Marsel Prust U TRAGANјU ZA IŠČEZLIM VREMENOM U SVANOVOM KRAJU (I) U anketi koju je 1956. godine publikovao Remon Keno, izvedenoj kod dve stotine uglednih svetskih pisaca, gde je glavno pitanje bilo koja bi književna dela trebalo da budu uključena u idealnu biblioteku od sto knjiga, knjiga, Prust je došao na treće mesto posle Šekspira i Biblije... razlog tome je verovatno opseg tog opusa. koji koji imponuj im ponujee ne samo sam o svojim obimom... o bimom... već isto tako i bogatstvom sadrž s adržaja, aja, sa svojim beskonačnim digresijama, gde se raspravlja o najrazličitijim temama psihologije, psihologije, umetnosti, društva društva,, politike politike i i o čemu ne drugom. drugom. Iz predgovora dr Sretena Marića
MARSEL PRUST U TRAGANјU ZA IŠČEZLIM VREMENOM 1 U SVANOVOM KRAJU 2 U SVANOVOM KRAJU 3 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 4 U SENI SEN I DEVOJAKA DEVOJAKA U CVETU 5 OKO GERMANTOVIH 6 OKO GERMANTOVIH 7 SODOMA I GOMORA 8 SODOMA I GOMORA 9 ZATOČENICA 10 ZATOČENICA 11 NESTALA NE STALA ALBERTINA ALBERTINA 12 NAĐENO VREME KNјIGA PRVA U SVANOVOM KRAJU
MARSEL PRUST U TRAGANU ZA IŠČEZLIM VREMENOM I
U SVANOVOM KRAJU (1) Preveo c francuskog ŽIVOJIN ŽIVOJNOVIĆ
PREDGOVOR
U TRAGANU TRAGAN U …
Istinski život , najzad otkriven i razjašnjen, razjašnjen, pa prema p rema tome i stvarno živlјe živlјenn, jeste literatura literatura,, taj život koji, koji, u izvesnom smislu, smislu, svakog trenutka prebiva u svim ljudima ljudima isto kao i u umetniku. Prust Otkako je pre pedesetak godina jedan deo Prustovog impozantnog opusa, tada još nedovršenog, bio počastvovan Gonkurovom nagradom, U traganju za iščezlim vremenom vremenom nije prestajalo da dobija u značaju. U anketi koju je 1956. godine publikovao Remon Keno, izvedenoj kod dve stotine uglednih svetskih pisaca, gde je glavno pitanje bilo koja bi književna dela trebalo da budu uključena u idealnu biblioteku od sto knjiga, Prust je došao na treće mesto — posle Šekspira i Biblije. Retko o kojem delu se toliko pisalo a i danas piše. Da spomenem samo neke savremene nam kritičare, i to samo Francuze: Žorž Pule, Marsel Rejmon, Revel, Ženet, Bitor, Rišar, Dubrovski, Delez, Ruse, Žirar. A ova moja lista je daleko od potpunosti. Skoro da nema kritičara danas u Francuskoj koji se nije pozabavio Prustom. Razlog je tome verovatno opseg tog opusa, koji imponuje ne samo svojim obimom — preko 3500 stranica sitnog tiska „Plejadinog” izdanja, već isto tako i bogatstvo sadržaja, sa svojim beskonačnim digresijama, gde se raspravlјa o najrazličitijim temama psihologije, umetnosti, društva, politike, i o čemu ne drugom. Ne znam u novijoj literaturi ničeg sličnog tome, osim u izvesnom smislu Čoveka bez osobi os obina na nešto nešto mlađeg Muzila. Povodom savremene kritike Prusta dala bi se napisati zaokružena rasprava o raznim strujama u njoj. Skoro sve su se na njemu oprobale i osvedočile svoje mogućnosti i svoje granice. One često osvetlјavaju izvesne aspekte dela dotle tek nazirane ili previđane. No i kada ne preteruju, kad ne svedu Prusta na svoje vlastite subjektivne probleme, kao što to čini, na primer, Delez, koji hoće Prustom da dokaže da je „homoseksualstvo istina lјubavi”. najčešći im je nedostatak upravo u preciznosti metode koja potpuno zapostavlјa sve što se
njom ne da uokviriti. Povodom Prusta Ž. P. Rišar i veli: „Nema smisla zavaravati se, svaki kritički čin, ma kakav bio, siluje tekst, ograničava ga, komada, cepa, razbija ga, preobražava u raskomadano telo.” Što je Rolan Bart jedva dočekao da ustvrdi da je, „U traganju za iščezlim vremenom, vremenom, jedna od onih velikih kosmogonija, koje je pre svega XIX vek znao da proizvede... a čiji je statutarni i u isti mah istorijski karakter upravo sledeći: te kosmogonije su prostori (galaksije) podobne za beskonačno ispitivanje, što kritički rad skreće daleko od svake iluzije postizanja nekog ,rezultata ’, vodeći ga ka jednostavnoj proizvodnji izvesnog dodatnog pisanja, dodatnog pisanja, kome tutorski tekst (prustovski roman)... može biti samo pretekst.” Što bi kritiku učinilo besmislenom rabotom. „Pretekst” za pisanje može biti svašta, dok kritikovan tekst postavlјa ipak izvesne određene zahteve, pre svega da u „kritici” o njemu bude reč. No ni sam Bart se svog principa nije držao. Upravo u toj pertinentnosti mnogih rasprava o Prustu u vezi sa mojom želјom da i ja kažem nešto novo o njemu, bila je i najveća teškoća izbora moje teme. O čemu govoriti kada je skoro sve rečeno, bar ono o čemu bih ja bio višemanje kadar da govorim? Sećam se razgovora sa jednim prijatelјem. Voleo je Rusoa, hteo o njemu da piše, ali nikako da nađe s koje strane da ga zahvati s koje ga niko dotle zahvatio nije. Godinama je tražio. Istina, bilo je kod Prusta dosta tema ili loše obrađenih, ili i netaknutih, koje sam nazirao, ali mi se činilo da nijedna ne bi odgovarala potrebama naših čitalaca, a o njima ipak valјa voditi računa. Sve te teme su zahtevale prethodno dobro poznavanje prustovske problematike. Rišar piše o Prustu i čulnom svetu, ali to je samo jedan od elemenata Prustovog dela, Delez opet o homoseksualstvu, ali o tome ja vrlo malo znam. Čitajući sad ponovo Prustovo delo pasionirala me je minucioznost Prusta fiziognomiste, šta on sve zna da kaže o nekom detalјu lјudskog lica, o očima i pogledu, o nosu. Suviše uska tema za našeg čitaoca. Najzad sam mislio da sam našao pravu, dovolјno obuhvatnu temu: Prustovu filozofiju. Bar koliko sam ja znao, skoro sasvim neobrađenu. Ovde se mnogo pisalo o uticaju Bergsona na Prusta, pa se onda taj uticaj negirao, mada je očevidan. I sam Prust je priznavao izvesne daleke srodnosti između svojih shvatanja i Bergsonovih teorija, odbijajući direktan uticaj, što je za jednog pisca sasvim normalno. No veze su i inače bile uske. Bergsonova tašta i Prustova majka bile su bliske rođake, a Prust je bio počasni momak na svadbi Bergsonovoj. Bergson je 1904. prikazao u Akademiji moralnih nauka Prustov prevod i predgovor Raskinovog dela Amijenska dela Amijenska katedrala, katedrala, a uzgred ga je spominjao u svojim delima, i u jednom od svojih poslednjih, u La pensée et le mouvant. mouvant. Prust je nesumnjivo čitao Bergsona, a problematika, osobito problematika vremena, slična im je bar u
osnovnoj postavci. No mene je na problem Prustovih filozofskih shvatanja navelo nešto drugo. Pre svega činjenica da Prust dosta često u svojim pismima kao i u samom Traganju za iščezlim vremenom vremenom insistira na filozofskom značaju svoga poduhvata, i to do najsitnijih delova. Tako, na primer. kada ga jedan kritičar napadne da nadugačko opisuje tako beznačajne stvari kao što je buđenje deteta iz sna, on odgovara da ovaj nije ništa razumeo, da je to u pitanju mnogo značajniji problem, problem buđenja lјudske svesti. Na jednom mestu u romanu on veli da je „tražio da pronađe siže u koji će moći da stavi beskrajno filozofsko značenje" znač enje" (podvukao S. M.), a u pismu uredniku Nouvelle revue française, française, Rivijeru, on opet veli: „Moja knjiga je jedno dogmatsko delo i jedna konstrukcija... Smatrao sam poštenijim i delikatnijim kao umetnik da ne najavlјujem niti da sam pošao u potragu upravo za istinom, niti u čemu se ona za mene sastoji.” Itd. Dogmatsko, to jest strogo filozofsko. Osim toga, desilo se da sam, upravo pre no što sam prišao Prustu, prevodio i preveo Šopenhauerovo kapitalno delo. Sa još sasvim svežim sećanjem na izvesne preduge rečenice nemačkog filozofa, koje su mi muke zadavale, frapiralo me je koliko sam često susretao kod Prusta ne samo sličnih razlaganja, već i više-manje vernih parafraza. Sa izvesnim promenjenim terminima. Gde Šopenhauer veli Anschau Ansc hauung ung intuicija, Prust će reći instinkt. I slično. Sve više me je čudilo da, bar u Francuskoj, to skoro niko nije zapazio. Pule spominje kao Prustove filozofske lektire dva-tri dosta beznačajna francuska filozofa, i to je sve. Drugi ni toliko. Spominju uticaj Dostojevskog; reklo bi se da je Tolstojev upečatlјiviji. Nemce skoro niko i ne spominje, mada sam Prust u svom delu na više mesta govori o — Šopenhaueru. Razgovaram o tome sa svojim knjižarom, strasnim Prustovcem, koji me trijumfalno uputi na tek publikovanu doktorsku tezu Ane Enri o Prustovoj estetici. Već prelistavajući je, odmah sam video da ona prevazilazi sva moja očekivanja, da je bolјe, pedantnije, temelјnije obradila moju temu no što bih ja to ikada mogao. Ne samo što je obrađivala tu temu godinama, kao što se to uvek radi kad je reč o dobrim, solidnim, glomaznim francuskim doktorskim tezama, dok je meni moja lenjost i izdavačko preduzeće odredilo sasvim kratak rok, već i zato što ona poznaje i što je proučila i dela svih francuskih filozofa, filozofa drugog reda, koji su Prustu pomogli da se uputi u nemačku romantičnu filozofiju; ne samo u Šopenhauera, prevedena na francuski i uveliko u modi u to vreme, već u izvesne Šelingove teorije, a i druge. O tim filozofima — profesorima, kao što je na primer Seaj, ja skoro ništa nisam znao. Enrijeva je otkrila da je Prust, koga je bio glas da je sve do poslednjih godina pred smrt ostao lenj, razmažen monden i snob, fantastično mnogo čitao,
upravo filozofe, i da nije bez razloga govorio o svojoj ambiciji da stvori delo „beskrajnog „beskrajnog filozofskog filozofs kog značaja". Enrijeva je pokazivala da je sve u Traganju, Traganju, sve do sitnica, upravo traganje za tim značenjima. Obradovao sam se. Činilo mi se, prelistavajući tu knjigu, da sam sebi i te kako olakšao posao, da će mi biti dovolјno da Enrijevu više-manje prepričam, eventualno ovde-onde dopunim, ispravim. Ovako debele teze i u Francuskoj malo ko i da pogleda, a kod nas, u Jugoslaviji ne dolaze strane knjige ni mnogo lakšeg sadržaja, pa bi, ipak, bilo korisno da ih neko za nas prepriča. Na moju veliku žalost, kada sam, kupivši je, malo podrobnije počeo čitati, video sam da od svega želјenog ništa ne može biti. Naime, po Enrijevoj, taj za mene veliki romansijer Prust, koji je, kao što znamo, bio sjajan pastišer i imitator, koji je i publikovao jednu knjigu pastiša, i u salonima imao ogromnog uspeha imitujući ne samo gestove i glas raznih pisaca i ostalih, već i njihov stil i spisatelјske manire, sa toliko veštine da je čuveni kritičar Žil Lemetr, čuvši ga, izjavio da posle toga više nema nikakvog smisla pisati, jer ispada da je svako pisanje čisto mehanička stvar, stvar bez duše, kad se, eto, da tako imitovati. Po Enrijevoj. velim, ispada da Prust, kroz celi svoj opus ništa drugo nije ni radio do pastiširao, pretvarao u „scenske figure” teorije dva-tri filozofa i estete, da je tako reći romansirao učenje Šopenhauera i Šelinga — koji su, kao što znamo — bar što se tiče estetike, a i mnogo čega drugog, bliski jedan drugom. Po Enrijevoj, cela struktura Prustovog romana zasniva se na više ili manje dobro svarenim idejama tih mislilaca, kao i njihovih francuskih epigona. „Ako postoji, kao što je mislio... Voringer”, veli ona, „suprotnost između apstrakcije i Einjühlunga, Einjühlunga, valјa nam svakako prihvatiti da se ovaj roman, posvećen Einfühlungu, Einfühlungu, temelјi na svojoj suprotnosti i situirati Prusta tamo gde pripada.” Sve je kod Prusta hladno promišlјeno, sve tuđe filozofske ideje lepo ilustrovane. Tako je na početku ona čuvena epizoda sa kolačem zvanim magdalenica zamišlјena „samo zato da dozvoli da se sačeka Nađeno vreme. Inicijativa vreme. Inicijativa koja ni ukoliko ne menja radikalni karakter demonstracije, već joj čak daje izvestan kartezijanski obrt, koji uopšte nije nenameran." Isto tako, prustovsko „afektivno sećanje”, njegova teorija intuitivne reminiscencije vodi poreklo iz romantičarskih teorija, a ne iz nečeg doživlјenog. I što dalјe, to Enrijeva sve odlučnije ukazuje na sistematskoteorijski karakter čuvenih prustovskih evokacija, koje „verno i tačno po redu odražavaju literarno prerušene i maskirane artikulacije arti kulacije razla1anja koja razla1anja koja su dotle čamila u apstrakcijama teorijskih rasprava i razlaganja o teleološkoj manifestaciji koju konstituiše čin genija, otkrovenje identiteta koje se zahvalјujući geniju ostvaruje (čisto vreme, kvalitativna suština sveta)”, itd. Sve kod Prusta, i ono najčuvenije prustovsko, nevolјno sećanje, shvatanje
nesvesnog, njegova razmatranja o stilu, diskusija o idealističkoj i realističkoj tezi literature, sve je to jasno i konsekventno prihvaćeno i kazano u Prustovom delu, „kao da su od teorijske poslušnosti i vernosti zavisile i solidnost i ubedlјivost dela” Enrijeva je nemilosrdna, ništa mu ne propušta. Kod Prusta, veli, „svaka anegdotična inicijativa ilustruje izvesnu filozofiju prirode — naravno, tuđu, negde pročitanu — ... čija su uputstva skrupulozno poštovana, i služe kao ideološki oslonac poglavlјima koja uokviruju kapitalna otkrovenja”. Itd. Itd. Cela knjiga od oko četiri stotine stranica velikog formata nemilosrdno ponavlјa iste tvrdnje potkreplјujući ih sa bezbroj uporednih citata, s jedne strane Prusta, sa druge Šopenhauera, Seaja, Emersona i drugih. Jednom rečju, Prustovo delo bi bilo ne, kao što mnogi misle, pa i ja do izvesne mere, vrlo slobodno, bez naročita poštovanja realnih činjenica, romansirana autobiografija romansirana autobiografija samog pisca, već vrlo verno, do skrupuloznosti verno romansirana filozofija romansirana filozofija estetskih i ostalih os talih teorija nemačkih romantičarskih filozofa, Šopenhauera, koga je Prust čitao, i Šelinga, koga je Prust poznavao preko francuskih epigona, dopunjenih nekim izvesnim neveštinama i anglosaksonskim misliocima anglosaksonskim misliocima istog smera. Sa ovde-onde izvesnim nedoslednostima, razumlјivim, uzev u obzir da Prust, mada neobično načitan, nije bio filozof od zanata. Šta da se na sve to kaže? Istina je, obavepggenog čitaoca frapiraju Prustove filozofske pozajmice, kao uostalom i njegove filozofske nesigurnosti, kad, na primer, primer, u istom pasusu govori čas o ekstratemporalnosti svoje ekstratemporalnosti svoje ekstaze, a onda o njenom čistom čistom vremenu. Ja, kao što rekoh, nalazim na svakom koraku Šopenhauera u Prustovim razlaganjima. U njegovoj hijerarhiji umetnosti, u njegovom shvatanju muzike, u njegovoj teoriji o „opštem”. što je po Šopenhaueru funkcija stvaralačkog genija koji intuicioniše „ideje”, tj. opšte u posebnom. Prustovo isticanje prednosti „instinkta” nad inteligencijom je Šopenhauerova teorija o prednosti intuicije nad inteligencijom, da i ne govorimo o Prustovom tipično šopenhauerovskom isticanju vrednosti patnje, kao i bezvrednosti života — van umetnosti. Prust vrlo često i ne romansira Šopenhauera; samo ga parafrazira. Tako, na primer, Prust kaže: „Jedan minut oslobođen poretka vremena stvorio je u nama čoveka oslobođena poretka vremena”, a Šopenhauer, isto povodom umetničkog doživlјaja: „Čovek je tu oslobođen od volјe, od bola, od vremena.” Ili Prust: „Dužnost i zadaća pisca su dužnost i zadaća prevodi zadaća prevodioca'\ oca'\ a a Englez Pater: „Svaki govor pretpostavlјa prevod pretpostavlјa prevod koji ide od unutrašnjeg ka spolјašnjem.” Da i ne spominjem Prustova ponavlјanja teorija, pa i fraza francuskog filozofa Seaja, koje citira Enrijeva. Ona je objasnila, pa i preterano objasnila objasni la na šta se Prust oslanjao os lanjao pretendujući pretendujući da mu
delo ima „beskrajno filozofsko značenje”. Pa ipak, čitajući doktorsku tezu, nisam se mogao oteti utisku da njen autor preteruje, kao i da sve to nipodaštavanje, ta zluradost i nisu toliko upereni protiv Prusta koliko protiv sveukupne francuske kritike, ukazujući na njeno skandalozno neznanje i uskost. I sama Enrijeva ne može na ino no da se ovdeonde u svom tekstu pokloni pred Prustovim talentom, priznajući mu bar da je sve te „apstrakcije” majstorski oživeo. oživeo. Osim toga, U traganju za iščezlim vremenom vremenom je daleko od toga da bude samo romansirano teoretisanje o umetnosti i o životu, virtuozno razmatranje o doživlјaju slikarstva, muzike, glume, već je i grandiozna freska jednog doba i sveta. Ni Šeling, ni Šopenhauer, ni Seaj nisu opisivali snobizam i koterijaštvo, nisu opevali lјubav i analisali homoseksualstvo, raspad jednog društva; nijedan nije bio tako prodoran psiholog, oštar, nemilosrdan posmatrač lјudskih slabosti, kao što je to bio Prust. Postoji izvestan ambijenat Prustovog romana, jedinstven u svetskoj literaturi, nešto apsolutno originalno, što daje originalan pečat svemu što je u njemu, pa i filozofskim pozajmicama. Bitno je na kraju krajeva da Prust sve te razne ideje iskazuje uvek romansijerski; u doživlјenom. One su usko vezane za prilike i događaje, za ličnosti u romanu, usko vezane za viđenje iz života, kao i za umetnikova intimna ubeđenja. I Prust je kao i Montenj „uzimao svoje blago gde ga nađe”, a u isto vreme nama je naložio da o njegovim teorijama ne vodimo računa. „Književno delo koje sadrži teorije jeste kao roba na koju je prikačena cedulјa sa cenom”, veli sam on. Kako, s koje strane prići Prustu a da to bude korisno i za našeg čitaoca, za koga mi valјa pretpostaviti da ništa, ili vrlo malo o njemu zna, ako tema koja bi bila relativno sveobuhvatna a meni pristupačna, Prustova filozofija, ne dolazi u obzir, jer bi se razlaganje sada, pošto sam pročitao Anu Enri, moralo svesti na polemiku sa njom. Takvo razlaganje ne bi bilo interesantno ni za mene, za mog čitaoca još manje. Šteta. Jer ma koliko bila naivna, a često i nedosledna, što je neminovno za jednog amatera, filozofija je omogućila Prustu da izgradi okvir svog romana, čvrstu konstrukciju u haosu impresija. No, ako otpadne filozofija, šta ostaje drugo, dovolјno široko a meni pristupačno? Mislio sam na temu lјubavi, jednu od glavnih u romanu, ali ta prustovska lјubav je meni nešto strano. U nju, kao što to Pule zahteva, ja se uživeti ne mogu. Verovatno što tu kod njega uvek nazirem homoseksualstvo, i što Prust slika lјubav isklјučivo kao lјubomoru, a ja sam opet ubeđen da je lјubomora otrov lјubavi. Kod njega uvek samo jedan partner voli, drugi je ravnodušan, a takva jednostrana lјubav je pre sve drugo no prava lјubav. Kod Prusta su sve lјubavi pakao lјubomore, sve su veze lažne i neskladne, uz to i
perverzne. Ne uživlјujem uživlјujem se. s e. Na kraju krajeva ništa mi drugo nije ostalo do da se skrušim i da sročim nešto što će možda ipak biti najkorisnije za našeg čitaoca, što je, uostalom, neophodno kao predznanje i svakom drugom, pa i današnjim specijalizovanim kritičarima, koji uvek pretpostavlјaju da čitalac sve zna što i oni, da je informisan kao i oni što su, to jest da napravim jedan informativan prikaz, koji će omogućiti da se lakše priđe jednom na prvi pogled — ali samo na prvi — prilično haotičnom delu. No i tu, ako je tačno što veli Pule da „nema prave kritike bez koincidencije dve svesti”, piščeve i kritičareve, moram priznati da, ma koliko cenio Prustovo delo, moja svest umnogome ne „koincidira”, sa Prustovom. Ja bih sa njim pre polemisao no „koincidirao”, bar u mnogo čemu, uprkos činjenici da sa uživanjem čitam mnoge njegove opise, mnoga razlaganja, priznavajući njegovu veličinu. Ali se nakostrešim kad, kao što rekoh, on govori o lјubavi. U lјudskim dramama koje on tako virtuozno anališe smeta mi njegov prikriveni uranizam. Ma koliko on to skrivao, čitalac nekako ipak oseća da su Prustove „devojke u cvetu” u stvari „momci u cvetu”, da je bolesno sadistička lјubav glavnog junaka ne lјubav prema devojci već prema muškarcu, da je Albertina u stvari Albert. Što mu je već Andre Žid prebacivao, a Prust Židu priznao da, post factum, žali što je to učinio. ,,Veli i sam”, piše Žid, „da sad sebi prebacuje tu svoju ,neodlučnost ’, zbog koje je, da bi imao materijala za heteroseksualni deo svoje knjige, transponovao ,u senku devojaka’, sve što su mu njegove homoseksualne uspomene pružale gracioznog, nežnog i šarmantnog, tako da mu sada za Sodomu ostaje kao materijal grotesknost i odvratnost.” Ne prebacujem Prustu što je pisao o homoseksualcima. O svemu se može pisati, i njegov homoseksualac baron de Šarlis je velika tragična figura francuske literature. Smeta mi što je, stavlјajući svuda sebe, svuda stavlјao tu homoseksualnost, što to postaje opsesija. Skoro sve njegove muške ličnosti su homoseksualci, sve mlađe žene lezbijke. To je, možda, Prustovo pravo, ali meni je teško, kao što to valјa da bude u romanu, da se koliko-toliko identifikujem sa tim svetom, da „koincidiram”. Uostalom, sam Prust objašnjava ovaj moj stav: „Užasavanje koje velikaši osećaju prema snobovima koji po svaku cenu hoće da sa njima stupe u vezu, to užasavanje oseća i svaki pravi muškarac prema invertiranom”, veli Prust, koji negde drugde dodaje da to isto oseća invertirani prema heteroseksualnom čoveku. Ja ne bih rekao užasavanje, ali svakako izvesnu mučnu nelagodnosg. Veličina Prusta upravo i jeste u tome što ga, uprkos svih tih „nekoincidencija” i lјudi moje prirode čitaju sa uživanjem, prate ga sa velikom
radoznalošću na njegovom krivudavom putu, otkrivajući pri tome čitav jedan svet, začudo ipak vrlo blizak i poznat. Ne slažem se sa Sartrovim sudom o Prustu, koji citiram opširno, jer je to, bar meni poznata, najoštrija kritika Prusta: „[Buržujski pisci], čak i kad imaju visoko shvatanje svog literarnog poziva, smatraju da su dovolјno učinili kada opišu svoju vlastitu prirodu i prirodu svojih prijatelјa i, pošto su svi lјudi načinjeni na isti način, oni svima čine uslugu osvetlјavajući svakom njegovu prirodu. A kako je postulat od kojeg polaze postulat analize, izgleda im jednostavno da, radi upoznavanja sebe, upotrebe analitičku metodu. To je poreklo analitičke psihologije, čiji najsavršeniji primer pružaju dela Marsela Prusta. Pederast, Prust je verovao da se može pomoći svojim homoseksualnim iskustvom kada je hteo da opiše lјubav Svana prema Odeti; buržuj, on osećanje bogatog i besposlenog buržuja prema nepoštenoj dami — mondenski prikazuje kao prototip lјubavi, što znači da on veruje u postojanje univerzalnih strasti, čiji se mehanizam osetno ne menja kada promenimo seksualne karaktere, društveni položaj, naciju ili epohu individua koje ih doživlјuju... Veran postulatima duha analize, on čak ne može ni da nasluti da postoji nekakva dijalektika osećanja, on zna samo za njihov mehanizam. I tako društveni atomizam. pozicija uzmaka savremene buržoazije povlači za sobom i psihološki psihološki atomizam. atom izam. Prust je sebe izabrao buržujem, buržujem, postao saučesnik buržujske propagande, pošto njegovo delo doprinosi da se širi mit o lјudskoj prirodi”, pa on tako „zamućuje revolucionarnu revolucio narnu svest” Itd. Itd. Ko poznaje Sartra odmah oseti u ovim redovima onaj njegov agresivni ton prvih godina posle rata, izvesnu mešavinu borbenog egzistencijalizma i — ždanovizma. Nije jasno zašto bi Prust bio „saučesnik buržujske propagande” upravo zato što veruje u postojanost lјudske prirode. Bog će znati šta je sa tom našom prirodom. Da se svet menja i mi u njemu, nema sumnje, ali ko bi umeo reći koliko te mene utiču na nešto bitnije u lјudskoj „prirodi”, a koliko čovek uspeva da odbrani sebe, svoju „prirodu” od pritiska istorije; još manje zašto bi baš buržoazija imala nekakvog specifičnog računa da se čovek ne menja. Da se menjamo, to se i golim okom vidi u ovo naše doba fantastičnih ubrzavanja. Reklo bi se, recimo, da su današnja žena, današnji procesi lјubavi zaista nešto drugo no što su bili još pre tridesetak godina, ali, reklo bi se takođe da današnji čovek sa isto toliko uživlјavanja čita ne samo Sofokla, istoriju Abelara i Heloize, gospođu Lafajet, i sve buržujske velike romansijere poslednjih dva stoleća, a mnogi među nama i sav šund devetnaestog i dvadesetog veka, gde je glavna tema od Sartra Prustu žučno prebacivana ,,lјubav-strast”. Šta upravo znači kad Sartr tvrdi da to više ne postoji, jer je „razvoj tog osećanja, kao i svih drugih, dijalektičan” dijalektičan” ?
Sartr ima pravo, Prust je pisac buržuj, i to buržuj devetnaestog veka, onog u kome se rodio i izgradio. Sam Prust je proveo život kao tipičan rentijer, vrlo bogat rentijer. On je pisac buržuj isto kao i Flober, kao i mnogi drugi pisci tog stoleća. Drugih tada nije ni bilo. Uostalom, ko još danas nije više-manje prožet buržujstvom. Sam Sartr u jednom trenutku uzvikuje, za sebe, za sve nas: „Mi smo svi buržujski pisci!” I zaista, ko sme danas na ovom Zapadu, od samih proletera pa naviše, da ustvrdi da nije buržuj po svom mentalitetu. Taj se mentalitet začeo već u drevnosti, naglo se rascvetao negde u jedanaestomdvanaestom veku, da postepeno prožme svu našu svest, sve ono što se zove kultura. kultura. Po Marksu, dugo će nam trebati da izgradimo neku drugu. Istina je, verovatno, da lјubav invertiranog čoveka nema isti karakter kao lјubav heteroseksualca, ali kod Prusta se iza tragedije barona de Šarlisa snažno ocrtava opštelјudska tragedija čoveka inače puna divnih lјudskih kvaliteta, koji, prisilјen da krije svoj neminovni porok, da se pretvara, da živi dvolično, unižavajući se, u večnom strahu da ne bude otkriven, u nemogućnosti da ne greši, postepeno postaje progonjena zver, klovn sebe sama. Tako smo dobili jedan od najmoćnijih tragičnih likova francuskog romana. Pada mi na pamet da je i Votren, ta skoro mitska figura Balzakovog romana, takođe homoseksualac. Prust Prust je samo imao više hrabrosti da to jasnije jasnije naglasi. Prust je, nema sumnje, stoprocentni buržuj, egocentrični individualista, kao i svi romantičari, no to mu nije smetalo da opiše sav duhovni jad i bedu svog sveta, da ga prikaže možda i gorim no što je bio, apsolutno neznalačkim, nekulturnim, svirepo egocentričnim, karijerističkim. „Radnik električar je neuporedivo pismeniji i načitaniji no i najbogatiji buržuj ili aristokrata”, 1 tvrdio je Prust, dodajući: „U tom pogledu takozvana ,pučka ’ umetnost po svom obliku pre bi bila podobna za članove Džokej-kluba nego za članove sindikata." Prustu se prebacivalo da je opisivao jedan već nestali, fosilni svet, aristokratiju i njene salone. Ali bar do 1918, a i dalјe, upravo teče proces koji je društvena tema Prustovog dela: postepena simbioza stare aristokratije i bogate buržoazije. U Nemačkoj, Španiji, Austriji, i drugde, aristokratija je još otvoreno na vlasti, u Francuskoj, gde je već republika, ta simbioza se izvodi upravo preko snobizma. Prustovo shvatanje nije nikako usamlјeno, a ja danas čitam studiju jednog američkog istoričara o tom dugom trajanju „Starog režima”, studiju gde je Prust nekoliko puta spomenut. U traganju traganju je minuciozna analiza poslednje etape tog dugog procesa, i to što se buržujka Verdiren udaje za vojvodu od Germanta, a Žilberta za plemenitog Sen Lua, nikako nije slučajna anegdota. A kod Prusta se provlači ispod svih njegovih tačno lokalizovanih analiza i krupna
tema opšte „lјudske prirode”. tako mrska Sartru. Danas, kada je postao klasik, kada se rasuo dim skandala, ostale su izvesne trajnije istine. Kada sam ponovo čitao Prusga, koliko me je stranica, među inim, podsetilo na moj Beograd, na naša koterijaštva, na neke groteskne priče o jagmi za „stilski nameštaj” i slično. Mnogo, vrlo mnogo toga se menja, štošta ostaje. Na primer onaj usklik gospođe Verdiren: „Napravimo naš klan! Napravimo naš klan!” Uostalom, Prust nam je vremenski tako blizu. A šta tek ja da rečem za svoju ,,prirodu”. ja koji volim Gilgameša, uživam u paleolitskoj umetnosti i rado čitam neke lirske pesme Pigmeja, čiji su tvorci upravo na nivou starog kamenog doba. U traganju za iščezlim vremenom vremenom je svoje vrste Bildungsroman, Erziehungsroman, čiji su glavni predstavnici bili nemački romantičari, a uzorno delo Geteov Vilhelm Majster , roman u kome se opisuje postepeno zrenje mlada čoveka od prvih maglovitih lutanja i slutnji, preko mučnih iskustava do višemanje uspelog pronalaženja mudrosti. Uostalom, i mnogi francuski romani devetnaestog veka su svoje vrste Bildungsromani, Bildungsromani, put kroz život od prvih mladalačkih iluzija do konačnog osvešćenja. Glavno delo Floberovo i nosi naslov Sentimentalno vaspitanje. vaspitanje. No u tim romanima sve je objektivisano, pupčana vrpca između glavnog junaka i pisca presečena. Jednom postavlјen u situaciju — izmišlјenu — junak je nošen logikom vlastite sudbine. Istina, svi ti romani su natoplјeni životnim iskustvom piščevim, ali to je iskustvo pozajmlјeno autonomnoj ličnosti i srodnosg je samo simbolična. Stendal nije osuđen na pogublјenje kao Žilijen, ne odlazi kao Fabris u manastir, niti se život ijednog od tih junaka završava kao život tvoraca im. Nijedan od njih na kraju romana ne seda za sto da taj život opiše, dok je paralelizam između Prustove sudbine i sudbine pripovedača — glavnog junaka njegovog romana, besprekoran. Ne samo što junak romana završava svoj život potpuno na isti način, kao i pisac, već su i peripetije njegova njegova života sasvim verno verno transponovane transponovane iz života piščeva. Junakovi roditelјi su Prustovi roditelјi, on je snob kao i Prust, bolešlјiv kao i Prust, njegov Kombre je Prustov Ilije, njegov Balbek su normandijske Prustove plaže a i dan danji Prustovi biografi iznalaze sve nove i nove veze između života piščeva i života njegovog junaka. Ako možda i nije romansirana idealistička estetika nemačkih filozofa, U traganju traganju je svakako romansiran piščev život. I pošto čovek ima samo jedan jedan život, to je i Prust, romansirajući svoj, i napisao jedan roman. Naravno, Prustov roman nije dnevnik niti bukvalno autobiografija, ličnosti u njemu su, kao i u svakom romanu, izmišlјene i konstruisane iz raznih delova, pa je Prust s pravom protestvovao kada su kritičari pokušavali da u piščevu životu nađu „klјučeve" za neke njegove junake. Kao i svaki romansijer i on ih je iskombinovao pozajmlјujući im crte sa raznih strana, pa Svan nije neki
gospodin Han, niti je de Šarlis Monteskiju, ali zato ipak nema sumnje da je Prust najviša pozajmio Svanu od sebe samog, od svog snobovskog amaterstva i mondenstva, kao i da je de Šarlis umnogome slika muka i patnji, skrivanja i dvoličenja Prusta homoseksualca. Još je složeniji problem glavnog junaka, koji pripoveda delo u prvom licu i zove se Marsel, kao i sam Prust. Da je i on izromansirana figura, nema sumnje. Prust nikada nije imao lјubavnih veza ni sa kakvom Albertinom, itd. Ali sam Prust često ponavlјa da je materijal njegovog dela njegov vlastiti život i ništa drugo: ,,Shvatih tada da je sav taj materijal [mog budućeg] književnog dela moj prošli život; shvatih da je on došao meni u frivolnim uživanjima, u lenjosti, u nežnosti, u bolu, sakuplјenim u meni a da ja nisam ni naslućivao njihovu namenu”. Otud je U traganju jedinstveno traganju jedinstveno delo svetske literature, jer kako čovek ima samo jed samo jedan život tako i delo kome je jedini siže taj život mora biti jedno i an život jedinstveno. Prust je pre toga pisao i ponešto i publikovao, no sve je to bila samo priprema za ovo jedino, „suštinsko”, za , jedinu istinitu knjigu”. „Kao i zrno i ja mogu umreti kada se bilјka bude razvila”, piše Prust, i on je zaista i umro, a delo nije ni bilo sasvim završeno. Posle njegove smrti, decenijama kasnije, pronađeni su i publikovani brujoni, dva njegova prethodna dela, ali to su i bili samo brujoni brujoni iz kojih će nastati U traganju. Ima dvosmislenosti u ovoj „romansiranoj autobiografiji”. Za razliku od velikih klasika francuskog romana, Prustov roman je ispričan u prvom licu, ali se to prvo lice često ponaša kao najstrožiji objektivni posmatrač, kao svoje vrste detektiv romana, a isto toliko često kao prvo lice nekakvih rusoovskih ispovesti. Svi koji su poznavali Prusta otkrili su u romanu bezbroj pojedinosti iz autorovog života, kao i sudbinu autorovu oličenu u sudbini pripovedača, ali su otkrili u isti mah i čitav jedan njima dotle nepoznati romaneskni svet. Prust je, u doba pisanja U traganju traganju rekao Židu, koji se upravo spremao da piše svoju ispovesg Ako ispovesg Ako zna zn a ne mre: mre: „Vi sve možete ispričati, ali pod uslovom da nikad ne kažete da on je u isti mah pisao svoj roman kazujući uvek ja. uvek ja. Istina, Istina, on je bitno svoje ispovesti zamaskirao, prerušio. Albertina u Prustovom životu nije postojala kao takva, baron de Šarlis je velelepna transfiguracija Prustovih nevolјa, ali ostaje činjenica da je roman pisan kao ispovest, u prvom licu i da mi najčešće ne osećamo i ne nalazimo razlike između pripovedačevog ja i autorovog, a junak priče je uvek ono lice koje tu priču priča. Sve možete reći, pod uslovom da nikad ne kažete „ja”, veli Prusg, pa je ipak ceo njegov roman napisan u prvom licu, pripovedač koji ga priča zove se Marsel, kao i Prust, i on je i glavni junak romana. On ništa bitno ne izmišlјa, jer ono što
se u romanu događa, dogodilo se ako ne sasvim isto, a ono bar nešto ekvivalentno, i samom Prustu. Pa ipak U traganju traganju nisu nikako memoari, već roman u punom smislu. U tome je jedna od novina ovog romana, koje od njega čine ipak delo ovog stoleća. To se zbiva tako što je pripovedač čas glavni junak romana, čas objektivni posmatrač koji sa velike vremenske udalјenosti promatra i razmatra, čas opet sam autor. Sve to izraženo u neosetnim prelazima, od čitaoca više naslućeno. Mi smo čas in medias res zbivanja, i tu je pomenuti Marsel, da se odmah zatim pojavi taj isti Marsel, ali onakav kakav je postao kad je prestao da živi životom koji se u romanu razvija, kada je tako reći prestao uopšte da živi, postav isklјučivo onaj koji roman piše, koji iz dalјine nekakvog, kako bi to filozofi rekli, transcendentalnog subjekta, kroz teleskop posmatra tu lјudsku komediju; potpuno objektivan, lično nezainteresovan. A taj pripovedač, sasvim slobodan, krećući se u drugoj sferi duhovnoj, ravnodušan prema zbivanjima, zbivanjima, težeći samo da ih osvetli i shvati, utoliko pre što on govori iz jednog vremenskog prostora gde zbivanja više i nema niti može biti, jer je Marselov život već završen, taj pripovedač ima pravo na sve, i da sve kaže, jer treće lice, autor, u tu svrhu i piše, ali često i da trag zavara, iz raznih razloga, umetničkih, tehničkih, moralno-društvenih, upravo zato da bi autoru dozvolio da sve reče što mu je na srcu, da se snađe u haosu sećanja, da od sirovog materijala života napravi umetničko delo, da svemu utisne nekakav oblik, da stvarnost pretvori u reč. U stvari, ni Prust pisac nikad direktno ne interveniše u delu, on pušta pripovedača da govori i u njegovo ime, jer je jedino pripovedač „transcendentalno ja”, jedino on jeste sasvim objektivan, nemilosrdan, lucidan izraz Prustovog iskustva, Prust koji je, kako sam veli, „prestajući da živi za sebe, imao snage da svoju ličnost učini sličnom ogled o gledalu”. alu”. Ne samo sredina sredina u kojoj kojoj se Prust isto kao i njegov „Marsel” kreću, već i sam Marsel je jad i beda. Svi ti snobizmi, te lјupkosti iza kojih se kriju mučni, opsesivni poroci i sebičnosti, taj svet u kome se ništa ne događa, odnosno u kome se bez prestanka uvek isto događa, uvek isto i na isti način kod svih, jeste možda štur materijal za jedno remek-delo, pa ipak, pripovedač, pomognut ovde-onde autorom, svojim „analizama”, „analizama”, svojim beskrajn beskrajnim im opisima i digresijama uspeva da od o d tih ništavila stvori — U traganju. „Jer”, traganju. „Jer”, veli Prust, „genije se sastoji u moći odražavanja, a ne u suštinskom kvalitetu odraženog.” Ako je igde, ovde je ova parafraza Šopenhauera na svom mestu, jer tačno karakteriše Prustovo delo. Dodajmo tome nešto što sasvim nedostaje nemačkom pesimisti, naime da je „ja” Prustovog pripovedača zaista transcendentno, van fenomena života koje promatra, jer je okrenuto nečem već nepostojećem, okrenuto prošlosti bez i moguće budućnosti, pa se zato u tom delu, kako veli Sartr za Foknera, „ništa ne
zbiva, sve se već zbilo”. I zaista, osim dela ove dvojice ne znam za koje bi se drugo to moglo reći. No što dalјe, to sve više uviđam da je, ovako kako sam započeo, neophodno reći nešto i o životu samog Prusta. Ako i kod kog romansijera, kod njega su čovek i delo pupčanom vrpcom povezani. Dakle, ma koliko to bilo jeretično po shvatanjima savremenih nam kritičara, na posao! Mirne savesti, uostalom, jer i oni se samo prave da ne znaju što vrlo dobro znaju, znaju, a čitaocu čita ocu ne kazuju. Prusta su prvi oglasili stranci. Nemci i Anglosaksonci. Oni su i danas autori najbolјih biografija o Prustu. Poslednja je Penterova (prvi svezak 1959, drugi 1965). Iz nje, uglavnom, izvlačimo ove podatke: Prust je rođen u Parizu 1871. godine, godine Komune. Otac mu, skromnog malograđanskog porekla, postao je uvažen lekar, profesor i visok državni funkcioner; majka mu je iz bogate porodice alzaških Jevreja, koji će dati Francuskoj dosta slavnih imena u nauci i umetnosti. Marsel Prust će provesti ceo svoj život kao vrlo bogat rentijer. Odgojen je u katoličkoj veri, do koje nije mnogo držao. Ako se i divio srednjovekovnoj crkvenoj arhitekturi, to je zbog Raskina a ne zbog vere. Porodica je, za detinjstva Prustova, provodila leto u Ilijeu kod Šartra; to je Kombre romana, simbol detinjstva, srećnog porodičnog života, ali i skrivenih poroka. Prvu krizu astme, bolesti od koje će Prust patiti celog života i od nje i umreti u svojoj pedeset i prvoj godini, dobio je već kao dete. ,,Marsel je u svojoj devetoj godini”, piše njegov brat, lekar kao i otac mu, „kada smo se vraćali iz jedne šetnje po Bulonjskoj šumi, odjednom dobio strahovit napad gušenja od kojeg zamalo da nije umro tu pred mojim prestrašenim ocem. Od tog dana počinje taj užasni život, nad kojim je neprestano lebdela pretnja pretnja sličnih napada.” Od tog dana počinje i život deteta, koji Prust opisuje na samom početku romana, deteta razmažena, okružena brigom materinskom, koje koristi svoju preosetlјivost da od matere zahteva izuzetne pažnje, te matere koja će ga, već zrela čoveka, još uvek tretirati „kao da mu je četiri godine”. Majka će mu uvek birati odelo, davati lekove, dolaziti svake večeri da ga pred spavanje polјubi. Sam Prust će, što dalјe sve više, biti prisilјen da se odriče normalnog života, da već kao dečko odlazi na raspust samo krajem jeseni, zbog polena, da kasnije usred leta nosi debelu debe lu bundu. bundu. Ni bolest ni razmaženost nisu Prustu smetale da se školuje, da bude dobar đak, pa čak ni da — istina uz mnogo protekcije — odsluži vojni rok. Studirao je pravo, diplomirao književnost, hodajući ulicama Pariza, slušajući predavanja na Sorboni, uvek sa svojim antiseptičnim pulverizatorom, u strahu od napada astme, od nazeba. Porodica je želela da se prihvati nekog posla, on je želeo da bude pisac. Čini mi se da je nekoliko meseci bio bibliotekar u biblioteci Arsenal,
hodao je među knjigama sa pulverizatorom pri ruci. Od mladih dana imao je dve ambicije: literaturu i uspeh u društvu. U „društvu” kako se to u Parizu podrazumeva, u otmenom, najotmenijem. Celog života biće fasciniran tim svetom. I kad se poslednjih godina povukao, mučen bolešću i rešen da sve žrtvuje završetku svog dela, kad već danima i mesecima nije izlazio iz svoje sobe, znao je sve genealogije velikih plemićkih porodica, sve činio da stekne prijatelјstvo slavnih dendija. I uspevao je da mu sva vrata budu otvorena. Morua u svojoj biografiji Prusta veli: „Bio je raspričani i mazni paž mnogih žena. Šeriben2 koji uživa u šuškanju sukanja, strastan lјubitelј svega što se ticalo ženske toalete”. Sve do poslednjih godina svog života bio je stalan gost salona najviše francuske aristokratije, potomaka Kondea, Rišelјea, Jla Rošfukoa, sinova i unuka Napoleonovih maršala. On prati baronesu de Rotšild kod njene šnajderke, kod vojvotkinje Polinjak, čiji je muž unuk čuvenog predsednika vlade Karla X, onog koji će svojim dekretima o štampi izazvati revoluciju 1830. godine, revoluciju koja će inspirisati Delakroa za Slobodu na barikadama, barikadama, on susreće prelepu i prebogatu groficu Grifil, kojoj će se udvarati godinama. Otvoreni su mu i saloni visoke buržoazije, koja se tada sve više meša sa plemstvom. Igra ulogu zavodnika, mažen i mazeći, uvek u brizi kakav buket da pošalјe, kakav poklon da izmisli, kakvo šarmantno pismo da sroči, kako da se obuče. Bio je, vele, fantastičan kozer, od onih koji spremaju svoje nastupe. Čuveni su njegovi istupi kod princeze Matilde, iz porodice Bonaparta, čiji su salon, pre mnogo godina, još za Drugog carstva, pohađali Flober i Sent Bev. Isto tako su i svi slavni pisci doba, Gonkur, Anatol Frans, Karo i drugi uživali u udvaranju Prusgovom. Naš čitalac će u Traganju, Traganju, u njegovom poslednjem delu, naći jedan Prustov pastiš Gonkura koji je gonkurovskiji no sve što su braća napisala. Bio je brilјantan i trudio se da to bude. Pol Moran veli kako ga je još pred njegovu smrt slušao da čitav sat govori o Balzaku i da je to „vredelo čuti”. To je dugo godina lice Prustovog života. Lice sunčano, lice dana, ako se ta metafora može za njega upotrebiti, jer je on vrlo rano, zbog bolesti, spavao danju a izlazio noću. Postojalo je i naličje. Citirana rečenica, gde Morua govori o Prustu maznom pažu i Šeribenu koji uživa u šuškanju sukanja, završava se: „A Prust će ipak jednog dana reći Židu da je žene voleo samo duhovno, a lјubav poznavao samo sa muškarcima.” To mračno naličje svog života Prust je opisao u romanu u liku barona Šarlisa, okružena sumnjivim likovima muških prostitutki, stalnog posetioca homoseksualnih bordela; to je Prust čiji su intimni prijatelјi prijatelјi sve sami s ami homoseksualci. U to doba ta anormalnost se smatrala porokom nad porocima, pa je Prust sve to morao da krije. Ceo život je proveo pod maskom, uvek dvoličan,
pretvoran. Penter priča kako je Prust, već sasvim slomlјen bolešću, pred kraj života, bio ,,fasciniran”, ili se bar pravio da je fasciniran lepom i fabulozno bogatom rumunsko-grčkom princezom Suzo, verenicom, kasnije ženom Pola Morana. Bilo je to u vreme prvog svetskog rata, sve se zbivalo u čuvenom hotelu „Ric”, gde je Prusg, kad mu je bolest dozvolјavala, zalazio. Princeza je pričala kako se Prust, čim se, zbog policijskog časa, ugasi svetlo, liftom peo do njenog apartmana, „ne prijavlјujući se unapred”. I udvarao joj se. Moran nije bio lјubomoran. Znao je. No u isto vreme Prust je gostio u svom stanu uvek jednog, katkad i više sumnjivih mladića, odlazio kad god je mogao u muške kupleraje. Nije mogao iz te dvoličnosti. Već sa šesnaest godina odgovorio je na jedan upitnik: „Svojstvo koje želite kod muškaraca: ženski šarm. — Svojstvo koje najviše volite kod žena: vrline muškaraca i iskrenost u drugarstvu.” Iz toga se ne izlazi. No osim toga postojao je, da tako rečem, i jedan treći Prust. Bolestan, od svoje devete godine suočen sa smrću koja mu je stalno za vratom, da ga i odnese još mlada, u pedeset i prvoj godini, taj zimomorni skrušeni čovek, koji usred leta nosi debelu bundu, taj ,,mali Marsel”, kako su ga mnoge dame i prijatelјi zvali, i koga njegov prijatelј, Lisijen Dode, sin Alfonsa Dodea, ovako opisuje: „užurban, naivnog izgleda, jadna glasa, on je ličio na malu laičku braću, izgriženu revnošću i poniznošću, koja su okruživala svetog Franju Asiškog”, taj „mali Marsel” nije skrivao od sveta samo svoje poroke, već i gvozdenu volјu koja je znala kamo pre, i koja je, što dalјe to više, sve podređivala jednom cilјu. Nјegov prijatelј još iz školskih dana, pesnik Ferdinand Greg kao da ga je najdublјe prozreo. Veli u jednom malo pakosnom tonu: „Fafrin (tj. Prust) hoće da bude volјen, zaista je i volјen. On ima ono što je dovolјno da mu obezbedi prijatelјstvo, ima gracioznost. Gracioznosg koja vas obuhvata, na izgled vrlo pasivnu, u stvari vrlo aktivnu. Izgleda kao da se daje, u stvari on uzima Ali pošto on manje voli svoje prijatelјe no što voli sebe sama u njima, on ih ubrzo napušta sa isto toliko lakoće koliko je pre toga upotrebio veštine da ih veže za se... On uvek zna da takne osetlјivu tačku svake taštine, taš tine, i, još više, vi še, da ne laska onima onim a koji lasku ne vole.” Itd. Portret je svirep, ali umnogome tačan, i sam Prust je vrlo često insistirao na pravu na apsolutnu sebičnost — pisca. Jer taj treći Prust je Prust koji je od mladih dana osetio u sebi poziv pisca. Gutao je knjige, ozbilјno, prodorno prostudirao nekoliko filozofa, sociologa i drugih. Počeo je da piše već u gimnaziji, gde je sa nekoliko drugova osnovao i jedan časopis. Kasnije je sarađivao po raznim raznim časopisima časo pisima i u listu Figaro. Napisao Figaro. Napisao je i dva obimnija dela, neke vrste romana koje je i sam smatrao nezrelim, pa su publikovani tek koju deceniju posle njegove smrti. U njima se ovde-onde naslućuju njegove kasnije
teme: isticanje lјubomore kao temelјa lјubavi, potraga za onim što je zajedničko prošlosti i sadašnjosti i što, doživlјeno, valјa da transcenduje prolaznost života, da neutrališe smrt. No sve je to bilo još nezrelo, sve samo fragmenat. Ili možda Morua ima pravotvrdeći da se Prust sve do smrti svojih roditelјa, osobito do smrti majke, nije usuđivao da se zaista iskaže. „On je znao”, veli Morua, „da je čovek jed čovek jednog nog dela, pa je čak i nazirao šta bi to delo moglo biti, ali se od toga plašio, jer ono što je imao da kaže izgledalo mu je šokantno, bolno i tajno. I protiv sveg njegovog moralnog i konformističkog vaspitanja, instinkti su ga odvukli ka inverziji. Čvrste i trajne vezanosti za nedostojna bića, kao životinje koje puze po blatnjavim dubinama, vukle su se po oblastima njegovog srca, do kojih nisu dopirali prijatelјi njegovog duha... A Prust je znao, ako jednog dana valјa da napiše remek-delo, da će to biti samo ako bude otišao do kraja zla, ako bude do krvi grebao po toj rani. Prvi naslov na koji je pomislio za svoj roman bio je Sodoma i Gomora Možda Gomora Možda Morua ima pravo. Kako se pokazati tako grd pred majkom, za koju je sve do njene smrti ,,Marsel još uvek imao četiri godine” No možda Morua samo donekle ima pravo. Život je kompleksniji no ijedan roman. Ali Prust u romanu govori vrlo ubedlјivo i naširoko— cela poslednja knjiga dela je tome posvećena — o svojevrsnom otkrovenju, nečem sličnom ekstazi apostola Pavla na putu u Damask — koja mu je najzad osmislila ceo život i učinila ga pravim, pravim, velikim piscem. No o tome tom e kasnije. Otac mu je umro 1903, majka 1905. Prustu je tada bilo trideset i četiri godine. Imao je sve što treba da započne novu karijeru — da zaista postane pisac. Zanat je već znao, jer je dotle već imao oko hilјadu i po stranica koje publikovanih, koje nepublikovanih. Imao je stila, retko bogatu kulturu. frivolne godine nisu prošle uzalud, jer je Prust imao silnu moć opažanja, i izuzetno živo pamćenje. I imao je, što izgleda paradoksalno, no Morua ima pravo kada to ističe, snažno osećanje dužnosti, koje se kod Prusta sastojalo u potpunoj predanosti delu koje je stvarao, u obavezi da kao umetnik slika apsolutno istinito ono što je znao i doživeo. Godine 1905. za to je trebalo kuraži: „Za žalјenje je pesnik koga ne vodi nikakav Vergilije, a koji valјa da prođe kroz sve krugove pakla... pakla... da bi iz njih izneo nekoliko stanovnika sta novnika Sodome”, Sodome” , pisao je on. o n. Nekako godinu dana posle majčine smrti za Prusta počinje novi život. Preseliće se u neudoban stan. Da mu ne bi smetao ni najmanji šum, celu je sobu tapacirao plutom, sobu uvek zatvorenih prozora i kapaka, u kojoj se teško disalo od dima raznih trava i tamjana, sobu uvek nedovolјno toplu za njegovu zimomornost. „Mada se u sobi u kojoj me [Prust] prima čovek guši od vrućine, on drhti od zime. Da me dočeka izašao je iz sobe još mnogo toplije, kupajući se u znoju”, veli Žid. Pisao je, korigovao, bez prestanka dopunjavao, uvek noću, a
spavao samo danju. Još 1896. pisao je: „Kad sam bio dete, nijedna priča iz Svetog pisma nije mi izgledala toliko jadna kao priča o Noju, zbog potopa koji ga je zatvorio u kovčeg čitavih četrdeset dana. Kasnije Kasnije sam, sam , bolestan, često morao ostati danima u ,kovčegu'. Tada sam razumeo da je Noje mogao tako dobro da vidi svet kao što ga je video iz kovčega, mada je kovčeg bio zatvoren, a na zemlјi noć.” A 1913, u punom zamahu stvaralaštva: „Tmina, tišina i samoća... prisilile su me da ponovo stvorim u sebi sve svetlosti, sve muzike i treperenja prirode i sveta. Moje duhovno biće više se ne sudara sa ogradama vidlјivog sveta, i ništa više ne sputava njegovu slobodu.” „Čudno lјudsko biće”, veli on sam za sebe negde u romanu, „koje, očekujući da ga smrt oslobodi, živi zatvorenih prozora, ne zna ništa o svetu, stoji nepokretno kao bulјina, i kao bulјina vidi nešto jasnije samo noću.” Astma je, vele, nervna bolest, pa mnogi Prustu nisu verovali da već godinama umire. Tim pre što bi, u retkim zatišjima, kada bi bolest i strah od nje jenjavali, još uvek, mada sve ređe i ređe, izlazio, uvek u svoj dragi „Ric” ostajući do smrti isti brilјantni šarmer i kozer koji dominira prisutnima. I uvek se obaveštavao o nečem što mu je za delo trebalo, o izvesnim naravima, o više ili manje zvučnim nazivima ženskih halјina, i tkanina, kod pisaca, koje je sve češće susretao otkad mu je, pred smrt, došla slava, kod vojvotkinja, kod posluge. Jednom je čak uspeo da ode na izložbu holandskog slikarstva, da vidi još jednom Vermerov Pogled na Delft , o kojem je toliko reč u romanu, o „žutoj mrlјi zida”. Pozlilo mu je, pa je posle toga odležao dane u groznici, što ga je inspirisalo da opiše smrt pred tom slikom svog simbola pisca, Bergota. Katkada bi u „Ric” pozivao prijatelјe i poznate na gozbu. Uživao je kako se naslađuju, sam bi popio samo šolјu bele kafe. Što je manje mogao da viđa svet, sve je više goreo od želјe da mu se dodvori. Rasipao se u poklonima. Posluzi je davao fabulozne bakšiše. Romansijeru Edmondu Žaluu je pisao: „U ovom trenutku ne znam šta bih vam dao... Imam želјu, skoro da rečem potrebu, da vam učinim neki poklon.” Poklanjao Poklanjao je čak i novce prebogatom prebogato m Polu Moranu. Polako se gasio., Liči na pustinjaka koji već odavno nije izišao iz duplјe svog hrasta”, veli za nj Leon Pol Farg. A drugi jedan: „Izgled [mu je] mlohav, razrovašen, oči okružene vampirom samoće. Kada stoji, izgled njegovog štirkanog plastrona košulјe, njegovog odela, činili su da liči na mrtvaca, koji se ispravio u svom kovčegu.” Uveče bi pio kafu za kafom, što jaču, da se razbudi, jutrom razne veronale, valerijane, i drugo, da zaspi. Umirući, između dva napada, pisao je neumorno, satima. Kada bi najzad nešto dao u štampu, unosio je ispravke na šlajfne, umetao bez kraja svoje čuvene „bekete”. 3 Delo se nije dužilo, jer mu je kraj bio napisan još pre početka, već se, da tako rečem,
nadimalo4. Knjige koje je trebalo da imaju oko tri stotine stranica, narasle su i do pet stotina. Pred rat, 1914, celo delo je trebalo da iziđe u tri knjige. Kako je rat odložio štampanje, tri knjige su se pretvorile u sedam. U stvari, kad je Prust umro, roman nije još ni izdaleka bio redigovan. Valјa samo pogledati beleške u „Plejadinom” izdanju, da se vidi koliko su kasniji redaktori imali muke sa „beketima” i ostalim. Prust je umro na poslu 1922. godine. Veliki deo romana ostao je u jedva čitkom rukopisu, ili u šlajfnama. Prustov roman je kao Janus, bog sa dva lica, okrenuta u dva suprotna smera. S jedne strane prema idili mladosti, sa sećanjem na ekstatične trenutke viđenja i senzualnog doživlјavanja prirode, himna umetnosti, minuciozna analiza onog što nam ona daje i kako nas osmišlјava; s druge pak strane, to je nemilosrdna satira otmenog sveta sa „njegovom fantastičnom podobnošću deklasiranja”, kako on to veli. Prust je istina proživeo veći deo svog života kao „snob”, kao ulјez u tom svetu, ali je vrlo brzo uvideo njegovu duhovnu i moralnu pustoš. U traganju za iščezlim vremenom vremenom bi moglo da nosi Balzakov naslov Izgublјene iluzije, iluzije, što se junaka romana tiče, a što se tiče sredine u kojoj živi, Ljudska komedija, komedija, uzev reč komedija ne u danteovskom smislu, već u smislu molijerovskom. U samom romanu zanesen je otmenim svetom samo dečko Marsel, dok o njemu sanjari, dok ga još ne poznaje, no već prvi kontakt sa tim svetom jeste i prvo razočarenje: ona scena kada posle romantičnih maštanja o vojvotkinji de Germant dečko biva suočen sa stvarnom vojvotkinjom. Sve iluzije se brzo raspršuju, i „snob” Prust kroz celo delo nijednog trenutka ne čini pokušaj da taj svet kako-tako opravda. U romanu su simpatične, lјudski prihvatlјive samo neke marginalne ličnosti, kao što je služavka Fransoaza, katkad i ukleti baron Šarlis, sve ostalo je jad i beda. U očima pripovedača taj svet je jezovito nekulturan, sebičan, bezdušan, sitničav, grub, brutalan, bez duha, bez ikakvih znanja i šireg interesovanja, a romansijer je prema njemu nemilosrdan. „Ma koliko da sam išao na večere i prijeme, ja nisam video zvanice, zato što, kada sam verovao da ih gledam, ja sam ih radiografirao”, veli on. Scene u kojima prikazuje njihovu sebičnost nose pečat grozomorne komike nemačkih ekspresionista. Tako, na primer, ona scena koja se u romanu kao vagnerovski lajtmotiv ponavlјa četiri puta, sa otmenom porodicom u trenutku kada polazi na nekakvo poselo i saznaje da im neko blizak umire, pa se, da ne bi morala da odustane od izlaska, pravi kao da ne shvata i brzo seda u kočije. Ili scena smrti slavne tragetkinje Berme, jednog od umetničkih idola Marselovih, koju svi napuštaju, koju rođena kćer i zet ostavlјaju usred noći da sama izdahne, i odlaze da ponizno preklinju da budu uvedeni kod Germanta. Kod tog sveta sve vrednosti se svode na jednu jedinu, na situaciju u društvu, u salonima. Ni sama
smrt tu nema značaj koji joj inače međ lјudima pripada. „Smrt se modernizovala, postala nešto što je više-manje kvalifikovalo neku ličnost; po tonu, sa kojim se o njoj govorilo, nije izgledalo da se sa tim incidentom za nju sve završilo. Govorilo se [pri pravlјenju spiska za pozivnice]: ,Ali vi zaboravlјate da je taj i taj umro ’, kao što bi se reklo: ,On je dobio odlikovanje ’, ,on je član Akademije ’...” Satira Prustova, komika Prustova. Danas, kada smo navikli na izvesne brutalnosti, retko da ko naglašava tu suzdržanu no ipak prodornu komiku. „Kao kakav geometar koji, odbacujući kod stvari njihova čulna svojstva, vidi samo njihov linearni supstrat, ono što su lјudi kazivali nije me se ticalo, jer ono što me je interesovalo bilo je ne šta su oni hteli da kažu, već način na koji su to kazivali, ukoliko je taj način otkrivao njihov karakter ili njihove smešne strane.” strane.” Smešne strane viđene sa zainteresovanom ravnodušnošću entomologa. Prust negde veli da nije tačno što mu se prebacuje, da posmatra svet kroz lupu, gubeći se u sitnicama, već da je on na svet gledao kroz teleskop, što će reći sa velike, ledene distance. Što Prustova komika retko izaziva smeh, to je možda zato što su lјudi koje slika jezovito banalni, što su, uprkos naglašenih individualnih crta, svi isti griženi griženi istom is tom strašću: taštinom, a možda, m ožda, bar donekl doneklee i zato što, posmatrajući ih kroz teleskop izgublјenih iluzija, Prust ipak u njima nalazi i mnogo vlastitih slabosti. Ima humora u toj komici. U romanu su sve vrste komike: komika ličnosti, komika intrige i situacije, komika stila; sve nijanse, od lake ironije do sarkazma. Najčešći instrument je nešto specifično prustovsko, što bi se moglo nazvati lingvističkom komikom. Opisav u nekoliko poteza čulnu impresiju koju ličnosti ostavlјaju, ono što ih odaje već pri prvom pogledu, Prust ih pušta da govore. Svako lice u romanu ima svoj osobeni govor, svoju sintaksu, svoj rečnik, koji ga cela kazuje, ma o čem govorio. Do te mere da je neko mogao reći da kada bi od romana ostali samo fragmenti tih raznih govora, po njima se nikako ne bi moglo utvrditi da su to fragmenti istog dela. Svako lice govori na način koji se potpuno razlikuje od stila pripovedačeva, kao i od govora ostalih lica, a tu nisu u pitanju samo manifestne manije i osobenosti koje ima svačiji govor, već, kroz govor, izraz specifičnog bivstvovanja ličnosti. Kod Prusta, razgovori u salonu teku bez kraja, sadržajno beznačajni, ali čitalac vidi sve prisutne žive do najintimnijeg upravo u njihovoj beznačajnosti. „Da čovek prouči zakone karaktera”, veli Prust, „on može da u tu svrhu uzme nekakav ozbilјan predmet isto kao i neki sasvim frivolan, kao što anatom može da proučava zakone anatomije na telu kakvog glupaka isto kao i na telu talentovana čoveka.” Otud, čini mi se, i ogromna teškoća prevesti Prusta. Jer te razlike govora su često samo u nijansama, ili u podtekstu, što teško prelazi iz jednog jezika u drugi.
„Ništa ograničenije od uživanja i poroka”, veli Prust provev veći deo svog života jureći za jednim, u opsesiji drugoga. Da najzad svet vidi crna i grda nije mu bilo ni potrebno da se napaja Šopenhauerom, tada ekskluzivnom modom pariskih intelektualaca. Dodajmo tome i njegovu večnu bolest, pa će nam biti razumlјivo zašto je njegovo delo dosledna apologija patnje. Patnja je jedino bogatstvo, jedino lјudsko u čoveku, „najbolјa stvar koju čovek može da susretne u životu”, ponavlјa Prust, monotono, kroz celo delo. „Patnja piscu daje skicu [njegovog] dela, a odmor ih u međuvremenu piše.” No svi pesnici Prustovog doba su mrki ,,pesimisti’\ pa je ova apologija patnje najmanje originalna strana dela. Interesantnije je što Prust, sa takvim shvatanjima, vidi i sliku u lјubavi, gde on, isto kao u slici slomlјene oholosti Šarlisa, postavlјa kao osnovni, uvek neminovni lјudski odnos, apsolutnu krajnost. Prustove lјubavi su a priori nemoguće lјubavi. Kod njega nema, i ne može biti, uzajamne lјubavi. Uvek jedno biće voli, a drugo je volјeno, i, nedostojno da to bude. Po samoj prirodi čoveka, zalјublјeni je mazohista, koji u lјubavi traži patnju, pa nije čudo što su u romanu volјene žene bilo demimontkinje, bivše kurve koje se za pare daju, ili pak lezbijke, koje svoje zadovolјenje traže drugde. Najčešće i jedno i drugo. „Ako velim da takvi lјudi imaju potrebe da pate, velim nešto što je tačno”, jer „takva bol nije bez kompenzacije”, veli, sasvim mazohistički, Prust. Slika je ne može biti crnja, verovatno stvarni odraz Prustova uranijskog života, pa upravo zato i neubedlјiva za one koji to nisu. A te lјubavi zauzimaju veći deo romana, uvek iste, sa nijansama. S jedne strane imamo tankoćutne intelektualce, Svana, Roberta, Marsela, solipsiste do krajnosti, mazohiste po naravi, s druge strane kurve i lezbijke. Uz to nijedna od tih volјenih žena ne poseduje čak ni privlačna fizička svojstva. „I reći da sam upropastio godine i godine svog života, da sam hteo i da umrem... za ženu koja mi se nije dopadala, koja nije bila moj tip”, veli u romanu Svan. Isto je i sa lјubavi Sen Lua prema bivšoj kurvi Rašeli, isto i sa lјubavi Marselovoj prema Albertini. Kada Sen Lu vidi njenu fotografiju, on nalazi da je ružna i vulgarna. Ne, zaista, lјubav kako je Prust vidi, naročito shvaćena kao „opšti zakon”, nije naročito ubedlјiva. Zanimlјiviji su, iza tog prvog plana, dva sledeća, jedan majstorski analisan, drugi više-manje naslućen: slika lјubomore i problem nemogućnosti lјudskog opštenja. Prustovski viđena lјubav je karikatura lјubavi, u isti mah tragikomedija lјubomore. Tragikomedija lјubomore. Tragikomedija mekih, mlohavih nervčika što su glavni junaci romana pred nemilosrdnim, brutalnim partnerom. Bilo da je u stvari u pitanju samo situacija invertita, bilo da je, kao što mi se čini, reč o toj bolesti lјubavi uopšte,
kao što je to u delu i viđeno, slika je grandiozna, toliko da Ruse smatra da je „ta analiza ipak ograničena i sistematska”. Meni se čini, ne više no u nekim Šekspirovim tragedijama, ne više ograničena i sistematska no što su to slike poroka u klasičnim komedijama, goli zakon neumitnog mehanizma izopačavajuće strasti. Za takve, veli Prust, govoreći o lјubomornima, „beznačajna žena, takva da se lјudi čude kako ih oni mogu voleti, više obogaćuje njihov univerzum no što bi to učinila neka inteligentna žena. Oni iza svake njene reči slute laž, iza svake kuće, kuda veli da je išla, drugu kuću, iza svakog čina, svakog bića, drugi neki čin, drugo biće. Sve stavlјa senzibilnog intelektualca pred dubine, koje bi njegova lјubomora htela da promeri, i koji za njegovu inteligenciju nisu bez interesa.” Prust, koji inače ima toliko smisla za komiku, nijednog trenutka ne pokušava da tu mahnitost sagleda u njenom komičnom vidu. A slika je zaista paklena, jer se sumnjičava radoznalost zalјublјenog ničim ne da zadovolјiti, jer ma šta i saznao, iza saznatog je ponor nesaznatog i nesaznatlјivog, jer je partner neiscrpna tajna kao i neiscrpna sposobnost laži. „Ja nazivam lјubav uzajamnim mučenjem”, veli Marsel, ne hoteći da vidi koliko su ti odnosi nerealni kada bivaju generalisani. Jer njegovi junaci skoro svesno kristališu svoja lјubavna osećanja oko partnera za koje više-manje znaju, ili slute, šta su i kakvi su. Albertina je od početka prikazana kao žena koja voli da vrda i da menja krevete, Odeta je kurva, Rašela isto tako; uz to su sve one lezbijke. Bića koja su u romanu strasno volјena, ne samo da ne vole, ona su nedostojna lјubavi, a Prust ipak tvrdi da je lјubav jedina sreća života — ali da je, na žalost, u životu nema. Opis lјubavnih veza čini polovinu golemog opusa Prustovog, no, u stvari, nigde nije reč o lјubavi, uvek o njenoj laži: sumnjičenja, policijske istrage, inkvizicija povodom najbanalnijih gestova i reči, opsesija nepoverenja s jedne strane, laganje pretvoreno u sistem, sa druge, uzajamno pretvaranje. Žena laže da sačuva svoju slobodu, muškarac da bi prodro u njene tajne, žena sa perverzijama koje nikom ne sme da prizna, muškarac sa slutnjama koje ne sme da kaže; muškarac koji voli upravo zato što ga žena vara, nesposoban i da voli bez lјubomore; žena koja podnosi sve to bogzna zašto, najčešće iz računa, i koja pravo zadovolјenje nalazi drugde. Sve je to preterano i bilo bi za čitaoca samo komično da nije viđeno i opisano iznutra, kao doživlјeno, sa bezbroj onih divnih digresija koje čine prustovsku naraciju tako privlačnom, kao i da se iza tog tragikomičnog što je prustovski viđena lјubav ne naslućuje jedno šire postavlјeno pitanje, pitanje mogućnosti ili nemogućnosti lјudskog opštenja uopšte. Ne samo u lјubavi već i u prijatelјstvu. Jesmo li mi neminovno zatvoreni svaki u svoju lјušturu, ili su
lјudi ipak u stanju da se uzajamno poznaju, da opšte međusobno, da se otvaraju jedni drugima, i time sebe bogate. Pitanje koje je postalo banalno u savremenoj nam literaturi, možda njena glavna tema u doba ubrzanih životnih ritmova, standardizovan standardizovanih ih odnosa o dnosa i osiromašenog jezika. Za Prusta tu sumnje nema. Nјegov junak uživa spokoj lјubavi samo pred Albertinom koja pred njim spava, u sigurnoj posesiji jednog potpunog pasivizirajućeg bića, umuklog bar za trenutak. Svet je neprobojan, nespoznatlјiv u svojoj suštini, stvaran je, istinit je samo naš utisak o njemu. Druženje sa lјudima je zanimlјiva stvar, ali ipak svak ostaje zatvoren u se, mi možemo o njima nešto da naslutimo, no iza naslućenog je ponor. Otud neprestano čuđenje pripovedača kada posle dugo godina ponovo sretne isto biće, i vidi ga sasvim drugače. U knjizi U seni devojaka u cvetu cvetu Oktav je beznačajan bogat mladić, u Nađenom vremenu on vremenu on je genijalan pisac. Svi Prustovi likovi su samo ono što od njih Marsel vidi, da onda pripovedač njihovu beznačajnost predstavi kao „predstavnike izvesnog opšteg zakona”. Norpoa je diplomata, Brišo pedantni profesor, profesor, itd. Sve žene su u biti iste, sve su sušta s ušta taština. Kada se s e izbliže zagleda, svet u Traganju Traganju uglavnom je svet komedije a ne građanske drame. Naravno, osim glavnog junaka. „Čovek je biće koje ne može izići iz sebe, koji druge poznaje u sebi, i koji, ako veli suprotno, laže”, veli Prust. Saloni kod Prusta liče na pozorište lutaka. Stvaran je i lјudski živ samo Marsel, jedini viđen iznutra, a delo je, kad Marsel sazri i osposobi se da bude „pripovedač”, samo projekcija njegovih impresija i misli za njih vezanih. Opštenje se zasniva na laži. Kao zaista spoznatlјivi predmet, jedina sigurna istina ostajem samo ja, ostaje moje moje viđenje, moja moja vizija sveta. Otud je ja jedini siže romana i roman napisan u prvom licu. Sve ostalo je njegova impresija, prodorna, istinita, ali impresija. To ja je okrenuto svetu, strasno vezano za nj, gleda ga i govori o njemu, otud je delo ipak roman kao i svaki drugi, ali roman bez iluzije apsolutne objektivnosti, roman rom an koji ne kazuje kazuje svet, već njegov odraz o draz u izvesnom subjektu. s ubjektu. Ali da takav subjekat bude, da od pozitivnog, svakodnevnog ja postane izvesno transcendentno ja, koje stiče pravo i mogućnost da o svetu, i o sebi u svetu, autoritativno autoritativno kazuje izvesnu istinu, sa njim se moralo m oralo desiti nešto što š to ga je iz osnove izmenilo, koje ga je učinilo podobnim da pertinentno odgovara na pitanja koja mu je njegov svet impresija postavio, da prozre do u dubinu iskustva koje je doživeo. Bilo je potrebno da se u poročnom, razmaženom slabiću Marselu imperativno oglasi izvestan poziv, izvesna „vokacija”, kako to Prust veli, poziv koji će Marsela iz osnova preobraziti, nešto slično onoj konverziji apostola, kada je, na putu za Damask, od Salva postao Pavle, poziv da umesto da banalno živi prazan život, kazuje i otkriva sve bogatstvo koje se iza te
banalnosti skrivalo. „Kakvo sve bogatstvo, kakve raznolikosti krije, bez našeg znanja znan ja,, ta velika noć naše duše, nepohođena, obeshrabrujuća, koju mi tretiramo kao prazninu, kao ništavilo”, veli Prust, kada se od slabića Marsela preobrazio u Marsela-pripovedača. Marsel je junak romana, romana jada i bede života, pripovedač će prozirući kroz taj jad i bedu u suštine od tog jada i bede stvoriti poemu trijumfa života, otkriti njegov sjaj i raskoš, jer umetnost je spas, umetnost je jedino moguće osmišlјenje života. Marsel junak romana i Marsel pripovedač su dva suprotna bića. Pripovedač je otkrio suštinu Marselovog života i mogućnost da mu podari pravu vrednost, nešto što je Marsel junak romana s vremena na vreme tek naslućivao, ali nije shvatao. Otud je Marsel junak romana šopenhauerovski dešperator, dok će Marsel pripovedač, sve potvrđujući taj pesimizam, transcendirati takav život u pesmu radosti, samim tim što ga u pesmu transponira, dajući mu kroz sećanje značaj i težinu koju on u svesti Marselovoj nije imao, kazujući ga jezikom moćnim, bogatim, šarenim, u onim dugim prustovskim prustovskim rečenicama, koje su zato bez kraja jer je, preobraženo očima pripovedača, toliko lepo i prebogato što mu se u vidokrug vi dokrug pruža. pruža. Delo izgublјenih iluzija, postaje delo spasa i uskrsnuća, hosana životu. Ali taj blaženi život, taj preobražaj, to i jeste i nije život Marselov, to jest, to je život Marselov ali viđen kroz prizmu pripovedačevu, koji ga ponovo živi, ali izdaleka, kroz uspomenu, koja sve prekriva magičnim velom, daje tom životu opštelјudski značaj, pretvara ga u umetničko delo. Za razliku od Bodlera, koga Prust ceni iznad svih, no koji veli: Aih ueih du souvenir que que le monde monde est petit 5 , za Prusta je život beskrajan i čist samo „u očima uspomene”. Utisci iz života Marselova, bledi, nikad do kraja jasni i osmišlјeni, koleblјivi i bez dublјe stvarnosti, dobiće svoj veliki smisao kada ih se pripovedač priseti i uobliči u koherentnu spiritualizovanu viziju sveta umetničkog dela. Kroz celo delo, i kroz ceo svoj život, kao što se to nazire iz njegove korespondencije, Prust će doživlјavati najave tog osmišlјenja, u trenucima kada ga je obuzimala radosna želјa da stvari i lјude posmatra ne u životnoj praksi svakidašnjice, već kao materijal umetničkog dela, da se preda „pozivu”, da postane pravi, veliki pisac, koji koji će tako uliti uliti smisao sm isao svom besmislenom životu. Kako se taj preokret zbio, o tom Prust u romanu govori naširoko. O toj čuvenoj „memoire affective”, tom osećajnom sećanju, koje nije pusto, apstraktno rememoriranje prošlosti, nije pamćenje činjenica koje nam kažu: „eto, takav si bio”, ne dozvolјavajući nam da to ponova postanemo, koje nam
tvrdi da je nekad postojao izgublјeni raj, „mesto da nam ga ponovo vrati u sećanje... da nas ponovo stavi u stanje u kome smo nekad bili”. Afektivno pamćenje je, po Prustu, nešto sasvim drugo, dragoceno: izvesni oseti, osećaji, kolač magdalenica umočen u čaj, nejednake ploče u dvorištu palate de Germant, kruto uštirkani salvet, iznenadno, bez učešća volјe, spontano, ponovo oživlјavaju nekad doživlјeno, i oživlјavajući ga pune nas blaženstvom i milјem. To je, u izvesnom smislu i do izvesne mere nešto što svako od nas doživlјava, no svakako svakako ne sa s a tom jasnoćom i silovitošću s ilovitošću kao kod Prusta. Prusta. Svima nama se dešava da nam bane u svest u svoj svojoj jedinstvenoj konkretnosti neko sećanje živlјe, insistentnije no sadašnjost, prizor iz prošlosti sa svojim štimungom, glas ili pogled davno nestalog, ugao usana sa senkom osmeha, da osetimo živu nelagodnosg zbog nekog davno učinjenog, beznačajnog nedela. Ne tako intenzivno možda, kao Prust, ali živo i prisutno, prisutnije no sadašnjost. Primećivalo se da Prusg opisuje samo fragmenat nekog lica, samo kraj mu nosa, čuperak na čelu, ali afektivno sećanje je kod svih nas fragmentarno. Jedan lekar je napisao studiju o Prustu i astmi, u kojoj tvrdi da je ta intenzivnost afektivnog sećanja — o kome se, uostalom, dosta pisalo u devetnaestom veku — svojstvena astmatičarima. Jedan specijalista lekar, koji istina nije čitao Prusta, rekao mi je da taj fenomen nije susreo kod svojih pacijenata. U studiji Romantična duša i san, san, Alber Begen spominje slučaj nemačkog pesnika KarlaFilipa Morica, čiji je doživlјaj srodan Prustovom: „Kada je slušao erfurtska zvona, polako su se u njemu budile uspomene na prošlost, tada sadašnji trenutak nije ograničavao njegov život, već je on ponovo obuhvatao u jedan snop sve što je bilo već svršeno.” „Ali”, veli Begen, „Moric nije umeo otići dalјe, nije umeo izvući iz tog doživlјaja ono što je Prust učinio.” Kod Prusta je taj susret sadašnjeg osećaja i reminiscencije prošlosti, koju on izaziva, i „iznosi mu pred oči integralno jedan trenutak prošlosti” izvor „neizmerne radosti”, svojevrsne ekstaze, „stanje”, kako on veli, „koje nije donosilo nikakav logički dokaz, već samo očiglednost svog blaženstva”. A to sećanje, insistira Prust, nije nikakvo ulepšavanje ni idealizovanje, nikakav beg u romantično sanjarenje, već naprotiv, viđenje po prvi put stvari kakve one jesu u svojoj suštini, jer je upravo sadašnjost laž, jer čovek upravo u sadašnjosti ne uspeva da zaista vidi što jeste. „Suviše smo rastrzani slučajnostima, nekoncentrisani, snishodlјivi prema sagovornicima. A šta je bilo izgublјeno, pa sad afektivnom memorijom ponovo nađeno, jeste fragment vremena, jedan trenutak, u stvari, nešto što i nije u vremenu, što je vanvpemensko’”. vanvpemensko’”. Mnogo se pisalo o Prustovom shvatanju vremena, odnosno, bergsonovski rečeno o doživlјaju trajanja, pod čim se podrazumeva ne apstraktno
astronomsko vreme časovnika, već vreme kao individualni doživlјaj. Tvrdilo se da je Prust svoje ideje pozajmio od Bergsona, da se kasnije ustvrdi da je odnos Prustov prema vremenu suprotan Bergsonovom. Kod Bergsona je „trajanje” dinamično, stvaralački usmereno prema budućnosti, kod Prusta je taj doživlјaj ekstatičan i sav usmeren prema prošlosti. Svest je kod Prusta postojeća samo ukoliko rekonstruiše prošlost, ja znam ko sam i šta sam samo kad spoznam šta sam bio i šta je bio svet oko mene. Ukoliko je intenzivnije to spoznanje utoliko dublјe ja jesam. Uz to, Bergson shvata vreme kao kontinuitet, dok kod Prusta ni sama stvarnost nije kontinuirana, a on je, u sećanju, doživlјuje u fragmentima, bez sveobuhvatne strukture, i ti fragmenti su raznoliki, zajednička im je suština sam pripovedač. No pitanje je, čini mi se, da li se uopšte može i govoriti o vremenu kod Prusta. Istina, roman se zove U traganju za iščezlim vremenom, vremenom, poslednja mu knjiga nosi naslov Nađeno vreme, vreme, a roman se završava, kao što je i počeo, sa rečju Vreme. A Vreme. A kad piše vreme, Prust ga piše sa velikim V. „Opisaću”, V. „Opisaću”, veli on u poslednjoj rečenici romana, „lјude (pa ma oni zato mogli ličiti na čudovišna bića) kako zauzimaju ogromno mnogo mesta u poređenju sa tako malo mesta koje oni zauzimaju u prostoru, mesta, koje je, nasuprot tome, bezmerno razduženo — uzev u obzir da se oni, kao džinovi utoplјeni u godine, dotiču epoha tako udalјenih jednih od drugih, epoha između kojih se postavilo toliko mnogo dana — opisaću ih u Vremenu.” A A koju stranu pre toga: „[Moje će delo] označiti pre svega oblik... koji nam obično ostaje nevidlјiv, oblik Vremena.” Nema sumnje, roman nam, vrlo nehajno, ne insistirajući na tome, ovlaš kazuje tridesetak godina Marselovog života, ali u romanu nikad nije reč o tom trajanju; kad piše Prust prosto naprosto zaboravlјa vreme, čitalac nikad ne vidi kako se njegove ličnosti menjaju, on ih odjednom vidi promenjene, i uvek se, kao i sam Prust, začudi konstatujući tu promenu. „Prust je slikar nepokretnosti”, veli Revel, „prustovsko pripovedanje je isto toliko vanvremensko koliko i jedinstvo vremena u klasičnoj tragediji i komediji... Dok kod Balzaka, Tolstoja ili Zole mi prisustvujemo stvarnim evolucijama ličnosti, ... dotle je Prust slikar nepokretnosti. On je Prust kada zaboravi vreme... Ako išta proizilazi iz Traganja, Traganja, to je pre svega činjenica da nikad nismo neposredno svesni vremena. Pripovedač Tpaganja Tpaganja nam prikazuje samo sukcesivne portrete svojih ličnosti koje slučajno susreće sa deset, pa i dvadeset godina razmaka, i on je svaki put iznenađen što lica i situacije nisu više sasvim iste... On primećuje samo neposredno da je i sam ostario kada u godinama, negde oko četrdesete, izaziva smeh prisutnih predlažući Žilberti da odu sami u restoran na večeru... Kod Prusta neko ili jeste ili nije starac. Ako nije, on to ne može postati... U
prustovskom romanu nije reč o akciji, već o slikama.” Revel možda nešto preteruje, ali u suštini ima pravo. I Pikon govori o vremenskoj fragmentarnosti Prustovog romana, o tome da je sačinjen od „raznolikih mikrokozama, nesvodivih jednih na druge.” Meni se čini da ne samo Revel uglavnom ima pravo, već da drugače nije moglo ni da bude, uzev u obzir Prustov odnos prema prošlosti, koji je jedini siže dela. To što Prust slika stvarnost ne kao kontinuiranu strukturu već kao „suštinu raznolikih mikrokozama”, što slika ne akciju već — slike, to je zato što je njegova „afektivna memorija”, kako sam Prust priznaje, ekstatično memoriranje trenutaka prošlosti, trenutaka prošlosti, a trenuci su, i opet kako sam Prust kazuje, van vremena, atemporalni, atemporalni, u njima ne može ni biti vremenskih zbivanja ma koje vrste, ni evolucija ni akcija. Oko tih trenutaka se onda kristališu i sećanja po Prustu drugostepenog značaja i vrednosti, koje on naziva „intelektualnim sećanjem”, ali bitni su ti vanvremenski trenuci. Prust ponavlјa uvek isto: njegovo delo je snop utisaka, to jest trenutačnih doživlјaja oko kojih se onda nadovezuje inteligencija, tumači, dopunjava: „Samo utisak, ma koliko slabačka bila njegova materija, ma koliko neverovatan njegov trag, jeste kriterij istine... Utisak je za pisca što je eksperimenat za naučnika, sa tom razlikom što kod naučnika rad inteligencije prethodi, dok kod pisca on sledi.” U doživlјaju prisećanog trenutka t renutka jeste jeste „sreća „s reća i pravi život”, živo t”, u njemu je, ponavlјa ponavlјa Prust, i prava stvarnost „oslobođena od nesnosnih kontingencija sadašnjice”, koje sprečavaju da se doživi njihova „prava suština”. Ali takav doživlјaj je, ponavlјamo, van vremena, „jer”, veli sam Prust, „sećanje, koje uvodi prošlost u sadašnjost, upravo i ukida tu veliku dimenziju Vremena, shodno kojoj se život ostvaruje”. Ta sećanja su fragmentarna i trenutačna, to je „uživanje koje je [Marselu ] bilo dato samo u retkim intervalima vremena”. Neki su povodom tih ekstatičnih trenutaka govorili o Prustovom misticizmu, o njegovom doživlјaju „afektivne memorije” kao o tipično mističnom doživlјaju. No govorilo se isto tako o mističnim ekstazama Remboa, Nervala, Kolridža i mnogih drugih. Ja bih tu reč zadržao za ono što ona valјa da kazuje: ekstazu određenog sadržaja, rezultat celog jednog života usredsređenog napora i discipline. Kod Prusta se afektivna sećanja bude spontano, nevolјno, zahvalјujući „iznenadnom slučaju”, i on o njima govori kao o ,,ekstratemporalnim doživlјajima”. Zar je onda čudo da, usredsrediv sve oko njih, Prustovo delo zapostavlјa vreme. On to delo i ne piše — uprkos naslovima i ostalom — da se vrati u vreme, već da iz njega izađe, a ono što je na kraju knjige „ponovo nađeno”, to, kako sam Prust kaže, i nije vreme već „suš već „suština tina stvari izvan vremena”. vremena ”. „Jedan minut oslobođen poretka vremena stvara u nama čoveka
oslobođena poretka vremena”, veli on. Kod mistika se taj doživlјaj oslobođenja od poretka vremena zvao doživlјaj večnosti [ne besmrtnosti, već večnosti], što je drugi izraz za ekstratemporalnosg, stanje u kome se izlazi iz vremena, iz onoga u čemu je smrt. Mistici su o tom stanju govorili; a i neki pesnici. Možda Rembo kada je pisao sledeće stihove: Elle est retrouvée Quoi? L'éternité. C'est la mer Mêlée au soleil.6 Filozofi isto tako. Bar od Plotina nadalјe. Kako to Prustu prisni Šeling veli: „Prava večnost jeste savladano vreme.” Tu smo kod poslednje bitne poruke Prustove: Smrt je svakodnevnica našeg života, čovek ne umire samo na njegovom kraju, on umire svakog dana, živeći životom koji ne vredi. Ali spas postoji, „jer pravi život je drugde, 7 van svega toga”, veli Prust, „ne u samom životu niti posle života, života, već van njega, ako njega, ako izraz koji potiče od prostora ima nekog smisla u svetu koji se prostora oslobodio”. A osloboditi se od prostora i vremena, znači, pre svega, osloboditi se smrti, isklјučiti je iz svoje životne problematike. Ceo Prustov roman i jeste rasprava sa smrću, borba protiv nje, „ponovo nađeno vreme” je pronađena „večnost”, život van vremena, tamo gde smrti nema. Neki su se čudili što je Prust poslednjih godina ravnodušan prema smrti „za koju je bolјe no iko znao da mu je neminovna u bliskoj budućnosti, ali u vanvremenskom doživlјavanju smrt ne postoji” Celo Prustovo delo prožeto je svešću i mišlјu o smrti, što je jedinstveno u novijoj literaturi, uzev u obzir da je Prust, kao što su to mnogi primetili, „prvi i do sada jedini veliki pisac... koji je apsolutno areligiozan”. Areligiozan i uz to, uprkos svojih filozofskih sklonosti, potpuno ametafizičan, ukoliko je metafizika zaobilazni put ka religiji, često i religija koja sebi to ne sme da prizna. Prust posvećuje stranice i stranice svog dela onim parcijalnim smrtima u čoveku, onim „intermittences du coeur” ravnodušnosti koja nastupa posle silovitih strasti, našim zaboravima, zbog kojih čitavi periodi našeg života postaju praznina i pustoš u našoj duši, tom apsurdnom zakonu svakodnevnog života koji nas cela sabija u sadašnjost usmerenu ka nespokojnoj praznini budućnosti.
„Naša najpravednija, najsvirepija kazna jeste potpuni zaborav, tako potpun, tako tih kao tišina na groblјima, ta stalna smrt, koja nas izgara a da to i ne primećujemo.” „Valјa misliti na smrt”, veli on, a poslednje dve knjige posvećene su većim delom mišlјenju o tim parcijalnim umiranjima, o smrti volјenih, o smrti vlastitoj. Sa volјom da se sve te strave prevaziđu, da se i smrtima i smrti nađe neko osmišlјenje u životu, da i one budu njegovo obogaćenje. Roman se ipak završava trijumfom životu, gde sreća nije shvaćena kao kontinuirano uživanje, već kao životna punoća i osmišlјenost, pa ma i kroz patnju. „Ma šta bilo stvar koju ću voleti, ona će uvek biti na kraju bolnog traganja, tokom kojeg će mi valјati da žrtvujem svoje uživanje tom najvišem dobu”. 8 Ali, ako čovek zađe duboko u se, on najzad shvata da „i najveće naše strave kao i najveća naša nadanja ne prevazilaze naše snage i da, na kraju krajeva, mi možemo uspeti da jedne nadvladamo a druge ostvarimo”, Prust kao da je u tome i uspeo: „Već odavno mi je uspomena na moju lјubav pomogla da se ne plašim smrti. Razumeo Razumeo sam da umreti nije za mene nešto novo, da sam već od svog detinjstva detinjstva često umirao... Te sukcesivne smrti... učinile su da sam shvatio... koliko bi malo mudro bilo bilo strašiti se s e smrti.” I kao što pred tom nemani svaki od nas traži svakojake, pa ma i protivrečne razloge umirenja, tako i Prust: „Rad pisca zahteva prethodnu patnju pisca... Misao o prethodnoj patnji vezuje se za misao o radu, čovek se plaši pred svakim novim delom, misleći na bolove koje nam pre toga valјa podneti... Otud, isto tako kao što čovek shvata da je patnja ono najbolјe što čovek može susresti u životu, on misli mis li bez užasavanja, skoro kao na kakvo oslobođenje, na smrt.” Ima tu, verovatno, i pomalo literature, kao i u svakoj misli pred tim nezamislivim što je smrt, ali ima i mnogo istine: Zašto se plašiti smrti ako je vrednost i punoća celog života upravo u tom rememoriranju prošlosti, pod uslovom da uspemo da tu prošlost ovaplotimo u delu. Ne samo što su svi svedoci poslednjih Prustovih dana složni da je on umro maksimalno moguće ravnodušan prema smrti, već i celo delo govori o postepenom prevazilaženju te strave, o njenom prevazilaženju u ekstatičnu ekstratemporalnosg, u prustovsku „afektivnu memoriju”. Mi verujemo misticima. Zašto Prust, koji sve to ubedlјivije zna da kaže, ne bi bio ubedlјiv. „Zašto su me slike Kombrea i Venecije [u afektivnom pamćenju] u izvesnim trenucima obradovale, tako pouzdano i dovolјno, bez dalјih dokaza da su me učinile ravnodušnim prema smrti?” pita se Prust, dodajući malo dalјe da je tome uzrok ekstratemporalnost tog doživlјaja. „Tražio sam uzrok tog blaženstva... Slutio sam šta je taj uzrok upoređujući te
razne blažene utiske, kojima je bilo zajedničko da sam ih doživlјavao u isti mah u sadašnjem trenutku i u jednom udalјenom trenutku, tako da se prošlost poklapala sa sadašnjicom... U stvari, biće koje je tada uživalo u tom utisku... u onom što je u njemu ekstratemporalno, bilo je biće koje se pojavlјivalo samo onda kada kada se, sa s a te identičnosti sadašnjosti sadašnjosti i prošlosti, prošlosti, ono moglo naći u sredini u kojoj je moglo da živi i da uživa u suštini stvari, stvari, to jest van vremena . vremena . To i objašnjava činjenicu što su moje strave pred smrću prestale u trenutku kada sam nesvesno prepoznao ukus magdalenice, pošto je tog trenutka biće koje sam ja bio bilo jedno ekstratemporalno biće, koje prema tome ne haje za nevolјe budućnosti.” Uzgred budi rečeno, Prust može da govori o vremenu i o ponovo pronađenom vremenu ukoliko on te trenutke izvlači iz vremena vremena i prenosi u vanvremensko. Svemu ovom valјa dodati da se Prustova životna mudrost, njegovo savlađivanje strave smrti ne temelјe isklјučivo na tim trenucima ekstratemporalnog blaženstva. U delu, isto kao i u životu potreban će biti još jedan faktor, pa da se nesrećni, jadni Marsel preobrazi u srećnog, samosvesnog pripovedača. Potrebno je da Marsel postane pisac, veliki, autentični umetnik, onakav kakvim ga kroz celo delo zamišlјa i izmišlјa pripovedač, da bi „ponovo nađeno vreme” dobilo smisao i punoću koji će prevazići i ovekovečiti kratke trenutke blaženstva. Jer, Jedini pravi život, živo t, život najzad otkriven o tkriven i razjašnjen, pa, prema tome, jedini zaista živlјen, jeste literatura; taj život koji, u izvesnom smislu, prebiva svakog trenutka u svim lјudima, isto kao i u umetniku... Ta umetnost, tako komplikovana, upravo je jedina živa umetnost. Jedina ona iskazuje za druge i dozvolјava nam da u sebi vidimo vlastiti život, taj život čiji prividi... traže da budu prevedeni, često i čitani natraške, mučno dešifrovani... To je put u suprotnom smeru, vraćanje dubinama gde ono što je stvarno postojalo leži od nas nepoznato.” A to „vraćanje u dubine” pravog života može ostvariti samo umetnički čin osvešćivanja. „Tek tada, kada ga je ono osvetlilo, kada ga je intelektualizovalo, razaznajemo... figuru onog što smo doživeli.” No i rešenje da se zaista pristupi pravom poslu „vraćanja u dubine” da se potpuno posveti „pozivu”, zbiva se i opet na podsticaj misli o smrti. Naime, poslednja živa slika u romanu jeste veliki prijem kod Germanta, groteskno bufonska scena, gde Prust dovodi sve ličnosti koje su igrale neku ulogu u njegovoj priči, sve predstavnike nekada raznih klanova sada spojenih u jedan, jer je proces simbioze već izvršen, aristokratija se deklasirala, buržoazija prodrla prodrla u poslednje redute. Pripovedač je tu prikazan kao neko ko već dugo godina nije zalazio u društvo, nije susreo nijedno od tih lica, pa ih sada nalazi sasvim izmenjene,
ostarele. Istina, on je već odavno prestao da se plaši smrti,, jer je razumeo da umreti nije ništa novo, da je on, od svog detinjstva već mnogo puta umirao”, ali, ipak, ono što je video na tom prijemu bilo je i suviše i burleskno i strašno. On ne prepoznaje nikoga međ tim njemu nekad tako bliskim svetom. Marselova prva lјubav, Žilberta, pretvorila se u „debelu damu” koju on ne prepoznaje, Robertova strast, Rašela, isto neprepoznatlјiva, sada je grdoba puna bora. Svima su kose, brkovi i brade pobeleli, taj svet, nekad bučan i buran, ličio je na „tiho groblјe”, žene su se „bez prestanka borile protiv starosti, za lepotu koja se udalјavala kao sunce koje zalazi”, muškarci su, pogrblјeni, s mukom hodali. U stvari, sve te aveti nisu se u biti izmenile, nisu postale nešto drugo, samo su godine na njihova lica stavile burleskne lorfe iza kojih je još uvek izvirivala poneka crta njihovog pravog lica, a lorfe su kazivale kakav je život kojim su živeli i šta je on od njih napravio. „Starost ima nečeg lјudskog u sebi”, veli Prust, „a oni su bili čudovišta.” Čudovišta koja su, kao na srednjovekovnim freskama slikanim po groblјanskim zidovima, igrala igru mrtvih, sa maskama koje su postajale njihovo stvarno lice. Tu, pred tom igrom mrtvih, Marsel doživlјuje nekoliko ekstaza afektivnog pamćenja i nalazi smisao svom životu. On, koji je tu skoro očajavao, ubeđen da mu nije dato da postane što je oduvek želeo, da postane pisac, sad odjednom shvata da je našao temu i da će imati snage da je ostvari. Napustiće svet, živeti asketski, sav predan uspomenama, gde su svi ovi sadašnji živi mrtvaci još puna, bujna mladost. ,,Mesto da produžim stari frivolni život”, veli on sebi, ,,neće li biti bolјe da pokušam da opišem luk, da izvučem zakon... njihovih gestova, njihovih reči?” Ne da da sliku tih „avetinjskih staraca”, tih „lutaka koje manifestuju vreme”, to vreme koje lјude „pretvara u karikature”, već sliku „ekstratemporalnih stvarnosti” vezanih za njih, koje je valјalo učiniti „razumlјivim i jasnim, intelektualizovati ih u jednom umetničkom delu.” Intelektualizovati ih, to jest produbiti ih, razjasniti, jer „nisu lјudska 6rfia ono što stvarno postoji, i što je, prema tome, podobno da bude izraženo, već su to ideje”, a onaj kome to uspe, uzdiže se do svoje najviše mogućnosti, do kontemplacije, do umetničkog izraza, jer samo je umetničko stvaralaštvo lek „od neizlečive nesavršenosti sadašnjice”, samo ono omogućuje da se čovek oslobodi od vremena, „da se sastane sa samim sobom”. tim izvorom sve istine. A sve što se ranije zbilo, patnje, jadi, neuspesi i taštine, sve što je Marsel doživeo i promašio, sve postaje za pisca dragoceno blago, jer je život snop utisaka, i mi možemo izvući nekakvu istinu samo iz njih. Ne ide se od umetnosti u život, već iz života u umetnost. Iz života koji za Prusta jeste pre svega snop afektivnih uspomena, oko kojih
se sve okreće, jer su oni otkrovenje zakona života, jer „nije moguće da neka skulptura, neka muzika koja nam pruža uzbuđenje, koje osećamo da je čistije, uzvišenije, istinitije, ne odgovara izvesnoj spiritualnoj stvarnosti... U ovom slučaju, kao i u drugim, bilo da se radilo o utiscima koje su na mene ostavili zvonici Martenvila, ili o reminiscencijama kao što su one sa nejednakim pločnikom, ili sa ukusom magdalenice, valјalo je tumačiti te osećaje kao znake isto tolikog broja zakona i ideja, pokušavajući da mislim, to jest da izvedem iz polutmine ono što sam osetio, da to preobrazim u spiritualni ekvivalent. A sredstvo koje mi je za to jedino izgledalo podobno, šta je to moglo biti drugo do stvaranje jednog umetničkog dela.” Mada u ovom citatu ima reči i ideja koje bi Enrijevu obradovale, jasno je šta Prust hoće da kaže: Reći život umetnički, uobličiti ga, preobražava ga u lepotu izuzetnih trenutaka, pa ma to bili i trenuci patnje, izvući iz svojih impresija ne samo sliku pojedinaca u njihovoj samosvojnosti, već i ono što je opšte za sve njih, odnosno bar opšte za svet koji je svet piščev, „zakone”, kako veli Prust, koji njima vladaju, a u kojima je ipak mnogo toga što je opštelјudsko i što će i samom delu dati opštelјudski značaj: njihove taštine, njihove jezovite mane i poroke, ali i njihove jade i patnje, njihove povremene velikodušnosti i postojane slabosti, sudbu lјudsku. Otud i izvesna monotonija dela: lјudi su u biti isti. U stvari Prust ne previđa vreme, ali ga podređuje nečem što ga neutrališe, uzev u obzir da je ceo roman pokušaj da se apsurd vremena prevaziđe, „pošto pamćenje, koje uvodi prošlost u sadašnjost, ne menjajući je, upravo ukida tu veliku dimenziju vremena, shodno kojoj se život ostvaruje”. I tako, prešav od običnog posmatranja sveta, koje je uvek površno, u dubine opažanja njegove suštine, pisac najzad nalazi životu smisao i vrednost, saznaje „istine koje pripadaju nečem stvarnijem od sveta u kome sam živeo, istine koje, jednom stečene, ne mogu mi više biti oduzete”. Spas je u osvešćivanju kroz umetnost, i U traganju traganju je velikim delom roman o umetnosti, duga rasprava o njoj, ali ne i roman o nespojivosti života i umetnosti. Prust ne prestaje da nas poučava kako čovek može dospeti do života ispunjena umetnošću, osmišlјena njome. Otud i izvesna hotimična rasplinutost dela, otud i bezbrojni „beketi”. On neprestano umeće nešto novo, jer zna da, zahvalјujući moći pamćenja, sve što izgleda sitno i beznačajno može pomoću stvaralačke interpretacije da bude uklјučeno u sve širu i produblјeniju viziju sveta. Stvarnost tako stiče dimenziju koja prevazilazi besmislenost svakidašnjice, a ličnost junaka, koja postaje sve dublјa i šira upravo kroz takve interpretacije, uvek otvorena, pretvara se postepeno od senzibilnog nervčika u mudraca i stvaraoca. Iskustvo života je hranilo delo; a delo je bilo sredstvo, instrumenat sve produhovlјenijeg
doživlјaja. Otud je pisac na kraju života, u neprekidnoj borbi sa smrću i mogao da poistoveti časove života sa stranicama knjige koju je pisao. Knjiga mu je postala život, bitnost životne stvarnosti, apsolutno spiritualizovane. Pisac koji je kroz celo delo insistirao da čovek valјa da „siđe u sebe da bi našao istinu”, da je čovek „biće koje ne može da iziđe iz sebe”, da on ništa ne spoznaje van vlastitih impresija koje se neprestano menjaju, koje čine da od trenutka do trenutka vidimo svet drugim očima, smatrao je sebe čistim realistom. „Veličina prave umetnosti... sastoji se u tome da se ponovo nađe i shvati... ta stvarnost od koje živimo vrlo udalјeni, od koje se sve više odvajamo ukoliko postaje sve deblјe i neprobojnije konvencionalno znanje koje mi stavlјamo na njeno mesto, ta stvarnost koja je takva da vrlo lako možemo da umremo a da je ne upoznamo, a koja je, jednostavno rečeno, naš život, život najzad pronađen i osvetlјen, život koji smo stvarno i živeli, koji, u izvesnom smislu, obitava svakog trenutka kod svih lјudi, isto kao i kod umetnika. Ali oni ga ne vide, jer ne pokušavaju da ga rasvetle, pa je njihova prošlost prenatrpana bezbrojnim klišeima, koji ostaju beskorisni jer ih inteligencija nije razvila.” „Oni ga ne vide...” Osim da se ne desi čudo, a ono se dešava, osim da se ne pojavi umetnik koji život rasvetlјava, koji, i kada je sve što smo voleli nestalo, zna da nas „nauči da razumemo te zaboravlјene mrtvace”, da nam otvori oči da najzad vidimo. On to čini tako što sve te „zaboravlјene suštine prevodi na univerzalni jezik umetnosti, jezik postojan, trajan, koji će od onih što više ne postoje učiniti, u njihovoj najistinskijoj suštini, večno dobro za sve duše”. Umetnost, jedina u stanju da probije zid koji svakog od nas odvaja od ostalog sveta, da prevlada nemogućnost istinskog opštenja, komunikacije između lјudi, koja je Marsela toliko mučila i u lјubavi i u prijatelјstvu. Apsolutni individualista, solipsista, kako su mnogi tvrdili da je Prust, zna da kazujući „opštezakone” koji podastiru vlastiti mu život, on kazuje dublјu istinu svih života, pomaže nam da „osvetlimo” vlastitu. „Velim da je svirepi zakon umetnosti da bića umiru, da i mi sami umiremo, iscrplјujući sve patnje, da bi izrasla trava plodnih dela... na koju će dolaziti pokolenja, mirno i bezbrižno, da obave svoj s voj dejeuner sur l’herbe.” l’herbe.” I da duhovno budu sve bogatija, raskošnija, jer svaki put kada se pojavi pravi originalni umetnik, „svet nam se ukazuje sasvim različit od staroga, ali i savršeno jasan... jasan... Jer mi samo kroz umetnost možemo izići iz sebe sama, saznata s aznata šta od ovog univerzuma vidi neko drugi... Onoliko koliko ima originalnih umetnika, toliko nam stoji svetova na raspoloženju.” Priznajem: počeo sam sa prilično rezervisanosti prema „Marselu”, no što
dalјe sve mi je bliskiji „pripovedač”. Ko 5i pametan i pomislio da opovrgava ove njegove, možda ne sasvim nove, ali tako originalno u pripovedanje užlјeblјene ideje. Svakako ne ja, koji sam već odavno od svog pesnika saznao da moj narod možda ne bi ni postojao da ga „pesma održala” nije. Dodajmo samo, za skeptike, da ovde Prust ne pledira za l’art pour l’art, l’art, već za l’art l’art pour la vie. vie . A sada na ovom zbrzanom završetku — jer U traganju je traganju je Summa svoje vrste, i ja nisam stigao da išta kažem o Prustovom shvatanju raznih umetnosti, ni o njegovim političkim idejama, ni o njegovim pogledima na društvo svog vremena, da i ne govorim o njegovom stilu i kompoziciji romana, tako osobenim da ga niko nije uspeo podražavati, mada se od Prusta naovamo roman više nije mogao pisati kao pre — sada, na ovom zbrzanom završetku da kažemo nekoliko reči o poslednjim godinama i o smrti Prustovoj. Od dana kada je zamislio svoje delo i skicirao, a delom i već napisao njegov završetak, Nađeno vreme, vreme, Prustu je ostalo da živi još dvanaestak godina. Sve ih i h je posvetio pisanju. Izlazio je sve manje i manje, sve više se u pregrejanoj sobi zamotavao u šalove, sve manje i manje jeo, hraneći se uglavnom kafom i pivom, sve češće gušio, sve više slabio. I, po svemu sudeći, bio je na izvestan način srećan. Onda je dobio zapalјenje pluća, pa, ne verujući u efikasnost lekarske nege, naredio Selesti, svojoj guvernanti, da ne dozvoli doktoru da uđe kod njega. Bilo mu je žao zbog te svoje grubosti, pa je odmah poslao doktoru korpu cveća. Selesti je rekao: „Užasno je i pomisliti da lekari, da bi produžili život bolesniku, hoće svim silama da ga muče. Obećajte mi, ako budu hteli da mi daju takve injekcije, da ćete ih u tome sprečiti. Zakunite se?” I dodao, u šali: „Ako me ne poslušate, ja ja ću se vratiti sa onog sveta da vas mučim.” Noć pred smrt rekao je bratu lekaru: „Provešću noć svojski radeći, i zadržaću Selestu kraj sebe da mi pomogne.” I zaista je radio cele noći. Od toga je ostalo nekoliko čuvenih „beketa”. Oko tri sata u noći, iscrplјen naporom pisanja, gušeći se, pozvao je Selestu: „Sada kada sam skoro na istoj tački kao Bergot,9 valјa da učinimo nekoliko ispravki u opisu njegove smrti.” I diktirao joj je te ispravke. Tokom dana je umro. umro. Ubeđen da da je smisao i spas samo s amo u umetnosti. Sreten Marić
U SVANOVOM KRAJU GOSPODINU GOSPOD INU GASTONU KALMETU u znak duboke i tople zahvalnosti Marsel Marsel Prust Prus t
PRVI DEO KOMBRE
I
Dugo sam, nekada, legao rano. Ponekad, tek što bih ugasio sveću, oči bi mi se tako brzo svele da nisam imao kad ni da pomislim u sebi: „Tonem u san." A pola časa kasnije probudila bi me pomisao da je vreme da pokušam zaspati; hteo sam da odložim knjigu, koju sam verovao da još držim u rukama, i da duhnem u sveću; spavajući, nisam prestao razmišlјati o onome što sam pročitao, ali ta razmišlјanja dobila su neki pomalo osoben vid; činilo mi se da sam ja sam ono o čemu je govorila knjiga: neka crkva, kakav portret, suparništvo između Fransoa I i Karla V. To uverenje potrajalo bi još nekoliko trenutaka pošto bih se probudio; ono se nije sukoblјavalo s mojim razumom, ali mi je kao kakva krlјušt pritiskalo oči i sprečavalo ih da uvide da sveća više ne gori. A onda mi je ono postajalo nerazumlјivo kao posle metempsihoze misli iz nekoga ranijeg života; predmet knjige odvajao se od mene, bio sam slobodan da mu se predam ili ne; i vid mi se smesta vraćao, čudio sam se što oko sebe nalazim pomrčinu, koja mi je odmarala oči i godila im, a možda još i više mome umu, kome se ukazivala kao nekakva stvar bez uzroka, neshvatlјiva, kao nešto odista tamno. Pitao sam se koliko bi moglo biti sati; slušao pisak vozova koji mi je, bliži ili dalјi — kao što cvrkut ptice u šumi ističe odstojanje — ocrtavao prostranstvo pustih polјa kroz koja putnik hita ka bliskoj stanici; a putelјak kojim korača urezaće mu se u sećanje po uzbuđenju od novih mesta, od neuobičajenih radnji, od nedavnog razgovora i oproštaja pod tuđom lampom, što ga sve još prati kroz tišinu noći, od miline bliskog povratka. Nežno sam pritiskivao obraz na lepe obraze jastuka, koji su, puni i sveži, kao obrazi iz našeg detinjstva. Kresnuo bih šibicu da pogledam na sat. Skoro će ponoć. To je čas kad se bolesnik, koji je bio prinuđen da pođe na put pa morao zanoćiti u nepoznatom hotelu, obraduje spazivši ispod vrata traku svetlosti. Kakva sreća, već je jutro! Kroz koji časak posluga će ustati, moći će da pozvoni, priteći će mu u pomoć. Nada da će mu olakšati muke daje mu snage da istrpi bolove. Upravo mu se učinilo da čuje korake; koraci se približuju, pa se udalјuju. A tračak svetlosti što je bio pod vratima iščezao je. Ponoć je; ugasili su plinsko svetlo; i poslednji sluga otišao je i valјaće trpeti svu noć bez leka.
Zaspao bih ponovo i katkad bih se još samo na časak probudio, koliko da začujem prirodnu škripu drvene oplate, da otvorim oči i uperim ih u kaleidoskop pomrčine, da zahvalјujući trenutnom zračku svesti okusim san u koji koji behu utonuli utonuli nameštaj, soba, sve to čega sam ja bio samo s amo delić i sa s a čijom bih neosetlјivošću pohitao da se brzo ponovo stopim. Ili bih se pak u snu vratio bez napora u neko zauvek prohujalo doba iz moga prvobitnog života i ponovo doživlјavao neku od detinjih strava kao što je bila ona da me mamin teča ne povuče za uvojke, strah koji je raspršio onaj dan — za mene, datum jednoga novog razdoblјa — kad su mi ih odsekli. U snu sam zaboravio taj događaj, a setio ga se opet čim bih, da bih umakao njegovim rukama, uspeo da se probudim; ali iz predostrožnosti bih potpuno obavio glavu jastukom pre no što se vratim u svet snova. Kao što se Eva rodila iz Adamova rebra, ponekad se, dok sam spavao, jedna žena rađala iz neobičnog položaja moje butine. Uobličilo ju je uživanje kojim sam se počinjao naslađivati, a zamišlјao sam da mi ga to ona pruža. Moje telo, koje je u njenom osećalo svoju sopstvenu toplinu, želelo je da se u njoj sa samim sobom stopi, i ja bih se probudio. Ostala lјudska stvorenja ukazivala su mi se kao vrlo daleka spram te žene od koje sam se rastao tek pre nekoliko časaka; obraz mi je bio još topao od njenog polјupca, telo izlomlјeno od pritiska njenog stasa. Ako je imala, kao što se nekad i dešavalo, crte neke žene koju sam upoznao na javi, ja bih se s e sav predao jednome cilјu: pronaći pronaći je, kao što š to neki pođu na put da svojim očima vide žuđeni grad i zamišlјaju da se može u stvarnosti okusiti čar snova. No malo-pomalo sećanje na nju bi čilelo, zaboravio bih kćer moga sna. Čovek kad spava drži u krugu oko sebe nit časova, redosled godina i svetova. On im se nagonski obraća budeći se i po njima za tren pročita tačku koju zauzima na zemlјi, vreme koje je proteklo do njegovog buđenja; ali taj poredak može da se izmeša, da se prekine. Desi li se da ga pred jutro, posle nesanice, san uhvati dok čita, u položaju suviše različnom od onoga u kome obično spava, lako podignuta ruka dovolјna je da zaustavi i potisne sunce, i on u prvom trenutku buđenja neće više znati koje je doba, oceniće da je tek malopre legao. A neka zaspi u još neobičnijem i oprečnijem položaju, na primer posle večere, dok sedi u naslonjači, tad će biti još potpuniji poremećaj svetova rasturenih iz njihovih orbita, čarobna naslonjača poneće ga punom brzinom na putovanje kroz vreme i prostor, i u času kad otvori oči pomisliće da leži nekoliko meseci ranije, u nekom drugom predelu. A dovolјno je bilo i u samome mom krevetu da mi san bude dubok i da mi potpuno olabavi um; tad bi ovome izmakao raspored mesta gde bejah zaspao, te kad bih se prenuo usred noći, pošto nisam znao gde se
nalazim, nisam u prvi mah čak ni znao ko sam; imao sam samo, u iskonskoj jednostavnosti, osećaj postojanja, onakav kakav može da treperi u srcu životinje; bio sam većma ogolјen no i pećinski čovek; ali tada bi sećanje — ne još mesta gde se nalazim, nalazim, nego ponekih mesta gde sam nekada nekada boravio i gde bih mogao biti — došlo kao pomoć s neba da me iščupa iz ništavila iz koga ne bih mogao sam izići; u jednome trenu preleteo bih preko vekova civilizacije, i nejasno razabrane slike petrolejskih lampi, pa košulјa s oborenim tvrdim okovratnikom, malo-pomalo bi ponovo sklopile lične crte moga ja. Možda Možda je stvarima oko nas nepomičnost nametnuta nametnuta našom izvesnošću da su to upravo one a ne neke druge, nametnuta nepokretnošću naše misli pred njima. Kako god bilo, kad bih se tako probudio, dok mi se um bezuspešno upinjao da se domisli gde sam, sve se oko mene vrtelo u mraku, stvari, predeli, godine. Moje telo, suviše utrnulo da bih se pomakao, trudilo se da po obliku svog umora dokuči položaj svojih udova, da bi po tome zaklјučilo o pravcu zida, mestu nameštaja, da bi rekonstruisalo i imenovalo obitavalište u kome se nalazi. Nјegovo pamćenje, pamćenje njegovih rebara, kolena, ramena, predočavalo mu je redom više odaja u kojima sam dotad spavao, dok su se oko njega nevidlјivi zidovi, menjajući mesto prema obliku zamišlјene odaje, kovitlali u mraku. I pre no što bi mi misao, koja se kolebala na pragu vremena i oblika, prepoznala stan, povezujući razne okolnosti, ono — moje telo — sećalo se, za svaki taj stan, vrste postelјe, mesta gde su bila vrata, kako je svetlost padala kroz prozore, da li je postojao hodnik, sve to zajedno sa misli s kojom sam onde zaspao i koju bih sad opet našao pri buđenju. Ukočena strana mog tela, nastojeći da odgonetne svoj položaj u prostoru, zamišlјala je, na primer, da je ispružena licem prema zidu, u velikom krevetu s baldahinom, i ja bih smesta pomislio u sebi: „Gle, ipak sam najposle zaspao, iako mama nije došla da mi kaže laku noć’\ i bio sam na selu, kod dede, koji je umro pre mnogo godina; a moje telo, bok na kome sam počivao, verni čuvari prošlosti koju moj um nikako nije smeo zaboraviti, podsetili bi me na plamen kandila od češkog stakla, u obliku urne, koje je o lančiću visilo s tavanice, na kamin od sijenskog mramora u mojoj spavaćoj sobi u Kombreu, kod dede i bake, u onim davnim danima koje sam u tome trenutku zamišlјao kao sadašnje — iako ih nisam sebi tačno predstavlјao — a koje ću jasnije sagledati kroz koji časak, časa k, kad kad se potpuno razbudim. A onda bi vaskrslo sećanje na drugi neki položaj; zid beži i zauzima drugi pravac: nalazim se u svojoj sobi kod gđe de Sen-Lu, na selu; bože, mora biti da je bar deset sati, sigurno su već večerali! Biće da sam se uspavao kad sam prilegao, kao svako veče, vrativši se iz šetnje sa gđom de Sen-Lu, pre no što ću se presvući u frak. Jer mnogo je godina prošlo od Kombrea, kada sam, i pri
najpoznijem našem povratku iz šetnje, još mogao videti crvene odbleske sunčevog zalaska na oknima mog prozora. A u Tansonvilu, kod gđe de Sen-Lu, drugačije se živi i drugu vrstu uživanja nalazim tu u tome da iziđem tek noću, da po mesečini hodam ovim putevima po kojima sam se nekada igrao na suncu; a sobu, u kojoj biće da sam se uspavao umesto da se obučem za večeru, nju opazim izdaleka, kad se vraćamo, kako iz nje sija svetlost lampe, jedini svetionik u noći. Te zbrkane vaskrsle slike nisu nikad duže od nekoliko trenutaka kružile tako oko mene; a i moja kratka neizvesnost o mestu gde se nalazim često isto tako nije razlučivala pojedine pretpostavke što su je sačinjavale, kao što, kad vidimo konja kako trči, ne izdvajamo one uzastopne njegove kretnje koje nam pokazuje kinetoskop. Ali ugledao bih nekad ovu, nekad onu od soba u kojima sam boravio u svom životu, pa bih se na kraju setio svih njih u dugom sanjarenju posle buđenja; setio bih se zimskih soba, gde čovek, kad legne, ušuška glavu u gnezdo koje sebi svije od najraznorodnijih stvari, od jednog ugla jastuka, gornjeg kraja ćebadi, krajička šala, ivice postelјe i jednog broja Debats roses, roses, što sve na kraju cementira tehnikom ptica, pritiskujući dugo glavom; sobe u kojima čovek po ciči zimi uživa što se oseća odvojen od spolјnog sveta (kao morske laste, čije je gnezdo duboko ukopano u toplini zemlјe) i gde, uz vatru što se svu noć održava u kaminu, spava u velikom ogrtaču od toplog i zadimlјenog vazduha kroz koji sjaji žar što se povremeno rasplamsava, spava kao u nekakvoj neopiplјivoj ložnici, u toploj pećini izdublјenoj usred sobe, u tome užarenom pojasu čiji se toplotni obrisi pokreću, a provetravaju ga dašci hladnog vazduha što nam osvežavaju lice dopirući iz uglova sobe, iz njenih delova oko prozora, iz onih podalјe od ognjišta, delova koji su se rashladili; — letnjih soba u kojima čovek voli da je sjedinjen sa mlakom noći, gde mesečina, upirući u odškrinute prozorske kapke, baca do pred krevet svoje čarobne lestvice, gde se spava gotovo na otvorenom prostoru, kao senica koju povetarac njiše na vršku mesečeva zraka; — ponekad sobe u stilu Luja XVI, tako vesele da u njoj čak ni prvo veče nisam bio suviše nesrećan i u kojoj su se stubići što su lako podupirali tavanicu tako lјupko razmicali da obeleže i obezbede mesto za postelјu; — katkad, naprotiv, jedne male sobe, a s tako visokom tavanicom, izdublјene u vidu piramide u visini dva sprata i delimično obložene mahagonijem, u kojoj sam od prvog trenutka bio duševno otrovan nepoznatim mi mirisom indijske trave protiv molјaca, ubeđen u neprijatelјstvo lјubičastih zavesa i u bezobraznu ravnodušnost velikog zidnog sata koji je glasno torokao kao da ja i nisam tu; u kojoj je jedno čudno i nemilosrdno, veliko četvrtasto ogledalo, sekući koso jedan ugao sobe, izdublјivalo za sebe, kao ranu, u prijatnoj punoći moga uobičajenog
vidnog polјa, jedno mesto koje nije bilo predviđeno; u kojoj je moja misao, upinjući se satima da se drukčije ispremeće, da se protegne u visinu da bi tačno primila oblik sobe i uspela da do vrha ispuni taj ogromni levak, propatila mnoge mučne noći, dok sam ležao ispružen na krevetu, podignutih očiju, ušiju punih strepnje, uzjogunjenih nozdrva, uzburkana srca, sve dok navika nije promenila boju zavesama, ućutkala sat, poučila samilosti iskošeno, svirepo ogledalo, prikrila, ako ne i sasvim odagnala miris indijske trave i znatno smanjila prividnu visinu tavanice. Navika! ta vešta ali tako spora preuređivačica stvari, koja prvo pusti da nam duša nedelјama pati u nekom privremenom smeštaju, ali koju je uprkos svemu sreća steći, jer bez navike, svedena samo na sopstvene moći, duša bi bila nemoćna da nam neki stan učini podnošlјivim. Sada sam, istina, bio sasvim razbuđen, telo mi se premetnulo i poslednji put, a dobri anđeo izvesnosti sve je zaustavio oko mene, položio me pod moju ćebad, u mojoj sobi, i stavio približno na njihovo mesto u mraku moju komodu, moj pisaći sto, moj kamin, prozor što gleda na ulicu i oboja vrata. Ali svejedno što sam sad znao da nisam u onim prebivalištima za koja je moje neznanje pri buđenju — ako mi i nije pružilo u trenu baš razgovetnu njihovu sliku — bar učinilo da poverujem u njihovo mogućno prisustvo, moje pamćenje je ipak bilo pokrenuto; obično nisam nastojao da odmah ponovo zaspim; najveći deo noći provodio sam prisećajući se našega nekadašnjeg života u Kombreu, kod dedine sestre, i u Balbeku, Parizu, Donsjeru, Veneciji i drugde još, prisećajući se mesta, osoba koje sam onde upoznao, onoga što sam o njima video, što su mi o njima pričali. U Kombreu, svakoga dana već krajem popodneva, uveliko pre časa kad ću morati leći i ostati budan daleko od mame i bake, moja spavaća soba postajala je uvek iznova nepromenlјiva i bolna tačka mojih briga. Uzalud su izmislili, da bi me razonodili onih večeri kad bi našli da izgledam suviše nesrećan, da mi poklone ,,magičnu lampu”, koju bi, do vremena za večeru, natakli na moju lampu; i kao i oni prvi neimari i majstori vitraža iz doba gotike, ona je neprozirnost zidova zamenjivala neopiplјivim zračenjem svih duginih boja, natprirodnim šarenim pojavama u kojima su legende bile naslikane kao na kakvim treperavim i časovitim vitražima. Ali to je samo još uvećavalo moju tugu, jer je već i samo promenjeno osvetlјenje uništavalo naviknutost na moju sobu, zahvalјujući kojoj mi ona, izuzev mučenja zbog odlaska u postelјu, beše postala podnošlјiva. Sada je više nisam prepoznavao i bio sam u njoj nespokojan kao u kakvoj hotelskoj sobi ili planinskom domu gde bih bio prispeo prvi put, sišavši s voza. Pun nekih groznih namera, Golo je, na konju, isprekidanim korakom, izlazio
iz male trougaone šume što je kao tamnozelen baršun pokrivala padinu brežulјka i trzajući se polazio ka zamku sirote Genoveve od Brabanta. Zamak je bio odsečen krivom linijom, koja nije bila ništa drugo do ivica jednoga od ovalnih stakala usađenih u okvir što se uticao u šine na lampi. Bio je to samo deo jednog bedema zamka, a pred njim pustara gde je sanjarila Genoveva, koja je nosila plav pojas. Zamak i pustara bili su žuti, ali meni nije trebalo da ih vidim pa da im prepoznam boju, jer nju mi je očigledno pokazala, još i pre nego stakla u okviru, rujavo zlatasta zvučnost imena Brabant. Golo bi se za časak zaustavio da s tugom' sasluša vašarsku deklamaciju koju je naglas čitala dedina sestra i koju on kao da je savršeno razumeo, saobražavajući svoje držanje uputstvima iz teksta, s pokornošću koja nije isklјučivala izvesnu gospodstvenost; pa bi se udalјio istim onim isprekidanim korakom. I ništa nije moglo zaustaviti njegov polagani kas. Ako bi se lampa pomerila, razabrao bih Golovog konja kako i dalјe napreduje po zavesama na prozoru, nadimajući se na njihovim naborima, spuštajući se u njihova ulegnuća. Pa i telo samog Goloa, isto tako natprirodnog suštastva kao i njegov konj, prilagođavalo se svakoj materijalnoj prepreci, svakom predmetu koji mu je na putu smetao i koji je on uzimao sebi kao kostur, primao ga u svoju unutrašnjost, pa ma to bila i kvaka na vratima, kojoj se smesta saobražavala i nezadrživo preko nje plovila njegova crvena halјina ili njegov bledi lik, ostavši isto onako setan, ne odajući nikakvu pometnju zbog toga preobražaja svoga kostura. Ja, doduše, jesam nalazio čari u tim blistavim projekcijama koje kao da su zračile iz nekakve merovinške prošlosti i sejale oko mene tako starinske odbleske istorije. Ali ne bih umeo reći kakvu su mi i nelagodnost pričinjavali to tajanstvo i ta lepota što su kao ulјezi ušli u sobu koju sam ja vremenom do te mere ispunio svojim ja da više na nju nisam obraćao pažnju kao ni na samoga sebe. Kad bi tako prestao uticaj navike, koja me je činila neosetlјivim, počeo bih misliti, osećati, što je tako tužno. Ta kvaka na vratima moje sobe, koja se od svih drugih kvaka na svetu razlikovala po tome što se činilo kao da se sama okreće a da ne moram ni da je pritisnem, toliko mi je rukovanje njome postalo nesvesno, sada je, evo, služila Golou kao njegovo astralno telo. I čim bi zazvonilo za večeru, žurno bih potrčao u trpezariju, gde je velika viseća lampa, koja nije znala za Goloa ni za Džeka Trboseka, a poznavala moje roditelјe i dinstanu govedinu, bacala svoju svetlost kao i svake večeri, i da se bacim u zagrlјaj mami, koju su mi nevolјe Genoveve od Brabanta činile još dražom, dok su Golovi zločini uticali na mene da svoju savest strože ispitam. Posle večere, žalosti moja, ubrzo sam morao da se oprostim od mame, koja je ostajala da razgovara s drugima, u bašti ako je bilo lepo vreme, ili u malom
salonu, kuda bi se svi povukli ako je bilo ružno. Svi, osim moje bake, koja je nalazila da je „prava žalost sedeti zatvoren u sobi, kad smo na selu” i neprestano se raspravlјala s mojim ocem, u dane kad je suviše jako padala kiša, zato što me je on slao da čitam u svojoj sobi umesto da ostanem napolјu. „Tako nećete postići da bude snažan i odlučan”, govorila je ona tužno, „naročito takav mališan, kome je toliko potrebno da mu ojačaju i telo i volјa.” Otac bi slegnuo ramenima, pa bi stao ispitivati barometar, jer voleo je meteorologiju, dok ga je moja mati, pazeći da ne remeti tišinu da ga ne bi pomela, gledala s razneženim poštovanjem, ali ne odveć netremice, kako ne bi ni pokušala da pronikne u tajnu njegovih viših sposobnosti. Ali moju baku, nju smo po svakom vremenu, čak i kad je kiša besnela i pošto bi Fransoaza žurno unela skupocene pletene naslonjače da ne bi pokisle, videli u pustoj bašti po kojoj je šibao plјusak, kako podiže razbarušene prosede pramenove kose da bi joj se čelo što više natopilo zdravim vetrom i kišom. Govorila je: „Najzad može da se diše!” i po raskvašenim stazama — koje je za njen ukus suviše simetrično rasporedio novi baštovan, lišen smisla za prirodu, koga je otac još od jutra zapitkivao hoće li se vreme prolepšati — promicala je sitnim, oduševlјenim i isprekidanim korakom kojim su mnogo više upravlјala različita uzbuđenja što su joj u duši raspalјivali opijenost olujom, moć higijene, moje glupo vaspitanje i simetričnost vrtova nego njoj nepoznata želјa da svoju suknju boje šlјive sačuva od mrlјa blata, koje su je prekrivale toliko visoko da je to za njenu sobaricu bilo pravo očajanje i problem. Kad su te bakine šetnje po bašti bivale posle večere, jedna je samo stvar imala moć da je vrati u kuću: to je bilo — u jednome od onih trenutaka kada se u svome kružnom šetanju periodično vraćala, kao kakav insekt, naspram svetlosti malog salona, gde su pića bila poslužena na stočiću za kartanje — ako bi joj dedina sestra doviknula: „Batilda, ta hodi da sprečiš svog muža da pije konjaka!” Time su je, naime, zadirkivali (jer ona je u porodicu mog oca unela toliko različan duh da su se svi šalili s njom i peckali je), a pošto su žestoka pića dedi bila zabranjena, sestra bi mu dala da popije koju kap. Sirota moja baka bi ušla, žarko molila muža da i ne okusi konjaka; on bi se nalјutio, popio bi ipak taj svoj gutlјaj, a baka bi izišla, tužna, obeshrabrena, a ipak smešeći se, jer bila je tako smerna srca i tako pitoma da se njena nežnost prema drugima i zanemarivanje svoje ličnosti i svojih patnji stapalo u njenom pogledu u osmeh u kome je, suprotno onome što se vidi na licu mnogih lјudskih stvorenja, bilo ironije samo prema samoj sebi, a za sve nas nešto kao polјubac njenih očiju, koje nisu mogle pogledati one koje je nežno volela a da ih ne pomiluju strasno pogledom. To mučenje što joj je pričinjavala dedina sestra, prizor uzaludnih bakinih molbi i
njene slabosti, jer bila je unapred pobeđena dok je uzalud pokušavala da dedi oduzme čašu s pićem, to je bila jedna od onih stvari na koje se kasnije naviknemo toliko da ih posmatramo smejući se i da stajemo na stranu mučitelјa, dovolјno odlučno i veselo da samog sebe ubedimo da se i ne radi o mučenju; ali tada su one izazivale u meni takvu grozu da bih rado bio istukao dedinu sestru. Ali čim bih začuo ono: „Batilda, ta hodi da sprečiš svog muža da pije konjaka!” budući već, po kukavičluku, odrastao, činio sam ono što činimo svi kad odrastemo i kad se nađemo pred patnjama i nepravdama: nisam hteo da ih vidim; popeo bih se da jecam sasvim gore, pored sobe za učenje, u potkrovlјu, u maloj odaji što je mirisala na peruniku i na crnu ribizlu koja je izrasla spolјa, između kamenova zida, i pružala unutra rascvetalu granu kroz odškrinut prozor. Namenjena jednoj posebnoj i prostijoj upotrebi, ta odaja, iz koje se danju videla čak kula u Rusenvil-le-Penu, služila mi je dugo kao utočište — bez sumnje zato što je bila jedina koju mi je bilo dopušteno da zaklјučam — za sve ono što je iziskivalo neprikosnovenu samoću: za čitanje, sanjarenje, suze i za sladostrašće. A nisam znao, avaj, da su, mnogo više nego dedini sitni prekršaji dijete, moj nedostatak volјe, moje nežno zdravlјe, neizvesnost koju je to bacalo na moju budućnost zabrinjavali i žalostili moju baku za njenih neprekidnih popodnevnih i večernjih šetnji, kad smo videli kako prolazi tamo-amo, koso podignuto ka nebu, njeno lepo lice s mrkim i izbrazdanim obrazima, koji su joj u poznoj starosti postali gotovo slezove boje, kao oranice u. jesen, presečeni, ako je izlazila u grad, dopola podignutim velom, i na kojima se uvek, izmamlјena hladnoćom ili nekim tužnim mislima, sušila jedna nehotična suza. Jedina moja uteha, dok sam se penjao da legnem, bila je što će mama doći da me polјubi kad budem u krevetu. Ali taj poslednji večernji pozdrav trajao je tako kratko, ona bi tako brzo opet sišla dole da je trenutak kad bih je začuo kako se penje, pa kako hodnikom sa dvostrukim vratima prolazi laki šum njene halјine za baštu od plavog muslina, po kojoj su visile sitne trake od pletene slame, bio za mene bolan trenutak. On je nagoveštavao onaj koji će doći potom, kad bude otišla od mene, kad opet bude dole. Tako da sam čak želeo da taj pozdrav koji sam toliko voleo dođe što je mogućno kasnije, kako bi se produžilo to vreme predaha dok mama još nije došla. Ponekad, pošto bi me polјubila, dok je otvarala vrata da ode, poželeo sam da je pozovem natrag, da joj kažem: „Polјubi me još jednom”, ali znao sam da bi joj lice odmah postalo onakvo kakvo je bivalo kad se lјutila, jer taj ustupak koji je činila mojoj tuzi i uzrujanosti time što je dolazila da me polјubi, da mi donese taj polјubac mira, jedio je mog oca, koji je nalazio da je taj naš ritual besmislen, i ona bi se radije potrudila da me odvikne od te potrebe, te navike, a ne da me pusti da se još naviknem da tražim od nje,
kad je već na pragu, još jedan polјubac. A kad bih video da se lјuti, to bi uništilo sve ono smirenje što mi ga je donela trenutak ranije, kad je nadnela nad moj krevet svoj mili lik i pružila mi ga kao hostiju za pričest spokojstvom, pričest u kojoj bi moje usne upile njeno stvarno prisustvo i moć da zaspim. Ali i te večeri kada bi mama, sve u svemu, ostala tako kratko u mojoj sobi bile su mi još uvek mile u poređenju s onima kad je bilo gostiju na večeri i kad ona zato nije dolazila da mi kaže laku noć. Od gostiju je obično bivao samo g. Svan, koji je, sem ponekog namernika na proputovanju, bio gotovo jedina osoba koja nam je dolazila u Kombreu, ponekad na večeru, kao sused (ređe otkako se onako loše oženio, zato što moji roditelјi nisu hteli da primaju njegovu ženu), ponekad posle večere, neočekivano. Kad bismo s večeri, sedeći pred kućom pod velikim kestenom oko gvozdenog stola, začuli u dnu bašte ne onaj izdašni i piskavi praporac koji bi polio, zagluhnuo u prolazu svojim gvožđevitim, nepresušnim i ledenim zveckan>em svakog ukućanina koji bi ga zatresao ušavši „ne zvoneći”, nego onaj bojažlјivi, obli i zlatasti dvokratni glas zvona za tuđine, svi bismo se smesta zapitali: „Neka poseta? Ko bi to mogao biti?" a dobro smo znali da to može biti samo g. Svan; dedina sestra, govoreći glasno da bi dala primer, glasom koji se upinjala da učini prirodnim, rekla bi da ne treba da šapućemo tako; da ništa nije nelјubaznije prema osobi koja stiže i koja po tome može pomisliti da govorimo nešto što ona ne treba da čuje; pa bismo poslali u izvidnicu moju baku, koja je uvek bila srećna što ima izgovor da još jednom prošeta baštom, pa je to koristila da kradom iščupa nekoliko pritki, kako bi ružama vratila nešto prirodnosti, kao što mati, da bi je rastresla, prođe rukom sinu kroz kosu kad mu je berberin suviše zaliže. Mi smo svi nestrplјivo iščekivali vesti koje će nam baka doneti o neprijatelјu, kao da je moglo biti nedoumice o mnogobrojnim mogućnim opsadnicima, a deda bi ubrzo rekao: „Prepoznajem Svanov glas”. Prepoznavali smo ga odista samo po glasu, slabo mu se razabiralo lice s kukastim nosom, zelenim očima, pod visokim čelom uokvirenim plavom, gotovo riđom kosom, koju je šišao u vidu četke, jer smo ostavlјali što manje svetlosti u bašti da ne bismo privukli komarce, i ja bih pošao, ali tako da se ne primeti, da kažem da donesu voćne sirupe; baka je mnogo polagala na to, smatrajući da je tako lјubaznije, da ne izgleda kao da su sokovi posluženi izuzetno, samo zbog posetioca. Iako mnogo mlađi, g. Svan je bio vrlo dobar prijatelј s mojim dedom, koji je nekada bio jedan od najbolјih prijatelјa njegovog oca, divnog ali neobičnog čoveka, kod koga je, kažu, i ništavna sitnica katkad bila dovolјna da prekine poriv srca, da promeni tok misli. Više puta godišnje slušao sam kako deda za stolom priča uvek iste anegdote o ponašanju g. Svana oca kad mu je umrla žena, kraj koje je danonoćno
bdeo. Moj ded, koji ga već odavno ne beše video, pohitao je k njemu na imanje koje su Svanovi imali u okolini Kombrea, i uspeo je da ga, sveg u suzama, izvede na trenutak iz sobe gde je ležala pokojnica, da ne bi prisustvovao njenom polaganju u kovčeg. Pošli su nekoliko koraka po parku, gde je bilo malo sunca. Odjednom, uhvativši dedu za mišicu, g. Svan je uzviknuo: „Ah, stari druže, kako je divno šetati zajedno po ovako lepom vremenu! Ne nalazite li da je lepo ovo, sve ovo drveće, taj glog, i moj ribnjak, na kome mi nikada niste čestitali? A vi izgledate očajno tužni. Osećate li ovaj povetarac? Ah, nema šta, život je ipak lep, dragi moj Amede!” Odjednom se ponovo setio svoje mrtve žene, pa našavši bez sumnje da bi bilo suviše komplikovano da se pita kako se u takvom trenutku mogao prepustiti tom zanosu radosti, zadovolјio se da pokretom koji mu je bio svojstven kad god bi mu u mislima iskrslo kakvo mučno pitanje, pređe rukom po čelu, da obriše oči i stakla svog cvikera. Ipak, nije mogao da se uteši što mu je žena umrla, ali je one dve godine, koliko ju je nadživeo, govorio mom dedi: „Baš je to čudno, često pomislim na sirotu moju ženu, ali ne mogu da mislim na nju mnogo odjednom”. „Često, ali ne mnogo odjednom, kao siromah Svanov otac”, to je postala jedna od omilјenih uzrečica mog dede, koju je on govorio povodom najrazličitijih stvari. Meni se moglo učiniti da je taj Svanov otac bio neko čudovište, da moj ded — koga sam cenio kao bolјeg sudiju i čiji mi je sud, koji je bio zakon za mene, kasnije često pomogao da praštam greške koje bih inače bio sklon da osudim — nije uzviknuo: „Ma kako! kako! Pa on je imao im ao divno srce!” s rce!” Još mnogo godina, mada ih je r. Svan sin često posećivao u Kombreu, naročito pre svoje ženidbe, moji deda i baba, i dedina sestra, nisu ni slutili da se on više uopšte ne kreće u onom društvu u kome je živela njegova porodica i da, kao pod nekim inkognitom koje mu je obezbeđivalo to ime Svan, oni goste — sa savršenom nedužnošću čestitih ugostitelјa koji drže kod sebe, i ne znajući, kakvog čuvenog razbojnika — jednoga od najotmenijih članova Džokej-kluba, najmilijeg prijatelјa grofa od Pariza i princa od Velsa, jednoga od mezimaca visokog društva u aristokratskoj četvrti Sen-Žermen. To naše neznanje da Svan živi sjajnim mondenim životom očigledno je delom poticalo od njegove uzdržane i nenametlјive naravi, ali i otuda što su tadašnji građani stvarali sebi o društvu nekakvu indijsku predstavu i smatrali da se ono sastoji od zatvorenih kasta u kojima je svako, još od rođenja, svrstan u red koji zauzimaju njegovi roditelјi i iz koga vas ništa, osim slučajnih okolnosti neke izuzetne karijere ili nenadanog braka, ne može izvući i uvesti vas u neku višu kastu. G. Svan otac bio je berzanski posrednik; „mladi Svan” je po tome spadao za ceo život u jednu kastu u kojoj se imovina, kao u nekoj kategoriji poreskih obveznika, kreće između tolikog i tolikog prihoda. Znalo se koje je bilo
društvo njegovog oca, znalo se dakle koje je i njegovo, s kojim osobama je on „u mogućnosti” da se druži. Ako je poznavao i neke druge osobe, to su mogla biti mladićka poznanstva, pred kojima su stari prijatelјi njegove porodice, kao što su bili moji roditelјi, utoliko blagonaklonije zatvarali oči što je on, otkako je ostao bez roditelјa, nastavio da nas veoma verno posećuje; ali moglo se mirne duše kladiti da su te nama nepoznate osobe s kojima se on viđao takve da se on ne bi usudio pozdraviti se s njima kad bi ih sreo u našem prisustvu. Da su moji po svaku cenu hteli da na Svana primene neki društveni koeficijent koji bi bio svojstven njemu lično među ostalim sinovima berzanskih posrednika ravnih njegovim roditelјima po imovnom stanju, taj koeficijent bi za njega bio nešto niži, zato što je on, veoma jednostavnog ponašanja i s vajkadašnjom strašću za starinske stvari i za slike, sada stanovao u jednom starom zdanju gde je gomilao svoje zbirke i koje je moja baka sanjala da poseti, ali koje se nalazilo na Orleanskom keju, u četvrti za koju je dedina sestra smatrala da čovek kalјa svoj ugled ako u njoj njoj stanuje. „Jeste li vi bar znalac? Pitam vas to u vašem vaše m interesu, interes u, jer mora biti da vam trgovci podvalјuju kojekakve mazarije”, govorila mu je dedina sestra; ona u stvari nije pretpostavlјala da on uopšte može biti stručan ma u čemu i nije imala visoko mišlјenje, čak ni u intelektualnom pogledu, o čoveku koji je u razgovoru izbegavao ozbilјne teme i pokazivao veoma prozaičnu preciznost ne samo kad nam je, ulazeći u najsitnije pojedinosti, davao kakav kuvarski recept nego i kad su bakine sestre govorile o umetnosti. Kad bi ga one izazvale da o nekoj slici dade svoj sud, da izrazi svoje s voje divlјenje, divlјenje, on je ćutao, i to je ćutanje ispadalo gotovo nelјubazno, a naknadio bi to, zauzvrat, ako je mogao pružiti kakvo činjenično obaveštenje o muzeju u kome se ta slika nalazi, o datumu kad je naslikana. Ali obično se zadovolјavao time da nas pokuša zabaviti pričajući svaki put kakvu novu priču o nečem što mu se dogodilo s osobama koje je birao među onima koje smo i mi poznavali, s apotekarom u Kombreu, s našom kuvaricom, s našim kočijašem. Te priče su, doduše, zasmejavale dedinu sestru, iako nije umela jasno razabrati da li se smeje zbog smešne uloge koju je Svan uvek sebi davao u tim pričama ili zbog duhovitosti s kojom ih je pričao: „E, baš ste vi pravi šeret, g. Svan!” Kako je ona bila jedina malo priprostija osoba u našoj porodici, uvek se starala da neupućenima skrene pažnju, kad se razgovaralo o Svanu, da bi on mogao, da hoće, stanovati i na bulevaru Osman ili na aveniji Opere, da je on sin g. Svana, koji mora da mu je ostavio četiri-pet miliona, ali da mu je takav ćef. Ćef koji je ona, uostalom, smatrala toliko zabavnim za druge da nije propuštala — u Parizu, kad bi Svan došao o Novoj godini da joj donese uobičajenu vrećicu kesten-pirea u šećernoj glazuri — da rekne, ako je bilo društva: „No, gospodine Svan, stanujete li još uvek blizu vinarske pijace, da biste bili sigurni da nećete zakasniti na voz kad pođete za
Lion?” A preko lornjona bi pogledala ispod oka ostale posetioce. Ali da je ko rekao dedinoj sestri da taj Svan koji, kao Svanov sin, savršeno „ispunjava sve uslove” da ga prima sva „visoka buržoazija”, najcenjeniji beležnici ili pravozastupnici u Parizu (preimućstvo koje on kao da je pomalo zanemarivao), da taj Svan ima, kao kriomice, jedan sasvim drukčiji život, da on, kad iziđe od nas, u Parizu, pošto nam je rekao da ide da legne, okrene stope čim zađe za ugao i ode u neki salon koji nikada nisu videle oči jednog berzanskog posrednika ili njegovog ortaka, to bi se mojoj tetki učinilo isto tako neverovatno kao što bi nekoj obrazovanijoj dami mogla biti neverovatna pomisao da je on u ličnom prijatelјstvu s Aristejom i da bi valјalo razumeti da će on, pošto porazgovara s njom, zaroniti u samo Tetidino carstvo, u svet skriven očima smrtnika, gde nam Vergilije prikazuje Aristeja kako ga primaju raširenih ruku; ili — da ostanemo pri jednoj slici koja bi njoj lakše mogla pasti na pamet jer ju je viđala naslikanu na našim tanjirićima za kolače, u Kombreu, — da joj je na večeri bio Ali-Baba, koji će, kad bude znao da je ostao sam, ući u pećinu što blešti od neslućenog blaga. Kad nas je jednog dana posetio u Parizu, posle večere, izvinjavajući se što je u fraku, a pošto je Fransoaza rekla da je od kočijaša saznala da je večerao „kod jedne princeze”, „Da, kod neke princeze iz polusveta!” odgovorila je moja tetka s vedrom ironijom, slegnuvši ramenima i ne dižući pogled sa svog pletiva. I tako se dedina sestra ophodila prema Svanu bez mnogo obzira. Kako je verovala da on mora biti polaskan našim pozivima, smatrala je sasvim prirodnim što nam on leti nije dolazio a da ne donese korpu bresaka ili malina iz svoje bašte i što mi je sa svakoga svog putovanja u Italiju donosio fotografije umetničkih remek-dela. Moji se nisu mnogo ustezali da pošalјu po njega čim bi im zatrebao kakav recept za sos ili za salatu s ananasom za neku svečanu večeru na koju njega nisu ni pozvali, nalazeći da on nije dovolјno ugledan da bi mogao biti predstavlјen gostima koji će nam prvi put doći u kuću. Kad bi se poveo razgovor o prinčevima francuske kralјevske kuće, o „svetu koji mi nikada nećemo upoznati, ni vi ni ja, ali možemo sasvim i bez toga, zar ne", rekla bi dedina sestra Svanu, koji je možda nosio u džepu pismo iz Tvikenhema; ona bi ga zamolila da pogura klavir i da okreće listove nota kad je koje veče bakina sestra pevala, postupajući s tim drugde toliko cenjenim stvorenjem onako bezazleno bezobzirno kao kad se dete igra s nekim skupocenim ukrasom iz umetničke zbirke isto tako nepažlјivo kao i s kakvom jevtinom stvarčicom. Svan kojeg su u isto to vreme poznavali toliki članovi otmenih klubova bio je bez sumnje veoma različit od
onoga kojeg je sebi stvarala dedina sestra kad je uveče, u našoj maloj bašti u Kombreu, pošto se dvaput neodlučno oglasilo zvono, ispunjavala i oživlјavala svim onim što je znala o Svanovoj porodici tamnu i nerazgovetnu osobu koja se, u pratnji bake, izdvajala na mračnoj pozadini i koju smo prepoznavali po glasu. Ali i u pogledu najbeznačajnijih stvari u životu, mi nismo jedna materijalno ustanovlјena celina, istovetna za svakoga i s kojom svako treba samo da se upozna, kao sa uslovima kakvog javnog nadmetanja ili s odredbama nekog testamenta; naša društvena ličnost je tvorevina tuđih misli. Čak i tako prost čin koji zovemo „videti osobu koju poznajemo” jeste delimično intelektualan čin. Telesnu spolјašnjost bića koje vidimo mi ispunjavamo svima predstavama koje imamo o njemu, a u sveukupnom prizoru koji sebi predstavlјamo, ti pojmovi sigurno imaju najveći udeo. Oni vremenom tako savršeno ispune obraze, tako tačno prianjajući prate liniju nosa, oni toliko učestvuju u nijansiranju zvučnosti glasa kao da je on samo kakav providan omotač, tako da, kad ugledamo to lice i začujemo taj glas, mi ponovo ugledamo, čujemo te naše predstave. Moji roditelјi su, doduše, propuštali, iz neznanja, da u toga Svana kojeg su sebi stvorili unesu mnoštvo pojedinosti iz njegovog otmenog društvenog života, pojedinosti zbog kojih su druge osobe, kad bi se našle u njegovom prisustvu, videle da na njegovom licu vlada otmenost i zaustavlјa se na njegovom kukastom nosu kao na svojoj prirodnoj granici; ali oni su zato mogli da nagomilaju u to lice lišeno svog sjaja, ispražnjeno i prostrano, u te obezvređene oči, onaj neodređeni i prijatni ostatak — polusećanje, poluzaborav — dokonih sati provedenih zajedno jednom nedelјno, posle večere, za stolom za kartanje ili u bašti, dok smo živeli kao dobri susedi na selu. Telesni omotač našeg prijatelјa bio je time toliko nabijen, kao i nekim sećanjima na njegove roditelјe, da taj Svan beše postao jedno jedno potpuno i živo biće i da imam im am utisak da se rastajem rastajem od jedne osobe da bih prišao drugoj, koja je od nje sasvim odvojena, kada u sećanju prelazim od Svana koga sam kasnije tačno upoznao tome prvom Svanu — tome prvom Svanu u kome ponovo nalazim lјupke zablude svoje mladosti i koji uostalom manje liči na onoga drugog nego na osobe koje sam upoznao u isto doba, kao da je s našim životom isto kao i s kakvim muzejom, gde svi portreti iz istog doba imaju nekakvu porodičnu sličnost, isti tonalitet, — tome prvom Svanu ispunjenom dokolicom, namirisanom mirisom velikog kestena, korpi malina i strukom tarkanja. Međutim, jednoga dana kad je baka otišla da zamoli za neku uslugu jednu gospođu koju beše upoznala u bazilici Svetog Srca (ali s kojom, zbog našeg shvatanja kasta, nije htela produžiti odnose, uprkos uzajamnoj simpatiji), markizu de Vilparizi, iz slavne porodice de Bujon, ova joj je rekla: „Mislim da se
vi dobro poznajete sa g. Svanom, koji je odličan prijatelј mojih sestrića de Lomovih”. Baka se vratila iz posete oduševlјena kućom, koja je gledala na vrtove i gde joj je gđa de Vilparizi savetovala da iznajmi stan, a isto tako oduševlјena i jednim krojačem koji je šio prsluke i njegovom ćerkom, čija je radnja bila u dvorištu i kod kojih je ušla da joj zašiju suknju jer ju je pocepala na stepenicama. Baka je našla da su oni savršeni, izjavlјivala je da je mala pravi biser i da je taj krojač najotmeniji, najfiniji čovek koga je ikada srela. Jer za nju je otmenost bila nešto potpuno nezavisno od društvenog položaja. Ushićavala se nečim što joj je odgovorio i rekla mami: „Ni Sevinjeova ne bi bolјe rekla!” a zauzvrat, o jednom sestriću gđe de Vilparizi, koga je srela kod nje, rekla je: „Ah, kćeri, kako je on prost!” Ali to što je bilo rečeno o Svanu imalo je kao posledicu ne da njega uzdigne u očima dedine sestre, već da unizi gđu de Vilparizi. Kao da je uvaženje što smo ga, ugledajući se na moju baku, gajili prema gđi de Vilparizi, nju obavezivalo da ne uradi ništa što bi je učinilo manje dostojnom tog uvaženja, a o tu obavezu se ona ogrešila već i time što je znala da Svan postoji, što je dopustila svojim rođacima da se druže s njim. „Kako! Ona poznaje Svana? A ti si tvrdila da je ona rođaka maršala Mak-Maona!” To mišlјenje mojih roditelјa o Svanovom društvu potvrdila je kasnije, tako se bar njima činilo, njegova ženidba s jednom ženom iz najgoreg sveta, skoro kokotom, koju on, uostalom, nikada nije ni pokušao da im predstavi, nastavlјajući da nam i dalјe dolazi sam, iako sve manje i manje, ali po kojoj su oni smatrali da mogu da prosude — pretpostavlјajući da ju je on tamo upoznao — o sredini, sredini , njima nepoznatoj, u kakvoj se on obično kreće. Ali jednom je deda pročitao u novinama da je g. Svan jedan od najredovnijih gostiju na nedelјnim ručkovima kod vojvode de N..., čiji su otac i stric bili najistaknutiji državnici za vladavine Luja-Filipa. A deda je bio radoznao za sve sitne pojedinosti koje bi mu mogle pomoći da zamisli privatni život lјudi kao što su bili Mole, vojvoda Paskje, vojvoda de Broj. Bio je očaran kad je saznao da se Svan druži s lјudima koji su ih poznavali. Nјegova sestra je, naprotiv, tu novost protumačila u nepovolјnom smislu za Svana: onaj ko sebi bira društvo izvan kaste u kojoj se rodio, izvan svoje društvene „klase”, u njenim je očima vrlo nisko padao. Činilo joj se da se čovek time odjednom odriče plodova svih onih lepih veza s uglednim svetom, koje su predostrožne porodice časno negovale i čuvale za svoju decu (ona je čak prestala da se viđa sa sinom jednoga našeg prijatelјa, beležnika, zato što se oženio nekom princezom i time se spustio iz uvaženog ranga beležničkog sina na stupanj onih pustolova, bivših sobara ili konjušara, za koje se priča da su im kralјice ponekad ukazivale naklonost). Nije odobravala dedinu nameru da iduće večeri ispita Svana, koji je trebalo da nam
dođe na večeru, o tim njegovim prijatelјima koje smo otkrili. S druge strane, dve bakine sestre, stare devojke koje su imale njenu blagorodnu prirodu, ali ne i njenu pamet, izjavile su da ne razumeju kakvo zadovolјstvo može njihov zet nalaziti u tome da razgovara o takvim tričarijama. One su bile osobe uzvišenih težnji, koje su upravo zbog toga bile nesposobne da se zanimaju onim što se zove rekla-kazala, čak i ako bi to moglo imati nekakvu istorijsku zanimlјivost, i uopšte, nečim što ne bi bilo neposredno neposredno u vezi s kakvim estetskim ili moral mo ralnim nim predmetom. Nezainteresovanost njihovih misli za sve što se, bliže ili dalјe, ticalo mondenog života bila je tolika da im je čulo sluha — shvativši vremenom svoju trenutnu izlišnost čim bi za večerom razgovor dobio neozbilјan ili ma i samo prizemni ton, a te dve usedelice ne bi mogle da ga vrate na omilјene im predmete — stavlјalo tada svoje prijemne organe u stanje mirovanja u kome su oni istinski počinjali zakržlјavati. Ako bi tada deda poželeo da privuče pažnju dveju sestara, morao je pribegavati onim fizičkim upozorenjima kojima se koriste psihijatri sa nekim rasejanim manijacima: kuckanju nožem o čašu, uz istovremeno oštro pozivanje glasom i pogledom, takvim žestokim sredstvima koja ti psihijatri često prenose i u svoje svakodnevne odnose sa zdravim osobama, bilo iz profesionalne navike, bilo što veruju da je sav svet pomalo lud. Više su se zainteresovale uoči toga dana kad je trebalo da nam Svan dođe na večeru i kad je njima lično poslao sanduk vina iz Astija, a tetka, držeći u rukama Figaro, Figaro, u kome su, pored naziva jedne slike sa Koroove izložbe, bile ove reči: „Iz zbirke g. Šarla Svana”, rekla nam: „Jeste li videli da Svan ima čast da se pojavi u Figarou! ” „Pa ja sam vam oduvek govorila da on ima mnogo ukusa", rekla je baka. „Naravno, ti već, ti već, samo ako treba da budeš drukčijeg mišlјenja nego mi” , odgovorila je dedina sestra, koja je, znajući da moja baka nikada nije istog mišlјenja kao ona, a pošto nije bila sigurna da mi baš njoj dajemo za pravo, htela da iz nas iščupa osudu sveukupnih bakinih uverenja, protiv kojih je silom nastojala da se udružimo s njom. Ali mi smo ćutali. Kako su bakine sestre ispolјile nameru da sa Svanom razgovaraju o tome što je pisalo u Figarou, Figarou, dedina sestra im je posavetovala da to ne čine. Kad god bi videla da drugi imaju neko preimućstvo, ma koliko malo, koje ona nema, ona bi ubedila samu sebe da je to ne preimućstvo, nego mana, pa bi ga sažalјevala da ne bi morala da mu zavidi. „Mislim da mu ne biste pričinile zadovolјstvo; meni bi, znam, bilo veoma neprijatno da vidim svoje ime tako naštampano crno na belo u novinama, i ne bi mi nimalo polaskalo da mi neko to pomene.” Uostalom, nije se mnogo ni upinjala da ubedi bakine sestre; jer ove su, grozeći se prostote, išle tako daleko u veštini da dovitlјivim okolišnim izrazima prikriju kakvu ličnu aluziju da bi ova često promakla promakla nezapažena nezapažena čak i onome koga se ticala. Što se mame m ame tiče, ona o na je
mislila samo na to kako bi postigla da otac pristane da razgovara sa Svanom, ne o njegovoj ženi, nego o kćeri, koju je ovaj obožavao i zbog koje se, govorilo se, najposle i oženio. „Mogao bi da mu kažeš bar jednu reč, da ga upitaš kako je ona. To mora biti tako mučno za njega.” Ali otac se lјutio: „Ma ne, kakva ti je to besmislena pomisao. To bi bilo smešno.” Ali jedini od nas za koga je Svanov dolazak postao predmet bolne zabrinutosti zabrinutosti bio sam ja. Jer onih večeri kad su nam dolazili dolazili gosti, ili ma m a i samo g. Svan, mama se nije penjala u moju sobu. Ja bih večerao pre svih, pa bih zatim seo za njihov sto, do osam sati, kad je bilo određeno da idem da legnem; onaj dragoceni a trošni polјubac koji mi je mama obično predavala kad bih već bio u krevetu, u času kad ću zaspati, sad ga je valјalo preneti iz trpezarije u moju sobu i čuvati ga sve vreme dok se svlačim, da mu se ne rasprši slast, da mu se ne raspe i iščili išči li isparlјivo isparlјivo suštastvo, a baš tih večeri kada je trebalo da ga primim sa sa još većom predostrožnošću, morao sam da ga primim, da ga ukradem, naglo, javno, nemajući vremena ni pribranosti koliko bi mi trebalo da onome što činim posvetim pažnju s kojom se manijaci upinju da ne misle ni na šta drugo dok zatvaraju vrata, kako bi mogli, kad im se vrati bolesna neizvesnost, da joj pobedonosno suprotstave sećanje na trenutak kad su ih zatvorili. Bili smo svi u bašti kad se dvaput neodlučno oglasi zvono. Znalo se da je to Svan; ipak se svi zgledasmo upitno i poslasmo baku u izvidnicu. „Imajte na umu da mu se izričito zahvalite na vinu; znate da je izvrsno, a sanduk je ogroman”, napomenu deda deda svojim svastikama. s vastikama. „Nemojte sad početi šaputati”, š aputati”, reče dedina sestra. „Baš mije to ugodno stići u kuću gde svi govore tiho!” „A, evo g. Svana. Pitaćemo njega misli li da će sutra biti lepo”, reče moj otac. Moja mati je pomislila da će jedino njena reč izbrisati sve što je u našoj porodici moglo biti učinjeno nažao Svanu otkako se oženio. Pronašla je način da ga povede malo u stranu. Ali ja sam pošao za njom; nisam mogao da se pomirim s tim da ću je kroz koji časak morati ostaviti u trpezariji i popeti se u svoju sobu bez utehe da će doći da me polјubi, kako je bilo drugih večeri. „Hajdete, gospodine Svan”, reče mu ona, „pričajte mi malo o vašoj ćerki; sigurna sam da i ona već ima sklonosti za lepa umetnička dela kao i njen tata.” „Ta hodite, sedite s nama na verandu”, reče deda prilazeći im. Moja mati je bila prinuđena da prekine razgovor, ali je i u samoj toj prinudi našla još jednu misao punu pažnje, kao što dobre pesnike tiranija rime prisili da nađu svoje najlepše stihove: „Razgovaraćemo još o njoj kad budemo sami”, reče ona poluglasno Svanu. „Samo mati može biti dostojna da vas razume. Sigurna sam da bi i njena bila mog mišlјenja.” Svi smo posedali oko gvozdenog stola. Ja sam poželeo da ne mislim na sate more koje ću proživeti večeras, sam u svojoj sobi, kad neću moći zaspati; nastojao sam da
ubedim sebe da oni nemaju nikakva značaja, pošto ću ih zaboraviti sutra ujutro, da misli upravim ka budućnosti, kako bi me, kao preko mosta, prevele preko bliskog ponora koga sam se užasavao. Ali moj um, napregnut od zabrinutosti, kao da je bio izdublјen — kao i pogledi koje sam bacao ka majci — nije dopuštao da u njega prodre bilo kakav spolјni utisak. Misli su, doduše, ulazile u nj, ali pod uslovom da ostave napolјu svaku česticu lepog ili prosto zabavnog koja bi me dirnula ili razonodila. Kao što bolesnik, zahvalјujući anestetiku, prisustvuje s punom svešću operaciji koju izvode na njemu, ali ne oseća ništa, mogao sam da recitujem stihove koje sam voleo, ili da posmatram napore koje je deda ulagao da sa Svanom razgovara o vojvodi d’Odifre-Paskjeu, a da me ti stihovi nimalo ne uzbude niti ti razgovori razonode. A dedini napori bili su uzaludni. Tek što bi on postavio kakvo pitanje o tome govorniku, a jedna od bakinih sestara, u čijim je ušima to pitanje odjeknulo kao duboko ali neumesno ćutanje, koje je učtivo prekinuti, obratila bi se onoj drugoj: „Zamisli, Selina, upoznala sam se s jednom Šveđankom, učitelјicom, koja mi je rekla ne može biti zanimlјivije pojedinosti o zadrugama u skandinavskim zemlјama. Treba da je pozovemo na večeru jedno veče.” „Mogu misliti!” odgovori njena sestra Flora, „ali ni ja nisam gubila vreme. Srela sam kod g. Venteja jednoga starog naučnika koji vrlo dobro poznaje Mobana i kome je Moban objasnio do u tančine kako on radi kad stvara neku ulogu. To je ne može biti zanimlјivije. To je jedan sused g. Venteja, nisam ni znala; i vrlo je lјubazan.” „Ali nema samo g. Ventej lјubazne susede,” uzviknu tetka Selina glasom koji je od stidlјivosti bio snažan, a izveštačen usled namere koju je unela u svoje reči, pa baci na Svana pogled koji je ona smatrala punim značenja. Istovremeno je i tetka Flora, koja je razumela da su te reči Selinino zahvalјivanje za vino iz Astija, isto tako gledala Svana s izrazom u kome se mešalo čestitanje i ironija, bilo da bi prosto istakla sestrinu duhovitost, bilo što je zavidela Svanu što ju je nadahnuo, bilo što nije mogla da se uzdrži da mu se ne poruga, jer je smatrala da je on sad na muci. „Verujem da ćemo uspeti da nam taj gospodin dođe na večeru”, nastavi Flora. „Kad ga navedete da govori o Mobanu ili o gđi Materna, on priča satima bez prestanka.” „To mora biti uživanje”, uzdahnu deda, u čiji je duh priroda na žalost isto tako potpuno prenebregla da uklјuči mogućnost strasnog zanimanja za švedsko zadrugarstvo ili za Mobanovo građenje uloga, kao što je zaboravila da duh bakinih sestara snabde onim zrncetom soli koje čovek treba sam da doda da bi se mogao naslađivati nekom pričom o intimnom životu Molea ili grofa od Pariza. „Čujte”, reče Svan dedi, „ovo što ću vam reći ima više veze nego što se čini s onim što ste me pitali, jer u nekom pogledu stvari se nisu mnogo izmenile. Jutros sam čitao nešto od SenSimona što bi vas zanimalo. To je u tomu o njegovom poslanstvu u Španiji; nije to od onih njegovih najbolјih delova, to je samo kao neka vrsta novina, ali su to
bar divno napisane novine, što već čini prvu razliku prema ubitačno dosadnim novinama koje smatramo da treba da čitamo i ujutro i uveče.” „Ja nisam vašeg mišlјenja, ima dana kad mi se čitanje novina čini veoma prijatno...”, prekide ga tetka Flora da bi pokazala da je u Figarou pročitala Figarou pročitala ono o Svanovom Korou. „Kad govore o stvarima ili o osobama koje nas zanimajuG dodade još tetka Selina. „Ne poričem”, odgovori Svan začuđen. „Ja zameram novinama što nam svaki dan vezuju pažnju za beznačajne stvari, dok samo tri-četiri puta u životu pročitamo neku knjigu u kojoj ima stvari od bitnog značaja. Kad već svako jutro tako grozničavo grozničavo cepamo omot novina, trebalo bi nešto izmeniti i stavlјati stavlјati u njih, njih, ne znam ni sam... Paskalove Misli! Misli! (On istače te poslednje reči ironičnim patosom, da ne bi izgledalo da se pravi usilјeno učen.) Onda bismo samo u nekoj knjizi s pozlaćenim obrezom, koju bismo otvorili tek svake desete godine”, dodade on pokazujući prema mondenim stvarima onaj prezir koji glume neki lјudi iz otmenog sveta, „pročitali da je grčka kralјica otišla u Kan ili da je princeza Leon priredila bal pod maskama. Tako bi se uspostavile prave srazmere.” Ali, pokajavši se već što se toliko zaboravio da ma i olako govori o ozbilјnim stvarima: „E, mi baš vodimo lep razgovor, ne znam ni sam zašto smo počeli o tako ,uzvišenim’ stvarima”, pa okrenuvši se mom dedi: „I tako, SenSimon priča da je Molevrije imao toliko prezira prema pristojnosti da se rukovao sa svojim sinovima. To je, znate, onaj Molevrije o kome on kaže: ,Nikada nisam u toj debeloj boci video drugo šta do zlovolјu, prostaštvo i glupost.”’ — „Debela ili ne, ja znam boce u kojima ima nečega sasvim drugačijeg”, reče živahno Flora, kojoj beše stalo da se i ona zahvali Svanu, jer je poklonjeno vino bilo namenjeno obema. Selina se stade smejati. Svan nastavi, zbunjen: „Ne znam je li to bila neupućenost ili kakva smicalica, piše Sen-Simon, ali hteo je da se rukuje i s mojom decom. Opazio sam to dovolјno na vreme da ga sprečim.” Deda se već ushićavao onim „neupućenost ili smicalica”, ali je gđica Selina, kod koje je ime jednog Sen-Simona — jednog književnika — sprečilo potpunu neosetlјivost slušnih moći, već pokazivala ogorčenje: „Kako, i vi se tome divite? No, lepe stvari! Pa šta to treba da znači; zar jedan čovek ne vredi koliko i drugi? Šta mari da li je vojvoda ili kočijaš, ako ima pameti i srca? Baš je lepo vaspitavao svoju decu taj vaš Sen-Simon ako im nije govorio da pruže ruku svakome pristojnom čoveku. Pa to je prosto odvratno. I vi se usuđujete da to citirate?” A moj deda, ucvelјen, osećajući nemogućnost, pred tom opstrukcijom, da postigne da Svan ispriča ono što bi njega toliko zanimalo, govorio je tiho mami: „Ta podseti me na onaj stih što si me naučila i koji mi toliko olakšava srcu u ovakvim trenucima. Ah, da: ,Gospode, kolike nam vrline činiš mrskim!’ O, kako je to dobro rečeno!”
