kilometara od Ašhabada, u planini. Tamo se dve nedelje prolazi obuka u planinskim uslovim a, izvode se taktičke vežbe i gađanje iz vatrenog oružja. Ja i još tri druga nism o išli, ostavli su nas na raspolaganje jedinici. Ostali smo zato što već treću nedelju radim o u fabrici nameštaja, zidamo halu. Zauzvrat, naša četa će dobiti stolove od fabrike. Zidamo, malterišemo. Mama, pitaš me za tvoje pismo, dobio sam ga. Dobio sam i paket i deset rubalja, koje ste mi poslali. Za te pare smo, drug i ja, nekoliko puta jeli u kantini, kupili sm o bom bon a...“ Tešila me nada: ako se bavi m alterisanjem i zidanjem, znači treba im kao građevinac. Neka ga, neka im zida lične vikendice i garaže, sam o neka ga nigde ne šalju. Kasnije je pisao da je negde izvan grada radio kod nekog generala...

Limeni dečaci

167

Bila je osam deset i prva godin a... Pričalo se ... Ali vrlo m alo ljudi je znalo da je u Avganistanu m ašina za mlevenje mesa, klanica. N a televiziji sm o gledali bratimljenje sovjetskih i avganistanskih vojnika, cveće na našim oklopnim transporterima, seljake koji ljube poklonjenu zem lju... Jedna stvar me je p lašila... K ad sam išla kod njega u Ašhabad, srela sam jednu žen u ... Prvo su mi u hotelu rekli: - N em a mesta. - Spavaću na podu. Dolazim izdaleka. Kod sina - vojnika. Nikud ne idem odavde. - Pa, dobro, pustićemo vas u četvrokrevetnu sobu. Tam o je već jedna majka, takođe je došla kod sina u posetu. Od te žene sam čula da se sprem a novi sastav za Avganistan, i da je ona donela velike pare da spasi sina. Otišla je zadovoljna, a preda m nom se na rastanku otvorila: „Nem oj da budeš naivna id iotkin ja...“ K ad sam to ispričala svojoj majci, zaplakala je: - Zašto im se nisi bacila pod noge?! Zašto nisi molila? Što im nisi dala svoje minđuše. To je bila najdragocenija stvar u našoj kući, m oje tričave minđuše. N isu one s brilijantima! Za mamu, koja je čitav život živela i više nego skromno, bile su bogatstvo. Gospode! Šta nam rade? D a nisu njega, poslali bi nekog drugog. Taj takođe im a m ajk u ... I za njega sam og je bilo iznenađenje to što je dospeo u borbeno-desantni bataljon i što ga šalju u Avganistan. Obuzela ga je dečačka gordost. Nije skrivao. Žena sam i obično civilno lice. M ožda nešto ne razumem. Ali neka m i neko objasni zašto se moj sin bavio zidarskim i m olerskim poslovim a u vreme kada je trebalo da se sprem a za borbu. Znali su gde ih šalju. U novinama su objavljivali

168


slike m udžahedina... M uškarci, o d trideset-četrdeset godin a ... N a svojoj zem lji... sa svojim porodicam a, d ecom ... I kako se on, sam o nedelju dana pre poletanja iz opšte vojne jedinice, našao u borbeno-desantnom bataljonu? Čak i ja znam šta su to desantne jedinice, kakvi su snažni m om ci tam o potrebni. O ni m oraju da prođu specijalnu obuku. Kasnije m i je kom andir obuke rekao, kao, vaŠ je sin bio odličan i na borbenoj i na političkoj pripremi. K ad je on to postao? Gde? U fabrici nameštaja? K od generala u vikendici? Kom e sam dala svoga sina? Kom e sam ga poverila? N isu od njega čak ni vojnika napravili... Iz Avganistana je stiglo sam o jedno pism o: ,,Ne brinite, ovde je lepo i mirno. Im a m nogo cveća koje m i nemamo, cveta drveće, pevaju ptice. Im a m nogo ribe!“ Rajski vrtovi, a ne rat. Smirivao nas je, plašeći se, na daj Bože, da ga vadimo odande. Dečaci bez streljačke obuke. Skoro deca. Bacali su ih u vatru, a oni su to sm atrali čašću. M i smo ih tako vaspitali. Poginuo je prvog m eseca... M oj d ečak ... M oja krv... Kakav je tam o ležao? N ikad neću saznati. Dovezli su ga posle deset dana. Svih tih deset dana u snu sam nešto gubila i nisam m ogla da nađem . Svih tih deset dana u kuhinji je zavijao čajnik. Stavim vodu u čajnik da proključa, a on zavija na razne načine. Volim sobno cveće, imam ga m nogo, na prozorim a, ormaru, policam a za knjige. Svakog jutra kad sam ga zalivala, obarala sam saksije. Ispale bi mi iz ruku i razbile se. U kući je vladao miris sveže zemlje . .. .. .Ispred zgrade se zaustavljaju vozila: dva vojna džipa i hitna pom oć. O dm ah sam shvatila - ovo je kod nas, u naš stan. Sam a sam došla do vrata, otvorila: - N e govorite! Ništa m i ne govorite! M rzim vas! Dajte mi sam o telo m oga sin a... Sahraniću ga na svoj način. Sama. Ne trebaju m i nikakve vojne p o časti...

Limetti dečaci

169

Napišite! Objavite istinu! Celu istinu! Više se ničega ne p lašim ... D osta je bilo, čitav život sam se p lašila...

Majka

- Istinu? Sam o će vam očajnik reći celu istinu. Apsolutno očajan čovek će vam sve ispričati... N iko ne zna šta je istina. O sim n a s... Istina je isuviše strašna, nem a istine. Niko ne želi da bude prvi, da se usudi. Ko će vam ispričati kako se prenosila droga u mrtvačkim sanducima? Bunde... Umesto ubijenih... Ko će vam pokazati nisku sasušenih ljudskih ušiju? Jeste li to već čuli ili je ovo za vas nova informacija? Ratni trofeji... Držali su ih u kutijam a šib ica... Skvrčeni, kao sasušeni Iistići... Nem oguće? Nije vam prijatno da tako nešto slušate o slavnim sovjetskim m om cim a? Izgleda da je moguće. Desilo se! I to je istina od koje se ne može pobeći, ne može se prefarbati jeftinom srebrnom bojom . A vi ste mislili: podići ćemo spom enike i gotovo!? Podelićemo m edalje!?... N isam otišao tam o da ubijam , bio sam norm alan čovek. Ubedili su nas da ćemo se boriti protiv bandita, i da ćemo biti heroji, reći će nam hvala. D obro sam upam tio plakate: Vojsko, zaštitimo južne granice naše Domovine. Nećemo osramotiti čast svoje jedinice. Cvetaj domovino Lenjina! Živela KPSS! A kada sam se v ratio... Tam o sam sve vreme im ao m alo ogledalo, a ovde je veliko. Pogledao sam - i nisam se prepoznao. Neko me gleda... Im a drukčije oči, drukčije lice. Promenio m i se čak i spoljašnji izgled... Služio sam u Čehoslovačkoj. Čujem: šalju me u Avganistan. - Zašto mene? - N isi oženjen.

170


Sprem ao sam se kao da idem na službeni put. Šta da ponesem? Niko ne zna. K od nas još nije bilo „avganistanaca“. Neko me posavetovao da uzmem gumene čizme, za dve godine nijednom ih nisam obuo. Ostavio sam ih u Kabulu. Iz Taškenta u avionu sedeli sm o na sanducim a s municijom . Sleteli sm o u Šindandu. C aran d oj*, njihova milicija, sa autom atskim pu škam a iz vrem ena V elikog otadžbinskog rata, naši i njihovi vojnici - prljavi, odrpani, kao da su izašli iz rovova. O štar kontrast s onim na šta sam navikao u Čehoslovačkoj. U krcavaju ranjenike, jedan im a geler u stomaku. „O vom e nema života, umreće na putu“ - čujem pilota helikoptera koji ih je dovezao sa karaule. Zapanjuje me m irnoća s kojom su govorili o smrti. Tam o je to m ožda bilo najteže shvatiti - odnos prem a smrti. E, ako ćemo celu istin u ... To nije m o gu će... Ono što je ovde nezamislivo, tam o je svakodnevno. Ubijanje je strašno i neprijatno. Vrlo brzo počinješ da shvataš da je ubijati izbliza užasno i neprijatno, a u grupi te obuzim a - zanos, ponekad je čak i veselo, video sam to. U mirnodopsko vreme puške se poslažu u piram idu, svaka piram ida se zaključa posebnim katancem, oružarnica sa zvučnom signalizacijom. A ovde je oružje uvek pri ruci, navikneš se. Uveče bism o iz kreveta pucali u sijalicu: m rzi nas da ustanem o, ugasim o svetlo. Ošam ućeni od vrućine, pucam o iz autom ata u vazduh, bilo k u d a... Opkolimo karavan, karavan se suprotstavi, seče iz mitraljeza. Naredba: uništiti karavan... Prelazimo na uništavanje... N ad zem ljom se razleže divlja rika kam ila... Jesu li nam zbog toga uručili ordenje od zahvalnog avganistanskog naroda?! * Carandoj, na paštunskom, Ministarstvo unutrašnjih poslova Demokratske Republike Avganistan od 1978. do 1992. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

171

Rat je - rat, treba ubijati. N isu nam valjda podelili bojevu m uniciju da se igramo zarnice* s drugovim a iz razreda? Ili da popravljam o traktore i kombajne? N as su ubijali i mi smo ubijali. Ubijali su nas gde su m ogli. Ubijali su nas gde su hteli. Ali to nije bio rat o kojem smo znali iz knjiga i filmova: linija fronta, neutralna zona, prvaborbena linija... K arizni** rat... Karizi - podzem ni hodnici, prokopani za navodnjavanje u davna vrem ena... Iz njih, iznenada, i danju i noću, izlaze ljudi, kao priviđenja... S autom atom , s kam enom u ruci. Nije isključeno da si se s tim priviđenjem nedavno cenkao u dućanu, ali ovde je on s druge strane tvog saosećanja. T ek što tije u b io d ruga... Um esto druga... Leži... Nešto što više nije čovek... Pola čoveka... Njegove poslednje reči: ,,Ne pišite o ovom e mojoj m ajci, preklinjem vas, ne dozvolite da sazn a...“ A ti, šu rav i***, ti sovjetski čoveče, ti si s druge strane njegovog, duhovog saosećanja. Tvoja artiljerija je sravnila sa zem ljom njegov kišlak, on gotovo ništa nije našao - ni od majke, ni od žene, ni od dece. I on će, ako m u padneš šaka, od tebe napraviti kotlet. Mleveno meso. Savremeno oružje povećava broj naših zločina. N ožem si m ogao da ubiješ jednog-dva čoveka... Bom bom - desetine... Ali ja sam vojnik, m oja profesija je ubijanje. Kako ono beše u bajci? Ja sam rob Aladinove čarobne lam pe... Tako sam i ja - rob M inistarstva odbrane. Šta mi narede, u to ću i da pucam. M oja profesija je pucanje. Ali ja nisam otišao tam o da ubijam , nisam to hteo. Kako se to desilo? Zašto avganistanski narod u nam a nije video ono što sm o stvarno bili? Bačat stoje na mrazu, u gum enim čizm am a na bose noge, i naši m om ci im daju svoje suve * Zarnica (munja), pionirska vojno-sportska igra u SSSR-u. (Prim. prev.) ** Reč poreklom iz persijskog jezika. (Prim. prev.) * * * Šuravi, na p e rsijsk o m znači sovjetski. (Prim. prev.)

172


obroke. Video sam to svojim očima. Pritrčava vozilu odrpani klinac, ne traži ništa, poput ostalih, sam o gleda. Imao sam u džepu dvadeset avganija, dao sam m u ih. Pao je na kolena u pesak i nije se pom erio sve dok nism o seli u be-te-er, i otišli. A uporedo s tim ... Naše patrole oduzim aju novac dečacima - vodonošam a. Bar da su neke pare! Sića. Ne, ne želim više tamo da idem, ni kao turista. Nikad neću otići. Već sam vam rekao: istina je isuviše strašna, niko v am je neće otkriti. O na nikom nije potrebna. Ni vam a, koji ste ovde ostali. Ni nama, koji sm o bili tamo. Obratite pažnju, vas im a više. N aša deca će porasti i kriće da su im očevi tam o ratovali. Sretao sam lažne „avganistance": m i u Avganistanu smo teov o , te o n o ... - Gde si služio? - U K abulu... - U kojoj jedinici? - Ja sam , ovaj, u specnazu... * U Kolim i, u specijalnim barakam a, ludaci su vikali: ,,Ja sam Staljin! Ja sam Staljin!“ A sada norm alni mom ci izjavljuju: ,,Ja sam iz A vganistana“. L u daci... Treba ih strpati u ludnicu! Predajem se u spom en am a u sa m o ć i... K ad popijem . Volim da slušam ,,avganistanske“ pesm e. Ali kad sam sam. T o je nešto što se d esilo ... Te stranice živo ta... M akar i umrljane, od njih se ne može pobeći... M ladi se okupljaju... Besni su, prevareni. Teško m ogu ponovo da nađu sebe, ne mogu da pronađu nove moralne vrednosti. Jedan od njih mi je priznao: „K ad bih znao da m i se ništa neće desiti, m ogao bih da ubijem čoveka. T ek tako. N i za šta. N e bi m i bilo žao.“ Bio je Avganistan, sad ga više nema. Neću se čitav život moiiti i kajati... H oću d a se ženim ... Želim sin a... Što pre * Posebne obaveštajne vojne snage u SSSR-u. (Prim. prev.)

Limerti dečaci

173

prestanem o da pričam o, to bolje po sve nas. Kom e treba ta istina? M alograđaninu! D a bi nam pljunuo u dušu: „Ološ, tam o su ubijali, pljačkali a ovde traže povlastice?" I jedino ćemo m i biti krivi. Sve što sm o proživeli - m ačku o rep. Bar da um em o za sebe da sačuvamo. Zašto se sve to dogodilo? Zašto? U M oskvi, na železničkoj stanici odem u toalet. Gledam: privatni toalet. Sedi m om ak, naplaćuje. Iznad glave m u visi tabla: ,,Za decu isp o d sedam godina, invalide i učesnike Velikog otadžbinskog rata, vojnike internacionaliste - ulaz besplatan." Trgao sam se: - Jesi li ti ovo smislio? On će ti ponosno: - Da, ja. Pokaži papire i m ožeš da uđeš. - Moj otac je prošao ceo rat, ja sam dve godine gutao tuđi pesak, da bih se kod tebe džabe popišao? Osetio sam mržnju prema tom momku, kakvu nisam osetio ni prem a kome u Avganistanu. Odlučio je da nam p lati...

Kapetan, komandir posluge

- D ođem u Sovjetski Savez na o d m o r... Odem u b an ju ... Ljudi na klupam a ječe od zadovoljstva, učini m i se - ječe ranjenici... K o d kuće m i n ed ostaju drugovi iz A vganistana. A u K abulu već posle nekoliko dana m aštam o kući. R odom sam iz Sim feropolja. Završila sam m uzičku školu. Srećnice ovamo ne dolaze. Ovde su sve žene same, potištene. Probajte da preživite mesec dana sa sto dvadeset rubalja - to je m oja plata, a hoćeš i da se obučeš, i da u nekom zanim ljivom m estu provedeš godišnji odm or. Priča se: kao došla da ulovi

174


muža. Pa šta? Istin a... Pa da, to je istina. Im am trideset dve godine, sam a sa m ... Ovde sam saznala za najgoru m inu - „italijanku". Posle nje čoveka skupljaju lopatom . D o šao kod m ene jed an m om ak i počeo da priča, i priča... Mislila sam, nikad se neće zaustaviti. Uplašila sam se. Osetio je: „Izvinite, odoh j a ...“ N isam poznavala tog m o m ka... T o je normalno. Ugledao ženu i poželeo da otvori dušu. Pred očim a m u od drugova o stalo ... Čitavih - pola čizm e... O d mitraljeskih poslužitelja ... Poznavao je te m o m k e... M islila sam , neće se zaustaviti. Kod koga li je posle otišao? K od nas ovde im am o dva ženska paviljona: jedan su nazvali „Kuća mačaka“ - tu stanuju one što su dve-tri godine u Avganistanu, a drugi je „Bela rada“, ovde su nove, kao još uvek netaknute: voli, ne voli, ili te privije na grudi, ili te pošalje dođavola. Subotom - banjaju se vojnici, nedeljom - žene. Ženam a je ulaz u oficirsko kupatilo zabranjen, zato što su žene prlj ave... A ti isti oficiri dolaze kod n as... Zbog jedne... one stvari... Lupaju noću s flašom vina. Vade iz novčanika slike svoje dece, žena, pokazuju nam. To je n orm alno... Počne p aljb a... Leti granata, šišti... Iznutra ti se nešto k id a... Boli te u trob a... N a zadatak otišla dva vojnika i pas. Pas se vratio, a njih n em a... ( Ćuti.) Počne p aljb a... Trčimo u zaklon, da se sakrijemo. A po krovovima avganistanska deca igraju od radosti. Voze našeg u bijenog... Deca se smeju, tapšu. A mi im nosim o poklone u kišlake: brašno, dušeke, plišane igračke... Mede, zeke... Oni plešu ... ( Ćuti.) Počne p a ljb a... A oni - srećni... Prvo pitanje u Sovjetskom Savezu: jesi li se udala? Kakve ćete dobiti povlastice? Jedina naša povlastica (za službenike): ako te ubiju - hiljadu rubalja porodici. Stigne roba u našu radnju, prvi u red stanu muškarci: ,,Ko ste vi? Treba

Limeni dečaci

175

ženam a d a kupim o poklone.“ N oću nam lupaju na vrata ... Je li to norm alno... Ovde vam je pravilo... Izvršava se „internacionalni dug“ i prave se pare. Postoji cenovnik: konzerva mleka u prahu - pedeset avgančića, vojnička šapka - četrdeset avgančića... ogledalo s vozila - hiljadu, točak od kam aza - osam naest hiljada, pištolj m akarov - trideset hiljada, autom at kalašnjikov - sto hiljada, kola sm eća iz vojnog naselja (u zavisnosti od toga o kakvom smeću se radi, ima li metalnih konzervi, koliko ih je) - od sedam sto do dve hiljade avgančića... To je norm alno... Od žena najbolje žive one koje spavaju sa zastavnikom. Ko je iznad zastavnika? Sam o zastavnik prve klase. A na karaulam a m om ci boluju od skorbuta... Hrane se trulim k u p u som ... Medicinske sestre kažu da se po sobam a u kojim a su vojnici bez nogu priča o svemu, sam o ne o budućnosti. Ovde niko ne voli da priča o budućnosti. Ne priča se ni o ljubavi. Verovatno je teško biti srećan i znati da umireš. To je teže. Žao m i je mame. Mačka se šunja među ubijenim a... Traži nešto da pojede. M om ci leže... Kao da su živi... M ačka verovatno ne zna: jesu li živi ili mrtvi? Vi me zaustavite... Ja ću da pričam i da pričam. Ja nikoga nisam ubila...

Službenica

- Ponekad m islim ... Šta bi bilo da nisam bio u ovom ratu? Bio bih srećan ... N ikad se ne bih razočarao u sebe i ništa ne bih znao o sebi od onoga što ti je bolje da ne znaš. Kao što je govorio Zaratustra: ne gledaš sam o ti u provaliju, nego i ona gleda u tvoju d u šu ...

176


Bio sam na drugoj godini radiotehničkog fakulteta, ali me je privlačila muzika, knjige o umetnosti. To m i je bilo bliže. Počeo sam da se kolebam, i eto, tokom te pauze stigao m i je poziv iz vojnog odseka. A ja sam bezvoljan čovek, trudim se da se ne upličem u sopstvenu sudbinu. Ako se um ešaš, svejedno gubiš, ovako, m a šta se desilo, nije tvoja krivica. Naravno, nisam bio sprem an za vojsku. Iznenada... Iznenada su me ščepali... N isu nam otvoreno govorili, ali se znalo: idem o u Avganistan. N e uplićem se u svoju sudbinu... Postrojili nas na pisti, pročitali naredbu, mi sm o vojnici-internacionalci... Prihvatiš to m irno, nećeš valjda reći: „Plašim se! N eću!“ Idem o da odužim o internacionalni dug, sve je jasn o kao dan. A počelo je na kontrolnom punktu u G ardezu... Stariji vojnici oduzim aju sve što vredi - čizme, prugaste majce, berete. Sve su to bile pare: bereta - deset čekova, kolekcija znački, desantnik m ora da ima pet - gardijska, Odlikaš Vojnog vazduhoplovstva, značka padobranca, značka za klasu - zvali sm o je ,,potrčko“ - značka vojnika-sportiste - takav kom plet je vredeo dvadeset i pet čekova. O duzim ali su i paradne koŠulje, m enjali ih sa A vganistancim a za drogu. Priđe ti nekoliko kuka: „Gde ti je vreća?“ Ispreturaju ti stvari, šta im se svidi, uzm u - i gotovo. Svima su u četi poskidali nove uniform e i dali stare. Pozovu te na vojni otpad: „Šta će ti ovde nove stvari? A m om ci se vraćaju u Sovjetski Savez.“ Kući sam pisao: kako je lepo nebo u M ongoliji - dobro nas hrane, sunce sija. A već je bio ra t... Prvi put ulazimo u kišlak... Kom andat bataljona nas uči kako da se ophodim o s meštanima: - Nezavisno od uzrasta, svi Avganistanci su bače. Jeste li shvatili? Ostalo ću vam pokazati. Srećemo na putu starca. Kom anda:

Limeni dečaci

177

- Zaustavi vozilo. Pretresite ga! K om andant bataljona prilazi starcu, zbaci m u čalm u, pročeprka po bradi. - Dobro, produži bačo. T o je bilo neočekivano. U kišlaku bacimo deci kašu od geršle u briketima. O na beže, misle da ih gađam o granatama. Prva ratna operacija - pratim o kolon u ... Iznutra uzbuđenje, znatiželja: u ratu sm o! U rukam a, o pojasu - oružje, granate, koje sam ranije video sam o na plakatima. N a prilazu zelenoj zon i... Kao nišandžija, vrlo pažljivo gledam preko n išan a... Pojavljuje se neka čalm a... - Serjoga - dovikujem tobdžiji. Šta da radim? - Pucaj. - Tek tako, da pucam ? - A šta si ti mislio. - I puca. - Još uvek vidim čalm u ... Belu čalm u ... Šta da radim? - Pucaj!!! Ispaljujem o polovinu borbenog kom pleta. Pucam o iz topa, mitraljeza. - Gde si ti video belu čalmu? To je snežni brežuljak. - Serjoga, tvoj brežuljak trči... Tvoj sneško im a p u šk u ... Iskačem o iz vozila, pucam o iz automata: Ubiti čoveka ili ne ubiti - nije bilo dileme. Stalno si neispavan, sve vreme im aš sam o jednu želju, da se to što pre završi. D a se završi pucnjava... I da se vozim o na užarenom oklopu. U dišem o jetki suvi pesak ... Meci nam fijuču oko glava, a mi spavam o.. .Ubiti ili ne ubiti - to je pitanje za posle rata, psihologija rata je m nogo jednostavnija. Tam o ne smeš u neprijatelju da vidiš čoveka. N e bi m ogao da ubiješ. Blokiramo dušm anski kišlak... Stojim o u mestu, jedan dan, drugi d a n ... Podivljali od vrućine, u m o ra... Postali smo okrutniji

178


od ,,zelenih“. .. Ipak su oni tu na svom terenu, odrasli su u tim kišlacim a... A mi nismo razmišljali. Tuđi život... Nam a je lakše bilo da bacim o gran atu ... Jednom se vraćam o - sedam m om aka ranjeno, dvojica kontuzovana. Duž puta zamrli kišlači: jedni otišli u planine, drugi se sakrili iza svojih duvala. O djednom , iskoči stara A vganistanka, plače, jauče, pesnicam a udara po oklopu. Ubili su joj sina. Proklinje n a s... Kod svih je izazavla sam o jedno osećanje: zašto viče, preti - ukloniti je s puta! N ism o je ubili, a m ogli sm o. Sam o sm o je odgurnuli u prašinu i krenuli dalje. Vozim o sedam svojih ranjenika... Šta sm o zn ali... Bili sm o vojnici, ratovali sm o ... N aš vojnički život je bio odvojen od Avganistanaca, njima je bilo zabranjeno da se pojavljuju na teritoriji na šejedinice. Znali smo sam o da nas oni ubijaju. A svi su želeli da žive. M ogao sam da zam islim da budem ranjen, čak sam i priželjkivao neko lako ranjavanje, da se odm orim , naspavam. No, niko nije želeo da umre. Kad su tri naša vojnika ušla u dućan i pobili čitavu porodicu vlasnika dućana, opljačkali - počela je istraga. U početku su svi u jedinici negirali: ne, to nism o mi, nisu naši. Doneli su nam metke, koje su izvadili iz ubijenih. Počeli su da istražuju ko je. Našli su trojicu: oficir, zastavnik i vojnik. Ali sećam se, kad se vodila istraga, tražile se ukradene pare, stvari, osećali sm o poniženje: zašto pretresaju nas zbog njih, zbog tam o nekih ubijenih Avganistanaca? V ojni sud je dvojicu osudio na kaznu streljanjem - zastavnika i vojnika. Svima ih je bilo žao. Stradali su zbog gluposti. Nazvali su to glupošću, a ne zločinom. Kao da nije postojala ubijena porodica dućandžije. Sve je jasno kao dan - oni i mi. Prijatelji i neprijatelji. Tek sam sada, kada su izbledeli stereotipi, počeo da razm išljam ... A pre toga nikad bez suza nisam m ogao da čitam Mumu Turgenjeva!

Limeni dečaci

179

U ratu se čoveku nešto desi, tamo jedan čovek nije više isti taj čovek. Zar nas nisu učili: ne ubij? U školu, na fakultet dolazili su nam učesnici rata i pričali kako su ubijali. Svi su na svečanim uniformama imali prikačene oznake činova. Nikad nisam čuo da se u ratu ne sme ubijati. Sudi se sam o onima koji ubijaju u mirnodopsko vreme, oni su ubice, a u ratu se to zove drukčije: ,,dug sinova prem a O tadžbin f, „sveta muška obaveza“, „zaštita Otadžbine“. Nam a su rekli da ćem o da ponovimo podvig vojnika Velikog otadžbinskog rata. Kako sam m ogao da sum njam ? Stalno su nam ponavljali: mi smo najbolji. Ako sm o najbolji, šta imam da razmišljam, kod nas je sve kako treba. Posle sam mnogo razm išljao... Tražio sam sabesednike... Prijatelji su mi govorili: ,,Ti, ili ćeš poludeti, ili si već p o lu d e o f A j a ... Vaspitavala me majka, jaka žena, m oćna... Nikad nisam želeo da se uplićem u svoju sudbinu... N a obuci su nam obaveštajci iz specnaza pričali primamljive priče. Surove i lepe. Želeo si da budeš snažan, kao oni. D a se ničeg ne plašiš. Verovatno im am kompleks niže vrednosti: volim muziku, knjige, a istovremeno im am želju da uletim u kišlak, svim a prerežem grlo i da se posle s lakoćom hvalim. Ali sećam se nečeg d ru gog... Kako sam iskusio panični strah... Bili sm o u pokretu... Počela je pucnjava. Vozila su se zaustavila. Kom anda: „Zauzm i odbaram beni p o lo ž a jf Skačem o s vozila. U stajem ... N a m oje m esto se pom era d ru g i... Granata pravo u n jega... Osećam da letim s vozila raširenih ruku i n o gu ... Lagano se spuštam , kao u crtaću. Kom adi tuđeg tela padaju brže od m en e... Iz nekog razloga ja letim sp o rije... I što je čudno: sve to svest fiksira. Tako je, verovatno, m oguće zapamtiti i svoju smrt, ispratiti je. Zanimljivo. Pao sa m ... Puzim u jarak kao sip a ... Ležim i držim ranjenu ruku u vazduhu, posle se ispostavilo da sam lakše ranjen, Ali držao sam ruku i nisam je po m erao ...

180


Ne, nisam postao snažan čovek... N isam m ogao da uletim u kišlak i nekom prerežem g rlo ... Kroz godinu dana dospeo sam u bolnicu. Zbog distrofije. U četi sam od „mladih“ bio sam o ja, deset kuka i ja, jedan ,,mladi“. Spavao sam tri od dvadaset i četiri sata. U m esto svih sam prao sudove, sprem ao drva, čistio. N osio vodu. Oko dvadeset m etara do reke... Idem ujutru, osećam : ne treba da idem - tam o je mina! Ali plašio sam se da će me ponovo prebiti. Probudiće se: nem a vode, nem aju čime da se um iju ... Krenuo sam i nagazio. Ali, hvala Bogu, nagazio sam signalnu minu. Raketa je poletela, zasvetlela... Pao sam, malo p osedeo... I nastavio da pu zim ... D a donesem bar jednu kofu vode. Bar da se operu zu b i... Neće se m nogo raspitivati, tući će me. Za godinu dana od norm alnog m om ka pretvorio sam se u distrofičara, bez pom oći medicinske sestre nisam m ogao da prođem preko sobe, oblio bi m e znoj. Vratim se u jedinicu, ponovo me biju. Tako su me tukli, da su m i povredili nogu, m orao sam na operaciju. U bolnici me je posetio kom andant bataljona: - Ko te je tukao? Tukli su me noću, ipak, znao sam ko me tuče. A ne smem da priznam , postaću cinkaroš. To je bio zakon koji se nije smeo pogaziti. - Zašto ćutiš? Kaži, poslaću tog gada na vojni sud. Ćutao sam. Spoljašnja vlast je nem oćna pred vlašću unutrašnjeg vojničkog života, upravo su ti unutrašnji zakoni odlučili m oju sudbinu. Ko je pokušao da im se suprotstavi, pretrpeo bi poraz. V ideo sam to. N e uplićem se u svoju su d b in u ... N a kraju služenja i ja sam pokušao nekog da izmlatim. N isam u sp eo ... Hoće li postati kuka ne zavisi od čoveka, nju diktira osećanje stada. Prvo biju tebe, a posle m oraš ti da biješ. Krio sam od dembela da ne m ogu da bijem. Prezreli bi me - i oni koji su dobijali batine, i oni koji biju.

Limeni dečaci

181

Vratio sam se kući, svratio u vojni odsek, a tam o su upravo doneli limeni san duk... Bio je to naš kapetan... U umrlici je pisalo: „Poginuo izvršavajući internađonalnu dužnost.“ U tom trenutku sam ga se setio, kad se napije, ide hodnikom i razbija vilice dežurnim vojnicim a. Jednom nedeljno bi se tako zabavio... Ne m ožeš da se sakriješ, zube ćeš da pljun eš... Čovek im a sam o gram , jednu kap ljudskosti - to sam shvatio u ratu. N em a šta da jede - okrutan je, loše m u je - okrutan je. Pa koliko u njemu im a ljudskog? Sam o jednom sam otišao na groblje... N a pločam a: ,,pao herojskom sm rću“, „pokazao hrabrost i odvažnost“, „ispunio vojnu obavezu“. Bilo je naravno i heroja, ako se reč ,,heroj“ uzme u uženi sm islu, na primer, u borbi je svojim telom zaklonio druga, izneo je ranjenog kom andira na bezbedno m esto... Ali ja znam da se jedan od njih otrovao narkoticima, drugog je upucao stražar, kad je obijao magacin s hranom ... Svi smo se zavlačili u magacin. Maštali sm o o kondezovanom mleku s keksom. Ali vi o tom e nećete pisati... N iko neće reći da se tam o pod zem ljom nalazi neka istina. Živim a - ordenje, m rtvim - legende. Svima je dobro. Rat je kao ovdašnji život... Sve je isto, sam o se više umir e ... Hvala Bogu, ja sada im am drugi svet, koji je zaklonio onaj prvi. T o je svet knjige, muzike, on me je spasio. Tam o nisam, tek sam ovde počeo da shvatam gde sam bio, šta se dešavalo oko mene i u meni. Ali o tome sam razm išljam , ne odlazim u ,,avganistanske“ klubove. N e m ogu da zamislim, da odem u školu i pričam o ratu, o tome kako su od mene, neform irane ličnosti, pravili ubicu i jo š nešto što je htelo da jede i da spava. M rzim ,,avganistance“. Njihove klubove koji liče na armiju. Arm ijske šale: nam a se metalci ne sviđaju - idem o, m om ci, da im razbijemo njuške! D a razbijem o homiće! To je deo m og života od kojeg želim da se odvojim,

182


a ne da se stopim s njim. N aše društvo je su rov o... Ono živi po surovim zakonim a... Ranije nisam to primećivao. Jednom sm o se u bolnici nakrali fen azepam a... Koristi se za lečenje duševnih b olesn ika... D oza - jed n a do dve tablete... Neko je popio deset, neko - dvadeset... U tri sata posle ponoći jedni otišli u kuhinju da peru sudove. A bili su čisti. Drugi sede i smrknutih lica igraju karte... Treći vrše nuždu na jastu k u ... Potpuni apsurd! M edicinska sestra se užasnula. Pozvala je stražu. T o je bila slika rata koja m i je ostala u sećanju. S jedne strane, potpuni a p su rd ... ( Ćuti .) A s druge strane, tam o činim o ono posle čega se sigurno ne ide u raj.

Vojnik, nišandžija

- Rodila sam dvojke, dva d ečak a... Ali sam o m i je jedan o stao... Do njegove osam naeste, do punoletstva, dok nije stigao poziv za vojsku, nas dvoje sm o prim ali pom oć od Instituta za brigu o materinstvu. Zar je takve vojnike trebalo slati u Avganistan? U pravu je bila m oja kom šinica: „Z ašto nisi skupila nekoliko hiljada i dala m ito?“ Neko je dao i spasio sina. A umesto njega poslali su m og sina. Nisam imala pojm a da ga treba spasavati param a, ja sam spasavala sina dušom . D ošla sam m u na zakletvu. Vidim : nije sprem an za rat, izgubljen je. Uvek sm o jedno prem a drugom bili iskreni: - Nisi sprem an, Kolja. M oliću za tebe. - M am a, nemoj da se trudiš, da se ponižavaš. M isliš da će to što ja nisam sprem an nekog da dirne? Ko ovde na takve stvari obraća pažnju? Ipak sam uspela da prodrem do kom andanta bataljona. Molila sam ga:

Limeni dečaci

183

- Sin m i je jed in ac... Ako se nešto desi, neću m oći da živim. Nije spreman. Vidim: nije sprem an... Primio me s razumevanjem: - Obratite se u vojni odsek. Ako m i pošalju zvanično pism o rasporediću ga u Sovjetski Savez. Avion je sleteo noću, a već u devet sati bila sam u vojnom odseku. N aš vojni kom esar je drug Gorjačev. Sedi u kabinetu, razgovara telefonom. Ja stojim. - Šta imate? Pričam mu. I tada zazvoni telefon. On uzme slušalicu, a meni će: - Neću da pišem nikakve papire. M olim ga, kleknem na kolena. Sprem na sam da m u ljubim ruke: - On mi jeje d in ac... Čak se nije pom erio od stola. Odlazim , a ipak ga molim: - Zapišite m oje prezim e... N e n apu šta m e nada: m ožda će razm isliti, m ožda će pogledati predm et m og sina, nije od kamena? Prošlo je četiri meseca. Imaju ubrzane tromesečne kurseve, a sin već piše iz Avganistana. Otprilike četiri m eseca... Sam o jedno leto... U jutru idem na p o sao ... Silazim stepenicama, a oni mi idu u su sret... Trojica u uniform am a i jedna žena. Vojnici idu napred, i svaki nosi šapku na levoj napola savijenoj ruci. Odnekud sam znala da se radi o žalosti. Znak žalosti... U tom trenutku nisam potrčala naniže, već naviše.Verovatno su shvatili: majka. I takođe krenuše n aviše... A ja onda - u lift i d ole... Treba da istrčim napolje, da pobegnem ! D a se spasim ! D a ništa ne čujem. Ništa! D ok sam išla do prvog sprata - lift se zaustavio - ulazili su ljudi - oni već stoje tamo

184


i čekaju. Pritisnem dugme i naviše... N a svoj sp rat... Krijem se u spavaćoj sobi. Oni - za m n o m ... Šapke na ru k am a... Jedan od njih je vojni kom esar, G orjačev... Iz sve snage nasrnem na njega, kao mačka, vrištim: - Vi ste skroz u krvi m oga sina! Vi ste skroz u krvi m oga sina! On je, istini za volju, ćutao, htela sam čak i da ga udarim. Ćutao je. Posle toga se više ničeg ne sećam ... Tek posle godinu dana ponovo sam se okrenula ljudima. A do tada sve sam a i sam a, kao da sam kužna. N isam bila u pravu: ljudi nisu krivi. Ali meni se tada činilo da su za smrt m oga sina svi krivi: i prodavačica u pekari, i nepoznati taksista, i vojni komesar Gorjačev - svi su krivi. Nisu me privlačili ti ljudi, već oni kao ja. Upoznali bism o se na groblju, kraj naših grobova. Uveče, s posla jedna m ajka trči iz autobusa, žuri, druga već sedi pored svog kamena, plače, treća farba ogradu. Im am o sam o jednu te m u ... D e ca... Samo o njim a pričam o, kao da su živi. Naučila sam napamet sve te p riče... - Izađem na terasu: stoje dva oficira i doktor. Ušli su u ulaz. Gledam kroz špijunku - kuda će? Zaustavljaju se kod naših vrata. Okreću se d esn o... K od kom šija?! Njihov sin je takođe u v o jsci... Z von o... Otvaram vrata: „Poginuo m i je sin?“ - „Držite se, m a ti...“ - A m eni su bez okolišanja: „M ajko, sanduk je ispred ulaza. Gde da vam ga stavim o?“ M už i ja se sprem am o na p o sa o ... N a šporetu se prži kajgana. V oda ključa u čajniku. - Odveli ga, podšišali. I posle pet meseci nose san duk... - I m og su doneli posle pet m eseci... - M og su posle devet... - Pitam onog što je bio u pratnji sanduka: „Im a li tam o nečega?“ - „V ideo sam , kad su ga stavili u sanduk. T u je on.“ Gledam ga, gledam, on spušta glavu: „Im a tam o nešto od n je g a...“

Limeni dečaci

185

- Je li se osećao sm rad? K od nas se o sećao ... - 1 kod nas se osećao. Čak su i beli crvići padali na p o d ... - A kod mene - ništa. Sam o sveže drvo. Sirove d ask e... - Ako helikopter izgori, skupljaju ih u delovima. N ađu ruku, n o g u ... Prepoznaju ih po sa tu ... Po čarapam a... - Kod nas je sanduk ceo jedan sat stajao u dvorištu. Sin je imao dva metra, desantnik. Dovezli su sarkofag - drveni sanduk i drugi, lim en i... Gde ćeš s njim u naš uski u laz... Jedva ga podiglo sedam m uškaraca... - M ojeg su osam naest dana vozili... Skupe ceo avion ... „Crnu lalu“ ... Prvo voze na Ural, posle u Lenjingrad... A tek na kraju u M in sk ... - N isu nam vratili nijednu stvarčicu. M akar nešto za uspo m en u ... Pušio je, bar da nam je ostao upaljač. - D obro je što ne otvaraju san duke... N ism o ni videli šta su uradili s našim sinovima. Uvek mi je pred očima živ. Ceo. Sedimo tam o dok ne zađe sunce. Tam o nam je dobro, zato što pričam o o deci. Koliko ćemo da živimo? N e živi se dugo s takvim bolom u duši. I s takvim uvredama. U rejonskom izvršnom komitetu su mi obećali: - D aćem o vam novi stan. Birajte koju hoćete zgradu u našem rejonu. N ašla sam: od cigle, a ne od ploča, novijeg datum a i blizu groblja, zgodno za prevoz. Bez presedanja. Govorim adresu: - Jeste li poludeli? To je cekaovska zgrada, za partijsku elitu. - Znači, krv m oga sina je tako jeftina? Sekretar partijskog kom iteta našeg instituta - dobar, pošten čovek. N e znam kako je dospeo u CK, otišao je da m oli za mene. Sam o m i je rekao: - D a si čula šta su m i rekli. Ona je skrhana od bola, a ti, šta im aš s tim? Sam o što me nisu isterali iz partije.

186


Trebalo je sam a da odem. Šta li bi m i rekli? Opet ću danas kod sinčića... Srešću se s drugaricam a. Muškarci ratuju u ratu, a žene posle... Mi posle rata ratujemo...

Majka

- Bio sam b u d ala... O sam naest go d in a... Šta sam znao? ( Pevuši.) O d Tam bova pa do Beča O d Bordoa do Kostrom e Vojnike vole mlade m o m e... Husarska pesm a... Sviđalo mi se kako mi stoji uniforma. M uškarac u vojnoj uniformi oduvek je privlačio žene. Tako je bilo pre sto-dvesta godina. Tako je i danas. K ad prikazuju rat na televiziji - gledam i ne tepćem. Uzbuđivala me je pucnjeva, uzbuđivala smrt, da uzbuđivala. Uzbuđenje - to je bilo ono pravo! Našao sam se u ratu i prvih meseci želeo da se na moje oči desi ubistvo, mogao bih o tome da pišem drugu. Bio sam bud ala... Osamanaest godin a... Iz vojničke zakletve: „ .. .Biću uvek sprem an da po naređenju Sovjetske vlade branim svoju D om ovinu - Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, i kao vojnik Oružanih snaga SSSR-a, kunem se da ću je braniti herojski, s umećem, dostojanstvom i čašću, ne štedeći svoju krv i sam život radi postizanja potpune pobede nad neprijateljim a... “ Avganistan mi se učinio kao raj... Ranije sam tako nešto video sam o u „Klubu filmskih putovanja“ . .. na T V ... Kuće od nabijene zemlje, tuđe ptice. Planinski venci. Nikad nisam video planine. Ni kam ile... Prvi put sam video kako rastu

Limeni dečaci

187

pom orandže... A da mine vešaju na drveće kao pomorandže (zakačiš antenu za granu i - eksplodira), saznao sam kasnije. Digne se vetar - ,,avganistanac“, magla, tama, prst se pred okom ne vidi, slep si. D onesu ti kašu, pola porcije - p esak ... Za nekoliko sati - sunce, vide se vrhovi planina. M itraljeski rafal, ili pucanj iz minobacača, škljocanje snajpera. N em a dvojice. Zastanem o, pripucam o. Krenem o dalje. I opet sunce, planine. Blesak zmije nestale u pesku. Riblji blesak... (Zamislio se.) Uglavnom ne um em da pričam. Govor m i je iskvaren... D anas se trudim ... U školi nisam bio odlikaš, niti u ratu heroj. O bično gradsko derište. O drastao sam u dvorištu, roditelji nisu imali vremena da se bave našim vaspitanjem . Rasli sm o u školi i u dvorištu. Ne znam kako da odgovaram na vaša pitanja. Ne um em ... Osrednji sam čovek, nikada nisam razm išljao o velikim stvarima. Jednog se sećam ... Čak i ako oko tebe fijuču meci, još uvek ne možeš da pojm iš, šta je to smrt. Čovek leži u pesku, a ti ga zoveš... Još uvek ne shvataš šta je sm rt... Takva je o n a... Ranjen sam u nogu, ne baš m n o go ... Pomislio sam: „Izgleda da sam ranjen.“ S čuđenjem sam pomislio. Kao sa strane. Boli, ali još uvek ne veruješ da se to tebi dešava. Novajlija, još uvek ti se puca. M om ci nožem rarzrežu saru čizme - probiju mi venu. Podvežu nogu gurtnom. Boli me, ali ne m ogu to da pokažem, izgubio bih poštovanje prem a sebi kao muškarcu. Trpim . Jurcam od tenka do tenka - na nišanu, sto metara. Tam o se puca, pršti kamenje, ali ja neću reći da ne m ogu da trčim, ili puzim. Ja sebe poštujem .,, Prekrstim se - i trčim ... H ram ljući... U čizm am a krv, svuda krv. Borba se produžila preko sat vremena. Izašli smo u četiri ujutru, a borba se završila u četiri po podne, za to vreme ništa nismo jeli. Ruke su m i bile u spostvenoj krvi, nije m i smetalo, takvim rukama jeo sam beli hleb. Posle su m i preneli da mi je drug umro u

188

SVETLANA A L E K S IJE V IČ

bolnici, m etak ga je pogodio u glavu. M islio sam , pošto je poginuo, za par dana neko će na večernjoj prozivci, m ožda, reći koju reč o njemu: „D aško Igor poginuo je ispunjavajući internacionalni dug.“ Bio je tih, kao ja, nije bio heroj, nije se gurao u prve redove, pa ipak nije zaslužio da odm ah bude zaboravljen, precrtan sa spiska. Ali, osim mene, niko ga se više nije sećao... Odlučio sam da se oprostim od njega... Ležao je u sanduku,.. Dugo sam ga posmatrao, upijao pogledom, kako bih posle m ogao da se sećam ... U T aškentu... N a kasam a nem a karti. Uveče se u vozu dogovorim o s kondukterima: dam o po pedest rubalja, seđnemo i krenemo. N as četvorica u kupeu, i dva konduktera, svaki je dobio po sto rubalja. M om ci su u biznisu. A nas baš briga! Sm ejem o se bez razloga, utroba nam klokoće: „Živi smo! Živi!“ K od kuće otvorim v ra ta... U zm em vedro i odem po vodu. Preko svog dvorišta! V ojnu nagradu - m edalju - uručili su m i na fakultetu. Posle se u novinama pojavio članak: „N agrada je našla heroja“ . Bilo m i je sm ešno, kao da su me pronašli „crveni tragači“ *, i kao da je od rata prošlo četrdeset godina. Nikad nisam govorio da sm o otišli tam o da bi se na avganistanskoj zemlji zapalio plam en Aprilske revolucije. Ali su n apisali... Pre vojske voleo sam lov. M aštao sam : odslužiću, otići ću u Sibir i biću lovac, je g e r**. Bio sam b u d ala... Osam anaest g o d in a... A sada? Otišao sam s drugom u lov, on je ustrelio gusku, a posle sm o ugledali ranjenu pticu. Jurio sam je ... D rug puca. A ja je jurim , da je uhvatim živu. Ne želim da je ubijem ... * Crveni tragači (KpacHbie c7ie«onMTbi), ljudi koji kopaju na mestima bitaka i tragaju za posmrtnim ostacima poginulih. (Prim. prev.). ** Nemački fa g e r, lovac. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

189

Bio sam ... derište... Šta sam znao? Čitao sam m nogo ratnih knjiga, u njima lepo pišu. A ja nemam šta da kažem ...

(Spremala sam se da pođem. Iznenada, otvara frižider, vadiflašu votke, sipa pola čaše i pije naiskap .) Jebem ti ovaj život! I ovaj rat! Žena m i je rekla: „T i si fašista!“ - i otišla. Odvela je i ćerku. Sve što sam vam ovde napričao - prazna je priča. Bajka! N isam poznavalac žena, a ni svetskog poretka... U ratu sam mislio: „Vratiću se i oženiti.“ Vratio sam se - i oženio. ( Sipa sebijoš votke.) V o tk a... Knjige i v otk a... Tu je zakopana tajna ruske duše, tu tražite korene ruskog patriotizma. M i verujemo rečima, kvačicama na papiru... ,,Ti si fašista!" - i otišla. Neka su proklete mumije iz Kremlja. N jim a je bila potrebna svetska revolucija... A ja imam sam o jedan život... Jedan život! Sećam se očiju psa koji je sedeo pored ubijenog vojn ika... E-e-e... Đavolje mumije! Sinoć san jam ... Ljudi jure kao granate i ponašaju se kao granate. Padaju b o m b e... Ne znam, kakve su to bom be - svi ljudi su mrtvi, a autobus i stvari su čitavi... Apsolutno! E-e-e... Volim! V o lim je ... N isa m b io sd ru g o m ž e n o m ... Briga me za rat! Heroji? Heroji su isto ljudi kao i svi drugi: lažljivi, gramzivi i pijanci. Nemojte da izmišljate heroje. Nem ojte da ih stvarate... Bolje je da pišete o ljubavi... N a šta miriše rat? E -e-e... To je miris ubistva, a ne smrti. Smrt drukčije miriš e ... (N alivajoš votke.) D am i votku ne nudim, a vino, ćorak, nemam, vino ne koristim. Za ljubav! Avganistanci se ne plaše sm rti... Ako se ljudi ne plaše smrti, zašto ih onda ubijati? Kakav je sm isao? Dečaci iz Rjazanja, iz zabačenih sibirskih sela... Umislili sm o, ako u kućam a nemaju toalet i toaletni papir (brišu se kamenčićima), da su niži od nas. Izmislili smo to kako bi nam bilo lakše da ih ubijam o... Sve sam joj to isp ričao ... M ožda nije trebalo? N aravno, nije treb alo ... Trebalo je da izigravam h eroja... A ja

190


sam joj ispričao d a je ubiti čoveka jednostavno, kao i ubiti patku u lovu. Uzm eš na nišan, ciljaš i pritisneš okidač. U početku pucam i zatvaram oči, a posle sam gledao. Pijan sa m ... M o g u ... E -e-e... Reći ću ... Sve vrem e sam želeo ž en u ... Nepredvidivo, d ođ av ola... Čovek se u ratu ponaša nepredvidivo... D a sam se vratio kao heroj, ne bi me žena napustila. Izgubili sm o rat. Zem lja se raspala. Z bog čega bi žene poštovale m uškarce?! D ođavola! Pijan sam ... Pardon, gospođo spisateljice. Hteli ste istinu? Evo vam istin e... U m reti je lako, živeti je teško. U kom sm islu... U ko m ... Leži ubijeni, a iz džepa m u ispada gom ila čekova. Skupljao za život, za lep život. Bio sam bu d ala... B u d ala... A rat... Tam o im a m nogo lepog... V atra - to j e lepo... G ori kišlak - izgori, ljudi beže i odvežu, puste sve životinje. Vrate s e ... N em a k u ća... Iz zemljanih razvalina izlaze životinje, ljudi ih grle, plaču, zovu po imenu: „Živ si! Živa si!“ (Pokušava da stavi čašu nasto. O napada.) Ostav! Stoj! M ajku ti tvoju, stoj! Pardon, m ad am ... Pijem, sam i vidite - pijem. Piću dok ne zaboravim ... Rat, d o k n e zaboravim ... Ž en u ... Od onih sam što m a lo p iju ... P ije ,a s v e m u je m a lo ... E to ,o tišla je ... Pet godina je trpela... D on osio sam joj cveće, u svakom džepu po buket visibaba. Onih prvih! Pijan s a m ... E -e-e... Sanduci su bili sabijeni, kao gajbe s v o će m ... U k asarn i... N a zidu plakat o neraskidivom sovjetsko-avganistanskom prijateljstvu ... D a! A m ožda će m i se žena vratiti? Prestao bih da p ijem ... {Uzima flašu.) Knjige i v otka... Dve ruske tajn e... Sada m nogo čitam. K ada živiš bez ljubavi, im aš m nogo vremena. Televiziju ne gled am ... Budalaštine! Pišite, m ad am ... P išite... A zašto žene pišu o ratu, gde su m uškarci? M ajku m u! T reba poznavati ra t... T o znanje nije knjiško, nije iz onog šta sam video, ono je i ranije bilo u meni. Odakle to ...

Limeni dečaci

191

U ljubav se ne razumem, za mene su žene manje razumljive od rata. N em a ništa gore od ljubavi.

Vojnik, tenkista

- Ko vam je rekao da ljudi ne vole rat? Ko vam je to rekao... U A vganistan n isam otišao sa m ... Poveo s im i svog psa Č aru ... Vikneš: ,,U m ri!“ - on pada. „Zatvori oči“ - on šapam a pokriva njušku i oči. Ako m i nije dobro, ako sam m nogo neraspoložen, sedi pored mene i plače. Prvih dana bio sam bez reči od ushićenja što sam se uopšte našao tamo. Od detinjstva sam teško bolestan, nisu m e prim ili u vojsku. Ali kako to? M om ak - a nije služio vojsku? Sram ota. Smejaće m i se. V ojska je škola života, tu se postaje m uškarac. N ajzad su me primili. Počeo sam da pišem molbe, da me pošalju u Avganistan. - Crći ćeš tam o za dva dana - prete mi. - Ne, ja m oram da idem. - Hteo sam da dokažem da sam kao i svi drugi. Roditeljim a nisam rekao gde služim. Još od svoje dvanaeste godine patim od zapaljenja limfnih žlezda, naravno sazvali bi doktore sa svih strana. N apisao sam im da me šalju u D DR. Saopštio sam sam o broj vojne pošte, kao tajna jedinica, zabranjeno je otkrivanje grada. D ošao sam sa psom i gitarom . U posebnom odeljenju me pitaju: - Kako si ti ovam o dospeo? - A evo k a k o ... - Ispričam koliko sam m olbi napisao. - Nije m oguće, sam si hteo? Jesi li ti lud? N ikad nisam pušio. Poželeo sam da pušim . Video sam prve ubijene: noge odsečene do struka, rupa u glavi... Sklonim se u stranu i pad n em ... E, d a... Heroj!

192


N aokolo pesak i pesak. N išta ne raste sem kamiljeg durijana. U početku sam m islio na kuću i m am u, a onda sam o na vodu. Pedeset stepeni iznad nule, koža se topi na automatu. Ruke su m i bile crvene, opečene. Omiljena sećan ja... Vizije ... Kako bism o se, na odsustvu u Sovjetskom Savezu, do besvesti prejeli sladoleda od pavlake. Posle borbe oseća se m iris p ržen og... Svi pričaju: „D uša! D uša!“ U ratu je duša nešto apstraktno, tam o čovek prelazi u drugo stanje. Snovi su teški... Sve vreme me budi divlji kikot. Č ak me ponekad neko pozove po im enu... Otvorim oči i setim se: rat! Ja sam u ratu! Jutro ... M om ci se umivaju, briju ... Zbijaju šale, pošalice, podvale: sipati nekom vodu u pantalone... Za vreme m arša snovi su kratki - dva-tri sata, najbolje je kad ti dežurstvo padne početkom noći, pošto je jutarnji san najtvrđi. Jutarnja sm ena im a obavezu da kuva čaj. Tokom m arša hrana se sprem a u polju, na vatri. Sledovanje: dve konzerve kaše s m esom po dvesta gram a, m ala pašteta, dvopek ili galete, dva pakovanja šećera (kao u vozu) i dve kesice čaja. Ponekad su iz rezervi davali i konzervu gulaša, po jednu na nekoliko ljudi. Udružiš se s nekim i u njegovoj porciji podgreješ kašu, a u svojoj kuvaš čaj. Tokom noći neko je ukrao autom at ubijen og... Pronašli su ga. V ojnik iz naše čete. Prodao ga je u dućanu za osam dest hiljada avganija. Pokazao je kupljeno: dva magnetofona, krpe od džinsa. Sam i bism o ga ubili, raskom adali, ali bio je pod stražom . N a sudu je ćutao. Plakao. U novinam a su pisali o ,,podvizim a“ . Bunili sm o se. Ali čudno: vratim se kući, prođu dve godine, čitam novine, tražim o „podvizim a“ - i verujem. Tam o m i se činilo: vratiću se kući - i preurediću svoj život. Prom eniću ga. M nogi se vrate, razvedu, ponovo se ožene, odu nekud. N eko u Sibir da gradi naftovode, neko

Limetti dečaci

193

u vatrogasce. Tam o gde im a rizika. Više te ne zadovoljva jednostvan život kao zam ena za pravi život. V ideo sam m om ke s opekotinam a... U početku su žuti, sam o im oči sijaju, kad im se oljušti koža - ružičasti s u ... A odlazak u planine? O vako to izgleda: autom at se podrazum eva, dvostruki borbeni kom plet - oko deset kilogram a metaka, isto toliko granata, plus na svakog čoveka m ina - otprilike jo š deset kologram a, pancir, suvi obrok - ukupno, sa svih strana na tebi visi oko četrdeset kilogram a, ako ne i više. Gledaš čoveka m okrog od znoja, kao da ga je pljusak oblio. V ideo sam po m o ran d žin u koru na ukočenom licu ubijen o g ... Zašto p o m o ran d žin u ... Video sam prijateljstvo, kukavičluk... N isk o st... Ali vi, m olim vas, ne tucite iz sve sn age... Oprezno s tim ... M nogo se sada ... Huli. Ipak, iz nekog razloga niko ne vraća partijsku knjižicu. Zato što sm o m i bili tam o niko nije sebi sručio m etak u glavu. A vi? Šta ste vi, kao poznata spisateljica, radili, dok sm o m i bili tam o? (Želi da završi razgovor, ali se posle predomisli.) Vi ste pisali k n jigu ... Zar ne? I gledali televiziju... Vratio sam se ... M ajka me kao m alog svukla, opipala: „M ilo moje, ceo je.“ Spolja ceo, a u meni gori. Sve mi izgleda loše: žarko sunce - loše, vesela pesm a - loše, nečiji smeh loše. Plašio sam se da ostanem sam kod kuće, spavao sam poluotvorenih očiju. U m ojoj sobi su one iste knjige, fotografije, magnetofon, gitara. Samo mene nema, onog starog... N em a m e... Ne m ogu da prođem kroz park - osvrćem se. U kafeu konobar m i stane iza leđa: „Poručite." H oću da skočim i bežim, ne podnosim da m i neko stoji za leđima. U gledam m angupa i prva m isao: ,,Streljati!“ Tam o sam svakome m ogao da priđem i da ga zakoljem kao k o k o š... U ratu je sve užurbano. Tam o si prinuđen da radiš stvari koje su potpuno suprotne od onoga što se traži u m irnodopskom

194


životu. A ovde m oraš da zaboraviš navike stečene u ratu. Odličan sam strelac, precizno bacam granate. Kome to ovde treba? Tam o sm o mislili da im am o šta da branimo. Branili sm o našu Dom ovinu, naš život. A ovde drug ne može da ti pozajm i tri rublje: ne da m u žena. Kakav je to drug? Shvatio sam : kod kuće nism o potrebni. N ije potrebno ono što sm o proživeli. Suvišno je, neprijatno. M i sm o suvišni i neprijatni. Odm ah posle Avganistana radio sam kao mašinbravar, instruktor u rejonskom komitetu komsomola. N apustio sam to. Svuda je trulo. Ljudi su zauzeti zaradam a, vikendicama, sveže dimljenom kobasicom. Nikog za nas nije briga. D a sam i ne štitimo svoja prava, ovo bi bio nepoznat rat. D a nas nema ovoliko m nogo, stotine hiljada, o nam a se ne bi znalo, kao što se ništa ne zna za Vijetnam, E gipat... Tam o sm o svi mrzeli duhove. A koga sada da mrzim, da bih im ao drugove? Išao sam u vojni odsek, tražio da me pošalju negde na „vruću tačku“ ... Tam o ovakvih kao što sam ja im a mnogo - onih kojim a je rat isterao pamet. U jutru se probudiš i srećan si ako se ne sećaš snova. Nikom ne prepričavam svoje snove, ali m i se oni v raćaju ... Sve jedni te isti sn o vi... Ja, kao spavam i vidim veliko m ore lju d i... Svi ispred naš,e k u će... Osvrćem se, tesno mi je, ali iz nekog razloga ne m ogu da ustanem . U tom trenutku shvatam da ležim u san duku... Sanduk je drven, nije optočen lim om . T oga se dobro sećam ... Ali, živ sam , shvatam da sam živ, ipak ležim u sanduku. Otvaraju se vrata, svi izlaze na put, i mene iznose na put. M asa ljudi, svim a na licim a tuga i jo š neko tajno ushićenje... M eni neshvatljivo... Šta se desilo? Zašto sam u sanduku? O djednom se povorka zaustavlja, čujem neko govori: „D ajte čekić.“ Tu me ozari misao: ovo je sa n ...

Limeni dečaci

195

Opet neko ponavlja: „D ajte čekić“ ... Kao na javi i kao u sn u ... I treći put neko govori: „D ajte čekić.“ Čujem kako udara poklopac, lupa čekić, jedan ekser mi se zariva u prst. U daram o poklopac glavom , nogam a, zam ahnem i poklopac odleti, padne. Ljudi gledaju - dižem se, uspravio sam se do pojasa. Hteo bih da vičem: boli me, zašto me zakivate ekserim a, ne m o gu tam o da dišem . O ni plaču, ali m eni ništa ne go v o re... Svi su kao n em i... N a licim a ushićenje, ushićenje tajn o ... N evidljivo... A ja g a v i d im ... U očavam g a ... Ne znam, kao da pričam s njim a da bi me čuli. Čini mi se da vičem, a usta su m i stisnuta, ne m ogu da ih otvorim. O nda legnem natrag u sanduk. Ležim i mislim: oni žele da um rem , m ožda sam stvarno um ro, i treba da ćutim. Neko opet govori: „D ajte čekić...“

Vojnik, vezista

DAN TREĆI

,

„Ne obraćajte se k vračarima i gatarima niti ih pitajte, da se ne skvrnite od njih“

„ Upočetku stvori Bog nebo i zemlju...

I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi. Potom reče Bog: neka bude svodposred vode, da rastavlja vodu od vode... A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bijutro, dan drugi. Potom reče Bog: Neka se sabere voda štojepod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako... I pusti iz sebe zemlja travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, u komeje seme njegovopo njegovim vrstama... I bi veče i bijutro, dan treći...“ Šta tražim u Svetom pism u? Pitanja ili odgovore? Kakva pitanja i kakve odgovore? Koliko u čoveku ima čoveka? Jedni misle - mnogo, drugi tvrde - malo. Ispod tankogsloja kulture izviruje zver. Onda, koliko? On bi mogao da mipomogne, mojglavni junak... Ali on odavno ćuti... Iznenada, uveče - zvono:

200


- Sveje bilo glupo? Zar ne? Nije li tako? Znaš li ti šta to

za mene znači? Za nas? Otišao sam tamo kao normalan sovjetski momak. Domovina nas neće izdati! Domovina nas nećeprevariti! Ne može se bezumniku zabraniti njegovo bezumlje... Jedni kažu - izašli smo izčistilišta, drugi - izseptičke jam e... Dabogda vas kuga odnela! Ja hoću da živim! Hoću da volim! Uskoro će mi se roditi sin... Daću mu ime Aljoška - ime poginulog druga. Posle će se roditi devojčica, želim još i devojčicu, biće Aljonka... Nismo se uplašili! Nismo vas prevarili! Gotovo je, basta! Više vas neću zvati... Za meneje ovapriča završena... lzlazim iz nje... Nećupucati u sebe i neću se baciti s balkona... Hoću da živim! Da volim! Drugiputsam preživeo... Prviput tamo, u ratu, a drugiput - ovde. Gotovo je! Zbogom! Spustioje slušalicu. A ja sam jo š dugo s njim razgovarala... S lu šalaga... Autor

- Iznad grobova okačite table, uklešite u kamen, d a je sve bilo uzalud! Uklešite u kamen, da se vekovim a p a m ti... Još uvek sm o tam o ginuli, a ovde su nam već sudili. Dovezu ranjenike u Sovjetski Savez i iskrcaju ih n a kargo terminalu, da narod ne primeti. Niste znali... N iko od vas nije razmišljao: zašto se posle odsluženog vojnog roka u mirnodopsko vreme m ladi m om ci vraćaju s ordenom Crvene zvezde i s medaljam a Za hrabrost i Za ratne zasluge. Dovozili su sanduke i bogalje. Niko nije postavljao takva p ita n ja... N isam ču o ... Čuo sam nešto d ru g o ... D ođem osam deset šeste na odsustvo, i pitaju me: sunčate se tam o, pecate ribu, zarađujete gom ilu novca? Novine su ćutale ili lagale. Televizija takođe. Sada pišu da sm o okupatori. Ako sm o bili

Limeni dečaci

201

okupatori, zašto sm o ih onda hranili, delili im lekove? Uđem o u kišlak - raduju se ... Izađem o - takođe se rad u ju ... Nikad nisam shvatio zašto se uvek raduju. Ide au tobu s... Deca i žene, sede čak i na krovu. Zaustavljam o: provera! Prigušen pucanj iz pištolja - m oj borac pada licem u p e sak ... Prevrnemo ga na leđa: metak u srce... Bio sam sprem an da ih sve pobijem bacačem g ran ata... Pretresemo ih - nem a pištolja niti bilo kakvog drugog naoružanja. K orpe s voćem , bronzani čajnici za prodaju. U autobusu sam o žene i bačat, kao Cigančići. A moj borac je pao ničice u p e sak ... Okačite table iznad grobova, uklešite u kamen, da sve je bilo uzalud! Išli sm o kao i o b ičn o... O djednom na nekoliko m inuta izgubim moć govora... Od nekog predosećanja... Hteo sam daviknem : ,,Stoj!“, a n e m o g u . Produžim ... Blesak! Izvesno vrem e... Izvesni trenutak... Izgubim svest, a onda vidim da sam na dnu rupe. Puzim. Ne osećam b o l... sam o nem am dovoljno snage da puzim , svi me pretiču... Im a četiristo m etara da se puzi, svi me pretiču... Četiristo m etara... A onda je neko rekao: „Sednim o. Već sm o na bezbednom .“ Hteo sam da sednem, kao i svi, i ... tek tada vidim: nem am n o ge... Pružam ruku ka autom atu, da se ubijem! Oteli su m i autom at... Neko je rekao: „M ajor je ostao bez n ogu... Ž ao m i je m a jo ra ...“ Čim sam ču o reč ,,žao“, b o ljeo b u zela celo m oje telo ... Tako strašan bol, počeo sam da zavijam ... Ostala mi je navika da idem sam o putem. Po asfaltu. Ne idem stazom kroz šum u... Plašim se da idem po travi... ispred naše zgrade je meka prolećna trava, ali me je ipak strah ... U bolnici su svi koji su ostali bez obe noge tražili da budu u istoj sobi. Skupili sm o se nas četvorica... Ispred svakog kreveta po dve drvene noge, ukupno osam drvenih n o gu ...

202


Dvadeset i trećeg februara, na D an Sovjetske armije, dovede nastavnica devojke-učenice, sa cvećem. D a nam čestitaju praznik! One - stoje i plaču. Dva dana u sobi niko ne pipa hranu. Ćutimo. Jednom dođe nečiji rođak, donese nam tortu: - Sve je bilo uzalud, m om ci! U zalud! Ali nem a veze: dobićete penziju, po ceo dan ćete gledati televiziju. - Gubi se! - prem a njem u polete četiri štake. Kasnije su jednog skinuli s v ešala... Čaršav oko vrata, hteo da se obesi o prozorsku ručku... Stiglo m u pism o od devojke: „Z naš, ’avganistanci’ nisu više u m o d i...“ A on n em adve noge... Iznad grobova okačite table, uklešite u kamen: sve je bilo uzalud! Recite to m rtvim a...

Major, komandir planinskog voda

- Odande sam se vratila s željom da sedim ispred ogledala... I da se češljam ... Želela sam da rodim dete. Da perem pelene, slušam dečji plač. A lekari su mi zabranili: „Vaše srce neće izdržati takav napor.“ N isam ih p o slu šala... Rodila sam svoju devojčicu s m u k o m ... Uradili su mi carski rez zato što sam dobila srčani napad. „Ali niko neće shvatiti - pisala m i je drugarca u pism u koje sam dobila u bolnici - da sm o se vratili bolesni. Reći će: to nije ranjavanje...“ I, verovatno, niko mi sada neće poverovati kako je za mene sve to počelo... U proleće osamdeset druge godin e... Pozvali su me - mene, vanrednu studentkinju univerziteta (bila sam tada treća godina filološkog fakulteta) - u vojni komesarijat: - Potrebna je medicinska sestra u Avganistanu. Kako vi na to gledate? Dobijaćete platu i po. Plus čekovi.

Limeni dečaci

203

- Ali ja studiram. - Po završetku medicinske škole radila sam kao medicinska sestra, ali sam maštala o novoj profesiji - htela sam da budem nastavnica. Neko odm ah pronalazi svoj poziv, a ja sam prvi put pogrešila. - Jeste li vi kom som olka? - Da. - Razmislite. - H oću da studiram. - Savetujemo vam da razmislite. U suprotnom, pozvaćemo univerzitet i reći kakva ste vi komsomolka. Domovina zove... U avionu Taškent - Kabul m oja saputnica se vraćala sa odmora: - Jesi li ponela peglu? Ne? A rešo? - Ne, idem u rat. - Ah da, jasno mi je, još jedna romantična glupača. Voliš ratne rom ane... - Ne, ne volim ratne romane. - A zašto onda ideš? To prokleto ,,zašto“ pratiće me tamo čitave dve godine. I stvarno - zašto? To što su nazivali kontrolnim punktom zapravo je niz šatora. U šatoru - ,,Trpezariji“ - služe deficitarnu heljdu i vitamine undevit. - Ti si lepa devojka. Zašto si ovde? - pita m e stariji oficir. Rasplakala sam se. - Ko te je uvredio? - Vi ste me uvredili. - Ja?! - Vi ste danas peti koji me pita zašto sam ovde. Iz Kabuia u Kunduz - avionom, iz Kunduza u Fajzabad - helikopterom . Pom enem li Fajzabad: m a nije m oguće? Tam o se puca, ubija, kraće rečeno - zbogom! Videla sam

204


Avganistan odozgo, velika lepa zemlja: planine - kao naše, planinske reke - kao naše (bila sam na Kavkazu), predeli kao naši. Zavolela sam ih! U Fajzabadu sam postala sestra-instrum entarka. M oje domaćinstvo je bio šator - ,,Operacioni“ . Čitav medsanbat je bio smešten po šatorim a. Šalili sm o se: „Spustiš noge s poljskog kreveta i već si na poslu.“ Prva operacija - ranjavanje arterije ispod ključne kosti kod stare Avganistanke. Gde su paeni za krvne sudove? N em a dovoljno paena? Držala sam prstima. Treba konac za šivenje... UzmeŠ kalem, onda drugi, raspada ti se u rukam a, pretvara u prašinu, Izgleda da su stajali u m agacinu još od onog rata, četrdeset prve. Ali Avganistanku sm o spasili. Uveče zavirim s hirurgom u stacionar. Hteli sm o da vidimo kako se oseća. Leži otvorenih očiju, ugledala n a s,,. Počinje nešto da m rm lja.,. Mislila sam: hoće nešto da nam kaže. D a nam se zahvali, A ona je htela da nas plju n e... N isam tada shvatala - oni imaju pravo na mržnju. Iz nekog razloga očekivala sam da nas vole. Skamenila sam se: spasili sm o je, a o n a ,.. Ranjenike su dovozili helikopterim a. Č uješ zvuk helikoptera i trčiš. Živa u term ometru stoji na čtrdesetom podeljku... Četrdeset stepeni iznad nule! Bilo je i ped eset.,. U operacionom ne m ože da se diše. Jedva uspevam salvetom da brišem znoj s hirurga, on stoji nad otvorenim ranama. Neko od „nesterilisanog" osoblja daje m u da pije, preko cevčice od infuzije, provučene kroz masku. N em a dovoljno krvne plazme. Pozovu vojnika. On odm ah legne tu na sto i daje krv. Dva hirurga... Dva stola... I sam o ja kao instrumentarka. Asistirali su i terapeuti. Pojm a nisu imali o sterilnosti, M uvaju se između đva stola. O djednom se iznad jednog stola ugasi sijalica, N eko dohvati da je zavije sterilnim rukavicama.

Limeni dečaci

205

- Napolje odavde! - Šta ti je? - Napolje!!! N a stolu leži čovek... Otvorenog grudnog k o ša ... - Napolje!!! Dan i noć stojim o za operacionim stolom , a ponekad i duplo više. Ili donose ranjene u borbi, ili krene sam oranjavanje - pucao sebi u koleno ili povredio prste na rukama. M ore k rv i... Ponestane nam v ate ... Prezirali su one koji odluče da pucaju u sebe. Čak sm o ih i mi, m edicinsko osoblje, grdili. I ja sam ih grdila: - M om ci ginu, a ti bi da ideš m am i? Vidi ti, ranio se u koleno... Prstiće izgrebao... nadao si se da će te poslati u Sovjetski Savez? Što nisi pucao u slepoočnicu? Ja bih na tvom m estu pucala sebi u slepoočnicu. Kunem se, tako sam im govorila! T ada su m i izgledali kao prezrene kukavice, tek sada shvatam da je to m ožda bio protest, nisu hteli da ubijaju. Ali to tek sada počinjem da shvatam. Osam deset četvrte... V ratilasam se kući... Jedan poznanik me neodlučno upita: - Šta misliš, treba li mi tam o da budemo? Usprotivila sam se: - Da nism o mi, tam o bi bili Amerikanci. M i sm o internacionalci, Kao da sam to m ogla nečim da dokažem. Začuđujuće je kako sm o tam o malo razmišljali, Gledali sm o naše m om ke raskom adane, s opekotinam a. Gledali sm o ih i učili se da m rzim o. N ism o učili da m islim o, Uzletimo helikopterom ... Stane ti dah od lepote! Pustinja ima svoju lepotu, pesak nije mrtav, kreće se, živ je. Prostiru se planine, pokrivene crvenim m akom Ui nekim drugim, meni

206


nepoznatim cvetovim a... A ja više ne m ogu da se divim toj lepoti. Ne m ogu od sveg srca. M eni se više sviđao m aj, koji pali od vrućine, gledam pustu, suvu zemlju s osvetoljubivim osećanjem: tako vam i treba. Zbog vas ovde ginemo, mučimo se. Obuzim ala me je mržnja! Ne sećam se d an a... Sećam se ran a... Prostrelne rane, rane od eksplozije m in e... H elikopterislećuli sleću. Donose n o sila... Oni leže prekriveni belim čaršavima, a po belom se razlivaju crvene m rlje... R azm išljam ... Pitam s e ... Zašto se sećam sam o strašnih stvari? Postojalo je i prijateljstvo, uzajam no spasavanje. I herojstvo. M ožda mi smeta ona stara Avganistanka? Zbunjuje m e... Spasili sm o je, a ona je htela da nas pljune u lice. Kasnije sam saznala... Doveli su je iz kišlaka kroz koji su prošli naši specnazovci... Niko živ nije ostao, sam o ona. Od čitavog kišlaka. Ako krenemo od početka, upravo su iz tog kišlaka pucali i oborili dva naša helikoptera. Spaljene pilote su preklali vilam a... A ako idemo dalje, do kraja... N ism o se pitali: ko je prvi, a ko poslednji? Žalili sm o sam o svo je... Pošalju našeg doktora u borbu. Prvi put se vrati i plače: - Čitav život učim da lečim. A danas sam u b ijao ... Zašto sam ih ubijao? Posle mesec dana mirno analizira svoja osećanja: - Pucaš i obuzme te strast: evo ti šta si tražio! N oću su po nam a padali paco vi... Prekrivali sm o krevete gazom. Muve su bile kao kašičice. Navikli sm o se i na muve. Čovek je životinja koja se na sve navikava. N a sve! Devojke su za uspom enu sušile škorpione. Debeli, veliki, čuče na špenadlam a ili vise na končićima, kao broščići. Ja sam se bavila ,,tkanjem “ . U zm em od pilota padobransku užad i izvlačim iz njih niti koje posle sterilišem. T im koncim a sm o ušivali rane. Odem na odm or i donesem kofer pun

Limeni dečaci

207

igala, paena, hirurškog materijala. Luda! Donela sam peglu da ne bih zimi na sebi sušila m okar mantil. I rešo. N oću - cela soba valja loptice od vate, perem o i sušim o gazu. Živeli sm o kao jedna porodica. Već sm o predosećali, kad se vratimo, bićemo izgubljena generacija. Suvišni ljudi. Počele su da stižu čistačice, bibliotekarke, šefice restorana, u početku sm o se pitali: čemu čistačice na dve-tri prostorije ili bibliotekarka za dve desetine pohabanih knjiga? Šta će hiljade žena u ovom ratu? Čem u to? E pa, shvatate li?... Finim rečim a vam ne m ogu o bjasn iti... K njiževnim ... A prosto rečeno: sam o zbog jedne stvari... Da m uškarci ne bi podivljali... I mi smo okretali glavu od tih žena, m ada nam one ništa nisu skrivile. Bila sam tam o zaljubljena... Imala sam voljenog čovek a ... On je živ ... Ali m uža sam prevarila kada sam se udavala, rekla sam m u da je onaj kojeg sam volela ubijen. Nije ubijen ... M i sm o ubili našu ljubav... - Jesi li im ala prilike da vidiš živog duha? - Pitaju me kod kuće. - Sigurno im a banditsku njušku i nož u zubima? - Srela sam ga. Lep mladić. Završio je M oskovski politehnički fakultet. Moj m lađi brat je zam išljao nešto iz Tolstojevog Hadži Murata. - A zašto ste radili po dva-tri dana? M ogli ste da odradite po osam sati i da se odmarate. - Šta vam je? Zar ne shvatate?! N e sh v ataju ... Znam , nigde kao tam o neću biti tako potrebna. Idem na posao, čitam knjige, perem veš. Slušam muziku. Ali život nema onaj smisao koji je imao tamo, nema ga ovde. Ovde se sve radi s pola sn age... U pola g la sa ...

Medicinska sestra

208


- Rodila sam dva sina, dva draga dečaka... Rasli su: jedan veliki, drugi mali. Stariji, Saša, krenuo u vojsku, a m lađi u šesti razređ. - Saša, kuda te šalju? - Kuda D om ovina naredi, tam o ću i da idem. Kažem mlađem: - Vidi Jura, kakvog im aš brata! Stiglo vojničko pism o, a Jura trči s njim: - N ašeg SaŠu Šalju u rat? - Sine, u ratu se gine. - M ama, ti ne razumeš, vratiće se s medaljom za hrabrost. Uveče, u dvorištu igra se s drugovim a - ratuju s duhovima: - P a-pa... P a-p a... Pa-pa... Vrati se kući: - M am a, šta m isliš hoće li se rat završiti pre nego što napunim osam naest godina? - Želim da bude ranije. - Im a sreće naš Saša - biće heroj. Bolje da si prvo mene rodila, a njega posle. ...D o n eli Sašin koferčić, u njem u plave kupaće gaće, četkica za zube, parče sapuna i kutija za sapun. Identifikacioni list. - Vaš sin je um ro u bolnici, Kod mene kao ploča u grlu ... Njegove reči: „Kuda Domovina naredi, tam o ću i da idem ... K uda D om ovina naredi, tam o ću i da id em .. Uneli su i izneli sandučić, kao da u njem u ničeg nije bilo. K ad su bili mali, zovnem: Saša! - trče obojica, zovnem: Jura! - odazivaju se i jedan i drugi. Čitavu noć sedim i dozivam:

Limeni dečaci

209

- Saša! - Sandučić ćuti, težak sandučić, od lima. Podignem ujutru glavu - ugledam mlađeg. - Juročka, gde si bio? - Mama, kad ti jaučeš, hteo bih da pobegnem na kraj sveta. Krio se kod kom šija. Pobegao je s groblja, jedva sm o ga našli. Doneli su nam Sašine nagrade: dva ordena i m edalja Za hrabrost. - Jura, vidi, kakva je medalja? - M am a, ja vidim, a naš Saša ne v id i... Tri godine je prošlo otkako nemam sina, nijednom ga nisam sanjala. Stavim pod jastuk njegove pantalonice, majičicu: - D ođi m i u san sine, da se v id im o ... N em a ga. Šta sam m u skrivila? S prozora našeg stana vidi se škola i školsko dvorište. Tam o se igraju deca - ratuju s duhovima. Sam o čujem: - P a-pa... P a-pa... P a-pa... Legnem uveče i molim: - D ođi m i u san, sine. D ođi da se vidimo. Jednom sam sanjala san d u k ... Prozorčić tam o gde je glava - veliki... Nagnem se da poljubim ... Ali tam o neko leži. To nije moj sin ... Neko tam noput... Neki avganistanski dečak, ali liči na S a šu ... Prva m isao: on je ubio m og sin a ... O nda shvatam: pa i on je mrtav. I njega je neko ubio. Nakionim se i ljubim preko prozora... U strahu se budim : Gde sam ? Šta je sa m nom ? Ko je to dolazio?... S kalcvom po ru k om ?...

Majka

- Dve godin e... Sit sam do gu še... H oću da zaboravim ... K ao loš san! N isam tam o bio! N isam bio! Ipak, bio sam tam o ...

210


Završio sam vojnu akadem iju... Posle zasluženog odmora, u leto osam deset šeste stigao sam u M oskvu i, kao što mi je rečeno, javio se u štab jedne važne vojne ustanove. N isam je lako našao. Svratim u biro za prijavu boravka, okrenem trocifren broj: - Slušam vas. Pukovnik Sazonov - odgovora m i s druge strane žice. - Zdravo da ste, druže pukovniče! Stigao sam u vašu komandu. Nalazim se u birou za prijavu boravka... - A, znam, zn am ... jel’ vam poznato kuda vas šalju? - U Demokratsku Republiku Avganistan. Po m om saznanju, u grad Kabul. - Niste očekivali? - Ne nikako, druže pukovniče. Pet godina su nas ubeđivali: svi ćete biti tamo. Tako da sam mirne duše m ogao odgovoriti pukovniku: „Čekao sam ovaj dan čitavih pet godina." Ako neko zam išlja odlazak oficira u Avganistan kao brzo okupljanje, na prvi telefonski poziv, muško, tvrdo na suzu, opraštanje od žene i dece, ukrcavanje u avion koji poleće u m aglu pred svitanje, on greši. Put u rat je m orao da prođe kroz neophodnu birokratsku proceduru: pored naredbe, automata, suvog obroka, potrebne su i druge isprave, karakteristika - „pravilno razume politiku partije i vlade“, službeni pasoš, vize, uverenja, potvrda o vakcinama, carinske potvrde, kuponi za ukrcavanje. I tek posle toga sedate u avion i, odlepivši se od zemlje, čujete uzvikpijanog kapetana: „N apred! N a m ine!“ N ovine su pisale: „V ojno-politička situacija u D R A i dalje je složena i protivrečna.“ U vojsci su tvrdili da izlazak prvih šest pukova treba tumačiti sam o kao propagandni akt. N em a govora o potpunom izlasku sovjetske vojske. „Neće se završiti pre našeg roka“ - u to nije sum njao niko od onih

Limeni dečaci

211

koji su leteli sa m nom. „Napred! N a m ine!“ - m um la kroz san kapetan. I - postao sam desantnik. Odm ah su me naučili da se arm ija deli na dva dela: desantnike i ,,soljare“**. Etimologija reči ,,soljar“ ne može se utvrditi. M nogi vojnici, zastavnici i neki oficiri tetoviraju ruke. U tome nisu naročito kreativni, najčešće je to IL-76 a ispod njega kupola padobrana. Im a i varijanata. N a primer, viđao sam i ovakve lirske sižee: oblak, ptičica, padobranac i dirljivi natpis: Volite nebo. Iz nepisanog kodeksa desantnika: „D esantnik kleči sam o u dva slučaja: pred mrtvim telom svoga druga i da se napije vode iz potoka.“ Počeo je rat... - N adesn o ravnajs! M irno! N aređujem m arš na ruti: tačka stalne dislokacije - sreski partijski komitet Bagram i - kišlak Ševani. Brzina m arša - prema čistaču snega. Distanca - u zavisnosti od brzine. Nadim ci: ja sam Freza, ostali - prem a brojevim a vozila. Automate iz ruku - ne ispuštati! Voljno! - U običajeni ritual pred polazak našeg agitodreda. U tovarujem u svoju beerd eem ku ** om anju prenosnu oklopnjaču. O d naših savetnika čujem da je njen nadim ak - ,,bali-bali“. ,,Bali“ u prevodu s avganistanskog znači ,,da“ . K ad Avganistanci proveravaju mikrofon, oni, pored našeg tradicionalnog ,,jen-dva, jen-dva“, govore ,,bali-bali“. Kao prevodiocu, meni je zanimljivo sve što im a veze s jezikom. - ,,Salto!“, ,,Salto!“ Ja - ,,Freza“. Krećemo! Iza oniže kamene ograde vide se dve prizemne okrečene kuće o d cigle. Crvena tabla: sreski partijski kom itet. N a vratim a nas dočekuje drug Lahman. Obučen je u sovjetsko vojničko HB-odelo. Dizel-gorivo. (Prim. prev.) * Rus. BPflM, izviđačko vozilo. (Prim. prev.)

212


- Selam alejkum, rafik Lahman. - Selam alejkum. Četour asti! H ud asti! D žor asti! H air hajrijat asti? - Ispaljuje kao iz rafala čitav niz avganistanskih fraza za pozdravljanje, koje znače da sagovornika interesuje vaše zdravlje. N ije potrebno odgovoriti na sva ta pitanja, dovoljno ih je sam o ponoviti. K om andir ne propušta priliku da izgovori svoju omiljenu frazu: - Četour asti? Hub asti? U Avganistanu sam zbog glup-osti. Drug Lahman čuje nepoznatu reč i gleda me s nevericom: - Ruska narodna poslovica - objašnjavam. Prim aju nas u kabinetu. Donose poslužavnike s čajem u malim metalnim čajnicma. Kod Avganistanaca čaj je neizostavni atribut gostoprim stva. Bez čaja neće započeti posao, neće se obaviti poslovni razgovor, odbiti čaj - isto je što i ne pružiti ruku prilikom upoznavanja. U kišlaku nas dočekuju starešine i bačat, večno m usava (sasvim male uopšte ne kupaju, prem a šerijatu, sloj prljavštine čuva od uroka), obučena u šta bilo. Pošto znam farsi, svako nalazi za shodno da se uveri u m oja znanja. Sledi uobičajeno pitanje: koliko ima sati? Ja odgovaram , što kod njih izaziva buru cduševljenja (odgovorio je, znači stvarno zna farsi, ne pretvara se). - Jesi li ti muslim an? - M uslim an sam - odgovaram šaleći se. Potrebni su im dokazi. - Znaš li kalemu? K alem a je posebn a izreka, kad je izgovoriš, postaješ musliman. - La ilah ila miah va M uhamed rasul alah - Nem a drugog boga osim Alaha, a M uham ed je njegov prorok.

Limeni dečaci

213

- Dost! D ost (prijatelj)! - Brbljaju bačat, pružajući m i u znak poštovanja svoje mršave ručice. Ponovo će me nekoliko puta zamoliti da ponovim te reči, dovešće svoje drugove i s divljenjem će ponavljati: „O n zna kalemu.“ Sa razglasa, koji su sam i Avganistanci nazvali Ala Pugačova, već se razležu avganistanske narodne melodije. Vojnici kače po vozilima upadljivi agitacioni materijal: zastave, plakate, parole, šire platno - sada će da puste film. Doktori postavljaju stolove, ređaju kutije s lekovima. Počinje miting. Prvi izlazi hodža u dugoj beloj odori i s belom čalmom. Čita suru iz Kurana. Završava suru i obraća se Alahu s molbom da čuva od vaseljenskog zla sve pravoverne. Savija ruke u laktovima i diže dlanove prem a nebu. Mi svi za njim ponavljam o taj pokret. Posle hodže istupa drug Lahman. S veom a dugim govorom . To je jo š jedna avganistanska osobina. Svi vole i m ogu da govore. U lingvistici postoji termin - emotivna obojenost. E, kod Avganistanaca govor nije sam o obojen, već je ukrašen m etaforam a, epitetima, poređenjim a. Avganistanski oficiri su često izražavali čuđenje što naši politički radnici drže predavanja čitajući iz beleški. N a partijskim skupovim a, sastancima, aktivima, slušao sam naše lektore s jednim te istim beleškama, s istom leksikom : ,,u avangardi širokog kom unističkog pokreta“, „biti stalni prim er“, „neum orno pretvarati u život“, ,,uporedo s uspehom postoje i neki propusti“ i čak „neki drugovi ne razum eju“ . U vrem e m og dolaska u A vganistan takvi mitinzi, kao ti naši, odavno su postali obični prinudni skupovi, na koje narod dolazi radi lekarskog pregleda ili zbog kese brašna. Nestale su ovacije i složni povici „zaido bod!“ - ,,živeo!“ s podignutom pesnicom, koji su bili sastavni deo svih istupanja iz onog vremena, dok je narod još verovao u

214


to u šta su pokušavali da ga ubede - u visoke ciljeve Aprilske revolucije. U svetlu kom unističku budućnost. Bačat ne sluša govore, njih zanima koji će film biti. Puštamo, kao i uvek crtani film na engleskom i dva dokumentrana, na farsiju i paštunskom . Ovde vole indijske filmove u kojima ima m nogo tuče i pucnjave. Posle filma - podela poklona. Dovezli sm o džakove s brašnom i dečjim igračkam a. Predajem o ih predsedniku kišlaka da ih podeli najsirom ašnijim a i porodicam a poginulih. On se javno zaklinje da će sve biti kako treba i zajedno sa sinom odvlači džakove svojoj kući. - Šta misliš, hoće li ih podeliti? - zabrinuto pita komandir odreda. - M islim da neće. Upozorli su nas m eštani da mu ruke nisu čiste. Sutra će se sve naći u dućanima. Kom anda: - Svi u stroj. Pripremite se za pokret... - Sto dvanaesti sprem an za po kret... Trista peti sprem a n ... Trista sedm i sprem an ... Bačat nas ispraćaju kišom kamenica. Jedna me pogodi. „O d zahvalnog avganistanskog naroda“ - kažem. Vraćam o se za sat u Kabul. Izloge nekih dućana krase natpisi na ruskom: Najjeftinija votka, Sva roba po bilo kojoj ceni, Radnja Bratac za ruske drugove. Trgovci mam e kupce na ruskom : duksevi, kuvani džins, servis sedi grof za šest osoba, patike s čičkom, lame na plavo-bele štraftice. Po rafovima naše kondenzovano mleko, grašak, termosi, električna kuvala, dušeci, jo rg an i... Odavno sam k o d k u će ... Sanjam K abul... N a planinskim padinam a vise glinene kuće. Sm rkava se. U njim a se pale svetla. Izdaleka ti se čini da je pred tobom veličanstveno nebo. D a nisam bio tamo, ne bih se odm ah dosetio: to je sam o optička v ark a...

Limeni dečaci

215

Vratim se odande i posle godinu dana napustim armiju. N iste videli kako blešti bajonet na mesečeni? Ne? Ja više nisam m ogao to da gledam ... N apustio sam armiju i upisao se na fakultet za novinarstvo. Želim da p išem ... Čitam šta drugi p išu ... - Znaš li kalemu? - La ilah ila miah va Muhamed. - Dost! Dost! Izgladneli vojnici... Distrofija. Čitavo telo u plikovima. Avitam inoza. I dućani zatrpani ruskom hranom . Zenice ranjenog zalutalim gelerom koje se kolutaju, izbezum ljeno... N aš oficir pored obešenog Avganistanca. Smeši se. Šta s tim da radim ? Bio sam ta m o ... Video sam to, ali o tome niko ne p iše ... Optička v ark a... Ako niko ne piše, kao da nije ni bilo. Pa je li bilo, ili nije bilo?

Kapetan, vojni prevodilac

- Ne sećam se m nogo pojedinačnih stvari. Ličnih. Svojih. U avionu nas je bilo oko dvesta ljudi. Dvesta muškaraca. Čovek u masi, u grupi, u stadu i sam čovek - različiti su ljudi. Leteo sam i razm išljao šta ću tamo da vidim ... Rat - to je novi svet... Neka od kom andirovih uputstava: - U spon na planinu. Ako se desi - ne sme da se viče. Pada se ćutke, kao ,,živi“ kamen. Sam o ćeš tako spasiti drugove. K ad se gleda s visoke stene, sunce ti je tako blizu, čini ti se m ožeš rukom da ga dohvatiš. D a ga opipaš. Pre arm ije pročitao sam knjigu Aleksandra Fersm ana* Sećanja na kamen, Zaprepastile su me reči: život kamena, * Aleksandar Fersman (1983-1945), ruski geohemičar i mineralog; po Alekseju Tolstoju, „pesnik kamena“. (Prim. prev.)

216

SVETLA N A A L E K S IJE V IČ

sećanje kamena, glas k am en a... Telo kam en a... Ime kamen a ... N isam shvatao, da se o kam enu m ože govoriti kao o živom biću. A ovde sam otkrio da se kamen može dugo posm atrati, kao voda ili plamen. Saveti vodnika: - U životinju treba pucati m alo pre nego što ti dođe na nišan, jer će preskočiti tvoj metak. I u čoveka koji trči, takođe... - Ostaje živ onaj koji opali prvi. Prvi, m ajku vam vašu! Jeste razumeli!? Ako ste razumeli, vratićete se i sve će cure biti vaše! D a li nas je bilo strah? Bilo nas je. Inžinjeriju, prvih pet m inuta. Posadu helikoptera, dok trči prem a vozilu. N as, pešadiju, dok neko prvi ne o p ali... - Penjemo se u planine... Penjemo se od ujutru do kasno u noć. Savladava te takav um or da ti je muka, i povraća ti se. Prvo ti noge postanu olovne, a onda i ruke. Ruke podrhtavaju u zglobovima. Jedan je pao: - Ne mogu. N e m ogu da se dignem! Dohvatim o ga nas trojica, vučemo. - Pustite me momci! Ubijte me! - Pseto, m i bism o te streljali... Ali im aš m ajku kod kuće... - Streljajte m e... Vode! Vode! M uči te žeđ! Već na pola puta čuture su svim a prazne. Isplazio si jezik, visi, ne može da se vrati. Ali uspevali sm o i d a pušim o. Penjem o se u planine do snega, tražim o otopljenu vodu - pijem o iz bare, grizem o led zubima. Svi zaboravljam o na tablete hlora. M a koja am pula hipermangana! Dopuziš i ližeš sn eg... M etak ti preti s leđa, a

Limeni dečaci

217

ti piješ iz b a re ... D aviš se, ubiće te - a nećeš se napiti. M rtav vojnik leži s licem u vodi, izgleda kao da pije. Sada kao d a p o sm atram sa stran e ... G ledam ta m o ... Kakav sam bio? N isam vam odgovorio na glavno pitanje: kako sam dospeo u Avganistan? Sam sam molio da me upute da podržim revolucionarnu volju avganistanskog naroda. T ada se o revoluciji na televiziji prikazivalo, na radiju pričalo, u novinam a pisalo ... Zarumenela se zvezda na Istoku! M oramo da pomognemo, da poturimo svoje bratsko ram e... Sprem ao sam se za rat. Bavio se sportom . Vežbao karate... Nije jednostavo udariti prvi put u lice. Da čuješ kako krcka. Treba prekoračiti crtu - i tras! Prvi u b ijen i... Sedm ogodišn ji avganistanski d ečak ... Ležao je raširenih ruku, kao u snu. Pored njega rasporen trbuh uginulog k o n ja ... Nekako sam preživeo, verovatno zato što sam pročitao m nogo ratnih knjiga. Sećam se naših ,,avganistanskih“ pesama. Žurim na posao i odjednom počinjem da pevušim: Reci, zašto su i zbog koga dali život svoj? Zašto je četa pod kišom m etaka pojurila u boj? Osvrćem se da me niko ne čuje! Reći će - vratio se odande kontuzovan ili udaren.

(Peva.) Avganistan - lepi, divlji, planinski kraj. N aredba prosta: ustaj, hodaj i život d aj... V ratim se i dve godine u snu sebe sah ranjujem ... Ili se budim u strahu: nem am čime da se ubijem!

218


D rugove je interesovalo: im am li nagrade? Jesam li ranjen? Jesam li pucao? Pokušao sam da im ispričam o onome šta sam preživeo, nije ih zanimalo. Počeo sam da pijem ... Pio sam s a m ... Treča čašica - za one, koji su pogin u li... Za Ju rk u ... A m ogao sam da ga sp asim ... Z ad ržim ... Zajedno smo ležali u kabulskoj bolnici... Im ao sam ogrebotinu na leđim a i kontuziju, a njem u je odsečena n o ga... Tam o je bilo m nogo m om aka bez nogu, bez ruku. Puše, zbivaju šale. Tam o su bili u redu. Ali ne žele natrag u Sovjetski Savez, mole da ih ostave do poslednjeg dana. U Sovjetskom Savezu počinje drugi život. Jurka je na dan odlaska na aerodrom presekao vene u toaletu... Ubeđivao sam ga (igrali smo uveče šah): - Jurka, nemoj da ldoneš duhom . Seti se Alekseja Meresjeva*? Jesi li čitao Povest o pravom čoveku? - Čeka me prava lepotica... Ponekad mrzim sve koje srećem na ulici... Dobro je što nam na carini oduzimaju oružje, granate... Završili smo posao, sada mogu i da nas ne primećuju? A Jurku da zaboravimo? N oću se probudim i ne shvatam: jesam li ovde ili tamo? Ovde živim kao posm atrač sa stran e... Im am ženu, dete. Grlim ih - ništa ne osećam, ljubim - ništa ne osećam. Ranije sam voleo golubove. Voleo sam jutro. Sve bih dao da mi se vrati rad o st...

Vojnik, strelac

- Ćerka se vratila iz škole i kaže: - M am a, niko mi ne veruje da si bila u Avganistanu. - Zašto? * Aleksej Petrovič Meresjev (1916-2001), sovjetski vojni pilot, prototip junaka romana Borisa Poljevoja P o v est o p rav o tn čoveku. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

219

Pitaju me: - A ko je tvoju m am u tam o poslao? Još uvek se nisam navikla na običan život... Uživam u njem u... ne m ogu da se naviknem, nema pucnjave, bombardovanja, m ože da se otvori česm a i popije čaša vode, i ne oseća se hlor. Tam o se sve oseća na hlor, hleb, kifle, makaroni, kaša, meso, kompot, sve. Već sam dve godine kod kuće, sećam se kako sam se srela s ćerkom, i više se ničega ne sećam, ne pam tim , sve je tako malo, ništavno u poređenju s onim što sam tam o preživela. Kupili smo novi kuhinjski sto, televizor... A šta se tu još dešavalo? Ništa. Ćerka raste... Pisala je u Avganistan kom andiru jedinice: „Vratite m i što pre m oju m am u, m nogo sam je se uželela,..“ Osim ćerke, posle Avganistana više me ništa ne zanima. Tam o su reke bajkovito plave... Plava voda! Nisam mogla ni da zam islim d a v od a m ože im ati nebeskoplavu boju. Crveni m akovi, bele rade kao kod nas, makovi kao buktinje u podnožju planina. Visoke gorde kamile s m irom gledaju na sve oko sebe, kao starci. Magare nagazilo protivpešadijsku minu, vuklo na pijacu zapregu s pomorandžama. Leži i plače od b o la ... N aša m edicinska sestra ga je previla... Proklet da si, Avganistane! Ne m ogu posle njega mirno da živim. Da živim kao i svi. Vratila sam s e ... U početku su m i često dolazile komšinice, drugarice: - Valja, svratićemo nakratko. Pričaj, kakvo je tamo posuđe? Tepisi? Je li istina da im a svakakvih krpica i video-tehnike? M agnetofoni, p lejeri... Šta si donela? M ožda im aš nešto za prodaju? O dande sm o dovezli više sanduka nego m agnetofona. N a njih su zaboravili. Proklet da si, Avganistane!

220


Raste m i ćerka... Im am jednosoban stan, mali. Tam o su m i obećali: kad se vratite, bićete bogato nagrađeni. Obratitila sam se rejonskom izvršnom komitetu, uzeli su m oje papire. - Jeste li bili ranjeni? - Ne, vratila sam se bez rana. Spolja bez rana, a ne vidi se šta je unutra. - E, pa onda živite kao i svi ostali. M i vas tam o nism o poslali. U redu za šećer: - Svega su odande dovukli, a ovde im daju povlastice... Izložili istovremeno šest sanduka: m ajor Jašenko, poručnik i vojn ici... Leže uvijeni u bele čaršave... Ne vide im se glave, n e m a ih ... N ikad nisam pom islilad am uškarci m ogu toliko da rid a ju ... Sačuvala sam foto grafije... na m estu pogibije postavljeni su obelisci od velikih kom ada bom bi, prezimena su im uklesana u kamen. Duhovi su ih bacali u provaliju. Pucali bi u spomenike, dizali ih u vazduh, da od nas ne ostane nikakvog traga... Proklet da si, Avganistane! Ćerka je porasla bez mene. Dve godine u školi-internatu. Vratim se, a nastavnica se žali: ima sve same trojke. Kako da razgovaram s njom ? Već je velika. - M am a, šta ste tam o radili? - Žene su tam o pom agale m uškarcim a. Znam ženu koja je rekla m uškarcu: ,,Ti ćeš da živiš“ . I živeo je: ,,Ti ćeš da hodaš.“ I hodao je. Pre toga oduzela m u je pism o koje je napisao ženi: „K om e sam potreban bez nogu?! Zaboravite na mene.“ Rekla m u je: „Piši: ’D ragi m oji, draga m oja ženo i dragi Aločka i A ljošk a.. Kako sam otišla tam o? Pozvao me je kom andir: „M ora se!“ M i sm o vaspitani na toj reči, stekli sm o naviku. N a kontrolnom punktu leži devojka na golom dušeku i plače:

Limeni dečaci

221

- Sve im am kod kuće: četvorosobni stan, verenika, roditelje koji me vole. - Zašto si došla? . - Rekli su mi da je ovde teško. M ora se! N išta odande nisam donela osim sećanja. Proklet da si, Avganistane! Za mene se ovaj rat nikad neće završiti... Juče ćerka izašla s društvom , vratila se: - M am a, kad sam rekla da si bila u Avganistanu, jedna devojčica se zbog nečega sm ejala... Šta da joj kažem?

Zastavnica, načelnica tajne službe

- Smrt je strašna - ali ima stvari koje su strašnije od sm rti... Nem ojte u m om prisustvu da govorite da smo bli žrtve, da je to bila greška. Ne izgovarajte te reči u m om prisustvu. Ne dozvoljavam vam. Ratovali smo pošteno, hrabro. Šta hoćete od nas? Ljubio sam zastavu kao ženu. S divljenjem. Tako su nas vaspitali, svetinja je to, čim ljubiš zastavu. M i volimo Domovinu, verujem o joj. Da, d a ... (Nervozno lupka po stolu .) Negde tam o... Podprozor ,,pukne“ auspuh - životinjski strah. Zvuk razbijenog stakla... U glavi odmah praznina, odzvanja koliko je prazno. Zvono međunaradnog telefonskog poziva, kao da negde neko p u ca... Ne želim sve to da precrtam, ne m ogu da zgazim svoje besane noći. Svoju muku. Ne m ogu da zaboravim hladnoću po leđima na vrućini od pedeset stepeni... ... Vozim o se i pevam o na sav glas. Dozivam o, zadirkujem o devojke, iz kam iona su sve lepe. Svi sm o veseli. Bilo je i kukavica: - O d b iću ... Bolje zatvor, nego rat.

222


- Evo ti, na! - Tukli su ih. Rugali su im se. M orali su da beže iz jedinice. Prvog ubijenog izvukao sam iz kupole. Rekao je: „Želim da ž iv im ...“ - i umro. Da, d a ... Posle bitke nepodnošljivo ti je da gledaš lepotu. Planine, ljubičaste klisure u m ag li... Lepu p ticu ... Hteo bi u sve da pucaš. I p u cam ... Pucao sam u nebo! Ili postaneš tih, nežan. M om ak kojeg sam poznavao um irao je dugo. Leži kao dete koje je tek naučilo da govori, naziva i ponavlja sve što vidi očim a: „P lan in e... D rv o ... P tica.. .N e b o ...“ Tako sve do k raja... M ladi carandej, to je kod njih milicioner: - K ad umrem, Alah će me uzeti na nebo. A ti, kuda ćeš? Gde ću ja?! D ospeo sam u bolnicu. U Taškent m i je došao otac: - Posle ranjavanja možeš da ostaneš u Sovjetskom Savezu. - Kako ću da ostanem, ako su m oji drugovi tamo? On je kom unista, ali je išao u crkvu i palio sveću. - Zašto to radiš, oče? - M oram negde da sm estim svoju veru. K oga jo š da molim da se ti vratiš? Pored mene je ležao m omak. D ošla m u m ajka iz Dušanbea, donela voće, konjak: - H oću da m i sin ostane kod kuće. Koga da molim? - Daj ovam o taj konjak, m ajko, da ga popjem o u naše zdravlje. - H oću da m i sin ostane kod kuće... Popili sm o njen konjak. Čitavu gajbu. Poslednjeg dana čujemo: kod jednog našeg otkriven čir na želucu, smestiće ga u medsanbat. Sačuvao je kožu! Izbrisali sm o njegovo lice iz pamćenja. Za mene stvari su ili crne, ili bele. N em a sivog. Nikakvih polutonova.

223

Limeni dečaci

Nism o mogli da verujemo da negde po ceo dan pada kiša posle koje rastu pečurke. D a se naši arhangelski komarci šetkaju iznad vode. Sam o spaljene hrapave planin e... Užareni oštri p esak ... Da, d a ... I na njemu, kao na velikom čaršavu, leže naši okrvavljeni vojnici... Odrezano im je sve m uško... Natpisi: vaše žene im nikada neće roditi sin ove... A vi kažete da zaboravim!? V raćali su se, neko s japanskim m agnetofonom , neko škljocajući m uzičkim upaljačim a, a neko noseći izbledelo HB-odelo i praznu akten-tašnu. Ratovali sm o pošteno, hrabro. N agradili su nas orden je m ... kažu, da se mi, ,,avganistanci“ i bez ordenja prepoznajem o po očima: - M om ak, jesi li ti iz Avganistana? A ja u sovjetskom kaputu, u sovjetskim cipelam a...

Vojnik, vezista

- A šta ako je živa? M ožda je živa, moja devojčica, tamo negde daleko... Ipak, bila bih srećna, m a gde da je, sam o da je živa. Razmišljam o tome, toliko to želim, mnogo želim! I evo san jam ... Ona, kao, došla kući... Uzela stolicu i sela nasred sobe... K osa duga i divna, rasula se po ramenima. Rukom je zabacuje i kaže: „M am a, zašto me stalno zoveš, pa ti znaš da ja ne m ogu da dođem. Im am ovde muža, dvoje d ece... Im am porodicu...“ I u snu se odm ah prisećam: kad su je sahranili, prošlo je valjda mesec dana, pom islila sam - nije ubijena, ukrali su je. Tim e sam se tešila. Idem o tako ulicom, za njom se osvrću... Visoka, a kosa joj pada niz leđa. Znači, dobila sam potvrdu da je m oja pretpostavka tačna. Ona negde živi...

224


Ja sam medicinarka, čitav život sam sm atrala to svetom profesijom . M nogo sam je volela, pa je i ćerka pošla m ojim stopam a. A sada proklinjem sebe. D a nije im ala tu profesiju, ostala bi kod kuće i bila živa. Ostali smo sami, muž i ja, nikog više nem am o. Prazno nam je, strašno prazno. Sednem o uveče, gledam o televiziju. Sedim o i ćutimo, ponekad čitavo veče ni reč ne progovorim o. Tek kad počnu da pevaju, ja zaplačem, a m už zaječi - i ode. N e možete ni da zamislite kako m i je ovde, u grud im a... Ujutru treba da idem na posao, a ne m ogu da ustanem. Boli! Ponekad mislim, neću ustati i neću otići. Ostaću da ležim ... Čekaću da odem kod n je ... D a me p o zo v u ... Sklona sam m aštanju, sve vreme sam s njom , u m ojoj m ašti se nikad ništa ne ponavlja. Č ak i čitam zajedno s n jo m ... Sada čitam knjige o biljkam a, životinjam a, zvezdama. Ne volim da čitam o ljudim a, o ljudskim d elim a... Došlo je proleće... M islila sam da će mi priroda pom oći. O dem o na selo... Cvetaju ljubičice, na drveću listići. A ja počnem da ku k am ... T ako lepota prirode i radost života utiču na m en e... Plaši me proticanje vremena, oduzim a mi sećanje na nju. N estaju detalji. R eči... Šta je govorila, kako se sm ešila... Skupila sam kosu s njenog kostim a, stavila u kutujicu. M už me pita: - Šta radiš? - Neka je. N je više nema. P onekad sedim ko d kuće i o djed n o m jasn o čujem : „M am a, ne plači.“ Osvrnem se - nema nikog. N astavljam da se sećam. Evo je leži... Raka je već iskopana, već je zemlja sprem na da je primi. Klečim pored nje: „Ćerkice m oja mila! Ćerkice m oja draga! Kako se to desilo? G de si? K uda si otišla?“ Ali ona je još uvek sa m nom , m ada leži u sanduku. N o uskoro će biti u zemlji.

Limeni dečaci

225

Sećam se tog d an a ... Vratila se s posla i kaže: - Pozvao me je danas načelnik. - I ućuti. - I šta? - Još nisam čula odgovor na svoje pitanje, a već m i je loše. - U bolnicu je stiglo naređenje da se jedan čovek pošalje u Avganistan. - 1 šta? - Treba im sestra-instrumentarka. - A ona upravo radi kao instrum entarka na kardiohirurgiji. - 1 šta? - Zaboravila sam sve druge reči, sam o ponavljam jedno te isto. - Pristala sam. - 1 šta? - Svjedeno će neko m orati da ide. Želim da budem tam o gde je teško. Već su svi znali, i ja sam znala, da se vodi rat, proliva se krv. Zaplakala sam , ali nisam m ogla da kažem ,,ne“. Strogo bi me pogledala: - M am a, a Hipokratova zakletva? Nekoliko meseci je sprem ala papire. Donela mi je i pokazala karakteristiku. Sledile su ove reči: „Politiku partije i vlade shvata ispravno." A ja još uvek nisam m ogla da verujem. Pričam o n jo j... I lakše m i je. K ao da je ovd e... Sutra ću da je sah ran im ... Još uvek je sa m n o m ... A m ožda ipak negde živi? Sam o bih htela da znam: kakva je sada? Im a li dugu kosu? Čak i kakva je bluza na njoj? Sve me zan im a... M oja duša je zatvorena... Ne želim da viđam ljude. Volim da budem sa m a ... D a razgovaram s njom, m ojom Svetočkom. Svrati li neko, odm ah se sve sruši. Ne želim nikog da pustim u taj svet. D ođe m i m am a iz sela, ali ja ni s njom neću da ga delim. Jednom kod mene došla žena s m og p o sla ... S njom sam ostala do kasno u n o ć... Već joj se i m už zabrinuo

226


da se ne zatvori m e tro ... Sin joj se vratio iz A vganistana... Postao je kao m alo dete: „M am a, ja ću da pravim s tobom kolače... M am a, idem s tobom u p erio n icu ...“ Plaši se muškaraca, druži se s devojčicama. Otišla je kod doktora. Doktor joj kaže: „Strpite se, proći će.“ M eni su sada ti ljudi bliži. M ogla bih da se družim s tom ženom. Ali ona više nije došla, gledala je Svetočkin portret i sve vreme plakala... Ali ja sam nečeg drugog htela da se setim ... čega sam ono htela da se setim? A?! Kako je prvi put došla na o d m o r... Ne, jo š pre toga, kako sm o je ispraćali kad je o dlazila... D ošli na stanicu njeni školski drugovi, kolege s posla. I jedan stari hirurg se sagao i poljubio joj ruku: „V iše neću sresti ovakve ruke.“ D ošla na odmor. M ršava, malecna. Tri dana je spavala. Ustane, jede i spava. Opet ustane, jede i spava. - Svetočka, kako ti je tamo? - Sve je u redu, m am a. Sve je u redu. Sedi, ćuti i tiho se sm eši, sam a sa sobom. - Svetočka, šta ti je s rukam a? - N isam prepoznala njene ruke, postale su takve kao da joj je pedeset godina. - M am a, tamo im a m nogo posla. Zar m ogu da mislim na svoje ruke? Zamisli: sprem am o se za operaciju, perem o ruke m ravljom kiselinom . Prilazi m i doktor i kaže: „Z ar vam nije žao svojih bubrega?" On misli na bubrege, a pored njega um iru lju d i... Ali, ti nemoj da brineš. Zadovoljna sam, potrebna sam ta m o ... Otišla je tri dana ranije: - Oprosti mi mama, kod nas u medsanbatu ostale su samo dve sestre. Doktora im a dovoljno, medicinskih sestara nema. Devojke hoće da svisnu od posla. Kako m ogu da ne odem? Zam olila je baku, nju je m nogo volela, skoro će joj devedeset: „Sam o nemoj da umreš. Čekaj m e.“ Otišli sm o kod

Limeni dečaci

227

bake u vikendicu. Stoji pored velikog žbuna ruža, a Sveta je moli: „Sam o nemoj da umreš. Čekaj me.“ Baka je za nju posekla sve ruže. Otišla je s tim buketom. Trebalo je da ustane ujutru u pet sati. Budim je, a ona: „M am a, nisam se naspavala. Čini mi se da mi sada stalno nedostaje sna.“ U taksiju otvori tašnicu i zavapi: „Zaboravila sam ključ od našeg stana. N em am ključ. Šta ću da radim kad se vratim ako vi ne budete kod kuće?“ Posle sam našla njene ključeve, u staroj suknji. Htela sam da joj ih pošaljem , da ne brine. D a im a ključeve kad se vrati. A šta ako je živa? Negde se šeta, smeje se ... Raduje se cveću... Volela je ru že... D ođem sad kod naše bake, jo š uvek je živa zato što je Sveta molila: „Sam o nemoj da umreš. Čekaj m e.“ U stanem n oću... na stolu buket ruža... Uveče ih je narezala... Dve šolje č a ja ... - Zašto ne spavaš? - Pijem čaj sa Svetlankom (uvek je zvala ,,Svetlanka“). Sanjam je i u snu sebi govorim : prići ću, poljubiti je, ako je topla, znači živa je. Priđem, poljubim - jo š je topla. Znači, živa je! A šta ako ona negde živi? N a drugom m estu ... Sedim na groblju pored njenog spomenika. Prolaze dvojica u vojnim uniform am a. Jedan se zaustavio: - Ej! Pa ovo je naša Sveta. Vidi t i... - Primeti me: - Vi ste m am a? Obradovala sam m u se: - Poznavali ste Svetočku? On se obraća drugu: - Prilikom napada izgubila je obe noge. I umrla. Zakukala sam iz sve snage. Uplašio se: - Ništa niste znali? Izvinite, molim vas! Izvinite! - 1 pobeže. Više ga nisam videla. N isam ga ni tražila.

228


Sedim pored groba. Ide m ajka s decom. Čujem: - Kakva je to majka? Kako je mogla u naše vreme da pusti u rat jedinu ćerku (kod mene na spom eniku piše: „Ćerka jedinica“ )? Devojčicu? Kako smeju, kako mogu! Ona je položila zakletvu, ona je m edicinska sestra kojoj je hirurg ljubio ruke. Otišla je da spasava ljude, njihove sinove. Ljudi, dozivam u duši, ne okrećite glavu od mene! Stanite sa m nom pored groba. Ne ostavljajte me sam u ...

Majka

- Avganistane, m ajku ti tvoju! A vganistane... Drug uzme u ruke novine i čita: „Sovjetski vojnici, oslobođeni iz zarobljeništva... dali su interviju zapadnim n ovin arim a...“ - Neka idu u m ajčina!... - Šta ti je? - Ja bih sve njih uza zid. Lično bih ih streljao. - Kao da si malo krvi video! Nije ti bilo dosta? - Izdajnika mi nije žao. D ok su nam a kidali ruke i noge, oni su u Njujorku razgledali oblakodere... Istupali u Glasu

Amerike... Tam o mi je b io d ru g ... Pevali su: „Okrajak hleba, delimo napola.“ ( Ćuti.) - Mrzim! M rzim! - Koga? - Šta, nije ti jasno? Izgubio sam druga - ovde, a ne u ratu ... ( Traži reči.) V iše n am am n ik o g... N em am nikog d rugog... Svi su se razbežali, sede po svojim rupama. Pare zarađuju. Avganistane, m ajku ti tvoju! Bolje da sam poginuo. U školi bi mi okačili m em orijalnu tab lu ... Postao bih h eroj...

Limeni dečaci

229

Dečaci m aštaju da postanu heroji. Ja nisam to hteo... Već je vojska ušla u Avganistan, a ja ništa nisam znao. Nije me zanimalo. Im ao sam prvu ljubav, bio sam lud za n jom ... A sad se bojim da priđem ženi, čak i kad ujutru ulazim u prepun trolejbus... Shvatate li? N išta ne uspevam s ženam a... Devojka me je napustila... V oljena... Stanovali smo zajedno dve godine... Tog dana mi je progoreo čajnik... Goreo je, a ja sam sedeo i gledao, kako se ugljeniše, dešavaju m i se takve stvari. Potpuno se isključim, napustim realnost. Ona se vratila s posla, osetila miris: - Šta ti je izgorelo? - Č ajn ik ... - Treći po redu... - A znaš li ti kako miriše krv? Za dva-tri dana oseća se kao ispod m okrog pazuha. Onako neprijatno... Sm rad je bolji od vatre... Zaključala je vrata spolja i otišla. Im a godina od tada. Počeo sam da ih se plašim. One, žene - potpuno su drukčije. Zato su i nesrećne s nama. Slušaće vas, odobravati i ništa neće shvatiti. - Kakvo dobro jutro! Opet si vikao. Opet si čitavu noć vikao - plakala je ujutru. N isam joj sve ispričao... N isam joj pričao o ushićenju s kojim se bom barduje iz helikoptera. M om ci su se hvalili: kako lepo gori kišlak... Posebno n o ću ... Leži ranjenik - naš vojnik. Umire. I doziva m am u ili svoju devojku. Pored njega leži duh - i njih sm o skupljali - i takođe doziva, m am u ili devojku. Č as avganistansko, čas rusko im e... - Kakvo dobro jutro. Opet si vikao. Ja te se p lašim ... Ne zn a... O na ne zna kako je poginuo naš poručnik... Ugledali su vodu i zaustavili vozilo:

230


- Stojte! Svi stojte! - poviče poručnik i pokaže na prljavi zam otuljak koji se valja pored potoka. - Mina?! N apred krenu inžinjerci: podignu ,,minu“ - ona zapišti. To je bilo dete. Avganistane, m ajku ti tvoju! Šta da radimo s njim - ne možemo ga ostaviti, da ga povedem o sa sobom ? Niko ga nije terao, poručnik se sam javio: - Ne treba ga ostaviti. Um reće od gladi. Odvešću ga u kišlak. T u je blizu. Čekali sm o ih čitav sat, a vožnje tam o i natrag nema više od dvadeset minuta. Ležali su u pesku... Poručnik i vozač. Nasred kišlaka... Ubile su ih žene m otikam a... - Kakvo dobro jutro! Opet si vikao. A onda si nasrnuo pesnicam a na mene, zvrnuo si mi ruke. Ponekad se ne sećam svog prezimena, adrese i svega što mi se dešavalo. D ođem k sebi... I kao počnem ponovo da živim. Ali nesigurn o... Izađem iz kuće - i odm ah m isao: jesam li zaključao vrata, ili nisam, jesam li isključio plin, ili nisam ? Legnem da spavam , ustanem da proverim : jesam li navio sat da mi zvoni ujutru, ili nisam ? U jutru idem na posao, srećem susede: jesam li rekao „dobro jutro“, ili nisam? Kod Kiplinga: Zapad je Zapad, Istok je Istok, i jedan drugog ne mogu shvatiti. Tek ispred Božjeg Prestola oni će se opet udružiti. N o nema Istoka i nema Z apada ako dvojica jačih od sviju, Rođena na suprotnim stranam a sveta, ne počnu da se biju! Sećam s e ... Volela me je. Plakala je: „Izašao si iz p ak la... Spasiću t e ...“ A ja sam se izvukao iz đubrišta... K ad sam

Limeni dečaci

231

odlazio u Avganistan, žene su nosile duge haljine, vratim se one sve u kratkim. Nepoznate su mi. M olim je da nosi dugu haljinu. Smejala se, onda vređala. Zamrzela m e ... (Zatvori

oči i recituje.) N o nem a Istoka i nema Zapada ako dvojica jačih od sviju, Rođena na suprotnim stranam a sveta, ne počnu da se biju. O čemu sam govorio? O dugim haljinam a moje devojk e ... Vise u orm aru, nije ih odnela. A ja joj pišem p esm e... Avganistane, m ajku ti tvoju! Sviđa mi se da pričam sam sa sobom ...

Vodnik, izviđač

- Čitav život sam u vojsci... O drugom životu znam sam o iz priče... Profesionalni vojnici im aju svoju psihologiju: nije bitno je li rat pravedan ili nije. Gde nas pošalju, tamo je i pravedan, potreban. Čim nas šalju, znači da je pravedan. Tako smo smatrali, i ja sam stajao m eđu vojnicim a i govorio o zaštiti južnih granica, idejno sam ih pripremao. Dva puta nedeljno politička nastava. Zar sam m ogao da kažem: ,,Sum njam .“ Armija ne trpi slobodoumlje. Postroje vas i morate da postupate sam o po naređenju. O d ujutru do uveče. Kom anda: - Ustani! Lezi! Ustanem o. Kom anda: - Jutarnja fiskultura! Nalevo, trkom!

232


Završimo fiskulturu. Kom anda: - Raziđi se p o šumi. Pet m inuta voljno. Raziđemo se. Komanda: - U stroj! Nikad nisam video da u kasarni visi nečiji portret... Čiji? Pa, na primer, Ciolkovskog. Ui Lava Tolstoja. Nikad to nisam video. Vise portreti N ikolaja Gastela, Aleksandra M atrosov a... H eroja Otadžbinskog rata... Jednom sam , jo š kao mlad poručnik, okačio u svojoj sobi portret Romena Rolana (isečen iz nekog časopisa). Ulazi kom andir jedinice: - Ko je to? - Romen Rolan, francuski pisac, druže pukovniče. - Smesta skinite tog Francuza! Zar nemamo naših heroja? - Druže pukovniče... - N apred m arš u m agacin i da se vratite s Karlom Markso m ... - Ali on je Nem ac? - N i reči više! Dva dana zatvora! Otkud odjednom Karl M arks!? Sam sam stajao ispred vojnika i govorio: čemu služi ovo postolje? Ono je inostrano. Kom e treba ovo vozilo strane marke? Raspašće se na našim putevima. Najbolje na svetu je - sve što je naše: naše postolje, naša vozila, naši ljudi. I tek sada razm išljam : zašto najbolja postolja ne bi bila iz Japana, najbolje najlon čarape iz Francuske, najbolje devojke s Tajvana? A imam pedeset godin a... ...S a n jam d a sam ubio čoveka. On je na kolen im a... Četvoronoške. N e diže glavu. Ne vidi m u se lice, svi im aju isto lice... M irno pucam u njega, m irno gledam njegovu krv. Vrisnuo sam tek kada sam se probudio i setio se sn a ...

Limeni dečaci

233

Ovde se već pisalo da je to politička greška, nazivali su taj rat „avanturom Brežnjeva“, ,,zločinom“ , a mi sm o morali da ratujem o i umiremo. I ubijam o. Ovde su pisali, a tam o se ginulo. Ne sudite, da vam ne bi bilo suđeno! Šta smo mi branili? Revoluciju? Ne, više nisam tako razmišljao, iznutra sam se cepao. Ali sam ubeđivao sebe da branim o naša vojna naselja, naše ljude. Gore pirinčana p o lja ... Zapalili su ih trasirajući m eci... Prašte i brzo g o re ... Ratu potpom aže i v rućin a... Dakhani (seljaci) jure, skupljaju sa zemlje nagorele, pečene plodove. N ikad nisam video avganistansku decu kako plaču. Cmizdre. Deca su laka, mala. Koliko im je godina - ne m ožeš da pogodiš. Široke pantalonice, ispod štrče nožice. Sve vreme im aš osećaj da će neko da te ubije. Glupo olov o ... Još uvekne znam - može li se na to navići? A lubenice, dinje, velike kao tambure. Takneš bajonetom - raspukne se. Um reti je lako. Teže je ubijati. O mrtvima se ne priča. Takva su bila pravila igre, ako tako može da se kaže... Idem o u napad, na dnu kofera - pism o ženi. Oproštajno. Pisao sam: „M oj pištolj predati sinu.“ Počinje borba, a m agnetofon trešti. Zaboravili da ga isključe... G las Vladim ira Visockog: U žutoj žarkoj Africi U sred njenog centra, U prkos pravilu i navici, Zbila se strašna afera. Slon je reko, bez straha Neće proći bez potopa! Zavoleli su se: Žirafa I jedna brza Antilopa.

234


I dušmani su vrteli Visockog. Mnogi od njih su ranije studirali kod nas, završili su sovjetske fakultete. Imaju sovjetske diplome. Noću iz zasede čuli bism o kod njih: M oj drug je otišao u M agadan. Skinite kapu, skinite kapu! Otišao je sam, otišao je sam, Nije u konvoju, nije u etapi. Gledali su naše filmove u planinam a: o Kotovskom , o Kovpaku. Od nas su učili da ratuju s n a m a... Da vode partizanski rat... Izvlačio sam pism a iz džepova naših ubijenih momčića. Fotografije. T anja iz Č ern igova... M ašenjka iz P skova... Slike snimljene kod provincijskih fotografa. Sve iste. Naivni natpisi: „Vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor“, „Leti s pozdravom , vrati se s odgovorom ,“ Ležale su kod mene na stolu, kao špil karata. Lica običnih ruskih devojčica... Ne m ogu da se vratim u ovaj svet. Da živim ... Jednostavno da živim ... Biće mi tesno ovde. Buni se adrenalin u krvi. N edostaju m i jake emocije, prezriv odnos prem a životu. Počeo sam da poboljevam ... D oktori su m i dali dijagnozu: suženje krvnih sudova. A ja im am svoju dijagnozu... Avgan istan sku... Treba m i ritam, ritam da se bacim u borbu. D a rizikujem, da se branim. Želim opet da idem tamo, ali ne znam više šta bih tam o o sečao ... Krenu vizije... Slike... Razbijena, izgorela tehnika na putevim a. Tenkovi, be-te-eri... je li moguće da je to sve što je tam o od nas ostalo? Odem na groblje... Hteo sam da obiđem ,,avganistanske“ grobove. Sretne me nečija m ajk a... - Odlazi, kom andire! Ti si sed, ali živ. A moj sin je pod zemljom. Moj sin se nijednom nije obrijao.

Limeni decaci

235

Nedavno je um ro moj drug, ratovao je u Etiopiji. U toj vrućinštini je izgubio bubrege. Sve što je znao, otišlo je s njim. A drugi prijatelj je pričao kako se našao u Vijetnamu. Sretao sam i one koje su slali u Angolu, u Egipat, u M ađarsku, pedeset šeste, i Čehoslovačku šezdeset o sm e... Razgovarali sm o m eđu so b o m ... Sad su svi u vikendicama, sade repu. Pecaju. I ja sam penzioner. Izvadili su m i jedno plućno krilo u kabulskoj bo ln ici... Sada m i šlajfuje i ovo d ru go... Treba m i ritam! Čuo sam da u okolini Hmeljnicka im a bolnica, tam o leže oni kojih su se odrekli njihovi bližnji, ili sam i nisu hteli da se vrate kući. Piše mi odande jedan momak: „Ležim bez ruku, bez n ogu ... Probudim se ujutru i ne znam ko sam: čovek ili životinja? Ponekad bih da m jaučem ili da lajem. Stisnem z u b e ...“ Želim da odem kod njega. Tražim sebi posao. Treba mi ritam, ritam u kojem bih osetio bitku. Ali ja ne znam s kim da se bijem. Više ne mogu da stanem među svoje momke i da agitujem: mi smo najbolji, mi sm o pravični. Ali tvrdim: hteli sm o da budem o takvi. N ism o uspeli. D rugo je pitanje - zašto? Zašto ponovo nism o uspeli?...

Major, komandant bataljona

- M i sm o čisti pred O tadžbinom ... Pošteno sam izvšio svoju vojničku dužnost. M a šta vi sad govorili... M a kako to okretali i preinačavali... A šta ćete s osećanjim a kao što su Otadžbina, dužnost? Otadžbina je za vas prazan znak? Prazne reči? M i sm o čisti... Šta sm o m i tam o zauzeli, šta sm o uvezli? „K argo dvesta“ - sanduke s našim drugovim a? Čega sm o se dokopali? D o bolesti - do hepatitisa, do kolere. Ranjavanja, invaliditeta. N em am za šta da se kajem. Pom agao sam bratskom

236


avganistanskom narodu. Ubeđen sam! I oni koji su sa mnom tam o bili - takođe su iskreni i čestiti m om ci. Verovali su da su na ovu zemlju došli u dobru, da nisu „pogrešni borci“ iz „pogrešnog rata“. A neko želi u nam a da vidi naivne budale, topovsko meso. Zašto? S kojim ciljem? Traže istinu? Ali ne zaboravite biblijsko predanje. Sećate se šta je Isus rekao kad ga je saslušavao Pilat: - Zbog toga sam se i rodio i došao na ovaj svet, da bih svedočio o istini. Pilat ga je ponovo upitao: - A šta je istina? Pitanje je ostalo bez odgovora... Ja im am svoju istinu... Svoju! U našoj, možda, naivnoj veri bili smo devičanski čisti. Činilo nam se: nova vlast daje zemlju i svi s radošću treba da je prihvate. I odjed n om ... seljak neće zemlju! Kao, ko si ti da mi daješ zemlju kad ona pripada Alahu. Alah je taj koji odmerava i daje. Mislili smo: sagradićemo M TS (mašinsko-traktorske-stanice), daćemo im traktore, kombajne, kosilice i čitav njihov život će se promeniti. Ljudi će se promeniti. I odjednom ... oni uništavju MTS! Dižu u vazduh naše traktore, kao da su tenkovi. Mislili smo: u veku kosmičkih letova smešno je misliti na Boga. Glupo! Poslali sm o u kosm os avganistanskog m om ka... Kao, evo, vidite, on je tamo gde je vaš Alah. I odjednom ... Nepokolebljiva civilizacija islamske religije... Može li se ratovati s večnošću? Šta im am o od toga šta sm o m i ovde mislili! Ali tako je b ilo ... Bilo je ... I to služi na čast našim životim a... Čuvam tu čast u duši, ne želim da je srušim. I neću dozvoliti da se sve ocrni. Mi smo tamo u borbi zaklanjali jedan drugog. Probajte da stanete ispred tuđeg metka! To se ne zaboravlja. A to kako sam se vratio... Hteo sam da priredim iznenađenje, ali sam se plašio za m am u. Pozovem je:

Limeni dečaci

237

- M am a - živ sam , na aerodrom u sam. - A na drugom kraju žice - pada slušalica. Ko vam je rekao da sm o izgubili rat? M i sm o ga ovde izgubili, kod kuće. U Sovjetskom Savezu. A kako sm o mogli lepo da se vratim o...O paljeni suncem, preplanuli... Toliko toga sm o saznali, preživeli... Ali nam nisu dali. Ovde nam nisu dali prava, nisu nam dali posao. Svakog jutra na obelisku (na m estu budućeg spom enika poginulim vojnicim a internacionalcima) neko kači plakate: P o d i g n i t e g a i s p r e d G e n e r a l š t a b a , a n e u c e n t r u g r a d a . .. Moj brat od strica, koji im a osam naest godina, ne želi u armiju: ,,Da ispunjava nečije glupe ili zločinačke naredbe? Da postane ubica?“ N a m oje vojne nagrade gleda iskosa ... A mene je u njegovim godinam a nešto stezalo u grudim a kad je deda oblačio svečani sako s ordenjem i medaljam a. D ok smo mi tam o ratovali, svet se prom enio... Šta je istina? U našoj četvorospratnici živi jedna starica. Ima sedamdeset pet godina. Posle svih današnjih članaka, razotkrivanja, istu p an ja... Posle čitave te istine, koja se sručila na nas, poludela je ... Isključuje televizor kad govori Gorabačov. Kod sebe u prizemlju otvori prozor i viče: „Živeo StaljinP, „Živeo komunizam - svetla budućnost čovečanstva!“ Viđam je svakog ju tra ... Niko je ne dira, nikom ne sm eta... Ponekad m i se čini da ličim na n ju ... Ličim u majčinu! Ali m i smo pred Otadžbinom čisti...

Vojnik, artiljerac

- Neko zvoni na vrata... Istrčim - nema nikog. Joj meni: da nije sin stigao? Kroz dva dana lupaju m i na vrata, u uniform am a.

238

SvE T L A N A A L E K SIJE V IČ

- Šta, nema više m og sina? - odm ah m i je bilo jasno. - Da, sada ga više nema. Sve se nekako stišalo. Kleknula sam u hodniku pred ogledalom : - Bože! Bože! Dragi Bože! N a stolu leži nedovršeno pism o: „D ragi sine! Pročitala sam tvoje pism o i bilo m i je drago. O voga puta bez ijedne gramatičke greške. Dve sintaksičke, kao i prošli put: ,,po m om m išljenju“ je uvodna fraza, a veznik „tako kako“ - je složen. Uradiću tako, kako m i je rekao otac“ potreban je zarez. Kao i u drugoj rečenici: Po m om mišljenju, nećete se stideti zbog m ene“ - takođe je potreban zarez. Nemoj da se ljutiš na svoju mamu. U Avganistanu je vrućina. Pazi da se ne prehladiš. Ti se uvek p reh lad iš...“ N a groblju su svi ćutali, bilo je m nogo ljudi, ali svi su ćutali. Stajala sam sa šrafcigerom, nisu mogli da m i ga otmu: - Pustite me da otvorim san d u k ... Pustite me da vidim sin a ...- Lim eni sanduk sam htela da otvorim šrafcigerom. M už je pokušao da se ubije: „Neću više da živim. Oprosti m i majko, ali ne želim više da živim.“ Nagovarala sam ga: - Treba da se podigne spomenik, da se obloži pločama. Kao kod drugih. Nije m ogao da spava. Rekao b i : - Legnem da spavam , sin m i dođe. Ljubi me, grli. Prema starinskom običaju, čuvala sam kiflu svih četrdeset d an a... Posle sahrane... Posle tri nedelje rasula se na sitne parčiće. Znači, porodica će se rasturiti... Okačila sam po celoj kući fotografije sina. M eni je tako lakše, a m užu teže: - Skloni. On me gleda.

Limeni dečaci

239

Podigli sm o spom enik. Lep, od dobrog m erm era. Sav novac koji sm o sakupili sinu za svadbu, otišao je na spomenik. Obložili smo grob crvenom pločom i posadili crveno cveće. Georgine. M už je ofarbao ogradu: - Sve sam uradio. Sin se neće naljutiti. Ujutru me je ispratio na posao. Pozdravili sm o se. Vraćam se iz smene - on visi na konopcu, u kuhinji, baš preko puta sinovljeve fotografije, m oje omiljene. - Bože! Bože! D ragi m oj Bože! Recite m i vi, je li on heroj ili nije? Zašto podnosim ovoliku tugu? Šta će m i pom oći da izdržim ovu tugu? Ponekad pom islim : heroj! Nije sam tam o ... Desetine ih ta m o lež i... U redovim a leže na gradskom groblju... Svakog praznika tam o grme počasne vojničke salve. Svečani govori. Donose cveće. Tam o pioniri polažu zakletvu... A ponekad, proklinjem i partiju i vlad u... N ašu vlast... m ada sam ja komunistkinja. Ali želim da znam - zašto? Zašto su m og sina u lim zavili? Proklinjem seb e... Ja sam nastavnica ruske književnosti. Sam a sam ga učila: „Sine, dužnost je dužnost. Treba da se oduži.“ Sve proklinjem, a ujutru trčim na grob, tražim oproštaj: - O prosti m i sine, što sam ti tako govorila. Oprosti.

Majka

- D obila sam pism o: ,,Ne brini ako nem a pism a. Piši na staru adresu.“ Dva m eseca ćutanja. N isam ni znala da je u Avganistanu. Pakovala sam kofere da idem kod njega na novo mesto službe... Pisao m i je da se sunča, peca. Poslao fotografiju: jaše m agarca, kolena prljava od peska. N išta nisam m ogla da pretpostavim sve dok prvi put nije došao na odm or. T ad

240


m i je priznao - iz rata... D rug m u je p o gin u o ... Pre toga, nije se m nogo igrao s ćerkicom, nije im ao posebno izraženo očinsko osećanje, m ožda zato što je ona bila sasvim mala. A ovoga puta kad je došao - satim a sedi i gleda dete, a u očim a m u takva tuga, da me je bilo strah. U jutru ustane, odvede je u vrtić, Voleo je da je stavi na ram ena i nosi. Živeli sm o u Kostrom i, lep grad. Uveče sam ide po nju. Išli sm o u pozorište, bioskop, ali najviše je voleo da sedi kod kuće. Gleda televiziju. Razgovaramo. U ljubavi je postao netrpeljiv, odem na posao ili u kuhinju da sprem am jelo - njemu je i tog vremena žao: „Budi malo sa mnom. D anas može i bez šnicli. Traži odm or dok sam ja tu.“ D ošao je dan odlaska, namerno je zakasnio na avion, kako bism o jo š dva dana bili zajedno. Poslednja n o ć ... Bilo nam je tako lepo, da sam se rasplakala. Ja plačem, on ćuti, sam o gleda i gleda. O nda kaže: - Tam arice, ako budeš im ala drugog, seti se ovoga. Ja: - Ti si lud! Tebe nikad neće ubiti! Toliko te volim, da te nikad neće ubiti. N asm ejao se. Nije hteo više dece: - R od ićeš... K ad se vratim ... Šta ćeš sam a s njim a da radiš? Naućila sam da čekam. Ali kad vidim autobus za sahrane, bude m i loše, m ogla sam da vičem i plačem. Dotrčim kući, da sam imala ikonu, bacila bih se na kolena i molila: „Spasite m i ga! Spasite!“ Tog dana sam otišla u b io sk o p ... Gledam u ekran i ništa ne vidim. Iznutra neshvatljiv nemir: negde me neko čeka, treba negde da idem, jedva sam izdržala do kraja. U to vreme se verovatno vodila b o rb a...

Limeni dečaci

241

Nedelju dana ništa nisam znala. Čak sam dobila dva njegova pism a. Obično sam se radovala, ljubila ih, a ovog puta sam pobesnela: jo š koliko ću te čekati?! Devetog dana u pet sati ujutru stigao je telegram, jedostavno su mi ga proturili ispod vrata. Telegram je bio od njegovih roditelja: „D ođi. Peća je poginuo.“ Zakukala sam. Probudila dete. Šta da radim ? K uda da idem? N isam imala novca. Trebalo je upravo tog dana da stigne njegov atest. Sećam se, uvila sam ćerkicu u crveno ćebence, izašla na put - autobusi jo š nisu išli. Zaustavila sam taksi. - N a aerodrom - kažem taksisti. - Idem u park. - I zatvara vrata. - M už m i je poginuo u A vganistanu... Ćutke izlazi iz kola i pom aže m i da sednem. Svraćamo kod moje drugarice da uzmem novac na zajam. N a aerodrom u nem a karata za let do Moskve, a ja se plašim da izvadim telegram iz tašne i pokažem. M ožda nije istina? Greška? A šta ak o ... Najvažnije - ne reći n aglas... Plačem i svi me gledaju. Dobijam mesto u ,,kukuruzniku“*. Tokom noći stižem u M insk. Treba dalje, u Stare Drumove. Taksisti neće da voze, daleko je - sto pedeset kilometara. Molim. Preklinjem. Jedan se složio: „D aj pedeset rubalja, odvešću te.“ Dala sam m u sve što sam imala. Oko dva sata približavam se kući. Svi plaču: - M ožda nije istina? - Istina je, Tam ara. Istina. U jutru idem o u vojni odsek. V ojnički odgovor: „K ad ga dovezu, tada će vam i biti saopšteno.11 Čekam o još dva dana. Zovem o M insk: „D ođite i uzmite ga sam i.“ D ođem o u oblasni vojni kom esarijat, kažu nam: „N jega su greškom odvezli u Baranoviče." To je još sto kilometara, a naš autobus * Naziv poljoprivrednog aviona. (Prim. prev.)

242


je ostao bez goriva. N a aerodromu u Baranoviču nema nikog od upravnika. U kućici sedi stražar: - Mi sm o stigli... - Eno tam o - pokazuje rukom - im a neki sanduk. Pogledajte. Ako je vaš - nosite. U polju stoji neki prljavi sanduk, na njemu kredom napisano: „Kapetan Dovnar". Otkinem dasku na mestu gde se obično nalazi prozorčić: lice celo, ali neobrijano, niko ga nije umio, sanduk je mali. Smrad. Nepodnošljiv smrad. Sagnem se da ga poljubim, ne m o g u ... Tako su mi vratili m u ža... Kleknem pred onim što m i je nekad bilo najdraže. Najvoljenije... To je bio prvi sanduk u selu Jazilj Starodrum skog rejona M inskog okruga. Kod ljudi užas u očima. Niko ne shvata šta se dešava. Prinela sam ćerkicu da se oprosti, imala je četiri i pogodine. Počelajedavrišti: „T a ta je crn ... Plašim se... Tata je c rn ..

Spuštaju sanduk u raku. Ne stižu da izvade kono-

pac kojim ga spuštaju, odjednom strašan udarac grom a, grad, kao beli oblutak na rascvetalom jorgovanu, pucketa pod nogama. Sam a priroda se pobunila. D ugo nisam mogla da odem iz njegove kuće, zato što je ovde njegova duša... Njegovi otac i m ajk a... Njegove stvari: sto, školska torba, bicikl... Hvatala sam s e z a šta sam stigla. U zim em njegovu stvar. U kući svi ćute. Činilo mi se da me m ajka mrzi: živa sam, a njega nema, udaću se, a njenog sina neće biti. D obra je žena, ali je tih dana bila van sebe. Pogled težak, pretežak... Sada m i kaže: „Tam ara, udaj se.“ O nda sam se plašila da nam se sretnu pogledi. Otac je zam alo poludeo: „Ubili su takvog mom ka! Ubili su ga!“ M ajka i ja ga ubeđujemo da je Peća dobio o rd en ... treba nam A vganistan... Zaštita južnih granica... Ne sluša nas: „Gadovi! G adovi!“

Limeni dečaci

243

N ajstrašnije je došlo kasnije. N ajstrašn ije... N avići se na m isao da ne treba više da čekaš, nemaš koga da čekaš. Ali ja sam ga čekala... Prešli sm o u drugi stan. Ujutru se probudim sva m okra od užasa; „Peća će d o ć i, a Oljeska i ja stanujem o na drugoj adresi.“ Nikako ne m ogu da shvatim, da sam sada sam a i da ću biti sam a. Po tri puta na dan zavirujem u poštansko sanduče... Vraćala su m i se sam o m oja pism a, koja nije stigao da dobije, s pečatom: „A dresant je otišao.“ Više nisam volela praznike. Prestala sam da idem u goste. Ostale su m i sam o uspomene. Sećala sam se samo najlepšeg... Onog p rv o g... Prvog dana sm o plesali. D rugog šetali u parku. Trećeg dana poznanstva predložio mi je da se udam za njega. Imala sam m om ka. Zahtev za venčanje je već bio u opštini. Rekla sam m u to. Otputovao je i pisao m i je pism a velikim slovima, preko celog lista: ,,U-u-u-u! J-a-a~a-a!“ U januaru mi je obećao: doći ću i venčaćemo se. Neću da se udam u januaru. H oću svadbu na proleće! U Dvorcu za sklapanje brakova. S m uzikom i cvećem. Svadba je bila zimi, u m om selu. Sm ešno i na brzinu. U oči Bogojavljenja, kad se gata, sanjala sam san. U jutru pričam mami: - M am a, videla sam lepog momka. Stoji na m ostu i zove me. U vojnoj uniformi. Ali kad sam m u prišla, počeo je da se udaljava i udaljava sve dok nije nestao. - Nem oj da se udaješ za vojnika, ostaćeš sam a - prorekla m i je majka. D ošao je na dva dana. - Idemo u opštinu! - S praga. U seoskoj m esnoj zajednici su nas pogledali: - Zašto biste čekali dva meseca? Idite po konjak.

244


Za sat vrem ena postali smo m už i žena. N apolju je bila mećava. - Gde ti je taksi da odvezeš mladu? - Odm ah ću! - Podigne ruku i zaustavi traktor belorus. G odinam a sam sanjala naše sastanke. Vozimo se traktorom. Traktor trubi, a mi se ljubimo. O sam godina je prošlo otkako ga n em a... O sam ... Često ga sanjam. U snu ga sve vrem e m olim : „O ženi se sa m nom jo š je d n o m č On me odgurkije: „Ne! N e!“ Žao mi ga je, ne sam o zato što je bio moj muž. Kakav muškarac! Kako lep muškarac! Veliko snažno telo. Kad sm o išli ulicom, za nama su se ljudi okretali. Žao mi je što m u nisam rodila sina. A m ogla sa m ... M olila sam ga. Plašio se... Drugi put je došao na o d m o r... Nije poslao telegram. Nije me obavestio. Stan je bio zaključan. D rugarica je slavila rođandan, bila sam tamo. Otvara vrata: glasna muzika, sm eh... Seo je na tabure i zaplakao... Svaki dan me je čekao: „Idem prem a tvom poslu, kolena mi klecaju. Kao da idem na sastanak.“ Sećam se kako smo išli na reku da se sunčam o i kupamo. Sedimo na obali i palim o vatru: - Znaš li koliko ne želim da poginem za tuđu zemlju. A noću: - Tamarice, nemoj da se udaješ. - Zašto to govoriš? - Zato što te m nogo volim. I ne m ogu da zamislim da budeš s nekim d ru g im ... Dani su brzo proleteli. Pojavio se nekakav strah... Bilo nas je strah... Čak sm o i ćerku davali na spavanje komšijam a, kako bi imali više vremena da budem o zajedno. Ne može se reći da sm o predosećali, ali bila je neka sen k a... Formirala se neka sen ka... Bilo m u je ostalo još pola godine. Već su u Sovjetskom Savezu priprem ali njegovu zamenu.

Limeni dečaci

245

Ponekad mi se čini da živim jako dugo, m ada su m i sva sećanja jedna te ista. Napam et sam ih naučila. Ćerkica je bila mala, vraća se iz vrtića: - D anas sm o pričali o svojim tatama. Rekla sam da je moj tata vojnik. - Zašto? - Oni nisu pitali: imam li ga ili nemam? Sam o su pitali ko je on. Poodrasla je. Kad se zbog nečeg ljutim na nju, savetuje mi: - M am a, bilo bi dobro da se udaš. - Kakvog bi ti htela tatu? - Ja bih htela svog ta tu ... - Ako nije tvoj tata, kakvog bi htela? - D a lič in a n je g a ... Imala sam dvadeset četiri godine kada sam ostala udovica. Prvih meseci, da m i je prišao bilo koji muškarac, odm ah bih se udala. Htela sam da poludim ! N isam znala kako da se spasim . Svuda oko mene pređašnji život: neko gradi vikendicu, neko kupuje kola, neko im a novi stan - treba m u novi tepih, crvene pločice za kuhinju ... Lepe tapete... Tuđ, normalan život... A ja? A ja - kao riba na suvom ... N oću se gušim u suzam a... Tek sad sam počela da kupujem nameštaj. N isam im ala snage da ispečem kolač. D a obučem lepu haljinu. Zar u m ojoj kući može da bude slavlje? Četrdeset prve i četrdeset pete svi su bili nesrećni, čitava zemlja. Svako je nekog izgubio. Znao je zašto ga je izgubio. Žene su kukale u horu. U ugostiteljskoj školi, gde radim, u kolektivu im a oko sto ljudi. Sam o je meni m už poginuo u ovom ratu, za koji su ljudi čuli iz novina. K ada sam prvi put čula na televiziji da je Avganistan - naša sram ota, htela sam da razbijem ekran. T og dana sam po drugi put sahranila m u ža...

246


Pet godina sam ga volela živog, a već osam godina ga volim mrtvog. M ožda sam luda. Volim ga.

Supruga

- Dovezli nas u Sam arkan d... Stoje dva šatora - skidam o sa sebe sve civilno, ko je bio pam etan, usput je stigao da proda jaknu, džem per i u zadnji čas kupi vino, u drugom šatoru - izdaju polovne uniforme, vojničke bluze iz četrdeset pete, ,,kirzače“ *, obojke. D a vidi te kirzače crnac, navikao na vrućinu, pao bi u nesvest. U nerazvijenim afričkim zemljama vojnici nose lake gležnjače, jakne, pantalone, kačkete, a m i u stroju, s pesm om , na vrućini od četrdeset stepeni - noge nam se kuvaju. Prve nedelje sm o u fabrici frižidera istovarivali staklariju. U trgovinskoj bazi vukli gajbe s lim unadom . Slali su nas po o fk irsk im kućam a, kod jednog sm o oblagali ciglom kuću. Oko dve nedelje pokrivao sam krov na jednom svinjcu: m ontiraš tri ploče salonita, dve spojiš, dobiješ flašu pića. Dovozili smo daske: jedan metar - rublja. Pre zakletve dva puta su nas odveli na poligon, prvi put nam dali po devet metaka, a drugi put smo bacili po dve granate. Postrojili nas na pisti i pročitali naredbu: idete u DRA, da izvršite internacionalni dug. Ko ne želi - dva koraka napred. Istupila su trojica. Kom andir jedinice ih šutne kolenom u zadnjicu i vrati natrag u stroj, zapravo sam o su proveravali vaš borbeni moral. Suvi obrok za dva dana, kožni opasač - i na put. I to vam je to ... N isam očajavao. Za mene je to bila jed in a prilika da vidim inostranstvo. E, d a ... Istina je ... * Teške vojničke čizme proizvedene u fabrici K iro v (K irovsk i z av o d ) po kome je materijal (gruba koža) dobio naziv ,,kirza“, odatle i „kirzače". (Prim. prev.)

Limeni dečaci

247

N aravn o... M aštao sam o m agnetofonu, kožnoj aktovki. Pre toga u m om životu nije bilo ničeg zanimljivog. Život mi je bio dosadan. Leteli sm o u ogrom nom 11-76. Prvi p u t... Prvi put sam bio u avionu! Video sam kroz prozor planine. Pustinju. Mi, Pskovljani, ništa drugo nism o videli sem poljana i šumaraka. Iskrcali sm o se u Šindandu. Sećam se datum a, m eseca - devetnaestog decem bra hiljadu devetsto osam desete godin e... Nagrnuli su na mene: - M etar osam deset... U izviđačku četu. Tam o su takvi potrebni... Iz Šindanda - u Herat. A tam o na gradilište. G radi se poligon. K opa se zemlja, vuče kamenje za temelje. Pokrivam krov salonitom , bavim se stolarskim radovim a. Neki pre prve borbe nisu ni pucali. Sve vreme si gladan. U kuhinji dva bureta od pedeset litara: u jednom predjelo - kupus s vodom , m eso ne m ožeš da uloviš, u drugom , glavno jelo, lepak od krompira (instant krompir-pire) ili geršlabez masti. Na četvoricu po konzerva skuše s etiketom: godina proizvodnje hiljadu devetsto pedeset šesta, vreme za upotrebu jedna godina i šest meseci. Za godinu i po dana samo jednom nisam osećao glad, kad sam bio ranjen. A inače, stalno ideš i misliš: gde bi nešto nabavio, ukrao, da pojedeš? Uvlačili smo se u bašte Avganistanaca, a oni su pucali. M ogao si da nagaziš na minu. Ali tako želiš jabuku, krušku, bilo koju voćku. Tražili smo od roditelja limunsku kiselinu, slali su nam je u pismima. Rastvorimo je u vodi i pijemo. Kiselkasta je. Peče u želucu. Pre prve b o rb e ... Pustili nam him nu Sovjetskog Saveza. Zam polit je održao govor o tome da svetski imperijalizam ne spava, a kod kuće nas čekaju kao heroje. Kako ću da ubijem, nisam mogao da zamislim. Pre armije bavio sam se biciklizmom, nabio sam takve mišiće da su me

248


se svi bojali, niko me nije dirao. N isam video čak nijednu tuču, s nožem i krvlju. Vozili sm o se na be-te-erovima. Pre toga su nas iz Šindanda u H erat dovezli autobusim a, jo š jednom sm o izlazili iz garnizona na zilu*. Sedimo na oklopu, s oružjem u rukam a, rukavi zavrnuti do lakata... Novo osećanje, nepoznato. Osećanje vlasti, snage i sopstvene bezbednosti. Kišlaci su odmah postali niski, arike** minijaturne, drveće retko. Kroz pola sata sam se sm irio, počeo sam da se osećam kao turusta. Razgledam tuđu zemlju - egzotika! Drugo drveće, druge ptice, drugo cveće... Prvi put sam video durijan. I zaboravo sam na r a t... Pređemo preko arike, preko zemljanog mostića, koji je, na moje veliko čuđenje, izdržao nekoliko tona metala. Odjednom, eksplozija - prednji be-te-er je pogođen iz neposredne blizine. Evo već nose poznate m om ke... Jedan je bez glave... Meta od karton a... Ruke m u se klate... Svest ne može da se uključi u novi i strašni život... Naredba: pripremiti minobacače, zvali smo ih ,,vasiljočke“* * * - sto dvadeset mina za minut. Sve mine u kišlak iz kojeg su pucali, u svako dvorište po nekoliko mina. Posle borbe, naše skupljamo u delovima, stružemo s oklopa. Nem am o vojne pločice, prostremo ciradu - zajednička grobnica... Nađi, ako možeš, gde je čija noga, čije je parče lobanje... Ne daju vojne pločice. Šta ako dospeju u tuđe ruke. Ime, prezime, adresa... Kao u pesmi: „N aša adresa - nije ni kuća, ni ulica, naša adresa je - Sovjetski Savez...“ Vraćam o se ćutke. M i sm o obični m om ci, nism o navikli da ubijam o. U jedinici sm o se smirili. Očistili oružje. Večerali. I počeli da pričamo. * ZIL, vozilo nazvano po fabrici L ih a č o v - Zavod. im en a L ih ačo v a. (Prim. prev.) * * Arika, cev kanala za navodnjavanje u Srednjoj i Centralnoj Aziji. (Prim. prev.) * * * Vasiljok, 82-mm minobacač. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

249

- Hoćeš kosjaka* da sm otaš? - nude nam kuke. - Ne, neću. N isam hteo da pušim , plašio sam se da posle neću moći da ostavim. N a narkotike se brzo navikneš, a treba ti snažna volja da ostaviš. Posle su svi pušili, inače bi crkli, nervi bi ti otišli. D a nam je bar jedan narkom d ec i**, kao u onom ratu. Nije dozvoljeno... Suvi zakon. Ne znaš kako da se oslobodiš napetosti. D a zaboraviš na sve. Sipali su travu u pilav, u k a šu ... Oči kao šo lje ... Vidiš noću kao da si mačka. Lak si kao slepi miš. Izviđač ne ubija u borbi, već izbliza. Ne ubija puškom, već nožem, bajonetom , tiho, nečujno. Brzo sam naučio taj posao, uklopio sam se. Prvi ubijeni? Kojeg sam ubio izbliza? Sećam s e ... Priđem o kišlaku, kroz dvogled za noćno osmatranje prim etim o: kraj drveta svetli m ala lampa, stoji puška, a on nešto otkopava. Dam drugu automat, a ja se primaknem na rastojanje jednog skoka i skočim, oborim ga s nogu. Da ne bi vikao, nabijem mu u usta čalmu. N ism o poneli nož, težak je za nošenje. Imao sam kod sebe perorez, kojim smo otvarali konzerve. Običan perorez. On je već ležao... Uhvatim ga za bradu i prerežem m u grkljan. Posle prvog ubijenog... Kao posle prve žene... Potres... Kod mene je to brzo prošlo. Ipak sam ja sa sela, klao sam kokoške, koze! To vam je to! Bio sam na dužnosti vođe izviđača. Obično smo izlazili noću. Stojiš s nožem iza drveta... Oni id u ... N apred osm atrač, treba skinuti osmatrača. Skidali smo ih po red u ... D ošao je red na m en e... Izravnaš se s osm atračem , m alo ga pustiš i skačeš otpozadi, najvažnije je da ga uhvatiš levom rukom za glavu i saviješ m u vrat, da ne vikne. D esn om * Žargonski, cigareta s marihuanom. (Prim. prev.) ** N a rk o m deci, doza alkohola koju su u Drugom svetskom ratu vojnicima odobravali narodni komesari - narkomi. (Prim. prev.)

250


rukom - nož u leđ a... Ispod jetre... I zariješ ga do balčak a ... Kasnije sam došao do trofeja... Japanski nož, dužina trideset i jedan santimetar. Lako ulazi u čoveka. Zakoprca se i padne, ne može da vikne. Navikneš se. Psihološki nije teško, više tehnički. D a pogodiš u srce... Vežbali smo karate. Da ga savladaš, v ežeš... Pronađeš slabe tačke - nos, uši, iznad obrve - precizno udariš. Treba znati gde zabiti n o ž ... Ulećemo iza duvala u dvorište: dvojica - kod vrata, dvojica - u dvorište, a ostali razgledaju stanište. Šta nam se svidi naravno, u zm em o ... Jed n o m ... Izdali su me nervi... Prečešljavam o kišlak. Obično otvaraš vrata i pre nego što uđeš - bacaŠ granatu, da ne natrčiš na m itraljeski rafal. Zašto bi rizikovali, s granatom je sigurnije. Bacim granatu i ulazim: leži žena, dva m alo starija dečaka i jedno m alo dete. U nekoj k u tiji... U m esto kolica... Sećam se kao da je juče b ilo ... Još uvek m i je od toga loše... Želeo sam da budem dobar, ali u ratu je to nemoguće. Vratio sam se kući. Slep sam, metak mi je zbrisao mrežnjaču s oba oka. U šao je u levu, a izašao na desnu slepoočnicu. Vidim sam o svetlost i senke. N isam uspeo da budem dobar. Često im am želju da nekom pregrizem grlo. Znam ih ... One kojim a treba pregristi g rlo ... One kojim a je žao kam ena za grob našim m o m cim a... Koji ne žele da daju stanove nama, invalidima: „N isam vas ja tam o p o slao .. Koga je briga za n a s... D ok smo tam o umirali, oni su rat gledali na televiziji. Za njih je to bio prizor. Prizor koji im golica nerve. N aučio sam da živim bez o čiju ... Sam se vozim po gradu - idem m etroom , prelazim ulicu. Kuvam , m oja žena se čudi: sprem am jela bolje nego ona. N ikad nisam video svoju ženu, ali znam kakva je. Kakve joj je boje kosa, kakav

Limeni dečaci

251

joj je nos, kakva su u sta... Čujem rukama, telom ... M oje telo vidi. Znam kakav mi je sin ... Povijao sam ga kad je bio mali, prao sam ga. Sad ga nosim na ramenima. Ponekad mi se čini da oči nisu potrebne. Oči zatvarate kad se dešava ono najvažnije, kad vam je lepo. Oči su potrebne slikaru zato što je to njegova profesija. Ja osećam svet... Čujem g a ... M eni reči znače više nego vam a koji imate oči. Reči i linije. Zvuci. Za mnoge sam čovek kome je sve u prošlosti: m om ak je odsvirao svoje. K ao Jurij G agarin posle leta. N e, ono najvažnije je preda m nom . Ja to znam. Telu ne treba davati veći značaj nego biciklu, a ja sam u prošlosti bio biciklista, učestvovao sam u trkama. Telo je instrument, m ašina na kojoj radim o, ništa više od toga. M ogu da budem srećan, slobodan. Bez o čiju ... Ja sam to shvatio... Koliko je onih s vidom koji ne vide. S očim a sam bio više slep nego sada. Hteo bih od svega da se očistim. O d čitave te prljavštine u koju su nas uvukli. O d svog sećan ja... Ne znate kakva me, ponekad noću, podilazijeza. Sve m i se ponovo ja v i... Opet skačem s nožem na čoveka... O dm eravam gde da probod em ... Čovek je mek, sećam se da je ljudsko telo m eko... To vam je to! E to ... N oću me je strah zato što v id im ... U snu nisam sle p ...

Vojnik, izviđač

- N e gledajte me što sam sićušna, nežna... I ja sam tam o bila.. O dande sa m ... Svake godine sve m i je teže da odgovaram na pitanja: „Ako nisi vojnik, zašto si otišla tam o!“ Imala sam dvadeset i sedam g o d in a... Sve drugarice već udate, a ja ne. Godinu dana sam se zabavljala s m om kom , a on se oženio drugom. „Izbaci, izbriši iz pam ćenja, da niko ne zna i da se ne doseti

252


da smo bile tam o“, piše mi drugarica. Ne, ne želim da izbrišem iz pamćenja, želim da shvatim ... Tam o sm o već počeli da shvatam o da sm o prevareni. Pitanje: zašto nas je tako lako prevariti? Zato što mi to hoćem o ... Ne znam: hoćem o li, ili želimo? Kako je ispravno? Najviše vremena provodim sam a, uskoro ću zaboraviti da govorim. Potpuno ću zaćutati. M ogu da p rizn am ... O d m uškarca bih sakrila, a ženi ću reći... Pom am ila sam se kad sam videla koliko žena ide u taj rat. Lepe i ružne, mlade i ne tako mlade. Vesele i zle. Pekarke, kuvarice, konobarice... Čistačice... Naravno, svaka je imala svoj interes - htela je da zaradi, a m ožda i da sredi lični život. Sve su bile neudate ili razvedene. U potrazi za srećom. Sudbinom . A tam o je bilo sreće... I pravog zaljubljivanja. Svadbi. Tam ara Solovej... Medicinska sestra... Doneli na nosilim a jednog iz helekoptera, sav crn, nagoreo. A kroz dva meseca zove me na svadbu - uzimaju se. Pitam devojke, cimereke: šta da radim, u žalosti sam? Drug mi je poginuo, treba da napišem njegovoj mami, dva dana plačem . K akva svadba? „Prekosutra će m ožda ubiti i njenog m ladoženju, ali će imati ko za njim da plače“, odgovaraju mi devojke. N em a šta da se misliš, ideš - ne ideš, traži poklon. Poklon je za sve bio isti - koverat s čekovima. Mladoženja je došao s kanistrom alkohola. I pevalo se, igralo i nazdravljalo. Uzvikivalo: „Živeli m ladenci!“ Sreća je svuda ista. Posebno ženska sreća... Svega je bilo ... Ali pam ti se samo ono le p o ... Uveče kod mene u sobu svrati komandant bataljona: ,,Ne plaši se! N išta m i ne treba. Sam o sedi, a ja ću malo da te gleđam !“ Ali vera je postojala! Velika vera! Verovati u nešto - to je tako lepo. Izvanredno! Osećanje prevare... I v era... Kod nas je to nekako išlo zajedno. M ožda nisam m ogla da zamislim neki drugi rat koji ne liči na Veliki otadžbinski. O d

Limeni dečaci

253

detinjstva sam volela da gledam ratne filmove. Tako sam m islila... Tako sam to u svom um u iscrtala. Takve scene... Zar može vojna bolnica bez žena? Bez ženskih ruku? Leže s opekotin am a... R ask om ad an i... Sam o spustiš ruku na ranu i preneseš neku energiju. To je već milosrđe! Posao za žensko srce! Verujete li vi meni! Verujete li nam a? Tam o nisu sve bile prostitutke i čekistkinje? Bilo je m nogo više dobrih devojaka. G ovorim vam kao ženi... Kao ženi... S m uškarcim a je bolje ne razgovarati na tu temu. U lice će vam se sm ejati... Kod mene na novom poslu (napustila sam stari) niko ne zna da sam iz rata. Iz K abula... Nedavno se povela reč o Avganistanu: kakav je to rat, i zašto rat - naš glavni inženjer me prekide: ,,Ma šta vi, m lada žena, znate o vojnim poslovim a... To su muške stv ari...“ (Nasmejao se.) Sretala sam u ratu m nogo m om aka koji su sam i hteli da idu u opasne operacije. Ginuli su bez razmišljanja. M nogo sam tamo posm atrala muškarce. Analizirala ih ... Bilo mi je zanim ljiv o... Šta je to što im aju u glavi, neki m ikroorganizam ? Večno ratu ju ... Videla sam kako rizikuju svoje živote, kako ubijaju. I još uvek misle da su nešto posebni, sam o zato što su ubijali. D odirnulo ih je nešto, što nije dodirnulo druge. M ožda je to bolest? Postoji neki m ikroorganizam. V irus... koji ih zarazi... K o d kuće se sve prevrn u lo ... M eđu sv o jim a... Otišli sm o iz države kojoj je ovaj rat bio potreban, vratili sm o se u državu kojoj ovaj rat nije potreban. N aš socijalizam se obrušava, više nam nije do toga, da ga izgrađujem o negde iza devet gora i devet mora. Više niko ne citira ni Lenjina ni M arksa. Ne pom inje svetsku revoluciju. Sada su drugi h eroji... Farm eri, biznism eni... Drugi su sada ideali: moj dom - m oja tvrđava... A nas su vaspitavali na primeru Pavke K orčagina... M eresjeva... Pevali sm o pesm e oko logorske

254


vatre: „Prvo misli na Dom ovinu, a posle na sebe.“ Uskoro će nam se svi smejati. Plašiće svoju decu pokazujući nas. Krivo nam je, ne zato što nam nešto nisu d ali... Bilo je dosta m ed alja... Izbrisali su nas, kao da nas nije ni bilo. Našli smo se izm eđu dva žrvnja... Prve dve godine nisam m ogla da zaspim. A kad zaspim, sanjam leševe, pucnjavu. Skačem od užasa. Zatvorim oči slike se ponavljaju. Tražila sam uput za neurologa. Saslušao me je i začudio se: „Zar ste videli toliko leševa?" Oh, kako sam htela da ga odalam im po njegovoj mladoj njušci! Jedva sam se su zd ržala... U bedila sam seb e... M ogla sam i da opsujem ! U ratu sam se naučila. N isam više htela da idem kod doktora. Počela je depresija... U jutru m i se ne ustaje, ne umiva, ne češlja. Sve radim preko volje, prim oravam sebe. Idem na p o sa o ... S nekim razgovaram ... D a me neko uveče pita s kim, ničeg se ne sećam. Sve više i više ne želim da živim. Ne mogu da slušam muziku. Čitam poeziju. Ranije sam sve to volela, to je bio moj život. Ne prim am goste. I sam a ni kod koga ne idem. N em am gde da se sakrijem prokleto stam beno pitanje! Živim u ko m u n alk i*... Šta sam zaradila u ratu? M alo sam se obu kla... Kupila italijanski n am eštaj... Ali, ostala sam sam a... U onom životu ništa nisam pronašla i u ovom sam se izgubila. S ovim životom se takođe ne podudaram . Svejedno, htela bih u nešto da verujem. Oteli su m i... Opljačkali su m e ... Ne sam o zato što su mi pare propale u banci (inflacija), gore od toga konfiskovali su m i prošlost. Ja nem am prošlost... Nem am vere... Zašto da živim? Mislite da sm o surovi? A imate li predstavu koliko ste vi surovi? N as ne pitaju i ne slušaju. Ali o nam a p išu ... * Komunalka, zajednički stan. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

255

N em ojte da govorite m oje ime. Sm atrajte d a me više nem a...

Službenica

- Žuriš na groblje kao na sastan ak... Prvih dana tam o sam i noćila... I nisam se plašila... Sada razum em značenje ptičjeg leta, lelujanje trave. U proleće čekam kad će cvet iz zemlje da izraste. Posadila sam visibab e ... D a što pre dobijem pozdrav od sina. One se odande probijaju k m en i... od n jega... Sedim tu do večeri. D o noći. Ponekad vrištim i ne čujem sebe, dok ptice ne polete. Grakću vrane. Kruže nada m nom, udaraju krilima, tek se onda priberem. Prestanem da vrištim. Sve četiri godine, svaki dan dolazim. Ili ujutru, ili uveče. Jedanaest dana nisam dolazila kad sam imala infarkt, nisu mi dali da ustanem. A kad sam ustala, dođem tiho do toaleta... Znači, i do sina ću stići, ako padnem , pašću na njegov grob. Pobegla sam u bolničkom m antilu... Pre toga sanjam. Pojavljuje se Valjera: - M amice, nemoj sutra da dolaziš na groblje. Ne treba. Dotrčim: tiho je, tako tiho, kao da on nije tamo. Moje srce oseća - nema ga. Vrane sede na spomeniku, na ogradi i ne beže, ne kriju se od mene kao obično. Dignem se s klupe, a vrane lete preda m nom , sm iruju me. Ne daju m i da odem. Šta je to? Šta hoće time da mi kažu? O djednom se ptice smire, popnu se na drveće. I mene povuče ka grobu, i tako mi bude lako na duši, prođe me nemir. To se njegov duh vratio. „H vala vam , m oje ptičice, što ste me sprečile, niste mi dale da odem. Evo, dočekala sam sin čića...“ M eđu ljudim a m i je loše, hodam i mesto me ne drži. Nešto mi govore, vuku m e... Sm etaju m i... A ta m o m ije le p o . L e p o m ije sa m o k o d

256


sina. Možete me naći ili na poslu, ili tamo. Tamo, na grobu... Tam o je moj sin, kao da je živ ... Izračunala sam gde m u leži glav a... Sednem, pored njega i sve m u p ričam ... Kako sam provela jutro, d a n ... Prisećam se, zajedno s n jim ... Gledam n jegov po rtret... D uboko ga gledam, d u g o ... On se ili malo nasm eši, ili je nečim nezadovoljan, nam ršti se. T ako m i živimo. Kupim novu haljinu sam o da bih m ogla kod njega da dođem, da me on v id i... ranije je on preda m nom klečao: M amice moja. Lepotice moja! Sad ja pred n jim ... Otvorim vratanca i kleknem: - D obro jutro, sinčiću... D obro veče, sin čiću ... Uvek sam s njim. Htela sam da uzmem dečaka iz dom a za nezbrinutu d ecu ... D a nađem istog onakvog, okatog. Ali srce mi je bolesno. Srce neće izdržati. G uram sebe na posao, kao u m račni tunel. Ako mi se ukaže prilika da sednem u kuhinji i pogledam kroz prozor, poludeću. Spasiti me m ogu sam o muke. Nijednom , za sve četriri godine nisam bila u bioskopu. Prodala sam televizor u boji i sav taj novac dala za spomenik. Nijednom nisam uključila radio. Kad mi je sinčić poginuo, sve m i se prom enilo: lice, oči, čak i ruke. U dala sam se iz prevelike ljubavi. Nije m orao dvaput da me pita! On je avijatičar, visok, lep. U kožnoj jakni, u dubokim krznenim čizmama. M edved. On će da mi bude muž?! Devojke će da vrište! Svratim u radnju, zašto naša industrija ne proizvodi papuče sa štiklom ? Prem a njem u sam tako mala. Kako sam čekala da se razboli, da se nakašlje, da ima kijavicu. Tada bi ceo dan ostao kod kuće, a ja bih ga negovala. Do besvesti sam želela sina. I da sin bude kao on. Takve oči, takve uši, takav nos. Kao da me je neko čuo s neba - sin, isti on, kao jaje jajetu. N isam m oglad da verujem da su ta dva predivna m uškarca - moji. N isam mogla da verujem! Volela

Limeni dečaci

257

sam kuću! Volela sam da perem, peglam. Sve sam volela, ne bih zgazila ni pauka, ni muvu, nađem bubam aru, i pustim je kroz prozor. Neka sve živi, neka se voli - ja sam najsrećnija na svetu! Zvonim na vrata, palim svetlo u hodniku, hoću da me sin vidi radosnu: - Lerunjka (od detinjstva sam ga zvala Lerunjka), ja sam. Užele-e-e-la sam se! - Dotrčim iz radnje ili s posla. Ludo sam volela sina, i sad ga volim. Doneli su m i fotografije sa sah rane... N isam ih uzela... Još uvek nisam m ogla da verujem ... Ja sam verni pas, od onih koji umiru na grobu. I u prijateljstvu sam uvek bila odana. Curi mi mleko iz grudi, a dogovorila sam se s drugaricom d a se sretnemo i da joj dam knjigu. Sat i po stojim na mrazu, nema je. Ne može tek tako da ne dođe, sigurno joj se nešto desilo. Otrčim kod nje, kući, ona spava. Nije mogla da shvati zašto plačem. I nju sam volela, poklonila sam joj najomiljeniju haljinu, plavu. Takva sam ja. Lagano sam ulazila u život, bojažljivo. Neki su bili hrabriji. N isam verovala da me neko može voleti. Govorili su: lepa je, a ja nisam verovala. Išla sam kroz život zaostajući za drugima. Ali, ako bih nešto upamtila, ne bih ga zaboravila za čitav život. Nikad. I svem u sam se radovala. Jurij Gagarin poleteo u kosm os a Lerunjka i ja istrčali napolje. Htela sam sve da volirn u tom trenutku... Sve da zagrlim ... Vikali sm o od rad osti... Ludo sam volela sina. Ludo. I on je m ene ludo voleo. G rob me privlači. Zove. Kao da me doziva. Pitaju ga: - Im aš li devojku? Odgovara: - Im am - i pokazuje m oju studentsku karticu, na kojoj su m i pletenice duge, preduge.

258


Voleo je da pleše valcer. Pozvao me je na prvi ples u školi, na m aturskoj večeri. N isam znala da ume da pleše, naučio je. Vrteli sm o se. Pletem kraj prozora, čekam g a ... K oraci... Ne, nije on. K o raci... Koraci m oga sina! N ikad ne bih pogrešila. Sednem o jedno naspram drugog i do četiri ujutru pričam o. O čemu? O čemu pričaju Ijudi, ako im je lepo. O svemu. O ozbiljnim i beznačajnim stvarima. Sm ejem o se. On peva, svira na klaviru. Pogledam na sat: - Valjera, na spavanje. - Neka, majčice, jo š m alo da posedim o. Zvao me je: majčice m oja, zlatna m oja majčice. - E pa, zlatna m oja majčice, tvoj sin se upisao u Smoljensku višu vojnu školu. Jesi li srećna? Seda za klavir: G ospodo oficiri! - plavi kneževi! Ja, naravno, nisam ni prvi, Ali nisam ni posledn ji... M oj otac je bio kadrovski oficir, pogin u o je braneći Lenjingrad. D eda m i je bio oficir. Sina je sam a priroda napravila vojnim licem: rast, snaga, maniri. M ogao bi biti husar! Bele rukavice... Karte, preferans... „M oja vojnička krv“, veselila sam se. D a je m akar na nas kanulo nešto s neba gospodn jeg... Neki zn ak ... Svi su ga podražavali. Ja, njegova m am a, podražavla sam ga. Sednem, kao on, ispred klavira, okrenuta m alo u stranu. Ponekad hodam kao on. Posle njegove smrti, posebno. Želim da on uvek bude u m en i,.. D a nastavi da živi... - E, zlatna m oja majčice, tvoj sin odlazi.

Limeni dečaci

259

- Kuda? Ćuti. Sva sam u suzama: - Sine m oj, kuda ćeš, dragi? - Šta znači - kuda? Već se zna kuda. M ajčice m oja, za poslom . Počećemo od kuhinje... Dolaze mi drugovi... M om entalno sam se dosetila: - U Avganistan? - T a m o ... - 1 napravio je tako nepristupačno lice, spustio gvozdenu zavesu. Uleti Koljka Rom anov, njegov drug. Kao zvončić, sve ispriča: još od treće godine fakulteta pišu molbe da ih pošalju u Avganistan. D ugo su ih odbijali. Prva zdravica: ko ne rizikuje, taj šam panjac ne pije. Čitavo veče Valjera peva m oju om iljenu romansu: G ospodo oficiri! - plavi kneževi! Ja, naravno, nisam ni prvi, Ali nisam ni posledn ji... Bilo je ostalo četiri nedelje. Ujutru, pre posla, zavirim u njegovu sobu, sednem i slušam kako spava. I spavao je lepo. Kako nam je sudbina kucala na vrata, kako nam je prorekla! Sanjam : ja sam na crnom krstu u dugoj crnoj h aljin i... I anđeo me nosi na k rst... Jedva se d ržim ... O dlučim da pogledam , gde ću da padnem. U more ili na kopno? Gledam - dole jam a, obasjana sun cem ... Čekala sam ga da dođe na odmor. D ugo nije pisao. Zvoni telefon na poslu: - Zlatna m oja majčice, došao sam. Nemoj da se zadržavaš. Supa je gotova. Povikala sam:

260


- Sine m oj, sine! Ne zoveš iz Taškenta? K od kuće si! U frižideru je šerpa s tvojim om iljenim borščem *! - Vidi ti! Šerpu sam video, a poklopac nisam podigao. - A tvoja supa? - Supa - m ašta idiota. Kreni. Čekaću te na autobuskoj stanici. D ošao je sav sed. Nije m i priznao da nije došao na odmor, molio je da ga puste iz bolnice: ,,Da vidi majku, na dva dana.“ V aljao se po tepihu, zavijao od bolova. Hepatitis, m alarija sve zajedno. Sestru je upozorio: - Ovo što je sad bilo nije za m am u. Idi, čitaj knjigu. Još jednom pre posla svratim u njegovu sobu, gledam ga dok spava. Otvori oči: - Šta je, majčice m oja? - Zašto ne spavaš? Još je rano. - Loše sam sanjao. - Sine moj, ako je loše, treba se prevrnuti na drugi stranu. Biće dobro. I ne treba prepričavati loše snove, oni se tada ostvaruju. Ispratili sm o ga do Moskve. Bili su sunčani m ajski dani. Cvetao je Ijutić. - Kako je tam o, sine? - Avganistan je, majčice m oja, ono Što ne bism o smeli da radimo. Sam o je mene gledao, više ni u koga. Ispruži ruke, protrese glavom: - Ne želim da se vraćam u tu jam u! Ne želim! - Krenuo je, Osvrnuo se. - Gotovo je, mama. N ikad m i nije govorio ,,m am a“, uvek „m ajčice m o ja“. Sunčan prekrasan dan. Cveta lju tić... Dežurna na aerodrom u nas gleda i p lače... * Boršč, čorba s mesom i povrčem, rusko nacionalno jelo. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

261

Sedm og ju la probudim se sva u su z am a... Staklenim očim a zurim u plafon. On me je probudio... Kao da je došao da se pozdravi... O sam sati. Treba da se sprem am za posao. Tum aram s haljinom, iz kupatila u sobu, iz jedne sobe u drug u ... Ne znam zašto, ali ne m ogu da obučem svetlu haljinu. Vrti mi se u glavi... N išta ne vidim. Sve pliva oko m ene... U oči ručka sam se smirila, oko podneva... Sedm i ju li... Sedam cigareta u džepu i sedam paliđrvaca. Sedam snimljenih kadrova u foto-aparatu. Sedam pisam a upućenih meni. Sedam devojci. Knjiga otvorena na sedmoj stranici... Kobo A be*, Kontejneri smrti... Im ao je tri-četiri sekunde da se sp a si... Leteli su kolim a u provaliju. - M om ci, spasavajte se! Ja sam gotov! - Nije m ogao da iskoči prvi. D a ostavi drugove... On to nije m o g a o ... „Piše vam zam enik kom andanta puka za političku delatnost, m ajor Sinjeljnjikov S. R. Ispunjavajući svoju vojničku dužnost, sm atram se obaveznim da vam saopštim da je kapetan Volovič Valerij Genadjevič poginuo danas u deset sati i četrdeset i pet m in u ta...“ Već zna čitav g rad ... U O ficirskom dom u visi njegov portret sa crnim florom. Sam o što nije sleteo avion s njegovim sandukom . M eni niko ništa ne go v o ri... Niko se ne u su đ u je... N a m om poslu svi su uplakani... - Šta se desilo? N a razne načine m i odvlače pažnju. Zavirim kod prijateljice. O nda naš doktor u belom mantilu. Kao da sam se probudila: - Ljudi! Šta vam je, jeste h ludi? T akvi ne ginu! Ne! - lupam o sto. Potrčim ka prozoru, lupam o staklo. * Kobo Abe, pseudonim japanskog pisca Kimifusa Abea (1924-1993). (Prim. prev.)

262


Dali su m i injekciju: - Ljudi! Šta vam je, jeste li ludi? Pošašaveli?! Još jedna injekcija. Injekcije na mene nisu delovale. Kažu da sam vikala: - H oću da ga vidim. Vodite me sinu. - Vodite je, neće izdržati. D ugačak sanduk, n eo tesan ... I žutom b ojom velikim slovim a: ,,V olovič“ . Podignem sanduk. Htela sam d a ga ponesem sa sobom . Pukla m i je b ešik a... Treba odabrati mesto na groblju ... Suvo m esto. Suvo! T reba pedeset rubalja? D aću, daću. Sam o nađite dobro m e sto ... Su v o ... Shvatam d a je, tam o unutra, užas, a ne m ogu da k ažem ... Suvo m esto ... Ako treba, sve ću dati! Prvih noći nisam odlazila s grob lja... Tam o bih o stala... Odvedu me kući, a ja n atrag... Kosili su sen o... U gradu i na groblju, m iriše na se n o ... U jutru sretnem vojničića: - D obro jutro, m ama. V aš sin mi je bio komandir. Sve ću vam ispričati. - Joj, dragi m oj, sačekaj. D ođem o kući. Sedne u fotelju m og sina. Počne i predom isli se: - Ne m ogu, m a m a... D ođem kod njega - poklonim se, i kad odlazim - poklonim se. Kod kuće sam sam o kad im am goste. D obro m i je kod sina. I po m razu sam tam o i ne sm rzavam se. Tam o m u pišem pism a, im am brdo neposlatih pisam a. Kako da m u ih pošaljem ? Vraćam se noću: gore ulične svetiljke, prolaze kola s uključenim farovima. V raćam se peŠke. Iznutra imam takvu snagu da se nikog ne plašim: ni zveri, ni čoveka. U u šim a m i odzvanjaju sinovljeve reči: ,,Ne želim da se vraćam u tu jam u! Ne želim!“ Ko će za to da odgovara?

Limeni dečaci

263

Neko m o ra... Želim da živim dugo, zbog toga se trudim. Da živim kako bih bila sa sin o m ... Najranjivije kod čoveka je njegov grob. Njegovo ime. Ja ću uvek štititi svoga sin a ... K od njega dolaze d ru gov i... D rug je pred njim puzio na kolenima: „Valjera, ja sam sav u krvi... Evo, ovim rukam a sam ubijao. Nisam izlazio iz bitaka. Sav sam u krvi... Valjera, ja sada ne znam šta je bo lje... poginuti, ili ostati živ? Ja sada ne z n a m ...“ Želim da znam, ko će za sve to da odgovara? Zašto ne govore njihova imena? Kao što je on pevao: G ospodo oficiri! - plavi kneževi! Ja, naravno, nisam ni prvi, Ali nisam ni poslednji... Išla sam u crkvu, razgovarala sa sveštenikom. - Sin m i je poginuo. Nije bio običan voljeni sin. Kako sada da se ponašam ? Kakvi su naši ruski običaji? Zaboravili sm o ih. Želim da znam. - Je li kršten? - Oče, htela bih da kažem, da, bio je kršten, ali ne mogu. Bila sam žena m ladog oficira. Živeli smo na Kamčatki. Tam o gde je večni sn e g ... U snežnim zem unicam a... Ovde kod nas sneg je beo, a tam o je plav i zelen, sedefni. Ne blista i ne para oči. Č ist p ro sto r... Zvuk se dugo prostire... D a li me shvatate, oče? - M ajčice Viktorija, loše je što nije kršten. N aše molitve neće dopreti do njega. M eni se otelo: - O nda ću sada da ga krstim! Svojom ljubavlju, svojim m ukam a. M ukom svojom ću da ga k rstim ... Sveštenik me uze za ruku. Drhtala je:

264


- Ne sm eš toliko da patiš, majčice Viktorija. Koliko često ideš kod sina? - Svakog dana idem. Kako bih drukčije? D a je živ, svaki dan bism o se videli. - M ajčice, ne treba da ga uznem iravaš posle pet sati uveče. Oni odlaze na počinak. - Ja sam na poslu do pet sati, a posle toga radim honorarno. Podigla sam m u novi spom en ik... Dve i po hiljade... treba da vratim dugove... - Slušaj me, majčice Viktorija, obavezno dođi nedeljom i svaki dan posle jutrenja, oko d van aest... T ada će te on čuti. D ajte m i m uku, najtužniju, najnepodnošljiviju, neka sam o do njega dopre m oja molitva. M oja ljubav...

Majka

- Kod nas se sve dešava kao neko ču d o ... Sve se drži na toj v eri... Veri u čudo! Tovare n a su avion: „Trkom ! Tr-r-rkom !“ I tu, p ored ... Nekoliko desetna m etarao d n a s... Vode pod ruke pijanog pilota, pijan og ko zem lja, uguravaju ga u kabinu. M ajko m ila! N ikom n išta ... A vion se podiže i leti. D ole planine, oštri vrhovi. H vata te jeza od pom isli da m ožeš pasti na n jih ... Kao na eksere... M ajko mila! Obliva te zn o j... Norm alno sm o sleteli, tačno na vreme. Kom anda: „Izlazi! Postrojs!" Ide pilot, raširio noge, digo nos - trezan. N ikom n išta... Šta je to? Šta je, ako nije čudo? T ako se kod nas ostvaruju herojska dela. I kada počnem o da se kajemo, takođe nem am o mere - belu košulju vežemo unakrst na grudi! Ronim o gorke suze! Sve naiskap! D o dna! Kao u pijanstvu. Vratio sam se ... N aredio sam sebi: neka sve ide dođavola! Dođavola! Pretvaraju nas u duševne bolesnike, nasilnike,

Limeni dečaci

265

narkom ane. V ratio sam se ... Živim norm alnim životom norm alnog čoveka... M ajko mila! Nikom n išta... Pio sam vino, voleo žene, poklanjao cveće. Oženio se. Im am sina, prven ca... Evo sedim pred vam a, ličim li na ludaka? Ličim li na krokodila? Služio sam u specn azu... K od nas su svi m om ci ispravni, m nogi su bili sa sela. Iz Sibira. Svi krupni, izdržljivi. Sam o jedan - udaren... Voleo je da probode duhu bubnu opnu štapom za čišćenje puške. M ajko mila! Jed an ... S a m o je d a n ... ( Ćuti.) M a kako to bilo čudno, život se nastavlja... Kod Borisa Sluckog*: „K ad sm o se vratili iz rata, shvatio sam da nisam potreban." U meni čuči čitav sistem M endeljejeva... Još uvek me m uči m alarija... A zbog čega? N iko nas nije čekao... Tam o su nam drugo govorili: pokrenućete perestrojku, prodrmaćete ustajale mozgove. Močvara! Vratili su n a s... Nigde nam ne daju p ristu p ... Od prvog dana nam drobe: „Školujte se, m om ci. Osnujte porodice." M ajko mila! N ikom n išta ... Naokolo - špekulacija, mafija, ravnodušnost, a nama ne daju ozbiljan p o sao ... Jedan poslovni čovek mi objašnjava: „Šta vi umete? Sam o da pu cate... Šta znate? D a se Otadžbina brani piŠtoljem? D a se red zavodi jedino autom atskom puškom ?“ D o b ro ... N ism o h eroji... m ajko mila! M ožda ću kroz trideset godina i sam reći sinu: „Sine, nije sve bilo herojski, kao što piše u knjigam a, bilo je i prljavštine.“ Sam ću m u reći... Ali tek kroz trideset g o d in a... A sada je to živa rana, tek je počela da zaceljuje, da zateže... (Hoda po sobi.) Im ao sam tam o jedan trenutak... (Zaustavlja se.) Zanima li vas? Pom islio sam na poslednju ž e lju ... Ispostavilo se, vrlo prosta: čaša vode i cigareta. M ajko mila! N isam hteo da umrem, nisam mislio da ću um reti... Izgubio sam svest zbog gubitka krvi... Svest m i se klatila... D ošao sam k sebi od * Boris Abramovič Slucki (1918-1986) ruski sovjetski pesnik. (Prim. prev.)

266


uzvika... Valjerka Lobač, naš san itarac... U dara me po licu i histerično viče: „T i m i nećeš umreti! Ti m i nećeš umreti!“

(Nagloje seo.) I meni je interesantno da se sećam ... M ajko mila! Sve je n išta... N oću još uvek teglim na sebi u planine: automat, dva BK, odnosno dva borbena kom pleta - devet stotina metaka, uz to dodajte - dve granate, dimove, baklje, signalni pištolj, šlem, pancir, lopatu, vatirane pantalone, kabanicu, šatorsko krilo, suvi obrok za tri dana (a to je devet teških konzervi i tri velika pakovanja dvopeka). Pedeset kilograma. N a nogam a kirzače s obojcim a, u koje su nas preobuli pred odlazak iz Sovjetskog Saveza. Ispekao sam noge dok s ubijenog duha nisam skinuo kanadske patike... Dođavola sve! Dođavola! U ratu se svi menjaju, čak se i psi menjaju. G ladn i... Tuđi p si... Gledaju te kao hranu, čovek nikad ne oseća sebe kao hranu, a ja sam se ovde tako osetio. Bio sam ran jen ... D obro je što su me m om ci brzo pro n ašli... {Zaćutao je.) Zašto ste došli? Zašto sam p ristao ... Pokrenuli ste ovo u m en i... Čemu? Za koga? M oj deda je ratovao u Velikom otadžbinskom ratu ... Pričam mu kako sm o deset m om aka izgubili u jednoj borbi. Deset sanduka... Deset najlonskih k esa... Deda mi kaže: ,,Pa ti nisi video pravi rat. Kod nas se iz borbe ne bi vratilo po sto-dvesta ljudi. Slože sve u zajedničku grobnicu, svi u majicam a ili sam o u donjem vešu i pospu ih peskom ." Nek ide sve dođavola! Ja sam naravn o... M ajko mila! Sve je n išta... Pili sm o tam o votku, ,,m oskovsku“, u narodu poznatu kao ,,zavrtanj“. Tri rublje šezdeset dve kopejke... Prošle su četiri godin e... Jedna stvar se nije promenila smrt, to što su m i poginuli drugovi, sve drugo se prom enilo... N edavno sam bio kod zu b ara... V ratili sm o se svi sa skorbutom, parodontozom. Koliko smo hlora pojeli! Izvadili m i jedan zub, pa d ru g i... Bio sam u šoku od bola (anestezija

Limeni dečaci

267

nije delovala), odjednom p ro go v o rim ... N e m ogu d a se zaustavim ... A doktorka me gleda skoro s gađenjem, na licu joj piše sve što misli. Kao, puna su m u usta krvi, a on jo š i priča. Shvatio sam, o nam a svi tako misle: puna su im usta krvi, a oni još i p ričaju ...

Zastavnik, borac specnaza

POST MORTEM

TA TA R ČEN K O , IGO R LEO N ID O V IČ (1961-1981) Poginuo u Avganistanu na borbenom zadatku, ostao veran vojničkoj zakletvi, pokazao čvrstinu i hrabrost. Voljeni Igorko, otišao si a život nisi upoznao.

Mama, tata

LA D U ČK O , A LEK SA N D A R V IKTO RO VIČ (1964-1984) Poginuo ispunjavajuči internacionalni dug. Časno si ispunio svoj vojnički dug. Sebe da sačuva moj sinčić nije umeo. Poginuo si na avganistanskoj zemlji kao heroj, da bude m irno nebo iznad naše zemlje.

Dragom sinčiću od mame

272


BARATEŠEV IČ, JU RIJ FRA N CEV IČ (1967-1986) Herojski poginuo ispunjavajući internacionalni dug. Pam tim o, volim o, tugujemo.

Sećaju se najrođeniji

BO PKOV, LEO N ID IV A N O V IČ (1964-1984) Poginuo ispunjavajući internacionalni dug. Zašao je mesec, ugasilo se sunce bez tebe, dragi sinčiću.

Mama, tata

ZILJFIGAROV, O LEG N IKO LA JEV IČ (1964-1984) Poginuo odan vojničkoj zakletvi. N isu se ostvarile želje, nisu se ostvarila maštanja, rano si sklopio očice svoje, Olješko, sinčiću, braco, ne m ože se iskazati bol rastanka s tobom.

Mama, tata, braća i sestrice

KO ZLO V, A N D R E JIV A N O V IČ (1961-1982) Poginuo u Avganistanu. Sinčiću jedincu.

M ama

Limeni dečaci BO GU Š, V IK TO R K O N STA N TIN O V IČ (1960-1980) Poginuo braneći Otadžbinu. Zemlja je opustela bez tebe...

M ama

273

SUĐENJE LIMENIM DEČACIMA (Doktimentovana istorija)

Nedavno je grupa m ajki vojnika-internacionalaca, koji su poginuli u Avganistanu, tužila književnicu Svetlanu Aleksijevič, autorku knjige Limeni dečaci. Njihov tužbeni zahtev biće razmatran u narodnom sudu Centralnog okruga grada Minska. Povod za obraćanje sudu bila je predstava Limeni dečaci, koja je igrana na sceni Beloruskog pozorišta Janko Kupala, kao i publikacija odlom aka iz knjige u novinam a Komso molskaja pravda. Predstavu je snimila republička televizija i prikazala stanovnicim a Belorusije. M ajke, koje sve ove godine nose u sebi neizbrisivu tugu, povredilo je to što su njihovi dečaci pokazani isključivo kao bezdušni roboti-ubice, m aroderi, narkom ani i nasilnici... L. Grigorjev Večernji Minsk, 12. jula 1992.

,,Za Limene dečake - na sud“ - tako se zove beleška, objavljena 22. ju n a u novinam a Na braniku Oktobra i u nekim drugim izđanjima. „Književnici Svetlani Aleksijevič - piše u

278

SV ETLA N A A LEK SIIEV IČ

belešci - posle izlaska knjige objavljen je pravi rat: autor se okrivljuje za izvrtanje i falsifikovanje priča ’avganistanaca’ i njihovih m ajki. Posle pojave na sceni Beloruskog pozorišta ’Janko K upala’, prikazivanja istoim ene predstave na televizijskim ekranima, sudije Centralnog okruga m oraće da razm otre tužbu grupe m ajki poginulih vojnika-internacionalaca. D atum suđenja još nije određen. Predstava je skinuta sa repertoara...“ Pozvali smo telefonom sud Centralnog okruga prestonice s molbom da prokomentariše ovo saopštenje, ali ono je tamo izazvalo čuđenje. Sekretarka S. Kuljgan nam je rekla da takvu tužbu sud nije d o b io ... K ako nam je objasn io autor beleške u novinam a Na braniku Oktobra, V. Streljski, on je inform aciju preuzeo iz novina Krasnaja zvezda,

Čirvonaja zmena, 14. jula 1992.

Dvadesetog januara novine Sovetskaja Belorusija saopštavaju: ,,U narodnom sudu Centralnog okruga M inska počeo je sudski proces po predm etu Svetlane A leksijevič...“ A dan pre toga, 19. januara, novine Večernji Minsk objavile su belešku na tu istu temu pod naslovom „Suđenje književnici". Nam erno navodim o konkretne datum e publikacija. Radi se o sledećoj stvari... Posetivši sud Centralnog okruga prestonice Belorusije, saznao sam da predm et vodi sutkinja Gorodničeva. Nije mi dozvolila da uključim diktafon. Kategorički je odbila bilo kakva objašnjenja, pozvavši se na to da ,,ne treba podizati tenziju". Ipak, Gorodničeva je pokazala fasciklu sa spisim a predm eta Aleksijevič, koja je bila zavedena... 20.

Limeni dečaci

279

januara. To jest, očigledno: materijal za štam pu o tom e da je suđenje u toku (!) bio je sprem an i pre nego što je sutkinja zavela predmet. Leonid Sviridov Sabesednik, br. 6,1993.

U narodni sud C entralnog okruga M inska stigla su dva tužbena zahteva. Bivši ,,avganistanac“, sada invalid, tvrdi da je S. Aleksijevič napisala neistinu o ratu i o njemu lično, i da ga je oklevetala. Zbog toga je dužna da se javno izvini, a da za oklevetanu vojničku čast plati nadoknadu u iznosu od pedeset hiljada rubalja. M ajka poginulog oficira nije se složila sa književnicom u ocenam a sovjetskog patriotizm a i njegove uloge u vaspitanju m ladog pokolenja. Sa oba tužitelja Svetlana Aleksijevič se sretala pre nekoliko godina u procesu rada nad poznatom knjigom Limeni decaci. O ba tužitelja sada izjavljuju da tada nisu govorili ,,tako“, a ako su govorili ,,tako“ kako je zabeleženo u knjizi, sad su se predomislili. N isu nezanimljive nijanse. V ojnik, tužitelj, okrivljujući književnicu za izvrtanje činjenica, za uvredu svog dostojanstva, poziva se na novinsku publikaciju iz 1989. godine. M ad a se u njoj ne pojavljuje njegovo, već sasvim drugo prezim e. M ajka, tužilja, uvodi su d iju u lavirint politike i psihologije, odakle ne može d a izađe ni četa eksperata. Uprkos tome, narodni sudija je prihvatio oba tužbena zahteva i pokrenuo postupak. Optužnica još uvek nije podignuta, ali je književnica uveliko pod sudskom istrago m ... Anatolij Kozlovič Literaturnaja gazeta, 10. februar, 1993.

280


Sudi se poznatoj beloruskoj književnici Svetlani Aleksijevič, k o ja je svojevrem eno ukazala na to da Rat nema žensko lice. Izgleda da se pepeo A vganistana jo š uvek kovitla u srcim a nekih uvređenih čitalaca koji Svetlani Aleksijevič nisu oprostiii Limene dečake, dokumentarnu novelu o nama nepoznatom Avganistanskom ratu. Književnicu okrivljuju za izostavljanje i pristrastan odabir delova iz m aterjala koji su joj predstavili učesnici rata, udovice i majke poginulih vojnika. I uopšte za klevetu, antipatriotizam i blaćenje. Z asad nije jasn o da li će slučaj dobiti „zakonski tok“ ili će ipak tužitelji, zadovoljivši se izvesnom m oralnom kom penzacijom , od suda (otvorenog suda) odustati. Ali, ovo je karakterističan signal. K ao da se pojavila senka m ajora Č ervonopisanog, koji je na kongresu saveznih poslanika očitao bukvicu akadem iku Saharovu kako treba vrednovati Avganistanski r a t... Fjodor Mihailovič Kuranti, 3. februar 1993.

Iz tužbenog zahteva Olega Sergejeviča Ljašenka, bivšeg redova, poslužitelja bacača granata Šestog oktobra 1989. u članku „Vraćam o se o dan de.. koji je izašao u novinam a Literaturnaja i mastactva, objavljeni su delovi iz knjige Svetlane Aleksijevič, Limeni dečaci. Jedan od m onologa potpisan je m ojim im enom (prezime je nevedeno pogrešno). M onolog odražava m oju priču o Avganistanskom ratu i m om boravku u Avganistanu, odnosim a m eđu ljudim a u ratu, posle rata itd.

Limeni dečaci

281

Aleksijevič je u potpunosti izvrnula m oju priču, dopisala ono što nisam govorio, ako sam i govorio, drukčije sam shvatao, ona je izvlačila sopstvene zaključke koje nisam ja izvlačio. D eo iskaza, koji je S. Aleksijevič napisala u m oje ime, ponižava i vređa m oju čast i dostojanstvo. T o su sledeće fraze: 1. ,,U Vitebsku, tokom obuke, nije bila tajna da nas sprem aju za Avganistan. Jedan je priznao, plaši se, da će nas tam o sve pobiti. Počeo sam da ga prezirem. U oči sam og odlaska još jedan je odbio da kren e... Sm atrao sam ga nenormalnim. Išli sm o da dižem o revoluciju.“ 2. „K roz dve-tri nedelje od tebe, pređašnjeg, ne ostaje ništa, sam o tvoje ime. Ti više nisi - ti, već drugi čovek. I ovaj drugi više se ne plaši kada vidi ubijenog, već mirno, ili zlovoljno razm išlja kako će ga sada spuštati niz stene ili nositi po vrućini nekoliko kilometara. N jem u je poznato svoje i tuđe uzbuđenje kad vidi ubijenog i pom isli: nisam ja!. T o je taj preobražaj... Svima se to dešava.“ 3. „Bio sam obučen da pucam gde m i narede. Pucali smo, nikog nismo štedeli. M ogao sam da ubijem dete. Svako je želeo da se vrati kući. Svako je pucao da bi preživeo. Nije bilo vremena za razm išljanje... N a tuđu sm rt sam se navikao, a svoje sam se plašio.“ 4. „N em ojte sam o da pišete o našem avganistanskom bratstvu. O no ne postoji. Ja ne verujem u njega. U ratu nas je spajao strah. Sve su nas podjednako prev arili... Ovde nas objedinjuje to što nem am o ništa. Im am o iste problem e: penzije, stanovi, dobri lekovi,

282


proteze, nam eštaj. Kad to rešim o, naši klubovi će se raspasti. Evo, ja ću izdejstvovati, zubima ću iščupati sebi stan, nameštaj, frižider, m ašinu za veš, japanski video - i tačka! Prilazi nam om ladina. Oni nas ne shvataju. Kao, izjednačuju nas s učesnicim a Velikog otadžbinskog rata, ali oni su branili Dom ovinu, a mi? Mi smo bili u ulozi Nemaca, kako mi je rekao jedan momak. A m i se na njih ljutimo. K o tam o nije bio sa mnom, nije to video, nije proživeo, nije iskusio - taj mi nije ništa.“ Svi ovi iskazi duboko vređaju moje ljudsko dostojanstvo, pošto ja ovo nisam govorio, to ne mislim i smatram da ova svedočanstva štete mojoj časti kao muškarca, čoveka, vojnika...

20.januara 1993. Bez ličnogpotpisa

lz stenograma sa informativnog ročišta Sutkinja: T. Gorodničeva, advokati: T. Vlasova, V. Luškinov, podnosilac tužbe: O. Ljasenko, okrivljena: S. Aleksijevič. Sutkinja T. Gorodničeva: Tužitelju, vi tvrdite da je književnica izokrenula činjenice koje ste joj vi saopštili? O. Ljašenko: Da. Sutkinja T. Gorodničeva: Tužena, m olim vas da se izjasnite po ovom pitanju. S. Aleksijevič: Oleže, htela bih da te podsetim kako si mi pričao i plakao kad sm o se sreli, i nisi verovao da će neko tvoju istinu negde objaviti. M olio si me da ja to uradim ...

Limeni dečaci

283

Ja sam napisala. I šta sada? Opet te obm anjuju i iskorišćavaju. Po drugi p u t... Ali tada si rekao da više nikada nećeŠ dozvoliti da te neko obmane. O. Ljašenko: Videli biste vi da ste na m om mestu: bedna penzija, nem am posla, dvoje m ale d ece... N edavno su i ženi smanjili platu. Kako da se živi? Za koje pare? A vi imate honorare. Štam paju vas u inostranstvu. A m i sm o ovde ubice, nasilnici, šta li?

Advokat T. Vlasova: Ulažem prigovor. N a m og klijenta vrši se psihološki pritisak. Moj otac je bio avijatičar, general, takođe je poginuo u Avganistanu. Tam o je sve bilo sveto. On je bio pod zakletvom. Otadžbinu je b ran io ... Sutkinja T. Gorodničeva: N a čemu insistira tužitelj? O. LjaŠenko: D a mi se spisateljica javno izvini i da dobijem naknadu za m oralnu štetu... Sutkinja T. Gorodničeva: Vi insistirate sam o na opovrgavanju objavljenih činjenica? O. Ljašenko: Za m oju ukaljanu vojničku čast tražim da m i S. Aleksijevič isplati pedeset hiljada rubalja. S. Aleksijevič: Oleže, ne verujem da su to tvoje reči. Govoriš tuđim rečim a... N isam te takvog u p am tila... Isuviše jeftino daješ svoje spaljeno lice i izgubljeno o k o ... Samo, nije trebalo mene zvati na sud. Pom ešao si me s M inistarstvom odbrane i Politbiroom K P S S ... Advokat T. Vlasova: Ulažem prigovor! Ovo je psihološki pritisak... S. Aleksijevič: K ad sm o se ti i ja sreli, Oleže, ti si bio pošten, plašila sam se za tebe. Bojala sam se da ćeš imati neprijatnosti s KG B-om , jer sve su vas naterali da potpišete papir o čuvanju vojne tajne. I ja sam prom enila tvoje prezime. Promenila sam ga kako bih te zaštitila, a sad m oram tim

284

SVETLANA A LE K SI/E V IČ

istim da se od tebe branim. Pošto tamo nije tvoje prezime, to je onda kolektivni lik ... I tvoje pretenzije su neosnovane... O. Ljašenko: Ne, to su m oje reči. To sam ja govorio... Tam o je ono i kako sam ranjen... I... Tam o je sve m oje...

Iz tužbenogzahteva Jekaterine Nikitične Platicine, majkepoginulog majora Aleksandra Platicina Šestog oktobra 1989. u članku ,,Mi se vraćam o o d a n d e ...“ u novinam a Literatura i mastactva objavljeni su odlom ci iz dokum entarne knjige Svetlane Aleksijevič Limeni dečaci. Jedan od m onologa - m onolog m ajke m ajora poginulog u Avganistanu, A. Platicina - potpisan je m ojim imenom. Taj m onolog je u celini ušao u knjigu S. Aleksijevič Lime-

ni dečaci. U m onologu, objavljenom u novinama i knjizi, izvrnuta je m oja priča o sinu. Bez obzira na to što je knjiga dokum entarna, S. Aleksijevič je dodala neke činjenice, m nogo toga je izbacila iz m oje priče, izvukla sam ostalne zaključke i potpisala m onolog m ojim imenom. Članak vređa i ponižava m oju čast i dostojanstvo... Bez ličnog potpisa i datuma

Iz stenograma sa informativnog ročišta Sutkinja: T. Gorodničeva, advokati: T. Vlasova, V. Luškinov, tužilja: J. Platicina, tužena: S. Aleksijevič... Sutkinja T. Gorodničeva: Izvolite, Jekaterina N ikitična... J. Platicina: Lik sina, koji nosim u svojoj svesti, uopšte ne odgovara liku predstavljenom u knjizi.

Limeni dečaci

285

Sutkinja T. Gorodničeva: Da li biste m ogli da objasnite: gde su i na kojem mestu izvrnute činjenice? J. Platicina (uzima u ruke knjigu.): Ovde ništa nije onako kako sam ja govorila. Moj sin nije bio takav. On je voleo svoju Dom ovinu. (Plače.) Sutkinja T. Gorodničeva: M olim vas da se smirite i navedete nam činjenice. /. Platicina (čita iz knjge): „Posle Avganistana postao je još nežniji. Sve m u se sviđalo kod kuće. Ali bilo je trenutaka kad sedi i ćuti, nikoga ne vidi. N oću skače i hoda po sobi. Jednom se probudim od krika: „Blesak! Blesak, m am ice, p u c a ju ...“ D rugi put čujem , usred noći: neko plače. Ko bi to m ogao biti? N em am o male dece. Otvorim njegovu sobu: uhvatio se za glavu i p lače ...“ On je bio oficir. Oficir u ratu. A ovde je prikazan kao plačljivko. Zar je o tome trebalo pisati? Sutkinja T. Gorodničeva: I ja bih zaplakala. I više puta sam plakala kad sam čitala ovu knjigu, vašu priču. Ali šta ovde vređa vašu čast i dostojanstvo? /. Platicina: Shvatate li, on je bio oficir u ratu. On nije m ogao da plače. Ili još na drugom mestu: ,,Za dva dana je bila N ova godina. Stavio nam je poklone pod jelku. Meni veliku maramu. Crnu. - Sine, zašto si izabrao crnu? - Mamice, bilo je i drugih boja, ali dok sam stigao na red, ostale su sam o crne. Vidi, kako ti lepo sto ji...“ Ispada da je moj sin stajao u redovima, on nije podnosio prodavnice i redove. A ovde, u ratu, stoji u red u ... D a meni kupi m aram u ... Zašto pisati o tome? On je bio oficir u ratu. Poginuo j e ... Svetlana Aleksandrovna, zašto ste sve to napisali? S. Aleksijevič: K ad sam pisala vašu priču, ja sam takođe plakala. I mrzela sam one koji su poslali vašeg sina da uzalud pogine na tuđoj zemlji. Ja sam tada bila s vama, zajedno.

286


J. Platicina : Vi kažete, treba da m rzim državu, p artiju ... Ja se ponosim svojim sinom ! Poginuo je kao ratni oficir. Svi su ga drugovi voleli. Volim državu u kojoj sm o živeli - SSSR, zato što je za nju poginuo moj sin. A vas prezirem! Ne treba m i vaša strašna istina. Nije m i potrebna! Čujete li me! S. Aleksijevič: M ogla bih da vas saslušam. Mogle bismo da porazgovaram o. Ali zašto o tome m oram o da razgovaramo na sudu? Ne m ogu da razum em ... .. .Prema dobrom starom sovjetskom scenariju, Svetlanu Aleksijevič organizovano proklinju kao agenta CIA, slugu svetskog imperijalizma, koja kleveće svoju veliku Otadžbinu i njene herojske sinove, navodno za dva m ercedesa i milostinju u dolarim a... Prvo suđenje nije ni završeno, pošto se podnosioci tužbi - bivši vojnik O. Ljašenko i m ajka poginulog oficira, J. N. Platicina - nisu pojavili na glavnom pretresu. Ali kroz pola godine podnesene su dve nove tužbe: od strane I. S. Galovnjeve, majke poginulog kapetana J. Galovnjeva, predsednice Beloruskog kluba majki poginulih vojnika-internacionalaca, i T arasa Kecm ura, bivšeg vojnika, sada predsednika Minskog kluba vojnika-internacionalaca... Novine Prava čoveka, br. 3,1993.

Četrnaestog septembra u Minsku održano je suđenje na kojem se kao okrivljena pojavila književnica Svetlana Aleksijevič. I tu je počelo ono najinteresantnije. „Tužba majke poginulog ’avganistanca’ I. S. Galovnjeve stigla je u sud bez datum a - rekao je advokat Aleksijevičeve Vasilij Luškinov. - N am a je njena kopija uručena bez potpisa i, naravno, bez datuma. Ipak sutkinji Tatjani Gorodničevoj to nije smetalo da

Limeni dečaci

287

podigne optužnicu po članu 7 građanskog zakonika. Izaziva čuđenje i to što u trenutku suđenja predmet nije bio procesuiran, to jest unesen je u upisnik pod određenim brojem, mada još nije bila doneta odluka o podizanju građanske parnice.“ Ipak, suđenje je o d ržan o ... Predsedavao je čovek koji je predmet video tek na sam om suđenju. Svetlana Aleksijevič i njen advokat deset m inuta pre početka pretresa saznali su da je sutkinju T. Gorodničevu zamenio sudija I. Ždanovič. ,,T o je pre svega m oralno, a ne pravno pitanje“, reagovao je Vasilij Luškinov. M ožda je i tako. Ali za tužiteljskim stolom iznenada se pojavio još jedan junak knjige Svetlane Aleksijevič - Taras Kecm ur. Pred sudijom I. Ždanovičem našla se jo š jedna nepotpisana tužba, naravno, bez podignute optužnice po tom predm etu... Advokat okrivljene je skrenuo pažnju suda na taj nonsens i uložio prigovor. Sudska rasprava je odložena... Oleg Blocki Literaturnaja gazeta, 6. oktobra 1993.

Izstenograma sudske rasprave 29. novembra 1993. Sudija: I. N. Ždanovič, porotnici: T. V. Borisovič, T. S. Sorko, tužitelji: I. S. Galovnjeva, T. M. Kecmur, tužena: S. A. Aleksijevič.

Iz tužbenog zahteva Ine Sergejevne Galovnjeve, majkepoginulogkapetana J. Galovnjeva U novinam a Komsomolskaja pravda od 15. 02. 1990. objavljeni su odlom ci iz dokum entarnog rom ana S. Aleksijevič

288


Limeni dečaci - „M onolozi onih koji su prošli kroz Avganistan“. U m onologu objavljenom pod mojim prezimenom iznete su neistine i izvrnute činjenice, koje sam saopštila S. Aleksijevič, a takođe izrečena je i otvorena laž, izmišljotina, tj., navodno prem a m ojim rečima, opisane su okolnosti o kojim a joj ja nisam ništa saopštila niti sam m ogla da saopštim . Slobodna interpretacija m ojih iskaza, a takođe i otvorena dom išljanja, iznesena u m oje ime, štete m ojoj časti i dostojanstvu, tim pre što se radi o dokumentarnom romanu. Kako ja smatram, autor-dokumentarista dužan je da tačno prenese dobijenu inform aciju, d a poseduje snim ak razgovora, da usaglasi tekst sa intervjuisanom osobom . N a prim er Aleksijevičeva piše u članku: „T eško je to m ajci da prizna, ali volela sam ga više od svih na svetu. Više nego muža, više nego drugog sin a ...“ (Radi se o m om poginulom sinu, Juri.) Navedeni citat je izmišljen (ne odgovara m om iskazu). Reči o navodno različitom stepenu ljubavi prema m ojim sinovima izazvale su konflikt u našoj porodici i sm atram da štete m om e dostojanstvu. Dalje: ,,U prvom razredu nije znao napamet bajke, dečje pesmice, već čitave stranice iz Kako se kalio čelik Nikolaja Ostrovskog.“ Iz navedene fraze sledi da je sin vaspitavan u porodici nekih fanatika. Ja sam Aleksijevičevoj rekla da je Jura već sa sedam -osam godina čitao ozbiljne knjige, a među njim a i Kako se kalio čelik. Aleksijevičeva je izvrnula i m oju priču o okolnostim a pod kojim a je moj sin otišao u Avganistan. Ona, navodno, iznosi njegove reči: „Otići ću u Avganistan d a im dokažem da u životu postoje i uzvišene stvari, i nije svakom za sreću dovoljan frižider pun m esa.“ N išta slično se nije desilo. Ovim Aleksijevičeva nanosi štetu m eni i m om e sinu. On

Limeni dečaci

289

je dobrovoljno otiŠao u Avganistan kao norm alan čovek, patriota i romantičar. N ikad nisam Aleksijevičevoj govorila takve fraze, koje sam navodno izgovorila kad sam posum njala da će sin tražiti da ga pošalju u Avganistan: „Tam o te neće ubiti za Dom ovinu, ubiće te ni za šta... Onako. Zar može Dom ovina da šalje u sm rt svoje najbolje sin o ve...“ Ja sam ga sam a tamo po slala... Sama! Navedeni citat šteti mojoj časti i dostojanstvu, predstavlja me kao dvoličnog čveka s dvostrukim m oralom. Netačno je opisan sukob između mojih sinova. Kod Aleksijevičeve piše: „Gena, ti malo čitaš. Nikad u tvojim rukama nisam video knjigu. Uvek sam o - gitara...“ Sinovi su se sporili samo oko jedne stvari: izbora profesije m lađeg sina. Gitara nem a veze s tim. Ova fraza Aleksijevičeve me vređa zato što se njome ističe da ne volim m lađeg sina. Ja joj nisam govorila takve reči. Sm atram da je Aleksijevičeva, odlučivši d a predstavi događaje vezane za rat u Avganistanu, ne sam o kao političku grešku, već kao krivicu čitavog naroda, pisala tendenciozno a često je i jednostavno izmišljala okolnosti, koje su navodno bile u intervijuu. Njen cilj je bio da predstavi naš narod vojnike, koji su bili u Avganistanu, njihove rođake - kao neprincipijelne i surove ljude, gluve za tuđe patnje. Aleksijevičevoj sam predala dnevnike m oga sina kako bih joj olakšla rad, ipak, to joj nije pom oglo da iznese sve okolnosti istinski dokumentarno. Tražim od Aleksijevičeve izvinjenje za izvrtanje originalnog materijala i za nanošenje štete mojoj časti i dostojanstvu u novinam a Komsomolskaja pravda.

Bez ličnogpotpisa i datuma

290


Iz tužbenog zahteva Tarasa Kecmura, bivšeg vojnika U tekstu prvog tužbenog zahteva za povredu časti i dostojanstva nisu navedeni delovi iz publikacije u Komskomolskoj pravdi (15. 02. 1990) zbog kojih okrivljujem S. Aleksijevič. U datom tekstu navodim dopunu i potvrđujem: sve što je S. Aleksijevič iznela u novinskom članku i u knjizi Limeni dečaci - predstavlja izmišljotinu i nikad se nije desilo u stvarnosti, pošto se s njom nikada nisam susreo i ništa joj nisam rekao. K ad aje 15. februara 1990. u Komsomolskoj pravdi izašao članak, pročitao sam sledeće: „O tišao sam u A vgan istan sa svojim pso m Č arom , viknem mu: ’U m ri!’, i on pada. Ako sam loše, m nogo sam neraspoložen, on sedne pored mene i plače. Prvih dana sam zanemeo od uzbuđenja..." ,,A vi, m olim vas, ne dirajte u to, mnogo sada im a pametnjakovića, a zašto niko ne vraća partijsku knjižicu, niko ne puca sebi u gla v u ...“ „T am o sam video kako na poljim a iskopavaju m etal i ljudske k o sti... video sam pom orandžinu, zaleđenu koru na ukočenom licu ubijenog, zašto baš pom oran džin u..." ,,U mojoj sobi su one iste knjige, fotografije, magnetofon, gitara. Sam o mene nema, onog staro g ... N em a m e ... Ne m ogu da prođem kroz park - osvrćem se. U kafeu konobar mi stane iza leđa: ,,Poručite.“ H oću da skočim i bežim, ne podnosim da mi neko stoji za leđima. Ugledam m angupa i prva m isao: treba ga streljati!“ ,,U ratu si prinuđen d a radiš stvari koje su potpuno suprotne onom e čemu su te učili u m irnodopskom životu, a u m irnodobskom životu treba zauvek zaboraviti sve što si naučio u ratu.“

Limeni dečaci

291

„O dličan sam strelac, precizno bacam granate. Kom e to ovde treba? Išao sam u vojni odsek, tražio da me vrate natrag, nisu hteli. Rat će se uskoro završiti, vratiće se oni koji su kao i ja. Biće nas više.“ Praktično taj isti tekst sam pročitao i u Limenim dečaci-

ma, s m alim književnim ispravkam a, u kojim a figurira isti pas, i te iste misli izgovorene naglas. Još jednom tvrdim da je ovo čista uzm išljotina koja se pripisuje m om im en u ... U vezi sa gorenavedenim m olim visoki sud da zaštiti okaljanu čast vojnika i čoveka. Bez ličnogpotpisa i datuma

Iz iskaza I. S. Galovnjeve M i sm o dugo živeli u inostranstvu. U O tadžbinu sm o se vratili u jesen osamdeset šeste. Bila sam srećna što smo napokon kod kuće. Ali zajedno s radošću, u kuću se uselila tuga - poginuo nam je sin. M esec dana sam nepom ično ležala. N isam htela nikoga da slušam . U m ojoj kući je sve bilo isključeno. N ikom nisam otvarala vrata. Aleksijevičeva je bila prva koja m i je ušla u kuću. Rekla je da želi da napiše istinu o Avganistanu. Poverovala sam joj. D an posle njenog dolaska trebalo je d a legnem u bolnicu, nisam znala da li ću se vratiti ili neću. N isam želela d a živim , nisam želala da živim bez sina. K ada je Aleksijevičeva došla, rekla je da piše dokumentarnu prozu. Šta je to - dokum entarna knjiga? To treba da budu dnevnici, pism a ljudi koji su tam o bili. Ja to tako razumem. D ala sam joj sinovljev dnevnik koji je on tamo

292


vodio: „Želite da napišete istinu - rekla sam joj - evo je, u dnevniku m og sina.“ O nda sm o razgovarale. Ispričala sam joj svoj život, zato što m i je bilo teško, puzila sam na kolenima između četiri zida. N isam htela da živim. Im ala je sa sobom diktafon, sve je snimila. Ali m i nije rekla da će štam pati. Ispričala sam joj to onako, a mislila sam da će objaviti dnevnik m og sina. Jer to je dokum entarni roman. D ala sam joj dnevnik, m už ga je specijalno za nju prekucao. Rekla nam je i to da se sprem a da ide u Avganistan. Išla je tam o na službeni put, a moj sin je poginuo. Šta ona zna o ratu? Ali verovala sam joj, čekala sam njenu knjigu, Čekala sam istinu: zašto je poginuo moj sin? Pisala sam pism o Gorbačovu: odgovorite mi, zašto je poginuo moj sin u tuđoj zemlji? Svi su ćutali... Evo šta Jura piše u dnevniku: „1. januar 1986. Već je pređena polovina puta i napred je ostalo još tako malo. I opet plamen, i opet gubitak svesti, i novi dugi put - i večno tako, pre nego što se svrši ono što ti je zapisano. I pamćenje, koje te šiba kam džijom proživljenog osećanja, košm arnim snovima koji uskaču u život, i priviđenja drugih svetova, drugih vremena i vekova, m am e svojom sličnošću, ali su drukčija i ne znaju za minule dane. I nema zaustavljanja, nema predaha, ne može se izmeniti ono za šta si predodređen - ako se zaustaviš i kreneš natrag pred tobom su praznina i mrak, jer ako sedneš, da se odm oriš, više se nećeš podići sa zemlje. I umoran, očajan od bola, vapiš ka praznim nebesima: šta ima tamo, kad se krug zatvori i put završi, i novi svet sija u svoj veličini? Zašto m i odgovaram o za njih? N jim a nije dato da se uzdignu do blistavih visina. I m a kako bio dug put, dani su već odbrojani. A mi lom im o svoje živote, ne znam o ni za

Limeni dečaci

293

spokoj ni za sreću, lutamo um orni i razbijeni, svemogući i obespravljeni, dem oni i anđeli ovog sveta.“ Aleksijevičeva nije štam pala ovo, istinu m oga sina. Nem a druge istine, istina pripada onim a koji su tam o bili. Ona je iz nekog razloga opisala moj život. Prostim dečjim jezikom. Kakva je to literatura? Odvratna knjižica... Drugovi, odgajala sam svoju decu častno i pravedno. Ona piše da je moj sin voleo knjigu Nikolaja Ostrovskog, Kako se kalio čelik. T ada je ta knjiga bila deo lektire, kao i Mlada garda Fadejeva. Te knjige su čitali svi, bile su u školskom program u. A ona ističe da ih je on čitao i da je delove znao napamet. Zašto je m orala o tome da piše? Želi da pokaže da je nenormalan. Fanatičan. Ili piše: bilo m u je žao što je postao vojnik. Moj sin je odrastao na poligonim a, pošao je očevim stopama. Svi naši dedovi, sva očeva braća, braća od strica - svi su u armiji. Vojna dinastija. Otišao je u Avganistan zato što je bio čovek. Položio je vojničku zakletvu. Bilo je potrebno i otišao je. Ja sam vaspitala prekrasne sinove. Naredili su m u i otišao je, bio je oficir. Aleksijevičeva hoće da dokaže das sam ja m ajka ubice. I moj sin je tam o ubijao. Šta to znači? Jesam li ga ja tam o poslala? Jesam li m u ja dala oružje u ruke? Zar smo m i majke krive što je tam o bio rat? Što su tamo ubijali, krali, pušili drogu? I ta knjiga je objavljena u inostranstvu. U Nem ačkoj, u Francuskoj... S kojim pravom Aleksijevičeva trguje našim poginulim sinovima? Stiče slavu i dolare? Ako je to moje, ja sam to ispričala, proživela, kakve veze s tim im a Aleksijevičev a... Popričali sm o, ona je snimila naše priče, mi sm o joj isplakali svoju n esreću... M oje ime je napisala neispravo: ja sam Ina, a ona pise N ina Galovnjeva. Moj sin im a čin kapetana, a ona je napisala: potporučnik. M i smo izgubili decu, a ona je stekla slavu...

294


Iz odgovora n apitanja Advokat Svetlane Aleksijevič V. Luškinov: Recite, Ina Sergejevna, da li je Aleksijevičeva snim ila vašu priču na diktafon. Galovnjeva: O na me je zam olila za dozvolu da uključi diktafon. Ja sam joj dozvolila. V. Luškinov: A da li ste je zamolili posle da vam pokaže šta je snim ila i šta će da iskoristi u knjizi? Galovnjeva: M islila sam da će da objavi dnevnik m oga sina. Već sam rekla kako ja shvatam dokum entarnu literaturu - to su dnevnici i pisma. A ako objavi m oju priču, onda od reči do reči onako kako sam ja govorila. V. Luškinov: Zašto niste tužili Aleksijevičevu odm ah kad je izašla Komsomolskaja pravda s odlom cim a iz knjige? A odlučili ste se na to tek posle tri i po godine? Galovnjeva: N isam znala da će tu knjigu objaviti u inostranstvu. Da će da širi klevetu... časno sam vaspitala svoju decu za Otadžbinu. Čitav život sm o živeli pod šatorim a, u barakam a, im ala sam dva sina i dva kofera. Tako smo živeli... A ona piše, da su naša deca - ubice. Otišla sam u Ministarstvo odbrane i vratila im orden m oga sin a... Ne želim da budem m ajka ubice. Vratila sam njegov orden d ržavi... Ali ja se ponosim svojim sinom! Državni pravobranilac Svetlane Aleksijevič ]. Novikov, predsednik beloruske Lige za prava čoveka: Hoću da uložim protest. M olim vas da se unese u protokol. Iz sale neprestano vređaju Svetlanu Aleksijevič. Prete da će je ubiti... Čak govore da će je seći na ko m ad e... ( Okreče se majkama koje sede u sudnici s velikim portretima svojih sinova na kojima su nakačene medalje.) Verujte mi, ja poštujem vašu tu g u ...

Limeni dečaci

295

Sudija I. Ždanovič: Ja ništa nisam čuo. Nikakve uvrede. /. Novikov: Svi su čuli osim su d a ... Glasovi iz sale - Mi sm o majke. Želimo da kažem o... Ubili su nam decu. Sada hoće na tome da zarađuju. Došli sm o da ih zaštitimo, da m ogu mirno da leže u zem lji... - Kako ste mogli! Kako ste smeli da polijete pom ijam a grobove naših dečaka. O ni su do kraja ispunili svoj dug prema Domovini. Hoćete da budu zaboravljeni... Po čitavoj zemlji otvorene su stotine školskih m uzeja... Ja sam takođe odnela u školu šinjel m oga sina, njegove sveske. O ni su heroji! O sovjetskim herojim a treba pisati lepe knjige, ne treba ih pretvarati u topovsko meso. Mi oduzim am o našoj om ladini herojsku istoriju ... - SSSR je bio velika država, m nogim a - kost u grlu. I nije na meni sada da pričam gde je i ko je planirao cepanje naše zemlje, uključujući i one ljude koje Zapad dobro p laća... - Oni su tam o u bijali... B om bardovali... - A ti, jesi li služio vojsku? N isi... Sedeo si na fakultetskoj klupi, dok su naša deca ginula. - Nem oj da pitaš majku, je li njen sin ubijao ili nije? Ona zna sam o jedno - njen sin je ubijen ... - Svako jutro gledam svog sina, ali još uvek ne m ogu da verujem da je kod kuće. D ok je bio tamo, govorila sam sebi, ako mi donesu sanduk, imam dva puta: na ulicu, na miting ili u crkvu. Svoje pokolenje nazivam „pokolenjem izvršilaca“. Zašto s nam a m ogu da rade šta hoće? - M alograđani sada za sve okrivljuju osam naestogodišnje d ečake... Uradili ste ovo i ono! Ovaj rat treba odvojiti od n jih ... Rat je bio zločinačld, i već je osuđen, a dečake treba zaštiti...

296

SvE TLA N A A LE K SIJE V IČ

- Ja sam nastavnica ruske književnosti. D ugi niz godina ponavljala sam svojim učenicima reči Karla M arksa: „Sm rt heroja liči na zalazak sunca, a ne na smrt žabe koja po prirodi pukne.“ Čem u uči vaša knjiga? - D osta s herojstvom, „avgan istan cf! - Neka ste prokleti! Svi neka ste prokleti! Sudija I. Ždanovič: - Prekinite galam u! Nije ovo pijaca! Ovo je - sud, a ne p ija ca... ( U sudnici je zavladao haos.) O bjavljuju prekid suđenja na petnaest m in u ta...

(Posleprekida u sudnici dežura milicija.)

Iz iskaza T. M. Kecmura N isam se sprem ao da govorim , neću da čitam , govoriću norm alnim jezikom . K ako sam se upoznao s ovom vrlo poznatom spisateljicom ... Spisateljicom svetskog ranga? U poznala nas je frontašica Valentina Čudajeva. Rekla mi je da je ova spisateljica napisala knjigu Rat nema žensko lice, koja se čita u celom svetu. O nda sam na jed n om susretu frontaša razgovarao s drugim ženam a-veterankama, one su mi rekle da je Aleksijevičeva na njihovim životima uspela da zaradi priličnu svotu novca i slavu, sada se okrenula „avaganistancim a“. Uzbuđen sam ... M oliću lep o ... D ošla je u naš klub Pamćenje s diktafonom. Htela je da piše o m nogim m om cim a, ne sam o o meni. Zašto je ona svoju knjigu napisala posle rata? Zašto je ta književnica s poznatim im enom , svetskim im enom , ćutala dok je trajao rat? N ijednom nije podigla glas? Mene tam o niko nije poslao. Sam sam tražio da me pošalju u Avganistan, pisao sam molbe. Izmislio sam da m i je

Limeni dečaci

297

tamo poginuo blizak rođak. M alo ću da objasnim situaciju... M ogu sam da napišem knjigu... N apisaću je bolje od nje, zato što ona nije tamo bila. Šta ona može da napiše? Samo nam zadaje bol. Aleksijevičeva je lišila m oralnog života čitavo naše avganistansko pokolenje. Ispada da sam ja robot. Kom pjuter. N ajam ni ubica. I da mi je mesto u Novinkam a kod M inska, u lu d n ici... Drugovi me zovu i prete m i da će me prebiti, zato što sam tak a v h e ro j... U znem iren sam ... M o liću lep o ... Napisala je d a sa m služio u Avganistanu sa p so m ... Pas je um ro na pu tu ... Sam sam tražio da idem u A vganistan... Shvatate li, sam ? N isam ro b o t... N isam k o m p ju te r... U znem iren sa m ... M oliću lepo...

Iz odgovora na pitanja S. Aleksijevič: Tarase, u tužbi si napisao da se nikad sa mnom nisi susretao. A sada kažeš da si se susretao, ali nisi hteo da razgovaraš. Znači d a tužbu nisi sam pisao? T. Kecmur: Sam sam je n ap isao... Susretali sm o s e ... Ali vam ništa nisam ispričao... S. Aleksijevič: Ako m i ništa nisi ispričao, odakle onda znam da si se rodio u Ukrajini, da si bio bolestan u detinjstv u ... D a si otišao u Avganistan sa psom (m ada je on, kao što sada kažeš, uginuo na putu) i da se zvao Č a ra ... T. Kecmur (ćuti umesto odgovora). J. Novikov: Rekli ste da ste u Avganistan otišli kao dobrovoljac. Ne shvatam, kako danas gledate na to? Mrzite taj rat, ili se ponosite što ste tam o bili?

298


T. Kecmur: Neću vam dozvoliti da me zbunite... Zašto bih mrzeo taj rat? Ja sam ispunjavao svoj d u g...

Iz razgovora u sudnici - M i štitimo čast svojih poginulih sinova. Vratite im čast! Vratite im D om ovinu! Pocepali ste zemlju. N ajjaču zemlju na svetu! - Vi ste od naše dece napravili ubice. N apisali ste tu strašnu knjigu... Pogledajte njihove fotografije... kako su mladi, kako su lepi! Zar ubice im aju takva lica? M i sm o učili svoju decu da vole D om ov in u ... Zašto ste napisali da su tam o ubijali? Za dolare ste napisali... A mi, m i sm o sirom ašni. N em am o za lekove. N em am o od čega da kupim o cveće, da stavimo sinovima na grobove... - Ostavite nas na miru! Zašto se bacate iz jedne krajnosti u drugu: u početku ste nas predstavljali kao heroje, a sad smo postali ubice? Ništa nismo imali osim Avganistana. Tek smo se tam o osećali kao pravi muškarci. Niko od nas ne žali što je bio tam o... - Želite da nas ubedite da se vratilo bolesno pokolenje, a ja tvrdim da se vratilo ,,nađeno“ pokolenje. Bar sm o videli kakvi su naši momci - u pravom životu! Da, ginuli su dečaci. A koliko njih gine od noža u pijanoj tuči? U autom obilskim nesrećama svake godine pogine više ljudi nego što smo izgubili za svih deset godina rata. N aša arm ija odavno nije ratovala. Ovde smo proverili sebe, savremeno oružje... Zbog takvih piskarala ka što ste vi, m i danas napuštam o svoje pozicije u celom svetu... Izgubili sm o P oljsku... Nem ačku, Čehoslovačku... Doživećemo dan kada će za to G orbačovu biti suđeno. I vam a takođe. Vi ste izdajice. Gde su naši ideali?

Limeni dečaci

299

Gde je naša velika država? A ja sam četrdeset pete godine za nju došao do B erlina... - Videla sam na jugu, na pesku, nekoliko mladih momaka puzi prem a m o ru ... Imali su manje nogu nego što ih je sve zajedno bilo ... N isam više otišla na plažu, nisam m ogla tam o da se su n čam ... M ogla sam sam o da plačem ... Oni su se još i šalili, hteli su da se udvaraju devojkama, ali svi su od njih bežali, kao i ja. Želim da s tim m om cim a bude sve u redu. D a znaju da su nam potrebni takvi kakvi jesu. Treba da žive! Volim ih zato što su živi. - I sad se s m ukom toga sećam ... Bili sm o u vozu... U kupeu je bila jedna žena, rekla je da je m ajka oficira, poginulog u Avganistanu. R azum em ... Ona je majka, ona plače. Ali ja sam rekla: „V aš sin je poginuo u pogrešnom ratu... D ušm anin je branio svoju D om ovin u.. - T o je tako strašna istina, da zvuči kao neistina. D a otupiš. N e želiš da je znaš. Od nje želiš da se zaštitiš. - Vade se na zapovest: kao meni su naredili - izvršavao sam naredbu. N a to su odgovorili m eđunarodni sudovi: izvršenje zločinačke naredbe jeste zločin. I nem a zastarevanja zločina. - Devedeset prve godine nije postojao takav sud. Komunistička partija je p a la ... A sada su komunisti ponovo osetili sn agu ... Opet su počeli da govore o „velikim idealim a“, o „socijalnim vrednostim a“ . .. A ko je protiv - na sud! D a nas uskoro ne počnu ređati uza zid i streljati... Skupe nas za jednu noć - i na stadion iza bodljikave žice... - Ja sam dao zakletvu... Bio sam v ojn ik ... - Iz rata se ne vraćaš kao dečak... - M i sm o ih vaspitali da vole D om ovin u... - K lin ci... dali su im oružje u ruke i ubedili - evo neprijatelja: dušm anska banda, dušm anski razbojnici, dušmanski

300


otpadnici, banditske form acije dušm ana, grupacije dušm an a ... A nisu naučili da m isle... Sećate li se kod Artura Kestlera: „Zašto kada govorim o istinu, ona zvuči kao laž? Zašto, proklam ujući novi život, m i sejemo po zemlji leševe? Zašto priče o svetloj budućnosti uvek m ešam o s pretnjam a?“ - Pucajući na m irne kišlake, bom bardujući planinske puteve - pucali sm o i bom bardovali svoje ideale. Treba priznati tu surovu istinu. Preživeti. Č ak su i naša deca naučila da se igraju duhova i „ograničenog kontigenta“. Hajde sada ipak d a skupimo hrabrost i saznamo o sebi istinu. Nepodnošljivo je! Neizdrživo! Znam. N a sebi sam proverila. - Im am o sam o dva puta: da upoznamo istinu, ili da pobegnemo od istine. Treba otvoriti o č i...

Iz sudske pošte Saznavši za pojedinosti sudskog procesa koji se vodi u Minsku protiv Svetlane Aleksijevič, sm atram o da se radi o progonu književnice zbog dem okratskih ubeđenja i o gušenju slobode stvaralaštva. Svetlana Aleksijevič je stekla široku popularnost i poštovanje u Rusiji i drugim zem ljam a sveta svojim istinski hum anističkim delim a, talentom i svojom hrabrošću. N e želimo mrlje na dobrom im enu nam a bliske Belorusije! Neka trijum fuje pravda!

Društvo saveza pisaca Savez Ruskih pisaca Savez pisaca Moskve

Limeni dečaci

301

M ože li se zabraniti piscu da govori istinu, m a kako ona bila tragična i surova? Može li se on kriviti zbog neoborivih svedočenja o zločinima iz prošlosti i, konkretno, o zločinima sram ne avanture, koja je proizvela tolike žrtve i obogaljila tolike ljudske sudbine. Izgledalo je da u naše vreme - kada je štampana reč napokon postala slobodna, kada više nem a ideoloških pritisaka, naredbi s vrha, čudovišnih ukaza d a jo š „jedino m oguće predstavljanje života u duhu komunističkih ideala“ - nema nikakvog rezona postavljati takva pitanja. Avaj, on postoji. I to najbolje potvrđuje predstojeće suđenje Svetlani Aleksijevič, onoj koja je napisala izvanrednu knjigu Rat nema žensko lice (o sudbini žena učesnica V elikog otadžbinskog rata), knjigu Poslednji svedoci tog istog Velikog otadžbinskog rata - Svetlani Aleksijevič, koja je - uprkos nastojanjim a oficijelne propagande i delovanju pisaca kao što je, ne tako nepoznat, A. Prohanov, koji je tokom A vganistanskog rata zaslužio titulu „neum ornog slavuja generalštaba" - stvorila knjigu Limeni dečaci, koja je njome um ela i smela da kaže strašnu, poražavajuću istinu o ratu u Avganistanu. Poštujući ličnu hrabrost vojnika i oficira, koje je KPSS pod rukovodstvom Breženjeva poslala da se bori u tuđu, do tada prijateljsku zemlju, iskreno saosećajući s majkam a čiji su sinovi poginuli u avganistanskim planinama, književnica u ovoj knjizi beskom prom isno razotkriva pokušaje da se sram ni Avganistanski rat predstavi kao herojsko delo i da se romantizuje, ona razobUčava lažnu patetiku i pompezni patos. Po svem u sudeći, to se nije svidelo onim a koji su i danas ubeđeni da avganistanska i druge avanture prošlog režima,

302


plaćene krvlju naših vojnika, predstavljaju izvršenje ,,svetog internacionalnog duga“, koji bi hteli bela da pretvore u crna dela političara i častoljubivih vojnih čelnika, koji bi hteli da stave znak jednakosti između učešća u Velikom otadžbinskom ratu i nepravičnom, u suštini kolonijalnom Avganistanskom ratu. Ti ljudi ne polemišu s književnicom. Ne osporavaju potresne činjenice koje ona navodi. I uopšte ne pokazuju svoje lice. Tuđom rukom, rukom onih koji se još uvek nalaze u zabludi, oni podižu (posle nekoliko godina od novinske publikacije i izlaska knjige Limeni dečaci) optužnicu za „vređanje časti i dostojanstva“ vojnika-avganistanaca, onih dečaka, o kojima je s velikim razumevanjem, saosećanjem, jakim duševnim bolom pisala Svetlana Aleksijevič. Da, ona ih nije predstavila kao rom antične heroje. Ali sam o zato što je čvrsto bila odana zavetu Lava T olstoja: „Ju n ak... kojeg volim svom snagom d u še... bio je, jeste i biće... istina.“ I može li neko da se vređa zbog istine? Može li nekom biti suđeno zbog istine? Pisci - učesnici Velikog otadžbinskog rata

Mikola Avramčik, Janko Brilj, Vasilj Bikov, Aleksandar Drakohrust Naum Kislik, Valentin Taras

Mi, beloruski pisci Poljske, odlučno protestujem o protiv suđenja književnici Svetlani Aleksijevič u Belorisiji. Sudski proces nad književnikom - jeste sram ota za celu civilizaciju Evrope!

Jan Čikvin, Sokrat Janovič, Viktor Šved, Nadežda Artimovič

Limeni dečaci

303

Ne m ogu više da ćutim ... M ožda sam tek sad shvatio, kakav je to bio r a t... jadni dečaci, koliko smo im skrivili! Šta sm o znali o tom ratu? Svakog od njih bih zagrlio, od svakog zatražio oproštaj... Sada se sećam kako je sve to b ilo ... Čitao sam kod Larise Rejsner, Avganistan, to su poludivlja plemena, koja plešu i pevaju: „Živeli ruski boljševici, koji su nam pom ogli da pobedim o Englezeč Aprilska revolucija... Zadovoljstvo: u jo š jednoj zemlji pobedio je socijalizam . A saputnik u vozu, šapatom : „Još jedna beda na našu grbaču.“ T arakijeva* sm rt. N a sem inaru u G orkom , na pitanje zašto je A m in u ** dozvoljeno da ubije Tarakija, lektor iz M oskve odgovara odsečno: „Slabi treba da ustupe mesto jakim a.“ U tisak je bio neprijatan. N aš desant na Kabul. Objašnjenje: „A m erikanci su se sprem ali da izvrše desant, a m i sm o ih pretekli za sat.“ Istovrem eno, idu glasine: tam o je loše, nem a šta da se jede, nema Iekova, tople odeće. Odm ah sm o se setili događaja na D am anskom ostrvu i vapaja naših vojnika: „N em a metaka!“ O nda su se pojavile avganistanske bunde. Bile su šik na našim ulicama. Žene su zavidele ženama čiji su muževi bili u Avganistanu. U našim novinama je pisalo: naši vojnici tamo sade drveće, popravljaju mostove, puteve. V raćam se iz Moskve. U kupeu m lada žena i njen m už pričaju o Avganistanu. Kažem im nešto iz novina. Oni su * Nur Muhamed Taraki (1917-1979), u vreme Hladnog rata, predsednik i premijer DR Avganistana. (Prim. prev.) ** Hafizulah Amin (1929-1979), avganistanski političar, predsednik Narodne demokratske partije Avganistana, te predsednik i premijer u kratkom periodu, tokom 1979, posle kontroverznog ubistva njegovog prethodnika, Tarakija. (Prim. prev.)

304


već dve godine kao doktori na službi u Kabulu. O dm ah su počeli da opravdavaju vojna lica koja odande dovoze ro b u ... tam o je sve skupo, a m alo se plaća. Pom ogao sam im da se iskrcaju u Smolensku. Imali su m nogo velikih kartonskih kutija sa stranim etiketam a... K od kuće m i je žena ispričala: u susednoj zgradi, ženi bez igde ikog poslali sina u taj rat. Negde je išla, puzila na kolenima, ljubila čizme. Vratila se kući: „Izm olila sam !“ I mirno priča o tom e da „vlast svoje otkupljuje“. Vratio se iz škole sin: „Istupale su plave beretke.“ Oduševljeno: „Svi im aju sjajne japanske satove!“ Pitaju jed n og ,,avganistanca“, koliko košta takav sat i koliko ga je platio. M alo je zapeo, a onda je otkrio: „Ukrali smo kamion s voćem, prodali...“ Priznao je da su svi zavideli vojnicima koji su vozili kamione sa cisternama: „M ilioneri!" O d poslednjih događaja upamtio sam progon akademika Saharova, s kojim se slažem po jednom pitanju: za nas su uvek bolji mrtvi heroji nego živi ljudi, koji su se, možda, o nešto oglušili. I još: nedavno sam čuo da u Zagorsku duhovnu srednju školupohađaju ,,avganistanci“ - vojnici i dva oficira. Šta ih je na to navelo: kajanje, želja da se sakriju od surovog života ili želja da pronađu novi put? Ne mogu svi koji dobiju veteranske smeđe korice* da nahrane dušu deficitarnim mesom, da je preobuku u uvoznu robu i da je zakopaju na privilegovanom imanju, ispod jabuke, da ništa ne vide i da ćute...

N. Gončarov, grad O rša

.. .1 moj m už je dve godine (od 1985. do 1987) bio u Avganistanu, u provinciji Kunar, to je blizu granice s Pakistanom. * Misli se na korice članske karte udruženja veterana. (Prim. prev.)

Limeni dečaci

305

On se stidi da sebe nazove „vojnikom -internacionalistom ". M i često diskutujem o na tu bolnu temu: je li trebalo da mi, Sovjeti, budemo tamo, u Avganistanu? I ko smo mi tamo bili - okupatori ili prijatelji, vojnici-internacionalisti? N am eću nam se jedni te isti odgovori: niko nas tamo nije zvao, i nije bila potrebna naša ,,pom oć“ avganistanskom narodu. M a kako nam bilo teško da priznam o - tam o smo bili okupatori. M islim, sada ne treba da raspravljam o o spom enicim a ,,avganistancim a“ (gde sm o ih podigli, a gde još nism o), već da m islim o na pokajanje. Svi m i m oram o da se pokajem o za dečake koji su prevareni poginuli u tom besm islenom ratu, da se pokajem o za njihove majke, koje je takođe prevarila vlast, da se pokajem o za one koji su se vratili osakaćenih duša i tela. Treba se pokajati pred narodom Avganistana, pred njihovom decom, majkam a, starcim a - zato što sm o toliko patnje naneli njihovoj zem lji...

A. Masjuta, m ajka dva sina, žena bivšeg vojnika-internacionalca, ćerka veterana Velikog otadžbinskog rata

Istina o agresiji SSSR-a na Avganistan, koju potvrđuju dokumentarna svedočanstva njenih učesnika i žrtava, skupljena u knjizi Aleksijevičeve ne predstavlja „omalovažavanje časti i dostojanstva", već sram nu činjenicu nedavne istorije svetskog kom unističkog totalitarizm a, koji je jednoznačno i jednoglasno osudila čitava svetska zajednica. Praksa sudskog gonjenja pisca za njegovo stvaralaštvo takođe je ništa m anje poznat i sraman način funkcionisanja tog režima. Ono što se danas dešava u Belorusiji - m asovna organizovana kam panja protiv Svetlane Aleksijevič, napadi na

306


književnicu i stalne pretnje na njenu adresu, sudski proces, pokušaj zabrane njenih knjiga - svedoče o tome da „podrigivanja“ totalitarizm a nisu prošlost, već sadašnjost Belorusije. Takva realnost ne dozvoljava da se Republika Belorusija sm atra postkom unističkom , slobodnom i nezavisnom državom. Proganjanje Svetlane Aleksijevič čije su knjige široko poznate u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nem ačkoj i drugim zemljama sveta, neće doneti Republici Belorusiji ništa drugo do reputaciju kom unističkog vrta u postkom unističkom svetu, i neće joj dati nijednu drugu ulogu do nezavidne uloge evropske Kampućije. Zahtevamo hitnu obustavu svih oblika proganjanja Svetlane Aleksijevič kao i prekid sudskog procesa protiv nje i njene knjige.

Vladimir Bukovski, Igor Geraščenko, Ina Rogačij, Mihail Rogačij, Irina Ratušinskaja

.. .Već duže vreme traju pokušaji da se diskredituje, uključujući i sudske tužbe, književnica Svetlana Aleksijevič, koja se svim svojim knjigam a usprotivila bezum lju nasilja i rata. U svojim knjigam a Svetlana Aleksijevič je dokazala da je u ovom životu čovek - glavna vrednost, ali njega zločinački pretvaraju u šraf političke mašinerije i zločinački ga koriste kao topovsko m eso u ratovim a, koje vode ambiciozni državni lideri. Ničim se ne može opravdati pogibija naših m om aka na tuđoj zemlji Avganistana. Svaka stranica Limenih dečaka šalje poruku: ljudi, ne dozvolite da se ovakav krvavi košm ar ponovi! Savet Ujedinjene demokratske partije Belorusije

Limeni dečaci

307

Iz M inska nam stižu vesti o sudskom postupku protiv beloruske književnice, članice M eđunarodnog PEN-a, Svetlane Aleksijevič, koja je ,,kriva“ sam o zato što je ispunila osnovnu i nezobilaznu obavezu književnika: iskreno je podelila s čitaocem ono što je muči. Knjiga Limeni dečaci, posvećena avganistanskoj tragediji, obišla je čitav svet i zaslužila sveopšte priznanje. Im e Svetlane Aleksijevič, njen odvažni i časni talenat izazivaju naše poštovanje. N em a nikakve sumnje da m anipulišući takozvanim „društvenim m išljenjem " revanšističke sile pokušavaju da liše pisca značajnog prava, zagarantovanog Poveljom m eđunarodnog PEN-a: prava na slobodno izražavanje. Ruski PEN-centar izjavljuje da je potpuno solidaran sa Svetlanom Aleksijevič, s Beloruskim PEN-centrom, sa svim dem okratskim snagam a nezavisne zemlje i pozivaju organe pravosuđa da ostanu odani m eđunarodnim zakonima, ispod kojih stoji i potpis Belorusije, pre svega - Univerzalnoj deklaraciji o pravim a čoveka, koja garantuje slobodu reči i slobodu štampe.

Ruski PEN-centar

Beloruska Liga za ljudska prava smatra da neprekidni pokuŠaji obračuna sa književnicom Svetlanom Aleksijevič putem sudskih procesa predstavljaju politički akt, koji je od strane vlasti usm eren na gušenje drugačijeg mišljenja, slobode stvaralaštva i slobode reči. M i raspolažem o p o d acim a da su 1991-1992. godine različite sudske instance Republike Belorusije razm otrile oko desetak političkih dela, veštački prevedenih u oblast građ an skog prava, ali koja su u suštini usm erena protiv

308


demokratski orijentisanih poslanika, pisaca, novinara, štampanih dela, aktivista društveno-političkih organizacija. M i zahtevam o prekid hajke na književnicu Svetlanu Aleksijevič i tražimo da se preispitaju suđenja slična ovome, čije su odluke izraz političke kazn e...

Beloruska Liga za Ijudska prava

Počeo je rat u Avganistanu... Moj sin tek što je završio školu i upisao vojnu akademiju. Svih tih deset godina, dok su se nečiji sinovi nalazili u tuđoj zem lji s oružjem u rukam a, nisam im ala mira. I moj dečak je m ogao da bude m eđu njima. I nije istina da narod ništa nije znao. D ovozili su kući limene sanduke, vraćala su se zbunjenim roditeljima osakaćena deca - to su svi videli. Naravno, na radiju i televiziji o tome se nije govorilo, u novinam a se o tom e nije pisalo (nedavno su se usudili!), ali to se dešavalo naočigled svih nas. Svih! A šta je tada radilo naše ,,humano“ društvo, uključujući sve nas zajedno? Naše društvo je delilo „velikim" starcima nepresušne Zvezde, ispunjavalo i prebacivalo nove petoletke (istina, naše radnje su i dalje bile prazne, kao i pre toga), gradilo vikendice, zabavljalo se. A osamnaestogodišnji i devetnaestogodišnji dečaci su za to vreme išli u susret m ecima, padali ničice na tuđi pesak i ginuli. Kakvi sm o to mi? Im am o li pravo da pitam o našu decu, šta su oni tam o radili? Zar sm o mi, koji sm o ovde ostali, čistiji od njih? I m ada su njihove patnje i muke očišćene od grehova, m i se nikada nećemo očistiti. Bom bardovani i sravnjeni sa zem ljom kišlaci, razorena tuđa zemlja nije na njihovoj, već na našoj savesti. M i smo ubijali, a ne naši dečaci. M i smo ubice i svoje i tuđe dece.

Limeni dečaci

309

A ti dečaci su heroji! N isu oni tamo ratovali za ,,grešku“. Ratovali su zato što su nam verovali. M i svi trebalo bi da kleknemo pred njih. Sam o od poređenja, šta sm o m i ovde radili i šta su oni morali da rade, može se poludeti...

Golubična, inženjer-graditelj, grad Kijev

.. .Naravno, danas je Avganistan - vrlo unosna i čak moderna tema. A vi, drugarice Aleksijevič, možete da se radujete, V aša knjiga će se čitati u jednom dahu. Danas u našoj zemlji ima dosta ljudi koje zanima sve čime se m ogu ukaljati zidovi sopstvene Otadžbine. Ima među njima i nekih „avganistanaca“. Jer će oni (ne svi, ne svi) dobiti, njim a preko potrebno oružje: pogledajte šta su nam uradili! Podlim ljudim a uvek treba neka zaštita. Poštenima ona nije potrebna sam o zato što u svakoj situaciji ostaju pošteni. M eđu ,,avganistancima“ je m nogo takvih, ali vi, izgleda, niste njih tražili. Ja nisam bio u Avganistanu, ali sam prošao ceo Veliki otadžbinski rat. I odlično znam da je i tam o bilo prljavštine. Ali ne želim da je se sećam, i nikom neću to dozvoliti. Ne radi se sam o o tome da je to bio drugačiji rat. Glupost! Svima je poznato, čovek da bi živeo, m ora i da jede, a kada jedete to zahteva, izvinite, m olim vas, i pražnjenje. Ali m i o tom e ne govorm o naglas. Zašto to zaboravljaju ovi što pišu 0 avganistanskom , ali i o O tadžbinskom ratu? Ako sam i „avganistanci" protestuju protiv takve „otvorenosti", treba ih poslušati, proučiti taj fenomen. M eni je, na primer, jasno zbog čega se oni tako vatreno bune. Postoji norm alno ljudsko osećanje - stid. Oni se stide. A vi ste primetili njihov stid 1 iz nekog razloga ste sm atrali da to nije dovoljno. Odlučili ste da ga izneste pred sveopšti sud. Tam o su streljali kamile, tam o je od njihovih m etaka ginulo mirno stanovništvo...

310


Želite da dokažete da je ovaj rat bio nepotreban i štetan, a ne shvatate da sam im tim vređate njegove učesnike, dečake koji nisu ni za šta krivi...

N. Družinirt, grad Tula

N aš ideal, naš junak jeste čovek s oružjem ... D ecenijam a sm o ulagali milione i milijarde u svoju odbranu, pronalazili nove ciljeve u zem ljam a Azije i Afrike, a sa njim a i nove vođe, koje bi poželele da u svojim zem ljam a grade „svetlu budućnost“ . Moj bivši kolega iz Akademije Frunze, major, a potom maršal, V asja Petrov, lično je vodio u bitku Somalce, za šta je dobio Zlatnu zvezdu... A još koliko je bilo takvih! I evo, počeo je da puca po šavovima takozvani „socijalistički blok“ koji je bio opasan okovima Varšavskog pakta i držao se na bajonetima trupa sovjetske armije. Radi ukazivanja „bratske pom oći u borbi s kontrarevolucijom" u te zemlje su slati naši sinovi - u Budimpeštu, zatim u Prag, zatim ... Četrdeset četvrte prošao sam s našom vojskom teritorije zemalja koje smo oslobođali od fašizma - M ađarsku i Čehoslovačku. To je bila tuđa zemlja, ali izgledalo je kao da smo kod kuće: ista ona dobronam erna, radosna lica, skromno posluženje, ali od src a ... Četvrt veka kasnije, u tim istim zem ljam a naše sinove više ne dočekuju s hlebom i solju, već s plakatim a: Očevi oslobodioci, sinovi - okupatoril Sinovi su nosili iste vojne uniforme i zvanja naslednika, a mi - ćutke svoju sramotu pred celim svetom. Dalje - više od toga. U decem bru 1979. sinovi i učenici veterana Otadžbinskog rata (konkretno moj Borja Gromov, kasnije glavni kom andant 40. arm ije, kojeg sam u vojnoj školi učio taktici) upali su u Avganistan. Tokom niza godina

Limeni dečaci

311

preko sto zemalja U N osuđivalo nas je za taj zločin, zbog kojeg smo se, kao sada Sadam Husein, suprotstavili čitavoj svetskoj zajednici. D anas znamo da su u tom prljavom ratu naši vojnici ni za šta ubili preko milion Avganistanaca, a mi sm o izgubili petnaest hiljada svojih... S ciljem proračunatog skrivanja smisla i istinskih razmera agresije, njeni podstrekači su oficijelno uveli u upotrebu termin „ograničeni kontingent“ - klasičan prim er farisejstva i bludničenja rečima. N išta m anje licemerno ne zvuči ni ,,vojnici-internacionalci“, kao neki novi naziv za vojnu specijalnost, eufemizam kojim treba da se m askira sm isao pravog dešavanja u Avganistanu, da se igra na kartu sazvučja s internacionalnim brigadam a, koje su se u Španiji borile protiv fašizma. Inicijatori upada u Avganistan, vrhovne vođe iz Politbiroa, nisu sam o pokazale svoju razbojničku suštinu, nego su pretvorili u saučesnike zločina sve koji nisu imali hrabrosti da se suprotstave naredbi ubijanja. Ubistvo se ne može opravdati nikakvim „internacionalnim d u go m “ . Kakav, m ajku vam vašu, dug! Neizmerno mi je žao majki, dece koja su postala siročad... Oni nisu dobili nagrade za krv nevinih Avganistanaca, već limene sanduke... Književnica ih u svojoj knjizi razdvaja od onih koji su ih poslali da ubijaju, za razliku od mene, ona ih sažaljeva. Ne shvatam, zašto joj se sudi? Za istinu?

Grigorij Brailovski, invalid Velikog otadžbinskog rata, Sankt Peterburg

D a sm o ranije progledali... Ali koga da kriviš? Zar je kriv slepac za to što ne vidi? N aše oči su zalivene krvlju...

312


D ospeo sam u Avganistan 1980 (Džalalabad, Ba;ram). V ojska izvršava naređenja. Tada sam, osam deset treće, u Kabulu, prvi put čuo ,,Tre~ ba podići svu našu stratešku avijaciju i satrti s lica 'emlje ove planine. Koliko sm o već naših sahranili - i nkavog rezultata!“ To je govorio jedan od m ojih drugova. Or, kao i svi mi, im a majku, ženu, decu. Znači, mi, neka je to ;amo i u mislima, oduzim am o pravo majkama, deci i m uževm a da žive na svojoj zemlji sam o zato što im aju drugačije piglede na svet. A zna li m ajka poginulog ,,avganistanca“, šta je to tom ba BOV? Kom andni punkt naše armije u Kabulu imao jedirektnu vezu s vladom u M oskvi. O dande je stizala doz\ola za prim enu tog oružja. U trenutku aktivacije eksplozivi prva granata cepa om otač punjen gasom . Izlazi gas koji pin i sve šupljine. I taj ,,oblak“ eksplodira posle izvesnog vremenskog intervala. N a površini ne ostaje ništa živo. Čoveku pucaju unutrašnji organi, iskaču oči. H iljadu devetsto osamdesete naša avijacija je prvi put upotrebila reaktivne projektile, punjene m ilionim a sitnih igala. Takozvane „igličasteR. S.“. O d takvih iglica se nigde ne može sakriti, čovek se pretvara u sito... Hteo bih da pitam naše majke - da li su nekad sebe uporedile s m ajkom Avganistankom ? Ili one sm atraju da je ta m ajka biće niže od njih? Užasava sam o jedno: koliko je ljudi kod nas koji sekreću pipajući u mraku, oslanjajući se na svoja čula, ne trudeći se da misle i da upoređuju! Jesm o li se m i kao ljudi sasvim probudili, i da li sm o uopše ljudi, ako još uvek učim o kako da pogazim o razum koji nam otvara oči? A. Sokolov, m ajor, vojni pilot

Limeni dečaci

313

... A neki lažljivci ne visokim položajim a ne gube nadu da će iskoristiti staru laž kako bi povratili prethodna, njim a draga vremena. Tako, u novinama Dan general V. Filatov u svom obraćanju vojnicim a-avganistancim a izgovara: „Avganistanci! U času M auzera bićem o složni kao u A vganistanu... Tam o ste se borili za D om ovinu u pravcu ju g a ... sada se za Dom ovinu treba boriti na svojoj teritoriji, kao 1941.“ (Literaturnaja gazeta, 23. 09. 1992) Taj čas M auzera desio se četvrtog oktobra u Moskvi, kraj zidina Belog dom a. Ali ko zna, hoće li pokušati da se revanširaju? Da, pravda zahteva Sud. Sud časti nad inicijatorima i kreatorim a avganistanskog zločina - nad mrtvima i živima. On nije potreban radi raspirivanja strasti, već kao prim er za sve one koji će u budućnosti izmisliti nove avanture u ime naroda. I kao m oralna osuda već izvršenih zločina. On je potreban da bi se razobličila lažna verzija o krivici za avganistanske zločine sam o petorice na vrhu: Brežnjeva, Gromika, Ponomarjova, Ustinova, Andropova. Zato što subile sednice Politbiroa, sekretarijata, plenum C K KPSS, zatvorena pism a svim članovim a KPSS-a. Ali m eđu njihovim učesnicim a i slušaocim a niko se nije usprotivio... Suđenje je potrebno da bi se napokon probudila savest kod onih koji su dobili nagrade, oficirske i generalske činove i zvanja, honorare i počasti za krv nevinih miliona, za laž, u kojoj sm o svi m i ovako ili onako učestvovali...

A. Solomov, doktor tehničkih nauka, profesor, M insk

Govoreći rečim a Solženjcina, m ir - to nije sam o odsustvo rata, već pre svega odsustvo nasilja nad čovekom. Nije slučajno, upravo sada - kada je u našem posttotalitarnom društvu

314


zavladalo bezum lje političkog, religioznog, nacionalnog, uključujući tu i oružanog, nasilja - književnici ispostavljen račun za Avganistan. M ože se reći da skandal koji se podigao oko knjige Limeni dečaci - predstavlja pokušaj da se u svest ljudi ponovo usade stari komunistički mitovi ,,o nam a sam im a". Iza leđa tužitelja izviruju druge figure: onih, koji na Prvom kongresu narodnih deputata SSSR-a nisu dali A. D. Saharovu da govori o nečovečnosti tog rata, onih, koji se jo š uvek nadaju da će uspeti da zadrže vlast koja im klizi iz ruku i da će vladati pom oću sile ... Ova knjiga postavlja pitanje o pravu da se žrtvuju ljudski životi, krijući se iza reči o suverenitetu i velikoj ideji državnosti. Za kakve ideale danas ginu obični ljudi u Azerbejdžanu, Jermeniji, Tadžikistanu, Osetiji? M eđutim, po meri rasta lažnih patriotskih ideja, zasnovanih na nasilju, mi postajem o svedoci novog rađanja duha m ilitarizm a, p o d stican ja instinkata agresije, zločinačke trgovine oružjem skrivene iza slatkorečivih izjava o demokratskoj reform i u armiji, o vojnom dugu, o nacionalnom dostojanstvu. Pompezne fraze niza političara o zaštiti revolucionarnog i vojn og nasilja, bliske idejam a italijanskog fašizma, nemačkog nacionalsocijalizm a i sovjetskog komunizma, stvaraju idejnu zbrku u um ovim a, priprem aju teren za rast netrpeljivosti i neprijateljstava u društvu. Duhovni očevi takvih političara, koji su napustili političku scenu, umeli su da m anipulišu ljudskim strastim a i da uvuku svoje građane u bratoubilačke obračune. Naravno, njihovi sledbenici bi hteli da započnu proces nad idejam a nenasilja i saosećanja. Trebalo bi se setiti da u svoje vreme Lav Tolstoj, koji je propovedao odbijanje vojne obaveze, nije bio pozvan na sud zbog antivojne propagande. Hoće da nas vrate u epohu kada je uništavano sve što je bilo časno.

Limeni dečaci

315

U sudskom procesu nad S. Aleksijevič m ogu se videti planski napadi antidemokratskih snaga, koji se pod m askom brige za čast armije bore za očuvanje omražene ideologije, uobičajene laži... Ideja nenasilja kao alternativa nasilju, koja je zastupljena u knjigam a Svetlane Aleksijevič, živi u svesti ljudi, m ada oficijelno ta ideja nije priznata, a učenje „neprotivljenje zlu nasiljem “ ismeva se do današnjeg dana. Ali ponovim o: moralne prom ene u životu društva povezane su pre svega s form iranjem sam osvesti, zasnovanoj na principu „svet bez nasilja". Oni koji zahtevaju da se Svetlani Aleksijevič sudi guraju društvo u m eđusobnu netrpeljivost, u haos sam oistrebljenja... Članovi Ruskog društva mira:

R. Iljuhina, doktorka istorijskih nauka, rukovodilac grupe Ideje m ira u istoriji, Institut Opšte istorije Ruske akadem ije nauka, A.Muhin, predsednik Inicijativne grupe uzajam nog delovanja alternativne službe, O. Postnikova, književnica, član Pokreta April, N. Šeludjakova, predsednica organizacije Pokret protiv nasilja

Književnik ne treba da bude ni sudija ni dželat - njih je u Rusiji ionako bilo m n ogo... Nehotice sam se setio ovih Čehovljevih reči u vezi sa skandalom oko knjige Svetlane Aleksijevič Limeni dečaci, koji se podigao istovremeno s kampanjom u republičkoj i moskovskoj štampi, pa čak i na stranim radio-stanicama, protiv ,,avganistanaca“ i njihovih roditelja... Da, rat je rat. On je uvek surov i nepravedan u odnosu na ljudski život. U Avganistanu je većina vojnika i kom andira, odana zakletvi, ispunjavala svoj dug. Zato što je naređenje

316


izdala zakonski izabrana vlada u ime naroda. Nažalost, na našu sram otu, bili su neki kom andiri i vojnici, koji su počinili zločine, bili su i oni, koji su ubijali i pljačkali Avganistance, koji su (to su sam o pojedinci, ali ih je bilo) ubijali svoje drugove i prelazili na stranu dušm ana, nastavljajući da se bore u njihovim redovima. M ogu da nevedem čitav niz zločina koje su počinili naši ljudi, ali kada neki pisci i novinari porede ,,avganistance“ s fašistim a, onda se otvara čitav niz pitanja. M ožda ta gospod a m ogu da pokažu svetu naredbe vlade upućene našoj arm iji u Avganistanu o izgradnji koncentracionih logora, uništenju čitavog naroda, spaljivanju u gasnim kom oram a m iliona ljudi, kao što su to činili N em ci? Ili vi, gospodo, im ate dokum enta koja svedoče da su za jed n og ubijenog sovjetskog vojnika stradale stotine običnih ljudi, kao što su to radili hitlerovci u Belorusiji? Ili možete da dokažete da su naši lekari za svoje ranjenike uzimali krv avganistanske dece, kao što su to radili nemački okupatori? U ostalom , im am kod sebe spisak sovjetskih vojnika i oficira, koji su bili osuđeni za zločine, počinjene nad avganistanskim stanovništvom. M ožda vi, gospodo, imate takve spiskove Nem aca ili možete da imenujete jednog ili dvojicu, koji su počinili zločine nad našim stanovništvom i koji su bili osuđeni tokom okupacije naše zemlje? N em a govora, odluka tadašnje sovjetske vlade o uvođenju vojske u Avganistan bila je zločinačka, pre svega prem a sopstvenom narodu. Ali treba korektno govoriti o vojnim licim a koja su uz prećutnu saglasnost naroda i vašu takođe, gospodo, poslata u pakao da izvrašavaju svoje vojne obaveze. N apadati treba one koji su donosili odluke, koji su imali određenu težinu u društvu, a ćutali s u ...

Limeni dečaci

317

Ponižavajući majke poginulih vojnika, branioci Aleksijevičeve pozivaju se na Ameriku - zemlju velike dem okratije! Tam o su se, navodno, pronašle snage koje su istupile protiv rata u Vijetnamu. Ali, svaki čovek koji čita novine zna kako je postupila Amerika. Ni američki Kongres, ni američki Senat nisu prihvatili rezoluciju kojom se osuđuje rat u V ijetnam u. Niko u Am erici nije dozvolio, niti će dozvoliti da se napadaju predsednici Kenedi, D žonson, Ford, Regan, k o ji su slali vojnike u borbu. Kroz Vijetnam je prošlo oko tri miliona A m erikanaca... V ijetnam ski veterani ulaze u krugove najviše političke i vojne elite zem lje... Svaki američki školarac m ože da kupi oznake vojnih jedinica koje su ratovale u V ijetn am u... Zanimljivo, šta bi se desilo s radiom Sloboda koji brani Aleksijevičevu, da njegovi saradnici zločincima i ubicama nazovu predsednike učesnika rata u Vjetnamu, a ne beloruske građane. Naravno, tuđini se m ogu tako nazivati, tim pre ako se nađu dobrovoljci, koji su spremni za dolare i marke i oca rođen og...

N. Čerginec, predsednik Beloruskog saveza veterana rata u Avganistanu, bivši vojni savetnik u Avganistanu. general-m ajor milicije Sovetskaja Belorusija, 16. maj 1993.

... Ono što znamo mi, koji sm o tamo bili, ne zna niko, možda sam o naši načelnici, čija sm o naređenja izvršavali. Oni sada ćute. Ćute o tom e kako su nas učili da ubijam o i pretresam o ubijene. Ćute o tom e kako se zaplenjeni karavan delio među helikoperskom posad om i starešinam a. Kako je svaki leš

318


dušm ana (tada sm o ih tako zvali) bio miniran, da onaj ko dođe da ga shrani (starac, žena, dete) takođe tu nađe svoju smrt, pored svog bližnjeg, na svojoj rođenoj zemlji. O mnogo čemu oni ćute. Služio sam u vazdušno-desantnom bataljonu za specijalnu namenu. Imali smo usku specijalost - karavani, karavani, i još jednom karavani. U većini slučajeva karavani nisu prevozili oružje, već robu i drogu, najčešće noću. Šta ima da se razmišlja, ko je tamo obični vodič karavana, trgovac koji je kupio u Pakistanu robu i sada m ašta da je povoljno proda, a ko je preobučeni dušm an. Sećam se svake borbe, pam tim svakog ,,svog“ ubijenog - i starca, i odraslog muškarca, i dečaka, koji se grčio u sam rtničkom rop cu... i onog s belom čalm om , s izbezum ljenim vapajem „Alahu akbar“, koji je skočio sa petometarske stene, smrtno ranivši m og d ru g a ... N a m ojoj majici su ostala njegova creva, a na kundaku m og AKM S-a njegov m o zak... Poia naših drugova ostavili smo na stenam a... N ism o imali m ogućnosti da ih izvučemo iz klisura... Pronalazili su ih sam o divlje zveri... a mi sm o za njihove roditelje izm išljali kao neke njihove ,,podvige“ . To je bilo osam dest četvrte... Da, nam a treba suditi za ono što sm o uradili, ali zajedno s onim a koji su nas tam o poslali, koji su nas naterali da u ime Otadžbine i u skladu sa zakletvom radim o stvari za koje je četrdeset pete čitav svet osuđivao fašiste...

Bez potpisa

Prolaze godin e... I odjednom ljudim a postaje jasno da im je malo to što im je ostavila istorija. Ona istorija na koju sm o se navikli, u kojoj postoje imena, datumi, događaji, činjenice i njihova ocena, ali nema mesta za čoveka. Konkretnog čoveka - koji nije bio jednostavno učesnik događaja, statistička

Limeni dečaci

319

jedinica, već predstavlja određenu ličnost, punu emocija i utisaka - istorija, po pravilu, ne beleži... Ne sećam se kada je izašla knjiga Svetlane Aleksijevič Rat nema žensko lice - verovatno je prošlo već petnaest godina, ali ja i sada jasno vidim epizode koje su me potresle. Ženski bataljon u m aršu, vrućina, prašina, i u prašini - čas ovde, čas tam o, kapi krvi - za ženski organizam nem a predaha čak ni u ratu. Koji istoričar će nam ostaviti takve činjenice? Koliko pisac mora da propusti kroz sebe pripovedača da bi iz nebrojene mase činjenica ulovio utisak? Meni ova činjenica govori više o psihologiji žene u ratu, nego čitav tom istorije rata. ...I m a kako nam bili blizu događaji - Avganistanski rat, černobiljska tregedija, m oskovski pučevi, tadžikistanski pogrom i - odjednom shvatamo da su oni otišli u istoriju, a već dolaze nove kataklizme, i ove nove sada zaokupljaju pažnju društva. I nestaju svedočanstva, zato što nas ljudsko pamćenje čuva, trudi se da priguši emocije i sećanja, koja sm etaju čoveku da živi, lišavaju ga sna i spokoja. A onda odlaze i sam i sved oci... Oh, kako bih želela m nogim „hrabrim kneževima“ režim a koji je nestao u Leti da kažem, da i nad njim a postoji sud - i sud ljudi, i sud istorije! Oh, kako ne želim da im verujem da je došlo vreme u kojem svako „piskaralo i škrabalo“ dozvoljava sebi da digne ruku na „svetlu prošlost", da je „ocrni i ponizi", podvrgne sum nji „velike ideale“ ! Oh, kako im sm etaju knjige, pune dokaza poslednjih svedoka! M ože se dezavuisati general KG B-a, Oleg Kalugin, ne postaje se tako lako general KGB-a. Ali ne m ogu se dezavuisati svedočanstva stotine običnih sm rtnika - „avganistanca“, černobiljaca, žrtava međuetničkih sukoba, izbeglica sa „vrućih tačaka“ . .. Zato se može „očitati bukvica“, postaviti

320


,,na svoje m esto“, „začepiti usta“ novinaru, piscu, psihologu, koji je prikupio ta svedočanstva... M i ne m oram o da se navikavamo. Suđeno je Sinjavskom i Danijelu, anatem isan je Boris Pasternak, blatili su Solženjicina i Dudinceva. D obro, zaćutaće Svetlana A leksijevič. Prestaće da se pojavljuju svedočanstva našeg zločinačkog veka. A šta će biti s našim potom cim a? Sladunjavo šuškanje ljubitelja sličnih relacija? Zvuk doboša naizmenično s bravuroznim marševim a? Pa to je sve već jednom bilo. Kroz to sm o već pro šli... /. Basin, doktor Novine Dobro veče, 1. decembar 1993.

Ovim rečima sam hteo da istupim na su d u ... M islio sam da pripadam onim a koji nisu prihvatili knjigu Svetlane Aeksijevič Limeni decaci. N a sudu je trebalo da branim T arasa K ecm ura... Ispovest bivšeg neprijatelja - tako seto sada može nazvati... Pažljivo sam slušao šta se u toku ta dva dana priča u sudnici i kuloarim a, i pom islio sam da činim o svetogrđe. Zašto m učim o jedni druge? U ime Boga? Ne! M i kidam o njegovo srce. U ime zemlje? O na tam o nije ratovala... Svetlana Aleksijevič je opisala esenciju avganistanskog ,,crnjaka“, tako svaka m ajka može poverovati da je njen sin bio sposoban da uradi nešto slično. Ali ja ću reći više od toga: opisano u knjizi je belo cveće u poređenju s onim što se dešava u ratu, i svako ko je stvarno ratovao u Avganistanu, ruku na srce, m ože to da potvrdi. D anas se nalazim o pred surovom realnošću: jer mrtvi ne znaju za sram , ako je taj sram zaista postojao, onda njega treba da preuzm u živi. A živi - to sm o mi. Izgleda da sm o m i u ratu bili poslednja

Limeni dečaci

321

karika, to jest, oni koji izvršavaju naredbe, sada, kada treba odgovarati za posledice rata, takođe sm o poslednja karika. Zato bi bilo pravednije da knjiga ovakve snage i talenta nije napisana o dečacima, već o m aršalim a i starešinam a, koji su slali tu decu u rat. Pitam se: da li je trebalo da Svetlana Aleksijevič piše o užasim a rata? Da! A treba li m ajka da štiti svog sina? Da! A ,,avganistanci“ da se zalažu za svoje drugove? O pet - da! Naravno, vojnik je uvek grešan, u bilo kojem ratu. Ali na strašnom sudu G ospod će najpre oprostiti vojn iku... Pravni izlaz iz ovog konflikta rešiće se na sudu. Ali, mora postojati i ljudski izlaz, koji se sastoji u tome da su majke u ljubavi prema svojim sinovima uvek u pravu, pisci su u pravu kada govore istinu, vojnici su u pravu kada živi štite mrtve. Evo, u stvari, ko se sukobio na ovom suđenju. U sudnici nema režisera i dirigenata, političara i maršala, koji su organizovali ovaj rat. Ovde su samo oštećene strane: ljubav koja ne prihvata nikakvu istinu o ratu, istinu, koja m ora biti izrečena, bez obzira na ljubav; čast koja ne prihvata ni ljubav, ni istinu, zato što, sećate li se: „Život m ogu dati D om ovini, ali čast - nikom e“ (kodeks ruskih oficira). Božje srce sve prima: i ljubav, i istinu, i čast, ali mi nismo bogovi, i ovaj građanski proces je dobar sam o zato što može da vrati Ijudima punoću života. Jedino zbog čega bih m ogao d a prigovorim Svetlani Aleksijevič - nije to što je izokrenula istinu, već zato što u knjizi praktično nem a ljubavi prem a m ladosti, datoj na klanje ludacim a, koji su organizovali Avganistanski rat. I mene čudi, kako se Avganistanci, koji su gledali smrti u oči, plaše svoje istine o Avganistanskom ratu. N aći će se valjda m akar jedan Avganistanac koji će reći, odavno nism o siva,

322


jednolična m asa, i reči Tarasa Kecmura, kada je govorio, da ne osuđuje rat - nisu naše reči, on ne govori u ime svih nas. Ne osuđujem Svetlanu zato što je njena knjiga pom ogla običnim građanim a da saznaju za avganistanski ,,crnjak“. Ne osuđujem je ni zbog toga što se posle pročitanog prem a nam a odnose znatno gore. M i m oram o da prođem o kroz sagledavanje naše uloge u ratu kao oružja za ubijanje, i ako im am o zbog čega da se kajemo, onda kroz pokajanje treba da prođe svaki čovek. Suđenje će, verovatno, biti dugo i mučno. Ali u m ojoj duši ono je završeno...

Pavel Šatko, bivši ,,avganistanac“

Iz stenograma zaključnog sudskog ročišta 8. decembar 1993. Sudija: I. N. Ždanovič, porotnici: T. V. Borisovič, T. S. Soroko, tužitelji: I. S. Galovnjeva, T. M. Kecmur, tužena: S. A. Aleksijevič.

Iz istupanja 5. Aleksijevič, autora Lim enih dečaka (izonoga štoje bilo rečeno i štojoj nisu dali da kaže) D o poslednjeg dana nisam verovala da će se ovo suđenje održati, kao što do poslednjeg trenutka nisam verovala da će se ispred Belog dom a pu cati... D a m ožem o da pucam o jedni u d ru ge... Više fizički ne m ogu da gledam žestoka raspom am ljena lica. Ne bih došla na ovo suđenje da ovde ne sede majke,

Limeni dečaci

323

m ada znam: nisu me one tužile, već bivši režim. Svest nije partijska knjižica, ne može se predati u arhiv. Promenile su se naše ulice, nazivi prodavnica i novinski naslovi, a mi smo ostali isti. Ljudi iz soclogora. Sa starim logorskim navikam a... Ali, došla sam da razgovaram s majkama. D a ih zamolim za oproštaj, zato što nema istine bez bola. Im am isto pitanje, koje se pojavljuje i u mojoj knjizi: ko sm o - mi? Zašto m ogu da nam rade sve šta hoće? Vratiti majci cinkani sanduk, a onda je ubediti da tuži pisca koji je napisao da nije m ogla da poljubi sina, već je poslednji put Ijubila i kupala biljem, milovala - cinkani san du k ... Ko sm o mi? O d detinjstva su nas ubedili, usadili nam u gene ljubav prem a čoveku s puškom . K ao da sm o porasli usred rata, čak i oni koji su se rodili deset godina kasnije. N aš pogled je tako form iran da još uvek, čak i posle zločina revolucionarne Čeke*, staljinstičkih zagradodreda** i logora, nedavnog Vilnjusa, Bakua, Tbilisija, posle Kabula i Kandahara, zam išljam o da je čovek s puškom vojnik iz četrdeset pete, vojnik Pobede. M nogo je napisano o ratu, m nogo je ljudskim rukam a i um om napravljeno oružja, m isao o ubistvu postala nam je normalna. N ajbolji umovi s dečjom naivnošću razm išljaju, im a li pravo čovek da ubija životinje, a mi, s m alo sum nje ili, na brzinu sklepanim političkim idealom, opravdavam o rat. Upalite uveče televizor i videćete s koliko tajnog divljenja sahranjujem o heroje. U Gruziji, Abhaziji, T adžikistanu... I ponovo na njihovim grobovim a podižemo spomenike, a ne kapele... Nemoguće je, bez sankcija, od muškaraca oduzeti tu omiljen u ... najskuplju igračku - rat. Taj m it... taj drevni instinkt... * Čeka, sovjetska tajna policija. (Prim. prev) ** Zagradodred (3arpaflMTe/ii>Hbin OTpafl), odredi koji su stajali iza osnovne vojske radi očuvanja discipline. (Prim. prev.)

324


Ali, ja m rzim rat i sam u pom isao na to da jedan čovek im a pravo da drugom čoveku oduzm e život. Nedavno m i je jedan sveštenik ispričao kako je neki frontaš, već star čovek, doneo u crkvu svoje nagrade. ,,Da - rekao je - ubijao sam fašiste. Branio sam Domovinu. Ali pred smrt ipak hoću da se pokajem zato što sam ubijao.“ I nije nagrade odneo u muzej nego u crkvu. M i sm o vaspitani na vojnim m uzejim a... Rat, ubistvo, težak je posao, ali kroz neko vreme sećaš se sam o teškog posla, a m isao o ubistvu nestaje. Zar se to može izmisliti: ta raznovrsna osećanja. Ima ih veoma mnogo u m ojoj knjizi. Sve češće mislim: posle Černobilja, Avganistana, posle događaja ispred Belog dom a - mi nismo dorasli događajim a koji nas okružuju. Ne prerađujem o svoju prošlost, uvek su svi - žrtve. M ožda će se zbog toga sve ponoviti? Nekad, pre nekoliko godina, tačnije pre četiri godine, im ali sm o isto m išljenje: ja, m noge m ajke, koje su sada u ovoj sali, vojnici koji su se vratili s tuđe avganistanske zemlje. U m ojoj knjizi Limeni dečaci m ajčinske priče-molitve predstavljaju najtužnije stranice. M ajke se mole za svoje poginule sinove... Zašto sada u sudu sedim o jedni protiv drugih? Šta se desilo za to vreme? Za to vreme nestala je s karte sveta, iz istorije, zemlja, kom unistička im perija, koja ih je tam o poslala da umru. Izbrisana je. Rat su u početku stidljivo nazivali političkom greškom, a zatim zločinom. Svi žele da zaborave Avganistan. Da zaborave majke, da zaborave bogalje... Zaborav je takođe oblik laži. M ajke su ostale jedan na jedan sa sanducim a svojih dečaka. One nemaju čak ni utehu, jer je smrt njihove dece besmislena. M a kakve uvrede i psovke ovde danas slušala,

Limeni dečaci

325

ponovila sam i ponoviću, klanjam se majkama. Klanjam im se, jer kad je Dom ovina oskrnavila njihova imena, jedino su one bile njihove zaštitnice. Danas sam o majke štite poginule dečake... Drugo je pitanje, od koga ih one štite? Njihova tuga je iznad svake istine. Kažu da m ajčinska molitva može dopreti i sa m orskog dna. U mojoj knjizi ona iz nebića dopire do dečaka. Oni su žrtve na oltaru našeg teškog progledavanja. Oni nisu heroji, oni su mučenici. Niko ne sme da ih gađa kamenom. Mi smo svi krivi, svi učestvujemo u toj laži - o tome govori m oja knjiga. Šta spasava svaki totalitarizam ? To što on sve pretvara u saučesnike svojih nedela. Dobre i zle, naivne i pragm atične... Treba se moliti za dečake, a ne za ideju, čija su oni žrtva. Želim da kažem m ajkama: ne štitite vi ovde svoje dečake. Vi štitite strašnu ideju. Ideju-ubicu. To želim da kažem i bivšim vojnicima-avganistancima, koji su danas došli na suđenje. Iza leđa m ajki vidim generalske činove. Generali su se vraćali iz rata sa Zvezdama heroja i ogrom nim koferima, punim robe, jedna m ajka - ona takođe sada sedi ovde u sudnici - pričala m i je kako su joj vratili limeni sanduk i mali crni kofer, u kojem su bili sinovljeva četkica za zube i kupaće gaće. Sve što joj je ostalo. Sve što je doneo iz rata. O d koga treba da štitite svoje sinove? O d istine? A istina je da su vaši dečaci umirali od rana, zato što nije bilo alkohola i lekova, prodavali su ih u dućanima, istina je da su dečake hranili trulim konzervam a iz pedesetih godina, istina je i to da su ih sahranjivali u starim uniform am a, iz Otadžbinskog rata, Č ak su i na tom e štedeli. N isam želela o ovom e da vam govorim kraj grobova... Ali sam prinuđena... Čujete li: svuda se puca, svuda se proliva krv. Kakvo opravdanje tražite za krv? Ili pomažete da se ono nađe?

326


Onda, pre pet godina, dok je jo š vladala kom unistička partija, KG B - ja sam , kako bih zaštitila likove svoje knjige, ponekad m enjala njihova imena, prezimena. Htela sam da ih zaštitim od režima. A danas m oram da ih štitim od onih koje sam nedavno ja štitila. Za šta treba da se borim? Za pravo pisca da vidi svet onakvim kakvim ga ja vidim. I za to da mrzim rat. Ili m oram da dokazujem da postoji istina i opis istine, da dokum ent u um etnosti nije isto što i potvrda iz vojnog odseka ili karta u tramvaju. Knjige koje pišem jesu dokument, a takođe i m oje viđenje vremena. Ja skupljam detalje, osećanja ne sam o iz pojedinačnih ljudskih života, nego iz čitavog vazduha vremena, njegovog prostora, glasa. Ja ne izmišljam, ne domišljam, već sastavljam knjigu od sam e stvarnosti. Dokum ent - ono što ljudi pričaju je sam o deo dokum enta - to sam ja kao umetnik sa svojim pogledom na svet, osećanjem sveta. Ja pišem, beležim savremenu, tekuću istoriju. Žive glasove, žive sudbine. Pre nego što postanu istorija, oni su i nečiji bol, nečiji krik, nečija žrtva ili zločin. Bezbroj puta sam se pitala: kako proći kroz zlo, ne povećati u svetu zlo, naročito danas, kada zlo poprim a kosm ičke razmere? Pred svakom novom knjigom postavljam sebi ta pitanja. To je m oj teret. To je m oja sudbina. Pisanje je i sudbina i profesija, a u našoj nesrećnoj zemlji to je čak nešto više nego sudbina, više nego profesija. Zašto sud već drugi put odbija zahtev za književnu ekspertizu? Zato što bi u tom slučaju odm ah postalo jasno da ovde nema mesta suđenju. Sudi se knjizi, sudi se književnosti, pod pretpostakom , pošto je reč o dokum entarnoj književnosti, da se ona uvek iznova može napisati, u skladu s trenutnim zahtevim a današnjce. Ne daj bože da dokum entarne knjige pišu pristrasni savremenici. Ostali bi nam sam o odjeci političkih

Limeni dečaci

327

borbi i predrasuda, um esto žive istorije. Izvan zakona književnosti, izvan zakona žanra odvija se primitivna politička rasprava, svrgnuta već na svakodnevicu, a ja bih rekla, na komunalni nivo. Slušajući sudnicu, često sam hvatala sebe u misli: ko će se danas usuditi da pozove m asu na ulicu, m asu koja više nikom ne veruje - ni sveštenicima, ni piscim a, ni političarima? Ona želi sam o obračun i k rv ...I povinuje se sam o čoveku s pu šk o m ... Čovek s perom , tačnije s penkalom, a ne s autom atom Kalašnjikova, sam o je nervira. Mene su ovde učili kako treba da se pišu knjige. M oji tužitelji se odriču onoga što su govorili pre nekoliko godina. U njihovoj svesti se prom enila šifra, i oni sada drugačije čitaju pređašnji tekst, ili ga uopšte ne prepoznaju. Zašto? Pa zato što im nije potrebna slo b od a... Oni ne znaju šta će s tom slo b od om ... Vrlo dobro znam kakva je bila Ina Sergejevna Galovnjeva, kad sam se susrela s njom, zavolela sam je. Zbog bola, zbog istine. Zbog izm učenog srca. Sada je ona političarka, zvanično lice, predsednik kluba m ajki poginulih vojnika. Drugi čovek, od prethodnog ostalo joj je sam o lično ime i prezime, i ime poginulog sina, kojeg je po drugi put žrtvovala. O bredno prinošenje žrtve. M i sm o robovi, m i sm o rom antičari ropstva. M i im am o svoje predstave o herojim a i m učenicim a. K ada bi se ovde radilo o časti i dostojanstvu, ustali bism o i ćutali u znak sećanja na skoro dva m iliona poginulih Avganistanaca... Poginulih na svojoj zem lji... Koliko puta se može postavljati to naše večno pitanje: ko je kriv? M i sm o krivi - ti, ja, oni. Problem je u drugom - u izboru, koji ima svako od nas: pucati ili ne pucati, ćutati ili ne ćutati, ići ili ne ići? Treba sebe pitati. Svako neka pita seb e... Ali niko nem a iskustvo rata u sebi, unutar sebe... Teško je

328


pronaći odgovore u sebi... Lekše je pojuriti na ulicu i stati pod okrilje crvene zastave. Ne umemo da živimo bez mržnje. Još uvek nism o naučili. Taras Kecm ur je jedan od m ojih ju n aka... Ali ne ovaj kojeg vidite u sali, već drugi, onaj koji se vratio iz rata i ispričao m i o to m e ... da vam pročitam iz knjige? ,,Ja, kao spavam i vidim veliko m ore lju d i... Svi ispred naše kuće... Osvrćem se, tesno m i je, ali iz nekog razloga, ne m ogu da ustanem . U tom trenutku shvatam da ležim u san du ku ... Sanduk je drven, nije optočen lim om . T oga se dobro sećam ... Ali, živ sam , shvatam da sam živ, ipak ležim u sanduku. Otvaraju se vrata, svi izlaze na put, i mene iznose na put. M asa ljudi, svim a na licim a tuga i još neko tajno ush ićen je... M eni neshvatljivo... Šta se desilo? Zašto sam u sanduku? O djednom se povorka zaustavlja, čujem neko govori: „D ajte čekić." T u me ozari m isao: ovo je sa n ... Opet neko ponavlja: „D ajte če k ić ...“ Kao na javi i kao u sn u ... I treći put neko govori: „D ajte čekić.“ Čujem kako udara poklopac, lupa čekić, jedan ekser m i se zariva u prst. U daram o poklopac glavom, nogam a, zam ahnem i poklopac odleti, padne. Ljudi gledaju - dižem se, digao sam se do pojasa. Hteo bih da vičem: boli me, zašto me zakivate ekserim a, ne m ogu tam o da dišem . O ni plaču, ali m eni ništa ne govore... Svi su kao n em i... N a licim a ushićenje, ushićenje ta jn o ... N evidljivo... A ja ga v id im ... U očavam g a ... N e znam, kao da pričam s njim a da bi m e čuli. Čini mi se da vičem, a usta su m i stisnuta, ne m ogu da ih otvorim. Onda legnem natrag u sanduk. Ležim i m islim : oni žele da umrem, m ožda sam stvarno um ro, i treba da ćutim. Neko opet govori: „D ajte če k ić...“ I ovo on nije opovrgao. I ovo će zaštiti njegovu čast i dostojanstvo na sudu Istorije. I mene, takođe.

Limeni dečaci

329

Iz razgovora u sudnici - Vi kažete, da su to kom unisti... G enerali... zakulisni režiseri... A oni? A sam i oni? Prevareni i željni da budu prevareni? Neko je kriv, ali oni nisu. Psihologija žrtve. A žrtvi uvek treba neko koga bi m ogla da okrivi. Kod nas se još uvek ne puca, ali svi šire nozdrve od m irisa krvi. - O na im a m ilione, dva m erced esa... Putuje po inostranstvu... - Pisac piše knjigu dve do tri godine, a za nju dobije onoliko koliko za dva m eseca dobije dečko, vozač autobusa. Odakle vam ti mercedesi? - Putuje po inostranstvu... - A tvoj lični greh? M ogao si da pucaš, a m ogao si i da n epu caš. Šta je? Zašto ćutiš... - Narod je ponižen, osiromašen. A nedavno smo bili velika država. M ožda to i nism o bili, ali sm o sebe sm atrali velikom državom, po broju raketa i tenkova, atomskih bombi. I verovali smo da živimo u najboljoj, u najpravičnijoj zemlji. A vi nam govorite da sm o živeli u drugoj zemlji - strašnoj i krvavoj. Ko će vam to oprostiti? Nagazili ste na najbolnije... N ajdublje... - M i sm o svi učestvovali u toj prevari. Svi. - Činili ste isto što i fašisti! A želite da budete heroji... Uz to još da dobijete frižider i garnituru mimo svakog re d a ... - Oni su mravi, ne znaju da još postoje pčele i ptice. Oni žele sve da pretvore u mrave. Razni nivoi svesti... - A šta vi hoćete posle svega? - Posle čega? - Posle krvi... Ja im am u vidu našu istoriju. Posle krvi ljudi m ogu da cene sam o hleb. N išta drugo za njih nema cenu, Svest je porušena.

330


- Treba se moliti. M oliti se za svoje dželate. Za svoje mučitelje. - N joj plaćaju dolarim a a ona nas posipa pom ijam a. N as i našu decu. - Ako ne shvatim o prošlost, ona će nam odjeknuti u budućnosi. I biće nova prevara i nova krv. Prošlost je još uvek pred nama.

Iz odluke suda R e š e n je u im e R e p u b l ik e B e l o r u s ije

N arodn i sud Centralnog rejona grada M inska u sastavu: predsednik veća Ždanovič I. N., porotnici Borisovič T. V., Soroka T. S., sekretar Lobinič I. B. N a otvorenom glavnom pretresu 8. decem bra 1993. godine ispitao je tužbene zahteve za naknadu nem aterijalne štete zbog povrede časti i dostojanstva Kecm ura Tarasa M ihajloviča i Galovnjeve Ine Sergejevič, podnete protiv tuženika Aleksijevič Svetlane Aleksandrovne i redakcije novina Komsomolskaja pravda, ... Saslušavši stranke u sporu, proučivši materijal predmeta, sud donosi rešenje o delim ičnom usvajanju tužbenih zahteva. Saglasno čl. 7 Zakona o parničnom postupku Republike Belorusije građanin ili organizacija im a pravo da zahteva dem ati netačnih činjenica koje nanose štetu časti i dostojanstvu, ukoliko onaj ko je javno izneo te činjenice ne dokaže da one odgovaraju stvarnosti. Sud je utvrdio da su novine Komsomolskaja pravda, od 15. februara 1990. br. 39, objavile odlom ak iz dokumentarne knjige S. Aleksijevič Limetti dečaci - „M onolog onih koji su

Limeni dečaci

331

se vratili iz Avganistana“ . U publikaciji se nalazi odlom ak koji je potpisala tužilja Galovnjeva I. S. Tuženici po ovom predm etu Aleksijevič S. A. i redakcija novina Komsomolskaja pravda nisu podneli dokaze da činjenice, izložene u navedenoj publikaciji, odgovaraju stvarnosti. M eđutim, sud sm atra, da izložene činjenice nisu uvredljive, te da ne vređaju čast i dostojanstvo Galovnjeve I. S. i njenog poginulog sina, iz aspekta društvenog m išljenja i mišljenja građana, i s tačke gledišta očuvanja zakona i moralnih principa društva, u njim a se ne sadrže svedočanstva o nedostojnom društvenom ponašanju njenog sin a ... Pošto tuženici nisu podneli dokaze da priča Kecm ura T. M. odgovara stvarnosti, sud sm atra da istinitost činjenica koje su izložene u m onologu i potpisane imenom Kecm ura T. M. ne odgovaraju stvarnosti. U skladu s navedenim stavovim a, sud sm atra da ne odgovaraju stvarnosti i vređaju čast i dostojanstvo tužitelja Kecm ura T. M. sledeća svedočanstva, izložena u frazama: „Tam o sam video kako na pirinčanim poljim a iskopavaju metal i ljudske kosti... video sam zaleđenu pom orandžinu koru na ukočenom licu ubijenog, zašto baš pom orandžinu... U m ojoj sobi su one iste knjige, fotografije, m agnetofon, gitara. Sam o m ene nem a, onog staro g ... N em a m e ...N e m ogu da prođem kroz park - osvrćem se. U kafeu konobar m i stane iza leđa: ,,Poručite.“ H oću da skočim i bežim, ne podnosim da m i neko stoji za leđima. U gledam m angupa i prva m isao: treba ga streljati!“ Sud sm atra da ova svedočanstva om alovažavaju tužitelja, pošto čitaocu pružaju osnovanu sum nju u njegovu psihičku stabilnost, sposobnost da adekvatno reaguje na svet koji ga okružuje, oslikavaju ga kao zlog čoveka, dovode u sumnju njegove moralne osobine,

332


stvaraju o njem u utisak kao o čoveku koji m ože istinsku i stvarnu inform aciju d a prenese kao lažnu, neadekvatnu stvarnosti. Ostali delovi tužbenog zahteva T. K. se - odbijaju. Tužena Aleksijevič S. A. ne pristaje na tužbeni zahtev. Ona je dokazala da se 1987. godine susretala s Galovnjevom I. S. - m ajkom oficira pogin u log u A vganistanu, razgovor je snim ila na m agnetofonsku traku. T o je bilo odm ah posle sinovljeve sahrane. Tužilja joj je ispričala sve što je navedeno u m onologu, koji je potpisan njenim im enom u novinam a Komsomolskaja pravda. D a Galovnjevu ne bi gonili organi KGB, ona je njeno ime, Ina, zamenila imenom ,,Nina“, kao što je i vojni čin njenog sina, kapetana, zamenila ,,potporučnikom “. Sa Kecm urom T. M. ona se susretala pre šest godina. N asam o s njim snimila je njegovu priču na m agnetofonsku traku. U objavljenom m onologu ono što je on rekao izloženo je adekvatno tom snimku, stoga odgovara stvarnosti i istinito je ... N a osnovu izloženog, rukovodeći se čl. 194 Zakona o parničnom postupku Republike Belorusije, sud je doneo rešenje: Obavezuje se redakcija novina Komsomolskaja pravda da u toku od dva meseca objavi dem anti navedenih netačnih činjenica. Odbija se tužbeni zahtev tužilje Galovnjeva Ine Sergejevne kojom se Aleksijevič Svetlana Aleksandrovna i redakcija novina Komsomolskaja pravda, terete za povredu časti i dostojanstva. O bavezuje se A leksijevič Svetlana A leksandrovna da Kecm uru T arasu M ihajloviču uplati 1.320 (jednu hiljadu

Limeni dečaci

333

i trista rubalja) na im e sudskih troškova i taksu državi u vrednosti od 2.680 (dve hiljade i šeststo osam deset rubalja). Obavezuje se Galovnjeva Ina Sergejevna da plati taksu državi u visini od 3.100 (tri hiljade i sto) rubalja. Protiv ovog rešenja može se podneti prigovor Mingorsudu, preko narsuda Centralnog rejona grada M inska u roku od 10 dana od vrem ena oglašavanja.

*

*

*

D i r e k t o r u I n s t i t u t a z a k n ji ž e v n o s t „ J a n k o K u p a l a “ A k a d e m ije n a u k a , R e p u b l i k a B e l o r u s i ja K o v a l e n k o V. A.

Poštovani Viktore Antonoviču! Kao što vam je poznato, sudski proces protiv književnice Svetlane Aleksijevič u vezi s publikacijom odlomka iz njenog dokumentarnog romana Limeni dečaci u Komsomolskoj pravdi od 15. 02. 1990. završen je na prvoj pravosudnoj instanci. Faktički, S. Aleksijevič je okrivljena, zato što je, navodno, povredila čast i dostojanstvo jednog od tužitelja (jednog od junaka njene knjige), jer nije prenela njegove reči bukvalno. Sud je dva puta odbio zahtev da se izvrši književna ekspertiza. Beloruski PEN -centar V as m oli da obavite nezavisnu književnu ekspertizu, koja bi odgovorila na sledeća pitanja: 1. Kako se naučno definiše žanr dokum entarnog romana, uzim ajući u obzir da se ,,dokumentarno“ shvata kao „zasnovano na činjenicama (svedočanstvim a)“, a ,,roman“ - kao „umetničko delo“?

334


2. Po čemu se razlikuje dokum entarni rom an od novinske publikacije, konkretno, od intervjua, teksta koji je obično dat kroz vizuru autora intervjua? 3. Im a li pravo autor dokum entarnog rom ana na umetnost, koncepciju dela, izbor m aterijala, književnu obradu usm enih svedočenja, na lični pogled na svet, na uopštavanje činjenica u ime umetničke istine? 4. Ko je vlasnik autorskih prava: autor ili junaci opisivanih događaja, likovi čije je ispovesti-svedočenja ona zabeležila tokom prikupljanja materijala? 5. Kako odrediti granice, u okviru kojih je autor slobodan od bukvalnosti, m ehaničkog prenošenja teksta? 6. O dgovara li knjiga S. Aleksijevič Limeni dečaci žanru dokum entarng rom ana (u vezi s prvim pitanjem)? 7. Im a li pravo autor dokum entarnog rom ana da promeni ime i prezime svog junaka? 8. I, kao zaključak svih ovih pitanja, najvažnije od svega: može li se suditi piscu za odlom ak iz umetničkog dela onda kada se taj odlom ak ne dopada onim a koji su dali usmeni materijal? S. Aleksijevič nije objavila intervju s tužiteljima, već upravo odlom ak iz knjige u žanru dokum entarnog romana. Nezavisna književna ekspertiza potrebna je Beloruskom PEN-centru radi odbrane Svetlane Aleksijevič.

Karlos Šerman, potpredsednik Beloruskog PEN-centra 28. decem bra 1993.

Predsedniku Beloruskog PEN-kluba V. Bikovu Ispunjavam o V ašu m olbu, u vezi s obavljanjem nezavisne književne ekspertize dokum en tarn og rom an a Svetlane

Limeni dečaci

335

Aleksijevič Limeni dečaci i dajem o odgovor na vaša pitanja po tačkama: 1. Pojam „dokumentarna književnost“ po definiciji Književnog enciklopedijskog rečnika (MocKBa: CoeemcKan 3HU,UKTioneduH, 1987, c. 98-99), koju naučnici smatraju najproverenijom i najtačnijom , predstavlja književnost, uključujući i dokum entarni roman, koja po svom sadržaju, m etodi i načinu istraživanja, form i izlaganja pripada žanru umetničke proze, jer se aktivno koristi umetničkim odabirom i estetskom ocenom dokum entarnog materijala. „Dokum entarna književnost - ističe autor datog članka - jeste um etnička proza, kojom se istražuju istorijski događaji i pojave društvenog života putem analize dokum entarnog materijala, navedenog u celini, delimično ili u prepričanom obliku.“ 2. U navedenom enciklopedijskom članku tvrdi se da „kvalitet odabira i estetska ocena činjenica, pokazanih u istorijskoj perspektivi, proširuju informativni karakter dokumentarne književnosti, razdvajaju je kako od novinske dokum entaristike (članak, zapis, hronika, reportaža) i publicistike, tako i od istorijske proze. U tom smislu, odlom ak iz Limenih dečaka, objavljen u Komsomolskojpravdi (15. 02. 90.) ne m ože pripadati žanru intervijua, raportaži, članku ili bilo kom drugom obliku dokumentarističke proze, on predstavlja svojevrsnu reklam u knjige, koja uskoro treba da se pojavi u štampi. 3. Što se tiče prava autora dokumentarnog dela na umetnički izraz kao specifično sredstvo uopštavanja činjenica, na ličnu koncepciju istorijskog događaja, svestan odabir materijala, književnu obradu usm enih iskaza

336


svedoka o tom d ogađaju - u navedenom enciklopedijskom rečniku bukvalno stoji sledeće: „Svodeći na m inim um um etničku fikciju, dokum entarna književnost se na poseban način koristi umetničkom sintezom, birajući realne činjenice, koje sam e po sebi poseduju značajna socijalna svojstva.“ Nesum njivo, dokum entarna književnost je strogo orijentisana na tačnost i istinitost. Ali, ipak, da li je m oguć potpuni realizam, apsolutna istina? Po rečima pisca, dobitnika Nobelove nagrade, Albera Kam ija, potpuna istina bi bila m oguća sam o kada bi se pred čoveka postavila kam era, koja bi snim ila čitav njegov život, od rođenja do smrti. Ali, da li bi se u tom slučaju našao drugi čovek, koji bi hteo da potroši čitav svoj život radi beskrajnog gledanja tog čudnog filma? I da li bi on uspeo iza spoljašnjih događaja da vidi unutrašnje razloge ponašanja ,,junaka“? Lako se može zamisliti situacija šta bi bilo kad bi se autorka Limenih deča-

ka svesno odrekla stvaralačkog odnosa prem a skupljenim činjenicama i pom irila sa ulogom pasivnog skupljača materijala. U tom slučaju ona bi m orala da stavi na papir sve što su joj u m nogobrojnim pričama-ispovestim a ispričali junaci - ,,avganistanci“, i kao rezultat svega toga ispala bi (ako bi se našao izdavač) podebela zbirka - sirovog, neobrađenog, nedovedenog do suštinskog estetskog nivoa - materijala, koji jednostavno ne bi im ao čitaoca. I više od toga, da su tim putem išli prethodnici S. Aleksijevič u dokumentarnom žanru, svetska književnost ne bi imala takva remek-dela kao što su Brestska tvrđava S. Smironova, Nirnberškiproces A. Poltoraka, Hladnokrvno ubistvo

Limeni dečaci

337

T. Kapotea, Ja sam iz zapaljenog sela A. Adamoviča, J. Brilja i V. Kolesnika, Lenjingrad u blokadi A. Adam oviča i D. Granjina. 4. Autorsko pravo je zbir pravnih normi, kojima se regulišu odnosi koji su u vezi sa stvaranjem i izdavanjem književnih dela, i oni počinju od trenutka nastanka knjige i sastoje se od konkretnih, zakonom određenih, punomoćja (ličnih, imovinskih i neimovinskih). Među njima se, u prvom redu, izdvaja pravo na autorstvo, na publikaciju, ponovljena izdanja i prodaju dela, pravo na neprikosnovenost teksta (samo autor ima pravo da unosi u svoje delo prom ene ili da za to daje dozvolu drugim a). Proces prikupljanja materijala u skladu sa žanrom dokum etarne književnosti zahteva aktivnu ulogu autora, koji određuje problem sko-tem atsku suštinu dela. Narušavanje autorskog prava rešava se na sudu. 5. Kao što sm o dokazali u odgovoru na treće pitanje, u dokum entarnom delu nije m oguće bukvalno, od tačke do zapete, preneti priče likova. Ali, tu se naravno pojavljuje problem volje autora, kojem su likovi u trenutku iskrenosti ispričali svoja sećanja i, može se reći, preneli na njega deo prava na svoje svedočenje, uzdajući se u to da će njhove reči biti tačno prenesene, u profesionalno m ajstorstvo autora, njegovo umeće da izdvoji ono glavno i izostavi sitnice koje ne produbljuju m isao, da će uporediti činjenice i sagledati ih kroz celinu. N a kraju krajeva, sve odlučuje um etnički talenat autora i njegova m oralna pozicija, njegova spo sobn o st da spoji dokum entarnost s um etničkom predstavom . M eru istinitosti, dubinu

338


pronicanja u događaj u ovom slučaju može da oseti i odredi sam o čitalac i književna kritika, koja vlada aparatom estetske analize. Tu meru istinitosti na svoj način ocenjuju i junaci dela, oni si njegovi najpristrasniji i najpažljiviji čitaoci: suočavajući se s fenomenom pretvaranja usmene reči u pisanu, pa još i u štam panu, oni odm ah postaju žrtve neadekvatne reakcije na sopstvenu priču. Tako i čovek, koji prvi put čuje svoj glas s magnetofonske trake, ne prepoznaje sam og sebe i sm atra da se desila gruba zamena. Iznenadni efekat se javlja i kao rezultat toga što se u knjizi priča jednog svedoka poredi, dodiruje s drugim sličnim pričama, korenspondira s njima, razlikuje se od njih, ili se čak konfrotira s pričam a drugih likova-svedoka: u tom slučaju dolazi do značajne prom ene odnosa prem a sopstvenim rečima. 6. Knjiga S. Aleksijevič Limeni dečaci u celini odgovara opisanom žanru dokumentarne književnosti. Tačnost i um etnost su prisutni u ovoj knjizi u proporcijam a koje dozvoljavaju da se navedeno delo svrsta u umetničku prozu, a ne u žurnalistiku. A, uzgred rečeno, prethodne knjige ovog autora (Rat nema žensko lice,

Poslednji svedoci) istraživači takođe ocenjuju kao dokum entarnu književnost. 7. U savremenoj književnosti autoru su označene određene etičke granice, tako da istinita priča književnog lika, njegovo iskreno svedočenje o događajim a, čija ocena još uvek nije dobila odgovarajuće priznanje u društvu, m ogu da dobiju nepovoljan obrt ne sam o po autora, već i po lik. U tom slučaju autor nesumnjivo im a pravo da prom eni prezime i ime lika. Čak i onda

Limeni dečaci

339

kada ,,junaku“ ne preti nikakva opasnost i politička konjunktura odgovara knjizi, autor se često koristi tom metodom. U prezimenu glavnog junaka Povest o pravom čoveku, Meresjeva, pisac B. Poljevoj promenio je samo jedno slovo, i time je s lakoćom postigao umetnički efekat: čitalac je shvatio da se ne radi o jednom konkretnom čoveku, već o tipičnoj pojavi sovjetskog društva. Takvih prim era svesne promene imena i prezimena lika u istoriji književnosti ima mnoštvo. 8. Sudski procesi, slični ovom koji se vodi protiv S. Aleksijevič, autorke knjige Limeni dečaci, nažalost, još uvek se praktikuju u svetu. U posleratnoj Engleskoj pod sudsku istragu stavljen je pisac čuvene ,,antiutopije“ -

1984, Dž. Orvel, koji je okrivljen za klevetu državnog uređenja. Sada se zna da je tema tog dela totalitarizam u varijanti razvijenoj u dvadesetom veku. U naše vreme izrečena je smrtna kazna S. Ruždiju za knjigu u kojoj, navodno, ismeva islam: progresivna svetska javnost ocenila je to kao čin narušavanja prava na slobodu stvaralaštva i kao necivilizovan postupak. Nedavno su napadali V. Bikova zbog klevete Sovjetske armije: m noga pism a veterana-pseudopatriota objavljena u štam pi zvučala su kao izricanje presude piscu koji je m eđu prvim a sm ogao hrabrost da kaže istinu o prošlosti. I, avaj, istorija se ponavlja. Naše društvo, koje je proklam ovalo izgradnju pravne države, zasad usvaja sam o azbuku osnovnih ljudskih prava, često menjajući duh za slovo zakona, zaboravljajući na m oralnu stran u sud skog predm eta. Pravo na zaštitu ličnog dostojanstva, koje je, po m išljenju tužitelja, S. Aleksijevič pogazila novinskom publikacijom odlom aka iz

340


knjige, ne treba shvatati kao pravo da autoru knjige danas kažeš jedno, a sutra, u zavisnosti od promene raspoloženja ili političke konjunkture, nešto sasvim suprotno. Postavlja se pitanje. K ada je ,,junak“ knjige bio iskren: onda kada je pristao da sa S. Aleksijevič podeli svoja sećanja o ratu u Avganistanu, ili onda, kada je pod pritiskom drugova po oružju odlučio da štiti korporativne interese određene grupe ljudi? Im a li on u tom slučaju m oralno pravo da sudski goni književnicu, kojoj se svojevremeno poverio, znajući da će njegova ispovest biti objavljena? Činjenice koje je tužitelj saopštio autoru i koje su obelodanjene u novinama ne izgledaju kao zasebni slučajevi, one se u knjizi potvrđuju i drugim adekvatnim činjenicama za koje je autor saznao iz priča drugih svedoka tih istih događaja. Zar to ne navodi na m isao da je ,,junak“ bio iskren u trenutku snim anja usm enog razgovora, a neiskren kada je poricao svoje reči. I još važniji aspekt: ako ne postoji svedok razgovora autora s ,,junakom“ i ako nedostaju drugi pokazatelji da je pravda na jednoj ili drugoj strani sudskog procesa, stvara se neophodnost za proveru svih sličnih činjenica koje je autor naveo u svojoj knjizi, što je m oglo biti urađeno na svojevrsnom „nirnberškom suđ en ju“ , u kojem bi učestvovale desetine i hiljade svedoka rata u Avganistanu. U protivnom, postoji opasnost da se potone u beskrajnu sudsku raspravu, u kojoj bi se m orala dokazivati skoro svaka reč koju su izgovorili junaci knjige, a to je apsurd. Stoga obraćanje Beloruskog PEN-centra Institutu za književnost ANB s m olbom da se obavi nezavisna književna ekspertiza odlom ka iz dokum entarne knjige S. Aleksijevič Limeni dečaci,

Limeni dečaci

341

koji je objavljen u novinam a Komsomolskaja pravda, predstavlja u datoj situaciji prirodan, a m ožda i jedini način da se reši dati konflikt... Direktor Instituta za književnost „Janko K upala“ Akademije nauka Belorusije, dopisni član ANB, Kovalenko V. A. Viši naučni sradnik Instituta za književnost, doktor filoloških nauka Tičina M. A. 27. januara 1994.

Posle suđenja Pročitano je rešenje su d a ... Teško mi je da pišem o nam a koji smo sedeli u sudnici. U svojoj poslednjoj knjizi, Očarani smrću Svetlana Aleksijevič se pita: ,,A ko sm o mi? M i smo ljudi rata. Ili ratujemo, ili se sprem am o za rat. N ikad ne živimo drukčije.“ M i sm o ratovali... U sudnici žene, kao da su namerno sele iza leđa Svetlene Aleksijevič, vređaju je tiho, da ne čuje sudija, ali dovoljno jasno da ih ona čuje. Majke! Epiteti su takvi da ih ne m ogu ponoviti... Evo i Galovnjeva na pauzi prilazi ocu Vasiliju Radom isiljskom , koji je došao da brani književnicu: „N ije vas sram ota, oče Vasilije - prodali ste se za pare!“ . .. „M račnjaštvo! Đ avo!“ - dopire izpublike, i već se pružaju ruke, da m u skinu krst. ,,To vi meni? Meni, koji sam noću služio opelo za vaše sinove, zato što ste govorili da u suprotn om nećete dobiti obećanu p o m o ć o d trista rubalja?" - pita potreseni sveštenik. „Zašto si došao? Đavola da braniš?“ - „M olite se za sebe i za decu svoju. N em a pokajanja, nem a utehe.“ - ,,Mi ništa nismo k rivi... M i ništa nism o znali.. „Bili ste slepi. A kad ste otvorili oči, videli

342


ste sam o leševe svojih sinova. Pokajte se. . - „Šta m i imamo s avganistanskim m ajkam a... M i sm o svoju decu izgubili...“ Doduše, nije ostala dužna ni druga strana. „Vaši sinovi su u Avganistanu ubijali nevine ljude! Oni su zločinci!“- Viče m ajkam a neki m uškarac. „V i po drugi put izdajete svoju d ec u ...“ - besni drugi. A ti? A mi - zar nismo izvršavali naredbu? Naredbu - da ćutimo? Zar nismo na skupovima podizali ruke u znak odobravanja? Pitam v a s... Svim a nam a treba suđen je... O no drugo suđenje, o kojem je govorio predsednik Beloruske lige za ljudska prava, J. Novikov: na kojem ćemo svi m i koji ćutimo, majke naših poginulih vojnika, veterani ovog rata i majke poginulih Avganistanaca - ona druga strana, sesti svi zajedno i jednostavno pogledati jedni drugima u o č i...

A. Aleksandrovič Femida, 27. decembra 1993.

Završila se građanska parnica o povredi časti i dostojanstva po tužbi Golovnjeve - Kecm ura protiv Svetlane Aleksijevič. Poslednji dan parnice skupio je mnoštvo novinara, i u nekim novinskim izadnjim a već su se pojavila saopštenja o odluci suda: tužba Golovnjeve se ne usvaja, a tužba Kecm ura se delimično usvaja. Neću doslovno citirati zvanično rešenje, reći ću da ono, s m oje tačke gledišta, im a dosta pom irljiv ton. Ali, da li je ono pom irilo strane u sporu? Ina Sergejevna Galovnjeva, m ajka kapetana Galovnjeva poginulog u Avganistanu, i dalje je na „ratnoj nozi“ - sprema se da podnese žalbu kasacionom sudu i da se s književnicom tuži sve dalje i dalje. Šta pokreće tu ženu? Šta pokreće tu m ajku? Neutešna tuga? Neutešna u tom smislu, što dublje u istoriju odlazi Avganistanski rat, što društvo jasnije shvata

Limeni dečaci

343

kolika je to bila avantura, time nam je besm islenija pogibija naših m om aka na tuđoj zem lji... Zato Ina Sergejevna i ne može da prihvati knjigu Limeni dečaci. Zašto je ona za nju uvredljiva: za m ajku je to isuviše nepodnošljiv teret - obnažena istina o Avganistanu. Taras Kecm ur - bivši vozač ,,avganistanac“- drugi tužitelj ove građanske parnice. Njegov tužbeni zahtev sud je delimično usvojio, dve duboko psihološke, duboko dramatične epizode u m onologu pod njegovim imenom, koje, po m om mišljenju, svedoče sam o o tome da rat nikog ne ostavlja u životu, čak ni onda kada su m u ruke i noge čitave, na zahtev Kecmura proglašene su „uvredljivim po čast i dostojanstvo11. U ostalom , ja sam čak sprem na da razum em Tarasa. Sećate li se, postoji jedan aforizam: „Plašite se prvih poriva duše, oni m ogu biti iskreni!“ Tako je i njegov m onolog u Limenim dečacima, po mom mišljenju, upravo prvi iskreni poriv duše posle Avganistana. Prošle su četiri godine, Taras se promenio. I svet oko njega se prom enio. I on bi, naravno, hteo m nogo toga da prom eni, takođe i u sećanju na prošlost, ako već ne može u potpunosti da ga izbriše iz d uše... Ali tu su Limeni dečaci - jednom napisano ne može se više izbrisati. Svetlana Aleksijevič je napustila suđenje pre završetka parnice - posle konačnog odbijanja suda da usvoji zahtev tužene za sprovođenje književne ekspertize. Aleksijevič se s razlogom pitala: kako se može suditi dokumentarnom romanu, bez poznavanja osnove žanra, ne poznajući ni azbuku književnog rada i uz sve to ne mareći ni za kakvo stručno mišljenje? Ali sud je bio neumoljiv. Posle drugog odbijanja književne ekspertize, Svetlana Aleksijevič je napustila sudnicu. Pritom je rekla: - Kao čovek... Zam olila sam za oproštaj što sam nanela bol, zbog ovog nesavršenog sveta u kojem često ne možeš

344

SVETLANA A LEK SIJEV IČ

proći ulicom, a da ne okrzneš čoveka... Ali, kao pisac... ja ne m ogu, nem am pravo da tražim oproštaj za svoju knjigu. Za istinu! G rađanska parnica protiv S. Aleksijevič i njene knjige Limeni dečaci - to je naš drugi poraz u Avganistanskom ratu...

Elena Moločko Narodnaja gazeta 23. decembar 1993. U decembru 1993. konačno se završio sudski maraton protiv okrivljene književnice Svetlane Aleksijevič i njene knjige Limeni dečaci. Rešenje suda: književnica je obavezna da se izvini ,,avganistancu“ Tarasu Kecm uru, čiju je čast i dostojanstvo sud proglasio „đelim ično povređenim “ . Novinam a Komsomolskaja pravda beloruski sud je dosudio da objave demanti, a takođe i pisanu izjavu književnice i redakcije. Drugoj tužilji - majci oficira poginulog u Avganistanu, Ini Sergejevnoj Galovnjevoj - tužbeni zahtev je odbijen, m ada je sud prihavatio da ,,deo svedočenja koje se pripisuje Galovnjevoj ne odgovra stvarnosti“. Tužbu Galovnjeve sud je morao da odbije, pošto je tokom suđenja preslušana kaseta sa snim kom istupanja Galovnjeve od pre nekolko godina na jednom mitingu, na kojem je ona u potpunosti podržala knjigu S. Aleksijevič. Svetlana Aleksijevič na ovom sudu, u ovom pravosuđu, ovom sistem u nije im ala šansu da odbrani svoja ljudska i profesionalna p ra v a ... Režiseri beloruske tragikomedije su se uplašili od reakcije sveta na politički proces protiv umetničkog dela i njegovog tvorca, pa su požurili da grom oglasno formulišu: „Ovo ni u kom slučaju nije suđenje knjizi, niti je ovo proces protiv književnice i njenog stvaralaštva! Ovo je obična građanska

Limeni dečaci

345

parnica zbog povrede časti i dostojanstva, upućena na adresu novina Komsomolskajapravda povodom publikacije iz 1990.“ A šta ćemo s „pretpostavkom nevinosti“ ? - zainteresovao se, posle završetka sudskog procesa, kod sudije Ždanoviča predsednik Beloruske lige za ljudska prava, Jevgenij Novikov i šef Beloruskog udruženja slobodnih sredstava m asovnog informisanja, Ales Nikolajčenko. Prem a Ždanoviču, „pretpostavka nevinosti važi sam o kad su u pitanju krivična dela“. D a su Galovnjeva i Kecm ur okrivili S. Aleksijevič za klevetu, u tom slučaju bi delovala i pretpostavka nevinosti, pošto termin ,,kleveta“ predstavlja termin iz krivičnog prava, tužitelji bi bili dužni da dostave sudu i materijalne d okaze... U slučaju građanske tužbe za povredu časti i dostojanstva prezum pcija nevinosti u Belorusiji ne postoji... M oguće je da će se građanski proces jednostavno pretočiti u krivični - tužilja Galovnjeva je to obećala i govorila je o tome kao o svom cilju. Beloruskoj prokomunističkoj štam pi koja se bavila napadim a na književnicu prišla je i Komsomolskaja pravda člankom-pogovorom od 30. decembra 1990, koji je potpisao Viktor Ponomarev. Svetlani Aleksijevič se „učinilo da su iza leđa majki generalski činovi“, a njim a su ,,za leđima - u krajnjem slučaju, sasvim tačno - grobovi njihovih sinova. N jim a je, a ne književnici, dobitnici mnogih nagrada, potrebna zaštita. Ako se ovde i radi o građanskoj kazni ona se ni u kom slučaju ne odnosi na spisateljicu“ - brzopleto i dem agoški požurila je

Komsomolka da se ogradi od Svetlane Aleksijevič. To je prolog za izvinjenje, kao proba prekrojavanja glasa - od starog na novi. Kao i naslov: „Limeni dečaci. Čelični

346


pisci“. A novinari i urednici Komsomolske pravde - svi od gum iarabike? Istina je uvek skupo koštala one koji su je izgovarali. Odricanje od istine donosilo je nesreću m alodušnim a. Ali, čini se, u savremenoj istoriji nije bilo većeg beznađa i sveobuhvatnije nesreće od dobrovoljnog sam ouništenja ljudske prirode podanika kom unizm a, kada od ljudi ostaju sam o „rupe koje se puše“, prem a izrazu M ihaila Bulgakova. Rupe koje se puše na sovjetskom zgarištu...

Ina Rogačij Ruska misao 20-26. januar, 1994.

Za deset godina Avganistanskog rata kroz njega je prošlo na milione ljudi, koji su s njim bili u vezi ne sam o iz ljubavi prem a sovjetskoj dom ovini, nego i iz nekih drugih, suštastvenih razloga. M nogi su poginuli, a mi na hršćanski način tugujemo zbog njihove prevremene smrti, poštujem o bol fizičkih i duševnih rana, nanesenih njihovim bližnjim. Ali teško se danas može zanem ariti shvatanje, da oni nisu heroji sa svojim neospornim pravom na svenarodno poklonjenje, već su sam o žrtve koje izazivaju sažaljenje. D a li su toga svesni sam i ,,avganistanci“? Po svem u sudeći većina za sada nem a snage to da shvati. N jim a slični po sudbini, „heroji V ijetnam a“ , shvativši istinsku suštinu svog herojstva, bacili su predsedniku u lice medalje koje su od njega dobili, dok su naši, kako nam se čini, sposobni sam o da se diče nagradam a. Ko je od njih pom islio: za šta su one u stvari dobijene? D obro d a im te nagrade danas služe sam o kao sredstvo za dobijanje privilegija i povlastica, za kojim a juri čitavo naše osirom ašeno društvo. Ali njihovi vlasnici

Limeni dečaci

347

im aju šire pretenzije. N edavno je u M insku na jed n om od avganistanskih m itinga otvoreno ispoljena pretenzija na vlast u Belorusiji. I m ože se reći, danas ta izjava nije neosnovana. K oristeći se nerazum evanjem koje v lada u društvu (Avganistan je prljav rat ali su učesnici u njemu - heroji-internacionalci) m ože se postići bilo šta. U ovakvim uslovim a m ajke poginulih su pogodan m aterijal u rukam a bivših crvenih i braonkastih, koji sada uzajam no stiču drugu, obnovljenu snagu. I koriste majke - iz sve snage eksploatišu njihov opravdani gnev i svetu tugu. Kao što su svojevrem eno eksploatisali kom unističku idejnost i patriotizam njihove poginule dece. U svakom slučaju, računica im je bez greške: ko će da baci kam en na m ajku u žalosti? Ali iza leđa ožalošćenih majki vide se poznate plećate figure, i uzalud se autor Komsomolske pravde pretvara da tam o nikog ne vidi, da „nije stvar u generalima iza njihovih leđa“. Zlokobni dah imperijalističke politike, koja nije do kraja realizovana u Avganistanu, sve se jasnije oseća u Belorusiji. Suđenje Svetlani Aleksijevič - sam o je sastavna epizoda u dugačkom lancu skrivenih i otvorenih poduhvata toga tipa. Za velikom državom i toplim morima tuguje ne samo partija Žirinovskog, koja u Belorusiji nem a m ali broj pristalica. ,,Prodrmati“ posttotalitarno društvo, ,,ujediniti“ ga novom krvlju - evo sredstva za postizanje jednog te istog cilja pogaženog ideala jučerašnjeg d an a ...

Vasilj Bikov Literaturnaja gazeta 26. januar 1994.

.. .Ne, ova surova bitka sa sudskom raspravom nije se vodila za istinu o ratu. Bitka se vodila za živu Ijudsku dušu, za njeno

348


pravo na postojanje u našem hladnom i neprijatnom svetu, dušu koja jedina može postati prepreka ratu. Rat će trajati sve dok on tutnji u našim bolesnim umovima. Jer rat je sam o neizbežna posledica mržnje i zla skupljenih u d u šam a... U tom sm islu reči poginulog oficira im aju simboličan i proročki sm isao: ,,Ja ću se, naravno, vratiti, ja sam se uvek vraćao. . (Iz dnevnika kapetana Jurija Galovnjeva).

Petar Tkačenko Vo slavu Rodine 15- 22. mart 1994.

O autorki

Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948, Stanislav, danas Ivano-Frankovsk, Ukrajina), sovjetska i beloruska književnica, novinarka i scenarista dokum entarnih filmova. Piše na ruskom jeziku. Otac joj je bio Belorus, majka Ukrajinka. Završila je studije žurnalistike na Beloruskom državnom univerzitetu 1972. i radila kao vaspitačica, učiteljica istorije i nemačkog jezika u nekoliko škola na jugu Belorusije i kao novinar u lokalnim beloruskim novinama. Primljena u Savez pisaca SSSR 1983. Od 2000. godine živela u Italiji, Francuskoj i Nem ačkoj, a od 2013. ponovo u Belorusiji. Njene knjige, pisane u maniru dokumentarističke proze, prevedene su na 20 jezika, dobila je brojne književne nagrade u Sovjetskom Savezu i Rusiji, zatim Herderovu, Remarkovu, američku Nacionalnu nagradu kritike, srednjoevropsku književnu nagradu ,,Angelus“, a 2015. godine Nobelovu nagradu za književnost za „višeglasno stvaralaštvo - spom enik stradanju i herojstvu našega vremena“. Slog njene prve knjige Otišao sam sa sela partijska cenzura je 1976. godine rasturila zbogkritike represivnog sistem a

350


izdavanja pasoša sovjetskim građanima. Druga njena knjiga, Rat nema žensko lice (1985), zapravo prva koja je objavljena, početak je njenog zam išljenog ciklusa „Glasovi utopije “ i zasniva se na zapisim a iskaza žena učesnica D rugog svetskog rata. Slede u istom m aniru knjige Limeni dečaci (1991), sastavljena uglavnom od priča m ajkikoje su izgubile svoje sinove u ratu u Avganistanu, i Začarani smrću (1993), posvećena problemu samoubistva u vreme oštrih društvenih prom ena u bivšem Sovjetskom Savezu. Posle Černobiljske molitve (1997), koja joj je donela svetsku slavu i objavljena u 4 m iliona prim eraka, objavila je još knjige Poslednji svedoci (2004), u kojoj o D rugom svetskom ratu na području tadašnjeg Sovjetskog Saveza govore svedoci koji su tada bili deca, i Second hand vreme (2013), gde autorka tematizuje problem uticaja istorije raznih država na svest njenih građana u procesu form iranja fenomena „sovjetskog čoveka“. N apisala je dvadesetak scenarija za dokum entarne filmove i tri drame. N a Svetlanu Aleksijevič su najviše uticali beloruski pisci Ales Adam ovič i Vasilj Bikov, a donekle i Varlam Šalamov, koga je sm atrala najboljim piscem X X veka, dok nju kritika svrstava m eđu najznačajnije predstavnike dokum entarističke proze, kao što su Trum an Kapote i N orm an Majler.

Svetlana-Aleksijevič-Limeni-dečaci.pdf

Recommend Documents