•PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE
UCENJE O FAMILIJARNOM NESVESNOM
p ro m e te j
Leopold Sondi UČENJE O FAMLIJARNOM NESVESNOM
Biblioteka PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE
Urednik Zoran Kolundžija
NaziV originala L. Szondi: Freiheit und Zwang im Schicksal des Einzelnen, Bem und Stuttgart, Verlag Hans Huber, 1968 (L. Sondi: Sloboda i prinuda u sudbini pojedinca)
S nemačkog preveo Petar Bojanić
Leopold Sondi
UČENJE O FAMILIJARNOM NESVESNOM Predgovor Ivan Nastović
n Fotografija na prednjoj strani korica Leopold Sondi
PROMETEJ Novi Sad
L.SZONDI F R E IH E IT U N D Z W A N G IM S C H I C K S A L D E S E I N Z E L N E N
0 -& t<
'
jJ, ozmc&’ ^urrzćći
•
SADRŽAJ
Predgovor
11
Uvodna reč autora I II III IV
49
Sudbina Promena pojma sudbine u dubinskoj psihologiji Izbor O psihologiji izbora
51
91
Nagoni Vaspitanje i obrada nagona
119
Ego Pontifex-Ego 139 Nova orijentacija u vezi sa pitanjem rascepa Ega 151 Appendix O
171
autoru
175
9
PREDGOVOR
UVOD U UČENJE LEOPOLDA SONDIJA
Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između ostalog, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena sudbina. Kako je čovek među svim ostalim živim bićima jedini sposoban da bude svestan svoje sudbine, da li je on zaista podnosi dostojanstveno? Leopold Sondi U dubinskoj psihologiji se 1937. godine pojavljuje jedan nov pravac: Sondijeva šikzal-analiza (schicksal-analiza), analiza familijamog nesvesnog, koja predstavlja most između Frojdove psihoanalize, odnosno individualnog nesvesnog, i Jungove arhe-analize, odnosno kolektivnog nesvesnog. Leopold Sondi je na egzaktan način, analizom velikog broja genealoških stabala, uspeo da dokaže (1937) da se između individualnog nesvesnog, koje sačinjavaju individualno potisnuti sadržaji, i kolektivnog nesvesnog, koje sačinjavaju arhetipovi, nalazi jedna do tada potpuno nepoznata oblast nesvesnog, koju Sondi naziva familijamo nesvesno, a čiji su sadržaji latentni recesivni geni. Otkrićem familijamog nesvesnog Sondi u dubinsku psihologiju uvodi jednu novu dimenziju i time dopunjava i proširuje krug njenog istraživanja, tako da dubinsko-psihološki fenomeni danas dobijaju svoj pravi i potpuni smisao tek u svetlu individualnog, familijamog i kolektivnog nesvesnog. 13
'
Međutim, neverovatna je činjenica, piše Sondi, da je Jung, koji se posle odvajanja od Frojda (1913) potpuno predao proučavanju pra-istorijskog sloja nesvesnog i pri tome otkrio kolektivno nesvesno, prešao preko velike oblasti familijarnog nesvesnog, koje danas igra važnu ulogu u dinamičkoj psihijatriji i psihologiji. Ta činjenica je dovela do toga da je familijamo nesvesno, kako u okvira Frojdovog tako i u okviru Jungovog učenja, ostalo po strani. Prva Sondijeva saopštenja o familijamom nesvesnom pojavljuju se 1937. godine; ona čine osnovu na kojoj se kasnije razvilo šikzal-analitičko učenje. Šikzal-analiza se sastoji u analizi familijamog nesvesnog, odnosno' u analizi predaka koji u nama i dalje žive u formi latentnih recesivnih gerta i nesvesno determinišu izbor ljubavnog i bračnog partnera, prij atelj a, ideala, profesije, vrste bolesti i smrti, i na taj način upravljaju našom sudbinom. Stoga Sondi svoje učenje i naziva ,,šikzal-analiza“, odnosno analiza sudbine. Ali, kao što ćemo kasnije videti, on sudbinu tretira kao medicinski i dubinsko-psihološki problem, a ne kao mističnu silu koja na nepoznat način upravlja tokovima našeg života. Teorijska osnova šikzal-analize „Bilo je to pre više godina“, piše Sondi, „kada je jedna mlada žena u pratnji svog supruga došla u moju ordinaciju. Najpre se žalila na nesanicu, glavobolje i na osećanje straha od društva, zatim je saopštila da je pre nekoliko godina bila lečena od prisilnih misli da mora da skoči u bvmar. Pri pisanju nije mogla da napiše izvesna slova, na primer, ruka joj se zaustavljala pri pisanju slova K. Tadašnje lečenje je bilo uspešno završeno i pacijentkinja se 14
vratila kući. Međutim, posle izvesnog vremena ponovo se pojavljuju prisilne misli, ali sada u dmgom obliku. Kada bi davala lek svom detetu, koje je sama negovala, uvek bi posle toga osećala ogroman strah da ga je možda otrovala. I to ju je neprestano mučilo. U to vreme se pojavljujejoš jedna prisilna misao - da mora da tmje ljude oko sebe. Te misli nije mogla nikako da se oslobodi. Kad god bi svojoj deci, supmgu ili gostima davala kolače ili bilo šta dmgo za jelo, odmah iza toga bila je opsednuta mislima 0 trovanju. Ona je vrlo dobro znala da je to glupost, ali nije mogla toga da se oslobodi. Sa suzama u očima me je pitala: ’Da li ste doktore sreli ijednog čoveka koji je bio mučen od tako glupih ideja?’ Odgovorio sam joj da već godinama posećujem jednu stam gospođu koja pati od sasvim sličnih ideja trovanja. 1 više od toga: ona svoje tegobe saopštava gotovo istim rečima i na isti način. Supmg pacijentkinje, koji je dotle mimo sedeo, iznenada je rekao: ’Ja poznajem taj slučaj, gospodine doktore - ta stara dama, to je moja majka!’“ Ovo je Sondija duboko impresioniralo. Sudbina tih triju osoba prvi put ga je navela na pitanje: zašto se taj čovek zaljubio baš u tu, a ne u neku dmgu ženu, koja je kasnije bila proganjana od istih prisilnih misli kao i njegova majka? Ovo pitanje je trebalo da dobije odgovor, kao i pitanje da li se takvi oblici sudbine mogu dokazati i kod dmgih slučajeva. ,,Oficijelni“ predstavnici psihologije i psihijatrije bi ono što je u tom braku bilo ,,sudbinsko“ jednostavno pripisali slučaju i ceo problem nazvali nenaučnim. Međutim, Sondi je bio sasvim dmgog mišljenja. On se pitao da li se tragična sudbina tih triju osoba može objasniti ispitivanjem gena i 15
»
«
došao na pomisao da u osnovi njihove zajedničke sudbine leže možda isti ili srodni recesivni geni. Da bi dokazao tu svoju hipotezu, Sondi se posvetio dugogodišnjem ispitivanju genealoških stabala nešto više od petsto kako zdravih tako i bolesnih osoba. Pri tome je došao do zapanjujućih rezultata, koji su njegovu hipotezu potvrdili. Rezultate svog dugogodišnjeg ispitivanja objavio je 1944. godine u knjizi Schicksal-analisa, koja nosi podnaslov: Izbor Ijubavnog i bračnog partnera, prijatelja, profesije, bolesti i smrti. Tako je došlo do stvaranja novog pravca u dubinskoj psihologiji, pravca koji je Sondi nazvao šikzal-analiza, a čija se teorijska osnova zasniva na latentnim recesivnim genima. Međutim, začetak ideje o familijamom nesvesnom, odnosno o delovanju latentnih recesivnih gena kod Sondija se javlja daleko ranije, još 1911. godine, kada je imao samo 18 godina. U to vreme Sondi je sa mladalačkim žarom čitao dela Dostojevskog i pri čitanju romana ZloČin i kazna i Braća Karamazovi prvi put se upitao: zašto je Dostojevski za junake svojih romana sa posebnom naklonošću birao baš ubice? Sondi piše da je tada, sa hrabrošću mladoga čoveka, o tome razvio vlastitu teoriju, koja je glasila: Dostojevski je mogao i morao u svojim delima da prikazuje psihički život ubica, jer je u skrivenom obliku, u svom familijamom nasleđu, nosio ubicu u sebi, tako da je u stvaralačkom radu spontano i nesvesno projektovao latentne ubilačke impulse u psihu svojih junaka, jer je i sam bio „latentni ubica“.‘ 1 Kako se Frojdov rad „Dostojevski i oceubistvo“ pojavljuje tek sedamnaest godina kasnije (1928), isključena je mogućnost da je na pojavu ove Sondijeve ideje mogao uticati Frojd.
16
Ova Sondijeva teorija iz mladalačkih dana našla je svoju punu potvrdu ne samo u njegovom kasnije formulisanom šikzal-analitičkom učenju već i u poznatoj biografiji H. Trojata o Dostojevskom, koja se pojavila u Parizu 1940. godine i gde autor vrlo jasno ističe da su u genealoškom stablu Dostojevskog figurirale ubice i sveštenici, što se sasvim poklapa sa Sondijevom pretpostavkom još iz 1911. godine. Da bi kasnije izlaganje bilo jasnije, potrebno je da se ukratko osvmemo i na prirodu latentnih recesivnih gena. Poznato je da su nosioci naslednih svojstava geni, koji se, prema hromozomskoj teoriji, nalaze u hromozomima. Svaki čovek nosi u sebi veliku sumu činilaca nasleđa. Pri oplođenju dolazi do rivaliteta između očevih i majčinih gena. Prema Mendelovom učenju, znamo da će se u toj borbi jači geni nametnuti i potisnuti slabije, tako da, s jedne strane, imamo jače, dominantne, a s dmge strane, slabije, latentne recesivne gene. Tu borbu između činilaca nasleđa Sondi naziva premordijalnom borbom gena ili, simbolički, borbom predakai, Svaki predak, to jest svaki gen, teži da se u potomstvu opet pojavi u prvobitnoj dominantnoj fazi, što znači da geni reprezentuju „zahteve predaka“ i teže ka ponovnom uspostavljanju jednog ranijeg stanja. Međutim, potrebno je naglasiti da latentni recesivni geni, iako savladani od jačih dominantnih gena, nisu pasivni i ,,mrtvi“, već su, naprotiv, veoma aktivni; a postoje tri mogućnosti njihovog ispoljavanja: genotipska, genotropska i u obliku heterozisa. Genotipsko ispoljavanje latentnih recesivnih gena javlja se kod homozigotne recesivnosti, to jest kada organizam potiče od roditelja koji imaju istovetne nasledne osobine,
odnosno kada organizam nastaje kopulacijom muške i ženske polne stanice jednake genetske konstitucije u pogledu nekog određenog svojstva. Tako kod homozigotne recesivnosti nasledna svojstva dolaze genotipski do izražaja, npr. u obliku paranoidne shizofrenije, epilepsije, oligofrenije, gluvoće, itd. 1 Genotropsko ispoljavanje ‘latentnih recesivnih gena javlja se kod heterozigotne recesivnosti, to jest kod pojave kada organizam potiče od roditelja različitih naslednih osobina, odnosno različite genetske konstitucije. Genetika je sve do pojave šikzal-analize znala samo za genotipski oblik manifestacije gena. Međutim, prema šikzal-analitičkom učenju, recesivni geni u heterozigotnom obliku deluju i genotipski i genotropski. Genotropsko delovanje latentnih recesivnih gena ispoljava se u determinisanju izbora bračnog i ljubavnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, bolesti i smrti, za razliku od genotipskog delovanja latentnih gena, koje se odražava u tome da pravac tog izbora odgovara genotipu, odnosno naslednoj osnovi organizma. Kao primer za homozigotnu i heterozigotnu recesivnost uzećemo gluvoću. Kod homozigotne recesivnosti imamo punu, duplu dozu gena koji uslovljavaju gluvoću, to jest i sa očeve i sa majčine strane, usled čega dolazi do ,,manifestne“ gluvoće. Međutim, ako osoba nosi iste gene samo u heterozigotnoj formi, to jest u maloj, pojedinačnoj dozi, neće doduše doći do manifestne gluvoće, ali se ona može ispoljiti u izboru profesije ili bračnog partnera. Tako, na primer, osoba koja nosi u sebi gene gluvoće samo u heterozigotnom obliku može nesvesno da odabere poziv u kome će se baviti manifestno gluvim osobama; ušni lekar, logoped u zavodu za gluvoneme itd. 18
Jedan drugi genotropski oblik heterozigotnog delovanja po ovoj teoriji bi bio ostvaren kad bi se jedan konduktor, to jest osoba koja prenosi bolest u prikrivenom stanju, zaljubila u osobu koja je takođe konduktor istih gena. Pored genotipskih i genotropskih mogućnosti ispoljavanja latentnih recesivnih gena, postoji, prema učenju šikzal-analize, i treća mogućnost: ispoljavanje u obliku heterozisa koji, prema Sondiju, znači „vitalnu nadmoćnost heterozigota nasuprot homozigota“. Još pre nego što je eksperimentalna genetika potvrdila stvamo postojanje nadmoćnosti heterozigota u odnosu na homozigote, Sondi je, već 1937. godine, postavio hipotezu: patogeni geni u heterozigotnom obliku, to jest u pojedinačnoj maloj dozi, deluju kod čoveka stimulirajuće, tako da konduktori takvih gena mogu posedovati specijalnu sposobnost baš u onoj oblasti u kojoj su njihovi preci bili bolesni. Tako, na primer, kaže Sondi, patogeni geni paranoidne shizofrenije u heterozigotnoj formi, to jest u maloj, pojedinačnoj dozi, mogu se ispoljiti u posebnoj nadarenosti za psihijatriju i psihologiju. Ili pak patogeni geni epilepsije u pojedinačnoj, maloj dozi, mogu se manifestovati u izuzetnoj nadarenosti za takozvane homo sacer profesije, kao što su, na primer, sveštenik, kaluđer, opatica, sudija, oblast sudske medicine, itd. Dakle, latentni recesivni geni u heterozigotnom obliku, to jest u maloj, pojedinačnoj dozi, drugačije se manifestuju nego u homozigotnom obliku, to jest u punoj, duploj dozi. To predstavlja jedno od osnovnih načela šikzal-analize. Stoga se osnovni zadatak šikzal-analize sastoji upravo u rasvetljavanju aktivnosti familijamog nesvesnog, odnosno latentnih recesivnih gena, putem kojih skriveno 19
nasleđe uspeva da se zaobilaznim putem ispolji u obliku genotropizma. Familijarno nesvesno i genotropizam kao njegova osnovna funkcija Latentni recesivni geni, iako potisnuti od dominantnih gena, nisu, dakle, pasivni, već, naprotiv, veoma aktivni, što se odražava u njihovom genotropskom delovanju, koje nesvesno determiniše izbor bračnog i ljubavnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, bolesti i smrti. To nesvesno delovanje familijamih hereditamih činilaca, to jest latentnih recesivnih gena, Sondi, kao što je rečeno, naziva familijamo nesvesno. Prema shvatanju šikzal-analize, potisnuti sadržaji familijamog nesvesnog mogu se manifestovati isto kao i sadržaji individualnog nesvesnog - u obliku simptoma. Frojdovo učenje o potiskivanju važi u potpunosti i za familijamo nesvesno; naime, potisnuti recesivni geni, kao na primer shizofrenija, melanholija, manija, epilepsija itd, koji se još nikada nisu pojavili u svesti mogu, kao i 'individualno potisnuti sadržaji, stvoriti neurotske i psihotične slike. Shodno tome, pored snova koji su determinisani potisnutim sadržajima individualnog nesvesnog, postoje i snovi koji potiču iz familijamog nesvesnog, pa ove dve vrste snova šikzal-analiza oštro razgraničava. Analogno Frojdovoj deskriptivnoj definiciji nesvesnog kao psihičkog fenomena, čiju egzistenciju samo pretpostavljamo na osnovu njegovog ispoljavanja, Sondi postavlja dva osnovna merila, na osnovu kojih se može pretpostaviti egzistencija familijamog nesvesnog: 20
1. Ako utvrdimo nesvesne manifestacije, koje ne vode poreklo ni iz individualnog ni iz kolektivnog nesvesnog, i 2. Ako možemo dokazati da su te nesvesne manifestacije povezane sa familijamim hereditamim činiocima, to jest sa latentnim recesivnim genima. Da bi dokazao svoju hipotezu o genotropskom delovanju latentnih recesivnih gena, Sondi je, kako je već rečeno, ispitao genealoška stabla nešto više od petsto zdravih i duševno bolesnih osoba. Rezultati do kojih je došao nedvosmisleno su potvrdili njegovu hipotezu o genotropskoj manifestaciji latentnih recesivnih gena: pokazalo se da je izbor bračnog i ljubavnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, bolesti i smrti determinisan delovanjem latentnih recesivnih gena, odnosno familijamim nesvesnim. To je kasnije i eksperimentalno potvrđeno Sondijevim testom, koji nas, između ostalog, na egzaktan način obaveštava o sadržajima familijamog nesvesnog kod ispitivane osobe. Analizom genealoških stabala Sondi je došao do novog i važnog načela koje je nazvao genotropizam; on predstavlja osnovnu funkciju familijamog nesvesnog i, ujedno, osnovu šikzal-analitičke teorije izbora objekta. Sondi genotropizam definiše kao delujuću snagu koja uzajamno privlači dve osobe sa istim ili sličnim latentnim recesivnim genima, .Dve osobe će osećati obostranu privlačnost - u ljubavi, prijateljstvu, profesiji (na primer pacijent i lekar), ili u izboru ideala - ako je jedan važan dinamički deo njihovih latentnih recesivnih gena isti ili sličan. Osobe sa istim ili sličnim recesivnim genima Sondi naziva genskim srodnicima (Genverwante), za razliku od osoba sa krvnim srodstvom (Blutwerwante). Stoga, odstupajući od klasičnog kliničkog učenja o nasleđu, koje vrši genealoška ispitivanja familija isključivo na 21
osnovu krvnoga srodstva, šikzal-analiza ističe da je pri genealoškom ispitivanju familija nužno voditi računa ne samo o krvnom srodstvu već i o genskom srodstvu. U tom smislu on je stvorio i jednu posebnu metodu, takozvanu metodu ge• notropskog istraživanja familija, kojom se pri genealoškom ispitivanju jedne osobe ne obuhvataju samo njeni najbliži srodnici po krvi, već i sve one ličnosti koje su na osnovu genskog srodstva sa njom tesno povezane, bilo u obliku ljubavnog ili bračnog odnosa ili pak prijateljstva. Jer, u središtu šikzal-analitičkog učenja nalazi se izbor. Osnovne forme genotropizma Tako genotropizam predstavlja osnovnu funkciju familijamog nesvesnog i ispoljava se u izborima koje vrši jedna osoba. Prema vrstama izbora Sondi razlikuje pet osnovnih oblika genotropizma: 1. Libido-tropizam, koji se manifestuje u izboru ljubavnog objekta; 2. Socio-tropizam, koji se manifestuje u izboru prijatelja i ideala; 3. Opero-tropizam, koji se manifestuje u izboru profesije; 4. Morbo-tropizam, koji se manifestuje u izboru vrste bolesti; 5. Tanato-tropizam, koji se manifestuje u izbom vrste smrti. Pre nego što pređem na opisivanje pojedinih oblika genotropizma, potrebno je naglasiti da, iako genotropizam predstavlja univerzalno važeće načelo dokazano na velikom broju slučajeva metodom genotropskog ispitivanja familija kao i eksperimentalno, putem Sondijevog testa, 22
izbori jedne osobe su determinisani i sadržajima individualnog nesvesnog, odnosno objektalnim odnosima iz najranijeg detinjstva, kao i socijalno-kultumim činiocima. Prema osnovnom načelu genotropizma vrsta izbora je uvek determinisana sasvim određenom vrstom latentnih recesivnih gena. Tako će, na primer, jedna osoba sa epileptičnim recesivnim genima imati sasvim drugi izbor ljubavnog objekta, prijatelja, ideala, profesije, bolesti i smrti od osobe sa shizofrenim recesivnim genima, dok će isti ili sličan izbor imati osobe koje su genski srodne, to jest osobe sa istim latentnim recesivnim genima. Ad 1. Libido-tropizam predstavlja genotropsko delovanje familijamog nesvesnog i manifestuje se u izboru ljubavnog objekta. Uzajamna privlačnost između dve osobe uslovljena je srodnošću njihovih latentnih recesivnih gena. Tu zapravo i pronalazimo odgovor zašto neko za svoga bračnog partnera bira sasvim određenu osobu, a ne neku drugu; pri čemu su mnoge tragedije u ljubavnim odnosima uslovljene upravo nesrećnim, pogrešnim izborom partnera. Libido-genotropsko delovanje latentnih recesivnih gena ne nalazimo samo pri izboru bračnog partnera, već u svim oblicima izbora ljubavnog objekta: kod incestuozne ljubavi, kod biseksualnog i homoseksualnog izbora ljubavnog objekta, u slučajevima straha od incesta - kada osoba bira ljubavni objekat polamo suprotan svojim roditeljima, i najzad, kod takozvanih „brakova iz razuma“, odnosno iz interesa. Naime, Sondi kaže da ako neko odabere bračnog partnera rukovodeći se materijalnim razlozima ili iz bilo kojih drugih interesa, radi karijere na primer, možemo se pitati: 23
zašto je on odabrao baš tu, a ne neku drugu osobu? Tako, na primer, ako jedna zdrava žena iz interesa za svog supruga odabere jednu gluvu osobu, ili ako duševno normalan čovek odabere za svoju suprugu oligofrenu osobu, ispitivanje genealoškog stabla takvih osoba, kao i rezultati na Sondijevom testu, otkriće nam da i u onim slučajevima gde se obično misli da je izbor bio determinisan samo razumom, imamo gensku srodnost između bračnih partnera. Ad. 2. Socio-tropizam predstavlja drugi oblik genotropskog delovanja familijamog nesvesnog i manifestuje se u izboru prijatelja i u izboru ideala. Jedna osoba će za prijatelja ili za uzor odabrati onoga ko je sa njom genski srodan. Prema tome, možemo reći da je i prijateljstvo forma manifestacije genotropizma, jer latentni recesivni geni ne određuju samo objekat naše ljubavi, već i izbor naših prijatelja i ideala. Tako, na primer, u jednom ženskom intematu, u kome su Sondijevi saradnici vršili psihološko ispitivanje, od četrdeset i jedne devojke, njih dvanaest su sačinjavale vrlo prisan prijateljski krug. Genealoško ispitivanje tih dvanaest devojaka i eksperimentalno ispitivanje Sondijevim testom pokazalo je da sve potiču iz familija koje pripadaju paroksizmalnom, odnosno epileptičnom naslednom krugu, što će reći da je između njih postojala genska srodnost. Ad 3. Opero-tropizam se manifestuje u izboru profesije, koji je, kao i izbor ljubavnog objekta ili prijatelja, uslovljen latentnim recesivnim genima. Tako od latentnih recesivnih gena, odnosno familijamih hereditamih činilaca zavisi i vrsta profesije koju ćemo odabrati. Kako je psihijatrijsko učenje o nasleđu do sada utvrdilo četiri samostalna „nasledna kruga“ duševnih oboljenja: shizofreni, 24
cirkulami, epileptiformni i seksualni; pa, prema učenju šikzal-analize, svakom naslednom krugu pripada i određena grupa profesija. Tako, na primer, osobe koje pripadaju paranoidnom kmgu obično biraju zanimanje iz oblasti psihijatrije, psihologije, farmacije, hemije, arheologije, špijunaže, itd. Opero-tropizam deluje u izbom profesije na dva načina: 1. osoba odabira onaj poziv u kome će biti zaposlena i doći u dodir s genetski srodnim individuama, i 2. osoba bira poziv u kome će moći potisnute potrebe familijamog nesvesnog da zadovolji na društveno prihvatljiv način. U tom smislu je veoma instruktivan slučaj jednog vrlo sposobnog agenta tajne policije, kod koga se, nekoliko dana 'po otpuštanju iz službe zbog neke prevare koju je počinio, pojavila veoma izražena paranoidna slika, nakon čega je morao biti hospitalizovan u jednoj psihijatrijskoj bolnici. U njegovom slučaju profesija je imala ftmkciju odbrane, odnosno socijalizacije paranoidnih sadržaja, pa se kod njega može govoriti o „odbrambenom opero-tropizmu“. Elenberger navodi lep primer nasledne uslovljenosti izbora poziva kod jednog para jednojajčanih blizanaca, od kojih je jedan postao okoreli zločinac, a dmgi vrlo sposoban čuvar zatvora, dok Sondi navodi primer familije u kojoj je jedan član postao palikuća, a dmgi vatrogasac, kao i slučaj tri brata, od kojih je jedan postao težak zločinac (ubica), dmgi mesar, a treći hirurg. Ad 4. Morbo-tropizam predstavlja četvrti oblik delovanja familijamog nesvesnog i očituje se u izbom vrste bolesti. Ali, da li se sa naučnog stanovišta uopšte može
govoriti o tome da čovek sam bira svoju bolest? Do sada smo videli da izbor bračnog i ljubavnog partnera, prijatelja, kao i profesije nije stvar slučaja, već da je determinisan specifičnim delovanjem latentnih recesivnih gena. Što se tiče bolesti, kaže Sondi, religiozni ljudi misle da iza toga stoji „prst Božiji“, dok lekari smatraju da je izbor uslovljen konstitucijom. Šikzal-analiza ide još dalje i smatra da je izbor bolesti funkcija genotropizma, to jest latentnih recesivnih gena, jer jeste tačno da određeni konstitucionalni tipovi teže ka određenim bolestima (na primer, leptozomno-astenični ka shizofreniji, a pikničari ka manično-depresivnom oboljenju itd). Međutim, konstituciji fenotipa moramo pretpostaviti genotip od kojega uglavnom zavisi da li će neko oboleti od određene bolesti ili ne. Šikzal-analitička istraživanja su pokazala da će različite psihičke traume ili infektivna oboljenja izazvati psihotične reakcije samo kod onih osoba koje su svojim nasleđem predisponirane za takvu vrstu reakcije. Tu možemo, recimo, naći odgovor zašto leus samo u relativno malom broju slučajeva dovodi do progresivne paralize. Možemo, dakle, reći da morbo-tropizam označava fenomen koji uslovljava da osoba na infektivne nokse ili traume često reaguje poremećajima koji su u endogenom obliku prisutni u njenom familijamom nesvesnom. Ad 5. Tanato-tropizam predstavlja peti i poslednji oblik genotropizma i ispoljava se u izboru smrti. Suština tanato-tropizma sastoji se u tome da u svakom čoveku nesvesno deluje posebna familijama predispozicija ka određenoj vrsti smrti, tako da pojedine familije, kako ističe Sondi, ne samo da imaju zajedničku porodičnu grobnicu već imaju i svoju bolest od koje umira. Setimo se samo 26
učestalosti istih smrtnih bolesti i učestalosti samoubistava u okviru iste familije, što se lepo može videti u Rrležinoj drami Gospoda Glembajevi. Osim toga, poznata je učestalost smrti izazvane nesrećnim slučajem u familijama epileptičara, ili učestalost samoubistava kod familija paranoidno-homoseksualnih i paranoidno-depresivnih osoba. Šikzal-analiza je svratila pažnju na činjenicu da je čak i izbor sredstva kod samoubistva determinisan naslednim kmgom, to jest latentnim recesivnim genima. Tako samoubice koje pripadaju homoseksualno-paranoidnom kmgu obično kao sredstvo birajuvotrov ili revolver. Epileptoformne-paroksizmalne samoubice obično skaču sa prozora, mosta, iz voza ili se pak same spaljuju. Sadisti kao sredstvo biraju nož, brijač, konopac itd. Za osobe koje pripadaju katatonoformnom shizofrenom kmgu karakteristi' čan je pasivan način samoubistva: pasivno prepuštanje da budu pregaženi vozom ili pak odbijanje hrane. Najzad, oni koji pripadaju cirkulamom kragu obično odabiraju oralni način samoubistva. Na kraju ću spomenuti jedan bizaran oblik tanatotropizma - kada žrtva sama traži ubicu. Naime, nekoliko istaknutih engleskih kriminologa tvrde da ima ljudi koji su sudbinski predodređeni da budu ubijeni, tako da nesvesno biraju svoga ubicu i stvaraju situaciju koja će dovesti do ubistva. Sondi kaže da je tu najčešće reč o nesvesnoj sili koja privlači žrtvu ka sopstvenom budućem ubici. Kad žrtva nađe takvu osobu, onda nesvesno čini sve da bi bila ubijena. U takvim vezama psihoanaliza vidi ili moć Edipovog kompleksa ili manifestaciju nagona smrti. Međutim, šikzal-analiza smatra da su ubica i žrtva genski srodne osobe, čija se srodnost sastoji u sadomazohističkim nagonskim zahtevima. Možemo se, 27
naime, pitati šta je to što ubicu i žrtvu spaja u tragičnu vezu i zašto ubica ubija zapravo jednu sasvim određenu osobu, a ne neku drugu? Napomenuo bih i da je glavna zamerka šikzal-analitičkom učenju o genotropizmu bila da su prilikom dokazivanja osnovnih hipoteza birani samo ekstremni slučajevi genealoških stabala pojedinih familija i na osnovu njih dokazano genotropsko delovanje familijamog nesvesnog, a da to nije provereno statističkim metodama humane genetike. Mada je ovo tvrđenje proizvoljno i neargumentovano, Sondi je u trećem izdanju knjige Schicksal-analisa, iz 1965. godine, dodao još jedno novo, opšimo poglavlje, naslovljeno Primena genetshe statističke metodike u šikzal-analizi, u kome je, kako ističe H. Menga, koji je napisao predgovor tom izdanju, i statističkim putem dokazan univerzalno važeći princip genotropskog delovanja familijamog nesvesnog. Ovom prilikom neka samo bude napomenuto da humana genetika raspolaže jednim nizom statističkih metoda pomoću kojih se velikom verovatnoćom može utvrditi nasleđe uopšte, a posebno tok nasleđa jedne bolesti. Šikzal-analitički pojam sudbine Kako bi bili izbegnuti nepotrebni nesporazumi, sada ću u najkraćim crtama izložiti i Sondijev pojam sudbine, koji se nalazi u središtu šikzal-analitičkog učenja. Naime, kada se govori o sudbini, obično se misli na neku mističnu, natprirodnu silu ili moć koja unapred određuje šta će se dogoditi u životu neke osobe.'Ovakvo shvatanje sudbine uglavnom se zadržalo sve dok nauka nije počela da ispituje odnose između svojstva ličnosti i sud28
bine. Od tada sudbina, slično kao i snovi, počinje da gubi mističan smisao i postepeno dobija značenj e psihološkog fenomena koji je determinisan biološkim, psihološkim i socijalnim činiocima. U okvim Frojdove psihoanalize sudbina pojedinca je određena individualnim konfliktom nagona sa Egom i super-Egom; tek dve godine^pred smrf^Frojd je istakao nasleđe kao važan činilac u formiranju sudbine. Mada se to ne bi očekivalo, analitička psihologija K. G. Junga relativno malo se interesovala za problem ljudske sudbine, tako da Jung sudbinu posmatra uglavnom u svetlu arhetipova. On, na primer, ne traži značaj oca za sudbinu pojedinca samo u realnom „familijamom romanu“ osobe, kao to čini Frojd, već u „arhetipu imaga oca“, odnosno u sadržajima kolektivnog nesvesnog. Međutim, sudbina tek u okviru šikzal-analitičkog učenja dobija svoju punu potvrdu kao medicinski i dubinskopsihološki problem. Sondi, kako smo već napomenuli, stavlja pojam sudbine li središte svojih istraživanja i ističe da postoji tesna povezanost između izbora i sudbine, tako da njegov poznati stav - koji predstavlja suštinu šikzalanalitičkog učenja - glasi: „Sudbina - to je izbor, jer izbor čini sudbinu“. Dmgim rečima, od našeg izbora zavisi naša sudbina, pa se stoga može govoriti i o „bolesti sudbine“. Osoba sa bolesnom sudbinom zapravo je osoba sa bolesnim izborom>va ovaj se najčešće ispoljava u izbom bračnog i ljubavnog partnera. Kako je izbor, sa jedne strane, determinisan sadržajima familijamog nesvesnog, a, sa dmge strane, našim Egom, Sondi govori o genotropnom i ego-tropnom izboru, od kojih prvi uslovljava prisilnu, a dmgi slobod.no izabranu sudbinu. Odatle proističe da naša sudbina nije fatalistički 29
determinisana isključivo latentnim recesivnim genima, već da na njeno odabiranje i formiranje utiče i naše Ego, koje se, kao što ćemo kasnije videti, nalazi u dijalektičkom odnosu sa nasleđem. Pod prisilnom sudbinom Sondi podrazumeva onaj deo sudbine koji je determinisan sadržajima familijamog nesvesnog, odnosno latentnim recesivnim genima, a manifestuje se, kao što smo videli, u nesvesnom genotropskom izboru ljubavnog i bračnog partnera, prijatelja, profesije, bolesti i smrti. Tu je osoba prinuđena da, pod dejstvom familijamog nesvesnog, ponavlja egzistencijalne odlike svojih predaka, odlike koje u njoj i dalje žive u obliku latentnih recesivnih gena. Stoga čovek, prema šikzal-analitičkom učenju, ne nosi samo jednu, već više sudbinskih, odnosno egzistencijalnih mogućnosti, budući da svaki predak u našem familijamom nesvesnom otelovljuje jednu posebnu egzistencijalnu mogućnost i to ne u filozofskom, već u psihološkom smislu. Tako u jednoj osobi često mogu istovremeno postojati polamo suprotne egzistencijalne mogućnosti. Kako ćemo kasnije videti, od našeg Ega zavisi da li ćemo biti u mogućnosti da slobodno odaberemo svoju vlastitu, individualnu sudbinu i da odstranimo negativne figure predaka ili da ih pak integrišemo u jednu novu egzistencijalnu mogućnost, koja će dobiti pozitivan kvalitet. Pod slobodno izabranom sudbinom Sondi podrazumeva onaj deo sudbine odabran od strane našeg Ega, koje pokušava da se oslobodi uticaja familijamog nesvesnog i izgradi svoje vlastite, odnosno individualne oblike egzistencije. Stoga onaj ,,ko ne odabira sam, nema svoju vlastitu sudbinu“ (Sondi). Novorođenče poseduje samo sudbinske mogućnosti, ali ne i sudbinu, jer sudbina se rađa 30
tek sa prvim izborom Ega, a nestaje sa njegovim poslednjim izborom. Potrebno je naglasiti da, prema šikzal-analitičkom učenju, pored familijamog nesvesnog prisilnu sudbinu determinišu i dmgi činioci, kao što su: priroda nagona, društveni i kultumi činioci. Time smo došli i do šikzal-analitičke definicije sudbine, koju Sondi određuje kao „dinamički funkcionalnu dijalektičku koegzistenciju zahteva familijamog nesvesnog, prirode nagona, dmštvene sredine i slobodnog izbora Ega“. Sudbina, dakle, predstavlja celinu svih nasleđenih i slobodno odabranih egzistencijalnih mogućnosti, a od njihovog srazmemog odnosa zavisi da li će i u kojoj meri jedna osoba biti zdrava, odnosno bolesna. Tako, na primer, ako je nečija sudbina determinisana pretežno ■patogenim sadržajima familijamog nesvesnog, govorimo o takozvanoj „bolesnoj sudbini“, kao posledici bolesnog izbora, jer osoba prisilno ponavlja bolesne egzistencijalne oblike svojih predaka. Ka bolesnoj sudbini vode uglavnom dve konstelacije. Prva konstelacija se javlja kada je Ego tako slabo da ne može slobodno da bira vlastitu, individualnu sudbinu, pa je savladano od takozvanih „zahteva predaka“ koji postoje u familijamom nesvesnom. Posledica takve konstelacije je dominacija prisilne sudbine, što je, recimo, slučaj kod hebefrenog oblika shizofrej nije. Dmga konstelacija koja dovodi do bolesne sudbine nastaje kad imamo jedno rigidno, krajnje neelastično Ego, koje funkcioniše u relacijama isključivo jedne egzistencijalne mogućnosti, pa je život osobe fiksiran samo za jednu vrstu izbora* Međutim, ovakav izbor, ističe Moser, teško će se nazvati bolesnim od strane 31
sredine, ako se manifestuje u nekom društveno dobro prilagođenom obliku, kao što je to, na primer, slučaj sa Gogoljevim Akakijem Akakijevičem iz pripovetke Šinjel, čiji se ceo život sastojao isključivo u jednoj egzistencijalnoj mogućnosti, odnosno u prepisivanju tuđih spisa. Shodno prisilnoj i slobodno odabranoj sudbini, šikzal-analiza se, teorijski posmatrano, može podeliti u dve faze: - U prvoj fazi imamo analizu prisilne sudbine, odnosno analizu familijamog nesvesnog, čiji se sadržaji, putem specijalne šikzal-analitičke interpretacije snova i metode slobodnih asocijacija, dovode u svest. Konfrontacija pacijenta sa sadržajima sopstvenog familijamog nesvesnog ima sličan cilj kao i psihoanalitička konfrontacija sa sadržajima individualnog nesvesnog. - Dmgu fazu čini šikzal-analitička analiza Ega, čiji se zadatak sastoji u tome da izgradi vrhovno, takozvano Pontifex Ego, koje treba da se suprotstavi patogenom dejstvu individualnog i familijamog nesvesnog, i na taj način omogući slobodan izbor vlastitih, odnosno individualnih egzistencijalnih mogućnosti. Stoga možemo reći da se individua u šikzal-analizi konfrontira sa svojim nesvesnim egzistencijalnim mogućnostima i na taj način stavlja pred izbor bolje individualne egzistencijalne forme, koje dotle uopšte nije bila svesna. Na osnovu svega rečenog, možemo istaći da se sudbina, izbor i Ego nalaze u tesnoj funkcionalnoj vezi i da predstavljaju osnovne pojmove šikzal-analitičkog učenja koje, pored Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije, zauzima središnje mesto u dubinskoj psihologiji. 32
Trodimenzionalni pristup dubinsko-psihološkim fenomenima Frojdova psihoanaliza, koja je bila i ostala izvor i osnova dubinske psihologije, u prvoj deceniji dvadesetog veka isključivo je poistovećivana sa psihoanalizom, odnosno sa analizom individualnog nesvesnog. Međutim, Jungovim otkrićem kolektivnog nesvesnog (1917), čiji su sadržaji arhetipovi, kao i Sondijevim otkrićem familijamog nesvesnog (1937), čiji su sadržaji latentni recesivni geni, proširio se pojam dubinske psihologije, pa njen predmet istraživanja više nisu samo sadržaji individualnog nesvesnog, već i sadržaji kolektivnog, odnosno familijamog nesvesnog. Navedeno proširenje dubinske psihologije uslovilo je trodimenzionalno tumačenje dubinsko-psiholoških fenomena, koje je uveo Leopold Sondi, odnosno tumačenje u svetlu individualnog, kolektivnog i familijamog nesvesnog. Stoga svako ko želi sveobuhvatno da se bavi dubinskom psihologijom, prema rečima Sondija, mora dobro poznavati sva t r i ,jezika nesvesnog“, a to su: ,jezik simptoma“, koji izražava konflikte u individualnom nesvesnom (Frojdova psihoanaliza), ,jezik simbola“ koji izražava arhetipske procese u kolektivnom nesvesnom (Jungova analitička psihologija) i ,jezik izbora“ koji izražava „zahteve predaka“ u familijamom nesvesnom, a čiji su sadržaji latentni recesivni geni, koji determinišu izbor ljubavnog i bračnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, vrste bolesti i način smrti (Sondijeva šikzal-analiza). Stoga se može reći da psihoanaliza predstavlja ontogeniju, analitička psihologija arheologiju, a šikzal-analiza humanu genetiku nesvesnog.
Ako je velika zasluga Frojda u otkriću, istraživanju, dijagnostici i terapiji individualnog nesvesnog, možemo slobodno reći da i Jungu i Sondiju pripada isto tako velika zasluga, prvom u oblasti kolektivnog, drugom u oblasti familijamog nesvesnog. Međutim, Jungovu analitičku psihologiju i njegovu metodu tumačenja dubinsko-psiholoških fenomena ipak treba uzimati kao nadređenu i Frojdovoj i Sondijevoj metodi, koje dosežu samo do onoga što je skriveno u individualnom, odnosno u familijamom nesvesnom, za razliku od kolektivnog nesvesnog, čiji su sadržaji arhetipovi, a koje predstavlja najdublji i najkreativniji sloj nesvesnog. Poznato je da sva velika umetnička dela i naučna otkrića svoje izvorište imaju u kolektivnom nesvesnom, koje sa individualnim i familijamim nesvesnim predstavlja jednu celinu. Zato tek trodimenzionalni pristup dubinsko-psihološkim fenomenima, koji imaju svoje izvorište u sva tri sloja nesvesnog, uključujući tu i analizu umetničkih dela, naučnih otkrića, ljudskog ponašanja, kao i analizu ličnosti uopšte, može dati potpun uvid u zagonetni svet nesvesnog. A to iziskuje poznavanje sva tri ,jezika nesvesnog“, koji omogućavaju sagledavanje onoga što je u čoveku individualno, kao i onog što je familijamo i kolektivno, odnosno arhetipsko. Shodno tome na Sondijevom institutu u Cirihu praktikuje se trodimenzionalni pristup ne samo snovima već i svim dubinsko-psihološkim fenomenima, poput, recimo, Edipovog i Kainovog kompleksa, koji svoj pravi i puni smisao dobijaju tek u svetlu individualnog, kolektivnog i familijamog nesvesnog. Tako svi oni koji su školovani na Sondijevom institutu (ili u njegovim filijalama u SAD, Ja34
panu, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Finskoj, Mađarskoj i Švedskoj), uključujući i autora ovog predgovora, obučeni su za trodimenzionalni pristup dubinsko-psihološkim fenomenima, jer su u toku svoje edukacije obavezni da savladaju sva tri jezika nesvesnog. To nije slučaj ni na Frojdovom, ni na Jungovom institutu, kao ni u njihovim filijalama širom sveta, zbog čega je Sondi i predlagao osnivanje jedne visoke škole ili akademije, izvan Sondijevog instituta, na kojoj bi se proučavala ujedinjena dubinska psihologija, odnosno i Frojdova psihoanaliza, i Jungova analitička psihologija, i Sondijeva šikzal-analiza. Sa takve akademije dobili bismo diplomirane dubinske psihologe, koji ,,govore“ sva tri jezika nesvesnog, što je neophodno za celovito razumevanje dubinsko-psiholoških fenomena i čoveka uopšte, jer čovek je istovremeno i individualno, i familijamo, i kolektivno biće.
Čovekovo samoljublje i samopoštovanje, prema rečima Frojda, doživelo je tri teška šoka: prvi, kada je Galilej dokazao da se Sunce ne okreće oko Zemlje već Zemlja oko Sunca, iz čega je proizišlo bolno saznanje da v.asiona nije stvorena specijalno za čoveka; dmgi, kada je Darvin otkrio evoluciju i pokazao da zakoni koji vladaju životinjama vladaju i čovekom; i treći, kad je utvrđeno postojanje nesvesne psihe, iz čega je proizišlo da u čoveku postoje želje i potrebe kojih on nije svestan, pa nije sklon ni da ih prizna. Ovome treba dodati da su pojavom Sondijeve šikzal-analize, razbijene još dve „infantilne iluzije čovečanstva“ - iluzija o apsolutnoj slobodi od nasleđa i iluzija o postojanju totalne normalnosti.
Prva iluzija razbijena je šikzal-analitičkim učenjem 0 genotropizmu, po kome je, kao što smo videli, izbor bračnog i ljubavnog partnera, tideala, prijatelja, profesije, bolesti i smrti, determinisan sadržajima familijamog nesvesnog, tako da čovek nije, i ne može biti, potpuno oslobođen svog nasleđa, odnosno svojih predaka, koji u njemu 1 dalje žive u formi latentnih recesivnih gena. Druga iluzija proističe iz verovanja da je jedna fenotipski, odnosno manifestno zdrava osoba, istovremeno zdrava i genotipski. Ta iluzija o totalnom, odnosno o istovremenom manifestnom i latentnom zdravlju, stoji u dubokoj protivurečnosti sa najelementamijim činjenicama Mendelove genetike. Prema šikzal-analitičkom učenju, „između duševno zdravih i duševno bolesnih osoba postoji samo kvantitativna, ali ne i kvalitativna razlika, jer zdrave osobe su samo heterozigotni konduktori, koji u sebi nose iste one gene u pojedinačnoj, maloj dozi koji se kod duševno bolesnih osoba nalaze u duploj, punoj dozi“ (Sondi). Iz toga proističe da je totalno zdravlje nespojivo sa osnovnim postavkama šikzal-analize, koja zdravlje ne posmatra samo fenotipski već i genotipski. S obzirom na iznete činjenice, nije čudo da je šikzalanaliza, posebno na početku svog razvoja, bila mnogo kritikovana. Uostalom, mšenje iluzija šokantno je i za laike i za stmčnjake, i nužno stvara svesne i nesvesne otpore. Pri tome treba naglasiti da se među onima koji su kritikovali šikzal-analizu nije našao niko ko bi ozbiljnim, neposrednim ispitivanjem dokazao da su rezultati do kojih se došlo netačni ili proizvoljni. Osnovna zamerka koju veliki broj kritičara upućuje šikzal-analitičkom učenju sastoji se u tome da Sondi, mnogo više nego što to čine Frojd i Jung, insistira na biološkom determinizmu, kao i da je sudbina 36
pojedinca i familija, u okvim Sondijevog učenja, na neki način fatalistički predodređena još pre rađanja individue, pa umesto božanske predestinacije imamo biološku. Tačno je da u okvim šikzal-analitičkog učenja biološki, nasledni činioci zauzimaju značajno mesto, ali se, nažalost, često zaboravlja da je prema učenju šikzal-analize samo jedan deo sudbine determinisan nasleđem, kada je osoba prinuđena da pod dejstvom familijamog nesvesnog ponavlja egzistencijalne forme svojih predaka. Međutim, dmgi deo sudbine, tzv. slobodno izabrana sudbina predstavlja, kao što smo videli, onaj deo sudbine koji je determinisan 4zborom našega Ega, koje pokušava da se oslobodi uticaja familijamog nesvesnog i izgradi vlastite, odnosno individualne oblike postojanja. Stoga je neosnovano pripisivati Sondijevom učenju ekstremni biologizam i shvatanje sudbine kao fatalističke predodređenosti, jer pored familijamog nesvesnog, odnosno herediteta, šikzal-analiza stavlja u središte svog učenja i Ego, koje se nalazi u dijalektičkom odnosu sa nasleđem, tako da ono može da kontroliše i socijalizuje nasleđe i na taj način mu „stvori jedan humaniji put“ (Sondi). Iz svega rečenog sasvim je razumljivo da je za šikzalanalizu neprihvatljiva ona genetika koja učenje o nasleđu kod životinja i biljaka pokušava, bez ikakve diferencijacije, preneti i na nasleđivanje duševnih oboljenja, pri čemu se zaboravlja da čovek, nasuprot životinjama i biljkama, poseduje Ego, kao važnu instancu koja, zapravo, čoveka i čini čovekom. Jer, „rađanje Ega predstavlja rađanje čoveka uopšte“ (Sondi), pa zahvaljujući Egu, samo čovek ima sudbinu, odnosno sposoban je da bira, a izbor, kao što smo videli, čini sudbinu, dok životinje i biljke imaju samo svoju istoriju. 37
Osim toga, Sondi u središte svog učenja uvodi i pojam heterozisa, koji, zajedno sa Egom, oduzima hereditetu u psihijatriji isključivo fatalistički karakter i daje mu jednu pozitivnu, optimističku funkciju. Jer, kao što smo videli, konduktori patogenih gena u heterozigotnoj formi, tj. u pojedinačnoj, maloj dozi, mogu posedovati specijalnu sposobnost baš u onoj oblasti u kojoj su njihovi preci bili bolesni. Stoga se, u svetlu ovih činjenica, možemo pitati - da li je uopšte moguće šikzal-analizi pripisivati ekstremni biološki determinizam i fatalizam? Druga zamerka upućivana Sondijevom učenju odnosi se na to da on hoće da izgradi samostalnu dubinsku psihologiju na naslednoj biološkoj osnovi. Koliko su ove i slične tvrdnje zapravo rezultat površnog poznavanja šikzal-analize, videće se iz činjenica na koje će sada biti ukazano. Iako je Sondi - koji bez sumnje predstavlja najznačajniju ličnost druge generacije naučnika koji se bave dubinskom psihologijom - stvorio jedan sasvim novi pravac u dubinskoj psihologiji, on prema Frojdu i njegovom učenju pokazuje puno poštovanja. Tako sam od Sondija, tokom moje dvogodišnje specijalizacije na njegovom institutu u Cirihu, često imao prilike da čujem, kako u ličnim kontaktima tako i u okviru njegovih predavanja, da se nikad ne sme zaboraviti da Frojdova psihoanaliza predstavlja i ostaje temelj dubinske psihologije, dok ostali dubinsko-psihološki pravci, među kojima i šikzalanaliza, predstavljaju samo specifične pravce, ali ne i samostalne discipline. Štaviše, Sondi pokušava da od upotrebljivog materijala svih današnjih dubinsko-psiholoških škola, putem komplementame integracije a pod primatom Ego-analize, izgradi 38
jednu integrativnu, ujedinjenu dubinsku psihologiju. Stoga šikzal-analiza, pored psihoanalize i analitičke psihologije, zauzima središnje mesto u dinamičkoj, odnosno dubinskoj psihologiji. Ona u dubinsku psihologiju uvodi humanu genetiku, odnosno dimenziju herediteta, i na taj način stvara most između dubinske psihologije i genetike. Mada je Frojdu „tema herediteta i suviše strana“, odnosno nepoznata, on je ipak pred kraj života počeo da naglašava značaj nasleđa u razvoju Ega i mehanizama odbrane, koji dovode do toga da se izvesni psihoanalitički tretmani protežu u beskonačnost. Stoga i K. Homej u knjizi Novi putevi psihoanalize, u poglavlju o psihoanalitičkoj terapiji, piše da psihoanaliza ne raspravlja o uticaju konstitucionalnih, odnosno hereditamih činilaca „pretežno zato što i suviše malo zna o njima“. Sondijeva šikzal-analiza ispunila je tu, za dubinsku psihologiju neugodnu prazninu i na specifičan način se posvetila proučavanju upravo hereditamih činilaca, ali ne posmatrajući ih izdvojeno - kao što to čini klasična genetika - već u dijalektičkom odnosu sa Egom i činiocima sredine. Zato se, kako ističe Sondi, međusobni odnosi između nasleđa, sredine i Ega moraju svrstati u „trodimenzionalan koordinatni sistem“. Ovo se u potpunosti poklapa sa poznatim mišljenjem A. Hakslija, po kome je čovek: ono što je nasledio, što je sredina od njega načinila i što je on sam, slobodnim izborom iz svoje sredine i svoga nasleđa, napravio. Sve to upućuje na nužnost timskog rada pri dubinskopsihološkoj analizi herediteta, pa u takvom radu treba da učestvuju specijalisti za genetiku, psihoanalizu i egologiju (nauku o Egu), ali samo pod uslovom ,,da se svi oni konačno oslobode svojih profesionalnih skotoma“ (Sondi), 39
koji i dovode do jednostranog, odnosno mozaičkog sagledavanja problema. Ipak, potrebno je naglasiti da šikzal-analiza ima izvesnu prednost nad ostalim dubinsko-psihološkim pravcima, jer raspolaže metodom za eksperimentalno dijagnostikovanje Ega, i to takozvanim Sondijevim testom, koji nam, pored analize Ega, omogućava egzaktno otkrivanje sadržaja familijamog nesvesnog, kao i dijalektički odnos između njih, što je od velikog praktičnog značaja u dinamičkoj psihijatriji i psihoterapiji. Naime, isti ili slični sadržaji familijamog nesvesnog mogu kod dve osobe imati sasvim različito značenje i dijagnostičku vrednost, što zavisi od strukture i dinamike njihovog Ega, tako da će, na primer, jedno slabo Ego, za razliku od jakog, integrisanog Ega, imati veoma malo prilike za uspešnu socijalizaciju, sublimaciju ili humanizaciju sadržaja familijamog nesvesnog. Sondijev test na egzaktni način otkriva sadržaje familijamog nesvesnog, koji predstavljaju egzistencijalne mogućnosti jedne osobe, ali ne u smislu egzistencijalne filozofije, već u genetskom i psihološkom smislu. Jer, kao smo već napomenuli, svaki čovek je nosilac više, kako zdravih tako i bolesnih egzistencijalnih mogućnosti, budući da svaki predak u familijamom nesvesnom označava jednu posebnu egzistencijalnu mogućnost. Stoga, recimo, aktuelni oblik duševnog oboljenja, epilepsija ili shizofrenija, predstavlja samo jednu od postojećih egzistencijalnih mogućnosti. Zato Sondi s pravom govori o „multipnoj strukturi egzistencijalnih mogućnosti", odnosno o egzistencijalnom posibilitetu, a ne o kliničkoj dijagnozi, koja se ionako tokom vremena može menjati. Daleko je važnije u čoveku otkriti sve njegove postojeće mogućnosti, i shodno tome 40
usmeriti terapiju ka socijalizaciji, sublimaciji i humanizaciji patogenih sadržaja. Svaki nasledni kmg, odnosno sadržaj familijamog nesvesnog, može se očitovati u tri oblika: u ekstremno negativnoj, odnosno patološkoj formi, fiziološkoj, odnosno normalnoj formi i ekstremno pozitivnoj, odnosno socijalizovanoj i sublimisanoj formi. Tako se, na primer, epileptični ili paroksizmalni nasledni kmg u svojoj patološkoj formi ispoljava u vidu epilepsije, migrene, mucavosti, astme ili alergije; u fiziološkoj, odnosno normalnoj formi, u vidu impulsivnosti, napada besa i netolerantnosti, i najzad, u socijalizovanoj i sublimisanoj formi, u vidu tolerantnosti, kolektivne pravednosti, kao i kroz različite profesije, kao što su: kovač, vatrogasac, pirotehničar, pekar, sveštenik, monah ili sudija, na primer. Osim Sondijevog testa, šikzal-analiza za otkrivanje sadržaja familijamog nesvesnog raspolaže još jednom važnom metodom - metodom genotropskog ispitivanja familija, koja, za razliku od klasičnog kliničkog učenja o nasleđu, a polazeći od načela genotropizma, pored krvno srodnih obuhvata i genski srodne osobe. Tako, na primer, pri ispitivanju nečijeg genealoškog stabla nije dovoljno uzeti u razmatranje samo najbliže srodnike po krvi, već i sve ličnosti koje su datu osobu i njene najbliže krvne srodnike privlačile u ljubavi i prijateljstvu. Time genealoško istraživanje u psihijatriji dobija sasvim novu dimenziju. Polazeći od eksperimentalno dokazane činjenice da čovek u sebi nosi ne jednu, već više egzistencijalnih mogućnosti, šikzal-analiza nastoji da putem svojih specifičnih metoda - metodom genotropskog istraživanja familija i metodom Sondijevog testa, otkrije te mogućnosti, kako bi, slično psihoanalizi (koja vrši konfrontaciju sa sadržajima 41
individualnog nesvesnog) konfrontirala ispitivanu osobu sa sadržajima njenog fanailijamog nesvesnog, odnosno sa njenim nesvesnim egzistencijalnim mogućnostima i na taj način je stavila pred izbor jedne bolje, individualno, to jest egotropno izabrane egzistencijalne mogućnosti. Stoga se šikzal-analitička terapija sastoji iz tri faze: psihoanalitičke, koja obuhvata analizu sadržaja individualnog nesvesnog; šikzal-analitičke, koja obuhvata analizu sadržaja familijamog nesvesnog i ego-psihološke, koja obuhvata analizu Ega. Jer, nesvesni sadržaji ne samo da se nalaze u dijalektičkom odnosu sa Egom, već Ego određuje i oblik njihovog ispoljavanja, tako da se promenom Ego-funkcije, recimo, menja i oblik sumanutosti.2 Potrebno je istaći da šikzal-analitička dijagnostika u prvom redu ide ka otkrivanju egzistencijalnih mogućnosti u čoveku, a ne isključivo ka klasičnom, kmtom postavljanju psihijatrijske dijagnoze, koja predstavlja samo jednu egzistencijalnu mogućnost individue i tokom vremena se, kod iste osobe, može menjati, a neretko se menja čak i od lekara do lekara. A „čovek je“, prema Sondijevim rečima, „uvek više nego nosilac bilo koje psihijatrijske dijagnoze, koja se lepi na njegovo dmštveno postojanje, kao hotelska etiketa na nečiji kofer, samo zato što je jednom ležao na nekoj psihijatrijskoj klinici ili pak bio u zatvom“. Na kraju možemo reći da se, za razliku od individualnog nesvesnog, koje stvara simptome, i kolektivnog nesvesnog, koje stvara simbole, familijamo nesvesno ispoljava u izboru, pa tako putem analize izbora saznajmo o prirodi i sadržajima familijamog nesvesnog. Iz toga proističe da 2 Videti: Ivan Nastović, „Sumanute ideje u svetlu eksperimentalne analize Ega“, u: Dubinsko-psihološki dijagnostički praktikum: Teorija i praksa dubinske psihologije, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1989.
42
I i j, „
|!
se nesvesno očituje na tri načina, ili, kako Sondi kaže, ono ,,govori“ tri jezika: 1. „Jezik simptoma“, koji izražava konflikte u individualnom nesvesnom (Frojdova psihoanaliza); 2. ,Jezik simbola“, koji izražava arhetipske procese u kolektivnom nesvesnom (anahtička psihologija K. G. Junga); i 3. „Jezik izbora“, koji izražava „zahteve predaka“ u familijamom nesvesnom (Sondijeva šikzal-analiza). Stoga danas svako ko želi da se bavi dubinskom psihologijom mora dobro poznavati sva tri jezika nesvesnog, pošto tek u svetlu individualnog, kolektivnog i familijarnog nesvesnog - koji skupa čine jednu dinamičku celinu možemo otkriti pravi smisao nekog dubinsko-psihološkog fenomena. Tako, recimo, edipalna, incestuozna vezanost između majke i sina ili oca i kćerke, ne počiva samo na individualnim doživljajima, već pored individualne i arhetipske ima i svoju familijamo-projektivnu, to jest genotropsku osnovu. Pored svega što je do sada rečeno o nesvesnom, ne smemo se i ne možemo prepustiti nekritičnoj iluziji da smo ovim potpuno upoznali njegovu pravu prirodu, ne samo zato što nije isključena mogućnost da postoji još neki neotkriveni ,,sloj“ ili kvalitet nesvesnog već i stoga što pri analizi individualnog, kolektivnog i familijamog nesvesnog nikada u potpunosti ne otkrivamo njihovu suštinu, koja je nedokučiva, što posebno važi za kolektivno nesvesno. Tako Jung ističe da ,,o suštinskom i apsolutno postojećem ne znamo ništa“, pa, shodno tome, smatra da „nikada ne dospevamo dalje od tako reći - kao da...“. Međutim, često je i to dovoljno i veoma vredno, posebno u dubinskoj psihologiji, budući da je nesvesno tajanstveno i zagonetno, ne samo u svom funkcionisanju već i svom ispoljavanju. A „što dublje 43
ulazimo u izučavanje duševnih zbivanja, to više uviđamo njihovo bogatstvo i složenost“ (Frojd), mada se još nismo približili „neotkrivenoj tajni psihičkog“. Ovakvo činjenično stanje u dubinskoj psihologiji još više obavezuje i podstiče na istraživanje nesvesnog, odnosno na otkrivanje njegovih tajni i rešavanje njegovih zagonetki, tim pre što je ono za nas ,,od životnog značaja“, jer se tu radi o „duhovnom biti ili ne biti“ (Jung). Tako se, recimo, istraživanjem psihologije snova, koji predstavljaju sasvim specifični izraz nesvesnog, ne sudaramo, kao što kaže Jung, samo sa najudaljenijim psihološkim, već i filozofskim, pa čak i religioznim problemima, čijem je razumevanju upravo fenomen sna pružio odlučujući doprinos. Stoga istraživanje i tumačenje snova već po sebi predstavlja životno delo, jer suUnovi od središnjeg značaja za otkrivanje i tumačenje nesvesnog. S obzirom da se Sondijevo učenje bazira na analizi sudbine, naravno, u psihološkom i medicinskom smislu, na kraju želim da ponovim njegove misli, koje su mi poslužile i kao moto ovog predgovora: „Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između ostalog, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena sudbina. Kako je čovek među svim ostalim živim bićima jedini sposoban da bude svestan svoje sudbine, da li je on zaista podnosi dostojanstveno? Odnosno, kako to kaže Tomas Man: „Dobro je sudbinu prihvatiti s vedrim mirom punim udivljenja, pa i svoju sopstvenu“.
dovom psihoanalizom i Jungovom analitičkom psihologijom gradi bazu dubinske psihologije. Zasluga za pojavu ove značajne knjige, koja će biti od velike koristi ne samo psiholozima i psihijatrima već i svima onima koji imaju istinsku potrebu da se izvomo upoznaju sa učenjem o familijamom nesvesnom, pripada Zoranu Kolundžiji, vlasniku i uredniku Prometeja, koji je pokazao istinsko razumevanje za njeno objavljivanje, kao i Miroslavu Miliću, poštovaocu dela Leopolda Sondija, od koga je i potekla ideja da se ova knjiga prevede, što je on i ostvario, a potom prevod velikodušno ustupio izdavaču. Ivan Nastović
Sondijeva knjiga Učenje o familijamom nesvesnom, koja se najzad nalazi pred našim čitaocima, prvo je delo Leopolda Sondija prevedeno na naš jezik. U njoj je Sondi sažeo suštinu svog učenja, pa ova knjiga predstavlja važan doprinos za upoznavanje sa šikzal-analizom, koja sa Froj44
45
Ovaj život nije biti pobožan, već postati pobožan, niti biti zdrav, nego postati zdrav, uopšte ne postojanje, već postajanje, ne odmor, već vežba. Mi još uvek nismo, nasuprot, mi ćemo postati. Još uvek to nije ni stvoreno ni udes, to tek je trud. To nije kraj, već to je put. Luter (WA, 7; 337, 30-35.)
Uvodna reč autora
Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između ostalog, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena sudbina. Kako je čovek među svim ostalim živim bićima jedini sposoban da bude svestan svoje sudbine, da li je on zaista podnosi dostojanstveno? Kako je on preuzeo na sebe zadatak da prevaziđe suprotstavljenost između slobode i prinude, između sopstvenog Ega i familijamog nasleđa, podnosi li on teško breme ljudskog života? Ova knjižica sadrži nekoliko članaka i predavanja koji ,se bave ovim recipročnim delovanjem. Ovi tekstovi ne daju nikakav recept za rešenje problema, već pokušavaju da oziiače puteve uz pomoć kojih pojedinac može, zavisno od prilika, da ovaj zadatak uspešno reši. Pošto su članci objavljeni u različitim časopisima i u različitim vremenima, bilo je nemoguće sprečiti izvesna ponavljanja. Cirih, jesen 1967.
Leopold Sondi
Uvodna reč autora
Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između ostalog, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena sudbina. Kako je čovek među svim ostalim živim bićima jedini sposoban da bude svestan svoje sudbine, da li je on zaista podnosi dostojanstveno? Kako je on preuzeo na sebe zadatak da prevaziđe suprotstavljenost između slobode i prinude, između sopstvenog Ega i familijamog nasleđa, podnosi li on teško breme ljudskog života? Ova knjižica sadrži nekoliko članaka i predavanja koji ,se bave ovim recipročnim delovanjem. Ovi tekstovi ne daju nikakav recept za rešenje problema, već pokušavaju da oziiače puteve uz pomoć kojih pojedinac može, zavisno od prilika, da ovaj zadatak uspešno reši. Pošto su članci objavljeni u različitim časopisima i u različitim vremenima, bilo je nemoguće sprečiti izvesna ponavljanja. Cirih, jesen 1967.
Leopold Sondi
I SUDBINA
)
PROMENA POJMA SUDBINE U DUBINSKOJ PSIHOLOGIJF
A. Opšte o promeni pojma sudbine Priznali to ili ne, činjenica je da reč ,,sudbina“ vrlo neprijatno uznemirava mnoge učene ljude danas. Asocijativni lanac koji uslovljava ovaj nemir koristi isti put koji je u prošlosti, istorijski razvoj pojma ,jsudbinđt morao da pređe. Čovek je prinuđen, nolens volens, da misli na različite metode vračanja (u Kini, Grčkoj i , drugde), potom na karmu kao na pojavu unutrašnjeg predodređenja, na reinkamacije, na samsaru (u hinduizmu), to jest na neprekinuti ciklus života od rođenja do smrti, na astrologiju i na horoskop (kod Halkedejaca), na anagke i na heirmarmene, na moira i na tihe (kod Grka), na fatum i na necessitas (kod Rimljana). Moguće je, takođe, pridodati prisećanja na hrišćansku promisao (Avgustin), na individualnu sreću (fortuna u renesansi), na Šilera i na drame sudbine u romantizmu, i tako dalje (1). Izgleda da je magijsko-okultno i iracionalno blisko povezano sa rečju ,,sudbina“. Osim toga, ni filozofija sudbine XIX veka ne donosi ništa bitno različito od ovog. Tako u Šopenhauerovom radu iz 1851. godine O pojavnom predumišljaju u individualnoj sudbini čitamo sledeće: 3 im, 1967.
Objavljeno u čast Wemer Leibrand-a. Festschrift fur W.L., Mannhe-
~ 53
„Sve što se dešava, bez izuzetka, odvija se sa striktnom nužnošću - evo jedne a priori izvesnosti i neporecive istine: ja ću ovo imenovati kao demonstrativni fatalizam.“ (2) Filozof ovom fatalizmu suprotstavlja „transcendentni fatalizam“ i kaže: „Prosuđivanje, ili bolje, mišljenje po kome ova nužnost, koja je svojstvena svim događajima, nije slepa i takođe ova vera u radije predodređeno nego nužno odvijanje događaja, uspostavlja jedan fatalizam višega reda; ovaj fatalizam međutim ne dopušta da se otkrije kao priprosti fatalizam koji pre ili kasnije svakoga privede da se susretne sa njim i da ga uzme u razmatranje na momenat ili zauvek, zavisno od umeća njegovog mišljenja. Mi ga možemo nazvati, za razliku od uobičajenog i demonstrativnog fatalizma, transcendentni fatalizam.“ (3) On dalje nastavlja: „Uobičajeni slučaj ovog predodređenja postepeno dovodi do mišljenja, često do ubeđenja, da tok života individue, naizgled tako zbrkan, jeste u potpunom saglasju sa njim (sa predodređenjem), imajući određeno stremljenje i tako poučan smisao kao u savršeno obrađenom epu.“ Ova tvrdnja je još više pojačana fusnotom na dnu iste strane: ,,Ni naše delovanje, ni tok našeg života nije naše delo; još viŠe od toga, ni naša suština niti postojanje... Prema tome, od rođenja, tok celog ljudskog života je neumitno određen do najmanjih detalja...“ (4) Ono što je filozof XIX veka obradio na čisto spekulativan način, u XX veku, zahvaljujući istraživačima gena, postaje deo nauke o prirodi. Samo letimičan pogled na nekoliko naslova knjiga našega vremena to dokazuje: 1929. godine izašla je knjiga Langea Zločin kao sudbina (5); 1931. godine knjiga Šultc-Henkea Sudbina i neuroza (6); 1932: godine karakterologija Pfahlera Nasleđe kao sudbina (7); 1936. godine delo Kranca Životne sudbine blizanaca zločinaca (8); 1944. godine delo Ruderta Karakter i sudbina (9).
Karakter i nasleđe su, znači, danas priznati za „sudbinu“ i njihovi zakoni ili pravila postavljeni su, uz pomoć prirodno-naučne metode, na egzaktan način. Trenutno, ne samo što se genetika usuđuje da govori o ,,sudbini“ već to, takođe, čini i intema medicina. Godine 1940. pojavila se Holmanova knjiga pod naslovom Bolest, egzistencijalna kriza i socijalna sudbina (10), a 1956. godine Jores u svojoj knjizi Čovek i njegova bolest, piše: „Svaki lekar, koji je neobazriv prilikom formiranja anamneze jednog pacijenta, uvek je nanovo iznenađen uzajamnim odnosom koji postoji između bolesti, individualne sudbine i socijalne sudbine - odnosom između tri faktora koji se blisko prepliću“ (11). Smatra se da je prethodnik ovoga pravca inteme medicine Fon Vajceker (12, 13). Tako sudbina postaje jedan ,,kvazi-medicinski-uvažen“ pojam. B. Specifična promena pojma sudbine u dubinskoj psihologiji Pojam sudbine u psihoanalizi Kada je Frojd sa svojim Tumačenjem snova, 1900. godine, utemeljio dubinsku psihologiju, u nekoliko navrata je bio primoran da raspravlja o pojmu sudbine. Pre svega, postavilo se pitanje da li je priroda neurotskih afekcija endogena ili egzogena. Frojd je na ovo pitanje odgovorio 1912. godine, na jedan zaobilazni način, kada je napisao: „Psihoanaliza nas je opomenula da treba da napustimo neplodnu protivrečnost između spoljašnjih i unutrašnjih činilaca, sudbine i konstitucije, i naučila nas da pronalazimo uzroke neuroze u jednoj određenoj psihičkoj situaciji, 55
situaciji koja može da se služi mnoštvom različitih načina da bi se ustanovila“ (14). U skladu sa ovim, tri godine kasnije, 1915. godine, on razlikuje četiri vrste takozvanih sudbina nagona, to jest: 1. obrtanje u suprotno, odnosno obrtanje jednog nagona iz aktivnosti u pasivnost i sadržajno obrtanje ljubavi u mržnju; 2. okretanje protiv vlastite ličnosti, odnosno mazohizam; 3. potiskivanje; 4. sublimacija. Mada Frojd ovde govori o „sudbini nagona“, on, uprkos svemu, pronalazi presudnu ulogu Ega u razvoju sudbine, doduše odbrambene funkcije Ega. On piše: „Ako se uzmu u obzir motivi kojima se jedna akcija suprotstavlja tome što nagoni slede svoj put na jedan direktan način, sudbine nagona se isto tako mogu predstaviti kao vrste odbrane protiv nagona“ (15). Godine 1924. Frojd daje jedno uopštenije određenje pojma sudbine, na sledeći način: „Poslednja figura niza koji započinje sa roditeljima (učitelji, autoriteti, socijaino priznati heroji, itd), jeste mutna moć sudbine, koju je vrlo mali broj nas u stanju da iskusi na način koji nije ličan. Kada holandski pesnik Multatuli (Ed. Douwes Dekker, 1820-1887) zamenjuje grčku reč moira božanskim parom logos kai anagke, tu nema mesta za prigovor, ali svi oni koji upravljanje događajima u svetu pripisuju Promisii, Bogu, ili zajedno Bogu i Prirodi, bude podozrenje da još uvek osećaju te ekstremne i daleke (mitološke) moći, kao što je par roditelja, i da misle da smo povezani sa njima libidinoznim vezama“ (16). Tako je, po psihoanalizi, sudbina individue uslovljena ličnim konfliktom nagona sa njima neprijateljskim, super-Egom i Egom. Specifičan karakter nagonskih zahteva, sa jedne strane, i funkcija odbrane Ega, sa druge strane, konstituišu činioce koji su odgovomi za specifičan oblik 56
individualne sudbine. Po Frojdovom mišljenju, Edipov kompleks, strah od kastracije i načini odbrane, jesu, svaki za sebe, traumatični momenti koji oblikuju ličnu sudbinu. Samo dve godine pre smrti (1937), Frojd je prepoznao nasleđe kao važan činilac u oblikovanju sudbine. U etiologiji duševnih bolesti on sada razlikuje tri činioca: 1. uticaj snova; 2. konstitucionalnu jačinu nagona; 3. promenu Ega. Osim toga, Frojd podvlači da ne treba uvek jačini nagona pripisivati odgovomost za promenu Ega, jer vrsta i načini odbrambenih akcija Ega mogu biti naslednog porekla (17). Uprkos priznavanju, od samog početka, ovog delatnog konstitucionalnog momenta, Frojd će smatrati da nagonsko osnaživanje, koje kasnije nastupa u životu, može imati jednake efekte kao i nasledna konstitucija (18). Godine 1951. Elenberger u časopisu ,,Psiha“ sumira 'rezultate psihoanalitičkih istraživanja sudbine na sledeći način: I. Psihoanalitički činioci koji određuju sudbinu: I. Pojedinačna rana iskustva; 2. Stvaranje slike (oca, majke) i njihova uloga u ljubavnom izboru; 3. Situacije iz ranoga detinjstva, koje u obliku kompulzivnog ponavljanja uslovljavaju kasniju sudbinu, pa, a) edipovska situacija; „Sudbina je takođe na kraju samo jedna zakasnela projekcija oca“, piše Frojd (19); b) situacija odvajanja od roditelja; 4. Fiksacija i regresija na bilo koji stadijum pregenitalnog razvoja. II. Neki oblici sudbine koji proizilaze iz psihoanalize: 1. U skladu sa pitanjem o uspehu i neuspehu u životu, psihoanaliza po Rejku izdvaja sledeće neurotske oblike sudbine: a) Ličnost ne može da podnese uspeh. U trenutku kada ga postigne, ona ga se odriče samokažnjavanjem,1b) U trenutku kada je cilj skoro postignut, ličnost kontinuirano postavlja prepreke 57
pred uspehom; c) Kada se postigne cilj i kada se uspe, radost i zadovoljstvo izostaju ili se sve upropasti; d) Uspeh dolazi isuviše kasno, na primer tik pred smrt. 2. Pitanje o zdravlju i bolesti pripada Frojdovim koncepcijama, po kojima je neuroza ,jedan delić sudbine ličnosti“, zatim označava „izbor simptoma“, izbor preciznog trenutka da bi se razboleli, itd. (Videti takođe Vajcekera (13)). 3. Ljubavne sudbine. 4. Socijalne sudbine. Tako: oblici sudbine vođa, buntovnika, prijatelja i neprijatelja ljudi, osnivača sekti, izdajica (Alendaj), itd. (Citirano po Elenbergeru (!))■ Iako je Frojd predstavio zajedničko delovanje konstitucionalnog i traumatičnog činioca unutar jednog ,,komplementamog niza“, u okvim njegove škole istraživanje o sudbini ostaje ograničeno pre svega na traumatične uticaje u periodu ranog detinjstva, pa sve do vremena odbijanja od sise. Za psihoanalitičare, sudbina je i dalje sudbina nagona i odbrane. 2. Pojam sudbine u analitičkoj psihologiji K. G. Junga Mada optuživana za ,,mehanicističko-materijalističku“, psihoanaliza se, paradoksalno, mnogo intenzivnije bavila sudbinom čoveka od duhovno-demonske i ezoterijskoastrološke psihologije Junga. Postoje dve tačke gledišta sa kojih Jung razmatra sudbinu: „arhetipska“ i ,,astrološka“. Poznato je da su arhetipovi, ta jedinstvena delovanja, neprestano prisutna, izvan vremena, a opet uvek aktivna u kolektivnom nesvesnom, čija se delotvomost prošimje na čitav prostor psihe. Oni deluju ,Jcao regulatori i kao stimulatori stvaralačke delotvome fantazije“ i proizvode „forme koje im korespondiraju, stavljajući svesni materijal na raspolaganje i u službu svojih potreba“ (20).
Jung je, na primer, istraživao koje je značenje oca za sudbinu individue (21), ne samo u realnom „porodičnom romanu“ ličnosti, kao kod Frojda, već unutar „arhetipa slike oca”. U tom smislu on kaže: „Kada mi, normalni istražujemo svoj život, uviđamo kako nas neumoljivo privodi sudbini jedna moćna ruka, ruka koju uvek ne možemo nazvati blagonaklonom...“ Isto tako, u svakodnevnom govoru kaže se da je „izvor takvih sudbina sličan demonu, dobrom ili zlom duhu“. Prinuda koja oblikuje život naše duše ima karakter jedne posebne ličnosti, ili se radije predstavlja kao takva. Jung misli da roditeljske slike, po izgledu sasvim nalik demonu, utiču na duševni život deteta, jer sadrže „magijsku snagu“. Tako su slika (imago) oca kao i slika majke, po Jungu, zasnovane na jednoj kongenitalnoj, preegzistirajućoj instinktivnoj osnovi, na jednom pattern of bihaviour, i on ih naziva arhetipovima slike oca i slike majke. Mi smo podvrgnuti moći ovih slika-arhetipova. One rukovode našom sudbinom. Unutar sudbine, individui preostaje samo jedna jedina altemativa: ili da se suprotstavi uticaju arhetipova „slike oca“ ili „slike majke“, ili da se identiflkuje ,,sa patris potestas ili sa majkommravom“. „Opasnost leži“, piše Jung, ,,u nesvesnoj identifikaciji sa arhetipom: ona ne samo što ima sugestivni i dominantni uticaj na dete već takođe deluje na nesvesno kao takvo, tako da dete podleže, s jedne strane, spoljnjem uticaju, a, sa druge, nemoćno je da se suprotstavi onom unutrašnjem. Što se otac više identiflkuje sa arhetipom, utoliko postaje nesvesniji i neodgovomiji, to će reći više psihotičan“. (21, S. 28) Jung dolazi do sledećeg zaključka: „Snaga koja određuje sudbinu kompleksa oca položena je u arhetipu, i to je istinski razlog zašto consensus genium pretvara oca u jednu božansku ili demonsku figuru, jer pojedinačni otac, neizostavno, otelotvoruje arhetip koji njegovoj slici daje neverovatnu snagu. Arhetip deluje kao rezonator koji prekomemo
58 59
uvećava očeve uticaje, onoliko koliko se on slaže sa naslednim tipom“ (21, S. 38). Drugi aspekt sudbine, astrološki, manifestuje se u Jungovoj „teoriji sinhroniciteta“. Po Jungovom mišljenju, može se govoriti o „relativnom ili delimičnom identitetu psihe i fizičkog kontinuuma“. Na osnovu ovog aspekta psiha se može predstaviti kao jedna „pokretljiva masa“. Psiha na izvestan način učestvuje u materiji, i obratno, materija mora da poseduje latentnu psihu (22). Posledica toga je da arhetip može imati atomsku prirodu, a atom arhetipsku (23). Uz pomoć ove nejasne hipoteze, na koju se oslanja njegova teorija sinhroniciteta, Jung je pokušao da objasni kako sudbinu tako i parapsihološka iskustva. Pod sinhronicitetom on podrazumeva „vrlo lako uočljivu povezanost objektivnih i subjektivnih činjenica, koja se ne može objasniti ni na kauzalni način ni nekim drugim sredstvima koje trenutno posedujemo. Na ovoj pretpostavci se temelje astrologija i metoda Ji Đinga“ (23). Jungov pojam „relativnog vremena“ odgovara pojmu vremena u astrologiji. On piše: „Izgleda, naime, kao da vreme nije apstraktno, već pre jedan konkretan kontinuum koji ima odlike i temeljne uslove koji se manifestuju na različitim mestima i relativno simultano po jednom paralelizmu koji se ne može kauzalno objasniti“. Zbog toga Jung govori o osobinama vremena i o tome da sve ,,što je rođeno ili što je stvoreno u jednoj vremenskoj instanci, sadrži odlike te iste instance“ (24). Poput astrologije, Jung izvodi buduću sudbinu na osnovu ovih specifičnih odlika vremena. Tako postaje razumljivo zašto 60
Jung, taj veliki alhemičar i mag XX veka, bez horoskopa nikoga nije uzimao na tretman. 3. Pojam sudbine u šikzai-analizi Jedna nova naučna teorija sudbine: neo-anankologija Budući da je pojam sudbine pretrpeo brojne promene od sredine XIX veka, na osnovu svega što je rečeno napravićemo retrospektivu. Prema ondašnjoj filozofiji, sudbinu individue odlikuje predodređenost i nužnost, kao i tendencija za unutrašnjom harmonijom i specifična sklonost ka celini. Rođenjem čoveka njegova sudbina je neopozivo određena. U skladu sa Frojdovom psihoanalizom, nagoni i mehanizmi odbrane čine sudbinu. U Jungovoj analitičkoj psihologiji sudbinu određuju arhetipovi kolektivnog nesvesnog i odlike vremena, to jest vremenske instance odgovarajuće demonske moći. Za ova dva smera dubinske psihologije, ,,sudbina“ ne predstavlja središnji problem; oni obrađuju ovo pitanje na periferiji svojih psihologija. Savremena genetika j e prva koja pitanje sudbine stavlja u centar svojih istraživanja. Ispitivanja pomoću statističke metode slaganja-neslaganja kod jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca iznela su na svetlost dana važnost nasleđa i uticaj sredine. Tako je istraživanje sudbine postalo grana prirodnih nauka. Iznenađujuće je da se rezultati genetike slažu sa Šopenhauerovom filozofijom. I u genetici i kod Šopenhauera sudbina je prinuda. Ovaj odeljak istraživanja sudbine mi ćemo nazvati arhe-anankologija. Reč anagke, kao što je poznato, na starogrčkom jeziku ima dva značenja. Prvo je prinuda, omeđivanje volje 61
putem spoljne sile (zatvor, lanci, okovi), kao i putem božanskih uticaja koji deluju na sudbinu. Odavde proističe značenje patnje, muke, jada. Drugo značenje je identično latinskoj reči necessitas - krvno srodstvo (Xenophon Conv. 8.13; Isocrates 1.10) (25). Ova drevna teorija sudbine, ova arhe-anankologija, zna isključivo za sudbinu kao prinudu. Ideja da se sudbina predstavi kao nasleđe zasnovana je pre svega na drugom značenju reči anagke, po kome je sudbina određena prinudnim uticajem krvnog srodstva, odnosno familijarnim precima. Identična sudbina jednojajčanih blizanaca pojačava verovatnoću da sveobuhvatno istraživanje sudbine treba da se zaustavi na drevnom pojmu sudbine kao prinude. Jedino neka skorašnja istraživanja dopuštaju da se ide s one strane predloženog smera, oslanjajući se pre svega na pitanja koja su za genetičku školu gotovo jeretička. Koren takvih preispitivanja potiče iz težnje da se sagradi most između genetike i dubinske psihologije. Time je ustanovljeno novo učenje o ljudskoj sudbini, o ,,šikzal-analizi“. Ova neo-anankologija pokreće sledeća pitanja: Da li čovek zaista ima jednu jedinu sudbinu? Ne sastoji li se sudbina individue od mnoštva mogućnosti? Kada su sve te mogućnosti date još od kolevke, može li čovek slobodno da bira između njih? Ne postoji li kod čoveka, osim nasledne prinudne sudbine, i jedan slobodan izbor sudbine? Ukoliko sa individuom i njenim dolaskom na svet uistinu stiže mnoštvo mogućnosti za različite sudbine, kako ona može da ih bude svesna i kako te mogućnosti mogu da budu transparentne? Ako je čovek u stanju da bude svestan sopstvenih različitih mogućih sudbina, da li je isto tako u stanju da 62
slobodno odabere jednu od njih? Zapravo, koja instanca u njemu slobodno bira? Ovo pitanje možemo formulisati i na sledeći način: Može li čovek svoje osvešćene sudbinske mogućnosti slobodno da izmeni? Može li čovek da se oslobodi stege prinudne sudbine i zameni je sudbinom slobodnog izbora? * Kao bilo koje drugo naučno istraživanje i novo istraživanje sudbine započinje radnim hipotezama čije bi glavne pretpostavke bile sledeće: Covek je jedino živo biće koje može da bude svesno mogućnosti svoje sudbine. To je jedna od mnogih pretpostavki Fon Ruderta iz 1944. godine (9). Životinja nema sudbinu. Samo u vezi sa čovekom možemo govoriti o sudbini u punom smislu te reči. Rudert upotrebljava termin „egzistencijalni odnos“ pod kojim podrazumeva da „čovek u suštini vlada svojom situacijom“. Mi kažemo: on je nje svestan. Po mišljenju Fon Ruderta jedini smisao sudbine jeste da čovek, iako omeđen, ipak jeste slobodan. Prvi korak ove slobode sastoji se, na primer, u tome da čovek zna da ima mnoštvo egzistencijalnih mogućnosti i da ih može biti svestan (27). Ali, on može biti svestan samo onoga što je u njemu već nesvesno prisutno. Zato kažemo da su individui sve egzistencijalne mogućnosti na dohvatu ruke. To znači da njeni familijami preci - bezmalo kao „obrasci i oblici“ (Rilke), kao životne mogućnosti, kao „pattern o f behavior“ - moraju biti sudbinski prisutni u nesvesnom individue, u srži njenih ćelija, to jest u genima hromozoma. Kompletno nasleđe predaka teži da se manifestuje. Ova težnja za manifestacijom psihološki bi 63
se mogla izraziti kao ,^ahtev predaka“. Pošto su zahtevi predaka, mada dinamični, potpuno nesvesni, u dubinskoj psihologiji se kaže da oni jesu ,/amilijamo nesvesno“. To je mesto i čekaonica figura svih predaka koji žele da se kroz našu vlastitu sudbinu vrate nazad. Smisao nasleđa, kako ga je formulisao Hajdeger, jeste ponavljanje. ,J*onavljanje je izraženo predavanje, to znači povratak u mogućnosti nekadašnjeg tu-bića” (26). Prema teoriji šikzal-analize, nasledne familijame egzistencijalne mogućnosti, to jest „zahtevi predaka“, izlaze iz familijamog nesvesnog - spontano ili veštački, odnosno putem psihoterapije - i prelaze u svest. Tako šikzal-analiza govori o tri odlike (a ne o tri sloja!) nesvesnog: 1. Individualno nesvesno (Frojd), koje sadrži sve lične potisnute nagone; 2. Kolektivno nesvesno (Jung), sadrži arhetipove čitavog ljudskog roda; 3. Familijarno nesvesno, koje skladišti posebne zahteve predaka. U čitavom ljudskom ponašanju, u svemu onome što čovek radi ili ne radi, u svim sudbinskim događajima, ove tri odlike nesvesnog su na delu. Međusobno ispreturane, ove tri odlike nesvesnog jedva da je moguće pojedinačno razlikovati i odvojiti im funkcije uz pomoć nekih posebnih metoda. Ona metoda koja otkriva odliku nesvesnih zahteva predaka jeste upravo šikzal-analitička tehnika (28-33). Sikzal-analiza je ona orijentacija dubinske psihologije koja nesvesne zahteve predaka jedne ličnosti čini svesnim. To znači da se tokom šikzal-analize individua suprotstavIja nesvesnim mogučnostima svoje sudbine i stavlja pred izbor najboljeg ličnog egzistencijalnog oblika. Takođe, šikzal-analiza čini čoveka svesnim, jer je on do tog trenutka nesvesno živeo svoju prinudnu sudbinu; 64
dmgim reČima, ponavljao je sudbinu nekih svojih predaka. Ali, on na raspolaganju, naporedo sa tegobnom prinudnom sudbinom, ima i drage, bolje egzistencijalne mogućnosti, od kojih bi mogao neku da izabere. Samo tako bi mogao reći da je on prihvatio svoju vlastitu ličnu sudbinu. Iz svega toga proizilazi da šikzal-analiza: Prvo, gradi most između genetike (zahteva predaka) i dubinske psihologije (osvešćuje nesvesne zahteve predaka); Drugo, razlikuje dve velike kategorije sudbine: prinudnu sudbinu i slobodno izabranu sudbinu. Ova dva oblika sudbine ostaju u odnosu međusobnog proizilaženja. Tako pojam sudbine ne gubi svoj prinudni karakter, već se dopunjuje karakterom izbora. Novi pojam sudbine neo-anankologije tvrdi: Sudbina je celina svih nasleđenih i slobodno izabranih egzistencijalnih mogućnosti. *
Ova, upravo prezentirana radna hipoteza ljudske sudbine predstavlja vrhovni princip kome vode sva naša istraživanja. Međutim, ona nikako ne predstavlja cilj koji je istog časa i bez ikakvog napora ostvareni ,,san istraživača“. Šikzal-analiza se već više od dvadeset pet godina (1937-1963) tradi da potvrdi svoju radnu hipotezu, putem otkrića sličnih tehnika u genetici (28, 29), dijagnostici (30), kliničkoj patologiji (31), egologiji (32), terapiji sudbine (33). Taj, dugi put realizacije ovde možemo skicirati samo u grubim crtama. Funkcije koje uslovljavaju prinudnu sudbinu su: 1. nasledno funkcionisanje gena, 2. nagonske i afektivne funkcije, 65
3. socijalnafiinkcija i 4. mentalnajunkcija, to jest koncepcija sveta u kojoj je ličnost rođena na prinudni način. Funkcije koje uslovljavaju slobodan izbor sudbine su: 5.fiinkcije Ega i 6. duhovne funkcije.
Slika 1.
Ove funkcije se ne smeju prihvatiti kao statične i odvojene jedne od dmgih, već pre kao dinamičke, koje dopunjuju jedna dmgu, ukratko, kao dijalektičke. To znači da je neo-anankološki pojam sudbine dijalektički, odnosno da se bez prekida kreće između kontradikcija i opozicija i ne ostaje ukraćen u nepokretnosti. Šest vitalnih funkcija koje uslovljavaju i oblikuju sudbinu normalno se razvijaju između sebe, u saglasju i u suprotstavljanju. Tako se tokom vremena sudbina pretvara u svoju pojavnost. Baš kao što se u teatru smenjuju scene i igraju jedna za drugom na okmgloj pozomici, tako se sudbina okreće na sceni života 66
jedne individue (videti: Šopenhauer (27)). Kada se sudbina utvrđuje na tačno određenom mestu životne pozomice, ona postaje prinudna sudbina, te se biće skamenjuje (na primer u slučaju katatonije). Nasuprot tome, ako je Ego u stanju da se, uz pomoć duha, snažno suprotstavi ovim skamenjujućim potezima funkcija koje određuju prinudnu sudbinu i ako je sposobno da pozomicu neprestano pokreće, onda bi pod povoljnim okolnostima mogao da se ostvari slobodni izbor sudbine. Istraživanja o funkcijama Ega kao i šikzal-analitička terapija (32, 33) pribavila su ubedljive dokaze da su Ego i duh režiseri pokretne pozomice sudbine. Izvesno stanje zrelosti Ega deluje imutar sudbine individue kao „onaj koji prevazilazi suprotnosti“, kao ,pontifex oppositorum“. Ako Ego dostigne to stanje zrelosti, ono neprekidno cirkuliše između nasleđa, nagona i afekata, socijalne i mentalne sredine, i duha. Ego je pokretač izbora. Ego može da pretvori prinudnu sudbinu u slobodmfcEgo, koje je uvek pokretljivo, sintetiše suprotstavljene funkcije i, kao onaj koji je u stanju da bira, pretvara prinudnu sudbinu u slobodan izbor sudbinev Baš kao i Ego, i sudbina je uvek na putu. Ona se kreće između predela nasleđa, sopstvene afektivne i nagonske prirode, socijalne i mentalne sredine i područja duha. Ako se Ego utvrdi u bilo kojoj od ovih funkcija, zajedno sa njim će se slediti i sudbinay^go se okamenjuje u prinudnoj sudbini, te se na taj način put ka očovečenju prekida.vSudbina postaje skamenjujući činilac bića. (Kao kod psihotičara, kriminalaca sa recidivom itd.) Novina ove anankologije ukratko bi se mogla iskazati na sledeći način: 67
»
Sudbina individue nije uslovljena nikakvom mračnom moći niti pak nekim demonom. Ljudska sudbina, kao uostalom i bilo šta drugo što se tiče čoveka, predstavlja sistem funkcija koji se može proučavati na medicinski i psihološki egzaktan način. Kao što je nemoguće predstaviti čoveka bez njegovog nervnog sistema, podjednako je nemoguće predstaviti ga bez sudbinskog sistemayMad& je ovaj sistem nemoguće predstaviti anatomsko-topografski vizuelno, kao što je potpuno nemoguće post mortem otkriti odgovarajuće anatomsko-patološke perturbacije, danas je moguće, uz pomoć posebnih kliničkih metoda, izučavati psihološke funkcije kao i patološke perturbacije sudbinskog sistema. Kliničko ispitivanje funkcija ovog sistema čoveka trebalo bi integrisati u najopštiju shemu ispitivanja jednog pacijenta, kao što je već rečeno kada smo pomenuli Fon Vajcekera, Holmana, Joresa i druge. Jer, sistem sudbine može biti funkcionalno isto tako dokučen kao nervni sistem ili hemato-sistem, na primer. U nastavku ovog izlaganja redom ćemo rezimirati posebna funkcionalna ispitivanja sudbine. I. Genetika sudbine Mi ovde pre svega insistiramo na činjenici da sAjiasledne funkcije sudbine manifestuju imutar pet oblasti života. Redom, to su izbori: 1. u Ijubavi, 2. u prijateljstvu, 3. u profesiji, 4. u vrsti bolesti, i 5. u načinu umiranja. Ovo su najvažnije oblasti u kojima še pojavljuje sudbina. Mada se svuda govori o ,,izboru“, genetika sudbinfc u familijamom nesvesnom može pronaći nasledne funkcije koje deluju latentno. 68
1. Izbor partnera, libido-tropizam kao sudbina U veoma velikom području izbora: u ljubavi, prijateljstvu ili profesiji, izbor zapravo nije slobodan nego je rukovođen latentnim recesivnim genima, koji su analogno prisutni u naslednom prtljagu oba partnera. Ovaj fenomen se zove ,genotropizam',i i igra vrlo važnu ulogu u genetici sudbine. Na osnovu više stotina analiza brakova (vršenih od 1937. do 1963. godine) šikzal-analiza je utvrdila ,genotropsko pravilo partnera“ u izboru (28, 29). Genotropizam je recipročna, sudbinom uslovljena privlačnost u Ijubavi, prijateljstvu, profesionalnom izboru između nosilaca istih latentnih recesivnih gena. Izbor u takvim slučajevima nije ništa drugo do „prividan izbor“, jer nije usmeren na izbor konkretne individue, već proističe iz njihovih analognih gena (gena predaka). Ličnosti koje dokazuju recipročnu privlačnost nisu nosioci povratne recesivne dispozicije koja proizilazi iz identičnog nasleđa (homozigot). To znači da nisu individue tipa aa ili aabb, već je pre u pitanju latentno stanje istih recesivnih gena jednakih doza. Za jedan monometrički nasledni proces, njihova hibridna i heterozigotna nasledna formula iznosiće Aa, dok će nasledna recesivna biti AaBb. Dakle, formula ove privlačnosti je: AaBb X AaBb. Jezikom šikzal-analize takve nosioce zovemo individue sa genetskim ili izbomim afinitetom (Gete), a stil kojim se uzajamno privlače genotrop. Ova pojava, neprestano potkrepljivana na osnovu pTouČavanog materijala, koji je u neprekidnom porastu (28, 29), pokrenula je novu vrstu istraživanja porodica, nazvanu ,genotropska“ istraživanja. Ona se sastoje: a) u pravljenju, paralelno sa stablom pacijenta, genealoških stabala svih ostalih individua koje su u bliskom 69
odnosu sa pacijentom, bilo da je to ljubavni, prijateljski ili profesionalni odnos. b) u pažljivom studiranju, osim manifestovanih bolesti, profesija, karaktera, biografija roditelja i krvnih srodnika, isto tako i srodnika po izboru, kako zdravih tako i bolesnih. Iz ovih istraživanja proizilazi ,genotropsko pravilo izbora partnerot1. Primer: među precima jedne socijalne radnice, koja ne pokazuje nikakvu duševnu poremećenost, ističe se majka kao hospitalizovani šizofrenik. Socijalna radnica se verila dva puta, ali je oba puta veridba raskinuta. Utvrdilo se da je u porodicama i jednog i drugog verenika u bliskom srodstvu (ujak i tetka) bilo šizofrenika, a da protagonisti cele priče to nisu znali pre samog čina veridbe. U skladu sa genetičkom šikzal-analizom, oba izbora nisu bila slobodna nego genotropska. Prva knjiga šikzal-analize (29) razmatrala je stotine različitih izbora sličnih partnera; između ostalih jedan konglomerat od 517 individua realizovan je genotropskim izborom (29, S. 165-200). Pravilo genotropskog izbora partnera potvrdili su: Rej-Ardid, 1955. godine u Madridu (34), tokom jednog slučaja šizofrenije, potom Način, 1957. u Lionu, na slučaju alkoholne psihoze (35), Vagner-Simon, 1963. godine u Rihenu kod Bazela, na slučaju bračnih razmirica (36), kao i nekoliko saradnika anankološkog društva iz Ciriha. Mada se i pravilo i metoda porodičnog istraživanja genotropizma i nakon dvadeset pet godina još uvek dovode u pitanje, ona se mogu pohvaliti da znaju za različite prethodnike ovakvog načina razmišljanja. Pre svih treba navesti opominjuće tvrđenje Johansena, koji piše: 70
„ProraČuni (rasejavanja abnormalnih recesivnih gena unutar populacije) ne pretenduju da budu ni sasvim ni aproksimativno egzaktni, već treba da budu korisni svima. Priznajemo da je jedna od pretpostavki, na osnovu koje je nepravilnost ovih proračuna bez svake sumnje na delu, to što veliki deo ljudske populacije sklapa brakove sasvim ,,slučajno“, to jest bez različitih načina koji se tiču poželjne selekcije. Sasvim je moguće, tačnije verovatno, da se međusobna privlačnost, bilo svesna bilo nesvesna, najpre dešava između individua tipa Aa, i da u tom slučaju, proračuni koji polaze od broja individua tipa aa ispoljavaju utvrđeno postojanje jako velikog rasejanja recesivnog gena o kome je reč. Za čovečanstvo kao celinu poželjno je da ova razmatranja imaju određenu vrednost, i da rasejavanje ovih abnormalnih recesivnih gena ne bude u toj meri prisutno da bi se napustila bojazan od ovakvih proračuna” (37). Johansen je, znači, sumnjao u postojanje, bilo svesne bilo nesvesne privlačnosti između „analognih individua tipa Aa“, što ne bi mogao ustanoviti da se nije služio upravo šikzal-analizom i onim što ona naziva genotropizam. Treba pomenuti i Štumpfla, koji je 1935. godine došao do jedne empirijski značajne tvrdnje. On piše: „Utvrđeno je da se stopa kriminaliteta jedne određene grupe obračunava na osnovu jednog jedinog sociološkog kriterijuma, koji upravo odgovara onome između bračnih partnera te iste grupe, to jest u pitanju je odnos koji je brojčano identičan... Mi mislimo da smo pronašli jedno pravilo koje se zasniva na činjenici da međusobna privlačnost koja se dešava prilikom bračnog izbora, dakle, da se privlačnost, bez obzira na mnoštvo činilaca koji je određuju, u poslednjoj instanci svodi na dubinsku suštinsku sličnost“ (38, S. 28). Sličnost ovih istraživanja sa onima koje upražnjava šikzal-analiza zasniva se na činjenici da se Štumpfl ba71
vio familijamim istraživanjima bračnih partnera i da je priviačnost pojmio kao jedan biološki proces. Međutim, Štumpflovo biološko partner-pravilo zasnovano je na dubinskoj suštinskoj sličnosti koja nije precizno defmisana. Samo dve godine kasnije, u jednom izlaganju na skupu o braku, 1937. godine (Analysis of Marriages, 28), šikzalanaliza je pokazala da je ova „suštinska sličnost“ zasnovana na identičnosti Aa individua bračnih partnera, to jest na analogiji latentnih recesivnih gena, kako je to Johansen već ustanovio. U daljem razvoju preliminame genetičke analize stanovništva, Fon Feršur je takođe zapazio istovrsni uslov panmiksije tvrdeći da se „izbor partnera ni najmanje ne odvija nepredviđeno, već često unutar određenog kruga ličnosti (izbor parova)“ (39). Da se ovaj ,Joug ličnosti“ konstituiše od heterozigotnih analognih individua tipa Aa ili AaBb i da analogni latentni recesivni geni provociraju ovu privlačnost, ovom autom je ostalo nepoznato. 2. Izbor prijateljstva, socio-tropizam, zasnovan je na identitetu latentnih gena, podjednako kao i izbor partnera (videti: (29) slučaj 36, 37, 38, S. 250-259). 3. Izbor profesije, opero-tropizam ili ergo-tropizam, kao poseban oblik genotropizma, ima vrlo veliki značaj u sociologiji, upravo zbog njegovog povezivanja sa pojavom ,,heterozisa“ kod čoveka. Za šikzal-analizubprofesija je nešto mnogo više od običnog izvora prihodo-^Bkajući profesiju, gmpa ljudi koja je nosilac određenih latentnih gena, traži takvu atmosfem rada u kojoj će manifestovanim nosiocima ana72
lognih gena koje poseduje u pomoć priteći dmgi analogni latentni geni. Identitet genealoškog stabla psihijatara, psihoanalitičara i psihologa sa stablima njihovih pacijenata klasičan je primer (videti: genealoška stabla 26a, b, c, i 59-69 u mojoj knjizi Šikzal-analiza). U genealoškom stablu psihijatara i psihoanalitičara u proseku se može naći upadljiva količina psihotičara i šizofreničara među krvnim srodnicima ili srodnicima po izbom. U porodičnom i izbomom kmgu individua tipa homo sacer (sveštenici, monasi, kaluđeri, pastori, rabini), u poređenju sa prosečnim stanovništvom, učestalost morbus sacer, to jest pojava krvnih rođaka epileptičara, deset puta je veća nego kod prirodnih rođaka, a četiri puta učestalija nego kod rođaka po izbom. Ovaj podatak se oslanja na statističko istraživanje 707 krvnih srodnika i 712 srodnika na osnovu izbora 25 duhovnika, dakle na ispitivanju ukupno 1419 osoba. Time je potvrđena ispravnost teze libido-tropizma kao jednog od najučestalijih oblika genotropizma (29, treće izdanje, S. 491-501). Interesantno je i otkriće da se u porodičnom stablu vatrogasaca pojavljuju piromani, a u stablu advokata paranoični pamičari (kvemlanti), i tako redom. Svi ovi rezultati šikzal-analize sada po prvi put igraju zapaženu ulogu kod takozvanog ,,heterozisa“. Imenom heterozis označava se sledeća pojava: individue koje imaju mešano nasleđe, heterozigot, a nosioci su jednake količine letalnih ili teško bolesnih gena, ispoljavaju povećanje životne snage. Natprosečni vitalitet ovih heterozigota pojavljuje se kod određenih vrsta žitarica na
primer, i delimično u životinjskom carstvu (videti o ovome zaključni rad Gustafsona) (40). 4. Izbor bolesti, morbo-tropizam označava fenomen kojim jedna ličnost učestalo reaguje protiv određenih infektivnih oboljenja (sifilis, itd.) ili protiv odredenih trauma, nekim poremećajem koji je već prisutan u endogenom obliku u porodici, a da to nije ni infekcija ni trauma. Ovde postoji sumnja da to zavisi od latentnih gena. Primeri su navedeni u knjizi Sikzal-analiza: U jednoj porodici urođeni sifilis je proizveo gluvoću, jer je gluvoća već bila prisutna u jednom naslednom obliku među različitim članovima (29, treće izdanje, slučaj 88, S. 354). U jednom drugom slučaju (29, treće izdanje, slučaj 89, S. 354) sifilis je proizveo epilepsiju u porodici gde je ta bolest bila nasledna. Takođeje interesantan slučaj porodice u kojojje pet članova bilo nagluvo. Ova delimična gluvoća kodjednog člana bila je nastavak tijusa, kod drugog glavobolje, kod trećeg meningitisa, a kod dva poslednja malarije (29, treće izdanje, slučaj 83, S. 350). 5. Izbor smrti, tanatć-tropizam u oblasti sudbine označava izbor i način samoubistva. Ovde je šikzal-analiza, zahvaljujući istraživanju porodica, mogla da ustanovi vrlo blisku povezanost između latentne epilepsije i samoubistva, potom između homoseksualnosti, paranoidne šizofrenije, manije i samoubistva (29, treće izdanje, S. 360-366). Samoubice koje pripadaju paranoidnp-homoseksualnom genskom krugu najradije se odlučuju na samoubistvo trovanjem1 ili pištoljem. Oni koji pripadaju sadističkom krugu preferiraju konopac, brijač, nož, bodež, sekiru i sablju. Krug epileptičara odaje se padom u prazninu, kroz prozor, skokom sa kule, mosta, iz voza, kao i smrću va74
trom, spaljivanjem (pomoću benzina ili gasa). Vrsta smrti koju najčešće koriste osobe koje pripadaju krugu katatoničkih šizofreničara je smrt iznurivanjem (na primer, mentalna anoreksija ili bacanje pod voz). Manično-depresivni tipovi najčešće biraju samoubistvo oralnim putem: morfijum, alkohol, lekovi za nesanicu itd. (videti: 29, treće izdanje, slučaj 90-91, S. 361-366. U slučaju pod brojem 90 opisano je osam samoubistva u jednoj istoj porodici). II. Eksperimentalna dijagnostika sudbine Analiza nagonskih i Ego funkcija u prinudnoj sudbini uz pomoć Sondijevog testa Šikzal-analiza želi da ukaže na teškoće sa kojima se susrela tokom anankoloških genotropskih istraživanja pojedinih porodica. Istraživanje se sprovodi tako što se pacijentima daje da biraju između 48 fotografija - najpre 12 najsimpatičnijilj i 12 najantipatičnijih likova sa slike. Fotografije se pokazuju pacijentu u šest serija od po osam fotografija. Svaka serija sadrži fotografije osam bolesnika: 1. Hermafrodit (h), 2. Sadista (ubica) (s), 3. Epileptičar (istinski) (e), 4. Histeričar (hy), 5. Katatoničar (k), 6. Paranoik (p), 7. Depresivac (d) i 8. Manijak (m). Na osnovu izbora dvanaest najsimpatičnijih i dvanaest najantipatičnijih fotografija pronalazi se takozvani profil prednjeg plana. Potom se ponovo nude 24 preostale fotografije u šest serija po četiri fotografije i u svakoj od njih biraju se dve najsimpatičnije i dve najantipatičnije. Tako nastaje drugi profil, eksperimentalno komplementarni profil, koji otkriva nagonske funkcije i funkcije Ega koje se nalaze u drugom planu. Ovaj eksperiment, koji se sastoji iz dve faze, ponavlja se deset puta u razmaku od nekoliko 75
dana, a rezultati se dobijaju posebnom metodom računanja. Postupak eksperimentalnog istraživanja nagonskih i Ego funkcija zasnovan je na nagonskom sistemu od osam Činilaca (30). Svaki od osam nagonskih činilaca određuje nagonske tendencije koje su dijalektički suprotstavljene. Nabrojaćemo ove činioce: 1. Ljubav prema ličnosti i ljubav prema čovečanstvu. 2. Sadizam i mazohizam, agresija i dobrovoljno pokoravanje. 3. Kainova raspoloženost da ubije i Mojsijeva pravednost, etika. 4. Potreba za samo-pokazivanjem i potreba za samo-sakrivanjem, moral. 5. Imati sve i negirati sve. 6. Biti sve i ne biti ništa. 7, Traženje i lepljenje. 8. Činilac zakačinjanja i odvajanja. (Poslednja dva činioca ustanovio je Herman.) Ovih osam činilaca šikzal-analizaoiaziva koreni, radikali nagonskog života, jer su oni ostali suštinski nepromenjeni hiljadama godina. Nasledni nagonski koreni sadrže u sebi nešto ne-istorijsko, neki sadržaj koji je s one strane svega preživljenog, s one strane ponašanja i stvaranja, nešto neprestano prisutno i sadržajno potpuno neodredivo (Jaspers) (41). Osmočiniiačni nagonski sistem potvrđen je u poslednjih 25 godina, posebno zbog svoje sposobnosti da u formi „spektralne analize“ eksperimentalno usitnjava pojavljujuće jedinstvo fenomena nagonskog života na njegove korene, radikale. Na osnovu nekoliko hiljada eksperimenata (u Mađarskoj, Svajcarskoj, inostranstvu), o „eksperimentalnoj šikzal-analizi“ moglo bi se reći sledeće: Prvo: Test otkriva ekstremne porodične psihičke bolesti koje određeni subjekt nosi. V
76
Drugo, test čini vidljivim pre svega latentne funkcije nagona i Ego-funkcije, koje iz nasleđa prete ličnosti-nosiocu. Treće, test može da otkrije sedamnaest različitih nagonskih i Ego struktura, koje bi mogle biti razrađene kao sudbinske mogućnosti ili oblici egzistencije. Njih dvanaest mogu biti dijagnostikovane kao opasni egzistencijalni oblici, dok preostalih pet pripadaju zaštitničkim oblicima. Četvrto, određivanje proporcije između opasnih načina egzistencije i onih zaštitničkih može biti indikacija za uvođenje psihoterapeutskog tretmana (42). Putem posebne vrste računanja i procenjivanja socijalnih individualnih reakcija tokom odabira fotografija, Armin Beli je uspeo da ustanovi veoma dobru i korisnu metodu prognoziranja sudbine (43). Na temu nagonskog sistema koji je promišljao Gal, autori Lajbrand i Vetlej su u svom poznatom delu Sumanutost napisali sledeće: „Gal je pre Frojda prepoznad- detetovu preuranjenu seksualnost>^prihvatio postojanje sklonosti ka ubistvu ili ka masakru, koja bi mogla da se razume jer čovek pripada redu mesoždera. Čovek je imao sklonost da otima, sposobnost da podražava, smisao za ježik, reč, mesto, za boje i za zvuk. Sve ove dispozicije, Gal često podvlači, mogućnosti su i nisu ni na koji način apsolutno utvrđene. Upravo je pojam mogućnosti, u svojoj mnogostrukoj kombinatorici, stvorio osnovu za delovanje pedagoga i sudija. Gal je mislio da ovu teoriju iskoristi u smislu psihoterapije i psihijatrije države. Kao što se danas Sondi sa svojom teorijom nagona nada, tako je i Gal mislio da spoznaja nagonskih mogućnosti konstituiše put ka spoznaji sebe samoga; verovao je, baš kao i Sondi, da bi se nagonska prognoza mogla koristi u sudstvu“. 77
Ovaj interesantan medicinsko-istorijski sažetak (44, S. 457-458) Galovog (1758-1828) učenja o nagonima još jeđnom ponavlja staru istinu - ničeg novog pod suncem. III. Patologija sudbine Kao što smo već rekli, ljudskom sudbinom upravlja sistem funkcija. Ove funkcije, koje konstituišu i usmeravaju sudbinu, kao što su, na primer, nasleđe, nagon, afekat,l4igo i duh, mogu samo delimično i vrlo retko/U svom totalitetu da budu poremećene i postanu bolesnei/Na osnovu načina kombinovanja oštećenih funkćija dešavaju se različiti oblici patoloških sudbina. Moglo bi se postaviti pitanje: koje specifične kombinacije funkcija se eksperimentalno mogu pronaći iza različitih fenotipskih kliničko-psihijatrijskih bolesti? Ovde bi trebalo apstrahovati opise posebnih kombinacija koje smo već izložili u knjizi Patologija nagona, zajedno sa latentnim kombinacijama funkcija različitih za svaku bolest. Iz različitih komparativnih istraživanja koja se tiču slučajeva psihoza, neuroza, psihopatija, seksualnih poremećaja, mogu se izvući zaključci, koji se podjednako oslanjaju na kliničke dijagnoze i rezultate eksperimentalnih analiza nagona i Ego-analiza kriminalaca i manijaka, i to: 1. Rezultati istraživanja nagona i istraživanja Ega'kod duševnih bolesnika ukazuju da ideja jedne jedinstvene bolesti u Krepelinovom smislu uopšte nije ,,lov na utvare“, kao što su to, na primer, tvrdili ekstremni sindromatičari Hoče i Šnajder. 2. Eksperimentalnim putem je utvrđeno da pojedini činioci, kao što su nagonska i Ego dispozicija, potpuno dinamički funkcionišu u čoveku i to kao biološki radikali. Oni su ti 78
koji opredeljuju da li će ličnost pod određenim okolnostima zadobiti šizoidni ili cirkulami oblik duševne bolesti. 3. Na kraju, funkcije nagona i Ego fimkcije kao kombinatome fiinkcije zajedno opredeljuju pravac bolesti. Bolest je uslovljena a) posebnim načinom na koji je pocepanost određena nasleđem nagonskih i Ego funkcija, b) područjem nagona ili Ega koje je izloženo najvećoj relativnoj opasnosti; c) načinom na koji se Ego brani (videti: Analiza Ega) (32). 4. Posle različitih eksperimentalnih istraživanja, ideja jedinstva bolesti zasnovana je na sledećim biološkim činjenicama: Svaki čovek nosi u sebi neku nagonsku i Ego dispoziciju, koje određuju predeo u kom je moguće da se manifestuju najveće opasnosti. Samo bi u tom smislu ideja o jedinstvu bolesti mogla da bude održiva. Suština katatonije leži u psihološkoj moći Ega da bez mere teži prevrednovanju svih vrednosti, odnosno negaciji. Suština paranoidnosti leži u beskonačnoj egodijastoli, u težnji ka projekcijama ili inflacijama. U depresiji je suštinska nepresušna žeđ za traganjem, u maniji bezgranična težnja za kidanjem svih veza sa svetom. 5. Najvažniji rezultat ovih istraživanja je da: Svaki čovek nosi u svom familijarnom nesvesnom nagonske i Ego dispozicije koje se svrstavaju u četiri velike patološke oblasti - cirkularna, šizoidni oblici, paroksizmalni ili histero-epileptičarski oblici, i seksualne patološke mogućnosti. Tako su patološke sudbine grupisane ne u dvojstvu nego kao četvorstvo. Isključivo su proporcije stepena i nivoi ovih četiri funkcionalnih dispozicija ti koji zasnivaju individualne razlike. Dispozicija prema naslednim psiho79
zama uvek je uslovljena naslednim proporcijama. Tokom eksperimenta, kroz Jatentne proporcije funkcionalnih kombinatorikđ\ ova dispozicija postaje vidljiva. 6. Dubinsko-psihološka i funkcionalna psihijatrija razlikuju se od kliničke školske psihijatrije u dve presudne tačke: a) ona istražuje biološke radikale jedinstva bolesti u nagonskim dispozicijama i Ego dispozicijama, b) ona razumeva duševne bolesti uvek unutar proporcija, u odnosima snaga različitih funkcionalnih kombinatorika. Po našem mišljenju, isključivo na osnovu proporcionalnog aspekta dispozicija prirodu duševnih oboljenja je moguće shvatiti višedimenzionalno, to jest u svim pravcima njihovih sudbinskih mogućnosti. 7. Umesto kliničkih dijagnoza, isključivo se slučaj po slučaj mogu odrediti skrivene kombinatorike individualnih proporcija nagonskih i Ego funkcija. U ovome vidimo najznačajniji temelj za jednu funkcionalnu psihijatriju. Rezultati eksperimentalnih istraživanja o funkcionalnim kombinatorikama kod duševnih bolesnika u skladu su sa otkrićima savremene genetike. Luksenburger, predstavnik ove škole, piše: „Moguće je da jedan šizofireničar poseduje, osim genotipske šizofrenije, delimične dispozicije za manijakalnu depresivnost ili epilepsiju, i obmuto.” [...] „Mišljenja sam“, nastavlja dalje ovaj autor, „da jedan isti čovek može da postane epileptičar, šizofreničar, i na kraju još manijakalni depresivac. Na osnovu aktuelnog stanja u istraživanjima o nasleđu, nema nikakvog osnova da prihvatimo'da se nasledne psihoze isključuju... Jedna takva koncepcija napuštena je ne samo zbog neverovatne učestalosti različitih kombinacija porodičnih naslednih psihoza (takođe, među braćom i sestrama), već i zbog velikog broja atipičnih šizofreničara, ciklotimičara i epileptičara, kao i usled 80
onih slučajeva za koje je teško doneti dijagnozu i kada se kaže da su u pitanju „mešane psihoze“ (45). Teorijska koncepcija ovog savremenog genetičara sasvim je potvrđena na osnovu eksperimentalnog istraživanja sudbine. Ali, do dana današnjeg genetika ne može sa sigumošću da utvrdi individualne i aktuelne nasledne proporcije. To smo sada u stanju da uradimo uz pomoć testa izbora. Sudbina jednog čoveka kao individue uvek je opredeljena ličnim proporcijama njegovih naslednih dispozicija, posebno njegovim nagonskim i Ego dispozicijama. Zato svaka duševna bolest treba da bude razmatrana iz aspekta proporcija njegovih funkcionalnih dispozicija, a ne na osnovu jedne jediije kliničke dijagnoze (videti: primer (46)). ' Na osnovu ovih razmatranja proizilazi da je šikzalanaliza konstruisala eksperimentalnu sindromatiku uzimajući u obzir poremećaje nevidljivih, latentnih funkcionalnih kombinatorika, a ne kao Hoče i Šnajder koji polaze od manifestnih kliničkih simptoma. Pošto su ove skrivene, nasledne kombinatorike zasnovane na funkcijama prinudne sudbine, šikzal-analiza, na osnovu slika naslednih bolesti, takođe govori o ,patologiji sudbine“. IV. Teorija Ega, egologija sudbine Značajna uloga Ego funkcija u individualnoj sudbini ispoljava se u nekoliko različitih oblika: Prvo, osvešćavanje i sposobnost da se bude svestan nesvesnih zahteva predaka iz familijamog nesvesnog. Ovo je moguće uraditi, s jedne strane, putem osvešćavanja prema spolja, to jest putem projekcije figura predaka, na osnovu koje se traganje i izbor partnera obavlja nesve81
sno; sa druge strane, putem osvešćavanja onoga što jednu ličnost opseda protivrečnim podbadanjem predaka, to jest inflacija. Drago, Ego treba da zauzme poziciju prema osvešćenim zahtevima predaka, to jest naslednim sudbinskim mogućnostima, nadmećući se sa njima, inkorporirajući ih u sebe (u Ego), introjektujući ih u sebe, identifikujući se sa njima ili odričući ih se, negirajući ih ili, u krajnjim slučajevima, uništavajući ih. Treće, pod povoljnim okolnostima, kao što je o tome već bilo govora u uvodnom odeljku, Ego može da se razvije tako što će biti u stanju da premošćuje protivrečnosti tu-bića. To se odnosi i na san i budnost, nesvesno i svest, svet subjekta i objekta, svemoć i nemoć, telo i dušu, ženstveAost i muškost, duh i prirodu, s ove i s one strane. Već je rečeno i objašnjeno da šikzal-analiza određuje Ego imenom pontifex oppositorumijEgo, prevazilazeći i premošćujući sve prispele antinomije,iposeduje šnagu da iz prinudne nasledne sudbine učini slobodan izbor sudbine. Dva poslednja članka ove knjige još eksplicitnije razmatraju elementame funkcije Ega i njihove poremećaje.
Prvo, integracija. UEgo treba suvereno da upravlja i vlada svim svojim elementamim funkcijama; Psihološki to znači da Ego postaje svesno (inflacija) različitih zahteva predaka, da ih premešta u svet istražujući nesvesno (projekcija) i da ih suprotstavlja realnosti, a u slučaju kada jedna od mnoštva naslednih egzistencijalnih mogućnosti obećava najbolju sudbinu, Ego je prihvata, inkorporira u sebe (introjekcija) i poriče (negacija) prinudnu sudbinu koju je živelo do tada - bilo da je to neki seksualni poremećaj, afektivna neuroza, kontaktna ili Ego neuroza, ili, isto tako, predpsihoza. Drugo, transcendencija. Ego mora da se transcendira prema duhu. Ono mora da nastoji da uspostavi vezu sa nekom nadličnom idejom (kao što je humanost, umetnost, nauka ili religija) i da aktivira zajedničku funkciju vere. Treće, duhovna participacija. Na duge staze, Ego bi trebalo da je u stanju da u sebi zaista jparticipira sa tom uzvišenom idejom višeg poretka. Integracija, transcendencija i nadlična idealna participacija daju Egu snagu sa kojom može da se odrekne prinudne sudbine, da između mnoštva familijamih egzistencijalnih sudbina, kojih je postalo svesno, slobodno izabere i živi svoju sopstvenu humanu sudbinu.
C. Slobodan izbor sudbine Malopre je postavljeno pitanje: Koja to instanca poseduje snagu da umesto prinudne sudbine izabere slobodnu sudbinu? Po našem mišljenju ta instanca je pontifex-Ego u čoveku, dragim rečima, one fimkcije Ega koje premošćuju osvešćene protivrečnosti. Da bi moglo svesno da izgradi slobodan izbor sudbine, Ego mora da ispuni sledeće fimkcije: 82
D. Šikzal-analitička terapija S pravom se može tvrditi da su sva tri preduslova u izgradnji jednog pontifex-Ega podjednako nasledno uslovljena. Ne može se negirati da jedna elita ljudi - koja nije uvek samo sastavljena od intelektualaca - može, na spontan i prirodan način, da dospe na viši nivo pontifex-Ega. Međutim, šikzalanaliza je utvrdila da su ovi preduslovi podjednako prisutni, 83
na jedan pasivan i latentan način, i kod velikog broja duševno obolelih ljudi, mada oni, kao neurotičari ili psihotičari, trpe i žive svoju tešku prinudnu sudbinu. Ove činjenice su prisilile šikzal-analizu da ustaribvi veštačke metode, to jest psihoterapeutske metode, pomoću kojih se sudbina može pretvoriti od prinudne u slobodnu. Polazeći od ispravnog stava analitičke psihoterapije, putevi ozdravljenja mogu se podeliti na one koji upražnjavaju posredne i na one sa neposrednim postupcima. Paradigma neposrednog postupka je psihoanaliza, u ko,joj terapeut neposredno'vtilja u potisnute nagonske pobude (Edipov kompleks, itd.), koji su odgovomi za pojavu i simptomaVSikzal-analitička terapija se ne može služiti takvim neposrednim načinima lečenja u slučajevima kada patogeni zahtevi predaka nikada nisu ni bili svesni, pa stoga nikada nisu ni mogli biti potisnuti, mada su kroz familijamo nesvesno latentno pretili sudbini ličnosti. Takva je, na primer,l^orodična predispozicija ka samouništenju ili epilepsiji. Šikzal-analiza često se služi posrednim postupcima lečenja i to: a) Preokretanje dijalektički izgrađenih nagonskih sudbina iz socijalno negativnog oblika u socijalno pozitivan oblik. Paradigma: latentna piromanija —►vatrogasac,Matentna šizofrenija —►psihijatrija; 1/latentni paranoični parničar (kvemlant) —> advokat; latentno religijsko ludilo —► religiozna psihologija, itd. Ovde, dakle, opero-tropizam igra ulogu izlečenja, što se dešava kada bolesnik postane svestan činjenice da je njegova prinudna sudbina blisko vezana za mogućnost određenog profesionalnog izbora. b) Preokretanje elemenata rascepa, odnosno aktiviranje komplementame Ego sudbine u određenim bolestima rascepa Ega. Evo nekoliko primera: 84
Projektivna paranoja (delirijum gonjenja) - kao jedan elemenat pocepanog Ega - mogla bi se u nekim okolnostima pretvoriti u besomučnu radnu egzistenciju, spajajući se tako sa drugim pocepanim elementom koji je nadopunjuje. Ui: ludilo preuveličavanja (infiantivna paranoja) moglo bi da iščezne ukoliko bi preokretanjem drugi element pocepanog Ega, to jest odbegli Ego, mogao da postane putnik (preciznije videti: (33) S. 272 i članak broj 5 ove knjige). c) Zamena jednog oblika bolesne egzistencije drugačijim i bezazlenijim oblikom sudbine, čija se dispozicija izdvaja pomoću testa i genealoških istraživanja naslednih odlika ličnostii/Pacijent bi mogao jedan šizoidni oblik paranoje uspešno da supstituiše u paroksizmalnu migrenu (slučaj 24 (33), S. 277), ili paroksizme drugih vrsta (slučaj 25 (33), S. 278), ili da zameni paranoju i maniju kompulzijom (prisilom) (slučaj 26 (33), S. 279). Da bi se aktivirale ove ,,supstitucije“ oblika sudbine šikzal-analitička terapija je razradila posebne metode („udarac čekićem“, psiho-šok metoda), (33), S. 149-190).
Predstavili smo mutacije pojma sudbine u dubinskoj psihologiji i na kraju došli do psihoterapije koja nastoji da transformiše oblike sudbine određene individue. Da li je ovo nastojanje odista nešto novo? U knjizi Ludilo, koju smo već pomenuli, Lejbrand i Vetlej napominju da je Fon Štruve 1843. godine pronašao „dubinsku frenologiju“ koja prevashodno treba da služi utemeljenju tretiranja duševnih poremećaja. Moguće je i verovatno da je „dubinska frenologija“ pre sto godina sledila iste ciljeve koje danas ima dubin85
ska psihologija. Ali, koji dubinski psiholog danas zna Fon Štruveovo ime i za njegovu dubinsku frenologiju? Slična sudbina, za sto godina, očekuje i savremene dubinske psihologe. Ipak, sledeća Helderlinova rečenjca pruža utehu: ,,Mi ništa nismo; ono što tražimo jd ‘sve“.
86
Literatura 1. Ellenberger, H.: Das menschliche Schicksal als wissenschaftlihes Problem, Psyche, IV. H. 11. 1951, S. 576-610. 2. Schopenhauer, A.: Parerga und Paralipomena. Schopenhauers samtliche Werke, J. G. Cotta’sche Buchhandlung Nachfolger, Stuttgart u. Berlin. Achter Band, 1. Teil, S. 207. 3. Isto, S. 208. 4. Isto, S. 209. 5. Lange, J.: Verbrechen als Schicksal, Thieme, Leipzig, 1929. 6. Schultz-Hencke, H.: Schicksal und Neurose. G. Fischer, Jena, 1931. 7. Pfahler, G.: Vererbung als Schicksal. Barth, Leipzig, 1932. 8. Kranz, H.: Lebensschicksale krimineller Zwillinge. Springer, Berlin, 1936. 9. Rudert, J.: Charakter und Schicksal. Postdamer Vortrage V, E. Stichnote, Postdam, 1944. ,10. Hollmann, W.: Krankheit, Lebenskrise und soziales Schicksal. Thieme, Leipzig, 1940. 11. Jores, A.: Der Mensch und seine Krankheit. Klett, Stuttgart, 1956. 12. v. Weizsacker, V.: Korpergeschehen und Neurose. Klett, Stuttgart, 1947. 13. v. Weizsacker, V.: Studien zur Pathogenese. Thieme, Stuttgart, 1946. 14. Freud, S. : Uber neurotische Erkrankungstypen. Ges. Schr. Bd. V. Int. Psa. Verlag, Leipzig, Wien, Zurich. S. 408. 15. Freud, S.: Triebe und Triebschicksale. Ges. Schr. Bd. V. S. ~ 452. 16. Freud, S.: Das oekonomische Problem des Masochismus. Ges. Schr. Bd. V. S. 384, 1924. 17. Freud, S.: Die endliche und die unendliche Analyse. Ges. Werke. XVI. S. 64-68. 18. Freud, S.: Isto, S. 68. 19. Freud, S.: Dostojewski und die Vatertotung. Ges. Schr. Bd. XII. S. 7. 87
20. Jung, C.G.: Der Geist der Psychologie. Eranos Jahrbuch. Bd. XIV. S. 442-443. 21. Jung, C.G.: Die Bedeutung des Vaters fur das Schicksal des Einzelnen. Rascher, I. Aufl. 1909, II. Aufl. 1926, III. Aufl. 1948. S. 26-38. 22. Jung, C.G.: Der Geist der Psychologie. Eranos Jahrbuch. Bd. XIV. S. 462-463 i 490. 23. Isto, S. 490. 24. Jung, C.G. und Wilhelm, R.: Das Geheimnis dergoldenen Blute. Rascher, Ziirich, 1939, S. XII. 25. Pape, W.: Griechisch-Deutsches Handworterbuch. Braunschweig. Zweite Aufl. 1849. S. 143. 26. Heidegger, M.: Sein und Zeit. Max Niemeyer Verlag, Halle a. d. S. 5. Aufl. 1941. S. 385. 27. Schopenhauer, A: piše u navedenom delu: „Baš kao što je svako tajni direktor teatra u svojim snovima, tako ona sudbina, koja vlada našim stvamim životnim tokom, proističe iz one volje koja je naša vlastita...“ S. 223. 28. Szondi, L : Analysis of Marriages. Contributions to Fate Analysis. Acta Psychologica. Vol. III no 1. The Hague, M. NijhofF, 1937. 29. Szondi, L : Schicksalanalyse. Prva knjiga : Izbor u ljubavi, prijateljstvu, profesiji, bolesti i smrti. Schwabe i Co., Basel. I. Aufl. 1944, II. Aufl. 1948, III. Aufl. 1964. 30. Szondi, L : Druga knjiga : Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici nagona. H. Huber, Bem und Stuttgart. I. Aufl. 1947, II. Aufl. 1960. 31. Szondi, L: Treća knjiga: Patologija nagona. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1952. 32. Szondi, L: Četvrta knjiga: Analiza Ega. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1956. 33. Szondi, L: Peta knjiga: Šikzal-analitička terapija. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1963. 34. Rey-Ardid, R: Contribucion a la genetica psiquiatrica. Arch. Neurobiol, Madrid, 18, Nr. 1, 1955. 88
35. Nachin, Cl.: Investigation preliminaires a ime etude scientifique de l’Alcoolisme psychiatrique. Lyon, 1957. 36. Wagner-Simon, Th.: Psychagogik bei Eheschwierigkeiten. Schicksalspsychologische Erhellung einer genotropen Menschenkonglomeration. Beiheft z. Schweiz. Zeitschr. f. Psych. u. ihre Anwend., N. 47. Szondiana V. 1963. 37. Johannsen, W.: Elemente der exakten Erblichkeitslehre. 1909. S. 578. 38. Stumpfl, F.: Erbanlage und Verbrechen. Monogr. Aus d. Gesamtgebiete d. Neur. u. Psych., Heft 61. Springer, Berlin, 1935. S. 28. 39. v. Verschuer, O.: Genetik des Menschen. Urban u. Schwarzenberg, Munchen-Berlin, 1959, S. 56. 40. Gustafsson, A.: The effect of Heterozygoty on variability and vigour. Hereditas. XXXII. 1946. 41. Jaspers, K.: Allgemeine Psychopathologie. Springer, Berlin u. Heidelberg, 1948. S. 490, 522. 42. Szondi, L.: Indikationsstellung zur analytischen Psychotherapie mit Hilfe des Szondi-Testes. Franzosisch. Revue de Psychologie applique, 1965. 43. Beeli, A.: Psychotherapie-Prognose mit Hilfe der experimentellen Triebdiagnostik. Abhandlungen z. experimentellen Triebforschung u. Schicksalspsychologie. N. IV. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1965. 44. Leibrand, W. u. Wettley, A.: Der Wahnsinn. Geschichte der abendlandlicschen Psychopathologie. K. Alber, Freiburg/ Miinchen, 1961. 45. Citirano prema: Jaspers: Allg. Psychopathologie, S. 472. 46. Videti detaljno u: Triebpathologie (31) Treći deo. Klinička psihologija. Eksperimentalna sindromatika. S. 235-508.
89
O PSIHOLOGIJIIZBORA4
I. Izbor određuje sudbinu 1. Nasleđem uslovljen, genotropski izbor Izbor određuje sudbinu. Na tom aksiomu je pre dvadeset šest godina (1937-1963) izgrađena šikzal-analiza. Istraživanje je otpočelo 1937. godine traženjem odgovora na pitanje: Koja je ili koje su to instance koje rukovode izborom u ljubavi, prijateljstvu, profesiji/koje instance određuju ,,izbor“ određenog oblika bolesti ili načina na koji se umire? Na osnovu prvih sedam godina istraživanja (1937-1944) nastala je prva knjiga, Šikzal-analiza (1), koja je kasnije dobila podnaslovi/ Genetika sudbine/Om. se na detaljan način bavi opštim nasledno-biološkim pravilom izbora, takozvanim ,genotmpizmom“. Na osnovu stotine genealoških stabala unutar kojih smo analizirali izbor bračnog partnera, prijatelja, profesije, vrste bolesti i smrti, genetičko pravilo izbora formulisano je na sledeći način: Dva čoveka, koja u svom naslednom prtljagu nose skrivene analogne dispozicije, međusobno se privlače. 4 Objavljeno u časopisu „Neue Ziircher Zeitung“, 29. maja i 5. juna 1966. godine. Potom objavljeno na francuskom jeziku u časopisu „Revue philosophique de Louvain“ 1967. godine. Predavanje koje je održano 3. marta 1966. godine na fakultetima za filozofiju i medicinu Katoličkog univerziteta u Luvenu.
93
U ,,genotropskom“ izboru, instance koje njime upravljaju, to jest nasledni elementi tajno prisutni u naslednom dobru jedne ličnosti, nesvesni su. Nasuprot njima, izbor je svestan. Ličnost zna šta bira, ali ne zna zašto bira baš na taj, a ne na neki drugi način. U sudbini individua genotropski izbori, opredeljeni nasleđem, igraju presudnu ulogu. Ovo genetičko tvrđenje, koje je izvedeno na čisto empirijski način, šokiralo je većinu genetičara, psihijatara, psihologa i psihoanalitičara. Jedna grupa kritičara prebacivala je šikzal-analizi da „dovodi do ekstrema i preuveličava značaj genetičkog determinizma u odnosu na Frojda i Junga“. Druga primedba bila je: „Namera da se sudbina individue i familija tumači na osnovu nasledne biologije, tobože kao jedne vrste fatalističke predestinacije, analogna je kalvinističkom učenju.” Iz mnogobrojnih razloga, od kojih će neki ovde biti navedeni, vrlo lako smo izdržali buru ovih napada, i uprkos otporu, objavili u pet knjiga rezultate istraživanja o sudbini. Ideju genotropizma, što sam tek naknadno saznao, prezentirao je prvi put početkom ovog veka V. Johansen, jedan od najvećih genetičara, danski botaničar i profesor na Univerzitetu u Kopenhagenu. U svom klasičnom delu Elementi egzaktnog učenja o nasleđu (2), Johansen je izračunao učestalost pojavljivanja recesivnih gena, i ovu učestalost, koja se manifestuje kao nasledno jednaka unutar jedne populacije, nazvao homozigot individue. On o tome piše: „Proračuni (rasejavanja abnormalnih recesivnih gena unutar populacije) ne pretenduju da budu ni sasvim ni aproksimativno egzaktni, već treba da budu korisni svima. Priznajemo da je jedna od pretpostavki na osnovu koje je nepravilnost ovih 94
proračuna bez svake sumnje na delu to što veliki deo ljudske populacije sklapa brakove sasvim ,,slučajno“, to jest bez različitih načina koji se tiču poželjne selekcije.” On dalje nastavlja: „Sasvim je moguće, tačnije verovatno, da se međusobna privlačnost, bilo svesna bilo nesvesna, najpre dešava između individua tipa Aa (to jest ličnosti izmešanog nasleđa)“ (2). Johansen je, znači, sumnjao u postojanje, bilo svesne bilo nesvesne, privlačnosti između nosilaca analognih gena u slučaju izmešanog nasleđa (heterozigoti), ali nije razvio nikakvu teoriju koja se tiče genotropskog delovanja analognih naslednih elemenata. Dve godine pre nego što sam prvi put na engleskom jeziku istupio o svom otkriću i teoriji, u prilogu nazvanom Analysis o f marriages. An attempt at the theory o f choice in love (3), dakle, 1935. godine, nemački psihijatar Fon Štumpfl, koji je nastavio paralelna istraživanja o familijama kriminalaca i njihovih bračnih partnera, otkrio je pravilo na osnovu kog se „međusobna privlačnost karaktera, koja se dešava prilikom bračnog izbora, bez obzira na mnoštvo činilaca koji je određuju, u poslednjoj instanci svodi naktubinsku suštinsku sličnostt^(4). Ova istraživanja se nisu, dakle, upravljala time da crte karaktera predstave kao opredeljujuće za kriminalne skupine. F. Štumpfl tada još uvek nije bio primetio opštu ulogu koju u prinudnom izboru igraju skriveni recesivni geni, u šta je već sumnjao V. Johansen. Njegova istraživanja su, međutim, značajna za istoriju genetičkih istraživanja koja se tiču izbora, jer ih je on sa familija proširio i na partnere kriminalaca. Između 1937. i 1939. godine prvi put se pojavio test izbora slika ili „eksperimentalna dijagnostika nagona“ (5).
Osnovni cilj ovoga testa bio je čisto genetičke prirode; test je pokušavao da otkrije ličnog prirodnog voditelja (konduktor), probne-ličnosti, bez pomoći genealoških stabala. Zbog toga smo ga svojevremeno nazvali - genotest. Prvi eksperimenti sa testom odnosili su se na 36 pari jednojajčanih blizanaca (EZ), 36 pari dvojajčanih blizanaca istoga pola (ZZ) i 25 parova ZZ različitog pola, ukupno dakle 97 pari blizanaca. Velika sličnost u izboru slika kod EZ potvrđuje tezu po kojoj nasledstvo može da predstavlja važan činilac u izboru (videti sliku 2).
Sch: život Ega: - k: materijalno Ego (imati) - p: duhovno Ego (biti) C: život kontakta (odnosa): - d: tražiti - lepiti - m: sebe-zakačiti, sebe-otkačiti; Svaki □ znači da izbor fotografije odgovara potrebama eksperimenta. ■ simpatičan izbor g;: antipatičan izbor
Slika 2 predstavlja kompletan izgled testa izbora jednojajčanih blizanaca. Slaganje izabranih fotografija je neverovatno. Dole vidimo slaganje izbora fotografija u odeljku Ego (Sch), to jest slaganje fotografija koje nam pokazuju indikacije o životu Ega testiranih ličnosti. Na tom mestu je pogotovu veliko slaganje. Bez obzira na činjenicu da su blizanci testirani u različitim prostorijama, dakle odvojeni jedni od drugih, oni su pokazali više kvalitativno nego kvantitativno slaganje i često potpunu jednakost pri izboru fotograflja koje su se ticale nagonskog činioca. 2. Izbori kojima upravlja Ego ili egotropski izbori
Slika 2. Izgled testa jednojajčanih parova blizanaca A i B grade jedan par blizanaca. S: seksualni život: - h: ljubav, nežnost - s: sadizam-mazohizam P: afektivni život: - e: grubosti - hy: fini afekti
96
Pronašavši značajna neslaganja kod jednojajčanih blizanaca (EZ) istoga nasleđa, zaključili smo da, pored naslednih činilaca, još neki drugi činioci igraju ulogu u izboru. Kasnija, vrlo opsežna istraživanja pomoću testa izbora fotografija pokazala su važnu ulogu Ego funkcija u eksperimentalnim istraživanjima izbora. To je dalo podstreka istraživačima da dokažu da osim kategorije izbora, kojom rukovodi nasleđe ili genotropski izbor, postoji jedna druga kategorija izbora, dakle izbori kojima upravlja Ego ili ,,egotropski“ izbori, unutar kojihHae upravlja nasleđe, već svesni Ego. Već 1943. godine na mađarskom jeziku je objavljen moj tekst Eksperimentalna analiza Ega (6), u kome su, pre 97
nemačkog izdanja knjige Š ikzal-analiza (1944), položeni temelji za postojanje slobođnog izbora ili Ego izbora sudbine. Ispravljeno i kompletno nemačko izdanje knjige Analiza Ega (7) pojavilo se 1956. godine. U njoj su formulisane dve kategorije ljudske sudbine: 1. kategorija genotropske nasledne iliprinudne sudbine i 2. kategorija Ego ili slobodn°g> egotropskog izbora sudbine. Na temelju ovih tvrdnji isknstalisalo se novo pojmovno ođređenje sudbine: Sudbina je totalitet svih egzistencijalnih mogućnosti, naslednih i slobodno izabranih. Čovek, dakle, nema samo jednujedinstvenu sudbinu, na~ sleđenu i apsolutno predodređenu, kako je to predstavljalo antičko učenje o sudbini (arhe-anankologija) sve do Šopenhauera. Novo učenje, neo-anankologija predlaže sledeće: Covek dolazi na svet sa mnoštvom, svežnjem mogućnosti sudbina između kojih kasnije može slobodno da bira. To čini: Prvo, kada postane svestan svih naslednih mogućnosti. Drugo, kada su njegov Ego i njegova veza sa duhom dovoljno jaki daje moguće zauzeti poziciju. Kada je 1963. godine objavljena peta knjiga iz serije Šikzal-analitička terapija (8), pravilnost ovog novog pojmovnog određenja sudbine bila je metodološki obrađena i potkrepljena na velikom uzorku bolesnih. Nadamo se da će ove činjenice ubuduće biti dovoljne da obesnaže prigovor po kome šikzal-analiza propoveda fatalistički genetički determinizam. II. Opšte o pojmu izbora Sada bi trebalo da pristupimo jednom opštem pitanju, koje se učestalo postavlja šikzal-analizi: zašto šikzal-anali-
za stalno govori o ,,izboru“ u slučajevima koji su u svojoj velikoj verovatnoći proizvod nasleđa pre nego slobodnog izbora? Odgovor je sledeći: Prvo, šikzal-analiza označava izbore konduktora kojima upravlja nasledstvo, to jest genotropi, nazivajući ih „prinudni izbori predaka“. Ovi izbori, kao što smo rekli, vode prinudnim sudbinama. Ličnost veruje da ona lično bira, međutim takozvani ,,izbor“ je zapravo jedna kompulzivna radnja ponavljanja predaka. Ranije smo govorili da se ovde rađi o ,,nesvesnom“ izboru, iako smo uvek stavljali akcenat na svesnom karakteru izbora kao takvog, dok genetičke instance koje rukovode izborom ostaju nesvesne. Danas, kada su u pitanju ovakvi slučajevi, radije govorimo o prinudnom izboru a ne o „nesvesnom izboru“. Ovo činimo, a kasnije tokom izlaganja ćemo to i obrazložiti, pre svega zato što se psihološki može govoriti o izboru samo tamo gde su dva suprotstavljena stremljenja jednog istog suprotstavljenog para dijalektički pokrenuta. Međutim, u genotropskim delovanjima nema nikakve dijalektike sa kpjom se Ego susreće. Jedna posebno skrivena, to jestvjiesvesna figura pretka (na primer nekog epileptičara, šizofreničara, manijakalno-depresivnog, itd), prisiljava konduktora potomka da nešto čini na tačno određen način i nikako drugačije, Time je uloga Ega krajnje svedena, a ponekad je uopšte i nema. Drugo, susrećemo se sa jednom grupom izbora koja nas navodi na pitanje: ima li uopšte ikakvog udela Ega u slobodnom izboru unutar prinudne sudbine? Da li se prinuda i sloboda suprotstavljaju jedna drugoj na sasvim kontradiktoran i komplementaran način? 99
Na ovom mestu ne nastojimo da pokrenemo filozofsku raspravu, već na osnovu empirijsko-kliničkih delovanja i, posebno, na osnovu analitičkog delovanja, insistiramo na sledećoj koncepciji: Suprotnost prinudi nije uvek sloboda, već često haos, anarhija. U pojam slobode takođe je položen dehć prinude. U određenim slučajevima prinuda i sloboda ne predstavljaju suprotstavljeni već komplementarni par u kome se stremljenje za ponavljanjem nasleđa i stremljenje za slobodom Ega kontinuirano kreću odjednog nasuprot drugom. Ovaj pokret čini dijalektiku između nasleđa i Ega. Ali, imaju li i dijalektike, baš kao i ljudi, svoje sudbine, i to sa mnoštvom različitih mogućnosti. Oslanjajući se na Jaspersova (9) izvođenja, navešćemo tri ključa u kojima Jaspers misli dijalektički: 1. Obrtanje i preokretanje jednog stremljenja u drugo, to jest promena preovlađujućeg stremljenja (promena vladavine). Na primer: ljubav-mržnja, sadizam-mazohizam. 2. Sinteza suprotstavljenih stremljenja, to jest „isto tako“ (integracija). Na primer: nežnost + agresija u seksu. 3. Odluka u prilog jednoga stremljenja i isključivanje drugog, to jest ,,ili-ili“. Na primer: odluka da se priveže za svet ili odbijanje da ostane privezan. Za razliku od psiho-somatskih bolesti, kada su u pitanju čisto somatske, nasledne bolesti svakako da se ne može govoriti o dijalektici između nasleđa i Ega. Nasuprot tome, dijalektika ,,nasleđe-Ego“ igra veliku ulegu u slučaju psihičkih poremećaja, kao na primer kod karakternih-neuroza ili psiho-neuroza, ili kod nekih psihoža. Na svim mestima gde Ego zauzima poziciju, suprotstavljajući se jednoj naslednoj nagonskoj i afektivnoj strukturi, uspostavlja se dijalektika između nasleđa i Ega. Na osno100
vu snage koju suprotstavljene strane poseduju u svakom pojedinačnom slučaju, kao i na osnovu činilaca sredine, pogleda na svet i duhovnosti, borba će se voditi na kratki ili dugi rok, i to u jednom od dijalektičkih ključeva koje smo gore naveli. Još nešto: pod određenim okolnostima jedna te ista dijalektika će se prvo odvijati u ključu preokretanja, drugi put kao sinteza ta dva stremljenja i treći put u ključu odluke u smislu ,,ili-ili“. Kao primer za sve ovo navešćemo slučajeve iz analitičke prakse: Primer 1: Jedan glumac, u čijoj je porodici bilo više homoseksualaca, aktivno je do svoje dvadeset sedme godine upražnjavao homoseksualizam. Onda se desila promena; on se oženio, dobio troje dece i nekoliko godina živeo sa ženom na isključivo heteroseksualan način. Tek posle rođenja dece postao je biseksualac i prepustio se obema seksualnim stremljenjima. Nasledna priroda homoseksualnosti, kada je u pitanju ovaj slučaj, verovatno je zasnovana na tome što su njegov rođak i ujak bili homoseksualci, a otac živeo kao biseksualac. O familijamoj, naslednoj prirodi svog homoseksualizma pacijent je prvi put saznao od majke, u trenutku kada je njegovo venčanje bilo dovedeno u pitanje zbog njegovog biseksualizma, te je zbog toga i započeo analizu. SluČaj jasno pokazuje koliko je tako postavljeno Ego ovog pacijenta trpelo različite uticaje tokom godina u odnosu na njegovu težnju za promenom. Šikzal-analiza je u ovom slučaju uvažila dijalektiku između nasleđa i Ega. Ali ona je, isto tako, sva tri dijalektička rešenja (ključa) nazvala jednim imenom: ,,izbor“. Naravno, svesni smo da se tako udaljavamo od Jaspersove 101
koncepcije. Po njegovom mišljenju treba govoriti o preokretanju i sintezi, a ne o ,,izboru“. Jaspers smatra da izbor označava jednu vrstu dijalektike, stajanje čoveka u situaciji ,,ili-ili“ (10). Šikzal-analiza ne sledi tako restriktivan pojam izbora. Kriterijumi slobodnog i egotropskog pojma izbora unutar šikzal-analize mnogo su komotniji: Prvo, ličnost u egotropskom izboru mora biti svesna dva suprotstavljena stremljenja jednog istog para. Ovde se ne može govoriti, kao što je to slučaj u genotropizmu, o ,,nesvesnom“ izboru. Drugo, Ego mora slobodno da zauzme poziciju prema suprotstavljenom paru koji je već postao svestan. Treće, zauzimanje pozicije Ega može se ispuniti na različite načine, zavisno od vrste dijalektike. I to: a) putem afirmacije i identifikacije; b) putem negacije, ometanja, inhibicije, potiskivanja, prevrednovanja, to će reći uništavanja; c) zauzimanje pozicije može biti podjednako ambivalentno, čime se, putem prinude od strane Ega, celokupni pokret dijalektike voljno čini nepokretnim. To je situacija ,,ni jedan, ni drugi“ koja je, na primer, karakteristična za prisilne neuroze. Ali, ambivalentnost je ovde jasno određena pozicija; d) na kraju,Migo koji zauzima poziciju može u odredenoj profesiji da socijalizuje suprotnosti ili da ih sublimiše uz pomoć duha u umetaosti, nauci ili religiji. Navedeni glumac, koji je svoju dijalektiku jedan put otključao aktivnim homoseksualizmom, drugi put isključivim heteroseksualizmom i na kraju biseksualnošću, započeo je didaktičku analizu i na kraju postao psihoanalitičar. Ovde bi trebalo naglasiti činjenicu da patološko duševno nasleđe isto tako može biti svesno od samog početka bolesti. Štaviše, Ego u odnosu na nasleđe može staviti u pokret, na jedan od ponuđenih načina, svoju sopstvenu poziciju. 102
Primer 2. Jednu apotekarku roditelji su prisilili da se veri sa čovekom koga nije volela. Pacijentkinja je pokušala da ih ubedi da promene odluku, ali u tome nije uspela. Roditelji je pronalaze šćućurenu i tužnu u uglu sofe. Danima je ostala nepomična, bez hrane i bez reči. Psihijatar koga su pozvali za pomoć hospitalizovao ju je s dijagnozom katatonične šizofrenije. Na klinici su ovu dijagnozu potvrdili. Posle nekoliko meseci izašla je iz bolnice i započela analizu. Na divanu je rekonstruisala priču na sledeći način: želela je po svaku cenu da prekine veridbu. U krizi potpunog beznađa bila je ubeđena da njen verenik hoće da je otruje. Umislila je da je, u doba kada je bila devojčica, videla brata svoje majke i to neposredno pre njegovog hospitalizovanja, isto tako ukrućenog, zgrčenog, nemog, povučenog, u uglu fotelje. Pacijentkinja je postala svesna identične predispozicije u sebi samoj. Ideje o trovanju su samo produbile ovu hipotezu. Od tog trenutka, ona se identifikovala (poistovetila) sa ujakom, a putem hospitalizacije je želela da raskine veridbu i ostvari svoju želju (dobit od bolesti, Frojd). Ovoj hipotezi, o pokretljivoj dijalektici između katatoničkog raspoloženja i Ega, mogao bi se suprotstaviti prigovor vezan za dijagnozu histerije. Mada ne isključujemo ni izbor imitacije, smatramo da se ne može sa takvom vejnošću imitirati bolest koja se već nosi u sebi kao sklonost. Šledeće činjenice svedoče u prilog ispravnosti ove hipoteze u vezi sa pomenutim slučajem: majčin brat je bio hospitalizovan pre bolesti pacijentkinje sa istom dijagnozom ,,katatonije“, jednako kao što su stric i sestra pacijentkinje hospitalizovani posle njene bolesti. Svesna identifikacija sa ujakom u jednoj bezizlaznoj životnoj situaciji, svesno tumačenje dobiti od 103
bolesti, predstavljali su Ego funkcije u pokretnoj dijalektici sa katatoničkim nasleđem. Da bi prekinuo veridbu, Ego je morao da pristane na katatoničko nasleđe. Odgovor koji šikzal-analiza donosi na mnoštvo postavljenih pitanja na početku ovog poglavlja tiče se sledećih problema: 1. U jednoj grupi duševno naslednih oboljenja, dijalektika Ega i nasleđa može da izostane. Šikzal-analiza ovde govori o prinudnoj sudbini ili o takozvanom prinudnom izboru predaka. 2. U jednoj drugoj grupi duševno naslednih oboljenja - posebno na početku bolesti - moguće je, tačnije verovatno, da se dijalektika odigrava između specifičnog nasleđa i Ega koje zauzima određenu poziciju. 3. Sve ključeve razrešenja dijalektike između nasleđa i Ega, šikzal-analiza naziva ,,izbor“. Takođe: preokretanje, sinteza „isto tako kao“, odluka „ili-ili“, kao i socijalizacija i sublimacija dva stremljenja u jedno, jesu mogućnosti izbora. 4. Ego koji slobodno bira može u određenim prinudnim sudbinama da igra značajnu ulogu. 5. Prinuda i sudbina su na taj način komplementame, a ne kontradiktome suprotnosti. III. Ponešto o izboru unutar eksperimenta Pošto smo uopšteno razmotrili pojam izbora u psihijatriji i psihologiji, trebalo bi mnogo lakše da razumemo problematiku izbora u eksperimentalnoj dijagnostici nagona, to jest u testu izbora fotografija, nazvanom Sondijev test. Test izbora ima nameru da na veštački način reprodukuje procese izbora u stvamom životu. Stoga je test iz104
bora fotografija ustanovljen na sistemu nagona, koji je po svojoj strukturi četvorostruko dijalektičan. Tako se javlja: 1. Dijalektika stremljenja između dva nagonska stremljenja dijametralno suprotna u unutrašnjosti svake nagonske potrebe. 2. Dijalektika potreba ili dijalektika činilaca između dva nagonska činioca, a unutar svakog nagona. 3. Nagonska dijalektika između perifemih nagona (seksualnih i kontaktnih) i središnjih nagona (cenzura). 4. Dijalektika između prednjeg i zadnjeg plana. Tabela 1 u trećem članku sažima tri prve dijalektike i šematski predstavlja strukturu nagonskog sistema šikzalanalize. Kasnije ćemo govoriti o četvrtoj vrsti dijalektike. Eksperimentalnim izborom se upravlja pomoću testaparata. Test-aparat se sastoji od jedne kutije sa šest pregrada od kojih svaka sadrži osam fotografija. U kutiji, znači, ima četrdeset osam fotografija. Svaka pojedinačna fotografija iz jedne serije od osam fotografija predstavlja individuu koja je manifestno bolesna u odnosu na jedan od nagonskih Činilaca. Osam nagonskih činilaca su reprezentovani u grupi od osam fotografija, tačnije, svakom nagonskom činiocu odgovara jedna fotografija. Tako je svaki nagonski činilac reprezentovan u celokupnom testu sa šest fotografija. Oblici bolesti koji su označeni početnim odabirom fotografija odnose se na ličnosti koje se nalaze na fotografijama, a ne na onoga ko bira odgovarajuću fotografiju. Isto tako, potpuno odbacivanje fotografija koje se tiču nekog nagonskog činioca, kao i suviše učestao izbor određenih fotografija - izbor veći od tri fotografije pošto je to srednja vrednost - ukazuje da pomenuti nagonski činilac
trenutno igra vrlo značajnu ulogu u nagonskom životu ličnosti koja se ispituje. Osnovno istraživanje eksperimentalne nagonske dijagnostike sastoji se iz dva dela. Prvi deo testa, putem izbora dvanaest najsimpatičnijih i dvanaest najantipatičnijih fotografija od četrdeset osam mogućih, smera da istraži nagonska kretanja i Ego funkcije koje se nalaze u prednjem planu ličnosti, bilo zbog njihove epizodne aktuelnosti bilo zbog njihove permanentne konstitucionalne snage. Međutim, ova nagonska i Ego stremljenja prednjega plana predstavljaju samo jednu polovinu celine ličnosti. Tu polovinu nazivamo „prednji plan“. Profil prednjeg osnova (Vordergrundprofil, VGP) označava profil prednjeg plana. Za dijagnozu prednjega plana, mi se, dakle, služimo početnim izborom dvadeset četiri fotografije od četrdeset osam ponuđenih. Drugi deo testa odnosi se na izbor dvadeset četiri fotografije koje nisu birane tokom prvog izvlačenja ponuđenih fotografija. Na osnovu rezultata ovog drugog izbomog procesa izvlačimo zaključke koji se tiču nagonskih i Ego funkcija dmge polovine ličnosti, koja je trenutno stavljena u drugi plan. Dmgi profil, na taj način postignut, predstavlja „zadnji plan“ i to u obliku takozvanog „eksperimentalnog komplementamog profila zadnjeg plana“ (experimentelles komplementares Hintergrundprofil, EKP), Prednji plan i zadnji plan predstavljaju nagonsku sudbinu i sudbinu Ega neke ličnosti, koje se dijalektički kreću jedna protiv dmge i koje se međusobno dopunjuju u jednu celinu. Oni zajedno daju podatke za procenu aktuelne duševne situacije određene ličnosti. Međutim, dva nagonska profila privremeno otkrivaju samo dve komplementame i antitetičke mogućnosti sudbine ličnosti, to jest samo one 106
koje aktuelno deluju u prednjem i u zadnjem planu trenutnog postojanja. Ali, celokupan čovek nosi u sebi različite mogućnosti nagonske sudbine i Ego sudbine. Zato osnovni test moramo ponoviti nekoliko puta - ako je moguće osam ili deset puta - u različitim životnim situacijama. Nas ovde ne interesuje tumačenje različitih profila testa (time se bavi Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici nagona), već isključivo proces izbora u eksperimentu. Posle dvadeset šest godina istraživanja izbora nekoliko hiljada ličnosti, duševno zdravih ili bolesnih, utvrdili smo sledeću koncepciju procesa izbora: 1. Nadražaji slika aparata testa poseduju jedan poseban podsticajni karakter u smislu koji mu je dao K. Levin (podstičući karakter). 2. Svaki nadražaj slike, na asocijativni način, dira testiranu ličnost - često na jedan šokantan način - najpre u one tačke dubina duše gde su tenzije unutrašnjih potreba aktuelno povećane usled nasledne prirode koju je život doneo i usled lične nagonske prirode potisnute tokom proteklog života. 3. Nagonska tenzija koja je aktuelno uvećana često se u testu manifestuje činjenicom da izbor učestalo prevazilazi srednju vrednost (3, dakle, bude 4, 5, 6 slika), prilikom izbora fotografija nagonskog činioca čija oblast potreba aktuelno trpi povećanu tenziju. 4. Kao što potvrđuju dubinsko-psihološke asocijacije, izbor bilo koje fotografije uvek je svesno zauzimanje pozicije u odnosu na nagonske potrebe koje su pokrenute putem testa, čak i onda kada subjekt pokušava da sakrije ovu činjenicu kroz intelektualne ili banalne odgovore. 5. Ako nadražaji slika izgube svoj podstičući karakter, onda su uglavnom u pitanju teški poremećaji percepcije 107
i razumevanja, na primer kod dementnih, psihotičnih ili složenih predpsihotičnih individua. K- Levin je 1926. godine pisao o pitanju podstičućeg karaktera: „Stanje tenzije koje već po sebi postoji, a koje potom ističe iz jednog projekta, jedne potrebe ili jedne delimično izvršene radnje, dodimuto je putem nekog objekta ili određenog događaja, koji su doživljeni na primer kao jedan nadražaj, na takav način da ovaj sistem upravo stremi da zadobije vladavinu nad motorikom. Za ove objekte kažemo da sadrže podstičući karakter“. (10) Objekti na koje subjekt reaguje za vreme testa su ponuđene fotografije koje sadrže osam različitih podstičućih karaktera koji odgovaraju nagonskom sistemu. Situacije tenzije, putem kojih subjekt reaguje na fotografije, jesu tenzije potrebe u osam oblasti nagonskih činilaca. Ispravnost sledeće hipoteze, po kojoj broj izabranih fotografija u svakoj oblasti zavisi od veličine tenzija potreba, lako može biti demonstrirana na teškim patološkim slučajevima. Primer 3. Jedan mađarski ratni zločinac, pedesettrogodišnji komandant žandarmerije, koji je u južnoj Mađarskoj, bez da je primio bilo kakvu naredbu, streljao hiljade Srba i Jevreja, testiran je u zatvom, neposredno posle rata, od strane jednog mog starog saradnika (dr L. Noslopi). U seriji od deset profila on je svih šest puta birao fotografije ubica, dmgi put pet puta od šest mogućih (videti sliku 3). Da bi se razumeo proces izbora važno je napomenuti da je masovni ubica jedanput izabrao - to je bilo na samom početku istraživanja - šest fotografija ubica kao najantipatičnije, a potom istih šest kao najsimpatičnije. 108
Siika 3. Dva profila testa ratnog zločinca
. U profilu II on je odabrao šest fotografija ubica kao antipatične. U profilu VIII on je tih istih šest slika ubica izabrao kao simpatične. Toje znak da je njegovo zauzimanje pozicije u odnosu na ubicu bilo preokrenuto. Uostalom, od samog početka, on je u zatvom pokazivao mističke delirijume. Serija istovrsnih posmatranja pokazuje da prilikom testa izbora - jednako kao i u životu - subjekti mogu zauzeti potpuno različite pozicije u odnosu na iste slike i da se ove pozicije ponekad mogu sasvim preokrenuti. Isto tako, posedujemo rezultate asocijativnih eksperimenata u vezi sa slikama, pomoću kojih možemo da napredujemo u analizi procesa izbora. Mnoštvo ovih asocijacija (11) dokazuju da je izbor određenih slika rukovođen sećanjima na neke bolesne članove porodice ili identifikacijom, odnosno kontraidentifikacijom u odnosu na njih. Evo nekoliko primera: 109
Primer 4. Subjekt je profesor gimnazije star tridesetak godina. Evocirana fotografija: histeričar. Asocijacije: ,,0 ne“ (odbacuje fotograflju). „Sećam se moje zle tetke koja je uvek uživala podršku društva... Bila je uvek aktivna, imala je puno uspeha i htela da bude najmoćnija u porodici... Imala je veliku ulogu u dobrotvomim kućama i društvima...“ Primer 5. Opsesivni neurotičar, kasnije Šizofreničar. Evocirana fotografija: epileptičar. Asocijacije: „Radnik, prosta duša... (blokada). Moj ujak mi pada na pamet; on je bio čudan sa tim mističkim ludilom... Umro je u ludnici...“. Potom kod testiranog počinje stanje šoka. Veoma su prosvetljujuće one asocijacije nad slikama koje bolesniku, putem fotografije, otkrivaju sliku sopstvene bolesti, sebe samoga ili svog zadnjega plana. Primer 6. Subjekt je bio profesor gimnazije, dvadesetosmogodišnjak sa dijagnozom paranoidne Šizofrenije. Evocirana fotografija: epileptičar. Asocijacije: „Covek mi trenutno nije antipatičan, iako mi je pre bio jako antipatičan. Liči mi na... ali ipak ne... deblji je od mene... Bez sumnje on je psihotičar... šizofreničar... On pati od rascepa svesti o Egu... Morao je da prođe jedan period tuposti... Sada se osećam kao da sam primio injekciju kardiazola (pre testa pacijent je pretrpeo nekoliko tretmana karđiazolom)... Plašim se... osećam da se približavaju grčevi\ Primer 7. Jedan dvadesetogodišnji mladi šizofrenik pred slikom jednog homoseksualca rekao je sledeće: „Kada sam video ovu fotografiju, znao sam da sam to ja koga su ovde fotografisali. Fotograf je znao da će da me snima i zato mi je rekao da treba da se smejem; aparat može da uhvati moj izgled. Na ovoj slici sam ja i niko drugi“. 110
Primer 8. Jedna paranoičarka, histero-epileptičarka, latentno homoseksualna krojačica rekla je o slici jedne histerične žene: „Neprijatno. Bojim ga se.“ (Verovala je da je na fotografiji muškarac!). „To je onaj koji se uvek nalazi meni iza leđa“. (Njen zadnji plan). „Takva mi se lica često pojavljuju. Imam strah od njih. Takođe mi se pojavljuju sa mrtvačkim maskama. Ona su zla“. Fotografija histerične žene je, znači, primljena od strane mlade, latentno homoseksualne pacijentkinje kao muškarac. Zapravo, pacijentkinja pati od želje iz zadnjeg plana, od toga što nije muškarac kako bi mogla da voli žene. Pri tome se oseća progonjena od strane svog muškog zadnjeg plana, koji je projektovala na fotografiju histerične žene. Njena priviđenja su često nailazila kada je pokušavala da bude sa ženom koju je volela. Ostale primere moguće je pronaći u knjizi Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici nagona. Ovih nekoliko primera pokazuju da tokom izbora koji je veštački provociran, subjekt svesno zauzima poziciju u odnosu na neke figure predaka i na pojedine zahteve predaka, koji se u njemu pojavljuju usled testa. Opšta hipoteza koja se tiče procesa izbora u stvarnom životu takođe se potvrđuje putem eksperimenta. Ovde se može postaviti pitanje: Ako, u pojedinim slučajevima, šikzal-analiza dozvoljava malo slobode Ega unutar prinudne nasledne sudbine, i ako, takođe, u slobodnoj Ego-sudbini pronalazi deo nasledne prinude protiv koje Ego treba da se pokreće dijalektički, u čemu je onda uopšte raziika između prinudne sudbine i sudbine Ega? Ima li još uvek smisla govoriti o dve kategorije ljudskih sudbina? 111
Odgovor je sledeći: Razlika između dve kategorije sudbine sastoji se u kvantitativnim proporcijama izmedu prinude nasleđa i slobodnog izbora Ega. Jer, u krajnjoj instanci, upravo su kvantitativne proporcije unutar dijalektike Ega i nasleđa one koje određuju sudbinu individue. Ova, kvantitativna razlika manifestuje se na dva načina: s jedne strane, u relativnoj snazi nasleđa u odnosu na snagu Ega koje je zauzelo poziciju, sa druge strane, u trajanju svesti o nasleđu i naročito svesti o zahtevu predaka. U slučaju teških prinudnih sudbina, bolesni zahtev predaka čini prekid u svesti, nalik gromu (videti primer 2). Kao posledica toga, akt izbora Ega ne može da traje duže od vremena trajanja ,,groma“. Izbor se dešava u biesku munje. Nasuprot tome, u slučaju slobodne Ego sudbine, zahtev predaka nadalje postaje prisutan u svesti kao naslede. To znači da zahtev ostaje u svesti i, konsekventno tome, zauzimanje pozicije u odnosu na nasleđe treba da bude večito. Jer, nasleđe, bivajući osvešćeno, postaje konstantni element svesti. Ova okolnost omogućuje Egu da bira između mnogih načina izbora. Ti načini su sledeći: neprestano poricanje, sprečavanje, prihvatanje, to jest introjekcija, socijalizacija i sublimacija nasleđa itd. Šikzal-analitička terapija nas je uverila (12) da je ona ovde na svom terenu. Sada smo stigli do skice šeme forme izbora, IV. Šema forme izbora A. U psihoanalizi Frojd je zasnovao sledeća četiri oblika izbora: 1. Incestuozni, edipalni ili oslanjajući, anaklitički objekt izbora. Po psihoanalizi, ovaj izbor predstavlja prvi 112
i opšti oblik izbora objekta kod odraslih. On se zove anaklitički, jer se onaj koji bira oslanja na slike srodnika. 2. Narcistički izbor objekta, u kojem se individua ne oslanja na slike srodnika, već na svoju sopstvenu ličnost ili na manifestnu vlastitu ličnost. 3. Oslanjanje na onaj deo vlastite ličnosti koji ne može očekivciti potpuni razvoj. Na primer, jedna devojčica se zaljubljuje u dečaka koji za nju reprezentuje muške odlike, koje opet za nju nisu prihvatljivi oblici života. 4. Strah od incesta. Onaj koji bira prisiljava sebe da objekat izbora bude na najvećoj mogućoj distanci u odnosu na imago njegove majke, xto jest oca, brata ili, na primer, sestre, On traži takvog partnera koji je potpuno kontrastno uobličen u odnosu na njegovog oca ili majku, brata ili sestru. (Videti: Frojdovo pismo autoru na kraju ovog teksta.) B. U šikzal-analizi Sa tačke gledišta šikzal-analize mi smo teorijski i suštinski objašnjeni pre svega putem procesa izbora. Na osnovu svega rečenog, pokušaćemo sada da iznesemo one oblike izbora koji su u skladu sa šikzal-analizom. a) Genotropski, nasledni prinudni izbor Ovde je izbor potpuno ili skoro potpuno rukovođen nasleđem, precima. Okvimo govoreći, razlikujemo: 1. Prinudni izbor ili pseudo izbor: izbor uslovljava nasleđe, to jest konduktor priroda subjekta koji bira, bez stvame dijalektike između nasleđa i Ega. 2. Genotropski izbor sa dijalektikom između nasleđa i Ega: dominirajuća nasledna prinuda je ovde osvešćena 113
od strane Ega, pa je time odmah i zauzeta pozicija u odnosu na nju. b) Egotropski, slobodni izbor kojim upravlja Ego Izbor je ovde određen dominacijom Ega. Dva zasebna oblika ovog izbora su: 1. Subjekt koji bira upoznat je sa svojom konduktor prirodom, ali njegovo Ego gospodari nad relativno oslabljenim nasleđem. 2. Subjekt koji bira upoznat je sa ispostavljenim slikama iz ranog detinjstva, ili sa infantilnim iskustvima, traumama, ali Ego prevazilazi sva njihova delovanja i bira slobodno. Egotropska delovanja izbora, određena na osnovu dominacije Ega, posmatrana su učestalo od strane psihoterapeuta kod analizanata odmah nakon analize. Međutim, ništa ne protivreči tome da su ovi načini izbomih radnji podjednako mogući i kod ljudi koji su bez analitičkog tretmana. Zaključak Šikzal-analiza proizilazi iz aksioma: izbor čini sudbinu. Ovom aksiomu ona je pokušala da stvori medicinskopsihološki temelj. U tom smislu je analizirala procese i oblike izbora koji se vrše u ljubavi, prijateljstvu, profesiji, u vrstama bolesti i smrti. Za kraj, ona je ustanovila dve kategorije izbora: 1. kategorija rukovođena nasleđem, genotropski oblik izbora i 2. kategorija rukovođena Egom, egotropski oblik izbora. Da bi se socijalizovala i humanizovala urođena nasledna, nagonska i afektivna priroda čoveka - pedagogija, psihologija i psihoterapija treba da u svest pojedinca dovedu opasna stremljenja izbora, kojima gospodari nasleđe i tako unaprede slobodne izbore kojima upravlja Ego. 114
115
Frojdovo pismo Sondiju
Prof. Dr Frojd
Beč IX, Breggasse 19 18. juni 1937.
Poštovani gospodine doktore, Čitajući Vaš interesantan rad, sa zadovoljstvom sam uvideo u kojoj meri ste uzimali u obzir analitičke tačke gledišta. Nisam u stanju da sudim do koje tačke ste, putem Vaših istraživanja, mogli da dokažete Vašu sopstvenu genetičko-biološku tezu. Tema mi se čini isuviše strana. Neke primedbe protiv Vašeg materijala lako je razumeti. Često izbor partnera i izbor u ljubavi ne odgovaraju jedan drugome, sloboda izbora je neretko sužena. Psihoanalitičko iskustvo otkriva vrlo raznoliku lepezu uslova ljubavi: vezivanje za preuranjene ljubavne objekte i utisci koji su dobijeni od njih, narcistički oslonac na sopstvenu ličnost, često na onaj deo ličnosti koji je drugog pola i koji se nije razvio (na primer dečak koji je želeo da postane devojčica, devojčica koja je želela da postane dečak itd.). Ljubavna veza takođe može da bude dokaz negativne zavisnosti. Znači, što dalje od incestuoznog imaga majke, sestre itd. Činilac koji ste Vi podvukli može imati svoju ulogu, a da ne bude jedan jedini ili presudan. Oprostite za ove nedovoljne napomene! S poštovanjem Vaš, Frojd
116
Literatura 1. Szondi, L: Schickanalyse. Schwabe, Basel. 1. Aufl. 1944, 2. Aufl. 1948, 3. Aufl. 1965. 2. Johannsen, W.: Elemente der exakten Erblichkeitslehre. 1909. S. 124/125. 3. Szondi, L : Analysis of Marriages. An attempt at the thery of choice in love. Acta Psychologica. Vol. III no 1. The Hague, M. Nijhoff, 1937. 4. Stumpfl, F.-.Erbanlage und Verbrechen. Monogr. Aus d. Gesamtgebiete d. Neur. u. Psych., Heft 61. Springer, Berlin, 1935. S. 28. 5. Szondi, L: Experimentelle Triebdiagnostik. 1. Aufl. Hans Huber, Bem, 1947. 6. Szondi, L: Az En kiserleti elemzese (Die experimentelle Analyse des Ichs). Budapest, 1943. 7. Szondi, L: Četvrta knjiga: Ego-analiza. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1956. 8. Szondi, L: Peta knjiga: Šikzal-analitička terapija. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1963. 9. Jaspers, K: Allgemeine Psychopathologie. Springer, Berlin. 5. Aufl. 1948, S. 284. 10. Lewin, K: Vorsatz, Wille und Bediirfhis. Springer, Berlin. 1926, S. 28. 11. Videti: Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici nagona. 2. Aufl. S. 362-372. 12. Videti: Šikzal-analitička terapija. Treći tom. Klinik. S. 266-522.
117
NAGONI
VASPITANJE I OBRADA NAGONA5
I. Deo: Genska teorija nagona Svaki pokušaj obrade jednog nagonskog sistema treba da započne ustanovljenjem biološkog „genus proximum“, koji izražava ono što je zajedničko svim vrstama nagona. Posle toga nužno je pronaći „differentiae specificae“, na osnovu koje se vrste između sebe razlikuju genetski i fenomenološki. Po šikzal-analizi, ono što je zajedničko svim nagonima jeste njihovo gensko poreklo. Prema radnoj hipotezi šikzal-analize, geni su izvor nagona. Zajednička priroda nagona određena je zajedničkom prirodom gena; dakle, putem prirode ovih vrlo malih hemijskih supstanciji (makromolekula) posebnog kvaliteta određeno je nasleđe različitih pojedinačnih nagonskih reakcija. U genskoj teoriji je prihvaćeno da specifični geni određuju nagonske radnje. Mi ih nazivamo „nagonski geni“. Ako su nagoni genskog porekla, onda ono što je u prirodi gena zajedničko, istovremeno određuje zajedničku prirodu nagona. Zajedničko u prirodi gena je to što svaki gen narednoj generaciji prenosi težnju za familijamom prošlošću, za plemenom ili za vrstom. Svaki gen - kao što genetika oduvek podučava - nastoji da u narednoj generaciji ponovo uspostavi prethodno 5 Objavljeno u časopisu ,,Schweiz. Zeitschrift f. Psychologie und ihre Anwendungen. Bd. V, H. 1, 1946. Predavanje koje je održano u okviru pete sesije Švajcarskog društva za psihologiju i njegovih ogranaka.
121
stanje. Sa tačke gledišta genske teorije možemo tvrditi da su nagonska stremljenja, bez izuzetka, genskog porelda. Na isti način dalje tvrdimo da ono što je zajedničko svim nagonima ne može biti ništa drugo doWjedničko stremljenje svih nagona da ponovo ustanove neko prethodno stanje. Genska teorija šikzal-analize pridružuje se ovde teoriji nagona psihoanalize. Frojd je doslovno rekao sledeće: „Nagon bi, znači, trebalo da bude jedan zamah koji je inherentan živom ljudskom organizmu i čiji je cilj ponovno ustanovljenje prethodnog stanja“ (1). Ali, Frojd je ostao samo na pitanju, a bez odgovora - zašto nagoni guraju ka ponovnom uspostavljanju prethodnog stanja? Odgovor može proisteći isključivo iz genske teorije - izvesno je da nagoni guraju ka uspostavljanju prethodnog stanja upravo zato što su genskog porekla. Isključivo iz genskog porekla nagona sledi da oni teže da ustanove prethodna stanja, koja su već bila prisutna tokom filogeneze. Strogim izvođenjem ovih stavova dobijamo sledeće: Prvo: ako je svaki nagon genskog porekla, trebalo bi da govorimo o mnoštvu nagonskih stremljenja, kao da postoje nagonski geni. Drugo: dualizam nagona, koji danas utemeljuje psihoanalizu (seksualni nagon i Ja-nagon, to jest yiagon za životom i nagon za smrću), treba da bude dopunjen. Dualizam, koji proizilazi iz genske teorije, karakteriše to što je on paralelno prisutan sa svakim nagonom, sa svakom nagonskom potrebom. On je, takođe, direktna posledica porekla i zajedničke genske prirode nagona. Ovaj dualizam je dualizam para suprotstavljenih nagona. Genska teorija nagona zasnovana je na genskoj teoriji. Prema njoj, i s tačke gledišta svih nagonskih potreba, većina ljudi - sa izuzetkom retkih individua, takozvanih 122
čistonaslednih, homozigota - jesu mešanog nasleđa, heterozigoti. U pogledu pojedinačnih nagonskih potreba, to znači da je očeva nasledna strana najčešće različita od majčine. Nagonske potrebe su na taj način verovatno određene jednim parom specifičnih gena (Allelen), čija dva homologna konstituenta (dva pojedinačna gena) najčešće predstavljaju dijametralno suprotne nagonske nadražaje (Aa, Bb, Cc, itd.) Prema nagonskoj teoriji šikzal-analize, neka pojedinačna nagonska potreba nasledno je predodređena kod individua koje imaju oblik para suprotstavljenih nagona. Pojam ,,par suprotstavljenih nagona“ je u šikzal-analitičkoj teoriji nagona psihološki izraz biološkog pojma: para gena Allelen koji genski određuje datu nagonsku potrebu. U teoriji nagona, izraz ,,nagon“, dakle, znači dvočiniočni proces koji je uslovljen sa dva minimalna nezavisna gena Allelen, koji predstavljaju dve nagonske potrebe (na primer AabB). Pod pojmom „nagonska potreba“ podrazumevamo dubinsko-psihološki proces koji je zasnovan na jednom jedinom paru gena Allelen i koji je stoga određen sa dva homologna gena, sa očevim genom i sa majčinim genom (Aa ili Bb). „Nagonski nadražaj“, „nagonska težnja“ određena je isključivo jednim genom para gena Allelen, bilo očevim bilo genom majke. Izraz „nagonski nadražaj“ stoga znači da samo jedan od dva procesa konstituišu nagonsku potrebu (na primer. A ili a; B ili b; itd). Šikzal-analiza smatra da su ,,duševni“ bolesnici, to jest bolesnici nagona, zapravo Ego bolesnici nagona. Rušenje i urušavanje Ega i celokupne ličnosti, kao i teškoće u ponašanju koje se na to odnose, treba razumeti kao reakcione konsekutivne oblike i često kao mehanizme odbrane. 123
Psihijatrijsko učenje o nasleđu do danas je ustanovilo tri nezavisne oblasti naslednih duševnih bolesti: I. Šizoformni Sch-nasledni krug, kome pripadaju katatonične i paranoidne duševne bolesti (Rudin, Hofman, Luksenburger, itd). II. Cirkulami ili manijakalno-depresivni C-nasledni krug (Hofman, Rudin, Luksenburger, Lenc). III. Epileptoformni (Brac), odnosno paroksizmalni (Sondi) P-nasledni krug. Ovim trima oblastima dodajemo i četvrtu. IV. S-nasledni krug, odnosno seksualne bolesti nagona: ovoj oblasti pripadaju homoseksualci, sadisti i mazohisti. Pišući o ovoj oblasti, Pilc, Hiršfeld, Fon Remer, Lang i drugi, dokazali su da patološke manifestacije ovih bolesti pripadaju autonomnoj naslednoj evoluciji. U skladu sa četiri navedene oblasti duševnih bolesti koje mogu biti nezavisno nasleđivane, možemo predložiti četiri, ni više ni manje, različita nagona. To su sledeći nagoni: I. seksualni, S-nagon; II. paroksizmalni, P-nagon ,,iznenađenja“; III. šizoformni Sch-nagon i IV. cirkulami C-kontakt nagon. Kako se svaka od navedenih psihopatoloških oblasti manifestuje sa dva različita sindroma koji mogu biti klinički i genetski različiti, trebalo bi pretpostaviti ukupno osam različitih specifičnih nagonskih potreba. Osam naslednih duševnih bolesti koje u paru oblikuju zajedničku naslednu oblast su: I. Seksualni nasledni krug:1. homoseksuainost (h) 2. sadizam (s) II. Paroksizmalni nasledni krug: 3. epilepsija (e) 4. histerija (hy) 124
III. Šizoformni nasledni krug:
5. katatonija (k) 6. paranoidnost (p)
IV. Cirkulami nasledni krug:
7. depresija (d) 8. manija (m)
Patološki i fiziološki nagonski geni su oblici dobijeni mutacijom istih prvobitnih nagonskih gena. Na ovoj osnovi pretpostavljamo postojanje osam specifičnih nagonskih potreba, koje u paru pripadaju zajedničkoj nagonskoj oblasti. Nagonski sistem šikzal-analize tako poznaje osam fizioloških nagonskih potreba, koje mi nazivamo „nagonski faktori“. Oni su predstavljeni na tabeli 1.
125
ll
§
c I&
Metodologija
I I
X I o co
Jt
I
.
I
t e „ „ *
s
„
(“ “■»*"«). p-» «ta«, '
-c
'8 Ic a S
O
'»■ •=>»:=>J-S M w 8 o *a o 2 « Me .2 2 3-S l l lsil l • S | g i - a j SH e8-^ | H c \o a f ' G uC3 < u
C3 C . S 55
*2 *3 Q *o
00 cK -S 2
m-faktor
vm. Po« ta
C
c o
16. Tendencija prema jeie odvajanju, prema samoći.
C 9 C -S
Š^Z SŠT '
Tabda 1: NAGONSKISISTEMEKSPERIMENTALNE DUAGNOSTIKE NAGONA
JS £
Prilikom istraživanja osam nagonskih potreba služimo se metodom koju zovemo „eksperimentalna dijagnostika nagona“. Suština ove metode je u sledećem: Pošlo nam je za rukom da ustanovimo jednu seriju od 48 fotograflja na kojima se svaka nagonska bolest, prepoznata kao nezavisna s tačke gledišta biološkog nasleđa, reprezentuje identičnim brojem fotografija. Svaka serija sadrži šest slika 1. Hermafrodita (h), 2. Ubice, sadiste (s), 3. Epileptičara (e), 4. Histeričara (hy), 5. Katatoničara (k), 6. Paranoidnog šizofreničara (p), 7. Depresivca (d), 8. Manijačnog nagonskog bolesnika (m). Ove fotografije su subjektu izložene u grupama od po osam, u kojima je svaka od osam nagonskih bolesti predstavljena jednom fotografijom i to šest puta. U isto vreme subjekat je pozvan da bira između osam fotografija prve grupe, i to dve koje su mu simpatične i dve koje su mu antipatične. Na kraju testa posedujemo, znači, dvanaest fotografija koje je subjekat izabrao kao simpatične i dvanaest antipatičnih. Rezultat izbora prirodno varira od individue do individue. Pre svega se radi o broju izabranih fotografija i nagonskim bolestima koje je subjekt izabrao, a onda i o broju fotografija između tih izabranih koje je subjekt označio kao simpatične i antipatične. Krajnji rezultat reakcija izbora izražen je na jednom kvadratnom grafikonu; izbor simpatičnih fotografija izražen je crvenom, a izbor antipatičnih plavom bojom. Ovaj grafikon zovemo nagonski profil. Ogled se ponavlja za svakog kandidata u serijama, ako je moguće deset puta u različitim razmacima. Tako za svakog subjekta dobijamo deset nagonskih profila. Na osnovu
126 127
nagonskih profila i uz pomoć proste tehnike računanja, ustanovljuje se aktuelna nagonska pripadnost i nagonska formula koja nam dozvoljava da odredimo nagonsku sudbinu individue, njen karakter, eventualno nagonsku bolest kandidata. Eksperimentalno određenje aktuelnih nagonskih sudbina završava na psihodijagnostici, pomoću koje se lako i sigumo može napraviti razlika između nagonski normalnih i nagonski bolesnih ličnosti, između neurotičara i psihotičara, moralno uzdignutih i kriminalaca, na kraju, između humanih i nehumanih. II. Deo: Nagon i vaspitanje Sondijevim testom smo testirali blizance, 36 jednojajčanih, 36 dvojajčanih istog pola i 25 dvojajčanih različitog pola, učenike i odrasle normalne osobe između osam i trideset osam godina. Pomoću ove metode određuje se odnos snaga između nasleđa i okoline. Tabela 2 pokazuje osam nagonskih činilaca koji su poređani na osnovu odnosa prema okolini (uticajnost).
128
Tabela 2 Vaspitanje osam nagonskih činilaca Rang uticajnosti Nagonski faktori Nagonske potrebe
Lako podučivi nagonski činioci 1.
2.
3.
e
s
d
SadiAkuzam, muagresilacija ja. besa, mižnje, ljutnje, i osvete, požude i ljubomore.
Analnost.
Tražiti objekte od vrednosti.
Osrednje podučivi nagonski činioci 5. 4. hy
Izložiti se pogledu
m Oralnost
Teško podučivi nagonski činioci 6.
7.
8.
P
h
k
Proširivanje Ega,
Privezati se. Egodiastola.
Moć da se bude. Proširivanje ličnosti.
Nežnost Moć da Biseksualnost
se ima. Egocentrizam, autizam,
Egosistola
J io “.
Na osnovu istraživanja blizanaca, koje se tiče uplivisanosti, odnosno vaspitanja osam nagonskih potreba, možemo reći sledeće: I. Relativno lako uplivisani, odnosno lako podučivi: 1. Potreba: bes, mržnja, ljutnja i osveta, požuda i ljubomora se akumuliraju u sebe do paroksizma, da bi se izbacili najednom na eksplozivan način, ukratko ,,z/o“ u čoveku (e). 2. Žudnja prema sadizmu, želja za agresijom (s). 3. Silazak u analnost, isto tako,vželja da se sve isprlja i želja da se prihvate strani objekti od vrednosti (d). Izgleda da je snaga egzogenih činilaca kod ova tri nagonska činioca veća od nasledne moći. Obratimo pažnju da ono što smo ovde snimili kao rezultat vaspitanja, u istraživanju često ostaje ,,kamuflirano“. 129
II. Srednje lako uplivisani, odnosno srednje podučivi: 4. Zelja da se izloži pogledu, žudnja da se neprestano bude na sceni; u patološkom smislu: egzibicionizam (hy). 5. Oralne potrebe i potrebe vezivanja (Herman), uključujući sve ono šta se naziva hedonizam (m). III. Teško uplivisani, odnosno teško podučivi: 6. Žudnja zaproširenjem Ega, odnosno'žudnja za moći-biti i proširenjem ličnosti; u kultumom smislu^ žudnja za duhom (p). 7. Želja za imanjem i za primanjem nežnosti, ženstvenost u muškarcima, ontogenetska dispozicija za biseksualnost (h). 8. Najteže je uticati na žudnju za moći-imati, egoizam, egocentrizam, autizam i narcizam. Zbog toga ovaj (k) nagon-činilac imenujemo „armirani beton“ činilac.
S tačke gledišta šikzal-analize, humanisti su one individue čija je sudbina: 1. izabrati, ako je moguće, između suprotstavljenih nagona, v-onaj humani; 2. ne polaziti isključivo od ljudskih potreba kao takvih, od članova svoje porodice i društvene klase, rase, naroda ili nacije kojoj se pripada,\y^e od svakog ,,objekta“ sveta koji jeste čovek. Tabela br. 3 Nehumane i humane potrebe i njihove reakcije tokom testiranja N a planu vektora
S
130
Hlumane potrebe
Reakcija
Kolektivna nežnost čiji je objekt uvek celokupno čovečanstvo.
h=+
Individualna nežnost čiji je objekt uvek jedna određena ličnost, porodica, religija, društvena klasa, rasa, priroda itd.
S=+
Agresija, eventualno sadizam u odnosu na jednu određenu ličnost, porodicU, religiju, klasu, rasu, prirodu, itd.
Kolektivna pravdav pobožnost.
e=-
taioženje besa, mržnje, ljutnje, nepravde prema e=+ jednoj određenoj ličnosti, porodiei, religiji, klasi, rasi, prirodi, itd.
hy = +
Bestidno „izlaganje samoga hy = sebe“ (egzibicionizam)
Kolektivna stidljivost.
k= +
Autizam, egoizam, egocentrizam, imati, narcizam.
Samokontrola i prilagođavanje kolektivu.
P=“
'Optuživanje jedne određene ličnosti, porodice, religije, rase, klase, nacije. v P=+
Seksualnost
Humanizacija nagona Da li se putem vaspitanja i obrade mogu humanizovati nehumani nagoni? U svetlu istraživanja nagona pojmove humanost i humanizam treba ispuniti novim sadržajem. Evo naših definicija: Humanost]Q izuzetno retka pojedinačna nagonska sudbina, krajnje pozitivna, koju bi mogli da okarakterišemo u dve glavne crte: prvo, Ego ovih individua bira, između različitih humanih i nehumanih parova suprotstavljenih nagona koji su nasledni i prisutni u svakom čoveku, onaj humani; drugo, duh ovih ljudi polazi od onog ,,objekta“ sveta, između svih Ijudskih potreba, koji jeste ,,čovek“. Humanizam je duhovni pokret koji vodi borbu za širenje ljubavi i rasprostranjenosti humanosti. Humanitas, dakle, označava sudbinu nagona; humanizam je čisto duhovni pokret.
Nehumane potrebe
Reakcija
Paroksizmalitet (Etika i moral) P.
Ego nagon
h =-
S=-
k = ±k
Sch
Prihvatanje vrednosti na štetu drugoga. Gramzivost
Nagon kontakta d=+
m =+
i
Duhovno širenje humanih potreba na kolektiv. Duhovno Ego. Moć da se bude.
d=-
Odricanje u korist svih ljudi, poverenje.
m=-
•vpdvajanje od jedne jedine ličnosti, porodice, rase, klase, fiacije itd. Nevemost.
c Vezivanje samo za jednu određenu ličnost, porodicu, 1 rasu, klasu, naciju i nesposobnost za vezivanje sa celokupnim čovečanstvom.
i
Kolektivno viteštvo, samožrtvovanje, ^nilosrđe, prema svim Ijudima.
131
Nagonski suprotstavljeni parovi humanizma i ne-humanizma, predstavljeni su na tabeli broj 3. Humane potrebe se mogu gmpisati na sledeći način: I. Gmpi duhovno-humanih nagonskih činilaca pripadaju: 1. Duhovno Ego koje širi humanost: p-pozitivno 2. Kolektivna nežnost i privrženost kulturi: h-negativno 3. Samokontrolisanje sa prilagođavanjem: k-ambivalentno k-negativno II. Gmpi etičko-humanih nagonskih činilaca pripadaju: 1. Kolektivna pravda: e-pozitivno 2. Kolektivno samokontrolisanje, viteštvo, samožrtvovanje, privrženost civilizaciji: s-negativno 3. Odricanje: d-negativno
na koje se relativno lako može uplivisati. To su: 1. Agresivnost (s), 2. Akumulacija besa, mržnje, ljutnje i osvete, požude i ljubomore (e), 3. Žudnja za sticanjem, gramzivost (d). U slučaju veće uplivisanosti, umesto agresivnosti može se staviti: viteštvo, sposobnost za samožrtvovanje, milosrđe; umesto ,,zla“ (bes, mržnja, ljutnja i osveta), to jest umesto Kaina - dobro, pravda, blagost, to jest Avelj; i na kraju umesto gramzivosti - odricanje. 5. Potrebe koje određuju nagonske osnove duhovnohumanog ponašanja jesu nagonski činioci koji pružaju otpor svakoj vrsti uticaja. Takvi su širenje Ega (p), Egodiastola* samokontrola^ajedno sa istovremenim prilagođavanjem (k), i na kraju majčinsko-ženstvena nežnost, pra-žensko u muškarcu (h). Time se približavamo i poslednjem poglavlju naše teme: Kako se putem psihoterapije može uticati na nagone? III. Deo: Delovanje na nagone
Na osnovu ovih istraživanja dolazimo do sledećeg zaključka: 1. Čovek sebe može lakše ,,etički“ civilizovati nego ,,duhovno“ humanizovati. 2. Etičko civilizovanje i duhovno humanizovanje su delimične manifestacije antropologizacije nagona. Oba ova pojavna oblika su genetski utemeljena, ali je njihov genski osnov različit. 3. Pojavni oblici humanizma kod određenog pojedinca zavise, dakle, od mešavine individualnih i promenljivih etičko-civilizacijskih i duhovno-humanizujućih činilaca. 4. Na osnovu rezultata koji su dobijeni nakon istraživanja blizanaca, može se zaključiti da su potrebe, koje se mogu manifestovati u etičko-humanom obliku, one iste 132
1. Pomoću eksperimentalne dijagnostike nagona, odnosno Sondijevim testom, moguće je istražiti delovanje terapije spavanjem kod duševno bolesnih, kao i terapije putem elektro-šoka, insulinskog šoka i kardiazolskog šoka. Eksperimentalno je ustanovljeno da ,,zdravo“ humano Ego ostaje potpuno netaknuto kod šizofreničara koji nisu mnogo stariJSamo je potrebno bdeti nad zadnjim planom, kako bi u slučaju, na primer delovanja šokom, bilo moguće vratiti se na scenu gde je humano Ego bilo uhvaćeno od strane dmgog Ega, onog ,,nehumanog“ i šizofrenog. Terapija spavanjem, kao i delovanje šokom/provocira jednu mutaciju, odnosno promenu u manifestaciji nagonskih struktura, koje su uvek unutar nekakve borbe između sebe i često potpuno suprotstavljene jedne drugima. Time 133
je eksperimentalno dokazana istinitost pretpostavke da se nehumano istovremeno nalazi prisutno u nama, podjed:\aho kao i humano, ali i da Ego ,,bira“ nehumano, kao što Se kod psihoza, delovanjem šok terapijom ili terapijom sp&vanja, odlučuje za humano. Oba delovanja teže da pokrenu humanu „zdravu“ ličnost da stupi na scenu. Ali, kako prinuditi Ego, koje je zauzelo stav, da ubuduće podržava humanu ličnost? Ovde se nalazimo pred jednom nerešivom enigmom. Put ka razrešenju ovog pitanj'a, pokazuje se, istina u nešto manjoj meri, istovetan problemu koji treba rešiti u okviru dubinske psihologije i njenog tretmana neuroza. Unutar psihoanalize, katartičko suprotstavljanje potiskivanju, odnosno nesvesnim nagonskim težnjama, deluje, putem šoka, na isti način kao i šok terapija insulinom, kardiazolom, elektricitetom. Jedino je u ovom slučaju „novo, humano Ego“ metodski osnaženo i fiksirano na putu novih identifikacija (2). 2. Drugi problem o kome raspravljamo tiče se pitanja: da li je stvamo dovoljno da, putem osvešćivanja infantilno potisnutog, u svim slučajevima isprovociramo trajnu promenu unutar suprotstavljenog para jedne ličnosti? Ima već nekoliko godina kako je Jung utvrdio\da u mnogim slučajevima treba da se nastavi suprotstavljanje, ne samo u odnosu na infantilno ili lično nesvesno već isto tako u odnosu na kolektivno nesvesno. Šikzal-analiza prihvata tri vrste funkcionisanja nesvesnog: 1. Lično, individualno nesvesno, sa potiskivanjima iz detinjstva. Razrađivanje ovih funkcija pripada polju Frojdove psihoanalize. 2. Familijamo nesvesno, u kome latentneVfamilijame nagonske težnje kontinuirano deluju na opasan i preteći
način. Suprotstavljanje i pomirenje ličnosti sa „latentnim precima“ jeste, međutim, posebni zadatak šikzal-analitičke terapije. 3. Kolektivno nesvesno se u Jungovoj analitičkoj psihologiji i psihoterapiji, obrađuje putem konfrontacije sa arhetipovima. Frojdova psihoanaliza je ontogenija, šikzal-analiza je genetika, a Jungova analitička psihologija je arheologija nesvesnog. Sva tri navedena pj&vca dubinske psihologije imaju isto poreklo, jer im je polazište Frojdovo epohalno otkriće nesvesnog. Osim toga, sva tri smera su utemeljena na istoj osnovnoj pretpostavci -£iia postojanju fenomena potiskivanja i transfera. Razlika između ova tri smera je dvostruka. Prvo: svaki smer pretražuje na različitoj dubini duše. Drugo: metoda istraživanja za svaki smer je različita. Ontogeneza, genetika i arheologija nesvesnog odnose se isključivo na celinu čitave dubinske psihologije. Ne radi se o smerovima istraživanja koji su međusobno nezavisni jedan od drugog, već nas samo njihova međusobna veza može dovesti do otkrića celokupne dubinske slike duše. ( Treće, poslednje i najteže pitanje za raspravu jeste da li je dovoljno osvešćavanje infantilnih, familijamih ili kolektivnih latentnih nagonskih stremljenja da bi se humanizirali nagoni?/Šikzal-analiza na ovo odgovara negativno. Da bi se u jednom humanom obliku mogla živeti opasna i preteća nagonska stremljenja nije dovoljno privesti svesti latentna traumatska iskustva./Trebalo bi, na izvestan način^USpasna i osvešćena stremljenja potpomognuti da se zadovolje^Jer, osvešćivanje uopšte nije isto što i zadovoljenje. Jedna nagonska potreba nikako nije bezopasna ako 135
je zadovoljena. Zbog toga šikzal-analiza snažno podržava važnost izbora u profesiji, prijateljstvu ili ljubavi. Što se tiče bliskosti koja postoji između polja profesije i nasledne oblasti, mi smo je objasnili 1944. godine u knjizi Šikzal-analiza (3). Ovde bi mogli još jednom da podvučemo da profesionalni izbor, proističući iz familijarnog nesvesnog, često može da bude najbolji i najgori lek , bolesnom nagonu. Nedavno smo, na primer, upoznali dva nećaka jednog ubice - jedan je postao mesar, drugi hirurg. jffi!\ perka jednog mađarskog zločmca postala je kaluđerica, a sestra čoveka koji je ubio svoju majku - misionar* Jedan uživalac morfijuma, koji je tokom analize otkrio da je fetišista ženskog rublja, imao je oca koji je u Americi bio vlasnik fabrike ženskog rublja itd. Ovi primeri nam pokazuju kako se unutar socijalnog okvira može živeti jedna opasna i preteća familijama nagonska struktura. Isto stvari stoje i sa izborom prijatelja. Pre pojave psihologije nagona, ulozi prijateljstva u sudbini pojedinaca nikada nije bio posvećen odgovarajući značaj. Prijatelj (ili prijateljica), s tačke gledišta psihologije nagona, pojavljuje se kao dopuna „sudbinskog biološkog trougla“ otac - majka - sin (to jest ćerka), nakon odvajanja od roditelja. Bez ovog dodatka, čovek se oseća kao ,,amputiran“ u svom sudbinskom biološkom trouglu. Na osnovu tog nedostatka, on neprestano traži nešto, da bi se tim ,,nečim“ dopunio. Ukoliko ne uspe da ga pronađe, postaće „večiti tragalac“ i živeti u neprestanoj opasnosti da na kraju postane „manijak traženja“. Na koji način izbor u ljubavi omogućuje smanjenje opasnosti od nagona, već smo detaljno istražili u knjizi Sikzal-analiza. Lekar, profesionalni psiholog, pedagog, treba zapravo da budu babice koje pomažu da se sve nagonske potrebe - koje 136
u dubini duše predstavljaju nagonsku opasnost za ličnost i društvo - donesu na svet u određenom socijalnom obliku. Zaključna reč U diskusiji smo ustanovili moguću upotrebu šikzalanalize kao nove terapeutske metode, potom primenu ,,eksperimentalne dijagnostike nagona“ (Sondijev test) u psihijatriji i dijagnostike prilikom izbora profesije. Upravo je na njima zasnovana genska teorija sudbine i nagona, kao i šikzal-analitička terapija ili analiza nagona. Šikzal-analitičar je, međutim, ubeđen da izbor nije samo nagonski utemeljen u ljubavi, prijateljstvu i profesiji, već takođe i u naučnim teorijama rada. Veoma često je određena radna hipoteza usvojena ili odbačena na osnovu lične simpatije ili antipatije, bez da je, pošto je već oblikovana, podvrgnuta naknadnim istraživanjima. „Izbor teorije“ u tom smislu čisto je subjektivan i zavisi od nagonske individualne strukture ličnosti koja je upražnjava. Sudbina genske teorije „sudbine nagona“ jednaka je sudbini Frojdove „Edipteorije“. I jedna i druga se služe šokom. Razumljivo je da čoveka u celini pogađa kada shvati đa nije on taj koji upravlja sopstvenim izborom, već da se radi o latentnim, često bolesnim precima u njemu samom. Onoliko dugo koliko čovek nema hrabrosti da svoju sopstvenu sudbinu objektivno sagleda u svetlu jedne šikzal-analize, kontinuirano će biti šokiran genskom teorijom, pružaće joj otpor i odbacivati je. Tako je bilo od samoga početka sa teorijom psihoanalize. Zato treba mimo prihvatiti delovanje šoka i odmah nakon prve borbe sa otporom, učiniti da se dođe do objektivne pozicije.
137
Literatura 1. Freud, S: Ges. Schriften. Bd. VI, S. 226 (S one strane principa zadovoljstva). 2. Videti: takozvanu „Psiho-šok terapiju“ u delu Schcksalsanalitischen Therapie. Huber, Bem und Stuttgart, 1963. 3. Szondi, L.: Schicksalsanalyse. Benno Schwabe, Basel, 1944.
IV EGO
138
P0NTIFEX-EG06
Ego kao instanca premošćavanja svih suprotnosti Pojmovi, kao i ljudi, imaju svoju sudbinu. Uzimajući u obzir sudbinu koju je pojam Ega prošao na svom putu u poslednjih tri hiljade godina, iznenađeni smo, pre svega, mnoštvom različitih mogućnosti izbora sudbine pojma Ega. Šta je sve Ego bio tokom proteklog vremena! Bio je Bog, stvaralac sveta, upravitelj svetom, Gospod, besmrtni unutrašnji pokretač; bio je vlastito telo, stanje, imovina, okruženje, vlastito ime, duša vladajućih i pokretljivih stvari sveta; bio je duh, metafizička supstanca; skup percepcija, predstava i iskustva; bio je sud i sećanje; bio je subjekt i transcendencija kao biće-u-svetu; bio je delić nesvesnog, odbrambeni organ, nelibidinozni nagon, seksualni objekat, pra-rezervoar libida, Ego-ideal, sistem cenzure, siguma moć protiv nemoći, volja za moć; bio je središte svesti i jedan deo celokupnosti psihe, kao i sopstvo. Sve što se tokom proteklog vremena pojavilo u pojmu Ega, trebalo bi sagledati kao objekt i funkciju Ega, kao realizaciju i objektivizaciju nesvesnih događaja, kao projekciju kolektivnog koje proizilazi iz nesvesnog, i ozbiljno razmotriti sve vrste pojmovnih određenja koje su se 6 Predavanje održano 1955. godine u Švajcarskom udruženju za psihologiju sudbine. Objavljeno u časopisu Perspektiven der Zukunft, oktobar, 1967, Freiburg.
141
manifestovale kao duševne realnosti. To bi nas dovelo do integralnog pojma Ega. Drugim rečima, Ego uistinu u sebi ima i nešto sa Bogom, sa stvaraocem i unutrašnjim pokretačem sveta, sa duhom, isto kao i sa nagonskom telesnom prirodom, sa moći i sa nemoći, sa sudom (cenzura) i sa sećanjem kao onim što nosi i što prenosi (transfer) prošlost jednog unutrašnjeg odnosa. Ego je u bliskom odnosu sa skupom funkcija i, takođe, sa posebnim funkcijama, sa libidinoznim i nelibidinoznim nagonima, sa muškošću i ženstvenošću, sa svešću i sa nesvesnim, sa telom i dušom, sa bdenjem, snovima, sa onim što je ovde i što je s one strane. Tokom istorijskih promena pojma Ega, to jest tokom promena izbora kriterijuma i funkcija koje su ispunjavale pojam Ega, šikzal-analiza potvrđuje značaj izbora između suprotstavljenih funkcija i objekata koji prebivaju u nesvesnom i koje su u pokretu jedne protiv drugih unutar nesvesnog na jedan dinamičko-dijalektički način. Kao savremeni istoričar, šikzal-analitičar smatra da se u istoriji, podjednako kao i u sudbini individue, neki važan događaj, čin, dominantna koncepcija, tačka gledišta ili način mišljenja, nikada ne mogu desiti na osnovu čistog slučaja. Kao u sudbini individue, i u istoriji čovečanstva je sve dvostruko određeno. Dvostruko određenje znači: sudbina ne samo da ne podleže isključivo kauzalnim zakonima - kao što tvrdi istorijski materijalizam - već ona u potpunosti utemeljuje istovremenost zakona asocijativ-^ nih izvođenja i „zakona u celini“, kao što utemeljuje i finalnost zakona životnih planova pojedinca sa celokupnim čovečanstvom. ZapravtV^ez životnog plana pojam sudbine je kao ljuska jajeta bez sadržajat/ Prema šikzal-analizi, istorija čovečanstva i istorija pojedinaca - kao sudbina 142
ostaju rezultat dve međusobno dijametralno suprotstavljene zakonitosti. To znači: krajnji zbir zakona kauzaliteta i zakona finaliteta, to jest zakona u celini. Život individue, uostalom kao i život čovečanstva, zasnovan je na strukturi protivrečnosti. Suprotstavljeni polovi između sebe mogu imati dve različite vrste odnosa. Prvi odnos je takozvani komplementarni ili odnos suprotstavljajućeg dopunjavanja; drugi je kontradiktorni, unutar kog se suprotnosti međusobno isključuju. Skoro sve duševne suprotnosti su komplementame prirode. One se dopunjuju između sebe. Kontradiktomi suprotstavljeni parovi međusobno se isključuju, i zbog toga ličnost više ne može da ih integriše u sebe, jer između suprotnosti mora da ,,bira“ samo jednog partnera (na primer, ako bira biće, život, mora da se odrekne ne-bića, samoubistva). Pomoću ovog aspekta postaje jasnija razlika između integracije i izbora. Možemo reći da je integracija - odnos suprotstavljajućeg dopunjavanja u jednu celinu - idealno rešenje za takozvane komplementame suprotnosti. Kada ličnost rešava komplejmentame suprotnosti svoje duše (na primer, muškost i ženstvenost, Kainov i Aveljov zahtev, itd.) putem izbora jednog od ta dva zahteva i potiskivanjem onog drugog, takav način rešavanja nesumnjivo može biti veoma koristan za zajednicu, socijalan, ali on donosi opasnost za ličnost. Jer, samo integracija, dopunjavanje koegzistirajućih suprotnosti rešava pitanje kako zajednice tako i individue. Izbor jedne od suprotnosti ima vrednost samo ukoliko je par suprotnosti kontradiktoran. Psihologija se pre svega bavi komplementamim parovima suprotnosti. Oni, međutim, nisu razdvojeni jedni od dmgih, ne postoje nezavisno jedni od dmgih, statički, bez ikakvog odnosa, već suprotstavljeni polovi ,£ive“ jedan sa 143
đrugim u celishodnoj recipročnoj „komplementamoj koegzistenciji“. Ovaj recipročni i celishodni zajednički život suprotnosti u telesnom i duševnom životu znači da: 1. Suprotni polovi se kreću dijalektički jedan protiv dmgog. 2. Postoji neprestana saradnja, zajedničko recipročno delovanje, jedna kooperacija između dva pola suprotnosti unutar suprotstavljenog para. 3. Zahvaljujući celishodnom „bivanju sa dmgim“ (koegzistencija) i komplementamom zajedničkom delovanju (kooperacij^) suprotstavijenih polova, u životu su prisutni svi oblici sa svojim sopstvenim odlikama, kako u psihičkom tako i u fizičkom svetu. 4. Ukoliko je stremljenje prema komplementamosti između suprotstavljenih polova prekinuto ili poremećeno, onda za pojedinačnu ličnost, odnosno za čovečanstvo nastupa katastrofična opasnost. Polazeći od toga da je Ego instanca u kojoj dominira komplementama koegzistencija i kooperacija suprotstavljenih polova, došli smo do sledećih zaključaka: U psihi se neprestano pokreću suprotstavljene pobude, stremljenja i predstave.\Jžiko je sa žudnjom da se naduva i bude svemoćan kao Bog (Egodiastola) i u isto vreme prinudom da se čovekovo tu-biće ograniči (Egosistola). Ili: pojava žudnje za duhovnim ispunjenjem i istovremeni'“Zahtev da se zadovolji nagonska priroda. Ili: zahtev da se bude muškarac i istovremeno zahtev da se bude žena, to jest zahtev za savršenim dvopolnim bićem (3, 4). Ili: potreba za objektivizacijom i u isto vreme subjektivizacijom jednog unutrašnjeg duševnog događaja. Ili: žudnja da se sve sagleda kao zajedno okupljeno u jednom skupu, u 144
kompleksu, i istovremeno žudnja da se jedna funkcija tog skupa predstavi i živi kao jedinstveni događaj. Ilii^žudnja da se osveste događaji nesvesnog i istovremeno žudnja da se mnoštvo svesnih događaja vrati nazad u nesvesno, da bi se tu večno sačuvali i zadržali. tOvi suprotstavljeni parovi, kao uostalom i svi dmgi [koje nismo nabrojali, žive u čoveku jedni naspram dmgih, Wa osnovu recipročne koegzistencije i kooperacije koje se međusobno dopunjuju.
Kada je unutar duševne stvamosti već tako, onda treba uvažiti jednu vrhovnu instancu, odnosno pretpostaviti jednu središnju administraciju u duši, koja fimkcioniše poput nepristrasnog ministarstva na osnovu „consensus partium“, koje se rukovodi Ukonsenzusom suprotnosti“;/ To znači: treba ustanoviti jednu instancu koja premošćuje ove suprotstavljene parove, koja, sa jedne strane, prihvata i zajedno drži celokupnu kooperaciju suprotstavljenih parova; što je jedno od značenja sintagme „consensus partium“. Sa dmge strane, ova instanca treba da bude totalizujuća, sa moći da raščlanjuje, odnosno da bude organizujuća instanca, sa zadatkom ministarstva da nadgleda suprotnosti i da ih prevazilazi i premošćuje, sprovodeći komplementamu funkciju, to jest totalizaciju suprotnosti. Psihologija sudbinelpostavlja pojam Ega kao graditelja mostova, kao pojam koji premošćuje sve suprotnosti duše i predlaže: Ego je Pontifex oppositorum. Ego je, znači, raspodelitelj moći, organizator i administrator komplementame koegzistencije i totalizujuće kooperacije suprotstavljenih polova svesne i nesvesne duše. 145
£go socijalizuje i sublimira, inđividualizuje i humanizuje sve suprotnosti ljudske nagonske prirode. Ego je most koji može da premosti sve suprotstavljene polove duše. Ego predstavlja kompleksnu osovinu točka sudbine, na čijim su polovima zakačeni parovi duševnih suprotnosti. To znači: Ego po sebi nije ni svemoćni Bog ni nemoćni čovek; ono je spoj između Boga i čoveka. Ego nije ni duh ni priroda; ono je most između duha i nagonske prirode. Ego nije ni subjekt ni objekt; ono je posrednik između objekta i subjekta. Ego nije ni skup ftmkcija ni samo jedna posebna funkcija; ono je ruka koja posebne funkcije povezuje isključivo u jedan skup. Ego nije ni muškarac ni žena; ono je veza između muškarca i žene u čoveku. Ego nije ni središte svesnog ni delić nesvesnog; ono je osovina na čijem je jednom polu zakačena svest, a na dmgom polu nesvesno. Ego nije ni java ni samo snovi; ono jelrhost između jave i sna. Ego nije ni s’ ove ni s’ one strane; ono je most između ove i one strane. Ali, kako je moguće da jedna instanca, koja sve suprotstavljenosti premošćuje, uspeva sve i da ih integriše? Uslovi da pontifex-delatnost Ega bude uspostavljena su sledeći: 1. Transcendencija, sposobnost da se prelazi sa jedne oblasti na neku dmgu. 146
2. Integracija, to jest sposobnost da se na osnovu komplementamih delova jedne celine uspostavi vladavina same celine. 3. Participacija, moći-da-se-bude-iznova-jedan, uzeti učešća u dmgima, u ljudima i u stvarima, u svetu i u celini. Pojam Ega kao ,,pontifex oppositoruma“ treba da bude postavljen kao jedna transcendirajuća, integrišuća i participirajuća instanca. Samo na taj način je moguće da Ego deluje kao integrišuća instanca. Na pra-pitanje iz Upanišada: „Šta je tvoje EgoT\ sada možemo odgovoriti jezikom našeg vremena: * Ono što čini čoveka božanskim i ono što očovečuje Boga. To je tvoje Ego. Ono što raspodeljuje snage i moći duše između instanci gramzivih da postoje: to je tvoje Ego, raspodelitelj moći. Ono što sve suprotstavljene parove duše - kao jedan moćni točak sa mnoštvom osovina - na svojim polovima nosi: to je tvoje Ego, pontifex oppositorum, gradilac mostova između suprotnosti. Ono što pokreće suprotstavljene parove duše jedne prema dmgima, ono što ih recipročno prisiljava da se dopunjuju: to je tvoje Ego; ono koje zaceljuje i koji stvara celinu. f Ono što gura ljude ka savršenosti, ka sjedinjavanju muškarca i žene, ka savršenom dvopolnom biću: to je tvoje Ego; ono koje teži savršenosti. Ono što gura nesvesno da postane svesno i što iznova potiskuje svesno u nesvesno: to je tvoje Ego; ono koje osvešćuje i koje potiskuje. 147
Ono što spaja telo sa dušom, ono što spaja javu sa snovima, ovde sa onim što je s’ one strane: to je tvoje Ego, koji je uvek na putu. Biće Boga i biće čoveka, čovekovo biće i biće životinje, biće u telu prirode i biće u duhu, biće u muškarcu i biće u ženi, biće u svesnom i biće u nesvesnom, biće na javi i biće u snovima, biće ove i biće one strane, svi su oni skupa samo izabrani položaji Ega, pozicije na komandnom mostu duše i samo delimični i epizodni načini postojanja, mogućnosti sudbine Ego bića. Ego biće je početak i kraj tu-bića, takođe i čovekovog bića. Jer: tu-biće bez Ego bića zove se biće životinje ili biće biljke ili biće kamena. Odatle sledi ispravnost sledećeg stava: Rođenje Ega isto tako je rođenje čovekove duše. I još više: ono je pre svega rođenje bića čoveka, u suprotnost} spram bića životinje.
148
Literatura 1. Wellek, E.: Die Polaritat im Aufbau des Charakters. Francke AG, Bem. 2. Guardini, R.: Der Gegensatz. Matthias-Grunewald-Verlag, Mainz, 1955. 3. Szondi, L.: Triebpathologie. Hans Huber, Bem u. Stuttgart, S. 368. 4. Winthuis, J.: Das Zweigeschlechterwesen. Hirschfeld, Leipzig, 1928.
149
NOVA ORIJENTACIJA U VEZI SA PITANJEM O RASCEPU EGA7
Opšte o rascepu Ega Fenomen kome je Blojler 1911. godine dao heruističko ime ,,rascep“ (Ega) (1) već se pojavljuje u literaturi koja mu prethodi, pod različitim terminima, kao što su ,,disocijacija“, „raspad svesti“ (Gros), ,,sejunkcija“ (razdvajanje) (Vemike). Vremenom ovi termini su iščezli. Ni izraz „rascep samosvesti“ (Foeršterling), koji znači uvećavanje psiho-motoričkog poremećaja, nimalo se nije odomaćio. Upravo Blojleru dugujemo prva jasna pojmovna određenja, jer je preimenovao preuranjenu demenciju (Dementia praecox) (Krepelin) sa ,£izofrenija“, kao psihoza rascepa, i time na izvestan način učvrstio pojam rascepa Ega u psihijatriji (1). On je razlikovao dve vrste rascepa: primarnu - koja se tiče ulančavanja izvomih asocijacija koje su čvrsto privezane za konkretne pojmove, koji onda postaju podeljeni i sekundamu - koja se odnosi na kompleks ideja zasnovan na afektima, kompleks koji se sve više ograničava i zadobija sopstvenu autonomiju unutar duševnog života. Imenom ,,šizofrenija“ Blojler je hteo da izdvoji ova dva načina rascepa, koji se često prelivaju i gube u jednom. On je smatrao da se način rascepa šizofrenije odlikuje pre 7 Objavljeno u časopisu „Medizinische Klinik“. 48. 59. Jahrgang, 27. novembar 1964.
151
svega: 1. odsustvom inhibicija i 2. autizmom. Prema tome, uklanjanjem inhibicije, ideje koje su međusobno nepomirljive mogu egzistirati jedna pored druge. (Šizofrenik, može, na primer, u jednoj istoj ličnosti biti i neprijatelj NN i njen lekar XY). Posledica autizma je da bolesnik zamenjuje stvamost, koja je za njega neprihvatljiva, jednim irealnim svetom želja. Do danas su gotovo sasvim zaboravljene druge dve važne Blojlerove tvrdnje. Prvo, da fenomeni rascepa ne pripadaju isključivo šizofreniji; zdrava duša, kako u stanju jave tako i u snovima, isto tako može da pocepa svoje Ego. Prema Blojleru, šizofreni rascep se prosto može razumeti kao uvećani fenomen psihološkog rascepa. Drugo, psihološki rascep kompleksa može u pojedinim slučajevima dovesti do histeričnih, epileptičnih, autističnih ili paranoidnih rascepa. Tako se fenomeni rascepa mogu pojavljivati i u okviru drugih duševnih oboljenja. Prema Blojleru, šizofreničar se i suviše cepa, sinton ima pravu meru, dok kod epileptičara nema dovoljnog rascepa (5). Na temelju ova dva Blojlerova nezaboravna stanovišta, koja po našem mišljenju nisu dalje istraživana, mi smo od 1937. do 1963. godine, putem eksperimentalne analize Ega (12), Sondijevim testom, kliničkim nadgledanjem i delimično, takođe, putem analitičke psihoterapije i analize snova (15), proučavali pitanje rascepa Ega kod zdravih (primitivnih ili civilizovanih) i kod duševno bolesnih ljudi. Tabela 4 daje rezime svih ovih istraživanja.
Tabela 4 br. slučajeva
................... 2154 Stoga: (od 3. do 4. godine).................................... 75 (od 5. do 6. godine)........... ..................... 150 (od 7. do 8. godine)........... .......................100 (od 9. do 12. godine)......... ...................... 125 (od 13. do 16. godine)....... .......................200 (od 17. do 18. godine)....... .......................175 (od 19. do 20. godine)....... .......................100 (od 21. do 31. godine)....... ...................... 300 (od 31. do 40. godine)....... .......................300 9. Godine ustanovljenja porodice ... (od 41. do 61. godine)...... ....................... 250 10. Godine menjanja .......................... (od 61. do 70. godine)...... ....................... 250 11. Početak starosti............................. (od 71. do 80. godine)...... ..........................84 12. Godine starosti ............................. 13. Godine duboke starosti................ ..... (od 81. do 90. godine)...... ..........................45 2154
1. Oodine inata ............................... 2. Godine bašte ............................... 3. Godine polaska u šk olu............... 4. Predpubertet ................................ 5. Početak drugog puberteta............ 6. Kraj drugog puberteta ................. 1 7. Godine izbora profesije...............
-C. Ditševno-bolesne individue
........................180
.......................... 35 ........................156
.........................196 1087
Na osnovu rezultata eksperimentalne Ego analize, koju smo detaljno obradili u knjizi Eksperimentalna dijagnostika nagoria iz 1947. godine (12), možemo razlikovati nekoliko faza normalnog razvoja funkcija Ega. Rezultati kliničkog' tretmana bolesnih (Analiza Ega, 1956) (14) dozvoljavaju nam da utvrdimo do kog nivoa rani rascep Ega, kod pacijenata različitih grupa bolesti, ima običaj da regresira. Ove eksperimentalne analize Ega, sprovedene na 3341 slučaju, potvrdile su opravdanost zasnivanja jednog 153
funkcionalnog učenja o Egu, pomoću kog bi mogli da preusmerimo pitanje o rascepu Ega (15). Rascep Ega u svetlosti funkcionalnog učenja o Egu Prema ovom učenju, Ego nije ni anatomski organ koji se može lokalizovati ni psihički aparat (Frojd (3)), već pre skup četiri elementame funkcije Ega, koje zovemo radikali Ega. Ta četiri urođena Ego-radikala asocijativnih funkcija Ega zovemo: 1. Participacija, to jest težnja da se bude jedan i identičan sa drugim. Ona, putem projekcije vlastite moći Ega, vodi ka oblikovanju duplikata. Reč je životu Ega u drugome (jedinstvo majka-dete, klan-solidamost). Posle raspada tog dvostrukog jedinstva u participaciji, ista težnja funkcioniše kao sekundarna projekcija, to jest kao ispoljavanje vlastite moći Ega na ličnostima, koje posle dezintegracije nanose štetu subjektu i koje ga progone. To je, takođe, stanje nemoći Ega unutar paranoičnih projekcija (ludilo proganjanja). 2. Inflacija, to jest težnja Ega prema dupliranju sopstvene moći. Drugim rečima, to je volja „biti dva“ ili volja „biti sve“, ambitendencija u Blojlerovom smislu. Inflacijom takođe zovemo posedovanje dve suprotstavljene težnje, koje sinhrono slede svoj tok nezavisno jedna od druge, bez da se ujedine i bez da se međusobno negiraju i isključuju. Ova funkcija odgovara pojmu primame pocepanosti (Blojler). Posledica inflacije mogla bi se takođe nazvati i „autizam u biću“, čiji sadržaj može da varira od ličnosti do ličnosti i zavisno od prilika. Na primer: volja da se bude u isto vreme muškarac i žena, đavo i anđeo, gospodar i rob, dete i general, čovek i ži154
votinja. Ovu funkciju nazivamo Jungovim pojmom inflacije. Ona dominira kod sindroma inflativne paranoje (ludilo veličine). 3. Introjekcija, to jest primitivna težnja Ega za posedovanjem, za inkorporiranjem i kapitalizovanjem objekata od vrednosti, predstava od vrednosti i svih drugih sadržaja od vrednosti i moći nad spoljnim i unutrašnjim svetom. Ukratko, to je žudnja da se ima sve i zna sve. Psihološka funkcija introjekcije služi kao most između perceptivnog spoljnjeg sveta i unutrašnjeg sveta. Bolesni oblik je autizam u imati, magijsko mišljenje u smislu u kome Blojler označava šizofreniju. 4. Negacija, to jest elementama težnja Ega da spreči, negira, inhibira, potisne. Bolesni oblik se zove negativizam, prevrednovanje svih vrednosti, beznađe, destrukcija ,pri Egu ili autodestrukcija putem katatonije, manije i samoubistva. U psihopatologiji ove četiri radikalne fimkcije nikada nisu bile ujedinjene u jednu funkcionalnu asocijaciju kao što je ,,Ego“, već su uvek razmatrane razdvojeno, nezavisno jedna od dmgih. Danas, međutim, eksperimentalna analiza Ega je dokazala da su ove četiri elementame funkcije povezane među sobom u jednom sukcesivnom nizu, u kolu (slika 5). One predstavljaju takozvane ,,stanice“, kako u razvoju Ega tako i u njegovom kasnijem životu; stanice treba da pređu preko svih nagonskih potreba, svih percepcija i predstava, bilo unutrašnjih bilo spoljašnjih, koje izranjaju iz psihičkog.
155
Slika 5. Šematska predstava kola u Egu
Od 1947. godine do danas uspeli smo da pokažemo da se psihološki razvoj Ega dešava na isti način kao i cirkulisanje Ega u kolu: 1. Participacija-projekcija, 2. Inflacija, 3. Introjekcija i 4. Negacija, to jest adaptacija (12). Ego-kolo, ovako predstavljeno, naročiti značaj ima unutar patologije Ega. Uspeli smo da pokažemo da svaki rascep Ega čini da se Ego-kolo prekida i zaustavlja na jednoj stanici, to jest na jednoj od svojih elementamih funkcija. Ova činjenica bi mogla i drugačije da se formuliše. Rascep Ega se ne dešava putem dislokacije „sadržaja “, već na osnovu gubitka ili kvara (stavljanja-izvan-pokreta) neke određene elementame funkcije. Priroda pojedinačnih Ego funkcija, koje prate ovaj prekid i koje se preterano koriste, uvek određuju pojedinačnu prirodu psi156
hijatrijskog oblika bolesti. Ukoliko uopšte želimo da zadržimo izraz ,,rascep“, nužno moramo pričati o „rascepu elementamih ftmkcija ili rascepu elementamih težnji Ega”. Cepanjem, Ego funkcije iščezavaju samo iz prednjeg plana psihičkog života. Zapravo, one se bez nanošenja štete neprestano zadržavaju u zadnjem planu, pa mogu da budu ili ponovo reintegrisane u Ego-kolo ili pak mogu same da zauzmu prednju scenu života, Ega, pokrećući pocepane delove (15). Ovakvom učenju o Egu, shvaćenom kao kolo u kom se prenose četiri elementame nasledne funkcije, pridružuju se još dva poznata pojma, koja sada dobijaju posebno značenje: integracija i dezintegracija. Integracija, unutar učenja o Egu, označava stanje u kome četiri elementame funkcije normalno ispunjavaju svoje kretanje (unutar kola), bez naglih zaustavljanja ili gubitaka. Sasvim nezavisno od kvaliteta sadržaja, dospeva se do psihičkog. To znači da je život Ega integrisan kada svi njegovi sadržaji - bilo da su u pitanju nagonska kretanja, predstave ili ideje - slede prelaženje iz projekcije u inflaciju, odatle u introjekciju, a onda od introjekcije u negaciju. Unutar integracije ne manjka ni jedna od četiri elementame funkcije i sve su u stanju da deluju. Nasuprot tome, dezintegracija označava stanje u kome su četiri elementame funkcije zaustavljene, gde je sadržaj psihičkog ,,bez Ega“, to jest prinudno ukočen, u stanju sumraka (na primer, krize sumraka kod epileptičara). Ovim, čisto funkcionalnim učenjem o Egu, koje na prvom mestu izučava rascep funkcija Ega, a ne kao kod Frojda (3) - sadržaje Ega - hteli bismo da odgovorimo na sledeća pitanja: Kako se četiri elementame funkcije Ega cepaju? A. unutar Ega primitivaca (domorodci Bušnegeri)? 157
B. unutar Ega civilizovanihl C. unutar Ega različitih duševnih bolesnikal Rascep Ega kod primitivaca Arhiv Intemacionalne zajednice za istraživanje sudbine (Cirih) ima na raspolaganju više od sto protokola eksperimentalne analize Ega (uz pomoć Sondijevog testa) kod cmaca domorodaca iz ekvatorijalne Afiike. Ove analize je u bolnici Urwaldspital u Lambarenu sproveo Perci, dok je šef klinike Albert Švajcer izučavao zdrave saplemenike bolesnih. Svi cmci su dolazili iz prašuma i nijedan nije bio civilizovan. Među njima je bilo predstavnika najprimitivnijih plemena Fang, Galoa, Akele, Masango, N ’komi i Ešira. Od sto cmaca, njih četrdeset dvoje je pokazalo čisti oblik totalnog projektivno-participativnog rascepa. Sedamdeset dva posto primitivaca imalo je kombinovani Ego rascep, ali je u rascepu uvek dominirala projekcija. Rascep Ega kod ovih primitivaca iste je vrste kao i rascep koji smo pronašli kod civilizovane populacije projektivnih paranoičara, koji su manifestovali ludilo proganjanja, odnosa, nadziranja i štete (14). Naglasimo da su sto testiranih cmaca - s tačke gledišta primitivne domorodačke zajednice - bili apsolutno zdrave i nešizofrene individue. S tačke gledišta psihologije Ega, oni su, međutim, imali rascep Ega, zato što su prekomemo živeli projektivnu funkciju participacije i to u vidu krajnje solidamosti sa klanom, a posebno u jedinstvu Ega sa totemskim životinjama i biljkama, to jest u okviru sopstvene religije. Stavljanjem izvan pokreta tri preostale funkcije Ega - koje su za civilizovanog čoveka vrlo važne - dakle, inflacije, in158
trojekcije i posebno negacije, njihova primitivna duša nije zaradila bolest. Ovi rezultati dokazuju dve stvari: prvo, da je Blojler bio u pravu kada je tvrdio da i kod primitivnih ljudi imamo rascep psihološke vrste. Dmgo, da totalna projekcija kod primitivnih može voditi zdravoj solidamosti sa klanom i totemističkoj religiji, dok, nasuprot, isti rascep Ega kod kultumih naroda vodi oblicima delirijuma i halucinacijama. Procena posledica jedne projekcije povezana je, dakle, sa civilizacijom. Rascep Ega kod civilizovanih Zbog nedostatka prostora moramo odustati od razmatranja etapa razvoja rascepa Ega (12) u različitim životnim dobima. Ovde ćemo se samo baviti vrstama rascepa Ega kod dve gmpe odraslih: kod običnih i kod duhovno uzvišenih ljudi. 1. Odrastao običan čovek skup od četiri elementame funkcije Ega cepa na taj način što u stanju budnosti proživljava samo pocepani deo, koji se sastoji od projekcije i negacije. Taj deo se pojavljuje kao „socijalna adaptacija“. Sa stanovišta psihologije Ega ova adaptacija određuje svako stanje u kome Ego u svet projektuje zahteve želja (negacija). Dmgi pocepani deo, koji običan čovek ostavlja po strani, podrazumeva nastojanje biti-sve (inflacija) i sveimati (introjekcija). Da bi čovek bio socijalno adaptiran, treba zapravo da odustane od ideje da bude i ima mnogo. Ta adaptacija najčešće započinje od devete, odnosno desete godine. Međutim, uopšteno govoreći, ona tek u proseku stanovništva, malo po malo, zadobija najveću učestalost 159
(54,2%). Učestalost adaptacije ukazuje na krivulju koja je uvek u porastu, kao u našem primeru: između 13 do 20 godina: 22%; 21-30 godina: 28,3%; 31-40 godina: 29,1%; 41-60 godina: 40,3%; 61-70 godina: 43%; 71-80 godina: 54,2% (12). Odlučujući korak koji usmerava razvoj od primitivnog ka civilizovanom sastoji se u pokretanju Ego funkcije negacije, od poricanja ka projekciji želje. Prirodan čovek nema nameru da od njih odustane, pa ih na taj način u velikoj meri zadovoljava u budnom stanju, u obliku participacije u jedinstvu sa svojim totemom i klanom, dok ih, nasuprot njemu, civilizovani čovek zadovoljava samo u snu. 2. Sublimisani čovek, u zatvorenom kružnom toku, pokreće celinu ili četiri osnovne funkcije Ega. Svi duševni sadržaji prolaze kroz ovaj ciklus, dok se sadržaji Ega samo nasumice zadržavaju u kratkim vremenskim intervalima na jednoj od četiri stanice. Broj ljudi koji nemaju takav rascep Ega izuzetno je mali. Nešto češće možemo sresti ono što nazivamo - „duhovni prisilni radnik“, koji kroz rascep odstranjuje fimkciju projekcije, s tim što prinuda da radi dovodi do propasti njegovu opsednutost (inflacija), odnosno delimično je takođe i ostvaruje. Rascep Ega kod duševno bolesnih Ijudi Naša istraživanja nisu samo eksperimentalno potvrdila Blojlerovu tezu o postojanju psihološkog rascepa Ega kod zdravih, primitivnih ili civilizovanih ljudi, već su isto tako proverila njegovo shvatanje po kom su fenomeni rascepa prisutni ne samo unutar jedne šizofrene grupe već isto tako i kod ostalih duševnih bolesti. 160
Oslanjajući se na relativno veliki psihijatrijski materijal o različitim bolestima (1087 slučaja) iz različitih zemalja, mogli smo da izdvojimo osam vrsta rascepa Ega i ustanovimo njihove posebne veze sa određenim kliničkim oblicima bolesti. Nabrajajući sada osam oblika rascepa, svaki put ćemo za oba pocepana dela Ega ukratko navesti kako klinički obrađene Ego funkcije tako i one koje su razdvojene rascepom, ne zaboravljajući njihove kliničke i psihološke manifestacije. Oblici rascepa u grupi šizofrenije Ustanovili smo četiri različita oblika rascepa: Prvi oblik: Projektivno-paranoični Ego rascep: 1. Kli'nički obrađen pocepani deo stavlja u pokret jedino totalnu projekciju. Klinička slika izgleda ovako: a) kao sindrom projektivne paranoje, to jest kao ludilo proganjanja, odnosa, nadziranja i štete. Ili: kao paranoja na epileptičkom osnovu u smislu Buholca (1895 (2)) i Zajdla (8). 2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta i u zadnji plan inflaciju, introjekciju i negaciju. Ovaj deo uslovljava takozvano „Ego koje prisilno radi“, koje se može uvek pojaviti pre i posle projektivno-paranoičnog udara. Nije retko videti da se dva pocepana dela brzo smenjuju i to tako da je paranoičnu fazu teško primetiti. Projektivno-paranoični pocepani oblik pojavljuje se u duševnom razvoju kao ,,participirajuće“ rano Ego u obliku jedinstva majka-dete. Ranije, kada su postojali „prirodni ljudi“, kod primitivaca smo pronalazili, kako je već rečeno, 42% projektivno-paranoičnog Ego rascepa. 161
Drugi oblik: Inflativno-paranoični, inflativno-epileptoidni oblik, inflativno-histerični oblik i hebo-oblik rascepa Ega. 1. Klinički obrađen pocepani deo stavlja u pokret jedino posedovanje ili inflaciju. Njene kliničke slike izgledaju ovako: a) ludilo veličine, religijsko ludilo, ljubavno ludilo (erotomanija), svađalačko ludilo; b) epileptoidni oblik posedovanja pojavljuje se u krizama sa ubilačkim ili religioznim ludačkim idejama; c) teatralno patetični histerični oblik, često detinjasti hebo-oblik nekonzistentnog posedovanja sa idejama veličine; d) hebo-oblik hohštapleraja, prevarant; e) inflativna manija. 2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta projekciju, introjekciju i negaciju. Ovaj deo često se oslanja na posedovanje i to u kliničkom obliku izbegnutog epileptoidnog oblika, nagona za lutanjem (poriomanija), retropulsivnom malom zloćom ili u obliku krajnjih epileptičnih napada. Inflativni oblik rascepa fiziološki može da se pokaže akutno od 5. do 6. godine i takođe u drugom pubertetu (od 17. do 18. godine). Treći oblik: Autistični, introprojektivni i introjektivni rascep Ega. 1. Klinički obrađen pocepani deo jeste intro-projektivno Ego. Ono stavlja u pokret projekciju i introjekciju. Psihijatrijskim jezikom to se zove autizam. S tačke gledišta Ego psihologije događa se sledeće: nesvesni zahtevi želje nisu - kao u stanju projektivne paranoje - okrenuti prema spolja, na ličnosti u okruženju, već su projektovani na vlastiti Ego. Svi zahtevi želje su inkorporirani, introjektovani, to jest odobreni. Tako ličnost prelazi granice re162
alnosti, misli magijski i deluje autistično -nedisciplinovano (Blojler). Od samog početka melanholije, Ego se cepa na autistički način. Ali, dok autistični šizofrenik postaje svemoćan u imanju, melanholik postaje nemoćan putem nevrednovanja sebe i samooptuživanja, putem delirijuma ogrehovljenja i osiromašenja. On je, međutim, podjednako autističan kao i šizofrenik, samo što proizvodi negativne ludačke predstave na osnovu kojih se isto tako postavlja preko granica realnosti. 2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta inflaciju i negaciju. Ove dve Ego funkcije uslov su za pojavu fenomena ,,inhibicije“. Autizam i inhibicija su kliničke manifestacije suprotstavljenih pocepanih delova. Eksperimentalna analiza Ega (13), na ovom mestu opet može da potvrdi stavove Blojlera. Autistični oblik pocepanosti psihološki se pojavIjuje kod deteta u periodu inata. Pošto čisti introjektivni rascep - bez projekcije - može često da vodi u autizam, ovaj treći oblik takođe imenujemo kao introjektivni način rascepa. Njegov suprotstavljeni deo je otuđenje (videti peti oblik rascepa). Četvrti oblik: katatoni-oblik, negativistički Ego rascep. 1. Klinički obrađen pocepani deo stavlja u pokret unutar psihoza jedino negaciju, destrukciju, dok, nasuprot tome, unutar neuroza pokreće potiskivanje i neurotičko izbegavanje. Teški negativizam klinički se pojavljuje u katatoničkoj šizofreniji ili još više u manijama i samoubistvu. 2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta introjekciju, inflaciju i projekciju. To vodi: projektivnim, inflativnim i introjektivnim sumanutim idejama. Verovatno da je katatonična negacija kod psihotičara vrsta težnje ka 163
samoizlečenju u odnosu na stanja paranoje i autizma. Kod neurotičara, potiskivanje garantuje izvesnu zaštitu u odnosu na prihvatanje ženstvenosti (homoseksualnosti) i stanja napuštenosti. Psihološki, pocepanost putem negacije pojavljuje se pre svega kao infantilno parapotiskivanje unutar prvog puberteta (od 3. do 6. godine), a potom i u drugom pubertetu (od 9. do 12. godine). Cetiri navedena oblika rascepa omogućuju razlikovanje četiri nozološka oblika unutar jedne grupe šizofrenika: 1. projektivna paranoja; 2. inflativna paranoja; 3. introjektivna, autistična šizofrenija; 4. negativistička, katatonična šizofrenija. Oblici rascepa u grupi epileptičara Naglasimo u vidu preliminame primedbe: Epileptični oblici poremećaja Ega mogu se takođe klinički manifestovati u obliku šizo-rascepa o čemu smo govorili, kada delovi Ega koje je na početku razdvojeno zbog rascepa počinju da se manifestuju rotiranjem pocepanih delova. Dva najviša stupnja rascepa koja su u pitanju, imaju jednu posebnu karakteristiku u meri u kojoj nije primaran poremećaj Ega već poremećaj epileptičnog oblika afekta. Sadržaj ovih afektivnih poremećaja jeste kainovska ubilačka dispozicija (raspoloženje). Afektivni izliv je sekundami uzrok pocepanosti Ega. Peti oblik: najviši stupanj otuđenja uslovljen afektom. 1. Klinički obrađen pocepani deo stavlja istovremeno u pokret tri funkcije Ega: negaciju, inflaciju (zajedno sa inhibicijom) i projekciju. Pojava koja na ovaj način nastaje jeste epileptični oblik ili histero-epileptični oblik otuđe164
nja. U slučaju da se negacija transformiše u autodestrukciju, pojavljuje se klinička slika otuđenja u povremenim napadima dipsomanije, samoubistvu, a često, takođe, i u histeriji i hroničnim depresijama. 2. Deo koji je odvojen rascepom stavlja van pogona najvažniju Ego funkciju unutar sveta rascepa - introjekciju. S tačke gledišta psihologije Ega, otuđenje se određuje kao posledica stavljanja izvan afektivnog pogona introjekcije, to jest nepostojanjem perceptivnog mosta prema spolja i prema unutra. U okvim rascepa introjekcijom podjedpako se dešava gubitak svih inkorporiranih sadržaja: znanja, pamćenja, sećanja - motomih i senzo-motomih slika. Počev od 1911. godine Blojler je govorio da izdvajanje rascepa afekta kod šizofrenije predstavlja zaštitu (1). To i jeste zaštita, jer u slučaju da isključivo unutar kliničke slike vlada introjekcija, nastaje autizam. Fiziološki gledano, otuđenje se manifestuje kao prelazak iz bašte detinjstva (od 5. do 6. godine) u školski uzrast (od 5. do 7. godine) i iz mladosti u zrelo doba. Šesti oblik: dezintegrisani epileptoformni rascep sa stanjima odsutnosti. 1. Klinički obrađen rascep deo je sasvim lišen Ega. Sve četiri osnovne funkcije su sasvim izvan pogona. Klinički gledano pojavljuje se stanje odsutnosti, napad sumraka, Oral-petit-mal, često gubitak orijentacije i promene Ega. 2. Deo koji je odvojen rascepom i uklonjen u zadnji plan sadrži četiri eliminisane funkcije Ega prednjeg plana. Često se Ego pojavljuje pre i posle napada sumraka kao predosećaj katastrofe (fobija). 165
Fiziološki gledano, ova dezintegracija može da bude prolazna - ipak u obliku promene Ega - između 17. i 20. i između 60. i 70. godine. Sedmi oblik. anankastični, opsesivni rascep Ega. 1. Klinički obrađen pocepani deo u jednakoj meri istovremeno pokreće i introjekciju i negaciju. Celokupno potvrđivanje (introjekcija) odmah postaje nemoguće usled negiranja (negacija). Tako nastaje klinička slika koja se odlikuje ambivalentnošću, beznađem i nemogućnošću delovanja unutar opsesivne neuroze i psihoze. 2. Deo koji je odvojen rascepom stavlja izvan pogona vrlo opasne funkcije inflacije i projekcije, ukratko paranoju. Na taj način anankastični rascep služi da zaštiti od paranoidnih tendencija iz zadnjeg plana (videti tim povodom radove Štengela (10) i Milera (6)). Opsesivnost takođe može da zaštiti od ženstvenosti, kao u slučaju latentnog homoseksualizma. Fiziološki gledano, opsesivni rascep svoju najveću učestalost postiže u periodu od 9. do 13. godine, to jest pre puberteta. Osmi oblik: adaptivni Ego rascep. Kao što je ranije navedeno, ,,adaptivni“ Ego rascep dominira kod zdravih i civilizovanih odraslih. Da bi kompletirali sistem od osam vrsta rascepa, još jednom ćemo ponoviti u čemu se oni sastoje. 1. Obrađeni pocepani deo pokreće fimkcije projekcije i negacije. Na taj način nastaje adaptacija. 2. Deo koji je odvojen rascepom stavlja izvan pogona biti-sve (inflacija) i imati-sve (introjekcija). Ovaj pocepani deo zovemo „totalni narcizam“. Kod jednog dela zdravog, 166
takozvanog akademskog sveta, ovaj deo deluje u prednjem planu kao narcistički karakter. Dok se učestalost fiziološke adaptacije ne pojavljuje pre starosti, narcistička pocepanost je najučestalija između 20. i 30. godine i u manjoj meri za vreme puberteta. Tokom puberteta i tokom pozne starosti, ova vrsta pocepanosti se takoreći nikada ne pojavljuje. Primena funkcionalnog Ego učenja i učenja o rascepu u psihijatriji Značenje promene suprotstavljenih kliničkih slika Sistematika fiinkcionalnog učenja o rascepu mogla bi mnogo da pomogne psihijatri prilikom razumevanja suprotnosti koje se neprestano pojavljuju tokom jedne bolesti, kao i u razumevanju suprotnosti koje se istovremeno mešaju između sebe. Kao prvi primer navešćemo toliko diskutovan odnos između šizofrenije i epilepsije. Pojedini psihijatri (videti Meduna, Štehelina) brane teoriju na osnovu koje postoji biološka suprotstavljenost između ove dve bolesti. Drugi govore o kombinaciji, to jest o slučajevima mešanja (7). Već 1895. Buholc (2) je jednu bolest nazvao paranojom na epileptičkoj osnovi. Doris i Selbah (9) danas brane slično mišljenje na osnovu koga paranoične, katatonične i hebefrenične šizofrenije mogu da nastanu na epileptičnim osnovama. Alajouanine i drugi su razvili teoriju na osnovu koje epileptična aktivnost može da pokrene psihotičke poremećaje (7). Na osnovu oblika rascepa unutar šizofrenije i epilepsije - oblika koje smo zasnovali na čisto empirijsko-eksperimentalni način i izvan spekulacije - jasno proizilazi 167
da šizofrenija i epilepsija mogu da budu dve različite manifestacije dva pocepana dela jednog istog Ega. Ali, mada i jedna i dmga imaju svoje sopstvene, nasledne dispozicije, njihova kombinacija je vrlo retka. Jedan pocepani deo uslovljen je poremećajima Ega unutar šizofrenije, dmgi unutar epilepsije, tako da je rascep deo koji je epileptoformno delatan u zadnjem planu dok je šizo-oblik i paranoidni deo nastanjen u prednjem planu. Dva pocepana dela mogu, međutim, da se kao na sceni koja se vrti, potpuno rotiraju. Kliničko tumačenje dva pocepana dela u trećem i petom obliku rascepa, jasno ukazuje na mogućnost neprestane pojave - putem rotacije dva pocepana dela - dva suprotstavljena oblika bolesti (15). Dmgi primer izvodimo putem prvog i sedmog oblika rascepa, koji nam pokazuju odnos između opsesije i šizofrenije. Oba oblika se tiču pocepanih delova jednog istog Ega. Opsesija često štiti paranoidnu šizofreniju (15). Ovaj drugi primer nas vodi terapiji. Primena učenja o rascepu u terapiji Razrešenje opsesije putem psihoterapije uvek je kontraindikovano kada odvojeni, pocepani deo uslovljava paranoidno-šizofrene poremećaje Ega. Uostalom, u nekim prilikama se može zameniti paranoidno stanje opsesivnim radnjama, zahvaljujući veštačkoj rotaciji pocepanih delova. Da je to zaista moguće, može se ustanoviti putem eksperimentalne analize Ega. U knjizi Sikzal-analitička terapija (15) opisao sam različite, takozvane veštačke metode sprovođenja rotacije pocepanih delova, pre svega ,,psiho-šok metodu“ (15). Međutim, pre nego što se na veštački način sprovede rotacija pocepanih delova, potrebno je precizno znati da pocepani 168
deo, koji se može prevesti u prednji plan, nije teže podnositi od onoga koji bi želeli da prebacimo u zadnji plan. Eksperimentalna analiza Ega je i ovde naš vodič. Učenje o rascepu Ega posebnu ulogu ima prilikom izbora unutar radne terapije. Presudnu ulogu ovde predstavlja iskustvo koje nas uči da odvojeni delovi Ega, nastali putem rascepa, mogu da budu uključeni u funkcionisanje Ega. Klasičan primer je ustanovljenje introjekcije putem kontinuiranog učenja i akumulacije znanja (na primer, studije medicine, jezika) kod bolesnih koji pate od otuđenja (16). Takođe, pocepani delovi Ega koji su obitavali u prectnjem planu na jedan bolestan način, mogu da budu socijalizovani putem adekvatne vrste rada. Na primer, opsesija sređivanja dosijea (15) il^paranoidnost kroz detektivsku delatnost (detektiv, kontra-špijunaža, psihologija) (11). Pocepani deo epileptiformnosti sa ubilačkom dispozicijom umnogome bi mogao da bude socijalizovan putem terapeutske delatnosti (medicinska sestra, hirurg, sveštenik, analitičar) iako je, takođe, na prednjoj sceni delatan razdražljivi Kain. Psihijatrija je specijalizovana medicina za sve poremećaje Ega. Ljudi koji boluju od nagonskih ili afektivnih poremećaja često konsultuju psihijatra kada je njihovo Ego već oštećeno. U središtu svih psihoza i neuroza nalazi se pre svega Ego, a tek potom život nagona i afekata. Na osnovu ovih razmišljanja, psihijatrija bi imala potrebu za onakvom psihologijom Ega i analizom Ega koje bi joj odgovarale na način kao što optika i oftaloskopija odgovaraju oftamologiji.
169
Literatura 1. Bleuler, E.: Dementia praecox oder Gruppe der Schizophrenien, Leipzig-Wien, 1911. 2. Buchholz, A.: Uber die chron. Paranoia bei epileptischen Individuen, Leipzig, 1895. 3. Freud, S.: Ges. W. XVII. London, 1941. 4. Meyer, E.: Die Entfremdungslehre. Thieme, 1959. 5. Minkowska, F.: Arch. d. Julius Klaus St. Ziirich XII. (1937), H. 1/2 6. Miiller, Ch.: Schweiz. Arch. Neurol. Psychiat. 72 (1953), 218. 7. Schorsch, U.: Psych. D. Gegenwart, II. Springer, 1953. 8. Seidel, R. Ph.: Experimentelle Existenzfonnenanalyse an einem Krankengut von 126 Epileptikem, Ziirich, 1962. 9. Selbach, H.: Handbuch der inneren Medizin, V., Springer, 1953. 10. Stengel, E.: a) J. ment. Sci. 91 (1945), 166; b) J. ment. Sci. 94 (1948), 650. 11. Szondi, L: Schickanalyse. Schwabe, Basel. 1. Aufl. 1944, 2. Aufl. 1948, 3. Aufl. 1965. 12. Szondi, L: Experimentelle Triebdiagnostik. 1. Aufl. Hans Huber, Bem, 1947. 13. Szondi, L : Dmga knjiga : Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici nagona. H. Huber, Bem und Stuttgart. I. Aufl. 1947, II. Aufl. 1960. 14. Szondi, L: Četvrta knjiga: Analiza Ega. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1956. 15. Szondi, L: Peta knjiga: Šikzal-analitička terapija. H. Huber, Bem und Stuttgart, 1963. 16. Wurmser, L.: Szondiana III. Huber, Bem, 1962.
170
APPENDIX8
8 Appendix ne predstavlja sastavni deo ove Sondijeve knjige, već dodatak čiji je cilj da prikaže čitaocima, koje će to svakako interesovati, kako izgledaju neke od fotografija Sondijevog testa, kojih ima 48, a podeljene su u šest serija od po osam fotografija. Ovde neće biti prikazane sve fotografije, već samo jedna serija od osam fotografija, koja će omogućiti čitaocu da lakše shvati i prati deo knjige u kom Sondi govori o svom testu.
O autoru
Leopold Sondi je rođen 11. marta 1893. godine u Slovačkoj, koja je tada pripadala Mađarskoj, kao dvanaesto dete jevrejskog obućara, koji je veoma rano napustio svoju profesiju i posvetio se izučavanju jevrejskih spisa i Kabale. Kada je Sondiju bilo četiri godine porodica se preselila u Budimpeštu, gde je on završio osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet (1919). Od 1927. do 1941. bio je profesor psihopatologije i psihoterapije na Univerzitetu u Budimpešti, gde mu je 1944. godine, budući da je bio Jevrejin, oduzeta profesura. Godine 1937. otkriva familijamo nesvesno i počinje intenzivno da se bavi njegovim istraživanjem. Oženio se sa Lili Radvanji, 1927. godine, sa kojom je imao dvoje dece, kćerku Veru, koja je bila lekar, i sina Petera, koji je bio evropski poznat književni teoretičar i kritičar. Krajem juna 1944. godine sa grupom jevrejskih intelektualaca deportovan je u koncentracioni logor Bergan-Belsen, da bi početkom decembra iste godine bio otkupljen od Amerikanaca, nakon čega se naseljava u Švajcarskoj, gde je živeo i radio sve do smrti, 24. januara 1986. godine. U Cirihu Sondi otvara Institut za opštu dubinsku psihologiju, na kom se pre svega proučava šikzal-analiza, to jest analiza familijamog nesvesnog, a delimično i 175
Frojdova psihoanaliza i Jungova analitička psihologija, kao i analiza Ega.9 Shodno svom konceptu trodimenzionalnosti, Sondi je predlagao osnivanje jedne visoke škole ili akademije, izvan svog Instituta, na kojoj bi se proučavala ujedinjena dubinska psihologija, odnosno i Frojdova psihoanaliza i Jungova analitička psihologija i Sondijeva šikzal-analiza. Nažalost, do toga nije došlo, a razloge za to možemo potražiti u Jungovim rečima da „postoje mnogobrojne metode, gledišta, shvatanja i ubeđenja, koja se međusobno bore, uglavnom zato što se ne razumeju i zbog toga se međusobno i ne uvažavaju“. Ove reči se ne odnose jedino na Sondijevo učenje, jer je Sondi upravo nastojao da izbegne sektaštvo i težio ka ujedinjenju dubinske psihologije. Ali, oni dubinski psiholozi koji su, prema rečima Sondija, nesposobni za samointegraciju, nosiće i u budućnosti svoju ,^ektašku sudbinu“ i boriti se protiv ujedinjenja, odnosno integracije dubinske psihologije. Jer, shodno specifičnom tipu kome pripadaju, oni nisu u stanju da prihvate mišljenja koja se nalaze u prividnoj suprotnosti sa njihovim, te podležu tiraniji parcijalne istine, koja primamo počiva na jednostranosti i isključivosti njihove prirode, što je redovno simptom nesigumosti u ono što se jednosmerno zastupa. Dubinska psihologija se, čak i danas, dobrim delom tretira kao vanakademska nauka, pa je retko srećemo na univerzitetima, jer su dubinsko-psihološki pravci dezintegrisani. Međutim, prema Sondijevim rečima, dubinska psihologija se ne može potpuno i adekvatno proučavati kao posebna disciplina, poput, recimo, medicine i hemije, 9 Szondi-Institut ima svoje filijale u: SAD, Japanu, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Finskoj, Mađarskoj i Švedskoj.
176
već je treba predavati na univerzitetima tako da se dobiju diplomirani dubinski psiholozi, koji će biti obučeni ne samo da primenjuju Frojdovu psihoanalizu, Jungovu analitičku psihologiju i Sondijevu šikzal-analizu, već i da ih, kako u teorijskom tako i praktičnom smislu, kroz svoj psihoterapeutski rad ujedine u dubinsko-psihološku celinu.10 Sondi je autor devet knjiga iz oblasti šikzal-analize11 i tvorac testa eksperimentalne dijagnostike nagona i Ega (Sondijev test, 1947), čiji je cilj od samog početka bio, kako mi je Sondi napisao u jednom pismu, da „učini vidljivim proces, dinamiku i dijalektiku, koji se nalaze iza kliničkih dijagnoza, koje su samo etikete u smislu Krepelinove psihijatrije, a koje može da postavi svaki iskusniji psihijatar; ali nam te etikete nikad ne otkrivaju proces koji je i doveo do psihičkog oboljenja“, kao što nam to omogućava Sondijev test. Shodno svemu, s pravom se može reći da Sondi predstavlja najznačajniju ličnost druge generacije naučnika koji se bave dubinskom psihologijom, jer je stvorio sasvim novi pravac koji se bavi istraživanjem familijamog 10 Autor ovih redova, Ivan Nastović, završio je dvogodišnju specijalizaciju na Sondijevom institutu u Cirihu, pri čemu je kod Sondija bio u edukativnoj analizi. Učestvovao je i u radu na Sondijevoj knjizi o Kainovom kompleksu, u kojoj je Sondi objavio rezultate Nastovićevih istraživanja. Sa nekoliko svojih učenika i saradnika, Ivan Nastović trenutno radi na pripremi otvaranja Centra za dubinsku psihologiju i tumačenje snova, u kome će i teorijski i praktično biti proučavana sva tri jezgrovna pravca dubinske psihologije: Frojdova psihoanaliza, Jungova analitička psihologija i Sondijeva šikzal-analiza. 11 Sondi je napisao sledeće knjige : Schiksals-analiza, Whhl in Liebe, Freddschaft, Beruf, Krankheit und Tod (Basel, 1944), Lehrbuch der experimentallen Tiebdiagnostik (Bem, 1947), Triebpathologie (Bem 1952), Ich-Analyse (Bem 1956), Scicksalsanalytische Therapie (Bem, 1963), Kain. Gestalten des Bdsen (Bem 1969), Moses Antwort auf Kain (Bem 1973), Die Triebentmischen (Bem 1980) i Triebvermischten (Bem 1984).
177
nesvesnog, koje sa Frojdovim inđividualnim i Jungovim kolektivnim nesvesnim gradi jednu dinamičku celinu. Time šikzal-analiza, pored psihoanalize i analitičke psihologije, zauzima središnje mesto u dubinskoj psihologiji. Jer, Sondi je pravio bitnu razliku između jezgrovnih i marginalnih pravaca dubinske psihologije i isticao četiri osnovna merila Tcoja treba da budu ispunjena da bi se jedan dubinsko-psihološki pravac mogao nazvati jezgrovni. To su: 1. Priznavanje egzistencije nesvesnog; 2. Otkriće jedne posebne oblasti nesvesnog, koja je prisno povezana sa ostalim oblastima, ali se ispoljava na sasvim specifičan način; 3. Otkriće novih dijagnostičkih metoda, putem kojih se može dijagnostifikovati ta posebna oblast nesvesnog, i 4. Otkriće novih dijagnostičkih metoda u lečenju neuroza i psihoza. Polazeći od ovih merila samo se Frojdova psihoanaliza, Jungova analitička psihologija i Sondijeva šikzal-analiza mogu svrstati u jezgrovne pravce dubinske psihologije, jer jedino one ispunjavaju navedene kriterijume; dok ostali dubinsko-psihološki pravci, kao što su, na primer, Adlerova individualna psihologija, analitički usmereni socio-kultumi pravci (Homejeva, From, Salivan), Bisvangerova dazajn-analiza, Perslova geštalt-terapija i Bemova transakciona analiza, uključujući tu, naravno, i Morenovu psihodramu, predstavljaju perifeme pravce dubinske psihologije. Komplementama i integrativna dubinska psihologija počiva primamo na jezgrovnim pravcima dubinske psihologije, odnosno na učenju o individualnom, kolektivnom i familijamom nesvesnom, uključujući tu i analizu Ega. 178
Sondi je svojim učenjem sagradio most između Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije, uvodeći još jednu dimenziju u dubinsku psihologiju - familijarno nesvesno, i na taj način stvorio bazu za njihovo ujedinjenje, koje je, dubinsko-psihološki posmatrano, i logično i neophodno, jer sva tri, pre se može reći, kvaliteta a ne sloja nesvesnog, predstavljaju jednu dinamičku celinu12. Sondijevu želju za ujedinjenjem dubinske psihologije ostvario sam u svojoj knjizi Psihologija snova i njihovo tumačenje (2000)13 -posmatrajući i tumačeći snove u svetlu Frojdove psihoanalize, Jungove analitičke psihologije i Sondijeve šikzal-analize. Na taj način sam se, pored objavljivanja ove Sondijeve knjige, makar delimiČno odužio svom učitelju, koji me je uveo u čudesno lep i čudesno zagonetan svet dubinske psihologije, čemu sam potom, sa radošću i oduševljenjem, posvetio celu svoju profesionalnu aktivnost, što i danas, sa nesmanjenom snagom, činim. Ivan Nastović
12 Činjenica da, recimo, snovi imaju tri izvora i tri različite metode tumačenja, ukazuje na nužnost integracije dubinske psihologije. Jer, sa jedne strane, san koji se ne može protumačiti Frojdovom metodom, tumačimo Jungovom ili Sondijevom, imajući u vidu poreklo sna, kao što se, sa druge strane, ukoliko san potiče iz sva tri sloja nesvesnog, da bi se shvatio njegov trodimenzionalni smisao, moraju koristiti sve tri metode tumačenja: i Frojdova i JungOva i Sondijeva. 13 Idcju ža pisanje knjige Psihologija snova i njihovo tumačenje dobio sam ođ Sondija, koji je u nekoliko navrata u našim razgovorima izrazio želju da neko od njegovih učenika napiše knjigu o snovima, u kojoj bi oni bili obrađCni u svetlu individualnog, kolektivnog i familijamog nesvesnog, uključujući i analizu Ega. Ova Sondijeva želja dugo je živela u meni, dok se, najzad, tri decenije kasnije, nisam odvažio na taj, veoma odgovoran i kompleksan poduhvat, koji je rezultirao knjigom u kojoj su snovi prvi put na jednom mestu sagledani u svethi učenja sva tri velikana dubinske psihologije.
179
Leopold Sondi UČENJE O FAMILIJARNOM NESVESNOM
Izdavač PROMETEJ, Novi Sad Za izdavača Zoran Kolundžija Lektura i korektura Olivera Žižović Stručna redaktura Ivan Nastović Likovno rešenje korica Ivan Nastović Dizajn korica Ivan Jocić Priprema i štampa PROMETEJ, Novi Sad http: www.prometej.co.rs E-mail: [email protected] ISBN 978-86-515-0657-7
CIP - KaTanormaimja y ny6jTHKauHj« BH6jiHOTeKa M aTH ue cpncK e, H obh C a a
159.964
COHflH, Jleonojia Učenje o familijarno nesvesnom / Leopold S on d i; predgovor Ivan Nastović ; [s nemačkog preveo Petar Bojanić]. - Novi Sad : Prometej, 2011 (Novi Sad : Prometej). - 179 str. : autorova slika ; 20 cm. - (Biblioteka Psihoterapijske studije) Prevod dela: Freiheit und Zwang im Schicksal des Einzelnen / Leopold Szondi. - Tiraž 1.000. - Predgovor: str. 13-45. - O autoru: str. 175-179. - Bibliografija. ISBN 978-86-515-0657-7 a) ,5y6HHCKa ncHxoJiornja COBISS.SR-ID 266707719
U d u b in s k o j š ik z a l-a n a liz a m o s t iz m e đ u a r h e -a n a liz e ,
p s ih o lo g ij i s e 1 9 3 7 . g o d in e p o ja v lju je j e d a n n o v i p r a v a c : S o n d ij e v a ( schicksals-analisa), a n a l i z a f a m i l i j a r n o g n e s v e s n o g , k o j a p r e d s t a v l j a F r o jd o v e p s ih o a n a liz e , o d n o s n o in d iv id u a ln o g n e s v e s n o g , i J u n g o v e o d n o s n o k o le k tiv n o g n e s v e s n o g .
L e o p o ld S o n d i je n a e g z a k ta n n a č in , a n a liz o m v e lik o g b r o ja g e n e a lo š k ih s ta b a la , u s p e o d a d o k a ž e d a s e iz m e đ u in d iv id u a ln o g n e s v e s n o g , k o je s a č in ja v a ju in d iv id u a ln o p o t is n u t i s a d r ž a ji, i k o le k t iv n o g n e s v e s n o g , k o je s a č in ja v a ju a r h e tip o v i, n a la z i j e d n a d o t a d a p o t p u n o n e p o z n a t a o b l a s t n e s v e s n o g , k o j u j e n a z v a o fa m ilija rn o nesvesno, a č i j i s u s a d r ž a j i laten tn i recesivnigeni. O v n io fe n a ln
im o tk r ić e m S i p r o š ir io k r u o m e n a d o b ija o g i f a m ilij a r n
o n d i je u d u b in s k u p s ih o lo g iju u v e o n o v u d im e n z iju i tim e d o p u g n je n o g is tr a ž iv a n ja , ta k o d a d a n a s v e ć in a d u b in s k o -p s ih o lo š k ih sv o j p r a v i i p u n i s m is a o te k k a d a s e s a g le d a ju i u s v e tlu in d iv id u o g i k o le k tiv n o g n e s v e s n o g .
G o to v o je n e v e r o v a tn a č in je n ic a d a je J u n g , k o ji s e p o s le o d v a ja n ja o d F r o jd a ( 1 9 1 3 ) p o t p u n o p o s v e t io p r o u č a v a n ju p r a is t o r ij s k o g s lo ja n e s v e s n o g i ta k o o tk r io kolektivno nesvesno, p r e š a o p r e k o v e l i k e o b l a s t i fa m ilija rn o g nesvesnog, k o j e d a n a s ig r a v a ž n u u lo g u u d in a m ič k o j p s ih ija tr iji i p s ih o lo g ij i. T o je u z r o k o v a lo d a f a m ilija r n o n e s v e s n o , k a k o u o k v ir u F r o jd o v o g ta k o i u o k v ir u J u n g o v o g u č e n ja , o s ta n e p o s tr a n i. Š ik z a l- a n a liz a p r o u u n a m a i d a lje ž iv e lj u b a v n ih i b r a c p ih u p r a v lja ju i n a š b m
č a v a f a m i l i j a r n o n e s v e s n o , o d n o s n o v r š i a n a l i z u p red a k a , k o j i u f o r m i latentnih recesivnih gena i nesvesno d e t e r m i n i š u i z b o r e p a r tn e r a , p r ija te lja , id e a la , p r o fe s ij e , v r s t e b o le s t i i s m r t i, č im e s u d b in o m .
O v a S o n d ije v a k n jig a p r v o je n je g o v o d e lo p r e v e d e n o k o d n a s . U n jo j je S o n d i s a ž e o suštinu s v o g u č e n j a , p a ć e Učenje o fa m ilija rn o m nesvesnom b i t i o d v e l i k e k o r is ti n e s a m o p s ih o lo z im a i p s ih ija tr im a , v e ć i s v im a o n im a k o ji s u is tin s k i z a in te r e s o v a n i d a s e u p o z n a ju s a S o n d ij e v im u č e n je m , k o je p o r e d F r o jd o v e p s ih o a n a liz e i J u n g o v e a n a l i t i č k e p s i h o l o g i j e p r e d s t a v l j a j e d a n o d jezg ro vn ih pravaca d u b i n s k e p s i h o l o g i j e i s a n j i m a g r a d i n e s a m o b a z u , v e ć i kom plem entarn u d i n a m i č k u c e l i n u .
