Marsel Prust U TRAGANjU ZA IŠČEZLIM VREMENOM U SVANOVOM KRAJU (2) U traganju za iščezlim vremenom vremenom je svoje vrste Bildungsroman, Erziehungsroman, čiji su glavni predstavnici bili nemački romantičari, a uzorno delo Geteov Vilhelm Majster, roman Majster, roman u kome se opisuje postepeno zrenje mlada čoveka od prvih maglovitih lutanja i slutnji, preko mučnih iskustava do višemanje uspelog pronalaženja mudrosti. Iz predgovora dr Sretena Marića
MARSEL PRUST U TRAGANjU ZA IŠČEZLIM VREMENOM 1 U SVANOVOM KRAJU 2 U SVANOVOM KRAJU 3 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 4 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 5 OKO GERMANTOVIH 6 OKO GERMANTOVIH 7 SODOMA I GOMORA 8 SODOMA I GOMORA 9 ZATOČENICA 10 ZATOČENICA 11 NESTALA NE STALA ALBERTINA ALBERTINA 12 NAĐENO VREME KNjIGA DRUGA U SVANOVOM KRAJU
MARSEL PRUST U TRAGANjU ZA IŠČEZLIM VREMENOM I
U SVANOVOM KRAJU (2) Preveo s francuskog ŽIVOJIN ŽIVOJNOVIĆ
DRUGI DEO JEDNA SVANOVA LjUBAV
Da bi neko pripadao „malome jezgru”, „maloj grupi”, „malom taboru” Verdirenovih, jedan je uslov bio dovoljan, ali je bio i neophodan: valjalo je da prećutno usvoji jedno vjeruju čiji vjeruju čiji je jedan član bilo to da je mladi pijanista koji je te godine bio štićenik gđe Verdiren, i za koga je ona govorila: „Ta ne bi smelo biti dopušteno da neko tako ume svirati Vagnera!”, „prešišao” i Plantea i Rubinštajna i da je doktor Kotar bolji dijagnostičar negoli Poten. Svaki novajlija koga Verdirenovi ne bi mogli ubediti da su večeri onih što ne dolaze kod njih dosadne kao kišan dan bivao je smesta isključen. A s obzirom da su žene u tome pogledu nepokornije od muškaraca i teško se odriču svake mondene radoznalosti i želje da se same obaveste o prijatnosti drugih salona, i budući da su Verdirenovi, s druge strane, osećali da bi takav ispitivački duh i taj demon frivolnosti mogli delovati zarazno i postati pogubni za pravoverje njihovoga malog hrama, bili su prinuđeni da redom odbace sve „vernike” ženskog pola. Osim mlade doktorove žene, oni su te godine bili svedeni gotovo jedino na jednu osobu tako reći iz polusveta (premda je sama gđa Verdiren bila žena časna i iz uvažene građanske porodice, prebogate ali potpuno nepoznate, s kojom malo-pomalo beše namerno prekinula sve odnose), na gđu de Kresi, koju je gđa Verdiren zvala po imenu, Odeta, i za koju je izjavljivala da je „srce”, kao i na pijanistovu tetku, koja mora biti da je nekada bila domarka; te osobe nisu ništa znale o visokom društvu, i ubediti njih, u njihovoj bezazlenosti, da princeza de Sagan i vojvotkinja de Germant moraju da potplaćuju neke bednike da bi imale koga na večeri bilo je tako lako da bi bivša domarka i kokota, da im je bilo ponuđeno da budu pozvane kod tih dveju velikih dama, poziv prezrivo odbile. Verdirenovi nisu pozivali na večeru: za svakoga je kod njih uvek bilo postavljeno. Za večernje sedeljke nije bilo programa. Mladi Mladi pijanista je svirao, ali samo ako mu se htelo, jer nikoga nisu ni na šta silili, a g. Verdiren je govorio: „Sve za prijatelje, živeli drugovi!” Ako bi pijanista hteo da odsvira kavalkadu iz Valkirije Valkirije ili preludij iz Tristana, Tristana, gđa Verdiner bi se pobunila, ne što joj se ta muzika nije svidela, nego, naprotiv, zato što je se suviše dojimala. „Znači, vi baš hoćete da opet dobijem migrenu? Znate dobro da je uvek tako kad god svira to. Znam šta me čeka! Kad sutra budem htela da ustanem, svršeno!” Kad pijanista nije svirao, razgovaralo se, a neko bi od prijatelja, najčešće tadašnji njihov slikar miljenik, „izbacio” — kako je govorio g. Verdiren — „neku silnu ludoriju od koje bi svi prsnuli u grohotan smeh”, a naročito gđa Verdiren, koja je imala običaj da toliko doslovno shvata slikovite izraze o svojim uzbuđenjima da je doktor Kotar (mlad početnik u ono vreme) morao jednog dana da joj namesti vilicu, jer ju je
bila iščašila koliko se smejala. Crn frak bio je zabranjen, jer bili su među „drugovima”, a i da ne bi ličili na „gnjavatore”, kojih su se čuvali kao kuge i koje su pozivali samo o svečanim večerima, priređivanim što je mogućno ređe i samo ako je to moglo da razonodi slikara ili da pijanistu prikaže širem krugu. Inače, zadovoljavali su se da igraju pogađaljki, da večeravaju prerušeni u razne kostime, ali među sobom i ne mešajući nijednog tuđina u svoje malo „jezgro”. No što su veće mesto u životu gđe Verdiren zauzimali „drugovi”, gnjavatori, anatemisani, postajali su svi oni koji su prijatelje odvajali od nje, sve što ih je ponekad sprečavalo da budu slobodni — mati jednoga, poziv nekoga drugog, letnjikovac ili loše zdravlje nekoga trećeg. Ako je doktor Kotar, kad bi ustali od stola, smatrao da treba da ode da još jednom obiđe nekog bolesnika u teškom stanju, „Ko zna”, rekla bi mu gđa Verdiren, „možda bi mu mnogo bolje činilo da ga ne uznemiravate večeras; provešće i bez vas dobru noć; sutra rano otići ćete i zateći ga zdrava.” Već od početka decembra bila je sva bolesna pri pomisli da će njeni verni prijatelji „izneveriti” o Božiću i o Novoj godini. Pijanistova tetka zahtevala je da ovaj dođe da večera s porodicom, kod njene majke: — Mislite li da će vaša mati umreti — uzviknula je surovo gđa Verdiren — ako ne večerate s njom o Novoj godini, kao u provinciji u provinciji! ! Iste brige ponovo su s u je morile pred Uskrs: —Vi, doktore, kao naučnik i slobodouman čovek, vi ćete nam, naravno, doći na Veliki petak kao i obično? — rekla je Kotaru prve godine, samouverenim tonom kao da ne može ni da sumnja u njegov odgovor. Ali strepela je čekajući da ga on izgovori, jer ako on ne bi došao, pretilo je da ostane sama. — Doći ću na Veliki petak... da se oprostim, jer idemo da provedemo uskršnje praznike u Overnji. Overnji. — U Overnji? Da Da vas pojedu buve i vaši! vaš i! Nazdravl Na zdravlje! je! Pa, poćutavši malo: — Da ste nam bar rekli, potrudili bismo se da to nekako organizujemo, pa da putujemo zajedno s vama, u udobnim uslovima. Isto tako, ako je neko od „vernih” imao nekog prijatelja ili neka od stalnih gošća kakvog udvarača, zbog kojih bi mogli katkad da „iznevere”, Verdirenovi, kojima nije smetalo da neka žena ima ljubavnika, pod uslovom da ga ima kod njih, da ga voli kroz njih i da joj on ne bude miliji od njih, rekli bi: „Pa dovedite vašeg prijatelja!” I primili bi ga na probu, da vide je li kadar da nema tajni pred gđom Verdiren, je li podoban da bude primljen u „mali tabor”. Ako to ne bi bio,
uzeli bi na stranu „vernika” koji ga je predstavio i učinili bi mu tu uslugu da ga zavade s prijateljem ili s ljubavnicom. U protivnom slučaju, „novajlija” bi i sam postao jedan od „vernih”. Stoga, kad je te godine kokota ispričala g. Verdirenu da se upoznala s jednim krasnim čovekom, g. Svanom, i nagovestila da bi njemu bilo vrlo drago kad bi bio primljen kod njih, g. Verdiren je iz tih stopa preneo tu molbu svojoj ženi. (On nije imao nikakva mišljenja pre nje, i njegova posebna uloga sastojala se u tome da s neiscrpnom dovitljivošću izvršava njene želje i želje „vernika”.) — Evo, gđa de Kresi ima nešto da te zamoli. Želela bi da ti predstavi jednoga svog prijatelja, g. Svana. Šta ti na to kažeš? — Pa, molim te, zar se može odreći nešto jednome takvom malom savršenstvu? Ćutite, vas niko ne pita za mišljenje, kažem vam da ste vi pravo savršenstvo. — Pa, ako baš hoćete — odgovori Odeta prenemažući se i dodade. — Vi znate da ja nisam fishing for compliments. — Pa lepo, dovedite vašeg vaš eg prijatelja, ako je prijatan! „Malo jezgro” jezgro” nije, doduše, imalo i malo nikakve veze sa društvom u kome se kretao Svan, i pravi ljudi iz otmenog sveta našli bi da ne vredi zauzimati izuzetno mesto u tome društvu, kakvo je on imao, samo zato da bi čovek najzad bio predstavljen Verdirenovima. Ali otkako beše upoznao uglavnom sve žene iz aristokratije i nije više imao šta da sazna o njima, Svanu, koji je toliko voleo žene, bilo je još stalo do svojstva usvojenika, gotovo čak kolenovića, koje mu behu podarili u aristokratskoj četvrti Sen-Žermen, samo kao do neke vrste razmenljive vrednosti, kao do nekakvog kreditnog pisma, koje je lišeno vrednosti samo po sebi, ali koje mu je omogućavalo da sebi improvizuje neki položaj u kakvom zabačenom kutu u provinciji ili među nepoznatim sitnim svetom u Parizu, gde bi mu se ćerka nekog seoskog plemića ili kakvog pisara učinila lepuškasta. Jer požuda ili ljubav vratile bi mu tada osećanje o sećanje sujete, koje je sada već bio lišen u uobičajenome uobičajenome svom s vom životu (premda ga je bez sumnje baš to osećanje nekada bilo usmerilo ka toj mondenoj karijeri u kojoj je u raskalašnim uživanjima traćio svoje duhovne darove, a svoju učenost u umetničkim stvarima stavljao u službu dama iz otmenog sveta, savetujući ih pri kupovini slika i nameštanju njihovih dvoraca), a zbog koga bi sada poželeo da u očima neke neznanke u koju se zaljubio zablista otmenošću koja nije proizlazila iz samoga njegovog imena. Naročito je to želeo kad bi se desilo da je ta neznanka iz skromnog staleža. Kao god što se pametan čovek neće plašiti da će u očima drugog pametnog čoveka ispasti glup, tako se i otmen čovek plaši da će njegova
otmenost promaći ne nekom velikom gospodinu, nego prostaku. Tri četvrtine truda da se bude duhovit i tri četvrtine laži iz sujete koje su, otkako je sveta, prosuli ljudi koje je to samo unižavalo, sve je to bilo radi nižih od sebe. Pa i Svan, koji je s kakvom vojvotkinjom bio jednostavan i nehajan, strepeo je da bi mogao biti prezren, i davao je sebi važan izgled kad bi se našao pred kakvom sobaricom. Nije on bio kao toliki ljudi koji se, iz lenosti ili što su se pomirili s obavezom visokog društvenog položaja da čovek ostane vezan za jednu izvesnu obalu, odriču uživanja koja im stvarnost pruža izvan otmenog kruga u kome žive ušančeni sve do smrti, zadovoljavajući se najposle — u nedostatku boljega — time da uživanjima zovu, pošto uspeju da se na njih naviknu, ništavne razonode i nepodnošljivu dosadu koju takav život nosi u sebi. Svan, pak, nije nastojao da mu lepe budu žene s kojima je provodio vreme, nego da provodi vreme sa ženama za koje bi prvo našao da su lepe. A to su često bivale žene dosta vulgarne lepote, jer telesne osobine koje je tražio, a da toga nije ni bio svestan, bile su u suštoj suprotnosti s onima zbog kojih su mu bile divne žene što su ih izvajali ili naslikali majstori koje je najviše voleo. Dubok, setan izraz lica ledio mu je čula, a da ih probudi, naprotiv, bila je dovoljn dovo ljnaa zdrava, jedra i rumena put. Ako bi na putovanju sreo neku porodicu čije bi poznanstvo otmenije bilo ne tražiti, ali u kojoj bi mu se neka žena ukazala ukrašena nekom čari koju još nije upoznao, gorditi se i zavarati žudnju koju je ona izazvala, zameniti nekim drugim uživanjem ono koje bi mogao s njome upoznati — time, na primer, što bi napisao kojoj bivšoj ljubavnici da mu dođe — učinilo bi mu se isto tako kukavičko odricanje, isto tako glupo odustajanje od jedne nove sreće kao kad bi se, umesto da razgleda predeo, zatvorio u svoju sobu i gledao slike Pariza. On se nije zatvarao u zdanje svojih poznanstava, nego ga je — da bi ga mogao uvek iznova podići, na licu mesta, novim trudom — pretvorio u jedan onakav šator na rasklapanje kakve istraživači nose sa sobom. Sve ono što se ne bi moglo poneti ili razmeniti za neko novo uživanje, on bi dao budzašto, ma koliko se to moglo drugima činiti zavidno. Koliko li se puta jednim potezom lišio naklonosti neke vojvotkinje, naklonosti koja je počivala na njenoj godinama nagomilanoj želji da mu bude na usluzi, za šta nije nalazila prilike, a on je se lišio time što je od nje sasvim neuviđavnim telegramom zatražio telegrafsku preporuku koja bi ga smesta dovela u vezu s nekim njenim nadzornikom imanja čiju je kćer opazio na selu, kao što bi izgladneo čovek razmenio dijamant za parče hleba. A njega je to, čak i posle, uveseljavalo, jer bilo je u njemu izvesne bezobzirnosti, koju je iskupljivao retkim znacima pažnje. A zatim, on je spadao u onu vrstu pametnih ljudi koji su proživeli vek u dokolici, pa traže utehu ili možda opravdanje u
pomisli da ta dokolica pruža njihovoj inteligenciji isto tako zanimanja vredne predmete kao što bi to mogla umetnost ili naučni rad, da u životu ima zanimljivijih, romanesknijih situacija negoli u svim romanima skupa. On je to barem tvrdio i lako u to ubeđivao i najprofinjenije svoje prijatelje iz otmenog sveta, a naročito barona de Šarlisa, kojega je voleo da uveseljava pričajući mu golicave pustolovine pusto lovine koje je doživljavao, bilo da je u vozu sreo neku ženu i doveo je zatim kući, pa otkrio da je ona sestra nekog vladara u čijim su rukama u tome trenutku svi konci evropske politike, politi ke, u čije je tajne on tako na vrlo prijatan način postao upućen, bilo da je, složenom igrom slučajnih okolnosti, od odluka koje će doneti konklav zavisilo hoće li on ili neće moći postati ljubavnik neke kuvarice. A nije Svan, uostalom, sa toliko cinizma prisiljavao da mu služe kao posrednici samo blistavu falangu vrlih udova, generala, akademika, s kojima je bio posebno blizak. Svi njegovi prijatelji bili su navikli da s vremena na vreme prime od njega pismo u kome se od njih tražilo pisamce kojim bi ga oni preporučili ili predstavili nekome, a to je Svan činio s diplomatskom veštinom koja je, uporno istrajavajući kroz sve njegove ljubavne veze redom i kroz različite izgovore, naglašavala, više nego što bi to činile i nespretnosti, jednu nepromenljivu narav i uvek istovetne ciljeve. Često su mi pričali, mnogo godina kasnije, kad sam se počeo zanimati za njegovu narav zbog sličnosti koje je u sasvim drugim stvarima pokazivao s mojom, da bi moj deda (koji to tada još nije bio, jer u doba mog rođenja bila je počela velika Svanova ljubavna veza, a ona je za dugo prekinula taj njegov običaj), kad bi mu Svan napisao pismo, prepoznajući na koverti prijateljev rukopis, uzviknuo: „Evo, Svan opet nešto traži. Pričuvajmo se!” I, bilo iz podozrenja, bilo iz one nesvesne vragolaste pobude koja nas navodi da nešto pružimo samo onima koji za tim nemaju nikakve želje, moj deda i baba bi dočekali s neumoljivim odbijanjem i one njegove molbe kojima je najlakše bilo udovoljiti, kao na primer da ga predstave nekoj devojci koja je svake nedelje večeravala kod njih, pa su morali, kad god bi im Svan ponovo o njoj govorio, da se pretvaraju da je više ne viđaju, dok su se, međutim, cele nedelje pitali koga li bi mogli pozvati zajedno s njom i najčešće ne bi naposletku nikoga pronašli, umesto da pozovu onoga koji bi zbog toga bio tako srećan. Ponekad bi neki bračni par, dedini i bakini prijatelji, koji su se dotada žalili da nikad ne viđaju Svana, objavili sa zadovoljstvom, a možda i s pomalo želje da zagolicaju njihovu zavist, da je on postao ne može biti ljubazniji s njima, da se više ne odvaja od njih. Moj deda nije želeo da im pomuti zadovoljstvo, ali bi pogledao moju baku, pevušeći:
Kakvu li to tajnu krij krijee, Ništa Ni šta mi tu jasno jasn o nije. ili: Kratkotrajno priviđenje... priviđenje... ili: U takvim stvarima Najbolje je činiti se nevešt. Ako bi nekoliko meseci kasnije moj deda zapitao toga novog Svanovog prijatelja: „A Svan, viđate li ga još tako često?” sagovornik bi načinio kiselo lice: „Nemojte nikada nikada više izgovoriti preda preda mnom njegovo njegovo ime!” „Pa ja sam mislio da ste vi tako dobri...” Tako je on nekoliko meseci bio prisan s nekim rođacima moje bake i skoro svakog dana večeravao kod njih. Odjednom je prestao dolaziti a da ih nije ni obavestio. Pomislili su da je bolestan, i rođaka moje bake već je htela da pošalje nekoga da se raspita, kad je u sobi za stolni pribor naišla na jedno njegovo pismo, koje se slučajno povlačilo po kuvaričinoj knjizi računa. Tu je on javljao toj ženi kako uskoro odlazi iz Pariza, kako neće više moći dolaziti. Ona mu je bila ljubavnica, i kad je hteo da raskine s njom, samo je nju našao za vredno da obavesti. Kad mu je trenutna ljubavnica bila osoba iz otmenog sveta ili bar osoba kojoj suviše skromno poreklo ili odviše nepoćudan društveni položaj nisu branili da je on uvede u otmeni svet, onda se on, nje radi, vraćao tome društvu, ali samo po onoj posebnoj putanji kojom se ona kretala ili na koju ju je on povukao. „Večeras ne treba računati na Svana”, rekli bi, „ta znate da je danas dan kad njegova Amerikanka ide u Operu." Udešavao je da i nju pozivaju i u najzatvorenije salone, u kojima je on bio redovan gost, gde je jednom nedeljno večeravao, igrao poker; svako veče, pošto bi svoju riđu kosu, kratku kao četka, malo ukovrčio i tako ublažio s nešto mekote oštru zelenu boju očiju, izabrao bi cvet i zadenuo ga za rever, pa bi pošao da se sastane sa svojom ljubavnicom na večeri kod ove ili one dame iz svoga kruga; i tada, misleći na divljenje i prijateljstvo kojim će ga pred voljenom ženom obasuti društvo koje je tad bilo u
modi i u kome je on vedrio i oblačio, ponovo je nalazio čari u tome mondenom životu kojim je već bio blaziran, ali čije mu se tkivo, prožeto i toplo obojeno tim plamičkom koji je on u nj uneo i koji je u njemu poigravao, činilo dragoceno i lepo otkako je u nj umeša umešaoo svoju novu ljubav. Ali, dok su svaka od tih veza, ili svako od tih udvaranja bili manje-više potpuno ostvarenje nekog sna rođenog pri viđenju jednoga lica ili tela za koje je Svan spontano, bez usiljavanja, našao da je ljupko, dotle, naprotiv, kada ga je jednog dana, u pozorištu, predstavio Odeti de Kresi jedan njegov nekadašnji prijatelj, koji mu o njoj beše govorio kao o divnoj ženi, kod koje bi možda mogao doći do nečega, ali prikazujući mu je kao nepristupačniju nego što je u stvari bila, da bi tako ispalo kao da on sam, time što ga s njom upoznaje, čini nešto naročito ljubazno, ona se Svanu učinila, svakako ne bez lepote, ali od takve vrste lepote na koju je bio ravnodušan, koja nije u njemu budila nikakve žudnje, nego čak izazivala neku fizičku odbojnost, učinila mu se od onakvih žena među kojima svako ima svoj tip, različit za svakoga i koji može biti suprotnost tipu koji naša čula traže. Imala je suviše naglašen profil da bi mu se svidela, suviše nežnu kožu, suviše izbočene jagodice, suviše izdužene crte. Oči su joj bile lepe, ali tako krupne da su se povijale pod sopstvenom težinom i ostali deo lica činile umornim i davali mu uvek izraz bolešljiv ili rđavo raspoložen. Neko vreme po njihovom poznanstvu u pozorištu ona mu je pisala da bi ga zamolila da vidi njegove kolekcije slika, koje su je toliko zanimale, „nju, neznalicu, koja voli lepe stvari”, rekavši mu da joj se čini da će ga bolje upoznati kad ga bude videla u njegovom home, gde zamišlja da mu je tako „udobno s njegovim čajem i njegovim knjigama, premda nije krila iznenađenje što on stanuje u toj četvrti koja mora da je tako tužna i „koja je tako malo smart, spram njega koji je to toliko mnogo". I pošto ju je on pustio da dođe, rekla mu je, odlazeći, koliko žali što je tako malo ostala u tome domu u koji je toliko srećna što je ušla, govoreći o njemu kao da je on za nju nešto više nego ostala stvorenja koja poznaje, kao da je time uspostavljala između njihovih dveju ličnosti nešto romantično što ih vezuje, na šta se on osmehnuo. Ali, u godinama bez iluzija kojima se već bližio Svan i u kojima čovek ume da se zadovolji time što je zaljubljen, iz zadovoljstva što to jeste, ne tražeći suviše uzvraćanja, to zbliženje dva srca, ako i nije više, kao u ranoj mladosti, cilj kome ljubav nužno teži, ostaje ipak s ovom povezan tako snažnom asocijacijom da joj može postati uzrok, ako se javi pre nje. Nekada ste sanjali o tome da zavladate srcem žene u koju ste bili zaljubljeni; kasnije, ako osetite da gospodarite srcem jedne žene, to može biti dovoljno da se zaljubite u nju. I tako, u godinama u kojima bi se činilo, pošto čovek u ljubavi traži naročito jedno subjektivno uživanje, da u njoj najveći udeo treba da ima
privlačnost lepote neke žene, ljubav može da se rodi — i to najčulnija ljubav — a da u njenoj osnovi i nije bilo neke prethodne požude. U to doba života čovek je već više puta bio pogođen ljubavlju; ova se više ne razvija sama, po sopstvenim, nepoznatim nepoznatim i neumitnim zakonima, pred pred našim zapanjenim zapanjenim i pasivnim srcem. Mi joj pritičemo u pomoć, krivotvorimo je sećanjem, sugestijom. Prepoznajući jedan od njenih simptoma, prisećamo se i drugih, vaskrsavamo ih. Pošto znamo njenu pesmu, koja se sva urezala u nas, nije nam potrebno da nam joj neka žena kaže početak — ispunjen divljenjem koje budi lepota — da bismo se setili nastavka. A ako ona počne iz sredine — tamo gde se srca zbližuju, gde se govori da će se živeti samo jedno za drugo — mi smo već dovoljno naviknuti na tu muziku da se odmah pridružimo partnerki u pasažu u kome nas ona čeka. Odeta de Kresi je ponovo posetila Svana, pa je učestala s posetama; a svaka je ta poseta, doduše, obnavljala u njemu razočaranje pri ponovnom viđenju toga lica kome je u međuvremenu pomalo zaboravljao neke osobenosti i koga se nije sećao ni tako izražajnog ni, uprkos njegovoj mladosti, tako uvelog; dok je razgovarala s njim, on je žalio što njena velika lepota nije od onih koje bi mu se same od sebe više svidele. Uostalom, valja reći da se Odetino lice činilo mršavije i istaknutije zato što su čelo i gornji deo obraza, ta jedinstvena i ravnija površina, bili natkriljeni masom kose, koja se tada nosila produžena u šiške, odignuta kovrčama i rasuta u nestašne pramenove oko ušiju; a što se tiče njenog tela, koje je bilo divno građeno, teško mu je bilo opaziti celinu (zbog tadašnje mode, iako je ona bila od onih Parižanki što su se najlepše oblačile), toliko su grudi, isturene iznad samo zamišljenog stomaka i završavajući se naglim vrhom, dok se odole počinjao nadimati balon dvostrukih sukanja, davale ženi izgled kao da je sastavljena od raznih, rđavo uklopljenih delova; riševi, volani, prsnik, pratili su svaki nezavisno, po ćudi svog crteža ili čvrstoći svoje materije, liniju koja ih je vodila ka mašnama, naborima čipaka, crnim odvesnim resama, ili ih upravljala duž šipki steznika, ali nisu nimalo prianjali uz živo stvorenje, i ono je, već prema tome da li se arhitektura tih ukrasa suviše bližila ili udaljavala od njegove sopstvene, bilo u svemu tome ili stegnuto ili izgubljeno. Ali pošto bi Odeta otišla, Svan bi se smeškao misleći na to kako mu je rekla da će joj vreme biti dugo dok joj on opet ne dopusti da mu dođe; sećao se zabrinutog, bojažljivog izraza s kojim ga je jednom zamolila da to ne bude dugo, i njenih pogleda u tome trenutku, uprtih u njega u plašljivoj molbi, koji su je činili dirljivom pod kitom veštačkih cvetova dana i noći na okruglom belom slamnom šeširu s trakama od crne kadife. ,,A vi", rekla mu je, „zar vi nećete doći jedanput kod mene na čaj?” On se izgovorio radovima kojima se bavi, jednom studijom — u stvari već godinama napuštenom — o Ver Meru iz Delfta. „Ja
razumem da ne mogu ništa, ja, slabašno stvorenje, spram velikih učenjaka kao što ste vi” odgovorila mu je ona. „Ja bih bila kao žaba pred areopagom. Pa ipak, tako bih volela da se obrazujem, da znam, da budem upućena. Kako to mora biti zanimljivo preturati po starim knjigama, zavirivati u stare hartije”, dodala je s izrazom samozadovoljstva koji načini otmena žena kad hoće da tvrdi kako joj čini radost da se, bez bojazni da će se uprljati, preda kakvom prljavom poslu, kao na primer da kuva „meseći svojim rukama testo". „Vi ćete mi se smejati, ali ja nikada nisam čula za toga slikara koji vas sprečava da me posetite (htela je da kaže za Ver Mera); je li još živ? Mogu li se u Parizu videti njegova dela, da bih mogla da predstavim sebi šta vi volite, da malo naslutim šta se krije iza toga visokog čela što toliko radi, u toj glavi za koju čovek oseća kako stalno razmišlja, da mognem reći u sebi: eto, o tome on sada misli. Kakav bi to san bio, učestvovati u vašim radovima!" On se izvinio svojom bojazni od novih prijateljstava, onim što je, iz navike udvaranja, nazvao strahom da ne bude nesrećan. „Vi se plašite ljubavi? Kako je to čudno, a ja samo to i tražim, ja bih dala ceo život da je nađem”, rekla je tako prirodnim, tako ubeđenim glasom da ga je to potreslo. „Mora biti da ste patili zbog neke žene. I verujete da su i druge kao ona. Ona nije umela da vas razume; vi ste tako osobeno stvorenje. To sam i zavolela otprve u vama, dobro sam osetila da niste kao ostali svet.” „Ali i vi, uostalom", rekao joj je on, „znam ja dobro kako je to sa ženama, i vi mora biti da imate vazda poslova, da ste malo slobodni". „Ja! Ja nikada nemam nikakva posla! Uvek sam slobodna, uvek ću biti slobodna za vas. U bilo koje doba dana ili noći da vam bude zgodno da se vidite sa mnom, pošaljite po mene, i ja ću biti vrlo srećna da doletim. Hoćete li učiniti tako? A znate li šta bi bilo lepo? Da dođete da vas predstavim gđi Verdiren, kod koje idem svako veče. Pomislite samo, kad bismo se tamo viđali i kad bih mogla da mislim da ste tamo pomalo i mene radi!" I, sećajući se tako njihovih razgovora, misleći tako na nju kad je bivao sam, on je doduše samo uvodio njen lik među mnoge druge ženske likove u njegovim romantičnim sanjarijama; ali ako bi, zahvaljujući bilo kakvoj okolnosti (ili možda čak i ako to ne bi bilo zahvaljujući okolnostima, pošto okolnost koja se ukaže u trenutku kad se jedno dotada prikriveno stanje ispolji može da ničim nije uticala na njega), ako bi se desilo da lik Odete de Kresi upije u sebe sve te sanjarije, ako se ove ne bi više mogle odvojiti od sećanja na njen lik, onda nesavršenstvo njenog tela ne bi više imalo nikakva značaja, kao ni to da li je to telo više ili manje nego koje drugo po Svanovom ukusu, pošto bi ono, postavši telo one koju voli, ubuduće jedino bilo kadro da mu pričini radosti radost i ili boli. bo li. Desilo se da moj deda nekada beše poznavao porodicu tih Verdirenovih —
što se ne bi moglo reći ni za jednoga od njihovih tadašnjih prijatelja. Ali otada je bio izgubio svaku vezu s onim koga je on zvao „mladi Verdiren” i za koga je smatrao, uglavnom, da je — iako je sačuvao mnogo miliona — pao među boeme i šljam. Jednoga dana primio je pismo od Svana, koji ga je pitao ne bi li ga mogao dovesti u vezu s Verdirenovima: „Oho! oho!” uzviknuo je moj deda, „ovo me nimalo ne čudi, tako je i morao završiti Svan. Lep svet! Pre svega, ne mogu da mu učinim što me moli jer ne poznajem više toga gospodina. A onda, tu mora da se krije neka žena, a ja se ne mešam u te stvari. No, lepo će to biti ako se Svan pomeša s Verdirenčićima.” Verdirenčićima.” I, posle odrečnog odgovora mog dede, Odeta je sama odvela Svana Verdirenovima. Onoga dana kada se Svan prvi put pojavio kod Verdirenovih, ovi su imali na večeri doktora i gđu Kotar, mladog pijanistu i njegovu tetku, i slikara koji je tada uživao njihovu naklonost, a ovima se u toku večeri priključilo još nekoliko drugih vernih prijatelja. Doktor Kotar nikada nije zasigurno znao kako da odgovori nekome, da li se sagovornik šali ili je ozbiljan. I, za svaki slučaj, svakom izrazu svog lica on je dodavao kao nekakvu ponudu jednog uslovnog i privremenog osmeha, čija je lukavost puna iščekivanja trebalo da ga zaštiti od zamerke da je naivan, ukoliko bi se desilo da je ono što su mu rekli rečeno u šali. Ali kako se, uzimajući u obzir i suprotnu hipotezu, nije usuđivao dopustiti da mu se taj osmeh jasno ispolji na licu, videlo se kako na njemu neprestano lebdi neka neizvesnost, u kojoj se čitalo pitanje što se nije usuđivao postaviti: „Govorite li vi to ozbiljno?” Nije bio sigurniji kako bi trebalo da se drži ni na ulici, pa čak ni uopšte u životu, kao ni u nekom salonu, te se moglo videti kako prolaznicima, kolima, događajima protivstavlja nekakav obešenjački osmeh, koji je unapred oduzimao njegovom držanju svaku neumesnost, pošto je dokazivao, ako ono ne bi bilo prikladno, da on to dobro zna i da je takvo držanje zauzeo samo iz šale. U svakom onom slučaju, međutim, gde bi mu se otvoreno pitanje činilo dopušteno, doktor nije propuštao da se potrudi da suzi polje svoje nedoumice i da upotpuni svoje obrazovanje. I tako, po savetima koje mu je dala njegova smotrena mati kad je pošao iz provincije, on nije propuštao bilo neki izraz bilo neko ime koji su mu bili nepoznati nepoznati a da ne nastoji da se o njima obavesti. U pogledu raznih izraza, bio je nenasit obaveštenja, jer je, pretpostavljajući ponekad da imaju određeniji smisao nego što stvarno imaju, želeo da sazna šta se zapravo htelo reći izrazima koje je najčešće slušao: đavolska lepota, plava
krv, pasji život, Rableovih četvrt sata, biti kralj elegancije, dati „carte blanche”, biti priteran uza zid itd., i u kojima bi ih određenim slučajevima mogao i on primeniti u razgovoru. U njihovom nedostatku, ubacivao je igre reči koje beše naučio. Što se tiče novih imena koje bi pred njim izgovorili, zadovoljavao se da ih samo ponovi upitnim tonom, što je smatrao dovoljnim da mu pribavi objašnjenja koja, koja, tobože, nije ni je tražio. Kako mu je potpuno nedostajao kritički smisao, iako je on verovao da ga primenjuje na sve, on je sve uzimao bukvalno, i s njim je bila uzaludan trud ona utančana uglađenost koja se sastoji u tome da nekome kome smo učinili neku ljubaznost tvrdimo — ali bez želje da nam se poveruje — da smo mi njemu obavezni. Ma kolika da je bila zaslepljenost gđe Verdiren u njegovom pogledu, njoj je je na kraju — iako je i dalje nalazila da je on vrlo oštrouman oštroum an — počelo da ide i de na živce kad bi ga pozvala u prvu ložu u parteru da gledaju Saru Bernar, rekavši mu, iz puke ljubaznosti: „Tako je ljubazno što ste došli, doktore, tim pre što sam sigurna da ste već često gledali Saru Bernar, a i možda smo suviše blizu pozornice”, a on, pošto bi ušao u ložu s osmehom koji je, da bi postao određeniji ili iščezao, čekao da ga neko od upućenih obavesti o vrednosti predstave, odgovorio: „Odista, suviše smo blizu, a i Sara Bernar već počinje zamarati. Ali vi ste izrazili želju da dođem. Za mene su vaše želje zapovesti. Isuviše sam srećan što mogu da vam učinim ovu malu uslugu. Šta ne bi čovek učinio da vam bude prijatan, vi ste tako dobri!” Pa bi dodao: „To Saru Bernar zovu zlatni glas, zar ne? Često pišu takođe da se pod njom i daske zapale. To je čudan izraz, zar ne?” — u nadi da će doći do komentara, koji su, međutim, izostajali. „Znaš”, rekla bi gđa Verdiren svome mužu, „čini mi se da smo na pogrešnom putu kad iz skromnosti omalovažavamo ono što pružamo doktoru. On je naučnik koji živi izvan praktičnog života, on ne poznaje vrednost stvari po ličnom iskustvu, iskustvu, i oslanja se na ono što mu m u mi kažemo.” — „Nisam se usudio da ti kažem, ali i ja sam to primetio”, odgovorio bi g. Verdiren. I, o sledećoj Novoj godini, umesto da pošalje doktoru Kotaru rubin od tri hiljade franaka i da mu kaže da je to sitnica, g. Verdiren je za tristo franaka kupio neki veštački dragulj, davši mu na znanje znanje da bi se teško mogao videti lepši. Kada je gđa Verdiren objavila da će im u toku večeri doći g. Svan, „Svan?” uzviknuo je doktor glasom koji je postao grub od iznenađenja, jer i najsitnija novost uvek je više nego ikoga iznenađivala njega, koji se smatrao večito pripremljenim na sve. I videći da mu ne odgovaraju: „Svan? Ko je to Svan?” zaurlao je on, na vrhuncu strepnje, koja se odjednom smirila kad mu je gđa Verdiren rekla: „Pa onaj prijatelj o kome nam je Odeta govorila.” „A, tako, dobro, dobro”, odgovorio je doktor umiren. Što se tiče slikara, on se radovao što Svan
ulazi u društvo gđe Verdiren, pošto je pretpostavljao da je ovaj zaljubljen u Odetu, a on je voleo da ide na ruku ljubavnim vezama. „Ništa me ne veseli toliko kao da venčavam svet”, poverio je na uvo doktoru Kotaru, „mnogo sam puta uspevao u tome, čak i između žena!” Rekavši Verdirenovima da je Svan veoma smart. Odeta ih je poplašila da je on „gnjavator”. No on je, naprotiv, ostavio odličan utisak na njih, čemu je jedan od posrednih uzroka, i bez njihova znanja, bio njegov život u otmenom svetu. On je, odista, nad ljudima, čak i mudrima, ali koji nikada nisu bili u visokom društvu, imao jedno od preimućstava onih koji su u tome svetu bar malo živeli, preimućstvo da taj svet ne izobličavaju usled privlačnosti ili gnušanja koje on budi u njihovoj uobrazilji, nego da ga smatraju kao da je bez ikakvog značaja. Ljubaznost takvih osoba, odvojena od bilo kakvog snobizma i od bojazni da se ne ispadne suviše ljubazan, postavši nezavisna, ima onu lakoću, onu ljupkost pokreta onih čiji gipki udovi vrše tačno ono što oni hoće, bez neumesnog i nespretnog učešća ostalih delova tela. Ona prosta osnovna gimnastika otmenog čoveka kad od srca pruža ruku nepoznatome mladiću koga mu predstavljaju ili kad se uzdržano nakloni pred ambasadorom kome njega predstavljaju, najposle je, i nesvesno, prešla u čitavo Svanovo držanje u društvu, i on je, prema svetu iz sredine niže od njegove, kao što su bili Verdirenovi i njihovi prijatelji, nagonski pokazao usrdnost, prvi ispoljio naklonost, što bi se neki „gnjavator”, po njima, pazio da ne učini. Trenutak hladnoće ispoljio je on samo prema doktoru Kotaru: videći ga kako mu namiguje i smeška mu se s e s dvosmislenim izrazom još i pre no što su se i obratili jedan drugome (a tu je mimiku Kotar zvao „pričekati dok se ne vidi”), Svan je pomislio da ga doktor bez sumnje poznaje po tome što su se sreli na nekom mestu raskalašnog provoda, premda je on tamo veoma malo zalazio, jer nikada se nije kretao u društvu lumpadžija. Našavši da je aluzija neukusna, naročito u prisustvu Odete, koja bi po tome mogla rđavo misliti o njemu, on je zauzeo ledeno držanje. držanje. Ali kad je saznao da je jedna od dama dam a koje su se nalazile blizu njega gđa Kotar, pomislio je da tako mlad muž ne bi pokušao pred ženom da načini aluziju na takve provode; pa je prestao da doktorovom saučesničkom izrazu lica pridaje značenje koga se plašio. Slikar je odmah pozvao Svana da ga s Odetom poseti u njegovom ateljeu; Svan nađe da je on mio. „Možda ćete biti više udostojeni nego ja”, reče gđa Verdiren tonom kojim se pretvarala da je malko uvređena, „i možda će vam pokazati Kotarov portret (koji je ona bila poručila od slikara). Imajte samo na umu, ,gospodine’ Biš”, podseti ona slikara, kome su iz ustaljene šale govorili ,gospodine\ „da dočarate taj njegov lepi pogled, ono prepredeno, zabavno u oku. Vi znate da ja naročito želim da imam njegov njegov osmeh, ja sam vam zatražila zatražila portret njegovog njegovog osmeha.” I
kako joj se taj izraz učinio pažnje vredan, ponovila ga je vrlo glasno, da bi bila sigurna da ga je više gostiju čulo, pa je čak, pod nekim neodređenim izgovorom, prvo pozvala nekoliko njih da se malo primaknu. Svan zamoli da ga upoznaju sa svima, čak i s jednim starim prijateljem Verdirenovih, Sanijetom, koji je zbog stidljivosti, prostodušnosti i dobra srca svugde izgubio uvaženje koje mu behu pribavili njegova arhivska učenost, veliko bogatstvo i odlična porodica iz koje je poticao. On je govorio kao da su mu usta puna kaše, i to je bilo divno, jer se osećalo da to manje odaje neki nedostatak u govoru nego vrsnost duše, kao nekakav ostatak bezazlenosti ranoga detinjstva, koju on nikada nije izgubio. Svi suglasnici koje nije mogao da izgovori bili su kao nešto surovo za šta je on nesposoban. Time što je zamolio da ga predstave Sanijetu, gđi Verdiren se učinilo da je Svan preokrenuo uloge (tako da je, umesto odgovora, naglašavajući razliku, rekla: „Gospodine Svan, hoćete li biti tako dobri da mi dopustite da vam predstavim našeg prijatelja Sanijeta”), ali je u Sanijeta probudio žarku simpatiju, sim patiju, koju Verdirenovi, Verdirenovi, uostalom, uost alom, nikada Svanu nisu otkrili, jer Sanijet im je malko išao na živce i nije im baš bilo stalo da mu pribave prijatelja, ali Svan ih je, zauzvrat, beskrajno dirnuo time što je našao za shodno da ih odmah zamoli da ga upoznaju sa pijanistovom tetkom. U crnoj haljini kao i uvek, jer je verovala da je žena u crnom uvek dobro obučena i da je to ono što je najotmenije, ona je pokazivala ne može biti crvenije lice, kao i uvek pošto bi ustala od stola. Pred Svanom se naklonila s poštovanjem, ali se uspravila dostojanstveno. Kako je bila bez ikakva obrazovanja i plašila se da ne greši u govoru, navlaš je izgovarala nerazgovetno, misleći da će tako neka pogrešno izgovorena reč, ako joj se omakne, biti osenčena tolikom neodređenošću da je niko ne bi mogao sa sigurnošću razabrati, tako da je njen razgovor bio samo nerazgovetno grgorenje, iz koga bi s vremena na vreme izronila poneka retka reč u koju se osećala sigurna. Svan pomisli da se može malo našaliti na njen račun, u razgovoru sa g. Verdirenom, ali ovoga je to, naprotiv, bocnulo. „Ona je tako izvrsna žena," odgovori on. „Dopuštam da ne zasenjuje; ali uveravam vas da je prijatna kad čovek razgovara s njom nasamo. „Ne sumnjam u to,” pohita da se saglasi Svan. „Hteo sam reći da mi se ne čini ,eminentna” dodade on ističući taj pridev, „a sve u svemu, to je pre kompliment!” „Evo,” reče g. Verdiren, „iznenadiću vas, ona krasno piše. Niste nikada čuli njenog sestrića? Divan je, zar ne, doktore? Hoćete li da ga zamolim da odsvira nešto, gospodine Svan?” „Pa to bi bila velika sreća..." poče da odgovara Svan, kad ga doktor prekide s podsmešljivim izrazom lica. U stvari, pošto je upamtio da su emfaza i upotreba svečanih izraza u razgovoru zastarele, čim bi čuo kakvu krupnu reč ozbiljno izgovorenu, kao što to maločas beše reč „sreća” on bi poverovao da se
onaj što ju je izgovorio pokazao visokoparan. A ako bi se, povrh toga, desilo da je ta reč slučajno i sastavni deo onoga što je on zvao starim šablonima, ma koliko, uostalom, takva reč mogla biti obična, doktor bi pretpostavio da je započeta fraza smešna i završio bi je ironično kakvim opštim mestom, te bi ispalo kao da optužuje svog sagovornika da je to hteo reći, dok ovome to nije bilo ni na kraj pameti. — Sreća za Francusku! — uzviknu on podsmešljivo, patetično pateti čno podižući ruke. G. Verdiren se ne mogade uzdržati da se ne nasmeje. — Šta se to onaj čestiti svet toliko smeje? Vi, tamo, u vašem uglu, kanda ne venete od tuge — povika gđa Verdiren. — A mislite li da se ja lepo provodim što ovako sedim sama, kao po kazni, dodade ona dureći se tobože kao dete. Gđa Verdiren je sedela na lepoj švedskoj stolici od jelovine uglačane voskom, koju joj je poklonio jedan violinista iz te zemlje, a koju je ona čuvala, iako je oblikom podsećala na hoklu i odudarala od njenoga lepog starinskog nameštaja, ali njoj je bilo stalo do toga da na upadljivom mestu drži darove koje su verni pripadnici njenoga kruga imali običaj da joj s vremena na vreme poklanjaju, kako bi darodavci imali zadovoljstvo da ih prepoznaju kad joj dođu. Stoga je nastojala da ih ubedi da ostanu pri cveću i bonbonama, što se bar uništi; ali nije uspevala u tome, pa se tako kod nje stvorila čitava zbirka grejalica za noge, jastučića, časovnika, paravana, barometara, posuda od kineskog porcelana, i istovetnih i raznorodnih stvari kao kad se na gomilu stave božićni pokloni. Sa toga uzvišenog položaja ona je sa žarom učestvovala u razgovoru svoga vernog društva i veselila se dosetkama, ali otkako joj se bila dogodila ona nezgoda s vilicom, odustala je od toga da se pomuči da stvarno prsne u smeh, nego je pribegavala jednoj konvencionalnoj mimici, koja je, bez zamora i opasnosti po nju, značila da se smeje do suza. Pri najmanjoj reči koju bi neko od njenih stalnih gostiju izvalio na račun „gnjavatora” ili na račun nekog bivšeg redovnog posetioca odbačenog u tabor „gnjavatora” — a na veliko očajanje g. Verdirena, koji je dugo smatrao da je isto tako ljubazan kao i njegova žena, ali koji bi se, smejući se izistinski, brzo zadihao i zaostao daleko za njom, pobeđen tim lukavstvom neprestane a fiktivne veselosti — ona bi se oglasila jednim kratkim uzvikom, sklopila potpuno svoje ptičje oči, koje bi se počele prekrivati kao nekakvom prevlakom, pa bi naglo, kao da ima tek toliko vremena da sakrije jedan nepristojan prizor ili da spreči neki smrtonosni nastup, zaronivši lice u šake, koje su ga prekrivale tako da se ništa nije videlo, činila kao da se sili da uguši, da uništi smeh koji bi je, kad bi mu se predala, odveo dotle da bi se onesvestila. I tako, ošamućena od veselja svojih „vernika”, opijena drugarstvom,
ogovaranjima i jednodušnošću, čečeći na svojoj visokoj stolici kao ptica kojoj su dali kolačić zamočen zamo čen u vruće vino, gđa Verdiren je ridala od ljubaznosti. ljubaznosti. Međutim je g. Verdiren, pošto je Svana zamolio za dopuštenje da zapali lulu („ovde se ne treba ustezati, tu smo među drugovima”), zamolio mladog umetnika da sedne se dne za klavir. — Hajde, molim te, nemoj ga gnjaviti — uzviknu gđa Verdiren — nije on ovde zato da ga mučite, ja neću da mi ga mučite! — Ali po čemu ti misliš da ga mi gnjavimo — reče g. Verdiren — g. Svan možda ne zna Sonatu u fisduru, fisduru, koju smo mi otkrili; odsviraće nam klavirsku transkripciju. — A, ne, ne! Ne moju sonatu! — povika gđa Verdiren — ne želim baš nimalo da toliko plačem da dobijem kijavicu s neuralgijom lica, kao prošli put; baš vam hvala na poklonu, nimalo mi nije stalo da mi se to ponovi; zlatni ste mi vi, vidi se da nećete vi ostati u postelji nedelju dana! Ta mala scena, koja se ponavljala kad god je trebalo da pijanista svira, očaravala je prijatelje kao da je bila nešto novo, kao dokaz neodoljive originalnosti „Gazdarice” i njene muzičke osetljivosti. Oni koji bi se desili blizu nje davali bi znake drugima, koji su malo dalje pušili ili se kartali, da priđu, da se nešto zbiva, dobacujući im, kao što rade u Rajhstagu, u znamenitijim trenucima: „Slušajte, slušajte!” A sutradan bi pobuđivali žaljenje u onih koji nisu mogli da dođu, govoreći im da je prizor bio još zabavniji nego obično. — Pa dobro, dobro, u redu — reče reče g. Verdiren — odsviraće samo s amo andante. a ndante. — Samo andante, kako ti to olako uzimaš! — uzviknu gđa Verdiren. Pa baš me andante svu uništava! Divan je naš Gazda! To je kao kad bi za Debetu rekao: Debetu rekao: slušaćemo samo finale, finale, ili, iz Majstora, Majstora, samo uvertiru. Doktor je, međutim, nagovarao gđu Verdiren da pusti pijanistu da svira, ne što je smatrao lažnim tegobe koje joj je izazivala muzika — on je u tome prepoznavao izvesna neurastenična stanja — nego po onom običaju mnogih lekara da smesta popuste u strogosti svojih uputstava čim je u pitanju — što im se čini mnogo značajnije — društvo u kome su i sami prisutni i u kome je jedan od glavnih činilaca osoba kojoj savetuju da ovog puta zaboravi svoje poteškoće u probavi, ili svoj grip. — Ovoga puta nećete se razboleti, videćete, — reče on nastojeći da je u to i pogledom ubedi. — A ako se razbolite, mi ćemo vas lečiti. — Zaista? — odgovori gđa Verdiren, kao da se pred nadom u takvo preimućstvo može još samo kapitulirati. Možda je, zato što je toliko govorila
kako će se razboleti, bilo trenutaka kada se više nije ni prisećala da je to laž, pa se u njoj stvorila prava bolesnička duša. A bolesnici, kad im dodija što uvek mogu samo uzdržavanjem da postignu da ih napadi što ređe stignu, vole da poveruju da će moći nekažnjeno da čine sve što im se svidi i što im obično škodi, pod uslovom da se predadu u ruke nekome moćnom biću koje će ih, bez i malo njihova truda, jednom reči ili jednom pilulom podići iz postelje. Odeta beše otišla i sela na divan presvučen goblenom, koji se nalazio kraj klavira. — Vi znate da ja imam svoje mestašce — rekla je gđi Verdiren. A ova, videći Svana gde sedi na jednoj stolici, natera ga da ustane: — Vi ne sedite dobro tamo, idite, molim vas, sedite kraj Odete. Zar ne, Odeta, vi ćete načiniti mesta mes ta za g. Svana? — Kakva divna presvlaka iz Bovea — reče Svan pre no što je seo, u želji da bude ljubazan. — O, drago mi je što cenite moj divan — odgovori gđa Verdiren. — A upozoravam vas, ako mislite da vidite još koji tako lep, bolje da odmah odustanete. Nikada više nisu napravili takav. A i stoličice su prava divota. Posle ćete i njih pogledati. Bronza na svakoj odgovara kao atribut sižeu na sedištu; ako htednete da pogledate to, znate, imaćete čime da se zabavite, obećavam vam jedan prijatan trenutak. Već i sami mali frizrvi na pervazima, eno, tamo, ona sitna loza na crvenoj pozadini Medveda, pa Grožđe. Kako je to nacrtano? Šta kažete, ja mislim da su prilično umeli da crtaju? Zar ono grožđe ne budi apetit? Moj muž tvrdi da ja ne volim voće zato što ga jedem manje nego on. Ali ne, ja sam veći sladokusac od svih vas, samo što ja nemam potrebe da ga stavim u usta, pošto uživam očima. Šta vam je svima, što se smejete? Pitajte doktora, on će vam reći da mene to grožđe pročisti. Drugi drže kure s grožđem Fontenblo, a ja, ja imam svoju kuru s Boveom. Ali nećete otići, g. Svan, a da ne opipate bronze na naslonima. Je li glatka ta patina? Ne, ne, celom šakom, opipajte ih dobro. — O, ako gđa Verdiren počne s pipanjem bronze, nećemo čuti muzike večeras — reče slikar. — Ćutite vi, vi ste gad. U stvari — reče ona okrenuvši se Svanu — nama ženama brane i manje sladostrasne stvari od ovoga. Ali nema puti koja bi se s time mogla porediti! Kad mi je g. Verdiren ukazao tu čast da bude ljubomoran — no, budi bar učtiv, nemoj reći da nikada ni kada nisi bio ljubomoran... — Pa ja ni reči nisam rekao. Molim vas, doktore, vi ste mi svedok: jesam li išta rekao?
Svan je iz učtivosti opipavao bronzu i nije se usuđivao da odmah prestane. — Dobro, milovaćete ih posle; a sada će vas milovati, milovaće vam uši; vi to, valjda, volite; evo, ovaj mladić će se za to pobrinuti. A pošto je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto: Prethodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske partije, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova koje mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju — ni sam nije znao — koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što š to nije poznavao tu muziku mogao da oseti os eti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su možda ipak jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, tako reći sine materia. Tonovi koje tada slušamo doduše već teže, prema svojoj visini ili kvantitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih dimenzija, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji dovoljno uobliče u nama da bi mogli ne biti preplavljeni onima koje već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako stopljen, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo zarone i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemogućno opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi — kad ne bi pamćenje, kao radnik koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da onaj isti utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što nije više čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, i što omogućava da muziku
obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko trenutaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao nekakvu neznanu ljubav. Ona ga je u sporom ritmu povela prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu stranu, ka jednoj jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve pos ve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, sitnijem, setnom i neprekidnom, povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, izazivajući čak u njemu manje duboku nasladu. No kada se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti daje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikada više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna. Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako odavno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikada nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više odlazio u posetu, da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruži materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u nazivima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva s nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki novi predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan
sasvim drukčiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio — kao da je muzika imala nekakvo elektivno dejstvo na duhovnu jalovost od koje je patio — želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je zaboravio. U toku te nedelje sreo je, doduše, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neke su bile stigle posle muzike ili otišle ranije; neke su, međutim, bile tamo dok su je svirali, ali su bile prešle u drugi salon da razgovaraju, a druge, opet, premda behu ostale da slušaju muziku, nisu čule više nego one prve. Što se tiče domaćina, oni su znali da je to neko novo delo koje su muzičari što ih behu angažovali predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja, i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, doduše, prijatelja muzičara, ali, iako se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila, dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju. A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mali pijanista počeo da svira kod gđe Verdiren, odjednom, posle jedne duge note što je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, prepoznao, potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sada je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za klavir i violinu od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu. Stoga, pošto je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, čija se usrdnost mnogo svidela gđi Verdiren. — Kakav volšebnik, zar ne — reče ona Svanu — zar je ne shvata dobro, tu sonatu, vrag mali? Vi niste znali da klavir može to da dostigne. To je sve, samo ne klavir, časna reč! Uvek se ponovo prevarim, učini mi se kao da čujem orkestar. To je čak i lepše od orkestra, potpunije. Mladi pijanista se nakloni i, smeškajući se, naglašavajući reči kao da govori
nešto duhovito: — Vi ste veoma milostivi prema meni — reče. I dok je gđa Verdiren govorila svome mužu: „Hajde, daj mu oranžade, pošteno ju je zaslužio", Svan je pričao Odeti kako je bio zaljubljen u tu malu frazu. A kad je gđa Verdiren, malo poizdalje, rekla: „No, Odeta, čini mi se da slušate neku lepu priču”, ona odgovori: „Da vrlo lepu", i Svan nađe da je izvrsna ta njena jednostavnost. Međutim, zatražio je obaveštenja o Venteju, o njegovom delu, o tome u koje je doba svog života komponovao tu sonatu i šta je njemu mogla značiti ta mala fraza, jer naročito je to želeo da sazna. Ali sav taj svet što se hvastao da se divi tome muzičaru (kad je Svan rekao da je sonata odista lepa, gđa Verdiren je uzviknula: uzviknula: „I verujem verujem vam da je lepa! Ali ne može se priznati da se ne poznaje Ventejova sonata, čovek nema prava da je ne poznaje”, a slikar je dodao: „O, to je sasvim velika stvar, zar ne? To nije, ako hoćete, ,divna’ stvar, stvar, za publiku zar ne? Ali za umetnike, to je jedna silna impresija), taj svet kao da nikada sebi nije ni postavio takva pitanja, jer nisu bili kadri da na njih odgovore. Čak i na jednu-dve posebne primedbe koje je Svan učinio o svojoj omiljenoj frazi: — Zbilja, to je zanimljivo, nikada nisam obratila pažnju na to; priznaću vam da ja ne volim da tražim dlaku u jajetu i da se majem sa sitnicama; mi ovde ne gubimo vreme u cepidlačenju, to nije u prirodi našeg društva — odgovorila je gđa Verdiren, koju je doktor Kotar gledao sa zabezeknutim divljenjem i revnom pažnjom kako se poigrava s tom bujicom fraza. On i gđa Kotar, uostalom, s nekom vrstom zdravog razuma kakav imaju i mnogi ljudi iz naroda, dobro su se čuvali da ne izreknu kakav sud ili da se pretvaraju da se dive toj muzici, za koju su jedno drugom priznavali, pošto bi se vratili kući, da je ne razumeju kao god ni slike „gospodina Biša". Pošto publika zna samo za onu čar, ljupkost i oblike prirode koje nalazi u šablonima polako usvajane umetnosti, a pošto izvorni umetnik počinje time što odbacuje te šablone, g. i gđa Kotar, slika i prilika takve publike, nisu nalazili ni u Ventejovoj sonati ni u slikarevim portretima ono što je za njih predstavljalo harmoniju muzike i lepotu slikarstva. Dok bi pijanista svirao tu sonatu, njima se činilo da on nasumce udara note, koje se, odista, i nisu povezivale u oblike na koje oni behu navikli, kao što im se činilo da slikar nasumce baca boje na svoja platna. Kad bi na ovima uspeli da prepoznaju neki oblik, nalazili su da je trapav i vulgaran (to jest lišen elegancije one slikarske škole kroz koju su oni gledali živa stvorenja čak i na ulici) i da su neistiniti, kao da g. Biš ne zna kako je sazdano rame i da žene nemaju kosu svetloljubičaste
boje. Ipak, kada su se ostali gosti malo rasturili, doktor oseti da je sad povoljna prilika i, dok je gđa Verdiren još dovršavala nešto o sonati, kao što se početnik baci u vodu da nauči plivati, ali bira trenutak kad nema suviše sveta da ga vidi: — Znači, to je ono što se zove muzičar di primo cartello! uzviknu on odlučivši se odjednom. Svan je saznao jedino to da je nedavna pojava Ventejove sonate izazvala snažan utisak u jednoj školi vrlo naprednog pravca, ali da je sasvim nepoznata širokoj publici. — Ja, doduše, poznajem nekoga ko se zove Ventej — reče Svan, misleći na nastavnika klavira sestara moje bake. — Pa to je možda m ožda on — uzviknu gđa Verdiren. — O, ne — odgovori Svan smejući se. — Da ste ma i za časak bili s njim, ne biste se to ni pitali. — Znači, postaviti pitanje isto je što i rešiti ga? — reče doktor. — Ali mogao bi mu biti neki rođak — nastavi Svan. To bi bilo dosta tužno, ali najposle, i genijalan čovek može biti rođak neke matore budale. Ako bi tako bilo, priznajem da nema toga mučenja kome se ne bih podvrgnuo samo da me matora budala predstavi autoru sonate: najpre, mučenju da posetim matoru budalu, a to mučenje mora biti grozno. Slikar je od nekoga čuo da je Ventej upravo teško bolestan i da se doktor Poten boji boji da ga neće moći m oći spasti. — Kako — povika gđa Verdiren — zar još ima ljudi koji se leče kod Potena! — O, gospođo Verdiren, — reče Kotar prenemažući se — vi zaboravljate da govorite o jednome mom kolegi, trebalo bi da kažem o jednom od mojih učitelja. Slikar beše čuo da Venteju preti ludilo. I tvrdio je da se to može zapaziti po nekim pasažima ,njegove sonate. Svanu se ta primedba nije učinila besmislena, ali ga je zbunila; pošto muzičko delo ne sadrži one logičke odnose čiji poremećaj ukazuje na ludilo, ludilo otkriveno u jednoj sonati činilo mu se isto tako tajanstveno kao i ludilo u pseta, ludilo konja, što se, međutim, odista viđa. — Ta ostavite me na miru s vašim učiteljima, znate vi deset puta više od njega — odgovori gđa Verdiren doktoru Kotaru, tonom osobe koja ima hrabrosti da zastupa svoje shvatanje i koja se smelo suprotstavlja onima što nisu istog mišljenja. Vi bar ne ubijate svoje bolesnike! — Ali, gospođo, on je akademik — odgovori doktor ironično. — Ako neki
bolesnik više voli da umre od o d ruke jednog jednog od kraljeva nauke... Mnogo Mnogo je otmenije ot menije moći reći: „Mene leči Poten”. — A, otmenije je? — reče gđa Verdiren. — Znači, sad ima otmenosti i u bolestima? To još nisam znala... Baš me zasmejavate! — uzviknu ona odjednom pokrivši lice rukama. — A ja, baš sam naivna, ja raspravljam ozbiljno i ne primećujem da me vi puštate da se natociljam. Što se tiče g. Verdirena, nalazeći da je pomalo zamorno da se stane smejati za takvu malenkost, on se zadovolji da samo povuče jedan dim iz lule, pomišljajući s tugom kako ne može više da sustigne svoju ženu u ljubaznosti. — Znate li da nam se vaš prijatelj mnogo sviđa — reče gđa Verdiren Odeti u trenutku kad joj je ova poželela laku noć. — Jednostavan je, ljubak; ako uvek imate samo ovakve ovakve prijatelje prijatelje da nam predstavite, predstavite, možete ih dovoditi. G. Verdiren napomenu ipak da se Svanu nije kako treba svidela pijanistova tetka. — Pa osetio se čovek malko među tuđim svetom — odgovori gđa Verdiren. Zar bi ti hteo da on već od prvog dana bude sasvim u tonu s društvom kao Kotar, koji pripada našem malom taboru već godinama? Prvi se put ne računa, koristilo je da se malo upoznamo. Rešeno je, Odeta, da on ide s nama sutra u Šatle. Kako bi bilo da odete po njega? — O, ne, on to ne bi hteo! — A?! Najposle, kako budete hteli. Glavno je da se ne desi da izneveri u poslednjem trenutku! Na veliko iznenađenje gđe Verdiren, on nikada nije izneverio. izneve rio. Pridruživao im se svugde, ponekad u restoranima u okolini Pariza, kuda se još slabo izlazilo, jer nije još bila prava sezona, a češće u pozorištu, koje je gđa Verdiren mnogo volela; a kad mu je jednog dana, kod kuće, rekla kako bi im bilo vrlo korisno da imaju ulaznice za premijere, za svečane predstave, kako im je bilo neprijatno što ih nisu imali na dan Gambetinog pogreba, Svan, koji nikada nije govorio o svojim sjajnim vezama, nego samo o onima koje nisu bile na ceni i za koje je držao da ne bi bilo delikatno kriti ih, a među koje je, po navici stečenoj u aristokratskome Sen-Žermenu, svrstavao i svoje veze s javnim ličnostima, odgovorio je: — Obećavam vam da ću se postarati za to, imaćete ih na vreme za reprizu Danišeda, Danišeda, baš sutra ručam s prefektom policije u Jelisejskoj palati. — Kako to, u Jelisejskoj palati? — povika doktor Kotar gromkim glasom. — Da, kod g. Grevija — odgovori Svan, pomalo zbunjen utiskom koji je
proizvelo to što je rekao. A slikar reče doktoru kao u šali: — Je l’ vas to često hvata? Pošto bi mu bilo dato objašnjenje, Kotar bi obično rekao: „A, dobro, dobro, u redu" i ne bi više pokazivao ni traga uzbuđenja. Ali ovoga puta, poslednje Svanove reči, umesto da mu pribave uobičajeno smirenje, dovedoše do vrhunca njegovu zapanjenost što se neko ko s njim večera i ko nema zvaničnih funkcija ni bilo kakvu slavu viđa sa šefom države. — Kako to kod g. Grevija? Vi se poznajete sa g. Grevijem? — reče on Svanu s glupim i podozrivim izrazom lica činovnika od koga neka nepoznata osoba traži da poseti predsednika republike i koji je, shvativši po tim rečima „s kim ima posla”, kao što to kažu u novinama, uverava da će biti smesta primljena, pa je uputi u specijalnu speci jalnu zatvorsku zatvorsku ambulantu. — Poznajemo se pomalo, imamo zajedničkih prijatelja (nije se usudio reći da je to princ od Velsa), a on, uz to, veoma lako poziva na ručak, samo, verujte, ti ručkovi nisu nimalo zabavni, a i vrlo su jednostavni, uostalom, nikada nas nema više od osmoro za stolom — odgovori Svan, nastojeći da osenči ono što je u njegovim vezama s predsednikom republike bilo suviše bleštavo u očima njegovog sabesednika. A Kotar, oslanjajući se na ono što mu je Svan rekao, smesta usvoji mišljenje, u pogledu vrednosti pozivnica g. Grevija, da su one nešto do čega nikome nije stalo i samo što se po ulici ne nalaze. I onda se nije više čudio što Svan odlazi u Jelisejsku palatu kao što bi i bilo ko mogao, nego ga je čak i sažaljevao pomalo što ide na ručkove za koje sama zvanica priznaje da su tako dosadni. — A, dobro, dobro, u redu — reče on tonom carinika, maločas još podozrivog, ali koji vam, posle vaših objašnjenja, daje zvaničnu overu i propušta vas i ne otvarajući vam kofere. — O, verujem da vam sigurno nisu zabavni ti ručkovi, lepo je od vas što se žrtvujete i odlazite na njih — reče gđa Verdiren, u čijim je očima predsednik republike bio posebno opasan gnjavator, pošto raspolaže sredstvima zavođenja i prinude koja bi, kad bi bila primenjena na njene verne prijatelje, mogla prouzrokovati da iznevere. — Kažu da je on gluv kao top i da jede prstima. prstim a. — Onda vam odista ne može biti mnogo zabavno da tamo idete — reče doktor Kotar s prizvukom sažaljenja; pa, setivši se brojke od osam zvanica: — Jesu li to intimni ručkovi? — upita on živahno, više s revnošću lingviste nego s radoznalošću ljubopitljivca.
Ali ugled koji je u njegovim očima imao predsednik republike ipak je najposle prevagnuo i nad Svanovom skromnošću i nad nenaklonošću gđe Verdiren, i Kotar bi o svakoj večeri radoznalo upitao: „Hoćemo li večeras videti g. Svana? On je u ličnoj vezi s g. Grevijem. To se zacelo zove džentlmen?" — Čak mu je jednom ponudio i pozivnicu pozi vnicu za neku zubarsku izložbu. — Možete uvesti i koga vi budete hteli, ali psi se ne puštaju unutra. To vam, znate, kažem zato što se već desilo da neki moji prijatelji to nisu znali, pa su poljubili vrata. Što se tiče g. Verdirena, on je zapazio rđav utisak koji je na njegovu ženu proizvelo otkriće da Svan ima moćnih prijatelja o kojima nikada nije govorio. Ako ne bi bio ugovoren neki izlazak, Svan se s malim „taborom" nalazio kod Verdirenovih, ali dolazio je samo uveče i gotovo nikada nije pristajao da dođe i na večeru, uprkos Odetinom navaljivanj nava ljivanju. u. — Ja bih mogla večerati i nasamo s vama, ako tako više volite — govorila mu je ona. — A gospođa Verdiren? — O, ništa prostije. Mogla bih joj reći da mi haljina nije bila gotova, da su kola kasno došla po mene. Ima uvek načina da se s e to uredi. — Vrlo ste ljubazni. Ali Svan je u sebi mislio, ako Odeti pokaže (time što pristaje da se s njom nađe tek posle večere) da postoje zadovoljstva koja su mu draža nego da bude s njom, da naklonost koju ona oseća prema njemu dugo neće biti zasićena. A s druge strane, pošto je beskrajno više nego Odetinu lepotu voleo lepotu jedne mlade radnice, sveže i jedre kao ruža, kojom je bio zanet, više je voleo da početak večeri provede s ovom, budući siguran da će se potom videti i s Odetom. Iz istog razloga nikada nije prihvatao ni da Odeta dođe po njega pa da odu Verdirenovima. Mala radnica ga je sačekivala blizu njegove kuće, na jednom uglu koji je njegov kočijaš već znao, popela bi se kraj Svana i ostala u njegovom zagrljaju do trenutka kad bi se kola zaustavila pred Verdirenovom kućom. Pošto bi ušao, dok bi gđa Verdiren, pokazujući na ruže koje je on poslao pre podne, govorila: „Moram vas izgrditi” i pokazivala mu mesto kraj Odete, pijanista bi odsvirao, za njih dvoje, malu Ventejovu frazu, koja je bila kao nekakva nacionalna himna njihove ljubavi. Počeo bi s produženim tremolima violine, koji se sami sam i čuju kroz nekoliko nekoliko taktova i zauzimaju za uzimaju prvi plan, pa onda odjednom, odjednom, kao da se razmiču, i kao na onim slikama Pitera de Hoha kojima uzani okvir odškrinutih vrata daje, sasvim u daljini, dubinu neke druge boje, kroz kadifasti
sjaj među‚ stavljene svetlosti, mala fraza bi se javila poigravajući, pastoralna, kao da je ubačena, epizodna, kao da pripada nekome drugom svetu. Promicala je u jednostavnim a besmrtnim prevojima, deleći im ovda-onda darove svoje ljupkosti, uz isti neizrecivi osmejak; ali Svanu se činilo da sada u njoj razabira neko razočaranje. Kao da joj je bila znana ništavnost te sreće ka kojoj je ukazivala put. U svojoj lakoj ljupkosti imala je nešto svršeno, kao što je ravnodušnost što dolazi posle žaljenja za izgubljenim. Ali to mu je malo bilo važno, jer on je sad u njoj gledao manje ono što je ona mogla biti sama po sebi — što je mogla izražavati za muzičara kome je nepoznato bilo i njegovo i Odetino postojanje, kad ju je komponovao, i za sve one koji će je slušati kroz vekove — a više kao neku zalogu, sećanje na njegovu ljubav, jer je, čak i za Verdirenove ili za malog pijanistu, podsećala na Odetu i na njega istovremeno, sjedinjavala ih; i to do te mere da je, kad ga je Odeta iz puke ćudi zamolila, odustao od zamisli da nađe nekog umetnika koji bi mu odsvirao celu sonatu, pa joj je i dalje poznavao samo taj deo. „Šta će vam ono ostalo?" rekla mu je ona. „Ovo je naš komad.” I dok je mala fraza promicala, tako bliska a ipak u beskonačnosti, on je čak, pateći pri pomisli da ona njih, dok im se obraća, i ne poznaje, gotovo žalio što ona ima neko značenje, neku svoju unutrašnju i nepromenljivu lepotu, njima tuđu, kao što smo u poklonjenim nakitima, ili čak i u pismima koja nam piše voljena žena, kivni na sjaj dragulja i na reči jezika što nisu sačinjeni jedino od suštine jedne prolazne veze i jednoga posebnog bića. Često se dešavalo da se toliko zadrži s mladom radnicom pre no što bi otišao Verdirenovima da bi, pošto bi pijanista odsvirao malu frazu, Svan opazio da je uskoro vreme da Odeta pođe kući. On bi je otpratio do njene male vile, u ulici La Peruz, iza Trijumfalne kapije. I možda je baš zbog toga, da ne bi od nje tražio sve dokaze naklonosti, žrtvovao njemu manje neophodno zadovoljstvo da se viđa s njom ranije, da kod Verdirenovih stigne zajedno s njom, žrtvovao ga ovome pravu koje mu je ona priznavala, da pođu zajedno, i kome je on pridavao veću vrednost, jer je zahvaljujući tome imao utisak da se niko ne sastaje s njom, da niko ne stoji između njih i ne sprečava je da bude još sa njim i pošto se rastanu. I tako se ona vraćala kući Svanovim kolima. Jedno veče, kad je sišla s kola i on joj rekao: „Doviđenja sutra”, ona hitro uzbra u vrtiću pred kućom poslednju hrizantemu što je tu još cvetala i dade mu je pre no što su kola pošla. On ju je pritiskivao na usta sve do kuće, a kad je cvet posle nekoliko dana uveo, zatvorio ga je u pisaći sto kao kakvu dragocenost. Ali on nikada nije ulazio kod nje. Samo dva puta, po podne, otišao joj je da učestvuje u toj za nju najvažnijoj dnevnoj radnji, „da popije čaj”. Osama i pustoš
tih kratkih ulica (koje su se gotovo sve sastojale od neprekidnog niza vila, čiju je jednoličnost odjednom prekidala neka turobna daščara, istorijsko svedočanstvo i bedni ostatak onoga vremena kada su te četvrti bile još na zlu glasu), sneg koji se još zadržao u vrtiću i po drveću, ogolelost toga godišnjeg doba, blizina prirode, činili su još tajanstvenijom toplotu i cveće koje je zatekao ušavši. Levo, u visokom prizemlju, ostajala je Odetina spavaća soba, koja je gledala na stražnju stranu, na jednu paralelnu uličicu, a jedne prave stepenice, između tamno obojenih zidova niz koje su se spuštale istočnjačke tkanine, nizovi turskih brojanica i jedan velik japanski fenjer obešen o svileni gajtan (ali koji je goreo plinskim svetlom, da ne bi lišio posetioce najnovijih udobnosti zapadne civilizacije), vodile su u salon i u još jedan manji salon. Ispred njih bilo je jedno uzano predvorje, u kome je zid, pokriven rešetkom od letava, kao u vrtu, ali pozlaćenom, po celoj dužini bio opervažen dugačkim sandukom u kome su, kao u kakvoj zimskoj bašti, cvetale one krupne hrizanteme koje su u ono vreme još bile retke, ali su ipak bile još daleko od onoga što su cvećari kasnije uspeli da postignu. Svanu je išla na živce moda tih hrizantema, koja je bila nastupila prethodne godine, ali toga puta osetio je zadovoljstvo videći polumrak te odaje zebrasto prošaran ružičastim, narandžastim i belim mirisavim zracima tih kratkotrajnih zvezda što zasijaju za sumornih dana. Odeta ga je primila u ružičastoj svilenoj domaćoj haljini, obnažena vrata i ruku. Posadila ga je kraj sebe, u jedan od mnogih tajanstvenih kutaka udešenih u uglovima salona, zaklonjenih ogromnim palmama u kineskim saksijama ili paravanima o koje su bile okačene fotografije, mašne i lepeze. Rekla mu je: „Nije vam udobno ovako, čekajte, ja ću vam udesiti”, i sa sujetnim osmehom, kao da se radi o nekom njenom osobitom izumu, smestila je Svanu iza glave i pod noge japanske svilene jastučiće, koje je gužvala kao da rasipa te dragocenosti i da ne haje za njihovu vrednost. Ali kada je sobar uneo redom mnogobrojne lampe, gotovo sve od kineskog porcelana, koje su gorele izdvojeno ili po dve, svaka na posebnom komadu nameštaja kao na kakvom oltaru i koje su u već gotovo noćni sumrak pretprolećnog popodneva unele kao nekakav dugotrajniji zalazak sunca, rumeniji i ljudskiji — i zbog kojih je možda na ulici zastao neki zaljubljeni čovek pred tajanstvenošću nečijeg prisustva koje su u isti mah i otkrivala i skrivala osvetljena okna — ona je ispod oka strogo motrila na slugu da bi videla da li ih postavlja na njihova osveštana mesta. Da je i samo jednu stavio tamo gde ne valja, mislila je da bi utisak celine njenog salona bio uništen, a njen portret, postavljen na kosi štafelaj zastrt plišom, rđavo osvetljen. Stoga je grozničavo pratila pokrete toga prostaka i oštro ga ukorila što je prošao suviše blizu dveju polica sa saksijama, koje je smela samo ona sama da čisti, iz bojazni da ih ne
oštete i koje je prišla da pogleda izbliza da bi videla nije li ih okrznuo. Za sve svoje kineske ukrase nalazila je da su „zabavnog” oblika, a isto tako i orhideje, a naročito katleje, koje su, sa hrizantemama, bile njeno omiljeno cveće, pošto su imale to veliko preimućstvo da ne liče na cvetove, nego kao da su od svile, od satena. „Ona tamo kao da je izrezana od postave mog mantila”, rekla je Svanu pokazujući mu jednu orhideju, s prisenkom uvaženja prema tome tako „elegantnom” cvetu, prema toj elegantnoj i nenadanoj sestri koju joj je priroda podarila, tako udaljenoj od nje na lestvici živih bića, a ipak tako prefinjenoj, mnogo dostojnijoj od mnogih žena da joj ona dade mesta u svome salonu. Pokazujući mu redom himere s plamenim jezičcima što su krasile neku porcelansku posudu ili bile izvezene na nekom ekranu, latice buketa orhideja, srebrnog dromedara ukrašenog emaljem, s očima od inkrustiranih rubina, koji je na kaminu stajao pored jednoga zmaja od žada, pretvarala se kao da se čas plaši tih opakih čudovišta a čas da se smeje što su smešna, da crveni zbog nepristojnosti cvetova i da oseća neodoljivu želju da ode i poljubi dromedara i zmaja, koje je nazivala „dragim”. A to prenemaganje odudaralo je od iskrenosti izvesnih njenih pobožnih osećanja, naročito prema Gospi iz Lagea, koja ju je bila izlečila od jedne smrtonosne bolesti, nekada, dok je živela u Nici, i čiji je zlatni medaljon nosila uvek na sebi i pripisivala mu bezgraničnu moć. Pripremila je Svanu „njegov” čaj, upitala ga: „Limuna ili pavlake?”, i pošto joj je on odgovorio „Pavlake”, rekla mu je smejući se: „Samo koliko da zamagli!" A kad je on našao da je dobar: „Vidite li da znam šta vi volite.” Taj čas se Svanu, odista, učinio nešto dragoceno kao i njoj što je bio, a ljubav ima toliku potrebu da sebi nađe neko opravdanje, neko jemstvo trajnosti, u uživanjima koja bez nje, naprotiv, ne bi to ni bila i koja i prestaju s njom, da je Svan, pošto se oprostio s njom u sedam sati da bi se vratio kući da se presvuče, celo vreme puta, u svojim zatvorenim kolima, ne mogući savladati radost što mu je to popodne pričinilo, ponavljao u sebi: „Bilo bi zbilja prijatno imati takvu jednu ženicu kod koje bi čovek mogao naći tu retku stvar, dobar čaj." Jedan sat kasnije primio je Odetino pisamce i prepoznao odmah taj krupni rukopis u kome je izveštačena britanska krutost davala privid discipline bezobličnim slovima koja bi manje naklonjenim očima možda ukazivala na zbrku misli, nedovoljno obrazovanje, nedostatak iskrenosti i volje. Svan je bio zaboravio kod Odete svoju tabakeru. „Što niste zaboravili ovde i svoje srce, ne bih vas pustila da ga uzmete natrag.” Druga jedna njegova poseta njoj bila je možda još značajnija. Odlazeći joj toga dana, unapred ju je zamišljao, kao i uvek kad je trebalo da se vidi s njom; i što je morao — da bi mogao naći da joj je lice lice lepo — da samo na rumene i sveže jagodice ograniči obraze, koji su joj bili tako često žuti, uveli, ponekad posuti
sitnim crvenim tačkicama, to ga je rastuživalo kao dokaz da je ideal nedostižan a sreća uvek samo osrednja. Nosio joj je jednu graviru koju je želela da vidi. Ona se nešto nije osećala dobro; primila ga je u penjoaru od krepdešina svetloljubičaste boje, skupljajući na grudima bogato izvezenu tkaninu kao kakav mantil. Stojeći kraj njega, pustivši da joj se niz obraze sliva raspletena kosa, povivši jednu nogu kao u igri, da bi se mogla bez zamora nagnuti nad graviru koju je, pognuvši glavu, gledala svojim krupnim očima, tako umornim i zlovoljnim kad ne bi živahnule, iznenadila je Svana svojom sličnošću s onom figurom Zefore, Jetrove kćeri, koja se vidi na jednoj freski Sikstinske kapele. Svan je oduvek imao tu naročitu sklonost da voli da u slikama majstora nađe ne samo opšte osobine stvarnosti što nas okružava okružava nego i ono o no što se, naprotiv, čini najmanje podobno uopštavanju, individualne crte poznatih nam lica: tako je u materiji jedne biste dužda Loredana od Antonija Rica nalazio izbočenost jagodica, povijenost veđa, jednom rečju upadljivu sličnost s njegovim kočijašem Remijem; pod bojama jednog Girlandaja, nos g. de Palansija; u jednome Tintoretovom portretu, oblinu obraza zahvaćenu početkom zalistaka, povijeni nos, prodorni pogled, crvene očne kapke doktora di Bulbona. Možda je, sačuvavši zauvek u duši grižu savesti što je svoj život ograničio samo na otmene veze, na razgovore, mislio da nalazi nekakav milostivi oproštaj koji mu podaruju podaruju veliki veliki umetnici time što su i oni sami s uživanjem posmatrali posmatrali i unosili u svoja dela takva lica koja tim delima daju kao nekakvu neobičnu potvrdu stvarnosti i života, ukus nečega modernog; a možda je i toliko bio pustio da ga osvoji ništavnost ljudi iz otmenog sveta da je osećao potrebu da u starim delima nađe te vidovite aluzije na današnje likove, aluzije koje na taj način podmlađuju ta dela. A možda je, naprotiv, dovoljno bio sačuvao umetničku prirodu da mu te individualne karakteristike pričine zadovoljstvo dobijajući jedno opštije značenje, čim bi ih ugledao tako kao iščupane iz korena, oslobođene, u sličnosti portreta sa jednim modelom od koga je stariji i koga i ne predstavlja. Bilo kako bilo, a možda i zato što mu je punoća utisaka koju je od neko doba osećao, premda mu je došla više od ljubavi prema muzici, obogatila čak i ljubav prema slikarstvu, tek, uživanje je bilo dublje i imalo je uticati na Svana trajnije, to uživanje koje je našao u tome trenutku u sličnosti Odete sa Zeforom Sandra di Marijana, kome se radije pridaje popularni nadimak Botičeli, otkako taj nadimak, umesto istinskog slikarevog dela, evocira onu banalnu i lažnu predstavu o tome delu koja se popularisala. On više nije cenio Odetino lice prema manje ili više lepoj kakvoći njenih obraza i po čisto putenoj mekoti koju je pretpostavljao da će osetiti dotičući ih usnama, ako se ikad bude usudio da ih poljubi, nego kao splet profinjenih i lepih linija koje su mu oči rasplitale prateći vijuge njihovog preplitanja, povezujući spuštanje potiljka s bujnošću kose i s
povijenošću očnih kapaka, kao što bi to činio na nekom njenom portretu na kome bi njen tip postao razgovetan i jasan. Gledao ju je; jedan fragment freske ukazivao se u njenom licu i njenom telu, i od tada je uvek nastojao da ga u njoj ponovo ugleda, bilo da je bio kraj Odete, bilo da je samo mislio na nju, pa iako mu je do toga florentinskog remek-dela bilo stalo bez sumnje samo zato što ga je nalazio u njoj, ipak je i njoj ta sličnost pridavala neku lepotu, činila je dragocenijom. Zamerao je sebi što je bio potcenio vrednost jednog bića koje bi se velikom Sandru činilo božanstveno, a laskao je sebi što zadovoljstvo koje nalazi u gledanju Odete nalazi opravdanja u njegovoj estetskoj kulturi. Pomislio je u sebi da se, povezujući misao na Odetu sa svojim snovima o sreći, nije pomirio s nečim onoliko nesavršenim koliko je dotle verovao, pošto ona u njemu zadovoljava i najprofinjeniji njegov umetnički ukus. Zaboravljao je da Odeta ipak nije zbog svega toga nimalo više žena po njegovim žudnjama, pošto mu je požuda uvek bila upravljena baš suprotno njegovom estetskom ukusu. Reč „florentinsko delo” učinila je Svanu veliku uslugu. Ona mu je, kao neki naslov, omogućila da Odetin lik uđe u svet snova u koji dotada nije imao pristupa i gde se prožimao plemenitošću. I dok je čisto puteno gledanje na tu ženu, kakvo je imao dotad, obnavljajući neprestano njegove sumnje u vrsnost njenog lica, njenog tela, čitave njene lepote, slabilo njegovu ljubav, te sumnje su bile uništene, a ljubav učvršćena kada je umesto toga, kao osnovu, imao činjenice jedne pouzdane estetike; a da i ne govorimo o tome da mu se činilo da poljubac i telesno spajanje, koji su izgledali tako prirodni i sasvim osrednji ako bi mu bili podareni od nekog načetog tela, moraju biti natprirodni i puni slasti ako dolaze da krunišu obožavanje jednoga muzejskog predmeta. I kad je padao u iskušenje da zažali što se već mesecima sastaje samo s Odetom, pomišljao je u sebi da je sasvim pametno što poklanja mnogo vremena jednome neprocenjivom remek-delu, u ovoj prilici izlivenom u drugačijoj i naročito slatkoj materiji, u jednome krajnje retkom primerku, koji je on posmatrao čas sa skrušenošću, produhovljenošću i nekoristoljubivošću umetnika, a čas sa gordošću, sebičnošću i čulnošću kolekcionara. Na svoj pisaći sto stavio je, kao da je to Odetina fotografija, jednu reprodukciju Jetrove kćeri. Divio se krupnim očima, prefinjenom liku, na kome se ipak slutilo da koža nije savršena, divnim uvojcima kose duž uvelih obraza, i saobražavajući saobražavajući ono što š to je dotad smatrao lepim na estetski način s predstavom predstavom o jednoj živoj ženi, on je to pretvarao u telesne privlačnosti za koje se radovao što ih je našao sjedinjene u jednom biću koje bi mogao imati. Ona neodređena simpatija koja nas privlači nekom remek-delu dok ga gledamo, sada, kad je
poznavao telesni original Jetrove kćeri, postajala je žudnja koja je od sada zamenjivala onu požudu koju Odetino telo isprva nije moglo u njemu da probudi. Pošto bi dugo posmatrao tog Botičelija, mislio bi na svoga Botičelija, za koga je nalazio da je još lepši, i primičući sebi fotografiju Zefore, mislio je da to Odetu privija na srce. Međutim, nije se on dovijao da predupredi samo Odetinu zasićenost nego i svoju sopstvenu; osećajući da Odeta, otkako može sasvim lako da se viđa s njim, nema bogzna šta da mu kaže, plašio se da pomalo beznačajni, jednolični i nekako konačno utvrđeni način njihovog ophođenja kada su sad bivali zajedno ne ubije najposle u njemu onu romantičnu nadu u dan kad će ona ushteti da mu izjavi svoju strasnu ljubav, tu nadu koja je jedina probudila i održavala njegovu zaljubljenost. I da bi malo obnovio Odetin duhovni lik, suviše ustaljen, za koji se bojao da mu ne dosadi, napisao bi joj odjednom pismo puno tobožnjeg razočaranja i izmišljenog gneva i poslao bi joj ga pre večere. Znao je da će se ona uplašiti, odgovoriti mu, pa se nadao da će joj u grču straha da ga ne izgubi, koji će joj stegnuti dušu, provaliti reči koje mu još nikada nije rekla; i odista, na taj način dobio je od nje najnežnija pisma koja mu je ikad i kad napisala i među kojima je jedno, koje mu je poslala u podne, iz „Pozlaćene kuće” (to je bilo na dan svečanosti Pariz-Mirsija, priređene za postradale od poplave u Mirsiji), počinjalo ovim rečima: ,,Dragi, ruka mi tako drhti da jedva mogu da pišem", i koje je on ostavio u istu fioku u koju i sasušeni cvet hrizanteme. Ili pak, ako ne bi bilo vremena da mu otpiše, kada stigne kod Verdirenovih, ona će mu živo prići i reći: „Treba da razgovaram s vama”, a on će joj radoznalo posmatrati na licu i u rečima ono što mu je dotada krila od svoga srca. Već i čim bi se približio Verdirenovoj kući, kad bi ugledao velike prozore osvetljene lampama, na kojima kapci nikada nisu bili zatvarani, raznežio bi se pri pomisli na to ljupko biće koje će videti ozareno u toj zlatnoj svetlosti. Ponekad su se senke zvanica ocrtavale, tanke i crne, kao na ekranu, ispred lampi, kao one male gravire koje se ponekad stavljaju tu i tamo na prozirne abažure čija su ostala polja čista svetlina. Nastojao je da razabere Odetinu siluetu. A onda, čim bi ušao, a da toga nije ni bio svestan, oči bi mu zasijale takvom radošću da bi g. Verdiren rekao slikaru: „Čini mi se da je pečen.” I zbilja, Odetino prisustvo pridavalo je toj kući, za Svana, nešto čega nije bilo ni u jednoj od onih gde je bio priman: kao nekakav čulni pribor, živčani splet koji se granao po svim odajama i njegovom srcu pribavljao neprestana uzbuđenja. Tako je i samo funkcionisanje toga društvenog mehanizma, toga malog
„tabora”, automatski ugovaralo Svanu svakodnevne sastanke s Odetom i dopuštalo mu da se pretvara kao da je ravnodušan što će je videti, ili čak i da ne želi da je vidi više, što ga nije izlagalo velikoj opasnosti pošto će je, ma šta joj napisao u toku dana, nužno sresti uveče i otpratiti kući. Ali kada je jednom mrzovoljno pomislio na taj neizbežni povratak zajedno i odveo svoju mladu radnicu čak do Bulonjske šume, da bi odgodio trenutak kada će poći Verdirenovima, stigao je tako kasno da je Odeta, verujući da on neće doći, već bila otišla. Videći da nje više nema u salonu, Svan oseti bol u srcu; sav je drhtao što je lišen uživanja kome je sad prvi put upoznao meru, budući da je dotada uvek bio siguran da će ga imati kad god poželi, što nam u svim uživanjima umanjuje ili čak onemogućava da ikako uvidimo njihovu veličinu. — Jesi li videla kakvo je lice napravio kad je opazio da ona nije tu? — reče g. Verdiren Verdiren svojoj ženi ženi — mislim da se može mo že reći da se upecao? — Kakvo je lice napravio? — upita plahovito doktor Kotar, koji se, pošto je za časak bio izišao da obiđe jednog bolesnika, vratio po svoju ženu i nije znao o kome se govori. — Šta, zar niste sreli s reli na vratima najdivnijeg Svana... — Nisam. Zar je g. Svan dolazio? — O, samo za trenutak. Videli smo jednog veoma uznemirenog, vrlo nervoznog Svana. Razumećete, Odeta je već bila otišla. — Hoćete da kažete da je ona s njim u najprisnijem prijateljstvu, da mu je dala da upozna pastirski čas — reče doktor, oprezno oprobavajući smisao tih izraza. — Ama ne, nema tu savršeno ničega, a, među nama budi rečeno, ja nalazim da ona greši i da se ponaša kao prava guska, što i jeste, uostalom. — Eh, eh, — reče g. Verdiren — otkuda ti znaš da nema ničega! Nismo išli da vidimo, zar ne? — Meni bi ona rekla — odvrati ponosito gđa Verdiren. — Kažem vam da mi ona priča o svim svojim intimnim stvarima. Pošto ona sada nema više nikoga, rekla sam joj da bi trebalo da spava s njim. Ona tvrdi da ne može, da se odista silno zaljubila u njega, ali da je on s njom stidljiv, što i nju čini snebivljivom, a i da ga ona ne voli na taj način, da je on za nju jedno idealno biće, da se boji da ne okrnji osećanja koja gaji prema njemu i šta ti ja znam! A on bi baš bio sasvim ono što njoj treba. — Dopustićeš mi da ne budem tvoga mišljenja — reče g. Verdiren. — Taj gospodin mi se samo upola sviđa; nalazim da je pozer.
Gđa Verdiren se ukruti, načini nepomičan izraz kao da se skamenila u statuu,. a to joj je uobraženje omogućavalo da se napravi da nije čula tu nepodnošljivu reč „pozer”, koja kao da je podrazumevala da se s njima može „pozirati”, da je, dakle, neko „nešto više nego oni”. — Pa sad, ako i nema ničega, ne verujem da je to zato što taj gospodin veruje da je ona čedna — čedna — reče ironično g. Verdiren. — A, najposle, ko bi ga znao, pošto izgleda da je on smatra inteligentnom. Ne znam jesi li čula šta joj je neko veče raspredao o Ventejovoj sonati; ja volim Odetu od sveg srca, ali da joj čovek razlaže estetske teorije, mora da bude savršen zvekan! — Molim vas, ne govorite rđavo o Odeti — reče gđa Verdiner prenemažući se kao dete. — Ona je krasna. — Pa to joj ne smeta da bude krasna; ne govorimo mi ništa rđavo o njoj, kažemo da ona nije nekakva vrlina niti inteligencija. A u stvari — reče on slikaru — je li vama baš stalo do toga da ona bude čedna? Možda bi bila mnogo manje ljupka, ko zna? Na stepenicama, Svana beše sustigao upravitelj posluge, koji se nije zatekao tamo kada je on stigao i kome je Odeta naložila da mu kaže — ali otada je bio prošao već dobar sat — ukoliko bi on još stigao, da će ona verovatno otići da popije čokoladu kod Prevoa pre no što ode kući. Svan pođe kod Prevoa, ali kola su mu se na svakom koraku zaustavljala zbog drugih kola ili zbog sveta koji je prelazio preko ulice; sve same odvratne prepreke, koje bi rado bio izgazio, kad ga samo zapisnik policajca ne bi onda još više zadržao nego prolazak pešaka. Brojao je sekunde koje su prolazile, dodavao po koju sekundu svakome minutu, da ovi ne bi ispali suviše kratki, samo da bi mogao smatrati većim nego što su uistinu bili izgledi da stigne dovoljno rano i još zatekne Odetu. I, u jednom trenutku, kao kad se čovek u groznici probudi i postane svestan besmislenih sanjarija kojima se predao ne izdvajajući sebe jasno iz njih, Svan odjednom opazi kako su čudne misli koje premišlja otkako su mu kod Verdirenovih rekli da je Odeta već otišla, kako je nov taj bol koji trpi u srcu, ali koji je tek sada osetio, kao da se tek probudio. Šta? Zar sve to uzbuđenje samo zato što će Odetu videti tek sutra, što je upravo i želeo pre jednog sata, dok je išao Verdirenovima! Bio je prinuđen da uvidi da u tim istim kolima što ga voze kod Prevoa on sam nije više onaj isti i da nije više sam, da je jedno novo biće tu s njim, priljubljeno uz njega, stopljeno s njim, jedno biće koga se možda neće više moći osloboditi, s kojim će morati da ima obzira kao prema kakvom gospodaru ili kakvoj bolesti. Pa ipak, otkako je pre nekoliko trenutaka osetio da se jedna nova ličnost tako pripojila njemu. njegov život učinio mu se zanimljivijim. Jedva da je i pomišljao
u sebi kako će taj mogućni susret kod Prevoa (čije je očekivanje do te mere pustošilo, ogoljavalo trenutke koji su mu prethodili da nije više nalazio u sebi ni jedne jedine predstave, nijedne uspomene za koju bi mogao zakloniti svoj um i pustiti ga da počine), verovatno, ipak, ako do njega dođe, biti kao i ostali, tako malo šta. Kao i svako veče, čim bude s Odetom i dok bude krišom bacao na njeno živahno lice one poglede koje je smesta skretao iz bojazni da ona u njima ne vidi nagoveštaj požude i prestane verovati da je njegova ljubav nekoristoljubiva, on neće više moći misliti o njoj, suviše zaokupljen time da nađe izgovor koji koji bi mu omogućio o mogućio da se ne rastane od nje nje odmah i da se osigura, ali tako kao da mu do toga nije naročito stalo, da će je sutradan opet sresti kod Verdirenovih: to jest izgovor da u tome trenutku produži i da u još jednome danu više obnovi razočaranje i mučenje koje mu je donosilo zaludno prisustvo te žene kojoj se približio ne usuđujući us uđujući se da je uzme u zagrljaj. Nije je bilo kod Prevoa; hteo je da je potraži po svim restoranima na bulevarima. Da bi dobio u vremenu, dok je on obilazio jedne, poslao je u druge svog kočijaša Remija (dužda Loredana od Rica), pa je posle otišao da ga sačeka — pošto je sam nije našao — na mestu koje mu je bio označio. Kola se nisu vraćala i Svan je zamišljao trenutak koji se bliži u isti mah i tako da će mu Remi reći: „Ta „Ta dama je tamo i tamo”, a i tako da će mu reći: ,,Te dame dame nema ni u jednoj kafani”. I tako je gledao pred sobom kraj te večeri, jedan jedini a ipak alternativan, kome će prethoditi ili susret s Odetom. koji će otkloniti to što ga tišti, ili prinudno odustajanje od toga da je večeras nađe. mirenje s tim da se vrati kući a da je nije video. Kočijaš se vrati, ali u trenutku kad se zaustavio pred Svanom, ovaj mu ne reče: „Jeste li je našli?” nego: „Podsetite me sutra da poručim drva, naše zalihe sigurno već nestaju.” Možda je u sebi pomislio, ako je Remi našao Odetu u nekoj kafani gde ga čeka, da je nesrećni svršetak večeri već poništen započetim ostvarenjem srećne večeri i da nema potrebe da žuri da ugrabi sreću ulovljenu i na sigurnome mestu, koja više neće umaći. Ali to je bilo i usled sile inercije; u duši mu je nedostajalo gipkosti, kao nekima u telu, onima što u trenutku kad treba da izbegnu neki sudar, da uklone plamen od odela, da načine neki hitan pokret, oklevaju, najpre ostanu za časak u položaju u kome su prethodno bili, kao da u njemu traže oslonca, uzimaju zamah. A da ga je kočijaš prekinuo rekavši mu: „Ona dama je tamo”. on bi bez sumnje odgovorio: „Ah, da, zbilja, ono radi čega sam vas poslao, gle! gle! Nisam na to već ni mislio”, i bio bi nastavio da mu govori o nabavci drva, da bi sakrio od njega uzbuđenje koje ga je obuzelo i da bi samome sebi dao vremena da prekine nespokojstvo i da se preda sreći. Ali kočijaš se vratio da mu kaže da je nije našao nigde. pa je dodao i
sopstveno mišljenje. kao stari sluga: — Čini mi se da gospodinu nema druge nego da se vrati kući. Ali ravnodušnost koju je Svan lako glumio kad Remi nije više mogao ništa izmeniti u odgovoru s kojim se vratio iščezla je kad je video kako ovaj pokušava da ga navede da odustane od svoje nade i traženja. — Ama nipošto — povika on — treba da nađemo tu damu; to je od najveće važnosti. Ona bi bila u krajnjoj neprilici. zbog jedne stvari. a i uvređena kada se ne bi videla sa mnom. — Ne vidim kako bi ta dama mogla biti uvređena — odgovori Remi — kad je ona sama otišla ne sačekavši gospodina i kad je rekla da ide kod Prevoa, a nema je tamo. Uostalom, svugde su već počinjali gasiti svetla. Pod drvećem bulevara, u tajanstvenom mraku. lutali su već ređi prolaznici. koji su se jedva mogli raspoznati. Pokatkad bi Svan uzdrhtao zbog senke neke žene koja bi mu prišla, šapnula mu neku reč na uvo, predložila da je povede sa sobom. A on je sa strepnjom prolazio kraj svih tih mračnih tela kao da, među sablastima, u carstvu seni, traži Euridiku. Od svih načina stvaranja ljubavi, od svih klica rasejavanja te svete boljke, jedna od najdelotvornijih jeste zacelo onaj val nemira koji nas nekada preplavi. Kocka je onda bačena, i ono biće s kojim nam je u tome trenutku drago da budemo, njega ćemo voleti. Nije čak potrebno ni da nam se ono dotada svidelo više niti čak ni onoliko koliko druga. Trebalo je samo to da naša naklonost prema njemu postane isključiva. A taj uslov je ostvaren kada je — u trenutku kad nam je to biće nedostajalo — umesto traženja zadovoljstva koje nam je njegova privlačnost pružala, odjednom nastupila u nama neka potreba puna strepnje, čiji je predmet samo to biće, potreba besmislena, koju je zbog zakona ovoga sveta nemogućno zadovoljiti a teško izlečiti — besmislena i bolna potreba da ga posedujemo. Svan naredi kočijašu da ga vozi i do poslednjih restorana; to je još bila jedina pretpostavka o sreći na koju je spokojno gledao; sada više nije krio uzbuđenje. niti koliki značaj pridaje tome susretu, i obećao je kočijašu nagradu u slučaju uspeha, kao da je, time što će mu uliti želju da uspeju, koja bi se udružila s njegovom, mogao učiniti da Odeta, ukoliko se vratila kući da legne, bude ipak u nekom restoranu na bulevaru. Otišao je čak do ,,Pozlaćene kuće”, dvaput ušao kod Tortonija, i pošto je ni tu nije našao, upravo je izlazio iz Engleske kafane, koračajući krupnim koracima, unezverena lica, da se vrati kolima, koja su ga čekala na uglu Italijanskog bulevara, kad nalete na jednu osobu koja je dolazila iz
suprotnog pravca: to je bila Odeta; kasnije mu je objasnila da je, pošto nije našla mesta kod Prevoa, otišla da večera u „Pozlaćenoj kući”, u jednome povučenom kutu, gde je on nije otkrio, i sad se vraćala svojim kolima. Ona je tako malo očekivala da ga ugleda da se trgla prestrašena. Što se pak njega tiče, on beše optrčao ceo Pariz ne zato što je verovao da je mogućno da je sretne, nego zato što mu je bilo suviše svirepo da od toga odustane. Ali ta radost, koju njegov razum nije prestao smatrati neostvarljivom večeras, sada mu se zato ukazala samo još stvarnija; jer nije on njoj pripomogao predviđanjem verovatnoća, ona je ostala izvan njega; nije imao potrebe da iz svoga uma izvuče tu istinu, i stinu, da bi mu je predočio, nego je ta istina zarila iz same sam e te radosti, radost je sama na njega zračila tu istinu koja je blistala toliko da je kao san raspršala usamljenost koje se plašio, i na njoj je on sad zasnivao, oslanjao svoje srećne sanjarije, ne misleći ništa. Tako i putnik, kad po lepom vremenu stigne na obalu Sredozemnog mora, nesiguran već u postojanje krajeva koje je napustio, pušta da mu pogled zasene — više nego što on sam baca poglede na njih — zraci koje ka njemu šalje sjajno i jedro plavetnilo vode. On se pope u njena kola, a svom kočijašu reče da ih prati. Ona je u ruci držala buket katleja, i Svan vide, pod njenom čipkastom mrežom za kosu, da su joj i u kosi cvetovi te iste orhideje, prikačeni za perjanicu od labudovog perja. Ispod mantila bila je sva u valovima crnog velura, koji je, ukoso presavijen, otkrivao u vidu širokog trougla donji deo bele suknje od krupne svile i, isto tako od bele krupne svile, jedan umetak u izrezu na grudima, gde su opet bili zadenuti cvetovi katleje. Tek se bila povratila od straha, kako se ono bila uplašila od Svana, kad konj odskoči u stranu pred nekom preprekom. To ih je naglo zanelo, a ona je uzviknula uzviknula i ostala os tala sva ustreptala, bez daha. — Nije ništa — reče joj on — ne bojte se. I držao ju je oko ramena, pritiskujući je uza se, da je pridrži; pa joj reče: — Ali. pre svega, nemojte govoriti, odgovarajte mi samo znacima. da se još više ne zadišete. Neće li vam smetati da vam popravim cveće na grudima, poremetilo se od trzaja? Bojim se da vam ne ispadne, pa bih hteo da ga gurnem malo dublje. dublje. Ona nije bila navikla da se muškarci s njom toliko ustežu pa mu reče smeškajući smeškajući se: s e: — Ne, ni najmanje. ne smeta mi. Ali on, pokoleban njenim odgovorom. a možda i zato da bi izgledalo da je bio iskren kad je našao taj izgovor, ili čak počinjući već i sam verovati da je bio
iskren, uzviknu: — O, ne, samo nemojte govoriti, opet ćete se zadihati, možete mi sasvim lepo odgovoriti znacima. ja ću vas već razumeti. Zbilja, ne smeta vam? Vidite, ima malo... mislim da se to cvetni prah rasuo; mogu li da ga obrišem rukom? Ne pritiskujem suviše jako, nisam suviše grub? Možda vas malo golicam? Ali, vidite, neću da dodirnem velur haljine da ga ne izgužvam. Eto, vidite, zaista je trebalo pričvrstiti ih, inače bi pali; a ovako, ako ih malo više uguram... Zaozbiljno, nisam vam neprijatan? A ako ih pomirišem, da vidim da li zaista nemaju mirisa, ni sada? Nisam ih nikada omirisao, mogu li? recite istinu. Ona sleže ramenima smeškajući se, kao da hoće da kaže: „Što ste ludi, pa vidite dobro da mi se to sviđa.” On je drugu ruku podizao uz Odetin obraz; ona ga pogleda ukočeno, s onim čežnjivim i ozbiljnim izrazom žena florentinskog majstora na koje je našao da ona liči; njene blistave, široke a usko prorezane oči, kao u tih žena, navrle na ivice očnih kapaka. kao da tek što se nisu okrunile kao dve suze. Povijala je vrat kao što se to vidi u svih njih, i u paganskim prizorima kao i na religioznim slikama. I, u stavu koji joj je bez sumnje bio uobičajen, za koji je znala da je prikladan u tim trenucima i koji je pazila da ne zaboravi zauzeti, izgledala je kao da joj treba sva njena snaga da bi zadržala svoje lice, kao da ga neka neodoljiva sila privlači Svanu. I Svan je morao, pre no što je pustila da joj lice, kao protiv njene volje, klone na njegove usne, da ga za trenutak, obema rukama. zadrži na izvesnom odstojanju. Hteo je da dade vremena svojoj misli da dotrči, da prepozna san kojim se tako dugo zanosila i da prisustvuje njegovom ostvarenju, kao što pozovemo neku rođaku da prisustvuje uspehu deteta koje je mnogo volela. A možda je Svan upirao u Odetino lice, koje još ne beše njegovo, u to još nepoljubljeno lice koje je gledao poslednji put, onaj pogled kojim, na dan polaska, želimo da ponesemo predeo koji zauvek napuštamo. Ali on je s njom bio tako stidljiv da. pošto mu se predala te večeri kad je počeo da joj namešta katleje, bilo iz bojazni da je ne uvredi, bilo iz straha da naknadno ne ispadne da je lagao, bilo iz nedostatka odvažnosti da izrekne zahtev veći od toga (a taj je mogao ponoviti, pošto to Odetu prvi put nije naljutilo), bio je tako stidljiv da se i idućih dana poslužio istim izgovorom. Ako bi ona imala katleja u izrezu haljine, on bi rekao: ,,Baš šteta, večeras ne treba popraviti katleje, nisu se poremetile kao ono veče; čini mi se, ipak, da ova ne stoji sasvim pravo. Mogu li da vidim da li ni ove ne mirišu kao ni one? 4’ Ili, ako ih ona ne bi imala: „O! nema katleja večeras, nema mogućnosti da se posvetim mome malom uređivanju.” Tako se za neko vreme nije izmenio red kojim je
postupio prvo veče, kada je počeo doticanjem Odetinih grudi prstima i usnama, i time je svaki put počinjalo njegovo milovanje, pa i mnogo kasnije, kada je nameštanje katleja (ili tobožnje nameštanje) bilo odavno izobičajeno, ta metafora, „nameštati katleje”, postavši običan izraz koji su upotrebljavali i ne misleći više na njega kada bi hteli da označe akt posedovanja — u kome se, uostalom, ništa ne poseduje — nadživela je u njihovom govoru taj zaboravljeni običaj i obnavljala uspomenu na njega. A možda taj posebni način da se označi ljubavni čin i nije značio tačno ono što i njegovi sinonimi. Zalud je čovek blaziran u odnosu na žene i smatra da je posedovanje i najrazličitijih uvek isto i unapred poznato, ono, naprotiv, postaje jedno novo uživanje ako se radi o ženama koje je toliko teško osvojiti — ili mi bar tako verujemo — da smo prinuđeni da udesimo da se ono izrodi iz neke nepredviđene epizode naših odnosa s njom, kao što je to prvi put za Svana bilo nameštanje katleja. On se te večeri strepeći nadao (ali Odeta, pomišljao je u sebi, ako je bila obmanuta njegovim lukavstvom, nije mogla to naslutiti), da će se između tih širokih ljubičastih latica izroditi podavanje te žene; i slast koju je već osećao i koju Odeta dopušta, mislio je, samo zato što je još ne prepoznaje, činila mu se zbog toga — kao što se to moglo činiti prvome čoveku kada ju je okusio među cvećem zemaljskog raja — kao slast koje dotada još nije bilo i koju je on nastojao da stvori, jedna slast — kao što je i pokazivao naročiti naziv koji joj je dao — potpuno osobena i nova. Svake večeri, sada, kada bi je otpratio kući, valjalo je da uđe, a ona bi, posle, često izišla s njim u sobnoj haljini i otpratila ga do kola, poljubila ga pred očima kočijaša, govoreći: „Šta mari, šta me se tiču drugi?” Onih večeri kada on ne bi otišao Verdirenovima (što se događalo ponekad otkako je i inače mogao da se viđa s njom), onih, sve ređih i ređih večeri kada bi izišao u društvo, ona bi ga zamolila da joj dođe pre no što ode kući, ma u koje doba bilo. Bilo je proleće, vedro i ledeno proleće. Ostavivši društvo, popeo bi se u svoje otvorene kočije, pokrio noge ćebetom, prijateljima koji su odlazili u isto vreme i pozivali ga da pođe s njima odgovorio bi da ne može, da ne ide na istu stranu, i kočijaš bi poterao punim kasom, znajući kuda idu. A oni su se čudili, i odista, Svan nije više bio onaj isti. Nisu Ni su više primali od njega pisma u kojima bi tražio da se upozna s nekom ženom. Nije više ni na jednu obraćao pažnju, uzdržavao se da odlazi tamo gde se one sreću. U restoranu, na izletu, držanje mu je bilo suprotno onome po kome bi ga, juče još, prepoznali i koje se činilo da će uvek imati. Toliko je neka strast u nama kao neka trenutna druga priroda, koja zamenjuje onu pravu i ništi dotada nepromenljive znake kojima se ona ispoljavala! Sada je, naprotiv, nepromenljivo bilo to da Svan, gde god se desio, nije propuštao da ode
Odeti. Put koji ga je od nje delio prevaljivao je on neizbežno, kao neodoljivu i naglu padinu svoga života. Istinu reći, često bi ostao u društvu do kasno u noć i radije bi se bio vratio pravo kući nego da toliko zaobilazi, pa da se s njom vidi tek sutradan; ali već i to što se u tako neobično doba potrudio da joj ode, što sluti da prijatelji s kojima se rastaje govore jedan drugome: „Nešto ga veže, sigurno ga neka žena primorava da joj ode u bilo koje doba”, ulivalo mu je osećanje da živi životom onih koji imaju ljubavnu vezu u svom životu i za koje žrtvovanje svoga mira i svojih interesa jednom sladostrasnom snu rađa neku skrivenu čar. A zatim, iako toga nije ni bio svestan, ta izvesnost da ga ona čeka, da nije negde drugde, s drugima, da se on neće vratiti kući a da je nije video, ništila je onu strepnju, zaboravljenu ali uvek gotovu da vaskrsne, koju je osetio one večeri kad Odete nije više bilo kod Verdirenovih, a smirenje te strepnje, sada, bilo je tako slatko da se to moglo zvati srećom. Možda je baš toj strepnji dugovao značaj koji Odeta beše dobila za njega. Ljudska su nam bića obično tako ravnodušna da. pošto smo u jedno od njih stavili tolike mogućnosti patnje i radosti za nas, čini nam se da ono pripada jednome drugom svetu, ono se okružuje poezijom, pretvara nam život u jedan uzbudljiv prostor u kome će nam to biće biti manje ili više blisko. Svan nije mogao bez nemira da se pita šta će mu Odeta postati u godinama što dolaze. Ponekad, kad bi iz svojih kočija, u tim lepim hladnim noćima. ugledao blistavi mesec kako prosipa svoj sjaj između njegovih očiju i pustih ulica, pomišljao je na onaj drugi svetli i lako rumeni lik, kao i mesečev, koji se jednog dana pojavio u njegovim mislima i otada baca na svet to tajanstveno svetlo u kome on sada svet vidi. Ako bi stigao u vreme kada je Odeta već poslala poslugu da legne, pre no što bi zazvonio na kapiji male bašte, otišao bi prvo u ulicu na koju je, u prizemlju, između istovetnih ali mračnih prozora susednih vila, gledao, jedini osvetljen, prozor njene sobe. Kucnuo bi u okno, a ona, upozorena tako, javila bi se pa otišla da ga sačeka s druge strane, na ulaznim vratima. Na njenom klaviru zatekao bi rasklopljene note ponekog od komada koje je ona najviše volela: Valcer ruža ili ruža ili Jadnog Jadnog ludaka od Taljafika (koje je, po njenoj pismeno označenoj volji. trebalo odsvirati prilikom njenog pogreba), zatražio od nje da mu, umesto toga, odsvira malu frazu iz Ventejove sonate, premda je Odeta svirala jako rđavo, ali i najlepša vizija koja nam ostane o nekom delu često se rodila iz pogrešnih tonova odsviranih neveštim prstima na nekom razdešenom klaviru. Mala fraza se, za Svana, i dalje vezivala za ljubav koju je osećao prema Odeti. On je dobro osećao da je ta ljubav nešto što ne odgovara ničemu spoljnom, što je sporno za sve druge osim za njega; uviđao je da Odetine osobine ne opravdavaju da toliku vrednost pripisuje trenucima koje provodi s njom. I često, u časovima kad je
razborita pamet sama gospodarila u Svanu, poželeo je da prestane žrtvovati tolike intelektualne i društvene interese toj izmišljenoj radosti. Ali ta mala fraza. čim bi je čuo, umela je da u njemu oslobodi prostor koji joj je bio neophodan, i srazmere su u Svanovoj duši time bile izmenjene; jedan okrajak obezbeđen je bio u njoj za tu nasladu koja ni sama, opet. nije odgovarala nikakvome spoljnom predmetu, a koja se ipak. umesto da bude čisto individualna kao što je ljubavna naslada, nametala Svanu kao nekakva stvarnost iznad konkretnih stvari. Tu žeđ za nekom nepoznatom čari budila je mala fraza u njemu, ali mu nije donosila ništa određeno određeno čime bi je utolio. Stoga je ta mala fraza ostavila prazne prazne i čiste te delove Svanove duše u kojima je zbrisala brigu o materijalnim interesima. obzirima ljudskim i opštevažećim, i on je bio slobodan da u njih upiše Odetino ime. A zatim, onome što je u Odetinoj ljubavi moglo biti pomalo plitko i razočaravajuće mala fraza je dodavala, stapala s tim svoje tajanstveno suštastvo. Kad bi čovek video Svana dok sluša tu frazu, pomislio bi da on to uzima neki anestetik koji daje više dubine njegovom disanju. A uživanje koje mu je pričinjavala muzika i koje je u njemu imalo uskoro stvoriti jednu istinsku potrebu ličilo je odista, u tim trenucima, na uživanje koje bi osetio kušajući mirise, dolazeći u dodir s nekim svetom za koji mi nismo stvoreni, koji nam se čini bezobličan zato što ga naše oči ne opažaju. bez značenja zato što izmiče našem razumu, sa svetom koji domašamo samo jednim jedinim čulom. Za Svana — čiji je duh, mada oštroumni posmatrač ljudskih naravi, čije su oči, mada osetljivi ljubitelji slikarstva, nosili zauvek neosporni trag njegovoga svelog života — za Svana je veliko uspokojenje, tajanstveno podmlađivanje bilo to što se osećao tako preobražen u neko stvorenje tuđe čovečanstvu, slepo, lišeno logičkih sposobnosti, gotovo kao neki fantastični jednorog, neko himerično biće koje opaža svet samo sluhom. A kako je ipak u toj maloj frazi tražio neki smisao do koga njegov um nije mogao da pronikne, kakvo je čudno pijanstvo osećao kad je tako svoju najdublju dušu oslobađao svake pomoći rasuđivanja i puštao pušta o je da sama s ama prođe kroz cediljku, cediljku, kroz filtar zvuka. zvuka. Počinjao je uviđati sve što je bilo bolno, možda i potajno neutoljeno u dubini nežnosti te fraze, ali nije mogao zbog toga da pati. Šta mari što mu ona kazuje da je ljubav krhka. njegova je tako jaka! Igrao se tugom koju je ona širila oko sebe, osećao je kako ona prelazi preko njega, ali kao neko milovanje, koje je činilo još dubljim i slađim osećanje koje je imao o svojoj sreći. Po deset, po dvadeset puta tražio je od Odete da mu je odsvira, zahtevajući da ne prestane da ga istovremeno i ljubi. Svaki poljubac traži novi poljubac. O, u to prvo vreme kad volimo, poljupci se tako prirodno rađaju! Kipte i tiskaju se, i čoveku bi isto tako teško bilo da izbroji poljupce u jednom satu kao i cveće na livadi u maju. A ona bi onda tobože
zastala i rekla: „Pa kako hoćeš da sviram tako, kad me držiš? Ne mogu sve da radim u isti mah; znaj bar šta hoćeš; treba li da sviram frazu ili da se milujemo?”; on bi se naljutio, a ona bi prsnula u smeh koji bi se preobrazio i popadao po njemu u kiši poljubaca. Ili bi ga pak ona gledala mrzovoljnim okom, a on bi video pred sobom lice dostojno da stane u Botičelijev Mojsijev život i život i on bi ga i stavio tamo. dao Odetinom vratu potrebni nagib; i pošto bi je lepo naslikao kao fresku, u XV veku, na zidu Sikstinske kapele, pomisao da je ona međutim ostala tu, za klavirom, u sadašnjem trenutku, spremna da je on ljubi i uzme. pomisao da je ona materijalna i živa, opila bi ga tolikom silinom da bi, pomućena oka, vilica stegnutih kao da će je proždreti, poleteo na tu Botičelijevu devicu i stao je štipati za obraze. A zatim. pošto bi već pošao od nje, ali ne pre no što bi se još vratio da je poljubi, zato što je zaboravio da ponese u sećanju neku osobinu njenog mirisa ili njenih crta. vratio bi se svojim kočijama, blagosiljajući Odetu što mu dopušta te svakodnevne posete. za koje je osećao da njoj sigurno ne pričinjavaju neku zbilja veliku radost. ali koje će njemu, time što ga štite od ljubomore — uklanjajući od njega povod da opet pati onim bolom što se javio u njemu one večeri kad je nije zatekao kod Verdirenovih — pomoći da stigne, bez novih napada, od kojih je prvi bio tako bolan, ali ostao jedini, do onih jedinstvenih časova njegova života, gotovo čarobnih časova poput onih kada je prolazio kroz Pariz pod mesečinom. I opažajući, pri povratku, da je mesec sad promenio položaj u odnosu na njega i da je gotovo na ivici vidokruga, osećajući da se i njegova ljubav pokorava nepromenljivim i prirodnim zakonima, pitao se hoće li taj period u koji je stupio potrajati još dugo, neće li mu misao ugledati to drago lice već u dalekom položaju i smanjeno, gotovo da prestane zariti svojom čari. Jer, otkako je bio zaljubljen, Svan je nalazio čari u stvarima kao u vreme kada je kao mladić verovao da je umetnik; ali to nije više bila ona ista čar; ovu je samo Odeta davala stvarima. Osećao je kako se u njemu iznova rađaju nadahnuća njegove mladosti, koja beše raspršao raskalašni život, ali ona su sva nosila odraz, obeležje jednoga posebnog bića; i za dugih sati, koje je sada s nekim osobenim uživanjem počinjao provoditi kod kuće, nasamo sa svojom dušom kao s bolesnikom koji se oporavlja, on je malo-pomalo ponovo postajao onakav kakav je zaista bio, ali je sada pripadao nekome drugom. Odlazio joj je samo uveče, i ništa nije znao o tome kako ona provodi vreme preko dana, kao što ništa nije znao ni o njenoj prošlosti, do te mere da mu je nedostajao čak i onaj ništavni početni podatak koji, omogućujući da zamišljamo ono što ne znamo, budi u nama želju želju da to saznamo. Stoga se s e nije ni pitao šta bi ona mogla raditi niti kakav je njen život. Samo bi se pokatkad osmehnuo setivši se kako su mu, pre nekoliko godina, dok je još nije poznavao, govorili o jednoj
ženi koja bi, ako se dobro sećao, morala izvesno biti ona, govorili mu o njoj kao o bludnici, o ženi koju muškarci izdržavaju, od onih žena kojima je on još uvek, budući da se malo kretao u njihovom društvu, pripisivao svojeglavu narav, iz osnove izopačenu, koju im je dugo pridavala mašta izvesnih romansijera. Pomišljao je u sebi kako često valja samo uzeti suprotno od glasa koji svet stvori o nekome pa da tačno sudimo o nekoj osobi, kad je takvoj naravi suprotstavljao Odetu, dobru, bezazlenu, zanetu idealom, gotovo toliko nesposobnu da ne kaže istinu da ju je, kad je jednog dana beše zamolio, da bi mogao večerati nasamo s njom, da napiše Verdirenovima da je bolesna, video sutradan, pred gđom Verdiren. kad ju je ova upitala je li joj bolje, kako Odeta crveni, kako joj se, i protiv njene volje, na licu odražava bol, mučenje koje joj je pričinjavalo to što laže, i dok je u odgovoru nabrajala pojedinosti svoje sinoćne tobožnje bolesti, kako preklinjućim pogledima i ucveljenim glasom kao da hoće da izmoli oproštaj za neistinitost svojih reči. Izvesnih dana, ipak, ali retko, došla bi ona njemu popodne, prekinula bi njegove sanjarije ili onu studiju o Ver Meru kojoj nedavno beše ponovo prionuo. Došli bi da mu kažu da je gđa de Kresi u malom salonu. On bi otišao tamo, i kad bi otvorio vrata, na Odetinom licu, čim bi ugledala Svana, sa rumenilom pomešao bi se osmeh, menjajući joj oblik usta, pogled očiju, oblinu obraza. A kada bi opet ostao sam, pred očima ponovo je video taj osmeh, i onaj sinoćni, i neki drugi, kojim ga je dočekala toga i toga puta, i onaj kojim mu je odgovorila, u kolima, kada ju je upitao nije li joj neprijatan dok joj namešta katleje; a Odetin život za sve ostalo vreme, pošto o njemu ništa nije znao, javljao mu se kao neutralna i bezbojna pozadina, nalik na one Vatoove studije po kojima su bezbrojni osmesi razasuti svuda, u svim položajima, nacrtani olovkom u tri boje na svetlosmeđoj hartiji. Ali ponekad, u jednom uglu toga života koji je za Svanove oči bio sasvim prazan zato što nije mogao da ga zamisli — iako mu je razum govorio da on nije takav — neki prijatelj, koji se, da je slutio da se oni vole, ne bi usudio da mu o Odeti kaže išta drugo do beznačajne stvari, ocrtao bi mu njenu siluetu, koju je toga prepodneva opazio kako se peške penje ulicom Abatuči u kratkom mantilu za posete, sa skunksom, sa šeširom „a la Rembrant” i kiticom ljubičica na grudima. Ta jednostavna skica potresla bi Svana, jer mu je odjednom pokazivala da Odeta ima i jedan život koji nije sav njegov; želeo je da sazna kome je to htela da se svidi u toj toaleti koju on nije poznavao; zaricao se da će je pitati kuda je to išla u tome trenutku, kao da u celome bezbojnom — gotovo nepostojećem, jer njemu nevidljivom — životu njegove ljubavnice postoji samo jedna stvar izvan osmeha njemu upućenih: kako ona korača, u šeširu „a la Rembrant”, s kitom ljubičica na grudima.
Osim kad bi zatražio malu Ventejovu frazu umesto Valcera ruža,, ruža,, Svan nije nastojao da mu ona svira stvari koje je on voleo, pa kao god ni u muzici, tako ni u književnosti nije se trudio da popravi njen loš ukus. Dobro je uviđao da ona nije inteligentna. Kad mu je rekla kako bi toliko volela da joj on govori o velikim pesnicima, zamišljala je da će odmah upoznati herojske i romantične strofe nalik na strofe vikonta Borelija, samo još uzbudljivije. Što se tiče Ver Mera iz Delfta, pitala ga je da li je patio pati o zbog neke žene, da li ga je neka žena nadahnula, a kad joj je Svan priznao da se o tome ništa ne zna, prestala se zanimati za toga slikara. Često je govorila: „Dabogme, poezija, ništa ne bi bilo lepše, kad bi to bila istina, kad bi pesnici mislili sve ono što kažu. Ali često nema sebičnijih ljudi od njih. Znam ja ponešto o tome, imala sam jednu prijateljicu koja je volela nekakvog pesnika. U svojim stihovima govorio je samo o ljubavi, o nebu, o zvezdama. Ali kako ju je nasamario! Izvukao joj je više od tristo hiljada franaka". A ako bi se Svan onda potrudio da je uputi u to u čemu se sastoji umetnički lepo, kako se treba diviti stihovima ili slikama, ona bi ga trenutak kasnije prestala slušati, rekavši: „Da... nisam zamišljala da je to tako”. I on je osećao da je ona toliko toliko razočarana da je više voleo slagati i reći da sve to nije ništa, da su to samo s amo tričarije, da nema vremena da govori o suštini stvari, da postoji i nešto drugo. Ali ona bi mu živo rekla: „Drugo nešto? Šta?... Pa kaži mi to onda”. ali on nije govorio, znajući koliko bi joj se to činilo neznatno i drukčije nego što se nadala, manje senzacionalno i manje dirljivo, i bojeći se da se ona, razočaravši se u umetnost, ne razočara istovremeno i u ljubav. I odista, ona je nalazila da je Svan, intelektualno, ispod onoga što je mogla misliti. „Ti uvek sačuvaš hladnokrvnost, ne mogu da te definišem.” Više se divila što je ravnodušan prema novcu, ljubazan sa svakim. pun obzira. I zbilja, često se događa, i s većima većim a nego što je bio Svan, s naučnicima, umetnicima, kad ih ljudi iz njihove okoline poznaju, da osećanje koje dokazuje da se njihova nadmoćna inteligencija nametnula nije divljenje prema njihovim idejama, jer one su im nedostupne. nego poštovanje prema njihovoj dobroti. A Odeti je ulivao poštovanje i Svanov položaj u visokom društvu, ali ona nije želela da se on potrudi da i nju tamo prime. Možda je osećala da on u tome ne bi mogao uspeti, a možda se čak bojala i da bi samim tim što bi govorio o njoj izazvao otkrića kojih se plašila. Bilo kako bilo, tek on joj je morao obećati da nikada neće izgovoriti njeno ime. Razlog što neće da ide u otmeno društvo, rekla mu je, jeste jedna davnašnja zavada s nekom prijateljicom, koja je, da bi joj se osvetila. pričala ružne stvari o njoj. Svan je prigovarao: „Pa ne poznaje ceo svet tvoju prijateljicu.” „Kako da ne, to se širi kao masna mrlja, svet je tako zao.” S jedne strane, Svan nije mogao da shvati tu priču, ali, s druge strane, znao je da se njene
postavke: „svet je tako zao” i „ogovaranje se širi kao masna mrlja” obično smatraju tačnim; mora biti da ima slučajeva na koje se one mogu primeniti. Je li i Odetin jedan od tih? On se to pitao, ali ne dugo, jer i on je bio podložan onoj tromosti što je pritiskivala duh njegova oca kad bi sebi postavio neki težak problem. Uostalom, taj ta j svet koga se Odeta tako t ako plašila nije u njoj možda ni budio neku veliku želju, jer je bio suviše daleko od onoga koji je ona poznavala da bi ga mogla sebi jasno predstaviti. Ipak, premda je u izvesnim stvarima ostala veoma prostodušna (na primer, ostala je prijateljica s jednom malom krojačicom koja je prestala raditi i čijim se strmim, mračnim i smrdljivim stepenicama penjala gotovo svakog dana), žudela je za otmenošću, samo što o njoj nije imala iste ideje kao i svet iz visokog društva. Za njih, otmenost je ono što zrači iz nekih, malobrojnih osoba, koje time zrače dosta daleko — ali manje ili više slabije ukoliko smo sami udaljeni od središta njihove prisne okoline — u krugu njihovih prijatelja ili prijatelja njihovih prijatelja, čija imena obrazuju kao nekakav indeks. Ljudi iz visokog društva nose ga u svom pamćenju, oni u tom pogledu imaju jednu erudiciju iz koje crpu neku vrstu ukusa, takta, tako da je Svan, na primer, i bez potrebe da pribegne svome mondenom znanju, kad bi pročitao u novinama imena osoba koje su bile na nekoj večeri, mogao smesta da kaže nijansu otmenosti te večere, kao što znalac književnosti, pri prostom čitanju jedne rečenice, tačno oceni književni kvalitet njenog autora. Ali Odeta je spadala u one osobe (izvanredno mnogobrojne, ma šta o tome mislio otmeni svet, kakvih ima u svim društvenim klasama), koje ne vladaju tim pojmovima, zamišljaju jednu sasvim drukčiju otmenost, koja dobija različite vidove već prema sredini kojoj te osobe pripadaju, ali čije je osobeno svojstvo — bilo da je to otmenost o kojoj je sanjala Odeta ili ona pred kojom se klanjala gđa Kotar — da je neposredno dostupna svima. Ona druga, otmenost visokog društva, dostupna je uistinu takođe, samo se tu hoće izvestan rok. Odeta bi o nekom rekla: — On ide samo na otmena mesta. A kad bi je Svan upitao šta ona pod tim razume, odgovorila bi mu pomalo prezrivo: — Pa na otmena mesta, zaboga! Ako u tvojim godinama još treba da ti se tumači šta su to otmena mesta, šta da ti kažem? Na primer, nedeljom pre podne, Caričina avenija, u pet sati šetnja oko jezera, četvrtkom pozorište Eden, petkom trkalište, balovi... — Ali koji balovi? — Pa balovi koji se priređuju u Parizu, otmeni balovi, hoću da kažem. Eto,
kod Herbingera, znaš, kod onoga što radi kod jednoga berzanskog posrednika. Ta kako da ne, mora biti da ga znaš, to je jedan od ljudi koji su najviše u modi u Parizu, jedan visok plav mladić, koji je takav snob, uvek ima cvet na reveru, jednu prugu na leđima, svetle mantile; živi s onom matorom babom s kojom ide po svim premijerama. Eto, on je onomad priredio bal na kome je bio sav otmeni Pariz. Što bih volela da sam i ja bila! Ali valjalo je pokazati pozivnicu, a ja nisam mogla da je dobijem. U stvari, isto mi je toliko drago i što nisam bila, to je bila prava gužva, ne bih ništa ni videla. Svet je išao više zbog toga da mogne reći da je bio kod Herbingera. A znaš već, to hvalisanje, što se mene tiče!... Uostalom, možeš biti uveren da od stotinu žena koje pričaju da su bile, bar polovina laže... Čudim Čudim se samo s amo što ti, ti , tako otmen čovek, čovek, nisi bio. Ali Svan se nije nikako ni trudio da izmeni takvo njeno shvatanje otmenosti; pomišljajući kako ni njegovo nije istinitije, a isto je tako glupo, bez ikakva značaja, nije smatrao nimalo važnim da s njim upozna svoju ljubavnicu, tako da se ona ni posle više meseci nije zanimala za svet koji on posećuje, osim zbog propusnica za prostor za džokeje, na trkama, zbog ulaznica za premijere koje je tim putem mogao da nabavi. Želela je da on neguje tako korisne veze, ali je, s druge strane, bila sklona da ih smatra malo otmenim otkako beše videla na ulici markizu de Vilparizi u crnoj vunenoj haljini, sa kapom s vrpcama za podvezivanje. — Pa ona izgleda kao kakva razvodnica u pozorištu, kao neka matora domarka, darling! To, markiza! Ja nisam markiza, ali trebalo bi mi skupo platiti da iziđem tako unakarađena! Nije mogla da razume što Svan stanuje u kući na Orleanskom keju, koji je, ne usuđujući se priznati mu to, smatrala nedostojnim njega. Doduše, ona je tvrdila da voli ,,starine” i s očaranim i prefinjenim izrazom lica govorila kako obožava da po ceo dan provede preturajući po „drangulijama”, u traženju „stareži”, stvari iz „davnih vremena”. Iako je tvrdoglavo držala kao do kakvog pitanja časti (i kao da se pridržavala nekog porodičnog pravila) da nikada ne odgovara na pitanja i „ne polaže računa” o tome kako provodi dane, jednom je pričala Svanu o nekoj prijateljici koja je beše pozvala i kod koje je sve bilo „iz davnih vremena”. Ali Svanu nije uspelo da iz nje izvuče iz kojeg vremena. Ipak, pošto je razmislila, odgovorila je da je bilo „srednjovekovno”. Ona je pod tim razumela da je bilo drvene oplate. Neko vreme kasnije ponovo mu je govorila o svojoj prijateljici i dodala, oklevajući i tonom podrazumevanja kojim se pominje neko s kim smo sinoć večerali a nismo mu nikad čuli imena, ali koga su, izgleda, ostale zvanice uvažavale kao
nekoga tako slavnog da se nadamo da će sabesednik izvesno znati o kome govorimo: „Ona ima trpezariju iz... osamnaestog veka!” Nalazila je, uostalom, da je to grozno, golo. kao da kuća nije dovršena, žene su usred toga izgledale grozno, i takva moda neće nikada uhvatiti korena. Najposle, još ju je i treći put pomenula i pokazala Svanu adresu majstora koji je napravio tu trpezariju i koga bi rado pozvala, kad bude imala novca, da vidi bi li i njoj mogao napraviti, zacelo ne takvu istu, nego onakvu o kakvoj je sanjala, a kakvu, na žalost, razmere njene vile nisu dopuštale, s visokim policama za posuđe, nameštaj u stilu renesanse, i kamine kao u zamku Bloa. Toga dana otelo joj se pred Svanom i šta misli o njegovom stanu na Orleanskom keju; kako je on zamerao što njena prijateljica voli — ne stil Luja XVI, rekao je, premda se to ne pravi više, no može biti ljupko — nego lažni starinski nameštaj: „Nećeš valjda da živi kao ti, usred polomljenog nameštaja i pohabanih ćilima”, rekla mu je, jer je sasvim ljudsko poštovanje prema buržoaskom ipak i pak predvladavalo predvladavalo u njoj njoj nad umetničkim zanosom za nosom kokote. Od onih koji vole da skupljaju ukrasne predmete, vole stihove, preziru niske račune, sanjaju o časti i ljubavi, stvarala je ona jednu elitu iznad sveg ostalog sveta. Nije bilo potrebno da neko istinski ima te sklonosti, samo ako ih je javno ispovedao; za jednog čoveka koji joj je na jednoj večeri priznao da voli da skita, da uprlja prste po starim dućanima, da nikada neće biti cenjen u ovome trgovačkom veku jer ne haje za ono do čega je današnjem svetu stalo i da je, po tome. iz drugog vremena, rekla je, vrativši se kući: „Pa to je božanstvena duša, osećajan čovek, nikada nisam ni slutila!” i osetila je prema njemu ogromno i iznenadno prijateljstvo. Ali, zauzvrat, oni koji su, kao Svan, imali takve naklonosti ali nisu o njima govorili, ostavljali su je hladnom. Morala je, doduše, priznati da Svanu nije stalo do novca, ali bi dodala kao dureći se: „Da, ali kod njega to nije isto”; i odista, ono što je njenoj uobrazilji nešto govorilo, to nije bilo upražnjavanje upražnjavanje nesebičnosti, nesebično sti, nego njen rečnik. Osećajući da on često ne može da predstavlja ono o čemu ona sanja, on je bar nastojao da joj bude prijatno s njim, da ne protivreči njenim vulgarnim idejama, njenom rđavom ukusu u svemu, koji je, uostalom, voleo kao i sve što je od nje dolazilo, koji ga je čak i očaravao, jer sve su to bile osobene crte putem kojih mu se obelodanjivala suština te žene, postajala vidljiva. Stoga, kad bi ona izgledala srećna zato što će ići na Kraljicu Topaz ili kad bi joj pogled postao ozbiljan, zabrinut i samovoljan, ako bi se plašila da će propustiti praznik cveća ili prosto vreme kad se pije čaj sa briošama i prženicama u „Čajdžinici Kraljevske ulice”, gde je smatrala da neizostavno mora redovno da ide da bi potvrdila glas otmene žene, Svan, oduševljen, kao što smo oduševljeni prirodnošću deteta ili vernošću portreta koji samo što ne progovori, osećao je
tako dobro kako sama duša njegove ljubavnice navire na njeno lice da nije mogao odoleti da je tu ne dotakne usnama. ,,A, mala Odeta hoće da je vodimo na praznik cveća, hoće da joj se svet divi, pa lepo, vodićemo je, nema nam druge nego da se priklonimo njenoj želji." Kako je Svan bio malo kratkovid, morao se pomiriti s tim da se služi cvikerom pri radu, kod kuće, a za izlaske u društvo morao je usvojiti monokl, koji ga je manje izobličavao. Kada mu ga je prvi put videla na oku, nije mogla da savlada radost: „Nema šta, ja smatram da je na muškarcu to veoma otmeno! Kako dobro izgledaš ovako! Izgledaš kao pravi džentlmen. Samo ti još neka titula nedostaje”, dodala je s prizvukom žaljenja. On je voleo što je Odeta takva, kao što bi, da je bio zaljubljen u neku Bretonku, bio srećan kad bi je video s visokom belom kapom i kad bi mu rekla da veruje u duhove. Dotada, kao i kod mnogih ljudi, čiji se ukus u umetnosti razvija nezavisno od o d čulnosti, čudan nesklad postojao je između izm eđu uživanja koja je nalazio nalazio u jednoj i u drugoj, i on je, u društvu sve prostijih žena, uživao u sve profinjenijim čarima umetničkih dela, odveo bi neku malu služavku u ložu zaklonjenu zaklonjenu rešetkom, na predstavu kakvog dekadentnog komada koji je poželeo da vidi ili na izložbu impresionističkog slikarstva, uveren, uostalom, da ni neka obrazovana žena iz otmenog društva ne bi ništa više razumela u tome, ali ne bi umela tako ljupko da ćuti. No. naprotiv, otkako je voleo Odetu, bilo mu je drago da oseća kao i ona, da se trudi da ima s njom jednu, zajedničku dušu, te je nastojao da mu se svidi ono što je ona volela, pa je u tome da podražava ne samo njenim navikama nego i da usvoji njena gledišta nalazio utoliko dublje uživanje što takve navike i takva gledišta nisu imali nikakva korena u njegovom sopstvenom duhu, pa su ga podsećali samo na njegovu ljubav, zbog čega ih je više voleo nego svoje sopstvene. Ako je ponovo išao da vidi Serža Panina, Panina, ako je tražio prilike da vidi kako diriguje Olivje Metra, to je bilo zbog uživanja da bude upućen u sve Odetine nazore, da deli sve njene sklonosti. Čar onih dela ili mesta koje je ona volela, čar što ga ona zbližuju s njom činila mu se tajanstvenijom od suštinske čari lepših dela ili mesta, ali koja ga nisu opominjala na nju. Uostalom, pošto je dopustio da mu oslabe intelektualna uverenja iz mladosti i pošto je, a da toga nije ni bio svestan, njegov skepticizam čoveka iz otmenog društva zahvatio i njih, on je mislio (ili bar tako dugo beše mislio to da je još uvek tako govorio) da predmeti naše naklonosti nemaju u sebi neku apsolutnu vrednost, nego da je sve stvar doba, klase, da predstavlja modu, koja, i kad je najvulgarnija, najvulgarnija, vredi koliko i one koje važe kao najotmenije. I kao god što je smatrao da to što Odeta pridaje toliki značaj tome da dođe do pozivnica na otvaranje izložbi nije samo po sebi ništa smešnije od zadovoljstva koje je on nekada nalazio u tome da ruča kod princa od Velsa, tako isto nije mislio ni da je divljenje koje je ona
pokazivala prema Monte Karlu ili Rigiju nerazumnije od njegove naklonosti prema Holandiji, koju je ona zamišljala ružnom, i prema Versalju, za koji je nalazila da je tužan. Stoga se odricao toga da tamo odlazi, uživajući pri pomisli da to čini zbog nje, da ne želi da oseća, oseća , da voli drukčije drukčije do zajedno s njom. Kao i sve što je okružavalo Odetu i bilo u neku ruku samo način na koji je mogao da se viđa s njom, da s njom razgovara, voleo je i društvo Verdirenovih. Tu je, kao i u svim razonodama, obedima, muzici, igrama, kostimiranim balovima, izletima, izlascima u pozorište, čak i u retkim „velikim soareima”, priređivanim i za „gnjavatore”, bilo Odetino prisustvo, viđenje s Odetom, razgovor s Odetom, čime su Verdirenovi, pozvavši ga, darivali Svana neprocenjivim darom; i on je, više nego igde drugde, uživao u njihovome „malom jezgru” i trudio se da mu pripiše stvarne vrednosti, jer je tako zamišljao da će, iz čiste naklonosti, celoga života odlaziti tamo. A kako se nije usuđivao da u sebi pomisli — iz bojazni da to ne bi mogao verovati — da će uvek voleti Odetu, on je time što je pretpostavljao da će uvek odlaziti Verdirenovima (što je bila postavka koja je, a priori, izazivala manje načelnih prigovora od strane njegovog razuma), bar video sebe u budućnosti kako se i dalje viđa s Odetom svako veče; to možda i nije značilo sasvim isto što i voleti je uvek, ali, zasada, dok ju je voleo, on nije ni tražio ništa više nego da veruje da neće jednog dana prestati da je viđa. „Kakva ljupka sredina”, pomišljao je u sebi. „Kako se, u stvari, ovde živi pravim životom! Kako su ovde ljudi pametniji, više umetnički nastrojeni nego u visokom društvu! Kako gđa Verdiren, uprkos malim, pomalo smešnim preterivanjima, ima iskrenu ljubav prema slikarstvu, muzici! Kakva strast prema umetničkim delima, kolika želja da pričini zadovoljstva umetnicima! Ona sebi stvara netačnu sliku o ljudima iz visokog društva; ali taj otmeni svet, pri tom, ima još pogrešniju sliku o umetničkoj sredini! Možda ja i nemam neke velike intelektualne potrebe da zadovoljim u razgovoru, ali savršeno mi je prijatno s Kotarom, premda pravi nedotupavne kalambure. A što se tiče slikara, iako je njegova uobraženost neprijatna kad nastoji da nekoga zapanji, to je, zauzvrat, jedan od najjačih umova koje sam sreo. A onda, pre svega, tu se čovek oseća slobodan, radi što hoće, bez usiljavanja, bez ceremonija. Koliko li dobrog raspoloženja svakog dana u tome salonu! Odista, sem nekoliko retkih izuzetaka, ubuduće ću se kretati samo u toj sredini. Sve više i više to će mi biti i navika i moj život.” A pošto su osobine za koje je je verovao da su svojstvene Verdirenovima bile samo odblesak radosti koje je njegova ljubav prema Odeti doživljavala kod njih, te njihove osobine postajale su mu istinskije, dublje, suštastvenije, ukoliko su i te radosti bivale takve. Pošto je gđa Verdiren pružala ponekad Svanu ono što je jedino moglo za njega da predstavlja sreću,
pošto mu je, jedne večeri kada se on osećao pun strepnje zato što je Odeta razgovarala s jednom zvanicom više nego s kime drugim i kada, ljut na nju, nije hteo da sam načini prvi korak i upita je hoće li poći kući zajedno s njim, pošto mu je gđa Verdiren pribavila smirenje i radost rekavši sama od sebe: ,,Vi ćete, Odeta, otpratiti g. Svana, zar ne?” pošto ih je, kad se leto bližilo, pa se on isprva zabrinuto pitao neće li Odeta otići nekuda bez njega, hoće li moći i dalje da se viđa s njom svakog s vakog dana, gđa Verdiren pozvala oboje da leto provedu kod nje, na selu — Svan je, puštajući nesvesno da mu se zahvalnost i koristoljublje pomešaju s rasuđivanjem i utiču na njegove ideje, proglasio čak da je gđa Verdiren uzvišena duša. Bilo o kakvim da mu odličnim ili istaknutim ljudima progovori koji od njegovih bivših drugova iz škole Luvra: „Stoput su mi miliji Verdirenovi”, odgovorio bi mu on. I, s nekakvom svečanošću, koja je kod njega bila nova: „To su uzvišena bića, a uzvišenost duše je, u stvari, jedino što vredi i što odlikuje čoveka na ovome svetu. Znaš, ima samo dve vrste bića: uzvišena i ona ostala; a ja sam dospeo u godine kada čovek valja da se reši, da odluči jednom zauvek koga hoće da voli a koga da prezire, da se drži onih koje voli, i da bi naknadno vreme koje je upropastio s „onima drugim”, da ove ne napušta do smrti. I, eto, dodao bi on s onim lakim uzbuđenjem koje osetimo kada, čak i ne uviđajući to sasvim, kažemo nešto ne zato što je to istina nego zato što nalazimo nalazimo uživanja da to kažemo i što to slušamo u svome glasu kao kao da dolazi od nekoga drugog a ne od nas, „kocka je bačena, ja sam izabrao da volim jedino uzvišena srca i da živim samo u toj uzvišenosti. Pitaš me je li gđa Verdiren odista inteligentna. Veruj mi da mi je dala dokaza o takvoj plemenitosti srca, o takvoj uzvišenosti duše kakva se, bogami, ne postiže bez podjednake uzvišenosti misli. Ona odista ima duboko razumevanje umetnosti. Ali možda i nije u tome najvećma dostojna divljenja; neki njen sitni postupak prema meni, tako dovitljivo, tako izvrsno dobrodušan, neki genijalni znak pažnje, neki gest prisan a uzvišen, pokazuju dublje shvatanje života nego svi filozofski traktati.” Mogao je, međutim, pomisliti kako ima starih prijatelja njegovih roditelja isto tako prostodušnih kao što su Verdirenovi, kako ima njegovih drugova iz mladosti isto tako zaljubljenih u umetnost, kako poznaje i drugih osoba široka srca, a kako se ipak, otkako se opredelio za prostodušnost, umetnost i velikodušnost, nikada više ne viđa s njima. Ali ti nisu poznavali Odetu, a i da su je poznavali, ne bi im ni na pamet palo da je zbliže s njim. I tako, u celome krugu Verdirenovih bez sumnje nije bilo nijednoga vernog prijatelja koji bi ih toliko voleo, ili verovao da ih voli, koliko Svan. Pa ipak, kad je ono g. Verdiren rekao da mu Svan nije baš sasvim po ćudi, on nije samo izrazio svoju misao nego je pogodio i misao svoje žene. Svakako, Svan je prema Odeti
osećao suviše posebnu ljubav i zanemario je da se o njoj svakodnevno ispoveda gđi Verdiren; svakako, već i sama uzdržanost s kojom se koristio gostoprimstvom Verdirenovih, odbijajući da dođe na večeru iz razloga koje oni nisu mogli naslutiti i umesto kojih su u tome videli njegovu želju da ne propusti da se odazove pozivu kod kakvih „gnjavatora”; a i postepeno obelodanjenje njegovih sjajnih društvenih veza, uprkos svoj predostrožnosti da ih od njih sakrije, sve je to svakako doprinosilo njihovom razdraženju prema njemu. Ali duboki uzrok bilo je nešto drugo. To je bilo što su veoma brzo osetili u njemu jednu izdvojenu, nedokučivu oblast, u kojoj je on i dalje ispovedao ćutke, sam za se, da princeza de Sagan nije groteskna i da Kotarove šale nisu smešne, i najposle, iako on nikada nije odstupio od svoje ljubaznosti i nije se nikad pobunio protiv dogmi, oni su osetili nemogućnost da mu ih nametnu, da ga preobrate potpuno, nemogućnost na kakvu još nikada ni u koga ne behu naišli. Oni bi mu bili još i oprostili što odlazi „gnjavatorima” (od kojih je on, uostalom, u dnu srca hiljadu puta više voleo Verdirenove i celo njihovo „malo jezgro”) da je on samo pristao. lepoga primera radi, da ih se odrekne u prisustvu „vernih”. Ali razumeli su da takvo odricanje neće moći iščupati iz njega. Kakva razlika u poređenju s jednim „novajlijom". grofom de Foršvilom, koga ih je Odeta zamolila da pozovu, premda ga je bila srela tek nekoliko puta, a u koga su oni polagali mnogo nade! (Desilo se da je ovaj bio upravo Sanijetov zet, što je sve vernike ispunilo iznenađenjem: stari arhivar je bio tako skromnog držanja da su oduvek verovali da je on nižeg društvenog položaja nego oni i nisu se nadali da će saznati da on pripada bogatom i tako reći aristokratskom svetu.) Doduše, Foršvil je bio snob na nekakav grub način, dok Svan to nije bio; on je bez sumnje bio daleko od toga da društvo Verdirenovih stavlja iznad svih ostalih. Ali on nije imao onu prirodnu delikatnost koja je Svana sprečavala da se pridruži isuviše očigledno netačnim kritikama koje je gđa Verdiren upravljala protiv osoba koje je on poznavao. Što se pak tiče uobraženih i prostačkih tirada koje bi slikar stao razvijati ponekih dana, što se tiče šala doktora Kotara, koje su ličile na šale trgovačkog putnika. za šta je Svan, koji ih je obojicu voleo, nalazio izvinjenja. ali nije imao snage ni dvoličnosti da im pljeska. Foršvil je, naprotiv, bio takvog intelektualnog nivoa koji mu je omogućavao da bude preneražen. udivljen prvima, iako ih, uostalom, nije razumevao, a da se naslađuje ovima drugim. I baš prva večera kod Verdirenovih na koju je došao Foršvil obelodanila je sve te razlike, istakla njegove vrline a ubrzala nemilost u koju je imao pasti Svan. Na toj večeri, osim stalnih gostiju. bio je i jedan profesor sa Sorbone, Brišo, koji se beše sreo sa g. i gđom Verdiren u banji i koji bi im rado često dolazio da
mu slobodni trenuci nisu bili veoma retki zbog njegovih univerzitetskih dužnosti i njegovih učenih radova. Jer on je pokazivao onu radoznalost prema životu, ono precenjivanje života koje, spojeno s izvesnim skepticizmom prema predmetu svoje nauke. daje, u bilo kojoj profesiji, izvesnim inteligentnim ljudima, lekarima koji ne veruju u medicinu. gimnazijskim profesorima koji ne veruju u vežbanja u prevođenju na latinski, glas širokog, blistavog pa čak i izuzetnog duha. On se trudio, kod gđe Verdiren, da svoja poređenja traži u onome što je najaktuelnije, kad je govorio o filozofiji i istoriji, prvo zato što je verovao da su one samo priprema za život i što je uobražavao da je u malome taboru našao na delu ono što dotada beše upoznao samo u knjigama, a zatim možda i zato što je, pošto mu nekada behu ulili poštovanje prema izvesnim temama, koje je on i ne znajući sačuvao, verovao da se oslobađa univerzitetskoga kad dopušta sebi. u tim temama, slobode koje su mu se, naprotiv, samo zato činile slobodama što je on u stvari i ostao univerzitetski čovek. Još pri početku večere, pošto je g. de Foršvil. s desne strane gđe Verdiren, koja se, „novajlije” radi. mnogo potrudila oko svoje toalete, rekao ovoj: „Originalna je ova bela haljina”, doktor, koji ga nije prestajao posmatrati, jer je toliko bio ljubopitljiv kako izgleda neko od onih koje je on zvao „de” zbog te njihove plemićke partikule, i tražio priliku da privuče njegovu pažnju i da stupi u bliži dodir s njim. uhvati se za reč „bela” i, ne dižući nosa s tanjira. reče: „Bela? Bela od Kastilje?” 1 pa, ne mičući glavom. stade krišom bacati poglede i osmehe desno i levo. Dok je Svan, mučnim a zaludnim naporom koji je činio da se osmehne, pokazao da taj kalambur smatra glupim, Foršvil je pokazao u isti mah i da je osetio njegovu dosetljivost i da je vičan lepom ponašanju time što je obuzdavao u pristojne granice veselost čija je iskrenost očarala gđu Verdiren. — Šta biste rekli o ovakvom učenjaku? — upitala je ona Foršvila. — Ne može čovek s njim ni dva minuta ozbiljno razgovarati. Da li i vašim bolesnicima u bolnici govorite takve stvari? — dodala je okrenuvši se doktoru. Tamo se onda svet sigurno ne dosađuje baš stalno. Vidim da ću morati zatražiti da i mene tamo prime. — Čini mi se da je doktor pomenuo Blanku Kastiljsku, tu matoru aspidu, ako smem tako da kažem. Nije li tako, gospođo? — upita Brišo gđu Verdiren, koja, u grču od smeha, sklopljenih očiju, zari lice u ruke, iz kojih se začuše prigušeni uzvici. — Zaboga. gospođo, ne bih želeo da sablaznim smerne duše, ako ih ima za ovim stolom, sub rosa... Priznajem, uostalom. da bi naša neopisana atinska republika mogla — i te kako! — odati poštovanje, u toj mračnjačkoj Kapetovki.
prvome policijskom prefektu čvrste ruke. Tako je. dragi domaćine, tako je, — nastavi on svojim zvonkim glasom, izdvajajući svaki slog, u odgovor na neki prigovor g. Verdirena. — Hronika iz Sen-Denija, čiju pouzdanost ne možemo sporiti, ne ostavlja u tome pogledu nikakve sumnje. Ovaj proletarijat što isključuje sveštenstvo iz škola nikoga ne bi mogao pre izabrati za zaštitnicu nego tu majku jednog svetitelja. od koje je ovaj, uostalom, dosta propištao, kao što kaže Siže a i sveti Bernar; jer, sa njom. svako je dobio prema svom činu. — Ko je taj gospodin? — upita Foršvil gđu Verdiren — čini mi se da je on prvorazredna prvorazredna sila. si la. — Šta, vi ne poznajete čuvenog Brišoa, Briš oa, pa on je slavan u celoj Evropi! — A, to je Brešo! — uzviknu Foršvil, jer nije dobro čuo, — e, onda razumem! — dodade on buljeći netremice u slavnog čoveka. — Uvek je zanimljivo večerati s nekim viđenim čovekom. Nego, čujte, pa vi nas to pozivate s najprobranijim zvanicama! Kod vas se čovek ne dosađuje. — O, znate, — reče skromno gđa Verdiren — naročito je dobro to što se ovde osećaju lagodno. Govore o čemu žele, i razgovor prašti kao varnice. Tako i Brišo, ovo večeras još nije ništa: viđala sam ga već, ovde kod nas, kako prosto zasenjuje. prosto da čovek padne na kolena pred njim. A, eto, kod drugih, to nije više isti čovek, nema više duha, morate mu kleštima vaditi reči, čak biva i dosadan. — To je interesantno! — reče Foršvil zapanjen. Takva duhovitost kakva je bila Brišoova smatrala bi se suštom glupošću u društvu u kome je Svan proveo mladost, iako takva duhovitost može ići i s istinskom inteligencijom. A profesorovoj inteligenciji. snažnoj, bogatoj, verovatno bi mogli pozavideti mnogi otmeni ljudi koje je Svan smatrao duhovitim. Ali ovi su do te mere uspeli da Svanu uliju svoje naklonosti i netrpeljivosti, bar u pogledu svega što se tiče društvenog života, pa čak i onih njegovih uzgredica koje bi pre trebalo da spadaju u stvari inteligencije: u pogledu razgovora, da Svan nije mogao da oceni Brišoove šale drukčije do kao profesorske, vulgarne i masne toliko da mu se gadilo. A zatim, njegovu naviku na uglađeno ponašanje vređao je grub i vojnički ton kojim se svakome obraćao taj univerzitetlija zaljubljen u vojsku i odlikovanja. Najzad, možda je te večeri naročito izgubio mnogo od svoje popustljivosti da prašta videći sa koliko ljubaznosti gđa Verdiren obasipa toga Foršvila, koga je Odeti, po nekoj čudnoj ćudi, palo na pamet da dovede. Njoj je bilo pomalo nelagodno pred Svanom, pa ga je, došavši, upitala: — Kako vam se čini moj gost?
A on, primetivši tad prvi put da bi se Foršvil. koga je odavno poznavao, mogao svideti ženama i da je dosta lep čovek, odgovorio joj je: „Odvratan” Svakako. nije mu ni na pamet padalo da bude ljubomoran zbog Odete, ali nije se osećao onako srećan kao obično, i kad je Brišo, pošto je počeo da priča o majci Blanke Kastiljske, koja je „sa Henrikom Plantagenetom živela godinama pre no što se za nj udala”, hteo da ga Svan zapita šta je posle bilo, pa mu rekao: „Nije li tako, gospodine Svan” — onim vojničkim tonom kojim se neko obraća seljaku, da bi se spustio na njegov nivo, ili vojniku, da ga osokoli, Svan preseče Brišoov efekat, na veliki gnev domaćičin, odgovorivši mu da ga izvini što se tako malo zanima za Blanku Kastiljsku, ali da ima nešto da pita slikara. Ovaj je to popodne otišao da vidi izložbu jednog umetnika, prijatelja g. Verdirena, koji nedavno beše umro, i Svan je želeo da sazna od njega (jer je cenio njegov ukus) ima li odista u njegovim poslednjim delima i nečega više od virtuoznosti koja je već zapanjivala u ranijim delima. — U tome pogledu, to je bilo izvanredno, ali nije mi se činilo da se uzdigao do neke „uzvišene” umetnosti, kako se to kaže — reče Svan smešeći se. — Uzdigao... na visinu prave institucije — prekide ga Kotar tobože patetično dižući ruke. Svi za stolom prsnuše u smeh. — Kad vam kažem da se s njim ne može ostati ozbiljan — reče gđa Verdiren Foršvilu. — Kad se najmanje najma nje nadate, on vam izvali tako ta ko neku dosetku. Ali ona primeti da je jedini Svan ostao ozbiljan. On, uostalom, nije baš bio jako zadovoljan time da Kotar pred Foršvilom zbija šale na njegov račun. Ali slikar, umesto da Svanu odgovori nešto zanimljivo, što bi izvesno učinio da je bio nasamo s njim. više je voleo da izazove divljenje gostiju pričajući o veštini umrloga majstora. — Prišao sam bliže — reče on — da vidim kako je to napravljeno. Ali, hoćeš! ne bi čovek umeo reći je li napravljeno sa lepkom, s rubinom, sapunom, bronzom, sa suncem ili s kakom! — I još jedno, pa tuce — uzviknu doktor, ali suviše kasno, te niko ne razumede njegovu upadicu. — Izgleda kao da nije ni od čega naročitog — nastavi slikar — ne možete otkriti tajnu kao ni u Noćnoj straži ili straži ili u Upraviteljicama, Upraviteljicama, ali veština ruke je još strašnija nego u Rembranta ili Halsa. To je savršeno, ma ne, bogami. I kao kad pevač dostigne najvišu notu koju može da da, pa nastavi tiho, u falsetu, i on se zadovolji da samo šapuće, smejući se, kao da je to slikarstvo
odista smešno koliko je lepo: — To vam miriše, ošamuti vas, preseče vam dah, golica, a nikako da prokljuvite kako je napravljeno, to je volšebno, lupeški, čudesno (pa, prsnuvši sasvim u smeh): ta to je već i nepošteno! — Pa zastavši i uspravivši ozbiljno glavu, dubokim glasom, koji je nastojao da učini skladnim, dodade — A tako je pošteno! Sem u trenutku kad je rekao: „Strašnije i od Noćne straže” straže” što je bilo svetogrđe na koje se gđa Verdiren pobunila, jer ona je Noćnu stražu stražu smatrala najvećim remek-delom svih vremena, zajedno s Debetom Debetom i sa Samotračkom Pobedom, Pobedom, i pri onome: „načinjeno od kake”, pri čemu je Foršvil preleteo pogledom po zvanicama da vidi može li takva reč da prođe, pa mu se zatim na usnama javio sramežljiv i pomirljiv osmejak, svi gosti su, osim Svana, gledali u slikara kao opčinjeni od o d divljenja. divljenja. — Što uživam kad se on ovako raspali — povika gđa Verdiren kad je on završio, očarana što je društvo tako zanimljivo baš toga dana kad joj je g. Foršvil prvi put došao. — A ti, šta ti je da tako zijaš kao tele? — reče ona svome mužu. — Pa znaš dobro kako on ume da govori; pomislio bi čovek da vas on to prvi put sluša. Da ste ga samo videli dok ste govorili, prosto vas je gutao očima. A sutra će nam izdeklamovati izdeklamovati sve što ste rekli rekli i neće izostaviti ni reči. — Ama ne kažem ja to da zbijam šalu — reče slikar očaran svojim uspehom — vi kao da mislite da se ja izmotavam, da blefiram; odvešću vas da vidite, pa ćete reći jesam li preterao, a jemčim vam da ( ćete se vratiti još više oduševljeni nego ja! — Ta ne mislimo mi da vi preterujete, nego samo hoćemo da jedete, a i da moj muž jede; poslužite gospodina ponovo normandijskim tabinjašem, zar ne vidite da mu se već ohladio. Ne žuri nam se toliko, vi poslužujete kao da vatra gori, pričekajte, molim vas, malo, ima vremena za salatu. Gospođa Kotar, koja je bila skromna i govorila malo, umela je ipak da nađe samopouzdanja kad bi po nekom srećnom nadahnuću našla kakvu pravu reč. Osetila je da će imati uspeha, to ju je oslobodilo, i iskoristila je to manje zato da bi i ona zablistala nego zato da bude od koristi karijeri svog muža. Stoga nije propustila tu reč „salata”, koju beše izgovorila gđa Verdiren. — To valjda nije japanska japanska salata? — reče ona poluglasno po luglasno obrativši se s e Odeti. Pa, i očarana i zbunjena što je tako umesno i odvažno, a diskretno ali i jasno, načinila aluziju na novi Dimin komad, koji je imao bučnog uspeha, ona prsnu u ljupki i čedni smeh, ne glasan, ali tako neodoljiv da nekoliko trenutaka nije
mogla da ga obuzda. — Ko je ta dama? Ona ima duha — reče Foršvil. — Nije japanska, ali napravićemo vam i tu salatu ako svi budete došli na večeru u petak. — Učiniću vam se prava provincijalka, gospodine — reče gđa Kotar Svanu — ali ja još nisam videla tu čuvenu Fransijon o Fransijon o kojoj sav svet govori. Doktor je išao da vidi (sećam se čak da mi je rekao da je imao to veliko zadovoljstvo da provede s vama celo veče) i priznajem da nisam smatrala razložnim da ponovo uzima ulaznice da bi išao i sa mnom. Svakako, čovek nikad ne zažali kad provede veče u Francuskoj komediji, gluma je tamo uvek tako dobra, ali kako imamo vrlo ljubaznih prijatelja (gđa Kotar bi retko kad izgovorila kakvo ime i zadovoljavala se da kaže samo „naši prijatelji”, „jedna moja prijateljica”, i to iz „otmenosti”, izveštačenim tonom, s važnim izrazom lica osobe koja imenuje samo one koje hoće) koji često imaju ložu u pozorištu pa se sete da nas povedu na sve nove stvari koje nešto vrede, sigurna sam da ću videti Fransijon ranije Fransijon ranije ili kasnije i da ću moći sama da steknem neko mišljenje. Ipak moram priznati da ispadam dosta glupa, jer u svim salonima u koje odlazim govori se, naravno, samo o toj nesrećnoj japanskoj salati. To već počinje svima pomalo i dodijavati, dodade ona videći da Svan kao da se ne zanima baš toliko koliko je ona mogla misliti za tako jako aktuelnu stvar. Mora se ipak priznati da to ponekad daje povoda prilično zabavnim stvarima. Tako, imam jednu prijateljicu koja je veoma originalna, iako je vrlo lepa žena, okružena obožavaocima, veoma u modi, a koja tvrdi da je spremila jednom tu japansku salatu i da je stavila u nju baš sve što Dima-sin kaže u svom komadu. I pozvala je nekoliko prijateljica da probaju. Ja, na žalost, nisam bila među tim izabranicama. Ali pričala nam je o tome nedavno, na svom žuru; izgleda da je bilo grozno, smejali smo se do suza. Ali, znate, sve zavisi od načina kako se priča — reče ona videći da je Svan i dalje ozbiljan. Pa, pretpostavljajući da je to možda zato što on ne voli Fransijon: Fransijon: — Uostalom, verujem da bih se razočarala. Ne verujem da to vredi koliko Serž Panin, Panin, idol gđe de Kresi. To su bar teme u kojima ima nečega, o kojima čovek razmišlja; ali dati recept salate na pozornici Francuske komedije! Dok, međutim, Serž Panin! Uostalom. Uostalom. kao i sve što je iz pera Žorža Onea, to je tako dobro napisano. Ne znam da li poznajete Gospodara livnice, livnice, koga ja volim još i više nego Serža Serža Panina. — Oprostite mi — reče Svan ironično — ali priznajem da je nedostatak mog divljenja divljenja prema obojim obo jim tim remek-delima približno podjednak.
— Zbilja? A šta im zamerate? Je li to neko predubeđenje? Nalazite li da su pomalo tužna? Uostalom, kao što ja to uvek kažem, nikada ne treba raspravljati o romanima ni o pozorišnim komadima. Svako ima svoje gledište, i vi možete smatrati groznim ono što ja najviše najviše volim. Prekinuo ju je Foršvil, obrativši se Svanu. Jer dok je gđa Kotar govorila o Fransijoni, Fransijoni, Foršvil je izrazio gđi Verdiren svoje divljenje prema onome što je on nazvao malim slikarevim speech-om. — Gospodin ima lakoću izražavanja, pamćenje, kakve sam retko kad sreo — rekao je on gđi Verdiren. Bogami, voleo bih da ih i ja imam toliko. On bi bio izvrstan propovednik. Može se reći da, sa g. Brišoom, vi tu imate dve zvezde ravne jedna drugoj, a ne znam čak da li slikar, u krasnorečivosti, ne bi i nadmašio profesora. Kod njega je to sve još prirodnije, manje izveštačeno. Mada je uzgred rekao nekoliko malko realističkih reči, ali to je po današnjem ukusu, nisam često viđao da neko tako vešto barata jezikom, jezikom, kao što smo mi to govorili govorili u vojsci, gde sam baš imao jednog druga na koga me gospodin pomalo podseća. Taj vam je mogao satima brbljati brbljati o bilo čemu, šta da vam kažem, eto, o ovoj čaši, na primer; ne, ne o toj čaši, baš je glupo što govorim; nego povodom bitke kod Vaterloa, povodom čega god hoćete, a uzgred bi vam izvalio stvari na koje nikada ne biste ni pomislili. Svan je, uostalom, bio u istom puku; mora biti da ga je poznavao. — Viđate li se vi često sa g. Svanom? — upita ga gđa Verdiren. — Ta ne — odgovori g. Foršvil, i kako je, da bi se lakše približio Odeti, želeo da bude prijatan Svanu, da ugrabi tu priliku da mu polaska, da kaže nešto o njegovim lepim društvenim vezama, ali da o tome kaže nešto kao čovek iz otmenog sveta, tonom srdačne kritike, kao da mu na tome ne čestita kao na nekom neočekivanom uspehu: — Zar ne, Svane? nikada se ne viđamo. Kako, uostalom, da se čovek i viđa s njim, kad taj nesrećnik ne izbija od La Tremojevih, od Lomovih i sličnih!... — To je uostalom bilo utoliko netačnije podmetanje što Svan već godinu dana nije išao gotovo nikuda do kod Verdirenovih. Ali ovi su već i samo ime osoba koje nisu poznavali primili sa ćutanjem punim neodobravanja. Bojeći se mučnog utiska koji su imena tih „gnjavatora” morala ostaviti na njegovu ženu, naročito izgovorena tako bez ikakva obzira, pred licem svih „vernika”, g. Verdiren krišom baci na nju pogled pun uznemirene zabrinutosti. I on tada vide da je gđa Verdiren odjednom uklonila s lica svaku živost, svaki pokret, kako joj ćutanje ne bi ličilo na povlađivanje, nego na ćutanje beživotnih stvari koje ni za šta š ta ne znaju, jer bila je rešena da ne primi k znanju tu novost, da bude kao da je nije pogodila ta vest koja joj je upravo saopštena, da
ne ostane samo nema, nego i gluva, kao što se činimo kad prijatelj koji je nešto zgrešio pokuša u razgovoru da ubaci neko izvinjenje — a ispalo bi kao da to izvinjenje prihvatamo kao potrebno kad bismo ga saslušali ne protivrečeći — ili kao kad neko pred nama pomene ime kakvog nezahvalnika; njeno ispupčeno čelo sada je bilo samo jedna lepa studija okruglog ispupčenja, u koje nije moglo prodreti ime La Tremojevih, od kojih Svan nikada ne izbija; njen lako naprćen nos pokazivao je boru koja kao da je bila preslikana sa živoga. Njena poluotvorena usta samo što nisu progovorila. Bila je to sad samo još voštana maska, gipsani lik, maketa za spomenik, bista za Industrijsku palatu, pred kojom bi se publika zaustavljala da se divi kako je vajar, izrazivši nenarušivo dostojanstvo Verdirenovih suprotstavljeno dostojanstvu La Tremojevih i Lomovih, kojima su oni svakako ravni, kao i svim „gnjavatorima” ovoga sveta, kako je vajar uspeo da dade gotovo prvosvešteničku dostojanstvenost belini i krutosti kamena. Ali mramor je najposle oživeo i proglasio da bi čovek morao ne biti gadljiv pa da ide kod takvog sveta, jer žena je stalno pijana, a muž takva neznalica da govori kolidor umesto koridor. — I kad bi mi skupo platili, ne bih pustila tako nešto u svoju kuću — zaključi gđa Verdiren, oholo gledajući Svana. Ona se svakako nije nadala da će se on toliko pokoriti da se povede za bogougodnom prostodušnošću pijanistove tetke, koja je uzviknula: — Zamislite, molim vas! Čudim se što oni još mogu m ogu da nađu nekoga nekoga ko pristaje da s njima razgovara! Čini mi se da bi mene bilo strah: čoveka tako brzo snađe neko zlo! Kako li još ima toliko beslovesnog sveta da juri za njima? — Ali što nije bar odgovorio kao Foršvil: „Zaboga, pa to je jedna vojvotkinja! Ima ljudi kojima to još imponuje”, što je bar omogućilo gđi Verdiren da odvrati: „Nek’ im je na zdravlje!” Umesto toga, Svan se zadovoljio da se samo nasmeje, s izrazom koji je značio da on ne može ni da uzme ozbiljno takve budalaštine. Još uvek bacajući krišom poglede na svoju ženu, g. Verdiren je s tugom video i suviše dobro razumeo da ona oseća gnev velikog inkvizitora kad ne uspeva da iskoreni jeres, pa da bi pokušao da Svana privoli da se povuče, budući da se odvažno izneto lično mišljenje uvek čini kao neka računica i podlost u očima onih protiv kojih se ispoljava, g. Verdiren ga pozva da se izjasni: — Ta recite iskren i skrenoo svoje mišlj miš ljenje, enje, mi im nećemo reći. Na šta Svan odgovori: odgovori: — Ta nije to nipošto što bih se bojao vojvotkinje, vojvotkinje, ako ako vi to o La Tremojevima govorite. Verujte da svi vole da idu kod njih. Ne kažem da je ona „dubokoumna”
(izgovorio je to „dubokoumna” kao da je to neka smešna reč, jer u govoru mu je ostao trag ranijih navika, koje je privremeno izgubio u tome preporodu u znaku ljubavi prema muzici — sada je ponekad sa žarom izražavao svoje mišljenje) ali, sasvim iskreno govoreći, ona je inteligentna, a njen muž je istinski učen. To je krasan svet. Tako je gđa Verdiren, osećajući da će je ovaj jedini otpadnik onemogućiti da ostvari duhovno jedinstvo svoga malog kruga, nije mogla da savlada bes prema tome tvrdoglavcu koji ne vidi koliko ona pati zbog njegovih reči, pa joj se iz dna duše oteo uzvik: — Mislite tako ako hoćete, ali nam bar nemojte to govoriti! — Sve zavisi od toga šta vi zovete inteligencijom — reče Foršvil, koji je sad i sam hteo da zablista. — Hajdete, Svan, recite šta razumete vi pod inteligencijom ? — Eto — uzviknu Odeta — to su te velike stvari o kojima ga uzalud molim da mi govori, ali on nikada neće. — Kako da ne... — bunio se Svan. — Ma šalite se! — reče Odeta. — Po vama — nastavi Foršvil — je li inteligencija prazno brbljanje u društvu, kad neko neko ume da se s e umili? — Ta svršite s vašom ribom, da vam se promeni tanjir — reče gđa Verdiren jetko. obraćajući se Sanijetu, koji je, zanet mislima. bio prestao jesti. Pa, možda zastidevši se malo kakvim mu je tonom to rekla — Ne mari ništa, imate vremena, nego vam to kažem zbog drugih, jer ne može da se nastavi posluženje. — Postoji — reče Brišo naglašavajući svaki slog — jedna veoma zanimljiva definicija inteligencije kod Fenelona, toga pitomog anarhiste... — Slušajte — reče gđa Verdiren Foršvilu i doktoru — profesor će nam reći Fenelonovu definiciju inteligencije, to je zanimljivo, čovek nema uvek priliku da tako nešto nauči. Ali Brišo je čekao da Svan rekne svoju definiciju. No ovaj ne odgovori ništa, i tako, povukavši se. onemogući onem ogući briljantni dvoboj koji se gđa Verdiren poradovala da će prirediti Foršvilu. — Naravno, to je kao i sa mnom — reče Odeta dureći se — nije mi krivo što vidim da nisam jedina koju on ne smatra doraslom. — Da li ti Tremuajevi, za koje nam je gđa Verdiren pokazala da su tako malo preporučljivo društvo — upita Brišo snažno naglašavajući — vode poreklo od
onih za koje je onaj dobri snob, gđa de Sevinje, priznala da je srećna što ih poznaje, jer je to dobro delovalo na njene seljake? Istina je da je markiza imala drugi jedan razlog, koji je za nju bio važniji od toga, jer je za nju, kao knjigopisca do dna duše, kakva je bila, pisanje bilo na prvom mestu. A u novostima koje je redovno slala svojoj ćerki, vesti iz spoljne politike pribavljala joj je gđa de Tremuaj, koja je bila dobro obaveštena putem svojih značajnih rodbinskih veza. — Ta ne, ne verujem da je to ista porodica — reče nasumce gđa Verdiren. Pošto je brže-bolje vratio svoj još pun tanjir, Sanijet je bio ponovo utonuo u zamišljeno ćutanje, pa je najzad iz njega izronio da bi smejući se ispričao kako je jednom večerao s vojvodom de la Tremoj, a iz njegove priče je proizlazilo da ovaj nije znao da je Žorž Sand pseudonim jedne žene. Svan, koji je prema Sanijetu osećao simpatiju, smatrao je da treba da mu pruži pojedinosti o vojvodinoj kulturi koje bi pokazale da je takvo neznanje s njegoze strane materijalno nemoguće; ali odjednom je stao, jer je razumeo da Sanijetu nisu potrebni ti dokazi i da on zna da je njegova priča neistinita, iz prostog razloga što ju je sam trenutak ranije izmislio. Tome odličnom čoveku bilo je teško što ga Verdirenovi smatraju tako dosadnim; i budući svestan da je na toj večeri bio još bezbojniji nego inače, nije hteo da se ona završi a da mu ne pođe za rukom da bude zabavan. On je tako brzo položio oružje, izgledao je tako nesrećan videći da je promašio efekat na koji je računao i odgovorio je Svanu tako jadnim glasom — kako se ovaj ne bi upustio u pobijanje koje je već bilo izlišno: „Dobro, dobro; u svakom slučaju, čak i ako se varam, nije to nikakav zločin, mislim”, — da bi Svanu bilo drago da je mogao reći da je priča istinita i izvrsna. Doktoru, koji ih je slušao, pade na um da bi bila prilika da kaže: ,,Se non e vero", ali nije bio dovoljno siguran kako se to kaže, i bojao se da se ne spetlja. Posle večere Foršvil sam priđe doktoru. — Gđa Verdiren mora biti da nekada nije bila loša, a onda, to je žena s kojom se može razgovarati, za mene je sve u tome. Očigledno, sad već počinje malo da se zaobljava. Ali gđa de Kresi, e, to je ženica koja izgleda inteligentna, ah, sto mu muka, odmah se vidi da ona ima oštro oko. Govorimo o gđi de Kresi. reče on g. Verdirenu, koji koji im je prilazio s lulom u ustima. ustim a. Zamišljam Zami šljam da je u pogledu tela... — Više bih voleo nju imati u postelji nego grom — reče naglo Kotar, koji je od neko doba uzalud čekao da Foršvil predahne pa da ubaci tu staru šalu, za koju se bojao da neće više imati povoda ako bi razgovor promenio tok, pa ju je izgovorio s onom preteranom spontanošću i samopouzdanjem koji treba da prikriju hladnoću zbog strepnje, nerazdvojnu od deklamacije. Foršvilu je ta šala bila poznata, razumeo ju je i ona ga je razveselila.
Što se tiče g. Verdirena, on nije štedeo veselost. jer odnedavna beše otkrio jedan simbol drukčiji od onoga kojim se služila njegova žena, ali isto tako jednostavan i jasan. Tek što bi pokrenuo glavu i ramena kao kad čovek hoće da prsne u smeh, smesta bi se zakašljao, kao da je, smejući se odviše, progutao dim od lule. I držeći je stalno u ustima, on je u nedogled produžavao to tobožnje gušenje i smeh. Tako su on i gđa Verdiren, koja je, prekoputa od njih, slušala slikara kako joj nešto priča i sklapala oči pre no što će zaroniti lice u šake, ličili na dve pozorišne maske koje na različit način predstavljaju veselost. G. Verdiren je uostalom mudro učinio što nije izvadio lulu iz usta, jer je Kotar, koji je morao za trenutak da iziđe, dobacio poluglasno jednu šalu koju beše nedavno naučio i ponavljao je kad god je trebalo da ode na izvesno mesto: „Moram da odem na časak da porazgovaram s vojvodom d’Omal’ tako da se g. Verdiren ponovo zacenio. — Ta molim te, izvadi već jednom tu lulu iz usta, vidiš da ćeš se ugušiti uzdržavajući se tako od smeha — reče mu gđa Verdiren, prilazeći da ih posluži likerima. — Kakav je divan čovek vaš muž, on ima duha za četvoricu — izjavi Foršvil gđi Kotar. Kota r. — Hvala, gospođo. Stari vojničina vojniči na kao ja nikad ne odbija kapljicu. kapljicu. — G. Foršvil nalazi da je Odeta divna — reče g. Verdiren ženi. — Pa ona bi upravo želela da jednom ruča s vama. Udesićemo to, samo Svan ne treba da zna. On se, znate, drži malo hladno. Ali to vas, naravno. neće sprečiti da nam dolazite na večeru, nadamo se da ćemo vas vrlo često viđati. Po lepom vremenu koje sad dolazi, mi često idemo da večeramo napolju, u prirodi. Vama valjda nisu neugodne takve male večere u Bulonjskoj šumi? Dobro, dobro, to će biti vrlo lepo od vas. A zar vi nećete na svoj posao, vi, — doviknu ona malome pijanisti, da bi pred jednim tako značajnim novajlijom kao što je Foršvil pokazala u isti mah i svoju duhovitost i svoju tiransku vlast nad „vernicima”. — G. Foršvil mi je baš govorio nešto rđavo o tebi — reče gđa Kotar mužu kad se ovaj vratio u salon. A on, pošto je stalno premišljao o Foršvilovom plemstvu, koje ga je zaokupljalo još od početka večere, reče ovome: — Sad baš lečim jednu baronicu, baronicu Pitbis; Pitbisovi su bili u krstaškim pohodima, zar ne? Oni imaju u Pomeraniji jedno jezero veliko kao deset trgova Konkord. Ja je lečim od suvog artrita, to je krasna žena. Ona uostalom poznaje gđu Verdiren, čini mi se. A to je Foršvilu omogućilo. kad je trenutak kasnije ostao opet sam sa gđom
Kotar. da dopuni povoljni sud koji beše izrekao i zrekao o njenom mužu: — A i zanimljiv je, vidi se da noznaje otmeni svet. Nema šta, lekari znaju tolike stvari! — Da li da odsviram frazu iz sonate, za g. Svana? — upita pijanista. — O, zaboga, valjda go nije Serpent a sonates ? — upita Foršvil da postigne neki efekat. Ali doktor Kotar, koji nije nikada čuo tu igru reči, ne shvati je i pomisli da je g. de Foršvil pogrešio. On mu živo priđe da ga ispravi: — Ta ne. ne kaže se serpent a sonates, nego serpent a sonnettes2 — reče on revnosno, nestrpljivo i likujući. Foršvil mu objasni igru reči. Doktor pocrvene. — Priznajte da je je smešno, sme šno, doktore. — O, znam ja tu šalu već odavno — odgovori Kotar. K otar. Ali ućutali su; pod treperenjem tremola violine, koji su je, dve oktave niže, štitili svojom ustreptalom postojanošću, kao kad se u planinskom predelu, iza prividne i vrtoglave nepomičnosti vodopada, opazi, dvesto stopa niže, kako se ocrtava majušna osoba u šetnji, mala fraza se beše pojavila, daleka, ljupka, zaštićena neprestanim i zvonkim, dugim rasprskavanjem prozirne zavese. I Svan se. u sebi, obrati njoj kao ispovednici svoje ljubavi, kao kakvoj Odetinoj prijateljici koja bi zacelo trebalo da joj kaže da ne obraća pažnju na toga Foršvila. — O, kasno stižete — reče gđa Verdiren jednome vernom gostu koga beše pozvala tek za posle večere, imali smo jednoga nedostižnog Brišoa, tako rečitog! Ali otišao je. Zar ne, g. Svan? Čini mi se da ste se vi sad prvi put sreli s njim — reče ona da bi mu skrenula pažnju na to da njoj duguje što se upoznao s njim. Zar ne, naš Brišo je bio izvrstan? Svan se učtivo nakloni. — Nije? Zar vas nije zanimao? — upita oštro gđa Verdiren. — Kako da ne, gospođo, bio sam očaran. Možda je malko preterano samouveren i suviše šaljiv za moj ukus. Voleo bih da ponekad ima malo neodlučnosti i pitomosti, ali čovek oseća da on zna tolike stvari i izgleda zbilja dobar čovek. Svi su se razišli veoma kasno. Prve Kotarove reči ženi bile su: — Retko sam kad video gđu Verdiren tako punu žara kao večeras.
— Šta je zapravo ta gđa Verdiren? Je li to neka laka roba? — upita Foršvil slikara, kome je predložio da pođu po đu zajedno. Odeta je sa žaljenjem gledala kako on odlazi, a nije se odvažila da ne pođe sa Svanom, ali je u kolima bila zlovoljna, i kad ju ju je on upitao treba li da uđe kod nje, rekla mu je: ,,Pa razume se”, nestrpljivo slegnuvši ramenima. Pošto su svi gosti otišli, gđa Verdiren reče mužu: — Jesi li primetio kako se Svan glupo smejao kad smo govorili o gđi La Tremoj? Ona je bila primetila da su Svan i Foršvil pred tim imenom više puta izostavili ono plemićko „de”. Ne sumnjajući da oni to čine zato da bi pokazali kako se oni ne ustručavaju s titulama, želela je da i sama podražava njihovoj gordosti, ali nije dobro shvatila kakvim se to gramatičkim oblikom ispoljava. I kako je njen iskvaren govor prevladavao nad njenom republikanskom netrpeljivošću, ipak je govorila: de La Tremojevi, ili, još pre, skraćujući, kako je to bilo uobičajeno u pesmama po kafanama i u tekstovima uz karikature, gde se ono ,,de” skraćivalo: d’La Tremoj. ali bi se popravila, rekavši: „Gospođa La Tremoj”. Vojvotkinja, kako Vojvotkinja, kako to Svan kaže, dodade ona ironično, s osmehom koji je pokazivao da ona samo navodi tuđe reči i ne uzima na sebe tako naivan i smešan naziv. — Reći ću ti da mi m i je bio krajnje glup. glup. A g. Verdiren odgovori: — Nije iskren. To je prepreden gospodin, nikad ne kaže ni crno ni bilo. On bi uvek hteo i da koza bude sita i kupus ceo. Kakva razlika prema Foršvilu! To ti je bar čovek koji ti kaže otvoreno šta misli. Pa svidelo ti se ili ne. Nije kao Svan, nit smrdi nit miriše. Uostalom, Odeta kanda uveliko naginje Foršvilu, i ja joj dajem za pravo. A najposle, ako već Svan hoće da nam se pravi čovek iz visokog društva, ljubimac vojvotkinja, ovaj bar ima titulu; on je u svakom slučaju grof de Foršvil — dodade on s izbirljivim izrazom lica, kao da, poznajući istoriju toga grofovstva, pažljivo odmerava njegovu osobenu vrednost. — Kazaću ti — reče gđa Verdiren — da je dopustio sebi da uputi na račun Brišoa nekoliko otrovnih insinuacija, sasvim smešnih. Naravno, pošto je video da Brišoa ovde svi vole, to je bio način da nas pogodi, da omalovaži našu večeru. Oseća se u njemu dobri drugar koji će te ogovarati kad iziđe iz kuće. — Pa rekao sam ja već tebi — odgovori g. Verdiren — to ti je promašen čovek, sićušna duša koja zavidi svemu što je iole uzvišeno. U stvari, nije bilo „vernika” koji nije bio zlobniji od Svana; ali oni su svi bili
toliko predostrožni da svoja ogovaranja začine poznatim šalama, trunkom osećanja i srdačnosti; dok je i najmanje Svanovo izdvojeno mišljenje, lišeno konvencionalnih fraza kao što je: „Ne mislimo mi ništa rđavo”, do kojih je on prezirao da se spusti, ličilo na verolomstvo. Ima, tako, originalnih pisaca čija i najmanja smelost ogorčava, zato što nisu prvo polaskali ukusu publike i poslužili je opštim mestima na koja je navikla; na takav isti način je i Svan ogorčavao g. Verdirena. Kao i za njih, i za Svana se, zbog novine u načinu izražavanja, verovalo da ima podle namere. Svan još nije znao da mu preti da kod Verdirenovih padne u nemilost, nego je i dalje njihove njihove smešne s mešne strane s trane video u lepom svetlu, s vetlu, kroz kroz svoju ljubav. Sastanke s Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi time što bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne na način koji bi njoj bio prijatan. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili kakav nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući zadovoljstvo koje je viđenje tih stvari pričinjavalo njemu kao da to ona oseća i kao da to još uvećava njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kada će se, pošto ona bude primetila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre no što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila još nežniji prijem kod nje, kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, možda i pismo koje bi mu poslala još pre večere, ili čak i njen dolazak lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad ogledavao dejstvo srdžbe na Odetinu narav, pokušavao je da putem zahvalnosti izvuče iz nje intimne deliće osećanja koje mu ona još ne beše otkrila. Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi od koje on može biti za nju. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj”, a sada: „Ona tebe voli zbog tvoga bogatstva”, on u to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana — da ih svet oseća sjedinjene — nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo da u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrije to trajnije stanje nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikada nastupi dan kada bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa s njim. Zasada, time što ju je obasipao
poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. I vrednost te naslade što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi — u čiju je stvarnost pokatkad sumnjao — uvećavala je cena koju je, sve u svemu, plaćao, kao ljubitelj, ljubitelj, za nematerijalne nemate rijalne osećaje — kao što viđamo ljude ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum njegovih talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju. Jednoga dana kada su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kada se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju — taj blistavi amalgam nepoznatih i satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem — da takvu ženu suprotstavi ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja na nepravdu, zahvalnosti za dobročinstvo koja je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čiji se razgovor tako često ticao stvari koje je on sam najbolje poznavao, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankarova, podsetila da bi trebalo da ode o de da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kada joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono njeno divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila. Tada se on odjednom zapita ne znači li upravo to „izdržavati” je (kao da se, zbilja, gaj pojam izdržavanja mogao izlučiti ne iz onih tajanstvenih i razvratnih elemenata, nego iz takvih koji su spadali u svakodnevnu privatnu pozadinu njegova života, kao što je ova novčanica od hiljadu franaka, tako obična i prisna, pocepana pa zalepljena, koju mu je sobar, pošto je platio mesečne račune i kiriju, stavio u fioku staroga pisaćeg stola, odakle ju je Svan opet izvadio da je, sa četiri ostale, pošalje Odeti) i zapita se takođe ne bi li se na Odetu mogao primeniti, otkako je on poznaje (jer on ni za trenutak nije posumnjao da je ona ikada mogla primati novac od ikoga pre njega), da li bi se na nju mogao primeniti taj izraz koji je on smatrao tako nespojivim s njom: „žena koju muškarci izdržavaju”. Ali nije mogao da produbi tu misao, jer je nastup prirođene mu duhovne lenosti, koji je u njega nastupao povremeno i kao da je poslat od proviđenja, u tome trenutku
tako naglo ugasio svaku svetlost u njegovoj inteligenciji kao što se kasnije, kada je svugde uvedeno električno osvetljenje, mogla isključiti struja u celoj kući. Misao mu poče za časak pipati po mraku, on skide naočari, obrisa stakla, prevuče rukom preko očiju i ugleda svetlost tek kad se nađe pred jednom sasvim drukčijom pomisli, naime da bi trebalo da se postara da idućeg meseca pošalje Odeti šest ili sedam hiljada franaka umesto pet, zbog iznenađenja i radosti koje će joj pričiniti. Uveče, kad ne bi ostao kod kuće čekajući trenutak da se sastane s Odetom kod Verdirenovih ili, još češće, u jednom od letnjih restorana koje su oni voleli u Bulonjskoj šumi, a naročito u Sen-Kluu, otišao bi da večera u nekoj od onih otmenih kuća gde je nekada bio redovan gost. Nije hteo da izgubi vezu s ljudima koji bi jednog dana — ko može znati? — možda mogli biti od koristi Odeti i zahvaljujući kojima je on, u međuvremenu, često uspevao da joj učini neku prijatnost. A i njegova davnašnja navika na otmeno društvo, na raskoš, beše mu ulila, isto koliko i prezir, istovremeno i potrebu za tim, te su mu sada, iako su mu se i najskromniji budžaci činili potpuno ravni kneževskim palatama, čula bila toliko naviknuta na ove potonje da bi osećao izvesnu nelagodnost kad bi se našao u onima prvim. On je podjednako cenio — i to u tako istovetnom stepenu da to prosto ni sam ne bi poverovao — i malograđanski svet koji priređuje igranku na petom spratu nekakvog stepeništa D, levo, kao i princezu od Parme, koja je davala najlepše balove u Parizu; ali on sam nije imao osećaj da je na balu dok bi sedeo s roditeljima u domaćičinoj spavaćoj sobi, i prizor umivaonika prekrivenih ubrusima i postelja pretvorenih u garderobu, na kojima se gomilaju kaputi i šeširi, izazivao je u njemu isti onaj osećaj gušenja koji može danas da pričini ljudima naviklim na dvadeset godina električnog osvetljenja miris lampe koja čađi ili sveće koja se puši. U dane kada je večeravao u društvu, naređivao je da se upregne u sedam i po; oblačio se misleći na Odetu, i tako nije bio sam, jer neprestana misao na Odetu pridavala je trenucima kada je bivao daleko od nje istu onu osobenu čar kao i onima kada je ona bila kraj njega. Popeo bi se u kola, a osećao je da je i ta misao uskočila u kola istovremeno s njim i smestila mu se u krilo, kao kakva draga životinja koju čovek vodi svuda i koju će zadržati tako na krilu i za stolom, a da to ostale zvanice neće ni znati. Milovao ju je, grejao se na njoj, i osećajući nekakvu malaksalost, dok bi pritvrđivao u rupici revera kiticu cveća, lako bi se naježio, uvukao vrat i namrštio nos, što je bilo novo kod njega. Osećao se pomalo slab i tužan od nekog vremena, naročito otkako je Odeta predstavila Foršvila Verdirenovima, i rado bi bio otišao da se malo odmori u prirodi. Ali ne bi imao snage da napusti Pariz ni na jedan dan sve dok je Odeta u gradu. Iako je
prolazio kamenim gradom da bi otišao u neku zatvorenu palatu, jednako mu je pred očima bio park koji je imao blizu Kombrea, gde se, još i pre no što bi stigao do zasada špargli, zahvaljujući vetru koji dolazi sa polja oko Mezegliza, već i u aleji brestića čovek mogao naslađivati isto tolikom svežinom kao i kraj ribnjaka okruženog spomenkom i perunikom i gde su se, dok bi večerao u vrtu, oko stola nizale ribizle i ruže, koje je njegov baštovan tu isprepleo. is prepleo. Ako je sastanak u Bulonjskoj šumi ili u Sen-Kluu bio zakazan rano, on bi sa večere otišao tako brzo pošto bi se ustalo od stola — naročito ako bi kiša pretila pretila da padne i da se „vernici” ranije raziđu — da je jednom princeza de Lom (kod koje se večeralo kasno i odakle je Svan otišao još pre no što su poslužili kafu, da bi se pridružio Verdirenovima na ostrvu u Šumi) rekla: — Zaista, da je Svan trideset godina stariji i da ima bolesnu bešiku, bešiku, mogao bi ga čovek izviniti što tako beži. Ali ovako, zbilja, on se sprda sa svetom. On je u sebi zamišljao da će draž proleća, kojom ne može da ode da se naslađuje u Kombreu, naći bar na Labudovom ostrvu ili u Sen-Kluu. Ali kako nije mogao da misli ni na šta drugo do na Odetu, nije čak ni znao je li osetio miris lišća, je li bilo mesečine. Dočekivan je malom frazom iz sonate, koju bi pijanista odsvirao u bašti, ba šti, na klaviru restorana. A ako nije bilo klavira u bašti, Verdirenovi bi sve učinili da se iznese klavir iz koje sobe ili trpezarije: ne zato što je Svan povratio njihovu naklonost, naprotiv; nego je ideja da prirede nekome kakvo bezazleno zadovoljstvo, čak i nekome koga nisu voleli, rađala u njima, za vreme onih trenutaka neophodnih za pripreme, kratkotrajna i prigodna osećanja simpatije i srdačnosti. On bi ponekad pomislio da to, eto, prolazi još jedno prolećno veče, prisilio bi sebe da obrati pažnju na drveće, na nebo. Ali uzbuđenje u koje ga je bacalo Odetino prisustvo, a i neka grozničava nelagodnost koja ga od neko doba nije napuštala, lišavali su ga spokojstva i lagodnosti koji su neophodna osnova utisaka što nam ih može pružiti priroda. Jedno veče, kada je Svan prihvatio da večera s Verdirenovima, pošto je u toku večere rekao kako sutradan ima banket sa svojim starim drugovima, Odeta mu je odgovorila pred svima za stolom, pred Foršvilom, koji je sada postao jedan od „vernih”, „vernih”, pred slikarom, pred Kotarom: Kotarom : — Da, znam da imate taj banket; videćemo se, znači, tek kod mene kod kuće, ali nemojte doći suviše kasno. Iako Svan nikada još nije osetio neko ozbiljnije podozrenje zbog Odetinog prijateljstva prema ovome ili onome od „vernih”, osetio je veliku nasladu slušajući je kako tako pred svima, tako spokojno i bez stida, priznaje svoje večernje sastanke s njim, povlašćeni položaj koji on kod nje ima i njenu posebnu
naklonost koja se time podrazumevala. Svan je, doduše, često pomišljao kako Odeta nije nimalo neka osobita žena i kako u nadmoći koju on ima nad bićem toliko nižim od sebe nema ničega po čemu bi trebalo da mu se čini toliko laskavim da se to proglašava tako u lice „vernima”, ali otkako beše opazio da se mnogim muškarcima Odeta čini divna i primamljiva, draž koju je za njih imalo njeno telo probudila je u njemu bolnu potrebu da potpuno ovlada i najsitnijim delićima njenog srca. Tako je počeo pridavati neprocenjivu vrednost tim trenucima koje je provodio uveče kod nje, kada bi je posadio na krilo pa tražio da mu kaže šta misli o ovome ili onome, kada je sabirao tako jedina blaga do čijeg mu je posedovanja sada bilo stalo na ovome svetu. Stoga, posle te večere, povukavši je u stranu, nije propustio da joj se usrdno zahvali, nastojeći da joj pokaže, po različitim stupnjevima zahvalnosti koje joj je ispoljavao, stepene zadovoljstva koja mu ona može pričiniti, a među kojima je najveće bilo to da ga zaštiti od nastupa ljubomore dokle god njegova ljubav bude trajala i činila ga ranjivim. Kad je sutradan izišao s banketa, pljuštala je kiša, a on je imao samo svoje otvorene kočije; jedan prijatelj mu predloži da ga odveze kući svojim zatvorenim kolima, a kako ga Odeta, samim tim što ga je pozvala da dođe, beše uverila da nikoga ne očekuje, Svan bi se spokojne duše i zadovoljna srca radije bio vratio kući da legne nego da joj ide tako po kiši. Ali, kad bi ona videla da njemu kao da nije baš toliko to liko stalo da uvek provede s njom kraj večeri, bez ikakva izuzetka, možda bi prenebregla da mu obezbedi taj trenutak, i to baš jednom kad bi on to naročito želeo. Stigao je kod nje posle jedanaest sati, i dok se izvinjavao što nije mogao da dođe ranije, ona se požali kako je odista vrlo kasno, kako se ne oseća dobro zbog oluje, kako je boli glava i upozori ga da ga neće zadržati više od pola časa, da će se u ponoć oprostiti s njim; i malo kasnije osetila se umorna i poželela je da zaspi. — Znači, večeras nema katleja? — reče on — a ja sam se nadao jednoj lepoj maloj katleji. A ona mu odgovori, pomalo dureći se i nervozno: — Ne, dečko moj, večeras nema katleja, vidiš da se ne osećam dobro! — To bi ti možda baš dobro činilo, ali svejedno. Ona ga zamoli da ugasi svetlo pre no što pođe, i on sam navuče zavese na njenom krevetu i ode. Ali kada je stigao kući, odjednom mu sinu u glavi da Odeta možda čeka nekoga večeras. da se možda samo pretvarala da je umorna i da ga je zamolila da ugasi svetlo samo da bi on poverovao da ona hoće da spava, da je,
čim je on otišao, ona odmah ponovo upalila svetlo i pustila unutra onoga koji je trebalo da provede noć kraj nje. On pogleda na sat. Bilo je prošlo otprilike sat i po otkako ju je ostavio. On iziđe iz kuće, uze jedan fijaker i zaustavi kola blizu njene kuće, u jednoj maloj ulici ulici što je vodila u onu na koju je gledalo začelje njene vile i i de bi on ponekad zakucao na prozor njene spavaće sobe, da bi ona izišla da mu otvori; on siđe s kola, a sva ta četvrt bila je pusta i mračna; imao je da načini samo nekoliko koraka pa je izbio gotovo pred njenu kuću. Između svih ostalih prozora u ulici, već odavno mračnih. ugledao je samo jedan iz koga se razlivalo — između proreza kapaka koji su ga cedili kao neki tajanstven i zlatast sok — svetlo što je ispunjavalo sobu i kome se. tolikih dugih večeri, stižući u tu ulicu, radovao jer mu je najavljivalo: „Ona je tu, čeka te” a koje ga je sada mučilo govoreći mu: „Ona je tu s onim koga je čekala” Hteo je da sazna ko je to; došunjao se duž zida do prozora, ali kroz kose proreze kapaka nije mogao ništa da vidi; u noćnoj tišini čuo je samo žamor razgovora. Odista, bolelo ga je što vidi tu svetlost u čijem se zlatnom zraku, iza kapaka, kreću nevidljivi i mrski njih dvoje, što čuje taj žamor koji mu otkriva prisustvo onoga koji je došao posle njegovog odlaska, Odetinu lažljivost, sreću kojom se ona upravo naslađuje s tim drugim. Pa ipak, bilo mu je drago što je došao: bol koji ga je prisilio da iziđe iz kuće izgubio je onu oštrinu izgubivši neodređenost, sada kad je taj drugi Odetin život o kome mu se bila javila nagla a nemoćna sumnja, uhvatio i držao tu, potpuno osvetljen lampom, zatočen, a da ona to i ne zna, u toj sobi u koju će, kad bude hteo, ući da ga uhvati na delu i zarobi; ili, bolje, zakucaće na kapak, kao što je često činio kada bi došao veoma kasno; tako će bar Odeta saznati da on zna, da je video svetlo i čuo razgovor, a on sam, koji ju je još maločas zamišljao kako se s tim drugim smeje njegovoj zabludi, sada je njih video kako su, predajući se svojoj zabludi, prevareni od njega koji već zna i za koji časak će zakucati. A možda je ono što je u tome trenutku osećao kao gotovo prijatno bilo i nešto drugo a ne samo smirenje jedne sumnje i jednog bola: jedno zadovoljstvo inteligencije. Ako su, otkako je bio zaljubljen, stvari za njega povratile nešto od one prijatne zanimljivosti koju su nekada imale, ali samo onda kada su bile obasjane mišlju na Odetu, sada je ljubomora oživljavala drugu jednu sposobnost njegove mladosti posvećene studijama, naime strast prema istini, ali prema istini koja je, opet, bila međustavljena između njega i njegove ljubavnice, i bila obasjana samo njome, prema istini sasvim individualnoj, čiji su jedini predmet, neprocenjive vrednosti i lep gotovo i bez ikakvoga njegovog koristoljublja, bili Odetini postupci, njena prijateljstva, namere, njena prošlost. U bilo koje drugo doba njegovog života, sitni svakodnevni postupci neke osobe činili su se Svanu
uvek bez neke vrednosti: ako mu ih je ko prepričavao, on je to smatrao beznačajnim, i dok bi to slušao, samo je ono najvulgarnije u njegovoj pažnji bilo zainteresovano; za njega su to bili trenuci kada se osećao najništavniji. Ali u to čudno doba, doba ljubavi, pojedinačno dobija nešto toliko duboko da je radoznalost koju je osećao kako se u njemu rađa i za najsitnije postupke jedne žene bila ista ona koju je nekada gajio prema istoriji. I sve ono čega bi se dotada stideo, da uhodi pod prozorom i. ko zna, sutra, možda, da vešto izvuče nešto od nezainteresovanih osoba, da potplaćuje poslugu, da prisluškuje na vratima, činilo mu se, kao god i odgonetanje tekstova, sravnjivanje svedočanstava i tumačenje spomenika, samo kao naučni istraživački metod od istinske intelektualne vrednosti i saobražen istraživanju istine. Kad je već hteo zakucati na kapke, trgnuo se od stida, pomislivši da će Odeta saznati da je on posumnjao, da se vratio, stajao u njenoj ulici. Ona mu je često govorila koliko se grozi ljubomornih, ljubavnika koji uhode. To što je hteo da učini zbilja je nespretno, i ona će ga ubuduće mrzeti, dok u ovome trenutku još, dokle god ne zakuca, čak i varajući ga, ona ga možda voli. Koliko li je mogućnih sreća čije ostvarenje čovek tako žrtvuje zbog nestrpljenja pred jednim neposrednim zadovoljstvom! Ali želja da sazna istinu bila je jača i činila mu se časnija. Znao je da su stvarne okolnosti, za koje bi dao život da ih mogne tačno rekonstruisati, čitljive iza toga prozora ispruganog svetlošću kao ispod korica nekoga dragocenog rukopisa ukrašenih zlatnim šarama, prema čijem već i samom umetničkom bogatstvu naučnik koji ga ispituje ne može da ostane ravnodušan. Osećao je nasladu u tome da sazna istinu koja mu je raspaljivala strast prema tome prolaznom a dragocenom jedinstvenom primerku, sazdanom od te prozirne materije, tako tople i tako lepe. A zatim, preimućstvo koje je osećao da ima nad njima dvoma — koje je imao toliku potrebu da oseti — bilo je možda manje u tome da sazna nego da njima mogne pokazati da zna. On se podiže na vrhove prstiju. Zakuca. Nisu čuli, on zakuca još jače, razgovor presta. Jedan muški glas, za koji je pokušao da razabere čiji je od onih Odetinih prijatelja koje koje je znao, zapita: zapi ta: — Ko je to? Nije bio siguran da ga je prepoznao. On zakuca još jednom. Prozor se otvori, zatim i kapci. kapci. Sada se više nije moglo uzmaći. i pošto će ona, o na, evo, saznati sve, da ne bi izgledao suviše nesrećan, suviše ljubomoran i radoznao, on se zadovolji da samo dovikne dovikne nehajnim nehajnim i veselim glasom: — Ne uznemiravajte se. prolazio sam ovuda, spazio svetlost. pa sam hteo da vidim da li se već bolje osećate.
On pogleda. Pred njim. dva stara gospodina stajala su na prozoru, jedan je držao lampu, i on tada vide sobu, neku nepoznatu sobu. Navikao, kad bi vrlo kasno došao Odeti, da njen prozor prepozna po tome što je jedini on bio osvetljen među svima tim jednakim prozorima. pogrešio je i zakucao na sledeći prozor, koji je pripadao susednoj kući. On se povuče, izvinjavajući se, i vrati se kući srećan što je posle zadovoljenja njegove radoznalosti njihova ljubav ostala neokrnjena i što svojom ljubomorom nije pružio Odeti, pošto se tako dugo pretvarao da je u neku ruku ravnodušan, taj dokaz da je suviše voli, dokaz koji onoga od dvoje ljubavnika koji ga primi zauvek razrešava obaveze da voli dovoljno. Njoj nije ništa rekao o toj svojoj neprilici, pa ni sam nije više o tome mislio. Ali misao bi mu pokatkad naišla na tu uspomenu. koju ne bi ni primetila, sudarila bi se s njom, zarila je još dublje, i Svan bi osetio neki nagli i dubok bol. Kao da se radilo o nekom telesnom bolu, Svanove misli nisu uspevale da ga ublaže; ali, kod telesnog bola, pošto je nezavisan od misli, ova bar može da se zadrži na njemu, da ustanovi da se smanjio, da je za trenutak prestao. A ovaj bol, već samim tim što bi ga se setila, misao ga je uvek iznova oživljavala. Hteti ne misliti više na nj značilo je opet misliti o njemu i opet patiti. Pa i kad bi, razgovarajući s prijateljima, zaboravio taj bol, od neke reči koju bi mu ko rekao lice bi mu se odjednom izmenilo, kao u ranjenika kad mu nespretna osoba nehotice dodirne bolno mesto. Kad bi odlazio od Odete, bio je srećan, osećao se spokojan, sećao se njenih osmeha, podrugljivih kad bi govorila o drugima, a nežnih za njega, sećao se kako joj je glava bila teška kad ju je, kao da se odvojila od osovine da bi se priklonila, pustila da mu, kao protiv njene volje, padne na usne, kao što beše učinila i prvi put, u kolima, sećao se premirućih pogleda koje mu je bacala baca la dok mu je bila u zagrljaju, zimljivo mu privijajući glavu na rame. ram e. Ali ljubomora mu se odmah, kao da je neizbežna senka njegove ljubavi, dopunjavala drugim jednim primerkom onoga novog osmeha koji mu je uputila te iste večeri — i koji se, sada obrnut, podsmevao Svanu, a bio pun ljubavi za nekoga drugog — i drugim jednim primerkom onog priklanjanja glave, ali nagnute sada drugim nekim usnama, i svim onim znacima nežnosti koje mu je davala, ali koji sada kao da su bili pruženi nekome drugom. I sva sećanja na naslade, koja bi poneo u sebi, bila su samo kao nacrti, „projekti”, nalik na one što vam ih podnosi dekorater, i omogućavali su Svanu da predstavi sebi strasno ili zaneseno držanje koje bi ona mogla imati s drugim. Tako da je došao dotle da je već žalio zbog svake naslade koju je imao s njom, zbog svakog novog milovanja za koje bi joj nesmotreno pokazao kako mu je slatko, zbog svake ljupkosti koju bi otkrio u njoj. jer znao je da će časak kasnije sve to obogatiti njegovo mučenje novim oruđima.
A to mučenje postajalo je još svirepije kad bi se Svanu javilo sećanje na jedan brz pogled koji je nekoliko dana ranije, i tada prvi put, uhvatio u Odetinim očima. Bilo je to posle večere, kod Verdirenovih. Bilo što je Foršvil, osećajući da njegov šurak, Sanijet. nije u velikoj milosti kod njih, pa mu se prohtelo da ga uzme na nišan i da pred njima zablista na njegov račun. bilo što ga je razdražila jedna nespretna reč koju mu ovaj beše rekao, a koja je, uostalom, prošla nezapažena jer niko od prisutnih nije znao kakvu neprijatnu aluziju sadrži, i bez namere onoga koji ju je izgovorio bez ikakve zlobe, bilo, najzad, što je od neko doba tražio priliku da istera iz te kuće nekoga ko ga je suviše dobro poznavao i za koga je znao da je suviše osetljiv da mu u izvesnim trenucima ne bi bilo nelagodno već i samo njegovo prisustvo, Foršvil je na nespretne Sanijetove reči odgovorio tako prostački, stao ga vređati, i ukoliko je više sipao uvrede, postajao sve drskiji zbog prestravljenosti, bola i preklinjućeg držanja Sanijetovog, tako da se nesrećnik, pošto je upitao gđu Verdiren treba li i dalje da ostane, i ne primivši nikakva odgovora, povukao mucajući, sa suzama u očima. Odeta je, neosetljiva, posmatrala taj prizor, ali kada su se vrata za Sanijetom zatvorila, ona je, tako reći spustivši za nekoliko stupnjeva obični izraz svog lica, da bi se, u niskosti, mogla naći na ravnoj nozi sa Foršvilom, zacaklila zenicama podmuklim osmehom čestitanja na njegovoj odrešitosti i ironije za onoga koji joj je bio žrtva; dobacila mu je pogled saučesnički u zlu, koji je tako rečito govorio: „E, ovo je pravo pogubljenje, ili se ja u to ništa ne razumem. Jeste li videli kako je bio posramljen? Prosto je plakao”, tako da se Foršvil, kad su mu oči srele taj pogled, rastrežnjen odjednom od gneva ili tobožnjeg gneva od koga je bio još sav u vatri, osmehnuo i odgovor o dgovorio: io: — Bio bi ti ljubazan, pa bi još bio ovde; u svakom uzrastu može dobro činiti da se neko malo propusti kroz šake. Kad je jednog dana Svan izišao sredinom popodneva u neku posetu, pa nije našao osobu s kojom je želeo da se vidi, pomislio je da ode Odeti, u to doba kad joj nikada nije odlazio, ali kad je znao da je uvek kod kuće, da se odmara posle ručka ili piše pisma pre no što dođe vreme za čaj, i kada bi mu činilo zadovoljstvo da je obiđe ne smetajući joj. Domar mu reče da misli da je ona kod kuće; on pozvoni, učini mu se da je čuo neke šumove, ali vrata se ne otvoriše. Sa zebnjom, razdražen, on ode u uličicu na koju je gledalo začelje vile, stade pod prozor Odetine sobe; od zavesa nije mogao ništa da vidi; on snažno zakuca na okno, zovući je; niko ne otvori. Video je da ga susedi gledaju. I on ode misleći da se, najposle, možda prevario kad mu se učinilo da je čuo šum koraka; ali to ga je toliko progonilo da nije mogao da misli ni na šta drugo. Sat kasnije se vratio. Zatekao ju je kod kuće; ona mu reče da je bila kod kuće maločas, kad je on
zvonio, ali da je spavala; zvono ju je probudilo, naslutila je da je to t o Svan, potrčala za njim, ali on je već bio otišao. Čula je odista i da je kucao na prozor. Svan u tim rečima odmah prepozna one odlomke neke istinite činjenice kojima se lažljivci, pritešnjeni, teše unoseći ih u sklop laži koju izmišljaju, verujući da time ovu ograničavaju i da ona time od Istine preotima njenu verovatnost. Kad bi učinila nešto što nije htela da otkrije, Odeta je to, doduše, skrivala duboko u sebi. Ali čim bi se našla u prisustvu onoga kome je htela da slaže, obuzela bi je neka zbunjenost, sve bi joj se misli porušile, sposobnost izmišljanja i rasuđivanja bila joj je paralisana, u glavi je nalazila samo prazninu, a međutim, valjalo je nešto reći, i ona bi na dohvatu našla upravo ono što je želela da prikrije i što je, budući istinito, jedino još preostalo. I ona bi od toga otkinula parčence, beznačajno samo po sebi, pomišljajući da je tako, najposle, bolje, pošto je to istinita pojedinost koja ne krije u sebi opasnosti kakvoga lažnog podatka. ..To je bar istinito”, pomislila bi u sebi. ..ipak je neka dobit, on se može raspitati, uvideće da je to istina, to me bar neće odati.” A varala se. jer baš to ju je odavalo. nije uviđala da ta istinita pojedinost ima ivice koje se mogu uklopiti samo u pojedinosti one istinite činjenice iz koje ju je ona proizvoljno izdvojila i da će te ivice, ma kakve bile izmišljene pojedinosti među koje ih ona bude stavila, uvek pokazivati. štrčeći ili pak ostavljajući neispunjene praznine. da ta istinita pojedinost ne potiče iz sklopa tih izmišljenih okolnosti. ,,Priznaje da je čula da sam zvonio, pa kucao, i da je pomislila da sam to ja”, mislio je Svan u sebi. „Ali to se ne slaže sa činjenicom što nije naredila da mi otvore.” Ali nije joj skrenuo pažnju na tu protivrečnost, jer je mislio. ako je pusti, da će Odeta možda izmisliti neku laž koja bi mogla biti ma i slabašni putokaz ka istini. I ona je govorila, a on je nije prekidao, s pohlepnom i bolnom pobožnošću upijao je te reči što mu ih je govorila i za koje je osećao (upravo zato što je ona, baš govoreći mu ih, iza njih krila stvarnost) kako neodređeno. kao kakav sveti veo, nose na sebi otisak te stvarnosti. ocrtavaju njene nerazgovetne obrise, obrise te beskrajno dragocene i, avaj! nedokučive stvarnosti: šta je to ona maločas radila, u tri sata, kad je on došao, a od koje stvarnosti on nikada neće imati ništa više do te laži, te nečitljive a božanske tragove. i koja postoji još samo u jatačkom sećanju toga stvorenja što tu stvarnost posmatra i ne znajući da je ceni, ali koje mu je nikada neće odati. On je. doduše, na trenutke dobro slutio da svakodnevni Odetini postupci nisu tako zanosno zanimljivi i da odnosi koje ona može imati s drugim ljudima ne odišu prirodno i sveobuhvatno. za svako svesno biće, onom bolesnom tugom koja može da dovede do samoubilačke groznice. I tada je uviđao da ta zanimljivost i ta tuga postoje samo u njemu, kao kakva bolest, i da će. kad ona prođe. Odetini postupci, poljupci koje
je možda delila, ponovo postati bezopasni kao i poljupci tolikih drugih žena. Ali činjenica što je sadašnjoj Svanovoj bolnoj radoznalosti uzrok bio samo u njemu samom nije mogla da ga navede da nerazumnim nađe to što tu radoznalost smatra važnom i što čini sve mogućno da je zadovolji. Jer Svan je dospevao u godine čija filozofija — potpomognuta i filozofijom toga doba i onom što je vladala u sredini u kojoj Svan beše dugo živeo, u onom krugu oko princeze de Lom, gde je bilo opšte usvojeno da je čovek inteligentan onoliko koliko sumnja u sve i gde su se stvarnim stvarnim i neospornim neospornim smatral sm atralii samo sam o ukusi svakog pojedinca pojedinca — već nije više filozofija mladosti. nego jedna pozitivna filozofija, gotovo medicinska filozofija ljudi koji, umesto da spoljnoj stvarnosti pripišu predmete svojih težnji, pokušavaju da iz svojih već minulih godina izluče jedan čvrst talog navika. strasti. koje bi onda mogli u sebi smatrati kao svojstvene i stalne i za koje će onda, promišljeno, budno, paziti pre svega da ih način života koji usvoje mogne zadovoljiti. Svan je našao da je mudro da u svome životu vodi računa o bolu koji oseća zato što ne zna šta je to Odeta radila, kao i o onom pogoršanju svog ekcema prouzrokovanom vlažnom klimom; da predvidi u svom budžetu značajna sredstva koja bi mu m u bila na raspolaganju da o Odetinom Odetino m kretanju preko preko dana pribavi obaveštenja bez kojih bi se osećao nesrećan, kao god što ih je obezbeđivao i za druge sklonosti za koje je znao da od njih može očekivati zadovoljstvo, barem pre nego što se zaljubio, kao što su bile njegove zbirke slika i dobra kuhinja. Kad se hteo oprostiti od Odete da pođe kući, ona ga zamoli da ostane još i čak ga živo zadrža, uhvativši ga za ruku u času kad je hteo otvoriti vrata da iziđe. Ali on na to ne obrati pažnju, jer među mnoštvom pokreta, reči, sitnih pojedinosti što ispunjavaju razgovor, neizbežno je da, ne primetivši ništa što bi nam privuklo pažnju, prođemo kraj onih što kriju istinu koju naše sumnje nasumce traže, a da se, naprotiv, zaustavljamo na onima iza kojih nema ničega. Ona mu je jednako govorila: „Nikada ne dolaziš popodne, i baš je žalosno što se nismo videli, sad kad si jednom došao.” On je dobro znao da ona nije toliko zaljubljena u njega da bi osećala tako ljuto žaljenje što je propustila tu njegovu posetu, ali kako je bila dobra, željna da mu pričini zadovoljstvo, i često če sto tužna kad bi mu učinila što nažao, našao je da je prirodno da se sada žalosti što ga je lišila toga zadovoljstva da provedu jedan sat zajedno, zadovoljstva koje je bilo tako veliko ne za nju, već za njega. Ipak, to je bila toliko malo značajna stvar da se najposle morao začuditi bolnom izrazu lica koji je i dalje imala. Ovako je, još i više nego što je on to inače nalazio, podsećala na žene slikara Proleka. U Proleka. U tome trenutku imala je isto ono njihovo pogruženo i ucveljeno lice koje kao da je klonulo pod teretom jednoga za njih suviše teškog bola, kada prosto puštaju
malog Isusa da se igra kakvim narom ili kad gledaju Mojsija kako sipa vodu u korito. Jednom je već video u nje takvu tugu, ali se više nije sećao kada. I odjednom se seti: to je bilo kad je ono Odeta razgovarala sa gđom Verdiren, sutradan po večeri na koju nije otišla pod izgovorom da je bila bolesna, a u stvari zato da bi ostala sa Svanom. Doduše, da je bila žena i najosetljivije savesti, ona ne bi mogla osećati toliku grižu savesti zbog tako bezazlene laži. Ali Odetine laži bile su manje bezazlene i služile su da onemoguće otkrića koja bi joj mogla stvoriti grdnih neprilika s ovom ili onom osobom. Stoga, kad je lagala, obuzeta strahom, osećajući se tako slabo naoružana za odbranu, nesigurna u uspeh, dolazilo joj je da zaplače od malaksalosti, kao deca kad su neispavana. A zatim, znala je i to da njena laž obično ozbiljno vređa osobu kojoj laže i na čijoj bi milosti i nemilosti mogli biti ako bi rđavo slagala. I onda se osećala u isti mah i skrušena i kriva pred njom. Pa i kad bi imala da slaže nešto beznačajno, u društvu, po asocijaciji osećaja i sećanja, osetila bi bol kao od premora i žaljenje kao zbog kakvog opakog postupka. Kakvu li mu to gorku laž govori sada, kad joj je pogled tako pun bola. glas tako žalostivan kao da će klonuti u tom naprezanju i zavapiti za milost? Javi mu se pomisao da se ona to ne upinje samo da mu sakrije istinu o događaju toga popodneva nego i nešto još aktuelnije. možda nešto što se još i nije dogodilo, a što je sasvim blisko. i što bi mu moglo otkriti tu istinu. U tome trenutku on ču kako zvono zazvoni. Odeta više nije prestajala govoriti. ali reči su joj bile još samo ječanje: njeno žaljenje što se nije videla sa Svanom. što mu nije otvorila, pretvorilo se u istinsko očajanje. Čulo se kako su se ulazna vrata ponovo zatvorila i kako su neka kola krenula, kao da odlazi neko — onaj, verovatno. koga Svan nije trebalo da sretne — kome su rekli da Odeta nije kod kuće. I tada, pomislivši da se samo zbog toga što je došao u vreme kada nije imao običaj da dođe desilo da je poremetio tolike stvari koje ona nije želela da on zna, on oseti klonulost, gotovo očajanje. Ali, kako je voleo Odetu, kako je imao običaj da ka njoj upravlja sve svoje misli, to sažaljenje koje je mogao osetiti prema samome sebi on oseti prema njoj, pa prošapta: „Sirotice moja!” Kad se opraštao, ona uze nekoliko pisama koja su joj bila na stolu i upita ga ne bi li ih mogao predati na poštu. On ih uze, i tek kad stiže kući, opazi da su ostala u njega. Vrati se na poštu, izvadi ih iz cepa, i pre no što će ih baciti u sanduče, pogleda adrese. Sva su bila upućena trgovinama, osim jednoga Foršvilu. Držao ga je u ruci. Mislio je u sebi: „Kad bih video šta je u njemu, znao bih kako ga ona oslovljava, kako razgovara s njim, ima li čega među njima. A ako ga ne pogledam, možda čak činim nešto neuviđavno prema Odeti, jer to je jedini način da se oslobodim možda neopravdanog sumnjičenja, kome
je u svakom slučaju suđeno da joj nanese bola i koje ništa više neće moći ugušiti kad pismo jednom ode.” On se vrati sa pošte kući. ali zadržao je to poslednje pismo. Zapali sveću i primače joj kovert, koji se nije usudio otvoriti. Isprva nije mogao ništa da pročita, ali kovert je bio tanak, i priljubivši ga uz čvrstu kartu što je bila unutra, uspeo je kroza nj da pročita poslednje reči. Bile su to veoma hladne završne reči. Da je, umesto što je on čitao pismo upućeno Foršvilu, ovaj čitao neko pismo upućeno Svanu, mogao bi videti sasvim drukčije, nežne reči. On pridrža kartu. koja je šetala po kovertu većem od nje, pa pomerajući je palcem, dogura postupno razne redove do onoga dela koverta koji nije bio postavljen, jedinoga kroz koji se moglo nešto pročitati. Uprkos tome nije dobro razabirao. Svejedno, uostalom, jer već je video dovoljno da se uveri da se radilo o nekom sitnom. beznačajnom događaju, koji se nikako nije ticao ljubavnih odnosa; bilo je to nešto što se odnosilo na nekakvog Odetinog ujaka. Svan je lepo pročitao na početku jednog reda: „Dobro sam uradila”, ali nije razumeo šta je to Odeta dobro uradila, kad se odjednom jedna reč, koju isprva nije mogao da raščita, pojavi i rasvetli smisao cele rečenice: „Dobro sam uradila što sam otvorila, to je bio moj ujak.” Otvorila! Znači, Foršvil je bio tamo maločas, kad je Svan zazvonio, i ona ga je otpravila, te otuda oni šumovi koje beše čuo. Onda on pročita celo pismo; ona se na kraju izvinjavala što je tako prema njemu postupila i rekla mu da je zaboravio cigarete kod nje, istu rečenicu koju je i Svanu napisala posle jedne od prvih njegovih poseta. Ali Svanu beše dodala: ,,Što niste zaboravili i svoje srce, ne bih vas pustila da ga uzmete natrag.” Foršvilu ništa ni nalik: nikakve aluzije po kojoj bi se mogao pretpostaviti neki ljubavni zaplet između njih. Istinu reći, u svemu tome Foršvil je bio više obmanut nego on, pošto mu Odeta piše radi toga da bi on poverovao da je posetilac bio njen ujak. Sve u svemu, on, Svan, jeste čovek kome ona pridaje značaja i zbog koga je otpravila onoga drugog. Pa ipak, ako između Odete i Foršvila nema ničega, zašto nije otvorila odmah, zašto je napisala: ,,Dobro sam uradila što sam otvorila, to je bio moj ujak” — i, ako u tome trenutku nije radila ništa rđavo, kako bi čak Foršvil mogao shvatiti zašto ona ne bi otvorila? Svan je stajao tako ucveljen, zbunjen, a ipak srećan, pred tim kovertom koji mu je Odeta predala bez bojazni, toliko je potpuno bilo poverenje koje je imala u njegovu delikatnost. ali kroz čije se prozirno okno njemu otkrivalo. uz tajnu jedne pojedinosti za koju nikada ne bi ni pomislio da bi je mogao upoznati, i nešto
malo od Odetinog života, kao kroz kakav uzani prorez prosečen kroz samo to nepoznato. A i njegova ljubomora se time veselila. kao da je ta ljubomora imala neku nezavisnu. sebičnu životnu snagu, pohlepnu na sve čime će se moći hraniti, ma bilo to i na štetu njega samoga. Sada je ona imala neku hranu, i Svan će moći početi da se svakoga dana dana muči misleći na posete koje koje Odeta prima oko pet sati, nastojati da sazna gde se Foršvil nalazio u to doba. Jer Svanova ljubav je i dalje imala istu onu osobinu koju još od početka behu utisnuli u nju u isti mah i nepoznavanje Odetinog kretanja preko dana i njegova umna lenost koja ga je sprečavala da to neznanje nadoknadi maštom. On nije bio ljubomoran otprve zbog celoga Odetinog života, nego jedino zbog onih trenutaka kada bi ga neka okolnost, možda i pogrešno protumačena, navela da pomisli da ga je Odeta mogla prevariti. Kao kad se oktopod priljubi prvo jednim, pa drugim, pa trećim pipkom, njegova ljubomora se čvrsto vezala za taj trenutak u pet sati predveče, pa za drugi jedan, pa još za jedan. Ali Svan nije umeo da izmišlja patnju. Ona je bila samo sam o u sećanju, seća nju, u ovekovečenju jednog jednog bola koji mu je došao spolja. Ali otuda mu ga je sve donosilo. Hteo je da Odetu udalji od Foršvila, pa ju je odveo nekoliko dana na jug. Ali tu je opet verovao da za njom žude svi ljudi što su se nalazili u hotelu i da i ona sama žudi za njima. Stoga se on, koji je ranije na putovanju tražio nove ljude, velika društva, mogao sada videti kako, divalj, izbegava društvo ljudi kao da ga ono bolno vređa. A kako i ne bi bio mizantrop, kad je u svakom čoveku video mogućnog Odetinog ljubavnika? I tako je ljubomora, više još nego što beše učinila strasna i vedra naklonost koju je prvo osetio prema Odeti, narušavala Svanovu narav i potpuno menjala u očima drugih čak i spoljne znake kojima kojima se s e ta narav ispoljavala. is poljavala. Mesec dana pošto je pročitao Odetino pismo upućeno Foršvilu. Svan je otišao na večeru koju su Verdirenovi priredili u Bulonjskoj šumi. U trenutku kad se društvo spremalo da se raziđe, primetio je neko dogovaranje između gđe Verdiren i više gostiju i učinilo mu se da je razumeo da podsećaju pijanistu da sutradan dođe u društvo, u Šatu; ali on, Svan, nije bio pozvan. Verdirenovi su govorili poluglasno i neodređenim izrazima. ali slikar, zaboravivši se bez sumnje, uzviknu: — Ne treba nikakvog osvetljenja, i neka svira sonatu Na mesečini u mesečini u mraku, da se bolje vidi kako se stvari obasjavaju. Gđa Verdiren, videći da je Svan na dva koraka, napravi onaj izraz lica u kome se želja da ućutka onoga što govori i da sačuva nedužan izraz u očima onoga što sluša potiru u intenzivnoj ništavnosti pogleda. izraz u kome se nepomični znak dosluha prikriva osmehom nedužna čoveka i koji. najzad, svojstven svakome
kad primeti neki nespretan postupak. istoga trenutka otkriva taj postupak. ako ne onome koji ga čini, a ono bar onome koji mu je predmet. Odeta najednom dobi izraz očajnice koja odustaje od borbe protiv uništavajućih tegoba života, i Svan je sa strepnjom brojao minute koji su ga odvajali od trenutka kada će, pošto napuste restoran, dok se budu vraćali kući. moći zatražiti od nje objašnjenja, postići da ona ne ode sutra u Šatu ili da učini da i njega pozovu, te da u njenom zagrljaju smiri moru koja ga je mučila. Najzad pozvaše kola. Gđa Verdiren reče Svanu: — Pa zbogom, i doviđenja uskoro, zar ne? — nastojeći da ga ljubaznim pogledom i usiljenim osmehom spreči da pomisli kako mu nije rekla, kao uvek dosada: „Doviđenja sutra u Šatuu, prekosutra kod nas”. G. i gđa Verdiren pozvali su sa sobom Foršvila, a Svanova kola stajala su iza njihovih. čiji je polazak on čekao pa da se s Odetom popne po pne u svoja. — Mi ćemo vas odvesti kući, Odeta, ima još jedno mesto za vas pored g. de Foršvila. — Dobro, gospođo, — odgovori Odeta. — Kako. pa ja sam mislio da ću vas ja povesti — uzviknu Svan, rekavši bez prikrivanja ono što je bilo nužno, jer vrata na kolima bila su otvorena, sekundi izbrojani, a on nije mogao mo gao da se vrati kući bez nje, u stanju u kakvom kakvom je bio. bio . — Ali gđa Verdiren me je pozvala... — Pa, molim vas, možete se vratiti kući i sami, dosta smo vam je puta ostavili — reče gđa Verdiren. — Da, ali imao sam nešto važno da kažem kažem gospođi. — Dobro, pa napisaćete joj to!... — Zbogom — reče mu Odeta pružajući mu ruku. On pokuša da se osmehne, ali izgledao je poražen. — Jesi li video kako Svan dopušta sada sebi da se ponaša s nama? — reče gđa Verdiren mužu pošto su se vratili kući. Mislila sam da će me pojesti zato što smo mi odvezli Odetu. To je odista nepristojno. Što onda ne kaže odmah da mi držimo hotel za ljubavne sastanke! Ne shvatam kako Odeta može da podnosi takvo ophođenje. On kao da hoće da kaže: vi meni pripadate. Reći ću ja Odeti šta mislim o tome, tom e, nadam se da će me razumeti. Pa dodade časak kasnije, gnevno: — No, je li ko još video takvu životinju! — upotrebivši i nesvesno, i možda predajući se istoj onoj nejasnoj potrebi da se opravda — kao Fransoaza u
Kombreu, kad pile nikako nije htelo da izdahne — reči koje poslednji trzaji nedužne životinje što izdiše izmame seljaku dok je kolje. A kad su kola gđe Verdiren otišla i Svanova prišla, njegov kočijaš, pogledavši ga, upita ga nije li mu pozlilo ili se možda dogodila neka nesreća. Svan ga otpusti, hteo je da hoda, i vrati se kući peške, kroz šumu. Razgovarao je sam sa sobom. glasno. i istim onim pomalo izveštačenim glasom kojim je dotad govorio kad bi ređao čari „maloga jezgra” i veličao velikodušnost Verdirenovih. Ali kao god što su mu Odetine reči, osmesi, poljupci bivali isto toliko gnusni ako bi bili upućeni kome drugom koliko su mu ranije bili mili, tako isto mu je salon Verdirenovih, koji mu se još maločas činio zabavan, pun istinske ljubavi za umetnost i čak nekakve moralne otmenosti, sada, kada će drugoga Odeta u njemu sretati, voleti slobodno, pokazivao sve svoje smešne strane, svoju glupost, svoju gadost. Sa gnušanjem je zamišljao sutrašnje veče u Šatuu. „Pre svega, već i ta ideja da se ide u Šatu! Ša tu! Kao bakali, kad pozatvaraju dućane! dućane! Zbilja, Zbi lja, ti su ljudi ljudi nedostižni nedosti žni u svojoj malograđanštini, oni mora biti da i ne postoje, mora biti da su izišli iz Labišovih komada!” Biće tamo Kotarovi, možda i Brišo. „Nije li groteskan život toga sićušnog sveta, gde svi žive jedni s drugima i sigurno bi im bilo kao da su se izgubili kad se ne bi svi sutra našli u Šatuu. Avaj, Šatuu. Avaj, biće tamo i slikar, slikar koji voli da „venčava svet”, koji će pozvati Foršvila da dođe s Odetom u njegov atelje. Kao da je već gledao Odetu, suviše svečano obučenu za taj izlet u prirodu, „jer ona je tako prosta, i naročito, jadnica mala, tako je glupa!!!” Kao da je slušao šale koje će praviti gđa Verdiren posle večere, šale koje su ga, ma protiv kojeg „gnjavatora” da su bile uperene, uvek zabavljale, jer je video Odetu kako im se smeje, kako se smeje zajedno s njim, gotovo kroz njega. Sada je osećao da će možda na njegov račun zasmejavati Odetu. „Kakva smrdljiva veselost!” govorio je u sebi, dajući ustima tako jak izraz gađenja da je grimasu mišića osećao čak i u vratu koji mu je upirao u okovratnik košulje. „I kako jedno biće čije je lice stvoreno po obličju božjem može da nađe čemu da se smeje u tim gnusnim šalama? Svaki iole osetljiv nos sa grozom bi se okrenuo da se ne da vređati takvim zadahom. Zbilja je neverovatno kad čovek pomisli da jedno ljudsko stvorenje može da ne shvata da, dopuštajući sebi da se podsmehne svome bližnjem koji mu je pošteno pružio ruku, svlači sebe u takvo blato iz koga ni najboljoj volji na svetu neće nikada više biti mogućno da ga izvuče. Ja boravim na suviše hiljada metara visine iznad brloga po kome šljapkaju i sikću takva bedna torokanja da bi me mogle okaljati šale jedne Verdirenovice”, uzviknu on podigavši glavu, ponosito zabacujući trup. „Bog mi je svedok da sam
hteo da izvučem Odetu iz toga i da je uzdignem u drugu jednu, plemenitiju i čistiju sferu. Ali strpljenju ljudskom ima granica, i moje je na kraju”, govorio je u sebi, kao da je ta misija da Odetu izvuče iz atmosfere sarkazama bila starija od nekoliko minuta i kao da je nije pripisao sebi tek otkako je pomislio da će tim sarkazmima možda on sam biti meta i da će njima pokušati da Odetu razdvoje od njega. Kao da je pred očima gledao pijanistu spremnog da odsvira sonatu Na mesečini i mesečini i grimase gđe Verdiren, preplašene tobože od bola koji će Betovenova muzika naneti njenim živcima: „Budala! Lažljivica!” uzviknu on, „i to vam veruje da voli Umetnost! ” A Odeti će ona reći, pošto vešto ubaci nekoliko pohvalnih reči o Foršvilu, kao što je tako često govorila za njega: „Napravićete malo mesta pored sebe za g. de Foršvila.” „U mraku, podvodačica!” Podvodačicom je nazivao i muziku što će ih navesti da ćute, da zajedno sanjare, da se gledaju, da se uhvate za ruke. Sada je nalazio dobrih strana u Platonovoj, u Bosijeovoj strogosti prema umetnosti, u starinskom francuskom vaspitanju. Sve u svemu, život kojim se živelo kod Verdirenovih i koji je on tako često zvao „pravim životom” činio mu se sada najgorim od svih, a njihovo ..malo jezgro” poslednjom među svim sredinama. „To je zaista najniže što postoji na društvenoj lestvici. poslednji Danteov krug. Nema sumnje da se taj božanstveni tekst odnosi na Verdirenove! Verdirenove! Kako. u stvari. otmeni svet, za koji se može m ože štošta reći, ali koji je ipak nešto drugo nego takve lupeške bande. kako on pokazuje duboku mudrost odbijajući da se s njima poznaje, da o njih uprlja prste! Kakva vidovitost u tome noli me tangere aristokratskog Sen-Žermena!” Već odavno je bio napustio aleje Bulonjske šume i skoro stigao do kuće, a još uvek je, nerastrežnjen od bola i žara neiskrenosti kojom su ga svakoga časa sve više opijali lažljivi prizvuci i izveštačen zvuk sopstvenoga glasa, nastavljao da sasvim glasno pridikuje: „Otmeni svet ima svojih nedostataka, koje niko ne uviđa bolje nego ja, ali to je ipak svet u kome su izvesne stvari nemoguće. Poneka otmena žena koju sam poznavao bila je daleko od toga da bude savršena, ali, najposle, u nje je bilo nešto duboko delikatno, jedna ispravnost u postupcima koja bi je, ma šta se desilo, učinila nesposobnom za kakvu podlost i koja je dovoljna da stvori jaz između nje i takve jedne veštice kao što je Verdirenovica. Verdiren! Kakvo ime! O, može se reći da su kompletni, da su sjajni u svojoj vrsti! Bogu hvala, bilo je već uveliko vreme da se više ne spuštam do prljanja s takvim ološem, s takvim šljamom.” Ali, kao god što ni vrline koje je još donedavno pripisivao Verdirenovima ne bi bile dovoljne, čak i da su ih oni stvarno imali, ali da nisu pogodovali njegovoj ljubavi i štitili je, da u Svana izazovu onaj zanos u kome se raznežavao nad
njihovom širokogrudošću, zanos koji mu je, mada se prenosio i preko drugih osoba, mogao doći samo preko Odete, — tako isto i nemoralnost koju je nalazio u Verdirenovih, čak i da je bila stvarna, ali da nisu pozvali Odetu sa Foršvilom a bez njega, bila bi nemoćna da razbukta njegovo ogorčenje i da ga navede da žigoše „njihovu podlost”. A Svanov glas je nesumnjivo bio pronicljiviji nego on sam kad je odbijao da te reči pune gađenja prema društvu Verdirenovih i pune radosti što je s njim raskinuo izgovori drukčije do izveštačenim tonom, kao da su te reči odabrane pre za to da zajaze njegov gnev nego da izraze njegovu misao. Ova se, odista, dok se on predavao pogrdama, pozabavila verovatno jednim sasvim drukčijim predmetom a da on to nije ni opazio, jer pošto je stigao kući, tek što je zatvorio kapiju, kad se odjednom lupi po čelu i otvorivši kapiju ponovo iziđe uzviknuvši, ovoga puta prirodnim glasom: „Čini mi se da sam pronašao način da budem pozvan sutra na večeru u Šatuu!” Ali mora biti da taj način nije bio dobar, jer nije bio pozvan: doktor Kotar, koga su bili pozvali u unutrašnjost zbog nekog hitnog slučaja, pa se više dana nije video s Verdirenovima i nije mogao da ode u Šatu, rekao je, sutradan po toj večeri, sedajući za sto kod njih: — Ali zar nećemo videti g. Svana večeras? On je odista ono što bi se moglo nazvati ličnim prijateljem... — Nadam se zbilja da nećemo! — uzviknula je gđa Verdiren — bog nas saklonio! On je dozlaboga dosadan, dosa dan, glup i nevaspitan. nevaspi tan. Na te reči Kotar pokaza istovremeno i iznenađenje i pokornost, kao pred istinom suprotnom nečem što je dotad verovao, ali neodoljivo očiglednom; i spustivši nos u tanjir, s uzbuđenim i uplašenim izrazom lica, zadovolji se da odgovori samo: „A! a! a! a! a!” prelazeći unatraške, u urednom povlačenju do dna duše, po silaznoj lestvici, sav registar svoga glasa. I više o Svanu nije bilo pomena kod Verdirenovih. I tada taj salon, koji je sjedinjavao Svana i Odetu, postade prepreka njihovim sastancima. Ona mu više nije govorila kao u prvo vreme njihove ljubavi: „Videćemo se u svakom slučaju sutra uveče, Verdirenovi priređuju večeru”, nego: „Nećemo se moći videti sutra uveče, Verdirenovi priređuju večeru”. Ili je pak trebalo da je Verdirenovi povedu u Opera-komik, na Kleopatrinu noć , i Svan je u Odetinim očima čitao strepnju da on ne zatraži od nje da ne ode, strepnju koju se on nekada ne bi mogao uzdržati da u prolazu ne poljubi na licu svoje ljubavnice, a koja ga je sada ogorčavala. ,,Ipak” govorio je on u sebi, „nije gnev ono što osećam kad vidim koliko se njoj ide tamo da guta tu balegarsku muziku. Nego bol, ne, svakako, zbog mene, već zbog nje; bol što vidim, iako je živela više
od šest meseci u svakodnevnom dodiru sa mnom, da nije umela dovoljno da se izmeni da bi sama od sebe odbacila Viktora Masea! A naročito, da bi došla do toga da shvati da ima večeri kad stvorenje iole osetljive duše treba da se ume odreći nekog zadovoljstva kad se to od njega zatraži. Trebalo bi da umedne reći ,neću otići’, ma i samo po razumu, pošto će njena duševna svojstva zauvek biti ocenjena ocenjena po tome odgovoru.” odgovoru.” I, pošto je samoga sebe ubedio da on odista samo zato želi da ona ostane os tane s njim umesto da ode u Opera-komik Opera-komik da bi mogao doneti povoljniji sud o vrednosti Odetinog duha, on joj je iznosio to isto rasuđivanje, s istom neiskrenošću neiskrenošću kao i u samome s amome sebi, s ebi, pa čak i još većom, jer sada se povodio i za željom da pogodi pogo di njenu sujetu. — Kunem ti se — govorio joj je on nekoliko trenutaka pre no što će ona poći u pozorište — da bi, dok te molim da ne odeš, sva moja želja, da sam sebičan, bila da mi to odbiješ, jer imam hiljadu stvari da uradim večeras, i sam bih sebe doveo u klopku i bilo bi mi nezgodno kad bi mi ti, protivno svakom očekivanju, odgovorila da nećeš otići. Ali moji poslovi, moja zadovoljstva nisu sve, ja treba da mislim na tebe. Može doći dan kada ćeš, videći da sam se zauvek otuđio od tebe, imati prava da mi prebaciš što te nisam upozorio u odlučnim trenucima, kada sam osećao da ću o tebi doneti nekakav strog sud kome ljubav ne može dugo odoleti. Eto, vidiš. Kleopatrina noć (kakav (kakav naslov!) nema nikakvog značaja u ovoj okolnosti. okolnosti. Ono što treba znati jeste to da li si ti uistinu ono biće što je na poslednjem stupnju duha. pa čak i draži, biće dostojno prezrenja, koje nije sposobno da se odrekne nekog zadovoljstva. I onda, ako ti to jesi, kako bi te čovek mogao voleti. jer ti onda nisi čak ni neka ličnost. neko određeno stvorenje, ma i nesavršeno, ali koje bi bar moglo da se usavršava. Ti si bezoblična voda što teče već prema nagibu koji joj se ponudi, riba bez pamćenja i rasuđivanja. koja će se, dokle kod živi u svome akvarijumu, sudarati po sto puta dnevno sa staklenim zidom, za koji će i dalje držati da je voda. Shvataš li ti da će posledica tvog odgovora biti, ne kažem da te prestanem voleti odmah, naravno, nego da postaneš manje neodoljiva u mojim očima kad budem shvatio da ti nisi ličnost, da si ti ispod svih stvari i da ne umeš da se postaviš ni iznad jedne? Očigledno. više bih voleo da sam te zamolio, kao za nešto beznačajno, da odustaneš od Kleopatrine noći noći (kad me već primoravaš da kaljam usta tim odvratnim naslovom), a u nadi da ćeš ti ipak otići. Ali pošto sam rešen da tako povedem računa o tome, da takve zaključke izvedem iz tvog odgovora. našao sam da je poštenije da te na to upozorim. Odeta je već nekoliko trenutaka pokazivala znake uzbuđenja i neizvesnosti. Iako nije razumela misao tog govora, shvatala je da se on može svrstati u opštu vrstu „pridika” i scena prebacivanja i preklinjanja, iz kojih je, po svom iskustvu s
muškarcima, mogla, ne zadržavajući se na pojedinostima, da zaključi da oni to ne bi govorili da nisu zaljubljeni, a pošto su već zaljubljeni, izlišno je povinovati im se, jer će ovako biti posle još više zaljubljeni. Stoga bi ona s najvećim spokojstvom saslušala Svana, da nije videla da vreme odmiče i da će, ako on samo još malo nastavi, „na kraju zakasniti na uvertiru!” kako mu reče s nežnim, tvrdoglavim i zbunjenim osmehom. Drugi put joj je on, opet, govorio da bi više nego išta drugo moglo učiniti da je on prestane voleti to što ona neće da se odrekne laži. „Čak i sa pukog gledišta koketnosti”, govorio joj je, „zar ne shvataš koliko gubiš od privlačnosti spuštajući se dotle da lažeš? A koliko bi grešaka mogla iskupiti priznanjem! Zbilja, ti si mnogo manje inteligentna nego što sam verovao!” Ali uzalud joj je Svan iznosio tako sve razloge koji bi trebalo da je odvrate od laži; ti bi razlozi mogli srušiti u Odeti jedan opšti sistem laži, ali u Odete toga nije bilo; ona se samo zadovoljavala, kad god je želela da Svan nešto ne sazna, da mu to ne kaže. Tako je laž za nju bila jedno sredstvo iz nužde, a iz reda pojedinačnih stvari; a jedino što je moglo odlučiti da li treba njome da se posluži ili da prizna istinu bio je takođe jedan razlog iz reda pojedinačnih razloga, naime ima li manje ili više izgleda da bi Svan mogao otkriti da nije rekla istinu. Telesno, ona je ulazila u jednu lošu fazu: gojila se; a draž njenog izražajnog i žalostivnog lica, iznenađeni i sanjalački pogledi koje je nekada imala kao da behu iščezli sa prvom mladošću, tako da je ona postala toliko draga Svanu tako reći u trenutku kad je upravo nalazio da je mnogo manje lepa. Dugo ju je posmatrao trudeći se da ponovo uoči onu čar koju je nekada nalazio u nje, ali je sad nije više nalazio. No već i to što je znao da ispod te nove čaure još uvek živi Odeta, još uvek ona ista nestalna, neuhvatljiva i podmukla volja, bilo je Svanu dovoljno da sa istom strašću nastoji da je zarobi. Pa bi posmatrao fotografije od pre dve godine, sećao se kako je bila divna. I to ga je pomalo tešilo što toliko pati zbog nje. Kad su je Verdirenovi vodili u Sen-Žermen, u Šatu, u Melan, često bi, ako bi to bilo leti, tek pošto stignu, predložili da tu i prenoće, pa da se vrate tek sutradan. Gđa Verdiren je nastojala da umiri savest pijaniste, čija je tetka ostala u Parizu. — Njoj će biti drago da vas se ratosilja na jedan dan. A i zašto bi se brinula, zna da ste s nama; uostalom, ja primam sve na sebe. Ali ako u tome ne bi uspela, g. Verdiren bi pošao u pohod. našao telegrafski ured ili nekoga ko bi odneo poruku, a pitao bi sve „vernike” imaju li koga da obaveste. Ali Odeta bi mu se zahvalila i rekla da nema nikome da pošalje
telegram, jer je jednom za svagda rekla Svanu da bi se kompromitovala kad bi mu ga poslala tako pred svima. Ponekad je tako bivala odsutna po više dana, Verdirenovi bi je poveli da vide nadgrobne spomenike u Dreu, ili u Kompjenj, da se, po slikarevom savetu, dive zalasku sunca u šumi, pa bi produžili čak do zamka Pjerfon. „Kad čovek pomisli da bi mogla razgledati istinske spomenike sa mnom, koji sam deset godina studirao arhitekturu i koga stalno preklinju da vodim u Bove ili u Sen-Lu-de-No najodličniji svet, a učinio bih to samo za nju, dok ona, umesto toga, ide s najgorim prostacima da se ushićuje pred govnarijama Luja-Filipa i Viole-le-Dika! Viole-le-Dika! Čini mi se da za to ne treba biti umetnik i da čovek i bez naročito finog njuha neće ići na izlet u nužnike da bi bio više na domaku zadaha izmeta.” Ali kad bi ona otišla u Dre ili u Pjerfon — ne dopustivši mu. na žalost, da i on sam tamo pođe, ma i tobože slučajno. jer ,,to bi imalo žalosnih posledica”, kako je ona govorila — on bi se udubio u najzanosniji od svih ljubavnih romana, u red vožnje, koji mu je pokazivao mogućnosti da je sretne popodne, uveče, još isto prepodne! Mogućnost? — gotovo i više još: dopuštenje. Jer, najposle, red vožnje i sami vozovi nisu valjda stvoreni za pse. Ako se publika, štampanim putem, obaveštava da u osam ujutro polazi voz koji stiže u Pjerfon u deset sati. to znači da je otići u Pjerfon dozvoljena stvar, za koju je Odetino dopuštenje izlišno; a to je i čin koji može imati i sasvim drugu neku pobudu nego želju da se sretne Odeta, pošto ga svakodnevno vrše i ljudi koji je ne poznaju, i to u dovoljno velikom broju da se za to isplati ložiti lokomotive. Jednom reči, ona ga valjda ne može sprečiti da ode u Pjerfon. ako mu se tamo ide! A upravo je osećao da bi rado tamo otišao i, da ne poznaje Odetu, sigurno bi i bio otišao. Već odavno je želeo da stekne određenu sliku o restauraciji koju izvodi Viole-le-Dik. A po ovakvom vremenu osećao je i neodoljivu želju da prošeta po šumi u Kompjenju. Odista nema sreće. kad mu ona brani da ode na jedino mesto koje ga danas privlači. Danas! Kad bi, uprkos njenoj zabrani, otišao, mogao bi je videti još danas. danas. Ali, dok bi ona, kad bi u Pjerfonu srela nekog čoveka prema kome je ravnodušna, rekla veselo: „Gle, vi ovde!” i pozvala ga da je poseti u hotelu u kome je odsela s Verdirenovima, kad bi, naprotiv, srela njega, Svana, bila bi uvređena, pomislila bi u sebi da je on uhodi, manje bi ga volela, i možda bi mu gnevno okrenula leđa kad bi ga opazila. „Znači, nemam više prava ni da putujem!” rekla bi mu na povratku, a, u stvari baš on o n nema više prava da putuje! U jednom trenutku palo mu je na pamet, da bi otišao u Pjerfon i Kompjenj a da ne izgleda da to čini zato da bi sreo Odetu, da udesi da ga tamo povede jedan
njegov prijatelj, markiz de Forestel, koji je imao zamak tamo u blizini. Kada mu je Svan saopštio svoju želju, ali ne kazujući mu razlog, ovaj se baš nije mnogo obradovao i čudio se što Svan, prvi put za petnaest godina, najzad pristaje da dođe da vidi njegov posed; ali pošto sam nije hteo tamo da se zadržava, kako mu je rekao, obećao mu je bar da će zajedno ići na izlete i u šetnje nekoliko dana. Svan je već zamišljao sebe tamo, sa g. de Forestelom. Već i pre no što bi video Odetu, pa čak i ako ne bi uspeo da je vidi, kako bi bio srećan da stupa nogom po tome tlu gde bi, i ne znajući tačno mesto njenog prisustva u ovom ili onom trenutku, osećao kako svuda treperi mogućnost njene iznenadne pojave: u dvorištu zamka, koji bi za njega postao lep, pošto je zbog nje došao da ga vidi; po svim ulicama grada, koje su mu se sad činile romantične; na svakoj putanji u šumi, rumenoj od dubokog i nežnog zalaska sunca; po svima tim bezbrojnim i naizmeničnim utočištima kojima bi, u svugdeprisutnosti njegovih nada. pribeglo njegovo srećno i umnogostručeno srce. „Ali pripazimo naročito. reći će g. de Forestelu, da ne naiđemo na Odetu i Verdirenove: upravo sam saznao da su i oni baš danas u Pjerfonu. Imamo dosta vremena da se viđamo i u Parizu, ne bi vredelo što smo otišli iz Pariza ako opet ne bismo mogli ni koraknuti jedni bez drugih.” A njegov prijatelj neće razumeti zašto on, kad budu tamo stigli, sto puta menja plan, pregleda trpezarije svih hotela u Kompjenju, ne može da se reši da sedne ni u jednu, iako od Verdirenovih nigde nema ni traga, kao da baš traži ono od čega kaže da bi hteo da pobegne, a od čega će, uostalom i pobeći čim na njih naiđe, jer ako bi sreo njihovo društvo, upadljivo bi se udaljio, zadovoljan što je video Odetu i što je i ona njega videla, a naročito što bi videla da on ne obraća pažnju na nju. Ali ne, ona bi sasvim pogodila da je on to tamo zbog nje. Te kad je g. de Forestel došao po njega, da pođu, rekao je: „Ne, na žalost, ne mogu da idem danas u Pjerfon, Odeta je upravo tamo.” I Svan je bio srećan, uprkos svemu. što je osećao da ako jedini on od svih smrtnika nema prava da toga dana ode u Pjerfon, to je zato što je on za Odetu odista nešto drugo, njen ljubavnik, i da je to njemu nametnuto ograničenje sveopšteg prava slobodnog kretanja samo jedan od oblika toga robovanja. te ljubavi koja mu je tako draga. Odista, bolje je ne izlagati se opasnosti da se zavadi s njom, strpeti se, sačekati njen povratak. Provodio je dane nadnesen nad kartu šume u Kompjenju, kao da je to „Karta ljubavnih osećanja”, okružavao se fotografijama zamka Pjerfon. Čim bi došao dan kad se ona mogla vratiti, ponovo bi otvorio red vožnje, proračunavao kojim je vozom mogla poći, a ako bi okasnila, koji su joj još preostali. Nije izlazio, iz bojazni da ne propusti kakav telegram, nije legao, za slučaj da bi ona, vrativši se poslednjim vozom, poželela da mu priredi iznenađenje i poseti ga usred noći. Upravo je čuo da je neko zazvonio na kapiji, činilo mu se da ne otvaraju, hteo je da probudi domara, odlazio na prozor da se
javi Odeti ako bi to bila ona, jer, uprkos uputstvima koja više od deset puta beše sišao da lično da, bili bi još u stanju da joj kažu da on nije kod kuće. Ali to se neki sluga vraćao kući. Primećivao je kako proleću kola, na šta ranije nikada nije ni obraćao pažnju. Osluškivao je svaka kako dolaze izdaleka, približuju se, prolaze pored kapije ne zaustavljajući se, noseći nekuda dalje poruku koja nije njemu namenjena. Čekao bi tako celu noć, uzalud, jer su se Verdirenovi vratili ranije no što su mislili, i Odeta je bila u Parizu još od podne; ali nije se setila da ga obavesti; pa je, ne znajući šta bi radila, otišla da provede veče sama u pozorištu i odavno se već vratila kući da legne, i spavala je. Znači, nije ni mislila na njega. A takvi trenuci, kad je ona zaboravljala čak i da Svan postoji, više su koristili Odeti i jače vezivali Svana za nju nego bilo kakvo koketiranje. Jer tako je Svan živeo u onome bolnom nemiru koji je jednom već bio dovoljno moćan da probudi njegovu ljubav, one večeri kad nije zatekao Odetu kod Verdirenovih, pa ju je tražio celo veče. A njemu nisu, kao što su meni, u detinjstvu, u Kombreu. bar dani bili srećni, dani preko kojih se zaboravljaju muke što će se ponovo roditi uveče. Dane je Svan provodio bez Odete; i na trenutke je pomišljao u sebi kako je pustiti tako lepu ženu da izlazi sama po Parizu isto tako nesmotreno kao i staviti šatulu punu nakita nasred ulice. Tada se gnevio na sve prolaznike kao da su sve sami lopovi. Ali pošto je njihov opšti i neodređeni lik izmicao njegovoj uobrazilji, on mu nije pothranjivao ljubomoru. Morio je samo Svanovu misao, i on bi, pokrivši oči rukama, zavapio: „Neka mi je bog u pomoći!” kao kad ljudi, pošto su se upeli da obuhvate problem stvarnosti spoljnog sveta ili besmrtnosti duše, dozvole svome umornom mozgu predah u nekoj dogmi vere. Ali misao o Odetinoj odsutnosti bila je uvek nerazdvojno prisutna i u najprostijim radnjama u Svanovom životu — kad je ručao, primao poštu, izlazio, legao — usled tuge što sve to radi bez nje, poput onih inicijala Filibera Lenor koje je u crkvi u Bruu, iz žalosti za njim, Margerita Austrijska ispreplela svuda sa svojima. Ponekih dana, umesto da ostane kod kuće, otišao bi da ruča u jednom obližnjem restoranu, čiju je dobru kuhinju nekada cenio, a u koji je sada išao samo iz jednoga od onih mističnih i budalastih razloga koje zovu romantičnim: zato što je taj restoran (koji (koji još uvek postoji) nosio isto ime koje i Odetina ulica: „Laperuz”. Ponekad, posle nekoga kraćeg odsustva, ona bi se tek posle više dana setila da mu javi da se vratila u Pariz. I rekla bi mu sasvim prosto, i ne trudeći se više kao nekada da se za svaki slučaj obezbedi kakvim delićem istine pozajmljenim iz stvarnosti, da se upravo vratila jutarnjim vozom. Te su reči bile lažne; bar za Odetu, bile su lažne, besadržajne, i nisu, kao kad bi bile istinite, imale oslonca u sećanju na njen dolazak na stanicu; ona čak nije mogla ni da ih sebi predstavi u času dok ih je izgovarala, jer ju je u tome
sprečavala protivrečna slika onoga što je, stvarno, sasvim drugo nešto, radila u trenutku kad je tobože sišla s voza. Ali u Svanovu dušu, naprotiv, te reči bi se usadile, jer tu nisu nailazile ni na kakvu prepreku, i dobile bi postojanost jedne toliko nesumnjive istine da bi on, ako bi mu neki prijatelj rekao da je stigao istim vozom a nije video Odetu, bio ubeđen da se to njegov prijatelj vara u pogledu dana ili časa, pošto se njegovo kazivanje ne slaže s Odetinim rečima. Ove bi mu se učinile lažne samo ako bi on otprv o tprvee podozrevao podozrevao da bi to mogle biti. Da bi pomislio da ona laže, prethodna sumnja bila je neophodan uslov. A taj je uslov, uostalom, bio i dovoljan. Tada bi mu se činilo sumnjivo sve što bi Odeta rekla. Ako bi mu ona pomenula neko ime, to je sigurno bilo ime jednoga od njenih ljubavnika; ljubavnika; i pošto bi jednom skovao tu pretpostavku, pretposta vku, provodio provodio bi po cele nedelje mučeći se; jednom se čak obratio jednoj detektivskoj agenciji da bi saznao adresu i kretanje takve jedne nepoznate osobe, od koje bi mogao mirno disati samo ako bi znao da je otputovala kuda, pa je na kraju saznao da je to bio jedan Odetin ujak što je umro još dvadeset godina godi na ranije. Iako mu ona nije dopuštala da joj se pridruži na kakvom javnom mestu, govoreći mu kako bi to svetu dalo povoda da priča svašta, događalo se da se poneke večeri nađe u isto vreme kad i ona negde kuda bi, kao i ona, bio pozvan — kod Foršvila, kod slikara ili na kakvom dobrotvornom balu u nekome ministarstvu. Video bi je, ali se ne bi usudio da ostane, iz bojazni da je ne razljuti time što bi izgledalo kao da je uhodi dok se ona zabavlja s drugima, i te njene razonode — dok se vraćao kući sam, mučen morom kao što ću i ja biti nekoliko godina docnije, onih večeri kad bi on došao na večeru kod nas, u Kombreu — činile su mu se beskonačne pošto im nije video kraja. A jednom ili dvaput doživeo je takvih večeri one radosti koje bi čovek, kad one ne bi bile pune onoga tako žestokog potresa od naglo prekinutog mučenja, bio u iskušenju da nazove spokojnim, jer se sastoje od smirenja: otišao je da provede nekoliko trenutaka na nekom prijemu kod slikara i spremao se da pođe; ostavljao je Odetu preobraženu u blistavu tuđinku usred muškaraca kojima njeni pogledi i veselost, ne njemu upućeni, kao da su govorili o nekom uživanju kojim će se naslađivati ovde ili negde drugde (možda na „Balu Nesuvislih”, kuda je strepeo da ona ne ode kasnije), i to uživanje je u Svanu izazivalo više ljubomore nego i sama kakva telesna veza, zato što je teže mogao da ga zamisli; već bi skoro prekoračio prag ateljea, kad bi čuo reči koje su ga zvale natrag (i koje su mu, isključujući onakav završetak zabave kakvog se plašio, činile sada, unatrag gledano, taj završetak bezazlenim, pretvarale Odetin povratak kući ne više u nešto nezamišljivo i strašno, već milo i poznato, što će biti kraj njega, kao delić njegovoga svakodnevnog života, u njegovim kolima, pa su i sa same Odete
skidale onaj privid suviše blistav i veseo, pokazujući mu da se to ona samo tako prerušila, za trenutak, njega radi, a ne u očekivanju nekakvog tajanstvenog uživanja, koje joj je već dosadilo), čuo bi reči koje bi mu Odeta doviknula kada bi već bio na pragu: „Zar ne biste hteli da me pričekate pet minuta, i ja ću poći, mogli bismo poći zajedno, pa biste me odvezli kući Jednoga dana je, doduše, i Foršvil zamolio da i njega istovremeno poveze, ali kada je, pošto su stigli pred Odetinu kapiju, zamolio za dopuštenje da i on uđe, Odeta mu je odgovorila pokazujući mu Svana: „O, to zavisi od gospodina, pitajte njega. Najposle, uđoše na časak, ako hoćete, ali ne na dugo, jer upozoravam vas da on voli da mirno razgovara sa mnom i da ne voli mnogo da ima i drugih poseta kad on dođe. O, kad biste vi poznavali to stvorenje kao što ga ja poznajem! Zar ne, my love, samo vas ja dobro poznajem?" I Svan je bivao možda još više dirnut kad bi mu ona tako, u prisustvu Foršvila, uputila ne samo te reči nežnosti, naročite naklonosti, nego čak i neke prekore, kao: „Sigurna sam da još niste odgovorili vašim prijateljima za večeru u nedelju. Nemojte otići, ako vam se ne ide, ali budite bar učtivi", ili: „Jeste li bar ostavili kod mene vaš esej o Ver Meru, pa da sutra malo odmaknete s njim? Kakva lenština! Ali ja ću vas već naterati da radite!" — što je dokazivalo da je Odeta upućena u pozive koje on prima i u njegov rad na umetnosti, da njih dvoje imaju svoj posebni, zajednički život. I, govoreći mu to, uputila bi mu osmeh u dnu koga je osećao da je ona sva njegova. I tada, u tim trenucima, dok bi im ona spremala oranžadu, odjednom bi, kao kad rđavo podešen reflektor baca po zidu, oko nekog predmeta, velike fantastične senke, koje se zatim skupe i iščeznu u njemu, sve one strašne i neuhvatljive predstave o Odeti iščezle, stopile se s tim ljupkim telom što se nalazilo pred Svanom. Odjednom bi mu se javila slutnja da taj sat proveden kod Odete, pod svetlošću lampe, možda i nije neki veštački čas, za njega udešen (koji bi trebalo da prikrije onu i strašnu i dragu stvar na koju je neprestano mislio a nije mogao sebi dobro da je predstavi: jedan čas stvarnoga Odetinog života, Odetinog života kad on nije tu), da to nije trenutak ukrašen pozorišnim rekvizitima i voćem od kartona. nego da je, možda, izistinski jedan sat Odetinog života; da bi ona, i kad on ne bi bio tu. primakla Foršvilu istu tu fotelju i poslužila poslužila ga ne nekim nepoznatim napitkom, napitkom, nego baš ovom istom i stom oranžadom: oranžadom: da svet u kome Odeta živi nije onaj strašni i natprirodni svet u kome je on neprestano zamišlja i koji možda postoji samo u njegovoj uobrazilji, nego ovaj stvarni svet, iz koga se ne rađa nikakva tuga, koji obuhvata ovaj sto, na kome će on kroz koji časak moći da piše, i ovo piće koje će mu biti dopušteno da okusi, sve te predmete koje je posmatrao sa isto toliko radoznalosti i divljenja koliko i
zahvalnosti, jer su ga ne samo oslobodili njegovih uobrazilja, upivši ih u sebe, nego su se, zauzvrat, i sami obogatili njegovim snovima, pokazivali mu njihovo opipljivo ostvarenje, pa su mu zanimali um, očima mu postajali još reljefniji i istovremeno mu i srce umirivali. O, da je sudbina dopustila da ima zajednički dom s Odetom i da, kod nje, bude i kod svoje kuće, a kad zapita slugu šta ima za ručak, da sazna, u odgovor, sastav Odetinog obeda, da ga, kad se Odeti prohte ujutro da prošeta avenijom Bulonjske šume, dužnost muža primora, čak i ako mu se ne izlazi, da pođe s njom noseći joj ogrtač ako joj je suviše toplo, a uveče, posle večere, ako se njoj ostaje kod kuće i ne oblači joj se, da je primoran da i on ostane pored nje, da radi ono što bi se njoj prohtelo; koliko bi onda sve sitnice u Svanovom životu, koje su mu se činile tako tužne, tada, naprotiv, pošto bi istovremeno bile sastavni deo i Odetinog života, dobile, sve, pa čak i one najprisnije — baš kao i ova lampa, ova oranžada, ova naslonjača, što sadrže tolike snove, što ovaploćuju tolike želje — dobile nekakvu prebujnu slast i tajanstvenu gustoću. On je ipak dobro slutio da on to tako žali za spokojstvom, za mirom, koji za njegovu ljubav ne bi bili povoljna atmosfera. Kad bi Odeta prestala da bude za njega to uvek odsutno stvorenje iz mašte, za kojim on tuguje; kad osećanje koje on ima prema njoj ne bi više bilo onaj tajanstveni nemir što u njemu izaziva ona fraza iz sonate, nego nežnost, zahvalnost; kad bi se između njih uspostavili obični odnosi koji bi dokrajčili njegovo bezumlje i njegovu tugu, onda bi mu se bez sumnje pojedinosti Odetinog života činile malo zanimljive same po sebi — kao što je već više puta naslutio da jesu, na primer onoga dana kada je kroz kovert pročitao pismo upućeno Foršvilu. Posmatrajući svoju boljku isto tako pronicljivo kao da se sam zarazio njome da bi je proučio, pomišljao je u sebi da bi mu, kad bi ozdravio, ono što bi Odeta mogla činiti bilo ravnodušno. Ali, u krilu svoga bolesnog stanja, on se zbilja kao smrti plašio takvog ozdravljenja, koje bi u stvari bilo smrt svega onog što je on sada bio. bio . Posle takvih spokojnih večeri Svanove sumnje bile bi umirene; blagosiljao je Odetu i sutradan bi joj, već izjutra, poslao kakav najlepši nakit, jer bi njena sinoćna dobrota izazvala bilo njegovu zahvalnost, bilo želju da se ona ponovi ili vrhunac ljubavi ljubavi koja je imala potrebu da sebi s ebi dade oduške. Ali drugih puta, opet, bol bi ga ponovo obuzeo, zamišljao je da je Odeta Foršvilova ljubaznica i da je, kada su ga ono njih dvoje, iz Verdirenovih kola, u Bulonjskoj šumi, uoči onog izleta u Šatu na koji on nije bio pozvan, videli kako je uzalud moli da pođe s njim, i to s takvim izrazom očajanja da je to čak i njegov kočijaš opazio, pa kako odlazi, sam i pobeđen, da je ona sigurno rekla Foršvilu, pokazujući mu ga: „Ala je besan, a?!” s istim onim sjajnim, zlobnim, oborenim i
podmuklim pogledom kao i ono veče kada je Foršvil oterao Sanijeta od Verdirenovih. Tada ju je Svan mrzeo. ,„Ama ja sam suviše glup”, mislio je u sebi, „plaćam svojim novcem tuđa uživanja. A i ona bi dobro učinila da se pripazi i da ne vuče suviše đavola za rep, jer bi se moglo desiti da joj prestanem išta davati. U svakom slučaju, uzdržimo se zasada od bilo kakve vanredne darežljivosti! Kad samo pomislim da sam, koliko juče, kada je rekla da bi volela da prisustvuje sezoni u Bajrojtu, bio tako glup da joj predložim da u okolini iznajmim za nas dvoje jedan od onih lepih zamkova zam kova bavarskog kralja! kralja! A ona, uostalom, uos talom, nije čak ča k ni izgledala baš tako oduševljena, i nije još ni odgovorila ni da ni ne; nadajmo se da će odbiti, daj bože! Baš bi bilo veselo slušati Vagnera s njom, koja mari za to koliko i za lanjski sneg!” I pošto mu je mržnja, baš kao i ljubav, imala potrebu da se ispolji i da dela, uživao je u tome da ide što dalje u onome što je zlurado zamišljao, pošto ju je, zbog pokvarenosti koju joj je pripisivao, mrzeo još više, te bi, ako bi se ispostavilo da je ta pokvarenost stvarna, mogao — kao što je nastojao da to zamisli — imati priliku da je kazni i da iskali svoj sve veći gnev. Tako je otišao čak toliko daleko da je pretpostavio da će primiti od nje pismo u kome će ona zatražiti od njega novac da iznajmi taj zamak kraj Bajrojta, ali upozoravajući ga da on neće moći tamo doći, pošto je obećala Foršvilu i Verdirenovima da će njih pozvati. O, kako bi voleo da ona imadne toliko drskosti! S kakvom bi je radošću odbio, sastavio osvetnički odgovor, čije je izraze s uživanjem odabirao, izgovarao glasno, kao da je stvarno primio takvo pismo! A to se upravo i dogodilo već sutradan. Pisala mu je da su Verdirenovi i njihovi prijatelji izrazili želju da prisustvuju Vagnerovim predstavama i da bi, ako bi on hteo da joj pošalje taj novac, ona najzad imala to zadovoljstvo da i ona njih pozove, pošto je tako često ona bila kod njih primana. O njemu nije pomenula ni reči, podrazumevalo se da njihovo prisustvo isključuje njegovo. I tada, imao je tu radost da joj pošalje taj strašni odgovor čiju svaku reč beše utvrdio prethodnog dana ne usuđujući se ponadati se da će se ikad moći njima poslužiti. Osećao je, doduše, avaj, da bi, s novcem koji ona ima ili koji bi lako mogla naći, ona ipak mogla da iznajmi nešto u Bajrojtu, pošto to želi, ona, koja nije u stanju da razlikuje Baha od Klapisona. Ali bi bar ipak živela tamo teskobnije. Ne bi bilo mogućnosti, kao što bi mogla da joj je on poslao nekoliko hiljadarki, da svako veče priredi, u kakvom zamku, one fine večere posle kojih bi možda dopustila sebi taj hir — koji joj možda nije još nikada pao na pamet — da padne u zagrljaj Foršvilu. A zatim, bar neće on, Svan, platiti to mrsko putovanje! O, kad bi mogao da je spreči! Kad bi mogla da ugane nogu pre polaska, kad bi
kočijaš koji će je voziti na stanicu pristao, po bilo koju cenu, da je odvede nekuda gde bi ostala neko vreme zatočena, ona, ta pokvarena žena u čijim očima blista osmeh dosluha upućen Foršvilu ta pokvarena žena, što je Odeta bila za Svana od pre pre četrdeset i osam časova. Ali ona to nikada nije bila zadugo; posle nekoliko dana, taj blistavi i podmukli pogled gubio je sjaj i dvoličnost, slika mrske Odete koja govori Foršvilu: „Ala je besan, a?” počinjala bi bledeti, iščezavati. I onda bi se postepeno javljalo i osvajalo, blistajući blago, lice one druge Odete, one što takođe upućuje osmeh Foršvilu, ali osmeh u kome za Svana ima samo nežnosti, kao kad je ono rekla: „Nemojte ostati dugo. jer gospodin ne voli mnogo da imam poseta kad on želi da je kraj mene. O, kad biste vi poznavali to stvorenje kao što ga ja poznajem!” isti onaj osmeh koji je imala kad se zahvaljivala Svanu zbog kakve pažnje koju je tako mnogo cenila, zbog kakvog saveta koji je zatražila od njega u nekoj od onih ozbiljnih okolnosti u kojima je imala poverenja samo u njega. I tada se on pitao kako je toj Odeti mogao napisati to tako uvredljivo pismo, za koje ga ona, bez sumnje. dosada nije smatrala sposobnim, i koje ga je moralo srozati sa uzvišenog, jedinstvenog položaja koji je svojom dobrotom, ispravnošću, osvojio u njenom poštovanju. Postaće joj manje drag, jer ona ga voli baš zbog tih osobina, koje ne nalazi ni u Foršvila ni u ikoga drugog. Zbog njih je Odeta tako često pokazivala prema njemu izvesnu pažnju, koju on nije računao ni u šta kad je bivao ljubomoran, jer ta pažnja nije bila znak požude i dokazivala je pre nežnost nego ljubav, ali je njen značaj ponovo počinjao sve više osećati ukoliko bi u spontanom smirenju njegovih sumnji, često uvećanom time što bi mu misli odvratilo neko štivo o umetnosti ili razgovor s kakvim prijateljem, njegova njegova strast st rast zahtevala manje m anje uzvraćanja. Sada, pošto se posle takvog kolebanja Odeta prirodno vratila na mesto odakle ju je Svanova ljubomora za trenutak uklonila, u onaj ugao gde ju je on video ljupku, on ju je zamišljao punu nežnosti, s pogledom punim predavanja, toliko lepu tako, te nije mogao da se savlada da ne pruži usne ka njoj, kao da je ona tu i da bi je on mogao poljubiti; i na tome čarobnome i dobrome pogledu bio joj je isto toliko zahvalan kao da mu ga je stvarno uputila i kao da ga to nije samo njegova uobrazilja naslikala da bi zadovoljila njegovu želju. želju. Kako joj je morao pričiniti bola! Svakako, nalazio je valjanih razloga svojoj srdžbi na nju, ali oni ne bi bili dovoljni da tu srdžbu oseti kad je ne bi toliko voleo. Nije li imao isto tako teških zamerki i protiv drugih žena, kojima bi ipak rado bio na usluzi danas, pošto prema njima više ne oseća gnev jer ih više ne voli? Ako jednoga dana treba i prema Odeti da bude u istom takvom stanju
ravnodušnosti, shvatiće da je samo iz ljubomore našao nešto svirepo, neoprostivo, u toj njenoj u stvari tako prirodnoj želji, koja potiče iz pomalo detinjatosti a i iz izvesne tankoćutnosti, da i ona uzmogne, pošto se prilika ukazala, da uzvrati pažnju Verdirenovima, da se igra domaćice. Vraćao se na onu tačku gledišta — suprotnu gledištu njegove ljubavi i ljubomore, koju bi zauzeo ponekad iz nekakve intelektualne pravičnosti i da bi ostavio mesta raznim mogućnostima — sa koje je pokušavao da o Odeti sudi kao da je ne voli, kao da je ona za njega žena kao i druge, kao da Odetin život, čim on o n nije kraj kraj nje, nije nije drugačiji, sazdan krišom od njega, skovan protiv njega. Zašto da veruje da bi se ona tamo, sa Foršvilom ili s drugima, naslađivala nekim drugim, zanosnim uživanjima koje ne doživljava kraj njega i koje jedino njegova ljubomora proizvoljno izmišlja? Ako bi se dogodilo, i u Bajrojtu kao god i u Parizu, da Foršvil pomisli na njega, on bi o njemu mogao misliti samo kao o nekome ko mnogo znači u Odetinom životu, kome je on prinuđen da ustupi mesto kad se sretnu kod nje. Ako bi Foršvil i ona likovali što su tamo uprkos njemu, sam bi on tome bio kriv zato što je uzaludno pokušao da ih spreči da tamo odu, dok bi, međutim, kad bi on odobrio njenu zamisao — koja se, uostalom, može braniti — izgledalo kao da je ona tamo po njegovom nahođenju, ona bi se osećala kao da ju je to on poslao, smestio tamo, i za zadovoljstvo koje bi osećala u tome da prima te ljude što su toliko puta nju primali, ona bi njemu, Svanu, bila zahvalna. I — umesto što će ona otići zavađena s njim, i ne oprostivši se — kad bi joj on poslao taj novac, kad bi je još i podstakao na to putovanje i potrudio se da joj ga učini prijatnim, ona bi mu doletela, srećna, zahvalna, i on bi imao tu radost da je vidi, radost koju nije osetio već skoro nedelju dana i koju mu ništa nije moglo zameniti. Jer čim je Svan mogao Odetu sebi da predstavi bez groze, čim je u sećanju video dobrotu u njenom osmehu i čim se želja da je skloni od sviju drugih nije više nadovezivala, putem ljubomore, na njegovu ljubav, ta ljubav je opet postajala pre svega uživanje u osećanjima koje je u njemu budila Odetina ličnost, uživanje koje je osećao, diveći mu se kao kakvoj predstavi ili ispitujući ga kao kakvu pojavu, pri podizanju Odetinog pogleda, uobličavanju njenog osmeha, stvaranju nekog preliva njenoga glasa. I to je uživanje, drukčije od sviju drugih, stvorilo najposle u njemu tu njegovu potrebu za njom, koju je samo ona mogla zadovoljiti svojim prisustvom ili svojim pismima, potrebu gotovo isto tako nekoristoljubivu, gotovo isto tako umetničku, isto tako izopačenu kao što je bila i druga jedna što je obeležavala to novo razdoblje u Svanovom životu, u kome je, posle pustoši, posle oseke prethodnih godina, nastupila nekakva duhovna prepunjenost, a da on nije znao čemu duguje to nenadano bogaćenje
svoga unutrašnjeg života, kao god što ne zna neka osoba nežnog zdravlja kad odjednom počne jačati, gojiti se i kao da se, na neko vreme, približava potpunom ozdravljenju — ona druga potreba, koja se razvijala takođe izvan stvarnoga sveta, potreba da sluša, da upoznaje muziku. Tako je, samim hemizmom svoje boljke, pošto je prvo od svoje ljubavi stvarao ljubomoru, počinjao ponovo od nje stvarati nežnost, sažaljenje prema Odeti. Ona je ponovo postajala ljupka i dobra Odeta. Osećao je grižu savesti što je bio surov prema njoj. Želeo je da mu ona dođe, a prethodno želeo je da joj pričini neko zadovoljstvo, da bi video kako joj zahvalnost uobličava lik i vaja joj osmeh. Stoga se Odeta, sigurna da će ga posle nekoliko dana ugledati kako joj dolazi isto onako nežan i pokoran kao i pre, da je zamoli za pomirenje, navikavala da se više ne boji da mu učini nažao, pa čak i da ga razgnevi, i uskraćivala mu je, kad bi njoj tako bilo zgodnije, znake naklonosti naklonosti do kojih je njemu najviše bilo bi lo stalo. Možda ona nije ni znala koliko je on bio iskren prema njoj za vreme zavade, kad joj je rekao da joj neće poslati novca i da će nastojati nasto jati da joj naudi. Možda isto tako nije znala ni koliko je on to bio, ako ne prema njoj a ono bar prema samome sebi, u drugim slučajevima, kada bi, zarad budućnosti njihove veze, da bi Odeti pokazao da je kadar da je se odrekne, da je raskid uvek moguć, odlučio da joj neko vreme ne dolazi. Katkad je to bivalo posle nekoliko dana u kojima mu nije priredila novih briga; i kako je znao da iz narednih poseta u koje bi joj otišao ne bi mogao izvući neku naročito veliku radost, nego mnogo verovatnije neki bol koji bi prekinuo spokojstvo u kome se nalazio, napisao bi joj da, budući veoma zauzet, neće moći da je poseti nijednog od onih dana koje behu urekli. Ali njeno pismo, koje se mimoišlo s njegovim, upravo ga je molilo da odlože sastanak. On bi se pitao zašto; sumnje, bol, ponovo bi ga obuzeli. U tome novom stanju uznemirenosti on više nije mogao da istraje u onome što joj je napisao u prethodnome stanju relativnog spokojstva, otrčao bi joj i zahtevao da se viđa s njom svih sledećih dana. Pa čak i kad mu nije ona prva pisala, već ako je samo odgovorila pristajući na njegovu molbu za takvo kratko neviđanje, to je bilo dovoljno da on ne mogne više ostati tako da je ne viđa. Jer, protivno Svanovom očekivanju, Odetin pristanak pristanak bi sve u njemu izmenio. Kao i svi koji koji nešto poseduju, da bi saznao šta bi se desilo kad bi za trenutak prestao to da ima, i on je to uklonio iz pameti, ostavivši sve ostalo u istome stanju kao i dok je to bilo tu. Ali odsustvo jedne stvari nije samo to, to nije više samo jedno delimično odsustvo, već je to preokret i svega ostalog, to je novo stanje koje se u starome ne može predvideti.
Drugi neki put, naprotiv — ako se Odeta spremala da pođe na neko putovanje — on bi se posle neke sitne zavade, koju bi uzeo kao povod, odlučio da joj ne piše i da je ne poseti sve dok se ona ne vrati, dajući tako privid velike zavade — koju će ona možda smatrati konačnom i iz koje bi on izvukao neku korist — jednome rastanku čiji bi najveći deo bio neizbežan već i zbog samoga njenog putovanja i koji je on tako samo započinjao nešto malo ranije. Već je zamišljao Odetu zabrinutu, ražalošćenu što nema ni njega ni pisma, i ta slika, umirujući mu ljubomoru, olakšavala mu je da se odvikne od potrebe da je vidi. Na trenutke je, doduše, u jednom kutu svesti sves ti kuda ju je njegova odluka potisnula zahvaljujući svoj toj predstojećoj dužini od tri nedelje prihvaćenog rastanka, sa zadovoljstvom nailazio na pomisao da će opet videti Odetu kada se ona vrati; ali to je bilo i s toliko malo nestrpljenja da se počinjao pitati ne bi li rado i udvostručio trajanje jednoga tako lakog odricanja. A ono ne bi potrajalo ni tri dana, mnogo kraće nego što je inače često proveo a da ne vidi Odetu, i bez predumišljaja kao sada, d već bi neka sitna neprilika ili kakva telesna nelagodnost — time što bi ga navela da taj novi trenutak smatra izuzetnim, izvan pravila, da u njemu već i sama razboritost dopušta da se prihvati smirenje do koga neko zadovoljstvo dovodi, pa da čovek onda, do korisnoga obnavljanja napora, ne pribegava svojoj s vojoj volji — prekinule prekinule delovanje te volje, vo lje, koja koja bi prestala prest ala da vrši pritisak; ili, još i manje od toga, ako bi se setio da je zaboravio da nešto upita Odetu, da li je odlučila kakvom bojom da mu se oboje kola ili, za neke berzanske vrednosti, da li želi da nabavi obične ili privilegovane akcije (lepo je to da joj pokaže da može da izdrži i da je ne viđa, ali ako bi posle valjalo kola iznova bojiti ili ako akcije ne bi donosile dividendu, kakva bi mu vajda bila od toga), pomisao da će se videti s njom jednim skokom bi se vratila u polje sadašnjice i neposredno mogućnog, iz daljine u kojoj ju je držao, kao lastiš kad se otpusti ili kao vazduh kad se otvori pneumatičko zvono. Ta bi se pomisao vratila tako, ne nailazeći više ni na kakav otpor, a i tako neodoljiva, uostalom, da je Svanu bilo mnogo manje teško dok je osećao kako se, dan po dan, približuju onih petnaest dana za vreme kojih je trebalo da bude odvojen od Odete nego što mu je bilo teško da sačeka deset minuta dok kočijaš upregne konje u kola koja će ga odvesti njoj, deset minuta koje je provodio u zanosu od nestrpljenja i radosti, u kome bi hiljadu puta prigrlio, da bi u nju ulio svu svoju nežnost, tu pomisao da će je opet ugledati, pomisao koja je, svojim tako naglim povratkom, u času kad je verovao da je ona tako daleko, bila sada opet sasvim uz njega, u njegovoj najbližoj svesti. A to je bilo stoga što pomisao da će se videti s njom nije više nailazila, kao na prepreku, na Svanovu želju da joj se neodložno odupre, jer ta želja više nije postojala otkako on, pošto je sebi
dokazao — bar tako je verovao — da je za to tako lako sposoban, nije više video nikakve smetnje tome da odgodi pokušaj rastanka, za koji je sada bio siguran da će ga ostvariti čim mu se prohte. A i stoga što mu se pomisao da je opet vidi vraćala ukrašena, u njegovim očima, novinom, privlačnošću, sa silinom koju navika beše otupela, ali koja se iznova iskalila u tome lišavanju, ne od tri dana, nego od petnaest (jep trajanje odricanja treba računati, unapred, prema predviđenom roku), te je od onoga što bi bilo jedno očekivano zadovoljstvo, koje se lako žrtvuje, načinila nenadanu sreću pred kojom je čovek nemoćan. Najposle i stoga što se ta pomisao vraćala ulepšana i Svanovim neznanjem o tome šta je Odeta mogla misliti, možda i učiniti, videći da joj se Svan ne javlja ni da je živ, tako da je ono što će sada zateći bilo zanosno otkriće jedne gotovo nepoznate Odete. Ali ona, kao što je u njegovom odbijanju da joj da onaj novac videla samo varku, tako je i u tome što je Svan došao da je pita za boju kola ili za akcije koje valja kupiti videla samo izgovor. Jer ona nije rekonstruisala pojedine faze tih kriza koje je on preživljavao i po predstavi koju je ona o njima imala nije mogla da im razume mehanizam, verujući samo u ono što je unapred znala, u nužni, neumitni i uvek istovetni završetak. Ta njena predstava bila je nepotpuna — i utoliko dublja možda — nepotpuna ako bi se o njoj sudilo sa Svanove tačke gledišta, jer Svan bi bez sumnje smatrao da ga Odeta ne shvata, kao što se morfinoman ili tuberkulozni bolesnik, ubeđeni da ih je nešto sprečilo, prvoga kakav spoljni događaj u trenutku kad je upravo trebalo da se oslobodi svoje ukorenjene navike, a drugoga neko slučajno pogoršanje baš u času kad bi najzad ozdravio, osećaju neshvaćeni od strane lekara, koji ne pridaje istu važnost kao oni tim tobožnjim okolnostima, u koje se, po njemu, samo prerušio porok ili bolesno stanje, da bi bolesniku ponovo postali opipljivi, a koji, u stvari, nisu prestajali da ih neizlečivo pritiskuju dok su se oni uljuljkivali snovima o razboritosti ili o ozdravljenju. I odista, Svanova ljubav beše dospela do onog stupnja gde se lekar, i u izvesnim bolestima i najodvažniji hirurg, pitaju da li bi još bilo razumno ili čak i mogućno lišiti bolesnika njegovog poroka ili osloboditi ga bolesti. Svakako, Svan nije bio neposredno svestan opsega svoje ljubavi. Kad je pokušavao da je odmeri, dešavalo mu se ponekad da mu se ona učini smanjena, gotovo svedena ni na šta; na primer, ona slaba privlačnost, gotovo čak odbojnost koju je, pre no što je zavoleo Odetu, osećao prema njenim jako izraženim crtama, njenome tenu bez svežine, vraćale su mu se u pamet ponekih dana. „Zaista, to osetno biva sve jače”, mislio je u sebi sutradan, „ako tačno pogledam stvar, gotovo nikakvog zadovoljstva nisam imao sinoć u njenoj
postelji; čudnovato, nalazio sam čak da je ružna.” I zbilja, bio je iskren, ali njegova ljubav prostirala se mnogo dalje od oblasti telesne žudnje. Čak ni sama Odetina ličnost nije tu više zauzimala mnogo mesta. Kad bi mu pogled naišao, na njegovom stolu, na Odetinu fotografiju, ili kad bi ona sama došla da ga poseti, nije lako mogao da identifikuje lik od krvi i mesa, ili od hartije, s onim bolnim i stalnim nemirom što je boravio u njemu. Pomislio bi gotovo iznenađeno: „To, ona!” kao kad bi nam odjednom pokazali, otelovljenu pred nama, neku našu bolest, a mi ne bismo našli da liči na ono od čega patimo. „Ona”, pokušavao je da se upita šta je to; jer u tome je jedna sličnost između ljubavi i smrti, još više nego u svemu onom tako neodređenom što svi uvek ponavljaju, što nas navode da još dublje ispitujemo tajnu ličnosti, iz bojazni da nam njena stvarnost ne izmakne. A ta bolest, Svanova ljubav, beše se toliko umnogostručila, toliko se tesno ispreplela sa svima Svanovim navikama, sa svima njegovim postupcima, njegovim mišljenjem, zdravljem, snom, njegovim životom, čak i s onim što je želeo da bude posle njegove smrti, toliko je sada već činila jedno s njim samim da se ne bi mogla iščupati iz njega a da i on sam ne bude skoro sav uništen: kao što se to kaže u hirurgiji njegova ljubav nije više bila operabilna. Ta ljubav učinila je Svana toliko ravnodušnim za svaku praktičnu korist da je on, kad bi slučajno otišao u društvo, pomišljajući kako bi mu njegove društvene veze, kao kakav elegantan konj, koga Odeta, uostalom, ne bi ni znala sasvim kako treba ceniti, mogle pridati, u njenim očima, nešto više vrednosti (a to bi možda i bilo istina, da te veze nisu bile obezvređene baš tom ljubavlju, koja je, u Odetinim očima, umanjivala vrednost svega čega bi se on dotakao time što on sam kao da je sve proglašavao manje dragocenim), u tome društvu osećao, uz onu tugu što se nalazi na jednom mestu i usred jednog sveta koje ona ne poznaje, samo još ono uživanje koje bi našao i u kakvom romanu ili slici u kojima bi bile naslikane razonode jedne dokone klase; kao što je kod kuće voleo da posmatra funkcionisanje svoga domaćeg života, eleganciju svoje garderobe i svojih livreja, dobar plasman svojih vrednosti, na isti način kao što je voleo da u Sen-Simona, koji je bio jedan od njegovih omiljenih pisaca, čita o mehanizmu dana i pojedinostima obeda gđe de Mentenon ili o Lilijevoj promišljenoj škrtosti i njegovom raskošnom načinu života. A u onoj maloj meri u kojoj ta ravnodušnost nije bila potpuna, razlog tome novom zadovoljstvu koje je Svan nalazio bio je u tome što je tako mogao na trenutak da se otuđi u one retke delove sebe samoga koji još behu ostali gotovo tuđi njegovoj ljubavi, njegovom bolu. U tome pogledu, još je najviše zadovoljstva nalazio u onoj ličnosti koju mu je pripisivala bratanica mog dede, u ličnosti „Svanovog sina”, odvojenoj od njegove posebnije ličnosti Šarla Svana. Jednoga dana kad je princezi od Parme
za rođendan (a i zato što je ova mogla često biti posredno na usluzi Odeti time što bi preko nje dobio za Odetu ulaznicu za kakvu svečanu predstavu ili proslavu) hteo da pošalje voća, a ne znajući ni sam kako da ga poruči, zamolio je jednu rođaku svoje majke da se o tome postara, a ova, očarana što može da učini nešto za njega, napisala mu je, izveštavajući ga da nije mogla da nabavi sve voće na jednome mestu, nego grožđe kod Krapota, koji je u tome specijalista, jagode kod Žorea, kruške kod Ševea, gde su najlepše, itd.: „svaki sam komad lično, jedan po jedan pregledala”. I zbilja, po princezinom zahvaljivanju, mogao je da prosudi o mirisu jagoda i sočnosti krušaka. Ali naročito je ono „svaki sam komad lično, jedan po jedan pregledala” bilo za njega stišavanje njegovog bola time što mu je svest odvelo u jednu oblast u koju je retko zalazio, iako mu je ona pripadala kao potomku porodice iz bogate i otmene buržoazije, u kojoj se nasledno očuvalo, spremno da mu se stavi u službu čim on to poželi, poznavanje dobrih dućana i umeće da se dobro obavi kakva porudžbina. Odista, on je već i suviše odavno bio zaboravio da je „Svanov sin” da ne bi osetio zadovoljstvo kad bi to na trenutak ponovo postao, i to zadovoljstvo življe od onih koja bi mogao osećati izvan tih trenutaka i za koja beše otupeo; pa iako ljubaznost građana, za koje on beše ostao pre svega to, nije bila onako živa kao ljubaznost aristokratije (ali je, uostalom, bila laskavija, jer kod njih ona nikada nije odvojena od uvaženja), pismo kakve visosti, ma kakve kneževske zabave da mu je nudilo, nije mu moglo biti onoliko prijatno koliko neko pismo koje bi ga pozivalo da bude kum, ili ma i samo da prisustvuje venčanju u porodici nekih starih prijatelja njegovih roditelja, od kojih su se neki još uvek viđali s njim — kao moj deda, koji ga prethodne godine beše pozvao na venčanje moje majke — dok su ga drugi lično jedva i poznavali, ali su se smatrali dužnim da učine što učtivost nalaže prema sinu, dostojnom nasledniku pokojnoga g. Svana. Ali i ljudi iz visokog društva u izvesnoj meri isto tako kao da su bili sastavni deo njegove kuće, domaćeg života, porodice, zahvaljujući već starim, prisnim prijateljstvima koja je imao među njima. Kad je mislio o tim svojim sjajnim prijatelj prijateljstvima, stvima, osećao je u tome isti onaj oslonac izvan sebe, istu udobnost kao kad je posmatrao svoja lepa imanja, lepi srebrni pribor za jelo, lepo stolno rublje, rublje, što mu m u je poticalo od njegovih. I pomisao da bi, kad bi ga kod kuće pokosio kakav napad, njegov sobar otrčao po vojvodu de Šartra, princa de Resa, vojvodu od Luksemburga i barona de Šarlisa, pružala mu je istu onu utehu kao našoj staroj Fransoazi to što je znala da će biti sahranjena u svojim finim čaršavima, s monogramom, nezakrpljenim (ili tako fino zakrpljenim da je to samo pružalo još lepšu sliku o njoj kao radnici), te je u čestim pomislima na taj pokrov nalazila izvesno zadovoljstvo,
ako ne prijatnosti, a ono bar zadovoljstvo samoljublja. Ali, naročito, kako je u svima njegovim mislima i postupcima koji su se ticali Odete Svanom neprestano vladalo i upravljalo nepriznato osećanje da on njoj možda i nije manje drag, ali da joj je manje prijatno da se viđa s njim nego bilo s kim, nego i sa najdosadnijim „vernikom” kod Verdirenovih, kad bi pomislio na društvo za koje je on bio prevashodno izvrsni čovek, koga su na svaki način nastojali da privuku, žalostili se što ga ne viđaju, tada bi ponovo počinjao verovati u postojanje jednoga srećnijeg života, gotovo i osećati apetit prema njemu, kao što biva s bolesnikom bolesnikom koji je već mesecima meseci ma u postelji postelji kad opazi u novinama opis nekoga svečanog ručka ili oglas o putovanju brodom na Siciliju. Dok je ljudima iz visokog društva morao da se izvinjava što ih ne posećuje, Odeti je nastojao da se izvini što je posećuje. Pa je čak i plaćao za to (pitajući se na kraju meseca, ako je ma i malo zloupotrebio njeno strpljenje i odlazio joj često, da li je dovoljno da joj pošalje četiri hiljade franaka) i za svaku posetu nalazio je neki izgovor, kakav poklon koji joj donosi, neko obaveštenje koje mu je zatražila, ili je tobože sreo g. de Šarlisa, koji je pošao k njoj i zatražio od njega do pođe s njim. A u nedostatku bilo kakvog izgovora, zamolio bi g. de Šarlisa da otrči kod nje, da joj u toku razgovora i bez povoda kaže kako se setio da bi trebalo da razgovara sa Svanom i da je zamoli da ga pozove da odmah svrati kod nje; ali najčešće bi Svan uzalud čekao, i g. de Šarlis bi mu uveče rekao da mu lukavstvo nije uspelo. Tako da se ona, pored toga što je često bivala odsutna, čak i kad je bila u Parizu, kad bi ostala u gradu, malo s njim viđala, i ona, koja mu je, kad ga je volela, govorila: „Ja sam uvek slobodna” i „Šta me se tiče šta svet misli?” sada, kad god je on želeo da se vidi s njom, pozivala se na društvene obzire ili se izgovarala zauzetošću. Kada bi on rekao da će doći na neku dobrotvornu priredbu, na otvaranje neke izložbe, na kakvu premijeru, gde je i ona trebalo da bude, ona bi mu rekla da on želi pred svetom da obelodani njihovu vezu i da se prema njoj ponaša kao prema prostitutki. Tako da je Svan, u nastojanju da ne bude svugde lišen mogućnosti da se sretne s njom, a znajući da ona poznaje i mnogo voli moga deda-ujaka Adolfa, s kojim je i on sam bio u prijateljstvu, otišao da ga poseti u njegovom malom stanu u ulici Belšas da bi ga zamolio da utiče na Odetu. Budući da je ona, kad god bi Svanu govorila o mome deda-ujaku, pribegavala nekom poetičnom tonu, govoreći: „A, on, on nije kao ti, njegovo prijateljstvo prema meni je nešto tako divno, tako veliko, tako lepo! On me ne bi tako malo cenio da se pokazuje sa mnom na svima javnim mestima”, Svan je bio zbunjen i nije znao do kakvog tona da se uzdigne govoreći mu o njoj. Postavio je najpre istinu o apriornoj preuzvišenosti Odetinoj, aksiom o njenoj anđeoskoj nadljudskosti, otkrovenje o njenim nedokazivim vrlinama, čije
poimanje ne može proisticati iz iskustva. „Želim „Želim da razgovaram razgovaram s vama. Vi znate kakva je žena iznad svih žena, kakvo božanstveno božans tveno biće, biće , kakav je anđeo Odeta. Ali vi znate i šta znači pariski život. Ne poznaje sav svet Odetu u onoj svetlosti u kojoj je vi i ja poznajemo. Tako da ima ljudi koji nalaze da ja igram pomalo smešnu ulogu; ona ne može ni da zamisli da se s njome srećem izvan kuće, u pozorištu. Ne biste li mogli vi, u koga ona ima toliko poverenja, da joj kažete nekoliko reči o meni, meni , da je uverite da ona preuveličava štetu š tetu koju njenom ugledu nanosi jedan moj mo j pozdrav.” pozdrav.” Ujak Adolf je savetovao Svanu da neko vreme ne posećuje Odetu, koja će ga zato samo još više voleti, a Odeti da pusti Svana da se sreće s njom gde god on zaželi. Nekoliko dana kasnije Odeta je rekla Svanu da je doživela veliko razočaranje videći da je moj ujak kao i svi muškarci: pokušao je da je uzme na silu. Pa je umirila Svana, koji je u prvi mah hteo da ode da ga pozove na dvoboj, ali je odbio da se rukuje s njim kad ga je sreo. On je utoliko više žalio zbog te zavade s mojim deda-ujakom Adolfom što se nadao, da se još ponekad video s njim i da je s njim mogao razgovarati sasvim u poverenju, da bi pokušao da izvede načisto neke glasine o životu kojim je Odeta nekada živela u Nici. A ujak Adolf je tamo provodio zimu. I Svan je mislio da je on možda tamo i upoznao Odetu. Nekoliko reči koje su se nekome pred njim omakle o nekom čoveku koji je, tobože, bio Odetin ljubavnik, potresle su Svana. Ali sve što bi, pre no što bi saznao, smatrao najgroznijim da sazna i najnemogućnijim da poveruje, kada bi jednom znao, usadilo bi se zauvek u njegovu tugu, verovao je u to, ne bi više mogao shvatiti da to nije odista bilo. Samo, svaka takva stvar unosila je u sliku koju je imao o svojoj ljubavnici po neku neizbrisivu izmenu. Jednom mu se čak učinilo da je razabrao da je takav Odetin raskalašan život, koji on nije ni slutio, bio prilično poznata stvar i da je u Badenu i Nici, kada je tamo, nekada, provodila po nekoliko meseci, bila u neku ruku opštepoznata kao vrlo slobodna žena. Pokušao je da se približi ženskarima da bi ih ispitao; ali ovi su znali da se on poznaje s Odetom; a i on se bojao da ih ponovo ne podseti na nju, da ih ne navede na njen trag. I on, kome se dotada ništa nije moglo činiti toliko bljutavo kao sve ono što se ticalo kosmopolitskog života u Badenu ili u Nici, sada, kad je saznao da je Odeta možda nekada terevenčila u tim mestima za provod, a da on nikada neće saznati je li to bilo samo da bi zadovoljila potrebu za novcem, koju, zahvaljujući njemu, više nema, ili da bi zadovoljila svoju ćud, koja bi se mogla ponovo javiti, on se sada s nemoćnom, slepom i vrtoglavom zebnjom nadnosio nad bezdan u koji su utonule one godine s početka Septenata, kada se zima provodila na Engleskom šetalištu, a leto pod lipama u Badenu, i nalazio je u njima neku bolnu, ali veličanstvenu dubinu, kakvu bi im pripisao neki pesnik; i
on bi u utvrđivanje i najsitnijih pojedinosti hronike tadašnje Azurne obale, da mu je ona mogla pomoći da razume nešto u Odetinom osmehu ili pogledima — međutim tako čestitim i jednostavnim — uneo više strasti nego estetičar koji ispituje dokumente zaostale iz Firence XV veka, da bi pokušao da pronikne dublje u dušu Botičelijevog Proleća, Proleća , Lepe Lepe Vane Van e ili Venere. Često Venere. Često ju je, ne govoreći joj ništa, gledao, razmišljao; ona bi mu rekla: „Kako izgledaš tužan!” Ne tako davno još, on beše prešao sa predstave o njoj kao o dobrom stvorenju, sličnom najboljima koja je upoznao, na predstavu o tome da je ona žena koju muškarci izdržavaju; i obratno, otada mu se dešavalo da se sa Odete de Kresi, možda i suviše poznate ženskarima, ljudima što provode život u bančenju, vrati na to lice ponekad tako pitomog izraza, na tu tako dobrodušnu narav. Pomislio bi u sebi: „Šta može to da znači što u Nici svi znaju ko je Odeta de Kresi? Takav glas o nekome, čak i kad je istinit, stvara se na osnovu tuđeg mišljenja”; mislio je da je ta legenda — čak i ako je verodostojna — nešto što je izvan Odete, što nije u njoj kao neka neizmenjiva i zloćudna ličnost; da je ono stvorenje koje je moglo biti navedeno da radi nešto loše bilo jedna žena s dobrim očima, sa srcem punim sažaljenja prema patnji, s pokornim telom koje je on držao, stezao u zagrljaju i milovao, žena koju bi mogao uspeti jednog dana da ima svu, ako bi mu pošlo za rukom da joj postane neophodan. Bivala je tako, pred njim, često umorna, s licem za trenutak oslobođenim grozničavog i radosnog bavljenja nepoznatim stvarima zbog kojih je Svan patio; rukama je uklanjala kosu; čelo, lice učinili bi joj se širi; i tada, odjednom, neka prosto ljudska misao, neko dobro osećanje, kakvih ima u svakom stvorenju kad se u trenutku mirovanja ili zamišljenosti nađe ostavljeno samo sebi, sinuli bi joj iz očiju kao žuti zrak svetlosti. I smesta bi joj se celo lice ozarilo, kao siv predeo pod oblacima kad se ovi odjednom raziđu, a predeo preobrazi, u času zalaska sunca. Taj život što je u tome času bio u Odeti, čak i budućnost u koju kao da se zamišljeno zagledala, Svan bi mogao podeliti s njom; nikakav zli nemir kao da u njima nije ostavio nikakva traga. Ma koliko da su postali retki, takvi trenuci nisu bili nekorisni. Svan je sećanjem povezivao te deliće, uklanjao međuvreme, izlivao, kao u zlatu, jednu Odetu svu dobru i spokojnu, za koju je kasnije (kao što će se to videti u drugom delu ovog dela), činio žrtve koje ona druga Odeta ne bi postigla. Ali kako su ti trenuci bili retki i kako ju je sada retko viđao! Čak i za njihov večernji sastanak ona bi mu sada tek u poslednjem trenutku rekla hoće li mu ga moći podariti, jer je, računajući da će njega uvek naći slobodnog, želela prvo da se uveri da joj niko drugi neće predložiti da joj dođe. Pravdala se da mora da sačeka neki odgovor od najveće važnosti za nju, pa čak ako bi je, pošto je već pozvala Svana i on došao, prijatelji pozvali u toku večeri da im se pridruži u pozorištu ili na večeri,
ona bi radosno skočila i žurno se oblačila. Što je dalje odmicala u oblačenju, svaki pokret koji je činila približavao je Svana trenutku kad će morati da se rastane od nje, kad će ona pobeći u nezadrživom poletu; i kada bi, pošto bi najzad bila gotova i još poslednji put zaronila u ogledalo pogled napregnut i svetao od usredsređenosti, stavila još malo ruža na usne, namestila pramen kose na čelu i zatražila svoj večernji ogrtač od nebeski plavetne svile sa zlatnim kićankama, Svan je izgledao tako tužan da ona nije mogla da savlada nestrpljiv pokret i da ne kaže: „Eto kako se ti meni zahvaljuješ što sam te zadržala kraj sebe do poslednjeg trenutka. A ja sam verovala da sam učinila nešto ljubazno. Dobro je da znam za drugi put!” Katkad, ma i po cenu da je naljuti, zaricao se da će se potruditi da sazna kuda je to otišla, pomišljao je da se udruži sa Foršvilom, koji bi ga možda mogao obaveštavati. Uostalom, kad je znao s kim je provela veče, vrlo se retko dešavalo da među svima svojim poznanicima ne bi mogao pronaći nekoga ko, makar i posredno, poznaje čoveka s kojim je ona izišla i od koga bi lako mogao dobiti ovo ili ono obaveštenje. I dok je pisao kojem prijatelju moleći ga da pokuša rasvetliti ovu ili onu pojedinost, osećao je olakšanje što prestaje postavljati sebi ta pitanja bez odgovora i što na drugoga prenosi to zamorno ispitivanje. Istina je da Svanu nije baš bilo od velike koristi kad bi izvesna obaveštenja dobio. I ako nešto znamo, to nam ne omogućava uvek da to i sprečimo, ali ono što znamo, mi to bar držimo, ako ne u rukama, a ono bar u mislima, gde to raspoređujemo po svojoj volji, što nam stvara iluziju o nekoj vlasti nad tim. On je bio srećan kad god je g. de Šarlis bio s Odetom. Svan je znao da se između g. de Šarlisa i Odete ne može ništa dogoditi, da g. de Šarlis, kad iziđe s Odetom, čini to iz prijateljstva prema njemu i da se neće ustezati da mu ispriča šta je ona radila. Ponekad bi ona Svanu tako odlučno izjavila da joj je nemogućno da se vidi s njim izvesno veče, izgledalo je da joj je toliko stalo do nekog izlaska da je Svan pridavao istinski značaj tome da g. de Šarlis bude slobodan da iziđe s njom. Sutradan, ne^usuđujući se da mnogo ispituje g. de Šarlisa, on ga je primoravao, čineći se kao da nije dobro razumeo njegove prve odgovore, da mu ih još ponovi, i posle svakoga novog odgovora osećao je sve veće olakšanje, jer je brzo saznao da je Odeta posvetila to veče najbezazlenijim razonodama. „Ali kako, mali moj Meme, ne razumem... niste odmah od njene kuće otišli u muzej Greven. Išli ste prvo nekuda drugde. Ne? O, to je baš čudno! Vi i ne znate kako me to zabavlja, mali moj Meme. Ali otkud joj je palo na pamet da posle ode ,Kod crne mačke’, to sasvim liči na nju... Ne? To je bila vaša ideja? Čudnovato. Najposle, to i nije tako loša ideja, mora biti da ona tamo poznaje mnogo sveta? Ne? Nije ni sa kim razgovarala? To je neverovatno. I, znači, vi ste tamo sedeli, tako, sasvim sami, vas dvoje? Kao da vas gledam. Baš ste zlatni,
mali moj Meme, znate da vas ja jako volim.” Svan je osećao olakšanje. Dok mu se dešavalo da, razgovarajući s ravnodušnim mu ljudima, koje je jedva i slušao, čuje ponekad izvesne rečenice (ovu, na primer: „Video sam sinoć gđu de Kresi, bila je s jednim gospodinom koga ne poznajem”), rečenice koje su u Svanovom srcu smesta prelazile u čvrsto stanje, stvrdnjavale se kao kakva inkrustacija, razdirale ga i ne bi se više odatle pomakle, kako su mu, naprotiv, bile slatke te reči: „Nije poznavala nikoga, ni sa kim nije razgovarala!” kako su lako strujale kroz njega, kako su bile tečne, lake, kako su se mogle udisati! Pa ipak, časak kasnije pomislio bi u sebi kako Odeta mora biti da nalazi da je on jako dosadan kad takve razonode više voli nego njegovo društvo. I beznačajnost takvih razonoda, premda ga je umirivala, umiri vala, bolela ga je ipak kao i neverstvo. Čak i kad nije mogao da zna kuda je otišla, dovoljno bi mu bilo, da bi umirio moru koja ga je tada mučila i protiv koje je Odetino prisustvo, milina toga da bude kraj nje, bilo jedini specifičan lek (specifičan lek koji je, vremenom, pogoršavao bolest premda je trenutno stišavao bol), dovoljno bi mu bilo, kad bi mu samo Odeta to dopustila, da ostane kod nje dok ona nije kod kuće, da je čeka do onoga časa njenog povratka koji će mu doneti smirenje u koje će se stopiti i oni sati za koje je, po nekoj opseni, nekim zlim činima, verovao da su drukčiji od ostalih. Ali ona nije pristajala na to; on se vraćao kući; uz put se usiljavao da stvara neke planove, prestajao je misliti na Odetu; uspevao je čak, dok se svlačio, da premišlja i prilično vesele misli; i sa srcem punim nade da će sutra otići da vidi neko remek-delo legao bi u krevet i ugasio svetlo; ali čim bi, da bi se spremio za san, prestao da se tako usiljava, čega čak nije više bio ni svestan, toliko mu to beše postalo navika, u istome času navrla bi u njega ledena jeza i on bi stao jecati. Nije čak želeo ni da zna zašto, brisao je oči, pomišljao, smejući se: „Krasno, pa ja postajem neuropat!” A onda nije mogao da ne pomisli s teškom malaksalošću kako će sutra valjati iznova nastojati da sazna šta je radila Odeta, da će valjati pokrenuti posrednike da bi postigao da se vidi s njom. Nužnost svega tog delanja bez predaha, bez raznolikosti, bila je za njega tako svirepa da se jednoga dana, primetivši jednu oteklinu na trbuhu, istinski poradovao pri pomisli da možda ima neki smrtonosan tumor, da više neće morati da se bavi ni oko čega, da će sad bolest upravljati njime, igrati se njime kao igračkom, sve do bliskoga kraja. I zbilja, ako mu se u to doba dešavalo često, a da to sebi nije priznavao, da poželi smrt, bilo je to zbog toga da bi izbegao ne toliko žestinu svoje patnje koliko jednoličnost jednoličnost svojih napora. A ipak, želeo je da doživi ono vreme kada je više neće voleti, kad ona više neće imati nikakva razloga da mu laže i kad će najzad moći saznati od nje da li je onoga dana kad je popodne došao da je poseti ona bila u Foršvilovom zagrljaju
ili nije. Često ga je, po nekoliko dana, sumnja da ona voli nekoga drugog odvraćala od toga da sebi postavlja to pitanje o Foršvilu, činila da mu ono postane skoro ravnodušno, kao kad neki novi oblici istoga bolesnog stanja kao da nas trenutno oslobode prethodnih. A bilo je čak i dana kada ga nije mučila nikakva sumnja. Pomišljao je da je ozdravio. Ali sutradan ujutro, budeći se, osetio bi na istome mestu m estu onaj isti bol koji sinoć, po danu, kao kao da beše razblažio razblažio u bujici različitih utisaka. Ali bol se nije pomerio s mesta. I baš bi oštrina toga bola i probudila Svana. Kako mu Odeta nije pružala nikakvih obaveštenja o tim tako važnim stvarima koje su ga toliko zaokupljale svakog dana (premda je on dovoljno proživeo pa je znao da nikada nema među takvim stvarima ničega drugog do uživanja), on nije mogao dugo da se trudi da ih zamišlja, jer mu je mozak radio naprazno; tada bi protrljao umorne oči, kao da briše staklo svoga cvikera, i sasvim bi prestao da misli. Po svemu tom nepoznatom plovila su ipak izvesna njena bavljenja, koja bi s vremena na vreme izronila, koja je ona neodređeno vezivala za neku obavezu prema kakvom dalekom rođaku ili nekadašnjem prijatelju, koji su, činilo se Svanu, pošto su bili jedini koje mu je ona često navodila kao prepreku da se vidi s njim, činili stalni, neophodni okvir Odetinog života. Zbog tona kojim mu je ona s vremena na vreme govorila „onoga dana kad idem s mojom prijateljicom na hipodrom”, ako bi Svan pomislio, kad bi se osetio rđavo: „Možda bi Odeta pristala da svrati kod mene”, setio bi se odjednom da je to baš taj t aj dan, pa bi rekao u sebi: „O, ne, ne vredi je ni zamoliti da dođe, trebalo je da se odmah setim danas ona ide s prijateljicom na hipodrom. Štedimo se za ono što je mogućno; nema smisla trošiti se predlažući neprihvatljive stvari, koje su unapred uskraćene.” I ta Odetina obaveza da ide na hipodrom, pred kojom se Svan priklanjao, nije mu se činila samo neotklonjiva nego to svojstvo nužnosti kojim je bila prožeta kao da je činilo verovatnim i opravdanim sve što bi izdaleka ili izbliza bilo s tim u vezi. Ako bi Odeta, pošto bi je na ulici pozdravio neki prolaznik i pobudio ljubomoru u Svana, odgovorila na njegova pitanja povezujući postojanje toga neznanca s jednom od dve-tri velike obaveze o kojima mu je govorila, ako bi, na primer, rekla: „To je jedan gospodin što je bio u loži moje prijateljice s kojom odlazim na hipodrom”, to objašnjenje umirilo bi Svanove sumnje, jer on je odista nalazio neizbežnim da njena prijateljica ima u svojoj loži na hipodromu i drugih osoba a ne samo Odetu, samo što nikada nije pokušao ili uspeo da ih sebi predstavi. O, kako bi on voleo da upozna tu prijateljicu što ide na hipodrom, pa da ona i njega povede s Odetom. Kako bi rado bio dao sva svoja poznanstva za bilo koju osobu s kojom se Odeta redovno viđa, pa bilo to manikirka ili kakva prodavačica. Za njih bi se
bacio u veći trošak nego za kakvu kraljicu. Zar mu one ne bi pružile, onim što sadrže od Odetinog života, jedino delotvorno umirujuće sredstvo protiv njegovih patnji? Kako bi s radošću otrčao da provede dan kod nekoga od onog sitnog sveta s kojim je Odeta ostala u vezi bilo koristi radi, bilo iz istinske prostodušnosti. Kako bi se rado zauvek nastanio na petom spratu kakve bedne kuće, koja je u njemu budila zavist, kuda ga Odeta nije vodila, a gde bi mu, kad bi u njoj stanovao s onom malom krojačicom — a rado bi se držao kao da joj je ljubavnik — ona skoro svakog dana dolazila u posetu. U tim gotovo pučkim četvrtima, kakvim bi skromnim, bednim, ali prijatnim životom, hranjenim spokojstvom i srećom, pristao da zauvek živi. Još se ponekad dešavalo, pošto bi srela Svana, a videla da nailazi neko koga on ne poznaje, da Svan primeti na Odetinom licu onu tugu koja joj se videla onoga dana kad je on došao da je poseti dok je Foršvil bio kod nje. Ali to je retko bivalo; jer onih dana kada bi, uprkos svoj zauzetosti i bojazni od toga šta će svet misliti, dospela da se vidi sa Svanom, ono što je sada prevladavalo u njenom držanju bilo je samopouzdanje: velika suprotnost, možda nesvesna odmazda ili prirodna reakcija na uzbuđenje straha koje je u prvo vreme njihovog poznanstva osećala kraj njega, pa čak i daleko od njega, kada je počela jedno pismo onim rečima: „Dragi, ruka mi tako drhti da jedva mogu da pišem” (bar je tvrdila tako, a nešto od toga uzbuđenja moralo je biti iskreno da bi mogla poželeti da se pretvara da je ono još i jače). Tada joj se Svan svideo. Čovek drhti uvek samo za sebe, za one koje voli. Kad naša sreća nije više u njihovim rukama, kako smo odrešiti, kako odvažni pred njima! Kad je razgovarala s njim, pisala mu, nije više imala onih reči kojima je pokušavala da stvori sebi iluziju da joj on pripada, udešavajući da mogne reći „moj”, kad se ticalo njega: „Vi ste moje blago, to je miris našeg prijateljstva, čuvaću ga uvek”, da mu govori o budućnosti, čak i o smrti, kao o jednoj jedinoj stvari za njih oboje. U to vreme, na sve što bi on rekao, ona je s divljenjem odgovarala: „Vi nikada nećete biti kao ostali svet”, gledala njegovu izduženu glavu, pomalo ćelavu, o kojoj su oni što su znali za Svanove uspehe mislili: „On nema neku pravilnu lepotu, ako hoćete, ali zgodan je: taj pramen kose, taj monokl, taj osmeh!” i možda više radoznala kakav je on u stvari nego željna da mu postane ljubavnica, govorila: „Kad bih mogla da znam šta je u toj glavi!” Sada je na sve Svanove reči odgovarala razdraženim, ponekad samilosnim glasom: „O, ti nikada nećeš biti kao ostali svet!” Gledala je to lice koje je bilo samo malo ostarelo od briga (ali o kome su sada svi, u ime ove sposobnosti koja dopušta da otkrijemo intencije kakve simfonijske kompozicije pošto smo pročitali program, i sličnost deteta kad mu poznajemo rodbinu, mislili: „On nije istinski ružan, ako hoćete, ali smešan je: taj
monokl, taj pramen kose, taj osmeh!”, obeležavajući u svojoj uobrazilji, pod dejstvom sugestije, onu nematerijalnu granicu što u nekoliko meseci razmaka razdvaja lice zaljubljenog čoveka od lica rogonje), pa bi rekla: „O, kad bih mogla da izmenim, da urazumim to što je u ovoj glavi!” Uvek spreman da poveruje u ono što je želeo, ako je samo Odetino ophođenje prema njemu ostavljalo mesta neizvesnosti, on bi se žudno bacio na te reči. — Možeš, ako hoćeš — rekao bi joj. Pa se trudio da joj pokaže kako bi umiriti ga, upravljati njime, postići da radi, bila plemenita dužnost, kojoj bi se tako rado posvetile druge žene, ali valja dodati da bi mu se, u njihovim rukama, ta plemenita dužnost činila samo nametljivim i nepodnošljivim uzurpiranjem njegove slobode. „Da me ona ne voli, makar malo, ne bi želela da me izmeni", pomišljao je u sebi. „A da me izmeni, trebalo bi da se češće viđa sa mnom." Tako je on u tome njenom prekoru nalazio kao nekakav dokaz njenog zanimanja za njega, možda i ljubavi; a ona mu ih je, odista, sada pružala tako malo da je on bio prinuđen da takvima smatra njene zabrane u pogledu ovoga ili onoga. Jednoga dana izjavila mu je da ne voli njegovog kočijaša, da mu on možda puni glavu protiv nje, da on u svakom slučaju nije prema njemu onako brižljiv i učtiv kako bi ona to želela. Osećala je da bi on želeo da od nje čuje: „Nemoj više njega uzimati kad dolaziš kod mene”, kao što bi poželeo poljubac. Pošto je bila dobro raspoložena, rekla mu je to; njega je to raznežilo. Uveče, razgovarajući sa g. de Šarlisom, s kojim je imao to uživanje da može otvoreno govoriti o njoj (jer sve, i najbeznačajnije, što je govorio, čak i osobama koje nju nisu poznavale, na neki način ticalo se nje), rekao mu je: — Ipak verujem da me voli; tako je zlatna prema meni, i izvesno joj nije svejedno svejedno ono što ja činim. A ako bi mu, u trenutku kada je polazio k njoj, penjući se u kola s kakvim prijateljem koga je trebalo da odveze nekuda, uz put, ovaj rekao: „Gle, pa to ne kočijaši Loredan?” s kakvom li bi mu setnom radošću Svan odgovorio: — O, ne, bogami! Ne mogu, znaš, da povedem Loredana kad idem Odeti. Ona ne voli da me on vozi, nalazi da on ne valja za mene. Šta ćeš, znaš kakve su žene! Znam da bi joj zbog toga bilo krivo. Da, taman posla, da povedem Remija, lepo bih se proveo! proveo! Svan je, svakako, patio zbog toga novog, ravnodušnog, rasejanog, razdražljivog sadašnjeg Odetinog ophođenja prema njemu; ali on nije bio svestan svoje patnje; pošto je Odeta postupno, dan za danom, ohladnela prema
njemu, on bi samo postavljajući naporedo to kakva je ona bila sada i kakva je bila u početku mogao odmeriti dubinu promene koja se zbila. A ta promena bila je njegova duboka, tajna rana, koja ga je bolela danju i noću, i čim bi osetio da mu se misli upravljaju suviše blizu nje, on bi ih hitro skrenuo na drugu stranu, iz bojazni da ne pati suviše. Pomišljao je on, doduše, u sebi, nekako uopšteno: „Bilo je jedno doba kad me je Odeta više volela”, ali nikada nije upro pogled u to doba. Kao god što je u njegovoj radnoj sobi bila jedna komoda koju je on udešavao da ne pogleda, pa je, ulazeći ili izlazeći, zaobilazio da bi je izbegao, zato što su u jednoj njenoj fioci bili sklonjeni hrizantema koju mu je dala kada ju je prvi put uveče otpratio kući i pisma u kojima mu je napisala: „Što niste zaboravili i svoje srce, ne bih vas pustila više da ga uzmete natrag" i: „U bilo koje doba dana ili noći da vam zatrebam, javite mi samo i raspolažite mojim životom”, tako je isto u njemu bilo jedno mesto kome svojoj svesti nikada nije dopuštao da se približi, primoravajući je, ako je trebalo, da zaobiđe kakvim dugim razmišljanjem samo da ne prođe kraj kraj njega: to je bilo mesto mest o gde je živela uspomena uspom ena na srećne dane. Ali taj njegov tako predostrožni oprez bio je izigran kad je jedno veče izišao u društvo. Bilo je to kod markize de Sent-Evert, na poslednjem od njenih soarea te godine, na kojima su svirali muzičari koje je ona kasnije koristila za svoje dobrotvorne koncerte. Svan, koji je redom želeo da ode na svaki od prethodnih, ali se nije mogao rešiti, primio je, dok se oblačio da ode na ovaj, posetu barona de Šarlisa, koji je došao da mu ponudi da pođe s njim kod markize, ako bi mu njegovo društvo moglo pomoći da se tamo malo manje dosađuje, da bude manje tužan. Ali Ali Svan mu je odgovorio: odgovo rio: — Vi ne sumnjate koliko bi mi zadovoljstvo činilo da budem s vama. Ali najveće zadovoljstvo koje biste mi mogli učiniti bilo bi da odete Odeti. Vi znate koliko dobro utičete na nju. Čini mi se da ona večeras neće izlaziti pre nego što ode svojoj nekadašnjoj krojačici, a uostalom, biće joj sigurno drago da je tamo otpratite. U svakom slučaju, pre toga ćete je sigurno zateći kod kuće. Potrudite se da je razonodite a i da je malo urazumite. urazumite. Kad biste mogli da udesite za sutra nešto što bi joj se svidelo i kuda bismo mogli poći svi troje zajedno... Nastojte takođe da dokonate nešto za naleto, ako ona ima kakvih želja, šta ja znam, možda da pođemo svi troje na krstarenje po moru? A za večeras, ne računam da ću se videti s njom; sad, ako bi ona to zaželela ili ako biste vi izmislili neki zgodan povod, treba samo da mi javite kod gđe de Sent-Evert do ponoći, a kasnije kod mene, kući. Hvala vam na svemu što činite za mene, m ene, vi znate koliko koliko vas volim.
Baron mu obeća da će otići u tu posetu koju on želi, pošto ga prvo odveze do kapije palate Sent-Evert, kuda Svan stiže umiren mišlju da će g. de Šarlis provesti veče u ulici La Peruz, ali u stanju setne ravnodušnosti prema svemu što se nije ticalo Odete, a posebno prema mondenim stvarima, i ta ravnodušnost davala je ovima čar onih svari koje, pošto nisu više cilj naše volje, izlaze pred nas onakve kakve jesu po sebi. Čim je sišao s kola, u prvome planu onoga fiktivnog rezimea svoga domaćeg života koji domaćice žele da prikažu zvanicama u svečane dane i u kome nastoje da poštuju istinitost kostima i dekora, Svan sa zadovoljstvom ugleda naslednike Balzakovih „tigrova", mlade „grumove", uobičajene pratioce u šetnji, koji su, u šeširima i čizmama, stajali napolju, ispred palate, na aveniji, ili pred konjušnicama, kao kad bi vrtari bili postrojeni na prilazu svojih leja. Svojstvena mu svagdašnja sklonost da traži sličnosti između živih osoba i portreta iz muzeja još uvek se ispoljavala, i to još stalnije i sveobuhvatnije; ceo otmeni život, sada kada se od njega beše udaljio, predstavljao mu se kao niz slika. U predvorju u koje bi, nekada, dok je još bio samo čovek iz visokog društva, ušao uvijen u ogrtač da bi iz njega izišao u fraku, ali i ne znajući šta se tu odigralo, budući da je u mislima, za ono nekoliko trenutaka koliko bi tu proveo, bio još uvek ili na zabavi koju je maločas napustio ili već na ovoj u koju će ga kroz koji časak uvesti, prvi put je sada primetio raštrkani, veličanstveni i dokoni čopor visokih lakeja, probuđenih nenadanim dolaskom tako poznoga gosta, koji su ovde-onde dremali na klupama i škrinjama i koji, podigavši svoje plemenite šiljaste profile kao u hrtova, poustajaše i, sjativši se, načiniše krug oko njega. Jedan od njih, osobito surova lica, koje je dosta ličilo na dželata s nekih renesansnih slika što predstavljaju mučenja, priđe mu s neumoljivim izrazom da uzme njegove stvari. Ali surovost njegovog čeličnog pogleda bila je uravnotežena nežnošću končanih rukavica, tako da se, dok je prilazio Svanu, činilo kao da on ispoljava prezir prema njegovoj ličnosti a uvaženje prema njegovom šeširu. On ga uze s pažnjom kojoj je tačan broj njegovih rukavica pridavao nešto krajnje brižljivo i s delikatnošću koju je njegov snažni telesni sklop činio skoro dirljivom. Zatim ga dodade jednom svom pomoćniku, bojažljivom novajliji, koji je svoj strah izražavao time što je na sve strane kolutao usplahirenim pogledima i pokazivao uzrujanost ulovljene zverke u prvim časovima pripitomljavanja. Na nekoliko koraka odatle jedan krupan momak u livreji stajao je zamišljen, nepomičan, kao izvajan, izlišan, kao onaj čisto dekorativni ratnik što se viđa i na onim Mantenjinim slikama na kojima su najveći meteži, kako se, zamišljen, naslonio na štit, dok kraj njega jurišaju i kolju se; odvojen od grupe svojih
drugova što su se ustumarali oko Svana, on je izgledao rešen da ostane ravnodušan prema tom prizoru, koji je neodređeno pratio svojim sinjim i svirepim očima kao da je to pokolj nevinih ili mučenje svetog Jakova. Izgledao je upravo kao da pripada onome iščezlom soju — ili soju koji možda nikada nije postojao drugde do na oltarskoj ikoni u San Cenu i na freskama u Eremitanima, gde ga je Svan prvi put upoznao i gde on još sniva svoj san — onome soju proizišlom iz oplođenja neke antičke statue kakvim padovskim Majstorovim modelom ili kakvim Saksoncem Albrehta Direra. A pramenovi njegove riđe i prirodno kovrčave, ali briljantinom slepljene kose bili su široko tretirani kao što su u grčkoj skulpturi, koju je neprestano proučavao slikar iz Mantove i koja, premda od svih stvorenja prikazuje samo čoveka, ume bar da iz njegovih jednostavnih oblika izvuče bogatstva toliko raznolika i kao pozajmljena iz žive prirode da nekad kosa, po glatkim uvojcima i šiljastim vrhovima kovrča, ili po trostruko naslaganoj bujnoj dijademi pletenica, liči istovremeno i na splet algi, i na puno gnezdo golubova, i na kitu zumbula i na zmijski zm ijski splet. I drugi još, isto tako džinovski, stajali su na stepenicima monumentalnog stepeništa, koje se, po njihovom dekorativnom prisustvu i mramornoj nepomičnosti moglo nazvati, kao ono u Duždevoj palati, „Stepenište džinova” i kojim se Svan poče penjati s tugom pri pomisli da se Odeta nikada nije penjala njime. O, s kakvom bi se radošću, naprotiv, pentrao onim mračnim smrdljivim basamcima na kojima kojima čovek može slomiti vrat, u kući one male bivše krojačice, gde bi bio tako srećan da na petom spratu, kao na kakvoj petoj galeriji, plati — skuplje nego nedeljnu cenu lože u parteru u Operi — pravo da tamo provede veče kad Odeta dolazi, pa čak i ostalih dana, samo da može razgovarati o njoj, živeti s ljudima koje ona obično viđa i dok on nije tu, i za koje mu se zbog toga činilo da nose u sebi nešto od života njegove ljubavnice, ono prirodnije, nedostižnije i tajanstvenije u njenom životu. Dok se na onome smrdljivom a tako žuđenom stepeništu bivše krojačice, pošto nema sporednog stepeništa za poslugu, uveče vide pred svakim vratima prazne i prljave boce za mleko spremljene na otiraču, na veličanstvenim a prezrenim stepenicama kojima se Svan penjao u ovom trenutku, s obe strane, na raznim visinama, pred svakim udubljenjem koje su u zidu činili prozori kakve lože, vrata nekog apartmana, video se po kakav vratar, majordom, rizničar, koji su tu predstavljali unutrašnju službu kojom su upravljali i u njeno ime odavali poštovanje zvanicama (čestiti ljudi, koji su preko nedelje živeli donekle samostalni u svome delokrugu, večeravali tu, kao kod svoje kuće, kao kakve dućandžije, dućandžije, i koji će se sutra, možda, naći u službi kakvog lekara ili industrijalca), i pazili budno da se ne ogreše o uputstva što su im dali pre no što će obući sjajnu livreju koju su stavljali samo s
vremena na vreme i u kojoj im nije baš bilo jako lagodno, pa su stajali pod svodom svojih vrata, u raskošnom sjaju koji je stišavala njihova narodska dobroćudnost, kao kipovi svetitelja u svojim nišama; a jedan ogroman švajcarac, odeven kao u crkvi, udarao je po kamenom podu svojom štakom pri prolasku svakoga novog gosta. Stigavši na vrh stepenica, uz koje ga je dopratio jedan bledolik sluga sa kosom vezanom pozadi u perčin, kao kakav Gojin crkvenjak ili pisar, Svan prođe kraj jedne odaje u kojoj su lakeji, koji su sedeli pred velikim registrima kao kakvi beležnici, poustajali u upisali njegovo ime. On zatim prođe kroz jedno malo predvorje koje je — kao one odaje što ih vlasnik uredi da služe kao okvir jednome jedinom umetničkom delu, po kome one onda i dobiju ime, i koje su namerno gole, jer u njima nema ničega drugog — isticala na ulazu, kao kakvu dragocenu skulpturu Benvenuta Čelinija koja bi predstavljala stražara, jednoga mladog lakeja, trupa lako nagnuta napred, kome se, iznad visokog crvenog okovratnika, uzdizalo još crvenije lice, sa koga se razlivala bujica rumenila, stidljivosti i revnosti, i koji je, streljajući kroz tapiserije iz Obisona razapete pred salonom u kome se slušala muzika svojim plahim, budnim, žarkim pogledom, izgledao kao da, s vojničkom neosetljivošću ili s natprirodnom verom — kao alegorija uzbune, otelovljenje iščekivanja, opomena na bojnu pripremu — motri, kao anđeo ili stražar, s kule zamka ili s katedrale, na pojavu neprijatelja ili na čas strašnoga suda. Svanu je ostalo još samo da uđe u koncertnu dvoranu, čija mu vrata otvori jedan vratar iskićen lancima, poklonivši mu se kao da mu predaje ključeve kakvog grada. Ali on je mislio na kuću u kojoj kojoj bi se mogao mo gao nalaziti u istome ovom o vom času, samo kad bi bi mu Odeta to dopustila, i od slike praznih boca za mleko na otiračima što mu beše proletela pred očima steže mu se srce. Svanu se brzo vratilo osećanje muške ružnoće kada je, s one strane zavese od tapiserija, prizor zvanica smenio prizor posluge. Ali sama ta ružnoća, koja mu je, međutim, bila tako dobro poznata, činila mu se nova otkako su joj crte — umesto da mu budu praktično korisne za identifikovanje ove ili one osobe koja je dotle za njega predstavljala skup zadovoljstava kojima treba težiti, ili neprijatnosti koje treba izbeći ili učtivosti koju treba ukazati — počivale, raspoređene jedino shodno estetskim odnosima, u nezavisnosti svojih linija. I u tih ljudi, među kojima se Svan sada našao stisnut, čak i monokli, koje su mnogi nosili (i koji su, nekada, dopuštali Svanu samo toliko da kaže da ovi nose monokl), lišeni sada toga da označavaju jednu naviku, zajedničku svima njima, prikazivali su mu se u nekoj vrsti individualnosti. Možda zato što je na generala Frobervila i na markiza de Breotea, koji su razgovarali na ulazu, pogledao samo kao na ličnosti s kakve slike, dok su oni nekada, dugo, bili za njega korisni
prijatelji koji su ga uveli u Džokej-klub i bivali mu svedoci u dvobojima, tek, generalov monokl, nalik na parče granate koje kao da mu je ostalo na njegovom prostom, ožiljcima izbrazdanom i pobedonosnom licu, pod čelom koje je zbog toga ličilo na ćoravo lice kakvog jednookog kiklopa, učini se Svanu kao kakva nakazna rana koju je možda časno bilo zadobiti, ali nepristojno pokazivati; dok je monokl koji je g. de Breote dodavao, kao kakav praznični znak, biserno sivim rukavicama, „klaku" i beloj kravati, i njime zamenjivao familijarni cviker (kao što je i sam Svan činio) kad je izlazio u društvo, nosio, privezan za rever, kao kakav biološki preparat pod mikroskopom, jedan beskrajno sićušan pogled, uzavreo od ljubaznosti, koji nije prestajao da se smeši visini tavanica, lepoti svečanosti, zanimljivosti programa i izvrsnosti izvrsnosti osvežavajućih osvežavajućih napitaka. — Gle, vi? Pa nismo vas videli već čitavu večnost! — reče Svanu general, koji, primetivši njegovo upalo lice i zaključujući po tome da je on to zbog neke ozbiljne bolesti bio odsutan iz otmenog društva, dodade — Ali dobro izgledate, znate! — dok je g. de Breote pitao jednoga otmenog romansijera, koji upravo beše stavio na oko svoj monokl, jedini svoj organ psihološkog istraživanja i nemilosrdne analize: — Kako, vi, dragi prijatelju? — pa šta vi tu t u radite? A ovaj odgovori, s važnim i tajanstvenim izrazom: — Posmatram. Monokl markiza de Forestela bio je majušan i bez ikakvog obruba, te je, primoravajući na neprestano bolno grčenje oko na kome je bio usađen kao kakva izlišna rskavica čije je prisustvo neobjašnjivo a materija skupocena, davao markizovom licu neku melanholičnu delikatnost, zbog čega su ga žene smatrale kadrim za velike ljubavne patnje. A monokl g. de Sen-Kandea, okružen džinovskim prstenom, kao Saturn, bio je gravitaciono središte jednoga lica što se u svakom trenutku raspoređivalo u odnosu na njega i čiji su se ustreptali i crveni nos i mesnata i sarkastična usta trudili da svojim grimasama budu na visini munja duhovitosti kojima je sevala ta staklena pločica koju su, i od najlepših pogleda na svetu, više volele vo lele mlade i razvratne snobovke, jer je u njima njima budio sanjarije o izveštačenim dražima i rafiniranom sladostrašću, dok je g. de Palansi, koji se sa svojom krupnom glavom s okruglim očima kao u šarana polako kretao kroz svečano mnoštvo, otvarajući s vremena na vreme čeljust kao da traži pravac, izgledao, iza svoga monokla, kao da nosi na sebi samo jedan slučajni i možda čisto simbolični delić svog akvarijuma, delić koji treba da predstavi celinu, što je Svana, velikog obožavaoca Đotovih Vrlina i poroka u Padovi, setilo na onoga Nepravednoga, Nepravednoga , kraj koga jedna lisnata grana dočarava
šume u kojima se krije njegovo skrovište. Svan beše prišao bliže, na navaljivanje gđe de Sent-Evert, i da bi čuo jednu ariju iz Orfeja, koju je izvodio neki flautista, seo je u jedan ugao, odakle je, na nesreću, video samo dve već zrele dame što su sedele jedna kraj druge, markizu de Kambremer i vikontesu de Frankto, dve rođake koje su, noseći svoje tašne i praćene od svojih kćeri, provodile vreme na soareima tražeći jedna drugu kao da su na železničkoj stanici, i ne bi se smirile dok ne bi, lepezom ili maramicom, obeležile dva susedna sedišta: gđa de Kambremer, koja je imala vrlo malo poznanstava, bila je utoliko srećnija da ima nekoga kraj sebe, a gđa de Frankto, koja je, naprotiv, bila veoma poznata u društvu, nalazila je da. ima nečega otmenog, originalnog originalnog u tome da svima svojim visokim poznanstvima poznanstvima pokaže da od sviju njih najviše voli jednu povučenu damu s kojom ima zajedničkih uspomena iz mladosti. Pun neke setne ironije, Svan ih je gledao kako slušaju klavirski intermeco Sveti Franja razgovara s pticama, pticama, od Lista, koji je došao posle arije na flauti, i kako prate vrtoglavo virtuozovo sviranje, gđa Frankto sa strepnjom, unezverenih očiju, kao da su dirke po kojima je on hitro preletao niz trapeza trapeza s kojih bi mogao pasti sa visine visi ne od osamdeset metara m etara i ne propuštajući propuštajući da svojoj susetki dobaci zapanjene, odrične poglede koji su značili: „To je neverovatno, nikada ne bih pomislila da bi čovek mogao biti sposoban za tako nešto”, a gđa de Kambremer, kao žena sa temeljnim muzičkim obrazovanjem, klateći u taktu glavu, koja kao da se pretvorila u klatno metronoma, čije su amplitude i oscilacije, od jednoga ramena do drugog, postale tolike (s onim zabludelim i unezverenim pogledom što se viđa u bolu koga već nismo više ni svesni niti nastojimo da ga obuzdamo, i koji kao da govori: „Šta ćete!”) tako da je svaki čas svojim soliterima zakačinjala poramenice i morala da popravlja crne dragulje u kosi, ne prestajući zato ipak da ubrzava pokrete. S druge strane gđe de Frankto, ali malo napred, bila je markiza de Galardon, zauzeta svojom najmilijom misli, rodbinskom vezom s Germantovima, iz koje je ona, za otmeni svet i sebe samu, crpla mnogo slave uz nešto i srama, jer su je najistaknutiji među Germantovima držali malo po strani, možda zato što je bila dosadna, ili što je bila zlobna, ili što je poticala od jedne mlađe grane ili, možda, i bez ikakva razloga. Kad bi se našla kraj nekoga koga nije poznavala, kao u ovome času kraj gđe de Frankto, ona je patila što ta njena svest o rodbinskoj vezi s Germantovima ne može da se ispolji vidljivim znacima, kao što su oni što na mozaicima po vizantijskim crkvama, poređani jedan ispod drugog, označavaju u vidu uspravnog stuba, pored kakvog svetitelja, reči koje on tobože izgovara. U ovome času ona je mislila o tome kako nikada još nije primila ni poziv ni posetu jedne svoje mlade rođake, princeze de Lom, za šest godina otkako se ova udala.
Ta misao ispunjavala ju je gnevom, ali i ponosom; jer, pošto je toliko ponavljala onima koji su se čudili što je ne viđaju kod princeze de Lom da je to zato što bi tamo bila izložena tome da se sretne s princezom Matildom — što joj njena ultralegitimistička porodica nikada ne bi oprostila — ona je najposle i sama poverovala da je to razlog što ne odlazi svojoj mladoj rođaci. Ona se, doduše, sećala da je više puta upitala gđu de Lom kako bi se mogla videti s njom, ali se toga tek nejasno sećala i potirala je, i više nego potirala, to pomalo ponižavajuće sećanje time što je u sebi mrmljala: „Nije tek valjda moje da učinim prve korake, ja sam dvadeset godina starija od nje." Zahvaljujući dejstvu tih reči izgovorenih u sebi, ona je ponosito zabacivala ramena koja su joj se izdvajala od poprsja i na kojima je njena gotovo položena glava podsećala na glavu kakvog ponositog fazana posluženog na stolu sa svim svojim perjem. Ona je, doduše, bila zdepasta, muškobanjasta i debeljušna; ali pozlede samoljublja su je ispravile, kao što je i drveće koje izraste na obronku ponora prinuđeno da raste unazad da bi održalo ravnotežu. Pošto je bila primorana, da bi se utešila što nije sasvim ravna ostalim Germantovima, da sebi neprestano ponavlja kako se ona samo zbog nepomirljivosti svojih načela i iz ponositosti retko viđa s njima, ta misao joj je posle uobličila telo i stvorila mu neku dostojanstvenost, koja je u očima građanki važila kao obeležje plemenita roda i ponekad mutila prolaznom požudom umorne poglede muškaraca iz otmenih klubova. Da je ko podvrgnuo razgovor gđe de Galardon onim analizama koje, utvrđujući manju ili veću učestanost pojedinih izraza omogućuju da se otkrije ključ nekog šifrovanog jezika, uvideo bi da se nijedan izraz, čak ni najsvakodnevniji, ne javlja u njemu tako često kao „kod mojih rođaka Germantovih”, „kod moje tetke de Germant", „zdravlje Elzeara de Germanta”, „loža moje rođake de Germant”. Ako joj je ko govorio o nekoj slavnoj ličnosti, ona bi odgovorila da ju je, ne poznajući je doduše lično, hiljadu puta srela kod svoje tetke de Germant, ali je to odgovarala tako ledenim tonom i tako prigušenim glasom da je jasno bilo da ona tu osobu ne poznaje lično samo usled svih neiskorenjivih i upornih načela na koja su se njena ramena pozadi naslanjala kao na one lestve na koje vas razapinju nastavnici gimnastike da bi vam razvili grudni koš. A princeza de Lom, koju niko ne bi očekivao da vidi kod gđe de Sent-Evert, beše upravo stigla. Da bi pokazala kako ne želi da ističe svoj nadmoćni rang u jednom salonu u koji je došla samo iz snishodljivosti, ušla je uvlačeći ramena iako nije bilo nikakve gužve kroz koju bi se valjalo provući niti ikoga koga bi trebalo propustiti, i ostala je pozadi, kao da joj je onde mesto, kao što bi kakav kralj stajao u redu pred pozorištem dok vlasti ne budu upozorene da je on tu; i ograničavajući pogled — da ne bi izgledalo kao da upozorava na svoje prisustvo
i traži ukazivanje poštovanja — na posmatranje šara nekog ćilima ili sopstvene suknje, stajala je na mestu koje joj se učinilo najskromnije (i sa koga je znala da će je očarani usklik gđe de Sent-Evert uskoro izvući, čim je ova bude opazila), pored gđe de Kambremer, koja joj je bila nepoznata. Posmatrala je mimiku svoje susetke melomanke, ali joj nije podražavala. Nije go bilo stoga što princeza de Lom, kad je već došla da provede pet minuta kod gđe de Sent-Evert, ne bi želela da se pokaže što je mogućno ljubaznija, da bi se čast koju ukazuje ovoj računala dvostruko. Nego se ona po prirodi grozila onoga što je zvala „preterivanjem” i držala do toga da pokaže da njoj ne dolikuje da se preda ispoljavanjima osećanja koja se ne slažu sa „žanrom” kruga u kome se ona kreće, ali koja, s druge strane, nisu mogla da ne ostave dubok utisak na nju, zahvaljujući onoj sklonosti podražavanja, bliskoj stidljivosti, koju i kod osoba najsigurnijih u sebe izaziva neka nova, makar i niža sredina. Ona se počinjala pitati da li muzički komad koji sviraju ne čini tu gestikulaciju neophodnom, jer možda ne spada u okvir muzike koju je ona do te večeri slušala, ne bi li uzdržati se značilo pokazati nerazumevanje u pogledu dela i nepristojnost prema domaćici: tako da se, da bi svoja protivrečna osećanja izrazila nekim kompromisom, čas zadovoljavala da samo namešta poramenice ili da pritvrđuje u svojoj plavoj kosi bobice korala ili ružičastog emalja posute dijamantima kao injem, što joj je činilo jednostavnu i krasnu frizuru, ispitivački posmatrajući, s hladnom radoznalošću, svoju plahovitu susetku, a čas je lepezom za trenutak mahala u taktu, ali, da se ne bi odrekla svoje nezavisnosti, suprotno taktu muzike. Pošto je pijanista završio Listov komad i počeo jedan Šopenov preludij, gđa de Kambremer dobaci gđi de Frankto raznežen osmeh znalačkog zadovoljstva i aluzije na prošlost. U mladosti svojoj beše ona naučila da miluje te Šopenove fraze s dugim, izvijenim i nesrazmernim vratom, tako slobodne, tako gipke, tako pipajuće, koje isprva traže i ogledaju sebi mesto izvan i vrlo daleko od svoga početnog pravca, tako daleko od tačke koju smo se mogli nadati da bi domašilo njihovo pipanje, pa se poigravaju tom bludnjom mašte samo da bi se odlučnije vratile — u predumišljenom povratku, sa više preciznosti — da vas, kao kristal koji bi odjeknuo do vriska, pogode u srce. Živeći u jednoj dosta povučenoj provincijskoj porodici, ona gotovo i nije išla na balove, već se u svome osamljenom dvorcu opijala time da usporava, da ubrzava igru zamišljenih parova, da ih kruni kao cvetove, pa da za trenutak napusti taj bal da bi oslušnula vetar što huji u jelama, na obali jezera, i da tamo odjednom ugleda kako dolazi, mnogo drukčiji od svega ikada sanjanog nego što su to ovozemaljski ljubavnici, jedan vitak mladić s pomalo raspevanim glasom, ali tuđinskim i falš, u belim rukavicama. Ali sada, pošto pošt o joj je moda prošla, lepota
te muzike kao da je izgubila svežinu. Izgubivši još pre nekoliko godina uvaženje znalaca, ona je izgubila i poštovanje i svoju čar, pa su čak i oni s rđavim ukusom nalazili u njoj još samo nepriznato i sasvim osrednje uživanje. Gđa de Kambremer baci krišom pogled unazad. Znala je da njena mlada snaja (puna poštovanja prema svojoj novoj porodici, osim u onome što se ticalo duhovnih stvari, u koje je ona, znajući čak i harmoniju i grčki, bila naročito posvećena) prezire Šopena i da joj je mučno kad čuje da ga sviraju. Ali daleko od prismotre te vagnerijanke, koja je bila podalje s grupom osoba njenih godina, gđa de Kambremer se prepuštala svome prijatnom doživljaju. Princeza de Lom je isto to osećala. Iako po prirodi nije bila obdarena za muziku, ona je petnaest godina ranije uzimala časove koje je jedna profesorka iz četvrti Sen-Žermen, genijalna žena koja je na kraju života zapala u bedu, ponovo počela davati, u svojoj sedamdesetoj godini, ćerkama i unukama svojih nekadašnjih učenica. Sada je već bila mrtva. Ali njena metoda, njen lepi ton, vaskrsnuli bi katkad pod prstima njenih učenica, čak i onih koje su za ostali svet bile samo sasvim osrednje muzičarke, koje su muziku napustile i gotovo nisu više ni otvarale klavir. Stoga je gđa de Lom mogla da klima glavom jer je umela kako treba da ceni način kako je pijanista svirao taj preludij, koji je ona znala napamet. Završetak započete fraze sam od sebe zapeva na njenim usnama. I ona prošaputa „To je uvek tako krasno”, sa dvostrukim r pri pri početku reči, što je bio znak tankoćutnosti i od čega je osećala svoje usne tako romantično uobličene poput cveta da je nagonski saobrazila s njima i svoj pogled, unevši u njega u tome času nešto sentimentalno i neodređeno. Gđa de Galardon je upravo pomislila u sebi kako je to zbilja mučno što tako retko ima priliku da se sretne s princezom de Lom, jer je želela da joj dade lekciju time što joj ne bi odgovorila na pozdrav. Nije znala da je njena rođaka tu. Gđa de Frankto joj pokretom glave otkri to. Ona smesta polete k njoj, gurajući se između sviju; ali želeći da sačuva oholi i ledeni izgled koji je trebalo da podseti svakoga da ona ne želi da ima veze s nekim kod koga se čovek može naći licem u lice s princezom Matildom i kome ona ne treba da izlazi u sretanje, jer ona nije „njena vršnjakinja”, htela je ipak da taj izraz oholosti i uzdržanosti upotpuni nečim što bi opravdalo njen postupak i prinudilo princezu da započne razgovor; stoga, kad stiže sti že do svoje rođake, gđa de Galardon, s hladnim licem i s rukom koju je pružala pružala kao iznuđenu i znuđenu kartu, reče reče joj: „Kako je tvoj muž?” tako zabrinutim glasom kao da je princ teško bolestan. Prsnuvši u smeh koji joj je bio svojstven i koji je trebalo da pokaže drugima da ona ne haje za nekoga, a istovremeno i da izgleda lepša time što će usredsrediti crte lica oko živahnih ustiju i blistavog pogleda, princeza joj odgovori: — Pa ne može biti bolje!
I još jednom se zasmeja. Međutim, gđa de Galardon, ispravljajući se i s opet hladnim licem, iako još uvek zabrinutim za prinčevo zdravstveno stanje, reče svojoj rođaci: — Orijana, (tu gđa de Lom pogleda iznenađeno i smejući se neku nevidljivu osobu, kao da želi da je pozove za svedoka da ona nikada nije ovlastila gđu de Galardon da je zove po imenu), veoma bi mi bilo stalo da dođeš na časak kod mene sutra uveče, da čuješ jedan Mocartov kvintet s klarinetom, želela bih da čujem tvoj sud. Činila se ne kao da upućuje poziv, nego kao da traži uslugu, us lugu, da joj je je potrebno princezino mišljenje o Mocartovom kvintetu kao da je to kakvo jelo što ga je spremila neka nova kuvarica, o čijoj veštini bi joj bilo dragoceno da pribavi mišljenj miš ljenjee jednog sladokusca. — Pa ja poznajem taj kvintet i mogu ti odmah reći... da ga volim! — Znaš, moj muž nije dobro, njegova jetra... bilo bi mu veoma drago da te vidi — nastavi gđa de Galardon, namećući sada princezi kao obavezu milosrđa da se pojavi na njenom soareu. Princeza nije volela da ljudima kaže da ne želi da im dođe. Svakoga dana pisala je svetu koliko žali što je — iznenadnom posetom svoje svekrve, pozivom svog devera, predstavom u operi, nekim izletom — lišena soarea na koji joj, uostalom, nikada ne bi ni na pamet palo da ode. Tako je ona mnogima pričinjavala tu radost da veruju da ona spada među njihove prijatelje, da bi im rado došla, da je u tome sprečavaju samo prinčevske obaveze, te su ovi bili polaskani što takve obaveze ulaze u suparništvo s njihovim soareom. A zatim, pošto je pripadala onome duhovitom krugu Germantovih u kome je još živelo nešto od onoga živahnog duha, oslobođenog opštih mesta i konvencionalnih osećanja, koji potiče od Merimea — i koji se poslednji put još ispoljio u pozorišnim komadima Mejaka i Alevija — ona je taj duh saobražavala čak i društvenim odnosima, transponovala ga čak i u svoju uglađenost, koja se trudila da bude činjenična, određena, da se približi skromnoj istini. Ona nije nadugačko izražavala nekoj dami koliko bi želela da dođe na njen soare; smatrala je ljubaznijim da joj izloži nekoliko sitnih činjenica od kojih će zavisiti hoće li joj ili neće biti mogućno da dođe. — Čuj, reći ću ti — reče ona gđi de Galardon — treba sutra uveče da odem jednoj prijateljici koja me je već odavno molila da joj zakažem dan. Ako nas ona povede u pozorište, onda ni uz najbolju volju neće biti mogućnosti da dođem kod tebe; ali ali ako ostanemo kod nje, nje, pošto znam da ćemo biti same, moći ću da je ostavim.
— Gle, jesi li videla tvog prijatelja, g. Svana? — Ne, nisam ni znala da je to srce, Šarl, ovde. Potrudiću se da me vidi. vi di. — Zbilja je čudno što on dolazi čak i kod tetke Sent-Evertove — reče gđa de Galardon. — O, znam da je inteligentan — dodade ona, želeći time da kaže da je spletkar — ali svejedno, Jevrejin kod sestre i snaje dva nadbiskupa! — Priznajem na svoju sramotu da meni to ne smeta — reče princeza de Lom. — Znam da je pokršten, i da su to bili još njegovi roditelji i dedovi. Ali kažu da pokršteni ostaju još više privrženi svojoj staroj veri, da je sve to samo bajagi, je li istina? — Nemam pojma o tome. Pijanista, koji je imao da odsvira dva Šopenova komada, pošto je završio preludij, smesta je započeo jednu polonezu. Ali čim je gđa de Galardon upozorila svoju rođaku na Svanovo prisustvo, sve i da je sam Šopen vaskrsnuo i došao da lično odsvira sva svoja dela, gđa de Lom ne bi na to mogla obratiti pažnju. Ona je spadala u onu polovinu čovečanstva kod koje je radoznalost što je ona druga polovina oseća prema stvorenjima koja ne poznaje zamenjena zanimanjem za stvorenja koja poznaje. Kao i u mnogih žena iz aristokratske četvrti SenŽermen, prisustvo nekoga iz njenog kruga onde gde bi se ona našla, a kome, uostalom, i nije imala ništa naročito da kaže, osvajalo je potpuno njenu pažnju, na uštrb svega ostalog. Počev od toga trenutka, u nadi da će je Svan opaziti, princeza je, kao kakav pripitomljeni beli miš kad mu pružaju pa izmiču kocku šećera, samo kretala licem, punim hiljade znakova povlađivanja, bez ikakve veze s osećanjima u Šopenovoj polonezi, a u pravcu u kome se nalazio Svan, a ako je ovaj promenio mesto, i ona je, uporedo, menjala pravac svoga namagnetisanog osmeha. — Nemoj se ljutiti, Orijana, — nastavi gđa de Galardon, koja nikada nije mogla da se uzdrži da i svoje najlepše društvene nade, i nadu da jednog dana zaseni svet, ne žrtvuje onome neznanom, ličnom i neposrednom zadovoljstvu da kaže nešto neprijatno — ima ljudi koji tvrde da je taj g. Svan neko koga čovek ne može primati u kuću, je li to istina? — Pa... ti bi trebalo dobro da znaš da je tako — odgovori princeza de Lom — pošto si ga sto puta pozivala, a on ti nikada nije nije došao. I ostavljajući svoju rođaku smrtno uvređenu, ona ponovo prsnu u smeh, koji je sablaznio sve one što su slušali muziku, ali je privukao pažnju gđe de SentEvert, koja je iz učtivosti stajala kraj klavira i tek tada primetila princezu. Gđa de
Sent-Evert bila je utoliko više očarana što vidi gđu de Lom što je verovala da je ova još uvek u Germantu i da tamo neguje svoga bolesnog svekra. — Kako, princezo, pa vi ste bili tu? — Da, stajala sam u jednom kutku i čula sam divnih stvari. — Šta, pa vi ste već odavno tu! — Pa da, već poodavno, ali vreme mi se učinilo kratko, a dugo samo zato što vas nisam videla. videla. Gđa de Sent-Evert htede da ustupi svoju naslonjaču princezi, ali ova odgovori: — Nipošto! Zašto? Meni je sasvim dobro bilo gde! I pokazujući namerno, da bi što bolje pokazala svoju jednostavnost velike dame, jedno malo sedište bez naslona: — Evo, ovaj puf mi sasvim odgovara. Tako ću bar sedeti pravo. Oh, gospode, opet dižem buku, svet će me još naružiti. Međutim je pijanista udvostručavao brzinu, muzičko uzbuđenje je bilo na vrhuncu, jedan sobar je dodavao osvežavajuća pića na poslužavniku i zveckao kašičicama, i kao i svake nedelje, gđa de Sent-Evert mu je davala znake da se udalji, ali on to nije primećivao. Jedna nova mlada, koju behu naučili da mlada žena ne treba da izgleda blazirana, smeškala se od zadovoljstva i očima tražila domaćicu da joj pogledom posvedoči zahvalnost što se „setila nje" povodom ovakve gozbe. Ipak, mada mirnije nego gđa de Frankto, ni ona nije pratila komad koma d bez nespokojstva; ali njezinom je bio predmet ne pijanista, nego klavir, na kome je jedna sveća, klateći se pri svakom fortisimu, pretila, ako ne da zapali abažur, a ono bar da pokapa palisandrovinu. Na kraju nije mogla da izdrži, i preskočivši dva stepenika podijuma na kome je bio klavir, ona pritrča da skloni sveću. Ali tek što će joj ruke dotaći svećnjak, a komad se završi poslednjim akordom i pijanista ustade od klavira. Ipak, odvažna preduzimljivost te mlade žene i trenutni promiskuitet koji je iz toga proizišao između nje i muzičara, izazvaše uglavnom povoljan utisak. — Jeste li primetili šta je uradila ta osoba, princezo, — reče general de Frobervil princezi de Lom, kojoj je prišao da je pozdravi, a koju gđa de SentEvert beše za časak ostavila. — To je neobično. Zar je i ona muzičarka? — Ne, to je neka mala Kambremerova, — odgovori nehajno princeza, pa dodade živo. — Ponavljam što sam čula, jer ja nemam ni pojma ko bi to mogao biti, neko je iza mene rekao da su to susedi na selu gđe de Sent-Evert, ali ne verujem da ih iko poznaje. To mora da su „ljudi sa sela"! Uostalom, ne znam
jeste li vi jako upućeni u velečasno društvo što se ovde nalazi, ali ja ne znam nijedno ime od svih tih neobičnih osoba. Šta mislite, u čemu oni provode život, izvan večeri gđe de Sent-Evert? Mora biti da ih je ona poručila zajedno s muzičarima, stolicama i pićem. Priznajte da su divne sve te „Beloarove zvanice”. Zar ona odista ima toliko istrajnosti da svake nedelje iznajmljuje statiste? To je nemogućno! — O, pa Kambremer je autentično i staro ime — reče general. — Dopuštam da je staro — odgovori hladno princeza — ali u svakom slučaju nije milozvučno milozvučno — dodade ona izdvajajući reč „milozvučno” kao da je između znakova navoda, što je bila izveštačenost u izgovoru svojstvena društvu Germantovih. — Nalazite? Slatka je da je čovek pojede — reče general, koji nije gubio gđu Kambremer iz vida. — Zar ne mislite i vi tako, princezo? — Suviše se ističe, nalazim da to nije prijatno kod tako mlade žene, jer ne verujem da je ona moja vršnjakinja — odgovori gđa de Lom (a ovaj je izraz bio zajednički i Galardonovima i Germantovima). Ali videći da g. de Frobervil i dalje gleda gđu de Kambremer, princeza dodade, upola iz zlobe prema njoj, a upola iz ljubaznosti prema generalu: — Nije prijatno... za njenog muža! Žao mi je što je ne poznajem, pošto vam je tako prirasla za srce, inače bih vas predstavila — reče princeza, iako to verovatno ne bi učinila ni da je poznavala mladu ženu. — Moraću da vam kažem laku noć, jer je danas imendan jedne moje prijateljice, pa moram da odem da joj čestitam — reče ona skromnim i iskrenim tonom, svodeći otmeni skup na koji je išla na prostu stvar jedne dosadne svetkovine, ali na koju je obavezno i dirljivo otići. — Uostalom, treba tamo da se sretnem s Bazenom, on je, dok sam ja bila ovde, otišao da poseti svoje prijatelje koje vi poznajete, one što nose ime jednog mosta, Jena. — To je pre toga bilo ime jedne pobede, princezo, — reče general. — Šta ćete, za jednoga starog vojničinu kao što sam ja — dodade on skinuvši monokl da ga obriše, kao da menja zavoj na rani, dok je princeza nagonski odvratila pogled — to plemstvo iz doba Carstva, to je nešto drugo, razume se, ali, najposle, kakvo je da je, i ono je vrlo lepo u svojoj vrsti, to je svet koji se, najposle, herojski borio. — Pa ja sam puna poštovanja prema herojima, — reče princeza pomalo ironičnim glasom — što ne idem s Bazenom toj princezi princezi od Jene, to nipošto nije zbog toga, nego prosto što ih ne poznajem. Bazen ih poznaje i jako ih voli. O, ne,
nije to ono što biste vi mogli pomisliti, nije to nikakav flert, nemam ja tu ništa protiv. Uostalom, Uostalom, mnogo bi mi i koristilo da se protivim! — dodade ona setnim glasom — jer sav svet je znao da je princ de Lom, čim se oženio svojom mladom rođakom, već sutradan počeo i nikako nije ni prestao da je vara. Ali i ne radi se o tome, to je svet s kojim se on poznaje od ranije, pa to koristi, i ja nalazim da je to sasvim u redu. Reći ću vam, pre svega, da već i ono što mi je rekao o njihovoj kući... Pomislite, sav njihov nameštaj je u stilu Carstva! — Pa naravno, princezo, pošto je to nameštaj njihovog dede. — Pa ne kažem ja ništa, samo to zbog toga nije ništa manje ružno. Razumem ja vrlo dobro da čovek ne može uvek imati lepih stvari, ali onda bar neka nema smešne. Šta ćete? Ne znam da ima išta većma vašarsko, malograđansko, nego što je taj grozni stil s onim komodama s labudovim glavama, kao na kadama. — Ali Ali meni se čini da oni o ni imaju baš i lepih stvari, stvari, morali bi imati onaj čuveni čuveni sto u mozaiku na kome je bio potpisan mir u... — O! Ne kažem da nemaju stvari zanimljivih u pogledu istorije. Ali to ne može biti lepo... pošto je grozno! Imam i ja takvih stvari, koje je Bazen nasledio od Monteskjuovih. Samo, te stvari su na tavanu u Germantu i niko ih ni ne gleda. Uostalom, nije, najzad, o tome reč, ja bih poletela k njima s Bazenom, posetila bih ih čak i usred njihovih sfinga i svega tog mesinga, kad bih ih poznavala, ali... ne poznajem ih! Meni su uvek govorili, kad sam bila mala, da nije učtivo ići svetu koga ne poznajemo, — reče ona detinjastim glasom. — I ja radim kako su me učili. Možete li da zamislite taj čestiti svet kad bi video kako ulazi neka osoba koju ne poznaju? poznaju? Možda bi me i vrlo rđavo primili! — reče princeza. princeza . Pa, iz koketerije, ulepša osmeh koji joj se oteo pri toj pretpostavci unevši u svoj plavi pogled uperen u generala sanjalački i nežan izraz. — O, princezo, princezo, pa vi dobro do bro znate da oni ne bi znali šta da rade od rados radosti... ti... — Taman, a zašto? — upita ga ona krajnje plahovito, bilo zato da bi se načinila kao da ne zna da je to zato što je ona jedna od prvih dama u Francuskoj, bilo zato da bi imala to uživanje da to čuje od generala. — Zašto? Otkud vi znate? Možda bi im to bilo ne može biti neprijatnije. Ja ne znam, ali ako sudim po sebi, već mi je toliko dodijalo da se viđam i s osobama koje poznajem da mi se čini, ako bi trebalo da se viđam i s onima koje ne poznajem, „ma bili i heroji", čini mi se da bih poludela. Uostalom, molim vas, sem kad se radi o starim prijateljima kao što ste vi, koje čovek i bez toga poznaje, ne znam da li bi heroizam bio stvar baš dovoljno prikladnog formata za društvo. Već mi je često dosadno da priređujem večere, ali kad bi trebalo da uzmem pod ruku Spartaka kad treba sesti za sto... Ne, odista, nikada ne bih Versenžetoriksa pozvala, ni kao
četrnaestog. Osećam da bih ga ostavila za velike soaree. A kako takve ne priređujem... — O, princezo, niste vi badava od Germantovih. Što vi u sebi imate duha Germantovih! — Svi uvek kažu „duh Germantovih", ali nikada nisam mogla da razumem zašto. Zar ih vi znate još i drugih koji ga imaju, — dodade ona prsnuvši u penušav i veseo smeh, a crte lica joj se usredsrediše, povezaše u mrežu oduševljenja, dok joj se u očima raspalila sunčana ozarenost veselosti kojom su jedino mogle da ih tako ozare reči pohvale njenom duhu ili njenoj lepoti, makar ih i ona sama govorila. — Gle, eno, Svan kao da se pozdravlja s vašom Kambremerovom; eno, tamo... pored tetke Sent-Evertove, zar ne vidite! Zamolite ga da vas predstavi. Ali požurite, on se sprema da ode! — Jeste li primetili prime tili kako on grozno izgleda? — reče general. — Mali moj Šarl! O, najzad dolazi, već sam počela pretpostavljati da neće da me vidi! Svan je mnogo voleo princezu de Lom, a sem toga, ona ga je podsećala, kad bi je ugledao, na Germant, taj posed blizu Kombrea, i na sav taj kraj koji je on toliko voleo a u koji više nije odlazio da se ne bi udaljio od Odete. Prelazeći na upola umetnički, a upola udvarački ton, kojim je znao da se sviđa princezi i koji je sasvim prirodno nalazio čim bi za trenutak ponovo zaronio u svoju staru sredinu, a želeći, s druge strane, za sebe samoga, da izrazi čežnju koju je osećao za prirodom: — O, — uzviknu on kao kad se glumac obraća istovremeno i nekome iza kulisa, da bi ga u isti mah čula i gđa de Sent-Evert, s kojom je razgovarao, i gđa de Lom, radi koje je to govorio — evo divne princeze! Pogledajte, pa ona je naročito došla iz Germanta Germanta samo da bi čula Listovog Svetog Franju Asiškog, Asiškog, i kao kakva lepa senica, stigla je tek da kljucne i stavi u kosu nekoliko sitnih šljiva i gloginja; ima još i sitnih kapljica rose, malko inja, za kojim sigurno uzdiše vojvotkinja. To je tako lepo, draga princezo! — Kako, princeza je došla naročito iz Germanta? Pa to je suviše! Ja nisam ni znala, prosto sam zbunjena — uzviknu naivno gđa de Sent-Evert, koja nije bila naviknuta na Svanove duhovitosti. Pa, razgledajući princezinu frizuru: — Pa to je istina, isti na, to liči... liči ... kako kako da kažem, ne na kestenove, o, ne, to je divna ideja! Ali kako je princeza mogla da zna moj mo j program? Muzičari Muzičari ga čak ni meni nisu nis u rekli. rekli. Navikao, kad bi se našao kraj neke žene s kojom je zadržao običaj udvornog govora, da rekne stvari pune pažnje koje mnogi u društvu ne bi razumeli, Svan
ne udostoji gđu de Sent-Evert da joj kaže da je on to govorio samo metaforično. Što se tiče princeze, ona se stade grohotom smejati, jer je Svanova duhovitost bila izvanredno cenjena u njenom krugu a i zato što ona nije mogla da čuje kompliment njoj upućen a da ne nađe da je najprefinjenije ljubak i najneodoljivije smešan. — E, pa očarana sam, Šarl, ako vam se moje male gloginje sviđaju. Zašto se vi pozdravljate s tom Kambremerovom, jeste li i vi s njom sused na selu? Videći da je princezi, izgleda, drago da razgovara sa Svanom, gđa de SentEvert se beše udaljila. — Pa vi ste joj i sami susetka, princezo. — Ja? Pa oni to imaju posede svugde, ti ljudi! O, kako bih volela da sam na njihovom njihovom mestu! — Ne Kambremerovi, nego njeni roditelji; ona je od Legrandenovih, i dolazila je u Kombre. Ne znam da li znate da ste vi i grofica od Kombrea i da vam kanonici duguju zakupninu? zakupninu? — Ne znam šta mi duguju kanonici, ali znam da mi paroh svake godine izvuče po stotinu franaka, i rado bih se toga odrekla. Ali ti Kambremerovi imaju zbilja silno ime. Baš se na vreme završava, samo što se rđavo završava! — reče ona smejući se. — A i ne počinje bolje — odgovori Svan. — Odista, ta dvostruka skraćenica!... 3 — To kao da je od nekoga veoma gnevnog ali i veoma pristojnog, ko se nije usudio da dovrši prvu reč. reč. — Ali Ali kad već nije mogao mo gao da se s e uzdrži da ne započne drugu, bolje bi bilo da je dovršio prvu i time sasvim i svršio. E, baš zbijamo krasne šale, mali moj Šarle, ali kako je to žalosno što vas više ne viđam — dodade ona maznim glasom — toliko volim da razgovaram s vama. Pomislite da nisam mogla postići da taj glupak de Frobervil shvati da je ime Kambremer sjajno ime. Samo vas kad vidim prestanem da se dosađujem. A to, svakako, nije bilo istina. Ali Svan i princeza na isti su način sudili o sitnim stvarima, čemu je posledica bilo to da su imali mnogo sličnosti u načinu izražavanja, pa čak i u izgovoru, — sem ako ovo nije bilo uzrok onome. Ta sličnost nije padala u oči, jer ništa nije bilo različnije nego njihovi glasovi. Ali ako bi čoveku u mislima pošlo za rukom da Svanovim rečima oduzme zvučnost koja ih je obavijala, da zanemari brkove između kojih su izlazile, uočio bi da su
to iste fraze, isti naglasak, način izražavanja svojstven društvu Germantovih. U pogledu važnih stvari, Svan i princeza nisu imali iste poglede ni na šta. Ali otkako je Svan bio tako tužan i otkako je osećao stalno onu jezu što prethodi trenutku kad će čovek zaplakati, osećao je istu potrebu da govori o bolu kao i ubica o svome zločinu. Čuvši kako mu princeza govori da je život grozna stvar, on oseti takvu milinu kao da mu ona to govori o Odeti. — O, da, život je grozna stvar. Trebalo bi da se vidimo, draga prijateljice. S vama je divno to što vi niste veseli. Mogli bismo provesti jedno veče zajedno. — Pa naravno, zašto ne biste došli u Germant, moja svekrva bi se izbezumila od radosti. Germant važi kao vrlo ružno mesto, ali ja ću vam reći da meni ono nije nemilo, ja se grozim „živopisnih” predela. — Verujem, vam, to je divno mesto — odgovori Svan — skoro suviše lepo, suviše živo za mene, m ene, sada; to je mesto gde treba biti srećan. Možda Možda zato što sam tamo živeo, ali sve mi tamo govori toliko toga! Čim duhne vetrić i žito se zatalasa, meni se čini kao da će neko doći, da ću dobiti neku vest; pa one kućice kraj vode... ne, bio bih tako nesrećan! nes rećan! — Oh, mali moj Šarle, pazite, opazila me je ona grozna Rampijonova, sakrijte me, i podsetite me, zaboga, šta se to njoj desilo, pobrkala sam, udala je kćer ili je oženila svog svo g ljubavnika, ljubavnika, ne znam već više; vi še; ili možda m ožda oboje... jedno za drugo!... Ah, ne, sećam se, oterao ju je njen princ... pravite se kao da mi nešto govorite, da ta Berenika ne dođe još da me pozove na večeru. Uostalom, bežim. Čujte, mali moj Šarle, kad već imam priliku da budem s vama, zar ne biste pustili da vas ugrabim i odvedem kod princeze od Parme, kojoj bi bilo tako drago, a i Bazenu takođe, jer jer i on će tamo doći. Da nemamo vesti o vama od Memea... Ta pomislite samo, uopšte vas više ne viđam! Svan odbi; pošto je upozorio g. de Šarlisa da će se, kad ode od gđe de SentEvert, vratiti pravo kući, nije mu bilo nimalo do toga da ode kod princeze od Parme pa da se time izloži opasnosti da propusti poruku koju se sve vreme nadao da će mu neki lakej predati u toku večeri i koju će možda zateći kod svog vratara. „Taj siroti Svan", rekla je to veče gđa de Lom svome mužu, „još uvek je zlatan, ali izgleda jako nesrećan. Videćete ga i sami, jer obećao je da će nam doći na večeru ovih dana. Nalazim da je smešno da čovek njegove pameti pati zbog takve jedne osobe, koja čak nije ni zanimljiva, jer kažu da je glupa”, dodala je s mudrošću nezaljubljenog sveta, koji nalazi da bi pametan čovek smeo biti nesrećan samo zbog osobe koja to zaslužuje; to je otprilike kao kad bi se čovek čudio što se neko udostojava da boluje od kolere zbog tako sićušnog bića kao što je koma-bacil.
Svan je hteo da pođe, ali baš u času kad će najzad pobeći, general de Frobervil ga zamoli da ga upozna s gđom de Kambremer, pa je bio prinuđen da se vrati u salon da je potraži. — Čujte, Svan, više bih voleo da sam muž te žene nego da me divljaci zakolju — šta kažete vi? Te reči „da me divljaci zakolju” zariše se bolno u Svanovo srce; on smesta oseti potrebu da nastavi razgovor s generalom: — O, — reče on — bilo je jako lepih života koji su se završili na taj način... Tako, kao što znate... onaj moreplovac čiji je pepeo vratio u otadžbinu Dimon d’Irvil. d’Irvil. La Peruz... Peruz... (i Svan je već bio bi o srećan, kao da govori go vori o Odeti). Odeti) . Taj La Peruz je bio divan karakter i veoma me zanima — dodade on setno. — Ah, pa da, La Peruz, — reče general. — To je poznato ime. Ima i ulica s njegovim njegovim imenom. im enom. — Vi poznajete nekoga u ulici La L a Peruz? — upita upita Svan uznemireno. uznemi reno. — Poznajem samo gđu de Šanlivo, sestru onoga čestitog Šospjera. Pre neki dan priredila nam je krasno veče komedija. To je salon koji će jednoga dana biti veoma otmen, videćete! — O, zar ona stanuje u ulici La Peruz? To je simpatično, to je tako lepa ulica, tako tužna. — Ama ne, vi mora da poodavno niste tamo bili; nije tužna, sva ta četvrt počinje počinje ssee izgrađ i zgrađivati. ivati. Kad je Svan najposle predstavio g. de Frobervila mladoj gđi Kambremer, pošto je sad prvi put čula generalovo ime, ona načini osmeh radostan i iznenađen, kao da nikada nijedno drugo ime nisu pred njom ni izgovorili nego baš njegovo, jer, budući da nije poznavala prijatelje svoje nove porodice, kad god bi joj nekoga predstavili, ona bi pomislila da je to neko od njih i smatrajući da pokazuje veliku taktičnost čineći se kao da je o toj osobi mnogo slušala otkako se udala, pružila bi ruku oklevajući, što je trebalo da pokaže naviknutu uzdržanost koju ona treba da savlada i spontanu simpatiju koja uspeva da tu uzdržanost nadjača. Stoga su njen svekar i svekrva, za koje je ona još verovala da su najugledniji ljudi u Francuskoj, izjavljivali da je ona pravi anđeo; tim pre što im je bilo milije da po tome izgleda kao da su, oženivši svog sina njome, popustili više pred privlačnošću njenih vrlina nego pred njenim velikim bogatstvom. — Vidi se da ste vi u duši muzičar, gospođo, — reče joj general, ciljajući nesvesno na onaj slučaj sa svećom.
Ali koncert se nastavi, i Svan shvati da neće moći otići pre no što se završi još i ta tačka programa. Teško mu je bilo što je zatvoren usred toga sveta čije su ga glupe i smešne strane pogađale utoliko bolnije što mu se usled toga sveta — koji nije znao za njegovu ljubav, a i da je znao za nju, ne bi mogao da se za nju zanima ni da učini drugo šta do da se na nju osmehne kao na detinjariju ili da je sažaljeva kao ludost — njegova ljubav prikazivala kao jedno subjektivno stanje, koje postoji samo za njega, čiju mu stvarnost ništa spoljno ne potvrđuje; a naročito ga je bolelo, i to toliko da mu je dolazilo da jauče čak i od samih zvukova instrumenata, što se toliko zadržava u ovome izgnanstvu, tu, kuda Odeta nikada neće doći, gde je niko, gde je ništa ne poznaje, gde je ona potpuno odsutna. Ali odjednom je bilo kao da je ona ušla, i ta pojava bila je za njega tako razdiruć bol da je prineo ruku srcu. Jer to se violina popela do visokih tonova, gde je ostala kao u nekom iščekivanju, iščekivanju koje se produžavalo a da violina nije prestajala da drži te tonove, u svome zanosu što već opaža predmet svog iščekivanja, koji se približavao, i u očajničkom naporu da istraje do njegovog dolaska, da ga dočeka pre no što izdahne, da mu još za trenutak, poslednjim snagama, održi put otvoren da mogne proći, kao što čovek pridržava vrata koja bi se inače zalupila. I pre no što je Svan stigao da shvati i da u sebi pomisli: „To je mala fraza iz Ventejove Ventejove sonate, nemojmo to slušati!” sva sećanja iz vremena kada je Odeta još bila zaljubljena u njega, sećanja koja je on do toga dana uspevao da zadrži nevidljiva u dubini svog bića, obmanuta tim nenadanim zrakom iz doba ljubavi i poverovavši da se ono vratilo, behu se probudila, i punim zamahom krila doletela da mu zanosno, bez milosti za njegov sadašnji jad, pevaju zaboravljene pripeve sreće. Umesto apstraktnih izraza „vreme kada sam bio srećan", „vreme kada sam bio voljen”, koje je dotad često izgovarao ne pateći mnogo, jer je njegov um njima obuhvatao iz prošlosti samo tobožnje odlomke, koji ništa nisu sadržavali, naišao je sad na ono što je zauvek oličavalo osobenu i neuhvatljivu suštinu te izgubljene sreće; i on ponovo ugleda sve, snežne, kovrčave latice hrizanteme koju mu je ona dobacila u njegovim kolima i koju je stiskao na usne, adresu u reljefu „Pozlaćene kuće”, na pismu u kome je pročitao ono: „Ruka mi tako drhti dok vam ovo pišem”, i kako su joj se obrve skupile kad mu je molećivim glasom rekla: „Neće suviše dugo proći dok mi se ne javite?”; osećao je miris frizerovog gvožđa kojim mu je doterivao kosu u vidu „četke’, dok bi Loredan otišao da potraži onu malu radnicu, pa pljuskova koji su bili tako česti toga proleća i ledenog vraćanja kući u svojim kočijama, po mesečini, sav taj splet duševnih navika, prolaznih utisaka pojedinih godišnjih doba, čulnih reakcija, koje behu
rasprostrle na čitav niz nedelja tu jednoliku mrežu u koju mu je telo sad bilo ponovo ulovljeno. Onda je on zadovoljavao požudnu radoznalost upoznajući uživanja ljudi što žive samo za ljubav. Poverovao Poverovao je da će moći ostati samo sam o na tome, da neće morati m orati upoznati i boli; a kako mu je sada Odetina Odetina čar bila malo šta prema ovome strašnom s trašnom užasu što se nadovezao na nju kao kakav mutni oreol, prema toj neizmernoj mori što ne zna u svakom trenutku šta ona radi, što ne može da je ima svugde i uvek! Avaj, setio se glasa kojim je uzviknula: „Pa ja ću se moći uvek viđati s vama, ja sam uvek slobodna!”, ona, koja nikada više nije slobodna! — pa njenog zanimanja, radoznalosti za njegov život, njene strasne želje da joj učini milost — a čega se on, naprotiv, u ono vreme plašio kao povoda dosadnom smetanju — da joj dopusti da uđe u taj njegov život; i kako je morala da ga moli da pusti da ga ona odvede Verdirenovima; i kako je ona, kad ju je on pozivao sebi jednom mesečno, morala da mu ponavlja, pre no što je on popustio, kakva će slast biti ta navika da se viđaju svakog dana, o kojoj je ona tada sanjala, dok se njemu to činilo kao dosadno uznemiravanje, i kako je onda ona tu naviku omrznula i zauvek prekinula, dok je ona za njega postala tako nesavladiva i bolna potreba! Nije tada ni bio svestan koliko je istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put video s njom, a ona mu ponavljala: „Ali zašto me ne puštate da češće dođem?” a on, smejući se, odgovorio udvarački: „Iz straha da ne patim.” I sada se još, avaj! dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa štampanim zaglavljem; ali ta pisma bila su kao od plamena koji ga je žegao. „Ovo je napisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? i s kim? šta se tamo odigralo?” Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru, kada ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se učinio gotovo natprirodan, a ta je noć — ta noć kada nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kada je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne s njim i vrati s njim kući — ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikada više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomičnog, licem pred tom ponovo proživljenom srećom, nesrećnika na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da morade oboriti oči da svet ne vidi da su mu pune suza. To beše on sam. sam . Kad je to shvatio, njegovog sažaljenja nestade, ali osetio je ljubomoru na toga drugog sebe koga ona beše volela, i ljubomoru na one za koje je često pomislio u sebi „možda njih voli", osetio je tu ljubomoru sada, kad je neodređeni pojam voleti, u kome nema ljubavi, zamenio laticama hrizanteme i zaglavljem „Pozlaćene kuće”, koji su je bili puni. I tada mu bol posta odviše ljut, on pređe
rukom preko čela, pusti da mu monokl spadne s oka i obrisa ga. A da je video sebe u tome času, on bi zbirci onih koje beše zapazio bez sumnje dodao i svoj monokl, koji je skinuo kao kakvu nametljivu misao i na čijem je zamagljenom staklu staklu nastojao da maramicom otre brige. Violina — ako, ne videći instrument, ne možemo da povežemo ono što čujemo sa njenom slikom, koja menja zvučnost — ima prelive koji su joj toliko zajednički s ponekim ženskim altovima da se čoveku čini kao da se pevačica pridružila koncertu. Čovek podigne oči, vidi samo drvene kutije, dragocene kao one kineske kutije, ali ga na trenutke još obmane varljivi zov sirene; kadšto mu se učini i kao da čuje nekog zarobljenog duha što se otima iz učene kutije, začarane i ustreptale, kao đavo u krstionici; ponekad, najzad, to bude u vazduhu kao kakvo natprirodno i čisto biće što proleće prosipajući svoju nevidljivu poruku. Kao da su muzičari mnogo manje svirali malu frazu, a više izvodili ritual koji ona zahteva da bi se pojavila, i kao da su vršili neophodne mađije da bi postigli i za nekoliko trenutaka produžili njenu čudesnu evokaciju, Svan, koji nije mogao da je vidi kao što to ne bi mogao ni da je pripadala jednom ultraljubičastom svetu, i koji je, u tome trenutnom slepilu što ga je pogodilo dok joj je prilazio, osećao nešto kao osveženje jednog preobražaja, Svan ju je osećao prisutnu, kao boginju zaštitnicu upućenu u tajnu njegove ljubavi, koja se, da bi mogla dospeti do njega pred tim mnoštvom i odvesti ga u stranu da porazgovara s njim, prerušila u tu zvučnu spoljašnjost. I dok je ona promicala, laka, umirujuća i šaputava kao miris, govoreći mu što je imala da mu kaže, a on nastojao da pronikne te reči, žaleći što mu tako brzo odleću ispred očiju, nesvesno je micao usnama kao da ljubi u prolazu to skladno telo što izmiče. Nije se više osećao prognan i sam, pošto mu je ona, njemu se obraćajući, poluglasno govorila o Odeti. Jer nije više osećao kao da su Odeta i on nepoznati maloj frazi. Ta ona je tako često bivala svedok njihovih radosti! Doduše, često ga je ona i upozoravala na njihovu trošnost. I dok je, u ono vreme, on naslućivao i patnju u njenom osmehu, u prozirnim i neveselim prelivima njenoga glasa, danas je čak nalazio u njima pre ljupkost jednoga gotovo veselog mirenja sa sudbinom. O tim bolima o kojima mu je ona nekada govorila i koje je tada gledao kako ga mimoilaze i kako ih ona, smešeći se, odnosi svojom vijugavom i brzom strujom, strujom, o tim bolima, koji sad behu njegovi, bez nade da će ih se ikada osloboditi, ona kao da mu je govorila sada, kao i nekada o sreći: „Šta mari, sve to nije ništa.” I Svanove misli obratiše se sad prvi put, u izlivu sažaljenja i nežnosti, tome Venteju, tome nepoznatom i uzvišenom sabratu koji je i sam morao toliko patiti; kakav li mu je mogao biti život, iz kakvih li je patnji crpao on tu božansku snagu, tu
neograničenu moć stvaranja? Dok mu je sada mala fraza govorila o ništavnosti njegovih patnji, Svan je nalazio neku umilnost u toj mudrosti, koja mu je, međutim, maločas bila nepodnošljiva kad mu se činilo da je čita na licima ravnodušnog sveta, koji je njegovu ljubav smatrao beznačajnom zabludom. Jer mala fraza je, naprotiv, ma koliko da je smatrala da su takva duševna stanja kratkotrajna, videla u njima ne nešto manje ozbiljno od stvarnog života, kao što je to video sav taj svet, nego, naprotiv, nešto toliko iznad toga da jedino to i vredi truda da se izrazi. Te čari jedne duboko lične tuge, njima je ona pokušavala da podražava, njih da oživi, pa čak i njihovu suštinu, koja je, međutim, baš u tome što su neizrecive i što se čine besmislene svakome do onom koji koji ih oseća, os eća, i tu suštinu suš tinu njihovu je mala fraza proniknula, uhvatila, učinila vidljivom. I to u toj meri da su u njihovu vrednost bili ubeđeni i njihovom božanskom slašću se naslađivali svi ti prisutni — ukoliko su samo bili iole muzikalni — koji će ih kasnije poricati u životu, u svakoj posebnoj ljubavi koju budu videli oko sebe. Doduše, oblik u koji ih je ona prevela nije se mogao svesti na rasuđivanje. Ali otkako se pre više od godinu dana ljubav prema muzici, otkrivši mu mnoga blaga njegove duše, beše, bar na neko vreme, rodila u njemu, Svan je muzičke motive smatrao istinskim idejama, iz jednoga drugog sveta, drugog jednog reda, ideje obavijene mrakom, nepoznate, nedokučive inteligenciji, ali koje zato nisu ništa manje međusobno različite, nejednake po vrednosti i značenju. Kada je posle one večeri kod Verdirenovih, slušajući malu frazu ponovo kod kuće, nastojao da razabere kako ga je to ona, kao kakav miris, kao milovanje, opčinila, obujmila, opazio je da taj utisak šćućurene i zimljive umilnosti potiče od malog raspona između pet nota koje je sačinjavaju i od stalnog vraćanja dveju od njih; ali on je u stvari znao da time rasuđuje ne o samoj frazi, nego o prostim vrednostima koje, radi lakšeg poimanja, zamenjuju onu tajanstvenu suštinu koju beše spoznao, pre no što je upoznao Verdirenove, one večeri kada je prvi put čuo sonatu. Znao je da i sam klavir u njegovom sećanju izvitoperava plan na kome on sagleda sve što se tiče muzike, da polje koje stoji na raspolaganju muzičaru nije nekakva bedna klavijatura od sedam nota, nego jedna nesamerljiva klavijatura, još gotovo sva nepoznata, na kojoj je nekoliko velikih umetnika, samo odve-onde, otkrilo — razdvojene gustom neistraženom tminom — poneke od onih miliona dirki nežnosti, strasti, hrabrosti, vedrine, koji je sačinjavaju, a od kojih je svaka isto toliko različita od drugih kao što je celi jedan svet od drugoga nekog sveta, nekoliko velikih umetnika koji nam čine tu uslugu, time što u nama bude ono što odgovara temi koju su pronašli, što nam pokazuju koliko bogatstvo, koliku raznolikost krije, a da mi to i ne znamo, ta velika, neproniknuta i obeshrabrujuća noć naše duše koju mi smatramo prazninom i ništavilom. I Ventej je bio jedan od tih muzičara. Premda je razumu
prikazivala samo jednu tamnu površinu, u njegovoj maloj frazi osećala se jedna toliko jedra, toliko izričita sadržina, kojoj je ona davala jednu tako novu, tako originalnu snagu da je ta fraza ostajala u onima koji su je čuli na ravnoj nozi s idejama primljenim razumom. Svan se njoj obraćao kao jednome shvatanju ljubavi i sreće, za koje je neposredno znao po čemu je osobeno kao što je to znao i za Princezu de Klev ili ili za Rene, Rene, čim bi mu se njihova imena javila u sećanju. Čak i dok nije mislio na malu frazu, ona je, skrivena, postojala u njegovom duhu, isto onako kao i neki drugi pojmovi koji nemaju svoga ekvivalenta, kao što su pojam svetlosti, zvuka, reljefa, telesne naslade, ta bogata blaga kojima se razgranava i krasi naš unutrašnji svet. Možda ćemo ih izgubiti, možda će ona iščeznuti, ako se mi vratimo u ništavilo. Ali Ali dokle god živimo, ne možemo više učiniti da bude kao da ih nismo spoznali, kao što to ne možemo ni za neke stvarne predmete, kao što, na primer, ne možemo da sumnjamo u svetlost lampe, kad je upalimo, pred preobraženim predmetima naše sobe, iz koje je nestalo čak i sećanja na mrak. Time je Ventejova fraza, kao i poneka tema iz Tristana, Tristana, na primer, primila našu smrtnu sudbinu, dobila nešto ljudsko, što je prilično dirljivo. Njena je sudbina povezana sa budućnošću, sa stvarnošću naše duše, čiji je ona jedan od najosobenijih, najjasnije izdiferenciranih ukrasa. Možda je ništavilo stvarnost, a sav naš san nepostojeć, ali mi onda osećamo da bi trebalo da te muzičke fraze, ti pojmovi što postoje u vezi s našim snom, budu isto tako ništavilo. Nas će nestati, ali imamo kao taoce te božanske robinje, koje će podeliti s nama našu sudbinu. I smrt sa njima ima nešto manje gorko, manje neslavno, možda i manje verovatno. Svan, dakle, nije grešio što je verovao da ta fraza iz sonate stvarno postoji. Doduše, iako ljudska sa te tačke gledišta, ona je ipak pripadala jednome redu natprirodnih bića, koja mi nikada nismo videli, ali koja uprkos tome, očarani, prepoznajemo kad nekome istraživaču nevidljivoga pođe za rukom da ulovi jedno od njih i da nam ga dovede iz božanskog sveta u koji on ima pristupa, da nam za nekoliko trenutaka zablista iznad našega sveta. To je i Ventej učinio s tom malom frazom. frazom. Svan je osećao da se s e kompozitor ograničio ograničio samo s amo na to da je svojim muzičkim instrumentima otkrije, učini vidljivom, tako finom i tako sigurnom rukom da se zvuk svaki čas menjao, gubeći se da bi pokazao neku senku, a živahnuvši kad bi valjalo poći tragom nekog smelijeg obrisa. A dokaz da se Svan nije varao kad je verovao u stvarno postojanje te fraze bilo je to što bi svaki iole prefinjen ljubitelj odmah primetio podvalu da je Ventej, da mu je nedostajalo moći da joj sagleda i prikaže oblike, pokušao da praznine svoje vizije ili klonuća ruke prikrije dodajući ovde-onde poneku crtu koju bi sam izmislio.
Sada ona beše iščezla. Svan je znao da će se ponovo pojaviti na kraju poslednjeg stava, posle celoga jednog dugog dela koji je pijanista gđe Verdiren uvek preskakao. Bilo je u tome delu divnih ideja, koje Svan nije bio razabrao pri prvom slušanju, a koje je sada opažao, kao da su se one, u garderobi njegovog pamćenja, oslobodile jednolike odeće što prerušava svaku novinu. Svan je slušao sve raštrkane teme što će ući u sastav fraze, kao premise u nužni zaključak, prisustvovao je njenom rađanju. „O, kolika je genijalna smelost”, pomišljao je u sebi, „možda isto toliko genijalna kao i smelost jednoga Lavoazjea, jednog Ampera, smelost Ventejova dok je eksperimentisao, otkrivao tajne zakone jedne nepoznate sile, dok je vodio kroz neistraženo, ka jedinome mogućnom cilju, nevidljivu zapregu kojoj se poverio a koju nikada neće videti!” Kako je lep dijalog čuo Svan između klavira i violine na početku poslednjeg dela! Odsustvo ljudskih reči, daleko od toga da je dopuštalo mašti da vlada, kao što bi se moglo pomisliti, upravo ju je isključilo; nikada jezik reči nije bio tako neotklonjivo nužan, nije dostigao do te mere umesnost pitanja, očiglednost odgovora. Prvo je samotni klavir tugovao, kao ptica kad je napusti drug; violina je ču i odgovori joj kao sa susednog drveta. Bilo je to kao na početku sveta, kao da još nema nikoga do njih dvoje na zemlji, ili, bolje, u tome svetu zatvorenom za sve ostalo, sazdanom logikom jednoga tvorca i u kome će zauvek biti samo oboje njih: u toj sonati. Je li to zatim klavir ponavljao tužbalicu ptice, ili tužbalicu još nepotpune duše male fraze, ili neke vile što nevidljiva jeca? Njegovi jauci bili su tako nagli da je violinista morao da hrli gudalom da bi ih prigrlio. Divotna ptica! Violinista kao da je želeo da je opčini, pripitomi, zarobi. Ona već beše prešla u njegovu dušu, već je mala fraza, nagoveštena, potresala violinistovo telo, kao telo medijuma, kao da je neki duh ušao u njega. Svan je znao da će ona još jednom progovoriti. I on se do te mere udvojio da ga iščekivanje onoga neposredno predstojećeg trenutka kad će se naći licem u lice s njom potrese onakvim jecajima kakve u nama izazove neki lep stih ili tužna vest, ne kad smo sami, nego kad ih saopštavamo prijateljima u kojima sebe opažamo kao nekoga drugog, čije ih verovatno uzbuđenje raznežava. Ona se ponovo pojavi, ali ovoga puta da bi zastala u zraku i poigrala se samo za časak, skoro nepomična, pa da potom iščezne. Ali Svan nije gubio ništa od toga tako kratkog vremena dok je ona još produžavala svoje prisustvo. Ona je bila još tu, kao mehur što lebdi i preliva se duginim bojama. Kao duga kad joj sjaj slabi, opada, pa živahne, i pre no što će ugasnuti, raspali se za trenutak kao nikada pre: dvema bojama koje je dotada pokazivala, fraza dodade i druge šarene strune, sve boje prizme, i one zapevaše. Svan se nije usuđivao da se pomakne i voleo bi da je mogao i druge prinuditi da sede mirno, kao da bi i najmanji pokret mogao da ugrozi tu natprirodnu, divnu i krhku čaroliju koja tek što nije iščezla. Istinu reći, niko nije
ni pomišljao da govori. Neizreciva reč jednoga jedinog odsutnog, možda pokojnika (Svan nije znao da li je Ventej još živ), lebdeći iznad rituala umetnika što su činodejstvovali, dovoljna je bila da obuzda pažnju tri stotine osoba i činila je od te estrade na kojoj je jedna duša bila tako evocirana jedan od najplemenitijih oltara na kome bi se mogao izvršiti neki natprirodni obred. Te tako, kad se fraza najzad rasplela, lebdeći u pramenovima u narednim motivima, koji već behu došli namesto nje, mada je Svana u prvi mah i razdražilo što se grofica de Montrijande, poznata sa svoje naivnosti, nagnula k njemu da mu poveri svoje utiske još i pre no što se sonata završila, nije mogao da se savlada da se ne nasmeši, a možda i da nađe i neki dublji smisao, koji ona sama nije ni videla, u rečima kojima se poslužila. Udivljena virtuoznošću izvođača, grofica uzviknu obraćajući se Svanu: ,,Ovo je čudesno, nikada još nisam videla ništa tako snažno...” Ali iz želje da bude tačnija, ispravi tu prvu tvrdnju tvrdnju i dodade ovu rezervu: „Ništa tako snažno... osim osi m prizivanja duhova!” Počev od te večeri Svan shvati da osećanja koja je Odeta nekada imala prema njemu neće nikada više vaskrsnuti, da se njegove nade u sreću nikada više neće ostvariti. I u dane kad je ona slučajno još bivala zlatna i nežna prema njemu, kad bi mu učinila kakvu pažnju, on je te prividne i lažljive znake njenog vraćanja beležio s onom razneženom i skeptičnom brigom, s onom radošću bez nade, kao kad oni što neguju prijatelja u poslednjim danima kakve neizlečive bolesti, pričaju, kao o dragocenim činjenicama: „Juče je on sam sveo svoje račune, i sam je zapazio jednu našu grešku u sabiranju; s uživanjem je pojeo jedno jaje, ako ga dobro svari, pokušaćemo sutra da mu damo jedan kotlet”, premda znaju da je sve to bez ikakva smisla uoči neizbežne smrti. Svan je jamačno bio siguran u to da bi mu Odeta, kada bi sad živeo daleko od nje, naposletku postala ravnodušna, tako da bi mu bilo drago da ona ode iz Pariza zauvek; on bi imao hrabrosti da ostane; ali nije imao hrabrosti hrabrosti da sam s am ode. Često je pomišljao na to. Sada, kad se vratio svojoj studiji o Ver Meru, bilo bi mu potrebno da bar nekoliko dana ode u Hag, u Drezden, u Braunšvajg. Bio je ubeđen da je slika Oblačenje Oblačenje Dijane, Dijane, koju Mauricijus beše kupio na Goldšmitovoj prodaji kao sliku Nikole Masa, u stvari Ver Ve r Merova. I rado rado bi proučio prouči o sliku na licu mesta, da potkrepi svoje uverenje. Ali da ode iz Pariza dok je Odeta tu, pa čak i kad je bivala odsutna, bilo je za njega tako svirepa pomisao — jer u novim mestima, gde nema navika da ublaže osećaje, bol postaje još jači, još ljući — da se osećao sposoban da na nju neprekidno misli samo zato što je znao da je rešen da je nikada ne sprovede u delo. Ali, dok je spavao, događalo se da namera da otputuje vaskrsne u u njemu — a da se on i ne seti da je to putovanje nemogućno — i tu se onda ona ostvarivala. Jednoga dana usnio je da odlazi na
godinu dana; na vratima vagona, nagnut ka jednome mladiću na peronu, koji se opraštao od njega plačući, Svan je pokušavao da ga privoli da pođe s njim. Voz pođe, on se probudi od strepnje, seti se da ne putuje, da će se videti s Odetom doveče, sutradan i gotovo svakodnevno. I tada, još sav uzbuđen od toga sna, blagosiljao je one naročite okolnosti koje su ga činile nezavisnim, zahvaljujući kojima je mogao da ostane kraj Odete i da postigne da mu ona dopusti da se ponekad viđa s njom; i ponavljajući sve te pogodnosti: svoj položaj — svoje bogatstvo, koje je njoj često bilo isuviše potrebno da bi mogla da ne ustukne pred raskidom (a govorilo se da je čak imala i zadnju nameru da postigne da se on oženi njome) — pa prijateljstvo g. de Šarlisa, čime, doduše, nikada nije postigao bogzna šta od Odete, ali koje mu je bar pribavljalo taj melem da zna da ona sluša o njemu laskave stvari koje joj govori taj zajednički prijatelj koga ona toliko ceni — pa čak i svoju inteligenciju, najzad, koju je svu koristio za to da svakog dana izmisli neki nov razlog da njegovo prisustvo bude, ako ne prijatno, a ono bar neophodno Odeti — on pomisli šta bi bilo s njim da je lišen svega toga, da je, kao toliki drugi, siromašan, neznatan, bedan, primoran da se prihvati svakog posla, ili da je vezan za roditelje, za ženu, pomisli da bi mogao biti prinuđen da napusti Odetu, da bi taj san, od koga se još ježio, mogao biti stvarnost, pa reče u sebi: „Čovek nije ni svestan koliko je srećan. Nikada nismo toliko nesrećni koliko nam se čini”. Ali, kad je proračunao, on uvide da takav život traje već više godina, da se ne može nadati ničemu drugom do da to potraje zauvek, da će žrtvovati svoj rad, zadovoljstva, prijatelje, najposle i sav svoj život tome svakodnevnom očekivanju jednog sastanka koji mu ne može doneti nikakvu sreću, te se upita ne vara li on to sebe, nije li ono što je išlo na ruku njegovoj ljubavi i što sprečava raskid učinilo rđavu uslugu njegovoj sudbini, nije li ono što bi trebalo poželeti upravo ono za šta se toliko radovao što se dogodilo samo u snu: njegov odlazak; pa pomisli u sebi da čovek nikada nije ni svestan koliko je nesrećan, da nikada nismo toliko srećni koliko nam se čini. Ponekad se nadao da će ona bezbolno poginuti u kakvom nesrećnom slučaju, ona koja je od jutra do večeri napolju, po ulicama, drumovima. A pošto se vraćala zdrava i čitava, divio se što je ljudsko telo tako gipko i tako jako, što može neprestano da obuzda i osujeti sve pogibelji što ga okružuju (a koje je Svan nalazio bezbrojne otkako ih je njegova potajna želja proračunavala), i što tako omogućuje omo gućuje ljudskim ljudskim stvorenjima stvo renjima da se svakodnevno s vakodnevno i približno nekažnjeno nekažnjeno odaju svojoj raboti laganja i jurenja za uživanjima. I Svan je osećao kako mu je srcu blizak onaj Muhamed II, čiji je portret od Belinija voleo, a koji je jednu od svojih žena, osetivši da se bezumno zaljubio u nju, proburazio mačem da bi,
kako to bezazleno kaže njegov venecijanski biograf, povratio duševnu slobodu. Ali onda bi se ogorčio što tako misli samo na sebe, i činilo mu se da patnje koje trpi ne zaslužuju nikakve samilosti, kad on sam tako jevtino ceni Odetin život. Kad već nije mogao da se nepovratno rastane od nje, da je bar mogao da se neprekidno viđa s njom, njegov bol bi se naposletku stišao i ljubav bi mu se možda ugasila. I kad već ona nije želela da zauvek ode iz Pariza, on bi bio voleo da ga nikada i ne napušta. Budući da je znao da je jedino njeno dugo odsustvo, svake godine, ono u avgustu i septembru, imao je bar vremena da više meseci unapred razblaži gorku pomisao na to u svem budućem Vremenu koje je putem anticipacije nosio u sebi i koje je, sazdano od dana istovetnih sa sadašnjim, kružilo prozirno i hladno u njegovom duhu, u kome je održavalo tugu, ali ne nanoseći mu suviše žestokog bola. No i tu unutrašnju budućnost, tu bezbojnu i slobodnu reku, i nju je, evo, jedna jedina Odetina reč pogodila skrivenu u Svanu, i kao parče leda zaustavila je, otvrdnula njen fluid, svu je zamrznula; i Svan odjednom oseti da ga ispunjava jedna ogromna i nerazdrobljiva masa, koja pritiskuje na unutrašnje zidove njegovog bića toliko da samo što nisu popucali: jer Odeta mu beše rekla, motreći ga nasmešenim i podmuklim pogledom: „Foršvil će poći na divno putovanje o Duhovima. Ide u Egipat”, i Svan je smesta razumeo da to znači: ,,Ja ću otputovati u Egipat, sa Foršvilom, o Duhovima.” I zbilja, kad joj je nekoliko dana kasnije Svan rekao: „Slušaj, povodom toga tvog putovanja sa Foršvilom, o kome si mi govorila”, ona je nepromišljeno odgovorila: „Da, mali moj, polazimo 19., poslaćemo ti lepu razglednicu s piramidama.” Tada ga je obuzela želja da sazna je li ona Foršvilova ljubavnica, da to nju samu pita. Znao je, koliko je bila sujeverna, da izvesna krivokletstva ne bi mogla učiniti, a i ona bojazan koja ga je dotada obuzdavala da ne naljuti Odetu takvim pitanjima, da ga ona ne omrzne, nije više postojala sada, kad beše izgubio svaku nadu da će ga ona ikada voleti. Jednoga dana primio je anonimno pismo koje mu je saopštavalo da je Odeta bila ljubavnica bezbroj ljudi (od kojih su neki bili i imenovani, među kojima i Foršvil, g. de Breote i slikar), a i mnogih žena, i da ide kod podvodačica. Mučila ga je pomisao da među njegovim prijateljima postoji biće koje je bilo sposobno da mu napiše to pismo (jer je ono, po izvesnim pojedinostima, pokazivalo da onaj koji ga je napisao prisno poznaje Svanov život). Dovijao se da dokuči ko bi to mogao biti. Ali on nikada nije imao ni najmanje podozrenja u nepoznate postupke ljudi, ljudi, one što su bez vidljive veze s njihovim njihovi m rečima. rečim a. I kad je je poželeo da zna da li se ispod vidljive naravi g. de Šarlisa, g. de Loma ili g. d'Orsana nalazi ona nepoznata oblast u kojoj se mogao izroditi taj nedostojni čin, budući da nijedan od njih nikada nije pred njim povlađivao anonimnim pismima i da se po
svemu što su mu ikada o tome rekli podrazumevalo da ih oni osuđuju, on nije našao razloga da tu gadost poveže sa prirodom ovoga ili onoga. Narav g. de Šarlisa je pomalo bila narav poremećenog čoveka, ali duboko dobra i nežna; narav g. de Loma pomalo hladna, ali zdrava i ispravna. Što se tiče g. d’Orsona, Svan nikada nije sreo ikoga ko bi mu baš u najtužnijim okolnostima prišao sa iskrenijom rečju, s neposrednijim i umesnijim gestom. Do te mere da nije mogao da razume onu ne baš i ispravnu ulogu koju su g. d'Orsanu pripisivali u odnosima koje je imao s jednom bogatom ženom, te je Svan, kad god je mislio o njemu, morao da odloži na stranu taj zao glas, nespojiv s tolikim pouzdanim svedočanstvima o njegovoj pažljivosti. Svan za trenutak oseti da mu se pamet zamračuje te pomisli na druge stvari, da bi povratio malo svetlosti. A onda opet skupi odlučnost da se vrati tome razmišljanju. Ali sada, pošto prvo nije mogao nikoga da osumnjiči, morao je da sumnjiči svakoga. Naposletku, g. de Šarlis ga voli, dobrog je srca; ali to je neuropata, možda bi sutra plakao ako bi saznao da se Svan razboleo, a danas, iz ljubomore, iz gneva, pri nekoj iznenadnoj pomisli koja ga je obuzela, poželeo je da mu učini zla. U stvari, taj soj ljudi najgori je od svih. Svakako, princ de Lom je daleko od toga da voli Svana onoliko koliko g. de Šarlis. Ali upravo zbog toga on nije tako osetljiv za sve ono za šta je osetljiv Svan; a zatim, to je, doduše, hladna narav, ali isto tako i nesposobna za gadosti koliko i za velika dela; Svan se kajao što se u životu nije zbližio samo sa takvim stvorenjima. A zatim je pomišljao da je dobrota ono što sprečava ljude da čine zla bližnjima i da bi on mogao jemčiti samo za naravi slične njegovoj, kao što je bila, u pogledu srca, narav g. de Šarlisa. Ovoga bi ogorčila već i sama pomisao da Svanu pričini taj bol. A sa čovekom neosetljivim, sa čovekom iz drugoga jednog sveta, kao što je princ de Lom, kako predvideti do kakvih ih postupaka mogu dovesti pobude drukčije prirode? Imati srca, u tome je sve, a g. de Šarlis ga ima. Ni g. d’Orsanu ono ne nedostaje, a njegovi srdačni, iako ne i mnogo prisni odnosi sa Svanom, potekli iz prijatnosti koju su nalazili u međusobnom razgovoru, budući da su jednako mislili o svemu, bili su pouzdaniji nego egzaltirana naklonost g. de Šarlisa, kadra da se poda postupcima iz strasti, dobrima ili rđavim. Ako je Svan i za koga stalno osećao da ga razume i voli s toliko pažnje, to je osećao za g. d’Orsana. Da, ali taj njegov ne baš jako časni život kojim živi? Svan zažali što o tome nije vodio računa, što je često, šaleći se, priznavao da nikada nije tako živo osetio osećanja simpatije i uvaženja kao u društvu kakvog probisveta. ,,Nije to badava”, mislio je on sada u sebi, „što ljudi, otkako sude o svojim bližnjima, cene ih po delima. Samo to znači nešto, a nipošto ono što govorimo, što mislimo. Šarlis i de Lom mogu imati ove ili one mane, ali to su ljudi čestiti. Orsan možda tih mana nema, ali to nije pošten čovek. Mogao je i ovoga puta učiniti nešto rđavo.” Zatim Svan osumnjiči Remija.
koji je, doduše, mogao samo podgovoriti koga na to pismo, ali taj trag mu se za trenutak učini dobar. Pre svega, Loredan je imao razloga da bude kivan na Odetu. A onda, kako da čovek ne pretpostavi da posluga, pošto živi u podređenom položaju, dodajući našem bogatstvu i našim manama zamišljena blaga i poroke. zbog kojih nam zavidi i prezire nas, neumitno mora biti navedena da postupa drukčije nego ljudi iz našeg sveta? Posumnjao je i na moga dedu. Zar mu ovaj nije svaki put odrekao uslugu kad god ga je Svan nešto zamolio? A i sa svojim građanskim nazorima mogao je verovati da postupa Svanovog dobra radi. Pa posumnja i na Bergota, na slikara, na Verdirenove, i opet se, usput, divio mudrosti otmenog sveta što neće da se meša sa društvom umetnika, u kome su takve stvari mogućne, pa ih čak ljudi možda i priznaju kao uspele šale; ali setio se ispravnih postupaka tih boema i uporedio ih s aristokratijom, koju nedostatak novca, potreba za raskoši i iskvarenost u uživanjima tako često navodi da se ispomaže svakojakim sredstvima, gotovo i prevarama. Jednom reči, to anonimno pismo dokazivalo je da se on poznaje s jednim stvorenjem kadrim za takvo opako delo, ali nije nalazio više razloga da se to opako delo krije u srži naravi — od drugih još neispitanoj — nežnog pre nego hladnog čoveka, umetnika pre nego malograđanina. velikaša pre nego sluge. Kakvo merilo usvojiti u sudu o ljudima? U stvari, nije bilo ni jedne jedine osobe koju je poznavao a da ne bi bila kadra za neku gadost. Treba li se prestati družiti sa svima njima? Duh mu se pomuti; on pređe dva-tri puta rukom preko čela, obrisa maramicom stakla cvikera, pa pomislivši da se, najposle, ljudi koji vrede koliko i on druže sa g. de Šarlisom, princom de Lomom i ostalima, zaključi u sebi da to znači, ako i ne da su oni nesposobni za gadosti, barem da je neizbežna stvar u životu, kojoj se svi pokoravaju, da se čovek druži sa osobama koje možda nisu za to nesposobne. Te se i dalje rukovao sa svima tim prijateljima koje beše osumnjičio, uz čisto stilsku ogradu da su oni možda pokušali da ga bace u očajanje. Što se tiče same suštine pisma, ona ga nije uznemirila, jer nijedna optužba izneta protiv Odete nije imala ni trunke verovatnoće. Svan je, kao i mnogi, bio lena duha i nedostajalo mu je uobrazilje. On je dobro znao, kao opštu istinu, da je život ljudskih stvorenja pun suprotnosti, ali za svako biće ponaosob zamišljao je sav onaj deo njegova života koji nije poznavao kao istovetan s onim delom koji je poznavao. Ono što bi mu prećutali zamišljao je pomoću onoga što bi mu rekli. U trenucima kad je bio s Odetom, ako su razgovarali o nečijem nedelikatnom postupku, ili o kakvom nedelikatnom tuđem osećanju, ona ih je žigosala u ime istih onih načela koja su pred Svanom oduvek ispovedali i njegovi roditelji i kojima je on ostao odan; a onda je ona nameštala cveće, popila bi šolju čaja, raspitivala se o Svanovom
radu. Svan je, dakle, proširivao te navike i na ostali Odetin život, ponavljao je u sebi te radnje kad god bi poželeo da sebi predstavi one trenutke kada je ona bila daleko od njega. Da su mu je opisali onakvu kakva je s njim, ili, bolje, kakva je tako dugo bila s njim, ali sada sa nekim drugim čovekom, ĆH bi zbog toga patio, jer bi mu se ta slika učinila verovatna. Ali da ona odlazi podvodačicama, da se odaje orgijanju sa ženama, da vodi gnusni život odvratnih stvorenja, kakvo besmisleno trabunjanje, čijem stvarnom postojanju, bogu hvala, nisu ostavljale mesta predočene hrizanteme, redovno pijenje čaja i ogorčenje u ime vrline. S vremena na vreme samo, on bi Odeti nagovestio da mu svet, iz pakosti, priča sve što ona radi; i posluživši se pri tom nekom beznačajnom ali istinitom pojedinošću, koju je slučajno saznao, kao krajičkom koji on sad jedini pušta da proviri, tobože mimo svoju volju, između tolikih drugih iz potpune rekonstrukcije Odetinog života, života , koju krije krije od nje, on ju je navodio da pretpostavi da je obavešten o stvarima koje, uistinu, nije ni znao ni slutio, jer iako je često zaklinjao Odetu da ne iskrivljuje istinu, to je, bio on toga svestan ili ne, bilo samo zato da bi mu Odeta rekla sve što radi. On je, svakako, voleo iskrenost, kao što je to i govorio Odeti, ali voleo ju je samo kao podvodačicu koja ga može obaveštavati o životu njegove ljubavnice. Stoga ga njegova ljubav prema iskrenosti, pošto nije bila nekoristoljubiva, nije učinila boljim. Draga mu je bila ona istina koju bi mu Odeta rekla; ali on sam, da bi do te istine došao, nije se ustezao da pribegne laži, toj laži koju je Odeti neprestano slikao kako vodi izopačavanju svako ljudsko biće. Sve u svemu, on je lagao isto onoliko koliko i Odeta, jer budući nesrećniji od nje, nije bio manje sebičan. A ona, slušajući ga kako njoj samoj priča šta je ona radila, gledala ga je s podozrenjem i za svaki slučaj uvređena, da ne bi izgledalo da se ponižava i crveni zbog svojih postupaka. Jednoga dana, pošto je bio u najdužem periodu spokojstva koji je dotad proživeo a da ga ne spopadne ljubomora, prihvatio je da ode uveče u pozorište sa princezom de Lom. Otvorivši novine da vidi šta se daje, ugleda naslov: Ledene device od device od Teodora Barjera, koji ga tako svirepo pogodi da se trgnuo i okrenuo glavu. Osvetljena kao da je na svetlosti pozornice, na tome novom mestu, ta reč „ledene”, koju beše već izgubio sposobnost da uoči jer mu je toliko često bivala pred očima, odjednom mu je ponovo postala vidljiva i odmah ga setila onoga što mu Odeta beše jednom davno ispričala, kako je sa gđom Verdiren išla na izložbu u Industrijskoj palati i kako joj je ova rekla: „Pričuvaj se, ja ću umeti da te raspalim, nisi ti od leda”. Odeta mu je tvrdila da je to bila samo šala, i on tome nije tada pridao nikakve važnosti. Ali tada je imao u nju više poverenja nego sada. A anonimno pismo govorilo je baš o takvim ljubavnim odnosima. Ne
usuđujući se da digne oči na novine, on ih rasklopi, prevrnu jedan list da više ne vidi taj naslov „Ledene „Ledene device” i mahinalno mahinalno poče čitati či tati novosti iz unutrašnjosti. unutrašnjosti. Na La Manšu bilo je bure, javljalo se o šteti u Dijepu, Kaburu, Bezvalu. On smesta ponovo ustuknu. Bezval ga je podsetio na drugo jedno mesto u tome kraju, na Bezvil, koje nosi još jedno ime. povezano crticom s tim prvim: Breote, ime koje je on tako često viđao na geografskim kartama, ali za koje je sada prvi put uočio da je to isto ime koje nosi i njegov prijatelj g. de Breote, za koga je anonimno pismo kazivalo da je bio Odetin ljubavnik. Na kraju krajeva. optužba i nije bila tako neverovatna što se tiče g. de Breotea; ali što se tiče gđe Verdiren. to je bilo nemogućno. Po tome što je Odeta ponekad lagala nije se moglo zaključiti da nikada ne govori istinu, i on je u tim rečima koje ona beše izmenjala sa gđom Verdiren i sama ih ispričala Svanu prepoznao one izlišne a opasne šale koje, iz neiskustva i nepoznavanja poroka, prave žene čiju bezazlenost te šale upravo otkrivaju i koje su — kao Odeta, na primer — dalje nego iko od toga da osete egzaltiranu nežnost prema nekoj drugoj ženi. Naprotiv, ogorčenost s kojom je ona pobijala sumnje koje je nehotice za trenutak probudila u njemu svojom pričom slagala sa svim onim što je znao o sklonostima i temperamentu svoje ljubavnice. Ali u ovome času, u jednom od onih nadahnuća ljubomornih, sličnom nadahnuću koje pesniku ili naučniku, kad imaju tek jednu rimu ili jedno zapažanje, donese ideju ili zakon koji će toj rimi ili tom zapažanju dati svu moć, Svan se prvi put seti jedne rečenice koju mu je Odeta rekla još pre dve godine: „O, što se tiče gđe Verdiren, za nju sada samo ja postojim, ja sam pravo srce, ljubi me, hoće da svud idem s njom, da joj govorim ti”. Daleko od toga da je tada video u toj rečenici bilo kakvu vezu s onim besmislenim rečima koje su htele da podražavaju poročnosti a koje mu Odeta beše ispričala, on ju je primio kao dokaz toploga prijateljstva. A sada se sećanje na tu nežnost gđe Verdiren odjednom povezalo sa sećanjem na onaj njihov neukusni razgovor. Nije više mogao u mislima da ih razdvoji, pa ih je video spojene i u stvarnosti, a tu je sada nežnost davala nešto ozbiljno i važno onim šalama, dok su one njoj, zauzvrat, oduzimale bezazlenost. On ode Odeti. Seo je podalje od nje. Nije se usudio da je poljubi, poljubi, ne znajući hoće li u njoj, u njemu, poljubac probuditi ljubav ili gnev. Ćutao je, gledao je kako mre njihova ljubav. Odjednom Odjednom se s e reši. — Odeta, mila moja, — reče joj on — znam da sam odvratan, ali moram da te pitam neke stvari. Sećaš se šta sam ono pomislio o tebi i gđi Verdiren? Reci mi je li to bilo istina, s njom ili s nekom drugom. Ona zavrte glavom nabravši veđe, znak koji često koriste ljudi da odgovore da neće ići, da im je to dosadno, kad ih ko upita: „Hoćete li doći da vidite paradu,
hoćete li prisustvovati smotri trupa?” Ali to odmahivanje glavom, upućeno obično kakvom budućem događaju, unosi stoga izvesnu nepouzdanost u poricanje kakvoga prošlog događaja. Štaviše, ono se poziva samo na razloge ličnih obzira, više nego na osudu, na moralnu nemogućnost. Videći Odetu kako mu takvim znakom govori da je to laž, Svan shvati da je to možda istina. — Pa rekla sam ti, znaš dobro — dodade ona s razdraženim i nesrećnim izrazom lica. — Da, znam, ali jesi li sigurna? Nemoj mi reći: „Znaš dobro”, nego mi reci: „Nikada nisam radila tako nešto ni s jednom ženom”. Ona ponovi, kao kakvu lekciju, ironičnim tonom, kao da hoće da ga se otrese: — Nikada nisam radila tako nešto ni s jednom ženom. — Možeš li mi se zakleti na tvoj medaljon Gospe od Lagea? Svan je znao da se Odeta neće krivo zakleti zakleti na taj ta j medaljon. — O, kako me žalostiš — uzviknu ona istrgnuvši se iz zagrljaja njegovog pitanja. — Hoćeš li već svršiti s tim? Šta ti je danas? Rešio si, znači, da te omrznem, da te se gnušam? Ja sam htela da nastavimo kao u staro, dobro vreme, a eto kako mi se ti zahvaljuješ! Ali ne puštajući je, kao kad hirurg čeka da prođe grč koji je prekinuo njegovu intervenciju, ali zbog koga on nije odustao od nje: — Jako grešiš što zamišljaš da bih se ja zato i najmanje na svetu ljutio na tebe, Odeta, — reče joj on s ubedljivom ali lažnom blagošću. — Ja ti govorim uvek samo o onome što znam, a znam mnogo više nego što kažem. Ali jedina ti možeš da ublažiš priznanjem ono zbog čega te mrzim dokle god mi to otkrivaju drugi. Moj gnev na tebe ne potiče od tvojih postupaka, ja ti praštam sve, pošto te volim, nego od tvoje neiskrenosti. od neiskrenosti zbog koje uporno poričeš ono što ja znam. Pa kako misliš da te ja i dalje volim. kad vidim da mi tvrdiš, da mi se kuneš u nešto što znam da je laž. Ne produžavaj, Odeta, ovaj trenutak koji je mučenje za nas oboje. Ako hoćeš, to će se svršiti za trenutak, zauvek ćeš biti oslobođena toga. Reci mi. na tvoj medaljon, jesi li ili nisi ikada radila tako nešto. — Pa šta ja znam — povika ona gnevno — možda, nekada davno. ne znajući ni sama šta radim, možda dva-tri puta. Svan beše pretpostavio sve mogućnosti. Ali stvarnost je, znači, nešto što nema nikakve veze s mogućnostima, kao god ni udarac nožem koji nam se zada sa lakim kretanjem oblaka iznad naše glave, pošto su mu se te reči: ,.dva-tri puta” urezale kao krst posred srca. Čudnovata stvar, te reči „dva-tri puta”, ništa, samo reči, reči izgovorene u zrak, na odstojanju, a da mogu tako da razderu srce
kao da ga istinski pogađaju, da može čovek tako od njih da se razboli kao da je popio otrov. Svan i nehotice pomisli na one reči koje beše čuo kod gđe de SentEvert: ,,Ništa tako snažno nisam videla... osim prizivanja duhova”. Bol koji je osećao nije ličio ni na šta od onoga što je zamišljao. Ne samo zato što je i u časovima časovi ma najpotpunijeg podozrevanja njegova uobrazilja retko kad zalazila tako daleko u zlo, nego zato što je, čak i kad je tu stvar zamišljao, ona ostajala neodređena, neizvesna, lišena one određene svireposti, isto toliko različite od svega što je dotad upoznao kao što je i bolest od koje čovek oboli prvi put. Pa ipak, ta Odeta od koje mu je dolazilo sve to zlo nije mu bila manje draga, već naprotiv, još dragocenija, kao da je, ukoliko je više rasla patnja, u isto vreme rasla i vrednost onog umirujućeg sredstva, protivotrova koji jedina ta žena u sebi nosi. Hteo je da bude još brižljiviji prema njoj, kao prema kakvoj bolesti za koju čovek odjednom otkrije da je još teža. Želeo je da se ta grozna stvar, za koju mu je rekla da ju je učinila „dva-tri puta” ne mogne više ponoviti. Zato mu je valjalo bdeti nad Odetom. Često se kaže da time što nekom prijatelju otkrijemo grehe njegove ljubavnice postižemo samo da ga s njom još više zbližimo, jer on u to ne veruje, ali koliko više još, ako poveruje! „Ali kako uspeti da je zaštitim?” mislio je Svan. Mogao bi je možda zaštiti od neke određene žene, ali ima ih stotina drugih. i on shvati kakva se ludost nadvila nad njega kada je one večeri, ne zatekavši Odetu kod Verdirenovih, počeo želeti tu uvek tako nemogućnu stvar da poseduje jedno biće. Srećom po Svana, ispod tih novih patnji što behu provalile u njegovu dušu kao osvajačke horde, postojao je jedan duboki i stariji sloj pitome prirode, koji je radio u tišini, kao ćelije ozleđenog organa kad se smesta dadu na posao da obnove oštećeno tkivo, kao mišići paralisanog uda kad teže da se ponovo kreću. I ti najstariji domoroci njegove duše pregnuše za trenutak svom Svanovom snagom na onaj tihi rad zalečenja koji bolesniku što ozdravlja ili operisanome stvara utisak mirovanja. Ovoga puta do toga smirenja usled iscrpenosti došlo je manje u Svanovom umu, kao obično, a više u njegovom srcu. Ali sve stvari u životu koje su jednom postojale teže da se obnove, i kao što se životinja na izdisaju još jednom strese od grča koji se činio završen, tako i na Svanovom srcu, za trenutak pošteđenom, patnja sama od sebe ponovo ureza onaj isti krst. On se seti onih večeri na mesečini kada je, ispružen u svojim kočijama što su ga nosile u ulicu La Peruz, sa nasladom gajio u sebi uzbuđenja zaljubljena čoveka, i ne znajući kakvim će ona otrovnim plodom neminovno uroditi. Ali sve te misli potrajaše samo za sekundu, koliko dok je prineo ruku srcu, povratio dah i uspeo da se nasmeši da bi prikrio svoj bol. I već je ponovo počinjao postavljati pitanja. Jer njegova ljubomora, koja je sebi dala truda koliko ne bi ni neprijatelj, da bi postigla da on zadobije još i taj udarac, da iskusi i najsvirepiji bol koji je ikada upoznao, njegova ljubomora je nalazila da
on još ne pati dovoljno i nastojala je da mu se zada još dublja rana. I tako, kao kakvo božanstvo zla, ljubomora je šaputala Svanu na uvo i gurala ga u propast. Nije bilo do njega, nego samo do Odete, što mu mučenje isprva nije bilo još žešće. — Eto, prošlo je, draga, — reče on — je li to bilo s nekom osobom koju poznajem? — Ta ne, kunem ti se; uostalom, čini mi se da sam preterala, da nisam nikada otišla baš tako daleko. On se osmehnu pa nastavi: — Šta ćeš, ne mari ništa, ali nesreća je u tome što ne možeš mo žeš da mi kažeš ime. Kad bih mogao sebi da predstavim tu osobu, to bi me poštedelo toga da na to i dalje mislim. Kažem to tebe radi, jer ti tako ne bih više dosađivao. Tako je umirujuće kad čovek može sebi da predstavi stvari! Užasno je ono što čovek ne može da zamisli. Ali ti si već bila tako zlatna, neću više da te zamaram. Zahvaljujem ti od sveg srca na dobru koje si mi učinila. Svršeno je. Još samo jednu reč: pre koliko vremena? — O, Šarl, zar ne vidiš da me ubijaš! To je bilo tako davno. Nisam nikada više na to ni mislila. Pomislio bi čovek da hoćeš po svaku cenu da mi uliješ u glavu takve misli. A baš bi ti to mnogo i koristilo, — reče ona, u nesvesnoj gluposti i namernoj zlobi. — O, ja sam samo hteo da znam je li to bilo otkako se poznajemo. Pa to bi bilo tako prirodno! Je li se to dešavalo ovde? Zar ne možeš da mi označiš neko određeno veče, da predstavim sebi šta sam ja to veče radio; shvataš valjda da je nemogućno da se ne sećaš s kim je to bilo, Odeta, ljubavi moja. — Pa šta ja znam, čini mi se da je to bilo u Bulonjskoj šumi, jedno veče kad si ti došao da nam se pridružiš na ostrvu. Večerao si kod princeze de Lom — reče ona, srećna što može da pruži neku određenu pojedinost koja će posvedočiti istinitost njenih reči. — Za susednim stolom bila je jedna žena koju nisam bila videla već odavno. Rekla mi je: „Hodite, molim vas, iza one male stene da vidite mesečinu na vodi.” Ja sam prvo zevnula i odgovorila: „Neću, umorna sam, a i dobro mi je i ovde." Ona me je uveravala da nikada još nije bilo takve mesečine, Ja sam joj rekla: „Volim „Volim šalu!”; š alu!”; znala sam dobro kud ona smera. sm era. Odeta je to pričala gotovo smejući se, bilo što joj se to činilo sasvim prirodno ili što je verovala da će time umanjiti značaj stvari, ili pak da ne bi izgledala ponižena. Videći Svanovo lice, ona promeni ton: — Ti si bednik, uživaš da me mučiš, da me navedeš na laži koje izmišljam
samo da bi me ostavio na miru. Ovaj drugi udarac nanet Svanu bio je još svirepiji od prvog. Nikada on ne bi mogao ni pretpostaviti da je to moglo biti nešto tako nedavno, skriveno od njegovih očiju koje nisu umele da to otkriju, ne u nekoj prošlosti koju on ne bi poznavao. nego u onim večerima kojih se tako dobro sećao, koje je proživljavao s Odetom, za koje je verovao da su mu tako poznate, a koje su sada, unatrag gledano, dobijale nešto tako podlo i svirepo; usred njih zjapila je sada odjednom ta razvaljena rupa, taj trenutak na ostrvu u Šumi. Premda nije bila inteligentna, Odeta je imala ljupkost prirodnosti. Ona je ispričala, odglumila tu scenu tako jednostavno da je Svan, zasopljen, video sve: Odetino zevanje, onu malu stenu. Kao da ju je slušao kako odgovara — veselo, avaj!: ,,Volim šalu!” — i osećao je da ona večeras neće reći ništa više, da ne može očekivati nikakvo novo otkriće u ovom trenutku; ona je ćutala; on joj reče: — Sirota moja mala, oprosti mi. osećam da ti zadajem bol, ali svršeno je, ne mislim više na to. Ali ona je videla da su mu oči ostale prikovane za ono što ne zna i za tu prošlost njihove ljubavi, jednoličnu i pitomu u njegovom sećanju, jer je bila neodređena, a koju je sada rasporio kao ranu taj minut na ostrvu u Šumi, na mesečini. posle večere kod princeze de Lom. No njemu beše toliko prešlo u naviku da nađe da je život zanimljiv — da se divi čudnovatim otkrićima koja čovek može da učini — da je, iako je patio toliko da je mislio da neće dugo moći podneti tako velik bol, pomislio u sebi: ,,Život je zbilja neverovatan i priređuje nam divna iznenađenja; izlazi da je porok nešto mnogo rasprostranjenije nego što se misli. Evo jedne žene u koju sam imao poverenja, koja izgleda tako jednostavna, tako poštena u svakom slučaju, čak i ako je bila lakomislena, i koja se činila tako normalna i zdrava u svojim sklonostima; a povodom jedne neverovatne neverovatne dostave, ispitam je, i ono malo što mi priznaje otkriva otkriva mnogo više nego što bi čovek mogao i posumnjati”. Ali nije mogao da se ograniči na ta ravnodušna zapažanja. Nastojao je da tačno proceni ono što mu je ispričala da bi znao treba li da zaključi da je te stvari radila često, da će se one ponoviti. Ponavljao je sebi reči koje je rekla: „dobro sam videla kud ona smera”, „dva-tri puta”, „volim šalu!”, ali one se u Svanovom sećanju nisu javljale obezoružane, svaka je od njih držala svoj nož i zadavala mu još po jedan udarac. Kao što bolesnik ne može da se uzdrži da svaki čas ne pokuša da načini pokret koji mu izaziva bol, i on je još vrlo dugo ponavljao u sebi te reči: „dobro mi je i ovde”, „volim šalu!” ali bol je bio tako jak da je bio primoran da prestane. Divio se što su postupci o kojima je on uvek tako olako, tako veselo sudio, sada postali za njega tako teški kao bolest od koje se može umreti. Poznavao je toliko žena koje
bi mogao zamoliti da motre na Odetu. Ali kako bi se mogao ponadati da bi se one stavile na istu tačku gledišta na koju i on i da ne bi ostale na onoj koja je tako dugo bila i njegova, kojom se uvek rukovodio u svome ljubavnom životu, i da mu ne bi rekle smejući se: „Ljubomorni zlobniče što hoćeš da sprečiš druge da uživaju.” Kako se to pod njegovim nogama odjednom prolomilo (pod njim, koji je nekada u svojoj ljubavi prema Odeti nalazio samo profinjena zadovoljstva) te je odjednom bačen strmoglav u taj novi krug pakla iz koga i ne nazire kako bi se ikada mogao izvući. Jadna Odeta! Nije bio kivan na nju. Ona je bila samo upola kriva. Zar se nije govorilo da ju je rođena mati, dok je još bila gotovo dete. prodala u Nici jednom bogatom Englezu. Ali kako su sada istiniti postajali u njegovim očima oni redovi u Dnevniku jednog pesnika od pesnika od Alfreda de Vinjija, koje je nekada ravnodušno čitao: „Kad čovek oseti da se zaljubio u neku ženu, trebalo bi da pomisli u sebi: Ko je okružuje? Kakav joj je bio život? Sva sreća u životu počiva na tome.” Svan se čudio što tako proste rečenice, koje je sricao u mislima, kao što su: „Volim šalu!”, „Videla sam dobro kud ona smera”, mogu da mu nanesu takav bol. Ali on je shvatao da ono što smatra prostim rečenicama jesu samo delovi kostura koji podržavaju, koji mogu obnoviti patnju koju je osećao za vreme Odetine priče. Jer zbilja je tu patnju sada trpeo ponovo. Svejedno što je sada znao — a svejedno bi čak bilo i kad bi vremenom pomalo zaboravio, oprostio — čim bi ponovio te reči, ta nekadašnja patnja pretvarala ga je u onoga kakav je bio pre no što je Odeta progovorila: u čoveka koji ništa ne zna, koji je pun poverenja; svirepa ljubomora, da mu zada udarac Odetinog priznanja, stavljala ga je ponovo u položaj onoga koji još ne zna, pa i posle više meseci, taj stari događaj uvek bi ga potresao kao kakvo novo otkriće. Divio se strašnoj oživljavajućoj moći svoga pamćenja. Samo se u slabljenje te stvaralačke sile, čija plodnost jalovi s godinama, mogao nadati smirenju svojih muka. Ali kada se već činilo da je pomalo iscrpena ta moć neke od reči što ih je Odeta izgovorila, ta moć njihova da mu zadadu patnju, tada bi neka druga od njih, na kojoj se Svanov um dotada manje zadržao, neka gotovo nova reč, smenila ostale i pogodila ga s nesmanjenom snagom. Sećanje na veče kada je večerao kod princeze de Lom bilo mu je bolno, ali to je bilo samo središte njegovog bola. No bol je zračio i neodređeno unaokolo, na sve susedne dane. I u ma koju tačku celoga toga godišnjeg doba dirnuo, toga doba kada su Verdirenovi tako često večeravali na ostrvu u Bulonjskoj šumi, celo bi ga to doba zabolelo. Toliko ga je bolelo da je malo-pomalo radoznalost koju je u njemu raspaljivala ljubomora bila obuzdana strahom od novih muka koje bi sebi nametnuo kad bi je zadovoljio. Uviđao je da ceo onaj period Odetinog života što je protekao pre no što je njega srela, period koji on nikada nije pokušao da sebi predstavi, nije bio
ono apstraktno prostranstvo koje je on nejasno video, nego da je bio sazdan od posebnih godina, ispunjenih konkretnim događajima. Ali bojao se, kad bi ih upoznao, da se ta bezbojna, žitka i podnošljiva prošlost ne pretvori u opipljivo i gnusno telo, u jedan izraziti i satanski lik. Pa i dalje nije nastojao da je zamisli, zami sli, ne više iz duševne lenosti, nego iz straha od patnje. Nadao se da će jednoga dana naposletku moći da čuje ime ostrva u Bulonjskoj šumi i ime princeze de Lom a da ne oseti to nekadašnje razdiranje, i smatrao je nerazboritim da izaziva Odetu da mu pruži nove reči, imena mesta, različite okolnosti koje bi njegov tek smireni bol probudile u novom obliku. Ali često mu je Odeta i sama od sebe, nesvesno, otkrivala stvari koje nije znao, koje se sada plašio da sazna; u stvari, Odeta nije znala veličinu razmaka koji je porok stvarao između njenoga stvarnog života i srazmerno nevinog života kojim Svan beše verovao i kojim je vrlo često i sada još verovao da živi njegova ljubavnica: poročnome stvorenju, koje uvek glumi istu vrlinu pred onima za koje ne želi da naslute njegove poroke, nedostaje kontrola putem koje bi uvidelo koliko ga ti poroci, čiji je neprestani rast i samome njemu neosetljiv, odvlače malo-pomalo daleko od normalnog načina života. Pa i drugi postupci, koji su u Odetinom duhu boravili zajedno sa sećanjem na one koje je krila od Svana, malo-pomalo su od ovih primali odblesak, bili zaraženi njima, a da ona na njima nije videla ništa neobično, a da nisu odudarali od te neobične sredine u kojoj ih je ona nosila u sebi; ali kad bi ih ispričala Svanu, on bi bio prestravljen otkrićem okoline koju su odavali. Jednoga dana pokušao je, ali tako da je ne uvredi, da je upita je li ikada išla podvodačicama. Uistinu, bio je ubeđen da nije; ono anonimno pismo ubacilo je u njegov um tu pretpostavku, ali na mehanički način; on joj nije poklonio nimalo vere, ali je pretpostavka ostala tu, i Svan, da bi se otresao toga čisto materijalnog, ali ipak neprijatnog prisustva sumnje, poželeo je da je Odeta iščupa. „O, ne! Ne kažem da me ne progone,” dodade ona, otkrivajući osmehom sujetno zadovoljstvo za koje nije više ni opažala da ga ne bi mogla opravdati pred Svanom. „Jedna me je juče opet čekala više od dva sata, nudila mi je bilo koju cenu. Izgleda da joj je jedan ambasador rekao: ,Ubiću se ako mi je ne dovedete.’ Rekli su joj da nisam kod kuće, a ja sam na kraju izišla da razgovaram s njom, samo da ode. Volela bih da si video kako sam je primila, moja sobarica, koja me je čula iz susedne sobe, kaže da sam iz sveg glasa vikala: ,Ama, kad vam kažem da neću! Eto, tako mi je volja, neće mi se. Valjda sam slobodna da radim šta hoću! Da mi treba novaca, još i razumem...’ Naredila sam vrataru da je više ne pušta unutra, reći će joj da sam na selu. O, volela bih da si bio negde sakriven. Verujem da bi bio zadovoljan, dragi. Eto, vidiš, ima ipak dobroga u tvojoj maloj Odeti, makar da je smatraju smat raju tako groznom.”
Uostalom, i sama ta priznanja, kad mu je nešto priznavala, priznanja grehova za koje je pretpostavljala da ih je otkrio, služila su Svanu više kao polazna tačka novih sumnji nego što bi učinila kraj starima. Jer ta priznanja nikada nisu bila tačno srazmerna njegovim sumnjama. Uzalud je Odeta izostavljala u svom priznanju sve ono bitno, u sporednome je uvek ostajalo nešto što Svan nikada nije mogao zamisliti, što ga je poražavalo svojom novinom i što će mu potom omogućiti da promeni postavke problema svoje ljubomore. I ta priznanja nije više mogao da zaboravi. Duša mu ih je nosila svojom strujom, izbacivala ih na površinu, uljuljkivala uljuljkivala ih, kao leševe. I bila je njima otrovana. Jednom mu je pričala o tome kako je Foršvil došao da je poseti na dan svetkovine Pariz-Mursija. „Kako, zar si ga ti već poznavala? O, pa da, dabome”, reče on, popravivši se da ne bi izgledalo kao da on to nije znao. Pa odjednom stade drhtati pri pomisli da je na dan te svetkovine Pariz-Mursija, kada on beše primio od nje ono pismo koje je tako ljubomorno čuvao, ona možda ručala sa Foršvilom u „Pozlaćenoj kući”. Ona mu se s e zakle da nije. „Pa ipak, ,Pozlaćena kuća’ me podseća ne znam već na šta što sam znao da nije bilo istina”, reče joj on da je uplaši. „Da, da nisam tamo bila ono veče kad sam ti rekla da dolazim odande, kad si me ti tražio kod Prevoa", odgovori mu ona (misleći, po njegovom izrazu lica, da on to zna), s odlučnošću u kojoj je, mnogo više nego cinizma, bilo bojazni, straha da ne naljuti Svana, straha st raha koji je iz samoljubl sam oljublja ja htela da sakrije, a i želje da mu pokaže da ume da bude iskrena. Stoga je pogodila tačno i snažno kao dželat, iako u tome nije bilo svireposti, jer Odeta nije bila svesna koliki bol nanosi Svanu; pa se čak i nasmejala, možda naročito zato, doduše, da ne bi izgledala ponižena, zbunjena. „Istina je da nisam bila u ,Pozlaćenoj kući\ nego sam dolazila od Foršvila. Bila sam zaista kod Prevoa, to nije bila izmišljotina, on me je tamo sreo i pozvao da svratim kod njega da vidim njegove gravire. Ali neko je došao da ga poseti. Rekla sam ti da dolazim iz ,Pozlaćene kuće’ jer sam se bojala da ti ne bude krivo. Vidiš, to je bilo pre lepo s moje strane. Uzmimo da sam pogrešila, ali bar ti to kažem otvoreno. Zašto ti ne bih rekla isto tako i da sam ručala s njim na dan svetkovine Pariz-Mursija, da je to istina? Tim pre što se mi u to vreme i nismo još mnogo poznavali, nas dvoje, zar ne, dragi?” On joj se osmehnu, kukavički odjednom, kao biće bez snage, kakvim su ga učinile te poražavajuće reči. Znači, već i onih meseci na koje se nikada više nije usuđivao da misli jer su bili suviše srećni, onih meseci kada ga je volela, već i onda mu je lagala! Koliko li je bilo još drugih trenutaka kao što je bio taj (ono prvo veče kad su „nameštali katleje”), kada mu je rekla da dolazi iz „Pozlaćene kuće”, koliko li ih je bilo još drugih što su krili u sebi laž koju Svan nije ni naslutio. On se seti kako mu je jednog dana rekla: rekla: „Reći ću prosto gđi Verdiren da mi haljina nije bila
gotova, da su mi kola došla suviše kasno. Uvek ima načina da se stvar uredi.” Sigurno su i od o d njega, toliko puta, kada bi mu rekla nekoliko nekoliko reči da objasni svoje zakašnjenje, da opravda izmenu časa sastanka, te reči krile nešto što je otišla da radi s nekim drugim, kome je sigurno rekla: „Reći ću Svanu da mi haljina nije bila gotova, da su mi kola došla kasno, uvek ima načina da se stvar uredi.” I ispod svih, i najmilijih uspomena Svanovih, ispod najjednostavnijih reči koje mu Odeta beše nekada rekla, i u koje je verovao kao u Sveto pismo, ispod svakodnevnih postupaka koje mu je pričala, ispod najobičnijih mesta, kuće njene krojačice, avenije Bulonjske šume, hipodroma, on je osećao (skrivenu radi onoga viška vremena koji i u najpodrobnije raspoređenim danima još uvek ostavlja mogućnosti, mesta, i može da posluži za neke druge postupke), osećao je kako se ispod svega toga uvlači mogućno podzemno prisustvo laži koje su pretvarale u gnusno sve što mu još beše ostalo najmilije, njegove najlepše večeri, i samu s amu ulicu La Peruz, odakle je Odeta sigurno odlazila uvek u neko drugo vreme nego što mu je rekla, laži koje su kroza sve to širile onaj mračni užas što ga je osetio čuvši priznanje o „Pozlaćenoj kući” i kao one gnusne zveri u Pustoši Ninive, Ninive, rušile kamen po kamen svu njegovu prošlost. Što je sada uvek ustuknuo kad god bi mu sećanje pomenulo svirepo ime „Pozlaćene kuće”, nije to više bilo, kao ono nedavno na soareu kod gđe de Sent-Evert, zato što ga je ono podsećalo na sreću koju je odavno izgubio, nego na nesreću koju tek što je spoznao. A onda je s imenom „Pozlaćene kuće” bilo kao i s ostrvom u Bulonjskoj šumi, malopomalo ono presta da Svanu zadaje bol. Jer ono što verujemo da je naša ljubav, naša ljubomora, to nije jedna stalna, nedeljiva strast. One se sastoje od bezbroj uzastopnih ljubavi, različitih ljubomora, koje su prolazne, ali svojim besprekidnim mnoštvom stvaraju nam utisak neprekidnosti, obmanu jedinstva. Život Svanove ljubavi, postojanost njegove ljubomore, bili su sačinjeni od smrti, od neverstva, od bezbrojnih želja, bezbrojnih sumnji, kojima je svima bila predmet Odeta. Da nju dugo nije viđao, one od njih koje bi umrle ne bi bile zamenjene drugima. Ali Odetino prisustvo i dalje je zasejavalo Svanovo srce naizmenično nežnošću i sumnjama. Ponekih večeri ona bi prema njemu odjednom opet postala pažljiva, ali ga je surovo upozoravala da to treba odmah da iskoristi, jer bi to moglo godinama da se ne ponovi; valjalo je smesta vratiti se njenoj kući, da „nameštaju katleje”, i ta požuda koju je onda tvrdila da je osetila prema njemu bila je tako iznenadna, tako neobjašnjiva, tako nesavladiva, a milovanja kojima ga je zatim obasipala tako upadljiva i neobična da je ta gruba i neubedljiva nežnost pričinjavala Svanu isto toliko bola kao i kakva laž ili pakost. Jedno veče kada se tako, po njenoj zapovesti, vratio s njome i dok je ona mešala poljupce sa strasnim rečima koje
su odudarale od njene uobičajene hladnoće, njemu se odjednom učini da je čuo neki šum; on ustade, potraži svuda, ne nađe nikoga, ali nije više imao volje da joj se vrati a ona je onda, na vrhuncu besa, razbila jednu vazu i rekla Svanu: „S tobom se nikada ništa ne može!” A on je ostao u neizvesnosti nije li ona sakrila nekoga koga je htela da otruje ljubomorom ili da mu m u raspali požudu. Ponekad je odlazio u javne kuće nadajući se da će nešto saznati o njoj, ne usuđujući se ipak da je imenuje. „Imam jednu malu koja će vam se svideti”, rekla bi mu podvodačica. I on bi ostao da razgovara po celi sat s kakvom jadnom devojkom, iznenađenom što on ne traži ništa više. Jedna, sasvim mlada i divna, reče mu jednoga dana: „Ono što bih ja želela, to je da nađem prijatelja, i on bi onda mogao biti siguran da više nikada ne bih ni s kim išla.” „Zbilja, zar misliš da je to mogućno da jedna žena bude dirnuta što je čovek voli, da ga nikada ne prevari?” upita je Svan sa strepnjom. „Pa sigurno! To zavisi od naravi.” Svan nije mogao da se uzdrži uzdrži da tim ženama ne kaže sve ono što bi se s e svidelo i princezi de Lom. Onoj što je tražila prijatelja, on reče smešeći se: „Kako je to ljupko, stavila si plave oči, iste boje kao i pojas.” „Pa i vi imate plave manšete.” „Kako mi lepo razgovaramo na ovakvom jednom mestu! Nisam ti dosadan, možda imaš posla?” „Ne, imam vremena. Da ste mi dosadni, rekla bih vam. Naprotiv, volim da vas slušam.” „To mi veoma laska. Vidite kako mi lepo razgovaramo?” reče on podvodačici koja upravo beše ušla. „Da, baš sam i sama to pomislila. Kako su mirni! Eto, svet sada dolazi kod mene na razgovor! Onomad je to i princ rekao, ovde je lepše nego kod njegove žene. Izgleda da su sada u otmenom svetu sve žene takvog ponašanja da je to prava sablazan! Idem, ja sam diskretna.” Pa ostavi Svana s devojkom sa plavim očima. Ali i on uskoro ustade i pozdravi se s njom, jer bio je ravnodušan prema njoj, nije poznavala Odetu. Pošto se slikar razboleo, doktor Kotar mu je preporučio plovidbu po moru; mnogi „vernici” „vernici” govorili govorili su da bi pošli s njim; njim; Verdirenovi Verdirenovi se nisu mogli pomiriti s tim da ostanu sami, te su zakupili jednu jahtu, a posle je i kupili sasvim, te je tako Odeta često plovila po moru. Kad god je od neko doba bila odsutna, Svan je osećao kako počinje da se tuđi od nje, ali kao da je to duševno rastojanje bilo u srazmeri s materijalnim, čim bi saznao da se Odeta vratila, nije više mogao izdržati da je ne vidi. Jednom, pošavši na mesec dana, kako su mislili, bilo zbog usputnih iskušenja, bilo što je g. Verdiren krišom unapred udesio stvar da bi pričinio zadovoljstvo svojoj ženi, pa tek postepeno to saopštavao ,,vernima”, iz Alžira su otišli oti šli u Tunis, T unis, pa u Italiju, pa u Grčku, Carigrad, Carigrad, Malu Aziju. Putovanje Putovanje je trajalo već skoro godinu dana. Svan se osećao potpuno spokojan, gotovo srećan. Iako je g. Verdiren nastojao da ubedi pijanistu i doktora Kotara da tetki prvoga i bolesnicima ovoga drugog oni nisu baš nimalo potrebni i da bi, u svakom
slučaju, bilo nepromišljeno pustiti gđu Kotar da se vrati u Pariz, za koji je gđa Verdiren tvrdila da je u revoluciji, bio je prinuđen da im u Carigradu vrati slobodu. I slikar pođe s njima. Jednoga dana, ubrzo po povratku troje putnika, Svan, videći kako prolazi omnibus za Luksemburšku palatu, gde je imao posla, skoči u njega i nađe se naspram gđe Kotar, koja je bila pošla u posete damama koje su toga dana primale, svečano obučena, s perom na šeširu, u svilenoj haljini, s mufom, kišobranom, tašnicom za posetnice i očišćenim belim rukavicama. Zaodenuta tim odličjima, ona je, po suvom vremenu, išla peške od jedne do druge kuće u istoj četvrti, pa bi posle pošla u neku drugu četvrt koristeći se omnibusom, sa prelaznom kartom. U prvim trenucima, dok se urođena umiljatost žene u njoj nije probila kroz ukrućenost malograđanke, a ne znajući uostalom baš tačno treba li da govori Svanu o Verdirenovima, ona je sasvim prirodno, svojim sporim, nespretnim i blagim glasom, koji je na trenutke sasvim zaglušivala buka omnibusa, govorila o onome što je slušala i ponavljala u dvadeset pet kuća po čijim se spratovima u toku dana penjala: — Vas, gospodine, koji ste tako u toku svega, ne treba ni da pitam da li ste videli Mašarov portret kod Mirlitona, koji ceo Pariz trči da vidi. Pa šta vi kažete o njemu? Jeste li u taboru onih što hvale ili u taboru onih što kude? Po svim salonima govori se samo o Mašarovom portretu; čovek nije otmen, nije kao što treba, nije savremen ako ne kaže svoje mišljenje o Mašarovom portretu. Pošto je Svan odgovorio da nije video taj portret, gđa Kotar se poboja da ga je pozledila primoravši ga da to prizna. — E, to je lepo, vi to bar otvoreno priznajete, ne smatrate da se sramotite što niste videli Mašarov portret. Meni se to od vas jako sviđa. No, a ja sam ga videla, mišljenja su podeljena, ima ih koji nalaze da je malko nalickan, da je sladunjav, ali ja, ja nalazim da je idealan. Dabome, to ne liči na plave i žute žene našeg prijatelja Biša. Ali moram vam iskreno priznati, naći ćete da nisam baš jako u duhu vremena, ali ja vam kažem ono što mislim, ja to ne razumem. Bože moj, priznajem kvalitete koji postoje u portretu mog muža, on nije tako neobičan kao ono što on obično slika, ali, eto, morao je da mu naslika plave brkove. Dok Mašar, međutim! Eto, muž prijateljice kod koje upravo idem (što mi pruža ovo veliko zadovoljstvo da razgovaram usput s vama) obećao joj je, ako bude izabran u Akademiju (to je jedan kolega moga muža), da će joj poručiti portret kod Mašara. To je, odista, pravi san! A druga jedna moja prijateljica tvrdi da ona više voli Leloara. Ja sam samo običan laik, Leloar je možda još veći po majstorstvu. Ali ja nalazim da je prva vrlina jednog portreta, naročito kada košta košt a deset hiljada hi ljada franaka, franaka, da bude veran, i to t o prijatno veran.
Pošto je ispripovedala sve to na šta ju je nadahnula visina njene perjanice, monogram na njenoj tašnici za posetnice, mali broj što joj je na rukavicama mastilom bio ispisan u čistioni, a i nelagodnost da sa Svanom razgovara o Verdirenovima, gđa Kotar, videći da su još daleko od ugla Bonapartine ulice, gde je kočijaš trebalo da zaustavi, posluša svoje srce, koje joj je savetovalo druge reči. — Mora biti da su vam zvonile uši, gospodine, — reče mu ona — za vreme putovanja na kome smo bili sa gđom Verdiren. Samo se o vama govorilo. Svan je bio veoma iznenađen, pretpostavljao je da se njegovo ime nikada ne izgovara pred Verdirenovima. — Uostalom, dovoljno je reći da je gđa de Kresi bila s nama. Kad je Odeta negde, nikada ne može da izdrži dugo da ne govori o vama. A možete misliti da ne govori ništa rđavo. Šta! Vi sumnjate? — reče ona videći da je Svan skeptično odmahnuo rukom. Pa, poneta iskrenošću svog ubeđenja, ne unoseći u tu reč nikakvu rđavu misao, već uzimajući je samo u značenju u kome se ona upotrebljava kada se govori o ljubavi što vezuje prijatelje: prijatelje: — Pa ona vas obožava! O, čini mi se da o vama pred njom ne bi trebalo to reći! Lepo bi se čovek proveo! Povodom svega, na primer kad bismo gledali neku sliku, ona je stalno govorila: „O, da je on tu, on bi vam znao reći je li autentična ili ne. Njemu niko nije ravan u tome.” I svaki čas se pitala: „Šta li on sada radi? Da bar samo radi pomalo! To je prava nesreća, tako darovit momak, a tako len." Vi mi ne zamerate, zar ne? „Sada kao da ga gledam, misli na nas, pita se gde smo.” Rekla je čak nešto što sam ja našla da je vrlo lepo; g. Verdiren joj je rekao: „Ama kako možete sada da ga vidite, kad smo na osamsto milja od njega?” A Odeta mu je odgovorila: „Ništa nije nemogućno prijateljskom oku.” Ne, kunem vam se, ne kažem vam to da vam laskam, vi u njoj imate prijateljicu kakvih nema mnogo. Reći ću vam, uostalom, ako vi to ne znate, onda ste jedini koji to ne zna. Gđa Verdiren mi je baš i poslednje veče rekla (znate, uoči rastanka uvek se bolje razgovara): „Ne kažem da nas Odeta ne voli, ali sve što joj mi kažemo ne vredi mnogo prema onome što joj kaže g. Svan.” Oh, gospode, kočijaš, evo, zaustavlja, umalo ne propustih Bonapartinu ulicu brbljajući s vama... Hoćete li biti ljubazni da mi kažete da li mi pero stoji pravo? I gđa Kotar izvuče iz mufa, da je pruži Svanu, ruku u beloj rukavici, iz koje izlete, sa prelaznom kartom. njena vizija o otmenom životu, koja ispuni omnibus, pomešana s mirisom čistione. I Svan se oseti sav obuzet nežnošću prema njoj, isto onoliko koliko i prema gđi Verdiren (i gotovo isto koliko i
prema Odeti, jer osećanje prema ovoj poslednjoj, pošto nije više bilo pomešano s bolom, nije gotovo više bilo pomešano ni s ljubavlju), dok ju je s platforme pratio razneženim očima kako odrešito stupa u Bonapartinu ulicu, uzdignute perjanice, zadižući jednom rukom suknju a drugom držeći kišobran i tašnicu za posetnice, tako tako da joj se vidi monogram, i mašući maš ući pred sobom svojim mufom. Nasuprot ne sasvim prezdravelim Svanovim osećanjima prema Odeti, gđa Kotar, bolji lekar nego što bi bio njen muž, nakalemila je, kraj njih, druga osećanja, normalna, osećanja zahvalnosti, prijateljstva, osećanja koja će Odetu u Svanovoj duši učiniti ljudskijom (sličnijom drugim ženama, jer su mu i druge žene mogle probuditi ista osećanja). koja će ubrzati njen konačni preobražaj u onu Odetu voljenu spokojnom naklonošću, onu Odetu koja ga jedno veče, posle nekog veselja kod slikara, beše dovela kući da popije oranžadu sa Foršvilom i s kojom kojom Svan beše naslutio naslutio da bi mogao živeti srećan. Nekada, kad je često s užasom pomišljao da će jednoga dana prestati da bude zaljubljen u Odetu, bio se zarekao da budno pazi, i čim oseti da ljubav počinje da ga napušta, da se grčevito uhvati za nju, da je zadrži. Ali evo gde je slabljenju njegove ljubavi odgovaralo istovremeno i slabljenje želje da ostane zaljubljen. Jer ne može se čovek promeniti, to jest postati druga osoba, a nastaviti da se pokorava osećanjima one osobe koja on više nije. Ponekad kad bi u novinama opazio ime nekoga od onih za koje je pretpostavljao da su mogli biti Odetini ljubavnici, to mu je ponovo budilo ljubomoru. Ali ona je bila sasvim laka i 6ydući da mu je pokazivala da još nije potpuno ostavio za sobom ono vreme u kome je toliko patio — ali u kome je isto tako upoznao i osećanja tako puna naslade — i da će mu krivine puta možda još dopustiti da za časak i izdaleka još po koji put vidi njegove lepote, ta ljubomora mu je pričinjavala više jedno prijatno uzbuđenje, kao što sumornom Parižaninu, kad napušta Veneciju da se vrati u Francusku, poslednji komarac pokazuje da Italija i leto još nisu jako daleko. Ali, najčešće, kada bi se napregao, ako ne da ostane u tome tako osobenom razdoblju svoga života, a ono bar da ga jasno sagleda dok to još može, opazio bi da to već i ne može više; voleo bi da ugleda, kao predeo koji će iščeznuti, tu ljubav ljubav što je ostavlja za sobom; ali udvojiti se i pružiti pružiti sebi samome veran prizor nekog osećanja koje smo prestali imati tako je teško da je u njegovom duhu ubrzo nastupao mrak, nije više video ništa, dizao je ruke od toga, skidao cviker, brisao mu stakla; pa je pomišljao u sebi da je bolje odmoriti se malo, da ima kad i kroz koji časak, te bi se, neradoznao, šćućurio u ugao, kao otupeli sanjivi putnik kad nabije šešir na oči da spava, u vagonu koji oseća kako ga nosi sve brže i brže, daleko od zemlje u kojoj je tako dugo živeo i za koju se zarekao da neće pustiti da izmakne a da joj ne uputi još poslednje zbogom. Pa
čak, kao i taj putnik ako se probudi tek u Francuskoj, kad je Svan naišao uz put na dokaz da je Foršvil bio Odetin ljubavnik, on primeti da ga to nije nimalo zabolelo, da je ljubav sada daleko, i zažali što ga nešto nije upozorilo na trenutak kada ju je zauvek ostavljao. I kao god što je, pre no što će prvi put poljubiti Odetu, nastojao da ureže u sećanje onaj njen lik kakav dugo beše za njega a koji je sećanje na taj poljubac imalo promeniti, tako bi bio voleo, u mislima bar, da se mogao oprostiti, dok je još postojala, s onom Odetom što je budila u njemu ljubav, ljubomoru, s onom Odetom što mu je nanosila boli, a koju sada nikada više neće videti. Varao se. Suđeno je bilo da je još jednom vidi, nekoliko nedelja kasnije. To je bilo u snu, u sumraku snivanja. Šetao je s gđom Verdiren, doktorom Kotarom, jednim mladićem u fesu, koga nije mogao da prepozna, sa slikarom, Odetom, Napoleonom Š i mojim dedom, po putu koji je išao morskom obalom, čas visokim obronkom, a čas samo nekoliko metara iznad mora, tako da su se stalno penjali i spuštali; oni iz društva koji su se već spuštali bili su nevidljivi onima koji su se još penjali, a malo dnevne svetlosti što je još trajalo slabilo je i činilo se da će se odjednom spustiti mrkla noć. Talasi su na mahove zapljuskivali obalu i Svan je po obrazu osećao kako ga prskaju ledenim kapljicama. Odeta mu je govorila da ih obriše, ali on nije mogao i bilo mu je neprijatno pred njom zbog toga, kao i zato što je u spavaćici. Nadao se da se to, zbog mraka, neće primetiti, ali gđa Verdiren ga upravo netremice pogleda iznenađenim pogledom, nekoliko trenutaka, i on za to vreme vide kako joj se lice izobličava, nos izdužuje, i kako ona ima velike brkove. On se okrete da pogleda Odetu, a njoj su obrazi bili bledi, sa sitnim crvenim tačkicama, lice upalo, s modrim kolutima, ali gledala ga je očima punim nežnosti, koje samo što joj se nisu okrunile kao suze da padnu na njega, i on je osećao da je toliko voli da bi je najradije odmah odveo sa sobom. Odjednom Odeta podiže ruku, pogleda na mali sat i reče: „Moram da odem”; opraštala se sa svima pojedinačno, ne pozvavši Svana u stranu, ne rekavši mu ni gde će se opet videti, to veče ili kojega drugog dana. On se ne usudi upitati je, rado bi bio pošao s njom. a bio je primoran, i ne osvrnuvši se za njom, da s osmehom odgovori na neko pitanje gđe Verdiren, ali srce mu je užasno tuklo, osećao je mržnju prema Odeti, rado bi joj bio iskopao te oči koje je maločas još toliko voleo, smožditi joj te uvele obraze. Penjao se i dalje sa gđom Verdiren, to jest udaljavao svakim korakom od Odete, koja je silazila suprotnim pravcem. Trenutak kasnije bilo je već prošlo mnogo sati otkako je ona otišla. Slikar mu obrati pažnju da je i Napoleon III iščezao trenutak posle nje. „To je sigurno bilo dogovoreno između njih” dodade on „mora biti da ga je sačekala dole na obali, ali iz pristojnosti nisu hteli zajedno da se oproste. Ona je njegova ljubavnica.” Nepoznati mladić stade plakati. Svan pokuša da ga uteši. „Najposle. ona ima pravo” reče mu on brišući mu suze i
skinuvši mu fes da mu bude lakše. „Ja sam joj to već deset puta posavetovao. Što da vas to rastužuje? Pa on je sasvim čovek koji može nju da razume.” Tako je Svan govorio samome sebi, jer mladić koga isprva nije mogao da prepozna bio je takođe on; kao i neki romansijeri, on je svoju ličnost razdvojio na dve ličnosti, na onu koja je sanjala i na jednu koju koju je gledao pred sobom s fesom fes om na glavi. Što se tiče Napoleona III, to ime je on, po nekoj neodređenoj asocijaciji, pa i po izvesnoj izmeni na uobičajenom baronovom licu, najposle i po lenti Legije časti o vratu, dao Foršvilu; ali u stvari, po svemu sudeći što je za njega predstavljalo to lice prisutno u snu i na šta ga je podsećalo, to je zbilja bio Foršvil. Jer iz nepotpunih i promenljivih slika usnuli Svan je izvlačio pogrešne zaključke, imajući, uostalom, trenutno toliku tvoračku moć da se umnožavao prostom deobom kao izvesni niži organizmi; od osećanja toplote sopstvenog dlana vajao je dlan nečije tuđe ruke, koju je verovao da steže, i iz osećanja i utisaka kojih još nije bio svestan, stvarao zaplete koji će, svojim logičnim nadovezivanjem, dovesti u pravi čas, u Svanovom snu. ličnost neophodnu da primi njegovu ljubav ili izazove njegovo buđenje. Odjednom nastupi mrkla noć, neko zvono zazvoni na uzbunu, ljudi potrčaše spasavajući se iz kuća u plamenu; Svan je čuo šum talasa što zapljuskuju i svoje srce kako mu od strepnje sa istom žestinom tuče u grudima. Odjednom ti srčani otkucaji udvostručiše brzinu, on oseti bol, neku neobjašnjivu muku; jedan seljak, sav u opekotinama, doviknu mu u prolazu: „Hodite da pitate Šarlisa kuda je Odeta otišla da provede ostatak večeri sa svojim prijateljem, on je nekada živeo s njom i ona mu sve priča. Oni su i zapalili kuće” A to je njegov sobar došao da ga probudi i govorio mu: — Gospodine, osam je sati i došao je berberin, rekao sam mu da navrati kroz jedan sat. Ali te reči, prodrevši u talase sna s na u koje Svan beše utonuo, stigle st igle su u njegovu svest tek pošto su pretrpele onu promenu koja čini da jedan zrak na dnu vode izgleda kao sunce, kao što je trenutak ranije zvono na vratima, zabrujavši u tim bezdanima kao zvonjava na uzbunu, izrodilo epizodu požara. Utom se i dekor što mu je bio pred očima razlete u prah, on otvori oči, ču još poslednji put šum jednog talasa mora koje se povlačilo. On dodirnu obraz. Bio je suv. A ipak, sećao se osećaja hladne vode i ukusa soli. On ustade, obuče se. Bio je poručio da berberin dođe rano jer je prethodnog dana napisao mome dedi da će popodne doći u Kombre, pošto je saznao da gđa de Kambremer — gđica Legranden — treba tamo da provede nekoliko dana. Ljupkost toga mladog lica, povezana u njegovom sećanju sa čarima predela u kome odavno nije bio, predstavljale su zajedno privlačnost koja ga je odlučila da najzad napusti Pariz na nekoliko dana. Pošto se različiti slučajevi koji nas dovode u prisustvo izvesnih osoba ne
poklapaju s vremenom u kojem ih volimo, nego, prostirući se i van njega, mogu da nastupe pre nego što to vreme počne ili da se ponavljaju pošto je ono prošlo, prve pojave u našem životu jednoga bića za koje je suđeno da nam se kasnije svidi dobijaju u našim očima, unatrag gledano, vrednost upozorenja, predskazanja. Tako se Svan često opominjao kako je bio sreo Odetu u pozorištu, ono prvo veče kada nije ni pomišljao da će je ikada ponovo videti, i tako se sada setio soarea kod gđe de Sent-Evert, na kome je predstavio generala de Frobervila gđi de Kambremer. Težnje našeg života su tako mnogostruke da se ne retko dešava da u jednoj istoj prilici putokazi jedne sreće koja još i ne postoji budu postavljeni uza samo pooštrenje bola od koga patimo. A to se svakako moglo dogoditi Svanu i negde drugde, a ne upravo kod gđe de Sent-Evert. I, u slučaju da se te večeri našao negde drugde, ko zna čak ne bi li mu se dogodile druge sreće. druge boli, koje bi mu se kasnije učinile neizbežne. Ali ono što mu se takvim činilo bilo je ono što se dogodilo, i on nije bio daleko od toga da vidi nešto sudbinsko sudbinsko u tome tom e što se rešio da ode na soare gđe de Sent-Evert, zato što je njegov duh, željan da se divi tome koliko je život bogat maštom, a nesposoban da sebi dugo postavlja neko teško pitanje, kao na primer, šta je trebalo više želeti, video u patnjama koje beše iskusio te večeri i u još neslućenim radostima koje su već klijale — a među kojima je bilo vrlo teško odrediti koje bi pretegnulo na vagi — neku vrstu nužne povezanosti. Ali dok je, sat posle buđenja, davao uputstva berberinu da mu se kratko podšišana kosa ne bi poremetila u vozu, ponovo je pomislio na svoj san; i on ponovo vide, kao što ga je nekada bio osetio sasvim uza se, Odetino bledo lice, suviše mršave obraze, izdužene crte, upale oči, sve ono što je — u toku svih redom nežnosti koje su od njegove dugotrajne ljubavi prema Odeti činile jedan dug zaborav prvoga njenog lika kako ga beše video — prestao opažati posle prvog vremena njihove veze. u koje se vreme, bez sumnje, dok je spavao. njegovo sećanje vratilo da odande izvuče taj tačni osećaj. I s onom povremenom neosetljivošću koja se u njemu javljala čim se nije više osećao nesrećan i koja je u isti mah srozavala i njegovu moralnu vrednost, on uzviknu u sebi: ,,Kad samo pomislim da sam upropastio godine i godine svoga života, da sam hteo da umrem, da sam svoju najveću ljubav doživeo sa ženom koja mi se nije ni svidela, koja nije ni bila moj tip!”
TREĆI DEO IMENA MESTA: IME
Među sobama čiji sam izgled najčešće dočaravao sebi u besanim noćima nijedna nije manje ličila na sobe u Kombreu, naprašene nekakvom zrnastom atmosferom punom polena, jestivom i pobožnom, nego soba u Grand-hotelu „Plaža”, u Balbeku, u kojoj su zidovi, premazani masnom bojom, obuhvatali, kao sjajni zidovi bazena između kojih se plavi voda, čist, plavetan i slan vazduh. Bavarski dekorater kome je bilo povereno uređenje toga hotela različito je ukrasio pojedine sobe, a u onu u kojoj sam ja stanovao postavio, duž tri zida, niske zastakljene police za knjige, u kojima se, već prema mestu na kome su se nalazile — a taj efekat on nije bio predvideo — ogledao ovaj ili onaj deo promenljivog prizora mora, pa se tako duž zida nizao jedan friz od svetlih marina, koji su prekidali samo puni delovi od mahagonija. Tako da je cela ta soba ličila na jedan od onih uzoraka spavaćih soba koje nam prikazuju na izložbama nameštaja „modernog stila”, ukrašenih umetničkim delima za koja se pretpostavlja da mogu goditi očima onoga ko će tu spavati, a čiji je predmet u vezi sa vrstom predela gde će se stan nalaziti. Ali ništa isto tako nije manje ličilo na taj stvarni Balbek nego onaj o kome sam često sanjario, u olujne dane, kad je vetar duvao tako jako da mi je Fransoaza, vodeći me na Jelisejska polja, preporučivala da ne hodam suviše blizu kuća da mi ne bi neki crep pao na glavu i jadikujući pričala o velikim nesrećama i brodolomima o kojima su javljale novine. Ja nisam imao veće želje do da vidim buru na moru, ne toliko kao nekakav lep prizor, već kao trenutak kad se razotkriva stvarni život prirode; ili, i li, bolje reći, za mene nije bilo lepih prizora do onih za koje sam znao da nisu veštački udešeni za moje zadovoljstvo, nego su nužni, neizmenjivi, — lepote predela i velike umetnosti. Bio sam radoznao samo za ono, i žudeo da upoznam, što sam verovao da je istinitije od mene samog, što je za mene bilo dragoceno po tome što mi je otkrivalo nešto malo od misli nekoga velikog genija ili nešto malo od sila ili od ljupkosti prirode onakve kakva se ispoljava kad je ostavljena sama sebi, bez ljudskog mešanja. Kao što nas lepi zvuk majčinog glasa, izdvojen i reprodukovan na gramofonu, ne bi utešio što smo je izgubili, isto tako bi me i bura izazvana mehaničkim putem ostavila isto tako ravnodušna kao i osvetljeni vodoskoci na Svetskoj izložbi. Želeo sam takođe, da bi bura bila potpuno istinita, da i sama obala bude prirodna obala, a ne nasip koji je nedavno izgradio kakav opštinski odbor. Priroda. uostalom, po svim osećanjima koja je budila u meni, činila mi se kao nešto najvećma suprotno čovekovim mehaničkim tvorevinama. Što je manje nosila njihov trag, tim je više prostora pružala izlivima moga srca. A ime Balbeka, koje nam beše pomenuo Legranden, upamtio
sam kao ime kupališta koje je sasvim blizu ,,onih kobnih obala, čuvenih po tolikim brodolomima, koje šest meseci u godini obavija mrtvački pokrov magle i pena valova”. „Onde „Onde se još oseća pod nogama”, govorio je on, „mnogo „mnogo više nego i u samom Finisteru (pa sve i kad bi se sad tamo nanizali hoteli, oni ne bi mogli izmeniti najdrevniji kostur tla), oseća se istinski kraj francuskog, evropskog tla, antičke Zemlje. A to je i poslednje logorište ribara koji su isti kao i svi ribari što su živeli otkad je sveta i veka, pred večitim carstvom morske magle i zagrobnog sveta.” Kad sam jednog dana u Kombreu govorio o tome žalu u Balbeku pred g. Svanom, da bih od njega saznao je li to mesto najbolje izabrano da se vide velike bure, on mi je odgovorio: „Pa dabogme da poznajem Balbek! Crkva u Balbeku, iz XII ili XIII veka, upola još romanska, možda je najzanimljiviji primerak normandijske gotike, i tako je neobična! Pomislio bi čovek da je to delo persijske umetnosti.” I ta mesta, za koja mi se dotad činilo da su samo drevna priroda koja je ostala savremenik velikih geoloških zbivanja — i isto tako izvan ljudske istorije kao što je to Okean ili sazvežđe Velikog Medveda, s onim divljim ribolovcima za koje, kao i za kitove, nije ni bilo srednjeg veka — za mene je bila velika čar kad sam odjednom video da su se ta mesta uvrstila u redosled vekova, da su znala za romansku epohu, i kad sam saznao da je gotski trolist u svoje vreme stigao da se ureže u te divlje stene, kao one slabašne ali dugovečne biljke koje, kad naiđe proleće, krase kao zvezdice polarni sneg. A dok je gotika dodavala tim mestima i tim ljudima jednu odrednicu koja im je nedostajala, i oni su njoj zauzvrat dodavali jednu. Pokušavao sam da sebi predstavim kako su ti ribari živeli, kakve su bojažljive i neslućene pokušaje društvenih odnosa ogledavali tamo, tamo , u srednjem veku, zbijeni zbijeni na jednoj tački obala Hada, u podnožju litica smrti; pa mi se i gotika činila življa sada kad sam mogao da je vidim, odvojenu od gradova u kojima sam je dotad uvek zamišljao, kako je u jednome posebnom slučaju, na divljim stenama, proklijala rascvetala se u jedan tanani zvonik. Roditelji su me vodili da vidim reprodukcije najčuvenijih statua iz Balbeka — apostole sede kao ovca, sa spljoštenim nosom, Bogorodicu sa portala — i meni je od radosti zastajao dah u grudima kad sam pomišljao da ću ih moći videti kako se reljefno ističu iz večite i slane magle. I tada je, u kišovite i mlake februarske večeri, vetar — udahnjujući mi u srce, koje je na njemu drhtalo nimalo manje nego dimnjak iz moje sobe, zamisao o putovanju u Balbek — mešao u meni čežnju za gotskom arhitekturom arhitekturom sa čežnjom čežnjom za morskim burama. Voleo bih da sam već sutradan mogao poći onim lepim darežljivim vozom u jedan i dvadeset dva, čiji čas polaska, na reklamama železničke kompanije, u oglasima o kružnim kružnim putovanjima, putovanjima, nikada nikada nisam mogao da pročitam a da mi srce s rce
ne zatreperi: činilo mi se kao da taj čas polaska urezuje, u jednoj tačno određenoj tački popodneva, jedan slastan usek, jednu tajanstvenu belegu, počev od koje časovi, skrenuvši u drugom pravcu, doduše još uvek vode večeri, sutrašnjem jutru, ali koje bih, umesto u Parizu, ugledao u jednome od onih gradova kroz koje voz prolazi i među kojima mi je dopuštao da biram; jer on se zaustavljao u Bajeu, Kutansu, Vitreu, Kestamberu, Pontorsonu, Balbeku, Lanionu, Lambalu, Benodeu, Pont-Avenu, Kemperleu, i jurio je napred veličanstveno natovaren tim imenima koja mi je nudio a među kojima nisam znao kojem bih dao prednost, usled nemogućnosti da ijedno žrtvujem. Ali čak i ne čekajući na taj voz, mogao sam, kad bih se brzo obukao, poći još isto veče, kad bi mi moji roditelji dopustili, i stići u Balbek kad zora sviće nad pobesnelim morem, od čije bih pene što leti otišao da se zaklonim u crkvi u persijskom stilu. Ali kad se približio uskršnji raspust i roditelji mi obećali da ćemo ga jednom provesti u severnoj Italiji, tada je te snove o burama, kojima sam sav bio ispunjen, želeći samo da vidim kako valovi doleću odasvud, sve viši, na najdivljiju obalu, pred crkvu strmu i hrapavu kao hridi i u čijim će zvonicima kliktati morske ptice, te snove je, potirući ih, oduzimajući im svu čar, isključujući ih jer su mu bili suprotni i mogli bi ga samo oslabiti, zamenio u meni suprotni san o najšarenijem proleću, ne o proleću u Kombreu, koje još bocka silnim iglicama mraza, nego o onome koje već ljiljanima i ovčim runom prekriva polja oko Fjezola i na čijoj zlatnoj pozadini, kao na onim Anđelikovim pozadinama, pozadinama, zasenjujući zasenjujući blista Firenca. Od toga časa samo su mi se zraci, mirisi, boje činili dragoceni; jer smena tih slika proizvela je u meni preokret želja i — isto onako naglu kao što ih ima u muzici — potpunu promenu tona moje osećajnosti. A dešavalo se i da prosta atmosferska promena bude dovoljna da u meni izazove takvu promenu tona, i ne čekajući smenu godišnjih doba. Jer često u jedno godišnje doba zaluta dan iz nekoga drugog, pa nas prenese u to drugo godišnje doba, dočara nam ga smesta, probudi u nama želju za njemu svojstvenim uživanjima i prekine snove koje smo maločas snivali, umećući tako ranije ili kasnije nego što mu je vreme taj list istrgnut iz drugog jednog poglavlja, poglavlja, u ispreturanom is preturanom kalendaru Sreće. Ali Ali uskoro, kao i one prirodne pojave iz kojih naša udobnost ili zdravlje mogu da izvuku tek slučajnu i dosta malu korist, do onoga dana kad nauka ovlada njima. pa proizvodeći ih po želji, stavi nam u ruke mogućnost njihovog pojavljivanja, koje sad više nije pod staranjem slučaja i ne treba mu njegov pristanak, tako isto i buđenje tih mojih snova o Atlantiku i o Italiji prestalo je biti podložno jedino promenama vremena i godišnjih doba. Da te snove vaskrsnem u sebi, dovoljno mi je bilo da samo izgovorim imena: Balbek, Venecija, Firenca, u koja se naposletku zgusnula želja koju su mi ulila mesta označena tim imenima. Čak i u proleće, kad bih u nekoj
knjizi naišao na ime Balbek, to je bilo dovoljno da u meni probudi čežnju za burama i normanskom gotikom; a čak i u olujni dan ime Firence ili Venecije budilo mi je želju za suncem, ljiljanima, za duždevom palatom i Crkvom Gospe od Cveća. Ali dok su ta imena zauvek upila u sebe sliku koju sam sebi stvarao o tim gradovima, ona su je istovremeno i preobrazila, potčinila njeno ponovno javljanje u meni svojim sopstvenim zakonima; posledica je bilo to da su imena učinila sliku lepšom, ali i drukčijom od onoga što su ti gradovi Normandije ili Toskane mogli biti u stvarnosti, i uvećavajući proizvoljne radosti moje uobrazilje, probudila buduće razočaranje pri mojim putovanjima. Ta imena podjarivala su predstavu koju sam sebi stvarao o izvesnim mestima na zemlji, čineći ih osobenijim, pa prema tome i stvarnijim. I tada gradove, predele, spomenike nisam više sebi predstavljao kao manje-više prijatne slike izrezane ovde-onde iz jednog istog tkiva, nego sam svaki od njih zamišljao kao nekog neznanca, suštinski drukčijeg od svih ostalih, kojeg mi je duša bila žedna i koga bi joj korisno bilo da upozna. Koliko li su ta mesta dobila nešto mnogo ličnije time što su bila označena imenima, imenima stvorenim samo za njih, imenima kao što ih imaju i ljudske osobe! Reči nam pružaju o stvarima malu, jasnu i uobičajenu sliku, kao što su one što vise po zidovima škola da pruže đacima primer šta je to zanatlijska tezga, ptica, mravinjak, stvari uzete kao istovetne sa svima iz iste vrste. Ali imena nam pružaju o osobama — i o gradovima, za koje nas navikavaju da verujemo da su individualni, jedinstveni kao i osobe — nejasnu sliku, koja iz imena, iz njegove jarke ili tamne zvučnosti, crpe boju kojom je jedino obojena, kao što su oni plakati, potpuno plavi ili potpuno crveni, na kojima su, usled ograničenosti primenjenog postupka ili po ćudi crtača, plavi ili crveni ne samo i nebo i more nego i barke, crkva, prolaznici. Pošto mi se ime Parme, jednoga od gradova kuda sam najviše želeo da odem otkako bejah pročitao Kartuzijanski Kartuzijanski manastir , prikazivalo zgusnuto, glatko. ljubičasto i blago, kad bi mi ko pomenuo bilo koju kuću u Parmi u koju bih mogao biti primljen, pričinio mi je uživanje da mislim kako ću stanovati u glatkoj, zgusnutoj, ljubičastoj i blagoj kući, koja nema veze sa kućama ijednoga drugog grada u Italiji, pošto sam je zamišljao samo pomoću zgusnutog sloga imena Parma, u kome ne struji nimalo vazduha, i pomoću svega onog što sam u nju uneo od stendalovske blagosti i odbleska ljubičica. A kad sam pomišljao na Firencu, ona mi je bila čudesno mirisav grad, nalik na cvetnu krunicu, zato što se zove Cvetni Grad, a njegova katedrala Gospa od Cveća. Što se Balbeka tiče, to je bilo jedno od onih imena u kojima se, kao na kakvoj staroj normandijskoj grnčariji koja čuva boju zemlje od koje je načinjena, vidi kako se još ocrtava prikaz nekog
zastarelog običaja, nekog feudalnog prava, nekog negdašnjeg stanja pojedinih mesta, nekoga zastarelog načina izgovora koji je stvorio njegove nepravilne slogove, a taj način izgovora nisam sumnjao da ću naći čak i u gostioničara koji će mi, kad tamo stignemo, poslužiti belu kafu, odvesti me da vidim pobesnelo more pred crkvom i kome sam pridavao svađalački, svečani i srednjovekovni izgled ličnosti ličnosti iz i z starih priča u stihovima. Da mi se zdravlje učvrstilo i da su mi roditelji dopustili, ako ne da odem i boravim u Balbeku, a ono bar, radi upoznavanja s arhitekturom i s pejzažima Normandije ili Bretanje, da pođem jednom tim vozom u jedan i dvadeset dva. u koji sam toliko puta ulazio u mašti. najradije bih se zaustavljao u najlepšim gradovima; ali uzalud sam ih upoređivao, kako izabrati — a to je još više značilo izabrati nego između pojedinačnih bića, koja nisu zamenjiva — između Bajea, tako visokog u njegovoj ružičastoj čipki i čiji je vrh bio obasjan starim zlatom njegovog poslednjeg sloga; Vitrea, kome je njegovo zatvoreno e prošaravalo starinski vitraž mrežom od crnog drveta; pitomog Lambala. koji u svojoj belini ide od žućkaste boje ljuske jajeta do biserno sivkastog; Kutansa, normandijske katedrale, koju njen mastan i žućkast završni diftong kruniše zvonikom od maslaca; Laniona, u čijoj seoskoj tišini škripi poštanska kočija oko koje leti muva; Kestambera, Pontorsona, smešnih i naivnih, s belim perima i žutim kljunovima rasutim po putevima tih poetičnih mesta punih rečica; Benodea, imena koje se, jedekom privezano, jedva drži uz obalu, kao da će ga reka povući među svoje alge; Pont-Avena, beloga i ružičastog uzleta lakoga krila seljačke ženske kape, koja se ogleda, vijoreći se, u zelenkastoj vodi kanala; Kemperlea, koji je bolje privezan, i to još od srednjeg veka, između potoka od kojih je sav žuborav i ukrašen njima kao biserima, u sivilu nalik na ono koje ocrtavaju, kroz paučinu vitraža, sunčevi zraci pretvoreni u tupe šiljke uglačanog srebra? Te slike bile su pogrešne još iz jednog razloga: zato što su neizbežno bile veoma uprošćene; ono čemu je težila moja uobrazilja a što su mi čula tek nepotpuno i bez zadovoljstva opažala u sadašnjosti, ja sam to, doduše, zatvorio u pribežište koje su činila imena; pošto sam u njima nagomilao sanjano, ta imena su, doduše, sada magnetski privlačila moje želje; ali imena nisu veoma prostrana; jedva ako sam u njih mogao da unesem po dve-tri glavne „zanimljivosti” grada, i one su stajale jedna do druge, bez ičega između njih; u imenu Balbek, kao pod uveličavajućim staklom onih držalja za pero što se kupuju po morskim kupalištima, opažao sam valove ustalasane oko jedne crkve u persijskom stilu. A možda je baš uprošćenost tih slika i bila jedan od uzroka snažnog dejstva koje su one vršile na mene. Kad je moj otac jedne godine odlučio da uskršnji raspust provedemo u Firenci i Veneciji, pošto u ime Firence
nisam mogao da smestim uobičajene sastavne delove jednoga grada, bio sam prisiljen da proizvedem jedan natprirodni grad oplođujući izvesnim prolećnim mirisima ono što sam verovao da je, u svojoj suštini, Đotov genije. U najboljem slučaju — i to zato što se u jedno ime ne može smestiti ni mnogo više trajanja nego prostora — kao i izvesne slike samoga Đota, koje prikazuju jednu istu ličnost u dva različita trenutka radnje, ovde kako leži na postelji, a onde kako se sprema da uzjaše konja, ime Firence bilo je podeljeno na dva odeljka. U jednome sam posmatrao, pod arhitektonskim baldahinom, jednu fresku preko koje se delimično prostirala zavesa od praha jutarnjeg kosog i sve jačeg sunca; u drugom (jer — pošto na imena nisam mislio kao na neki nedostižni ideal, nego kao na stvarni ambijent u koji ću otići da se zagnjurim — još nedoživljeni život, netaknuti i čisti život koji sam u njih zatvarao davao je i najmaterijalnijim zadovoljstvima, najprostijim scenama, onu privlačnost koju imaju na slikama primitivaca) prelazio sam brzo — da bih što pre otišao na ručak koji me je čekao sa voćem i vinom kjanti — preko Ponte Vekio zakrčenog lužnjem, narcisom i anemonama. Eto šta sam video (mada sam bio u Parizu), a ne ono što je bilo oko mene. Čak i sa prosto realističkog gledišta, krajevi za kojima žudimo u svakom trenutku zauzimaju mnogo više mesta u našem istinskom životu nego kraj u kome se stvarno nalazimo. Bez sumnje, da sam tada više pažnje obraćao na ono što mi je bilo u mislima kad sam izgovarao reči ,,otići u Firencu, u Parmu, u Pizu, u Veneciju", zapazio bih da ono što vidim nije nipošto neki grad, nego nešto isto toliko drukčije od svega što sam poznavao, isto tako puno slasti kao što bi za jedno čovečanstvo čiji bi se život oduvek odvijao u zimska predvečerja, mogla biti ta nepoznata divota: prolećno jutro. Te nestvarne, nepromenljive, uvek istovetne slike, ispunjavajući mi noći i dane, učinile su to doba moga života drukčijim od prethodnih (a ona bi se mogla pobrkati u očima nekog posmatrača, koji stvari vidi samo spolja, to jest ne vidi ništa), kao što u nekoj operi neki melodijski motiv uvodi nešto novo, što se ne bi moglo naslutiti kad bi čovek samo čitao libreto, a još manje ako bi ostao izvan pozorišta i samo brojao četvrti sata kako protiču. Pa čak ni u tome prosto količinskom pogledu, u našem životu dani nisu jednaki. Pomalo nervozne prirode kao što je bila moja raspolažu, da bi prevalile pojedini dan, različitim „brzinama”, kao i automobili. Ima brdovitih i tegobnih dana, za koje treba beskrajno vremena da se uz njih uspnemo, i dana koji su kao nizbrdica niz koju jurimo punom brzinom i pevajući. Za tih mesec dana — dok sam, kao neku melodiju, stalno ponavljao u mislima te slike Firence, Venecije i Pize. od kojih je žudnja što su je u meni izazivale poprimala nešto tako duboko individualno kao da je to bila ljubav, ljubav prema nekoj osobi — nisam prestajao verovati da te slike odgovaraju jednoj stvarnosti nezavisnoj od mene, pa su mi one omogućile
da upoznam jednu isto onako lepu nadu kao što ju je mogao gajiti hrišćanin iz prvobitnog doba uoči dana kad će ući u raj. Stoga. ne obraćajući pažnju na protivrečnost protivrečnost što sam s am hteo da gledam i dodirnem organima organima svojih s vojih čula čula ono što š to je stvorila sanjarija a nije bilo opaženo tim čulima — a što je za njih bilo utoliko privlačnije, različitije od onoga što su ona poznavala — najviše mi je raspaljivalo čežnju baš ono što me je podsećalo na stvarnost tih slika, jer je to bilo kao obećanje da će ta čežnja biti zadovoljena. I mada je mom uzbuđenju razlog bila žudnja za umetničkim nasladama, vodiči su ga podržavali više negoli knjige iz estetike, a još više nego i vodiči, red vožnje vozova. Uzbuđivalo me je kad sam pomišljao da je ta Firenca, koju sam video tako blisku ali nedostižnu u svojoj uobrazilji, doduše u meni, na rastojanju kojim se ne može putovati, ali da bih je mogao dostići okolišnim, zaobilaznim putem, kad bih pošao ,,kopnenim putem". Dok sam u sebi ponavljao, pridajući time toliku vrednost onome što ću videti, da je Venecija „Đorđonova škola, Ticijanovo boravište, najpotpuniji muzej stambene arhitekture srednjeg veka", osećao sam se, istina, srećan. Pa ipak sam još srećniji bio kad sam, izišavši nekim poslom u grad, koračajući brzo zbog vremena koje, posle nekoliko dana ranog proleća, beše ponovo postalo zimsko (kao ono koje smo zaticali u Kombreu, o Velikoj nedelji) — videći na bulevarima kako kestenovi, ogrezli u vazduh leden i tečan kao voda, ipak počinju, nimalo manje, kao tačne zvanice koje su već u svečanom odelu i koje se nisu dale obeshrabriti, da zaokružuju i cizeliraju, u svojim smrznutim masama, neodoljivo zelenilo čije je nezadrživo izbijanje abortivna moć hladnoće ometala, ali nije uspevala da ga suzbije — pomišljao da je Ponte Vekio već izobilno posut zumbulom i anemonama i da prolećno sunce već boji talase Velikog kanala tako tamnim azurom i tako plemenitim smaragdom da oni, razbijajući se u podnožju Ticijanovih slika, mogu da se nadmeću s njima bogatstvom svojih boja. Nisam više mogao da obuzdam radost kad je otac, pogledajući na barometar i žaleći što je hladno, počeo tražiti koji bi bili najzgodniji vozovi i kad sam shvatio da se, ako uđemo posle ručka u taj ugljeni laboratorij, u tu mađijsku komoru koja na sebe preuzima da svud oko sebe izvrši preobražaj, sutradan možemo probuditi u mramornom i zlatnom gradu „ukrašenom jaspisom i popločanom smaragdima”. I tako, Venecija i Cvetni Grad nisu bili samo zamišljene slike koje čovek po volji stavlja pred svoju uobrazilju, nego su postojali na određenom odstojanju od Pariza, koje je nužno potrebno prevaliti ako čovek hoće da ih vidi, na jednom određenom mestu na zemlji i ni na kojem drugom, jednom reči, bili su sasvim stvarni. A postali su to za mene još više kad je otac, rekavši: „Jednom reči, mogli biste ostati u Veneciji od 20. do 29. aprila i stići u Firencu već na Uskrs ujutro", izvukao oba ta grada ne samo iz apstraktnog Prostora nego i iz
onoga zamišljenog Vremena u koje smeštamo ne samo jedno jedino putovanje u jedan mah nego još i druga, istovremena, i bez suviše uzbuđenja, pošto su ona samo mogućna — izvukao ih iz onoga Vremena koje čovek tako lako iznova stvara da ga još može ponovo provesti u jednom gradu kad ga je već proveo u nekom drugom — i posvetio im nekoliko onih posebnih dana koji posvedočavaju autentičnost onoga na šta ih trošimo, jer ti jedini dani troše se upotrebom, ne vraćaju se više, ne može ih čovek više proživeti negde ako ih je već proživeo negde drugde; osetio sam da se ta dva grada upućuju ka onoj nedelji što će početi onim ponedeljnikom kad je trebalo da pralja donese beli prsluk koji sam polio mastilom, masti lom, da se to ka toj nedelji upravljaju, upravljaju, da bi je prožele, po isteku onoga idealnog vremena u kome još nisu postojale, te dve varoši kraljice. čije ću kupole i kule, najuzbudljivijom od svih geometrija, imati da ucrtam u svoj sopstveni život. Ali bio sam tek na putu ka poslednjem stupnju ushićenja; dostigao sam ga najzad (i tek tada mi se otkrilo pred očima da se po ulicama gde pljuskaju talasići kanala, ulicama što se crvene od odblesaka Đorđoneovih fresaka, neće — kao što sam, uprkos tolikim upozorenjima, i dalje zamišljao — šetati po Veneciji, iduće nedelje, pred Uskrs, ljudi „veličanstveni i strašni kao more, s oklopima bronzanog sjaja pod naborima okrvavljenih ogrtača”, nego da bih to mogao biti ja, onakva majušna ličnost kakvu je, na jednoj velikoj fotografiji Svetog Marka koju mi behu pozajmili, fotograf predstavio, u polucilindru, pred portalom), dostigao sam taj poslednji stupanj ushićenja kad sam čuo oca kako kaže: „Mora biti da je još hladno na Velikom kanalu, dobro bi uradio da za svaki slučaj staviš u kofer svoj zimski kaput i debeli sako.” Na te reči ja se vinuh u neku vrstu zanosa; osetih — što sam dotad verovao da je nemogućno — da odista stupam među one „statue od ametista, nalik na hridine Indijskog^ okeana”; u poslednjem naporu, koji je bio iznad mojih snaga, svukoh sa sebe, kao ljušturu bez sadržaja, vazduh moje sobe koji me je okružavao i zamenih ga istom količinom venecijanskog vazduha, onom primorskom atmosferom, neizrecivom i osobenom kakva je u snovima, koju je moja uobrazilja obuhvatila imenom Venecija; osetih kako se u meni vrši neka čudotvorna dezinkarnacija; propratio ju je smesta onaj neodređeni nagon na povraćanje koji čovek oseti kad mu počinje jaka gušobolja, pa su morali da me stave u krevet, sa toliko upornom groznicom da je doktor izjavio da treba ne samo odustati od toga da me sada puste da putujem u Firencu i u Veneciju nego da me treba, čak i kad se sasvim budem oporavio, bar godinu dana poštedeti i pomisli pomis li na putovanje i bilo kakvog razloga za uzbuđivanje. A isto je tako, avaj, strogo zabranio i da me puste u pozorište, da gledam Bermu; uzvišena umetnica, za koju je Bergot nalazio da je genijalna, možda bi
me, time što bi mi pružila da upoznam nešto što je možda isto tako značajno i isto tako lepo, utešila što nisam otišao u Firencu i u Veneciju, što neću ići u Balbek. Morali smo se zadovoljiti time da me svaki dan šalju na Jelisejska polja, pod nadzorom nekoga ko bi me sprečio da se zamaram, a to je bila Fransoaza, koja beše stupila u našu službu posle smrti tetke Leoni. Ići na Jelisejska polja bilo mi je nepodnošljivo. Da ih je bar Bergot opisao u nekoj svojoj knjizi, bez sumnje bih poželeo da ih upoznam. kao i sve ono čijeg su mi „dvojnika” prvo ubacili u uobrazilju. Ona je te stvari grejala, oživljavala, davala im neku osobenost, pa sam želeo da ih sretnem i u stvarnosti; ali u tome parku parku ništa nije bilo povezano povezano s mojim snovima. Jednoga dana, dok sam se dosađivao na našem uobičajenom mestu, kraj vrteške s drvenim konjima. Fransoaza me je povela na izlet — preko one granice koju su čuvale, na ravnomernim rastojanjima, male kule prodavačica šećerlema — u one susedne ali strane predele, gde su lica nepoznata i kuda prolaze kolica s kozama; pa se vratila da uzme svoje stvari sa stolice kraj čestara lovora; čekajući je, gazio sam po velikoj livadi sa kržljavom i kratko pokošenom travom, požutelom od sunca, na čijem je kraju bazen iznad koga se uzdiže jedna statua, kad utom, sa staze, obraćajući se jednoj riđokosoj devojčici koja je igrala badminton kraj vodoskoka, druga jedna, oblačeći kaput i spremajući svoj reket, doviknu reskim glasom: ,,Zbogom, Žilberta, idem kući, nemoj zaboraviti da večeras dolazimo kod tebe posle večere.” To ime Žilberta prolete kraj mene, dočaravajući utoliko više stvarnost one koju je označavalo što je nije samo imenovalo, kao odsutnu osobu o kojoj se govori, nego ju je oslovljavalo; ono prolete tako kraj mene, u dejstvu tako reći, sa snagom koju je pojačavao luk njegovog leta i primicanje cilju; noseći na sebi, osećao sam to, poznavanje one kojoj je bilo upućeno, pojmove o njoj, ne moje, nego prijateljice koja ju je zvala, sve ono što je ona, dok ga je izgovarala, videla ili bar posedovala u svom pamćenju o njihovoj svakodnevnoj prisnosti, o međusobnim posetama, i sve ono nepoznato, još nedostižnije i bolnije za mene time što je, naprotiv, bilo tako prisno i pod rukom toj srećnoj devojci koja me je time okrznula a da ja nisam u to mogao da prodrem i hitnula to u zrak u jednom uzviku; ostavljajući da lebdi u vazduhu neko zračenje puno slasti, koje je izmamilo, dotakavši ih tačno, iz nekoliko nevidljivih tačaka u životu gđice Svan, iz te večeri što se bližila onakva kakva će biti, posle večere, kod nje kod kuće; stvarajući, ono, nebeski putnik usred one dece i guvernanti, oblačak dragocene boje, onaj u kome se, naduvenom iznad nekog Pusenovog parka, do tančina ogleda, kao u operi u oblaku punom konja i kočija, neki prizor iz života bogova; prostirući, najzad, po toj pokošenoj livadi, na mestu gde je trava bila u isti mah parče uvelog travnjaka
i jedan trenutak u popodnevu plavokose igračice badmintona (koja nije prestala dobacivati lopticu s perima i dočekivati je dokle god je nije pozvala učiteljica s plavim perom na šeširu), jednu divotnu usku traku boje suncokreta, neopipljivu kao odblesak, kao ćilim pružen po livadi, po kojoj nisam mogao da se našetam odugovlačećim, čežnjivim i skvrnilačkim koracima, dok mi je Fransoaza dovikivala: „Haj'te, zakopčajte kaput pa begamo!” a ja prvi put, razdražen, zapažao da ona govori prostački i da, avaj, nema plavo pero na šeširu. Hoće li samo ona ponovo doći na Jelisejska polja? Sutradan je nije bilo; ali video sam je narednih dana; sve vreme vrteo sam se oko onog mesta gde se igrala s prijateljicama, tako da je jedanput, kad ih nije bilo dovoljno za igru zarobljenika, poslala da me pitaju da li bih hteo da se priključim njihovoj grupi, pa sam se od tada igrao s njom kad god bi došla. Ali to nije bilo svakog dana; bilo je dana kad su je sprečavali časovi, katehizis, posete, užina s drugaricama, sav onaj život odvojen od mojega, koji sam u dva maha, sažet u imenu Žilberta, osetio kako je tako bolno prošao kraj mene, na onoj strmoj putanji u Kombreu i na tom travnjaku na Jelisejskim poljima. Uoči tih dana unapred bi rekla da je nećemo videti; ako je to bilo zbog učenja, rekla bi: „Baš je to gnjavaža, neću moći da dođem sutra; vi ćete se svi zabavljati bez mene” s ucveljenim izrazom, koji me je pomalo tešio; ali ako je, naprotiv, bila pozvana na neki „žur”, a ja je, ne znajući znajući to, upitao hoće li doći da se igramo, i gramo, odgovorila odgovorila bi mi: „Bogami, nadam se da neću! Nadam se da će me mama pustiti da odem kod prijateljice”. Ali u takve dane bar sam znao da je neću videti, dok ju je. međutim, mati ponekad neočekivano vodila sa sobom u kakvu kupovinu, i ona bi mi sutradan rekla: ..Ah. da, bila sam s mamom u gradu”, kao prirodnu stvar koja ne bi mogla biti za nekoga najveća mogućna nesreća. nes reća. A bilo je i ružnih dana, kada njena njena guvernanta. bojeći se sama kiše, nije htela da je dovodi na Jelisejska polja. Stoga, ako je nebo bilo sumnjivo, nisam od jutra prestajao da ga ispitivački posmatram i uzimao sam u obzir sva predskazanja. Ako bih video kako gospođa prekoputa nas stavlja kraj prozora šešir na glavu. pomišljao sam u sebi: „Ona gospođa će izići u grad; znači, vreme je takvo da se može izići; što ne bi i Žilberta učinila kao i ta gospođa?” Ali nebo bi se stalo oblačiti; mama bi rekla da bi se još moglo razvedriti, da bi za to dovoljan bio jedan zrak sunca. ali da će verovatnije padati kiša; a ako bude kiše. čemu onda ići na Jelisejska polja? Stoga, još od ručka. nisam skidao oči pune strepnje sa neizvesnog i oblačnog neba. Ono bi ostalo mrko. Pred prozorom, balkon je bio siv. Odjednom, na njegovom sumornom kamenu nisam ugledao neku manje suru boju, ali sam osetio kao nekakav napor ka jednoj manje suroj boji, damare jednog neodlučnog zraka koji bi želeo da oslobodi svoju svetlost. Trenutak kasnije, balkon je bio bled i blistav
kao jutarnja voda, i hiljade odblesaka njegove gvozdene ograde popadalo je po njemu. A onda bi ih dašak vetra rasterao, kamen bi opet potamneo, ali odblesci su se, kao pripitomljeni, vraćali; kamen je opet počinjao neprimetno beleti, i u jednome onakvom neprestanom krešendu kakvi, u muzici, na kraju neke uvertire. uznose neki ton do najjačeg fortisima, pronoseći ga brzo kroz sve prelazne stupnjeve, video sam ga kako dostiže onu neugasivu i postojanu zlatnu boju lepih dana, na kojoj se reckava senka kitnjaste ograde isticala. crna, kao kakvo ćudljivo rastinje, sa tako tananim crtežom i najsitnijih pojedinosti da on kao da je odavao savesnu prilježnost, zadovoljstvo umetnika, i sa takvom reljefnošću, tako baršunastim spokojstvom njenih tamnih i srećnih masa da se činilo kao da ti široki i lisnati odblesci što su počivali na tome jezercu sunca znaju da su zaloga spokojstva i sreće. Trenutni bršljan, prolazno zidno rastinje! Najbezbojnije, najtužnije. po mnogima, među svim onim koje može da se puže po zidu ili da ukrasi prozor; za mene. najmilije od sveg, od onoga dana kad se pojavilo na našem balkonu kao senka prisutnosti same Žilberte. koja je možda već na Jelisejskim poljima, i čim budem i ja stigao, reći će mi: „Počnimo odmah da se igramo zarobljenika, vi ste u mojoj grupi”; krhko rastinje koje razveje jedan dašak vetra, ali koje je isto is to tako vezano, ne za godišnje doba, nego za čas u danu; obećanje neposredne sreće koju dan ili uskraćuje ili će je ostvariti, pa po tome prevashodno neposredne sreće, ljubavne sreće; rastinje nežnije, toplije na kamenu i od same mahovine; dugovečnije, jer dovoljan mu je jedan zračak pa da izraste i procveta ra'došću, čak i u sred zime. Pa čak i u one dane kad je sve drugo rastinje iščezlo, kad je i ona lepa zelena koža što obavija stabla starih drveta skrivena pod snegom, ako je on prestao padati, ali je vreme ostalo još suviše oblačno da bih se mogao nadati da će Žilberta doći, tada bi odjednom, na snežnom prekrivaču na balkonu, sunce, granuvši, stalo preplitati zlatne niti i vesti crne odbleske, i navelo mamu da kaže: ,.Gle, prolepšalo se, možda biste mogli ipak pokušati da odete do Jelisejskih polja.” Toga dana ne bismo zatekli nikoga, ili samo jednu devojčicu, koja se spremala da ode i uveravala me da Žilberta neće doći. Stolice, napuštene od impozantnog ali zimljivog skupa guvernanti, bile su puste. Jedino je kraj travnjaka sedela jedna postarija gospođa, koja je dolazila po svakom vremenu, nakinđurena, uvek u istoj veličanstvenoj i tamnoj toaleti, a za čije bih poznanstvo u ono doba bio žrtvovao, da mi je takva razmena bila mogućna, sve najveće buduće prednosti svoga života. Jer Žilberta je svakog dana prilazila da je pozdravi; ona je pitala Žilbertu kako je „njena majka, to srce”; i meni se činilo da bih ja za Žilbertu, da sam tu gospođu poznavao, bio sasvim drukčiji, neko ko
poznaje poznanike njenih roditelja. Dok su joj se unučad igrala malo dalje, ta gospođa je uvek čitala list Debats, Debats, koji je zvala „moje stare novine". i na aristokratski način govorila o policajcu ili o ženi što je naplaćivala za stolice: „Moj stari prijatelj policajac ,\ „žena što naplaćuje za stolice i ja, mi smo stari prijatelji”. Fransoazi je bilo suviše hladno da bi ostala u mestu, pa smo išli do mosta Konkord da vidimo zaleđenu za leđenu Senu. kojoj kojoj su svi, pa čak i deca, dec a, prolazili bez straha kao kakvom ogromnom, nasukanom, bespomoćnom kitu koga će raščerečiti. Vraćali smo se Jelisejskim poljima; venuo sam od jada između nepomične vrteške s drvenim konjima i belog travnjaka, obuhvaćenog crnom mrežom staza sa kojih behu očistili sneg. na kome je statua držala u ruci mlaz leda. koji kao da je bio objašnjenje njenog pokreta. I sama ona stara gospođa. savivši novine, upita jednu guvernantu što je prolazila koliko je sati i zahvali joj se rekavši: „Kako ste ljubazni!" pa zamolivši radnika što je čistio sneg da kaže njenoj unučadi da se vrate, da joj je hladno, dodade: „Bili biste tako ljubazni. Verujte da mi je zaista neprijatnoG’ Odjednom se vazduh rascepi: između lutkarskog pozorišta i cirkusa, na horizontu, gde se vreme prolepšalo, opazih spram odškrinutog neba, kao kakvu belegu iz bajke, plavo pero Gospođice. I već je Žilberta punim trkom jurila meni u susret, blistava i rumena u četvrtastoj šubari, podstaknuta hladnoćom, zakašnjenjem i željom za igrom; malo pre no što će stići do mene, zatociljala se po ledu, i bilo zato da lakše održi ravnotežu, bilo što je nalazila da je tako ljupkije, ili podražavajući držanju klizačica, primicala se raširenih ruku i smešeći se, kao da hoće da me zagrli. „Bravo! bravo! odlično! Rekla bih da je to silno, da je strašno, da nisam iz drugog jednog doba, iz doba starog kraljevstva”, povika stara gospođa uzimajući reč u ime nemih Jelisejskih polja, da zahvali Žilberti što je došla ne dopustivši da je uplaši ružno vreme. „Vi ste kao i ja, ipak verni našim starim Jelisejskim poljima; mi smo dve neustrašive. Kad bih vam rekla da ih volim, čak i ovako! Ovaj sneg, smejaćete mi se, s e, podseća me na hermelin!" I stara stara gospođa se stade s tade smejati. Prvi od tih dana — koje je sneg, oličenje sila koje su me mogle lišiti viđenja sa Žilbertom, činio tužnim kao što su dani rastanka i čak im davao izgled dana odlaska na put, jer je menjao izgled i gotovo sprečavao upotrebu toga uobičajenog mesta naših jedinih sastanaka, sada izmenjenog, prekrivenog njime kao nameštaj navlakama — taj prvi takav dan ipak je unapredio moju ljubav, jer on kao da je bio jedna prva tuga koju Žilberta kao da je delila sa mnom. Samo smo nas dvoje bili iz našeg društva, i to što sam tako bio sam s njom bilo je ne samo kao nekakav početak prisnosti nego i, s njene strane — kao da je samo zbog mene došla po takvom vremenu — to mi se činilo tako dirljivo
kao da je, u koji od onih dana kada je bivala pozvana na neki ,,žur” odustala od njega da bi se sastala sa mnom na Jelisejskim poljima; više sam vere sticao u dugovečnost i budućnost našeg prijateljstva, kad je ostalo tako živo usred obamrlosti, pustoši i propasti okolnih stvari; i dok mi je ona gurala grudve snega za vrat, ja ja sam se razneženo razneženo smeškao jer mi se to činilo u isti mah i kao da mi ona posvedočava naročitu naklonost što me podnosi kao jedinog saputnika po tome novome, zimskom predelu, i kao vernost meni, koju je sačuvala usred nesreće. Ubrzo, jedna po jedna, kao bojažljivi vrapci, stigoše njene prijateljice, sasvim crne na snegu. Počesmo se igrati, i pošto je bilo suđeno da se taj tako tužno započet dan završi v radosti, dok sam. pre no što ćemo početi da se igramo zarobljenika, prilazio onoj njenoj prijateljici s odsečnim glasom, koju sam čuo prvi dan kako uzvikuje Žilbertino ime, ona mi reče: „Ne, ne, znamo da više volite da budete u Žilbertinom taboru, a uostalom, pogledajte, ona vas zove”. I zbilja, ona me je zvala da dođem na travnjak pod snegom, u njenu četu, koju je sunce, kraseći je ružičastim odblescima i metalnim sjajem starih brokata, pretvaralo u Lorop od zlatne čohe. Taj dan, koga sam se toliko bojao, bio je naprotiv jedini kada nisam bio suviše nesrećan. nesrećan. Jer iako sam mislio samo na to da nikad ne propustim ni dana a da se ne vidim sa Žilbertom (do te mere da se jednom, kad mi se baka nije vratila kući u vreme večere, nisam mogao uzdržati a da ne pomislim odmah u sebi, ako su je pregazila neka kola, da neko vreme neću moći ići na Jelisejska polja; čovek nikoga više ne voli, kad voli), ipak ti trenuci dok sam bivao kraj nje, trenuci koje sam, još od prethodnog dana, tako nestrpljivo očekivao, zbog kojih sam drhtao, radi kojih bih žrtvovao sve ostalo, nisu nipošto bili srećni trenuci; i ja sam to dobro znao, jer to su bili jedini trenuci moga života na koje sam usredsređivao do tančina brižljivu, strasnu pažnju, a ona nije u njima otkrivala ni trunke uživanja. Sve vreme dok sam bivao daleko od Žilberte imao sam potrebu da je vidim, jer sam tako neprestano nastojao da sebi predstavim njen lik da naposletku nisam više uspevao u tome i nisam više znao čemu odgovara moja ljubav. A onda, ona mi još nijednom nije rekla da me voli. Baš naprotiv, često je tvrdila da ima prijatelja koji su joj miliji od mene, da sam ja dobar drug s kojim se rado igra, premda rasejan, nekako odsutan u igri; najzad, često mi je pokazivala znake hladnoće, koji su mogli pokolebati moje verovanje da sam ja za nju biće drugačije od ostalih, mogli su ga pokolebati da je to verovanje poticalo iz ljubavi koju bi Žilberta gajila prema meni, a ne, kao što je bilo, iz ljubavi koju sam ja osećao prema njoj, što je to verovanje činilo mnogo otpornijim, pošto ga je to
činilo zavisnim od samog načina kako sam bio prinuđen, po unutrašnjoj nužnosti, da mislim na Žilbertu. Ali ni ja njoj još nisam bio izjavio osećanja koja sam gajio prema njoj. Istina, po svima stranicama svojih svezaka beskonačno sam ispisivao njeno ime i adresu, ali kad bih pogledao te maglovite redove, koje sam ispisivao a da ona nije zbog toga mislila na mene, koji su joj oko mene davali prividno toliko mesta iako nije time bila većma umešana u moj život, osećao sam se obeshrabren, jer mi oni nisu govorili o Žilberti, koja ih čak neće ni videti, nego o mojoj sopstvenoj žudnji, koju kao da su mi pokazivali kao nešto čisto lično, nestvarno, nezanimljivo i nemoćno. Najpreče je bilo da se Žilberta i ja vidimo i da mognemo jedno drugom izjaviti ljubav, koja dotle nije još tako reći ni počela. Razni razlozi zbog kojih sam bio tako nestrpljiv da je vidim bez sumnje bi za zrelog čoveka bili manje neodoljivi. Kasnije, kad postanemo vičniji u negovanju svojih uživanja, dešava se da se zadovoljimo onim koje osećamo misleći na neku ženu onako kao što sam ja mislio na Žilbertu, ne starajući se za to da saznamo da li ta slika odgovara stvarnosti, stvarnosti, a dešava se i da se zadovoljimo zadovoljimo uživanjem što je volimo, bez potrebe da budemo sigurni da i ona nas voli; ili se pak odreknemo zadovoljstva da joj obelodanimo svoju naklonost, kako bismo njenu naklonost prema nama učinili trajnijom, postupajući u tome kao oni japanski vrtlari koji žrtvuju više cvetova da bi dobili jedan lepši. Ali u doba kada sam voleo Žilbertu, ja sam još verovao da Ljubav postoji stvarno izvan nas; da ona nama u najboljem slučaju dopušta samo toliko da uklonimo prepreke, a svoje darove sreće pruža nam po jednom redu u kome mi nismo vlasni da išta menjamo; te tako, da sam ja na svoju ruku zamenio milinu izjavljivanja ljubavi glumljenom ravnodušnošću, činilo mi se da bih se ne samo lišio jedne od onih radosti o kojima sam najviše sanjao nego i da bih time skovao sebi jednu izveštačenu i bezvrednu ljubav po mojoj ćudi, a bez ikakve veze s istinskom ljubavlju, čijim bih tajanstvenim i već unapred datim putevima time odustao da pođem. Ali kad sam stizao na Jelisejska polja — kad je došao taj čas kad ću, prvo, moći da uporedim svoju ljubav, da bih u nju uneo neophodne ispravke, sa njenim živim uzrokom, nezavisnim od mene — čim bih se našao u prisustvu Žilberte Svan, na čije sam viđenje računao da bih osvežio slike koje moje umorno pamćenje nije više nalazilo, one Žilberte Svan s kojom sam se juče igrao i koju sam prepoznao i pozdravio po nekome slepom nagonu kao što je onaj koji nam, pri hodanju, stavlja jednu nogu pred drugu pre no što i stignemo da mislimo o tome, smesta je sve bilo kao da su ona i devojčica koja je bila predmet mojih snova dva različita bića. Na primer, ako sam od sinoć nosio u sećanju dva vatrena oka nad punim i sjajnim obrazima, Žilbertino lice mi je sad uporno
pokazivalo upravo nešto čega se nisam sećao, izdužen i šiljast nos, koji je, udružujući se za tren oka sa drugim crtama, dobijao značaj onih osobina koje u biologiji karakterišu vrstu i preobražavao je u vrstu devojčice sa šiljastom njuškicom. Dok sam se ja spremao da taj žuđeni trenutak iskoristim za to da na onome Žilbertinom liku što sam ga unapred pripremio pre no što sam došao, a koji sad nisam više nalazio u glavi, izvršim ispravke koje će mi omogućiti, za onih dugih časova kad budem sam, da budem siguran da se to zbilja nje sećam, da to zaista ljubav prema njoj uvećavam malo-pomalo kao što umetnik stvara svoje delo, ona bi mi hitnula loptu; i kao što telo filozofa idealiste vodi računa o spoljnom svetu u čiju stvarnost njegov um ne veruje, isto ono ja koje mi je bilo naložilo da je pozdravim još i pre no što sam je prepoznao, požurilo bi me da uhvatim loptu koju mi je dobacila (kao da je ona nekakva drugarica s kojom sam došao da se igram, a ne srodna duša s kojom sam došao da se sjedinim), stavljalo mi u usta hiljade ljubaznih a beznačajnih reči koje sam iz pristojnosti izgovarao sve do časa kad bi ona otišla, i sprečavalo me tako da ili ćutim i za vreme tog ćutanja uspem da najzad pronađem tu preko potrebnu, izgubljenu sliku, ili da joj kažem reči koje bi našu ljubav mogle odlučno unaprediti, na šta sam uvek bio prinuđen da više ne računam do sledećeg popodneva. Ipak je moja ljubav unekoliko uznapredovala. Jednoga dana otišli smo sa Žilbertom do Bude naše prodavačice šećerlema, koja je bila naročito ljubazna prema nama — jer kod nje su za g. Svana kupovali medenjake, kojih je on, radi dijete, mnogo jeo, pošto je patio od jednog etničkog ekcema i od konstipacije Proroka — Žilberta mi je pokazivala smejući se dva dečačića koji su bili kao onaj mali kolorista i onaj mali biolog iz dečjih knjiga. Jer jedan nije hteo crvenu šećerlemu zato što je više voleo ljubičastu, a drugi je sa suzama u očima odbijao šljivu koju mu je guvernanta htela kupiti zato što, kako je najposle strasnim glasom kazao: „Više volim onu drugu šljivu, zato što u njoj ima i crv!” Ja sam kupio dva klikera po pet santima. Gledao sam sa divljenjem, sjajne i zatočene u posebnoj zdelici, klikere od ahata, koji su mi se činili dragoceni jer su bili nasmejani i plavi kao devojčice i zato što su stajali pedeset santima komad. Žilberta, kojoj su davali mnogo više novca nego meni, upita me koji mi se čini najlepši. Nisam želeo da ona zbog mog izbora ijedan od njih žrtvuje. Voleo bih da ih je mogla kupiti, osloboditi sve. Ipak, pokazah joj jedan koji je bio boje njenih očiju. Žilberta ga uze, potraži zlatnu prugu u njemu, pomilova ga, isplati otkupninu, ali mi smesta predade zatočenika rekavši mi: „Evo, vaš je, poklanjam vam ga, sačuvajte ga kao uspomenu.” Drugi jedan put, još uvek obuzet željom da vidim Bermu u nekom klasičnom komadu, upitao sam je nema li ona jednu knjižicu u kojoj Bergot govori o
Rasinu, a koje više nije bilo u knjižarama. Zamolila me je da je podsetim kako tačno glasi njen naslov, pa sam joj uveče poslao pisamce pneumatičnom poštom, napisavši na kovertu to ime Žilberta Svan koje sam već toliko puta ispisivao po svojim sveskama. Sutradan mi je donela, u paketiću vezanom ljubičastom svilenom trakom i zapečaćenom belim voskom, knjižicu koju mi je nabavila. „Eto, vidite da je to zaista ono što ste tražili”, rekla je izvadivši iz mufa depešu koju sam joj poslao. Ali na adresi pisamceta — koje još juče nije bilo ništa, samo pisamce koje sam ja napisao, a koje, otkako ga je pismonoša predao Žilbertinom domaru a jedan sluga odneo do njene sobe, beše postalo jedna od onih stvari koje nemaju cene, jedno od onih pisama koje je ona primila toga dana — jedva sam prepoznao ništavne i osamljeničke redove mog rukopisa pod štampanim krugovima koje je preko njih otisnula pošta, pod beleškama koje je dodao pismonoša, što su sve bili znaci opipljivog ostvarenja, pečati spoljnoga sveta, ljubičasti simbolični pojasi života, koji su sad prvi put prionuli uz moj san, podržali ga, oživeli, obradovali. A drugoga jednog dana rekla mi je: „Možete me zvati Žilberta, znate; u svakom slučaju, ja ću vas zvati po imenu. Inače je tako neprijatno." Ipak se još koji trenutak zadovoljila time da mi kaže „vi”, a kad sam joj skrenuo pažnju na to, osmehnula se, i sastavivši, sklopivši jednu rečenicu kao što su one koje u stranim gramatikama imaju druge svrhe do da nas navedu da upotrebimo neku novu reč, završila je mojim imenom. Sećajući se kasnije onoga što sam tada osetio, razabrao sam u tome tom e utisak kao da me je za časak čas ak držala držala u ustima, mene samog, golog, bez ikakvog više društvenog obeležja koje je pripadalo i drugim njenim drugovima ili, kad bi rekla moje prezime, bez obeležja koje je pripadalo i mojim roditeljima, obeležja koje su njene usne — u naporu, pomalo kao što je činio njen otac, da jasno izgovori reči koje je htela da istakne — skinule sa mene, svukle, kao ljusku sa voća čije se samo meso može progutati, dok se njen pogled, propraćen osmehom, stavljajući se na isti novi stupanj prisnosti kao i njene reči, sada isto tako neposrednije upirao u mene ne propuštajući da posvedoči svoju svest o toj prisnosti, svoje zadovoljstvo, pa čak i zahvalnost zbog nje. Ali u onome trenutku nisam još mogao da ocenim vrednost tih novih naslada. Nije mi ih pružila ona devojčica koju sam voleo, meni koji sam je voleo, nego mi ih je pružila ona druga, ona s kojom sam se igrao, onome drugom ja koje nije imalo u sebi ni sećanja na onu pravu Žilbertu, ni ono srce gluvo za sve ostalo, koje bi jedino moglo da zna pravu cenu takve sreće, jer jedino ju je ono želelo. Čak ni kada sam se vratio kući nisam u njima uživao, jer nužda da se uvek za sutradan nadam da ću se moći predati tačnom, spokojnom, srećnom posmatranju Žilberte, da će mi ona najzad izjaviti ljubav i objasniti razloge zbog
kojih je dosad morala da je krije od mene, ta ista nužda prisiljavala me je da prošlost smatram ništavnom, da uvek gledam samo unapred, da mala preimućstva koja mi je ona pružila ne cenim sama po sebi i kao sebi dovoljna, već kao nove stepenike na koje mogu koraknuti i koji će mi omogućiti da načinim još jedan korak napred i da najzad domašim sreću koju još nisam upoznao. Ako mi je katkad i pružala takve znake prijateljstva, ona mi je pričinjavala i bola praveći se kao da ne uživa što me vidi, a to se često dešavalo baš u one dane na koje sam najviše računao za ostvarenje mojih nada. Bio sam siguran da će Žilberta doći na Jelisejska polja polja i osećao os ećao radost koja mi se činila samo sam o kao još nejasna slika moje buduće velike sreće ako sam — ušavši ujutro u salon da poljubim mamu, koja je već bila obučena, sa već sasvim uređenom kulom svoje crne kose i belim punačkim rukama koje su još mirisale na sapun — saznao, videći stub prašine kako sam od sebe lebdi uspravno nad klavirom i čuvši kako vergl svira pod prozorom Na povratku sa smotre, smotre, da je zimi došao u neočekivanu i ozarenu posetu, sve do večeri, jedan prolećni dan. Dok smo ručali, gospođa prekoputa nas, otvorivši prozor, odagnala bi začas jedan zrak koji je kraj moje stolice prilegao da se odmori posle ručka i koji bi u jednom skoku povukao traku preko cele širine naše trpezarije, no časak kasnije već se vratio da nastavi dremati. U školi, na času koji je počinjao u jedan sat, čameo sam od nestrpljenja i dosade na suncu, čiji se jedan zlatast odblesak vukao po mojoj klupi kao poziv na svetkovinu na koju neću moći stići pre tri sata, kada je Fransoaza dolazila po mene, posle časova, i kad smo išli na Jelisejska polja ulicama ukrašenim svetlošću, zakrčenim svetom, u kojima su balkoni, suncem odvojeni od zgrada i vazdušasti, lebdeli pred kućama kao zlatni oblačići. Avaj! Na Jelisejskim poljima desilo bi se da ne zateknem Žilbertu, još nije bila stigla. Stajao sam nepomičan na travnjaku koji je hranilo nevidljivo sunce od koga se ovde-onde blistala blista la poneka vlat trave, na travnjaku travnjaku po kome su golubovi izgledali i zgledali kao antičke skulpture koje je vrtlarov pijuk iskopao na površinu toga svetog tla, stajao s očima uprtim u vidokrug, očekivao da svakog časa ugledam Žilbertinu pojavu, u pratnji njene guvernante, iza statue koja kao da je sunčevom blagoslovu pružala dete koje je nosila i niz koje su se slivali zraci. Ona stara čitateljka novina sedela je na svojoj naslonjači, još uvek na istom mestu, oslovljavala jednog čuvara mašući mu prijateljski rukom i dovikujući mu: „Kakvo divno vreme!” A kad joj je prišla žena što naplaćuje za stolice, s mnogo cifranja je zadenula kartu od deset santima u prorez rukavice, kao da je to kakav buket koji je, iz ljubaznosti prema poklonodavcu, nastojala da stavi na najlaskavije mogućno mesto. Kad je to mesto pronašla, istegnula je vrat i
zaokružila glavom, popravljajući krzneni okovratnik, pa je pokazujući ženi koja joj je izdala kartu to parče žute hartije koje joj je virilo na ruci, uputila ovoj onaj lep osmeh kojim žena, pokazujući nekom mladiću na svoju bluzu, kaže: „Prepoznajete „Prepoznajete li vaše ruže?” Poveo sam Fransoazu u susret Žilberti, do Trijumfalne kapije; nismo je sreli, i vraćao sam se ka travnjaku ubeđen da ona sad neće više ni doći, kad mi, kod vrteške s konjima, pritrča ona devojčica sa reskim glasom: „Brzo, brzo, Žilberta je stigla još pre četvrt sata. Uskoro će otići. Čekamo vas da se igramo zarobljenika”. Dok sam ja išao do kraja avenije Jelisejskih polja, Žilberta je stigla Ulicom Boasi-d’Angla, jer je Gospođica iskoristila lepo vreme da obavi neke svoje poslove; a g. Svan je trebalo ubrzo da dođe po svoju ćerku. I tako, sam sam bio kriv; nije trebalo da se udaljavam od travnjaka; jer nikada se nije sigurno znalo sa koje će strane Žilberta doći, hoće li to biti manje-više kasno, i od tog iščekivanja postali su mi još uzbudljiviji ne samo cela Jelisejska polja i sve to popodnevno vreme, kao ogromno prostranstvo vremena i prostora u čijoj je svakoj tački i u svakom trenutku bilo mogućno da se pojavi Žilbertin lik nego mi je postao još uzbudljiviji i sam njen lik, zato što sam osećao da se iza tog lika krije razlog zašto sam njime prostreljen posred srca u četiri sata umesto dva i po, njime, sada ukrašenim šeširićem za posete umesto bereom za igranje, ispred „Ambasadora” a ne između dva lutkarska pozorišta, i slutio neki od onih Žilbertinih poslova u kojima nisam mogao biti kraj nje i zbog kojih je morala da iziđe u grad ili da ostane kod kuće, dolazio u dodir sa tajanstvom njenog nepoznatog života. Isto to tajanstvo zbunjivalo me je kad bih, potrčavši po naređenju devojčice reskoga glasa da odmah započnemo igru, opazio Žilbertu, tako oštru i plahovitu s nama, kako se učtivo klanja onoj gospođi s novinama (koja joj je govorila: „Kakvo divno sunce, kao vatra”), razgovara s njom sa stidljivim osmehom, s izveštačenim izrazom, što mi je dočaravalo onu drukčiju devojku kakva je Žilberta morala biti kod svojih roditelja, s prijateljima svojih roditelja, u poseti, u celome tom drugom svom životu koji mi je bio nedostupan. Ali o tome njenom životu niko mi nije davao utisak toliko kao g. Svan, kad bi nešto kasnije došao po ćerku. A to je bilo zato što su on i gđa Svan — jer je njihova kći stanovala kod njih, jer su njeno učenje, njene igre, njena prijateljstva zavisili od njih — sadržavali za mene, koliko i Žilberta, možda čak i više nego Žilberta, nešto nepoznato što mi je bilo nedostupno, neku bolnu čar, kao što i priliči bogovima koji su svemoćni nad njom i iz kojih ta čar izvire. Sve što se njih ticalo toliko je stalno obuzimalo moje misli da je, onih dana kad bi, kao tada, g. Svan (koga sam nekada tako često viđao a da nije izazivao moju radoznalost, dok je bio u prijateljstvu s mojim roditeljima) došao po Žilbertu na Jelisejska
polja, pošto bi se stišalo lupanje srca koje je u meni izazvala pojava njegovog sivog šešira i kaputa s pelerinom, njegov izgled je još uvek izazivao u meni onakav utisak kakav bi izazivala nekakva istorijska ličnost o kojoj smo pročitali niz dela i čije nas i najsitnije osobenosti strasno zanimaju. Njegove veze s grofom od Pariza, koje su mi se, kad sam o njima slušao u Kombreu, činile bez značaja, sada su za mene postajale nešto čudesno, kao da se nikada niko drugi nije poznavao s orleanskom dinastijom; i sada se on, zahvaljujući njima, oštro izdvajao na običnoj pozadini šetača raznih klasa, kojih je bila puna ta aleja Jelisejskih polja i usred kojih sam se ja divio što je on pristao da se pojavi ne zahtevajući od njih naročito poštovanje, koje, uostalom, niko od njih nije ni pomišljao da mu ukaže, toliko je bio dubok inkognito kojim je on bio obavijen. On je uglađeno otpozdravljao Žilbertinim prijateljicama, čak i meni — mada nije više bio u prijateljstvu s mojom porodicom — ali kao da me ne poznaje. (To me je podsetilo da me je on ipak vrlo često viđao na selu; sećanje to ostalo mi je, ali u tami, jer otkako sam ponovo video Žilbertu, za mene je Svan pre svega bio njen otac, a ne više onaj Svan iz Kombrea; kako su pojmovi s kojima sam sada spajao njegovo ime bili drukčiji od pojmova čija ga je mreža nekada obuhvatala, a kojima se nisam više služio kad sam imao da mislim o njemu, on je postao jedna nova ličnost; ipak sam ga vezivao jednom veštačkom, sporednom i poprečnom linijom za našega nekadašnjeg posetioca; a kako za mene ništa nije više imalo vrednosti do u onoj meri u kojoj bi moglo koristiti mojoj ljubavi, s osećanjem stida i žaljenja žaljenja što ne mogu da ih izbrišem sećao sam s am se godina kada kada sam, u očima ovog istog Svana koji je u ovom trenutku bio preda mnom na Jelisejskim poljima, a kome, srećom, Žilberta možda nije rekla moje ime, ispadao tako često smešan, sm ešan, uveče, kad kad sam slao s lao po mamu da dođe u moju mo ju sobu da mi kaže laku noć, dok je ona pila kafu s njim, s mojim ocem i s dedom i bakom, za stolom u bašti.) On bi rekao Žilberti da joj dopušta da odigra još jednu igru, da on može da pričeka četvrt sata, pa bi seo kao i sav svet na gvozdenu stolicu, platio kartu tom rukom koju je Filip VII tako često zadržao u svojoj, dok bismo se mi počeli igrati na travnjaku rasterujući golubove, čija su se lepa tela u obliku srca, koja su kao jorgovani u carstvu ptica, prelivajući se u duginim bojama, sklanjala kao u utočište, neka na veliku kamenu vazu kojoj golubov kljun, roneći u nju, kao da je pridavao kretnju i pripisivao namenu da izobilno pruži plodova i zrnevlja koje se činilo da on iz nje kljuca, drugi na čelo statue, gde je izgledao kao da se pretvorio u jedan od onih predmeta od emalja čija obojenost razbija jednoličnost kamena na nekim antičkim delima, i u atribut koji boginji, kad ga nosi na sebi, pribavlja neki osobiti epitet i pretvara je, kao drukčije drukčije lično ime im e smrtnu ženu, u jedno novo božanstvo. božanstvo .
Jednoga takvog sunčanog dana, kad se nisu ostvarile moje nade, nisam imao snage da od Žilberte sakrijem svoje razočaranje. — Baš sam imao im ao mnogo šta da vas pitam — rekoh joj. joj. — Verovao Verovao sam da će ovaj dan značiti mnogo u našem prijateljstvu. A tek što ste došli, vi odlazite! Nastojte da sutra dođete rano, da najzad mogu da razgovaram s vama. Njoj se lice ozari i ona mi odgovori poskakujući od radosti: — Sutra! Možete me čekati, lepi moj, ali ja neću doći! Imam jedan „žur”; ni preksutra isto tako, idem kod jedne prijateljice da s njenih prozora gledamo dolazak kralja Teodosija, biće prekrasno, a naksutra idem na Mihajla Strogov S trogovaa, a onda će već uskoro biti Božić i novogodišnji raspust. Možda će me povesti na Jug. Što bi to bilo fino! Premda bih zbog toga propustila da dobijem jelku; u svakom slučaju, ako i ostanem u Parizu, neću dolaziti ovamo, jer ću ići s mamom u posete. Zbogom, eno, tata me zove. Vratio sam se s Fransoazom kući, ulicama koje su još bile ukrašene suncem kao zastavama, kao uveče po svršenom slavlju. Jedva sam vukao noge. — Nije ni čudo — rekla je Fransoaza — ovakvo vreme nije za ovo godišnje doba, suviše je vrućina. Avaj, bože, na sve strane mora da ima mnogo jadnih bolesnika. To je da poveruješ da se i na nebu sve ispreturalo. is preturalo. Ja sam, ugušujući jecaje, ponavljao u sebi reči u kojima je malopre izbila Žilbertina radost što zadugo neće dolaziti na Jelisejska polja. Ali ona čar kojom mi se duša, samom svojom delatnošću, ispunjavala čim sam mislio na nju, ono naročito, jedinstveno stanje — makar bilo i žalosno — u koje me je neizbežno, u odnosu na Žilbertu, dovodila unutrašnja prinuda duševne navike, počeli su već da dodaju, čak i tome znaku njene ravnodušnosti, nešto romantično, i usred mojih suza uobličavao se osmeh, koji nije bio drugo do stidljiv nagoveštaj poljupca. A kad je došlo vreme kad stiže pošta, pomislio sam u sebi, i te večeri kao i inače: „Primiću pismo od Žilberte, reći će mi najzad da me nikada nije prestala voleti i objasniće mi tajanstveni razlog zašto je bila prisiljena da to dosad krije od mene, da se pretvara da može biti srećna i kad se ne viđa sa mnom, razlog zbog koga se zaodenula u privid Žilberte koja mi je samo drugarica.” Svako veče uživao sam u tome da zamišljam to pismo, činilo mi se da ga čitam, ponavljao sam napamet svaku rečenicu. Odjednom, zastao bih, prestravljen. Shvatio sam, kad bih primio pismo od Žilberte, da to u svakom slučaju ne bi moglo biti to pismo, pošto sam ovo ja sastavio. I od tog trenutka upinjao upinjao sam se da skrenem svoje misli sa reči koje bih voleo da mi ona napiše, iz straha da, iskazujući ih, ne isključim upravo te — najmilije, najvećma žuđene — iz polja mogućnih ostvarenja. Pa čak i da mi je, po nekoj neverovatnoj
podudarnosti slučaja, Žilberta uputila baš to pismo koje sam ja zamislio, prepoznajući u njemu svoje delo, ja ne bih imao utisak da primam nešto što ne dolazi od mene, nešto stvarno, novo, jednu sreću izvan mog uma, nezavisnu od moje volje, koju mi odista o dista ljubav daruje. U međuvremenu, pročitavao sam ponovo jednu stranu koju mi nije Žilberta napisala, ali koja mi je bar dolazila od nje, onu stranu od Bergota o lepoti starih mitova kojima se inspirisao Rasin, a koju sam, sa klikerom od ahata, čuvao stalno uza se. Bio sam ganut dobrotom moje prijateljice, što je potražila za mene tu stranu; pošto svako ima potrebu da nađe razloga svojoj strasti, do te mere da je srećan kad u voljenom biću prepozna neke osobine za koje smo u literaturi i razgovorima naučili da su dostojne da izazovu ljubav, pa podražavanjem čak i usvoji te osobine i od njih stvori novi razlog svoje ljubavi, ma bile te osobine osobi ne i najsuprotnije onima onim a koje bi ta ljubav priželjkivala priželjkivala dok je je bila spontana — kao što je nekada Svan usvojio estetski karakter Odetine lepote — ja, koji sam Žilbertu isprva, još od Kombrea, voleo zbog svega onog nepoznatog u njenom životu, u koji bih voleo baciti se, oteloviti se u njemu, napuštajući svoj, koji mi više nije bio ništa, sada sam mislio, kao o nekom neprocenjivom preimućstvu, da bi jednoga dana mome suviše poznatom, prezrenom životu, Žilberta mogla postati smerna pomoćnica, pogodna i ugodna saradnica koja bi uveče, pomažući mi u mojim radovima, za mene proveravala tekstove u brošurama. Što se tiče Bergota, toga beskrajno mudrog i božanskog starca, zbog koga sam prvo i zavoleo Žilbertu, još pre nego što sam je i video, sada sam ga pre svega zbog Žilberte voleo. Sa isto toliko uživanja koliko i stranice koje je on napisao o Rasinu, gledao sam hartiju zapečaćenu velikim pečatima od belog voska i vezanu mnoštvom ljubičastih svilenih traka u kojoj mi ih je ona donela. Ljubio sam kliker od ahata, koji je bio najbolji deo srca moje prijateljice, deo koji nije bio raskalašan, nego veran, i koji je, mada ga je krasilo ono tajanstvo Žilbertinog života, boravio kraj mene, stanovao u mojoj sobi, spavao u mojoj postelji. Ali lepota toga kamena, a i lepota tih Bergotovih strana, lepote za koje sam bio srećan što ih vezujem za pojam moje ljubavi prema Žilberti — jer one kao da su mojoj ljubavi, u trenucima kad mi se ona činila još samo kao ništavilo, davale nekakvu opipljivost — uviđao sam da su te lepote prethodile mojoj ljubavi, da ne liče na nju, da su njihove sastojke utvrdili talenat ili mineraloški zakoni još pre no što me je Žilberta upoznala i da ništa u knjizi niti u kamenu ne bi bilo drukčije i da me Žilberta ne voli, pa me, prema tome, ništa ne ovlašćuje da u njima čitam blagovest o sreći. I dok je moja ljubav, očekujući neprestano od sutrašnjice izjavu Žilbertine ljubavi, ništila, parala svako veče sve što se loše isplelo u toku dana, u mojoj senci jedna nepoznata tkalja nije odbacivala
iskidane niti, nego ih je, ne hajući nimalo za to da mi se svidi niti da radi na mojoj sreći, raspoređivala u drukčiji poredak, kakav je davala svima svojim tkanjima. Nimalo se ne zanimajući posebno za moju ljubav, ne postavljajući pre svega to da jesam voljen, ona je pribirala sve one Žilbertine postupke koji su mi se učinili neobjašnjivi i sve njene grehe koje sam opravdao. I tada su i jedni i drugi dobijali neki smisao. Taj novi poredak kao da je govorio da sam, videći da Žilberta, umesto da dođe na Jelisejska polja, ide na neki „žur”, u kupovine sa svojom guvernantom i sprema se za novogodišnji raspust, grešio što sam mislio: „To je zato što je lakomislena ili što je poslušna”. Jer ona bi prestala biti i jedno i drugo da me je volela, pa i da je bila prisiljena da se pokori, učinila bi to s očajanjem koje sam ja osećao onih dana kad je nisam video. I još je govorio taj novi poredak da bi ipak trebalo da znam šta znači voleti, pošto volim Žilbertu; skretao mi je pažnju na moju stalnu brigu da se istaknem u njenim očima, zbog čega sam pokušao ubediti majku da Fransoazi kupi kišni mantil i šešir s plavim perom ili da me bolje ne šalje na Jelisejska polja sa takvom služavkom zbog koje moram da crvenim (na šta je mati odgovarala da sam nepravedan prema Fransoazi, da je ona valjana žena i da nam je odana), a skretao mi je isto tako pažnju i na onu jedinu moju potrebu, da vidim Žilbertu, zbog koje sam mesecima unapred unapred mislio samo o tome da nastojim saznati u koje koje će vreme ona otići iz Pariza i kuda će ići, nalazeći i za najprijatnije predele da su pravo izgnanstvo ako ona ne bi tamo išla i želeći samo da uvek ostanem u Parizu dokle god bih je mogao viđati na Jelisejskim poljima; i nije mu bilo teško da mi pokaže da takvo staranje i takvu potrebu neću naći iza Žilbertinih postupaka. Njoj se, naprotiv, svidela njena guvernanta i nije hajala za to šta ja o njoj mislim. Smatrala je prirodnim da ne dođe na Jelisejska polja ako je trebalo da ide u kupovinu sa Gospođicom, i prijatnim ako je išla u grad sa majkom. A i pod pretpostavkom da bi mi dopustila da odem da provedem raspust u istome mestu gde i ona, ipak bi u izboru tog mesta vodila računa o želji svojih roditelja, o hiljadama razonoda o kojima su joj govorili, a nikako ne da to bude ono mesto kuda je moja porodica nameravala mene da pošalje. Kad mi je ponekad tvrdila da me voli manje nego nekoga drugog svog prijatelja, manje nego što me je volela volela juče, zato što smo s mo zbog moje mo je nemarnosti nemarnosti izgubil i zgubilii igru, molio sam je da mi oprosti, pitao je šta treba da uradim da bi me opet zavolela, da bi me volela više nego druge; želeo sam da mi kaže da je to već tako, preklinjao sam je, kao da je ona mogla promeniti svoja osećanja prema meni po svojoj volji, po mojoj, da bi mi pričinila zadovoljstvo, samim rečima koje bi izgovorila, već prema mom dobrom ili lošem ponašanju. Ta zar nisam znao da i ono što ja osećam prema njoj ne zavisi ni od njenih postupaka ni od o d moje volje?
Taj novi poredak stvari koji je ocrtavala nevidljiva tkalja govorio je, najzad, da ako i možemo poželeti da postupci neke osobe koja nam je dosad činila nažao nisu bili iskreni, u njihovom nizanju ima toliko jasnoće da naša želja ne može ništa protiv toga i da mi to, više nego našu želju, želju, treba da pitamo kakvi kakvi će biti njeni sutrašnji postupci. Te nove reči je moja ljubav čula; one su je ubeđivale da sutrašnji dan neće biti drukčiji no što su bili svi ostali dani, da Žilbertino osećanje prema meni, već odviše staro da bi se moglo promeniti, jeste ravnodušnost; da u našem prijateljstvu, Žilbertinom i mome, jedini ja volim. „Istina je”, odgovarala je moja ljubav, „ništa se više ne može uraditi s tim prijateljstvom, ono se neće promeniti. A onda, već sutradan (ili pričekavši neki praznik, ako se koji bližio, neki rođendan, možda Novu godinu, jedan od onih dana koji nisu kao drugi, kad vreme počinje iznova, odbacujući zaostavštinu prošlosti, ne prihvatajući nasleđe njenih žalosti) molio sam Žilbertu da odustane od našeg starog prijateljstva i da udarimo temelje jednome novom prijateljstvu. Stalno sam nadohvat ruke imao plan Pariza, koji mi se činilo da sadrži dragoceno blago zato što se na njemu mogla razabrati ulica u kojoj su stanovali g. i gđa Svan. I, zadovoljstva radi, a i iz nekakve viteške vernosti, bilo kakvim povodom pominjao sam ime te ulice, tako da me je otac, koji nije znao, kao moja mati i baka, za moju ljubav, pitao: — Ama zašto stalno govoriš o toj ulici? Nema u njoj ničega izuzetnog, vrlo je prijatna za stanovanje, jer je na dva koraka od Bulonjske šume, ali ima još deset takvih takvih istih. i stih. Udešavao sam u svakoj prilici da navedem roditelje da izgovore ime Svan; ja sam ga, doduše, u mislima neprestano ponavljao, ali imao sam potrebu da i čujem njegovu milozvučnost i da mi odsviraju tu muziku, jer mi nije bilo dovoljno da joj samo u sebi čitam note. Uostalom, to ime Svan, koje sam tako odavno poznavao, poznavao, bilo je sad za mene, kao što se to dešava nekim afazičarima i s najobičnijim rečima, jedno novo ime. Ono mi je uvek bilo u pameti, a ipak mi. se pamet nije mogla na nj da navikne. Rastavljao sam ga, sricao, njegova slova bila su za mene iznenađenje. A istovremeno, kao što mi je prestalo biti naviknuto, prestalo mi je biti i bezazleno. Verovao sam da su radosti koje nalazim u tome da ga čujem toliko grešne da mi se činilo da drugi pogađaju moju misao i da menjaju predmet razgovora kad ja pokušavam da ga navedem na to ime. Onda Onda sam se mirio s tim da razgovor skrenem skrenem bar na nešto što se još uvek ticalo Žilberte, neprestano sam prežvakavao iste reči, i svejedno što sam znao da su to samo reči — reči izgovorene daleko od nje, koje ona ne čuje, reči
bez ikakve moći, koje ponavljaju ono što jeste, ali ne mogu to da izmene — ipak mi se činilo da ću, stalno tako pretresajući i prevrćući sve što okružava Žilbertu, postići možda da iz toga proiziđe nešto srećno. Ponavljao sam roditeljima da Žilberta veoma voli svoju guvernantu, kao da će ta rečenica, iskazana po stoti put, uroditi najzad time da Žilberta odjednom uđe, došavši da zauvek živi s nama. Stalno sam hvalio onu staru gospođu što je čitala Débats (dao sam naslutiti roditeljima da je to neka ambasadorka ili možda kraljevsko visočanstvo) i ponavljao hvalospeve o njenoj lepoti, njenoj uzvišenosti, njenoj otmenosti, sve dok jednoga dana nisam rekao da će biti, po imenu koje sam čuo da je izgovorila Žilberta, da se ona zove gđa Blaten. — O, sad znam ko je to — uzviknu moja majka, dok sam ja osećao da crvenim od stida. — Pozor! pozor! kao što bi rekao tvoj siroti deda. I ti nalaziš da je ona lepa! Pa ona je grozna, i uvek je takva i bila. To je udovica jednog vratara u ministarstvu. Zar se ne sećaš, kad si bio mali, koliko sam se morala truditi da je izbegnem na tvojim časovima gimnastike, gde je uvek htela da mi priđe, iako se nismo poznavale, samo zato da mi kaže kako si ti „suviše lep za dečaka”. Oduvek joj je bila manija da se poznaje s otmenim svetom, i mora biti da je to nekakva luda, kao što sam uvek i mislila, ako zaista poznaje gđu Svan. Jer, iako je bila iz vrlo skromne sredine, bar nije nikada dala povoda, koliko znam, da se šta priča o njoj. Ali Ali uvek je morala da uspostavlja us postavlja nekakve društvene veze. Ona je grozna, užasno prosta, a uz to se i strašno prenemaže. Što se Svana tiče, nastojeći da mu postanem sličan, sve vreme sam se za stolom vukao za nos i trljao oči. Otac je govorio: „Ovo dete je poludelo, postaće grozno”. Naročito sam želeo da budem ćelav kao Svan. On mi se činio tako izuzetnim bićem da sam smatrao s matrao čudom što ga poznaju i osobe iz moje okoline okoline i što se moglo desiti da ga čovek slučajno, bilo kog dana, sretne. Tako je jednog dana moja mati, pričajući nam, kao i svako veče za večerom, kuda je sve išla popodne, samim tim što je rekla: „Kad smo kod toga, pogodite koga sam srela u robnoj kući, kod odeljenja za kišobrane: Svana”, učinila da je usred njene priče, tako suvoparne za mene, procvetao jedan tajanstven cvet. Kakve li setne slasti saznati da je to popodne, ocrtavajući u gomili svoju natprirodnu pojavu, Svan išao da kupi kišobran! Usred krupnih i sitnih, podjednako ravnodušnih događaja, ovaj je u meni budio onaj osobiti drhtaj kojim je večito treperila moja ljubav prema Žilberti. Otac je govorio da se ja ne zanimam ni za šta zato što nisam slušao kad su govorili o političkim posledicama koje je mogla imati poseta kralja Teodosija, koji je u tome času bio u poseti Francuskoj i, tvrdilo se, njen saveznik. Ali koliko bih ja, zauzvrat, bio rad znati da li je Svan bio u svome kaputu s pelerinom!
— Jeste li se pozdravili? — upitao sam. — Pa naravno — odgovorila je mati, koja se, izgleda, uvek bojala, ako bi priznala da nismo više dobri sa Svanom, da neko ne pokuša da nas ponovo zbliži više nego što bi ona to želela, zbog gđe Svan, s kojom nije htela da se upozna. — On je prišao da me pozdravi, ja ga nisam ni videla. — Pa onda, znači, niste u zavadi? — U zavadi? A zašto misliš da bismo bili u zavadi? — odgovorila je ona živo, kao da sam ja osporio njene tvrdnje o dobrim odnosima sa Svanom i pokušao raditi na njihovom „zbliženju”. — Moglo Moglo bi mu m u biti krivo što ga više ne pozivaš. — Čovek ne mora da poziva sav svet. A zar on mene poziva? Ja se ne poznajem s njegovom ženom. — Ali Ali on nam je dolazio u Kombreu. Kom breu. — Pa dobro, jeste, dolazio je u Kombreu, a u Parizu ima druga posla, a i ja isto tako. Ali uveravam te da nismo nimalo izgledali kao dve zavađene osobe. Stajali smo malo zajedno, jer mu nikako nisu donosili njegov paket. Pitao me je za tebe, rekao mi da se igraš s njegovom ćerkom, — dodade moja mati, zadivivši me tim čudom da ja postojim u Svanovim mislima, štaviše da u njima postojim u dovoljno potpunom obliku da je on, o n, dok sam ja drhtao od ljubavi pred njim, na Jelisejskim poljima, znao moje ime, ko mi je mati, i da je s mojim svojstvom druga njegove kćeri mogao da spoji nekoliko podataka o mom dedi i baki, njihovoj porodici, mestu gde stanujemo i izvesne pojedinosti o našem nekadašnjem životu, možda čak i meni samom nepoznate. Ali moja mati nije pokazivala da nalazi neke osobite čari u tome odeljenju robne kuće gde je ona za Svana predstavljala, u času kad ju je ugledao, jednu određenu osobu s kojom je imao zajedničkih uspomena, što š to ga je pobudilo da joj priđe, da je pozdravi. Ni ona ni moj otac, uostalom, kao da nisu nalazili neko izuzetno uživanje u tome da govore o Svanovom dedi i babi, o njegovom svojstvu umirovljenog berzanskog posrednika. Moja uobrazilja izdvojila je u društvenom sastavu Pariza jednu porodicu, kao što je i u Parizu od kamena izdvojila izvesnu kuću, čiju je široku kapiju izvajala i prozore učinila dragocenim. Ali jedini sam ja video te ukrase. Kao god što su moj otac i mati nalazili da je kuća u kojoj stanuje Svan slična drugima sagrađenim u isto vreme u četvrti kraj Bulonjske šume, isto tako im se i Svanova porodica činila iste vrste kao i mnoge druge porodice berzanskih posrednika. Sudili su o njoj manje ili više povoljno po osobinama zajedničkim i ostalom svetu i nisu u njoj nalazili ničega jedinstvenog. Naprotiv,
ono što su oni u njoj cenili, to su nalazili u istoj meri, ili još i u većoj, u drugih porodica. Stoga, pošto bi našli da je kuća na dobrom mestu, govorili su o drugoj nekoj kući, koja je na još boljem, ali koja nije imala nikakve veze sa Žilbertom, ili o finansijerima višeg ranga nego njen deda; a ako se za časak učinilo da su istog mišljenja kao i ja, to je bilo usled nekog nesporazuma koji je brzo bivao otklonjen. A to je bilo stoga što su moji roditelji, da bi u svemu onom što je okružavalo Žilbertu mogli zapaziti neku nepoznatu osobinu, koja bi, u svetu emocija, bila nalik nečemu što bi u svetu boja bilo infracrveno, bili lišeni onoga dodatnog i privremenog privremeno g čula koje meni beše podarila ljubav. ljubav. U one dane kad mi je Žilberta unapred rekla da neće doći na Jelisejska polja, nastojao sam da pođem u neku šetnju koja bi me malo približila njoj. Ponekad sam vodio Fransoazu u hodočašće pred kuću u kojoj su stanovali Svanovi. Beskonačno sam je navodio da mi ponavlja ono što je, od Žilbertine guvernante, saznala o gđi Svan. „Ona kanda jako veruje u amajlije. Nikada neće poći na putovanje ako je čula sovu, ili kao da neki sat kuca u zidu, ili ako je videla mačku u ponoć, ili ako je zaškripao nameštaj. O, to je jako pobožna žena!” Toliko sam bio zaljubljen u Žilbertu da sam se od uzbuđenja zaustavljao ako sam uz put spazio njihovog starog nastojnika posluge kako šeta nekog psa, i upro bih poglede pune zanosa u njegove sede se de zaliske. Fransoaza bi rekla: rekla: — Ta šta vam je? Pa bismo produžili do njihove široke kolske kapije, gde je vratar, drukčiji od svih vratara i prožet čak do širita svoje livreje istom onom bolnom čari koju sam osećao i u Žilbertinom imenu, izgledao kao da zna da sam ja jedan od onih kojima će nekakva urođena nedostojnost zauvek braniti da prodru u tajanstveni život kome je njemu bila dužnost da čuva pristup, u onaj život što su ga zaklanjali prozori u visokom prizemlju, koji toga kao da su bili svesni, a ličili su, s otmenim naborima svojih muslinskih zavesa, mnogo manje na bilo koje druge prozore nego na Žilbertine poglede. Drugih puta išli smo na bulevare, i ja bih stao na ugao ulice Difo; behu mi rekli da se tu često može videti Svan kako ide svom zubaru; a moja mašta je Žilbertinog oca činila toliko drukčijim od ostalog čovečanstva, njegovo prisustvo usred stvarnoga sveta unosilo je u taj svet toliko čudesnoga da sam, još i pre no što bih stigao do Madlene, bio uzbuđen pri pomisli da se približavam ulici gde bi neočekivano moglo doći do te natprirodne pojave. Alii najčešće — ako se neću moći Al mo ći videti sa Žilbertom Žilbertom — pošto sam saznao da gđa Svan skoro svakog dana šeta Alejom bagremova, oko Velikog jezera i Alejom kraljice Margerite, usmeravao sam Fransoazu ka Bulonjskoj šumi. Ona je za
mene bila kao oni zoološki vrtovi gde se vidi okupljeno raznovrsno rastinje i oprečni pejzaži, gde se posle brežuljka nailazi na pećinu, livadu, stene, rečicu, jendek, brdašce, močvaru, ali gde se zna da je sve to tu samo zato da pruži nilskom konju, zebrama, krokodilima, ruskim zečevima, medvedima i čaplji sredinu saobraženu njihovim igrama ili živopisan okvir; a ona, Bulonjska šuma, isto tako raznorodna, sjedinjujući različite zatvorene male svetove — gde je farma zasađena crvenim drvećem, američkim hrastom, kao kakav posed u Virdžiniji, dolazila posle jelove šume na obali jezera, ili iza šume visokih stabala, između kojih odjednom iskrsne, u svome mekom krznu, s lepim očima kao u zverčice, neka hitra šetačica — Bulonjska šuma bila je Vrt Žena; i — kao onu Aleju mirti u Enejidi Enejidi — zasađenu njih radi drvetima jedne jedine vrste, Aleju bagremova pohodile su čuvene lepotice. I kao što se deca ushite kad izdaleka ugledaju vrh stene, jer znaju da će videti morskog lava koji se odatle baca u vodu, tako isto, još mnogo pre no što ću stići do Aleje bagremova, po njihovom mirisu koji je zračio unaokolo, osećao sam da se približavam jednoj neobičnoj, moćnoj i razneženoj biljnoj individualnosti, a onda, kad bih stigao bliže, vrhovi njihovih lakih i sladunjavo ljupkih krošnji, dosta jevtine elegancije, kaćiperskog kroja i tankog tkanja, po kojima su stotine cvetova popadale kao krilate i treperave kolonije kakvih dragocenih parazita, najposle čak i njihovo ime, dokono i nežno, sve je to činilo da mi srce zakuca, ali od neke mondene žudnje, kao od onih valcera koji nam dočaravaju još samo imena lepotica koje majordom izvikuje na ulazu u balsku dvoranu. Rekli su mi da ću u toj aleji videti izvesne elegantne žene koje su, mada nisu sve bile udate, obično pominjali uz gđu Svan, ali najčešće pod nekim pseudonimom; njihovo novo prezime, po udaji, ukoliko je postojalo, bilo je samo kao neka vrsta inkognita, i ljudi su se starali da ga zaobiđu, kad su govorili o njima, da bi se znalo na koga misle. Misleći da Lepim — u oblasti ženske elegancije — upravljaju tajanstveni zakoni u čije su poznavanje one posvećene i da one imaju moć da ga ostvare, ja sam unapred primao kao otkrovenje pojavu njihove toalete, njihovih kočija, hiljade pojedinosti u koje sam unosio svoju veru kao kakvu unutrašnju dušu, koja je tim prolaznim i pokretnim celinama davala koheziju remek-dela. Ali ja sam naročito gđu Svan želeo da vidim, i čekao sam da ona naiđe, uzbuđen kao da je to Žilberta, jer njeni su roditelji, prožeti njenom čari kao i sve što ju je okružavalo, budili u meni isto toliko ljubavi kao i ona, čak još bolnije uzbuđenje (zato što je njihov spoj sa njom bio onaj unutrašnji deo njenog života čiji mi je pristup bio zabranjen), i najzad (jer uskoro sam saznao, kao što će se videti, da oni nisu voleli da se igram s njom) ono strahopoštovanje koje uvek gajimo prema onima koji imaju neograničenu moć da nam zadadu bol.
Prvo Prvo mesto među estetskim vrednostima vrednostima i otmenim osobinama elegantnog sveta pripisivao sam jednostavnosti kad bih ugledao gđu Svan kako peške. u štofanom kostimu nalik na redengot, s kapicom na glavi ukrašenom krilom zlatne ptice, s kitom ljubičica na grudima, žurno prolazi Alejom bagremova kao da je to samo najkraći put da se vrati kući i kako migom otpozdravlja gospodi u kolima, koji su izdaleka prepoznavali njenu pojavu, pozdravljali je i govorili jedan drugome da niko nema toliko šika. Ali, umesto jednostavnosti, raskoš sam stavljao na najviše mesto ako sam uspeo da prisilim Fransoazu, iznemoglu, koja je govorila da su joj noge ,,otpale”, da šetkamo čitav sat tamo-amo, pa ugledao najzad kako alejom koja vodi od Prestolonaslednikovicine kapije stižu — kao slika kraljevskog sjaja, za mene, kraljevskog dolaska, kakvu mi kasnije nijedna prava kraljica nije mogla dočarati, zato što sam o njihovoj moći imao manje neodređenu a više iskustvenu predstavu — ugledao kako stižu dva vatrena konja u trku, vitka i izvijena, kakvi se viđaju na crtežima Konstantena Gija, s ogromnim kočijašem u krznu, kao kozak, na prednjem sedištu, pored jednog malog gruma koji je podsećao na „tigra” „pokojnog Bodnora”, ugledao — ili, bolje, osetio kako mi u srce utiskuje svoj oblik oštro ocrtanom i iscrpljujućom ranom — jednu neuporedivu otvorenu kočiju, namerno malo povisoku, koja je u svojoj raskoši po poslednjoj modi podsećala na starinske oblike, a u dnu nje nehajno zavaljenu gđu Svan, sa kosom sada plavom, s jednim jedinim sivim pramenom, ovenčanom tankim vencem cveća, najčešće ljubičica, s kojeg su se spuštali dugi velovi, s ljubičastim suncobranom u ruci, s dvosmislenim osmehom na usnama, u kome sam ja video samo blagonaklonost jednog Veličanstva, a u kome je bilo naročito izazova kokote, i koji je ona blago upućivala osobama koje su je pozdravljale. Taj osmeh je u stvari govorio jednima: „Sećam se vrlo dobro, bilo je divno!”; a drugima: „Koliko sam to želela, ali nije bilo sreće!”; trećima: „Ako samo hoćete! Još ću koji časak produžiti u koloni, i čim mognem, skrenuću u stranu”. Dok su prolazili nepoznati, ona je međutim ostavljala oko usana neki dokon osmeh, kao da je upravljen ka očekivanju nekog prijatelja ili ka sećanju na njega, a zbog koga su ljudi govorili: „Kako je lepa!” A samo za izvesne muškarce imala je kiseo, usiljen, bojažljiv i hladan osmeh koji je značio: „Da, pakosniče, znam da imate opak jezik, da ne možete da se uzdržite da ne pričate! Zar se ja bavim vama?” Naišao bi Koklen, raspričao se, okružen prijateljima koji su ga slušali, i mahnuo bi rukom nekim osobama u kolima, širokim, teatralnim pokretom. Ali ja sam mislio samo na gđu Svan i činio se da ga nisam ni video, jer sam znao da će ona, kad stigne do strelišta sa glinenim golubovima, reći kočijašu da skrene iz kolone i da stane da bi se mogla vratiti peške alejom. I u dane kada bih skupio dovoljno hrabrosti da prođem pored nje, povukao bih Fransoazu u tome pravcu. I tada bih, odista, u
aleji za pešake u jednom trenutku spazio gđu Svan kako pušta da joj se za leđima leđim a širi dugi rep ljubičaste haljine, spazio je obučenu onako kako narod zamišlja kraljice, u tkanine i bogate ukrase kakve druge žene nisu nosile, kako ponekad spušta pogled na dršku suncobrana, obraćajući malo pažnje na prolaznike, kao da su joj glavni posao i svrha da hoda radi kretanja, ne misleći na to da je drugi vide i da se sve glave ka njoj okreću. Pokatkad, ipak, kad bi se osvrnula da zovne svog hrta, neprimetno bi bacila pogled unaokolo. Čak i one koji je nisu poznavali upozoravalo je nešto neobično i preterano — ili je to možda bilo nekakvo telepatsko zračenje, kao ono koje je raspaljivalo aplauze i u neukoj gomili kad bi se Berma pokazala veličanstvena — da to mora biti neka poznata osoba. Pitali su se: „Ko je to?” ponekad bi upitali kojeg prolaznika ili se zaricali da će se setiti njene toalete, kao podatka, po kojem će ih upućeniji prijatelji odmah moći obavestiti. Drugi šetači, pomalo zastajkujući, govorili govorili su: — Znate li ko je to? Gđa Svan! To vam ništa niš ta ne kaže? Odeta de Kresi! — Odeta de Kresi! Pa i ja sam to pomislio, te tužne oči... Ali znate li da ona mora biti da nije više u prvoj mladosti! Sećam se da sam spavao s njom na dan Mak-Maonove ostavke. — Mislim da bi dobro bilo da je ne podsećate na to. Ona je sada gđa Svan, žena jednog gospodina iz Džokej-kluba, prijatelja princa od Velsa. Uostalom, još uvek je divna. — Da, ali da ste je znali u ono doba, što je bila lepa! Stanovala je u jednoj maloj vili, veoma neobičnoj, s kojekakvim kineskim ukrasima. Sećam se da nam je dosađivala vika prodavaca novina, pa me je to na kraju nateralo da ustanem i odem. Iako nisam mogao da čujem primedbe, opažao sam oko nje onaj žamor koji prati slavu. Srce mi je tuklo od nestrpljenja nestrpljenja pri pomisli pomis li da će kroz jedan časak svi ti ljudi, među kojima sam sa žalošću primetio da nema jednog bankara, mulata, za koga sam osećao da me prezire, videti kako jedan mladić, na koga oni nisu obraćali nimalo pažnje, pozdravlja (ne poznajući je, istina, ali sam smatrao da mi je to dopušteno zato što moji roditelji poznaju njenog muža i što sam drug njene ćerke) tu ženu koja je po lepoti, poročnosti i otmenosti na tako velikom glasu. Ali već sam bio sasvim blizu gđe Svan, pa bih duboko skinuo šešir, tako širokim i dugim pokretom da se ona nije mogla savladati da se ne osmehne. Neki su se smejali. Što se nje tiče, ona me nikada nije videla sa Žilbertom, nije mi znala ime, ali ja sam za nju bio, u tim njenim šetnjama po Bulonjskoj šumi — kao kakav čuvar parka, ili čamdžija, ili patke na jezeru kojima je bacala hleba —
jedna od takvih sporednih ličnosti, prisno poznatih ali bezimenih, isto tako lišenih ličnih svojstava kao što je to i glumac kad igra jednu od tipičnih uloga prisutnih u svakom pozorišnom komadu. Nekih dana. ako je nisam video u Aleji bagremova, desilo bi se da je sretnem u Aleji kraljice Margerite, kuda idu žene koje žele da budu same ili da izgledaju kao da žele da budu same; ali ne bi dugo ostala tako, uskoro bi joj prišao neki prijatelj, često sa sivim cilindrom na glavi, koga nisam poznavao i koji bi dugo razgovarao s njom dok bi njihova kola išla za njima. Tu složenost Bulonjske šume, koja od nje čini jedno veštačko mesto i, u zoološkom ili u mitološkom smislu reči, Vrt, ponovo sam uočio ove godine dok sam prolazio njome idući u Trijanon, jednog od prvih novembarskih jutara, kad u Parizu, u kućama, blizina prizora jeseni koja tako brzo izmiče a mi smo tog prizora međutim lišeni i ne prisustvujemo mu, izaziva nostalgiju, pravu grozničavu čežnju za mrtvim lišćem, koja čak može da nam oduzme i san. U mojoj sobi, to lišće, koje mi je već mesec dana dočaravala moja želja da ga vidim, lebdelo je uvek između mojih misli i bilo čega čime bih se pozabavio i kovitlalo se kao one žute mrlje što nam ponekad, ma šta gledali, igraju pred očima. I toga jutra, pošto nisam više čuo kišu da pada kao prethodnih dana, videći kako se lepo vreme osmehuje kraj ivice navučenih zavesa kao na uglovima sklopljenih usana kad odaju potajnu sreću, osetio sam da ću to žuto lišće moći gledati prožeto svetlošću, u njegovoj nenadmašnoj lepoti; i ne mogavši se više uzdržati da ne odem da vidim to drveće, kao i nekada, kada je vetar suviše jako duvao kroz moj dimnjak te nisam mogao da ne otputujem na morsku obalu, izišao sam da odem u Trijanon, kroz Bulonjsku šumu. Bilo je to doba dana i doba godine kad Bulonjska šuma izgleda najvećma mnogostruka, ne samo zato što je više izdeljena nego i zato što je to drugačije nego inače. Čak i u ogolelijim delovima, gde oko obuhvata veliki prostor, ovde-onde, spram dalekih tamnih masa drveća koje više nije imalo lišća, ili koje je još nosilo svoje letnje lišće, poneki dvostruk red narandžastih kestena izgledao je, kao na tek započetoj slici, kao da je tek samo njega obojio slikar, a nije još obojio ostalo, i on je prostirao svoj drvored u punom osvetljenj osvet ljenju u za šetnju epizodnih lica koje će slikar s likar tek kasnije kasnije dodati. dodati . Nešto dalje, tamo gde je drveće bilo prekriveno svim svojim zelenim lišćem, jedno jedino, malo, zdepasto, obezglavljeno i tvrdoglavo, stresalo je na vetru svoju ružnu crvenu grivu. Drugde, opet, javljalo se ono prvo, majsko buđenje lišća, a jedan ampelopsis, divan i nasmejan kao ružičasti glog zimi, još od jutra je bio sav u cvetu. I Bulonjska šuma imala je onaj privremeni i veštački izgled rasadnika ili parka gde su, bilo kao botaničku zanimljivost, bilo kao pripremu za nekakvu svetkovinu, usred običnog drveća koje još nije povađeno, postavili dve-
tri dragocene vrste sa fantastičnim lišćem, koje kao da oko sebe ostavljaju slobodnog prostora, udahnjuju vazduha, zrače svetlošću. I tako, bilo je to godišnje doba kada Bulonjska šuma odaje najviše raznih biljnih vrsta i stavlja naporedo najviše odvojenih delova u jednom složenom sklopu. A i doba dana bilo je takvo. Na onim mestima gde je drveće još imalo lišća, činilo se da mu materija trpi nekakvu promenu počev od one tačke gde je ono bilo na sunčevoj svetlosti, skoro vodoravnoj ujutro, kakva će opet biti i nekoliko sati kasnije, kad se pred sumrak upali kao kakva lampa, lampa, kad baci izdaleka i zdaleka na lišće jedan veštački i topao blesak i kad pod njim zaplamti najviše lišće nekog drveta, dok ono samo ostaje kao nezapaljiv i taman stub svoga zapaljenog vrška. Negde je svetlost zadebljavala, kao opeke, lišće kestenova, i kao kakav žut persijski zid s plavim šarama, grubo ga cementisala za nebo, a drugde ga, naprotiv, odvajala od neba, ka kojem je ono grčilo svoje zlatne prste. Na polovini visine jednog stabla odevenog divljom lozom nakalemila je i rascvetala ogromnu kitu nekakvog crvenog cveća, koje je zbog zasenjenosti nemogućno bilo jasno raspoznati, možda neku vrstu karanfila. Razni delovi Bulonjske šume, većma izmešani leti, u gustini i jednoličnosti zelenila, sada su bili izdvojeni. Razređeni prostori dopuštali su da se vidi prilaz skoro svim delovima ili ih je pak obeležavalo, kao zastava, raskošno lišće nekih drveta. Kao na kakvoj karti u boji razabirali su se Armenonvil, Livada Katlan, Madrid, Trkalište, obala Jezera. Na mahove bi se ukazala kakva izlišna građevina, lažna pećina, vetrenjača kojoj je drveće, ustuknuvši, ostavljalo prostora ili ju je travnjak isticao na svojoj mekoj ravnini. Osećalo se da Bulonjska šuma nije samo šuma, da odgovara nekoj nameni izvan života njenog drveća; zanos koji sam osećao nije bio prouzrokovan samo divljenjem divljenjem prema jeseni, nego i jednom žudnjom. A žudnja žudnja je veliki izvor radosti, koju duša isprva oseća ne prepoznajući joj uzrok, ne shvatajući da joj ništa spoljno nije razlog. I tako sam gledao drveće sa neutoljenom nežnošću koja ih je prevazilazila i bez moga znanja hrlila ka lepim šetačicama, tome remek-delu koje drveće svakog dana okružava po nekoliko sati. Išao sam ka Aleji bagremova. Prolazio sam kroz šumu visokih stabala, gde je jutarnje svetlo, koje im je nametalo nove rasporede, kresalo drveću granje, združivalo pojedina stabla i stvaralo bukete. Vešto bi privuklo sebi dva drveta; uz pomoć moćnoga dleta svetlosti i senke, okresalo bi svakome po polovinu stabla i granja, i preplićući dve preostale polovine činilo č inilo od njih bilo jedan jedini stub s tub senke, koju je ograničavala okolna osunčanost, bilo jednu jedinu svetlu sablast čije je uzdrhtale i veštačke obrise oivičavala mreža senki. Kad bi koji zrak sunca pozlatio najviše grane, činilo se da su one, ogrezle u iskričavu vlagu, izronile iz tečne i smaragdne atmosfere u koju je cela šuma starih stabala bila zagnjurena kao pod morem. Jer drveće je nastavljalo da živi sopstvenim životom, pa i kad
više nije imalo lišća, taj život je još više blistao na zelenom baršunastom omotaču što im je obavijao stabla ili na belom emalju lopti imela rasejanih po krunama topola, okruglih kao sunce i mesec na Mikelanđelovom Stvaranju sveta. Ali sveta. Ali već godinama prisiljeno, pris iljeno, kao nekim kalemljenjem, kalemljenjem, da živi u zajednici sa ženom, to drveće mi je dočaravalo šumsku vilu, lepu otmenu ženu, hitru i obojenu, koju ono u prolazu natkriljuje svojim granjem i primorava je da, kao i ono, oseti moć godišnjeg doba; podsećalo me je na srećno doba moje mladosti pune vere, kad sam požudno dolazio na mesta gde će se remek-dela ženske elegancije ostvariti na nekoliko trenutaka između krošnji koje su s njome bile u nesvesnom dosluhu. Ali lepota prema kojoj su mi žudnju budile jele i bagremi Bulonjske šume, mnogo uzbudljiviji po tome nego kestenovi i jorgovani u Trijanonu, koje sam pošao da vidim, nije bila uobličena izvan mene, u zaostavštini nekog istorijskog doba, u umetničkim delima, u nekakvom malom Amorovom hramu pred kojim se gomila lišće prošarano zlatom. Stigoh do obale jezera, pođoh do strelišta. Pojam o savršenstvu koji sam nosio u sebi ja sam u ono doba pripisivao visini jednih kočija, vitkosti onih konja, pomamnih i lakih kao ose, s očima zakrvavljenim kao u surovih Diomedovih konja, koje sam sada, obuzet željom da opet ugledam ono što sam tada voleo, željom isto tako žarkom kao što je bila ona što me je, mnogo godina ranije, ranije, gonila ka tim istim putevima, želeo da imam pred očima, u času kad je ogromni kočijaš gđe Svan, pod nadzorom gruma sitnog kao pesnica i detinjastog kao sveti Đorđe, pokušavao da obuzda njihova čelična krila koja su se otimala, uplašena i ustreptala. Avaj, sad su tu bili samo automobili, kojima su upravljali brkati šoferi, a pored njih sedeli krupni lakeji. Želeo sam da mi pred telesnim očima budu, da bih saznao jesu li onako ljupki kao što su ih videle oči mog sećanja, oni mali ženski šeširići, tako niski da su ličili na proste venčiće. Sada su svi bili ogromni, prekriveni voćem i cvećem i raznolikim pticama. Umesto lepih haljina u kojima je gđa Svan izgledala kao kraljica, grčko-saksonske tunike, s naborima kao u statua iz Tanagre, a katkad u stilu Direktorija, isticale su ukrase od libertija išarane cvećem kao papirni tapeti. Na glavama gospode kakva su se mogla šetati sa gđom Svan po Aleji kraljice Margerite, nisam video nekadašnje sive šešire, pa ni ikakve druge. Išli su gologlavi. A ja nisam imao nikakve vere da je udahnem u sve te nove prizore, da bih im dao jedrine, jedinstva, stvarnog postojanja; oni su rastureni promicali preda mnom, po ćudi slučaja, bez istinitosti, ne sadržeći u sebi nikakve lepote koju bi moje oči, kao nekada, pokušale da uspostave. Bile su to ma kakve žene, u čiju eleganciju nisam imao nikakve vere i čije su mi se toalete činile beznačajne. Ali kad iščezne jedno verovanje, nadživi ga, i to sve upornija, da bi prikrila odsustvo izgubljene moći da novim stvarima pridamo
stvarnost, fetišistička privrženost starima, kojima je to verovanje udahnjivalo život, kao da je prisustvo božanskog počivalo u njima a ne u nama, i kao da naše sadašnje bezverje ima jedan spoljni spoljni uzrok, smrt bogova. Kakva grozota, pomišljao sam u sebi: može li neko nalaziti da su ovi automobili elegantni kao što su bile nekadašnje zaprege? Ja sam, doduše, suviše star, ali nisam stvoren za jedan svet u kome se žene sapinju u haljine koje čak nisu ni od tkanine. Čemu dolaziti pod ovo drveće, ako nema ničega od onog što se okupljalo pod ovim nežnim lišćem što crveni, ako je prostota i ludost zamenila ono izvrsno što je ovo drveće uokviravalo? Kakav užas! Uteha mi je da mislim na žene koje sam znao, danas, kad nema više elegancije. Ali kako bi ovi ljudi što posmatraju ta grozna stvorenja sa šeširima koje prekriva kavez sa pticom ili čitav povrtnjak, kako bi oni mogli čak i osetiti kako je čarobno bilo videti gđu Svan sa jednostavnim jednostavnim ljubičastim ljubičastim šeširom š eširom ili sa s a šeširićem iznad koga se uzdizao, uspravan, jedan jedini cvet perunike? Da li bi oni mogli razumeti uzbuđenje koje sam osećao u zimska jutra kad bih sreo gđu Svan kako ide peške, u kratkoj bundi od vidre, sa jednostavnim bereom iznad koga su se uzdizala, kao noževi, dva pera himalajske jarebice, i koja je oko sebe dočaravala veštačku toplotu svoga stana već i samom kiticom ljubičica na grudima, ljubičica čija je živa i plava rascvetanost, spram sivog neba, ledenog vazduha, drveća s ogolelim granjem, imala istu onu čar da godišnje doba i vreme uzima samo kao okvir i da živi u jednoj ljudskoj atmosferi, u atmosferi te žene, čar koju je imalo, u vazama i žardinjerama u njenom salonu, pred zapaljenom vatrom, kraj svilenog divana, cveće koje je kroz zatvorene prozore gledalo kako napolju pada sneg? Uostalom, ne bi mi dovoljno bilo ni da su toalete bile kao onih godina. Zbog uzajamne povezanosti raznih delova neke uspomene, koje naše pamćenje drži uravnotežene u jednoj celini, iz koje nam nije slobodno da išta odstranimo ili izuzmemo, voleo bih da. mogu otići da provedem svršetak dana kod jedne od onih žena, uz šolju čaja, u nekom stanu sa zidovima obojenim tamnim bojama kao što je još bilo kod gđe Svan (u godini posle one kojom se završava prvi deo ove pripovesti) i gde bi sjajio narandžasti oganj, crveno sagorevanje, ružičasti i beli plamen hrizantema u novembarskom sutonu, u trenucima sličnim onima kada kada (kao što će se kasnije kasnije videti) nisam umeo da otkrijem slasti za kojima sam žudeo. Ali sada, premda nisu vodili ničemu, činilo mi se da su ti trenuci, sami po sebi, imali dosta čari. Voleo bih da ih ponovo doživim onakve kakvih sam ih se sećao. Avaj, sada je još bilo samo stanova u stilu Luja XVI, potpuno belih, prošaranih plavim hortenzijama. Uostalom, svet se sad vraćao u Pariz veoma pozno. Gđa Svan bi mi odgovorila iz nekog zamka da će se vratiti tek u februaru, mnogo posle sezone hrizantema, da sam je zamolio da za mene ponovo
vaspostavi sastojke te uspomene, za koju sam osećao da je vezana za jednu daleku godinu, za jednu godinu u koju mi nije bilo mogućno da se vratim, sastojke one žudnje koja mi je i sama postala nedostupna kao i uživanja kojima je težila. Ali valjalo bi takođe da to budu i one iste žene, one čija me je toaleta zanimala zato što im je, u doba kada sam još verovao, moja uobrazilja pridavala nešto individualno i pripisivala im neku legendu. Avaj, u Aveniji bagremova — Aleji mirta — ugledao sam ponovo neke od njih, ostarele, još samo grozne senke onoga što su nekada bile, kako lutaju, beznadežno traže ko zna šta po vergilijevskim šumarcima. Već odavno su bile iščezle, a ja sam još uzalud ispitivao opustele putanje. Sunce se beše skrilo. Priroda je počinjala carovati u Bulonjskoj šumi iz koje je odletela predstava da je ona Jelisejski vrt Žene; iznad lažne vetrenjače nebo je bilo sivo; vetar je nabirao Veliko jezero sitnim talasićima kao bilo kakvo jezero; krupne ptice brzo su preletale iznad Šume kao iznad bilo kakve šume, i prirodno krešteći sletale jedna za drugom na velike hrastove koji, pod svojim druidskim krunama, s dodonskom dostojanstvenošću, kao da su proglašavali neljudsku pustoš opustele šume i pomagali mi da bolje shvatim kako je protivrečno u stvarnosti tražiti slike sećanja, kojima bi tako uvek nedostajala ona njihova čar što im potiče upravo iz pamćenja i otud što nisu opažene čulima. Stvarnost koju sam nekada znao nije više postojala. Dovoljno je bilo da gđa Svan ne dođe potpuno ista onakva i u istome onom trenutku, pa da Avenija bude drukčija. Mesta koja smo upoznali ne pripadaju samo svetu prostora, u koji ih mi smeštamo jednostavnosti radi. Ona su bila samo jedan tanak sloj usred susednih utisaka, koji su sačinjavali naš tadašnji život; sećanje na izvesnu sliku samo je žaljenje za izvesnim trenutkom; a kuće, putevi, drvoredi, prolazni su, avaj, kao kao i godine.
Napomene 1 U stvari: Blanche de Castille (Blanka Kastiljska) a blanche francuski: bela. (Prim. prev.) 2 Igra reči: serpent a sonates bilo bi: zmija sa sonatama, a serpent a sonnettes zvečarka („zmija sa zvoncima”). (Prim. prev.) 3 Ime Cambremer povod je ovde aluziji na reči cambrone i merde, koje znače izmet, izmet , a ova poslednja je i najčešća francuska psovka. (Prim. prev.)
