Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM U SENI DEVOJAKA U CVETU (1)
...paralelizam između Prustove sudbine i sudbine pripovedača — glavnog junaka njegovog romana, besprekoran (je). Ne samo što junak romana završava svoj život potpuno na isti način kao i pisac, već su i peripetije njegova života sasvim verno transponovane iz života piščeva. Junakovi roditelji su Prustovi roditelji, on je snob kao i Prust, njegov Kombre je Prustov Ilije, njegov Balbek su normandijske Prustove plaže a i dan danji Prustovi biografi iznalaze sve nove i nove veze između života piščeva i života njegovih junaka... ...U traganju traganju je svakako romansiran piščev život. I pošto čovek ima samo edan život, edan život, to je i Prust, romansirajući svoj, i napisao jed napisao jedan an roman. roman. Iz predgovora dr Sretena Marića
MARSEL PRUST U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM IŠČEZLIM VREMENOM VREMENO M
1 U SVANOVOM KRAJU 2 U SVANOVOM KRAJU 3 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 4 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 5 OKO GERMANTOVIH 6 OKO GERMANTOVIH 7 SODOMA I GOMORA 8 SODOMA I GOMORA 9 ZATOČENICA 10 ZATOČENICA 11 NESTALA NE STALA ALBERTINA ALBERTINA 12 NAĐENO VREME KNJIGA TREĆA U SENI DEVOJAKA U CVETU
MARSEL PRUST U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM II
U SENI DEVOJAKA U CVETU (1)
MATICA SRPSKA SRPSKA • NOLIT • NARODNA N ARODNA KNJIGA NOVI NOV I SAD • BEOGRAD
Naslov originala: Marcel Proust A LA RECHERCHE DU TEMPS TE MPS PERDU PERDU II A L’OMBRE L’OMBRE DES JEUNES FILLES FILLE S EN FLEURS FL EURS Preveo s francuskog ŽIVOJIN ŽIVOJNOVIĆ
PRVI DEO OKO GOSPOĐE SVAN
— Markiz de Norpoa. — Bergot. — Zaokret i promena p romena pravca p ravca u karakterima. ka rakterima. — Kako trenutno prestajem da se viđam sa Žilbertom; Žilbertom; prva i ovlašna skica o bolu bolu koji rastanak izaziva i o neravnomernom napredovanju zaborava. Kad se prvi put povela reč o tome da nam g. de Norpoa dođe na večeru, pošto je moja mati izrazila žaljenje što je profesor Kotar na putu i što se sasvim prestala viđati sa Svanom, jer obojica bi bez sumnje zanimala bivšeg ambasadora, moj otac je odgovorio da jedan ugledan gost, slavan naučnik kao Kotar, uvek bi bio dobrodošao na večeri, ali da je Svan, sa svojim šepurenjem s kojim na sve strane trubi i o svojim najsitnijim društvenim vezama, razmetljiv prostak, koga bi markiz de Norpoa bez sumnje smatrao, kako on to kaže, „odvratnim naduvenkom”. Ali takav odgovor moga oca zahteva nekoliko reči objašnjenja, jer se neki možda sećaju jednoga sasvim skromnog Kotara i jednoga Svana koji je, u pogledu svoga društvenog života, u svojoj skromnosti i diskretnosti bio krajnje uzdržan. Ali, što se njega tiče, beše se dogodilo to da je taj nekadašnji prijatelj mojih roditelja dodao onome „Svanovom sinu”, a i onome Svanu iz Džokej-kluba, jednu novu ličnost (a ni ta nije imala biti poslednja), ličnost Odetinog muža. Prilagodivši skromnim ambicijama svoje žene nagonske težnje, želje, umešnost, što je uvek imao, on se bio posvetio tome da sebi stvori jedan nov društveni položaj, mnogo niži od nekadašnjeg, a saobrazan supruzi koja će ga zajedno s njim zauzimati. I tu se on sad pokazao drugi čovek. Pošto je tako (viđajući se, doduše, i dalje, ali sam, sa svojim ličnim prijateljima, kojima nije hteo da nameće Odetu ako ga ne bi oni sami zamolili da ih upozna s njom) započinjao jedan drugi život, u zajednici sa svojom ženom, okružen novim bićima, još se i moglo razumeti što je u odmeravanju ugleda tih osoba, pa sledstveno i zadovoljstva za svoje samoljublje, što ih prima, uzimao, kao tačku poređenja, ne one najotmenije osobe koje su sačinjavale njegovo društvo pre njegove ženidbe, nego ranija Odetina poznanstva. Ali čak i onaj ko je znao da on sad želi da se zbliži sa činovnicima bez ikakve otmenosti, sa izvikanim izvikanim ženama kojima se krase balovi po ministarstvima, čudio se s e kad bi ga čuo, njega, koji je nekada, pa i sada još, tako ljupko krio da je pozvan u Tvikenhem ili u Bakingemsku palatu, kako na sva zvona objavljuje da je žena nekog pomoćnika šefa kabineta uzvratila posetu gđi Svan. Neko će možda reći da je to dolazilo otud što je jednostavnost onoga otmenog Svana bila samo jedan profinjeniji oblik sujete i da se, kao neki Jevreji, taj nekadašnji prijatelj mojih roditelja pokazao redom u svima onim stanjima kroz koja behu prošli ljudi njegove rase, počev od najprimitivnijeg snobizma i najgrubljeg prostaštva,
pa sve do najfinije uglađenosti. Ali glavni razlog, a taj je primenljiv na svekoliko čovečanstvo, bilo je to što ni same naše vrline nisu nešto što slobodno lebdi u nama i što bi nam bilo neprestano na raspolaganju; one nam se u duši tesno vežu za postupke prilikom kojih smo smatrali dužnošću da ih ispoljimo, da nas neka drugačija delatnost, ako iskrsne, zatekne nespremne, pa nam čak ni ne pada na pamet da bi se i tu mogle primeniti te iste vrline. Usrdan prema svojim novim znancima, koje je s ponosom pominjao, Svan je bio kao oni veliki umetnici, skromni ili velikodušni, koji, ako se pred kraj života počnu baviti kuvanjem ili baštovanlukom, pokazuju prostodušno zadovoljstvo kad im neko hvali jela ili leje, za koje ne trpe kritike, a lako ih prihvataju kad je reč o njihovim remek-delima; ili pak kao oni što dadu neko svoje platno u bescenje, a na dominama dominam a ne umeju da izgube dva franka a da se ne ljute. Što se tiče profesora Kotara, s njim ćemo se još sresti, nadugo, mnogo kasnije, kod Gazdarice, u zamku Raspeljer. Zadovoljimo se, za sada, da o njemu primetimo najpre ovo: kod Svana, strogo uzev, ta promena može iznenaditi, pošto se već zbila a ja je nisam ni naslutio kad sam ono viđao Žilbertinog Žilbertinog oca na Jelisejskim poljima, gde se on, uostalom, pošto mi se nije obraćao, nije ni mogao preda mnom hvalisati svojim političkim vezama (a doduše, i da je to činio, ja možda i ne bih odmah primetio njegovu sujetu, jer predstava koju smo dugo imali o nekoj osobi zatvara nam i oči i uši; tako moja mata tri godine nije opažala da jedna njena nećaka rumeni usne, baš kao i da je to rumenilo bilo nevidljivo, potpuno rastvoreno u kakvoj tečnosti, sve do dana kad su jedna prekomerna čestica ili pak kakav drugi uzrok doveli do pojave koja se zove zasićenost; sve ono nezapaženo rumenilo je kristalisalo, i mati je pred tom neumerenošću boja izjavila, kao što bi to učinio svet iz Kombrea, da je to prava sramota, pa je prekinula sve veze sa svojom nećakom). Ali za Kotara je, naprotiv, bilo već dosta daleko ono vreme kad smo ga videli kako prisustvuje prvim Svanovim posetama kod Verdirenovih; a počasti, zvanične titule, dolaze s godinama; drugo, čovek može biti neobrazovan, praviti glupe kalambure, a imati neki poseban dar koji nikakva opšta kultura ne može zameniti, kao što je dar velikog stratega ili velikog kliničara. I odista, Kotara nisu njegove kolege cenile samo kao isprva neznanog praktičara koji vremenom beše postao čuven po celoj Evropi. I najinteligentniji među mlađim lekarima izjavljivali su — bar tokom nekoliko godina, jer mode se menjaju, budući da su i nastale iz potrebe za promenom — da bi, ako bi se ikad razboleli, Kotar bio jedini profesor kome bi poverili svoju kožu. Oni su, doduše, više voleli društvo nekih obrazovanijih šefova, sa više smisla za umetnost, s kojima su mogli razgovarati o Ničeu, o Vagneru. Kad se kod gđe Kotar sviralo, na soareima na koje je primala
muževljeve kolege i učenike u nadi da će joj muž jednog dana postati dekan fakulteta, on je, umesto da sluša, više voleo da se karta u nekom susednom salonu. Ali svi su hvalili hitrinu, pronicljivost, pouzdanost njegovog zapažanja, njegovih dijagnoza. I treće, što se tiče uopšte držanja koje je profesor Kotar pokazivao pred čovekom kao što je bio moj otac, valja primetiti da priroda koju pokazujemo u drugom delu našeg života nije uvek, premda često jeste, naša prvobitna priroda, razvijena ili usahla, pojačana ili ublažena; ponekad je to jedna suprotna priroda, sasvim kao prevrnuto odelo. Sem kod Verdirenovih, gde su time bili oduševljeni, Kotarovo neodlučno držanje, njegova bojažljivost, preterana ljubaznost bili su, u njegovoj mladosti, predmet večitog peckanja. Koji li mu je milosrdni prijatelj savetovao da uzme leden izgled? Važnost njegovog položaja olakšala mu je da usvoji takvo držanje. Svugde osim kod Verdirenovih, gde je nagonski postajao opet onaj pravi, on se činio hladan, najradije ćutljiv, a ako je valjalo govoriti, odlučan, ne trpeći pogovora i ne zaboravljajući da kaže ponešto neprijatno. To novo držanje imao je mogućnosti da okuša pred pacijentima koji ga ranije nisu videli pa nisu bili u stanju da porede, i bili bi veoma iznenađeni kad bi saznali da on nije čovek grub po prirodi. A naročito se usiljavao da se pokaže neosetljiv, pa čak i na svom odeljenju u bolnici, kad je izvaljivao svoje kalambure, kojima su se svi smejali, od šefa klinike do najmlađeg lekara; uvek je to činio tako da ne mrdne nijednim mišićem na licu, koje se, uostalom, nije više moglo ni prepoznati otkako beše obrijao i bradu i brkove. Recimo najzad i ko je bio markiz de Norpoa. On je pre rata bio opunomoćeni ministar, a ambasador zahvaljujući Šesnaestom maju, no uprkos tome, na veliko čuđenje mnogih, više puta mu je potom poveravano da predstavlja Francusku u vanrednim misijama — pa čak i kao kontrolor kredita odobrenog Egiptu, gde je zahvaljujući svojim velikim finansijerskim sposobnostima obavio značajne zadatke — i to mu je poveravano od strane radikalnih vlada, kojima bi i običan građanin, ako bi bio reakcionar, odbio da služi, a kojima je g. de Norpoa, po svojoj prošlosti, svojim vezama, svojim ubeđenjima, morao biti sumnjiv. Ali ti napredni ministri kao da su bili svesni toga da njegovim imenovanjem pokazuju koliko su širokih pogleda kad se radi o višim interesima Francuske, da sebe time postavljaju iznad običnih političara, zaslužujući da ih čak i Journal des Debats nazove Debats nazove državnicima, i najzad, da su im od koristi ugled koji se vezuje za jedno aristokratsko ime i zanimanje koje izaziva, kao kakav preokret, takvo jedno neočekivano naimenovanje. A znali su oni isto tako i to da pozivajući na saradnju g. de Norpoa mogu postići te koristi a da se ne moraju bojati, s njegove strane, nedostatka političke lojalnosti, od čega ne da se nisu morali čuvati, zbog
markizovog porekla, nego ih je ono upravo od toga štitilo. I u tome se vlada republike nije varala. Najpre zato što jedna izvesna aristokratija, od detinjstva vaspitana tako da svoje ime smatra urođenim preimućstvom koje joj ništa ne može oduzeti (a čiju vrednost dosta tačno znaju njoj ravni ili oni koji su još višeg roda), zna da sebe može poštedeti — jer joj ništa ne bi doprineo — onoga truda koji, bez naročitog rezultata za budućnost, ulažu toliki građani u to da ispoljavaju samo poželjna ubeđenja i da se druže samo s ljudima ispravnih uverenja. Nastojeći da se uzdigne u očima prinčevskih i vojvodskih porodica, od kojih stoji neposredno niže u hijerarhiji, ta aristokratija zna, zauzvrat, da to može postići samo ako svoje ime uveliča nečim što ono ne sadrži, nečim što će učiniti da, pri jednako dobrom rodu, ona prevagne: političkim uticajem, književnim ili umetničkim ugledom, velikim imetkom. I ona sebe pošteđuje truda da se svidi nekom beskorisnom sitnom plemiću, čije prijateljstvo građani nastoje da steknu, a koje njima, u očima nekog princa, ne bi pribavilo nikakvo preimućstvo, nego tu ljubaznost štedro poklanjaju političarima, čak i kad su slobodni zidari, koji im mogu obezbediti da uđu u diplomatiju ili ih preporučiti biračima prilikom izbora, poklanjaju je umetnicima ili naučnicima, čija podrška im može pomoći da „uspeju” u struci u kojoj se ističu, najzad svima onima koji su kadri da im pribave neku novu slavu ili ženidbu uz bogat boga t miraz. Ali što se tiče g. de Norpoa postojala je, naročito, i ta okolnost što je on, u svojoj dugoj diplomatskoj praksi, bio sav prožet onim negativnim, rutinskim, konzervativnim duhom, takozvanim „duhom vlasti”, koji je, doista, duh svake vlasti, a pod svim vladama, naročito, duh diplomatije. On se u svome diplomatskom pozivu zadojio mržnjom, zaziranjem i prezirom prema manjeviše revolucionarnim, a u najmanju ruku nekorektnim postupcima kakvi su postupci svake opozicije. Sem za neke neobrazovane ljude iz naroda ili iz visokog društva, koji su neosetljivi za razlike u vrsti ljudi, ono što ljude zbližava nisu zajednička ubeđenja nego duhovno srodstvo. Akademik od vrste kakav je Leguve, i ako bi bio pristalica klasika, radije bi aplaudirao pohvali Viktoru Igou koju bi izrekli Maksim Di Kan ili Mezjer, nego Klodelovoj pohvali Boalou. Istovetan nacionalizam dovoljan je da zbliži Baresa s njegovim biračima, koji sigurno ne vide velike razlike između njega i g. Žorža Berija, ali ne i da ga zbliži s onim njegovim kolegama iz Akademije koji, mada su njegovih političkih ubeđenja, ali drukčije vrste duha, više vole čak i protivnike kao što su g. Ribo ili g. Dešanel, kojima se, opet, verni monarhisti osećaju mnogo bliži nego Morasu i Leonu Dodeu, iako ovi isto tako žele povratak kralja. Škrt u rečima, ne samo iz profesionalne navike na opreznost i uzdržanost nego i zato što reči imaju skuplju cenu, pokazuju više nijansi u očima takvih ljudi koji desetogodišnje
napore za zbliženje dveju zemalja sažmu, izraze — u nekom govoru, u nekom protokolu — kakvim jednostavnim, prividno banalnim epitetom, ali u kome oni vide celi jedan svet, g. de Norpoa je važio kao vrlo hladan u komisiji u kojoj je zasedavao pored mog oca i gde je svako čestitao ovome na prijateljstvu koje mu ukazuje bivši ambasador. A moj otac se prvi čudio tom prijateljstvu. Jer kako obično nije bio mnogo ljubazan, on se već bio navikao na to da nije naročito omiljen, osim u krugu prisnih prijatelja, i to je prostodušno priznavao. Bio je svestan toga da u pažnji koju mu ukazuje diplomata ima udela ono sasvim lično gledište sa koga ljudi odlučuju o svojim simpatijama i sa koga svekolike intelektualne osobine i osećajnost neke osobe koja nam je dosadna ili nam ide na živce neće biti onako dobra preporuka kao iskrena jednostavnost i veselost neke druge, koja bi, u očima mnogih drugih, važila kao prazna, lakomislena i ništavna. „De Norpoa me je opet pozvao na večeru; to je neobično; svi su u komisiji zapanjeni, jer on tamo ne održava privatne odnose ni sa kim. Siguran sam da će mi opet pričati uzbudljivih stvari o ratu 1870.” Moj otac je znao da je g. de Norpoa, možda jedini, upozorio cara na rastuću snagu i ratoborne namere Pruske i da je Bizmark imao osobito poštovanje prema njegovoj inteligenciji. I nedavno još, u operi, prilikom svečane predstave u čast kralja Teodosija, novinari su zapazili da se kralj izvoleo zadržati u dugačkom razgovoru sa g. de Norpoa. „Moram saznati da li je ta kraljeva poseta zaista značajna”, rekao nam je otac, koji se veoma zanimao za spoljnu politiku. „Znam da je stari Norpoa veoma zakopčan, za kopčan, ali sa mnom je tako ljubazno ljubazno poverljiv.” Što se tiče moje majke, ambasador možda i nije bio, sam po sebi, onakva vrsta inteligencije kakva bi nju najviše privlačila. A moram reći i da su, u razgovoru, izrazi g. de Norpoa bili tako potpuna zbirka starinskih oblika govora svojstvenih jednom pozivu, jednoj klasi i jednom vremenu — vremenu koje, za taj poziv i za tu klasu, možda zaista i nije sasvim prošlo — da ponekad žalim što nisam prosto naprosto popamtio sve što sam čuo da govori. Tako bih postigao utisak starinskog, isto onako lako i na isti način kao onaj glumac iz Pale-Roajala koji je, kad su ga pitali gde li nalazi te neverovatne šešire, odgovarao: „Ja i ne nalazim svoje šešire. Čuvam ih.” Jednom reči, verujem da je moja mati nalazila da je g. de Norpoa pomalo staromodan, što je bilo daleko od toga da joj se učini neprijatno u njegovom ophođenju, ali ju je manje očaravalo u pogledu, ako ne ideja — jer ideje g. de Norpoa bile su vrlo moderne — a ono njegovih izraza. Samo, ona je osećala da je za njenog muža posredno laskavo ako mu sa divljenjem govori o diplomati koji njemu posvedočava tako retku, osobitu naklonost. Time što je u mog oca učvršćivala dobro mišljenje koje je imao o g. de Norpoa, pa ga tako navodila da ima isto tako dobro mišljenje i o samom sebi,
ona je bila svesna da vrši onu svoju dužnost koja se sastojala u tome da svome mužu učini život prijatnim, kao što je to činila i kad se starala da se kuhinji poklanja puna pažnja i da posluga bude tiha. A kako nije bila kadra lagati mom ocu, navikavala je samu sebe da se divi ambasadoru, da bi ga mogla iskreno hvaliti. Uostalom, njoj se prirodno svideo njegov dobroćudan izgled, njegova pomalo već starinska učtivost (i toliko ceremonijalna da je on, kad bi koračajući, visoko uspravljena stasa, opazio kako moja mati prolazi u kolima, pre no što bi je pozdravio skidajući šešir, bacao daleko od sebe tek zapaljenu cigaru); njegov tako odmeren razgovor, u kome je o sebi govorio što je mogućno manje i uvek vodio računa o onome što može biti prijatno sagovorniku, njegova toliko iznenađujuća tačnost u odgovaranju na pisma da bi moj otac, pošto bi mu napisao pismo pa na nekom kovertu prepoznao rukopis g. de Norpoa, u prvi mah poverovao da su im se pisma, nezgodnim slučajem, mimoišla: pomislio bi čovek da se pošta, za njega, baca u trošak da uspostavlja još i dodatna otpremanja pisama. Moja mati se divila što je on tako tačan iako je tako zauzet, tako ljubazan iako ima toliko društvenih veza, a nije ni pomišljala da su ta „iako” uvek „zato što’4 koja gubimo iz vida i da su (kao god što su starci čudesni zbog svoje starosti, kraljevi puni jednostavnosti, provincijalci upućeni u sve) baš jedne te iste navike omogućavale gospodinu de Norpoa da udovolji tolikim obavezama a i da bude tako uredan u odgovorima, da se svidi u društvu a i da bude ljubazan s nama. A uz to, zabluda moje majke, kao i svih onih koji su suviše skromni, poticala je i otuda što je ona sve što se nje ticalo stavljala niže, pa sledstveno i izvan ostaloga. Odajući priznanje prijatelju mog oca što nam je uputio tako brz odgovor kad ima da piše toliko pisama, ona je taj odgovor izuzimala iz toga velikog broja pisama, dok je on bio samo jedno od njih; a isto tako nije imala u vidu da je večera kod nas, za g. de Norpoa, jedna od bezbrojnih pojedinosti njegovog društvenog života: nije pomišljala na to da je ambasador, u svome diplomatskom pozivu, odavno navikao da večere smatra sastavnim delom svojih funkcija funkcija i da na njima pokazuje po kazuje jednu jednu već ukorenjenu ljubaznost, ljubaznost, te bi bilo zaista su više zahtevati od njega da je izuzetno odbaci kad dođe kod nas na večeru. Prva večera na koju nam je došao g. de Norpoa, jedne godine dok sam se još igrao na Jelisejskim poljima, ostala mi je u sećanju zato što je toga istog dana popodne trebalo najzad da vidim Bermu, na matineu, u Fedri, Fedri, a i zato što sam, razgovarajući s g. de Norpoa, uvideo odjednom, i to na jedan sasvim nov način, koliko su osećanja što ih je u meni budilo sve što se ticalo Žilberte Svan i njenih roditelja različito od osećanja koja je ta ista porodica izazivala u bilo koje druge osobe.
Bez sumnje zato što je primetila u koliku me je utučenost bacilo približavanje novogodišnjeg raspusta, za vreme koga neću videti Žilbertu, kako me je ona sama obavestila, mati mi je jednog dana, da bi me razonodila, rekla: „Ako još uvek imaš tako veliku želju da vidiš Bermu, verujem da bi ti otac možda dozvolio da odeš u pozorište; baka bi te mogla odvesti.” Ali to je bilo samo zato što mu g. de Norpoa beše rekao da bi trebalo da me pusti da vidim Bermu, da je to, za jednog mladića, nešto što treba da upamti, pa moj otac, dotle protivan protivan da idem da gubim vreme i da se izložim opasnosti da se razbolim zbog nečega što je on, na veliku sablazan bakinu, zvao tričarijama, sada nije više bio daleko od toga da na tu predstavu, preporučenu od ambasadora, gleda kao na nešto što spada u krug recepata dragocenih za uspeh u jednoj sjajnoj karijeri. Moja baka, koja je, time što se za mene odrekla koristi koju bih, po njoj, našao u tome što bih video Bermu, učinila time veliku žrtvu za dobro mog zdravlja, sada se čudila što je taj razlog postao zanemarljiv na samo jednu reč g. de Norpoa. Budući da je po svojoj razumnoj prirodi polagala nesalomljive nade u način života koji mi je bio propisan, da se krećem na vazduhu i da rano ležem, nju je to kršenje pravila žalostilo kao neka grdna nesreća, pa je ucveljenim glasom govorila: „Kako ste vi lakomisleni” a moj otac je, ljutit, odgovarao: „Šta, zar sad vi nećete da on ode u pozorište? E, pa to je već suviše, ta vi ste nam sami stalno ponavlj ponavljali ali da bi mu to moglo koristiti.” koristiti.” Ali g. de Norpoa je u jednoj još važnijoj stvari izmenio očeve zamisli u pogledu mene. Otac je oduvek želeo da budem diplomata, a ja nisam mogao podneti pomisao da bi mi pretilo, čak i ako bih neko vreme ostao u ministarstvu, da jednog dana budem slat kao ambasador u prestonice u kojima Žilberta ne bi boravila. Radije bih se bio vratio svojim književnim planovima, koje sam nekada stvarao, pa ih napustio, u toku šetnji po predelima prema Germantu. Ali moj otac se stalno suprotstavljao tome da se posvetim književnom pozivu, koji je on smatrao mnogo nižim od diplomatije, odričući čak da je to ikakav poziv, sve do dana kad mu je g. de Norpoa, koji nije mnogo voleo diplomatske predstavnike iz novih slojeva, potvrdio da čovek može, kao književnik, da pribavi sebi isto toliki ugled, da vrši isto toliki uticaj, a da sačuva više nezavisnosti nego u ambasadama. — E, to baš ne bih nikada pomislio, čika Norpoa nimalo ne zamera tvojoj zamisli da se baviš književnošću — rekao mi je otac. A kako je, budući i sam dosta uticajan, verovao da nema toga što se ne može urediti, čemu se ne može naći povoljno rešenje, kad važne ličnosti porazgovaraju o tome: „Dovešću ga na večeru ovih dana, posle zasedanja komisije. Razgovaraćeš malo s njime, da bi mogao da prosudi o tebi. Napiši nešto valjano što bi mu mogao pokazati; on je
vrlo dobar s urednikom Revue des Deux Mondes, Mondes, uvešće te u taj časopis, urediće on to, on je stari lisac; a bogami, on kanda nalazi da diplomatija, danas...” Sreća koja bi mi se pružila time što ne bih bio razdvojen od Žilberte ulivala mi je želju, ali ali ne i sposobnost da napišem nešto lepo što bi se moglo pokazati pokazati g. de Norpoa. Ali posle nekoliko uvodnih strana, pošto mi je pero od muke ispadalo iz ruke, plakao sam od jeda pomišljajući da nikada neću imati dara i da čak neću moći ni iskoristiti priliku koju mi skorašnji dolazak g. de Norpoa pruža da zauvek ostanem u Parizu. Jedino sam pri pomisli da će me pustiti da vidim Bermu zaboravljao svoj jad. Ali kao što sam i morske bure želeo da vidim samo na onim obalama gde su one najžešće, tako sam i veliku rlumicu želeo videti samo u nekoj od onih klasičnih uloga u kojima mi Svan beše rekao da ona dostiže vrhunac. Jer kad izvesne utiske iz prirode ili umetnosti želimo da steknemo u nadi da će to biti jedno dragoceno otkriće, savest nam se nekako opire da dopustimo da nam duša, umesto njih, primi slabije utiske, koji bi nas mogli obmanuti u pogledu tačne vrednosti Lepote. Berma u Andromahi, Andromahi, u Marijaninim ćudima, ćudima, u Fedri, Fedri, to su bile one čuvene stvari za kojima je moja mašta toliko žudela. Kao i kad bi me jednog dana gondola odvezla pred Ticijana u Frarima ili pred Karpača u San Đorđo dei Skjavoni, isto bih ushićenje osetio kad bih čuo Bermu kako recituje stihove: Skor odlazak , kažu, kažu, odneće vas od nas, Gospodaru, itd. Ja sam ih znao po reprodukciji u crno-belom, kakvu pružaju štampana izdanja: ali srce mi je zakucalo kad god sam pomislio, kao na ostvarenje kakvog putovanja, da ću ih najzad ugledati stvarno ogrezle u atmosferi i osunčanosti toga zlatnog glasa. Čar koja se vezivala za Karpača u Veneciji, za Bermu u Fedri, Fedri, za ta likovna ili dramska remek-dela, činila ih je tako živima u meni, to jest tako nedeljivim da ne bih više osetio istu slatku zadivljenost što su mi se oči najzad otvorile pred nezamislivim i jedinstvenim predmetom mojih snova kad bih otišao da vidim Karpačove slike u nekoj dvorani Luvra ili Bermu u nekom komadu o kome nikada nisam ništa čuo. A zatim, pošto sam od Bermine glume očekivao otkrića otkrića o nekim nekim vidovima plemenitosti, plemenitosti, bola, činilo mi se s e da ono što š to je veliko, što je stvarno u toj glumi mora biti u većoj meri takvo ako glumica to nadgrađuje na neko delo od istinske vrednosti umesto da samo izveze istinito ili lepo po nekoj kojekakvoj i prostoj potki.
Najzad, kad bih otišao da Bermu vidim u nekome novom komadu, ne bih mogao lako suditi o njenoj umetnosti, o njenoj dikciji, ne bih mogao jasno razlučiti jedan tekst koji ne bih unapred poznavao od onoga što bi mu dodale intonacije i kretnje koje bi mi se činile nerazdvojne od njega; dok su mi se stara dela koja sam znao napamet činila kao ogromna prostranstva već priugotovljena tako da na njima mognem potpuno slobodno proceniti pronalaske kojima će ih Berma prekriti, kao freskom, neprestanim izumima svog nadahnuća. Na žalost, otkako je pre više godina bila napustila velike pozornice i donela procvat jednom bulevarskom pozorištu, čija je zvezda sad ona bila, nije više glumila klasiku i uzalud sam se obaveštavao sa plakata, objavljivali su uvek samo sasvim skorašnje komade, koje su naročito za nju fabrikovali pisci u modi; kad jednog jutra, tražeći na oglasnom stubu s pozorišnim plakatima koji će matinei biti u novogodišnjoj nedelji, ugledah prvi put — na kraju jedne predstave, posle nekog uvodnog komada, verovatno beznačajnog, čiji mi se naslov činio neproziran jer je sadržavao karakteristiku jedne radnje koja mi je bila nepoznata — dva čina iz Fedre, Fedre, sa gđom Bermom, a na sledećim matineima, Polusvet , Marijanine ćudi, ćudi, naslove koji su, kao i Fedra, Fedra, za mene bili prozirni, ispunjeni samo svetlošću, toliko su mi ta dela bila poznata, obasjana do dna osmehom umetnosti. Oni kao da su još i uveličavali plemenitost same gđe Berme kad sam u novinama pročitao, na kraju programa tih predstava, da je ona sama odlučila da se ponovo prikaže publici u nekoliko svojih starih kreacija. Umetnica je, dakle, znala da izvesne uloge imaju značaj koji nadživi novinu prvog izvođenja ili uspeh repriza i smatrala ih je, u svome tumačenju, kao muzejska remek-dela, koja bi moglo biti poučno ponovo prikazati očima pokolenja koje joj se u njima divilo ili onoga koje je nije u njima videlo. Uvrstivši tako u program, između komada koji su tu bili samo da ispune vreme jedne večeri, Fedru, Fedru, čiji naslov nije bio duži od njihovog i nije bio naštampan drukčijim slovima, ona kao da je time dodala nešto što se prećutno podrazumeva, kao kad vas domaćica, predstavljajući vas ostalim zvanicama u času kad će se sesti za sto, kaže, usred usred imena gostiju koji koji su samo sa mo obični gosti, gosti , a istim tonom kojim je imenovala i ostale: g. Anatol Frans. Lekar koji me je lečio — onaj koji mi beše zabranio svako putovanje — nije mojim roditeljima roditeljima savetovao da me puste u pozorište; vratiću se kući bolestan, možda i za dugo, i na kraju krajeva više ću zbog toga propatiti nego što ću uživati. Ta bojazan mogla me je zaustaviti da je ono što sam od o d takve predstave predstave očekivao bilo samo neko uživanje koje, uzev sve u obzir, potonja patnja može poništiti, potirući se s njim. Ali — kao i od putovanja u Balbek, od putovanja u Veneciju, putovanja za kojima bejah toliko žudeo — ja sam od toga matinea
tražio nešto sasvim drugo, a ne uživanje: istine koje pripadaju jednome stvarnijem svetu nego što je bio onaj u kome sam živeo i koje mi, pošto bih ih jednom stekao, beznačajni događaji moga zaludnog života, ma bili i bolni za moje telo, ne bi mogli oduzeti. Uživanje koje bih mogao osećati u toku predstave ukazivalo mi se, u najboljem slučaju, kao jedan možda nužni oblik uočavanja tih istina; i to je bilo dovoljno da poželim da predskazane tegobe počnu tek pošto se predstava završi, da ga ne bi pokvarile i izobličile. Preklinjao sam roditelje, koji, posle lekarove posete, više nisu hteli da me puste da odem na Fedru. Neprestano Neprestano sam sebi recitovao tiradu ti radu:: Skor odlazak , kažu, odneće vas od nas... domišljajući se kakve se sve intonacije mogu u nju uneti, kako bih bolje ocenio koliko će biti neočekivana ona koju Berma bude pronašla. Božanska Lepota, skrivena kao Svjataja Svjatih iza zavese koja ju je zaklanjala od mene i iza koje sam joj svakog časa pripisivao neki nov izgled, već prema tome kako sam se prisećao Bergotovih reči — u knjižici koju mi beše našla Žilberta: „Plemenitost oblika, hrišćanska košulja od kostreti, jansenističko bledilo, princeza trezenska i princeza de Klev, mikenska drama, delfski simbol, sunčani mit”, božanska Lepota koju je trebalo da mi otkrije Bermina gluma uzdizala se i danju i noću, kao na prestolu, na stalno osvetljenom oltaru u dnu moje duše, moje duše za koju će moji strogi a lakomisleni roditelji odlučiti da li će sadržati ili ne, zauvek, savršenstva Boginje što će se ukazati na onome mestu gde se uzdizao njen nevidljiv oblik. I tako sam se, očiju uprtih u nedokučivu sliku, od jutra do večeri borio protiv prepreka koje mi je porodica suprotstavljala. Ali kad su one otpale, kad mi je mati — mada je taj matine bio baš onoga dana kad je, posle sednice komisije, trebalo da otac dovede g. de Norpoa na večeru — rekla: „Pa dobro, nećemo da te žalostimo, ako misliš da će ti to pričiniti toliko uživanje, treba da odeš, kad je taj dan pozorišne predstave, dotada zabranjen, zavisio još samo od mene, tada sam se — jer nisam više morao da se bavim time da on prestane biti nemoguć — pitao da li je on poželjan, da li ne bi trebalo da odustanem od njega iz drugih razloga a ne zbog zabrane mojih roditelja. Dotad mi je bila mrska njihova svirepost, a sad su mi, zbog svoga pristanka, postali tako dragi da mi je pomisao da im učinim nažao pričinjavala bol, u kome mi se životnom svrhom više nije činila istina, nego nežnost, a život mi se činio dobar ili loš samo još po tome to me hoće li moji roditelji roditelji biti srećni ili nesrećni. nesrećni. „Više bih voleo da ne idem, ako bi vas to žalostilo”, rekao sam majci, koja se, naprotiv,
upinjala da mi otkloni i pomisao da bi ona zbog toga mogla biti tužna, jer bi mi, govorila je, ta pomisao pokvarila uživanje koje će mi pružiti Fedra, Fedra, a oni su od svoje zabrane i odustali baš imajući u vidu to uživanje. Ali onda mi se ta nekakva obaveza da uživam učinila veoma teškom. A zatim, ako se vratim kući bolestan, hoću li ozdraviti dovoljno brzo da mognem ići na Jelisejska polja kad se svrši raspust, čim se Žilberta vrati? Sa svim tim razlozima sravnjivao sam, da bih odlučio šta je pretežnije, predstavu o Berminom savršenstvu, nevidljivu iza njenog zastora. Stavljao sam na jedan tas terazija „osećati da se mama žalosti, izložiti se tome da ne mognem ići na Jelisejska polja”, a na drugi „jansenističko bledilo, sunčani mit”; ali i same te reči su naposletku tamnele pred mojim umom, nisu više ništa značile, gubile su svaku težinu; malo-pomalo, moje kolebanje postajalo je tako bolno da bih se tada bio odlučio za pozorište još samo zato da to kolebanje prekinem i da ga se jednom zauvek oslobodim. Samo zato da prekratim to mučenje, a ne više nadajući se intelektualnoj koristi niti popuštajući privlačnosti savršenstva, bio bih se tada prepustio da me povedu ne ka Mudroj Boginji, nego ka neumoljivom Božanstvu bez lica i imena, koje je krišom zauzelo njeno mesto pod zastorima. Ali sve se odjednom promenilo, moja želja da odem da vidim Bermu dobila je nov podsticaj, koji mi je omogućio da nestrpljivo i s radošću očekujem taj matine: otišavši do pozorišnog oglasnog stuba da kao stolpnik odstojim svoje svakodnevno i odnedavno tako svirepo stajanje, ugledao sam još sasvim vlažan plakat za Fedru, Fedru, sa svim pojedinostima, sad prvi put zalepljen (a na kome, istinu reći, podela ostalih uloga nije za mene imala nikakvu novu privlačnost koja bi mi pomogla da se odlučim). Ali plakat je jednome od ciljeva između kojih se kolebala moja neodlučnost davao tako konkretan oblik i — pošto je nosio datum ne onoga dana kad sam ga čitao, nego onoga kad će biti predstava, pa čak i sat kad će se dići zavesa — oblik skoro neposredno predstojeć, kao da već počinje da se ostvaruje, tako da sam poskočio od radosti pred oglasnim stubom pomislivši da ću toga dana, tačno u onaj sat, biti spreman da vidim Bermu sedeći na svom sedištu; i iz straha da roditelji neće više stići da dobiju dva dobra mesta za baku i mene, u jednom skoku skoku bio sam kod kuće, kuće, kao ošinut onim mađijskim rečima što su mi u mislima zamenile ,jansenističko bledilo” i „sunčani mit”: „dame neće biti pripuštene u parter sa šeširom, ulaz se zatvara u dva časa”. Avaj! taj prvi matine bio je veliko razočaranje. Otac nam je ponudio da nas odveze, baku i mene, do pozorišta, odlazeći u komisiju. Pre no što će poći od kuće, rekao je majci: „Gledaj da večera bude dobra; nisi zaboravila da treba da dovedem de Norpoa?” Moja mati to nije zaboravila. Još od prethodnog dana Fransoaza je, srećna što treba da se preda kuvarskoj veštini za koju je zaista
imala dara, a podstaknuta, uostalom, time što će na večeri biti jedan nov gost i znajući da će imati da pripremi, na način samo njoj znan, govedinu u aspiku, živela u stvaralačkom žaru; kako je prvorazrednu važnost pridavala kakvoći sirovina samih po sebi, koje će koristiti za izradu svog dela, išla je lično na pijacu da nabavi najlepše komade ramsteka, goveđih kolenica, telećih nogu, kao što je Mikelanđelo proveo osam meseci u planinama kod Karare birajući najsavršenije blokove mramora za spomenik Julija II. Fransoaza je u to trčanje unosila toliko žara da se mama, videći njeno zajapureno lice, uplašila da se naša stara služavka ne razboli od premora, kao tvorac grobnice Medičijevih u kamenolomu u Pjetrasanti. A još uoči toga dana Fransoaza je bila poslala da se kod pekara ispeče, uvijena u sredinu od hleba, kao ružičast mramor, ono što je ona zvala „nevjorškom šunkom”. Verujući da je jezik manje bogat no što jeste, a njene uši nepouzdane, bez sumnje je, kad je prvi put čula za šunku iz Jorka, ili joršku šunku — smatrajući malo verovatnim rasipništvom da u rečniku u isti mah postoji i Jork i Njujork — pomislila da je rđavo čula i da su hteli reći ime koje je već poznavala. Stoga se, otada, pred rečju Jork, u njenim ušima ili pred njenim očima, ako je čitala kakav oglas, samo od sebe javljalo Nju, što je ona izgovarala Nev. Tako je ona u najdubljem uverenju govorila sudoperi: „Idite kupite šunke kod Olide. Ali gospođa mi je naročito naglasila da to bude nevjorška šunka”. Toga dana, dok je Fransoaza posedovala plameno pouzdanje velikih stvaralaca, meni je bilo dosuđeno svirepo nespokojstvo istraživača. Doduše, dokle god nisam ugledao Bermu, osećao sam zadovoljstvo. Osećao sam ga još i na malome skveru pred pozorištem, čiji će se kestenovi, dva sata kasnije, sjajiti metalnim sjajem, čim upaljene plinske svetiljke osvetle i najsitnije njihovo granje; pred kontrolorima na ulazu, čiji su izbor, napredovanje, sudbina, zavisili od velike umetnice — koja je jedina imala vlast u upravi na čijem čelu su se nezapaženo smenjivali prolazni i čisto nominalni direktori — i koji su prihvatili naše ulaznice i ne gledajući nas, toliko su bili uzbuđeni pitajući se samo da li su sva uputstva gđe Berme preneta novome osoblju, da li se dovoljno zna da najmljeni pljeskači nipošto ne treba njoj da pljeskaju, da prozori treba da ostanu otvoreni dokle god ona ne iziđe na pozornicu, a i poslednja vrata da se zatvore potom, da sud sa vrelom vodom bude skriven kraj nje da bi obarao prašinu što se diže sa dasaka: i zbilja, kroz koji trenutak, njena kola sa dva konja duge grive zaustaviće se pred pozorištem, ona će sići s njih uvijena u bundu i, odgovarajući na pozdrave mrzovoljnim pokretom, poslaće jednu od svojih pratilja da se obavesti o prvoj loži do pozornice, rezervisanoj za njene prijatelje, o temperaturi u dvorani, o publici u ložama, o tome kako su obučene razvodnice,
jer i pozorište i publika bili su za nju samo još jedna druga, više spoljna odeća, koju će ona navući, i sredina koja će biti manje ili više dobar provodnik da se kroza nj sprovede njen talenat. Bio sam srećan još i u samoj dvorani: otkako sam znao (suprotno onome što je tako dugo zamišljala moja detinjasta uobrazilja) da za sav svet postoji samo jedna pozornica, mislio sam da ostali gledaoci moraju čoveku smetati da dobro vidi, kao što biva kad smo usred gomile; ali uvideo sam da se, naprotiv, zahvaljujući rasporedu koji je kao simbol svakog čulnog opažanja, svako oseća kao da je on sam središte pozorišta; a to mi je objasnilo i zašto je Fransoaza, kad su je moji jednom poslali da gleda neku melodramu sa treće galerije, tvrdila, vrativši se kući, da je njeno mesto bilo najbolje koje bi se moglo imati, i umesto da se osećala suviše daleko, zbunjivala ju je tajanstvena i živa blizina zavese. Moje zadovoljstvo je još poraslo kad sam iza te spuštene zavese počeo razabirati nejasne šumove, kao što se čuju pod ljuskom jajeta kad će se pile ispiliti, šumove koji su uskoro postali glasniji, a onda odjednom, iz toga sveta nedokučivog našem pogledu, ali koji je nas video, obratiše se nesumnjivo nama, u vidu tri zapovednička udara, uzbudljiva kao da su nekakvi signali doprli sa planete Mars. A i kad su na pozornici — pošto se zavesa digla — jedan pisaći sto i kamin, dosta obični uostalom, označili da će ličnosti koje će sad izići na scenu biti ne glumci koji dolaze da recituju, kao što sam jednom video na jednom soareu, nego ljudi koji kod svoje kuće žive jedan dan svoga života, u koji ću ja ući kao provalnik a da me oni neće moći videti, moje zadovoljstvo je još trajalo; prekinulo ga je kratko nespokojstvo: baš kad sam naćuljio uši pre no što će komad početi, na pozornicu iziđoše dva čoveka, veoma gnevna, jer govorili su tako glasno da im se u toj dvorani u kojoj je bilo više od hiljadu osoba razabirala svaka pojedina reč, dok u nekoj kafanici čovek mora da pita kelnera šta to govore dve osobe što su se dohvatile za gušu; ali u istom času, iznenađen videći da ih publika sluša ne buneći se, sva utonula u jednodušnu tišinu po kojoj se uskoro zakikotao poneki smeh, ovde, pa onde, shvatio sam da su ti bezobraznici glumci i da je komad, ona prva jednočinka, počeo. Posle njega došla je na red neka međuigra, tako duga da su gledaoci, vrativši se na svoja mesta, gubili strpljenje, lupali nogama. To me je prestravilo, jer kao i kad bih u izveštaju s nekog suđenja pročitao da će neki čovek plemenita srca doći, bez obzira na svoje interese, da svedoči u korist nevino optuženoga, i uvek se bojao da neće biti dovoljno ljubazni prema njemu, da mu neće dovoljno posvedočiti svoju zahvalnost, da ga neće bogato nagraditi te da će on, zgađen, stati na stranu nepravde, tako isto i sad, poistovećujući u tome genijalnost i vrlinu, plašio sam se da Berma, ozlojeđena ružnim ponašanjem jedne tako nevaspitane publike — u kojoj sam ja želeo da ona mogne, naprotiv, sa zadovoljstvom prepoznati nekoliko slavnih ličnosti do čijeg bi joj suda bilo stalo
— plašio sam se da Berma ne izrazi svoje nezadovoljstvo i prezir time što bi glumila slabo. I preklinjućim pogledima gledao sam tu bučnu stoku koja će u svojoj pomami razbiti krhki i dragoceni utisak po koji sam došao. Najzad, poslednji trenuci mog uživanja bili su za vreme prvih prizora Fedre. Fedre. Ličnost Fedre ne pojavljuje se na početku toga drugog čina; pa ipak, čim se zavesa podigla i uklonila se i jedna druga, od crvene kadife, koja je udvostručavala dubinu pozornice u svim komadima u kojima je zvezda igrala, jedna glumica pojavi se u pozadini, a pojava i glas bili su joj onakvi kakvi su mi rekli da su u Berme. Mora biti da su promenili podelu uloga, i sav trud koji bejah uložio da proučim ulogu Tezejove žene postao je uzaludan. Ali druga jedna glumica odgovori toj prvoj. Mora biti da sam se prevario pomislivši za onu da je Berma, jer ova druga ličila je na nju još više, i još više nego ona prva imala je njezinu dikciju. Obe su, uostalom, propraćale svoju glumu otmenim kretnjama — koje sam jasno zapažao i čiju sam vezu sa tekstom shvatao, dok su zadizale svoje lepe peplose — i dovitljivim intonacijama, čas strastvenim, čas ironičnim, po kojima sam razumevao značenje i onih stihova koje kod kuće bejah pročitao ne obraćajući dovoljno pažnje na to šta znače. Ali odjednom, iza odmaknute crvene zavese svetilišta, kao u kakvom okviru, jedna žena se ukaza, i po strahu koji osetih, po mnogo većoj strepnji no što bi mogla biti Bermina, strepnji da je ko ne omete ako bi otvorio neki prozor, da ko ne poremeti zvuk njenog glasa šuškajući programom, da je ne oneraspolože ako bi pljeskali njenim drugaricama, ako ne bi pljeskali njoj, dovoljno; po tome kako sam, još mnogo isključivije nego Berma, od tog trenutka, smatrao publiku, glumce, komad i moje sopstveno telo samo još kao akustičku sredinu koja ima tek onoliko značaja koliko pogoduje prelivima toga glasa, shvatih da one dve glumice kojima sam se već nekoliko minuta divio nemaju nikakve sličnosti s onom koju sam došao da čujem. Ali istoga časa prestalo je i sve moje uživanje; uzalud sam ka Bermi naprezao oči, uši, um, da mi ne promakne ni trunka onih razloga koje će mi ona pružiti da joj se divim, nisam uspevao da uočim ni jedan jedini. Nisam čak uspevao, kao što jesam kod njenih drugarica, da razaberem u njenoj dikciji i njenoj glumi neke visprene intonacije, lepe kretnje. Slušao sam je kao da čitam Fedru Fedru ili kao da u tome trenutku sama Fedra govori ono što čujem, a Bermin talenat kao da tome ništa nije dodavao. Poželeo sam — da bih ih mogao produbiti, da bih uznastojao otkriti šta je to lepo u njima — da zaustavim, da zadugo zadržim nepokretan preda mnom svaki preliv njenoga glasa, svaki izraz njenog lica; trudio sam se barem da misaonom hitrinom, time što bi mi pre nekoga stiha pažnja bila na svome mestu i usredsređena, ne izgubim na pripremanje ni delić trajanja svake reči, svakog pokreta, te da, zahvaljujući
napetosti svoje pažnje postignem da u te reči, te pokrete, proniknem onoliko duboko koliko bih to mogao da sam imao na raspolaganju duge sate vremena. Ali kako kako je to trajanje bilo kratko! Tek što bi mi uho primilo neki zvuk, a već je on bio zamenjen nekim drugim. U jednoj sceni u kojoj Berma zastane za časak nepomična, s rukom podignutom u visini lica, sva okupana zelenkastom svetlošću, zahvaljujući veštačkom osvetljenju, pred dekorom koji predstavlja more, dvorana se prolomila od pljeskanja, ali već je glumica promenila mesto i slike koju sam poželeo da proučim nije više bilo. Rekoh baki da ne vidim dobro, ona mi pruži svoj dvogled. Samo, kad čovek veruje u stvarno postojanje stvari, koristiti se veštačkim sredstvom da bi ih sagledao nije sasvim isto što i osećati se pred njima. Mislio sam da to sad ne vidim više Bermu, nego njenu sliku u uveličavajućem staklu. Spustio sam dvogled; ali možda ni slika koju prima moje oko, umanjena udaljenjem, nije nimalo vernija; koja je od dveju Bermi ona prava? Što se tiče izjave ljubavi Hipolitu, mnogo sam računao na taj deo u kome će ona, sudeći po tome kako su mi njene drugarice svaki čas otkrivale dovitljivo pronađena značenja i u mnogo manje lepim delovima, sigurno naći mnogo čudesnije intonacije nego što sam se ja, čitajući, trudio da ih zamislim; ali ona nije dostigla čak ni onakve kakve bi Enona ili Aricija pronašle, jednoličnim recitativom sastrugala je kao rendetom celu tu tiradu, tako da su se izmešale suprotnosti koje su međutim toliko oštre da iole inteligentnija tragetkinja, pa čak i kakav gimnazista, ne bi zanemarili njihov efekat; ona je tu tiradu, uostalom, izrecitovala tako brzo da sam tek kad je stigla do poslednjeg stiha postao svestan hotimične jednoličnosti koju ona beše nametnula prethodnima. Najposle provali prvo moje osećanje divljenja: bilo je izazvano pomamnim pljeskanjem gledalaca. Pridružio sam mu se i ja, nastojeći da ga produžim, kako bi Berma, iz zahvalnosti, prevazišla samu sebe, te da budem siguran da sam je gledao u jednome od njenih najboljih dana. A zanimljivo je, uostalom, da je trenutak kad je provalilo to oduševljenje publike baš onaj, kako sam kasnije saznao, u kome Berma pokazuje jedan od najlepših svojih stvaralačkih pronalazaka. Kao da izvesne transcendentne pojave šire oko sebe nekakvo zračenje na koje je masa osetljiva. Tako, na primer, kad se desi neki krupan događaj, kad je na granici vojska ugrožena, ili potučena, ili pobedonosna, mutne vesti koje primamo i iz kojih obrazovan čovek ne ume da izvuče bogzna šta, izazovu u masi uzbuđenje koje njega iznenađuje i po kome on, pošto ga upućeni upoznaju sa stvarnom vojnom situacijom, uviđa da je narodno čulo opazilo onu „auru” koja okružava krupne događaje i vidljiva je na stotine kilometara unaokolo. Za pobedu saznajemo ili naknadno, kad je rat završen, ili smesta, po radosti našeg domara. Neku genijalnu pojedinost u Berminoj glumi otkrivamo
ili nedelju dana kasnije, po kritikama, ili na licu mesta, po klicanju u parteru. Ali pošto se takva neposredna spoznaja kod svetine meša sa stotinama drugih, pogrešnih, pljeskanje se često oglašavalo i u nevreme, da i ne govorim o tome da ga je i mehanički zatalasavala sila ranijih pljeskanja, kao što i more, pri buri, kad se dovoljno uzburka, nastavlja da se sve više talasa čak i ako vetar ne biva jači. Svejedno, što sam više pljeskao to mi se činilo da Berma bolje glumi. „Ova se bar ne štedi", šte di", govorila je pored mene jedna dosta priprosta žena, „udara se do bola, trči, nema šta, eto, to, to je gluma!” I, srećan što sam našao takve razloge Bermine superiornosti, sluteći međutim da je oni isto tako ne objašnjavaju kao ni Đokondu Đokondu ili Benvenutovog Perseja, Perseja , uzvik jednog seljaka: „Ovo je dobro izrađeno, nema šta! Sve od suvog zlata, a lepo! Kakav rad!” — i ja sam se opijao prostačkim vinom toga narodskog oduševljenja. Ipak, kad se zavesa spustila, nisam zato bio nimalo manje razočaran što uživanje koje sam toliko želeo nije bilo veće, ali sam istovremeno osećao potrebu i da ga produžim, da ne napustim zauvek, time što ću izići iz pozorišta, taj pozorišni život kojim sam i sam nekoliko trenutaka živeo i od koga bih se otrgnuo kao da polazim u izgnanstvo, odlazeći pravo kući, da se nisam nadao da ću tamo saznati mnogo više o Bermi od njenog njenog obožavaoca kome sam dugovao što su mi dopustili dopustili da odem na Fedru, Fedru, od g. de Norpoa. Otac me je njemu predstavio pre večere, pozvavši me radi toga u svoju radnu sobu. Kad sam ušao, ambasador je ustao, pružio mi ruku, naklonio svoj visoki stas i pažljivo upro u mene svoje plave oči. Kako su stranci na proputovanju, koji su mu bivali predstavljani, u doba kad je on predstavljao Francusku, bili manje-više — sve do poznatih pevača — istaknute ličnosti, za koje je on tada znao da će kasnije, kad im se ime pomene u Parizu ili Petrogradu, moći reći da se savršeno seća večeri koju je s njima proveo u Minhenu ili u Sofiji, on se beše navikao da im svojom ljubaznošću pokaže zadovoljstvo što se upoznao s njima: ali, uz to, ubeđen da se u životu raznih prestonica, u istovremenom dodiru sa zanimljivim ličnostima koje u njih nailaze i sa načinom života naroda koji u njima živi, stiče produbljeno poznavanje istorije, geografije, naravi različitih nacija, duhovnih kretanja u Evropi, poznavanje kakvo knjige ne mogu da pruže, na svakog pridošlicu primenjivao je svoje izoštrene posmatračke sposobnosti, kako bi odmah poznao s kakvom vrstom čoveka ima posla. Vlada mu već odavno ne beše više poverila službu na strani, ali čim bi mu nekoga predstavili, njegove oči, kao da još nisu primile saopštenje o njegovom stavljanju na raspolaganje, počele bi plodonosno da posmatraju, dok je celim svojim držanjem nastojao da pokaže da mu ime te nepoznate mu osobe nije neznano. Stoga, dok je govorio sa mnom sa mnogo dobrote a i s onim važnim
izrazom čoveka koji zna koliko je ogromno njegovo iskustvo, nije me prestajao ispitivački posmatrati, sa pronicljivom radoznalošću, a za svoju korist, kao da sam ja kakav egzotični običaj, neki poučan spomenik ili neka zvezda na gostovanju. I tako je prema meni ispoljavao u isti mah i dostojanstvenu ljubaznost ljubaznost mudroga m udroga Mentora i prilježnu radoznalost radoznalost mladog m ladog Anaharsisa. Nije mi savršeno ništa ponudio u pogledu Revue des Deux Mondes, Mondes, nego mi je postavio izvestan broj pitanja o tome kako sam dotad živeo i šta sam učio, o mojim sklonostima, o kojima sam tad prvi put čuo kako neko govori kao da bi moglo biti razborito po njima se ravnati, dok sam dotad verovao da je dužnost suprotstavljati im se. Pošto su me one vodile ka književnosti, on me nije od nje odvraćao; naprotiv, govorio mi je o njoj s poštovanjem, kao o kakvoj uvaženoj i krasnoj osobi iz odabranog društva koja je u Rimu i Drezdenu ostala u najlepšem sećanju i za koju čovek žali što je, usled raznih obaveza u životu, tako retko viđa. Smešeći se sa skoro raspusnim izrazom, on kao da mi je zavideo na prijatnim trenucima koje ću, srećniji od njega i slobodniji, provesti s njom. Ali izrazi kojima se služio prikazivali su mi književnost i suviše drugačijom od one slike koju sebi bejah stvorio o njoj u Kombreu, pa sam shvatio da sam imao dvostruko pravo što sam od nje odustao. Dotada sam uviđao samo da nemam dara za pisanje; sada mi je g. de Norpoa oduzimao čak i želju za njim. Poželeo sam da mu objasnim o čemu sam sanjao; drhtao sam od uzbuđenja, jer savest bi me grizla kad mi svaka reč ne bi u najvećoj mogućnoj meri iskrenosti odgovarala odgovarala onome što bejah osećao a što nikada nisam pokušao ni pred samim sobom da jasno izrazim; to će reći da mi reči nisu bile nimalo jasne. Možda iz profesionalne navike, možda Usled onoga spokojstva koje stiče svaka važna ličnost od koje traže saveta i koja, znajući da će zadržati u svojim rukama sve konce razgovora koji se vodi, pušta sagovornika da se koprca, upinje, muči do mile volje, a možda i zato da bi istakao karakter svog lika (po njemu, grčkog, uprkos dugim zaliscima), g. de Norpoa je, dok mu je neko nešto izlagao, pokazivao isto tako nepomično lice kao da govorite pred kakvim antičkim — i gluvim — poprsjem u nekoj gliptoteci. Pa bi odjednom, kao kad sudski izvršitelj na licitaciji udari čekićem ili kad se oglasi delfijska proročica, ambasadorov glas odgovorio i utoliko vas dublje pogodio što vam ništa na njegovom licu nije dalo naslutiti kakav ste utisak proizveli na njega niti kakvo će mišljenje on izraziti. — Da, reče mi on odjednom kao da je stvar presuđena, pošto me je pustio da mucam pred njegovim nepomičnim očima koje me nisu ispuštale, znam upravo sina jednoga mog prijatelja, koji je, mutatis mutandis, mutandis, kao vi (pa poče govoriti o našim zajedničkim sklonostima umirujućim tonom, kao da je to ne sklonost za književnost, nego sklonost reumatizmu i kao da hoće da mi pokaže da se od
toga ne umire). Stoga je radije napustio kej d’Orse, mada mu je otac tamo već bio utro put, i ne hajući za to šta će ko reći, počeo stvarati. I zaista, nema zašto da se kaje. Objavio je pre dve godine — on je, uostalom, mnogo stariji od vas, naravno — jedno delo o osećanju beskonačnog na zapadnoj obali jezera Viktorija-Njasa, a ove godine jedan manje obiman, kraći rad, ali izveden čilim perom, katkad čak britkim, o brzometnoj pušci u bugarskoj vojsci, i tim radovima se sasvim ističe. Lepo je već uznapredovao, a nije čovek koji će stati na pola puta, i znam da je njegovo ime, mada se još nema u vidu njegova kandidatura, dva-tri puta pomenuto u razgovorima, i to na način nimalo nepovoljan, u Akademiji društvenih nauka. Jednom reči, iako se još ne može reći da je na vrhuncu, svim svojim darom stekao je lep ugled, i uspeh, koji ne pripada uvek samo onima koji se muvaju i mute, brbljivcima koji su skoro uvek samo hvalisavci, uspeh us peh je nagradio njegov trud. Moj otac, koji me je već video kao akademika kroz nekoliko godina, sijao je od zadovoljstva, koje je g. de Norpoa doveo do vrhunca kad mi je, posle trenutnog kolebanja, kao da je za to vreme proračunavao posledice svog postupka, rekao, pružajući mi svoju posetnicu: „Pa posetite ga i pozovite se na mene, on će vam moći dati korisnih saveta”, i tim rečima me doveo u isto tako mučno uzbuđenje kao da mi je objavio da ću sutradan biti ukrcan na neki jedrenjak jedrenjak kao mornarski mo rnarski šegrt. Tetka Leoni mi je bila ostavila u nasledstvo, uz mnogo stvari i nameštaja s kojim nisam znao šta bih, i skoro svu svoju imovinu u gotovini — otkrivši tako posle svoje smrti svoju ljubav prema meni, o kojoj nisam ni slutio za njena života. Moj otac, koji je trebalo da upravlja tom imovinom do mog punoletstva, posavetovao se s g. de Norpoa o izvesnim mogućnostima da je u nešto uloži. Ovaj mu je savetovao neke hartije od vrednosti sa niskim interesom, koje je smatrao naročito pouzdanim, osobito engleske državne obveznice i ruske od 4%. „Sa tim sasvim prvorazrednim vrednostima, reče g. de Norpoa, ako prihod i nije veoma visok, sigurni ste bar da kapital neće nikada opasti.” U pogledu ostalog, moj otac mu ukratko reče šta je kupio. G. de Norpoa se neprimetno osmehnu kao da čestita: kao i svi kapitalisti, smatrao je bogatstvo zavidnom stvari, ali je nalazio da je delikatnije samo migom razumevanja koje se jedva iskazuje čestitati nekome na imetku koji poseduje; s druge strane, kako je sam bio silno bogat, nalazio je da je umesno oceniti kao ogromne tuđe prihode, iako su manji, a ipak s radosnom i ugodnom pomisli kako su sopstveni veći. Ali se zato nije kolebao da čestita ocu na „sklopu" njegovog „portfelja", „komponovanog s veoma pouzdanim, veoma utančanim, veoma prefinjenim ukusom”. Pomislio bi čovek da on odnosima između pojedinih berzanskih
vrednosti, pa čak i tim vrednostima samim po sebi, pripisuje kao nekakvu estetsku vrednost. Za jednu od njih, prilično novu i nepoznatu, koju mu je otac pomenuo, g. de Norpoa, kao neko ko je pročitao knjige za koje ste verovali da ih jedino vi poznajete, reče mu: „Kako da ne, neko vreme me je zanimalo da je pratim u berzanskim izveštajima, bila je privlačna”, sa osmehom pretplatnika koji je čitao poslednji roman u nekom časopisu, u nastavcima, u podlistku, pa je i sad još očaran kad ga se seti. „Ja vas ne bih odvraćao od toga da upišete zajam koji će uskoro biti raspisan. Privlačan je, jer se obveznice nude po primamljivim cenama.” Nekim starim hartijama od vrednosti, naprotiv, naprotiv, otac se nije više sećao s ećao tačnog naziva, koji se lako brkao s nazivom nekih drugih, sličnih akcija, pa je otvorio jednu fioku i pokazao ambasadoru same te akcije. Njihov prizor me je očarao; bile su ukrašene zvonicima katedrala i alegorijskim figurama kao neke stare romantičarske publikacije koje sam nekada prelistavao. Sve što je iz istoga doba slično je; umetnici koji ilustruju poeme jedne epohe isti su oni koje upošljavaju i finansijska društva. I ništa ne podseća većma na izvesna izdanja Bogorodičine crkve u Parizu i Parizu i na dela Žerara de Nervala, onakva kakva su bila okačena u izlogu bakalnice u Kombreu, nego kakva deonica Kompanije mineralnih izvora, u njenom pravouglom okviru od cveća koji podupiru rečna božanstva. Moj otac je prema mojoj vrsti duha osećao prezir koji je nežnost ublažavala dovoljno da mu, kad se sve sabere, sud o svemu što sam radio bude slepa popustljivost. Stoga nije oklevao da me pošalje da donesem jednu malu poemu u prozi koju bejah napisao nekada, u Kombreu, vraćajući se s jedne šetnje. Ja sam je bio napisao sa zanosom koji mi se činilo da ona mora preneti i na one koji je budu čitali. Ali mora biti da nije osvojila g. de Norpoa, jer on mi je vrati ne rekavši ni reči. Moja mati, puna poštovanja prema poslovima mog oca, dođe da upita, bojažljivo, može li se poslužiti večera. Bojala se da ne prekine neki razgovor u koji ona ne bi trebalo da se meša. I odista, moj otac je svaki čas podsećao markiza na neku korisnu meru koju su odlučili da podrže na sledećoj sednici komisije, a činio je to onim posebnim tonom kojim kojim između i zmeđu sebe govore, u nekoj tuđoj sredini — slični u tome dvojici gimnazista — dvojica kolega kojima profesionalne navike stvaraju zajedničke uspomene, nepristupačne ostalima, kojima se oni o ni izvinjavaju što se s e pred njima njima vraćaju na njih. njih. Ali savršena nezavisnost mišića lica koju g. de Norpoa beše postigao omogućavala mu je da sluša a da ne izgleda da čuje. Moj otac se na kraju zbunjivao: „Pomislio sam da zatražim mišljenje komisije. rekao bi on g. de Norpoa, posle dugog okolišenja. A tada bi se sa lica aristokratskog virtuoza, koji
je dotad ostao nepomičan kao muzičar kome još nije došao trenutak da izvede svoju deonicu, oglasilo, u ravnomernom izgovaranju, u visokom tonu koji samo kao da je dovršavao, ali ovoga puta poverenu instrumentu drukčije boje, započetu rečenicu: „Koju, razume se, nećete oklevati da sazovete, tim pre što članove pojedinačno poznajete i što im nije teško da dođu na sednicu." To očigledno nije, samo po sebi, bio nekakav osobit završetak. Ali zbog nepomičnosti koja mu je prethodila, izdvajao se s onom kristalnom jasnoćom, s gotovo čapkunskom neočekivanošću onih fraza kojima, u nekom Mocartovom koncertu, klavir, dotada nem, odgovara u datom trenutku violončelu koje smo pre toga slušali. — No, jesi li zadovoljan matineom? — reče mi otac dok smo išli da sednemo za sto, da bi mi pružio priliku da zablistam, misleći da će moje oduševljenje postići da g. de Norpoa stekne povoljan sud o meni., — Maločas je išao da vidi Bermu, sećate se da smo razgovarali o tome — reče on obraćajući se diplomati istim onim tonom retrospektivne, stručne i tajanstvene aluzije kao da je reč o nekoj sednici komisije. — Mora biti da ste očarani, naročito ako ste je sad prvi put gledali. Gospodin vaš otac se brinuo zbog posledica koje bi taj izlazak mogao imati po vaše zdravlje, jer ste vi pomalo nežni, malo slabi, mislim. Ali ja sam ga razuverio. Pozorišta nisu više onakva kakva su bila još do pre dvadeset godina. Imate prilično udobna sedišta, sala se provetrava, iako ima još mnogo da se uradi pa da dostignemo Nemačku i Englesku, koje su u tom pogledu, kao i u mnogom drugom, strahovito isprednjačile ispred nas. Ja nisam gledao gđu Bermu u Fedri, Fedri, ali su mi govorili da je divna. I vi ste, naravno, bili očarani? G. de Norpoa, hiljadu puta pametniji od mene, sigurno poseduje, mislio sam, onu istinu o Berminoj glumi koju ja nisam iz nje umeo da izvučem, pa će mi je sad otkriti; odgovarajući na njegovo pitanje, htedoh ga zamoliti da mi kaže u čemu se ta istina sastoji; a on o n će tako opravdati opravdati želju koju koju sam imao da vidim tu glumicu. Imao sam samo trenutak vremena, valjalo ga je iskoristiti i moja pitanja upraviti na bitne tačke. Ali koje li su to? Upirući svu pažnju na svoje tako zbrkane utiske i ne pomišljajući nimalo na to da zadivim g. de Norpoa, nisam nastojao da reči koje su mi nedostajale zamenim oveštalim izrazima, pa sam mucao, i naposletku, da bih ga izazvao da izjavi šta je to kod Berme divno, priznadoh mu da sam bio razočaran. — Ali, kako, — uzviknu otac, kome je bilo neprijatno zbog mučnog utiska što ga je g. de Norpoa mogao steći iz priznanja mog neshvatanja — kako možeš reći da nisi uživao? Baka nam je ispričala da nisi propustio nijednu Berminu reč, da
si je gledao tako da samo što ti oči nisu iskočile, da si jedini ti u sali bio tako uzbuđen. — Pa da, slušao sam što sam bolje mogao da bih saznao šta je u njoj tako osobito. osobi to. Svakako, ona je vrlo dobra... — Ako Ako je vrlo dobra, šta ti treba više? vi še? — Jedno od onoga što sigurno doprinosi uspehu gđe Berme — reče g. de Norpoa prilježno se obraćajući mojoj majci da je ne bi ostavio izvan razgovora i da bi savesno ukazao učtivost koju je dugovao domaćici — jeste savršen ukus s kojim ona odabira svoje uloge i koji joj uvek donosi istinski i hvale vredan uspeh. Retko ona igra ma kakve uloge. Eto, vidite, preduzela je da ostvari ulogu Fedre. Uostalom, isti takav ukus unosi ona i u svoje toalete, u svoju glumu. Iako je išla na česta i uspešna gostovanja u Englesku i u Ameriku, vulgarnost, neću reći Džona Bula jer bi to bilo nepravedno, bar što se tiče Engleske E ngleske viktorijanskog doba, nego vulgarnost ujka-Sama, nije na njoj ostavila traga. Nikada suviše upadljivih upadljivih boja, bo ja, preteranih uzvika. Pa onda, taj njen divni glas, koji joj toliko pomaže i kojim se ona tako očaravajuće služi, gotovo bih rekao kao muzičar! Moje zanimanje za Berminu glumu nije prestalo rasti otkako se predstava završila, zato što više nije bilo pritisnuto i ograničeno stvarnošću; ali osećao sam potrebu da mu nađem nekog objašnjenja; uz to, dok je Berma igrala, to zanimanje se s podjednakom silinom upravljalo na sve što je ona, u nedeljivosti života, pružala mojim očima, mojim ušima; ono nije ništa od toga odvojilo i razlučilo; stoga je bilo srećno kad je otkrilo sebi razumnog razloga u tim pohvalama izrečenim jednostavnosti, dobrom ukusu umetnice i svojom moći upijanja privlačilo je sebi te razloge, hvatalo se za njih kao što se optimizam pijanog čoveka hvata za postupke svog suseda, u kojima nalazi razloge za razneženost. „Istina je to", mislio sam u sebi, „kakav lep glas, kakvo odsustvo uzvika, kakvi jednostavni kostimi, kako je mudro što je izabrala Fedru. Ne, nisam razočaran.” Pojavi se hladna govedina sa šargarepom, koju je Mikelanđelo naše kuhinje položio po ogromnim kristalima aspika nalik na blokove prozirnog kvarca. — Vi imate sasvim prvorazrednog majstora kuvara, gospođo, — reče g. de Norpoa. — A to nije mala stvar. Ja sam u inostranstvu morao da imam domaćinstvo na izvesnom nivou pa znam koliko je teško naći savršenog majstora kuvara. Pa vi ste nas to pozvali na pravu gozbu! I odista, Fransoaza, poneta ambicijom da za jednoga uglednog gosta
uspešno spremi večeru punu prepona najzad dostojnih nje, potrudila se kako se više nije trudila kad smo bivali sami i povratila je onaj svoj nedostižni način kuvanja iz Kombrea. — Eto, to se ne može dobiti u restoranu, hoću da kažem ni u najboljem: dinstana govedina, a da aspik ne miriše na lepak i da je govedina upila miris šargarepe, to je zadivljujuće! Dopustite da se još poslužim — dodade on, pokazujući da bi želeo još aspika. — Baš bih bio radoznao da sad ocenim vašeg Vatela na nekom sasvim drukčijem jelu, voleo bih ga videti, na primer, da se uhvati u koštac sa govedinom a la Stroganov. Da bi i sam doprineo slastima obeda, g. de Norpoa nas je počastio raznim pričama kojima je često častio svoje kolege iz diplomatije, čas navodeći kakvu smešnu glomaznu frazu nekog političara, kome su takve bile uobičajene, dugačke i pune nepovezanih slika, čas kakav lapidaran izraz nekog diplomate punog atičkog duha. Ali, istini za volju, merilo po kome su se za njega razlikovale te dve vrste rečenica ni po čemu nije ličilo na ono koje sam ja primenjivao na književnost. Mnoge su mi nijanse izmicale; izrazi koje je navodio uz grohotan smeh nisu mi se činili mnogo drugačiji od onih koje je on smatrao izvrsnim. On je spadao u onu vrstu ljudi koji bi za dela koja sam ja voleo rekli: „Znači, vi razumete to? Ja priznajem da ne razumem, nisam posvećen”, ali i ja bih mogao njemu vratiti istom merom, nisam shvatao duhovitost ili glupost, rečitost ili praznoslovlje koje je on nalazio u nekoj replici ili u nekom govoru, a odsustvo svakog primetnog razloga zašto je ovo rđavo a ono dobro činilo je da mi je ta vrsta literature bila tajanstvenija, činila mi se nejasnija nego bilo koja. Razabrao sam samo da ponavljati ono što sav svet misli nije u politici znak inferiornosti, nego superiornosti. Kad se g. de Norpoa služio izvesnim izrazima koji su se povlačili po novinama i izgovarao ih naglašeno, osećalo se da oni postaju nekakav nekakav čin samim tim što ih je on upotrebio, i to čin koji koji će izazvati i zazvati komentare. komentare. Moja mati je mnogo očekivala od salate od ananasa i od gomoljika. Ali, pošto je za trenutak ispitao to jelo pogledom pronicljivog posmatrača, ambasadora je pojeo ogradivši ogradivši se diplomatskom diskrecijom diskrecijom i nije nam odao svoju s voju misao. Mati ga je uporno nudila da se još jednom posluži, i g. de Norpoa učini to, ali rekavši samo, umesto komplimenta komplimenta kome smo se nadali: — Pokoravam se, gospođo, pošto vidim da je to s vaše strane pravi ferman. — Čitali smo u novinama da ste dugo razgovarali s kraljem Teodosijem — reče moj otac. — Odista, kralj, koji ima retko pamćenje za lica, imao je dobrotu da se seti, opazivši me u prvim redovima u parteru, da sam imao čast da se više dana
viđam s njim na bavarskom dvoru, kad još nije ni pomišljao na svoj istočnjački presto (vi znate da mu ga je ponudio jedan evropski kongres, a on se čak veoma kolebao da li da ga prihvati, nalazeći da to vladarsko dostojanstvo nije ni je baš ravno njegovoj lozi, koja je, heraldički govoreći, najplemenitijeg roda u celoj Evropi). Jedan ađutant došao je da mi kaže da odem da pozdravim njegovo veličanstvo, čijoj zapovesti zapovesti sam, sa m, naravno, naravno, pohitao da se s e odazovem. — Jeste li zadovoljni ishodom njegovog boravka? — Očaran! Bilo je razumljivo gajiti izvesne bojazni u pogledu toga kako će se jedan još tako mlad monarh snaći u tako teškom položaju, naročito u ovako osetljivim okolnostima. Što se mene tiče, ja sam imao puno poverenje u kraljev politički smisao. Ali priznajem da je on još i prevazišao moje nade. Zdravica koju je izgovorio u Jelisejskoj palati, a koju je, po obaveštenjima koja sam dobio iz sasvim ovlašćenih izvora, on sam sastavio od prve do poslednje reči, bila je potpuno dostojna interesovanja koje je svugde pobudila. To je bio prosto majstorski potez; pomalo smeo, priznajem, ali tu smelost su događaji, najposle, u potpunosti opravdali. Diplomatske tradicije izvesno imaju dobrih strana, ali one su na kraju dovele do toga da su njegova zemlja i naša živele u jednoj ustajaloj atmosferi, u kojoj se više nije moglo disati. I, eto, jedan od načina da se ona provetri, očigledno jedan od načina koji se ne može preporučivati, ali koji je kralj Teodosije mogao sebi dopustiti, bio je da se razbiju prozori. I on je to i učinio sa takvom vedrinom da je to očaralo svakoga, a i sa tako dobro pogođenim izrazima da se u tome odmah poznala loza obrazovanih vladalaca kojoj on pripada po majci. Svakako, kad je govorio o „afinitetima” koji spajaju njegovu zemlju sa Francuskom, taj izraz, ma koliko mogao retko biti upotrebljen u rečniku diplomatije, bio je neobično srećan. Vidite da književnost ne može škoditi, čak ni u diplomatiji, čak ni na prestolu, dodade on obraćajući se meni. Stvar je već odavno bila ustanovljena, dopuštam, i odnosi između naših dveju sila bili su već postali odlični. Ipak, valjalo je da to bude i izrečeno. Ta reč se očekivala, bila je divno izabrana, i videli ste kako je pogodila cilj. Što se mene tiče, ja tome oberučke pljeskam. — Vaš prijatelj, g. de Voguber, koji je to zbliženje godinama pripremao, morao je biti zadovoljan. — Utoliko više što je njegovo veličanstvo, kao što mu je to dosta često običaj, držalo do toga da ga iznenadi. Iznenađenje je, uostalom, bilo potpuno za svakoga, počev od ministra inostranih poslova, kome, kako su mi rekli, to baš nije bilo po ćudi. Kažu da je nekome ko mu je to pomenuo odgovorio, vrlo jasno i dovoljno glasno da ga čuju okolne osobe: „Ja nisam bio ni konsultovan ni
upozoren”, stavljajući time jasno na znanje da on otklanja svaku odgovornost u tome događaju. A mora se priznati da je događaj podigao silnu buku i ne bih se usudio tvrditi — dodade on sa zluradim osmehom — da poneke od onih mojih kolega za koje je vrhunski zakon, zakon manjeg otpora, nisu bili uzbuđeni u svome blaženom miru. Što se Vogubera tiče, vi znate da je on bio veoma napadan zbog svoje politike zbliženja sa Francuskom i morao je zbog toga tim više patiti što je on jedna osetljiva priroda, osobito srce. Ja to mogu tim više posvedočiti što sam, iako je on daleko mlađi od mene, mnogo bivao s njim, mi smo davnašnji prijatelji i dobro ga poznajem. A ko ga, uostalom, ne bi poznavao? Ta to je kristalna duša. To je čak jedina mana koja bi mu se mogla zameriti, jer nije baš nužno da se srce jednog diplomate tako providi. Ali to nimalo ne smeta da se govori da će ga poslati u Rim, što je lepo unapređenje, ali i krupan zalogaj. Među nama budi rečeno, verujem da bi to Voguberu, ma koliko da je lišen ambicija, bilo vrlo drago i da on nipošto ne traži da ga mimoiđe ta čaša. On će tamo možda mo žda čuda stvarati; stvarati; kandidat kandidat je Konsulte i, što se mene tiče, mogu dobro dobro da ga zamislim, njega, jednu tako umetničku prirodu, u onome okviru, u palati Farneze i galeriji Karačovih. Izgleda bar da niko ne bi mogao da ga mrzi; ali oko kralja Teodosija postoji čitava kamarila manje-više ropski odana krugovima u Vilhelmštrase, čijim se sugestijama pokorava, i koja je na svaki način nastojala da mu baca klipove pod točkove. Voguber nije imao samo da se suočava sa kuloarskim intrigama nego i sa uvredama plaćenih piskarala, koji su se kasnije, kako su već podli svi plaćeni novinari, prvi posipali pepelom, ali koji u međuvremenu nisu ustuknuli ni pred tim Da poklone vere besmislenim klevetama raznih nikogovića protiv našeg predstavnika. Više od mesec dana Voguberovi neprijatelji igrali su oko njega indijansko kolo — reče g. de Norpoa, snažno naglašavajući poslednje reči. — Ali iskusan čovek vredi koliko dvojica: te klevete je on nogom odgurnuo — dodade on još snažnije, sa tako surovim pogledom da smo za časak prestali jesti. — Kao što kaže jedna lepa arapska poslovica: „Pas laje, a karavan prolazi”. Pošto je izbacio taj citat, g. de Norpoa zastade i pogleda nas da bi ocenio kakav je utisak ostavio na nas. Utisak je bio dubok; poslovica nam je bila poznata: ona je te godine zamenila, kod ljudi velikih vrednosti, onu: „Ko seje vetar požnjeće oluju”, kojoj je bio potreban odmor, budući da nije tako neumorna i žilava kao: „Raditi za trule šljive”. Jer kultura tih istaknutih ljudi bila je jedna naizmenična kultura, i to obično s trogodišnjim smenama. Svakako, citati takve vrste, kojima je g. de Norpoa ukrašavao svoje članke u Revue des Deux Mondes, Mondes, u čemu se odlikovao, nisu nikako bili neophodni da bi se ti članci činili pouzdani i dobro obavešteni. Čak i bez tih ukrasa, dovoljno je bilo da g. de Norpoa napiše u pravom trenutku — što
nije propuštao da učini —: „Kabinet u Sent-Džemsu nije poslednji osetio opasnost”, ili: „Uzbuđenje je bilo veliko na Pont-o-Šantr, gde se zabrinutim okom pratila sebična ali vešta politika dvoglave monarhije”, ili: „Uzvik na uzbunu razlegao se sa Montečitorija”, ili pak: „Ta večita dvolična igra, koja je sasvim u stilu Balplaca”. Po tim izrazima čitalac laik odmah bi prepoznao i pozdravio profesionalnog diplomatu. Ali ono zbog čega se govorilo da je on i više od toga, da poseduje jednu višu kulturu, bilo je razložno korišćenje citata, čiji je savršen obrazac tada bilo: „Vodite mi dobru politiku, pa ću vam voditi dobre finansije, kao što je imao običaj da kaže baron Luj”. (Tada još nisu bili uvezli sa Istoka: „Od dvojice protivnika, pobeda pripada onome koji ume da trpi četvrt sata duže od drugoga, kao što kažu Japanci.”) Taj ugled književno visoko obrazovanog čoveka, uz istinsku genijalnost u intrigama, koja se krila pod maskom ravnodušnosti, beše uvela g. de Norpoa u Akademiju društvenih nauka. A poneki su čak pomislili da se ne bi moglo reći da on ne bi bio na svom mestu i u Francuskoj akademiji kad je on jednog dana, želeći da ukaže na to da bismo samo učvršćenjem saveza s Rusijom mogli postići sporazum s Engleskom, bez kolebanja napisao: „Neka bude dobro znano u Ke d’Orseu, neka se ubuduće zapiše u naše udžbenike geografije, koji se u tome pogledu pokazuju nepotpuni, neka se bez milosti obori na maturi svaki kandidat koji ne bude znao reći: Premda svi putevi vode u Rim, ipak put koji iz Pariza vodi za London ide nužno preko Petrograda”. — Sve u svemu, — nastavi g. de Norpoa obraćajući se mom ocu — Voguber je time postigao lep uspeh, koji čak prevazilazi ono na šta je računao. On je, naime, očekivao korektnu zdravicu (što bi posle pomućenja odnosa poslednjih godina već bilo vrlo lepo), ali ništa više. Više osoba koje su bile među prisutnima uveravalo me je da čitajući tu zdravicu čovek ne može zamisliti kakav je utisak ostavila kad ju je kralj onako divno izgovorio i izložio, a on je majstor u govoru i naglašavao je uz put sve intencije, sve finese. Tim povodom imao sam prilike da mi ispričaju jednu zanimljivu pojedinost, koja još jednom ističe kod kralja Teodosija onu njegovu mladalačku ljubaznost koja toliko osvaja srca. Tvrdili su mi da je upravo kod te reči „afiniteti", koja je u stvari bila krupna novina u tome govoru i koja će još dugo, videćete, biti predmet komentara po ambasadama, njegovo veličanstvo, predviđajući radost našeg ambasadora, koji je u njoj imao videti krunisane svoje napore, svoj san, moglo bi se reći, i sve u svemu, svoju maršalsku palicu, njegovo veličanstvo se upola okrenulo ka Voguberu, i upirući u njega onaj pogled što tako osvaja, svojstven Etingenovima, naglasilo je tu tako dobro odabranu reč „afiniteti” tu reč koja je istinski pronalazak, tonom koji je svima stavljao na znanje da je reč upotrebljena
hotimice i potpuno svesno. Kažu da je Voguber jedva savladao svoje uzbuđenje, a priznajem da ga, u izvesnom smislu, i razumem. Jedna osoba dostojna punog poverenja poverila mi je čak da je kralj prišao Voguberu posle večere, dok je njegovo veličanstvo bilo okruženo društvom u salonu, i rekao mu poluglasno: „Jeste li zadovoljni svojim učenikom, dragi markiže?" Izvesno je, zaključi g. de Norpoa, da je takva zdravica učinila više nego dvadeset godina pregovaranja za učvršćenje „afiniteta" između naših dveju zemalja, po slikovitom izrazu Teodosija II. To je samo reč, ako hoćete, ali pogledajte kakav je uspeh postigla, kako je sva evropska štampa ponavlja, kakvo je zanimanje pobudila, kakvim je novim zvukom zazvučala. A ona je, uostalom, sasvim u kraljevom stilu. Ne bih išao dotle da kažem da on svakog dana pronalazi takve čiste bisere kao što je taj. Ali retko se dešava da u pripremljenom govoru ili, još pre, u spontanom razgovoru ne pokaže svoje lično obeležje — umalo ne rekoh da ne stavi svoj potpis — ponekom takvom reči što pogađa kao strela. A mene utoliko manje možete sumnjičiti za pristrasnost u tom pogledu što sam ja neprijatelj svakog novatorstva u takvim stvarima. Devetnaest puta od dvadeset ono je opasno. — Da, baš sam mislio da nedavni telegram nemačkog cara mora biti da nije bio po vašem ukusu ukusu — reče moj otac. G. de Norpoa diže oči k nebu kao da kaže: Ah, taj! — Pre svega, to je znak nezahvalnosti. To je i više nego zločin, to je greška, i ja bih je nazvao kolosalno glupom greškom! Uostalom, ako niko tome ne stane na put, čovek koji je oterao Bizmarka kadar je da malo-pomalo odbaci celu Bizmarkovu politiku, a to je onda skok u nepoznato. — Moj muž mi je rekao, gospodine, da ćete ga vi jednoga leta možda povući sa sobom u Španiju, i to mi je vrlo drago zbog njega. — Pa da, to je sasvim privlačna zamisao, kojoj se radujem. Veoma bih voleo da s vama pođem na takvo putovanje, dragi prijatelju. A vi, gospođo, jeste li već razmišljali o tome kuda ćete na letovanje? — Otići ću, možda, sa sinom u Balbek, ne znam. — O, Balbek je prijatan, prošao sam onuda pre nekoliko godina. Počinju se graditi veoma gizdave vile: verujem da će vam se to mesto svideti. Ali smem li vas pitati zašto ste izabrali Balbek? — Moj sin ima veliku želju da vidi neke crkve u tome kraju, naročito crkvu u Balbeku. Zbog njegovog zdravlja, malo sam se plašila zamornog putovanja, a naročito boravka tamo. Ali upravo sam saznala da je izgrađen jedan odličan hotel, koji će mu omogućiti da tamo boravi u udobnosti koju iziskuje njegovo
zdravstveno stanje. — O, moram to obaveštenje preneti jednoj osobi koja nije žena koja bi to prezrela. — Crkva Crkva u Balbeku je divna, zar ne, gospodine? — upitah upi tah ja, savlađuj sa vlađujući ući tugu što sam saznao da je jedna od privlačnosti Balbeka u njegovim gizdavim vilama. — Ne, nije loša, ali ipak ne može izdržati poređenje s onim istinskim cizeliranim draguljima kakve su katedrale u Remsu, u Šartru i, po mom ukusu, biser među svima njima, Sveta Kapela u Parizu. — AJŠ crkva crkva u Balbeku je delom u romanskom romans kom stilu? sti lu? — Odista, u romanskom je stilu, a taj je stil već sam po sebi krajnje hladan i ničim ne nagoveštava eleganciju, maštu gotskih arhitekata, koji brižljivo izrezuju kamen kao čipku. Crkva u Balbeku zaslužuje da je čovek poseti, ako je već u tom kraju, dosta je zanimljiva; ako nekoga kišnog dana ne znate šta da radite, možete ući u nju, videćete Turvilov grob. — Jeste li bili sinoć na banketu ministarstva inostranih poslova? Ja nisam mogao da odem — reče moj otac. — Nisam, — odgovori g. de Norpoa sa osmehom — priznajem da sam odustao od njega radi jednog sasvim drukčijeg soarea. Večerao sam kod jedne dame o kojoj ste možda m ožda slušali, kod lepe gđe Svan. Moja mati savladala se da se ne trgne, jer se, budući plahovitija od mog oca, uzbuđivala zbog nečega što bi njemu tek trenutak kasnije bilo neprijatno. Neugodnosti koje koje su mu se dešavale osetila bi prvo prvo ona, kao što se i loše vesti o Francuskoj saznaju pre u inostranstvu nego kod nas. Ali radoznala da sazna kakvu vrstu sveta mogu Svanovi primati, raspitivala se o osobama koje je g. de Norpoa tamo sreo. — Pa, bože moj...to je kuća u koju, čini mi se, idu naročito...gospoda. Bilo je i nekoliko oženjenih ljudi, ali njihove žene su tog dana bile bolesne, pa nisu došle — odgovori ambasador sa lukavstvom prerušenim u dobroćudnost i bacajući oko sebe poglede čija pitomost i uzdržanost kao da su tobože ublažavale, a vešto su izoštravale zluradost. — Da budem sasvim pravedan, — dodade on — moram reći da dolaze tamo, doduše, i žene, ali...žene koje pre spadaju...kako da kažem...u republikanski svet, a ne u Svanovo društvo. Ko zna? Možda će to jednog dana biti politički ili književni salon. Uostalom, oni ovako izgledaju zadovoljni. Nalazim da Svan to čak pomalo suviše pokazuje. Pomenuo je osobe kod kojih su on i njegova žena pozvani za iduću nedelju, a čijom prisnošću baš nema razloga da se diči, i to ih je
pomenuo s takvim odsustvom uzdržanosti i dobrog ukusa, skoro netaktično, da me je to iznenadilo od tako profinjenog čoveka. Ponavljao je: „Nismo slobodni nijedne večeri”, kao da je to neka čast, i kao pravi skorojević, što on međutim nije. Jer Svan je imao mnogo prijatelja i čak i prijateljica, i mislim da mogu reći a da ne odem predaleko i da ne budem indiskretan, da se bar jedna od njih, ako ne sve, niti čak većina, ali jedna koja je veoma velika dama, ne bi pokazala sasvim protivna pomisli da uspostavi odnose sa gđom Svan, u kome slučaju bi, verovatno, više od jedne Panurgove ovce pošlo za njom. Ali izgleda da sa Svanove strane nije učinjen ni nagoveštaj nekog koraka u tome smislu. Šta! Još i puding k la Neselrode! Zaista, kura u Karlsbadu neće mi biti suvišna da se povratim od ovakvog lukulovskog pira. Možda je Svan osećao da bi valjalo savladati suviše mnogobrojne otpore. Ta njegova ženidba nije se svidela, to je sigurno. Govorilo se o ženinom bogatstvu, što je puka izmišljotina. Ali, eto, sve se to nije činilo prijatno. A onda, Svan ima jednu izvanredno bogatu tetku, koja uživa divan ugled; to je žena jednoga čoveka koji, finansijski govoreći, predstavlja veliki autoritet. I ne samo da je ona odbila da prima gđu Svan, nego je vodila pravu pravcatu kampanju da i njene prijateljice i poznanice postupe tako isto. Neću time da kažem da je ijedan Parižanin iz otmenog društva bio neučtiv prema gđi Svan...Ne! Sto puta ne! Muž je, uostalom, čovek koji bi odgovorio na takav izazov. U svakom slučaju, čudno je videti Svana, koji se poznaje s toliko sveta, pa i s najodabranijim, da pokazuje toliko udvornosti prema jednom društvu za koje se u najmanju ruku može reći da je veoma mešovito. Meni, koji sam ga znao nekada, priznajem da mi je bilo isto toliko čudno koliko i zabavno kad sam video čoveka tako uglađena, koji je toliko u modi u najprobranijim krugovima, kako se usrdno us rdno zahvaljuje zahvaljuje direktoru kabineta ministra pošta što je došao kod njega i kako ga pita da li bi gđa Svan smela biti tako slobodna slobodna da poseti njegovu ženu. Ipak, mora biti da se on oseća kao u tuđini, to očigledno nije više onaj njegov svet. Ali ipak ne verujem da je Svan nesrećan. Istina, u godinama pre nego što se oženio bilo je dosta ružnih ucenjivačkih smicalica od strane njegove žene; lišavala je Svana njegove ćerke kad god bi joj on nešto uskratio. A jadni Svan, isto toliko naivan koliko je, ipak, i prepreden, svaki put je poverovao da je to uzapćivanje njegove ćerke puka slučajnost i nije hteo da uvidi stvarnost. Ona mu je, uostalom, priređivala neprestane scene, tako da se moglo misliti da je ništa više neće obuzdati kad jednog dana bude postigla svoj cilj i uspela da se uda za Svana i da će njihov život biti pravi pakao. A, eto, dogodilo se suprotno. Svet zbija mnogo šala na račun toga kako Svan govori o svojoj ženi, čak se i svirepo naslađuju time. Dakako, niko nije očekivao da on, manje-više svestan toga da je...(znate kako to
Molijer zove), objavi to urbi et orbi ipak, orbi ipak, svi smatraju da on preteruje kad kaže da je njegova žena odlična supruga. A to i nije tako neistinito kao što se misli. Na svoj način, iako to nije onaj način koji bi svi muževi najviše voleli, — ali, najposle, među nama budi rečeno, čini mi se da bi Svan, koji ju je odavno poznavao i daleko od toga da je toliko glup, teško mogao da ne zna na čemu je — neosporno izgleda da ona ima ljubavi prema njemu. Ne kažem da ona nije neverna, ali i sam Svan se ne lišava toga, ako je verovati ogovaranjima, koja, možete misliti, ne prestaju. Ali ona mu je zahvalna zbog onoga što je učinio za nju, i suprotno onome čega su se svi bojali, izgleda da je postala pitoma kao jagnje. Ta promena možda i nije bila toliko neobična koliko je to smatrao g. de Norpoa. Odeta nije verovala da će se Svan naposletku oženiti njome; kad god bi mu, tendenciozno, saopštila da se neki pristojan čovek oženio svojom ljubavnicom, videla je da on to prima s ledenim ćutanjem i u najboljem slučaju, ako bi izričito zatražila da se izjasni pitajući ga: „Znači, ne nalaziš da je to vrlo dobro, da je vrlo lepo to što je učinio za ženu koja mu je posvetila svoju mladost?” on je hladno odgovarao: „Pa ne kažem da je to loše, svako radi po svome.” Nije čak bila daleko od toga da poveruje, kao što joj je on i govorio u trenucima gneva, da će je sasvim napustiti, jer nedavno beše čula kako je jedna vajarka rekla: „Od muškaraca možemo svašta očekivati, toliko su prljavi”, i zadivljena dubinom te pesimističke maksime usvojila ju je, ponavljala je svakom prilikom, sa razočaranim izrazom koji kao da je govorio: „Najposle, ništa nije nemogućno, takve sam ja sreće”. A time je onda bila sasvim obesnažena ona optimistička maksima kojom se Odeta dotad rukovodila u životu: „Muškarcima koji nas vole možemo svašta učiniti, toliko su glupi”, a koja joj se na licu izražavala migom kojim bi mogle biti propraćene reči kao što su: „Ne bojte se, neće on ništa razbiti”. A, Odeta je patila zbog onoga što je o Svanovom držanju mogla misliti ova ili ona njena prijateljica s kojom se oženio neko ko s njom nije pre toga živeo tako dugo kao ona sa Svanom, i koja nije rodila dete, a sad je bila relativno poštovana, pozivana na balove u Jelisejsku palatu. Pronicljiviji dijagnostičar nego što je bio g. de Norpoa bez sumnje bi ustanovio da je to osećanje poniženja i stida ozlojedilo Odetu, da ona paklena narav koju je ispoljavala nije bila njoj svojstvena, nije bila neizlečiva, i lako bi predskazao to što se desilo, naime da će nov način života, bračni život, gotovo čarobnom brzinom otkloniti te mučne, svakodnevne, ali nipošto organske napade. Skoro sav svet se čudio tom braku, braku, a baš to je čudnovato. čudnovato. Doduše, malo ko shvata čisto subjektivni karakter pojave koju zovemo ljubav i koliko je ona neka vrsta stvaranja jedne dodatne ličnosti, različite od one koja nosi isto ime u društvu,
ličnosti čiju većinu sastojaka mi crpemo iz sebe samih. Stoga je malo onih koji mogu smatrati prirodnim ogromne razmere koje za nas naposletku dobije jedno biće, jer ono nije ono isto koje i oni vide. Ipak, što se Odete tiče, čini se da je svet mogao uvideti da iako ona nije, doduše, nikada potpuno shvatila Svanovu inteligenciju, da je bar znala naslove i sve pojedinosti njegovih radova, do te mere da joj je ime Ver Mer postalo isto tako prisno kao i ime njenog krojača; u Svana je ona do kraja poznavala one crte naravi koje ostali svet s vet ne zna ili ih smatra smešnim, a čiju vernu i voljenu sliku poseduju jedino ljubavnica ili sestra; a nama samima je toliko stalo do tih naših crta, čak i do takvih koje bismo najviše želeli da popravimo u sebi, da baš zato što se jedna žena vremenom navikla na njih, navikom popustljivom i prijateljski podsmešljivom, onako kao što smo se navikli sami na sebe i kao što su se navikli naši roditelji, baš zato stare ljubavne veze imaju nešto od miline i snage porodične ljubavi. Veze koje nas spajaju s nekim bićem bivaju za nas osvećene kad to biće stane na isto gledište kao i mi u suđenju o nekoj našoj mani. A među tim osobenim crtama bilo je i takvih koje su pripadale isto toliko Svanovom umu koliko i njegovoj naravi, ali pošto im je koren bio u njoj, Odeta ih je lakše raspoznala. Ona se žalila da se te crte, kad se Svan bavi pisanjem, kad objavljuje studije, ne prepoznaju onoliko koliko u njegovim pismima ili u razgovoru, gde obiluju. Savetovala je da njima dade najviše mesta. Želela je to zato što su to bile one crte koje je najviše volela u njemu, ali pošto ih je najviše volela zato što su bile većma njegove, možda i nije grešila kad je želela da se nađu i u onome što on piše. A možda je pomišljala i to da bi takva dela, koja bi bila više živa, time što bi mu najzad pribavila uspeh, omogućila i njoj da stvori ono što je kod Verdirenovih naučila da stavlja iznad svega: svoj salon. Među ljudima koji su takav brak smatrali smešnim, ljudima koji su se, i sami za sebe, pitali: „Šta će misliti g. de Germant, šta će reći Breote kad se oženim gđicom de Monmoransi?”, među ljudima koji gaje takvu vrstu društvenog ideala našao bi se dvadeset godina ranije i sam Svan, Svan koji se beše toliko paštio da ga prime u Džokej-klub i u ono vreme računao da ostvari neki sjajan brak koji bi na kraju, učvrstivši mu društveni položaj, stvorio od njega jednoga od najviđenijih ljudi u Parizu. Samo, slikama koje čovek sebi stvara o takvoj ženidbi, kao i svim slikama, potrebno je da budu hranjene spolja da ne bi izbledele i potpuno iščezle. Žarka vam je nada sve želja da ponizite čoveka koji vas je uvredio. Ali ako nikada više ne čujete za njega, vaš neprijatelj, pošto se odselio u drugu zemlju, naposletku neće više imati nikakvog značaja za vas. Ako smo već dvadeset godina izgubili iz vida sve osobe zbog kojih smo nekada želeli da uđemo u Džokej-klub ili u Akademiju, izgledi da postanemo član jednog od
tih društava neće nas više nimalo mamiti. A baš kao i povlačenje u osamu, kao bolest, kao versko preobraćenje, i dugotrajna ljubavna veza zamenjuje stare slike novima. Nije Svan tek kad se oženio Odetom odustao od društvenih ambicija, jer već odavno je, zbog Odete, u duhovnom smislu reči, postao ravnodušan prema njima. A uostalom, i da nije to bio, zasluga bi mu time bila samo još veća. Baš zato što podrazumevaju žrtvovanje nekog manje-više laskavog položaja jednoj čisto intimnoj sreći, brakovi zbog kojih pada ljaga na čoveka i jesu obično od svih najvećma dostojni poštovanja (ne može se, dakako, pod takvim obeščašćujućim brakom podrazumevati brak radi novca, pošto nema primera braka u kome su se žena ili muž prodali a da ih društvo nije naposletku ipak primalo, ma i samo zbog tradicije i na osnovu tolikih primera, a i da se ne bi merilo dvojakom merom). A možda je, s druge strane, kao umetnik, ako ne i kao poročan čovek, Svan u svakom slučaju mogao osetiti izvesnu nasladu u tome da se spari, kao u onakvom ukrštanju vrsta kakvo vrše mendelovci ili o kojima priča mitologija, s jednim bićem drukčije rase, s nadvojvotkinjom ili s kokotom, da stupi u kraljevski brak ili u nedoličan brak. Kad god bi pomislio na svoju mogućnu ženidbu s Odetom, samo je jedna osoba iz visokog društva postojala zbog koje se brinuo, a to je bila, ali ne iz snobizma, vojvotkinja de Germant. A za nju nju je Odeta, naprotiv, malo hajala, misleći mi sleći samo s amo na osobe koje su bile neposredno iznad nje same, a ne na tako maglovitim nebesima. Ali kad je Svan u časovima smirenja zamišljao Odetu kao da mu je postala žena, jednako je sebi predstavljao trenutak kad će je odvesti, nju, a naročito svoju ćerku, kod princeze de Lom , koja je uskoro postala posta la vojvotkinja de Germant, posle smrti svoga svekra. Drugima nije želeo da ih predstavi, ali raznežavao se izmišljajući, izgovarajući čak i same reči, šta će sve vojvotkinja reći o njemu Odeti, a Odeta gđi de Germant, nežnost koju će ova pokazati prema Žilberti, mazeći je, tako da će se on ponositi svojom kćeri. Sam je pred sobom igrao taj prizor predstavljanja s isto onako podrobno izmišljenim pojedinostima kao kad neko premišlja o tome kako bi upotrebio, kad bi je dobio, premiju čiju visinu visi nu proizvoljno sam određuje. U onoj meri me ri u kojoj neka slika koja prati neku našu odluku služi ovoj i kao pobuda, može se reći da se Svan oženio Odetom zato da bi je predstavio, nju i Žilbertu, vojvotkinji de Germant, ma niko i ne bio prisutan, pa čak i da nikada niko to i ne sazna. A videće se kako mu je ostvarenje i te jedine društvene ambicije koju je gajio u pogledu svoje žene i svoje kćeri bilo onemogućeno, i to tako apsolutnim vetom da je Svan i umro a da nije mogao ni pretpostaviti da bi ih vojvotkinja ikada mogla upoznati. A videće se isto tako da se vojvotkinja de Germant, naprotiv, zbližila s Odetom i sa Žilbertom posle Svanove smrti. I možda bi od njega bilo mudro — ukoliko je
pridavao značaja tako malo važnoj stvari — da budućnost nije u tome pogledu smatrao tako crnom i da je dopustio mogućnost da će se ta željena veza možda zbilja ostvariti jednoga dana, kad njega više ne bude da u njoj uživa. Uzročna dejstva, koja naposletku proizvedu približno sve mogućne posledice, pa prema tome i one koje smo smatrali najmanje mogućnim, ponekad su spora, pa još i usporena našom željom — koja, nastojeći da ih ubrza, sputava ih — čak i samim našim postojanjem, i ostvaruju se tek kad smo prestali želeti, a ponekad i tek kad smo prestali i živeti. Zar Svan to nije znao iz sopstvenog iskustva i zar nije isto tako, u njegovom životu — kao slika onoga što se imalo dogoditi posle njegove smrti — jedna posmrtna sreća bila i sama njegova ženidba s Odetom, s tom Odetom koju je nekad tako strasno voleo — iako mu se u prvi mah nije ni svidela — a s kojom se oženio kad je više nije voleo, kad je ono biće koje, u Svanu, beše toliko žudelo i beše toliko izgubilo nadu da će sav život proživeti s Odetom, kad je to biće već umrlo? Ja počeh govoriti o grofu od Pariza, upitah nije li on prijatelj sa Svanom, jer sam se bojao da se razgovor ne udalji od njega. „Jest, odista," odgovori g. de Norpoa okrenuvši se meni i upirući u moju skromnu ličnost plavi pogled u kome su plovile, kao u svome životnom elementu, njegove velike radne sposobnosti i njegov duh kadar da sve upije u sebe. „A mislim”, dodade on obraćajući se ponovo mom ocu, „mislim da neću, zaboga, prekoračiti granice poštovanja koje gajim prema princu (iako s njim ne održavam lične odnose, koji bi otežali moj položaj, ma koliko da je taj položaj malo služben), ako vam ispričam jedan dosta pikantan događaj, kad je, pre samo četiri godine, na jednoj maloj železničkoj stanici u srednjoj Evropi, princ imao prilike da opazi gđu Svan. Dakako, niko od njemu bliskih osoba nije uzeo slobodu da upita njegovo veličanstvo kako mu se ona učinila. Ali kad bi se u razgovoru slučajno pomenulo njeno ime, po nekim, ako hoćete neprimetnim znacima, ali koji ne varaju, princ kao da je rado stavljao na znanje da njegov utisak utisa k daleko od toga da je nepovoljan.” nepo voljan.” — A zar nije bilo mogućnosti da je predstave grofu od Pariza? — upita moj otac. — Pa, znate, to se ne zna; s prinčevima se nikad ne zna — odgovori g. de Norpoa — i najčastoljubiviji, oni koji najstrože iziskuju da im se ukazuje poštovanje koje im se duguje, baš ti ponekad najmanje daju da ih sputa sud javnog mnenja, čak i najvećma opravdan, ako se samo radi o tome da nagrade nečiju privrženost. A izvesno je da je grof od Pariza uvek veoma blagonaklono primao Svanovu odanost, a Svan, uostalom, i jeste inteligentan momak koliko se to samo može biti.
— A vaš utisak, gospodine ambasadore, kakav je bio vaš utisak? — upita moja mati iz učtivosti a i iz radoznalosti. radoznalosti. S odlučnošću starog znalca, koja je odudarala od uobičajene umerenosti njegovih reči, g. de Norpoa odgovori: — Sasvim odličan! odličan! Pa znajući da priznanje snažnog utiska što ga je izazvala neka žena spada, pod uslovom da se to priznanje učini u veselom raspoloženju, u jedan određeni, posebno cenjeni oblik duhovitog razgovora, on prsnu u prigušen smeh koji potraja nekoliko trenutaka i od koga se ovlažiše plave oči starog diplomate i zadrhtaše mu nozdrve prošarane crvenim žilicama. — Ona je sasvim krasna! — Je li i jedan pisac po imenu Bergot bio na toj večeri, gospodine? — upitah ja bojažljivo, nastojeći da razgovor zadržim na Svanovima. — Jeste, i Bergot je bio tamo — odgovori g. de Norpoa, uglađeno naklonivši glavu k meni, kao da je, u želji da bude ljubazan prema mom ocu, pridavao istinsku važnost svemu što je u vezi s njim, pa čak i pitanjima dečaka mog uzrasta, koji nije bio navikao da mu toliku učtivost ukazuju osobe njegovih godina. — Poznajete li ga vi? — dodade on, upravivši na mene onaj bistri pogled čijoj se pronicljivosti divio Bizmark. — Moj sin ga ne poznaje, ali mu se veoma divi — reče moja mati. — Ja, bogami, — reče g. de Norpoa (i u duši mi pobudi sumnje u moju inteligenciju, sumnje mnogo teže od onih koje su me obično mučile, kad videh da je ono što sam ja stavljao hiljadu i hiljadu puta iznad samog sebe, što sam nalazio da je najuzvišenije na svetu, da je to za njega sasvim na dnu lestvice stvari kojima se on divi) — ja ne delim takvo gledište. Bergot je ono što ja zovem umilnim sviračem; mora se, doduše, priznati da on u tu svoju sviralu svira prijatno, premda s mnogo izveštačenosti, mnogo kinđurenja. Ali, najposle, to je samo to, a to nije to nije bogzna šta. U njegovim delima bez mišića čovek nikada ne nađe ono što bi se moglo nazvati snažnim kosturom. Nema radnje — ili tako malo — ali, naročito, nema težine. Mana njegovih dela je u osnovi, ili, bolje reći, osnove uopšte i nema. U doba kao što je naše, kad sve veća složenost života ostavlja tako malo vremena za čitanje, kad je karta Evrope pretrpela duboke promene i možda se nalazimo pred danom kad će pretrpeti još i veće, sada kad se toliki preteći i novi problemi postavljaju svuda, dopustićete mi da imamo prava da tražimo od pisca da bude nešto drugo a ne duhovit čovek koji svojim dokonim vizantijskim diskusijama o čisto formalnim vrednostima hoće da
zaboravimo da svakoga časa možemo biti preplavljeni dvostrukom bujicom varvara, onih spolja i ovih iznutra. Znam da ovo znači huliti na Presvetu Školu koju ta gospoda zovu Umetnost radi Umetnosti, ali u naše doba ima prečih zadataka od harmoničnog sklapanja reči. Kod Bergota je ono ponekad očaravajuće, ne sporim, ali na kraju krajeva, sve je to vrlo sladunjavo, vrlo tanko i vrlo malo muževno. Sada bolje razumem, povezujući ih s vašim sasvim preteranim divljenjem prema Bergotu, onih nekoliko redaka što ste mi ih maločas pokazali, a mislim da bi bilo ljubaznije od mene da ih predam zaboravu, pošto ste mi i sami sasvim otvoreno rekli da je to samo dečje škrabanje (ja to, odista, jesam rekao, ali nipošto nisam to mislio). Nema greha bez oproštaja, a naročito ne grehova mladosti. Najposle, i drugi nose na savesti slične grehe, i vi niste jedini koji je u jednom času poverovao da je pesnik. Ali u tome što ste mi pokazali vidi se Bergotov loš uticaj. Neću vas, naravno, iznenaditi ako vam kažem da u tome nema nijedne od njegovih vrlina, pošto je on priznati majstor u veštini, uostalom sasvim površnoj, jednoga izvesnog stila, čije čak ni osnove vi ne možete posedovati u vašim godinama. Ali i tu su već one iste mane, ona besmislenost da se ređaju veoma zvučne reči, a da se tek potom pomišlja na smisao. To vam je kao staviti ralo ispred volova. Čak i u Bergotovim knjigama, sve te formalne kerefeke, sva ta dekadentna mandarinska raspredanja čine mi se veoma zaludna. Zbog nekoliko vatrometa koje izbaci neki pisac odmah svi kliču da je to remek-delo. A remek-dela nisu baš tako česta! Bergot nema među svojim ostvarenjima, u svom provijantu, ako tako mogu da kažem, neki roman iole višeg uzleta, jednu od onakvih knjiga kakve stavljamo u bolji kutak svoje biblioteke. Ne vidim nijednoga takvog u njegovom delu. A pri tom je kod njega delo još i beskrajno iznad samoga pisca. Eto, on je baš jedan od onih koji opravdavaju ono što je rekao onaj duhoviti čovek, da pisce treba poznavati samo po njihovim knjigama. Nemogućno je naći osobu koja bi manje odgovarala njegovim knjigama, osobu većma uobraženu, svečanu, neotmenijeg čoveka. Na mahove čak i prost, on s drugima govori kao da čita iz knjige, ali čak ne kao da čita iz neke svoje knjige, nego iz neke dosadne, jer njegove bar nisu dosadne, eto, takav je taj Bergot. To je jedna dozlaboga smušena, zamršena pamet, samo izvija i cifra, što bi rekli naši stari, a time kako govori čini još neprijatnijim ono što kaže. Ne znam da li to Lomeni ili Sent-Bev priča da je i Vinji zbog iste takve mane bio odbojan. Ali Bergot nikada nije napisao Sen-Mara ni Crveni pečat , u kojima su neke strane pravi antologijski odlomci. Poražen time što mi je g. de Norpoa rekao o odlomku koji sam mu pokazao, a pomišljajući, s druge strane, na poteškoće koje sam osećao kad god sam hteo da napišem kakav esej ili da se ma i samo predam ozbiljnom razmišljanju, osetih
još jednom svoju umnu ništavnost i da nisam rođen za književnost. Doduše, nekada, u Kombreu, izvesni skromni utisci, ili čitanje Bergota, doveli bi me u stanje snatrenja koje mi se tada činilo da ima veliku vrednost. Ali to stanje ogledalo se u mojoj poemi u prozi: nema sumnje da je g. de Norpoa odmah shvatio i jasno prozreo šta sam ja nalazio da je u tome lepo, ali samo obmanjujući se varljivom opsenom, jer ambasador nije tome naseo. On mi je, naprotiv, pokazao koliko je sićušno moje mesto (kad je o meni sudio spolja, nepristrano, prema meni najbolje raspoložen a i najmudriji znalac). Osećao sam se poražen, sićušan; i kao što tečnost ima samo dimenzije koje mu pruža posuda, tako je i moj duh, kao god što se nekada beše razmahao da ispuni ogromni prostor genijalnosti, sada, skvrčen, sav stao u skučenu ništavnost u koju ga je g. de Norpoa odjednom zatvorio i ograničio. — Kad smo se lično sreli, Bergot i ja, — dodade on okrenuvši se mom ocu — naš susret nije mogao da ne ispadne dosta trnovit (što, najposle, ima i Jednu pikantnu stranu). Ima tome nekoliko godina, Bergot je doputovao u Beč, dok sam ja tamo bio ambasador; predstavila mi ga je princeza Meternih, i on je došao da se ubeleži i želeo je da bude pozvan. Elem, kako sam ja u inostranstvu predstavljao Francusku, kojoj on na kraju krajeva čini čast svojim delima, u izvesnoj meri, a da budemo tačni, recimo: u zbilja maloj meri, ja bih bio prešao preko žalosnog mišljenja koje imam o njegovom privatnom životu. Ali on nije putovao sam, i štaviše, želeo je da ne bude pozvan bez svoje saputnice. Mislim da se ja ne pravim čedniji od drugih, a pošto sam neženja, možda sam mogao malo šire otvoriti vrata ambasade nego da sam oženjen i otac porodice. Ipak, priznajem da postoji jedan stupanj srama s kojim se ne bih mogao pomiriti, a koji je još gnusniji zbog više nego moralnog tona, recimo pravu reč: moralizatorskog tona kojim se Bergot služi u svojim knjigama, gde se vide sve same večite i, uostalom, među nama rečeno, pomalo dosadne analize strogih i bolnih obzira, bolećive griže savesti i, zbog i najmanjih sitnica, večna pridikovanja (a znamo kakav im je aršin), dok on u svome ličnom životu pokazuje toliko odsustvo savesti i toliki cinizam. Jednom reči, ja sam izbegao odgovor, princeza je još jednom pokušala, ali s nimalo više uspeha. Tako da pretpostavljam da me taj gospodin baš ne miriše mnogo i ne znam koliko mu je bila po volji pažnja koju mu je Svan ukazao da ga pozove istovremeno sa mnom. Sem ako nije baš on sam to tražio. Ne može se znati, jer u stvari, to je bolestan čovek. To mu je čak i jedino opravdanj o pravdanje. e. — A je li i ćerka gđe Svan bila na toj večeri? — upitah ja g. de Norpoa, iskoristivši da to pitanje postavim u trenutku kad smo prelazili u salon, pa sam mogao da svoje uzbuđenje lakše sakrijem nego što bih to mogao za stolom,
nepomičan i pod punom svetlošću. G. de Norpoa kao da se za časak prisećao: — Da, jedna mlada osoba od četrnaest-petnaest godina? Odista, sećam se da mi je bila predstavljena pre večere kao kći našeg domaćina. Moram vam reći da sam je tek malo video, otišla je rano da legne. Ili je otišla nekim prijateljicama, ne sećam se dobro. Ali Ali vidim da ste vi veoma upoznati upoznati sa Svanovom Svanovom porodicom. — Igram se sa gđicom Svan na Jelisejskim poljima, ona je divna. — A, tako, tako! Pa i meni se, zbilja, učinila krasna. Ipak vam priznajem da ne verujem da će ona ikad dostići svoju majku, ako mogu to da kažem a da ne pozledim u vama neko suviše snažno osećanje. — Meni se više sviđa lice gđice Svan, ali se isto tako stalno divim i njenoj majci, odlazim da šetam po Bulonjskoj šumi samo u nadi da ću je videti u prolazu. — O, pa reći ću im to, to će im veoma laskati. Dok je govorio te reči, g. de Norpoa je, za nekoliko trenutaka još, bio u položaju bilo koga ko bi, slušajući me kako govorim o Svanu kao o pametnom čoveku, o njegovim roditeljima kao o uvaženja dostojnim berzanskim posrednicima, o njegovoj kući kao o lepoj kući, poverovao da ću isto tako rado govoriti i o nekom drugom isto tako pametnom čoveku, o drugim isto tako uvaženja dostojnim berzanskim posrednicima, o nekoj drugoj isto tako lepoj kući; to je trenutak kad čovek zdrave pameti, razgovarajući s nekim ludakom, još nije primetio da je to ludak. G. de Norpoa je znao da nema ničega što ne bi bilo sasvim prirodno u zadovoljstvu da gledamo lepe žene, da je u dobrom društvu uobičajeno, čim nam neko stane govoriti sa žarom o nekoj od njih, činiti se kao da verujemo da je on u nju zaljubljen, zadirkivati ga zbog toga i obećati mu da ćemo ići na ruku njegovim težnjama. Ali kad je rekao da će me pomenuti Žilberti i njenoj majci (što bi mi omogućilo, kao kakvom olimpskom božanstvu što se pretvorilo u bestelesni dah vazduha ili, bolje, u starca čije crte Minerva uzima na sebe, da i sam uđem, nevidljiv, u salon gđe Svan, da privučem njenu pažnju, da zadržim na sebi njenu misao, da izazovem njenu zahvalnost za moje divljenje, da joj se prikažem kao prijatelj jednog važnog čoveka, da joj se učinim ubuduće dostojan da budem pozvan kod nje i da uđem u prisni krug njene porodice), kad je to rekao, taj značajni čovek, koji je bio spreman da se u moju korist posluži velikim ugledom koji mora biti da je imao u očima gđe Svan, odjednom je u meni probudio toliku nežnost da sam se s mukom uzdržao da mu ne poljubim nežne, bele i smežurane ruke, koje su izgledale kao da su suviše dugo stajale u vodi. Gotovo sam krenuo da učinim to, i verovao sam da sam
jedini ja to primetio. Svakome od nas je, naime, teško da tačno proračuna u kom su razmeru naše reči ili naši pokreti uočljivi drugima; iz bojazni da ne preuveličamo svoju važnost, a uveličavajući u ogromnim razmerama polje na koje moraju da se rasprostru sećanja drugih u toku njihova života, mi zamišljamo da naše uzgredne reči, uzgredna držanja, jedva prodiru do svesti, pa tim pre i ne ostaju u pamćenju onih s kojima razgovaramo. Za pretpostavkom takve vrste povode se, uostalom, i zločinci kad naknadno preinačuju neku reč koju su rekli, misleći da se ta varijanta neće moći sravniti ni s kojom drugom verzijom. Ali mogućno je, čak i što se tiče hiljadugodišnjeg života čovečanstva, da je filozofija feljtoniste, po kojoj je sve podložno zaboravu, manje istinita od jedne suprotne filozofije koja bi predviđala očuvanje svega. U istim novinama u kojima nam komentator u uvodniku kaže za neki događaj, za neko remek-delo, a tim pre još za neku pevačicu koja je imala „svoj trenutak slave”: „Ko će se toga sećati kroz deset godina?”, na trećoj strani ne govori li često izveštaj sa sednice Akademije za književnost o nekoj stvari po sebi manje značajnoj, o nekoj pesmi male vrednosti, koja potiče iz doba faraona, a koja je još uvek u celini poznata? Možda nije sasvim tako isto u kratkome ljudskom životu. Pa ipak, nekoliko godina kasnije, u jednoj kući u kojoj mi se g. de Norpoa, koji se tamo našao u poseti, činio najčvršći oslonac koji bih onde mogao naći, zato što je bio prijatelj mog oca, uviđavan, sklon da nam svima bude blagonaklon, a uostalom, po profesiji i po poreklu naviknut na diskreciju, kad su mi, pošto je ambasador otišao, ispričali da je načinio aluziju na jedno davnašnje veče kad je „već video trenutak kad ću mu poljubiti ruku”, nisam samo pocrveneo do ušiju, bio sam zapanjen saznavši da je bio toliko drugačiji nego što sam verovao ne samo način kako je g. de Norpoa govorio o meni nego i sastav njegovih uspomena. To ogovaranje ogovaranje otvorilo mi je oči za neočekivane neočekivane srazmere rasejanosti rasejanosti i prisebnosti, pamćenja i zaborava, od kojih se sastoji ljudski duh; i bio sam isto toliko udivljen kao i onoga dana kad sam prvi put pročitao, u jednoj Masperovoj knjizi, da se tačno zna spisak lovaca koje je Asurbanipal pozivao u svoje hajke deset vekova pre Hrista. — O, gospodine, — rekoh g. de Norpoa kad mi je objavio da će saopštiti Žilberti i njenoj majci divljenje koje gajim prema njima — kad biste to učinili, kada biste govorili gđi Svan o meni, ceo život mi ne bi bio dovoljan da vam posvedočim svoju blagodarnost, a taj život bi vama pripadao! Ali hoću da vam naglasim da se ja ne poznajem sa gđom Svan i da joj nikada nisam bio predstavljen. Te poslednje reči dodao sam po savesti, da ne bi ispalo da sam se hvalisao poznanstvom koje ne postoji. Ali još izgovarajući ih, osetio sam da su već
postale izlišne, jer još od početka mog zahvaljivanja, tako žarkog da je sagovornika moglo samo ohladiti, video sam kako je preko ambasadorovog lica preleteo izraz nedoumice i nezadovoljstva, a u njegovim očima onaj okomit, iskošen pogled polusklopljenih očiju (kao, na crtežu nekog tela u perspektivi, linija jedne njegove strane što se gubi u daljini), pogled što se obraća nevidljivom sagovorniku kojeg nosimo u sebi, u času kad mu govorimo nešto što onaj drugi sagovornik, gospodin s kojim smo dosad govorili —ja u ovoj prilici — ne treba da čuje. Ja smesta uvideh da rečenice koje sam izgovorio i koje su, činilo mi se, iako još slabe prema zanosu zahvalnosti koji me beše obuzeo, morale dirnuti g. de Norpoa i učvrstiti ga u odluci da se zauzme za mene, što bi njega tako malo stalo, a meni bi donelo toliko radosti, uvideh da su te rečenice bile možda (među svima onima koje bi mogli đavolski izmisliti oni koji bi mi hteli nauditi) jedine čiji bi ishod mogao biti da on od toga odustane. Čuvši ih, naime, kao kad nam neki nepoznat čovek s kojim smo upravo prijatno razmenjivali utiske o prolaznicima, utiske za koje smo mogli verovati da su nam zajednički, i složili se da su to sve prostaci, pokaže odjednom patološku provaliju koja ga razdvaja od nas time što nehajno doda, pipajući se po džepu: „Baš je nesreća što nemam kod sebe revolver, ne bi ostao živ nijedan”, g. de Norpoa, koji je znao da ništa nije manje dragoceno niti lakše nego biti preporučen gđi Svan i uveden u njenu kuću, a videći da to za mene, naprotiv, predstavlja nešto tako dragoceno, pa prema tome, bez sumnje, i veoma teško, pomisli da ta želja, prividno prirodna, koju sam izrazio, mora biti da krije neku drukčiju misao, neku sumnjivu nameru, neki raniji greh, zbog čega niko dosad, siguran da bi se zamerio gđi Svan, nije hteo uzeti na sebe da joj prenese moju poruku. I ja shvatih da on tu poruku neće preneti nikada, da bi se mogao godinama svakodnevno viđati sa gđom Svan a da joj ni jedan jedini put ne progovori o meni. Međutim, nekoliko dana kasnije upitao ju je za neko obaveštenje koje sam ja želeo da dobijem i zamolio je mog oca da mi ga prenese. Ali smatrao je da ne treba da kaže za koga ga traži. Ona dakle neće saznati da se ja poznajem s g. de Norpoa i da toliko želim da je mogu posećivati; a to je možda bilo manje zlo nego što sam verovao. Jer ovo drugo saznanje verovatno ne bi mnogo doprinelo efikasnosti onoga prvog; efikasnosti neizvesnoj, uostalom: pošto predstava o svome sopstvenom životu i o svojoj sopstvenoj kući nije u Odeti budila nikakvo tajanstveno uzbuđenje, neka osoba s kojom se ona poznavala, koja joj je dolazila, njoj se nije činila nekim čudesnim bićem kao što se činila meni, koji bih Svanove prozore gađao i kamenom samo da sam na njega njega mogao napisati da se poznajem sa g. de Norpoa: bio sam ubeđen da da bi mi takva jedna poruka, makar i preneta na tako grub način, mnogo više pribavila ugleda u očima domaćice nego što bi je oneraspoložila prema meni. Ali, čak i da
sam mogao uvideti da bi misija g. de Norpoa, koju i nije obavio, ostala uzaludna, štaviše, da bi mi mogla još i nauditi kod Svana, ja ne bih imao snage, i da je on pokazao da je prihvata, da razrešim ambasadora i da se odreknem naslade, ma koliko joj posledice mogle biti pogubne, da se moje ime i moja ličnost nađu tako za jedan časak kraj Žilberte, u njenome nepoznatom mi životu i njenoj nepoznatoj mi kući. Kad je g. de Norpoa otišao, moj otac je malo pogledao večernje novine; ja sam opet o pet stao razmišljati razmišljati o Bermi. Uživanje Uživanje koje koje sam imao slušajući slušajući je iziskival izis kivaloo je utoliko više da bude upotpunjeno što ni izdaleka nije bilo ravno onome kome sam se nadao; stoga je ono smesta upijalo u sebe sve što je bilo kadro da ga hrani, na primer one vrline koje je g. de Norpoa priznavao Bermi, a koje je moja duša upila nadušak, kao kad na sasušen travnjak prospemo vodu. A moj otac mi upravo pruži novine, pokazujući mi jedan članak koji koji je glasio ovako: „Predstava Fedre, Fedre, koja je prikazana pred oduševljenom dvoranom, u kojoj su zapažene najuglednije ličnosti iz sveta umetnosti i kritike, bila je za gđu Bermu, koja je igrala ulogu Fedre, prilika za najsjajniji trijumf, kakav je retko postizala u toku svoje blistave karijere. Mi ćemo se kasnije još opširnije pozabaviti tom predstavom, koja znači istinski pozorišni događaj; recimo zasad samo da su najupućeniji ocenjivači složno izjavili da takva interpretacija potpuno obnavlja ulogu Fedre, jednu od najlepših i najdubljih kod Rasina, i da predstavlja najčistiju i najuzvišeniju umetničku manifestaciju kojoj smo imali prilike da prisustvujemo u naše doba.” Čim mi je um shvatio taj novi pojam „najčistije i najuzvišenije umetničke manifestacije”, taj pojam se pridružio onome nesavršenom uživanju što ga bejah iskusio u pozorištu, dodao mu nešto malo od onoga što mu je nedostajalo, i njihov spoj je stvorio nešto tako zanosno da sam uzviknuo: „Kakva velika umetnica!” Neko će bez sumnje naći da nisam bio potpuno iskren. Ali Ali bolje neka pomisli na tolike t olike pisce koji, nezadovoljni onim što su upravo napisali, ako pročitaju neku pohvalu Šatobrijanovom geniju ili prizovu u sećanje nekog velikog umetnika kome su želeli da budu ravni, pevušeći na primer u sebi neku Betovenovu frazu, čiju tugu upoređuju s onom koju su hteli da unesu u svoju prozu, toliko se ispune tom predstavom o genijalnom da je pridodaju sopstvenim proizvodima kad ponovo pomisle na njih, ne vide ih više onakve kakvi su im se isprva učinili, odvaže se da izraze veru u svoje delo i pomisle u sebi: „Pa, bogami!” gubeći iz vida da pri tom u zbir koji je doveo do toga konačnog zadovoljstva unose sećanje na one divne strane iz Šatobrijana, koje sajedinjuju sa svojima, ali koje ipak nisu oni napisali; neka se seti tolikih ljudi koji veruju u ljubav svoje ljubavnice za čija samo neverstva znaju; i svih onih koji se, naizmenično, čas nadaju bilo nekom nepojmljivom
zagrobnom životu čim pomisle, kao neutešni muževi, na ženu koju su izgubili a još je vole, ili, kao umetnici, na buduću slavu u kojoj će tako moći uživati, a čas se nadaju utešnom ništavilu kad pomisle, naprotiv, na grehe koje bi posle smrti morali ispaštati kad ne bi bilo toga ništavila; neka neka pomisli još i na turiste što se se ushićuju lepotom nekog putovanja u celini, na kome su dan za danom osećali samo dosadu, pa neka kaže da li u skupnom životu kojim predstave žive u krilu našeg duha postoji i jedna jedina od onih što nas najviše usrećuju a da nije, kao pravi parazit, zatražila od neke druge, njoj tuđe a susedne predstave, najveći deo snage koja je njoj nedostajala. Moja mati nije baš izgledala veoma zadovoljna što moj otac nije više mislio da treba da se posvetim diplomatskoj karijeri. Verujem da je ona, obuzeta pre svega brigom da uredan život disciplinuje ćudljivost mojih živaca, manje žalila videći da odustajem od diplomatije, a više što ću se posvetiti književnosti. „Ta, pusti, molim te,” uzviknuo je moj otac „čovek treba pre svega da uživa u onome što radi. A on nije više dete. On sad već dobro zna šta voli, malo je verovatno da će se promeniti, i kadar je da uvidi šta će ga usrećiti u životu.” Ali u očekivanju budućnosti koja bi me, zahvaljujući slobodi koju su mi podarivale očeve reči, usrećila ili ne u životu, te večeri su me te njegove reči jako ožalostile. Očeve nepredviđene milošte oduvek su u meni, kad bi se zbile, budile toliku želju da mu, iznad brade, poljubim one njegove rumene obraze, a toj želji nisam nikada popustio samo iz bojazni da mu to ne bude nemilo. Ali sada, kao kad se pisac uplaši kad vidi da njegove maštarije, koje su mu se činile bez velike vrednosti zato što ih ne odvaja od samog sebe, obavezuju izdavača da izabere neku hartiju, da se posluži nekim slovima možda i suviše lepim za njih, ja sam se pitao da li je moja želja da pišem nešto toliko važno da moj otac zbog toga troši toliko dobrote. Ali, naročito, zbog onoga što je rekao o mojim sklonostima, koje se više neće promeniti, o onome što treba da usreći moj život, u dušu su mi se uvukle dve užasno bolne sumnje. Prva je bila to da je moj život već započeo (dok sam ja svakog dana smatrao da sam na pragu svoga još nenačetog života, koji će početi tek sutradan ujutro), štaviše, da ono što će od toga života još nastupiti neće biti veoma različito od onoga što je prethodilo. Druga sumnja, koja je uistinu bila samo drugi oblik te prve, bila je to da se ja ne nalazim izvan vremena, nego da sam podređen njegovim zakonima, baš kao one ličnosti u romanima koje su me zbog toga bacale u toliku tugu kad sam im čitao životopise u Kombreu, u mojoj senici od pruća. Teorijski znamo da se zemlja okreće, ali u stvari to ne opažamo, tlo po kome koračamo kao da se ne miče, i živimo mirno. Isto je tako i s vremenom u životu. A da bi se njegova prolaznost osetila, romansijeri su prinuđeni da mahnito ubrzaju kretanje kazaljke, da bi
čitalac za dva minuta prevalio deset, dvadeset, trideset godina. U vrhu jedne strane ostavili smo nekog ljubavnika punog nade, pri dnu sledeće nalazimo osamdesetogodišnjaka koji s mukom, po travnjaku staračkog doma, obavlja svoju svakodnevnu šetnju, jedva odgovarajući na reči kojima mu se obraćaju, zaboravivši prošlost. Time što je za mene rekao: „Nije on više dete, njegove sklonosti se više neće promeniti, itd.”, moj otac je učinio da sam se odjednom ukazao sam sebi u Vremenu i izazvao je u meni istu takvu tugu kao da sam već postao ne još, doduše, takav ishlapeo starac u domu, ali ipak jedan od onih junaka za koga nam pisac, ravnodušnim tonom koji je osobito svirep, kaže na kraju knjige: „On sve ređe i ređe napušta selo. Naposletku se u njemu sasvim nastanio, itd.”. Međutim moj otac, da bi predupredio kritike koje bismo mogli izreći o našem gostu, reče mami: — Priznajem da je g. de Norpoa bio pomalo „uštogljen”, kako vi to kažete. Kad je rekao da ne bi bilo „pristojno” postaviti neko pitanje grofu od Pariza, pobojao sam se da se s e vi ne počnete smejati. — Ta nipošto, — odgovori moja mati — ja veoma volim kad čovek takve vrednosti i tih godina sačuva neku vrstu bezazlenosti, koja samo svedoči da je u duši ostao čestit česti t i dobro vaspitan. — Bogami, jeste! A to mu ne smeta da bude i pronicljiv i pametan, ja to znam, jer ga u komisiji viđam sasvim drukčijeg nego što je bio ovde — uzviknu moj otac, srećan što vidi da mama ceni g. de Norpoa i želeći da je ubedi da je on još bolji nego što ona misli, zato što srdačnost isto toliko uživa da preuveliča koliko i zadirkivanje da omalovaži. — Kako je ono rekao...„s prinčevima se nikad ne zna...” — Pa da, baš kao što kažeš. I ja sam to primetila, to je vrlo pronicljivo. Vidi se da ima veliko veliko životno iskustvo. — Neverovatno je da je on večerao kod Svanovih i da je tamo zatekao uglavnom redovan svet, visoke činovnike. Gde li je samo gđa Svan mogla upecati sve to društvo? — Jesi li primetio kako je obešenjački načinio onu primedbu: „To je kuća u koju idu naročito muškarci?” I oboje su se trudili da ponove ton kojim je g. de Norpoa rekao tu rečenicu, kao da se radilo o nekoj Bresanovoj ili Tironovoj intonaciji u Pustolovki ili Pustolovki ili u Zetu u Zetu . Poarjea. Ali Poarjea. Ali od svega što je on rekao najveći uspeh imalo je ono što se najviše svidelo Fransoazi, koja, još i godinama kasnije, nije mogla da „ostane ozbiljna”
kad bi je ko podsetio da ju je ambasador nazvao „prvorazrednim majstorom kuvarom”, što je moja mati otišla da joj prenese, kao ministar rata čestitanja nekog suverena na proputovanju, posle revije trupa. Ja sam, uostalom, otišao pre nje u kuhinju. Jer bio sam uzeo obećanje od Fransoaze, miroljubive ali surove, da neće suviše mučiti zeca koga je trebalo da zakolje, a nisam još bio primio vesti o njegovom skončanju; Fransoaza me je uveravala da je sve prošlo ne može biti bolje i veoma brzo: „Još nikada nisam videla takvu životinju; izdahnula je a da nije proslovila ni reči, pomislili biste da je nema”. Slabo upućen u životinjski govor, primetio sam da zec možda ne krešti kao kokoš. „O, kad biste samo čuli”, rekla mi je Fransoaza ogorčena na moje neznanje, „da li zečevi ne pište kao i kokoši! Imaju čak mnogo jači glas.” Fransoaza je komplimente g. de Norpoa primila s ponositom jednostavnošću, pogleda radosnog i — bar trenutno — umnog, kao umetnik kad mu govore o njegovoj umetnosti. Moja mati je nekada beše slala u neke velike restorane da vidi kako se tamo kuva. To veče, slušajući je kako i najslavnije naziva prčvarnicama, osetio sam isto uživanje kao i kad sam, nekada, saznao da kod dramskih umetnika hijerarhija po njihovoj vrednosti nije ista kao hijerarhija po glasovitosti. „Ambasador tvrdi”, rekla joj je moja mati, „da se nigde ne mogu jesti hladna govedina i suflei kao što su vaši.” Fransoaza se složila s tim, skromno i kao da uvažava istinu, a ambasadorova titula i nije, uostalom, učinila na nju neki naročit utisak; za g. de Norpoa je rekla, s onoliko ljubaznosti koliko se duguje nekom ko vas je nazvao majstorom: „On je od stare garde, kao i ja.” Kad je on došao, ona je, doduše, pokušala da ga za časak vidi, ali znajući da mama ne voli da posluga stoji za vratima ili na prozoru i misleći da bi mama, da je ona izvirivala, saznala to od drugih slugu ili od vratara (jer Fransoaza je u svemu videla „ljubomore” i „ogovaranja”, koja su u njenoj uobrazilji igrala istu onu ulogu, stalnu i kobnu, kao, za neke, spletke jezuita ili Jevreja), zadovoljila se da pogleda kroz kuhinjski prozor „da ne bi imala reči sa gospođom” i, po površno opaženom izgledu g. de Norpoa, „pomislila je da je to g. Legranden”, zbog toga što je tako „čio”, iako oni nisu imali nikakve zajedničke crte. „Ali, molim vas”, upitala ju je moja mati, „kako vi to objašnjavate da niko ne pravi aspik tako dobro kao vi (samo kad hoćete)?” „Ne znam kako se to zbiva”, odgovorila je Fransoaza (koja nije baš jasno razgraničavala glagol bivati, bar u nekim njegovim značenjima, i glagol zbivati se). Rekla je istinu, uostalom, bar delimično, jer isto tako nije bila kadra — ili nije želela — da otkrije tajnu zašto su njen aspik ili njeni kremovi bolji kao ni kakva čuvena elegantna dama za svoje toalete ili velika pevačica za svoje pevanje. Njihova objašnjenja ne kazuju nam bogzna šta; a isto je tako bilo i s receptima naše stare kuvarice. „Oni kuvaju suviše navrat-nanos”, odgovorila je misleći na velike restorane, a i ne sve zajedno. „Govedina mora da bude kao
sunđer, onda ona upije sav sok do dna. A bila je jedna kafana gde su kanda umeli pomalo da kuvaju. Ne kažem da im je aspik bio baš sasvim kao moj, ali bilo je skuvano jako poistija, a u kohovima je bilo propisno šlaga.” „Kod Anrija?” upitao je moj otac, koji nam se pridružio, a veoma je cenio restoran na Gajonovom trgu, gde je u određene dane išao na zajedničke večere s kolegama. „O, ne!” rekla je Fransoaza s blagošću koja je prikrivala dubok prezir, „mislila sam na jedan mali restoran. Kod tog Anrija je vrlo dobro, naravno, ali to i nije pravi restoran, to je pre...kao nekakva menza!” „Kod Vebera?” „O, ne, gospodine, htela sam reći jedan dobar restoran. Veber je u ulici Roajal, to nije restoran, to je pivnica. Ne znam ni da li se tamo pristojno servira ono što vam daju. Čini mi se da nemaju čak ni čaršava, spuste sve samo tako na sto, nadvoje-natroje”. „Kod Siroa?” Fransoaza se osmehnula: „O, tamo, što se tiče kuhinje, čini mi se da naročito ima svetskih dama. („Svet” je kod Fransoaze značio polusvet.) Pa, zaboga, mladeži to treba.” Uviđali smo da je Fransoaza, uza sav svoj prostodušan izraz, za čuvene kuvare strašniji „kolega” nego što to ume biti i najzavidljivija i najuobraženija glumica. Osetili smo ipak da o svojoj veštini sudi kako valja i da ima poštovanja prema tradicijama, tradicijama , jer je je dodala: „Ne, hoću da kažem jedan restoran gde je sve izgledalo i zgledalo kao u dobroj staroj građanskoj kuhinji. To je jedan lokal još dosta ugledan. A dobro je radio. O, tamo se moglo nakupiti marjaša (Fransoaza je, štedljiva, računala na parice, a ne na franke kao propalice). Pa zna gospođa dobro, tamo, desno, na velikim bulevarima, malko uvučeno...” Restoran o kome je ona govorila tako, sa pravičnošću pomešanom s ponosom i s dobroćudnošću, bila je...Engleska kafana. Kad je došao 1. januar, prvo sam pošao u porodične posete s mamom, koja ih je, da se ne bih zamorio, unapred (uz pomoć plana koji je nacrtao moj otac) razvrstala više po kvartovima nego prema tačnim stupnjevima srodstva. Ali tek što bismo ušli kod neke dosta daleke rođake, koja je tako došla prva na red zato što nije stanovala daleko od nas, mati bi se prestravila ugledavši, s maron glaseima ili ušećerenim voćem u ruci, najboljeg prijatelja moga najosetljivijeg strica, koji koji će otići oti ći i ispričati i spričati tome stricu da svoje posete nismo počeli od njega. Taj stric će se sigurno naći uvređen; on bi smatrao sasvim prirodnim da od Madlene odemo do Botaničke bašte, gde je on stanovao, pre no što svratimo blizu Svetog Avgustina da bismo dalje pošli u ulicu Medicinske škole. Završivši posete (baka nas je razrešavala posete njoj, pošto smo kod nje večeravali na taj dan), otrčao sam na Jelisejska polja da odnesem našoj trgovkinji pismo da bi ga ona predala osobi koja je više puta nedeljno dolazila od Svanovih kod nje po medeni kolač, pismo koje još onoga dana kad mi je moja prijateljica nanela toliko bola bejah odlučio da joj pošaljem o Novoj godini, a u
kome sam joj pisao da naše nekadašnje prijateljstvo nestaje sa starom godinom, da sam zaboravio sve razloge za žalbe i razočaranja i da ćemo od 1. januara izgraditi jedno novo prijateljstvo, tako čvrsto da ga ništa neće razoriti, tako divno da se nadam da će Žilberta naći da je zavodljivo da mu sačuva svu njegovu lepotu i da me upozori, kao što sam obećavao da ću i sam učiniti, čim bi iskrsnula i najmanja opasnost koja bi ga mogla okrnjiti. Dok smo se vraćali kući, Fransoaza se zaustavila na uglu ulice Roajal, pred jednom tezgom na ulici, gde je izabrala, za svoje novogodišnje poklone, fotografije Pija IX i Raspaja, a ja sam kupio jednu Berminu. Bezbrojna divljenja koja je budila umetnica činila su pomalo skučenim to jedino lice kojim je ona mogla na njih da odgovori, neizmenjivo a nesigurne trajnosti, kao što je odelo kod onih koji nemaju preobuke, i na kome je ona mogla da pokaže uvek samo mali nabor iznad gornje usne, uzdignute obrve i još nekoliko telesnih osobenosti, uvek jednih istih, koje su, najposle, bile na milosti i nemilosti neke opekotine ili udarca. To lice mi se, uostalom, ne bi samo po sebi činilo' lepo, ali mi je budilo pomisao, pa prema tome i želju, da ga poljubim, zbog svih poljubaca koje mora biti da je podnelo i koje kao da je, sa te fotografije za album, još prizivalo svojim koketno nežnim pogledom i izveštačeno bezazlenim osmehom. Jer Berma je prema mnogim mladićima morala stvarno osetiti one žudnje koje je priznavala prerušena u ulogu Fedre, a sve joj je moralo olakšavati zadovoljavanje tih žudnji, čak i njeno slavno ime, koje joj je uvećavalo lepotu i produžavalo mladost. Veče se spuštalo, zaustavio sam se pred jednim pozorišnim oglasnim stubom na kome je bio istaknut plakat za predstavu koju je Berma davala o Novoj godini. Duvao je vlažan i blag vetar. Takvo vreme sam poznavao; imao sam osećaj i predosećanje da Nova godina nije dan drukčiji od ostalih, da nije prvi u nekome novom svetu u kome bih se, sa još neokrnjenim izgledima, mogao ponovo upoznati sa Žilbertom kao da je svet tek stvoren, kao da još ne postoji prošlost, kao da su uništena, zajedno s predznacima koji bi se iz njih mogli izvući za budućnost, razočaranja koja mi je ona ponekad pričinila; u jednome novom svetu u kome iz staroga ne bi preostalo ništa...ništa, osim jednoga: moje želje da me Žilberta voli. Shvatio sam da moje srce tu obnovu sveta oko sebe, jednoga sveta koji ga nije zadovoljio, želi baš zato što se ono samo, moje srce, nije izmenilo, i pomislio sam u sebi da isto tako nema razloga ni da se Žilbertino srce promenilo; osetio sam da je to novo prijateljstvo ono isto, kao što nisu nekim jazom odvojene od ostalih ni nove godine, koje naša želja prekriva nekim drukčijim imenom, a da one o tome ništa ne znaju, ali ne može time na njih da deluje niti da ih izmeni. Uzalud sam ja ovu godinu posvećivao Žilberti, i kao što slepe prirodne sile prekrivamo nekom religijom, pokušavao da novogodišnji
dan prožmem onom osobenom predstavom koju sebi bejah stvorio o njemu, sve uzalud; osećao sam da on ne zna da ga mi zovemo Novom godinom, da se završava sumrakom onako kako to za mene nije novo: u blagom vetru što je duvao oko oglasnog stuba prepoznao sam, osetio kako se i opet ukazuje večito i obično tkivo, poznata mi vlažnost, slepa prolaznost dotadašnjih dana. Vratio sam se kući. Proživeo sam 1. januar starih ljudi, koji se toga dana razlikuju od mladih ne po tome što više ne dobijaju poklone, nego po tome što više ne veruju u novu godinu. Ja poklone, doduše, jesam dobio, ali ne onaj jedini koji bi mi pričinio zadovoljstvo, pisamce od Žilberte. No ipak sam još bio mlad, pošto sam mogao da joj napišem jedno kojim sam se ponadao da ću, kad joj kažem samotne snove moje nežnosti, pobuditi takve i u njoj. Tuga ostarelih ljudi je u tome što i ne pomišljaju da napišu takva pisma, čiju su uzaludnost dobro upoznali. Kad sam legao, buka sa ulice, koja je potrajala duže u to praznično veče, držala me je budna. Mislio sam na sve one koji će završiti noć uživanjima, na ljubavnika, na grupu razvratnika možda, koji mora biti da su otišli da dočekaju Bermu posle predstave koju sam video oglašenu za večeras. Radi smirenja nemira koji je ta pomisao budila u meni u toj besanoj noći nisam mogao čak ni da kažem sebi Da Berma možda i ne misli na ljubav, pošto je stihovi koje recituje, koje je dugo proučavala, svakog časa podsećaju da je ljubav krasna stvar, kao što to ona, uostalom, i zna, tako da ona gledaocima oživljava ljubavna uzbuđenja, dobro znana, ali sad s novom žestinom i neslućenom milinom, gledaocima zadivljenim, iako su oni ta uzbuđenja već ranije i sami iskusili. Ponovo sam upalio ugašenu sveću da joj još jednom pogledam lice. Pri pomisli da ga u tome času bez sumnje miluju oni koje nisam mogao sprečiti da Bermi pruže i da od nje prime neke nadljudske i nejasne mi radosti, osećao sam više svirepo nego sladostrasno uzbuđenje, čežnju koju je još produbio zvuk roga kakav se obično čuje kad se slavi polovina uskršnjeg posta, a često i na druge praznike, i koji je, pošto je tada bez poetičnosti, tužniji kad se tako razleže iz neke krčme nego „uveče, iz dubine šuma”. U tome trenutku, pisamce od Žilberte možda ne bi bilo ono što bi mi trebalo. Naše želje se ukrštaju, i u zbrci života retko se događa da se s e sreća tačno ta čno poklopi sa željom koja ju je tražila. Nastavio sam ići na Jelisejska polja, u lepe dane, ulicama čije su se elegantne i ružičaste kuće kupale u promenljivom i prozračnom nebu, zato što su u tom trenutku bile veoma u modi izložbe akvarelista. Lagao bih kad bih rekao da su mi se u to vreme Gabrijelove palate činile lepše, pa čak i ne iz nekog drugog doba nego okolna zdanja. Nalazio sam da više stila ima, i poverovao bih da je starija, ako baš ne Palata industrije, a ono bar palata Trokadero. Potonula u
nemiran san, moja mladost je jednim istim snoviđenjem obuhvatala celu tu četvrt kroz koju je taj svoj san nosila, i ja nikada ne bih ni pomislio da u ulici Roajal može biti neka zgrada iz XVIII veka, kao što bih bio iznenađen i da sam saznao da kapija Sen-Marten i kapija Sen-Deni, remek-dela iz doba Luja XIV, nisu savremenice najnovijih zgrada u tim bednim četvrtima. Jedanput samo zastao sam i stajao dugo pred jednom Gabrijelovom palatom; zato što su, pošto je pala noć, njeni stubovi, koje je mesečina činila nestvarnim, izgledali kao da su isečeni od kartona, pa su, podsetivši me na dekor iz operete Orfej u paklu, paklu, prvi put probudili u meni utisak lepote. Ali Žilberta još nije dolazila na Jelisejska polja. A meni je, međutim, bilo tako potrebno da je vidim, jer joj se već nisam više sećao ni lica. Naš običaj da osobu koju volimo gledamo pogledima ispitivačkim, punim strepnje, punim zahteva, naše iščekivanje reči koje će nam pružiti ili uskratiti nadu u sutrašnji sastanak, i dok se ta reč ne izrekne, naše naizmenično ili čak i istovremeno zamišljanje radosti i beznadežnosti, sve to čini našu pažnju, pred licem voljenog bića, suviše uzdrhtalom da bi mu mogla uhvatiti sasvim jasnu sliku. A možda je i istovremena budnost svih čula — koja međutim pokušavaju da pomoću samih pogleda spoznaju ono što je izvan njihovog domašaja — i suviše popustljiva prema hiljadama oblika, svim mogućnim dražima, pokretima žive osobe, koju, obično, kad nismo zaljubljeni, mi zaustavljamo u njenom kretanju. A ljubljeni model se, naprotiv, kreće; i od njega nam ostaju uvek samo neuspeli snimci. Odista nisam više znao kako su uobličene Žilbertine crte, osim u onim božanstvenim božanstvenim trenucima kad bi ih ona otkrila otkrila preda mnom: sećao sam se samo njenog osmeha. I dok u sebi nisam mogao da nazrem to voljeno lice, ma koliko se upinjao da ga se setim, jedio sam se što u svom pamćenju nalazim, nalazim, ocrtana sa konačno utvrđenom tačnošću, izlišna a upečatljiva lica čoveka sa vrteške i trgovkinje šećerlemama; isto tako i oni što su izgubili neko voljeno biće, koje nikada ne viđaju u snu, ogorčeni su što neprestano susreću u snovima nepodnošljive osobe, za koje im je suviše već i to što su ih upoznali na javi. U svojoj nemoći da sebi predstave predmet svog bola, gotovo optužuju sebe da i ne osećaju bol. Pa i ja sam nisam bio daleko od toga da poverujem, pošto nisam mogao da se s e setim Žilbertinih Žilbertinih crta, da sam i nju samu zaboravio, zaboravio, da je ne volim više. Naposletku se vratila i dolazila je da se igra skoro svakog dana, donoseći preda me uvek nešto novo da poželim, da zatražim od nje za sutradan, pretvarajući odista svakog dana, u tome smislu, moju nežnu ljubav u jednu novu ljubav. Ali nešto je još jednom, i to naglo, promenilo način kako se svako popodne, oko dva časa, postavljao problem moje ljubavi. Da li je g. Svan uhvatio
pismo koje sam napisao njegovoj ćerci ili mi je Žilberta samo naknadno priznala, da bih bio predostrožniji, jedno davnašnje stanje stvari? Kad sam joj rekao koliko se divim njenom ocu i njenoj majci, ona je načinila onaj neodređeni, ćutljivi, tajanstveni izraz lica koji je imala kad god bi čovek progovorio s njom o onome što ona treba da radi, o njenim izlascima u grad i o posetama, i odjednom mi naposletku rekla: „Znate, oni vas baš ne mare mnogo!” i nedokučiva kao vodena vila — takva je bila — prsnula je u smeh. Često se činilo da njen smeh, nesaglasan s njenim rečima, ocrtava, kao što bi muzika, neku nevidljivu površinu u jednoj drugoj ravni. G. i gđa Svan nisu tražili od Žilberte da se prestane igrati sa mnom, ali bi im bilo drago, mislila je ona, da to nije ni počelo. Na moje odnose s njom ne gledaju blagonaklonim okom, ne veruju da sam bogzna kako moralan mo ralan i zamišljaj zamiš ljaju u da na njihovu ćerku mogu vršiti samo loš uticaj. Ja sam onu vrstu bezobzirnih mladića, na koje je Svan verovao da ličim, zamišljao tako da mrze roditelje devojke koju vole, da im laskaju kad su prisutni, ali im se rugaju zajedno s njom, nagovaraju je da ih ne sluša, a kad jednom osvoje devojku, ne puštaju ih čak ni da se viđaju s njom. A kako je moje srce žestoko suprotstavljalo tim crtama (u kojima nikada ni najveći bednik ne vidi sebe) osećanja koja sam gajio prema Svanu, tako strasna, naprotiv, da nisam sumnjao da bi se on, da ih je slutio, pokajao zbog svoga suda o meni kao zbog prave sudske zablude, odvažio sam se da mu sve što osećam prema njemu napišem u jednom dugom pismu koje sam poverio Žilberti, zamolivši je da mu ga preda. Pristala je. Avaj! On je jamačno video u meni još većeg varalicu nego što sam i mislio; i sumnjao je, znači, u osećanja koja sam verovao da sam, na šesnaest strana, naslikao tako istinito: to pismo koje sam mu napisao, isto onako žarko i isto onako iskreno kao i one reči što ih bejah rekao g. de Norpoa, nije imalo više uspeha nego one. Žilberta mi je sutradan ispričala, pošto me je odvela u stranu, iza lovorovog čestara, na jednu malu stazu gde smo seli svako na svoju stolicu, da je, čitajući to pismo, koje mi je donela natrag, njen otac slegnuo ramenima rekavši: „Sve ovo ne znači ništa, to samo dokazuje koliko sam u pravu”. Kako sam znao čistotu svojih namera, dobrotu svoje duše, bio sam ogorčen što se moje reči nisu ni kosnule besmislene Svanove zablude. Jer tada nisam sumnjao da je u pitanju zabluda. Osećao sam da sam tako tačno opisao izvesne neporecive crte svojih plemenitih osećanja da ako ih Svan nije odmah po njima prepoznao, nije došao da me zamoli za oproštaj i da mi prizna da se prevario, onda mora biti da ta plemenita osećanja on sam nikada nije osetio, što ga je moralo činiti nesposobnim da ih i kod drugih drugih shvati. Ali Svan je možda prosto znao da je plemenitost često samo unutrašnji vid koji koji uzimaju naša sebična osećanj os ećanjaa dok im još nismo dali pravo ime i svrstali svrstali ih
u njihov red. Možda je u simpatiji koju sam mu izražavao prepoznao prostu posledicu — i oduševljenu potvrdu — moje ljubavi prema Žilberti, ljubavi koja će — a ne moje m oje uzgredno poštovanje puno divljenja prema njemu — neminovno upravljati potom mojim postupcima. Ja nisam mogao deliti takva predviđanja, jer nisam još bio uspeo da apstrahujem od samoga sebe moju ljubav, da je svrstam u sveopštu grupu ostalih i da joj po iskustvu pretpostavim posledice; bio sam očajan. Za časak sam morao da ostavim Žilbertu, jer me je Fransoaza pozvala. Trebalo je da je otpratim u jedan paviljončić, zaklonjen zelenom rešetkastom ogradom, koji je prilično ličio na napuštene trošarinske postaje staroga Pariza, a u kome je donedavno bilo uređeno ono što se u Engleskoj zove lavabo, a u Francuskoj, iz neobaveštene anglomanije, voter-klozet. Iz vlažnih, starih zidova na ulazu, gde sam ostao da sačekam Fransoazu širio se hladan ustajali miris koji me je, ublaživši mi smesta zabrinutost što su je u meni izazvale Svanove reči koje mi je prenela Žilberta, prožeo jednim uživanjem, ne iste vrste kao što su ostala, koja nas ostavljaju nestalnije, nesposobne da ih zadržimo, da ih posedujemo, već naprotiv, jednim opipljivim uživanjem na koje sam mogao da se oslonim, divnim, spokojnim, prepunim neke trajne, neobjašnjive a pouzdane istinitosti. Poželeo sam, kao nekada, u šetnjama prema Germantu, da pokušam dokučiti čar toga utiska što me je obuzeo i da ostanem nepomičan ispitujući to zračenje nečega starinskog koje mi je nudilo ne da uživam u zadovoljstvu koje mi je ono pružalo tek kao višak, nego da proniknem u neku stvarnost koju mi nije otkrivalo. Ali žena koja je držala u zakupu tu kućicu, jedna stara gospođa s obrazima namazanim belilom i s riđom perikom, poče razgovarati sa mnom. Fransoaza je smatrala da je ona „iz sasvim dobre kuće”. Kći joj se udala, kako je Fransoaza govorila, „za mladića iz dobre porodice”, dakle za nekoga za koga je ona smatrala da se mnogo više razlikuje od radnika nego što se za Sen-Simona neki vojvoda razlikovao od čoveka poniklog „iz narodnog šljama”. Ta gospođa je, doduše, pre no što je postala zakupac nužnika, doživela razne nesreće. Ali Fransoaza nas je uveravala da je ona markiza i da pripada porodici Sen-Fereol. I ta markiza mi je posavetovala da ne ostanem tu na hladnom i čak mi je otvorila jednu kabinu rekavši mi: „Nećete da uđete? Evo jedne sasvim čiste, za vas će biti besplatno.” Možda je ona to učinila samo kao što su me one gospođice kod Guaša, kad kad bismo došli da nešto poručimo, nudile bombonama koje su imale na tezgi pod staklenim zvonom, a koje mi je mama, avaj! branila da primim; a možda i manje bezazleno, kao što mi je poneka stara cvećarka, kad bi joj mama odnela svoje žardinjere da se zasade cvećem, dala jednu ružu zavodljivo prevrćući očima. U svakom slučaju, ako je „markiza” imala sklonosti prema mladićima, time što im je otvarala, kao vrata podzemnog sveta, te kamene kocke u kojima ljudi čuče kao
sfinge, mora biti da je u svojoj velikodušnosti manje tražila nadu da će ih razvratiti nego zadovoljstvo koje osećamo kad se pokazujemo uzaludno darežljivi prema stvorenju koje volimo, jer nikada nisam video kod nje drugog posetioca do jednoga starog čuvara parka. Trenutak kasnije oprostio sam se od „markize”, u pratnji Fransoaze, pa sam i nju napustio da bih se vratio Žilberti. Odmah sam je opazio na stolici iza čestara lovora. Bila je tu da je prijateljice ne bi videle: igrale su se žmurke. Prišao sam joj i seo pored nje. Na glavi je imala pljosnatu kapu koja joj je stajala dosta nisko nad očima i davala joj onaj isti pogled „ispod oka”, sanjalački i podmukao, kakav sam video u nje i prvi put, u Kombreu. Upitao sam je nema li načina da se usmeno objasnim s njenim ocem. Žilberta mi reče da mu je to predložila, ali da on to smatra izlišnim. „Evo”, dodala je, „nemojte da kod mene ostane vaše pismo, treba da se pridruž pridružimo imo ostalima, pošto me m e nisu našle.” Da je Svan tada naišao, pre no što ću uzeti to pismo u čiju iskrenost nisam nalazio da je tako besmisleno ne biti ubeđen, možda bi video da je od nas dvojice on bio u pravu. Jer prišavši Žilberti, koja mi je, zavaljena na stolici, rekla da uzmem pismo, a nije mi ga pružala, osetio sam da me njeno telo toliko privlači da sam joj rekao: — Hajde, vi mi ne dajte da ga dohvatim, pa da vidimo ko će biti jači. Zadenula ga je na leđa, i ja sam je obujmio oko vrata, odižući joj kike koje je nosila na ramenima bilo zato što je to još odgovaralo odgovaralo njenim godinama, bilo što je njena mati htela da tako duže izgleda kao devojčica, kako bi se i ona sama činila mlađa; porvali smo se, odupirući se. Ja sam nastojao da je privučem, ona se opirala; jagodice su joj, zažarene od napora, bile crvene i okrugle kao trešnje; smejala se kao da je golicam; držao sam je stegnutu među nogama kao drvo na koje bih se hteo uzverati; i usred te gimnastike, dok mi se dah tek malo ubrzao od napora mišića i žara u igri, prosuo sam iz sebe, kao što napor iscedi iz nas nekoliko kapi znoja, nasladu na kojoj nisam mogao da se zadržim ni koliko da joj upoznam ukus, jer u istom času dohvatio sam pismo. Tada mi Žilberta dobroćudno reče: — Znate, ako hoćete, možemo još malo da se rvemo. Možda je nejasno osetila oseti la da je moja igra imala im ala drugi cilj a ne onaj tobožnji, ali možda nije umela da zapazi da sam ga i postigao. A ja, bojeći se da je ona to primetila (i zbilja, po tome kako je trenutak kasnije ustuknula, uzdržano, sa izrazom pozleđenog stida, pomislio sam da sam se s razlogom toga pobojao), prihvatio sam da se još rvemo, iz bojazni da ona ne pomisli da ja i nisam imao drugog cilja do onog posle koga nisam više želeo ništa drugo do da mirno sedim
pored nje. Vraćajući se kući opazio sam, odjednom ugledao u sećanju sliku, dotad skrivenu, kojoj me beše približila, ali mi je nije pokazala niti mi dopustila da je prepoznam, ona svežina što je gotovo mirisala na čađ u malome paviljonu iza rešetkastog zaklona. Ta slika bila je sobica čika Adolfa, u Kombreu, iz koje se odista širio isti takav miris vlage. Ali nisam shvatio, i ostavio sam za kasnije da dokučim, zašto mi je podsećanje na takvu beznačajnu sliku pričinilo toliko osećanje sreće. Međutim, učinilo mi se da zbilja zaslužujem prezir g. de Norpoa: dotad sam najviše voleo pisca koga je on nazvao „umilnim sviračem”, a pravi zanos izazvala je u meni ne neka značajna misao, već miris buđi. Od nekog vremena, u izvesnim porodicama, ako bi neki posetilac izgovorio ime Jelisejskih polja, majke su ga dočekivale s onim neblagonaklonim izrazom kao pri pomenu nekoga glasovitog lekara za kojeg one tvrde da je postavio suviše pogrešnih dijagnoza da bi još imale poverenja u njega; tvrdilo se da taj park ne prija deci, da se može nabrojati više gušobolja, ospi i mnogobrojnih groznica koje se njemu duguju. Ne dovodeći otvoreno u sumnju nežnu pažnju moje mame, koja me je i dalje tamo slala, neke njene prijateljice su bar žalile zbog njene zaslepljenosti. Neuropati su možda, uprkos opšteusvojenom izrazu, oni koji sebe najmanje „osluškuju”: oni u sebi čuju toliko toga za šta kasnije uviđaju da su grešili što su se zbog tog uzbuđivali da na kraju ne obraćaju više pažnju ni na šta. Njihov živčani sistem im je toliko puta doviknuo: „Upomoć!”, kao da se radi o nekoj teškoj bolesti, a ono je prosto-naprosto pao sneg ili je predstojala selidba u drugi stan, te se naviknu da više ne vode računa o tim upozorenjima kao što ih i vojnik, u žaru bitke, tako slabo čuje da je kadar, iako na izdisaju, da još nekoliko dana nastavi živeti životom zdrava čoveka. Jedno prepodne, noseći u sebi sve svoje uobičajene naporedne nelagodnosti, od čijeg sam stalnog unutrašnjeg komešanja uvek držao pažnju odvraćenu, kao i od svoga krvotoka, otrčao sam veselo u trpezariju, gde su moji roditelji već bili za stolom, i — pomislivši u sebi, kao i obično, da to što mi je hladno hladno može značiti ne da treba da se utoplim, utoplim, nego, na primer, da sam bio grđen i da nisam gladan, da će padati kiša, a ne da treba da jedem <— seo sam za sto, kad me, pri prvom zalogaju jednog primamljivog kotleta zaustavi gađenje, ošamućenost, što je bio grozničavi odgovor bolesti koja se začela, a čije je znake prikrila, usporila moja ledena ravnodušnost, ali koja je uporno odbijala hranu koju nisam bio u stanju da progutam. Ali tada, u istome trenutku, pomisao da će me roditelji sprečiti da iziđem ako primete da sam bolestan — dala mi je, kao ranjeniku nagon za samoodržanjem, snage da se odvučem do svoje sobe, gde sam video da imam temperatu tem peraturu ru 40°, a zatim da se
spremim da odem na Jelisejska polja. Kroz vehunjavo porozno telo koje ju je obavijalo, moja nasmešena misao težila je, predavala se onome tako slatkom uživanju igre zarobljenika sa Žilbertom, i sat kasnije, jedva se držeći na nogama, ali srećan kraj nje, još sam imao snage da u igri uživam. Po povratku, Fransoaza je izjavila da mi je „pozlilo” da mora biti da sam se „pregrejao i prehladio”, a doktor, koga su smesta pozvali, izjavio je da „više voli” „oštrinu”, „virulentnost” nastupa groznice koji je propratio navalu krvi u pluća i koji će „planuti i ugasiti se kao slama”, da to „više voli” nego neke „podmuklije” i „larvirane” oblike. Već odavno sam bio podložan gušenjima i naš lekar, uprkos neslaganju moje bake, koja je već videla kako ću umreti kao alkoholičar, bio mi je preporučio, osim kofeina, koji mi je bio prepisan da bi mi pomogao disanju, da pijem piva, šampanja ili konjaka kad osetim da nailazi napad. Ovaj će se rasplinuti, govorio je, u „euforiji” izazvanoj alkoholom. Često sam bivao prinuđen, da bi baka dopustila da mi dadu pića, da ne skrivam, da skoro ističem svoje stanje gušenja. Uostalom, čim bih osetio da se ono bliži, budući da nikad nisam bio siguran kolike će razmere uzeti, bio sam zabrinut što će to baku ožalostiti, čega sam se više bojao nego svojih bolova. Ali Ali u isto vreme moje telo, bilo zato što je bilo preslabo da sačuva u tajnosti te bolove, bilo što se plašilo da ne zatraže od mene, ne znajući za neposredno predstojeći napad, neki napor koji bi za nj bio nemoguć ili opasan, stvaralo mi je potrebu da upozorim baku na svoje tegobe tako tačno da sam naposletku unosio u to neku vrstu sitničavo savesnosti u pogled svih fizioloških podrobnosti. Ako sam u sebi primetio neki neprijatan simptom koji ranije nisam uočavao, moje telo je očajavalo dokle god ga ne bih saopštio baki. A ako se ona pretvarala da na to ne obraća pažnju, ono je od mene tražilo da budem uporan. Katkad bih otišao predaleko; i na tom voljenom licu, koje više nije onako vladalo svojim uzbuđenjima kao nekada, ukazao bi se izraz sažaljenja, jedan bolan grč. Onda se moje srce mučilo prizorom njenog bola: kao da će moji poljupci izbrisati taj bol, kao da bi moja nežnost mogla pružiti baki isto toliko radosti koliko i moja sreća, bacio bih joj se u zagrljaj. A pošto je, s druge strane, moja zabrinutost bila umirena izvesnošću da ona sad zna koliku tegobu osećam, moje telo se nije protivilo da je umirim. Tvrdio sam joj da ta tegoba nije nimalo mučna, da nisam nimalo za žaljenje, da može biti sigurna da sam srećan; moje telo je htelo postići tačno onoliko sažaljenja koliko je zasluživalo, i pošto se sad znalo da ga nešto boli s desne strane, nije videlo nikakve smetnje tome da izjavim da taj bol nije nikakvo zlo i da mi on nije prepreka za sreću, jer moje telo se nije mešalo u filozofiju; ona nije bila u njegovom delokrugu. A za vreme oporavka od bolesti imao sam skoro svakog dana te napade gušenja. Jedno veče, pošto me je ostavila u dosta dobrom
stanju, baka se vratila u moju sobu kasno uveče i primetivši da mi je nestalo daha, uzviknula je potresena lica: „Oh, bože, kako patiš”. Smesta je izišla, začuo sam kapiju, i malo kasnije vratila se s bocom konjaka, koji je otišla da kupi jer ga u kući nije bilo. Uskoro mi je počelo biti lepo. Moja baka, pomalo crvena u licu, izgledala je zbunjena, a oči su joj imale izraz i zraz klonulosti klonulosti i obeshrabrenja. — Sad ću te radije ostaviti da iskoristiš malo ovo poboljšanje — rekla mi je opraštajući se naglo od mene. Ja je ipak poljubih i osetih na njenim svežim obrazima nešto vlažno, a nisam znao je li to od vlažnog noćnog vazduha po kome je išla. Sutradan mi je tek uveče došla u sobu, jer je morala, kako su mi rekli, da iziđe u grad. Ja sam to shvatio kao veliku ravnodušnost prema meni, ali sam se uzdržao da joj to ne prebacim. Pošto su moja gušenja potrajala, a navala krvi u plućima, koja je već odavno bila prošla, nije ih više objašnjavala, moji roditelji pozvaše profesora Kotara da me pregleda. U takvim slučajevima lekaru nije dovoljno da bude učen. Kad se nađe pred simptomima koji mogu biti znaci tri-četiri bolesti, onda u krajnjoj liniji njegov njuh, njegov dar zapažanja odlučuju koja bi od njih mogla biti u pitanju, uprkos približno sličnom izgledu. Taj tajanstveni dar ne podrazumeva i viši stupanj u drugim oblastima inteligencije, i neka prosta osoba, koja voli najgore slikarstvo, najgoru muziku, koja nema nikakve duhovne radoznalosti, može ga savršeno posedovati. U mome slučaju, ono što se moglo stvarno zapaziti moglo je biti isto tako prouzrokovano i živčanim spazmima, i početnom tuberkulozom, i astmom, i toksi-alimentarnom dispneom sa bubrežnom insuficijencijom, i hroničnim bronhitom i jednim složenim stanjem u koje bi ulazilo više tih faktora. A živčani spazmi traže da se s njima postupa s nipodaštavanjem, tuberkuloza, pak, s pojačanom ishranom, koja bi bila rđava za artritično stanje kao što je astma, a mogla bi postati opasna u slučaju toksialimentarne dispnee, jer ova zahteva dijetu koja bi, naprotiv, bila štetna za tuberkuloznog bolesnika. Ali Kotarovo kolebanje bilo je kratko, a njegova uputstva odlučna: „Jaka i drastična sredstva za čišćenje, mleko nekoliko dana, ništa drugo osim mleka. Ni mesa, ni alkohola.” Moja mati prošaputa da je meni, međutim, veoma potrebno da se oporavim, da sam već dosta nervozan, da će me takvo žestoko čišćenje dotući. Po Kotarovim očima, isto tako zabrinutim kao da se uplašio da će zakasniti na voz ja videh da se on u sebi pita da li nije popustio svojoj uobičajenoj blagosti. Trudio se da se seti da li je pazio da na lice navuče hladnu masku, kao kad čovek traži ogledalo da vidi nije li zaboravio da veže kravatu. U nedoumici, i da bi to, za svaki slučaj, nadoknadio, on odgovori grubo: „Nemam običaj da dvaput ponavljam svoja uputstva. Dajte mi pero. I, naročito, mleka. Kasnije, kad savladamo napade i nesanicu, slažem se da jedete
pomalo supe, pa pirea, ali uvek s mlekom, s mlekom. To će vam se svideti, jer sad je Španija u modi, ole, ole! (Njegovi učenici dobro su znali taj kalambur, koji bi on rekao kad god bi u bolnici nekom srčanom bolesniku ili bolesniku od jetre propisao mlečnu dijetu.) 1 Zatim ćete se postepeno vratiti redovnom životu. Ali kad god kašalj i gušenja počnu ponovo, sredstva za čišćenje, ispiranje creva, krevet, mleko”. S ledenim licem saslušao je, ne odgovorivši ništa, poslednje primedbe moje majke, i kako nas je ostavio ne udostojivši nas da nam objasni razloge takve dijete, moji roditelji su prosudili da je ona bez ikakve veze s mojim slučajem, da bi me izlišno oslabila, i nisu ni pokušali da je primene. Nastojali su, prirodno, da prikriju od profesora svoju neposlušnost, i da bi u tome sigurnije uspeli, izbegavali su sve one kuće gde bi ga mogli sresti. A onda, pošto mi se stanje pogoršavalo, pogoršavalo, rešiše se da doslovce postupimo po Kotarovim Ko tarovim uputstvima; posle tri dana nisam više imao krkljanja niti kašlja i disao sam dobro. I tada smo shvatili da je Kotar, iako je nalazio da sam, kao što je kasnije rekao, dosta astmatičan, a naročito „ćaknut”, razabrao da je u tome trenutku preovladavala u meni intoksikacija i da će time što će potpomoći oticanje žuči i ispiranje bubrega, osloboditi dušnice navale krvi, povratiti mi disanje, san i snagu. I shvatili smo da je ta budala veliki kliničar. Najzad sam mogao da ustanem. Ali roditelji su govorili da me više neće slati na Jelisejska polja. Rekli su da je to bilo zbog rđavog vazduha; ja sam dobro razumeo da su iskoristili taj izgovor da se više ne bih mogao viđati sa gđicom Svan i silio sam se da stalno ponavljam Žilbertino ime kao što se pobeđeni upinju da sačuvaju maternji jezik da ne bi zaboravili otadžbinu koju više neće videti. Mati bi mi ponekad prešla rukom po čelu i rekla: rekla: — Znači, dečaci više ne pričaju mamama kakvi ih jadi more? Fransoaza mi je svaki dan prilazila govoreći mi: „Kako gospodin izgleda! Niste se pogledali u ogledalo, izgledate kao mrtvac!” Istina, i da sam imao običnu kijavicu, Fransoaza bi načinila isto takav pogrebni izraz lica. Njene žalopojke su više poticale od dostojanstva njenog ranga nego od stanja mog zdravlja. Tada nisam mogao da razaberem da li je taj Fransoazin pesimizam bolan ili samozadovoljan. Privremeno sam zaključio da je socijalan i profesionalan. Jednog dana, u vreme kad je stizala pošta, mati mi stavi na krevet jedno pismo. Rasejano sam ga otvorio, pošto nije moglo nositi onaj jedini potpis koji bi me usrećio, potpis Žilberte, s kojom nisam održavao veze izvan Jelisejskih polja. Ali, pri dnu lista, koji je nosio utisnut srebrn pečat u vidu konjanika s kalpakom, ispod koga se videlo geslo: Per viam rectan rectan ispod pisma ispisanog
krupnim rukopisom, u kome su skoro sve rečenice izgledale podvučene prosto zato što su sve poprečne crte na t bile bile povučene ne preko tog slova, nego iznad njega, i tako činile crtu ispod odgovarajuće reči u gornjem redu, ugledao sam upravo Žilbertin potpis. Ali pošto sam znao da je on nemoguć u pismu upućenom meni, to što sam ga video, a što nije bilo propraćeno verovanjem, nije mi pričinilo nikakve radosti. Za jedan časak ono je samo obojilo nestvarnošću sve što me je okružavalo. Vrtoglavom brzinom taj potpis se vijao i smenjivao mesto s mojim krevetom, kaminom, zidom. Video sam kako se sve prevrće, kao kad čovek pada s konja, i pitao sam se ne postoji li jedan život potpuno drukčiji od ovoga koji poznajem, protivrečan s njim, ali koji bi bio onaj pravi i koji me je, ukazavši mi se odjednom, ispunio onom nedoumicom koju vajari, kad predstavljaju Strašni sud, pridaju uskrslim mrtvima na pragu drugog sveta. „Dragi prijatelju”, kazivalo je pismo, „saznala sam da ste bili veoma bolesni i da ne dolazite više na Jelisejska polja. Ni ja više gotovo ne idem tamo zato što ima mnogo obolelih. Ali moje prijateljice dolaze mi kući, na užinu, svakog ponedeljka i petka. Mama me je zamolila da vam kažem da biste nam pričinili vrlo veliko zadovoljstvo kad biste nam došli čim se oporavite, pa bismo mogli kod kuće nastaviti naše prijatne razgovore sa Jelisejskih polja. Zbogom, dragi prijatelju, nadam se da će vam vaši roditelji dopustiti da nam vrlo često dolazite na užinu i šaljem vam mnogo srdačnih pozdrava. Žilberta.” Dok sam čitao te reči, moj živčani sistem je s divnom hitrinom primao vest da doživljavam veliku sreću. Ali moja duša, to jest ja sam, i na kraju krajeva glavna ličnost koja je bila u pitanju, još to nije znala. Sreća, sreća od Žilberte, to je bilo nešto na šta sam neprestano mislio, stvar sva u mislima, to je bila, kao što je Leonardo govorio za slikarstvo, cosa teptale. teptale. A list hartije prekriven rukopisom, to misao ne prima u se odmah. Ali čim sam pročitao pismo, stao sam o njemu misliti, ono je postalo predmet sanjarenja, postalo je, i ono, cosa mentale, mentale, i voleo sam ga već toliko da sam svakih pet minuta morao iznova da ga čitam, da ga ljubim. I tada sam spoznao svoju sreću. Život je pun takvih čuda kojima se uvek mogu nadati oni koji vole. Mogućno je da je ovo veštački izazvala moja mati, da je, videći da sam od neko doba sasvim izgubio volju za život, možda poslala nekog da zamoli Žilbertu da mi piše, kao što je, u doba mojih prvih morskih kupki, da bi u meni probudila uživanje u ronjenju, koje sam ja mrzeo jer sam gubio dah, krišom predavala mom učitelju plivanja divne kutije od školjki i grančice korala, za koje sam ja verovao da sam ih sam našao na dnu mora. Uostalom, za sve događaje koji koji se u životu i njegovim protivrečnim situacijama tiču ljubavi, najbolje je i ne pokušavati da razumemo, pošto i u onome što je u njima neumitno kao i u
onome što je nenadano, njima, izgleda, upravljaju pre mađijski nego racionalni zakoni. Kad nekog multimilionara, i uprkos tome krasnog čoveka, otpravi siromašna žena bez ičega prijatnog, s kojom on živi, i kad on, u svom očajanju, prizove u pomoć svu moć zlata i pokrene sve mogućne uticaje, a ne uspe da ga ta žena ponovo prihvati, bolje je, pred nesavladivom tvrdoglavošću njegove ljubavnice, pretpostaviti da Sudbina hoće da ga dotuče i da ga umori nekom srčanom boljkom nego tražiti neko logično objašnjenje. Takve prepreke s kojima imaju da se bore zaljubljeni i koje njihova mašta raspaljena patnjom uzalud nastoji da odgonetne leže ponekad u nekoj čudnoj crti naravi žene koju ne mogu da povrate, u njenoj gluposti, u uticaju koji su na nju zadobile i u bojaznima koje su u njoj pobudile osobe koje ljubavnik ne poznaje, u vrsti uživanja koja ona trenutno traži od života, uživanja koja joj njen ljubavnik i novac njenog ljubavnika ne mogu da pruže. U svakom slučaju, ljubavnik je u nepovoljnom položaju da sazna prirodu tih prepreka, koju od njega krije ženino lukavstvo i koju ga njegovo sopstveno rasuđivanje, zavedeno ljubavlju, sprečava da tačno proceni. Te prepreke liče na one tumore koje lekar uspe da savlada ali ne i da im upozna poreklo. Kao i oni, i te prepreke ostaju tajanstvene, ali su privremene. Samo, one obično traju duže nego ljubav. A kako ova nije neka nesebična strast, ljubavnik koji više nije zaljubljen ne nastoji da sazna zašto je siromašna i lakomislena žena koju je voleo godinama uporno odbijala da je on i dalje izdržava. A ista tajna koja često skriva od očiju uzrok katastrofa, isto tako često, kad se radi o ljubavi, obavija i iznenadnost nekih srećnih razrešenja (kao što je bilo to koje mi je donelo Žilbertino pismo). Rešenja srećnih ili koja se bar čine takva, jer gotovo ih i nema koja bi takva stvarno bila kad je u pitanju osećanje takve vrste da svako zadovoljenje koje mu se pruži obično samo pomeri bolu mesto. Katkad je ipak čoveku podaren predah, i neko vreme se zavaravamo da smo ozdravili. Što se pak tiče toga pisma, na čijem je kraju Fransoaza odbijala da prepozna Žilbertino ime zato što je početno slovo, ukrašeno i naslonjeno na /, ličilo na A, A, dok je poslednji slog bio beskrajno produžen zupčastim završetkom, što se tog pisma tiče, ako bismo baš hteli da potražimo neko razumno objašnjenje preokretu koji je ono izražavalo i koji me je toliko obradovao, možda bi se moglo misliti da sam ga, delimično, dugovao jednom slučajnom događaju za koji sam, naprotiv, verovao da je kadar da me zauvek upropasti u očima Svanovih. Neko vreme pre toga Blok mi beše došao u posetu dok se u mojoj sobi nalazio profesor Kotar, koga su moji roditelji ponovo pozivali otkako sam se pridržavao njegovog lečenja. Pošto je pregled bio završen, a Kotar ostao samo kao
posetilac, jer su ga moji roditelji zadržali na večeri, pustili su Bloka da uđe. Dok smo svi zajedno razgovarali, Blok ispriča kako je od jedne osobe s kojom je sinoć večerao, a koja je u odličnom prijateljstvu sa gđom Svan, čuo da me ova veoma voli, a ja mu htedoh odgovoriti da se on sigurno vara i naglasiti, isto onako po savesti kao što to bejah izjavio i g. de Norpoa, i iz bojazni da gđa Svan ne pomisli da sam lažljivac, da se ja s njome ne poznajem i da nikad nisam s njom razgovarao. Ali nisam imao hrabrosti da ispravim Blokovu zabludu, zato što sam razumeo da je ona bila hotimična i da je on samo zato izmislio nešto što š to gđa Svan odista nije mogla reći da bi stavio na znanje, što je smatrao laskavim, a što nije bilo istina, da je večerao s jednom prijateljicom te gospođe. I tako, dok se g. de Norpoa, kad je saznao da se ja ne poznajem sa gđom Svan, a voleo bih se s njom upoznati, dobro čuvao da me ne pomene pred njom, desilo se da je Kotar, koji je bio i njen lekar, izveo iz onoga što je čuo od Bloka da me ona odlično poznaje i da me ceni, pa je pomislio, ako kaže, kad je bude video, da sam ja divan mladić s kojim se on dobro poznaje, da to za mene ni po čemu ne bi moglo biti korisno, a bilo bi laskavo za njega, što su bila dva razloga koja su ga navela da Odeti govori o meni čim je za to našao prilike. I tada sam upoznao taj stan iz koga se čak na stepeništu širio miris koji je upotrebljavala gđa Svan, ali koji je još više bio namirisan onom osobenom i bolnom čari što je zračila iz Žilbertinog života. Neumoljivi vratar, pretvorivši se u dobrostivu Eumenidu, uobičajio je, kad bih ga upitao mogu li se popeti, da mi pokaže, odižući kačket blagonaklonom rukom, da uslišava moju molbu. One prozore koji su nekada, spolja, između mene i blaga koja mi nisu bila namenjena, postavljali kao pregradu svoj blistav, hladan i površan pogled, koji mi se činio kao sam pogled Svanovih, te prozore mi se sad dešavalo, kad bih s proleća proveo celo popodne sa Žilbertom u njenoj sobi, da ih ja sam otvorim, da bih pustio unutra malo vazduha, pa čak i da se nagnem kroz njih pored nje, ako bi to bio dan kad je njena mati primala, da gledamo kako stižu posete, koje bi me često, podigavši glavu pri silasku s kola, pozdravile rukom, smatrajući me kakvim nećakom domaćičinim. Žilbertine kike bi mi u tom trenutku dodirivale obraz. Po nežnosti njihovih vlati činile su mi se istovremeno i prirodne i natprirodne, a njihov moćni splet, kao izvajan, činio mi se kao jedinstveno delo za koje je korišćena trava iz samog raja. Čak i jednome majušnom njihovom pramenu koji li nebeski herbarij ne bih dao kao ćivot? Ali, i ne nadajući se da bih dobio pravi komadić tih kika, da sam bar mogao imati njihovu fotografiju, koliko bi mi ona bila dragocenija i od cvetića što ih je crtao da Vinči! Da bih je dobio, ponižavao sam se pred prijateljima Svanovih, pa čak i pred fotografima, što mi nije pribavilo ono što sam želeo, ali me je zauvek povezalo s veoma
dosadnim svetom. Žilbertini roditelji, koji su me tako dugo sprečavali da je posećujem, sada — kad bih ušao u mračno predsoblje u kome je večito lebdela, strašnija i većma žuđena nego nekada u Versalju kraljeva pojava, mogućnost da njih sretnem, i gde bih se, pošto bih naleteo na ogromni čiviluk sa sedam krakova kao jevrejski starozavetni svećnjak, sav predao klanjanju pred lakejom koji je u dugoj sivoj suknji sedeo na sanduku za drva, a od koga sam u mraku m raku pomislio da je gđa Svan — sada Žilbertini roditelji, ako bi se desilo da jedno od njih naiđe u trenutku mog dolaska, daleko od toga da izgledaju ljuti, stegli bi mi ruku smešeći se i rekli: — Kako ste? (što su oni izgovarali na neki neobičan način, i može se misliti da sam se ja, pošto bih se vratio kući, neprestano i sa nasladom uvežbavao da i ja tako izgovaram). Zna li Žilberta da ste ovde? Onda vas ostavljam. Štaviše, i same te užine koje je Žilberta priređivala svojim prijateljima i prijateljicama i koje su mi se tako dugo činile najnepremostivijom među preprekama nagomilanim između nje i mene postajale su sada prilike da se sastanemo, prilika prilika o kojoj kojoj me je ona obaveštavala pisamcetom napisanim (zato što sam joj ja bio još dosta nov prijatelj) na uvek drukčijoj hartiji za pisma. Jednom je ova bila ukrašena reljefnom plavom pudlicom iznad šaljive legende na engleskom koja se završavala znakom usklika, drugi put sa žigom u vidu morskog sidra, ili s inicijalima Ž.S., prekomerno izduženim, u pravougaoniku koji je zahvatao celu visinu lista, ili pak s imenom Žilberta, koje je bilo ispisano iskosa u jednom uglu, zlatnim slovima koja su podražavala potpis moje prijateljice a završavala se izvijenim repom, ispod otvorenog kišobrana naštampanog crnim, čas obuhvaćeno monogramom u vidu kineskog šešira, koji mu je sadržavao sva slova, kao velika slova, iako nije bilo mogućno razabrati nijedno. No kako niz hartija za pisma koje je Žilberta imala, ma koliko mnogobrojan, nije bio neograničen, posle izvesnog broja nedelja ugledao sam kako se ponovo pojavila ona koja je, kao i kad mi je prvi put pisala, nosila geslo Per viam rectam, rectam, ispod konjanika s kalpakom, na medalji od uglačanog srebra. A svaka ta hartija bivala je izabrana jednog dana radije nego nekog drugog, po izvesnom ritualu, mišljah tada, ali sada pre verujem zato što se Žilberta trudila da se seti kojima se poslužila ranijih puta, kako nikada ne bi nekome poslala istu, bar ne onima za koje bi se potrudila da ih udostoji tolike pažnje, ili da je pošalje tek u najdužim mogućim razmacima. Kako su zbog razlika u rasporedu časova neki prijatelji koje je Žilberta pozivala na te užine morali da odu dok su drugi tek stizali, još na stepeništu bih začuo kako se iz predsoblja širi žagor glasova, koji je, u uzbuđenju koje je u meni izazivala impozantna ceremonija
kojoj ću kroz koji čas prisustvovati, još mnogo pre no što bih stigao pred vrata, naglo prekidao veze koje su me još spajale sa pređašnjim životom i oduzimao mi pamćenje toliko da se ne bih setio ni da treba da skinem šal kad uđem unutra, u toplo, ni da kasnije pogledam na sat da ne bih zakasnio kući. To stepenište, uostalom, sve od drveta, kao što se gradilo tada u nekim kućama za iznajmljivanje, u stilu Anrija II, koje tako dugo behu Odetin ideal, no koji je uskoro odbacila, snabdeveno natpisom kome ničega sličnog nije bilo kod nas, a na kome je pisalo: „Zabranjeno je služiti se liftom radi silaska”, to stepenište činilo mi se nešto toliko veličanstveno da sam rekao roditeljima da je to jedno staro stepenište koje je g. Svan preneo odnekud izdaleka. Moja ljubav prema istini bila je tako velika da ne bih oklevao da im pružim to obaveštenje čak i da sam znao da je lažno, jer jedino im je ono moglo omogućiti da prema dostojanstvenosti dostojanstvenosti Svanovog stepeništa osete isto onoliko onoliko poštovanje koliko koliko i ja. Tako i pred neznalicom koji ne može razumeti u čemu se sastoji genijalnost nekog velikog lekara čovek smatra da je bolje da ne prizna da on ne može da izleči kijavicu. Ali kako nisam imao nikakvog dara zapažanja i kako obično nisam znao ni ime ni vrstu stvari koje bi mi se našle pred očima, a samo sam shvatao da one, ako su bliske Svanovima, moraju biti izvanredne, nije mi se činilo da, kazujući roditeljima to obaveštenje o umetničkoj vrednosti i starinskom poreklu toga stepeništa, jamačno kazujem laž. To mi se nije činilo izvesno; ali mora biti da mi se činilo verovatno, jer sam osetio da sam jako pocrveneo kad me je otac prekinuo rekavši: „Poznajem te kuće; video sam jednu od njih, a sve su slične; Svan prosto zauzima više spratova; gradio ih je Berlije!” Dodao je da je hteo da za nas iznajmi stan u jednoj od njih, ali da je odustao našavši da nisu pogodne i da ulaz nije dovoljno svetao; tako je rekao; ali ja sam nagonski osetio da u mislima moram prineti neophodnu žrtvu ugledu Svanovih i svojoj sreći, pa sam, uprkos onome što sam čuo, jednim odlučnim samovlasnim potezom zauvek odbacio od sebe, kao pobožan čovek Renanov Život Život Isusov , pogubnu pomisao da je njihov stan sasvim običan stan u kome bismo i mi mogli stanovati. Međutim, u dane tih užina, penjući se korak po korak tim stepeništem, već lišen svojih misli i pamćenja, samo još igračka najbednijih refleksa, stizao sam do prostora u kome se osećao miris gđe Svan. Činilo mi se kao da već vidim veličanstveni kolač s čokoladom, okružen tanjirićima za kolače i malim sivim damastanim salvetima sa šarama, koje je zahtevala etikecija, a bile su kod Svanovih naročite vrste. Ali tako postavljena užina, po propisu i neizmenjiva, činilo se da ipak, kao i Kantov nužni svet, zavisi od jednog najvišeg, slobodnog čina. Jer kad bismo se svi našli u Žilbertinom salonu, ona bi odjednom rekla,
pogledavši koliko je sati: — Čujte, ručak je već davno prošao, a večeram tek u osam sati, tako bih rado pojela nešto. Šta vi kažete? I uvela bi nas u trpezariju, mračnu kao unutrašnjost nekog azijskog hrama kako bi ga naslikao Rembrant, gde je kolač, u vidu nekakvog zdanja, isto toliko dobroćudan i prisan koliko je bio i impozantan, izgledao kao da tu stoluje za svaki slučaj, kao u bilo koji dan, ako bi se Žilberti prohtelo da mu skine venac s puškarnicama od čokolade i da mu sruši rujne i okomite bedeme, ispečene u pećnici, nalik na bastione Darijevog dvora. I što je bilo još lepše, da bi pristupila uništenju toga ninivskog kolača, Žilberta se nije povodila samo za svojom glađu; obaveštavala se i o mojoj, dok je za mene izvlačila iz srušenog spomenika čitavo jedno krilo koje se blistalo i bilo ispregrađivano skrletnim voćem, po istočnjačkom ukusu. Pitala me je čak u koje doba večeravaju moji roditelji, kao da sam ja to još znao, kao da je uzbuđenje što je vladalo mnome dopuštalo da još postoji u mome praznom pamćenju i paralisanom stomaku osećaj da jesam ili nisam gladan, predstava o večeri i slika moje porodice. Po nesreći, ta paraliza bila je samo trenutna. Kolače, koje sam jeo i ne primećujući, trebalo je u svoje vreme i i svariti. Ali to vreme bilo je još daleko. U međuvremenu, Žilberta mi je nalivala „moj čaj”. Pio sam ga u nedogled, a samo jedna šolja sprečavala me je da zaspim dvadeset i četiri sata. sa ta. Stoga je moja mati imala običaj da kaže: „Što „Što je to neprijatno, ovo dete ne može da ode kod Svanovih a da se ne vrati bolesno." Ali zar sam ja znao, dok sam bio kod Svanovih, da ja to čaj pijem? A i da sam znao, pio bih ga isto tako, jer i pod pretpostavkom da bi mi se za trenutak povratilo razabiranje sadašnjosti, to mi ne bi povratilo sećanje na prošlost i predviđanje budućnosti. Mašta mi nije bila kadra da dopre do onoga dalekog vremena kad bih mogao pomisliti pomis liti da legnem i osetiti potrebu potrebu da spavam. Žilbertine prijateljice nisu sve tonule u takvo stanje opijenosti u kome je neka odluka nemogućna. Neke su odbijale čaj! Tada bi Žilberta rekla, što je bilo vrlo raširena fraza u ono doba: „Zbilja, nemam uspeha s mojim čajem!” I da bi još više razbila utisak ceremonijalnosti, pomerajući stolice poređane oko stola: „Izgledamo kao svatovi za stolom; bože, što je ta posluga glupa.” Ona je kolačiće grickala sedeći postrance, na stolici u vidu slova x. I x. I čak — kao da je mogla imati na raspolaganju toliko sitnih kolača bez dopuštenja svoje majke — kad bi gđa Svan, čiji se dan primanja obično poklapao sa Žilbertinim užinama, pošto bi ispratila neku posetu, ušla časak kasnije, na brzinu, ponekad obučena u plavu kadifu, često u haljinu od crnog satena prekrivenu belim čipkama, rekla bi iznenađeno:
— Gle, pa to jako dobro izgleda, to što jedete. Spopada me glad kad vas vidim vidi m kako jedete cake. — Pa, mama, pozivamo i tebe — odgovorila bi Žilberta. — O, ne, zlato moje, šta bi rekle moje posete, imam još gđu Tromber, gđu Kotar i gđu Bontan, a znaš da ta draga gđa Bontan ne pravi kratke posete, a tek je stigla. Šta bi rekao sav taj dragi svet kad bi video da me nema da se vratim? Ako niko više ne dođe, vratiću se ovamo da popričam s vama (to bi mi bilo mnogo zabavnije) kad one odu. Čini mi se da zaslužujem malo mira, imala sam četrdeset pet poseta, a od njih četrdeset pet četrdeset dvoje je govorilo o Žeromovoj slici! Nego dođite jednog od ovih dana — rekla bi meni — da popijete svoj čaj sa Žilbertom, ona će vam ga spremiti onako kako ga pijete u vašem malom kabinetu — dodala bi bežeći svojim posetiocima, posetiocim a, kao da sam ja u taj tajanstveni svet dolazio da u njemu nađem nešto isto toliko poznato mi kao što su to moje navike (ma i navika navika koju bih mogao imati da pijem čaj, da sam ga ikad pio; a što se tiče „kabineta”, nisam bio siguran imam li ga ili ne). — Kad ćete doći? Sutra? Napravićemo vam tosta isto tako dobrog kao kod Kolombena. Nećete? Baš ste nevaljalac — rekla bi, jer otkako je i sama počinjala imati svoj salon, oponašala je gđu Verdiren, njen ton despotskog prenemaganja. Pošto mi je tost bio isto tako nepoznat kao i Kolomben, to poslednje obećanje nije moglo ništa dodati mome iskušenju. Još će se čudnije učiniti, pošto sav svet govori tako, pa možda i sada još u Kombreu, što nisam otprve razumeo o kome to govori gđa Svan kad mi je hvalila našu staru „nurse”. Nisam znao engleski, no ipak sam ubrzo razumeo da ta reč označava Fransoazu. Dok sam se ja na Jelisejskim poljima toliko bojao lošeg utiska koji ona mora ostaviti, sad sam saznao od gđe Svan da je baš sve ono što joj je Žilberta pričala o mojoj „nurse” pobudilo u nje i u njenog muža simpatiju prema meni. „Oseća se da vam je tako odana, da je tako valjana osoba.” (Smesta sam potpuno promenio mišljenje o Fransoazi. Zauzvrat, nije mi se više činilo tako neophodno imati guvernantu snabdevenu kišnim mantilom i perom na šeširu.) Najzad, po nekolikim rečima koje su se omakle gđi Svan o gđi Blaten, čiju je dobronamernost priznavala, ali se bojala njenih poseta, razumeo sam da mi lične veze s tom gospođom ne bi bile toliko dragocene koliko sam verovao i da niukoliko ne bi poboljšale moj položaj kod Svanovih. Ako sam već, sa tako ustreptalim poštovanjem i radošću, počeo istraživati taj čarobni svet koji je, protivno svakom očekivanju, otvorio preda mnom svoje dotad zatvorene dveri, to je ipak bilo samo u svojstvu Žilbertinog prijatelja. Carstvo u koje sam bio primljen bilo je obuhvaćeno jednim još tajanstvenijim, u kome su Svan i njegova žena živeli svojim natprirodnim životom i u koje su
odlazili pošto bi mi stegli ruku prolazeći kroz predsoblje istovremeno kad i ja, ali u suprotnom pravcu. Ali uskoro sam stupio i u samo srce Svetilišta. Na primer, dešavalo se s e da Žilberte ne bude, a g. i gđa Svan S van da budu kod kuće. Upitali bi ko je zvonio, pa saznavši da sam to ja, naredili bi da me zamole da uđem na časak kod njih, jer su želeli da u ovom ili onom smislu, za ovo ili ono, utičem na njihovu ćerku. Sećao sam se onoga tako potpunog, tako ubedljivog pisma koje sam ne tako davno bio napisao Svanu, a na koje se on čak nije ni udostojio da odgovori. I divio sam se koliko su um, rasuđivanje i srce nemoćni da nekoga i malo preobrate, da reše i jednu jedinu od teškoća koje život potom, a da ne znamo ni kako, tako lako razreši. Zahvaljujući mome novom položaju Žilbertinog prijatelja, koji na nju vrši tako odličan uticaj, sada sam uživao iste onakve povlastice kao i da sam, imajući kao školskog druga nekog kraljevskog sina, u koležu u kome bih ja uvek bio prvi đak, blagodareći toj slučajnosti mogao da ulazim u dvor kad hoću i da budem priman u audijencije u prestonoj dvorani; sa beskrajnom blagonaklonošću i kao da nije prezauzet uzvišenim poslovima, Svan me je uvodio u svoju biblioteku i držao me tamo po ceo sat, dok sam ja odgovarao mucanjem i stidljivim ćutanjem, isprekidanim kratkim i nesuvislim nastupima hrabrosti, na ono što mi je govorio, a u čemu, od uzbuđenja, nisam razumevao ni reči; pokazivao mi je umetničke predmete i slike za koje je mislio da me mogu zanimati, a za koje ja unapred nisam ni sumnjao da beskrajno prevazilaze po lepoti sve što mogu posedovati Luvr i Nacionalna biblioteka, ali koje nisam mogao da gledam. U takvim trenucima, njegov nastojnik posluge učinio bi mi zadovoljstvo da je zatražio da mu poklonim svoj sat, iglu za kravatu, cipele, i da potpišem izjavu kojom ga priznajem za svog naslednika: po onome lepom narodnom izrazu kome, kao ni najslavnijim spevovima, ne znamo autora, ali kome, kao i njima, suprotno Volfovoj teoriji, autor sigurno jeste bio neki pojedinac (jedan od onakvih domišljatih a skromnih umova kakvi se sreću svake godine, koji pronađu takve dobro pogođene izraze kao što je „staviti neko ime na jedno lice”, ali svoje lično ime nam ne odaju), nisam više znao šta radim. U najboljem slučaju, ako bi se moja poseta odužila, mogao sam samo da se čudim kolikom nepostojanju ikakvog ostvarenja, kolikom odsustvu ikakvog srećnog ishoda vode ti časovi proživljeni u tome začaranom obitavalištu. Ali moje razočaranje nije poticalo ni od nedovoljnosti pokazanih mi remek-dela niti od nemogućnosti da na njima zaustavim svoj rasejani pogled. Jer nije meni usled lepote svojstvene tim stvarima bilo čudesno što se nalazim u Svanovoj sobi za rad, nego zato što je za te stvari—a mogle su one biti i najružnije na svetu — prianjalo ono osobeno, tužno i slatko osećanje koje sam ja već toliko godina vezivao za tu odaju i koje ju je još uvek prožimalo; a isto tako ni mnoštvo
ogledala, srebrnih četaka, oltara svetog Antona Padovanskog, koje su izvajali i naslikali najveći umetnici, prijatelji gđe Svan, nije imalo nimalo udela u osećanju moje nedostojnosti i njene kraljevske blagonaklonosti kojim sam bivao obuzet kad bi me ona primila na časak u svojoj sobi, gde su tri lepa i impozantna stvorenja, njena prva, njena druga i njena treća sobarica, spremale, smešeći se, divne toalete, u toj sobi ka kojoj sam se, na zapovest koju bi izgovorio lakej u belim čarapama do kolena da gospođa želi da mi nešto kaže, upućivao krivudavom stazom jednog hodnika što je sav, još i na odstojanju, bio okađen skupocenim mirisima koji su neprestano zapahnjivali iz sobe za presvlačenje svojim miomirisnim dahom. Pošto bi se gđa Svan vratila svojim posetama, još smo je čuli kako govori i smeje se, jer čak i pred samo dvema osobama, kao da treba da nadviče sve „drugove”, podizala je glas, dobacivala dosetke, kao što je toliko puta, u „malom taboru”, videla da radi „gazdarica”, u trenucima kad je ova „upravljala razgovorom”. A pošto, bar za neko vreme, najviše volimo da se služimo onim izrazima koje smo nedavno primili od drugih, gđa Svan je čas birala one koje je naučila od otmenih osoba sa kojima njen muž nije mogao da izbegne da je upozna, a čas i sasvim prostačke (na primer: „To je tričarija!” — omiljen izraz jedne njene prijateljice) i trudila se da ih ubaci u sve priče koje je, po navici iz „malog tabora”, volela da priča. Volela je da potom kaže: „Jako volim tu priču”, „O, priznajte, to je zbilja jako lepa priča!” lepa priča!” — što joj je, preko muža, poticalo od Germantovih, s kojima se ona nije ni poznavala. Gđa Svan bi napustila trpezariju, ali sad bi se, se , opet, njen muž, vrativši se kući, pojavio među nama. „Znaš li da li ti je mati sama, Žilberta?” „Ne, tata, još ima gostiju”. „Kako, još uvek? U sedam sati! Pa to je užasno. Jadna žena, mora biti da je sva slomljena. To je grozno. (On je to „grozno” izgovarao na neki svoj način, kako to kod nas kod kuće nisam nikad čuo.) Pomislite, od dva sata popodne!” nastavio bi okrenuvši okrenuvši se meni. A Kamij mi je rekao rekao da je između četiri i pet sati došlo bar dvanaest osoba. Šta kažem, dvanaest, mislim da je rekao četrnaest. Ne, dvanaest; uostalom, ne znam već ni sam. Kad sam stigao kući, nisam se ni setio da ona danas prima, pa kad sam video sva ona kola pred kapijom, pomislio sam da su u kući neki svatovi. A za onih nekoliko trenutaka dok sam bio u biblioteci nije prestajalo zvoniti; časna reč, glava me je već zabolela od toga. A ima li još mnogo sveta kod nje?” „Ne, samo još dve pocete.” „Znaš li ko su?” „Gđa Kotar i gđa Bontan.” „A, gospođa šefa kabineta ministra za javne radove.” „Znam da njen muž radi u nekom ministarstvu, ali ne znam tačno šta radi”, rekla bi Žilberta tobože detinjasto. — Ma kako, ludice moja, govoriš kao da ti je dve godine. Šta kažeš: radi u
nekom ministarstvu? Pa on je ništa manje nego šef kabineta, glavni šef parade. Ma ne, gde mi je pamet, i ja sam, bogami, isto tako rasejan kao i ti: nije on šef kabineta, on je direktor kabineta. kabineta. — A šta ja znam. Znači, Znači , to je nešto veliko, direktor kabineta? — odgovorila bi Žilberta, koja nikad nije propuštala priliku da ispolji ravnodušnost prema svemu onom na šta su joj roditelji bili sujetni (a možda je, uostalom, mislila da time što se čini kao da mu ne pridaje suviše značaja još uveličava takvo jedno sjajno poznanstvo). — Kako, da li je veliko! — uzviknuo bi Svan, koji je, više nego tu skromnost, koja bi me mogla ostaviti u nedoumici, voleo da se izričitije izjasni. — Pa to je, prosto, prvi posle ministra! To je čak više nego i ministar, jer on vodi sve. Izgleda, uostalom, da je on pravi kapacitet, sasvim prvorazredan čovek, sasvim izuzetna osoba. On je oficir Legije časti. To je krasan čovek, čak i vrlo lep momak. Njegova žena bila se uostalom udala za njega uprkos protivljenju svih svojih, zato što je on bio „stvorenje koje opčinjava”. Imao je — a to može biti dovoljno da stvori jednu retku i prefinjenu celinu — plavu i svilastu bradu, lepuškaste crte, govorio je kroz nos, imao jak zadah iz usta i jedno stakleno oko. — Reći ću vam — dodao bi obraćajući se meni — da mi je vrlo smešno kad vidim te ljude u sadašnjoj vladi, jer to su oni Bontanovi, ona kuća Bontan-Šeni, uzor reakcionarne, klerikalne buržoazije sa skučenim idejama. Vaš siroti deda je dobro poznavao, bar po čuvenju i iz viđenja, starog čiča-Šenija, koji je kočijašima davao samo po pet santima bakšiša, iako je bio bogat za svoje vreme, a znao je i barona Breo-Šenija. Sva njihova imovina propala je u krahu Ujedinjene opšte banke, vi ste suviše mladi da to znate, ali bogami, oporavili su se koliko su mogli. — To je teča jedne male koja je išla u moju školu, u mnogo niži razred nego ja, čuvene Albertine. Ona će sigurno biti veoma fas veoma fast t , ali sada još nekako šašavo izgleda. — Silna je ova moja ćerka, nema toga to ga koga ona ne poznaje. — Ne poznajem se ja s njom. Samo sam je viđala u prolazu, čula sam kako viču Albertina ovo, Albertina ono. Ali poznajem gđu Bontan i ni ona mi se isto tako ne sviđa. — U tome veoma grešiš, ona je krasna, lepa, pametna. Čak je i duhovita. Idem da se pozdravim s njom, da je pitam misli li njen muž da će biti rata i da li možemo računati na kralja Teodosija. On to mora znati, zar ne, pošto je upućen
u sve tajne bogova. Nekada Svan nije tako govorio; ali ko nije video neke princeze kraljevske krvi, nekada vrlo jednostavne, ako su se deset godina kasnije udale za nekog sobara pa nastoje da opet uđu u visoko društvo, a osećaju da im niko ne dolazi rado, ko ih nije video kako same od sebe počinju govoriti kao matore gnjavatorke, i kad neko pomene kakvu vojvotkinju koja je u modi, ko ih nije čuo kako kažu: „Ona je bila juče kod mene”, i: „Ja živim veoma povučeno”? Stoga je izlišno posmatrati ponašanje sveta, pošto se ono može izvesti iz psiholoških zakona. I Svanovi su imali tu manu ljudi kojima dolazi malo sveta; poseta, poziv, neka obična ljubazna reč kakve iole viđenije osobe bili su za njih događaj koji su želeli da razglase. Ako su se Verdirenovi po nesreći desili u Londonu kad je Odeta priredila neku malo otmeniju večeru, Svanovi bi udesili da im neki zajednički prijatelj tu vest pošalje kablogramom preko Lamanša. Pa čak i pisma, telegrame koje je Odeta primala, ako su bili laskavi, i njih su čak Svanovi bili nesposobni da zadrže za sebe. Govorili su prijateljima o njima, davali ih da kruže od ruke do ruke. Tako je njihov salon ličio na one hotele po banjama, gde se telegrami ističu na uvid gostima. Uostalom, oni koji nisu ni upoznali onoga nekadašnjeg Svana izvan visokog društva, kao što sam ga ja poznavao, nego su ga znali iz toga sveta, iz sveta Germantovih, koji je, osim u pogledu visočanstva i vojvotkinja, imao beskrajno stroge zahteve u pogledu duha i ljupkosti, koji je izopštavao i najistaknutije ljude ako je našao da su dosadni ili prosti, ti bi se mogli čuditi videći da je taj nekadašnji Svan prestao biti ne samo uzdržan kad je govorio o svojim poznanstvima nego i probirljiv u njihovom izboru. Kako to da ga gđa Bontan, tako prosta, tako zlobna, nije nada sve razdraživala? Kako li ju je mogao proglašavati prijatnom? Činilo se da bi ga sećanje na društvo Germantovih moralo sprečavati u tome; a u stvari, ono mu je u tome pomagalo. Kod Germantovih je, doduše, nasuprot trima četvrtinama otmenih sredina, bilo ukusa, čak prefinjenog ukusa, ali i snobizma, pa otuda i mogućnosti prekida u primeni dobrog ukusa. Ako se radilo o nekome ko nije bio neophodan tome krugu, o kakvom ministru spoljnih poslova, malo suviše svečanom republikancu, o kakvom brbljivom akademiku, dobar ukus se na njega primenjivao u potpunosti, Svan je sažaljevao gđu de Germant što je večerala zajedno s takvim zvanicama u nekoj ambasadi, i hiljadu puta su više voleli nekog otmenog čoveka, to jest nekoga iz kruga Germantovih, koji nije bio ni za šta, ali je posedovao duh Germantovih, nekoga ko je iz istog tabora. Samo, ako je neka nadvojvotkinja, neka princeza kraljevske krvi često večeravala kod
Germantovih, onda se smatralo da i ona pripada tome taboru, iako na to nije imala nikakva prava, iako ni po čemu nije bila žena istog duha. Ali, pošto su je već primali, dovijali su se, s onom naivnošću visokog društva, da nađu da je prijatna, kad već nisu mogli reći sebi da je primaju zato što su našli da je prijatna. Pritičući u pomoć gđi de Germant, Svan bi joj rekao, pošto bi njena visost otišla: „Ona je dobra žena, u stvari, a ima čak i izvestan smisao za komično. Ne mislim, bože moj, da je proučila Kritiku čistog uma, uma, ali nije neprijatna.” — Potpuno sam vašeg mišljenja — odgovorila bi vojvotkinja. — A još se malo i snebivala, ali videćete da ume biti divna. — Mnogo je manje dosadna nego gđa N. N. (žena onoga brbljivog akademika, koja je bila izvanredna) koja vam citira stotinu knjiga. — Ta ne može se ni uporediti. — Sposobnost da kaže tako nešto, da to kaže iskreno, stekao je Svan kod vojvotkinje, i ona mu je ostala. Sada se služio njome u pogledu osoba koje je primao. Trudio se da u njima uoči, da zavoli osobine koje otkrivamo u svakom ljudskom biću ako ga posmatramo blagonaklono, a ne sa gađenjem izbirljivih; isticao je vrline gđe Bontan kao nekada vrline princeze od Parme, koja bi morala biti isključena iz kruga Germantovih da kraljevska visočanstva nisu u taj krug pripuštana po izuzetnoj milosti i da se gledalo, i onda kad su ona bila u pitanju, samo na duhovitost i na izvesnu određenu ljupkost. Videli smo, uostalom, ranije da je Svan imao sklonost (koju je sada samo trajnije primenjivao) da svoj položaj u visokom društvu zameni nekim drugim, koji mu je u izvesnim okolnostima više odgovarao. Samo oni koji su nesposobni da u svom zapažanju razlože ono što se na prvi pogled čini neodoljivo veruju da su društveni položaj i ličnost nerazdvojni. Jedno isto stvorenje, u različitim trenucima svog života, utapa se, na različitim stupnjevima društvene lestvice, u sredine koje nisu nužno uvek sve više i više; i kad god u nekom drugom periodu svog života uspostavimo ili obnovimo veze sa izvesnom sredinom, kad osetimo da smo u njoj voljeni, počinjemo joj sasvim sas vim prirodno biti privrženi i puštamo u njoj ljudske ljudske korene. korene. Što se tiče gđe Bontan, mislim i to da je Svan zato s tolikim naglašavanjem govorio o njoj što mu nije bilo krivo da moji roditelji saznaju da ona posećuje njegovu ženu. Ali istini za volju moram reći da su kod nas kod kuće imena osoba s kojima je ona malo-pomalo uspevala da se upozna više izazivala radoznalost nego što su pobuđivala divljenje. P Pri ri pomenu gđe Tromber, Trombe r, moja mati bi rekla: — A, eto jedne sveže prinove, a ta će joj dovesti dovest i i druge! I kao da je s nekakvim kolonijalnim ratovanjem poredila način kako je gđa Svan osvajala nova poznanstva, pomalo ne birajući, brzo i nasilnički, mama bi
dodala: — Sada, kad su se Tromberovi pokorili, ni okolna plemena neće dugo odolevati da se predadu. Ako se na ulici mimoišla sa gđom Svan, rekla bi nam, vrativši se kući: — Opazila sam gđu Svan u punoj ratnoj spremi. Mora biti da je išla u neki plodonosan pohod na Masečutose, na Cejlonce ili na Tromberove. I svim novim osobama o kojima sam joj govorio da sam ih video u toj pomalo šarenoj i veštačkoj sredini, u koju su često bile dosta teško privedene iz prilično raznolikih sredina, ona je odmah pogađala poreklo i govorila o njima kao o skupo plaćenim trofejima; rekla bi: „Donet iz pohoda na te i te.” U pogledu gđe Kotar, moj otac se čudio što je gđa Svan mogla nalaziti nekog preimućstva u tome da privuče tu tako malo otmenu građanku i govorio je: „Uprkos profesorovom položaju, priznajem da ne shvatam.” Ali moja mati je to, naprotiv, vrlo dobro razumela; ona je znala da bi veliki deo zadovoljstva koje jedna žena nalazi u tome da uđe u neku sredinu drugačiju od one u kojoj je nekada živela izostao ako ne bi mogla obavestiti svoje nekadašnje društvo o tome, relativno sjajnijem, kojim ga je zamenila. Za to je potreban svedok koga puštamo da uđe u taj novi i izvrsni svet kao što u cvet uđe insekt što zuji i leti na sve strane pa će potom, u svim svojim posetama u koje ga slučaj nanese, razneti, bar tako se možemo nadati, novost, sobom ponetu klicu zavisti i divljenja. Gđa Kotar, kao poručena da igra tu ulogu, spadala je u tu posebnu vrstu zvanica koju je mama, koja je imala izvesne strane istoga duha kao i njen otac, označavala sa: „Putniče, javi Sparti!” Uostalom — osim još jednoga drugog razloga, koji smo saznali tek mnogo godina kasnije — zbog toga što je na svoje „žureve” pozivala tu blagonaklonu, uzdržanu i skromnu prijateljicu, gđa Svan se nije imala bojati da će u kuću pustiti izdajicu ili suparnicu. Ona je znala koliko je ogroman broj malograđanskih cvetnih čašica koje može, kad se naoruža svojim perom za šeširom i torbicom za posetnice, da obiđe za samo jedno popodne ta vredna pčela radilica. Poznavala je njenu moć rasejavanja, i oslanjajući se na račun verovatnoće, s razlogom je mogla misliti da će, vrlo verovatno, ovaj ili onaj redovni gost kod Verdirenovih već prekosutra saznati da je vojni guverner Pariza ostavio kod nje posetnicu ili da će g. Verdiren lično slušati o tome kako je g. Le O de Presanji, predsednik konjičkih trka, poveo nju i g. Svana na svečanu predstavu u čast kralja Teodosija; pretpostavljala je da će Verdirenovi biti obavešteni samo o ta dva za nju laskava događaja, zato što su posebna otelovljenja u obliku kojih sebi predstavljamo slavu i nastojimo da je steknemo malobrojna usled mane našeg uma, nesposobnog da odjedanput zamisli sve
oblike u kojima se, uostalom, ipak nadamo— uglavnom — da ta slava neće propustiti propustiti da se istovremeno ispolji. Gđa Svan je, uostalom, postigla uspeh samo među onima koji bi se mogli nazvati „zvaničnim svetom”. Otmene žene joj nisu dolazile. Ali to nije bilo zbog prisustva uglednih ljudi iz republikanskih krugova. U doba moga ranog detinjstva, sve što je pripadalo konzervativnom svetu bilo je otmeno, i u neki ugledan salon ne bi mogao biti primljen neki republikanac. Oni koji su živeli u toj sredini zamišljali su da je nemogućnost da se ikako pozove neki „oportunista”, pa tim pre ne neki grozni „radikal”, nešto što će večno trajati, kao i petrolejske lampe i omnibusi s konjima. Ali kao i kad se kaleidoskop s vremena na vreme okrene, tako i društvo na različite načine redom raspoređuje elemente za koje se verovalo da su nepomični, i sklapa drukčiju sliku. Ja još nisam bio dorastao ni do prve pričesti, a dame iz društva sa ispravnim ubeđenjima s preneraženjem su u svojim posetama počele susretati po neku otmenu Jevrejku. Do tih novih rasporeda u kaleidoskopu dolazi zbog nečega što bi neki filozof nazvao promenom u kriteriju, Drajfusova afera dovela je do nove promene, nešto posle onog doba kad sam ja počeo odlaziti Svanovima, i kaleidoskop je još jednom opet ispreturao svoja raznobojna stakalca. Sve što je bilo jevrejsko prešlo je dole, čak i ona otmena dama, a neznani nacionalisti popeli su se da zauzmu njihovo mesto. Najblistaviji pariski salon bio je salon jednog ultrakatoličkog austrijskog princa. A da je umesto Drajfusove afere izbio rat s Nemačkom, preokret kaleidoskopa izvršio bi se u suprotnom smeru. Pošto bi Jevreji, na sveopšte iznenađenje, pokazali da su rodoljubi, sačuvali bi svoj položaj i niko više ne bi hteo ići, niti čak priznati da je nekada išao onom austrijskom princu. To ipak ne smeta, kad god je društvo trenutno nepomično, da oni koji u njemu žive zamišljaju da ni do kakve promene neće više doći, isto kao što, mada su videli početak telefona, neće da veruju u aeroplan. Međutim, filozofi iz novina žigošu prethodno doba, i to ne samo onu vrstu uživanja kojima se svet predavao i koja im se čine poslednji stupanj iskvarenosti nego čak i dela umetnika i filozofa, koja u njihovim očima nemaju više nikakve vrednosti, kao da su i ona nerazlučno vezana za prolazne oblike površnoga života otmenog društva. Jedino što se ne menja jeste to što se svaki put čini da se „nešto promenilo u Francuskoj”. U vreme kad sam išao gđi Svan, Drajfusova afera još nije bila izbila, i neki veliki Jevreji bili su vrlo moćni. No nijedan nije bio moćniji od sera Rufusa Izraelsa, čija je žena, ledi Izraels, bila Svanova tetka. Ona nije imala tako otmenih prisnih prijatelja kao njen nećak, koji, s druge strane, pošto je nije voleo, nikada nije s njom održavao bogzna kakve veze, iako je verovatno trebalo da bude njen naslednik. Ali ona je bila jedina Svanova rođaka koja je bila
svesna njegovih društvenih veza, jer drugi su u tome pogledu zauvek ostali u neznanju u kome smo dugo bili i ja i moja porodica. Kad u nekoj porodici jedan od njenih članova emigrira u visoko društvo — što se njemu samom čini jedinstvenom pojavom, ali što posle desetak godina ustanovi da je, na neki drugi način, uspelo mnogome mladiću s kojim je zajedno odrastao — on se okruži jednim tamnim pojasom, jednom terra incognita, incognita, koja je veoma vidljiva, do najmanjih nijansa, svima onima koji se u njoj kreću, ali koja je samo mrak, potpuno ništavilo za sve one koji u nju nemaju pristupa i prolaze kraj nje i ne sluteći da ona postoji, tu, kraj njih. Budući da nikakva agencija Havas nije obavestila Svanove rođake o svetu s kojim se on druži, one su (pre te njegove grozne ženidbe, razume se) samo sa snishodljivim osmesima pričale jedna drugoj, na porodičnim večerama, kako su „bogougodno” provele nedelju u poseti „rođaku Šarlu”, koga su, verujući da je on od onakvih siromašnih rođaka koji drugima zavide, duhovito zvale, po igri reči s naslovom Balzakovog romana, „Rođak Bet”.2 Ali ledi Rufus Izraels je odlično znala ko su oni što Svana obasipaju svojim prijateljstvom, na čemu mu je i sama zavidela. Porodica njenog muža, koja je bila otprilike isto što i Rotšildovi, kroz više pokolenja već vodila je poslove prinčeva orleanske loze. Ledi Izraels, ogromno bogata, bila je veoma uticajna i iskoristila to da postigne da nijedna njena poznanica ne primi Odetu. Jedna jedina se, kriomice, nije tome povinovala. Bila je to grofica de Marsant. Elem, nesreća je htela da jednom, kad je Odeta otišla u posetu gđi de Marsant, ledi Izraels uđe gotovo u isto vreme. Grofica de Marsant je bila kao na iglama. S onim kukavičlukom osoba koje bi međutim mogle sebi sve dozvoliti, ona se nijednom nije obratila Odeti, i tako ova nije bila ohrabrena da ubuduće produži sa svojim upadima u to društvo, koje uostalom i nije bilo sasvim ono u koje bi ona najviše volela da uđe. U svome potpunom nezanimanju za aristokratski Sen-Žermen, Odeta je i dalje ostala neobrazovana kokota, sasvim drukčija od onih malograđana dobro potkovanih i u najsitnijim pojedinostima plemićkih rodoslova, koji čitanjem starih memoara utoljavaju žeđ za vezama s aristokratijom, vezama koje im stvarni život ne omogućava. A Svan je, u tom pogledu, bez sumnje ostao ljubavnik kome se te osobine bivše ljubavnice čine prijatnim ili bezazlenim, jer često sam čuo kako njegova žena govori sušte zablude o aristokratskom svetu a da on (iz nekakvog ostatka nežnosti, ili zato što je nije cenio, ili što ga je prosto mrzelo da je poučava) nije ni pokušavao da je ispravi. A možda je to bio i jedan oblik one njegove jednostavnosti koja nas je, u Kombreu, tako dugo ostavila u zabludi zbog koje sada, iako se i dalje, bar sa svoje strane, poznavao s ljudima iz najblistavijeg društva, njemu nije bilo stalo do toga da u razgovoru izgleda kao da se u salonu njegove žene takvome svetu
pridaje neki značaj. Uostalom, taj svet je za Svana sada imao manje značaja nego ikada, budući da se centar gravitacije njegovog života pomerio. Kako god bilo, Odetino nepoznavanje aristokratije aristo kratije bilo je toliko da je ona, kad bi se u razgovoru ime princeze de Germant pomenulo posle vojvotkinje de Germant, govorila: „Gle, ovi su prinčevi, znači popeli su se počinu.” Ako bi neko rekao „princ” govoreći o vojvodi od Šartra, ona bi ga ispravila: „Vojvoda, on je vojvoda od Šartra, a ne princ”. A za vojvodu od Orleana, sina grofa od Pariza: „Baš je to čudno, sin je viši po rangu od oca”, pa bi dodala, pošto je bila angloman: „Čovek ne može da se snađe u svim tim Royaltiesa Royalties a nekome ko ju je pitao iz koje su pokrajine Germantovi, odgovorila je: „Iz Ena”. Svan je, uostalom, u pogledu Odete bio slep ne samo za te praznine u njenom obrazovanju nego i za krajnju prosečnost njene inteligencije. Štaviše, kad god je Odeta pričala neku glupu priču, Svan je svoju ženu slušao s odobravanjem, veselo i skoro s divljenjem, u koje mora biti da je ulazio neki ostatak čulne požude; dok je u istome tom razgovoru ono što je u njegovim rečima moglo biti pronicljivo, čak i duboko, Odeta obično slušala bez zanimanja, površno i nestrpljivo, pa mu je čak ponekad i oštro protivrečila. I čovek mora zaključiti da je to potčinjavanje elite vulgarnome pravilo u mnogim brakovima, kad pomisli, obrnuto, na tolike sasvim izuzetne žene koje potčini kakav neotesani medved, pa on nemilosrdno kritikuje svaku njihovu i najprofinjeniju reč, dok se one ushićuju i najbljutavijim njegovim lakrdijama s onom beskrajnom popustljivošću koju nam uliva nežna ljubav. Ali da se vratimo na razloge koji su u ono doba sprečili Odetu da prodre u aristokratski Sen-Žermen, valja reći da je poslednji preokret društvenog kaleidoskopa tada bio izazvan jednim nizom skandala. Za neke žene, kod kojih se išlo bez ikakva podozrenja, ispostavilo se da su bludnice, engleske špijunke. Sada je za neko vreme trebalo tražiti od sveta, bar tako se verovalo, da bude ugledan, proveren...Odeta je predstavljala upravo ono sa čime se raskinulo, raskinulo, a sa čime se, uostalom, odmah i ponovo nastavilo (jer ljudi, pošto se ne menjaju prekonoć, u novom režimu teže nastavku staroga), ali sad u drugačijem obliku, kojim bi se čovek mogao obmanuti i verovati da to više nije ono društvo koje je bilo pre krize. Elem, Odeta je i suviše ličila na one „žrtvovane” dame iz toga društva. Ljudi iz otmenog sveta su vrlo kratkovidi; u času kad prekidaju sve veze sa Jevrejkama koje poznaju, dok se još pitaju kime da zamene tu prazninu, spaze, kao kad posle olujne noći ugledamo procvali cvet, neku novu damu, doduše takođe Jevrejku; ali zahvaljujući tome što je nova, oni je u svojim mislima ne povezuju, kao one ranije, sa svim onim što veruju da treba da mrze. Ona ne zahteva da poštuju njenog boga. I nju onda primaju među svoje. Kad sam ja počinjao ići Odeti, nije se radilo o antisemitizmu. Ali ona je
ličila na one koje su neko vreme hteli hte li da izbegavaju. Svan je pak često odlazio u posetu ponekim svojim nekadašnjim prijateljima, dakle osobama iz najvišeg društva. Međutim, kad nam je govorio o osobama kod kojih je bio, opažao sam da se u svom izboru između onih s kojima se nekada poznavao rukovodio istom onom upola umetničkom a upola istorijskom sklonošću po kojoj se opredeljivao i kao kolekcionar. I kad sam primetio da se za ovu ili onu deklasiranu otmenu damu zanima zato što je nekada bila Listova ljubavnica ili što je Balzak posvetio neki svoj roman njenoj babi (kao što je kupio neki crtež zato što ga je Šatobrijan opisao), posumnjao sam nismo li mi u Kombreu zamenili zabludu da je Svan čovek iz građanskog staleža koji se ne kreće u visokom društvu drugom jednom zabludom kad smo potom verovali da je on jedan od najotmenijih ljudi u Parizu. Biti prijatelj grofa od Pariza ne znači ništa. Koliko li je tih „prijatelja prinčeva” koji ne bi bili primljeni u neki iole zatvoren salon? Prinčevi znaju da su prinčevi, nisu snobovi i smatraju se, uostalom, toliko iznad svih koji nisu od njihove krvi da im se sve što je niže od njih, i velikaši velikaši i građani, građani, čini gotovo na istom i stom nivou. Osim toga, Svan se nije zadovoljavao samo time da u društvu kakvo ono jeste i zbližavajući se sa imenima koje je prošlost u društvo upisala i koja se u njemu još mogu pročitati, traži samo zadovoljstva učenog i umetnički nastrojenog čoveka, nego je uživao u dosta vulgarnoj razonodi da pravi kao nekakve društvene bukete spajajući raznorodne elemente, okupljajući osobe sa raznih strana. Ti eksperimenti zabavne sociologije (ili koju je Svan smatrao takvom) nisu proizvodili isto dejstvo — ili bar ne nepromenljivo isto — na sve prijateljice njegove žene. „Imam nameru da pozovem zajedno Kotarove i vojvotkinju de Vandom”, rekao bi on gđi Bontan, smejući se, s oblapornim izrazom sladokusca kad namerava da isproba da u nekom sosu karanfilić zameni ljutom paprikom. A ta zamisao, koja se Kotarovima odista imala učiniti prijatnom, ogorčila je gđu Bontan. Nju su, naime, Svanovi nedavno bili predstavili vojvotkinji de Vandom, i ona je to smatrala isto toliko prijatnim koliko i prirodnim. A u njenom zadovoljstvu nije najmanja slast bilo to što se time mogla podičiti pred Kotarovima pričajući im o tome. Ali kao što i novoodlikovani, čim prime orden, požele da se smesta zavrne slavina iz koje teku odlikovanja, i gđa Bontan je priželjkivala da posle nje niko iz njenog kruga ne bude više predstavljen toj princezi. U sebi je proklinjala tu Svanovu izopačenu sklonost zbog koje će on sad, da bi ostvario jednu nastranu estetsku zamisao, odjedanput razvejati svu prašinu koju je ona bacila u oči Kotarovima pričajući im o vojvotkinji de Vandom. Kako li će čak skupiti hrabrosti da svome mužu ispriča da će i profesoru i njegovoj ženi pripasti isto to zadovoljstvo,
kojim se pred njim pohvalila kao jedinstvenim? Pa još da su Kotarovi mogli bar znati da nisu pozvani za ozbiljno, nego samo tuđe zabave radi! Doduše, i s Bontanovima je bilo isto tako, ali kako je Svan od aristokratije stekao ono večito donžuanstvo s kojim čovek, između dve ništavne žene, uverava svaku da samo nju ozbiljno voli, on je gđi Bontan govorio o vojvotkinji de Vandom kao o osobi s kojom bi ona sasvim prirodno trebalo da bude zajedno na večeri. „Jeste, nameravamo da pozovemo princezu zajedno s Kotarovima”, rekla je nekoliko nedelja kasnije gđa Svan, „moj muž veruje da bi takav spoj mogao ispasti zabavan”, jer iako je iz „malog tabora” zadržala izvesne omiljene navike gđe Verdiren, kao kao to da viče glasno da bi je svi „verni” čuli, upotrebljavala je zauzvrat i izvesne izves ne izraze — kao što je „spoj” — omiljene u krugu oko Germantovih, čijoj je privlačnoj sili tako podlegala, na odstojanju i ne znajući to, kao što more trpi privlačnu silu meseca, mada se time nije osetno približavala tom krugu. „Jeste, Kotarove i vojvotkinju de Vandom, ne nalazite li da će to biti zabavno?” upitao je Svan. „Mislim da će to vrlo loše ispasti i da će vam samo prirediti neprilika, ne treba se igrati vatrom”, odgovorila je gđa Bontan ljutita. Ona i njen muž bili su, uostalom, kao i princ d’Agriđente pozvani na tu večeru, o kojoj su ona i Kotar pričali dvojako, već prema tome kome je priča bila namenjena. Jednima su, gđa Bontan sa svoje strane, a Kotar, opet, sa svoje, nehajno govorili, kad bi ih upitali ko je još bio na toj večeri: „Bio je samo princ d’Agriđente, to je bila sasvim intimna večera.” Ali neki drugi bili su bolje obavešteni (jednom je čak neko rekao Kotaru: „Ali zar nisu bili i Bontanovi?” „A, njih sam zaboravio”, pocrvenevši je odgovorio Kotar tome nespretnjakoviću, koga je ubuduće svrstavao među pogane jezike). Pred takvima i Bontanovi i Kotarovi su, kao po dogovoru, imali jednu verziju čiji je okvir bio istovetan, a u kojoj su se samo njihova imena zamenjivala. Kotar je govorio: „Pa bili su samo domaćini, vojvoda i vojvotkinja vojvotkinja de Vandom (pa, smešeći se samozadovol sam ozadovoljno) jno) profesor profesor i gđa Kotar i, bogami, a ne znam zašto, jer oni su tamo pristajali kao šaka na oko, g. i gđa Bontan”. Gđa Bontan je deklamovala u dlaku istu pesmu, samo što su sad g. i gđa Bontan bili imenovani sa samozadovoljnim patosom, između vojvotkinje de Vandom i princa d’Agriđente, a ništarije, koje je sumnjičila da su se sami pozvali i koji su odudarali u tom društvu bili su Kotarovi. Svan se iz svojih poseta često vraćao kući tek malo pre večere. U to doba dana, u šest uveče, kada se nekad osećao tako nesrećan, sada se nije više pitao šta radi Odeta i malo je mario ima li ona gostiju ili je nekud izišla. Ponekad se sećao kako je, mnogo godina ranije, jednog dana pokušao da kroz koverat pročita pismo koje je Odeta napisala Foršvilu. Ali to sećanje mu nije bilo prijatno, i umesto da produbljuje stid koji je osećao, radije je razvlačio usne i tu
grimasu dopunjavao klimanjem glave, što je značilo: „Šta to sad mari?” Doduše, sada je on smatrao da je pretpostavka u koju je nekad često bio sklon da poveruje, da naime samo njegova ljubomorna uobraženja ocrnjuju Odetin život, koji je u stvari bezazlen, da je ta pretpostavka (u stvari blagotvorna, jer ona mu je, dokle god je trajala njegova ljubavna bolest, ublažavala patnje time što mu ih je prikazivala kao uobražene) pogrešna, da je njegova ljubomora bila u pravu i da ga je Odeta, premda ga je i volela više nego što je on verovao, isto tako i više varala. Nekada, dok je toliko patio, zaklinjao se da će, čim ne bude više voleo Odetu i ne bude se više plašio da je ne naljuti ili da joj ne«pokaže da je suviše voli, pružiti sebi zadovoljstvo da zajedno s njom, a prosto iz ljubavi prema istini i kao nekakvu istorijsku pojedinost, rasvetli da li je ili nije Foršvil spavao s njom onoga dana kad je on zvonio i kucao na prozor a nisu mu otvorili i kad je ona napisala Foršvilu da je to bio naišao jedan njen ujak. Ali taj problem, tako zanimljiv da je samo čekao da ga prođe ljubomora pa da ga izvede na čisto, upravo je izgubio svaku važnost u Svanovim očima kad je prestao biti ljubomoran. Ne odmah, doduše. Kad već više nije osećao ljubomoru prema Odeti, sećanje na to popodne kad je uzalud kucao na ulazu male vile u ulici La Peruz i dalje je još budilo u njemu tu ljubomoru. Bilo je to kao da toj ljubomori, pomalo nalik na one bolesti kojima se čini da su sedište, izvor zaraze, ne toliko izvesne osobe koliko neka mesta, izvesne kuće, da toj ljubomori nije toliko predmet sama Odeta, nego više onaj dan, onaj čas u prohujalom vremenu kad je Svan kucao na svim ulazima Odetine vile. Kao da je samo taj dan, samo taj čas sačuvao u sebi neke poslednje deliće one Svanove zaljubljene ličnosti, kakva je bila nekad, i koju je on sad susretao još samo u tome sećanju. Odavno već nije više mario za to da li ga je Odeta varala i da li ga još vara. Pa ipak je još nekoliko godina nastavio da traži ondašnju Odetinu poslugu, toliko je u njemu još trajala ta bolna radoznalost da sazna da li je onog dana, tako davnašnjeg, u šest sati, Odeta ležala s Foršvilom. A onda je i same te radoznalosti nestalo, ali on ipak još nije prestao tragati. I dalje je nastojao da sazna to što ga više nije zanimalo, zato što je ono njegovo nekadašnje ja, iako sad već sasvim oronulo, još uvek mahinalno rešavalo stare brige, sada toliko iščezle da Svanu nije čak uspevalo ni da sebi predstavi onu moru, nekada međutim tako silnu da tada nije mogao ni zamisliti da će je se ikad osloboditi i da mu se činilo da bi samo smrt one koju voli (smrt, koja — kao što će to kasnije u ovoj knjizi pokazati jedno svirepo suprotno iskustvo — nimalo ne umanjuje muke ljubomore) bila kadra da ponovo raskrči sasvim zakrčen put njegovog života. Ali nije jedina Svanova želja bila samo to da jednog dana rasvetli te pojedinosti iz Odetinog života od kojih su poticale njegove patnje; bio je ostavio
za kasnije i želju da se Odeti osveti kad je jednom ne bude više voleo, pa je se ne bude ni bojao; a prilika mu se upravo ukazala da mu se ta druga želja usliši, jer Svan je sad voleo drugu jednu ženu, jednu ženu koja mu nije davala povoda za ljubomoru, ali ju je ipak budila u njemu, zato što on nije više bio kadar da stvori nov način kako će voleti, pa mu je onaj koji mu je poslužio prema Odeti sada služio i prema ovoj drugoj ženi. Da se u Svanu opet probudi ljubomora nije bilo nužno da mu ta žena bude neverna, dovoljno je bilo da iz bilo kog razloga bude daleko od njega, na nekom soareu, na primer, i da izgleda da se tamo lepo zabavlja. To je bilo dovoljno da u njemu probudi onu nekadašnju moru, žalosnu i protivrečnu izraslinu na njegovoj ljubavi, koja je samo još više udaljavala Svana od onoga što je sama ta mora, kao nekakva potreba da to domaši, težila da dosegne (da dokuči stvarno osećanje koje ta mlada žena gaji prema njemu, stvarne želje njenih dana, tajnu njenog srca), jer između Svana i te žene, ta mora je nagomilavala neprobojno mnoštvo ranijih sumnji, kojima je uzrok bio u Odeti ili možda u nekoj drugoj koja je prethodila Odeti, i koje više nisu dopuštale ostarelom ljubavniku da svoju sadašnju ljubavnicu upozna drukčije do kroz staru i skupnu utvaru „žene koja izaziva njegovu ljubomoru", u koju je proizvoljno ovaplotio svoju novu ljubav. Ipak je Svan često optuživao tu svoju ljubomoru da on samo zbog nje veruje u nekakva uobražena neverstva voljene žene; ali onda bi se setio kako je nekada, Odeti u prilog, isto to pomišljao, a grešio. I onda mu se opet sve što je ta mlada žena koju je voleo radila dok on nije bio s njom nije više činilo bezazleno. Ali dok se nekada zaklinjao, ako ikada prestane voleti Odetu, za koju tada nije ni slutio da će mu jednog dana postati žena, da će joj neumoljivo pokazati svoju najzad iskrenu ravnodušnost, da bi osvetio svoj tako dugo ponižavani ponos, sada mu do te odmazde, koju je mogao izvršiti bez opasnosti (jer ( jer šta bi mu sad smetalo kad bi ga Odeta uhvatila uhvatila za reč i uskratila mu mogućnost da biva nasamo s njom, što mu je nekada bilo tako neophodno?), do te odmazde nije mu više bilo stalo; zajedno s ljubavlju nestalo je i želje da pokaže da nema više ljubavi. I on koji je nekad, dok je patio zbog Odete, toliko želeo da joj jednog dana pokaže da je zaljubljen u drugu, sada kad je to mogao da pokaže, jako je pazio da njegova žena ne nasluti tu njegovu novu ljubav. Sada nisam išao Žilberti samo na užine, te užine zbog kojih sam nekad bio tako tužan što me Žilberta ostavlja i vraća se ranije kući, nego sam učestvovao i u onim njenim izlascima s majkom u šetnju ili na kakvu popodnevnu predstavu, koji su je onda sprečavali da dođe na Jelisejska polja i lišavali me nje, onih dana kad sam ostajao sam kraj travnjaka ili pred vrteškom s drvenim konjima, u tim izlascima u kojima su me sad g. i gđa Svan primali u društvo, pa sam imao svoje
mesto u njihovim kočijama i čak su mene pitali da li više volim da idemo u pozorište, na čas igranja kod neke Žilbertine drugarice, na prijem kod neke prijateljice gđe Svan (što je ona zvala „mali meeting") meeting") ili da razgledamo kraljevske kraljevske grobnice u Sen-Deniju. U te dane kad je trebalo da iziđem sa Svanovima, odlazio sam im na ručak, što je gđa Svan zvala lunch; a lunch; a kako je poziv bivao tek za pola jedan, a moji su roditelji u to doba ručavali u jedanaest i četvrt, tek pošto bi oni već ustali od stola, ja sam polazio ka onim otmenim četvrtima, prilično prilično pustim u svako doba dana, a naročito u to doba kad se već sav svet vratio kući. Čak i zimi i po mrazu, ako je bilo vedro, popravljajući s vremena na vreme čvor raskošne kravate koju sam kupio kod Šarvea i pogledajući da li ne kaljam lakovane cipele, šetkao sam uzduž i popreko po onim avenijama, čekajući da bude dvanaest i dvadeset sedam. Izdaleka sam opažao kako u Svanovoj baštici ogolelo drveće blista na suncu kao inje. Istina je da su u toj baštici bila samo dva drveta. Zbog neuobičajenog doba dana taj prizor je bio nov za mene. S tim uživanjem u prirodnim pojavama (koje su još uvećavali odsustvo navike pa čak i glad) mešalo se uzbudljivo iščekivanje ručka kod gđe Svan, ali to iščekivanje nije umanjivalo ono uživanje, nego ga je, nadmašujući ga, potčinjavalo sebi, pretvaralo ga u nekakvu dopunu otmenog društvenog života; te tako, ako bih u to doba dana, kad ih obično nisam zapažao, otkrio lepo vreme, hladnoću, zimsku svetlost, to mi je bilo kao nekakav uvod u jaja s pavlakom, kao neka patina, ružičast i svež lazur koji je prekrivao oplatu te tajanstvene kapele kakva je za mene bila kuća gđe Svan, a u kojoj je unutra bilo, naprotiv, toliko toplote, mirisa i cveća. U dvanaest i po odlučio bih se najzad da uđem u tu kuću koja će mi, činilo mi se, kao kakva velika cipela za božićne poklone,3 pružiti natprirodnih radosti. (Reč Božić bila je, uostalom, nepoznata gđi Svan i Žilberti, koje su je zamenile engleskom rečju Christmas, Christmas, pa su govorile samo o pudingu za Christmas, Christmas, o poklonima koje su dobile za Christmas, Christmas, o tome kako će otputovati — zbog čega sam se izbezumljivao izbezumljivao od bola — za Christmas. I Christmas. I tako, čak i kod nas kod kuće, i ja sam smatrao pitanjem časti da ne kažem Božić, nego sam govorio samo Christmas, Christmas, što je moj otac smatrao krajnje smešnim.) Unutra sam prvo nailazio samo na jednog lakeja koji bi me poveo kroz nekoliko velikih salona, pa bi me uveo u jedan sasvim mali, u kome nije bilo nikoga i kome je plavo popodne na njegovim prozorima već davalo nešto sanjalačko; ostao bih sam u društvu orhideja, ruža i ljubičica, koje su — kao osobe koje čekaju kao i vi, ali vas ne poznaju — ćutale, a njihova individualnost
živih stvari činila je to ćutanje još upečatljivijim, i zimljivo su se grejale na toploti užarenog ugljevlja koje je, kao kakva dragocenost, bilo stavljeno, iza jednog paravana od kristalnog stakla, u belu mramornu posudu u kojoj su se s vremena na vreme skotrljavali njegovi opasni rubini. Seo bih, ali bih naglo ustao čuvši kako se otvaraju vrata; to je bio samo drugi jedan lakej, pa onda još i jedan treći, a mršavi ishod toga njihovog izlišno uzbudljivog ulaženja i izlaženja bilo je samo to što bi dometnuli malo uglja na vatru ili dolili vode u vaze. Oni bi izišli, i ja sam ostajao sam, pošto bi se zatvorila ta vrata koja će gđa Svan najzad ipak otvoriti. A ja bih, dakako, bio manje zbunjen u nekakvoj čarobnoj špilji nego u tome malom salonu koji je služio za čekanje i gde mi se činilo da se u vatri vrši nekakvo preobražavanje kao u Klingsorovom laboratoriju. Opet bi se začuo šum koraka, nisam ustao, to je sigurno opet neki lakej, a bio je to g. Svan. „Šta? Vi ste sami? Šta ćete, sirota moja žena nikada nije mogla da se nauči na sat. Deset do jedan. Svakog dana sve više kasni. A videćete, stići će bez žurbe, verujući da je još suviše poranila.” A kako kako je ostao neuro-artritičan neuro-artritičan i postao pomalo i smešan, to što mu je žena tako netačna i vraća se tako kasno iz Bulonjske šume, zaboravlja se kod krojačice i nikada ne stiže tačno na ručak, to je Svana zabrinjavalo zbog njegovog stomaka, ali je i laskalo njegovom samoljublj sa moljublju. u. Pokazivao mi je umetnička dela koja je nedavno kupio, objašnjavao mi po čemu su zanimljiva, ali uzbuđenje, uz nenaviknutost da u to doba dana još nisam ručao, u isti mah mi je i mutilo pamet a i ostavljalo u njoj prazninu, te iako sam bio kadar da govorim, nisam bio sposoban da slušam. Uostalom, za mene je bilo dovoljno što se ta dela koja je Svan posedovao nalaze kod njega, što su sastavni deo toga trenutka punog slasti koji prethodi ručku. Da se i Đokonda tamo Đokonda tamo našla, ne bih u njoj više uživao nego u nekoj domaćoj haljini gđe Svan ili u njenim bočicama sa solima za udisanje. Čekao sam i dalje, sam ili sa Svanom, a često i sa Žilbertom, koja bi došla da nam pravi društvo. Činilo mi se da će dolazak gđe Svan, koji se pripremao tolikim veličanstvenim ulascima, morati biti nešto ogromno. Osluškivao sam svaki šum. Ali neka katedrala, talas u buri, skok igrača u baletu, nikada nam ne budu onoliko visoki koliko smo se nadali; posle tih livrejisanih lakeja, nalik na statiste čija povorka u pozorištu priprema, a samim tim i umanjuje završnu pojavu kraljice, gđa Svan, ušavši neprimetno, u kratkoj bundi od vidre, s malim velom spuštenim preko nosa koji joj se crveneo od hladnoće, nije ispunjavala obećanja koja su se tako štedro pružala mojoj uobrazilji dok sam čekao. Ali ako je celo prepodne ostala kod kuće, ona bi onda u salon ušla obučena u
penjoar od krepdešina neke svetle boje, koji mi se činio elegantniji od svake haljine. Ponekad bi Svanovi odlučili da celo popodne ostanu kod kuće. Tada sam ubrzo, pošto se ručalo tako kasno, video na zidu male bašte kako zalazi sunce toga dana za koji mi se činilo da će morati biti drukčiji od ostalih, i zalud je posluga unosila lampe svih veličina i oblika, koje su gorele kao na kakvom svetom oltaru svaka na po nekoj konsoli, na stočiću s jednom nogom, na postolju u uglu ili na stolu, kao da će se tu služiti neki nepoznati obred, ništa naročito nije proizlazilo iz razgovora, i ja sam odlazio razočaran, kao što smo to često, još u detinjstvu, posle ponoćne božićne mise. Ali to razočaranje bilo je čisto duhovno. Sijao sam od radosti u toj kući gde će Žilberta, ako još nije bila s nama, ući kroz koji časak i podariti mi, za čitave sate, svoj govor, svoj pažljivi i nasmešeni pogled, onakav kako sam ga prvi put ugledao u Kombreu. Tek sam možda malčice bivao ljubomoran kad bih video kako ona nestaje u nekim velikim sobama u koje se išlo unutrašnjim stepenicama. Prinuđen da ostanem u salonu, kao ljubavnik glumice koji ima samo fotelju u parteru pa zabrinuto premišlja o tome šta se događa iza kulisa, u garderobi za glumce, postavljao sam Svanu, o tome drugom delu kuće, vešta zaobilazna pitanja, ali glasom iz koga nisam uspevao da odagnam nekakvu strepnju. On mi je objasnio da je to kuda je Žilberta otišla odaja za rublje, ponudio se da mi je pokaže i obećao da će Žilberti reći da me mora povesti sa sobom kad god bude tamo išla. Tim poslednjim rečima i olakšanjem koje su mi one donele Svan je odjednom otklonio preda mnom jedno od onih groznih unutrašnjih odstojanja iza kojih nam se žena koju volimo čini tako daleka. U tome trenutku osetio sam prema njemu nežnost koja mi se učinila još dublja nego nežna ljubav prema Žilberti. Jer, kao gospodar svoje kćeri, on mi ju je davao, a ona sama mi je ponekad sebe uskraćivala; neposredno nisam imao onu moć nad njom koju sam imao posredno, preko Svana. Najposle, nju sam voleo, pa prema tome nisam mogao da je vidim bez onog uzbuđenja, bez one želje za još nečim više, koja nam pred bićem koje volimo oduzima osećaj da volimo. Najčešće, uostalom, nismo ostajali kod kuće, išli smo da šetamo. Pre no što bi se obukla, gđa Svan bi ponekad sela za klavir. Iz ružičastih ili belih, a često i vrlo jarkih rukava domaće haljine od krepdešina, dugi prsti njenih lepih ruku ispružali su se po dirkama s onom istom setom koja joj je bila u očima, ali joj nije bila i u srcu. Tako se jednog dana desilo da mi je odsvirala onaj deo Ventejove sonate u kome je ona mala fraza koju je Svan nekada toliko voleo. Ali često čovek ne čuje ništa, ako je muzika koju prvi put sluša malo komplikovana. Pa ipak, kad su mi kasnije dva-tri puta odsvirali tu sonatu, pokazalo se da je
savršeno poznajem. Stoga se ne greši kad se kaže „čuti prvi put”. Da čovek zaista nije ništa razabrao pri prvom slušanju, kao što veruje da nije, i drugo, treće slušanje bilo bi isto tako prvo, i ne bi bilo razloga da čovek išta shvati ni pri desetom. Verovatno je da ono što izostaje prvi put nije shvatanje, nego pamćenje. Jer ovo je, u odnosu na složenost utisaka s kojima se suočavamo dok slušamo, slabašno, isto onako kratkotrajno kao i pamćenje čoveka kad u snu misli na hiljadu stvari koje smesta zaboravi, ili čoveka koji je upola podetinjio pa se minut kasnije ne seća šta smo mu rekli. Pamćenje nije kadro da nam odmah pruži sećanje na te mnogostruke utiske. Ali to sećanje uobličava se u pamćenju, i u pogledu dela koje smo dva-tri puta čuli mi smo kao đak koji je pre no što će zaspati više puta pročitao lekciju koju veruje da ne zna, a sutradan ujutro deklamuje je napamet. Samo, ja do toga dana nisam još ništa bio čuo od te sonate, i tamo gde su Svan i njegova žena videli jednu posebnu frazu, ona je bila isto tako daleko od moga jasnog opažaja kao što je i ime kojeg nastojimo da se setimo a namesto njega nailazimo u pamćenju samo na prazninu, prazninu iz koje će sat kasnije, kad i ne budemo više mislili na nj, iskočiti sami od sebe, jednim skokom, slogovi koje smo isprva uzalud prizivali. I ne samo da čovek ne upamti odmah istinski retka dela nego čak i u svakome od njih — a tako je bilo i sa mnom u pogledu Ventejove sonate — isprva opazi upravo one delove koji su najmanje najmanje dragoceni. dragoceni. Tako sam se ne samo varao misleći da mi to delo više ništa ne obećava (tako da zadugo nisam više nastojao da ga ponovo čujem), pošto mi je gđa Svan odsvirala njegovu najčuveniju frazu (a u tome sam bio isto tako glup kao oni što se više ne nadaju da će osetiti ikakvo iznenađenje pred Svetim Markom u Veneciji, zato što su na fotografiji upoznali oblik njegove kupole), nego, štaviše, čak i pošto sam čuo sonatu od početka do kraja, ona mi je ostala skoro sva nevidljiva, kao kad nam odstojanje ili magla dopuštaju da opazimo samo male delove nekog spomenika. Otuda i ona seta vezana za poznavanje takvih dela, kao i svega što se ostvaruje u vremenu. Kad mi se otkrilo ono što je u Ventejovoj sonati najskrivenije, onda mi je već ono što sam isprva razabrao, što sam prvo najviše voleo, počinjalo izmicati, bežati, jer je navika to izmakla van domašaja moje sposobnosti osećanja. Zato što sam samo u razno vreme mogao da volim sve ono što mi je pružala ta sonata, nikada je nisam celu obuhvatio: ona je ličila na život. Ali, manje razočaravajuća nego život, velika remek-dela ne pružaju nam prvo ono što je najbolje. U Ventejovoj sonati lepote koje najpre otkrijemo jesu one kojih se najbrže i zasitimo, i to bez sumnje iz istog razloga, to jest zato što se najmanje razlikuju od onoga što već poznajemo. Ali kad se one udalje od nas, ostaje nam da volimo neku frazu koju nam je njen sklop, suviše nov da bi našem duhu pružio išta drugo do zbrku, činio nerazbirljivom i očuvao je netaknutu; i tada nam ona, kraj koje smo i ne znajući
prolazili svakog dana, a koja je ostala po strani, koja je zahvaljujući samoj moći svoje lepote bila postala nevidljiva i ostala nepoznata, tada nam ona poslednja priđe. Ali nju ćemo, isto tako, poslednju i napustiti. I volećemo je duže nego ostale zato što nam je i duže trebalo da je zavolimo. Uostalom, to vreme koje je pojedincu potrebno — kao što je trebalo meni u pogledu te sonate — da pronikne u neko dublje delo, samo je u malome slika i kao simbol onih godina, katkad i vekova, koji proteknu dok publika ne mogne zavoleti neko zaista novo remek-delo. Stoga genije, da bi sebe poštedeo neshvatanja široke publike, možda pomišlja u sebi, pošto savremenicima nedostaje potrebno odstojanje, da dela pisana za potomstvo treba samo potomstvo i da čita, kao što se i o izvesnim slikama loše sudi suviše izbliza. Ali, u stvari, svaka kukavička predostrožnost da bi se izbegli pogrešni sudovi beskorisna je, oni se ne mogu izbeći. Uzrok tome što se genijalnom delu svet teško odmah divi jeste to što je onaj koji ga je napisao izuzetan, što malo ljudi liči na njega. I baš samo njegovo delo, time što oplođava retke duhove sposobne da ga razumeju, čini da oni rastu i množe se. Tako je Betovenovim kvartetima (kvartetima XII, XIII, XIV i XV) trebalo pedeset godina da stvore, da uvećaju publiku Betovenovih kvarteta, ostvarujući tako, kao sva remek-dela, napredak, ako ne u vrednosti umetnika, a ono bar napredak društva duhova, koje se danas uveliko sastoji od takvih kakvi se nisu mogli naći kad se remek-delo pojavilo, to jest od bića sposobnih da ga vole. Ono što se zove potomstvom, to je potomstvo dela. Samo delo treba da stvori svoje potomstvo (ako, uprošćenja radi, zanemarimo one genije koji u isto doba mogu paralelno da pripremaju za budućnost bolju publiku kojom će se koristiti drugi geniji). Ako bi, dakle, delo bilo ostavljeno na stranu, ako bi ga upoznalo tek potomstvo, ono ne bi za to delo bilo potomstvo, nego skup savremenika koji prosto žive pedeset godina kasnije. Stoga umetnik, ako hoće da mu delo mogne zaploviti svojim putem, treba da ga porine — a to je učinio i Ventej — tamo gde ima dovoljno dubine, pravo u daleku budućnost. budućnost. Pa ipak, i pak, ako je greška loših sudija u tome što ne vode računa o tome budućem vremenu, koje je prava perspektiva remek-dela, voditi o njemu računa isto je tako opasan obzir valjanih sudija. Lako se može zamišljati, doduše, s onom obmanom koja čini da nam sve stvari stva ri na vidokrugu izgledaju jednolike, jednolike, da su sve revolucije revo lucije koje su se dosad izvršile u slikarstvu ili u muzici ipak poštovale izvesna pravila, a da sve ono što je neposredno pred nama, impresionizam, težnja za disonancom, isključivo korišćenje kineske lestvice, kubizam, futurizam, da se sve to grubo razlikuje od onoga što je prethodilo. Ali to je zato što ono što je prethodilo posmatramo ne vodeći računa o tome da se to dugom asimilacijom pretvorilo za nas u jednu doduše raznoliku materiju, ali na kraju krajeva ipak homogenu,
gde Igo stoji pored Molijera. Pomislimo samo koliko bi neprijatne zbrke bilo za nas — kad ne bismo uzeli u obzir budućnost i promene koje ona donosi — u horoskopu o našim zrelim godinama, kad bi nam ga sačinili u našoj mladosti. Samo što nisu svi horoskopi tačni, pa tako i u pogledu umetničkih dela, to što smo prinuđeni da u zbir njihovih lepota uračunamo i faktor vremena daje našem sudu nešto isto toliko nepouzdano, pa samim tim i lišeno istinskog interesa, kao što je i svako proročanstvo, čije neispunjenje neće nipošto samo po sebi značiti da je prorok bio skučen um, jer ono što mogućnosti prevodi u stvarno postojanje ili ih iz njega isključuje ne spada nužno u nadležnost genijalnosti; neko ju je mogao imati a ne verovati u bydućnost vozova ili aviona, kao što čovek može biti velik psiholog a ne verovati u dvoličnost ljubavnice ili prijatelja, čije bi neverstvo predvideli i najprosečniji ljudi. Ako i nisam razumeo sonatu, bio sam očaran što slušam gđu Svan kako svira. Činilo mi se da je njen toucher — — kao i njen penjoar, kao i miris na njenom stepeništu, njeni mantili, njene hrizanteme — sastavni deo jedne osobene i tajanstvene celine, u jednome svetu koji je beskrajno iznad onog u kome razum može analizirati talenat. „Je l’ te da je lepa ta Ventejova sonata?” reče mi Svan. „Onaj trenutak kad je pod drvećem noćni mrak, a arpeđi violine prosipaju svežinu. Priznajte da je to zbilja lepo; ima u tome sva ona nepomična strana mesečine, koja je njena bitna strana. Nije nimalo neobično što kura pomoću svetlosti, kakvu drži moja žena, deluje na mišiće, pošto i mesečina sprečava lišće da se miče. I baš to je tako dobro naslikano u toj maloj frazi, to je Bulonjska šuma zapala u katalepsiju. Na morskoj obali je to još upečatljivije, zato što se talasi tiho odazivaju, a mi to, naravno, vrlo dobro čujemo, pošto sve ostalo ne može da se miče. U Parizu je obrnuto; u najboljem slučaju opažamo onaj neobični tihi sjaj na spomenicima, ono nebo osvetljeno kao nekakvim bezbojnim i bezopasnim požarom, što je kao slutnja, u ogromnom prostoru, da se u gradu nešto dogodilo. Ali u ovoj Ventejovoj maloj frazi, a uostalom i u celoj sonati, to nije to, ovo se događa u Bulonjskoj šumi, u grupettu u grupettu se se jasno čuje glas nekoga koji kaže: ,Čovek bi skoro mogao čitati novine’.” Te Svanove reči mogle su pomutiti moje kasnije shvatanje te sonate, pošto je muzika suviše malo isključiva da bi potpuno otklonila nešto što nam drugi sugeriraju da u njoj nađemo. Ali po drugome što mi je govorio razumeo sam da je to noćno lišće prosto ono pod čijim je gustim zelenilom, u mnogim restoranima u okolini Pariza, mnogih večeri, on slušao tu malu frazu. Ona je sada Svanu, umesto svoga dubokog značenja, koje je on onda tako često tražio u njoj, ponovo pružala samo to lišće, poređano, uvijeno, naslikano oko nje (i budila u njemu želju da ga ponovo vidi, jer mu se činilo da to lišće nju sadrži u sebi kao nekakvu dušu),
donosila mu ponovo celo jedno proleće u kome nekada nije mogao da uživa pošto, grozničav i tužan kakav je tada bio, nije za to imao dovoljno spokojstva, a ona je (kao što bolesniku ostavimo za kasnije dobra jela koja još ne može da jede) sve to sačuvala za njega. O tim čarima koje su mu pružile neke noći u Bulonjskoj šumi i o kojima je Ventejova sonata mogla nešto više da mu kaže, on nije ništa mogao pitati Odetu, iako je ona međutim tada bila zajedno s njim kao i mala fraza. Ali Odeta je tada bila samo pored njega (a ne u njemu, kao što je bio Ventejov motiv), i nije videla — čak i da je Odeta bila hiljadu puta više kadra da ga razume — ono što se ni u kom od nas (bar ja sam dugo verovao da to pravilo ne trpi izuzetaka) ne može ispoljiti. „U stvari je dosta lepo, zar ne” reče Svan, „što u zvuku mogu stvari da se ogledaju kao i u vodi, kao u ogledalu. A uz to još, Ventejova fraza pokazuje mi samo sve ono na šta u to doba nisam obraćao pažnju. U pogledu mojih briga, mojih ljubavi iz onog doba, ona me više ne podseća ni na šta, zamenila je jedno drugim. „Čini mi se, Šarl, da sve to što govorite nije baš vrlo ljubazno prema meni.” „Nije ljubazno! E, žene su baš divne! Hteo sam prosto da kažem ovom mladiću da to što muzika pokazuje — bar meni — nije nipošto „Volja po sebi” i „Sinteza beskraja”, nego, na primer, čiča Verdiren, u redengotu, u zoološkom vrtu. Hiljadu puta već, i ne izlazeći iz ovog salona, ta mala fraza povela me je sa sobom na večeru u Armenonvil. A, zaboga, to je ipak manje dosadno nego otići tamo sa gđom de Kambremer.” Gđa Svan se stade smejati: „To je jedna gospođa koja je, kažu, bila veoma zaljubljena u Šarla”, objasni mi ona istim tonom kao što mi je malo ranije, govoreći o Ver Meru iz Delfta, za koga sam se iznenadio što ga ona poznaje, odgovorila: „Moram vam reći da se gospodin mnogo bavio tim slikarom u vreme kad mi se udvarao. Zar ne, dragi Šarl?” „Ne govorite koješta o gđi de Kambremer”, reče Svan, u stvari veoma polaskan. „Pa ja samo ponavljam ono što su mi govorili. Kažu, uostalom, da je ona vrlo inteligentna, ali ja je ne poznajem. Čini mi se da je veoma „ pushing pus hing”, ”, što me čudi od jedne inteligentne žene. Ali sav svet kaže da je bila luda za vama, nema u tome ništa uvredljivo.” Svan je ostao nem kao da je gluv, što je bilo neka vrsta potvrde, a i dokaz sujete. — Pošto vas ovo što sviram podseća na zoološki vrt — nastavi gđa Svan, praveći se, u šali, da je uvređena — mogli bismo poći donde u šetnju, ako se to sviđa ovom dečku. Vreme je vrlo lepo, a i oživećete ponovo svoje omiljene utiske. Nego, kad je reč o zoološkom vrtu, ovaj mladić je, znate, verovao da mi jako volimo jednu osobu koju ja, naprotiv, izbegavam koliko god mogu, gđu Blaten! Nalazim da je vrlo ponižavajuće za nas što je smatraju našom prijateljicom. Pomislite samo da čak i dobri doktor Kotar, koji nikada ne govori loše ni o kome, kom e, izjavljuje izjavljuje i sam s am da je ona odvratna. o dvratna.
— Kakav užas! Jedino što joj ide u prilog jeste što tako liči na Savonarolu. To je tačno portret Savonarole od Fra Bartolomea. Ta Svanova manija da tako nalazi sličnosti u slikarstvu mogla bi se braniti, jer čak i ono što zovemo ličnim izrazom — kao što to s toliko tuge uvidimo kad volimo i kad bismo hteli da verujemo u neponovljivu stvarnost individue — čak i to je nešto opšte i moglo se sresti u razna doba. Ali, da je bilo verovati Svanu, pratnja mudraca sa Istoka, već tako anahronična kad je Benoco Gocoli naslikao u njoj Medičijeve, bila bi to još više, jer tobože sadrži portrete mnoštva ljudi, ne Gocolijevih savremenika, nego Svanovih, to jest koji su živeli ne više samo petnaest vekova posle Hristova rođenja, nego čak i četiri veka posle samoga slikara. U toj pratnji, po Svanu, nije nedostajao nijedan ugledan Parižanin, kao u onom činu jednog Sarduovog komada u kome su, iz prijateljstva prema piscu i prema glumici koja je igrala glavnu ulogu, a i pošto je bila takva moda, svi viđeniji Parižani, čuveni lekari, političari, advokati, dolazili svako veče, zabave radi, da se pojave na sceni. „Ali kakve veze ima ona sa zoološkim vrtom?" „Sve mogućne.” „Šta, valjda mislite da ima stražnjicu nebeski plave boje, kao majmuni?” „Baš ste nepristojni, Šarl! Ne, nego sam se setila onog što joj je rekao onaj Cejlonac. Ispričajte mu to, to je zbilja divno.” „Ama to je glupo. Znate da gđa Blaten voli da oslovljava svakoga, tonom koji ona veruje da je ljubazan, a koji je pre svega pokroviteljski” „Što naši dobri susedi sa Temze zovu patronizing pa tronizing,” ,” prekide ga Odeta. „Nedavno je otišla u zoološki vrt, gde ima crnaca, Cejlonaca, čini mi se da je tako rekla moja žena, koja se mnogo više razume u etnografiju nego ja.” „Molim vas, Šarl, nemojte se podsmevati.” „Pa ja se nipošto ne podsmevam. I tako, obratila se jednom crncu: ,Dobar dan, negeru!’ „Pa nije to ništa strašno.” „U svakom slučaju, takav naziv se crncu nije svideo: ,Ja neger’, rekao je besno gđi Blaten, ,a ti krava!”’ „Ja nalazim da je to jako smešno! Obožavam tu priču. Zar ne da je krasna? Možete zamisliti tetku-Blaten: ,Ja neger, a ti krava!”’ krava!”’ Ja pokazah živu želju da odemo i da vidimo te Cejlonce od kojih je jedan nazvao gđu Blaten kravom. Istina, oni me nisu nimalo zanimali. Ali pomišljao sam kako ćemo, idući u zoološki vrt i vraćajući se otuda, proći onom Alejom bagremova gde sam se toliko divio gđi Svan i da će me onaj mulat, Koklenov prijatelj, kome nikad nisam uspeo da se pokažem kako pozdravljam gđu Svan, sada možda videti kako sedim pored nje u kočiji. Za vreme tih trenutaka dok Žilberta, otišavši da se spremi, nije bila s nama u salonu, g. i gđa Svan uživali su da mi otkrivaju zbilja retke vrline svoje ćerke. A i sve što sam sam zapažao kao da je dokazivalo da govore istinu; primećivao sam, kao što mi je to i pričala njena mati, da je ona puna pažnje ne samo prema
svojim prijateljicama nego i prema posluzi, prema sirotinji, da se dugo domišlja kako bi im učinila nešto prijatno, boji se da im ne učini šta nažao, a sve to se ispoljavalo u sitnicama koje su joj često zadavale mnogo muke. Izradila je jedan ručni rad za onu našu trgovkinju na Jelisejskim poljima i otišla po snegu da joj ga sama preda još istog dana. „Nemate pojma kakvo je njeno srce, jer ona ga krije”, govorio je njen otac. Mada još tako mlada, izgledala je mnogo razumnija od svojih roditelja. Kad bi Svan počeo govoriti o otmenim poznanstvima svoje žene, Žilberta bi okrenula glavu na drugu stranu i ćutala, ali bez prekornog izraza na licu, jer činilo joj se da se njenom ocu ne bi mogla zameriti ni najmanja sitnica. Kad sam joj jednog dana govorio o gđici Ventej, rekla mi je: — Nikada se ne bih htela upoznati s njom, iz jednog razloga, što nije bila dobra prema svom ocu, kako kažu, i nanela mu je mnogo bola. Vi to ne možete ni zamisliti, kao ni ja, zar ne, vi koji bez sumnje ne biste mogli ni nadživeti svog oca, kao ni ja, što je uostalom sasvim prirodno. Kako ikad zaboraviti nekoga koga volimo oduvek? A jednom, kad je bila naročito mazna sa Svanom, kad sam joj na to skrenuo pažnju, pošto je on otišao: — Da, siromah tata, ovih dana je godišnjica smrti njegovog oca. Vi ćete razumeti šta on mora osećati, vi to razumete, mi o tim stvarima jednako osećamo. Pa zato se trudim da ne budem tako nevaljala kao obično. — Ali on ne misli da ste vi nevaljali, on nalazi da ste savršeni. — Siromah tata, on tako misli zato što je suviše dobar. Ali Žilbertini roditelji nisu mi hvalili samo njene vrline — vrline one iste Žilberte koja mi se, još i pre no što sam je uopšte i video, ukazivala u uobrazilji pred nekom crkvom, u nekom predelu u okolini Pariza, i koja je, kasnije, budeći u meni ne snove, nego uspomene, uvek stajala pred živicom od ružičastog trna, kraj strmog puteljka kojim sam išao u šetnju prema Mezeglizu. Kad sam jednom, trudeći se da govorim ravnodušnim glasom kao kad bi neki porodični prijatelj pitao šta neko dete najviše voli, upitao gđu Svan koje među svojim drugovima Žilberta najviše voli, gđa Svan mi je odgovorila: — Pa vi ste sigurno mnogo više upućeni u njene tajne nego ja, vi koji ste glavni miljenik, veliki crack kako kako kažu Englezi. Dakako, u tim toliko savršenim podudaranjima, kad se stvarnost okrene kao presavijen list hartije i poklopi sa nečim o čemu smo tako dugo sanjali, ona nam to potpuno i skrije, pomeša se s tim, kao što dve podjednake slike, stavljene jedna preko druge, čine samo još jednu jedinu, dok bismo mi, naprotiv, da bi
naša radost dobila svoje puno značenje, želeli da sve tačke naše žudnje, i u samome onom trenu kad ih domašamo — da bismo bili sigurniji da su to zbilja one — sačuvaju onu svoju čar nedomašivoga. A misao ne može čak ni da ponovo uspostavi u sebi ono nekadašnje stanje, da bi ga uporedila s ovim novim, jer ne raspolaže slobodnim poljem: poznanstvo koje smo ostvarili, sećanje na te prve, nenadane trenutke, reči koje smo čuli, sve je to tu i zakrčuje ulaz u našu svest, gospodari mnogo više pristupima našem pamćenju nego oduškama naše mašte, deluje naknadno mnogo više na našu prošlost, koju više nismo u stanju da sagledamo a da ne vodimo računa o svemu tome, nego što deluje na oblik naše budućnosti, koji ostaje slobodan. Godinama sam mogao misliti da su to pusti snovi, koji se nikada neće ostvariti, da bih jednom mogao odlaziti gđi Svan; a pošto bih proveo četvrt sata kod nje, onda mi je ono vreme dok je još nisam poznavao postajalo nestvarno i mutno, kao kakva mogućnost koju je ostvarenje jedne druge mogućnosti uništilo. Kako bih još mogao sanjariti o toj trpezariji kao o nekakvom nepojmljivom mestu, kad nisam više mogao da koraknem ni koraka po svojoj svesti a da u njoj ne naiđem na neuništive zrake kojima je, iza nje i sve do u moju najdavniju prošlost, zračio jastog na američki način, koga sam jeo u toj trpezariji? A i za samog Svana moralo se odigrati nešto slično: jer taj stan u kome me je on primao mogao se smatrati kao mesto s kojim se pomešao i poklopio ne samo onaj idealni stan koji beše stvorila moja mašta nego i još jedan drugi, onaj koji je nekada Svanu opisivala njegova ljubomorna ljubav, isto tako bogata maštom kao i moji snovi, onaj Odetin i njegov zajednički stan koji mu se tako nedostižan činio one večeri kad ga je Odeta dovela zajedno s Foršvilom da kod nje popiju oranžadu; i ono što se, za njega, stopilo sa tom trpezarijom u kojoj smo ručali bio je onaj nenadani raj u kome nekada nije mogao bez uzbuđenja da zamisli da bi mogao reći njihovom nastojniku njihovom nastojniku posluge iste te reči: „Je li gospođa spremna?" koje sam ga sad slušao kako izgovara s lakim nestrpljenjem pomešanim s nešto zadovoljnog samoljublja. Kao god što bez sumnje ni Svan to nije mogao, ni ja nisam uspevao da spoznam svoju sreću, pa i kad se dešavalo da sama Žilberta uzvikne: „Ko bi rekao da će ona devojčica koju ste gledali kako se igra zarobljenika, a niste mogli s njom ni razgovarati, postati vaša najbolja prijateljica, kod koje koje ćete dolaziti dolazit i svakog dana, kad god vam se s e prohte?” govorila je o jednoj promeni koju sam odista bio prinuđen da ustanovim spolja, ali koju nisam posedovao unutra, u sebi, jer se sastojala od dva stanja koja nisam uspevao da mišlju obuhvatim istovremeno a da ona pri tom ipak ostanu i međusobno odelita. Pa ipak, taj stan, pošto ga je Svanova volja tako žudno želela, morao je za
njega sačuvati neku slast, ako je bilo suditi po meni, za koga on nije izgubio svu svoju tajanstvenost. Onu osobitu čar koju sam tako dugo zamišljao da obavija život Svanovih ja nisam potpuno razvejao iz njihove kuće time što sam u nju ušao; potisnuo sam je, kao da sam je ukrotio, ja, taj tuđin, parija kakav sam bio, ja kome je gđica Svan sada ljupko primicala, da bih u njoj zauzeo mesto, krasnu naslonjaču, koja se zbog toga durila na mene i sablažnjavala se; ali svud oko sebe, u svom sećanju, još opažam tu čar. Je li to zato što sam, tih dana kad bi me g. i gđa Svan pozvali na ručak, da bih potom išao u šetnju zajedno s njima i sa Žilbertom, Žilbertom, svojim pogledom otiskivao — dok sam čekao, sam — na one ćilime, naslonjače, stočiće, paravane, slike, onu pomisao duboko urezanu u meni da će gđa Svan, ili njen muž, ili Žilberta, kroz koji časak ući unutra? Ili zato što su te stvari otada živele u mom pamćenju uza Svanove i vremenom primile nešto od njih? Ili sam, znajući da oni svoj život provode među tim stvarima, sve njih pretvarao u nekakve ambleme njihovoga osobenog života, njihovih navika, iz kojih sam bio suviše dugo isključen, pa su mi se i dalje činile daleke čak i kad mi je učinjena milost da u njima i sam učestvujem? U svakom slučaju, kad god pomislim na taj salon za koji je Svan (iako ta kritika nije podrazumevala s njegove strane nikakvu nameru da se u bilo čemu suprotstavi ukusu svoje žene) nalazio da je tako neskladan — jer iako je još bio uređen upola kao staklena bašta a upola kao atelje, po istom ukusu kao i onaj stan u kome je on upoznao Odetu, ona je ipak u toj zbrci počela zamenjivati mnoge kineske predmete, za koje je sad nalazila da su malko „šašavi”, malko „neumesni”, mnoštvom sitnih komada nameštaja presvučenih starom svilom u stilu Luja XVI (a da i ne govorimo o remek-delima koje je Svan doneo iz svoje kuće na Orleanskom keju) — u mome sećanju, naprotiv, taj nekadašnji salon ima nekakav sklad, jedinstvo, osobenu čar koju nikada nemaju čak ni najčuvenije celine koje nam je prošlost ostavila u nasleđe, kao ni one najživlje, koje nose na sebi pečat neke osobe; jer jedini mi možemo, svojim verovanjem da imaju nekakav svoj sopstveni život, da izvesnim stvarima koje vidimo udahnemo dušu, koju one onda sačuvaju i razvijaju u nama. Sve one predstave koje sam sebi stvorio o satima, drukčijim od onih koji postoje za drugi svet, koje Svanovi provode u tome stanu, koji je svakodnevnom vremenu njihovog života bio ono što je telo duši, i koji je morao izražavati jedinstvenost toga života, sve te predstave rasporedile su se i stopile — a svud jednako uzbudljive i neizrecive — sa rasporedom nameštaja, debljinom ćilimova, pogledom koji se pružao s prozora, sa kretanjem posluge. Kad bismo posle ručka prešli u zastakljeni, istureni deo salona da na suncu popijemo kafu, dok bi me gđa Svan pitala koliko kocaka šećera želim, nije samo svileni taburet koji mi je primicala odisao, zajedno s onom bolnom čari koju sam nekad osećao — pred ružičastim trnom, pa iza čestara lovora — u
Žilbertinom imenu, istim onim neprijateljstvom koje su prema meni onda ispoljili njeni roditelji i za koje je taj mali predmet, činilo se, tako dobro znao i delio ga s njima da se nisam osećao dostojnim, a nalazio sam da je pomalo i podlo što sad namećem svoje noge njegovoj mekoj presvlaci bez zaštite; nekakva lična duša potajno ga je povezivala s tom svetlošću kakva je bivala u dva popodne, drukčija nego što je bila svuda drugde, u tome zalivu gde su se pred našim nogama igrali njeni zlatni talasići, među kojima su se plavičasti divan i maglovite tapiserije ukazivali kao kakva začarana ostrva; pa čak je i Rubensova slika, okačena iznad kamina, imala i sama čar iste vrste, pa skoro i iste moći kao i duboke cipele na šniranje g. Svana i ona njegova pelerina kakvu sam nekada toliko želeo da mognem i sam nositi, a koju je sad Odeta molila svog muža da zameni nekom drukčijom, da bi bio elegantniji, kad sam im činio tu čast da iziđem zajedno s njima. I ona sama bi otišla da se obuče, iako sam se ja bunio da nikakva haljina za izlazak ne bi ni izdaleka mogla biti ravna toj divnoj domaćoj haljini od krepdešina ili od svile, bledoružičaste trešnjeve boje, ili Tjepolo ružičaste, bele, ljubičaste, zelene, crvene, jednobojno žute ili sa šarama, u kojoj je gđa Svan ručala i koju je pošla da skine. Kad bih ja rekao da bi trebalo tako da iziđe, ona se smejala, bilo što se podsmevala mome neznanju ili iz uživanja koje joj je pričinjavao moj kompliment. Pravdala se što ima toliko penjoara zato što se, tvrdila je, samo u njima oseća ugodno, pa bi nas ostavila i otišla da obuče jednu od onih nenadmašnih toaleta koje su za svakog bile neodoljive, a između kojih bi me ona ipak pozvala da izaberem onu koju bih najviše voleo da obuče. Kako li sam bio ponosan, u zoološkom vrtu, pošto bismo sišli s kola, što koračam pored gđe Svan! Dok je u nehajnom hodu puštala pušta la da joj leprša mantil, ja sam na nju bacao poglede pune divljenja, na koje je ona koketno odgovarala dugim osmehom. Sada, kad bismo sreli ovog ili onog Žilbertinog druga ili drugaricu, koji su nas izdaleka pozdravljali, sada su oni mene gledali kao jedno od onih stvorenja kojima sam ja nekada toliko zavideo, jednog od onih Žilbertinih prijatelja koji poznaju njenu porodicu i učestvuju u njenom životu, u onome njenom životu koji nije proticao na Jelisejskim poljima. Često bismo u nekoj aleji Bulonjske šume ili zoološkog vrta sreli poneku damu iz visokog društva, Svanovu prijateljicu, koja bi nas pozdravila, a ponekad bi se desilo da je on ne primeti, pa bi mu njegova žena skrenula pažnju na nju. „Niste primetili gđu de Monmoransi, Šarl?” A Svan bi, s prijateljskim osmehom, koji je pokazivao davnašnju prisnost, skinuo šešir, duboko ipak, s nekom otmenošću koja je bila samo njemu svojstvena. Ponekad bi koja takva dama zastala, srećna što može da ukaže gđi Svan ljubaznost bez ikakvih posledica, jer
se znalo da ova neće kasnije nastojati da je iskoristi, toliko je Svan beše navikao da se drži uzdržano. Ali ona je zato ipak bila stekla potpuno ponašanje otmenog sveta, i ma koliko ona dama bila elegantnog i otmenog držanja, gđa Svan joj je u tome uvek bila ravna; zastavši za časak pred tom prijateljicom svog muža, ona nas je predstavljala, Žilbertu i mene, tako neusiljeno, njena ljubaznost je bila toliko prirodna i spokojna da bi bilo teško reći koja je od njih, da li Svanova žena ili ona aristokratkinja u prolazu, istinska velika dama. Onoga dana kad smo išli da vidimo Cejlonce, dok smo se vraćali, opazili smo kako nam u susret dolazi jedna stara ali još lepa gospođa, uvijena u taman ogrtač, s malom kapicom na glavi, privezanom trakom ispod brade, a s njom su, kao pratnja, išle još dve gospođe. „A, evo nekoga ko će vas zanimati”, reče mi Svan. Stara gospođa, sada na tri koraka, smešila nam se sa nežnom miloštom. Svan skide šešir, gđa Svan načini reverans i htede poljubiti u ruku gospođu, koja je ličila na neki portret od Vinterhaltera, ali je ova podiže i poljubi. „Ta stavite šešir, molim vas”, reče ona Svanu krutim glasom, malko nabusitim, kao prisna prijateljica. „Predstaviću vas njenom carskom visočanstvu”, reče mi gđa Svan. Svan me povuče za časak na stranu, dok je gđa Svan razgovarala s njenim visočanstvom o lepom vremenu i o novim životinjama u zoološkom vrtu. „To je princeza Matilda”, reče mi on, „prijateljica Flobera, Sent-Beva i Dime, znate. Pomislite, ona je sinovica Napoleona I! Prosili su je Napoleon III i ruski car. Nije li to zanimljivo? Razgovarajte malo s njom. Ali voleo bih da nas ne zadrži da stojimo ovako na nogama čitav sat.” „Sreo sam Tena, koji mi je rekao da se princeza ljuti na njega”, reče Svan. „Poneo se kao svinja”, reče ona grubim glasom, izgovarajući tu reč kao da je ime nekog biskupa iz doba Jovanke Orleanke. „Posle članka koji je napisao o caru, ostavila sam mu posetnicu sa R.R.S. ”4 Ja sam osećao isto iznenađenje kakvo čovek oseti kad otvori prepisku vojvotkinje od Orleana, koja je rodom bila Palatinska princeza. Jer, odista, princeza Matilda, čija su osećanja bila tako francuska, osećala ih je sa nekakvom čestitom grubošću kakva je bila svojstvena nekadašnjoj Nemačkoj, a to je bez sumnje nasledila od svoje majke, Virtemberžanke. Svoju pomalo grubu i skoro muškobanjastu otvorenost ublažavala je ona, čim bi se osmehnula, nekakvom italijanskom čežnjivošću. A sve je to bilo obavijeno jednom toaletom toliko u stilu Drugog carstva da se činilo, iako ju je princeza nosila bez sumnje samo zato što je ostala privržena modi koju je nekada volela, kao da neće da se ogreši o istorijsku boju i da razočara one koji od nje očekuju da im dočara jedno drugo doba. Šapnuo sam Svanu da je pita je li poznavala Misea. „Vrlo slabo, gospodine”, odgovori ona s izrazom kao da se tobože ljuti, a u stvari je iz šale rekla Svanu ,gospodine’, jer bila je vrlo prisna s njim. „Jednom mi je bio na večeri. Bila sam ga pozvala za
sedam sati. Kad u sedam i po još nije stigao, seli smo za sto. Došao je u osam sati, pozdravio me, seo, nije ni otvorio usta, i otišao je posle večere a da nisam čula ni kako mu zvuči glas. Bio je mrtav pijan. To me baš nije ohrabrilo da ga ponovo pozovem.” Mi smo stajali malo po strani, Svan i ja. „Nadam se da se ovo neće otegnuti”, reče mi on, „već me noge bole. Ne znam zašto moja žena produžava razgovor. A posle će se ona žaliti da je umorna, a ni ja ne mogu više da podnosim ovoliko stajanje.” Gđa Svan, koja je to saznala od gđe Bontan, govorila je princezi kako je vlada, shvatajući najzad koliko se dosad prostački ponela, odlučila da joj uputi poziv da preksutradan na tribini prisustvuje poseti cara Nikolaja Palati invalida. Ali princeza, koja je uprkos onome što se moglo činiti, uprkos svojoj okolini, koja se sastojala naročito od umetnika i pisaca, ostala u stvari, kad god je trebalo istupiti, Napoleonova sinovica: „Jeste, gospođo, primila primila sam poziv jutros jutros i vratila vratila ga ministru, kome kome u ovom času mora biti da je već stigao. Rekla sam mu da meni nije potrebna pozivnica da bih otišla u Palatu invalida. Ako vlada želi da odem tamo, otići ću, ali ne na tribinu, nego u našu grobnicu, gde je carev grob. A za to mi ne treba pozivnica. Imam svoj ključ i ulazim kad hoću. Vlada treba samo da me obavesti želi li da dođem ili ne. Ali ako odem, to će biti samo tamo ili nikako.” U tom trenutku gđu Svan i mene pozdravio je jedan mladić koji joj je rekao dobar dan ne zaustavljajući se, a koga nisam znao da ona poznaje: Blok. Na moje pitanje, gđa Svan mi reče da joj ga je predstavila gđa Bontan, da je on ataše u ministrovom kabinetu, što nisam znao. Uostalom, mora biti da ga nije često viđala — ili pak nije želela da pomene Blokovo ime, za koje je možda nalazila da nije mnogo otmeno — jer rekla je da se zove g. Morel. Ja sam je uveravao da je pobrkala, da se on zove Blok. Princeza popravi šlep svog mantila, koji se vukao pozadi i koji je gđa Svan gledala s divljenjem. „Ovo krzno mi je upravo poslao ruski car”, reče princeza, „pa pošto sam maločas bila da ga posetim, poseti m, stavila sam ga da mu m u pokažem kako kako se od toga mogla vrlo lepo napraviti bunda.” „Kažu da je princ Luj stupio u rusku vojsku, princezi će sigurno biti žao što ga više neće imati kraj sebe”, reče gđa Svan, koja nije videla znake nestrpljenja svog muža. „Baš mu je to trebalo! Kao što sam mu i rekla: nije ti to nikakav razlog što si imao jednog vojnika u porodici”, odgovori princeza, ciljajući, s tom osorljivom jednostavnošću, na Napoleona I. Svan nije više mogao da izdrži u mestu. „Gospođo, moraću ja da postupim kao da sam visočanstvo i da vas zamolim zamo lim za dopuštenje dopuštenje da se oprostim, ali moja žena je bila veoma bolesna i ne bih hteo da dugo stoji nepomično.” Gđa Svan opet načini reverans, a princeza nam svima uputi jedan božanski osmeh koji kao da je izvukla iz prošlosti, iz one svoje ljupkosti u mladosti, sa soarea u Kompjenju, i koji se, još očuvan i blag, prelio preko tog maločas mrgodnog lica, pa se udalji u
pratnji dveju počasnih dama, koje su za sve vreme, kao kakvi tumači, kao dečje guvernante ili kao bolničarke, samo propraćale naš razgovor beznačajnim frazama i izlišnim objašnjenjima. „Trebalo bi da odete da se ubeležite u njenu knjigu za posete u toku nedelje”, reče mi gđa Svan, „kod tih Royalties, Royalties, kako kažu Englezi, ne ostavlja se posetnica. Ali ona će vas pozvati ako se ubeležite.” Katkad bismo, tih poslednjih zimskih dana, pre no što ćemo poći u šetnju, svratili da pogledamo neku malu izložbu, kakve su se tada priređivale i gde su Svana, uglednog kolekcionara, sa naročitim poštovanjem pozdravljali trgovci slikama koji su ih priređivali. I po tome još hladnom vremenu, moju davnašnju želju da pođem na jug i u Veneciju budile su ponovo te sale u kojima su već poodmaklo proleće i sjajno sunce prekrivali ljubičastim odblescima ružičaste Alpine, a Velikom kanalu davali tamnu prozirnost smaragda. Ako je vreme bilo ružno, otišli bismo na neki koncert ili u pozorište, a zatim na užinu u neku čajdžinicu. Kad je gđa Svan htela da mi kaže nešto što je želela da osobe za susednim stolom pa čak i kelneri koji su služili ne razumeju, govorila mi je to na engleskom, kao da je to jezik koji samo nas dvoje znamo. A ceo svet znao je engleski, jedini ga ja još nisam bio naučio, i bio sam primoran da to kažem gđi Svan, kako bi prestala da o osobama koje su pile čaj ili o onima koji su ga posluživali pravi primedbe za koje sam slutio da su neprijatne, iako meni nije bila razumljiva niti je osobi os obi na koju se ciljal ci ljaloo promakla i jedna jedina reč. Jednom, povodom jednog pozorišnog matinea, Žilberta me je duboko zaprepastila. Bilo je to upravo jednoga dana za koji mi je unapred govorila da u taj dan pada godišnjica smrti njezinog dede. Trebalo je da s njenom učiteljicom odemo da slušamo odlomke neke opere, i Žilberta se bila obukla u nameri da pođe na taj koncert, a na licu joj je bio onaj ravnodušni izraz koji je obično pokazivala prema svemu što je trebalo da radimo, govoreći da joj je svejedno šta je to, samo ako se to meni sviđa i ako je prijatno njenim roditeljima. Pre ručka, njena mati nas je pozvala na stranu da joj kaže da je njenom ocu neprijatno što idemo u pozorište na taj dan. Ja sam našao da je to sasvim prirodno. Žilberta je ostala hladna, ali je prebledela od gneva koji nije mogla da sakrije i nije više rekla ni reči. Kad se g. Svan vratio kući, njegova žena povela ga je na drugi kraj salona i nešto mu je govorila na uvo. On pozva Žilbertu u drugu sobu. Odatle smo čuli prasak glasova. Ja međutim nisam mogao da verujem da se Žilberta, tako poslušna, tako nežna, tako dobra, opire zahtevu svog oca, na takav dan i iz tako beznačajnog beznača jnog razloga. Najzad Svan iziđe govoreći joj: — Znaš šta sam ti rekao. Sad radi radi šta hoćeš. Žilbertino lice ostalo je namršteno sve vreme ručka, posle koga smo otišli u
njenu sobu. A onda odjednom, bez i malo oklevanja i kao da se ni za trenutak nije pokolebala: „Dva sata", uzviknu ona „ a znate da koncert počinje u pola tri." Pa reče učiteljici da požuri. — Ali Ali — rekoh joj ja — zar vašem vašem ocu nije krivo zbog toga? toga ? — Ni najmanje na svetu. — Međutim, on se plašio da se svetu to ne učini čudno, zbog te godišnjice. — Šta se mene tiče šta drugi misle? Nalazim da je smešno obazirati se na druge kad su u pitanju osećanja. Čovek oseća za sebe, ne za svet. Gospođica ima tako malo razonode, za nju je ovo prava svetkovina što ćemo ići na taj koncert, neću da je lišim lišim toga zbog sveta. I ona uze šešir. — Ali, Žilberta, — rekoh joj ja uhvativši je za ruku — nije to da bi se ugodilo svetu, nego vašem ocu. — Nećete me valjda vi učiti šta treba da radim — viknu ona na mene surovim glasom, otrgnuvši se naglo od mene. Ne samo da su me vodili u zoološki vrt i na koncerte, nego, što je bila još dragocenija milost, Svanovi me nisu isključivali ni iz svog prijateljstva s Bergotom, koje je bilo prauzrok onoj draži što su je oni imali za mene kad sam, još i pre no što sam upoznao Žilbertu, mislio kako bi ona, zbog svoje prisnosti s tim božanskim starcem, bila za mene najzanosnija prijateljica na svetu, da mi samo prezir koji bih sigurno izazvao u nje nije branio nadu da bi me ona ikad mogla pozvati da zajedno s njim razgledamo gradove koje on voli. Ali jednog dana gđa Svan me je pozvala na jedan veliki ručak. Nisam znao koje će sve zvanice biti. Kad sam stigao, u predvorju me je zbunila jedna stvar koja me je dovela u nedoumicu. Gđa Svan je retko propuštala da usvoji neki od onih običaja koji jedne godine važe kao otmeni, pa uskoro bivaju napušteni (kao što je mnogo godina ranije imala svoj hansom cab, cab, ili kao što je na pozivnicama za ručak štampala da se pozivate to meet neku neku manje-više značajnu ličnost). Često u takvim običajima nije bilo ničega nedokučivog, te i nisu zahtevali da čovek bude u njih naročito upućen. Tako je, kao jednu od sitnih novina uvezenih tih godina iz Engleske, Odeta napravila svome mužu posetnice na kojima je, ispred imena Šarl Svan, stajalo „Afr.” Posle prve posete u koju sam im otišao, gđa Svan je kod nas predala za mene jedan takav „karton”, kako kako je ona govorila, presavivši presavivš i mu jedan ugao. Meni Meni niko još dotad nije ostavio posetnicu; osetio sam se s e toliko ponosan, dirnut, pun zahvalnosti da sam, skupivši sav novac koji sam imao, poručio jednu prekrasnu korpu kamelija i poslao je gđi Svan. Preklinjao sam oca
da joj otidne i ostavi posetnicu, ali da prvo dade naštampati ispred svog imena ono „Afr.”. On se nije odazvao ni jednoj ni drugoj mojoj molbi, a ja sam zbog toga nekoliko dana bio neutešan, no kasnije sam se pitao nije li možda on bio u pravu. Ali upotreba toga „Mg.”, ako je bila izlišna, bila je bar jasna. No nije tako bilo s jednim drugim običajem čije sam postojanje, ali ne i značenje, otkrio onoga dana kad sam otišao na taj ručak. U času kad sam iz predsoblja pošao u salon, nastojnik posluge predao mi je jedan tanak, dugačak koverat na kome je bilo ispisano moje ime. Iznenađen, zahvalio sam mu se i pogledao koverat. Nisam znao šta mi valja s njim činiti, kao ni stranac s onim štapićima koje Kinezi daju zvanicama na ručku. Video sam da je zatvoren, pobojao sam se da ne ispadnem ljubopitljiv ako ga odmah otvorim, pa sam ga stavio u džep kao da znam o čemu se radi. Gđa Svan mi je nekoliko dana ranije pisala da dođem na ručak „u uskom krugu”. Bilo je, međutim, šesnaest osoba, a nisam imao ni pojma da se među njima nalazi i Bergot. Pošto me je „imenovala” nekolicini, kako je ona to govorila, gđa Svan je odjednom, posle mog imena, i na isti način kako je njega izgovorila (kao da smo obojica samo dva gosta na ručku kojima treba da bude podjednako drago što se upoznaju), izgovorila ime umilnog barda sede kose. Na ime Bergot trgnuo sam se kao da je neko opalio iz revolvera na mene, ali nagonski sam pozdravio, da bih sačuvao pristojno držanje; preda mnom, kao što mađioničara ugledamo netaknutog, u redengotu, kroz dim ispaljenog hica iz koga je izleteo golub, pozdrav mi je uzvraćao jedan mlad čovek, grub, mali, dežmekast i kratkovid, sa crvenim nosom nalik na puževu kućicu i sa crnom bradicom. Smrtno sam se rastužio, jer to se srušio u prah ne samo onaj čežnjivi starac, od koga ništa više nije ostalo, nego i ogromna lepota jednog dela koje bejah smestio u jedno klonulo i sveto telo koje sam, kao kakav hram, stvorio naročito za nj, a za koje sad nije ostalo nimalo mesta u ovom zdepastom organizmu ispunjenom krvnim sudovima, kostima, žlezdama, u tome malom čoveku prćasta nosa i sa crnom bradicom koji je stajao preda mnom. Sav onaj Bergot koga sam polako i pažljivo sam stvorio, kap po kap, kao kakav stalaktit, od prozračne lepote njegovih knjiga, sav taj Bergot je odjednom postao sasvim izlišan, pošto je valjalo usvojiti nos u obliku puža i naći mesta crnoj bradici — kao što više ničem ne služi rešenje koje smo našli nekom problemu čiju postavku nismo pročitali do kraja, pa nismo vodili računa da zbir treba da da jednu određenu brojku. Taj nos i ta bradica bili su isto tako neotklonjivi elementi, a i smetali su mi, dok sam se upinjao da sasvim iznova sazdam Bergotovu ličnost, utoliko više što kao da su podrazumevali, proizvodili, lučili neprestano nekakav aktivan i samozadovoljan duh, što nije bilo na svom mestu, jer takav duh nije imao nikakve veze s onakvom pameću kakva je bila rasuta po njegovim knjigama, koje sam tako dobro poznavao i koje su bile prožete nekom
blagom i božanskom mudrošću. Polazeći od njih, nikako ne bih došao do tog nosa nalik na puža; a i polazeći, opet, od tog nosa, koji je izgledao kao da ga je baš briga za sve to, šepurio se za svoj račun, sav proizvoljan, išao sam u pravcu sasvim obrnutom od Bergotovih dela i mogao bih doći, činilo mi se, do mentaliteta mentalitet a nekakvog užurbanog inženjera, do onakvog kakav je u onih koji, kad ih pozdravite, misle da je umesno da kažu: „Hvala, a vi?” još i pre no što ste ih i upitali kako su, a ako im izjavite da vam je drago što ste se upoznali, odgovaraju skraćeno, što zamišljaju da je lepo, pametno i moderno jer omogućava da se ne gubi dragoceno vreme na zaludne izraze: „Takođe”. Istina, imena su crtači puni fantazije i pružaju nam o ljudima i mestima tako malo verne skice da smo često zabezeknuti kad nam se pred očima, umesto zamišljenog sveta, ukaže vidljivi svet (koji, uostalom, ni sam nije onaj istinski svet, jer naša čula isto tako nemaju dara za verno predočavanje kao što ga nema ni naša uobrazilja, tako da su približne slike stvarnosti koje najzad uspevamo da dobijemo bar isto toliko različite od viđenoga sveta koliko i od zamišljenoga). Ali, u Bergotovom slučaju, smetnja koju je predstavljalo ime, kao prvi prethodni utisak, nije bila ništa prema smetnji koju mi je pričinjavalo poznato mi delo, o kojem sam sad morao, kao o neki balon, da okačim čoveka s bradicom, i ne znajući da li će balonu ostati dovoljno snage da uzleti. Ipak je sasvim izgledalo da je zbilja on napisao te knjige koje sam toliko voleo, jer kad mu je gđa Svan, u želji da kaže nešto prikladno, rekla koliko volim jednu od tih knjiga, on nije pokazao nikakvo čuđenje što ona to njemu saopštava a ne nekom drugom gostu i nije to primio kao posledicu zabune; nego se, u redengotu koji je bio obukao u čast svih tih zvanica i koji je ispunjavalo jedno telo gladno bliskog ručka, dok mu je pažnja bila zabavljena drugim, važnijim stvarima, osmehnuo kao na neku svršenu epizodu svoga ranijeg života i kao da mu pominju kostim vojvode de Giza koji je neke tamo godine obukao na jednom balu pod maskama, tako se osmehnuo što su ga podsetili na njegove knjige, koje su za mene smesta pale tako nisko (povukavši u svom padu svu vrednost Lepog, svu vrednost sveta, života) kao da su bile samo bezvredna razonoda toga čoveka s bradicom. Pomišljao sam u sebi da se on morao prilježno truditi oko njih, ali, da je živeo na nekom ostrvu okruženom sprudovima bisernih školjki, on bi se, umesto toga, sa uspehom posvetio trgovini biserima. Njegovo delo delo nije mi se više činilo tako neminovno. neminovno. Pa sam se onda upitao da li originalnost zaista dokazuje da su veliki pisci bogovi koji vladaju svaki nad carstvom koje je samo njegovo, ili nema li u svemu tome pomalo varke, neće li biti da su razlike između dela više plod rada nego što su izraz neke korenite razlike u suštini između različitih ličnosti. U međuvremenu prešli smo za sto. Kraj svog tanjira našao sam struk
karanfila, čija je stabljika bila uvijena u srebrnu hartiju. To me je manje zbunilo nego onaj koverat što mi je bio predat u predsoblju, na koji sam već bio sasvim zaboravio. Namena tog cveta, doduše isto tako nova za mene, učinila mi se shvatljivijom kad sam video kako su svi muškarci za stolom dohvatili po jedan takav karanfil, koji im je stajao kraj tanjira, i zadenuli ga za rever redengota. I ja sam učinio kao i oni, s onim prirodnim izrazom kakav ima bezvernik u crkvi, koji ne poznaje bogosluženje, ali ustaje kad svi ustanu i klekne tek malo kasnije nego ostali. Drugi jedan nepoznat mi običaj, ne tako prolazan, manje mi se svideo. S druge strane moga tanjira bio je jedan manji, pun nečega crnkastog što nisam znao da je kavijar. Bio sam u nedoumici šta valja s tim činiti, ali rešen da ga ne jedem. Bergot nije sedeo daleko od mene za stolom i savršeno sam čuo što je govorio. Tada sam razumeo utisak g. de Norpoa. On je odista imao nekakav čudan glas; ništa ne menja toliko materijalna svojstva glasa koliko to što on sadrži neku misao: to utiče na zvučnost diftonga, na snagu usnenih suglasnika. A i na dikciju isto tako. Njegova mi se činila sasvim drukčijom od njegovog načina pisanja, pa čak i ono što je govorio od onoga što je ispunjavalo njegova dela. Ali glas izlazi iz jedne maske i nije dovoljan da po njemu odmah prepoznamo ispod nje onaj lik koji smo videli potpuno otkriven u stilu dela. U nekim delovima razgovora, u kojima je Bergot imao običaj da počne govoriti da način koji se nije samo g. de Norpoa činio izveštačen i neprijatan, dugo mi je trebalo da otkrijem neku tačnu podudarnost s onim delovima njegovih knjiga gde mu je forma postajala tako poetična i muzikalna. Tada je on u onome što je govorio video neku likovnu lepotu nezavisnu od značenja rečenica, a kako je ljudski govor u vezi s dušom, ali je ne izražava onako kao što to čini stil, izgledalo je kao da je Bergotov način govora gotovo u suprotnosti sa smislom, jer je jednolično sricao izvesne reči i — ako je pod njima pratio jednu istu sliku — nizao ih bez razdvajanja kao jedan istovetni zvuk, sa zamornom monotonijom. Tako da je jedan pretenciozan, patetičan i jednoličan ritam bio znak estetske vrednosti njegovih reči i, u njegovom razgovoru, rezultat iste one moći koja je u njegovim knjigama stvarala jedinstvo slika i harmoniju. Kad sam prvo to zapazio, meni je to bilo utoliko mučnije što ono što je on govorio u tim trenucima, baš zato što je bilo zaista od Bergota, nije izgledalo bergotovski. Bilo je to obilje veoma određenih misli, kakve nije sadržavao u sebi onaj „bergotovski žanr” koji su usvojili toliki hroničari po novinama; a ta razlika verovatno je bila — sagledana nejasno kroz razgovor kao slika kroz zatamnjeno staklo — još jedan vid činjenice da neka strana Bergotovog teksta, kad ju je čovek čitao nikada nije bila nešto što bi napisao i bilo koji od tih pukih
podražavalaca, koji su, istina, po novinama i knjigama ukrašavali svoju prozu tolikim „bergotovskim” slikama i mislima. Ta razlika u stilu poticala je otuda što je ono „bergotovsko” bilo pre svega jedan dragocen i istinit elemenat skriven u srcu svake stvari, koji je taj veliki pisac izvlačio iz nje zahvaljujući svojoj genijalnosti, a cilj umilnoga barda upravo je i bio da to izvuče, a ne da piše „bergotovski”. „bergotovski”. Doduše, Doduše, on je i to činio, i nehotice, pošto je bio Bergot Bergot i pošto je, u tome smislu, svaka nova lepota u njegovom delu bila onaj delić Bergota skriven u nekoj stvari, koji je on iz nje izvukao. Ali ako je po tome svaka od tih lepota i bila srodna s ostalima i prepoznatljiva, ona je ipak ostajala osobena, kao i otkriće koje ju je iznelo na videlo; nova, pa prema tome različita od onoga što se zvalo bergotovskim žanrom, a što je bilo neka neodređena sinteza svih onih Bergota koje je on već bio pronašao i sročio, a po kojima ljudi lišeni genijalnosti nipošto nisu mogli proreći šta će on otkriti u drugom nečem. Tako je sa svima velikim piscima, lepota njihovih rečenica je nepredvidljiva kao i lepota žene koju još ne poznajemo; ona je stvaranje, pošto se primenjuje na jedan spoljni predmet na koji oni misle — a ne na njih same — a koji još nisu izrazili. Neki današnji pisac memoara koji bi hteo da podražava Sen-Simonu, ali tako da to ne bude suviše vidljivo, mogao bi, strogo uzev, napisati prvi red Vilarovog portreta: „Bio je to dosta visok crnomanjast čovek...živahnog, otvorenog, upadljivog lika”, ali po kakvom li bi determinizmu mogao pogoditi onaj drugi red koji počinje sa: „i zaista pomalo ludačkog”? Prava raznolikost jeste u toj ispunjenosti stvarima i neočekivanim elementima, u toj grančici prepunoj plavih cvetova što se vinula, protivno svakom očekivanju, iz prolećne živice koja se činila već krcata cvetovima, dok je čisto formalno podražavanje raznolikosti (a isto bi se tako moglo rasuđivati i o drugim osobinama stila) samo praznina i jednoličnost, to jest nešto što je najsuprotnije raznolikosti i što može biti njen privid i podsećati na nju samo onoga ko je nije shvatio kod velikih pisaca. Stoga — kao god što bi Bergotova dikcija bez sumnje očaravala da je on bio samo kakav podražavalac koji recituje tobožnjeg Bergota, dok je ta dikcija bila vezana za Bergotovu misao u radu i na delu, vezana za nju životnim vezama koje uho nije smesta razabiralo — isto je tako, zato što je Bergot precizno primenjivao tu misao na stvarnost koja mu se svidela, i u njegovom jeziku bilo nešto suviše određeno, suviše sadržajno, što je razočaravalo one koji su očekivali da ga čuju kako govori samo o „večnoj bujici privida” i o „tajanstvenim drhtajima lepote”. Najzad, uvek retko i novo svojstvo onoga što je on pisao ispoljavalo se u njegovom razgovoru jednim tako pronicljivim pristupom nekom pitanju — time što je zanemarivao sve već poznate strane — da je izgledalo kao da on tom pitanju prilazi s neke sporedne strane, da je promašio,
da samo hoće da bude paradoksalan, pa su se tako njegove ideje najčešće činile zbrkane, jer svako zove jasnim idejama one koje su u istoj meri zbrkane koliko i njegove sopstvene. Uostalom, pošto je uslov svega novog da se prethodno odbaci ono oveštalo na što smo navikli i što nam se činilo samom stvarnošću, svaki nov razgovor, kao god i svako originalno slikarstvo, ili muzika, uvek će izgledati izveštačen, komplikovan i zamoran. On se oslanja na figure na koje nismo navikli, čini nam se kao da naš sagovornik govori samo u metaforama, što zamara i stvara utisak odsustva odsustva istinitosti. isti nitosti. (U stvari, i stari oblici govora bili su nekada isto tako slike koje je teško bilo pratiti, dok slušalac još nije poznavao svet koji su one slikale. Ali sada odavno uobražavamo da je to bio stvarni svet i spokojno se oslanjamo na njega.) Stoga, kad je Bergot govorio za Kotara — što se danas, međutim, čini tako obično — da je on čigra koja hvata ravnotežu, a za Brišoa da „njemu još i više nego i samoj gđi Svan zadaje muke njegova frizura, jer pošto se istovremeno stara i o svom profilu i o glasu koji uživa, mora da uredi kosu tako da mu ona u svakom trenutku daje izgled i lava i filozofa”, oni koji su ga slušali ubrzo bi osetili zamor i poželeli da se snađu i predahnu na nečem konkretnijem, kako su govorili, a hteli su reći na nečem uobičajenijem. Te neprepoznatljive reči što su izlazile iz maske koja mi je bila pred očima valjalo je povezati sa piscem kome sam se divio, one se ne bi mogle uklopiti u njegove knjige kao one islikane dečje kocke što se uklapaju među ostale; one su bile na drugom jednom planu i iziskivale su transponovanje, putem koga sam, dok sam jednog dana ponavljao u sebi rečenice koje sam čuo od Bergota, pronašao u njima kostur njegovog stila u pisanju, čije sam razne delove prepoznao prepoznao i mogao mo gao imenovati u njegovom njegovom govoru, koji koji mi se isprva beše učinio toliko drukčiji. U jednom sporednijem pogledu, naročito način kako je malo suviše brižljivo i naglašeno, izgovarao izvesne reči, izvesne prideve koji su se često ponavljali u njegovom govoru i koje nije izgovarao bez izvesne emfaze, ističući im sve slogove tako da se poslednji završavao raspevano (kao u reči „obličje”, koju je uvek upotrebljavao umesto „lik” i u kojoj je umnogostručavao suglasnike, koji kao da su mu se rasprskavali iz šake otvorene u tim trenucima), tačno je odgovarao lepome mestu na kome je, u svojoj prozi, iznosio na videlo takve svoje omiljene reči, ispred kojih je ostavljao kao nekakvu prazninu i koje su tako bile ukomponovane u ritam cele rečenice da je čitalac morao, da ne bi pogrešio takt, da vodi računa o svim „kvantitetima”. Ipak, u Bergotovom govoru čovek nije nalazio ono osvetljenje koje u njegovim knjigama, kao i kod nekih drugih pisaca, često menja izgled reči u napisanoj rečenici. To bez sumnje zato što to osvetljenje izvire iz velike dubine pa mu zraci ne dopiru do naših reči onda kada
smo, otvoreni za druge, u razgovoru, u izvesnoj meri zatvoreni za same sebe. U tome pogledu bilo je više intonacija, više osobenog naglaska u njegovim knjigama nego u govoru: onog prizvuka nezavisnog od lepote stila i koji ni sam pisac bez sumnje nije zapazio, jer se on ne da odvojiti od njegove duboke ličnosti. A upravo je taj prizvuk, u trenucima kad je Bergot u svojim knjigama bivao potpuno prirodan, davao ritam tada često vrlo beznačajnim rečima koje je ispisivao. Taj naglasak nije obeležen u tekstu, ništa ne ukazuje na nj, pa ipak se on sam od sebe dodaje rečenicama, čovek ih ne može drukčije izgovoriti, on je ono što je u pisca bilo najefemernije a ipak i najdublje, i baš to će svedočiti o njegovoj prirodi, pokazati da li je, uprkos svim grubostima koje je izrazio, bio blag, uprkos svemu čulnom, osećajan. Izvesne osobenosti u izgovaranju rečenica, koje su kod Bergota u razgovoru postojale samo u vidu slabih tragova, nisu bile svojstvene samo njemu lično, jer kad sam kasnije upoznao njegovu braću i sestre, kod njih sam ih našao još naglašenije. Bilo je to nešto oštro i prozuklo u poslednjim rečima kakve vesele rečenice, nešto stišano i zamiruće na kraju tužne rečenice. Svan, koji je velikoga pisca poznavao još kao dete, rekao mi je da su se tada u njega, isto koliko i u njegove braće i sestara, mogle čuti te u neku ruku porodične promene glasa, čas kliktanje plahovite radosti, a čas lagani šapat sete, i da je u sobi gde su se svi zajedno igrali on izvodio svoju partiju bolje nego iko, u tim njihovim čas zaglušujućim a čas čeznutljivim koncertima. Koliko god da je osobeno, to zvučanje bića je i prolazno i ne živi duže od njih. Ali nije tako bilo i sa tim porodičnim načinom govora Bergotovih. Jer mada je teško ikako shvatiti, čak i u Majstorima pevačima, pevačima, kako to umetnik može da izmisli muziku slušajući cvrkut ptica, ipak je Bergot transponovao i fiksirao u svojoj prozi taj način razvlačenja reči koje se ponavljaju kao radosno kliktanje ili se krune u tužne uzdahe. Ima u njegovim knjigama rečeničnih završetaka u kojima dugo odjekuje mnogostruko zvučanje kao u završnim akordima kakve operske uvertire koja ne može da se svrši i više puta ponavlja svoj poslednji takt, sve dok dirigent ne spusti palicu, a u kojima sam ja kasnije našao muzički ekvivalent te fonetske jeke, nalik na limene duvače, svojstvene porodici Bergot. Ali što se njega samog tiče, od časa kad ju je preneo u svoje knjige, nesvesno ju je prestao upotrebljavati u govoru. Od dana kad je počeo pisati, pa tim više kasnije, kad sam ga ja upoznao, njegov glas se zauvek dezorkestrirao. Ti mladi Bergotovi — budući pisac i njegova braća i sestre — nisu, doduše, ni po čemu bili iznad svojih oštroumnijih, duhovitijih vršnjaka, nego baš naprotiv, a ovi su nalazili da su Bergotovi suviše bučni, čak i pomalo prosti, da idu na živce svojim šalama, koje su bile svojstvene upola pretencioznom, upola
priglupom „stilu” njihove porodice. Ali genije, pa čak i veliki talenat, potiču manje od društvene profinjenosti i intelektualnih elemenata viših nego u drugih, a više od sposobnosti da se oni transformišu, da se transponuju. Da se kakva tečnost zagreje električnom lampom, nije pitanje u tome da se ima što je mogućno jača lampa, nego takva u kojoj bi struja mogla prestati svetleti, u kojoj bi se ona mogla preobraziti i umesto svetlosti dati toplotu. Da bi čovek šetao u vazduhu, nije nužno imati najmoćniji automobil, nego takav koji bi, prestavši juriti po zemlji i presekavši vertikalom pravac kojim se kretao, bio sposoban da svoju horizontalnu brzinu pretvori u silu uzletanja. Tako i oni koji stvaraju genijalna dela nisu oni koji žive u najprofinjenijoj sredini, čiji je razgovor najblistaviji, nego oni koji, prestavši odjednom živeti za same sebe, imaju moć da svoju ličnost učine sličnom ogledalu, tako da im se život, ma koliko da je inače običan u društvenom, pa čak u izvesnom smislu i u intelektualnom pogledu, mogne u tome ogledalu odraziti, jer genije se sastoji u moći odražavanja, a ne u kakvoći, samoj po sebi, prizora koji se odražava. Onoga dana kad je mladi Bergot uspeo da prikaže svetu svojih čitalaca onaj neukusni salon u kome je proveo detinjstvo i svoje ne baš bogzna kako zanimljive razgovore s braćom, toga dana vinuo se on više od duhovitijih i otmenijih prijatelja svoje porodice: porodice: ovi će se moći mo ći vratiti kući u svome s vome lepom rols-rojsu rols-rojsu i pokazati pokazati pomalo prezira prema prostoti Bergotovih; ali on, u svome skromnom aparatu koji se najzad „odlepio” „odlepio” od zemlje, on je leteo iznad njih. Neke druge crte u načinu govora bile su mu zajedničke ne više s drugim članovima njegove porodice, nego sa izvesnim piscima njegovog doba. I neki mlađi od njega, koji su ga se počinjali odricati i tvrditi da nemaju s njim nikakve intelektualne srodnosti, i nehotice su ispoljavali taj način govora, upotrebljujući iste priloge, iste predloge koje je on neprestano ponavljao, sklapajući rečenice na isti način, govoreći istim ublaženim, usporenim tonom, usled reakcije na rečiti i glatki način govora prethodnog pokolenja. Možda ti mladi — videće se koji su to bili — nisu ni poznavali Bergota. Ali njegov način mišljenja, kojim su bili zaraženi, razvio je u njih one promene u sintaksi i naglasku koje su u nužnoj vezi s intelektualnom originalnošću. U vezi koju, uostalom, tek treba protumačiti. A tako je i Bergot, iako nikome nije ništa dugovao u svom načinu pisanja, nasledio način govora od jednoga svog starog druga, koji je blistao u razgovoru, čiji je uticaj Bergot pretrpeo, kome je i nehotice podražavao u razgovoru, ali koji, međutim, manje obdaren, nikada nije napisao knjigu koja bi se zaista isticala. Tako bi Bergot, da se sudilo samo po originalnosti u govoru, bio svrstan među učenike, epigone, dok je on, u stvari, iako u razgovoru pod uticajem toga svog druga, bio originalan stvaralac kao pisac. Bez sumnje opet
zato da bi se odvojio od prethodnog pokolenja, koje je suviše volelo apstrakcije, velika opšta mesta, kad je hteo da kaže nešto dobro o nekoj knjizi, Bergot je uvek isticao, pominjao samo po neki slikovit prizor, kakvu sliku bez racionalnog značenja. „O, kako da ne!” govorio je, „to je dobro! Ima tamo jedna devojčica sa narandžastim šalom, o, to je dobro”, ili pak: „O, da, ima jedno mesto gde puk vojske prolazi kroz jedan grad, o, da, to je dobro!” U pogledu stila, on nije sasvim pripadao svome vremenu (a i ostao je suviše isključivo vezan za svoju zemlju, nije voleo Tolstoja, Džordž Eliotovu, Ibzena ni Dostojevskog), jer reč koja se uvek ponavljala kad je hteo da pohvali nečiji stil bila je reč „prijatan”. „Da, da, ja ipak više volim Šatobrijana u Atali Atali nego u Ranseu, Ranseu, čini mi se da je to mnogo prijatnije.” Govorio je tu reč kao kad bolesnik uverava lekara da ga od mleka m leka boli stomak, a ovaj mu odgovori: „A mleko je baš tako lako”. A istina je da je u Bergotovom stilu bilo nekakve harmonije slične onoj zbog koje su u starom veku hvalili izvesne govornike, što mi teško shvatamo, pošto smo toliko navikli na naše moderne jezike u kojima se ne traži takva vrsta efekata. Govorio Govorio je isto i sto tako sa stidljivim stidljivim osmehom os mehom za neke svoje svoje stranice, kad bi im se divio: „Verujem „Verujem da je to dosta istinito, to je dosta tačno, to može biti korisno”, korisno”, ali prosto iz i z skromnosti, skromnosti , kao što neka žena, kad joj kažu da joj je je haljina, ili ćerka, divna, odgovori, za haljinu: „Udobna je”, a za ćerku „Ima dobru narav”. Ali nagon graditelja bio je suviše dubok u Bergota da bi on mogao ne znati da jedini dokaz da je gradio korisno i saglasno istini leži u radosti koju je njegovo delo pružilo prvo njemu, a potom i drugima. Samo, mnogo godina kasnije, kad mu je ponestalo dara, kad god bi napisao nešto čime nije bio zadovoljan, da to ne bi izbrisao, kao što bi trebalo da učini, da bi to objavio, ponavljao je, ali sada u sebi: „Pa ipak, to je dosta tačno, to nije beskorisno za moju zemlju”. Tako da tu rečenicu, koju je nekada pred njegovim obožavaocima govorila, iz lukavstva, njegova skromnost, na kraju je skriveno u dnu duše, šaputala njegova zabrinuta gordost. I tako su te iste reči koje su Bergotu služile kao izlišno pravdanje za vrednost njegovih prvih dela postale kao nekakva nemoćna uteha za ništavnost poslednjih. Neka vrsta strogog ukusa koji je imao, rešenosti da nikada ne napiše nešto za šta ne bi mogao reći: „To je prijatno”, a zbog čega je toliko godina važio kao jalov, izveštačen umetnik koji cizelira tričarije, bila je, naprotiv, tajna njegove snage, jer navika stvara isto tako stil pisca kao i karakter čoveka, te pisac koji se više puta zadovoljio time da u izražavanju svoje misli dostigne samo izvesnu dopadljivost postavlja tako zauvek granice svojoj darovitosti, kao što, popuštajući često uživanju, lenosti, strahu da ne patimo, ocrtavamo sami, u našem karakteru, na kome popravke više neće biti bi ti mogućne, mo gućne, lik njegovih njegovih poroka
i granice njegovih vrlina. Što ipak, uprkos tolikim kasnije uočenim vezama između pisca i čoveka, u prvom trenutku kod gđe Svan nisam poverovao da se to preda mnom nalazi Bergot, pisac tolikih božanstvenih knjiga, možda i nisam sasvim grešio, jer ni on sam (u pravom smislu reči) to nije „verovao”. Nije to verovao, pošto je pokazivao revnu ljubaznost prema otmenom svetu (iako, uostalom, nije bio snob), prema piscima, novinarima, koji su bili daleko ispod njega. Dakako, sada je on već bio saznao po jednodušnom mišljenju drugih da je genijalan, prema čemu položaj u društvu i zvanična priznanja nisu ništa. Saznao je da je genijalan, ali nije verovao u to, pošto je nastavljao da glumi duboko poštovanje prema osrednjim piscima, kako bi postigao da uskoro postane akademik, iako akademija i aristokratski Sen-Žermen isto tako nemaju nikakve veze s onom česticom večnoga Duha, koja je autor Bergotovih knjiga, kao ni sa načelom kauzalnosti ili sa idejom Boga. I to je on znao takođe, ali kao što kleptoman uzalud zna da je ružno krasti. I taj čovek sa bradicom i s nosom nalik na puža služio se lukavstvima džentlmena koji krade viljuške, samo da bi se primakao žuđenoj akademskoj fotelji, da bi se približio nekoj vojvotkinji koja raspolaže glasovima u akademiji, ali da im se približi pazeći da njegovu igru ne primeti niko ko bi težnju takvom cilju smatrao porokom. U tome je samo upola uspevao, čulo se kako se s rečima pravoga Bergota smenjuju reči sebičnoga, ambicioznog Bergota, koji je mislio samo na to da se istakne govoreći o ovim ili onim moćnim, otmenim ili bogatim ljudima, on koji je u svojim knjigama, kad je bio zaista onaj pravi, tako dobro pokazao, čiste kao bistar izvor, čari siromaštva. Što se pak tiče onih drugih poroka na koje je ciljao g. de Norpoa, one upola rodoskvrne ljubavi za koju se pričalo da je čak pomešana s ne baš čistim odnosima u pogledu novca, iako su ti poroci neprijatno protivrečili tendenciji njegovih poslednjih romana, punih tako savesne, tako bolne težnje ka dobrom da su njome bile zatrovane i najsitnije radosti njegovih junaka i da se i za samog čitaoca iz toga rađalo osećanje neke more, u kojoj je i najpitomiji život izgledao teško podnošljiv, ti poroci ipak nisu dokazivali, čak i pod pretpostavkom da su ih Bergotu opravdano pripisivali, da je ono što on piše lažno i da je tolika osetljivost samo komedija. Kao što i u patologiji razna stanja, na izgled slična, potiču, jedna od povišenog, a druga od nedovoljnog pritiska, lučenja žlezda itd., tako isto može biti poroka usled preosetljivosti kao god što ima poroka usled nedostatka osetljivosti. I možda se samo u stvarno poročnom životu moralni problem može postaviti sa svom silinom teskobe koja mu je svojstvena. A rešenje toga problema umetnik daje ne u svome ličnom životu, nego u onome što je za njega pravi život, daje jedno opšte, literarno rešenje. Kao što su veliki
teolozi crkve često, iako su sami bili dobri, prvo iskusili grehe svih ljudi, pa iz njih crpli svoje lično svetiteljstvo, tako se i veliki umetnici često, i kad su zli, služe svojim porocima da stvore moralno pravilo za sve ljude. U svojim žučnim kritikama pisci su najčešće žigosali poroke (ili samo slabosti i smešne strane) baš one sredine u kojoj su živeli, ili pak lakomislene reči, raskalašan i nepoćudan život svoje kćeri, neverstvo svoje žene ili svoje sopstvene grehe, iako nisu zato promenili svoj domaći život ili nepristojnost koja je carovala u njihovoj kući. Ali ta protivrečnost manje je bola oči nekada nego u Bergotovo vreme, zato što su, s jedne strane, što se društvo više kvarilo, moralni pojmovi postajali sve čistiji, a i zato što je publika, s druge strane, sada više nego ranije bila upućena u privatni život pisaca; i tako su ljudi u pozorištu ponekad pokazivali jedan drugom toga pisca kome sam se ja nekada toliko divio u Kombreu, a koga su sad gledali kako u dnu jedne lože sedi sa društvom čiji se već i sam sastav činio kao neobično smešan ili bolan komentar, kao bestidno poricanje načela koje je još nedavno branio u svome poslednjem delu. I tako, o dobroti ili zloći Bergotovoj nije mi mnogo reklo ono što su mi ovi ili oni mogli ispričati. Poneko od njemu bliskih pružao je dokaze o njegovoj nemilosrdnosti, a poneko nepoznat navodio je primer (dirljiv, jer očigledno nije bio sračunat na to da svet za njega sazna) njegove duboke osećajnosti. Prema svojoj ženi poneo se svirepo. Ali u jednoj seoskoj gostionici u koju je jednom došao da prenoći probdeo je noć kraj jedne sirotice koja je pokušala da se baci u vodu, a kad je morao da nastavi put, ostavio je gostioničaru mnogo novca da ne bi oterao tu nesrećnicu i da bi bio pažljiv prema njoj. Ukoliko se više u Bergotu razvio veliki pisac, na račun čoveka s bradicom, možda se utoliko više njegov lični život utopio u bujicu svih onih života koje je izmišljao, i nije mu se više činilo da ga obavezuje na stvarne dužnosti, koje je za njega zamenila dužnost da izmišlja te druge živote. Ali u isto vreme, zato što je tuđa osećanja zamišljao isto tako dobro kao da su njegova, kad bi došao u priliku da treba da se obrati kakvom nesrećniku, makar i na trenutak, on se stavljao ne na svoju ličnu tačku gledišta, nego na mesto toga bića koje pati, a sa toga gledišta grozio bi se toga da govori kao oni koji pred tuđim bolom i dalje misle samo na svoje sitne interese. Tako da je oko sebe izazvao opravdanu kivnost i nezaboravnu zahvalnost. On je pre svega bio čovek koji je u stvari istinski voleo samo izvesne slike (kao kakvu minijaturu zatvorenu u kovčežiću) i samo da ih stvara i slika rečima. Ako bi mu neko poslao kakvu sitnicu i ako je on mogao oko nje da isplete nekoliko takvih slika, pokazivao se izdašan u zahvalnosti, dok se dešavalo da je uopšte ne pokaže ni za neki bogat poklon. I da je je trebalo da se brani pred sudom, sudom , on bi i protiv svoje volje reči birao ne po tome kako bi one mogle delovati na
sudiju, nego radi slika, koje sudija sigurno ne bi ni zapazio. Toga dana, kad sam ga prvi put video kod Žilbertinih roditelja, ispričao sam Bergotu da sam nedavno video Bermu u Fedri; Fedri; on mi reče da je u sceni u kojoj stoji s rukom podignutom u visini ramena — upravo u jednoj od onih u kojima su joj toliko pljeskali — umela da dočara, sa toliko plemenite umetnosti, neka remek-dela koja sama možda nije nikada ni videla, jednu Hesperidu koja ima takav pokret na jednoj metopi u Olimpiji, a takođe i one lepe devojke na nekadašnjem Erehtejonu. — Možda je to dočarala po nekakvoj vidovitoj slutnji, no ipak zamišljam da ona ide u muzeje. To bi bilo zanimljivo dokonati (dokonati je bio jedan od Bergotovih uobičajenih izraza, koji su od njega primili neki mladi ljudi koji ga nikada nisu sreli, ali su govorili go vorili kao on, po nekakvoj sugestiji na daljinu). — Mislite na karijatide? — upita Svan. — Ne, ne — reče Bergot — osim u onoj sceni kad priznaje Bnoni svoju ljubav i kad rukom čini isti pokret kao Hegeso na nadgrobnom spomeniku u Keramiki, ona oživljava jednu mnogo stariju umetnost. Govorio sam o onim devojkama na antičkom Erehtejonu, no priznajem da možda ništa nije tako daleko od Rasinove umetnosti, ali ali ima im a toliko toga u Fedri...pa Fedri...pa još i ono...O, pa da, ipak, tako je lepa i ta mala Fedra iz VI veka, ta uspravno ispružena ruka, kovrča kose koja toliko liči na mramor, jeste, kako da ne, zaista je silno kako je ona to pronašla. Ima u tome mnogo više antike nego u mnogim knjigama koje ove godine zovu antičkim. Kako je Bergot u jednoj svojoj knjizi uputio čuvenu invokaciju tim drevnim statuama, reči koje je sad izgovarao bile su mi vrlo jasne i pružale mi nov razlog da se pozabavim Berminom glumom. Trudio sam se da je u sećanju ponovo vidim onakvu kakva je bila u toj sceni u kojoj je, sećao sam se, podigla ruku u visinu ramena. Pa sam pomišljao u sebi: „Eto, to je Hesperida iz Olimpije, to je sestra jedne od onih divnih devojaka u molitvi, sa Akropolja, eto šta je plemenita umetnost.” Ali da bi mi te misli mogle ulepšati Bermin pokret, trebalo bi da mi ih je Bergot pružio pre predstave. Tada bih, dok je još taj glumičin stav stvarno postojao preda mnom, u onom trenutku kad ono što se dešava ima još svu punoću stvarnosti, mogao pokušati da iz njega izvučem predstavu o antičkoj skulpturi. Ali ono što mi je ostalo od Berme u toj sceni bilo je samo sećanje koje se više ne da menjati, tanušno kao predstave lišene one duboke pozadine sadašnjosti, pozadine po kojoj možemo da kopamo i iz nje verodostojno izvučemo nešto novo; bilo je to slika na koju ne možemo naknadno primeniti neko tumačenje, jer se ono više ne bi moglo proveriti,
objektivno potvrditi. Da bi i sama uzela učešća u razgovoru, gđa Svan me upita da li se Žilberta setila da mi da ono što je Bergot Bergot napisao o Fedri. „Moja Fedri. „Moja ćerka je tako rasejana”, dodala je ona. Bergot se skromno osmehnuo i uzviknuo da su to beznačajne strane. „O, ta kako, divna je ta knjižica, ta mala plaketa”, plaketa ”, reče gđa Svan, da se pokaže dobra domaćica i da pokaže da je tobože pročitala tu knjižicu, a i zato što je volela ne samo da pravi komplimente Bergotu nego i da pravi razlike između onoga što je napisao, da utiče na njega. A ona ga, zaista, i jeste nadahnula, ali na drugi način, doduše, nego što je mislila. No u svakom slučaju, između onoga u čemu je bila elegancija salona gđe Svan i cele jedne strane Bergotovog dela bilo je nekakve veze, tako da, za one koji su danas starci, jedno drugome može služiti kao komentar. Prepustio sam se pričanju svojih utisaka. Bergot ih često nije smatrao tačnim, ali puštao me je da govorim. Rekao Rekao sam mu da mi se svidelo ono zeleno osvetljenje u trenutku kad Fedra podiže ruku. „A, scenografu bi bilo milo da to čuje da je veliki umetnik, ispričaću mu to, jer on se veoma ponosi tim osvetljenjem. Ja moram reći da ga baš ne volim naročito, to potapa sve u nekakav sinji dekor, mala Fedra u tome suviše liči na grančicu korala u nekakvom akvarijumu. Vi ćete mi reći da to ističe kosmičku stranu drame. To je istina, doduše. Ipak, to bi više priličilo nekoj sceni koja bi se odigravala kod Neptuna. Znam Znam da ima im a u tome tom e i Neptunove Neptunove osvete. Bože moj, ne tražim ja da se misli samo na Por-Roajal, ali najzad, ipak, to što je Rasin ispričao nisu ljubavni doživljaji morskih ježeva. Ali, najposle, moj prijatelj je baš to hteo, i to je ipak vrlo snažno, i u stvari dosta je lepo. Pa da, eto, vama se to svidelo, vi ste to razumeli; mi u stvari jednako mislimo o tome, zar ne, to što je on napravio, to je pomalo besmisleno, ali, najzad, to je i vrlo inteligentno." A kad je tako Bergotovo mišljenje bilo suprotno mome, ono me nimalo nije prisiljavalo da ućutim, nije me dovodilo u nemogućnost da išta odgovorim, kao što je to bilo sa g. de Norpoa. Što ne dokazuje da su Bergotova gledišta bila manje valjana od ambasadorovih, nego baš naprotiv. Snažna misao daje nešto svoje snage i onome koji joj protivreči. Pošto u njoj ima nečega od sveopštih duhovnih vrednosti, ona se uklapa, nakalemljuje na um onoga koga pobija, usred susednih ideja, pomoću kojih je ovaj, povraćajući neku prednost, upotpunjuje, ispravlja; tako da je krajnji sud u neku ruku delo obeju osoba koje raspravljaju. A upravo na one ideje koje u pravom smislu reči i nisu ideje, na ideje koje nisu ni sa čim u vezi, koje ne nalaze nikakve tačke oslonca, nikakvog bratskog ogranka u protivnikovom umu, upravo na njih ovaj, suočen s pukim ništavilom, ne nalazi ništa da odgovori. Argumenti g. de Norpoa (u pitanjima umetnosti) bili su bez pogovora zato što su bili bez ičega stvarnog. stvarnog.
Pošto Bergot nije odbacivao moje prigovore, priznao sam mu da ih je g. de Norpoa prezreo. „Pa to je jedna matora budala", odgovorio mi je on, „on vas je ujedao zato što uvek misli da je pred njim neki pokisli šonja ili kakav strašljivko.” „Šta! Vi poznajete Norpoa?” upita me Svan. „O, on je smrtno dosadan,” prekide ga njegova žena, koja je imala veliko poverenje u Bergotov sud, a bez sumnje se i bojala da nam je g. de Norpoa možda loše govorio o njoj. „Htela sam da razgovaram s njim jednom posle večere, i ne znam je li to bilo od starosti ili usled varenja, ali našla sam da je nedotupavan! Kanda bi ga trebalo dopingovati.” „Da, zar ne”, reče Bergot, „on često mora da ćuti da ne bi pre svršetka večeri iscrpao zalihu gluposti kojima mu je uštirkan plastron na košulji i od kojih mu se beli prsluk.” „Ja nalazim da su Bergot i moja žena suviše strogi”, reče Svan, koji je u svojoj kući igrao ulogu razložnog čoveka. „Uviđam da vas Norpoa ne može mnogo zanimati, ali s jedne druge tačke gledišta (jer Svan je voleo da skuplja lepe ,crtice iz života’) on je neko prilično zanimljiv kao ,ljubavnik’. Kad je bio sekretar u Rimu”, dodade on pošto se uverio da ga Žilberta ne može čuti, „imao je u Parizu ljubavnicu za kojom je ludovao i nalazio je načina da dvaput nedeljno doputuje da bi se video s njom na dva sata. Bila je to, uostalom, vrlo pametna i krasna žena u ono vreme, sada je udovica. A imao ih je još i mnogo drugih u međuvremenu. Ja bih poludeo da sam morao biti u Rimu a da žena koju volim živi u Parizu. Nervozni ljudi morali bi uvek voleti neku osobu koja je, kako kaže narod, ,niža od njih, da bi im žena koju vole, iz koristoljublja, bila na raspolaganju.” U tom trenu Svan primeti da bih ja to pravilo mogao primeniti na njega i Odetu. A kako čak i kod izuzetnijih osoba, dok se čini da u razgovoru s vama lebde visoko iznad života, samoljublje ostaje tesnogrudo, on odjednom posta veoma kivan na mene. Ali to se ispoljilo samo nespokojstvom u njegovom pogledu. U onom trenutku nije mi ništa rekao. A ne treba se tome suviše čuditi. Kad je Rasin, po jednoj priči koja je, uostalom, izmišljena, ali takva se pojava svakodnevno ponavlja u pariskom životu, načinio pred Lujem XIV aluziju na Skarona, najmoćniji kralj na svetu ništa nije to veče rekao pesniku. Ali Ali sutradan je ovaj pao u nemilost. nemi lost. No kako teorija obično želi da bude potpuno izražena, posle tog trenutka srdžbe i pošto je obrisao monokl, Svan je dopunio svoju misao ovim rečima, koje su kasnije, u mom sećanju, dobile smisao proročanskog upozorenja, o kojem nisam umeo voditi računa. „Međutim, opasnost takve ljubavi leži u tome što podređenost podređenos t voljene žene smiruje smi ruje za trenutak ljubomoru ljubomoru onoga ono ga ko je voli, ali isto tako čini i da ta ljubomora ima mnogo veće zahteve. Najposle se dešava da čovek drži ljubavnicu kao što drže neke zatvorenike, pod stalnim svetlom, da bi bili bolje čuvani. A to se obično završava dramama.”
Ja sam se vratio na g. de Norpoa. „Nemojte mu verovati, on ima vrlo opak jezik", reče gđa Svan s nekim naglaskom koji mi se tim više činilo da znači da je g. de Norpoa govorio ružno o njoj što je Svan pogledao svoju ženu prekorno, kao da bi da je spreči da ne kaže nešto više. Međutim, Žilberta, koju su već dvaput zamolili da ode da se spremi za izlazak, stajala je i slušala nas, između majke i oca, na čije se rame mazno naslonila. Na prvi pogled ništa nije više odudaralo od gđe Svan, koja je bila crnomanjasta, nego ta devojka riđe kose, zlataste kože. Ali trenutak kasnije čovek je prepoznavao na Žilberti mnoge crte — na primer, nos, koji je sa naglom i nepogrešivom odlučnošću zaustavio nevidljivi vajar koji svojim dletom radi za više pokolenja — izraz, pokrete njene majke; da uzmemo poređenje iz druge jedne umetnosti, ona je izgledala kao jedan još ne mnogo veran portret gđe Svan, koju je slikar, ćudljiv kolorista, namestio da pozira upola prerušena, kao Venecijanka, spremna da pođe na neku večeru gde će zvanice biti prerušene u istorijske kostime. A kako ona nije imala samo plavu vlasulju nego je i svaki taman atom bio isključen iz njene puti, koja je tako, bez svojih mrkih koprena, izgledala većma ogoljena, prekrivena samo oslobođenim zracima nekakvog unutrašnjeg sunca, slikareve boje nisu bile samo premazane po površini, one su bile otelovlj ote lovljene; ene; Žilberta je izgledala i zgledala kao da predstavlja neku životinju iz bajke ili da se prerušila u neko mitološko biće. Njena riđa koža bila je koža njenog oca, i to toliko kao da je priroda, kad se Žilberta stvarala, imala da reši problem kako da malo-pomalo ponovo stvori gđu Svan, dok je, kao građu, imala na raspolaganju samo kožu g. Svana. I priroda ju je savršeno iskoristila, kao što majstor koritar pazi da ostavi da se vidi tkivo, čvorovi u drvetu. Na Žilbertinom licu, kraj Odetinog nosa, koji je bio savršeno reprodukovan, koža se izdizala da bi ostavila netaknuta dva mladeža g. Svana. Tako je bio ostvaren jedan nov varijetet gđe Svan, tu, pored nje, kao beli jorgovan pored ljubičastog jorgovana. Ipak tu graničnu liniju između te dve ličnosti ne bi trebalo zamisliti kao potpuno jasnu. Na trenutke, kad bi se Žilberta nasmejala, razabirao se oval očevog obraza na licu njene majke, kao da su pomešani zajedno da bi se videlo šta će dati ta mešavina; i taj oval je bivao određeniji, kao kad se embrion uobličava: izduživao se ukoso, nadimao, a časak kasnije bi iščeznuo. U Žilbertinim očima video se dobri, iskreni pogled njenog oca; takav je imala kad mi je poklonila kliker od ahata i rekla mi: „Čuvajte ga za uspomenu na naše prijateljstvo”. Ali kad biste Žilbertu pitali o tome šta je radila, onda se u tim istim očima videla zbunjenost, nesigurnost, prikrivanje, tuga, kao nekada u Odete, kad ju je Svan pitao kuda je išla, a ona mu odgovarala onim lažljivim odgovorima koji su ga bacali u očajanje, a posle kojih je sada samo naglo prelazio na drugo šta, kao
neradoznao i oprezan muž. Na Jelisejskim poljima, ja bih se često uznemirio kad bih u Žilberte video taj pogled. Ali najčešće bez razloga. Jer kod nje, kao čisto telesni ostatak nečega majčinog, taj pogled — taj, bar — nije više ničem odgovarao. Jer i kad je išla na časove, kad je trebalo da se vrati kući radi nekog časa, i tada su Žilbertine oči činile taj pokret koji je nekada, u Odetinim očima, izazivala bojazan da se ne otkrije da je u toku dana primila u posetu nekog od svojih ljubavnika ili da žuri na neki sastanak. I tako se videlo kako se te dve prirode, Svanova i gđe Svan, talasaju, kako se čas jedna povlači, a čas malko preplavljuje preplavljuje onu drugu, u telu te lu te Meluzine. Zna se, doduše, da je dete na oca i majku. Pa ipak, raspodela vrlina i mana koje nasleđuje zbiva se tako čudno da od o d dve vrline vrline koje su se činile nerazdvojne u jednog od roditelja nalazimo još samo jednu u deteta, i to spojenu s onom manom drugoga roditelja koja se s njom činila nespojiva. Čak i otelovljenje neke duhovne vrline u nekoj telesnoj mani, inače s njom nespojivoj, često je jedan od zakona sličnosti deteta s roditeljima. Od dveju sestara jedna će, sa ponositim očevim stasom, imati majčinu tesnogrudost; druga, prepuna očeve pameti, pokazivaće je svetu u majčinoj pojavi; majčin krupan nos, isturen trbuh, pa čak i glas postali su odeća svih onih darova koje smo znali pod jednom divnom spoljašnjošću. Tako da za svaku od dveju sestara možemo s podjednako razloga reći da je ona više bilo na ovoga ili na onog roditelja. Istina, Žilberta je bila jedinica, ali postojale su najmanje dve Žilberte. Te dve prirode, očeva i majčina, nisu se samo mešale u njoj; one su se otimale o nju, pa i tako je još netačno reći jer bi se po tome moglo pretpostaviti da je postojala i neka treća Žilberta koja je za to vreme patila što je tako plen onih drugih dveju. A Žilberta je bila naizmenično jedna pa druga i u svakome trenutku ništa drugo do samo jedna od tih dveju, to jest, nesposobna, dok je bila manje dobra, da zbog toga pati, jer ona bolja Žilberta, zbog svoje trenutne odsutnosti, nije mogla ustanoviti to srozavanje. Stoga je ta manje dobra bila kadra da se raduje ne baš plemenitim uživanjima. Kad je ona druga govorila po duši svog oca, imala je široke poglede, čovek bi rado s njom preduzeo neki lep i dobrohotan poduhvat, i rekao bi joj to, ali u času odluke srce njene majke već bi opet prevladalo; i sad vam je ono odgovaralo; pa bi čoveka razočarala i naljutila — gotovo dovela u nedoumicu, kao kad pobrka dve osobe — neka tesnogruda primedba, nekakvo podlo cerekanje, u kome je Žilberta uživala, jer ono je poticalo iz onoga što je ona u tome trenutku zaista i bila. Toliko je velika bivala nekad razlika između te dve Žilberte da se čovek pitao, uostalom uzalud, šta joj je to mogao učiniti da se tako promeni. Na sastanak koji vam je sama predložila ne samo što ne bi došla i ne bi se zatim ni izvinila, nego, šta god da je moglo uticati da promeni odluku,
pokazivala se potom poto m toliko drukčija da je čoveku dolazilo da poveruje da je žrtva onakve jedne sličnosti kakva čini osnovu Menehma Menehma i da se ne nalazi pred osobom koja ga je onako ljubazno zamolila da se sastanu, poverovao bi to da mu ona nije pokazivala zlovolju koja je otkrivala da se oseća krivom i da želi da izbegne objašnjenja. — Hajde, idi, nemoj da čekamo zbog tebe — reče joj mati. — Tako mi je lepo kraj tatice, hoću da ostanem još časak — odgovori Žilberta krijući glavu ispod očeve mišice, a on joj nežno pređe prstima po plavoj kosi. Svan je bio od onih ljudi koji su dugo živeli u ljubavnim samoobmanama, pa su posle uvideli da je sve ono dobro što su pružili tolikim ljubavnicama uvećalo sreću tim ženama a da pri tom nije u njima pobudilo nikakvu zahvalnost, nikakvu nežnost prema ljubavniku; ali u svom detetu čini im se da osećaju onu nežnu ljubav u kojoj će, otelovljenoj i u samom njihovom imenu, i oni sami živeti i posle svoje smrti. Kad više ne bude Šarla Svana, postojaće još uvek jedna gđica Svan, koja će i dalje voleti oca, koga više neće biti. Voleće ga čak i suviše, možda, bez sumnje je pomislio Svan, jer je Žilberti odgovorio: „Ti si moja dobra ćerka”, onim tonom tronutim od brige kojom nas muči budućnost bića koje nas voli suviše strasnom nežnošću, a moraće nas nadživeti. Da bi prikrio svoju tronutost, on se umeša u naš razgovor o Bermi. Skrenuo mi je pažnju, ali ravnodušno i kao da mu je sve to dosadno, kao da u neku ruku hoće da ostane po strani od onoga što govori, s kakvim je dubokim razumevanjem, s koliko nepredvidljive tačnosti glumica rekla Enoni: „Ti si to znala!” Imao je pravo: ta intonacija bar imala je neku razumljivu vrednost i time je trebalo da zadovolji moju težnju da nađem nepobitne razloge da se divim Bermi. Ali, baš zbog svoje jasnoće, ona tu želju nije zadovoljavala. Ta intonacija bila je tako dovitljivo nađena, puna tako određenog smisla i značenja da se činilo da postoji i inače, sama po sebi, i da bi svaka pametna glumica mogla da je usvoji. Bila je to jedna lepa ideja; ali svako ko bi je isto tako potpuno pojmio isto bi je tako posedovao. Bermi je pripadalo to što ju je ona pronašla, ali može li se upotrebiti ta reč „pronašla” kad se radi o nečem što ne bi bilo drukčije ni da smo to preuzeli, o nečem što nije suštinski vezano za vaše biće, pošto i neko drugi drugi može to potom reprodukovati? „Bože, kako vaše prisustvo podiže nivo razgovora!” razgovora!” reče mi Svan kao da se izvinjava pred Bergotom, jer on je u krugu oko Germantovih stekao naviku da velike umetnike prima prosto kao dobre prijatelje, koje čovek želi samo da počasti jelima koja oni vole, da ih zabavi društvenim igrama ili, na selu,
sportovima koji im se sviđaju. „Mi kanda zaista govorimo o umetnosti, dodade umetnosti, dodade on. „To je vrlo dobro, ja to baš i volim”, reče gđa Svan pogledavši me zahvalno, iz dobrote a i zato što št o joj je ostala ona njena davnašnja težnja da vodi intelektualne razgovore. A Bergot je potom porazgovarao s drugima, naročito sa Žilbertom. Ja sam mu bio rekao sve što sam osetio na onoj predstavi, i rekao sam mu to s toliko slobode da me je to i samog iznenadilo, a to je bilo otud što sam već toliko godina (za tolikih sati samoće samo će i čitanja, kad kad je on za mene bio samo onaj o naj najbolj najboljii deo mene samog), navikao da s njim budem iskren, otvoren, da mu se poveravam, pa sam se manje ustezao pred njim nego što bih pred nekim s kim bih prvi put razgovarao. Međutim, iz istog razloga, bio sam i vrlo zabrinut kakav sam utisak mogao ostaviti, jer prezir koji sam pretpostavljao da bi on morao osećati prema mojim mo jim razmišljanjima razmišljanjima nije poticao od juče, nego još iz onog sada već davnog doba kad sam počeo čitati njegove knjige u našoj bašti u Kombreu. Možda je ipak trebalo da pomislim u sebi, pošto sam tako iskreno, sasvim se predajući svojoj misli, s jedne strane tako duboko osećao Bergotovo delo, a s druge strane, u pozorištu, osetio razočaranje kome nisam znao razloga, možda je trebalo da pomislim da te dve nagonske reakcije koje su me povukle nisu mogle biti toliko različite jedna od druge, nego da se pokoravaju istim zakonima i da onaj Bergotov duh, koji sam voleo u njegovim knjigama, ne može biti nešto sasvim tuđe i protivno mome razočaranju a i mojoj nesposobnosti da ga izrazim. Jer moje poimanje moralo je biti jedno jedinstveno, a možda i postoji samo jedno, u kome je sav svet sustanar, jedno jedino poimanje na koje svako iz svoga posebnog tela upire pogled, kao u pozorištu, gde iako, doduše, svako ima svoje mesto, postoji zato ipak samo jedna pozornica. Istina, ideje u koje sam ja po svojoj sklonosti nastojao da proniknem nisu bile one u koje se obično Bergot udubljivao u svojim delima. Ali ako smo i on i ja imali na raspolaganju istu moć poimanja, on je morao, slušajući me kako ih izražavam, setiti se njih, voleti ih, radovati im se, jer je pred svojim unutrašnjim pogledom morao verovatno sačuvati, uprkos onom što sam pretpostavljao, još i jedan sasvim drugi deo poimanja osim onog čiji je jedan isečak prešao u njegove knjige i po kojem sam ranije zamišljao ceo njegov misaoni svet. Kao što sveštenici, pošto imaju najveće iskustvo o ljudskom srcu, mogu najpre oprostiti grehe koje sami ne čine, tako i genije, imajući najveće iskustvo poimanja, može najbolje razumeti ideje koje su najsuprotnije onima koje čine osnovu njegovih sopstvenih dela. Trebalo je to da pomislim, što uostalom i nije tako prijatno, jer blagonaklonost uzvišenih duhova prati neshvatanje i neprijateljstvo prosečnih; a čovek je mnogo manje srećan zbog ljubaznosti nekog velikog pisca, koga, na kraju krajeva, može sretati i u njegovim knjigama, nego što pati zbog nenaklonosti
neke žene, koju nije izabrao zbog njene pameti, ali koju ne može da se savlada da ne voli. Morao sam sve to pomisliti, ali nisam, bio sam ubeđen da sam se Bergotu učinio glup, kad mi Žilberta prošaputa na uvo: — Presrećna sam jer ste osvojili mog velikog prijatelja Bergota. Rekao je mami da nalazi da ste izuzetn i zuzetnoo pametni. — Kuda idemo? — upitao sam Žilbertu. — O, svejedno kuda, što se mene tiče, znate, išli ovamo ili onamo... Ali od onoga slučaja na godišnjicu smrti njenog dede pitao sam se nije li Žilbertina narav drukčija nego što sam verovao, i kad ona pokazuje da joj je svejedno šta ćemo raditi, kad je tako dobra, tako pitoma i uvek poslušna, ne kriju li se iza toga, naprotiv, vrlo strasne želje, koje ona iz samoljublja ne želi da pokaže i koje otkrije naglim otporom tek ako ih ko slučajno omete. Kako je Bergot stanovao u istom kraju u kome i moji roditelji, pošli smo zajedno; u kolima mi je govorio o mome zdravlju: „Naši prijatelji su mi rekli da niste zdravi. Veoma vas žalim. A i ne žalim vas ipak suviše, jer vidim da vi sigurno uživate u duhovnim radostima, i za vas je verovatno pre svega to važno, kao i za sve one koji poznaju takve radosti.” Ali ja sam osećao, i to koliko, avaj, da je to što govori tako malo tačno za mene koga je svako umovanje, ma koliko uzvišeno bilo, ostavljalo hladna, a bivao sam srećan samo u časovima kad sam prosto švrljao, kad sam se dobro osećao; osećao sam koliko je ono što želim u životu čisto materijalno i kako bih se lako odrekao mudrosti. Kako uživanja nisam razlikovao po njihovim različitim, manje ili više dubokim i trajnim izvorima, iz kojih potiču, pomislio sam, u času kad sam zaustio da mu odgovorim, da bih voleo takav život u kome bih bio u prijateljstvu s vojvotkinjom de Germant i u kome bih često osetio, kao u onoj nekadašnjoj trošarinskoj postaji na Jelisejskim poljima, takvu svežinu koja bi me podsetila na Kombre. A u takvom idealnom životu, o kome se nisam usudio da mu se poverim, uživanja uma nisu zauzimala nikakvo mesto. — Ne, gospodine, umne radosti meni malo znače, ne težim ja njima i ne znam čak ni da li sam ih ikad i kad i okusio. — Verujete, zbilja? — odgovorio mi je on. — Ma ne, čujte, kako da ne, ipak, mora biti da baš to najviše volite, ja ja tako zamišljam, eto šta ja mislim. On me, dakako, nije ubedio; pa ipak, osetio sam se srećniji, manje skučen. Zbog onoga što mi beše rekao g. de Norpoa, smatrao sam svoje trenutke sanjarenja, oduševljenja, vere u sebe, čisto subjektivnim i neistinitim. A, eto, po Bergotu, koji se činilo da poznaje takav slučaj kao što je moj, izgledalo je da
simptom koji treba zanemariti jesu, baš naprotiv, moje sumnje, moje gađenje samoga sebe. Naročito Na ročito ono što je bio rekao o g. de Norpoa oduzimalo je mnogo snage jednoj presudi za koju sam smatrao da je bez prigovora. „Da li vas bar dobro leče?” upitao me je Bergot. „Ko se stara o vašem zdravlju?” Rekoh mu da me je pregledao Kotar i da će me bez sumnje još pregledati. „O, ta on nije lekar kakav vama treba!” odgovorio mi je on. „Doduše, ne poznajem ga kao lekara, ali video sam ga kod gđe Svan. On je budala. Pa i da pretpostavimo da to ne smeta da čovek bude dobar lekar, što teško mogu da verujem, smeta da čovek bude dobar lekar za umetnike, za pametan svet. Ljudima kao što ste vi potreban je i odgovarajući lekar, skoro bih rekao naročite dijete, naročiti lekovi. Kotar će vam biti dosadan, pa će već i to onemogućiti da njegovo lečenje deluje. A i to lečenje ne može biti isto za vas kao i za bilo koga. Tri četvrtine boljki pametnih ljudi potiče od njihove pameti. Treba im u najmanju ruku lekar koji poznaje tu boljku. A kako hoćete da vas Kotar leči? On je predvideo teško varenje sosova, želudačne poteškoće, ali nije predvideo čitanje Šekspira...I stoga njegov proračun u vašem slučaju nije više tačan, ravnoteža je poremećena, onaj mali đavo u nama stalno izbija ponovo na površinu, kao plovak. On će naći da vam je želudac proširen, nije mu ni potrebno po trebno da vas pregleda, jer njemu je to već unapred u očima. Možete to i videti, ogleda mu se u cvikeru.” Takav način govora veoma me je zamarao, u sebi sam mislio, zdravorazumski glupo: „Ne može se proširenje želuca ogledati u cvikeru profesora Kotara kao što se ni gluposti ne mogu kriti u belome prsluku g. de Norpoa.” „Pre bih vam savetovao doktora di Bulbona”, nastavi Bergot, „koji je sasvim inteligentan.” „On je veliki obožavalac vaših dela”, odgovorih mu ja. Video sam da Bergot to zna i zaključio sam da se srodne duše brzo sretnu, da čovek malo ima pravih „neznanih prijatelja”. To što mi je Bergot rekao o Kotaru ostavilo je dubok utisak na mene, iako je bilo suprotno svemu što sam verovao. Nimalo me ne bi brinulo što bi mi se moj lekar mogao učiniti dosadan; od njega sam očekivao da zahvaljujući umeću čiji su zakoni izvan domašaja mog znanja izrekne o mom zdravlju neporecivo proročanstvo pregledajući mi utrobu. A nije mi bilo stalo do toga da pomoću svoje inteligencije, u čemu bih ga i ja sam mogao zameniti, nastoji da shvati moju, koju sam smatrao samo kao sredstvo, samo po sebi, bez značaja, kojim kojim nastojimo da domašimo spoljne spoljne istine. Veoma sam sumnjao da pametnim ljudima treba drukčija higijena nego glupacima i bio sam spreman da se potčinim onoj koja važi i za sve druge. „A i naš prijatelj Svan je neko kome bi bio potreban dobar lekar”, reče Bergot. A kad sam ga upitao je li Svan bolestan: „Pa, znate, to je čovek koji se oženio razvratnicom i koji sto puta na dan mora da proguta, kao stotinu otrovnica, sve one žene koje neće da
primaju njegovu ili sve one muškarce koji su spavali s njom. Vidi mu se to po tome kako mu se grče usta. Pogledajte jednom kako se mršti kad se vraća kući, dok ne vidi ko mu je u kući”. To što št o je Bergot tuđem čoveku čo veku govorio tako ružno o prijateljima koji su ga tako odavno primali bilo je za mene isto tako novo kao i skoro nežan ton kojim im se kod njih svaki čas obraćao. Neko ko bi bio kao sestra moga dede, na primer, ne bi, sigurno, bio kadar da sa bilo kim od nas bude onako umiljat kao što sam video Bergota kod Svanovih. Ona je čak i onima koje je volela rado govorila neprijatne stvari. Ali čak i kad nisu nis u bili prisutni, ne bi izgovorila nijednu reč koju oni ne bi smeli čuti. Ništa nije manje ličilo na otmen svet nego naše društvo u Kombreu. A društvo oko Svanovih bilo je već prelaz ka tome otmenom svetu, ka njegovom prevrtljivom talasanju. Nije to još bila pučina, ali bila je već laguna. „Sve to neka ostane među nama”, reče mi Bergot rastajući se od mene pred mojom kapijom. Nekoliko godina kasnije, ja bih mu odgovorio: „Ja nikada ne prepričavam ono što mi se kaže.” To je ritualna fraza u otmenom svetu, kojom svako lažno umiruje onoga koji ogovara. A rekao bih je Bergotu još i onoga dana, jer čovek ne izmišlja sve što govori, naročito u trenutku kad govori kao društveno biće. Ali je još nisam znao. S druge strane, ono što bi dedina sestra rekla u sličnoj prilici bilo bi: „Pa ako ne želite da se to kaže, zašto to govorite?” To je odgovor nedruštvenih stvorenja, „bandoglavog” sveta. Ja nisam bio takav: ćutke sam se poklonio. Neki pisci koji su za mene bili krupne ličnosti godinama su kopali i rukama i nogama da uspostave poznanstvo s Bergotom, ali su njihovi odnosi ostali čisto književni, van javnosti, i nisu prevazilazili njegovu radnu sobu, dok sam ja otprve i sasvim mirno stupio među prijatelje velikog pisca kao kad neko, umesto da kao sav svet stoji u redu da bi došao do nekog lošeg mesta u pozorištu, dobije dobi je najbolje najbolje tako što ga provedu kroz prolaz prolaz zatvoren za druge. Što je Svan meni tako otvorio taj prolaz, to je bez sumnje bilo zato što su Žilbertini roditelji, kao što kralj prirodno poziva prijatelje svoje dece u kraljevsku ložu, na kraljevsku kraljevsku jahtu, primali prijatelje svoje ćerke usred svih onih dragocenosti dragoce nosti koje su imali i zajedno sa prisnim prijateljima koje su te dragocenosti okružavale. Ali u ono doba pomislio sam, i možda s razlogom, da je ta ljubaznost Svanovih bila posredno upućena mojim roditeljima. Čini mi se da sam nekada, u Kombreu, čuo da je on, videći moje divljenje prema Bergotu, ponudio da me povede kod sebe na večeru, a da su moji roditelji odbili poziv rekavši da sam suviše mlad i suviše nervozan da bih „izlazio”. Moji su roditelji, bez sumnje, značili za neke, i baš za one koji su se meni činili divni, nešto sasvim drugo nego za mene, tako da sam, kao u ono doba kad je ona dama u ružičastom uputila mom ocu pohvale kojih se on pokazao tako malo dostojan, poželeo da moji roditelji shvate kakav
sam to neprocenjiv poklon primio i da posvedoče svoju zahvalnost velikodušnome i ljubaznom Svanu koji mi ga je — meni, ili njima — poklonio, i to poklonio tako kao da i ne primećuje njegovu vrednost, isto onako kao na Luinijevoj freski onaj ljupki istočni mudrac kukasta nosa, plave kose, na koga je Svan veoma ličio, lič io, bar kako je to, kažu, nekada svet nalazio. Na žalost, tu milost koju mi je ukazao Svan i koju sam, vrativši se kući, još i pre no što sam skinuo kaput, ispričao roditeljima u nadi da će ona isto tako ganuti i njihovo srce kao što je ganula moje i navesti ih na neki ogroman i odlučan ljubazan postupak prema Svanovima, tu milost oni, izgleda, nisu umeli naročito cenili. „Svan te je predstavio Bergotu? Odlično poznanstvo, krasno prijateljstvo!” uzviknuo je ironično moj otac. „Samo je još to falilo!” A kad sam, crni ja, dodao da se Bergotu nimalo ne sviđa g. de Norpoa: — Pa naravno — nastavio je otac. — To dobro dokazuje da je on pritvorna i zlobna duša. Jadni moj sine, ti već nisi imao mnogo zdrave pameti, a sad mi je žao što vidim da si upao u jednu sredinu sredinu koja koja će te sasvim sluditi. Već i samo to što sam išao Svanovima daleko od toga da je očaravalo moje roditelje. Poznanstvo s Bergotom njima se činilo kao zlosrećna ali prirodna posledica jedne prve greške, slabosti koju su pokazali i koju bi moj deda nazvao „odsustvom predostrožnosti”. Osetio sam da bi sad još samo trebalo da kažem da je taj pokvareni čovek što ne ceni g. de Norpoa našao da sam izuzetno inteligentan pa da njihova zlovolja bude potpuna. Moj Moj otac, naime, nai me, kad je nalazio da je neko, neki moj drug, na primer, pošao rđavim putem — kao ja u tome trenutku — pa ako je onda tome još i odobravao neko koga moj otac nije cenio, on je u tome odobravanju video samo potvrdu svoje zloslutne dijagnoze. Zlo mu se zbog toga činilo samo još veće. Kao da sam ga već čuo kako će uzviknuti: „Pa dabogme, to se sasvim slaže!” — reči koje su me prestravljivale svojom neodređenošću i kao da su nagoveštavale da će u moj tako prijatan život smesta uneti neke ogromne promene. Ali kako ipak više ništa ne bi moglo izbrisati utisak koji su moji roditelji već stekli, čak i kad im ne bih ispričao šta je Bergot rekao o meni, nije više bilo tako važno ni ako bi taj utisak bio još malo gori. Uostalom, oni su mi se učinili toliko nepravedni, toliko u zabludi, da ne samo što nisam više imao nade nego čak gotovo ni želje da ih pridobijem za neko pravičnije pravičnije gledište. gledište. Pa ipak, dok sam izgovarao što sam imao da kažem, a pošto sam osećao da će se oni užasnuti pri pomisli da sam se svideo nekome ko pametne ljude smatra glupim, koga prezire čestit svet i čija će me pohvala, čineći mi se zavidna, ohrabriti ohrabriti na zlo, — pošto sam to osećao, o sećao, uspeo sam da tek tiho, posramljen, krunišem svoju priču: „Rekao je Svanu da nalazi da sam izuzetno pametan”. Ali kao što se i otrovan pas, i ne znajući, baci na livadi baš na
onu travu koja je protivotrov onome što je progutao, tako sam i ja i ne sluteći rekao ono što je jedino na svetu moglo savladati tu predrasudu protiv Bergota, predrasudu protiv koje bi ostali uzaludni svi najlepši razlozi koje bih mogao izneti, sve pohvale koje bih o njemu mogao izreći. U istom času sve se preokrenulo: — A!... Rekao je da nalazi da si pametan? — rekla je moja mati. — To mi je drago, jer on je darovit čo čovek. vek. — Kako! To je rekao? — prihvatio je moj otac... — Ja nimalo ne poričem njegove književne vrednosti, pred kojima svako mora da se pokloni, samo, neprijatno je što živi ne baš tako pristojnim životom, kao što nam je uvijeno ispričao čika Norpoa — dodade on i ne primećujući da neograničenoj moći čarobne reči koju sam izgovorio neće više moći dugo odoleti ni Bergotova moralna izopačenost, kao što nije mogao ni njegov pogrešan sud. — O, dragi, — prekide ga mama, — ništa ne dokazuje da je to istina. Svet toliko toga priča. A uostalom, g. de Norpoa je mio koliko se samo može biti, ali nije uvek baš dobronameran, naročito prema onima koji nisu iz njegovog tabora. — To je tačno, i ja sam to primetio — odgovori moj otac. — A onda, mnogo šta će biti i oprošteno Bergotu pošto nalazi da je moj mali dečko zlatan — nastavi mama milujući mi prstima kosu i upirući u mene dug zamišljen zamiš ljen pogled. pogled. Moja mati, uostalom, nije čekala taj Bergotov sud da mi kaže da mogu pozivati i Žilbertu kad mi dolaze prijatelji na užinu. Ali ja se nisam bio usudio da to učinim iz dva razloga. Prvi je bilo to što se kod Žilberte služio samo čaj. Kod nas, naprotiv, mama je držala do toga da pored čaja bude i čokolade. Bojao sam se da se to Žilberti ne učini prosto i da ne izazove u nje dubok prezir prema nama. Drugi razlog bila je jedna protokolarna poteškoća koju nikako nisam uspevao da otklonim. Kad god bih stigao kod gđe Svan, ona bi me upitala: — Kako je gospođa vaša mama? Ja sam nekoliko puta izokola načinjao to pitanje da bih doznao hoće li i mama postupiti tako kad Žilberta dođe, što mi se činilo važnije pitanje nego što je na dvoru Luja XIV bilo pitanje titule visočanstvo. Ali mama nije htela za to ni da čuje. — Ta ne, pošto se ne poznajem sa gđom Svan. — Pa ni ona se isto is to tako ne poznaje poznaje s tobom. tobom . — Ne kažem, ali ne moramo zato obadve da postupimo jednako u svemu. Ja
ću Žilberti reći drugo šta ljubazno što tebi neće reći gđa Svan. Ali to me nije ubedilo, i više sam voleo da ne pozovem Žilbertu. Ostavivši roditelje, otišao sam da se presvučem, i vadeći stvari iz džepova odjednom sam našao onaj koverat što mi ga je predao nastojnik posluge kod Svanovih pre no što me je uveo u salon. Sada sam bio sam. Otvorio sam ga, a u njemu je bila karta s imenom dame koju je trebalo da uvedem u trpezariju i da s njom njom sednem za sto. s to. U to doba otprilike Blok je načinio prevrat u mome shvatanju sveta, otkrio mi nove mogućnosti sreće (koje su se kasnije, uostalom, imale preokrenuti u mogućnosti za patnju), time što mi je tvrdio, suprotno onome što sam verovao u doba mojih šetnji ka Mezeglizu, da žene nikada i ne žele ništa drugo do da se podadu. Tu uslugu dopunio je i jednom drugom, koju sam tek mnogo kasnije umeo ceniti: on me je prvi odveo kod jedne podvodačice. Bio mi je već rekao, doduše, da ima mnogo lepih žena koje čovek može imati. Ali ja sam im pridavao jedno neodređeno lice, a sad je trebalo da mi kuće za ljubavne sastanke omoguće da ga zamenim posebnim licima. Te tako, dok sam Bloku — za njegovu „blagu vest" da sreća, posedovanje lepote, nisu nedostižne stvari i da nam je bio izlišan trud da ih se zanavek odričemo — dok sam njemu dugovao istu onakvu zahvalnost kao nekom lekaru ili nekom filozofu optimisti koji nam pružaju nadu u dug život na ovome svetu i da nećemo biti od njega sasvim odvojeni kad odemo na onaj drugi, dotle su javne kuće, u koje sam zalazio nekoliko godina kasnije — time što su mi pružale pojedinačne uzorke lepote i omogućavale mi da ženskoj lepoti dodam onaj sastojak koji ne možemo da izmislimo, koji nije samo izveden iz već viđenih lepota, onaj istinski božanski dar, jedini koji ne možemo sami sebi pokloniti, pred kojim izdahnu sve logičke tvorevine našeg uma i koji možemo tražiti samo od stvarnosti: ličnu čar nekog bića — te javne kuće zaslužile su da ih uvrstim među one druge dobročinitelje, novijeg porekla, ali od slične koristi (pre kojih smo bez žara zamišljali čari Mantenje, Vagnera, Sijene, po drugim slikarima, drugim muzičarima, drugim gradovima): ilustrovana izdanja istorije umetnosti, simfonijske koncerte i studije o „umetničkim gradovima”. Ali kuća u koju me je Blok odveo, a u koju on sam, uostalom, već odavno nije više išao, bila je suviše niskog reda, osoblje je u njoj bilo odviše slabo i odviše se retko menjalo da bi se u njoj mogle zadovoljiti moje nekadašnje radoznalosti ili podstaći neke nove. Podvodačica koja je vodila tu kuću nikada nije poznavala nijednu ženu koju bi čovek tražio i uvek je nudila neke druge, koje čovek nije želeo. Naročito mi je hvalila jednu, za koju je govorila, s osmehom koji je mnogo obećavao (kao da je to neka retkost i prava poslastica): „To je jedna Jevrejka! Zar vas to ne privlači?’’ (Bez sumnje ju je zato
zvala Rašela.) I s glupim i izveštačenim zanosom, za koji se nadala da će i mene osvojiti i koji se završavao krkljanjem skoro kao u ljubavnoj nasladi: „Pomislite samo, mladiću, Jevrejka, ja mislim da to mora biti zanosno! Ha!” Ta Rašela, koju sam jednom opazio tako da ona mene nije videla, bila je crnka, ne lepa, ali izgledala je pametna, i ne propuštajući da se oblizne vrškom jezika, sa bezobraznim izrazom smeškala se mladićima koje su joj predstavljali i koje sam čuo kako zapodevaju razgovor s njom. Mršavo i uzano lice bilo joj je uokvireno crnom kosom, nepravilno kovrčavom, kao da je samo naznačena crticama na crtežu tušem. Ja sam svaki put obećavao podvodačici, koja mi ju je nudila s naročitim navaljivanjem, hvaleći njenu visoku inteligenciju i obrazovanje, da ću svakako doći jednog dana baš naročito da se upoznam s Rašelom, koju sam ja nazvao „Rašela, kad Gospod Bog...” Ali još prvo veče bio sam s am čuo kako je odlazeći rekla podvodačici: — Znači, dogovoreno, sutra sam slobodna, ako budete imali nekog, nećete zaboraviti da pošaljete po mene. I te reči smetale su mi da u njoj vidim ličnost, zato što sam je zbog njih odmah svrstao u onaj opšti red žena kojima je svima zajednička navika da dođu uveče tu da vide može li se zaraditi franak-dva. Menjala je samo oblik te rečenice i govorila „ako me budete trebali”, ili „ako vam neko zatreba”. Podvodačica, koja nije poznavala Halevijevu operu, nije znala zašto sam uobičajio da kažem: „Rašela, kad Gospod Bog”. Ali niko još nije našao da je neka šala manje smešna zato što je on sam ne razume, i ona bi mi svaki put rekla smejući se od sveg srca: — No, zar vas još ni večeras neću spojiti sa „Rašelom, kad Gospod Bog”? Kako vi ono kažete: „Rašela, kad Gospod Bog”! E, to je baš dobro rečeno. Moram vas veriti, vas dvoje. Videćete da nećete zažaliti. Jednom sam se skoro odlučio, ali je ona bila zauzeta, drugi jedan put bila je kod frizera, jednog starog gospodina koji je tim ženama samo sipao ulja na raspletenu kosu i zatim ih češljao. A meni je dosadilo da je čekam, iako su neke žene, vrlo skromne, tobože radnice, ali uvek dokone, došle da mi skuvaju čaj i dugo razgovarale sa mnom, a tom razgovoru, uprkos tome što smo razgovarali o sasvim ozbiljnim stvarima, delimična ili potpuna nagota mojih sagovornica davala je neku jednostavnost punu slasti. Uostalom, prestao sam odlaziti u tu kuću; naime, želeo sam da ženi koja ju je držala posvedočim svoju naklonost, a trebalo joj je nameštaja, pa sam joj poklonio neke stvari — naročito jedan veliki divan — koje bejah nasledio od tetke Leoni. Kod kuće ih nisam nikada viđao, jer ih zbog nedostatka prostora moji roditelji nisu uneli u stan, pa su bile
nagomilane u jednoj šupi. Ali čim sam ih opet ugledao u toj kući, gde su se te žene služile njima, sve one vrline kojim je odisala tetkina soba u Kombreu izišle su mi pred oči, udarene na muke što sam ih tako bez odbrane izložio svirepom dodiru takvih stvorenja! Da sam pustio da oskrnave neku pokojnicu, ne bi mi bilo mučnije. Nisam više otišao toj podvodačici, jer činilo mi se da su te stvari žive i da me preklinju, kao one na izgled mrtve stvari iz jedne persijske priče, u kojima su zatvorene duše koje se muče i vape da ih neko oslobodi. Uostalom, kako nam pamćenje obično ne prikazuje uspomene po njihovom vremenskom redosledu, nego kao u nekom ogledanju u kome je raspored delova ispreturan, tek mnogo kasnije setio sam se da sam upravo na tome istom divanu, mnogo godina ranije, prvi put okusio ljubavne slasti, s jednom mojom malom rođakom, s kojom nisam znao kuda ću i koja mi je predložila tu dosta opasnu stvar da iskoristimo jedan trenutak kad je tetka Leoni bila ustala. Sav drugi deo stvari, a naročito prekrasno starinsko srebrno posuđe tetke Leoni, prodao sam, uprkos protivljenju mojih roditelja, da bih mogao raspolagati sa više novca i slati više cveća gđi Svan, koja mi je govorila, primajući ogromne korpe orhideja: „Da sam na mestu gospodina vašeg oca, ja bih vas stavila pod starateljstvo”. starateljstvo”. Kako sam s am mogao mo gao i pretpostaviti pretpostaviti da ću jednog jednog dana zažaliti naročito za tim srebrnim posuđem i da će mi biti važnija neka druga zadovoljstva nego to, koje će postati sasvim ništavno, da činim ljubaznosti Žilbertinim roditeljima? Isto sam tako zbog Žilberte, da se ne bih odvajao od nje, odlučio da ne stupim u diplomatiju. Takve konačne odluke mi uvek donosimo u ime duševnih stanja kojima nije suđeno da traju. Jedva sam mogao i zamisliti da bi to čudesno suštastvo što se nalazilo u Žilberti Žilberti i zračilo zračilo iz njenih roditelja, njene kuće, čineći me ravnodušnim za sve ostalo, da bi se to suštastvo moglo osloboditi, preći u neko drugo drugo biće. Zaista Zai sta isto to suštastvo, ali koje će ipak imati sasvim drukčije dejstvo na mene. Jer i jedna ista bolest razvija se; i neki sladak otrov više se ne podnosi podjednako kad sa godinama oslabi otpornost srca. Moji roditelji su međutim želeli da se inteligencija koju mi je Bergot priznavao ispolji u nekom znatnijem radu. Dok se nisam poznavao sa Svanovima, verovao sam da me nemir u kome me je držala nemogućnost da se slobodno viđam sa Žilbertom sprečava da radim. Ali i kad su mi se otvorila vrata njihovog njihovog doma, tek što bih seo s eo za svoj s voj pisaći sto, ustao bih i odjurio njima. A pošto bih se oprostio od njih i vratio se kući, moja osama je bila samo prividna, misao mi više nije mogla da dopliva natrag, da savlada struju bujice reči kojoj sam se bio mahinalno prepustio nekoliko sati. Ostavši sam, nastavljao sam da izmišlj izmi šljam am reči koje bi se mogle svideti Svanovima, i da bi mi ta igra bila
zanimljivija, igrao sam ulogu i odsutnih sagovornika, sam sam sebi postavljao zamišljena pitanja, koja sam odabirao tako da im moje blistave dosetke služe kao dovitljiv odgovor. Iako bezglasna, ta vežba je ipak bila razgovor a ne razmišljanje, a moja samoća jedan zamišljen salonski život u kome nisam ja, nego su moji sagovornici upravljali mojim rečima i u kome sam u stvaranju ne takvih misli za koje bih verovao da su. istinite, nego onih koje su mi padale na pamet bez muke, bez vraćanja sa spoljašnjeg na ono unutrašnje, uživao u onakvom sasvim pasivnom zadovoljstvu kakvo oseća u mirnom sedenju onaj ko je otromio od teškog varenja. Da sam bio manje rešen da najzad počnem da radim, možda bih se i napregao da odmah započnem. Ali pošto je ta moja rešenost bila izričita i pošto će se pre no što prođe dvadeset i četiri časa moje lepe namere lako ostvariti u praznom okviru sutrašnjeg dana, u koji se sve tako lako smeštalo zato što još nisam bio u njemu, bolje je bilo ne izabrati takvo veče kad sam tako malo raspoložen za taj početak, za koji se, na žalost, ni naredni dani nisu pokazivali povoljniji. Ali bio sam razuman. Kad je neko čekao godinama, detinjasto bi bilo da ne može podneti zakašnjenje od tri dana. Siguran da ću preksutradan već imati nešto napisano, nisam više mojim roditeljima ni pominjao svoju odluku; više sam voleo da se strpim još nekoliko sati pa da baki, koju bi to utešilo i uverilo, pokažem rad koji je već u toku. Po nesreći, sutrašnji dan nikad nije bivao onaj spoljašnji i prostrani dan koji sam grozničavo čekao. Kad bi se on završio, moja lenost i mučna borba s nekim unutrašnjim preprekama samo su prosto potrajale još dvadeset i četiri časa duže. A kako se ni posle nekoliko dana moji planovi planovi nisu ostvarivali, nisam više imao onu nadu da da će se s e oni ostvariti o stvariti odmah, pa prema tome ni dovoljno snage da sve podredim njihovom ostvarivanju: opet sam legao kasno, jer nisam više pouzdano video pred sobom kako će sutradan ujutro moje delo biti započeto, pa da me to primora da uveče rano legnem. Pre no što bih ponovo uzeo zalet, trebalo mi je nekoliko dana smirenja, i jedini put kad se baka usudila da blagim i razočaranim glasom izrekne prekor: „Pa šta je s tim radom, više i ne govoriš o njemu?” bio sam kivan na nju, ubeđen da je time, pošto nije umela da uvidi da je moja odluka već neopozivo doneta, opet odložila njeno izvršenje, i to možda za dugo, zbog razdraženja koje je u meni izazvala njena nepravednost, a u takvom razdraženju ne bih hteo započeti svoje delo. Ona je osetila da je njeno nepoverenje i nehotice zadalo udarac mojoj volji. I izvinila se, rekla mi je poljubivši me: „Oprosti, neću ti više ništa reći.” I da se ne bih obeshrabrio, uveravala me je da će, čim se budem dobro osećao, i rad doći sam od sebe. Uostalom, mislio sam u sebi, ako provodim život kod Svanovih, zar ne radim
isto što i Bergot? Mojim roditeljima se gotovo činilo, iako sam len, da je moj način života najpovoljniji za moju darovitost, pošto ga provodim u istom salonu u kome i jedan veliki pisac. Pa ipak, da neko bude razrešen toga da tu darovitost sam stvara, iznutra, te da je primi spolja, isto je toliko nemogućno kao i da čovek dođe do zdravlja (uprkos tome što se ogrešuje o sva pravila higijene i prepušta se najštetnijoj neumerenosti) samim tim što često večerava u društvu s nekim lekarom. A ko se, uostalom, najviše zavaravao tom obmanom kojoj sam se i sam zavaravao, kao i moji roditelji, to je bila gđa Svan. Kad bih joj rekao da ne mogu doći, da treba da ostanem da radim, odgovarala mi je kao da nalazi da nepotrebno komplikujem stvari i da je pomalo glupo i razmetljivo to što govorim: — A Bergot ipak dolazi, zar ne? Ili možda nalazite da to što on piše nije dobro? Biće to još i bolje uskoro — nastavila bi —jer u novinama je većma izoštren, usredsređen, nego u knjigama, gde malko razvodnjava. Ubedila sam ga da odsada piše leader article u Figarou. Figarou. To će biti sasvim the right tap irt the right right place. pla ce. Pa bi dodala: — Dođite, on će vam bolje nego iko reći šta treba da radite. I tako, kao kad neko pozove regruta dobrovoljca zajedno s njegovim pukovnikom, tako mi je, u interesu moje karijere i kao da se remek-dela stvaraju putem veza, govorila da neizostavno dođem sutradan na večeru sa Bergotom. I tako, ni sa strane Svanovih ni sa strane mojih roditelja, to jest od onih za koje se u različitim trenucima činilo da će mi postavljati prepreke, ništa se više nije suprotstavljalo tome slatkom životu u kome sam mogao da se viđam sa Žilbertom kako sam hteo, očaran, iako ne i uspokojen. Jer spokojstva ne može biti u ljubavi, pošto je ono što smo postigli uvek samo nova polazna tačka sa koje želimo još više. Dokle god nisam mogao da joj odlazim, nisam mogao ni da zamislim, s očima uprtim u tu nedostižnu sreću, kakvi me novi uzroci nemira tamo očekuju. A kad je otpor njenih roditelja bio slomljen, i problem najzad rešen, on se iznova postavljao, svaki put u novim postavkama. U tome smislu, odista je svaki dan počinjalo za mene jedno novo prijateljstvo. Svako veče, vrativši se kući, opažao sam da imam da kažem Žilberti stvari od presudnog značaja, od kojih zavisi naše prijateljstvo, a te stvari nikad nisu bile jedne iste. Ali, ipak, bio sam srećan, i nikakva pretnja nije više ugrožavala moju sreću. Avaj, ta pretnja imala je doći s one strane odakle nikada nisam opažao nikakvu opasnost, od Žilberte i od mene samog. Međutim, trebalo je da me uznemiri ono što me je, naprotiv, umirivalo, ono što sam smatrao srećom. Ona je, u ljubavi,
jedno nenormalno stanje, kadro da prividno najprostijem događaju, kakav uvek može naići, prida težinu koju taj događaj sam po sebi ne bi trebalo da ima. Ono što nas čini tako srećnim, to je, u srcu, prisustvo nečega nepostojanog, koje nekako uspevamo da večito održavamo i što već više i ne primećujemo dokle god se ne poremeti. A u stvari, postoji u ljubavi neprestana patnja, koju radost potire, čini je samo mogućnom, odgađa je, ali koja svakog časa može postati onakva kakva bi već odavno i bila da nismo postigli što smo želeli — svirepa. Više puta osetio sam da Žilberta želi da otkloni moje posete. Istina, kad mi je bilo i suviše stalo da je vidim, dovoljno je bilo da udesim da me njeni roditelji pozovu, a oni su bili sve više ubeđeni u moj odličan uticaj na nju. Zahvaljujući njima, mislio sam, mojoj ljubavi ne preti nikakva opasnost; kad su oni na mojoj strani, mogu biti miran, pošto oni imaju punu vlast nad Žilbertom. Na žalost, po nekim znacima nestrpljenja koji bi joj se oteli kad bi me njen otac pozvao u neku ruku protiv njene volje, pitao sam se nije li to što sam smatrao da štiti moju sreću baš naprotiv potajni razlog zbog koga ona neće moći trajati. Kad sam poslednji put došao da posetim Žilbertu, padala je kiša; ona je bila pozvana na čas igranja kod jedne porodice koju je suviše malo poznavala da bi mogla i mene povesti. Zbog vlažnog vremena ja sam bio popio više kofeina nego obično. Možda zbog ružnog vremena, možda što je imala nešto protiv te kuće u kojoj je trebalo da se održi taj čas igranja, u trenutku kad je Žilberta htela poći, gđa Svan ju je krajnje oštro pozvala: „Žilberta!” i pokazala na mene, kao da je htela da kaže da sam ja došao da je posetim i da treba da ostane sa mnom. To „Žilberta” bilo je izgovoreno, doviknuto bolje reći, u dobroj nameri prema meni, ali po tome kako je Žilberta slegla ramenima svlačeći mantil, shvatio sam da je njena mati i nehotice ubrzala tok stvari koji je dotad možda još bilo mogućno zaustaviti, a koji je malo-pomalo otuđivao moju prijateljicu od mene. „Ne mora se svaki dan ići da se igra”, rekla je Odeta ćerki sa krotkošću kojoj ju je bez sumnje nekada učio Svan. Pa je, postavši opet Odeta, stala govoriti ćerki na engleskom. Meni je odjednom bilo kao da je neki zid sakrio od mene ceo jedan deo Žilbertinog života, kao da je neki zao duh odveo moju prijateljicu daleko od mene. U jeziku koji znamo, mi smo neprozirnost glasova zamenili prozirnošću ideja. Ali jezik koji ne znamo isto je što i zatvorena palata u kojoj ona koju volimo može da nas vara, a mi, ostavši napolju i očajnički se grčeći u svojoj nemoći, ne uspevamo ništa da vidimo, ništa da sprečimo. Tako je taj razgovor na engleskom, na koji bih se ja mesec dana ranije samo osmehnuo, a usred koga je nekoliko francuskih imena samo još povećalo moje nespokojstvo i dalo mu neki pravac, taj razgovor što su ga na dva koraka od mene vodile dve nepomične osobe, bio isto tako svirep, ostavljao me isto tako napuštenog i samog kao
kakva otmica. Najzad nas je gđa Svan ostavila. Toga dana, možda zato što je bila kivna na mene, jer sam bio nehotični uzrok što nije otišla da se zabavlja, a možda i zato što sam i ja, sluteći da se ona ljuti, i da bih je preduhitrio, bio hladniji nego obično, Žilbertino lice, lišeno svake radosti, ogoljeno, opustošeno, kao da se celo to popodne posvetilo setnom žaljenju za kadrilom koji ju je moje prisustvo sprečilo da ode da igra i kao da je čikalo sva stvorenja ovoga sveta, počev od mene, da dokuče skrivene razloge koji su pobudili u njoj sentimentalnu naklonost prema bostonu. Ograničila se na to da sa mnom povremeno razmeni poneku reč o vremenu, o tome kako kiša jače pada, kako odmiče vreme, u razgovoru koji su prekidala ćutanja i samo jednosložne reči, a u kome i ja sam kao da sam se ukopistio, u nekom očajničkom očajničkom besu, da uništim trenutke koje bismo mogli posvetiti prijateljstvu i sreći. A svima našim rečima pridavalo je krajnju surovost to što su bile na vrhuncu paradoksalne beznačajnosti što me je ipak i tešilo, jer tako Žilbertu nije mogla obmanuti banalnost mojih primedbi i ravnodušnost moga glasa. Svejedno što sam govorio: „Čini mi se da je onomad vaš sat kasnio”, ona je to očigledno prevodila sa: „Kako ste svirepi!” Svejedno što sam celoga toga kišnog dana uporno govorio takve reči bez razvedrenja, znao sam da moja hladnoća nije nešto baš tako konačno sleđeno kao što sam se pretvarao i da Žilberta valjda mora osećati, pošto sam joj to već triput rekao, a odlučio se da i četvrti put ponovim, da su dani sve kraći, da se u stvari jedva savladavam da ne briznem u plač. Kad je bivala takva, kad joj osmeh nije ispunjavao oči i otkrivao joj lice, ne može se iskazati kolikom su joj čemernom monotonijom bile prožete tužne oči i zlovoljne zlovoljne crte. Lice bi joj tada toliko poružnelo da je ličilo na ona dosadna dos adna žala na kojima vas more, povukavši se daleko, zamara uvek istim odbleskom uokvirenim nepromenljivim i ograničenim vidokrugom. Naposletku, kad nikako nisam dočekao da sa Žilbertine strane dođe do neke srećne promene koju sam već satima očekivao, rekoh joj da nije ljubazna: „Vi niste ljubazni”, odgovorila mi je ona. „Kako da nisam!” Pitao sam se šta li sam to učinio, i pošto nisam mogao da se dosetim, pitao sam i nju. „Naravno, vi smatrate da ste ljubazni!” rekla mi je smejući se dugo. Tada sam osetio koliko koliko je bola bola za mene u tome što ne mogu da dokučim onaj drugi, nedokučivi sloj njene misli, koji je ocrtavao njen smeh. Taj smeh kao da je značio: „Ne, ne, nećete me obmanuti svim tim što govorite, ja znam da ste ludi za mnom, ali meni je to baš sasvim svejedno, jer šta ja marim za vas!” Ali u sebi sam pomišljao da smeh nije dovoljno određen jezik da bih mogao biti siguran da ga dobro razumem. A reči su Žilbertine bile ljubazne. „Ali po čemu to nisam ljubazan?” pitao sam je. „Kažite mi, učiniću sve što hoćete.” „Ne, ništa ne bi vredelo, ne mogu vam objasniti.” Za trenutak sam se uplašio da ne poveruje da je ne volim, i to je bio za mene m ene još jedan bol, nimalo manje ma nje ljut, ljut, ali
koji je zahtevao drukčiju dijalektiku. „Kad biste znali koliko mi bola zadajete, vi biste mi rekli.” Ali taj bol kome bi se, da je posumnjala u moju ljubav, morala obradovati, nju je samo ražestio. I tada, shvativši svoju zabludu, pustivši je da mi kaže, ali neverujući joj: „Ja sam vas zaista volela, videćete to jednog dana” (onoga jednog dana kad će se, kako to krivci uveravaju, uvideti njihova nevinost, ali koji, iz tajanstvenih razloga, nikada nije onaj dan kad ih ispituju), smogoh snage da se odjednom rešim da se više ne viđam s njom, ali da joj to još ne kažem, zato što mi ona ne bi poverovala. poverovala. Bol koji nam zada osoba koju volimo može biti gorak, čak i kad je utopljen u brige, poslove, radosti čiji predmet nije ta osoba i od kojih nam se pažnja tek s vremena na vreme odvaja i vraća na nju. Ali kad se takav bol rodi — kao što je bio slučaj s ovim mojim — u trenutku kad nas potpuno ispunjava sreća što gledamo tu osobu, onda nagla depresija koja nam se stvori u duši dotad obasjanoj suncem, postojanoj i mirnoj, dovede u nama do pomamne bure protiv koje ne znamo hoćemo li biti u stanju da se borimo do kraja. Bura koja mi je šibala srce bila je tako žestoka da sam išao kući potresen, ubijen, osećajući da neću moći povratiti dah ako se ne vratim natrag, ako se pod bilo kakvim izgovorom ne vratim Žilberti. Ali ona bi pomislila: „Opet on! Mogu, zbilja, sve da dozvolim sebi, on će mi se uvek vratiti, i utoliko pokorniji ukoliko je nesrećniji otišao.” A onda me je moja misao opet neodoljivo vukla ka njoj, i takve suprotne težnje, to mahnitanje unutrašnje busole potrajali su i kad sam se vratio kući i ispoljili ispoljili se u protivrečnim protivrečnim pismima pismi ma koja sam započinjao započinjao pisati Žilberti. Žilberti. Imao sam proći kroz jedno od onih mučnih stanja u kojima se obično dešava da se nađemo više puta u životu, a sa kojima se, iako nam se narav, priroda, nisu izmenile — ta naša priroda koja nam stvara naše ljubavi; pa gotovo i žene koje volimo, čak i same njihove grehe — ne suočavamo na isti način svaki svaki put, to jest u svako životno doba. U takvim trenucima naš život je predvojen, kao da je raspodeljen na dva suprotna tasa terazija, na koja je sav stao. S jedne strane stoji naša želja da ne onemilimo, da se ne učinimo suviše ponizni biću koje volimo a ne uspevamo da ga razumemo, ali smatramo da je lukavije malo ga zanemariti, da ono ne bi poverovalo da nam je neophodno, što bi ga odvratilo od nas; na drugoj strani leži naša patnja — ne neka patnja ograničena na jedno mesto ili deo našeg bića — koja se, naprotiv, može smiriti samo ako odemo voljenoj ženi, odričući se toga da joj budemo po volji i da je uverimo da možemo i bez nje. Neka se sa tasa na kome je ponos oduzme jedna mala količina volje koju smo iz slabosti pustili da se istroši sa godinama, neka se na tas gde je patnja doda neki stečeni telesni bol koji smo dopustili da biva sve veći, i umesto hrabre odluke koja bi prevladala u dvadesetoj godini, ona druga, postavši
preteška i bez dovoljno protivteže, ponižava nas u pedesetoj. Tim pre što se takva stanja, iako se ponavljaju, ipak i menjaju, i što je lako mogućno da smo negde na polovini života, ili pri kraju, bili prema sebi tako kobno popustljivi da ljubav komplikujemo jednim udelom navike, koju mladost, zauzeta mnogim drugim zadacima, manje slobodna da raspolaže sobom, ne poznaje. Tek što sam napisao Žilberti jedno pismo u kome sam pustio da mi jarost zagrmi, ali ne propustivši ipak da kao slučajno ubacim nekoliko reči kao pojas za spasavanje, za koji bi moja prijateljica mogla okačiti pomirenje, a već sam joj časak kasnije, pošto je vetar promenio pravac, pisao nežne reči, koje sam joj upućivao zbog slasti koju imaju izvesni izrazi kao što je ono „nikad više", reči koje toliko raznežavaju one koji ih upotrebljavaju, a tako su dosadne onoj koja će ih čitati, bilo što veruje da su lažne i što će „nikad više” prevesti sa , još večeras, ako me hoćete”, bilo što veruje da su istinite i da joj najavljuju konačni rastanak koji joj je tako ravnodušan kad je u pitanju stvorenje u koje nije zaljubljena. Ali pošto smo nesposobni, dok volimo, da postupamo kao dostojni preci onoga skorašnjeg bića koje ćemo postati kad više ne budemo voleli, kako bismo i mogli potpuno zamisliti raspoloženje žene kojoj smo, čak i ako znamo da smo joj ravnodušni, u našim sanjarijama — da bismo se uljuljkivali jednim lepim snom ili se utešili za neki veliki jad — večito stavljali u usta iste takve reči kao i da nas ona voli? Pred mislima, postupcima žene koju volimo mi smo isto onako izgubljeni kao što su mogli biti pred prirodnim pojavama prvi fizičari (pre no što se nauka i uspostavila i unela malo svetla u nepoznato), ili još gore, kao biće za koje bi načelo uzročnosti jedva i postojalo, za biće koje ne bi bilo kadro da uspostavi neku vezu između jedne pojave i neke druge i pred kojim bi prizor sveta bio neizvestan kao san. Doduše, ja sam se upinjao da iziđem iz te nepovezanosti, da nađem uzroke. Nastojao sam čak da budem „objektivan” i da toga radi dobro vodim računa o nesrazmeri koja je postojala između značaja koji je Žilberta imala za mene i značaja koji sam ne samo ja imao za nju nego i onog koji je ona imala za druge, osim za mene, nesrazmeri zbog koje je, ako bih je zanemario, pretilo da neku prostu ljubaznost moje prijateljice protumačim kao strasnu ljubavnu izjavu, a neki groteskni i ponižavajući postupak s moje strane prosto kao ljupki pokret koji vas vodi ka jednim lepim očima. Ali bojao sam se i da ne upadnem u suprotnu krajnost, da u Žilbertinom zakašnjenju na sastanak, u nekoj trenutnoj zlovolji ne vidim nepopravljivo neprijateljstvo. Nastojao sam da između ta dva načina gledanja, koja oba podjednako izobličavaju, nađem ono koje bi mi pružilo tačno viđenje stvari; proračunavanje koje mi je za to bilo potrebno odvraćalo mi je malo pažnju sa moga bola; i bilo što sam se povinovao odgovoru koji je proizišao iz tog računa, bilo što sam ga
protumačio prema svojim željama, odlučio sam da sutradan odem Svanovima, srećan, ali onako kao oni koji su se prvo dugo mučili zbog nekog putovanja na koje im se nije išlo, pa ne odu dalje nego do stanice i vrate se kući da raspakuju kofere. A pošto, dok se kolebamo, već i sama pomisao na mogućnu odluku (sem ako smo tu pomisao zaustavili zaustavili odlučivši da nećemo donositi odluku) odluku) pušta, kao uporno seme, svoje korene, sve pojedinosti osećanja koja bi se izrodila iz izvršenog čina, pomislio sam u sebi da je besmisleno što sam, time što sam zamišljao da se više ne vidim sa Žilbertom, mučio sebe toliko kao da ću tu zamisao i ostvariti i, pošto ću joj, naprotiv, na kraju ipak otići, da sam mogao sebi prištedeti tolika zaricanja i bolna prihvatanja stvari. Ali taj nastavak prijateljstva potrajao je samo dok nisam otišao do Svanovih: ne zato što mi je njihov nastojnik posluge, koji me je veoma voleo, rekao da Žilberta nije kod kuće (saznao sam, odista, još iste večeri, od onih koji su je sreli, da je to bilo istina), nego zbog načina kako mi je to rekao: „Gospodine, gospođica nije kod kuće, smem tvrditi gospodinu da ne lažem. Ako gospodin hoće da se o nečem obavesti, mogu pozvati sobaricu. Gospodin zna dobro da bih gospodinu za volju učinio sve što mogu, i da je gospođica kod kuće, odmah bih poveo gospodina do nje”. Te reči, od onakvih kakve su jedine važne, nehotimične, time što su mi pružile, bar uglavnom, rendgenski snimak stvarnosti koja bi bila nedokučiva kad bi je skrivale udešene reči, svedočile su da u Žilbertinoj okolini imaju utisak da sam joj dosadan; stoga, tek što ih je nastojnik posluge izgovorio, one su u meni posejale mržnju, koju mi je milije bilo da upravim na njega nego na Žilbertu; sad je on na sebe privukao sav gnev koji sam osećao prema svojoj prijateljici; oslobođena toga gneva zahvaljujući njegovim rečima, postojala je još samo moja ljubav; ali te reči su mi istovremeno pokazale i da neko vreme ne treba da nastojim da se viđam sa Žilbertom. Ona će mi sigurno pisati da mi se izvini. Uprkos tome, ja joj neću odmah otići, da bih joj dokazao da mogu živeti i bez nje. Uostalom, kad jednom već primim njeno pismo, moći ću na neko vreme lakše da se odreknem toga da joj odlazim, pošto ću biti siguran da ću je opet videti čim to zaželim. Da bih manje tužno podneo tu namernu razdvojenost, trebalo mi je samo da osetim da mi je srce oslobođeno one strašne neizvesnosti o tome da li nismo zauvek zavađeni, da li se ona nije verila, otputovala, da li je nije ko preoteo. Dani koji su nastupili ličili su na onu nedelju dana o Novoj godini koju sam morao da provedem bez Žilberte. Ali te nekadašnje nedelje znao sam, kad ona prođe, da će se moja prijateljica vratiti na Jelisejska polja, da ću je viđati kao i pre, bio sam u to siguran; a s druge strane, ne manje izvesno znao sam da dokle god traje novogodišnji raspust ne vredi ni da idem na Jelisejska polja. Tako da sam celu tu
sad već daleku nedelju dana svoju tugu podnosio mirno, zato što nije bila pomešana ni s bojazni ni s nadom. A sada, naprotiv, ovo drugo osećanje je, skoro koliko i bojazan, činilo moju mo ju patnju nepodnošljivom. nepodnošljivom. Kad nisam još isto veče primio pismo od Žilberte, pripisao sam to njenom nemaru, zauzetosti, nisam sumnjao da ću ga naći u jutarnjoj pošti. Svakog dana čekao sam ga ustreptala srca, a potom padao u utučenost kad bih našao samo pisma od osoba koje nisu bile Žilberta, ili ništa, što i nije bilo nimalo gore, jer znaci prijateljstva neke druge činili su da mi je njena ravnodušnost bila samo još bolnija. Pa sam se opet nadao popodnevnoj pošti. Nisam se usuđivao izići iz kuće čak ni između onih sati kad je stizala pošta, jer ona bi mi mogla i po sluzi poslati pismo. A onda je naposletku stizao čas kad ni pismonoša ni lakej nisu mogli doći, i valjalo mi je za sutra odložiti nadu da će mi stići smirenje, pa sam tako, zato što sam verovao da moja patnja neće uvek trajati, bivao tako reći prinuđen da je neprestano sam obnavljam. Bol je možda bio isti, ali umesto da, kao nekad, samo jednolično produžava jedno početno uzbuđenje. sad se više puta dnevno obnavljao, započinjući jednim uzbuđenjem koje se toliko često ponavljalo da se naposletku — to uzbuđenje, to čisto fizičko stanje, tako trenutno — toliko ustalilo, a pošto su i potresi izazvani iščekivanjem jedva stizali da se smire, a već je nailazio nov razlog za iščekivanje, više nije bilo ni trenutka u danu a da nisam bio u onoj strepnji koju je, međutim, tako teško podnositi i samo jedan sat. Tako je moja patnja bila beskrajno svirepija nego onoga davnog 1. januara, zato što je ovoga puta, umesto prostog mirenja s tom patnjom, postojala u meni nada da će ona svakog časa prestati. Do takvog mirenja na kraju sam ipak došao: tada sam shvatio da će ono morati biti konačno i zauvek sam se odrekao Žilberte, baš i zarad svoje ljubavi, zato što sam pre svega želeo da joj ne ostane prezrivo sećanje na mene. Čak sam, počev od tada, da ona ne bi pretpostavila da sam kivan kao onaj ko je zaljubljen, često prihvatao sastanke koje mi je ona kasnije zakazivala, ali bih joj u poslednjem trenutku pisao da ne mogu doći, no uveravajući je da mi je veoma žao, kao što bih učinio da je u pitanju bio neko s kim ne bih želeo da se vidim. Takvi izrazi žaljenja, kakvi se obično upućuju onima koji su nam ravnodušni, više će ubediti Žilbertu Žilbertu u moju ravnodušnost, ravnodušnost, činilo mi se, s e, nego što bi to mogao ravnodušni ton kojim se čovek pretvara samo prema onoj koju voli. Kad joj budem dokazao, beskonačno ponavljanim postupcima, više nego rečima, da mi nije stalo da se vidim s njom, možda ću joj opet omiliti. Ali, avaj, biće to uzalud: nastojati — time što joj neću odlaziti — da u njoj ponovo probudim želju da se viđa sa mnom značilo bi izgubiti je zauvek; jer kad bi se u njoj ponovo rodila ta želja, ako bih želeo da ona potraje, valjalo bi ne popustiti joj odmah; a uostalom,
ovi najsvirepiji sati dotle bi već prošli; ona mi je bila potrebna u ovom času i rado bih je bio upozorio da bi uskoro, i kad bi se sastala sa mnom, ona time umirila samo jedan već toliko smanjen bol da on ne bi više bio, kao što bi bio još u ovom času, razlog da položim oružje da bih ga prekratio, razlog da se pomirimo i viđamo i dalje. A kasnije, kad bi Žilbertina naklonost prema meni toliko ojačala da bih najzad bez opasnosti mogao i ja njoj priznati svoju, ova ne bi više mogla odoleti tako dugoj odsutnosti i ne bi više ni postojala; postao bih ravnodušan prema Žilberti. Znao sam to, ali nisam mogao to da joj kažem; ona bi pomislila, kad bih joj tvrdio da ću je prestati voleti ako je dugo ne budem viđao, da to činim jedino toga radi da bi mi ona rekla da joj smesta dođem. U međuvremenu, olakšalo mi je da sebe osudim na tu razdvojenost to što sam (da bi se ona još više uverila da joj, uprkos onome što sam joj tvrdio, od svoje volje ne odlazim, a ne zbog sprečenosti ili zbog moga zdravstvenog stanja), kad god sam znao da Žilberta neće biti sa svojim roditeljima, da treba da iziđe s nekom prijateljicom i da se neće vratiti na večeru, išao u posetu gđi Svan (koja je za mene opet postala ono što je bila u ono vreme kad sam se tako teško viđao s njenom ćerkom i kad sam, u dane kad ova nije dolazila na Jelisejska polja, išao da šetam Alejom bagremova). Tako ću slušati o Žilberti i biću siguran da će i ona potom slušati o meni, i to tako da će joj to pokazati da mi nije stalo do nje. A nalazio nalazio sam, sam , kao i svi oni što pate, da bi moj položaj mogao biti i gori. Jer, pošto mi je slobodan bio pristup u kuću gde je živela Žilberta, uvek sam pomišljao u sebi, premda sam bio rešen da se ne koristim tom to m mogućnošću, da bih u slučaju slučaju kad bi mi bol postao suviše ljut, mogao da ga prekinem. Bio sam nesrećan samo od danas do sutra. Pa i to je preterano reći. Koliko li sam puta na sat (ali sad već bez onog iščekivanja punog more koja me je gušila prvih nedelja posle rastanka, dok još nisam opet počeo odlaziti Svanovima) izgovarao u sebi pismo koje će mi Žilberta ipak jednog dana poslati, možda mi ga i sama doneti! Neprestani prizor te zamišljene sreće pomagao mi je da podnesem uništenje stvarne sreće. Kad nas neka žena ne voli, kao i kad je neko nestao, to što znamo da se više nemamo čemu nadati ne sprečava nas da i dalje iščekujemo. Čovek živi prezajući, osluškujući; majke kojima se sin otisnuo na more u opasnu istraživačku plovidbu svakog trenutka zamišljaju, čak i onda kad je već odavno postalo izvesno da je poginuo, da će svakog časa ući u kuću, spasen nekim čudom, zdrav i čitav. I to iščekivanje, već prema snazi sećanja i izdržljivosti organa, omogućava im da ili prežive godine i godine posle kojih će lakše podneti što im sina više nema, da malo-pomalo zaborave i prežive — ili da od tog iščekivanja presvisnu. S druge strane, uteha mom bolu bila je i pomisao da on koristi mojoj ljubavi. Svaka poseta gđi Svan bez viđenja sa Žilbertom bila je za mene svirepo bolna, ali osećao sam da ona u istoj meri i čini povoljnijom
Žilbertinu predstavu o meni. Uostalom, to što sam uvek gledao, pre no što ću otići gđi Svan, da budem siguran da će njena ćerka biti odsutna poticalo je koliko od moje rešenosti da ostanem zavađen s njom, toliko i od te nade u izmirenje koja se nadovezivala na moju volju da je se odreknem (malo je šta isključivo, bar ne besprekidno, u ljudskoj duši, čiji je jedan od zakona, pojačan neočekivanim navalama različitih sećanja, isprekidanost) i prikrivala mi ono što je u njoj bilo suviše svirepo. A dobro sam znao koliko u toj nadi ima varljivoga. Bio sam kao siromah koji manje suza roni na svoj suvi hleb ako pomišlja da će mu uskoro možda neki tuđin ostaviti sve svoje s voje imanje. Svi Svi smo sm o mi prinuđeni, prinuđeni, da bismo stvarnost učinili podnošljivijom, da održavamo u sebi nešto ludosti. A moja je nada ostajala većma neokrnjena — iako se istovremeno naš raskid sve više potvrđivao — ako se nisam sretao sa Žilbertom. Da sam se kod njene majke našao licem u lice s njom, možda bismo izrekli nepopravljive reči, koje bi našu zavadu učinile konačnom, ubile moju nadu, a s druge strane, izazvavši nov nemir, opet probudile moju ljubav i još mi više otežale mirenje sa sudbinom. Već odavno, mnogo pre moje zavade s njenom ćerkom, gđa Svan mi beše rekla: „Vrlo je lepo to što dolazite kod Žilberte, ali ja bih volela da ponekad dođete i mene radi, mene radi, ne na moj ,žur’ gde bi vam bilo dosadno jer ima mnogo sveta, nego u druge dane, kad ćete me uvek zateći kod kuće, malo kasnije.” Izgledalo je, dakle, kad sam joj tako počeo odlaziti, kao da se samo mnogo kasnije odazivam jednoj želji koju je ona odavno izrazila. I veoma kasno, kad bi se već smrklo i kad su se moji roditelji već spremali da večeraju, polazio sam gđi Svan u posetu, u kojoj sam znao da neću videti Žilbertu, ali ću ipak misliti samo na nju. U toj četvrti, koja se tada smatrala udaljenom, u onom Parizu koji je bio mračniji nego danas i gde, čak ni u centru, nije bilo električnog osvetljenja po ulicama, a vrlo malo čak i po kućama, lampe u ponekom salonu u prizemlju ili na vrlo niskom međuspratu (kao što su bile odaje u kojima su Svanovi obično primali) bile su dovoljne da osvetle ulicu, i prolaznik bi podigao oči i vezivao za njihovu svetlost, kao za vidljiv ali maglovit uzrok, prisustvo nekoliko zatvorenih kočija sa lepom zapregom, pred kapijom. I prolazniku bi se, ne bez izvesnog uzbuđenja, činilo kao da je u tome tajanstvenom uzroku nastupila neka promena kad bi video kako su se neke kočije pokrenule; ali to je samo kočijaš, bojeći se da mu se konji ne prehlade, poterao malo tamo-amo po ulici, što je bilo utoliko upečatljivije što su gumeni točkovi stvarali konjskom topotu kao nekakvu pozadinu od tišine, u kojoj se on izdvajao jasniji i izričitiji. „Zimska bašta”, koju je tih godina prolaznik obično opažao bilo u kojoj ulici, ako stan nije bio suviše visoko iznad trotoara, viđa se još samo na
fotogravirama u dečjim knjigama od P. Ž. Stala; za razliku od retkih cvetnih ukrasa današnjih salona u stilu Luja XVI — jedna ruža ili jedna japanska perunika u vazi s dugim grlom, u koju ne bi mogao stati nijedan cvet više — ta bašta, zbog izobilja sobnih biljki koje je svet tada imao i zbog potpunog odsustva stilizacije u njihovom rasporedu, izgledala je kao da više odgovara nekakvoj domaćičinoj živoj i slatkoj strasti za botaniku nego hladnom staranju o mrtvoj dekoraciji. U tadašnjim gospodskim kućama ona je, u velikom, podsećala na one majušne staklene baštice u sandučiću koje su se o Novoj godini stavljale pod upaljenu lampu — jer deca nisu imala strpljenja da dočekaju da se razdani — među druge novogodišnje poklone, među kojima je ona bila najlepši, kao uteha za zimsku ogolelost, jer će se te biljke moći gajiti; a još i više nego na te baštice, zimske bašte ličile su na one koje smo videli pored tih baštica, naslikane u kakvoj lepoj knjizi, takođe novogodišnjem poklonu, a ta naslikana baštica, premda nije bila poklonjena deci, nego gđici Lili, junakinji knjige, očaravala ih je toliko da se još i sada, kad su već skoro starci, pitaju nisu li onih srećnih godina zime bile ponajlepše godišnje doba. Najzad, u dnu te zimske bašte prolaznik je, ako se podigao na prste, obično mogao opaziti, kroz razgranato cveće raznih vrsta, zbog koga je osvetljeni prozor ličio na one dečje staklene baštice, naslikane ili stvarne, nekog čoveka u redengotu, s gardenijom ili karanfilom na reveru, kako stoji pred nekom ženom u naslonjači, oboje nejasni, kao dve prilike urezane u topaz, u onoj ćilibarskoj atmosferi od pare koju je ispuštao samovar — tada uvezena novina — a koju možda i sad još ispušta, samo je usled navike niko više i ne primećuje. Gđa Svan je veoma držala do toga svog „čaja”; verovala je da se pokazuje originalna i da opčinjava kad bi nekom čoveku rekla: „Naći ćete me kod kuće svakog dana, malo kasnije, dođite na čaj”, te je finim i nežnim osmehom propraćala te reči koje je izgovarala trenutno s engleskim naglaskom, što je njen sagovornik primao k znanju ozbiljno se poklonivši, kao da su te reči nešto značajno i jedinstveno, što nalaže duboko poštovanje i iziskuje ozbiljnu pažnju. Postojao je i drugi jedan razlog, osim onoga već pomenutog, zbog koga cveće nije imalo samo svojstvo ukrasa ukrasa u salonu gđe Svan, a taj razlog nije poticao od onoga doba, nego delom od života kojim je Odeta nekada živela. Velika kokota, kakva je ona bila, živi mnogo za svoje ljubavnike, to jest kod kuće, što je može dovesti do toga da živi za samu sebe. Stvari koje se viđaju i kod časne žene i koje se i njoj, zacelo, mogu činiti važne, za kokotu su u svakom slučaju najvažnije. Vrhunski trenutak u njenom danu je onaj ne kada se oblači za ceo svet, nego kada se svlači za jednog čoveka. Ona treba da bude isto tako elegantna u domaćoj haljini, u spavaćici, kao i u toaleti za izlazak. Druge žene pokazuju svoj nakit; a ona, ona živi u prisnoj samoći sa svojim biserima. Takav način života nameće obavezu i najposle
razvije sklonost ka skrivenoj raskoši, to jest takvoj koja je bezmalo nekoristoljubiva. Gđa Svan je takvu sklonost gajila i prema cveću. Kraj njene naslonjače uvek je bio jedan ogroman kristalan pehar krcat pariskih ljubičica ili margareta s laticama okrunjenim po vodi, koje kao da su očima onoga ko bi naišao govorile da je ona upravo prekinula nešto čime se najradije bavi, kao što bi to govorila i šolja čaja, koju bi gđa Svan popila i sama, radi svog uživanja; kao da su govorile i o nečem još intimnijem i tajanstvenijem, tako da je čoveku dolazilo da se izvini videći to cveće, kao što bi se izvinio kad bi pogledao naslov knjige koja je ostala rasklopljena i koja bi odala šta je ona maločas čitala, pa dakle možda i o čemu sada misli. A još više nego knjiga, to cveće je bilo živo; čoveku je bilo nelagodno, kad bi došao u posetu gđi Svan, što bi opazio da ona nije sama, ili, ako se vratio s njom iz grada, što u salonu ima nekoga, toliko je u njemu zauzimalo neko tajanstveno mesto u vezi s nepoznatim satima u životu domaćice to cveće što nije bilo pripremljeno za Odetine posetioce, nego koje će, kao da ga je ona tu zaboravila, još imati da razgovara s njom nasamo, tako da se čovek bojao da ne smeta tom razgovoru kome je uzalud pokušavao da pronikne tajnu upirući pogled u ispranu, tečnu, ljubičastu i rastopljenu boju parmskih ljubičica. Već krajem oktobra Odeta se vraćala kući što je mogla redovnije u vreme čaja, koji se u ono vreme još zvao five zvao five o'clock tea, tea, pošto je nekad čula (i volela to da ponavlja) da je gđa Verdiren uspela da okupi društvo u svom salonu baš zato što je čovek uvek bio siguran da će je zateći kod kuće u isto vreme. I ona je uobražavala da ima isto takav salon, ali slobodniji, senza rigore, rigore, volela je da kaže. U sebi je videla kao nekakvu gđu de Lespinas i verovala da je osnovala suparnički salon preotevši di Defanovoj one najprijatnije iz male grupe ljudi, naročito Svana, koji je pošao za njom u tom njenom otcepljenju i povlačenju u osamu, po jednoj verziji za koju se može razumeti što je uspela da u nju poveruju novajlije, koji nisu poznavali tu prošlost, ali ne i što je ona sama u nju verovala. Ali mi izvesne omiljene uloge toliko puta igramo pred svetom i uvežbavamo u sebi da se lakše pozivamo na njihovo izmišljeno svedočanstvo nego na skoro sasvim zaboravljenu stvarnost. U one dane kad gđa Svan ne bi uopšte izišla, čovek bi je zatekao u domaćoj haljini od krepdešina, beloj kao prvi sneg, a ponekad i u jednoj od onakvih dugih svilenih muslinskih haljina sa cevastim naborima kakve pre liče na gomilu ružičastih ili belih latica, za koje bismo danas smatrali da ne odgovaraju za zimu, a grešili bismo. Jer te lake tkanine i te nežne boje davale su ženi — u tadašnjim jako zagrejanim salonima, s teškim zavesama na vratima, za koje su monden m ondenii romansijeri onoga doba kao najelegantnije umeli da kažu da su bili „meko ušuškani” — isti onaj zimljiv izgled kao i ružama koje su mogle boraviti tu, pored nje, u svojoj rumenoj
golotinji, kao da je proleće. Zvuci su bili prigušeni ćilimima, a domaćica je sedela u nekom udubljenom kutku, pa nije ni primećivala da ste ušli, kao što bi to danas, nego je i dalje čitala, dok ste vi već bili skoro pred njom, a to je još pojačavalo utisak nečega romantičnog, čar tajne koju smo zatekli iznenada, onu čar koju danas nalazimo u sećanju na te haljine što su već tada bile izišle iz mode, a koje gđa Svan možda još jedina nije bila napustila i koje nam stvaraju utisak da je žena koja ih je nosila morala biti neka junakinja iz romana, zato što smo mi takve haljine viđali gotovo samo u nekim romanima Anrija Grevila. Odeta je sada u svom salonu, s početka zime, imala ogromnih hrizantema i tako raznolikih boja kakve Svan nekada nije mogao videti kod nje. Moje divljenje prema njima — kad bih došao gđi Svan u jednu od svojih tužnih poseta u kojima sam, usled svog jada, opet nalazio u njoj svu onu tajanstvenu poetičnost što je ona Žilbertina mati i što će sutradan reći ćerci: „Tvoj prijatelj me je posetio” — poticalo je otuda što su one, bledoružičaste kao svila u stilu Luja XV na njenim naslonjačama, snežnobele kao njena haljina od krepdešina ili metalnocrvene kao njen samovar, prekrivale dekor njenog salona još jednim dodatnim dekorom, dekorom isto tako bogatih, isto tako prefinjenih, ali živih boja, koje će potrajati samo nekoliko dana. Ali ja sam bio dirnut onim što je u tim hrizantemama bilo manje kratkotrajno, relativno trajnije od onih tonova, isto tako ružičastih ili isto tako bakarnih, koje sunce na zalasku tako raskošno razgori u izmaglici novembarskih predvečerja, a koje sam, pošto sam ih opazio kako se gase na nebu, pre no što sam stigao gđi Svan, ponovo ugledao kako još traju preobraženi u raspaljenu paletu cveća. Kao žar koji bi kakav veliki slikar iščupao iz nestalne atmosfere i iz sunca da ukrasi neko ljudsko obitavalište, one su mi nudile, te hrizanteme, da se uprkos svojoj tuzi požudno naslađujem, za vreme tog popodnevnog čaja, tako kratkotrajnim novembarskim čarima čijom su prisnom i tajanstvenom raskoši svetlucale kraj mene. Tu čar, na žalost, nisam mogao domašiti u razgovorima koje sam slušao; oni su joj vrlo malo ličili. Čak i prema gđi Kotar, i mada je vreme već bilo poodmaklo, Odeta se pokazivala umilna i govorila joj: „Ta ne, nije kasno, nemojte gledati na taj sat, nije toliko, on i ne radi; kud vam se tako žuri?” pa bi ponudila još jedan kolačić profesorovoj ženi, koja je uvek držala u ruci tašnicu s posetnicama. — Iz ove kuće prosto ne može da se ode— rekla bi gđa Bontan gđi Svan, a gđa Kotar, u iznenađenju što čuje izražen svoj sopstveni utisak, uzviknula bi: „To uvek i ja pomislim, s ovo malo zdravog suda, po duši i savesti!” uz odobravanje gospode iz Džokej-kluba, koji su se bili duboko poklonili, kao da su silno počašćeni, kad ih je gđa Svan predstavila toj tako malo ljubaznoj malograđanki, koja se prema Odetinim otmenim prijateljima držala uzdržano,
ili čak „defanzivno”, jer ona se uvek služila uzvišenim rečnikom i za najprostije stvari. „To se baš ne bi moglo reći, već tri srede ste me izneverili”, rekla bi gđa Svan gđi Kotar. „Istina je, Odeta, već vekovima, čitavu večnost nisam vas videla. Vidite da priznajem svoj greh, ali moram vam reći”, dodala bi i sramežljivo i neodređeno (jer iako je bila žena lekara, odvažavala se da tek okolišno govori o reumi ili o bubrežnim napadima), „imala sam kojekakvih sitnih boljki. Svako ima svoje. A imala sam i krizu u mojoj muškoj posluzi. Iako nisam sujetnija na svoj autoritet nego koja druga, morala sam, primera radi, da otpustim mog Vatela, koji je, uostalom, mislim, tražio neko unosnije mesto. Ali njegov odlazak umalo da nije povukao ostavku celog kabineta. Onda ni moja sobarica nije htela da ostane, bilo je pravih homerskih scena. Ali ja sam, uprkos svemu, čvrsto držala kormilo u rukama, i to će mi biti dobra pouka. Nego, ja vam dosađujem tim pričama o posluzi, ali i vi sami znate kolika je to kubura kad čovek mora da reorganizuje svoj personal. A zar nećemo videti vašu slatku ćerčicu?” upitala bi ona. „Ne, moja slatka ćerčica večera kod jedne prijateljice”, odgovorila bi gđa Svan, pa bi dodala, okrenuvši se meni: „Čini mi se da vam je pisala da je sutra posetite. A vaše babies! ” upitala bi ona profesorovu ženu. Ja bih duboko odahnuo. Te reči gđe Svan, koje su mi dokazivale da ću moći videti Žilbertu kad god budem hteo, donosile su mi olakšanje radi koga sam i išao kod nje i zbog koga su mi u ono doba posete gđi Svan bile tako neophodne. „Ne, napisaću joj večeras nekoliko reči. Uostalom, Žilberta i ja se ne možemo više viđati”, dodao bih ja kao da naš rastanak pripisujem nekakvom tajanstvenom uzroku, što mi je takođe stvaralo neku iluziju ljubavi, koju je odražavala i nežnost s kojom sam govorio o Žilberti i s kojom je i ona govorila o meni. „Pa vi znate da vas ona neobično voli”, rekla bi gđa Svan. „Zbilja nećete doći sutra?” Mene bi odjednom obuzela silna radost, pomislio bih u sebi: „Najposle, što da ne, kad mi i sama njena mati to predlaže?” Ali smesta bih ponovo pao u tugu. Plašio sam se da bi Žilberta, kad bi me ugledala, pomislila pomis lila da je moja ravnodušnost, sve to poslednje vreme, bila lažna, pa sam više voleo da produžim naš raskid. Dok smo mi tako razgovarali za sebe, gđa Bontan se žalila koliko joj dosađuju žene političara, jer se pretvarala da joj je sav svet smrtno dosadan i smešan i da je nesrećna zbog položaja svog muža: — Znači, vi možete da primite tako pedeset lekarskih žena zaredom — govorila je ona gđi Kotar, koja je naprotiv, bila puna blagonaklonosti prema svakome i poštovanja prema svim obavezama. — E, vi baš imate strpljenja! Ja sam, u ministarstvu, je l’ te, primorana, naravno. Ali, eto, to je jače od mene, znate, sve te žene visokih činovnika, ne mogu da se uzdržim da im ne isplazim jezik. A i moja sestričina Albertina je kao i ja. Ne možete ni zamisliti koliko je ta
mala bezobrazna. Prošle nedelje, na mom prijemu, žena državnog podsekretara za finansije pričala je kako se ne razume u kuvanje. „Pa vi biste, gospođo”, odgovorila joj je moja sestričina s najljubaznijim osmehom, „ipak morali to znati kad vam je otac bio kuhinjski momak.” — O, to mi se jako sviđa, nalazim da je to izvrsno — govorila je gđa Svan. — Ali, bar zbog onih dana kad doktor prima svoje pacijente, vi biste morali imati svoj mali home, home, sa svojim cvećem, knjigama, sa stvarima koje volite — savetovala je ona gđi Kotar. — Eto, tako, tras! pravo u lice, tras! ni pet ni šest! A nije me ni upozorila, ugursuz jedan, prepredena je kao lisica. Vaša je sreća što možete da se uzdržite; ja zavidim svetu koji može da prikrije šta misli. — Pa meni to nije ni potrebno, gospođo, ja nisam tako izbirljiva — odgovarala je pitomo gđa Kotar. — Prvo, ja i nemam na to prava kao vi — dodala bi vrlo glasno, kao što je uvek naglašavala kad bi u razgovor ubacila poneki znak ljubazne pažnje, kakvo dovitljivo laskanje, čemu se divio njen muž i što je pomagalo njegovoj karijeri. — A onda, ja sa zadovoljstvom radim sve što može koristiti koristiti profesoru. profesoru. — Ali treba to moći, gospođo. Vi verovatno niste nervozni. Ja, vidite, čim vidim ženu ministra rata kako pravi grimase, ja smesta počnem da je imitiram. Strašno je kad neko ima takvu narav. — O, da — rekla bi gđa Kotar — čula sam da ona ima tikove; i moj muž poznaje nekoga na vrlo visokom položaju, i naravno, kad gospoda razgovaraju između sebe... — Eto, gospođo, tako je isto i sa šefom Protokola, koji je gurav; redovno je tako: ne prođe ni pet minuta, kad on dođe u posetu, a ja moram da mu dotaknem grbu. Moj muž kaže da će ga zbog mene opozvati. E, baš me briga za ministarstvo! Da, baš me briga za ministarstvo! Htela sam da stavim to kao geslo na moju hartiju za pisma. Ja vas sigurno sablažnjavam, jer vi ste tako dobri, ali priznajem da mene ništa ne veseli tako kao te sitne pakosti. Bez toga bi život bio tako jednoličan. I sve vreme pričala je tako o ministarstvu, kao da je to Olimp. Da bi promenila razgovor, gđa Svan bi se okrenula gđi Kotar: — Ali Ali vi ste s te mi jako lepi! Redfern fecit! — Ne, vi znate da sam ja obožavateljka Raudnica. Uostalom, ovo je samo prepravljeno. — Ali kako je elegantno!
— A pošto mislite mi slite da je? Ne, promenite prvu cifru. — Kako, pa to je zabadava! Meni su govorili da je on triput skupl s kuplji. ji. — Eto kako se piše istorija — zaključila bi doktorova žena. Pa pokazujući gđi Svan okovratnik koji joj je ova jednom poklonila: — Pogledajte, Odeta. Prepoznajete li ga? Kroz odškrinutu zavesu na vratima ukazalo bi se jedno lice puno ceremonijalnog poštovanja, glumeći u šali da se boji da ne smeta: bio je to Svan. „Odeta, princ d’Agriđente, koji je sa mnom u mojoj sobi za rad, pita da li bi smeo doći da ti izrazi svoje poštovanje. Šta da mu odgovorim?” „Pa da će mi biti vrlo drago”, rekla bi Odeta samozadovoljno i sasvim mirno, što joj je bilo utoliko lakše jer je oduvek, još i kao kokota, primala otmene ljude. Svan bi otišao da prenese njeno blagovoljenje i vratio bi se u prinčevoj pratnji, sem ako u međuvremenu ne bi naišla gđa Verdiren. Kad se oženio Odetom, on je od nje zatražio da se više ne druži s „malim taborom” (imao je za to mnogo razloga, ali i da ih nije imao, ipak bi učinio isto tako, pokoravajući se zakonu nezahvalnosti, koji ne trpi izuzetaka i koji ističe koliko su svi posrednici u ljubavnim stvarima nesmotreni ili nekoristoljubivi). Dopustio je samo da Odeta razmenjuje sa gđom Verdiren po dve posete godišnje, što se još činilo preterano izvesnim „vernicima”, ogorčenim zbog takve uvrede nanete Gazdarici, koja je toliko godina postupala s Odetom, pa čak i sa Svanom, kao s mezimcima svog doma. Jer iako je u malome bratstvu bilo i lažne braće, a ti su poneko veče izneveravali i odazivali se Odetinom pozivu, prećutavši to, spremni, ako bi ih otkrili, da se izgovore kako su bili radoznali da se sretnu se Bergotom (premda je Gazdarica tvrdila da on i ne odlazi Svanovima, da je bez talenta, a ipak je nastojala, po izrazu koji je volela da upotrebljava, da ga privuče), ipak je bilo i „usijanih glava”. A takvi, ne poznajući one posebne obzire koji često odvraćaju ljude od krajnjih stavova koje bismo želeli da zauzmu da bi se nekom napakostilo, želeli su, ali nisu postigli, da gđa Verdiren prekine sve odnose s Odetom i da joj tako uskrati zadovoljstvo da mogne reći, smejući se: „Mi vrlo retko odlazimo Gazdarici, posle Raskola. Dok je moj muž još bio momak, to se još moglo, ali za bračni par to nije uvek tako jednostavno...A da vam kažem istinu, gospodin Svan ne može da smisli tetkaVerdirenovicu, i ne bi mu se baš jako svidelo da joj ja redovno odlazim. A ja, opet, kao verna supruga...” Svan je išao sa ženom kod Verdirenovih na soare, ali je izbegavao da se zatekne u salonu kad bi gđa Verdiren došla Odeti u posetu. Stoga ako je Gazdarica bila u salonu, princ d’Agriđente ušao bi sam. Isto je tako, uostalom, samo njega Odeta predstavljala, jer želela je da gđa Verdiren ne čuje
beznačajna imena i da, videći oko sebe više nepoznatih lica, poveruje da se nalazi među uglednim aristokratima, a ta je računica tako dobro uspevala da je gđa Verdiren uveče s gađenjem govorila mužu: „Divno društvo! Bila je sve sama probrana reakcija!" A i Odeta je, u pogledu gđe Verdiren, živela u obrnutoj zabludi. Njen salon, istina, još nije bio ni počeo postajati onakav kakav ćemo videti da je jedno! dana postao. Gđa Verdiren nije u tom pogledu još bila ni u onom periodu inkubacije kad se prestaje s velikim slavljima, u kojima bi se retki novoosvojeni istaknuti pojedinci utopili u gomili, i kad se radije čeka da se iz rasplodne moći deset pravednika koje smo uspeli privući izrodi njih sedamdeset puta deset. Gđa Verdiren je, doduše, postavila sebi kao cilj „visoko društvo", kao što će to i Odeta uskoro učiniti, ali zone njenih napada bile su još tako ograničene i uostalom tako udaljene od onih preko kojih je Odeta imala nekih izgleda da postigne istovetan rezultat, da se probije, da je ova živela u potpunom nepoznavanju strateških planova koje je Gazdarica bila izradila. Stoga se Odeta, kad bi joj ko govorio o gđi Verdiren kao o snobu, u najiskrenijem uverenju smejala i govorila: „Ta naprotiv! Pre svega, ona za to nema ni mogućnosti, ne poznaje se ni sa kim. A zatim, valja joj odati to priznanje, njoj je tako i milije. Ne, ona najviše voli te svoje prijeme sredom, svet koji ume prijatno da razgovara." I potajno je zavidela gđi Verdiren na onim veštinama (premda nije gubila nadu da će ih i sama u tako dobroj školi naposletku naučiti) kojima je Gazdarica pridavala toliki značaj, mada one samo nijansiraju nešto nepostojeće, vajaju prazninu i u stvari su samo prave umetnosti ništavila: veštinu (domaćice) da „okupi društvo", da ume „uskladiti zvanice", „istaći nekoga", sama se „povući", služiti kao „spona". U svakom slučaju, na prijateljice gđe Svan ostavljalo je dubok utisak kad bi kod nje ugledale tu ženu koju su obično zamišljale samo u njenom sopstvenom salonu, okruženu njenim nerazdvojnim gostima, celim tim malim krugom koji sad kao da su udivljeno gledale oličen, sažet, zgusnut u toj jednoj fotelji, oličen u Gazdarici, koja se sama pretvorila u posetioca, uvijena u mantil postavljen paperjem, isto tako mek kao i bela krzna prostrta po ovome salonu usred koga je gđa Verdiren bila i sama celi jedan salon. One najsnebivljivije htele su da se povuku iz uviđavnosti, i upotrebljujući množinu, kao kad hoćemo da stavimo do znanja da je pametnije ne zamarati suviše bolesnika koji se tek prvi put podigao iz postelje, govorile su: „Odeta, mi ćemo vas ostaviti.” A zavidele su gđi Kotar, koju je Gazdarica zvala po imenu. „Hoćete li da vas ugrabim?” rekla bi joj gđa Verdiren, koja nije mogla podneti misao da će jedna „vernica” ostati tu umesto da pođe za njom. „Pa gospođa će biti tako ljubazna da me poveze”, odgovorila bi
gđa Kotar, ne želeći da se načini kao da je, radi jedne čuvenije osobe, zaboravila ponudu gđe Bontan da je odveze kući svojim kolima sa s a kokardom. „Priznajem „Priznajem da sam osobito zahvalna prijateljicama koje hoće da me povezu svojim vozilom. To je prava sreća za mene, pošto nemam kao Ahil svoga Automedona.” „Tim pre”, odgovorila bi Gazdarica (ne usuđujući se da šta prigovori, jer je pomalo poznavala gđu Bontan i upravo ju je bila pozvala na svoje sedeljke sredom) „što kod gđe de Kresi niste baš blizu svoje kuće. Oh, bože, nikad se neću naučiti da kažem gđa Svan.” To je u „malom taboru” bila šala onih koji nisu imali mnogo duha, da se načine kao da ne mogu da se naviknu da kažu gđa Svan: „Toliko sam se navikao da kažem gđa de Kresi da umalo da se nisam opet zabunio”. Samo, gđa Verdiren, kad je razgovarala s Odetom, ne samo da se umalo nije bunila, nego se bunila hotimice. „Zar vas nije strah da stanujete u ovako zabačenoj četvrti? Meni se čini da ne bih bila sasvim mirna kad bih se uveče vraćala kući. A i tako je vlažno. To mora biti da nije nimalo dobro za ekcem vašeg muža. Valjda nemate i pacova?” „Ta ne! Kakav užas!” „Hvala bogu! Tako su mi govorili. Drago mi je što čujem da nije istina, jer ja ih se užasno plašim i ne bih vam više došla. Doviđenja, mila moja, doviđenja uskoro, znate kako se radujem kad vas vidim. Vi ne znate da udesite hrizanteme”, rekla bi odlazeći, dok je gđa Svan ustajala da je isprati. „To je japansko cveće, treba ga namestiti kao što rade Japanci.” „Ja nisam istog mišljenja kao gđa Verdiren, premda je njena reč za mene zakon. Samo vi, Odeta, umete da nađete tako lepe hrizanteme, ili krizanteme, jer izgleda da se sada tako kaže”, izjavila bi gđa Kotar pošto bi Gazdarica zatvorila vrata za sobom. „Naša draga gđa Verdiren nije uvek baš jako blagonaklona prema tuđem cveću”, odgovorila bi blago gđa Svan. „Koga se vi sad držite, Odeta?” upitala bi gđa Kotar u želji da se ne produži s kritikama na račun Gazdarice... Lemetra? Priznajem da je pred Lemetrovom cvećarom bilo onomad jedno ukrasno drvce koje me je toliko zaludilo da sam ispraznila novčanik.” Ali stidela se da da potpunije obaveštenje o ceni tog drvceta i rekla je samo da je profesor „koji baš nije prznica, potegao mač” i rekao joj da ne ume da ceni novac. „Ne, ne, moj zvanični cvećar je samo Debak.” „I moj isto”, odgovorila bi gđa Kotar, „ali priznajem da ga ponekad izneveravam i odem Lašomu.” „A, vi ga varate sa Lašomom, kazaću mu ja to”, odgovorila bi Odeta, koja se silila da bude duhovita i da vodi razgovor u svom salonu, gde se osećala slobodnije nego u „malom taboru”. „Uostalom, Lašom postaje zaista suviše skup; njegove su cene preterane, znate, nalazim da su prosto nepristojne!” dodavala je smejući se. Međutim je gđa Bontan, iako je sto puta rekla da neće da ide Verdirenovima, očarana što je pozvana na sedeljke sredom, proračunavala kako bi mogla tamo odlaziti što je mogućno više. Ona nije ni znala da gđa Verdiren želi da njeni gosti
ne propuste nijednu sredu; s druge strane, bila je od onih osoba koje malo ko traži, pa kad ih neka domaćica pozove u stalno društvo, ne odlaze im kao oni koji znaju da im se svi uvek obraduju, kad su za trenutak slobodni ili žele da iziđu u društvo; one se, naprotiv, odreknu, na primer, prve i treće večeri, zamišljajući da će njihov izostanak biti zapažen, pa se zadovoljavaju drugom i četvrtom, osim ako, obaveštene da će treće veče biti naročito sjajno, ne pođu obrnutim redom, izgovarajući se da „poslednji put na žalost nisu bile slobodne”. Tako je i gđa Bontan proračunavala koliko bi još moglo biti sreda do Uskrsa i kako bi mogla iskoristiti jednu više a da ipak ne ispadne da se nameće. Računala je na gđu Kotar, s kojom će zajedno poći kući, da je malo uputi. „O, gospođo Bontan, vidim da ustajete, znate da nije lepo što tako dajete znak za polazak. A dugujete mi naknadu što niste došli prošlog četvrtka...Hajde, sedite još časak. I tako nećete više otići ni u jednu posetu pre večere. Zaista, ne dajete se dovesti u iskušenje?” dodala bi gđa Svan podnoseći joj činiju s kolačima; „Znate da nisu nimalo loše ove pošurice. Ne izgledaju bogzna kako, ali probajte, pa ćete videti da li valjaju.” „Naprotiv, izgledaju izvrsno,” odgovorila bi gđa Kotar, „kod vas, Odeta, jestiva nikad ne manjka. Ne treba ni da vas pitam za marku, znam da vi sve poručujete kod Rebatea. Ja moram priznati da sam više eklektična. Za sitne kolače, za sve šećerleme, obraćam se često Burboneu. Ali priznajem da oni ne znaju šta je sladoled. Što se tiče sladoleda, želea i sokova, Rebate je vrhunska umetnost. Što bi rekao moj muž, to je pes je pes plus ultra u ltra.” .” „Ali ovo je prosto umešeno ovde, kod kuće. Zaista ne?” „Ne bih mogla večerati”, odgovarala je gđa Bontan, ali sešću još na trenutak; znate, ja obožavam da razgovaram sa tako pametnom ženom kao što ste vi.” „Reći ćete da sam indiskretna, Odeta, ali volela bih da znam šta mislite o šeširu gđe Tromber. Znam, doduše, da su sad moderni veliki šeširi. Ali ipak, nije li ovo bilo malo preterano? A još prema onome koji je imala onomad kod mene, ovaj maločas je bio mikroskopski mali!” „O, ne, nisam ja pametna”, govorila je Odeta misleći da se pristoji da tako kaže. „Ja sam u stvari naivna i verujem sve što mr se kaže, mučim se ni zbog čega.” Pa bi natuknula kako je ispočetka veoma patila što se udala za takvog čoveka kao što je Svan, koji je živeo na svoju stranu i varao je. Međutim, princ d’Agriđente, čuvši ono „nisam ja pametna”, smatrao je da mu je dužnost da to opovrgne, ali nikad nije umeo hitro odgovoriti. „De, de, de!” uzviknula bi gđa Bontan, „vi da niste pametni!” „Zaista, baš sam i ja pomislio: Šta to čujem?’” rekao bi princ d’Agriđente uhvativši se za tu priliku. „Mora biti da me uši varaju”. „Ta ne, uveravam vas”, govorila je Odeta,, ja sam u stvari malograđanka koju vređa sve što je nepristojno, puna sam predrasuda, živim u svom budžaku i prava sam neznalica.” Pa, u želji da čuje nešto o baronu de Šarlisu: „Jeste li videli dragog
baroneta?” upitala bi. „Vi, neznalica!” uzviknula bi gđa Bontan. „A šta biste onda rekli za onaj zvanični svet, za sve one ministarke, koje umeju razgovarati samo o haljinama!...Eto, gospođo, nema ni nedelju dana, zapodela sam razgovor o Loemrinu Loemrinu sa ženom ministra prosvete. A ona mi kaže: ,Loemrin1 ,Loemrin1 Ah, da! ona nova revija u Foli-Beržer, kažu da je smešno da puknete.’ Eto, gospođo, šta ćete, kad čovek čuje tako nešto, sav uskipi. Došlo mi je da je ćušim. Jer, znate, i ja sam malo na svoju ruku. Ta molim vas, gospodine”, rekla bi okrenuvši se meni, „zar nisam u pravu?” „Znate”, rekla bi gđa Kotar, „može se nekom i oprostiti ako malo natraške odgovori kad ga neko upita tako nešto iznebuha. Znam ja kako je to, jer gđa Verdiren ima tako običaj da nam metne nož pod grlo.” „Kad ste spomenuli gđu Verdiren”, pitala je gđa Bontan gđu Kotar, „znate li ko će biti kod nje u sredu?...O, sad sam se setila da smo već prihvatili jedan poziv za iduću sredu. Ne biste li hteli da dođete kod nas na večeru u narednu sredu? Otišle bismo zajedno kod gđe Verdiren. Malo mi je nelagodno da tamo stignem sama, ne znam zašto, ta velika žena mi je uvek ulivala neki strah.” „Ja ću vam reći zašto”, odgovorila bi gđa Kotar. „Ono što vas plaši kod gđe Verdiren, to je njen organ. Šta ćete? Nema svako tako lep organ kao gđa Svan. Ali samo dok se uključite, kako to kaže Gazdarica, i led će biti probijen. Jer ona je u stvari vrlo gostoljubiva. Ali razumem vrlo dobro to što osećate, nikada nije prijatno osetiti se prvi put među tuđim svetom.” „I vi biste mogli večerati s nama,” govorila je gđa Bontan gđi Svan. „Posle večere otišle bismo zajedno Verdirenovima da verdirenišemo; pa čak i ako bi se Gazdarica zato mrštila na mene i ako me ne bi više pozvala, kad tamo stignemo, nas tri ćemo razgovarati među sobom, osećam da bi me to najviše veselilo.” Ali ta tvrdnja mora biti da nije bila baš veoma istinita, jer gđa Bontan je pitala: „Šta mislite, ko će biti tamo u narednu sredu? Šta će biti? Valjda neće biti suviše sveta?” „Ja sigurno neću ići”, govorila je Odeta. „Mi ćemo se pojaviti samo na časak, u poslednju sredu. Ako vam je svejedno da dotle čekate...” Ali gđu Bontan izgleda da nije privlačilo toliko odlaganje. Mada duhovna vrednost jednog salona i njegova otmenost stoje obično u obrnutoj srazmeri, pre nego u pravoj, valja verovati — pošto je Svan nalazio da je gđa Bontan prijatna — da svako srozavanje koje je čovek prihvatio ima tu posledicu da on postane manje izbirljiv u pogledu onih s kojima se pomirio da mu bude drago da se viđa, manje izbirljiv u pogledu njihovog duha kao i svega ostalog. A ako je to tačno, onda ljudi, kao i narodi, moraju doživeti da im kultura, pa čak i njihov svojstven govor, nestanu zajedno s nezavisnošću. Jedna od posledica takve popustljivosti jeste da ona poveća sklonost koju čovek ima, počev od nekog doba u životu, da mu budu prijatne one reči kojima se iskazuje
poštovanje prema našem sopstvenom načinu mišljenja, našim sklonostima, podsticanje da im se prepustimo; to je ono doba kad veliki umetnik, umesto originalnih genija, više voli društvo svojih učenika, kojima je zajedničko s njim samo slovo njegovog učenja i koji ga slušaju, kade mu; doba kad neki čovek ili žena, koji se inače ističu svojim vrednostima, žive još samo za ljubav, pa nalaze da je u nekom društvu najumnija ona osoba, inače beznačajna, čija je jedna reč pokazala da ume razumeti i pohvaliti život posvećen udvaranju, pa je time prijatno zagolicala požudnu sklonost ljubavnika ili ljubavnice; a to je kod Svana bilo ono doba kad je, pošto se oženio Odetom, voleo da čuje kako gđa Bontan govori da je smešno primati samo vojvotkinje (po čemu je on zaključivao, suprotno onome što bi nekad zaključio kod Verdirenovih, da je ona dobra žena, veoma duhovita i da nije snob) i uživao da joj priča stvari od kojih se ona „krivila” od smeha, jer ih nije znala, ali ih je uostalom brzo shvatala, pošto je volela da drugome laska i da se zabavlja. za bavlja. „Znači, doktor ne luduje za cvećem kao vi?” pitala je gđa Svan gđu Kotar. „O, pa vi znate da je moj muž pravi mudrac; on je umeren u svemu. Ali, ipak, ima jednu strast.” S očima zasjalim od zlobe, od radosti i radoznalosti: „A koju to, gospođo?” pitala je gđa Bontan. Sasvim prirodno, gđa Kotar je odgovorila: „Čitanje”. „O, to je kod muža sasvim bezopasna strast!” uzviknula je gđa Bontan prigušujući satanski smeh. „Kad se doktor zadubi u knjigu, znate!” „No, pa to bar ne treba mnogo da vas plaši, gospođo...” „Kako da ne!...zbog njegovih očiju. Idem sad da vidim šta radi, a doći ću opet, Odeta, prvom prilikom, da zakucam na vaša vrata. A kad sam pomenula doktorov vid, jesu li vam rekli da će u palati koju je nedavno kupila gđa Verdiren biti električno osvetljenje? Nisam to saznala preko moje male privatne policije, nego iz drugog jednog izvora: sam električar, Milder, rekao mi je to. Vidite da ja navodim svoje autore! Čak će i u spavaćim sobama biti električne lampe, sa abažurima koji će prigušivati svetlo. To je očigledno divan luksuz. Uostalom, naše savremenice žele po svaku cenu nešto novo, čak i kad ga ne bi više ni bilo na svetu. Snaja jedne moje prijateljice uvela je čak i telefon u kuću! Sad može da poruči šta hoće iz trgovine a da i ne izlazi iz stana! Priznajem da sam bedno spletkarila da bi mi bilo dopušteno da jednom odem tamo da govorim preko tog aparata. To me jako privlači, ali pre kod neke prijateljice nego u mom stanu. Čini mi se da ne bih volela da imam telefon u kući. Kad prođe prvo vreme razonode, mora biti da vam se popne na glavu. Nego, Odeta, ja bežim, nemojte više zadržavati gđu Bontan, pošto me ona prima u kola, zbilja moram da se otrgnem odavde, lepo vi mene navodite na zlo, još ću stići kući posle mog muža!” A valjalo je da i ja pođem kući, iako još nisam okusio nekakve zimske slasti za koje mi se činilo da se kriju tu, obavijene blistavim
sjajem hrizantema. Te slasti se nisu pojavile, a ipak gđa Svan kao da nije više ništa čekala. Puštala je da posluga iznese čaj kao da je objavila: „Zatvaramo!” I naposletku bi mi rekla: „Znači, zbilja idete? E, pa, good bye bye!” !” Osećao sam da bih mogao i ostati a da ipak ne bih doživeo ta nepoznata uživanja, da me njih nije lišila samo moja tuga. Zar ona, znači, nisu bila na tome utabanom putu časova koji uvek tako brzo vode trenutku odlaska, nego pre na nekoj prečici, meni nepoznatoj, kojom je valjalo krenuti? Ali bar sam postigao cilj svoje posete, Žilberta će saznati da sam dolazio njenim roditeljima dok ona nije bila kod kuće i da sam, kako je to gđa Kotar neprestano ponavljala, „smesta, otprve, osvojio gđu Verdiren”. („Mora biti”, dodala je doktorova žena, koja nikada nije videla gđu Verdiren tako ljubaznu, „da imate srodne atome.") Saznaće da sam govorio o njoj onako kako je trebalo da govorim, nežno, ali da nisam nesposoban da živim a da se ne viđamo, što je, verovao sam, u osnovi bio razlog što joj je u poslednje vreme bilo tako mrsko sa mnom. Rekao sam gđi Svan da se ne mogu više sastajati sa Žilbertom. Rekao sam to kao da sam zauvek odlučio da je više ne vidim. A i pismo koje ću poslati Žilberti napisaću u istom smislu. Ali, da bih se ohrabrio, sebe samog pozivao sam samo još na jedan poslednji i kratak napor od nekoliko dana. U sebi sam ponavljao: „To je poslednji njen poziv na sastanak koji odbijam, idući ću prihvatiti.” Da bih sebi olakšao naš rastanak, nisam ga sebi predstavljao kao konačan. Ali dobro sam znao da će on takav biti. Te godine, Nova godina bila mi je naročito bolna. Sve je, doduše, bolno što obeležava datum, godišnjicu, kad smo nesrećni. Ali ako smo nesrećni zato, na primer, što smo izgubili neko drago biće, patnja se sastoji samo u življem poređenju sa prošlošću. U mome slučaju, tome se dodavala i neizrečena nada da je Žilberta, pošto je prvo htela meni da prepusti da učinim prve korake, pa videći da ih nisam učinio, čekala samo Novu godinu da joj posluži kao izgovor da mi napiše: „Pa šta je to, najzad ? Luda sam za vama, dođite da se iskreno objasnimo, ne mogu da živim a da vas ne vidim”. Već poslednjih poslednjih dana uoči Nove N ove godine to pismo činilo mi se verovatno. Ono to možda nije bilo, ali da bismo verovali da jeste, dovoljna je želja, potreba koju za njim imamo. imam o. Vojnik je ubeđen da se beskonačno može odlagati rok kad će poginuti, lopov, kad će biti uhvaćen, čovek, uopšte, kad će morati da umre. To je amajlija koja štiti pojedinca — a ponekad i cele narode — ne od opasnosti, nego od straha od opasnosti, u stvari od verovanja u opasnost, što nam u nekim slučajevima omogućava da im prkosimo a da ne moramo biti hrabri. Takvo uzdanje, i isto tako malo osnovano, podržava zaljubljenoga dok računa na pomirenje, na pismo. Da takvo pismo ne očekujem, dovoljno bi bilo da ga nisam nis am želeo. Ma koliko znali da smo ravnodušni onoj koju još volimo, mi joj pripisujemo niz misli — makar i ravnodušnih — i
nameru da ih ispolji, neki zaplet u njenom unutrašnjem životu, u kome smo mi možda predmet stalne antipatije, ali isto tako i stalne pažnje. A da bih sebi predstavio ono što se zbivalo u Žilberti, trebalo je, naprotiv, da mognem prosto unapred zamisliti, toga 1. januara, ono što bih i ja sam osećao jedne od narednih godina, kada bi mi Žilbertina pažnja, ili ćutanje, ili nežnost, ili hladnoća, promakli gotovo nezapaženo ispred očiju i kad ne bih ni pomislio, ne bih čak ni mogao pomisliti da potražim rešenje problema, koji bi se prestali za mene postavljati. Dok volimo, ljubav je suviše velika da bi mogla biti cela obuhvaćena u nama; ona zrači ka voljenoj osobi, nailazi u njoj na jednu površinu koja je zaustavlja, primorava je da se vrati polaznoj tački, i taj povratni udar naše sopstvene nežnosti nežnosti mi zovemo tuđim osećanjima i on o n nas još više očarava tako, u povratku, jer ne prepoznajemo da od nas samih potiče. Ali prvi januar je otkucao sve svoje sate, a pismo od Žilberte nije stiglo. No kako sam primio nekoliko zakasnelih čestitki 3. i 4. januara, zbog pretrpanosti pošte tih dana, još sam se nadao, iako ipak sve manje i manje. Narednih dana mnogo sam plakao. To je, istina, poticalo otud što sam bio manje iskren nego što sam verovao kad sam se bio odrekao Žilberte, pa sam bio sačuvao tu nadu da će mi ona pisati o Novoj godini. I, videći da je ta nada iscrpena pre no što sam stigao da se obezbedim nekom drugom, patio sam kao bolesnik kad potroši svoju fiolu morfina, a nema pri ruci drugu. Ali možda mi je — a ta dva objašnjenja se ne isključuju, jer jedno jedino osećanje sastoji se ponekad i od suprotnih — i nada da ću najzad primiti neko pismo približila Žilbertinu sliku, ponovo probudila ona uzbuđenja koja je nekad budilo u meni čekanje da se nađem kraj nje, njen lik, njeno ophođenje sa mnom. Mogućnost da se svakog časa pomirimo bila je ukinula u meni ono što nismo ni svesni koliko je ogromno: mirenje sa sudbinom. Neurastenici ne mogu da veruju kad im tvrde da će se malo-pomalo smiriti ako ostanu u krevetu, ne primaju pisma, ne čitaju novine. Oni uobražavaju da će im takav način života samo još pojačati živčanu razdraženost. Tako isto i zaljubljeni, dok ga posmatraju iz jednog suprotnog stanja, dok ga još nisu iskusili, i skusili, ne mogu da veruju ve ruju u blagotvornu blagotvornu moć mo ć odricanja. Zbog žestokog lupanja srca smanjili su mi kofein, i ono je prestalo. I tada sam se upitao nije li od njega poticala ona strepnja strepnja koju koju sam osećao kad sam se tako reći zavadio sa Žilbertom i koju sam, kad god bi se ponovo javila, pripisivao pripisivao bolu što se više ne viđam sa svojom s vojom prijatelj prijateljicom icom ili i li što mi preti da je vidim samo zlovoljnu na mene. Ali, ako je taj lek i bio izvor patnji koje je, znači, moja uobrazilja samo pogrešno tumačila (u čemu ne bi bilo ničega čudnovatog, jer i najsvirepijim duševnim bolima ljubavnika često je uzrok telesna navika na ženu s kojom žive), on je to bio onako kao i čudotvorni napitak koji još dugo
pošto je ispijen i dalje vezuje Tristana za Izoldu. Jer telesno poboljšanje do kojeg je kod mene skoro smesta dovelo smanjenje kofeina nije zaustavilo i sve veći bol koji je uzimanje tog leka ako ne stvorilo, a ono možda bar pooštrilo. Samo, kad se približila polovina januara i pošto je očekivano novogodišnje pismo izneverilo moje nade, a smirio se i onaj dodatni bol koji je pratio to razočaranje, ponovo je otpočeo onaj moj bol od pre praznika. A u njemu je možda još najsvirepije bilo to što sam mu ja sam bio svesni, hotimični, nemilostivi i strp s trplj ljivi ivi tvorac. Jer ja sam sam radio na tome da onemogućim ono jedino do čega mi je bilo stalo, moje odnose sa Žilbertom, stvarajući malopomalo, tim produženim neviđanjem s mojom prijateljicom, ne njenu ravnodušnost, nego — što će na kraju izići na isto — svoju sopstvenu. Ostrvio sam se da polako i svirepo ubijam u sebi ono ja koje je volelo Žilbertu, i činio sam to besprekidno, videći jasno ne samo šta činim u sadašnjosti nego i šta će iz toga proizići u budućnosti: znao sam ne samo da kroz neko vreme neću više voleti Žilbertu Žilbertu nego i da će i ona sama sa ma zažaliti zbog toga i da će pokušaji pokušaji koje će ona tada činiti da se vidi sa mnom biti isto tako uzaludni kao što bi bili i danas, tada ne više zato što bih je suviše voleo, nego zato što ću sigurno voleti neku drugu, za kojom ću stalno žudeti, čekati je satima, a ni delić tih sati neću se usuditi da odvojim za Žilbertu, koja mi više neće biti ništa. A dakako, u tome istom času kad sam već bio izgubio Žilbertu (pošto sam bio rešen da se više ne vidim s njom, sem ako bi s njene strane došao izričit zahtev da se objasnimo, potpuna izjava ljubavi, ali nije više bilo nikakva izgleda da će do tako čega doći), kad sam je već bio izgubio, a voleo je još više (šta je sve ona za mene, to sam sad osećao više nego prethodne godine, kad sam sva popodneva provodio s njom, koliko god sam hteo, pa sam verovao da ništa ne ugrožava naše prijateljstvo), u tome istom času, dakako, pomisao da ću jednoga dana osećati isto to prema nekoj drugoj bila mi je grozna, jer ta pomisao oduzimala mi je, osim Žilberte, i moju ljubav i moju patnju: moju ljubav, moju patnju, po kojima sam, plačući, pokušavao upravo da dokučim šta je Žilberta, a po kojima sam morao da zaključim da ne pripadaju njoj posebno i da će, ranije ili kasnije, pripadati ovoj ili onoj ženi. Tako da je čovek — tako sam bar tada mislio — uvek odvojen od drugih bića: dok volimo, osećamo da ta ljubav ne nosi njihovo ime, da će se ona u budućnosti moći ponovo roditi, da se čak mogla, u prošlosti, roditi i prema nekoj drugoj, a ne ovoj; a u vreme kad ne volimo, tada se s onim što je tako protivrečno u ljubavi zato tako filozofski mirimo što tu ljubav, o kojoj tada tako lako govorimo, ne osećamo, dakle ne poznajemo, jer poznavanje je u tim stvarima isprekidano i ne živi duže od stvarnog prisustva osećanja. Moglo je, doduše, još biti vremena da upozorim Žilbertu da će se malo-pomalo stvoriti ta
budućnost kad je više neću voleti, ta budućnost koju mi je moja bol pomagala da naslutim, iako moja mašta još nije mogla jasno sebi da je predstavi, da je upozorim da je njen nailazak, ako ne već tu, a ono neizbežan ukoliko mi ona sama, Žilberta, ne pritekne u pomoć i ne uništi u klici moju buduću ravnodušnost. Koliko li puta samo što nisam napisao Žilberti ili otišao da joj kažem: „Pripazite, ja sam se odlučio, ovaj moj korak je poslednji. poslednji. Poslednji put se vidimo. Uskoro vas više neću voleti!” S kojim bih pravom zamerio Žilberti zbog ravnodušnosti koju sam i sam, a da se zato nisam osećao krivim, pokazivao prema svemu što nije bilo ona? Poslednji put! Meni se to činilo nešto ogromno, zato što sam voleo Žilbertu. A nju, nju bi to uzbudilo koliko i kad nam neki prijatelj piše da bi hteo da nas poseti pre no što se iseli u neku drugu zemlju, a mi mu tu posetu uskratimo kao i onim dosadnim ženama što se zaljube u nas, zato što nas čekaju neka uživanja. Vreme kojim svaki dan raspolažemo rastegljivo je; strasti koje osećamo rastežu ga, one koje smo probudili u drugima skučavaju ga, a navika ga ispunjava. i spunjava. Uostalom, uzalud bih i govorio Žilberti, ona me ne bi čula. Mi uvek zamišljamo, kad govorimo, da to naše uši slušaju, naš um. Ali moje reči doprle bi do Žilberte samo iskrivljene, kao da su prvo morale proći kroz pokretnu zavesu vodopada dok nisu stigle do moje prijateljice, neprepoznatljive, smešnoga zvuka, lišene svakog smisla. Istina koju unosimo u reči ne krči sebi put pravo, nije neodoljivo očigledna. Treba da prođe dosta vremena pa da odgovarajuća istina stigne da se uspostavi u njima. I tek tada politički protivnik koji je, uprkos svem razlaganju i svim dokazima, smatrao pristašu suprotnog učenja izdajicom, deli i sam nekada mrsko mu ubeđenje, do koga onome što je ranije uzalud nastojao da ga raširi nije više stalo. Tek tada i remek-delo, koje, za obožavaoce koji su ga čitali naglas, kao da je samo sobom pružalo dokaze svoje izvrsnosti, a onima koji su slušali pružalo samo bezumnu i dosta jadnu sliku, tek tada ga i ovi drugi proglašavaju remek-delom, ali prekasno da bi i pisac to mogao saznati. Slično tome, u ljubavi, onaj kojeg prepreke bacaju u očajanje ne može da ih savlada spolja, ma šta činio; i tek kad on više i ne bude mario za njih, odjednom, zbivanjem koje se izvršilo s neke druge strane, u onoj koja ga nije volela, te prepreke, nekad bezuspešno napadane, pašće bez ikakve koristi po njega. Da sam otišao da Žilbertu obavestim o svojoj budućoj ravnodušnosti i načinu kako bi mogla da je predupredi, ona bi po mom postupku zaključila da su moja ljubav prema njoj, moja potreba za njom, još veće nego što je mislila, i samo bi joj bilo još nesnosnije što me opet vidi. A i istina je, uostalom, da mi je baš moja ljubav pomogla da po raznorodnim stanjima što su se smenjivala u meni bolje od nje predvidim kraj te ljubavi. Ipak, možda bih takvo upozorenje i uputio Žilberti,
pismom ili usmeno, posle nekog vremena, kad bi mi ona, istina, postala manje neophodna, ali bih joj mogao i dokazati da mi nije nužna. Po nesreći, neki su joj, dobronamerno ili ne, govorili o meni, i to tako da je ona poverovala da to čine na moju molbu. molbu. Kad god sam tako saznao da su Kotar, i sama s ama moja mati, pa čak i g. de Norpoa, nespretnim rečima učinili uzaludnom svu žrtvu koju sam podneo, upropastili sav rezultat mog uzdržavanja, jer je tako, netačno, izgledalo kao da sam prekinuo tu svoju uzdržanost, bilo mi je dvostruko mučno. Prvo, što se onda tek od toga dana moglo ponovo računati moje bolno i plodotvorno odricanje, koje su ti smutljivci i bez moga znanja prekinuli, pa prema tome i potrli. A uz to, tada bi mi bilo manje milo da se vidim sa Žilbertom, koja je sad verovala ne da sam se dostojanstveno pomirio sa sudbinom, nego da iza leđa spletkarim kako bih došao do sastanka na koji se ona nije udostojila da pristane. Proklinjao sam te prazne brbljarije ljudi koji često, čak i bez namere da nam naškode niti da nam koriste, nizašto, tek da nešto kažu, ponekad samo zato što ni mi nismo mogli da se uzdržimo pa smo rekli nešto pred njima, a oni su indiskretni (kao i mi), pričine nam, baš kad ne treba, toliko zla. Istina, u zlokobnoj raboti na rušenju naše ljubavi njihova uloga daleko od toga da je ravna ulozi onih dveju osoba koje imaju običaj, jedna preteranom dobrotom, a druga iz zloće, da sve pokvare u času kad se sve moglo urediti. Ali na te dve osobe nismo kivni kao što jesmo na dosadne Kotare, jer ta druga, to je ona koju volimo, a ona prva, mi sami. Međutim, kako me je gđa Svan, skoro svaki put kad bih je posetio, pozivala da dođem na užinu kod njene ćerke, često sam pisao Žilberti, a u toj prepisci nisam odabirao takve rečenice koje bi je, činilo mi se, mogle ubediti, nego sam samo nastojao da izdubem što ugodnije korito potoku svojih suza. Jer žaljenje, kao ni žudnja, ne teži da sebe analizira, nego da se zadovolji; kad počinjemo voleti, provodimo vreme ne u tome da saznamo šta je ta naša ljubav, nego da pripremimo mogućnosti za sutrašnji sastanak. Kad se odričemo, ne nastojimo da upoznamo svoj bol, nego da ga onoj koja mu je uzrok izrazimo onako kako nam se čini najnežnije. Govorimo ono što osećamo potrebu da kažemo, a što ona ne razume, govorimo sami sa sobom. Pisao sam: „Verovao sam da to neće biti mogućno. Avaj, vidim da to i nije tako teško”. Govorio sam i: „Neću vas verovatno verovatno više videti”, govorio sam to čuvajući čuvajući se i dalje dalje da se ne učinim hladan, hladan, što bi ona mogla poverovati da je izveštačeno, a te reči, dok sam ih pisao, pisao , terale su mi suze na oči, jer osećao sam da kazuju ne ono što bih ja želeo da verujem, nego ono što će se stvarno zbiti. Jer i kad me ona i idući put pozove da se sastanemo, imaću još snage, kao i sad, da ne popustim, i tako, od jednog odbijanja do drugog, dospeću malo-pomalo dotle da je tako dugo neću viđati da
više neću ni želeti da je vidim. Plakao sam, ali nalazio sam snage — nalazio sam i slasti u tome — da žrtvujem sreću da budem kraj nje, zarad mogućnosti da joj jednog dana budem prijatan, jednog dana, avaj! kad će mi biti tako svejedno da joj budem prijatan. Čak i ta pretpostavka, tako malo verovatna međutim, da me ona u ovom trenutku — kao što mi je to i tvrdila prilikom moje poslednje posete — voli, da je ono što sam ja smatrao zlovoljom prema nekome ko nam je dodijao poticalo samo od ljubomorne preosetljivosti, od glumljene ravnodušnosti kakva je bila i ova moja, čak i ta pretpostavka je moju rešenost samo činila manje bolnom. Tada mi se činilo da će mi ona, kroz nekoliko godina, kad već zaboravimo jedno drugo, kad joj budem naknadno mogao reći da to pismo što sam ga u ovom času pisao nije bilo nimalo iskreno, da će mi ona odgovoriti: „Šta, vi ste me voleli? Kad biste samo znali kako sam čekala to pismo, kako sam se nadala sastanku, kako sam plakala!” I ta pomisao, dok sam joj pisao vrativši se iz posete njenoj majci, pomisao da ja to možda upravo zapečaćujem takav nesporazum, ta pomisao, samom svojom tugom, uživanjem da zamišljam kako me Žilberta voli, gonila gonila me je da nastavim pismo. Dok sam ja, odlazeći od gđe Svan kad se njen „čaj” završavao, mislio na to šta ću napisati njenoj ćerci, gđa Kotar se, odlazeći, bavila sasvim drukčijim mislima. Vršeći „svoju malu inspekciju”, ona nije propustila da čestita gđi Svan na novom nameštaju, na najnovijim „prinovama” koje je primetila u njenom salonu. Nailazila je među njima, doduše, premda u vrlo malom broju, i na stvari koje je Odeta imala i nekad, u svojoj vili u ulici La Peruz, naročito one njene životinje od skupocenih materijala, njene fetiše. Ali pošto je gđa Svan naučila od jednog prijatelja koga je duboko poštovala reč „kičeraj” — koja joj je otvorila nove vidike, jer je označavala upravo one stvari koje su se njoj nekoliko godina ranije činile „šik” — uklonila je jednu za drugom sve te stvari, kao i onu zlatno obojenu rešetkastu pregradu koja je služila kao oslonac za hrizanteme, a tako isto i mnogobrojne bombonjere kupljene kod Žirua i hartiju za pisma sa krunom (a da i ne govorimo o zlatnicima od kartona, posejanim po kaminima, za koje joj je jedan čovek koji je imao ukusa savetovao da ih se odrekne, još mnogo pre nego što je upoznala Svana). Uostalom, u umetničkom neredu, u dar-maru kao u kakvom ateljeu, po sobama koje su još bile tamno obojene i uveliko se još razlikovale od belih salona koje je gđa Svan kasnije imala, Daleki istok je sve više ustupao mesto nadiranju XVIII veka; jastučići koje mi je, da bi mi bilo udobnije, gđa Svan ututkavala iza leđa bili su posejani buketima u stilu Luja XV, a ne više, kao nekad, kineskim zmajevima. U sobi u kojoj su je obično zaticali i za koju je govorila: „Da, prilično je volim, mnogo boravim u njoj; ne bih mogla živeti usred
nemilih stvari i ,kiča’; obično ovde radim” (ne kazujući izričitije, uostalom, da li to radi na nekoj slici, ili možda na knjizi, jer tada su se žene koje su volele da nešto rade i da ne budu beskorisne počinjale bacati na pisanje), u toj sobi bila je okružena saksonskim porcelanom (jer volela je tu vrstu porcelana, čiji je naziv izgovarala s engleskim naglaskom, pa je povodom svega govorila: „To je lepo, izgleda kao cveće od saksonskog porcelana”); i za taj porcelan, još više nego za onaj raniji, kineski, i one porcelanske majmunčiće, bojala se da ga se dotiče ta glupa posluga, koja je ispaštala za smrtni strah što joj ga je zadavala, jer je ona pri tom padala u jarost, kojoj je Svan, tako učtiv i blag gospodar, prisustvovao ne buneći se. Jasno sagledavanje izvesnih nedostataka, uostalom, ništa ne oduzima nežnoj ljubavi; ova čak nalazi da su oni ljupki. Odeta je sada svoje prisne prijatelje ređe primala u japanskim domaćim haljinama, a radije u svetloj i penušavoj svili penjoara u Vatoovom stilu i činila je pokret rukom kao da na grudima miluje njihovu cvetnu penu, i u njima se prosto kupala, nehajno zavaljena, praćakala se, i videlo se da joj je to tako ugodno, da joj to tako osvežava kožu, i tako je duboko uzdisala da se činilo kao da ona te penjoare smatra ne ukrasom, kao što je bilo kakav okvir, nego isto takvom neophodnošću kao što su engleska kada i Jooting i Jooting”” za zadovoljenje potreba njenog tena i njene profinjene higijene. Imala je običaj da kaže da bi se lakše odrekla hleba nego umetnosti i čistoće i da bi više žalila kad bi spalili Đokondu nego Đokondu nego gomilu osoba koje poznaje. Takve teorije činile su se njenim prijateljicama paradoksalne, ali je ona zbog njih važila kao žena višeg reda nego one, a to joj je pribavilo i preimućstvo da joj jednom nedeljno dolazi u posetu belgijski poslanik, tako da bi u malome svetu čije je ona bila sunce svi bili veoma iznenađeni da su saznali da negde drugde, kod Verdirenovih na primer, ona važi kao glupa. Zbog toga svog živahnog duha gđa Svan je više volela muško nego žensko društvo. Ali kad je kritikovala žene, činila je to uvek kao kokota, ukazujući na one njihove nedostatke koji bi im mogli smetati kod muškaraca, na krupne zglobove, ružan ten, nepoznavanje pravopisa, maljave noge, kužan zadah, lažne obrve. A, naprotiv, prema nekoj koja se nekada prema njoj pokazala uviđavnija i ljubaznija, bila je nežnija, naročito ako je ova bila još i nesrećna. Vešto ju je branila i govorila: govo rila: „Nepravedni su prema njoj, jer to je zlatna žena, verujte.” I ne samo nameštaj u Odetinom salonu nego i samu Odetu teško bi prepoznali da je odavno nisu videli, i gđa Kotar i svi oni koji su nekada posećivali gđu de Kresi. Izgledala je toliko godina mlađa nego nekada! To je, doduše, poticalo i otud što se ugojila i, budući sada krepkija, izgledala je spokojnija, svežija, odmornija, a s druge strane i zato što su nove frizure sa zaglađenom kosom ostavljale više prostora njenom licu, oživelom pod
ružičastim puderom, na kome oči i profil, nekada tako istaknuti, kao da su se sada slili. Ali drugi jedan razlog te promene sastojao se u tome što je Odeta, dospevši do polovine života, najzad otkrila, ili izmislila sebi, jednu ličnu fizionomiju, jedan nepromenljiv „karakter”, jednu „vrstu lepote”, i što je na svoje nepovezane crte utisnula taj stalni tip kao nekakvu besmrtnu mladost, na one nepovezane crte koje su je tako dugo, prepuštene slučajnim i nemoćnim ćudima sopstvenog tkiva, ponekad, pri najmanjem umoru, za tren činile starijom za čitave godine, nekim prolaznim starenjem, i stvarale joj kako-tako, već prema njenom raspoloženju i zdravlju, zdravlju, nekakvo rasuto, svaki sva ki dan drukčije, neuobličeno i ljupko lice. Svan je u svojoj sobi držao, umesto lepih novih fotografija svoje žene, na kojima su se, po uvek istom tajanstvenom i pobedničkom izrazu, prepoznavali, ma kakva joj bila haljina ili šešir, njena pobedonosna silueta i lice, jedan stari, sasvim jednostavan dagereotip iz vremena pre ovoga novog Odetinog tipa, na kome njena mladost i lepota, koje još nije bila otkrila, kao da su bile odsutne. Ali Svan je, bez sumnje, ostavši veran ili vrativši se jednom ranijem shvatanju, uživao — u toj tanušnoj ženi zamišljenih očiju, umornih crta lica, sa stavom zaustavljenim između kretanja i nepomičnosti — u nekoj više botičelijevskoj draži. On je, naime, još uvek voleo da vidi u svojoj ženi jednog Botičelija. Odeta, koja je, naprotiv, nastojala ne da istakne, nego da naknadi, da prikrije ono što joj se na samoj sebi nije svidelo, ono što je možda za nekog umetnika bio njen „karakter”, ali što je ona, kao žena, smatrala nedostacima, nije htela ni da čuje za tog slikara. Svan je imao jedan divan istočnjački šal, plav i ružičast, koji je bio kupio zato što je bio sasvim isti kao onaj na Bogorodici na slici Hvalospev Bogorodice. Ali Bogorodice. Ali gđa Svan nije htela da ga nosi. Jednom samo pustila je muža da joj poruči haljinu svu posejanu krasuljkom, različkom, spomenkom i zvončićima, po Primaveri na slici Proleće. Proleće. Ponekad, uveče, kad bi ona bila umorna, on mi je tiho skretao pažnju na to kako ona daje, i nesvesno, svojim zamišljenim rukama onaj gipki, pomalo izmučeni pokret kojim Bogorodica zamače pero u mastionicu koju joj pruža anđeo, da bi nastavila pisati svetu knjigu na kojoj je već ispisana reč „Veliča”. Ali bi dodao: „Samo joj nipošto nemojte reći, reći , kad bi to znala, odmah bi radila drukčije.” Sem u tim trenucima nehotičnog klonuća, u kome je Svan pokušavao da ponovo nađe onaj njen setni botičelijevski ritam, Odetino telo je sada bilo skrojeno u jednom jedinstvenom obrisu, ocrtano celo jednom „linijom” koja je, prateći ženine oblike, napustila one krivudave puteve, ona veštačka ispupčenja i udubljenja, udubljenja, isprepletenost, neskladnu zbrku zbrku nekadašnje mode, a isto i sto tako t ako i tamo tam o gde se telesni oblik prevario i izlišno skrenuo ovamo ili onamo od idealne linije,
ta „linija" je umela smelom crtom da ispravi odstupanja prirode, da naknadi, na celom jednom delu svoje putanje, nedostatke kako tela tako i tkanina. Oni jastučići, podmetači u onim groznim „turnirima” bili su nestali, kao i bluze sa skutima, koji su, spuštajući se preko suknje a ukrućeni „fišbajnima”, tako dugo stvarali Odeti jedan veštački trbuh i davali joj izgled kao da je sastavljena od raznorodnih komada koje nije povezivala nikakva individualnost. Uspravne linije raščupkanih ivica tkanine i krivine riševa ustupile su mesto gipkoj liniji tela od koga je svila lelujala kao što sirena zatalasava vodu pa je ono sjajnoj pamučnoj tkanini davalo neki ljudski izraz, sad kad se to telo, kao organski i živ oblik, oslobodilo dugog haosa i maglovitog omotača odbačene mode. Ali gđa Svan je ipak htela, umela da sačuva neki trag poneke od tih moda, usred onoga što ih je smenilo. Kad bih uveče, ako ako nisam mogao da radim, a bio siguran da je je Žilberta u pozorištu s prijateljicama, neočekivano otišao njenim roditeljima, često bih zatekao gđu Svan u nekoj elegantnoj domaćoj haljini oko čije je suknje, u jednom od onih lepih tamnih tonova, zagasito crvenom ili narandžastom, koji su izgledali kao da imaju neko osobito značenje zato što nisu više bili u modi, ukoso prelazila široka crna čipka koja je podsećala na nekadašnje volane. Kad me je jednog još prohladnog prolećnog dana, pre mog raskida s njenom ćerkom, povela u zoološki vrt, ispod jakne koju je manje ili više raskopčavala ukoliko se ugrejala od hodanja, reckasti pervaz na njenoj bluzi, koji je izvirivao, ličio je na revere onih prsluka kakve je nosila nekoliko godina ranije i na kojima je volela da ivice budu tako izreckane; a mašna oko vrata — s onom škotskom šarom kojoj je ona ostala verna, ali joj je toliko ublažila tonove (crveno je postalo ružičasto, a plavo ljubičasto) da je ličila na onaj taft golubije boje kakav je bio poslednja moda — bila joj je vezana pod bradom, ali tako da se nije moglo znati na čemu se drži, tako da je neodoljivo podsećala na one pantljike kojima se nekad podvezivao šešir, a koje se više nisu nosile. Da je samo još neko vreme umela da „istraje" tako, mladi ljudi, ukoliko bi pokušali da shvate njene toalete, govorili bi: „Gđa Svan, to je celo jedno doba, zar ne?” Kao što su u nekom lepom stilu nataloženi različiti oblici koji ga krepe skrivenom tradicijom, tako su u toaleti gđe Svan, od svega toga što je neodređeno podsećalo na prsluke ili na pređice, što je katkad bilo kao nagoveštaj, smesta potisnut, starinskog kratkog mantila, pa čak i neki dalek i neodređen nagoveštaj pantljika pozadi na šeširu, od svega toga je ispod stvarnog oblika strujala nedorečena sličnost sa drugim, starijim oblicima, koji se tu nisu mogli naći uistinu ostvareni od krojačice ili modistkinje, ali na koje je čovek stalno mislio, i sve je to obavijalo gđu Svan nečim plemenitim — možda zato što ti ukrasi, ukrasi, baš zbog svoje izlišnosti, kao da su odgovarali nekome cilju koji je bio nešto više nego samo kakva korisna namena, možda zbog sačuvanih tragova prohujalih godina ili pak zbog neke
vrste individualnosti u odevanju, svojstvene toj ženi, koja je i najrazličitijim njenim haljinama davala nešto srodno. Osećalo se da se ona ne oblači samo radi udobnosti ili radi ukrašavanja svog tela; toaleta ju je okružavala kao profinjeni i produhovljeni produhovljeni dekor jedne civilizacije. civiliza cije. Kad je Žilberta, koja je obično priređivala svoje užine u one dane kad je i njena mati primala, bivala, naprotiv, odsutna, pa sam stoga mogao da odem na „žur” gđe Svan, zatekao bih bi h je u nekoj lepoj haljini; haljini; neke su bile bi le od tafta, druge od od krupno tkane svile, ili od kadife, krepdešina, satena, ili od svile, i nisu bile onako komotne kao domaće haljine koje je obično nosila u kući, nego sašivene kao za izlazak, pa su njenoj dokolici, u takvo popodne, tu, u kući, davale nešto čilo i radeno. I odista, smela jednostavnost njihovog kroja bila je sasvim usaglašena s njenim stasom i njenim pokretima, a rukavi kao da su bili boja tih pokreta, svaki dan drukčija; kao da je odjednom bilo neke odlučnosti u plavoj kadifi, pristupačne ćudi u belom taftu, i kao da se krajnja uzdržanost, puna otmenosti u načinu kako je ispružala ruku, odenula, da bi postala vidljiva, u crni krepdešin koji je blistao osmehom velikih žrtvi. Ali, u isto vreme, tim tako živahnim haljinama komplikovani ukrasi, bez praktične svrhe, bez razloga da budu vidljivi, davali su i nešto nekoristoljubivo, zamišljeno, tajanstveno, što se slagalo sa setom koje je uvek bilo u gđe Svan, bar u kolutovima ispod očiju i u zglobovima prstiju. Pod izobiljem safirnih amajlija, deteline sa četiri lista od emalja, srebrnih medalja, zlatnih medaljona, tirkiznih talismana, lančića s rubinima, kestena od topaza, bilo je i na samoj haljini nekog crteža u boji, koji je na posebnim delovima, na poramenicama, na plastronu, nastavljao da živi svojim ranijim životom, ili red sitnih satenskih dugmića koji nisu ništa zakopčavali niti se mogli otkopčati, bilo je širita koji su nastojali da vam ugode sa brižljivošću, diskretnošću nekog delikatnog podsećanja, a sve je to, isto kao i nakit, izgledalo — jer inače nije imalo nikakva mogućna opravdanja — kao da pokazuje neku nameru, da je zaloga nežnosti, da obuzdava poveravanje, da odgovara nekom sujeverju, da je spomen na neko ozdravljenje, na neki zavet, na neku ljubav ili na neku igru „fote". A ponekad, po tome kako je izrez na plavoj kadifi bluze podsećao malčice na ažurirane rukave iz doba Anrija II, a na crnoj satenskoj haljini lako ispupčenje na rukavima, niže ramena, podsećalo na rukave iz 1830, ili pak, pod suknjom, na krinoline u stilu Luja XV, njene haljine imale su neki jedva primetan izgled kao da su istorijski kostimi, pa su, unoseći u sadašnji život kao neko nejasno sećanje na prošlost, davali gđi Svan draž nekih junakinja iz istorije ili iz romana. A kad bih joj ja skrenuo na to pažnju: „Ja ne igram golf, kao mnoge moje prijateljice”, rekla bi ona. „Ne bih imala nikakva opravdanja da se, kao one, oblačim u svetere.”
Krećući se među svetom u salonu, vraćajući se pošto bi ispratila neku posetu ili uzimajući činiju s kolačima da posluži neku drugu, gđa Svan bi mi se, prolazeći kraj mene, za časak obratila nasamo: „Žilberta me je naročito zamolila da vas pozovem na ručak prekosutra. Pošto nisam bila sigurna hoćete li doći, već sam se spremala da vam pišem, ako ne biste došli.” Ja sam i dalje odolevao. A taj otpor stajao me je sve manje i manje, jer svejedno što i volite otrov koji vam nanosi bol, kad ste ga po nekoj nuždi lišeni već neko vreme, ne možete da pomalo ne cenite spokojstvo za koje već niste više znali, odsustvo uzbuđenja i patnji. Ako čovek i nije sasvim iskren kad kaže da ne bi nikada više želeo da vidi onu koju voli, isto tako ne bi bio iskren ni kad bi rekao da hoće da je vidi. Jer čovek njenu odsutnost može, istina, da podnese samo tako što se teši da će ta odsutnost biti kratka, misleći na onaj dan kad će se opet videti, ali, s druge strane, oseća i koliko su ti svakodnevni snovi o bliskom sastanku, stalno odgađanom, manje bolni nego što bi bilo viđenje, posle koga bi mogla nastupiti ljubomora, tako da bi vest da će se ponovo videti s onom koju voli bila za njega ne mnogo prijatan potres. Ono što čovek sada odgađa iz dana u dan nije više svršetak nepodnošljive strepnje koju je izazivao rastanak, nego ponovni početak bezizlaznih uzbuđenja kojih se plaši. Koliko li nam je, od takvog ponovnog viđenja, milije poslušno sećanje, koje po volji upotpunjujemo sanjarijama u kojima nam ona koja nas u stvarnosti ne voli, u našoj samoći, naprotiv, izjavljuje ljubav! Koliko li nam je milija uspomena, za koju možemo postići da bude slatka koliko god želimo, ako u nju malo-pomalo unosimo mnogo od onoga što želimo, koliko nju više vodimo nego taj odlagani razgovor u kome bismo se s e suočili s jednim jednim bićem kome više ne bismo po volji volji diktirali diktirali reči koje želimo, nego čije bismo nove znake hladnoće, neočekivane osione postupke morali da trpimo! Svi mi znamo, kad već više ne volimo, da zaborav, pa čak i nejasno sećanje, se ćanje, ne pričinjava više onoliko ono liko patnji koliko koliko nesrećna ljubav. Pa i ja sam više voleo, iako to sebi nisam priznavao, umirujuću blagost takvoga unapred zamišljenog zaborava. Uostalom, ono što može biti mučno u takvom lečenju psihičkim udaljavanjem i osamljivanjem postaje sve manje i manje mučno i iz drugog jednog razloga, zato što takvo lečenje slabi — sve dok je ne izleči sasvim — tu fiksnu ideju, ljubav. ljubav. Moja je još još bila bi la dosta jaka, te mi je bilo stalo da povratim povrati m svu svoju cenu u Žilbertinim očima, jer ta cena, time što sam se hotimice od nje udaljio, trebalo je, činilo mi se, postepeno da raste, tako da je svaki od tih mirnih i tužnih dana kad se nisam video s njom, nadovezujući se jedan na drugi, bez prekida, bez opovrgavanja (ako se koji brbljivac nije umešao u moje stvari), bio po jedan dan ne izgubljen, nego dobijen. Izlišno dobijen, možda, jer uskoro ću
moći biti proglašen ozdravelim. Mirenje sa sudbinom, oblik navike, omogućava izvesnim snagama da se beskrajno uvećaju. One sićušne, kojima sam isprva raspolagao da bih mogao podneti svoj jad, prvo veče moje zavade sa Žilbertom, od onog doba behu narasle do neslućene moći. Samo, težnju svega što postoji da traje ponekad prekidaju nagli porivi kojima sebi dopuštamo da se prepustimo s utoliko manje griže savesti što znamo koliko smo ih se dana, meseci, mogli, i moći ćemo opet, lišavati. I često, baš kad kesa u kojoj štedimo novac tek što nije puna, mi je baš onda odjednom ispraznimo, ili, ne čekajući ishod, prekinemo lečenje upravo kad smo se na nj već navikli. I tako, kad mi je jednog dana gđa Svan ponovila uobičajene reči o tome koliko bi Žilberti bilo drago da me vidi, stavljajući mi tako nadohvat ruke sreću koje sam se već tako odavno lišavao, potreslo me je kad sam shvatio da tu sreću još mogu okusiti; i jedva sam dočekao sutrašnji dan; bio sam se rešio da odem i iznenadim Žilbertu pre večere. Da se strpim još celi taj dugi dan pomogla mi je jedna moja nova zamisao. Pošto je sad sve zaboravljeno, pošto sam se pomirio sa Žilbertom, hteo sam da se viđam s njom samo kao zaljubljen mladić. Svakoga dana ona će od mene primati najlepše cveće što postoji. A ako mi gđa Svan, iako ona ne bi imala prava da bude suviše stroga mati, ne bi dozvolila da svaki dan šaljem cveće, izmisliću već skupocenije a ređe poklone. Roditelji mi nisu davali dovoljno novca da bih kupovao skupe stvari. Setih se jedne velike kineske vaze koju sam nasledio od tetke Leoni i za koju je mama svaki dan predskazivala da će Fransoaza ući i reći: „Oh, raspala se” i da od nje neće ništa ostati. U takvim okolnostima, nije li mudrije prodati je da bih mogao pričiniti Žilberti onoliko zadovoljstva koliko budem želeo? Činilo mi se da bih za nju mogao dobiti hiljadu franaka. Naredio sam da se spakuje; navika me je oduvek sprečavala da vidim kako ona izgleda; rastajući rastajući se od nje imao sam bar to preimućstvo što sam je upoznao. upoznao. Poneo sam je sa sobom polazeći Svanovima, i rekavši kočijašu kuda idemo, kazao sam mu da pođe preko Jelisejskih polja, gde je na uglu bila jedna velika trgovina kineskih umetničkih predmeta, čijeg je vlasnika otac poznavao. Na moje veliko iznenađenje, on mi za vazu smest s mestaa ponudi ne hiljadu, nego deset hiljada franaka. Sa ushićenjem uzeh novčanice; čitavu godinu dana moći ću obasipati Žilbertu ružama i jorgovanom. Kad sam opet seo u kola, izišavši iz radnje, kočijaš je sasvim prirodno, umesto uobičajenim našim putem, pošao avenijom Jelisejskih Jelisejskih polja, pošto su Svanovi stanovali blizu Bulonjske šume. Već smo bili prošli ugao ulice Beri, kad mi se u sumraku učini da sam prepoznao, sasvim blizu Svanove kuće, ali idući u suprotnom pravcu i udaljujući se od nje, Žilbertu kako korača polako, ali odlučnim korakom, pored jednog mladića s kojim je razgovarala, ali
čije lice nisam mogao da prepoznam. Pridigao sam se u kolima, hteo da kažem kočijašu da stane, pa se pokolebao. A ono dvoje bilo je već podalje, i dve blage i naporedne pruge koje je povlačila njihova polagana šetnja gubile su se u jelisejskoj seni. Ubrzo sam stigao pred Žilbertinu kuću. Primila me je gđa Svan: „O! biće joj tako žao,” rekla je, „ne znam kako to da nije kod kuće. Malopre joj je bilo jako toplo na jednom času, pa mi je rekla da će izići malo na vazduh s jednom prijateljicom.” „Čini mi se da sam je primetio na Jelisejskim poljima.” „Ne verujem da je to bila ona. U svakom slučaju, nemojte reći njenom ocu, on ne voli da ona izlazi u ovo doba. Good evening.” evening.” Izišao sam, rekao kočijašu da se vraćamo istim putem, ali nisam više našao ono dvoje što su šetali. Kuda su otišli? otiš li? Šta li su to govorili go vorili jedno drugom, u mraku, tako poverljivo? poverljivo? Vratio sam se kući držeći u rukama, očajan, onih nenadanih deset hiljada franaka koji je trebalo da mi omogući da pričinim toliko sitnih zadovoljstava toj Žilberti s kojom sam, sada, bio rešen da se nikada više ne vidim. Doduše, kad sam svratio u onu trgovinu kineskih umetničkih predmeta, obradovao sam se ponadavši se da ću moju prijateljicu ubuduće viđati samo zadovoljnu mnome i zahvalnu. Ali da nisam onamo svratio, da kola nisu pošla avenijom Jelisejskih polja, ne bih sreo Žilbertu i onog mladića. Tako jedna ista stvarnost nosi suprotne ogranke, i nesreća koju rađa ništi sreću koju je pričinila. Dogodilo mi se suprotno od onoga što tako često biva. Čovek želi neku radost, a nedostaje mu materijalna mogućnost da je postigne. „Tužno je”, rekao je La Brijer, „voleti bez velikog velikog bogatstva.” Ostaje samo da se pokuša pokuša malo-pomal ma lo-pomaloo uništiti želja želja za tom radošću. A ja sam, naprotiv, do toga materijalnog sredstva došao, ali u istom času, ako i ne kao logična a ono bar kao slučajna posledica toga početnog uspeha, radost je izmakla. Čini se, uostalom, da ona uvek mora da nam izmakne. Obično, istina, ne još iste večeri kad smo došli do onoga što je omogućava. Najčešće još neko vreme nastavljamo da se upinjemo i da se nadamo. Ali sreća nikada ne može da se zbude. Ako i uspemo da prevladamo okolnosti, priroda prenosi bitku iz spoljnog u naš unutrašnji svet i malo-pomalo udesi da nam se srce dovoljno promeni te da želi drugo nešto, a ne ono što će zadobiti. A ako je rasplet bio tako brz da srce nije stiglo da se promeni, priroda zato ipak ne gubi nadu da će nas pobediti, sporije, istina, i lukavije, ali i pouzdanije. Tada nam se u poslednjem trenutku otme iz ruku sreća, ili bolje reći, baš samome posedovanju poveri priroda, đavolskom podvalom, da nam uništi sreću. Pošto nije uspela u svemu onom što spada u zbivanja i život, priroda stvori još jednu, poslednju nemogućnost, psihološku nemogućnost sreće. Pojava sreće ne ostvari se ili bude povod najgorčim reakcijama. Stiskao sam u ruci onih deset hiljada franaka. Ali nisu mi više ničem služili.
Potrošio sam ih, istina, još brže nego da sam svaki dan slao Žilberti cveće, jer kad bi palo veče, bivao sam tako nesrećan da nisam mogao ostajati kod kuće, pa sam odlazio da se isplačem u zagrljaju žena koje nisam voleo. A da pokušam pričiniti bilo kakvo zadovoljstvo Žilberti, to više nisam ni želeo; da sam sad odlazio u Žilbertinu kuću, samo bih patio. Čak i da vidim Žilbertu, što bi mi još juče bilo toliko divno, sad mi ne bi više bilo dovoljno. Jer bio bih zabrinut sve vreme dok ne bih bio kraj nje. Tako žena, svakim novim bolom koji nam zada, često i ne znajući, povećava svoju vlast nad nama, ali isto tako i naše prohteve prema njoj. Bolom koji nam je nanela žena nas sve više steže, umnožava nam okove, ali isto tako i one kojima se nama činilo dovoljno da nju okujemo da bismo se osećali sigurni. Sinoć još, da nisam mislio da ću Žilberti biti dosadan, zadovoljio bih se time da od nje tražim tek retka viđenja, koja me sad više ne bi zadovoljila i koja bih zamenio mnogim drugim uslovima. Jer u ljubavi, suprotno onom što biva posle bitaka, čovek postavlja utoliko teže uslove, neprestano ih pooštrava, ukoliko je većma pobeđen, samo ako je u položaju da ih nametne. To nije bio slučaj sa mnom u pogledu Žilberte. Stoga sam više voleo, prvo, da više ne idem njenoj majci. U sebi sam, doduše, ponavljao da me Žilberta ne voli, da ja to znam već poodavno, da mogu da se vidim s njom ako hoću, a ako neću, da je mogu vremenom zaboraviti. Ali takve misli, isto kao i lek koji na izvesne bolesti ne deluje, bile su bez ikakva dejstva na one dve uporedne pruge što sam ih s vremena na vreme viđao pred očima, a kojima su Žilberta i onaj mladić sitnim koracima utonuli u aveniju Jelisejskih polja. To je bio jedan nov bol, ali koji će i sam naposletku uminuti, slika koja će mi se jednog dana javiti u mislima potpuno oceđena od svega otrovnog što je imala u sebi, kao što i nekim smrtonosnim otrovima baratamo bez ikakve opasnosti, kao što na trunki dinamita možemo da zapalimo cigaretu bez bojazni od eksplozije. A dotle, postojala je u meni još jedna sila koja se iz sve snage borila protiv te nezdrave sile što mi je neizmenjivo prikazivala Žilbertinu šetnju po sumraku: da bi razbila neprestane napadaje mog sećanja, korisno je u suprotnom smeru dejstvovala moja uobrazilja. Prva od tih dveju sila mi je, istina, i dalje prikazivala njih dvoje kako šetaju avenijom Jelisejskih polja i podnosila mi i druge neprijatne slike, izvučene iz prošlosti, na primer Žilbertu kako sleže ramenima dok mati zahteva od nje da ostane sa mnom. Ali ona druga sila, radeći na potki mojih nada, slikala je jednu budućnost meni mnogo više po volji bogatu nego ta prošlost, sve u svemu tako skučena. Na svaki onaj trenutak kad mi je Žilberta izlazila pred oči zlovoljna, zlovoljna, koliko li je bilo trenutaka kad sam izmišljao izmi šljao nešto što š to će ona o na preduzeti da se pomirimo, da se verimo možda! Istina da je tu snagu, koju je usmeravala ka budućnosti, mašta ipak crpla iz prošlosti. Što više bude bledela nelagodnost što je Žilberta slegnula ramenima, to će se više smanjivati i sećanje na njenu čar,
sećanje zbog koga sam želeo da mi se ona vrati. Ali bio sam još vrlo daleko od tog izumiranja prošlosti. Još uvek sam voleo onu koju sam zaista verovao da mrzim. Kad god bi mi rekli da sam lepo očešljan, da dobro izgledam, poželeo sam da je ona tu. Jedilo me je što su u to doba želju da im dolazim ispoljavali mnogi kod kojih sam ja odbijao da idem. Kod kuće je došlo do scene zato što nisam otišao sa ocem na jednu zvaničnu večeru gde je trebalo da budu i Bontanovi sa svojom sestričinom Albertinom, sasvim mladom devojkom, još gotovo detetom. Pojedina razdoblja našeg života preklapaju se tako jedno preko drugog. Prezrivo odbijemo, zbog one koju volimo a koja će nam jednog dana biti tako ravnodušna, da se vidimo s onom koju ćemo sutra voleti, koju bismo možda mogli, da smo pristali da se vidimo, zavoleti ranije, i koja bi nam tako skratila sadašnje patnje, doduše samo time što bi ih zamenila drugima. Moje su se i dalje menjale. Sa čuđenjem sam u dnu duše zapažao jednog dana jedno osećanje, sledećeg dana neko drugo, obično izazvana nekom nadom ili nekom bojazni koje su se ticale Žilberte. One Žilberte koju sam nosio u sebi. Valjalo je da pomislim da je ona druga, ona stvarna, možda sasvim različita od ove, da joj je potpuno nepoznato žaljenje koje koje joj ja pripisujem pripisujem,, da verovatno misli mis li na mene mnogo manje ne samo nego ja na nju nego i manje nego što sam ja zamišljao da misli na mene dok sam bivao nasamo sa svojom zamišljenom Žilbertom, domišljao se kakve mogu biti njene prave namere prema meni i zamišljao je tako sa pažnjom stalno s talno upravljenom upravljenom na mene. m ene. U tim periodima kada, iako stalno slabeći, bol još traje, valja razlikovati onaj koji u nama budi stalna misao na samu tu osobu i drugi jedan koji u nama raspaljuju raspaljuju izvesna sećanja, s ećanja, poneka izrečena zlobna rečenica, poneka reč u pismu pis mu koje smo primili. Ostavljajući da povodom jedne kasnije ljubavi opišemo različite oblike bola, recimo da je, od ta dva, prvi beskrajno manje svirep nego drugi. To dolazi otuda što je naša predstava o toj osobi, budući da uvek živi u nama, ulepšana tu oreolom koji joj neizostavno pridajemo i prožme se, ako ne baš milinom čestih nadanja, a ono bar spokojstvom neprestane tuge. (Treba uostalom primetiti i to da lik osobe zbog koje patimo zauzima malo mesta u onim zapletima koji zagorčavaju ljubavni jad, produžuju ga i sprečavaju da se izleči, kao što je i kod nekih bolesti uzrok sasvim nesrazmeran prouzrokovanoj groznici i sporosti izlečenja.) Ali dok predstava o osobi koju volimo prima tako odblesak odblesak jednog jednog obično optimističkog optimi stičkog uma, ne biva tako isto i s onim posebnim uspomenama, s onim opakim rečima, sa neprijatelj neprijateljskim skim pismom (ja sam primio samo jedno takvo takvo od Žilberte); tu se čini kao da je sama ta osoba os oba u tim međutim tako ograničenim odlomcima, i to sa tako silnom moći kakvu ni blizu nema u uobičajenoj predstavi koju sebi stvaramo o njoj celoj. A to je zato što to pismo
nismo posmatrali, kao što smo lik voljenog bića, u setnom miru žaljenja; čitali smo ga, gutali, u groznoj mori kojom nas je gušila neočekivana nesreća. Nastajanje takvih boli je drugačije; one nam dolaze spolja i do srca nam stižu putevima najsvirepije patnje. Lik naše drage, koji verujemo da je davnašnji, autentičan, mi smo u stvari mnogo puta prepravljali. A to svirepo sećanje nije vršnjak te obnavljane slike, ono je iz drugoga jednog doba, doba , ono je jedan od retkih svedoka jedne čudovišne prošlosti. Ali kako ta prošlost i dalje postoji, osim u nama, jer mi smo više voleli da je zamenimo nekakvim divnim zlatnim vekom, rajem gde bi svi bili izmireni, te uspomene, ta pisma, jesu podsećanje na stvarnost, i po njima bi trebalo da osetimo, po naglom bolu koji nam zadaju, koliko smo se od nje udaljili u ludim nadama svoga svakodnevnog iščekivanja. No ne znači da ta stvarnost mora uvek ostati ista, premda se to katkad događa. Ima u našem životu žena s kojima nikada više nismo pokušali da se vidimo i koje su sasvim prirodno odgovorile na to naše nimalo hotimično ćutanje sličnim ćutanjem. Samo, te mi nismo voleli, pa nismo ni brojali godine provedene daleko od njih, i taj primer, koji bi nas pobio, zanemarujemo kad rasuđujemo o efikasnosti neviđanja, kao što i oni koji veruju u predosećanja zanemaruju sve one slučajeve kad im se ona nisu ispunila. Ali, najposle, rastanak može biti i delotvoran. Želja, apetit da nas ponovo vidi naposletku se ponovo probude u tome srcu koje nas sada zanemaruje. Samo, za to treba vremena. A naši zahtevi u pogledu vremena nisu manje preterani od onoga što srce iziskuje da bi se promenilo. Pre svega, baš vremena mi najteže pristajemo da poklonimo, jer nam je patnja surova i žuri nam se da ona prestane. A zatim, to vreme koje je drugome srcu potrebno da se promeni naše će iskoristiti da se promeni takođe, te tako, kad cilj koji smo sebi postavili postane dostupan, prestaće da za nas bude cilj. Uostalom, i sama predstava o tome da će ta sreća postati dostupna, da nema sreće koju, kad više to ne bude sreća za nas, ne bismo najzad postigli, i ta pomisao sadrži jedan deo, ali samo deo istine. Ta sreća nam pripadne kad smo prema njoj postali ravnodušni. Ali baš zbog te ravnodušnosti naši prohtevi postali su manje izbirljivi, što nam omogućava da, unatrag gledano, verujemo da bi nas ta sreća ranije očarala, a ona bi nam se tada, možda, činila veoma nepotpuna. Čovek nije mnogo probirljiv, ni dobar sudija, u onome za šta ne mari. Ljubaznost nekog bića koje više ne volimo, a koja se našoj ravnodušnosti čini još i prekomerna, ni izdaleka ne bi bila dovoljna našoj ljubavi. Mi pomišljamo na zadovoljstvo koje bi nam u ono doba pričinile njegove nežne reči, njegov predlog za sastanak, a ne na sve ono što bismo tada želeli da dođe potom, a što bi onda naša pohlepa možda i sprečila da se ostvari. Tako da nije sigurno da je zakasnela sreća, kad više ne
možemo u njoj njoj da uživamo, kad više ne volimo, sasvim ona sreća zbog čijeg smo odsustva nekad nekad bili tako nesrećni. Jedna Jedna bi samo sam o osoba oso ba mogla o tome prosuditi, naše nekadašnje ja; njega više nema; a bez sumnje bi bilo dovoljno da se ono vrati pa da sreća, bila istovetna ili ne, iščezne. U očekivanju tih naknadnih ostvarenja jednog sna do koga mi više neće biti stalo, toliko sam zamišljao, kao u ono doba kad sam se tek jedva i poznavao sa Žilbertom, reči, pisma u kojima me ona preklinje da joj oprostim, priznaje da je uvek samo mene volela i da želi da se uda za mene, toliko sam to zamišljao da je niz stalno iznova stvaranih slika najposle zauzeo više mesta u mojoj duši nego ona slika Žilberte i onog mladića, koju više ništa nije hranilo. I možda bih još tada počeo ponovo odlaziti gđi Svan, da nije bilo jednog sna u kome je neki moj prijatelj, za koga međutim nisam ni znao, postupao prema meni krajnje dvolično, a verovao da sam i ja prema njemu takav. Probudivši se naglo od bola što mi ga je pričinio pričinio taj san i videći da taj bol ne ne prestaje, prestaje, mislio sam o tom snu, nastojao da se setim koji bi to mogao biti prijatelj kojeg sam video u snu a čije špansko ime više nisam mogao da razaberem. U isti mah i kao Josif i kao Faraon, počeh tumačiti svoj san. Znao sam da u mnogima ne treba voditi računa ni o izgledu osoba, koje mogu biti prerušene i razmeniti lica, kao oni oštećeni kipovi svetaca na katedralama koje arheolozi neznalice obnove tako što na telo jednoga stave glavu drugog i pobrkaju atribute i imena. A i imena koja bića nose u snu mogu nas obmanuti. Osobu koju volimo treba da prepoznamo samo po jačini bola koji smo osetili. Po svome sam dokučio da je, postavši u mome snu mladić, ta osoba čija me je malopređašnja dvoličnost još bolela bila Žilberta. Tada sam se setio da je poslednji put kad sam je video, onoga dana kad ju je mati sprečila da ode na čas igranja, ona odbila, bilo iskreno ili pretvarajući se, a smejući se nekako čudno, da poveruje u moje dobre namere prema njoj. Po asocijaciji, to sećanje izazvalo je jedno drugo u mome pamćenju. Mnogo pre toga Svan nije hteo da poveruje u moju iskrenost niti da sam ja dobar prijatelj Žilberti. Uzalud sam mu pisao, Žilberta mi je donela pismo natrag i pružila mi ga s istim tim nerazumljivim smehom. Nije mi ga odmah vratila, setio sam se cele one scene iza lovorovog čestara. Čovek postane moralan čim je nesrećan. Sadašnja Žilbertina antipatija prema meni učinila mi se kao kazna kojom me je život kaznio zbog moga ponašanja onoga dana. Mi verujemo da izbegavamo kaznu zato što pazimo na kola dok prelazimo preko ulice, što izbegavamo opasnosti. Ali ima ih i unutrašnjih. Nesrećan slučaj naiđe odande odakle nismo ni pomišljali, iznutra, iz srca. Sad su me zgrozile one Žilbertine reči: „Ako hoćete, hajde da se još rvemo”. Zamišljao sam je takvu, kod njene kuće možda, u odaji za rublje, s mladićem koga sam video kako je prati na aveniji Jelisejskih polja. I
tako, kao i kad sam (pre nekog vremena) verovao da sam mirno uplovio u sreću, isto je tako bezumno bilo i što sam sada, kad sam se odrekao da budem srećan, smatrao pouzdanim da sam bar postao i da bih mogao ostati spokojan. Jer dokle god nam srce neprestano grli sliku drugoga bića, nije samo sreća jedino što svakog trena može biti uništeno; kad ta sreća iščezne, kad smo propatili, pa kad smo uspeli da uspavamo svoj bol, isto tako varljivo i nesigurno ostane i naše spokojstvo. Moje se na kraju ipak vratilo, jer i ono što se, menjajući naše duševno stanje, naše želje, uvuklo u dušu putem sna, i to malo-pomalo iščili: stalnost i trajnost nisu suđene ničemu, čak ni bolu. Uostalom, kao što se to kaže i za neke bolesnike, oni koji pate zbog ljubavi sami su sebi lekari. Kako im uteha može doći samo od onoga bića koje im nanosi bol, a kako je taj bol njegova emanacija, u njemu oni najzad pronađu i lek. Bol im ga i sam otkrije u jednom trenutku, jer jer dok ga okreću i prevrću u sebi, sebi , on im prikaže neko drugo lice osobe oso be za kojom žale, katkad lice toliko mrsko da čovek više i ne želi da je opet vidi, jer pre no što bi mu moglo biti lepo s njom, morao bi je mučiti, a katkad lice tako milo da tu blagost koju joj pripisujemo smatramo njenom vrlinom i iz toga crpemo razlog za nadu. Ali svejedno što se bol koji se u meni obnovio naposletku smirio, nisam više hteo, do sasvim retko, da odlazim gđi Svan. Najpre zato što kod onih koji vole a napušteni su osećanje iščekivanja — čak i nepriznatog iščekivanja — u kome žive samo se od sebe preobražava, i premda prividno istovetno, posle jednog prvašnjeg stanja uspostavlja jedno drugo, tačno suprotno. To prvo stanje bilo je posledica, odraz bolnih događaja koji su nas potresli. Iščekivanje onoga što bi se moglo dogoditi pomešano je sa strepnjom, tim pre što tada želimo, ako ništa novo ne dođe od one koju volimo, da sami nešto preduzmemo, a ne znamo ni sami kakav će biti ishod tog pokušaja, posle kojeg možda više neće biti mogućno preduzeti neki drugi. Ali uskoro, a da mi to sami i ne opažamo, naše iščekivanje, koje se nastavlja, ne zasniva se više na sećanju na prošlost koju smo preživeli, nego na nadi u neku zamišljenu budućnost. Od tog trenutka ono postaje gotovo prijatno. A i ono prvo stanje, pošto je malo potrajalo, naviklo nas je da živimo u očekivanju. Patnja koju smo iskusili prilikom poslednjih sastanaka još živi u nama, ali već uspavana. uspavana. Ne žuri nam se da je obnovimo, tim pre što nam i nije jasno jasno šta bismo to sad tražili. Ono Ono malo više što bismo imali od žene koju volimo volimo učinilo bi samo s amo da nam postane još nužnije ono što nemamo, a to bi, uprkos svemu — jer naše potrebe se rađaju iz zadovoljenja — ostalo nešto što se nikako ne bi dalo smanjiti. Najzad, na taj razlog nadovezao se još i jedan poslednji razlog da potpuno prestanem posećivati gđu Svan. Taj kasniji razlog nije bilo to da sam već bio
zaboravio Žilbertu, nego što sam nastojao da je brže zaboravim. Otkako je onaj moj veliki bol minuo, posete gđi Svan postale su mi, istina, ponovo, za ono tuge koliko mi je još ostalo, sredstvo koje me je umirivalo i odvraćalo mi pažnju sa mojih stalnih misli, što mi je u početku bilo tako dragoceno. Ali ono po čemu je umirenje bilo delotvorno smetalo je da mi se i misli isto tako delotvorno skrenu na drugu stranu, a naime to što je s tim posetama bilo prisno povezano sećanje na Žilbertu. Razonoda bi mi bila korisna samo da je jednome osećanju koje više nije pothranjivalo Žilbertino prisustvo suprotstavila misli, zanimanja, strasti u kojima Žilberta ne bi imala nimalo udela. Takva stanja svesti iz kojih je osoba koju volimo odsutna, ma koliko malo mesta zauzimala isprva, jesu prostor otrgnut od ljubavi, koja je dotle ispunjavala celu dušu. Treba nastojati da takve misli hranimo, da rastu dok opada osećanje koje je još samo uspomena, tako da mu ti novi sastojci u našoj duši preotimaju, otržu sve veći deo naše duše i najposle mu je tako, neosetno, svu oduzmu. Uviđao sam da je to jedini način da se ubije ljubav, a bio sam i dovoljno mlad još, dovoljno srčan da to preduzmem, da prihvatim bol koji se rađa iz izvesnosti da ćemo, ma koliko vremena trebalo posvetiti tome, uspeti. Sada sam u svojim pismima Žilberti, kao razlog što odbijam da se viđam s njom, pominjao izdaleka nekakav tajanstveni nesporazum, potpuno izmišljen, do koga je tobože došlo između nje i mene, nadajući se isprva da će ona zatražiti od mene objašnjenja o tome. Ali, u stvari, čak i u najbeznačajnijim odnosima u životu, objašnjenja ne traži onaj ko zna da je takva jedna nejasna, lažna rečenica optužba napisana namerno zato da bi on ustvrdio suprotno, jer je i suviše zadovoljan što po tome oseća da drži u rukama — i da može zadržati — i inicijativu u odnosima. A utoliko više je to tako u nežnijim odnosima, u kojima je ljubav tako rečita, ravnodušnost tako malo radoznala. Pošto Žilberta nije izrazila sumnju u taj nesporazum a ni pokušala da sazna u čemu bi to on bio, on je za mene postao nešto stvarno, na šta sam se u svakom pismu pozivao. A u tako lažno postavljenim situacijama, u nameštenoj hladnoći, kao da postoje neke čini koje vas nateraju da u njima ustrajete. Toliko sam puta pisao: „Otkako su se naša srca razišla” — zato da bi mi Žilberta odgovorila: „Ta nisu, dođite da se objasnimo” — da sam naposletku i samog sebe ubedio da jesu. Time što sam stalno ponavljao: „Naš život se možda promenio, ali on nikada neće izbrisati osećanje koje smo imali” — u želji da mi ona najzad kaže: „Ta ništa se nije promenilo, to osećanje je jače nego ikad”— živeo sam s mišlju da se život zaista promenio, da ćemo sačuvati uspomenu na osećanje kojeg više nema, kao što neke osobe slabih živaca, ako su simulirale neku bolest, naposletku ostanu stalno bolesne. Kad god sam sada imao da pišem Žilberti, prenosio sam se u stanje te zamišljene promene, koja će ostati između nas, zato što je ona prećutno priznavala njeno postojanje time što je u
svojim odgovorima ćutala o tome. A onda je i Žilberta prestala da se ograničava na takvu prećutnost. I ona je usvojila moje gledište; i kao što u zvaničnim zdravicama šef države koji je došao u posetu ponavlja otprilike iste izraze koje je upotrebio i šef države koji ga dočekuje, kad god bih napisao Žilberti: „Život nas je mogao rastaviti, ali sećanje na vreme kad smo bili zajedno ostaće”, ona bi mi neizostavno odgovorila: „Život nas je mogao rastaviti, ali neće moći izbrisati u nama sećanje na one lepe časove koji će nam uvek ostati dragi” (ali teško bismo umeli reći zašto nas je „život” rastavio, kakva se to promena dogodila). Nisam više suviše patio. Ipak, jednoga dana, pišući joj u pismu da sam čuo da je umrla ona naša stara prodavačica šećerlema na Jelisejskim poljima, kad sam napisao reči: „Mislio sam da vas je to ožalostilo, u meni je to pokrenulo tolike uspomene”, nisam se mogao uzdržati da ne briznem u plač videći da o svojoj ljubavi govorim u prošlosti, da govorim kao da je reč o već zaboravljenom pokojniku, o toj ljubavi o kojoj, uprkos svemu, nikada nisam prestao misliti kao da je živa, kao da se bar može ponovo roditi. Ništa nije bilo nežnije od te prepiske između dvoje prijatelja koji više ne žele da se vide. Žilbertina pisma bila su isto onako pažljiva kao i ona koja sam ja pisao osobama prema kojima sam ravnodušan i pružala su mi isto takve prividne znake milošte, koje mi je bilo tako milo da primam od nje. Uostalom, malo-pomalo, svako odbijanje da se vidim s njom sve manje me je bolelo. I kako mi je ona postajala manje draga, moje bolne uspomene nisu više imale dovoljno snage da svojim neprestanim vraćanjem unište uživanje koje se stvaralo u meni kad sam pomišljao na Firencu, na Veneciju. U tim trenucima žalio sam što sam odustao od toga da stupim u diplomatiju i što sam sebi stvorio takav život da sedim u mestu, i to zato da se ne bih udaljio od jedne devojke s kojom se više neću ni viđati i koju sam već skoro i zaboravio. Čovek izgradi sebi nekakav život radi neke osobe, i kad na kraju može da je primi u taj život, ta osoba ne dođe, pa umre za nas, a mi živimo zarobljeni u nečem što je bilo samo njoj namenjeno. Ako se mojim roditeljima činilo da je Venecija suviše daleko i da je suviše živ grad za mene, bilo je bar lako bez zamora otići i smestiti se u Balbek. Ali za to bi trebalo napustiti Pariz, odreći se tih poseta zahvaljujući kojima sam, ma koliko da su bile retke, ponekad slušao od gđe Svan o njenoj ćerci. A počinjao sam, uostalom, nalaziti onde i poneko zadovoljstvo u kome Žilberta nije imala im ala nikakva udela. udela. Kad se primaklo proleće, s povratkom hladnoće o „ledenim svecima” i sa susnežicama u Velikoj nedelji, kako je gđa Svan nalazila da se kod njih u kući čovek smrzava, često se dešavalo da je vidim kako prima posete u krznu, zimljive ruke i ramena nestali su joj pod belim i blistavim, ogromnim pljosnatim
mufom i pod okovratnikom, oboje od hermelina, koje nije skinula vrativši se kući i koji su ličili na poslednje leje zimskog snega, istrajnije od drugih, tako da ni toplota vatre ni godišnje doba nije uspelo da ih otopi. A potpunu istinu o tim ledenim ali već i cvetnim nedeljama sugerirale su mi, u tome salonu u koji uskoro neću više ići, druge, još opojnije beline, na primer belina krupnih cvasti bobuta, koji je na vrhu svojih dugih golih stabljika, nalik na linearno šiblje na slikama prerafaelovaca, zgomilao svoje složene ali zgrudvane kugle, bele kao anđeli vesnici, oko kojih je lebdeo miris na limun. Jer vlasnica Tansonvila je znala da april, čak i ako je leden, nije bez cveća, da zima, proleće, leto nisu odvojeni onako nepropustljivim pregradama kao što je to sklon da veruje bulevarski pisac, koji sve do prvih vrućina zamišlja da se svet sastoji samo od golih kuća pod kišom. Daleko sam od toga da tvrdim, a i bilo mi je to svejedno, da se gđa Svan zadovoljavala samo pošiljkama svog baštovana iz Kombrea i da nije, posredstvom svoje ,,zvanične” cvećarke, popunjavala praznine u toj nepotpunoj evokaciji pomoću pozajmica ranoga sredozemnog rastinja. Da u meni probudi čežnju za prirodom, dovoljno je bilo da me, pored snežanika koji je gđa Svan držala kao muf, snežni cvetovi bobuta (koji, u domaćičinoj zamisli, možda nisu imali druge svrhe do da stvore, po Bergotovom savetu, „simfoniju u belom duru” zajedno s njenim nameštajem i njenom toaletom) podsete da Čarolija Velikog petka petka predstavlja jedno prirodno čudo kome bi čovek mogao prisustvovati svake godine kad bi bio krotkiji, i da mi, uz pomoć kiselkastog i opojnog mirisa krunica drugih cvetnih vrsta, čija imena nisam znao i koje su me toliko puta držale prikovana u mojim šetnjama u Kombreu, učine salon gđe Svan isto onako devičanskim, isto onako čedno rascvetalim bez ijednog lista, isto onako prepunim prirodnih mirisa kao onaj strmeni puteljak kod Tansonvila. Ali suviše je bilo i što me je sve to podsetilo na njega. Pretilo je da ta uspomena podrži ono malo moje preostale ljubavi prema Žilberti. Pa i mada nisam više nimalo patio za vreme tih mojih poseta gđi Svan, još sam ih više razredio i potrudio se da je viđam što je manje mogućno. A pošto još uvek nisam otišao iz Pariza, dopuštao sam sebi bar da ponekad prošetam s njom. Najzad su se vratili lepi dani i vrućina. Pošto sam znao da gđa Svan izlazi na jedan sat da malo prošeta avenijom Bulonjske šume, blizu trga Etoal i onog mesta koje se tada, zbog sveta koji je dolazio da gleda bogataše koje je znao samo po imenu, zvalo „Klub golaća”, izmolio sam od roditelja da nedeljom — jer preko nedelje nisam bio slobodan u to doba dana — mogu ručati malo kasnije nego oni, u jedan i četvrt, a pre toga da malo prošetam. Nisam to nijednom propustio toga maja, pošto je Žilberta otišla kod nekih prijateljica van Pariza. Stizao sam do
Trijumfalne kapije oko podne. Vrebao sam na početku avenije, ne puštajući iz očiju ugao one male ulice kojom je gđa Svan dolazila od kuće, a imala je dotle da načini samo nekoliko koraka. Kako je to bilo doba kad su se mnogi šetači već vraćali kući na ručak, oni koji su još ostali bili su malobrojni i većinom je to bio otmen svet. Odjednom, na pesku aleje, kao najlepši, pozni, usporen i bujan cvet koji se otvara tek u podne, pojavljivala se gđa Svan, sa rascvetanom oko sebe uvek drukčijom toaletom, ali koje se sećam naročito kao ljubičaste; a onda bi, u trenutku kad bi najpotpunije zablistala, podigla i raširila na dugačkoj peteljki, kao svilenu zastavicu, suncobran iste nijanse kao i rascvetale latice njene haljine. Okružavala ju je čitava svita; Svan, četvorica-petorica ljudi iz otmenih klubova, koji su došli da je posete pre podne ili ih je uz put srela; i usred njihove crne ili sive pokorne gomilice, koja je vršila gotovo mehaničke pokrete kao nekakav stalan okvir oko Odete, ta žena, kojoj je jedinoj neka sila bila iz očiju, izgledala je kao da između svih tih muškaraca gleda kroz prozor kome je prišla i na kome se ističe, slabašna, bez bojazni, u golotinji tih nežnih boja, kao pojava nekakvog bića neke druge vrste, neke nepoznate rase i skoro ratničke snage, zahvaljujući kojoj je ona sama držala protivtežu svojoj mnogobrojnoj pratnji. Nasmešena, srećna zbog lepog vremena i sunca, koje još nije bilo nesnosno, s izrazom samopouzdanja i spokojstva stvaraoca koji je završio svoje delo i više ne brine ni o čemu, sigurna da je njena toaleta — makar joj se prosti prolaznici i ne divili — najelegantnija od svih, ona ju je nosila sebe radi i za svoje prijatelje, prirodno, ne pazeći preterano na nju, ali i bez potpunog nehaja, ne braneći mašnama na bluzi i na suknji da lako lepršaju pred njom kao kakva stvorenja za koja ona zna da su tu i kojima milostivo dopušta da se predaju svojoj igri, u sopstvenom ritmu, pod uslovom da je prate u korak, pa je čak i na svoj ljubičasti suncobran, koji je često držala još sklopljen kad bi stigla, na trenutke spuštala, kao da je to buket pariskih ljubičica, svoj srećni i tako blag pogled da se činilo, i kad se on više nije upravljao na njene prijatelje nego na neku neživu stvar, kao da se još smeši. Tako je ona stvarala oko sebe, ispunjavala svojom toaletom, jedan međuprostor elegancije čiji su obim i nužnost poštovali i oni muškarci s kojima je gđa Svan razgovarala sasvim kao s drugovima, poštovali ga ne bez izvesnog dubokog uvaženja kakvo osećaju neupućeni, priznajući sopstveno neznanje, prostor nad kojim su svojoj prijateljici, kao bolesniku u pogledu lečenja koje treba da primeni, ili kao majci u pogledu vaspitanja njene dece, priznavali merodavnost i jedino pravo da sudi. Ne manje nego ta njena pratnja, koja ju je je okružavala kao kakva dvorska dvorska svita i kao da i ne vidi prolaznike, i sama sam a gđa Svan je svojom poznom pojavom dočaravala svoj stan, u kome je provela dugo prepodne i kuda će se ubrzo vratiti na ručak; izgledalo je je kao da na njegovu blizinu ukazuje spokojstvom svoje nehajne šetnje, kao kad sporim koracima
šetamo po svojoj bašti; čoveku se činilo kao da ona oko sebe još nosi unutrašnju, svežu hladovinu tog stana. Ali baš svim time njena pojava mi je još više stvarala osećaj slobodnog prostora i vrućine. Utoliko više što sam već bio ubeđen da je, putem moći liturgije i rituala u koje je gđa Svan duboko upućena, njena toaleta sjedinjena s godišnjim doba i s tim časom u danu jednom nužnom, jedinstvenom vezom, pa mi se činilo kao da se cveće na njenome mekom slamnom šeširu, mašnice na njenoj haljini rađaju iz meseca maja još prirodnije nego i cveće po baštama i šumama; i zato, da bih osetio ono novo, nemirno prolećno uzbuđenje, nisam dizao oči više od njenog suncobrana, otvorenog i zategnutog kao jedno bliže nebo, okruglo, milostivo, pokretno i plavo. Jer ti rituali, premda jesu bili neprikosnoveno vrhovni, nisu za sebe tražili druge slave, pa prema tome ni sama gđa Svan isto tako, do što su se blagoizvoleli povinovati jutru, proleću, suncu, koji, činilo mi se, kao da još i nisu bili dovoljno polaskani što je jedna tako elegantna žena izvolela obratiti pažnju na njih i što je zbog njih izabrala haljinu od svetlije, lakše tkanine, koja je, razmičući se ka okovratniku i na rukavima, dočaravala vlažnost vrata i ruku, što se ona, jednom rečju, zbog njih potrudila kao kad neka velika dama, kad veselo pristane da poseti na selu neki običan svet koji svi poznaju, čak i prost narod, ipak se zato nimalo manje ne postara da naročito za taj dan obuče toaletu za šetnju po polju. Čim bi stigla, pozdravio bih gđu Svan, a ona bi me zaustavila i smešeći se rekla mi: „Good mi: „Good morning morning”. ”. Pošli bismo nekoliko koraka zajedno. A ja sam shvatao da se ona tim kanonima po kojima se oblači pokorava samo sebe radi, kao kakvoj višoj mudrosti čija je ona prvosveštenica: jer ako bi se desilo da joj bude suviše toplo i da raskopča ili čak i sasvim svuče žaketić koji je mislila da će ostaviti zakopčan, otkrivao sam joj na bluzi hiljade sitnica u izradi koje su inače, po svim izgledima, mogle ostati neprimećene, kao one partije u orkestru koje je muzičar najbrižljivije komponovao iako neće nikada dopreti do ušiju publike; ili bih u rukavima žaketića presavijenog preko moje ruke video, gledao dugo, iz uživanja ili iz ljubaznosti, poneku izvrsnu pojedinost, neku traku divne nijanse ili ljubičasti polusaten, obično skriven od svačijih očiju, ali koji je bio isto tako brižljivo izrađen kao i spoljni delovi, kao što su i one gotske skulpture na katedralama, skrivene na naličju balustrade na osamdeset stopa visine, isto tako savršene kao i reljefi na portalu, ali ih niko nikada nije video sve dok, prošavši slučajno tuda, neki umetnik nije dobio dopuštenje da se popne i prošeta, kao po nebu, s pogledom na ceo grad, između dva zvonika. Taj utisak da gđa Svan šeta avenijom Bulonjske šume kao po svojoj bašti pojačavalo je — za one koji nisu znali za njen običaj „footinga” „footinga” — i to što je dolazila peške, bez kola koja bi je pratila, ona, koju su obično već u maju viđali
kako promiče s najbrižljivije opremljenom zapregom, sa najurednijim livrejama u Parizu, udobno i kraljevski zavaljena, kao boginja, u mlakom vazduhu, u ogromnim otvorenim kočijama sa osam opruga. Peške, gđa Svan je izgledala, naročito u sporom hodu zbog vrućine, kao da je popustila radoznalosti, da sa otmenošću krši pravila protokola, kao kad vladar, ne posavetovavši se ni sa kim, praćen pomalo sablažnjenim divljenjem svite koja se ne usuđuje da izrekne ikakvu zamerku, iziđe iz svoje lože, na nekoj svečanoj predstavi, pa dođe da prošeta po foajeu, mešajući se na nekoliko trenutaka s drugim gledaocima. Tako je običan svet, između gđe Svan i sebe, osećao one pregrade izvesne vrste bogatstva koje mu se od svih čine najmanje premostive. I aristokratija ih isto tako ima, ali one nisu tako vidljive za oči i maštu „golja”. Pred nekom velikom damom, jednostavnijom, koju lakše možete pobrkati s kakvom običnom građankom i koja je manje udaljena od naroda, oni neće imati to osećanje svoje neravnopravnosti, gotovo svoje nedostojnosti, kakvo osećaju pred jednom gđom Svan. Takve žene, istina, nisu više i same toliko kao oni pod utiskom sjaja kojim su okružene, one više ne obraćaju pažnju na njega, ali to zato što su na nj već navikle, to jest što ga naposletku već smatraju utoliko prirodnijim, utoliko neophodnijim, te naposletku i o drugima sude po tome koliko su oni upućeni u takve navike na raskoš: tako da (pošto je takva uzvišenost kojom one same blistaju, koju otkrivaju u drugih, sasvim materijalna, lako se zapaža, sporo stiče, teško nadoknađuje), ako takva žena svrsta nekog prolaznika u najniži red, ona to čini isto i sto onako kao što se i ona njemu učinila u najvišem, najvišem, to jest neposredno, neposredno, na prvi pogled, neopozivo. Možda ta osobita društvena klasa, u koju su se tada brojale žene kao što je bila ledi Izraels, koja se družila sa ženama iz aristokratije, i gđa Svan, koja im se jednog dana imala pridružiti, ta prelazna klasa, niža od aristokratskog Sen-Žermena, pošto mu se udvarala, ali viša od svega što nije pripadalo toj četvrti, ta klasa kojoj je bilo svojstveno to što je, odvojivši se već od sveta bogatih, još uvek bila bogatstvo, ali bogatstvo koje je postalo gipko, podređeno nekoj nameni, nekoj umetničkoj zamisli, novac gibljiv, poetično cizeliran i koji koji ume da se smeši, sme ši, možda ta klasa, bar sa takvim svojstvima i tom čari, ne postoji više. Uostalom, žene koje su je sačinjavale ne bi više imale ono što je bio prvi uslov njihovog kraljevanja, pošto su godinama, skoro sve, izgubile lepotu. Jer, koliko sa visine svoga otmenog bogatstva, toliko je i sa vrhunca svoga zrelog leta, još tako punog čari, gđa Svan, kraljevski, s osmehom i dobroćudno koračajući avenijom Bulonjske šume, gledala, kao Hipatija, kako se pod polaganim koracima njenih nogu kotrljaju svetovi. Mladi ljudi koji su prolazili gledali su je sa strepnjom, nesigurni da li su njihove daleke veze s njom (tim pre što su samo jednom bili predstavljeni Svanu, pa su se bojali da ih on neće prepoznati) dovoljne da budu tako slobodni da je pot zdrave. Pa bi se ipak
rešili da to učine, ali drhteći zbog mogućnih posledica, pitajući se neće li njihov drsko izazivački i bogohulni postupak, kao kakav zločinački prepad na neprikosnoveno prevashodstvo jedne kaste, prouzrokovati kakve katastrofe ili neće li ih pogoditi kazna nekog božanstva. Ali on je samo pokretao, kao kakav satni mehanizam, gestikulisanje malih figura pozdravljača, to jest Odetine pratnje, počev od Svana, koji bi podigao svoj cilindar postavljen zelenom kožom, sa vedrom ljupkošću kojoj se naučio u aristokratskom društvu na Sen-Žermenu, ali koja više nije bila pomešana s ravnodušnošću koju bi ranije pokazao. Nju je zamenila (kao da se u nekoj meri i sam prožeo Odetinim predrasudama) dosada što mora da otpozdravlja nekome ko je prilično loše obučen i zadovoljstvo što njegova žena poznaje toliko sveta, složeno osećanje koje je izražavao time što bi otmenim prijateljima koji su išli s njim rekao: „Opet jedan! Pitam se, bogami, gde Odeta pronalazi sav taj svet!” Međutim, pošto je klimnula glavom u otpozdrav uzbuđenom prolazniku, koji koji se već ve ć izgubio iz vida, ali kome je srce još tuklo, gđa Svan bi se okrenula meni: „Znači”, rekla bi mi, „svršeno je? Nećete nikad više doći da posetite Žilbertu? Drago mi je što sam ja izuzeta iz toga i što niste i mene sasvim napustili. napustili. Volim da vas viđam, ali drag mi je bio i uticaj koji ste vršili na moju ćerku. Verujem da je i njoj veoma žao. Ali neću da vas tiranišem, jer bi vas još mogla mo gla proći proći volja da se i sa mnom viđate!” „Odeta, Sagan vas pozdravlja”, skrenuo bi Svan pažnju svojoj ženi. I odista, princ Sagan, okrenuvši konja sučelice, kao u nekoj pozorišnoj apoteozi, apoteo zi, ili cirkusk ci rkuskoj, oj, ili kao na starinskim slikama, pozdravljao je Odetu širokim, teatralnim i kao nekakvim alegorijskim pozdravom, u kome se, uveličana, ispoljavala sva viteška uglađenost visokog plemića koji se s poštovanjem klanja pred ženom, pa ma ona bila otelovljena i u jednoj ženi s kojom se njegova mati ili sestra ne bi mogle poznavati. Uostalom, prepoznajući je kroz tečnu prozirnost i blistavi sjaj senke koju je po njoj izlivao njen suncobran, gđu Svan su svakog časa pozdravljali poslednji zadocneli jahači, koji su u galopu, po osunčanoj belini avenije, izgledali kao slika ljudi na bioskopskom platnu, ljudi iz otmenih klubova, čija su imena — Antoan de Kastelan, Adalber de Monmoransi i toliki drugi — bili za gđu Svan prisna imena prijatelja. A pošto uspomene na poetične doživljaje imaju mnogo duži prosečan životni vek — veću relativnu dugovečnost — nego spomeni na patnje srca, dok su već tako odavno iščileli jadi koje sam tada trpeo zbog Žilberte, nadživelo ih je uživanje koje osetim kad god hoću da dokučim, kao na nekakvom sunčanom satu, koji je minut između podne i jedan sat, u maju, uživanje što još kao da vidim sebe kako tako razgovaram sa gđom Svan, pod njenim suncobranom, kao pod odbleskom senice od glicinija.
Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM U SENI DEVOJAKA U CVETU (1) Urednici: Raša Popov, Nikola B • Lektor: Milica Bertolino, ertolino, Tanja Kragujević • Bujas • Korice: Ivan Boldižar • • Omot: Nikola Masniković • • Tehnički urednik: Mirjana Mirjana Jovanović • • Korektor: Milojko Brusin • Izdavači: IRO IRO Matice srpske, Novi Sad Sa d — IRO »Nolit«, Beograd — IRO »Narodna knjiga«, knjiga«, Beograd Beo grad • Tiraž: 9000 primeraka prime raka • Štampa: Štam pa: Mladinska knjiga, knjiga, Ljublj L jubljana ana 1983
Napomene 1 Igra reči, jer španski uzvik ole — ole — bravo! — izgovara se slično francuskom ai lait — — s mlekom, m lekom, u mleku. (Prim. prev.) 2 Naslov romana je Rođaka Beta (La Cousme Bette), a homonim bete znači glup. (Prim. prev.) 3 U Francuskoj je običaj da deca na Badnji dan ostave cipelu u koju će im Božić Bata doneti poklone, kao što je to kod nas bio običaj o sv. Nikoli. (Prim. prev.) 4 Skraćenica (pour prendre conge — radi oproštaja, da se oprosti) koja se stavlja — a stavljala se nekad i kod nas — na posetnicu što se ostavlja kod nekoga umesto oproštajne posete. (Prim. prev.)
