Na Sopstvenom Tragu Meditacija i Relaksacija

Milenko Vlajkov

NA SOPSTVENOM TRAGU Relaksacija i meditacija

Novi Sad 1990

Sadržaj

Predgovor

7

Deo prvi UVODNA RAZMATRANJA 9

1. UVOD

11

Istočni talasi Zapada 13 Nastanak i razvoj autogenog treninga Pogled unapred 17

15

Deo drugi AUTOGENI TRENING BEZ AUTOSUGESTIJE 19

2. TEORIJSKI PRISTUP

21

Izvori autogenog treninga bez autosugestije "Četvrto stanje svesti" 26 Ravnoteža pre svega 34 3. PRIPREMA 38 Uslovi 38

Položaji 42 Isključivanje čula (pratiahara) 46 Pripremne vežbe 49 Od čega zavisi uspeh u vežbanju 54 4. OSNOVNE VEŽBE 57 Opušten sam i smiren 57 Težina 62 Toplota 71 Disanje 78 Uravnotežavanje raspoloženja 84 Vežba dveju točaka 90 Srce 95 Stomak 103 Čelo 109 Ravnoteža 114

21

5. UPUTSTVA I OBJAŠNJENJA

124

AAT još nije usvojen 124 Menjanje uslova 127 Vreme i učestalost vežbanja 128 Govor tela 136 Deo treći MEDITACIJA l RAZVOJ LIČNOSTI 147

6. USKLAĐIVANJEI RAZVOJ 7. MEDITACIJA

149

152

Pojam meditacije 153 Meditacija kroz prostor i vreme 164 Jedna definicija meditacije 170 8. MEDITATIVNA SVEST

172

Pojam svesti 172 Meditativna svest 178 Istočni i zapadni pristup meditaciji 9. TRANSFORMACIJA SVESTI

184 193

Prosvetljenje 194 Razvoj svesti 198 Diffcrentia specifica 200 Vrste meditativne svesti 205 10. PROVERA 213 Istraživanja 213 Izmeñu jave i sna 224 Leva i desna moždana hemisfera 232 11. EFEKTI 235 Fiziološke promene 235 Psihološke promene 238 Mogućnosti ciljane primene AAT i meditacije 241 Kontraindikacije i mere opreza 243 PRILOZI 245 REGISTAR IMENA 257 REGISTAR POJMOVA 259 BIBLIOGRAFIJA 263

Predgovor prve knjige namenjene onima koji U žele da se bavepojave sobom do današnjih dana teško bi bilo PERIODU OD

nabrojati sve sa sličnim sadržajem. Izlozi knjižara su preplavljeni naslovima o autosugestiji, hipnozi, relaksaciji, meditaciji i drugim vrstama samopomoćL Znajući to, dugo sam se pitao da li pisanje još jedne uopšte ima smisla. Smatrao sam da bi bilo opravdano objaviti knjigu koja bi omogućila čitaocima da primenom uputstava iz nje usvoje samostalno neke od tehnika psihofizičke relaksacije. Znajući kakva je korist od toga, verovao sam da bi rezultati bili dovoljan motivator za produžetak vežbanja. Iz godine u godinu sve više sam dolazio do uvida da takvu knjigu nisam u stanju da napišem. Ne zato što ne bih umeo valjano da objasnim relaksacione tehnike, već što mi je postajalo jasno da svaki čovek ide svojim putem. Iz takvog saznanja potekla je i koncepcija o čoveku koja se razlikuje od većine ponuñenih modela. Naslov knjige više nego njen sadržaj ukazuje na ono čemu je namenjena. Pronalazeći sebe postajemo sposobni da preuzmemo na sebe odgovornost za sopstvenu sudbinu. U tabeli broj l prikazani su tipovi ličnosti ako se kao kriterijum uzme znanje.

Tabela broj l Ličnost prema znanju JA

DRUGI Poznat drugima

Poznat sebi OTVOREN

Nepoznat sebi ŠLEP

Nepoznat drugima

PRIKRIVEN

NEPOZNAT

Civilizacija kojoj pripadamo favorizuje tip "otkriven", ali se često javljaju i preostala tri. fttanje na koje sam u ovoj knjizi pokušavao da odgovorim glasi: Kako ne biti "slep"? Iako se detaljno opisuje niz tehnika psihofizičke relaksacije koje imaju značajne isceljujuće efekte kako za telo tako i za psihu, to su samo uslovi za postizanje pravog uvida. Kao što je Dekart sumnjom došao do nesumnjivosti sumnje, tako sam i ja pokušao da otkrijem najmanje sumnjiv deo koncepcije o čoveku. Traganje me je dovelo do njegove biološke datosti Činjenica da biološku odreñenost čoveka ne možemo poreći, kao i činjenica da njoj prethodi genetska osnova, navela me je na zaključak da pokušaj rekonstruisanja ljudske prirode može biti samo više ili manje uspešno oponašanje onoga što nam uvek za korak izmiče. Pošto je svako sebi samom prostorno i vremenski najbliži, svoju radoznalost sam usmeno na traganje za odgovorom "kako", odgodivši pitanje "šta" za kasnije. Tehnike izložene u ovoj knjizi samo su početak toga puta. Ne razgovaraju samo čitaoci sa piscem knjige koju čitaju već i pisac sa njima. Bez zajedničkog putovanja u budućnost ni te budućnosti ne bi bilo. Sa mnogima se na takvom putovanju već dugo nalazim i njima dugujem zahvalnost za ovaj korak do znanja. Novi Sad, februar 1990. Autor 8

Deo prvi

UVODNA RAZMATRANJA

Glava 1

UVOD

su postojale dve filozofije Uživota: jedna je istovremeno bila izvor stroge discipline, što je podraDREVNOJ KINI

zumevalo vaspitavanje mladih u duhu poslušnosti, poštovanja starijih i bespogovornog usvajanja obrazaca praktičnog življenja, a druga izvor suprotnog, oslobañanje duha. Prva se razvila u konfucijanizam, po imenu Kung Fu Cea koji je najzaslužniji za njeno utemeljenje, dok je druga poznata kao taoizam, jer tao izvorno znači put ili način. Iako naizgled suprotni jedan drugom, konfucijanizam i taoizam se meñusobno dopunjuju, jer taoizam dobija smisao kroz vaspitanje duha i njegovo ukalupljivanje u društvene norme. Da bismo imali čega da se oslobañamo, to prvo moramo steći. Život savremenog čoveka verovatno je više ispunjen obavezama, stresovima i napetostima nego život onih koji su živeli pre više od dve hiljade godina. Otuda potreba da se, bar povremeno, osetimo slobodnijim nego što jesmo postaje sve jača. Veliki broj različitih psihoterapijskih tehnika svedoči ne samo da čovek današnjice traga za sobom, već i o njegovoj nemoći. 11

UVODNA RAZMATRANJA

Kao što su brojne psihoterapijske tehnike, brojne su i tehnike psihofizičke relaksacije. Neke od njih potiču iz kulture i tradicije Istoka, druge su nastale u okviru zapadne civlizacije. Vreme nastanka istočnjačkih relaksacionih tehnika ne može se precizno utvrditi, ali je izvesno da postoje hiljadama godina. Relaksacione tehnike Zapada novijeg su datuma, još uvek se podvrgavaju eksperimentalnoj proveri a proces njihovog nastajanja je u toku. Saznanje da nema jedne, najuspešnije relaksacione tehnike za sve ljude, kao i saznanje da se različitim relaksacionim tehnikama kod različitih ljudi postižu različiti efekti, postavilo je istraživačima za sada teško rešivo pitanje: kako pronaći za svakog čoveka njemu odgovarajuću relaksacionu tehniku? Utvrñeno je da usvajanje i dejstvo relaksacionih tehnika zavisi od velikog broja poznatih i verovatno velikog broja nepoznatih činilaca. Stoga se u svetu u poslednje vremc sve češće praktično traga za odgovarajućom relaksacionom tehnikom. Ako je naučno bavljenje relaksacionim tehnikama moguće nazvati konfucijanskim, onda je praktično bavljenje psihofizičkom relaksacijom tao. Ovaj kontrast kineski mudrac je iskazao stihovima: Onaj ko ide za učenjem uvećava znanje, Onaj ko ide za tao-om smanjuje znanje. Ali kontrast je samo prividan. Uvećavanje znanja je istovremeno i nagomilavanje predrasuda. Onaj ko zna o nečemu, u otkrivanje novog ugrañuje svoja naučena očekivanja. "Onaj ko ide za tao-om" nema misao kao posrednika izmeñu sebe i stvarnosti, ali je to moguće tek kada se stvarnost u umu uobliči. 12

UVOD

Istočni talasi Zapada Krajem prošlog veka jedan od tvoraca savremene psihologije, Viljem Džejms, uveo je u suvoparnu evropsku misao prvi istočni talas. Govoreći o psihičkim procesima, istakao je da ništa ne može tako dobro da umiri misao kao prosto usmeravanje pažnje na čulni ili mentalni sadržaj. Ovu mudrost koristili su učitelji u Indiji, Kini i Japanu još u starom veku kada su želeli da bolje i dublje shvate svet u kome su živeli. Iako jasno iskazana, Džejmsova misao je ubrzo zaboravljena a Zapad je konstruisao puleve povišavanja individualne efikasnosti zasnovane na samoubedivanju i hipnozi. Oklop, tako uspešno stvaran ubrzanim tehnološkim razvojem, samo je postajao još neprobojniji. Karl Gustav Jung je bio taj koji je probudio interes za kulturu Istoka, ali je smatrao da istočnjačke metode razvoja ličnosti nisu skrojene po meri čoveka Zapada. Ipak, to nije sprečilo ljude da se bave jogom i meditacijom. Pokazalo se da su neki tako postigli viši nivo svesti. Ostaje pitanje da li bi se isto desilo i da su primenjivali neku od "zapadnih" relaksacionih tehnika. Medard Bos, želeći da proveri Jungovu tvrdnju da joga nije primerena zapadnom čoveku, proveo je nekoliko godina u Indiji proučavajući "probuñene". Vrativši se, uporedio je rezultate sa onima dobijenim na istraživanju zapadnih mistika. Razlike su bile značajne i u korist Istoka. Zaključio je da svaka kultura treba da pronalazi sopstvene puteve razvoja ličnosti. I kao rezultat toga došao je treći talas: kultura Istoka preplavila je Zapad. Kao što su automobili i koka-kola postali deo istočnjačke svakodnevice, tako je i Istok na Zapadu ušao u modu. 13

UVODNA RAZMATRANJA

Jedan od načina povezivanja istočnjačkih relaksacionih tehnika sa psihoterapijom Zapada bio je ugrañivanje istočnjačkih postupaka oslobañanja ličnosti od sputavajućih obrazaca kulture u neke od savremenih teorija ličnosti i psihoterapijskih orijentacija. Dobar primer za to je delo Froma i Suzukija "Zen budizam i psihoanaliza" koje dovodi u sumnju shvatanja Junga i Medarda Bosa. Moguće je da u vreme Jungovih razmišljanja i Bosove analize o odnosu izmeñu Istoka i Zapada uslovi nisu bili isti. Istorijsko menjanje duhovne klime i internacionalizacija kulture verovatno su doveli do mogućnosti istinskog povezivanja dveju kultura. Otuda ne treba da čudi primena istočnjačkih relaksacionih tehnika u psihoterapijskim ordinacijama na Zapadu, kao ni primena autogenog treninga i progresivne mišićne relaksacije u Japanu i Indiji. U okviru većine psihoterapijskih tehnika razvijale su se i tehnike psihofizičke relaksacije, bilo kao sastavni delovi psihoterapijskih tehnika, ili kao posebni postupci pomoću kojih se olakšavao kontakt sa pacijentima. Relaksacione tehnike su se u okviru zapadne civilizacije razvijale u pravcu emocionalnog rasterećenja, što je bilo zasnovano na pretpostavci o abreagovanju kao sredstvu postizanja terapijskog cilja. Drugi, ne manje važan put izlečenja bio je postizanje samokontrole, što svoje korene ima u hrišćanskoj tradiciji i ekvivalentno je konfucijanskom pogledu na svet. Dok je u prvoj polovini dvadesetog veka Evropa bila pod snažnim uticajem germanske kulture, što je značilo red, rad i disciplinu, Velika Britanija i SAD su, pod pritiskom sopstvenog kulturnog nasleda, krenule putem oslobañanja ličnosti. Otuda se u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj javio niz autosugestivnih tehnika, poteklih iz hipnoze i namenjenih obuzdavanju "mračnih" i "opasnih" sila u čoveku, čiji je najpoznatiji produkt klasični aulogeni trening, dok su SAD i Velika 14

UVOD

Britanija postale poprište na kome su se sukobljavale različite psihološke škole kojima je zajednička bila briga za pojedinca. Najviše primenjivana relaksaciona tehnika u tim zemljama bila je progresivna mišićna relaksacija koja je potekla ne iz želje da se čovek pokori, već da pronañe sebe.

Nastanak i razvoj autogenog treninga Autogeni trening je neraskidivo vezan za ime svoga tvorca, Johanesa Hajnriha Šulca, nemačkog psihijatra koji je taj naziv prvi put upotrebio 1932. godine da bi tako označio skup postupaka psihofizičke relaksacije izvedenih iz hipnoze. Šulc je počeo 1910. godine da primenjuje hipnozu u lečenju duševnih oboljenja, ali postignutim rezultatima nije bio zadovoljan. Uočio jo da pacijenti, dok ih je uvodio u hipnotički san, doživljavaju osećanje težine i toplote u rukama i nogama. Smatrao je da se bolji terapijski efekti mogu postići ako pacijenti u budnom stanju doživljavaju težinu i toplotu u rukama i nogama. Pozajmivši osnovne vežbe autogenog treninga iz joge, smatrao je da se verovanjem u zamišljene promene, pre nego slušanjem hipnotičkih naredbi, može uticati na psihičke procese. Pošto je prvi korak u svakom opuštanju postizanje telesne smirenosti, redosled vežbi bio je odreñen upravo time: prvo su se opuštali telesni mišići, zatim periferni krvni sudovi, normalizovalo disanje i rad srca. Pretposlednja vežba je bila namenjena normalizovanju rada organa u trbušnoj duplji a poslednja oslobañanju od mentalne napetosti. Autogeni trening je preživeo mnoge kritike. Razlog njegovog opstanka verovatno treba tražiti u rezultatima koji se njime postižu. Iako je u periodu od njegovog nastanka do 15

UVODNA RAZMATRANJA

danas otkriveno mnogo jednostavnijih tehnika kojima se postižu isti rezultati, autogeni trening iz dana u dan ima svoje odane sledbenike. Govoreći o rezultatima koji se njime mogu postići, izvesno je da sistematičnost, koju zahteva da bi se valjano usvojio, deluje kao dodatni činilac u menjanju ličnosti vežbača. Doživljaj vežbača da on sam, sopstvenom akcijom deluje na sebe doprinosi motivaciji za produžavanje vežbanja sve dok se ne usvoje sve osnovne vežbe. Jednostavnije tehnike, kao npr. transcendentalna meditacija, omogućavaju iste fiziološke efekte, ali motivacija za vežbanje kod većine vežbača koji ne održavaju redovan kontakt sa učiteljem opada i vežbanja postaju sve reda. Prvobitno je autogeni trening bio namenjen lečenju lakših duševnih poremećaja, ali su terapeuti shvatili da je njegova najveća vrednost u prevenciji duševnih bolesti i podsticanju razvoja ličnosti. Vreme usvajanja osnovnih vežbi autogenog treninga bilo je tri meseca. Želeći da brže postižu terapijske i razvojne efekte terapeuti su počeli da ga kombinuju sa hipnozom, što je omogućilo usvajanje osnovnih vežbi za oko mesec dana, ali se tako razvijala zavisnost vežbača od terapeuta, što je predstavljalo povratak na frakcionisanu hipnozu. Drugi pravac menjanja, koji i danas traje, odnosio se na rečenice koje su bile namenjene proizvoñenju autosugestivnih promena. Potreba da se izbegnu neprijatni osećaji vezani za pojedine delove tela, a naročito za trbušnu duplju, dovela je do traganja ne samo za emocionalno neutralnim već i onim rečeničkim formulacijama koje će vežbačima biti prijatne. Ovakvo nastojanje nije uzimalo u obzir potrebu da se vežbanjem utiče na ono što dolazi posle vežbe već da se uživa u samoj vežbi. Pošto se ljudi meñusobno razlikuju čak i po značenjima koja pripisuju pojedinim recima, postepeno je sve očiglednija postajala potreba da se traga za načinima 16

UVOD

pronalaženja individualnog autogenog treninga, što je podrazumevalo davanje slobode vežbačima u izboru rečeničkih formulacija za opis autosugestivnih zamisli. Poznato je da se poezija najteže prevodi sa jednog jezika na drugi. Kondenzovano osećanje, često iskazano samo jednim stihom, prevodom lako može izgubiti onu suptilnost koju umetnici jezika osećaju do kraja. U prevoñenju autogenog treninga kao verbalne tehnike psihofizičke relaksacije sa nemačkog na druge jezike, zbog promena u nijansama značenja izraza kojim su opisivane autosugestivne zamisli, verovatno se vrednost same tehnike menjala. lb više nije bila izvorna Šulcova verzija, već mešavina klasičnog autogenog treninga i prevodiočeve varijante. U prilog ovome govore nalazi da čak ni deca odrasla u jednoj kulturi, ako su za maternji imala jezik različit od jezika te kulture, nisu na isti način doživljavala ni maternji, ni jezik te kulture, kao deca koja su koristila samo jedan od ta dva jezika. Činjenica da se autogeni trening menjao samo u pravcu koji bi doveo do što bržeg i boljeg proizvoñenja željenih promena, ne dovodeći u sumnju same promene, navela me je da se zapitam da li je takav cilj opravdan, lb je dovelo do koncipiranja nove tehnike psihofizičke relaksacije o kojoj ću govoriti u narednim poglavljima.

Pogled unapred Prvi deo knjige namenjen je objašnjenju teorijske koncepcije autogenog treninga bez autosugestije. Navedeni su izvori tehnike i principi na kojima počivaju osnovne vežbe. Takode, ukazano je na vezu autogenog treninga bez autosugestije i viših stanja svesti koja su objašnjena kao pojavni oblici hipnagognog stanja svesti. Izvedene su razlike izmeñu 17

UVODNA RAZMATRANJA

klasičnog autogenog treninga i autogenog treninga bez autosugestije i ukazano na psihološke zakonitosti na kojima nova relaksaciona tehnika počiva. Drugi deo namenjen je detaljnom opisu osnovnih vežbi. Opisani su uslovi u kojima bi trebalo vcžbati. Objašnjene su pripremne vežbe koje omogućavaju čak i onim subjektima koji su emocionalno napeti da se za usvajanje osnovnih vežbi valjano pripreme kroz emocionalno rasterećenje. Uz svaku od osnovnih vežbi navedene su i uzgredne pojave koje se tokom vežbanja mogu javiti. Posebna pažnja posvećena je navoñenju alternativnih objašnjenja za ono što se obično naziva "govor tela". U trećem delu knjige analiziran je pojam meditacije kao tehnike individualnog razvoja koja se nadovezuje na osnovne vežbe autogenog treninga bez autosugestije. Četvrti deo knjige posvećen je analizi pojma meditativne svesti kao oblika hipnagogne svesnosti. Razmotreni su pojmovi ograničene i neograničene meditativne svesti. U petom delu prikazana su neka od istraživanja u kojima su proveravani efekti klasičnog autogenog treninga u odnosu na druge relaksacione tehnike. Na osnovu toga izvedeni su efekti koji bi se mogli očekivati od autogenog treninga bez autosugestije. U dodatku navedeni su izveštaji nekih od polaznika tečaja autogenog treninga bez autosugestije, sa ciljem da se prikaže raznovrsnost promena koje se primenom ove tehnike mogu proizvesti.

18

Deo drugi

AUTOGENI TRENING BEZ AUTOSUGESTIJE

Glava 2

TEORIJSKI PRISTUP

Ovde ima više svella Nekoje video Nasradina kako traži nešto na zemlji "Šta tražiš, Mula?", upita ga, "Moj ključ", reče Mula. I tako obojica kleknuše i nastaviše da traže. Posle nekog vremena, drugi čovek upita: "Gde ti je ispao?" "U mojoj kući" "Pa zašto onda tražiš ovde?" "Ch'deje bolje osvetljeno nego u mojoj kući."

Izvori autogenog treninga bez autosugestije da je prvi i osnovni izvor autogenog tresninga bez autosugestije klasični, Šulcov autogeni trening. HVATLJIVO JE

Od njega su preuzete osnovne vežbe. Pošto su izvori Sulcovog autogenog treninga hipnoza, psihoanaliza i istočnjačke relaksacione metode, autogeni trening bez autosugestije predstavlja nastavak, sintezu i poboljšanje tih tehnika na osnovu njihovog kritičkog preispitivanja. Šulcov autogeni trening je tokom proteklih pola veka pretrpeo niz promena. Da bismo ukazali na suštinu autoge21


nog treninga bez autosugestije, izložićemo ukratko principe na kojima Šulcov autogcni trening počiva i ukazati na dosadašnje modifikacije osnovne tehnike. Etimološki, autogeni trening potiče od grčkih reci autos što znači sam i genos = rod. Reč "trening" je toliko odomaćena u srpskohrvatskom jeziku, da je prevod skoro nepotreban. Ipak, da bismo značenje učinili do kraja jasnim, recimo da potiče od engleske reci "training" i znači vezbanje. Prema tome, autogeni trening bi trebalo da znači sopstveno ili svojerodno ili samostalno vezbanje. Opisni prevod bio bi "vezbanje koje nastaje samo od sebe". Vidimo da se iza ovog izraza mogu kriti različite aktivnosti. Na uvodnim predavanjima autogenog treninga bez autosugestije polaznici tečaja su me često pitali da li za prvu seansu treba da ponesu trenerku, patike ili neki poseban pribor za vezbanje. Čak i ako se kaže da je to tehnika opuštanja, ne objašnjava se suština autogenog treninga. Tek kada se upotrebi izraz "autosugestija", ukazuje se na srž Šulcove ideje: to je aktivnost u kojoj vežbač sebe ubeduje u nešto što želi kod sebe da proizvede. Stepen u kome će se željena promena desiti zavisi od verovanja vežbača da se ta promena pod uticajem samoubedivanja može desiti. Prema tome, ključne reci na kojima počiva autogeni trening su autosugestija i verovanje u njenu moć. Uočeno je da neki vežbači nisu u stanju da dovoljno jasno sebi predstave očekivane efekte vežbanja i njima je autogeni trening bio nedostupan. Sve potonje varijante autogenog treninga počivale su na ovako odreñenoj njegovoj suštini. Problemi koje su naučnici pokušavali da rese bili su: 1. Kako vežbače navesti da poveruju u pozitivan ishod onoga što sebi sugerišu? 22

TEORIJSKI PRISTUP

2. Kako tzv. "formule" da se vežbačima učine što razum ljivijim, jer je uočeno da od toga zavisi stepen dejstva autogenog treninga? 3. Kako da se skrati vreme potrebno za usvajanje osnov nih vežbi autogenog treninga? Većina dosadašnjih promena Sulcovog autogenog treninga ostvarivana je preko povećanja direktivnosti i sugestivnosti voditelja tečaja. Nasuprot tome, autogeni trening bez autosugestije svojim nazivom kazuje da usvajanje i način delovanja ove relaksacione tehnike ne zavise od autosugestije i verovanja vežbača u ishod vežbanja. Verovanje u ishod vežbanja i nekontrolisana primena autosugestije mogu negativno delovati i osujetiti vežbače u valjanom usvajanju osnovnih vežbi. Šulc je primctio da njegovi pacijenti, dok ih je hipnotisao, osećaju težinu i toplotu u rukama i nogama. Smatrao je da se stanje duboke opuštenosti može postići, umesto hipnotičkom sugestijom, samoubedujućirn proizvoñenjem osećaja težine i toplote. Verovao je da se tako može povećati prijemčivost vežbača za autosugestivne zamisli. Pretpostavio je da, ako subjekti u budnom stanju osete da im se dešavaju promene koje su zamislili, mogu postajati sve uvereniji u moć autosugestije i tako kontrolisati sopstvene telesne i psihičke procese i upravljati njima. Kasniji autori su nekritički prihvatili ove Šulcove pretpostavke i otuda su pokušaji da se poveća broj onih koji mogu da usvoje autogeni trening uglavnom ostajali bez uspeha. Utvdeno je da oko 20 do 40 procenata polaznika tečaja autogenog treninga nisu nikako uspevali da pomoću autogenog treninga postignu one rezultate koje su drugi sa lakoćom postizali. Ovaj procenat je saglasan sa brojem onih koji ne mogu lako da se podvrgnu hipnozi. Razlika od 20 do 40 procenata potiče od delovanja ostalih činilaca od kojih zavisi uspeh u usvajanju AT. Osim 23


sugestibilnosti, to su: kvalitet voditelja tečaja, uslovi u kojima se odvija tečaj, sastav grupe, način voñenja seanse, stepen poznavanja tehnike, priprema za seansu itd. Takode, primetio sam da su vežbači autogenog treninga, zavisno od stepena represivnosti sredine u kojoj žive, skloni u većem ili manjem stepenu da se povinuju sugestijama voditelja tečaja. Sve to navelo me je na zaključak da bi rešenje za vežbače kojima postojeći oblici autogenog treninga nisu dostupni trebalo tražiti upravo u izmeni onih postavki koje su smetnja usvajanju klasičnog autogenog treninga. Ideju za autogeni trening bez autosugestije dobio sam odjednom, čitajući Džejmsove "Principe psihologije". Kao što je za Maslova1 knjiga M. Polanya "Ljudsko saznanje" imala podsticajno i prosvetljujuće značenje, tako je i za mene Džejmsovo poglavlje o pažnji imalo značaj otkrića. Pokazalo se kasnije da je to bilo samo "otriće", jer je istina o delovanju prostog, pasivnog usmeravanja pažnje na jednostvane čulne ili zamišljene sadržaje poznata od davnina i zabeležena u starim indijskim i kineskim spisima o jogi i budizmu. Svako pravo traganje započinje čuñenjem. Tako je i moja koncepcija novog autogenog treninga ponikla iz čuñenja pretvorenog u pitanje: "Sta bi se desilo kada vežbači ne bi zamišljali osećaje koji nastaju u dubokoj opuštenosti, već pokušavali da otkriju te osećaje za vreme duboke opuštenosti?" Ključ za autogeni trening bez autosugestije u tom trenutku je otkriven. Više nije cilj postizanje opuštenosti preko zamišljanja osećaja koji za vreme opuštenosti postoje već opažanje tih osećaja za vreme opuštenosti. Otuda nije problem u zamišljanju osećaja. Pred vežbače se postavlja nov problem: postizanje takvog 1 Maslov svoje oduševljenje navedenom knjigom M. Polanija iskazuje rečenicom "Ako niste proučili ovu knjigu, ne smete sebe smatrati pripremljenim za sledeči vek," (Videti u Maslov, A, Motivacija i ličnost, Nolit, Beograd, 1982., str. 71).

24

TEORIJSKI PRISTUP

stepena telesne opuštenosti u kome se neposredno opažaju oni osećaji koji su tom stanju svojstveni. Otuda poseban značaj dobija priprema za vežbanje. U teorijskom, smislu klasični autogeni trening se proširuje ovim pojmom. O tehnikama opuštanja pred osnovne vežbe biče reci u poglavlju o tehnici autogenog treninga bez autosugestije. Izvori pripremnih tehnika za usvajanje osnovnih vežbi autogenog treninga bez autosugestije bili su: 1. Istočnjačke relaksacione metode, 2. Savremene psihoterapijske relaksacione metode. Pod pripremom se obično podrazumeva obezbedenje uslova za vežbanje, zauzimanje položaja i usmeravanje pažnje na sadržaj vezbanja. U ovom kontekstu priprema za vežbanje je izvoñenje onih aktivnosti kojima se vežbač oslobaña emocionalne obuzetosti drugim sadržajima koji ga sprečavaju u usmeravanju pažnje na predmet vezbanja. To se postiže akcijom svesti tako što se pažnja pomera sa jednog na drugi zamišljeni sadržaj, ili se neprekidno ponavlja ograničen broj reci ili pokreta. Ponavljanje može biti zamišljeno ili stvarno. Ovakva mentalna aktivnost dovodi do privremenog emocionalnog rasterećenja i vežbači posle toga mogu bolje da usmere pažnju na predmet vezbanja. Šulc je primetio da zamišljanje osećaja u jednom delu tela dovodi do javljanja istog osećaja i u drugim delovima tela. Ovaj empirijski nalaz objašnjen je znatno kasnije principima transfera u učenju i Pavlovljevog klasičnog uslovljavanja. Transfer u učenju ostvaruje se tokom vezbanja kada se npr. osećaj težine ili toplote prenosi iz desne u levu ruku ili nogu. Govori se najčešće o simetričnom transferu, poznatom i mnogo istraživanom kod učenja senzomotornih veština. Utvrñeno je da se uvežbavanjem desne ruke povećava i uvežbanost leve. Takode, uvežbavanje u osetljivosti jednog 25


dela tela dovodi do izoštravanja osetljivosti drugih delova tela. Na ovim saznanjima počiva koncepcija novog, autogenog treninga bez autosugestije. Klasično uslovljavanje je vrsta učenja. Pavlov je otkrio da kod velikog broja ponavljanja neke neutralne draži, istovremeno ili neposredno pre bezuslovne draži, neutralna draž stiče svojstvo bezuslovne draži, odnosno počinje da proizvodi, kao i bezuslovna draž, bezuslovnu reakciju. U čuvenom ogledu sa psom, Pavlov je neposredno pre hranjenja psa zvonio. Posle izvesnog vremena pas je počeo i na sam zvuk zvona da luči pljuvačku. Prema tome, neutralna draž (zvuk zvona) postala je uslovna draž a bezuslovna reakcija (lučenje pljuvačke), kada se počela javljati na zvuk zvona, nazvana je uslovnom reakcijom. Ovo je omogućilo, uz saznanja o hipnagognim stanjima svesti, proširenje mogućnosti primene autogenog treninga bez autosugestije na otklanjanje različitih psihosomatskih i funkcionalnih smetnji kod odraslih ljudi. Vidimo, na osnovu ovog kratkog pregleda, da su izvori autogenog treninga bez autosugestije klasični autogeni trening, hipnoza, istočnjačka psihologija i psihologija učenja.

"Četvrto" stanje svesti Uobičajena je podela na dva stanja svesti: san i javu. Klasična psihoanaliza govori o svesnim i nesvesnim procesima. Za one koji su pokušavali bolje da se upoznaju sa ovim područjem nije nepoznato da postoji i pojam "predsvesno". Vršeni su pokušaji da se eksperimentalno dokaže postojanje nesvesnog. Snovi su u psihoanalizi korišćeni kao "govor nesvesnog". Dok za istočnjačku koncepciju svesti ne postoji nesvesno, već se samo govori o različitim oblicima svesti, 26

TEORIJSKI PRISTUP

dotle za klasičnu psihoanalizu svcsno predstavlja pre svega znanje ili neposredni opažaj nečega, a nesvesno je potisnuti sadržaj koji je nekada bio poznat. Vidimo da razlika nije suštinska već terminološka. Oba shvatanja prihvataju i treće stanje svesti u koje se ulazi pomoću hipnoze. Stanje svesti u kome se nalazi hipnotisani naziva se hipnotički san ili hipnoza. Postoje različita objašnjenja za hipnozu. Za jedne autore to je samo veslački izazvan san veće ili manje dubine i tumači se stepenom kortikalne inhibicije. Za druge to je novo stanje svesti, koje se ne može podvesti pod san. Dokazi kojima zagovornici ovog stanovišta brane svoju ideju počivaju, pre svega, na svojstvu hipnotisanog da čini različite stvari, pod uticajem hipnotizera, koje nikako ne bi mogao da uradi sam, ni u budnom stanju ni za vreme prirodnog sna. Da bismo nekako razvezali ovaj Gordijev čvor, jer to predstavlja uslov našeg daljeg razumcvanja suštine i ciljeva autogenog treninga bez autosugestije, krenimo od činjenica koje nam nudi savremena nauka. U prvoj polovini ovog veka, posle otkrića bioelektrične aktivnosti kore velikog mozga, u nizu eksperimenata pokazalo se da kora velikog mozga kod čoveka emituje različite vrste moždanih talasa, koji se mogu registrovati aparatom konstruisanim posebno za tu svrhu i nazvanim elektroencefalograf. Zapisi moždane aktivnosti, na taj način dobijeni, nazivaju se elektroencefalogram, a postoje četiri vrste takvih tipskih zapisa koji ukazuju na postojanje četiri vrste moždanih aktivnosti, odnosno moždanih talasa. Moždani talasi se meñusobno razlikuju po amplitudi, talasnoj dužini i broju oscilacija u sekundi, odnosno frekvenci talasa. Prva vrsta talasa su beta talasi. Imaju frekvencu od 14 do oko 60 herca i javljaju se u budnom stanju, za vreme intenzivne misaone aktivnosti. Druga vrsta moždanih talasa su alfa talasi, učestalosti od 8 do 13 herca. Javljaju se posle 27


zatvaranja očiju i za vreme duboke opuštenosti. Tokom sna, na svakih oko 90 minuta spavanja, spontano se pojavljuju alfa talasi i oni su najčešće indikator snova. Teta talasi se javljaju za vreme dubokog sna. Imaju frekvencu od 4 do 7 . herca. U nekim istraživanjima pokazalo se da mogu da se jave i kod budnih subjekata za vreme meditacije. Četvrta vrsta moždanih talasa su delta talasi, učestalosti od l do 3 herca, i oni ukazuju na moždana oštećenja ili se javljaju u komi. Za nas je u ovom trenutku interesantnija od ostalih druga vrsta moždanih talasa. Oni su istovremeno i najzagonetniji za savremenu nauku jer se pojavljuju u različitim, čak meñusobno raznorodnim ljudskim aktivnostima i stanjima svesti. Videli smo da je jedno od tih stanja deo vremena koje provedemo u snu. Utvrñeno je da u oko 93% slučajeva subjekti koji spavaju, dok se nalaze u alfa moždanim talasima istovremeno sanjaju. Za preostalih 7% subjekata nije dokazano da ne sanjaju, već samo da ne mogu da se sete da li su sanjali. Pretpostavljeno je, na osnovu toga, da je alfa moždani ritam pokazatelj snova. Meñutim, ekperimentalno je utvrñeno da se alfa talasi javljaju i za vreme hipnoze. Oni su i deo budnog stanja. Mogu se proizvesti zatvaranjem očiju i smanjenjem uznemiravajućih draži iz okoline ili unutrašnjosti organizma. Javljaju se za vreme koncentracije na proste čulne sadržaje kao i za vreme meditacije. U eksperimentima na joga i zen majstorima koje je izvodio u Japanu, Ananda2 sa saradnicima nas obaveštava 1961. godine da oni u alfa moždanom ritmu ispoljavaju neke, za to vreme natprirodne sposobnosti. Uspevali su da, tokom 25 minuta intenzivnog uznemiravajućeg zvučnog, svetlosnog i taktilnog dra2

Ananda, B., Chhina, G., and Sing, B. Some aspects of EEG studies in Yogis, EEG Clinical Neurophysiology, 1961., 13, 452—456, Navedeno prema Hol i Lindzi, Teorije ličnosti, Nolit, Beograd, 1983, str. 351—355. 28

TEORIJSKI PRISTUP

ženja, ne ispolje na bilo koji način da su uznemireni, a kod joga majstora nisu se čak pojavile ni promene u bioelektričnoj aktivnosti. Neposredno posle eksperimenta svi subjekti su uspeli detaljno da reprodukuju sve što im se dešavalo za vreme eksperimenta. S. Sarasvati3 nam saopštava da vežbajući joga nidru na svojim saradnicima uspeva preko alfa moždanih talasa znatno da uveća njihove sposobnosti za učenje. Navedeni slučajevi su samo neki od velikog broja primera koji ukazuju na značaj ove vrste moždanih talasa. Oni se javljaju, konačno, i za vreme autogenog treninga. Zanimljivo je da se u različitim stanjima svesti, iako se radi o istoj vrsti moždanog ritma, u organizmu odigravaju različiti fiziološki i psihološki procesi. Ovo ima naročit značaj za praktičnu upotrebu autogenog treninga. Vratimo se sada na problem zbog koga smo analizirali moždane talase. Videli SIT.G da postoje različita stanja svesti. U jednima smo sposobni da vrednujemo naš odnos prema spoljašnjem svetu ili da znamo da taj svet postoji, bilo u trenutku našeg opažanja tog sveta ili neposredno posle toga, dok u drugim to nismo u stanju. Ako se to uzme kao kriterij um za klasifikovanje stanja svesti, uz uzimanje u obzir moždanih talasa, mogli bismo da navedemo sledeće vrste svesti: 1. Budno stanje svesti, 2. Spavanje, 3. Hipnagogno stanje svesti, 4. Patološko stanje svesti. U daljem tekstu naša pažnja biće zaokupljena hipnagognim stanjem svesti, koje predstavlja, ako se izuzme patolo3 Sarasvvati, S., Joga Nidra, NIPRO Partizan, Beograd, 1984., str. 147_149.

29


ško stanje, jedno od tri prirodna stanja svesti. A. Mavromatis4 navodi da je to stanje koje se javlja za vreme budnosti, spontano. Kratkotrajno je i gotovo neuhvatljivo, ali zato biološki opravdano i neophodno jer omogućava neutralizaciju nepovoljnih efekata budnog stanja i spavanja. Razvijen je tokom nekoliko hiljada godina veliki broj tehnika kojima se može "ući" u hipnagogno stanje svesti. Svaka je, pri tom, bila razvijena na sadržajima postojeće kulture i nije odgovarala ljudima u drugim kulturama. Jung5 navodi npr. da zapadni čovek treba da proučava jogu kako bi proširio sopstvene vidike i bolje razumeo druge ljude, ali nije dobro da koristi jogu kao samorazvojnu tehniku pošto bi ona za njega predstavljala nasilje nad njegovom, istorijski drugim putevima formiranom, ljudskom prirodom. Analogno tome, autogeni trening, kao tehnika potekla iz kulture zapadnog čoveka, trebalo bi u većem stepenu od ostalih tehnika da omogućava zapadnom čoveku da ostvaruje i spoznaje svoju pravu ljudsku prirodu. Prvi problem koji su naučinici pokušavali da rese u vezi sa hipnagognim stanjem svesti bio je problem namernog i kontrolisanog ulaska u to stanje. Subjekti na kojima su izvoñeni eksperimenti izveštavali su da nisu bili u stanju da neposredno, dok su u hipnagognom stanju svesti, prepoznaju to stanje već su o tome naknadno izveštavali. Cesto nije postojala saglasnost o tome šta čini sadržaj hipnagognog stanja svesti. Introspektivni izveštaji su sadržali realizaciju očekivanja i verovanja subjekata u smilsu perceptivnih i emocionalno obojenih predstava. Ipak, svi su saopštavali da 4 Detaljnije o hipnagognom stanju svesti kao jedinstvenom stanju izme ñu budnosti i spavanja vidi u Mavromatis, A., Hvpnagogia, Routledge & Kegan Paul Inc. in association with Methuen Inc. Nevv York, 1987. 5 Navedeno prema Jung, Karl Gustav, Psihološke rasprave, u izdanju Matice Srpske, Novi Sad, 1977, poglavlje Joga i Zapad, str. 205—216.

30

TEORIJSKI PRISTUP

su nešto videli, čuli ili osetili. To znači da je prvi indikator ovog stanja javljanje predstave. Izuzetak su retki izveštaji joga i zen majstora koji govore da u njihovoj svesti tada (u hipnagognom stanju svesti) nema ničega osim praznine. Elektrofiziološka merenja su pokazala da se uglavnom radi o širokom rasponu alfa moždanih talasa. Kod joga i zen majstora moždani talasi su više sinhronizovani, manje učestalosti i veće amplitude, približavajući se teta moždanim talasima i ponekad prelazeći u njih. Ulazak u hipnagogno stanje svesti moguće je izvesti kontrolisanim voñenjem preko obučenog voditelja ili samostalno, ako se poznaje neka od meditativnih ili relaksacionih tehnika. Svaka od njih vodi nekom od hipnagognih stanja svesti. Kažemo "nekom od..." jer smo videli da se alfa moždani talasi ispoljavaju na različite načine, što ukazuje i na raznovrsnost hipnagognih stanja svesti. Drugi problem vezan za hipnagogno stanje svesti bio je produžavanje tog stanja. Pošto je hipnagogno stanje svesti kratkotrajno, dešava se spontano i spontano se prekida, različite draži mogu da ga naruše i tako spreče njegovo neophodno oporavljajuće dejstvo, produžavanje tog stanja je od velikog značaja. Analogno tehnikama ulaska u hipnagogno stanje svesti razvijen je veliki broj postupaka za njegovo održavanje. Ti postupci su isti ili se nadovezuju na one kojima se vrši uvoñenje u hipnagogno stanje svesti. Utvrñeno je da se pomoću hipnagognog stanja svesti može uticati na autonomni nervni sistem i tako menjati rad srca, disanja, krvnih sudova i visceralnih organa. Ako je funkcionisanje ovih organa narušeno, instrumentalnim korišćenjem hipnagognog stanja svesti moguće je poboljšati rad tih organa. Uslov za ovakvu upotrebu hipnagognog stanja svesti je razvijanje sposobnosti da se istovremeno sa boravkom u hipnagognom stanju svesti zna da se u tom stanju 31


nalazi. Prema tome, na osnovu znanja o hipnagognom stanju svesti, zaključili smo da bi autogeni trening bez autosugestije mogao da omogući sledeće: 1. Ulazak u hipnagogno stanje svesti 2. Produžavanje hipnagognog stanja svesti 3. Razvijanje svesti o boravku u hipnagognom stanju sve sti za vreme njegovog trajanja 4. Upravljanje i kontorlu sadržajima hipnagognog stanja svesti. Vidimo da je treći problem koji se postavio pred istraživače bio razvijanje svesti o hipnagognom stanju za vreme boravka u njemu. Ovo je uslov za željene promene pomoću hipnagognog stanja svesti. Jasno je da ne možemo menjati sebe ako nismo svesni sopstvenog postojanja u trenutku u kom želimo da se menjamo. Tada čak nismo svesni ni sopstvene želje za promenom. Ovaj problem je rešavan pomoću hipnoze davanjem autosugestivnog uputstva da će se u hipnozi desiti željena promena, ali vežbači, koji su radili autohipnozu sa ciljem da im se desi takva promena, nisu istovremeno mogli da upravljaju načinom i intenzitetom menjanja, već je sve zavisilo od prethodno datog uputstva i značenja koje su pripisali tom uputstvu u trenutku slušanja. Nasuprot tome, hipnagogno stanje svesti omogućava vežbačima da upravljaju promenama. Mogućnosti menjanja primenom hipnagognog stanja svesti su praktično neograničene i obuhvataju raspon od fizioloških procesa zasnovanih na funkcionisanju autonomneg nervnog sistema do najsloženijih kreativnih funkcija ljudskih bića. Uslov razvijanja svesti o boravku u hipnagognom stanju svesti preko autogenog treninga bez Autosugestije je uvežbavanje kontrolisanog ulaska i produžavanja hipagognog stanja svesti do nivoa navike, odnosno sve dotle stanju da dok vežbač ne bude u stanju da pusti brod svoje mašte pusti 32

TEORIJSKI PRISTUP

da sam pronalazi put a da, pri tom, sve vreme zna kako i kuda brod plovi i može, ako zaželi, da mu promeni pravac bez straha da bilo šta može da ga spreči u tome. To znači da osnovne vežbe autogenog treninga bez autosugestije treba da budu toliko puta ponovljene da se javljaju na samu pomisao o vežbanju, a pažnja da bude tako oštra da opažamo sadržaj vežbanja bolje nego majka noćni plač deteta. Ovo stanje je cilj za-zena i stav kojim se postiže naziva se shikan taza6. Četvrti cilj, kontrolu i upravljanje sadržajima hipnagognog stanja svesti možemo ostvariti tek ako se oslobodimo želje da ga postignemo. Dok postoji želja, svest je podeljena na žudnju i cilj. Žudnja prestaje postizanjem cilja. Ako se cilj postiže prestankom žudnje, dakle, ako je sredstvo postizanja cilja oslobañanje od žudnje, da li je uopšte moguće postići cilj? Mnogi su putevi kojima se to do sada postizalo. Obično se govori o meditaciji kao sredstvu oslobañanja od žudnje. Pošto tada cilj prestaje da bude važan, izveštava se o postizanju cilja. Hipnagogno stanje svesti poteklo iz autogenog treninga bez autosugestije ne znači, kao do sada opisivana "čista" svest ili probudenost, oslobañanje od žudnje i time oslobañanje od cilja, već postizanje željenog cilja. Kako se to ostvaruje videćemo u poglavlju o instrumentalnoj primeni autogenog treninga bez autosugestije. Za sada recimo da se navedena četiri problema mogu resiti pomoću autogenog treninga bez autosugestije samo ako se shvati njegov osnovni princip. To je tendencija ka biološki disponiranom stanju organizma. 6

Navedeno prema Ornstein, Robert: The Psychology of Consciousness, Penguin Books Ltd, Harmondsvrorth, Middlesex, 1972, str. 144— 145.

33


Ravnoteža pre svega Osnovna pretpostavka na kojoj počiva autogeni trening bez autosugestije glasi: u svakom ljudskom organizmu se spontano odvija proces uspostavljanja biološki disponiranog stanja kroz neprekidno uspostavljanje i narušavanje psihofizičke ravnoteže. Ovo je slično tzv. homeostatičkom principu koji je naučna psihologija pozajmila od biologije, ali se razlikuje od njega po tome što biološki disponirano stanje nije naučeno stanje, dok homeostaza može biti i ravnoteža koju je organizam usvojio učenjem. Ako tako naučeno stanje nije saglasno sa biološki disponiranim stanjem, predstavljaće osujećenje u razvoju. Problem koji se ovde nameće odnosi se na prepoznavanje i otklanjanje naučenih stanja ravnoteže. U istočnjačkoj psihologiji kao i u humanističkoj orijentaciji u savremenoj psihologiji govori se, obično, o vraćanju pravoj prirodi. Ako je autogeni trening bez autosugestije zasnovan na navedenom principu i pretpostavci, priprema za vežbanje je odgovorna za uspostavljanje biološki disponiranog stanja. Kasnije, sa usvajanjem osnovnih vežbi autogenog treninga bez autosugestije, vežbači se osposobljavaju da uspostave to stanje bez prethodne pripreme, za manje od dva minuta, koliko i iznosi dnevno vežbanje treniranih vežbača. Biloški disponirano stanje u kome se usvajaju osnovne vežbe autogenog treninga bez autosugestije je jedno od takvih stanja, lb je stanje duboke opuštenosti. Ne možemo tvrditi da je to jedino stanje za koje je organizam biološki disponiran, ali možemo pretpostaviti da će, razvijanjem sposobnosti da brzo preñe u jedan oblik biološki disponiranog stanja, povećati sposobnost za prelazak u svaku vrstu biološke disponiranosti. Ova pretpostavka se pokazala tačnom. 34

TEORIJSKI PRISTUP

Trenirani vežbači autogenog treninga bez autosugestije su uspevali znatno brže od ostalih da se prebacuju sa jedne vrste psihofizičke aktivnosti na drugu. Mogli su za kraće vreme da mobilišu fizičke snage organizma i da na duge staze izvlače iz njega maksimum. Pokazalo se da je ovo presudno kod onih sportova koji zahtevaju kroz duži vremenski period racionalnu i maksimalnu aktivaciju pojedinih dispozicija vežbača. Postizanje biološki disponiranog stanja preko mentalne aktivnosti moguće je zahvaljujući činjenici da izmeñu duha i tela postoji neraskidiva veza. Dokazi za ovo nalaze se na svakom koraku, kako u svakodnevnom životu tako i u savremenoj nauci. Ipak, pošto je najbolja očigledna nastava, proverimo to na jednom primeru. Zamislite da se nalazite izvan grada, na izletu u prirodi. Odjednom, dok ste bili zauzeti razgovorom sa prijateljima, primetite da se sprema nevreme. Iznad vas su gusti, tamni oblaci, munje paraju nebo. Već potmula, pa sve glasnija grmljavina ispunjava vazduh. Sunce je iščezlo a oštar i hladan vetar probija oskudnu odeću. Da li se u vama nešto pod uticajem ove slike promenilo? Uporedite sopstveno emocionalno stanje sa onim u kome ste se nalazili pre zamišljanja opisanog pejzaža. Ako ste uspeli slikovito da zamislite opis, osetili ste kako se prvo javlja strah, a potom postajete brži, aktivniji, prosto se povišava energetski nivo u vama. Ako se ova promena nije desila, verovatno je vaša mašta nedovoljno razvijena. Pošto je za to odgovorna desna moždana hemisfera, usvajanjem tehnike za kontorlu i upravljanje hipnagognim stanjem svesti možete razviti maštu, intuiciju i sposobnost prostornog predstavljanja i celovitog mišljenja. 35


Kognitivna psihoterapija7 zasnovana je na pretpostavci da misao prethodi strahu. Činjenicu da neka promena u telu ili izvan njega takode proizvodi strah kognitivni psihoterapeuti i teoretičari tumače značenjem koje subjekt pripisuje opaženoj draži. Ipak, ako se javi bol, strah će se javiti pre misli. Takode, ako je neka vremenski i prostorno bliska draž dovoljnim brojem ponavljanja povezana sa emocionalnim stanjem, na samu pojavu te draži desiće se promena u organizmu, nezavisno od trenutne mentalne aktivnosti. Vidimo da izmeñu tela (bol) i psihe (emocionalni doživljaj) postoji veza, bilo da je ona posredna (preko značenja koje se dodeIjuje opaženoj draži) ili neposredna (ako je klasično uslovIjena). Ako postoji veza izmeñu promena u fizičkom i psihičkom stanju, verovatno se željene promene dešavaju preko njihovog opažanja i opažanja odnosa izmeñu uzroka i posledica. Pri tom, uzrok može biti misao, emocionalno stanje i telesna promena. Dokazi za vezu izmeñu duha i tela nalaze se i kod psihoanalitički orijentisanih teoretičara. Oni govore o psihosomatskoj konverziji kao mehanizmu nesvesnog kojim se psihičke tegobe pretvaraju u telesne. Posebno mesto zauzima bioenergetika u kojoj se vezi izmeñu duha i tela pridaje presudan značaj. Loven8, nadovezujući se na Rajha, navodi da je telo govor duše i osnovni cilj psihoterapije je uspostavljanje normalnih energetskih tokova preko rada na telu. Autogeni trening bez autosugestije, nasuprot svim navedenim tehnikama, počiva na odsustvu svake aktivnosti. Ako se ne radi ništa, duša i telo sami pronalaze sebe. Ipak, 7

Navedeno prema Cognitive Behaviour Therapv for Psychiatric Problems, Edited by Havvton, Keith, Salkovskis, M. Paul, Kirk, Joan and Clark, M. David, Oxford University Press, 1989, str 10—11. 8 Loven, A., Bioenergetika, Nolit, Beograd, 1984, vidi str. 83—114.

36

TEORIJSKI PRISTUP

tokom života stičemo navike. Šta se dešava kada se opustimo? Da li će se aktivirati navika? Da bi se to sprečilo, razrañen je skup postupaka kojima se otkrivaju biološki disponirana stanja i, korak po korak, počinjemo da razlikujemo navike i njih. Kada se jednom prepozna biološki disponirano stanje, primenom principa klasičnog uslovljavanja ono se usvaja i postaje nova navika. Tako se vrši reaktualizacija dispozicija. Osnovne vežbe u autogenom treningu bez autosugestije predstavljaju prepoznavanje onih biološki disponiranih stanja koja su svojstvena svim ljudima, nezavisno od pola i starosti. Izoštravanjem čula na tim stanjima, kasnije ih koristimo za prepoznavanje navika koje nisu u skladu sa unutrašnjim razvojem i za njihovo menjanje.

37

Glava 3

PRIPREMA

Vslovi "•RAZLIKUJU SE dve vrste uslova za vežbanje autogenog -^»•treninga bez autosugestije, zavisno od stepena njegove usvojenosti. U prvu spadaju oni u kojima se vrši usvajanje osnovnih vežbi a u drugu grupu oni u kojima se autogeni trening bez autosugestije primenjuje kao samorazvojna tehnika. Pošto je usvajanje osnovnih vežbi autogenog treninga bez autosugestije oblik učenja, primenjuju se ista pravila koja su svojstvena uspešnom učenju senzomotornih veština. Otuda i uslovi u kojima treba vežbati počivaju na tim pravilima. Postoje dva opšta pravila koja se odnose na uslove: 1. Isključiti ili neutralisati delovanje svih ometajućih čini laca pre i za vreme vežbanja. 2. Obezbediti za vreme vežbanja što podsticajnije uslove za usvajanje osnovnih vežbi. Pod isključivanjem ili neutralisanjem delovanja ometajućih činilaca podrazumeva se "odstranjivanje" svih uznemiravajućih draži. Ako na njihov intenzitet možemo uticati, re38

PRIPREMA

dukovaćemo ga na potreban nivo, a ako ne možemo, primenićemo neku od veština isključivanja čula. U ometajuće uslove mogu da spadaju pojačana buka, jako svetio, visoka ili niska temperatura vazduha, strujanje vazduha (naročito ako se vežba u prirodi vetar može biti velika smetnja), neprijatni mirisi, prijatni mirisi, neprijatni dodiri odeće (npr. stezanje tesne odeće i obuće), različite vrste bola i različite ometajuće misli. Teorijski, mogli bi još da budu smetnja prijatni dodiri i neprijatni i prijatni ukusi, ali u mom dosadašnjem radu nije bilo subjekata koji su se žalili na ove činioce. Osnovno uputstvo za vežbanje vežbačima nalaže da pronañu takvo mesto na kome će moći da zauzmu udoban položaj za vežbanje. Preporučuje se da to bude izdvojeno mesto u sobi ili u prirodi, do koga će dopirali što manje uznemiravajućih šumova. Ako se vežba u prirodi, neka to bude neko senovito mesto, zaklonjeno od vetra. Povlačenje u svet tišine osnovni je uslov vežbanja. Skloni smo da potražimo takvo mesto na kome neće biti nikakvih uznemiravajućih zvukova. Pošto u vežbanju usmeravamo pažnju na predmet vežbe, svaki zvuk može postati izvor ometanja. Mesto na kome nema nikakvih zvukova, ma i najtiših kao što su kucanje sata, nečije disanje u blizini ili udaljeni šum vetra u krošnjama drveća, teško je pronaći, osim ako se zavučemo u neku pećinu ili antisonarnu komoru. Da li to znači da osnovne vežbe autogenog treninga bez autosugestije (AAT) treba usvajati na jednom od ova dva mesta? Pretpostavimo da smo se zatvorili u antisonarnu komoru, ili smo pronašli takvu pećinu ili prostoriju u podrumu u koju ne dopiru nikakvi zvuči. Počinjemo da vežbamo i odjednom shvatimo da čujemo sopstveno disanje i kucanje srca. Postajemo svesni činjenice da ne možemo obezbediti valjane uslove za vežbanje. Grozničavo razmišljamo i najzad dolazi spa39


sonosna ideja: autosugestija. Pročitali smo da je dovoljno ubedljivo sebi izreći odgovarajuću naredbu i čudo će se desiti: ništa nećemo čuti. Počinjemo sa disanjem: "Od ovog trenutka, dok vežbam, disanje ne čujem", ponavljamo to nekoliko puta, ali nam disanje postaje sve glasnije. Prosto smo zaokupljeni disanjem. Razmišljamo da li smo negde napravili neku grešku i ne možemo da je otkrijemo. Pridržavali smo se uputstva o autosugestiji, slikovito smo sebe zamišljali kako nečujno dišemo. Ponovili smo u obliku naredbe želju, a desilo se ono što V. Frankl9 naziva paradoksalnom intencijom: umesto da, najzad, odstranimo ometajuće zvuke, oni postaju centar naše pažnje. Pošto ne možemo da obezbedimo tišinu, preostaje nam da se naviknemo na vežbanje u prisustvu uznemiravajućih činilaca. Verovatno je svako od čitalaca već bio zaokupljen nekim sadržajem u tolikoj meri da ništa osim toga nije postojalo. U vreme bavljenja tim sadržajem nije bio svestan čak ni sopstvenog postojanja. Naknadno, kada se misaoni proces okonča, moglo bi se obnoviti, zahvaljujući sećanju, sve što se dešavalo. Vežabnje AAT trebalo bi da bude slično ovom iskustvu. Da bi se to postiglo, nije dovoljno želeti da vežbamo. Prethodna priprema takode mora biti dovoljno odgovorna, kako bi se svest oslobodila za potpunu pripadnost predmetu vežbanja. "Oslobañanje svesti" počinje brigom za uslove vežbanja. Videli smo da bi usvajanje AAT trebalo započeti na mirnom i usamljenom mestu. Većina autora navodi da je najpogodnije mesto za vežbanje zatvorena soba, izolovana od 9

V. Frankl definiše paradoksalnu intenciju kao "... proces kojim se pacijent potiče da učini ili da zaželi da se dogodi upravo ono čega se zapravo boji." Navedeno prema Frankl, V. E., Nečujan vapaj za smislom, Naprijed, Zagreb, 1981, str. 113.

40

PRIPREMA

okolnih zvukova. Bolje je ako je zamračena. Za vreme vežbanja ne bi trebalo niko da ulazi u nju. Ne preporučuje se vežbanje uz muziku ili glasan govor. Pri zauzimanju položaja za vežbanje trebalo bi raskopčati one delove garderobe koji stežu telo, jer će kasnije to ometati uspešno vežbanje. Ako se vežba u stanu u kome ima još stanara, treba ih obavestiti i zamoliti za mir u narednih nekoliko minuta. U početku će ovo izazvati radoznalost i nepoverenje ukućana, ali će kasnije oni to prihvatiti, pogotovo kada na vežbaču primete značajne promene zahvaljujući samom vežbanju. U literaturi o autogenom treningu navodi se da pre vežbanja ne treba pušiti, piti kafu, čaj i alkoholna pića. Obrazloženje je da nervni sistem pod uticajem nikotina, kofeina i teina postaje razdražljiv, dok ga alkohol uspavljuje, što ometa vežbanje. Moje dosadašnje iskustvo je pokazalo da ne postoje značajni razlozi za ovakva upozorenja. U uputstvu za vežbanje navodim da nije potrebna nikakva posebna priprema za vežbanje. Iako mnogi autori navode da ne treba vežbati neposredno posle jela, pokazalo se da nekim vežbačima to više odgovara jer baš tada uspevaju najbolje da se opuste. Zanimljivo je na ovom mestu navesti rezultate do kojih su došli sovjetski istraživači, kada se radi o uticaju alkohola na učenje. Dobili su da nema značajne razlike u uspešnosti u učenju izmeñu grupe subjekata koja je učila dok je bila pod uticajem alkohola i grupe koja je učila isto gradivo ali pritom nije pila ništa od alkoholnih pića. Utvrñeno je da subjekti koji su učili dok su bili pod uticajem alkohola uspevaju da reprodukuju naučeno gradivo bolje ukoliko sebe dovedu u isto stanje u kome su učili. Primenjeno na usvajanje AAT, znači da vežbači koji svakodnevno konzumiraju alkohol, ako učine napor pa ga se odreknu na nekoliko sati 41


Kognitivna psihoterapija7 zasnovana je na pretpostavci da misao prethodi strahu. Činjenicu da neka promena u telu ili izvan njega takode proizvodi strah kognitivni psihoterapeuti i teoretičari tumače značenjem koje subjekt pripisuje opaženoj draži. Ipak, ako se javi bol, strah će se javiti pre misli. Takode, ako je neka vremenski i prostorno bliska draž dovoljnim brojem ponavljanja povezana sa emocionalnim stanjem, na samu pojavu te draži desiće se promena u organizmu, nezavisno od trenutne mentalne aktivnosti. Vidimo da izmeñu tela (bol) i psihe (emocionalni doživljaj) postoji veza, bilo da je ona posredna (preko značenja koje se dodeIjuje opaženoj draži) ili neposredna (ako je klasično uslovIjena). Ako postoji veza izmeñu promena u fizičkom i psihičkom stanju, verovatno se željene promene dešavaju preko njihovog opažanja i opažanja odnosa izmeñu uzroka i posledica. Pri tom, uzrok može biti misao, emocionalno stanje i telesna promena. Dokazi za vezu izmeñu duha i tela nalaze se i kod psihoanalitički orijentisanih teoretičara. Oni govore o psihosomatskoj konverziji kao mehanizmu nesvesnog kojim se psihičke tegobe pretvaraju u telesne. Posebno mesto zauzima bioenergetika u kojoj se vezi izmeñu duha i tela pridaje presudan značaj. Loven8, nadovezujući se na Rajha, navodi da je telo govor duše i osnovni cilj psihoterapije je uspostavljanje normalnih energetskih tokova preko rada na telu. Autogeni trening bez autosugestije, nasuprot svim navedenim tehnikama, počiva na odsustvu svake aktivnosti. Ako se ne radi ništa, duša i telo sami pronalaze sebe. Ipak, 7

Navedeno prema Cognitive Behaviour Therapy for Psychiatric Problems, Edited by Hawton, Keith, Salkovskis, M. Paul, Kirk, Joan and Clark, M. David, Oxford University Press, 1989, str 10—11. 8 Loven, A., Bioenergetika, Nolit, Beograd, 1984, vidi str. 83—114.

36

TEORIJSKI PRISTUP

tokom života stičemo navike. Šta se dešava kada se opustimo? Da li će se aktivirati navika? Da bi se to sprečilo, razrañen je skup postupaka kojima se otkrivaju biološki disponirana stanja i, korak po korak, počinjemo da razlikujemo navike i njih. Kada se jednom prepozna biološki disponirano stanje, primenom principa klasičnog uslovljavanja ono se usvaja i postaje nova navika. Tako se vrši rcaktualizacija dispozicija. Osnovne vežbe u autogenom treningu bez autosugestije predstavljaju prepoznavanje onih biološki disponiranih stanja koja su svojstvena svim ljudima, nezavisno od pola i starosti. Izoštravanjem čula na tim stanjima, kasnije ih koristimo za prepoznavanje navika koje nisu u skladu sa unutrašnjim razvojem i za njihovo menjanje.

37

Glava 3

PRIPREMA

Uslovi dve vrste uslova za vežbanje autogenog rtreninga bez autosugestije, zavisno od stepena njegove AZLIKUJU SE

usvojenosti. U prvu spadaju oni u kojima se vrši usvajanje osnovnih vežbi a u drugu grupu oni u kojima se autogeni trening bez autosugestije primenjuje kao samorazvojna tehnika. Pošto je usvajanje osnovnih vežbi autogenog treninga bez autosugestije oblik učenja, primenjuju se ista pravila koja su svojstvena uspešnom učenju senzomotornih veština. Otuda i uslovi u kojima treba vežbati počivaju na tim pravilima. Postoje dva opšta pravila koja se odnose na uslove: 1. Isključiti ili neutralisati delovanje svih ometajućih čini laca pre i za vreme vežbanja. 2. Obezbediti za vreme vežbanja što podsticajnije uslove za usvajanje osnovnih vežbi. Pod isključivanjem ili neutralisanjem delovanja ometajućih činilaca podrazumeva se "odstranjivanje" svih uznemiravajućih draži. Ako na njihov intenzitet možemo uticati, re38

PRIPREMA

dukovaćemo ga na potreban nivo, a ako ne možemo, primenićemo neku od veština isključivanja čula. U ometajuće uslove mogu da spadaju pojačana buka, jako svetio, visoka ili niska temperatura vazduha, strujanje vazduha (naročito ako se vežba u prirodi vetar može biti velika smetnja), neprijatni mirisi, prijatni mirisi, neprijatni dodiri odeće (npr. stezanje tesne odeće i obuće), različite vrste bola i različite ometajuće misli. Teorijski, mogli bi još da budu smetnja prijatni dodiri i neprijatni i prijatni ukusi, ali u mom dosadašnjem radu nije bilo subjekata koji su se žalili na ove činioce. Osnovno uputstvo za vezbanje vežbačima nalaže da pronañu takvo mesto na kome će moći da zauzmu udoban položaj za vezbanje. Preporučuje se da to bude izdvojeno mesto u sobi ili u prirodi, do koga će dopirali što manje uznemiravajućih šumova. Ako se vežba u prirodi, neka to bude neko senovito mesto, zaklonjeno od vetra. Povlačenje u svet tišine osnovni je uslov vežbanja. Skloni smo da potražimo takvo mesto na kome neće biti nikakvih uznemiravajućih zvukova. Pošto u vežbanju usmeravamo pažnju na predmet vežbe, svaki zvuk može postati izvor ometanja. Mesto na kome nema nikakvih zvukova, ma i najtiših kao što su kucanje sata, nečije disanje u blizini ili udaljeni šum vetra u krošnjama drveća, teško je pronaći, osim ako se zavučemo u neku pećinu ili antisonarnu komoru. Da li to znači da osnovne vežbe autogenog treninga bez autosugestije (AAT) treba usvajati na jednom od ova dva mesta? Pretpostavimo da smo se zatvorili u antisonarnu komoru, ili smo pronašli takvu pećinu ili prostoriju u podrumu u koju ne dopiru nikakvi zvuči. Počinjemo da vežbamo i odjednom shvatimo da čujemo sopstveno disanje i kucanje srca. Postajemo svesni činjenice da ne možemo obezbediti valjane uslove za vezbanje. Grozničavo razmišljamo i najzad dolazi spa39


sonosna ideja: autosugestija. Pročitali smo da je dovoljno ubedljivo sebi izreći odgovarajuću naredbu i čudo će se desiti: ništa nećemo čuti. Počinjemo sa disanjem: "Od ovog trenutka, dok vežbam, disanje ne čujem", ponavljamo to nekoliko puta, ali nam disanje postaje sve glasnije. Prosto smo zaokupljeni disanjem. Razmišljamo da li smo negde napravili neku grešku i ne možemo da je otkrijemo. Pridržavali smo se uputstva o autosugestiji, slikovito smo sebe zamišljali kako nečujno dišemo. Ponovili smo u obliku naredbe želju, a desilo se ono što V. Frankl9 naziva paradoksalnom intencijom: umesto da, najzad, odstranimo ometajuće zvuke, oni postaju centar naše pažnje. Pošto ne možemo da obezbedimo tišinu, preostaje nam da se naviknemo na vežbanje u prisustvu uznemiravajućih činilaca. Verovatno je svako od čitalaca već bio zaokupljen nekim sadržajem u tolikoj meri da ništa osim toga nije postojalo. U vreme bavljenja tim sadržajem nije bio svestan čak ni sopstvenog postojanja. Naknadno, kada se misaoni proces okonča, moglo bi se obnoviti, zahvaljujući sećanju, sve što se dešavalo. Vežabnje AAT trebalo bi da bude slično ovom iskustvu. Da bi se to postiglo, nije dovoljno želeti da vežbamo. Prethodna priprema takoñe mora biti dovoljno odgovorna, kako bi se svest oslobodila za potpunu pripadnost predmetu vežbanja. "Oslobañanje svesti" počinje brigom za uslove vežbanja. Videli smo da bi usvajanje AAT trebalo započeti na mirnom i usamljenom mestu. Većina autora navodi da je najpogodnije mesto za vežbanje zatvorena soba, izolovana od 9 V. Frankl definiše paradoksalnu intenciju kao "... proces kojim se pacijent potiče da učini ili da zaželi da se dogodi upravo ono čega se zapravo boji." Navedeno prema Frankl, V. E., Nečujan vapaj za smislom, Naprijed, Zagreb, 1981, str. 113.

40

PRIPREMA

okolnih zvukova. Bolje je ako je zamračena. Za vreme vežbanja ne bi trebalo niko da ulazi u nju. Ne preporučuje se vežbanje uz muziku ili glasan govor. Pri zauzimanju položaja za vežbanje trebalo bi raskopčati one delove garderobe koji stežu telo, jer će kasnije to ometati uspešno vežbanje. Ako se vežba u stanu u kome ima još stanara, treba ih obavestiti i zamoliti za mir u narednih nekoliko minuta. U početku će ovo izazvati radoznalost i nepoverenje ukućana, ali će kasnije oni to prihvatiti, pogotovo kada na vežbaču primete značajne promene zahvaljujući samom vežbanju. U literaturi o autogenom treningu navodi se da pre vežbanja ne treba pušiti, piti kafu, čaj i alkoholna pića. Obrazloženje je da nervni sistem pod uticajem nikotina, kofeina i teina postaje razdražljiv, dok ga alkohol uspavljuje, što ometa vežbanje. Moje dosadašnje iskustvo je pokazalo da ne postoje značajni razlozi za ovakva upozorenja. U uputstvu za vežbanje navodim da nije potrebna nikakva posebna priprema za vežbanje. Iako mnogi autori navode da ne treba vežbati neposredno posle jela, pokazalo se da nekim vežbačima to više odgovara jer baš tada uspevaju najbolje da se opuste. Zanimljivo je na ovom mestu navesti rezultate do kojih su došli sovjetski istraživači, kada se radi o uticaju alkohola na učenje. Dobili su da nema značajne razlike u uspešnosti u učenju izmeñu grupe subjekata koja je učila dok je bila pod uticajem alkohola i grupe koja je učila isto gradivo ali pritom nije pila ništa od alkoholnih pića. Utvrñeno je da subjekti koji su učili dok su bili pod uticajem alkohola uspevaju da reprodukuju naučeno gradivo bolje ukoliko sebe dovedu u isto stanje u kome su učili. Primenjeno na usvajanje AAT, znači da vežbači koji svakodnevno konzumiraju alkohol, ako učine napor pa ga se odreknu na nekoliko sati 41


pre vežbanja, neće vežbati uspešnije, već manje uspešno, jer njihovo prirodno stanje nije bez alkohola u krvi, već sa njim.

Položaji Svaki položaj u kome vežbač može da se opusti i uspešno vežba dobar je. AAT je proces u kome svi vežbači počinju na isti način, ali su ishodi različiti. Verovatno ne postoje dva iskusna vežbača koji na isti način vežbaju i doživljavaju AAT. To se vidi već kod izbora položaja za vežbanje. Ipak, pošto se ovde daje uputstvo za početnike u vežbanju, navešću nekoliko osnovnih položaja koji su za autogeni trening postali tradicionalni. Medu njima ni jedan nije bolji od drugih. Postoje samo neki praktični razlozi koji daju prednost jednima u odnosu na druge položaje. J. H. Šulc je, živeći i radeći u Berlinu, na početku ovog veka, imao priliku da posmatra na ulicama, zakrčenim konjskim zapregama umesto automobilima, kočijaše koji, umesto taksista, čekaju na svojim kočijaškim sedištima putnike. Pošto je čekanje ponekad bilo dugo a zarada mala, trebalo je na poslu provesti i više od celog dana. Umor je dolazio iznenada, opuštajući kočijašu ramena, sklapajući mu oči i spuštajući mu glavu na grudi. Šulc je uočio da svi kočijaši zauzimaju isti, opušteni položaj i zaključio da je to prirodni, spontani sedeći položaj, u kome se telo najbolje odmara. On ga je nazvao položajem kočijaša. Ovaj položaj je pogodan za vežbanje na stolici bez naslona. Prikazan je na slici br. 1. Vidimo da su noge vežbača razmaknute, sa stopalima blago okrenutim napolje. Butine i potkolenice zaklapaju prav ugao. Telo je opušteno a glava slobodno visi na grudima. Ruke leže na butinama, sa šakama izmeñu nogu. Kod 42

PRIPREMA

SI. l — Položaj kočijaša

ovog položaja važno je pronaći takav ravnotežni položaj u kome neće biti posebno angažovani mišići za održavanje uspravnog položaja tela. Do ovoga se dolazi vežbom. Ono što nam u početku izgleda nedostižno, jer nismo sigurni da li 43


dobro radimo, vremenom postaje položaj kome se spontano vraćamo uvek kada želimo da se odmorimo. Kod nekih vežbača u ovom položaju se javljaju smetnje u disanju. Kod drugih bolovi u vratu i leñima. Za njih je bolje

SI. 2 — Položaj faraona 44

PRIPREMA

da vežbaju sa podignutom, uspravnom glavom. To se naziva "faraonski položaj", što je prikazano na slici broj 2. Položaj u fotelji je sledeći. Vežbač se udobno zavali u fotelju, glavu i leda nasloni na naslon, dok ruke mirno leže na rukohvatima. Noge su opuštene, blago rastavljene, stopala slobodno leže na podu. Ako je naslon na fotelji nizak, glava je uspravna, kao u "faraonskom položaju". Ovaj položaj je prikazan na slici broj 3.

SI. 3 — Položaj u fotelji

U ležećem položaju vežbač leži na leñima. Ruke i noge su ispružene. Noge su blago rastavljene tako da se meñusobno ne dodiruju. Ruke su odmaknute od tela. Šake mogu 45


biti okrenute nagore, nadole ili ležati sa strane. Svako pronalazi položaj koji mu najviše odgovara. Glava bi trebalo da leži vodoravno, bez jastuka. I ovde, meñutim, postoje izuzeci. Ako neko ima vrtoglavicu i osećaj da mu je glava zavaljena, treba da upotrebi jastuk. Varijanta ovog položaja je sa polusavijenim nogama u kolenima. Moguće je da mišići u listovima, butinama i stomaku ne mogu da se opuste. U ovom slučaju je preporučljivo staviti valjak sačinjen od umotanog ćebcta ispod kolena. Mišići će se opustiti. Ako ne odmah, to će se desiti tokom pripreme za vežbanje. Ležeći položaj je prikazan na slici broj 4.

SI. 4 — Ležeći položaj

Osim navedenih, pogodan je svaki od položaja za meditaciju iz joge. Ovo važi samo za trenirane joga-vežbače, jer ostali će se u tim položajima više umoriti nego opustiti.

Isključivanje čula Jedna od novina u odnosu na dosadašnje varijante autogenog treninga u AAT je uvoñenje pripreme za vežbanje. Ona se satoji u davanju uputstva za isključivanje čula od svih uznemiravajućih draži, vežbanju isljučivanja čula (u jogi 46

PRIPREMA

poznatom kao "pratiahara") i vežbanjima psihofizičkog opuštanja, sa ciljem da se za usvajanje prve vežbe AAT svi vežbači dovedu u slično psihofizičko stanje. Pošto različiti vežbači primenjuju različite postupke za dovoñenje sebe u stanje psihofizičke smirenosti, ovde će se nabrojati, kao i kod položaja za vežbanje, nekoliko tehnika psihozifičkog opuštanja. Tako će svako moći da izabere onu koja mu više odgovara. Vežba isključivanja čula počinje zauzimanjem položaja za vežbanje. Većina vežbača spontano, pre početka vežbanja zatrvara oči. Bolje je vežbati zatvorenih očiju, je se tako smanjuje broj mogućih uznemiravajućih draži. Ako neki vežbači ne mogu da vežbaju zatvorenih očiju, na tome ne treba insistirati. Takvim vežbačima sam objašnjavao da treba da gledaju u prazno, najbolje u vazduh ispred sebe. Iako K. Šervud10 navodi da bi za postizanje alfa moždanog ritma trebalo gledati iza predmeta, ja to ne preporučujm početnicima, jer se pokazalo da oni tako mogu da gledaju samo na kratko, da bi već posle nekoliko sekundi bili dekoncentrisani spontanim vraćanjem pogleda na predmet iza koga su koncentrisali pogled. Pomoćno sredstvo za vežbanje otvorenih očiju je, kad god je moguće, gledanje u jednobojan, najbolje beo zid. Tada ništa neće odvlačiti pažnju. Isključivanje čula odvija se preko prihvatanja svih uznemiravajućih draži na koje ne možemo da utičemo. Najznačajniji su zvuči, naročito ako su ponavljajući ili neprekidni. Ako, npr. sedimo u prostoriji u kojoj se čuje kucanje starinskog sata koji ne može da se zaustavi, usmerićemo pažnju na njegovo tik-tak i puštati da nam celokupna svest bude ispunjena tim zvukom. Odlučićemo da ga pratimo neprekidno i da se poistovetimo sa njim. Primetićemo da posle 10 Detaljnije o ovome vidi u Shenvood, Kcilh, Umijeće iscjeljivanja, Samobor, 1986.

47


izvesnog vremena naše misli idu drugim pravcem, ne čujemo sat, ali smo zaokupljeni drugim sadržajima. To je znak za početak vežbanja. Kod mnogih vežbača se desilo da, iako su se pridržavali ovog uputstva, nisu uspevali da se opuste. Kucanje sata im je bilo nepromostiva prepreka. Takvima sam davao dodatno uputstvo da pažnja na kucanje sata ne bude aktivna. Oni ne treba da se trude da čuju sat, već njegove zvuke da propuštaju kroz sebe, ni slušajući ni ne slušajući. Ovo je vežbačima sa visoko razvijenim logičko-linearnim mišljenjem, kojima ne postoje stvari "po sebi" već kao deo uzročno-posledičnog niza, bilo nejasno. Insistirali su na objašnjenju izraza "ni slušajući ni ne slušajući". Znao sam da se objašnjenje nalazi u području logički-linearno teško objašnjivog i navodio sam analogiju: slušanje zvuka na ovaj način je kao kada zamislimo da smo voda kroz koju prolaze sunčevi zraci. Nasuprot tome, svest-voda u koju padaju zvuči kao kamičci biva neprekidno uznemiravana. Ako bacimo kamen u vodu, ona će se zatalasati. Ako kroz nju propustimo zrak svetlosti ona će ostati nepromenjena. Tačnije, promena će trajati onoliko koliko traje svetlost. Isto je i sa slušanjem: ako propuštamo zvuke kao zrake svetlosti, oni će, ne uznemiravajući nas, prolaziti kroz naša čula. Kasnije, ovim vežbačima-skepticima bilo je neshvatljivo da su insistirali na objašnjenju nečega što je toliko živo da se svoñenjem na opis gubi. Vidimo da je opšti postupak isljučivanja čula upravo u prihvatanju svih draži koje prelaze prag osetljivosti čula. Zauzevši položaj za vežbanje, treba da pokušamo da otkrijemo sve zvuke kojima smo okruženi. Pretvaramo se u detektiva koji sistematski pretražuje okolinu. Stav u kome se nalazimo, ili bar kome težimo, je stav mačke koja vreba plen: opušten ali spreman na skok. Pretražujući okolinu nastojaćemo da uočimo i ono što nam je na prvi pogled 48

PRIPREMA

nedostupno. Traganje za jedva primetnim dražima potisnuće one intenzivnije i nametljivije. Uronićemo u svet za koji smo verovali da je svet tišine. Primeticemo da tiši zvuči postaju jači i da oni više ometaju pažnju i misli. Pronicanje u svet skrivenih draži zahtevaće od nas sve budniju pažnju. Uskoro ćemo postati svesni da se nalazimo u svetu bez zvuka jer su nam misli krenule drugim pravcem. Kada to prepoznamo, počećemo sa vežbanjem. Naveli smo primer sa zvucima jer je sa njima najteže. Ostala čula se isključuju lakše. Ako npr. osetimo neki intenzivan miris, prepustićemo mu se sa željom da nas potpuno preplavi. Udahnućemo ga nekoliko puta punim plućima i dozvoliti da se razlije po nama. Potražićemo zatim druge mirise koji se nalaze ispod glavnog. Pokušaćemo da ih razložimo na one od kojih se sastoje. Ma koliko se trudili da ih osetimo snažnije, uočićemo da postaju sve slabiji i da se postepeno gube. I pre nego što potpuno iščeznu, naše misli krenuće drugim putevima. Kada shvatimo da više nismo obuzeti mirisima, zapitaćemo se da li nas još nešto uznemirava ili možemo da počnemo sa vežbanjem. Pripremne vežbe Kada isključimo čula, naša svest biće zaokupljena mislima. Dok jedni mogu da upravljaju sopstvenim mislima, drugima upravljaju misli. Isključivanje čula je samo prvi korak u postizanju potpune psihofizičke opuštenosti. Moguće je da čak ni vežbe za isključivanje čula ne daju na početku očekivane rezultate. Kako preći prag koji se nalazi izmeñu onih kojima upravljaju misli i onih koji upravljaju mislima. 49


S. Sarasvati11 u knjizi "Joga nidra" opisuje postupak ulaska u hipnagogno stanje svesti koji je nazvao "kruženje svesti". Analizirao sam ovaj postupak, uporedio ga sa dostignućima u fiziologiji i fiziološkoj psihologiji, primenio na njega psihologiju učenja i prilagodio ga cilju — postizanju potpune psihofizičke opuštenosti i izoštravanju čula, i počeo da primenjujem pre jedne decenije u pripremi vežbača za autogeni trening. Pokazalo se da je ova tehnika dostupna većini vežbača kao tzv. instant-relaksaciona metoda, pod uslovom da se usvoji pod vodstvom iskusnog voditelja. Takode, pokazalo se da je za usvajanje "kruženja svesti" potrebno oko 13 uzastopnih vodenih seansi. Razmak izmeñu dve uzastopne seanse ne bi trebalo da je veći od 7 dana. Za "kruženje svesti" zainteresovao sam se pokušavajući da resim problem upravljanja mislima. Činjenica da donošenje odluke o upravljanju mislima daje upravo suprotne rezultate, jer misli počinju da divljaju i postaju košmar, proizvodeći sve veći psihofizički nemir, navela me je na ideju da bi trebalo pronaći niz sadržaja preko kojih bi pažnja mogla da klizi, a pri tom da se ne prekine. Vežbe koncentracije na jedan prost čulni sadržaj nisu bile dostupne svima. Većina ne može na početku dugo da drži pažnju prikovanu za samo jednu stvar, bilo da se radi o realnom predmetu ili njegovoj zamišljenoj slici. "Kruženje svesti" bilo je pravo rešenje, provereno u praksi. Trebalo ga je samo prilagoditi novom cilju. U čemu se sastoji ova vežba? S. Sarasvati navodi da se kruženje svesti ne može izvoditi u sedećem već samo u ležećem položaju. Pokazalo se da ova tvrdnja nije tačna, jer je većina vežbača uspevala lako da ovlada njome vežbajući u "položaju kočijaša" ili "položaju faraona". Od vežbača se traži da se nameste udobno, da 11 Sarasvrati, Svvami Satyananda, Joga Nidra, NIPRO Partizan, Beograd, 1984, str. 35—37 i 60.

50

PRIPREMA

opuste telesne mišiće koliko mogu. Ako su neki od mišića napeti, treba da ih stegnu pa potom opuste i osete kako se dalje sami opuštaju. Kruženje svesti počinje od usmeravanja pažnje na desnu ruku. Vežbači treba da slušaju glas voditelja, koji saopštava da za sve vreme vežbanja treba da ostanu potpuno budni. Obaveštava ih da će imenovati pojedine delove tela a njihov zadatak je da te delove prepoznaju, osete ili slikovito zamisle. Dalje uputstvo izgleda ovako: "Pažnja je na vašoj desnoj ruci. Pazite, govoriću brzo. Nastojte da osetite, prepoznate ili slikovito zamislite svaki vaš deo tela koji budem imenovao (kratka pauza)... Palac na ruci, kažiprst, srednji prst, domali, mali prst, dlan, nadlanica, zglob, podlaktica, lakat, nadlaktica, desno rame, pazuho, desna strana struka, kuk, butina desne noge, koleno, potkolenica, članak, peta, stopalo, palac na nozi, drugi prst, treći, četvrti prst, mali prst. Pažnja prelazi na levu stranu tela. Leva ruka, palac na ruci...". Na isti način se imenuju delovi tela na levoj strani, zatim dolaze leda, glava, prednji deo tela i na kraju se imenuju veći delovi tela i spajaju u celinu. Redosled imenovanja odgovara onome koji se nalazi u kori velikog mozga kao skup senzomotornih centara za te delove tela. Za usvajanje ove relaksacione metode neophodno je, videli smo, nekoliko uzastopnih kontrolisanih seansi. Pokušavali su preduzimljiviji vežbači da usvoje "kruženje svesti" samostalno, ali je to samo povećalo njihovu uznemirenost. Ako pre vežbanja nisu bili uznemireni, napetost u njima je rasla i prekidali su vežbanje. Ovo se objašnjava prisilnim deljenjem pažnje na dva dela. Jedan deo je onaj koji brine o redosledu imenovanja a drugi onaj koji zamišlja. Pošto svaka podeljena pažnja neprekidno balansira izmeñu dva pola, bez mogućnosti da se prikloni bilo kome od njih, svest je stalno napeta. Ovo se rešava tako što voditelj dovoljan broj puta 51


"provede" vežbače po pojedinim delovima tela dok redosled ne postane automatizovan. Stvara se uslovni refleks već na samu pomisao da ćemo vežbati i, zahvaljujući principima asocijacije po dodiru i generalizacije, svest neizbežno prelazi poznatu putanju. Na ovom mestu treba da napomenem da nije bez značaja nabrajanje delova tela onim redosledom kojim su oni predstavljeni u mozgu. Ako imenovanjem jednog dela tela taj deo i osetimo, osećaj će proizvesti aktivaciju odgovarajućeg centra u kori velikog mozga. Nadraženi deo kore će, zahvaljujući principu generalizacije, proizvesti povećanu osetljivost u susednim centrima. Imenovanje onog dela koji je predstavljen susednim centrom proizvešće istu vrstu nadražaja. Tako će, deo po deo, svi imenovani senzomotorni centri u kori velikog mozga imati istu vrstu nadražaja i proizvoditi iste moždane talase. Ti talasi će biti sinhronizovani. Pošto je vežbač opušten, zatvorenih očiju, počeće da dominiraju sinhronizovani alfa moždani talasi, što predstavlja početak hipnagognog stanja svesti. Uočio sam da pojedini vežbači za vreme "kruženja svesti" zaspe ili im misli odlutaju i tako izgube kontakt sa voditeljem. Pretpostavio sam da bi to moglo da bude još veći problem kada počnu samostalno da vežbaju. Otuda sam na polovini vežbe, kod imenovanja pojedinih delova lica, tražio od vežbača da svaki put menjaju redosled imenovanja, kako bi povisili nivo sopstvene budnosti. Pošto su posle lica delovi tela imenovani svaki put istim redosledom, ovo nije umanjilo relaksacionu vrednost "kruženja svesti" ali je doprinelo povišavanju i održavanju nivoa budnosti. Dok ne usvoje vežbu kruženja svesti, vežbači su kao pripremu za vežbu kod kuće dobij ali posebna uputstva koja su mogli i kasnije da koriste. Obično sam na prvom, uvodnom času objasnio nekoliko relaksacionih tehnika koje su se mogle primenjivati bez uvežbavanja. 52

PRIPREMA

U prvoj grupi nalaze se vežbe brojanja. U narodu postoji verovanje da je pouzdan lek za brzo zaspivanje, ako patite od nesanice, brojanje zamišljenih ovaca na zemišljenoj livadi. Koliko taj"lek" može biti pogrešan pokazuje i razgovor voden u čekaonici jedne novosadske ambulante: — Šta te je dovelo ovamo? — Ne mogu uveče da zaspim. — Zašto ne brojiš ovce. Ja tako zaspim svako veče. — Pokušavao sam, ali mi ne ide. Do koliko ti brojiš? — Obično do pola tri. Brojanje kao vežba pozajmljeno je iz pripremnih vežbi za zen-meditaciju. Od vežbača se traži da usmeri pažnju na sopstveno disanje, da prati udisaje i izdisaje. Svaki udisaj i izdisaj zajedno predstavljaju jednu celinu. Disanje se broji od jedan do deset i nazad, i tako se stalno ponavlja. Ako vežbaču pažnju odvuku neke druge misli i postane svestan da više ne broji sopstveno disanje, to je pouzdan znak da se dovoljno opustio i da može početi sa vežbanjem, izuzev ako nije pod uticajem neke strepnje. Tada treba da se vrati na brojanje disanja na opisani način, od početka, sve dok ne oseti da je potpuno smiren i spreman za vežbanje. Ovo neće potrajati duže od pet minuta. Pokazalo se da i najtvrdokorniji strahovi i stresovi bivaju privremeno odstranjeni ovom vežbom i vežbači su spremni za AAT Izuzetak u primeni ove vežbe čine osobe koje imaju smetnje sa disanjem. Njima se preporučuje polučasovna šetnja. Sovjetski istraživači su pronašli da pešačanje kojim se za pola sata prede dva do tri kilometra oslobaña od stresa u tolikoj meri da se može pristupiti vežbanju AAT. Izveštaji mojih polaznika tečaja su ovo potvrdili. Uslov za opuštanje tokom polučasovne šetnje je istovremeno praćenje ritma disanja i koraka i pronalaženje njihovog sklada. 53


Na kraju, navodim i jednu vežbu za čije otkriće su zaslužni kognitivni psihoterapeuti. Opisuju je Clark i SJialkovvskis12 kao tehniku koja pomaže u smirivanju pacijenata koji se nalaze u akutnom strahu. Od vežbača se traži da pokuša da se seti svih predmeta kojima je okružen. Nabrajanje predmeta, što istovremeno predstavlja vezivanje pažnje, dovodi do smirivanja. Posle toga može se pristupiti usvajanju osnovnih vežbi AAT. Princip na kome počiva priprema za vežbanje, iako se radi o meñusobno različitim vežbama, predstavlja vezivanje pažnje za neki neutralni sadržaj. To znači da treba voditi računa o razlozima zbog kojih se neko opredelio za AAT. Ako se radi npr. o nekoj fobiji, treba paziti da se pripremnom vežbom ona ne isprovocira, odnosno da se odabere stvarno neutralni sadržaj kao predmet vezivanja misli, a ne sadržaj za koji se voditelju ili psihoterapeutu učini da je neutralan. Otuda je neophodno obaviti prethodni razgovor sa svim polaznicima tečaja AAT i proniknuti u njihove motive za vežbanje. Ako se što češće vežba u istom položaju, usvajanje AAT će biti uspešnije. To ne znači da je najbolje primeniti pložaj kočijaša, jer se on može koristiti u svakoj prilici, već treba izabrati, za vreme usvajanja osnovnih vežbi, onaj položaj koji se najčešće može koristiti. Za večernje vežbanje se preporučuje ležeći položaj. Kasnije, kada se AAT usvoji, dolazi uvežbavanje svih položaja. Vežbanje na istom mestu ima istu vrednost kao i izbor položaja, ali samo dok traje usvajanje osnovnih vežbi. Kao što se učenicima preporučuje da imaju kutak u kući na 12

Clark, David M., Anxiety states: panic and generalized anxiety, navedeno u Cognitive Behaviour Therapy for Psvchiatric Problems, Oxford University Press, 1989, str. 89—90.

54

PRIPREMA

kome će učiti i raditi domaće zadatke dok ne razviju radne navike, tako se i vežbačima preporučuje da, dok ne ovladaju osnovnim vežbama, nastoje da vežbaju na istom mestu. Kasnije se traži suprotno, uvežbavanje AAT na različitim mestima, jer je smisao vežbanja postizanje prirodnog stanja opuštenosti, nezavisno od mesta, položaja i vremena vežbanja. Od čega zavisi uspeh u vežbanju Navodeći da treba razlikovati učenje AAT od njegove primene kao samorazvojnc tehnike, nameravao sam da to upotrebim kao kriterijum za otkrivanje činilaca od kojih zavisi uspešnost u usvajanju osnovnih vežbi AAT Videli smo da se u velikoj meri na uspeh može uticati valjanom pripremom za vežbanje. Osim što, kako navodi Lindemann13 treba redovno vežbati, bržem i uspešnijem usvajanju osnovnih vežbi mogu doprineti i drugi činioci. Utvrñeno je da učestalost vežbanja doprinosi uspehu, ali samo do izvesne granice. Brže se usvajaju osnovne vežbe ako se vežba četiri puta dnevno. Češće vežbanje od ovoga ne doprinosi povećanju uspešnosti. Ako se vežba rede od dva puta dnevno, a naročito ako se vežba neujednačeno, napreduje se znatno sporije. Obično se preporučuje da se vežba tri puta u toku dana: ujutro, u podne i neposredno pre spavanja. Pokazalo se da je za usvajanje osnovnih vežbi najznačajnije večernje vežbanje jer tada efekti vežbanja ne bivaju prekriveni novim dnevnim sadržajima, već se produbljuju za vreme sna. Ovo je zasnovano na činjenici da se 13

Lindemann, H., Autogeni trening, Prosvjeta, Zagreb, 1983, str. 59—

61.

55


najbolje pamti gradivo koje se uči pred spavanje14. Pošto usvajanje AAT predstavlja vrstu učenja, najbolje je primeniti pravila uspešnog učenja, a jedno od njih je i učenje pre spavanja. V. Gruden15 navodi da vežbači kojima iz prvog puta ne uspe vežba treba da sačekaju pet minuta, da razmotre kako su vežbali, pronañu razlog neuspeha i pokušaju ponovo. Ako ni tada ne uspeju, ne treba više da pokušavaju već da sačekaju sledeći termin za vežbanje. Obrazloženje je da neuspešni pokušaji mogu povećati nezadovoljstvo i razviti otpor prema vežbanju. Neki od mojih vežbača su me pitali šta da rade kada imaju intenzivnu potrebu da pokušavaju sve dok ne uspeju, jer prekid kod njih dovodi do trajne napetosti. Pravili smo zajedničke eksperimente i ni jednom veći broj ponovljneih pokušaja, ako je konačno vežba urañena uspešno, nije dovodio do povećanja već naprotiv, do smanjenja napetosti. Ovo bi se moglo objasniti potrebom za dovršavanjem geštalta čemu u prilog ide i tzv. Zeigarnik efekat16. Ako vežbači tek uspešno odvežbanu vežbu doživljavaju kao celinu i ako imaju potrebu da ponavljaju pokušaje sve dok ne odvežbaju, smatram da ih ne treba u tome sprečavati. Za ostale, koji već sam pokušaj vežbanja doživljavaju kao celinu, ovo ne važi. Oni neće imati potrebu za ponavljanjem vežbe. 14

Prema teoriji retroaktivne inhibicije zaboravljanje je aktivan proces u kome se prethodno naučeno gradivo brže zaboravlja ako neposredno po okončanju učenja biva prekrivano novim sadržajima. Period kratkotrajne memorije traje oko jedan sat, jer je toliko potrebno da se novoformirani tragovi učenja učvrste. 15 Gruden, V, Vježbom do sreće, SNL, Zagreb, 1985. 16 Bluma Zeigarnik je 1925. godine ovaj efekat definisala kao napetost nervnog sistema usled započete ali osujećene aktivnosti. Ispoljava se na dva načina: poboljšava pamćenje i razvija potrebu za dovršavanjem zapo čete aktivnosti.

56

Glava 4

OSNOVNE VEZBE

Opušten sam i smiren autogenom treningu osnovne ve-žbe use usvajaju, klasičnom u stanju opuštenosti. Svako vežbanje počinje ŠULCOVOM

zamišljanjem opuštenosti celog tela. Pretpostavlja se da su duh i telo neraskidivo povezani i da se opuštanjem tela može postići i duhovna smirenost. Od vežbača se tražilo da izgovore u sebi rečenicu "potpuno sam miran". Kasnije, zavisno od voditelja tečaja autogenog treninga i iskustva koje je sticao, ova rečenica se menjala. Tako npr. V. Gruden koristi rečenicu "Mir, potpuni mir" a Lindemann umesto reci "potpuno" savetuje da se koristi reč "savršeno", što već pripada govornoj modi u Nemačkoj, pa rečenica za "proizvoñenje" smirenosti kod njega glasi "Savršeno sam miran". Problem praktičnog vežbanja iz prevedenih tekstova, naročito ako se radi o primeni konkretnih, autosugestivnih uputstava, postaje sve više izražen. Značenje, koje zavisi od prevodioca a ne od autora, postaje luč za osvetljavanje nekog drugog puta, a ne onog koji izvorno učenje preporučuje. Zato je bolje, ako već želimo da primenimo uputstva iz neke knjige, da se oslonimo na izvorni, domaći tekst ili da učimo tehniku na jeziku na kom je i autor pisao. 57


U prilog ovome ide i analiza uputslva za opuštanje na početku autogenog treninga. Pošto se osnovne vežbe mogu usvajati samo iz stanja psihofizičke smirenosti, cilj je da se postigne prirodna smirenost i opuštenost a ne stanje koje podrazumevamo pod rečju "mir" ili "mirnoća". Ako bismo koristili izraz "Potpuno sam miran", to može da znači "potpuno sam poslušan", ili "potpuno sam smiren". Reč "smiren" više ukazuje na odsustvo uznemirenosti, dakle više je zasićen značenjem koje se odnosi na psihičko nego na telesno stanje, dok reč "opušten" više ukazuje na telo. Tako izraz "Poptuno sam miran" ne mora dovesti do psihofizičke opuštenosti. U razgovorima sa polaznicima tečaja kao i u jednom istraživanju na 150 subjekata, provcravao sam značenje reci koje se koriste u uputstvu za opuštanje. Rezultati su pokazali da je najopravdanije koristiti reci "opušten" za opis opuštenosti tela i "smiren" za opis duhovnog stanja. Ipak, pokazalo se da kod nekih ispitinanika ni ovo značenje nije do kraja takvo. Otuda sam uvek kod vežbača AAT insistirao da ne počinju sa opisom nepostojećeg stanja, odnosno da ne opisuju opuštenost i smirenost ako to ne opažaju. Relaksacione vežbe koje spadaju u pripremu za vežbanje upravo bi trebalo da omoguće vežbačima da doñu do sopstvenog stanja psihofizičke opuštenosti. Kroz izoštravanje čula pomoću kruženja svesti i "pratiahare" osposobljavaju se da opaze i najfinije nijanse opuštenosti i smirenosti. Savetovao sam im da, tek kada budu sigurni da su prepoznali svako od navedenih stanja to opišu rečenicom "Opušten sam i smiren", odnosno za osobe ženskog pola "Opuštena sam i smirena". Dovoljno je jednom opisati ovo stanje. Kasnije, tokom vežbanja osnovnih vežbi, proverava se da li je vežbač opušten i smiren. Svaka od osnovnih vežbi samo produbljuje stanje psihofizičke opuštenosti pa ne bi trebalo da se to stanje izmeni. Ako do toga ipak doñe, voditelj 58

OSNOVNE VEŽBE

tečaja će u svakom konkretnom slučaju znati šta treba da učini. Pripremajući se za usvajanje osnovnih vežbi, neki vežbači počinju da osećaju intenzivnu težinu u rukama, nogama i očnim kapcima. Kod nekih se javi spontano potreba da opuste bradu. U kruženju svesti, kod imenovanja pojedinih delova lica, produbljuje se osećaj telesne opuštenosti i to može dovesti do potrebe da se promeni položaj tela jer se ponekad javlja strah koji je posledica procene da voditelj manipuliše vežbačima. Takvoj potrebi se ne treba opirati. Ako se povisi nivo budnosti, manipulacija nije moguća. Cesto će pomeranje prsta na ruci razuveriti uplašene da su u tuñoj vlasti. Već posle prve seanse strah se gubi, jer vežbači, kroz lično iskustvo, saznaju da uputstvo da ostanu za sve vreme vezbanja potpuno budni služi prepoznavanju njihovih prirodnih stanja a ne manipulaciji. Za postizanje stanja opuštenosti i smirenosti veliki značaj ima položaj tela. Od vežbača se na početku vezbanja traži da zauzmu što udobniji položaj i da pažljivo provere da li ih nešto ometa u udobnom sedenju ili ležanju. Poznato je da nepokretnost produbljuje osećaj telesne opuštenosti samo ako su telesni mišci u stanju mirovanja. Ponekad se dešava da nije moguće neke mišiće opustiti. V. Rajh17 govori o telesnom, odnosno mišićnom oklopu kao izrazu i posledici psihičkog stanja. Šeldon18 je razvio teoriju ličnosti koja počiva na telesnoj konstituciji, koja se formira tokom života i odražava psihu. I mnogi drugi autori veliki značaj pridaju telesnim obeležjima, formiranim tokom života. Ako to znamo, jasno je da se opuštenost i smirenost teško mogu do 17

Reich, W, Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb, 1982, str. 290—303 i 316—334. 18 Navedeno prema !!>,;, K. i Lindzi, G., Teorije ličnosti, Nolit, Beo grad, 1983, str. 450—482.

59


kraja postići. Iako su zgrčeni mišići u mišićnom oklopu izraz formiranih osobina ličnosti, oni ne odražavaju prirodno stanje organizma već ga sputavaju u njegovom razvoju. Ako uspemo kroz AAT da se oslobodimo mišićnog oklopa, tek ćemo početi da spoznajemo mogućnosti sopstvenog budućeg razvoja. Zato se o AAT ne govori samo kao o relaksacionoj već i samorazvojnoj tehnici. Iskusni vežbači AAT (oni koji vezbaju duže od godinu dana) saopstavaju da su uspeli tek posle nekoliko meseci vežbanja da prepoznaju sopstveni mišićni oklop i to uporeduju sa prepoznavanjem najtiših zvukova u "pratiahari" koji vode do tišine. To znači da opuštenost i smirenost, do kojih se dolazi na početku vežbanja, samo izgledaju kao stanje duboke prirodne relaksacije. Kada ne bi bilo tako, osnovne vežba AAT bile bi nepotrebne. U prilog ovome govori i istraživanje izvršeno u Španiji19. Cilj u istraživanju je bio da se proveri uspeh u opuštanju primenom četiri relaksaciona postupka: 1. 2. 3. 4.

Progresivne mišićne relaksacije, Autogenog treninga, Hipnoze i Opuštanje u budnom stanju.

Stepen opuštenosti kod sve četiri grupe subjekata je meren električnim otporom kože, pomoću galvanometra. Dobijeno je da autogeni trening i progresivna mišićna relaksacija značajno bolje opuštaju od hipnotičke relaksacije i običnog opuštanja. 19

Miguel Tobal, Juan J. & Garcia Fernandez-Abascal, Enrique, Electrodermal measurements od different relaxation techniques. Informes del Departamento del Psicologia General, 1980. (Nov.), Vol. 4 (8), str. 209— 220.

60

OSNOVNE VEŽBE

Kroz uvežbavanje opuštenosti i smirenosti svakodnevno se razvija sposobnost organizma da uspostavlja to stanje. Stresovi su sastavni deo života. Poznato je njihovo pogubno dejstvo po zdravlje savremenog čoveka. Osim različitih psihičkih tegoba javlja se i niz telesnih oboljenja na koja je ukazao Šulc. On je zbog psihosomatskih poremećaja i tragao za relaksacionom tehnikom koja bi pomogla obolelima. Ovo u današnje vreme važi u još većem stepenu. Rasterećenje od stresa znači ne samo miran život već i aktivniji i duhovno bogatiji život. Razvijanje osetljivosti čula doprinosi intenzivnijem doživljaju stvarnosti. Opuštenost i smirenost znače potpunije predavanje svakom životnom sadržaju. Ako su sadržaji neprijatni, sposobniji smo da im se do kraja posvetimo i oslobodimo neprijatnosti. Ako su prijatni, potpunije ćemo ih doživeti. Upravo zbog toga priprema za vežbanje kojom se postiže stanje prirodne opuštenosti i smirenosti dobija posebnu važnost. Cilj nije samo navući na sebe masku mira ili smirenosti i tako uljuljkan pristupiti usvajanju osnovnih vežbi AAT već na startu početi sa uvežbavanjem prepoznavanja postojećeg psihofizičkog stanja. Osnovno sredstvo vežbanja AAT je trening pažnje. Pokazalo se da je to bolje sredstvo od autosugestije, jer se i u radu sa vrhunskim sportistima autosugestija koristi kao izvedeno sredstvo, zasnovano na prethodno postignutom nivou duboke opuštenosti i koncentracije. Uvežbavanje prirodnog stanja opuštenosti vremenom dovodi do promena u telesnom držanju, načinu hoda, izrazu lica i neverbalnoj komunikaciji. Držanje postaje opuštenije i pravilnije. Rajh je uočio da hod osoba osloboñenih od mišićnog oklopa liči na mačji. Istovremeno je elastičan, opušten i hitar. Lice se oslobaña grča. Bore se smanjuju a koža postaje zategnutija. Neverbalna komunikacija postaje neposredno ekspresivna, odnosno, posle razvijanja tendencije da 61


se vraćamo u stanje prirodne smirenosti i opuštenosti gubimo potrebu da se predstavljamo u drugom svetlu od onoga što jesmo, pa neverbalnom komunikacijom spontano izražavamo sebe. Izraz "Opušten sam i smiren" nije obavezan za sve vežbače. Vremenom svako treba da pronañe rečenicu kojom će najbolje opisati ono što opaža kao posledicu pripreme za vežbanje. Kasnije to postaje "okidač" za eliminaciju napetosti. Čak i kada ne želimo da radimo sve osnovne vežbe AAT, možemo primeniti ovu vežbu ako nas je nešto tako uznemirilo da nas ometa u normalnom funkcionisanju. Pogledajmo, na kraju ovog poglavlja, kako sada izgleda početak vežbanja AAT: Zauzmemo odgovarajući položaj, pripremimo se za vežbanje, proverimo da li smo opušteni, opustimo sve telesne mišiće, proverimo da li smo smireni. Sačekamo nekoliko sekundi da bismo bili sigurni u ono što opažamo, a zatim to opišemo rečenicom "Opušten sam i smiren". Ako uprkos pripremi za vežbanje nismo zadovoljni opuštenošću pojedinih mišića, trebalo bi da te mišiće stegnemo a zatim opustimo i pratimo dalje kako se sami opuštaju. Obično će opuštanje većih telesnih mišića biti praćeno osećajem težine, što je pouzdan znak da možemo preći na prvu vežbu — vežbu težine.

Težina U klasičnom, Šulcovom autogenom treningu vežba težine počinje zamišljanjem težine jedne ruke. Ako je dominantna desna ruka, zamišlja se da je ona teška; a ako je dominantna leva, zamišljamo težinu leve ruke. Polazi se od ruke jer je taj deo tela najbliži čovekovom ja. Pretpostavlja se da ćemo, 62

OSNOVNE VEŽBE

ako uspemo sebi slikovito da predstavimo da nam je ruka teška, "proizvesti" težinu u ruci. AAT je izbacio zamišljanje. Primetio sam da mnogi vežbači ne uspevaju da osete intenzivnu težinu u ruci. Na pitanje da li osećaju bar neku težinu, odgovorili su da osećaju težinu koju ta ruka ima. Drugim recima, osećali su gravitacionu silu u svojoj ruci. Na prvi pogled je neshvatljivo da osetimo težinu tamo gde je inače nema, ali je to isto kao sa odelom: ako nam nije tesno, ne osećamo ga. Tek kada se zapitamo da li smo odeveni, postajemo svesni njegovog prisustva. Vežbanje počinje pronalaženjem težine dominantne ruke, ali to nije cilj vezbanja. Postepeno će zakoni transfera i generalizacije sami uraditi ostalo: osećaj težine će se proširiti i na suprotnu stranu tela i na noge. Na pitanje zašto se ne počne odmah sa težinom celog tela odgovor je da raspolažemo sa ograničenom količinom pažnje i, ako postoji veći broj objekata na koje je usmeravamo, ona će biti površnija. To je kao kada bismo hteli čekićem da probijemo dasku. Površina kojom udaramo je velika a snaga nedovoljna. Ako upotrebimo sekiru, istom snagom postići ćemo cilj. Usmeravanje pažnje na dominantnu ruku je tek početak vezbanja. Zadatak je da se negde u ruci pronañe osećaj težine, lb ne mora biti intenzivan osećaj, već samo onaj koji objektivno ruka poseduje. Težina se traži na donjim delovima ruke. Često se oseti na koži, na onom mestu kojim se šaka ili podlaktica oslanja na butinu. Težina koju osećamo je posledica pritiska kostiju, tetiva, krvnih sudiva i mišića ruke i šake. Ponekad se oseća težina i u unutrašnjosti ruke. Vežbači to opisuju kao unutrašnju težinu. Ako se pažnja usmeri na gornje delove ruke, težina će se izgubiti, jer je u tim delovima i nema. Da bi se objektivno težina osetila, treba, iznad dela na kome je tražimo, da prede prag osetljivosti za opažanje težine. Kada pokušavamo da pronañemo težinu u 63


gornjim delovima ruke i šake, ponašamo se isto kao da želimo da osetimo težinu paučine koju nam je vetar doneo. Pre smo skloni to da nazovemo lakoćom. Otuda i jedan od trikova za uvoñenje u prvi stadijum hipnoze predstavlja manipulisanje osećajima preko usmeravanja pažnje. Čuvena je tzv. tehnika levitacije u kojoj hipnotizer traži od vežbača da neprekidno posmatra sopstvenu šaku koja slobodno leži na stolu. Pošto se radi o usmeravanju pažnje na gornji deo šake, shvatljivo je da će se ubrzo javiti osećaj lakoće koji će hipnotizer samo potkrepiti svojim sugestijama. Već posle nekoliko minuta ćela ruka će "levitirati" u vazduhu a vežbač će biti u dubokom hipnotičkom snu. Kada se pronañe težina u ruci, treba je opisati rečenicom "Ruka je teška". Ova neutralna rečenica ne govori o kakvoj težini se radi. Rečenica je dovoljno kratka da ne zahteva poseban mentalni napor da se u sebi izgovori kada se težina opazi. Ona je namenjena utvrñivanju opažene težine. Poznato je da se opažanje težine neposredno izvodi pomoću desne (subdominantne) moždane hemisfere, a rečeničko značenje težine se saopštava preko leve (dominantne) hemisfere velikog mozga. Na ovaj način, verbalizacijom težine, uspostavlja se mehanizam povratne veze izmeñu opažaja težine i opisa opažene težine. Put kojim se uspostavlja povratna veza (feedback) mogli bismo zamisliti kao kretanje informacije o težini od ruke do centra u kori velikog mozga, zatim do subdominantne hemisfere (značenje osećaja težine) i na kraju do dominantne hemisfere (verbalizacije), što za posledicu ima pojačavanje osećaja težine. Uslov da se opazi težina je da ruka bude opuštena. Iako većina vežbača uspeva lako da opusti ruku i oseti težinu već na prvom, zajedničkom vežbanju, postoje vežbači kojima to teško polazi za rukom. Uputstva kao "zamislite da vaša ruka spava", ili "zamislite da vam ruka pliva u moru" smanjuju 64

OSNOVNE VEŽBE

broj tvrdokornih, ali ipak ostaje izvestan broj onih sa kojima treba indiuvidualno raditi, korak po korak, dok ne uspostave kontrolu opuštenosti ruke. Imao sam nedavno, kao polaznika tečaja, jednu ženu koja nikako nije uspevala da opusti ruku i osećaj težine se nije javljao. U jednom trenutku prošlo mi je kroz glavu da je ona prodavačica i rekao sam joj da zamisli kako pokušava da izmeri težinu sopstvene ruke na vagi. U prvi mah žena je bila zbunjena, zatim se blago nasmejala i problem je bio rešen. Dešava se posle prvog opisa težine da se taj osećaj privremeno izgubi. Ne bi trebalo opistivati težinu ukoliko je ne opažamo. Ako to učinimo, padamo u grešku autosugestije, jer izgovaranje rečenice "Ruka je teška" u odsustvu osećaja težine može za posledicu imati proizvoñenje onog osećaja težine koji pod tom rečenicom podrazumevamo, a ne stvarnog, prirodnog osećaja koji treba da se opazi. Moguće je da postoji saglasnost izmeñu značenja izgovorene rečenice i stvarnog osećaja težine ali to ne mora uvek biti tako. Ako ne postoji saglasnost, veštačkim, autosugestivnim proizvoñenjem osećaja težine u ruci, ulazimo u ćorsokak, sprečavajući tako sebe da saznamo kako izgleda prirodno stanje opuštenosti telesnih mišića. Rečenicu "Ruka je teška" treba ponoviti pet do šest puta, bez ulaganja posebnog napora da zapamtimo koliko puta smo to izgovorili. Posle toga proverimo da li su nam opušteni svi telesni mišići. Ako nisu, opustimo ih na već opisani način. Ako jesu, opišemo to rečenicom "Opušten(a) sam i smiren(a)". Posle toga ceo postupak ponovimo još jednom, tako da ukupno uputstvo za vežbanje izgleda ovako: 1. Opušten(a) sam i smiren(a) (izgovara se tek ako je tako) 2. Ruka je teška (ponovi se 5 do 6 puta) 3. Opušten(a) sam ismiren(a) 65


4. Ruka je teška (5 do 6 puta) 5. Opušten(a) sam i smiren(a) 6. Opoziv

Nepoznati deo navedenog redosleda aktivnosti u vežbanju je opoziv. On ima za cilj povratak u stvarnost, odnosno prekid hipnagognog stanja svesti. Izvodi se tako što se čvrsto stisnu pesnice, saviju ruke u laktovima, duboko udahne vazduh i zatim otvore oči. Ako se ne uradi opoziv, može se desiti da i posle nekoliko sati ostane osećaj težine u ruci. Ovo se objašnjava fiziološkim procesima koji se dešavaju za vreme vežbanja težine. Kada je ruka opuštena, opušteni su i mišići u njoj, što za posledicu ima povećan priliv krvi. Početna težina koju smo opazili i opisali postepeno se povećava. Uvećava se mišićna masa. Osećaj težine je subjektivni znak opuštenosti. Kada težina počne rasti i subjektivni doživljaj opuštenosti se povećava. To dovodi do još dubljeg opuštanja mišića i još većeg priliva krvi. Kada jednom ovaj proces otpočne, tehnika je usvojena i dalje treba samo vežbati. Rezultati se dešavaju sami po sebi. Kod vežbe težine javljaju se, osim očekivanog i traženog osećaja težine i različiti drugi osećaji. Ponekad se sam osećaj težine opisuje kao bubrenje ruke. Kod nekih vežbača se javlja trnjenje u ruci. Za vreme vežbanja dešava se da počne neki od mišića spontano da igra. Ponekad se težina već na prvom času proširi na ćelo telo, ili je tako intenzivna da se javi bol u ramenu ili plećki. Neki vežbači se zbog težine iskrive ili čak nagnu na jednu stranu. Sve ovo su, kao i mnoge druge, uzgredne pojave koje posle nekoliko vežbanja iščezavaju, tumače se kao otpori prema vežbanju, odnosno prema dubljem opuštanju. Psihoanalitičko objašnjenje glasi da se opuštanje na nesvesnom nivou interpretira kao ugrožavanje svesnog dela ličnosti, jer slabe mehanizmi odbrane i 66

OSNOVNE VEŽBE

omogućava se potisnutim sadržajima da prodru i naruše postojeću ravnotežu. Upravo je to cilj vezbanja, jer uspostavljena ravnoteža nije prava. Kada bi to bila prava, prirodna ravnoteža, ne bi postojali otpori prema vežbanju, već bi se prirodno stanje opuštenosti ostvarivalo odmah. Ako se za vreme vezbanja javi bilo kakva neprijatnost ili strah, vežbu treba prekinuti opozivom. Svaka vežba ima i svoju emocionalnu vrednost. Za vreme vezbanja bi trebalo da se osećamo prijatno ili bar neutralno. Cilj vezbanja je nagomilavanje pozitivnih iskustava. Tako svako sledeće vežbanje proizilazi iz prethodnog i potkrepljuje prethodno iskustvo. Poznato je da se bolje uče oni sadržaji prema kojima imamo pozitivan emocionalni odnos. Ako se osećamo prijatno za vreme vezbanja, pažnja će nam biti laka i brzo ćemo pronaći traženi osećaj težine. Dešava se da neki vežbači na početku uspevaju da pronañu težinu u ruci, a kasnije, umesto da doñe do generalizacije, oni izgube interes za vežbanje, jer im se sve učini previše lako i bez očekivanih dejstava. Otuda je važno napomenuti na početku vezbanja da se ništa osim pronalaženja osećaja težine ne može očekivati od prve vežbe. Prvi pravi efekti vezbanja javljaju se tek kada se usvoji druga vežba. Do tada jedina motivacija za vežbanje može biti strtpljenje. Zbog početnog uspeha u vežbanju odnos prema vežbanju može da se promeni tako da se postepeno zauzme stav: "pa to je lako, ja to mogu, ja ću to brzo". To za posledicu može imati već opisanu pojavu: od početnog zanosa i uspeha prelazi se u stagnaciju i gubi se motivacija za dalje vežbanje. Rešenje je u neprekidnom održavanju veze sa voditeljem tečaja. Osim toga, svako vežbanje treba shvatiti kao ozbiljnu aktivnost koju ne bi trebalo odraditi, već uraditi. Voditelj tečaja će kroz razgovor sa vežbačima pokušati da pronañe 67


prepreke koje se nalaze na putu usvajanja vežbe težine i dati uputstva za dalje uspešno vežbanje. Osnovno pravilo vežbanja je da se opisuje ono što postoji a ne ono što bi trebalo da postoji, ali ovde postoje i neki izuzeci. Ako se već na početku javi osećaj težine u obe ruke, treba ipak još izvesno vreme ostati na uvežbavanju težine samo jedne ruke i usmeravati pažnju na nju. Tek kada se osećaji u obe ruke izjednače, i kada počnu istovremeno da se javljaju, uputstvo za vežbu se menja i glasi: "Ruke su teške". Postepeno će se osećaj težine proširiti i na noge. Kada se odigra isti proces, odnosno kada se istovremeno pojavi izjednačen osećaj težine u rukama i nogama, uputstvo za vežbu se menja u rečenicu: "Ruke i noge su teške". Primetio sam da se kod nekih vežbača, umesto osećaj a težine, javljaju osećaji lakoće, o čemu je već bilo reci, zatim osećaj pritiska, nabubrelosti ruke. Može se javiti i blag bol u ruci. Svaki put, pošto su to uzgredne pojave, treba usmeriti pažnju na donji deo ruke i šake i, pridržavajući se uputstva, potražiti opisani osećaj težine. Dešava se da pojedini vežbači, uprkos usmeravanju pažnje na desnu ruku, ose te težinu u levoj, iako im je desna bliža jer se njome služe. Uputstvo da usmere pažnju na onu ruku u kojoj se javio osećaj težine rešava problem tako što se težina počinje javljati u desnoj ruci. Ako se zapitamo zašto se počinje u usvajanju osnovnih vežbi AAT baš od težine, zašto ne od toplote, kad se zna da se toplota kod mnogih vežbača javlja istovremeno sa težinom ili pre nje, odgovor je da se u redosledu vežbi prvo usvaja ona koja je najbliža čovekovoj svesti. Telesni mišići su delovi tela na koje se može voljno uticati i nalaze se pod kontrolom velikog mozga. Oni predstavljaju deo refleksnog luka. Potrebno je prvo da ponovo ovladamo njima. Ako 68

OSNOVNE VEŽBE

uspemo uspešno da ih opustimo, ostale vežbe AAT se nadovezuju jedna na drugu bez posebnog napora. Da se u vežbi ne radi samo o subjektivnom osećaju težine, svako može proveriti ukoliko ovlada osnovnim vežbama AAT. Dovoljno je da izmeri precizno obim ruke pre i posle vežbanja i uočiće razliku. Drugi postupak je merenje težine ruke na preciznoj vagi pre i posle vežbanja. Ovo je shvatljivo ako se zna da se opušteni mišići ponašaju kao sunder, upijajući krv i povećavajući sopstvenu težinu. Neki vežbači su pokušavali da dokažu uspeh u vežbanju uporeñivanjem težine leve i desne ruke, ali su zaboravljali da generalizacija može eliminisati razliku već posle nekoliko vežbanja. Osim toga, moguće je da se ruke već razlikuju po težini (obično je dominantna ruka razvijenija jer se češće koristi u obavljanju teških poslova), pa njihovo poreñenje dovodi do lažnog rezultata. Pogledajmo sada kako izgleda redosled vežbanja: 1. Zauzme se odgovarajući položaj, namesti se udobno, zatvore oči. 2. Proveri se telesna opuštenost. Ako postoji napetost, treba uraditi neku od pripremnih vežbi za psihofizičko opuštanje, opustiti se do kraja i to opisati rečenicom: Opušten(a) sam ismiren(a). Ova rečenica izgovara se samo jednom i pri tom treba stalno da se oseća ono što se recima opisuje. 3. Potraži se težina u ruci, pronañe i opiše rečenicom: Ruka je teška. Ceo postupak treba ponoviti 5 do 6 puta. Važno je da se ne broji koliko puta je ponovljena rečenica jer će to podeliti pažnju i proizvesti napetost. Kada se osećaj stabilizuje, pre69


laži se na sledeći deo vežbe. To se može desiti već posle tri ponavljanja, a može i posle osam. 4. Ponovo proveriti opuštenost. Moguće je da su neki mišići postali napeti, da je prevelika koncentracija "napala" očne kapke ili mišiće na licu. Ako je osećaj težine bio prevelik, javiće se otpor ili naginjanje na tu stranu tela. Sve to se odstranjuje proverom opuštenosti celog tela. Kada se opustimo, opaženo stanje opišemo rečenicom:

Opušten(a) sam ismiren(a). 5. Potraži se težina u ruci, pronañe i opiše rečenicom: Ruka je teška. Sve se ponovi kao i prvi put. 6. Provere se opuštenost i smirenost, pronañu i opišu rečenicom:

Opušten (a) sam i smiren(a). 1. Uradi se opoziv, što znači da se stisnu pesnice, saviju ruke u laktovima, duboko udahne vazduh i otvore oči. Sačeka se nekoliko sekundi da se uspostavi normalna cirkulacija, jer ne zaboravimo da je to povratak iz hipnagognog stanja svesti u kome se dešavaju fiziološki procesi slični REM fazi spavanja, i potoni se nastavljaju planirane dnevne aktivnosti. Opoziv je kod prve vežbe energičan. Videćemo kasnije da će se on promeniti. Energičnost je na početku potrebna da bi se bolje uočila razlika izmeñu stanja svesti proizvedenog vežbanjem i budnog stanja svesti, jer čula još nisu dovoljno osetljiva da kroz postepen povratak u stvarnost jasno uoče razliku. Znanje o promeni postignutoj prvom vežbom predstavlja izvor potkrepljenja za buduće vežbanje i jednako je po vrednosti poznavanju rezultata u učenju ili radu. 70

OSNOVNE VEŽBE

Toplota U vežbi za toplotu od vežbača se tražilo da zamisle da im je ruka topla. Šulc je pretpostavio da će slikovito zamišljanje toplote ruke biti dovoljno da se u ruci pojavi stvaran osećaj toplote. Rečenica, koja je imala zadatak da proizvede osećaj toplote u ruci, glasila je "Desna je ruka posve topla". V Gruden je uneo izmenu u rečenicu tako da kod njega ona glasi "Desna je ruka posve ugodno topla". Izbacivši autosugestiju, smatrao sam da je bolje na što jednostavniji način opisati opaženi osećaj. Suština više nije u tzv. formuli za vežbu, odnosno rečenici kojom se opisuje opaženi osećaj, već u pronalaženju osećaja toplote. Već tokom uvežbavanja težine videli smo da se kod mnogih vežbača pojavljuje toplota. lb je posledica opuštanja poprečno-prugastih mišića i povećanog priliva krvi u ruku. Kada se vežbačima na prvom predavanju da uputstvo da potraže toplotu negde u ruci, oni budu u nedoumici. Svako prisustvo toplote procenjuje se u odnosu na sopstvenu uobičajenu telesnu temperaturu. Obično sam dalja uputstva davao na sledeći način: "Ako usmerimo pažnju na ruku i pokušamo u njoj da pronañemo osećaj toplote, primetićemo da se njeni pojedini delovi razlikuju po temperaturi. Jedni će biti hladniji a drugi topliji. Naš zadatak je da pronañemo najtopliji deo ruke. Taj deo ćemo pronaći uporedujući ga sa drugim, hladnijim delovima. To može biti deo kojim se ruka oslanja na butinu. Kod nekih će topliji od ostalih delova biti unutrašnji deo šake. Pronalaženje toplote ne traži od nas da tragamo za toplim delom ruke, već sarno za najmanje hladnim". Kada se pronañe osećaj toplote u ruci, opisuje se rečenicom "Ruka je topla". Važno je da opis doñe posle opažaja. Mnogi vežbači nikako nisu uspevali da osete toplotu zbog 71


preuranjenog izgovaranja rečenice. Umesto da se pojavi toplota, pojavila se hladnoća i stalno im se nametala misao da im je ruka hladna i kako oni sada da osete toplotu. Ako se sačeka na pojavljivanje osećaja toplote, opis osećaja će toplotu stabilizovati i kasnije ponavljanje rečenice uvek će se odnositi na opaženu toplotu. Već posle nekoliko vežbi pojaviće se toplota i na drugim delovima ruke, kao i na drugoj ruci. Ovo se objašnjava već poznatim pravilima generalizacije i transfera. Opažanje toplote nije naša iluzija već stvaran osećaj koji registrujemo čulima smeštenim u koži. Poznato je da su opažaji toplog i hladnog dva posebna modaliteta i da se opažaju različitim vrstama čulnih ćelija. Pošto se ovi receptori nalaze uglavnom u koži, osećaj toplote će se opaziti na površini ruke u većem stepenu nego u unutrašnjosti. Već smo napomenuli da toplota počinje opuštanjem poprečno-prugastih mišića, ali se tu ne završava. To predstavlja samo početak opuštanja krvnih sudova u čijim zidovima se nalaze glatki mišići. Impuls za opuštanje glatkih mišića u zidovima krvnih sudova je opuštanje poprečno-prugastih mišića koji tako stvaraju prostor za širenje krvnih sudova. Kada se to jednom desi, ponovo u pomoć dolazi pravilo generalizacije, tako da se lančano opuštanje krvnih sudova prenosi sa jednog na drugi i postiže se prirodno stanje opuštenosti krvnih sudova, lb se, potom, opaža kao povišavanje toplote u ruci. Ako bismo preciznim termometrom izmerili temperaturu na površini kože ruke pre i neposredno posle vežbe toplote, uočili bismo razliku. Ovo je detaljno u jugoslovenskoj naučnoj literaturi obradio V. Gruden, što predstavlja i predmet njegove doktorske disertacije. Ipak, on je ispitivao promene u temperaturi kože tokom vežbanja autogenog treninga kao autosugestivne tehnike, dok se ovde radi o AAT, što bi moglo da uputi na 72

OSNOVNE VEŽBE

potrebu za novom naučnom proverom povišenja temperature za vreme vežbanja. Vejžbači koji dugo vežbaju AAT povremeno me obaveštavaju ^la više nemaju problema sa zagrevanjem ruku i nogu. Ranije, kažu, u zimskim mesecima se nisu usuñivali da izañu iz kuće jer im je hladan vazduh, nošen oštrim zimskim vetrom, prodirao do kože. Ruke i noge su im stalno bile hladne i ukočene. Usvajanjem AAT osposobili su se za takvu kontrolu temperature ruku i nogu da im najčešće nisu potrebne rukavice i zimske cipele. Druga strana problema sa usvajanjem vežbe toplole je razvijanje takvog osećaja toplote koji je neprijatan. Ovo je naročito\izraženo kada se toplota proširi i na glavu. Vreli obrazi, naročito kod osoba koje boluju od crvenila obraza usled stida,\mogu samo pogoršati njihovo stanje. Uputstvo koje im dajem glasi da usmere pažnju na stopala i pokušaju u njima da pronañu osećaj toplote. Tako se vrši preraspodela krvi u telu. Još uvek se ne zna tačnp kako se odvija voljna kontrola glatkih mišića, ali je izvesno da je moguća, jer svi koji pokušaju usmeravanjem pažnje da pronañu toplotu uspeće posle nekoliko pokušaja da povise površinsku temperaturu u tom delu tela. Čovekovo telo raspolaže ograničenom količinom krvi. U prvoj fazi vežbanja krv iz unutrašnjih organa prelazi na površinu tela. To za posledicu ima pad unutrašnje telesne temperature (meri se rektalno) i rast periferne, naročito na onim delovima tela na koje usmeravamo pažnju, pokušavajući da pronañemo osećaj toplote. Ako se zbog generalizacije krv proširi i na lice, spuštanjem pažnje na donje ekstremitete "povući" ćemo krv dole i tako odstraniti neprijatni osećaj vreline lica. Uz toplotu često se javlja i osećaj trnjenja i strujanja kroz ruku na koju usmeravamo pažnju, što je shvatljivo ako se zna da je krv tečnost i da se njen protok kroz krvne sudove, 73


ukoliko je intenzivniji, može lakše opaziti. Istovremeno, to ukazuje na izoštrenost čula, jer uspevamo da opazimo strujanje krvi kroz krvne sudove. Ranije smo to opažali samo kada nam ruka utrne usled položaja u kome smo sprečili normalan protok krvi, pa smo potom, promenom položaja, omogućili slobodan protok krvi. To je, takode, pokazatelj intenzivnijeg priliva krvi u ruku, što za posledicu neminovno ima porast periferne temperature u ruci, odnosno javljanje osećaja toplote. Kao i kod vežbe težine, moguće je da se istovremeno pojavi osećaj toplote u obe ruke. Ipak, bar u prvih petnaestak dana, trebalo bi vežbati samo sa jednom rukom. Kasnije, kada se stabilizuje osećaj toplote u obe ruke, menja se rečenica i glasi "Ruke su tople". U psihoanalitičkom smislu osećaj toplote u rukama bi mogao da se protumači kao postojanje potencijalno tople emocionalne usmerenosti na druge ljude. Ako su nekome ruke stalno hladne, prema V. Rajhu, postoji prekid u strujanju energije od središta tela (od srca) ka periferiji. Ovakav tip ličnosti bi se mogao predstaviti u bioenergetici kao lik ljudske figure na kome su ruke i noge kratke u odnosu na trup. Sva osećanja su usmerena prema sopstvenom središtu. Razlozi povlačenja emocija mogu biti strah od kontakta sa drugima, od susreta sa drugim ili narcisoidnost. AAT kroz vežbu toplote počinje da rešava ovaj problem i omogućava vežbačima da spoznaju svoja prava osećanja20. 20 Na granici naučnog i fantastičnog nalazi se još jedno područje koje pripada alternativnoj medicini, iako sam pre sklon to da proglasim alternativnom psihologijom. Za one koji veruju u postojanje bioenergije i koji se bave bioterapijom nije nepoznata pojava da se bioenergija ispoljava kao doživljaj toplote, bilo da se radi o onim koji poseduju bioenergetske sposobnosti pa tu vrstu energije "emituju", ili o onima koji bioenergiju "primaju". Pokazalo se da vežbači pomoću autogenog treninga bez autosugestije mogu povećati nivo svojih bioenergetskih sposobnosti, što je utvrñeno na osnovu izveštaja bioenergetičara koji su pohañali tečaj.

74

OSNOVNE VEŽBE

Uputstvo za usvajanje vežbe toplote, posle objašnjenja kako se toplota pronalazi, davao sam na sledeći način: "Kada jednom pronañete toplotu negde na ruci, opišite je rečenicom 'Ruka je topla'. Dok u sebi izgovarate tu rečenicu, sv^ vreme treba da budete svesni opaženog osećaja. Ako se toplota posle izgovaranja rečenice izgubi, ponovo je pronañite i opišite. Ceo postupak ponovite 5 do 6 puta a zatim provedite da li ste opušteni. Posle rečenice 'Opušten(a) sam i smiren(a)' treba još jednom da uradite vežbu toplote. Rečenicu!'Ruka je topla' ponovite oko 10 puta. Nije bitno koliko puta ste ponovili rečenicu. Važno je da sve vreme dok je izgovarate imate osecaj toplote. Ako toplota postane intenzivnija, ne treba menjati rečenicu, jer je ona toliko neutralna da njome opisujete svaki osecaj koji postoji." Prema tome, redosled vežbanja, posle davanja uputstava za vežbu toplote izgleda ovako: 1. Zauzme se najudobniji položaj, pronañe se opuštenost i smirenost i opiše rečenicom Opušten(a) sam ismiren(a). 2. Pronañe se težina i opiše rečenicom Ruka je teška. Ponovi se 5 do 6 puta. 3. Opušten(a) sam i smiren(a). 4. Potraži se toplota, pronañe tako što se traži najtopliji deo one ruke na kojoj je urañena vežba težine i opiše rečenicom Ruka je topla Ponovi se 5 do 6 puta. Svaki put za vreme izgovaranja rečenice treba istovremeno osećati toplotu. 75


5. Opušten(a) sam i smiren(a). 6. Ponovo se potraži toplota u ruci. Kada se pronañe, opiše se rečenicom Ruka je topla.

Rečenica se ponavlja oko 10 puta. Broj ponavljanja ne treba brojati. Kada nam se učini da smo dovoljno puta ponovili, prestajemo. 7. Opušten(a) sam i smiren(a). 8. Opoziv (čvrsto se stegnu pesnice, saviju ruke u laktovima, duboko udahne vazduh i postepeno otvore oči). Ako ne uspemo da odvežbamo vcžbu do kraja, trebalo bi, posle pet minuta ili najranije kada budemo mogli, da pokušamo ponovo. Ako nas neko za vreme vežbanja prekine, uradićemo opoziv jer nagao povratak u stvarnost, odnosno prelazak iz hipnagognog u budno stanje, može da dovede do napetosti i nervoze. Vežba toplote još uvek ne može dovesti do značajnih promena u smislu ispunjenja očekivanja onih koji su počeli da vežbaju AAT zbog psihofizičkih tegoba. Ipak, neke promene je moguće uočiti. Najznačajnija je poboljšanje sna. Poznato je da postoje dve glavne faze spavanja: REM faza i NEREM faza. U REM fazi se javljaju nevoljni pokreti očnih jabučica i po tome je ona i dobila ime (skraćenica od engleskih reci Rapid Eye Movement). To je faza u kojoj se oslobañamo nagomilanih stresova i psihičkih tegoba, što se ispoljava kroz san. NEREM faza je namenjena fizičkom oporavku organizma. Moždani talasi koji se mogu registrovati kod spavača dok se nalaze u REM snu jednaki su onima koji postoje kod vežbača AAT za vreme vežbanja. Iz ovog bismo mogli da zaključimo da se radi o fiziološki istom stanju. Ako je REM san namenjen oslobañanju od nagomi76

OSNOVNE VEŽBE

lanog stresa, zašto se to ne bi dešavalo i tokom vežbanja osnovnih vežbi AAT. Popuštanje napetosti tokom dana posle vežbi AAT omogućava vežbačima da opušteni započnu spavanje. [Pokazalo se da je takav san više okrepljujući, jer nije potrebno trošiti spavanje na emocionalno rasterećenje. Vežbači na tečaju kao značajan pokazatelj delovanja AAT navode da se bude svežiji i lakše ujutru ustaju. U toku dana sp budniji i sa više volje obavljaju svoje dnevne obaveze, l Jedna od najvećih smetnji u uspešnom vežbanju, kako u klasičnom autogenom treningu tako i u AAT, je jaka želja da se u vežbi uspe. Što je želja jača to je manja verovatnoća da ćemo opaziti traženi osećaj. Ovo naročito važi za toplotu jer će se javiti\paradoksalan osećaj hladnoće. Da bi se to izbeglo, potrebno je sa smirenom i opuštenom, pasivnom pažnjom potražiti toplotu. Još bolje je ako se toplota sačeka i ona pronañe vežbača. Znamo da se širenjem i skupljanjem krvnih sudova ne može voljno upravljati. Posredni mehanizam je opažanje pojave koja ukazuje na postojanje promene koju želimo da proizvedemo. Time se objašnjava i usvajanje druge vežbe u AAT Tokom vežbe za toplotu mogu se javiti iste uzgredne pojave koje se javljaju i za vreme ostalih vežbi, kao Što su svrab po koži, lučenje pljuvačke, potreba da se guta (refleks gutanja) i slično. Posebno je karakterističan za vežbu toplote čuveni efekat razmeštenih udova, kada nemamo osećaj prostorne orijentacije ruku i nogu. Najčešće nam izgleda da ruke nisu tamo gde znamo da su se nalazile na početku vežbanja. Tek pokretanjem ruku shvatamo da je naš opažaj bio pogrešan. Dešava se kod nekih vežbača da potpuno izgube osećaj postojanja ruku i to je poznato kao efekat Venere Miloske, o čemu govori i V Gruden. Na ove pojave treba upozoriti vežbače jer mogu da se uplaše i prekinu vežbanje. 77


Osnova klasičnog autogenog treninga je uvežbavanje težine i toplote. Ako se pomoću AAT usvoje prve dve vcžbe, vežbači mogu, ako žele da nastave sa vežbanjem Šulcovog autogenog terninga. U AAT prve dve vežbe nisu potpuno pripremile vežbača za nesmetano usvajanje ostalih vežbi. Iako nije preporučljivo, vežbe težine i toplote se mogu usvojiti i samostalno, jer se za vreme vežbanja ne mogu desiti nikakve tegobe koje će kasnije ostati. Sve što se desi tokom vežbanja može se odstraniti opozivom. Rekao sam "nije preporučljivo", pošto se, bez dogovora sa voditeljem, može skrenuti u grešku autosugestije, ili, usled pojave različitih smetnji, odustati od daljeg vežbanja.

Disanje Disanje je jedna od osnovnih životnih funkcija. Centar za disanje nalazi se u produženoj moždini i disanje se odvija automatski, nezavisno od naše volje. Ipak, na disanje delimično možemo da utičemo. Ako plivamo, pa želimo da zaronimo, udahnućemo duboko vazduh i zadržati ga dok se nalazimo pod vodom. Disanje možemo ubrzati i usporiti, ali se tu i završavaju mogućnosti našeg svesnog uticaja na njega. Veza izmeñu psihe i tela se jasno ispoljava na promenama disanja usled psihičkih promena. Ako se nečega uplašimo, ili se iznenadimo, "zastaće nam dah". U narodu postoji verovanje da duše napušta telo umirućeg kroz poslednji izdisaj, čime se dahu pripisuju spiritualna svojstva. Na značaj disanja kao izvora kontrole autonomnih telesnih funkcija ukazuju i tekstovi o jogi. Postoje precizno razrañena pravila disanja pomoću kojih se ovladava krvotokom, radom srca i organa smeštenih u trbušnoj duplji. U medicinsko-psihološkoj literaturi navodi se da je disajni proces podložan različi78

OSNOVNE VEŽBE

tim ugrožavajućim činiocima, kako psihološkim tako i organskim. Disajni organi su sa unutrašnje strane obloženi vlažnom sluzokožom i predstavljaju pogodnu podlogu za nastanjivanje različitih mikroorganizama. Kemijska sredstva, kojih sve l više ima u vazduhu savremenog čoveka, postaju sve agresivnija, a njihovom dejstvu su, pored kože, najviše izloženi organi za disanje. Od psihičkih činilaca, na poremećaj u radu \disajnih organa utiče odnos roditelja prema deci u prvih Viekoliko godina njihovog života. Ako dete shvati da može kijanjem i teškim, hrapavim disanjem privući pažnju majke, to će vremenom postati sredstvo za sticanje različitih životnih prednosti. Kasnije, stresovi koje doživljava takva osoba ispoMavaće se preko organa za disanje. Što je život dinamičniji, veća je šansa za funkcionalne promene disajnih organa. Mnogi ljudi, nezavisno od svoje volje, na ugrožavajuće uticaje okoline reapuju promenama disajnih funkcija. Ako te promene duže traju, odraziće se na ukupno zdravstveno stanje. Dok u jogi disanje predstavlja sredstvo za kontrolu ostalih tejesnih procesa i poboljšanje njihovog rada, narušeno funkcionisanje disajnih organa negativno će se odraziti na rad tih istih organa. Otuda vežba kojom se uspostavlja tendencija ka vraćanju na prirodno disanje dobfja poseban značaj. Šulc je predvideo da se vežba disanja u autogenom treningu radi kao četvrta, posle vežbe srca. Kasnije, mnogi voditelji autogenog treninga su slepo prihvatili ovakav redosled vežbi, ali se vremenom pokazalo da je bolje ako se ova vežba radi pre vežbe za srce. Pošto redosled vežbi treba da je odreñen stepenom mogućnosti svesne kontrole, odnosno blizinom svesnom delu ličnosti onih delova tela na koje se usmerava pažnja, jasno je da je disanje proces na koji delimično svesno možemo da utičemo, dok srce to nije. Otuda i 79


Osnova klasičnog autogenog treninga je uvežbavanje težine i toplote. Ako se pomoću AAT usvoje prve dve vežbe, vežbači mogu, ako žele da nastave sa vežbanjem Šulcovog autogenog terninga. U AAT prve dve vežbe nisu potpuno pripremile vežbača za nesmetano usvajanje ostalih vežbi. Iako nije preporučljivo, vežbe težine i toplote se mogu usvojiti i samostalno, jer se za vreme vežbanja ne mogu desiti nikakve tegobe koje će kasnije ostati. Sve što se desi tokom vežbanja može se odstraniti opozivom. Rekao sam "nije preporučljivo", pošto se, bez dogovora sa voditeljem, može skrenuti u grešku autosugestije, ili, usled pojave različitih smetnji, odustati od daljeg vežbanja. Disanje Disanje je jedna od osnovnih životnih funkcija. Centar za disanje nalazi se u produženoj moždini i disanje se odvija automatski, nezavisno od naše volje. Ipak, na disanje delimično možemo da utičemo. Ako plivamo, pa želimo da zaronimo, udahnućemo duboko vazduh i zadržati ga dok se nalazimo pod vodom. Disanje možemo ubrzati i usporiti, ali se tu i završavaju mogućnosti našeg svesnog uticaja na njega. Veza izmeñu psihe i tela se jasno ispoljava na promenama disanja usled psihičkih promena. Ako se nečega uplašimo, ili se iznenadimo, "zastaće nam dah". U narodu postoji verovanje da duše napušta telo umirućeg kroz poslednji izdisaj, čime se dahu pripisuju spiritualna svojstva. Na značaj disanja kao izvora kontrole autonomnih telesnih funkcija ukazuju i tekstovi o jogi. Postoje precizno razrañena pravila disanja pomoću kojih se ovladava krvotokom, radom srca i organa smeštenih u trbušnoj duplji. U medicinsko-psihološkoj literaturi navodi se da je disajni proces podložan različi78

OSNOVNE VEŽBE

tim ugrožavajućim činiocima, kako psihološkim tako i organskim. Disajni organi su sa unutrašnje strane obloženi vlažnom sluzokožom i predstavljaju pogodnu podlogu za nastanjivanje različitih mikroorganizama. Kemijska sredstva, kojih svel više ima u vazduhu savremenog čoveka, postaju sve agresivnija, a njihovom dejstvu su, pored kože, najviše izloženi organi za disanje. Od psihičkih činilaca, na poremećaj u radu\ disajnih organa utiče odnos roditelja prema deci u prvih\nekoliko godina njihovog života. Ako dete shvati da može tajanjem i teškim, hrapavim disanjem privući pažnju majke, ip će vremenom postati sredstvo za sticanje različitih životnih ^prednosti. Kasnije, stresovi koje doživljava takva osoba ispoljavaće se preko organa za disanje. Što je život dinamičniji, veća je šansa za funkcionalne promene disajnih organa. MnogMjudi, nezavisno od svoje volje, na ugrožavajuće uticaje okoline reapuju promenama disajnih funkcija. Ako te promene duže traju, odraziće se na ukupno zdravstveno stanje. Dok u jogi disanje predstavlja sredstvo za kontrolu ostalih telesnih procesa i poboljšanje njihovog rada, narušeno funkcionisanje disajnih organa negativno će se odraziti na rad tih istih organa. Otuda vežba kojom se uspostavlja tendencija ka vraćanju na prirodno disanje dobija poseban značaj. Šulc je predvideo da se vežba disanja u autogenom treningu radi kao četvrta, posle vežbe srca. Kasnije, smogL voditelji autogenog treninga su slepo prihvatili ovakav redosled vežbi, ali se vremenom pokazalo da je bolje ako se ova vežba radi pre vežbe za srce. Pošto redosled vežbi treba da je odreñen stepenom mogućnosti svesne kontrole, odnosno blizinom svesnom delu ličnosti onih delova tela na koje se usmerava pažnja, jasno je da je disanje proces na koji delimično svesno možemo da utičemo, dok srce to nije. Otuda i 79


u AAT vežba disanja predstavlja treću a vežba za srce četvrtu vežbu. Cilj u vežbi disanja je da se postigne prirodno disanje u stanju mirovanja. U ovoj vežbi ima najviše sličnosti izmeñu klasičnog autogenog treninga i AAT. Vežba počinje usmeravanjem pažnje na sopstveno disanje. Pošto su prethodne dve vežbe (težina i toplota) opustile poprečno-prugaste mišiće i krvne sudove i tako najveći deo čovekovog tela dovele u stanje prirodne opuštenosti, očekuje se da i disanje bude smireno i opušteno. Prema tome, zadatak vežbača je da prati sopstveni disajni proces, bez uticaja na njega, sve dok disanje ne postane smireno i ravnomerno. Moguće je da u prvo vreme baš ovo praćenje izmeni disanje. Vežbač treba da postane svestan sopstvenog disanja i otkrije kako izgleda prirodno disanje. Kada bude siguran da je nekoliko puta spontano udahnuo i izdahnuo, u sebi izgovara rečenicu "Dišem mirno (smireno) i ravnomerno". U vežbi disanja, od prvobitne Šulcove verzije do današnjih dana, primenjivale su se različite rečeničke formulacije kojima se opisivao ili sugerisao disajni proces. Autosugestija se nije izvodila direktno, kao kod vežbi za težinu i toplotu, već posredno. Od vežbača se tražilo da prate disanje i u skladu sa disajnim ritmom izgovaraju rečenicu "Disanje je sasvim mirno i ravnomerno". Nije preporučivano da se zamišlja mirno i ravnomerno disanje. Praćenje disanja uz izgovaranje rečenice smatralo se da je dovoljno za postizanje prirodnog, dakle mirnog i ravnomernog disanja. Neki autori su smatrali da je ova formulacija glomazna i strana. Da bi izbegli neposredan uticaj na disanje, "pronašli" su da je bolje koristiti izraz "diše me" ili "mene diše". Pri tom su želeli da ukazu na disanje kao proces nezavisan od naše volje. Ipak, pošto se radi o osvešćivanju disajnog procesa i prihvatanju činjenice da je to deo našeg svesnog bića, sma80

OSNOVNE VEŽBE

trao sam da je bolje disanje i opisivati kao deo onoga koji vežba. U dosadašnjem radu pokazalo se da je ovo bilo opravdano. Izraz "Dišem mirno" (smireno) i ravnomerno" ima dva dela. U prvom se ukazuje na mirno disanje, jer se organizam nalazi u opuštenom stanju. Svi telesni procesi su uravnoteženi, usporeni. Energetska potrošnja je smanjena. Potreba za kiseonikom je manja nego za vreme rada. Disanje liči na ono koje se javlja u snu. Hipnagogno stanje svesti i samo ukazuje na to. Reč u zagradi ukazuje na mogućnost njene\ upotrebe ako ona više opisuje postojeće stanje. Moguće je da neki vežbači pod izrazom "mirno" podrazumevaju "pokorno", "snishodljivo" i tada je bolje upotrebiti reč "smireno\ koja se odnosi na telesno stanje i ukazuje na sklad koji izmeñu disanja i ostalih telesnih procesa postoji. Drugi deo, "Wnomerno", opisuje suštinu prirodnog disajnog procesa. Tek kada prepoznamo obe ove komponente u sopstvenom disanju za vreme vežbe, trebalo bi da u sebi izgovorimo rečenicu kojom takvo disanje opisujemo. Izgovaranje rečenice može da omete spontani disajni proces. Znamo da govor u sebi uvek podrazumeva i nevoljne, delimične pokrete govornih organa. Disanje omogućava govoru proizvoñenje zvuka. Otuda je moguće da za vreme izgovaranja rečenice disanje bude narušeno. Da bi se to izbeglo, izgovaranje rečenice treba uklopiti u disanje. Svako bi trebalo da pronañe takav način izgovaranja koji najviše odgovara njegovom disanju. Na času na kojem dajem uputstvo za vežbu disanja obično ponudim jedan od načina izgovaranja rečenice. To kasnije može poslužiti kao model svakom vežbaču za pronalaženje sopstvenog načina vežbanja. Moguće je, npr., rečenicu "Dišem mirno (smireno) i ravnomerno" podeliti na dva dela. Prvi deo "Dišem mirno (smireno)" izgovara se za vreme udisaja a drugi "i ravnomerno" za vreme izdisaja. 81


Vežba se, uz izgovaranje rečenice, ponovi oko 6 puta, tako da ukupan redosled vežbanja ima sledeći izgled: 1. Zauzme se udoban položaj, opuste mišići, zatvore oči. Ako treba uradi se neka od pripremnih vežbi a zatim opiše psihofizička opuštenost rečenicom opušten(a) sam i smi ren (a). 2. Pronañe se težina i opiše rečenicom ruka je teška. Ponovi se 5 do 6 puta. 3. Opušten (a) sam ismiren(a). 4. Pronañe se toplota i opiše rečenicom ruka je topla. Ponovi se pet do šest puta. 5. Opušten(a) sam i smiren (a). 6. Obrati se pažnja na sopstveno disanje. Prati se nekoli ko udisaja i izdisaja. Ne treba uticati na disanje, već opaziti kakvo ono jeste. Kada disanje postane smireno i ravnomerno, opiše se rečenicom: Dišem mirno (smireno) i ravnomerno. Ponovi se 5 do 6 puta. 7. Opušten(a) sam i smiren (a). 8. Dišem mirno (smireno) i ravnomerno. Ponovi se 5 do 6 puta. 9. Opušten(a) sam i smiren(a). 10. Opoziv. Za vreme ove vežbe mogu se javiti iste uzgredne pojave koje su se javile i kod prethodnih vežbi. Osim toga, neki vežbači su me obaveštavali da su zaboravljali da dišu. Drugi nisu osećali potrebu da udahnu vazduh. Sve su to pokazatelji duboke opuštenosti i "prekopčavanja" u hipnagogno sta82

OSNOVNE VEŽBE

nje svesti u kome se usporava većina telesnih procesa, što dovodi do smanjenja potrebe za kiseonikom i prividnog zastoja u disanju. Posle nekoliko vežbi ove pojave iščezavaju. Vežba za disanje se često povezuje sa vežbom za srce. Znamo da bolesti srca utiču na disanje i, obrnuto, bolesti disajnih organa utiču na rad srca. Možemo iz toga zaključiti da normalizovanje disajnih funkcija povoljno utiče i na funkcioiiisanje srca, naročito ako do promena u srčanom ritmu dolazi usled stresa. Postizanje normalnog, prirodnog disanja, iako na prvi pogledv ne predstavlja teškoću, nije lako ostvariti. Svako obraćanje pažnje na disanje predstavlja uticaj na disajni proces. Vežbu disanja pre bismo mogli opisati kao približavanje prirodnom\disanju nego kao postizanje prirodnog disanja. Da bismo biu^ sigurni da smo uravnotežili sopstveno disanje, mogli bismo svaki put, pre opisivanja disanja rečenicom "Dišem mirno (smireno) i ravnomerno" da udahnemo i izdahnemo nekoliko puta. To će nešto produžiti ukupno vežbanje ali će istovremeno omogućiti uspešno usvajanje ove vežbe. Vežbu disanja moguće je izvoditi i nezavisno od ostalih vežbi AAT. Njeno relaksaciono dejstvo je takvo da ona može samostalno, za kratko vreme dovesti do potpunog psihofizičkog opuštanja. Utvrñeno je da efekti ove vežbe ne traju dugo. Dobro je primeniti je ako nemamo dovoljno vremena da odvežbamo sve osnovne vežbe. Zbog značaja ove vežbe smatrao sanv4aJ>i trebalo pronaći poseban postupak kojim se može ostvariti prrcodno disanje, nezavisno od emocionalnog stanja u kome se vežbač nalazi. Na osnovu iskustva u radu sa mnogim vežbačima nisam uspeo da pronañem jedinstvenu tehniku. Najčešće, stoga, primenjujem dve vežbe. Prva je pozajmljena iz joganidre i prilagoñena za ovu svrhu, a druga je izvedena iz poznavanja značenja boja i pripada koncentrativnoj medita83


čiji. Objasniću kako se obe izvode. Prvu sam nazvao vežbom za uravnotežavanje raspoloženja a drugu vežbom dveju tačaka.

Uravnotežavanje rasploženja Od vežbača se traži da zauzme jedan od položaja za vežbanje AAT i da se namesti udobno. Treba da proveri da li će u narednih nekoliko minuta moći da ostane u tom položaju bez pomeranja. Kod vežbača-početnika zahtev da se ne pomeraju može dovesti do suprotnog ponašanja — prisilne potrebe da promene položaj baš za vreme vežbanja. Kod treniranih vežbača ovo nije problem. Zato na početku ne treba eksplicitno tražiti da se za vreme vežbanja miruje. Vežba počinje zatvaranjem očiju i usmeravanjem pažnje na disanje. Pažnja se zatim vezuje za stomak i prati se podizanje i spuštanje stomaka. Disanje je dijafragmalno. Objasni se kako se to disanje izvodi. Treba proveriti da li vežbač ume dijafragmalno da diše. Dijafragmalno disanje je praćeno podizanjem i spuštanjem stomaka, što izgleda kao naduvavanje i izduvavanje balona. Treba razlikovati disanje koje se izvodi pomeranjem trbušnih mišića od onoga koje je rezultat pomeranja dijafragme. Ako su trbušni mišići sve vreme opušteni a stomak mek, disanje je pravilno. Ako se oni povremeno grče, treba ih opustiti i omogućiti im da se pomeraju pod uticajem pritiska iz trbušne duplje na koju deluje dijafragma spuštajući se i podižući. Kada smo sigurni da je vežbač usvojio dijafragmalno disanje, tražimo od njega da usmeri pažnju na pupak i prati kako se on pri svakom udisaju vazduha diže a pri izdisaju spušta. Disanje treba brojati. Obično sam tražio od vežbača da broje disanje unazad, jer im je tada cilj jasniji nego ako broje unapred. Tada ne 84

OSNOVNE VEŽBE

moraju da vode/računa o broju do kog treba da odbrojavaju udisaje i izdisaje, jer se brojanje spontano završava kada doñu do nule. brojanje disanja počinje od jedanaest, ali.se može uzeti i svaki drugi broj. Važno je da se svaki put, pošto ima četiri ciklusa vežbanja, počinje sa brojanjem od istog broja. Vežbačirna se daje sledeće uputstvo: "Vaša pažnja je usmerena na jnipakj Kada udahnete vazduh, recite u sebi 'pupak se diže, \jedanaest', a kada izdahnete, recite u sebi 'pupak se spušta\ jedanaest'. Zatim dolazi, pri udisaju, 'deset, pupak se diže", a pri izdisaju 'deset, pupak se spušta', i tako jedom do jedan. Pazite da ne zaboravite na brojanje udisaja i izdisaja i da, vam pažnja stalno bude usmerena na podizanje i spuštanje stomaka. Ako prestanete sa brojanjem i misli vam postanu zaokupljene nekim drugim sadržajem, kada postanete toga svesni, vratite se na početak brojanja, sa pažnjom usmerenom na pupak. Ako za vreme vežbanja zaspite, uradite ćelu vežbu od početka." Kada se u brojanju doñe do nule, pažnja se podiže na grudi i prati se kako se pri disanju grudi dižu i spuštaju. Ponavlja se ceo postupak sa brojanjem. Izgovara se, za vreme udisaja, "grudi se dižu, jedanaest", a pri izdisaju, "grudi se spuštaju, jedanaest", zatim "grudi se dižu, deset", "grudi se spuštaju, deset", do kraja. Važi isto uputstvo i za prekid vežbanja. Posle sVakog prekida, brojanje^počinjeod početka i vežba se sve dok se ne uradi ćela vežhaodjednom. \ Posle grudi, pažnja se podiže na(yratyj prati se strujanje vazduha kroz grlo. Ovoga puta ne treba u sebi izgovarati ništa .osim brojanja udisaja i izdisaja, uz pažnju usmerenu na vrat. Na kraju, u poslednjem ciklusu brojanja, pažnja je usmerena na^nozdrve!)Prati se strujanje vazduha kroz nozdrve i broje se udisaji i izdisaji od jedanaest do jedan. 85


Ova vežba ima dve vrste značaja za vežbača: konkretan, jer se usvaja pravilno disanje i vežbač postaje svestan svake faze disanja, kroz opažanje fizioloških procesa koji se za vreme različitih vrsta disanja odvijaju, i simbolički, koji je namenjen uravnptežavanju raspoloženja:] U objašnjenju o fiziološkim procesima koji se odvijaju za vreme disanja, posebna pažnja se obraća na analizu pravilnog joga disanja. Usmeravanje pažnje spontano dovodi do produbljenog disanja u kome se, zavisno od predmeta pažnje, više diše dijafragmom ili medurebarnim mišićima. Cikličnim angažovanjem pojedinih grupa mišića, ti mišići se za vreme disanja "bude", ako su ranije bili "uspavani", a ako ne, njihovo angažovanje u celovitom disajnom procesu se meñusobno usklañuje tako da disanje vremenom postaje ritmično, talasasto kretanje svih mišića koji učestvuju u udisanju i izdisanju vazduha. Konačan ishod vežbe, ako se valjano nekoliko puta uradi, trebalo bi da bude takav da se pri udisaju prvo, kao kada u praznu bocu sipamo tečnost, donji deo pluća puni vazduhom, što dovodi do podizanja stomaka, odnosno spuštanja dijafragme. Zatim se vazduhom puni srednji deo pluća i podiže se grudni koš. Na kraju, blago se podižu ramena i vazduhom se ispunjava gornji deo pluća. Pri izdisaju opet možemo za primer uzeti bocu napunjenu tečnošću. Kada je- praznimo, prvo bez tečnosti ostane deo najbliži dnu, što znači da se prvo podiže dijafragma, uvlači se stomak. Zatim se spuštaju grudi usled opuštanja medurebarnih mišića i na kraju se opuštaju ramena. Ceo disajni proces nije oštro podeljen na etape, već se izvodi elastično. Faze disanja se slivaju jedna u drugu. "Osvešćivanje" disanja kroz ovu vežbu može ukazati na postojanje nepravilnog 86

OSNPVNE VEŽBE

disanja koje bi moglo biti smetnja uspešnom usvajanju vežbe disanja u AAT. Simbolički značaj ove vežbe zasnovan je na pretpostavci da se kao jedan od kontinuuma kojim se može opisati raspoloženje uzima onaj čiji su krajevi pesimizam i optimizam. Ka pesimizmu naginju depresivnije osobe, sklone da život opažaju kao beznadežan, sudbinski predodreñen, besmislen, dok optimisti imaju poverenja u sebe, vedriji su, aktivniji i skloniji da više veruju u sebe nego u sudbinu. Telesne manifestacije depresije su opuštenost mišića na licu, spoljni krajevi obrva i uglovi usana su spušteni, ramena spuštena, glava nagnuta napred a ćelo telo odaje utisak tromosti i bezvoljnosti. Nasuprot tome, vedre, optimistične osobe imaju podignute uglove usana i spoljnu stranu obrva a lice je spremno na osmeh. Glava je podignuta i često zavaljena unazad, ramena podignuta a ćelo telo odaje utisak sigurnosti i poverenja u sebe. Vežba uravnotežavanja rasploženja kod depresivnih osoba, kroz pomeranje pažnje od stomakaôîozdrva, simbolički znači_^pgdizanje" raspoloženja. Telo se ispravlja a kroz neprekidno stremljenje naviš'e mišići na licu se zatežu f odstranjuje se ñepresivnost;, Kod maničriih, Tuperaktivnih osoba, spuštanje pažnje na stomak dovodi do smanjenja napetosti. Vezivanje pažnje za pojedine delove tela "trenira" vežbača da bolje upozna sebe, da postane svestan svojih neposrednih htenja pre nego što "pobegne" u akciju. Postoje brojni dokazi da je trbuh sa svojim unutrašnjim organima odgovoran za (intenzitet motivacije kojom se ličnost posvećuje ostvarenju postavljenih ciljeva. Psihosomatski poremećaji u gastrointestinalnom traktu nastaju kao posledica emocionalnog lišavanja u ranim godinama života, što 87


se manifestuje kroz osiromašenu maštu i odsustvo snova21 J

..............

. . _ , , , _ ____ --—-•___ — — *~—'••—-wa7

što znači da emocionalni deo pokretača na aktivnost ne može do kraja da se koristi u svakodnevnom životu, jer je vezan za psihosomatske poremećaje u organima za varenje. Usmeravanje pažnje na pupak dovodi do privremenog "oslobañanja" emocija i odstranjivanja napetosti u tom delu tela. Ovo je saglasno sa teorijom o qui energiji u aiki-do vešitni, kao i sa Kastanedinim22 shvatanjem o stomaku kao izvoru snage u transcendentalnoj stvarnosti. Iako samo prvi, Adamovićevi nalazi imaju empirijsku zasnovanost, saglasnost o istoj stvari u teorijama koje pripadaju različitim kulturama ide u prilog teorijskoj zasnovanosti ovog shvatanja. Naravno, govoreći o odgovornosti stomaka za intenzitet motivacije, nisam imao na umu neposrednu vezu, već simboličku, koja pre pripada istorijski akumuliranom, arhetipskom značenju stomaka kao izvora života. Konačno, u praktičnom radu ovo shvatanje je u velikom broju slučajeva empirijski potvrñeno. A. Loven23 navodi da je emocionalno središte ličnosti srce. Svi emocionalni poremećaji su zasnovani na neadekvatnom emocionalnom odnosu sa drugima ili sa samim sobom. Usmeravanje pažnje na grudi simbolički bi moglo da znači susret sa središtem sebe. I ovo shvatanje ima brojne potvrde u kulturnom nasledu. Kada nas neko žestoko uvredi, kažemo "ujeo me za srce". Simbolički, ljubav se predstavlja strelom probodenom kroz srce a u pesmama se često poistovećuju srce i duša. Grudi su, kao i srce, simbol života. Govori se "Volim te svakim dahom svojim", što je saglasno sa shvatanjem da su grudi središte ljubavi. Usmeravanje pažnje na 21

Detaljnije o ovome videti u Adamović, V, Emocije i telesne bolesti, Nolit, Beograd, 1984, str. 126—140. 22 Kastenada, K., Odvojena stvarnost, Prosveta, Beograd, 1978. 23 Loven, A., Bioenergetika, Nolit, Beograd, 1984, str. 89—114. 88

3NOVNE VEŽBE

grudi odstranjuje napetojst poteklu od interpersonalnih konflikata. Vrat je, simbolički, spona izmeñu tela i psihe, nagona i razuma. Sukob izmeñu nagonskih težnji i racionalno procenjenih mogućnosti ispoljava se često kao nesposobnost da saopštimo recima svoje želje. Zastane "knedla" u grlu, ili se stegne dušnik, pa ne možemo da kažemo ono što smo nameravali, što se naročito dešava u nekoj za nas značajnoj situaciji, pred osobama do kojih nam je veoma stalo, ili kada treba da ispoljimo sebe na najbolji mogući način. Utvrñeno je da usmeravanje pažnje na vrat i praćenje udisaja i izdisaja dovodi do opuštanja mišića vrata, kao što i usmeravanje pažnje na bilo koji deo tela posle nekoliko minuta za posledicu ima opuštanje tog dela tela. Emocionalno rasterećenje je samo posledica telesnog opuštanja. Praćenje strujanja vazduha kroz nozdrve predstavlja kontakt sa sopstvenim licem na kome se najneposrednije odražava, tokom neposrednog meñuljudskog odnosa, naše emocionalno stanje. Opuštanje mišića na licfr oslobaña nas akumulirane emocionalne napetosti koja potiče od razmišljanja o preživljenim neprijatnim situacijama. Vežbu za uravnotežavanje raspoloženja dobro je uraditi pre osnovnih vežbi AAT ako smo izvedeni iz sopstvenog uobičajenog ravnotežnog stanja, a pri tom ne znamo tačno u kakvom emocionalnom stanju se nalazimo. Pomeranje pažnje od stomaka do lica omogućava nam da se emocionalno rasteretimo i uspostavimo prirodno stanje opuštenosti i duhovne smirenosti. Rezultat će biti zadovoljavajući ako se ne nalazimo u vlasti snažnog afekta, već samo u izmenjenom raspoloženju kojim nismo zadovoljni. Često su me vežbači pitali zašto treba brojati disanje. Iako postoje i vežbe disanja u kojima se disanje ne broji (neke pranajame u jogi), svrha brojanja disanja u vežbi za 89


uravnotežavanje raspoloženja je dvojaka: tako se obezbeduje jednako posvećivanje vremena svakoj od faza vežbanja i istovremeno se pažnja drži vezana za predmet vežbanja. Ako misli spontano odlutaju na neki drugi sadržaj, vreme potrošeno na takvo vežbanje se ne računa. Pomoću ove vežbe se uvežbava i postojanost pažnje, što može biti i jedan od načina za produžavanje hipnagognog stanja svesti. Vežba dveju tačaka Vežbe koje su opisane pod ovim naslovom predstavljaju dve meñusobno nezavisne vrste koncentrativne meditacije24. Pošto su komplementarne, obuhvatio sam ih jednim naslovom, podrazumevajući pod njima jedinstvenu celinu. Pod koncentrativnom meditacijom podrazumevam ono što je Ornstein opisao kao "... one vežbe koje obuhvataju sužavanje svesti, koje usmeravaju pažnju na objekt meditacije ili na ponavljanje reci"25. Naziv "konccntrativna meditacija" Ornstein pripisuje C. Naranju, iako ga spominje u zajedničkoj knjizi prvi put 1973. godine26. Meditacija je pasivno usmeravanje pažnje, definisano pre kao čekanje da se nešto pojavi ili odigrava u svesti nego kao voljni napor da se proizvede misao ili slika. U tome je i razlika izmeñu koncentracije i meditacije. Drugo, tradicionalno značenje reci meditacija je tiha, odana molitva. Eti24 Koncentrativna meditacija je takva vrsta mentalne aktivnosti u kojoj je pažnja pasivna, difuzna, okrenuta unu tra ali i postoja no usm erena na ne št o. Sa drža j us mer a va nja pa žn je m o že b i ti je dn osta va n, p o je dina ča n čulni modalitet koji se zamišlja ili je objektivno prisutan i dostupan čulima. 25 Naveden o prem a Ornstein, R. , The P sychology of Consciousness, Penguin Books Ltd, Harmondsworth, Middlesex, 1972, str. 125. 26 N ar a n j o , C . & O r n s te i n, R . , O n t h e P s yc h o l o g y o f M e d i t a t i o n , George Allen & Unwin, London, 1973, str. 19.

90

OSNOVNE VEŽBE

mološki, reč potiče od latinske reci "meditare" i znači duhovno posmatranje nečega. U tom svetlu, p\ya vežba, ili tačnije, prva polovina vežbe u ovom kontekstu, predstavlja usmeravanje pažnje na belu, zamišljenu tačku, smeštenu izmeñu obrva, tačno na sredini, na nekoliko santimetara ispred čela. Bela tačka može u veličini da varira od čiodine glave do zrna graška. Vežbač ne bi trebalo da uloži trud da bi takvu tačku zamislio, već je bolje sačekati da se ona sama pojavi. Očekivanje da se tačka pojavi predstavlja vežbanje. Ako se u tom provede nekoliko minuta, osetiće se dejstvo vežbe. Kako ćemo znati, ako se tačka pojavi, da smo dobro vežbali? Bela tačka treba da bude sjajna kao biser, kao da je u njoj skupljena svetlost stotina belih varnica, pa sažeta u jednu. Ako se takva tačka pojavi, pa počne da se pomera, pustićemo je da otplovi iz našeg vidokruga, a pažnju ćemo vratiti na središte, izmeñu obrva, očekujući pojavljivanje nove. Emocionalni doživljaj koji se javlja pri pojavi očekivane tačke svaki vežbač na drugi način opisuje, ali oni koji su ga iskusili meñusobno mogu da ga prepoznaju. Ova vežba je namenjena odstranjivanju depresivnog raspoloženja, povišavanju nivoa budnosti i aktiviranju potencijala ličnosti. Objašnjenje za dejstvo ove vežbe potiče iz dva izvora: prvi je delovanje koncentrativne meditacije same po sebi, a drugi ekspresivna vrednost boje i mesta na koje se usmerava pažnja. Meditacija postepeno odstranjuje emocionalnu napetost i neadekvatna emocionalna stanja. U poslednje vreme sve češće se koristi kao jedna od psihoterapijskih tehnika, o čemu svedoči svake godine sve veći broj objavljenih rezultata naučnih istraživanja. Psihologija boja u kombinaciji sa meditacijom namenjena je pronalaženju psihoterapijskog sredstva za uspostavljanje prirodnog emocionalnog stanja. U 91


ovoj vežbi upolrebljena je bela boja, jer ona predstavlja sintezu svih boja. Ona je odraz čistoće i punoće. Njenim razlaganjem dobija se spektar boja koji podseća na dugu. Sažimanje svetlosti i boje u jednu tačku predstavlja, simbolički, prikupljanje energije kod osoba koje nemaju dovoljno energije, što im omogućava da značajno "podignu" sopstveno raspoloženje. Tako se, bar privremeno, "izvlače" iz depresije i osposobljavaju za vežbanje AAT. Skupljanjem pozitivnih iskustava iz uzastopnih vežbanja, postepeno dolazi do preplavljivanja lošeg rasploženja dobrim, a na racionalnom nivou do promene pogleda na svet, od pesimističkog ka realnom, jer se ćelo vežbanje AAT sastoji u uvežbavanju objektivnog opažanja onoga što postoji kao predmet vezbanja. Prema tome, mogli bismo da kažemo da koncentrativna meditacija u kojoj usmeravamo pažnju na belu tačku omogućava osobama sa smanjenim vitalnim dinamizmima i voljom da se "pokrenu" iz mesta i urade nešto za sebe. Pri tom se od njih ne traži ništa što ne bi bili u stanju da urade. Dovoljno je da sednu, opuste se i nameste udobno. Zatvorenih očiju treba da očekuju pojavljivanje bele, sjajne tačke. Čak i ako se ništa ne desi, samo očekivanje će dovesti do terapijskog efekta. Druga vežba je namenjena onima koji su uznemireni, razdražljivi, napeti ili nervozni. Ako su skloni impulsivnom reagovanju i sa smanjenom emocionalnom kontrolom, ako na najmanji povod reaguju kao na najveći razlog za promenu raspoloženja i nekontrolisan postupak, trebalo bi da pokušaju sa ovom vežbom. Od vežbača se traži da zatvorenih očiju, sedeći udobno u fotelji ili na stolici, u jednom od položaja za vežbanje AAT, usmere pažnju na prostor u visini stomaka, na oko 50 cm ispred sebe i pokušaju da zamisle plav, providan prostor, 92

OSNOVNE VEŽBE \v

kružnog oblika, prečnika odMeset do dvadeset cm. Plava boja koju treba zamisliti najlakše ise može prepoznati preko sledeće vežbe. Nacrtaćemo kvadrat čija je stranica oko 10 cm, na belom papiru. Kvadrat ćemo obojiti u žuto i u njegovoj sredini, na mestu na kom se seku dijagonale nacrtati crnu tačku. Zagledaćemo se u obeleženu tačku i bez treptanja gledati dok se na ivicama kvadrata ne počnu pojavljivati bele linije koje će se naizmenično gubiti, lb će se desiti posle dva do tri minuta. Spustićemo pogled na belu površinu papira ispod kvadrata. Tamo ćemo videti plavi kvadrat. Ako odmah zatvorimo oči, pojaviće se slika plavog providnog kvadrata. Boja koju tada vidimo^redstevlja objekat vežbe. Osim delovanja ove vežbe kao meditacije, njeno terapijsko dejstvo odvija se preko zamišljanja plave boje. Znamo da je projektivna vrednost plave boje smirenost, udaljenost, hladnoća, dok joj providnost daje dubinu. Plavi su, u prirodi, planinski glečeri, plava je dubina mora i prostranstvo neba. Umesto razdražljivosti i napetosti, tokom ove vežbe preplaviće nas duboka smirenost, prijatnost i uljuljkujuće zadovoljstvo. Vratićemo se u svoje prirodno stanje opuštenosti i moći da pristupimo vežbanju AAT. Da bismo primenili jednu od dve opisane vežbe, prvo treba da procenimo da li nam to treba, odnosno u kakvom emocionalnom stanju se nalazimo. Može se desiti, iako je meditativno dejstvo vežbi isto, da zahvaljujući razlici u simboličkom dejstvu preko boje i mesta na koje usmeravamo pažnju, o čemu je raspravljano i u prethodnom poglavlju, pogoršamo sopstveno emocionalno stanje, odnosno da postanemo još više depresivni ili još razradžljiviji, napetiji i anksiozniji. Tek kada smo sigurni u prirodu sopstvenog emocionalnog stanja, primenićemo odgovarajuću vežbu. Ako nismo u stanju to precizno da utvrdimo, bolje je da uradimo vežbu za uravnotežavanje raspoloženja. 93


Vidimo da su dve opisane vežbe u stvari ciljane meditacije. One se ne moraju koristiti samo kao priprema za vežbanje AAT, već mogu biti i samostalne vežbe. Za njihovu primenu nije kontraindikovano ni prirodno, uravnoteženo stanje, ali će posledica tada biti samo produbljivanje i stabilizovanje postojećeg emocionalnog stanja. Kada budemo raspravljali o odnosu izmeñu meditacije i AAT, videćemo da u terapijskom dejstvu, prema rezultatima dosadašnjih istraživanja, nema značajne razlike. Razlika je samo u stepenu motivacionog dejstva ovih tehnika. Opisane vežbe (za uravnotežavanje raspoloženja i dve tačke) nisu navedene kao pripremne vežbe za isključivanje čula jer su namenjene pripremi za vežbu disanja kao osnovnu vežbu AAT. Bar u početku ne preporučuje se njihova samostalna priprema. Iako praktično nema nikakvih trajnih negativnih posledica ako se pogrešno vežba, može se usled neprijatnih emocionalnih doživljaja razviti otpor prema takvoj vrsti vežbanja. Pošto je meditativna aktivnost jedan od najvažnijih postupaka za aktiviranje funkcija subdominantne moždane hemisfere, negativan stav prema meditativnim aktivnostima mogao bi takve osobe da osujeti u proširivanju svesti i aktiviranju onih dispozicija koje su u uslovima života zapadne civilizacije ostale nerazvijene ili sprečene u aktualizaciji. Vežba disanja je prva u nizu osnovnih vežbi AAT koju oni koji nameravaju da usvoje AAT ne bi trebalo samostalno da usvajaju. Ona se nadovezuje na prethodno iskustvo u vežbanju težine i toplote. Uz brojne uzgredne pojave iz tih vežbi, problemi koji mogu da se jave tokom vežbe disanja mogu da usmere vežbača u pogrešnom pravcu. Pokušaj da se diše onako kako se očekuje da treba, može, usled emocionalnog uslovljavanja, da neizbrisivo razvije pogrešan oblik vežbanja, jer emocionalno uslovljavanje se brzo uči, ali teško 94

VEŽBE

gasi. Uz neprijatnost izazvanu pogrešnim vežbanjem, trajan otpor prema AAT mogao bi da postane neizbrisiv. Otuda, kao i većina autora autogenog treninga, smatram da bez obučenog voditelja nije zahvalno krenuti u avanturu koja se zove AAT, dok prve dve vežbe mogu biti dobra osnova za naslućivanje obrisa onoga što AAT nudi.

Srce Držeći se kriterijuma da se u usvajanju osnovnih vežbi AAT ide od lakših ka težim, stavio sam vežbu za srce na četvrto mesto. Pod lakšim vezbama podrazumevamo one u kojima su sadržaji vežbanja bliži svesti. Pošto se na rad srca teško direktno može uticati, za usvajanje veštine normalizovanja njegovog rada treba da se koriste različita pomoćna sredstva. Srce je organ koji u mirovanju najčešće ne osećamo. Ono počinje snažnije da se oglašava tek ako počnemo nešto napornije da radimo. Ipak, postoje ljudi koji stalno osećaju sopstveni srčani ritam. Pošto ne mogu od njega da pobegnu, prisiljeni su da ga slušaju. Svaki pokušaj da ga, bar privremeno, zaborave, samo ih još više suočava sa sopstvenom bespomoćnošću. Srce postaje "zvono u grudima koje neumorno lupa po svojim zidovima". Kod nekih radi uvek na isti, ritmičan i jednoličan način. Kod drugih otkucaji postaju čas brži čas sporiji, nekad glasniji a nekad tiši. Shvatljivo je da se otkucaji menjaju u zavisnosti od fizičke aktivnosti kojom se bavimo, ali nije shvatljivo da se, naizgled bez valjanog razloga, srce ponaša na tako neočekivan način. Uplašene za sopstveno zdravlje, takve osobe se obraćaju lekaru. Saznaju da nema nikakvih oštećenja na srčanom mišiću. Laboratorijske analize pokazuju da su svi nalazi negativni, a srce i dalje 95


nastavlja po svome. Magična reč, koju savremena medicina do 1969. godine nije ozbiljno uzimala u obzir, a koja objašnjava ovu pojavu, je stres. Po definiciji, to je iznenadan napor kome je organizam izložen i koji zahteva brzu adaptaciju na novonastale uslove. "Novonastali uslovi" mogu da budu dvojaki: izvoñenje fizičke aktivnosti kojom se naglo troše velike količine energije, što dovodi do oslobañanja šećera iz jetre i povećanog lučenja kateholamina, adrenalina i noradrenalaina, \procena da bi psihofizički integritet organizma mogao biti ugrožen, što takode za posledicu ima iste telesne procese. Za nas je drugo odreñenje "novonastalih uslova" hitnije. Organizam se na osnovu ove procenc priprema za adaptaciju na stres i tu nastaje problem. Ako osoba realno proceni situaciju, aktiviraće onoliko svoje telesne potencijale koliko je potrebno za savladavanje nailazeće opasnosti, ali ako je "osećaj" za realnost izmenjen, sve što se opazi kao ugrožavanje dovešće do maksimalne mobilizacije svih rezervi organizma. A. Beck27, to opisuje rečenicom "Alarm je gori od vatre". Stalna pozornost održava u organizmu povišen nivo hormona i masti koje doprinose stvaranju trombova u krvi. Slaganje masnih kiselina na zidove krvnih sudova postepeno dovodi do sužavanja krvnih sudova. Arterije i vene gube elastičnost, što znači da je sposobnost adaptacije na povećani napor smanjena. Javlja se povišen krvni pritisak i povremeni bol u grudima. Srce mora ubrzano da radi kako bi nadoknadilo smanjeni protok krvi i nedovoljno snabdevanje mišića energijom. Krvni sudovi koji obezbeduju ishranu srčanog mišića takode su suženi i neelastični a ishrana srca nije odgovarajuća. Nastaje sve veći nesklad izmeñu potreba organizma i mogućnosti srca da obezbedi dovoljne količine krvi. . 27 Beck, A., Cognitive Therapy and the Emotional Disorders, New American Library, New York, 1976, str. 132.

OSNOVNE VEŽBE

Ovaj opis predstavlja samo pojednostavljenu sliku onoga što se u organizmu pod uticajem stresa dešava. Psihički stres je jedan od činilaca koji utiču na rad srca, ali je kod anksioznih osoba to činilac koji skoro neprekidno održava rad srca na višem nivou od onoga koji je organizmu potreban. Otuda vežba za srce u AAT za njih predstavlja skoro nepremostivu prepreku. U radu sa velikim brojem anksioznih vežbača koji su pokušali da se oslobode neprekidne strepnje, "alarma bez vatre", često sam saznavao da je obraćanje pažnje na srce pojačavalo strah jer srčani ritam nije bio onakav kakav bi trebalo da bude, ili onakav kakav se vežbaču učinilo da bi trebalo da bude. Usvajanje vežbe za srce zasnovano je na detaljnom objašnjenju srčanog rada, opisu vežbanja i razgovoru u kome voditelj tečaja kroz postavljanje pitanja navodi vežbače na korigovanje sopstvenih očekivanja ako su nerealna, ili na učvršćivanje realnih očekivanja. Kao i kod prethodnih vežbi, i u ovoj se ističe da bi trebalo opaziti ono što stvarno postoji i to što postoji prihvatiti i opisati u sebi odgovarajućom rečenicom. Važnije nego kod ostalih vežbi je da vežbanje treba odmah prekinuti kada se pojavi neprijatnost tokom vežbe za srce. Nije dobro ako se trudimo da odstranimo neprijatnost ili čekamo da ona iščezne. Ako osetimo neprijatnost, javiće se strah i samo potkrepiti nepravilan rad srca. Nagomilavanje takvih, negativnih iskustava dovešće do otpora prema daljem vežbanju. Kod zdravih, emocionalno uravnoteženih vežbača, vežba za srce je jedna od lakših vežbi. Češći problem je što se tokom vežbe otkucaji srca izgube. Kod opuštenih vežbača javlja se problem opažanja srčanog ritma. Prethodne tri vežbe, uz pripremu za vežbanje, najčešće su dovoljne da vežbače uvedu u hipnagogno stanje svesti. Videli smo da rad srca zavisi od aktivnosti organizma. Opušteni mišići i krvni sudovi, uz ravnomerno i smireno disanje, dovode do uspora97


vanja srčanog ritma, dok srčani tonovi postaju slabiji. Stoga, da bi se osetio rad srca, njegove otkucaje moguće je pronaći na različitim delovima tela. Ako ne uspemo da ga osetimo u grudima, pažnjom možemo pretražiti ćelo telo. Srčani ritam se ponekad javlja i na najneočekivanijem mestu. Neki vežbači uspevali su da ga pronañu u peti, drugi u prstima na rukama. Ipak, najčešće se može opaziti u slepoočnicama, u karotidnim arterijama na vratu, u predelu "želuca", u preponama, u donjem delu podlaktica, na mestu spajanja šake sa podlakticom, u blizini skočnog zgloba i na čelu, u predelu obrva. Uputstvo u vežbi za srce počinje davanjem objašnjenja o osetljivosti srca na emocionalno stanje. Pošto se pretpostavlja da je većina vežbača potpuno opuštena tokom prethodnih vežbi, vežba za srce počinje usmeravanjem pažnje na grudni koš. Ako ne uspemo odmah da osetimo rad srca, treba da obratimo pažnju na disanje i pri izdisaju, kao i u pauzi izmeñu izdisaja i udisaja, pokušamo da ga pronañemo. Simbolički, dok izdišemo, tonemo u duboku opuštenost. U tom trenutku su nam čula izoštrenija. Izdisanje vazduha ne zahteva nikakav mišićni napor i možemo potpuno da se posvetimo neometanom traganju za srčanim ritmom. Ovo treba pokušati dva do tri puta, što znači da su dva do tri disajna ciklusa dovoljna da se oseti rad srca. Ako ni tada ne uspemo, pretraživanje počinjemo po ranije navedenim tačkama. Kod osoba koje nemaju dovoljno izoštrena čula može se desiti da ni tada ne osete srčani ritam. Zavisno od položaja u kome se vežba, trebalo bi da se pronañe način kojim će se pod prstima ili rukom osetiti rad srca. To bi moglo da posluži prepoznavanju onoga što kasnije treba da se prati. Obično se u sedećem položaju pribegava jednom od dva postupka: u prvom se na prst (obično domali) navuče gumeni naprstak. 98

OSNOVNE VEŽBE

Stegnuta jagodica pojačaće pulsiranje krvi i tako će se osetiti srčani ritam. Druga mogućnost je da se jednom rukom pomoću tri sastavljena prsta na suprotnoj ruci napipa mesto na kome se oseti puls. To treba uraditi pre početka vežbanja AA£ kako ne bismo morali da se pomeramo za vreme vežbe, jer znamo da svako pomeranje prekida hipnagogno stanje svesti, i tada počinjemo sa vežbanjem od početka. Kada se pronañe rad srca, rečenica kojom ga opisujemo glasi "Srce kuca mirno i ravnomerno". Prvobitna, Šulcova verzija bila je "Srce kuca mirno i snažno", ali se pokazalo da to nije adekvatan opis jer u stanju mirovanja, usled duboke opuštenosti reč "snažno" može imati autosugestino dejstvo i nepotrebno pojačati srčane tonove. U AAT, za razliku od klasičnog autogenog treninga, ne treba opisivati rad srca ako ga ne opažamo. Moguće je da srčani ritam osetimo samo povremeno. U tom slučaju trebalo bi skupiti oko šest ponavljanja vežbe, ako pauze izmeñu dva uzastopna opisa nisu duže od 2 do 3 disajna ciklusa. Ako su duže, rad srca pratićemo pomoću opisanih postupaka. U ležećem položaju, kod manje osetljivih vežbača se preporučuje da ispod lakta jedne ruke stave podmetač (jastuk ili presavijeno ćebe), ruku saviju u laktu i na grudima pronañu srčani ritam. Iako Lindemann navodi da bi ruka trebalo da posluži samo kao usmerivač pažnje, moje iskustvo je da vežbači bolje usvajaju ovu vežbu ako rukom napipaju i prate rad srca. Težina, toplota i disanje su za svakog vežbača jasno uočljivi. Kod mnogih vežbača srce se opaža jedva primetno, više kao trag otkucaja nego kao jasan ton i to bi trebalo vežbačima i objasniti. Kasnije, sa uvežbavanjem opažaja, pažnja postaje oštrija, osećaj diferenciraniji a vreme potrebno za vežbanje kraće. 99


Kod mnogih vežbača se javlja problem usklañivanja srčanog ritma sa izgovaranjem rečenice. Ovde važi isto pravilo kao i kod disanja: tokom vežbanja svako bi trebalo da pronañe onaj način koji njemu najviše odgovara i ne ometa praćenje rada srca. U početku, pošto se srčani tonovi ne mogu opažati dovoljno dugo da istovremeno izgovorimo i rečenicu kojom opisujemo njegov rad, može se posle nekoliko opaženih jasnih srčanih tonova izgovoriti rečenica u sebi, podrazumevajuči pod tim opis tonova koje smo opazili, a kasnije, kada pažnja bude dovoljno oštra, rečenicu bi trebalo da uklopimo u srčane otkucaje. Moguće je da se još u vežbi disanja pojavi srce ali na njega tada ne treba obraćati pažnju. Kasnije, kada počnemo sa vežbom za srce, izgovaranje rečenice često nije lako uskladiti istovremeno sa disanjem i radom srca. Ovo, takode, treba uvežbavati i ne treba da se obeshrabrimo ako u početku ne uspemo u tome. Sa usvajanjem četvrte vežbe ukupno vežbanje AAT izvodi se na sledeći način: 1. Zauzme se jedan od položaja za vežbanje, namesti i uradi neka od pripremnih vežbi. Proveri se psihofizičko sta nje i opiše rečenicom Opušten(a) sam i smirena(a). 2. Usmeri se pažnja na ruku, pronañe se u njoj osećaj težine i opiše rečenicom ruka je teška. Moguće je da neki vežbači osećaju ravnomernu težinu u obe ruke. Napomenuli smo ranije da treba opisati ono što se opaža. Rečenica kojom opisujemo težinu može se promeniti, jer je i pažnja usmerena na obe ruke. Umesto opisa težine u jednoj ruci, izgovaramo u sebi "ruke su teške". Ponovimo oko 6 puta. 3. Opušten(a) sam i smiren(a).

100

OSNOVNE VEŽBE

4. Usmeravanjem pažnje na ruku pronañe se osećaj toplote i opiše rečenicom ruka je topla. Isto kao i za težinu, ako se osećaj toplote generalizovao na obe ruke, postojan je i ravnomeran, umesto prethodne rečenice, u sebi izgovara mo ruke su tople. Ponovimo oko 6 puta. 5. Opušten (a) sam i smiren (a). 6. Usmeri se pažnja na disanje, prate se udisaji i izdisaji tokom nekoliko disajnih ciklusa i disanje se opiše rečenicom dišem mirno (smireno) i ravnomerno. Ponovi se ceo postupak oko 6 puta. Ako se disanje tokom posmatranja izmeni, ne treba izgovarati rečenicu, već sačekati da ono postane rav nomerno i smireno. 7. Opušten (a) sam ismiren(a). 8. Prema uputstvu datom u ovom poglavlju pronañe se srčani ritam, prati se nekoliko otkucaja a zatim se opiše rečenicom koja se izgovara u sebi: srce kuca mirno (smireno) i ravnomerno. Ako se srčani tonovi izgube, prestaje se sa izgovaranjem rečenice. Tek kada se ponovo osete, rečenica se ponovi. Vežba se dok se ne skupi oko 6 ponavljanja. I u ovom slučaju važi preporuka da ne treba brojati izgovorene rečenice, već, kada nam se učini da smo dovoljan broj puta opisali rad srca, prestajemo sa ponavljanjem, lb je obično izmeñu 4 i 8 ponavljanja. 9. Opušten (a) sam i smiren (a). 10. Opoziv — ruke se čvrsto stegnu, saviju u taktovima, duboko sa udahne vazduh i lagano otvore oči. Za vreme usmeravania pažnje na srce mogu se pojačati osećaji težine i toplote. Cesto se javlja nesklad izmeñu disanja i srca. Dok uvežbavamo disanje, srce "odvlači" pažnju i obrnuto, usmeravanje pažnje na srce praćeno je disanjem 101


kao ometajućim činiocem. AAT predstavlja uvežbavanje jedne senzorne aktivnosti i može se poistovetiti sa izvoñenjem različitih veština. Svaka od veština zasnovana je na nizu usvojenih elemenata koji se izvode odreñenim redosledom. Npr. pisanje, blisko kao aktivnost svakome od nas, uči se tako što prvo ovladavamo ispisivanjem kosih i uspravnih linija, zatim ih spajamo u slova i konačno u reci. Ali treba mnogo godina pisati dok rukopis ne postane "ispisan", lični. Pa ipak, moguće je ljudima da meñusobno pismeno komuniciraju, jer slova, ma koliko se po obliku razlikovala od čoveka do čoveka, namenjena su meñusobnom razumevanju. Kao što stičemo individualni rukopis, tako učimo da pročitamo tuñe rukopise. U AAT, u početnoj fazi vežbanja mogli bismo osnovne vežbe nazvati slovima, njihove sklopove recima a način vežbanja treniranih vežbača rukopisom. Za usvajanje svakog od segmenata AAT potrebno je dugotrajno lično iskustvo. U skladu sa tim, dok vezbamo disanje treba samo tome da se posvetimo, a kada pratimo rad srca, privremeno disanje zanemarujemo. Čak i kada postanemo svesni njegovog prisustva, kao i postojanja težine i toplote, predmet vežbanja je srce i ono što nam je na početku velika teškoća, nagomilavanjem pozitivnih iskustava postaje uobičajena i laka aktivnost. Pored uobičajenih uzgrednih pojava, kod vežbe za srce moguće su dve smetnje: prva je da srce preglasno i nepravilno kuca a druga da ne možemo da ga pronañemo. Videli smo kako se u vežbanju srce može pronaći. Ako preglasno ili neravnomerno kuca, najbolje je vežbanje prekinuti, uraditi ponovo pripremu za vežbanje a zatim odvežbati još jednom. Ako postoje neke zdravstvene tegobe na srcu, obavezno je kontrolisano usvajanje AAT, pod kontrolom iskusnog voditelja, uz stalnu lekarsku kontrolu, pošto psihički činioci tokom vežbanja mogu narušiti normalan srčani rad. 102

OSNOVNE VEŽBE

Iako se to podrazumeva, važno je da napomenem da vežba za srce može normalizovati srčanu funkciju pod uslovom da je ona poremećena pod uticajem psihičkih činilaca i da nije došlo do organskih promena. Ako je srce obolelo, AAT može samo olakšati tegobe i sprečiti dalje pogoršanje.

Stomak U klasične m autogenom treningu su treća i četvrta vežba opisane kao vežbe ritma a ne autosugestije. Vežba za stomak je isključivo autojiugestivna. Od vežbača se traži da zamisli toplotu u plexus-u solaris-u. Mnogim vežbačima prethodno je trebalo objasniti da je plexus solaris skup nervnih ćelija, smeštenih u gornjem delu trbušne duplje, iza želuca, koje upravljaju radom organa u trbušnoj duplji. Tbplota je zamišljena na ograničenom delu koji je ranije bio nedostupan svesti. Tek izuzetno, ako vežbač nije mogao da zamisli toplotu u plexus-u solaris-u, davano mu je uputstvo da se usmeri na ceo stomak. Rečenica za vežbu glasila je "Plexus solaris strujno topao". Vidimo da, pored reci plexus solaris, reč "strujno" takode ukazuje na nešto što u pojmovnom svetu prosečnog vežbača nije uvek bilo jasno odreñeno. Do premene je došlo u izrazu za vežbanje i u načinu vežbanja. Sulc je navodio da usmeravanje pažnje i zamišljanje toplote u celoj trbušnoj duplji može imati erotizirajuće dejstvo, naročito kod žena, kod kojih su polni organi smešteni u velikom delu trbušne duplje, ali je utvrñeno da, ako se vežbačima unapred na to skrene pažnja i ukaže da su ponekad erotski osećaji znak uspešnog vežbanja, to postaje prednost u vežbanju. Autosugestivna zamisao je, npr. kod Grudena,opisana rečenicom "Trbuh je posve ugodno strujno topao". Da bi se konkretno proizveo osećaj toplote, od vežbača se 103


traži da zamisli neku poznatu situaciju ili stanje. Moguće je, npr. da se zamisli osećaj strujanja toplo te kroz želudac kada popijemo nešto toplo ili kada ležimo na plaži trbuha okrenutog prema suncu. Zamišljanje toplote obično dovodi do razlivanja toplote po površini onog dela tela koji pripada trbušnoj duplji. Ponekad, mada rede, osećaj toplote se razliva i po unutrašnjosti stomaka. U AAT vežba za stomak nije zasnovana na autosugestiji, već na opažanju osećaja u tom delu tela. Ispitivanja koja je vršio Mojman u drugoj polovini prošlog veka dovela su do otkrića osetljivosti trbušne duplje na toplo i hladno. Utvrñeno je da se toplota u želucu opaža tek kada je iznad 43°C. Stalna temperatura u unutrašnjosti Ijud- l skog organizma je izmeñu 35 i 36°C. Razlika izmeñu uobičajene temperature trbušne duplje i one koja je dostupna | opažanju je oko 7°C. Otuda se vežbačima daje uputstvo da pronañu toplije delove na površini tela. Ako se javi osećaj | toplote u unutrašnjosti, u predelu trbušne duplje, treba ga prihvatiti, usmeriti na njega pažnju i opisati ga. Pokazalo se l da, kod dugotrajnih vežbača, čula za opažanje toplote posta- l ju oštrija i sve bolje se uočavaju male razlike u temperaturi. Od vežbača se traži da usmere pažnju na predeo stomaka. Pri tom se pod stomakom podrazumeva prstenasti segment tela izmeñu dijafragme, kao gornje granice, i donjeg dela J karlice. Ako se na bilo kom delu ovog segmenta, na površini ili u unutrašnjosti, opazi toplota, na taj deo tela usmeravamo pažnju i opisujemo osećaj rečenicom "Stomak je topao". Ovakva formulacija je neutralna i pod njom svako može podrazumevati bilo koji osećaj toplote. Izraz "plexus solaris", za koji se Šulc zalagao smatrajući da reč "trbuh" može kod nekih vežbača proizvesti osećaj gañenja i mučnine, mnogim vežbačima je stran. Čak i kada bismo objasnili gde se on anatomski nalazi, teško se u tom 104

OSNOVNE VEŽBE

delu tela može zamisliti toplota. Kao pomoćno sredstvo Šulc je koristio proizvoñenje osećaja toplote u želucu. Npr., tražio je od vežbača da popiju nešto toplo i prate kako se javlja i razvija osećaj toplote u stomaku. Ako je već tako, zašto koristiti "plexus solaris", kada to nije predmet vežbanja. U jednoj anketi, obavljenoj na vežbačima koji su usvojili niži tečaj AAT, dobio sam podatak da radije koriste reč "stomak" nego reč "trbuh", jer im poslednja može izazvati neprijatna osećanja. Otuda u izrazu za vežbanje preporučujem da se u sebi izgovara "Stomak je topao". Stomak je peta vežba u AAT On je znatno udaljeniji od našeg svesnog dela nego prethodni organi (mišići, krvni sudovi, srce i pluća). Da bismo u njemu mogli nešto da osetimo, trebalo je da izvežbamo pažnju. Utvrñeno je da, kada bi se vežba za stomak izvodila ranije, teško bi se mogla usvojiti. U psihoanalitičkom smislu, za stomak se vezuju dublje potisnuti sadržaji i do njih je teže dopreti. Tek duboko opuštanje dovodi do oslobañanja tih sadržaja i njihovog prevoñenja iz nesvesnog u svesno. To je uvek praćeno javljanjem otpora i neprijatnošću. Otpori se ispoljavaju kroz niz uzgrednih pojava koje ometaju, a ponekad i prekidaju vežbanje. Takoñe, otpor može biti i nemogućnost da se usmeri pažnja i pronañe osećaj toplote. Kada se odvežbaju prve četiri vežbe AAT, pretpostavlja se da je vežbač dovoljno opušten da može neometano da usmeri pažnju na stomak i počne pažljivo pretraživanje sa ciljem da oseti toplotu. Ne treba očekivati da se javi snažan osećaj tolote. Dovoljno je uočiti jedva primetne razlike u toploti na pojedinim defovima stomaka. Na najtopliji deo usmerimo pažnju i izgovorimo rečenicu. Često se dešava da se, za vreme izgovaranja rečenice, toplota izgubi. Tada po-navijamo ceo postupak. Trudimo se da, kao i u dosadašnjem vežbanju, prikupimo oko 6 opisa toplote. Ako nikako ne 105

AUTOGENI TRENING BEZ AUTOSUGESTIJE '8

možemo da počnemo sa vežbanjem, jer se toplota ne pojavJ Ijuje, prekinućemo sa vežbanjem, razmotriti prethodni pokuJ šaj, preslišati se da bismo proverili da li smo valjano vežbali i| posle 5 minuta pokušati ponovo. Do neuspeha u vežbanjuj često dolazi kada nemamo dovoljno odgovoran odnos prema! samoj vežbi. Ako pokušamo da što pre završimo vežbu uz] misao da nas posle vežbe očekuju neki neizbežni poslovi, ili J ako strepimo da ćemo na vežbu izgubiti previše vremena,! bolje je da vežbu ostavimo za neki drugi termin. TakodeJ ako smatramo da ćemo samo "protrčati" kroz vežbe, jer smo f ih odvežbali već mnogo puta, odgovarajući osećaji mogul izostati. U periodu usvajanja osnovnih vežbi svaki put trebaj brižljivo i odgovorno vežbati svaki korak. Peta vežba je namenjena uravnotežavanju rada unutra*| šnjih organa. Znamo da je osećaj toplote postao signal žal opuštanje. Kada se pojavi u bilo kom delu stomaka, delova«! će generalizacija i uskoro će se odstraniti napetost iz stoma?f ka a unutrašnji organi će se vratiti svom prirodnom radu. Šta uraditi ako ne možemo da pronañemo osećaj toplotel u stomaku? Možemo, npr., na stomak staviti ruke za vreme! vežbanja. Tada će se od vežbe toplote ruke zagrejati i oseti-| ćemo toplotu ruku na stomaku. Kada se ovaj osećaj javi, ne f moramo vežbati sa rukama na stomaku jer ćemo imati iskus-1 tvo toplote. Znaćemo šta da tražimo. To je prvi korak.] Kasnije, ako težimo istoj toploti koju smo već osetili, pono-jj vo će se javiti otpor. Važno je, otuda, precizno primenitii uputstvo: uočiti jedva primetnu razliku u temperaturi izme-| du pojedinih delova stomaka na koje usmeravamo pažnju. Posle usvajanja pete vežbe AAT se izvodi sledećim redo-| sledom: 1. Posle zauzimanja udobnog položaja uradimo priprem-; nu vežbu, proverimo opuštenost i izgovorimo u sebi: opu-\ šten(a) sam ismiren(a). 106

OSNOVNE VEŽBE

2. Ruke su teške (oko 6 puta). 3. Opušten (a) sam ismiren(a). 4. Ruke su tople (oko 6 puta) 5. Opušten(a) sam i smiren (a), 6. Dišem (smireno) i ravnomerno (oko 6 puta). 7. Opušten (a) sam i smiren (a). 8. Srce kuca mirno (smireno) i ravnomerno (oko 6 puta). 9. Opušten(a) sam ismiren(a). 10. Stomak je topao (oko 6 puta). 11. Opušten(a) sam ismiren(a). 12. Opoziv — izvodi se postepeno. Iako u udžbenicima za autogeni trening autori navode da bi opoziv trebalo izves ti energično, iskustvo u voñenju AAT mi je pokazalo da nagli prekid hipnagognog stanja svesti može dovesti do na petosti, razdražljivosti i nezadovoljstva. Postepen povratak u budno stanje zadržava telo i psihu vežbača u stanju ravnote že, uspostavljenom tokom vežbanja. Postepen prelazak u budno stanje omogućava vežbaču da bude pripremljen na susrete sa stres-situacijama. Postepenost opoziva se obezbeduje obraćanjem pažnje na disanje i razmišljanjem o onome što nam predstoji posle povratka u stvarnost. Dobar način je i da počnemo da razmišljamo o stvarima kojima smo okruže ni dok vežbamo. Pri tom treba oči da držimo zatvorene. Kada budemo sigurni da nam misli nisu "uspavane", nekoli ko dubljih udisaja, uz pomeranje glave, ruku, nogu i trupa biće dovoljno za uključivanje u dnevne aktivnosti. Cesto se kod pete vežbe kao uzgredna pojava javlja krčanje creva u stomaku. Ako znamo da stres dovodi do zaustavljanja rada unutrašnjih organa i da unutrašnji organi najbolje 107


rade kada smo opušteni, to ne treba da nas uznemiri naprotiv, da prihvatimo kao znak dobrog vežbanja. Ponekad? toplota u stomaku ne mora biti prijatna. Preporučuje se dali tada odvežbamo brže. Kasnije će osećaj neprijatnosti^ nestati. Vežba za stomak predstavlja "nagomilavanje" opuštenosti..'! Dešava se da vežbači zbog toga zaspe. Uivnlenmo je da je-j peta vežba "kritična" za zaspivanje jer je(|esta,iVežba zapelo, 5 namenjena razbuñivanju. Vežabči koji usvoje petu vežbu;] prešli su veći deo puta u vežbanju AAT. Sistematskim vežba-i njem treba samo da uberu plodove dotadašnjeg rada. Generalizacija postepeno dovodi do proširivanja osećajai toplote na ceo stomak. Različite psihološke škole, koje po-j kušavaju da objasne odnos izmeñu pojedinih delova tela i psihičkih stanja, navode da je stomak sa svojim unutrašnjim^ organima odgovoran za pokretačke snage čoveka. Kada što ne možemo da podnesemo, skloni smo da upotrebimo! izraz "Nemam stomak za to", ispoljavajući tako tradicionalno] narodno shvatanje da otpor prema nečemu potiče od oseća-j ja gañenja smeštenog u organima za varenje. Trstenjak?8! navodi da je narandžasta boja odgovorna za volju. Ponekad; dovodi do umaranja, ali i podstiče rad organa za varenje, j Ovo je saglasno sa navedenom narodnom mudrošću. Potvrda simboličkog značenja stomaka dolazi nam iz različitih? kultura. Kastaneda29 navodi da iz stomaka jgolaze specifična vlakna koja su odraz volje. Ljudi slabe volje imaju i sTa5> pokretljivo svoje "drugo" biće. U jogi, potekloj sa drugog kraja sveta, spiritualna, psihička energija počinje da se kreće iz baze stomaka, iz tzv. prve čakre. Penjanje te energije ;j prema glavi dovodi do sazrevanja ličnosti u smislu oslobañanja od štetnih i aktiviranja poželjnih, korisnih činilaca u 28 29

Trstenjak, A., Čovek i boje, Nolit, Beograd, 1987., str. 209. Kastaneda, K., Priče o moći, Prosveta, Beograd, 1984. 108

OSNOVNE VEŽBE

ličnosti. Vidimo da je prvi korak pokretanje psihičke energije, što bismo mogli da shvatimo kao otkrivanje motivacionog izvora u ličnosti, makar samo simbolično. U izučavanju psihosomatskih bolesti otkriveno je da smetnje u gastrointestinalnom traktu češće nastaju kod onih osoba koje sopstvena osećanja zadržavaju u sebi. Ovo naročito važi za osećanja nezadovoljstva, ljutnje, krivice, sputanosti i slična, lb znači da kontrola takvih osećanja kao izraz snažne volje može, kao i slaba volja, da ima nepovoljne zdravstvene posledice. Prevelika samokontrola ne ispoljava se samo kroz dugotrajnu napetost poprečno-prugastih mišića već i kroz pojačano izlučivanje želudačnih i crevnih sokova kao i kroz povećanje koncentracije onih materija u njima koje su agresivne prema živom tkivu u koje se izlučuju. Ovo bismo mogli da objasnimo kao oblik vftutodestruktivnosti, prividno nezavisan od svesne kontrole, ali istovremeno uzrokovan njome, odnosno potiskivanjem osećanja. Opuštanje unutrašnjih organa u trbušnoj duplji preko vežbe za stomak može u velikoj meri doprineti otklanjanju navedenih problema. Ovo važi samo za poremećaje u funkcionisanju tih organa, a ne i za telesna oštećenja. Ako već postoji organsko oboljenje, peta vežba može olakšati podnošenje tegoba. Dugotrajno vežbanje, naročito kod čira na dvanaestopalačnom crevu, dovelo je kod velikog broja vežbača do potpunog izlečenja.

Ćelo Kada pokušavamo da utvrdimo gde se nalazi središte našeg bića, najčešće nam se nameće u mislima čeoni deo glave. U jogi se spominje "mentalni ekran" kao naziv za zamišljeni prostor u kome mašta izvodi svoje igre. Tibetan109


ski budizam govori o "trećem oku" kao organu percepciji Pri tom se misli na opažanje onih sadržaja koji su nedost pni poznatim čulima. Sveci na freskama u pravoslavnim nastirima i crkvama imaju oreol oko glave. Tako se ističe razlika izmeñu njih i ostalih smrtnika. Pri tom se ukazuje na njihovu mudrost i "prosvetljenost". Oreol oko glave je širo bol mesta koje je odgovorno za navedene osobine. Savremi na istraživanja Kirlijanovog efekta saglasna su sa tradicionalni nim shvatanjem o telesnoj auri kao delu prostora u kome postoji specifično energetsko polje, svojstveno samo živim;! bićima. Vidimo da, iako navedeni podaci nisu empirijski potvrñeni, meñusobnom saglasnoscu ukazuju na glavu kao| centar ličnosti. Činjenica da se u glavi nalazi mozak potkre-g pljuje ovo stanovište. Otuda vežba za čelo ima, osim relaksacionog, i aktivaciono dejstvo. Ona podstiče i poboljšava pa-| žnju, izoštrava čula, oslobaña misaoni tok od košmara razbistrava svest. U klasičnom autogenom treningu od vežbača se tražilo? da zamisli da mu je čelo hladno. Sulc je navodio da čeloj treba da bude "malo hladno". Time je želeo da izbegn«| pojavu glavobolje kod sugestibilnijih vežbača. Kasnije izraz za vežbanje menjan u "Čelo je ugodno hladno", "Čeloj je ugodno svježe" itd. Pretpostavilo se da zamišljanje svežin^j ili prijatne hladnoće na čelu može i objektivno dovesti def snižavanja temperature u tom delu glave. Rezultati istraživa-| nja su opravdali tu pretpostavku, ali je ostao problem suges-| tibilnosti. Otuda sam, kao i kod prethodnih vežbi, pokušao^ da isključim zamišljanje osećaja. Od vežbača sam tražio da pronañu one delove čela koji su hladniji od drugih. Poznato je da u svakoj prostoriji postoji blago strujanje vazduha. Na čelu, u koži nalaze se ćelije zadužene za opažanje temperaturnih promena. Usmeravanjem pažnje na čelo moguće je "opipati" vazduh. Pošto je okolna temperatura obično niža 110

OSNOVNE VEŽBE

od temperature tela, imamo osećaj svežine na čelu. Kada se to desi izgovorićemo u sebi rečenicu "čelo je sveže". Pri tom ćemo pod tom rečenicom podrazumevati opis opaženog osećaja svežine. Rečenicu treba da izgovorimo samo ako osećamo svežinu. Tako ćemo izbeći autosugestiju i razviti mehanizam povratne veze sa ciljem da ovladamo procesima i stanjima za koja je odgovorna ova vežba. Nekim vežbačima je već kod vežbe za toplotu dolazilo do generalizacije i oni su toplotu osećali i u glavi. Govorili su da su im vreli obrazi, da im čelo gori, da im je glava vruća. Često su morali zbog neprijatnosti da prekidaju vežbanje. Vidimo da osećaj toplote u glavi nije poželjan. Ako se javi, on je pokazatelj nekog poremećaja ili bolesti. Akutne infekcije, kao npr. grip, usled povišene telesne temnperature praćene su subjektivnim osećajem vreline u glavi. Uz to dolazi osećaj da je glava mutna, koncentracija je površna i kratkotrajna a često postoji i osećaj vrtoglavice i mučnine. Stavljanje hladnih obloga na čelo mnogima je smanjilo muke. Usvajanje vežbe za čelo osposobljava nas da donekle upravljamo temperaturom u glavi. Moguće je pod uticajem vezbanja menjati temperaturu čela za oko 1,5°C, što je dovoljno da se otklone neprijatni osećaji potekli od povišene temperature. Vežba za čelo počinje kada završimo petu vežbu i proverimo telesnu opuštenost i mentalnu smirenost. Pažnja se podiže naviše. Već podizanje pažnje mnogi vežbači doživljavaju kao izranjanje iz tame u svetlost, iz teške i tople obamrlosti u jasnoću misli i oštrinu čula. Podizanje pažnje ne treba izvesti naglo, jer to može da izazove prekid hipnagognog stanja svesti. Bolje je ako se pažnji prepusti da sama potraži svežinu na čelu. Svaka mentalna akcija ubrzava i remeti moždane talase. Princip žena, ni delanje ni ne-dela111


nje, u ovom slučaju na pravi način opisuje ono što bi treb; da se desi. Ako traženi osećaj ne možemo da pronañemo ni nekoliko pokušaja, možemo pre početka vežbe čelo navi ti. Pomaže i sedenje u blizini otvorenog prozora, na ja struji vazduha. Ako se pojača pažnja dok udišemo vazdu moguće je da baš tada, usled pojačanog strujanja vazdu! osetimo svežinu. Ovaj osećaj se najčešće opisuje kao svezi koju proizvodi blagi povetarac u toplim letnjim danima. Kod osoba osetljivih na hladnoću ne preporučuje se du: zadržavanje na ovoj vežbi jer može dovesti do migreno; glavobolje. Dok se vežba ne usvoji, treba ponoviti oko puta "Čelo je sveže". Kasnije, kada se javi poznati osećafj! može se preći na sledeću vežbu. Vežba za čelo u sebi sadrži dva meñusobno suprotni dejstva. Psihološko dejstvo je aktivirajuće i počiva na isti principima na kojima i vežba za uravnotežavanje raspol nja i vežba dveju tačaka. Fiziološki, svežina je praćena suza vanjem krvnih sudova i smanjenjem količine krvi u glavi. Iako se radi samo o perifernom krvotoku, može se tokoHf| ove vežbe javiti pospanost, naročito ako sedimo dok vežba-j mo. Razvodnjavanje vežbe, odnosno prekid vežbe i prepuštanje hipnagognim slikama i drugim mislima tumači se dvojako: prvo značenje je da se prekid dešava pod uticajem aktiviranja mehanizama odbrane, jer produbljavanje relaksacije omogućava prenošenje potisnutih, neprijatnih sadržaja iz nesvenog u svesno. Mehanizmi odbrane, kao čuvari našeg j svesnog integriteta, mimo naše volje sprečavaju dalje opuštanje. Drugo značenje je jednostavnije: prethodnih pet vež-;j bi, u kojima smo na isti način angažovali pažnju, dovele su i do zasićenosti istom vrstom mentalne aktivnosti, naročito' ako smo vežbali duže od 5 minuta, i prekid koncentracije se dešava spontano. Otuda bi trebalo, bar dok usvajamo osnovne vežbe, da pokušamo da odvežbamo odjednom sve vežbe, 112

OSNOVNE VEŽBE

kao što reka iz jednog krajolika ulazi u drugi, ne prekidajući sopstveni tok. Posle usvajanja šeste vežbe ceo tok vežbanja izvodi se na sledeći način: 1. Zauzme se odgovarajući položaj za vežbanje, uradi se neka od pripremnih relaksacionih vežbi, proveri da li smo opušteni, opusti se i to opiše rečenicom opušten (a) sam i 2. Rukajeteška (oko šest puta). 3. Opušten(a) sam ismiren(a). "~\ 4. Ruka je topla (oko šest puta). "

•- - r*S

5. Opušten(a) sam i smiren(a). 6. Dišem mirna (smireno) i ravnomerno (oko šest puta). 7. Opušten(a) sam ismiren(a). 8. Srce kuca mirno i ravnomerno (oko pest puta). 9. Opušten(a) sam ismiren(a). 10. Stomak je topao (oko šest puta). 11. Opušten (a) sam i smiren (a). 12. ČeloVe sveie (oko šest puta). -. ____ _,,.,"

13. Opušten(a) sam ismiren(a). 14. Opoziv Najčešća smetnja u šestoj vežbi je da se glava zagreje tokom vežbe toplote i da posle ne može da se oseti svežina. Pokazalo se da je najuspešnije usmeriti pažnju na noge kod vežbe za toplotu. Tako se postepeno krv iz gornjih "odvlači" u donje ekstremitete. Glava će ostati bistra a čelo sveže. 113


Ako se za vreme šeste vežbe javi migrenozna glavobolja,! vežbu treba odvežbati brže. Kriterijum dužine vežbanja tre-l balo bi da bude subjektivni osećaj prijatnosti. Kada se naj-ij bolje osećamo, prelazimo na sledeću vežbu. Pretpostavka jej da će nas radovati svaki uspeh u vežbanju. Otuda, postizanje I željenog osećaja predstavlja snažnu motivaciju za dalje ve- • žbanje.

Ravnoteža Videli samo da prethodnih šest vežbi predstavljaju usme-f ravanje pažnje na pojedine delove tela, sa ciljem da se| postigne telesno i mentalno opuštanje. U sedmoj se istovre-'; meno opažaju svi delovi tela, osim glave, kao jedinstvena > celina. Od vcžbača se traži da oseti odjednom težinu i toplo- i tu u rukama, nogama i trupu. Istovremeno treba da oseti \ disanje i srčani ritam. Ako znamo da se na početku vežbanja] od vežbača tražilo da oseti težinu u samo jednom delu tela^j ili, čak, u samo jednom delu toga dela, proširivanje pažnje" na ćelo telo nije lak zadatak. Kroz postepeno napredovanje | tokom tromesečnog vežbanja vežbač je osposobljen za ova- i kav zadatak. Izvesno je da bi, na početku kursa, svaki poku-J šaj da osetimo sve delove samo povećao napetost, jer bismo i brzo shvatili da nam pažnja neprekidno "beži" i "skače", da? teško uspevamo i da zamislimo kako bi ova vežba trebalo daj izgleda. Ovo proizilazi iz tendencije da funkcije leve možda-} ne hemisfere budu dominantne. To je i razlog što se, kada ] govorimo o mentalnim funkcijama, leva hemisfera nazivaj dominantnom a desna subdominantnom, o čemu će biti više! reci kasnije, u poglavlju o efektima AAT. Za sada napomeni-| mo samo da je dominantna moždana hemisfera odgovorna! za linearno i logičko mišljenje, kome je svojstvena sekvenci-1 114

OSNOVNE VEŽBE

jalnost. Iz toga proizilazi tendencija da se subjektivni prostor opaža sekvencijalno, u nizu vremenski odeljenih, uzastopnih opažaja, dok se prostorno, u skladu sa geštaltističkim zakonima opažanja i prethodnim iskustvom, celine opažaju na poznati način, lb znači da će i zadatak da se istovremeno osete svi opažaji iz prethodnih vežbi biti težak i zahtevaće postepenost, uz odsustvo bilo kakvog autosugestivnog procesa. Vežbač treba da čeka da se traženi sadržaj vežbanja sam pojavi. Kakav je smisao ove, sedme vežbe? Ako znamo da Šulc u klasičnom autogenom treningu završava niži tečaj sa šestom vežbom, opravdano je postaviti navedeno pitanje. Odgovor ću pokušati da izvedem, na jednoj strani iz istočnjačke psihologije i na drugoj iz naučne psihologije. Govoreći o vrstama koncentrativne meditacije, DvagpoLargde (zvani Gampopa) iz XII veka, u knjizi "Dragoceni venac" navodi sledeće: "... Za onoga skromne pameti najbolja je meditacija usredsredivanje na jedan predmet. Za onoga osrednje pameti najbolja meditacija je neprekinuta usredsredenost na dva dvojna pojma (fenomena i noumena, svesti i duha). Za onoga odlične pameti najbolja meditacija je ostajanje u duhovnoj smirenosti, sa duhom ispražnjenim od svih mentalnih procesa i spoznajom da onaj ko meditira, predmet meditacije i čin meditacije čine nedeljivo jedinstvo."30 Pošto znamo da je trening opsega pažnje, ako sledimo principe uspešnog učenja, takav da postepeno proširujemo obim pažnje i tako omogućavamo da deluju asocijacija po dodiru, generalizacija i transfer učenja, verovatni put ostajanja u duhovnoj ravnoteži "...sa duhom ispražnjenim od svih mentalnih procesa..." je onaj koji smo do sada opisivali. 30

Pajin, D., Tantrizam i joga, Nolit, Beograd, 1986, str. 47.

115


Citirani tekst Dvagpo-Lagrde za mene je bio samo povod da pokušam empirijski da proverim pretpostavku da se postepeno, uvežbavanjem da se pasivno opaža predmet vežbanja, postiže psihofizička ravnoteža i time znatno povišava mentalna i telesna efikasnost. Ova pretpostavka zasnovana je na činjenici da stanje psihofizičke relaksacije omogućava subjektu da na promene u spoljašnjoj sredini i sopstvenom telu reaguje na biološki disponiran način, bez ometanja koje bi moglo da proistekne iz neadekvatnog opažanja ili neusaglašenosti telesnih i mentalnih subsistema, koji na te promene treba da reaguju. Tako se postiže istovremenost percepcije i mentalne akcije, što znači da vremenska razlika izmeñu prvog (percepcije) i drugog (mentalne akcije) procesa iznosi samo onliko vremena koliko je potrebno impulsu da prede put od čula do mozga, da se prepozna njegovo značenje i da se izvede akcija. Ovaj opis se može predstaviti "... spoznajom da onaj ko meditira, predmet meditacije i čin meditacije čine nedeljivo jedinstvo", odnosno da proces uvežbavanja pažnje predstavlja, u stvari, skraćivanje vremena reagovanja sve do trenutka dok misao, kao izraz kolebanja svesti, ne iščezne, odnosno dok se ne postigne jedno od osnovnih načela geštaltističke psihoterapije, da se živi ovde i sada.31 U svetlu navedene analize, sedma vežba, istovremeno opažanje svih sadržaja koji su svojstveni za prvih pet vežbi AAT, predstavlja postepeno oslobañanje od sekvencijalnog, logičko-linearnog mentalnog procesa i kroz proširivanje pažnje osposobljavanje za celovito opažanje stvarnosti, lb dalje znači da i akcija na tako (celovito) opaženu stvarnost postaje adekvatnija, jer uzima u obzir sve značajne svoje ishode. Ovo je, naravno, ograničeno biološkim dispozicijama poimanja akcije i njenih posledica. Slikovito, put usvajanja 31

Navedeno prema Perls, E, Geštaltistički pristup psihoterapiji, Beograd, 1983., str. 15.

116

OSNOVNE VEŽBE

osnovnih vežbi mogao bi se poistovetiti sa otkrićem do koga su došli slepi ljudi, dodirujući pojedine delove nečega što je predstavljalo jednu celinu. U "priči koja uči" bilo je to ovako: "Iza planine Gor nalazio se grad čiji su svi stanovnici bili slepi. Kralj sa svojom pratnjom doputovao je u njegovu blizinu. Poveo je sa sobom vojsku i ulogorio se u pustinji. Imao je snažnog slona, koga je koristio u napadu i da bi uvećao strahopoštovanje ljudi. Stanovištvo je postalo nestrpljivo da sazna o slonu i neki od ovih slepih ljudi trčali su kao budale da ga pronañu. Pošto nisu znali čak ni oblik slona, oni su, pipajući, na slepo tražili, skupljajući informacije o dodiru pojedinih delova njegovog tela. Svako je mislio da je on znao nešto, jer je mogao da oseti deo. Kada su se vratili svojim sugrañanima, znatiželjne grupe skupile su se oko njih, nestrpljive, da saznaju istinu od onih koji su zalutali. Pitali su ih o obliku slona i slušali sve što im je rečeno. Čovek, čija ruka je dotakla uvo, rekao je: "To je široka i hrapava stvar, široka i prostrana, kao tepih". Onaj koji je osetio surlu rekao je: "Ja imam stvarne dokaze o tome. To je kao snažna i šuplja cev, opasna i razorna. Onaj koji je napipao stopala i noge rekao je: "To je snažno i čvrsto, kao stub." Svako je osećao jedan od delova celine. Svako ih je shvatio pogrešno. Niko nije znao sve. Znanje nije prijatelj slepih. Svi su zamislili nešto, ali nešto pogrešno. Oni što su stvoreni ne znaju sami po sebi o suštini. Ne postoji put u nauku pomoću uobičajenog intelekta.32 32 Ornstein, R., The Psychology of Consciousness, Penguin Books, Harmondsvvorts, Middlesex, 1972, str. 161.

117


Vidimo da otkrivanje oblika slona, kroz skupljanje poda* taka o pojedinim njegovim delovima, ne može dovesti dol tačnog opažanja sve dok se ne desi takvo povezivanje delo-1 va koje će odgovarati stvarnom predmetu opažanja. Ovo bi I se moglo, sa naučnog stanovišta, poistovetiti sa geografskim! istraživanjem jedne potpuno nepoznate oblasti u kojoj ek-f specidije prvo otkrivaju neke značajnije tačke, zatim ih po-f vezuju i na kraju rekonstruišu celinu reljefa na osnovu zna-1 nja o rekama, planinama, klimi, biljnom i životinjskom svetu,! naseljima, itd. Trenutak u kome počinje saznavanje stvarnos-1 ti naporom uma, dakle trenutak u kome čovek nadrasla! svoju biološku datost i izlazi iz granica odreñenih čulnonal spoznajom, predstavlja uslov za novi odnos prema stvarnostLl Ako, u skladu sa tim, sedmu vežbu shvatimo kao prekidi logičko-linearnog poimanja stvarnosti i osposobljavanje za| celovit i vanvremenski odnos prema toj stvarnosti, jasno je da ona predstavlja logičku celinu koja se nadovezuje prethodne vežbe. Svaka od prvih šest osnovnih vežbi moglaj bi se shvatiti kao meditacija na prost pojedinačan objekat^ Sažimanje osećaja kroz parove vežbi, o čemu će biti re kasnije, odgovara meditaciji na dva dvojna objekta (fenome-J na i noumena). Sedma vežba podrazumeva proširivanje pa-| žnje na sve sadržaje koji su predmet vežbanja. Pošto se decentrira pažnja, ono što prede perceptivni prag postaje! pre dostupno svesti. Kriterijum tačnosti percepcije postajef stepen u kome je čovek, kao psihofizički sistem, uspeo dal uspostavi biološki disponirano stanje ravnoteže. Svako je| već iskusio da hladnim rukama mlaku vodu osećamo vruću. Isto je i sa mislima. Ako u svesti nema misli, značenje! koje se pripisuje osećaju biće tačnije jer svaka misao možei biti izvor greške. Ako već ne možemo da se oslobodimcM misli jer, i kada nam se čini da ništa ne mislimo, u glavif postoji misao da ništa ne mislimo, proširivanjem pažnje is-| 118

OSNOVNE VEŽBE

tovremeno na sve veći broj sadržaja, prekidamo misaoni tok. prva faza tog procesa je osećaj da su nam misli nesreñene. Zbrka u glavi postaje sve veća. Kada nam se učini da metež u svesti počinje da prelazi granice naše podnošljivosti, prestajemo da opažamo pojedine sadržaje svesti. Taj kvalitativni preobražaj omogućava nam da mnogo budnije nego ranije posmatramo zbivanja u subjektivnom prostoru ali i da jasnije nego pre osetimo da u tom prostoru nema ničega do iluzije. Pokretanjem misli vraćamo se u prvobitno stanje dominacije leve moždane hemisfere. Aktiviranje subdominantne, desne moždane hemisfere odvija se pomoću sedme vežbe tako što se pažnja proširuje, decentrira. Obično se govori o naglom kvalitatvinom preobražaju svesti iz usredsredene na neusredsredenu (vidi npr. A. Watts, Put žena). Moguće je, meñutim, da se promena prirode svesti odvija postepeno, pa, tek kada se desi potpuni preobražaj u smislu dominacije desnohemisfernih mentalnih procesa, subjekt postaje toga svestan. Očigledno je da uslov takvog preobražaja treba da bude postizanje psihofizičke relaksacije. Stoga prethodne vežbe u AAT predstavljaju pripremu za sedmu, meditativnu koja je namenjena onome što se u istočnjačkoj psihologiji naziva probudenošću ili prosvetljenjem. Pošto uravnoteženost percepcije, osećanja i mentalnih procesa može omogućiti subjektu koji vežba da postigne decentralizaciju svesti, ali se samo time decentralizacija svesti ne postiže, postupak preobražaja svesti zasnovan je na još nečemu. To "još nešto" u naučnoj literaturi nije jednoznačno odreñeno. Češće se dešava da izveštači opisuju ono što se subjektima dešava tokom prelaska iz uobičajene u "transcendentalnu" svest, nego da odgovaraju na pitanje "zašto do toga dolazi?". Postupci transformacije svesti (ovo je izraz koji koristi R. Ornstein u istoimenoj knjizi izdatoj u Njujorku 1972. godine) dostupni su samo onima koji su 119


spremni da se podvrgnu posebnoj vrsti treninga u ok pojedinih religijskih postupaka. Ipak, zahvaljujući nizu stova koji su se u poslednjih nekoliko decenija pojavili svetskoj literarnoj trpezi, bilo je moguće analizom sadrz otkriti "srž" ili "koren" promene. Većina naučnika je saglast u mišljenju da se radi o pažnji kao sadržaju pomoću koga ostvaruje viši nivo svesnosti, ili, da upotrebim Kastane izraz, prelazi u "odvojenu stvarnost". Kada se ono što znamo o meditativnim tehnikama prir ni na AAT, razlikovaćemo: 1. Opis faza kroz koje prol vežbač dok ne postigne nivo decentralizacije pažnje ili sustvo misli, odnosno nivo "čiste svesti" (ovaj izraz se kor u jogi i TM); 2. Opis postupaka, odnosno aktivnosti pomc kojih se transformacije svesti mogu desiti. Iako postoji pra tično onoliko modela promene koliko ima i religiozno-fik! zofskih sistema i subsistema, u ovom poglavlju, opisuji sedmu vežbu, videćemo kako se to dešava primenom princ pa na kojima počiva AAT. Odnos izmeñu subjekta i njegovih misli mogli bisr predstaviti slikom na kojoj su čovek na morskoj obali uzburkana pučina. Morski talasi predstavljaju svest ispunje nu mislima, a čovek na obali je naivni subjekt kome ta s\ pripada. Isti uzrok remeti mir, odnosno stvara talase i iz subjekta, odnosno čoveka na obali, iz stanja ravnoteže, b« deći u njemu osećanja (strah, gnev, nelagodnost, napete itd.), primoravajući ga da se bolje ogrne, da sklanja pogk od vetra (koji stvara talase), da se bori za ravnotežu, naleti vetra mogu ga na to prisiljavati i si. Zamislimo sledeću sliku, u kojoj se može prepoznati druga faza prome ne svesti. Čovek je u providnoj staklenoj kući, zaštićen vetra i mirno posmatra uzburkano more. Subjekt je psihof zički smiren i hladnokrvno posmatra svoje misli koje prola kroz njegovu svest naslanjajući se jedna na drugu. 120

OSNOVNE VEŽBE

U trećoj fazi, slika je ista kao prethodna, ali je vetar slabiji i mogu se na morskoj površini videti delovi bez talasa, u kojima se ogleda nebo. Subjekt i dalje hladnokrvno posmatra sosptvene misli koje se proreduju. Izmeñu dve uzastopne misli javljaju se praznine koje je moguće tek naknadno prepoznati. Prepoznavanje dolazi kao prva sledeća misao, narušavajući prazninu. Poslednja faza je stanje čiste svesti, u kome nema ni misli, ni svesti o tome da nema misli. Princip koji se koristi u sedmoj vežbi je prianjanje. To znači da vežbač treba, posle vežbe za čelo, ponovo da pronañe osećaj težine, zatim toplote, da prati i oseti sopstveno disanje, srce i toplotu u stomaku. Pošto je vežba toplote već generalizovana na ćelo telo izuzev glave, vežba za stomak je nepotrebna. Ipak, zbog prirode mentalne aktivnosti kojom se zatvara perceptivni krug, zasnovan na prethodnim vežbama, vežbu za stomak ne treba izostaviti, već pronaći i osetiti toplotu u stomaku. Na svakom od osećaja zadržavamo pažnju samo toliko koliko je potrebno da ga opazimo. Posle toplote u stomaku vraćamo se na početak, na težinu, i ponavljamo ceo redosled. Vreme koje je potrebno da uradimo svih pet vežbi (od težine do stomaka) svaki put je sve kraće. Posle dovoljnog broja ponavljanja osećaji spontano tako brzo slede jedan za drugim da imamo utisak vrtloga u svesti. Pažnja je obuzeta samo tim procesom, što dovodi do odstranjenja svih drugih sadržaja svesti. Težina, toplota, disanje, srce i stomak se nižu jedno iza drugog, bez prekida misaonog i opažajnog toka. Brzina vežbanja može postati ekvivalentna brzini misli. Početak i kraj (težina i toplota stomaka) u ovom krugu percepcije postaju jedno. Subjekt, odnosno onaj koji vežba, objekt, odnosno predmet vežbanja i proces opažanja postaju jedno. Trenutak, u kome vrtlog percepcije postaje beskrajno mala tačka u koju je skoncentrasana sva pažnja svesti, dovodi do kvalitativnog preobraža121


ja svesti. Princip prianjanja je u ovom slučaju podrazumeva usmeravanje pažnje na sadržaje svesti koji su u njoj don nantni. Iščezavanje sadržaja svesti i postizanje "čiste" svest kada se na ovaj način opisuje, izgleda kao postepeno pr žnjenje svesti, ali su introspektivni izveštaji vežbača pi dokaza o naglom preobražaju svesti u smislu njenog prošir nja i vanvremenosti. Pažnja naivnih subjekata može biti neprekidno usmerei na jedan sadržaj oko 5 minuta. Trenirani subjekti mog produžiti vreme svesnog opažanja i preko jednog sata. prethodnoj vežbi kriterij um vežbanja je neprekidnost žnje. U trenutku kada postanemo svesni da su nam odlutale i da je prekinut "vrtlog percepcije", treba da prek nemo vežbanje. Uvežbavanje sedme, kao i prethodne vez traje oko dve nedelje. Redosled vežbanja izvodi se po sk ćoj šemi: 1. Zauzme se jedan od položaja za vežbanje. Poželjno da bude sedeći, bez naslona za glavu jer se lako može desi da vežbač zaspi. 2. Opušten (a) sam i smiren (a) (jednom) 3. Težina (šest puta) 4. Opušten(a) sam ismiren(a) (jednom) 5. Toplota (oko šest puta) 6. Opušten (a) sam i smiren(a) (jednom) 7. Dišem smireno (mirno) i ravnomerno (oko šest puta) 8. Opušten(a) sam i smiren(a) (jednom) 9. Srce kuca smireno (mirno) i ravnomerno (oko puta) 10. Opušten(a) sam i smiren(a) (jednom) 122

OSNOVNE VEŽBE

11. Stomak je topao (oko šest puta) 12. Opušten (a) sam ismiren(a) (jednom) 13. Čelo je sveie (oko šest puta) 14. Opušten(a) sam ismiren(a) (jednom) 15. Pronañemo težinu, zatim toplotu, disanje, srce, sto mak, ponovo težina, toplota itd. Ponavljamo opažaje dok ne postanemo svesni da nam je "vrtlog percepcije" prekinut i da se u svesti nalaze druge misli. 16. Opoziv Za vreme sedme vežbe dešava se da vežbači utonu u san. Ovo je prirodna posledica senzorne deprivacije kojoj su izloženi. Ako se to desi, pošto takav san ne traje dugo, trebalo bi, kad god je moguće, ponoviti sve vežbe AAT San koji dolazi posle vežbanja ili za vreme sedme vežbe je REM faza u kojoj se pojačava rad trbušnih organa i ubrzava varenje. Osobe sklone psihosomatskim bolestima (misli se pre svega na bolesti gastrointestinalnog trakta i kardiovaskularnog sistema) sedmom vežbom bi trebalo da postignu normalizovanje ovih funkcija. Teškoće u vežbanju i dalje mogu da budu iste koje su se javljale kod prethodnih vežbi: svrab, potreba da se promeni položaj tela, "igranje" nekog mišića, trnjenje u ruci, nozi, licu, osećaj da vežbača podilaze žmarci, pojačano lučenje pljuvačke i potreba da se guta, "krčanje" u stomaku i slično. Ako znamo da su to pokazatelji dobrog i uspešnog vežbanja, neće nas uznemiriti. Redovnim vežbanjem većina uzgrednih efekata će uskoro potpuno iščeznuti.

123

Glava 5

UPUTSTVA I OBJAŠNJENJA

AATjoš nije usvojen X TREME USVAJANJA osnovnih vežbi je u prošeku 14 dat V ali to ne znači da se svaka osnovna vežba može četrnaest dana i usvojiti. Toliko je potrebno da bi vežba naučili kako treba vežbati. Osećaji težine i toplote se prod| bljuju i na novi način doživljavaju i tokom usvajanja vez za čelo. To znači da i na kraju tečaja, kada je iza vežbaj četrnaest dana vežbanja sedme vežbe, oko mesec dana ra na šestoj vežbi, mesec i po dana vežbanja toplote u stoma itd., svaki od ovih osećaja će se i dalje menjati a čula kojit te osećaje opažamo izoštravati. Otuda je opravdano pitar "šta dalje?". Vežbači ulaze u avanturu koja se zove dugotra no samostalno vežbanje. Jedan od najznačajnijih problei je motivacija za nastavak vežbanja. Prvobitno, u klasičnom autogenom treningu, preporuč valo se da se sastanci sa voditeljem tečaja održavaju jednoć nedeljno u trajanju od jednog do dva sata, što je zavisilo veličine grupe i sadržaja rada. Avrutskv33 sa saradnicima jj| 33 Avrutsky, G. A., Neduva, A. A., Lečenie psihičeski boljnyh, Me na, Moskva, 1981, str, 185—187.

124

UPUTSTVA l OBJAŠNJENJA

onašao ja grupno, zajedničko vežbanje može doprineti bržem usvajanju osnovnih vežbi. U razgovorima sa polaznicima tečaja pokušao sam da pronañem koliko često treba da se održavaju sastanci. Većina je smatrala da nije dovoljno jednom nedeljno, jer tako slabi motivacija za vežbanje. Dva do tri puta nedeljno bi bilo prihvatljivije. Praćenjem efekata vežbanja kod vežbača koji su imali sastanke jednom i dva puta nedeljno otkrio sam da češći sastanci doprinose boljem usvajanju osnovnih vežbi, razvijaju kod vežbača odgovornost prema sopstvenom vežbanju i motivišu ih za redovnije vežbanje. Pošto je jedan od razloga zbog kojih se polaznici tečaja opredeljuju za AAT nedovoljna koncentracija i slaba volja, sastanci dva puta nedeljno su doprinos rešavanju ovog problema. Proces usvajanja osnovnih vežbi, iz ugla motivacije za vežbanje, izgleda kao trčanje na duge staze. Na početku trke svi trkači, ako su "naivni subjekti", krenu punom snagom, jer istovremeno postoji početni elan i osećaj fizičke nadmoći. Kasnije, kada ih savlada umor, neki napuste trku, a neki bivaju dodatno motivisani saznanjem da su prevalili znatan deo puta. Publika i protivnici mogu odigrati presudnu ulogu u dolasku do cilja. Poslednji deo staze predstavlja izvor nove snage, što se opisuje kao završni elan. Vežbači na početku tečaja AAT, iako saznaju da rezultati vežbanja ne dolaze brzo, očekuju da počnu da im se dešavaju neobične stvari. Kada se ni posle mesec dana ne desi ništa značajno, motivacija za vežbanje opada. To je prelomni trenutak u vežbanju. Kada ne bi bilo sastanaka na kojima će vežbačima biti objašnjeno da su im očekivanja bila nerealna i da će ubrzo opaziti prve rezultate, grupe bi se osipale i tečaj bi napuštala prosečno jedna trećina polaznika. Kao što trkači koji ne napuste trku opaze da su neki odustali i to ih Podstakne da nastave trčanje, tako i vežbači AAT uskoro 125


opaze da su smireniji, tolarentniji prema drugima, da spavaju i lakše zaspe, što predstavlja pravu nagradu za njil vo strpljenje i upornost. Problem motivacije ponovo se javlja na kraju tečaja, znamo da osnovne vežbe nisu potpuno usvojene i da je njihovo usvajanje potrebno samostalno sistematsko vez nje, ako rezultati vežbanja nisu dovoljno potkrepljenje, tivacija za samostalno vežbanje bi trebalo da je sadržana! načinu samostalnog vežbanja. Ovo je problem sa kojim suočavaju ne samo voditelji tečaja autogenog treninga ve većina psihoterapeuta koji svoje klijente nečemu nauče, potom od njih očekuju da to dalje samostalno rade. Kada; radi o tehnikama psihofizičke relaksacije u koje se ubraja meditativne tehnike, autosugestivne i one koje u sebi sad i izvoñenje nekih pokreta i zauzimanje telesnih poloz (joga, progresivna mišićna relaksacija, vežbe disanja i vežbači imaju redovne sastanke sa voditeljem i samostć vežbanje je predviñeno samo izmeñu dva uzastopna teraf ska sastanka. Neke tehnike mogu da "proizvedu" različ "mistične" doživljaje, različita "vrhunska" iskustva, "trar dentalna stanja svesti" koja su praćena subjektivnim njem prijatnosti, što rada potrebu za ulaskom u takvo st svesti i boravkom u njemu. AAT takode dovodi do razlici! subjektivnih doživljaja, najčešće prijatnih. Pošto je namenj« uravnotežavanju psihofizičkih struktura i povišavanju ni\ efikasnosti postojećih dispozicija, potreba za produžavanje vežbanja bi mogla da se protumači kao negativna posled»| AAT. Vidimo da kod jednih vežbača motivacija za rede vežbanje može biti nedovoljna a kod drugih pogrešna. Ot da se, po završetku tečaja, održavaju sastanci sa voditelje tako da se vežbači postepeno osposobljavaju za samostal vežbanje. Prvi, tzv. kontrolni sastanak se održava četrna dana posle završetka kursa, drugi dvadeset jedan dan 126


orvog i treći rnesec dana posle drugog. Kasnije se sastanci održavaju jednom mesečno. Ni jedan od ovih sastanaka nije obavezan. Na njima se vežbačima objašnjava kako mogu AAT da koriste kao samorazvojnu tehniku. Takode, kada usvoje osnovne vežbe, AAT mogu da koriste i kao autosugestivnu metodu. Ipak, pošto kontrolni sastanci nisu obavezi vežbačima se na završetku tečaja daju uputstva za samostalno vežbanje. Ta uputstva podrazumevaju razvijanje aktivnog odnosa prema vežbanju, sa ciljem da se izbegne pojava psihološke zasićenosti ponavljanja istih sadržaja. Pri tom se i dalje koristi osnovni princip vežbanja, opažanje i prepoznavanje onoga što se dešava za vreme vežbanja, a ne "proizvoñenje" željenih ili očekivanih sadržaja autosugestijom. Videli smo da su za usvajanje osnovnih vežbi značajni uslovi u kojima se vežba, učestalost vežbanja, vreme i mesto vežbanja. Svi navedeni činioci bi trebalo u daljem vežbanju da se koriste kao izazovi vežbanju. To je istovremeno i način ličnog traganja.

Menjanje uslova Iz psihologije učenja znamo da promena uslova vežbanja može biti ometajući činilac uspešnog vežbanja, kao što i dete koje je naučilo da uči za svojim, starim i ispisanim stolom, kada dobije novi, mora da se navikava na njega i otuda u početku navikavanja uči slabije. Kada se jednom osnovne vežbe usvoje, vežbačima preti dosada. AAT bi se dalje mogao shvatiti kao igra. Ako smo ranije brižljivo gasili svetio, zatvarali prozor, isključivali telefon, radio i televizor i obaveštavali ukućane da nameravamo da uradimo svoj AAT, sada možemo početi sa generalizacijom osnovnih vežbi na 127


različite uslove vežbanja. To ne znači da odmah treba počnemo sa vežbanjem pred uključenim televizorom, jući sa ukućanima TV dnevnik, već da pokušamo da peno menjamo uslove vežbanja. Ako nam je smetalo kn nje sata, pokušaćemo da vežbamo u njegovom prisust Kasnije, kada se naviknemo da na svom uobičajenom za vežbanje uspešno uradimo sve osnovne vežbe u prisust različitih ometajućih činilaca, pokušaćemo da vežbamo različitim mestima i u različitim položajima. Pri tom bi trc lo da tragamo za onim položajima koji nama najviše odgc raju. Moguće je da se standardni položaji za vežbanje dož ljavaju kao okov. Ako smo prisiljeni da vežbamo na način, može se spontano javiti otpor prema takvom vez nju. Kada jednom steknemo iskustvo osnovnih vežbi, zna za kojim sadržajima treba da tragamo u svom ličnom Uslovi za vežbanje bi trebalo da postanu jedan od sadr za uvežbavanje pažnje. Tako će se, postepeno, odnos pre stvarnosti generalizovati sa uslova u kojima smo usvajjjj osnovne vežbe na uslove u kojima živimo.

Vreme i učestalost vežbanja Preporuka za brže usvajanje osnovnih vežbi je bila da vežba, kad god je moguće, približno u isto vreme, tri pii dnevno. Pri tom bi trebalo poslednje vežbanje da bude posredno pred spavanje. Na kraju tečaja vežbači dobija dva posebna uputstva koja se odnose na vreme i učestale vežbanja. Pošto je AAT relaksaciona metoda kojom se uravnotc vaju psihofizički sistemi u čoveku, prvo dnevno vežbanje trebalo uraditi pre značajnih dnevnih aktivnosti. Posteper sa generalizacijom na različite uslove vežbanja, drugo vežb 128


nje

se može izbaciti, jer efekti prvog vežbanja traju tokom celog dana. Ako osećamo da smo umorni i napeti i da spavanje doživljavamo kao sredstvo za bekstvo od naporne stvarnosti, trebalo bi ponovo da odvežbamo AAT. Emocionalno rasterećenje omogućiće nam da spavamo bez košmarnih snova i ponovnog proživljavanje napornog dana. Promene uslova i vremena vežbanja postepeno vežbačima omogućavaju da zauzmu drugačiji odnos prema stvarnosti. Čula i pažnja su otvoreniji prema stvarnosti a odnos realniji. Povratak u relaksirano stanje je brži a stres postaje prirodni odgovor na opaženu opasnost. Odstranjivanjem produženog stresa prirodna otpornost organizma se povećava. U skladu sa tim je i povišavanje nivoa efikasnosti u svakodnevnom radu. Razvija se, konačno, nova filozofija življenja, za koju se može reći da počiva većim delom na realnom opažanju stvarnosti a ne na konstruisanim značenjima, proisteklim iz ličnih stavova i vrednosti. Vreme vežbanja, osim što znači trenutak u kome se izvodi AAT, može se odnositi i na trajanje vežbanja. U vezi sa tim su i promene osnovnih vežbi koje smo označili kao trajanje i sažimanje AAT. Iako se u klasičnom autogenom treningu navodi da bi trebalo osnovne vežbe izvoditi što brže, sa ciljem da se uštedi vreme, neki autori (Luthe, Gruden) navode da se na kraju osnovnih vežbi možemo prepustiti meditaciji na neku od osnovnih vežbi i da sve to može da traje oko dvadeset minuta. AAT kao samorazvojna tehnika u pogledu trajanja vežbanja ne postavlja vežbačima eksplicitno nikakve zahteve. Od njih se traži da vežbaju svaku osnovnu vežbu onoliko koliko im je potrebno da postignu standardni osećaj. Pod standardnim osećajem se podrazumeva onaj koji odražava stvarno stanje u organizmu. Zahvaljujući uvežbavanju, trajanje vežbanja će se postepeno skraćivati, tako da pojedini 129


vežbači već posle nekoliko meseci uspevaju da urade osnovne vežbe za jedan do dva minuta. Ako znamo* autonomni nervni sistem reaguje sa zakašnjenjem na signa koje mu uputi centralni nervni sistem, i da to zakašnjc iznosi oko jdan do dva minuta, jasno je zašto pojedini vez ci izveštavaju da imaju osećaj da se u njima dešavaju prou ne svojstvene osnovnim vežbama čak i kada urade opoziv. Tokom usvajanja osnovnih vežbi jedno od neminc pitanja koje postavljaju vežbači odnosi se na opisivanje tojećih osećaja. Kada se istovremeno pojave osećaji težit toplote, da li ih i dalje treba opažati pojedinačno i opisH jedan po jedan ili se opisuje ono što se oseća. Moja prep ruka za vežbanje bila je da se prvo uvežba svaka osnc vežba posebno. Tek posle toga pristupa se sažimanju osr nih vežbi. Kao što možemo da gledamo u jednu tačku ia se pored nje nalazi i druga tačka, ili da slušamo govor j« osobe u žamoru drugih, tako i toplotu možemo razlikovat pojedinačno opažati nezavisno od težine, jer naša priv nesposobnost da to učinimo potiče samo od naše neuvež nosti. Otuda prva faza u usvajanju osnovnih vežbi treba bude uvežbavanje pažnje na svakoj od osnovnih vežbi bno, sve dok ne budemo u stanju da bez napora, spontar opazimo svaki osećaj osnovnih vežbi na koji usmerimo žnju. Iako nam se čini da u ovom slučaju odstupamo osnovnog principa na kome počiva AAT, da opisujemo što postoji, jer izbegavamo opis jednih osećaja na rač drugih, ipak je to naša zabluda. Treba da opisujemo šal one osećaje koje pronalazimo svesnim usmeravanjem žnje. Ako bismo opisivali sve sadržaje koji se nameću na pažnji, to bi pre ličilo na slobodne asocijacije nego na janje veštine opuštanja. Postizanjem uobičajenog nivoa osetiljivosti za svaku osnovnih vežbi, vežbači mogu početi sa sažimanjem osnc 130


njh

vežbi. Tako se zadržava aktivna pažnja i sprečava pojava dosade u vežbanju. Uočio sam da neki od polaznika tečaja ne uspevaju dugo da zadrže pažnju na jednom osećaju, već spontano prekinu sa vežbanjem. Pošto bi vežbanje trebalo da se doživi kao dobro uvežban ples sa dubokim proživljavanjem sklada izmeñu telesnih pokreta, ritma i muzike, prekid svake od osnovnih vežbi ukazuje na postojanje nekih problema u vežbanju. Oni se često mogu resiti "ubrzavanjem" vežbanja. Drugi razlog za spontani prekid vežbanja i "bekstvo" pažnje psihoanalitički se može protumačiti kao aktiviranje mehanizama odbrane zbog prelaska potisnutih sadržaja iz nesvesnog u svesno, usled postizanja duboke psihofizičke opuštenosti. Sažimanje prvih dveju vežbi, težine i toplo te, izvodi se postupno. Ako se osećaji težine i toplote istovremeno pojave samo u jednoj ruci, opisujemo ih rečenicom "Ruka je teška i topla". Moguće su i druge varijante: ako se osećaji jave u obe ruke, reći ćemo "Ruke su teške i tople", a ako se oba osećaja istovremeno jave u rukama i nogama, koristimo izraz "Ruke i noge su teške i tople". Povezivanjem opisa sa onim što se opisuje može se postepeno preći na imenovanje sadržaja vežbanja umesto izgovaranja celih rečenica. Tako ćemo umesto rečenice kojom opisujemo težinu izgovoriti reč "težina", umesto opisa toplote reč "toplota". Za treću vežbu koristićemo reč "disanje", za četvrtu "srce" a pod rečju "stomak" podrazumevaćemo toplotu u stomaku. Svežinu na čelu imenovaćemo izgovarajući u sebi reč "čelo". Poslednju vežbu radićemo i dalje na uobičajeni način. Sema za vežbanje, ako se vežba u parovima osnovnih vežbi, izgleda ovako: 1. Priprema za vežbanje, što podrazumeva zauzimanje položaja, isključivanje čula primenom principa neopiranja uznemiravajućim činiocima i psihofizičko opuštanje. 131


2. Ako je potrebno, uradi se pripremna vežba (npr. ženje svesti, jedna od vežbi dveju tačaka, vežba za uravnote žavanje raspoloženja i si.). Proveri se telesna opuštenost mentalna smirenost i opiše rečenicom opušten(a) sam i su ren(a). 3. Kada se istovremeno osete težina i toplota ponovi nekoliko puta težina i toplota. Reci se ponavljaju dok osećajil težine i toplote ne postanu standardni, odnosno uobičajei Ako je potrebno, pre nego što počnemo sa imenovanjec težine i toplote, sačekaćemo dok se ne ostvari istovremene osećaja. 4. Opušten (a) sam i smiren (a). 5. Pratimo disanje i srčani ritam, sačekamo da se usklade! i da budemo sigurni da ih istovremeno opažamo i potom sebi počnemo sa izgovaranjem reci disanje i srce. Ponovimc nekoliko puta. 6. Opušten (a) sam ismiren(a). 1. Potražimo toplotu u stomaku i svežinu na čelu. Kadaj| budemo sigurni u istovremenost osećaja, što zahteva i razvi-f janje sposobnosti za opažanje naizgled meñusobno isključu-;| jućih sadržaja, izgovorimo u sebi stomak i čelo. 8. Opušten(a) sam i smiren(a). 9. Potražimo osnovne osećaje smeštene u telu, dakle sveJI izuzev čela, usmeravamo pažnju na njih jedan po jedan. Pril tom zadržavamo pažnju na svakom od njih samo dok ga nef postanemo svesni, nastojeći da postignemo istovremenost« svih. Osećanje ponavljamo od težine, preko toplote, disanja | i srca do stomaka, a zatim, ponovo, na stomak se nadovezu- j je težina i sve se ponavlja. Otuda i naziv "vrtlog percepcije". Vežba je zasnovana na pretpostavci da će se, skraćivanjem vremena opažanja pojedinih osećaja do fizioloških moguć132


nosti, postići subjektivni osećaj istovremenosti svih. Osećaje ne treba imenovati već samo znati da postoje. 10. Opoziv dolazi spontano. Posle nekoliko minuta povratak u stvarnost, odnosno prekid hipnagognog stanja svesti se dešava sam po sebi. Znamo da smo završili sa vežbanjem kada postanemo svesni činjenice da su nam misli zaokupljene drugim sadržajima a ne sedmom vežbom. Opoziv se izvodi na poznati način: stisnemo pesnice, savijemo ruke u lak-tovima, duboko udahnemo vazduh i lagano otvorimo oči. Posle toga secakemo u istom položaju još oko jedan minut, razmišljajući o aktivnostima koje su pred nama, a zatim se uključimo u svakodnevicu. Sastanci koji se održavaju sa vežbačima jednom mesečno do početka višeg tečaja AAT omogućuju vežbačima da bolje razumevaju sebe ali i da usavršavaju sopstveno vežbanje. Cilj osnovnih vežbi je, iako to nije jedini način, da osposobe vežbače da kontrolisano udu u hipnagogno stanje svesti i da to stanje produžavaju. Ulazak u hipnagogno stanje svesti trenirani vežbači postižu lako, ali se u klasičnom autogenom treningu produžavanje toga stanja izvodi teško, jer se često utone u san. Ako se prepustimo osećanju prijatnosti koji može biti izazvan autosugestivnim vežbanjem, mogu se pojaviti neprijatne misli koje izazivaju prekid vežbanja. Otuda insistiranje na neprekidnom vežbanju uz održavanje visokog nivoa budnosti dovodi do produžavanja hipnagognog stanja svesti, što predstavlja osnovu za druga dva cilja, razvijanje svesti o boravku u hipnagognom stanju svesti i upravljanje sadržajima toga stanja, odnosno aktiviranje psihofizičkih dispozicija. Mnogi vežbači su pitali da li moraju da izgovaraju rečenicu "opušten sam i smiren". Već samo pitanje ukazivalo je na mogućnost vežbanja bez opisa, iako znamo da sam opis predstavlja potkrepljenje tih osećaja. Važno je prepoznava133


nje opuštenosti i smirenosti, jer znamo da često tokom ke od osnovnih vežbi pojedini telesni mišići mogu da zategnu a sećanje na nešto da dovede do uznemirenog Videćemo kasnije da izgovaranje opisa svake od osnov vežbi a ne samo izraza "opušten sam i smiren" zavisi od mentalnog funkcionisanja zasnovanog na dominantnosti le ili desne moždane hemisfere. Uprkos dobroj uvežbanosti AAT dešava se povreme da vežbači ne uspevaju dovoljno da se koncentrišu i mogu da pronañu osećaje koji su predmet vežbanja. Upt$ stvo je isto kao i kod usvajanja osnovnih vežbi: kada posl nemo svesni da vezbamo neuspešno, treba da prekinemo l vežbanjem, da sačekamo pet minuta, razmislivši o razloz neuspešnog vežbanja, i da pokušamo ponovo. Govoreći o uslovima vežbanja ne smemo zaobići mog ćnosti delimičnog vežbanja. Ako smo npr. bolesni i pri imamo povišenu temperaturu, možemo preskočiti vežbu plote. Ako imamo smetnje sa disanjem, obraćanje pažnje disanje samo će nas ometati u vežbanju. Ako želimo odvežbamo AAT u hodu, provera telesne opuštenosti odnosi se na one mišiće koji se koriste za održavanje uspra nog položaja tela i hodanja. Vidimo da postoji mnogo ra čitih načina vežbanja, što postaje predmet ličnog istraživat svakog od vežbača, jer postupak osamostaljivanja u vežbau podrazumeva pronalaženje sopstvenog puta. Svako vežbanje za trenirane vežbače predstavlja u jer dolaze na ivicu provalije koja se zove san. O znač budnosti u vežbanju u dosadašnjim udždbenicima koji opis ju tehnike opuštanja nije mnogo govoreno. Pošto sva opuštanje prethodi snu, a REM faza spavanja podrazume potpunu telesnu opuštenost i potpunu mentalnu uznemii nost, pogledajmo kako izgleda prava budnost kojoj tret 134


težiti ne samo tokom vežbanja AAT već i izmeñu dva spavanja. Tj jednoj od savremenih sekti zen-budizma, poznatoj pod imenom Soto, izraz kojim se opisuje nivo potpune budnosti je shikan-taza. Shikan u prevodu znači "ništa osim" ili "baš". Ta znači "baciti" a za "sedeti". Otuda je shikan-taza postupak kojim je um obuhvaćen samo sedenjem i ničim više. Izraz "ničim više" ukazuje na potpuno odsustvo svih drugih sadržaja. Iako ovo stanje izgleda jednostavno, zbog odsustva svih svesnih sadržaja, vežbač lako postaje rasejan. Dobro podešen um, svojstven shikan-taza stanju, nije ni previše napet ni previše opušten. On funkcioniše kao savršeno podešen muzički instrument — svaki dodir po žicama predstavlja ne samo zvuk već i muziku. Zen majstor Yasutani Roshi ga opisuje na sledeći način: "... u shikan-taza stanju um mora biti neužurban i u isto vreme čvrsto usañen ili široko smiren, kao planina Fudži recimo. Ali on takode mora biti budan, napet kao zategnuita tetiva streličarskog luka. Shikan-taza je povišeno stanje usmerene svesti u kome nema ni napetosti ni brzine, ali izvesno ni opuštenosti. To je um nekoga suočenog sa smrću."34 Ako se vežbanju AAT pristupa uvek sa željom da se izoštre čula i povisi nivo budnosti, rezultati vežbanja će uskoro potkrepiti takav stav, pa će se lako prepoznati neuspešno vežbanje. Na početku se shikan-taza stanje može zadržati samo nekoliko sekundi, ali dugotrajno vežbanje dovodi do produžavanja na pola sata. Jedan od negativnih efekata klasičnog autogenog treninga, kao i većine relaksacionih metoda koje se zasnivaju na postizanju opuštenosti bez aktiviranja pažnje, dovodi do pada motivacije za izvoñenje svakodnevne aktivnosti. U emoci34

Ornstein, isto, str. 144.

135


jama se promene dešavaju u pravcu razvijanja emocion hladnoće i ravnodušnosti. Povećava se tzv. tolerancija;! stres, ali se time gubi svojstvo pravog prepoznavanja nosti i, umesto da se podstakne intuitivnost i celovito imanje stvarnosti, razvija se nezainteresovanost za ok nje. Otuda AAT, u kome se uvežbava "shikan-taza", nosi neposrednom dispozicionom reagovanju na svaku menu u okruženju, pri čemu se pod okruženjem podraz va sve što je predmet opažanja.

Govor tela Kod mnogih vežbača se javlja potreba za razumeva pojava koje se dešavaju tokom vežbanja AAT. Ako se zrnu osećaji, misli, osećanja i različite psihofizičke proi koje su posledice fiziološkog stanja organizma, vežbači is Ijavaju sklonost ka tumačenju tih pojava tako što tragaju! njihovim značenjima, pretpostavljajući da one odražav tamni, prikriveni deo ličnosti. Pokušavajući da objasnim interesovanost polaznika tečaja za interpretaciju doživljaj ne za prihvatanje tih pojava samih po sebi, nudio sam za H pojavu nekoliko različitih mogućih objašnjenja i nisam vao da predvidim koje od preldoženih rešenja će biti pril ćeno kao pravo. Nisam upotrebio izraz "tačno" već "praij jer su kriterijum istinitosti objašnjenja sami vežbači a->| objektivna provera preko nekog neutralnog kriterij uma. što je predmet vežbanja telo vežbača, shvatljivo je da najčešće opažaju telesne promene i telesna stanja. Svaka < osnovnih vežbi je zasićena drugačijim osećanjima. O tome već nešto rečeno kod objašnjenja osnovnih vežbi. Pošto * moguće da kod različitih osoba ista pojava može imati ra čita značenja, u ovom poglavlju naša pažnja će biti usmel 136


a na načine razumevanja telesnih pojava, što znači da ćemo sresti sa različitim teorijskim modelima pomoću kojih možemo razumevati te pojave. Većini teorijskih modela je svojstven odgovarajući praktičan postupak pomoću koga se dolazi do značenja. Jedan od nepremostivih problema za većinu vežbača, naročito onih koji nemaju dovoljno psihološkog obrazovanja, je nesposobnost praktičnog ovladavanja tehnikama dolaska do značenja pojedinih pojava, odnosno nesposobnost razumevanja sebe. Iako ne postoje značajnije empirijske potvrde za teorijske modele na koje ću ukazati, dosadašnji praktičan rad me je ohrabrio u oslanjanju na njih. Suštinu vežbanja u autogenom treningu bez autosugestije čini usmeravanje pažnje na pojedine delove tela. Priprema za vežbanje i samo vežbanje dovode do duboke telesne i duhovne opuštenosti, što za posledicu ima bolje osećanje sebe. Kao što se opaža opuštenost preko osećaja težine i toplote u pojedinim delovima tela, tako se oseća i napetost i bol, što bi moglo da bude znak poremećaja ili bolesti. U dubokoj opuštenosti mnogi osećaji su vežbačima dostupniji. Uobičajena svesnost u kojoj smo mentalno zaokupljeni nekim neutralnim sadržajima "otupljuje" čula. AAT dovodi do izoštravanja čula i to je prvi razlog zahvaljujući kome se tokom vežbanja javljaju različiti sporedni osećaji koje vežbači često nastoje da protumače. Drugi razlog je u usmerenosti na sopstveno telo. Shvatljivo je da ćemo videti samo ono što posmatramo. Isto tako, ako se sa nekim osećajima neprekidno "družimo", navići ćemo se na njihovo prisustvo i prestaćemo da ih opažamo. Otuda usmeravanje pažnje na pojedine delove tela predstavlja pravi ključ za razumevanje "govora tela". Vežbači na kursevima koje sam vodio bili su skloni da telesne osećaje tumače kao pokazatelje psihičkih pojava, ali s e često naknadnom analizom pokazalo da su takva tumače137


nja bila preuranjena. Značenje pojedinih telesnih može biti višestruko. U knjizi "Otkrivanje čoveka" D. ris35, kroz uporednu analizu tzv. izražajnog ponašanja ka i životinja, ukazuje na neke mogućnosti tumačenja, npr. osećamo prema nekome ljutnju ili agresiju, nesvesno da stežemo pesnice, da površnije dišemo i grki nam se trbušni mišići. AAT koji bi se nadovezao na pret dno stanje mogao bi "proizvesti" bol u rukama i sloma vrtoglavicu, malaksalost i pospanost. Ovi osećaji u psit škom smislu nikako ne bi mogli da se shvate kao ljutnje i agresije, već pre kao znaci slabe volje, zatvaranja sebe i depresije. Objašnjenje psihološkog značenja ot što se dešava tokom vežbanja AAT, bez udubljivanja u > ke tih osećaja, može imati nepovoljne posledice. Ako zna da je više od polovine ljudi izrazito sugestibilno i akc takvima kaže da osećaji koje doživljavaju vežbajući imaju neko psihološko značenje, zbog poverenja u autor voditelja, saopšteno značenje može dovesti do pogre razumevanja sopstvenog stanja i razvoja neurotičnog sanja koje se ispoljava pre svega kao nedostatak poveren^ sebe. Cesto je za razumevanje pojedinih telesnih osećaja trebno poznavati životnu istoriju vežbača, njegovo znan| pogled na svet. Odnos izmeñu tela i psihe je uzajar uslovljen. Ponekad je moguće utvrditi pravo značenje t« snih osećaja tek dugotrajnom analizom. Jedna od značajnih psiholoških teorija ličnosti, Šeldol va, bavi se odnosom izmeñu telesnih karakteristika i psi Primenom Šeldonove teorije ličnosti na razumevanje snih osećaja, mnogi doživljaji se mogu učiniti jasnijim, vežbačima tako i voditelju. Otuda je jedan od osnc 35

Moriš, D., Otkrivanje čoveka, Prosveta, beograd, 1979.

138

r


zahteva za voditelje da dobro poznaju ovu teoriju. Poznato je da telesni izgled prećutno ukazuje na pojedine psihičke odlike. U to spada i razvijanje držanja tela, telesnih stavova, izraza lica, gestikulacije i uopšte, neverbalne komunikacije, pretpostavimo da neko radi posao koji zahteva pognutost glave i uvučenost ramena. Vremenom će glava ostati pognuta a ramena uvučena. Vežbajući AAT takva osoba će osetiti bol u mišićima koji su zaduženi za održavanje takvog, neprirodnog položaja tela. Stav, koji bismo mogli nazvati profesionalnom deformacijom, navodi osobe sa kojima takva osoba komunicira da se prema njoj odnose u skladu sa sopstvenim opažanjem. Drugim recima, ako telesno držanje te osobe ukazuje na strah, uvučenost u sebe i snishodljivost (a tako bi se mogli razumeti navedeni položaji glave i ramena), ta osoba će početi da se oseća zavisno od ponašanja drugih prema njoj. Razvijanje svesti o telesnoj izmenjenosti sopstvenog stava kroz bolje opažanje telesnih osećaja, može dovesti do dubokih promena u odnosu prema stvarnosti. Šeldonova teorija objašnjava nam taj deo razvoja ličnosti. U njoj se ukazuje na razvojni proces kojim se oblikuju struktura i dinamika ličnosti u skladu sa početnim telesnim odlikama. Ona omogućava razumevanje psihološkog značenja onih telesnih osećaja koji proizilaze iz nesklada izmeñu telesnih obeležja i psihičkih dispozicija. Psihička stanja se odražavaju u telu, ali i proizilaze iz tela. Šeldonova teorija odgovara na pitanje "kako telo utiče na psihu". Njoj komplementarna je Lovenova teorija, koja odgovara na drugo pitanje, "kako psiha utiče na telo?" Tek uzimajući u obzir obe, možemo se upustiti u pokušaje razumevanja telesnih doživljaja svojstvenih autogenom treningu bez autosugestije. Praktični postupak tumačenja telesnih osećaja svojstvenih osnovnim vežbama AAT podrazumeva nekoliko koraka: prvi je identifikovanje intenziteta i učestalosti javljanja ose139


ćaja. Ako osećaji nisu dovoljno intenzivni, verovatno davanje značenja takvim osećajima nezavisno od njil samo po sebi upućuje na prirodu buduće analize, neki osećaj jedva primetan, a vežbač ipak smatra da on neko posebno značenje i ako zbog značenja koje tom < ju pripisuje isplele priču koja ima katastrofalan ishod, blem nije u objektivnom značenju samog osećaja, sklonosti vežbača da osećaju pripiše preuveličan značaj, l Ako se osećaji ne pojavljuju redovno, već se pojs dnom ili dva puta, pa iščeznu, oni ne bi trebalo da predmet analize. Samo osećaji koji se često pojavljuju zuju na nešto. Drugi korak u analizi je otkrivanje tek organske osnove osećaja. Ako je to neposredno poruka 1 zadatak voditelja je da je valjano protumači. Vežbači samostalno vežbaju trebalo bi da bar toliko poznaju OSE funkcije ljudskog tela da npr. toploti u rukama ne pr neko mistično značenje. Iako nam se čini da je sada pogodna za mistične interpretacije telesnih osećaja, tog u prošlosti bilo mnogo. Mesmer je, npr. hipnozu objašnja animalnim magnetizmom, kao što se danas loplota u rul tumači protokom bioenergije, iako je dobro poznato plotu čovekovom organizmu obezbeduje krvotok. Treći korak podrazumeva dalje traganje za značen otkrivenih osećaja i njihove veze sa telesnim stanjem, podrazumeva utvrñivanje prirode telesnog stanja. Moguć da je ono posledica neke bolesti, iscrpenosti, profesior deformacije, ali je moguće i da je posledica psiholc odnosa prema stvarnosti. U prvom slučaju savet bi tretijj da je zasnovan na otkrivenom značenju osećaja (dai odmori, da sačini program fizičkog vežbanja sa ciljemi izmeni nepravilno držanje tela, da poseti lekara, itd.).| drugom slučaju savet često nije moguće dati, već je pot psihoterapijska pomoć koja obično ide uz lečenje fiziž 140


oba. Pri tom detaljno psihodijagnostičko ispitivanje može h'ti od velike pomoći. Ne samo što se tako može utvrditi riroda poremećaja već i odgovor na pitanje o merama koje t eba preduzeti da se otkriveni problem resi. Najčešće se takvi problemi mogu resiti samim vežbanjem AAT. Ako to nije dovoljno, voditelj tečaja bi trebalo da pravovremeno uoči potrebu za drugim oblicima psihoterapijske pomoći i to saogšti polazniku tečaja. Četvrti korak je reevaluacija značenja do koga se došlo primenom prethodnog postupka. On obavezuje voditelja tečaja da neprekidno proverava otkrivena značenja telesnih osećaja. Često mi se dešavalo da ono što mi je u prvi mah izgledalo kao znak telesnog stanja, naknadnom analizom otkrijem da poseduje i psihološko značenje. Iako pogrešna interpretacija ne može naneti mnogo štete, ona odgaña rešavanje problema, pa on subjektivno izgleda veći. Neki vežbači su skloni da pogoršanje sopstvenog stanja pripišu samom vežbanju ili pogrešnim interpretacijama voditelja. Zato je četvrti korak u razumevanju govora tela neophodan. On podrazumeva, osim reevaluacije prvobitnih tumačenja, i objašnjenje onoga što se dešava, naročito ako vežbač subjektivno ima osećaj da je došlo do pogoršanja, a izvesno je da ono što se opaža kao pogoršanje samo predstavlja odgañanje rešavanja problema, odnosno produžetak patnje. Otkrivanje značenja telesnih osećaja u klasičnoj psihoanalizi neraskidivo je povezano sa pojmom slobodnih asocijacija. Prećutno se veruje da je pacijent koji je naučio slobodno da asocira, krenuo putem ozdravljenja. Slobodno asoci-ranje je naizgled krajnje jednostavno. Dovoljno je pričati sve °no što nam pada na pamet. Pa ipak, ako neko pokuša time da se bavi, ubrzo će otkriti da mu to postaje dosadno i da ništa posebno ne otkriva u svojoj psihi. Slobodne asocijacije, tehnika dolaska do značenja telesnih osećaja, moraju se 141


uvežbavati. Kada uradimo prva dva koraka (otkrivanje ćaja i otkrivanje organske osnove osecaja), postavljamo ; pitanje "šta mi pada na pamet u vezi sa ovim osećajeml prepustimo se mislima. Obično je pravi odgovor ono nam prvo pada na pamet, iako najčešće nismo spremni | priznamo da je to rešenje. Postoje dva glavna razloga kojih se javlja otpor prema rešenju: prvi je tendencija da'| zadrži postojeće stanje, jer "rešenje" do koga smo došli češće zahteva od nas promene koje doživljavamo kao ug žavajuće. Drugi je neprijatnost koju u nama proizvodi nje na potisnuti deo prošlosti. U psihoanalitičkom se uvek je potisnuti sadržaj vinovnik patnje. Izranjanje polis tih sadržaja iz nesvesnog u svesno aktivira mehanizme brane i stoga se najčešće takva sećanja proglašavaju žnim. Postojeći integritet ličnosti se štiti ovom akcijom, urena neuroza je kao rizom zubace, biljke u narodu poz po svojoj žilavosti: što ga više sečemo, on sve upornije Kada se u analizi značenja telesnih osecaja do taknemo | držaja na kome počiva psihički poremećaj, javlja se um šnji nemir i potreba da se napusti započeta analiza, dnom nam mogu postati mnogo važniji telefonski razgc koje treba da obavimo ili nas alarmiraju "neodložne" fiz ške potrebe. Ako već znamo ponešto o simboličkom nju sadržaja slobodnih asocijacija, može nam se učinit smo došli do rešenja. To je, meñutim, pouzdan znak da od rešenja dalje nego ranije. Sadržaj, čije uobičajeno zna nje nam je poznato, za nas može značiti samo nešto druj postupak dolaska do tog novog, individualnog značenja^ tehnika slobodnih asocijacija. Razlozi za primenu tehnike slobodnih asocijacija u dc ku do značenja telesnih osecaja su sledeći: 142


1. Samo oni osećaji koji se ponavljaju i ne mogu da se objasne na neki jednostavniji način zahtevaju primenu slo bodnih asocijacija. 2. Osećaji koji se pojave samo jednom, ako izazivaju prisilnu potrebu da budu protumačeni, vredni su pažnje. 3. Osećaji koji se ne ponavljaju, ali su krajnje neprijatni i pri tom ne mogu biti objašnjeni organskim uzročnicima, takode zahtevaju slobodno asociranje. Izraz "na neki jednostavniji način" postavlja velike zahteve voditelju tečaja. Moguće je, npr. da vežbač na grupnom vežbanju oseti stezanje u grlu, potrebu da pročisti grlo, potrebu da kašlje i, posle svega, strah. Ako pri tom naglo prekine vežbanje i izjuri iz prostorije, pa zatim počne da se napolju zacenjuje od kašlja, važno je ovo valjano protumačiti. Na ostale vežbače, naročito ako se radi o početku tečaja, to može delovati zastrašujuće. Voditelj treba, povodom opisanog dogañaja, sa grupom da započne razgovor o načinu vežbanja. Zdrav razum nam nalaže da u traganju za značenjem kašlja krenemo od zdravstvenog stanja vežbača. Ako je vežbač prehlañen, uzdržavanje od kašlja i pročišćavanja grla samo će pojačati te potrebe. Shvatljivo je da se vežbači trude da ne uznemiravaju ostale, iako im je na početku tečaja objašnjeno da to ne treba da čine. Isključivanjem trenutnog zdravstvenog stanja kao mogućeg uzročnika kašlja, nismo završili sa organskim uzročnicima. Prostorija u kojoj se vežba često je ispunjena mirisom parfema, dezodoransa, sapuna, ljudskog znoja i fine, neprimetne prašine što može na osetljivije grlo delovati krajnje razdražujuće. Ako i alergiju isključimo iz uzorka mogućih uzročnika, preostaje nam neorajhijansko bioenergetsko tumačenje, zasnovano na Lovenovoj teoriji. Vrat je spona izmeñu glave i tela, misli i nagona. Ako telo ima neke potrebe koje razum ne odobrava* sukob izmeñu tela i razuma će se odigrati u vratu kao 143


najužem delu protoka psihičke energije. Iako ova nije eksperimentalno potvrñena, dovoljno je opšta da OB gući svakome da primenom tehnike slobodnih asocija pokuša da doñe do pravog značenja. Vidimo da put u razumevanju značenja telesnih ide uzlaznom linijom, od jednostavnijih, empirijski zasnc nijih modela objašnjenja ka sve složenijim i sve manje iz snim objašnjenjima. Uspešnost primene, a ne empirijska snovanost, postaje kriterijum za upotrebu teorije. To je što naučni metodolozi u okviru navoñenja obeležja teorije nazivaju objašnjavalačkom moći teorije. Ako je telesni osećaj nastao kao posledica psihičkog nja, njegovo iščezavanje ne mora uvek značiti da je problema otklonjen. U psihoanalizi je u mnogo klinu! slučajeva zabeležena pojava nazvana "pomeranje". Otkrili! je Brojer i Frojd kod prve dame kauča, Ledi "O". Uočili:| da povlačenje jednih neurotičnih simptoma za posledicu ii pojavu drugih. Umesto oduže tosti ruke, zaboravlja se mat nj i jezik. U skladu sa tim, strah od otvorenog prostora biti zamenjen strahom od ludila a strah od ludila stral "da će srce stati". Primere pomeranja čitalac može na prilozima na kraju knjige. Često je dolazak do rešenja praćen osećajem unutrašt rasterećenja. Mnogi vežbači su imali prave doživljaje oti koje su opisivali kao "aha" doživljaje. Nekima se dešavalo | spontano prestanu da se bave tumačenjem telesnih prihvatajući ih kao sastavni deo vežbanja. Sve to ukazuje| odsustvo jedinstvenog objektivnog kriterijuma pomoću bismo mogli dijagnostikovati kada treba prekinuti sa pokt jima otkrivanja značenja telesnih osećaja. Izvesno je da ljenje telesnim osećajima predstavlja samo jedan deo pnog razumevanja zbivanja u autogenom treningu bez aul sugestije. Otuda se telesni osećaji retko mogu ražu 144


• dvojeni iz prirodnog skupa pojava čiji su sastavni deo. U tnffl smislu, za voditelje tečaja AAT je značajno poznavanje svih osnovnih tehnika terapijske interakcije pomoću kojih bi se problemi, koji se javljaju tokom usvajanja osnovnih vežbi, mogli rešavati.

145

Deo treći

MEDITACIJA I RAZVOJ LIČNOSTI

Glava 6

USKLAĐIVANJE I RAZVOJ

vežbi i njihovim upražnjavanjem udok se ne razvije spontana tendencija psihofizičkih subSVAJANJEM OSNOVNIH

sistema ka uspostavljanju biološki disponiranog stanja ravnoteže, okončan je početni tečaj autogenog treninga bez autosugestije. Vežbači su tako već krenuli sopstvenim putem. Na pitanje da li postoji oštra granica izmeñu osnovnih vežbi i onoga što sledi, odgovor nije isti za sve. Ako se primenjuju drugačije, moguće je koristiti osnovne vežbe i kao samorazvojne a ne samo kao tehnike samopodešavanja. Nekim vežbačima će se razvojni efekti dešavati već za vreme usvajanja osnovnih vežbi, dok će drugi uspevati da udu u dublje nivoe hipnagognog stanja svesti tek promenom prirode mentalne aktivnosti, stava prema cilju koji žele da postignu, stila života i odnosa prema svakodnevici. Početni tečaj autogenog treninga bez autosugestije stoga je prvenstveno namenjen otkrivanju i otklanjanju prepreka individualnog razvoja. Ono što je u kulturi Istoka bilo priprema za meditaciju kroz telesne vežbe namenjene pripremi tela za dugotrajni boravak u jednom položaju, kroz vežbe disanja kojima se prepoznaje "govor" tela i pročišćava um i kroz "uvlačenje Cu la", to je autogeni trening bez autosugestije, opisan u ovoj knjizi. 149

MEDITACIJA l RAZVOJ LIČNOSTI

O višem tečaju autogenog treninga Šulc je govorio vrsti meditacije namenjenjoj razvoju ličnosti. Smatrao je se tome ne može pristupiti bez dovoljnog uvežbavanja novnih vežbi, ali je princip na kome je počivao viši kurs isti: od vežbača se tražilo da zamišljaju ono što treba da se dešava. Da bi neko mogao da počne sa vežbama kursa trebalo je da najmanje šest meseci svakodnevno, jednom vežba osnovne vežbe. Ovaj uslov prihvatili su i dr autori, menjajući pri tom samo sadržaje koji su bili prec vežbanja, dok je princip ostajao isti: zamišljanje. Paralelno sa razvojem relaksacionih tehnika, u ok zapadne civilizacije u poslednje vreme se sve više istražujijj primenjuju različite meditativne tehnike. Videćemo kasi da uporedna istraživanja efekata koji se postižu meditacije i autogenim treningom nisu ukazala na postojanje značaji razlika. Moguće je da autogeni trening u odnosu na me tivne tehnike koje su bile predmet istraživanja ima vre tih tehnika, odnosno da predstavlja neku vrstu meditac ali je isto tako moguće da istraživani oblici meditiranja ništa drugo osim psihofizičke relaksacije. Verovatnije je s se radi o drugom odreñenju, jer se pokazalo da se dut psihološke promene dešavaju samo kod onih vežbača nastavljaju sa traganjem dok ne pronañu takav način ve nja koji im omogućava ono što Mavromatis naziva ulask u srednji nivo dubine hipnagogne svesnosti. Pošto praktM ima onoliko takvih tehnika koliko se može koncipirati| glavama onih koji "povoljno izrastaju", istorijski uvod u move meditacije, meditativne svesti i intuicije kao indikat probudenosti smatrao sam da može biti bolji orijentir ne navoñenje vežbi višeg kursa autogenog treninga. To ne ci da bi vežbači koji su usvojili osnovne vežbe trebalo sa da se pozabave avanturom koja bi se mogla nazvati trar macijom svesti, već samo da se, kroz upoznavanje sa osnG 150

USKLAĐIVANJE l RAZVOJ

niffl pojmovima, osposobe za brže prepoznavanje onoga što im se dešava. Istraživanja koja sam vršio u poslednjih deset godina ukazala su na razliku u onome što se dešava vežbačima koji bez pripreme pokušavaju da usvoje neku od meditativnih tehnika u odnosu na vežbače koji meditaciji pristupaju posle usvajanja osnovnih vežbi autogenog treninga bez autosugestije. Čitaoca koji je nestrpljiv da sazna šta dolazi posle osnovnih vežbi, ako ne želi da se bavi aktiviranjem sopstvenih potencijala već psihoanalitičkim otkrivanjem sebe, upućujem na knjigu V. Grudena "Vježbom do sreće" u kojoj su detaljno opisane vežbe višeg tečaja. .-Naslov ovog poglavlja ukazuje na razvoj kao posledicu usklañivanja, ali to ne znači da jednom postignuti nivo psihofizičke ravnoteže ostaje. Potrebno je svakodnevno brižljivo bavljenje sobom. Prednost usvojenih osnovnih vežbi je što svakome omogućavaju da to uradi za zanemarljivih jedan i po do dva minuta. Prikazu pojma meditacije pristupio sam sa željom da ukazem na mogućnost postizanja višeg nivoa svesti. Takode, želeo sam da odredim mesto meditacije kao veštine razvoja ličnosti u svetlu istorijskih, spekulativnih i empirijskih činjenica. Meditativnu svest sam opisao kao posledicu meditacije kao aktivnosti, podrazumevajući pod tim pojmom jedan od načina na koji se ispoljava hipnagogno stanje svesti.

151

Glava 7

MEDITACIJA

Čovek koji je hodao po vodi

Derviš konvencionalnog duha, iz jedne strogo pobožne skok, Šetao je jednog dana obalom reke. Bio je obuzet koncentracijom na moralne i skolastičke probleme, jer je to bila forma koju je preuzelo Sufi učenje škole kojoj je pripadao. Usklañivao je emocionalnu religiju sa traganjem za krajnjom istinom. Iznenada njegove misli behu prekinute glasnim uzvikom: neko je ponavljao derviški zov. "U tom nema smisla" reče on sebi, "jer čovek pogrešno izgovara slogove. Umesto da intonira JA HU, on izgovara U JA HV". Onda shvati da mu je dužnost, kao briiljivijeg učenika, da popravi tu nesrećnu osobu koja možda nije imala sreću da bude pravilno voñena, i možda se baš zbog toga trudi najviše što može da uskladi sebe sa idejom tih glasova. Tako on iznajmi čamac, i uputi se ka ostrvu usred reke, odakle se činilo da dopire zvuk. Tamo ugleda čoveka koji je sedeo u trščanoj kolibi, obučen u dervišku odeću, njišući se u ritmu ponavljanja svoje fraze. "Prijatelju", reče prvi derviš, "ft pogrešno izgovaraš frazu. Dužnost mije da ti to kažem, jer je vredan hvale onaj ka da savet i onaj ko ga primi. Ovako ćeš to izgovarati", i on mu kaza. "Hvala ti", reče drugi derviS ponizno. Prvi derviš se vrati na čamac, pun zadovoljstva zbog dobrog dela koje je učinio. Najzad, rečeno je da čovek koji može točno da ponovi svetu formulu, u stanju je čak da

152

MEDITACIJA

hoda po talasima: nešto što on nikada nije video ali se slabio nadao — iz nekog razloga — da će moći da postigne. Sad ništa nije mogao da čuje iz trščane kolibe, ali je bio siguran da je njegova lekcija dobro primljena. Onda začu mucavo U JA, jer drugi derviš poče da ponavlja frazu na svoji stari način. Dok je prvi derviš mislio o tome, razmišljajući o izopačavanju humanosti i njegovom istrajavanju u grešci, on iznenada ugleda neobičan prizor. Sa ostrva, drugi derviš mu se približavao, hodajući po površini vode. Zapanjen, on presta da vesla. Drugi derviš mu priñe i reče: "Brate, izvini što te uznemiravam, ali došao sam da te ponovo upitam za standardnu metodu ponavljanja, koju si mi rekao, jer mije teško daje zapamtim."

Pojam meditacije " " potiče od latinske reci meditatio što znači trazmišljati o nečemu, misaono posmatrati nešto, zamišljati nešto. ERMIN MEDITACIJA

U svakodnevnom govoru ovim značenjima pridružila su se i brojna druga koja su dovela do mešanja onoga što se pod meditacijom podrazumevalo sa pojmovima pažnje, koncentracije, kontemplacije, budnosti, hipnoze i drugih, pre svega psiholoških i psihoanalitičkih, što u znatnoj meri otežava sporazumevanje medu istraživačima iz različitih oblasti, zainteresovanim za oblast koju bismo mogli nazvati transcendentalna psihološka stvarnost. Kada vidimo nekog zamišljenog čoveka, skloni smo da kažemo da meditira. Ako se radi o našem prijatelju, možda ćemo ga zapitati o čemu meditira a ako je to neko prema kome imamo negativan stav, prokomentarisaćemo: "on stalno meditira", što će u načinu na koji to kažemo i rečeničnoj konstrukciji koju smo upotrebili sadržati emocionalno negativan prizvuk. 153


E. Huserl36 je u delu "Kartezijanske meditacije" rast ljao o sadržajima koji nedvosmisleno ukazuju da je meditacijom podrazumevao aktivan misaoni proces, prot njemu, u brojnim religijama pod meditacijom se zumeva molitva. Dok se u hrišćanstvu obično radi o til odanoj molitvi, za islam je meditacija poistovećena sa s« tičkim, ceremonijalnim uvoñenjem u trans i potonjim d« kim poniranjem, po recima Kastanede, u "drugu stvara ili u Kantovu transcendentalnu svest, nedokučivu onima \ je nikada nisu iskusili, ali krajnje primamljivu za "posv ili "prosvetljene" kojima to postaje glavni cilj kao što ali ličaru piće postaje njegova sudbina, opojno ga uzima prvo doživljajem koji nudi, zatim posledicama (utisak ćanih umnih i fizičkih moći) i na kraju potrebom da se bude u takvom stanju (setimo se stare kineske mudrost kojoj prvo čovek uzima piće, zatim piće uzima piće kraju piće uzima čoveka). , Na margine savremene nauke, ako se pod tim pod* meva nauka XX veka, meditaciju kao mentalnu akti\ psihološki proces uveo je K. G. Jung. Pokušao je da na kulturne tekovine Dalekog istoka kao na akumi kolektivno nesvesno jednog specifičnog podneblja, ka objasnio sadašnje razlike u poimanju života i svega što ide (rad, ideali, ciljevi, osećanja i si.) izmeñu Istoka i da, naslutivši samo da ključeve treba tražiti u brojnim očima i njihovim odnosima, pre nego u nekom mag dogañaju smeštenom u istorijsku prošlost ili jednom dr nom, filozofskom ili zdravorazumskom sistemu ili na svet. Uvoñenje meditacije u psihoterapiju vezano je za koji tako naziva viši tečaj autogenog treninga. Opis mefl 36 Huserl, E., Kartezijanske meditacije, Centar za kulturnu dels SSO, Zagreb, 1975.

154

MEDITACIJA

.. aktivnosti koje se izvode u višem tečaju autogenog tre°. a odgovara pojmu imaginacije37. Paralelno sa pokušaji0 afirmacije meditacije kao psihoterapijske tehnike jača u avremenoj psihologiji interes za prevenciju psihičkih smetnii izazvanih povećanim zahtevima tehničke civilizacije. Tako je stvoren prostor za uključenje religije i misticizma u oomoć onima koji tragaju za smislom sopstvenog postojanja 1 unutrašnjim mirom. Instrument delovanja religije i mistici zma gotovo po pravilu je meditacija jer ona daje nadu kroz iskustvo i može se shvatiti do kraja samo neposredno, doživ ljajem. Upražnjavanjem preporučenih meditativnih aktivnos ti subjekti postižu ono što im se obećava, a ostvarenje obe ćanog zasnovano je na očekivanju, makar i nesvesnom, da će se obećano desiti. Pojava različitih manipulativnih psihoterapijskih tehnika dovela je do traganja za zajedničkim obeležjima prividno nesaglasnih načina emocionalnog rasterećenja i prevazilaženja stresa. To je imalo za posledicu podvrgavanje naučnom posmatranju pojava koje su, zbog svoje složenosti ili subjektivnosti i privatnosti, bile isključene iz nauke pošto nisu mogle da se stave pod kalup postojeće naučne metodologije, što je omogućilo da se jednim delom sam pojam meditacije teorijski i operacionalno odredi. Primenom brojnih shvatanja o pojmu meditacije na svakodnevni život, možemo zapaziti da već kod male dece postoje aktivnosti koje po opisu podsećaju na neke od načina meditiranja, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da se radi o meditaciji jer nismo u stanju da dokučimo kvalitet doživljaja i mentalne procese koji kod dece postoje u trenutku izvoñenja meditativne aktivnosti. 37 Detaljnije o ovome videti u Supek, R., Mašta, SNL, Zagreb, 1979, str. 27—63.

155


Kada npr. vidimo malo dete da se satima ljulja položaju, što nastaje kao posledica nedostatka pažnje j teljske ljubavi i svojstveno je deci bez roditelja, smeš|| domovima ili bolesnoj deci u bolnicama, mogli bist ponašanje da poistovetimo sa jednom vrstom koncent meditacije, jer kada bi odrastao čovek to isto činio, vajući se odreñenih uputstava, verovatno bi "osvojio"« vrstu hipnagogne svesnosti, što bi bilo praćeno emc nim i telesnim smirenjem. To bi nam moglo dati za pst pojam meditacije proširimo, jer je izvesno da deca pr takvim aktivnostima sa ciljem da se emocionalno ra ili oslobode od stresa izazvanog emocionalnim lišava osujećenjem u podmirenju osnovnih egzistencijalnih l ba, a upražnjavanje tih aktivnosti za posledicu ima se kod odraslih dešava posle meditacije. U ovom meditacija ima status hipotetičkog konstrukta pošto analogan model, primenjuje sa ciljem da objasni našanje. Iz navedenih mogućnosti upotrebe pojma me,dit sno je da meditacija predstavlja deo stvarnosti koji približava krupnim koracima, čak i ako zanemarimo pa hološke pojave i područje bioenergije, u kome se baš J tacijom bude i uvećavaju fine telesne energije, za dostupne objektivnom merenju, ali nesumnjivo prisut kod retkih pojedinaca, nekad u većem a nekad u stepenu, što se može registrovati efektima koje takve d proizvode. Ako je meditacija razmišljanje o nečemu, pitanje^ čemu se ona razlikuje od svakodnevnog mišljenja. Očiglj je da se ne kaže za svakoga da meditira, već zamišljene osobe, dakle one koje odaju utisak udubljeni sopstveni misaoni tok, okrenute sopstvenoj unutra prividno prekinutog kontakta sa neposrednim okruž 156

MEDITACIJA

nule u maštu ili obuzete nekim mentalnim sadržajem u rkoi nieri da ne registruju zbivanja oko sebe i stoga na "h ne reaguju. Kada se zapitamo za kvalitet razmišljanja ili ono što se zbiva u trenutku dok meditiramo, jasno je da am se kao kriterijum za odreñenje meditacije nameće prioda mentalne aktivnosti. Iako su spoljašnje manifestacije različitih vrsta mentalnih aktivnosti iste, introspektivni izveštaji subjekata, zaokupljenih tim aktivnostima, saopštavaju nam da kontemplacija, linearno mišljenje usmereno ka rešavanju nekog konkretnog problema i meditacija predstavljaju različite misaone tokove. Za skeptičnog čitaoca navedene činjenice ne moraju imati snagu konačnog dokaza jer on, zaključivanjem o zajedničkim manifestacijama, može konstatovati da razlike izvedene iz introspektivnih izveštaja predstavljaju samo kvalitativne varijacije iste pojave, ali fiziološke činjenice o bioelektirčnim potencijalima u kori velikog mozga ukazuju na suštinsku razliku, pošto se kontemplacija, cilju usmereno linearno mišljenje i meditacija razlikuju po moždanim talasima. Na deskriptivnom nivou, kada se radi o mišljenju, meditacija je prepuštanje misaonom toku. Dok kontemplirajući o nečemu pokušavamo da pronañemo različita značenja jednog termina i time usvojimo pojam koji je predmet kontemplacije, u meditaciji se prepuštamo izabranom pojmu dok ne zaustavimo misaoni tok i ne budemo u mogućnosti da posmatramo ukupnost izabranog meditativnog sadržaja. Pažnja u meditaciji je pasivna, ali usmerena. Kod linearnog, Cl lju usmerenog mišljenja pažnja je aktivna i subjekt analizi-ra različlite alternative rešenja. U meditaciji rešenja se spontano javljaju, a do pravog rešenja se dolazi nepogrešivim Prepoznavanjem meñu brojnim mogućnostima, smeštenim u Psihološki prostor u kome ne postoje uzročno-posledični °dnosi medu pojavama, definisani sledom zbivanja, već osloU

157


bodeni vremenske dimenzije, što znači intuitivno, nej dno spoznati. Pošto smo meditaciju odredili kao prepuštanje miš toku, pitanje je po čemu se ona razlikuje od sic asocijacija, jer i u psihoanalitičkoj seansi pacijentu sejj da se zagleda u sebe, da se prepusti onome što se u zbiva i o tome neposredno, bez kritičkog rasuñivanja, i analitičaru sve, a naročito misli i mentalne slike koje učine beznačajnim. Slobodne asocijacije predstavljaju dno neusmeren misaoni tok, za razliku od meditacije, | predstavlja usmerenu mentalnu aktivnost. Ponekad pacijenta koji slobodno asocira traži da asocira na sna ili na temu koja se ponavlja iz seanse u seansu, navesti na zaključak da se radi o meditativnom Ipak, ma koliko je asocijativni tok spontan, svako iz nje o njemu podrazumeva podelu pažnje subjekta itit| dela: jedan koji posmatra asocijativni tok i o tome sac terapeutu, i drugi koji usmerava asocijacije ka sadržaju! ciranja. Time se misli nadovezuju jedne na druge ne is jući se, dok meditacija predstavlja redukovanje toka, bez praćenja misli već samo postojanja u njima išćeznu. Vidimo da kroz uporednu analizu sa slobodnim jama pojam meditacije nismo razjasnili. Meditacija je remeno i usmeravanje pažnje i neusmerena pažnja, i odnos prema meditativnom sadržaju i pasivno posu teme meditiranja ili meditativne aktivnosti. Šta još meditaciji, do sada neobjašnjeno, što dovodi do meditat doživljaja i dobro poznate sigurnosti onih koji su imali i tativna iskustva da su meditirali i da to što im se de može da se opiše recima direktno, već samo metafc samo kao objašnjenje analogijom, odnosno pokušaj« slepcu objasnimo razliku izmeñu svetla i tame, preko 158

MEDITACIJA

• hrapavc površine> ili odnosom izmeñu akorda kao muzičke L rflionije i kotrljanja konzerve po asfaltu? Višak značenja, njstven meditaciji, moguće je saopštiti kao neposredno •kustvo ako se radi o iskustvu jedne osobe. Moguće ga je revesti i na jezik zapadne logike, ali ga nije moguće uporediti sa meditativnim iskustvima drugih, jer je svako od njih toliko specifično da čak ni iskusni joga i zen majstori, razgovarajući meñusobno o sopstvenim meditacijama, iako se uzajamno razumeju i prepoznaju istinita od lažnih meditativnih iskustava svojih sagovornika, nisu u slanju da identifikuju zajednička obelcžja tih raznorodnih iskustava i da ih klasifikuju prema nekom zajedničkom krilerijumu. Za naivnog posmalrača uobičajen odgovor na pitanje o načinu na koji se može prepoznati meditativni tok je da se to čini po oscćaju ili po intuiciji. Videli smo da meditacija nije razmišljanje o nečemu, ma kako to izgledalo ncvcrovatno. Ona je pre misaono posmatranje nečega. Ali zar za pažnju ne važi isto, zar koncentrisanjem na odabrani sadržaj ne usmeravamo naš um prema tome sadržaju? Odgovor je da pažnja predstavlja aktivan odnos naših čula prema predmetu pažnje. Meditacija je pasivan odnos prema meditativnom sadržaju i poistovećcnje sa njim. Konccntrišući se na filmsko platno zbog filma koji nam je zanimljiv, poistovećujemo se sa osobom koju nepravedno proganjaju. Gledajući kako joj sloboda postaje sve ugroženija i kako zahvaljujući greškama koje čini upada u sve opasnije i naizgled bezizlazne situacije, počinjemo da oscćamo sopstveni ubrzan dah, lupanje srca, znojenje dlanova i u nama raste bes, pomcšan sa strahom zbog nemogućnosti da Pronañemo izlaz iz opasne situacije u kojoj smo se našli. Ali mi smo samo gledaoci, a film je samo slcd slika. Da li je trenutak u kome smo postali ličnost iz filma bio trenutak m editacije? 159


Za proces oživljavanja u neku situaciju ili nečije rasp ženje uobičajen izraz u psihologiji je empatija a dc emocionalnog stanja drugih empatički doživljaj. Smeli bis tvrditi da se radi o meditativnom doživljaju samo ali emocionalno stanje, u koje smo se uživeli i time ga us\ bilo meditativno stanje, što bi značilo da meditiramo zajc sa osobom koja je predmet našeg uživljavanja. Medut meditacija je proces u nama, a empatički doživljaj medila drugih bio bi gubljenje sopstvenog identiteta i rea jednog meditativnog toka svesti na dva mesta, u dva Iji bića. Poslednje, etimološki izvedeno značenje termina "me čija" je zamišljanje nečega. Pod zamišljanjem se obično drazumeva mašta, imaginacija, mentalna projekcija, vu zacija, sećanje i si. To je aktivan odnos prema slici koju predočavamo. Meditacija je čekanje da se slika ili dož javi, a zatim iščezavanje slike ili doživljaja. Kada maštamo o nečemu, mi ne činimo aktivan ment napor sa ciljem da u svest prizovemo prijatne slike iz šlosti, već se prepuštamo slobodnom sledu prijatnih pr va, pri čemu maštanje kao proces počinje iznenada, u nekim zbivanjem u nama ili u okruženju koje neposr čulima ili umom opažamo. Kada maštamo nismo svest smo zaokupljeni tim procesom, tek naknadno saznajer smo maštali i da je naša svest bila obuzeta zamišljc slikama. Meditacija nije spontana aktivnost već, ako žefi da meditiramo, donosimo odluku o tome, obezbeduj« odgovarajuće uslove, zauzimamo obično jedan od tele položaja predviñenih za meditaciju, ili izvodimo odgova će meditativne aktivnosti sa ciljem da sebe dovede posebno stanje svesti, u kome nema nikakvih ment slika. Ali, da bi se to postiglo, meditacija mora biti nena na. Iako onaj koji započinje sa meditacijom svesno oda 160

MEDITACIJA

držaj meditativne aktivnosti, on do meditativnog iskustva eće doći sve dok se ne oslobodi namere i usmerenosti ka sadržaju meditacije. Mentalna projekcija je proces u kome u svesti proizvodimo željenu predstavu nečega. Osnovno obeležje mentalne projekcije je njena instrumentalna vrednost. Obično pribegavamo takvoj delatnosti uma sa ciljem da resimo neki problem, zato sebi prostorno predstavljamo bitna obeležja nekog predmeta ili predmet u celini. Meditacija takode može biti namerno zamišljanje nečega, ali je to uvek tek početak meditiranja, pre pokušaj da se meditira nego meditativni tok svesti. Pri tom govorimo o meditaciji samo ako zamišljani sadržaj nema isntrumentalnu vrednost. Svaka želja da se zamišljanjem nečega doñe u stanje meditativne svesti sputava meditaciju. Nesklad izmeñu namere da meditiramo zbog onoga što meditacija nudi i uspeha u meditiranju, zavisnog od postojanja želje da meditiramo, je očigledan. Mogli bismo da zaključimo da je meditacija istovremeno instrumentalna mentalna aktivnost i mentalna aktivnost lišena namere, pošto je to jedan od osnovnih uslova da se doživi meditativno iskustvo. Sećanjem vraćamo u svest zaboravljene ili potisnute sadržaje koji su u prošlosti bili naučeni. Uporedna analiza sa nekim oblicima meditacije pokazuje nam da ima sličnosti izmeñu sećanja i meditacije. U zen meditaciji do prosvetljenja se dolazi preko zen-koana, pitanja koja učitelj meditacije postavlja učeniku. Na takva pitanja nije moguće dati logičan odgovor. Do rešenja se dolazi kroz meditaciju. Iskustva zen učenika, dok meditiraju na zen-koan, slična su iskustvima subjekata koji pokušavaju da rese neki problem koji zahteva osloboñenje od direkcije zasnovane na prethodnom iskustvu- Ma koliko u takvoj situaciji pokušavali da se oslobodilo uticaja prethodnog iskustva, mi rešavanju problema pris161


tupamo primenom stečenih znanja, što znači da pretra mo riznicu naše memorije u nadi da ćemo tamo pro| ključ koji otvara vrata rešenja. Kad iscrpemo mogući sopstvenog znanja i ličnog iskustva, vraćamo se ponovo^ iste puteve, pokušavajući uzalud njima da doñemo do vora koji se u onome što smo naučili ne nalaze. U medit na zen-koan učeniku se kaže da ne treba da ulaže napor kako bi pronašao odgovor, već samo u svesti tret drži i posmatra pitanja, a odgovor će doći sam po sebi. Pq dugotrajnih neuspešnih pokušaja da se do rešenja dc oba slučaja, zen-koanu i traganju za kreativnim rešenje privremeno napuštanje uzaludnih pokušaja dovodi do nadnog sagledavanja problema na nov način i subjekth doživljaja da je baš to pravo rešenje, što je za dolazafc| subjektivne istine o stvarnosti osnovni i nepogrešivi krit jum. Drugi način korišćenja sećanja je suprotan izlož ako zadatak koji rešavamo zahteva primenu poznatih la, onda prebiranje po memoriji dovodi do rešenja. dničko obeležje za oba načina korišćenja sećanja, spont nameran, je instrumentalna vrednost činjenica iz memc Videli smo da meditacija počiva na odsustvu instrumer nosti i meditativni tok svesti dešava se tek kada se osli dimo namere da meditacijom postignemo cilj, odnosno mo neki problem, što znači da meditacija predstavlja ist menost niza dihotomnih kategorija i samo tako se opisati. Ako u stvaralačkom procesu neki njegovi šegu sadrže doživljaje slične onima u meditativnom toku ako su efekti takvih procesa bar kratko vreme posle segmenata istovetni onima koji nastaju kao posledica tacije, možemo tvrditi da i u svakodnevnom životu meditativna iskustva, pogodna za uporedno objašnjenje |j kih dimenzija meditacije. Jasno je da o tome mogu s* samo osobe sa meditativnim iskustvom pošto one 162

MEDITACIJA

doživljaj6 iz °be, svakodnevne i transcendentalne psihološke stvarnosti. Sećanje uvek podrazumeva vraćanje u prošlost. Njegova "nstrumentalna vrednost ukazuje na nemogućnost postizanja redukcije misli. Nezavisno od načina na koji pokušavamo da se setimo nečega, mi činimo svestan napor da se toga setimo i time sputavamo misli u njihovom toku, primenjujući krijerijum neophodnosti podataka iz sećanja za rešavanje problema a to podrazumeva aktivan i selektivan odnos prema sadržajima memorije. Nasuprot tome, meditacija je jednostavno čekanje da misli i sećanja iščeznu iz svesti. To nije ni posmatranje misli ni njihovo praćenje. Zbog izuzetne osetljivosti meditacije na uznemir avaj uče činioce, ne može se bez voñenja obezbediti adekvatno uvoñenje u meditativni tok svesti pošto će, ako ništa drugo, slike iz sećanja smenjivati jedna drugu i ispunjavati prostor koji je predmet meditacije, jer je svaki detalj u memoriji višestruko vezan za brojne druge sadržaje i pojavom bilo kog detalja u svesti pokreću se nizovi misli. Pokušamo li da zaustavimo misaoni tok, ispunićemo našu svest namerom i tako sprečiti ulazak u meditativno stanje svesti. Pojmu meditacija u svakodnevnom govoru dodeljuju se različita značenja. Razlike u značenju mogu poticati od afektivnog odnosa prema meditaciji onoga koji o njoj govori. Takode, značenja mogu da se razlikuju zavisno od osoba na koje se taj pojam primenjuje. Pozitivan stav prema meditaciji ili osobi za koju kažemo da meditira istovremeno će značiti prihvatanje meditacije kao potrebne i dobre tehnike razvoja ličnosti. Negativan emocionalni stav značiće spremnost da se meditacija osudi i odbaci. Nezavisno od toga, zdravorazumsko odreñenje pojma meditacije podrazumeva posmatranje pokazatelja meditacije spolja, iz ugla osobe koja ne meditira, već donosi sud o onome koji meditira. Takvo e finisanje pojma meditacije zanemaruje suštinu meditativ163


nog toka svesti i otuda se dešava da se meditacija mesa |j drugim pojmovima. Dokaz da spoljasnje manifestacije me tacije ne mogu biti kriterijum je to što pojedini načini tiranja ne podrazumevaju odsutnost pažnje, posebne tel položaje, udubljenost u sopstveni misaoni tok i perceptiv kognitivnu isključenost iz realnosti, već potpunu uključene u tekuće aktivnosti i maksimalno angažovanje pažnje u iz denju mentalnih i senzorno-motornih radnji. Za velike religije (islam, budizam, hrišćanstvo) meditac predstavlja put za dostizanje božanske prirode. Meditacija,] pod okriljem religija dobila neslućeni zamah, pretvorivši litve u mantre i omogućivši vernicima da kroz medit ispune sebe verom i, kroz veru, smislom. Pošto su je primitivnim društvima plemenski vrači uočili da ne odgc svakom članu plemena isti obred uvoñenja u trans, stoj ekvivalentno inicijaciji u meditaciju u velikim religijama,: štenici i učitelji meditacije, iz želje da prošire religiju | steknu što više sledbenika, tragali su neprekidno za načinima inicijacije i meditacije, čemu treba zahvaliti za našnju raznovrsnost meditativnih tehnika. Vremenom značenje pojma meditacije proširilo i umesto molitve poštf| sredstvo duhovnog razvoja sveštenstva i gotovo isključi njegova privilegija. Dalja afirmacija meditacije kao tet samorazvoja proistekla je iz njenog svojstva da razvija i| pristrasnost, i umesto da jača odanost veri, dovela je razvoja nepristrasnosti kod najsavesnijih u upražnjav meditacije. Meditacija kroz prostor i vreme Nastanak meditacije verovatno je direktno vezan za tanak svesti i ne može se sa sigurnošću tvrditi kada sej desilo. Prvi pisani dokumenti o čovekovim pokušajima *jj 164

MEDITACIJA

biasni prirodne pojave i da im se približi sadrže pokazatelje meditativnih aktivnosti. To su crteži po zidovima pećina, koji se odnose na obredne aktivnosti žrtvovanja ljudi i životinja sa željom da se bogovi umilostive i daruju šumama puno divljači, rekama i morima ribe a zemlji kišu i plodnost. Svaki obred je podrazumevao ceremonijalno uvoñenje u trans, u kome je postojala obuzetost samo jednom idejom, u samo jednom emocionalnom stanju, svojstvenom potpunoj pripadnosti trenutku u kome se nalaze. Ova rečenica može izgledati kao slobodna improvizacija preistorijskih zbivanja, ali antropološke studije izolovanih primitivnih društava i danas sadrže zbivanja opisana crtežima po zidovima njihovih prebivališta, saglasna sa stvarnim dogañajima žrtvovanja bogovima. Iako se ne može govoriti o meditaciji u današnjem smislu, u skladu sa stepenom razvijenosti sadržaja na kojima meditacija počiva, primitivni narodi su u istom stepenu upražnjavali aktivnosti koje su ih dovodile u transcendentalno stanje svesti, u kom se to dešavalo nosiocima religijskih obreda i današnjim vežbačima. Prvi pisani izvori, direktno namenjeni onima koji žele da krenu putem samorazvoja, potiču istovremeno sa nekoliko različitih mesta, Indije, Bliskog istoka i Severne Afrike. Pri tom je najrazradeniji konceptualni sistem verovanja i uputstava za postizanje postepenog prosvetljenja, kao tajna nauka, prenošen s kolena na koleno u okviru kaste bramana (brahman), potekao iz Severne Indije i Tibeta. Razvoj tog filozofsko-religioznog sistema seže od daleke prošlosti, u neprekidnom lancu, do današnjih dana i poznat je kao tantra. Drugi, pre svega religijski sistem, u kome meditacija nije neposredno opisana ali je često navoñena kao aktivnost Sv eštenih lica, zapisan je u Bibliji. U drevnom Egiptu takoñe 165


su postojali brojni obredi žrtvovanja koji su namenjeni zbedenju dobrih uslova za letinu (da Nil pravovremeno < pusti svoje korito i plodnim muljem natopi Žednu zemljuj Istorijski podaci o čudima kazuju nam da je uvek ljudi sa neobičnim moćima, a danas ih je više nego ikada^ se može objasniti eksponencijalnim rastom stanovništva i demistifikacijom tehnika kojima se "natprirodne" stiču. Polovinom prvog milenijuma pre naše ere, meditacija! tehnika postizanja izmenjenog stanja svesti prvi put jel taljnije opisana i data su uputstva za njeno upražnjavaif Obično se meditacija vezuje za jogu, ali je u okviru Upat da eksplicitno navedeno da se njome postiže duhovna ća i stupa na put osloboñenja, što znači ovladavanje sof nom dušom i napuštanje privremenih materijalnih bora u obliku osetnih bića (misli se na živi svet, jer je pr shvatanju o reinkarnaciji živi svet samo skup beoču| lancu zvanom večnost, a duše, koje niti su stvorene niti nestati, napuštaju jedne beočuge seleći se u druge koji taju umiranjem prethodnih).Meditacija je u to vreme,, tehnika dostupna samo duhovnim licima, pripadnicima se kaste, bramanima, za koje se verovalo da jedini mog komuniciraju sa bogovima. Proširenjem granica svojih da iz Persije u Indiju, muslimanski osvajači primali prenosili indijsku kulturu. Tako je meditacija prodrla današnjeg Irana. Pečat staroindijske kulture ostao je dut utisnut u stvaralaštvo i svakodnevni život bliskoistočr roda. Time bi se mogao objasniti kasniji nastanak suf islamu i meditativnih aktivnosti u hrišćanstvu, čiji verni« se sreću u Starom zavetu, ali... 166

MEDITACIJA

Nezavisno od indijske civilizacije u Severnoj i Južnoj Americi, u brojnim indijanskim plemenima srećemo se sa brednim aktivnostima analognim pojmu meditacije.38 Sli-v opise srećemo i u antropološkim studijama primitivnih olernena u Polineziji.39 Konačno, domoroci u Australiji, Aboridžini, uspevaju, saznavši da su osuñeni na smrtnu kaznu postepeno da ugase život u sebi na nedokučiv način. Veruje se da se radi o autosugestiji ili autohipnozi, ali je moguće i da je osnova svega neka vrsta meditacije, svojstvena i pojedinim oblicima hipnoze. Sve navedeno upućuje nas na pretpostavku da meditacija kao aktivnost nije dispoziciono odreñena, već ovladavanje njome zavisi od pokušaja onoga koji vežba da je dostigne. Obojenost meditacije kulturom kojoj pripada upućuje na njenu specifičnost i beskrajne mogućnosti manipulisanja čovekovom svešću u skladu sa ciljevima koje vežbači sebi postavljaju. Smatra se da je Atina kolevka zapadnoevropske civilizacije, čije je osnovno obeležje, u intervalu od oko 400 godina p.n.e. do Perikleovog doba, bila dominacija logičkog mišljenja, zasnovanog na procesima smeštenim u levoj moždanoj hemisferi, ali je ipak na vratima Delfskog proročišta stajao natpis "Nosce te ipsum"40 što upućuje na jedan od osnovnih ciljeva meditacije: susret sa samim sobom, osloboñen naslaga kulture, odnosno postizanje poistovećenja realnog i idealnog J'a. 8 Detaljnije videti u Benedikt, R., Obrasci kulture, prevod sa engestog, Prosveta, Beograd, 1976. 39 Mid, M., Sazrevanje na Samoi, Prosveta, Beograd, 1978. Takode, ^deti i u Mead, M., Grovving Up in New Guinea, Penguin Books, Ltd, H arrnondsworth) Middlesex, 1975. Spoznaj samoga sebe.

167


Dalje praćenje meditacije zahteva od nas praćenje is skih dogañaja. Na Dalekom istoku to je nastanak i budizma, posebno mahajana (mahayana) budizma i z dizma kao i rane kineske filozofije Kung Fu Cea i Lao(< U Indiji i na Tibetu razvijaju se brojni putevi post prosvetljenja kojima je osnova narodna mudrost zapis« Vedama i Upanišdama a tehnike su raznovrsni sistemi s Na Bliskom istoku hrišcanstvo je zamenjeno islamom padna civilizacija, naizgled, sa dominacijom linearnog nja razvija hrišćansku meditaciju kao način življenj ovom svetu i dostizanja srećnog zagrobnog života. Pril nost meditacije od drugih naroda koji su dolazili u dc navedenim kulturama počivala je ne samo na agresiji nastupu osvajača već i na misionarskoj ulozi hriš sveštenika, islamskih derviša, indijskih učitelja joge majstora, koji su donosili načine postizanja životne ra nezavisne od okruženja i trenutnih životnih uslova, pr dajući da ovdašnji život ima smisla samo ako se shvati va relativnost i njegovo mesto u našem ukupnom tra Oni nisu samo davali nadu, već i praktično nudili tr raja, a za one koji veruju u njihove reci nagrada je bila' spas i blaženstvo. Razvoj prirodnih nauka doveo je do prividnog pot nja meditativnih aktivnosti u drugi plan. Time je zaj no traganje za mogućnostima razvoja čovekovih "nat dnih" moći. Otkrivanje zakona prirode proširivalo je čovekovih fizičkih i umnih sposobnosti i to ga je ok prema prirodi. Pošto su iscrpene mogućnosti nekih "e nih" otkrića u oblasti definisanoj klasičnom naučnom dologijom, naučnici se ponovo okreću problemima tada nisu smatrani naučnim. Predmet nauke postaju koje još nisu bile izučavane samo zato što nisu metode za njihovo izučavanje, što znači da podaci o 168

MEDITACIJA

• u mogli da se podvrgnu kriterijumu postojeće naučne h'ektivnosti. To je dovelo do podgrevanja stare teme veza-° za paranormalne pojave, teme koja se sada obično pojav-r je u novom ruhu, označenom kao bioenergija, jer se pretnostavlja, u skladu sa dominantnim shvatanjem u prirodnim aukama da su materija i energija dva oblika ispoljavanja iste suštine, da su paranormalne pojave rezultat bioenergetskih promena u organizmu. Ako su paranormalne pojave retke i ako ne mogu uvek da ih izvedu čak ni osobe za koje se pouzdano zna da imaju takve sposobnosti, sumnja empirijski i objektivistički orijentisanih naučnika u njihovo postojanje čini nam se sasvim opravdanom. Stoga se pristupilo empirijskim istraživanjima paranormalnih procesa kod osoba koje su uvek mogle da ih demonstriraju. Ispostavilo se da su to, sa izuzetkom jednog subjekta41, bili joga i zen majstori, a način kojim su sticali paranormalne sposobnosti bio je meditacija. To je jedan od razloga povećanog interesovanja javnosti za psihologiju. Drugi razlog treba tražiti u povećavanju nesklada izmeñu covekovih prirodnih mogućnosti da podnese stres i adekvatno reaguje na njega i narastajućih opasnosti, poteklih od ugrožavajućih činilaca u kulturi koju sam stvara. Paralelno sa nastankom povećanih zahteva čovek je bio prisiljen da pronalazi tehnike kojima će umnožiti svoje sposobnosti, ili bar početi da ih koristi uspešnije i sa manje štetnih posledica po njega. Izvori razvoja tehnika samopomoći bili su na jednoj strani kultura u kojoj živimo, a na drugoj prošlost iz koje smo potekli. Način vrednovanja pronañenih tehnika bio je njihov doprinos postizanju ciljeva zbog kojih su primenjivane. Jedna od najuniverzalnijih, praktično naizgled najjednostavnijih i "najopojnijih" takvih 1 Genije pamćenja, opisan u knjizi Puškin, V. N., Parapsinologija i ^perimentalna psihologija, Nolit, Beograd, 1980, mogao je da greje i radi pojedine delove svoga tela po sopstvenoj želji.

169


tehnika, ponovo otkrivenih, je meditacija. Najopojnija jej daruje vežbaču kratkotrajnu radost kao i droga, tražeći doze vežbanja kod onih koji je orgastički koriste. Jedna definicija meditacije Pokušajmo, na kraju ovog poglavlja, da odredimo na kriptivnom nivou pojam meditacije i da ukažemo na me ćnosti njegove primene. Meditacija je svesna perceptivna, kognitivna ili perce no-kognitivna aktivnost kojoj subjekt koji je izvodi u nosti pripada. Izraz svesna odnosi se na donošenje svesne odluke pristupi meditaciji, ali samog meditativnog stanja, dolfj nalazi u njemu, subjekt nije svestan jer u meditaciji podcijene pažnje. Tek po okončanju meditacije subjel može setiti meditativnih doživljaja. Po ovome meditacija na san i maštu. Recima nepristrasnog posmatrača mož konstatovati da spavanje jeste svesno odabrana aktivnosi^ su snovi posledica nekih nenamernih, spontanih zbivar vreme spavanja, što znači da nismo mogli da ih bira Kada se radi o mašti, ona je nenamerna aktivnost ali donosimo odluku da ćemo maštati niti šta će biti pre maštanja. Izraz perceptivna, kognitivna ili perceptivno-l ukazuje na raznolikost meditatvnih sadržaja. Najčešće tacija se odreñuje kao jednostavna ponavljajuća ment aktivnost. Postoje brojni dokazi da meditacija nije samC Ona nije jednostavna jer, npr. meditacija na zen-koan,| hteva dugotrajno posvećivanje traganju za rešenjem pr ma za koji vežbač ne zna može li se uopšte resiti. Ona ni isključivo ponavljajuća jer postoji i meditacija sa sic 170

MEDITACIJA

. tokom svesti42 kao i meditacija otvaranja43. Poslednja izvodi na svim svakodnevnim aktivnostima sa ciljem da se gk oslobodi svakodnevnih navika, što znači da je usmerev a n buñenje svesnosti izvoñenja svake pa i najautomatizoanije navike, odnosno namenjena je eliminaciji ponavljajućeg ponašanja. Konačno, izraz "mentalna" zanemaruje značenje meditacije kao perceptivne aktivnosti i time značajno sužava sam pojam. Najznačajnije odreñenje meditacije i njena differentia specifica u odnosu na druge svesne procese je da je to aktivnost kojoj subjekt koji je izvodi u potpunosti pripada. Ovo ne znači samo potpunu zaokupljenost sadržajem koji je predmet meditacije već potpunu transformaciju svesti u kvalitativno drugačiji tok. U daljem tekstu pokušaćemo preko efekata meditacije i introspektivnih izveštaja meditatora da odredimo prirodu te "odvojene stvarnosti", odnosno meditativne svesti. Za sada recimo samo da se eksperimentalni rezultati istraživanja uobičajenih stanja svesti u odnosu na meditativnu svest razlikuju po moždanim talasima.

42

Meditacija sa slobodnim tokom svesti je, u stvari, ono što se opisuje tao "meditacija mentalnog mirovanja", videti u Mahamudra, Grafos, Beo grad, 1985, str. 47—73. 43 Ornstein meditativne tehnike deli na koncentrativne i meditacije otvaranja ("opening up meditations"), navedeno prema Ornstein, R., The p sychology of Consciousness, Penguin Books, Ltd. Harmondsvvorth, Midd 'esex, 1973. 171

Glava 8

MEDITATIVNA SVEST

Pojam svesti NA PRVOM koraku, pokušavajući da odgovorit pitanje "šta je svest?" suočavamo se sa nepremostivi teškoćom jer, ako hoćemo da budemo metodološki tni, utvrdićemo da nije dozvoljeno a nije ni moguće pojam definisati istim tim pojmom. Valjda je zbog toga jam svesti izbačen iz naučne psihologije kao mcntalistiž bihejviorizam je čoveka pokušao da redukuje na što prč svakoj svesti dostupne i shvatljive zakone. Ipak, mi svesno za trenutak staviti u zagradu naučnu metodolc pristupiti pojmu svesti kao naivni posmatrači. Kada se za čoveka kaže da je svesno biće, ima se na činjenica da on zna za sebe, drugim recima da ima sebi. Često možemo čuti u svakodnevnom govoru da je : nešto uradio nesvesno, što znači jednu od dve a nekad i| stvari istovremeno: prvo moguće značenje je da je to no bez namere da se to uradi, spontano, i drugo, da urañeno bez poznavanja ishoda učinjenog. Psihologija se na kraju XIX i početkom XX veka definisala kao nauka o sadržajima svesti, ili o pr svesti, ili o stanjima svesti, ili o toku svesti. Svako od C

172

MEDITATIVNA SVEST

odreñenja podrazumeva da je svest ukupnost psihičkog života ljudi. Sadržaji svesti predstavljali su elemente našeg iskustva Daljom analizom mogli bismo da tragamo za finim razlikama izmeñu sadržaja i stanja svesti, odnosno izmeñu tokova svesti i svesnih procesa. Kada svest odreñujemo kao ukupnost dogañaja ili elemenata našeg iskustva, nameće nam se poredenje sa ogledalom: spolja se nalazi spoljašnji svet, a u našoj svesti njegov odraz, što znači da je svest ogledalo u kome je smešten svet koji nas okružuje. Ali, čovek nije samo reaktivno biće. On ima namere, planove. Takode, on može da zamišlja stvari kojih u objektivnoj stvarnosti nema, ili bar on nema iskustvo o postojanju takve stvarnosti. Na kraju, gde se u tom ogledalu nalazi posmatrač, da li je on sam sopstvena svest ili nešto više od toga? Istorijski razvoj čovek^ve predstave o kosmosu, zemlji i sopstvenom mestu u svetu upućuje nas na antropocentričko stanovište kao osnovno obeležje svesti. Ontogenetski razvoj čoveka od roñenja do smrti takode ukazuje na postojanje tendencije da se svet posmatra antropocentrički. Objektivne činjenice zahtevale su od čoveka da menja sopstveni ugao gledanja. On je tako proširivao granice sopstvene svesti i bio u stanju da stvarnost posmatra iz različitih uglova, što znači da je u okviru jedne svesti mogao da na različite načine odražava stvarnost, ili se možda radi o različitim vrstama svesti? Stavljanjem svesti u vremensku dimenziju dolazimo do saznanja da se svest, obično, odreñuje kao trenutak našeg postojanja, a njen sadržaj su neposredna znanja o stvarnosti, odnosno ukupnost našeg trenutnog iskustva. Postoje, medu, iskustva i znanja kojih nismo svesni u trenutku posma. Da li i ona predstavljaju deo naše svesti? 173


Ako se prepustimo toku svesti, uočićemo javljanje nai ra i želja. Neka od tih namera može biti pokušaj da setimo nečega. Postoje dogañaji koje smo zaboravili i dr koji su nam dostupni u svakom trenutku u kom poželimo^ ih prizovemo u svest. Kriterijum za utvrñivanje granice ti upravo je, u ovom slučaju, mogućnost neposrednog štavanja o sadržajima iskustva. Svesti pripadaju svi eler iskustva dostupni našem pokušaju da ih se setimo ili doživimo. U odnosu na budućnost svest smo odredili nameru, želju, plan, projekciju cilja. Dešava se, ipak, sebe smatramo svesnim bićima, da nam se neki doga dešavaju nezavisno od naše volje, bez učešća naše s\ Ponekad sebe ne možemo da prepoznamo, i shvatimo] smo to bili mi tek kada dogañaj u kome smo učestv proñe. Kažemo da smo se ponašali nesveno. Granica jej ovom slučaju jasna: svest o budućnosti meri se saglasr ishoda nameravane akcije i namere. Savremeni bihejviorizam dozvolio je da se sadržaji s\ svesni procesi stidljivo, na mala vrata, kroz "verbalni izve uvuku u naučnu psihologiju. To je dovelo do prevc ovog pojma sa mentalističkog na definisanje pojmovima^ hologije učenja. Umesto pojmova sadržaja svesti i tot svesti govori se o dražima i reakcijama. Mi ćemo se zac na korišćenju uobičajenih pojmova, vodeći pri tom da se logička struktura naših iskaza može prevesti na f| naučne psihologije i podvrgnuti empirijskoj proveri. ćemo svesl) odrediti kao ukupnost našeg neposrednogjniA o vlastitom iskustvu, numerama, željama i projekciji nostl Drugo značenje svesti nezavisno je od pojma vrej Kada rešavamo neki zadatak, ulažemo svestan napof pronañemo rešenje i pri tom koristimo elemente na kustva, kombinujući ih na različite načine i uporeduji 174

MEDITATIVNA SVEST v

ekivanom šemom rešenja. Svest u ovom smislu predstavlja išljenje a akt svesti misaoni proces. Prema tome, granica razlikovanje procesa svesti od drugih procesa je znanje o . procesima. Pošto mi možemo znati i o svesnim procesima drugih, dolazimo do, čini se nepouzdanog, ali za sada iedinog mogućeg kriterijuma razlikovanja sopstvene svesti od drugih svesti, našeg subjektivnog doživljaja da se o našoj svesti radi. U činjenicu da se, dok rešavamo matematički zadatak, radi o aktivnosti naše svesti, duboko smo uvereni, a to je upravo najsumnjivije za objektivnog posmatrača, jer, izuzev subjektivnog iskaza i procene posmatranog subjekta, nepristrasni posmatrač nema nikakav drugi način da se uveri u istinitost subjektovog iskaza. Treće značenje svesti identično je značenju budnosti, ali da bi se razlikovalo od budnosti životinja kojima se ne pripisuje životinjska svest (verovatno zbog nemogućnosti čoveka da se oslobodi antrcpocentričkog stanovišta), dodaje se da osim što je budan, čovek treba i da zna da je budan i samo tada je u svesnom stanju. Pojam budnosti ima i svoje fiziološke manifestacije. Zavisno od nivoa budnosti odreñuje se i pojam svesti u skladu sa brojnim telesnim obeležjima takvih stanja. Za razlikovanje meditativne od uobičajene svesti bitno je razmotriti različite nivoe budnosti i njihove fiziološke pokazatelje. D. S. Wright44 svest deskriptivno odreñuje kao osećaje, opažaje, pamćenje, misli i osećanja, ali smatra da je značajnije za odreñenje svesti posmatranog subjekta postizanje samo-svesti, odnosno ostvarivanje sopstvenog, ličnog odnosa individue prema spoljašnjem svetu. Promene stanja svesti registrovane su, osim kroz introspektivne izveštaje, i pomoCu različitih fizioloških i biohemijskih tehnika, razvijenih Navedeno prema Introducing Psychology, Penguin Books, Ltd, Har°ndsworth, Middlesex, 1982, str. 128—129.

n

175


prvobitno sa ciljem da pomognu u dijagnostikovanju mećaja u funkcionisanju mozga, a tek potom uočeno je i kod zdravih ljudi postoje promene tih pokazatelja, za od njihovog nivoa budnosti i prirode svesne aktivnosti. Iako je o bioelektričnoj aktivnosti već bilo reci, jasnoće i celovitosti, neke stvari ću ponoviti. Utvrñeno je da se moždana aktivnost može pratiti ic fikovanjem električne aktivnosti moždanih ćelija. Ako mo da pratimo bioelektrične potencijale u moždanim ma pojedinačno, stavljamo mikroelektrode direktno u| smatranu ćeliju, a ako nas interesuje funkcionisanje broja moždanih ćelija grupisanih na jednom mestu, kc ćemo makroelektrode. Nedostatak obe navedene tet što uvoñenjem mikroelektroda direktno u moždano utičemo na električnu aktivnost toga tkiva. Drugi nedc je što tako ne možemo da pratimo funkcionisanje me celini. Stoga je za nas značajniji drugi način, registre moždanih talasa pomoću elektroencefalografskog (EECFpDa bi se dobio EEG, postave se mali diskc trode na površinu različitih delova glave i prevode bioelektričnih potencijala u zapis na papirnoj traci dob| neprekidni tok moždane električne aktivnosti. Otkriveno je da postoje .čgtiri vrste mtânih ta svaka od njih odgovara različitim moždanim aktivnosti Takode, sa različitih delova površine glave dobijaju se čite vrste talasa, što ukazuje na razlike u funkcionisj pojedinih delova mozga. Tako je npr. poznato da talasi pojavljuju samo u „koji velikog mozga, dok suj talasi svojstveni i: retikularnpj formaciji. Moždana aktivnost u budnom stanju najčešće nije stavljena ni jednim od navedenih moždanih talasa jer podrazumevalo pravilnost u funkcionisanju mozga, dobij a EEG sa asinhronim talasima. 176

MEDITATIVNA SVEST

promene nivoa budnosti mere se frekvencijom moždanih talasa. Talasi niže učestalosti, ukazuju na manji nivo budnosti j obrnuto, sa rastom frekvencije nivo budnosti raste. Uručivanjem prirode delatnosti moždanih hemisfera u analizu uočavamo da se talasi razlikuju po amplitudi i pravilnosti ponavljanja. Različita mesta sa površine glave emituju talase različitih amplituda, a promena vrste svesne delatnosti uslovljava pojavu asinhronih talasa. Ako u budnom stanju, dok subjekt doživljava snažnu prijatnost, bude_prekinut u tome i doživi intenzivan stres, pojavljuju s^delta)tal.asi_u _trajajr^^ ojto 20sek^nî. Promene u stanjima svesti ispoljavaju se, osim preko biolektričnih potencijala u centralnom nervnom sistemu (CNS), i preko endokrinog sistema, ali je značajnije identifikovanje promena neposredno dostupnih naivnom posmatraču ili onih koje se neposrednim posmatranjem mogu registorovati. To su promene u radu srca, promene u disanju, krvotoku, motornoj aktivnosti pojedinih delova tela i u subjektivnim doživljajima posmatranih. Te promene mogu biti voljne, što znači namerno izazvane, i nenamerne. Takode, mogu samo pratiti svesnu ili nesvesnu aktivnost, ili biti predmet te aktivnosti. Kriterij um za razlikovanje prirode aktivnosti, zavisno od nivoa budnosti, je znanje o toj aktivnosti u trenutku njenog izvoñenja, odnosno nepopsredno po njenom okončanju. Bioelektrični potencijali na površini kože, poznati kao psihogalvanski refleks, koji se dobijaju registrovanjem razlike u električnom otporu na susednim delovima kože, ukazuju na doživljaj stresa i često mogu, u kombinaciji sa drugim objektivnim pokazateljima, ukazati na zbivanja u svesti posmatranog subjekta. Svaki od navedenih pokazatelja posebno nije dovoljno Pouzdan za zaključivanje o stanjima svesti i svesnim procesi177


ma. Moždani talasi su rezultat istovremenog emitovanjatl liona nervnih ćelija. Promene u krvnom pritisku, u srčai ritmu, u disanju i si. dešavaju se u različitim stanjima s\ Otuda, jedini za sada poznat postupak za verifikaciju nih kombinacija različitih pokazatelja moždanih prč subjektivni introspektivni izveštaj, a kriterijum pouzdai se obezbeduje meñusobnom saglasnošću različitih subjelcf Poznato je da se zatvaranjem očiju na EEG menja : sa asinhronih beta talasa prelazi u alfa ritam. Utvrder takode, da kod zadataka pozornosti, čak i ako su ot oči, dugotrajnim usmeravanjem pažnje na jedan objekt, j da se radi o direktnoj percepciji ili zamišljenom prec javlja se alfa ritam. Meditativna svest Meditativnoj svesti svojstven je(alfa ritanČL)Utvrdeno; joga i zen majstori, dovodeći sebe u stanje meditativne: ti, emituju alfa talase niske učestalosti samo kada uspeu postignu "čistu svest". Upornim treningom oni mogu takvim stanjima budu znatno duže od naivnih subjekata stanje svesti karakteristično je za aktivnosti u kojima s festuju svoje "natprirodne" sposobnosti. Naučnici su, ir u vidu različite oblike samokontrole svojstvene joga ma rima, pokušavali da pronañu postupke kojima samokont| može steći svako. Uočeno je da dugotrajnim treningon žnje subjekti mogu da kontrolišu sopstveni krvotok, disa rad unutrašnjih organa. Ipak, subjekti nisu bili u stanju potpuno zatvore u sopstveni unutrašnji svet, već su rea§ li u eksperimentalnoj situaciji na spoljašnje uznemirava činioce. Njihova svest bila je delimično, uprkos trei 178

MEDITATIVNA SVEST

žnie izvan njihove kontrole45. Kod vežbača meditacije omene koje se dešavaju tokom vežbanja zadržavaju se vvesno vreme i posle vežbanja. Dugotrajnim, sistematskim, svakodnevnim vežbanjem privremene promene se produžavaju i vremenom meditatori i izvan vežbe mogu, ako zažele, da se isključe iz spoljašnjeg sveta i potonu u meditativno stanje svesti. Za neke oblike meditacije (npr. za zen i meditaciju otvaranja) osnovno obeležje je razvijanje potpune svesne prisutnosti u svetu u svakom trenutku. U istraživanju izvršenom u Njujorku46, 1961. godine, proveravana je habituacija kod dobrovoljaca — netreniranih subjekata, joga majstora i zen majstora. Svaki od subjekata boravio je u izolovanoj prostoriji dok ne postigne potpuni unutrašnji mir. Zatim je subjektima izlagana monotona, ponavljajuća draž — kucanje sata. Netrenirani subjekti su u početku registrovali taj zvuk, što je utvrñeno pomoću EEG, a posle izvesnog vremena došlo je do habituacije, što znači da je EEG pokazivao alfa ritam bez promena. Zen majstori su uvek na isti način reagovali na kucanje sata i kod njih ni posle nekoliko sati nije dolazilo do habituacije. EEG je pokazivao da su promene bioelektričnih potencijala na zvuk sata bile uvek iste. Kod joga majstora, potonulih u duboku meditaciju, nije dolazilo do promena EEG ni kada je sat kucao ni kada nije bilo nikakvih stimulusa. U narednoj fazi eksperimenta subjektima je uz zvuk sata izlagana i svetlosna draž različite učestalosti i amplitude. 45

Miller, N., Learning of Visceral and Glandular Responses, Science, 163,1969> str. 434—445. Takoñe.videti i u DiCara, L. V., Learning in the Autonomic Nervous System, objavljeno u Ornstein, R., The Nature of Human Consciousness, W. H. Freeman and Company, San Francisco, 19 ?3, str. 355—375. 46 Navedeno prema Hol, K., Lind/i, G., Teorije ličnosti, Nolit, Beo, 1983, str. 351—355.

179


Kod naivnih subjekata na EEG su registrovani as« talasi i nije dolazilo do habituacije, odnosno njihova i igrala je ulogu ogledala odražavajući verno "light show*| im je u eksperimentalnoj situaciji prireñen. Zen majst na iste stimuluse reagovali uvek najsti način, prime, promene, ali se^^ržBuñujućTzbog njih^ nezavisno odj mene intenziteta i boje sve tla. Joga majstori osta meditativnoj svesti, nesvesni promena oko njih, a moždani talasi bili su uvek isti i po njima se nije. zaključiti da bilo kakvo draženje svetlosnim dražima u eksperimantalnoj situaciji. Kada su uz svetlosrieTñfa bjektima izlagani i zvuči različitog intenziteta i visine, nirani subjekti su napuštali pre predviñenog vremena rimentalnu situaciju. Zen majstori su na isti način prethodnim slučajevima registrovali promene u ofc emitujući sinhrone talase, a joga majstori i dalje nisu ćivali da se bilo šta oko njih dešava. U poslednjc eksperimenta subjektima je pričinjavan bol ubodima ijj izlaganje neprijatnim svetlosnim i zvučnim dražima. Ne rani subjekti su napuštali pre vremena eksperimentalni aciju. Zen majstori su savesno registrovali sve prome stimulaciji ne reaûj&srefnpcionalno na hjihTNf pošle 49 vremena njihovi moždani talasi se nisu menjali. Joga m ri ostali su neosetljivi na sve, a moždani ritam je biojs i na početku eksperimenta. Tokom 1985. godlneTekipa TV Zagreb boravila je Lanki i tamo je prisustvovala obrednim svečanostima nika mahajana budizma. Jedan od zadataka za svest bio je da demonstriraju moć mantri. U tu svrhu oni spremni da se podvrgnu sledećem zadatku: kroz kol leñima su im provučene četiri metalne kuke u obliku |j Kuke su bile vezane za konopac, a konopac je za\ granu drveta. Tako zakačen, joga majstor je visio tri 180

MEDITATIVNA SVEST

mantre i meditirajući. Sve vreme nije ispoljio nika-t znake patnje ili neprijatnosti zbog situacije u kojoj se lazio ili bolnih stimulusa koji bi trebalo da postoje. Izgle-• je kao da je svešću potpuno odsutan i da se sve to iefflu ne dešava. Pri tom slika na TV ekranu i komentar oikera nisu mogli biti varka pošto je u sve to mogao da se uveri milionski auditorijum. Ako uporedimo ponašanje joga majstora u eksperimentu sa habituacijom i ponašanje sveštenika koji je demonstrirao moć mantri, mogli bismo da zaključimo da se radi o istom stanju svesti, iako nemamo podatke o moždanim talasima sveštenika okačenog o metalne kuke. Na II evropskom kongresu lekara, psihologa i pedagoga u sportskom streljaštvu, održanom u Osijeku 1985. godine, saopšteno je da strelci postižu najbolje rezultate kada se zahvaljujući koncentraciji na jadanje dovedu u alfa moždani ritam. Utvrñeno je da je u psihološkoj pripremi za gañanje najbolje rezultate pokazala primena meditacije. Strelci koji su meditacijom sebe dovodili u alfa talase, registrovane na EEG, često su prevazilazili svoje najbolje rezultate i bili su osloboñeni svih ometajućih činilaca koji potiču od stanja njihovog organizma i njihove percepcije situacije u kojoj gañaju. CAlfa ritmovi jDotiču iz kore velikog mozga, mezencefalona^talamusa. Uglavnom se formiraju u uzlaznom retikularno-aktivacionom sistemu (URA sistem).(URA/sistem regulis ?J5ažnju, san i budnost. Veruje se da jeTosim navedenih funkcija, retikularna formacija odgovorna za povezivanje i smhronizaciju funkcionisanja leve i desne moždane hemisfere- Ovo usklañivanje odvija se na dva načina: prvi je direktno preko sinaptičkih veza nervnih vlakana kojima su hemispreko retikularne formacije povezane, a drugi preko talasa koji se stvaraju u talamičkom i mezencefa181


ličkom delu URA sistema, dolaze do kore velikog tamo interferiraju sa moždanim talasima kore i dire utiču na njeno funkcionisanje. Meditacijom se može uticati na pojavu i promene talasa. Uspostavljanjem kontrole funkcija URA sistemaj zbaci meditacije posle mnogobrojnih ponavljanja usj da ovladaju funkcijama kore, prividno nedostupnim jer se odvijaju nezavisno od svesti. Verovatno se, isklji njem iz svakodnevne stvarnosti i poniranjem u meditati| svest, meditatori istreniraju da registruju i najfinije proc u sopstvenoj svesti, a upravljanje tokovima svesti odvijaj asocijacijom želje zasnovane na iskustvu, odnosno na o povezanosti nivoa budnosti i prirode pažnje kao ne sne, i željene promene kao zavisne varijable. Meditativna svest dostupna je nekim osobama uvekl su one obdarene sposobnošću da u takva stanja ttl lima je meditativna svest dostupna tek preko razne vežbi. U različitim opisima izmenjenih stanja svesti nij« ško uočiti one koji su saglasni sa opisom meditativne Obično se za takva stanja kaže da predstavljaju obv subjekta meditativnim sadržajem. Ulazak u meditativnog nje svesti počinje otvaranjem vrata "odvojene stvarc kao kada podižemo veo sa nečijeg lica i odjednom mo svesni svih njegovih detalja. Produbljuju se percept sposobnosti i izoštrava senzibilitet za detalje predmeta tacije, bilo da se radi o imaginaciji ili o usmeravanju pa na fizički objekat. Takode, stiče se utisak da vreme pre da postoji, a doživljaj jasnoće počiva na odsustvu uobiča fluktuacije pažnje. U jednom ciljanom razgovoru sa bivšom svetskom pr njom u streljaštvu, na pitanje o doživljaju sebe i okružen trenucima postizanja svetskog rekorda na svetskom pr stvu u SAD (Arizona), dobio sam odgovor da je to kao 182

MEDITATIVNA SVEST

ko svega padne neki(glašt tišine/1! sve prestaje da postoji. C'est postaje jasnija, a doživljaj promene u svesti može se *;.orediti sa izlaskom iz maglovite kotline u suncem obasjan edeo. .Postepeno se razvija osećaj sigurnosti da se sa orufii može učiniti sve. To više nije puka sigurnost proistekla . na(je da će se svaki put pogoditi željeni cilj, već znanje da greška ne može desiti. Postala je svesna svih činilaca od kojih zavisi uspešnost u gañanju i kao neki kompjuter, nezavisan od njene volje, smešten u njenoj glavi, proračunavala je brzinu vetra, odraz svetlosti, udaljenost, položaj, sopstvene telesne funkcije, a metke je ispaljivala spontano, vodena nekom neobjašnjivom silom kojoj se prepustila. U nizu eksperimenata izvedenih na joga majstoru Svami Rami47 (Swami Rama) pokazano je da je subjekt mogao da ubrzava sopstveni srčani ritam i do 300 otkucaja u minutu. Takode, mogao je da menja sopstvenu telesnu temperaturu i temperaturu kože po želji, a za vreme od 25 minuta u meditativnom stanju svesti registrovao je sve promene oko sebe i po povratku iz tog stanja mogao je do najsitnijih detalja o tome da saopšti, iako je izgledalo da se nalazi u dubokom snu. Njegovi moždani talasi, registrovani EEG zapisom, bili su visoko sinhrone frekvencije, takode ukazujući na stanje slično dubokom snu. Nameće se pitanje o prirodi odsutnosti od svakodnevnih zbivanja u meditativnoj svesti kod joga majstora. Paralelno se odvijaju dva procesa: jedan, u kome se isključuju uticaji svih remetećih činilaca na meditativnu aktivnost i drugi, u kome se sva zbivanja u prividno isključenom okruženju nepogrešivo registruju. Sticanjem jogističke samokontrole očigledno je da joga majstori počinju da koriste neke potenciVideti u Ornstein, R., The Psychology of Consciousness, Penguin Ltd., Harmondsvrarth, Middlesex, 1973, str. 209.

183


jalne sposobnosti URA sistema, nedostupne netre subjektima. Dokazi za ovu tvrdnju mogu se naći u ma eksperimentalnih istraživanja EEG kod vežbača scendentalne meditacije48 a o tome izveštava i S. Sar Istočni i zapadni pristup meditaciji Kada govorimo o meditativnoj svesti, pokušavaju odredimo razliku izmeñu nje i uobičajene svesti na škom nivou, pitanje sa kojim se suočavamo odnosi na prirodu promena u meditativnoj svesti, i na trajr promena, kao i na mogućnosti ulaska u meditativnu! Istraživanja o efektima meditativne svesti znatno brojnija od onih u kojima se neposredno ispituju procesi za vreme meditacije. Utvrñeno je da se, kod uslovljavanja asocijacijom diru (klasično uslovljavanje), u trenutku obrazovanja nih refleksa, moždani talasi sinhronizuju što je sagi« podacima o stanju svesti u dubokoj meditaciji. Videli: meditativni tok svesti počinje alfa talasima, a dublja čija dovodi do pojave teta talasa. Paradoksalno je tada, umesto da se javi gubljenje veze sa realnošću, j« talasi relativno niske frekvencije i svojstveni su kor inhibiciji, subjektivni doživljaj vežbača meditacije ul "pregledavanje". Ako u dubokoj meditaciji moždani| postaju sinhronizovani, dugotrajnim ponavljanjima, gno podacima o učenju klasičnim uslovljavanjem, zaključiti da se radi o posebnom obliku učenja, što bi ,1 48

S cie n ti f ic Re se ar ch on th e Tr a nsc e n de n ta l Me d it a ti o n Collected papers, Vol. l, 1977, Maharishi European Research Press, str. 148—228. 49 Saraswati, S. S., Joga Nidra, Partizan, Beograd, 1984, str. 139 184

MEDITATIVNA SVEST

tvrdnji učitelja meditacije da su promene u meditativni svesti u početku vežbanja privremene, a zatim postaju ve trajnije. Dalja analiza ukazuje nam na osnovne zakonitosti vežbanja, prevedene na jezik bihejviorizma. Sistematsko svakodnevno vežbanje razvija meditativnu svest i dovodi do generalizacije na stanja izvan trenutka u kome se vežba. na bi se to stanje zadržalo, potrebno je nesmanjenim intenzitetom vežbati sve dok želimo da meditativno stanje svesti zadržimo. Prekidom vežbanja meditativna svest se gasi, kao što se gasi i uslovni refleks ukoliko nema bezuslovne draži. Ako želimo da zadržimo meditativnu svest što duže, pod uslovom da smo ovladali postupcima dostizanja meditativne svesti, verovatno je da treba da primenimo parcijalno uslovIjavanje, što znači da ne treba vežbati često i ne treba to činiti uvek u isto vreme. Ovo je u suprotnosti sa osnovnim uputstvima o meditiranju, stoga ćemo se na ovu raspravu vraćati još u daljem tekstu. Kao uvod u opis meditativne svesti poslužiće nam Kastanedin opis viñenja50. "Kako je to kad se vidi, don Huane?" "Da bi to znao, moraš prvo naučiti da vidiš. Ne mogu ti to reći." "Je li to neka tajna koju ne treba da znam?" "Nije, samo ne mogu to da ti opišem." "Zašto?" "Ti to ne bi razumeo." "Pokušaj don Huane, možda ću razumeti." "Ne. Sam moraš doći do toga. Kad naučiš, onda ćeš sve n a ovome svetu moći da vidiš na jedan drugi način." "Onda ti, don Huane, svet više ne vidiš na uobičajeni način." S0 Kastaneda, K., Odvojena stvarnost, Presveta, Beograd, 1978, str.
185


"Ja vidim na oba načina. Kad zaželim da pogledam vidim ga isto kao i ti. A kad zaželim da ga vidim, gle onako kako znam da treba gledati i vidim ga drukčije." "Da li stvari izgledaju uvek iste kad ih vidiš?" "Da, stvari se ne menjaju. Ti menjaš način gledanja,,! sve." "Hoću da kažem, don Huane, ako vidiš, na primer, i drvo, ostaje li ono isto svaki put kad ga vidiš?" "Ne. Menja se, a ipak je isto." "Ali, ako se isto drvo menja svaki put kad ga vidiš, ^ to tvoje viñenje može biti obična obmana." On se nasmeja i ne odgovori mi neko vreme, ali se da je razmišljao. Konačno reče: "Kad gledaš u stva ne vidiš. Gledaš samo u njih, možda samo zato da uverio da je nešto tu. Pošto još ne umeš da vidiš, tebiñ izgledaju gotovo sasvim iste kad god ih pogledaš, naučiš da ih vidiš, onda ti ništa neće biti isto svaki put l vidiš, ali ipak je isto." Pojam viñenja u navedenom citatu blizak je odr pojma meditativne svesti u brojnim drugim izvorima suri sveštenici smatraju da stanje uobičajene svesti odj stanju dubokog sna i slepila, a cilj meditacije je ur svetla u večnu tamu svakog konačnog života. Medit svest se obično opisuje kao "druga" svest. Ponekad tovećuje sa pojmom druge ili odvojene stvarnosti da| ukazalo na njenu razliku od svakodnevnog iskustva, je da to predstavlja oblik izmenjene svesti, različit od ekstaze, sužene svesti i različitih bolesnih stanja svestt| ditativna svest predstavlja stanje u kome se proñi emocionalni doživljaji a um postaje bistriji. Namere su, je i to ima za posledicu doživljaj promene, prelaska u stanje. Pošto je svest ogledalo stvarnosti, stiče se utisak :| i stvarnost drugačija. Moguće je da iz novog ugla gle 186

MEDITATIVNA SVEST

most izgleda drukčije, ali je isto tako moguće da medita-• om svešću spoznajemo one dimenzije stvarnosti koje su . ranije bile nedostupne, pa stvarnost više nije onakva kakvu smo do tada znali. Kada je Arhimed pronašao čuveni Arhimedov zakon, ' trčao je nag iz kupatila na ulicu vičući "Bureka", ne mogavv Ja zadrži u sebi ushićenje zbog otkrića. Njegova svest bila . jzmenjena saznanjem o stvarnosti, a emocionalni ekvivalent toga stanja bila je razdraganost, ekstaza koja predstavlja poseban oblik sužene svesti sa smanjenom kontrolom i impulsivnim ponašanjem. Ako se primeni kriterijum jasnoće uma na Arhimedovo ponašanje, on je bio u drugoj svesti, sličnoj meditativnoj, ali je istovremeno njegovo ponašanje bilo pod snažnim uticajem osećanja, što ne pripada pojmu meditativne svesti, jer to osujećuje "viñenje". Ovde se suočavamo sa problemom uticaja kulture na nastanak svesti. Govoreći o meditativnoj svesti, prećutno podrazumevamo da se radi o svesti svojstvenoj meditaciji. Pri tom, moguće je meditativnu svest shvatiti kao posledicu meditativne aktivnosti ili kao izmenjeno stanje svesti za vreme meditacije. Najčešće se, stoga, meditativna svest odreñuje kao produkt ezoteričke tradicije istoka. U traganju za izvorima analize odnosa kulture i ezoteričke tradicije dolazimo do onih mislilaca koji su, u svojim pokušajima da postuliraju ljudsku prirodu, konstituisali shvatanja zasnovana na transkulturalnim podacima, odnosno na pretpostavci da kultura nije beznačajna odrednica ličnosti. To su na jednoj st rani antropološke teorije o prirodi čoveka a na drugoj Klasična psihoanalitička teorija iz koje su potekli E. From i J»- G. Jung. Dok je za prvoga primena tekovina drugih Kultura moguća (misli se pre svega na civilizaciju Dalekog Bt oka), za drugoga se takvo povezivanje meñusobno nesakultura ne preporučuje. 187


K. C. Jung je u zapadnom svetu, polovinom važio za vrsnog poznavaoca istočne, a naročito indijsk On je verovao da se joga kao religiozno-filozofski sis može bez štetnih posledica preneti na Zapad, odnosi upražnjavanje neke od doktrina joge nužno dovelo padnog čoveka pre do psihičkih poremećaja nego dol divanja psihičkih funkcija. Na prvi pogled joga je jer se za nju slikovito kaže da može da pomeri brd važi samo u kontekstu kulture iz koje je potekla, čovek proizveo je svojim logičko-analitičkim misije delanjem moćnija sredstva od onih kojima raspola prevazišao prirodne „granice sopstvenog okruženja,! izgubio finu nit povezanosti sa prirodom iz koje je Joga nudi ppnovni^j|ronaiažak_sebe^ Na pitanje dal zapadnog čoveka to pravi put, Jung odgovara: "S\ rijskim razvojem Evropljanin se toliko udaljio od rena, da se njegov duh na kraju raspolutio u veru i kao što se svako psihološko preterivanje rastače suprotne parove. Njemu je potreban povratak pr povratak u rusoovskom smislu, već povratak svojoj t Njegov je zadatak da ponovo nade prirodnog čoveka.'] tim, umesto toga, on ne želi ništa radije od sistema i i kako bi ugušio prirodnog čoveka koji mu se svuda is| na putu. On će neminovno jogu upotrebiti na način, jer je njegova duševna dispozicija sasvim druga one kod istočnjačkog čoveka. Onome kome to preporučujem: "Studirajte jogu. Naučićete beskrajno« ali je nemojte primenjivati, jer mi Evropljani nisu skrojeni da bismo bez daljnjega bili u stanju da primenimo ove metode. Jedan indisjki guru može vam objasni i vi sve možete da podražavate. Ali znat 188

MEDITATIVNA SVEST

j jogu?

Drugim recima, znate li uopšte ko ste vi i ko ste skrojeni?"5i Vidimo da Jung shvata svest dvojako: kao posledicu kulture kojoj pojedinac pripada i kao datost akumuliranog iskustva predaka. Prvo odreñenje naslućuje se iz njegovog objašnjenja nastanka gotovo neograničenih moći zapadnog foveka u odnosu na prirodu ("U Evropi je moć nauke i tehnike tako velika i nesumnjiva da skoro uopšte nema nikakve svrhe da se zna šta se sve može uraditi, i šta se sve pronašlo. Čovek se prosto guši pred tim strahovitim mogućnostima."52). Drugo odreñenje proističe iz Jungovog shvatanja arhetipa i kolektivnog nesvesnog, kao pojmova koji neizbežno osuñuju čoveka na ljudsku prirodu koju izvan granica svog porekla ne može menjati. Ovo je samo konkretizacija shvatanja klasične psihoalanize po kojoj je čovek kao odrasla jedinka u kandžama svoje prošlosti, što znači biće čija je sudbina a priori data. Savremena nauka ne potvrñuje ovakvo stanovište. Jungovi pojmovi arhetipa i kolektivnog nesvesnog predstavljaju hipotetičke konstrukte koji do sada nisu empirijski verifikovani. U meñuvremenu joga tehnike vraćanja sebi i univerzumu ovladale su Zapadom i omogućile ljudima da otškrinu vrata zapostavljene svesti istočnjačkih mudraca. Pokazalo se da izdvajanje joge iz njene postojbine i primena u znatno izmenjenim kulturnim uslovima zapadne civlizacije ne dovodi nužno do ugrožavanja psihološkog identiteta individue, već može, zavisno od načina na koji se pnmenjuje, da ima nesagledive korisne posledice. Ovladavanje postupcima ulaska u transcendentalnu meditativnu svest u&a izvesnu upotrebnu vrednost u smislu emocionalnog rasterećenja, nastalog od povećanih zahteva industrijskog dru^ Jung, K. G., Psihološke rasprave, Novi Sad 1977, str. 212. Isto, str. 213.

189


štva i u smislu povećanja intelektualnih moći zapadi veka u odnosu na zahteve koje mu postavlja svet*; pripada. Druga korist od ovladavanja meditativnom ne može se opisati u pravom smislu utititarističkoi strukcijom, već pre predstavlja doživljaj onoga koji proširi meditativnu svest na svakodnevnu aktivnost čovek napušta svet kojim vlada zakon karme i vrednosti postaju bezvredne jer se u transcendentalr shvata besmislenost pojedinačnih postojanja i svih pojedinačnih života. Smisao postaje dublji. Život se'j kao tok u kome su materijalne stvari samo privrej javniloblici postojanja koje drugog postojanja ner znavanje toga toka osnovno je obeležje transcer. svesti, ali to spoznavanje nije na logičkom već na d< nom,Jskustvenom nivou. Stoga ne možemo govoriti < tativnoj svesti izvan nje same, jer bi to bilo isto bismo pričali o vožnji bicikla na osnovu posmatranjai a ne na osnovu ličnog iskustva. Izvesno je da prir zahteva oprez, ali se ne možemo saglasiti sa Ji tvrdnjom da je joga isključiva privilegija Istoka, je značilo da i meditacija i meditativna svest predstavlja dostupne sadržaje za zapadnog čoveka. Stanovište suprotno psihoanalitičkom čoveka kao intencionalno biće, orijentisano na budućnost, tencionalnost primenimo kao kriterij um za razlikova ditativne od svakodnevne svesti, prisiljeni smo da mo na pitanje: čemu je usmerena zapadna svest u istočnu? Do nedavno je odgovor na ovo pitanje mogaoj dobije samo na nivou činjenica dostupnih neposr servaciji posmatrača, ali novija sitraživanja o funkcit desne moždane hemisfere omogućavaju nam da dut niknemo u suštinu uočene razlike. 190

MEDITATIVNA SVEST

kažemo da kriterijum intencionalnosti omogućava /lučivanje istočne koncepcije svesti od zapadne, smatramo , analiza u dihotomijama ukazuje na osobenosti jednog •gjjenja u odnosu na drugo. Obično se istočnjačka svest hvata kao introvertna, okrenuta ka sebi, introspektivna, j^^je zapadna ekstravertna. Na Zapadu je društveno poželjno ponašanje orio koje počiva na težnji ka socijalnoj interakciji, a usamljenici se smatraju osobenjacima koji su često izloženi javnoj osudi. Na Istoku važi suprotno. U Japanu se podstiče introspekcija. Poznato je da Japanci za Evropljane kažu da su kao žabe, kada otvore usta vidi im se šta su jeli. Ispoljavanje sopstvenih osećanja se osuñuje, a vrhovria vrednost je zadržavanje radosti i tuge za sebej Mišljenje zapadnog čoveka je logičko i linearno. Saopštava se govorom. Mišljenje istočnjaka teži da bude intuitivno i saopštava se brojnim izražajnim sredstvima. Ako se koristi govor onda se njime iskazuju .metafore) koje od slušaoca zahtevaju imaginaciju. Tek ako je"m6Ć mašte takva da se njome dočara saopštena metafora, odnosno proizvede doživljaj koji je po vrednosti jedank iskustvu, medu sagovornicima može doći do razumevanja. Shvatanje vremena na Zapadu je linearno i sekvencijalno. Uzročno-posledični odnosi odreñeni su sledom pojava. Za uzroke se koristi izraz antecendensi a za posledice konsekvensi, što ukazuje na redosled smešten u vremenu. Istočnjačko shvatanje uzročnosti je nelinearno a vreme je nevažno. Dogañaji se posmatraju kao istovremeno prisutni u svesti, a uzrok i posledica se odreñuju znanjem, iskustvom ili intuicijom. Zapadni čovek teži da svest usmerava na jedan objekat ili konačnu grupu objekata, čime ispoljava sopstvenu težnju ka uvoñenju reda u pojave koje ga okružuju. Istočni čovek je Se fatalistički orijentisan prema okruženju i njegova svest 191


je difuzna, usmeravajući se istovremeno na sve sadržaje, ili bar težeći takva da bude. To ne znači da i prevashodno o receptivnoj svesti, već samo da usu na pojedinačno nije vredna pažnje pošto se radi o konačnog postojanja stvarnosti, a predmet svesti po nju istočnjaka treba da su stvari koje su nadreñene što znači da ne ulaze u krug rañanja i smrti.

192

Glava 9

TRANSFORMACIJA SVESTI

Indijska ptica

Trgovac je imao pticu u kavezu. Pošavši u Indiju, zemlju iz koje je ptica pristigla, upita je da li bi mogao da donese nešto za nju. Ptica ga zamoli za svoju slobodu, ali bese odbijena. Zatim ga zamoli da poseti džunglu u Indiji i razglasi ostalim slobodnim pticama daje zarobljena. Trgovac uradi tako i tek što on reče svoje, a jedna divlja ptica, baš kao njegova, pade bez svesti sa grane na zemlju. Trgovac pomisli da to mora da je roñaka one njegove ptice, i rastuži se što je prouzrokovao njenu smrt. Kada je stigao kući, ptica ga zapita da li je doneo dobre vesti iz Indije. "Ne", reče trgovac, "bojim se da su moje vesti loše. Jedna od tvojih roñaka se onesvestila i pala pred moje noge čim sam pomenuo tvoje zarobljeništvo". Čim je trgovac ovo izrekao, njegova ptica se onesvesti i padne na dno kaveza. "Vesti o smrti njene roñake su i nju ubile", pomisli trgovac. Sažaljivo podiže pticu i stavi je na dasku prozora. Iznenada ptica ožive i odleprša na obližnje drvo. "Sada znaš, reče ptica", da ono što si mislio da je propast, u stvari su bile dobre vesti za mene. I kao i poruka, sugestija kako da se ponašam da bih se oslobodila, bila je preneta preko tebe, moj zarobljivaču". I ona odlete, najzad slobodna.

193

MEDITACIJA l RAZVOJ LIČNOST)

Prosvetljenje u razlikovanju meditativne od uobičaj« psvakodnevne svesti zauzima pojam prosvetljenja. OSEBNO MESTO

javlja na isti način u zapadnoj civilizaciji kao i u istoči] uvek je, bar po poreklu, vezan za religiju. U istočnoj prosvetljenje je osnovni pokazatelj meditativne svesti, visno od religiozno-filozofskog sistema u kome se javlja istovremeno ukazuje na svojstvo meditativne svesti da žava stvarnost na drugi, neuobičajeni način, sagledav prikrivene delove te stvarnosti i uočavajući zakone kc nadreñeni konvencijama postojećeg naučnog mišljenja, zlika izmeñu prosvetljenog i neprosvctljenog uma mož metaforički iskazati negativnim odreñenjem Ničcove me "Svet je moja volja i moja preds.tava", odnosno sa njem sveta po sebi, ali se ova spoznaja ne možejdok naučnom logikom, već su nje svesni samo umovi koji pr tljenjem steknu iskustvo o svetu izvan karme., " Sveci su u hrišćanstvu prikazivani, na ikonama i u znim motivima na slikama, sa svetlim oreolom oko gla\ je ukazivalo na njihovu prosvelljenost, odnosno nadahnt božanskom^ prirodom. U budizmu se kao dogma tvrdnja da svelto postoji ima budinu prirodu. Svaki potencijalno poseduje i saznanje o sopstvenoj budinoj di, ali je retki postanu svesni, pošto je ona zamask mislima koje predstavljaju odraz ovozemaljskog sveta, na priroda je morska dubina a misli su njena uzbut površina. Prosvetljen um je onaj koji miruje kao mC dubina, a svakodnevna svest je uzburkana površina jng kojoj misli sustižu jedna drugu, zatvarajući krug uz svesti i sputavajući čoveka da kroz oblake misli vjdi_| svest i odraz sveta u njoj. Sveci u hrišćanstvu, steka\ žansku prirodu, imaju moć komunikacije sa Bogom, raž« 194


aiući svetovni život sa nivoa nepojmljivog običnim smrtnicima i praštajući kao božji izaslanici grehe božjem stadu, shvataiući nužnost verovanja u smisao kajanja grešnih i u smisao nade u oproštaj greha53. Prosvetljeni su, svedoči nam Biblija, bili nosioci vere, ne samo šireći je već i osavremenjujući prevazidene dogme. Upravo na prosvetljenima počiva moć hrišćanstva Jer su on'> predano služeći Bogu i moleći mu se danonoćno, meditirajući kroz iskreno verovanje u duboki smisao sopstvene aktivnosti, postizali prosvetljenje, a zatim u religiozne spise unosili sopstvena saznanja koja su upotpunjavala postojeći svet molitvi i propisa. Meditacija je tako dovodila do razvoja kreativnosti, oslobodivši je od vezanosti zžTprethodne kanone. Novi sveci su utiskivali pečat svoje prosvetljenosti u poznate religiozne sadržaje, menjajući ih. Cesto je njihov doprinos bio negacija prethodnih činjenica i postavki. Otuda je Biblija skup nekonzistentnih istorijskih dogañaja, povezanih samo namerom autora da od njih sačini jedinstvenu istoriju jevrejskog naroda. Pošto je svojstvo prosvetljenog uma da stvarnost shvata kao relativni i privremeni oblik ukupnog istorijskog toka, doprinos svetaca uvek je bio u negaciji postojećeg sistema znanja i verovanja i davanja novog, opštijeg i obuhvatnijeg okvira za razumevanje stvarnosti. Prosvetljenje kao obeležje meditativne svesti može ali ne mora doprinositi dubljem razumevanju stvarnosti onih kojima se saopštava razumevanje prosvetljenih. Takode, prosvetljenje nije obeležje svake meditativne svesti, već samo one je meditacijom stekla svojstvo intuitivnog poimanja sa-ti. Ova razliEa je bitna zbog odreñenja meñitativh • J>rosvetlJenJe kao trenutak u kome obični smrtnici postaju "sveci" u ri»ćanskoj tradiciji moglo bi se shvatiti, u odnosu na "probuñenost duha" °jstvenu budizmu, kao otkrivanje sopstvene "budine" prirode i ovladava^ Jasnoćom misli.

195


ne svesti kao one koja se razvija tokom meditacije. Mogu je da se meditacijom oslobode brojni logički potenciji uobičajene svesti i da se produbi moć empatičkog doživlM vanje drugih. Takode, moguće je da se prede granica tra scendentalne stvarnosti u smislu ovladavanja finim telesnii energijama, ali da to ne bude indikator prosvetljenosti, se prosvetljenost vezuje za kognitivne dimenzije svesti, a za upravljanje autonomnim funkcijama nervnog sistema i za ulazak u svet paranormalnih pojava. Meditativna svest podrazumeva kreaciju novih predsta o stvarnosti, ali je kriterijum meditativne kreativnosti doz ljaj meditatora, što znači da svaka kreacija meditativne s\ ima subjektivnu vrednost, a neke od njih postaju ključ razumevanje objektivne stvarnosti drugih. Prema tome, gañaj ili dogañaji prosvetljenja predstavljaju stvaralaštf prosvetljujućih, koje su u stanju da prepoznaju prosvetlje a nepogrešivo osećaju da se o prosvetljenju radi samo kojima se to neposredno dešava. Iako se u ezoteričkoj tradiciji razlikuju postepeno prč tljenje, svojstveno tantričkoj tibetanskoj misli i naglo prč tljenje koje je obeležje žena, verovatnije je da se radil različitim interpretacijama iste stvari. Pogledajmo kakot prostevljenje odreñuje u tanlričkoj, a zatim u zen filozofiji^ Tantričkoj tradiciji svojstveno je naglašavanje da je svetljenje samo privilegija odabranih i da se do njega doli dugotrajnim i postepenim osvajanjem sve viših nivoa snosti. Cesto se spominje da je to put osloboñenja od sa ra-e, a sredstvo za prelazak toga puta je meditacija. Pol meditacije, za postizanje prosvetljenja nužan uslov je uj žnjavanje različitih telesnih i duhovnih vežbi koje imaju i cilj pripremu tela i duha za dugotrajne meditacije kojima| dolazi do prosvetljenja. Priprema tela za boravak u odgc rajućem položaju tokom meditacije obezbeduje se odgova 1%

r


jućim telesnim vežbama, asnama, a isključivanje iz svesti svih oinetajućih činilaca koji mogu poticati iz naših čula postiže se posebnim oblikom duhovnog vežbanja, označenim kao pratjahara (pratvahara). Sledeći korak u pripremi za meditaciju je koncentracija, a meditacija u užem smislu, iz koje spontano dolazi do prosvetljenja, zahteva adekvatno voñenje pod kontrolom gurua. Osvajanje različitih nivoa svesti predstavlja parcijalna prosvetljenja, ali se to može shvatiti i kao prosvetljenje u različitim područjima svakodnevne svesti. Iako se govori da u ženu nema postepenog prosvetljenja, ipak se do njega dolazi meditacijom uz pomoć disanja kao sredstva za opuštanje "zgrčene svesti"5'*, a zatim se, dugotrajnim meditiranjem na slog "Mu" ili usmeravanjem pažnje na zen-koan, teži ka prosvetljenju. Naglo prosvetljenje predstavlja samo uviñanje novih odnosa ili spoznavanje nove stvarnosti u području psotojeceg iskustva, ali to ne znači da kod jednom prosvetljenih nema novih prosvetljenja. Meditativna svest je u odnosu na pojam prosvetljenja, nezavisno od vrednosne boje koja potiče od kulture u kojoj se prosvetljenje dešava, uslov osloboñenja čoveka od normativne strukture sveta, što znači prevazilaženje granica vrednosnog odreñenja stvarnosti. Iako na prvi pogled izgleda da se tako obezvreñuje sve što predstavlja konvenciju u društvu, izvesno je da i prosvetljenjem, kao i linearno-logičkim mišljenjem, stvarnost postaje samo nova konvencija, osloboñena jezika, ali zato još uvek ukalupljena u granice umnog poimanja. M Videti u Jung. K. G., Psihološke rasprave, Matica srpska, Novi Sad, ?7., str. 213.

1rv 19

197


Razvoj svesti Potpuno razumevanje meditativne svesti, na niv nam obezbeduje skup pozitivnih naučnih saznanja, analizu zakonitosti razvoja svesti od njenog nastat danas, u ontogenetskom i filogenetskom smislu. Razvoj pojedinačne svesti u ontogenetskom smis snovan je na repertoaru biološki odreñenih obeležja due i načinu sticanja iskustva na kome počiva iz novih nivoa delanja. Ako pretpostavimo da je biolc tost čoveka limitirajući činilac svesti samo u prvih dana posle roñenja i da zasićenost kulturom vremenc taje sve značajnija odrednica buduće svesti, jasno je ve razvoja intuitivne svesti treba tražiti u kulturi u pojedinac razvija. Još na početku XX veka Dž. Vc tvrdio da od normalne bebe može da napravi zrelu ^ sposobnu da obavlja najrazličitije aktivnosti, a empii tradicija, potekla od Loka, po kojoj se čovek raña la rasa, samo potkrepljuje ovo stanovište, što u meri opravdava našu pretpostavku. Shvatanja o raž ligencije kroz stadijalni razvoj intelekta (Pijaže, Vi| kazuju nam da dimenzija presudno značajna za oslob stvaralaštva kroz meditativnu svest počiva na intelij Stoga je razvoj svesti uglavnom odreñen razvojem int čije a percepcija, kao izvor sadržaja svesti, predst ovom kontekstu samo početak i uslov intelektualnogi ja. Prema tome, put ka prosvetljenju podrazumeva p* vanje nivoa i strukture intelektualnog razvoja kao osnove za osloboñenje od karme, što znači da se tekstu prećutno podrazumeva mogućnost svakog Ijud ća da postigne subjektivni nivo prosvetljenosti. Izvest put ka prosvetljenju, obojen interakcijom okruženja dinca i njegove trenutne svesti, zavisi od stepena u 198


• pojedinac uspeo da se oslobodi od normativne odrede-ti Svoga iskustva kulturom kojoj pripada; ali je šansa za rosvetljenje zasnovana i na sadržajima kulture, koje je po>dinac odabrao sa željom da na njima razvija dimenzije iz kojih će poteći intelektualni uvid, koji će predstavljati manifestaciju ili početak izrastanja meditativne svesti. Istorijski razvoj kulture, predstavljen u psihoanalizi kolektivnim nesvesnim, samo je deo ontogenetske stvarnosti na kojoj je moguće graditi meditativnu svest. Druge značajne dimenzije kulture proističu iz saglasnosti individualnog iskustva o toj kulturi i filogenetski odreñenih moždanih substruktura. To znači da moždane strukture različite filogenetske starosti, oblikovane interakcijom sa sredinom u odnosu na koju su se kroz proces adaptacije menjale, predstavljaju nataloženo iskustvo predaka, i kultura u kojoj se ontogenetski razvojh jedinke odvija predstavlja izvor različitih sadržaja medu kojima neki deluju podsticajno, a neki sputavajuće na buñenje različitih moždanih substruktura. Ukoliko su kultura i substrukture saglasni, osloboñenje od karme i put ka prosvetljenju biće izvesniji, i obrnuto, ako je kultura osujećujuća za razvoj moždanih substruktura od starijih ka mladim, prosvetljenje je manje izvesno. Otuda se nameće potreba za otkrivanjem odnosa izmeñu onih segmenata kulture na kojima počiva razvoj ličnosti i moždanih substruktura. Za sada, pozitivna nauka ne raspolaže naučnim činjenicama o broju i prirodi moždanih substruktura različite filogenetske starosti, pa je izučavanje uticaja dimenzija kulture na osloboñenje od karme još uvek na nivou iskustvenog individualnog spozna\vanja i spekulacije, što upućuje na potrebu za naučnom analizom iskustvenih činjenica o putevima razvoja meditativne svesti, prenošenih vekivima sa učitelja na učenike. 199


Differentia specifica Jedno od presudnih obeležja meditativne svesti u ode na logičko-linearnu je punoća doživljavanja stvarnosti, čaj punoće doživljavanja prosvetljeni manifestuju kim uvećanjem sposobnosti za učenje, jer u ogranič vremenu u kome pripadaju meditativnoj svesti mog reprodukuju sve što predstavlja tok njihove svesti, naročito izraženo u ženu pošto su^zen majsjt^rru sva trenutku sposobni da registruju promene u okruženju njih spontano i neposredno reaguju. To je i najznač obeležje žena. Osim toga, zen smatra da ta osobina razvijena vežbanjem (žena), već je ona prisutna u samo je zamaskirana stečenim iskustvom, predrasuda! tekućim mislima kod onih koji nisu prekoračili prag pw tljenja. Ilustrativan primer o tome saopštava nam A. (Watts): "Premda drvo ima bezbroj listova, um ih prima sve i dnom, 'nezaustavljeno' bilo kojim posebnim, pojedina Objašnjavajući ovo jednom kaluderu u gostima, Bankeil "Da bi se dokazalo da je tvoj um Budin um, obrati pa kako sve što kažeš ulazi u tebe, ne izostavljajući ni jedinu stvar, iako ja ne pokušavam silom to u tebe snem". Kada ga je neki agresivni kaluder prekinuo | reci, uporno tvrdeći da ne razume ništa, Bankei ga da priñe bliže. Kaluder pristupi. "Još bliže", reče Kaluder se primače. "Kako me ti dobro razumeš!" Bankei. Drugim recima, naš prirodni organizam izvr čudesnije radnje, bez ikakvog oklevanja ili premišljanja«! sna misao se i sama zasniva na čitavom sistemu spoi dejstvovanja, za čiji povod i nema stvarne alternative,;! 200


leoog poverenja u sebe samu da će reagovati. Čovek sam jeste svoje reagovanje"55. To znači da osećaj punoće u meditativnoj svesti podrazuffleva odsustvo podeljenosti pažnje, a svaki pokušaj da se utiče na spontanost uma predstavlja remećenje potpunog pripadanja sadašnjosti. —- Princip žena o postojanju "ovde i sada" preuzeo je Perls jcao jedno od pravila geštalt terapije, smatrajući da je dovoljno to imati na umu, odnosno narediti sebi i već premostiti jaz izmeñu karme i nirvane. Pri tom je izgubio iz vida činjenicu da je i karma, kao i zen, prirodno stanje svesti. Pošto svakodnevni život potkrepljuje zakon karme, jer je svaki pojedinačni život začet rañanjem i teži sopstvenom kraju, zen ostaje prikriven, a put do njega je dug. Iako je meditativna svest dostupna svima, retki uspevaju da je iskuse pošto ih draži svakodnevice previše opčinjavaju i, ukoliko su brojnijim s? 'ržajima vezani za stvari sansare, šansa da prekinu taj krug postajanja i nestajanja je manja. Proširivanje sadašnjosti sa beskrajno kratkog trenutka koji deli prošlost od budućnosti na ukupnost svega što jeste, zahteva napuštanje sadržaja kojima je ispunjena svest. To ne znači da naša svest treba da ostane prazna već samo da se oslobodi od misli koje potiču iz prošlosti ili budućnosti. Ako postojimo u sadašnjosti, prošlost je za nas sećanje)a budućnost samo (toisao. Ako je budućnost nada ili riamera, naša svest se deli na projekciju budućnosti i nameru da se ta budućnost ostvari ili izbegne. Ako pokušamo da eliminišemo odvojenost nusli, upadamo u zamku jer se rada namera da mišlju eliminiserno misao. "Otklanjati misli koje se javljaju isto je kao i 5S 13

Watts, A., Put žena, NIRO Književne novine, Beograd, 1982, str.

201


prati krv krvlju. Ostajemo nečisti, zato što se peremo i čak i kad speremo prvobitnu krv — a ako i dalje nast| tako, nikad nećemo sprati prljavštinu".56 Ideja o punoći meditativne svesti u odnosu na duali| ili podvojenu linearno-logičku svest sreće se i u tajr doktrinama kao što su kama tantra i karma-joga. U,j tantri vežbači kroz trening čula savladavaju korake~ "Bude sopstveni senzibilitet i ovladavju sadašnjošćuT"4 tantri smisao je potpuna pripadnost sadašnjosti* ali,! kada se to ostvari, ne možemo govoriti o medtfativnojj jer umesto da se doživi prosvetljenje kroz napuštanje ! tantrički doživljaji, punoćom i potpunim pripadanjem J dovode do snažnije vezanosti za zakon karme_i ra želju da se za zadovoljstvom, do koga se dolazi uve njem kama tantre, ponovo žudi. Isto se dešava i~u~l jogi, koja od čoveka zahteva služenje čovečanstvu delanja i akcije. Posvećivanjem sebe konačnim stvaru! večanstva, ma koliko da se posvećuje akciji, dvojnost namere da se akcija izvede onemogućava u karma jogi! žanje meditativne svesti. Punoća, kao kriterijum za razlikovanje meditati^ logičko-linearne svesti, procenjuje se, pre svega, dožh što znači da osoba u meditativnoj svesti nema potrebi; stanje promeni. Ona ničemujie teži i oseća smirenu^ u sadašnjosti koja_ prevazUazipojmljive granice postajući takoi ukupnost svjhJLrjsnulaka. To ne znači| sadašnjost pomera od prošlosti ka budućnosti ili dif "psihičko sad", već da vreme prestaje da postoji. Razmišljanje o poreklu meditativne svesti dovodi izvora sadržaja koji u svesti ispisuju tragove. Ti 56

Watts, A., Put žena, NIRO Književne novine, Beograd,

128.

202


ootiču iz čula i uma. Lama Anagarika Govinda57 govori o ledećim vrstama svesti prema poreklu objekata: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Svest vida, Svest sluha, Svest dodira, Svest ukusa, Svest mirisa i Mentalna svest.

Da bismo meditacijom postigli prosvetljenje i meditativnu svest, nije dovoljno da koristimo sadržaje koji ispunjavaju logičko-linearnu svest, već je nužan uslov otkrivanja sopstvenog puta verovanje da ti sadržaji predstavljaju način za osloboñenje od karme. Lama Anagarika Govinda razlikuje, osim pet svesti-čula i šestu, intelektualnu svest, "koja svrstava i procenjuje rezultate pet vrsta čulnih svesti, praćena je privlačnošću ili odbojnošću, i iluzijom o objektivnom svetu u kojem je čovek ograničen delovanjem". Nasuprot intelektualnoj, on pretpostavlja univerzalnu svest koja prevazilazi svaku individualnost i granice. "Univerzalna svest je sasvim čista u suštini svoje prirode, neizmenjena i osloboñena od nedostatka nestalnosti, nepomućena egom, neuzburkana razlikama, željama i odbojnošću"58. l^p^redujuć^svesLizmedu intelektualne i univerzalne je intuitivna svest (manas). Ona je, po recima Lame Anagarike Govinde, "jedno sa univerzalnom svešću zbog svog učešća u Transcendentalnoj Inteligenciji i jedno je sa sistemom svesti (pet čula i intelekt) svojim poimanjem različitih znanja (...). Intuitivna svest nema vlastitog tela niti bilo kakvog obeležja po kojem bi se mogla razlikovati. Univerzalna svest je njen uzrok i potpora, ali " Govinda, L. A., Tibetanska mistika, Grafos, Beograd, 1986, str. 78. Govinda, L. A., isto, str. 82.

203


ona se razvija sa pojmom ega i potiče iz njega, za njen čvrsto vezana i nad njim ona razmišlja."59 Očigledno je da u navedenom citatu intuitivna predstavlja meditativnu svest jer se do nje dolazi me jom. Pri tom, intuitivna svest izrasta iz intelektualne sv težnji da je napusti, ali pošto je to nemoguće, jer se nT osoba ne može odreći svoje neposredno date recep svesti, ona, u težnji da se poistoveti sa univerzumom, prosvetljenjem prestruktuirati intelektualnu svest i dc čno spoznati univerzalnu svest. Preveden na jezik na psihologije, pojam univerzalne svesti poistovecuje se sa« badanjem od antropocentričkog stanovišta u pristupu znatom, bilo da se radi o objektivnoj materijalnoj stv ili subjektivnom, introspektivnom svetu. Lama Anagarika Govinda intelektualnu svest nazivaj vjdjaalnom ilii ego svešću, koja predstavlja^našu vezai svet čula, dok univerzalna, po njegovom, mišljenju, pre lja onaj ñed ja koji je bez oslonca, lišen odreñenja kontrasta sopstvenih sadržaja jer ih ne poseduje. TcTjs| tarnji svet duhovnog jedinstva kome se čovek usmerav ditacijom. Otuda meditativna svest predstavlja pfekla individualne jskustveru^ svesti spoljašnjih objekata i zalne, unutrašnje-duhovne svesti. Ova poslednja preda put osloboñenja koju zen definiše recima Tilope kao "Šest opažanja": "Nikakva misao, nikakvo umovanje, nikakva analiza,, Nikakvo oplemenjivanje, nikakva namera, Nek se sredi samo"60 i ----------------------- ~ Pošto individaulni um ne može da se oslobodi indh ne svesti, on stupa stazom prosvetljenja uključujući 59 60

Govinda, L. A., isto, str. 82. Watts, isto, str. 77.

204


/rhotonini svet kao istovremeno prisustvo-odsustvo njegovih kategorija- Drugim recima: "Ne može se to nazvati ni praznina ni nepraznina, Ni oboje, niti jedno ili drugo; Ali da bi se označilo Naziva se Praznina"61 Meditativna svest je neuznemirujuća, ali nije mrtva ili uspavana. Ako u vodu bacimo kamenčić, površina će se zatalasati, kao što se od misli uzburka površina naše logičkolinearne svesti. Posle izvesnog vremena talasi na površini vode išceznu kao što se i svest navikne na nove misli i ponovo se vrati u stanje prvobitne ravnoteže. Kada, meñutim, u meditativnu svest dopru misli ili osećaji iz spoljašnjeg sveta, ona ostane mirna, kao voda kroz koju prolazi svetlosni zrak. To ne znači da u meditativnoj svesti nema misli sa kojima bi nove misli mog's da se sretnu, već pre da je svaka nova misao samo prividno nova jer je meditativna svest bez granica, sve-prožimajuća. Ona nije sraeštena u deo objektivnog sveta već se nalazi svugde, i istovremeno nigde je nema, pošto se ne može uočiti.

Vrste meditativne svesti Meditativna svest vezana je za subjekta i ona je primarna svest, stanje bez misli i iskustva o stvarnosti. Ona nije vezana za nameru ali je istovremeno i namerna. Razlikuje se od 'ogičko-linearne svesti po potpunoj pripadnosti nameri koja u njoj nastaje. Ovo je naročito vidljivo u Japanu, počev od svakodnevnog života, preko njihovih borilačkih veština i čaj-55_ceremonije, do nauke, kulture i umetnosti. U filozofiji 61

Watts, isto, str. 64.

205


žena namera se javlja spontano i odmah se realizuje.1 kao uputstvo za uvežbavanje žena kroz svakodnevne^ nosti iskazuje recima "Ako šetaš, samo šetaj. Kad samo sedi. Ali se, pre svega, nemoj kolebali." "Šušti] kvalitet prirodnosti iskrenost nepo3el]ehog_umakoji JkpleEa izmeñu alternativa. (...) fpak, bilo bi sasvim"" šno pretpostaviti da ova prirodna iskrenost proizilazp što se pridržava takve otrcane fraze, kao što je, 'Bilol radiš, radi to svim srcem' (...) Postoji teška kontrad planiranoj, namernoj prirodnosti. Ona prekriva, a ne i 'prvobitni um'. Prema tome, pokušaj da se bude jeste prenemaganje. Pokušati da se ne pokuša biti takode je prenemaganje. Kako to Zenrin stihovi ofc vaju: Ne možeš ga dobiti razmišljanjem; Ne možeš ga pronaći bez ramišljanja."62 Pitanje je: "Da li se, uopšte, može dosegnuti pr um?" Ako je to meditativna svest, iako se u različitim ki ma na različite načine odreñuje, izvesno je da ovla njome zavisi od sadržaja kojima je prekrivena. Me zamisliti dva postupka kojima se ulazi u stanje medit svesti. Prvi je "otvaranje prozora" kroz koji je možer gnuti, a drugi je potpuna promena postojeće sv ćemo nazvati ograničenim putem a drugi nec odnosno, u skladu sa tim, govorićemo o ograničen^ graničenoj meditativnoj svesti. Pod prvom ćemo podt vati Kastanedino "viñenje" ili privremenu transcei uma, što znači da ograničenoj meditativnoj svesti pr mo instrumentalnost, zasnovanu na "kontrolisanoj h 62

Watts, isto, str. 122—123.

206


Druga, neograničena meditativna svest znači osloboñenje . karme. Slikovito, razliku izmeñu ovih vrsta svesti možepredstaviti doživljajem ljubavi dva čoveka prema istoj 'ni Kada jedan od njih, sa prvom meditativnom- sve&ćuj . -g «ja volim ovu ženu"^ on. oseća potpunu £aokupljenost"\ ojim doživljajem jjubavi. Njegova svest je usmerena ka "tojbez namere da to bude, on je spontan i bez želje nredan ljubavi. Razlika izmeñu logičko-linearne i ograničene meditativne svesti upečatljivo je iskazana Fromovom prividnom dilemom "[rnatijli^bjir, Druga, neograničena meditativna svest, koju pripisujemo u našem primeru drugom čoveku, iako iskazana rečenicom "Ja volim ovu ženu", značiće bezvremenu ljjubav_jjrema_ toj ženi. Ona je difuzna i usmerena prema objektu svoje ljubavi IčaeTokean prema ostrvu u njemu, uvek jmsuUiai neumitna, duboka, iako svaki od ovih atributa znači nešto drugo od onoga što se postojeći:*! značenjem jezika podrazumeva. Tek dovoñenjem u vezu navedene metafore i značenja upotrebljenih atributa možemo se približiti razumevanju nečega što se razmišljanjem ne može dosegnuti. Huang-Po to ovako objašnjava: "Ako se drži da postoji nešto što se može ostvariti ili postići odvojeno od uma, usled čega se um koristi za traganje za tim, (to podrazumeva) nesposobnost da se shvati da su um i objekti za kojim se traga jedno. Um se ne može upotrebiti za traganje za nečim iz uma jer, u tom slučaju, čak i kad se proñe kroz milion kalpi, dan uspeha neće nikad osvanuti."63 Ograničena meditativna svest je kao dvogled ili mikroskop kojima vidimo i stvari nedostupne naivnom pogledu. jetkima, koji su obdareni sposobnostima korišćenja ograniče meditativne svesti, nije potrebno niakvo uvežbavanje c bu Ch'an: The Huang Po Doclrine of Universal Mind, London, W47, str. 124. 10

207


kako bi sklonili misli i očistili svest. Oni mogu stava da učine sopstveni um jasnijim i sve tada dobijal ju boju i oblik. Ostali, ako žele da krenu putem nja, moraju da pokušaju sa brojnim naočarima. Obiž jedne odgovaraju, a često baš njih nema. Stoga upornima meditativna svest dostupna, jer naočare praviti. Graña ja^njih je naše iskustvo, a oblikovat nje stakala moramo prepustiti odgovarajućem^ l vremenu. Neograničena meditativna svestjieL može je_dost| šajima da promenimo postojeću svest. Nikakvaj/j; de ka njojjer Je ona svaka misao i svaka ne-misa morska dubina u kojoj se ništa ne menja, ali je i usl morska struja. Kada zamislimo da temperatura morskoj dubini raste, ona će u jednom trenutku pr ću od 100 celzijusovih stepeni. Umesto prozrač morske dubine sve će postati magloviti kovitlac(j)af suština neće promeniti, to je samo promena sadržaja'] dok sve-prisutnost i jasnoća ostaje. U ovom slučaju,!| će biti remeteća misao logičko linearne svesti, a ba men ostaće bez traga i odjeka. Naizgled besmislena, | ničena meditativna svest omogućava nam da pripa samo transcendentalnoj stvarnosti već i jednoj i dr prva, stvarnost karme, postaje besmislena i bespr jer se ne treba zadržavati tamo gde je materijalni sv on ima zakone na koje pojedinac svojom prisut može uticati, a tamo gde toga sveta nema, treba dalje, jer tu nema šta da se traži. Meditativna svest je, prema R. Ornstajnu, Qblik_5Y£sti. Ona je u zapadnoj kulturi zapostavi^ savremena nauka počiva na logičko-linearnoj Ornstajn je pokušao da razvije interese i za me svest, iako primitivniju, jer je uočio da brojne funkciji 208


od meditativne a ne logičko linearne, posebno kada e radi o razvoju celovite ličnosti. Ornstajn smatra da adaptivna uloga logičko-linearne svesti omogućava tehničko-tehnološki razvoj civilizacije i da je svaki naredni korak u cjvjlizacijskom razvoju doprinosio daljoj prevlasti logičko-linearne nad meditativnom svešću. Na sadašnjem stepenu čovekovog razvoja, ako kao indikator najrazvijenije ljudske prirode uzmemo zapadnu civilizaciju, dešava se nešto neobično: umesto da razvoj teče i dalje u pravcu afirmacije logičko-linearne svesti, pojavljuju se tendencije ka afirmaciji meditativne svesti. Osim u svakodnevnom životu, gde svoje mesto zauzimaju različite religije Istoka, nudeći "razvoj kre3jiyne,JnteligeaGije", "povratak seb\piQJn&lsz^ konačnog smisla", "ovladavanje sopslvenoro- êinka«iacijom"-i-slično, afirmacija meditativne svesti je vidljiva i u^naucLijJinetnosljL. U nauci meditativna svest zaokuplja pažnju istraživača kao predmet naučnog istraživanja i kao instrument naučnog istraživanja. U prvom smislu, interes za meditativnu ,;vest došao je iz filozofije i religije, a u drugom od upoznavanja sa činjenicama o "moćima" koje razvijaju meditatori za vreme meditacije. Ako je meditativna svest filogenetski starija i ako je jednostavnije struktuirana od logičko linearne, ako je primitivnija jer je svojstvena manje razvijenim civilizacijama (Bliski i Sredni istok), kako se može objasniti nagli interes za ovaj oblik svesti u visoko razvijenoj nauci? Jedno od objašnjenja je da svako društvojj krizi jduhovnih vrednp&li-iazvija dominantno-submisivne ličnosti kpj£su s ^2Pe prihvatanju autoriteuOTPošto je osnovno obeležje Ov ih ličnosti nîgujn.Q§tju sebe^ pojavljuje se sklonost ka uključenju u razne masovne~organizacije koje nude programe razvoja sebe ili "pronalaska sopstvenog puta". Uključenjem u različite političke partije ili verske organizacije, pojedl nac se lišavaTsopstveneTautentičnosti i sopstvenu društvenu 209


moć prenosi na organizaciju kojoj pripada. Za uz mzaćlja ga štiti, donoseći mu sigurapšfi smisao života.>J je došlo, zahvaljujući povećanju broja i vrsta ~s~re3st sovnih komunikacija, do prodora kulture Istoka na shvatljivo je da su nove tendencije pobudile odgc interesovanje onih kojima postojeća kultura nije usp resi problem smisla. Ekonomsko blagostanje Zapadaj stavljalo je sredinom XX veka privlačnu metu za raž re, medioničare, iluzioniste, hipnotizere, jogine i druj čnjačke artiste. Oni su demonstracijom svojih sp reklamiranjem istočnih religija, koje u okviru syc imaju i meditaciju kao način obraćanja bogu,(jzavet bljivce tako da npr. sada u SAD ima oko 170.000 bj. Zapadnoj Evropi oko 150.000 (prema L. Anagaril Umesto da novopečeni vernici napuste veru koja duhu zapadne filozofije, desilo se čudo: ne samo ostali u okviru nove vere, već su postali i njeni misionari. Objašnjenje se nalazi u meditaciji, odgov razvoj meditativne svesti, ali to nije dovoljno kao dc činjenicu da meditativna svest postaje oblik svesti kc kada saznaju za nju, teže. Čak i kod naučnika koji bavili naučno-filozofskim razmatranjima o svesti, sklois traganju za putevima ulaska u meditativnu svest gledna. Jvjje4ilatiyjia^vestje intuitivna i ^redstavrja, Fur kovitog predstavljanja stvarnosti je svojstvena deci kretno-operacionalnom nivou (Pijaže, Psihologija int čije). Kada se broj elemenata koje treba istraživati u nju nekog naučnog problema toliko uveća da logičke na svest nije u mogućnosti da analizira njihove medi i kada računar može samo da vrši kvalitativnu analizu,! je prinuñen da aktivira one svoje potencijale koji su ni ili nedovoljno razvijeni. Ulogu integracije logičke 210


:jj funkcija preuzima meditativna svest. Stoga ne stoji tvrdnja da se radi o filogenetski starijoj i primitivnijoj svesti. Takvo zaključivanje je svojstveno logičko-linearnoj svesti. Vremenski sled zbivanja često ne znači i sled uzročno-posleñičnin odnosa. Verovatno je logičko-Iinearna svest bila podstaknuta na angažovanje i razvoj svojom adaptivnom ulogom u dosadašnjem civilizacijskom razvoju. Sadašnja afirmacija meditativne svesti je, verovatno, posledica novih zahteva Jcoje uslovi života postavljaju čoveku. Meditativna svest je svojevrsna regresija čoveka na nivo konkretnih mentalnih operacija, ali je to i regresija na razmišljanje svojstveno ijućfima koji su živeli pre 3.000 godina p.n.e. Pitanja koja su sebi postavljali ljudi iz ovog perioda ukazuju na dominaciju meditativne svesti: "Ni nebitak, ni bitak ne bješe tad, Ni podneblje a ni nebeski svod. Niti smrt bješe, a ni besmrtnost. Tko izvjesno zna, tko da nam to kaže? Otkuda porod i otkuda iskon?"64 (Rg-vedah, X, 129, Nasadiya skutam) Ali, da li je to dovoljno da tvrdimo kako je meditativna podreñena logičko-linearnoj svesti? Činjenica da u visoko razvijenom indsutrijskom društvu postepeno počinje da vlada meditativna svest, za sada samo kao ideja, ne može značito da se razvoj civilizacije vraća unazad, već pre činjenicu da Meditativna svest sadrži u sebi potencijale potrebne sadašnjem čoveku u ovladavanju novim znanjima. Otuda je shvaM

Rg-vedah, X, 129, Nasadiya suktam. Navedeno prema Veljačić, Č., a indijske filozofije, Zagreb, 1978, knjiga I, str. 54.

211


tljivo zašto naučnici teže meditativnoj svesti kao stvaralaštva. Takode, jasno je zašto meditativna svešTi| tacija kao "put ka zdravoj ličnosti" (Hol i Lindzi) jedna od centralnih tema filozofije i psihologije.

212

Glava 10

PROVERA

Istraživanja bez autosugestije pripada skupu tehnika apsihofizičke relaksacije. Različiti autori su, pokušavajući UTOGENI TRENING

da pronañu univerzalni put postizanjajJuboke telesneJ duhovne opuštenosti, kritički preispitivali postojeće relaksacione postupke. Ako bih sledio takav manir, od mene bi se očekivalo da odredim mesto AAT i njegov odnos prema drugim tehnikama psihofizičke relaksaicje. To bi, dalje, značilo da treba da razmotrimo formalne i sadržinske aspekte teorisjke koncepcije AAT i procenimo njegovu uspešnost u postizanju telesne i duhovne opuštenosti u odnosu na druge slične postupke. Umesto toga, ja sam izabrao drugačiji put. Razmotriću AAT u svetlu opštijih teorijskih stanovišta i postojećih empirijskih podataka. Davidson i Schwartz su u relaksacione tehnike svrstali progresivnu mišićnu relaksaciju, biofidbek, joga-meditaciju, zen, autogeni trening i hipnozu. Roger Walsh65, govoreći o sudaru paradigmi, takode nave65

\\falsh, R., The Consciousness Dsiciplines and the Behavioral scienOuestion of Compariso and Assessment, American Journal of Psychi-atty, 137:6, June 1980., str. 666. ces:

213


dene tehnike smatra relaksacionim, a Judd Marmor66 fl na dve grupe: terapije emocionalne kontrole i rek terapije. Na drugoj strani, Mavromatis iste tehnike drugih koje nisu naučno zasnovane ali su dovoljno ust naziva sredstvima uvoñenja u HSS. Tradicija iz koje su i kle neke od relaksacionih metoda, kao npr. medit tehnike, nudi nam drugačije objašnjenje: cilj meditacije psihofizička relaksacija već postizanje višeg nivoa sve Relaksacija je samo jedan od pokazatelja toga stanja, l se ne isključuje mogućnost postizanja višeg Stanja telesnim i duhovnim opuštanjem, pokazalo se u bt eksperimentalnim istraživanjima da psihofizička relak predstavlja samo prvi stepen i jedan od pokazatelja gognog stanja svesti. Jedan od pokušaja razumevanja sukoba izmeñu ist kog, "nenaučnog", tradicionalnog poimanja psihe i dnjačkog, objektivisličkog, "naučnog" objašnjenja di života ljudi učinio jei^R. Walsh.j Polazeći od odre paradigmi istočnjačkog""t zapadnjačkog poimanja Walsh je zaključio da u savremenoj nauci postoji paradigmi. Jednu stranu toga sukoba čini paradigma na svesti a drugu paradigma nauka o ponašanju, prvoj, paradigmi disciplina svesti, "... 1. naše uobi| stanje svesti je ozbiljno ispod zadovoljavajućeg; 2. si stanja, uključujući istinski Više' stanje, postoje; i 3. nja su dostižna kroz vežbu; ali 4. verbalna komunil njima je neizbežno ograničena"67 (VValsh, 666). Pa nauka o ponašanju zasnovana je na sledećim pretf ma: "... nauke o ponašanju priznaju samo ograniČeE 66 M a r m or, J. , R e ce nt t re nds in psyc hot he r a py, The A m e ri ca B ^ of Psychiatry, 137:4, April 1980. 67 Vfalsh, R., isto, str. 666.

214

PROVERA

normalnih stanja svesti, kao što su budnost, sanjanje i spavanje bez snova. Druga stanja se takode priznaju, ali se smatraju patološkim... Osim toga, uobičajeno budno stanje smatra se da je optimalno, pretežno racionalno i pod dobrom intelektualnom kontrolom."68 Dok su empirijski podaci o postojanju izmenjenih, ali ne i patoloških stanja svesti bili retki i neprovereni, paradigma nauka o ponašanju je imala prevlast. Sa pojavom činjenica dobijenih pomoću metodološki valjano izvedenih eksperimenata, koje ukazuju na postojanje "viših" i čak, u uobičajenom smislu, efikasnijih stanja svesti, sukob paradigmi postaje izraženiji. Dva autora, jedan nezavisno od drugog, ukazuju na mogućnost rešenja tog sukoba. Mavromatis tvrdi da bi se većina "viših", "transcendentalnih", "složenih" stanja svesti mogla podvesti ppd pojam hipnagogne svesnosti, "jedinstvenog stanja svesti izmeñu budnosti i spavanja"69. Hipnagogno stanje svesU Je kontinuum sa različitim nivoima^ dubine.. Svi pojavni oblici složenih stanja svesti samo predstavljaju ispoIjavanje pojedinih nivoa dubine hipnagogne svesnosti. Ovakvim razumevanjem izmenjenih stanja svesti, Mavromatis je uklopio paradigmu disciplina svesti u paradigmu nauka o ponašanju. Paralelno sa tim, ukazao je na osobine hipnagognog stanja svesti i na načine kojima se ono može postići. Fritjof Capra70 uporeduje objektivnu nauku sa istočnjačkim misticizmom i pokazuje da razumevanje prirode, poteklo iz dva različita stanovišta, može biti isto. Put savremene fizike bio je izgrañivan neprekidnim proveravanjem hipoteza. Put istočnjačkog misticizma podrazumevao je izoštravanje uma i razvijanje sposobnosti intuitivnog uvida u prirodne zakone. Stvarnost koju su koncpirali istočnjački mistici još ^ ^ f c i s h T R ., i s t o . 69 Mavromatis, isto, str. 1. 70 Capra, E, Tao fizike, Opus, Beograd, 1989. 215


pre više od dve hiljade godina, savremena fizika kc sada. Ovo ide u prilog paradigmi disciplina svesti: našej čajeno stanje svesti nije zadovoljavajuće, lb je zajmj svesnost. Otuda izraz "čista. svejst" znači pročišćen_ postizanja više svesti je, izmeñu ostalog, potpunije vanje stvarnosti. Rezultat aktivnosti na kojima počiva vanje duha" u skladu sa paradigmom disciplina sv bolesno stanje svesti, niti pokazatelj patoloških stanja' lb znači da paradigma nauka o ponašanju treba da blikuje i proširi. Prvi korak u tome mogao bi da bude, Walshu, preispitivanje verovanja, modela i paradig unosimo u svako lično istraživanje. Uz ovo ide i budemo otvoreni prema suprotnim stanovištima i da ma njima odnosimo kao prema sopstvenom. Relativ sopstvenog, krutog stava moguće je kroz istovremeno I no izučavanje i uvežbavanje disciplina svesti i_j nauke. "Svaka tačka gledišta, teorija ili paradigma, rio je ograničena i selektivna u onome što dozvoljav vidi i uvek postoji nesanjano carstvo iza sopstve ca."7i Pošto AAT predstavlja jednu od relaksacionih izvesno je da, za one koji ga usvoje, postaje sredstvo u hipnagogno stanje svesti. Zasnovan na logici sav nauke i proveravan pomoću metodoloških postupaka ] jima savremena nauka počiva, AAT rezultatima koji i jaju njegovom primenom i praktično premošćuje jaz 18 paradigmi disciplina svesti i nauka o ponašanju, koji bi kao uspešna tehnika psihofizičke relaksacije da ispunjava je da se njegovom primenom postižu rezultati kao i primenom drugih relaksacionih tehnii je, meñutim, nužan ali ne i dovoljan uslov. Dovoljan 71

Vvfclsh, R., isto, str. 671.

216

PROVERA

bio kada bi imao bar jednu prednost u odnosu na druge tehnike psihofizičke relaksacije. Pogledajmo da li su oba tražena uslova ispunjena. Teorijska koncepcija AAT, zasnovana na pretpostavci da je dovoljno usmeriti pažnju i pronaći željeni osećaj za postizanje psihofizičke relaksacije, pokazala se opravdanom. Provera je vršena paralelno na subjektima koji su individualno usvajali AAT i na grupama. Tokom jednogodišnjeg ambulantnog rada primenjivao sam na klijentima naizmenično, uz njihov pristanak, klasični AT ili AAT Ako bih sa jednim subjektom radio klasični AT sa sledećim bih radio AAT a sa trećim ponovo klasični AT itd. Uočio sam da AAT nikada nije dao slabiji rezultat od klasičnog autogenog treninga. Kada subjekt nije mogao da usvoji klasičan autogeni trening, predlagao sam da pokuša sa AAT. Ni jednom se nije desilo da subjekt ne može ili ne ume da usvoji AAT. Pored toga, svi koji su pokušli da usvoje AAT, uspevali su u tome. Vreme usvajanja AAT kod individualnog voñenja bilo je znatno duže od očekivanog i kretalo se u intervalu od 3 do 6 meseci. Nasuprot tome, u grupnom usvajanju AAT, vreme usvajanja nikada nije bilo duže od 3, a često je trajalo samo dva i po meseca. Pretpostavio sam da, ako subjekti usvoje osnovne vežbe, neće biti razlike u efektima koji se postižu primenom klasičnog, odnosno autogenog treninga bez autosugestije. Od nastanka klasičnog autogenog treninga izvršen je veliki broj evaluacionih studija u kojima je proveravano, najčešće, terapijsko dejstvo osnovnih vežbi. Mali broj studija baVl o se proverom efekata višeg stupnja AT Da bih izveo Afekte AAT, ukratko ću prikazati rezultate nekoliko ključnih Ktraživanja. 217


Juan Miguel Tobal72 sa saradnieima je ispitivao elek dermalne mere različitih relaksacionih tehnika. Koriš poligraf za merenje električnog otpora kože. Eksperirae^ izveden na četiri grupe subjekata. Prva grupa je usvc koristila za psihofizičku relaksaciju klasični autogeni tre druga progresivnu mišićnu relaksaciju^ treća hipnozu, četvrta bila kontrolna. Dubina relaksacije merena je ele čnim otporom kože. Dobijeno je da se autogenim treni| i progresivnom mišićnom relaksacijom postiže dublja fizička opuštenost nego hipnozom. Subjekti u kontr grupi su ostali napeti i pored uputstva da se opuste na i koji im najviše odgovara. Grupe su prethodno bile čene po onim obeležjima za koja se pretpostavilo da uticati na konačan rezultat eksperimenta. Autori ne vaju da li su merenje vršili samo za vreme vežbanja, f pratili efekte kod dugotrajnih vežbača. Yujiro Ikemi73 sa saradnieima je analizirao pozit negativne aspekte izmenjenih stanja svesti izazvanih ai nim treningom, ženom i jogom. Istraživači pri tom sr da nema razlike u efektima koji se proizvode nav tehnikama. Pozitivne efekte pripisuju samim tehnika negativni mogu da se jave uglavnom zbog grešaka ter Pogrešna procena pacijentove ličnosti može navesti uta da primeni neodgovarajuću tehniku. Nedovoljna ma pacijenta takode može biti uzrok terapijskog nen Ovo se posebno odnosi na pripremnu edukaciju pacij« 72

Miguel Tobal, Juan J., and Garcia Fernandez-Abascal, Electrodermal measurement of different relaxation technigues. Info Departamento del Psicologia General, 1980. November, Volume 4 1 73 Ikemi Y., Ishikavva, H., Goyeche, J, R. and Šaški, Y., PosH& negative aspects of altered states of conscionsness induced by training, zen and yoga, Psychotherapy & Psychosomatics, 1978, ), str. 170—178. 218

PROVERA

tehnikama uvoñenja u izmenjena stanja svesti. Ako je terapeut nedovoljno iskusan u voñenju terapije primenom relaksacionih tehnika, zastoj u terapiji i pojava negativnih efekata je izvesna. Ovo se objašnjava činjenicom da je terapija proces uzajamne interakcije, u kome terapeut sopstvenim ponašanjem kroz ne samo verbalnu već i neverbalnu interakciju deluje na pacijenta. Iskusan terapeut će lakše prepoznati zastoj u terapiji i pravovremeno promeniti način rada. U skladu sa tim je i prisustvo terapeutske podrške. Pošto ona ne zavisi samo od terapeuta već i od pacijentove slike terapeuta, činjenica da pacijent veruje u iskustvo terapeuta omogućava terapeutu da bude za pacijenta izvor sigurnosti i podrške. Ukoliko terapeut ovu potencijalnu terapijsku moć ne koristi, efekat terapije može biti nepovoljan. Vidimo da oba navedena rada ukazuju da nema značajne razlike izmeñu autogenog treninga i drugih relaksacionih tehnika. Ako pri tom znamo da je AT prihvaćen kao jedna od tehnika uvoñenja u izmenjena stanja svesti i da su izmenjena stanja svesti samo pojavni vidovi hipnagognog stanja svesti, efekti klasičnog autogenog treninga kao i AAT mogu se izvesti iz efekata hipnagogog stanja svesti. Osnovne vežbe klasičnog autogenog treninga namenjene su uspostavljanju psihofizičke ravnoteže u pojedinim subsistemima čovekovog organizma. Svaka od vežbi sadrži u sebi latentno terapijsko dejstvo. Ipak, proveru terapijske vrednosti AT vršio je veliki broj istraživača. Howard Pikoff74 je u preglednom članku sačinio kritičku analizu efekata autogenog treninga u SAD. U analizu je uvrstio trideset studija na engleskom jeziku. Kod izbora članaka vodio je računa o tome da uz svaki originalni ekspe74 Pikoff, H., A critical review of autogenic training in America, Clinical sychology Revievv, 1984, Vol. 4, str. 619—639.

p

219


rimentalni rad izabere i kontrolno istraživanje. Ne kontrolnih istraživanja i većina rezultata dobijenih na jama slučaja podržavaju uspešnost osnovnih vežbi AT« zultati su bili izrazito povoljni u lečenju nesanice, Rejr bolesti i migrene. U prilog efikasnosti autogenog treninga kao izbor hnike u lečenju psihosomatskih bolesti govore i re istraživanja Elise Labbe i Donalda Williamsona75. proveravali dejstvo klasičnog autogenog treninga u le dečje migrene. Istraživanje je izvršeno na 28 subjekat rosti od 7 do 16 godina. Formirane su dve grupe sa subjekata, slučajnim izborom. Pretpostavljeno je da su g bile izjednačene. Migrenozna glavobolja je merena tivnom procenom intenziteta bola, trajanjem bola, uč šću migrenoznih napada i količinom potrošenih lekc daći o tome dobij ani su na osnovu zapisa za vreme doi| ručka, večere i spavanja, odnosno vremena prove krevetu. Eksperimantalna grupa je vežbala klasični au trening 7 nedelja. Dobijeno je poboljšanje, odnosno čija u merenim pokazateljima u 93% subjekata eksf talne grupe. U kontrolnoj grupi nije bilo poboljšanja, rijum za poboljšanje bio je bar 50% redukcije glav učestalosti napada, potrošnje lekova i trajanja glav Trajnost terapijskih efekata proverena je posle 6 dobijeni su isti rezultati. Istraživanje koje su izvršili Erhard Beitel i Birgit.l ner76, iako nije bilo namenjeno tretmanu psihosoi 75

Labbe, E. L. and Williamson, D. A., Treatment of childhoo&\ ine us ing autog en ic feedba ck trainin g Journal o f Con sulting & Psychology, 1984, (dec), str. 968—976. 76 Beitel, E. an d K rOn er, B., Ch a ng e o f self-co ncep t ih (Germ), Zaitschrift fur Klinische Psychologie Forschung und Vol. 1(1), str. 1—15.

220

r

PROVERA

Bolesti, ukazalo je na mogućnost primene klasičnog autogenog treninga u tom pravcu. Autori su nameravali da istraže primene u self-konceptu pod uticajem AT. U eksperimentalnoj grupi bilo je 65 psihosomatskih obolelih subjekata. Kontrolna grupa se sastojala od 35 psihosomatski obolelelih subjekata. Eksperimentalna grupa je tretirana klasičnim autogenim treningom. Subjekti su testirani pre i posle tretmana, kao i šest meseci posle, jer je proveravana trajnost postignutih terapijskih efekata. Self-koncept je definisan kao korelacija izmeñu realističke i idealističke slike o sebi, odnosno kao odnos izmeñu realnog i idealnog ja. Meren je jednom od Q-sort tehnika, koja je bila standardizovana na populaciji iz koje su poticali ispitanici. Preko 59% ispitanika iz eksperimentalne grupe je ispoljilo definitivno poboljšanje u self-konceptu, jer je dobijena statistički značajno veća korelacija izmeñu realog i idealnog ja u drugom merenju (na kraju tretmana) nego u prvom. Posle 6 meseci ispitanici iz eksperimentalne grupe dobili su iste rezultate. Ni jedan subjekt iz kontrolne grupe nije dobio statistički značajno različite rezultate u drugom i trećem merenju u odnosu na prvo. U eksperimentalnoj grupi, paralelno sa promenom u self-konceptu dobijeno je i poboljšanje u tretmanu psihosomatskih bolesti. Poboljšanje se odnosilo na normalizovanje povišenog krvnog pritiska, redukciju tegoba izazvanih čirom na dvanaestopalačnom crevu i smanjenje migrenoznih glavobolja. Utvrñeno je da uspeh u tretmanu psihosomatskih bolesti značajno zavisi od učestalosti vežbanja. Kroner i Beitel77 su u jednom istraživanju (1980) proveravali uticaj klasičnog autogenog treninga na različite oblike 77 KrOner, B. and Beitel E., A long term study of the effect of autogenic trainmg of various forms od subjectivefy observed relamtions and \vell-being (Germ), Zaitschrift fiir Klinische Psychologie und Psychoterapie, 1980. V °l- 28(2), str. 127—133.

221


subjektivno doživljene relaksacije. Eksperimentalna grut usvojila osnovne vežbe autogenog treninga kroz 19 se Subjekti su procenjivali stepen fizičke i mentalne relak na opisnoj sedmostepenoj skali za vreme i posle svake i psihoterapijskih seansi. U kontrolnoj grupi se za vreme •, sperimenata nisu dešavale značajne promene u stepenu hofizičke opuštenosti. U eksperimentalnoj grupi se poboli nje prvo dogodilo na fizičkom nivou. Subjekti su izve da osećaju dublju opuštenost telesnih mišića. Promene ; u početku dešavale samo za vreme vežbanja, a kasnije dolazilo do generalizacije na vreme neposredno posle nja. Prenošenje duboke telesne opuštenosti sa seat ekstra terapijsku situaciju se postepeno poboljšavalo. gom delu tečaja, posle 10. seanse subjekti su izvesti! pojavi mentalne opuštenosti. Generalizacija mentalne štenosti se odvijala na isti način kao i telesne, ali je* potrebno nešto više vremena. Tek na kraju eksperir osećaji telesne i mentalne opuštenosti su kod svih subj« bili meñusobno izjednačeni. Zaključeno je da bi tečaj čnog autogenog treninga trebalo da se sastoji bar seansi da bi se stabilizovali terapijski efekti. Većina autora navodi da se u prve dve nedelje ne očekivati značajniji terapijski efekti u smislu pojave zičke relaksacije. Npr. Gruden ističe da se tek posleri mesec dana javlja poboljšanje i normalizovanje spavanja.' Na tečajevima za -usvajanje autogenog treninga bez sugestije, terapijski efekti su se javljali već posle nek dana. Subjekti su uspevali da se opuste ne samo za vežbanja već i izmeñu dva uzastopna vežbanja. Nor vanje sna se može zapaziti već posle 14 dana, a uz sticanje sigurnosti u sebe i rast emocionalne stabilnosti. j| blem motivacije subjekata za vežbanje primenom AAT.,j taje manje izražen. Subjekti bivaju motivisani za dalje 222

PROVERA

nje efektima koji se dešavaju već na početku tečaja. Ovo bi moglo objasniti činjenicom da za usvajanje klasičnog autogenog treninga vežbači treba prvo nešto da zamisle, a zatint da uspostave vezu izmeñu zamišljenog i stvarnog osećaja, dok u AAT treba samo da opaze ono što već postoji. Stoga vreme namenjeno utiskivanju autosugestivnih zamisli nije potrebno kod usvajanja autogenog treninga bez autosugestije. Pokušavajući da pronañem tehniku psihofizičke relaksacije koja će biti dostupna i onima koji nisu uspevali da usvoje neku od postojećih relaksacionih tehnika, nisam želeo samo da dopunim broj postojećih relaksacionih tehnika već da AAT učinim dostupnim svakome ko pokuša da ga usvoji. Kada bih od vežbača tražio da se pridržavaju nekih obavezujućih pravila i kada bih unapred opisivao ono što treba tokom budućih vežbanja da im se desi, ne bih bio u mogućnosti da održim obećanje koje dajem na početku svakog tečaja: da će, korak po korak, tokom naredna tri meseca pronaći i razviti sopstvenu, individualnu tehniku psihofizičke relaksacije. Pošto je osnovni princip vežbanja traganje za onim što objektivno postoji u svakome od vežbača, verovatnoća da se ne uspe u vežbanju postaje zanemarljiva, što se i praktično potvrdilo u dosadašnjih deset godina primene AAT. Meditativne tehnike, kao viši kurs autogenog treninga, još od njihovog nastanka u prvoj polovini dvadesetog veka, manje su podvrgavane empirijskim istraživanjima. Do efekata koji bi se mogli postizati primenom meditativnih tehnika razvijenih u okviru autogenog treninga, više se može doći retrospektivnim longitudinalnim istraživanjima na subjektima koji se duže vreme tim tehnikama bave, kao i izvoden jem efekata meditacije iz drugih istraživanja. Utvrñeno je, bar na fiziološkom nivou, da se psihofizička relaksacija ispo223


ljava, nezavisno od načina kojim se ostvaruje, kao jec nivoa hipnagognog stanja svesti. Pošto je meditativna ili kako je Lama Anagarika Govinda naziva, intuitivna i bar na fiziološkom nivou, jedan od načina ispoljavanja nagognog stanja svesti, pre nego što izvedemo efekte genog treninga bez autosugestije, razmotrimo detaljnij« jam i fenomenologiju hipnagognog stanja svesti.

Izmeñu jave i sna Iako postoji značajna razlika u značenju pojmova sacija", "meditacija", "koncentracija", "sugestija", "hipu "fizičke vežbe", svi se odnose na ljudsku aktivnost takvom aktivnošću postiže psihofizičko opuštanje, me smo takvu aktivnost smatrati psihofizičkom relaksacijo! Poznato je da čovek može biti fizički opušten, na ako je u tome dobro uvežban, i istovremeno menta pet, ali nije_jrnoguće suprotno, da bude mentalno^ fizički napet. Otuda se izraz "psihofizička relaksacija" prevashodno na mentalnu opuštenost, a deo kojim se < je telesno stanje samo je prirodna posledica postignut talne opuštenosti. Ovakva definicija nije operaciona funkcionalna, ali nam omogućuje da izvedemo opera nu definiciju svake od mogućih relaksacionih tehnika«! gim recima, svaka ljudska delatnost ili ne-delatnost posledicu ima mentalno i fizičko opuštanje i dovodi do i ka hipnagognog stanja svesti, može se nazvati te hofizičke relaksacije. Videli smo da je Mavromatis hipnagogno stanje»,| odredio kao jedinstveno stanje izmeñu budnosti i sf Analizirajući etimološko značenje pojma, predlaže prelazna stanja, koja se obično razlikuju, nazovu 224

PROVERA

kim imenom. Prvo stanje je ono koje nastaje izmeñu budnosti i spavanja, a drugo izmeñu spavanja ijbyudnog stanja. Izraz "hipnagogno" potiče od grčkih reci S&ipnos'^Jito znači san, spavanje i "agogeus'^} = vpdjč^ voda^što^ bi_se moglo razumeti kao tvrdTrjVtfal'hipnagogno stanje svesti prethodi spavanju i omogućava, uvoñenje, u, saru Pri buñenju često se dešava da sanjamo i pri tom znamo da sanjamo. Nismo još sasvim budni, ali nismo ni u dubokom snu. lb stanje se obično naziva hipnopompno stanje svesti. Za prvo (hipnagogno) se još koriste izrazi "phantasmala", "oneiroidno stanje svesti", "granično stanje", "likovi u tami", a za drugo "ukras sna" što dolazi od grčke reci "pompe" = sjaj, raskoš. Mavromatis ne nalazi značajnije razlike u fiziološkim i psihološkim manifestacijama i otuda predlaže da se za oba stanja koristi jedinstven izraz "hipnagogia". Termin "hipnagogno" prvi ut je upotrebio Maury78, da bi Ellis79 ukazao na neosnovanost razlikovanja hignagogjiog i hipnopompjiog stanja svesti samo na osnovu redošleda njihovog javljanja, smatrajući to preteranom pedanterijom. Od tada do danas u psihologiji su se odomaćila dva izraza kojima su opisivana prelazna stanja svesti. Prvi izraz, koji koristi i Supek80 je hipnagogne slike, a o drugom smo već govorili, hipnagogno stanje svesti. Izmeñu ovih izraza ne postoji samo terminološka razlika. Hipnagogno stanje svesti je opštiji pojam koji u sebi implicitno sadrži i hipnagogne slike. Istraživači su više bii zainteresovani za pojavu ovih stanja u budnom stanju. Smatrali su da ovladavanje tekvim stanjima može ljudima omogućiti da manje vremena troše na maštu. Uočeno je da se hipnagogno stanje javlja spontano, 78 79 80

Navedeno prema Mavromatis, isto, str. 3. Mavromatis, isto, str. 3. Supek, R., Mašta, SNL, Zagreb, 1979, str. 10. 225


slučajno, da kratko traje i da subjekt u takvom stanju svestan sebe. Tek naknadno se prepoznaje zaokuplj« maštom. Pošto tada ne možemo da "upravljamo" takvo stanje je kod nekih smatrano štetnim, jer krade dr ceno vreme. Supek81 se nije bavio fiziološkim aspektima hipnag slika. Nije ni procenjvao njihovu štetnost ili korisnosf subjekte koji ih imaju. Interesovala ga je fenomena! hipnagognih slika i on izvodi sledeće njihove osobine: "a) senzornu živost — izrazitu obojenost, "teorijs vjetljenje", jasne obrise — tako da hipnagogna slika odu kao figura od neutralne pozadine; b) subjektivni prostor ili unutarnji prostor u kojej pojavljuje, za razliku od halucinacija koje se uključ realni prostor, ali prostor nije čisto predodžbene ili dne prirode, već je u nekim komponentama doživljen^ perceptivni prostor, o čemu svjedoči fokalizacija samih i c) spontanost i dinamizam pojavljivanja i evoluiranje je dolazi iznenadno, nezavisno od našeg neposrednog \ misli, kao izolirani fragmenti nekih doživljaja ili kao koji teku svojom vlastitom logikom, tako da opažanik vito čuva posve pasivni i receptivni odnos prema njima;' d) stalnost i iterativnost, pa su mnogo stabilnije čnih predodžaba, uzdržavaju se sve dok naglo ne išč pojavljuju se u istom obliku kroz dublje razdoblje, mj€ ma i godinama; e) relativna beznačajnost njihova sadržaja, tako da možemo svesti na neke osobite dogañaje i doživljaje afe| ne ili intelektualne prirode; najčešće mogu biti veot dnostavne — kao geometrijske figure ili jednostavni likoi 81

Supek, isto, str. 241—242.

226

PROVERA

ipak se sa svim detaljima usijeku u pamćenje, pa ih se opažanik sjeća i nakon dugog vremenskog intervala; f) pojavu hipergnozije, osobito perceptivne čitkosti ili razgovjetnosti i spoznaje familijarnosti ili posjedivanja u zna nju, što se može objasniti jedino redukcijom uobičajenoga percipiranja i sjećanja u prilog jednoga halucinantnog stanja koje se približuje deliriju; g) popratni čuvstveni ton varira od estetski ugodnog, što je u vezi sa spektakularnim odnosom opažanika, do krajnje tjeskobe, što je povezano s procesima perceptivne disolucije." Da bismo mogli jasnije da uočimo sličnosti i razlike izmeñu onoga što se dešava vežbačima za vreme psihofizičke relaksacije, navešćemo i shvatanje i rezultate do kojih su došli u svojim istraživanjima Foulkes i Vogel82. Oni navode sledeća obeležja hipnagognih slika: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Preovladavanje vizuelnih ili mentalnih sadržaja Dobra organizovanost, poput pravih snova Učestvovanje subjekata u slikama Manja "realnost" hipnagognih slika Organski oseti mogu uticati na sadržaj slika Diskontinuitet slika Kratkoća slika.

Dok Supek navodi kao jedno od obeležja hipnagognih slika stalnost, ne govoreći o njihovom trajanju, ali pretpostavljajući da mogu duže trajati od običnih predstava, Foulkes i Vogel navode da je kratkoća slika jedno od njihovih osnovnih obeležja. Još je V Džejms uočio da netrenirani subjekti ne mogu zadržati u svesti sliku ili neprekidno opažati nešto duže od pet minuta, što ide u prilog mišljenju Foulkes-a i

str. 242—244.

227


U klasičnoj psihoanalizi, pojava hipnagognih slika u| dnom stanju se obično tumači kao bekstvo od stvar Ono što se dešava u svesti, dok je zaokupljena hipnagc slikama, najčešće je posledica emocionalnog rastere što znači da takva stanja svesti mogu imati psihoterapiji dejstvo. Pojava anksioznosti bi se na sličan način protumačiti: usled psihofizičke relaksacije mehanizmi ne su oslabljeni i prodor potisnutih sadržaja iz nesvesr svesno postaje brži,, Anksioznost se javlja kao prirodj vor organizma na opasnjost. Problem nije u samoj ^ znosti, već u značenju koje subjekt pripisuje manifesta anksioznosti. Mavromatis navodi obeležja hipnagognog stanja koja naziva hipnagognim sindromom, ali objašnjava i | tupke kojima se takvo stanje svesti može dostići. Kao ; u REM fazi spavanja subjekti oslobañaju nagomilanih i sova i uspostavljaju psihološku ravnotežu, tako i hipnaj stanje svesti ima svoje fiziološke i psihološke "zadat Osim hipnagognih slika, hipnagogni sindrom ima obeležja: 1. Psihofizičku relaksaciju 2. Promenu svesti u "pasivnu volju", što se operaciot definiše kao kvantitativna redukcija misaonog procesa S^^Dominaciju parasimpatičkih procesa, udruženu sa| višenom receptivnošću, što je od posebnog značaja za mevanje pojma meditativne svesti 47) Redukciju eksteroceptivnih i proprioceptivnih ula ^Psihološko povlačenje, definisano kao difuzno bovana pažnja okrenuta unutra i rast kvalitalivnilL proinena "t ć.JSnižavanje budnosti što se ispoljava kroz domil alfa moždanih talasa koji imaju sve veću amplitudu i| manju učestalost, skoro teta 228

PROVERA

7. Potrebu ili tendenciju ka zaspivanju i sanjanju.83 Postojanje velikog broja tehnika za dostizanje hipnagostanja svesti verovatno je bolji dokaz neophodnosti toga stanja od procene da neprijatni sadržaji koji se mogu javiti za vreme hipnagognog stanja svesti mogu ukazivati na štetnost toga stanja. Verovatnije je da kontrolisan ulazak i doziran boravak u hipnagognom stanju mogu sprečiti pojavu neželjenih efekata. Značajnu ulogu u svemu igra i izbor prave tehnike. Namerno nisam upotrebio izraz "odgovarajuće" već "prave", želeći time da ukazem ne na nemogućnost primene postupaka koji su povoljniji po dejstvu od drugih, već na potrebu da se svakom subjektu omogući da pronañe sopstvenu tehniku, kao što bi idealno bilo da svako može da nabavi cipele u kojima bi imao osećaj da su mu noge bose. Nivoi svesti mogu se prikazati na dva načina. U prvom bismo kao kriterijum mogli da uzmemo budnost, što je prikazano na slici broj 5, a u drugom prirodu pažnje definisanu nivoima aktivnosti i receptivnosti svesti, što je prikazano na slici br. 6. Na slici broj 5 svest je shvaćena kao kontinuum čiji su krajevi manično stanje i koma. Prelazno stanje svesti, u kome se javljaju snovi, hipnagogne slike, osećaj tromosti i kolebanje izmeñu budnosti i spavanja shvata se kao privremeno, bez posebnog značaja za čoveka. Nasuprot tome, na slici broj 6, gde je apscisa mentalna relaksacija a ordinata fizička opuštenost, spavanje je trerrutak u kome iščezava svest. Prema tome, kontinuum svesti obuhvata raspon od krajnje psihofizičke napetosti do krajnje psihofizičke opuštenosti. Oba kraja kontinuuma se ispoljavaju kroz povišenu receptivnost. Fizička i mentalna napetost za posledicu imaju 83

Mavromatis, isto, str. 77.

229


MANIJA VISOKA NAPETOST OPREZ

BUDNOST

OPUŠTENOST POSPANOST

HIPNAGOGNE SLIKE PRELAZNO STANJE SNOVI POVRŠAN SAN UMERENO DUBOK SAN DUBOK SAN

SPAVANJE

VRLO DUBOK SAN KOMA Slika broj 5 Raspon svesti (Preuzeto iz Introducing Psychology i prerañeno)

aktivnu pažnju, aktivno mišljenje i dominaciju simpa aktivnosti. To se ispoljava kao povišena budnost, št posledicu ima pojavu iscrpenosti i ponekad i straha. jeno stanje svesti je ono u kome se najčešće nalazimo, nam se čini da istovremeno možemo da pratimo sopstei svesne procese i da učestvujemo u njima. Površni nivijj pnagogne svesnosti ispoljava se kroz bljeskove svet oblake boja. Ovo se javlja spontano kod vežbača dok ju osnovne vežbe. Živopisnost dožiljaja je često tolika subjekti iznenade i pomisle da to ima neko posebno nje. U srednjem nivou dubine javljaju se likovi koji osi 230

PROVERA

Receptivnost (pasivna, difuzna pažnja)

Fizička relaksacija

Hipnagogne slike sa ličnim učešćem Autosimboličke pojave

D Likovi i geometrijske slike, pejzaži, lebdenje, plovljenje, osećaj oticanja ruku, efekat "razmeštenih udova" Ovde počinje dominantnost parasimpatičkog

Bljeskovi svetlosti i oblaci boja sistema Mentalna napetost Mentalna relaksacija

Aktivnost / (budnost, mišljenje, simpatička aktivnost)

Povišena aktivnost, krajnja probuñenost, iscrpenost, strah, zbrka u mišljenju

P = površni nivo S = srednji nivo D = duboki nivo

Fizička napetost

Slika broj 6 Raspon svesti (Preuzeto iz Hypnagogia, str. 79)

231


biti poznati, ali često i potpuno nova, nepoznata lica. se javiti i slike predela kao i osećaji lebdenja, plovlj tonjenja. Čest je i tzv. "efekat razmeštenih udova", ispoljava kroz osećaj da smo, boraveći u takvom stanju menili položaj tela ili pojedinih njegovih delova. Du nivo hipnagogne svesnosti odlikuje se redukcijom misli, gušivanjem cirkularnih procesa, povišavanjem reccptK uz postojanje pasivne i difuzne pažnje i dominacijom simpatičke aktivnosti. Osnovne vežbe autogenog treninga bez autosug omogućavaju subjektima dostizanje površnog nivoa hipu gne svesnosti i boravak u tom stanju. Povremeno se ju "prodori" u dublje nivoe hipnagogne svesnosti, ali dešava slučajno. Tek meditativne tehnike omogućavaju i matsko osvajanje ovog psihološkog prostora. Verovatno se čitalac do sada već više puta zapitao je svrha hipnagognog stanja svesti, a posebno medila svesti. Ako je istorija bavljenja relaksacionim tehnikan liko duga, verovatno postoje, osim praktičnih i dublji Pogledajmo, stoga, šta se sve može desiti pod uticaje pnagognog stanja svesti.

Leva i desna moždana hemisfera Posle otkrića Broca-e 1861. godine da su čoveko\ vorne funkcije lokalizovane u prednjem delu leve me hemisfere, veliki broj istraživača se posvetio izi odnosa i podeli funkcija izmeñu moždanih hemisfel tome u ovom poglavlju neću raspravljati. Namera samo da ukazem na shvatanja o mogućnostima akti\ pojedinih funkcija. 232

PROVERA

Već je opšte prihvaćena činjenica da je leva moždana hemisfera, koja se naziva dominantnom, odgovorna za logičko mišljenje, za razumevanje odnosa izmeñu uzroka i posledica, za simboličke funkcije, za operisanje brojevima itd. pesna hemisfera se naziva subdominantnom i ona je zadužena za orijentaciju u prostoru, za intuitivno mišljenje, usvajanje motornih veština i slično. U sledećoj tabeli prikazane su neke od funkcija leve i desne moždane hemisfere, jer će nam to poslužiti za izvoñenje nekih od efekata psihofizičke relaksacije. Tabela broj l Podela funkcija izmeñu leve i desne moždane hemisfere Leva hemisfera

Desna hemisfera

Aktivna Apstraktna Analitička Diskurzivna Diferencijalna Racionalna Verbalna Izvršna Propoziciona Sekvencijalna Logička Atomistička Matematička

Receptivna Konkretna Sintetička Analogna ili ejdetska Egzistencijalna Metaforička ili integralna Vizuelno-spacijalna ili perceptivna Zadržavajuća Apoziciona Simultana Intuitivna Holistička Zanatstvo, primenjena umetnost, arhitektura Muzika, slikarstvo Sport

Literatura Filozofija

Uočeno je da se pod uticajem dugotrajnih uvežbavanja psihofizičke relaksacije poboljšava funkcionisanje desne moždane hemisfere. Već tokom samog vežbanja povišava se receptivnost, izoštravaju čula i poboljšava pamćenje. Verov alo se da se to dešava na račun funkcionisanja leve možda233


ne hemisfere, ali je danas opšte prihvaćeno stanovište poboljšavanje funkcija desne moždane hemisfere izvodi usklañivanje obeju hemisfera istovremeno. Time se objalii va poboljšanje funkcionisanja leve hemisfere, naročite smislu povišavanja' kreativnosti koja je zasnovana na straktnim sposobnostima, sposobnostima diskurzivnog šljenja i sposobnostima logičkog mišljenja.

234

Glava 11

EFEKTI

Fiziološke promene nekoliko godina bolesti srca i krvnih sudova su uizbile na prvo mesto kao uzroci smrti u većini zemalja POSLEDNJIH

Evrope. Jugoslavija, iako se ne može svrstati u visoko razvijene zemlje u kojima čovek, pod uticajem ubrzanog tehnološkog razvoja trpi stanja produženog stresa, vodi na toj neslavnoj listi. Dokazana je veza izmeñu povišenog krvnog pritiska kao posledice i psihičkog stanjajcao uzroka. Sve češće se osobama izloženim produženom stresu ili sklonim da na tekuće životne dogañaje reaguju aktiviranjem programa anksioznosti, preporučuje da povremeno ili stalno uzimaju sredstva za umirenje. Zamenu za lek neki pronalaze Jâlkoholu. Nije retka ni preporuka da.,psećanja„ a naročito loša, treba neposredno ispoljiti, "iživeti \ jer je to, navodno, način za očuvanje psihičkog zdravlja. Sve navedeno ima svoje dobre i loše strane. Tehnike psihofizičke relaksacije, uz valjano stručno voñenje, nemaju nepovoljnih efekata. Obično se kao neposredni rezultati primene hipnagognog stanja svesti kao terapijske tehnike navode sledeće fiziološke Promene: 235


1. Smanjenje količine mlečne kiseline u_ krvi; veza iz mišićne napetosti i mentalne napetosti je poznata. Prett tavlja se da je posrednik u održavanju i povišavanju mer ne i telesne napetosti povišena količina mlečne kiselir krvi. Redukcija količine mlečne kiseline, utvrñeno je, sredno dovodi do popuštanja mišićnog tonusa i postepel gašenja stresnog stanja. 2. Snižavanje povišenog. Javnog pritiska — kod koje usled emocionalne nestabilnosti imaju neuravnot krvni pritisak, vežbanjem tehnika psihofizičke relaksacija samo da se krvni pritisak može sniziti već i održavati na| tu osobu biološki disponiranom nivou. 3. Smanjivanje potrošnje kiseonika, što ukazuje na niču da organizam postaje "racionalniji". Usporavanjem i dacionih procesa produžava se svežina pojedinih psil kih subsistema. Odgañanjem umora produžava se aktivnosti, što direktno doprinosi povišavanju efikasnost f 4. Smanjivanje broja srčanih otkucaja, što je neposi posiedica usporavanja oksidacionih procesa u orgar Tako se štedi srce, jer produženi ubrzani srčani ritam dovesti do bržeg zamaranja srca i niza drugih poreri Posebna vrednost vežbe za srce u autogenom treningu| autosugestije je u tome što omogućava normalizovanje; nog ritma, ukoliko je do njegovog razdešavanja došloil uticajem psihičkih činilaca. l^_ 5. AJsporavanje disanja se, kao i usporavanje sr ritma, objašnjava redukcijom potrošnje kiseonika. Kod m ba koje su sklone da na stres reaguju poremećajem smanjivanje potrebe za kiseonikom i usporavanje može dovesti do poverenja u sopstvene disajne orgñ time do eliminacije anksioznosti. Uočio sam da se snižav 236

r

EFEKTI

nivoa anksioznosti dešava najčešće kod osoba koje su sklone da kroz razgovor proveravaju sopstvena verovanja o značenju disajnih smetnji. Značajan činilac koji doprinosi normalizaciji disajnih i kardiovaskularnih funkcija je, u tom svetlu, tumačenje koje voditelj tečaja daje vežbačima. C 6.APoboljšanje varenja i odstranjenje telesnih otpadaka — IJsled dominacije parasimpatičkog sistema ubrzava se varenje. Usporavanjem ostalih telesnih procesa, na taj način se vrši obnavljanje potrošene energije i popunjavanje energetskih rezervi organizma. Osobe koje imaju funkcionalne poremećaje varenja izazvane produženim stresom, što se obično opisuje kao "nervoza stomaka", primenom relaksacionih tehnika će postepeno normalizovati proces varenja. I u ovom slučaju, kao i kod drugih povoljnih efekata, ne bi trebalo prevideti činjenic" da se osnovnim vežbama autogenog treninga bez autosugestije ne mogu postići čuda već samo omogućiti organizmu da funkcioniše na sopstveni najbolji mogući način. ( 7: Zaštita od nekih štetnih efekata budnosti i REM faze spavanja — Budnost je povezana sa anksioznošću i različitim psihijatrijskim poremećajima, a REM faza spavanja može doprineti pojavi gastritisa i čira na dvanaestopalačnom crevu kao i pojavi srčanih problema. Kao posledica navedenih fizioloških promena koje se dešavaju spontano, što znači da je dovoljno provesti svakodnevno izvesno vreme u hipnagognom stanju svesti, javljaju se dve grupe globalnih psihofizioloških efekata: prva se odnosi na konzervaciju i održavanje fizičke i psihičke ener8'je, a druga na očuvanje, obnavljanje i ojačavanje individue u celini. 237


Psihološke promene Prvi značajan efekat, o kome većina vežbača izvest već posle nekoliko dana vežbanja, je da su postali smire emocionalno stabilniji, da bolje podnose stres situacije i| prosto sa visine gledaju na ono što ih je do nedavno "iz lo iz takta". Poseban značaj relaksacione tehnike imaj| tretmanu anksioznosti,_ja čemu svedoči i vrlo ilustrati pregled koji navode Sims i Snaith84. Delimično objašnjñ za to navedeno je u prethodnom odeljku. Postizanjem talne opuštenosti subjekti kroz psihofizičku relaksaciju taju spremniji i sposobniji da se suoče sa budućnošćij kojejstjrepe. Na sličan način se može objasniti i delovanje rela onih tehnika na fobije i psihosomatske poremećaje, najčešće tehnike psihofizičke relaksacije u tretmanu fi| nisu dovoljan već samo neophodan uslov. Kod psir skih bolesti, uz promenu načina života, psihofizička rel čija je onaj traženi "čarobni štapić". Osim kardiovaski bolesti, gastrointestinalnih bolesti i psihosomatskih organa za disanje, pronañeno je povoljno dejstvo u tr nu migrenoznih glavobolja i hemoroida. Dok do smanji broja napada i skraćivanja trajanja migrenoznih glav verovatno dolazi pod uticajem vazodilacije krvnih sude glavi, do smanjenja tegoba vezanih za hemoroide usled redovnijeg i potpunijeg pražnjenja creva. lb za dicu ima smanjenje subjektivnog doživljaja patnje i popravljanje opšteg zdravstvenog stanja. Već je spomenuto da se primenom klasičnog aute treninga smanjuje nesklad izmeñu realnog i idealnog JS za posledicu ima bolje prihvatanje sebe takvih kakvi je| 84 Sims, A. and Snaith Ph., Anrvdety in Clinical Practice, John Sons, New York, 1988., str. 81—90.

238

r

EFEKTI

Odsustvo mentalne napetosti za posledicu bi moglo da ima u socijalnim kontaktima razvijanje otvorenosti duha, toleranciju za dvosmislenost, bolje podnošenje frustrativnih situacija i preferiranje saradnje kroz udruženi napor, pre nego istrajavanje u kompetitivnim odnosima. Verovatno je jedan od najznačajnijih rezultata primene tehnika psihofizičke relaksacije ppvišavanje kreativnosti, što se ispoljava kroz gubljenje ego granica i bolju dostupnost grade iz nesvesnog. Pojam "mentalne odsutnosti", tako čest u~svakodnevnom životu, obično za posledicu ima spontano rešavanje nekih problema koji su dugo bili potiskivani ili su izmicali pažnji onoga koji ih rešava. Koristeći psihofizičku relaksaciju kao postupak namernog postizanja stanja "mentalne odsutnosti", moguće je olakšati kreativni proces, o čemu ne samo da postoje brojni potkrepljujući podaci u literaturi (npr. Mavromatis, Wcst), već svako u to može i lično da seuveti,„ ~ • Koristeći Maslovljevu teoriju i njegov krilerijum zrelosti ličnosti, Delmonte85 navodi da osobe koje počnu svakodnevno da primenjuju program relaksacionih ili meditativnih tehnika, već posle šest nedelja u većem stepenu poseduju pokazatelje samoaktualizacije nego pre vežbi. U kontrolnoj grupi se pri tom ne dešavaju statistički značajne promene. Iz ovoga je zaključeno da tehnike psihofizičke relaksacije, a naročito meditativne tehnike kao viši tečaj AT, djo]>rinose domi-Jiaciji obeležja zrele ličnosti. Kod tzv. dugotrajnih vežbača promene su jošjUtazitqef-ali-4e_p_retpostavljeno da bi se moglo raditi (^pozitivnoj selekcij), odnosno da osobe koje nastave da se bave~š^BonTlćf61fupražnjavanje meditacije već Navedeno prema The Psychology og Meditation, Clarendon Press, , 1987, str. 39—53.

239


pripadaju malobrojnoj grupi samoostvarenih ličnosti, lost, još nema pouzdanih empirijskih studija Tcoje* bi hipotezu proverile. Verovatno bi rešenje bilo u koncipir prospektivnog longitudinalnog istraživanja. Zavisno od stepena direktivnosti tehnike psihofizičkoj laksacije utvrñeno je da osobe koje u većem stepenu vc u sudbinsku predodredenost lakše prihvataju sugestije pnozu, klasični autogeni trening, progresivnu mišićnu saciju i biofidbek, dok osobe koje više veruju u sebej budućnost zavisi od njih samih sklonije su prpnajtažema mostalnih, sopstvenih relaksacionih tehnika. Radonjić" vodi podatak da već samo vežbanje (biofidbek) dov pomeranja lokusa kpntrole od spoljašnjeg ka unutra Sa ovim su saglasni i rezultati koje navodi Delr Mavromatis88. Mogli bismo da zaključimo da zadatak-1 peuta, kada se radi o rešavanju problema razvoja nije toliko definisanje ciljeva razvoja koliko pronati odgovarajuće individualne tehnike psihofizičke rela Neki razvojni psihološki procesi se iniciraju primenom i tehnike. U zaključku možemo navesti da psihofizička rela celini doprinosi rastu i održavanju psihofizičkog zdra se ne može shvatiti kao samostalna tehnika za resa problema, već pre kao uslov za primenu drugih pstt skih tehnika. 86

Radonjić, S., Terapija ponašanja, relaksacija i biofidbek, Opit*| logija, Zbornik radova iz opšte psihologije II, Savez društava ] Srbije, Beograd 1985, str. 225—241. 87 D e l m o n te , M . , Pe r s o n a l it y a n d M e d i t a t i o n , na v e de no Psychology of Meditation, Clarendon Press, Oxford, 1987, str. 13 88 Mavromatis, isto, str. 217.

240

EFEKTI

Mogućnosti ciljane primene autogenog treninga bez autosugestije i meditacije Usvajanjem osnovnih vežbi AAT vežbači su osposobljeni autosugestivnu primenu sopstvenih želja. Lindemann89 detaljno objašnjava postupke kojima vežbači mogu ostvarivati autosugestivne zamisli. Već smo videli kako se neke vrste koncentrativnih meditacija mogu koristiti sa ciljem da se utiče na sopstveno raspoloženje (vežba dveju tačaka). Na osnovu uvida u literaturu koja je navedena na kraju ove knjige, na osnovu ličnog iskustva u radu sa polaznicima tečaja i na osnovu psihoterapije osoba koje su imale psihičkih teškoća, smatram da se relaksacione tehnike mogu podeliti, ako se kao kriterijum uzme cilj njihove primene, na dve velike grupe: 1. One koje su namenjene postizanju telesnog i duševnog zdravlja, odnosno usklañujuće relaksacione tehnike i 2. Razvojne relaksacione tehnike. Ovu klasifikaciju ne bi trebalo shvatiti kao oštru podelu već kao krajeve jednog kontinuuma, jer je izvesno da mnoge od tehnika psihofizičke relaksacije mogu da se koriste i kao razvojne i kao usklañujuće. U okviru usklañujućih tehnika postoje one koje neposredno, pukom primenom "proizvode" željeno dejstvo, njih ćemo nazvati neposredno usklañujućim tehnikama; i one kojima se posredno postiže željeni cilj preko menjanja činilaca koji omogućuju brže ostvarivanje željenog cilja i to su posredno usklañujuće tehnike. Na kraju, uvešćemo i pojam instrumentalno uskladujućiuh tehnika da bismo ukazali na složenije oblike relaksacionih tehnika, kao što su npr. kombinacija hipnoze i autogenog treninga ili progresivne mišićne relakza

89

Lindemann, H., Autogeni trening, Prosvjeta, Zagreb, 1983, str. 66—

l Jj.

241


sacije i sugestije. Pod ovim tehnikama podrazumevać kombinovanu primenu dve ili više uskladujućih rela onih tehnika u relaksacionom procesu koji započinje zanjem prvog nivoa dubine hipnagognog stanja svesti, "a tim primenom neke od interaktivnih psihoterapijskih tel ka, kao npr. što su hipnoterapija, sugestija, slobodne asoci čije, bioenergetika i slične. Razvojne tehnike ćemo podeliti na otkrivajuće, juće i ostvarujuće. Prva faza razvoja ličnosti primenom ka psihofizičke relaksacije obično počinje upoznavanje prihvatanjem onoga što subjekt neposredno opaža da Pošto se pod uticajem psihofizičke relaksacije izoštrava cepcija i razvija neutralniji stav, izbor tehnika koje ornog vaju da se taj prvi korak u razvoju učini je neopt Druga faza je otkrivanje onih dispozicija koje su u šnjem životu ličnosti ostale prikrivene ili nerazvijene, njihov razvojni potencijal veliki, pronalazak tehnike za aj viranje, buñenje tih dispozicija, je shvatljiv. Konačno, 'l su dispozicije u dovoljnoj meri razvijene, njihova prir sredstvo samoaktualizacije ličnosti. Klasifikacija tehnika' hofizičke relaksacije data je na tabeli broj 2. labela broj 2 Tehnike psihofizičke relaksacije prema cilju primene Uskladujuće 1. Posredne 2. Neposredne 3. Instrumentalne

Razvojne 1. Otkrivajuće 2. Aktivirajuće 3. Ostvarujuće

Iz navedenih podela moguće je izvesti efekte postižu autogenim treningom bez autosugestije i medit nim tehnikama kao njegovim razvojnim delom. AAT uskladujuća tehnika pripada neposredno usklañujućiar hnikama psihofizičke relaksacije, ali se može koristiti i 242

EFEKTI

štedna, aj,o se specifikuju autosugestivne zamisli čijim ponavljanjem bi se moglo ostvariti željeno stanje, posebno ako se radi ° subsistemima na kojima počivaju osnovne vežbe. Takoñe, AAT može predstavljati prvi deo procesa koncipiranja i primene instrumentalnih uskladujućih tehnika. U okviru razvojnih tehnika, AAT se koristi kao priprema i uvoñenje u površni, prvi nivo dubine hipnagogne svesti. Kao otkrivajuća tehnika AAT omogućava prepoznavanje prepreka i otpora u razvoju ličnosti. Kao ostvaruj uća tehnika AAT se može koristiti samo kao priprema za primenu razvijenih dispozicija, ali nije dovoljan za njihovo neposredno korišćenje, već su za to neophodni odgovarajući sadržaji. Navedeni rezultati empirijskih istraživanja koji upućuju na mogućnosti primene tehnika psihofizičke relaksacije, ukazuju na ono što se primenom AAT i meditativnih tehnika može postići. Uslov za dobijanje takvih rezultata je ispravno voñenje, što znači da voditelj treba da bude kao onaj mudrac koji će svoje učenike naučiti mudrosti, a ne deliti im savete kada od njega zatraže pomoć. Kontraindikacije i mere opreza Koristeći princip difuzne, pasivne i unutra okrenute pažnje, lako je odgovoriti na pitanje ko ne bi trebalo da koristi autogeni trening bez autosugestije, lb su osobe kod kojih 4>ostoji teža duševna bolest zasnovana na promenama u nervnom sistemu. Ako se kroz autogeni trening bez autosugestije pronalazi biološki disponirano stanje, nije opravdano pronalaziti ono koje se ispoljava kao bolest. Najčešće se navodi da psihoze, psihoorganski sindrom i epilepsija predstavljaju direktnu kontraindikaciju za primenu AAT 243


Mere opreza su potrebne kod osoba koje se plaše duboke opuštenosti jer ga tumače kao predznaKTel psihičke katastrofe. Ako neka osoba ne može da"!se~ osnovne vežbe neće moći uspešno da izvede. Potrebnoj pre toga da uradi neku od pripremnih vežbi. AAT je van na akumulaciji..pozitivnih iskustava i kroz to ra tendenciju organizma da se vraća u slanje prirodne psil zičke ravnoteže. Osobe koje su bolesne, sa visokom temperaturojnj__ vima, ne bf trebalo da pokušavaju da se oslobode tes primenom AAT jer će tako samo izoštriti čula i pot postojeće stanje. """""*" Na kraju, čitaoca upućujem na priloge u kojima izabrao nekoliko izvestaja polaznika tečaja sa različitim < kivanjima i rezultatima primene osnovnih vežbi AA bih ukazao na neke od mogućnosti njegove primene.

PRILOZI

U.P. Razlozi polaska na tečaj AT-a 1. Gastrointestmalne smetnje (bol u stomaku — sitna oštećenja sluzokože na duodenumu, nadutost stomaka, probavne smetnje) 2. Povremeno neprimereno (razdražljivo) reagovanje 3. Povremena blaga depresivna stanja 4. Radoznalost i želja za ovladavanjem efikasnom tehni kom samorelaksacije

Regisotovani efekti vežbanja AT-a 1. Značajna redukcija (eliminacija) gastrointestinalnih smetnji 2. Eliminacija neprimerenog (razdražljivog) reagovanja, bolji meñuljudski odnosi 3. Značajna redukcija (eliminacija) depresivnih stanja 4. Osećanje psihičke ravnoteže i smirenosti 5. Potpunije korišćenje sopstvenih potencijala 6. Povećana sposobnost koncentracije 7. Dominacija pozitivnih raspoloženja 8. Povećano opšte zadovoljstvo samim sobom 245

I.G. Zapažanja i iskustvo iz AT Višegodišnje (od 1967) bavljenje sobom, voñenje dne ka, samoanaliza, samo su na neki način produženi, AT* dobro uklopio u moja samotraganja. Jednom se žena našalila: Rade, vidiš kako je tata otkako ide na AT. Čini mi se da jednostavnije i brže shv relativnost mnogih konfliktnih situacija, bez mnogo ner nja podnosim neke gubitke ili promašaje. Ne znam. Čic se da to dolazi i s godinama. Znam da sam na mi izazove burnije reagovao pre desetak godina. Nalazim takode vezu sa profesijom, učiteljstvom, ganjem ljudima. Od osnovne škole sam zaokupljen bom za proučavanjem, u trideset i nekoj sam shvatio dafi dobar učitelj znači biti slobodan i od potrebe da se poučava. I da bih te zamke dokučio, a njih su Hese, neda, Rodžers i dr. dobro postavili, mislim da bih dostići nešto viši stepen sporazumevanja. Nadam se, et to mogu. Imam još volje za takve pokušaje... Navešću neke izvode iz dnevnika koji sam vodio četka vežbanja: trivijalni opisi uspešnijih i manje usf vežbi, ponavljanja... S druge strane, nezavisno od ispisivao sam utiske: Idem na vežbe i stoga što ne me se mlatara rukama ili nogama, niti da se pipaju ljudi (k SRN, ili kod Gruičića). Ja i tako danima sedim i raž Ovo je samo nova obaveza da se u sebe zagledujem, kretnije... Gde li sam, i da li sam ono što jesam? 246

Zašto sam krenula na AT? Moje neraspoloženje pre nego što sam krenula na AT opisaću sa nekoliko odlomaka iz moga dnevnika. 12. 02. 1987. Poslednjih nekoliko dana me izluñuju glavobolje, često pomišljam da nije neki tumor. Ljudi sa kojima se družim su počeli da primećuju promene na meni. Primećujem ih i ja. početka je da mi se proreñuje kosa, desni mi mnogo krvare, lice mi je postalo nečisto a i prilično sam se ugojila. Pored toga konstantno se osećam umorno i pored 10 i više prospavanih sati. Sve ovo me dovodi do očaja. 15. 02. 1987. Spremila sam se za izlazak u grad a ne izlazi mi se. Smetaju mi ljudi koji me okružuju i dosadni su mi. Glava me ponovo počinje boleti. 2. 03. 1987. Opet sam se prejela. Sada mi je muka i povraća mi se, ali moram oslabiti, moram, moram! 15. 03. 1987. Jako sam nezadovoljna sobom. Ispitni rok se približava a ne mogu da učim. Teško mi je da se koncentrišem. Ništa mi nije dovoljno interesantno. Ne znam čime bih mogla zaokupiti misli. I dalje se osećam bedno. U društvu se često osećam neprijatno. Zapravo, mislim da ljudi imaju ružno mišljenje o meni, i to čak moji dobri prijatelji. 30. 03. 1987. Noć je, ne mogu da spavam, dobij am napade nervoze. Moram pod hitno kod neuropsihijatra. Zar je moguće da neko od 21. godine bude ovako nervozan i nesrećan. l- 04. 1987. Čini mi se da sam prestala da se radujem i uživam. Sama se bi sam odvratna. 247

6. 04. 1987. Bila sam kod neuropsihijatra i dobila tablete, ali one skoro i ne pomažu. I dalje nekontrolisano jedem, plg spavam. Često osećam krivicu zbog neuspeha na fakulte 15. 04. 1987. Već nekoliko dana ležim bespomoćno, ne mogu da ni bilo šta drugo da radim. Danas sam dobila snimak on je sasvim u redu. Da budem iskrena, pomalo sam kivala da rezultati budu loši. 1. 09. 1987. Krenula sam na AT. Šta sam postigla AT Sada sam: — Bez tumora na mozgu i raka na plućima (kojih : nije ni bilo) i one želje da budem bolesna. — Glavobolje su potpuno iščezle. — Zadovoljna sam svojim izgledom. — Imam manje kilograma, ne prežderavam se i muka. — Spavam po 8 i manje sati i to sa snovima uglavnom, lepi i smešni. — Počela sam da dajem ispite na fakultetu sa ocenama. — Pronalazim nove načine za učenje koji mi on da bolje i brže naučim lekciju — Postala sam zainteresovanija za svet oko sebe, potrebu za saznanjem. — osećam da su mi ljudi naklonjeni i ne sumnjam i vole ljudi koje ja volim. — Ne pijem nikakve lekove za živce. — Ponovo se radujem, smejem, i uživam. 248

Informacija S.

1. Razlozi zbog kojih sam pošla na kurs Ima ih, nekoliko, javljali su se jedno za drugim, stepen važnosti mislim da nisam u mogućnosti da ocenim pa ću ih navesti redosledom kako su se javljali. Prvi razlog je bio da ću pospešiti svoje bavljenje bioenergijom i zadovoljiti veliko interesovanje za paranormalne pojave. Drugi razlog je pretpostavka da ću lakše uspeti da sprovedeni autogeni trening, koji sam bila samostalno započela uz knjigu Prof. Grudena, ali mi je uvek nedostajalo vremena, jer sam prednost davala radiesteziji i bioenergiji. Naime, mnogo sam stvari bila započela u isto vreme i nisam sve uspela da postignem, a želela sam. Treći razlog je radno mesto na kojem se nalazim, veoma dinamično i puno stresova, što je izazvalo i nagomilalo napetost, koja je postala stalna. Želela sam da ne neki način pomognem sebi, da eliminišem tu napetost i lakše podnosim obaveze i teret radnog mesta, da ne bih nervozu nosila kući i prenosila posebno na dete, jer se više nisam mogla kontrolisati. Četvrti razlog je da sam u svom životu došla u "ćorsokak" iz kojeg ne znam izaći i da sam ostala bez nekog životnog cilja. Sve u svemu, počela sam da radim bilans svoga života kojim nisam bila zadovoljna, a nisam nalazila načina da ga prornenim. Ostala mi je nada da ću uz pomoć autogenog treninga bolje sagledati situaciju i da će bilans biti bolji. 249

2. Efekti psotignuti pohañanjem kursa

Prvi od efekata je da sam puno smirenija, da nisam splozivna, da mogu da se kontrolišem u stresnim situacija Sledeći efekat je da je moja radoznalost donekle Ijena. Naime, mnoge pojave sam ja i prije zapažala ili vodila, intuicijom i osećanjem da mi to prija, ne znajući i to ono što upravo i treba raditi. Od kada idem na kurs, sve više stvari radim intuicije to one prave. Snove počinjem da pamtim, a i kazuju mi predstojeće! skrivene probleme. Na javi tj. u budnom stanju, čula su mi izoštrenija, pifl mi i predosećanja za neki dogañaj izoštrenija. *' Što se tiče mog "ćorsokaka", možda i znam šta je'ttfj me muči, mada nisam sigurna, pa verovatno zato još nemam snage da bilo šta preduzmem. Ja se nadam l verujem da ipak još treba vremena da se u meni prelomi ili da doñem do potpune spoznaje sebe.

B.K. Imam 28 godina. Od 19. godinme paralelno sam se bavio polj. fa radom u jednoj rok grupi. Vremenom je sa muzikom jalo sve zanimljivije i uspešnije (igranke, lova, ženske), faksom suprotno. Prošlo je 3 god. od kad sam dao posl ispit (imao sam još 12), a izgledi sa muzikom slabi. 27 , neuspostavljen identitet ni ovamo ni onamo. Tad mi se lila crvena lampica i javio se žestok strah da ću skreni nije bilo ni proteza, a kamoli oslonaca. Promene u rasp ženju, depresivna stanja, razna izobličavanja, osećaj vrednosti, stalna nervoza, smetnje u ponašanju i medu 250

skirn odnosima, itd. Prvo sam prestao da pušim i počeo da trčim (svaki dan 5—7 km). To mi je smanjilo specifičnu težinu i prestao sam da tonem (ali se nisam ni vadio), Onda sam se vratio na faks i dao 8 ispita za godinu dana. To me je već spašavalo. Ali ta kula je još uvek nestabilna i od AT-a sam očekivao da me spase za koji %. Da malo lakše i lepše provodim vreme u ovoj mojoj koži, u ovom mom životu. Organski razlog za AT mi je WPW sindrom sa povremenim aritmijama i lupanjem (sve rede od kad trčim i bavim se AT). Sta sam dobio autogenim treningom: 1. Poverovao sam u njega i radiću ga uvek 2. Postao sam racionalniji u planiranju i ostvarivanju pla nova 3. Stabilizovao sam dnevni ritam: AT 8 h spavanja AT aktivnost prepodnevna AT l h spavanja AT l h trčanje i 3 x dnevno klopa 4. Elastičniji sam i efikasniji u meñuljudskim odnosima 5. Pesme su mi pitkije i izražajnije 6. Verujem da ću uspeti potpuno da se ostvarim 7. Rado bih išao i na viši tečaj N. C. 1. Nisam ništa naročito očekivala. Krenula sam zbog "zadatka", radoznalosti i da bih isuvšavala svoju predrasudu o AAT Mislila sam da je AAT nešto slično TM-u, što je podrazumevalo proizvoljnost i nemati dozu mistifikacije. Dobila sam tehniku koja mi je najviše pomogla od svih psihoterapija na koje sam do tada išla i to na jedan fini, za nenametljiv (što znači i neugrožavajući) način, što mi i dopao. Konkretno: 251

— raspoloženje mi je prilično uravnoteženo — ukoliko me nešto uznemiri, brzo se vraćam u stanje — mnogo manje se svañam sa roditeljima — nije mi hladno — budim se (konačno) sasvim odmorna — povisio mi se krvni pritisak (sa 105/60 na 120/70) — čak sam postala i vrednija! Naučila sam kako da živim u skladu sa samom bar na koji način to mogu da postignem. I ne samom sobom već i sa drugima. N.P Moje iskustvo Autogenog treninga

' ffl

O Autogenom treningu sam znala ponešto pre sam i sama pošla na tečaj, naime pročitala sam knjigu. Pošto prema ovim temama uopšte imam stav, nisam se dvoumila kada mi se ukazala prilika da na Autogeni trening. Zašto? Nisam imala nekih posebnih psiho-somatskih probi si., već želju da iskusim nešto "novo", da postanem nego što jesam, da se lakše nosim sa svakodnevnim žfli tokovima. Nisam od tečaja očekivala nikakvo čudo, a isto sam bila ni skeptična. Promene koje su u meni nast velike, ali ipak dovoljne da mogu da ih zapazim i i» Na primer, poboljšala mi se cirkulacija krvi u rul nogama (koje su ranije često bivale veoma hladae| nekom emocionalnom uzbuñenju ne dolazi do uot propratnih pojava kao što su lupanje srca, znojenjtf'f 252

crvenilo lica i si. U stvari, sve teže izlazim iz nekog mog ravnotežnog položaja. U svakom slučaju nastaviću da treniram.

G. M. 22. XII88. g.

Psihologu M. V. Podstaknuta postavljenim pitanjima na poslednjem času AAT, prilazem Vam dva karakteristična izraza mojih trenutnih osećanja, jedan doživljen pre pohañanja kursa, a drugi posle dva meseca pohañanja i redovnog vežbanja AAT Napominjem da, iako možda liče na "pesme", ovi prilozi nisu izraz nikakvih kreativnih sposobnosti ili pesničkih težnji, već, za mene dqj;ada potpuno nepoznat, spontani izraz kulminacije osećanja — prvo negativnih (pre kursa), a zatim pozitivnih (efekat AAT), a pod jednakim životnim uslovima. Juna 1987. g. sumanuti (ali opravdani) strah od bolesti, jedne neprospavane noći, izrazila sam ovako: Panika u mojoj utrobi penje se Panika u mojim grudima penje se Panika u mom grlu penje se Panika u mojim očima Penje se, penje Vrisak do neba niko nije čuo. 253

Pročitane knjige iz psihološke literature (ne bi li nei sama isplivala iz emocionalnog ćorsokaka i pomogla sebf4| porodici, koja je zbog objektivnih okolnosti pala u depresiju! — kći pet godina traži posao, muž deset godina "isteruje*f pravdu nemoćan da išta promeni) i, na moju sreću, iz inter vjua sa psihologom M. V. u listu "Dnevnik" saznala sam kurseve AAT. Ohrabrena saznanjem o pozitivnim efektia AAT na psihofizičko stanje ugroženih ličnosti, prijavila sa|jf se na početni kurs AAT Pohañala sam kurs redovito, voljom da uspem, čak i kada sam bila bolesna. Prvi rezult — sa smehom prihvatam snažne bolove u lumbalnom deli šalim se, zasmejavam koleginice na poslu koje su navikle uvek budem ozbiljna. Neprimetno počinjem drugim veselije da posmatram onaj isti svet od juče. Više se oslanjam na prošlost, koja mi je ranije uvek izazivala suza, a budućnost je ionako neizvesna za sve nas.

PRILOG I (pre AAT) BEZ LJUBAVI Čudno Kako mi je duša već davno prazna Kamo se izgubila svetla staza Kako više ni muzika ne dodiruje Kako mi suza iz oka neće 254

Kako svako seme radosti brzo trune Kako je brzo prošlo V R E M E Januar 1987. g.

PRILOG II (posle AAT) NEŽNA PESMA Sad sam nežna ptica kružim nebom plavim Klikćem sva od sreće novu ljubav slavim Pod jednim bih krilom ceo svet da stavim A drugim bih,... a drugim sunce da zagrlim. Sad sam nežna ptica plavim nebom kružim Nesrećnom, bez ljubavi, bih ljubavlju da služim Neutešnom utehu svim srcem da pružim. Sad

sam nežna ptica...

N. Sad, 30. XI '88 g. 02 h

255

REGISTAR IMENA

A Arhimed, 187 Ananda, 28 Avrutsky, 124

Garda Fernandez, 60 Govinda, 203, 224 Gruden, 55, 57, 71, 72, 78, 103, 129, 151, 222 H Hol, 212 Huang-Po, 207 Huserl, 154

B Bankei, 200 Beck, 96 Beitel, 220 Bos, 13, 14 Broca, 232 Brojer, 144

I Ikemi, 218 J Jung, 13, 14, 30,154,187

Capra, 215 Chhina, 28 Clark, 53

K Kant, 154 Kastaneda, 88, 108, 154 Kroner, 220 KungFuCe, 11, 168

D Davidson, 213 Dekart, 8 Delmonte, 239, 240 Dvagpo-Largde, 115 Džejms, 13, 227

Labbe, 220 Lao Će, 168 Lindemann, 55, 57,99, 241 Lindzi, 212 Lok, 198 Loven, 36, 88 Luthe, 129

Foulkes, 227 Frankl, 40 Frojd, 144 Fr °m, H, 187 257

M Marmor, 214 Maslov, 24 Mavromatis, 30,150, 215, 228,240 Mesmer, 140 Miguel Tobal, 60, 218 Mojman, 104 Moriš, 138 Naranjo, 90 Neduva, 124

Sims, 238 Sing, 28 Snaith, 238 Supek, 225, 227 Suzuki, 14 Šeldon, 59 Šervud, 47 Šulc, 15, 23, 25, 42, 61, 71, 79, 103,104,105,110,115,150, 154

O Ornstein,90, 119,208,209 P Pajin, 115 Pavlov, 26 Perls, 116,201 Pijaže, 198 Pikoff, 219 Polany, 24 R Radonjić, 240 Rajh, 36, 59, 61, 74 Roshi

* T Trstenjak, 108 Vigotski, 198 Vogel, 227 Votson, 198 \Valsh, 213, 214 Watts, 119,200 West, 239 Williamson, 220 Wright, 175

Saraswati, 29, 49, 50, 184 Schvvartz, 213 Shalkowskis, 53

Zeigarnik, 56

258

J

REGISTAR POJMOVA

Abreagovanje, 14 Aiki-do, 88 Animalni magnetizam, 140 Aura, 110

Faraonski položaj, 44, 45, 50

B Bioenergetika, 36, 74 Bioenergija, 74 Biofidbek, 240 Biološki disponirano stanje, 34, 35, 37 Budizam, 24 tibetanski, 110 zen, 135

H Habituacija, 179 Hipnagogni sindrom, 228 Homeostaza homeostatički princip, 34

G

Generalizacija, 72, 108, 111, 115, 127,128

I Imaginacija, 155 Intuicija, 35, 150, 159 intuitivna svest, 203 Isključivanje čula, 39, 46,47,48,49

Centar za disanje, 78 D Delimično vezbanje, 134 Dijafragmalno disanje, 84, 85

Joga, 13, 15, 24, 30, 79, 108, 109, 120, 126, 166 disanje, 86 i prosvetljenje, 196 i zapad, 188, 189 karma, 202 nidra, 29,84

EEG, 176 Efekat razmeštenih udova, 77,232 Efekat Venere Miloske, 78 Emocionalno uslovljanje, 94 Empatija, 160

K Kama tantra, 202 Kirlijanov efekat, 110

259

Klasično uslovljavanje, 184 Kognitivna psihoterapija, 36 Koncentracija, 28, 61 Konfucijanizam, 11 Kontemplacija, 157 Kruženje svesti, 49, 50, 52, 58 Lokus kontrole, 240 M Mašta, 160, 170 Meditacija, 13,28,33, 90,91,115, 116,118, 120, 149, 154,155 ciljana, 94 definicija, 170, 171 i kultura, 167 i mašta, 160 i mentalna projekcija, 161 i razvoj ličnosti, 150 i sećanje, 161 i slobodne asocijacije, 158 koncentrativna, 84, 90, 156 na osnovne vežbe, 129 transcendentalna, 16,120 zen, 53 Mentalna projekcija, 161 Mentalni ekran, 109 Mišićni oklop, 60 Moždana hemisfera, 177 desna, 35,64, 119, 181,190, 233 leva,64, 114, 119, 181,232, 233 Moždani talasi, 27, 29,181 alfa, 27, 29, 30, 47, 52, 176, 178, 179, 181, 182 beta, 27, 178 delta, 28 teta, 28, 30,176

o Objašnjavalačka moć teorije, 144 P Paradigma disciplina svesti, 214 nauka o ponašanju, 214 sudar paradigmi, 213 Paradoksalna intencija, 40 Parcijalno uslovljavanje, 185 Plexus solaris, 103 Pranajama, 89 Pratiahara, 46, 58, 60, 197 '; i Položaj kočijaša, 42, 50 Povratna veza (feedback), 64 ''J Prianjanje, 121,122 *'g Progresivna mišićna relaksacija, H 14, 15, 126 Psihogalvanski refleks, 177 Psihosomatska konverzija, 36 Psihosomatski poremećaji, 87,8t 109, 123, 238 Q QUI energija, 88 R Reinkarnacija, 166 REM faza, 70, 76, 77,123,134, 228,237 Samosvest, 175 Self koncept, 221 Senzorna deprivacija, 123 Shikan taza, 33, 135 * Slobodne asocijacije, 130,141,15|" Standardni osećaj, 129 Stres, 96, 97, 107,129,169 adaptacija na, 96 i emocionalno lišavanje, 156 i psihogalvanski refleks, 177 produženi, 129,235,237

N Nabrajanje predmeta, 53 NEREM faza, 76

260

psihički, 97 situacije, 107, 238 Sufizam, 166 Tabula rasa, 198 Tao, 11, 12 Taoizam, 11 Tehnika levitacije, 64 Transfer u učenju, 25,72,115 Treće oko, 110 U URA sistem, 181, 182 Uslovijavanje klasično, 25, 37

Vežba dveju tačaka, 84, 112 Vežba za uravnotežavanje raspoloženja, 84, 112 Viñenje, 185, 186, 187 Vrtlog percepcije, 121, 122, 123

Zeigarnik efekat, 56 Zen filozofija žena, 205, 206 i prosvetljenje, 197 i učenje, 200 princip žena, 111 zazen, 33 zen-koan, 161,162

261

BIBLIOGRAFIJA

Adamović, V., Emocije i telesne bolesti, Nolit, Beograd, 1984. Avrutsky, G. YA., Neduva, A. A., Lečenie psihičeslti boljnyh, Medicina, Moskva, 1981. Beck, A., Cognitive Therapy and the Emotional Disorders, New American Library, New York, 1976. Beitel, E. & KrOner, B., Change of selfconcept throughAT, (Germ) Zeitschrift fur klinische Psychologie Forschung und Praxis, 1982. Vol. l (1), 1—15. Benedikt, R., Obrasci kulture, iTOSveta, Beograd, 1976. Benton, A., Studies in neuropsychology, Oxford University Press, 1985. Bussing, A., Lehmkuhl, G. & Bergman, R., Anwendung und Ubungserfolg des Autogenen Trainings ttber einen langeren Zeitraum, Zeitschrift fQr Klinische Psychologie und Psychotherapie, 1982, Vol. 30(2), 141—148. Capra, E, Tao fizike, Opus, Beograd, 1989. Chu Ch'an: The Huang Po Doctrine of Universal Mind, London, 1947. Cognitive Behaviour Therapy for Psychiatric Problems, Edited by Hawton, K., Salkovskis M. E, Kirk, J. and Clark, M. D., Orford University Press, 1989. Frankl, V. E., Nečujan vapaj za smislom, Naprijed, Zagreb, 1981. Gelder, M. Gath D. and Mayou R., Orford Textbook of Psychiatry, Oxford Medical Publications, 1989. Govinda, L. A., Tibetanska mistika, Grafos, Beograd, 1986. Gruden, V, Vježbom do sreće, SNL, Zagreb, 1985. Hartmann, M., Autogenes Training bei maflig motivierten Ktienten, Praxis der Psychotherapie und Psychosomatik, 1982 (Jul) Vol. 27(4), 147— 150. Herigel, E., Zen u umetnosti gañanja iz luka, Gradina, NiS, 1975. Herrigel, E, The Method ofZen, Arkana, London, 1988. Hol. K., Lindzi, G., Teorije ličnosti, Nolit, Beograd, 1983. 263

Humphrevs, C, A Westem Approach to Zen, Unvvin Paperbacks, London 1979. Huserl, E., Kartezijanske meditacije, Centar za kulturnu delatnost SSO, Zagreb, 1975. Ikemi, Y., Ishikavva, H., Goyeche, J. R., & Šaški, Y., Positive and negt aspects of the altered states of consciousness induced by auti training, zen and yoga, Psychotherapy & Psychosomatics, 1978., Vol. (3-4), p. 170—178. Introducing Psychology, Penguiin Bookes, Ltd, Harmondsvvorth, Mid< sex, 1973. Jung, Karl Gustav, Psihološke rasprave, Matica Srpska, Novi Sad, 1977. Kastaneda, K., Odvojena stvarnost, Prosveta, Beograd, 1987. Kastaneda, K., Priče o moći, Prosveta, Beograd, 1984. KrOner, B. & Beitel, E., A long-term study ofthe effect ofaulogenic of various fortns of subjectivbefy observed relaxations and well-, (Germ) Zeitschrift flir Klinische Psychologie und Psychotherapie, 19t Vol 28(2), 127—133. Kutz, L, Borvsenko, J. Z. and Benson, H., Meditation and Psychothei A Rationalefor the Integration ofDynamic Psychotherapy, the Ret on Response and Mindfulness Meditation, The American Journal Psychiatry, 142:1, January 1985. Labbe, E. L. & Wiiliamson, D. A., Treatment ofchildhood migraine autogenic feedback training, Journal of Consulting & Clinical Ps; logy, 1984. (dec), p. 968—976. Lao-Ce, Knjiga o putu i njegovoj vrlini, Grafos, Beograd, 1984. Laoce, Konfucije, Čuangce, Izabrani spisi, Prosveta, Beograd, 1983. Lindemann, H.,Autogeni trening, Prosvjeta, Zagreb, 1983. Loven, A., Bioenergetika, Nolit, Beograd, 1984. Mahamudra, Grafos, Beograd, 1985. Marmor, J., Recent Trends in Psychotherapy, The American Journal f Psychiatry, 137:4, April, 1980. Maslov, A., Motivacija i ličnost, Nolit, Beograd, 1982. Mavromatis, A., Hypnagogia, Routledge & Kegan Paul Ine in associatio with Methuen Inc. New York, 1987. Mclntvre, T, The Behavior Management Handbook, Allyn and Bacot Massachusetts, 1989. Mead, M., Growing Up in New Guinea, Penguin Books, Ltd, mondsvvorth, Middlesex, 1975. Mid, M., Sazrevanje na Samoi, Prosveta, Beograd, 1978.

264

Ivligue! Tbbal, Juan J. and Garcia Fernandez-Abascal, Enrique, Electrodertnal measurement of different relajcation technigues. Informes del Departmento del Psicologia General, 1980. (Nov), Vol, 4 (8). Miller, N., Leaming of Visceral and Glandular Responses, Science, 163, 1969. Moriš, D., Otkrivanje čoveka, Presveta, Beograd, 1979. Naranjo, C. and Ornstein, R., On the Psychology of Meditation, George Allen & Unvvin, London, 1973. Ornstein, R., On the Nature of Human Consciousness, W. H. Freeman and Companv, San Francisco, 1973. Ornstein, R., The Psychology of Consciousness, Penguin Books, Ltd., Harmondvvorth, Middlesex, 1972. Pajin, D., Tantrizam i joga, Nolit, Beograd, 1986. Perls, F., Geštaltistički pristup psihoterapiji, Beograd, 1983. Pikoff, H., A critical review of autogenic traning in America, Clinical Psychology Review, 1984, Vol. 4. p. 619—639. Pitts and Melure, Lactate metabolism in arodety neurosis, New England Journal od Medecine, 1967, str. 277. Puškin, V. N. Parapsihologija i eksperimentalna psihologija, Nolit, Beograd, 1980. Radonjić, S. Terapija ponašanja, relaksacija i biofidbek, Zbornik radova iz opšte psihologije II, Savez društava psihologa SR Srbije, Beograd, 1985, str. 225—241. Reich, W, Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb, 1982. Sarasvvati, Swami Satvananda, Joga Nidra, NIPRO Partizan, Beograd, 1984. Scientific Research on the Transcendental Meditation Program, Collected papers, Vol. l, 1977. Maharisni European Research University Press. Shah, L, Leaming How to Leam, Penguin Books, Ltd, Harmondsworth, Middlesex, 1985. Shah, L, The Way ofthe Sufi, Penguin Books Ltd. Harmondsworth, Middlesex, 1974. Shervvood, K., Umijeće iscjeljivanja, Samobor, 1986. Sims, A. and Snaith, Ph., Arodety in Clinical Practice, John Wiley and Sons, New York, 1988, str. 81—90. Supek, R., Mašta, SNL, Zagreb, 1979. The Psychology of Meditation, Edited by Michael West, Clarendon Press, Orford, 1987. Thera, N., The Heart ofBuddhist Meditation, Century, London, 1962. Trstenjak, A., Čovek i boje, Nolit, Beograd, 1987. Veljačić, C., Razmeña indijske filozofije, SNL, Zagreb, 1978.

265

Vlajkov, M., Alltosuggestionless Autogenic Training — Theoretical Approi ach, Collected papers of IX Meeting of Psychologists of Danubian Contries, Poljče near Ljubljana, 1989. Vlajkov, M., Relaication Techniques as a Means of Introduction into Hyt gogic State of Consciousness, its Extension and Control, Workshc Program Proposal, IX Meeting of Psvcnologists of Danubian Contrie Poljče near Ljubljana, 1989. VValsh, R., The Consciousness Disciplines and the Behavioral Sciences^ Question of Comparison and Assessment, American Journal of Psych atry, 137:6, June 1980, p. 663—671. Wuts, A, Put žena, MRO Književne novine, Beograd, 1982. Wilber, K., Engler, J., & Brovvn D., Transformations of Consciousn New Science Library, Boston, 1986.

266

Beleška o autoru Milenko Vlajkov je roñen u Novom Sodu 1950. godine. Studirao je psihologiju u Beogradu, gde je odbranio i magistarsku tezu. Bavi se 15 godina psihoterapijom primenjujući relaksacione psihoterapijske metode i kognitivno-bihejvioralnu terapiju, a od 1988. godine predaje psihologiju rada na novosadskom univerzitetu. Do sada je objavio preko 20 naučnih radova. Takoñe, učestvovao je u nekoliko interdisciplinarnih naučno-istraživačkih projekata. Ovo je njegova druga knjiga.

Oprema i tehničko ureñenje SLOBODAN RADOŠEVIĆ Korice MIODRAG JELAČIĆ Lektor i korektor DRAGICA BUJANIĆ Priprema sloga "GRAFIČAR" Novi Sad Štampa "KULTURA" Bački Petrovac Novi Sad 1990

Na Sopstvenom Tragu Meditacija i Relaksacija

Recommend Documents