Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM U SENI DEVOJAKA U CVETU (2) Druženje sa ljudima je zanimljiva stvar, ali ipak svak ostaje zatvoren u se, mi možemo o njima nešto da naslutimo, no iza naslućenog je ponor. Otud neprestano čuđenje pripovedača kada posle dugo godina ponovo sretne isto biće, i vidi ga sasvim drugače. U knjizi U seni devojaka u cvetu cvetu Oktav je beznačajan bogat mladić, u Nađenom vremenu on vremenu on je genijalni pisac. Svi Prustovi likovi su samo ono što od njih Marsel vidi, da onda pripovedač njihovu beznačajnost predstavi kao „predstavnike izvesnog opšteg zakona"... Iz predgovora dr Sretena Marića
MARSEL PRUST U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM
1 U SVANOVOM KRAJU 2 U SVANOVOM KRAJU 3 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 4 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 5 OKO GERMANTOVIH 6 OKO GERMANTOVIH 7 SODOMA I GOMORA 8 SODOMA I GOMORA 9 ZATOČENICA 10 ZATOČENICA 11 NESTALA NE STALA ALBERTINA ALBERTINA 12 NAĐENO VREME KNJIGA ČETVRTA U SENI DEVOJAKA U CVETU
MARSEL PRUST U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM II
U SENI DEVOJAKA U CVETU (2)
MATICA SRPSKA SRPSKA * NOLIT * NARODNA N ARODNA KNJIGA KNJ IGA NOVI SAD * BEOGRAD
Naslov originala: Marcel Proust A LA RECHERCHE DU TEMPS TE MPS PERDU PERDU II A L’OMBRE L’OMBRE DES JEUNES FILLES FILLE S EN FLEURS FL EURS Preveo s francuskog ŽIVOJIN ŽIVOJNOVIĆ
DRUGI DEO
IMENA MESTA: MESTO
(Prvi boravak u Balbeku, devojke devojke na morskoj mo rskoj obali) Prve skice za portret g. de Šarlisa i Robera de Sen-Lua — Sen-Lua — Večera kod Bloka — Večere u Rivbelu — Rivbelu — Pojavljuje se Albertina Bio sam dospeo do skoro potpune ravnodušnosti prema Žilberti kad sam dve godine kasnije pošao s bakom u Balbek. Kad god bi me osvojile draži nekog novog lica, kad bih se ponadao da ću s nekom drugom devojkom upoznati gotske katedrale, palate i vrtove Italije, tužno sam pomišljao u sebi kako naša ljubav, kao ljubav prema izvesnom stvorenju, možda i nije nešto zbilja stvarno, jer iako povezivanje prijatnih ili bolnih sanjarija može na neko vreme da je veže za jednu ženu do te mere da pomislimo da je ta ljubav izazvana njome na neki nužan način, zato ipak, ako se, hotimično ili i ne znajući, oslobodimo tih asocijacija, ta ljubav, kao da je, naprotiv, samonikla i da izvire samo iz nas, rađa se ponovo da bi se dala nekoj drugoj ženi. Ipak, u trenutku polaska za Balbek i u prvo vreme mog boravka onde, moja ravnodušnost bila je samo povremena. Često (pošto je naš život tako malo hronološki sređen i kroz niz dana prepliće tolike anahronizme) živeo sam u onim danima, starijim od juče i od prekjuče, kada sam voleo Žilbertu. I tada mi je odjednom bivalo bolno što je više ne viđam, kao što bi to bilo i u ono doba. Ono ja koje ju je nekad volelo, sada gotovo sasvim zamenjeno jednim drugim, vaskrsavalo je, a mnogo češće vraćala mi ga je neka sitnica nego kakva važna stvar. Na primer — da unapred pomenem nešto iz moga boravka u Normandiji — u Balbeku sam čuo kako je neki nepoznat mi čovek s kojim sam se mimoišao na nasipu kraj mora rekao: „Porodica direktora Ministarstva pošta.” I te reči trebalo je da mi se učine beznačajne (jer tada još nisam znao koliki će uticaj na moj život imati ta porodica), ali one su mi pričinile ljut bol, bol koji je jedno velikim delom već iščezlo ja osetilo što je odvojeno od Žilberte. A to stoga što se dotle nikada nisam bio setio jednog Žilbertinog razgovora s njenim ocem, preda mnom, o porodici „direktora Ministarstva pošta”. Ali ljubavne uspomene ne čine izuzetak u opštim zakonima pamćenja, kojima i samim upravljaju još opštiji zakoni navike. Kako ova slabi sve, najživlje nas nekog bića seća upravo ono što smo zaboravili (zato što je to bilo beznačajno, pa smo mu tako ostavili svu njegovu snagu). Stoga je najživlji deo našeg sećanja izvan nas, u dahu kišnog vazduha, u ustajalom vazduhu neke sobe ili u mirisu prvog plamena zapaljene vatre, u
svemu onome u čemu nalazimo onaj deo nas samih koji je naš um, nemajući na šta to da upotrebi, prezreo, tu poslednju zalihu prošlosti, najlepšu, onu koja, i kad se čini da su nam već sve suze usahle, ume još da nas rasplače. Izvan nas? U nama, bolje reći, ali sklonjeno od naših pogleda, u manje-više dugom zaboravu. I baš tom zaboravu zahvaljujući možemo s vremena na vreme opet da pronađemo ono biće koje smo bili, da se stvarima okrenemo onako kako ih je to biće videlo, ponovo da patimo, zato što to nismo više mi, nego ono, i što je ono volelo nešto što je nama sada ravnodušno. Na videlu naviknutog sećanja slike prošlosti malo-pomalo blede, otiru se, ne ostaje od njih ništa više, ne vidimo više tu prošlost. Ili, bolje reći, ne bismo je više ugledali da neke reči (kao „direktor u Ministarstvu pošta”) nisu bile brižljivo pohranjene u zaboravu, kao što se u Nacionalnoj biblioteci ostavlja primerak knjige kojoj bi inače pretilo da se ne mogne više naći. Ali taj bol i taj povratak ljubavi prema Žilberti nisu trajali duže nego kao kad se jave u snu, i to toga puta, naprotiv, baš zato što u Balbeku nije više bilo nekadašnje Navike da ih podrži da potraju. A ta suprotna dejstva Navike čine se protivrečna zato što se ona vlada po mnogostrukim zakonima. U Parizu sam postajao sve ravnodušniji prema Žilberti zahvaljujući Navici. Promena navika, to jest trenutni prestanak Navike, dovršio je dejstvo Navike kad sam pošao za Balbek. Ona oslabljuje ali i stabilizuje, dovodi do raspadanja ali čini da ono traje neodređeno dugo. Svaki dan, već godinama, preslikavao sam koliko-toliko verno svoje duševno stanje sa jučerašnjega. U Balbeku, drukčiji drukčiji krevet, kraj koga su mi ujutro donosili drukčiji doručak nego u Parizu, nisu više podržavali one misli kojima se hranila moja ljubav prema Žilberti: ima slučajeva (dosta retkih, istina) kada je najbolji način da se dobije u vremenu taj da se promeni mesto, pošto nepomičan život u jednom mestu zakoči dane. Moje putovanje u Balbek bilo je kao prvi izlazak nekoga ko se oporavlja od bolesti i kome je trebao samo taj izlazak pa da opazi da je ozdravio. Na to putovanje danas bi se bez sumnje pošlo automobilom, u uverenju da će ono tako biti prijatnije. A videćemo da bi ono, na takav način, bilo čak, u izvesnom smislu, i istinitije, pošto bi čovek tako izbliže pratio, u tešnjoj prisnosti, razne postupnosti po kojima se menja lice zemlje. Ali, najzad, putovanju svojstveno uživanje nije u tome da se mogne sići uz put i zadržati kad je čovek umoran, nego da se razlika između polaska i dolaska učini ne što je mogućno neosetnijom, nego što je mogućno dubljom, da se ona oseti u potpunosti, netaknuta, onakva kakva je bila u nama kad nas je mašta prenosila iz mesta u kome smo živeli u samo srce željenoga mesta, u jednom skoku koji nam se činio manje čudesan po tome što je savladavao rastojanje rastojanje nego po tome
što je objedinjavao dve na zemlji odvojene individualnosti, što nas je vodio od jednog imena do drugog, a taj skok shematski predstavlja (više nego kakva vožnja, u kojoj, pošto bismo se zaustavljali i izlazili gde bismo hteli, ne bi više bilo dolaska) ona tajanstvena operacija što se izvršava na onim naročitim mestima, na stanicama, koje gotovo i ne spadaju u grad, nego sadrže suštinu njegove njegove osobenosti isto i sto onako kao što na natpisu nose njegovo ime. Ali naše vreme ima u svakoj oblasti tu maniju da hoće da prikaže stvari samo zajedno s onim što ih okružuje u stvarnosti, a time ništi ono bitno, duhovni čin kojim smo ih iz stvarnosti izdvojili. Slike nam se „prikazuju” usred nameštaja, ukrasa, tapeta iz istoga doba, bljutavog dekora koji odlično ume da složi u današnjim kućama i do juče najneobrazovanija domaćica, koja sad provodi dane po arhivama i bibliotekama, a usred koga nam remek-delo koje gledamo dok večeramo ne pruža onu opojnu radost koju od njega treba tražiti samo u muzejskoj dvorani, koja svojom ogoljenošću i odsustvom bilo kakve osobenosti mnogo bolje simboliše one unutrašnje prostore u koje se umetnik izdvojio kad je stvarao. Po nesreći, ta čudotvorna mesta, železničke stanice, odakle se polazi ka nekom dalekom cilju, isto su tako i tragična, jer iako se u njima zbiva čudo zahvaljujući kojem će zemlje koje još nisu imale drugog postojanja do u našoj misli postati krajevi usred kojih ćemo živeti, iz istoga tog razloga, kad već prođemo kroz čekaonicu, valja nam se odreći toga da kroz koji časak ponovo nađemo prisnu nam sobu u kojoj smo bili još časak ranije. Treba se rastati od svake nade da ćemo se vratiti da spavamo kod kuće, kad smo se rešili da stupimo u tu kužnu špilju špilju kojom se dospeva dos peva do misterija, mis terija, u jednu od onih velikih zastakljenih radionica kakva je stanica Sen-Lazar, kuda sam otišao da potražim voz za Balbek i koja je, iznad rasporenog grada, rasprostirala jedno onakvo ogromno sirovo nebo puno nagomilanih pretećih drama, nalik na neka gotovo pariski moderna neba Mantenje ili Veroneza, pod kojim se mogao izvršiti samo nekakav strašan i svečan čin kao što je odlazak vozom ili podizanje Krsta. Dokle god sam se zadovoljavao time da iz svoga kreveta u Parizu nazirem persijsku crkvu u Balbeku kroz pahuljice oluje, moje telo nije ništa prigovaralo tom putovanju. Počelo se buniti tek kad je shvatilo da će i ono morati poći i da će me uveče, na dan dolaska, odvesti u „moju” sobu koja će njemu biti nepoznata. Pobuna mu je bila utoliko žešća što sam uoči samog polaska saznao da nas mama neće ispratiti, pošto je moj otac, koji je morao ostati u ministarstvu dok ne pođe u Španiju sa g. de Norpoa, više voleo da njih dvoje pređu u jednu kuću koju je iznajmio u okolini Pariza. Doduše, posmatranje Balbeka nije mi se učinilo manje poželjno zato što ga je trebalo kupiti po cenu
jednog bola koji mi se, naprotiv, činilo da oličava i garantuje stvarnost utiska koji sam polazio da doživim, utiska koji ne bi mogao zameniti nikakav tobože odgovarajući prizor, nikakva „panorama” koju bih mogao otići da vidim a da me to ipak ne spreči da se vratim kući i spavam u svome krevetu. Nije to bilo prvi put da sam osetio da oni koji vole i oni koji uživaju nisu isti. Verovao sam da isto toliko duboko žudim za Balbekom koliko i lekar koji me je lečio i koji mi je rekao, ujutro na dan polaska, polaska, čudeći se s e što izgledam i zgledam tako nesrećan: „Verujte, kad bih samo mogao imati osam dana da odem da se osvežim na moru, ne bih se dao moliti. Biće tamo trka, jedrenja, biće divno.” Ali ja sam već znao, još i mnogo pre no što sam išao da vidim Bermu, da ću, što god budem voleo, naći to tek posle bolnog traženja, u kome ću prvo morati da svoje uživanje žrtvujem tome najvišem dobru, umesto da ga u njemu tražim. Moja baka je naše putovanje shvatala, naravno, malo drukčije, i želeći i sad, kao i nekada, da onome što mi se poklanja da neko umetničko obeležje, htela je, da bi mi pružila jedan delom starinski „uzorak” toga putovanja, da pola vozom a pola u kočijama pođem istim putem kojim je išla i gđa de Sevinje kad je putovala iz Pariza u „Orijent”, preko Šona i Pont-Odmera. Ali baka je bila prinuđena da odustane od te zamisli, po zabrani mog oca, koji je znao, kad ona organizuje neko putovanje sa ciljem da iz njega izvuče svu intelektualnu korist koju ono može pružiti, koliko se već unapred može predvideti da ćemo negde zakasniti na voz, izgubiti prtljag, zaraditi gušobolju pa čak i kakvu novčanu kaznu. Ali ona se bar radovala pomisli da nikada, kad pođemo na plažu, nećemo biti izloženi tome da nas spreči nailazak nekih — kako je to ta draga Sevinjeova zvala — „prokletih kočija punih gostiju”, pošto u Balbeku nećemo nikoga poznavati, jer nam Legranden nije ponudio pismo kojim bi nas predstavio svojoj sestri. (Što se on tako uzdržao nije bilo isto toliko po volji tetkama Selini i Viktoari, koje su Legrandenovu sestru znale još kao devojku, i da bi pokazale tu nekadašnju prisnost, zvale je dotada samo „Rene de Kambremer”, a imale još uvek i njenih poklona, od onakvih kakvima se popunjavaju sobe i razgovor, ali kojima više ne odgovara sadašnja stvarnost, pa su verovale da se za nanetu nam uvredu svete time što nikada, kod Legrandenove majke, nisu više izgovorile ime njene ćerke, a pošto bi izišle od nje, čestitale su jedna drugoj: „Nisam ni pomenula znaš već koga, mislim da su sad razumeli.”) razumeli.”) Poći ćemo, dakle, iz Pariza, prosto onim vozom u jedan i dvadeset dva koji sam i suviše dugo voleo da potražim u redu vožnje — gde mi je svaki put pružao uzbuđenje, gotovo blaženu iluziju polaska na put — a da bih mogao ne zamišljati da ga poznajem. A kako utvrđivanje osobenih svojstava neke sreće u našoj uobrazilji biva više po istovetnosti želja koje ona u nama budi nego po
obaveštenjima koja imamo o njoj, verovao sam da gu sreću poznajem do tančina i nisam sumnjao da ću u vagonu osetiti jedno naročito uživanje kad dan počne bivati svež, kad budem posmatrao ovu ili onu pojavu pri nailasku pojedinih stanica; tako da mi se taj voz, budeći u meni uvek slike istih gradova koje sam obavijao svetlošću tih popodnevnih sati u koje on prolazi kraj njih, činio različit od svih drugih vozova; i naposletku sam, kao što to često biva sa osobom koju nikad nismo videli, ali čije prijateljstvo volimo da zamišljamo da smo stekli, dao jedan osoben i nepromenljiv lik tome plavokosom putniku s umetničkom dušom koji će me povesti svojim putem i kome ću reći zbogom pred katedralom katedralom u Sen-Lou, Sen-L ou, kad on bude pošao dalje ka sunčevom zahodu. zaho du. Kako baka nije mogla da se pomiri s tim da „prosto, glupo” otputujemo pravo u Balbek, htela je da se uz put zadrži dvadeset četiri časa kod jedne svoje prijateljice, odakle ću ja nastaviti put isto veče, da ne bih bio na smetnji, a i da mognem videti sutradan crkvu u Balbeku, koji je, kao što smo saznali, prilično udaljen od Balbeka-Plaže, a kuda možda ne bih mogao otići kasnije, kad počne moja kura morskih kupki. A možda je za mene bilo i manje mučno što sam sad osećao da je taj divni cilj mog putovanja ispred one svirepe prve noći kada ću ući u moj novi stan i prihvatiti da živim u njemu. Ali valjalo je prvo napustiti dotadašnji; dotadašnji; moja mati je udesila da se smesti u Sen-Kluu toga istog dana i sve je uredila, ili se bar pravila da je tako uredila da tamo ode pravo sa stanice, pošto nas isprati, a da ne mora više svraćati kući, iz bojazni da mene ne spopadne da se s njom vratim kući umesto da otputujem u Balbek. Pa je čak, pod izgovorom da ima mnogo posla u toj iznajmljenoj kući i da nema mnogo vremena, a u stvari da bi mene poštedela svireposti takvog rastanka, odlučila da ne ostane s nama do samog polaska voza, kada rastanak, dotad prikriven tumaranjem po stanici i pripremama koje još ne obavezuju nepovratno, odjednom postane nepodnošljiv ali već i neizbežan, sažet sav u taj ogromni trenutak kad je svesti jasno da je nemoćna pred časom koji je kucnuo. — Prvi put sam sad osetio da je mogućno da moja mati živi bez mene, drugačije a ne za mene, drugim nekim životom. Stanovaće drugde no ja, s mojim ocem, za koga je možda nalazila da mu moje loše zdravlje, moja živčana preosetljivost pomalo otežavaju život i rastužuju ga. Naš rastanak žalostio me je utoliko više što sam u sebi pomišljao da je on za moju majku verovatno završni čin mnogih razočaranja koja sam joj priredio, koja mi je prećutala, ali posle kojih je shvatila koliko bi teško bilo da letujemo zajedno; a možda je to i prvi pokušaj jednog života s kojim ona počinje unapred da se miri, kad moj otac i ona budu zašli u godine jednog života u kome ću je ređe viđati i — što mi se čak ni u mojim morama nije ukazalo — kada će mi ona postati već pomalo tuđa,
gospođa koja se viđa kako se sama vraća kući u kojoj mene nema, kako pita domarku nema li pisma od mene. Jedva sam mogao da odgovorim kondukteru koji je hteo da prihvati moj kofer. Moja mati je pokušavala da me uteši onako kako joj se činilo najdelotvornije. Smatrala je da je izlišno da se čini kao da i ne primećuje kako sam ucveljen, nego se nežno šalila: — No, šta bi rekla balbečka crkva kad bi znala s kakvim se nesrećnim licem spremaš da je posetiš? Je li to onaj očarani putnik o kojem govori Raskin? Ja ću uostalom znati jesi li bio na visini, jer i kad budeš daleko, ja ću stalno biti s mojim lanetom. Već sutra sutra ćeš dobiti pismo od o d mame. — Ja kao da te već vidim, kćeri, — rekla je baka — kao gđu de Sevinje, kako nas sa zemljopisnom kartom pred očima ni trenutka ne napuštaš. Pa je onda mama pokušavala da mi skrene misli na drugu stranu, pitala me šta ću poručiti za večeru, divila se Fransoazi, hvalila joj šešir i mantil, koje nije prepoznavala, premda su nekada izazvali njeno zgražanje kad ih je ugledala, nove, na dedinoj sestri, šešir s ogromnom nataknutom pticom i mantil sav u groznim šarama i prekriven ljuspicama gagata. Ali kad se taj mantil već nije više mogao nositi, Fransoaza ga je prevrnula i naličje je pokazivalo čoju lepoga tona. Što se pak tiče ptice, ona je, pošto se slomila, već odavno bila odbačena. I kao što je ponekad uzbudljivo uzbudljivo kad na profinjene efekte koje najsvesniji umetnici um etnici teže da postignu naiđemo nai đemo u nekoj narodnoj pesmi, na pročelju kakve kakve seoske seos ke kuće, gde je bela ili sumporasto žuta ruža procvetala baš na pravome mestu, isto je tako i Fransoaza, s nepogrešivim i naivnim ukusom stavila na šešir, koji je postao krasan, somotsku mašnu i punđu od traka koje bi očarale čoveka na nekom Šardenovom ili Vistlerovom portretu. Da se vratim u jedno ranije vreme, treba da kažem da su skromnost i čestitost, koje su često davale neku otmenost licu naše stare služavke, bile prešle i na njenu odeću, kakvu je i sad, sa d, kao žena uzdržana ali bez poniznosti, poni znosti, koja ume „da bude na visini ali i da ostane na svome mestu”, obukla za putovanje, da bi bila dostojna da je vide s nama, ali bez nastojanja da je zapaze, pa je tako Fransoaza, u svome mantilu boje trešnje, ali izbledele, i sa krznenim okovratnikom nimalo grube dlake, podsećala na neku od onih slika Ane Bretonske kakve je u časlovcima slikao neki stari majstor i gde je sve tako lepo na svome mestu, gde se osećaj celine tako podjednako rasporedio na sve delove da bogatstvo i neobičnost starinske odeće izražava istu pobožnu ozbiljnost kao i oči, usne i ruke. Ali što se tiče Fransoaze, ne bi se moglo govoriti o mislima. Ona ništa nije
znala, u onom potpunom smislu reči u kome je ne znati ništa ravno ne shvatanju ničega osim onih retkih istina koje su neposredno dostupne srcu. Ogromni svet ideja nije postojao za nju. Ali pred njenim bistrim pogledom, pred finim linijama njenog nosa, njenih usana, pred svim tim znacima, odsutnim u tolikih obrazovanih stvorenja u kojih bi oni značili najvišu otmenost, plemenitu uzvišenost elitnog duha, čovek je bio zbunjen kao pred pametnim i dobrim pogledom psa, za koga međutim znamo da su mu tuđi svi ljudski pojmovi, pa se čovek mogao pitati nema li među tom našom bednom braćom, seljacima, stvorenja koja su kao nekakva viša bića u svetu niščih duhom, ili, bolje, koja, osuđena nepravdom sudbine da žive među niščima duhom, lišena prosvećenosti, ali ipak prirodnije i suštinskije srodnija elitnim bićima nego što je to većina školovanog sveta, jesu kao nekakvi rasejani, zalutali, lišeni razuma članovi članovi svete porodice, srodnici srodnici najviših umova, sa zaostalom, detinjom detinjom dušom, bića kojima je — kao što se to pokazuje u bistrini njihovih očiju, koju čovek ne može ne prepoznati, ali koja se ipak ni na šta ne primenjuje — nedostajalo samo znanja pa da budu obdarena. Moja mati, videći da s mukom svladavam suze, govorila mi je: „Regul je imao običaj, u važnim prilikama... A, znaš, nije baš ni lepo prema tvojoj mami. Da citiramo gđu de Sevinje, kao tvoja baka: ,Biću primorana da se poslužim svom srčanošću koju ti nemaš’.” Pa setivši se da ljubav prema drugima odvraća od samoživog bola, nastojala je da mi pričini zadovoljstvo time što mi je govorila kako veruje da će njen put do Sen-Klua dobro proći, da je zadovoljna fijakerom koji je zadržala, da je kočijaš učtiv a kola udobna. Usilio sam se da se nasmešim na te pojedinosti i klimnuo sam glavom u znak saglašavanja i zadovoljstva. Ali one su mi samo pomogle da još istinskije predstavim sebi mamin odlazak, i stegnuta srca gledao sam je kao da je već odvojena od mene, pod slamnim šeširom koji je kupila za boravak na selu, u lakoj haljini koju je obukla zbog duge vožnje po vrućini i u kojoj je izgledala drukčija, kao da već pripada vili „Montrtu”, gde je ja ja neću videti. videti . Da bi se izbegli napadi gušenja koja bih mogao dobiti od putovanja, lekar mi je savetovao da popijem, kad budemo polazili, malo više piva ili konjaka, kako bih bio u stanju koje je on nazvao euforijom, a u kome je živčani sistem trenutno manje osetljiv. osetljiv. Nisam još bio siguran hoću li to učiniti, ali sam hteo bar da baka potvrdi da će, u slučaju da se rešim, pravo i razlog biti na mojoj strani. Stoga sam to pomenuo kao da se kolebam samo u pogledu toga gde ću piti, u staničnom bifeu ili u vozu. Ali, na prekoran izraz koji se smesta javio na bakinom licu, kao da neće ni da zamisli tako nešto, uzviknuo sam, odlučivši se odjednom da ću otići da pijem, pošto je izvršenje toga postalo neophodno da bi
se dokazala moja sloboda, kad već i sam nagoveštaj toga nije prošao bez protivljenja: „Kako, pa znaš kako sam bolestan, znaš šta je lekar rekao, a kakav mi to savet sa vet daješ!” daješ!” Kad sam baki objasnio kakvu nelagodnost osećam, izgledala je tako snuždena, tako dobra dok mi je odgovarala: „Pa onda, idi brzo, potraži piva ili nekog jakog pića, ako će ti to dobro činiti” da sam joj se bacio u zagrljaj i izljubio je. A što sam ipak otišao i popio i suviše u bifeu u vozu, bilo je to zato što sam osećao da bih bez toga dobio odveć jak napad i da bi je to još više bolelo. Kad sam se na prvoj stanici vratio u naš vagon, rekao sam baki koliko sam srećan što idemo u Balbek, da osećam da će sve ispasti dobro, da ću se u stvari brzo navići što sam daleko od mame, da je voz prijatan, da su kelner u bifeu i kondukteri tako ljubazni da bih voleo češće ponoviti ovo putovanje da bih ih mogao ponovo sresti. Izgledalo je međutim kao da se baka ne raduje koliko ja svim tim dobrim novostima. Odgovorila mi je izbegavajući da me pogleda:. „Možda bi trebalo da pokušaš da malo odspavaš”, pa je okrenula glavu prozoru, na kome smo bili spustili zavesu, ali ona nije pokrivala celo okno, tako da je sunce uspevalo da promoli na navoštenu hrastovinu prozora i na presvlaku sedišta (kao mnogo ubedljiviju reklamu za život u prirodi nego što su bile one slike koje je železnička kompanija povešala suviše visoko u vagonu, a koje su predstavljale predele čija imena nisam mogao da raščitam) istu onu mlaku i sanjivu svetlost što je posle ručka dremala i po proplancima. proplancima . Ali kad je baka poverovala da sam sklopio oči, na mahove sam video kako ispod svog vela s krupnim bobicama baca na mene pogled, pa ga povlači, pa me opet zagleda, kao kad se neko trudi da se uvežba i navikne na nešto što mu je mučno. Onda sam počeo govoriti, ali izgledalo je da joj to nije prijatno. A ja sam, međutim, uživao u svom glasu, a isto tako i u najneprimetnijim, najdubljim pokretima pokretima u svom s vom telu. Stoga sam nastojao da oni potraju, potraju, puštao sam da mi se izvijanje glasa dugo zadržava na rečima, osećao sam kako je svakome mom pogledu lepo tamo gde se spustio i kako se tako zadržava duže nego obično. „Hajde, odmori se”, rekla mi je baka. „Ako ne možeš da spavaš, čitaj nešto.” Pružila mi je jedan svezak gđe de Sevinje, i ja sam rasklopio knjigu, dok se ona zadubila u Memoare gospođe de Boseržan. Ona Boseržan. Ona nikada nije putovala bez jednog sveska i jedne i druge. To su joj bila dva najmilija pisca. Pošto nisam bio rad da mičem glavom u tom trenutku, osećajući veliko zadovoljstvo da ostanem u nekom položaju u kome sam se zatekao, sedeo sam držeći nerasklopljenu knjigu gđe de Sevinje i nisam spuštao na nju pogled, koji je pred sobom imao samo plavu zavesu na prozoru. Ali činilo mi se divno posmatrati tu zavesu, i ne bih se
potrudio ni da odgovorim da me je neko hteo odvratiti od tog posmatranja. Činilo mi se da plava boja zavese, možda ne svojom lepotom, nego svojom jarkom živošću toliko potire sve boje koje su mi ikad bile pred očima, od dana mog rođenja pa do časa kad sam ispio piće i kad je ono počelo da deluje, da su one, spram plavetnila te zavese, bile za mene isto tako mrtve, ništavne, kao što to može biti, naknadno, rođenim slepcima tama u kojoj su živeli, kad ih kasnije operišu i kad najzad ugledaju boje. Jedan star kondukter naiđe i zatraži nam karte. Srebrnast sjaj metalnih dugmadi njegove dolame takođe me je očarao. Poželeo sam da ga zamolim zamo lim da sedne kraj nas. Ali Ali on je prešao u drugi vagon, vago n, a ja sam sa čežnjom mislio o životu železničara, koji ceo svoj vek provode u vozu i sigurno ne propuste ni dana a da ne vide toga starog konduktera. Moje uživanje da gledam plavu zavesu i da osećam kako su mi usta poluotvorena počelo je najposle opadati. Postadoh pokretljiviji; pomalo sam se micao; otvorih knjigu koju mi je baka dala i najzad uspeh da upravim pažnju na strane koje sam ovdeonde odabirao. Čitajući, osećao sam kako mi raste divljenje prema gđi de Sevinje. Čovek ne treba da dopusti da ga obmanu čisto formalne osobenosti koje potiču od doba, od salonskog života, a zbog kojih neke osobe veruju da govore kao gđa de Sevinje kad kažu: „Javite mi se, dobra moja”, ili „Taj grof mi se učinio uman čovek”, ili „Venuti je najlepša stvar na svetu.” Već je gđa de Simijan uobražavala da liči na svoju staramajku zato što je pisala: „G. de la Buli se odlično oseća, gospodine, i sasvim je u stanju da primi vest o svojoj smrti”, ili „O, gospodine markiže, kako mi se sviđa vaše pismo! Kako bi čovek mogao da ne odgovori na njega”, ili pak: „Čini mi se, gospodine, da mi vi dugujete odgovor, a ja vama tabakere bergamote. Razdužujem se za osam, a stići će vam ih još...; nikada još nisu toliko rodile. To je očigledno vama za ljubav.” A na isti način piše i pismo o puštanju krvi, o limunovima itd., za koja uobražava da su pisma gđe de Sevinje. Ali moja baka, koja je tim pismima prilazila iznutra, putem ljubavi prema svojima, prema prirodi, naučila me je da u njima volim istinske lepote, koje su sasvim druge. One su me se uskoro imale dojmiti utoliko više što je gđa de Sevinje veliki umetnik iz iste porodice iz koje i jedan slikar koga ću sresti u Balbeku i koji je imao tako dubok uticaj na moje viđenje stvari, Elstir. U Balbeku sam uočio da nam ona prikazuje stvari na isti način kao i on, redosledom naših opažaja, umesto da ih prvo objašnjava njihovim uzrocima. Ali već to popodne, u vagonu, čitajući ponovo pismo u kome se javlja mesečina: „Nisam mogla da odolim iskušenju, navukla sam sve moguće moje kape i ogrtače, koji uopšte nisu bili potrebni, te iziđem na stazu s drvoredom, gde je vazduh isto tako prijatan kao u mojoj sobi; ugledam hiljadu ludorija, kaluđere u belim i u crnim rizama,
nekoliko sivih i belih kaluđerica, rublje razbacano na sve strane, mrtvace uvijene u pokrov i prislonjene uz drveće, itd.”, bio sam ushićen onim što bih nešto kasnije nazvao jednom stranom Pisama gđe de Sevinje Sevinje nalik na Dostojevskog (zar ona ne slika pejzaže na isti način kao on karaktere?). Kad sam uveče, pošto sam odveo baku i ostao i sam nekoliko sati kod njene prijateljice, produžio vozom dalje, nije mi bar bila mučna noć kad se spustila; nisam morao da je provedem zatvoren u nekoj sobi čija bi me usnulost držala budna; bio sam okružen onom umirujućom živošću svih mogućnih pokreta voza koji su mi pravili društvo, nudili se da razgovaraju sa mnom ako ne mogu da zaspim, uljuljkivali me mnoštvom svojih šumova koje sam sparivao kao nekad zvona u Kombreu, čas u jednom ritmu, čas u nekom drugom (slušajući po svojoj ćudi prvo četiri jednake šesnaestinke, pa jednu šesnaestinku što se mahnito sudarala s jednom četvrtinkom); oni su potirali centrifugalnu silu moje nesanice vršeći suprotne pritiske na nju, koji su me održavali u ravnoteži i koji su ubrzo na sebi poneli moju nepomičnost i moj san, nošene sa istim utiskom osveženja kao da počivam na budnim silama u krilu prirode i života, kao da sam se za trenutak preobrazio u ribu što spava u moru, a struje i talasi nose je u snu, ili u orla ispruženog samo sa mo na ležaju oluje. Rađanje sunca je pratilac dugih putovanja vozom baš kao i tvrdo barena jaja, ilustracije, kartanje, reke po kojima se barke upinju a ne napreduju. U jednom trenutku, dok sam nabrajao misli koje su me ispunjavale u prethodnim trenucima, da bih dokučio jesam li spavao ili nisam (a i sama neizvesnost zbog koje sam se to pitao davala mi je potvrdan odgovor), u prozorskom okviru, iznad jednog crnog šumarka, ugledao sam razuđene oblake čije je nežno paperje bilo nekakve postojane, mrtve ružičaste ružičast e boje kao što bi bilo perje na krilu koje koje bi upilo tu boju ili na pastelu na koji ju je nanela slikareva mašta. Ali osećao sam ipak da ta boja nije ni nepomičnost ni trenutna ćud, nego nužnost i život. Ubrzo se iza nje nakupiše zalihe svetlosti. Ona živahnu, nebo posta živo rumeno kao meso, i ja sam nastojao, priljubivši lice uz okno, da to bolje vidim, jer osećao sam da je ta boja u vezi sa dubokim životom prirode, ali pruga je promenila pravac, voz je skrenuo, jutarnji prizor zamenilo je, u prozorskom okviru, selo u noći, s krovovima modrim od mesečine, s perilom na potoku, umrljanim mlečnoplavkastim sedefnim mrljama noći, pod nebom posejanim još svima zvezdama, i ja se sneveselih što sam izgubio onu moju ružičastu traku neba, kad je spazih opet, ali sad crvenu, kroz suprotni prozor, gde je opet iščezla na idućem zavijutku pruge; tako da sam sve vreme trčao s jednoga prozora na drugi da sastavim, da skrpim te isprekidane i naspramne odlomke moga lepog skrletnog i prevrtljivog prevrtljivog jutra i da dobijem njegovu potpunu pot punu i besprekidnu sliku.
Predeo je postao brdovit, vrletan, voz se zaustavio na jednoj maloj stanici između dve planine. U dnu klisure, na obali potoka, videla se samo kuća čuvara pruge, zagnjurena u vodu koja joj je tekla tik pod prozorima. Ako neko ljudsko stvorenje može biti izdanak tla čiju osobitu draž možemo okusiti u njemu, onda je još i više nego ona seljanka koju sam toliko žudeo da ugledam dok sam lutao po rusenvilskim šumama, put Mezegliza, morala takva biti jedna visoka devojka koju sam video kako izlazi iz one kuće i stazom, koju je iskosa obasjavalo sunce na izlasku, dolazi ka stanici noseći krčag s mlekom. U toj dolini kojoj su visovi skrivali ostali svet, ona mora biti da nije viđala nikoga do u tom vozu što se samo na časak zaustavljao. Ona prođe duž vagona, nudeći belu kafu ponekom probuđenom putniku. Zajapureno od jutarnjih odblesaka, lice joj je bilo rumenije od neba. Pred njom osetih onu želju za životom koja se u nama uvek iznova rodi kad god ponovo postanemo svesni lepote i sreće. Mi uvek zaboravljamo da su one individualne, i zamenjujući ih u našim predstavama jednim konvencionalnim obrascem koji stvaramo od nekakvog proseka raznih lica koja su nam se svidela, raznih uživanja koja smo spoznali, imamo o njima tek apstraktne slike, uvele i bljutave, zato što im nedostaje upravo to svojstvo nečega novog, drugačijeg od svega što smo upoznali, ta osobina koja baš i jeste svojstvena lepoti i sreći. Pa o životu donosimo pesimistički sud, koji pretpostavljamo da je tačan, jer verujemo da smo u račun uneli i sreću i lepotu, a upravo smo ih izostavili i zamenili nekakvom sintezom u kojoj od njih nema ni trunke. Tako isto unapred zeva od dosade načitan čovek kad mu govorite o nekoj novoj „lepoj knjizi”, jer zamišlja nekakvu smešu svih lepih knjiga koje je pročitao, dok je lepa knjiga osobena, nepredvidljiva i ne sastoji se od skupa svih prethodnih remek-dela, nego od nečega što je pisac pronašao, a da to nađe, nipošto mu nije bilo dovoljno da savršeno upije u sebe sva ta remek-dela, jer ono je upravo izvan njih. A čim je upoznao to novo delo, učeni čovek, maločas još tako zasićen, oseti u sebi zanimanje za stvarnost koju ono slika. Tako je i meni ta lepa devojka, tuđa onim obrascima lepote koje sam u mislima slikao dok sam bivao sam, odmah probudila čežnju za jednom izvesnom srećom (za jednim, uvek osobenim, oblikom u kojem možemo da upoznamo ukus sreće), za srećom koja bi se ostvarila kad bih živeo kraj nje. Ali i u tome je opet u velikoj meri delovao trenutni prestanak Navike. Moja mlekarka imala je to preimućstvo što se pred njom našlo celo moje biće, potpuno, kadro da živo oseti nasladu. Jer mi obično živimo tako što nam je biće svedeno na minimum; većina naših mogućnosti ostaje uspavana, zato što se oslanjaju na naviku, koja zna šta valja činiti, pa joj one nisu potrebne. Ali u to jutro, na putovanju, prekid oveštaloga u mom životu, promena mesta i doba dana učinili su da je njihovo prisustvo postalo neophodno. Moja navika, koja je uvek sedela kod kuće i nije bila
ranoranilac, nije bila tu, i sve moje moći pritrčale su da je zamene, jedna revnija od druge — propinjući se sve, kao talasi, na istu neuobičajenu visinu — od onih najnižih do najplemenitijih, od disanja, gladi i krvotoka do osećajnosti i mašte. Ne znam da li je draž divljine toga predela uvećavala i njenu draž i doprinosila da poverujem da ta devojka nije kao druge žene, ali i ona sama je okolini uzvraćala isto. Život bi mi se činio pun slasti kad bih samo mogao da ga sat po sat provedem s njom, da je pratim do potoka, do krave, do voza, da budem stalno pored nje, da osetim da me ona poznaje, da u njenim mislima imam svoje mesto. Ona bi mi otkrila čari života u prirodi, ranih jutarnjih sati. Mahnuh joj da mi donese bele kafe. Potrebno mi je bilo da me ona primeti. Nije me videla, i ja je viknuh. Iznad visokog tela, lice joj je bilo tako zlatasto i tako rumeno da je izgledala kao da je gledam kroz šareno okno vitraža. Vraćala se k meni, a ja nisam mogao da odvojim oči od njenog sve krupnijeg lica, nalik na sunce koje bi čovek mogao pravo gledati i koje bi se toliko primaklo da bude sasvim pred vama, da se pusti da ga gledate izbliza i da vas zaseni zlatom i rumenilom. Ona upravi na mene svoj s voj prodoran pogled, ali ali kako su kondukteri zatvarali vrata, voz pođe; videh je kako odlazi sa stanice i polazi stazom, a sad se već bilo razdanilo: udaljavao sam se od zore. Bilo da je ta devojka izazvala moj zanos ili da je, naprotiv, moj zanos prouzrokovao najveći deo uživanja što se nalazim u njenoj blizini, u svakom slučaju s lučaju ta devojka je je imala ima la toliko udela u njemu da je moja želja da je opet vidim bila pre svega duhovna želja da ne dopustim da to stanje uzbuđenosti propadne zauvek, da ne budem zauvek odvojen od bića koje je, makar i ne znajući, u njemu učestvovalo. I to ne samo zato što je to stanje bilo prijatno. Nego naročito zato što je ono (kao što jača zategnutost žice ili brže treperenje strune proizvode drukčiju zvučnost ili boju) davalo svemu što sam video neki drugi tonalitet, uvodilo me u jedan nepoznat i beskrajno zanimljiviji svet u kome sam i sam imao neku stvarnu ulogu; ta lepa devojka, koju sam još opažao dok je voz sve brže jurio, bila je kao deo jednoga života drugačijeg od onog koji sam znao, odvojenog od njega jednim pervazom i u kome osećaji koje su stvari budile nisu više bili isti, iz koga kad bih sad izišao bilo bi mi kao da sam za samog sebe umro. Da bih mogao osećati tu milinu da sam bar u nekoj vezi s tim životom, dovoljno bi bilo da stanujem toliko blizu te male stanice da mognem doći svako jutro da zatražim bele kafe od te seljanke. Ali ona će, avaj, biti zauvek odsutna iz onoga drugog života ka kome sam sve brže odlazio i s kojim kojim sam se mirio samo sam o s tim što sam smišljao planove planove koji koji bi mi omogućili da jednog jednog dana opet pođem tim istim is tim vozom i da se zaustavim na istoj isto j stanici, a ta je zamisao imala i tu prednost što je pružala hrane onoj koristoljubivoj, aktivnoj, praktičnoj, mahinalnoj, lenoj, centrifugalnoj sklonosti našeg uma, jer on se rado odvraća od napora koji je potreban da u samome sebi produbi, na jedan opšti i
nekoristoljubiv način, neki prijatan utisak koji smo imali. A kako, s druge strane, mi hoćemo da i dalje mislimo na taj utisak, naš um ga radije zamišlja u budućnosti, vešto priprema okolnosti u kojima bi on mogao ponovo nastati, iz čega ne saznajemo ništa o njegovoj suštini, ali nas to pošteđuje umora da ga ponovo u sebi ostvarimo i dopušta nam da se nadamo da ćemo ga opet primiti spolja. Neka imena gradova, Vezle ili Šartr, Burž ili Bove, služe da se skraćeno označi njihova glavna crkva. Taj delimični, posebni smisao u kome često uzimamo ime grada, na kraju — ako se radi o mestima koja još ne poznajemo — izvaja celo to ime, koje će ubuduće, kad budemo hteli da u nj stane pojam grada — grada koji dotle nikad još nismo videli — nametnuti ovome, kao kalup, iste čipkaste obrise i u istom stilu, načiniti od njega neku vrstu velike katedrale. A ipak sam ja na železničkoj stanici, iznad staničnog bifea, označeno belim slovima na plavoj ploči, pročitao to ime, gotovo persijskog stila: Balbek. Hitro sam prošao kroz stanicu, pa bulevarom koji je od nje vodio, raspitivao se gde je obala da bih video samo crkvu i more; ljudi kao da nisu shvatali šta hoću da kažem. Stari Balbek, kopneni Balbek, gde sam se nalazio, nije ni kupalište ni luka. Doduše, po legendi, ribari jesu u moru našli čudotvornog Hrista, o čemu je pričao i vitraž na crkvi, koji je bio na nekoliko metara od mene; a i kamen za crkvu i zvonike jeste bio izvađen iz hridina o koje udaraju valovi. Ali more, koje sam ja zbog toga zamišljao da valovima dolazi da zamre pod tim vitražom, bilo je na više od pet milja odatle, u Balbeku-Plaži, a i taj zvonik, pored kupole, koji sam, zato što sam pročitao da je i sam jedna okomita normandijska hrid puna šiljaka, oko koje kruže ptice, uvek zamišljao kao da mu do podnožja dopire poslednja pena uzburkanih talasa, uzdizao se na jednom trgu sa raskrsnicom dveju tramvajskih linija, prekoputa jedne kafane kafane na kojoj je bila ispisana is pisana zlatnim slovima reč „Bilijar”; izdvajao se iz pozadine od kuća sa čijim se krovovima nije mešala nijedna katarka. I crkva — ušavši tako u krug moje pažnje zajedno s kafanom, s prolaznikom koga sam morao da pitam za put, sa stanicom na koju ću se vratiti — bila se stopila sa svim tim ostalim, činila se kao neki slučajan događaj, proizvod tog predvečerja u kome je meko i jedro kube spram neba bilo kao kakav plod kome je ista ona svetlost što je kupala i dimnjake na kućama dozrevala ružičastu, zlatnu i sočnu ljusku. Ali ja nisam više hteo da mislim ni na šta drugo do na večno značenje skulptura kad sam prepoznao apostole, čije sam odlivke video u muzeju Trokadero i koji su me, s obe strane Bogorodice, pred dubokim udubljenjem portala, čekali kao da bi da mi ukažu čast. S dobroćudnim i blagim licem sa šopavim nosom, povijenih leđa, izgledali su kao da mi koračaju u susret s izrazom dobrodošlice i pojući Alil pojući Aliluja uja tome tome lepom danu. Ali opažalo se
da im je izraz nepomičan kao u mrtvaca i da se menja samo ako kružite oko njih. Pomišljao sam s am u sebi: s ebi: To je to, to , ovde, to je crkva u Balbeku. Ovaj Ovaj trg, koji kao da je svestan svoje slave, jedino je mesto na svetu koje poseduje balbečku crkvu. Ono što sam dosad video bile su samo fotografije ove crkve crkve i samo sam o odlivci ovih tako slavnih apostola i ove Bogorodice na portalu. Sada je ovo sama ta crkva, ta statua lično, one, jedinstvene: to je nešto mnogo više. Bilo je to možda i nešto manje. Kao što neki mladić na dan ispita ili na dan dvoboja nađe da je ono o čemu če mu su ga pitali, pit ali, da je metak koji je ispalio, zbilja zbi lja malo šta kad pomisli na svu zalihu znanja ili na hrabrost koje je želeo da pokaže, tako isto i ja, koji sam Bogorodicu sa portala bio postavio izvan reprodukcija kad su mi one bile pred očima, nedomašivu nedaćama koje su mogle ugroziti te reprodukcije, te bi ostala netaknuta i kad bi njih uništili, idealna, posedujući jednu opštu vrednost, čudio sam se što vidim tu statuu, koju sam hiljadu puta vajao u duši, svedenu sad na njen sopstveni kameni izgled, kako zauzima, u odnosu na domašaj moje ruke, jedno mesto pored koga joj kao suparnici stoje jedan predizborni oglas i vršak mog štapa, što je vidim prikovanu za taj trg, nerazdvojnu od ugla na početku glavne ulice, bez mogućnosti da umakne pogledima iz kafane i iz kioska za omnibuske karte, kako joj na lice pada polovina zraka sunca na zalasku — a uskoro će polovina svetla ulične svetiljke — čija druga polovina pada na filijalu Eskontne banke, kako i nju obuhvata, kao god i tu bankovnu filijalu, miris što se širi iz kuhinje jednog poslastičara, kako je podložna tiraniji Posebnoga do te mere da bi ona — da mi se prohtelo da joj na kamenu ispišem svoje ime — ona, ta slavna Bogorodica, kojoj sam dotad pripisivao jedno opšte postojanje i nedodirljivu lepotu, balbečka Bogorodica, jedinstvena (što je, avaj, značilo i samo jedna jedina), da bi to ona na svome telu umašćenom istom čađi kao i obližnje kuće pokazivala svima poklonicima koji dolaze da je posmatraju tragove mog parčeta krede, kojih ne bi mogla da se otrese, i slova mog imena, i najzad, nju sam to, to besmrtno umetničko delo za kojim sam toliko žudeo, nju sam, evo, zatekao preobraženu, kao i sama crkva, u malu kamenu staricu čiju sam visinu mogao da izmerim i da joj prebrojim bore. Vreme je prolazilo, valjalo je da se vratim na stanicu, gde je trebalo da sačekam baku i Fransoazu da zajedno produžimo do Balbeka-Plaže. Sećao sam se onoga što sam čitao o Balbeku i Svanovih reči: „To je izvrsno, isto je tako lepo kao Sijena”. I kriveći za svoje razočaranje samo slučajne okolnosti, svoje rđavo raspoloženje, nesposobnost što ne umem da gledam, pokušavao sam da se utešim mišlju da mi ostaju još drugi, netaknuti gradovi, da ću uskoro možda moći stupiti, kao usred kiše od bisera, u svež žubor kapljice Kemperlea, proći kroz zelenkast i ružičast odblesak u kome se kupa Pont-Aven; ali, što se tiče
Balbeka, čim sam u nj ušao, kao da sam odškrinuo jedno ime koje je valjalo držati hermetički zatvoreno i u koje se, koristeći prolaz koji sam im nesmotreno otvorio i odagnavši sve slike koje su dotad u njemu živele, jedan tramvaj, kafana, svet što je prelazio preko trga, filijala Eskontne banke, neodoljivo potisnuti nekim spoljnim pritiskom i vazdušnom silom, sjurili unutra, u te slogove koji su, sklopivši se za njima, pustili ih da oni sad uokviravaju portal persijske crkve i odsad će ih zauvek sadržavati u sebi. U malom lokalnom vozu koji je trebalo da nas odveze do Balbeka-Plaže našao sam baku, ali sam je našao samu, jer bila je smislila da Fransoazu pošalje napred, da bi sve bilo unapred pripremljeno (ali, pošto ju je rđavo uputila, poslala ju je u pogrešnom pravcu), i Fransoaza je sad, i ne sluteći, jurila punom parom ka Nantu i probudiće se možda u Bordou. Tek što sam seo, u vagonu punom predvečernje svetlosti na izmaku i još uporne popodnevne vrućine (prva mi je, na žalost, dopuštala da na bakinom licu jasno vidim koliko ju je ova druga zamorila), ona me upita: „No, a Balbek?” s osmehom tako jarko obasjanim nadom da će čuti o velikom uživanju koje sam doživeo da se nisam usudio da joj odjednom priznam svoje razočaranje. Uostalom, što sam se više približavao mestu na koje će telo imati da mi se navikne, sve sam se manje bavio utiskom koji sam bio tražio. Na kraju te vožnje, udaljenom još više od jedan sat, pokušavao sam da zamislim direktora hotela u Balbeku, za koga ja u tome trenutku nisam postojao i rado bih mu se predstavio u uglednijem društvu nego što je bila moja baka, koja će sigurno tražiti od njega neki popust. On mi se ukazivao pun neizostavne nadmenosti, ali vrlo nejasnih obrisa. Mali voz se svaki čas zaustavljao na ponekoj stanici pre Balbeka-Plaže, a njihova imena (Enkarvil, Markuvil, Dovil, Pont-a-Kulevr, Arambuvil, Sen-Marsle-Vje, Ermonvil, Menvil) činila su mi se čudnovata, a da sam ih pročitao u nekoj knjizi, našao bih da su u nekoj vezi s imenima nekih naselja u okolini Kombrea. Ali i uhu muzičara mogu dva motiva, materijalno sastavljena od ponekih istih tonova, da ne pokazuju nikakve sličnosti, ako se razlikuju po boji harmonije i orkestracije. Isto tako, ni mene nije ništa manje nego ta tužna imena od peska, od suviše provetrenog i praznog prostora i od soli, nad kojima je reč „vil” uzletala kao „leti” u „leti-leti-leti...”, podsećalo na ona imena: Rusenvil, ili Martenvil, koja, zato što sam ih tako često čuo kako ih dedina sestra izgovara za stolom, u „dvornici”, behu stekla neku tamnu draž s kojom se možda pomešao ukus pekmeza, miris drva što gore u kaminu i hartije u nekoj Bergotovoj knjizi, boja peščara na kući prekoputa, imena koja i danas još, kad se kao mehurić u sodi vinu sa dna mog pamćenja, zadrže svoju osobenu vrednost kroz razne nataložene slojeve kroz koje moraju da se probiju dok ne stignu na površinu.
Iznad mora koje je još bilo podaleko, bila su to, po peščanim dunama ili spremajući se već za noć u podnožju sirovo zelenih brežuljaka neprijatnog oblika kao što je divan u nekoj hotelskoj sobi u koju čovek tek što je stigao, sazdana od po nekoliko vila na koje se nadovezivalo tenisko igralište, a ponekad i kazino, na kome je zastava praskala lepršajući na sve svežijem vetru, razređenom i punom teskobe, mala kupališta koja su mi sad prvi put pokazivala svoje goste, ali pokazivala mi ih u njihovom uobičajenom izgledu — igrače tenisa s belim kačketima, šefa stanice koji živi tu, kraj svojih tamariska i ruža, jednu gospođu sa „žirado” šeširom na glavi, koja je, opisujući svakodnevnu putanju svog života, koji ja nikad neću upoznati, dozivala svog hrta koji je zaostao, i vraćala se u svoju vilu u kojoj je lampa već gorela — mesta koja su tim svojim čudnovato uobičajenim i prezrivo prisnim slikama vređala moje poglede neznanca i moje srce izgubljeno u tuđini. Ali koliko me je teža patnja pritisnula kad smo se iskrcali u hol Grand-hotela u Balbeku, pred monumentalno stepenište od imitacije mramora, dok je baka, i ne hajući što time može povećati neprijateljstvo i prezir tuđina među kojima ćemo sad živeti, raspravljala o „uslovima” sa direktorom, koji je podsećao na one lutke s utegom koje se uvek vraćaju u uspravan položaj, sa licem i glasom punim ožiljaka (na licu mu je to ostalo od mnogobrojnih odstranjenih bubuljica, a u glasu od raznolikih naglasaka što su mu poticali od dalekih predaka i od kosmopolitskog detinjstva), u smokingu otmenog čoveka, s pogledom psihologa, koji je, pri dolasku omnibusa, za veliku gospodu mislio da su božjaci, a za hotelske lopove da su velika gospoda! Zaboravljajući jamačno da on sam nema ni petsto franaka mesečne plate, duboko je prezirao one za koje petsto franaka, ili bolje, kako je on govorio, „dvadeset pet napoleona”, predstavlja „neku svotu” i smatrao da takvi spadaju među parije za koje i nije Grand-hotel. Istina da je i u samome tom velikom hotelu bilo sveta koji nije plaćao skupo, a ipak bio cenjen od direktora, pod uslovom da je ovaj bio siguran da oni paze na trošak ne zbog siromaštva, nego iz tvrdičluka. A tvrdičluk odista i ne bi smeo krnjiti nečiji ugled, pošto je to porok, pa se dakle može sresti na svakom društvenom položaju. A društveni položaj je bilo jedino čemu je direktor poklanjao pažnju, društveni položaj, ili bolje reći znaci koji su mu se činili da sami sobom pokazuju da je taj položaj visok, kao, na primer, ako neko nije skidao šešir ulazeći u hol, ako je nosio golfpantalone, mantil u struk i ako bi cigaru s purpurnim i zlatnim prstenom izvadio iz futrole od presovanog safijana (sve takve prednosti koje su meni, avaj, nedostajale). Njegov trgovački govor bio je prošaran izrazima biranim, ali pogrešno upotrebljenim. Dok sam slušao kako ga baka, ne vređajući se što je on sluša sa šeširom na
glavi i zviždućući, pita usiljenim glasom: „A kolike su... cene?... O, suviše visoke za moj mali budžet”, ja sam se, sedeći na jednom divanu, povukao što sam mogao dublje u sebe, upinjao se da pribegnem večnim mislima, da ne ostavim nimalo sebe, ništa živo, na površini svog tela — neosetljivoj kao što su životinje koje zbog inhibicije izgledaju mrtve kad su ranjene — da ne bih suviše patio na tome mestu gde sam odsustvo navike osećao tim jače što sam u isto vreme video koliko je imaju jedna elegantna dama kojoj je direktor ukazivao poštovanje time što se pokazao sasvim familijaran prema kučetu koje je išlo za njom, i jedan mlad kicoš koji je ušao s perom za šeširom i pitao „ima li pisama za njega”, sav taj svet za koji je penjati se tim stepeništem od lažnog mramora značilo vraćati se kući. A u isto vreme pogled Minoja, Eaka i Radamanta (pogled u koji je moja ogoljena duša tonula kao u nešto nepoznato, gde je više ništa ne štiti) strogo su bacala na mene gospoda koja su, iako možda slabo upućena u veštinu „primanja”, nosila ipak titulu „šefova recepcije”; nešto dalje, svet je sedeo u salonu za čitanje, za čiji bih opis morao u Dantea potražiti i boje koje on pripisuje raju i one koje daje paklu, već prema tome kako sam čas pomišljao na sreću izabranih koji imaju prava da tu sasvim mirno čitaju, a čas na užas u koji bi me bacila baka da mi je, ne hajući za takvu vrstu utisaka, naložila da uđem onamo. Moje osećanje usamljenosti još se pojačalo časak kasnije. Kako sam priznao baki da mi nije dobro, da mislim da ćemo biti prinuđeni da se vratimo u Pariz, ona je ne buneći se ništa rekla da će otići da kupi neke stvari koje bi nam bile korisne i ako otputujemo i ako ostanemo (a kasnije sam saznao da su bile sve meni namenjene, jer ono što bi mi moglo nedostajati bilo je sve kod Fransoaze); čekajući je, izišao sam i prošetao tamo-amo po ulicama zakrčenim silnim svetom, koji je po njima održavao toplotu kao u zatvorenom stanu, a u kojima su još bile otvorene jedna berbernica i jedna poslastičarnica, gde su redovni gosti jeli sladoled pred statuom Dige-Truena. Ova mi je pričinila otprilike isto toliko zadovoljstva koliko bi i njena slika u nekom ilustrovanom listu mogla pribaviti zadovoljstva pacijentu dok čeka u zubarskoj ordinaciji. Čudio sam se što može biti sveta toliko drukčijeg od mene, kad mi je direktor mogao preporučiti tu šetnju po gradu kao razonodu, a i kad se jedna takva mučionica kao što je novo konačište može nekima činiti „prekrasno boravište”, kao što je to pisalo u hotelskom prospektu, koji je možda preterivao, ali se ipak obraćao celoj jednoj publici čijem je ukusu povlađivao. Da bi je privukao u Grand-hotel u Balbeku, taj prospekt je, istina, pominjao ne samo „izvrsnu hranu” i „čaroban pogled na vrtove Kazinoa” nego i „sud Njenog Veličanstva Mode, o koji se niko ne može ogrešiti a da ne ispadne varvarin, čemu se nijedan uglađen čovek ne bi hteo
izložiti”. Potrebu koju sam osećao za bakom uvećavala je bojazan da sam je razočarao. Morala je biti obeshrabrena, morala je osećati, ako ne mogu da podnesem ovaj umor, da onda nema nade da bi mi ikakvo putovanje moglo dobro činiti. Odlučih se da se vratim i sačekam je u hotelu; direktor mi priđe i sam pritisnu jedno dugme, i jedna meni još nepoznata ličnost, koju su zvali „liftboj” (i koji je, na najvišoj tački u hotelu, tamo gde bi bila svetiljka na kubetu normandijske crkve, bio smešten kao kakav fotograf u svome zastakljenom ateljeu ili kao orguljaš u svojoj odaji), poče se spuštati ka meni hitro kao kakva pripitomljena, marljiva i zatočena veverica. A onda, klizeći opet uza svoj stub, povukao me je sa sobom ka kubetu toga poslovnog hrama. Na svakom spratu, s obe strane uskih stepenica, širila se lepeza mračnih hodnika, u kojima bi naišla po neka sobarica noseći kakvo jastuče. Na njeno lice, nejasno u polumraku, ja sam stavljao najstrasniju masku iz mojih snova, ali sam joj u pogledu upravljenom ka meni čitao samo užasavanje od moje ništavnosti. Međutim, da bih za vreme toga beskonačnog uspinjanja odagnao smrtnu teskobu koju sam osećao što š to u takvoj tišini promičem kroz tajanstvo tajanstvo tog sumraka bez poetičnosti, obasjanog jednim jedinim uspravnim redom okana od po jednog klozeta na svakom spratu, obratio sam se mladome orguljašu, predvodniku mog putovanja i sadrugu u mom sužanjstvu, koji je stalno povlačio ključeve svojih orgulja i pritiskivao pedale. Izvinio sam mu se što zauzimam toliko mesta, što mu zadajem toliko muke i pitao ga ne smetam li mu u njegovoj umetnosti, prema kojoj ne samo da sam ispoljio radoznalost, da bih polaskao virtuozu, nego sam čak ispovedio i da mi je ona baš najmilija. Ali on mi ne odgovori ništa, bilo što su ga moje reči zapanjile, što je svu pažnju obratio na svoj posao, što se pridržavao etikecije, što je bio tvrd na ušima, ili iz poštovanja prema mestu gde smo se nalazili, iz bojazni od opasnosti, usled grome pameti ili što je takva bila direktorova naredba. Ništa možda ne daje većma utisak o stvarnosti onoga što je izvan nas nego promena položaja, u odnosu na nas, neke makar i beznačajne osobe pre nego što smo je upoznali i potom. Ja sam bio isti onaj što je predveče pošao malim vozom za Balbek, nosio sam u sebi istu dušu. Ali u toj duši, na onome mestu gde je, uz nemogućnost da sebi predstavim direktora, hotel, njegovo osoblje, bilo neko neodređeno i bojažljivo očekivanje trenutka kad ću stići, sada su se nalazile odstranjene bubuljice na licu direktora kosmopolite (u stvari pofrancuženog Madagaskarca, mada je bio — kako je to sam govorio, zato što je upotrebljavao izraze za koje je smatrao da su otmeni, i ne primećujući da su pogrešni — „Rumun po izvornosti”), pokret njegove ruke kad je pozvao lift, i
sam liftboj, čitav friz ličnosti kao iz lutkarskog pozorišta, koje su izišle iz te Pandorine kutije što se zvala Grand-hotel, neporecive, neotklonjive i, kao i sve što se već ostvarilo, delovale jalovo. Ali ta promena u kojoj ja nisam učestvovao dokazivala mi je bar da se dogodilo nešto izvan mene — ma koliko ta stvar po sebi bila beznačajna — i bio sam kao putnik kome je sunce bilo pred njim kad je pošao na put, pa ustanovi da su sati prošli kad ga ugleda iza sebe. Bio sam slomljen od umora, rado bih bio legao, ali nisam imao pri sebi ništa što mi je trebalo za to. Bio bih se bar ispružio na časak na krevetu, ali čemu, kad ne bih mogao naći počinka onom skupu osećaja koji za svakoga od nas predstavlja njegovo svesno telo, ako ne i njegovo materijalno telo, i pošto bi nepoznati predmeti što su me opkoljavali, prisiljavajući ga da svoje opažaje drži u stalnom stavu budne odbrane, zadržali moje poglede, moj sluh, sva moja čula, u položaju isto tako skučenom i neudobnom (čak i kad bih ispružio noge) kao što je bio položaj kardinala La Balija u kavezu u kome nije mogao ni da stoji ni da sedi. Stvari u nekoj sobi postavlja samo naša pažnja, a navika ih uklanja i stvara nam mesta. A mesta za mene nije bilo u mojoj sobi u Balbeku (mojoj samo po nazivu), ona je bila puna stvari koje me nisu poznavale, koje su mi uzvratile nepoverljiv pogled kojim sam ih pogledao i, ne vodeći nimalo računa o mom postojanju, pokazale da im smetam u njihovom naviknutom životu. Dok kod kuće nisam čuo sat sem u nekoliko mahova nedeljno, kad bih izronio iz nekog dubokog razmišljanja, sat je ovde, ne zastavši ni trenutka, nastavio da priča na nekom nepoznatom jeziku nešto što je moralo biti pogrdno za mene, jer velike ljubičaste zavese slušale su ga ćutke, ali u stavu kao kad neko slegne ramenima da bi pokazao da mu neko treći ide na živce. One su toj tako visokoj sobi davale neki izgled gotovo istorijski, po kojem bi mogla biti podobna za ubistvo vojvode de Giza, a kasnije da je posećuju turisti sa vodičem agencije „Kuk”, — ali nikako za moje stanište. Mučilo me je prisustvo malih zastakljenih polica za knjige, koje su se nizale duž zidova, ali naročito jedno veliko ogledalo s nogama, koje se isprečilo u sobi i pre čijeg odlaska odlaska neće, osećao sam, sa m, moći biti za mene počinka. Svaki čas podizao sam pogled — kome stvari u mojoj sobi u Parizu isto tako nisu smetale kao ni zenice mojih rođenih očiju, jer su još bile samo produžetak mojih organa, jedno uveličanje mene samog — ka previsokoj tavanici toga vidikovca na vrhu hotela, koji je baka izabrala za mene; a sve do onog predela još dubljeg od onoga gde vidimo i gde čujemo, do onog predela gde osećamo kakvoću mirisa, tamo, gotovo u unutrašnjosti moga ja, miris vetivera prodirao je i u poslednji moj šanac svojim prepadom, kome sam se ne bez zamora suprotstavljao neprestanim a uzaludnim prestravljenim frktanjem. Nemajući više svog sveta ni svoje sobe, ni tela do ovog ugroženog od neprijatelja što su me opkoljavali i obuzetog groznicom, do srži, bio sam usamljen, želeo sam da
umrem. Utom uđe baka; i izlivima mog potištenog srca raskriliše se smesta beskrajni prostori. Na sebi je imala ružičastu pamučnu haljinu koju je kod kuće oblačila kad god je neko od nas bio bolestan (zato što joj je u njoj bilo lagodnije, govorila je, pripisujući uvek svemu što je radila neke sebične razloge), i koju je, da bi nas služila, da bi bdela kraj nas, oblačila kao služavka ili kao bolničarka kecelju, kao kaluđerica rizu. Ali dok nega koju pružaju bolničarke i časne sestre, njihova dobrota, zasluge koje im se pripisuju i zahvalnost koja im se duguje uvećavaju utisak koji čovek ima da je on, za njih, neko drugi, te se oseća sam, pa i dalje nosi na sebi breme svojih misli, svoje želje da živi, dotle, kad sam bio s bakom, znao sam, ma koliko da je velik jad u meni, da će ga upiti jedno još veće sažaljenje; da će se sve što je moje, moje brige, moja htenja, osloniti u baki na jednu želju za očuvanjem očuvanjem i uvećanjem uvećanjem moga života još mnogo jačom nego što je i sam s am imam; imam ; i moje misli produžavale su se u njoj bez iskrivljavanja zato što su iz mog uma prelazile u njen ne menjajući sredinu niti ličnost. I — kao kad neko hoće da veže kravatu pred ogledalom, a i ne shvata da se njen kraj koji vidi ne nalazi, u odnosu na njega, na onoj strani kuda upravlja ruku, ili kao kad pas juri po zemlji senku insekta koja poigrava — obmanut prividom tela kao što smo to na ovome svetu, gde ne opažamo neposredno duše, bacih se u bakino naručje i pritisnuh usne na njeno lice kao da se bacam u to ogromno srce koje mi je ona otvarala. Kad su mi usne bile tako pripijene uz njene obraze, uz njeno čelo, upijao sam iz njih nešto toliko blagotvorno, toliko hranljivo da sam ostajao nepomičan, ozbiljan, spokojno žudan kao kao odojče kad sisa. si sa. A onda nisam mogao da se nagledam njenog lica, krupnog kao lep, jarki i spokojan oblak, iza koga se osećalo da zrači nežnost. I sve što je još primalo, ma koliko to slabo bilo, nešto malo od njenih osećaja, sve što se tako njoj još moglo reći, bilo je smesta toliko produhovljeno, toliko osvećeno da sam joj dlanovima milovao jedva prosedu kosu s isto toliko poštovanja, pažnje i nežnosti kao da milujem samu njenu dobrotu. Ona je nalazila toliko uživanja u svakom trudu kojim je mene mogla poštedeti truda i u trenutnoj nepomičnosti i miru mojih umornih udova nešto toliko izvrsno da je, kad sam videći da hoće da mi pomogne da se izujem i legnem, učinio pokret kao da hoću da je sprečim i da se sam svučem, jednim preklinjućim pogledom zaustavila moje ruke koje su već doticale prvu dugmad na mojoj bluzi i na mojim dubokim cipelama. — O, molim te — rekla mi je. — To je tolika radost za tvoju baku. A naročito, nemoj da ne kucneš u zid ako ti bude trebalo šta noćas, moj krevet je naspram tvoga, pregrada je vrlo tanka. Kroz koji časak, kad legneš, pokucaj da vidimo hoćemo li se dobro sporazumeti. sporazumeti.
I zaista, to veče kucnuo sam triput, a posle nedelju dana, kad sam se razboleo, ponavljao sam to nekoliko dana svako jutro, jer baka je htela da mi rano ujutro donosi mleka. I tako bih se ja onda, kad bi mi se učinilo da čujem da se probudila — da ne bi čekala i da bi mogla odmah zatim ponovo da zaspi — rešio da triput lako kucnem, bojažljivo, tiho, ali ipak razgovetno, jer iako sam se bojao da joj ne prekinem san ako sam se prevario i ako ona još spava, nisam hteo ni da ona dugo osluškuje moj poziv, koji možda ne bi isprva razabrala, a koji se ja potom ne bih više usudio da ponovim. I čim bih kucnuo, začuo bih i ja njeno kucanje, u drukčijem tonu, prožeto zapovedničkim spokojstvom, ponovljeno još jednom, da bude jasnije, a koje mi je govorilo: „Budi miran, čula sam; evo me za koji časak”; i ubrzo potom baka bi stigla. Ja sam joj govorio kako sam se plašio da me ona neće čuti ili da će pomisliti da je to lupao neki sused; ona se smejala: — Da pobrkam kucanje moga sirotog laneta s nekim drugim kucanjem! Ta, baka bi ga prepoznala i među hiljadom! Zar misliš da ima na svetu još jedno takvo kucanje, tako šašavo, tako ustreptalo, tako u nedoumici između bojazni da me ne probudi i da ga neću razumeti? Ta i kad bi samo zagrebao, odmah bi baka prepoznala svoga malog mišića, naročito što je tako jedini i tako žalostivan. Čula sam ga još malopre kako se koleba, kako se prevrće u krevetu i dovija se šta će i kako će. Ona bi odškrinula prozorske kapke; na isturenoj pomoćnoj hotelskoj zgradi sunce se već smestilo na krovu kao majstor ranoranilac koji je poranio da stavlja crepove na krov i koji svoj posao obavlja tiho, da ne probudi grad koji još spava i spram čije nepomičnosti se on čini još okretniji. Pa bi mi rekla koliko je sati, kakvo je vreme, da ne vredi da prilazim prozoru jer ima magle na moru, da li je pekara otvorena, kakva su se to kola čula: svu tu beznačajnu prvu scenu po dizanju zavese, taj zanemarljivi introitus dana introitus dana kojem niko ne prisustvuje, mali isečak života koji je pripadao samo nama dvoma, koji ću ja rado pomenuti u toku dana pred Fransoazom ili pred tuđinima i govoriti kakva je jutros u šest sati bila magla ma gla da se mogla mo gla nožem seći, sa razmetljivošću razmetljivošću ne zbog moga znanja o tome, nego zbog znaka ljubavi koji sam samo ja primio; blagi jutarnji čas, koji je kao kakva simfonija počinjao ritmičnim dijalogom moja tri otkucaja na koja je pregradni zid, prožet nežnošću i radošću, postavši blagozvučan, bestelesan, raspevan kao anđeli, odgovarao s tri druga otkucaja, žarko iščekivana, još jednom ponovljena, pomoću kojih je on umeo da prenese s blagoveštenskom radošću i sa svom muzičkom vernošću, svu dušu moje bake i obećanje da će ona doći. Ali te prve noći po dolasku, kad je baka otišla od mene, opet sam počeo patiti onako kao što sam već i u Parizu patio u času kad sam polazio od kuće.
Možda je taj užas — koji osećaju i toliki drugi — što ću spavati u jednoj nepoznatoj sobi, možda je taj užas samo najskromniji oblik, organski, skoro nesvestan, onoga velikog, očajničkog odbijanja kojim se ono što sačinjava najbolji deo našega sadašnjeg života suprotstavlja tome da mi svojim prihvatanjem u mislima usvojimo obrazac jedne budućnosti u kojoj toga neće biti; odbijanje koje je bilo u osnovi onog užasa koji sam tako često iskusio pri pomisli da će moji roditelji umreti jednog dana, da bi me životne nužnosti mogle prinuditi da živim daleko od Žilberte, ili prosto da se nastanim u nekoj zemlji u kojoj nikada više ne bih video svoje prijatelje; odbijanje koje je isto tako u osnovi bilo i u tome što sam teško mogao da mislim na svoju sopstvenu smrt ili na život posle smrti, koji je Bergot obećavao ljudima u svojim knjigama, a u koji neću moći poneti svoje uspomene, svoje mane, svoj karakter, koji se nisu mirili s pomišlju da njih više neće biti i nisu mi želeli ni ništavilo ni večnost u kojoj njih njih više viš e ne bi bilo. Kad mi je Svan rekao, u Parizu, kad sam se jednog dana naročito loše osećao: „Trebalo bi da odete na ona divna ostrva u Okeaniji, videćete da se odande više nećete vraćati”, ja sam hteo da mu odgovorim: „Ali onda ne bih više video vašu ćerku, živeo bih usred stvari i ljudi koje ona nikada nije videla.” Međutim, razum mi je govorio: „A šta bi ti to moglo smetati, kad te to ne bi žalostilo? Kad ti g. Svan kaže da se ne bi otuda vratio, time hoće da kaže da se ne bi hteo vratiti, a pošto to ne bi hteo, znači da bi tamo bio srećan.” Jer moj razum je znao da navika — navika koja će sada preduzeti da zavolim ovaj nepoznati stan, da ogledalu promeni mesto, nijansu zavesama, da zaustavi sat — uzima isto tako na sebe i da nam omili društvo koje nam se isprva nije svidelo, da dade drugi oblik licima, da nam učini simpatičnim zvuk nečijeg glasa, da izmeni naklonosti srca. Doduše, takvim novim naklonostima prema nekim mestima i ljudima služi kao potka zaborav naših nekadašnjih naklonosti; ali moj razum je upravo mislio da mogu bez strave zamisliti u budućnosti takav život u kome bih zauvek bio odvojen od stvorenja o kojima bih izgubio i sećanje, pa je mom srcu kao utehu nudio tu nadu u zaborav, koja je, naprotiv, moje srce izbezumljivala od očajanja. A ne znači da naše srce neće i samo osetiti, kad se rastanak zbude, to dejstvo navike koja umiruje bol; ali dotle će ono nastaviti da pati. A bojazan od takve budućnosti u kojoj će nam biti oteti viđenje i razgovor onih koje volimo, u čemu danas crpemo svoju najmiliju radost, taj strah, daleko od toga da se rasprši, još se i poveća ako pomislimo da će se bolu zbog takve lišenosti dodati i ono što nam se sada čini još svirepije: da tu lišenost nećemo osećati kao bol, da ćemo prema njoj biti ravnodušni; jer onda bi naše ja bilo promenjeno: ne bi samo oko nas nestalo čari naših roditelja, voljene žene, prijatelja; naša ljubav prema njima
tako bi nam se potpuno otrgnula iz srca, čiji je ona danas znatan deo, da bismo mogli i uživati u takvom životu odvojenom od njih, o kojem i pomisao danas izaziva u nama užas; to bi, dakle, bila prava smrt nas samih, smrt posle koje bismo, istina, vaskrsnuli, ali jednim drukčijim ja, i delovi našeg ja osuđeni da umru ne mogu da se uzdignu toliko da zavole to buduće ja. Baš ti naši smrtni delovi — čak i oni najslabašniji, kao što je nejasna privrženost razmerama, atmosferi neke sobe — prestravljuju se i opiru pobunom u kojoj valja videti potajni, delimični, opipljivi i pravi način opiranja smrti, očajničkog i svakodnevnog dugog opiranja delimičnoj i postepenoj smrti kakva se uvlači u sve trajanje našeg života, otkidajući svakog trenutka od nas komade nas samih, a na tim odumrlim mestima množiće se nove ćelije. A u prirode živčano slabe kao što je bila moja (to jest kod koje posrednici, živci, rđavo vrše svoju ulogu, ne zaustavljaju na njihovom putu ka svesti, nego naprotiv propuštaju, razgovetne, iscrpljujuće, bezbrojne i bolne jauke onih najsitnijih sastojaka našeg ja koji će iščeznuti), uzbuna uzbuna puna teskobe koju koju sam osećao pod tom nepoznatom nepoznatom i suviše visokom tavanicom nije bila ništa drugo do izjava privrženosti koja je u meni još živela prema jednoj prisnoj i niskoj tavanici. Ta će privrženost, doduše, iščeznuti kad jedna druga bude zauzela njeno mesto (a time će smrt, pa jedan nov život, izvršiti, pod imenom Navike, svoje dvostruko delo); ali, sve do svog uništenja, ta privrženost će svako veče patiti; a naročito to prvo veče, suočena s jednom već ostvarenom budućnošću u kojoj nije više bilo mesta za nju, ona se ogorčeno bunila, mučila me svojim jadikovanjem kad god su mi pogledi, ne mogući se odvojiti od onoga što ih je ranjavalo, pokušavali da se podignu ka toj nedostižnoj tavanici. Ali sutradan ujutro! — kad je jedan hotelski momak došao da me probudi i doneo mi vruće vode i dok sam se umivao i oblačio i uzalud pokušavao da stvari koje su mi bile potrebne nađem u koferu iz koga sam u neredu izvlačio sve takve nekakve koje mi nisu mogle poslužiti ni za šta — kakva radost kad sam, misleći već na uživanje u doručku i šetnji, ugledao kroz prozor i na svim staklima polica za knjige, kao kroz okna neke brodske kabine, more, golo, bez senki, a ipak jednom polovinom svoje površine u hladu koji je obeležavala tanka i pokretna crta, i kad sam očima počeo pratiti talase koji su se ustremljivali jedan za drugim kao skakači na trambulini! Držeći u ruci kruto uštirkan ubrus s imenom hotela, kojim sam se uzalud trudio da se obrišem, svaki čas sam se vraćao prozoru da bacim još jedan pogled na taj ogromni polukružni prostor, zasenjujuć i brežuljkast, i na snežne vrhove njegovih valova od smaragda, ovdeonde uglačanog i prozirnog, koji su sa spokojnom žestinom i lavljim mrštenjem puštali da im se stropoštavaju i obrušavaju padine kojima je sunce davalo jedan
osmeh bez lica. Na taj bih prozor kasnije stao svakog jutra kao što se putnik nagne ka oknu poštanske kočije u kojoj je prespavao noć, da bi video da li se preko noći približio ili udaljio planinski lanac koji želi da vidi — ovde, ti morski brežuljci koji, pre no što nam se poigravajući vrate, mogu da se povuku tako daleko da sam često tek iza duge peščane ravnice opažao na velikoj udaljenosti njihovo prvo talasanje, u providnoj, magličastoj i plavičastoj daljini, kao što su glečeri što se vide u pozadini slika primitivnih toskanskih slikara. Drugi put bi se sasvim blizu mene sunce smešilo na tim talasima isto onakve sveže zelene boje kakvu na planinskim livadama (u planinama gde se sunce ovde-onde ispruža kao kakav džin koji veselo, u nejednakim skokovima silazi niz njihove padine) održava manje vlažnost tla, a više tečna pokretljivost svetlosti. Uostalom, i u tom prolomu prolomu što ga žalo i valovi zasecaju usred ostaloga sveta da bi se tu nagomilala svetlost, baš naročito ona pomera i razmešta talasaste nabore mora, već prema pravcu odakle pada i u kome se upravlja naš pogled. Različnost osvetljenja nimalo manje ne menja položaj nekog mesta, nimalo manje ne stavlja pred nas ciljeve i budi u nama želju da ih domašimo nego što to čini duga putanja koju smo prevalili u stvarnom putovanju. Kad je jutrom sunce dolazilo iza hotela, otkrivajući preda mnom žala obasjana sve do prvih obronaka kraj mora, izgledalo je kao da mi ono pokazuje drugu jednu njegovu padinu i poziva me da pođem, kružnim putem njegovih zrakova, na jedno putovanje u mestu, ali puno promena, kroz najlepše predele raznovrsnog šarolikog pejzaža sati. I već tog prvog jutra sunce mi je veselo pokazivalo prstom u daljini one plave vrhove mora koji nemaju imena ni na kojoj geografskoj karti, sve dok ošamućeno svojom veličanstvenom šetnjom po hučnoj i haotičnoj površini njihovih grebena i usova nije došlo da se skloni od vetra u moju sobu, zavalivši se na rasturenoj postelji i kruneći svoje dragulje po mokrom umivaoniku, po otvorenom koferu, gde je, samim svojim sjajem i neumesnom raskoši, još više uvećavalo utisak nereda. Avaj, taj morski vetar, sat kasnije, u velikoj trpezariji — dok smo ručali i iz kožne čuturice limuna izlili nekoliko zlatnih kapi na dva tabinjaša koji su uskoro u našim tanjirima ostavili perjanicu svojih kostura, reckavih kao pero i zvonkih kao citra — baki se činilo nepodnošljivo što mu ne oseća životvorni dah kroz providno ali zatvoreno okno, koje nas je kao kakav izlog odvajalo od plaže, iako nam je dopuštalo da je celu vidimo, i kroz koje je nebo tako potpuno ulazilo da se činilo kao da je njegovo plavetnilo boja samog okna, a njegovi beli oblačići neke mrlje u staklu. Ubeđujući sebe da „sedim na molu” ili u dnu „budoara” o kojem govori Bodler, pitao sam se s e nije li ono njegovo njegovo „sunce što po moru zrači” — sasvim različito od večernjeg zraka, jednostavnog i površnog kao drhtava zlatasta crta — ovo isto što u ovom času kao topaz prži po moru, koje pod njim vri, postaje zlatasto i
mlečno kao pivo, penušavo kao mleko, dok po njemu ovde-onde šetaju velike plave senke koje kao da nekakvo božanstvo, iz razonode, baca po nebu mičući nekim ogledalom. Na žalost, od one „dvornice” u Kombreu, koja je gledala na kuće prekoputa, nije se samo izgledom razlikovala ova trpezarija u Balbeku, gola, puna sunca zelenog kao voda u bazenu, gde su na nekoliko metara od nje plima i puna dnevna svetlost uzdizale, kao pred kakvim nebeskim carstvom, nerazrušivi pokretni bedem od smaragda i zlata. U Kombreu, pošto su nas svi poznavali, nisam obraćao pažnju ni na koga. U morskim kupalištima, čovek ne poznaje susede. Nisam još bio dovoljno star i ostao sam još suviše osetljiv da bih se mogao odreći želje želje da se svidim drugima drugima i da ih osvojim. Nisam imao im ao onu otmeniju ravnodušnost koju bi osećao čovek iz visokog društva prema osobama koje ručaju u istoj trpezariji, ili oni mladići i devojke što su prolazili po nasipu duž plaže, s kojima, pomišljao sam s bolom, neću moći da idem na izlete, što me je ipak manje bolelo nego da ih je baka, prezirući društvene forme i brinući samo za moje zdravlje, zamolila, što bi bilo tako ponižavajuće za mene, da me prime kao druga u šetnji. Bilo da su se vraćali u neku meni nepoznatu vilu, bilo da su iz nje izlazili da s reketom u ruci odu na tenisko igralište ili da su jahali na konjima čija su mi kopita gazila srce, gledao sam ih sa strasnom radoznalošću, u onoj zaslepljujućoj svetlosti plaže u kojoj su društveni odnosi promenjeni, pratio im sve pokrete kroz staklastu prozirnost velikog okna kroz koje je prolazilo toliko svetlosti. Ali ono je zaustavljalo vetar, a to je bio veliki nedostatak po mišljenju moje bake, te ona, ne mogući podneti misao da propustim jedan sat da koristim vazduh, krišom otvori jedno okno, a u isti mah poleteše jelovnici, novine, marame i kačketi svih gostiju; a ona sama, krepeći se nebeskim dahom, ostala je mirna i smešila se kao kakva sveta Blandina, usred pogrda u kojima su se, uvećavajući u meni osećaj usamljenosti i tuge, ujedinili protiv nas svi gosti, puni prezira, razbarušeni i besni. Ti gosti su se jednim delom — što je u Balbeku davalo jedan dosta naglašen lokalni karakter onome inače bezlično bogatom i kosmopolitskom svetu u takvoj vrsti luksuznih hotela — sastojali od viđenih ličnosti iz važnijih okruga toga dela Francuske, od jednog predsednika Apelacionog suda u Kanu, predsednika Advokatske komore iz Šerbura, jednog poznatog javnog beležnika iz Le Mana, koji su u doba letnjeg odmora dolazili sa raznih strana gde su cele godine bili rastureni kao slobodni strelci ili kao pioni na šahovskoj ploči, pa se okupljali u tom hotelu. Tu su uvek uzimali iste sobe, i sa svojim ženama, koje su imale nekakva aristokratska uobraženja, sačinjavali su malu grupu kojoj su se priključili i jedan veliki advokat i jedan čuveni lekar iz Pariza, koji su im, na dan rastanka, govorili:
— A! istina, vi ne polazite istim vozom kojim mi, vi ste u prednosti, vi ćete biti kod kuće već za ručak. — Kako, u prednosti? Vi živite u prestonici, u Parizu, u velegradu, a ja u bednom sedištu okruga od sto hiljada duša, doduše sto i dve hiljade po poslednjem popisu; ali šta je to u poređenju s vama, vas je dva i po miliona, i vi ćete se sad vratiti na asfalt i u sjaj pariskog društva. Tako su govorili oni, s pomalo seljačkim naglaskom, ne unoseći u to nimalo gorčine, jer oni su bili veličine u svojoj pokrajini i mogli su kao i drugi preći u Pariz — predsedniku Apelacionog suda u Kanu više puta su ponudili mesto u Kasacionom sudu — ali su više voleli da ostanu tamo gde su, iz ljubavi prema svom gradu, ili prema povučenom životu, ili prema slavi, ili zato što su bili reakcionari, a i zbog prijatnosti susedskih odnosa s plemićima u obližnjim zamkovima. Više njih nije se, uostalom, vraćalo pravo u svoj grad. Jer — kako je balbečki zaliv bio jedan poseban mali svet usred velikoga, s različitim danima i mesecima poređanim ukrug kao pokloni u uskršnjem gnezdu, tako da se, ne samo u one dane kad se video Rivbel, što je bio predznak oluje, razabiralo sunce na kućama dok je u Balbeku bilo mračno, nego je, kad bi hladnoća već zahvatila Balbek, čovek još bio siguran da će na onoj drugoj obali zaliva još naći dva-tri naknadna meseca toplote — oni redovni gosti Grandhotela čiji je odmor počinjao kasno ili trajao dugo, kad bi počele kiše i magle, pri nailasku jeseni, naredili bi da im se prtljag natovari na barku i prešli bi da ponovo zateknu leto u Rivbelu ili u Kotdoru. Ta mala grupa u hotelu u Balbeku podozrivo je gledala svakog pridošlicu, i čineći se kao da se ne zanima za njega, svi su se o njemu raspitivali kod šefa sale. A on je bio uvek isti — Eme — i vraćao se svake godine, za vreme sezone, i obezbeđivao im njihove stolove; a gospođe, znajući da njegova žena čeka bebu, radile su posle obeda ručni rad, spremajući svaka po nešto za opremu novorođenčeta, mereći nas kroz svoje lornjone, baku i mene, zato što smo jeli tvrdo barena jaja u salati, što se smatralo prostačkim i nije se radilo u dobrom društvu u Alansonu. Uzimali su tobože prezrivo i ironično držanje prema jednom Francuzu koga su oslovljavali sa veličanstvo i koji se, odista, bio sam proglasio kraljem jednog ostrvceta u Okeaniji, na kome je živelo samo nekoliko divljaka. On je stanovao u hotelu sa svojom ljubavnicom, za kojom su, kad je išla na kupanje, mangupi vikali: „Živela kraljica!” jer ih je ona obasipala kišom novčića od pola franka. Predsednik suda i predsednik advokatske komore činili su se čak kao i da je ne vide, a kad bi je neko od njihovih prijatelja pogledao, smatrali su da treba da ga upozore da je to neka mlada radnica.
— Ali Ali neki su mi tvrdili da su oni u Ostendeu koristili korist ili kraljevsku kraljevsku kabinu. — Naravno! Ona se izdaje za dvadeset franaka. Možete je i vi uzeti ako vam je volja. A ja pouzdano znam da je on zatražio audijenciju od kralja, koji mu je dao na znanje da ne želi da se upoznaje s takvim ta kvim cirkuskim vladarom. — Ma šta kažete, to je baš zanimljivo! Bože, kakvog sve sveta ima!..,. To je sve bez sumnje bilo istina, ali beležnik, predsednik suda i advokat još su iz jednog razloga osećali, pri prolasku tog para koji su oni zvali maškarama, toliku zlovolju i ispoljavali glasno svoje negodovanje: od jeda što su osećali da su za dobar deo sveta oni sami samo obični građani koji i ne poznaju toga kralja i tu kraljicu što tako štedro razbacuju novac; a ta njihova osećanja bila su poznata šefu sale, koji je, prinuđen da pravi lepo lice tim vladarima što su bili više darežljivi nego autentični, ipak, beležeći njihovu porudžbinu, izdaleka rečito namigivao svojim starim gostima. Možda je pomalo istoga takvog jeda što njih same smatraju manje otmenim, a oni ne mogu da objasne da su oni to većma, bilo i u tome kako su govorili „lep mi je to gospodin” za jednog mladog kicoša, grudobolnog lumpadžiju, sina jednog bogatog industrijalca, koji je svakog dana u novom odelu, s orhidejom na reveru, ručao uz šampanj, pa odlazio, bled, spokojan, s ravnodušnim osmehom na usnama, da baca na kockarski sto u kazinu ogromne svote „kolike on ni nema da bi ih mogao izgubiti”, kako je govorio tobože dobro obavešten beležnik predsedniku suda, a žena ovoga drugog „znala je iz pouzdanog izvora” da zbog toga „dekadentnog” mladića njegovi roditelji umiru od žalosti. S druge strane, predsednik advokatske komore i njegovi prijatelji nisu prestajali sa sarkazmima na račun jedne stare gospođe, bogate i s plemićkom titulom, zato što je putovala samo u pratnji sve svoje posluge. Kad god bi je beležnikova žena i žena predsednika suda ugledale u trpezariji, u vreme obeda, drsko su je motrili kroz svoje lornjone, s istim onakvim brižljivim i nepoverljivim izrazom kao da je ona nekakvo jelo sa zvučnim nazivom ali sumnjiva izgleda, koje čovek, na osnovu nepovoljnog ishoda metodičnog posmatranja odbije hladnim pokretom ruke i s grimasom gađenja. One su time bez sumnje htele samo da pokažu da ako njima nešto nedostaje — u ovom slučaju, izvesna preimućstva te stare gospođe i to što se ne poznaju s njom njom — da je to ne stoga što ta preimućstva ne mogu da imaju, nego što neće da ih imaju. Ali one su naposletku i same sebe ubedile u to; a što su tako ugušile u sebi svaku želju, radoznalost za oblike života koje nisu poznavale, nadu da bi se mogle svideti novim osobama — što je u tih žena bilo zamenjeno lažnim prezirom, izveštačenom veselošću — imalo je tu nezgodnu posledicu što su
mrzovolju stavile pod etiketu zadovoljstva i večito lagale same sebe, što su bila dva uslova da budu nesrećne. Ali svi su u tome hotelu radili bez sumnje isto što i one, mada u drugim oblicima, i žrtvovali, ako ne samoljublju, a ono bar izvesnim načelima vaspitanja ili intelektualnim navikama ono slatko uzbuđenje koje osetimo kad se umešamo u neki dotada nepoznat nam život. Mali svet u koji se izdvojila ta stara gospođa nije, doduše, bio zatrovan takvom zlobnom jetkošću kao ona grupa u kojoj su se od jeda cerile beležnikova žena i žena predsednika suda. On je, naprotiv, sav odisao nekim finim i starinskim mirisom, ali koji zato nije bio manje izveštačen. Jer, u stvari, ta stara gospođa bi verovatno našla u tome da očara, da privuče tajanstvenu simpatiju novih stvorenja (a i sama se preobražavajući toga radi), čar koje nema u zadovoljstvu da se viđamo samo sa osobama iz i z svoga sveta i da se podsećamo, pošto je taj svet najbolji najbolji koji postoji, da prezir onih neobaveštenih treba da zanemarimo. Možda je ona osećala da bi, da je u Grand-hotel stigla nepoznata, u svojoj crnoj vunenoj haljini i demodiranoj kapi, izazvala podsmeh kakvog lumpadžije, koji bi iz svoje stolice za ljuljanje promrmljao „kakva jadnica!” ili, naročito, nekog čoveka više vrednosti koji je, kao što je to predsednik suda, sačuvao, između prosedih zalistaka, sveže lice i duhovite oči kakve je ona volela i koji bi smesta ukazao uveličavajućem staklu ženinog lornjona na pojavu takvog neobičnog čuda; i možda je upravo iz nesvesne bojazni od takvog prvog trenutka, za koji znamo da je kratak, ali koga se zato nimalo manje ne plašimo — kao i prvog skoka glavačke u vodu — ta gospođa slala unapred slugu da obavesti hotel o njenoj ličnosti i njenim navikama, pa presekavši direktorove pozdrave, popela se brzo — u čemu je bilo više bojažljivosti nego oholosti — u svoju sobu, u kojoj su njene lične zavese, zamenivši one koje su dotad visile na prozorima, njeni paravani, fotografije, postavljali između nje i spoljnog sveta, kome bi se inače morala prilagoditi, toliku pregradu njenih navika da je u stvari putovala više njena kuća, u kojoj kojoj je ona tako ostajala, osta jala, a ne ona sama. sama . I tako, postavivši između sebe, s jedne strane, i osoblja hotela i drugog poslovnog sveta, s druge, svoju poslugu, koja je umesto nje dolazila u dodir s tim novim ljudskim rodom i održavala oko svoje gospodarice uobičajenu atmosferu, pošto je između sebe i kupača postavila svoje predrasude, ne hajući što se može ne svideti svetu koji i tako ni njene prijateljice ne bi primile u društvo, nastavljala je da živi sa svojim prijateljima, putem prepiske, u uspomenama, u dubokoj svesti koju je imala o svome položaju, o vrsnosti svojih manira, o merodavnosti svojih pojmova o učtivosti. I svakog dana, kad je silazila da se provoza svojim kočijama, njena sobarica, koja je za njom nosila njene stvari, i njen lakej, koji je išao pred njom, bili su kao oni stražari pred kapijom
ambasade na kojoj se vije zastava njene zemlje, koji joj obezbeđuju, usred tuđinskog tla, privilegiju eksteritorijalnosti. Na dan našeg dolaska ona je iz svoje sobe izišla tek polovinom popodneva, pa je nismo primetili u trpezariji, kuda nas je direktor, pošto smo bili novi gosti, odveo pod svojom zaštitom, u vreme ručka, kao kad narednik vodi regrute kaplaru krojaču krojaču da se s e obuku; ali videli vi deli smo zato tamo, časak kasnije, jednog seoskog plemića i njegovu ćerku, iz malo poznate ali vrlo stare bretonske porodice, g. i gđicu Stermarija, čiji su nam sto dali misleći da se oni neće vratiti to veče. Kako su u Balbek došli samo da bi se sastajali s plemićima koje su poznavali po okolnim zamkovima, oni su između odlazaka u posete i primanja uzvratnih poseta provodili u trpezariji samo najnužnije vreme. Njihova nadmenost štitila ih je od svake ljudske simpatije, od svakog zanimanja za nepoznate osobe što su sedele oko njih i između kojih je g. de Stermarija zadržavao onaj leden, užurban, odbojan, grub, sitničav i zlovoljan izraz koji svet ima u vozu, među putnicima koje nikada nije video, koje više neće videti i s kojima ne može ni zamisliti da bi imao druge kakve odnose do da od njih brani svoju hladnu piletinu i svoj ugao u kupeu. Tek što smo počeli ručati, došli su da nas dignu, po naređenju g. de Stermarije, koji je upravo bio stigao i bez i najmanjeg znaka izvinjavanja nama, glasno zamolio šefa sale da pripazi da se takva zabuna više ne ponovi, jer mu je neprijatno da „svet koji on ne poznaje” zauzme njegov sto. A što se tiče osećanja koja su navela jednu glumicu (poznatu Biše po njenoj eleganciji, duhovitosti i po lepoj zbirci nemačkog porcelana nego po nekolikim ulogama koje je odigrala u Odeonu), njenog ljubavnika, veoma bogatog mladog čoveka radi koga se ona potrudila da se obrazuje, i još dvojicu veoma viđenih aristokrata da žive u svom malom krugu, da putuju samo svi zajedno, da u Balbeku ručavaju vrlo kasno, tek kad su svi već završili s ručkom, da provode dan u svom salonu kartajući se, u tim osećanjima, svakako, nije bilo nikakve zlovolje prema drugima, nego je tako zahtevala njihova ljubav prema izvesnim duhovitim oblicima razgovora, profinjenim navikama na dobra jela, zbog čega su nalazili uživanja samo u tome da žive zajedno, da jedu zajedno, a nepodnošljiv bi im bio zajednički život s ljudima koji u sve to nisu posvećeni. Čak i za postavljenim stolom ili za stolom za kartanje svakome od njih bilo je potrebno da zna da u onome koji jede ili se karta s njim leži, ma i privremeno nekorišćeno, izvesno znanje koje omogućava da se prepozna jevtini kič kojim se diče toliki pariski stanovi kao originalnim „srednjim vekom” ili „renesansom”, i, u svemu, zajednički kriteriji za razlikovanje onoga što je dobro i što je rđavo. U tim trenucima, taj njihov posebni život u kome su ti prijatelji hteli svugde da ostanu ispoljavao se, doduše, samo ponekim retkim i smešnim uzvikom
ubačenim usred ćutanja za obedom ili pri kartanju, ili nekom krasnom novom haljinom koju bi glumica obukla za ručak ili za partiju pokera. Ali to ih je okružavalo navikama koje su do kraja poznavali, bilo je dovoljno da ih zaštiti od tajne života oko njih. Za dugih popodneva, more je za njih bilo samo kao platno prijatne boje okačeno u budoaru kakvog bogatog neženje, i poneko od igrača bi samo između dve mešnje, kad nije imao šta drugo da radi, podigao oči k njemu da bi zaključio kakvo je vreme ili koje je doba i da bi podsetio ostale da užina čeka. A uveče nisu večeravali u hotelu, gde su električni izvori bujicom svetlosti plavili trpezariju, pa je ova postajala kao kakav ogroman i divan akvarijum pred čijim su se staklenim zidovima radničko stanovništvo Balbeka, ribari, a i porodice skromnijih građana, nevidljivi u mraku, tiskali da vide nešto od raskošnog života tog sveta, života koji se lagano ljuljao u zlatnim virovima, isto tako čudnovat siromašnima kao što je i život neobičnih riba ili školjki (a veliko je društveno pitanje hoće li stakleni zid uvek štititi gozbu tih čudnih životinja i neće li svet koji požudno gleda iz mraka doći i izvući ih iz akvarijuma i pojesti). A dotle, možda je u toj nepomičnoj gomili, nerazgovetnoj u mraku, bio i neki pisac, neki ljubitelj ljudske ihtiologije, koji je, gledajući kako se vilice nekih starih ženskih čudovišta sklapaju gutajući parčad hrane, voleo da ih razvrstava po rasama, po urođenim svojstvima, a i po stečenim osobinama, koje čine da neka stara Srpkinja, s usnenim izraštajem kao u kakve velike morske ribe, zato što od detinjstva živi u slatkoj vodi četvrti Sen-Žermen, jede salatu kao i neka vojvotkinja de La Rošfuko. U to doba dana mogla su se primetiti ta tri muškarca u smokingu kako čekaju glumicu, koja je zakasnila, i uskoro bi ona, u haljini skoro svaki put novoj i sa šalom odabranim po nekom naročitom ukusu njenog ljubavnika, pošto je sa svog sprata pozvala lift, izišla iz njega kao iz kakve kutije za lutku. Pa bi svi četvoro, jer su nalazili da je međunarodni fenomen Grand-hotela, pojavivši se u Balbeku, doveo do procvata raskoši ali ne i dobre kuhinje, utonuli u kola i otišli da večeraju na pola milje odatle, u jednom malom restoranu koji je bio na glasu i gde su beskonačno konferisali sa kuvarom o sastavu večere i načinu kako će se pripremiti jela. Za vreme te vožnje, put koji vodi iz Balbeka, sa redom jabukovih drveta, bio je za njih samo rastojanje koje je valjalo prevaliti — malo različno u mrkloj noći od rastojanja između njihovih stanova u Parizu i Engleske kafane ili Srebrne kule — dok ne stignu u mali otmeni restoran, gde su, dok su mladome bogatašu njegovi prijatelji zavideli što ima tako lepo obučenu ljubavnicu, njeni šalovi rasprostirali oko njihovog malog društva kao nekakav mirisav i mek veo koji ih je razdvajao od sveta. Po nesreći za moje spokojstvo, ja sam bio daleko od toga da budem kao sav
taj svet. Meni je bilo stalo do mnogih među njima; bio bih voleo da ne ostanem nepoznat jednom čoveku s ugnutim čelom, s pogledom neuhvatljivim između naočnjaka njegovih predrasuda i njegovog vaspitanja, najuglednijem plemiću iz toga kraja, koji nije bio niko drugi do Legrandenov zet: on je ponekad dolazio u posetu u Balbek, i zbog garden-partije koju je priređivala njegova žena nedeljom bi hotel dobrim delom opusteo, jer su jedno ili dvoje od gostiju bili pozivani na tu zabavu, a ostali, da se ne bi videlo da oni nisu pozvani, odlazili su nekuda podalje na izlet. On je, doduše, prvog dana bio vrlo rđavo dočekan u hotelu, kad osoblje, tek prispelo sa Azurne obale, još nije znalo ko je on. Ne samo što nije bio obučen u belo flanelsko odelo nego je, po starom francuskom običaju i iz nepoznavanja života po velikim hotelima, ušavši u hol, u kome je bilo i žena, skinuo šešir još na vratima, zbog čega direktor nije čak ni dotaknuo svoj razgovarajući s njim, smatrajući da to mora biti čovek najnižeg porekla, koji „proizlazi iz prostakluka”, kako je on govorio. Jedino je beležnikova žena osetila privlačnost prema novodošavšem, koji je odisao svom onom nadmenom neotesanošću „pristojnog” sveta, pa je izjavila, sa nepogrešivom pronicljivošću i bespogovornim autoritetom osobe za koju ni u najboljem društvu u Le Manu nije bilo nikakvih tajni, da čovek pred njim oseća da se nalazi u prisustvu čoveka visoko otmenog, savršeno vaspitanog i koji odudara od svih koji se sreću u Balbeku, a za koje je smatrala da se s njima čovek ne može družiti ako sama nije prodrla u njihovo društvo. Taj njen povoljan sud o Legrandenovom zetu poticao je možda otuda što je on sav bio nekako siv, pa nije u drugoga izazivao bojazan i snebivanje, a možda i otud što je ona u tome seoskom plemiću s držanjem crkvenjaka prepoznala nekakve masonske znake svoga sopstvenog klerikalizma. Svejedno što sam saznao da su mladići koji su svakog jutra jahali na konjima pred hotelom sinovi jednog nepoštenog trgovca, vlasnika jedne modne trgovine, s kojim moj otac nikada ne bi pristao da se upozna, taj „život u morskom kupalištu” uzdizao ih je u mojim očima kao konjičke statue polubogova polubogova i najviše čemu sam se mogao nadati bilo je da oni nikada ne spuste pogled na jednog mladića kakav sam ja, koji iz hotelske trpezarije izlazi samo da bi otišao da sedne na pesak. Voleo Voleo bih da sam s am mogao probuditi probuditi simpatiju makar i u onog pustolova koji je nekad bio kralj jednog pustog ostrva u Okeaniji, ili bar u jednoga grudobolnog mladića za koga sam rado zamišljao da pod bezobraznom spoljašnjošću s poljašnjošću krije krije bojažljivu i nežnu dušu, koja koja bi možda m ožda samo sam o na mene izlila neizmerna blaga nežnost. Uostalom, pošto vam ništa ne može toliko povisiti cenu — van svake srazmere s onom koju imate u stvarnom društvenom životu — kao to da vas vide zajedno s izvesnim osobama u nekom kupalištu u
koje ponekad dolazite, ništa se ne neguje tako brižljivo u pariskom životu (protivno onome što se obično kaže o poznanstvima s putovanja) — a ne da se drži na odstojanju — kao prijateljstva sklopljena po morskim kupalištima. Stalo mi je bilo do mišljenja koje bi mogle imati o meni sve te trenutne ili lokalne veličine, koje sam, po sklonosti da se stavim na mesto drugoga i da zamislim njegov način mišljenja, postavljao ne na njihovo stvarno mesto, na ono koje bi zauzimali u Parizu, na primer, i koje bi bilo vrlo nisko, nego na ono koje su oni sigurno smatrali da im pripada, a koje i jesu zauzimali u Balbeku, gde im je odsustvo pravog merila davalo nekakvu relativnu nadmoć i neobičan značaj. A ničiji prezir nije mi, mi , avaj, bio tako bolan kao prezir g. de Stermarije. Jer primetio sam, čim je ušla, njegovu ćerku, njeno lepo bledo i skoro plavičasto lice, njen visok stas i nešto osobito u držanju i pokretima što mi je s razlogom dočaravalo njeno poreklo, njeno aristokratsko vaspitanje, a to utoliko jasnije što sam joj znao ime, kao što one izražajne teme koje su stvorili genijalni muzičari sjajno slikaju treperenje plamena, žubor reke i mir u prirodi onim slušaocima koji su, preletevši prethodno libreto, usmerili svoju maštu u dobrom pravcu. „Loza” je čari gđice de Stermarije činila uočljivijim, potpunijim, time što im je dodavala i predstavu o njihovom uzroku. A činila ih je i privlačnijim pokazujući da su teško dostupne, kao što visoka cena uvećava vrednost stvari koja nam se svidela. Rodoslovno stablo davalo je njenom tenu, koji se sastojao od odabranih sokova, privlačni ukus nekog egzotičnog voća ili čuvenog vina. Ali slučaj nam je odjednom pružio mogućnost, baki i meni, da za sve stanovnike hotela smesta steknemo nenadan ugled. Još toga prvog dana, naime, kad je ona stara gospođa sišla iz svoje sobe i zahvaljujući lakeju koji je stupao pred njom i sobarici koja je trčala pozadi sa knjigom i ćebetom koje je bila zaboravila da ponese, proizvodeći dubok utisak na goste i izazivajući u svih radoznalost i poštovanje, a više no u ikoga, kao što je bilo vidljivo, u g. de Stermarije, direktor se nagnuo mojoj baki i iz ljubaznosti (kao što bi neko pokazao persijskog šaha ili kraljicu Ranavalo kakvom beznačajnom gledaocu koji očigledno ne može imati nikakve veze s moćnim vladarom, ali kome će biti zanimljivo što ga je video na nekoliko koraka) šapnuo joj na uvo: „Markiza de Vilparizi”, dok stara gospođa u istome času, opazivši moju baku, nije mogla da se uzdrži da je ne pogleda s radosnim iznenađenjem. Može se zamisliti da mi ni nenadana pojava najmoćnije vile u obličju neke male starice ne bi pričinila veće zadovoljstvo, onako lišenom bilo kakve mogućnosti da se približim gđici de Stermariji, u jednom kraju gde nikoga nisam poznavao. Mislim, nikoga u praktičnom smislu. U estetskom smislu, broj
ljudskih tipova je i suviše ograničen a da čovek ne bi često, bilo kud išao, s radošću ugledao poznate osobe, čak i ne tražeći ih na slikama starih majstora, kao što je to činio Svan. Tako mi se, već prvog dana našeg boravka u Balbeku, desilo da sretnem Legrandena, Svanovog domara, pa i samu gđu Svan, koji behu postali, prvi, kelner, drugi, jedan stranac na proputovanju, koga više nisam video, a ona — učitelj plivanja, Nekakav magnetizam toliko privlači i drži nerazdvojno zajedno izvesne crte lica i naravi da priroda, kad tako prenese neku ličnost u jedno drugo telo, ne okrnji je suviše. Legranden pretvoren u kelnera zadržao je netaknut svoj stas, profil nosa i jedan deo brade; sa gđom Svan, u muški oblik i zvanje učitelja plivanja prešla je ne samo njena uobičajena fizionomija nego čak i njen naročit način govora. Samo, ona mi nije mogla biti ni od kakve koristi, ovako, opasana crvenim pojasom, sa zastavicom koja je označavala zabranu kupanja i koju je isticala i pri najmanjem talasu (jer učitelji plivanja su oprezni, pošto retko znaju plivati), kao što mi ne bi mogla biti ni na freski Mojsijev život, život, na kojoj ju je Svan nekad prepoznao pod crtama Jetrove ćerke. Međutim, gđa de Vilparizi bila je istinska gđa de Vilparizi, nije bila žrtva nekih čarolija koje bi je lišile njene moći, nego je, naprotiv, bila u stanju da neke od njih stavi meni na raspolaganje i time ustostruči moju moć, zahvaljujući čemu ću, kao na krilima kakve ptice iz bajki, za nekoliko časaka preleteti beskrajna društvena rastojanja — bar u Balbeku — koja me odvajaju od gđice de Stermarije. Na žalost, ako je ko živeo većma nego iko zatvoren u svoj lični svet, to je bila moja baka. Ne bi me ona prezrela, nego me čak ne bi ni razumela da je saznala da ja pridajem značaja mišljenju, da osećam zanimanje za ličnost osoba čije postojanje ona nije čak ni primećivala, pa će i otići iz Balbeka a neće im ni ime upamtiti; nisam se, dakle, usuđivao priznati joj da bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo kad bi nas taj isti svet video da razgovaramo sa gđom de Vilparizi, zato što sam osećao da markiza uživa ugleda u hotelu i da bi nas njeno prijateljstvo preporučilo u očima g. de Stermarije. A to, uostalom, ne znači da je bakina prijateljica i najmanje na svetu predstavljala za mene osobu iz aristokratskog staleža: još i pre no što sam obratio pažnju na njeno ime bio sam već i suviše navikao na njega i ono je mojim ušima postalo prisno jer sam ga još kao dete često čuo kod kuće; a titula mu je dodavala samo jednu čudnu pojedinost kao što bi je kakvo retko lično ime dodavalo prezimenu, kao god što to biva i s nazivima ulica, gde u Ulici lorda Bajrona, u tako narodskoj i prostoj Ulici Rošešoar ili u Gramonovoj ulici ne zapažamo ništa otmenije nego u Ulici Leonsa Renoa ili u Ulici Ipolita Leba. Gđa de Vilparizi me isto tako nije nimalo podsećala na nekoga iz kakvog naročitog sveta kao ni njen rođak Mak-Maon,
koga nisam odvajao od g. Karnoa, predsednika republike kao što je i on bio, ni od Raspaja, čiju je fotografiju Fransoaza kupila zajedno sa slikom Pija IX. Moja baka se držala načela da na putovanju čovek ne treba da uspostavlja nikakve odnose, da se na more ne ide zato da bismo se s nekim viđali, da za to imamo vremena koliko hoćemo u Parizu i da bismo zbog drugih samo izgubili, u obavezama učtivosti i banalnim banalnim stvarima, ono dragoceno dragoceno vreme koje sve treba provoditi na vazduhu, pred morskim talasima; pa pošto je našla da je zgodnije pretpostaviti da isto mišljenje deli sav svet i da ono dopušta starim prijateljima, kad se slučajno nađu u istom hotelu, jedan zamišljeni obostrani inkognito, ona se na ime koje joj je pomenuo direktor zadovoljila time da pogled skrene na drugu stranu i da se načini nači ni da ne vidi gđu de Vilparizi, koja, shvativši da baki nije do toga da prepoznaje poznanike, odluta i sama pogledom u neodređenu daljinu. A onda iziđe, i ja ostah u svojoj usamljenosti kao brodolomnik kome se učinilo da mu se približava neki brod, ali ovaj potom iščezne ne zaustavljajući se. Ona je takođe obedovala u trpezariji. ali na drugom kraju. Nije poznavala nijednu osobu u hotelu, pa ni od onih koji su dolazili samo u posetu, čak ni g. de Kambremera; video sam, naime, da je on ne pozdravlja, kad je jednog dana prihvatio sa ženom poziv na ručak predsednika advokatske komore, koji je, opijen čašću što mu je za stolom jedan plemić, izbegavao svoje stalne prijatelje i zadovoljavao se da im samo izdaleka namigne da bi im skrenuo pažnju na taj istorijski događaj, ali ipak dovoljno uzdržano da oni to ne bi protumačili kao poziv da im i sami priđu. — Vi ste se, bogami, pogospodili, pravi otmen čovek, — rekla mu je uveče žena predsednika suda. — Otmen? Zašto? — upitao je advokat krijući radost pod preteranim iznenađenjem. — Zbog mojih gostiju? — rekao je ipak, osećajući da je nesposoban da se duže pretvara pretvara — pa šta š ta ima otmenog u tome da čovek pozove prijatelje na ručak? Moraju i oni negde ručati! ručat i! — O, kako da ne, to je otmeno! Nisu li to bili de Kambremerovi, zar ne? Dobro sam ih i h prepoznala. A ona je markiza. I to prava. Ne po nekoj tazbini. — O, ona je sasvim jednostavna žena, divna je, ne može biti prirodnija. Mislio sam da ćete nam prići, davao sam vam znake... mogao sam vas predstaviti! — rekao je, popravljajući s malo ironije ono što je bilo nečuveno u takvoj ponudi, kao kad Asver kaže Jestiri: „Treba li da vam dam polovinu svog kraljevstva?” — A, ne, ne, ne, ne, mi ostajemo os tajemo skriveni s kriveni kao skromna ljubičica.
— Ali pogrešili ste, ponavljam vam — odgovorio je advokat, osmelivši se sad kad je opasnost prošla. — Pa ne bi vas oni pojeli. Hoćemo li da odigramo partiju karata? — Vrlo rado, nismo se usuđivali da vam predložimo, sad kad vi ugošćavate markize! — Ta, hajdete, molim vas, nisu one ništa tako naročito. Eto, sutra uveče treba da večeram kod njih. Hoćete li da odete umesto mene? Od sveg srca. Iskreno rečeno, više volim da ostanem ovde. — Ne, ne!... Još da me smene, kao reakcionara — uzviknuo je predsednik suda smejući se do suza svojoj šali. — A i vi odlazite u Fetern — dodao je okrenuvši se beležniku. — O, odem nedeljom, samo uđem na jedna vrata a iziđem na druga. Oni ne ručavaju ručavaju sa mnom kao s našim advokatom. advokatom. G. de Stermarija nije toga dana bio u Balbeku, na veliku žalost predsednika advokatske komore. Ali on je lukavo rekao šefu sale: s ale: — Eme, možete reći g. de Stermariji da nije on jedini plemić u ovoj trpezariji. Videli ste onog gospodina što je danas ručao sa mnom, a? S brčićima, vojničkog izgleda? E, pa to je bio markiz de Kambremer. — Zaista? Nimalo me ne čudi! — To će mu pokazati da nije jedini on s titulom. Pa eto mu. Nije loše malo zapušiti usta toj aristokratiji. A, znate, Eme, možete i da mu ne kažete ništa, ja to ne govorim sebe radi; uostalom, on ga dobro poznaje. I sutradan ujutro, g. de Stermarija, koji je znao da je predsednik advokatske komore zastupao na sudu jednoga njegovog prijatelja, prišao je da mu se predstavi. — Naši zajednički prijatelji, de Kambremerovi, upravo su hteli da nas upoznaju, ali nismo se našli kod njih u isti dan, ili već ne znam ni sam kako je to bilo — reče advokat, koji je, kao i mnogi lažovi, zamišljao da se drugi neće potruditi da rasvetljava neku beznačajnu pojedinost, koja je međutim dovoljna (ako vam slučaj predoči onu sićušnu stvarnost koja je u protivrečnosti s njom) da pokaže nečiji karakter i zauvek izazove podozrenje. Kao i uvek, ali lakše sada kad se njen otac udaljio da bi porazgovarao s advokatom, gledao sam gđicu de Stermariju. Isto koliko i smela i uvek lepa neobičnost njenog držanja — kao kad je, s oba lakta na stolu, podizala čašu iznad ruku — toliko i hladan pogled koji bi se brzo ispraznio, duboka, porodična neosetljivost, slabo prikrivena ličnim prelivima u njenom glasu, koji je vređao
moju baku, neka vrsta ograde, od pradedova nasleđene, za koju bi se uvek ponovo zaklonila čim bi u pogledu ili u glasu izrazila neku ličnu misao, sve je to vraćalo misao onoga ko ju je posmatrao na lozu koja joj je ostavila u nasleđe to odsustvo ljudske simpatije, te praznine u osećanjima, nekakav nedostatak ljudske širine, koji se svakog Časa pokazivao. Ali po nekim pogledima koji bi namah sinuli iz njenih zenica, čije bi dno opet tako brzo presušilo, po tim pogledima u kojima se osećala ona gotovo smerna blagost koju preovlađujuća sklonost čulnim uživanjima daje i najponositijoj ženi, te ona ubrzo ne priznaje više nikakvu čar do onu koju za nju ima svako stvorenje koje joj ih može pružiti, ma bio to i kakav komedijaš ili akrobata, zbog koga će jednog dana možda napustiti i svog muža; po nekim čulno i jarko rumenim prelivima koji bi joj katkad procvetali na obrazima, nalik na one što su jarko ružičasto krasili srce belih lokvanja na Vivoni, činilo mi se da osećam da bi ona lako dopustila da joj priđem i da na njoj potražim ukus toga tako poetičnog života kojim ona živi u Bretanji, života koji ona, bilo što se na nj već navikla, bilo iz urođene otmenosti, bilo iz gađenja prema siromaštvu i tvrdičluku svoje porodice, izgleda nije naročito cenila, ali koji je ipak sadržavala u svome telu. U slabašnoj zalihi volje koju je nasledila i koja je njenom izrazu davala nešto kukavičko, možda ne bi našla snage da mi se odupre. A zbog njenog sivog filcanog šešira, s pomalo demodiranim i pretencioznim perom, koji je jednako nosila o svakom obedu, bila mi je milija, ne zato što se on slagao s njenim srebrnastim i ružičastim tenom, nego što sam po njemu pretpostavljao da je siromašna, pa mi ju je to činilo bližom. Prinuđena na konvencionalno držanje zbog prisustva svog oca, ali primenjujući već drukčija načela nego on na opažanje i razvrstavanje ljudi koje je gledala oko sebe, možda je ona u meni videla ne beznačajni društveni rang, nego pol i mladost. Da je g. de Stermarija jednog dana izišao bez nje, a naročito da je gđa de Vilparizi došla i sela za naš sto i time stvorila u njoj jedno mišljenje o nama koje bi me ohrabrilo da joj se približim, možda bismo mogli izmenjati nekoliko reči, ugovoriti sastanak, većma se zbližiti. I jednog meseca kad bi ostala sama u svom romantičnom zamku, bez roditelja, mogli bismo možda sami šetati uveče zajedno po sumraku u kome bi blaže sjajili iznad potamnele vode ružičasti cvetovi vresa, pod hrastovima čije podnožje zapljuskuju talasići. Zajedno bismo šetali po celome tom ostrvu koje je za mene bilo prožeto tolikom čari zato što je obuhvatalo uobičajeni život gđice de Stermarije i što je počivalo u pamćenju njenih očiju. Jer činilo mi se da bih je uistinu mogao imati samo onde, kad bih prošao onim mestima koja su je obavijala tolikim uspomenama — kao koprenom koju je moja žudnja želela da strgne, jednom od onih koprena kakve priroda stavlja između žene i nekih bića (u istoj nameri zbog koje, za sve, postavlja čin oplodnje između njih i najdubljeg uživanja, a za insekte, ispred
nektara stavlja cvetni prah koji oni treba da ponesu) da bi oni, prevareni obmanom da ženu tako potpunije poseduju, bili prinuđeni da prvo obuhvate predele usred kojih ona živi, a koji, korisniji za njihovu maštu nego čulna naslada, ipak sami ne bi bili dovoljn dovo ljni,i, bez te naslade, nas lade, da ih privuku. Ali morao sam da skrenem poglede sa gđice de Stermarije jer njen otac, smatrajući bez sumnje da je upoznavanje s jednom važnom ličnošću zanimljiv i kratak čin koji je sam po sebi dovoljan i da je za ispoljavanje sveg značaja koji taj čin sadrži dovoljan stisak ruke i jedan značajan pogled, a da se i ne stupi odmah u razgovor niti da se uspostave nekakvi potonji odnosi, već se bio oprostio od advokata i vraćao se da sedne naspram nje, trljajući ruke kao čovek koji je stekao nešto dragoceno. Što se pak tiče predsednika advokatske komore, kad ga je prošlo prvo uzbuđenje od tog susreta, čulo se kako se, kao i drugih dana, povremeno obraća šefu sale: — Ta nisam ja kralj, Eme; idite samo tamo, kralju... Čujte, kelner, ono vam izgleda izgleda vrlo dobro, dobro, one male pastrmke, zatražićemo zatražićemo ih od Emea. E mea. Eme, čini mi se da su one ribice sasvim preporučl preporučljive: jive: donećete donećete nam ih, i h, Eme, i to poviše. Emea je stalno zvao po imenu, pa bi zbog toga, kad je imao nekoga na večeri, njegov gost rekao: „Vidim da ste vi ovde kao kod kuće” i mislio da i on treba stalno da govori „Eme”, po onoj sklonosti, u koju ulazi istovremeno i dosta stidljivosti, i prostote i gluposti, po kojoj neki veruju da je duhovito i otmeno podražavati doslovce onima s kojima se nalaze zajedno. A advokat je neprestano ponavljao Emeovo ime, ali s osmehom, jer je želeo da se razmeće u isti mah i svojim dobrim odnosima sa šefom sale, a i svojom nadmoćnošću nad njim. A i šef sale, kad god bi se ponovilo njegovo ime, smeškao se razneženo i ponosno, pokazujući i da je svestan časti, a i da razume šalu. Koliko god da su me uvek ispunjavali nelagodnošću obedi u tome velikom, obično punom restoranu Grand-hotela, to je bilo još i više kad bi na nekoliko dana došao vlasnik (ili generalni direktor, izabran od jednog komanditnog društva, ne znam) ne samo toga hotela nego još sedam-osam drugih, na svim stranama Francuske, u koje je sve, trčkarajući između njih, svraćao s vremena na vreme, na po nedelju dana. Tada se svako veče, pred sam početak večere, pojavljivao na ulazu u trpezariju taj mali čovek sede kose, crvena nosa, neobično hladan i uredan, koji je, govorilo se, bio poznat, i u Londonu kao i u Monte Karlu, kao jedan od prvih evropskih hotelijera. Kad sam jednom izišao na trenutak pri početku večere i vraćajući se prošao kraj njega, on me je pozdravio, bez sumnje da bi mi pokazao da sam u njegovoj kući, ali tako hladno da nisam mogao da razaberem je li to bilo zbog uzdržanosti koju pokazuje neko ko ne zaboravlja ko
je ili iz prezira prema jednom beznačajnom gostu. Pred onima koji su, naprotiv, bili veoma važne ličnosti, generalni direktor se klanjao, isto tako hladno, ali dublje, oborenih očiju kao u nekakvom dubokom i smernom poštovanju, kao da je pred njim, na kakvom pogrebu, otac pokojnice ili Sveta Pričest. Osim tih retkih i ledenih pozdrava, nije se uopšte micao, kao da je hteo pokazati da njegove blistave oči, koje su bile iskolačene kao da će iskočiti, vide sve, upravljaju svime, obezbeđuju „Večeri u Grand-hotelu” i savršenstvo najsitnijih pojedinosti i sklad celine. Očigledno se osećao više nego reditelj, više nego dirigent, pravi vrhovni komandant. Smatrajući da mu je posmatranje, izoštreno do maksimuma intenziteta, dovoljno da se uveri da je sve spremno, da nikakva greška, ako bi se počinila, ne bi mogla dovesti do sloma, i da najzad može da preuzme svu odgovornost koja mu pripada, uzdržavao se ne samo od bilo kakvog pokreta nego čak nije micao ni očima, skamenjen od pažnje kojom je obuhvatao sveukupne operacije i upravljao njima. Osećao sam da njemu ne promiču čak ni pokreti moje kašike, pa i kad se on već posle supe povukao, meni bi se od te njegove smotre za celu večeru presekao apetit. Njegov je pak bio vrlo dobar, kao što se moglo videti za ručkom, jer je ručavao kao i svaki običan gost, u isto vreme kad i svi ostali, u trpezariji, Njegov sto se samo po jednome razlikovao, i to po tome, što je, dok je on jeo, onaj drugi direktor, obični, sve vreme stajao pored njega i razgovarao ga. Jer budući podređen generalnom direktoru, trudio se da mu laska i grdno ga se bojao. Ja sam ga se pak manje bojao tako, za vreme ručka, jer se on, izgubljen među gostima, držao uzdržano kao kad general sedi u nekom restoranu gde ima i prostih vojnika, pa se pravi kao da ne obraća pažnju na njih. Ipak, kad mi je portir, okružen svojim livrejisanim momcima, saopštio: „On odlazi sutra ujutro za Dinar. Odande će otići u Bijaric, Bijaric, a posle u Kan”, slobodnije slobodnije sam disao. Moj život život u hotelu postao je ne samo tužan zato što nisam imao i mao poznanstava nego i nelagodan zato što ih je Fransoaza stvorila mnogobrojna. Moglo bi se činiti da su nam ona mogla mnogo šta olakšati. A bilo je sasvim obrnuto. Iako su proleteri dosta teško postizali da se Fransoaza ophodi s njima kao s poznanicima, i to jedino pod uslovom da prema njoj pokažu veliku učtivost, ako bi u tome uspeli, bili su, zauzvrat, jedine osobe koje su bile važne za nju. Njen stari zakonik upućivao ju je da nije obavezna ni na šta prema prijateljima svojih gospodara, da može, ako se njoj žuri, da otpravi neku gospođu koja je došla da poseti moju baku. Ali prema njenim sopstvenim poznanicima, to jest prema onim retkim osobama iz pučkih slojeva kojima je podarila svoje izbirljivo prijateljstvo, njeni postupci ravnali su se prema najutančanijem i najstrožem protokolu. Tako, pošto se Fransoaza upoznala s barmenom koji je kuvao kafu i s
jednom malom sobaricom koja je šila haljine nekoj Belgijanki, nije više dolazila da spremi bakine stvari odmah posle ručka, nego tek sat kasnije, zato što je barmen hteo da joj skuva kafu ili čaj, što ju je ta sobarica zamolila da dođe da vidi kako ona šije, a odbiti bilo bi nemogućno, to bi bilo nešto što se ne radi. Prema toj mladoj sobarici dugovali su se, uostalom, još poneki obziri, jer je bila siroče i odrasla kod tuđina, kojima je katkad odlazila da provede kod njih po nekoliko dana. Taj njen položaj izazivao je Fransoazino sažaljenje, a i blagonaklon prezir. Ona, koja je imala porodicu, kućicu koju je nasledila od roditelja i u kojoj je njen brat držao nekoliko krava, nije mogla smatrati sebi ravnom jedno stvorenje bez korena. I kako se ta mala nadala da će 15. avgusta otići da poseti svoje dobrotvore, Fransoaza se nije mogla uzdržati da ne ponavlja: „Baš me zasmejava. Kaže: nadam se da ću ići kući za 15. avgust. Kući, kaže! Nije joj to ni zavičaj, to su ljudi koji su je prihvatili, a ona kaže: kući, kao da joj je to zaista kuća. Jadna mala! Kakva beda, kad i ne zna šta to znači svoja kuća”. Ali da se bar Fransoaza zbližila samo sa sobaricama koje su pojedine gošće dovele i koje su večeravale zajedno s njom i po njenoj lepoj čipkanoj kapi i finom profilu smatrale je nekom damom, možda i plemkinjom koju su okolnosti prinudile ili ju je privrženost privrženost navela da bude družbenica baki, da se, jednom reči, reči , Fransoaza upoznala samo s onima koji nisu pripadali hotelu, zlo ne bi bilo veliko, jer ona ne bi mogla sprečiti da nam posluže za nešto, iz prostog razloga što oni ni u kom slučaju, pa tako i da ih ona nije poznavala, ne bi imali čime da nam budu od koristi. Ali ona se zbližila i sa hotelskim podrumarom, s jednim momkom iz kuhinje i sa glavnom sobaricom na našem spratu. A iz tog je proizišlo, u pogledu našeg svakodnevnog života, da je Fransoaza, koja je na dan našeg dolaska, kad još nikog nije poznavala, zvonila svaki čas i za najmanju sitnicu, u vreme kad se baka i ja ne bismo usudili da zvonimo, a ako smo joj to ovlaš napomenuli, odgovarala: „Pa dosta skupo plaćamo za to”, kao da je ona sama plaćala, sada, otkako je postala prijateljica s jednom ličnosti iz kuhinje, što se nama činilo da obećava nešto u pogledu naše udobnosti, ako je baki ili meni bilo hladno po nogama, Fransoaza se nije usuđivala da zvoni, čak i ako je to bilo u sasvim obično vreme; uveravala nas je da bi to bilo nezgodno primljeno zato što bi u kuhinji morali ponovo da pale vatru ili bi smetalo posluzi koja večera, pa bi bili nezadovoljni. I završavala je izrazom koji, uprkos tome što bi ga nejasno izgovorila, nije zato bio nimalo manje jasan kao zamerka nama upućena: „Zaista...” A mi nismo navaljivali, iz bojazni da nam ne odbrusi nešto još gore: „Valjda je i to nešto!...” Tako da na kraju nismo mogli više dobijati vruće vode zato što se Fransoaza sprijateljila s onim koji ju je grejao. Najzad smo i mi počeli održavati jedno prijateljstvo, uprkos mojoj baki, ali
ipak putem nje, jer ona i gđa de Vilparizi su s u jednog jutra naišle jedna na drugu na jednim vratima i bile primorane da se oslove, ne propustivši da prethodno izmenjaju gestove iznenađenja, kolebanja, uzmicanja, sumnje i najzad iskazivanja učtivosti i radosti kao kad u izvesnim Molijerovim scenama dva glumca odavno govore monolog svaki na svoju stranu, na nekoliko koraka jedan od drugoga, ali se tobože ne vide, pa se odjednom spaze, ne mogu da veruju svojim očima, jedan drugom upadaju u reč, najposle govore uglas, te tako posle dijaloga nastupa hor, i bace se u naručje jedan drugome. Gđa de Vilparizi je časak kasnije, iz uzdržanosti, htela da se oprosti od bake, ali ova je, naprotiv, više volela da ostane s njom do ručka jer je želela da sazna kako ona postiže da dobije poštu ranije nego mi, a i lepo isprženo meso (jer gđa de Vilparizi, veliki sladokusac, slabo je marila hotelsku hranu, pošto su nam služili obede za koje je baka, citirajući stalno gđu de Sevinje, tvrdila da su „toliko raskošni da čovek umre od gladi”). I markiza je uobičajila da svakog dana, čekajući da je posluže, dođe i posedi malo sa nama, u trpezariji, ne dopuštajući nam da ustanemo ni da se bilo kako zbog nje uznemiravamo. Najviše ako smo se kadšto zadržali u razgovoru s njom i pošto bismo završili s ručkom, u onom trenutku prljavog nereda kad se noževi povlače po stolu pored razvijenih salveta. Ja sam se sa svoje strane, da bih sačuvao predstavu — i tako mogao voleti Balbek — da se nalazim na krajnjem rtu kopna, usiljavao da gledam dalje, da vidim samo more, da po njemu tražim efekte koje je opisao Bodler i da pogled spustim na naš sto samo u one dane kad bi nam poslužili neku krupnu ribu, morsko čudovište koje je, nasuprot noževima i viljuškama, bilo savremenik prvobitnih doba, kada je život počeo da vrvi u okeanu, u doba Kimera, i kad je njegovo telo s bezbrojnim pršljenima, s plavim i ružičastim žilicama, izgradila priroda, ali po jednom arhitektonskom planu, kao neku polihromnu morsku mo rsku katedralu. katedralu. Kao što se berberin, kad vidi da je oficir koga sa osobitim poštovanjem brije prepoznao jednu mušteriju koja je ušla i zapodeo s njom razgovor, obraduje shvatajući da su njih dvojica iz istog sveta i ne može da se ne smeši dok ide po čanče sa sapunom, jer zna da se u njegovoj radnji na proste poslove običnog berberskog salona nadovezuju zadovoljstva društvenog, pa čak i aristokratskog života, tako je i Eme, videći da je gđa de Vilparizi našla u nama davnašnje poznanike, odlazio da nam donese čančiće za ispiranje usta sa istim onakvim ponosno skromnim i znalački diskretnim osmehom kao domaćica koja ume da se povuče u kraj kad treba, ili kao srećan i raznežen otac koji bdi, ne remeteći je, nad srećnom veridbom sklopljenom za njegovim stolom. Dovoljno je bilo, uostalom, da se samo izgovori ime neke osobe s plemićkom titulom pa da Eme izgleda ozaren, nasuprot Fransoazi, pred kojom se nije moglo reći „grof taj i taj”
a da joj se lice ne smrkne i da joj reči ne postanu hladne i preke, što je značilo da ona plemstvo voli, ne manje nego Eme, već više. Ali Fransoaza je imala jednu vrlinu za koju je u drugih smatrala da je najveća mana — bila je ponosita. Ona nije bila od onoga prijatnog soja, punog dobroćudnosti, kome je pripadao Eme. Ovakvi osete, ispoljavaju radosno zadovoljstvo kad im ispričate nešto zanimljivo a novo, o čemu ne pišu novine. Fransoaza pak nije htela da ikada izgleda iznenađena. Da ste pred njom rekli da nadvojvoda Rudolf, za koga ona nikada nije ni slutila da postoji, nije mrtav, kao što je to važilo kao pouzdano, nego da je živ, ona bi vam odgovorila „Pa da”, kao da to već odavno zna. Uostalom, pošto tako čak ni iz naših usta, od nas koje je tako ponizno zvala svojim gospodarima i koji smo je gotovo potpuno ukrotili, nije mogla da čuje ime kakvog plemića a da pri tom ne bude prinuđena da suzbije nastup gneva, mora biti da je porodica iz koje je ona potekla bila u svom selu imućnog stanja i nezavisna i da su poštovanje koje je onde uživala remetili samo baš ti plemići, kod kojih je jedan Eme, naprotiv, još od detinjstva, služio kao sluga, ukoliko ga nisu oni čak i odgajili iz samilosti. Za Fransoazu, gđa de Vilparizi imala je, dakle, da izmoli oproštaj što je plemkinja. Ali, u Francuskoj bar, baš to je ono za šta su obdareni i čime se jedino i bave velikaši i visoke dame. Budući da ni sama nije izmakla onoj sklonosti posluge da o odnosima svojih gospodara s drugima prikuplja nepovezana zapažanja i da iz njih ponekad izvlači pogrešne zaključke — kao što čine ljudi u pogledu života životinja — Fransoaza je svaki čas nalazila da se neko „ogrešio” o poštovanje koje nam duguje, a na takav zaključak ju je, uostalom, lako navodila koliko prekomerna ljubav prema nama toliko i uživanje koje je nalazila u tome da nam bude neprijatna. Ali pošto je ustanovila, bez ikakve mogućne greške, kolikom nas pažnjom obasipa, nas pa i nju samu, gđa de Vilparizi, Fransoaza joj je oprostila što je markiza, a kako joj nikako nije ni prestala biti blagodarna što ona to jeste, zavolela ju je više no ikoga od naših poznanika. A to i stoga što se niko nije trudio da prema nama bude tako neprestano ljubazan. Kad god bi baka primetila da gđa de Vilparizi čita neku knjigu, ili ako bi rekla da je voće koje je ova primila od neke prijateljice lepo, sat kasnije markizin sobar popeo bi se do nas i doneo nam tu knjigu ili tog voća. A kad bismo se potom sreli s njom, ona se, odgovarajući na naše zahvaljivanje, zadovoljavala da kaže, kao da svom poklonu traži izvinjenje u nekoj prikladnoj korisnosti: „Nije to nikakvo remek-delo, ali novine stižu tako kasno, pa je dobro imati nešto za čitanje” ili: „Na moru je uvek dobro, iz predostrožnosti, imati voća u koje je čovek siguran”. — Nego, čini mi se da vi nikad ne jedete ostriga — reče nam gđa de Vilparizi (povećavajući mi osećaj gađenja koji sam imao u to doba dana, jer živo meso
ostriga gadilo mi se još i više nego što mi je ljigavost meduza kvarila plažu u Balbeku) — izvrsne su u ovom kraju! O, reći ću mojoj sobarici da uzme i vaša pisma zajedno s mojima. Kako, vaša kći vam piše svakog dana? Pa Pa o čemu li to možete toliko da pišete jedna drugoj? Baka je oćutala, ali mogu da verujem da je tako učinila iz prezrenja, jer ona je mami ponavljala reči gđe de Sevinje: „Čim primim jedno pismo, već bih želela da kroz koji časak opet primim još jedno, dišem samo time što ih primam. Malo je takvih koji su dostojni da razumeju to što osećam.” Pa sam se pobojao da ona ne primeni na gđu de Vilparizi zaključak: „Tražim one koji su od toga malog broja, a ostale izbegavam.” Ali ona je skrenula razgovor i stala hvaliti voće koje nam je gđa de Vilparizi juče poslala. A ono je zaista bilo tako lepo da mi je direktor, uprkos ljubomori što smo prezreli njegove činije kompota, rekao: „I ja sam kao vi, više sam lakouman na voće nego na bilo kakvu drugu poslasticu.” Baka reče svojoj prijateljici da joj je utoliko više zahvalna zahva lna na daru što voće koje poslužuju u hotelu nije nikakvo. „Ovde ne mogu da kažem kao gđa de Sevinje”, dodala je, „da bismo ga morali poručivati iz Pariza kad bi nam palo na pamet da nađemo lošeg voća.” „A, pa da, vi čitate gđu de Sevinje. Vidim vas još od prvog dana s njenim Pismima (zaboravila Pismima (zaboravila je da tobože nikako nije ni opazila moju baku u hotelu sve dok se nisu srele na onim vratima). Zar ne nalazite da je malko preterana ta njena neprestana briga o ćerci, ona suviše o tome govori da bi to bilo sasvim iskreno. Nedostaje joj prirodnosti.” Baka je našla da je izlišno o tome raspravljati, i da bi izbegla da o stvarima koje voli govori pred nekim ko je ne može razumeti, sakrila je, stavivši tašnu na njih, Memoare Gospođe de Boseržan. Kad se dešavalo da gđa de Vilparizi sretne Fransoazu u trenutku (koji je ova zvala „podne”) kad je ova, s lepom kapom na glavi i okružena sveopštim poštovanjem, silazila da ruča u sobi za privatnu poslugu gostiju, markiza ju je zaustavljala da je pita kako smo. Fransoaza nam je prenosila njenu poruku: „Kazala je, pozdravite ih s moje strane”, podražavajući glasom gđi de Vilparizi, i verovala je da njene reči doslovce prenosi, a izvrtala ih je nimalo manje nego Platon Sokratove ili sveti Jovan Isusove. Fransoaza je, naravno, bila veoma dirnuta takvim znacima pažnje. Jedino što možda nije verovala mojoj baki i mislila je da ova laže, iz nekog klasnog interesa, jer bogati uvek podržavaju jedni druge, kad je baka tvrdila da je gđa de Vilparizi nekada bila divna. Istina da je od toga ostalo vrlo, vrlo malo, po čemu se nije mogla zamisliti ta iščezla lepota, sem da je čovek imao više umetničkog smisla nego Fransoaza. Jer da bi se shvatilo koliko je neka stara žena mogla biti lepa, nije dovoljno samo gledati nego i tumačiti svaku crtu. — Moram se setiti jednom da je pitam ne varam li se ja da je ona u nekom
srodstvu sa Germantovima — rekla je baka, izazvavši time moje ogorčenje. Kako bih mogao poverovati u zajedničko poreklo dva imena od kojih mi je jedno došlo kroz prosta i bedna vrata iskustva, i skustva, a drugo kroz zlatne dveri mašte? Već nekoliko dana viđali smo kako u raskošnim kočijama prolazi, visoka, riđokosa, lepa, s povećim nosom, princeza od Luksemburga, koja je došla na nekoliko nedelja na letovanje onde u okolini. Kočije su se jednom zaustavile pred hotelom, lakej je ušao i porazgovarao s direktorom, vratio se kolima i odande doneo divnog voća (koje je u jednoj jedinoj korpi, kao i sam naš zaliv, objedinjavalo razna godišnja doba), sa posetnicom: „Princeza od Luksemburga” i nekoliko reči napisanih olovkom. Kome li je to kneževskom gostu koji ovde stanuje inkognito moglo biti namenjeno to voće, modre šljive, sjajne i okrugle kao što je u tom času bila i zaobljena površina mora, prozirno grožđe što je visilo niz sasušene peteljke kao vedar jesenji dan, kruške nebeske ultramarin boje? Jer neće biti da je princeza htela da poseti prijateljicu moje bake. Ipak, sutradan uveče, gđa de Vilparizi nam je poslala jedan svež i zlatast grozd i šljiva i krušaka, koje smo isto tako prepoznali, mada je boja šljiva bila prešla u ljubičasto, kao i more u vreme naše večere, a po ultramarinu krušaka lebdelo je nekoliko ružičastih oblačaka. Nekoliko dana kasnije sreli smo gđu de Vilparizi posle simfonijskog koncerta koji se priređivao pre podne na plaži. Ubeđen da dela koja sam onde čuo (preludij Loengrina, uvertira Loengrina, uvertira Tanhojzera itd.) Tanhojzera itd.) izražavaju najuzvišenije istine, nastojao sam da se uzvisim koliko god sam mogao da bih se uzdigao do njih, izvlačio sam iz sebe, da bih ih shvatio, prenosio na njih sve što je u meni tada t ada bilo najbolje, najdublje. najdublje. I tako, vraćajući se sa koncerta, dok smo se baka i ja, idući putem ka hotelu, zaustavili za časak na nasipu duž plaže da malo porazgovaramo sa gđom de Vilparizi, koja nas je obavestila da je za nas poručila u hotelu prženice sa sirom i šunkom i jaja s pavlakom, video sam kako izdaleka ide prema nama princeza od Luksemburga, upola se oslanjajući na suncobran tako da je svome visokom i lepom telu davala onaj nagib, ocrtavala njime onu arabesku tako dragu ženama koje su bile lepe u doba Drugog Carstva i koje su, sa spuštenim ramenima, uspravljenih leđa, uvučenih slabina, sa isturenom jednom nogom, umele dati svom telu takvo držanje kao da lebdi, kao svilena marama, oko neke nevidljive, kose, čvrste osovine koja kroza nj prolazi. Ona je svako prepodne izlazila da prošeta po plaži u ono vreme kada su se svi, posle kupanja, već skoro vraćali na ručak, a kako je ona ručavala tek u jedan i po, vraćala se u svoju vilu tek pošto bi kupači već odavno napustili užaren nasip. Gđa de Vilparizi joj predstavi moju baku, htede predstaviti i mene, ali me je morala upitati za ime, jer ga se nije sećala. Možda ga nikada nije ni znala ili je, u svakom slučaju, već odavno bila
zaboravila za koga je moja baka udala svoju kćer. To ime kao da je na gđu de Vilparizi učinilo dubok utisak. Međutim, princeza od Luksemburga pružila nam je ruku i s vremena na vreme, razgovarajući s markizom, okretala se nama i pogledala baku i mene nežnim pogledima, s onim začetkom poljupca koji se dodaje osmehu kad se upućuje nekoj bebi s njenom dadiljom. Kao da je čak, u želji da se ne učini kao da ona lebdi u sferi daleko iznad naše, bez sumnje pogrešno proračunala odstojanje, jer su joj se pogledi, usled pogrešne podešenosti, proželi tolikom dobroćudnošću da mi se činilo da će nas svakog časa pomilovati rukom kao dve simpatične zverke koje su ka njoj ispružile glavu kroz rešetke u zoološkom vrtu. A ta slika životinja u zoološkom vrtu postala mi je odmah još stvarnija: u to vreme po nasipu su krstarili prodavci koji su izvikujući prodavali svoju robu: kolače, bombone, zemičke. Ne znajući šta da učini da bi nam posvedočila svoju blagonaklonost, princeza zaustavi prvoga koji je naišao; njemu je bila ostala još samo jedna ražena zemička, nalik na one što se bacaju patkama. Princeza je uze i reče mi: „Ovo je za vašu baku.” Ipak, pružila ju je meni, rekavši mi s blagim osmehom: „Vi ćete joj je sami dati”, misleći da će tako moje zadovoljstvo biti još potpunije, ako između mene i životinja ne bude posrednika. Prišli su i drugi prodavci, i ona mi napuni džepove svim i svačim što su joj ponudili, uvezanim paketićima vafli, kolačića s rumom i šećerlema. Rekla mi je: „Ješćete ih, a daćete i vašoj baki da jede”, pa je otpustila prodavce naloživši svome malom crncu da ih isplati, malom crncu odevenom u crven saten, koji ju je svuda pratio i koji je izazivao opšte divljenje na plaži. Pa onda reče zbogom gđi de Vilparizi, a nama pruži ruku u nameri da se prema nama ophodi na isti način kao i prema svojoj prijateljici, kao s prisnim osobama, i da se izjednači s nama. Ali ovoga puta je bez sumnje naš nivo postavila malo manje nisko na lestvici ovozemaljskih stvorenja, jer je svoju jednakost s nama stavila baki do znanja onakvim nežnim i materinskim osmehom kakav uputimo nekom dečku kad mu kažemo doviđenja kao odrasloj osobi. Nekim čudesnim skokom u evoluciji moja baka nije više bila patka ili antilopa, nego već, kako bi to gđa Svan rekla, jedna ,,baby”. ,,baby”. Najzad, rastavši se od nas troje, princeza nastavi svoju šetnju po osunčanom nasipu, naginjući svoj veličanstveni stas, koji se, kao zmija oko štapa, obavijao oko belog suncobrana s plavim šarama, koji je držala sklopljen u ruci. To je bilo moje prvo kraljevsko visočanstvo, kažem prvo zato što princeza Matilda nije bila, po ophođenju, nimalo kraljevsko visočanstvo. A i ova druga, videće se kasnije, imala me je nimalo manje iznenaditi svojom predusretljivošću. Sutradan sam upoznao jedan od oblika ljubaznosti visokih plemića, tih dragovoljnih posrednika između kraljeva i građanstva, kad nam je gđa de Vilparizi rekla: „Vi ste joj se veoma svideli. To je žena s mnogo razuma i
mnogo srca,. Nije kao toliki vladari i prinčevi. Ona ima istinskih vrlina.” I gđa de Vilparizi dodade, kao da je ubeđena v to i očarana što to može da nam kaže: „Mislim da bi joj bilo vrlo drago da vas ponovo sretne.” s retne.” Ali još isto prepodne, pošto se rastala od gđe od Luksemburga, gđa de Vilparizi mi je rekla nešto što me je još više iznenadilo, a što nije spadalo u krug ljubaznosti. — Jeste li vi sin direktora Ministarstva inostranih poslova? — upitala me je. — O, kažu da je vaš otac ota c divan čovek. čove k. On je je sad sa d na jednom vrlo lepom putovanju. Nekoliko dana ranije saznali smo iz pisma moje mame da su moj otac i njegov saputnik, g. de Norpoa, izgubili i zgubili svoj svo j prtljag. prtljag. — Prtljag je pronađen, ili bolje reći, nije uopšte ni bio izgubljen; evo šta se desilo, — rekla nam je gđa de Vilparizi, koja je, mada nismo znali kako, izgledala mnogo bolje obaveštena nego mi o pojedinostima tog putovanja. — Mislim da će se vaš otac vratiti ranije, već tokom iduće nedelje, jer će verovatno odustati od daljeg puta i neće ići do Algesirasa. Želi da posveti jedan dan više Toledu, jer je obožavalac jednog Ticijanovog učenika, čijeg se imena ne sećam, a čije se slike dobro dobro mogu videti samo tamo. A ja sam se pitao kakvim se to slučajem, u ravnodušnom dalekozoru kroz koji je gđa de Vilparizi ovlašno posmatrala, sa poprilične daljine, sićušno i nejasno komešanje mnoštva ljudi koje je poznavala, našlo utaknuto, na onome mestu kroz koje je posmatrala mog oca, parče ogromno uveličavajućeg stakla koje joj je tako reljefno i do najsitnijih tančina pokazalo šta mu je prijatno, kakav ga slučaj primorava da se vrati i njegove nevolje sa carinom, njegovu ljubav prema El Greku, pa joj u tako izmenjenim razmerama pokazuje tog jedinog čoveka tako velikog usred ostalih sasvim malih, kao onog Jupitera kome je Gistav Moro, kad ga je naslikao pored jedne slabe, smrtne žene, dao nadljudski stas. Baka se oprostila od gđe de Vilparizi da bismo mogli ostati da još časak duže udišemo udišem o svež vazduh pred hotelom dok nam kroz okno ne dadu znak da da je ručak poslužen. Začu se neka graja. To je mlada ljubavnica kralja australijskih urođenika dolazila sa kupanja i vraćala se s e na ručak. — Ovo je prava napast, to je da čovek pobegne iz Francuske — uzviknuo je besno predsednik advokatske komore, koji je naišao u tom trenutku. Beležnikova žena je međutim razrogačenim očima netremice posmatrala lažnu kraljicu. — Ne umem vam reći koliko mi gđa Blande ide na živce kad tako gleda taj
svet — reče advokat predsedniku suda. — Dođe mi da je ošamarim. Tako se samo pridaje značaja tom ološu, koji naravno samo i traži da svet obrati pažnju na njega. Kažite, molim vas, njenom mužu da je to smešno; ja više neću izlaziti s njima ako budu tako pokazivali da obraćaju obraća ju pažnju pažnju na te maškare. maš kare. Što se tiče dolaska princeze od Luksemburga, čije su se kočije, onoga dana kad je donela voća, zaustavile pred hotelom, on nije promakao beležnikovoj ženi, advokatu i predsedniku suda, koji su se već od nekog vremena bili uzvrpoljili da saznaju je li ta gđa de Vilparizi, s kojom se svi ophode s toliko učtivosti, prava markiza ili hohštaplerka, a te dame su gorele od želje da saznaju da je ona te učtivosti nedostojna. Kad je gđa de Vilparizi prolazila holom, žena predsednika suda, koja je u svima slutila nezakonite žene koje se lažno predstavljaju, digla bi glavu s ručnog rada i pogledala je tako da su njene prijateljice umirale od smeha. — O, znate, ja, — govorila je oholo — ja uvek prvo verujem u zlo. Pristajem da verujem da je neka žena zaista udata tek kad mi se pokažu izvod iz matičnih knjiga i overene isprave. Uostalom, ništa ne brinite, ja ću već sprovesti svoju malu istragu. I svakog dana gospođe bi joj dotrčale smejući se: — Ima li šta novo? Ali uveče posle posete princeze od Luksemburga, žena predsednika suda stavila je prst na usta: — Ima novosti. — E, vi ste zbilja silni, gđo Ponsen! Nikada još nisam videla... nego, recite, šta je? — E, pa ima novo to da je jedna žena sa žutom kosom, sa licem s prsta nafrakanim, u kolima koja su na milju daleko mirisala na javnu ženu i kakve imaju samo te gospođice, došla maločas da poseti tobožnju tobožnju markizu. — Bum, bum, tras! Vidite, molim vas! Pa to je ona dama koju smo i mi videle, sećate se, gospodine predsedniče, i same smo našle da vrlo loše imitira, ali nismo znale da je dolazila radi markize. Jedna žena sa crncem, zar ne? — Baš ta. — O, šta kažete! A ne znate kako se zove? — Kako da ne, napravila sam se kao da sam se zabunila, uzela sam njenu vizitkartu, njen pseudonim je princeza od Luksemburga! Nisam li imala pravo što sam podozrevala! Baš je prijatno biti ovde pomešan s takvim svodnicama.
Advokat poče recitovati predsedniku suda satiru Matirena Renjea o svodnici Maseti. Ne treba, uostalom, pomisliti da je to bio trenutan nesporazum kao što su oni koji nastaju u drugom činu nekog vodvilja, a razjasne se u poslednjem. Gđa od Luksemburga, nećaka engleskog kralja i austrijskog cara, i gđa de Vilparizi, kad god bi prva došla po ovu drugu da se provozaju kolima, uvek su se činile č inile kao dve bestidnice, onakve kakve teško mogu da se izbegnu po banjskim mestima. Tri četvrtine aristokrata sa Sen-Žermena važi u očima dobrog dela građana kao propali kockar i šljam (što, uostalom, katkada i jesu, pojedinačno), koje, prema tome, jamačno niko ne prima u kuću. Građanski stalež je u tome suviše čestit, jer ljaga koju takvi nose na sebi nimalo ne smeta da ih s najvećom naklonošću primaju tamo gde građani nikada neće biti primljeni. A oni sami toliko uobražavaju da građani to znaju da se sami drže sasvim prostodušno, a one svoje prijatelje koji su baš sve profućkali još i ocrnjuju, pa to zapečaćuje nesporazum. Ako je neki čovek iz visokog društva slučajno u poslovnoj vezi sa sitnim građanstvom, zato što je, budući izuzetno bogat, predsednik najkrupnijih finansijskih društava, onda bi se građani, videći tako najzad jednog plemića koji je dostojan da bude istaknut građanin, zakleli da on nema nikakvih odnosa sa markizom propalim kockarom, za kojeg, što je on ljubazniji, tim više veruju da je izgubio društvene veze. I ne mogu da se povrate od čuda kad vojvoda, predsednik upravnog odbora neke džinovske kompanije, oženi sina ćerkom markiza koji je kockar, ali čije je ime jedno od najstarijih u Francuskoj, kao god što će jedan vladar radije oženiti sina ćerkom kakvog svrgnutog kralja nego ćerkom nekog sadašnjeg predsednika republike. To će reći da ta dva sveta imaju jedan o drugom isto onako varljivu predstavu kao što je i stanovnici nekog kupališta na jednom kraju balbečkog zaliva imaju o kupalištu na drugom kraju: iz Rivbela se pomalo vidi Markuvil Gordi; ali to obmanjuje, i svet veruje da se i Rivbel vidi iz Markuvila, odakle se, naprotiv, njegove lepote velikim delom ne mogu videti. Pošto je lekar u Balbeku, koga smo pozvali zbog jednog napada groznice koji sam dobio, cenio da ne bi trebalo da budem ceo dan na obali, na suncu, kad su jake vrućine, i pošto je prepisao nekoliko recepata, baka ih je uzela s prividnim poštovanjem, po čemu sam odmah poznao njenu čvrstu rešenost da se ne posluži nijednim, ali uvažila je savet u pogledu načina života i prihvatila ponudu gđe de Vilparizi da nas ponekad povede u šetnju kolima. Do vremena ručka šetkao sam tamo i amo od svoje sobe do bakine. Njena nije gledala neposredno na more kao moja, nego na tri različite strane: na deo nasipa, na jedno dvorište i na polja, a bila je i nameštena drukčije, sa naslonjačama izvezenim metalnim
filigranom i ružičastim cvetovima, i činilo se da to oni šire prijatni i sveži miris koji bi čovek osetio ušavši. A u to doba dana, ta soba u kojoj su zraci svetla, padajući sa raznih strana i kao u različne sate, zalamali uglove zida, pokraj odbleska sa žala stavljali na komodu oltar s prelivima šarenim kao cveće kraj staze, vešali o zid sklopljena, uzdrhtala krila svetla spremnog da ponovo odleti, zagrevali kao kupku četvorokut seoskog ćilima pred prozorom prema malome dvorištu, oko kojeg je sunce isplelo is plelo venac kao loza, uvećavali ljupkost ljupkost i složenost s loženost ukrasa po nameštaju time što kao da su sa naslonjača ljuštile svilu s cvetovima i gajtane po njima, ta soba kroz koju bih na časak prošao pre no što ću se obući za šetnju ličila je na nekakvu prizmu u kojoj se prelamaju boje spoljne svetlosti, na košnicu u kojoj su sokovi dana koje ću kroz koji časak okusiti bili razdvojeni, rasuti, opojni i vidljivi, na vrt nade koji se rastvarao u treperenje srebrnastih zrakova i ružinih latica. Ali pre toga svega bio sam razgrnuo svoje zavese, nestrpljiv da saznam koje se more igra toga jutra na obali, kao kakva Nereida. Jer nijedno od tih mora nikada nije ostajalo duže od jednog dana. Sutradan je bivalo neko drugo, koje je ponekad ličilo na ono prethodno. Ali nikada nisam video dvaput jedno isto. Bilo ih je takve retke lepote da mi je, kad bih ih ugledao, iznenađenje još uvećavalo uživanje. Po kakvoj li je milosti, jednoga jutra pre nego nekoga drugog, prozor, odškrinuvši se, otkrio mojim zadivljenim očima nimfu Glaukonome, čija je nehajna lepota, dišući lagano, imala lepotu magličastog smaragda kroz koji sam video kako naviru merljive čestice njene boje? Po moru se igralo sunce uz osmeh bled od nevidljive izmaglice, koja nije bila drugo do prazan prostor ostavljen iznad njegove prozirne površine, koja je time postala sažetija i upečatljivija, kao one boginje koje vajar izdvoji iz ostatka stene koji se i ne potrudi da obradi. Takvo, u svojoj jedinstvenoj boji, pozivalo nas je u šetnju po onim grubim kopnenim putevima sa kojih ćemo, iz kočija gđe de Vilparizi, opažati celog dana, nikad je ne domašujući, svežinu njegovog tromog treperenja. Gđa de Vilparizi je naređivala da se preže rano, da bismo imali vremena da odemo bilo do Sen-Marsa-le-Vetija, bilo do stena kod Ketolma ili do nekog drugog cilja naše šetnje, koji je, za dosta spore kočije, bio veoma dalek i zahtevao ceo dan. U radosti zbog duge šetnje u koju ćemo poći, ja sam pevušio neku ariju koju sam nedavno čuo i hodao tamo-amo čekajući da se gđa de Vilparizi spremi. Ako je bila nedelja, njena kola nisu bila sama pred hotelom; više iznajmljenih fijakera čekalo je ne samo one koji su bili pozvani u zamak Fetern, kod gđe de Kambremer, nego i one koji su, radije nego da ostanu tu kao deca kad su kažnjena, izjavljivali izjavljivali da je nedelja u Balbeku smrtno dosadan dosa dan dan, pa
su već posle doručka odlazili da se sakriju u neko obližnje kupalište ili da vide neki drugi predeo. Često čak, ako bi neko upitao gđu Blande da li je bila kod Kambremerovih, ona je odlučno odgovarala: „Ne, bili smo na vodopadima Beke”, kao da je to bio jedini razlog što nije provela dan u Feternu. A predsednik advokatske komore rekao bi milosrdno: — Baš vam zavidim, rado bih se bio menjao s vama, to je mnogo zanimljivije. Kraj kola, pred ulazom gde sam čekao, stajao je ukopan kao kakav ukrasni šib neke retke vrste jedan mlad „boj” koji nije manje padao u oči po neobičnom skladu svoje obojene kose nego po svojoj pokožici kao u biljke. Unutra, u holu, koji je odgovarao priprati, ili crkvi oglašenih, u romanskim crkvama, i kuda su i osobe što nisu stanovale u hotelu imale prava da uđu, drugovi „spoljnog boja” nisu radili nimalo više nego on, ali su se bar pomalo kretali. Ujutro su oni verovatno pomagali pri čišćenju. Ali popodne su stajali onde kao horisti koji, čak i kad ne služe ničem, ostaju na pozornici da uveličaju prizor. Generalni direktor, onaj što mi je ulivao toliki strah, smerao je da im znatno uveća broj iduće godine, jer je sve „video u velikom”. Zbog te njegove odluke direktor hotela je bio veoma ucveljen, jer je nalazio da su svi ti dečaci samo „smutljivci”, želeći time da kaže da ometaju prolaz a ne služe ničemu. Između ručka i večere, između ulazaka i izlazaka gostiju, oni su bar popunjavali odsustvo radnje, kao što su one pitomice gđe de Mentenon, u odeći mladih Izraelićanki, igrale međučinove kad god Jestira ili Joad odu s pozornice. Ali spoljni boj, sa dragocenim prelivima boja, tankog i vitkog stasa, blizu kojeg sam čekao da markiza siđe, stajao je nepomično, a u toj nepomičnosti bilo je i sete, jer njegova su starija braća napustila hotel radi neke sjajnije budućnosti, i on se osećao usamljen na tome tuđinskom tlu. Najzad bi gđa de Vilparizi stigla. Postarati se o njenim kolima i pomoći joj da se popne u njih, to bi možda spadalo u dužnosti toga boja. Ali on je znao da oni koji dovode svoju poslugu imaju ko ih služi i da obično malo daju napojnice u hotelu, a i da isto tako rade i plemići iz nekadašnjeg predgrađa Sen-Žermen. Gđa de Vilparizi je spadala istovremeno u obe te kategorije. Šibljoliki boj je iz toga zaključivao da nema šta da očekuje od markize, i puštajući njenog nastojnika posluge i sobaricu da smeste nju i njene stvari, tužno je snatrio o zavidnoj sudbini svoje braće, ostajući u svojoj biljnoj nepomičnosti. Polazili smo; zaobilazili smo železničku stanicu i nešto kasnije vozili se jednim seoskim putem koji mi je uskoro postao isto tako prisan kao i putevi u okolini Kombrea, od jednog lakta odakle je on počinjao između krasnih zabrana, pa do okuke gde smo ga napuštali, a gde su s obe strane bile uzorane njive. Usred njih videla se ovde-onde poneka jabuka, doduše sad već bez cveta,
umesto koga je nosila kitice tučkova, ali ona me je i tako oduševljavala, jer sam joj prepoznavao ono neuporedivo lišće po čijoj se širokoj površini, kao po ćilimu na kakvom obredu venčanja, sada završenom, nedavno još vukla bela satenska venčanica njenih ružičastih cvetova. Koliko mi se puta u Parizu, u maju sledeće godine, dogodilo da kod cvećara kupim grančicu jabuke i da potom provedem noć pred njenim cvetovima, u kojima se rascvetavao isti onaj gusti sok čijom su penom bili posuti i pupoljci listova, a između belih cvetnih krunica kao da je cvećar dodao, iz darežljivosti prema meni, po svome stvaralačkom ukusu i po jednom lepo smišljenom kontrastu, po jedan prikladan ružičast pupoljak; gledao sam ih, stavljao ih pod svoju lampu — tako dugo da sam često sedeo tako kad bi ih zora ukrasila istim rumenilom kakvo je tad sigurno bilo istovremeno i u Balbeku — i trudio se da ih maštom prenesem na taj put, da ih umnožim, da ih rasprostrem u pripremljeni okvir, po spremljenom platnu tih zabrana čiji sam crtež znao napamet i koja sam toliko želeo da opet vidim, i kasnije ih jednog dana i video, u onom trenutku kad im proleće, sa divnim žarom genija, prekrije potku svojim bojama. Pre no što bih se popeo u kola, sastavljao sam sliku mora koju ću kroz koji čas potražiti, koju sam se nadao da ću videti, sa ,,blistavim suncem”, jer sam ga u Balbeku viđao samo rasparčano između tolikih grubih umetaka, kupača, kabina, jahti, koje moje sanjarije nisu mogle da prihvate. Ali kad bi kola gđe de Vilparizi stigla do vrha uspona i kad bih ugledao more između krošnji drveta, onda su, doduše, iščezavale te ovovremske pojedinosti koje kao da su stavljale more izvan prirode i izvan istorije, i gledajući pučinu mogao sam, istina, nastojati da mislim da je to ona ista koju Lekont de Lil slika u Orestiji, kad Orestiji, kad su „kao jato grabljivica u zoru” herojski ratnici Helade, s dugom kosom, „stotinama hiljada vesala grabili po šumnoj pučini”. Ali zato opet nisam bio više dovoljno blizu mora, koje mi se sad nije činilo živo, nego stvrdnuto, nisam mu više osećao snagu pod njegovim bojama prostrtim između lišća kao što bi bile premazane i po slici, i ono mi se činilo isto tako neopipljivo kao i nebo, samo tamnije od njega. Videći da volim crkve, gđa de Vilparizi mi je obećavala da ćemo ići da pogledamo jedanput jednu, drugi put drugu, a naročito crkvu u Karkvilu „svu skrivenu pod bršljanom”, rekla je, i pokretom ruke kao da je s ukusom obavijala odsutnu fasadu nevidljivim a nežnim lišćem. Gđa de Vilparizi je često, zajedno s takvim malim, opisnim pokretima, nalazila i pravu reč da izrazi čar i osobenost nekog spomenika, izbegavajući uvek stručne izraze, ali nije mogla sakriti da vrlo dobro poznaje to o čemu govori. Izgledalo je kao da pokušava da se za to poznavanje pravda time što jedan od zamkova njenog oca, u kome je odrasla,
leži u kraju u kome ima crkava istoga stila kao i te oko Balbeka, pa bi bila sramota da nije zavolela arhitekturu, tim pre što je i sam zamak, uostalom, jedan od najlepših primeraka renesanse. Ali kako je on bio isto tako i pravi muzej, i pošto su, s druge strane, u njemu svirali Šopen i List, Lamartin recitovao stihove, a svi umetnici celoga jednog veka ispisivali u porodični album misli, mis li, beležili melodije, crtali skice, skice , gđa de Vilparizi je, iz ljupkosti ljupkosti,, dobrog vaspitanja, stvarne skromnosti ili nedostatka filozofskog duha, navodila samo to čisto materijalno poreklo svoga poznavanja svih umetnosti, pa se na kraju činilo kao da ona slikarstvo, muziku, književnost i filozofiju smatra kao nešto što pripada isključivo devojci odgajenoj na najaristokratskiji način u jednom slavnom zdanju pod zaštitom države. Pomislio bi čovek da za nju ne postoje druge slike do onih koje je neko nasledio. Drago joj je bilo što se mojoj baki svidela ogrlica koju je nosila preko haljine. Ona se videla i na jednom Ticijanovom portretu jedne njene prababe, koji je još bio u porodičnom vlasništvu. Tako je čovek mogao biti siguran da je to pravi Ticijan. Nije htela ni da čuje za slike koje ko zna kako kupi neki Krez, unapred je bila ubeđena da su lažne i uopšte nije želela da ih vidi. Znali smo da i ona sama slika akvarele cveća, i baka joj je to pomenula jer je čula da ih hvale. Gđa de Vilparizi je skrenula razgovor iz skromnosti, ali ne pokazujući ni više iznenađenja ni zadovoljstva nego što bi kakav poznat umetnik, kome pohvale ne kazuju ništa novo. Zadovoljila se da kaže da je to krasna razonoda, jer iako cveće koje se rađa iz kičice nije baš slavno, slikajući ga živimo bar u društvu s prirodnim cvećem, čije se lepote čovek ne može zasititi, naročito kad mora da ga gleda izbliza da bi ga preslikao. Ali u Balbeku je gđa de Vilparizi dala sebi odmora da bi pustila oči da joj se okrepe. Baka i ja bili smo iznenađeni videći koliko je ona „liberalnija” čak i od najvećeg dela građanskog staleža. Čudila se što se neko sablažnjava zbog izgona jezuita, govoreći da se to uvek radilo, čak i za vreme monarhije, čak i u Španiji. Branila je republiku, kojoj je zamerala antiklerikalizam samo u jednome: „Smatrala „Smatrala bih isto i sto tako rđavim kad bi me sprečavali sprečavali da idem na misu ako mi se ide, kao i kad bi me prisiljavali da idem ako neću”, a ubacila bi i ponešto kao: „O, plemstvo, danas, šta je ono!” „Za mene, čovek koji ne radi nije ništa”, možda samo zato što je osećala koliko takve reči u njenim ustima dobijaju nešto neočekivano, puno draži i znamenito. Slušajući je tako kako često otvoreno izražava napredna uverenja — ali ipak ne i socijalistička, jer njih je gđa de Vilparizi mrzela toliko da nije mogla ni da čuje za njih — kako ih izražava upravo jedna od onih osoba zbog kojih, ni mi, iz uvaženja što nam ga uliva njihov duh, ne dopuštamo sebi, iz savesne i
snebivljive nepristranosti, da osudimo konzervativne ideje, baka i ja nismo bili daleko od toga da verujemo da je naša prijatna sagovornica merilo i uzor istinitosti u svemu. Verovali smo joj na reč kad je sudila o svojim Ticijanima, o kolonadi svog zamka, o duhovitosti Luja-Filipa u razgovoru. Ali — kao što nas i neki učenjaci očaravaju kad ih navedemo da govore o egipatskom slikarstvu i etrurskim zapisima, a govore tako banalno o modernim delima da se pitamo nismo li preuveličali vrednost tih nauka kojima oni vladaju, pošto se u njima ne ispoljava ista ta njihova ništavnost, koju su međutim morali i u nju uneti kao god i u svoje nedotupavne studije o Bodleru — tako se i gđa de Vilparizi, kad sam je pitao o Šatobrijanu, o Balzaku, o Viktoru Igou, koje je sve primao njen otac, a i ona sama ih je pomalo viđala, smejala mom divljenju, pričala o njima zanimljive zgode, kao što je pričala i o velikašima ili o političarima, a sudila je strogo o tim piscima baš zato što im je nedostajalo one skromnosti, onog zanemarivanja sopstvene ličnosti, one uzdržane umetnosti koja se zadovoljava samo jednom tačnom crtom i ne naglašava, naglašava, koja koja više od svega izbegava smešnu visokoparnost, što im je nedostajalo one umesnosti, onih vrlina umerenosti u sudu i jednostavnosti, koje postiže istinska vrednost, kako su nju učili; videlo se da ona bez dvoumljenja ceni više nego njih one koji su, zbog takvih osobina, odista možda imali neko preimućstvo nad jednim Balzakom, jednim Igoom i jednim Vinjijem, u nekom salonu, akademiji, ministarskom savetu, kao što su bili Mole, Fontan, Vitrol, Berso, Paskje, Lebren, Salvandi ili Dari. — To je kao i sa Stendalovim romanima, kojima se vi, izgleda, tako divite. Veoma biste ga iznenadili da ste njemu samom tako govorili. Moj otac, koji ga je viđao kod g. Merimea — a to je bar bio darovit čovek — često mi je govorio da je Bel (to mu je bilo ime) bio užasno prost, ali duhovit duhovit za stolom, a ni sam nije hteo verovati da mu knjige valjaju. Uostalom, videli ste i sami kako je slegnuo ramenima u odgovor na preterane pohvale g. de Balzaka. Po tome je bar bio otmen čovek. Ona je imala pisama svih tih velikih ljudi i činilo se da zbog preimućstva što je njena porodica bila u ličnim odnosima s njima smatra da je njen sud o njima tačniji nego sud mladog sveta, koji ih, kao ja, nije mogao poznavati. — Mislim da mogu o njima da govorim jer su dolazili kod mog oca; a kao što je govorio g. Sent-Bev, koji je bio mudra glava, treba verovati onima koji su ih izbliza videli i mogli tačnije da prosude koliko su vredeli. Katkad, dok su se kola penjala uzbrdicom između uzoranih njiva, poneki snebivljiv različak, sličan onima oko Kombrea, pratio je naša kola, čineći uzorane njive stvarnijim, dajući im pečat autentičnosti, kao onakav dragoceni
cvetak kakvim su neki stari majstori potpisivali svoje slike. Uskoro bi ih naši konji ostavili iza sebe, ali posle nekoliko koraka opazili bismo još jedan koji je, čekajući nas, zadenuo pred nas u travu svoju plavu zvezdicu; više njih bi se odvažilo i prišlo do ivice puta, i onda se ceo jedan zvezdani roj stvarao od mojih uspomena i od tih pripitomljenih cvetova. Vraćali smo se niz padinu; i tada smo se mimoilazili s ponekim od onih stvorenja — cvetova lepog dana, ali koji nisu kao poljsko cveće, jer svaki od njih krije u sebi nešto čega nema u drugome, što nas sprečava da njemu sličnim zadovoljimo žudnju koju je probudio u nama — s devojkama koje su se penjale uzbrdo peške, biciklom, na taljigama ili na kolima, s nekom salašarskom sluškinjom koja je gonila kravu ili se upola izvalila na čezama, s ponekom trgovačkom ćerkom u šetnji, s nekom otmenom gospođicom koja je sedela na malom pomoćnom sedištu u kočijama, naspram svojih roditelja. Blok mi je, istina, već bio otvorio jedno novo razdoblje i izmenio za mene vrednost života onoga dana kad sam od njega saznao da sanjarije koje sam nosio u sebi šetajući usamljen put Mezegliza, kad sam žudeo da naiđe kakva seljanka koju bih uzeo u zagrljaj, da takve sanjarije nisu pusti snovi koji ne odgovaraju ničemu van mene, nego da su sve devojke koje srećemo, bile seljančice ili gospođice, spremne da ih usliše. Pa i ako bi mi sada, kad sam bolestan i ne izlazim sam, bilo suđeno da nikada ne mognem voditi s njima ljubav, bio sam ipak srećan kao što bi bilo dete rođeno u zatvoru ili u bolnici kad bi, pošto je dugo verovalo da ljudski organizam može da vari samo suv hleb ili lekove, odjednom saznalo da breskve, kajsije, grožđe nisu puki ukras prirode, nego izvrsna i svarljiva hrana. Čak i ako mu tamničar ili bolničar ne dopušta da uzbere toga lepog voća, svet mu se sad ipak čini bolji, a život milostiviji. Jer žudnja nam se čini lepšom, sa više pouzdanja upiremo se o nju' kad znamo da se i izvan nas stvarnost saobražava njoj, čak i ako za nas ta žudnja i nije ostvarljiva. I s više radosti pomišljamo na takav život u kome — pod uslovom da za trenutak iz naših misli otklonimo onu malu, slučajnu i posebnu prepreku koja nas lično sprečava da to učinimo — možemo da zamišljamo sebe kako je zadovoljavamo. A što se tiče lepih devojaka koje su prolazile, od dana kada sam saznao da se njihovi obrazi mogu poljubiti, postao sam radoznao i kakve su njihove duše. I svet mi se činio zanimljiviji. Kola gđe de Vilparizi išla su brzo. Jedva sam stizao da vidim devojčicu koja nam je dolazila u susret; pa ipak — pošto lepota ljudskih stvorenja nije kao lepota stvari, nego osećamo da je to lepota jednoga jedinstvenog stvorenja, svesnog i obdarenog voljom — čim bi se njena ličnost, neodređena duša, nepoznata volja, ocrtale u čudesno smanjenoj ali potpunoj sličici u njenom rasejanom pogledu, smesta sam osećao, kao tajanstvenog dvojnika cvetnog
praha spremnog za tučkove, kako u meni vrca isto tako nejasan, isto tako majušan zametak želje da ne pustim tu devojku da prođe a da joj misao ne postane svesna moje ličnosti, a da je ne sprečim da joj se žudnje upute ka nekome drugom, a da joj se ne učvrstim u sanjarijama i ne zarobim joj srce. Međutim su se naša kola udaljavala, lepa devojka je već bila za nama, i kako njoj o meni nije bio znan nijedan od onih osnovnih sastojaka što sačinjavaju ličnost, njene oči, koje me behu jedva i videle, već su me i zaboravile. Jesam li zato našao da je tako lepa što sam je samo nazreo? Možda. Pre svega, nemogućnost da se zadržimo kraj neke žene, pretnja da je nećemo više sresti nekog drugog dana, pridaju joj odjednom istu čar kao što je i nekoj zemlji pridaju bolest ili siromaštvo kad zbog njih ne možemo da je posetimo ili kao što bitka u kojoj ćemo bez sumnje poginuti daje čari onima u stvari tako sivim danima koji bi nam inače preostali da ih proživimo. Tako da bi se i život, da nije navike, morao činiti divan stvorenjima koja bi svakog časa bila ugrožena smrću — to jest svim ljudima. A zatim, iako maštu budi žudnja za onim što ne možemo imati, njen uzlet nije ograničen jednom stvarnošću koju bismo potpuno opazili u takvim susretima u kojima su čari prolaznice obično u prostoj srazmeri sa brzinom mimoilaska. Ako se samo desi da padne noć i da kola jure brzo, u prirodi, u gradu nema ženskog poprsja, obezglavljenog kao antički mramori brzinom koja nas odnosi i sumrakom u koji on tone, nema poprsja koji ne pušta na naše srce, na svakom koraku na putu, iz svake trgovine u gradu, strele Lepote, Lepote za koju bi čovek ponekad bio u iskušenju da se upita da li je ona na ovome svetu išta drugo do dopunski deo koji toj fragmentarnoj i neuhvatljivoj prolaznici dodaje naša mašta raspaljena žaljenjem. Da sam mogao m ogao sići si ći s kola, kola, razgovarati razgovarati s devojkom devojkom koju koju smo sreli, možda bih bio razočaran nekim nedostatkom njenog tena, koji iz kola nisam razabrao. (A onda bi mi se odjednom učinio nemogućnim i svaki napor da prodrem u njen život. Jer lepota je jedan niz pretpostavki, koje ružnoća sužava, zatvarajući put koji smo već videli kako se otvara prema nepoznatom.) Možda bi mi jedna jedina reč koju bi rekla, jedan osmeh, pružili neki ključ, neku neočekivanu šifru da pročitam izraz njenog lica i njenih kretnji, koji bi smesta postali banalni. To je mogućno, jer nikada u životu nisam sreo tako privlačnih devojaka kao onda kad sam bivao s kakvom ozbiljnom osobom koju, uprkos hiljadama izgovora koje sam izmišljao, i zmišljao, nisam mogao da ostavim: nekoliko nekoliko godina posle toga mog prvog putovanja u Balbek, vozeći se u Parizu kolima, nekim poslom, s jednim očevim prijateljem i spazivši jednu ženu koja je brzo koračala kroz mrak, pomislio sam da je nerazumno da iz pristojnosti propustim jedan dar sreće u ovome bez sumnje jedinom životu, pa sam, iskočivši iz kola bez izvinjenja, pošao u potragu
za nepoznatom, izgubio je iz vida na raskršću dveju ulica, pronašao je u jednoj trećoj i obreo se najzad, sav zadihan, pod jednom uličnom svetiljkom, licem u lice sa starom gđom Verdiren, koju sam svuda izbegavao i koja je, srećna i iznenađena, uzviknula: „O, kako je ljubazno što ste trčali za mnom da me pozdravite!” Te godine, u Balbeku, u času takvih susreta, uveravao sam baku i gđu de Vilparizi da bi zbog jake glavobolje bilo bolje da se peške vratim u hotel. Ali one su odbijale da me puste da siđem. I ja sam lepu devojku (koju je mnogo teže ponovo naći nego kakav spomenik jer ona je bezimena i pokretna) dodavao zbirci svih onih koje sam se zaricao da ću jednom videti izbliza. Desilo se ipak da mi se jedna od njih ponovo ukazala pred očima u takvim okolnostima da sam poverovao da ću se moći s njom upoznati kad me bude volja. Bila je to jedna mlekarka koja je došla s nekog majura da donese pavlake u hotel. Pomislio sam da je i ona mene prepoznala, a gledala me je, doista, sa pažnjom koja je možda bila izazvana samo čuđenjem koje je u njoj izazvala moja pažnja. A sutradan, pošto sam se celo prepodne odmarao, kad je Fransoaza došla oko podne da razmakne moje zavese, predala mi je jedno pismo koje je za mene bilo ostavljeno u hotelu. Nikoga nisam poznavao u Balbeku. Nisam sumnjao da je pismo od te mlekarke. Avaj, bilo je samo od Bergota, koji je u prolasku pokušao la se vidi sa mnom, ali kad je čuo da spavam, ostavio mi je jedno divno pisamce, koje je liftboj stavio u koverat, pa sam zato pomislio da je od mlekarke. Bio sam grozno razočaran, i pomisao da je i teže i laskavije dobiti pismo od Bergota nije me nimalo tešila što ono nije bilo od mlekarke. Pa čak ni tu devojku nisam više ponovo našao kao god ni one koje sam opažao iz kola gđe de Vilparizi. Viđenje i nestanak svih njih uvećavali su nemir u kome sam živeo, te sam nalazio da su dosta mudri filozofi koji nam preporučuju da ograničimo svoje želje (samo ako oni time misle na žudnju za ljudskim bićima, jer ona jedina ostavlja u nama teskobu, pošto se vezuje za nešto nepoznato koje je svesno. Pretpostaviti da filozofija filozofija misli na želju želju za bogatstvom bilo bi i suviše besmisleno). Ipak sam bio sklon da tu mudrost ocenim kao nepotpunu, jer sam pomišljao da zbog tih susreta nalazim da je još lepši ovaj svet gde tako raste kraj svih seoskih puteva cveće u isti mah i jedinstveno i obično, prolazna blaga jednoga dana, srećni susreti u šetnji, koji daju nov ukus životu, a koje nisam mogao da iskoristim samo zbog slučajnih okolnosti, kakve se možda neće uvek ponavljati. Ali, time što sam se nadao da ću jednog dana, kad budem slobodniji, moći naići na drugim putevima na slične devojke, možda sam već počinjao iskrivljavati ono što je isključivo individualno u žudnji da živimo kraj neke žene koja nam se svidela, a samim tim što sam dopuštao mogućnost da tu želju
veštački izazovem, prećutno sam priznavao da je ona iluzija. Onoga dana kad nas je gđa de Vilparizi povela u Karkvil, gde je bila ona bršljanom obrasla crkva o kojoj nam je govorila, sagrađena na uzvišici koja je nadvišavala selo, rečicu koja kroza nj protiče i mali most sačuvan još iz srednjeg veka, baka je, misleći da bi mi bilo drago da ostanem sam da razgledam crkvu, predložila svojoj prijateljici da odu na užinu u poslastičarnicu, na trgu koji se odande jasno video i koji je, pod zlatastom patinom, izgledao kao drugi deo jedne drevne celine. Dogovorili smo se da ću im se ja tamo pridružiti. Da bi se raspoznala crkva u gustom zelenilu pred kojim su me ostavile, valjalo mi je napregnuti se da se čvrsto držim pojma crkve; naime, kao što se dešava da i učenici potpunije shvate smisao neke rečenice kad su primorani, radi prevođenja na maternji ili na strani jezik, da je oslobode oblika na koji su navikli, tako sam i ja bio primoran da neprestano prizivam u pomoć ideju crkve, koja mi obično baš i nije bila potrebna pred zvonicima koji su se dali sami po sebi prepoznati, da ne bih zaboravio da je, ovde, luk onog bokora bršljana u stvari zašiljen luk prozora, a da je, onde, lišće izbočeno zbog reljefa nekog kapitela. A onda bi pirnuo vetrić i od njega bi zatreperio pokretljivi portal, po kome su, kao nekakva svetlina, preletali i širili se drhtavi virovi; lišće se, kao talasi, prevaljivalo jedno preko drugog; i ta ustreptala us treptala biljna fasada povukla bi za sobom nepostojane nepostojane stubove koje je milovala svojim talasima. Vraćajući se od crkve, video sam pred starim mostom seoske devojke koje su, bez sumnje zato što je bila nedelja, stajale uparađene i dobacivale momcima koji su prolazili. Bila je među njima i jedna visoka, manje lepo obučena od ostalih, ali kao da je imala neku nadmoć nad njima — jer jedva je i odgovarala kad bi joj šta rekle — ozbiljnija i odlučnija, koja je, upola sedeći na ogradi mosta, pustila da joj noge vise, a pred njom je bio sud pun riba koje je verovatno upecala. Lice joj je bilo pocrnelo od sunca, oči blage, ali pogled prezriv za sve što ju je okružavalo, nos mali, finog i ljupkog oblika. Pogledi su mi se zaustavljali na njenoj koži, a moje usne mogle su donekle bar da zamišljaju da idu zajedno s pogledima. Ali rad sam bio dopreti ne samo do njenog tela nego i do ličnosti koja živi u njemu, a s kojom postoji samo jedna vrsta doticaja, to jest, privući joj pažnju, samo jedan način da se u nju prodre, da se u njoj probudi neka predstava. A to unutrašnje biće lepe ribarke činilo se da je još uvek zatvoreno za mene, sumnjao sam jesam li u nj prodro, čak i kad sam opazio svoju sopstvenu sliku kako se krišom odrazila u ogledalu njenog pogleda, po nekom indeksu prelamanja koji mi je bio isto tako nepoznat kao da sam stao u vidno polje košute. Ali kao što mi ne bi bilo dovoljno da mi usne nađu uživanja na njenima,
nego i da joj ga pruže, isto tako želeo sam da predstava o meni, kad bi prodrla u to biće, kad bi se zadržala u njemu, ne privuče na mene samo njenu pažnju nego i njeno divljenje, žudnju, i prinudi je da me zadrži u sećanju do dana kad bih je mogao opet sresti. Međutim, već sam na nekoliko koraka odatle opažao trg, gde je trebalo da me čekaju kola gđe de Vilparizi. Imao sam još samo trenutak vremena; a već sam osećao i da se devojke počinju smejati videći me kako stojim tako u mestu. Imao sam pet franaka u džepu. Izvadih ih, i pre no što ću objasniti lepoj devojci za kakvu je uslugu molim, da bih imao više izgleda da će me saslušati, držao sam ih za časak pred pred njenim njenim očima: oči ma: — Pošto izgleda da ste odavde, — rekoh ribarki — da li biste bili tako dobri da mi učinite jednu malu uslugu? Trebalo bi da odete do jedne poslastičarnice koja treba da je na nekom trgu, ali ne znam gde je to, i gde me čekaju jedna kola. Čekajte!... Da ne biste pobrkali, pitaćete jesu li to kola markize de Vilparizi. Uostalom, videćete i sami, kola su sa dva konja. To sam želeo da ona sazna, da bi stekla visoko mišljenje o meni. Ali kad sam izgovorio reči „markiza” i „dva konja”, odjednom sam osetio nekakvo veliko smirenje. Osetio sam da će se ribarka sećati mene i da iščezava, zajedno s mojom zebnjom da je neću više moći naći, i deo moje želje da je ponovo sretnem. Činilo mi se kao da sam dotakao njenu ličnost nevidljivim usnama i da sam joj se svideo. A to nasilno ovladavanje njenim duhom, to bestelesno posedovanje, umanjilo je njeno tajanstvo isto onako kao što bi i telesno posedovanje... Silazili smo ka Idimenilu; odjednom me ispuni ono duboko osećanje sreće koje nisam često osetio posle Kombrea, sreće slične onoj koju su mi bili pružili, među ostalima, i martenvilski zvonici. Ali ovoga puta ostala je nepotpuna. Bejah opazio, podalje od valovitog puta kojim smo se vozili, tri drveta koja mora biti da su obeležavala početak aleje velikih starih kamenih grobova i obrazovali crtež koji nisam tad prvi put ugledao; nisam uspevao da prepoznam mesto odakle ona kao da su bila preneta ovamo, ali osećao sam da mi je ono nekada bilo vrlo prisno znano; i tako, pošto mi se misao kolebala između neke daleke godine i sadašnjeg trenutka, okolina Balbeka izblede, i pitao sam se nije li cela ova šetnja jedna maštarija, nije li Balbek mesto u koje nikada nisam putovao do u mašti, gđa de Vilparizi ličnost iz romana, a ona tri drveta stvarnost kojoj se vraćamo kad dignemo oči sa knjige koju smo čitali i u kojoj je opisana neka sredina u koju nam se naposletku već činilo da smo stvarno preneti. Gledao sam ta tri drveta, video ih dobro, ali u sebi sam osećao da je u njih zaodenuto nešto što ne mogu da domašim, kao kad neki predmet leži suviše
daleko, pa istežući ruku i ispružajući prste samo mu dotičemo na trenutke površinu, a ne uspevamo ništa da dohvatimo. Onda se časak odmorimo, da bismo jačim zamahom isturili ruku i pokušali da domašimo što dalje. Ali da bi mi se misao mogla tako sabrati, uzeti zaleta, trebalo je da sam sam. Kako bih voleo da sam se mogao udaljiti, kao što sam to činio u šetnjama prema Germantu, kad sam se odvajao od roditelja! Činilo mi se čak da bi tako trebalo i da učinim. Prepoznavao sam ono uživanje koje, istina, zahteva da misao poradi na samoj sebi, ali spram koga se prijatni nehaj zbog koga odustajete od tog napora čini zbilja ništavan. To uživanje, čiji sam predmet samo naslutio, koje je tek trebalo sam da stvorim, bio sam tek malo puta osetio, ali svaki put mi se činilo da sve ono što se dogodilo između toga nije imalo naročite važnosti i da bih predajući se samo njegovoj stvarnosti mogao najzad da započnem jedan pravi život. Stavio sam za časak ruku pred oči da bih ih mogao sklopiti a da gđa de Vilparizi to ne primeti. Nisam mislio ni na šta, pa sam se iz tako sklupčane misli, sabrane s više snage, propeo još dalje ka onim drvetima, bolje reći u onom unutrašnjem pravcu na čijem kraju sam ih u sebi video. Ponovo sam osetio iza njih onu nekakvu znanu ali nejasnu stvar, no nisam uspeo da je privučem sebi. Međutim, što su im se kola više primicala video sam drveta kako se bliže. Gde li sam ih to već jednom gledao? Nigde oko Kombrea nije bilo takvog mesta gde bi neka aleja počinjala takvim drvetima. Za predeo na koji su me podsećala nije isto tako bilo mesta ni u onom kraju Nemačke kuda sam jedne godine išao s bakom u banju. Je li valjalo poverovati da potiču iz već tako davnih godina moga života da je predeo koji ih je okružavao potpuno izbrisan iz mog sećanja i, kao one strane na koje s uzbuđenjem naiđemo u delu koje smo uobražavali da nikada nismo čitali, da su ta drveta jedina preživela iz zaboravljene knjige moga ranog detinjstva? Ili su, naprotiv, pripadala samo onim predelima iz snova, uvek istim, isti m, bar kod mene u koga je njihov čudni izgled samo otelovljenje, u snu, nekog nekog napora koji sam činio na javi bilo zato da bih dokučio tajnu nekog mesta koju sam naslućivao iza njegovog izgleda, kao što mi se to tako često dešavalo u onim predelima prema Germantu, bilo da bih pokušao da takvu tajnu ponovo udahnem nekome mestu koje sam želeo upoznati a koje mi se, kad sam ga upoznao, učinilo sasvim površno, kao Balbek? Ili nisu li ta drveta bila samo neka sasvim nova slika što se izdvojila iz kakvog sna od prethodne noći, ali već toliko izbledela da mi se činilo da potiče iz mnogo dalje prošlosti? Ili ih pak možda nikada nisam ni video, nego su krila u sebi, kao i poneka drveta, poneki busen trave koji sam video u okolini Germanta, neko značenje isto tako nejasno, isto tako teško dokučivo kao što je i daleka prošlost, tako da mi se, kad su me podstakla da produbim jednu misao, činilo da treba da prepoznam neku uspomenu? Ili, najzad, nisu čak ni krila nikakvu misao, nego sam ih samo, usled
zamorenog vida, video dvostruko u vremenu, kao što se ponekad vidi dvostruko u prostoru? Nisam znao. Međutim su mi se drveta primicala; možda mitska prikaza, kolo veštica ili suđaja, koje mi nude svoja proročanstva? Više sam ipak verovao da me to utvare iz prošlosti, dragi drugovi iz mog detinjstva, nestali prijatelji podsećaju na naše zajedničke uspomene. Činilo mi se da me, kao seni pokojnika, mole da ih povedem sa sobom, da ih vratim u život. U njihovoj naivnoj i strasnoj gestikulaciji prepoznavao sam nemoćnu žalost voljenog bića koje je izgubilo moć govora, oseća da nam neće moći reći što želi, a mi ne umemo to da pogodimo. Ubrzo, na jednom raskršću puteva, kola ih ostaviše za sobom. Nosila su me daleko od onoga što sam verovao da je jedino istinito, što bi me zaista zais ta usrećilo, ličila ličila su po tome na moj život. Video sam drveta kako se udaljuju očajnički mi mašući rukama kao da mi govore: Što ne saznaš danas o nama, nećeš nikada saznati. Ako nas pustiš da opet potonemo kraj ovog puta odakle smo pokušali da se propnemo do tebe, ceo jedan deo tebe, koji smo ti donosili, propašće zauvek u ništavilo. I odista, iako sam kasnije ponovo doživeo tu vrstu uživanja i nespokojstva koje maločas bejah osetio, iako sam se jedno veče — suviše kasno, ali zauvek — predao njima i ostao im privržen, za sama ta drveta nisam ipak nikada saznao šta su mi to htela pružiti niti gde sam ih ranije već video. I kad sam im okrenuo leđa Jer su kola skrenula, pa ih više nisam video, dok me je gđa de Vilparizi pitala zašto izgledam tako zamišljen, bio sam tužan kao da sam izgubio prijatelja, da sam za samog sebe umro, da sam se odrekao nekog pokojnika ili da sam porekao nekog boga. Valjalo je misliti na povratak. Gđa de Vilparizi, koja je imala izvesnog smisla za prirodu, osećanje hladnije nego u moje bake, ali je umela da uvidi, čak i izvan muzeja i aristokratskih zdanja, jednostavnu i veličanstvenu lepotu nekih drevnih stvari, rekla je kočijašu da pođe starim putem za Balbek, kojim je svet malo išao, ali duž koga je bilo starih brestova koji su nam se činili divni. Kad smo već upoznali taj stari put, promene radi vraćali smo se, sem ako nismo njime prošli već pri polasku, drugim jednim, koji je prolazio kroz šume kod Šantrene i kod Kantlua. Bezbrojne ptice što su se tu odazivale jedne drugima, sasvim kraj nas u krošnjama, bile su nevidljive, i to je stvaralo isti utisak počinka kao i kad čovek sklopi oči. Prikovan za svoje pomoćno sedište u kočiji kao Prometej za svoju stenu, slušao sam te Okeanide. A kad bih slučajno opazio jednu od tih ptica pti ca kako preskače s jednog lista pod neki drugi, bilo je tako malo vidljive veze između nje i te pesme da nisam verovao da joj vidim uzrok u tome malom skakutavom i iznenađenom telu bez pogleda.
Taj put bio je nalik mnogima drugim sličnima, kakvi se viđaju u Francuskoj, koji se penju dosta strmo, pa se potom dugo spuštaju. U onome trenutku nisam mu nalazio neke velike čari, bio sam samo zadovoljan što se vraćamo. Ali kasnije je on za mene postao izvor radosti time što je u mom pamćenju ostao kao začetak na koji će se svi slični putevi kojima ću kasnije prolaziti prilikom neke šetnje ili putovanja smesta nadovezati bez prekida i tako moći, zahvaljujući ovome, stupiti neposredno u dodir s mojim srcem. Jer čim kola ili automobil budu pošli jednim od takvih puteva koji će izgledati kao da su nastavak toga kojim sam se vozio sa gđom de Vilparizi, ono na šta će se moja svest toga trenutka smesta osloniti kao na najnedavniju moju prošlost (jer sve godine što ih budu razdvajale tad će iščeznuti) biće utisci koje sam stekao u ta predvečerja, u šetnjama oko Balbeka, kad su krošnje tako lepo mirisale, kad se spuštala izmaglica i kad se iza obližnjeg sela zalazak sunca opažao kao da je nekakvo sledeće mesto, usred šume, daleko, do koga nećemo dospeti još te večeri. Nadovezujući se "na te utiske koje sam primao tada u jednom drugom kraju, na jednom sličnom putu, obogaćeni svim tim uzgrednim i zajedničkim im osećajima slobodnog disanja, radoznalosti, nehaja, apetita, veselosti, a isključujući sve ostale, ti budući utisci pojačaće se, zgusnuti u jednu osobitu vrstu uživanja, gotovo u jedan okvir života, na koji sam uostalom retko kad imao prilike da naiđem, a u koji probuđene uspomene unose, usred materijalno opažene stvarnosti, dovoljno velik udeo dočarane, sanjane, neuhvatljive stvarnosti da mi pruže, usred krajeva kroz koje prolazim, više nego jedno estetsko osećanje, prolaznu ali živu želju da ubuduće zauvek u njima živim. Koliko lili mi se s e puta, samo zato što sam prosto osetio oseti o miris krošnji, krošnji, to što sedim u kočijama naspram gđe de Vilparizi, što smo se mimoišli s princezom od Luksemburga, koja ju je pozdravljala iz svojih kola, što se vraćamo na večeru u Grand-hotel, koliko li mi se puta to ukazalo kao jedna onakva neiskazana sreća kakvu nam ni sadašnjost ni budućnost ne mogu vratiti, kakvu čovek okusi samo jednom u životu! Često se već smrklo pre no što smo stigli natrag. Bojažljivo sam navodio gđi de Vilparizi, pokazujući joj mesec na nebu, po neki lep izraz Šatobrijana, ili Vinjija, ili Viktora Igoa: „Zračio je tajnu sete”, ili „plačući kao Dijana kraj svojih kladenaca”, ili „Tama je bila kao u svadbenoj noći, uzvišena i svečana”. — I vi nalazite da je to lepo? — pitala me je ona, — „genijalno”, kako vi to kažete? Reći ću vam da se uvek čudim kad vidim da se sada veoma ozbiljno shvataju stvari koje su prijatelji te gospode, odajući međutim puno priznanje njihovim vrednostima, prvi ismevali. Onda se nije tako neštedimice delio naziv genija kao danas, jer sada, ako
nekom piscu kažete samo da je darovit, on to prima kao uvredu. Citirali ste mi jednu veliku frazu g. de Šatobrijana o mesečini. A videćete da imam razloga da budem neprijemčiva za nju. G. de Šatobrijan je često dolazio mom ocu. Nasamo je, uostalom, bio prijatan, jer onda je bivao jednostavan i zabavan, ali čim je bilo društva, počeo bi se držati izveštačeno, pozerski, i postajao smešan; tvrdio je pred mojim ocem da je svoju ostavku bacio kralju u lice i da je on davao pravac konklavu, zaboravljajući da je sam molio mog oca da preklinje kralja da ga ponovo primi u službu i da je pred njim izricao sasvim besmislena predviđanja o izboru pape. Trebalo je čuti g. de Blaka o tome čuvenom konklavu, on je bio sasvim drukčiji čovek nego g. de Šatobrijan. A što se tiče njegovih fraza o mesečini, s njima smo prosto-naprosto terali šegu kod nas kod kuće. Kad god je bilo mesečine oko zamka, ako je u društvu bio neki nov gost, savetovali bismo mu da g. de Šatobrijana izvede malo na vazduh posle večere. Kad bi se vratili, moj otac ne bi propustio da toga gosta povuče u stranu: „G. de Šatobrijan je sigurno bio rečit?” „O, da!” „Govorio vam je o mesečini.” „Jeste, otkud znate?” „Čekajte, nije li vam rekao,” pa bi citirao tu frazu. „Jeste, ali kakvim to čudom...?” „A govorio vam je čak i o mesečini na poljima oko Rima.” „Pa vi ste pravi vrač pogađač!” Nije moj otac bio vrač, nego se g. de Šatobrijan zadovoljavao time da poturi svoju uvek istu is tu tačku, već unapred pripremljenu. Na Vinjijevo Vinjijevo ime stala bi se smejati. sm ejati. — Onaj što je govorio: „Ja sam grof Alfred de Vinji”. Da li je čovek grof ili nije, to nema nikakvog značaja. Ali možda je nalazila da to ipak ima malčice značaja, znač aja, jer bi dodala: — Pre svega, nisam sigurna ni da je bio grof, a u svakom slučaju bio je od vrlo skromne loze, taj gospodin što je u svojim stihovima govorio o svojoj „plemićkoj čelenki”. Baš je to ukusno, a i baš to čitaoca mnogo zanima! To je kao i Mise, koji je bio običan pariski građanin, a govorio patetično: „Zlatni kobac što mi kalpak krasi.” Pravi plemić nikada ne govori takve stvari. No, Mise je bar imao dara kao pesnik. Ali osim Sen-Mara, nikada Sen-Mara, nikada nisam nisam mogla m ogla ništa da čitam od g. de Vinjija, knjiga mi od dosade ispadne iz ruku. G. Mole, koji je imao isto toliko duha i takta koliko ih je g. de Vinji imao malo, lepo ga je udesio kad ga je primao u Akademiju. Šta, ne znate njegovu pozdravnu besedu? To je remek-delo zajedljivosti zajedljivosti i bezobrazluka. Balzaku, za koga se čudila što mu se njeni sestrići dive, zamerala je što je pretendovao da slika društvo „u koje nije bio priman” i o kojem je napričao hiljadu stvari koje ne liče na istinu. Što se tiče Viktora Igoa, govorila nam je da je g. de Bujon, njen otac, koji je imao drugova među romantičarskom omladinom,
ušao zahvaljujući njima na premijeru Ernanija, ali Ernanija, ali da nije mogao da ostane do kraja, toliko su mu bili smešni stihovi toga darovitog ali neumerenog pisca, koji je stekao ime velikog pesnika samo zahvaljujući uglavljenom pazaru, kao nagradu za koristoljubivu blagonaklonost koju je ispovedao prema opasnim trabunjanjima socijalista. Već smo opažali hotel, njegova svetla, tako neprijateljska prvo veče, pri našem dolasku, a sada zaštitnička i pitoma, vesnike našeg ognjišta. I kad bi kola stigla pred ulaz, portir, momci, liftboj, koji bi se ustrčali, prostodušni, neodređeno zabrinuti zbog našeg zakašnjenja, okupljeni na stepeništu čekajući nas, sad su nam postali prisni, kao bića koja se toliko puta menjaju u toku našeg života, kao što se i mi sami menjamo, ali koja su nam mila, u trenutku kad su za nas postala na neko vreme ogledalo naših navika, što osećamo da se u njima verno i prijateljski ogledamo. Draža su nam nego prijatelji koje odavno nismo videli, jer ona sadrže u sebi više onoga što mi sada jesmo. Jedino je onaj „spoljni boj”, izložen suncu ceo dan, bio povučen unutra, da ne bi trpeo od večernje svežine, i uvijen u vunene šalove podsećao je, usred zastakljenog hola, na biljku koju u staklenoj bašti zaštićuju od hladnoće. Silazili smo s kola, uz pomoć mnogo više posluge nego što je bilo potrebno, ali ona je osećala važnost te scene i smatrala da treba u njoj da odigra neku ulogu. Bio sam ogladneo. Stoga se često, da ne bih odlagao večeru, nisam penjao u svoju sobu, koja je naposletku postala toliko stvarno moja da je sad za mene, kad god bih opet ugledao ljubičaste zavese i niske police za knjige, to značilo naći se sam sa onim svojim ja koje se ogleda u stvarima i ljudima, pa smo svi zajedno čekali u holu da šef sale dođe i javi nam da nam je večera poslužena. To je opet bila prilika za nas da slušamo gđu de Vilparizi. — Mi zloupotrebljavamo vašu ljubaznost — rekla bi baka. ba ka. — Ali, molim vas, pa meni je tako drago, tako mi je milo — odgovarala je njena prijateljica uz mazni osmeh, izvijajući glasom kao da pevuši, što je tako odudaralo od njene uobičajene jednostavnosti. Jer u tim trenucima odista i nije bila prirodna, sećala se svog vaspitanja, aristokratskih manira kojima visoka dama treba da pokaže običnim građanima da je srećna što je s njima, da nije nadmena. I jedini nedostatak prave učtivosti koji je pokazala bio je baš u toj preteranoj učtivosti; jer u njoj se prepoznavala ona staleška navika aristokratske dame sa Sen-Žermena, koja, pošto u izvesnim građanima uvek vidi osobe čije će nezadovoljstvo ona neizostavno izazvati u izvesne dane, obilno koristi sve prilike kad može da u knjigovodstvu svoje ljubaznosti prema njima stekne preimućstvo potražnog salda, koji će joj uskoro
omogućiti da u svoje dugovanje proknjiži večeru ili prijem na koje njih neće pozvati. I tako je duh njene kaste, pošto je jednom zauvek izvršio svoje dejstvo na nju, a nije znao da su okolnosti sada drukčije, drukčiji i ljudi, i da će u Parizu ona poželeti da nas često viđa kod sebe, tako je taj duh nagonio gđu de Vilparizi da nam sa grozničavim žarom, kao da je vreme koje joj je dato da bude ljubazna kratko, šalje jedne za drugim ruže i dinje, da nam pozajmljuje knjige, vozi nas kolima u šetnju i da i rečima daje oduška svom prijateljstvu. I po tome — isto koliko i zaslepljujući sjaj plaže, šareni odsjaji u sobama i podmorsko svetlucanje u njima, isto koliko i časovi jahanja kojima su se trgovački sinovi obogotvoravali kao Aleksandar Makedonski — svakodnevne ljubaznosti gđe de Vilparizi, a i trenutna lakoća s kojom ih je baka primala, s obzirom da smo bili na letovanju, ostale su mi u sećanju kao osobenost života u morskim kupalištima. — Dopustite, molim vas, da vam odnesu mantile u sobu. Baka bi ih pružila direktoru, a zbog njegovih znakova pažnje prema meni bilo mi je žao zbog takvog nepoštovanja prema njemu, zbog koga je on, izgleda, patio. — Taj gospodin kao da je uvređen — rekla bi markiza. — Valjda misli da je suviše veliki gospodin da prihvati vaše ogrtače. Sećam se kako je vojvoda de Nemur, kad sam još bila sasvim mala, ušao kod mog oca, koji je stanovao na poslednjem spratu dvorca Bujonovih, s jednim velikim paketom i s pismima i novinama pod miškom. Kao da i sad gledam tog princa, u plavom fraku, u našem dovratku sa lepom rezbarijom, mislim da je Bagar to izrađivao, znate one tako vitke štapiće da ih je rezbar ponekad uobličavao u cveće i u kitice uvezane mašnama. „Evo, Sirise,” rekao je mom ocu, „evo šta mi je vaš domar dao za vas. Kaže: ,Kad već idete kod gospodina grofa, nema smisla da se penjem gore, samo pripazite da ne poremetite vrpcu’.” A sad, pošto ste predali svoje stvari, sedite, evo, sedite sedit e ovde — rekla bi mojoj baki uhvativši je za ruku. — O, ako nemate ništa protiv, ne u tu naslonjaču! Suviše je mala za dvoje, a suviše velika velika za mene samu, s amu, ne bi mi bilo udobno. udobno. — Podsetili ste me, jer bila je sasvim ista ovakva, na jednu naslonjaču koju sam dugo imala, ali naposletku nisam više mogla da je zadržim zato što ju je mojoj majci poklonila po klonila nesrećna vojvotkinja de Pralen. Pralen. Moja mati, koja je, doduše, bila najjednostavnija žena na svetu, ali je još imala ideja koje su poticale iz drugog jednog vremena i koje ja već nisam više mogla sasvim da razumem, isprva nije htela dopustiti da nju predstave gđi de Pralen, koja je rodom bila samo gđica Sebastijani, a ova, opet, zato što je bila vojvotkinja, smatrala je da ne treba ona da se dade predstaviti. A odista, — dodala je gđa de Vilparizi
zaboravljajući da tobože ne razume takve nijanse — da je ona bila samo gđa de Šoazel, takva njena pretenzija mogla bi se braniti. Šoazelovi su porodica ne može biti gospodstvenija, oni vode poreklo od jedne sestre Luja Debelog, bili su pravi nezavisni vladari u Basinjiju. Dopuštam da ih mi nadmašamo po rodbinskim vezama i po proslavljenosti, ali po starini smo skoro jednaki. I iz toga pitanja prevashodstva proizlazile su smešne zgode i nezgode, pa je tako jednom jedan ručak poslužen sa zakašnjenjem od celog sata, koliko je trebalo jednoj od tih gospođa da pristane da nju predstave onoj drugoj. Uprkos tome, njih dve su postale velike prijateljice, i ona je poklonila mojoj majci jednu naslonjaču kao što je ova, u koju je, kao i vi maločas, svako odbijao da sedne. Jednog dana moja mati začuje neka kola u dvorištu dvorca. Upita jednog mladog slugu ko je to. „To je gospođa vojvotkinja de La Rošfuko, gospođo grofice.” „A, dobro, primiću je.” Posle četvrt sata, nema još nikoga. „No, pa gde je gospođa vojvotkinja de La Rošfuko?” „Na stepeništu je, gospođo grofice, duva”, odgovorio je onaj mladi sluga, koji je nedavno bio došao sa sela, odakle je moja mati imala dobar običaj da ih uzima. Često ih je znala još od rođenja. Samo tako možete imati u kući valjanu poslugu. A među svim luksuzima, taj je na prvom mestu. Vojvotkinja de La Rošfuko se, naime, teško penjala, pošto je bila ogromna, tako ogromna da se moja mati, kad je ona ušla, za trenutak zabrinula pitajući se gde da je smesti. U tom času pade joj u oči naslonjača koju joj beše poklonila gđa de Pralen: „Izvolite sesti,” rekla je mati primičući joj je. I vojvotkinja ju je ispunila do vrška. Uprkos toj... zamašnosti, ostala je dosta prijatna. „Ona još ostavlja izvestan utisak kad uđe”, rekao je jednom jedan naš prijatelj. „A naročito kad iziđe”, odgovorila je moja mati, koja je imala slobodniji jezik nego što bi to danas bilo pristojno. A i kod same gđe de La Rošfuko ljudi se nisu ustezali da se šale na račun njenih obilnih razmera, i ona se i sama prva tome smejala. „A zar ste vi sami?” upitala je jednog dana g. de La Rošfukoa moja mati, došavši da poseti vojvotkinju, kad ju je na ulazu primio on, a ona nije primetila njegovu ženu, koja je stajala pozadi, u jednom udubljenju. „Zar gđa de La Rošfuko nije tu? Ne vidim je.” „Kako ste ljubazni!” odgovorio je vojvoda, koji je bio najnerasudniji čovek koga sam ikad srela, ali mu nije nedostajalo izvesnog duha. Posle večere, pošto bih se popeo s bakom u sobu, govorio sam joj kako vrline koje nas očaravaju u gđe de Vilparizi, takt, pronicljivost, uzdržanost, neisticanje same sebe, možda i nisu naročito dragocene, pošto oni koji su ih imali u najvišem stepenu nisu postali ništa više do Molei ili Lomeniji, a odsustvo tih vrlina, ako i može činiti svakodnevne odnose neprijatnim, nije sprečilo druge da budu Šatobrijani, Vinjiji, Igoi i Balzaci, sujetni ljudi bez zdravog razuma, kojima
je lako bilo podsmevati se, kao i Bloku... Ali na Blokovo ime baka se pobunila. Hvalila mi je gđu de Vilparizi. Kao što se kaže da u ljubavi interes vrste upravlja svačijim sklonostima, te da bi dete bilo najnormalnije građeno debeli muškarci traže mršave žene, a mršavi debele, tako isto je i baka, nesvesno, radi moje sreće, koju su ugrožavali moji neuravnoteženi živci, moja sklonost tuzi, usamljenosti, stavljala na prvo mesto osobine uravnoteženosti, zdravog rasuđivanja, svojstvene ne samo gđi de Vilparizi nego i jednom društvu u kome bih mogao naći razonode, smirenja — društvu sličnom onome u kome se rascvetao duh jednog Dudana, jednog g. de Remiza, da ne kažem jednog Boseržana, Žubera, Sevinjeove, takav duh kakav životu pribavlja više sreće, više dostojanstva nego suprotne težnje ka traženju retkih osećanja, koje su jednog Bodlera, jednog Poa, jednog Verlena, jednog Remboa, odvele patnjama, gubitku svačijeg poštovanja, što moja baka nije želela svome unuku. Prekinuo sam je da bih je poljubio i pitao pita o je da li je primetila primeti la ovu ili onu rečenicu rečenic u koju je rekla rekla gđa de Vilparizi i kojom se pokazala kao žena koja više drži do svog porekla nego što to priznaje. Tako sam baki podnosio na ocenu svoje utiske, jer nikada nisam znao koliko valja ceniti nekoga dok mi to ona ne bi kazala. Tako sam joj svake večeri donosio skice u kojima sam u toku dana ocrtao portrete svih tih nepostojećih bića koja nisu bila ona. Jednom sam joj rekao: „Bez tebe ne bih mogao živeti.” „Ne smeš tako,” odgovorila mi je potresenim glasom. „Srce moramo većma očvrsnuti. Jer inače, šta bi bilo s tobom kad bih ja otputovala nekud? Nadam se da bi ti, naprotiv, bio vrlo razuman i vrlo srećan.” „Umeo bih biti razuman kad bi otputovala na nekoliko dana, ali bih brojao sate.” „Ali kad bih otputovala na više meseci... (na samu tu pomisao meni se steglo s teglo srce), na više godina... godina... na...” na...” Ućutali smo oboje. Nismo se usuđivali da se pogledamo. Ipak, bolnija mi je bila njena strepnja nego moja. Stoga sam prišao prozoru i razgovetno joj rekao, skrenuvši pogled na drugu stranu: — Ti znaš koliko sam ja podložan navikama. Kad sam rastavljen od onih koje najviše volim prvih dana sam nesrećan. Ali iako ih uvek jednako volim, naviknem se, život mi postane spokojan, prijatan; podneo bih da budem razdvojen od njih mesecima, godinama... Morao sam da ućutim i da se sasvim zagledam u prozor. Baka je na časak izišla iz sobe. Ali sutradan sam počeo govoriti o filozofiji, najravnodušnijim glasom, udešavajući ipak da baka obrati pažnju na moje reči, rekao joj da je to zanimljivo, da posle najnovijih naučnih otkrića izgleda da je materijalizam pobijen i da je još najverovatnije ipak da duše večno žive i da će se u budućnosti
opet sresti. Gđa de Vilparizi nas je upozorila da se uskoro neće moći tako često viđati s nama. Jedan njen sestričić, koji se spremao za vojnu akademiju u Somiru, a sada je bio tu u blizini, u garnizonu u Donsjeru, trebalo je da dođe na odsustvo da provede s njom nekoliko nedelja, pa će mu ona poklanjati mnogo vremena. Prilikom naših šetnji hvalila nam je njegovu veliku inteligenciju, a naročito njegovo njegovo dobro srce; ja sam već zamišlj zamiš ljao ao da će on osetiti simpatiju prema meni, da ću mu ja biti omiljeni prijatelj, a kad je pre njegovog dolaska njegova tetka natuknula natuknula baki da je on po nesreći pao u kandže jedne rđave žene, u koju je ludo zaljubljen i koja ga neće pustiti iz šaka, pošto sam bio ubeđen da se takva vrsta ljubavi neumitno završava ludilom, zločinom i samoubistvom, pomišljajući kako je tako malo vremena ostalo našem prijateljstvu, već tako velikom u mom srcu, iako ga još nisam ni video, oplakivao sam to prijateljstvo i nesreće koje njega očekuju kao što se oplakuje stvorenje za koje smo saznali da se teško razbolelo i da su mu dani izbrojani. Jednoga žarkog popodneva bio sam u hotelskoj trpezariji, u kojoj su, da bi je zaštitili od sunca, načinili polumrak navukavši zavese, koje su se od sunca žutele, a kroz pukotine između njih žmirkalo je morsko plavetnilo, kad u središnjem holu, koji je vodio od plaže ka putu, ugledah kako visok, tanak, izvijena vrata, visoko i ponosito podignute glave prolazi jedan mlad čovek prodornih očiju, kome su koža i kosa bile tako zlataste kao da su upile u sebe sve sunčeve zrake. Koračao je brzo, a odelo mu je bilo od tako meke i beličaste tkanine kakvu nikada ne bih pomislio da bi se muškarac usudio da nosi, a bila je tako tanka da je time dočaravala, nimalo manje nego i svežina u trpezariji, lepo vreme i vrućinu napolju. S jednog oka mu je svakog časa spadao monokl, a oči su mu bile boje mora. Svako ga je radoznalo gledao kako prolazi, znalo se da je taj mladi markiz de Sen-Lu-an-Bre čuven po svojoj eleganciji. Sve su novine nedavno opisivale odelo u kojem je bio svedok vojvodi d’ Izesu u jednom dvoboju. Tako osobena kakvoća njegove kose, očiju, kože, stasa, kojima bi se on usred gomile odlikovao kao dragocena žica plavetnog i sjajnog opala obuhvaćena kakvom grubom materijom, činilo se da mora da odgovara nekakvom životu drukčijem od života ostalih ljudi. Zbog toga, kada su se, pre te veze zbog koje se žalila gđa de Vilparizi, najlepše žene iz visokog društva otimale o njega, njegovo prisustvo, u nekom kupalištu na primer, pored kakve poznate lepotice kojoj se on tada udvarao, nije samo nju isticalo nego je privlačilo sve poglede isto toliko i na njega koliko i na nju. Zbog njegovog „šika”, njegove drskosti mladog dendija, a naročito zbog njegove izvanredne lepote, neki su čak nalazili da izgleda malko ženstveno, ali u
tome nije bilo zamerke, jer znalo se koliko je on muževan i da strasno voli žene. To je bio taj sestrić gđe de Vilparizi o kome nam je ona govorila. Bio sam očaran pri pomisli da ću provesti nekoliko nedelja s njim kao s poznanikom i siguran da će mi on pokloniti svu svoju privrženost. On prođe brzo celom širinom hotela, kao da vija monokl koji je lepršao ispred njega kao leptir. Dolazio je s plaže, a more, koje je do polovine visine ispunjavalo okna hola, stvaralo mu je pozadinu spram koje se on isticao celom svojom visinom, kao na nekim portretima gde slikari, bez ičega lažnog u pogledu najtačnijeg posmatranja sadašnjeg života, nego birajući okvir prilagođen modelu — igralište za hokej, za golf, trkalište, palubu jahte — teže da ostvare moderni ekvivalent onih platna na kojima su primitivni slikari prikazivali ljudsku figuru u prvom planu nekog pejzaža. Kola sa dva konja čekala su ga pred ulazom; i dok mu je monokl nastavljao svoju igru na osunčanom putu, sestrić gđe de Vilparizi, s elegancijom i majstorstvom kakvo veliki pijanista nađe načina da pokaže i u najjednostavnijoj pojedinosti, u kojoj nije izgledalo da bi se mogao pokazati boljim i od kakvog drugorazrednog izvođača, uzevši uzde koje mu je pružio kočijaš, sede pored njega, pa istovremeno raspečaćujući pismo koje mu je predao direktor hotela, potera zapregu. Koliko li sam razočaranje osetio sledećih dana kad sam, kad god bih ga sreo napolju ili u hotelu — s visokom kragnom, neprestano uravnotežavajući pokrete ruku i nogu oko razigranog monokla što je stalno izmicao i činio se kao njihovo gravitaciono središte — uvideo da on i ne pokušava da nam se približi, pa nas čak i ne pozdravlja, mada mu nije moglo biti nepoznato da smo prijatelji njegove tetke! Sećajući se ljubaznosti koje je prema meni pokazivala gđa de Vilparizi, i pre nje g. de Norpoa, pomišljao sam da su oni možda samo kobajagi plemići ili da će biti da neki tajni član zakonika po kome se upravlja aristokratija možda dopušta ženama i izvesnim diplomatama da se u svojim odnosima s običnim svetom, a iz nekog meni nepoznatog razloga, ogreše o oholost koju, naprotiv, treba nemilosrdno da ispoljava jedan mlad markiz. Razum mi je mogao reći suprotno. Ali osobina toga smešnog uzrasta u kome sam bio — nimalo jalovog, nego vrlo plodnog — jeste da se tada ne obraćamo razumu i da nam se čini da i najsitniji atributi neke osobe jesu nerazdvojni sastavni deo njene ličnosti. Okruženi čudovištima i bogovima, ne znamo za spokojstvo. Nema skoro nijednog postupka koji smo učinili tada a da ne bismo želeli da ga možemo poništiti. Ali trebalo bi, naprotiv, da žalimo što više nemamo onu spontanost zbog koje smo tako postupali. Kasnije čovek vidi stvari na praktičniji način, potpuno saobrazno sa ostalim društvom, ali šiparačke godine su jedino doba kad smo nešto naučili.
Ta drskost koju sam slutio u g. de Sen-Lua i sva ona prirodna surovost koju je ona podrazumevala potvrđivale su se njegovim držanjem kad god je prolazio kraj nas, tela uvek isto onako nesavitljivo uspravljenog, glave uvek onako isto visoko podignute, pogleda nije dovoljno reći neosetljivog, nego onako isto nemilosrdnog, lišenog onog neodređenog poštovanja koje osećamo prema drugim stvorenjima čak i ako ne poznaju našu tetku i zbog kojeg nisam bio sasvim isti pred nekom starom gospođom kao i pred uličnom banderom. To ledeno ponašanje bilo je isto tako daleko od krasnih pisama koja sam još pre nekoliko dana zamišljao da će mi on pisati da bi mi izrazio svoju simpatiju kao što je daleko od oduševljenja skupštine i naroda — koje je zamišljao kako raspaljuje nezaboravnim govorom — beznačajni, ništavni položaj sanjara, koji, pošto je tako, nasamo, za svoj račun, koješta sanjario, ostane opet, kad se stiša zamišljeno klicanje, zevzek kakav je i bio. Kad nam je gđa de Vilparizi, bez sumnje zato da bi pokušala izgladiti loš utisak koji je u nama izazvalo takvo držanje koje je otkrivalo gordu i prezrivu prirodu, stala ponovo govoriti o neiscrpnoj dobroti svog sestričića (on je bio sin jedne njene sestričine i bio je malo stariji od mene), ja sam se čudio i divio kako u visokom društvu, uprkos očiglednoj istini, pripisuju zlatno srce onima koji su tako hladna srca, iako su možda ljubazni s uglednim osobama iz svoje sredine. Gđa de Vilparizi je čak sama dodala, iako posredno, i jednu potvrdu bitnih crta svog sestričića, za mene već pouzdano utvrđenih, kad sam ih jednog dana sreo oboje na jednom tako uzanom putu da nije imala kud nego da me njemu predstavi. On se činio kao da ne čuje da mu nekog predstavljaju, nijedan mišić na licu nije mu se pomakao; njegove oči, u kojima nije zasijao ni najslabašniji zračak ljudske simpatije, pokazivale su samo toliku preteranost u neosetljivosti, u praznini pogleda, da su se jedino njome razlikovale od beživotnog ogledala. A onda, uprevši u mene te surove oči kao da je hteo da se obavesti o meni pre no što bi mi uzvratio pozdrav, naglim trzajem koji je više ličio na posledicu mišićnog refleksa nego na voljni čin, ispružio je ruku koliko god je duga, i stvarajući tako između sebe i mene najveću mogućnu udaljenost, pružio mi ruku na odstojanju. Pomislio sam da se u najmanju ruku radi o dvoboju kad su mi sutradan predali njegovu posetnicu. Ali govorio je sa mnom samo o književnosti, izjavio, posle dugog razgovora, da ima veliku želju da se viđa sa mnom po više sati svakog dana. Za vreme te posete pokazao je ne samo žarku sklonost prema duhovnim stvarima nego mi je izrazio i simpatiju koja se vrlo malo slagala s njegovim jučerašnjim pozdravom. Kad sam kasnije video da on takav pozdrav ponavlja kad god mu nekog predstavljaju, shvatio sam da je to prosto navika u ophođenju svojstvena jednom delu njegove porodice, u čemu je njegova mati, kojoj je bilo stalo da on bude divno vaspitan, uvežbala njegovo telo; on je tako pozdravljao i ne misleći
na to, kao što nije mislio ni na svoju odeću, na svoju lepu kosu; to je bilo nešto lišeno duhovnog značenja koje sam mu ja isprva bio pripisao, nešto naučeno, kao i druga jedna njegova navika, da odmah zatraži da bude predstavljen roditeljima onoga s kim se upoznao, a koja kod njega beše postala toliko nagonska da je, kad me je ugledao sutradan po našem susretu, jurnuo ka meni, i ne rekavši mi ni dobar dan, zamolio me da ga predstavim mojoj baki, koja je bila sa mnom, i to s tolikom grozničavom žurbom kao da ta molba potiče od nekakvog odbrambenog nagona, kao što podignemo ruku da se zaštitimo od udarca ili zažmurimo pred mlazom vrele vode, kao da bi bilo pogubno da bez te predohrane ostane ma i trenutak duže. Čim se obavio taj prvi obred skidanja mađija, kao kad zla vila odbaci svoj prvobitni izgled i ukrasi se čarobnom miloštom, video sam kako je to prezrivo stvorenje postalo najljubazniji, najpredusretljiviji mladić koga sam ikada sreo. „Dobro,” pomislio sam u sebi, „jednom sam se već prevario, bio sam žrtva varljivog privida, ali sam ga prevladao samo da bih upao u drugu jednu obmanu, jer on je velikaš zanet svojim plemstvom, samo što se trudi da to prikrije.” No sve to Sen-Luovo divno vaspitanje, ljubaznost, uskoro su mi otkrili jedno drukčije stvorenje, ali vrlo različito od onog što sam pretpostavljao. Taj mladić što je izgledao kao prezriv aristokrata i sportista gajio je poštovanje i radoznalost samo za duhovne stvari, naročito za one moderne pojave u književnosti i umetnosti koje su se njegovoj tetki činile tako smešne; s druge strane, sav je bio obuzet onim što je ona zvala socijalističkim deklamacijama, pun najdubljeg prezira prema svojoj kasti, i provodio je sate proučavajući Ničea i Prudona. Bio je jedan od onih „intelektualaca” brzih da se nečem dive, koji se zatvore u jednu knjigu, žedni samo uzvišenih misli. Kod SenLua mi je ispoljavanje te vrlo apstraktne sklonosti, koja ga je toliko udaljavala od onog za šta sam se ja obično zanimao, koliko god da mi se činilo dirljivo, pomalo čak i smetalo. Kad sam dobro shvatio ko mu je bio otac, pročitavši Memoare pune anegdota o tome čuvenom grofu de Marsantu, koji je oličavao onu tako osobenu otmenost jednoga sada već dalekog doba, mogu reći da sam se, pun sanjarija, željan da saznam pojedinosti o životu kojimje živeo g. de Marsant, jedio što se Rober de Sen-Lu, umesto da se zadovolji time da bude samo sin svog oca, umesto da bude sposoban da mi bude vodič u pomalo demodiranom romanu kakav je bio život g. de Marsanta, uzdigao do ljubavi prema Ničeu i Prudonu. Njegov otac ne bi osetio takvo žaljenje. Bio je i sam pametan čovek i prevazilazio je okvire svoga života u otmenom društvu. On gotovo nije stigao ni da upozna svog sina, si na, ali želeo je da on bude još bolji od njega. I verujem verujem zaista zai sta da bi mu se on, suprotno suprotno ostalima u porodici, divio, da bi se radovao što mu je sin,
za ljubav ozbiljnog razmišljanja, napustio ono u čemu su se sastojale njegove ništavne razonode, a zarad preozbiljnih razmišljanja, i da bi, i ne govoreći ništa o tome, u svojoj skromnosti duhovitog velikaša, čitao krišom omiljene pisce svog sina da bi procenio koliko ga Rober nadmaša. Kad se pomisli, bila je to, uostalom, i dosta žalosna stvar što bi g. de Marsant, tako otvorena duha, cenio sina koji je bio tako različit od njega, dok je Rober de Sen-Lu, zato što je bio od onih koji veruju da je vrednost nekog čoveka povezana sa izvesnim oblicima umetnosti i života, sačuvao u nežnom, ali pomalo prezrivom sećanju svog oca, koji je zevao kad su svirali Vagnera, a ludovao za Ofenbahom. Sen-Lu nije bio dovoljno inteligentan da shvati da intelektualna vrednost nema nikakve veze sa prihvatanjem neke estetske formule, pa je prema „intelektualnosti” g. de Marsanta gajio pomalo istu vrstu prezira kakvu bi prema Boaldjeu ili prema Labišu mogli osećati Boaldje-sin i Labiš-sin ako bi bili pobornici najsimbolističkije književnosti i najkomplikovanije muzike. „Veoma sam slabo upoznao svog oca,” govorio je Rober. „Izgleda da je bio krasan čovek. Njegova je nesreća što je živeo u jedno žalosno doba. Roditi se na aristokratskom Sen-Žermenu i živeti u doba Lepe Jelene, Jelene, to je u čovekovom životu ravno kataklizmi. Da je bio kakav sitan građanin, ali da je bio fanatičan obožavalac Ringa, Ringa, možda bi od njega postalo nešto sasvim drugo. Kažu da je voleo književnost. Ali to se ne može znati, pošto se ono što je on podrazumevao pod književnošću sastojalo od zastarelih dela.” A što se mene tiče, dok sam ja nalazio da je Sen-Lu pomalo preozbiljan, on nije mogao da razume što ja to nisam malo više. više . Pošto je o svakoj stvari stvari sudio samo po težini inteligencije inteligencije koju sadrži, a ne zapažajući čarolije mašte koje su meni neke od tih stvari pružale, čudio se što ja — ja, spram koga se on smatrao tako inferiornim — mogu za njih da se zanimam. Već prvoga dana Sen-Lu je osvojio baku, ne samo neprestanom dobrostivošću koju se dovijao da nam oboma posvedoči nego i prirodnošću kojom je to, kao i sve, činio. A prirodnost — bez sumnje zato što nam ona dopušta da ispod ljudskih veština osetimo prirodu — bila je osobina koju je baka od svih najviše volela, kako u vrtovima, gde nije volela da leje budu kao u Kombreu, suviše pravilne, tako i u hrani, u kojoj nije volela ona komplikovana, nakićena jela u kojima se jedva raspoznaju namirnice od kojih su skuvana, ili u klavirskoj muzici, gde nije želela da izvođenje bude suviše brižljivo doterano, suviše zalizano, nego je čak naročito praštala Rubinštajnu promašene i falš tonove. Tu prirodnost ona je volela čak i u Sen-Luovoj odeći, elegantnoj ali i mekoj, bez ičega „kicoškog” i „uštogljenog”, ukrućenog i uštirkanog. Još je više cenila toga bogatog mladića po tome kako je nehajno i slobodno živeo u raskoši
a da to nije „mirisalo na novac”, bez razmetanja; čar te prirodnosti ona je nalazila čak i u nesposobnosti koja je Sen-Luu ostala — a koja obično iščezne sa detinjstvom, zajedno sa izvesnim fiziološkim svojstvima tog uzrasta — nesposobnosti da spreči da mu se na licu ogleda svako uzbuđenje. Nešto što je želeo, na primer, a na šta i nije računao, ma bio to samo kakav kompliment, u njemu bi izazvalo tako naglo, tako usplamtelo zadovoljstvo, koje je iz njega toliko zračilo i imalo toliku potrebu da se drugome pokaže da ga nije mogao savladati i sakriti; izraz uživanja neodoljivo bi mu obuzeo lice; kroz i suviše finu kožu obraza probilo bi jarko rumenilo, u očima bi mu se ogledala zbunjenost i radost; a baka je bila beskrajno osetljiva na takvo ljupko ljupko ispoljavanj is poljavanjee iskrenosti i bezazlenosti, koje, uostalom, kod Sen-Lua, bar u ono doba kad sam se sprijateljio s njim, nije bilo lažno. Ali upoznao sam i drugu jednu osobu, a ima ih mnogo, kod koje fiziološka iskrenost takvog prolaznog rumenila nije nimalo isključivala duševnu dvoličnost; to rumenilo vrlo često svedoči samo o tome koliko snažno osećaju uživanje — toliko da su pred njim obezoružane i prisiljene da ga ispolje pred drugima — neke naravi koje su inače sposobne i za najgnusnije podlosti. Ali u jednome je baka naročito obožavala Sen-Luovu prirodnost, a to je bilo u tome kako je on bez ikakva okolišenja iskazivao svoju naklonost prema meni, u čijem se izražavanju služio takvim rečima da ni ona sama, govorila je, ne bi umela pronaći tačnije, zaista umiljate reči koje bi potpisale „i Sevinjeova i Boseržanova”; on se nije ustezao da se šali na račun mojih mana ma na — koje je prozreo prozreo s pronicljivošću pronicljivošć u u kojoj je je ona uživala uživa la — ali onako kao što bi se i ona s tim šalila, nežno, a uznoseći zauzvrat moje vrline sa toplinom, sa neustezanjem, koji nisu znali za onu uzdržanost i hladnoću kojima mladići njegovih godina obično veruju da sebi pribavljaju neku važnost. A u njegovoj pažljivosti prema i najsitnijoj mojoj nelagodnosti, u tome kako bi mi pokrio noge ćebetom ako je postalo svežije a da ja to nisam primetio, kako je udešavao, i ne govoreći ništa, da ostane sa mnom što kasnije uveče ako je osećao da sam tužan ili neraspoložen, bilo je tolikog staranja da je, moga zdravlja radi, zbog koga je možda bolje bilo da se malo više očeličim, baka nalazila da je to skoro preterano, ali je time, kao dokazom ljubavi prema meni, bivala duboko ganuta. Ubrzo smo se obojica složili da smo postali veliki prijatelji zauvek, a on je govorio „naše prijateljstvo” kao da govori o nečem značajnom i izvrsnom, što kao da postoji izvan nas i što je on uskoro nazvao — izuzimajući svoju ljubav prema svojoj ljubavnici — najlepšom radosti svog života. Te reči izazivale su u meni nekakvu tugu i bivao sam u nedoumici kako da na njih odgovorim, jer dok sam bivao s njim, razgovarao s njim, nisam osećao — a isto bi tako bilo bez
sumnje i s bilo kim drugim — ništa od one sreće koju sam, naprotiv, mogao da osećam kad sam bivao bez ičijeg društva. Dok sam bivao sam, osećao sam, ponekad, kako mi iz dubine duše navire poneki od onih utisaka koji su mi pružali osećaj slatkog blaženstva. Ali čim sam bio s nekim, razgovarao s kojim prijateljem, moj um bi se odjednom obrnuo, sad bi ka sagovorniku a ne ka meni upravio svoje misli, a kad su one išle tako obrnutim pravcem, nisu mi pribavljale nikakvo uživanje. Pošto bih se rastao od Sen-Lua, pokušavao sam, pomoću reči, da unesem nekog reda u zbrkane minute provedene s njim; govorio sam sebi da imam dobrog prijatelja, da je dobar prijatelj retka stvar, pa sam u tome tom e što sam s am se osećao okr o kružen užen blagom blagom koje je teško steći nalazio nešto što je bilo upravo suprotno uživanju koje je meni bilo prirodno, suprotno uživanju da iz samoga sebe izvučem i iznesem na videlo nešto što je u meni skriveno u polumraku. Ako sam proveo dva-tri sata s Roberom de Sen-Luom i ako se on divio onome što sam govorio, osećao sam neku vrstu griže savesti, žaljenja, zamora što nisam ostao sam i spreman, najzad, da radim. Ali pomišljao sam u sebi da čovek nije pametan samo sebe radi, da su i najveći ljudi želeli da ih drugi cene, da ne mogu smatrati izgubljenim sate u kojima sam stvorio visoko mišljenje o sebi u duši svog prijatelja, lako sam sebe ubeđivao da zbog toga treba da budem srećan, i utoliko sam življe želeo da mi ta sreća nikada ne bude uskraćena što je u stvari nisam osećao. Više se plašimo nego za bilo koja druga da za nas ne iščeznu ona blaga koja su ostala izvan nas, zato što ih se naše srce nije domoglo. Osećao sam da sam kadar da se vladam po vrlinama prijateljstva bolje nego mnogi (zato što bih dobru svojih prijatelja uvek dao prednost nad ličnim koristima, kojima su mnogi drugi privrženi, a koje meni nisu bile važne), ali ne i da upoznam radost u jednom osećanju koje bi, umesto da uvećava razlike koje su postojale između moje duše i duše drugih — kao što ih ima između duša svih nas — te razlike brisalo. Ali zato je moja misao ipak, na mahove, razabirala u Sen-Luu i jedno opštije biće nego što je bio on sam, „plemića”, biće koje mu je kao nekakav unutrašnji duh pokretalo udove, upravljalo njegovim pokretima i postupcima; tada, u tim trenucima, mada kraj njega, bivao sam sam kao što bih bio pred nekim pejzažom čiji bih sklad shvatio. On je tad bivao samo predmet koji sam u svojoj zamišljenosti nastojao da produbim. Time što sam tako u njemu uvek ponovo nalazio to ranije, vekovno biće, tog aristokratu, a što je Rober upravo težio da ne bude, osećao sam živu radost, ali radost inteligencije, ne prijateljstva. U duhovnoj i telesnoj hitrini, koja je davala toliko ljupkosti njegovoj ljubaznosti, u neusiljenosti s kojom bi on ponudio baki svoja kola i pomogao joj da se u njih popne, u okretnosti s kojom bi skočio s kočijaškog sedišta ako se plašio da se ne prehladim, da bi mi prebacio svoj kaput preko ramena, nisam osećao samo naslednu gipkost velikih
lovaca, kakvi su već pokolenjima bili preci tog mladića koji je težio samo intelektualnosti, njihov prezir prema bogatstvu, prezir koji je i kod njega postojao uporedo s uživanjem u bogatstvu, zato što je zahvaljujući njemu mogao lepše da počasti svoje prijatelje i da im tako nehajno stavi pred noge svoju raskoš; u svemu tome osećao sam naročito onu sigurnost, ili samoobmanu, tih velikaša da su „iznad drugih”, zahvaljujući čemu nisu mogli ostaviti Sen-Luu u nasleđe onu želju ljudi iz naroda da pokažu da „vrede koliko i drugi”, onaj strah da se ne učine suviše uslužni, koji je njemu bio zaista nepoznat, a koji unakazuje tolikom krutošću i usiljenošću i najiskreniju narodsku ljubaznost. Ponekad sam zamerao sebi što uživam u tome da svog prijatelja posmatram kao kakvo umetničko delo, to jest da posmatram rad svih delova njegovog bića kao da njima skladno upravlja jedna opšta ideja od koje oni zavise, ali za koju on ne zna, i koja, prema tome, ne doprinosi ništa njegovim sopstvenim vrlinama, onoj ličnoj intelektualnoj i moralnoj vrednosti koju je on smatrao tako dragocenom. dragocenom. Pa ipak, ta opšta ideja bila je, u izvesnoj meri, preduslov tih vrlina. Baš zato što je bio plemić, ta njegova misaona aktivnost, njegove socijalističke težnje, zbog kojih je tražio društvo mladih studenata, uobraženih i rđavo odevenih, imale su kod njega nešto zaista čisto i nekoristoljubivo, što nisu imale kod njih. Smatrajući sebe naslednikom jedne neobrazovane i sebične kaste, on je iskreno nastojao da mu oni oproste njegovo aristokratsko poreklo, koje je za njih, naprotiv, imalo privlačnu čar i zbog koje su želeli da se druže s njim, glumeći u isti mah prema njemu hladno pa čak i bezobrazno držanje. Tako je on prvi nudio prijateljstvo takvima za koje bi moji roditelji, verni sociologiji iz Kombrea, bili preneraženi što ih on ne izbegava. Kad smo jednog dana Sen-Lu i ja sedeli na pesku, začuli smo iz platnene kabine kraj koje koje smo bili kako neko proklinje proklinje što je Balbek preplavljen Jevrejima, koji vrve na sve strane. „Ne može čovek da korakne a da ih ne sretne,” govorio je taj glas. „Ja u načelu nisam nepomirljiv neprijatelj jevrejske nacije, ali ovde se čovek već guši. Ne čuje se ništa drugo do: ,Čuj, Avrame, Avrame, sreo sam Jakoba.’ Pomislio bi čovek da je u ulici Abukir.” Abukir.” Čovek koji je tako grmeo protiv Izrailja iziđe najzad iz kabine, mi podigosmo oči na tog antisemitu. Bio je to moj prijatelj Blok. Sen-Lu me smesta zamoli da ga podsetim da su se njih dvojica sreli na takmičenju najboljih gimnazijalaca, na kome je Blok dobio prvu nagradu, a kasnije i na jednom narodnom univerzitetu. uni verzitetu. U najboljem slučaju morao sam se katkad osmehnuti kad bih u Robera opazio, kao trag jezuitskog vaspitanja, nelagodnost koju je u njemu izazivala bojazan da ne pozledi drugoga, kad god bi koji od tih njegovih intelektualnih prijatelja načinio kakvu grešku u ponašanju ili učinio šta smešno, čemu on, Sen-
Lu, nije pridavao nikakvu važnost, ali je osećao da bi onaj pocrveneo da su drugi to primetili. I onda bi Rober pocrveneo, kao da je on taj nespretnjaković, kao na primer kad je Blok Blok jednog dana obećao da će ga posetiti poset iti u hotelu, ho telu, pa dodao: — Ali pošto ne mogu podneti da čekam u lažnoj raskoši takvih velikih karavansaraja, a i pozlilo bi mi od ciganske muzike, kažite lajftboju da prestanu sa svirkom i da vam on odmah javi javi da sam stigao. s tigao. Meni lično nije baš bilo mnogo stalo da Blok dođe u hotel. On u Balbeku nije bio sam, na žalost, nego sa sestrama, koje su tu, opet, imale mnogo rodbine i prijatelja. A ta jevrejska kolonija bila je više živopisna nego prijatna. Balbek je u tom pogledu bio kao neke zemlje, kao Rusija ili Rumunija, gde nam udžbenici geografije kažu da jevrejsko stanovništvo ne uživa onolike pogodnosti i nije se onoliko stopilo sa ostalim stanovništvom kao u Parizu na primer. Kad su Blokovi rođaci i rođake, ili njihovi istovernici i istovernice, uvek zajedno, bez ikakve tuđinske primese, išli u kazino, jedne na bal, drugi u kockarnicu, obrazovali su istorodnu povorku, potpuno različitu od sveta koji ih je gledao kako prolaze i viđao ih svake godine tu, ali nikad nije razmenio nijedan pozdrav s njima, bilo to društvo Kambremerovih, tabor predsednika suda ili visoko ili sitnije građanstvo, ili čak kakvi obični žitarski trgovci iz Pariza, čije se ćerke, lepe, ponosite, podrugljive i prave Francuskinje, kao što su statue u Remsu, ne bi nipošto htele pomešati s tom hordom rđavo vaspitanih devojčura koje su se toliko starale da što više budu po modi kakva je u morskim kupalištima da su uvek izgledale kao da se vraćaju iz lova na rakove ili da neprestano igraju tango. Što se pak tiče muškaraca, uprkos sjajnim smokinzima i lakovanim cipelama, njihov preterano naglašen tip podsećao je na ona takozvana „inteligentna” nastojanja nekih slikara koji, kad treba da ilustruju jevanđelja ili Hiljadu i jednu noć, misle noć, misle na zemlju u kojoj se radnja događa, pa svetom Petru ili Ali-Babi daju baš takvo lipe kakvo je imao najveći kockar u Balbeku. Blok mi je predstavio svoje sestre, kojima je krajnje osorno zapušavao usta, a one su se grohotom smejale dosetkama svog brata, kome su se divile i obožavale ga kao idola. Verovatno je da je ta sredina morala imati, kao i bilo koja druga, možda i više nego ikoja druga, mnogo prijatnih strana, lepih osobina i vrlina. Ali, da bi se one osetile, valjalo je u nju ući. A ona drugima nije bila dopadljiva, osećala je to, videla u tome dokaz antisemitizma, kome je suprotstavljala svoju čvrstu i zbijenu falangu, u koju koju uostalom niko nije ni pomišljao pomi šljao da prodre. Što se pak tiče onog „lajfta”, tome sam utoliko manje imao razloga da se iznenadim što je Blok nekoliko dana ranije, pošto me je pitao zašto sam došao u Balbek Balbek (činilo mu se, naprotiv, sasvim prirodno prirodno što je on došao) i nisam li došao „u nadi da ću stvoriti lepa poznanstva”, a ja mu odgovorio da je to putovanje
moja davnašnja želja, manje duboka ipak nego da odem u Veneciju, rekao: „Pa da, naravno, da piješ voćne sokove s lepim gospođama, praveći se kao da čitaš Stonz of Venajs Venajs od lorda Džona Raskina, tog bednog gnjavatora i jednog od najdosadnijih budala što postoje.” Blok je, dakle, očigledno verovao ne samo da su u Engleskoj sve osobe muškog pola lordovi nego i da se onde slovo i uvek izgovara aj. Sen-Lu aj. Sen-Lu je pak tu grešku u izgovoru smatrao utoliko manje ozbiljno što je on u njoj video pre svega nedostatak nekih tako reći mondenih pojmova, koje je moj novi prijatelj isto toliko prezirao koliko ih je i posedovao. Ali iz bojazni da Blok, kada jednog dana sazna da se na engleskom kaže Venis i da Raskin nije lord, ne pomisli naknadno da ga je Rober smatrao smešnim, ovaj se osetio kriv kao da se pokazao neuviđavan, a u stvari je uviđavan bio i prekomerno, pa je osetio kako, po anticipaciji i reverzibilnosti, njegovo lice obuzima ona rumen od koje će Blok bez sumnje pocrveneti jednog dana kad otkrije svoju zabludu. Jer on je s razlogom mislio da Blok više nego on pridaje značaja takvoj greški. To je Blok i dokazao neko vreme kasnije, kad je jednog dana čuo kako sam izgovorio „lift”, i prekinuo me: „A, kaže se lift?” Pa je dodao hladnim i oholim tonom: „To uostalom nema nikakvog značaja.” Fraza slična nekakvom refleksu, istovetna kod svih samoljubivih ljudi, u najtežim kao i u najbeznačajnijim okolnostima, koja tada kao i ovde otkriva koliko je neka stvar važna onome koji izjavljuje da je nevažna; fraza ponekad tragična, koja se prva od svih otme, tako bolna tada, iz usta svakog iole ponositog čoveka kad mu uništimo i poslednju nadu za koju se uhvatio time što mu odreknemo neku uslugu. „A, pa dobro, nije nimalo važno, snaći ću se već nekako drukčije”, a to drukčije rešenje, kome je, tobože, sasvim svejedno što će morati pribeći, ponekad je samoubistvo. A zatim mi je Blok rekao veoma prijatne stvari. Izvesno je imao želju da bude vrlo ljubazan sa mnom. Ipak, upitao me je: „Da li se ti to iz želje da se uzdigneš do plemstva — jednog uostalom vrlo neznatnog plemstva, ali ti si ostao naivan — družiš sa de Sen-Lu-an-Breom? Mora biti da preživljavaš propisan nastup snobizma. Kaži, jesi li snob? Da, zar ne?” A to ne znači da se njegova želja da bude ljubazan odjednom promenila. Ali ono što se dosta nelogično zove „loše vaspitanje” bilo je njegova mana, prema tome mana koju nije opažao, pa je tim manje mogao misliti da bi drugi drugi time mogao biti povređen. povređen. Rasprostranjenost vrlina istovetnih kod svih nije nimalo čudesnija u čovečanstvu nego množina mana osobenih u svakoga. Bez sumnje, nije razum „najrasprostranjenija stvar na svetu” nego dobrota. U najdaljem, najzabačenijem kutku, zadivimo se kad ugledamo da ona sama od sebe cveta, kao u kakvoj pustoj dolini turčinak isti kao i svi ostali na svetu, on koji njih
nikada nije video i poznaje samo vetar od kojeg mu katkad zadrhti usamljena crvena kapica. Čak i kad se ta dobrota, paralisana koristoljubljem, ne ispoljava, ona ipak postoji, i kad god je ne sprečava kakva sebična pobuda, na primer pri čitanju kakvog romana ili novina, ona procveta, čak i u srcu onog koji, iako ubica u životu, ostaje nežan kao ljubitelj romana u nastavcima, pa se okreće slabome, pravednome, progonjenome. Ali ni raznovrsnost mana nije manje zadivljujuća nego sličnost vrlina. I najsavršeniji čovek ima neki nedostatak zbog kojeg se sablažnjavamo ili besnimo. Jedan je divne pameti, gleda na sve sa uzvišene tačke gledišta, nikada ne govori ružno ni o kome, ali zaboravi u džepu pismo od najveće važnosti koje vas je sam zamolio da mu poverite, i tako vam zbog njega propadne neki sudbonosan sastanak, a on vam se i ne izvini niti osmehne zato što se tobože ponosi time što ne vodi računa o vremenu. Neko drugi je tako fin, pitom, pun obzira da vam uvek govori o vama samo ono što vam može goditi, ali osećate da on prećutkuje i drugo šta sasvim drukčije, pokopava to u svoje srce, gde se onda od toga nakuplja jetkost, a njegovo sopstveno zadovoljstvo da bude s vama toliko mu je drago da bi radije dopustio da svisnete od umora nego da vas ostavi. Neko treći je iskreniji, ali u toj iskrenosti ide tako daleko da mu je stalo da vam stavi na znanje, kad ste se izvinili svojim zdravstvenim stanjem što ga niste posetili, da su vas videli kako idete u pozorište i našli da dobro izgledate, ili da nije mogao sasvim da se koristi nečim što ste učinili za njega, a što su mu, uostalom, još trojica ponudila, pa vam tako i nije naročito obavezan. U oba ta slučaja onaj prethodni prijatelj načinio bi se da ne zna da ste išli u pozorište i držao bi se kao da mu drugi ne bi mogli učiniti tu uslugu. A ovaj poslednji prijatelj, opet, oseća potrebu da nekome kaže nešto što ste mu rekli ili da mu otkrije nešto o vama što vama, i jedno i drugo, može biti najvećma neprijatno, pa je još očaran svojom otvorenošću i kaže odlučno: „Ja sam takav.” Drugi vam idu na živce svojom preteranom radoznalošću ili pak tako potpunom neradoznalošću da im možete govoriti i o najsenzacionalnijim događajima a da oni i ne znaju o čemu je to reč; neki vam, opet, ne odgovaraju mesecima ako je u vašem pismu bila reč o nečem što se vas tiče a ne njih, ili vam pak kažu da će doći da vas nešto pitaju, pa se vi ne usuđujete da iziđete u grad, da bi vas oni zatekli kod kuće, a oni ne dođu i posle vas puste da čekate još nedeljama zato što su tobože verovali da se ljutite jer nisu od vas dobili odgovor koji njihovo pismo nije ni zahtevalo. A neki, povodeći se samo za svojom željom a ne za vašom, govore i govore, i ne daju vam da dođete do reči, ako su veseli i žele da budu s vama, ma koliko hitnog posla vi imali; ali ako se osećaju umorni zbog lošeg vremena ili su rđavo raspoloženi, ne možete iz njih izvući ni reči, svim vašim naporima suprotstavljaju nekakvu tromu učmalost i isto toliko ne daju sebi truda da odgovore odgovore ma i jednom jednom jedinom rečcom na ono što im govorite kao
da vas nisu ni čuli. Svaki naš prijatelj ima toliko mana da smo prinuđeni, da bismo ga mogli i dalje voleti, da se nekako utešimo za te mane — misleći na njegovu darovitost, njegovu dobrotu, njegovu nežnost — ili, još bolje, da i ne obraćamo pažnju na njih, prizivajući zato u pomoć svu svoju dobru volju. Po nesreći, našu ljubaznu upornost da ne vidimo prijateljevu manu prevazilazi upornost s kojom se on njoj predaje, zbog svoje zaslepljenosti ili zaslepljenosti koju drugima pripisuje. Jer on svoju manu ne vidi ili veruje da je drugi ne vide. Kako opasnost da se drugom ne svidimo dolazi naročito usled teškoće da procenimo šta promiče nezapaženo a šta ne, trebalo bi bar, iz predostrožnosti, nikada ne govoriti o sebi, jer to je tema za koju možemo biti sigurni da se tuđi pogledi i naši nikada ne slažu. Iako smo, kad otkrijemo tuđ život, stvarni svet ispod prividnoga, isto toliko iznenađeni kao kad bismo ušli u neku kuću sasvim običnog izgleda, pa otkrili da je puna blaga, obijačkog alata ili leševa, nismo nimalo manje iznenađeni kad, umesto slike koju smo o sebi stvorili po svemu onom što su nam svi govorili, saznamo, po tome kako govore u našem odsustvu, kakvu su sasvim drukčiju sliku nas i našeg života nosili u sebi. Te tako, kad god smo govorili o sebi, možemo biti sigurni da su naše bezazlene i oprezne reči, saslušane s prividnom učtivošću i dvoličnim odobravanjem, poslužile kao povod najogorčenijim ili najšaljivijim, u svakom slučaju najnepovoljnijim komentarima. Najmanje čemu smo se izložili jeste da razdražimo druge nesrazmerom izmeću našeg mišljenja o sebi i naših reči, nesrazmerom zbog koje ono što ljudi o sebi govore obično ispada isto tako smešno kao kad tobožnji ljubitelji muzike osete potrebu da pevuše neku ariju koju vole, pa svoje nemuzikalno mumlanje dopunjuju energičnom mimikom i izrazom divljenja, koji ne opravdavaju ono što čujemo od njih. A rđavoj navici da govorimo o sebi i svojim manama treba dodati, jer to s njom čini celinu, onaj drugi običaj da kod drugih ukazujemo upravo na mane slične našima. A ljudi baš o tim manama i govore, kao da je i to nekakav način da govorimo o sebi, način okolišan, koji uživanju praštanja drugima dodaje uživanje priznanja. Izgleda, uostalom, da naša pažnja, privučena uvek onim što nas same karakteriše, zapaža to više nego drugo šta i u drugih. Kratkovidi kaže za drugoga: „Ta on jedva da i vidi”, grudobolni sumnja u zdrava pluća i najkrepkijeg čoveka; prljavi govori samo o tome kako se drugi ne kupaju; koji zaudara tvrdi da drugi smrde; prevareni muž m už vidi svuda prevarene muževe; laka žena, lake žene; snob, snobove. A i svaki porok, kao i svako zanimanje, zahteva i razvija neko naročito znanje kojim se rado razmećemo. Homoseksualac otkriva homoseksualca, krojač, kad ga pozovu u društvo, još nije ni porazgovarao s vama a već je procenio štof vašeg odela i prsti ga svrbe koliko želi da mu opipa kakvoću, a ako posle nekoliko trenutaka
razgovora upitate zubara za pravo mišljenje o vama, on će vam reći koliko imate kvarnih zuba. Ništa mu se ne čini važnije, a ni vama — koji ste zapazili njegove — smešnije. I ne samo da kad govorimo o sebi verujemo da su drugi slepi, mi i postupamo kao da oni to jesu. Svako od nas ima uza se jednoga posebnog boga koji mu krije manu ili mu obećava njenu nevidljivost, isto onako kao što onima koji se ne peru zatvara oči ili nozdrve za prljavštinu koja im je za ušima i za zadah znoja što ga nose pod pazuhom, i ubeđuje ih da mogu bez bojazni ići tako u društvo, koje neće ništa primetiti. A i oni koji nose ili poklone lažan biser zamišljaju da će ga drugi smatrati pravim. Blok je bio nevaspitan, neuropat, snob, a kako je pripadao jednoj malo cenjenoj porodici, trpeo je, kao da je na dnu mora, neizmerni pritisak kojim su ga satirali ne samo hrišćani sa površine nego i svi redom slojevi jevrejskih kasta koje su bile iznad njegove, jer svaka od njih je svojim prezirom ponižavala onu koja je bila neposredno pod njom. Da se probije do slobodnog zraka izdižući se od jedne jevrejske porodice do druge trebalo bi Bloku više hiljada godina. Bolje je bilo pokušati prokrčiti sebi se bi put na nekoj drugoj strani. Kad mi je Blok ono govorio o nastupu snobizma u koji sam tobože upao, mogao sam mu odgovoriti: „Da „Da sam snob, ne bih se družio družio s tobom.” Rekao sam mu samo da nije baš ljubazan. On je onda hteo da se izvini, ali upravo na način nevaspitanog čoveka koji je presrećan kad povlači što je rekao, što je našao priliku da to još i pogorša. „Oprosti mi,” govorio mi je on sad kad god bi me sreo, „učinio sam ti nažao, mučio sam te, bio sam namerno zao. A međutim — čovek uopšte, a tvoj prijatelj posebno, tako je čudna životinja — ne možeš ni zamisliti koliko ja, koji te tako nemilosrdno peckam, osećam nežnosti prema tebi. Ona često, kad mislim na tebe, ide do suza.” I čuh ga kako jeca. Još više nego Blokovim lošim manirima čudio sam se koliko je ono što on govori nejednake vrednosti. Taj probirljivi mladić, koji je i za pisce koji su bili najviše na glasu govorio: „To je bedan idiot, prava budala”, s velikim uveseljenjem je ponekad pričao anegdote u kojima nije bilo ničega smešnog i navodio kao „nekoga ko je zaista zanimljiv” kakvog potpuno prosečnog čoveka. Takvom dvostrukom merilu u ocenjivanju duha, vrednosti, zanimljivosti pojedinih bića nisam mogao da se ne čudim sve do dana kada sam upoznao g. Bloka oca. Nisam verovao da će nam ikada biti dopušteno da ga upoznamo, jer Blok sin je rđavo govorio Sen-Luu o meni i meni o Sen-Luu. Naročito je rekao Sen-Luu da sam ja (opet) grozan snob. „Jeste, jeste, on je očaran što se poznaje sa g. LLLLegrandenom”, rekao je. Takvo isticanje reči bilo je kod Bloka u isti mah
znak ironije i literarisanja. Sen-Lu, koji nikada nije čuo za to ime, začudio se: „A ko je to?” „O, to je neko veoma otmen”, otmen”, odgovorio je Blok smejući se i zavukavši zimljivo ruke u džepove svog sakoa, ubeđen da u tome času posmatra živopisan prizor nekakvog neviđenog seoskog plemića, prema kome oni koje je opisao Barbe d’ Oreviji nisu ništa. Time što je zakotrljao onih nekoliko L i sladio u ustima to ime kao kakvo najbolje vino tešio se što ne ume da opiše g. Legrandena. Ali to subjektivno naslađivanje ostalo je nepoznato drugima. Premda je Sen-Luu govorio loše o meni, nije zato ni meni nimalo manje ružno govorio o Sen-Luu. Obojica smo već sutradan saznali do tančina ta njegova ogovaranja, ne što smo jedan drugome kazali šta je on rekao, što bi se nama činilo kao veliki greh, nego se to Bloku činilo tako prirodno i gotovo neizbežno da je, u svojoj nemirnoj savesti, a smatrajući kao sigurno da će tako obojici reći samo ono što ćemo i inače saznati, više voleo da nas preduhitri, pa je poveo Sen-Lua na stranu, priznao mu da je govorio ružno o njemu, navlaš, da bi mu to bilo preneto, zakleo mu se „Zevsom Kronionom, čuvarom zakletvi”, da ga voli, da bi dao život za njega i otro jednu suzu. Istoga dana udesio je da me nađe nasamo, ispovedio mi se, izjavio da je tako postupio u moju korist zato što veruje da su neke moje otmene veze za mene samo štetne, da su „moje vrednosti veće od toga”. Pa uhvativši me za ruku kao pijanac kad se razneži, iako je njegovo pijanstvo bilo čisto živčano: „Veruj mi,” rekao je, „i neka me crna Ker smesta zgrabi i odnese kroz kapiju Hada, mrskog ljudima, ako nisam juče, misleći na tebe, na Kombre, na moju beskrajnu nežnost prema tebi, na jedno popodne u školi kojeg se ti i ne sećaš, plakao celu noć. Da, celu noć, kunem ti se, a znam, avaj, jer poznajem ljudske duše, da mi nećeš verovati.” Nisam mu verovao, odista, a tim rečima, za koje sam osećao da ih je izmišljao dok je govorio, njegovo zaklinjanje Kerom nije dodavalo mnogo verodostojnosti, pošto je helenski kult bio kod Bloka čisto literaran. Uostalom, čim bi se raznežio i poželeo da se i drugi razneži nad nečim lažnim, govorio je: „Kunem ti se”, i to više još iz histerične naslade u laganju nego da bi drugog ubedio da govori istinu. Nisam verovao što mi je govorio, ali nisam zato ni bio kivan na njega, jer jer sam od mame i od bake nasledio da ne umem zlopamtiti čak ni mnogo većim krivcima i da nikada ne osuđujem nikoga. Nije uostalom ni bio sasvim sas vim loš momak taj Blok, Blok, a umeo je biti zaista zlatan. A otkako onaj soj iz Kombrea, soj koji je odgajao onakva potpuno čista stvorenja kao što su bile moja baka i moja mati, izgleda da je skoro izumro, kako skoro i nemam više izbora do između čestitih grubijana, neosetljivih a ispravnih, kod kojih vam već sam prizvuk u glasu vrlo brzo pokaže da nimalo ne mare za vaš život, i jedne druge vrste ljudi, koji, dok su s vama, razumeju vas, vole vas,
raznežavaju se do suza, a nekoliko sati kasnije naknađuju se time što naprave neku svirepu šalu na vaš račun, ali vam se opet vrate, opet isto onako puni razumevanja, opet se isto onako smesta poistovećujući s vama, mislim da ipak više volim, ako i ne moralnu vrednost, a ono bar društvo ovih drugih. „Ne možeš ni zamisliti koliki je moj bol kad mislim na tebe,” nastavio je Blok. „U stvari, to je prilično jevrejska crta kod mene”, — dodao je ironično, zažmirivši kao da treba pod mikroskopom da odredi jednu beskrajno malu količinu jevrejske krvi i kao što bi to mogao reći (ali ne bi rekao) kakav francuski velikaš koji bi među svima svojim francuskim precima imao i jednog Samuela Bernara ili, još ranije, Presvetu Bogorodicu, od koje, kažu, tvrde da potiču svi Levijevi, — „jedna prilično jevrejska crta, koja se uvek javlja. A ja prilično volim,” dodao je, „da tako u svojim osećanjima odredim udeo, dosta neznatan uostalom, moga jevrejskog porekla.” Izgovorio je to zato što mu se činilo u isti mah i duhovito i odvažno da kaže istinu o svojoj lozi, iskorišćujući priliku da tu istinu neobično neobi čno ublaži, kao kad se škrtac reši da oduži o duži dug, ali nema snage da isplati više od polovine. Takvo izvrtanje istine, koje se sastoji u tome da se ona smelo i glasno kaže, ali i da se dobrim delom pomeša sa lažima koje je izopačuju, izopačuju, većma je rašireno nego što se misli, m isli, pa i kod onih koji se time obično ne služe, izvesni životni zapleti, naročito kad je u pitanju sudbina neke ljubavne veze, pružaju im priliku da mu pribegnu. Sve to Blokovo poverljivo opadanje mene pred Sen-Luom i Sen-Lua preda mnom završilo se pozivom na večeru kod njega. Nisam sasvim siguran nije li isprva pokušao da mu Sen-Lu dođe sam. To bi dosta ličilo na Bloka, pa je verovatno, ali nije bilo krunisano uspehom, te je jednog dana Blok rekao meni i Sen-Luu: „Dragi maestro, i vi, viteže, ljubimče Arejev, de Sen-Lu-an-Bre, krotitelju hatova, pošto sam vas sreo na obali Amfitrite po kojoj žubori pena valova, kraj šatora Menjea s brzim lađama, hoćete li da dođete na večeru, u toku ove nedelje, kod moga preslavnog oca besporočna srca?” Taj poziv nam je uputio zato što je želeo da se zbliži sa Sen-Luom, zahvaljujući kojem bi, nadao se, mogao ući u aristokratsko društvo. Da sam ja to poželeo, Bloku bi se to učinilo kao znak najodvratnijeg snobizma, sasvim saobrazno mišljenju koje je imao o celoj jednoj strani moje naravi, koju, bar dotada, nije smatrao glavnom; ali ista takva želja s njegove strane činila mu se kao dokaz jedne lepe radoznalosti njegove inteligencije, željne da zađe u jednu njemu tuđu društvenu sredinu, iz čega bi možda mogao izvući neku literarnu korist. G. Blok otac, kad mu je sin rekao da će dovesti na večeru jednoga svog prijatelja, čije je ime i titulu izgovorio tonom sarkastičnog zadovoljstva: „Markiza de Sen-Lu-an-Brea”, silno se uzbudio. „Markiza de Sen-Lu-an-Brea! Au! majku mu!” uzviknuo je,
upotrebivši psovku koja je kod njega bila znak najvećeg društvenog uvažavanja. Pa je na sina, sposobnog da stvori takve veze, bacio pogled pun divljenja, koji je značio: „Zbilja je silan. Ma je li to moj sin, ovo čudo od deteta?" čime je mom drugu pričinio isto toliko zadovoljstvo kao da mu je dao pedeset franaka preko mesečnog izdržavanja. Jer Bloku je kod kuće bilo nelagodno, osećao je da ga otac smatra zabludelom ovcom zato što provodi život u divljenju Lekontu de Lilu, Herediji i ostalim „boemima”. Ali poznanstvo sa Sen-Lu-an-Breom, čiji je otac bio predsednik Kompanije Sueckog kanala! (au, majku mu!), to je bio ,,neosporan” rezultat. Utoliko su više zažalili što su, iz bojazni da ga ne pokvare, ostavili stereoskop u Parizu. Jedino je g. Blok otac umeo, ili bar imao pravo da njime rukuje. To je, uostalom, tek retko kad činio, hotimice retko, u svečane dane, kad je unajmljivao i dopunsku mušku poslugu. Tako je iz toga prikazivanja stereoskopa proisticalo, za one koji su mu prisustvovali, kao neko odlikovanje, neko preimućstvo povlašćenih, a za domaćina koji ga je priređivao, ugled sličan ugledu koji pribavlja talenat i koji ne bi mogao biti veći ni da je sam g. Blok snimio slike ili izumeo aparat. „Niste bili pozvati juče kod Solomona?” govorilo se među rodbinom. „Ne, nisam bio među izabranima! A šta je bilo?” „Bilo je veliko slavlje, stereoskop, čitava parada!” „O, ako je bio stereoskop, onda mi je žao, jer kažu da je Solomon Solomo n neviđen kad ga prikazuje.” — Šta ćeš, — rekao je g. Blok sinu, — ne treba mu pružiti sve odjedanput, ovako će mu ostati da još nešto poželi. U svojoj očinskoj nežnosti i da bi ganuo sina, pomislio je, doduše, da poruči da mu se aparat pošalje. Ali „materijalno nije bilo vremena”, ili tačnije, bojao se da ga neće biti; no mi smo morali da odložimo tu večeru zato što je Sen-Lu očekivao jednog ujaka, koji je trebalo da dođe da provede dva dana sa gđom de Vilparizi. A kako se taj ujak mnogo bavio telesnim vežbanjem, naročito hodanjem, trebalo je da iz svog zamka, gde je bio na letovanju, dođe većim delom peške, noćivajući po salašima, pa je dan njegovog dolaska bio dosta neizvestan. Ne usuđujući se da se udalji iz Balbeka, Sen-Lu me je čak zamolio da odnesem u Enkarvil, gde je bio telegrafski ured, telegram koji je svakodnevno slao svojoj ljubavnici. Ujak koga su očekivali zvao se Palamed, a to je ime nasledio od svojih predaka, sicilijanskih prinčeva. Pa i kasnije, kad bih čitajući istorijske knjige naišao na to ime kao ime koje je pripadalo nekom talijanskom podestati ili crkvenom velikodostojniku, kao kakva lepa renesansna medalja — neki su govorili da je uistinu antičko — koja je ostala u porodici, prelazeći s kolena na koleno, od vatikanske zbirke do ujaka mog prijatelja, osećao sam uživanje koje poznaju samo oni koji, pošto zbog nedostatka novca ne mogu da stvore zbirku medalja ili umetničkih slika, tragaju za starim imenima (nazivima
mesta, koja imaju isto tako dokumentarnu i živopisnu vrednost kao i stare karte, starinske panorame, zastave ili zbornici običajnog prava, ličnim imenima u kojima zvuči i čuje se, u lepim francuskim svršecima, ona jezička mana, pučka intonacija svojstvena jednom narodu, iskvaren izgovor, kojim su naši preci trajno unakažavali latinske i saksonske reči, a te nakaznosti su kasnije postale uzvišeni zakon gramatike) i, u stvari, zahvaljujući takvim zbirkama starinskih zvukova, priređuju sami sebi koncerte kao i oni koji nabavljaju violu da gamba i viole d’amore da bi staru muziku svirali na starinskim instrumentima. Sen-Lu mi je rekao da se čak i u najzatvorenijem aristokratskom društvu njegov ujak Palamed izdvaja kao naročito nepristupačan, ohol, zanet svojim plemstvom, i da sa ženom svog brata i nekoliko drugih odabranih osoba sačinjava jedan krug koji zovu društvo Faniksa. Pa i onde ga se tako boje zbog njegove bezobzirnosti da se dešavalo da su ljudi iz visokog društva, koji su poželeli da se upoznaju s njim pa se obratili njegovom rođenom bratu, naišli na odbijanje. „Ne, nemojte tražiti da vas predstavim mom bratu Palamedu. Da i moja žena i svi mi zapnemo, pa ne bismo uspeli. Ili biste se izložili tome da on s vama bude neljubazan, a ja to ne bih želeo.” že leo.” U Džokej-klubu, on i nekoliko njegovih prijatelja označili su dve stotine članova koje nikada neće dopustiti da im predstave. A kod grofa od Pariza bio je poznat pod nadimkom „Princ” zbog svoje elegancije i svoje ponositosti. Sen-Lu mi je pričao o mladosti svog ujaka, sad već odavno prohujaloj. Svakog dana dovodio je žene u jednu garsonjeru koju je delio s dvojicom prijatelja, lepih lepih kao i on, o n, zbog čega su ih i h zvali „tri gracije”. — Jednog dana, jedan od danas najviđenijih ljudi na aristokratskom SenŽermenu, kako bi to Balzak rekao, ali koji je u jednom prvom, dosta neprijatnom periodu, pokazivao neke čudne sklonosti, zamolio je mog ujaka da i on dođe u tu garsonjeru. Ali tek što je stigao, umesto ženama, počeo je izjavljivati ljubav mom ujaku Palamedu. Moj ujak se činio da ne razume, pod nekim izgovorom izveo je napolje ona dva svoja prijatelja, pa su se vratili unutra, uhvatili grešnika, svukli ga, išibali do krvi i udarajući ga nogama izbacili ga, po hladnoći od deset stepeni ispod nule, na ulicu, gde su ga našli polumrtvog, tako da je policija povela istragu, i jadnik jadnik je imao mnogo muke da udesi da se ona obustavi. Danas se moj ujak ne bi više prepustio tako surovom kažnjavanju, a ne možeš ni zamisliti koliko ima ljudi iz naroda koje on, tako ohol s ljudima iz najvišeg društva, zavoli, pomaže, pa makar mu uzvratili i nezahvalnošću. Nekad je to neki momak koji ga je posluživao u nekom hotelu, a on mu nađe mesto u Parizu, nekad kakav seljak kome on omogući da izuči neki zanat. To mu je čak jedna dosta lepa strana, koja odudara od one njegove mondene strane.” Sen-Lu je, naime, spadao u mladiće iz
tako visokog društva da su na toj visini mogli da niknu izrazi kao što su: „To je čak vrlo lepo kod njega, to je jedna njegova lepa strana”, seme dosta dragoceno, iz koga vrlo brzo niknu shvatanja u kojima takvi ljudi ne računaju sebe ni u šta, a „narod” u nešto veliko; jednom reči, sušta suprotnost narodske gordosti. „Kažu da čovek ne može zamisliti koliko je on davao ton celom društvu, kako je vedrio i oblačio u svojoj mladosti. On sam je u svakoj prilici radio ono što mu se činilo najprijatnije, ali snobovi su tome odmah podražavali. Ako je u pozorištu ožedneo i naredio da mu donesu nešto da popije u svojoj loži, odmah su, iduće nedelje, mali saloni iza svake lože bili puni osvežavajućih pića. Jednog kišnog leta, kad je pomalo patio od reume, naručio je mantil od peruanske čoje, meke i tople, koja služi samo za ćebad za putovanje, pa je čak ostavio na njoj plave i narandžaste pruge. I odmah su kod velikih krojača mušterije počele naručivati takve plave mantile s dugom dlakom i resama. Ako je iz bilo kojeg razloga hteo da u nekom zamku gde je došao da provede dan večera ne izgleda nimalo svečano, pa nije ni poneo frak, nego seo za sto u popodnevnom odelu, odmah je postalo moda da se na selu večera u sakou. Ako se jedući neke kolače poslužio, umesto kašičicom, viljuškom viljuškom ili kakvim kakvim priborom priborom koji je sam izmislio i poručio poručio kod kujundžije, ili prstima, nije se više smelo raditi drukčije. Jednom mu je došla želja da ponovo čuje neke Betovenove kvartete (jer uza sve svoje šašave ideje, daleko od toga da je glup, čak je veoma darovit), pa je pozvao muzičare da mu ih sviraju svake nedelje, njemu i nekolicini njegovih prijatelja. Odmah je te godine postalo najotmenije priređivati male prijeme na kojima se slušala kamerna muzika. Verujem, uostalom, da se nije dosađivao u životu. Onako lep kakav je bio, mora biti da je imao žena! Ne bih, doduše, umeo da vam kažem tačno koje su to mogle biti, zato što je on vrlo diskretan. Ali znam da je mnogo varao moju ujnu. To mu nije smetalo da bude izvrstan prema njoj, i ona ga je obožavala, a on ju je godinama oplakivao. Kad je u Parizu, i sad još ide na groblje skoro svaki dan.” Sutradan ujutro pošto mi je Rober tako pričao o svom ujaku, koga je još čekao, uzalud uostalom, dok sam prolazio ispred kazina vraćajući se u hotel, osetio sam kao da me posmatra neko nedaleko od mene. Okretoh glavu i spazih jednog čoveka od četrdesetak godina, vrlo visokog i dosta punog, sa vrlo crnim brkovima, koji je, lupkajući se nervozno štapićem po pantalonama, upirao u mene oči širom otvorene od pažnje. Iz njih su na mahove u svim pravcima boli pogledi krajnje živahni, kakve imaju, pred osobom koju ne poznaju, samo ljudi u kojima ona, iz bilo kakvih razloga, budi pomisli koje ne bi pale na pamet nikome drugom — na primer, ludaci ili špijuni. On baci na mene još jedan, poslednji, značajan pogled, u isti mah i smeo i oprezan, i brz i dubok, kao što se ispali
poslednji hitac kad se počne bežati, pa pogledavši svud unaokolo, načinivši odjednom rasejan i ohol izraz, u naglom preokretu cele svoje ličnosti, okrete se ka jednom plakatu i stade ga predano čitati, pevušeći neku ariju i popravljajući kadifastu ružu koja mu je bila zadenuta u rupici revera. Onda izvadi iz džepa beležnicu i kao da je zabeležio naslov oglašene predstave, izvadi dva-tri puta sat, spusti na oči crni slamni šešir i stavi ruku pred obod kao da hoće da vidi nekoga da li dolazi, načini nezadovoljan pokret, kakvim hoćemo da pokažemo da nam je dosta čekanja, ali koji nikad ne načinimo kad stvarno čekamo, pa zabacivši šešir tako da mu se videla sasvim kratko ošišana kosa, iako je pri tom, sa strane, ipak imao dosta duge uvojke, uzdahnu glasno kao kad je nekome ne suviše vrućina, nego kad želi da pokaže da mu je suviše vrućina. Pomislio sam da je kakva varalica što krade po hotelima, da nas je možda zapazio prethodnih dana, baku i mene, pa pripremajući neko lupeštvo, sad je opazio da sam ga primetio kako me uhodi; da bi me zavarao, možda je samo nastojao da svojim novim držanjem izrazi rasejanost i ravnodušnost, ali radio je to s tako napadnim preterivanjem da se činilo da mu je cilj, koliko da razveje sumnje koje je mogao probuditi u meni, još i više da se osveti za nekakvo poniženje koje sam mu ja naneo, da u meni stvori utisak ne toliko da me nije video koliko da sam ja i suviše beznačajan da bih privukao njegovu pažnju. Prsio se izazivački, stiskao usne, uvijao brkove i u pogledu podešavao nešto ravnodušno, bezosećajno, skoro uvredljivo. Tako sam ga po neobičnosti njegovih izraza čas smatrao lopovom, a čas ludakom. Ipak, njegova krajnje brižljiva odeća bila je mnogo ozbiljnija i mnogo jednostavnija nego u većine gostiju koje sam viđao u Balbeku i delovala je na mene umirujuće u pogledu mog sakoa, koji je tako često ponižavala blistava i banalna belina njihovih letnjih odela. Ali baka mi je nailazila u susret, prošetali smo malo zajedno, pa sam je, sat kasnije, počekao pred hotelom, kuda je ušla za trenutak, kad ugledah kako iz njega izlaze gđa de Vilparizi s Roberom de Sen-Luom i tim nepoznatim čovekom koji me je onako netremice posmatrao pred kazinom. Njegov pogled me munjevito prostreli, onako kao kad sam ga bio opazio, pa se povuče kao da me nije ni video i skloni se spustivši se nisko pred same oči, otupeo, kao neodređen pogled koji tobože okolo ne vidi ništa, a u sebi ne može ništa da razabere, pogled koji izražava samo zadovoljstvo zadovoljstvo što oko sebe s ebe oseća trepavice trepavice koje razmiče svojom blaženom okruglinom, bogougodni i sladunjavi pogled nekih licemera, samozadovoljni pogled nekih glupaka. Video sam da je promenio odelo. Ovo koje je sad nosio bilo je još tamnije; a istina je, doduše, da je istinska elegancija bliža jednostavnosti nego lažna, ali tu je bilo i nešto drugo: izbliže. se osećalo da iz njegove odeće boje nisu zato skoro sasvim isključene što je onaj koji ih je otklonio ravnodušan prema njima, nego pre zato što ih, iz bilo kakvog razloga,
sebi zabranjuje. A odmerenost koja se u takvoj odeći ispoljavala podsećala je na umerenost u jelu i piću koja više potiče od pokoravanja dijeti nego od odsustva oblapornosti. Tanke tamnozelene pruge njegovih pantalona slagale su se sa prugama na čarapama sa profinjenom skladnošću, što je otkrivalo izoštren ukus, obuzdan inače u svemu drugom, kome je učinjen taj jedini ustupak, dok je jedna crvena tačka na kravati bila neprimetna, kao neka sloboda koju se ne usuđujemo usuđujemo da sebi dopustimo. — Kako ste? Da vam predstavim mog sestrića, barona de Germanta, — reče mi gđa de Vilparizi, dok je nepoznati, i ne gledajući me, mrmljao nerazgovetno: „Drago mi je”, propraćajući to mumlanjem, da bi svojoj ljubaznosti dao nešto usiljeno, i savivši mali prst, kažiprst i palac, pruži mi ostala dva prsta, bez ijednog prstena, koje ja prihvatih u njegovoj rukavici od jelenske kože; pa i ne podigavši pogled ka meni, okrete se gđi de Vilparizi. — Bože, gde mi je pamet? — reče ova smejući se. — Kazala sam baron de Germant, a trebalo je da kažem da vas predstavljam baronu de Šarlisu. Ali, najposle, greška nije tako velika, — dodade ona — pa ti si ipak i pak i Germant. Utom je baka izišla, pa smo pošli zajedno. Sen-Luov ujak ne samo da mi nije ukazao čast da mi kaže i jednu jedinu reč nego me čak nije ni pogledao. Iako je zagledao nepoznate osobe (a za vreme te kratke šetnje bacio je dva-tri puta svoj strašni i duboki ispitivački pogled na neke beznačajne osobe najskromnijeg društvenog porekla koje su prošle), nije, zauzvrat, sudeći bar po meni, ni u jednom trenutku gledao svoje poznanike, kao policajac kad je na tajnom zadatku, ali svoje prijatelje mimoilazi u svome službenom motrenju. Ostavljajući ih, baku, gđu de Vilparizi i njega da razgovaraju, povukao sam SenLua unazad: — Recite, jesam li dobro čuo? Gđa de Vilparizi je za vašeg vaše g ujaka rekla rekla da je od Germantovih. — Pa da, naravno, to je Palamed de Germant. Germa nt. — Od onih istih Germantovih koji imaju jedan zamak blizu Kombrea i smatraju da potiču od Genoveve Brabantske? — Sasvim, moj ujak, koji do heraldike drži ne može biti više, odgovorio bi vam da je naš poklič, naš bojni poklič, koji je kasnije postao „Probij se napred!”, isprva bio „Kombrejci!” — reče on smejući se, da ne bi izgledalo kao da se diči tim pravom na poklič, koje su imale jedino polusuverene kuće, vojvode velikih četa. On je brat sadašnjeg vlasnika zamka. Znači, u srodstvu je, i to vrlo bliskom, sa Germantovima ta gđa de Vilparizi,
koja je za mene tako dugo ostala ona gospođa što mi je jednom, kad sam bio mali, poklonila kutiju čokolade koju je držao u kljunu jedan petak, ona, za mene tada mnogo udaljenija od cele one strane prema Germantu nego i da je spadala na onu drugu stranu, prema prema Mezeglizu, manje ma nje izuzetna ličnost, manje ma nje ugledna ugledna za mene nego i optičar u Kombreu, a koja je sada odjednom skočila u mojim očima jednim onako fantastičnim skokom kao što ima naporedo i ne manje nepredviđenih obezvređenja stvari koje posedujemo, a i jedno i drugo — i takvi skokovi i takvi padovi — unose u naše mladalačko doba, pa i u one delove našeg života u kojima još traje nešto od naše mladosti, isto tako mnogobrojne promene kao što su Ovidijeve metamorfoze. — Nisu li u tom zamku biste svih nekadašnjih gospodara Germanta? — Da, to je krasan prizor — reče ironično Sen-Lu. Sen-L u. — Među nama rečeno, ja nalazim da su sve te stvari pomalo budalaste. Ali ima u Germantu nešto što je malo zanimljivije, ima jedan portret moje ujne od Karjera. Lep je kao kakav Vistler ili Velaskez — dodade Sen-Lu, koji u svom žaru novoobraćenika nije uvek tačno poštovao srazmere među vrednostima. Ima i uzbudljivih slika Gistava Moroa. Moja ujna je sestričina vaše prijateljice, gđe de Vilparizi, kod nje je i odrasla, a udala se za svog brata od strica, koji je takođe sestrić moje tetke Vilparizi, za sadašnjeg vojvodu de Germanta. — A šta je onda vaš ujak? — On nosi titulu barona de Šarlisa. Šarlisa . Po pravilu, kad kad im je otac ot ac umro, trebalo je da moj ujak Palamed uzme titulu princa de Loma, što je bila titula njegovog brata dok nije postao vojvoda de Germant, jer u toj porodici ime se menja kao košulja. Ali moj ujak ima o svemu tome drukčije poglede. I pošto smatra da se pomalo zloupotrebljavaju talijanska vojvodstva, španske velikaške titule itd., i mada je mogao da bira između četiri-pet prinčevskih titula, zadržao je titulu barona de Šarlisa, u znak protesta i iz prividne jednostavnosti, u kojoj ima mnogo gordosti. „Danas je svako princ”, kaže on, „pa čovek mora imati nešto čime će se razlikovati; ja ću uzeti prinčevsku titulu kad budem hteo putovati inkognito.” Po njemu, nema starije titule nego što je titula barona de Šarlisa; da vam dokaže da je ta titula starija od Monmoransija, koji su neopravdano tvrdili za sebe da su bili prvi baroni u Francuskoj, a bili su to samo u pariskoj pokrajini, gde im je bilo leno, moj ujak bi vam objašnjavao satima i sa uživanjem, jer mada je vrlo istančana uma, vrlo obdaren, on nalazi da je to sasvim aktuelna gema za razgovor — reče Sen-Lu sa osmehom. — Ali pošto ja nisam kao on, nemojte me navoditi da govorim o rodoslovlju, ništa nije tako dosadno, tako zastarelo, zaista, život je suviše kratak.
Sada sam u onome surovom pogledu zbog kojeg sam se malopre okrenuo, pred kazinom, prepoznao onaj koji sam video uperen u mene kod Tansonvila, u trenutku kad je gđa Svan pozvala Žilbertu. Ži lbertu. — Ali zar među mnogim ljubavnicama koje kažete da je imao vaš ujak, g. de Šarlis, nije bila i gđa Svan? — O, nikako! To jest, on je veliki Svanov prijatelj i uvek ga je veoma podržavao. Ali niko nije nikada rekao da je on bio ljubavnik njegove žene. Svi bi se u društvu veoma iznenadili kad bi izgledalo da tako mislite. Nisam se s e usudio da mu kažem da bi se u Kombreu još više iznenadili kad bih bih se činio da u to ne verujem. Baka je bila očarana g. de Šarlisom. On je, doduše, pridavao ogroman značaj svim pitanjima porekla i društvenog položaja, i baka je to primetila, ali bez i malo one strogosti u koju obično ulazi i potajna zavist i jed što drugi uživa preimućstva koja bismo mi želeli a ne možemo da ih imamo. A kako se baka, naprotiv, zadovoljna svojom sudbinom i ne žaleći nimalo što ne živi u nekom blistavijem društvu, služila samo inteligencijom u zapažanju nastranosti g. de Šarlisa, govorila je o Sen-Luovom ujaku s onom ravnodušnom blagonaklonošću, s osmehom, skoro sa simpatijom, čime predmet svog nekoristoljubivog posmatranja nagrađujemo za zadovoljstvo koje nam pruža, a tim više što je u ovom slučaju predmet posmatranja bila jedna osoba koja je, po tome kako je, ako i ne sasvim opravdano, a ono bar živopisno, pridavala značaja svojoj ličnosti, živo odudarala od osoba koje je ona obično imala prilike da viđa. Ali baka mu je tako lako oprostila njegove aristokratske predrasude naročito zbog njegove inteligencije i njegove osećajnosti, za koje se osećalo da su u g. de Šarlisa krajnje izoštrene, nasuprot tolikima iz visokog društva kojima se rugao Sen-Lu. Ipak, te aristokratske predrasude nisu kod ujaka, kao kod sestrića, bile žrtvovane nekim višim vrlinama. G. de Šarlis ih je pre nekako izmirio sa njima. Pošto je, kao potomak vojvoda de Nemur i prinčeva de Lambal, posedovao arhive, nameštaj, tapiserije, portrete koje su za njegove pretke slikali Rafael, Velaskez, Buše, pošto je s razlogom mogao da kaže da razgleda jedan muzej i neuporedivu biblioteku kad samo pregleda svoje porodične uspomene, on je, suprotno svom sestriću, sveukupnom nasleđu aristokratije pridavao rang koji je njegov sestrić osporavao. A možda takođe, manje sklon nekoj ideologiji nego Sen-Lu, manje se obmanjujući rečima, kao realističniji posmatrač ljudi, možda nije hteo da zanemari jedan bitni činilac ugleda koji je uživao u očima sveta, a koji mu je, iako je njegovoj uobrazilji pružao nekoristoljubiva uživanja, mogao u praktičnim stvarima biti i od veoma efikasne pomoći. To pitanje ostaje sporno
između ljudi takve vrste i onih koji se povode za svojim unutrašnjim idealom, koji ih navodi da se odreknu tih preimućstava da bi isključivo njega nastojali da ostvare, slični u tome slikarima, piscima koji se odreknu svoje virtuoznosti, umetnički obdarenim narodima koji se modernizuju, ratničkim narodima koji preduzmu inicijativu za opšte razoružanje, apsolutističkim vladama koje postanu demokratske i ukinu surove zakone, a da stvarnost vrlo često ne nagradi njihov plemenit napor; jer jedni izgube time svoju darovitost, drugi svoju vekovnu premoć; pacifizam ponekad učini ratove još učestalijim, a isto tako i popustljivost zločin. Iako su se Sen-Luovi napori u iskrenosti i emancipovanosti mogli smatrati samo kao vrlo plemeniti, ako je bilo suditi po spoljnom rezultatu, dopušteno je bilo i radovati se što su oni izostali kod g. de Šarlisa, koji je preneo u svoj stan veliki deo divne drvene oplate iz dvorca Germantovih, umesto daje zameni, kao njegov sestrić, za nameštaj modernog stila, za slike kojekakvih Lebura i Gijomena. Ipak zato nije nimalo manje istina da je ideal g. de Šarlisa bio veoma izveštačen i, ako se taj epitet može dovesti u vezu s pojmom ideala, isto toliko monden koliko i umetnički. On je u nekih žena velike lepote i retke kulture, čije su prababe, dva veka ranije, učestvovale u najvećoj slavi i sjaju francuskog kraljevstva, nalazio toliku otmenost da je mogao da uživa samo u njihovom društvu, a divljenje koje je gajio prema njima bilo je bez sumnje iskreno, ali u tome su velikog udela imale nejasne asocijacije iz istorije i umetnosti koje je budilo njihovo ime, kao što je podsećanje na antiku jedan od razloga uživanju koje učen čovek nalazi u čitanju kakve Horacijeve ode, iako je ona možda slabija od današnjih pesama, prema kojima bi on ostao ravnodušan. Svaka od tih žena bila je njega, spram kakve lepe građanke, ono što su prema modernom platnu koje predstavlja kakav put ili svadbu one stare slike čiju istoriju poznajemo, počev od pape ili kralja koji su je naručili, pa preko osoba kod kojih su bile putem poklona, kupovine, otmice ili nasleđa, povodom čega nas one podsećaju na neki događaj ili bar na neku ženidbu od istorijskog značaja, pa prema tome na znanja koja smo stekli, što im pridaje novu korisnost, uvećava osećanje bogatstva našeg pamćenja ili naše učenosti. G. de Šarlis se radovao što je predrasuda slična njegovoj sprečila tih nekoliko visokih dama da se mešaju sa ženama manje čiste krvi i pružila ih njegovom obožavanju netaknute u njihovoj nenarušenoj otmenosti, kao što je kakva fasada iz XVIII veka, koja se oslanja na spljoštene stubove od ružičastog mramora i na kojoj nova vremena nisu ništa promenila. G. de Šarlis je veličao istinsku plemenitost uma i srca tih žena, igrajući se tako dvoznačnošću te reči koja ga je i samog obmanjivala i u kojoj je ležala obmana onog nerazlučenog, dvosmislenog pojma aristokratije, blagorodnosti i
umetnosti, ali i njegova čarobna privlačnost za bića kao što je bila moja baka, kojoj bi se grublje ali i bezazlenije predrasude nekog plemića, ako bi gledao samo na čistotu plemićkog porekl poreklaa a ne bi mario za ostalo, činile suviše smešne, ali koja nije mogla da se odupre čim bi se nešto pojavilo pod plaštom duhovne uzvišenosti, tako da je nalazila da vladarima treba zavideti više nego ikome zato što su mogli imati kao učitelje jednog La Brijera, jednog Fenelona. Troje Germantovih oprostili su se od nas pred Grand-hotelom; išli su na ručak kod princeze od Luksemburga. U trenutku kad se baka pozdravljala sa gđom de Vilparizi i Sen-Lu sa bakom, g. de Šarlis, koji mi se dotle nije obratio nijednom reči, koraknu malo unazad, pa stavši do mene reče mi: „Piću čaj večeras posle večere u apartmanu moje tetke Vilparizi. Nadam se da ćete mi učiniti to zadovoljstvo da dođete s gospođom vašom bakom.” Pa se pridruži markizi. Mada je bila nedelja, pred hotelom nije bilo više fijakera nego na početku sezone. Naročito je beležnikova žena nalazila da je već sasvim izlišan trošak iznajmljivati svaki put kola zato što ne idu Kambremerovima, i zadovoljavala se da ostane u svojoj sobi. — Je li gđa Blanden bolesna? bolesna? — pitali su beležnika. — Nismo Nis mo je danas videli. vi deli. — Malo je boli glava, od vrućine, od one oluje. Dovoljna je i neka sitnica; ali verujem da ćete je večeras videti. Ja sam joj savetovao da siđe. To joj može samo dobro dobro činiti. či niti. Mislio sam da je g. de Šarlis, pozivajući nas tako kod svoje tetke, koju nisam sumnjao da je o tome obavestio, hteo da popravi neučtivost koju je pokazao prema meni u prepodnevnoj šetnji. Ali kad sam, stigavši u salon gđe de Vilparizi, hteo da pozdravim njenog sestrića, uzalud sam se vrteo oko njega, jer on je piskavim glasom pričao nešto dosta zlobno o nekom svom rođaku i nisam mogao da mu ulovim pogled; odlučih se da mu kažem dobar dan, i to dosta glasno, da bih ga upozorio na svoje prisustvo, ali razumedoh da me je primetio, jer i pre no što sam zaustio da išta kažem, u trenutku kad sam se naklonio, video sam kako je ispružio ona svoja dva prsta da se rukujemo, ali me nije ni pogledao niti je prekinuo razgovor. Očigledno me je video, ali to nije pokazao, i ja tad primetih da njegove oči, koje se nikad nisu upravljale na sagovornika, večito kruže u svim pravcima, kao u nekih životinja kad se preplaše ili u onih uličnih prodavaca koji, neprestano deklamujući svoju vašarsku reklamu i pokazujući nedozvoljenu robu, motre, ne okrećući glavu, na razne strane odakle bi mogla naići policija. Međutim, bio sam malo začuđen videći da gđa de Vilparizi, radosna što nas vidi, kao da nas ipak nije očekivala, a još sam više bio iznenađen
kad sam čuo kako g. de Šarlis govori mojoj baki: „O, to vam je odlična ideja što ste došli da nas posetite, to je divno, zar ne, tetka?” Bez sumnje je primetio njeno iznenađenje kad smo ušli, pa je pomislio, kao čovek navikao da sam daje ton u društvu, da će to iznenađenje pretvoriti u radost samim tim što će pokazati da se i sam obradovao, da je upravo to ono osećanje koje naš dolazak treba da pobudi. A u tome je dobro računao, jer gđa de Vilparizi, koja je mnogo držala do svog sestrića i znala koliko je teško ugoditi mu, odjednom kao da je u mojoj baki pronašla još i nove vrline i nije prestala više da je gosti s velikom pažnjom. Ali ja nisam mogao da razumem da je g. de Šarlis mogao za nekoliko sati zaboraviti onako kratak doduše, ali očigledno tako hotimičan, tako unapred smišljen poziv koji mi je uputio to prepodne i da je mogao nazvati „odličnom idejom” moje bake jednu ideju koja je bila čisto njegova. Ali ja sam po savesti želeo da stvar izvedem na čisto, a ta savesnost u pogledu tačne istine ostala mi je sve dok nisam toliko odrastao da shvatim da istinu o nečijim namerama ne možemo saznati pitajući njega o tome i da je rizik nesporazuma, koji će verovatno proći nezapažen, manji nego rizik od naivne upornosti: „Ali, gospodine,” rekoh mu „pa vi se dobro sećate, zar ne, da ste nas vi pozvali da dođemo večeras?” Nikakav pokret, nikakav glas nisu odali da je g. de Šarlis čuo moje pitanje. Videći to, ja ponovih, kao što se diplomate ili mladići zavađeni sa svojom devojkom sa neiscrpnom a uzaludnom dobrom voljom upinju da dobiju razjašnjenja, koja je protivna strana odlučna da ne da. G. de Šarlis mi opet ne odgovori ništa. Učinilo mi se da vidim kako mu na usnama lebdi osmeh onih koji s velike visine sude s ude o karakterima i vaspitanju vas pitanju ljudi. ljudi. Pošto je on odbijao da dade bilo kakvo objašnjenje, pokušao sam sam da ga nađem, ali sam uspevao samo da se dvoumim između više njih, od kojih je moglo nijedno da ne bude ono pravo. Možda se nije sećao ili sam možda ja pogrešno razumeo ono što mi je pre podne rekao... A još verovatnije iz gordosti nije hteo da se vidi da je pokušao privući osobe koje prezire, pa je radije njima pripisao želju da dođu. Ali, ako nas je prezirao, zašto mu je bilo stalo da dođemo, ili, bolje reći, da moja baka dođe, jer od nas dvoje samo se njoj obraćao te večeri, a nijednom meni. U najživljem razgovoru s njom kao i sa gđom de Vilparizi, gotovo skriven iza njih, kao da sedi u dnu neke lože, zadovoljavao se samo da na mahove skrene ispitivački pogled svojih prodornih očiju i upre ga meni u lice, sa takvom ozbiljnošću, takvim izrazom obuzetosti nečim kao da je moje lice kakav teško čitljiv rukopis. Svakako, da nije bilo tih očiju, lice g. de Šarlisa bilo bi slično licu mnogih lepih ljudi. I kad mi je Sen-Lu, govoreći o drugim Germantovima, rekao kasnije: „Dakako, oni nemaju toliko taj rasni, velikaški izgled od glave do pete kao moj
ujak Palamed”, potvrđujući mi da taj rasni izgled i aristokratska otmenost nisu ništa tajanstveno ni novo, nego da su sačinjeni od sastojaka koje sam prepoznao bez teškoće i ne osetivši nikakav naročit utisak, osetio sam kako se raspršila jedna od mojih iluzija. Ali na tome licu, kome je tanak sloj pudera davao pomalo izgled pozorišne maske, g. de Šarlis je uzalud hermetički zatvarao svaki izraz, oči su bile kao neka pukotina, kao puškarnica koju jedinu nije uspeo da zapuši i kroz koju bi čovek, već prema tački gde se nalazio u odnosu na njega, osetio kako ga je odjednom presekao odblesak nekakvog unutrašnjeg oružja, koje je bilo dosta obespokojavajuće čak i za onoga koji ga je, premda ne gospodareći sasvim njime, nosio u sebi, u stanju nepostojane ravnoteže, uvek gotovo da eksplodira; a predostrožni i neprestano zabrinuti izraz njegovih očiju, sa svim onim umorom koji je, oko njih, sve do vrlo niskih kolutova pod očima, proizlazio iz tog izraza i širio se po celom licu, ma kako ono bilo udešeno i doterano, podsećao je na nekakav inkognito, na prerušenog čoveka koji je moćan po opasnostima kojima preti, ili prosto na opasnu osobu, ali tragičnu. Voleo bih da sam mogao odgonetnuti kakva je to tajna koju nose u sebi drugi ljudi i zbog koje mi je već bio tako tajanstven pogled g. de Šarlisa kad sam ga video to prepodne kod kazina. Ali po onome što sam sad znao o njegovom rodu, nisam više mogao misliti ni da je to tajna lopova niti, po razgovoru koji sam slušao, ludaka. To što je bio tako hladan sa mnom, dok je s mojom bakom bio tako ljubazan, možda i nije poticalo od neke lične antipatije, jer on je uopšte, koliko god je bio blagonaklon prema ženama, o čijim je manama govorio ne propuštajući obično da pokaže veliku uviđavnost, toliko prema ljudima, a naročito prema mladićima, pokazivao mržnju tako žestoku da je podsećala na mržnju nekih ženomrzaca prema ženama. Za dvojicu-trojicu „žigoloa”, koji su bili rođaci ili prisni prijatelji Sen-Luovi i čija je imena ovaj slučajno pomenuo, g. de Šarlis je rekao, sa skoro krvožednim izrazom koji je odudarao od njegove uobičajene hladnoće: „To je žutokljuna žgadija.” Razumeo sam da on naročito zamera današnjim mladićima što su suviše mekušci. „To su prave žene”, govorio je s prezirom. Ali koji to život ne bi izgledao mekušan prema onome kakvim je on želeo da muškarac živi, a koji mu nikada nije bio dovoljno krepak i muževan? (On sam, u svojim putovanjima peške, posle više časova hoda, bacio bi se sav zajapuren u ledenu reku.) Nije čak mogao da smisli da muškarac nosi i jedan jedini prsten. Ali takva nepomirljivost u pogledu muževnosti nije sprečavala u njemu osobine najprefinjenije osećajnosti. Gđi de Vilparizi, kad ga je zamolila da mojoj baki opiše jedan zamak u kome je boravila gđa de Sevinje, dodavši da ona vidi pomalo literarisanja u onom njenom očajanju što je razdvojena od one dosadne gđe de Grinjan, odgovorio je:
— Naprotiv, meni se ništa ne čini istinitije. To je, uostalom, bilo doba u kome su se takva osećanja bolje razumela. La Fontenov stanovnik Monomotale, koji trči prijatelju jer mu se ovaj javio u snu pomalo tužan, golub koji nalazi da je najveće zlo odsustvo drugog goluba, možda se vama, tetka, čine isto tako preterani kao i gđa de Sevinje kad ne može da dočeka trenutak kad će ostati nasamo sa svojom ćerkom. Tako je lepo ono što ona kaže kad se rastaje od nje: „Taj rastanak mi je bol u duši, koji osećam kao bol u telu. Kad smo daleko, darežljivo poklanjamo svoje sate. Napredujemo ka vremenu za kojim čeznemo.” Moja baka je bila očarana slušajući kako on govori o tim pismima upravo onako kao što bi i ona govorila. Čudila se što jedan muškarac može tako dobro da ih razume. Nalazila je da g. de Šarlis ima žensku nežnost, osetljivost. Kasnije, kad smo nasamo razgovarali o njemu, rekli smo da je on morao pretrpeti dubok uticaj neke žene, svoje majke ili, kasnije, ćerke, ako ima dece. Ja sam pomislio: „Neke ljubavnice”, misleći na uticaj koji mi se činilo da Sen-Luova ljubavnica ima na njega i po kome sam mogao da ocenim do koje mere žene profinjuju ljude ljude koji s njima žive. žive . — A kad je bivala sa ćerkom, verovatno nije imala šta da joj kaže — odgovori gđa de Vilparizi. — Sigurno jeste; makar nešto od onoga što je ona zvala „tako sitnim stvarima da ih samo vi i ja primećujemo”. A u svakom slučaju, tad je bila s njom. A La Brijer nam kaže da je u tome sve: „Biti s onima koje volimo, pa razgovarali s njima ili ne razgovarali, svejedno”. Ima pravo; to je jedina sreća — dodade g. de Šarlis setnim glasom — a život je tako rđavo sazdan, avaj, da tu jedinu sreću retko kad okusimo; gđa de Sevinje je, na kraju krajeva, ipak bila manje za žaljenje žaljenje nego neki drugi. Ona je veliki deo života život a provela kraj one koju je volela. — Ti zaboravljaš da to nije bila bi la ljubav, ljubav, ta radilo se o njenoj ćerki. ćerki. — Pa nije važno u životu koga volimo, — nastavi on tonom čoveka koji zna šta govori, bespogovorno i skoro nabusito — važno je voleti. Ono što je gđa de Sevinje osećala prema svojoj ćerci može s mnogo više razloga polagati pravo na to da liči na strast koju je Rasin naslikao u Andromahi u Andromahi ili ili u Fedri nego Fedri nego banalni odnosi koje je mladi Sevinje imao sa svojim ljubavnicama. A isto tako i ljubav nekog mistika prema Bogu. Suviše oštra razgraničenja kojima mi ograničavamo ljubav dolaze samo od našeg velikog nepoznavanja života. — Ti veoma voliš Andromahu i Fedru? — upita Sen-Lu ujaka pomalo prezrivim glasom. — Ima više istine u jednoj Rasinovoj tragediji nego u svim dramama gospodina Viktora Igoa — odgovori g. de Šarlis.
— Grozno je ipak to otmeno društvo — reče mi Sen-Lu na uvo. — Voleti više Rasina nego Viktora, pa to je ipak strahota! — Bio je iskreno ucveljen zbog takvih ujakovih reči, ali tešilo ga je zadovoljstvo što je mogao da kaže „ipak”, a naročito „strahota”. U takvim svojim opaskama o tome kako je tužno živeti daleko od osobe koju volimo (što je navelo baku da kaže kako sestrić gđe de Vilparizi mnogo bolje razume neka dela nego njegova tetka i da u njemu ima nečega što ga stavlja daleko iznad većine ljudi iz otmenih klubova), g. de Šarlis nije ispoljavao samo prefinjenost osećanja kakvu doista muškarci retko pokazuju; čak i sam njegov glas, nalik na neke glasove u kontraaltu kod kojih nije dovoljno negovan srednji registar, pa im pevanje liči na duet u kome se smenjuju mladić i devojka, postavljao se visoko kad je izražavao te tako istančane misli, dobijao neku nepredviđenu blagost, kao da u sebi sadrži horove verenica, sestara koje izlivaju svoju nežnost. Ali to jato devojačkih glasova, kao gnezdo puno ptičica, zbog koga bi g. de Šarlis, sa svojim zgražanjem od svega ženstvenog, bio ucveljen kad bi se primetilo da ih krije u svom glasu, nije se ograničavalo samo na izvođenje, na moduliranje osećajnih odlomaka. Dok je g. de Šarlis razgovarao, često bi se začuo njihov piskav i svež smeh, kao smeh šiparica ili kaćiperki, kako udešavaju svoga bližnjeg zajedljivim i prepredenim obešenjaklucima. Ispričao je kako jedan dvorac, koji je pripadao njegovoj porodici, u kome je jednom prenoćila Marija-Antoaneta i čiji je park projektovao Lenotr, sada pripada bogatim finansijerima Izraelima, koji su ga kupili. „Izrael, bar takvo ime nosi taj svet, iako mi se to čini kao neki opšti etnički naziv pre nego kao prezime. Ko bi znao, možda takva vrsta sveta i nema vlastitog imena, nego se označava samo po zajednici kojoj pripada. Svejedno! Ali nekadašnji zamak Germantovih, pa sad da pripada Izraelima!!!” uzviknu on. „To me podseća na onu sobu u zamku Bloa, gde mi je čuvar koji ga je pokazivao rekao: ,Ovde se Marija Stjuart molila bogu; a ja tu sad mećem moje metle.’ Naravno, ja neću više ni da znam za taj obeščašćeni zamak, kao ni za moju rođaku Klaru de Šime, koja je napustila muža. Ali čuvam fotografiju zamka dok je još bio netaknut i princezinu kad su njene krupne oči još gledale samo mog rođaka. Fotografija stiče pomalo dostojanstva koje joj inače nedostaje, kad nije više reprodukcija stvarnosti, nego kad nam pokazuje ono što više ne postoji. Mogu vam dati jednu, pošto vas takva arhitektura zanima”, reče on mojoj baki. No primetivši u tom času da mu izvezena maramica viri iz džepa svojom šarenom ivicom, on je žurno ugura u džep sa preplašenim izrazom stidljive, ali nimalo čedne žene kad pokrije čari koje, iz preteranih obzira, smatra da je nepristojno pokazivati. — Zamislite, — nastavi on — taj svet je prvo uzeo da uništi Lenotrov park,
što je isto toliki greh kao i pocepati kakvu Pusenovu sliku. Za to bi ti Izraelovi trebalo da budu u zatvoru. Istina, — dodade on smeškajući se posle trenutka ćutanja, — ima bez sumnje i toliko drugih stvari zbog kojih bi trebalo da su tamo! U svakom slučaju, možete zamisliti kakav utisak ostavlja pred onakvom arhitekturom jedan engleski e ngleski park. — Ali to zdanje je u istom stilu kao i Mali Trijanon — reče gđa de Vilparizi — a Marija-Antoaneta je ipak tamo napravila engleski park. park. — Koji ipak narušava lepotu Gabrielove fasade — odgovori g. de Šarlis. — Sada bi, očigledno, bilo divljaštvo uništiti Seoce. Ali kakav god da je duh vremena, ipak sumnjam da hir gđe Izrael može biti nešto isto toliko dostojno uvaženja koliko uspomena na kraljicu. kraljicu. Baka mi je, međutim, dala znak da se popnem u svoju sobu da legnem, uprkos protivljenju Sen-Lua, koji je pred g. de Šarlisom načinio aluziju na tugu koju često osećam uveče pre no što zaspim, što je njegov ujak sigurno našao da je vrlo malo muževno. Odugovlačio sam još nekoliko časaka, pa sam otišao, i bio sam veoma iznenađen kad sam malo kasnije, čuvši kucanje na mojim vratima i zapitavši ko je, čuo glas g. de Šarlisa, koji je rekao hladno: — Šarlis. Mogu li da uđem, gospodine? Gospodine, — nastavi on istim tonom kad je za sobom zatvorio vrata — moj nećak mi je maločas pričao kako se vi osećate malo nelagodno pre no što zaspite, a s druge strane, da se divite Bergotovim delima. Pošto imam u koferu jednu njegovu knjigu koju verovatno ne poznajete, doneo sam vam je da vam pomognem da vam prođu ti trenuci kad se ne osećate srećni. Ganuto sam se zahvalio g. de Šarlisu i rekao mu da sam se ja, naprotiv, bojao da ću se, po onome što mu je Sen-Lu rekao o mojoj tuzi kad se bliži noć, učiniti u njegovim očima još gluplji nego što jesam. — Ta ne — odgovori on blažim glasom. — Možda vi i nemate nekih ličnih vrednosti, šta ja znam, tako malo ljudi ih ima! Ali, za neko vreme bar, imate mladost, a to uvek očarava. Uostalom, gospodine, najveća od svih gluposti jeste smatrati smešnim ili rđavim osećanja koja sami nemamo. Ja volim noć, a vi mi kažete da je se plašite; ja volim da mirišem ruže, a imam jednog prijatelja kome njihov miris izaziva groznicu. Mislite li da zato smatram da je on gori od mene? Ja se trudim da sve razumem, a čuvam se da išta osuđujem. Na kraju krajeva, nemojte se suviše žaliti, neću reći da takva tuga nije mučna, znam koliko se može patiti zbog nečega što drugi ne bi razumeli. Ali dobro je bar što ste svoju ljubav poklonili vašoj baki. S njom ste mnogo zajedno. A onda, takva ljubav je dopuštena, hoću da kažem, to je ljubav koja je uzvraćena. Ima ih toliko za koje se
to ne može reći! Koračao je uzduž i popreko po sobi, pogledao poneku stvar, neku dizao. Imao sam utisak da ima nešto da mi saopšti, a ne nalazi kojim bi izrazima to rekao. — Imam još jednu Bergotovu knjigu ovde, potražiću vam je — dodade on i pozvoni. Trenutak kasnije uđe jedan boj. „Idite dovedite mi šefa sale. Samo je on ovde sposoban da pametno uradi što mu se kaže”, reče g. de Šarlis oholo. „Gospodina „Gospodina Emea, gospodine?” upita boj. „Ne znam mu ime, a da, čuo sam da ga zovu Eme. Idite brzo, žuri mi se.” „Odmah će biti ovde, gospodine, upravo sam ga video dole”, odgovori boj jer je želeo da izgleda kao da zna sve što treba. Prođe neko vreme. Boj se vrati. „Gospodine, gospodin Eme je legao. Ali mogu ja uraditi što treba.” „Ne, nego idite probudite ga.” „Ne mogu, gospodine, on ne spava ovde.” „Onda nas ostavite na miru.” „Ali, gospodine,” rekoh ja kad je boj otišao, „vi ste suviše dobri, jedna Bergotova knjiga biće mi dovoljna.” „Pa i meni se čini, najposle.” G. de Šarlis je koračao. Nekoliko minuta prođe tako, a onda, posle nekoliko časaka kolebanja i pošto se više puta predomišljao, okrete se u mestu, pa mi glasom opet oštrim dobaci, kao da me je ošinuo: „Laku noć, gospodine”, i ode. Posle svih onih uzvišenih osećanja koja je izražavao prethodno veče, sutradan, na dan njegovog odlaska, pre podne na plaži, u času kad sam pošao da se okupam, g. de Šarlis mi je prišao da mi kaže da me baka čeka čim iziđem iz vode, i bio sam jako iznenađen kad sam ga čuo kako mi reče, sa prostačkom prisnošću i smehom, uštinuvši me za vrat: — Ali Ali baš je nas briga za matoru ma toru baku, a? Gade Gade mali! — Kako, gospodine, pa ja je obožavam!... — Gospodine, — reče mi on ledeno odmaknuvši se jedan korak — vi ste još mladi, trebalo bi to da iskoristite da naučite dve stvari: prvo, da se uzdržite da izražavate osećanja koja su i suviše prirodna a da se ne bi podrazumevala sama po sebi; drugo, da se ne rogušite na ono što vam se kaže dok još niste ni shvatili šta to znači. Da ste bili toliko predostrožni predostrožni maločas, poštedeli biste sebe toga da odgovarate nasumce kao gluvać i da time ispadnete smešni, kad je već dovoljno smešno što nosite izvezene lengere na svojim kupaćim gaćicama. Ja sam vam pozajmio jednu Bergotovu knjigu, a ona mi je sad potrebna. Pošaljite mi je za jedan sat po onome šefu sale s tim smešnim imenom koje mu nimalo ne pristaje, a koji sada, pretpostavljam, ne spava. Pomogli ste mi da primetim da sam vam sinoć suviše govorio o čarima mladosti, bio bih vam učinio korisniju uslugu da sam vam skrenuo pažnju na njenu nepromišljenost, nedoslednost i
nerazumevanje. Nadam se, gospodine, da vam ovaj mali hladan tuš neće biti nimalo manje koristan nego vaše kupanje. Ali nemojte ovako stajati, jer mogli biste nazepsti. Laku noć, gospodine. Bez sumnje je zažalio zbog tih svojih reči, jer neko vreme kasnije primio sam — u kožnom povezu na kome je, s lica, bio izrađen u polureljefu stručak spomenka — knjigu koju mi je bio pozajmio i koju sam mu vratio, ne po Emeu, koji je bio izišao nekud, nego po liftboju. Kad je g. de Šarlis otputovao, mogli smo najzad Rober i ja da odemo na večeru kod Bloka. A na toj maloj svečanosti shvatio sam da su priče koje je naš drug sasvim neopravdano smatrao smešnim bile priče g. Bloka oca i da je neki „jako zanimljiv čovek” uvek bio neki prijatelj njegovog oca, koga je ovaj tako cenio. Postoji izvestan broj ljudi kojima se divimo u mladosti, otac, ako je duhovitiji od ostalih u porodici, neki profesor koga u našim očima krasi sva privlačnost metafizike koju nam on otkriva, neki drug napredniji od nas (što je Blok bio za mene), koji prezire Misea iz Nade u Boga dok Boga dok ga mi još volimo, a kad mi dospemo do čiča Lekonta ili do Klodela, on se već ushićuje samo takvim stihovima kao što su: U Sen-Blezu, u Zueki, Bilo vam je, bilo vrlo lepo... lepo... dodajući tome U Padovi, krasnom gradu, Učenjaci što sve znadu... Al’ meni meni je je proja draža... draža... ... U dominu crnom mine Topatela. a od svih ,,Noći” prihvata još samo: U Havru, pred okeanom, Veneciji, Lidu groznom,
Gde na travi nekog groba Mre klonuli Jadran bledi. Ali kad se nekom divimo verujući slepo u njega, onda pamtimo, ponavljamo s divljenjem i neke njegove reči koje su daleko ispod onoga što bismo, da smo prepušteni samo sopstvenom nadahnuću, strogo odbacili, kao što i pisac u svom romanu koristi, pod izgovorom da su istinite, izreke pojedinih ličnosti, koje, baš naprotiv, u živoj celini predstavljaju balast, slaba mesta. Sen-Simonovi portreti, koje je napisao bez sumnje ne diveći se samom sebi, divni su, a dosetke koje navodi kao krasne, od duhovitih ljudi koje je poznavao, ostale su sasvim obične ili su čak postale nerazumljive. On sam bi prezreo da izmisli ono što navodi kao tako pronicljivo ili živopisno od gđe Korniel ili od Luja XIV, a tako nešto može se zapaziti i kod mnogih drugih i dopušta razna objašnjenja, od kojih je zasada dovoljno uzeti ovo: u duhovnom stanju kad „posmatra”, čovek je veoma ispod onog nivoa na kome se nalazi nalazi kad stvara. Tako je, dakle, u moga druga Bloka bio uglavljen i jedan Blok otac, koji je za četrdeset godina zaostajao za svojim sinom, pripovedao nedotupavne anegdote i smejao im se, u mome prijatelj prijatelju, u, isto onako kao što im se smejao i onaj spoljni, spoljni, stvarni Blok otac, jer kad bi otac prsnuo u smeh, pošto bi dva-tri puta ponovio poslednju reč da bi slušaoci mogli dovoljno da se naslade njegovom pričom, na to se nadovezivao gromki smeh kojim sin nije propuštao da za stolom pozdravi priču svog oca. I tako se dešavalo da nam mladi Blok, pošto bi nam rekao ne može biti pametnije stvari, stane po trideseti put pričati, pokazujući time ono što je primio od svoje porodice, dosetke koje je Blok otac iznosio (kao i svoj redengot) samo u one svečane dane kad bi mladi Blok doveo nekoga koga je valjalo zaseniti: nekoga svog profesora, nekog druga koji je u svemu najbolji u školi ili, kao te večeri, Sen-Lua i mene. Na primer: „Jedan veoma stručan vojni kritičar koji je učeno zaključio, potkrepljujući to dokazima, iz kojih će neumitnih razloga u rusko-japanskom ratu Japanci biti pobeđeni a Rusi pobednici”, ili pak: „To je istaknut čovek koji među političarima važi kao veliki finansijski stručnjak, a kao veliki političar među finansijskim stručnjacima.” Te priče mogla je smenjivati jedna anegdota o baronu Rotšildu i jedna o seru Rufusu Izraelu, ličnostima koje je g. Blok prikazivao tako dvosmisleno da se moglo razumeti da ih on lično poznaje. I ja sam sam tako bio obmanut, a po tome kako je g. Blok otac govorio o Bergotu, poverovao sam takođe da mu je i on stari prijatelj. A u stvari, g. Blok je sve slavne ljude poznavao „iako ih lično ne poznaje”, po tome što ih je izdaleka
video u pozorištu ili negde na bulevarima. On je, uostalom, zamišljao da ni njegovo lice, njegovo ime, njegova ličnost, nisu njima nepoznati i da su, kad su ga opazili, često morali da savladaju potajnu želju da se s njim pozdrave. A ni svet iz visokog društva, iako poznaje darovite ljude lično, iako ih prima na večere, ne razume ih zato nimalo bolje. Ali kad se čovek pomalo kretao u otmenom svetu, onda on, zbog gluposti toga sveta, odviše pretpostavlja da ima inteligencije u onim neznanim sredinama gde se ljudi poznaju „iako se ne poznaju” i odviše poželi da živi u njima. To sam ubrzo uvideo govoreći o Bergotu. Ali g. Blok nije bio jedini koji je imao uspeha u svojoj kući. Moj drug ga je imao još više, kod svojih sestara, kojima se neprestano džandrljivo obraćao, s glavom nad tanjirom; tako ih je zasmejavao do suza. One su uostalom prihvatile bratovljev način govora, kao da je on obavezan i jedini kojim se mogu služiti inteligentne osobe. Kad smo stigli, starija je rekla jednoj od mlađih sestara: „Idi obavesti našega mudrog oca i našu obožavanu majku.” „Gadure jedne,” rekao im je Blok, „predstavljam vam viteza Sen-Lua, hitrog kopljanika, koji je došao na nekoliko dana iz Donsjera, sa zdanjima od glačanog kamena i plodnog konjima.” A kako je bio isto tako prost koliko je bio i načitan, obično je završavao nekom manje homerskom šalom: „Ta zakopčajte malo bolje te vaše tunike s lepim kopčama, kakvo je to prenemaganje? Najposle, baš me briga!” A gospođice Blok su se valjale od smeha. Ja rekoh njihovom bratu koliko mi je radosti pričinio time što š to mi je preporučio preporučio da čitam Bergota, Bergota, čija dela obožavam. G. Blok otac, koji je Bergota znao tek izdaleka, a njegov život samo po onome što se pričalo u publici, imao je isto tako posredan način pristupa i njegovom delu, putem tobože književnih ocena. On je živeo u jednom svetu gde je sve bilo samo otprilike, gde se hvalilo naprazno, sudilo pogrešno. Netačnost, nepoznavanje, tu ne umanjuju samouverenost, baš naprotiv. Samoljublje tvori jedno blagotvorno čudo: pošto malo ko može da ima sjajna poznanstva i duboka znanja, onima kojima to nedostaje ipak veruju da je baš njih sudbina još ponajbolje obdarila, jer je optika društvenog amfiteatra takva da se svaki red čini najbolji onome ko u njemu sedi, pa mu izgleda da su manje udostojeni, da su gore prošli, da su za žaljenje i oni najveći, koje imenuje i kleveće i ne poznajući ih, sudi o njima i prezire ih i ne shvatajući ih. A u slučajevima kad uveličavanje malih ličnih preimućstava pomoću samoljublja ne bi bilo dovoljno da svakome obezbedi onu dozu sreće — veću od one koja je drugima udeljena — koja mu je neophodna, zavist je tu da popuni razliku. Ako se zavist izražava prezrivom frazom: „Neću da se upoznam s njim”, to, istina, treba prevoditi kao: „Ne mogu da se upoznam s njim”. To je misaono značenje. Ali strastveno značenje je
odista: „Neću da se upoznam s njim”. Onaj ko to kaže zna da to nije istina, ali ipak ne kaže to po pukom pretvaranju, nego to kaže zato što tako oseća, a to je dovoljno da popuni prazninu, prazninu, to jest dovoljn dovo ljnoo da se on o n oseća srećan. Kad već egocentrizam dopušta tako svakome ljudskom stvoru da svet vidi raspoređen ispod sebe kao da je on kralj, g. Blok je sebi pružao još i taj luksuz da bude nemilosrdan kralj kad bi ujutro, pijući čokoladu, ugledao Bergotovo ime ispod nekog članka u novinama koje je jedva i rasklopio, pa bi mu prezrivo podario kratku audijenciju, izrekao svoj sud, a sebi uzeo pravo udobnog uživanja da ponavlja između svakog gutljaja vrelog napitka: „Ovaj Bergot je postao nečitljiv. Što ta životinja ume biti dosadna! To je da čovek otkaže pretplatu. Ala je to zakučasto! Kakva gnjavaža! Pa bi nastavio razmazivati maslac po hlebu. Ta uobražena veličina g. Bloka oca širila se uostalom i malo izvan kruga njegovih sopstvenih opažaja. Pre svega, njegova deca smatrala su ga višim bićem. Deca su uvek sklona bilo da omalovažavaju bilo da preuveličavaju roditelje, i dobrome sinu je njegov otac uvek najbolji od svih očeva, bez obzira na objektivne razloge zbog kojih bi mu se mogao diviti. A ovi nisu sasvim nedostajali u slučaju s lučaju g. Bloka, Bloka, koji je bio obrazovan, pronicljiv, pun ljubavi ljubavi prema svojima. U njegovoj najužoj porodici svi su uživali u njegovom društvu, utoliko više što, dok se u visokom društvu o ljudima sudi po obrascima, uostalom besmislenim, i po pravilima, doduše pogrešnim, ali stalnim, i to u poređenju sa sveukupnim ostalim otmenim svetom, dotle se u isitnjenom životu običnog sveta večere, porodične sedeljke vrte oko osoba koje se smatraju prijatnim, zabavnim, ali koje u otmenom društvu ne bi mogle ni dve večeri voditi glavnu reč. Najzad, u toj sredini u kojoj veštačke aristokratske veličine ne postoje, njih zamenjuju još besmislenija odličja. Tako su u njegovoj porodici, pa čak i do dosta dalekog stepena srodstva, g. Bloka zvali, zbog tobožnje sličnosti u brkovima i u gornjem delu nosa, „lažni vojvoda d’ Omal”. (A i među poslugom u nekom klubu, kad jedan nosi kačket nahero a bluzu utegnutu tako da liči, kako on veruje, na kakvog stranog oficira, nije li i on za svoje drugove nekakva ličnost?) Ta sličnost je bila sasvim daleka, ali ispadalo je kao da je to nekakva titula. Ponavljali su: „Blok? koji? vojvoda d’ Omal?” — kao što se kaže: „Princeza Mira? koja? kraljica (napuljska)?” Izvestan broj drugih sićušnih obeležja pripomogao je da on u očima rodbine stekne neku tobožnju otmenost. Pošto nije išao tako daleko da ima svoja kola, g. Blok je u izvesne dane iznajmljivao od kompanije jedne otvorene kočije sa dva konja i provezao bi se Bulonjskom šumom, šumom , nehajno opružen popreko u njima, s dva prsta na slepoočnici a druga dva pod bradom,
pa iako su ga oni koji ga nisu poznavali zvali zato „afektacijom”, u porodici su bili ubeđeni da bi u pogledu elegancije od čika-Solomona imao šta da nauči i Gramon-Kadrus. On je bio od onih koji, kad umru, budu pomenuti — a samo zato što su se za zajedničkim stolom u nekom bulevarskom restoranu viđali sa glavnim urednikom — u društvenoj hronici u Radikalu Radikalu kao „lik dobro poznat Parižanima”. G. Blok nam reče, Sen-Luu i meni, da Bergot tako dobro zna zašto ga on, g. Blok, ne pozdravlja da čim ga primeti u pozorištu ili u klubu, izbegava njegov pogled. Sen-Lu pocrvene, jer je zaključio da taj klub ne može biti Džokejklub, čiji je predsednik bio njegov otac. S druge strane, to je morao biti neki prilično zatvoren klub, jer je g. Blok rekao da Bergot sada više ne bi bio u njega primljen. Stoga je strepeći da ne „potceni protivnika” Sen-Lu upitao da li je to Klub u Ulici Roajal, za koji je Sen-Luova porodica smatrala da „deklasira” one koji mu pripadaju, a u koji je znao da su primljeni i neki Jevreji. „Ne”, odgovori g. Blok s nehajnim izrazom, i ponositim i posramljenim, „to je jedan mali klub, ali mnogo prijatniji, ,Klub zvekana’. O svetu se tamo strogo sudi.” „Nije li mu predsednik ser Rufus Izrael?” upita Blok sin oca da bi mu pružio priliku za laž koja bi mu spasla čast, a i ne sluteći da taj finansijer nema u Sen-Luovim očima isti ugled kao u njegovim. U stvari, u „Klubu zvekana” bio je, ne nikako ser Rufus Izrael, nego jedan njegov činovnik. Ali kako je ovaj bio veoma dobar sa svojim poslodavcem, imao je na raspolaganju posetnice velikog finansijera, pa ih je davao g. Bloku kad je ovaj išao na put nekom železničkom prugom koju je držala kompanija čiji je direktor bio ser Rufus, te je zato Blok otac govorio: „Svratiću u klub da zatražim preporuku ser Rufusa.” I tom posetnicom je onda opsenjivao vozovođe. Gospođice Blok više su se zanimale za Bergota, i vraćajući se na njega umesto da nastave o „Zvekanima”, mlađa upita brata najozbiljnijim glasom na svetu, jer verovala je da ne postoje na svetu drugi izrazi da se označe daroviti ljudi do oni koje je on upotrebljavao: „Je li to neki zaista strašan tip, taj Bergot? Spada li on u red velikih glava, tipova kao što su Vilje ili Katil?” „Sreo sam ga na više pretpremijera”, reče g. Nisim Bernar, ujak gđe Blok. „To je smetenjak, neka vrsta Šlemila.” Ta aluzija na Šamisoovu pripovest nije bila ništa strašno, ali taj epitet Šlemil spadao je u onaj polunemački-polujevrejski govor koji je očaravao g. Bloka u porodičnom krugu, ali koji je on smatrao prostačkim i neumesnim pred tuđinima. Stoga on baci strog pogled na ujaka. „On ima dara”, reče Blok. „A!”, reče ozbiljno njegova sestra, kao da je htela da kaže da mu se pod tim uslovima može oprostiti. „Svi pisci imaju dara”, reče prezrivo g. Blok otac. „Izgleda čak,” reče njegov sin podigavši viljušku i zažmirivši očima sa đavolski ironičnim izrazom, „da će se kandidovati za Akademiju.” „Sve koješta! Nema se čime dovoljno preporučiti”, odgovori g. Blok otac, koji kao da nije gajio prema
Akademiji onakav prezir kao njegov sin i kćeri. „Nije on toga kalibra.” „Uostalom, Akademija je jedan salon, a Bergot ne uživa nikakav ugled”, izjavi bogati ujak od koga je porodica očekivala nasledstvo, ličnost bezazlena i pitoma, čije bi već i samo prezime, Bernar, možda podstaklo dijagnostički dar mog dede, no kako je njegovo lice bilo takvo kao da je doneto iz Darijeve palate i kao da ga je rekonstruisala gđa Djelafoa, možda bi se činilo da to prezime još nije dovoljno usklađeno s njegovim licem, da iznad tog lika iz Suze — kao da je neki ljubitelj starina hteo da ga kruniše nečim orijentalnim — nije lebdelo ime Nisim, kao krila kakvog kakvog polubika-polučoveka iz i z Korsabada. Korsa bada. Ali g. Blok nije prestajao vređati ujaka, bilo što ga je razdraživala njegova bespomoćna dobroćudnost, pa je ovaj tako bio njegova večita žrtva, bilo zato što je vilu u kojoj su stanovali plaćao g. Nisim Bernar, pa je korisnik hteo da pokaže da ostaje nezavisan i, naročito, da ne nastoji da umiljavanjem osigura sebi buduću zaostavštinu bogataševu. Ovaj je naročito bio pozleđen što s njim tako grubo postupaju pred nastojnikom posluge. On promrmlja nešto nerazumljivo, u čemu se razabralo samo: „Kad su Mešoresi tu”. Rečju Mešoresi označavaju se u Bibliji sluge božje. Blokovi su se između sebe služili njome da označe poslugu, i to ih je uvek uveseljavalo, jer su bili sigurni da ih neće razumeti ni hrišćani a ni sama posluga, pa je to g. Nisimu Bernaru i g. Bloku još uveličavalo njihovo dvostruko svojstvo „gospodara” i Jevreja. Ali ovaj poslednji razlog zadovoljstva postajao je razlog nezadovoljstva kad je u kući bilo gostiju. Tada je g. Blok, ako bi čuo ujaka da kaže „Mešoresi”, nalazio da on suviše pokazuje svoju istočnjačku stranu, kao što i kokota, kad pozove svoje prijateljice zajedno s pristojnim svetom, bude kivna ako one načine kakvu aluziju na svoj zanat ili upotrebe kakve nepristojne reči. Stoga, daleko od toga da je ujakova molba imala neko dejstvo na g. Bloka, ovaj, van sebe, nije više mogao da se obuzda. Nije propuštao više nijednu priliku da grmi na nesrećnog ujaka. — Naravno, ako je prilika da se kaže neka veleumna glupost, čovek može biti siguran da je vi nećete propustiti. A vi biste Bergotu prvi lizali noge da je ovde — stade vikati g. Blok, dok je g. Nisim Bernar, snužden, pognuo nad tanjir kovrčavu bradu kralja Sargona. Moj drug, otkako je i sam nosio isto takvu kovrčavu i modrikastu bradu, ličio je mnogo m nogo na ujaka svoje majke. — Kako, vi ste sin markiza de Marsanta? Pa ja sam ga vrlo dobro poznavao — reče Sen-Luu g. Nisim Bernar. Pomislio sam da on hoće da kaže „poznavao” u smislu kako je g. Blok rekao da poznaje Bergota, to jest iz viđenja. Ali on dodade: — Vaš otac je bio moj dobar prijatelj. — Međutim je Blok strašno pocrveneo, njegov otac izgledao je kao da se našao u velikoj neprilici, a gospođice Blok samo što se nisu ugušile od smeha. Kod g. Nisima Bernara, naime, sklonost za
razmetanjem, obuzdana kod g. Bloka i njegove dece, bila se izrodila u naviku večitog laganja. Na putovanju, u hotelu, na primer, g. Nisimu Bernaru je njegov sobar sve novine no vine donosio donosi o u trpezariju, usred ručka, ručka, kad su svi gosti gos ti na okupu, da bi svi dobro videli da on vodi sa sobom na put sopstvenog sobara, a tako je katkad radio i g. Blok. Ali onima s kojima bi se upoznao u hotelu ujak je govorio — što već nećak ne bi nikad učinio — da je senator. Svejedno što je znao da će se jednog dana saznati da je ta titula lažna, on u jednom trenutku nije mogao da se odupre potrebi da je sebi prida. G. Blok je veoma patio zbog tih ujakovih laži i svakojakih neprilika koje su one stvarale. „Ne obraćajte pažnje, on je veliki šeret”, reče on poluglasno Sen-Luu, koga je to još više zainteresovalo, jer ga je veoma zanimala psihologija lažljivaca. „Još veći lažov i od Itačanina Odiseja, koga je Atina međutim zvala najlažljivijim među ljudima”, dopuni naš drug Blok. „E, molim vas!” uzviknu g. Nisim Bernar, „nisam se ni nadao da ću večerati sa sinom svog prijatelja! Ta imam kod kuće, u Parizu, fotografiju vašeg oca i ko zna koliko njegovih pisama. Uvek me je zvao ,ujače’, ko bi ga znao zašto. Bio je to krasan čovek, blistavog duha. Sećam se jedne večere kod mene, u Nici, bili su Sardu, Labiš, Ožje...” „Molijer, Rasin, Kornej,” nastavi ironično g. Blok otac, čiji sin dovrši nabrajanje dodavši, „Plaut, Menandar, Kalidasa”. G. Nisim Bernar, uvređen, naglo prekide svoju priču, i odrekavši se asketski jednog velikog uživanja, osta nem do kraja večere. — Viteže Sen-Lu s tučanim kalpakom, — reče Blok, uzmite još malo od ove patke s batacima otežalim od sala, po kojima je presvetli žrec što prinosi živinu na žrtvu obilno prelio žrtvenog vina. Pošto bi u čast nekoga važnog sinovljevog druga izvadio iz naftalina svoje anegdote o seru Rufusu Izraelu i druge, g. Blok, osećajući da je do ganuća dirnuo sina, obično bi se povukao, da se ne bi „otrcao” u očima „klinčadije”. Međutim, ako je bilo nekog sasvim prvorazrednog razloga, kao na primer kad mu je sin diplomirao na fakultetu, g. Blok bi uobičajenom nizu anegdota dodao i ovu ironičnu primedbu, koju je inače namenjivao samo svojim ličnim prijateljima, a zbog koje je Blok bio vrlo ponosan što ju je otac izneo sada i za njegove prijatelje: „Vlada je postupila neoprostivo. Nije pitala za mišljenje g. Koklena! G. Koklen je stavio na znanje da je nezadovoljan.” (G. Blok je voleo da se pokazuje reakcionaran i da prezire pozorišni svet.) Ali gospođice Blok i njihov brat pocrveneli su do ušiju koliko su bili udivljeni kad je Blok otac, da bi sasvim carski ugostio dva „drugara” svog sina, naredio da se donese šampanj i kad je nehajno izjavio da će nas „častiti” i da je nabavio tri ulaznice za fotelje u orkestru, za predstavu koju je jedna operska trupa davala te večeri u kazinu. Žao mu je što nije mogao da dobije ložu. Sve su bile rasprodate.
Uostalom, on ih je više puta isprobao, fotelje u orkestru su bolje. Samo, dok je mana njegovog sina, to jest ono što je ovaj verovao da drugi ne vide, bilo prostaštvo, očeva mana bila je škrtost. Stoga je pod imenom šampanja poslužio u otvorenim bocama neko obično penušavo vino, a ulaznice ulaznice su bile za sedišta u parteru, koja su koštala upola manje, jer je posredstvom božanskog dejstva njegove mane na neki čudesan način bio ubeđen da se ni za stolom ni u pozorištu (gde su sve lože bile prazne) razlika neće primetiti. Pošto nas je pustio da okvasimo usne iz širokih čaša koje je njegov sin ukrasio nazivom „pehari duboko izdubljenih bokova”, g. Blok je izložio našem divljenju jednu sliku koju je toliko voleo da ju je poneo sa sobom u Balbek. Rekao nam je da je Rubensova. Sen-Lu ga naivno upita da li je potpisana. G. Blok odgovori, pocrvenevši, da je dao odseći potpis, zbog okvira, ali da to nema značaja, pošto ne namerava da je proda. A onda se na brzinu oprostio od nas da bi se zadubio u Službeni list, čijim list, čijim je brojevima cela kuća bila zakrčena, a koji je morao da čita, kako nam je rekao, „zbog svog položaja u parlamentu”, ali o tačnoj prirodi tog položaja nije nam pružio obaveštenja. „Uzeću šal”, reče nam Blok, „jer Zefir i Borej otimaju se iz petnih žila o ribom bogato more, a ako se iole zadržimo negde posle predstave, vratićemo se kući tek pri prvim zracima ružoprste Eos. Nego,” upita on Sen-Lua kad smo izišli (a ja sam zastrepeo, jer sam ubrzo shvatio da to o g. de Šarlisu Blok govori tako ironično), „ko je bio onaj divni lutak u tamnom odelu kojeg ste izveli i zveli u šetnju šet nju na plažu plažu prekjuče pre podne?” podne?” „To je moj ujak”, odgovori Sen-Lu pozleđen. Na žalost, Blok je bio daleko od toga da smatra da treba da izbegava da tako „zabrlja”. Stao se previjati od smeha: „Čestitam od srca, trebalo je da to pogodim, strašno je šik, a ima i neviđenu ishlapelu njušku najčistije rase.” „Grdno se varate, on je veoma inteligentan,” odvrati Sen-Lu besan. „To mi je baš žao, jer onda nije tako potpun. Uostalom, jako bih voleo da se upoznam s njim, jer siguran sam da bih napisao uspele stvarčice o takvim čičicama. Taj vaš, kad ga čovek vidi, to je da pukneš od smeha. Ali zanemario bih karikaturalnu stranu, koju umetnik u stvari treba da prezire ako je zaljubljen u plastičnu lepotu rečenica, zanemario bih karikaturalnu stranu njegove ćupe, od koje sam se, oprostite, iskrivio od smeha, a istakao bih onu aristokratsku stranu vašeg ujaka, koja u stvari ostavlja silan utisak, i kad se čovek sit nasmeje, deluje upečatljivo, sa vrlo mnogo stila. Nego, reče on obraćajući se ovog puta meni, hoću nešto da te pitam, nešto sasvim drugo, a kad god se sretnemo, neki bog, blaženi stanovnik Olimpa, uzme mi pamćenje pa sasvim zaboravim da te pitam za to obaveštenje, koje mi je već moglo, i sigurno će mi moći veoma koristiti. Ko je ona lepa osoba s kojom sam te sreo u Zoološkom vrtu, a pratio ju je jedan gospodin koga čini mi se znam iz
viđenja i jedna devojka s dugačkom kosom?” Ja sam bio dobro primetio da se gđa Svan ne seća Blokovog imena, pošto mi je rekla neko drugo ime i kazala za mog druga da je pripravnik u nekom ministarstvu, ali se nikad nisam setio da se obavestim je li on zbilja stupio u takvu službu. No kako to da Blok, koji joj je, kako mi je ona tada rekla, bio predstavljen, ne zna njeno ime? Bio sam tako začuđen da za trenutak nisam umeo odgovoriti. „U svakom slučaju, čestitam,” reče mi on, „s njom ti sigurno nije bilo dosadno. Ja sam je sreo nekoliko dana pre toga u kružnoj železnici. Pristala je da pokloni svoje čari tvome sluzi, nisam se nikad tako dobro proveo u životu, i baš smo hteli da se dogovorimo kada ćemo se opet videti, kad je neki njen poznanik bio toliko neumesan da uđe u naš kupe na pretposlednjoj stanici.” Moje ćutanje kao da se nije svidelo Bloku. „Nadao sam se da ću zahvaljujući tebi saznati njenu adresu i da ću joj više puta nedeljno moći odlaziti da se naslađujem slastima Erosa, ali ne insistiram, pošto se ti praviš diskretan, a to je u stvari jedna fufica koja mi se triput zaredom podala, i to na najprefinjenije načine, od Pariza do Poen-di-Žura. Ali naći ću već ja nju jedno veče.” Posle te večere otišao sam da posetim Bloka, i on je došao da mi uzvrati posetu, ali ja nisam bio u hotelu; dok je pitao za mene, primetila ga je Fransoaza, koja ga nekakvim slučajem ranije nikada nije videla, premda je on dolazio u Kombre. Tako je umela samo da kaže da je neki gospodin koga ja poznajem svraćao da me poseti, nije znala „u kom cilju”, obučen dosta obično, i nije na nju ostavio bogzna kakav utisak. Mada sam znao da će mi zauvek ostati nedokučive neke Fransoazine predstave o društvu, koje su se delimično možda zasnivale na tome što je brkala značenje pojedinih reči ili što je jednom zauvek pobrkala neka imena, nisam mogao da se uzdržim, iako sam odavno bio odustao da sebi postavljam neka pitanja u takvim slučajevima, da ne pokušam, uostalom uzalud, da dokučim šta je to tako ogromno predstavljalo u Fransoazinim očima Blokovo ime. Jer čim sam joj rekao da je taj mladić koga je videla bio g. Blok, ona je ustuknula nekoliko koraka, toliko je bila zapanjena i razočarana. „Šta, to, to je g. Blok!” uzviknula je poražena, kao da jedna tako ugledna osoba treba da ima takvu spoljašnjost po kojoj bi se odmah poznalo „da se čovek nalazi pred jednim velikanom ovoga sveta”, pa je, kao kad neko nalazi da neka istorijska ličnost nije onako veličanstvena kakav glas uživa, ponavljala, potresenim glasom u kome se osećala klica iz koje će se u budućnosti razviti jedan sveobuhvatni skepticizam: „Šta, to je g. Blok! Zaista, kad ga čovek vidi, ne bi to nikad pomislio.” Činilo se kao da je kivna na mene, kao da sam joj ja ikada „prehvalio” Bloka. Ipak, bila je toliko dobra da doda: „Pa neka je on g. Blok koliko hoće, ali gospodin može biti uveren da mu je sasvim ravan.”
Uskoro je ona, u pogledu Sen-Lua, doživela drukčije razočaranje, ali kratkotrajnije: saznala je da je on republikanac. A Fransoaza je bila roajalista, mada se, govoreći o portugalskoj kraljici, na primer, izražavala s onim nepoštovanjem koje je, u narodu, najveće poštovanje: „Amelija, Filipova sestra”. Ali jedan markiz, naročito, i to markiz koji ju je zasenio, a koji je za republiku, nije joj se više činio pravi markiz. Zbog toga je pokazivala isto takvu zlovolju kao da sam joj poklonio kutiju za koju je ona poverovala da je od zlata i za koju mi se ushićeno zahvalila, a zlatar joj kasnije otkrio da je ona samo pozlaćena. Smesta je Sen-Luu uskratila svoje poštovanje, ali mu ga je uskoro opet vratila, pošto je razmislila da ne može on, pošto je markiz de Sen-Lu, biti republikanac, da se on to samo pretvara zato što je tako korisno, jer sa našom sadašnjom vladom to mu se može debelo isplatiti. I od tog dana prestala je biti hladna prema njemu i kivna na mene. A kad bi pomenula Sen-Lua, rekla bi: „Licemer je on”, sa širokim, dobroćudnim osmehom po kome se dobro moglo razumeti da ga ona opet ceni isto koliko i prvog dana i da mu je oprostila. A Sen-Lu je, baš naprotiv, bio potpuno iskren i nesebičan, i baš ta velika moralna čistota, koja nije mogla potpuno da se zadovolji jednim sebičnim osećanjem kao što je ljubav, a koja, s druge strane, nije u njemu nailazila, kao u meni, na nemogućnost da sebi nađe duhovne hrane drugde do u sebi samom, baš ona ga je činila istinski sposobnim, koliko i mene nesposobnim, za prijateljstvo. Fransoaza se nije nimalo manje varala o Sen-Luu ni kad je govorila da se on samo pravi da tobože ne prezire narod, ali da to nije istina i da je dosta videti ga samo kad se razljuti na svog kočijaša. Roberu se odista dešavalo katkad da ga prilično grubo izgrdi, što je kod njega manje dokazivalo osećanje razlike nego osećanje jednakosti između klasa. „Pa zašto bih govorio tobože učtivo s njim?” odgovorio mi je on na moje zamerke što je pomalo grubo postupio prema tom kočijašu. „Nije li on ravan meni? Nije li mi on isto tako ravan kao i moji ujaci i tetke? Vi izgleda nalazite da bi trebalo da se s njim ophodim sa puno obzira, kao sa nižim od sebe! Govorite kao kakav aristokrata”, dodao je s prezirom. Ako je, naime, bilo klase prema kojoj je on pokazivao predubeđenja i prostranost, to je bila aristokratija, i to do te mere da je isto tako teško mogao da veruje u izuzetnost nekog čoveka iz visokog društva koliko je to lako verovao za nekoga iz naroda. Kad sam mu jednom pomenuo princezu od Luksemburga, koju sam sreo s njegovom tetkom, rekao mi je: — To je guska kao i sve njoj slične. Uostalom, ona mi je pomalo rođaka. Pošto je imao predrasuda prema svetu iz svoga kruga, retko je izlazio u
društvo, a zbog prezrivog ili neprijateljskog držanja koje je u njemu imao svi njegovi bliži rođaci bili su još više ucveljeni zbog njegove veze s tom ženom iz pozorišnog sveta, optužujući tu vezu da je kobna za njega, da je, naročito, razvila u njemu taj prezriv duh, taj zli duh, da ga je „zavela s puta” i da će ga na kraju potpuno „deklasirati”. Stoga su mnogi raskalašni ljudi sa aristokratskog SenŽermena bez milosti govorili o Roberovoj ljubavnici. „Bludnice rade što im je zanat”, govorili su, „sve su one jednake. Ali ova ne! Njoj nikada nećemo oprostiti! Suviše je zla nanela nekome koga volimo.” Istina, nije on bio prvi koji se tako upetljao. Ali drugi su se zabavljali kao otmeni ljudi, i dalje su mislili kao otmeni ljudi o politici, o svemu. A on, porodica je nalazila da je on „ozlojeđen”. Oni nisu uviđali da je mnogim mladićima iz visokog društva, koji bi inače ostali skučenog duha, grubi u prijateljstvu, bez pitomosti i bez ukusa, često baš ljubavnica njihov pravi učitelj i da su takve veze jedina duhovna škola u kojoj se oni upućuju u jednu višu kulturu, u kojoj upoznaju vrednost nekoristoljubivog znanja. Čak i u prostom narodu (koji u pogledu grubosti tako često liči na visoko društvo), žena, osetljivija, nežnija, dokonija, ima radoznalosti za izvesne istančanije stvari, oseća poštovanje prema izvesnim lepotama u osećanjima ili u umetnosti, koje ona, ma ih i ne razumela, stavlja iznad onoga što se muškarcu čini najpoželjnije, iznad novca, društvenog položaja. A kad je u pitanju ljubavnica, bilo mladog aristokrate kao što je bio Sen-Lu ili mladog radnika (električari, na primer, čine danas jedan pravi viteški red), njen ljubavnik gaji prema njoj suviše divljenja i poštovanja da ih ne bi preneo i na ono što ona poštuje poštuje i čemu se ona divi; a time se za njega skala vrednosti vrednosti sasvim obrne. Već i zbog samoga svog pola, ona je slaba, ima neobjašnjivih živčanih tegoba kojima bi se taj snažni momak podsmehnuo kod nekog muškarca, pa čak i kod neke druge žene, kod žene čiji je on sestrić ili brat od tetke. Ali ne može da gleda da ona koju voli pati. Mlad plemić koji, kao Sen-Lu, ima ljubavnicu, stekne naviku, kad s njom iziđe na večeru u neki kabare, da ima u cepu valerijane koja njoj može zatrebati, da naredi kelneru, ozbiljno i bez ironije, da pazi da ne lupa vratima, da ne stavlja na sto vlažne podmetače, da bi predupredio muku koja hvata njegovu prijateljicu, muku koju on sam nikada nije osetio i koja za njega spada u tajanstveni svet u koji ga je ona naučila da veruje, muku koju on sad sažaljeva iako je sam nije iskusio, koju će sažaljevati čak i kad je osete druge žene. Sen-Lua je njegova ljubavnica poučila — kao što su srednjovekovni kaluđeri poučili hrišćanski svet — sažaljenju prema životinjama. Jer njoj su one bile strast, pa nikud nije išla bez svoga psa, svojih kanarinaca, svojih papagaja; Sen-Lu je nad njima bdeo s materinskom brigom i nazivao zverima ljude koji nisu dobri prema životinjama. S druge strane, takva žena, glumica ili tobožnja glumica, kao ta što je živela s njim — bilo da je bila pametna ili ne, što ja nisam
znao — time što je zbog nje nalazio da je društvo žena iz visokih krugova dosadno i smatrao kulukom obavezu da se pojavi na nekom soareu, sačuvala ga je od snobizma i izlečila od lakomislene površnosti. Premda su, zahvaljujući njoj, odnosi sa otmenim otme nim svetom zauzimali sada manje mesta u životu njenog njenog mladog ljubavnika, ona ga je zauzvrat naučila da u svoja prijateljstva unese plemenitosti i profinjenosti, dok bi on, da je ostao samo salonski čovek, ta prijateljstva birao po sujeti ili koristoljublju, i ona bi bila prožeta grubošću. Po svome ženskom nagonu, a i zato što je kod ljudi više cenila izvesne osobine osećajnosti, koje bi, da nije nje bilo, njen ljubavnik zanemarivao ili im se podsmevao, ona je uvek brzo uočavala, među svima, onoga Sen-Luovog prijatelja koji ga stvarno voli i taj joj je bio najdraži. Umela ga je navesti da prema tom prijatelju oseti zahvalnost, da mu joj je pokaže, da zapazi šta mu je milo, šta nemilo. I ubrzo je Sen-Lu, nemajući više potrebe da ga ona na to upozorava, počeo da obraća pažnju na sve to, pa i u Balbeku, gde ona nije bila, prema meni, koga ona nikada nije ni videla i o kome joj on možda još nije ni govorio u svojim pismima, sam od sebe bi zatvorio prozor na kolima u kojima sam sedeo, izneo bi cveće koje mi je smetalo, a kad je trebalo da se, odlazeći, pozdravi sa više osoba odjednom, udešavao je da se s njima pozdravi malo ranije, kako bi mogao ostati na kraju nasamo sa mnom, da bi tako pokazao razliku razliku između njih i mene, m ene, ophodeći se sa mnom drukčije nego sa ostalima. Njegova ljubavnica otvorila mu je oči za nevidljivi svet, unela ozbiljnosti u njegov život, nežnosti u njegovo srce, ali sve to nije opažala njegova rasplakana porodica, koja je ponavljala: „Ta bednica će ga ubiti, a pre toga će ga obeščastiti.” Istina da je on već bio pocrpao sve ono dobro što mu je ona mogla pružiti; i sada je ona bila samo uzrok njegove neprestane patnje, jer ga se počela groziti i mučila ga je. Jednog lepog dana počela ga je smatrati glupim i smešnim, zato što su joj neki njeni prijatelji među mladim piscima i glumcima tvrdili da je takav, pa je i ona ponavljala što su joj oni rekli, s onom strastvenošću, onom neuzdržanošću koju pokazujemo kad spolja primimo i usvojimo mišljenja ili navike koji su nam bili sasvim nepoznati. Često je izjavljivala da je između nje i Sen-Lua ponor nepremostiv zato što su različitog soja, što je ona intelektualka, a on, ma šta tvrdio, već po svom rođenju, neprijatelj inteligencije. Takvo mišljenje činilo joj se duboko i nastojala je da mu nađe potvrde i u najbeznačajnijim rečima, u najsitnijim postupcima svog ljubavnika. Ali kad su je ti isti prijatelji ubedili još i u to da ona u društvu koje je tako malo stvoreno za nju upropašćuje velike nade koje je, kako su govorili, ulivala, da će njen ljubavnik naposletku uticati na nju, da živeći s njim upropašćuje svoju budućnost umetnice, tada se na njen prezir prema Sen-Luu nadovezala isto tolika mržnja kao da se on ukopistio da je zarazi kakvom
smrtonosnom bolešću. Viđala se s njim što je bilo mogućno manje, ipak još odlažući trenutak konačnog raskida, koji se meni, međutim, činio malo verovatan. Sen-Lu je za nju činio tolike žrtve da bi ona teško mogla naći još jednog čoveka koji bi pristao na tolike, sem ako je bila čarobno lepa (ali on nikada nije hteo da mi pokaže njenu fotografiju, govoreći mi: „Pre svega, ona nije lepotica, a i rđavo ispada na slikama, to su amaterski snimci koje sam ja sam snimao svojim ,kodakom’, i po njima biste stekli pogrešnu predstavu o njoj”). Nisam pomišljao na to da nerazuman prohtev da se stekne ime, čak i bez talenta, da uvaženje, ma i privatno uvaženje osoba koje vam imponuju, mogu biti (možda to uostalom nije bio slučaj sa Sen-Luovom ljubavnicom), čak i za jednu kokotu, odlučnije pobude nego uživanje da stekne novca. Iako nije jasno shvatao šta se zbiva u glavi njegove ljubavnice i nije verovao da je ona sasvim iskrena ni u svojim nepravednim prebacivanjima ni u zaklinjanju na večitu ljubav, Sen-Lu je ipak osećao u nekim trenucima da će ona raskinuti s njim kad bude mogla, pa zbog toga, podstaknut bez sumnje nagonom za samoodržanjem svoje ljubavi, možda pronicljivije nego što je on sam bio, koristeći se uostalom i praktičnom promućurnošću, koju kod njega nisu isključivali ni najzaslepljeniji porivi srca, nije pristao da joj stvori neki kapital, uzeo je u zajam ogromnu svotu novca, da joj ne bi ništa nedostajalo, ali joj ga je davao deo po deo. I bez sumnje je ona, ako je zaista pomišljala da ga ostavi, hladno čekala da skupi svoj ćar, za šta joj, uz onolike svote kolike joj je Sen-Lu davao, nije trebalo mnogo vremena, ali to vreme je njemu ipak bilo poklonjeno kao produžetak njegove sreće, ili njegove nesreće. Taj dramatični period njihove veze — koji tada beše dospeo do najoštrije tačke, najsvirepije za Sen-Lua, jer ona mu je bila zabranila da ostane u Parizu, gde ju je njegovo prisustvo izvodilo iz strpljenja, i prisilila ga da odsustvo provede u Balbeku, u blizini njegovog garnizona — počeo je jedno veče kod jedne Sen-Luove tetke, tet ke, od koje je on izmolio da njegova prijateljica dođe da pred mnogobrojnim zvanicama recituje odlomke jednog simbolističkog komada u kome je ona jednom igrala na nekoj avangardnoj sceni i prema kojem mu je ulila isto divljenje kakvo je i sama osećala. Ali kad se ona tamo pojavila, s velikim ljiljanom u ruci, u kostimu preslikanom sa Ancilla sa Ancilla Domini, za Domini, za koji je ubedila Robera da je prava „umetnička vizija”, njena pojava dočekana je u tome skupu ljudi iz otmenih klubova i vojvotkinja sa osmesima koje je jednolični ton njenih litanija, neobičnost pojedinih reči, njihovo često ponavljanje pretvorilo u ludi smeh, najpre prigušen, a onda tako neodoljiv da jadna recitatorka nije mogla da nastavi. Sutradan su svi zamerali Sen-Luovoj tetki što je dopustila da se kod nje pojavi
takva groteskna umetnica. Jedan veoma poznat vojvoda nije joj krio da je sama kriva što je sad s ad kritikuju: — Šta ćete, pobogu, ne mogu se nama servirati takvi marifetluci! Još da ta žena ima talenta, ali nema ga niti će ga ikad imati. Do vraga! Pariz nije tako glup kao što neko misli. Društvo se ne sastoji samo od budala. Ta gospođica je očigledno mislila da zapanji Pariz. Ali nije tako lako Pariz zapanjiti. Ima stvari koje ipak ne možemo progutati. Što se tiče umetnice, ona je otišla o tišla rekavši rekavši Sen-Luu: — Kod kakvih ćurki si me doveo, kod kakvih nevaspitanih rospija, kakvih prostačina?! Hoćeš li da ti kažem? Nijednog muškarca tu nije bilo koji mi već nije namigivao, čepao me nogom, i samo zato što sam odbila njihova njihova udvaranja, udvaranja, hteli su da mi se osvete. Te reči pretvorile su Roberovu antipatiju prema visokom društvu u još mnogo dublje i bolnije gnušanje, koje su u njemu pobuđivali upravo oni koji su to najmanje zaslužili, odani rođaci kojima je porodica poverila da pokušaju ubediti Sen-Luovu prijateljicu da raskine s njim, a taj njihov pokušaj je ona njemu prikazivala tako kao da mu je pobuda bila njihova ljubav prema njoj. Mada je smesta prestao da se viđa s njima, Rober je mislio, kad je bio daleko od svoje prijateljice, kao tada, da ti isti, ili drugi, koriste to da bi joj se opet udvarali i da su možda u tome već i uspeli. I kad je govorio o ženskarima koji podvaljuju prijateljima, razvraćaju žene, nastoje da ih privuku kod podvodačica, lice mu je odisalo patnjom i mržnjom. — Ubio bih ih s manje griže savesti nego psa, koji je bar mila životinja, odana i verna. Takvi zaslužuju giljotinu više nego oni jadnici koje su beda i svirepost bogataša navele na zločin. Najveći deo vremena provodio je šaljući ljubavnici pisma i telegrame. Kad god bi ona, iako mu nije dopuštala da dođe u Pariz, našla načina da se i tako, na odstojanju, posvađa s njim, poznao sam to po njegovom izmučenom licu. Kako mu ona nikada nije govorila šta mu to zamera, on je slutio, kad mu to ne kaže, da možda ni sama ne zna, nego da joj je prosto dosadio, ali je ipak želeo da se objasne, pa joj je pisao: „Kaži mi šta sam to tako loše učinio. Spreman sam da priznam svoju krivicu jer bol koji ga je tištao delovao je tako da on poveruje da je učinio nešto loše. Ali ona ga je ostavljala da u nedogled čeka njene odgovore, uostalom sasvim besmislene. Stoga sam gotovo uvek viđao Sen-Lua kako se brižna čela, a vrlo često i praznih ruku, vraća sa pošte, kuda su od svih hotelskih gostiju samo on i Fransoaza išli sami da potraže ili odnesu pisma, on kao nestrpljiv ljubavnik, a
ona iz podozrenja kakvu oseća posluga. (Zbog telegrama morao je da prevaljuje još mnogo duži put.) Kad mi je nekoliko dana posle večere kod Blokovih baka radosno rekla da ju je Sen-Lu maločas pitao ne bi li, pre no što on ode iz Balbeka, htela da je fotografiše i kad sam video da je ona za to obukla svoju najlepšu haljinu i dvoumila se koji između raznih šešira da stavi, malo me je naljutila takva detinjarija, koja me je toliko začudila od nje. Pitao sam se čak nisam li se prevario o mojoj baki, ne cenim li je odviše visoko, da li je ona baš toliko nesebična kao što sam oduvek verovao u pogledu svega što se tiče njene ličnosti, nema li u njoj onoga što sam verovao da joj je najvećma tuđe, koketnosti. Na žalost, toliko sam dopustio da se primeti to nezadovoljstvo što su ga u meni izazivali nameravano fotografisanje i, naročito, zadovoljstvo koje se činilo da baka zbog toga oseća, toliko sam dopustio da se ono primeti da ga je Fransoaza opazila, pa se smesta latila da ga i nehotice još uveća time što mi je održala čitav sentimentalan i raznežen govor, s kojim ja nisam hteo pokazati da se slažem. — O, gospodine, sirota gospođa je tako srećna što će je slikati, pa će čak metnuti šešir koji joj je njena stara Fransoaza doterala, treba je pustiti, gospodine. Ubedio sam sebe da nisam svirep što se rugam Fransoazinoj osetljivosti, setivši se da su moja mati i baka, moji uzori u svemu, često radile to isto. Ali baka, primetivši da izgledam neraspoložen, reče mi da će ona odustati od tog slikanja ako mi je to možda neprijatno. Ja to nisam hteo, tvrdio sam joj da nemam ništa protiv i pustio je da se ulepšava, ali verovao sam da pokazujem pronicljivost i neku snagu time što sam joj rekao nekoliko ironičnih i uvredljivih reči kojima sam hteo da potrem zadovoljstvo koje je ona, izgleda, nalazila u tome da se fotografiše, tako da sam uspeo — mada sam ipak morao da gledam bakin veličanstveni šešir — da bar s njenog lica iščezne onaj radosni izraz, koji je trebalo da me veseli, a koji nam se, kao što se to suviše često dešava dok su još živi oni koje najviše volimo, više čini kao razdražujuće ispoljavanje neke bedne mane koja nas jedi, a ne kao dragoceni oblik sreće koju bismo i sami toliko želeli da im pričinimo. Moja zlovolja poticala je naročito otuda što mi se činilo, te nedelje, da me baka izbegava i što nisam mogao ni časka da budem s njom, ni danju ni noću. Kad sam se vraćao popodne u hotel da budem malo nasamo s njom, govorili su mi da nije tu; ili se pak zatvarala s Fransoazom i dugo se nešto s njom dogovarala i nije mi dopuštala da ih prekidam. A pošto bih
proveo veče sa Sen-Luom, mislio sam pri povratku u hotel na onaj trenutak kad ću moći opet biti s bakom i poljubiti je, ali uzalud sam čekao da začujem njeno kucanje u zid, koje bi mi javilo da mogu da pređem kod nje i kažem joj laku noć, ništa nisam čuo; naposletku bih legao, pomalo kivan na nju što me, sa ravnodušnošću koja je kod nje za mene bila tako nova, lišava te radosti na koju sam toliko računao, i ležao sam, a srce mi je nemirno tuklo kao u detinjstvu, osluškivao sam kraj zida, koji je ostajao nem, pa bih zaspao u suzama. Toga dana, kao i prethodnih, Sen-Lu je morao da ode u Donsjer, gde je, sve dok se ne bude konačno vratio onamo, mogao uvek biti potreban do posle podne. Meni je bilo žao što ga nema u Balbeku. Viđao sam kako silaze s kola i ulaze, jedne u dvoranu za ples u kazinu, druge u poslastičarnicu gde se jeo sladoled, mlade žene koje su mi se, izdaleka, činile prekrasne. Bio sam u jednom od onih perioda mladosti kad ne postoji neka posebna ljubav, nego kada svugde — kao zaljubljen čovek ženu koju voli — tražimo, vidimo lepotu, žudimo za njom. Neka nam samo jedna stvarna crta — ono malo što od neke žene razaberemo izdaleka ili s leđa — omogući da pred očima stvorimo sliku Lepote, pa nam se učini da smo je prepoznali, srce nam zaigra, ubrzamo korak, i zauvek ćemo ostati ubeđeni ubeđeni da je to bila ona, ako ta žena iščezne: samo ako uspemo da je stignemo, shvatimo svoju zabludu. Uostalom, pošto sam se osećao sve gore, bio sam sklon da preuveličavam i najobičnija zadovoljstva, već i zbog samih teškoća koje sam imao da ih postignem. Činilo mi se da svuda opažam elegantne žene zato što sam bio suviše umoran da bih im se približio, ako je to bilo na plaži, suviše snebivljiv, ako je to bilo u kazinu ili u nekoj poslastičarnici. Ipak, ako je trebalo uskoro da umrem, rad sam bio znati kako izgledaju izbliza, u stvarnosti, najlepše devojke koje život može da nam pruži, čak i ako bi neko drugi a ne ja, ili i niko, mogao da iskoristi priliku koja bi se pružila (nisam bio svestan toga da u korenu moje radoznalosti ima želje za posedovanjem). Usudio bih se da uđem u dvoranu za ples da je Sen-Lu bio sa mnom. A onako sam, stajao sam sad prosto pred Grandhotelom i čekao da baka iziđe, kad gotovo još na kraju nasipa duž plaže, gde su činile neku neobičnu, pokretnu mrlju, ugledah kako nailazi pet-šest devojčica, toliko drugačijih po izgledu i držanju od svih na koje smo bili navikli u Balbeku, kao što to može biti, kad sleti bogzna odakle, jato galebova pa odmerenim koracima šeta po plaži — neki, zakasneli, lepršajući krilima i sustižući ostale — u šetnji čiji se cilj kupačima, koje oni kao da i ne vide, čini isto toliko nedokučiv koliko je on jasno određen za njihovu ptičju pamet. Jedna od tih nepoznatih devojaka gurala je pred sobom bicikl; dve druge nosile su u rukama štapove za golf; a njihova neobična odeća odudarala je od
odeće ostalih devojaka u Balbeku, među kojima su se neke, istina, bavile sportom, ali se u tim prilikama nisu nikako naročito oblačile. Bilo je to ono doba dana kad su gospođe i gospoda dolazili svaki dan da prošetaju po nasipu, izloženi nemilosrdnom lornjonu koji je na njih upravljala, kao da na sebi nose neku ljagu koju ona mora ispitati do najsitnijih tančina, žena predsednika suda, sedeći ponosito pred kioskom za muziku, usred onog reda stolica kojeg su se svi pribojavali i gde će i šetači, kroz koji čas, kad od glumaca postanu kritičari, doći da sednu da bi sad oni sudili o drugima koji će ispred njih prolaziti. Sav taj svet što je išao nasipom ljuljajući se isto tako jako kao da je na palubi broda (jer nisu umeli podići jednu nogu a da pri tom u isti mah ne pokrenu i ruku, okrenu oči, ponovo uravnoteže ramena, nadoknade odmerenim pokretom suprotne strane pokret koji su načinili s one druge, a pri tom im i lice pocrveni), čineći se da ne vide osobe što su išle kraj njih ili im dolazile u susret, da bi ostavile utisak kao da se za njih ne zanimaju, ali pogledajući ih krišom, da ne bi naletele na njih, ipak su se sudarale s njima, pridržavale se za njih, jer su i oni za ove bili predmet potajne pažnje, prikrivene istim prividnim prezirom; jer ljubav prema gomili — pa prema tome i strah od nje — jedna je od najmoćnijih pokretačkih sila kod svih ljudi, bilo da teže da se svide drugima ili da ih zapanje, bilo da žele da im pokažu da ih preziru: kod osamljenika, poreklo zatvaranju u svoju sobu, čak i potpunom i do kraja života, često leži u neobuzdanoj ljubavi prema gomili, ljubavi koja toliko prevladava nad svima drugim osećanjima da čovek, pošto ne može da postigne, kad iziđe, divljenje domarke, prolaznika, kočijaša što čeka na ulici, više voli da ga oni nikada i ne vide, pa se stoga odrekne svake delatnosti koja bi iziskivala da izlazi iz kuće. Usred svega tog sveta, među kojima su neki premišljali neku misao, ali su onda njeno kretanje odavali isprekidanim pokretima, lutajućim pogledom, koji su bili isto tako malo skladni kao i oprezno teturanje sveta oko njih, devojčice koje bejah spazio dolazile su vladajući svojim kretnjama onako kako to omogućava savršena gipkost tela i iskreno zanemarivanje sveg ostalog čovečanstva, išle su napred bez kolebanja i krutosti, vršeći tačno one pokrete koje su htele, u potpunoj međusobnoj nezavisnosti svih udova, dok je najveći deo njihovog tela ostajao onako upadljivo nepokretan kao u dobrih plesačica. Nisu više bile daleko od mene. Mada je svaka bila sasvim drukčijeg tipa, u svih je bilo lepote; ali, istinu da kažem, ugledao sam ih tek nekoliko časaka ranije i nisam se usuđivao da ih gledam netremice, pa nisam još uspeo da pojedinačno osmotrim nijednu. Osim jedne koja je pravim nosom i mrkom kožom odudarala od ostalih kao što na kakvoj renesansnoj slici odudara mudrac sa Istoka svojim arapskim likom, raspoznavao sam ih, jednu, samo po nemilosrdnim očima,
tvrdoglavim i podsmešljivim; drugu, samo po obrazima, na kojima je rumenilo imalo onaj bakarni preliv što podseća na muškatl; pa i od tih crta nisam još nijednu neraskidivo vezao više za jednu nego za koju drugu od tih devojaka; i kad bih (po redu kojim je promicala ta celina, prekrasna jer su u njoj bile pomešane najrazličitije pojave i svi prelivi boja jedni do drugih, ali je ipak bila nerazgovetna kao muzika u kojoj ne bih umeo izdvojiti i prepoznati fraze dok promiču, uočene ali smesta i zaboravljene) kad bih video kako je iz svega toga izronila ovde neka oblina lica, onde crne oči, zelene, nisam znao jesu li to one iste što su mi maločas već pružile svoju čar, nisam mogao da ih povežem s ovom ili onom devojkom kao da sam je već razlučio od ostalih i prepoznao. I usled tog odsustva razgraničenja, u prizoru kako sam ga ja video, razgraničenja koje ću uskoro načiniti među njima, kroz celu tu družinu rasprostiralo se nekakvo skladno skladno talasanje, ta lasanje, besprekidno strujanje jedne neuhvatljive, zajedničke i pokretne lepote. Možda te prijateljice nije samo slučaj u životu, da bi ih okupio, izabrao sve tako lepe; možda se sasvim prirodno steklo da su te devojke (čije je držanje dovoljno otkrivalo njihovu odvažnu, vetropirastu i surovu prirodu), krajnje osetljive na sve čime neko ispada smešan i na svaku ružnoću, nesposobne da osete neku intelektualnu ili moralnu privlačnost, da su sve one, među svojim vršnjakinjama, osećale odvratnost prema svim onima kod kojih se sklonost zamišljenosti ili osećanjima ispoljavala stidljivošću, snebivljivošću, nespretnošću, onim što su one sigurno zvale „nečim antipatičnim”, pa su takve držale na odstojanju; a zbližile su se, naprotiv, s drugima, kojima ih je privlačila nekakva mešavina ljupkosti, gipkosti i telesne elegancije, jedini oblik u kojem su one mogle da zamisle otvorenost jedne privlačne naravi i nadu u prijatne sate koje bi mogle provoditi zajedno. A možda je i klasa kojoj su pripadale, a koju nisam umeo bliže odrediti, bila dospela do one tačke svog razvoja kad neka društvena sredina — bilo zahvaljujući stečenom bogatstvu i dokolici, bilo zahvaljujući novim sportskim navikama, raširenim čak i u nekim sredinama u narodu, i negovanju tela koje još nije propraćeno i negovanjem inteligencije — kad neka društvena sredina, nalik po tome na one skladne i plodne vajarske škole koje još ne teže izrazu duševnog nemira, proizvodi prirodno, i u izobilju, lepa tela s lepim nogama, lepim slabinama, zdravim i svežim licem, s izrazom čilim i lukavim. I nisam li to gledao pred sobom, spram mora, plemenite i spokojne obrasce ljudske lepote, koji su bili kao statue izložene suncu na obalama Grčke? Izgledale su tako kao da obuhvaćene svojom zajednicom, koja je napredovala nasipom kao kakva svetla kometa, smatraju da se okolni svet
sastoji od neke druge rase, čije čak ni patnje ne bi mogle pobuditi u njima neko saosećanje, pa se činilo kao da ga i ne vide, i prisiljavale su osobe koje su zastale u šetnji da se razmaknu, kao da nailazi kakva mašina maši na koja, kad je je puštena i pošla, ne treba očekivati da će zaobilaziti pešake, a u najboljem slučaju, ako je neki gospodin, čije postojanje nisu uvažavale a otklanjale svaki dodir s njim, pobegao s plašljivim i ljutitim pokretima, ali i užurbanim i smešnim, one bi se samo pogledale između sebe smejući se. Prema svima koji nisu spadali u njihovu grupu one nisu pokazivale nikakav izraz prezira, njihov iskren prezir bio je dovoljan. Ali nisu mogle da ugledaju neku prepreku a da se ne zabave time da je preskoče, tako što bi se zaletele, ili iz mesta, skupljenih nogu, jer su bile pune mladosti, kiptele su onom mladošću koja ima toliku potrebu da se troši, te mladi, i kad su tužni ili bolesni, povodeći se više za potrebama svog uzrasta nego za trenutnim raspoloženjem, ne propuste nikad priliku da skoče ili da se zatociljaju, nego to izvedu svojski, tako da im je hod isprekidan, posejan — kao i najsetnija Šopenova fraza — ljupkim zaokretima u kojima je hir pomešan s virtuoznošću. Žena jednoga starog bankara, pošto se dugo dvoumila kako da namesti i na koju stranu da okrene svog muža, posadila ga je na stolicu na sklapanje naspram nasipa tako da ga je kiosk za muziku zaklanjao od vetra i od sunca. Videći da je lepo smešten, ostavila ga je da bi otišla da mu kupi novine, koje će mu čitati da ga razonodi, a tako se ona češće udaljavala i ostavljala ga samog, ali nikada duže od pet minuta, što se njoj već činilo sasvim dugo, ali je to dosta često ponavljala kako bi njen stari suprug, koga je ona isto toliko brižljivo pazila koliko je to i prikrivala od njega, imao utisak utisa k da je još u stanju da živi kao i sav svet i da mu nije potrebna zaštita. Podijum za muzičare poviše njega predstavljao je kao nekakvu prirodnu i privlačnu trambulinu, po kojoj je najstarija iz grupe devojaka bez dvoumljenja potrčala, pa je skočila preko prestravljenog starca, čiji je mornarski kačket dotakla svojim hitrim nogama, na veliko uveseljenje ostalih devojaka, a naročito dva zelena oka na jednom lutkastom licu, koja su prema tom podvigu izrazila divljenje i radost u kojima mi se činilo da sam zapazio malko stidljivosti, sramežljive a i razmetljive stidljivosti, koje nije bilo u ostalih. „Siroma’ čile, baš mi ga je žao, kanda je već upola krepao”, reče jedna od devojaka glasom prozuklim kao u pijanca i upola ironičnim. Zatim pođoše nekoliko koraka dalje, pa se zaustaviše, ne hajući što smetaju prolaznicima, stadoše u gomilicu nepravilnog oblika, čvrstu, neobičnu i cvrkutavu kao ptičji sabor kad se sakupi pre no što će poleteti; a onda nastaviše šetnju lagano nasipom, poviše mora. Sada njihove ljupke crte nisu više bile nerazgovetne i izmešane. Bio sam ih raspodelio i ispovezivao (u nedostatku imena svake pojedine, koje nisam znao)
oko one visoke što je skočila preko starog bankara; pa oko jedne male čiji su se bucmasti i rumeni obrazi, zelene oči, izdvajali iznad morskog vidokruga; oko jedne pocrnele, s pravim nosom, što je odudarala usred ostalih; jedne, s licem belim kao jaje, na kome je nos bio kao luk kruga i ličio na kljun pileta, licem kakvo imaju neke vrlo mlade osobe; oko još jedne druge, visoke, ogrnute pelerinom (u kojoj je izgledala tako siromaški i koja je bila toliko suprotna njenom elegantnom držanju da je čovek pomišljao, kao na jedino objašnjenje, da ta devojka mora imati roditelje koji su dovoljno bogati i svoje samoljublje stavljaju toliko iznad kupača u Balbeku i iznad elegancije u odeći svoje dece da im je sasvim svejedno da je puštaju da šeta po nasipu u odeći koju bi siromašniji svet smatrao suviše skromnom); pa oko jedne devojke sjajnih, nasmejanih očiju, krupnih obraza bez sjaja, sa crnom kapom bez oboda natučenom na glavu, koja je gurala bicikl vrckajući tako slobodno kukovima i izvikivala, kad sam prošao kraj nje, tako šatrovačke izraze i tako glasno (među kojima sam razabrao i onaj neprijatni izraz „iživeti se”) da sam, odbacivši pretpostavku koju sam izgradio po pelerini njene drugarice, zaključio da će sve te devojke pre spadati u onaj svet što ide na biciklističke trke i da to moraju biti vrlo mlade ljubavnice biciklista. U svakom slučaju, ni u jednom od svih tih mojih nagađanja nije bilo pretpostavke da bi one mogle biti čedne. Na prvi pogled — po tome kako su se gledale smejući se, po upitnom pogledu one s obrazima bez sjaja — razumeo sam da one to nisu. Uostalom, moja baka je oduvek bdela nada mnom sa suviše bojažljivom i savesnom osetljivošću i za najmanje sitnice da ne bih verovao da je sve ono što se ne sme raditi jedna nedeljiva celina i da bi takvu devojku koja se ogrešuje o poštovanje koje se duguje starosti mogli odjednom zaustaviti neki obziri pred mnogo privlačnijim uživanjima nego što je uživanje da se preskoči jedan osamdesetogodišnjak. Iako su one sad za mene bile pojedinačno razlučene, ipak su pogledi kojima su razgovarale i odgovarale jedna drugoj, pogledi puni samozadovoljstva i zajedničkog drugarskog duha, u kojima bi s vremena na vreme blesnulo čas zanimanje, čas drska ravnodušnost, već prema tome da li se radilo o prijateljici ili o prolaznicima, ipak su ti pogledi a i ta svest da se dovoljno prisno poznaju te uvek šetaju zajedno, u svom posebnom društvu, stvarali između njihovih nezavisnih i odvojenih tela, dok su polako koračale, neku nevidljivu vezu, ali skladnu kao kakva jedinstvena topla senka, jedinstvena atmosfera, čineći od njih celinu isto toliko homogenu u njenim delovima koliko je bila i različita od sveta usred us red koga je polako polako promicala promic ala njihova povorka. U jednom trenutku, dok sam prolazio pored one crnke s krupnim obrazima što je gurala bicikl, pogled mi se ukrstio s njenim očima, koje su gledale iskosa i
nasmejano iz onoga neljudskog sveta koji je obuhvatao život njihovog malog plemena, iz onoga nedostupnog nepoznatog u koje predstava o tome šta sam ja sigurno nije mogla ni dopreti ni naći mesta. Sa svom pažnjom obraćenom onome što su govorile njene drugarice, da li me je ta devojka s kapom bez oboda natučenom nisko na čelo videla u času kad me je sreo crni zrak što je zračio iz njenog oka? Iz dubine kakvog sveta me je nazrela? To bi mi bilo isto tako teško reći kao što je, kad nam se pred očima ukažu, zahvaljujući teleskopu, izvesne pojedinosti na nekom susednom nebeskom telu, teško po njima zaključiti da onde žive ljudska stvorenja, da nas vide i kakve predstave to može izazivati u njima. Kad bismo mislili da su oči takve devojke samo sjajan kolutić liskuna, ne bismo žudeli da poznamo i sjedinimo sa nama njen život. Ali mi osećamo da to što sjaji iz tog ogledalceta ne potiče samo iz njegovog materijalnog sastava; da su to, nama nepoznate, crne senke predstava koje to biće sebi stvara o ljudima i mestima koje poznaje — o travnjacima na konjskim trkalištima, pesku na putevima kojima bi me, vozeći svoj bicikl između polja i šuma, povela ta mala vila, čarobnija za mene od onih iz persijskog raja — a i senke kuće u koju će se ona vratiti, njenih zamisli ili zamisli koje su drugi smislili za nju; a naročito, da je to ona, sa svojim željama, željama, simpatijama, sim patijama, antipatijama, antipatijama, sa svojim nedokučivim nedokučivim i neprestanim htenjem. Znao sam da ne bih imao tu mladu biciklistkinju ako ne bih posedovao i ono što je u njenim očima. I stoga je u meni žudnju budio sav njen život; žudnju bolnu zato što sam osećao da je neostvarljiva, ali opojnu zato što je ono što je dotad bilo moj život odjednom prestalo biti sav moj život, jer je to sad još bilo samo mali deo prostora što se pružao preda mnom i koji sam goreo da obuhvatim, prostora koji se sastojao od života tih devojaka i nudio mi taj produžetak, to mogućno umnožavanje samog sebe, koji čine sreću. A, dakako, to što između nas nije bilo nikakve zajedničke navike, kao ni ikakve zajedničke predstave, to će mi svakako otežati da se s njima sprijateljim i da im se svidim. Ali možda se baš zahvaljujući tim razlikama, toj svesti da u sastav prirode i postupaka tih devojaka ne ulazi ni jedan jedini sastojak koji bih ja poznavao ili posedovao, možda se baš stoga u meni posle sitosti javila žeđ — nalik na onu kojom gori sasušena zemlja — žeđ za jednim životom koji bi mi duša, zato što nikad još nije od njega okusila ni kapi, upila tim pohlepnije, dugim gutljajima, potpunijim upijanjem. Toliko sam gledao tu biciklistkinju sjajnih očiju da je ona to izgleda primetila i rekla nešto onoj najvišoj, što nisam čuo, ali na šta se ova nasmejala. Istinu reći, nije mi se najviše svidela ta crnka, baš zato što je bila crnomanjasta, a što je, od onog dana kad sam na onom strmom puteljku kraj Tansonvila video Žilbertu,
riđokosa devojka sa zlatastom-kosom ostala za mene nedostižni ideal. Ali nisam li i samu Žilbertu zavoleo zato što mi se ukazala obasjana tim oreolom što je Bergotova prijateljica, što ide s njim da razgleda katedrale? I nisam li se isto tako mogao poradovati što sam video da me ta crnka gleda (po čemu sam se ponadao da bih lakše uspostavio poznanstvo najpre s njom) jer ona bi me predstavila onoj nemilosrdnoj što je preskočila starca, onoj surovoj što je rekla: „Siroma’ čile, baš mi ga je žao”, pa i svima redom, jer je uživala to preimućstvo što im je nerazdvojna drugarica. A međutim, pretpostavka da bih jednog dana mogao biti prijatelj s ovom ili onom od tih devojaka, da bi te oči, čiji su nepoznati mi pogledi padali katkad igrajući se po meni, i ne znajući to, kao odblesak sunca po zidu, da bi te oči mogle ikada nekakvom čudotvornom alhemijom pustiti da među njihove neizrecive čestice prodre predstava o mom postojanju, nešto prijateljstva prema mojoj ličnosti, i da bih se i ja sam mogao jednog dana uvrstiti među njih, u tu povorku kojom su promicale duž morske obale, takva pretpostavka činilo mi se da sadrži jednu isto toliko nerazrešivu protivrečnost kao da sam, pred kakvim antičkim frizom ili kakvom freskom što predstavlja litiju, poverovao da je mogućno da i ja, gledalac, zauzmem mesto, voljen od njih, među tim božanskim devojkama. Je li, znači, sreća da se upoznam s tim devojkama neostvarljiva? Dakako, to ne bi bila prva te vrste koje bih se odrekao. Dovoljno je bilo da se samo setim tolikih nepoznatih žena, čak i u Balbeku, u kolima što se brzo udaljuju, od kojih sam morao odustati. Pa i uživanje koje mi je pričinjavala ova mala družina, plemenita kao da se sastoji od helenskih devica, poticalo je otud što je nekako ličila na izmicanje prolaznica na ulici. To izmicanje bića koja ne poznajemo, koja nas prisiljavaju prisiljavaju da se otisnemo otis nemo iz svog uobičajenog života u kome žene s kojima se družimo naposletku uvek otkriju svoje mane, dovodi nas u ono stanje traženja u kome više ništa ne zaustavlja maštu. A kad bismo nje lišili naša uživanja, to bi značilo svesti ih na njih same, na ništa. Kad bi mi bile ponuđene kod kakve podvodačice, koje inače, kao što se videlo, nisam prezirao, izvan sredine koja im je davala toliko nijansi i neodređenosti, te devojke bi me manje očaravale. Potrebno je da mašta, probuđena neizvesnošću hoće li ikada moći domašiti svoj predmet, stvori jedan cilj koji nam skriva onaj drugi i da nas, zamenivši čulno uživanje zamišlju da uđemo u nečiji život, spreči da prepoznamo to uživanje, da osetimo njegov pravi ukus, da ga ograničimo samo na njegov domet. Treba da se između nas i ribe — koja nam se, kad bismo je odmah videli posluženu na stolu, ne bi činila da vredi tolikih lukavstava i dovijanja koliko je potrebno da je ulovimo — treba da se, jedno prepodne, dok pecamo, između nas i nje zatalasaju virovi do čije površine dopiru, a da ni sami
ne znamo šta bismo s njima, sjaj ribljeg tela, njen nerazgovetni obris u prozirnom i tečnom plavetnilu što struji. Tim devojkama išla je u prilog i ona promena u društvenim razmerama ličnosti svojstvena životu u morskim kupalištima. Sva preimućstva koja se u našoj uobičajenoj sredini nadovezuju na nas, uveličavaju nas, onde postaju nevidljiva, u stvari ukinuta; nasuprot tome, bića kojima neopravdano pripisujemo takva preimućstva ukazuju nam se uveličana jednom veštački dodatom veličinom. Tim lakše su nepoznate osobe, pa tako toga dana i te devojke, dobijale u mojim očima ogroman značaj, a tim je i nemogućnije bilo da postignem da one upoznaju značaj značaj koji koji sam ja mogao imati. i mati. Ali dok je šetnji te male družine išlo u prilog to što je bila samo kao jedan isečak iz onoga bezbrojnog izmicanja prolaznica, koje me je uvek uzbuđivalo, to izmicanje je ovde bilo svedeno na tako lagano kretanje da se približavalo nepomičnosti. A baš to što su mi se, u jednoj tako sporoj fazi, lica, ne više kao poneta vihorom, nego mirna i razgovetna, još činila lepa, branilo mi je da verujem, kao što sam tako često verovao dok su me nosile kočije gđe de Vilparizi, da bi izbliže, da sam se za trenutak zaustavio, neke pojedinosti, rošava koža, neka nepravilnost u nozdrvama, banalan pogled, grimasa u osmehu, ružan struk, zamenili na licu i u telu žene one pojedinosti koje sam ja sigurno samo izmislio; izmi slio; jer dotad je uvek bila dovoljna neka lepa lepa linija tela, sveža koža koju sam samo nazreo, pa da u najiskrenijoj veri dodam tome prekrasna ramena, umiljat pogled, kakve sam uvek, u sećanju ili u proizvoljnom zamišljanju, nosio u sebi, pošto nas takvo razabiranje nekog bića na brzinu, kad ga nazremo dok promiče, izlaže istim greškama kao i suviše brzo čitanje, kad po samo jednom slogu i ne dajući sebi vremena da prepoznamo ostale, zamenimo napisanu reč nekom sasvim drugom, koju nam nudi sećanje. Ali sada nije moglo biti tako. Dobro sam im pogledao lica; svako od njih video sam, ne baš toliko u svim profilima, a i retko s lica, ali ipak u dva—tri različita vida, dovoljno različita da sam mogao bilo ispraviti, bilo proveriti i potvrditi razne pretpostavljene linije i boje koje zamišljamo pri prvom viđenju, i video sam da iza svih tih izraza koji su se smenjivali preostaje nešto nenarušivo činjenično. Stoga sam sa sigurnošću mogao da pomislim u sebi da ni u Parizu ni u Balbeku, ni uz najpovoljnije pretpostavke o tome kakve bi mogle biti, čak i da sam mogao zastati da porazgovaram s njima, sve one prolaznice na kojima mi se zaustavljao pogled, nikada nije bilo takvih posle čije bi pojave, pa nestanka a da ih nisam mogao upoznati, ostalo u meni veće žaljenje nego što će ga ostati za ovima, da nikada nije bilo takvih koje bi u meni mogle probuditi pomisao da bi njihovo prijateljstvo moglo biti tako zanosno. Ni među glumicama, ni među seljankama,
ni među gospođicama iz pansionata koje su držale časne sestre nisam video ništa tako lepo, prožeto tolikim nepoznatim, tako neprocenjivo dragoceno, toliko verovatno nedostižno. Ove su bile tako divan primerak, primerak u tako savršenom stanju, jedne nepoznate a mogućne sreće u životu da sam gotovo iz intelektualnih razloga bio očajan što ne mogu u jedinstvenim uslovima, ne ostavljajući mesta mogućnoj greški, da iskusim ono što nam kao najtajanstvenije nudi lepota za kojom žudimo, što obično nikada ne upoznamo, nego se utešimo time što tražimo uživanja — što se Svan uvek uzdržavao da čini, pre Odete — od žena za kojima nismo žudeli, tako da i umremo a da nikada nismo saznali kakva je ona zaista žuđena naslada. Doduše, mogućno je da to u stvari i nije neka nepoznata naslada, da se izbliže njena tajna rasprši, da je ona samo projekcija, samo fatamorgana žudnje. Ali, u tome slučaju, kriva bi bila samo jedna zakonita nužnost prirode — koja, ako bi se imala primeniti na ove devojke, primenjivala bi se i na sve — a ne nekakav nedostatak u samome predmetu. Jer ovo je bio onaj predmet koji bih odabrao između svih, sasvim svestan — sa zadovoljstvom botaničara — da nije mogućno naći na okupu vrste ređe nego što su ovi mladi cvetovi što su sada prekidali preda mnom liniju mora svojom retkom živicom, nalik na bokor pensilvanijskih ruža kao baštenski ukras na obronku pred morem, između čijih cvetova staje cela jedna razdaljina na okeanu koju prevaljuje parobrod što tako polako klizi po vodoravnoj plavoj crti od jednoga cvetnog struka do drugog da leni leptir što se zamajao u cvetnoj krunici koju je trup broda već odavno prošao, može da sačeka, da bi poleteo s tim da bude siguran da će stići pre broda, da još samo trunka plavetnila razdvaja pramac pramac broda od latice cveta cvet a ka kojem plovi. Vratio sam se u hotel zato što je trebalo da s Roberom odem na večeru u Rivbel, a baka je zahtevala da pre no što pođem prilegnem jedan sat da se odmorim, što mi je uskoro lekar iz Balbeka propisao da uobičajim raditi svako veče. Uostalom, pri povratku u hotel nije se ni morao napuštati nasip niti ući kroz hol, to jest sa stražnje strane hotela. Nalik na ono kad smo u Kombreu pomerali subotom ručak za jedan sat ranije, tako i sada, usred leta, dani behu postali tako dugi da je sunce još bilo visoko na nebu, kao da je vreme za užinu, kad se već postavljalo za večeru u Grand-hotelu u Balbeku. Stoga su velika staklena okna što su se pomerala na šinama ostajala otvorena, u visini nasipa. Trebalo Trebalo je samo prekoračiti niski drveni okvir pa da se nađem u trpezariji, koju sam odmah napuštao da bih se popeo liftom. Prolazeći ispred portirnice uputio sam osmeh direktoru i bez i trunke odvratnosti primio osmeh s njegovog lica, u koje sam, otkako sam bio u
Balbeku, ubrizgavao svoju pažnju punu razumevanja i preobražavao ga njome kao kakav zoološki preparat. Njegove crte behu mi postale obične, ispunjene jednim beznačajnim značenjem, ali razumljivim kao čitak rukopis, i nisu više ni po čemu ličile na ona čudna, nepodnošljiva slova koja mi je njegovo lice prikazalo onoga prvog dana, kad sam pred sobom ugledao jednu sada već zaboravljenu ličnost, ili ukoliko sam još uspevao da je se setim, sada već neprepoznatljivu, koju je teško bilo poistovetiti s ovom beznačajnom i učtivom osobom prema kojoj je ona prva bila samo grozna i približna karikatura. Bez one bojažljivosti i tuge prve večeri, pozvao sam lift, a liftboj nije više ćutao dok sam se penjao s njim u liftu kao u kakvom grudnom košu koji bi se penjao duž uspravne kičme, nego mi je ponavljao: „Nema više toliko sveta kao pre mesec dana. Sad će svet početi da se razilazi, dani postaju kraći.” On je to govorio ne što je bilo tako, nego zato što je dobio mesto na jednom toplijem delu obale, pa je želeo da svi odemo što pre, kako bi se hotel zatvorio a on imao nekoliko slobodnih dana pre no što „nastupi” na svoju novu službu. U takvom izrazu nije za njega bilo ničega nepravilnog, jer je za njega „nastupiti” bio uobičajeni oblik glagola „stupiti u”. Jedino me je iznenadilo što se toliko udostojio da kaže „službu”, jer pripadao je onome modernom proletarijatu koji želi da u svom govoru izbriše trag svog položaja služinčadi. Uostalom, časak kasnije saopštio mi je da će na „položaju” na koji će stupiti imati lepšu „tuniku” i bolje „prinadležnosti”; reči „livreja” i „plata” činile su mu se zastarele i neprilične. A pošto je, po nekoj besmislenoj protivrečnosti, rečnik, uprkos svemu, kod „poslodavaca” nadživeo ideju o nejednakosti, uvek sam rđavo razumevao što mi je liftboj govorio. Tako, jedino me je zanimalo da saznam da li je moja baka u hotelu. Ali, predupređuj predupređujući ući moje mo je pitanje, liftboj bi mi rekao: „Gospođa je maločas maloča s izišla.” Uvek bih se pri tom prevario, pomišljao sam da je to bila baka. „Ne, ona gospođa koja je, mislim, vaša službenica.” Kako se u nekadašnjem građanskom govoru, koji je uskoro imao iščeznuti, kuvarica nije zvala službenicom, pomislio bih za časak: „Ta on se vara, nemamo mi ni neku fabriku ni službenike.” Odjednom bih se setio da je naziv službenica, kao i običaj kod kelnera da nose brkove, zadovoljenje samoljublja koje je dato posluzi i da je ta gospođa što je maločas izišla — Fransoaza (koja je verovatno otišla da svrati u kafeteriju ili da gleda kako sobarica one Belgijanke šije), pa ni ta zadovoljština još nije bila dovoljna liftboju jer on je rado govorio, sažaljevajući sopstvenu klasu, „radnik” ili „mali čovek”, služeći se onom istom jedninom kao i Rasin kad kaže: „siromah...” Ali sad obično nisam više razgovarao sa liftbojem, jer su ona moja usrdnost i bojažljivost od prvog dana bile već daleko. Sad je on ostajao bez odgovora za vreme te kratke plovidbe kojom je ravnomerno plovio kroz hotel kao kroz kakvu šuplju igračku, dok je ovaj širio oko nas, sprat po sprat, ogranke
svojih hodnika, u čijoj je dubini svetlost postajala kadifasta, opadala, istanjujući vrata na zidovima i stepenice, koje je pretvarala u onaj zlatast ćilibar, nestvaran i tajanstven kao sumrak, s umrak, od koga je Rembrant izrezivao prag prozora ili točak toča k na bunaru. A na svakom je spratu zlatan sjaj što se ogledao na ćilimu označavao zalazak sunca i prozore na klozetima. Pitao sam se da li te devojke koje sam maločas video žive u Balbeku i ko bi mogle biti. Kad se žudnja tako usmeri na jedno malo ljudsko pleme koje je odabrala, sve što može biti u vezi s njim postaje razlog uzbuđenju, pa sanjariji. Na nasipu sam čuo jednu gospođu kako je rekla: „To je jedna prijateljica male Simoneove”, s izrazom kao kad se daje neko povoljno obaveštenje, kao kad bi neko objasnio: „To je nerazdvojni drug malog La Rošfukoa”. I čovek je smesta osetio na licu osobe kojoj je to saopšteno radoznalost da bolje pogleda tu povlašćenu ličnost koja je „prijateljica male Simoneove”. Izgledalo je zacelo da takvo preimućstvo nije dato svakome. Jer aristokratija je relativna stvar. Ima, tako, kafanica, ne skupih, u kojima je sin kakvog trgovca nameštajem kralj mode i kraljuje usred svojih dvorjana kao kakav princ od Velsa. Kasnije sam se često trudio da se setim kako je za mene na plaži zvučalo to ime, Simone, tada još neizvesno u svom obliku, koji sam slabo razabrao, a isto tako i po značenju, po tome da li je označavalo ovu ili možda neku drugu osobu; jednom rečju, prožeto onim neodređenim i novim što je kasnije tako uzbudljivo za nas kada to ime, čija slova naša neprestana pažnja svakog trenutka sve dublje urezuje u nas, postane (što se za mene, u pogledu male Simoneove, imalo dogoditi tek nekoliko godina kasnije) prva reč koja nam se javi (bilo pri buđenju, bilo posle nesvestice), čak i pre predstave o dobu dana, o mestu gde se nalazimo, skoro i pre reči reči „ja”, kao da je biće koje koje to ime i me označava više ja nego mi sami i kao da je, posle nekoliko trenutaka nesvesnosti, taj prekid koji se završava bio pre svega vreme dok nismo mislili na nj. Ne znam zašto sam još toga to ga prvog dana dana pomislio u sebi da Simone mora biti ime jedne od tih devojaka; nisam se više prestajao pitati kako bih se mogao upoznati upoznati s porodicom porodicom Simone, Sim one, i to putem nekoga koga bi oni smatrali višim od sebe, što ne bi trebalo da bude teško, ako su to bile lake devojke iz naroda, kako ona ne bi imala kakvu prezrivu predstavu o meni. Jer ne možete savršeno upoznati nekoga ko vas prezire, ne možete ga potpuno upiti u sebe dokle god se ne savlada taj prezir. A kad god slika tako različitih žena prodre u nas, sem ako je zaborav ili druge slike što se nameću ne potisnu, nemamo mira dok ne pretvorimo te tuđinke u nešto što je slično nama, jer naša duša u tom pogledu ima istu vrstu reagovanja i delanja kao i naš telesni organizam, koji ne može da podnese unošenje nekog stranog tela u njega a da smesta ne pregne da tog uljeza svari i upije u sebe. Ta mala Simoneova morala
je biti ona najlepša od svih — ona, uostalom, koja bi mi, činilo mi se, mogla postati ljubavnica, jer ona jedina, upola se osvrnuvši u dva-tri maha, kao da je bila svesna moga netremičnog pogleda. Upitao sam liftboja ne poznaje li Simoneove u Balbeku. Kako on nije voleo reći da nešto ne zna, odgovorio mi je da mu se čini da je čuo kako se pominje to ime. Stigavši na poslednji sprat, zamolio sam ga da mi donese najnoviji najnoviji spisak gostiju. Izišao sam iz lifta, ali umesto da pođem ka svojoj sobi, zašao sam dublje u hodnik jer je u to vreme sobar sa sprata, mada se bojao promaje, bio otvorio prozor u dnu hodnika, koji je gledao ne na more, nego prema brdu i dolini, samo što se oni nikad nisu mogli videti jer su okna, od neprozirnog stakla, najčešće bila zatvorena. Postojao sam malo pred prozorom kao da sam pobožno došao da obavim svoje verske dužnosti pred „pogledom” koji mi je prozor, najzad, otkrio dalje od brda na koje se oslanjao hotel, a u tom predelu bila je samo jedna kuća, koja je ležala podalje, ali koja je u perspektivi i večernjoj svetlosti sačuvala svoju zapreminu i ivice su joj bile tako brižljivo izrezane kao da je kakva dragocenost u kadifenoj kutiji za nakit, kao ona minijaturna zdanja, mali hramovi ili kapelice kujundžijske izrade, ukrašeni emaljem, koji služe kao ćivoti i koji se samo u retke dane izlažu obožavanju vernika. Ali taj trenutak mog poklonjenja već je suviše potrajao, jer sobar, držeći u jednoj ruci svežanj ključeva, a pozdravljajući me drugom dotakavši njome svoju kapu kao u crkvenjaka, ali ne skidajući je zbog čistog i svežeg večernjeg vazduha, dođe da zatvori prozorska krila kao vratanca na ćivotu, i tako skloni ispred moje revne pobožnosti minijaturni spomenik i zlatnu relikviju. Uđoh u svoju sobu. Što je više godišnje doba odmicalo, menjala se i slika koju sam zaticao u prozoru. Isprva je uveliko još bivao dan, a mračno samo ako je bilo ružno vreme; tada je, u modrom staklu koje je podlubljivalo svojim oblim talasanjem, more, optočeno gvozdenim pregradama mojih okana kao olovom na vitražu, raščupkavalo po svem dubokom stenovitom rubu zaliva paperjaste trougle nepomične pene, čije su linije bile tanano izvučene kao na perima i paperju na Pizanelovim crtežima, a očvrsle u onakvom belom nepromenljivom emalju nalik na skorup kakvim je predstavljen snežni pokrivač na Galeovim vitražima. Uskoro su dani bivali kraći, i u času kad bih ušao u sobu, ljubičasto nebo, kao da je žigosano krutim, geometrijskim, prolaznim i plamenim likom sunca (onakvim kako se prikazuju neko čudesno znamenje, neka tajanstvena pojava), priklanjalo se moru na šarkama vidokruga kao kakva slika na oltaru iznad časne trpeze, dok su različiti drugi delovi sunčevog zalaska, izloženi po staklima niskih polica za knjige od mahagonija, koji su se nizali duž zidova i koje sam u
mislima povezivao sa tom divnom slikom od koje koje su bili odvojeni, odvojeni, podsećali na onakve različite prizore kakve bi nekada kakav stari majstor izradio na nekom ćivotu za neku bratovštinu i čija se razdvojena krila prikazuju jedno pored drugog u muzejskoj dvorani, a samo mašta posmatrača vraća ih na njihovo mesto, u njihove panoe na oltaru. Nekoliko nedelja kasnije, kad bih se popeo u sobu, sunce bi već bilo zašlo. Traka crvenog neba, nalik na onu koju sam viđao u Kombreu, iznad Kalvarije, kad sam se vraćao iz šetnje i spremao se da pre večere siđem u kuhinju, ležala je iznad mora, čvrsta kao pihtije, kao da bi se dala seći nožem, a uskoro potom, nad morem već hladnim i modrim kao riba zvana morska mrena, nebo isto onako ružičasto kao losos kojeg ćemo kroz koji časak poručiti za večeru u Rivbelu, uvećavalo mi je uživanje što ću se presvući u frak da pođem na večeru. Po moru, sasvim blizu obale, pokušavale su da se uzdignu, jedne iznad drugih, u sve širim slojevima, magline crne kao čađ, ali i sjajne, čvrste kao ahat, vidljivo teške, tako da one najviše, nadnoseći se nad one niže što su ih dotad podupirale kao na potporanj već iskrivljen izvan ravnotežne tačke, kao da tek što nisu povukle celo to zdanje, podignuto već do polovine visine neba, i survale ga u more. Brod što se udaljavao kao noćni putnik davao mi je isti onaj utisak koji sam imao i u vozu, da sam oslobođen nužnosti da spavam i da ostanem zatvoren u sobi. Uostalom, u toj u kojoj kojoj sam se nalazio, nalazio, nisam se s e osećao zatočen, pošto ću je kroz jedan sat napustiti i sesti u kola. Bacio bih se na krevet; i kao da sam na postelji na jednom od onih brodova koje sam video dosta blizu i za koje bi se čovek začudio kad bi ih video da su polako zaplovili u mrak, kao potamneli labudovi koji ćute ali ne spavaju, bio sam sa svih strana okružen prizorima mora. No vrlo često to su odista bile samo slike; zaboravljao sam da je ispod njihovih boja tužna pustoš plaže, po kojoj leti nemirni večernji vetar koji sam s tolikom strepnjom osetio pri dolasku u Balbek; uostalom, čak i u svojoj sobi, sav obuzet mislima na devojke koje sam video u prolazu, nisam više bio u dovoljno spokojnom i dovoljno nekoristoljubivom raspoloženju da bi se u meni mogli stvoriti zaista duboki utisci lepote. Usled očekivanja večere u Rivbelu, moje raspoloženje bivalo je još površnije, i moja misao, koja je u tim trenucima boravila na površini mog tela, koje ću kroz koji časak odenuti u težnji da izgledam što dopadljiviji ženskim pogledima koji će me odmeriti u osvetljenom restoranu, bila je nesposobna da dade neku dubinu bojama stvari. I da mi ispod prozora nije uzletalo neumorno i pitomo jato zidarskih lasta kao kakav vodoskok, kao vatromet života, u kome su razmaci između njegovih visokih raketa bili povezani nepomičnim i belim nitima dugih vodoravnih brazda, da
nije bilo te Ljupke lokalne prirodne pojave, koja je povezivala sa stvarnošću pejzaže što su mi bili pred očima, mogao sam pomisliti da su ovi samo jedan svakog dana nov izbor slika koje proizvoljno prikazuju u ovom mestu gde se nalazim, iako one nemaju nikakve nužne veze s njim. Jednom bi to bila izložba japanskih gravira: pored tankog obrisa sunca, crvenog i okruglog kao mesec, žut oblak ličio je na jezero, spram koga su se ocrtavali obrisi crnih mačeva kao i drveta na njegovoj obali, pruga nežnog rumenila kakvo nisam nikada više video još od doba moje prve kutije boja, nadimala se kao reka na čijim obema obalama kao da su lađe, izvučene na suvo, čekale da neko dođe da ih porine u vodu. I s prezrivim, površnim pogledom koji izražava dosadu, kao u ljubitelja slika ili u žene kad između dve posete svrati i prođe kroz galeriju, pomišljao sam u sebi: „Čudnovato, ovaj zalazak sunca je drukčiji, ali ipak sam ih već video isto tako fino naslikanih, naslikanih, isto tako čudesnih kao što je i ovaj.” Više sam s am uživao onih o nih večeri kad bi se pojavio kakav brod, a vidokrug ga toliko upio u sebe i učinio ga tečnim da je bio skoro iste boje kao i on, kao na kakvom impresionističkom platnu, i izgledao kao da je i od iste materije, kao da su mu trup i užad izrezani i kujundžijski ispredeni od magličastog plavetnila neba. Katkad mi je okean ispunjavao skoro ceo prozor, sa samo jednom trakom neba nad sobom, koje je od njega bilo razgraničeno crtom istog plavetnila kao i more, pa sam zbog toga verovao da je i ono još uvek more i da mu je boja drukčija samo zbog nekog efekta svetlosti. Drugog kojeg dana more je bivalo naslikano samo u donjem delu prozora, čiji je ostatak bio ispunjen tolikim oblacima, nagomilanim jedni preko drugih u vodoravnim trakama, da su okna izgledala, po nekoj nameri umetnika ili po njegovoj specijalnosti, kao kakva „studija oblaka”, dok su pojedine vitrine biblioteke pokazivale slične oblake, ali nad nekim drugim delom horizonta i drugačije obojene svetlošću, pa su izgledali kao ponavljanje, toliko omiljeno nekim savremenim majstorima, jednoga istog efekta, uvek u nekom drugom trenutku dana, koje sam sad, zahvaljujući tome što ih je umetnost zaustavila u vremenu, mogao da vidim zajedno, u istoj sobi, izrađene u pastelu i stavljene pod staklo. A kadšto bi se nebu i moru, koji su bili jednolično sivi, dodalo malo ružičastog kao izvrsno profinjena boja, dok mali leptir, zaspao dole u prozoru, kao da je svojim krilima stavio, ispod te „harmonije sivog i ružičastog” na Vistlerov način, omiljeni potpis majstora iz Čelzija. Pa bi i samog tog ružičastog nestalo, nije više bilo ništa da se vidi. Za časak bih ustao, i pre no što se ponovo ispružim, navukao bih velike zavese. Iznad njih video sam sa kreveta traku svetlosti koja je tu još ostala, tamneći, istanjujući se postepeno, ali puštao sam bez tuge i bez žaljenja da tako iznad zavesa izdahne čas kad sam obično bivao za stolom, jer znao sam da je ovaj dan drukčiji od ostalih, duži, kao oni polarni dani koje noć prekine samo na nekoliko
minuta; znao sam da se iz te lutke sumraka sprema da se iščauri, u blistavoj metamorfozi, bleštava svetlost restorana u Rivbelu. Pomislio bih u sebi: „Vreme je”; proteglio bih se na krevetu, ustao, završavao oblačenje; i nalazio sam čari u tim beskorisnim trenucima, oslobođenim svakog materijalnog tereta, kada sam, dok su dole ostali večerali, upotrebljavao snage što su mi se nakupile za vreme tog predvečernjeg počinka samo na to da izbrišem telo, da navučem smoking, vežem mašnu, da činim sve te pokrete kojima je već upravljalo očekivano uživanje što ću ponovo videti neku ženu koju sam prošli put zapazio u Rivbelu, koja kao da me je gledala, ustala za trenutak od stola možda samo u nadi da ću poći za njom; s radošću sam stavljao na sebe sve te ukrase da se sav i čio predam jednom novom životu, slobodnom, bezbrižnom, u kome će se moja neodlučnost oslanjati na Sen-Luovo spokojstvo i odabrati, između raznih botaničkih vrsta i pošiljki iz svih krajeva, one koje, sačinjavajući za mene neuobičajena jela, koja će smesta poručiti moj prijatelj, budu zagolicale moju oblapornost oblapornost i maštu. A sasvim na kraju nastupiše dani kad se više nisam mogao vraćati kroz trpezariju: njena okna. više nisu bivala otvorena jer napolju je već bila noć, i roj siromaha i radoznalaca privučenih odsevima do kojih nisu mogli da dopru, visio je, u crnim grozdovima promrzlim na vetru, na sjajnim i klizavim zidovima staklene košnice. Neko zakuca; to je Eme hteo lično da mi donese najnoviji spisak gostiju. Pre no što će se povući, Eme je svakako hteo da mi kaže da je Drajfus hiljadu puta kriv. „Sve će se saznati”, reče mi on, „ne ove godine, nego iduće: rekao mi je to jedan gospodin koji ima vrlo dobre veze u generalštabu.” Upitao sam ga zar se neće odlučiti da sve obelodane odmah, još pre završetka godine. „On je spustio cigaretu”, nastavio je Eme glumeći scenu i vrteći glavom i kažiprstom kao što je učinio taj gost, što je značilo: ne treba suviše zahtevati. „Ne ove godine, Eme, rekao mi je dotakavši me po ramenu, ne može se. Ali za Uskrs, da!” I Eme me lako kucnu po ramenu, rekavši mi: „Vidite, pokazujem vam tačno kako je uradio”, bilo što je bio polaskan prisnošću tako krupne ličnosti, bilo zato da bih ja mogao, s punim poznavanjem stvari, da shvatim vrednost tog argumenta i razloge da se nadamo. Srce mi je poskočilo u grudima kad sam na prvoj strani spiska gostiju spazio reči: „Simone s porodicom”. U sebi sam nosio stare sanjarije, sanjarije, još iz detinjstva, u kojima mi je svu onu nežnost što mi je bila u srcu, i pošto ju je ono osećalo, nije se razlučivala od njega, donosilo neko biće koliko god je mogućno različitije od mene. To biće sam i sada opet stvarao, koristeći za to ime Simone i sećanje na
onaj sklad što je vladao među mladim telima koja sam video kako promiču plažom u sportskoj povorci dostojnoj antike i Đota. Nisam znao koja je od tih devojaka gđica Simone, da li se ijedna tako zove, ali znao sam da me gđica Simone voli i da ću zahvaljujući Sen-Luu pokušati da se upoznam s njom. Za nevolju, on je morao svakog dana da se vraća u Donsjer, pošto je samo pod tim uslovom dobio produženje odsustva; ali, da bih ga naveo da se ogreši o svoje vojničke obaveze, mislio sam da mogu računati, više još nego i na njegovo prijateljstvo prema meni, na onu istu radoznalost ljudskog zoologa iz koje sam i ja tako često — čak i ako nisam video osobu o kojoj je bila reč, samo ako sam čuo za neku lepu blagajnicu kod jednog prodavca voća — želeo da upoznam jedan nov varijetet ženske lepote. Ali grešio sam što sam se ponadao da ću takvu radoznalost probuditi u Sen-Lua pričajući mu o tim mojim devojkama. Jer u njemu je ona za dugo bila paralisana ljubavlju prema onoj glumici čiji je bio ljubavnik. Pa čak i da je tu radoznalost pomalo i osetio, on bi je ugušio, iz nekakvog sujeverja da bi od njegove vernosti mogla zavisiti i vernost njegove ljubavnice. I tako smo pošli u Rivbel a da mi on nije obećao da će se svojski pozabaviti mojim devojkama. devojkama. U prvo vreme, kad smo tamo stizali, sunce je bilo tek zašlo, ali bivalo je još vidno; u bašti restorana, u kojoj svetla još nisu bila upaljena, dnevna toplota je upadala, taložila se kao na dnu kakve vaze, duž čijih je zidova providan i taman pihtijasti vazduh izgledao tako zgusnut da je jedna velika ruža, privezana uz potamneli zid, po kome je ocrtavala ružičaste žile, ličila na grananje žila kakvo se viđa u unutrašnjosti oniksa. No uskoro smo već po mraku silazili s kola, a često i polazili iz Balbeka, ako je bilo ružno vreme pa smo pričekali i naredili da se upregne kasnije, u nadi da će se prolepšati. Ali i u takve dane bez ikakve sam tuge slušao kako vetar duva, znao sam da on ne znači odustajanje od mojih namera niti da ću ostati zatvoren u sobi, znao sam da će, u velikoj trpezariji restorana u koju ćemo ući uz zvuke ciganske muzike, bezbrojne lampe lako savladati mrak i hladnoću, spaljujući ih svojim širokim zlatnim kauterima, pa bih veselo seo s eo kraj Sen-Lua u zatvorene kočije koči je koje su nas čekale pod pljuskom. pljuskom. Ono što mi Bergot beše rekao kako je ubeđen da sam ja, uprkos onome što sam mu tvrdio, rođen da uživam naročito u intelektualnim zadovoljstvima, bilo mi je od nekog vremena povratilo nadu u pogledu onog što bih mogao kasnije raditi, ali nadu koju je svakog dana razočaravalo to što mi je tako mrsko bilo da sednem za sto i započnem kakvu kritičku studiju ili roman. „Najposle”, pomišljao sam u sebi, „možda zadovoljstvo koje čovek oseća pišući i nije nepogrešivo merilo vrednosti neke lepe stranice; možda je to samo neko uzgredno stanje koje se na nju često nadovezuje, ali čiji izostanak ne može ništa
unapred presuditi o njoj. Možda su neka remek-dela stvorena zevajući.” Baka mi je umirivala sumnje govoreći mi da bih dobro i s radošću radio kad bih se dobro osećao. A pošto je naš lekar smatrao da je pametnije upozoriti me na ozbiljne opasnosti kojima bi me moglo izložiti moje zdravstveno stanje i ukazao mi na svu predostrožnost koje treba da se držim da bih izbegao pogoršanje, ja sam sva uživanja podređivao cilju za koji sam sudio da je beskrajno važniji od njih, naime da dovoljno dovoljno ojačam da bih mogao mo gao ostvariti delo koje možda nosim u sebi, i otkako sam bio u Balbeku, brižljivo sam i neprestano pazio na sebe. Niko me ne bi mogao naterati da se dotaknem šoljice kafe, koja bi me noću lišila sna neophodnog da sutradan ne budem umoran. Ali čim bismo stigli u Rivbel, smesta — zbog uzbuđenja od jednog novog zadovoljstva i zato što sam se našao u onoj drukčijoj oblasti u koju nas uvuče ono što je izuzetno, pošto preseče toliko dana strpljivo ispredanu nit koja nas je vodila smotrenosti — smesta bi, kao da nikada neće svanuti sutrašnji dan niti će imati da se ostvaruju uzvišeni ciljevi, nestalo onog preciznog mehanizma predostrožne higijene koji je funkcionisao radi njihove zaštite. Dok mi je vratar uzimao ogrtač, Sen-Lu bi mi rekao: — Neće li vam biti hladno? Možda bi bolje bilo da ga zadržite, nije baš tako toplo. Ja sam odgovarao: „Ne, ne”, i možda i nisam osećao hladnoću, ali u svakom slučaju nisam više znao za bojazan da se ne razbolim, za potrebu da ne umrem, za važnost toga da radim. Predavao sam ogrtač; ulazili smo u dvoranu restorana uz zvuke nekakvog ratničkog marša koji su svirali Cigani, koračali između redova stolova sa posluženom večerom kao po nekakvom lakom putu slave i osećajući radosni žar koji nam je u telo ulivao ritam orkestra odajući nam tu vojničku počast i krunišući nas tim nezasluženim trijumfom, krili smo taj žar praveći ozbiljno i ledeno lice i koračajući korakom punim umora, da ne bismo ličili na one pevačice iz kafe-šantana koje, kad treba da na nekakvu borbenu ariju otpevaju kakvu raskalašnu strofu, istrče na pozornicu s vojničkim držanjem držanjem kao kakav pobedonosni general. Počev od tog trenutka ja sam bivao nov čovek, koji više nije bio unuk moje bake i koji će je se setiti tek kad iziđe napolje, nego trenutno brat kelnera koji će nas služiti. Količinu piva, a kamoli šampanja, koju u Balbeku ne bih hteo popiti ni za nedelju dana, iako je tamo za moju spokojnu i treznu svest ukus tih pića predstavljao uživanje koje sam mogao jasno da sagledam, ali i lako da žrtvujem, ovde sam tu količinu ispijao za jedan sat, pa joj još dodavao i nekoliko kapi
portoa, suviše rasejan da bih uživao u njegovom ukusu, pa bih violinisti koji je nešto odsvirao dao dva zlatnika koja sam uštedeo za mesec dana da bih kupio nešto čega više nisam mogao da se setim. Nekoliko kelnera koji su služili, pušteni u trk između stolova, jurili su svom brzinom noseći na ispruženom dlanu neku činiju, tako da je izgledalo kao da je svrha te trke da ih ne ispuste. I odista, kohovi sa čokoladom stizali su na cilj a da se nisu prevrnuli, a krompir na engleski način, uprkos galopu koji bi ga morao rasturiti, poređan kao i na startu oko jagnjetine iz Pojaka. Primetio sam jednoga od tih kelnera, vrlo visokog, sa divnom crnom kosom kao perjem na glavi, s licem našminkanim tako da me je podsećalo više na neke vrste retkih ptica nego na ljudski rod, a koji je, trčeći bez prestanka i, reklo bi se, bez cilja, s jednog kraja sale na drugi, podsećao na one krupne južnoameričke papagaje koji ispunjavaju velike kaveze u zoološkim vrtovima svojim žarkim bojama i neshvatljivim lepršanjem. Uskoro se taj prizor sredio, bar u mojim očima, postao otmeniji i mirniji. Sva ta vrtoglava živost uskladila se u mirnu harmoniju. Gledao sam okrugle stolove, čiji je bezbrojni skup ispunjavao restoran, kao da su planete, onakve kako su nekad predstavljane na alegorijskim slikama. Uostalom, neka neodoljiva privlačna sila dejstvovala je između tih raznih nebeskih tela, i svet koji je večerao za svakim stolom imao je oči samo za stolove za kojima sam nije bio, izuzev ponekog bogatog gosta koji se, pošto mu je uspelo da dovede nekog čuvenog pisca, upinjao da iz njega izvuče, zahvaljujući čarobnom okruglom stolu, neke beznačajne reči kojima su se dame divile. Sklad tih astralnih stolova nije sprečavao neprestano kruženje bezbrojnih kelnera, koji su, pošto su bili na nogama, a nisu sedeli, kao gosti, kružili u jednoj višoj sferi. Neki je, doduše trčao zato da donese predjelo, da promeni vino, doda čaša. Ali uprkos tim posebnim razlozima, njihovo neprekidno promicanje između okruglih stolova naposletku je pokazivalo neku zakonitost u tom vrtoglavom a pravilnom kruženju. Sedeći iza jedne ograde od cveća, dve grozne blagajnice, zauzete beskrajnim računanjem, ličile su na dve čarobnice koje nastoje da astrološkim proračunima predvide poremećaje do kojih je katkad moglo dolaziti na tom nebeskom svodu sazdanom prema srednjevekovnoj nauci. A žalio sam pomalo te goste što su večerali, jer osećao sam da za njih okrugli stolovi nisu planete i da oni među stvarima nisu izvršili jedno takvo presecanje koje nas oslobađa njihovog uobičajenog izgleda i omogućava nam da uočimo analogije. Oni su mislili da večeraju s tom i tom osobom, da će večera stajati otprilike toliko i toliko i da će sutradan uveče to ponoviti. I izgledali su sasvim neosetljivi za promicanje povorke mladih kelnera, koji u tom trenutku verovatno nisu imali nikakva hitna posla, pa su u litiji pronosili hleb u korpama.
Neki, vrlo mladi, otupeli od šamara koje su im u prolazu delili stariji kelneri, išli su s očima setno uperenim u neki daleki san i utešili bi se tek kad bi ih neki gost iz hotela u Balbeku, gde su nekada služili, prepoznao, uputio im neku reč, kazao im lično da odnesu šampanj, koji je takav da se ne može piti, što je njih ispunjavalo gordošću. Slušao sam tutnjavu svojih živaca, u kojoj je bilo nečega blaženog, nezavisnog od spoljnih predmeta koji bi takvu ugodnost mogli pružiti, a koju sam osećao os ećao čim bih ma i malo pokrenuo pokrenuo telo, pažnju, pažnju, kao kao što se lakim pritiskom u sklopljenom oku izazove osećaj boje. Već sam bio popio mnogo portoa i tražio sam ga još, manje radi prijatnosti koju će mi doneti te dalje čaše, a više zbog osećaja blaženstva koje su mi donele prethodne. Puštao sam muziku da sama vodi moje uživanje od note do note, na koje se ono poslušno spuštalo. Dok je, nalik na one hemijske tvornice zahvaljujući kojima se svud rasturaju u velikim količinama materije koje se u prirodi sreću tek slučajno i vrlo retko, taj restoran u Rivbelu okupljao u jednom jedinom trenutku više lepotica iz kojih su me dozivali izgledi na sreću nego što bih ih slučajno, u šetnji ili na putovanju, mogao sresti za godinu dana, s druge strane je i ta muzika što smo je slušali — obrade valcera, nemačkih opereta, šansona iz kafe-šantana, sve sasvim novo za mene — bila i sama kao nekakvo vazdušno mesto uživanja koje je lebdelo iznad onoga prvog i bilo još opojnije od njega. Jer svaki motiv, osoben kao i svaka žena, nije namenjivao isključivo nekome povlašćenom, kao što bi to ona, tajnu naslade koju je krio u sebi: on mi ju je nudio, merkao me, prilazio mi zavodljivo ili sokački, oslovljavao me, milovao, kao da sam odjednom postao privlačniji, moćniji ili bogatiji; doduše, nalazio sam u tim arijama i nešto svirepo; jer njima je bilo nepoznato bilo kakvo čisto osećanje lepote, bilo kakav odraz uma; čulno uživanje jedino je postojalo za njih. I one su najnemilostiviji, najbezizlazniji pakao za ljubomornog nesrećnika, kome prikazuju to uživanje — to uživanje kojim se voljena žena naslađuje s nekim drugim — kao jedino što postoji na svetu za onu kojom je on sav ispunjen. Ali dok sam poluglasno ponavljao tonove te arije i uzvraćao joj poljubac, njoj svojstvena naslada koju mi je dala da okusim postajala mi je tako draga da bih i roditelje napustio da pođem za tim motivom u neobični svet koji je on gradio u nevidljivom, linijama čas punim čeznutljivosti, a čas punim živahnosti. Mada takvo uživanje nije od takve vrste da bi dalo više vrednosti stvorenju kome se nadovezuje, jer ga jedino ono samo opaža, i mada je, kad god se u životu nismo svideli nekoj ženi koja nas je opazila, njoj bilo nepoznato da li u tome trenutku posedujemo ili ne to unutrašnje i subjektivno osećanje sreće koje, prema tome, ne bi nimalo izmenilo njen sud o nama, ja sam se ipak osećao moćniji, skoro neodoljiv. Činilo mi se da moja
ljubav nije više nešto nedopadljivo i na šta se neko može osmehnuti, nego da ima upravo dirljivu lepotu, zavodljivost te muzike, koja je i sama bila nalik nekakvoj simpatičnoj sredini u kojoj smo se ona koju volim i ja sreli, postavši odjednom prisni. U taj restoran nisu dolazile samo lake žene nego i svet iz najotmenijeg društva, koji je tu dolazio na užinu ili priređivao velike večere. Za užinu se sedelo pod dugačkim zastakljenim tremom u vidu hodnika, koji je vodio iz predvorja u trpezariju, duž bašte, od koje je (sem nekoliko kamenih stubova) bio odvojen samo oknima koja su ovde-onde držali otvorena. Otud je tu bilo, osim dosta promaje, iznenadnih, isprekidanih zrakova sunca, zasenjujuće i nestašno osvetljenje, zbog koga se žene skoro nisu mogle ni raspoznati, i kad su bile tu, u grupama od po dva i dva stola, u svoj dužini tog uzanog grlića, pošto su bljeskale pri svakom pokretu, kad bi uzele da piju čaj ili da se među sobom pozdrave, ličilo je to na nekakav rezervoar, na vršku u kojoj je ribar nagomilao blistave ulovljene ribe, koje se, upola izvan vode, kupajući se u svetlosti, presijavaju svojim promenljivim sjajem. Nekoliko sati kasnije, za vreme večere, koja se, naravno, služila u trpezariji, svetla su bivala upaljena, premda je napolju još bilo vidno, tako da je čovek video pred sobom, u bašti, pored senica vidljivih u sumraku, koje su ličile na blede večernje aveti, mlada grabova stabla kroz čije su modro zelenilo prolazili poslednji zraci sunca i koja su se, iz dvorane osvetljene lampama, u kojoj se večeralo, ukazivala kroz okna — ne više kao dame kad su predveče užinale na plavičastoj i zlatnoj verandi kao u nekoj svetlucavoj i vlažnoj mreži — nego kao rastinje u kakvom bledom i zelenom džinovskom akvarijumu sa nekakvim natprirodnim osvetljenjem. Ustajalo se od stolova; i dok je goste, za vreme večere, iako su vreme provodili gledajući, prepoznajući goste za susednim stolovima, raspitujući se o njima, savršena kohezija držala za sopstvenim stolom, sada je privlačna sila koja ih je držala u gravitaciji oko njihovog domaćina te večeri gubila svoju moć, u trenutku kad se prelazilo na onu istu verandu gde se užinalo, sad da se popije kafa; često se dešavalo da u trenutku tog prelaska neko društvo u pokretu ostavi jednu ili više svojih čestica, koje su se, pretrpevši suviše snažno privlačnu silu suparničkog stola, odvajale za trenutak od svog, gde su ih zamenjivale gospođe i gospoda koji su prišli da se pozdrave s prijateljima pre no što se vrate svojima, govoreći: „Moram da bežim, da se vratim g. N... čiji sam večeras gost.” I za nekoliko časaka izgledalo je to kao da su dva odvojena buketa razmenila među sobom po nekoliko cvetova. A onda se i veranda praznila. Često, pošto je i posle večere još bilo pomalo vidno, nisu palili svetla u tome dugačkom hodniku, i on je, sa drvećem koje se nizalo duž
njega i naginjalo se napolju, s druge strane stakla, ličio na stazu u tamnoj bašti punoj drveća. Ponekad bi se tu u polumraku zadržala neka žena posle večere. Prolazeći tuda da iziđem, razabrao sam jedno veče lepu princezu od Luksemburga kako sedi usred jedne nepoznate mi grupe. Skinuo sam šešir ne zaustavljajući se. Ona me je prepoznala, klimnula mi glavom osmehnuvši se; visoko iznad tog pozdrava melodično se vinulo nekoliko reči meni upućenih, verovatno jedan malo duži pozdrav, ne da bih se ja zaustavio, nego samo da pozdrav upotpuni, da ga pretvori u pozdrav izgovoren rečima. Ali reči su ostale tako nerazgovetne, a glas koji sam jedini čuo treperio je tako blago i činio mi se tako milozvučan da je to bilo kao da je u smračenoj krošnji drveća zapevao slavuj. Ako bismo slučajno sreli kakvo društvo Sen-Luovih prijatelja pa bi on odlučio da ode u kazino u nekom susednom kupalištu da tamo s njima završi veče i, polazeći, ukrcao me samog u kola, ja bih rekao kočijašu da tera što brže, kako bi što kraći bili ti trenuci koje ću provesti bez ikoga ko bi me oslobodio potrebe da sam pribavljam svojim osećanjima one promene koje sam od dolaska u Rivbel primao od drugih — da ih sam pribavljam time što bih se vratio unatrag i izišao iz one pasivnosti u koju sam upao kao među kakve zupčanike. Mogućan sudar s kolima koja bi naišla u suprotnom smeru, na tim puteljcima gde je bilo mesta samo za jedna i gde je bila mrkla noć, nesigurno tle koje se često odronjavalo na obronku hridina, blizina njihove okomite padine prema moru, ništa od svega toga nije u meni budilo onaj mali napor koji bi bio potreban da mi predstava straha od opasnosti dopre do razuma. Jer kao što ni želja da se postane slavan ne omogućava da se stvori delo, nego nam to omogućava navika radenosti, tako nam ni radost u sadašnjem trenutku ne pomaže da obezbedimo budućnost, nego to čini mudro rasuđivanje iz prošlosti. No dok sam još pri dolasku u Rivbel odbacio daleko od sebe one štake rasuđivanja, vladanja sobom, koje nam, kljastima, pomažu da idemo pravim putem, te sam se nalazio u vlasti nekakve duhovne ataksije, sada je alkohol, time što mi je živce doveo u neobičnu napetost, dao sadašnjim trenucima neko svojstvo, neku čar koji me nisu činili sposobnijim niti čak odlučnijim da ih čuvam; jer moj zanos, u kome sam te trenutke voleo hiljadu puta više od ostalog svog života, u isto vreme ih je i izdvajao iz njega, bio sam zatvoren u sadašnjost, kao heroji, kao pijanci; trenutno pomračena, moja prošlost nije više bacala pred mene onu svoju senku koju zovemo svojom budućnošću; postavljajući cilj svog života ne više u ostvarenje snova iz te prošlosti, nego u sreću u sadašnjem trenutku, nisam video dalje od njega. Tako da sam, po jednoj protivrečnosti koja je bila samo prividna, upravo u času kad sam osećao jedno izuzetno
zadovoljstvo, kad sam osećao da bi mi život mogao biti srećan, kada je trebalo da on u mojim očima o čima ima i ma veću vrednost, vrednost, upravo upravo u tom času, oslobođen briga briga za njega koje je on dotad mogao u meni izazivati, bez oklevanja ga izlagao kakvoj slučajnoj nesreći. Uostalom, ja sam time, najposle, samo usredsredio u jedno veče onaj nehat koji je kod drugih rastvoren po celom njihovom životu, kad se svakodnevno, bez nužde, suočavaju s opasnostima plovidbe po moru, šetnje aeroplanom ili automobilom, dok ih kod kuće čeka biće koje bi njihova smrt slomila ili dok još od njihovog krhkog mozga zavisi knjiga čija je skora pojava jedini razlog njihovog života. Pa i ja isto tako, u tome restoranu u Rivbelu, onih večeri kad bismo se u njemu zadržali, da je neko došao da me ubije, pošto sam tada samo još u nestvarnoj daljini video moju baku, moj budući život, knjige koje treba da napišem, pošto sam se sav privio uz miris žene za susednim stolom, uz učtivost kelnera, uz obrise valcera koji su svirali, pošto sam bio priljubljen uz sadašnji osećaj, ne prostirući se dalje nego on i nemajući drugog cilja do da ne budem od njega odvojen, i ja bih umro pripijen uz njega, pustio bih da me smožde ne pružajući otpora i ne pomaknuvši se, kao da sam pčela ošamućena duvanskim dimom, koja više i ne mari za to da zaštiti nakupljenu zalihu svog truda i nadu svoje košnice. Moram uostalom reći da je ta nevažnost u koju su padale i najozbiljnije stvari, nasuprot žestini mog zanosa, naposletku obuhvatala i gđicu Simone i njene prijateljice. Da se sa njima upoznam činilo mi se sada lako, ali mi je bilo ravnodušno, jer jedino mi je bio važan moj sadašnji osećaj, zahvaljujući svojoj neobičnoj moći, radosti što su je u meni izazivale i najsitnije njegove mene, pa čak i prosto njegova neprekidnost; sve ostalo, roditelji, rad, uživanja, devojke iz Balbeka, nije imalo više težine nego pahuljica pene poneta olujom koja je ne pušta da sleti na zemlju, postojalo je još samo u odnosu na tu unutrašnju silu: pijanstvo ostvaruje na nekoliko sati subjektivni idealizam, čist fenomenalizam; sve je još samo privid privid i postoji još samo u zavisnosti od našeg uzvišenog ja. Što ne znači da istinska ljubav, ako volimo, ne može opstati u takvom stanju. Ali mi tako dobro osećamo, kao u kakvoj novoj sredini, da su nepoznati pritisci promenili dimenzije tog osećanja da ne možemo isto onako da gledamo na njega. Istu tu svoju ljubav mi, doduše, osećamo, ali pomerenu, ona nas više ne pritiskuje, zadovoljna osećajem koji joj poklanja sadašnjost, jer za ono što nije u sadašnjem trenutku mi ne hajemo. Na žalost, koeficijent koji tako menja vrednosti menja ih samo u tome času pijanstva. Osobe koje više nisu imale značaja i koje smo oduvali kao mehure od sapunice sutradan će povratiti svoju gustinu; valjaće opet prionuti na rad koji već nije više značio ništa. A što je još gore, ona sutrašnja matematika, ista kao i jučerašnja, sa čijim ćemo se
problemima neumitno opet sukobiti, drži nas u svojoj vlasti i u tim časovima, sem za nas same. Ako se kraj nas nađe neka čedna ili nama nenaklonjena žena, ono što nam se juče činilo tako teško — naime, da uspemo da joj se svidimo — sada nam se čini milion puta lakše, iako to ni po čemu nije takvo i postalo, jer mi smo se promenili promenili samo u svojim očima, u svome unutrašnjem unutrašnjem oku. A ona se isto i sto onako ljuti, u tome času, što smo sebi dopustili neku prisnost s njom kao što ćemo se i mi sutra ljutiti što smo kelneru dali sto franaka, i iz istog razloga, koji je za nas zasad samo odgođen: zbog odsustva pijanstva. Nisam poznavao nijednu od žena koje su bivale u Rivbelu i koje su mi se, zato što su bile sastavni deo mog pijanstva kao što su i slike u ogledalu, činile hiljadu puta privlačnije nego sve manje i manje postojeća gđica Simone. Jedna mlada plavuša, sama, tužna izgleda, sa slamnim šeširom na kome je bilo zadenuto poljsko cveće, pogledala me je za časak sa zamišljenim izrazom lica i učinila mi se prijatna. A onda druga jedna, pa opet druga; najposle jedna crnka sa blistavim licem. No ako ih ja nisam poznavao, poznavao ih je skoro sve SenLu. Pre nego što se upoznao sa svojom tadašnjom ljubavnicom, on je, naime, toliko živeo u onom uskom svetu raskalašnih provoda da od svih žena koje su tada večeravale u Rivbelu, a među kojima su se mnoge tu nalazile slučajno, došavši na more, neke svom ljubavniku, druge da bi pokušale da nađu ljubavnika, nije bilo gotovo nijedne koju nije poznavao i s kojom nije — on sam ili koji od njegovih prijatelja — proveo bar jednu noć. On ih nije pozdravljao ako su bile s nekim muškarcem, a one, iako su njega gledale više nego druge, jer je u njihovim očima imao neku neobičnu draž zato što se znalo koliko je ravnodušan prema svakoj ženi osim prema toj svojoj glumici, one su se držale kao da se s njim ne poznaju. Jedna je šaputala: „To je mali Sen-Lu. Kažu da još uvek voli onu svoju drolju. Velika ljubav! A kakav lep mladić! Ja nalazim da je neverovatan! I kakva elegancija! Ima, eto, žena koje imaju vrašku sreću. I velik laf u svemu. Dobro sam ga znala dok sam išla s d’ Orleanom. Njih dvojica su bili nerazdvojni. A što se tada provodio! Ali sad više ne, nju ne vara. E, ta može reći da ima sreće. A pitam se samo s amo šta š ta li on to nalazi na njoj. Ipak Ipak mora da je velika budala. Noge su joj kao čamci, ima brkove, a rublje joj je uvek prljavo! Nikakva radnica ne bi nosila onakve gaćice! A pogledajte samo kakve su mu oči, ta za takvim čovekom bi se svaka bacila u vatru. Ćuti, poznao me je, smeje se. O, poznavali smo se dobro! dobro! Dosta je samo sam o spomenuti mu.” Između njih i njega uhvatio bih po koji pogled međusobnog razumevanja. Želeo sam da me predstavi tim ženama, da ih mognem zamoliti za sastanak, da one pristanu, čak i ako ga ja ne bih mogao prihvatiti. Jer bez toga bi njihovo lice
ostalo zauvek lišeno, u mom sećanju, onoga njegovog dela — kao da je on sakriven koprenom — koji je drukčiji u svake žene, koji ne možemo zamisliti u ove ili u one dok ga nismo u nje videli, a koji se javi samo u pogledu koji je nama upućen kad prihvata našu žudnju i obećava nam da će ona biti zadovoljena. Pa ipak, čak i tako, lišeno toga, njihovo lice bilo mi je nešto mnogo više nego lice žena za koje bih znao da su čedne, i nije mi se činilo, kao u ovih drugih, plitko, bez naličja, sasvim izjedna i bez dubine. Ono, svakako, nije za mene bilo isto ono što je moralo biti za Sen-Lua, koji se, u svom pamćenju, ispod za njega providne ravnodušnosti nepomičnih crta koje su se činile kao da ga ne poznaju ili ispod običnog pozdrava kakav bi bio upućen i bilo kome drugom, sećao, video, među raspletenom kosom, usta obeznanjena od naslade i poluzatvorene oči, celu jednu nemu sliku, onakvu kakve slikari, da zavaraju većinu posetilaca, prekriju nekim pristojnim platnom. Svakako, za mene, naprotiv, koji sam osećao da ništa od mog bića nije prodrlo u ovu ili onu od tih žena i da ona neće ništa od mene poneti sa sobom nepoznatim putevima kojima će u svom životu ići, ta lica ostajala su zatvorena. Ali dosta je bilo već i to što sam znao da se ona inače otvaraju, pa su mi se činila dragocenija nego što bi mi bila da su bila samo lepe medalje, a ne medaljoni u kojima su skrivene ljubavne uspomene. Što se Robera tiče, on je s mukom sedeo na mestu, a ispod osmeha dvorjanina krila se žudnja ratnika da stupi u dejstvo; gledajući ga pažljivije, zapažao sam koliko je energični kostur njegovog trouglastog lica morao biti isti kao u njegovih predaka, više stvoren za vatrenog strelca nego za profinjenog učenog čoveka. Ispod nežne kože ukazivao se odvažni sklop, feudalna arhitektura. Glava mu je podsećala na kule drevnih zamkova, čije su puškarnice ostale vidljive, ali koje su iznutra preuređene u biblioteku. Vraćajući se u Balbek, o ponekoj od onih nepoznatih žena kojoj me je predstavio, ponavljao sam u sebi, ne prestajući ni trenutka i gotovo i ne primećujući to: „Kakva divna žena!” kao kad se peva neki refren. Istina, te reči mi je više nametalo moje živčano stanje nego nekakav trajan sud. Pa ipak, da sam imao hiljadu franaka i da je još u to doba noći bila otvorena neka zlatarnica, ja bih zato ipak kupio prsten toj nepoznatoj ženi. Kad sati našeg života teku tako kao na dve suviše različite ravni, dešava se da damo suviše sebe nekoj osobi koja nam se sutradan učini sasvim nezanimljiva. Ali osećamo se odgovorni za ono što smo sm o joj rekli rekli sinoć i hoćemo hoćem o da održimo reč. Kako sam se tih večeri vraćao kasno, sa zadovoljstvom sam ulazio u svoju sobu, koja nije više bila neprijateljska prema meni, i moji tako umorni udovi tražili su sada podrške na krevetu za koji sam na dan dolaska verovao da će mi uvek biti nemogućno da na njemu počinem; tako da su se moje butine, bedra,
ramena trudili redom da se sasvim priljube uz čaršav koji je prekrivao dušek, kao da je moj umor, kao kakav vajar, hteo da uzme otisak celog jednog ljudskog tela. Ali nisam mogao da zaspim, osećao sam da se bliži jutro; mir, zdravlje, nisu više bili u meni. U mome jadu činilo mi se da ih nikada više neću povratiti. Valjalo bi mi dugo spavati da mi se opet vrate. A i kad bih zadremao, u svakom slučaju bi me dva sata kasnije probudio simfonijski koncert. Odjednom bih zaspao, utonuo u onaj teški san u kome nam se otkrivaju povratak u mladost, ponavljanje minulih godina, izgubljenih osećanja, dezinkarnacija, seljenje duša, priviđenja pokojnika, iluzije ludila, vraćanje ka najprostijim carstvima prirode (jer kaže se da često u snu vidimo životinje, ali se zaboravlja da smo u njemu onda skoro uvek i mi životinja, lišeni razuma koji na stvari baca svetlost izvesnosti; mi u njemu, naprotiv, prizorima života suprotstavljamo još samo jedno nesigurno viđenje, koje svakoga časa ništi zaborav, jer jedna stvarnost iščezava pred onom koja je smenjuje, kao projekcija magične lampe pred sledećom, kad se promeni staklo), sve one tajne za koje verujemo da ih ne znamo, a u koje se skoro svake noći posvećujemo, kao i u onu drugu veliku tajnu uništenja i vaskrsenja. To naizmenično osvetljavanje što je lutalo po potamnelim predelima moje prošlosti bilo je još nemirnije zato što mi je stomak bio preopterećen večerom u Rivbelu i činilo je od mene biće čija bi najveća sreća bila da sretne Legrandena, s kim sam maločas razgovarao u snu. A onda bi se i moj sopstveni život skrio iza jednog novog dekora, kao kad se sasvim napred na pozornici postave kulise pred kojima glumci izvode neki međučin dok se iza njih menja dekor. Ta međuigra u kojoj sam i ja sam igrao bila je u stilu istočnjačkih istočnjačkih priča, nisam znao ništa o svojoj prošlosti prošlosti ni o samom sam om sebi, zbog velike blizine tih kulisa što su zaklanjale ostalo; bio sam samo neko kome udaraju batine i kažnjavaju ga raznim drugim kaznama zbog neke krivice koju nikako nisam mogao da shvatim, a koja je bila u tome što sam popio suviše portoa. Odjednom bih se probudio, primetio da u dugome snu nisam ni čuo simfonijski koncert. Bilo je već popodne; uverio bih se u to po satu, posle dugih napora da se pridignem, napora isprva uzaludnih i isprekidanih, u kojima sam uvek ponovo padao na jastuk, ali na kratko, kao što to biva posle spavanja kao i posle drugog kakvog pijanstva, bilo od vina ili kad se čovek oporavlja od bolesti; uostalom, još i pre nego što bih pogledao na sat bio sam siguran da je podne prošlo. prošlo. Sinoć, bio sam s am još samo s amo biće ispražnjeno, ispražnjeno, bez težine i (pošto čovek treba treba prvo da leži da bi mogao sesti u postelji, i da prvo spava da bi mogao ćutati) nisam mogao prestati da se krećem i da govorim, bio sam tada bez ikakve čvrstoće, bez težišta, hitnut uvis i lebdeo, činilo mi se da bih taj sumorni let mogao nastaviti do meseca. Ali za vreme sna, iako mi oči nisu videle koliko je
sati, moje telo umelo je to da izračuna, ono je merilo vreme ne na nekom površno iscrtanom brojčaniku, nego po rastućem pritisku mojih obnovljenih snaga, koje je telo, kao kakav moćan časovnik, zubac po zubac puštalo da silaze iz mozga u ostale delove tela, gde su mi one sada nagomilale do iznad kolena netaknuto obilje svojih zaliha. Ako je istina da je nekada naša životna sredina bila more, u koje treba da nam se krv zagnjuri da bismo povratili snagu, isto je tako i sa zaboravom, sa duhovnim ništavilom; čini se onda da smo na nekoliko sati odsutni iz vremena; ali snage koje su se za to vreme postrojile a nisu se trošile, mere ga svojom količinom isto tako tačno kao i tegovi časovnika ili gomilica peska što se kruni u peščaniku. Iz takvog sna, uostalom, ne izroni se lakše nego iz dugog bdenja, toliko sve teži da traje, pa iako je istina da se od opojnih sredstava spava, dug san je još najmoćnije opojno sredstvo, posle kojeg se čovek teško budi. Kao mornar kad lepo vidi pristanište gde da veže barku, ali nju još talasi bacaju tamo-amo, ja sam, doduše, pomišljao da pogledam na sat i ustanem, ali telo mi je svaki čas padalo natrag u san; pristati je bilo teško, i pre no što sam ustao da bih domašio sat i uporedio ga sa satom koji mi je pokazivalo obilje materija kojima su mi raspolagale lomne noge, još sam dva-tri puta padao na jastuk. Najzad bih jasno video: „Dva sata posle podne”, pozvonio bih, ali smesta sam opet tonuo u san, koji je ovog puta morao biti beskrajno duži, ako sam mogao suditi po odmornosti koju sam osećao pri buđenju i po slici ogromne prevaljene noći koja bi mi se javila u sećanju. Ipak, kako je moje buđenje bilo prouzrokovano Fransoazinim ulaskom, koji je, opet, bio prouzrokovan time što sam pozvonio, taj poslednji san, koji mi se činilo da je morao biti duži od prethodnog i stvorio u meni osećaj da mi je tako dobro i da je sve zaboravljeno, potrajao je samo pola minuta. Baka bi otvorila vrata moje sobe, ja bih je pitao stotinu stvari o porodici Legranden. Nije dovoljno reći da sam se vratio smirenju smi renju i zdravlju, zdravlju, jer jer sinoć me m e je od njih razdvajalo više nego samo neko prosto rastojanje, celu noć imao sam da se borim protiv suprotne struje, a i nisam se sad samo nalazio pred njima, oni su se vratili u mene. U tačno određenim i još pomalo bolnim tačkama moje glave, koja će se jednog dana raspasti i iz nje se misli razleteti zauvek, ove su još jednom ponovo zauzele svoje mesto i povratile se u život, koji, avaj, dosada još nisu umele koristiti. Još jednom sam bio izbegao nemogućnost da zaspim, poplavu, brodolom živčanih kriza. Nisam se više bojao svega onog što mi je pretilo sinoć, kad sam
još bio lišen počinka. Jedan nov život otvarao se preda mnom; ne mičući se još nijednim pokregom, jer još sam bio loman, iako već odmoran, s radošću sam uživao u svom umoru; on mi je bio izlomio noge, ruke, koje sam sad osećao okupljene oko sebe, gotove da se spoje, i koje ću podići čim samo zapevam, kao onaj neimar iz legende. Odjednom sam se setio mlade plavuše tužna lica koju sam video u Rivbelu i koja me je za trenutak pogledala. U toku večeri mnoge su mi se bile učinile prijatne, sad je ona jedina izronila iz mog sećanja. Činilo mi se da me je zapazila, očekivao sam da će neki kelner iz Rivbela doći da mi poruči nešto od nje. Sen-Lu je nije poznavao, ali je mislio da je pristojna. Teško će biti videti je, viđati je stalno. Ali ja sam toga radi bio spreman na sve, samo sam na nju mislio. Filozofija često govori o slobodnom činu i o nužnom činu. Možda nema nijednog koji bi nam bio potpunije nametnut nego kad tako jedna uzlazna sila, potisnuta za vreme delanja, iznese na površinu neku uspomenu koju je dotad poravnala s drugima ugnjetačka sila rastresenosti, pa ta uspomena uzleti zato što je, iako toga nismo bili svesni, sadržavala u sebi, više nego druge, neku čar koju zapažamo tek dvadeset i četiri sata kasnije. A možda isto tako nema ni toliko slobodnog čina, jer on je još oslobođen navike, one nekakve duševne manije koja, u ljubavi, pogoduje stalnom ponovnom javljanju isključivo lika jedne iste osobe. Bilo je to upravo sutradan pošto sam video kako kraj mora promiče ona lepa povorka devojaka. Pitao sam o njima više gostiju u hotelu koji su skoro svake godine dolazili u Balbek. Nisu umeli ništa da mi kažu. Kasnije mi je jedna fotografija objasnila zašto. Ko bi mogao u njima prepoznati sada, tek što su prešle ali ipak već prešle onaj uzrast kad se tako potpuno menja, jedan bezobličan ali tako krasan, još sasvim detinji, čopor devojčica koje su se, samo nekoliko godina ranije, mogle videti kako sede u krugu na pesku oko nekog šatora: kao nekakvo belo i nejasno sazvežđe u kome je čovek mogao na časak razabrati dva oka sjajnija od drugih, jedno obešenjačko lice, plavu kosu, pa ih opet brzo gubio i brkao u nerazgovetnoj i mlečnoj maglini? Svakako, u tim još tako nedavnim godinama, nije, kao juče za mene, samo slici opaženoj pri njihovoj prvoj pojavi nedostajalo jasnoće, nego i samoj njihovoj družini. Tada su ta još suviše mlada deca bila u onom osnovnom stadiju uobličavanja kad ličnost još nije stavila svoj pečat na svako lice. Kao što se oni primitivni organizmi, kod kojih jedinka jedva da postoji sama po sebi, više sastoje od kolonije polipa nego od svakog polipa koji ga sačinjava, i one su još bile stisnute jedna uz drugu. Ponekad bi jedna od njih oborila drugu do sebe, i onda bi se u ludom smehu, koji se činio jedino ispoljavanje njihovog ličnog
života, stale tresti sve odjednom, a njihovi neodređeni likovi iščezavali su u grimasi smeha, sm eha, mešali se kao u kakvom pihtijastom, treperavom treperavom i ustreptalom ustreptalom grozdu. Na jednoj staroj fotografiji koju su mi jednom kasnije dale i koju sam sačuvao, njihova dečja grupa već pokazuje isti broj lica kao i kasnije njihova devojačka povorka; oseća se na njoj da su već morale nekako neobično odudarati na plaži i da su privlačile poglede, ali se ne mogu pojedinačno raspoznati do rasuđivanjem, tako da čovek ostavi slobodno polje svim mogućim preobražajima tokom mladosti, do one granice preko koje bi tako rekonstruisani oblici pripadali drugoj osobi koju takođe treba identifikovati, a čije je lepo lice, zbog podudarnosti visokog stasa i kovrdžave kose, nekada možda moglo biti ta zbrčkana, smežurana grimasa koju pokazuje slika iz albuma; a pošto su telesne osobenosti svake od tih devojaka, promenjene za tako kratko vreme, bile vrlo neodređen znak raspoznavanja, a s druge strane, ono što im je bilo zajedničko i tako reći skupno već tada bilo veoma naglašeno, katkad se i njihovim najboljim prijateljicama dešavalo da ih pobrkaju na toj fotografiji, tako da se nedoumica najposle mogla rešiti samo po nekoj pojedinosti u odeći, za koju je jedna bila sigurna da ju je samo ona nosila, isključujući sve ostale. Od onih dana, toliko drukčijih od ovoga kad sam ih video na nasipu, toliko drukčijih a ipak tako bliskih, one su se još uvek prepuštale smehu, kao što sam se i prethodnog prethodnog dana mogao uveriti, ali smehu koji više nije bio onaj povremeni i gotovo automatski detinji smeh, neka vrsta eksplozije u vidu grčeva, u kome bi njihove glave svaki čas zaronile kao što su se one ribice u Vivoni rasturale i iščezavale da se časak kasnije opet skupe u jato; njihova lica sada su ovladala sobom, oči su im bivale uperene u cilj kojem su težile; i juče su samo u mom nejasnom i treperavom prvom opažaju bile nerazgovetno pomešane kao što su to nekad bile u svom kikotanju i kao što je to bilo na staroj fotografiji, danas individualizovani i ndividualizovani i razdvojeni polipi nekadašnje blede kolonije kolonije korala. Dakako, mnogo puta već, kad bih u prolazu video lepe devojke, zaricao sam se da ih moram opet videti. One se obično više ne pojave; uostalom, pamćenje, koje brzo zaboravi da one postoje, teško bi im se setilo crta; oči nam ih možda ne bi ni prepoznale, a već smo videli u prolazu i drugih devojaka, koje isto tako nećemo više videti. Ali drugih puta, a tako se imalo desiti i s ovom drskom družinom, slučaj nam ih uporno vraća pred oči. I ta slučajnost nam se onda čini lepa, jer u njoj razabiramo kao nekakav početak uobličavanja, napora, da se sazda naš život; i ona čini da nam bude laka, neizbežna, a ponekad — posle prekida po kojima smo se mogli ponadati da ćemo ih se prestati sećati — i svirepo bolna vernost slikama za koje kasnije verujemo da su nam bile
predodređene, a koje bismo — da nije bilo slučaja — mogli, sasvim u početku, zaboraviti kao i tolike druge, tako lako. Uskoro se Sen-Luov boravak približio kraju. Nisam još bio ponovo video te devojke na plaži. On je popodne u Balbeku ostajao suviše kratko da bi se mogao potruditi da se, mene radi, upozna s njima. Uveče je bio slobodniji, pa me je i dalje često vodio sa sobom u Rivbel. U takvim restoranima, kao i po parkovima i vozovima, ima ljudi zaodenutih u sasvim običnu spoljašnjost, a ako slučajno zapitate kako se zovu, njihovo ime vas iznenadi jer otkrijete da to nije nekakav bezazleni običan čovek, kako ste pretpostavljali, već niko manje nego neki ministar ili vojvoda o kojima ste tako često slušali. Dva-tri puta već, u restoranu u Rivbelu, Sen-Lu i ja videli smo, kad bi već sav svet počeo odlaziti, kako dolazi i seda za sto jedan visok čovek, vrlo mišićav, pravilnih crta, prosede brade, čiji je zamišljen pogled uporno bivao uperen u prazno. Jedno veče, kad smo zapitali vlasnika restorana ko je taj neznani, usamljeni i pozni gost: „Kako, zar ne poznajete slavnog slikara Elstira?” reče nam on. Svan je jednom bio pomenuo njegovo ime preda mnom, zaboravio sam kakvim povodom; ali praznina u sećanju, kao i u rečenici, pogoduje nekada ne nesigurnosti, nego pojavi jedne preuranjene izvesnosti. „To je jedan Svanov prijatelj i vrlo poznat, veliki umetnik”, rekoh ja Sen-Luu. I smesta, i u njemu i u meni javi se, kao drhtaj, pomisao da je Elstir veliki umetnik, slavan čovek, pa onda, da on i ne sluti u kakav zanos nas, među svim ovim ostalim gostima, baca pomisao na njegovu umetnost. Doduše, to što on ne zna za naše divljenje niti da mi poznajemo Svana, to nam ne bi bilo mučno da nismo bili u morskom kupalištu. Ali, budući još u uzrastu kad oduševljenje ne ume da bude nemo, a našav se tako u jednom životu u kome se inkognito čini nepodnošljiv, napisali smo i potpisali obojica jedno pismo u kome smo Elstiru otkrili da smo nas dva gosta što sedimo na nekoliko koraka od njega dva strasna ljubitelja njegove umetnosti ume tnosti,, dva prijatelja njegovog velikog prijatelja Svana, i u kome smo ga zamolili za dopuštenje da mu izrazimo svoje poštovanje. Jedan kelner primi na sebe da odnese tu našu poruku slavnome čoveku. Možda u ono doba Elstir još i nije bio baš toliko slavan koliko je to tvrdio vlasnik restorana i koliko je to, uostalom, postao vrlo malo godina kasnije. Ali on je među prvima dolazio u taj restoran onda kada je to još bila tek neka vrsta majura i dovodio tamo celu jednu umetničku koloniju (koja se, doduše, sva preselila na drugo mesto čim je taj majur, u kome se jelo na otvorenom, pod običnom strejom, postao otmen lokal; pa i sam Elstir je sada dolazio u Rivbel samo zato što mu je žena bila na putu, a stanovali su nedaleko odande). Ali veliki dar, čak i kad još nije priznat, nužno izaziva izvesne pojave divljenja, kao
što ih je vlasnik restorana mogao razabrati po pitanjima koje su mu postavljale neke Engleskinje na proputovanju, željne obaveštenja o tome kakvim životom živi Elstir, ili po broju pisama koje je ovaj primao iz inostranstva. I tada je vlasnik restorana bolje zapazio da Elstir ne voli da mu se smeta dok radi, da ustaje noću i ide s nekom malom devojkom, kao modelom, da mu ona pozira gola na morskoj obali, kad ima mesečine, pa je pomislio u sebi da toliki trud ne može biti uzaludan, ni divljenje turista neopravdano, kad je na jednoj Elstirovoj slici prepoznao drveni krst što je bio poboden na ulazu u Rivbel. „Pa to je zbilja on”, ponavljao je zapanjeno. „Tu su sva četiri kraka! Ali i nema šta, koliko se on muči!” I nije znao da li jedan mali „izlazak sunca na moru”, koji mu Elstir beše poklonio, ne vredi čitavo bogatstvo. Videli smo kako je pročitao naše pismo, stavio ga u džep, nastavio večerati, zatražio svoje stvari, ustao da pođe, i bili smo tako sigurni da smo ispali neumesni da bismo sad s ad voleli voleli (isto (i sto toliko koliko koliko smo se maločas toga bojali) bojali) da smo mogli mo gli nestati a da nas on i ne primeti. Ni trenutka trenutka nismo pomislili na nešto što je, međutim, trebalo da nam se učini najvažnije, a to je da naše oduševljenje za Elstira, u čiju iskrenost ne bismo dopustili da se posumnja i koje smo, odista, mogli posvedočiti time što nam je dah zastajao od iščekivanja, što smo bili spremni da učinimo bilo šta teško ili herojsko za toga velikog čoveka, da to oduševljenje nije bilo, kao što smo mi uobražavali, divljenje, jer nikada još nismo bili videli ništa od Elstira; predmet našeg osećanja mogla je biti samo jedna prazna predstava o „velikom umetniku”, a ne delo, koje nam je bilo nepoznato. To je u najboljem slučaju bilo divljenje naprazno, živčani okvir, osećajni oseća jni kostur jednog jednog divljenja bez sadržaja, to jest nešto isto i sto tako ta ko nerazdvojno nerazdvojno vezano za detinjstvo kao i neki organi koji u odrasloga više ne postoje; bili smo još deca. Elstir se međutim već približavao vratima, kad odjednom skrenu i pođe ka nama. Mene obuze neka slatka prestravljenost, kakvu već više ne bih mogao osetiti nekoliko godina kasnije, jer dok nam godine umanjuju sposobnost da osetimo uzbuđenje takve vrste, istovremeno nam, zbog navike na društvene običaje, ne pada ni na pamet da takve neobične prilike izazovemo. U ono nekoliko reči koje je Elstir došao da nam kaže kad je seo za naš sto, nijednom mi nije odgovorio kad sam mu nekoliko puta pomenuo Svana. Počinjao sam verovati da ga i ne poznaje. Pa ipak me je pozvao, ali ne i Sen-Lua, da ga posetim u njegovom ateljeu u Balbeku, i to — što možda ne bi postigla ni Svanova preporuka, da je Elstir bio u prijateljstvu s njim (jer udeo nesebičnih osećanja je u životu ljudi veći nego što se veruje) — zbog nekoliko mojih reči po kojima je poverovao da volim umetnost. Pokazao je prema meni ljubaznost koja
je bila toliko iznad Sen-Luove koliko i ova iznad ljubaznosti kakvog malograđanina. Spram ljubaznosti velikog umetnika, ljubaznost visokog plemića, ma koliko divna bila, liči na glumu, na podražavanje. Sen-Lu je težio da se svidi, Elstir je voleo da daje. Sve što je imao, ideje, dela i ostalo, do čega mu je bilo mnogo manje stalo, on bi s radošću dao nekome ko bi ga razumeo. Ali u nedostatku podnošljivog društva živeo je u osami, kao divljak, što je otmeni svet nazivao pozom i lošim vaspitanjem, javne vlasti nepokornim duhom, susedi ludilom, ludilom, porodica sebičnošću i ohološću. U prvo vreme, doduše, on je upravo u samoći sa zadovoljstvom mislio da se putem svojih dela obraća, na daljinu, onima koji ga nisu umeli ceniti ili su ga pozledili, da u njih tako stvara bolje mišljenje o sebi. Možda je tada živeo sam ne iz ravnodušnosti, nego iz ljubavi prema drugima, i kao što sam se ja bio odrekao Žilberte zato da bih se jednog dana u njenim očima ukazao u privlačnijim bojama, možda je on svoje delo namenjivao nekima, kao povratak njima, povratak u kome će ga oni, iako neće njega samog videti, voleti, diviti mu se, razgovarati o njemu; odricanje nije uvek potpuno, još od samog početka, kad o njemu odlučimo sa dotadašnjom našom dušom i pre no što je ono, protivdejstvom, delovala na nas, bilo da se radi o odricanju bolesnika, monaha, umetnika, junaka. Ali i ako je hteo da stvara radi nekih osoba, stvarajući živeo je za samog sebe, daleko od društva, prema kome je postao ravnodušan; iskustvo samoće probudilo je u njemu ljubav prema njoj, kao što to biva sa svim što je veliko a čega smo se isprva bojali zato što smo znali da je to nespojivo sa mnogim sitnijim stvarima do kojih nam je bilo stalo i kojih nas to manje lišava, a više nas od njih udaljava. Pre no što upoznamo tu veliku stvar, brinemo se samo koliko ćemo je moći uskladiti s nekim zadovoljstvima, koja prestanu to biti čim je upoznamo. Elstir nije ostao dugo u razgovoru s nama. Nadao sam se da ću mu otići u atelje u dva-tri sledeća dana, ali sutradan po toj večeri, dok sam s bakom išao sasvim do kraja nasipa, ka hridinama Kanapvila, vraćajući se otud, u jednoj od uličica što izlaze poprečno na plažu sreli smo jednu devojku koja je, pognute glave kao živinče kad ga i protiv volje teraju natrag u staju, držeći u ruci štapove za golf, koračala ispred jedne osobe zapovedničkog držanja, verovatno svoje „Engleskinje” ili guvernante neke svoje prijateljice, koja je ličila na Džefrizin portret od Hogarta, crvenog lica kao da joj je omiljeno piće pre džin nego čaj, i kojoj je ostatak crnog parčeta duvana za žvakanje produžavao, kao da su ufitiljeni, sive ali guste brkove. Devojčica što je išla pred njom ličila je na onu, iz družine devojaka, sa crnom kapom bez oboda i s nasmejanim očima na nepomičnom licu s bucmastim obrazima. A i ova što se vraćala kući imala je
takvu kapu na glavi, ali činila mi se još lepša od one, linija nosa bila joj je pravija, a nozdrve šire i mesnatije. A onda, ona mi je izgledala kao ponosita bleda devojka, a ova kao ukroćeno dete rumenog lica. Ipak, pošto je gurala sasvim isti bicikl i nosila iste rukavice od jelenske kože, zaključio sam da razlike možda potiču od mesta gde sam onda stajao i od okolnosti, jer bilo je malo verovatno da bi u Balbeku bilo još jedne devojke s licem toliko sličnim uprkos svemu i u čijoj bi odeći bile baš sve iste pojedinosti. Ona baci ka meni jedan brz pogled; a sledećih dana, kad sam ponovo video tu malu družinu na plaži, pa čak i kasnije, kad sam se upoznao sa svima tim devojkama, nikada nisam bio sasvim siguran je li ijedna od njih — čak i ona koja je najviše ličila na nju, devojka sa biciklom — zbilja ona ista koju sam video to veče, na kraju plaže, na uglu ulice, ta devojka koja nije bila mnogo, ali je ipak bila malo drukčija od one koju sam zapazio u njihovoj povorci. I dok sam ranijih dana mislio naročito na onu visoku, od tog popodneva opet me je naročito počela zaokupljati ova sa štapovima za golf, za koju sam pretpostavljao da je gđica Simone. Usred ostalih, ona se često zaustavljala, primoravajući i svoje prijateljice, koje su je izgleda mnogo poštovale, da i same zastanu. Pa i sad je još tako vidim, kako je zastala blistavih očiju ispod one svoje kape, kako joj se obris ocrtava spram mora u pozadini, odvojena od mene jednim providnim i plavetnim prostorom, onim vremenom što je otad proteklo, tako je vidim, tu prvu sliku, sasvim istanjenu u mom sećanju, žuđenu, traženu, pa zaboravljenu, pa opet pronađenu, sliku tog lika što sam ga otad često projicirao u prošlost da bih mogao pomisliti u sebi o devojci koja mi je bila u sobi: „To je ona!” Alii možda sam još ponajviše Al ponajviše želeo da se upoznam upoznam s onom sa zelenim zelenim očima, oči ma, kojoj je ten bio kao muškatl. Ali ma koju da sam, uostalom, ponajviše poželeo da ugledam ovog ili onog dana, i ostale, bez nje, dovoljne su bile da me uzbude; moja žudnja, iako je išla čas više za jednom, čas više za nekom drugom, i dalje ih je — kao i ona nejasna u mojim očima slika prvog dana — spajala, stvarala od njih jedan mali, zaseban svet koji živi jednim zajedničkim životom, svet kakav su one, uostalom, sigurno i uobražavale da čine; kad bih se sprijateljio s jednom od njih, ušao bih — kao profinjeni paganin ili kao revni hrišćanin među varvare — u jedno društvo koje podmlađuje, u kome vladaju zdravlje, nepromišljenost, požuda, svirepost, odsustvo svega intelektualnog i radost. Moja baka, kojoj sam ispričao kako sam razgovarao s Elstirom i koja se poradovala intelektualnoj koristi koju ću moći naći u njegovom prijateljstvu, nalazila je da je glupo i ne baš ljubazno što još nisam otišao da ga posetim. Ali ja sam mislio samo na one devojke, i pošto nisam bio siguran kada će one naići
nasipom, nisam se usuđivao da se odatle udaljim. Baka se čudila i mojoj eleganciji, jer odjednom sam se setio odela koja sam dotle ostavio u koferu. Svakog dana oblačio sam drugo, pa sam čak i pisao u Pariz da mi pošalju još i drugih šešira i kravata. Velika je čar više onoga života u morskim kupalištima kao što je Balbek, kad je lice kakve lepe devojke, prodavačice školjki, kolača ili cveća, naslikano živim bojama u našim mislima, svakodnevno, za nas, još od jutra cilj svakoga od tih dokonih i sunčanih dana što ih provodimo na plaži. I ti su dani onda, zbog toga, iako dokoni, bodri kao radni dani, upravljeni, kao magnetom usmereni, uzbuđenjem poneseni ka jednom bliskom trenutku kad ćemo se, kupujući kolače, ruže, školjke, naslađivati gledajući na nekom ženskom licu boje isto onako čiste kao na cvetu. Ali s tim malim prodavačicama može se bar, pre svega, razgovarati, razgovarati, što nas pošteđuje toga da pomoću mašte moramo m oramo da izgradimo sve one strane koje nam ne pruža prosto viđenje i da im zamišljamo život, da preuveličavamo njegovu draž, kao pred kakvim portretom; a naročito, baš zato što s njima njima razgovaramo, možemo da saznamo gde ih, u koje sate, možemo opet naći. A nimalo nije tako bilo s tim devojkama iz male družine. Njihove navike bile su mi nepoznate, i kad ih nekih dana nisam video, ne znajući uzrok njihovog nedolaska, nastojao sam da dokučim da li je on nešto stalno, da li se one viđaju samo svakog drugog dana ili kad je nekakvo određeno vreme, ili ima li dana u koje se nikad ne viđaju. Zamišljao sam unapred kako ću im, kad se sprijateljim s njima, reći: „Ali toga dana nije vas bilo?” „A, da, to je bila subota, a subotom nikad ne dolazimo zato što...” Pa još da je to bilo tako prosto kao kad bi čovek znao da se u tužnu subotu ne vredi paštiti, da bi čovek mogao uzalud trčati po celoj plaži, u svim pravcima, sedeti na terasi pred poslastičarnicom kao da tobože jede šprickrofne, ući kod starinara, čekati vreme za kupanje, koncert, nailazak plime, zalazak sunca, noć, sve to, a ne videti žuđenu družinu. Ali taj zlosrećni dan se možda i nije ponavljao svake nedelje. Možda to nije bivalo baš subotom. Možda su neke atmosferske okolnosti uticale na njega, a možda su mu bile i sasvim strane. Koliko li strpljivih ali i spokojnih zapažanja treba prikupiti o na izgled nepravilnom kretanju tih nepoznatih svetova pa da čovek bude siguran da se nije dao zavesti slučajnim podudarnostima, da naša predviđanja neće biti izneverena, da smo ustanovili pouzdane zakone te ljubavne astronomije, otkrivene po cenu svirepo bolnih iskustava! Sećajući se da ih u taj isti dan u nedelji nisam video, ponekad bih pomislio u sebi da neće doći, da je izlišno da ostanem na plaži. I baš tada bih ih ugledao. A u drugi neki dan, naprotiv, za koji sam proračunao da jeste srećan dan, ukoliko sam mogao pretpostavljati da neki zakoni upravljaju nailaskom toga sazvežđa, one ne bi
došle. Ali na tu prvu neizvesnost hoću li ih ili neću videti još istog dana nadovezivala se još jedna mnogo teža, hoću li ih uopšte ikada više videti, jer najposle, nisam znao neće li one otputovati u Ameriku ili vratiti se u Pariz. I to je bilo dovoljno da ih zavolim. Čoveku može neko biti dopadljiv. Ali da provali ona tuga, ono osećanje nenadoknadivog, one strepnje koje pripremaju ljubav, potrebna je — i zato je možda ljubav, a ne neka osoba, ono što strast s toliko strepnje teži da prigrli — potrebna je pretnja da je nešto nemogućno. I tako su već dejstvovali oni uticaji što se ponavljaju u svim ljubavima redom (a koji uostalom mogu da nastupe, ali onda pre u životu u velikom gradu, i povodom neke radnice, za koju ne znamo koji joj je slobodan dan i za koju se uplašimo da je nismo primetili pri izlasku iz radionice), ili bar koji su se ponavljali u mojim ljubavima. Možda su oni nerazdvojni od ljubavi; možda se sve ono što je bilo svojstveno prvoj nadovezuje i na ostale, putem sećanja, sugestije, navike, pa kroz različita doba našeg života daje različitim vidovima ljubavi jedno opšte svojstvo. Koristio sam sve izgovore da iziđem na plažu u one sate kad sam se nadao da bih mogao da ih sretnem. Pošto sam ih jednom spazio dok smo ručali, sad sam na ručak dolazio tek sa zakašnjenjem, čekajući beskonačno na nasipu da one naiđu; a za ono kratko vreme koliko sam sedeo u trpezariji ispitivački sam motrio plavetnilo okeana, ustajao pre svršetka obeda da mi ne bi promakle ako bi pošle u šetnju u neko drugo vreme i ljutio se na baku, nesvesno svirepu, kad bi me zadržala kraj sebe duže od onog trenutka koji mi se činio da je pun obećanja. Trudio sam se da sebi uvećam vidik tako što bih stolicu stavio poprečke; ako bih slučajno spazio bilo koju od tih devojaka, pošto su sve one nosile u sebi jednu istu, naročitu suštinu, to mi je bilo kao da sam pred sobom video, projiciran u jednu živu i đavolsku halucinaciju, odlomak neprijateljskog a ipak strasno žuđenog snoviđenja koje je još časak ranije postojalo samo u mome mozgu, gde je, uostalom, lebdelo neprestano. Nisam voleo nijednu od njih, pošto sam ih voleo sve, a ipak je mogućni susret s njima bio u mojim danima jedini divni sastojak, jedini je on budio u meni one nade u kojima bi čovek razbio sve prepreke, nade posle kojih je često nastupao bes ako ih nisam video. U tome trenutku te devojke su za mene bacale u zasenak moju baku; otputovati svidelo bi mi se odmah, samo ako bi to značilo otići nekuda gde bi one trebalo da budu. Misao mi je bila prijatno vezana za njih i kad mi se činilo da mislim na drugo šta ili ni na šta. Ali kad sam, i ne znajući to, mislio na njih, one su za mene, još nesvesnije, bile brežuljkasto i plavo talasanje mora, obris jedne povorke kraj mora. More sam se nadao da bih opet zatekao kad bih otišao u neki grad gde bi one bile. I najisključivija ljubav prema nekoj
osobi uvek je ljubav ljubav prema nečem drugom. Zato što sam se sada neobično zanimao za golf i za tenis, a propuštao propuštao priliku priliku da vidim kako radi i da čujem kako govori jedan umetnik za kojeg je znala da je od najvećih, baka nije skrivala svoj prezir, koji mi se činilo da potiče od pomalo uskih pogleda. Naslutio sam nekada, na Jelisejskim poljima, a od toga doba sam to i jasnije uvideo, da mi, kad smo zaljubljeni u neku ženu, prosto projiciramo na nju jedno naše duševno stanje; da, prema tome, nije važna vrednost te žene, nego koliko je duboko to stanje; i da nam uzbuđenja koja u nama probudi neka sasvim prosečna devojka mogu omogućiti da izvučemo na videlo svesti dublje delove naše duše, ličnije, dalje, bitnije, nego što bi to moglo zadovoljstvo koje nam pruža razgovor sa nekim izuzetnim čovekom ili čak i zadivljeno posmatranje njegovih dela. Naposletku sam morao da se povinujem baki, utoliko nevoljnije što je Elstir stanovao dosta daleko od nasipa, u jednoj od najnovijih ulica s drvoredom u Balbeku. Zbog vrućine, morao sam da pođem tramvajem, koji je prolazio Ulicom plaže, i da bih mogao misliti kako se nalazim u drevnom kraljevstvu Kimerana, možda u zavičaju kralja Marka ili na mestu gde je bila šuma Broselijanda, morao sam se siliti da ne gledam jevtinu raskoš kuća što su se nizale preda mnom, a među kojima je Elstirova vila bila možda najraskošnije ružna, ali ju je on ipak iznajmio jer je, među svima što su postojale u Balbeku, to bila jedina u kojoj je mogao imati prostran prostran atelje. Isto sam tako gledajući na drugu stranu prošao i kroz baštu sa travnjakom — istim, u manjem, kao kod bilo kojeg malograđanina u okolini Pariza — sa malom statuom otmenog vrtlara ljubavnika, sa staklenim kuglama u kojima se čovek ogledao, sa lejama oivičenim begonijama i s malom senicom pod kojom su stolice za ljuljanje bile poređane kraj gvozdenog stola. Ali posle svega toga što je okružavalo vilu, prožeto gradskom ružnoćom, kad sam ušao u atelje nisam više obraćao pažnju na sokle u reljefu, boje čokolade. Osetio sam se savršeno srećan, jer pred svim tim studijama što su bile oko mene osećao sam mogućnost da se uzdignem do jednog radostima plodnog poetskog spoznanja mnogih oblika koje dotada nisam još bio izdvojio iz ukupnog prizora stvarnosti. I Elstirov atelje mi se ukazao kao laboratorij za nekakvo ponovno stvaranje sveta, u kome je on, iz haosa koji čine sve stvari koje vidimo, izvukao, naslikavši ih na raznim četvorokutima platna postavljenim u svim pravcima, ovde jedan morski val što gnevno razbija na pesku svoju ljubičastu penu, onde jednog mladića u belom platnenom odelu nalakćenog na ogradu broda. Mladićev sako i penušavi talas stekli su jedno novo dostojanstvo time što su i dalje postojali, iako lišeni onoga od čega se smatra da se sastoje, jer talas više nije mogao
pokvasiti, ni sako odenuti nikoga. U času kad sam ušao, stvaralac je upravo završavao, kičicom koju je držao u ruci, oblik sunca na zalasku. Roletne su skoro sa svih strana bile spuštene, u ateljeu je bilo dosta sveže i, osim na jednom mestu gde je puna dnevna svetlost utisnula na zid svoj sjajni, prolazni ukras, mračno; jedino je bio otvoren jedan mali pravougli prozor uokviren cvetovima orlovog nokta, kroz koji se videla jedna traka bašte i, dalje, ulica; tako je atmosfera najvećeg dela ateljea bila tamna, prozirna i kompaktna u svojoj masi, ali vlažna i blistava na presecima kojima ju je optočavala svetlost, kao blok kristalne stene čija se jedna strana, već srezana i uglačana, sjaji kao ogledalo u prelivima duginih boja. Dok je Elstir, na moju molbu, produžio slikati, ja sam kružio po senci i svetlosti, zaustavljajući se pred jednom pa pred drugom slikom. Najveći broj onih što su me okružavale nisu bile od onih koje bih najviše voleo videti, slike koje su spadale u njegov prvi i drugi manir, kako je pisalo u jednom engleskom umetničkom časopisu što se vukao po stolu u salonu Grandhotela, iz mitološkog perioda i iz onoga kad je bio pod japanskim uticajem, oba divno predstavljena, pisalo je, u zbirci gđe de Germant. Ono što je imao u ateljeu bile su, naravno, samo marine slikane tu, u Balbeku. Ali mogao sam da razaberem da se čar svakog od njih sastojala od neke vrste preobražaja prikazanih stvari, preobražaja sličnog onome koji se u poeziji zove metaforom, i, ako je Bog Otac stvorio stvari imenujući ih, Elstir ih je iznova stvarao oduzimajući im ime ili dajući im neko novo. Imena koja označavaju stvari odgovaraju uvek nekom pojmu uma, tuđem našim istinskim utiscima, a koji nas prisiljava da iz utisaka isključimo sve što nije vezano za taj pojam. Ponekad, kroz kroz moj prozor u hotelu, ujutro, kad bi Fransoaza razmakla zavese koje su zaklanjale svetlost, ili uveče, dok sam čekao trenutak da pođem sa SenLuom, dešavalo mi se, zahvaljujući nekom efektu sunca, da za neki tamniji deo mora pomislim da je neka daleka obala ili da radosno gledam plav i tečan prostor ne znajući da li pripada moru ili nebu. Moj um je vrlo brzo ponovo uspostavljao razgraničenje između elemenata, razgraničenje koje je moj utisak bio ukinuo. Tako mi se dešavalo i u Parizu, u mojoj sobi, da sa ulice začujem neku prepirku, skoro nekakav metež, sve dok ne bih povezao s njenim uzrokom, na primer s kolima čije se tandrkanje približavalo, tu buku iz koje sam onda isključivao piskavo i kreštavo urlanje koje je moje uho stvarno čulo, ali za koje je moj um znao da ga točkovi ne proizvode. Ali Elstirovo delo sastojalo se baš od takvih retkih trenutaka kada prirodu vidimo onakvu kakva ona jeste, poetično.
Jedna od najčešćih metafora u marinama koje je tada imao oko sebe bila je upravo ona koja je, poredeći kopno i more, ukidala između njih svako razgraničenje. I baš to poređenje, prećutno a neumorno ponavljano na jednom istom platnu, unosilo je u njega ono mnogoliko i moćno jedinstvo koje je bilo uzrok, ponekad ne jasno zapažen, oduševljenju koje su u nekih ljubitelja budile Elstirove slike. Na metaforu takve vrste je, na primer, — na jednoj slici koja je predstavljala luku u Karketijiu, slici koju je neki dan ranije završio i koju sam dugo posmatrao — Elstir pripremio posmatračev duh tako što se za gradić koristio samo morskim obeležjima, a za more samo gradskim. Bilo što su kuće zaklanjale jedan deo luke, gat za opravku barki ili možda i samo more koje je kao zaliv zašlo u kopno, kao što je to bivalo svud u tome kraju oko Balbeka, s one druge strane isturenog rta na kome je sagrađen grad, iznad krovova su strčali jarboli (kao što bi inače dimnjaci ili zvonici), koji kao da su brodove kojima su pripadali pretvarali u nešto gradsko, sagrađeno na kopnu, a taj su utisak pojačavali drugi brodovi što su ležali duž mola, ali u tako stisnutim redovima da su ljudi razgovarali s jednoga na drugi a da se nije moglo razabrati da su razdvojeni jezičkom mora, pa je tako ta ribarska flota manje izgledala kao da pripada moru nego, na primer, crkve u Krikbeku, koje su, izdaleka, okružene sa svih strana morem, zato što su se videle videle bez grada, u izmaglici izmaglici od sunca s unca i talasa, izgledale kao da su izronile iz vode, kao da su od vazdušastog alabastera ili od morske pene, i, obuhvaćene pojasom šarene duge, kao da su tvorile neku nestvarnu i mističnu sliku. U prvom planu žala slikar je umeo navići oči da ne prepoznaju neku stalnu granicu, neku potpunu razgraničenost između kopna i okeana. Ljudi koji su gurali barke u more trčali su isto tako po vodi kao i po pesku, po kome su se, vlažnom, već ogledale barke kao da su na vodi. Pa i samo more nije se širilo ravnomerno, nego je pratilo krivudanje žala, koje je u perspektivi izgledalo još razuđenije, tako da se činilo da jedan brod, na otvorenom moru, upola zaklonjen isturenim građevinama brodogradilišta, plovi usred grada; žene koje su skupljale rakove po hridinama izgledale su, zato što su bile okružene vodom i zbog ulegnuća u kome se, podno kružne ograde od stena, žalo spuštalo (na dvema stranama najbližim kopnu) do nivoa mora, kao da su u nekakvoj morskoj špilji, poviše koje su bile barke i talasi, u špilji izdubljenoj i zaštićenoj usred nekim čudom razmaknutih valova. Dok je cela slika davala utisak takvih luka gde more zalazi usred kopna, gde je kopno već morsko, a stanovništvo kao kakvi vodozemci, snaga morskog elementa izbijala je iz svega; i, blizu stenja, na početku lukobrana, gde je more bilo uzburkano, osećalo se, po upinjanju mornara i po iskošenosti barki što su koso polegle
spram spokojne uspravnosti slagališta, crkve, gradskih kuća, u koje su se neki vraćali, iz kojih su drugi polazili na ribarenje, osećalo se kao da napregnuto trče po vodi kao po kakvoj plahovitoj i brzoj zverki koja bi ih svojim trzajima, da nije njihove umešnosti, zbacila na zemlju. Jedno društvo izlazilo je veselo u šetnju barkom, koja se drmusala kao taljige; jedan veseo mornar, ali i oprezan, upravljao je njome kao uzdama, rukovao plahovitim jedrom, svako je sedeo čvrsto na svome mestu da ne bi pretegli na jednu stranu i prevrnuli se, i jurili su tako po osunčanim poljima, po senovitim predelima, kotrljajući se niz padine. Bilo je lepo jutro uprkos malopređašnjoj oluji. I čak se osećalo kolike još moćne sile treba da suzbije lepa ravnoteža nepomičnih barki koje su uživale na suncu i u svežini, na onim delovima gde je more bilo tako mirno da su odblesci po njemu bili gotovo čvršći i stvarniji nego trupovi barki, koji su dejstvom sunca bili magličasti, a usled perspektive kao da su opkoračivali jedni druge. Ili, bolje, nisu to ni izgledali samo kao drugi delovi mora. Jer između tih delova bilo je isto toliko razlike koliko i između nekoga od njih i crkve što je izronila iz vode i brodova iza grada. Um je kasnije pretvarao u jedan isti element ono što je ovde bilo crno u prikazu oluje, malo dalje iste boje kao i nebo i isto tako blistavo kao i ono, a onde tako belo od sunca, izmaglice i pene, tako čvrsto, tako kopneno, tako okruženo kućama da se čoveku činilo kao kameni nasip ili snežno polje na kome je prestravljen video kako se brod uzdiže na strmini i na suvom kao kola kad se cede prošavši preko gaza, ali časak kasnije, videći kako se na visokom i neravnom prostranstvu te čvrste visoravni teturaju brodovi, shvatao je da je taj element, jedan isti u svojim različitim vidovima, još uvek more. Mada se s razlogom kaže da nema napretka, da nema otkrića u umetnosti nego samo u naukama, te svaki umetnik započinje iznova, sam za sebe, jedan lični napor i ne mogu mu ni pomoći niti sputavati ga napori bilo koga drugog, ipak valja priznati, kad umetnost obelodani izvesne zakone a industrija ih učini opštepoznatim, da ranija umetnost izgubi naknadno nešto od svoje originalnosti. Posle Elstirovih početaka upoznali smo ono što se zove „divnim” fotografijama pejzaža i gradova. Ako pokušamo da tačnije odredimo šta u tom slučaju ljubitelji označavaju tim epitetom, videćemo da se on obično pridaje jednoj neobičnoj slici neke poznate stvari, slici drukčijoj drukčijoj od one koju smo navikli da vidimo, neobičnoj a ipak istinitoj, i koja je za nas zbog toga dvostruko upečatljiva, pošto nas iznenađuje, pomaže nam da se oslobodimo svojih navika, a u isti mah da zaronimo u sebe sećajući se svojih utisaka. Na primer, neka od tih „divnih” fotografija ilustrovaće jedan zakon perspektive, prikazaće nam jednu katedralu koju smo navikli da vidimo usred grada, snimljenu sad, naprotiv, iz jedne odabrane tačke odakle će izgledati trideset puta viša od kuća,
kako štrči na obali reke, od koje je ona u stvari daleko. A Elstirov napor da stvari ne izloži onakve kakve je znao da jesu, nego prema onim optičkim iluzijama od kojih se sastoji naš prvi utisak vida, upravo ga je doveo do toga da iznese na videlo neke od tih zakona perspektive, još upečatljivije tada, jer umetnost ih je prva otkrila. Neka reka, zbog okuka, zaliv, zbog prividne približenosti hridina, izgledali su kao da su usred ravnice ili planina izdubli jezero potpuno zatvoreno sa svih strana. Na jednoj slici naslikanoj u Balbeku jednoga žarkog letnjeg dana, jedan jezičak mora, obuhvaćen bedemima ružičastog granita, činio se kao da nije more, koje je počinjalo nešto dalje. Kontinuitet okeana dočaravali su samo galebovi, koji su, kružeći nad nečim što se gledaocu činilo da je kamenje, udisali naprotiv vlagu talasa. I drugi neki zakoni pokazivali su se na toj slici, na primer kao, u podnožju ogromnih hridina liliputanska ljupkost belih jedara na plavome ogledalu, gde su ličila na zaspale leptire, i izvesni kontrasti između dubine senki i bledoće svetlosti. Te igre senki, koje su putem fotografije takođe postale banalne, ranije su toliko zanimale Elstira da je voleo slikati prave fatamorgane, u kojima se neki zamak sa kulom odozgo ukazivao kao potpuno kružan zamak, sa jednom kulom na vrhu a drugom sasvim obrnutom, bilo što je, zbog izvanredne bistrine lepog vremena, odblesak u vodi imao tvrdoću i sjaj kamena, bilo što je od jutarnje izmaglice kamen bio vazdušast kao kakav odblesak. Isto tako, iznad mora, iza niza šuma, počinjalo je jedno drugo more, ružičasto od zalaska sunca, a to je bilo nebo. Svetlost, kao da izumeva nove čvrste materije, gurala je trup broda na koji je padala iza onog njegovog dela što je bio u seni i kao da je ređala stepenike od kristala po materijalno ravnoj površini jutarnjeg mora, ali izlomljenoj svetlošću. Jedna reka što je tekla ispod mostova grada bila je prikazana iz takve tačke da se ukazivala sasvim rasturena, šireći se ovde u jezero, a onde istanjena u tanak mlaz, drugde opet prekinuta brežuljkom sa šumom u koju varošanin odlazi uveče da se nadiše večernje svežine; a sam ritam toga ispreturanog grada obezbeđivale su samo nesavitljive vertikale zvonika, koji se nisu uzdizali nego pre kao da su, kao visak, obeležavajući takt kao u kakvom trijumfalnom maršu, držale okačenu pod sobom čitavu zbrkanu masu kuća u izmaglici, duž stešnjene i rasparčane reke. A na hridinama ili u planini (pošto su prva Elstirova dela bila iz onog doba kad su se pejzaži ukrašavali prisustvom neke osobe), put, taj upola ljudski deo prirode, bio je i sam, kao i reka ili okean, isprekidan perspektivom. I bilo da su planinski greben, ili maglina od vodopada, ili more, sprečavali da se put neprekidno prati, vidljiv šetaču ali ne i nama, mala ljudska prilika u demodiranom odelu, izgubljena u toj pustinji, često se činila zaustavljena pred nekim ponorom, kao da se puteljak tu završava, dok bismo, tristo metara dalje, gore, u jelovoj šumi, razneženim okom i umirena srca ugledali kako se ponovo ukazuje tanka belina peska na puteljku,
koji gostoljubivo čeka putnika, ali čije nam je zavijutke, koji su zaobilazili vodopad ili zaliv, sakrila padina planine. Elstirov napor da se pred stvarnošću oslobodi svih pojmova rasuda bio je utoliko više za divljenje što je taj čovek, koji je sebe pretvarao u neznalicu pre no što će uzeti da slika, koji je iz poštenja zaboravljao sve (jer ono što znamo nije naše), bio jedan upravo izuzetno obrazovan um. Kad sam mu priznao svoje razočaranje pred crkvom crkvom u Balbeku, on mi reče: — Kako, bili ste razočarani tim portalom, a to je najlepša slikovita Biblija koju je narod ikada mogao da čita. Ona Bogorodica i svi reljefi što pričaju njen život, to je najnežniji, najnadahnutiji izraz one duge poeme obožavanja i hvalospeva koje će srednji vek nizati u slavu Madone. Kad biste samo znali koliko je profinjenih osećanja stari vajar umeo da izrazi, uza svu najpodrobniju vernost u prenošenju svetoga teksta, kakve duboke misli, kakvu izvrsnu poeziju! Ta ideja da je veliki veo u kome anđeli nose Bogorodičino telo suviše sveta stvar da bi se usudili da ga dotaknu (ja mu rekoh da je ista stvar prikazana i na portalu Svetog Andrije u Poljima; on je video fotografije toga portala, ali mi je skrenuo pažnju da su svi oni seljačići što su se ustrčali oko Bogorodice nešto sasvim drugo prema ozbiljnosti ona dva velika, gotovo italijanska anđela, tako vitko izvijena, tako nežna); pa anđeo koji nosi Bogorodičinu dušu da je spoji s njenim telom; u susretu Bogorodice i Jelisavete, pokret ove druge, kako dotiče Marijine grudi, zadivljena što se nadimaju; pa ruka u zavoju one babice koja, dok nije opipala, nije htela verovati u bezgrešno začeće; pa pojas koji je Devica bacila svetom Tomi kao dokaz svog vaskrsnuća; a i onaj veo što ga je Bogorodica strgnula sa grudi da bi pokrila golotinju svog sina, sa čije jedne strane Crkva prihvata njegovu krv, svetu tečnost pričešća, dok s druge strane Sinagoga, čije je carstvo prošlo, vezanih očiju, drži upola slomljen skiptar, kruna joj pada s glave, a iz ruku je ispustila ploče starozavetnog Zakona; pa onaj muž što u času Strašnog suda, pomažući svojoj mladoj ženi da ustane iz groba, pritiskuje njenu ruku sebi na grudi da bi joj pokazao da mu srce zbilja kuca, nije li to silna ideja, nije li divno pogođena? Pa anđeo što odnosi sunce i mesec, koji su postali izlišni, jer rečeno je da će sjaj krsta biti sedam puta jači od sunca i svih zvezda; pa onaj što je zamočio ruku u vodu u kojoj će okupati Isusa, da bi video je li dosta topla; i onaj što izleće iz oblaka da spusti krunu Mariji na čelo; i svi oni što se naginju s neba, preko ograde Nebeskog Jerusalima, i dižu ruke od užasa i od radosti videći muke zlih i sreću izabranih! Jer tu imate sve krugove neba, ceo jedan džinovski teološki i simboličan spev. To je ludo, to je božanstveno, to je hiljadu puta iznad svega što ćete videti u Italiji, gde su uostalom taj timpanon doslovce kopirali mnogo manje genijalni vajari. Jer, znate, sve je to stvar
genijalnosti. Nije bilo doba u kome bi svi bili genijalni, sve su to priče, to bi onda bilo lepše od zlatnog veka. Taj tip što je izvajao tu fasadu, verujte da je bio isto tako silan, da je imao isto tako duboke misli kao i današnji ljudi kojima se najviše divite. Pokazaću vam to ako jednom odemo tamo zajedno. Izvesne reči iz liturgije o Velikoj Gospojini prenete su tu sa profinjenošću koju nijedan Redon Redon nije dostigao. Pa ipak, kad sam onda otvorio oči pune želje pred tom fasadom, ja nisam video tu veliku nebesku viziju o kojoj mi je on govorio, taj džinovski teološki spev koji sam razumeo da je tamo ispisan. Pomenuh mu one velike statue svetitelja svetit elja koji koji kao da stoje sto je na štulama i obrazuju kao nekakvu nekakvu aleju. — Ona polazi iz tame vekova, da bi stigla do Hrista — reče mi on. — To su, s jedne strane, njegovi preci po duhu, a s druge, kraljevi Jude, njegovi preci po telu. Svi vekovi su tu. A da ste 5olje pogledali to što vam se činilo kao štule, mogli biste imenovati sve one što na njima stoje. Jer pod Mojsijevim nogama prepoznali biste zlatno tele, pod Avramovim ovna, pod Josifovim đavola kako savetuje Putifarovu ženu. Rekao sam mu i to kako sam se nadao da ću naći jedan skoro persijski spomenik i da je bez sumnje to bio jedan od uzroka mog razočaranja. ,,Pa ne,” odgovorio mi je on, ,,ima mnogo istine u tome. Izvesni delovi jesu istočnjački; jedan kapitel tako verno predstavlja jedan persijski siže da se to ne može dovoljno objasniti još živim istočnjačkim predanjem. Vajar mora biti da je kopirao nekakav kovčežić koji su doneli moreplovci.” I zaista, kasnije mi je pokazao fotografiju jednog kapitela na kome sam video gotovo kineske zmajeve kako se međusobno proždiru, ali u Balbeku, taj mali odlomak skulpture promakao mi je nezapaženo u celini spomenika, koji nije ličio na ono što su mi nagovestile reči „gotovo persijska crkva”. Intelektualne radosti kojima sam se naslađivao u tom ateljeu nisu me nimalo sprečavale da osećam, iako su nas oni okružavali tako kao da ih i nismo svesni, tiho blistanje boja, treperavi polumrak u odaji, i tamo na kraju, kroz prozor uokviren orlovim noktom, na sasvim seoskom putu s drvoredom, okorelu suvu zemlju sprženu suncem, koju je zamagljivala samo prozirna udaljenost i senka drveća. Možda je i nesvesna ugodnost koju mi je pričinjavao taj letnji dan uvećavala u meni, kao pritoka reku, radost koju mi je pružalo posmatranje „Luke u Karketijiu”. Verovao sam da je Elstir skroman, ali shvatio sam da sam se prevario kad sam video kako mu se lice osenčilo tugom kad sam mu, zahvaljujući mu se, izgovorio reč slava. Oni koji veruju da im je delo trajno — a to je bio slučaj i s
Elstirom — naviknu se da ga vide u jednom vremenu kad će oni sami biti još samo prah. I tako, prisiljavajući ih da pomišljaju na ništavilo, misao o slavi ih rastužuje, jer je nerazdvojna od misli o smrti. Skrenuo sam razgovor da bih odagnao tu senku gorde sete koju sam i nehotice bacio na Elstirovo čelo. „Savetovali su mi”, rekoh mu misleći na onaj naš razgovor s Legrandenom u Kombreu, o kojem bi mi drago bilo da čujem njegovo mišljenje, „da ne idem u Bretanju zato što je to nezdravo za dušu nekoga ko je već sklon snovima”. „Ta ne,” odgovori mi on, „kad je duša sklona snovima, ne treba ih od nje uklanjati, davati joj ih u obrocima. Dokle god budete odvraćali dušu od snova, ona ih neće upoznati; bićete igračka mnogih privida zato što im niste shvatili prirodu. Ako je malo sna opasno, od toga nas može izlečiti ne manje sna, nego više, sav san. Važno je potpuno poznavati svoje snove, da čovek ne bi više zbog njih patio; postoji izvesno razdvajanje sna i života kome je tako često korisno pribeći da se pitam ne bi li ga trebalo za svaki slučaj primenjivati preventivno, kao što neki hirurzi tvrde da bi trebalo izvaditi slepo crevo svoj deci da bi se izbegla mogućnost njegovog kasnijeg zapaljenja.” Otišao sam s Elstirom do drugog kraja ateljea, do onog prozora što je gledao, dalje od bašte, na uzanu poprečnu ulicu koja je bila skoro kao kakav seoski puteljak. Otišli smo tamo da udahnemo svežiji predvečernji vazduh. Verovao sam da sam vrlo daleko od devojaka iz one male družine i samo sam žrtvujući nadu da ih vidim najposle poslušao bakine molbe da posetim Elstira. Jer gde je ono što tražimo, to mi ne znamo, i često dugo izbegavamo neko mesto kuda nas, iz drugih razloga, svi zovu; a i ne slutimo da ćemo baš onde ugledati biće na koje mislimo. Gledao sam neodređeno taj seoski puteljak koji je, izvan ateljea, prolazio sasvim kraj njega, ali nije pripadao Elstiru. Odjednom se na njemu pojavi, koračajući brzim koracima, mlada biciklistkinja iz one grupe, sa kapom na crnoj kosi nakrivljenom nad krupnim obrazima i s očima veselim i pomalo upornim; i na tome srećnom puteljku, nekim čudom odjednom punom obećanja, videh je pod drvećem kako upućuje Elstiru prijateljski pozdrav pun osmeha, dugu koja je za mene spojila naš zemaljski svet sa predelima koje sam dotad smatrao nedostižnim. Čak je i prišla da slikaru pruži ruku, ne zaustavljajući se, pa videh da ima mali mladež na bradi. „Vi poznajete tu devojku, gospodine?” upitah Elstira, shvatajući da bi me on mogao njoj predstaviti, pozvati je kod sebe. I taj mirni atelje atelje sa svojim seoskim vidikom ispunio i spunio se još nečim krasnim, krasnim, kao kad se detetu već sviđa da odlazi u neku kuću pa mu kažu da mu tamo, uz to, spremaju još i neku divnu užinu, po onoj darežljivosti lepih stvari i plemenitih ljudi koji u beskraj uvećavaju ono čime nas daruju. Elstir mi reče da se ona zove Albertina Simone, pa mi reče i imena njenih prijateljica, koje sam mu dovoljno
tačno opisao da se nije mnogo dvoumio. U pogledu njihovog društvenog položaja bio sam u zabludi, ali ne u onom smislu kao obično u Balbeku. Onde sam lako smatrao prinčevima sinove dućandžija koji su izlazili na jahanje. Ovoga puta, svrstao sam u neku sumnjivu sredinu ćerke veoma bogatih građana, iz poslovnog i industrijskog sveta. Bio je to onaj svet koji me je isprva najmanje zanimao, jer za mene nije bio tajanstven ni kao što je bio narod niti kao onakvo društvo kakvo je bilo ono oko Germantovih. I da im ona blistava praznina života u morskom kupalištu nije već bila pridala, u mojim zasenjenim očima, jednu čar koju više neće izgubiti za mene, možda ne bih uspeo da u sebi prevaziđem tu pomisao da su to ćerke krupnih trgovaca. Mogao sam samo da se divim koliko je francusko građanstvo divna radionica najraznolikijeg vajarstva. Koliko li nepredviđenih tipova, koliko mašte u karakteru lica, kakva odlučnost, kakva svežina, kakva naivnost u crtama! Ti stari građani, tvrdice, od kojih su vodile poreklo ove Dijane i nimfe činili su mi se kao najveći kipari. No pre nego što sam i stigao da zapazim društveni preobražaj tih devojaka — jer toliko su trenutna, kao kakva hemijska reakcija, takva otkrića zabluda, te promene predstave koju imamo o nekoj osobi — a već se iza njihovih lica, tih tako čapkunskih lica da sam isprva pomislio da su ljubavnice biciklista, bokserskih šampiona, uspostavila pomisao da bi one sasvim mogle biti u prijateljstvu s porodicom kakvog beležnika koga moji poznaju. Skoro ništa nisam znao o Albertini Simone. Ona dakako nije znala šta će jednog dana postati za mene. Čak i samo to ime, Simone, koje sam već bio čuo na plaži, da su mi rekli da ga napišem, napisao bih ga sa dva p p i ne sluteći koliki je značaj ta porodica pridavala tome da ga piše samo s jednim. Što se niže silazi društvenim stepenicama, snobizam se hvata za sitnice koje možda i nisu ništavnije od aristokratskih odličja, samo što su neznanije, što su više stvar svakog pojedinca, pa više i iznenađuju. Kako god bilo, izgleda da su se Simoneovi uvek ljutili kao na kakvu klevetu kad bi neko udvojio to njihovo p. njihovo p. Bili Bili su isto tolik to likoo ponosni što su jedini Simoneovi s jednim p p umesto dva koliko i Monmoransijevi što su najstariji baroni Francuske. Upitao sam Elstira da li te devojke stanuju u Balbeku, i on mi je za neke odgovorio potvrdno. Vila jedne od njih ležala je baš tamo, sasvim na kraju žala, gde su počinjale hridine Kanapvila. Kako je ta devojka bila velika prijateljica Albertine Simone, to mi je bio još jedan razlog više da verujem da sam zaista Albertinu sreo kad sam ono šetao s bakom. Doduše, bilo je toliko tih uličica što su izbijale na plažu, i pod sličnim uglom, da ne bih umeo tačno reći koja je to bila. Čovek bi hteo da se jasno seti, ali baš u onome trenutku viđenje je bilo pomućeno. Ipak, da su Albertina i ona devojka što je išla svojoj prijateljici jedna ista osoba, to je praktično bilo izvesno. Uprkos
tome, dok sve one bezbrojne slike kojima mi se kasnije prikazivala ta crnomanjasta igračica golfa, ma koliko međusobno različite, naležu jedna na drugu i podudaraju se (zato što znam da su to sve njene slike) i dok, ma koliko se vraćao unatrag tragom svojih uspomena, mogu, pod plaštom tog identiteta i kao kakvim unutrašnjim prolazom, da prođem kroz sve te slike a da ne iziđem iz jedne iste ličnosti, dotle, naprotiv, kad hoću da se vratim na onu devojku s kojom sam se mimoišao kad sam se onog dana šetao s bakom, moram da iziđem iz nje. Jesam ubeđen da u njoj opet nalazim Albertinu, istu onu što je često zastajala šetajući, usred svojih prijateljica, uzdižući se iznad morskog horizonta; ali te slike ostaju sve odvojene od ove druge, zato što ovoj ne mogu naknadno da pripišem neki identitet koji ona nije imala za mene u trenutku kad mi se javila; ma koliko me ubeđivao račun verovatnoće, tu devojku krupnih obraza što me je onako smelo pogledala na uglu one uličice i plaže i koja me je, verujem, mogla voleti, nju nikada više, nju u strogom smislu reči, nisam ponovo video. Je li se i ono moje kolebanje između pojedinih devojaka iz te male grupe, od kojih je svaka sačuvala po malo od onih zajedničkih čari koje su me isprva uzbudile, je li se i to kolebanje nadovezalo na te uzroke da bi mi, kasnije, čak i u doba moje najveće — moje druge — ljubavi prema Albertini, ostavilo kao nekakvu povremenu povremenu i vrlo kratkotrajnu kratkotrajnu slobodu da je ne volim? volim ? Zato što š to je moja mo ja ljubav isprva lutala između svih njenih prijateljica, dok se nije konačno upravila na nju, u toj mojoj ljubavi ostao je, javljao se katkad, između nje i Albertinine slike, kao nekakav slobodan prostor, koji je mojoj ljubavi omogućavao, kao svetlosti kad ne pada tačno u žižu, da obasja i druge likove pre no što opet padne na nju; veza između bola koji sam osećao u srcu i sećanja na Albertinu nije mi se činila nužna, možda sam taj bol mogao povezati i s likom neke druge osobe. A to je dopuštalo, u magnovenju, da se izbriše stvarnost, ne samo spoljna stvarnost, kao u mojoj ljubavi prema Žilberti (ljubavi za koju sam uvideo da je jedno unutrašnje stanje u kome sam samo iz sebe samog crpao ono osobito svojstvo, onu osobenu prirodu bića koje sam voleo, sve ono što ga je činilo neophodnim za moju sreću), nego čak i unutrašnja i čisto subjektivna stvarnost. „Nema dana a da ova ili ona od njih ne prođe pored mog ateljea i ne uđe da posedi malo”, reče mi Elstir bacajući me tako u očajanje pri pomisli da sam se verovatno već odavno mogao upoznati s Albertinom samo da sam ga posetio čim mi je baka rekla da to učinim. Ona je bila otišla; iz ateljea se više nije videla. Pomislio sam kako je otišla da se sastane s prijateljicama na nasipu. Kad bih se mogao naći onde s Elstirom, mogao bih se s njima upoznati. Izmišljao sam hiljadu izgovora da bi on pristao
da dođe da prošeta prošeta malo sa mnom po plaži. Nisam više bio onako miran kao pre nego što se devojka pojavila u okviru maloga prozora, dotad tako ljupkog sa cvetovima orlovog nokta, a sad tako praznom. Elstir mi pričini radost pomešanu s mukama rekavši mi da će prošetati malo sa mnom, ali da mora prvo da dovrši to što je slikao. Bilo je to cveće, ali ne od onoga čiju bih sliku rado poručio od njega kao portret neke osobe, da bih zahvaljujući otkriću koje bi učinio njegov genije saznao šta sam tako često uzalud tražio pred njim, pred glogom, ružičastim trnom, različkom, jabukovim cvetom. Slikajući, Elstir mi je govorio o botanici, ali ja ga gotovo i nisam slušao; on sam po sebi nije više bio dovoljan, sad je bio još samo nužni posrednik između onih devojaka i mene; ugled koji mu je, još koji trenutak ranije, pridavao za mene njegov talenat vredeo je sad još samo ukoliko je mogao nešto od sebe i meni pridati u očima one male družine kojoj će me on predstaviti. Koračao sam tamo-amo, nestrpljiv da on završi s radom; dohvatao sam, da ih pogledam, studije kojih je bilo mnogo okrenutih zidu, nagomilanih jedne preko drugih. Tako se desilo da sam izvukao na videlo jedan akvarel koji je morao biti iz jednoga jednoga mnogo starijeg s tarijeg doba doba Elstirovog života i koji koji me je osvojio onom osobitom čari kojom zrače ne samo dela izvesne izrade nego čiji je i predmet tako osoben i zanosan da njemu samom pripisujemo deo te čari, kao da je slikar imao samo da je otkrije, da je posmatra, materijalno već ostvarenu u prirodi, i da je prikaže. Što takvi predmeti mogu postojati i izvan slikarevog prikazivanja, to zadovoljava u nama jedan urođeni materijalizam, koji razum suzbija, i služi kao protivteža apstrakcijama estetike. Bio je to — taj akvarel — portret jedne mlade žene, ne lepe, ali neobičnog tipa, kojoj je kosa bila skupljena pod šeširom dosta nalik na polucilindar sa trakom boje trešnje; u jednoj ruci, s rukavicom bez prstiju, držala je zapaljenu cigaretu, dok je drugom pridržavala u visini kolena nekakav veliki šešir za baštu, prost slamni zaklon od sunca. Kraj nje na stolu mala vaza puna ruža. Često, a to je bio slučaj i ovde, neobičnost takvih takvih dela potiče naročito otud što su stvorena u nekim osobitim okolnostima, okolnostima, koje isprva ne uočavamo jasno, na primer ako je čudna odeća ženskog modela kostim sa nekog bala pod maskama ili ako je, naprotiv, crveni ogrtač nekog starca, koji nam se čini da je on obukao po nekoj slikarevoj ćudi, u stvari njegova profesorska ili sudijska toga, ili kardinalska pelerina. Dvosmislena priroda toga bića čiji mi je portret portret bio pred očima poticala je otud, iako to nisam shvatao, što je to bila nekadašnja mlada glumica upola obučena u muško. Ali zbog njenog polucilindra, pod kojim joj se kosa nadimala, ali bila kratka, zbog njenog somotskog sakoa bez revera, u čijem se izrezu video beo plastron, bio sam u nedoumici u pogledu doba iz koga je bila takva moda i u pogledu pola modela,
tako da nisam tačno znao šta mi je pred očima, osim da je to najjasnije slikarevo delo. A uživanje koje mi je ono pričinjavalo bilo je pomućeno samo strahom da ćemo, ako se Elstir bude još zadržao, propustiti one devojke, jer sunce je u malome prozoru već bilo koso i nisko. Nijedna stvar na tom akvarelu nije bila prosto ustanovljena kao činjenica i naslikana zbog njene korisnosti u tome prizoru, kostim zato što je trebalo da žena bude obučena, vaza zbog cveća. Staklo vaze, s ljubavlju naslikano njega samog radi, činilo se kao da obuhvata vodu u kojoj su bili potopljeni strukovi karanfila nečim isto tako bistrim, skoro isto tako tečnim kao i sama voda; odeća je ženu obavijala tkaninom koja je imala svoju nezavisnu ali sa ženinom draži bratsku draž, i — ako se proizvodi industrije mogu takmičiti u čarima sa čudima prirode — tkaninom isto tako nežnom, tako slasnom dodiru pogleda, isto tako sveže naslikanom kao što bi bili i krzno mačke, latice karanfila, perje goluba. Belina plastrona, čije je tkanje bilo fino kao inje, a čipkasti nabori kao zvončići đurđevka, bio je kao zvezdama posejan svetlim odblescima u odaji, koji su i sami bili oštri i fino nijansirani kao da je buket cveća prodenut kroz tkaninu. A i u somotu sakoa, blistavom i sedefastom, bilo je ovde-onde nečega nakostrešenog, raščupanog, kosmatog, što je podsećalo na rastresene karanfile u vazi. Ali, naročito, osećalo se da je Elstir, ne hajući za ono što bi moglo biti amoralno u travestiju te mlade glumice, kojoj je darovitost s kojom će odigrati svoju ulogu bila bez sumnje manje važna od zapaljujuće draži kojom će zagolicati blazirana ili izopačena čula nekih gledalaca, osećalo se da je Elstir, baš naprotiv, naročitu pažnju posvetio tim dvosmislenim obeležjima kao estetskom elementu koji vredi istaći i za koji je on sve učinio da ga istakne. Duž crta lica, pol kao da tek što nije priznao da je pol devojke, malko muškobanjaste, ali se gubio, pa se malo dalje opet ukazivao, budeći sad pre pomisao na mladog, efeminiranog, poročnog i zamišljenog mladića, pa je opet izmicao i zmicao,, neuhvatljiv. Sanjalačka Sanjalačka tuga pogleda, upravo svojom suprotnošću sa svom opremom, koja je pripadala lumpadžijskom i pozorišnom svetu, nije bila nešto što je najmanje zbunjivalo. Čovek je uostalom pomišljao da ta tuga mora biti izveštačena i da je to mlado biće što se u tom izazivačkom kostimu nudi milovanju verovatno našlo da će biti pikantno ako tome doda i romantičan izraz nekakvog tajnog osećanja, nepriznatog bola. Pri dnu portreta pisalo je: Mis Spadalo Spa dalo,, oktobar 1872. Nisam mogao da obuzdam divljenje. „O, to nije ništa, to je jedna skica iz mladosti, kostim za jednu varijetsku reviju. Sve je to već daleko u prošlosti.” „A šta je bilo s modelom?” Elstir je iznenađenje koje su mu moje reči izazvale na licu prekrio časak kasnije ravnodušnim i rasejanim izrazom. „Nego, dodajte mi brzo to platno”, reče mi on, „čujem gđu Elstir da dolazi, pa iako ia ko ta mlada osoba o soba u polucilindru nije, verujte, verujte, igrala nikakvu ulogu u
mom životu, sasvim je izlišno da taj akvarel iziđe pred oči mojoj ženi. Ja sam to sačuvao samo kao zanimljiv dokument o pozorištu iz onog doba.” I pre no što će sakriti akvarel iza sebe, pošto ga možda odavno nije video, Elstir ga pogleda pažljivo. „Trebalo bi da ostavim samo glavu”, promrmlja on, „donji deo je zbilja suviše rđavo naslikan, ruke su sasvim početničke.” Ja sam bio ucveljen zbog dolaska gđe Elstir, koja će nas još više zadržati. Ispust pred prozorom postao je uskoro ružičast. Naš izlazak biće sasvim uzaludan. Nije više bilo nikakva izgleda da vidimo one devojke, prema tome i nikakvog značaja da li će nas gđa Elstir ostaviti manje ili više brzo. Uostalom, nije ostala jako dugo. Našao sam da je veoma dosadna; mogla je biti lepa, da joj je bilo dvadeset godina i da goni pred sobom vola po poljima oko Rima; ali crna kosa joj je sedela; i bila je prosta, ali bez jednostavnosti, zato što je verovala da njena skulpturalna lepota, kojoj su godine oduzele svaku privlačnost, iziskuje svečano ophođenje i veličanstveno držanje. Obučena je bila ne može biti jednostavnije. I čovek je bio dirnut, ali i iznenađen, slušajući Elstira kako svaki čas ponavlja, sa nežnošću punom poštovanja, kao da već i samo izgovaranje tih reči izaziva u njemu razneženost i obožavanje: „Lepa moja Gabrijela!” Kasnije, kad sam upoznao Elstirove mitološke slike, gđa Elstir je i za mene dobila lepote. Razumeo sam da je on jednom izvesnom idealnom tipu, koji se svodio na neke linije, na izvesne arabeske što su se neprestano ponavljale u njegovom delu, jednom izvesnom kanonu pripisao u stvari gotovo božanski karakter, pošto je sve svoje vreme, sav napor misli za koji je bio sposoban, jednom reči sav svoj život posvetio nastojanju da mu bolje razabere linije, da ih vernije prenese. Ono čime je taj ideal ispunjavao Elstira bilo je odista jedan toliko ozbiljan, tako strog kult da mu on nikada nije dopuštao da bude zadovoljan; taj ideal bio je najdublji deo njega samog: stoga on nije mogao da na nj gleda sa odstojanja, da iz njega izvuče nekakva osećanja, do onoga dana kad ga je sreo ostvarenog u spoljnom svetu, u telu jedne žene, telu one koja je kasnije postala gđa Elstir, u kojoj je on taj ideal mogao — kao što to možemo samo u odnosu na nešto što nismo mi sami — da smatra nečim punim vrednosti, dirljivim, božanskim. Kakvo smirenje, uostalom, spustiti usne na Lepotu, koju je dotle valjalo s toliko muke izvlačiti iz sebe, a koja mu se sad, tajanstveno otelovljena, pružala za niz tako delotvornih pričesti! U to doba Elstir nije više bio u prvoj mladosti, kad čovek samo od moći misli očekuje ostvarenje svog ideala. Bližio se godinama kad se računa na telesna zadovoljstva da podstaknu duhovnu snagu, kad zbog duhovnog zamora koji nas čini sklonim materijalizmu i zbog smanjenja aktivnosti, zbog kojeg se ponadamo u mogućnost pasivnog primanja uticaja, počinjemo dopuštati da možda ima nekih tela, nekih zanata, nekih bogomdanih ritmova koji tako
prirodno ostvaruju naš ideal da bismo čak i bez genijalnosti, već samim preslikavanjem pokreta jednog ramena, jedrine nekog vrata, stvorili remekdelo; to je doba kad volimo da pogledom milujemo lepotu, izvan nas, kraj nas, na nekoj tapiseriji, ne nekoj lepoj Ticijanovoj skici koju smo otkrili kod nekog starinara, na ljubavnici isto tako lepoj kao Ticijanova skica. Kad sam to razumeo, nisam više mogao da bez zadovoljstva vidim gđu Elstir, i njeno telo izgubilo je onu svoju težinu, jer sam ga ispunio jednom idejom, idejom da je ona bestelesno stvorenje, jedan Elstirov portret. Ona je to bila za mene, a bez sumnje i za njega isto tako. Životne činjenice nemaju značaja za umetnika, one su za njega samo prilika da obelodani svoj genij. Lepo se oseća, kad vidimo jedan do drugog deset portreta raznih osoba koje je Elstir naslikao, da su to pre svega Elstiri. Samo, posle te plime genija koja prekriva život, kad se um zamori, ravnoteža se malo-pomalo remeti, i kao što reka nastavi svojim tokom posle protivne struje velike plime, život opet nadjača. I tako, dok je trajao onaj prvi period, umetnik je malo-pomalo izvukao zakon, formulu svoga nesvesnog dara. On zna koje mu situacije, ako je romansijer, koji predeli, ako je slikar, pružaju građu, samu po sebi indiferentnu ali neophodnu njegovom traganju, kao što su neophodni laboratorij ili radionica. On zna da je svoja remek-dela stvorio pomoću efekata ublažene svetlosti, pomoću griže savesti koja uobličava pojam nekog greha, pomoću žena ispruženih pod drvećem ili upola zagnjurenih u vodu kao statue. A onda će doći dan kad zbog istrošenosti uma on više neće, pred tom građom kojom se služio njegov genije, imati snage za umni napor koji jedini može da stvori njegovo delo, no ipak će produžiti da traži tu građu, srećan kad se nađe pred njom, zbog duhovnog uživanja, nagoveštaja rada, koji ona budi u njemu; i obavijajući je uostalom nekakvim sujeverjem, kao da je ona nešto iznad ostaloga, kao da u njoj već dobrim delom leži umetničko delo koje ona u nekom smislu nosi već gotovo u sebi, on neće ići dalje od toga da se druži s modelima, da ih obožava. Bez kraja i konca razgovaraće sa zločincima koji su se pokajali, čija griža savesti, preobražaj, nekada behu predmet njegovih romana; kupiće letnjikovac u nekom kraju gde izmaglica ublažava svetlost; provodiće sate i sate posmatrajući žene kako se kupaju; skupljaće lepe tkanine. I tako, lepota života, reč u neku ruku lišena smisla, stadij ispod umetnosti, na kome sam video da se Svan zaustavio, bio je onaj kome se, zbog klonuća stvaralačkog genija, zbog idolopoklonstva prema oblicima koji su mu pogodovali, zbog želje za manjim naporom, naporom, malo-pomalo i Elstir imao vratiti. On je najzad stavio i poslednji potez kičice na svoje cveće; izgubio sam još jedan trenutak pogledavši sliku; u tome nije bilo nikakve žrtve s moje strane, pošto sam znao da devojke i tako više neće biti na plaži; ali i da sam verovao da
su još onde i da ću ih zbog tih nekoliko minuta promašiti, ipak bih se zadržao da pogledam, jer bih sebi rekao da Elstira više zanima njegovo cveće nego moj susret s devojkama. Priroda moje bake, priroda upravo suprotna mojoj potpunoj sebičnosti, sebičnos ti, ipak se odražavala o dražavala u mojoj. U nekoj prilici prilici u kojoj je neko ko ko mi je ravnodušan, prema kome sam uvek samo glumio naklonost ili poštovanje, bio izložen tek kakvoj neprijatnosti, dok sam se ja sam izlagao opasnosti, nisam mogao drugačije no da njega žalim zbog te neugodnosti kao zbog nečega ogromnog, a da na opasnost po mene gledam kao na sitnicu, zato što mi se činilo da se njemu stvari ukazuju u takvoj srazmeri. Da kažem pravo što jeste, čak i više od toga: ne samo da ne žalim zbog opasnosti kojoj se sam izlažem nego joj još idem u susret, a onu koja bi pretila drugima nastojim, makar se izložio tome da ona pre mene pogodi, da je oni sami izbegnu. To potiče iz dva razloga koji mi ne služe nimalo na čast. Jedan je taj što, iako sam, dok sam samo rasuđivao, verovao da mi je pre svega stalo do života, kad god sam u životu bivao pritisnut moralnim brigama ili ma i samo živčanim zebnjama, ponekad tako detinjastim da se ne bih usudio ispričati ih, ako bi tad naišla neka nepredviđena okolnost koja bi mi zapretila opasnošću da poginem, ta nova briga o kojoj se valjalo postarati bila je tako laka, prema onima, da sam je dočekivao s osećanjem olakšanja koje je išlo čak i do razdraganosti. Te tako, iako sam najmanje hrabar čovek na svetu, ipak sam upoznao ono što mi se činilo, kad sam o tome samo rasuđivao, nešto tako tuđe mojoj prirodi, tako nepojmljivo: opojnost opasnosti. Ali čak i kad bih, kad neka opasnost iskrsne, ma i smrtna, bio u potpuno mirnom i srećnom periodu, ne bih mogao, ako sam sa nekim, da njega ne zaklonim, a sam da ne zauzmem opasno mesto. Kad mi je dosta veliki broj iskustava pokazao da uvek postupam tako, i to s uživanjem, otkrio sam, na svoju veliku sramotu, da je to zato što sam, suprotno od onoga što sam uvek verovao i tvrdio, veoma osetljiv na mišljenje drugih. To nekakvo nepriznato samoljublje nema ipak nikakve veze sa sujetom niti sa gordošću. Jer ono što bi njih moglo zadovoljiti ne bi mi pričinilo nikakvo zadovoljstvo i toga sam se uvek klonio. Ali i pred onima pred kojima sam uspevao da najpotpunije sakrijem neka svoja sitna preimućstva, po kojima bi oni mogli steći malo manje jadno mišljenje o meni, nikada nisam mogao da sebi uskratim uživanje da im pokažem da se više staram da s njihovog puta odagnam smrt nego sa svog. Kako je moja pobuda tada samoljublje, a ne vrlina, nalazim da je sasvim prirodno što u svakoj prilici oni postupaju drukčije. Daleko od toga da im to zameram, jer zamerao bih im možda kad bi mene pobuđivala ideja dužnosti, koja bi mi se onda činila obaveznom i za njih kao i za mene. Naprotiv, nalazim da su oni sasvim mudri što čuvaju svoj život, iako ne mogu sebe da sprečim da
ja svoj stavljam u drugi red, što je osobito besmisleno i čak zločinački otkako mislim da sam uvideo da je život mnogih onih pred koje stanem kad eksplodira bomba još bezvredniji nego moj. Uostalom, onoga dana kad sam posetio Elstira još je bilo daleko ono vreme kad ću postati svestan te razlike u vrednostima, a i nije bila u pitanju nikakva opasnost, nego prosto, kao predznak pogubnog samoljublja, želja da ne izgleda kao da više važnosti pridajem zadovoljstvu koje sam tako žarko želeo nego njegovom radu na akvarelu, koji još nije bio završio. Najzad je bio gotov. I kad smo izišli, uvideo sam — toliko su dani bili dugi u to doba godine — da nije tako kasno kao što sam mislio; otišli smo na nasip. Koliko sam lukavstva lukavstva upotrebio samo da bih ostao s Elstirom na mestu gde sam verovao da devojke još mogu proći! Pokazujući mu hridine što su se uzdizale kraj nas, neprestano sam ga zapitkivao da mi govori o njima, samo da bi on zaboravio koje je doba i da bi ostao sa mnom. Učinilo mi se da imamo više izgleda da ulovimo onu malu družinu ako odemo na kraj plaže. „Voleo bih da vidim malo izbliže s vama one okomite stene”, rekoh Elstiru pošto sam primetio da jedna od devojaka često odlazi na onu stranu. „A za to vreme, pričajte mi o Karketijiu. O, kako bih voleo da odem u Karketiji!” dodadoh i ne misleći da ono novo što se tako moćno ispoljavalo u Elstirovoj „Luci u Karketijiu” potiče možda više od slikarevog načina viđenja nego od neke naročite lepote tog žala. „Otkako sam video tu vašu sliku, to možda još najviše želim da upoznam, a i rt Ra, ali to bi, odavde, bilo čitavo putovanje.” „Ali i da Karketiji nije bliži, ipak bih vam pre savetovao da odete u Karketiji”, odgovori mi Elstir. „Rt Ra je divan, ali to su najposle ipak samo visoke normandijske ili bretonske hridine, kakve već poznajete. A Karketiji, sa stenjem na niskom žalu, to je već sasvim nešto drugo. Ja ne znam ništa slično u Francuskoj, to me pre podseća na neke prizore u Floridi. To je veoma neobično, a uostalom i krajnje divlje. To je između Klitura i Neoma, a znate kako su ti krajevi pusti; linija tih žala je čarobna. Ovde je linija žala sasvim obična; ali tamo, ne umem vam reći koliko je ljupkosti ljupkosti u njoj, koliko pitomine.” pitomi ne.” Spuštalo se veče; valjalo je vratiti se; pratio sam Elstira ka njegovoj vili, kad odjednom, kao Mefisto pred Fausta, iskrsnu na kraju avenije — prosto kao nestvarno i dijabolično opredmećenje temperamenta suprotnog mome, kao otelovljenje skoro varvarske i surove životne snage, koje je toliko bila lišena moja slabost, moja preterana bolna osetljivost i intelektualnost — iskrsnu nekoliko mrlja one biljne vrste koju je nemogućno bilo pobrkati s bilo kojom drugom, nekoliko spora zoofitske grupe onih devojaka, koje su izgledale kao da me ne vide, ali su ipak zato, istovremeno, sigurno donosile o meni svoj ironični sud. Osećajući da je neizbežno da dođe do susreta između njih i nas i da će me
Elstir kroz koji časak pozvati, okrenuo sam leđa, kao kupač kad nailazi talas; stao sam u mestu i pustivši svoga slavnog sagovornika da produži svojim putem, zaostao sam, nagnut kao da me je odjednom privukao zanimljiv izlog jedne starinarnice pored koje smo u tom času prolazili; nije mi bilo krivo da izgledam kao da mogu da mislim i na drugo šta a ne na te devojke, i već sam nejasno znao, kad me Elstir bude pozvao da me predstavi, da ću imati onakav upitni pogled što otkriva ne iznenađenje nego želju da izgledamo iznenađeni — toliko je svako slab glumac, ili su drugi dobri fiziognomonisti — da ću čak pokazati prstom sebi na grudi, kao da pitam: „Je li to mene zovete?” i pritrčati brzo, pognute glave u poslušnosti i pokornosti, s licem koje će hladno kriti kako mi je mrsko što su me otrgli od posmatranja starih fajansi da bi me predstavili osobama s kojima kojima ja tobože i ne želim da se upoznam. Međutim Međutim posmatrao sam izlog očekujući trenutak kad će moje ime, što će ga Elstir doviknuti, doleteti da me pogodi kao očekivan i bezopasan metak. Izvesnost da ću biti predstavljen devojkama imala je taj ishod da prema njima ne samo glumim nego i osetim ravnodušnost. Postavši neizbežno, zadovoljstvo da se upoznam s njima bilo je sada potisnuto, smanjeno, učinilo mi se manje nego da razgovaram sa SenLuom, da večeram s bakom, da idem po okolini na izlete, koje će mi verovatno biti žao što ću morati zanemariti zbog poznanstva s osobama koje se sigurno slabo zanimaju za istorijske spomenike. Uostalom, uživanje koje ću kroz koji časak imati bilo je umanjeno ne samo time što je neposredno predstojalo nego i što mu je ostvarenje ostvarenje bilo tako besmislen besmis leno, o, ni sa čim povezano. Zakoni isto tako precizni kao što su zakoni hidrostatike održavaju jednu preko druge slike koje sebi stvaramo u jednome stalnom poretku, koji bliskost događaja remeti. Nimalo nisam na taj način, često, na plaži, u mojoj sobi, zamišljao da ću se upoznati s tim devojkama. To što će se sad zbiti to je neki drugi događaj, na koji nisam bio pripremljen. Nisam u njemu prepoznavao ni svoju želju ni njen predmet; skoro da sam zažalio što sam izišao s Elstirom. Ali, naročito, to splašnjavanje onog zadovoljstva koje sam ranije verovao da ću osetiti poticalo je od izvesnosti da mi ga sad ništa ne može oduzeti. A ono je opet naraslo, kao po nekoj elastičnoj sili, u svoj svojoj veličini, kad je prestalo da trpi pritisak te izvesnosti, u času kad sam, rešivši se da se osvrn os vrnem, em, video kako se Elstir, stojeći na nekoliko koraka od mene sa devojkama, oprašta od njih. Lice one koja mi je bila najbliža, krupno i osvetljeno njenim pogledima, izgledalo je kao kolač na kome bi bilo ostavljeno mesta i za malo neba. Njene oči, čak i nepomične, davale su utisak utis ak pokretljivosti, pokretljivosti, kao što š to biva u dane kad duva jak vetar, pa iako je vazduh nevidljiv, ipak opažamo brzinu kojom proleće spram plavetne pozadine neba. U jednom trenutku pogledi joj se ukrstiše s mojima, kao oni oblaci što putuju nebom za olujnih dana, pa sustignu neki sporiji, lete uza nj, dotiču ga, prestignu.
Ali ne znaju se i razlete se daleko jedan od drugoga. Tako su se i naši pogledi u jednom času našli sučelice, ne znajući ni jedan ni drugi koliko je u nebeskom kontinentu pred njim obećanja i pretnji za budućnost. Samo u onome trenu kad će proći tik ispred moga, ne usporavajući svoj let, njen pogled se malko zamaglio. Tako i mesec, po vedroj noći, dok ga vetar nosi, zađe za oblak i za čas zakrili svoj sjaj, pa se brzo opet pomoli. Ali Elstir se već oprostio s devojkama i ne pozvavši me. One pođoše jednom poprečnom ulicom, a on priđe meni. Sve je bilo propušteno. Rekao sam da mi se Albertina nije toga dana ukazala ista kao prethodnih i da mi se svaki put činila drukčija. Ali u tome trenutku osetio sam da neke promene u izgledu, značaju, veličini nekog bića mogu zavisiti i od promenljivosti stanja koja staju između toga bića i nas. Jedno od onih koja u tome pogledu igraju ponajzamašniju ulogu jeste verovanje (to veče, verovanje, pa nestanak verovanja da ću se upoznati s Albertinom bilo ju je, u razmaku od nekoliko sekundi, učinilo skoro beznačajnom, pa onda beskrajno dragocenom u mojim očima; nekoliko godina kasnije, verovanje, pa nestanak verovanja da mi je Albertina verna dovešće do sličnih promena). Još u Kombreu viđao sam, doduše, kako se smanjuje ili uvećava, već prema trenutku u danu, prema tome da li sam prešao u ovaj ili u onaj od dva vida na koja su se delila moja osećanja, onaj jad što nisam uz majku, isto tako neprimetan celo popodne kao što je i sjaj meseca sve dok sija sunce, a kad padne noć, on je sam ovladavao svom mojom dušom punom strepnje, umesto nedavnih ali zbrisanih sećanja. Ali toga dana, videći kako se Elstir oprašta od devojaka, a nije me pozvao, shvatio sam da promene značaja koji u našim očima ima neko zadovoljstvo ili neki bol mogu ne zavisiti samo od tog smenjivanja dvaju stanja nego i od promene u nevidljivim verovanjima, zbog kojih nam se, na primer, smrt može činiti ravnodušna zato što je ta verovanja obasjavaju jednim nestvarnim svetlom, pa nam tako dopuštaju da pridajemo značaja tome da odemo na neki muzički soare, koji bi izgubio svaku draž kad bi se, na vest da ćemo biti giljotinirani, odjednom raspršilo verovanje u koje je bio zaronjen taj soare; istina je, doduše, da je nešto u meni znalo za takvu ulogu verovanja: to je bila volja, ali ona uzalud to zna, ako um i osećanja i dalje ne znaju za nju; oni iskreno veruju da želimo da napustimo ljubavnicu, do koje jedino naša volja zna da nam je stalo. Jer oni su pomućeni verovanjem da ćemo časak kasnije opet biti s njom. Ali ako se to verovanje raspline, ako saznaju odjednom da je naša ljubavnica otišla zauvek, onda se um i osećanja, poremećeni, izbezume, i ono zadovoljstvo koje se činilo majušno beskrajno se uveća. Takve su te mene verovanja, a takvo je i ništavilo ljubavi, koja se, postojeći
već unapred, pokretna, zaustavi na liku neke žene samo zato što će ta žena biti skoro nedomašiva. I tada mislimo manje na tu ženu, koju teško i predstavljamo sebi, nego na način kako bismo se s njom upoznali. Razvije se ceo proces strepnje, dovoljan da našu ljubav veže za nju, kao za njen predmet, iako je jedva znamo. Ljubav Ljubav postane ogromna, a mi i ne pomišljamo na to koliko koliko malo mesta mes ta u njoj zauzima ona stvarna žena. A ako odjednom, kao u času kad sam video kako se Elstir zaustavlja sa devojkama, prestanemo biti nespokojni, puni strepnje, pošto je strepnja sva naša ljubav, odjednom izgleda kao da je ljubav iščezla u času kad smo najzad ugrabili taj plen o čijoj vrednosti nismo dovoljno ni mislili. Šta sam ja znao o Albertini? Jedan ili dva profila spram mora, manje lepa, sigurno, nego u Veronezovih žena, koje bih morao više voleti nego nju, da sam se poveo za čisto estetskim razlozima. Pa jesam li se, možda, poveo za nekim drugim razlozima, pošto nisam mogao da nađem, od svega što mi je preostalo kad mi se strepnja smirila, ništa drugo do te neme profile, nisam imao u sebi ništa drugo? Otkako bejah ugledao Albertinu, svaki dan sam hiljadu puta razmišljao o njoj, vodio sam neprestano s onim što sam zvao ona celi jedan razgovor u sebi, u kome je ona pitala, odgovarala, mislila, delala, a u beskonačnom nizu tih zamišljenih Albertina što su se ređale iz sata u sat ona stvarna Albertina koju sam opazio na plaži figurirala je samo kao zaglavlje, kao što se i „kreatorka” neke uloge, pozorišna zvezda, od niza predstava pojavi samo u nekoliko prvih. Ta Albertina bila je gotovo tek silueta, a sve što se na nju nataložilo bilo je od mene, toliko u ljubavi preovladava ono što mi sami u nju unosimo — čak i u čisto količinskom pogledu — nad onim što potiče od voljenog bića. A to važi i za najstvarnije ljubavi. Ima ih koje mogu ne samo da nastanu nego i da opstanu na vrlo malo čemu — čak i među onima koje su čulno uslišene. Jedan nekadašnji profesor crtanja moje bake imao je ćerku sa nekom svojom neuglednom ljubavnicom. Mati je umrla malo posle detinjeg rođenja, i za toga profesora crtanja to je bio toliki bol da je nije dugo nadživeo. Poslednjih meseci njegovog života moja baka i nekoliko gospođa u Kombreu, koje nisu nikada htele čak ni da pomenu, pred profesorom, tu ženu, s kojom on, uostalom, nije zvanično živeo i nije s njom ni mnogo bivao, naumile su da obezbede budućnost te devojčice udruživši se da bi joj osigurale neki doživotni prihod. Predložila je to moja baka, neke njene prijateljice su se dale moliti: da li ta devojčica to zaista zaslužuje, je li ona uopšte profesorova ćerka, kao što on to veruje? S takvim ženama kao što je bila njena mati nikad se ne zna. Najzad su se rešile. Devojčica je došla da im se zahvali. Bila je ružna, a ličila je toliko na starog nastavnika crtanja da je to otklonilo svaku sumnju; kako joj je kosa bila jedino što je bilo lepo na njoj, jedna gospođa je rekla ocu, koji ju je doveo: „Kako joj je lepa kosa!” I misleći kako sada, pošto je ona grešnica umrla, a i profesor tek što
nije umro, pominjanje prošlosti za koju su se uvek pretvarale da za nju ne znaju nema više značaja, moja baka je dodala: „To mora biti da je porodično. Je li joj i mati imala tako lepu kosu?” „Ne znam”, odgovorio je bezazleno otac. „Nikad je nisam video drukčije do sa šeširom.” Trebalo je da priđem Elstiru. Ugledao sam sebe u jednom ogledalu. Osim propasti što nisam bio predstavljen, opazio sam i da mi je kravata sasvim nahero, a ispod šešira mi je visila duga kosa, što mi je rđavo stajalo; ali ipak je bila sreća što su me, makar i tako, videle s Elstirom i što me neće moći zaboraviti; a sreća i što sam, po bakinom savetu, toga dana obukao jedan lep prsluk, jer zamalo da nisam umesto njega obukao jedan grozan, a uzeo sam i svoj najlepši štap; jer pošto se neki događaj koji želimo nikada ne odigra onako kako smo mi mislili, umesto preimućstva na koja smo verovali da možemo računati ukazala su se neka druga, kojima se nismo nadali, i sve je time nadoknađeno; a toliko smo se bojali najgoreg da smo najposle skloni da nađemo da nam je slučaj, sve u svemu, bio gotovo naklonjen. „Tako bi mi drago bilo da sam se upoznao s njima”, rekoh Elstiru prilazeći mu. „Pa što ste onda stajali kilometar daleko?” Te je reči izgovorio ne zato što su izražavale ono što je mislio, jer da je želeo da usliši moju želju, bilo bi mu tako lako da me pozove, nego možda zato što je čuo takve fraze, kakve obično kaže prost svet kad nešto skrivi, i zato što su čak i veliki ljudi, u nekim stvarima, slični prostom svetu, svakodnevna izvinjenja uzimaju iz istog kruga fraza, kao što i svakodnevni hleb kupuju kod istog pekara; ili što su takve reči, koje treba u neku ruku čitati unatraške, pošto im slovo znači ono što je suprotno istini, jesu nužni efekat, grafički negativ jednog refleksa. „Žurile su.” A ja sam pomislio da su ga upravo one sprečile da pozove nekoga ko im baš nije bio mnogo simpatičan: inače on ne bi propustio da to učini, posle svega onog što sam ga pitao o njima i moga zanimanja za njih, koje je dobro video. — Govorio sam vam o Karketijiu — reče mi on pre no što sam se rastao od njega pred njegovom kapijom. — Napravio sam jednu malu skicu za sliku na kojoj se bolje vidi rub žala. Ni sama slika nije suviše loša, ali to je već nešto drugo. Ako dopuštate, za uspomenu na naše prijateljstvo daću vam tu skicu — dodade on, jer ljudi ljudi kad vam uskrate nešto što š to želite poklone vam nešto neš to drugo. — Veoma bih voleo, ako je imate, da mi date fotografiju onog malog portreta Mis Spadala. Spadala. Ali kakvo kakvo je to ime? ime ? — To je ime ličnosti koju je model igrao u nekoj glupoj opereti. Pa znate da je ja uopšte ne poznajem, gospodine. Vi kao da verujete suprotno. — Elstir ućuta. — Nije to valjda gđa Svan pre nego što se udala? — rekoh ja onako odjednom i
slučajno pogodivši istinu, što sve u svemu biva dosta retko, ali je dovoljno da, naknadno, pruži izvesnu osnovu teoriji o predosećanjima, ako se čovek potrudi da zaboravi sve promašaje koji je opovrgavaju. To je odista bio portret Odete de Kresi. Ona nije htela da ga zadrži, iz mnogo razloga, od kojih su neki bili i suviše očigledni. A bilo je i drugih. Portret je bio iz doba pre nego što je Odeta, disciplinujući svoje crte, načinila od svog lica i stasa onu kreaciju koju su, kroza sve godine, njeni frizeri, krojači, ona sama — načinom držanja, govora, osmeha, načinom kako je spuštala ruke, pogledima, mislima — morali da poštuju, u glavnim crtama. I samo kao zasićeni izopačeni ljubavnik, Svan je, više nego mnogobrojne fotografije te Odete ne varietur, varietur, kakva je postala njegova divna žena, voleo onu malu fotografiju koju je držao u svojoj sobi, na kojoj se, pod slamnim šeširom ukrašenim cvećem dan i noć, videla jedna mršava, prilično ružna žena s našušurenom kosom, s ispijenim crtama. Ali sve i da je taj portret, uostalom, bio ne iz doba iz kojeg je bila ta Svanova najmilija fotografija, pre nego što su se Odetine crte sistematizovale u jedan novi tip, nego da je bila iz doba posle toga, bilo bi dovoljno Elstirovo viđenje pa da taj tip rastoči. Umetnički genije dejstvuje kao one krajnje visoke temperature koje imaju moć da rastave spojeve atoma i da ove grupišu po nekom sasvim suprotnom poretku, koji odgovara nekome drugom tipu. Sav onaj veštački sklad što ga je žena nametnula svojim crtama i čiju postojanost proverava u ogledalu svakog dana pre no što iziđe, obezbeđujući mu stalnost nakrivljenim šeširom, zaglađenom kosom, veselim pogledom, taj sklad začas uništi pogled velikog slikara i umesto njega iznova rasporedi ženine crte tako da zadovolje izvestan ženski i likovni ideal koji on nosi u sebi. A često se isto tako dešava i da, počev od izvesnih godina, oko velikog istraživača nailazi svud na sastojke koji su mu nužni za uspostavljanje odnosa koji ga jedini zanimaju. Kao i neki radnici i kockari, koji ne probiraju mnogo i zadovolje se onim što im dođe pod ruku, i oni bi mogli reći: i to će dobro poslužiti. Tako je jedna rođaka princeze od Luksemburga, ne može biti ponositije lepote, pošto se jedanput oduševila jednom umetnošću koja je u ono doba bila nova, zamolila jednoga od najvećih naturalističkih slikara da joj naslika portret. Umetnikovo oko je smesta našlo ono što je on svugde tražio. I na platnu se našla, umesto otmene dame, nekakva mlada krojačka radnica, a iza nje velik naheren ljubičast dekor koji je podsećao na trg Pigal. Ali čak i da se ne ide tako daleko, portret neke žene od kakvog velikog umetnika nikako neće nastojati da zadovolji neke zahteve te žene — zbog kojih se ona, na primer, kad počinje stariti, fotografiše u haljinama koje su skoro za devojčicu, koje joj ističu još mladalački struk i u kojima izgleda kao sestra ili čak kao ćerka svoje kćeri, dok je ova, pored nje, po potrebi
„nadodoljena” za tu priliku — on će, naprotiv, istaći nepovoljne strane koje ona nastoji da prikrije, kao, recimo, ten kao u groznici, ili čak pozeleneo, što njega utoliko više privlači zato što ima „karaktera”; ali to je dovoljno da razočara običnog posmatrača i, za njega, ruši u prah onaj ideal čiju je srž ta žena tako ponosito održavala i koji ju je stavljao, u njenom jedinstvenom, neponovljivom obliku, toliko izvan i iznad ostalog čovečanstva. Svrgnuta sada, postavljena izvan svog tipa, u koji je bila tako nepovredivo ustoličena, ona je sad još samo sasvim obična žena u čiju smo izuzetnost izgubili svaku veru. veru. U tome tipu ti pu se za nas toliko sastojala ne samo lepota jedne Odete nego i njena ličnost, njen identitet, da nam pred portretom koji ju je njega lišio dođe da uzviknemo, ne samo: „Koliko je ovo ružnije!” nego i: „Kako je ovo malo verno!” Teško nam je i da poverujemo da je to ona. Ne prepoznajemo je. Pa ipak, ima tu jedno biće za koje dobro osećamo da smo ga videli. Ali to biće nije Odeta; lice tog bića, njegovo telo, njegov izgled, dobro su nam poznati. Oni nas podsećaju ne na tu ženu, koja se nikad nije ovako držala, čija uobičajena poza nikada ne ocrtava ovakvu čudnovatu i izazivačku arabesku, nego na neke druge žene, na sve one što ih je Elstir naslikao, koje je uvek, ma koliko mogle inače biti različite, voleo da postavi ovako, s lica, sa jednom nogom kako viri ispod suknje, sa velikim okruglim šeširom u ruci, koji, u visini kolena koje skriva, simetrično odgovara onome drugom krugu viđenom s lica, licu. I najzad, ne samo da genijalan portret rastura onaj tip žene kakav su uspostavili njena koketnost i njeno sebično shvatanje lepote, nego, ako je davnašnji, čini je starijom od modela, ali ne samo onako kao što to čini i fotografija, prikazujući je u odeći koja je izišla iz mode. U portretu nije starinski samo način kako se žena oblačila nego isto tako i način kako je umetnik slikao. Taj način, taj prvi Elstirov manir, to je bila najporaznija krštenica za Odetu, jer ju je pokazivala ne samo kao njene fotografije iz onoga doba, kao mlađu sestru čuvenih ondašnjih kokota, nego i zato što je, po tome maniru, njen portret bio savremenik mnogih portreta što su ih Mane ili Vistler naslikali po tolikim iščezlim modelima koji već pripadaju zaboravu ili istoriji. U te misli, koje sam ćutke preturao u glavi koračajući pored Elstira, prateći ga kući, povuklo me je otkriće koje sam učinio u pogledu ličnosti njegovog modela, a to otkriće navelo me je na jedno drugo, koje me je u pogledu identiteta samog umetnika još više zbunilo. On je naslikao portret Odete de Kresi. Je li mogućno da je ovaj genijalni čovek, ovaj mudrac, osamljenik, filozof, čiji je razgovor tako divan i koji je tako iznad svega, isti onaj smešni i razvratni čovek kojeg su nekada Verdirenovi prihvatili u svoje društvo? Upitah ga da li ih je poznavao, nisu li slučajno njega tada zvali g. Biš. On mi odgovori da jesu, ne zbunivši se, kao da je reč o jednom već pomalo davnom delu njegovog života i
kao da i ne sluti koliko je neobično razočaranje izazvao u meni, ali, podigavši glavu, pročita ga na mom licu. Na njegovom se javio izraz nezadovoljstva. I kako smo već bili skoro stigli do njegove vile, čovek manje uzvišen umom i srcem možda bi mi prosto pomalo hladno rekao doviđenja, a posle bi izbegavao da se sretne sa mnom. Ali Elstir nije tako postupio prema meni; kao pravi učitelj — a sa gledišta čistog stvaranja možda mu je bila jedina mana što je bio to, što je u tome smislu reči bio učitelj, jer umetnik, da bi bio potpuno u istinitosti duhovnog života, treba da bude sam i da ne deli tako štedro svoje ja, čak ni učenicima — on je iz svake okolnosti, ticala se ona njega ili drugih, nastojao da izvuče, za nauk mladima, istinu koju je ona sadržavala u sebi. Umesto reči koje bi mogle osvetiti njegovo samoljublje radije mi je rekao one koje su me mogle poučiti. „Nema čoveka, ma kako mudar bio, koji u neko doba svoje mladosti nije rekao štošta ili čak živeo životom kojeg mu je neprijatno da se seća, te bi poželeo da je to sećanje izbrisano. Ali nipošto ne treba da žali zbog toga, jer ne može biti siguran da je postao mudar, onoliko koliko je to mogućno, do ako je prošao kroz sve one smešne i odvratne preobražaje koji moraju da prethode tome poslednjem. Znam da ima mladića, sinova i unuka odličnih ljudi, koje su njihovi učitelji, još od đačkih dana, naučili duhovnoj plemenitosti i moralnoj otmenosti. Možda oni nemaju šta da izbrišu iz svog života, mogli bi objaviti i potpisati sve što su rekli, ali to su jadne duše, zakržljali potomci doktrinara, čija je mudrost negativna i jalova. Mudrost se ne prima, nju treba sam otkriti na kraju jednog puta koji niko ne može prevaliti umesto nas, ne može nas ga poštedeti, jer mudrost je tačka gledanja na stvari. Živote kojima se divite, stavove koje smatrate plemenitim nisu uredili otac porodice ili učitelj, nego im je prethodio mnogo drukčiji početak, na koji je uticalo ono što je, bilo kao loše ili banalno, vladalo unaokolo. Takvi životi i takvi stavovi predstavljaju borbu i pobedu. Mogu da shvatim da slika onoga kakvi smo bili u jedno naše prvobitno doba ne može više da se prepozna i da je u svakom slučaju nemila. Ipak ne treba da je se odričemo, jer ona je svedočanstvo da smo uistinu živeli, da smo, po životnim i duhovnim zakonima, iz običnih sastojaka života, iz života po ateljeima, iz umetničkih kružoka, ako je u pitanju slikar, izvukli nešto što ih prevazilazi.” Bili smo stigli pred njegovu kapiju. Bio sam razočaran što se nisam upoznao s onim devojkama. Ali sad je bar postojala mogućnost da ih opet sretnem u životu; prestale su da samo prolaze po vidokrugu, na kome sam mogao verovati da ih više nikada neću ugledati. Oko njih nisu više lebdeli oni virovi što su nas razdvajali, a koji nisu bili ništa drugo do odraz moje žudnje, večito budne, u pokretu, prešne, koja se hranila nespokojstvom što ga je u meni budila njihova nedostižnost, njihovo izmicanje, možda zauvek. Tu svoju žudnju za njima mogao sam sad da odmorim, da je odložim uz tolike druge kojima sam,
znajući da su ostvarljive, odlagao ostvarenje. Oprostio sam se od Elstira, opet se našao sam. I tada sam odjednom, uprkos svom razočaranju, video u mislima sve te slučajnosti, za koje nisam mogao ni slutiti da bi se mogle zbiti, što se Elstir upravo poznavao s tim devojkama, što su me one, koje su još toga jutra bile za mene figure na jednoj slici sa morem u pozadini, videle, što su videle da sam prijatelj sa velikim slikarom, koji sada zna za moju želju da se upoznam s njima i bez sumnje će mi ići na ruku. Sve mi je to pričinilo zadovoljstvo, ali zadovoljstvo koje mi do toga trena beše ostalo skriveno; ono je bilo od onih posetilaca što čekaju da drugi odu, da ostanemo sami, pa da se pokažu da su tu. I mi ih onda ugledamo, možemo da im kažemo: sad sam samo vaš, i da ih saslušamo. Ponekad, od trenutka kad takva zadovoljstva uđu u nas pa do trenutka kad i sami mognemo da se u sebe povučemo prođe toliko časova, vidimo se u međuvremenu s toliko sveta da se pobojimo da nas ona nisu sačekala. Ali ona su strpljiva, ne dosadi im da čekaju, i čim svi odu, nađemo se licem u lice s njima. Katkad smo mi onda toliko toliko umorni da nam se čini da u svojim klonulim klonulim mislima nećemo imati dovoljno snage da sačuvamo to sećanje, te utiske kojima je naše krhko ja jedino obitavalište, jedina mogućnost ostvarenja. I zažalili bismo zbog toga, jer život ima značaja samo u takve dane kad je prah stvarnosti pomešan sa tim peskom mađijskoga, kad kakav običan događaj postane pokretač nečega što je kao u romanu. Ceo jedan rt jednoga nedostižnog sveta izroni tada iz svetla sna u naš život, u naš život u kome, kao da smo se probudili iz sna, ugledamo osobe o kojima smo tako žudno snivali da smo verovali da ih nikada nećemo videti drukčije do u snu. Smirenje koje mi je donela verovatnoća da ću se sada upoznati s tim devojkama kad mi se bude prohtelo bilo mi je tim dragocenije što ne bih mogao nastaviti da motrim na njih sledećih dana, koji su bili potpuno ispunjeni pripremama za Sen-Luov odlazak. Baka je želela da mom prijatelju posvedoči zahvalnost za tolike njegove ljubaznosti prema njoj i prema meni. Ja sam joj rekao da je on veliki obožavalac obo žavalac Prudona i dao sam s am joj ideju da javi da joj pošalju poša lju veliki broj pisama toga filozofa koja ona beše kupila; Sen-Lu je došao u hotel da ih vidi, onaj dan kad su stigla, stig la, a to je bilo uoči dana njegovog odlaska. Žudno ih je čitao, prevrćući listove s poštovanjem, nastojeći da upamti rečenice, a onda se, ustavši, izvinio baki što se toliko zadržao, no ona mu je odgovorila: — Ta ne, ponesite ih, vaša su, zato sam i tražila da mi ih pošalju da bih vam ih poklonila. Njega je obuzela takva radost da nije mogao da je savlada kao što ne bi mogao ni neko telesno stanje koje nastaje bez učešća volje, pocrveneo je kao dete kad ga kazne, i baka je bila mnogo više dirnuta videći ga koliko se upinje
(bezuspešno) da obuzda radost od koje je cepteo nego što bi mogla biti svim rečima zahvalnosti koje bi on mogao izgovoriti. Ali on, bojeći se da joj je slabo izrazio zahvalnost, još me je zamolio da ga izvinim, sutradan, nagnut kroz prozor malog lokalnog voza kojim je pošao u svoj garnizon. Ovaj je, naime, bio veoma blizu. On je mislio da tamo ode kolima, kao što je često radio kad je trebalo uveče tamo da se vrati, dok se nije radilo o konačnom odlasku. Ali ovoga puta morao je da ukrca u voz svoj veliki prtljag. I tako je našao da je jednostavnije da i sam pođe vozom, postupivši tako po savetu direktora, koji je, upitan za mišljenje, rekao da bi, kolima ili vozom, to bilo „približno identično”. Hteo je time kazati da bi to bilo isto (otprilike ono što bi Fransoaza izrazila rečima da bi to „izišlo sa jednog na isto”). „Pa dobro”, zaključio je Sen-Lu, „poći ću vicinalom.” I ja ja bih bio pošao s njim da nisam bio umoran, i otpratio bih svog prijatelja do Donsjera; obećavao sam mu bar, sve vreme dok smo stajali na stanici u Balbeku — to jest dok je mašinovođa malog voza čekao prijatelje, koji su zakasnili, a bez kojih nije hteo da pođe, i dok je otišao da nešto popije — da ću ga posećivati više puta nedeljno. Kako je i Blok došao na stanicu — što je Sen-Luu bilo jako mrsko — ovaj je, pošto je naš drug čuo kako me on poziva da dolazim i na ručak i na večeru, pa i da noćim u Donsjeru, naposletku i njemu rekao, ali krajnje hladnim tonom, kojim je mislio da umanji usiljenu ljubaznost poziva i da spreči Bloka da ga uzme ozbiljno: „Ako naiđete kad u Donsjer, neko popodne kad sam slobodan, mogli biste me potražiti u kasarni, ali istina je da skoro nikad nisam slobodan.” A možda se Rober i bojao da ja, sam, neću doći, pa mi je tako, misleći da sam možda u većem prijateljstvu s Blokom nego što sam govorio, hteo omogućiti da imadnem nekoga ko će mi praviti praviti društvo, ko ko će me povući da pođemo. Ja sam se pobojao da taj ton, takav način pozivanja, koji je bio isto što i savet da ne dođe, ne uvredi Bloka, i nalazio sam da bi Sen-Lu bolje učinio da ništa nije rekao. Ali prevario sam se, jer kad je voz otišao, dokle god smo išli zajedno do raskršća dveju aleja gde je trebalo da se rastanemo, jer jedna je vodila u hotel a druga ka Blokovoj vili, ovaj me je neprestano zapitkivao kojeg ćemo dana otići u Donsjer, jer posle „svih ljubaznosti koje je Sen-Lu pokazao prema njemu” bilo bi „suviše prostački s njegove strane” da se ne odazove njegovom pozivu. Bilo mi je drago što on nije primetio kakvim je, manje nego usrdnim, jedva učtivim tonom poziv bio izrečen, ili mu je to toliko malo smetalo da je ipak još mogao želeti da se načini kao da to nije ni primetio. Ipak sam želeo da Blok ne ispadne tako smešan da odmah ode u Donsjer. Ali nisam se usuđivao da mu tako nešto savetujem, jer bi mu to moglo biti neprijatno time što bi mu pokazalo da je SenLu bio manje usrdan nego što je on sam nametljiv. On je to bio i suviše, pa
premda su njegove znatne vrednosti, koje drugi, uzdržaniji, možda nemaju, naknađivale takve njegove mane, ipak je njegova nametljivost bila tolika da je išla na živce. Po njemu, nije smela proći nedelja dana a da ne odemo u Donsjer (govorio je „mi”, jer verujem da je pomalo računao na moje prisustvo, koje bi opravdalo njegovo). Sve vreme dok smo išli, pred gimnastičkom dvoranom, zaklonjenom iza drveća, pred teniskim igralištem, pred prodavnicom školjki, zaustavljao me je, navaljivao da utvrdimo dan, i kad ja nisam hteo, ostavio me je ljut, rekavši mi: „Kako god hoćeš, gosparu. Ja u svakom slučaju moram otići, pošto me je pozvao.” Sen-Lu se toliko bojao da se suviše malo zahvalio mojoj baki da me je još i preksutradan zamolio da joj kažem koliko joj je zahvalan, u jednom pismu koje sam primio od njega iz gradića u kome je bio njegov garnizon, a i sam taj gradić, na koverti gde je pošta udarila žigom njegovo ime, kao da je brzo dotrčao da mi kaže da među njegovim zidinama, u konjičkoj kasarni Luja XVI, Sen-Lu misli na mene. Hartija je bila sa grbom Marsantovih, na kome sam razabrao lava sa krunom krunom koju je zatvarala kapa pera Francuske. „Posle putovanja koje je”, pisao mi je, „dobro prošlo, čitajući jednu knjigu koju sam kupio na stanici, od Arvede Barin (to je, mislim, neka ruska spisateljka i učinilo mi se da je, za stranca, odlično napisano, ali recite mi vi svoj sud, vi mora biti da to znate, vi koji ste kladenac mudrosti, jer vi ste već sve pročitali), evo me opet usred ovoga grubog života u kome se osećam, avaj, kao u izgnanstvu, jer nema svega onog što sam ostavio u Balbeku, u ovom životu gde ne nalazim ništa što bi me podsećalo na nešto milo, ništa što bi imalo neku intelektualnu draž; život čiju biste atmosferu vi bez sumnje prezirali, ali koji ipak nije bez čari. Čini mi se kao da se ovde sve promenilo, jer u međuvremenu je počelo jedno od najznačajnijih razdoblja u mom životu, ono u kome se rodilo, u kome je počelo naše prijateljstvo. Nadam se da ono neće nikada prestati. O njemu, o vama, nisam nikome govorio sem mojoj prijateljici, koja me je iznenadila i došla da provede sa mnom jedan sat. Ona bi veoma volela da vas upozna i verujem da biste se slagali, jer i ona neobično voli književnost. Ali od svojih drugova, naprotiv, koji su odlični momci, ali bi bili sasvim nesposobni da to razumeju, morao sam da se osamim da bih razmišljao o našim razgovorima, da ponovo proživljavam one sate koje nikada neću zaboraviti. Čak bih gotovo više voleo da sam te trenutke provedene s vama obnovio u sećanju sam za sebe, i ne pišući vam. Ali sam se pobojao da vi, nežna duša i preosetljivo srce, ne počnete lupati glavu što nema od mene pisma, ukoliko ste uopšte udostojili svog sećanja jednog grubog konjanika, s kojim ćete imati mnogo muke da ga malo otešete i učinite ga malo visprenijim visprenijim i dostojnijim dostojnijim vas.”
To pismo je u stvari po svojoj nežnosti veoma ličilo na ona koja sam, dok još nisam poznavao Sen-Lua, zamišljao da će mi on pisati, u onim sanjarijama iz kojih me je probudio njegov prvi hladni prijem, stavivši me pred jednu ledenu stvarnost, koja nije imala biti konačna. Otkako sam primio to prvo njegovo pismo, kad god su, pred ručak, donosili poštu, odmah bih prepoznao ako je koje pismo bilo od njega, jer ono je uvek imalo ono drugo lice koje nam neko biće pokazuje kad je daleko od nas a u čijim crtama (slovima rukopisa) nemamo nikakvog razloga da ne verujemo da uočavamo jednu ličnu dušu isto onako kao u liniji nosa ili u boji glasa. Sada sam rado ostajao za stolom dok su raspremali i, ako nije bilo vreme kad bi one devojke mogle naići, nisam gledao jedino prema moru. Otkako sam to video na Elstirovim akvarelima, pokušavao sam da i u stvarnosti nađem, voleo kao nešto poetično, prekinuto pokretanje noževa što su još ležali rastureni, izbočenu oblinu zgužvanog salveta u koji je sunce utkalo parče žute kadife, dopola ispijenu čašu, čaš u, koja tako bolje pokazuje pokazuje plemenitu izvijenost izvijenos t svog oblika, o blika, i pri dnu njenog providnog vitraža što liči na zgusnutu svetlost, ostatak tamnog ali iskričavog vina, promene u odnosima zapremina, pretvaranje raznih tečnosti pod dejstvom osvetljenja, promene na šljivama, koje su od zelenih bivale plave, a od plavih zlatne, u polupraznoj činiji, šetnju starinskih stolica koje su dvaput dnevno dolazile da se smeste oko čaršava postavljenog na stolu kao na kakvoj časnoj trpezi na kojoj se služe liturgije sladokusju i na kojoj, na dnu ostriga, nekoliko kapi svete vodice ostaje kao u kakvim malim kamenim kropionicama; pokušavao sam da vidim lepotu onde gde nikada nisam zamišljao da bi mogla biti, u najobičnijim stvarima, u dubokome životu „mrtvih priroda”. Kada sam, nekoliko dana po Sen-Luovom odlasku, uspeo da Elstir priredi mali prijem na kome bih se sreo s Albertinom, zažalio sam što ljupkost i eleganciju, sasvim trenutnu, koju su našli da imam dok sam izlazio iz Grandhotela (a što je poticalo od dugog odmora i naročite nege koju sam posvetio svom izgledu) nisam mogao da iskoristim (a isto tako i ugled koji mi je davalo Elstirovo prijateljstvo) za neku drugu priliku, da osvojim kakvu značajniju ličnost, požalio sam što to sve trošim na puko zadovoljstvo da se upoznam s Albertinom. Moj razum je nalazio da je to zadovoljstvo premalo dragoceno, otkako je bilo obezbeđeno. Ali volja u meni nije ni trenutka bila u toj obmani, volja, ta istrajna i postojana služiteljka svih naših ličnosti što se redom smenjuju; skrivena u senci, prezrena, neumorno verna, ona se bez prestanka i ne hajući za promene našeg ja stara da ono nikada ne ostane bez onog što mu je nužno. Dok se um i osećanja, u času kad će se ostvariti neko željeno putovanje, počinju pitati vredi li zaista poći, volja, koja zna da bi ti dokoni gospodari
smesta opet počeli smatrati to putovanje divnim, kad se ono ne bi ostvarilo, volja ih pušta da raspravljaju pred stanicom, da se sve više dvoume; a ona se postara da kupi karte i da nas u vagon ukrca na vreme za polazak. Ona je isto toliko postojana koliko su um i osećanja prevrtljivi, ali kako ona ćuti i ne iznosi svoje razloge, čini se gotovo kao da i ne postoji; a to za njenom čvrstom odlučnošću idu ostali delovi našeg ja, ali i ne primećujući je, dok vrlo jasno uočavaju sopstvene nedoumice. Moja osećanja i um započeše, dakle, raspravu o vrednosti zadovoljstva da se upoznam s Albertinom dok sam u ogledalu gledao sve ono što je, tašto i prolazno, bilo prijatno na meni, a što bi oni radije bili sačuvali za neku drugu priliku. Ali moja volja nije propustila čas kad je valjalo poći, i tačno je Elstirovu adresu rekla kočijašu. Sad je mom umu i osećanjima na volju bilo, kad je je kocka već bila bačena, ba čena, da se vajkaju vajkaju da je šteta što je tako. ta ko. Ali Ali da je moja volja rekla neku drugu drugu adresu, lepo bi se s e nasankali. Kad sam malo kasnije stigao kod Elstira, isprva sam pomislio da gđica Simone nije u ateljeu. Sedela je onde, doduše, jedna devojka u svilenoj haljini, gologlava, ali čiju divnu kosu, ni nos, ni takav ten, nisam poznavao, i u kojoj nisam nalazio onu predstavu o mladoj biciklistkinji s malom kapom na glavi, koja šeta po morskoj obali. Ipak je to bila Albertina. Ali čak i kad sam to saznao, nisam se pozabavio njome. Dok je čovek mlad, on, kad se nađe u društvu, nije više onaj isti, postane drugi čovek, pošto je svaki salon jedan nov svet u kome na njega dejstvuju zakoni neke druge duhovne perspektive, pa pažnju upravljamo, kao da će nam to zauvek biti važno, na osobe, ples, kartanje, što ćemo sve sutradan zaboraviti. Prinuđen, da bih pristupio razgovoru s Albertinom, da pođem putem koji nisam nipošto ja ocrtao i koji se prvo zaustavljao pred Elstirom, prolazio kraj drugih zvanica kojima su me predstavljali, pa ispred bifea, gde su me ponudili i ja se poslužio kolačima s jagodama, slušajući, nepomičan, muziku koju su počeli svirati, desilo se da sam tim raznim epizodama pridavao isti značaj kao i upoznavanju sa gđicom Simone, upoznavanju koje je sad još bilo samo jedna među tim epizodama i za koje sam sasvim zaboravljao da je, još pre nekoliko minuta, bilo jedini cilj mog dolaska. Uostalom, nije li isto tako, dok se krećemo u društvu, i sa istinskom srećom i s našim najvećim nesrećama? Usred drugih osoba, ona koju volimo kaže nam odgovor koji nam donosi sreću ili smrt, na koji čekamo već godinu dana. Ali treba nastaviti razgovor, misli se nadovezuju jedna na drugu razvijajući jednu površinu ispod koje jedva da s vremena na vreme potmulo navre sećanje, mnogo dublje, ali stešnjeno, da nas je stigla nesreća. A ako je to, umesto nesreće, sreća, može se desiti da se tek više godina kasnije setimo da se najkrupniji događaj u našem osećajnom životu zbio a da mi nismo imali vremena da mu
poklonimo dužu pažnju, pa gotovo čak ni da ga budemo svesni, u nekom društvu, na primer, kuda smo otišli baš samo u očekivanju tog događaja. U trenutku kad me je Elstir pozvao da bi me predstavio Albertini, koja je sedela malo dalje, ja sam prvo pojeo do kraja jednu šprickrofnu s kremom od kafe i sa zanimanjem upitao jednog starog gospodina s kojim sam se maločas bio upoznao i kome sam mislio da mogu pokloniti ružu kojoj se on divio u rupici mog revera, da mi kaže neke pojedinosti o nekim sajmovima u Normandiji. To ne znači da mi to upoznavanje, koje je došlo potom, nije pričinilo nikakvo zadovoljstvo i da u mojim očima nije imalo nečega ozbiljnog. Što se tiče zadovoljstva, njega sam, naravno, poznao tek malo kasnije, kada sam, vrativši se u hotel i našav se sam, sam , postao opet onaj koji koji sam i bio. S uživanjem je isto kao i s fotografijama. U prisustvu voljenog bića mi samo snimimo negativ, koji razvijemo kasnije, kad se vratimo kući, kad nam je opet na raspolaganju ona unutrašnja mračna komora kojoj je pristup zaprečen dokle god smo s mo u društvu. Dok je saznanje o tom zadovoljstvu bilo tako za mene odloženo za nekoliko sati, ozbiljnost tog upoznavanja, zauzvrat, osetio sam odmah. U času kad se upoznajemo, svejedno što se odjednom osećamo darivani, kao da smo dobili „bon” koji važi za buduća uživanja, za kojim smo jurili već nedeljama, mi ipak dobro razumemo da taj dobitak znači za nas kraj ne samo mučnog traganja — što bi nas moglo samo ispuniti radošću — nego i kraj postojanja jednog bića, onoga koje je naša mašta prerušila, koje je uveličao naš strah pun teskobe da nas ono nikada neće upoznati. U času kad se naše ime začuje iz usta onoga koji nas predstavlja, naročito ako ga on, kao što je učinio Elstir, proprati pohvalnim objašnjenjima — u tome svetotajnom trenutku, sličnom onome kad u pozorišnim komadima s čarolijama neki duh naredi jednoj osobi da se pretvori u neku drugu — tada nestane one kojoj smo se želeli približiti: prvo i prvo, kako bi i ostala onakva, kad — zbog pažnje koju je nepoznata prinuđena da posveti našem imenu i da ukaže našoj ličnosti — u onim očima što su još juče bile u beskraju (i za koje smo mislili da ih naše, lutajući, loše podešene, očajne, rastrojene, nikada neće sresti), onaj samosvesni pogled, ona nedokučiva misao za kojom smo tragali, čudesno se i sasvim prosto odjednom zamene našom sopstvenom slikom što se ocrtava kao u dubini ogledala koje bi se smešilo? No iako naše sopstveno otelovljenje u onome što nam se činilo najrazličnije od nas ponajviše menja osobu kojoj su nas predstavili, oblik te osobe ostaje još dosta neodređen; i mi se možemo pitati hoće li ona biti bog, sto ili lavor. Ali, hitre kao oni veštaci u modeliranju što pred nama izrade bistu od voska za pet minuta, onih nekoliko reči što će nam ih nepoznata reći uobličiće njen lik i dati mu nešto konačno, što će isključiti sve pretpostavke koje su još sinoć stvarale naša žudnja
i naša mašta. Doduše, i pre no što sam došao na taj prijem, Albertina nije više bila za mene sasvim samo ona utvara dostojna da nam se javlja celog živo ga, kao što to ostane kakva prolaznica o kojoj ne znamo ništa, koju smo jedva i nazreli. Njeno srodstvo sa gđom Bontan već je bilo ograničilo one prekrasne pretpostavke, zatvorivši jedan od puteva kojim su se one mogle prostirati. Što sam se više zbližavao sa devojkom i više je upoznavao, to upoznavanje bivalo je oduzimanje, jer svaki deo iz uobrazilje i žudnje bivao je zamenjen nekim pojmom koji je vredeo beskrajno manje, pojmom na koji se, doduše, nadovezivalo nešto što je, u oblasti života, bilo kao ono što akcionarska društva daju po isplati prvobitne akcije, a što zovu dividendom. Njeno ime, rodbinske veze, bili su prva granica postavljena mojim pretpostavkama. Njena ljubaznost, dok sam, sasvim kraj nje, opet našao na njenom licu mali mladež na obrazu, ispod oka, bila je još jedna međa; najzad, iznenadio sam se kad sam je čuo kako upotrebljava prilog „savršeno” umesto „sasvim”, govoreći o dvema osobama, kazujući o jednoj: „ona je savršeno luda, ali ipak i pak je zlatna”, a o drugoj: „to je jedan savršeno prost i savršeno dosadan gospodin”. Ma koliko neprijatna bila takva upotreba toga „savršeno”, ona je ukazivala na izvestan stupanj civilizovanosti i kulture koji ne bih zamišljao da je dostigla ona bahantkinja s biciklom, ona orgijska muza golfa. No Albertina se, uostalom, posle toga prvog preobražaja imala još mnogo puta promeniti za mene. Vrline i mane koje neko biće pokazuje raspoređene u prvom planu na njegovom licu svrstaju se u sasvim drukčiji sklop ako mu priđemo s neke druge strane, kao što se i spomenici u nekom gradu, koji se nižu u jednom pravcu, kad ih ugledamo s neke druge strane, svrstavaju u dubinu i menjaju svoju relativnu veličinu. Za početak sam našao da Albertina izgleda prilično bojažljiva, a ne nemilostiva; učinila mi se više pristojna nego nevaspitana, ako je bilo suditi po epitetima „ona je nepristojna, ona se ružno ponaša”, što je govorila o svakoj devojci koju sam joj pomenuo; najzad, na njenom licu, u žiži koja je privlačila pogled, bila je prilično zajapurena slepoočnica, ne baš prijatnog izgleda, a ne onaj neobični pogled na koji sam dotad stalno mislio. Ali to je bio samo jedan drugi izgled, a bez sumnje su postojali i drugi koji će mi se redom ukazati. I tako, ne bez pipanja kao po mraku, pošto se uvide prvobitne optičke varke, moglo bi se doći do tačnog poznavanja nekog bića, da je to poznavanje mogućno. Ali nije; jer dok mi ispravljamo svoje viđenje, i to biće, koje nije nekakav nepomičan predmet, menja se sa svoje strane, mislimo da ćemo ga uhvatiti, a ono nam izmiče, i kad najzad poverujemo da ga jasnije vidimo, uspeli smo da izoštrimo tek davnašnje slike što su nam o tome biću ostale, ali koje ga više ne predstavljaju. Pa ipak, ma koliko nam neizbežnih rozačaranja imao doneti, takav način
napredovanja ka onome što smo nazreli, što smo mogli po slobodnoj volji zamišljati, jedini je zdrav za čula, jedini koji u njima održava žudnju. Kakvom je sumornom dosadom prožet život ljudi koji se, iz lenosti ili iz snebivljivosti, odvezu kolima pravo do prijatelja s kojima su se upoznali a da nisu prvo prosanjali o njima, da uz put nikad nisu zastali na onome što žele! Vratio sam se u hotel misleći na taj prijem, videći još pred očima krofnu s kremom od kafe koju sam dovršio pre no što sam pošao za Elstirom da me odvede Albertini, ružu koju sam dao starome gospodinu, sve te pojedinosti koje okolnosti i bez nas odaberu, a koje za nas, u jednom naročitom i slučajnom sklopu, sačinjavaju sliku prvog susreta. Ali nekoliko meseci kasnije imao sam utisak da tu sliku vidim s jedne druge tačke, daleke od mene, i shvatajući da ona nije samo za mene postojala, kad me je Albertina, na moje veliko iznenađenje, pošto sam joj pomenuo taj prvi dan kad sam se upoznao s njom, podsetila na kolač, na cvet koji sam dao, na sve ono za šta sam verovao da nije, ne mogu reći čak ni bilo važno za ikoga sem za mene, nego da to nije niko ni primetio osim mene, a što sam sad ponovo video tako, preslikano u jedan drugi primerak, za koji nisam ni slutio da postoji u Albertininim mislima. Još te prve večeri, kad sam vraćajući se pogledao sećanje koje sam poneo sobom, shvatio sam kakva je savršena opsenarija izvedena i kako sam za časak razgovarao s jednom osobom koja je, mađioničarevom veštinom, iako nije imala ništa od one na koju sam tako dugo motrio kraj morske obale, nju zamenila. Mogao sam, uostalom, unapred pogoditi da će tako biti, jer sam onu devojku na plaži sam stvorio. Uprkos tome, pošto sam je, u svojim razgovorima s Elstirom, poistovetio s Albertinom, osećao sam prema ovoj moralnu obavezu da održim ljubavna obećanja data onoj zamišljenoj Albertini. Verimo se putem punomoćja, pa se smatramo obaveznim da se oženimo zastupnicom. Uostalom, iako je iz mog života, bar privremeno, nestalo one strepnje, jer je za njeno umirenje bilo dovoljno da se setim Albertininog pristojnog ponašanja, onog izraza „savršeno prost” i njene zažarene slepoočnice, sećanje na to budilo je u meni žudnju druge vrste, koja je, premda blaga i nimalo bolna, nalik nekakvom bratskom osećanju, mogla vremenom postati isto onako opasna, jer zbog nje sam mogao svakog časa osećati potrebu da poljubim tu novu osobu čije su lepo ophođenje i bojažljivost, neočekivana podatljivost, zaustavljali onaj izlišni nemir mašte, ali su budili neku ganutu zahvalnost. A i pošto pamćenje počne odmah da snima slike nezavisne jedne od drugih, da ukida svaku vezu, svaki redosled između snimljenih prizora, to u zbirci koju nam ono prikazuje poslednji prizor ne ništi nužno onaj prethodni. Naspram ove beznačajne a dirljive. Albertine s kojom sam razgovarao, video sam onu tajanstvenu Albertinu spram mora. To su sad
bile uspomene, to jest slike, od kojih mi se jedna nije činila istinitija nego druga. Najzad, da završim s tom prvom večeri, kad smo se upoznali, trudeći se da ponovo vidim u sećanju njen mali mladež na obrazu, ispod oka, setio sam se da sam iz Elstirovog ateljea, kad je ono Albertina prošla, taj mladež video na bradi. Zapravo, kad sam je video, opazio sam da ima mladež, ali moje sećanje je potom lutalo s njim po Albertininom licu i stavljalo ga čas ovde čas onde. Svejedno što sam bio prilično razočaran što sam u gđici Simone otkrio devojku koja se veoma malo razlikovala od svega što mi je bilo poznato: kao god što me moje razočaranje pred crkvom u Balbeku nije sprečavalo da želim otići u Kemperle, u Pont-Aven i u Veneciju, pomišljao sam u sebi da ću se preko Albertine, ako već ona sama nije ono što sam se nadao, moći bar upoznati s njenim prijateljicama iz njihove male družine. Isprva sam pomislio da u tome neću uspeti. Kako je trebalo da ona ostane još vrlo dugo u Balbeku, a i ja isto tako, našao sam prvo da je najbolje da ne nastojim suviše da se nađem s njom, nego da pričekam priliku kad je budem sreo. Ali kad bi se to dešavalo čak i svakog dana, morao sam se bojati da bi se ona zadovoljila time da mi samo izdaleka odgovori na pozdrav, a to me onda, kad bi se tako svakodnevno sva kodnevno ponavljalo ponavljalo cele sezone, sezo ne, ne bi dovelo ni do čega. če ga. Malo vremena kasnije, jednog prohladnog jutra, posle kiše, prišla mi je na nasipu jedna devojka s kapicom na glavi i s rukama u mufu, toliko drukčija od one koju sam video na prijemu kod Elstira da je za um bila nemogućna operacija prepoznati u njoj jednu te istu osobu; ipak mi je to uspelo, posle jednog časka iznenađenja, koje, čini mi se, nije promaklo Albertini. S druge strane, pošto sam se u tom trenutku setio njenog lepog ponašanja, koje me je bilo iznenadilo, pričinila mi je sad suprotno iznenađenje svojim grubim tonom i manirima iz njene male družine. Sem toga, slepoočnica nije više bila umirujuće optičko središte njenog lica, bilo što sam ja stajao s neke druge strane, bilo što ju je kapica pokrivala, ili što ono njeno crvenilo nije bilo stalno. „Kakvo vreme!” reče mi ona. „To njihovo tobože večito leto u Balbeku, to je grdna sprdnja. A vi se ovde ničim ne bavite? Nikada se ne viđate na golfu, na igrankama u kazinu; a i ne jašete isto tako. Ala mora da se dosađujete! Ne nalazite li da čovek poblesavi sedeći sve vreme na plaži? A, vi volite da se izležavate na suncu? Istina, vi imate vremena. Vidim da niste kao ja, ja obožavam sve sportove! Niste bili na trkama u Sonju? Mi smo bile, išle smo ,ćirom’, a mogu da razumem da se vama ne vozi takvom krntijom! Trebala nam je čitava večnost da stignemo! Biciklom bih triput stigla i tamo i natrag.” Mene, koji sam se zadivio Sen-Luu što je sasvim prirodno nazvao mali lokalni voz „krivudalom”, zbog bezbrojnih zavijutaka kojima je svraćao u pojedina mesta, mene je zbunjivala lakoća s kojom je
Albertina govorila „ćira” i „krntija”. Osećao sam njeno majstorstvo u jednom načinu označavanja stvari i pobojao se da će ona otkriti i prezreti moju nedoraslost u tome. A još mi nije ni bilo otkriveno sve bogatstvo sinonima kojima je njena družina nazivala taj mali voz. Dok je govorila, Albertina je glavu držala nepomično, nozdrve stisnute, a micala je samo ivicom usana. Otud je proizlazio otegnut i unjkav glas, u čiji su sastav ulazili možda i pokrajinsko narečje, mladalačko afektiranje engleske flegmatičnosti, primer kakve učiteljice strankinje i nabubrelost nosne sluzokože. Takav izgovor, koji se uostalom brzo ublažavao kad se s nekim bolje poznavala i tako opet postajao većma dečji, mogao je biti neprijatan. Ali bio je osoben i mene je očaravao. Kad god je po nekoliko dana ne bih sreo, ushićavao sam se ponavljajući u sebi: „Nikada se ne viđate na golfu”, onakvim unjkavim glasom kako je ona to rekla, sva prava, ne mičući glavom. I tada bih pomislio kako nema privlačnijeg stvorenja. Tako smo nas dvoje, toga jutra, činili onakav jedan par kakvi svojim susretom, spojem, strče ovde-onde po nasipu, koliko dok izmene nekoliko reči, pa se razdvoje i nastave šetnju svako svojim pravcem. Iskoristio sam tu nepomičnost da pogledam i konačno saznam gde leži onaj njen mladež. I baš kao i jedna Ventejova fraza koja me je bila očarala u njegovoj sonati i koja je u mom pamćenju lutala svud od andantea do finala sve dok jednog dana, kad mi je partitura došla do ruku, nisam uspeo da je nađem i zaustavim u svom sećanju na pravom mestu, u skercu, tako isto se i taj mladež, kojeg sam se sećao čas na obrazu, čas na bradi, zaustavio zauvek na gornjoj usni, ispod nosa. Isto tako i na neke stihove koje znamo napamet naiđemo s iznenađenjem u nekoj pesmi za koju nismo ni slutili da se oni baš u njoj nalaze. U tome času, kao da se to zbilo samo zato da bi se spram mora slobodno rasprostrla u raznolikosti svojih oblika sva ona bogata dekorativna celina kakvo je bilo lepo promicanje tih devojaka, i zlatastih i rumenih kao da su pečene na suncu i vetru, ukazaše se Albertinine prijateljice lepih nogu i vitka stasa, ali međusobno tako raznolike, približavajući nam se, ali bliže moru, po jednoj uporednoj liniji. Ja zamolih Albertinu da mi dopusti da pođem koji trenutak sa njom. No ona se na žalost zadovolji da njih samo pozdravi rukom. „Ali vašim će prijateljicama biti krivo ako ih ostavite”, rekoh ja, ponadavši se da ćemo prošetati svi zajedno. U tom nam priđe jedan mladić pravilnih crta, sa štapovima za golf u rukama. Bio je to onaj kockar čije je mahnito rasipništvo toliko ogorčavalo ženu predsednika suda. Hladnim, ravnodušnim glasom, u kome je očigledno uobražavao da se sastoji najviša otmenost, pozdravio se s Albertinom. „Dolazite sa golfa, Oktave?” upitala ga je ona. „Je li dobro išlo? Jeste li bili u formi?”
„0,nisam bio nikakav, i sam se gadim.” „Je li bila i Andre?” „Jeste, i postigla je sedamdeset sedam.” „O, pa to je rekord!” rekord!” „Ja sam juče imao osamdeset o samdeset dva.” On je bio sin jednog veoma bogatog industrijalca, koji je trebalo da ima važnu ulogu u organizovanju iduće Svetske izložbe. Meni je palo u oči do koje se mere kod tog mladića i drugih, vrlo retkih muškaraca koji su bili prijatelji s tim devojkama, poznavanje svega što se ticalo odeće i toga kako se ona nosi, pa cigara, engleskih pića, konja — znanje kojim je on vladao do najmanjih sitnica, sa gordom nepogrešivošću koja se graničila sa tihom skromnošću učenjaka — razvila izdvojeno, bez i najmanje intelektualne kulture. U njega nije bilo nimalo dvoumljenja je li umestan smoking ili pižama, ali nije ni slutio da ima slučajeva kad se može a kad ne može upotrebiti koja reč, niti je imao pojma i o najprostijim jezičkim pravilima. Ta nesrazmera između dveju vrsta kulture morala je biti ista i u njegova oca, predsednika Udruženja kućevlasnika u Balbeku, jer u jednome otvorenom pismu članstvu, koje je izlepio po svim zidovima, pisao je: „Hteo sam da posetim predsednika opštine da porazgovaramo u vezi toga, ali on nije hteo da sasluša moje opravdane žalbe.” Oktav je u kazinu osvajao sve nagrade u takmičenjima u bostonu, u tangu itd., i mogao je tako, da je hteo, dobro da se oženi u tome svetu morskog kupališta, gde se devojke, ne u prenesenom, nego u stvarnom smislu, udaju za svog „igrača”. On zapali cigaru, rekavši Albertini: „Dopuštate?”, kao što se zamoli za dopuštenje da se, razgovarajući, dovrši neki hitan posao. Jer on nikada nije mogao „sedeti da ništa ne radi”, mada, uostalom, nikada nije ništa radio. A kako potpuni nerad naposletku dovede do istih posledica kao i preteran rad, kako u duhovnom pogledu tako i u životu tela i mišića, postojana misaona ništavnost koja je obitavala pod Oktavovim misaonim čelom na kraju je, uprkos njegovom spokojnom izgledu, izazvala u njemu jalov svrabež misli, koji mu noću nije davao da zaspi, kao što bi se to moglo desiti i kakvom premorenom metafizičaru. Misleći kako bih imao više prilika da se srećem s tim devojkama kad bih se poznavao s njihovim prijateljima, već sam hteo zamoliti Albertinu da me predstavi. Rekao sam joj to čim je on otišao ponovivši još jednom: „Danas sam bio nikakav.” Mislio sam da joj tako utuvim da to učini idućom prilikom. „Ta molim vas”, uzviknu ona, „ne mogu vas predstaviti jednom žigolou! Ovde prosto vrvi od žigoloa! A oni ne bi ni umeli razgovarati s vama. Ovaj dobro igra golf, ali to je sve. Znam ja, ne bi on nimalo bio za vas.” „Vašim će prijateljicama biti krivo što ih tako ostavljate”, rekoh joj ja nadajući se da će mi ona predložiti da im se pridružimo. „Ta ne, nimalo im nisam potrebna.” Sreli smo Bloka, koji mi je uputio udvorički osmeh kojim se želeo preporučiti, pa je, zbunjen zbog
Albertine, jer se s njom nije poznavao, to jest „znao ju je iako se ne poznaju”, spustio glavu na okovratnik ukrućenim i durnovitim pokretom. „Kako se zove ovaj Indijanac?” upita me Albertina. „Ne znam zašto me pozdravlja kad se ne poznajemo. Zato mu i nisam otpozdravila.” Nisam stigao da odgovorim Albertini jer je Blok skrenuo pravo ka nama: „Izvini što te prekidam”, reče, „ali hteo sam da te upozorim da sutra idem u Donsjer. Ne mogu više da čekam a da ne ispadnem neučtiv, neučtiv, a i pitam se već šta š ta mora misliti mis liti o meni de Sen-Lu-an-Bre. Znaj da polazim sutra vozom u dva sata. A ti kako hoćeš.” Ali ja sam mislio samo još na to kako bih se opet video s Albertinom i postarao se da se upoznam s njenim prijateljicama, a Donsjer, pošto one tamo ne idu i pošto bih se odande vratio kad već one više ne bi bile na plaži, činio mi se na kraju sveta. Rekoh Bloku da ne mogu ići. „Pa dobro, otići ću sam. Kao što kažu ona dva smešna aleksandrinca gospara Aruea, reći ću Sen-Luu, da razgalim njegov klerikalizam: klerikalizam: Znaj da mi se savest ne veže za njega; njega; On nek’ se ogreši, ja činim što treba.” — Priznajem da je dosta lep mladić — reče mi Albertina, — ali što mi se gadi! Nikada nisam pomislio da bi Blok mogao biti lep mladić; a bio je, odista. S pomalo isturenim čelom, veoma povijenim nosom, krajnje oštroumnim izrazom i svestan svoje oštroumnosti, imao je prijatno lice. Ali nije se mogao svideti Albertini. Možda, uostalom, baš zbog njenih loših strana, zbog surovosti, neosetljivosti njene male družine, njene grubosti prema svemu tuđem. Uostalom, ni kasnije, kad sam ih upoznao, Albertinina antipatija se nije smanjila. Blok je pripadao jednoj sredini u kojoj je, između podsmevanja otmenom svetu, a ipak i dovoljnog poštovanja prema pristojnom ponašanju koga treba da se pridržava čovek kome su „ruke čiste”, napravljena neka vrsta naročitog kompromisa, koji se razlikuje od ophođenja ljudi iz visokog društva, a ipak je jedan oblik, naročito odvratan oblik otmenosti. Kad bi ga kome predstavili, on bi se poklonio, u isti mah sa skeptičnim osmehom i s preteranim poštovanjem, pa ako je to muškarac, rekao bi „Drago mi je, gospodine” glasom koji se podsmevao rečima koje je izgovarao, ali koji je bio i svestan da pripada nekome ko nije prostak. Pošto bi tako taj prvi trenutak poklonio običaju kome se i pokoravao i podsmevao u isti mah (kao što je i o Novoj godini govorio: „Sve najlepše”), načinio bi pronicljiv i lukav izraz lica i „govorio oštroumne stvari” koje su često bile pune istine, ali su Albertini „išle na živce”. Kad joj rekoh, toga
prvog dana, da se on zove Blok, uzviknula je: „Mogla sam se kladiti da je Čiva. Samo oni umeju biti takve stenice.” Uostalom, kasnije, Blok je na još jedan način jedio Albertinu. Kao i mnogi intelektualci, on nije umeo da proste stvari kaže prosto. Za svaku bi našao neki izveštačen epitet, pa je potom uopštavao. To je Albertini bilo mrsko, jer nije mnogo volela da neko vodi brigu o tome šta ona radi, nije volela što bi Blok, ako je uganula nogu pa sedela na ležaljci, rekao: „Ona sedi na svojoj ležaljci, ali zahvaljujući svojoj svugdeprisutnosti, ne prestaje da istovremeno pomalo ide na golf i na kojekakve tenis-partije.” Bilo je to samo „literarisanje”, ali zbog neprijatnosti koje je Albertina osećala da joj to može stvoriti kod onih čiji je poziv odbila rekavši da ne može ni da makne, to je bilo dovoljno da omrzne lice, glas mladića koji je govorio takve stvari. Albertina i ja se rastasmo, obećavši jedno drugom da ćemo jednom izići nekuda zajedno. Razgovarao sam s njome ne znajući kud padaju moje reči, šta biva s njima, kao da bacam kamičke u bezdan. Da osoba kojoj ih upućujemo njih obično ispunjava smislom koji crpe iz svoga sopstvenog bića, a koji je veoma različit od onoga koji smo mi u te iste reči uneli, to je činjenica koju nam svakodnevni život neprestano otkriva. Ali ako se, uz to, još nalazimo pred osobom čije vaspitanje ne možemo da zamislimo (kao ja Albertinino), čije su nam sklonosti, pročitane knjige, načela, nepoznati, onda ne znamo da li ono što naše reči bude u njoj liči na njih više nego što bi ličilo u kakve životinje, kojoj međutim treba ipak nešto da objasnimo. Tako mi se pokušaj da se zbližim s Albertinom činio kao stupanje u dodir s nečim nepoznatim, ako ne čak i nemogućnim, isto tako teška stvar kao što je obučiti konja, isto tako uzbudljiva kao gajiti pčele ili ruže. Još nekoliko časova ranije verovao sam da će mi Albertina tek izdaleka odgovoriti na pozdrav. A rastali smo se dogovarajući se da odemo zajedno nekuda na izlet. Zaricao sam se, kad opet sretnem Albertinu, da ću biti slobodniji s njom, i unapred sam smislio sve što ću joj reći, pa čak (sada kad sam sasvim imao utisak da je laka devojka) i kakva ću sve uživanja zatražiti od nje. Ali naš um je podložan uticajima kao biljka, kao ćelija, kao hemijski elementi, a sredina koja ga menja kad ga u nju zaronimo to su okolnosti, neki nov okvir. Postajući drukčiji samim njenim prisustvom, kad sam se opet našao s Albertinom rekao sam joj nešto sasvim drugo nego što sam nameravao. A onda, sećajući se one njene zažarene slepoočnice, pitao sam se ne bi li Albertina više cenila kad bih joj učinio neki znak pažnje za koji bi znala da je nekoristoljubiv. Najzad, zbunjivali su me neki njeni pogledi, osmesi. Mogli su značiti i raspusnost, ali isto tako i pomalo priglupu veselost nestašne, ali u stvari čedne devojke. Pošto isti izraz, i na licu i u govoru, može podrazumevati različita
značenja, bio sam u nedoumici kao đak pred teškoćama kakve zadaće koju treba da prevede sa grčkog. Toga drugog puta skoro odmah smo sreli i onu visoku, Andre, onu što je skočila preko predsednika suda; Albertina je morala da me predstavi. Njena prijateljica imala je izvanredno svetle oči, kao kad su u senovitom stanu otvorena vrata sobe obasjana suncem i zelenkastim odbleskom blistavog mora. Prođoše petoro gospode koju sam vrlo dobro znao iz viđenja otkako sam bio u Balbeku. Često sam se pitao ko su. „Nije to baš neki jako otmen svet”, reče mi Albertina cereći se prezrivo. „Onaj mali, stari, s obojenom kosom, sa žutim rukavicama, taj još i ima nekog stila, a? Ima nešto markantno, to je ovdašnji zubar, on je lafčina; onaj debeli, to je predsednik opštine, ne onaj sasvim mali debeljko, tog ste već morali viđati, to je učitelj igranja, a taj je priličan gad, ne može da nas smisli zato što dižemo suviše buke u kazinu, što mu upropašćujemo stolice, što hoćemo da igramo bez ćilima, pa nam zato nikad nije ni dao nikakvu nagradu, iako mi jedine umemo da igramo. A zubar je valjan čovek, rado bih ga pozdravila, da malo najedim učitelja igranja, ali nisam mogla zato što je tu s njima i g. de Sent-Kroa, član okružnog veća, čovek iz vrlo dobre porodice, ali je zbog novca prišao republikancima i sad ga niko čestit više ne pozdravlja. On se poznaje s mojim tečom, zbog vlade, ali svi ostali u mojoj porodici okrenuli su mu leđa. A onaj mršavi u kišnom mantilu, to je dirigent. Šta, ne poznajete ga! Božanstveno diriguje! Niste bili da čujete Kadaleriju rustikanu? O, ja nalazim da je to predivno! I večeras priređuje koncert, ali mi ne možemo ići jer se održava u dvorani gradske kuće. Da je u kazinu, ne bi marilo, m arilo, ali u gradskoj kući, gde su skinuli raspeće, Andreinu mamu bi udarila kap kad bismo tamo otišle. Reći ćete mi da je i muž moje tetke u vladi. Ali, šta ćete? Moja tetka je moja tetka. Ali to još nije razlog da je i volim. Uostalom, ona je oduvek želela samo da me se otrese. Ko mi je zaista bio druga mati — a to je još lepše od nje zato što mi inače nije ništa — to je jedna prijateljica, koju uostalom i volim kao majku. Pokazaću vam njenu sliku.” Za trenutak nam je prišao onaj šampion u golfu i kockar, Oktav. Pomislio sam da sam otkrio neku vezu između nas, jer sam iz razgovora saznao da je on u nekom daljem srodstvu s Verdirenovima i, štaviše, da ga oni prilično vole. Ali on je s prezirom govorio o njihovim čuvenim prijemima sredom i dodao da g. Verdiren ne zna ni kad se nosi smoking, pa je zato dosta neprijatno sresti ga u nekom „mjuzik-holu”, gde čovek ne voli da čuje kako mu jedan gospodin u sakou i sa crnom kravatom, kao kakav seoski beležnik, dovikuje: „Zdravo, mangupe”. A onda nas je Oktav ostavio, pa uskoro zatim i Andre, pošto smo stigli pred njenu vilu, u koju je ušla a da mi za sve vreme šetnje nije rekla ni reči. Dok sam Albertini govorio kako je njena
prijateljica bila hladna prema meni, a u sebi poredio smetnje koje je Albertina, činilo se, nalazila mome zbliženju s njenim prijateljicama sa njihovom nesklonošću na koju je, izgleda, naišao i Elstir kad je ono trebalo, prvo veče, da ispuni moju želju, dok sam joj o tome govorio i razmišljao o tom, tim više sam zažalio što je Andre otišla što su u tom času prošle kraj nas dve devojke s kojima sam se s e poznavao, gospođice gos pođice d’ Ambresak, kojima kojima je i Albertina rekla rekla dobar dan. Pomislio sam da će zbog toga moj položaj u Albertininim očima biti povoljniji. To su bile ćerke jedne rođake gđe de Vilparizi, a njihova mati se poznavala i sa gđom od Luksemburga. G. i gđa d’ Ambresak imali su malu vilu u Balbeku, no iako su bili neizmerno bogati, živeli su najjednostavnijim životom, nosili uvek, muž jedan isti sako, a žena istu tamnu haljinu. Oboje su sa mnogo poštovanja pozdravljali moju baku, ali dalje od toga nisu išli. Ćerke, veoma lepe, oblačile su se elegantnije, ali sa gradskom elegancijom, a ne onakvom kakva bi više pristajala u morskom kupalištu. U svojim dugim haljinama, pod velikim šeširima, izgledale su kao da pripadaju nekom drugom čovečanstvu nego Albertina. Ova je veoma dobro znala ko su one. „A, vi poznajete male Ambresakove? Nema šta, vi se znate s vrlo otmenim svetom. Doduše, oni su vrlo jednostavni”, dodala je, kao da je to protivrečno. „One su vrlo zlatne, ali tako lepo vaspitane da ih ne puštaju u kazino, a naročito zbog nas, jer mi smo suviše nepristojne. Sviđaju vam se? Najposle, kako se uzme. To su nevine guščice. Možda i to ima neku draž. Ako volite takve guščice, onda ste posluženi ne može biti bolje. A izgleda da mogu biti dopadljive, da mogu da se svide, jer jedna je već verena za markiza de Sen-Lua. A to jako žalosti mlađu, koja je bila zaljubljena u tog mladića. Meni već i to kako govore, samo krajičkom usta, ide na živce. A smešno je i kako se oblače. Idu da igraju golf u svilenim haljinama. U njihovim godinama oblače se pretencioznije nego i starije žene koje umeju da se oblače. Eto, gđa Elstir, to je elegantna žena.” Ja joj odgovorih da mi se činila veoma jednostavno obučena. Albertina se stade smejati. „Odista, ona se vrlo jednostavno oblači, ali se oblači divno, a da bi postigla to što vi zovete jednostavnošću, troši silan novac.” Haljine gđe Elstir nisu zapažali oni koji nisu imali pouzdan i uzdržan ukus u odevanju. A i meni je on nedostajao. Elstir ga je imao u najvećoj meri, kako mi reče Albertina. Ja o tome nisam ni slutio, kao ni to da su one elegantne ali jednostavne stvari kojih je bio pun njegov atelje biseri koje je on odavno želeo da ima, pratio ih iz prodaje u prodaju, poznavao svu njihovu istoriju, do dana kad je zaradio dovoljno novca da ih mogne i sam imati. Ali o tome mi Albertina, koja je bila isto tolika neznalica kao i ja, nije mogla ništa reći. Dok o toaletama, upućena u to možda nagonski, kao koketna devojka, a možda i po žaljenju siromašne devojke, koja s više nekoristoljublja, više
osetljivosti uživa u onom čime se krase bogati, a što ona sama neće moći imati, o tome mi je umela vrlo dobro govoriti i rekla mi je koliko je Elstir profinjen u tome, toliko izbirljiv da nalazi da je svaka žena loše obučena, a vidi sav jedan svet u nekoj srazmeri, u nekoj nijansi, pa poručuje za svoju ženu, po basnoslovnim cenama, suncobrane, šešire, mantile, u kojima je i Albertinu naučio da vidi ono što je krasno a što neko bez ukusa ne bi ni primetio kao što nisam ni ja. Uostalom, Albertina, koja je pomalo učila slikati, iako, uostalom, priznavala je, nije imala za to nikakve „sklonosti”, veoma se divila Elstiru, i zahvaljujući onome što joj je on govorio i pokazivao, razumela se u slike tako da je to jako odudaralo od njenog oduševljenja za Kavaleriju rustikanu. Jer, rustikanu. Jer, u stvari, mada se to još nije primećivalo, ona je bila veoma pametna, a u onome što je govorila glupost nije bila njena nego njene sredine i njenog uzrasta. Elstir je na nju srećno uticao, ali samo delimično. No svi oblici inteligencije nisu u Albertine bili dospeli do istog stupnja stupnja razvoja. Smisao za slikarstvo slikarstvo gotovo je bio sustigao u nje ukus u stvarima odevanja i u svim oblicima elegancije, ali ukus u muzici nije pošao za njim i bio je daleko daleko zaostao. Svejedno što je Albertina znala ko su Ambresakovi — pošto neko ko može i nešto veće ne znači da nužno može i nešto manje — nije se zato pokazala pokazala većma raspoložena, pošto sam se pozdravio s tim devojkama, da me upozna sa svojim prijateljicama. „Vi ste suviše dobri kad im pridajete značaja. Ne obraćajte pažnju na njih, nisu one ništa. Zar takva derišta mogu biti važna čoveku vaše vrednosti? Andre je bar veoma pametna. To je dobra devojka, iako savršeno ćudljiva, ali ostale su zbilja suviše glupe.” Kad sam se oprostio od Albertine, odjednom me je jako jako zabolelo što je Sen-Lu sakrio od mene da se verio i što čini nešto tako loše da se ženi a da nije raskinuo sa svojom ljubavnicom. Nekoliko dana kasnije bio sam ipak predstavljen Andrei, i pošto je dosta dugo razgovarala sa mnom, iskoristio sam to da joj kažem da bih se voleo videti s njom sutradan, ali ona mi je odgovorila da je to nemogućno, jer je njenoj majci dosta loše pa neće da je ostavi samu. Kad sam dva dana kasnije otišao Elstiru, on mi je rekao kako Andre ima prema meni veoma mnogo simpatije; a kad sam mu odgovorio: „Pa ja sam osećao veliku simpatiju prema njoj još od prvog dana, zamolio sam je da se vidimo sutradan, ali ona nije mogla.” „Da, znam, pričala mi je”, reče mi Elstir, „bilo joj je žao, ali već je bila prihvatila poziv na jedan piknik na desetak milja odavde, kuda je trebalo da ode kolima, i nije više mogla da otkaže.” Iako je ta laž bila dosta beznačajna, pošto me je Andre tako malo poznavala, nije trebalo da se i dalje viđam sa osobom koja je bila kadra da tako slaže. Jer kad je neko nešto učinio, on to večito ponavlja. I ako svake godine potražimo nekog prijatelja koji prvih puta nije mogao da dođe na sastanak s nama ili se bio prehladio, zateći
ćemo ga da je opet prehlađen, nećemo ga videti ni na drugom jednom sastanku, na koji on neće doći iz jednog istog, stalnog razloga, umesto kojeg se njemu čini da vidi različite razloge koje nalazi u okolnostima. Jedno prepodne, posle onoga kad mi je Andre rekla da mora da ostane kraj svoje majke, pošao sam nekoliko koraka s Albertinom, koju sam opazio kako o prstu drži i podiže i spušta na uzici jedan čudan atribut po kojem je ličila na Đotovu „Idolatriju”; on se uostalom zove „fra-djavolo” i toliko je izišao iz mode da će pred portretom neke devojke koja se igra njime budući komentatori, kao i pred nekom od alegorijskih figura u Areni, moći raspravljati o tome šta ona to drži u ruci. Časak kasnije, ona njihova prijateljica siromašnog i surovog izgleda, što se onako zlobno cerila onoga prvog dana: „Siroma’ čile, baš mi ga je žao”, govoreći o starome gospodinu koga je Andre okrznula svojim lakim nogama, prišla je Albertini i rekla: „Dobar dan, smetam li?” Bila je skinula šešir jer joj je smetao, a kosa joj je, kao kakva krasna i nepoznata biljna vrsta, ležala na čelu u sitnom, nežnom listanju. Albertina ne odgovori ništa, možda ljuta što je ova gologlava, nego je dočeka ledenim ćutanjem, no ova uprkos tome ipak ostade s nama, ali ju je Albertina držala na odstojanju od mene, udešavajući čas da bude nasamo s njom, a čas da korača pored mene, ostavljajući nju pozadi. Da bi me predstavila, morao sam da je za to zamolim pred ovom drugom. I tada, dok je Albertina izgovarala moje ime, na licu i u plavim očima te devojke, koja mi se učinila tako surova kad je ono rekla: „Siroma’ čile, baš mi ga je žao”, videh kako prolete i sinu srdačan, umiljat osmeh, i ona mi pruži ruku. Kosa joj je bila zlatasta, ali ne samo kosa; jer iako su joj obrazi bili rumeni a oči plave, sve je to bilo kao još rumeno jutarnje nebo po kome svuda izbija i blista zlato. Smesta sam se zagrejao, pomislio u sebi da je to devojčica devojčica stidljiva kad kad voli i da je zbog mene, iz ljubavi prema meni, ostala s nama uprkos tome što je Albertina tako nabusito odbija od sebe, pa mora biti da je srećna što je najzad mogla da mi prizna tim pogledom punim osmeha i dobrote da bi prema meni bila isto toliko pitoma koliko je strašna prema drugima. Bez sumnje me je bila zapazila na plaži dok je još nisam poznavao, pa je otada mislila na mene; možda se samo zato i narugala starome gospodinu da bih joj se ja zadivio i možda je samo zato što joj nije polazilo za rukom da se upozna sa mnom izgledala onako zlovoljna sledećih dana. Iz hotela sam je često primećivao kako uveče šeta po plaži. To se verovatno nadala da će me sresti. I sada, pošto joj smeta prisustvo i same Albertine isto koliko bi joj smetala i cela njihova mala družina, očigledno se za nas zalepila, uprkos sve hladnijem držanju njene prijateljice, samo u nadi da će ona sama ostati poslednja sa mnom, da ćemo moći ugovoriti sastanak za neki trenutak kad bude uspela da umakne a da ni njena porodica ni prijateljice
ne znaju i da se sastane sa mnom na nekom sigurnom mestu, pre mise ili posle golfa. S njom je utoliko teže bilo viđati se što Andre nije bila dobra s njom i mrzela je. „Dugo sam trpela njenu pritvornost”, rekla mi je Andre, „njenu podlost, bezbrojne pakosti koje mi je učinila. Sve sam to trpela zbog drugih. Ali poslednja gadost prevršila je meru.” I ispričala mi je neku klevetu te devojke, koja je odista Andrei mogla škoditi. Ali reči koje su mi obećavali Žizelini pogledi kad nas Albertina bude ostavila same nisu mi mogle biti rečene, jer pošto je Albertina, uporno stojeći između nas, nastavila da sve hladnije odgovara, pa je i sasvim prestala odgovarati na sve što bi rekla njena prijateljica, ova je najzad napustila poprište. Zamerio sam Albertini što je bila tako neprijatna. „To će je naučiti da bude diskretnija. Nije ona loša devojka, samo je gnjavator. Šta ima da tura nos svuda. Šta se zalepila za nas kad je niko nije zvao? Malo je falilo da je ne pošaljem dođavola. Uostalom, mrzim kad ide s takvom kosom, to je nepristojno.” Ja sam gledao Albertinine obraze dok je govorila i pitao se kakav im može biti miris, ukus: tog dana bila je ne sveža, nego glatka, sva nekako ljubičasto, sirupasto ružičasta, kao neke ruže koje kao da su presvučene voskom. Obuzeli su me strašću, kao što nas nekad obuzme neka vrsta cveća. „Nisam to primetio”, odgovorih joj ja. „A baš ste je prilično gledali, prosto ste je gutali očima”, reče mi ona, nimalo odobrovoljena time što sam sad nju tako gledao. „Ipak ne verujem da bi vam se svidela. Ona nimalo ne voli da se zabavlja s mladićima. A vi, vi mora biti da volite koketne devojke. U svakom slučaju, neće više imati prilike da se kači i da čovek mora da je se otresa, jer poslepodne se vraća u Pariz.” „A i ostale vaše prijateljice odlaze zajedno s njom?” „Ne, samo ona, ona i Mis, zato što treba da polaže popravne ispite, pa ide da buba, jadna devojka. A to nije veselo, verujte. Može čovek da naleti i na neku laku temu. Sve zavisi od slučaja. Tako, jedna naša prijateljica imala je: ,Ispričajte neki nesrećan slučaj kome ste prisustvovali’. Eto, to je sreća. Ali znam jednu devojku koja je imala da objasni (i to na pismenom): ,Koga biste više voleli da imate kao prijatelja, Alsesta ili Filenta?’ Što bih se ja s tim uplatkala! Prvo, bez obzira na sve, takvo se pitanje ne postavlja devojkama. Devojke se druže s devojkama i ne smatra se da treba da imaju prijatelje muškarce. (Na tu sam rečenicu zadrhtao, jer mi je pokazala da imam malo izgleda da budem primljen u njihovu malu družinu.) Ali u svakom slučaju, čak i da je pitanje postavljeno mladićima, šta da čovek izmisli da na to kaže? Više porodica pisalo je listu Gaulois žaleći Gaulois žaleći se zbog tako teških pitanja. A najlepše od svega je to što je u jednoj zbirci najboljih sastava nagrađenih učenika ta tema dvaput obrađena, ali sa dva sasvim suprotna odgovora. Sve zavisi od ispitivača. Jedan je hteo da se kaže kako je Filent bio laskavac i licemer iz uglađenog
društva, a drugi kako se ne može odreći divljenje Alsestu, ali da je on bio i suviše džandrljiv i da bi Filenta, kao prijatelja, trebalo smatrati milijim. I kako sad da se siroti učenici tu snađu, kad se ni sami profesori ne slažu među sobom? A to još i nije ništa, sad je svake godine sve teže. Žizela se neće moći provući bez dobre protekcije.” Vratio sam se u hotel, bake nije bilo onde, čekao sam je dugo; kad se najzad vratila, usrdno sam je zamolio da me pusti na jedan izlet za koji mi se pružila nenadana prilika i koji će trajati možda dva dana. Ručao sam s njom, naručio kola i odvezao se na stanicu. Žizela se neće iznenaditi kad me tamo ugleda; kad budemo preseli u Donsjeru, u vozu za Pariz ima jedan vagon s hodnikom, i dok Mis bude dremala, ja ću moći odvesti Žizelu u neki mračan kutak, dogovoriti se s njom da se nađemo kad se budem vratio u Pariz, a ja ću nastojati da to bude što pre. Već prema tome kako ona bude htela, otpratiću je do Kana ili do Evrea, pa ću se vratiti prvim vozom. Ipak, šta bi ona mislila kad bi znala da sam se dugo kolebao između nje i njenih prijateljica, da sam isto toliko koliko u nju želeo da budem zaljubljen u Albertinu, u onu devojku svetlih očiju i u Rozmondu! Grizla me je savest zbog toga, sada kad ću se obostranom ljubavlju vezati za Žizelu. Mogao bih joj uostalom vrlo istinito tvrditi da mi se Albertina više ne sviđa. Video sam je jutros kako se odmakla od mene gotovo mi okrenuvši leđa, da bi nešto rekla Žizeli. Na glavi, koju je dirljivo nagnula, kosa, koja joj je na potiljku bila drukčija i još crnja, sijala se kao da je maločas izišla iz vode. Pomislio sam na mokru kokošku, i ta kosa otelovljavala mi je u Albertini neku drugu dušu nego dotada, ljubičasto lice i tajanstveni pogled. Kosa joj se na potiljku sjajila, to je bilo sve što sam od nje za trenutak mogao da vidim, i samo to sam i dalje video. Naše pamćenje liči na trgovine koje u izlogu izlažu jednom jednu fotografiju neke osobe, drugi put neku drugu. A obično se ona najnovija neko vreme jedina vidi. Dok je kočijaš gonio konja, slušao sam u sebi reči zahvalnosti i nežnosti koje mi Žizela govori, reči koje su se rađale iz njenog umiljatog osmeha i pružene ruke: jer u onim periodima moga života kad nisam bio zaljubljen, a želeo sam da budem, nosio sam u sebi ne samo jedan telesni ideal lepote, koji sam video i prepoznavao izdaleka u svakoj prolaznici dovoljno udaljenoj da joj se nerazgovetne crte ne protive takvom poistovećavanju nego još i uobraženi duhovni lik — uvek spreman da se otelotvori — žene koja će biti zaljubljena u mene, koja će mi u dijalogu odgovarati na moje reči, u jednoj ljubavnoj komediji koju sam nosio celu napisanu u glavi još od detinjstva i za koju mi se činilo da svaka devojka ima istu živu želju da u njoj igra, samo ako je imala pomalo i telesnu pojavu za takvu ulogu. U tome komadu, ma koja bila nova zvezda koju bih prizivao da preuzme ili ponovo tumači tu ulogu, scenario,
zapleti, pa čak i sam tekst uvek su zadržavali jedan oblik pe oblik pe varietur. Nekoliko dana kasnije, uprkos malo spremnosti koju je pokazivala Albertina da me predstavi, poznavao sam celu malu družinu kako sam je video prvog dana, jer sve su ostale u Balbeku (osim Žizele, kojoj nisam uspeo da se pridružim u vozu jer je ovaj otišao pet minuta pre nego što sam stigao, pošto smo se dugo zadržali na rampi pred stanicom, a i red vožnje bio je izmenjen, ali na nju, uostalom, nisam više ni mislio), pa sam upoznao još i dve-tri njihove prijateljice s kojima su me na moju molbu upoznale. I tako, pošto sam nadu u uživanje koje ću doživeti s nekom od tih devojaka dugovao onoj preko koje sam se s njom upoznao, najnovija je bivala kao kakva nova vrsta ruže koja se dobija od neke druge vrste. I prelazeći tako s krunice na krunicu u tome nizu cvetova, već i samo uživanje što sam upoznao još neki drukčiji vraćalo me je na onaj kome sam ga dugovao, sa zahvalnošću u kojoj je bilo isto toliko žudnje koliko i u mojoj novoj nadi. Uskoro sam čitave dane provodio s tim devojkama. Avaj! i na najsvežijem cvetu mogu se razabrati one neprimetne tačkice koje upućenom oku već ocrtavaju ono što će, sasušenjem ili pretvaranjem u plod današnjeg tkiva koje je još u cvetu, postati nepromenljivi, već sada predodređeni oblik semenke. Oko nam s nasladom prati liniju nosa nalik na talasić što ljupko nadima jutarnju vodu i čini se nepomičan, kao da bi se dao nacrtati, zato što je more tako mirno da ne opažamo plimu. U času kad ih posmatramo, čini nam se da se ljudska lica ne menjaju, jer je preobražaj koji se u njima dešava suviše spor da bismo ga opazili. Ali dovoljno je bilo videti kraj tih devojaka njihove majke ili tetke pa da čovek oceni rastojanje koje će, pod dejstvom unutrašnje privlačne sile jednog tipa, obično groznog, te crte prevaliti za manje od trideset godina, do onog časa zalaska pogleda, do onog kad lice, zamaklo celo za vidokrug, nije više obasjano svetlošću. Znao sam da ispod ružičaste cvasti Albertine, Rozmonde, Andreje, žive isto tako duboki, isto tako neumitni kao što su jevrejski patriotizam ili hrišćanski atavizam i onih koji veruju da su se u najvećoj meri oslobodili svoje rase, žive i njima samima neznani, pripremljeni za odgovarajuću priliku, neki veliki nos, isturena usta, gojaznost, kojima bi se čovek začudio, ali koji su u stvari već iza kulisa, spremni da iziđu na pozornicu, neočekivani ali neumitni, kao u nekoga nacionalni i feudalni heroizam, klerikalizam ili pristajanje uz Drajfusa, što sve odjednom provali, na zov okolnosti, iz jedne prirode koja prethodi samome pojedincu, prirode po kojoj on misli, živi, evoluira, jača ili umire, iako ne može da je razluči od pojedinačnih svojih pobuda, za koje smatra da su ta priroda. Čak i duhovno mi mnogo više zavisimo od bioloških zakona nego što verujemo, i naš duh ima već unapred u sebi, kao poneka kriptogama, kao i neke trave, one osobine koje
mi verujemo da odabiramo. Ali mi uočavamo samo drugostepene ideje, a ne opažamo im prauzrok (jevrejska rasa, francuska porodica itd.) koji ih nužno stvara i koji mi u datom trenutku ispoljavamo. I dok nam se čini da su neke naše osobine rezultat promišljene odluke, druge posledica nesmotrenosti u higijeni, možda nasleđujemo u stvari od svoje porodice, kao i leptirnjače oblik svoga semena, isto toliko i ideje od kojih živimo koliko i bolest od koje umiremo. Kao kad u jednom zasadu cvetovi sazrevaju u različito doba, video sam, u liku starih gospođa, na toj balbečkoj plaži, ona tvrda zrna, one meke krtole, što će moje prijateljice postati jednog dana. Ali šta mari? U tome času bilo je doba cveta. Stoga, kad me je gđa de Vilparizi pozivala u šetnju, izmišljao sam opravdanja da tobože nisam slobodan. I Elstira sam posećivao samo kad su i moje nove prijateljice išle sa mnom. Nisam čak mogao ni da nađem jedno popodne da odem u Donsjer da posetim Sen-Lua, kao što sam mu bio obećao. Da su sastanci u društvu, ozbiljni razgovori, čak i prijateljsko ćaskanje naišli u vreme mojih izlazaka s tim devojkama, to bi mi bilo isto kao kad bi nas ko u vreme ručka poveo ne da jedemo, nego da razgledamo neki album. Ljudi, mladići, žene stare ili zrele, s kojima verujemo da nam je prijatno, ocrtavaju se za nas tek na jednoj ravnoj i neopipljivoj površini zato što ih bivamo svesni samo putem vidnog opažaja svedenog na samog sebe; ali ka devojkama se vid upravlja kao izaslanik i ostalih čula; ova kroza nj traže jedna za drugim razna svojstva mirisna, opipljiva, kusna, kojima se onda naslađuju tako i bez pomoći ruku i usana; i zahvaljujući veštini transponovanja, geniju sinteze, kojima se žudnja tako odlikuje, naša čula su kadra da pod bojom obraza ili grudi vaspostave osećaj dodira, naslađivanje ukusom, one zabranjene dodire, da devojkama dadu nešto isto tako medno kao kad lutaju po ružičnjaku, kao pčela kad skuplja skuplja med, ili kao kad u vinogradu očima očim a gutaju grozdove. Kad je padala kiša, mada ružno vreme nije plašilo Albertinu, koja se viđala ponekad, u kišnom mantilu, kako juri na biciklu pod pljuskom, provodili smo dan u kazinu, kuda mi se u takve dane činilo nemogućno da ne odem. U najvećoj sam meri prezirao gospođice d’ Ambresak, koje tamo nikada nisu stupile nogom. A rado sam pomagao svojim prijateljicama u obešenjaklucima koje su priređivale učitelju igranja. Obično bismo izvukli grdnju od zakupnika kazina ili od službenika koji su sebi prisvajali direktorsku vlast, zato što moje prijateljice — pa čak i Andre, za koju sam zbog toga poverovao prvog dana da je tako dionizijsko stvorenje, a koja je, naprotiv, bila slabašna, intelektualna i, te godine, vrlo bolešljiva, ali se uprkos tome manje povodila za svojim zdravstvenim stanjem nego za duhom svoga uzrasta, koji ponese sve i izmeša u veselju i bolesne i krepke — nisu mogle da pređu iz predvorja u svečanu dvoranu a da se
ne zalete, preskoče sve stolice, da se ne zatociljaju, održavajući ravnotežu ljupkim pokretom ruku, pevajući, mešajući sve umetnosti u toj svojoj ranoj mladosti, kao oni drevni pesnici za koje rodovi još nisu bili razlučeni, pa su u epski spev mešali ratarska uputstva i teološke pouke. Ta Andre, koja mi se prvog dana učinila najhladnija, bila je beskrajno pažljivija, umiljatija, profinjenija nego Albertina, prema kojoj je pokazivala nežnost punu milošte i blagosti kao starija sestra. Došla bi u kazino i sela kraj mene, a umela je — nasuprot Albertini — da odbije da zaigra valcer, pa je čak, ako sam bio umoran, odustajala od kazina da bi došla kod mene u hotel. Svoje prijateljstvo prema meni, prema Albertini, izražavala je s takvim nijansama koje su svedočile o izvrsnom poimanju osećajnih stvari, koje je možda delimično poticalo od njene bolešljivosti. Umela je veselim osmehom da izvini Albertinine detinjarije; ova je s naivnom plahovitošću pokazivala koliko joj je neodoljivo iskušenje svaka prilika za zabavu, umesto koje nije umela da odlučno, kao Andre, Andre, radije ostane da razgovara razgo vara sa mnom... mnom ... Kad bi došlo vreme da pođu na neku užinu koja se priređivala na igralištu za golf, ako smo u tom času bili svi zajedno, Albertina bi se spremila pa bi prišla Andrei: „Hajde, Andre, šta čekaš, treba da krenemo, znaš da idemo na užinu.” „Ne, ja ću ostati da razgovaram s njim,” odgovorila bi Andre pokazujući na mene. „Ali znaš da te je gđa Dirje pozvala”, uzviknula bi Albertina, kao da se Andreina namera da ostane sa mnom mogla objasniti jedino tako što valjda ne zna da je pozvana. „Ta molim te, malecna, ne budi smešna”, odgovorila bi Andre. Albertina nije navaljivala, iz straha da ne predložimo i njoj da ostane. Zavrtela bi glavom: „Radi kako hoćeš”, odgovorila bi, kao što se kaže bolesniku koji uživa da sam sebe malo-pomalo ubija, „ja kidam, jer čini mi se da tvoj sat kasni”, pa bi odmaglila koliko je noge nose. „Divna je, ali nečuvena je”, rekla bi Andre obuhvatajući svoju prijateljicu pogledom koji ju je i milovao i osuđivao u isti mah. Ako je, po tom uživanju u zabavama, u Albertine bilo nečega od one Žilberte iz prvog vremena, to je zato što izvesna sličnost postoji, iako se i to razvija i menja, između žena koje volimo jednu za drugom, sličnost koja potiče od stalnosti našeg temperamenta, jer on ih odabira, isključujući sve one koje nam ne bi bile u isti mah i suprotne i dopunjavale nas, to jest kadre da zadovolje naša čula i da nam muče srce. One su, te žene, proizvod našeg temperamenta, jedna slika, obrnuta projekcija, „negativ” naše osećajnosti. Romansijer bi tako, mogao tokom života svog junaka da naslika sve njegove ljubavi redom kao skoro sasvim slične a da time ne ostavi utisak da se ponavlja, nego da stvara, pošto manje snage ima u veštačkom unošenju novoga nego u ponavljanju kome je svrha da dočara neku novu istinu. Samo bi ipak trebalo da naznači, u
karakteru zaljubljenoga, nagoveštaj variranja, koje se povećava što on dublje zalazi u nove predele, nove prostore života. A možda bi izrazio i još jednu istinu više kad bi, i pored slikanja karaktera ostalih ličnosti, odustao od toga da ikakav dade voljenoj ženi. Mi poznajemo karakter nama ravnodušnih osoba, ali kako bismo mogli uočiti karakter bića koje se stapa s našim životom, koje mi ubrzo ne odvajamo više od sebe, o čijim pobudama neprestano stvaramo pretpostavke pune strepnje, koje večito preinačavamo? Uzlećući iz dubine s onu stranu uma, naša radoznalost prema ženi koju volimo prevazilazi u svom letu karakter te žene. A sve i da se možemo na njemu zaustaviti, bez sumnje ne bismo to hteli. Predmet našeg nespokojnog traganja je suštastveniji od pojedinosti karaktera, koje su nalik na one sitne rombiće pokožice, čije različite kombinacije čine cvetnu osobenost puti. Naše intuitivno zračenje ponire kroz njih, i slike koje nam odražava nisu slike nekog osobenog lica, već predstavljaju sumornu i bolnu opštost skeleta. Kako je Andre bila izuzetno bogata, a Albertina siromašna i siroče, Andre joj je s mnogo velikodušnosti davala da i ona uživa u njenoj raskoši. Što se pak tiče njenih osećanja prema Žizeli, ona nisu bila baš sasvim onakva kakva sam ja verovao da su. Uskoro smo, naime, dobili vesti od nje, i kad je Albertina pokazala pismo koje je od nje primila, pismo kojim je Žizela želela da javi celome društvu kako je putovala i stigla u Pariz, izvinjavajući se lenošću što još ne piše i ostalima, iznenadio sam se kad je Andre, za koju sam verovao da je smrtno zavađena s njom, rekla: „Pisaću joj sutra, jer ako prvo čekam od nje pismo5 mogu i dugo čekati, ona je tako nemarna.” Pa je, okrenuvši se meni, dodala: „Vi biste naravno našli da se ona baš ničim ne odlikuje, ali to je tako dobra devojka, i ja je zaista jako volim.” Zaključio sam da Andreine zavade ne traju dugo. Osim u takve kišne dane, pošto smo išli biciklima nekuda na visoke hridine iznad obale ili u unutrašnjost kopna, ja bih sat ranije počeo da se doterujem i kukao sam ako mi Fransoaza nije lepo spremila stvari. A ona, koja se pod teretom godina počinjala povijati, ponosito bi se i ljutito uspravila, još i u Parizu, čim bi neko našao da je šta pogrešila, ona, tako skrušena, skromna i ljupka kad je šta laskalo njenom samoljublju. A pošto je ono bilo glavna pokretačka sila u njenom životu, Fransoazino zadovoljstvo i dobro raspoloženje bili su upravo srazmerni težini onoga što se od nje tražilo. Ono što je imala da radi u Balbeku bilo je tako lako da je skoro uvek pokazivala neko nezadovoljstvo, neza dovoljstvo, koje se odjednom udvostručavalo i mešalo s ironičnim izrazom gordosti kad bih se ja požalio, u času kad je trebalo da pođem da se sastanem sa svojim prijateljicama, da mi šešir nije iščetkan ili da mi kravate nisu sređene. Ona, koja
je umela toliko da se pašti a da smatra da nije ništa ni radila, na prostu primedbu da neki sako nije na svome mestu, ne samo da se hvalila kako ga je brižljivo „zatvorila u orman, a ne da pusti da prašina pada na njega”, nego se, hvaleći se naveliko koliko radi, žalila da to baš i nije neki odmor za nju, tu, u Balbeku, da se kogod drugi ne bi našao ko bi pristao na takav život. „Ne razumem kako se mogu tako ostavljati svoje stvari, a da vidite da li bi se neka druga mogla snaći u takvom vašaru. Tu se ni sam đavo ne bi snašao.” Ili bi samo načinila lice kao kraljica i dobacila mi jedan plameni pogled, ćuteći sve dok ne bi zatvorila za sobom vrata i otišla hodnikom; po njemu su onda odjekivale njene reči, za koje sam slutio da su pune uvreda, ali su bile isto onako nerazgovetne kao kad glumac počne da sipa reči još pre no što se i pomolio iza kulisa. Uostalom, kad sam se tako spremao da pođem sa svojim prijateljicama, čak i ako je sve bilo u redu i ako je Fransoaza bila dobre volje, ona se ipak pokazivala nepodnošljiva. Jer ona bi se onda, iskorišćujući što god sam joj u šali govorio o tim devojkama, iz potrebe da ih pominjem, pravila kao da mi otkriva nešto što bih ja pre znao nego ona, da je bilo istina, ali nije bilo, jer Fransoaza je rđavo razumela. I ona je, kao sav svet, imala svoju narav, koja ni u koga ne liči na prav put, nego nas u svakoga iznenađuje svojim neobičnim i neizbežnim krivinama koje drugi i ne primećuju, a kroz koje nam je mučno što moramo da prođemo. Kad god bih stigao do: „Šešir nije na mestu”, „Andre, ili Albertina”, Fransoaza me je primoravala da zakrivudam zaobilaznim i besmislenim stranputicama koje su me mnogo zadržavale. Isto je tako bivalo i kad bih naredio da se spreme sendviči sa česterom i salatom i da se kupe kolači, koje ćemo jesti za užinu, na stenama nad morem, devojke i ja, a koje bi sasvim lepo mogle i one plaćati, na smenu, da nisu tako sebične, izjavljivala je Fransoaza, kojoj je tada priticala u pomoć sva nasleđena provincijska gramzivost i prostota i za koju kao da se izdeljena duša pokojne Eulalije otelotvorila, mnogo ljupkije nego u svetom Eloau, u krasnim telima mojih prijateljica iz male družine. Slušao sam njene optužbe osećajući s besom kako se sudaram sa mestima počev od kojih je seoska i prisna putanja Fransoazine naravi postajala neprohodna, no srećom ne za dugo. A onda, pošto bi sako bio pronađen i sendviči gotovi, odlazio sam po Albertinu, Andreu, Rozmondu i po druge još ponekad, pa bismo pošli, peške ili biciklom. Ranije bih više voleo da je takva šetnja bila po ružnom vremenu. Tada sam pokušavao da u Balbeku nađem „zemlju Kimerana”, i lepi dani bili su nešto čega onde ne bi smelo biti, vulgarno leto kupača bespravno umešano u taj drevni predeo obavijen maglama. Ali sada, sve ono što sam nekad prezirao, sklanjao ispred očiju, ne samo efekti sunca nego čak i regate, konjičke trke, za svim tim
bih sad sa strašću jurio iz istog onog razloga iz koga sam ranije želeo samo burno more, zato što se i ovo, kao nekada i ono drugo, vezivalo za jednu estetsku ideju. Jer sa svojim prijateljicama sam nekoliko puta otišao Elstiru, a u dane kad bi mu te devojke došle on je najradije pokazivao skice rađene po lepim ženama na jahtama ili na jednom konjičkom trkalištu blizu Balbeka. Ja sam prvo stidljivo priznao Elstiru da nisam hteo da idem na trke koje su se tamo priređivale. „Pogrešili ste”, rekao mi je on, „to je tako lepo, a i tako zanimljivo. Pre svega, to osobito stvorenje, džokej, na koga su prikovani toliki pogledi, dok je tamo, u padoku, sumoran, sivkast u svojoj blistavoj svilenoj bluzi, sav jedno telo s konjem što poigrava i kojeg on obuzdava, kako bi bilo zanimljivo raščlaniti njegove stručne pokrete, pokazati tu blistavu svetlinu koju čini on, a i konji različitih boja po trkalištu! Kako je sve preobraženo u tome ogromnom svetlom prostoru trkališta, gde vas iznenađuju tolike senke, odblesci, kakvi se vide samo onde! I kako žene umeju tamo biti lepe! Naročito je prvi sastanak bio prekrasan, bilo je neverovatno elegantnih žena, u nekakvoj vlažnoj, sasvim holandskoj svetlosti, u kojoj se, čak i na suncu, osećalo kako je prožeta hladnom svežinom vode. Gledao sam žene kako stižu kolima ili drže dogled pred očima, i nikada ih još nisam video u takvoj svetlosti, što bez sumnje potiče od morske vlage. O, kako bih voleo da prikažem tu svetlost; vratio sam se s tih trka ošamućen, s takvom željom da radim!” A onda se stao još više ushićavati trkama jedrilica nego konjičkim trkama, i ja sam shvatio da regate, sportska takmičenja, gde se lepo obučene žene kupaju u modroj svetlosti primorskog trkališta, trkališta, mogu biti za modernog umetnika umetnika isto is to tako zanimljiv motiv kao što su za jednog Veroneza ili Karpača bile svetkovine koje su oni toliko voleli da slikaju. „Vaše poređenje je utoliko tačnije”, reče mi Elstir, „što su te svetkovine, zbog grada u kome su ih oni slikali, bile delimično i pomorske. Samo što je lepota onovremskih brodova bila najčešće u njihovoj težini, u njihovoj zamršenosti. Bilo je borbi tupim kopljima na vodi, kao i ovde, koje su obično priređivali u čast kakvog izaslanstva kao što je ono koje je Karpačo prikazao na Legendi svete Ursule. Brodovi Ursule. Brodovi su bili teški, sagrađeni gotovo kao kakve zgrade i izgledali su kao nešto što pripada skoro isto toliko kopnu koliko i moru, kao kakve manje Venecije usred one velike, dok su, vezani za obalu pokretnim mostovima, prekriveni prekriveni krmeznim krmeznim satenom s atenom i persijskim persijskim ćilimima, nosili nosi li na sebi gospe u brokatu boje trešnje ili u zelenom damastu, kraj samih balkona ukrašenih raznobojnim mramorom, sa kojih su se naginjale i posmatrale druge žene, u haljinama sa crnim rukavima s belim prorezima opervaženim biserom ili opšivenim čipkom. Nije se više znalo gde se završava kopno a gde počinje more, šta je još palata ili je već brod, karavela, galija, duždov Bukentaur.”
Albertina je sa strastvenom pažnjom slušala te pojedinosti o toaletama, te slike raskoši što nam ih je Elstir opisivao. „O, što bih volela da vidim te čipke o kojima govorite, venecijanska čipka je tako lepa”, uzvikivala je ona, „a i tako bih volela da odem u Veneciju!” „Uskoro „Uskoro ćete možda moći da vidite te divne tkanine što su se onde nosile”, reče joj Elstir. „Viđale su se još samo na slikama venecijanskih slikara ili pak, vrlo retko, po crkvenim riznicama, riznicama , a katkad se poneka pojavljivala i na javnim prodajama. Ali kažu da je jedan umetnik iz Venecije, Fortini, otkrio tajnu njihove izrade i da će već kroz nekoliko godina žene moći da šetaju, a naročito da sede kod kuće, u isto tako divnim brokatima kao što su bili oni koje su u Veneciji ukrašavali, za njihove patricijke, istočnjačkim šarama. Ali ne znam ni sam da li bih to baš toliko voleo, neće li to biti malo suviše anahroničan kostim za današnje žene, čak i da u njima paradiraju na regatama, jer da se vratimo na naše današnje jedrilice, to je nešto sasvim suprotno onome iz doba Venecije, ,Kraljice Jadrana’. Najveća čar jahte, uređaja na jahti, toaleta za jahtu jeste njihova jednostavnost, kao i u svemu što pripada moru, a ja toliko volim more! Priznajem vam da ja više volim današnju modu nego modu iz doba Veroneza, pa čak i Karpača. Ono što je lepo u našim jahtama — naročito u jahtama srednje veličine, jer ja ne volim one ogromne, koje suviše izgledaju kao brodovi, to vam je isto kao i sa šeširima, treba imati mere — to je ono jednostavno, prosto, svetlo, sivkasto, što po oblačnom, plavičastom vremenu dobija neku skorupastu mekotu. A kabina u kojoj sedite treba da liči na kafanicu. Isto je i sa ženskim toaletama na jahti; ljupke su one lake, skroz bele haljine od platna, od finog batista, svile, debelog pamučnog platna, čija je belina na suncu i na morskom plavetnilu isto tako blistava kao belo jedro. Doduše, ima vrlo malo žena koje se dobro oblače, ali neke su ipak divne. Na trkama je gđica Lea imala jedan beo šeširić i mali beo suncobran, to je bilo prekrasno. Ne znam šta bih dao da dođem do tog suncobrana.” Bio sam rad znati po čemu je taj mali suncobran bio drukčiji od ostalih, a iz drugih razloga, iz ženskog kaćiperstva, Albertina je to još više želela. Ali, kao što je i Fransoaza govorila za kohove: „Sve je u veštini”, razlika je bila u kroju. „Bio je sasvim mali, sav okrugao”, govorio je Elstir, „kao kakav kineski suncobran.” Ja sam pomenuo suncobrane nekih žena, ali to uopšte nije bilo to. Elstir je nalazio da su svi ti suncobrani grozni. Za njega, čoveka izbirljivog i izvrsnog ukusa, razlika između onoga što je nosilo tri četvrtine žena, a čega se on grozio, i neke lepe stvari koja ga je očaravala, sva ta razlika bila je u nekoj malenkosti, a suprotno onom što se dešavalo sa mnom, na koga je svaka raskoš delovala jalovo, ona je u njemu raspaljivala želju da slika „da bi pokušao da stvori isto tako lepe stvari”. — Eto, ova mala je već shvatila kakvi su bili taj šešir i taj suncobran, — reče
mi Elstir pokazujući na Albertinu, kojoj su se oči sjajile od žudnje. — Što bih volela da sam bogata, pa da imam jahtu! — reče ona slikaru. — Vas bih zamolila da me savetujete kako da je uredim. Na kakva bih divna putovanja išla! A što bi divno bilo ići na regate u Kauz! Pa i automobil! Nalazite li da je lepa ženska moda za automobil? — Ne — odgovori Elstir — ali biće. Uostalom, malo ima krojača, jedan ili dvojica, Kalo, premda stavlja malo suviše čipaka, Duse, Šeriji, ponekad Paken. Ostali su grozota. — Znači, postoji ogromna razlika između neke Kaloove toalete i toalete bilo kojeg krojača? — upitah ja Albertinu. — Neizmerna, mali moj, — odgovori mi ona. o na. — O, izvinite! Samo, na žalost, ono što š to drugde košta tristo franaka, kod Kaloa košta dve hiljade. Ali između toga nema nikakve sličnosti, mada izgleda isto onima koji se ne razumeju. — Sasvim tačno — odgovori Elstir — iako neću da kažem da je razlika isto tolika kao između kakve statue na katedrali u Remsu i na crkvi Svetog Avgustina. Nego, kad pomenuh katedrale — reče on obraćajući se posebno meni, jer se to ticalo jednoga našeg razgovora kome te devojke nisu prisustvovale, a koji ih, uostalom, ne bi nimalo ni zanimao — onomad sam vam govorio o crkvi u Balbeku kao o nekakvoj velikoj litici, visokoj gomili domaćeg kamena, ali i obratno — reče on pokazujući mi jedan akvarel — pogledajte ove litice (to je jedna skica koju sam napravio tu sasvim blizu, u Krenjeu), pogledajte kako to moćno i tanano izrezano stenje podseća na neku katedralu.” I zbilja, čovek bi pomislio da su to ogromni ružičasti svodovi. Ali, naslikani tako, jednoga žarkog dana, izgledali su kao da ih je pretvorila u prah, u izmaglicu, žega koja je upola upila i more, gotovo izbledelo, vazdušasto, po svoj širini platna. U tom osvetljenju, u kome svetlost kao da je uništila stvarnost, ova se usredsredila u tamna a prozirna stvorenja koja su, kontrastom, davala upečatljiviji, čoveku bliži utisak života: u senke. Zasićene svežinom, većina njih se, razbežavši se sa zapaljene pučine, sklonila u podnožje stena, u zaklon od sunca; neke druge su, plivajući polako po vodi kao delfini, plovile uz bok barki i uvećavale im trup, na bledoj vodi, svojim sjajnim i plavim telima. I možda je upravo žeđ za svežinom, koju su one budile, izazivala osećaj žege toga dana, pa sam uzviknuo koliko mi je žao što ne poznajem Krenje. Albertina i Andre su me uveravale da sam sigurno već sto puta bio onde. U tome slučaju, mora biti da sam onuda prošao i ne znajući, ne sluteći da će taj prizor jednog dana probuditi u meni toliku žeđ za lepotom, ne zapravo prirodnom lepotom kao što je ona koju sam dotada tražio po balbečkim hridinama, nego pre arhitektonskom. A naročito, ja koji sam bio pošao na put da vidim ono carstvo bura, pa u šetnjama sa gđom de Vilparizi, kad smo okean često opažali tek izdaleka, kroz razmake između drveća, nisam nikad nalazio da je dovoljno stvaran, dovoljno tečan, dovoljno živ, da dovoljno stvara utisak da baca svoje vodene mase, ja koji bih ga voleo videti nepomična samo
pod zimskim pokrovom od magle, nikada ne bih poverovao da ću sanjariti o takvome moru koje je još samo beličasta izmaglica lišena opipljivoga i boje. Ali Elstir je, kao god i oni što su sanjarili po tim barkama začmalim od vrućine, tako duboko doživeo to čarobno more da je umeo da prenese na platno, da ovekoveči, neprimetno disanje vode, damar jednoga srećnog trenutka; i gledajući taj čarobni portret, čovek je osećao još samo želju da potrči po svetu da bi ponovo uhvatio uhvati o u njegovoj trenutnoj i usnuloj ljupkosti ljupkosti taj odbegli dan. I tako, dok sam, pre tih poseta Elstiru, pre nego što sam video jedan njegov morski pejzaž na kome je jedna mlada žena u lakoj vunenoj ili lanenoj haljini, na jahti sa američkom zastavom, unela jednog duhovnog „dvojnika” bele lanene haljine i zastave u moju maštu, koja je smesta iznedrila neutoljivu žudnju da odmah vidim bele lanene haljine i zastave kraj mora, kao da ih dotada nikad nisam viđao, dok sam se pre toga uvek silio, pred morem, da iz svoga vidnog polja odagnam i kupače iz prvog plana i jahte sa jedrima suviše belim kao kakvi kupaći kostimi, da odagnam sve to što mi je smetalo da sebe ubedim da ja to posmatram onu drevnu pučinu koja je već živela svojim tajanstvenim životom još pre no što se pojavila ljudska vrsta, pa čak da odagnam i sunčane dane, koji mi se činilo da zaodevaju banalnim izgledom sveopšteg leta onu obalu punu magle i oluja, da na njoj znače jedan prost prekid, nešto nalik na ono što se u muzici zove prazan takt, — sada mi se pak činilo da ružno vreme postaje nekakav zlosrećan slučaj za koji se ne može naći mesta u svetu lepote: žudno sam želeo da odem i da u stvarnosti nađem to što me je tako silno ushićavalo i nadao sam se da će vreme biti dosta povoljno da sa visokih litica vidim iste takve plave senke kao na Elstirovoj slici. Uostalom, sad nisam više idući putevima, zaklanjao rukama oči kao onih dana kad sam, shvatajući prirodu kao nešto što je živelo pre pojave čoveka i što je u protivnosti sa svim bljutavim dostignućima industrije, pred kojima sam već i ranije s tolikom dosadom zevao na svetskim izložbama ili kod modistkinja, pokušavao da od mora vidim samo onaj isečak gde nije bivalo parobroda, kako bih ga mogao zamisliti kao starodrevno, iz onoga doba kada tek što je bilo odvojeno od kopna, ili bar iz prvih vekova Grčke, što mi je dopuštalo da sa potpunom istinitošću recitujem u sebi one stihove „čiča Lekonta” koje je Blok tako voleo: Odoše kraljevi ubojnih Galija, I s njima, pučinom pu činom olujnom, o jade! Kosmati junaci juna ci herojske Helade. Helade.
Nisam više mogao prezirati modistkinje, pošto mi je Elstir rekao da bi ga zanimalo da prikaže onaj njihov delikatan pokret kad još poslednji put doteraju, pomiluju mašnu ili pero na gotovom šeširu, da bi ga zanimalo da to prikaže isto toliko koliko i kretnje džokeja (što je očaralo Albertinu). Ali za modistkinje je valjalo da pričekam da se vratim u Pariz, a i za trke i regate da pričekam do iduće godine, jer ih dotle neće više biti u Balbeku. Čak ni jahta koja bi nosila na sebi žene u belim lanenim haljinama nije se mogla naći. Često smo sretali Blokove sestre, s kojima sam bio prinuđen da se pozdravljam otkako sam večerao kod njihovog oca. Moje prijateljice se s njima nisu poznavale. „Ne puštaju me da se igram s Jevrejkama”, rekla je Albertina. Način kako je to izgovorila pokazivao je dovoljno da te mlade građanke iz pobožnih porodica ne gaje simpatiju prema izabranom narodu i da bi lako mogle verovati da Jevreji kolju hrišćansku decu. „Uostalom, te vaše prijateljice gnusno se ponašaju”, rekla bi mi Andre, sa osmehom koji je značio da ona zna dobro da mi one nisu prijateljice. „Kao i sve što je od njihovog plemena”, odgovorila bi Albertina poslovičnim tonom, kao osoba s mnogo iskustva. Istinu reći, Blokove sestre, u isti mah i suviše svečano obučene a i poluobnažene, svojim čežnjivim i drskim, raskošnim i prljavim izgledom, nisu baš ostavljale najbolji utisak. A jedna njihova rođaka, kojoj još nije bilo ni petnaest godina, sablažnjavala je kazino divljenjem koje je otvoreno pokazivala prema gđici Lei, čiji je glumački dar g. Blok otac veoma cenio, ali koja je, po svojim sklonostima, važila kao ne baš naklonjena prvenstveno muškarcima. Bilo je dana kada smo odlazili na užinu u neki od majura restorana u okolini. To su bili majuri zvani „Ekor”, „Marija Terezija”, „Erlanski krst”, „Bagatela”, „Kalifornija”, „Marija Antoaneta”. Mala družina bila se odomaćila u ovom poslednjem. Ali ponekad, umesto da odemo na neki majur, popeli bismo se na vrh litica nad morem, pa bismo seli na travu i raspakovali naše sendviče i kolače. Moje prijateljice su više volele sendviče i čudile su se kad bi videle da jedem samo jedan kolač sa čokoladom, sasvim gotski išaran šećerom, ili kolač s kajsijom. A to je bilo zato što sa sendvičima sa česterom i salatom, hranom novom, koja ništa nije znala ni o čemu, nisam imao o čemu da razgovaram. Ali kolači su znali svašta, bili su brbljivi. U onima prvim bilo je otužnog šlaga, a u ovima drugim svežih kajsija, koji su znali toliko toga o Kombreu, o Žilberti, ne samo o onoj Žilberti iz Kombrea nego i o onoj iz Pariza, gde sam se, na užinama kod nje, ponovo sreo s njima. Podsećali su me na one tanjiriće za kolače s prizorima iz
Hiljadu i jedne noći, noći, kojima se toliko veselila tetka Leoni kad bi joj Fransoaza donela, jednog dana, Aladina dana, Aladina i čarobnu lampu, nekog lampu, nekog drugog, Ali-Babu, Budnog spavača spavača ili Sindbada moreplovca moreplovca kako se ukrcava u Basori sa svim svojim blagom. Toliko bih voleo da sam ih video još jednom, ali baka nije znala šta je bilo s njima, a i mislila je, uostalom, da su to sasvim obični tanjirići kupljeni na selu. Svejedno, njihove sličice blistale su za mene, raznobojne, u sivome Kombreu, kao u mračnoj crkvi vitraži sa živim draguljima, kao i u sumraku moje sobe slike iz magične lampe, kao pred pogledom na stanicu i prugu cvetovi ljutića i persijskog jorgovana, kao stari kineski porcelan dedine sestre od strica u njenome mračnom stanu stare provincijske gospođe. Ispružen na litici, video sam pred sobom samo livade, a iznad njih ne sedam nebesa hrišćanske fizike, nego samo dva, jedno iznad drugog, jedno tamnije — more — i gore još jedno, bleđe. Užinali bismo, a ako sam poneo i neki mali poklon za uspomenu, koji bi se mogao svideti nekoj od mojih prijateljica, radost bi im tako naglom plahošću ispunila prozirna lica, koja bi začas pocrvenela, da im usta nisu imala snage da je zadrže, pa da bi je propustila, prsnula bi u smeh. Bile su okupljene oko mene; i između njihovih lica, tek malo razmaknutih, zrak koji ih je razdvajao ocrtavao je staze nebeske plaveti kao da ih je prokrčio baštovan da bi između bokora ruža ostavio malo prostora kojim bi mogao prolaziti. Pošto bismo pojeli što smo imali, igrali smo se igara koje bi mi se ranije činile dosadne, ponekad tako detinjastih kao što su „Čuvaj se, La Tur” ili „Ko se prvi zasmeje”, ali kojih se tada više ni za šta na svetu ne bih odrekao; zora mladosti kojom se još rumenelo lice tih devojaka, a izvan koje sam ja već bio, u mojim godinama, obasjavala je sve pred njima, i kao na prozračnim slikama nekih primitivaca, u tom sjaju su se i najbeznačajnije pojedinosti njihovog života izdvajale na zlatnoj pozadini. U većine njih, i sami njihovi devojački likovi stapali su se s tim razlivenim rumenilom zore, iz koga njihove prave crte nisu još bile izronile. Videla se samo jedna krasna boja, pod kojom se još nije razabiralo ono što će kroz nekoliko godina postati profil. U onome njihovom tadašnjem nije još bilo ničega konačnog, i on je mogao biti tek kakva trenutna sličnost sa nekim pokojnim članom porodice, kome je priroda tako ukazivala jedan komemorativni znak pažnje. Tako brzo dođe vreme kad nemamo više šta da očekujemo, kad se telo skruti u nepomičnost koja više ne obećava iznenađenja, kad izgubimo svaku nadu videći, kao usred leta već mrtve listove na drveću, oko još mladih lica kosu koja opada ili sedi, tako je kratko to ozareno jutro, te čovek stoga zavoli samo sasvim mlade devojke, one u kojih put, kao dragoceno testo, još raste. One su samo mlaz gipke materije koju svakog časa
preoblikuje prolazni utisak koji u tom trenutku vlada njima. Kao da je svaka od njih naizmenično mala statua veselosti, mladalačke ozbiljnosti, maznosti, čuđenja, uobličena u iskrenom, potpunom, ali kratkotrajnom izrazu. Ta plastičnost daje mnogo raznovrsnosti i čari ljupkoj pažnji kad nam je ukazuje tako mlada devojka. Takva ljubazna pažnja neophodna je, doduše, i kod žene, i ona kojoj se ne sviđamo ili koja nam ne daje da primetimo da joj se sviđamo, dobija u našim očima nešto dosadno jednolično. Ali ni same te milošte, počev od neke životne dobi, ne prelivaju više takvim mekim talasanjem lice koje je od životnih borbi otvrdlo, postalo zauvek borbeno ili ekstatično. Jedno — pod stalnom silom pokornosti kojom se žena potčinjava mužu — liči više na lice vojnika nego žene; drugo je, izvajano žrtvama što ih je mati svakodnevno podnosila za svoju decu, lice apostola. Drugo neko, opet, posle godina nevolja i bura, postalo je lice starog morskog vuka, u žene čiji pol otkriva samo odeća. A istina je, doduše, da pažnje neke žene prema nama mogu još uvek, kad je volimo, da nekom novom čari poseju časove što ih provodimo kraj nje. Ali ona nije za nas uvek iznova neka drukčija žena. Veselost u nje ostaje izvan nepromenljivoga lica. Dok mladost prethodi tome tom e potpunom stvrdnjavanju, stvrdnjavanju, pa otud kraj devojaka osećamo ono osveženje što nam ga pruža prizor oblika koji se neprestano menjaju, igraju se nepostojanim suprotnostima koje podsećaju na ono večito obnavljanje osnovnih elemenata prirode koje posmatramo pred morem. U to vreme ne bih samo kakav prijem, šetnju sa gđom de Vilparizi žrtvovao igri lasice i pogađaljkama, kojih sam se igrao s mojim prijateljicama. U više mahova Sen-Lu mi je poručio, pošto ne dolazim da ga posetim u Donsjeru, da je zatražio jednodnevno odsustvo i da će ga provesti u Balbeku. Svaki put sam mu pisao da to ne čini, navodeći kao izvinjenje da sam prinuđen da baš toga dana odem s bakom nekud u okolinu zbog neke porodične obaveze. Mora biti da je loše o meni sudio kad je od tetke saznao u čemu se sastojala ta porodična obaveza i ko je tom prilikom igrao ulogu bake. Pa ipak, možda nisam grešio što sam ne samo društvena zadovoljstva nego i zadovoljstva prijateljstva žrtvovao uživanju da po sav dan provodim u tom devojačkom ružičnjaku. Bića koja imaju mogućnost — istina, to su umetnici, a ja sam već odavno bio ubeđen da to nikada neću biti — imaju i dužnost da žive za sebe same; a prijateljstvo ih razrešava te dužnosti, ono je odricanje od samog sebe. I sam razgovor, koji je način izražavanja prijateljstva, jeste površna tlapnja u kojoj ne stičemo ništa novo. Možemo razgovarati celoga života a da ništa ne kažemo, nego da samo u nedogled ponavljamo jedan prazan trenutak, dok se kretanje misli u samotnom radu umetničkog stvaranja vrši u dubinu, u jedinom smeru koji pred nama nije zatvoren, kojim možemo da napredujemo, s više muke, istina, ka nekoj istini
kao rezultatu. A prijateljstvo nije samo, kao i razgovor, lišeno vrednosti, ono je još i pogubno. Jer prijateljstvo nas ubeđuje da utisak dosade koju ne mogu da ne osete kraj prijatelja — to jest zato što ostaju na površini sebe umesto da nastave istraživačko putovanje u dubinu — oni među nama čiji je zakon razvoja čisto unutrašnji, da taj utisak dosade treba da ispravimo kad se opet nađemo sami, da se ganuto setimo reči koje nam je prijatelj rekao, da ih smatramo dragocenim doprinosom, dok mi međutim nismo kao građevine, kojima se može spolja dodavati kamenje, nego kao drveće, koje iz sopstvenoga soka crpe sledeće koleno svoje stabljike, viši red svojih listova. Lagao sam samog sebe, prekidao rast u smeru u kome sam odista mogao istinski da rastem i budem srećan, kad sam se poradovao što me voli, što mi se divi jedno tako dobro, tako pametno, toliko omiljeno stvorenje kao što je bio Sen-Lu, kad sam svoj um prilagođavao prilagođavao ne svojim mutnim utiscima, koje bi mi m i bila dužnost da razmrsim, nego rečima mog prijatelja dok sam ih sebi ponavljao — dok sam puštao da mi ih ponavlja onaj drugi što živi u nama a nije naše ja, kome nam je uvek tako drago da prepustimo brigu tegobnog mišljenja — i silio se da u njima nađem lepote, veoma drukčije od one za kojom sam ćutke tragao kad sam bivao zaista sam, ali koja bi dala više vrednosti Roberu, meni samom, životu. U onome životu kakav mi je stvarao takav prijatelj, ukazivao sam se sam sebi kao ušuškan i zaštićen od samoće, plemenito željan da se žrtvujem radi njega, jednom reči nesposoban da se ostvarim. A kraj tih devojaka, naprotiv, ako je uživanje kojim sam se naslađivao i bilo sebično, bar se nije zasnivalo na laži koja nastoji da nas ubedi da nismo neumitno sami i sprečava nas da priznamo sebi da, dok razgovaramo, to ne govorimo više mi, da sebe tada uobličavamo po tuđem obličju a ne po onome našem ja koje se razlikuje od drugih. Reči koje smo mi razmenjivali, ta mala devojačka družina i ja, bile su malo zanimljive, retke uostalom, prekidane s moje strane dugim ćutanjem. No to me nije sprečavalo da u slušanju, kad su mi nešto govorile, nalazim isto toliko uživanja kao i gledajući ih, da u glasu svake od njih nađem živo obojenu sliku. Sa nasladom sam slušao njihovo cvrkutanje. Voleti pomaže da razabiramo, da razlučujemo. U šumi, ljubitelj ptica smesta razlikuje osobeni cvrkut svake ptice, koji običan čovek brka. Ljubitelj Ljubitelj devojaka zna da su ljudski ljudski glasovi još mnogo m nogo raznolikiji. Svaki ima više tonova nego i najbogatiji instrument. A kombinacije kojima ih povezuje isto su toliko neiscrpne kao i beskrajna raznolikost ličnosti. Dok sam razgovarao s nekom od mojih prijateljica, opažao sam da mi originalnu, jedinstvenu sliku njene individualnosti dovitljivo slikaju, tiranski nameću isto toliko prelivi njenoga glasa koliko i crte njenog lica i da su to dva prizora koji izražavaju, svaki na svom planu, jednu istu jedinstvenu stvarnost. Doduše, te linije glasa, kao ni linije lica, nisu još bile konačno utvrđene; glas će još mutirati
kao što će se i lice menjati. Kao što deca imaju žlezdu žlezdu čiji im sok pomaže da vare mleko, a koja više ne postoji kod odraslih, u ćućorenju tih devojaka bilo je tonova kojih u žena nema. A na tom raznovrsnijem instrumentu one su svirale usnama onako prilježno, onako revno kao Belinijevi anđelčići svirači, što je isto tako isključiva osobina mladosti. Kasnije će te devojke izgubiti taj naglasak oduševljene ubeđenosti, koji je davao čari i najprostijim stvarima, bilo da je Albertina samouverenim tonom izvaljivala kalambure, koje su najmlađe slušale s divljenjem sve dok ih ne bi obuzeo mahnit smeh, neodoljivo silan kao kijanje, bilo da je Andre govorila o njihovim školskim zadaćama, koje su bile još detinjastije nego i njihove igre, s onom samo deci svojstvenom ozbiljnošću: njihove reči zvonile su kao one antičke strofe, kad se poezija, još slabo razlučena od muzike, recitovala u raznovrsnim tonovima. Uprkos svemu, glas tih devojaka već je tako jasno odavao opredeljenje koje je svaka od tih malih ličnosti već imala u pogledu života, opredeljenje toliko lično da je i suviše uopšteno bilo reći, za jednu: „ona sve uzima kao šalu”; za drugu: „ona samo ređa tvrdnje koje ne trpe pogovora”; za treću: „ona se zaustavlja zaus tavlja u dvoumljenju dvoumljenju i iščekivanju”. i ščekivanju”. Crte našeg lica nisu drugo šta do kretnje koje su navikom postale konačne. Priroda, kao ono katastrofa u Pompejima, kao lutku u metamorfozi insekata ukočila nas je u uobičajenoj kretnji. Tako isto, naše intonacije sadrže našu životnu filozofiju, ono što svaki čas pomišljamo u sebi o stvarima. Doduše, te crte nisu pripadale samo tim devojkama. To su bile crte njihovih roditelja. Pojedinac je zaronjen u nešto što je opštije od njega. Tako gledano, roditelji ne daju samo tu uobičajenu kretnju koju predstavljaju crte lica nego i izvesne načine govora, izvesne osveštane fraze, koje, skoro isto toliko nesvesne kao i intonacija, skoro isto tako duboke, pokazuju neko gledanje na život. Ima, istina, kod devojaka izvesnih izraza koje im roditelji ne predaju pre izvesnog uzrasta, obično ne pre nego što postanu žene. Čuvaju ih za kasnije. Tako, na primer, ako se govorilo o slikama jednog Elstirovog prijatelja, Andre, koja je još nosila dugu kosu, nije još mogla lično da se koristi izrazom kojim su se služile njena mati i udata sestra: „Izgleda da je kao čovek divan.” Ali i to će joj već doći, zajedno s dopuštenjem da ide u Pale-Roajal. A već od prve pričesti, Albertina je govorila kao jedna prijateljica njene tetke: „Za mene bi to bilo dosta strašno”. Bili su joj već podarili i običaj da zamoli da joj se ponovi ono što je rečeno, da bi izgledalo kao da je to zanima i kao da nastoji da o tome stvori neko lično mišljenje. Kad bi ko rekao da su slike nekog slikara dobre, ili da mu je kuća lepa: „A, dobre su mu slike? A, lepa mu je kuća?” Najzad, još opštija od porodičnog nasleđa bila je ona tako sočna građa koju su im pružale njihove zavičajne pokrajine i iz koje su one crple svoj glas i punim ustima zahvatale otud svoju intonaciju. Kad bi se Andre oglasila oštrim,
dubokim glasom, perigorska žica njenog glasovnog instrumenta nije mogla da ne zazvuči raspevanim zvukom, koji je uostalom bio veoma u skladu sa južnjačkom čistotom njenih crta; a Rozmondinim večitim nestašlucima odgovarala je, htela to ona ili ne, sa naglaskom iz njenog zavičaja, severnjačka materija njenog lica i glasa. Između njene pokrajine i devojčinog temperamenta, koji je nametao prelive u glasu, opažao se jedan lep dijalog. Dijalog, ne nesaglasje. Nikakva nesaglasnost ne bi mogla razjediniti devojku i njen zavičaj. Ona je još uvek on. Uostalom, to dejstvo lokalne građe na lični duh koji je koristi i kome ona daje više krepkosti ne čini ostvarenje manje individualnim, i bilo da se radi o delu neimara, stolara ili muzičara, ono nimalo manje ne odražava do tančina i najtananije crte umetnikove ličnosti bez obzira na to što je bio prinuđen da radi sa belim krečnjakom iz Sanlija ili sa crvenim strasburškim peščarom, što je poštovao čvorove svojstvene jasenu, što je u svom stilu vodio računa računa o mogućnostima i granicama granicama zvučnosti zvučnosti flaute ili viole. Primećivao Primećivao sam s am to, a ipak, tako smo malo m alo razgovarali! razgovarali! Dok sam sa gđom de Vilparizi ili sa Sen-Luom pokazivao svojim rečima mnogo više zadovoljstva nego što sam ga stvarno osećao, jer od njih sam se rastajao umoran, dotle je, dok sam ležao među tim devojkama, punoća onoga što sam osećao beskrajno nadmašavala naše beznačajne, retke reči i razlivala se iz moje nepomičnosti i ćutanja valovima sreće čije je talasanje zamiralo pred nogama tih mladih ruža. Ni za bolesnika kad se oporavlja odmarajući se po ceo dan u cvetnoj bašti ili u voćnjaku, miris cveća ili voća ne prožima dublje sve one ništavne sitnice koje sačinjavaju njegovo lenčarenje nego što su ih, za mene, prožimale ona boja, ona aroma koje su mi oči tražile po tim devojkama i čije se milje najposle upijalo u mene. Tako se i grožđe puni šećerom na suncu. I te neprestane, tako proste igre polako su dovele u meni, kao u onih što samo leže ispruženi na morskoj obali udišući so i sunčajući se, do nekog opuštanja, nekog blaženog osmeha, neke neodređene zasenjenosti koja mi je obuzimala čak i oči. Ponekad bi neka ljupka pažnja jedne od njih probudila u meni tako silno treperenje da bi ono za neko vreme odagnalo žudnju za ostalima. Tako je jednog dana Albertina rekla: rekla: „Ko ima i ma olovku? o lovku?”” Andre joj je pružila, pružila, a Rozmonda Rozm onda hartiju, i Albertina im je rekla: „A sad, deco, zabranjujem vam da gledate šta pišem.” Pošto se potrudila da lepo ispiše svako slovo, naslonivši hartiju na kolena, pružila mi ju je rekavši: „Pripazite samo da niko ne vidi”. Ja sam je onda razvio i pročitao ove reči koje mi je napisala: „Mnogo vas volim.” — Ali umesto što pišem gluposti — uzviknu ona okrenuvši se žustro i ozbiljno Andrei i Rozmondi — bolje da vam pokažem pismo koje sam jutros
primila od Žizele. Baš sam luda, u džepu mi je, a može nam toliko koristiti! Žizela je našla da bi bilo dobro da pošalje svojoj prijateljici, a ova da pročita ostalima, svoj pismeni zadatak sa male mature. Dve teme između kojih je Žizela imala da bira još su i prevazišle Albertinine bojazni u pogledu težine tema koje se zadaju. Jedna je bila: „Sofokle piše Rasinu, iz Hada, da bi ga utešio za neuspeh talije”; talije”; a druga: „Pretpostavite da posle prve predstave Jestire gđa Jestire gđa de Sevinje piše gđi de La Fajet da bi joj rekla koliko joj je bilo žao što i ona nije bila prisutna”. Elem, Žizela je, u velikoj revnosti, koja je morala dirnuti ispitnu komisiju, izabrala prvu, težu temu i tako ju je lepo obradila da je dobila četrnaest i da joj je komisija čestitala. Bila bi dobila „vrlo dobar” kao opštu ocenu, da nije „zaglavila” na ispitu iz španskog. Žizela je poslala prepis svoje zadaće Albertini, i ova nam ju je odmah pročitala, jer je i sama imala da polaže isti ispit, pa je veoma želela da čuje šta misli Andre, koja je u tome bila mnogo bolja od sviju njih i mogla im je dati dobrih saveta. „Što je imala sreće!” reče Albertina. Albertina. „Baš tu temu joj je zadala ovde njena nastavnica nas tavnica francuskog, da s njom dobro zagreje stolicu.” Sofoklovo pismo Rasinu, u Žizelinom sastavu, počinjalo je ovako: „Dragi prijatelju, izvinite što vam pišem iako nemam čast da se lično poznajemo, ali zar vaša nova tragedija, Atalija, Atalija, ne pokazuje da ste savršeno proučili proučili moja skromna dela? Vi Vi ste stavili stihove u usta ne samo protagonista, protagonista, ili glavnih lica drame, nego ste ih napisali, i to krasnih, dopustite da vam to kažem bez laskanja, i za horove, koji, kako kažu, nisu suviše loše pristajali u grčkoj tragediji, ali koji su u Francuskoj prava novina. Uz to, vaš dar, tako istančan, tako uglađen, tako opčinjavajuć, tako pronicljiv, tako tankoćutan, dostigao je snagu na kojoj vam čestitam. Atalija, Joad, to su ličnosti koje vaš suparnik Kornej ne bi umeo bolje da sazda. Karakteri su muževni, zaplet je jednostavan i snažan. Eto jedne tragedije kojoj ljubav nije pokretačka sila, i ja vam na tome najiskrenije čestitam. Ni najčuvenija pravila nisu uvek najistinitija. Navešću vam kao primer: Slikanje ljubavi, s puno osećanja, Do srca je ljudskog sigurna putanja. A vi ste pokazali da versko osećanje, kojeg su prepuni vaši horovi, nije ništa manje kadro da gane. Široka publika mogla je biti zbunjena, ali pravi znalci vam odaju priznanje. Stalo mi je da vam uputim svoje čestitke, uz koje vas molim da primite, dragi kolega, izraze moga osobitog poštovanja.” Albertini se oči nisu prestajale sijati dokle god je čitala: „Prosto da poveruješ
da je prepisala, uzviknula je kad je završila. Nikada ne bih verovala da je Žizela kadra da izleže ovakvu zadaću. Pa ti stihovi koje navodi! Odakle li je samo iščačkala to?” A onda je Albertina, s očima sve više razrogačenim od divljenja — kome se sad, doduše, promenio predmet, ali je postalo još veće — i od najnapregnutije pažnje, slušala Andre, dok je ova, upitana za mišljenje kao starija i potkovanija, prvo govorila o Žizelinom sastavu s nešto ironije, a onda, tobože olako, što je slabo prikrivalo stvarnu ozbiljnost, na svoj način prepravila to pismo. „Nije loše”, rekla je ona Albertini, „ali kad bih bila na tvome mestu i kad bi mi dali ovu istu temu, što može da se desi, jer često je daju, ja ne bih tako napisala. Evo kako bih ja. Pre svega, da sam bila na Žizelinom mestu, ja se ne bih zaletela, i počela bih s tim što bih na posebnom listu napisala plan. Najpre, pitanje koje se postavlja i izlaganje predmeta; onda, opšte ideje koje treba uneti u obradu; najzad, ocena, stil, zaključak. Tako, kad se upravljaš po nacrtu, znaš kuda ideš. Već u uvodu, ili, ako hoćeš, Tina, pošto je reč o pismu, već u oslovljavanju, Žizela je zabrljala. Pišući jednom čoveku iz XVII veka. Sofokle nije trebalo da napiše: napiše : ,Dragi prijatelju’. prijatelju’. „Trebalo „Trebalo je, zaista, zais ta, da napiše: napiše : ,Dragi Rasine’,” uzviknu Albertina plahovito. „To bi bilo mnogo bolje.” „Ne”, odgovori Andre pomalo podsmešljivo, „trebalo je da stavi: ,Gospodine’. A isto tako, na kraju, trebalo je da izmisli nešto kao: ,Dopustite, Gospodine (ili, najviše, dragi Gospodine) da vam izrazim osećanja poštovanja s kojima imam čast biti vaš sluga’. S druge strane, Žizela kaže da su horovi u Ataliji Ataliji novina. A zaboravlja estiru i estiru i dve malo poznate tragedije koje je baš ove godine profesor analizirao, pa tako, pošto on stalno jaše na tome, čim ih pomeneš, sigurna si da ćeš položiti. To su Jevrejke Jevrejke od Robera Garnjea i Aman Aman od Monkretjena.” Andre je ta dva naslova navela ne uspevši da sakrije osećanje snishodljive nadmoćnosti, koja se pokazala u osmehu, dosta ljupkom uostalom. Albertina nije mogla da izdrži: „Strašna si, Andre,” uzviknula je. „Napisaćeš mi ta dva naslova. Zamisli kakva bi sreća bila da mi to padne makar na usmenom, navela bih ih i zapanjila komisiju.” Ali kasnije, kad god je Albertina pitala Andre da joj ponovi naslove ta dva komada, da bi ih zapisala, njena tako učena prijateljica tvrdila je da ih je zaboravila i nikada joj ih nije rekla. „Zatim”, nastavila je Andre tonom jedva primetnog prezira prema svojim nedoraslim drugaricama, ali ipak srećna što može da izazove divljenje i pridajući tome kako bi ona napisala taj pismeni više značaja no što je želela pokazati, „Sofokle u Hadu treba da je dobro obavešten. On, dakle, treba da zna da Atalija nije Atalija nije prikazana pred širokom publikom, nego pred Kraljem Suncem i nekolicinom povlašćenih dvorjana. To što Žizela tim povodom kaže o oceni znalaca nije nimalo loše, ali bi moglo da se upotpuni. Pošto je postao besmrtan, Sofokle bi sasvim mogao imati dar prorokovanja i
predskazati da će, po Volteru, Atalija Volteru, Atalija biti biti ne samo Rasinovo remek-delo nego i remek-delo ljudskog duha.” Albertina je prosto gutala njene reči. Oči su joj se žarile. S najdubljim najdubljim gnušanjem gnuša njem odbila je Rozmondin predlog da počnu neku igru. „Najzad”, reče Andre istim ravnodušnim, nehajnim tonom, malko podrugljivim i dosta žarko ubeđenim, „da je Žizela najpre staloženo pobeležila opšte misli koje će imati da razvije, možda bi pomislila na nešto što bih ja učinila, a to je da ukaže na razliku u religioznom nadahnuću horova kod Sofokla i kod Rasina. Ja bih dala Sofoklu da primeti da, iako su Rasinovi horovi prožeti verskim osećanjem kao i horovi u grčkoj tragediji, nije ipak reč o istim bogovima. Joadov bog nema nikakve veze sa Sofoklovim. A to bi, sasvim prirodno, posle izlaganja, dovelo do zaključka: šta mari što su verovanja različita? Sofokle bi imao toliko obzira da na tome ne insistira. Bojao bi se da ne pozledi Rasinova uverenja, i ubacivši tim povodom nekoliko reči o učenjacima iz Por-Roajala, radije bi čestitao svom takmacu na uzvišenosti njegovog pesničkog pesničkog genija.” Od divljenja i pažnje, Albertinu je spopala takva vrućina da su joj izbile graške znoja. Andre je zadržala vedru ravnodušnost ženskog dendija. „A ne bi bilo loše ni citirati nekoliko sudova slavnih kritičara”, reče ona pre no što se pridružila igri. „Da”, odgovori Albertina, „rekli su mi to. Obično su najpreporučljiviji, zar ne, sudovi Sent-Beva i Merlea?” „Nisi sasvim pogrešila”, odvrati Andre, iako, uostalom, nije htela da joj napiše i druga dva imena, uprkos Albertininim molbama, „Merle i Sent-Bev ne deluju rđavo. Ali treba naročito citirati Deltura i Gask-Defosea.” Za to vreme ja sam mislio na onaj listić iz notesa koji mi je Albertina pružila: „Mnogo vas volim”, i sat kasnije, silazeći putevima koji su se spuštali ka Balbeku malo suviše strmo za moj ukus, mislio sam u sebi kako ću ipak s njom doživeti svoj prvi ljubavni roman. Stanje obeleženo onim znacima po kojima obično prepoznajemo da smo zaljubljeni, kao što je bilo to što sam u hotelu naređivao da me ne bude ni zbog kakve posete sem ako bi došla koja od tih devojaka, pa ono lupanje srca dok bih ih čekao (ma koja od njih da je trebalo da dođe) i, tih dana, moj bes ako nisam uspeo da nađem berberina da me obrije pa sam se morao tako ružan pojaviti pred Albertinom, Rozmondom ili Andreom, to stanje koje je uvek iznova nastajalo nastajalo naizmenično u vezi sa ovom ili onom od njih, njih, isto se toliko razlikovalo, razlikovalo, doduše, od onoga što nazivamo ljubavlju koliko se od ljudskog života razlikuje život zoofita, kod kojih su postojanje, individualnost, ako se tako može reći, raspodeljeni na više organizama. Ali biologija nas uči da se i takva životinjska organizacija može videti, a i naš sopstveni život, ako je samo iole poodmakao, nimalo manje ne potvrđuje stvarno postojanje takvih stanja, o kojima nekada
nismo ni slutili, a kroz koja treba da prođemo, svejedno što ćemo kasnije izići iz njih: takvo je bilo za mene to stanje zaljubljenosti razdeljene na više devojaka. Razdeljene, ili bolje reći nedeljive, jer, najčešće, ono što mi je bilo najdivnije, drukčije od sveg ostalog sveta, što mi je postajalo tako drago da je nada da ću to sutradan opet ugledati bila najlepša radost mog života, to je bilo ponajviše celo to društvo devojaka, u celini tih popodneva na primorskim liticama, za onih vetrovitih sati, na onoj traci trave po kojoj su ležali likovi Albertine, Rozmonde, Andreje, tako uzbudljivi za moju maštu; i to tako da nisam umeo reći zbog koje su mi ta mesta tako dragocena, koju bih najviše želeo voleti. Na početku neke ljubavi kao i na kraju, mi nismo vezani isključivo za predmet te ljubavi, nego pre žudnja za ljubavlju, iz koje će ova poteći (i, kasnije, sećanje koje ona ostavlja za sobom) sa nasladom bludi po jednom predelu međusobno zamenljivih čari — katkad prosto čari prirode, naslađivanja đakonijama, čari lepog stana — međusobno dovoljno skladnih da se naša žudnja ne oseća ni uz jednu od njih kao u tuđini. Uostalom, nijednom tom devojkom nisam još bio zasićen navikom, još sam bio u stanju da ih vidim, a to je isto što i reći da osetim duboko iznenađenje kad god bih se ponovo našao u njihovom prisustvu. To iznenađenje svakako potiče delom i otud što nam nečije biće tada pokazuje neko svoje novo lice; ali toliko je velika svačija mnogostrukost, bogatstvo linija lica i tela, linija od kojih tako malo njih nalazimo, čim nismo više kraj te osobe, u proizvoljnoj pojednostavljenosti našeg sećanja, te pošto je naše pamćenje odabralo neku pojedinost koja nam je pala u oči, izdvojilo je, preuveličalo, stvarajući od žene koja nam se učinila visoka jednu studiju u kojoj je visina njenog stasa prekomerna, ili od žene koja nam se učinila ružičasta i plavokosa, jednu čistu „Harmoniju u ružičastom i zlatnom”, — u času kad se ta žena opet nađe kraj nas, sve ostale zaboravljene osobine, koje uravnotežavaju onu, navale na nas svojom zbrkanom složenošću, smanje visinu, preplave ružičastu boju, i ono što smo mi došli isključivo da nađemo zamene drugim pojedinostima, koje se sećamo da jesmo primetili prošli put pa sad ne shvatamo kako smo mogli tako malo očekivati da ćemo ih opet ugledati. Sećali smo se karanfila i pošli da ga opet vidimo, a nailazimo na božur. A to neizbežno iznenađenje i nije jedino; jer pored njega postoji i jedno drugo, koje nastaje ne više usled razlika između stilizacije uspomena i stvarnosti, nego usled razlike između onog bića koje smo videli prošli put i ovog koje nam se danas ukazuje iz jednog drugog ugla, pokazujući nam jedan nov izgled. Ljudsko lice je odista kao lice onoga boga iz jedne istočnjačke teogonije, ceo jedan grozd naporednih lica u različitim ravnima, koja ne vidimo ujedanput. Ali naše iznenađenje potiče velikim delom naročito otud što nam neko biće
pokazuje i jedno isto lice. Bio bi nam potreban toliko veliki napor da u sebi obnovimo sve ono što nam je pružilo nešto što nismo mi — ma bio to ukus nekog voća — da se mi, čim primimo utisak, neosetno spuštamo padinom sećanja, pa i ne primećujući, vrlo brzo, veoma smo daleko od onoga što smo osetili. Tako da je svako novo viđenje neka vrsta ispravke koja nas vraća onome što smo zaista videli. Nismo se već više toga sećali, se ćali, toliko toliko ono što zovemo sećati se nekog bića znači u stvari zaboraviti ga. Ali dokle god još umemo da vidimo, u času kad nam se ukaže zaboravljena crta, mi je prepoznamo, prinuđeni smo da ispravimo izvitoperenu liniju, i tako se to neprestano i plodno iznenađivanje koje je činilo tako korisnim i razgibljujućim za mene te svakodnevne sastanke s lepim devojkama sa morske obale sastojalo koliko od otkrivanja toliko i od prisećanja. Ako se tome doda nemir koji je u meni budilo ono što su one bile za mene, što nikada nije bilo baš sasvim ono što sam poverovao i zbog čega očekivanja od idućeg susreta nisu više ličila na prethodna očekivanja nego na još ustreptalo sećanje na poslednji razgovor, razumeće se što je svaka šetnja naglo skretala moje misli, nimalo ne u onom pravcu koji sam im ja, u osami moje sobe, natenane ocrtao. Taj smer bivao je zaboravljen dok sam se vraćao a u glavi mi zujalo kao u košnici od reči koje su me smele i dugo još odjekivale u meni. Svako biće je uništeno kad ga prestanemo videti; a onda je njegova sledeća pojava jedno novo ostvarenje, drukčije od onoga koje mu je neposredno prethodilo, možda čak drukčije i od svih. Jer najmanji broj mena koje mogu vladati u tim ostvarenjima jeste dva. Dok se sećamo jednog energičnog pogleda, smelog izraza, idući put će nas neizbežno nekakva sanjalačka blagost, ono što je dotadašnje naše sećanje zanemarivalo, iznenaditi pri sledećem susretu, to jest gotovo jedino nam pasti u oči. Pri suočenju našeg sećanja s tom novom stvarnošću, baš to će staviti svoj pečat na naše razočaranje ili na naše iznenađenje, ukazati nam se kao ispravka slike koju vrši stvarnost upozoravajući nas da smo se rđavo sećali. I sad će opet taj prošli put zanemareni izgled lica i samim tim ovog puta najupečatljiviji, najstvarniji i najtačnije ispravljen postati predmet sanjarenja, uspomena. I želećemo da opet ugledamo taj čežnjivi, zaobljeni profil, taj blagi izraz. A onda će opet ono što je u prodornim očima, u šiljatom nosu, u stisnutim usnama snažne volje uzeti da ispravi razliku između naše žudnje i predmeta kojoj je ona verovala da odgovara. odgovara. Razume se, ta vernost prvim i čisto čis to telesnim utiscima, utiscim a, koje koje sam svaki put ponovo doživljavao kraj svojih prijateljica, nije se ticala samo njihovih crta lica, pošto smo videli da sam bio isto tako osetljiv i za njihove glasove, možda još uzbudljivije (jer glas ne pruža samo isto onakve jedinstvene i čulne površine kao lice, on je deo onog nedomašivog bezdana što izaziva vrtoglavicu beznadnih poljubaca), njihove glasove, od kojih je svaki bio nalik na jedinstveni zvuk nekog
malog instrumenta u koji se svaka od njih sva unosila i koji je bio samo njezin. Poneka duboka linija koju bi glas neke od njih ocrtao u svom gibanju iznenadila bi me kad bih je ponovo prepoznao pošto bih je već zaboravio. Tako da su ispravke koje sam pri svakom novom susretu bio prinuđen da vršim da bih se vratio savršenoj tačnosti bile ne samo ispravke crtača nego isto toliko i ispravke kakve vrši vrši učitelj uči telj pevanja pevanja ili muzičar m uzičar kad štimuje instrument. i nstrument. A što se tiče skladne ravnoteže u kojoj su se od nekog vremena potirala, usled otpora koje je svako suprotstavljalo širenju svih ostalih, različita osećajna talasanja što su ih u meni uzburkivale pojedine te devojke, ta ravnoteža poremetila se u korist Albertine jedno popodne dok smo se igrali lasice. Bilo je to u jednom šumarku na liticama. Sedeći između dveju devojaka koje nisu pripadale maloj družini, nego smo ih poveli sa sobom zato što je toga dana trebalo da nas bude vrlo mnogo, sa zavišću sam gledao Albertininog suseda, jednog mladića, pomišljajući u sebi kako bih, da sam na njegovom mestu, mogao da dotičem ruke moje prijateljice za vreme tih nenadanih trenutaka koji se možda neće više vratiti, a u kojima bih mogao dopreti daleko. daleko. Već i sam po sebi, čak i bez posledica do kojih bi bez sumnje doveo, dodir Albertininih ruku bio bi mi tako mio. Ne što nisam video i lepših ruku od njenih. Čak i među njenim prijateljicama, Andreine, mršave i mnogo finije, kao da su živele nekim osobenim životom, pokorne devojčinoj volji, ali i nezavisne, i često bi se pružile ispred nje kao dva plemenita hrta, a članci su joj leno počivali, dugo sanjarili ili bi se neki odjednom stao protezati, i zbog toga je Elstir načinio više studija njenih ruku. Na jednoj od njih, gde se videlo kako ih Andre greje na vatri, one su, s u, spram sjaja ognja, bile zlatasto prozirne kao dva jesenja lista. Ali Albertinine ruke, punačkije, punačkije, za časak su se s e pri rukovanju ugibale pod stiskom ruke, a onda bi se jedrinom oduprle stisku, izazivajući jedan sasvim osoben osećaj. Stisak Albertinine ruke imao je nekakvu čulnu blagost koja kao da je bila u skladu sa ružičastom, malko ljubičastom bojom njene kože. Činilo vam se da tim stiskom ponirete u devojku, duboko u njena čula, isto kao i njenim zvučnim smehom, nepristojnim kao kakvo gugutanje ili kao neki uzvici. Ona je bila od onih žena kojima je tako veliko uživanje stegnuti ruku da je čovek zahvalan civilizaciji što je od shakehanda shakehanda načinila dopušten dodir između mladića i devojaka kad se sretnu. Da su proizvoljni običaji učtivosti zamenili rukovanje kakvim drugim gestom, ja bih svaki dan gledao nedodirljive Albertinine ruke sa isto tako žudnom radoznalošću da im upoznam dodir kao što je žudna bila i radoznalost da okusim slast njenih obraza. Ali u tome uživanju da joj dugo držim ruke među svojima, da sam u igri sedeo do nje, nisam zamišljao samo to uživanje: koliko li bi priznanja, izjava, dotad prećutanih, mogao poveriti nekom stisku ruke; a s
njene strane, kako bi i njoj bilo lako, odgovarajući mi svojim stiscima, da mi pokaže da prihvata; kakav dosluh, kakav početak naslade! Moja ljubav mogla bi tako, za nekoliko minuta provedenih pored nje, napredovati više nego otkako sam se upoznao s njom. Osećajući da ti minuti neće potrajati dugo, da su već pri kraju, jer bez sumnje nećemo dugo ostati pri toj igri, a kad se ona jednom svrši, biće prekasno, prekasno, nisam mogao da izdržim na svome mestu. mes tu. Navlaš Navlaš sam pustio da nađu prsten u mene, i kad sam seo u sredinu, činio sam se da ne primećujem kuda prolazi, a pratio sam očima čekajući trenutak kad će dospeti do mladića kraj Albertine, koja je, smejući se iz glasa, zanesena veselom igrom, bila sva rumena. „I mi smo baš u lepoj šumi”, reče mi Andre pokazujući drveće što nas je okružavalo, s osmehom u pogledu koji je bio namenjen samo meni i kao da je preleteo iznad svih koji su se tu igrali, kao da smo jedino nas dvoje dovoljno umni da se udvojimo i da povodom te igre načinimo poetičnu primedbu. Sa profinjenim duhom, čak je i zapevala, iako joj se i nije pevalo: „Promakla je tuda, gospe, lasica iz Lepe Šume, promakla je tu lasica, lasica iz Šume Lepe”, kao što neki ne mogu da odu u Trijanon a da ne prirede neko slavlje u stilu Luja XVI ili nalaze da je zanimljivo slušati neku ariju u okviru za koji je komponovana. Ja bih, naprotiv, bez sumnje bio ožalošćen kad ne bih našao čari u takvom ostvarenju, da sam mogao na to da mislim. Ali pamet mi je bila drugde. Mladići i devojke počinjali su se čuditi što sam tako glup da ne mogu da ulovim prsten. Gledao sam Albertinu, tako lepu, tako ravnodušnu, tako veselu, koja će, i ne predviđajući to, postati moja susetka kad najzad zaustavim prsten u onim rukama gde bude trebalo, zahvaljujući lukavstvu koje nije slutila, inače bi je to naljutilo. U žaru igre, Albertinina duga kosa bila se upola rasula i padala joj, u kovrčavim pramenovima, po obrazima, ističući im još više rumenu jedrinu svojim oštrim crnilom. „Imate pletenice kao Laura Dianti, kao Eleonora Gijenska i kao njena praunuka, koju je Šatobrijan toliko voleo. Trebalo bi da uvek nosite kosu malko spuštenu”, rekoh joj na uvo, da bih joj se primakao. Odjednom, prsten dođe Albertininom susedu. Ja se smesta bacih, grubo mu otvorih šaku, zgrabih prsten; morao je da ode na moje mesto u sredinu kruga, a ja zauzeh njegovo, do Albertine. Još koji trenutak pre toga zavideo sam tome mladiću dok sam gledao kako mu se ruke, klizeći po uzici, svaki čas susreću s Albertininim. A sada kad je na mene došao red, suviše stidljiv da tražim taj dodir, suviše uzbuđen da bih u njemu uživao, osećao sam još samo kako mi srce brzo i bolno tuče. U jednom trenutku Albertina mi primače svoje puno i rumeno lice kao da se sa mnom nešto sašaptava, pretvarajući se tako da je prsten u nje, da bi prevarila lasicu i omela je da pogleda onamo gde je prsten stvarno bio. Odmah sam shvatio da se Albertinini rečiti pogledi, kao da nešto kriju, tiču toga
lukavstva, ali me je uzbudilo što sam video kako joj je u pogledu sinulo nešto kao nekakva tajna, kao dosluh, iako ga je samo glumila radi igre, a nije postojao među nama, ali ali mi se s e on samim tim ti m učinio moguć i bio bi mi tako božanski božanski mio. Dok sam se uzbuđivao tom mišlju, osetih lak stisak Albertinine ruke na svojoj i jedan njen prst kako se zavlači ispod mog, milujući ga, i videh kako mi je u istom času namignula, trudeći se da to bude neprimetno. Odjednom se sve silne nade, dotle nevidljive u meni, zgusnuše: „Ona koristi igru da bi mi dala da osetim da me zbilja voli”, pomislih na vrhuncu radosti, odakle sam se odmah i sunovratio čuvši Albertinu kako mi besno govori: „Ta uzmite ga već jednom, čitav sat vam ga dodajem”. Ošamućen od bola, ispustio sam uzicu, lasica je spazila prsten, bacila se na njega, ja sam morao da se vratim u sredinu, očajan, gledajući mahnito kolo što se sad opet o pet vrtelo vrtelo oko mene, i još sam morao mo rao da se smejem na sve podsmehe igrača, iako mi nije nimalo bilo do smeha, dok je Albertina neprestano govorila: „Ne treba igrati ako čovek neće da pazi, nego da uplatka druge. Više ga nećemo zvati kad budemo išle da se igramo, Andre, ili ja neću doći”. Andre, iznad igre, pevala je svoju „Lepu Šumu”, u čemu joj se, iz podražavanja, mlako pridružila i Rozmonda, pa da bi skrenula razgovor s Albertininih prekora, reče: „Ovde smo na dva koraka od Krenjea, koji ste toliko želeli da vidite. Eto, odvešću vas tamo jednim lepim puteljkom dok se ove lude ponašaju kao deca od osam godina”. Kako je Andre bila veoma zlatna prema meni, uz put sam joj rekao o Albertini sve što mi se činilo da bi bilo podobno da probudi u njoj ljubav prema meni. Ona mi odgovori da je i ona veoma voli, da nalazi da je divna; ipak, komplimenti koje sam upućivao njenoj prijateljici kao da joj baš nisu godili. Odjednom, zastadoh na usečenom puteljku, dirnut u srce jednom dragom uspomenom iz detinjstva: prepoznao sam, po izreckanom i sjajnom lišću što se širilo na jednom uzvišenju, žbun gloga, precvetao, na žalost, još od proleća. Oko mene lebdela je atmosfera onih nekadašnjih Marijinih meseca, mese ca, nedeljnih popodneva, zaboravljenih verovanja, zabluda. zabluda. Poželeo sam sa m da je sebi dočaram. Zastao sam za časak, a Andre, po nekoj ljupkoj slutnji, pustila me je da za trenutak porazgovaram sa lišćem žbuna. Pitao sam ga za cveće, za te cvetove gloga što su kao vesele nestašne devojke, kaćiperne i pobožne. „Gospođice su već odavno otišle”, govorilo mi je lišće. A možda je i pomislilo da, kao njihov veliki prijatelj, što sam tvrdio da jesam, ne izgledam baš naročito upućen u njihove navike. Veliki prijatelj, ali koji ih nije video već toliko godina, uprkos svojim obećanjima. A međutim, kao god što je Žilberta bila moja prva ljubav prema jednoj devojci, oni su bili moja prva ljubav prema jednom cvetu. „Da, znam, one odlaze polovinom juna”, odgovorio sam, „ali milo mi je što vidim mesto gde su ovde stanovale. U Kombreu su me posećivale u mojoj sobi, mati
mi ih je dovodila kad sam bivao bolestan. I sastajali smo se subotom uveče, u Marijinom mesecu. Mogu li one i ovde da idu na Marijin mesec?” „O, pa naravno! Svima je veoma stalo da te gospođice budu u crkvi Sen-Denija Pustinjskog, to je najbliža parohija.” „A sada, kako bih ih mogao videti?” „O, ne pre maja iduće godine.” „A mogu li biti siguran da će biti ovde?” „Redovno, svake godine.” „Samo, ne znam hoću li umeti naći ovo mesto.” „Kako da ne! Te gospođice su tako vesele, a smeh prekidaju samo da bi zapevale kakvu crkvenu pesmu, tako da ne možete pogrešiti, a još s početka staze prepoznaćete prepoznaćete im miris.” Sustigao sam Andre i opet počeo da hvalim Albertinu. Činilo mi se nemogućno da joj ona to ne kaže, jer toliko sam to naglašavao. Pa ipak, nikada nisam čuo da je Albertina saznala za to. Međutim, Andre je mnogo bolje nego ona shvatala stvari srca, bila je mnogo profinjenija u ljubaznostima; da nađe pogled, reč, da učini nešto što na najdovitljiviji način može pričiniti zadovoljstvo nekome, da prećuti primedbu koja bi mogla učiniti nažao, da žrtvuje (ali tako da izgleda kao da to i nije žrtva) sat igre, čak i neki prijem, garden-partiju, da bi ostala os tala kraj nekog nekog prijatelja ili prijateljice i pokazala im tako t ako da joj je milije prosto njihovo društvo nego ona površna uživanja, to su joj bili sasvim uobičajeni znaci pažnje. Ali kad ju je čovek malo bolje poznavao, rekao bi da je ona kao one junačne kukavice, koje neće da se plaše, pa u njihovoj hrabrosti ima osobite zasluge; činilo se kao da duboko u njenoj prirodi nema ničega od te dobrote koju je svakog časa ispoljavala iz duhovne uzvišenosti, iz osetljivosti, iz plemenite želje da se pokaže dobra prijateljica. Slušajući sve ono divno što mi je govorila o mogućnoj ljubavi između Albertine i mene, činilo se da bi ona morala iz sve snage poraditi na tome da se ta ljubav ostvari. A slučajno, možda, nikada nije iskoristila ni najmanju sitnicu koja joj je bila na raspolaganju i koja bi me mogla zbližiti s Albertinom i ne bih se mogao zakleti da moja nastojanja da me Albertina zavoli, ako čak nisu izazvala i potajne smicalice njene prijateljice da to omete, nisu bar probudila u njoj gnev, veoma skriven doduše, protiv koga se ona možda i sama, iz uviđavnosti, borila. Za sve one silne Andreine prefinjene dobrote Albertina bi bila nesposobna, pa ipak nisam bio tako siguran u Andreinu duboku dobrotu kao što sam se, kasnije, uverio u Albertininu. Pokazujući se uvek nežno uviđavna prema Albertininim neobuzdanim lakomislenostima, Andre je imala za nju prijateljske reči, osmehe, štaviše, i postupala je prijateljski. Viđao sam je, iz dana u dan, kako se trudi više nego što se dvorjanin trudi da bi osvojio vladaočevu milost, samo da bi, bez ikakve koristi za sebe, omogućila svojoj siromašnoj prijateljici da uživa u njenoj raskoši, da bi je obradovala. Bila je divna po blagosti, po tužnim i izvrsnim rečima kad bi ko pred njom sažaljevao Albertinino siromaštvo, i hiljadu se puta
više trudila oko nje nego što bi oko kakve bogate prijateljice. Ali ako bi ko izneo da Albertina možda i nije baš tako siromašna kao što se kaže, jedva primetna senka zamaglila bi Andrei čelo i oči; činilo se da je zle volje. A ako bi ko otišao dotle da kaže da se ona, najposle, možda i neće tako teško udati kao što se to misli, mis li, ona je odlučno i skoro ljutito protivrečila: proti vrečila: „O, kako kako da ne, na žalost, neće se ni moći udati! Znam ja to dobro, to me toliko boli!” Čak ni meni, jedina ona od tih devojaka nikada ne bi rekla nešto što je neko mogao reći neprijatno o meni; štaviše, ako sam ja sam to pričao, ona se činila da ne veruje ili je davala tome neko objašnjenje koje je takvu priču moglo prikazati bezazlenom; sve te osobine zajedno nazivaju se taktom. To je svojstvo onih koji nam, kad iziđemo na dvoboj, čestitaju i dodaju da nije ni trebalo da se bijemo, kako bi još uvećali u našim sopstvenim očima hrabrost koju smo ispoljili a da i nismo na to bili prisiljeni. Oni su suprotnost onih koji će nam u istoj prilici reći: „Mora biti da vam je bilo vrlo mučno da se bijete, ali, s druge strane, niste mogli progutati takvu uvredu, niste mogli drukčije.” Ali kako u svemu ima i za i protiv, ako zadovoljstvo ili bar ravnodušnost onih naših prijatelja koji nam prepričavaju nešto uvredljivo što je neko rekao o nama dokazuje da se oni ne stavljaju u našu kožu dok s nama razgovaraju, nego u nju zabađu čiodu ili nož kao u mešinu, onda isto tako i veština da uvek sakriju od nas ono što nam može biti neprijatno, a što su čuli o našim postupcima, ili da prikriju mišljenje koje su naši postupci i u njih izazvali, može, kod ove druge vrste prijatelja, kod prijatelja punih takta, dokazivati veliku dozu pritvorstva. Nema u tome nikakve nezgode ako oni odista ne misle zlo i ako zlo koje se priča njih samo boli kao što bi i nas same bolelo. Mislio sam da je to slučaj i s Andreom, međutim nisam bio u to sasvim siguran s iguran.. Bili smo izišli iz šumarka i hodali smo vijugavim putevima kojima se dosta retko išlo, a na kojima se Andre vrlo dobro snalazila. „Evo”, reče mi ona odjednom, „evo tog vašeg čuvenog Krenjea, a imate i sreće, baš je onakvo vreme i onakva svetlost kao kad ga je Elstir slikao.” Ali ja sam još bio suviše tužan što sam u igri pao s onakvog vrhunca nade. Stoga i nisam s onakvim uživanjem kakvo bih bez sumnje inače osetio ugledao odjednom pod nogama, šćućurene među stenjem, gde su se sklonile od žege, morske boginje koje je Elstir vrebao i zatekao tu, pod tamnim sjajem isto tako lepim kao u Leonarda, te čarobne senke, zaklonjene i skrovite, hitre i tihe, spremne da na prvi vir svetlosti skliznu pod kamen, skriju se u neku rupu, a čim prođe preteći zrak, da se brzo vrate kraj stene ili alge, kao da bde nad njihovim dremežom pod suncem što mrvi hridine i obezbojeni Okean, nepomične a lake čuvarke, koje na samoj površini vode pokazuju svoja lepljiva lepljiva tela i pažljiv pogled svojih tamnih očiju. o čiju.
Pošli smo da se pridružimo ostalim devojkama da bismo se vratili u Balbek. Sada sam znao da volim Albertinu; ali, na žalost, nije mi bilo stalo da joj to kažem. Jer od onoga doba kad sam se igrao na Jelisejskim poljima, moje shvatanje ljubavi postalo je drukčije, iako su bića za koja se moja ljubav redom vezivala bila skoro istovetna. S jedne strane, da svoju nežnu ljubav izjavim onoj koju volim nije mi se više činilo jednim od bitnih i nužnih ljubavnih činova; niti mi se ljubav činila nekakvom spoljnom stvarnošću, već samo subjektivnim uživanjem. A osećao sam da će Albertina utoliko radije činiti ono što treba da bi se to uživanje održalo ukoliko manje bude znala da ga osećam. Za sve vreme povratka nije samo Albertinin lik, ogrezao u svetlosti kojom su zračile i ostale devojke, jedini postojao za mene. Ali kao što i mesec, koji je danju samo beli oblačak osobenijeg i postojanijeg oblika, povrati svu svoju moć čim se dan ugasi, tako, kad sam se vratio u hotel, jedino mi je Albertinin lik izronio iz srca i zablistao. Soba mi se odjednom učinila nova. Ona, istina, već odavno nije više bila ona neprijateljska soba od prve večeri. Mi neumorno menjamo oko sebe svoje obitavalište; i što nas više navika oslobađa toga da osećamo, mi ukidamo one pogubne sastojke, boju, razmere, miris, u kojima se otelovljavala naša nelagodnost. A nije to više bila ni ona soba što je još dosta snažno delovala na moje osećaje, ne više, doduše, da mi nanese bola, nego da mi pruži radosti, ona kaca puna lepih dana, nalik na bazen po kome se, do polovine visine, presijavalo plavetnilo natopljeno svetlošću, po kome bi za trenutak preleteo, neopipljiv i beo kao da je zračenje same toplote, hitri i neuhvatljivi odblesak nekog jedra; ni čisto estetska soba onih pikturalnih večeri; bila je to soba u kojoj sam bio već toliko dana da je nisam više ni video. A evo gde su mi se sad opet otvorile oči za nju, ali ovog puta sa one sebične tačke gledišta kakvo je gledište ljubavi. Pomišljao sam kako bi to lepo, iskošeno ogledalo, elegantne zastakljene police za knjige ulile Albertini, kad bi došla da me poseti, povoljno mišljenje o meni. Umesto prolaznog mesta kuda sam na časak svraćao pre no što pobegnem na plažu ili u Rivbel, moja soba mi je ponovo postajala stvarna i draga, obnavljala se, jer sam sad svaku stvar u njoj gledao i procenjivao Albertinin Al bertininim im očima. Nekoliko dana posle te igre lasice, pošto smo jednom u šetnji otišli suviše daleko, bili smo vrlo srećni što smo u Menvilu našli dvoje malih čeza sa po dva mesta, kojima smo se mogli vratiti do večere; a moja ljubav prema Albertini bila je već tako žarka da sam redom Rozmondi, pa Andrei, predložio da sednu sa mnom, a nijednom Albertini; i dok sam tako tobože radije pozivao sa mnom Andreu i Rozmondu, naveo sam ih sve da iz sporednih razloga, s obzirom na to kad ko treba da stigne kući, kojim će ko putem ići i kakav ko ima ogrtač, one
same odluče, kao da je to mimo moju volju, da sa mnom pođe Albertina, sa čijim društvom sam se ja činio kao da sam se kako-tako pomirio. No na žalost, pošto ljubav teži da jedno biće sasvim upijemo u sebe, a kako nijedno nije jestivo putem samog razgovora, svejedno što je Albertina bila ne može biti zlatnija za vreme tog povratka, kad sam se rastao od nje pred njenom kućom, ostavila me je srećnog, ali još gladnijeg nje nego što sam bio na polasku, a trenutke koje smo proveli zajedno računao sam još samo kao predigru, samu po sebi bez većeg značaja, trenucima koji će tek doći. Pa ipak, ta predigra imala je onu prvu čar koja se više ne doživljava ponovo. Nisam još bio ništa zatražio od Albertine. Ona je mogla zamišljati šta ja želim, ali pošto nije bila sigurna, mogla je pretpostavljati i da ja težim samo odnosima bez određenog cilja, u kojima je moja prijateljica mogla nalaziti onu divnu neodređenost, punu očekivanih iznenađenja, što je romantično. Sledeće sedmice nisam mnogo nastojao da se vidim s Albertinom. Pretvarao sam se kao da mi je milija Andre. Ljubav počinje, čovek bi želeo da za onu koju voli ostane neko nepoznat koga ona sama može zavoleti, ali ona mu je potrebna, potrebno mu je da dirne ne toliko njeno telo koliko njenu pažnju, srce. Unese u pismo neku žaoku koja će prinuditi ravnodušnu ženu da od njega zatraži neku ljubaznost, i ljubav, po jednoj nepogrešivoj tehnici, takvim naizmeničnim dejstvovanjem, sve više nas steže svojim zupčanicima, u kojima više ne možemo ni da ne volimo a ni da budemo voljeni. Andrei sam poklanjao one sate kad su ostale išle na neku popodnevnu zabavu, za koju sam znao da će je Andre sa zadovoljstvom žrtvovati mene radi, a koju bi mi ona žrtvovala čak i ako bi joj to bilo dosadno, iz duhovne otmenosti, da ne bi drugi, a ni ona sama, pomislili da joj je stalo do neke dosta površne društvene razonode. Udešavao sam tako da ona svako veče bude samo sa mnom, misleći ne da u Albertini probudim ljubomoru, nego da u njenim očima uvećam svoju privlačnost ili bar da je ne izgubim kao što bih je izgubio kad bih Albertini pokazao da nju volim, a ne Andre. Ali nisam to govorio ni Andrei, iz bojazni da ona to ne kaže Albertini. Kad sam s Andreom govorio o Albertini, pretvarao sam se da sam hladan, a Andre se time možda manje dala obmanuti nego ja njenim prividnim verovanjem. Ona se činila kao da veruje u moju ravnodušnost prema Albertini i kao da želi da se Albertina i ja što više zbližimo. A verovatno nije, naprotiv, ni verovala ono prvo ni želela ovo drugo. Dok sam joj govorio kako prilično malo marim za njenu prijateljicu, mislio sam samo na jedno, da se potrudim da stupim u vezu sa gđom Bontan, koja je na nekoliko dana bila u blizini Balbeka i kod koje je Albertina trebalo uskoro da ode na tri dana. Naravno, Andrei tu želju nisam pokazivao, a kad sam joj govorio o Albertininoj porodici, činio sam to kao da ne
obraćam nimalo pažnje. Andreini izričiti odgovori kao da nisu dovodili u sumnju moju iskrenost. Samo, što li joj se jednoga od tih dana otelo da mi kaže: „Videla sam baš Albertininu Albertininu tetku”? Istina, nije mi rekla: „Dobro sam razumela, iz vaših tobože slučajno nabačenih reči, da mislite samo o tome kako da se sprijateljite s Albertininom tetkom”. Ali ipak se baš na prisustvo takve misli u Andreinoj glavi, misli koju je nalazila da je učtivije da skrije od mene, nadovezivala, izgleda, ta reč „baš”. Ona je bila od roda izvesnih kretnji, izvesnih pogleda, koji, mada nemaju neki logičan racionalan oblik, pripremljen neposredno za razum onoga koji sluša, dopiru do njega svojim pravim značenjem isto kao što se i ljudska reč, pretvorena u elektricitet u telefonu, ponovo pretvara u reč da bismo je čuli. Da bih Andrei izbio iz glave tu misao da se zanimam za gđu Bontan, nisam više govorio o njoj samo rasejano nego i pakosno; rekoh joj da sam jednom sreo tu ludu i da se zbilja nadam da mi se to neće više desiti. A nastojao sam, naprotiv, na svaki način da se s njom sretnem. Potrudio sam se da mi Elstir obeća, ali tako da nikome ne kaže da sam ga molio, da razgovara s njom o meni i da udesi da se nađemo. On mi obeća da će me upoznati s njome, čudeći se ipak što ja to želim, jer ju je smatrao ženom sasvim dostojnom prezira i isto toliko nezanimljivom koliko i koristoljubivom. Misleći, ako se sastanem sa gđom Bontan da će Andre to kad tad saznati, učinilo mi se bolje da joj to sam unapred kažem. „Ono što najviše težimo da izbegnemo, baš to se desi da ne možemo izbeći”, rekoh joj. Ništa mi na svetu ne može biti tako mrsko kao da se nađem sa gđom Bontan, pa ipak neću tome umaći, Elstir hoće da me pozove zajedno s njom.” „Nisam nikad u to ni trenutka sumnjala”, uzviknu Andre gorko, dok joj je pogled, raširen i smračen od nezadovoljstva, bio uperen u ne znam šta nevidljivo. Te Andreine reči nisu, istina, predstavljale baš najsređeniji iskaz jedne misli koja bi se sažeto mogla reći ovako: „Znam ja dobro da volite Albertinu i da radite i rukama i nogama na tome da se zbližite s njenom porodicom.” Ali one su bile bezoblična parčad iz kojih se ta misao mogla sklopiti, misao koja je i protiv Andreine volje eksplodirala kad sam tako naleteo na nju. Kao i ono „baš”, i te reči imale su neko značenje tek u drugom stepenu. To će reći da su bile od onih koje (a ne neke neposredne tvrdnje) bude u nama poštovanje ili podozrenje prema nekome, zavade nas s njim. Pošto mi Andre nije poverovala kad sam joj govorio da sam ravnodušan prema Albertininoj porodici, znači da je mislila da volim Albertinu. A verovatno se tome nije radovala. Ona je obično prisustvovala, kao treća, mojim sastancima s njenom prijateljicom. Međutim, bilo je i dana kad je trebalo da se s Albertinom vidim nasamo, dana koje sam grozničavo iščekivao, koji su prolazili ne donevši mi
ništa odlučnoga, koji nikada nisu bili onaj presudni dan i čiju sam ulogu smesta poveravao sledećem danu, ali ni on je isto tako nije odigrao; i tako su se rušili, kao talasi, jedan za drugim, ti vrhunci koje su odmah smenjivali sledeći. Otprilike mesec dana posle onoga kad smo se igrali lasice, rekoše mi da Albertina treba da ode sutradan ujutro da provede četrdeset osam sati kod gđe Bontan, i pošto mora da pođe rano ujutro vozom, da će doći da prenoći u Grandhotelu, odakle će moći poći omnibusom da uhvati prvi voz a da ne uznemirava prijatelje kod kojih je stanovala. Pomenuo sam to Andrei. „Ne verujem nimalo”, odgovorila mi je Andre s nezadovoljnim izrazom. „Uostalom, to vam ne bi ništa vredelo, jer sasvim sam sigurna da se Albertina ne bi htela sastati s vama ako dođe sama u hotel. To ne bi bilo po protokolu”, dodade ona služeći se tim izrazom koji je odnedavno veoma volela, u smislu „to se ne radi”. „Kažem vam to zato što znam Albertinina shvatanja. Ali, šta ja marim hoćete li se videti s njom ili ne? Sasvim mi je svejedno.” Pridružio nam se Oktav, koji je rado rekao Andrei koliko je juče imao poena na golfu, a onda i Albertina, koja se šetala igrajući se svojim „jo-joom” kao kaluđerica brojanicama. Zahvaljujući toj igrački mogla je satima da bude sama a da se ne dosađuje. Čim nam je prišla, ukazao mi se jogunasti vršak njenog nosa, koji sam bio zanemario poslednjih dana; pod crnom kosom, uspravna linija čela suprotstavila se, i nije to bilo prvi put, neodređenoj slici koja mi beše ostala, dok mi je njeno čelo svojom belinom snažno nagrizalo pogled; izronivši iz praha sećanja, Albertina se vaspostavljala preda mnom. Golf stvara naviku samotnog uživanja. Ono koje pruža „jo-jo” zacelo je isto takvo. Pa ipak, i pošto nam je prišla, Albertina je produžila da se igra njime, razgovarajući s nama, kao što neka gospođa, kad joj dođu prijateljice u posetu, ne prekine zato kukičenje. — Izgleda da se gđa de Vilparizi žalila vašem ocu — reče ona Oktavu (i ja čuh iza te reči „izgleda” jedan od onih prizvuka koji su bili svojstveni Albertini; kad god bih ustanovio da sam ih zaboravio, setio bih se u isti mah da sam iza njih nazreo Albertinin odlučni i tako francuski izraz lica. Mogao sam biti i slep, pa opet bih isto tako dobro poznao neke njene bodre i pomalo provincijske osobine u tim prizvucima kao i u vršku njenog nosa. Jedno je odgovaralo drugom i moglo je jedno drugo zameniti, pa joj je glas bio kao ono što će, kažu, ostvariti fototelefon budućnosti: u glasu se jasno ocrtavala vidljiva slika). — Uostalom, nije pisala samo vašem ocu nego istovremen isto vremenoo i predsednik predsedniku u opštine, da se više ne igramo s „jo-joom” na nasipu. Jednom prilikom joj je jedan odleteo u lice.
— Da, čuo sam za takav zahtev. To je smešno. Ovde već i tako nema mnogo razonode. Andre se nije umešala u razgovor, ona nije poznavala gđu de Vilparizi, kao uostalom ni Albertina ni Oktav. „Ne znam zašto se ta gospođa toliko buni”, reče ipak Andre, „i staru gđu de Kambremer je jednom pogodila lopta pa se nije žalila.” „Objasniću vam razliku”, odgovori Oktav ozbiljno, paleći šibicu, „to je otud, po mome mišljenju, što je gđa de Kambremer otmena dama, a gđa de Vilparizi je skorojevićka. Hoćete li popodne na golf?” pa se rastade od nas, kao i Andre. Ostao sam sam s Albertinom. „Vidite”, reče mi ona, „sad nosim kosu kako vi volite, pogledajte ovaj pramen. Svi se tome podsmevaju, a niko ne zna zbog koga to radim. I tetka će mi se zbog toga smejati. Neću ni njoj reći razlog.” Video sam sa strane Albertinine obraze, koji su često izgledali bledi, ali, ovako, kao da su bili obasjani svetlom krvlju koja im je davala onaj sjaj što ga imaju neka zimska jutra, kad kamenje, delom osunčano, liči na ružičast granit i širi oko sebe radost. Ona radost koju mi je u tom času ulivao prizor Albertininih obraza bila je isto tako živa, ali je vodila drugoj jednoj želji, ne za šetnjom, nego za poljupcem. Upitah je da li će zaista učiniti kao što su mi rekli: „Da”, reče mi ona, „noćas ću prenoćiti u vašem hotelu, i štaviše, pošto sam malo prehlađena, leći ću još pre večere. Moći ćete doći da prisustvujete mojoj večeri, kraj moga kreveta, pa ćemo se posle igrati što budete hteli. Bilo bi mi drago da dođete i na stanicu sutra ujutro, ali bojim se da se to ne učini smešno, ne kažem Andrei, koja je pametna, nego ostalima, koje će biti onde; i stvorilo bi neprilika kad bi ko ispričao mojoj tetki; ali veče bismo mogli provesti zajedno. O tome moja tetka neće ništa saznati. Idem da se pozdravim s Andreom. Onda, doviđenja večeras. Dođite rano da imamo nekoliko lepih sati”, dodade ona smešeći se. Na te reči vratio sam se još dalje u prošlost od onog vremena kad sam voleo Žilbertu, do onoga kad mi se ljubav činila ne samo spoljašnjom pojavom nego i ostvarljivom. Dok je ona Žilberta koju sam viđao na Jelisejskim poljima bila drukčija od one koju sam nalazio u sebi čim sam bio sam, odjednom se u toj stvarnoj Albertini, toj koju sam viđao svakog dana, za koju sam verovao da je puna građanskih predrasuda i da je tako iskrena pred svojom tetkom, otelovila ona zamišljena Albertina, za koju mi se učinilo, dok je još nisam poznavao, da me je krišom pogledala na nasipu, ona što je izgledala kao da se preko volje vraća kući videći me kako se udaljavam. Otidoh da večeram s bakom; osećao sam da u sebi nosim jednu tajnu za koju ona ne zna. A i s Albertinom će biti isto tako, sutra će njene prijateljice biti s njom a neće znati šta je novo između nas, a i gđa Bontan, kad poljubi sestričinu u čelo, neće znati da sam ja između njih dveju, u onako očešljanoj Albertininoj
kosi, kojoj je svrha, skrivena od sviju, da se meni svidi, meni koji sam dotad toliko zavideo gđi Bontan što je, budući u srodstvu sa istim osobama kao i njena sestričina, imala da nosi crninu za istim pokojnicima, da ide u iste porodične posete; a evo gde sam za Albertinu Albertinu ja ja postao nešto više nego i sama njena tetka. Kraj tetke, ona će na mene misliti. Šta će se kroz koji časak dogoditi nisam ni sam znao. U svakom slučaju, Grand-hotel, veče, nisu mi se više činili prazni; sadržavali su moju sreću. Zazvonio sam po lift da me odveze u sobu koju je Albertina uzela, sa strane doline. I najmanji pokreti, kao taj da sednem na klupicu u liftu, bili su mi prijatni zato što su bili u neposrednoj vezi s mojim srcem; u žicama pomoću kojih se naprava dizala, u onih nekoliko stepenica kojima sam još imao da se popnem, video sam samo otelovljene točkove, stepenike moje radosti. Imao sam još samo da koraknem dva-tri koraka tim hodnikom pa da stignem do te sobe u kojoj je zatvoreno dragoceno suštastvo onog ružičastog tela te sobe koja će čak i ako se u njoj budu odigrale stvari pune milja, zadržati, za neupućenog namernika, onu stalnost, onaj izgled kao da je slična svima drugima, što stvari čini uporno nemim svedocima, savesnim pouzdanicima, neprikosnovenim čuvarima čulne naslade. Tih nekoliko koraka od odmorišta do Albertinine sobe, tih nekoliko koraka koje više niko nije mogao zaustaviti prešao sam s ushićenjem, s oprezom, kao da sam zagnjuren u neki nov element, kao da koračajući napred polako razmičem oko sebe sreću, i u isto vreme s nekim nepoznatim osećanjem svemoći, i kao da najzad stupam u posed nasleđa koje mi je oduvek pripadalo. A onda sam odjednom pomislio da grešim što sumnjam, ona mi je rekla da dođem pošto bude legla. To je bilo jasno, goreo sam od nestrpljive radosti, skoro sam oborio Fransoazu, koja mi se našla na putu, potrčao, zažarenih očiju, ka sobi moje drage. Zatekao sam Albertinu u krevetu. Bela košulja ostavljala joj je slobodan vrat i menjala joj srazmere lica, koje se, od toga što je ležala u postelji, ili od prehlade, ili od večere, činilo rumenije; pomislio sam na one boje što su nekoliko sati ranije bile kraj mene na nasipu, kojima ću najzad upoznati ukus; preko obraza joj se, od gore do dole, spuštao jedan od onih dugih crnih uvojaka koje je, da bi mi se svidela, sasvim rasplela. Gledala me je smešeći se. Pored nje, u prozoru, dolina je bila obasjana mesečinom. Prizor obnaženog Albertininog vrata, njenih suviše rumenih obraza, bacio me je u takvu opijenost (to jest, toliko je za mene postavljao stvarnost sveta ne više u prirodu, nego u bujicu osećaja koje sam s mukom obuzdavao) da je taj prizor prekinuo ravnotežu između ogromnog, neuništivog života što se valjao mojim bićem i života sveta, tako slabašnog u poređenju s njim. More, koje sam opažao pored doline, u prozoru, ispupčene dojke prvih menvilskih menvilskih litica, nebo na kome se mesec još ne beše popeo sasvim po vrhunca, vrhunca, sve mi se to činilo da mogu lakše nego perce perce nositi zenice mojih očiju, koje koje sam
među kapcima osećao raširene, čvrste, gotove da podignu i drukčije terete, sve planine ovoga sveta, na svojoj nežnoj površini. Njihov krug nije više bio dovoljno ispunjen celim vidokrugom. I sav život koji bi mi priroda mogla prikazati učinio bi mi se neznatan, dah mora učinio bi mi se kratak za beskrajni udah koji mi je nadimao grudi. Nagnuh se nad Albertinu da je poljubim. I da je trebalo da me smrt pogodi u tome času, to bi mi se učinilo ravnodušno ili, bolje, nemogućno, jer život nije bio izvan mene, bio je u meni; samo bih se sažaljivo osmehnuo da je kakav filozof izneo misao da ću jednoga, ma i dalekog dana imati da umrem, da će me večite sile prirode nadživeti, nadživeti, sile te prirode pod čijim sam božanskim nogama samo zrnce praha; da će posle mene još uvek biti ovih zaobljenih zaobljenih i ispupč i spupčenih enih stena, ovoga mora, ove mesečine, m esečine, ovog neba! Kako bi to bilo mogućno, kako bi svet mogao trajati duže od mene kad nisam ja bio izgubljen u njemu, pošto je on bio obuhvaćen u meni, u meni kojeg još daleko od toga da je ispunjavao, u meni gde sam, osećajući još mesta da nagomilam i tolika druga blaga, prezrivo bacao u jedan ugao i nebo, i more, i litice? „Prestanite ili ću zazvoniti”, uzviknu Albertina videći da se bacam na nju da je poljubim. Ali ja sam u sebi mislio da devojka ne zove krišom mladića ni za šta, udešavajući da joj tetka za to ne sazna, da uostalom drskost uspeva onima koji umeju iskoristiti priliku; u zanosu u kome sam bio, okruglo Albertinino lice, obasjano unutrašnjim plamenom kao kandilom, dobijalo je za mene toliku reljefnost da mi se činilo kao da se vrti, poput obrtanja neke zažarene kugle, kao oni Mikelanđelovi likovi poneti nepomičnim a vrtoglavim vihorom. Sad ću upoznati miris, ukus toga nepoznatog ružičastog ploda. Začuh nagao, dug, prodoran zvuk. zvuk. Albertina je zazvonila iz sve s ve snage. Verovao sam da ljubav koju osećam prema Albertini ne počiva na nadi u telesno posedovanje. Pa ipak, kad mi se učinilo da iz iskustva te večeri proizlazi da je takvo posedovanje nemogućno i da se konačno ispostavilo da je ona potpuno čedna — premda prvog dana, na plaži, nisam sumnjao u to da je Albertina raspusna, a posle sam prošao kroz razne prelazne pretpostavke — pa kad mi je još ona, po povratku od tetke, osam dana kasnije, hladno rekla: „Opraštam vam, čak mi je i žao što sam vam učinila nažao, ali nemojte nikad više tako nešto zapodevati”, dogodilo se — suprotno onome što se desilo kad mi je Blok kazao da čovek može imati sve žene, i kao da sam se, umesto sa stvarnom devojkom, upoznao s lutkom od voska — dogodilo se da se malopomalo odvojila od nje moja žudnja da uđem u njen život, da pođem s njom u krajeve gde je provela detinjstvo, da me ona uvede u sportski život; intelektualna radoznalost za to šta ona misli o ovoj ili onoj stvari nije nadživela moje verovanje da ću je moći poljubiti. Moje sanjarije su je napustile čim ih je
prestala hraniti nada u posedovanje, od koje sam verovao da su one nezavisne. I tako su one opet o pet bile slobodne da se upute ovoj ili onoj Albertininoj prijateljici, prijateljici, a pre svega Andrei, već prema čari koja mi se ukazala nekog dana u ove ili u one, a naročito prema mogućnosti i izgledima koje sam nazreo da bi me mogla zavoleti. Ipak, da nije bilo Albertine, možda u ljubaznosti koju mi je posvedočavala Andre ne bih našao onog uživanja kojeg sam sledećih dana u njoj sve više nalazio. Albertina nije nikome ispričala o neuspehu koji sam pretrpeo kod nje. Ona je bila od onih devojaka koje se, još od najranije mladosti, zbog svoje lepote, ali naročito zbog neke prijatnosti, neke čari, koje ostaju dosta tajanstvene i kojima je izvor možda u zalihama vitalnosti na kojima dolaze da utole žeđ oni prema kojima je priroda bila manje štedra, uvek — u porodici, među prijateljima, u društvu — više sviđaju i od lepših, i od bogatijih; bila je od onih stvorenja od kojih se, još i pre no što dorastu za ljubav, a još i više kad za nju dorastu, traži više nego što ona traže od drugih, pa čak i više nego što mogu da dadu. Još od detinjstva Albertina je imala oko sebe četiri-pet zadivljenih drugarica, među kojima je bila i Andre, koja je imala tolika preimućstva nad njom, i znala to (a možda je ta privlačnost kojom je Albertina i nehotice delovala i bila uzrok, poslužila za stvaranje njihove male družine). Ta privlačnost delovala je čak i prilično nadaleko, u relativno sjajnim sredinama, gde bi, ako je trebalo da se odigra pavana, zamolili Albertinu za igru pre nego neku devojku boljeg roda. Posledica je bilo to da iako nije imala ni pare miraza i živela, dosta loše uostalom, o trošku g. Bontana, za koga se govorilo da je nepošten i koji je želeo da je se otrese, ipak su je pozivali, ne samo na večeru nego i u goste, kod sveta koji, istina, u Sen-Luovim očima ne bi bio nimalo otmen, ali je za Rozmondinu ili Andreinu majku, žene veoma bogate, no koje se nisu poznavale ni sa kim, predstavljao nešto ogromno. Tako je Albertina svake godine provodila po nekoliko nedelja u porodici jednog člana upravnog odbora Narodne banke, predsednika upravnog odbora jedne velike železničke kompanije. Žena toga finansijera primala je značajne ličnosti, a nikada nije htela da kaže Andreinoj majci u koji dan prima, pa je ova smatrala tu ženu neučtivom, ali zato nije nimalo manje bila silno radoznala za sve što se kod nje događalo. Stoga je ona svake godine podsticala Andre da pozove Albertinu u njihovu vilu, zato što je, govorila je, dobro delo pružiti boravak na moru devojci koja sama nema mogućnosti da putuje, a tetka se o njoj ne stara mnogo; Andreinu majku verovatno nije na to pobuđivala nada da bi član upravnog odbora Narodne banke i njegova žena, čuvši čuvš i da ona i njena ćerka tako nežno vole Albertinu, stekli o njima dvema neko visoko mišljenje; još manje se nadala da bi Albertina, iako tako dobra i spretna, mogla postići da i ona, ili bar Andre, budu pozvane na
gardenpartije kod tog finansijera. Ali je svako veče, za večerom, bila očarana slušajući, doduše s tobože prezrivim i ravnodušnim izrazom, kako Albertina priča šta se sve dogodilo u zamku dok je bila onde, koje su sve osobe bile, a koje je Andreina mati skoro sve znala iz viđenja ili po čuvenju. Pomisao da ih poznaje samo tako, to jest da se ne poznaje s njima (ona je to zvala poznavati nekoga „oduvek”) izazivala je čak u Andreine majke trunku sete dok je Albertini postavljala pitanja o njima s oholim i rasejanim izrazom, jedva mičući usnama, i moglo ju je ostaviti neizvesnu i nespokojnu u pogledu sopstvenog ugleda da nije sama sebe smesta umirivala i vraćala u „životnu stvarnost” time što bi rekla nastojniku posluge: „Reći ćete kuvaru da ovaj grašak nije dovoljno mlad.” Tako bi povratila vedrinu. I bila je rešena da se Andre uda samo za čoveka iz odlične porodice, naravno, ali i dovoljno bogatog da bi i ona mogla imati kuvara i dva kočijaša. To je bilo ono stvarno, ona prava istina o nečijem stanju. Ali i to što je Albertina večerala u zamku člana upravnog odbora Narodne banke s tom i tom gospođom, što ju je ta gospođa čak pozvala za iduću zimu, to zato nije nimalo manje, u očima Andreine majke, pribavljalo toj devojci neko osobito uvaženje, koje se uostalom vrlo lepo slagalo sa sažaljenjem, pa čak i s prezirom koji je izazivala njena zla sudba, prezirom koji je još uvećavalo to što je g. Bontan izneverio svoju zastavu i što je — umešan čak pomalo i u panamsku aferu, kako se pričalo — prešao na stranu vlade. To, opet, nije smetalo Andreinoj majci da, za ljubav istine, zgromi prezirom one koji su se držali kao da veruju da je Albertina niskog roda. „Kako, pa to je ne može biti bolja kuća, to su Simoneovi, sa samo jednim i.” Istina, zbog sredine u kojoj se sve to zbivalo, gde novac igra toliku ulogu i gde se zahvaljujući eleganciji može biti pozivan ali se ne može udati, nikakva „podnošljiva” udaja nije se činilo da bi za Albertinu mogla proizići, kao korisna posledica, iz tako osobitog uvaženja koje je uživala, ali za koje se ne bi moglo smatrati da nadoknađuje njeno siromaštvo. No i sami po sebi i mada nisu pružali nikakve nade u pogledu udaje, ti „uspesi” raspaljivali su zavist nekih zlobnih majki, koje su bile besne videći da Albertinu prima „kao svoje dete” žena člana upravnog odbora Narodne banke, pa čak i Andreina mati, s kojima su se one jedva i poznavale. Stoga su govorile zajedničkim prijateljicama, svojim i tih dveju gospođa, kako bi se ove zgrozile kad bi znale istinu, to jest da Albertina priča kod jedne (i „vice versa”) sve što otkrije kod one druge zahvaljujući prisnosti u koju je tako nepromišljeno primaju, stotinu sitnih tajni koje bi dotičnoj osobi bilo krajnje neugodno da se obelodanjuju. Te zavidljive žene govorile su to da bi se to ispričalo kome treba i da bi zavadile Albertinu s njenim zaštitnicama. Ali takve poruke, kao što to često biva, nisu imale nikakva uspeha. I suviše se osećalo da potiču iz zlobe, i zato su samo još
više prezirali one koje su se tako nečega latile. Andreina mati imala je o Albertini i suviše čvrsto mišljenje da bi ga promenila. Smatrala ju je „jadnicom”, ali izvanredne naravi, koja ume da izmišlja samo da bi nekome pričinila kakvo zadovoljstvo. Iako nije izgledalo da će joj ta nekakva omiljenost koju beše postigla doneti nekog praktičnog rezultata, ona je Albertini usadila onu osobinu svojstvenu stvorenjima koja nikada nemaju potrebe da se kome nude, pošto ih svi traže (osobinu na koju se, iz sličnih razloga, nailazi i na drugom kraju društva, kod veoma otmenih dama), a to je da se ne razmeću svojim uspesima, nego da ih pre kriju. Ona nikada ne bi za nekoga rekla: „On želi da se vidi sa mnom”, govorila je o svima s velikom blagonaklonošću i kao da ona za drugima juri, traži njihovo društvo. Kad bi se povela reč o nekome mladiću koji joj je, nekoliko časaka ranije, nasamo, najžučnije prebacivao što mu je uskratila sastanak, daleko od toga da se time javno hvali ili da bude kivna na njega, ona ga je hvalila: „To je tako zlatan mladić!” Čak joj je i smetalo što se svima toliko sviđa, jer to ju je primoravalo da mnogo kome učini nažao, dok je ona, po prirodi, volela da druge obraduje. Toliko je čak volela da drugima pričini zadovoljstvo da se već služila i takvim lažima koje su svojstvene onima koji gledaju samo svoju korist, onima koji su uspeli u životu. Ta vrsta neiskrenosti, koja uostalom u klici postoji u ogromnom broju ljudi, sastoji se u tome da se čovek ne ume zadovoljiti da jednim postupkom učini zadovoljstvo samo jednoj osobi. Na primer, ako je Albertinina tetka želela da joj sestričina pođe s njom na neki ne baš zabavan prijem, Albertina bi, otišavši tamo s njom, mogla smatrati dovoljnim što je time stekla tu moralnu korist što je pričinila zadovoljstvo svojoj tetki. Ali, ljubazno dočekana od domaćina, ona je više volela da im još i kaže da je već tako odavno želela da ih vidi da je iskoristila tu priliku i zamolila tetku da joj dopusti da pođe s njom. Pa ni to još nije bilo dovoljno: na prijemu bi se našla neka Albertinina prijateljica koja je doživela neki veliki bol. Albertina bi joj rekla: „Nisam htela da te ostavim samu, pomislila sam da će ti biti prijatno da budem s tobom. Ako hoćeš da odemo s prijema, da pođemo nekuda, ja ću učiniti što god hoćeš, najviše želim da te vidim manje tužnu” (što je takođe bilo istina, uostalom). Ponekad bi se, ipak, dogodilo da takva izmišljena svrha upropasti onu stvarnu. Tako Albertina ode nekoj gospođi da bi je zamolila za neku uslugu za jednu svoju prijateljicu. Ali stigavši toj dobroj i simpatičnoj gospođi, i pokoravajući se, i ne znajući, načelu o višestrukom korišćenju jednog jedinog postupka, nađe da je usrdnije da ispadne kao da je došla samo zbog zadovoljstva koje je osećala da će joj pričiniti viđenje s tom gospođom. Ova bude beskrajno dirnuta što je Albertina prevalila toliki put iz čistog prijateljstva. Videći gospođu skoro
tronutu, Albertina je još više zavoli. Samo, dogodi se ovo: tako je živo osećala uživanje u prijateljstvu, kojega radi je lažno tvrdila da je došla, doš la, da se pobojala da bi ta gospođa posumnjala u njena uistinu iskrena osećanja kad bi ona od nje zatražila onu uslugu za svoju prijateljicu. Gospođa bi poverovala da je Albertina toga radi došla, što je i bilo istina, ali bi zaključila i to da Albertina ne nalazi nekoristoljubivog zadovoljstva u tome što ju je posetila, što ne bi bilo tačno. I tako bi Albertina otišla od nje ne zamolivši je za uslugu, kao što neki muškarci budu toliko dobri prema nekoj ženi, u nadi da će je osvojiti, da joj posle i ne izjave ljubav, kako bi svojoj dobroti sačuvali nešto blagorodno. U nekim drugim slučajevima ne može se reći da je prava svrha bivala žrtvovana sporednoj i naknadno izmišljenoj, nego je prva bivala toliko suprotna ovoj drugoj da kad bi osoba koju je Albertina ganula otkrivši joj jednu svrhu saznala i za drugu, njeno bi se zadovoljstvo smesta pretvorilo u najdublji bol. Iz nastavka ove pripovesti bolje će se razumeti, mnogo dalje, takva vrsta protivrečnosti. Recimo, zasada, pomoću jednog primera uzetog iz sasvim druge vrste stvari, da su takve protivrečnosti veoma česte u najrazličitijim situacijama koje život stvara. Muž je smestio ljubavnicu u grad gde je on na vojnoj vežbi. Žena, koja je ostala u Parizu i upola zna istinu, jada se, piše mužu ljubomorna pisma. Ali ljubavnica mora da ode na jedan dan u Pariz. Muž ne može da se odupre njenim molbama da i on pođe s njom i dobije odsustvo od dvadeset četiri sata. Ali kako je on dobar i pati što nanosi bol svojoj ženi, dođe ovoj i kaže, prolivši koju iskrenu suzu, da je, potresen njenim pismima, našao načina da doleti da je uteši i poljubi. Našao je tako načina da jednim istim putovanjem pruži dokaza svoje ljubavi istovremeno i ljubavnici i ženi. Ali kad bi ova saznala iz kojeg je on razloga došao u Pariz, njena radost bi se bez sumnje pretvorila u bol, sem ako je već to što vidi nevernika ne bi, uprkos svemu, više obradovalo nego što pati zbog njegovih laži. Među onima koji su mi se činili da najdoslednije primenjuju sistem višestrukih svrha bio je i g. de Norpoa. Prihvatao je ponekad da posreduje između dva zavađena prijatelja i zbog toga su ga nazivali najuslužnijim čovekom. Ali nije mu bivalo dovoljno što izlazi da čini uslugu onome koji je došao da ga za to zamoli, nego je onome drugom prikazivao svoje nastojanje ne kao da ga je preduzeo na molbu prvoga, nego u interesu ovoga drugog, u šta je lako uveravao sagovornika jer je ovaj već unapred bio pod uticajem pomisli da je pred njim „najuslužniji čovek na svetu”. I tako, igrajući na oba broja, ili kako se to u pozorišnom žargonu kaže, s obe strane kulisa, nikada nije nimalo dovodio u pitanje svoj uticaj, a u uslugama koje je činio nije trošio ugled koji je uživao, nego ga je još i uvećavao. Jer svaka usluga, pošto se činilo da je dvostruko učinjena, tim više mu je uvećavala glas uslužnog prijatelja, i to efikasno uslužnog, koji ne poteže mač naprazno, kome polazi za rukom sve čega
se lati, kao što to dokazuje i zahvalnost obojice prijatelja. Ta dvoličnost u predusretljivosti bila je, i uz suprotne osobine, kao u svakog ljudskog stvorenja, značajan deo karaktera g. de Norpoa. A u ministarstvu on je često iskorišćavao mog oca, koji je bio dosta naivan, uspevajući da ovaj poveruje kako g. de Norpoa njemu čini uslugu. Pošto se svidela i više nego što je htela i nije joj bilo potrebno da trubi o svojim uspesima, Albertina je ćutala o sceni koju je imala sa mnom kraj svoga kreveta, za šta bi neka ružna devojka poželela da sazna ceo svet. Uostalom, nisam uspevao da sebi objasnim njeno držanje u toj prilici. Što se tiče pretpostavke o njenoj potpunoj čednosti (kojoj sam isprva pripisao žestinu s kojom je Albertina odbila da me pusti da je poljubim i uzmem, a ta čednost, uostalom, nije bila nimalo neophodna mome shvatanju o dobroti, o suštoj čestitosti moje prijateljice), morao sam ipak više puta da je prepravljam. Ta pretpostavka bila je toliko suprotna onoj koju sam postavio kad sam prvog dana video Albertinu! A onda, toliko drukčijih postupaka, sve punih pažnje prema meni (pažnje umiljate, katkad zabrinute, uzbuđene, ljubomorne zbog moje veće naklonosti prema Andrei) zapljuskivalo je sa svih strana onaj o naj grubi pokret pokret kojim je, da bi se otrgla od mene, povukla zvonce. Što li me je onda pozvala da provedem veče kraj njene postelje? Zašto je stalno govorila jezikom ljubavi? Na čemu počiva želja da se viđate s nekim prijateljem, bojazan da on više nego vas voli vašu prijateljicu, nastojanje da mu pričinite zadovoljstvo, da mu, kao u kakvom romanu, kažete kako drugi neće znati da je on proveo veče s vama, ako mu uskraćujete tako jednostavno uživanje i ako to nije uživanje i za vas? Nisam ipak mogao da verujem da je Albertinina čednost tolika, pa sam se čak pitao nije li toj njenoj žestini razlog bio u kaćiperstvu, ako je verovala, na primer, da ima neki neprijatan miris zbog koga se pobojala da mi se neće svideti, ili u bojazni, ako je, na primer, u nepoznavanju ljubavnih stvari, verovala da moja živčana slabost može biti prilepčiva poljupcem. Njoj je sigurno bilo veoma žao što nije mogla da mi učini po volji, pa mi je poklonila jednu zlatnu olovčicu, po onoj izopačenosti punoj vrline po kojoj ljudi, ganuti što ste tako ljubazni prema njima, a ne pristajući da vam podare što vaša ljubav traži, hoće ipak da vam učine drugo šta: kritičar čiji bi članak laskao romansijeru pozove ga, umesto toga, na večeru, vojvotkinja ne povede snoba sa sobom u pozorište, nego mu pošalje ulaznicu za svoju ložu za ono veče kad ona neće biti u njoj. Toliko savest goni i one koji vam najmanje čine — a mogli bi i ne učiniti ništa — da ipak nešto učine! Kasnije sam rekao Albertini da mi je, poklonivši mi tu olovku, pričinila veliko zadovoljstvo, no ipak manje nego da mi je, to veče kad je prenoćila u hotelu, dopustila da je poljubim. „Toliko bih bio
srećan! A šta bi to vama činilo? Čudim Čudim se što ste mi to uskratili.” uskratili.” „A ja se čudim,” odgovorila mi je, „što vi nalazite da je to čudno. Pitam se s kakvim ste se vi to devojkama poznavali kad vas je moje ponašanje moglo iznenaditi.” „Žao mi je što sam vas naljutio, ali ni sada, evo, ne mogu reći da nalazim da sam se ružno poneo. Moje je mišljenje da su to stvari koje nemaju nikakva značaja, i ne razumem što devojka, kad može tako lako da pričini nekome zadovoljstvo, ne pristaje. Da se razumemo”, dodao sam da bih unekoliko pružio zadovoljštinu njenim moralnim idejama, setivši se kako su ona i njene prijateljice osuđivale onu prijateljicu glumice Lee, „neću da kažem da devojka može sve činiti i da nema ničega što je nemoralno. Tako, eto, onakvi odnosi o kakvima ste govorili onomad povodom neke male koja živi ovde, u Balbeku, odnosi koji tobože postoje između nje i jedne glumice, ja nalazim da je to gnusno, toliko gnusno da mislim da su to izmislili neprijatelji te devojke i da to i nije istina. To mi se čini neverovatno, nemogućno. Ali pustiti da vas poljubi, pa i više od toga, jedan prijatelj pošto kažete da sam vam ja prijatelj...” „Jeste mi prijatelj, ali imala sam i drugih prijatelja pre vas, poznavala sam mladiće koji su, verujte, gajili prema meni isto toliko prijateljstva. A nijednog nije bilo koji bi se na tako nešto usudio. Znali su kakav bi šamar izvukli. Uostalom, nisu na to čak ni pomišljali, rukovali smo se srdačno, prijateljski, kao dobri drugovi; nikada nije moglo biti ni pomena o tome da se ljubimo, a nismo zato bili nimalo manje prijatelji. No ako vam je stalo do mog prijateljstva, možete biti zadovoljni, jer mora biti da vas zaista mnogo volim kad vam opraštam. Ali, sigurna sam, baš je vas briga za mene. Priznajte da se vama Andre sviđa. U stvari, imate i pravo, ona je divna! O, muškarci, muškarci!” Uprkos mom nedavnom razočaranju, te tako otvorene reči, ulivši mi veliko poštovanje prema Albertini, izazvale su u meni neki veoma prijatan utisak. A možda je baš taj utisak kasnije imao krupne i nemile posledice za mene, jer od njega se počelo stvarati ono skoro porodično osećanje, ono moralno Jezgro koje je imalo zauvek opstati usred moje ljubavi prema Albertini. Takvo osećanje može biti uzrok najvećim bolima. Jer da bi čovek zaista patio zbog neke žene, treba da je potpuno verovao u nju. U onom času, taj začetak moralnog uvaženja, prijateljstva, ostao je u mojoj duši kao temelj započete gradnje. Sam za sebe, on ne bi mogao ništa protiv moje sreće da je ostao tako, ne uvećavajući se, nepomičan kakav je ostao sledeće godine, a tim više tih poslednjih nedelja moga prvog boravka u Balbeku. Bio je u meni kao oni gosti koje bi mudrije bilo izbaciti, ali koje ostavljamo gde su, ne dirajući ih, toliko ih bezopasnim čine njihova slabost i osamljenost usred jedne tuđinske duše. Moji snovi bili su sad opet slobodni da se prenesu na ovu ili onu Albertininu prijateljicu, a najpre na Andre, Andre, čije bi me ljupke pažnje manje dirale da nisam nisa m bio
siguran da će Albertina saznati za njih. Istina, tobožnja prvenstvena naklonost koju sam već odavno glumio prema Andrei pružala mi je — našim uobičajenim razgovorima, izjavama nežnosti — kao nekakvu građu za ljubav već spremnu da se upravi njoj, građu za ljubav kojoj je dotad nedostajalo samo da joj se nadoveže iskreno osećanje, a to osećanje bi sada moje srce, postavši opet slobodno, moglo pružiti. Ali Andre je bila suviše intelektualna, suviše nervozna, suviše bolešljiva, suviše slična meni da bih je mogao uistinu voleti. Dok mi se Albertina sada činila prazna, Andre je pak bila puna nečega što sam suviše poznavao. Onoga prvog dana, na plaži, poverovao sam da vidim ljubavnicu nekog bicikliste, zanesenu ljubavlju prema sportu, a Andre mi je govorila da se počela baviti sportom samo po nalogu lekara, da bi se izlečila od neurastenije i poremećaja varenja, ali da su joj najlepši oni sati dok prevodi jedan roman Džordž Eliotove. Moje razočaranje, kao posledica prvobitne zablude o tome kakva je Andre, nije u stvari imalo nikakvog značaja za mene. Ali ta zabluda bila je od onakvih kakve, ako omoguće ljubavi da se rodi i ako uvidimo da su to zablude tek kad se ta ljubav više ne može izmeniti, postanu uzrok patnjama. Te zablude — koje mogu biti i drukčije od onih u kojima sam bio u pogledu Andre, pa čak i suprotne — potiču često otud, a tako je naročito bilo s Andreom, što neko uzme izgled, držanje onakvo kakav sam nije, ali kakav bi želeo da bude, i to toliko da nas to u prvi mah obmane. Podražavanje, ugledanje, želja da nam se dive bilo dobri, bilo rđavi, dodaju spoljnom izgledu i lažni privid reči, kretnji. Ima cinizama, svireposti, koji isto tako ne izdrže probu kao ni dobrota, velikodušnost nekih drugih. Kao god što ponekad otkrijemo sujetnog tvrdicu u čoveku poznatom po svom milosrđu, tako i po hvalisanju porokom pretpostavimo za neku čestitu devojku punu predrasuda da je nekakva Mesalina. Ja sam poverovao da sam u Andrei sreo zdravo i primitivno stvorenje, dok je ona bila samo stvorenje koje je težilo zdravlju, kao što su možda takvi bili i mnogi od onih u kojima je ona verovala da vidi zdravlje, a koji ga isto tako nisu imali kao što ni krupan reumatičar sa crvenim licem, u beloj flanelskoj bluzi, nije nužno nekakav Herkul. Ali ima okolnosti kada nije svejedno za našu sreću što je osoba koju smo zavoleli zbog svega onog zdravog što se činilo da ima u sebi u stvari samo jedan od onih bolesnika koji svoje zdravlje primaju od drugih, kao što planeta samo pozajmljuje svoj sjaj, kao što neka tela samo provode elektricitet. Svejedno, Andre je, kao i Rozmonda i Žizela, pa čak i više nego one, bila ipak Albertinina prijateljica, delila je njen život, podražavala njenom ponašanju, i to toliko da ih prvog dana najpre i nisam razlikovao jednu od druge. Među tim devojkama, strukovima ruža čija je glavna čar bila što su se ocrtavale spram
mora, vladala je ista ona nerazlučenost kao i u vreme dok ih još nisam poznavao i kad je pojava bilo koje od njih izazivala u meni toliko uzbuđenje objavljujući mi da mala družina nije daleko. I sada još, kad bih ugledao jednu od njih, to je u meni izazivalo uživanje u koje je ulazilo, ne bih umeo reći u kolikoj srazmeri, i uživanje što ću videti i druge kako dolaze odmah za njom ili će doći da se s njom nađu malo kasnije, pa i ako ne bi došle toga dana, uživanje što s njom mogu da razgovaram razgovaram o njima i što će im i m ona reći da sam s am bio došao na plažu. plažu. Nije to više bila prosto samo ona privlačnost iz prvih dana, bila je to uistinu klica zaljubljenosti koja se kolebala između sviju njih, toliko je prirodno svaka od njih bila zamena za ostale. Najveća bi mi tuga bila ne da me je napustila ona od tih devojaka koju sam najviše voleo, nego što bih smesta najviše zavoleo — zato što bih za nju vezao svu onu tugu i sanjarije koje su nerazlučno lebdele oko sviju — onu koja bi me napustila. U tome slučaju, u njoj bih nesvesno žalio za svima njenim prijateljicama, u čijim bih očima ubrzo izgubio svaku privlačnost, žalio bih za svima jer sam im svima poklonio onakvu nekakvu skupnu ljubav kakvu osećaju i političar ili glumac prema publici pa ne mogu da se uteše što ih je napustila kad im je prvo bila poklonila svu svoju naklonost. A toj naklonosti, koju nisam uspeo da steknem kod Albertine, odjednom sam se ponadao od ove ili one druge, ako se uveče rastala od mene dobacivši mi neku dvosmislenu reč ili pogled zbog kojih se s e onda njoj, za jedan dan, okretala moja žudnja. A ona je s utoliko većom nasladom lutala između njih što su se na njihovim živahnim licima crte počele dovoljno ustaljivati da bi im se mogao raspoznati, ma se on još imao menjati, gipki i kolebljivi lik. Doduše, tim razlikama koje su postojale između njihovih lica daleko od toga da su odgovarale isto tolike razlike u dužini i širini crta, koje su, u svih tih pojedinih devojaka, ma koliko da su izgledale različite, možda bile skoro podudarne. Ali naše poznavanje lica nije matematičko. Pre svega, ono ne počinje time što bi merilo delove, njemu je polazna tačka neki izraz, neka celina. U Andree, na primer, profinjenost njenih blagih očiju oči ju kao da se produžavala uzanim nosom, no som, tankim ta nkim kao puka krivulja krivulja koja bi bila povučena samo da bi se jednom jedinom linijom moglo produžiti obeležje tankoćutnosti, prethodno razdeljeno na dvostruki osmeh pogleda blizanaca. Isto takva fina linija izvijala se po njenoj kosi, gipka i duboka kao one kojom vetar zatalasava pesak. A ta je morala biti nasledna, jer već sasvim seda kosa Andreine majke bila je isto tako zatalasana, stvarajući ovde zaobljenje, onde udubljenje, kao kad se sneg uzdiže ili ponire po neravninama zemljišta. A istina, u poređenju sa finom crtom Andreinog nosa, Rozmondin se činilo da pokazuje široke površine kao kad visoka kula počiva na moćnom temelju. No bilo da je izraz dovoljan da poverujemo da postoje ogromne razlike između
nečega što odvaja tek nešto beskrajno malo, bilo da nešto beskrajno malo može samo sobom stvarati potpuno osoben izraz, individualnost, ta se lica nisu ukazivala kao nesvodljiva jedno na drugo samo usled nečega beskrajno malog u liniji ni usled osobenosti izraza. Boja je između lica mojih prijateljica unosila razliku još dublju, ne toliko raznovrsnom lepotom tonova koju im je davala, toliko protivnih da sam pred Rozmondom — preplavljenom sumporastožuto ružičastim, na koje je još delovala i zelenkasta svetlost njenih očiju — i pred Andreom — čijim je belim obrazima davala toliko stroge otmenosti njena crna kosa — uživao istom vrstom uživanja kao da gledam redom muškatl na osunčanoj morskoj obali i kameliju u noći; nego naročito zato što su beskrajno male razlike u linijama bile nesrazmerno uvećane, odnosi površina potpuno izmenjeni još i tim elementom boje, koji koliko unosi nijanse toliko i umnogome stvara ili bar modifikuje dimenzije. Tako da su se lica, iako možda ne veoma različito sazdana, izduživala ili širila, postajala nešto drugo, već prema tome da li ih je žar riđe kose obasjavao ružičastim tenom ili bela svetlost bledilom bez sjaja, kao što se i oni ukrasi u ruskim baletima, kad ih vidimo po belom danu, sastoje ponekad od prostog koluta hartije, koji se, zahvaljujući geniju jednog Baksta, već prema osvetljenju, svetlocrvenom ili mesečastom, kojim on potopi dekor, tvrdo usađuju, kao tirkiz, u fasadu kakve palate, ili meko cvetaju, kao bengalska ruža, u nekoj bašti. Tako, kad upoznajemo lica, mi ih dobro merimo, ali kao slikari, ne kao geometri. S Albertinom je bilo kao i s njenim prijateljicama. Nekih dana tanka, sivkastog tena, zlovoljnog izraza, s ljubičastom prozirnošću koja joj je koso ponirala do dna očiju kao što se to katkad dešava u moru, činilo se da je obuzeta tugom izgnanika. Drugih nekih dana, na glatkijem joj licu, ostakljena površina lepila je na sebe moje žudnje i sprečavala ih da prođu dalje; sem ako bih je odjednom video sa strane, jer njeni obrazi, beli kao vosak bez sjaja, na površini, bili su rumeni usled prozirnosti, što je toliko budilo želju da ih čovek poljubi, da dopre do toga drukčijeg tena što se skrivao dublje. Drugi put, opet, sreća je kupala te obraze tako pokretljivom svetlošću, koža, postavši tečna i nejasna, kao da je zračila iz dubine nečim nalik na poglede, usled čega je izgledala drukčije boje, ali ne i od drukčije materije nego oči; ponekad, i ne misleći na to, kad joj je čovek gledao lice sa sitnim mrkim tačkicama, po kome su lebdele samo dve plavičastije mrlje, bilo je to kao da gleda jaje štiglica, ili, često, kao da gleda mlečnoplavkast ahat, obrađen i uglačan samo na dva mesta gde su, usred mrkastog kamena, sjajile oči, u kojima put postaje ogledalo i stvara nam iluziju da nas pušta, više nego na drugim delovima tela, da se približimo duši. Ali još ponajčešće koža joj je bivala jače obojena i tada još življa; kadšto joj je na belom
licu rumen bio samo vrh nosa, fini kao u podmuklog mačeta s kojim bi čovek poželeo da se igra; katkad su joj obrazi bili tako glatki da je pogled klizio, kao po gleđi kakve minijature, po njihovom ružičastom emalju, koji je izgledao još nežniji, više unutrašnji, pod odškrinutim i slojevitim poklopcem crne kose; dešavalo se da ten njenih obraza dostigne ljubičasto rumenilo ciklame, a katkad čak i tamni purpur nekih skoro crnocrvenih ruža, ako joj je lice bilo zažareno ili u groznici, i tada je pružala sliku bolešljive prirode, što je moju žudnju spuštalo na nešto još čulnije, a izrazu njenih očiju davalo nešto izopačenije i nezdravije; i svaka je ta Albertina bila drukčija, kao što je drukčija svaka pojava balerine, čije se boje, oblik, karakter preobražavaju prema bezbrojno raznolikoj igri reflektora. I možda baš zato što su tako različita bila bića koja sam u njoj u to vreme posmatrao, možda sam baš zato navikao, kasnije, da i sam postajem druga ličnost prema tome na koju sam od tih Albertina mislio: ljubomoran, ravnodušan, sladostrasnik, melankolik, besomučnik, koji su se smenjivali i iznova rađali ne samo prema tome koja se uspomena slučajno javila nego i u slučaju jedne iste uspomene prema snazi verovanja koje bi stalo između uspomene i mene, prema načinu kako sam o njoj sudio. Jer uvek se na to valjalo vraćati, na ta verovanja koja nam najčešće neznano od nas ispunjavaju dušu, ali koja su ipak od većeg značaja za našu sreću nego biće koje vidimo, jer ga kroz njih vidimo, ona pridaju prolaznu veličinu biću koje gledamo. Tačnosti radi trebalo bi da dadem drugo ime svakome onom ja koje je kasnije mislilo na Albertinu; još više bi trebalo da dadem drukčije ime svakoj onoj Albertini koja mi se javljala pred očima, nikada ista, kao sva ona mora — koja sam, jer je tako bilo zgodnije, zvao, prosto, more — što su se smenjivala i ispred kojih se ona — i sama kao nimfa — ocrtavala. Ali, naročito — isto onako, samo mnogo korisnije, kao što se, u priči, kaže kakvo je vreme bilo toga i toga dana — trebalo bi da uvek dam neko posebno ime verovanju koje je, u neki dan kad sam video Albertinu, vladalo mojom dušom, stvaralo njenu atmosferu, jer izgled bića, kao i izgled mora, zavisi od onih jedva vidljivih oblačaka što svakoj stvari menjaju boju svojim zgomilavanjem, svojom pokretljivošću, rasturenošću, svojim promicanjem, — kao što je bio onaj oblačak što ga je Elstir jedne večeri razderao time što me nije predstavio devojkama s kojima je zastao i čija mi se slika odjednom ukazala još lepša dok su odlazile, oblačak oblača k koji koji se ponovo sklopio, nekoliko dana kasnije, kad sam se upoznao s njima, i zastro njihov sjaj, i koji je često nailazio između njih i mojih očiju, neproziran i blag, sličan Vergilijevoj Leukoteji. Doduše, lica sviju njih za mene su veoma promenila značenje otkako mi je ono što su govorile u izvesnoj meri ukazalo na to kako ih valja čitati, a onom što
su govorile mogao sam pridavati utoliko veću vrednost što sam to svojim pitanjima po volji izazivao, varirao, kao kad, vršeći oglede, u suprotnoj probi tražimo proveru onoga što smo pretpostavili. A najposle, i to je jedan način kao i bilo koji drugi da se razreši problem života: da se stvarima i osobama koje su nam se izdaleka učinile lepe i tajanstvene približimo dovoljno da uvidimo da su bez tajanstva i bez lepote; to je jedna od higijena između kojih se možemo opredeliti, jedna higijena koja možda i nije veoma preporučljiva, ali ona nam pruža pruža izvestan mir da s njim proživimo život, a isto tako — pošto omogućava da ni za čim ne žalimo jer nas uverava da smo dosegli ono najbolje, a da to najbolje i nije bilo bogzna bogzna šta — i da se pomirimo sa smrću. U glavi tih devojaka ja sam ono preziranje čednosti, sećanja na svakodnevna ljubavna podavanja, što sam prvobitno zamišljao u njih, zamenio načelima čednosti, koja bi možda mogla i pokleknuti, ali koja su ih dosad sačuvala od svakog skretanja s pravog puta, njih koje su ta načela primile u svojoj građanskoj sredini. Ali kad se čovek još otprve prevario, ma i u sitnicama, kad po pogrešnoj pretpostavci ili pogrešnom sećanju traga u pogrešnom pravcu za nekim ko je izmislio neku zlobnu spletku ili traži mesto gde je izgubio neku stvar, može se desiti da svoju zabludu otkrije samo da bi je zamenio ne istinom, nego drugom nekom zabludom. U pogledu njihovog načina života i u pogledu ponašanja kojeg bi trebalo da se držim prema njima, ja sam sve zaključke izvodio iz reči čednost, koju sam, prisno razgovarajući s njima, pročitao na njihovom licu. Ali možda sam je pročitao brzopleto, s omaškom kakvih biva pri prebrzom raščitavanju, i možda nje nije bilo onde ispisane baš kao ni imena Žila Ferija na programu onog matinea kad sam prvi put gledao Bermu, što me nije sprečilo da tvrdim g. de Norpoa da je Žil Feri, bez ikakve mogućne sumnje, pisao kratke pozorišne predigre. A kako bi i moglo biti da poslednje lice koje bih video u bilo koje od mojih prijateljica iz male družine ne bude i jedino kojeg sam se sećao, kad iz naših sećanja na neku osobu um odbacuje sve ono što ne doprinosi neposrednoj korisnosti u našim svakodnevnim odnosima (čak, i naročito, ako su ti odnosi još i prožeti s malko ljubavi, koja, uvek nezadovoljena, živi u trenutku koji će tek doći)? Naš um pušta da se odmotava lanac prošlih dana, zadrži snažno samo njegov kraj, često od sasvim drukčijeg metala nego beočuzi iščezli u tmini, i u našem putovanju kroz život smatra stvarnim samo predeo u kome se u sadašnjosti nalazimo. Moji prvašnji utisci, već tako daleki, nisu u mom pamćenju mogli naći pribežišta od svakodnevnog izobličavanja; za onih dugih sati koje sam provodio razgovarajući, užinajući, igrajući se s tim devojkama,
nisam se čak ni sećao da su to one iste nemilostive i čulne device koje bejah video, kao na freski, kako prolaze kraj kraj mora. Geografi, arheolozi, vode nas, doduše, na Kalipsino ostrvo, iskopavaju Minojevu palatu. Samo, Kalipso je još samo žena, Minoj samo kralj bez ičega božanskog. Čak i vrline i mane za koje nas onda istorija uči da su ih imale te veoma stvarne ličnosti često se mnogo razlikuju od onih koje smo pripisivali mitološkim bićima koja su nosila isto ime. Tako se raspršila i sva ona ljupka morska mitologija koju bejah sazdao prvih dana. Ali nije sasvim svejedno ako nam se dogodi da provodimo vreme u prisnoj blizini nečega što smo smatrali nedostižnim i za čim smo žudeli. U odnosima s osobama koje koje su nam isprv is prvaa bile neprijatne ostane uvek, čak i u izveštačenom zadovoljstvu koje možemo naposletku da nađemo kraj njih, ukus patvorine od mana koje su one uspele da prikriju. Ali u odnosima kakvi su bili moji s Albertinom i njenim prijateljicama, istinsko prvašnje uživanje ostavlja onaj miris koji se nikakvim veštačkim putem ne može dati ubrzano dozrelom voću, grožđu koje nije sazrelo na suncu. Ona natprirodna stvorenja kakve su one u jedan mah za mene bile još su unosila, iako toga nisam bio ni svestan, nešto čarobno i u najobičnije odnose koje sam imao s njima, ili bolje, sačuvala su te odnose od ičega običnog. Moja čežnja je tako žudno ispitivala značenje tih očiju što su me sada poznavale i smešile mi se, ali koje su se, onoga prvog dana, ukrstile s mojim pogledima kao zraci iz nekog drugog sveta, ona je tako izobilno rasprostrla boje i mirise posvuda po telima tih devojaka dok su mi, opružene na litici, prosto pružale sendvič ili se igrale pogađaljki da sam često, ležeći — kao što neki slikari, tražeći antičku uzvišenost u današnjem životu, daju nekoj ženi koja seče nokat na nozi plemenitost „Dečaka koji vadi trn iz noge”, ili, kao Rubens, pretvaraju svoje poznanice u boginje da bi naslikali neki mitološki prizor — gledao ta lepa mrka i zlatasta tela, tako suprotnih vrsta, rasuta oko mene po travi, i možda iz njih i nisam odstranjivao sav onaj obični sadržaj kojim ih je svakodnevno iskustvo ispunilo, no ipak sam ih gledao (ne sećajući se izričito njihovog nebeskog porekla) kao da se, kao Herkul ili Telemah, igram među nimfama. A onda su prestali koncerti, počelo je ružno vreme, moje prijateljice su napustile Balbek, ne sve zajedno, kao laste, ali ipak u istoj sedmici. Albertina je otišla prva, iznenada, iako nijedna njena prijateljica nije mogla da shvati, ni tada ni kasnije, zašto se odjednom vratila u Pariz, gde nije imala ni naročitog posla ni razonode. „Nije rekla ni zbogom ni doviđenja, samo je otišla”, gunđala je Fransoaza, koja je uostalom želela da i mi otputujemo. Nalazila je da smo neuviđavni prema posluzi, koja je, međutim, bila veoma proređena, ali je morala da ostane zbog retkih gostiju koji su se još zadržali, i prema direktoru, koji
„džaba jede hleb”. Istina je da su već odavno skoro svi gosti bili otputovali iz hotela, koji je uskoro trebalo da se zatvori; nikada nije bio tako prijatan. Direktor nije bio toga mišljenja; duž salona u kojima smo se smrzavali i pred čijim vratima više nije # bilo nijednog boja, on je krupnim koracima koračao tamo-amo hodnicima, obučen u nov redengot, tako doteran kod frizera da mu je bljutavo lice izgledalo kao da je od neke mešavine u kojoj na jednu četvrtinu ljudskog mesa ima tri četvrtine kozmetičkih sredstava, i neprestano je menjao kravate (takva elegancija košta manje nego da se obezbeđuje grejanje i drži osoblje, pa tako neko ko više ne može da šalje po deset hiljada franaka kakvom dobrotvornom društvu još uvek bez po muke izigrava darežljivog čoveka dajući pet franaka bakšiša pismonoši kad mu donese telegram). Izgledalo je kao da nadgleda ništavilo, kao da svojim ličnim lepim izgledom hoće kao samo privremenu da prikaže bedu koja se osećala u tome hotelu u kome sezona nije bila unosna, i ličio je na sablast kakvog kralja koja luta po ruševinama svoga nekadašnjeg dvora. Naročito je bio nezadovoljan kad je lokalni voz, u kome više nije bilo dovoljno putnika, prestao da saobraća do idućeg proleća. „Ono što ovde nedostaje, to su transferna sredstva.” Uprkos gubicima koje je ustanovljavao, smišljao je za sledeće godine grandiozne planove. A kako je ipak bio kadar da tačno upamti neke lepe izraze, ako su se ticali hotelijerstva i veličali ga: „Nisam imao dovoljno saradnje, premda sam u trpezariji imao dobru ekipu,” govorio je, „ali bojevi su mogli biti bolji; videćete iduće godine kakvu ću falangu organizovati.” Ali za sada, prestanak rada tramvaja primoravao ga je da po pisma šalje karuce i da ponekad njima prevozi goste. Često bih zamolio da sednem do kočijaša, pa sam tako išao u šetnje po svakakvom vremenu, kao jedne zime koju sam proveo u Kombreu. Katkad smo ipak, zbog kiše, ako je suviše pljuštala, a pošto je kazino bio zatvoren, baka i ja morali da ostanemo u skoro praznim odajama, kao u utrobi broda kad duva vetar, gde bi nam svaki dan, kao kad se plovi preko mora, prišla poneka od onih osoba u čijoj smo blizini proveli tri meseca ne upoznavši se, predsednik suda iz Rena, predsednik Advokatske komore iz Kana, jedna Amerikanka sa ćerkama, pa bi zapodeli razgovor, izmišljali neki način da džrekratimo sate, otkrivali u sebi dar za nešto, učili nas nekoj igri, pozivali na čaj, ili da sviramo, da se okupimo svi u neko određeno doba dana, da zajedno smišljamo neke od onakvih razonoda u kojima leži tajna pravog uživanja, koja se sastoji ne u tome da baš uživanju težimo, nego što nam one samo pomognu da prekratimo dosadu, i tako su sklapali s nama, pred kraj našeg boravka, prijateljstva koja su se sutradan prekidala njihovim odlaskom. Upoznao sam se čak i s onim bogatim mladićem, s jednim njegovim prijateljem, plemićem, i sa
glumicom, koja se vratila na nekoliko dana; ali njihovo malo društvo sastojalo se sad još samo od njih troje, jer onaj drugi njihov prijatelj beše se vratio u Pariz. Pozvali su me da večeram s njima u njihovom restoranu. Čini mi se da im je bilo dosta drago što se nisam odazvao pozivu. Ali pozvali su me ne može biti ljubaznije, pa premda me je zapravo pozvao bogati mladić, pošto su ono drugo dvoje bili samo njegovi gosti, ipak mi je glumica, pitajući me neću li doći, sama od sebe rekla, da bi mi polaskala, jer prijatelj koji je bio s njima, markiz Moris de Vodemon, bio je veoma visokog viso kog roda: — Morisu bi bilo tako drago. A kad sam ih u holu sreo sve troje, sam g. de Vodemon mi je rekao, dok se bogati mladić povukao pred njim: — Nećete nam učiniti zadovoljstvo zadovoljstvo da večerate s nama? Sve u svemu, meni je boravak u Balbeku veoma malo koristio, pa mi je zato samo još više ostala želja želja da opet odem tamo. Činilo mi se s e da sam suviše s uviše kratko kratko ostao. To nije bilo mišljenje i mojih prijatelja, koji su mi pisali i pitali me mislim li ja to zauvek onde da živim. I videći da su oni prinuđeni da na koverat napišu Balbek, i pošto je moj prozor, umesto na njive ili na neku ulicu, gledao na morska polja, kako sam noću čuo njihov žamor, kome sam, pre no što ću zaspati, poveravao, kao barku, svoj san, uobražavao sam da će me to prisustvo valova, i neosetno, stvarno prožeti njihovom čari, kao kad se ono lekcije uče u snu. Direktor mi je za iduću godinu nudio bolje sobe, ali ja sam sad zavoleo ovu svoju, u koju sam ulazio ne osećajući više nikad miris vetivera, a moja misao, koja se nekada tako teško uzdizala u njoj, tako je tačno poprimila njene razmere da sam morao obrnuto da je privikavam kad je trebalo opet da spavam u Parizu, u svojoj staroj sobi, sobi , u kojoj je je tavanica tavanic a bila niska. Valjalo je odista otići iz Balbeka, hladnoća i vlaga bile su postale suviše prodorne da bi se duže ostalo u tome hotelu bez kamina i grejalica. Gotovo smesta sam, uostalom, zaboravio te poslednje nedelje. Ono što mi je skoro nepromenljivo izlazilo pred oči kad god bih pomislio na Balbek bili su oni trenuci kad me je, svakog jutra, za lepog vremena, pošto je posle podne trebalo da iziđem s Albertinom i njenim prijateljicama, baka, po lekarovom nalogu, prisiljavala da ostanem u krevetu, u mraku. Direktor je naređivao da se ne galami na mome spratu i lično nadzirao da se njegovo naređenje poštuje. Zbog suviše jake svetlosti, ostavljao sam što duže navučene velike ljubičaste zavese, koje su prve večeri ispoljile toliko neprijateljstva prema meni. Ali uprkos čiodama kojima ih je Fransoaza svako veče sastavljala da svetlost ne bi prodrla, i koje je samo ona umela povaditi, i uprkos prekrivačima, stolnjaku od crvenog
kretona, raznim tkaninama koje je kojegde pokupila i dodavala ih zavesama, zavesam a, nije uspevala tačno da ih sastavi, pa mrak nije bio potpun i po ćilimu su padali zraci kao rasute skrletne latice anemona, među koje nisam mogao da se uzdržim da ne ustanem i stupim za trenutak bosim nogama. A na zidu naspram prozora, koji je bio delimično osvetljen, jedan zlatan valjak, koji ništa nije pridržavalo, stajao je uspravno i polako se kretao kao onaj svetli stub što je predvodio Jevreje kroz pustinju. Legao bih ponovo; prinuđen da nepomično uživam, samo u mašti i u svima odjednom, u radostima igara, kupanja, hodanja, koje je jutro preporučivalo, od radosti mi je srce tuklo bučno kao mašina u punom zamahu, ali nepomična, koja svojoj brzini može da da oduška samo vrteći se naprazno, u mestu. Znao sam da su moje prijateljice na nasipu, ali nisam ih video, dok su one prolazile ispred nejednakih morskih brežuljaka, u dnu kojih se, uzdignut na jednom od plavičastih vrhova kao kakva talijanska varošica, razabirao ponekad, u pavedrini, majušni Rivbel, do tančina izvajan suncem. Nisam video svoje prijateljice, ali (dok je do mog vidikovca dopirala vika prodavaca novina, „novinara” kako ih je Fransoaza zvala, dozivanje kupača i dece koja su se igrala, što se sve prodevalo kao krici morskih ptica kroz šum talasa što su blago zapljuskivali), slutio sam njihovo prisustvo, čuo njihov smeh obavijen, kao smeh Nereida, blagim valjanjem talasa po obali, koje mi je dopiralo do ušiju. „Gledale smo”, rekla bi mi uveče Albertina, „nećete li sići. Ali kapci na vašim prozorima ostali su zatvoreni čak i za vreme koncerta.” koncerta.” On bi se, odista, u deset sati zaorio pod mojim prozorima. U počivci između pojedinih instrumenata, ako je bila plima, nastavljalo se, sliveno i neprekinuto, vodeno klizanje jednog talasa koji kao da je obavijao zamahe violina svojim kristalnim uvojcima i bacao penu iznad isprekidanih odjeka nekakve podmorske muzike. Bivao sam nestrpljiv što mi još nisu doneli stvari da se mogu obući. Izbilo bi podne, Fransoaza bi najzad ušla. I mesecima uzastopce, u tome Balbeku za kojim sam nekada toliko čeznuo zato što sam ga zamišljao samo pod naletima bure i utonulog u maglu, lepo vreme je bilo tako blistavo i tako postojano da sam uvek, kad god bi ona došla da otvori prozore, mogao očekivati, a da se ne prevarim, da ću ugledati istu osunčanu površinu presavijenu na uglu spoljnog zida, nepromenljive boje, koja je manje bila uzbudljiva kao znak leta nego što je bila sumorna kao mrtva i veštačka boja emalja. I dok je Fransoaza vadila čiode iz zavesa, otkačivala tkanine, razmicala zavese, letnji dan koji je tako otkrivala činio se isto tako mrtav, isto tako starodrevan kao kakva raskošna hiljadugodišnja mumija, koju je naša stara služavka samo brižljivo raspovijala iz svih njenih omotača da bi se ova najzad ukazala, balzamovana, u svojoj zlatnoj odeždi.
Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM U SENI DEVOJAKA U CVETU (2) Urednici: Raša Popov, Nikola B Bertolino, ertolino, Tanja Kragujević • • Lektor: Milica Bujas • Korice: Ivan Boldižar • • Omot: Nikola Masniković • • Tehnički urednik: Mirjana Mirjana Jovanović • • Korektor: Milojko Brusin • Izdavači: IRO IRO Matice srpske, Novi Sad Sa d — IRO »Nolit«, Beograd — IRO »Narodna knjiga«, knjiga«, Beograd Beo grad • Tiraž: 9000 primeraka prime raka • Štampa: Štam pa: Mladinska knjiga, knjiga, Ljublj L jubljana ana 1983
