1.KOMUNIKOLOGIJA-DRUSTVENI 1.KOMUNIKOLOGIJA-DRUSTVENI USLOVI NASTANKA I RAZVOJA komuniciranje- primarna ljudska interakcija i bazicni element drustvene strukture. naucno tehnoloska revolucija ima izvoriste u visoko razvijenim zapadnim zemljama koje su u drugoj polovini 20veka dostigle tacku zasicenja u masovnoj industrijskoj proizvodnji. rec je o drustvenom drustvenom fenomenu fenomenu sadrzanom u krupnim i radikalnim radikalnim naucnim, tehnickim tehnickim i tehnoloskim tehnoloskim prodorima u sve oblasti drustvenog zivota. zivota. naucno tehnoloska revolucija se razlicitim obimom i brzinom prosiruje i na ostale delove sveta. potpuni razvoj medija medija masovnog komuniciranja komuniciranja je bio u 1. polovini 20.veka 20.veka i iz toga sledi preobrazaj preobrazaj tradicionalnog tradicionalnog u masovno drustvo i dolazi do zasicenosti zasicenosti drustva masovnim komuniciranjem. komuniciranjem. istrazivanje masovnog komuniciranja otvara problem totaliteta ljudskog komuniciranja. komuniciranja. promene kroz koje se manifestuje naucno-tehnoloska revolucija menjanje drustvenog polozaja nauke ubrzano dolazenje do sve znacajnijih i radikalnijih tehnicko-tehnoloskih tehnicko-tehnoloskih otkrica i i novacija kompjuterizacija i robotizacija proizvodnje pronalazenje novih novih materijala i izvora energije energije razvoj novih tehnologija i privrednih grana osvajanje komosa novi modeli upravljanja proizvodnjom, ali i drustvom u celini promena drustvenog polozaja nauke izrazava se u naglom porastu naucno-istrazivacke delatnosti i volumenu naucnih saznanja pojavi mnostva mnostva novih naucnih disciplina disciplina koje korenspondiraju korenspondiraju sa slozenoscu slozenoscu savremenog savremenog drustva neizbeznoj ulozi nauke u resavanju aktuelnih problema problema drustvenog zivota zivota determinisucoj ulozi nauke u drustvenom razvoju 2.KOMUNIKOLOGIJA I DRUGE NAUKE
KOMUNIKOLOGIJA I SOCIOLOGIJA Kako je komunikologija drustvena nauka koja istrazuje I proucava komuniciranje kao primarnu ljudsku interakciju na kojoj se zasnivaju svi drustveni odnosi I celokupna zgrada drustvene organizacije ona nuzno ima dodira sa sociologijom kao naukom o drustvu.SOCIOLOGIJA: drustvu.SOCIOLOGIJA: zasto se uspostavljaju drustveni odnosi?КOMUNIKOLOGIJA: kako se uspostavljaju drustveni odnosi? КОМУНИКОЛОГИЈА И ЛИНГВИСТИКА
Пре конституисања комуникологије комуникологије највећим делом су истраживане вербалне, језичке форме комуницирања. Питање како функционише језик упутило је лингвистику ка проблемима структуре језика (Фердинанд де Сосир) и довело је до основне јединице значења, тј. знака. Семиологија/семиотика Семиологија/сем иотика је наука о знацима, али не само језичким знацима, већ о целом низу питања, а централно је питање значења знакова. КОМУНИКОЛОГИЈА И ПСИХОЛОГИЈА Значење настаје као ментално -психички садржај на индивидуалном нивоу људске егзистенције и као такво је и у домену психологије.
Не постоји из социјалне заједнице апсолутно изоловани изоловани појединац, па је највеће интерсовање за феномен комуницирања показано у оквиру социјалне психологије (психичко понашање појединца у оквиру групе). КОМУНИКОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА На ментално-психичку структуру структуру човека не утичу само генетске предиспозиције, већ је његово понашање ре зултанта наслеђених особина и процеса
социјализације. Антрополошко Антрополо шко разумевање човека пре свега значи разумевање феномена културе, као израза човековог ‟одрађивања‟ од природе, а културе изван неког облика комуникационее праксе - нема. комуникацион КОМУНИКОЛОГИЈА И ПОЛИТИКОЛОГИЈА
Социолошки одговор на питање зашто се (комуницирањем) успостављају друштвени односи уводи нас у политичко поље, јер не постоји друштво које истовремено није и политичко друштво. Политика је интересно мотивисана индивидуална и групна активност. Јавно, масовно комуницирање се у савремености најчешће испољава као политичко комуницирање. комуницирање. КОМУНИКОЛОГИЈА И ЕКОНОМИЈА
Интерес се најчешће одређује као материјални интерес. У савременом друштву деловање свих комуникационих центара у масовном комуницирању мотивисано је неким лукративним и/или нелукративним разлогом. Економија медија, менаџмент медија… КОМУНИКОЛОГИЈА И КИБЕРНЕТИКА
Настала у исто време када и комуникологија. Нуди алтернативну парадигму у разумевању феномена комуницирања. комуницирања. Интердисциплинарна Интердисциплин арна наука о управљању системима: а) математичка теорија комуницира комуницирања, ња, б) општа теорија система, в) теорије управљања. 3.ZNAK: POJAM, DEFINICIJA, DEFINICIJA, VRSTE,FUNKCIJE VRSTE,FUNKCIJE pojam- Semion( grcki) – – znak..Signum znak..Signum (latinski)-znak.Znak (latinski)-znak.Znak je prva t acka dodira izmedju ljudi I svekolikog okruzenja, covek prvi kontakt sa prirodnom I drustvenom sredinom uspostavlja senzornim aparatima cula-upijajuci znakove.Znak znakove.Znak je pocetak svake misli I svakog delanja.Sve u prirodi moze biti znak. definicija- ZNAK je culni nadrazaj-stimulans koji ukazuje na postojanje odredjenog objekta: materijalnog predmeta, zivog bica, ideje, emocije, pojave,stanja, procesa.. VRSTE ZNAKA: 1. Po nastanku (prirodni znaci-signali i vestacki-arbitrarni znaci) 2. po culnoj percepciji (auditivni-culo sluha,vizuelni-vida, taktilni-dodira, olfaktivni-mirisa,gustativni-ukusa..cula olfaktivni-mirisa,gustativni-ukusa..cula za bol, organske staticke osete) 3. po slozenost (jednostavni-monosemicni I slozeni-polisemicni) C.S.Pers: ikone(fotografija), indeksi (dim), simbli (zastava)..Moris: 1.indeksicni znakovi (taj, ovaj, onaj) 2. karakterisucu znakovi (ikone i simboli) 3.univerzlni znaci (sve, nista, svaki). FUNKCIJE ZNAKA: EKSPRESIVNA-izrazava stanja objekta,znakovi sa ovom funkcijom izraţavaju unutrašnja stanja. APELATIVNA-ukazivanja na objekat,znakovi objekat,znakovi sa ovom funkcijom izazivaju nečiju paţnju i aktivnost, što pomaţe onome ko emituje znak (Bi ler ih ih naziva signalima). REPREZENTATIVNA-zamenjivanje objekta, objekta,znakovi znakovi sa ovom funkcijom predstavljaju i označavaju stvari i pojave (Biler ih naziva simbolima).
4. STRUKTURA ZNAKA-OZNAKA I OZNACENO definicija- ZNAK je culni nadrazaj-stimulans koji ukazuje na postojanje odredjenog objekta: materijalnog predmeta, zivog bica, ideje, emocije, pojave,stanja, procesa.. klasicno odredjenje znaka-ukazuje na postojanje 2 strukturalna elementa znaka koji su u dijalektickom jedinstvujedinstvu- oznaku i oznaceno. primer- oznaka je rec sijalica, oznaceno je predmet sijalica, a znacenje znaka je izvor vestacke svetlosti. razlicito oznacavanje strukturalnih elemenata znaka-oznacujuce (ime necega), oznaceno (pojam, objekat), objekat (stvarna licnost). znak kao medjuzavisna relazija izmedju oznake i oznacenog , na kojoj za coveka nastaje znacenje odredjenog znaka, izvodi se iz pristupa carlsa vilijema morisa. znak uvek podrazumeva relaciju izmedju izmedju 2 relate i bez te relacije ne bi bilo moguce da covek dosegne znacenje znacenje znaka. moris ono sto sluzi kao znak/nosilac znaka/oznaka, znaka/oznaka, ono na sta se znak odnosi/konkretan objekat/ oznaceno, znacenje koje nastaje u procesu semioze 5.KOD:DEFINICIJA,NASTANAK,VRSTE 5.KOD:DEFINICIJA ,NASTANAK,VRSTE I FUNKCIJE KOD: POJAM – Francuski Francuski code od latinskog codex – stablo stablo iz koga se isceljuju plocice za pisanje. Kasnije: zbornik zakona ili propisa. SIRE ZNACENJE: Kod tj kodni sistem isto je sto I znakovni sistem, simbolski sistem ili semioticki sistem. Skup svih invarijantnih znakova kojim sistem raspolaze i skup pravila pomocu kojeg kojeg se ti znakovi kombinuju kombinuju u komuniciranju. komuniciranju. UZE ZNACENJE-Kod je skup pravila koji omogucava razumevanje znacenja znakova u jednom znakovnom sistemu. NASTAJE kao implicitna ili explicitna konvencija, istorijski i drustveno determinisan dogovor dogovor medju ljudima. VRSTE KODOVA: Logicki i estetski. LOGICKI :Suzavaju polje znakova fiksirajuci njihova znacenja i medjusobne odnose.Lingvisticki odnose.Lingvisticki (kodovi usmenog i pisanog j ezika)paralingvisticki,ekstralingvisticki ezika)paralingvisticki,ekstralingvisticki (kinezicki, proksemijski, jezik gluvonemih)naucni (taksinomijski i algoritamski) drustveni(protokoli, rituali, igre, moda) manticki(astroloski, onirmantski, hiromantski i kodovi gledanja u solju, pasulj..) konotativnih znacenja. Oni su na samoj ivici ESTETSKI:relativizuju znacenja i medjusobnu zavisnost znakova tako da su njihova znacenja potisnuta lepezom mogucih konotativnih konvencionalnosti konvencionalnosti ili cak predstavljaju ad hoc konvenciju, po pravilu su analosko-asocijativni I uvelikoj meri otvoreni sistemi. FUNKCIJE:1. kod odredjuje sirinu semantickog polja znakova. U toj funkciji nalazi se mera denotacije odredjenog znaka shvacena kao stepen usaglasenosti izmedju onacenog oznake i predstave koju u procsu semioze mogu da izazovu. 2. kod utvrdjuje medjusobni odnos znakova, koji siri ili suzava, precizira i li relativizuje njihovu semanticku vrednost.Uzrokuje pojavu konotacije konotacije u proc esu semioze. 3.kod omogucava proces semioze i preobrazaj znaka kao culne jedinice u simbol, kao mentalnu jedinicu, sa odredjenim znacenjem. 4. kod je kao skup normi neizbezna predtpostavka nastanka simbolskih sistema I predstavlja njihovo vezivno tkivo, zbog cega se cesto kod i simbolski sistem izjednacuju. 5. kod je svojim postojanjem pretpostavka simbolskog simbolskog organizovanja sadrzaja svesti I emocija kao poruka. Posto ni jedan simbolski sistem ne moze da se formira bez koda kao svoje normativne armature, moze se konstatovati da je kod condicio sine qua non komuniciranja. ENKODIRNJE I DEKODIRANJE DEKODIRANJE:Enkodiranje je simbolsko organiovanje organiovanje informacije kao poruke t j unosenje informacija u poruku, dekodiranje je suprotan proces,razumevanje znacenja znacenja poruke koriscenjem koriscenjem istog koda tj izvlacenje izvlacenje informacije iz znacenja poruke. 6.SIGNAL,ZNAK,SIMBOL znak- je culni nadrazaj/stimulans koji ukazuje na postojanje odredjenog objekta: materijalnog predmeta, zivog bica, ideje, emocije, pojave,stanja, procesa.. Znak je prva tacka dodira izmedju ljudi I svekolikog okruzenja, covek prvi kontakt sa prirodnom I drustv enom sredinom uspostavlja senzornim aparatima cula-upijajuci znakove.Znak znakove.Znak je pocetak svake misli I svakog svakog delanja.Sve delanja.Sve u prirodi moze biti znak. znak. simbol-za razliku od znka koji nam ukazuje ili najavljuje neki objekat, simbol nam omogucava omogucava da taj objekat pojmimo. znak i simbol su 2 aspekta istog fenomena- culni i mentalni. tj znak+mentalni znak+mentalni koncept=simbol simbol je svaki znak upotrebljen na simbolski nacin. simbol je znak obogacen mentalnom predstavom predstavom , koja u sebi sadrzi smisao, izlucenom u procesu semioze iz celine covekovog mentalno-psihickog mentalno-psihickog i socijalnog iskustva. on nam omogucava da se iskustvo imenije, cineci ga mislivim i komunikabilnim. kad mislimo, mislimo u simbolskoj formi. znak za covek uvek postaje simbol kada ima aktivnu predstavu prema njemu. signal-Sinonim za znak-rec koja u mnozini ima ucestalu upotrebu u odredjenim funkcionalnim oblastima organizovanja drustva.Nastojeci drustva.Nastojeci da precizno odr ede znacenje pojmova znak,signal znak,signal I simbol-kada ne koriste signal kao sinonim sinonim za znak, smatraju smatraju da je signal potencijali nosilac nosilac jedne, vise ili mnostva mnostva latentnih informacija. Da bi signal dobio znacenje,covek mora najpre da ga percipira nekim od cula,tj. voljno ili nevoljno uspostavi aktivan odnos subjekta prema objektu. 7.PROCES SEMIOZE
Semiosis (grcki)-proces u kome nastaje znacenje znaka. Proces semioze je zivotno zbivanje u kojem se pod odredjenim uslovima, desava da nesto pocne da funkcionise kao znak, da igra ulogu znaka. Cinioci semioze: D (designatum,denotatum) (designatum,denotatum) oznaceno, Z (nosilac znaka):oznaka, I (interpretant): znacenje, I (interpretator) covek koji posredno uzima u obzir oznaku s obzirom na oznaceno u odredjenom dinamickom kontekstu.ZNAK(culna kontekstu.ZNAK(culna jedinica)-COVEK (svesno bice)-SIMBOL (mentalna jedinica). 8.SINTAKTICKI,SEMANTICKI 8.SINTAKTICKI,SEMANTICKI I PRAGMATICKI ASPEKTI SEMIOZE SINTAKTIKA: Proucava odnos izmedju znakova tj oznaka. Sintakticka pravila nastaju kao posledica cinjenice da u stvarnosti nema izolovanih znakova. Pravilo formacije: utvrdjuje dopustive znakovne sklopove unutar jedne grupe znakova. Pravilo transformacije:mogucnot preobrazaja jednog u drugi znakovni sklop unutar iste grupe znakova. SEMANTIKA: Proucava odnos izmejdu oznake i oznacenog. Semanticko pravilo: Svaki poseban objekt, kao pojedinacniobjet pojedinacniobjet ili klasa objekata podrazumeva odredjenuoznaku. odredjenuoznaku. Zasniva se na pertnantnosti znaka. PRAGMATIKA:Proucava kako nastaje znacenje u dinamickom kontekstu, imajuci u vidu semanticka pravila. Dinamicki kontekst je mentalno-psihicki i socijalni okvir koriscenja znakova koji vladaju ili ne vladaju odredjenim kodovima. 9. SIMBOL-POJAM, DEFINICIJA I FUNKCIJE pojam-grcki symballein-sastaviti, od symbolon-znak, prepoznavanje. prepoznavanje. za razliku od znka koji nam ukazuje ili najavljuje neki objekat, simbol nam omogucava da taj objekat pojmimo. znak i simbol su 2 aspekta istog fenomena- culni i mentalni. tj znak+mentalni znak+mentalni koncept=simbol definicija-simbol je svaki znak upotrebljen na simbolski nacin (umberto eko). simbol je znak obogacen mentalnom predstavom , koja u sebi sadrzi smisao, izlucenom u procesu semioze iz celine celine covekovog mentalno-psihickog mentalno-psihickog i socijalnog socijalnog iskustva. iskustva. on nam omogucava omogucava da se iskustvo iskustvo imenije, cineci ga mislivim mislivim i komunikabilnim. komunikabilnim. kad mislimo, mislimo u simbolskoj formi. znak za covek uvek postaje simbol kada ima aktivnu predstavu prema njemu. izuzetak -instiktivne -instiktivne nagonske reakcije, koje su izraz biolosko-animalnog biolosko-animalnog aspekta ljudskog bica. funkcije-sposobnost poimanja znakova i sposobnost koriscenja simbola, izrazava se kroz nekoliko ljudskih aktivnosti odlozeno reagovanje-gde se znacenje simbola produzava kroz vreme i omogucava naknadnu naknadnu ljudsku reakciju
evokacija odsutnog objekta-bitna u interpersonalnom komuniciranju sa sagovornikom simbolska supstitucija- jedan znak ili simbol se zamenjuje drugim arbitrarno stvaranje razlicitih simbolskih sistema u kojima je kondenzovana celokupna ljudska kultura
10. ZNACENJA ZNAKA/SIMBOLA simbol- je svaki znak upotrebljen na simbolski nacin (umberto eko). simbol je znak obogacen mentalnom predstavom , koja u sebi sadrzi smisao, izlucenom u procesu semioze iz celine covekovog mentalno-psihickog i socijalnog iskustva. on nam omogucava da se iskustvo imenije, cineci ga mislivim i komunikabilnim. kad mislimo, mislimo u simbolskoj formi. znak za covek uvek postaje simbol kada ima aktivnu predstavu prema njemu. znacenje z naka/simbola-je sadrzaj mentalnog koncepta ili predstave koju znak u procesu semioze izaziva kod coveka. zavisi od-okolnosti pod kojima se znakovi upotrebljavaju, tj dinamickog konteksta. njega odredjuju- interpretator, mogucnosti kombinovanja znakova, vreme i prostor upotrebe i postojanje aktivnog odnosa subjekta prema okruzenju kao svetu znakova. 11.DENOTATIVNO I KONOTATIVNO ZNACENJE Denotativno znacenje: (lat. Denotare-obeleziti) Denotativno znacenje uslovljeno je stepenom pertinentnosti znakova I doslednom primenom sintaktickih pravila formacije I transformacije u oblikovanju poruke.Svaka poruka ima samo jedno denotativno znacenje.U ljudskom komuniciranju naglaseno denotativno znacenje imaju pragmatske poruke. Konotativno znacenje (lat. Conotare-dodatno obeleziti) Svaka poruka moze,uz denotativno,imati jedno ili vise konotativnih znacenja,koja se jos nazivaju slojevi,nivoi ili planovi znacenja poruke.Konotativno znacenje poruke uslovljeno je nj enim denotativnim znacenjem,simbolskim sistemima,u kojima se organizuje,osobenostima subjekata komuniciranja,posebno interpretatora poruke,I dinamickim socijalnim kontekstom u kojem se saopstava. 12. SIMBOLSKI SISTEM-DEFINICIJE I VRSTE definicija- simbolski sistem je ograniceni ili neograniceni skup znakova, medjusobno povezanih odredjenim kodom ili kodovima. vrste
verbalni/lingvisticki (usmeni i pisani jezici, tj govori) neverbalni ili nelingvisticki (paralingvisticki i ekstralingvisticki simbolski sistemi)
13. JEZIK KAO SIMBOLSKI SISTEM I FUNKCIJE JEZIKA
симболски системи могу се поделити у две велике групе: лингвистичке / вербалне и нелингвистичке/ невербалне. У прву групу спадају усмени и писани језик/говор, а у другу паралингвистички, екстралингвистички и иконички симболски системи. jezik -Доминантан вербални симболски систем у комуницирању јесте језик, који се
може појмити у општем смислу као (опште)људска потенција, односно скуп различито кодираних симболских система, значи свих живих језика на планети, али и као конкретан појединачни језик, којег користи одређена друштвена група или групе на макросоцијалном нивоу организовања људи. Наиме, сви људи користе неки језик, што је њихова заједничка одлика, а ли сви људи не користе исти језик, него се баш по језику разликују и у општем и у индивидуалном смислу. Језик у општем смислу јесте моћ говора, способности свих људи да међусобно опште у оквирима својих заједница, која представља биолошко наслеђе људске
врсте. Поједини језици, као специфична остварења ове опште способности, нису наслеђени нити заједнички свим људима, него се морају учити из генерације у генерацију унутар заједница које се њима служе. Тако је језик као општа способност у поседу свих људи, али увек у обличју неког посебног језика. Унутар једног посебног језика он се може изражавати као општа могућност и као појединачно остварење, односно као lingua и parole. Сваки посебни језик/lingua представља целину његових изражајних могућности као симболског система, а parole је појединачна, индивидуална, временски и просторно сасвим конкретно одређена реализација посебног језика. FUNKCIJE JEZIKA: Roman Jakobson, sest komunikacionih funkcija jezika: referencijalnu (jezicko ukazivanje na odredjeni objekat); emotivnu (jezicko izrazavanje emocija); konativnu (jezicko podsticanje na delanje); poetsku ili estetsku (jezicko stvaranje); fakticku (jezicki kontinuitet upotrebe jezika) metalingvisticku (jezicko objasnjavanje jezika).
Поделе и класификације језика
Поред поделе језика на изумрле и живе језике, као и њихове класификације по броју говорника и географском простору, лингвисти деле језике користећи још два главна критеријума класификације: типолошки и генетски. Типолошки критеријум заснива се на сличностима и разликама у њиховој структури. На пример, упркос другим великим разликама, мандарински и енглески припадају истом типу јер имају исти основни редослед речи у реченици: субјект -глагол-објект. Генетска класификација језика дели их у фамилије/породице на основу њиховог настанка и историјског развоја: група језика која потиче од заједничког
претка обликује језичку фамилију. 14. JEZIK I GOVOR JEZIK I GOVOR-Језик, схваћен у општем или
посебном смислу, као иманентно људско својство или појединачна могућност, представља апстрактан симболски систем који се једино може изразити усменим или писаним говором. Зато су језик и говор наглашено међузависни, представљају два лица једног те истог феномена, па се у свакодневици и колоквијално употребљавају као синоними, мада то, семантички, не могу да буду. Али, нема језика који се може изразити другачије до говором, нити има говора који не артикулише одређени језик. Због чињеница да се језик увек изражава у говору и да се говор остварује кроз јединство човекових ментално-психичких, физичко-физиолошких и чулних потенција, говор је више него језик: он је и примарни медиј комуницирања који је иманентан само човеку. Усмени језик/говор саздан је на природној предиспозцији човека да свесно, посредством физиолошко -чулног апарата, емитује и прима мноштво различитих гласова - фонема. Највише гласова у светским језицима – и сви гласови у многим језицима као што су, на пример, српски или енглески – производе се
избацивањем ваздуха из плућа и модификовањем консонаната и вокала у простору између гркљана и усана. 15. GOVOR KAO PRIMARNI MEDIJ KOMUNICIRANJA
Govor je usmena ili pisana realizacija jezika. Sa komunikološkog stanovišta, govor je primarni medij komuniciranja koji omogućava čoveku da sadrţaje svesti I emocije saopštava drugim ljudima u verbalnoj, usmenoj ili pisanoj formi. Svaki posebni jezik predstavlja apstraktan sistem verbalnih simbola, tj. kodiranih znakova koji se ispoljavaju kao usmeni ili pisani govor. Usmeni govor sazdan je na prirodnoj predispoziciji čoveka da svesno, posredstvom fiziološko-čulnog aparata, emituje i prima mnoštvo različitih glasova – fonema. Usmeni govor je emocionalniji, afektivniji i fragmentarniji, nasuprot pisanom koji je kognitivan, logičan i linearan. Pisani govor nastao je, najverovatnije, pre pet milenijuma, kada je čovek izmislio pismo, tj. zapisao ili nacrtao prve vizuelne znake kao arbitrarnu i ekvivalentnu artikulaciju usmenog govora, čime je podvučena linija izmeĎu predistorije i istorije ljudske vrste. Због чињеница да се језик увек изражава у говору и да се говор остварује кроз јединство човекових ментално-психичких, физичко-физиолошких и чулних потенција, говор је више него језик: он је и примарни медиј комуницирања који је иманентан само човеку. Усмени језик/говор саздан је на природној предиспозцији човека да свесно, посредством физиолошко-чулног апарата, емитује и прима мноштво различитих гласова - фонема. Највише гласова у светским језицима производе се избацивањем ваздуха из плућа и модификовањем консонаната и вокала у простору између гркљана и усана. Комбиновањем фонема/моносемичних аудитивних знакова добијају се речи и виши симболички склопови - синтагме/фразе и реченице, а њиховим умножавањем – дискурси, чија рецепција почиње слуховном перцепцијом. говор је настао: • • • • •
опонашањем звукова из природе одговарајући на њих инстиктивним вриштањем изазваним болом, љутњом или радошћу ритмичним произвођењем звукова у заједничком раду спонтаном артикулацијом гласова који су повезани са игром, мелодијом и љубављу
16.SPECIFICNI JEZICI/GOVORI (PIDZIN I KREOL;SLENG,ZARGON I ARGO;VESTACKI JEZICI)
Tipološki kriterijum zasniva se na sličnostima i razlikama u strukturi jezika. Jezici koji imaju istu strukturu jesu isti t ip jezika, nasuprot jezicima sa različitim strukturama. Genetska klasifikacija jezika deli ih u familije na osnovu njihovog nastanka i istorijskog razvoja: grupa jezika koja potiče od zajedničkog pretka oblikuje jezičku familiju. Npr. romanski jezici formiraju familiju jer svi potiču iz latinskog jezika, koji pripada većoj jezičkoj familiji - indoevropskoj. PIDZIN: је хибридни језик настао у комуницирању друштвених група које имају различите матерње језике. Настаје и развија се када су људи принуђени да
заједно живе и комуницирају, говорећи различите језике, при чему једа н од језика, историјски и друштвено доминантнији, представља његову основу. KREOLSKI JEZICI: Nastaju od pidzin jezika kada on postane maternji jezik odredjene socijalne zajednice. POSEBNE VARIJCIJE U ZIVIM JEZICIMA SLENG: представља општеприхваћену језичку варијацију у стандардном усменом и пи саном говору, насталу увођењем посебног кода којим се
мењају семантичке вредности одређених речи или фраза. Од жаргона и аргоа разликује се по ширини употребе, јер реч која припада сленгу разумљива је широком кругу корисника и постаје део свакодневног, колоквијалног говора, мада може нас тати као део жаргона или аргоа. ЖАРГОН је субкултурна језичка варијација у стандарном усменом и писаном говору, заснована на посебним кодовима који се развијају унутар специјализованих, углавном професионалних, друштвених група. АРГО или ‟шатровачки језик‟ представља врсту жаргона, субкултурну језичку варијацију усменог и писаног говора, која се развија искључиво у арканским друштвеним групама (гангстери, лопови, просјаци, затвореници, наркомани). VESTACKI JEZICI su rezultat pokusaja da se prevazidju jezicke barijere u komuniciranju, izazvane postojanjem nekoliko hiljada posebnih zivih jezika, stvaranjm univerzalnog simbolskog sistema zasnovanom na opstevazecem I opsteprihvacenom kodu. Zabelezeno je pokusaja stvaranja. Prvi – 1880. Johan Martin Slajer I zvao se volpik. Najpoznatiji: 1887. – Esperanto. Ludvig Lazarus Zamenhof. 17. PISMO I VRSTE PISAMA pismo-je kodirani sistem odredjenog broja vizuelnih znakova, koji predstavlja nezaobilaznu predpostavku postojanja pisanog jezika/g ovora. nastanak -zaceto je na prelazu izmedju rodovske zajednice i robovlasnickog drustva, paralelno sa pojavom privatne svojine i izgradnjom prvih naselja, u nameri da se obelezi ono sto je privatno i ne pripada zajednici. vrste pisama ograniceni sistemi pisanja/semasiografska pisma- (sistem viseznacnosti, jer korespodentnost izmedju pojedinih znakova, kodiranog sistema i govornog jezika nije fiksiran. interpretacija pojedinacog znaka je relativno jednostavna i gotovo doslovna, ali je zato za razumevanje celine zapisanog, neophodno poznavanje koda koji nastaje u odredjenom kontekstu) piktografsko/slikovno-sastavljeno od piktografa, tj stilizovanih slika koje gotovo doslovno denotiraju objekat na koji ukazuju. ideografsko/pojmovno-zamenilo piktografsko. kodirani ideogrami koji ga cine predstavljaju visi stepen simbolizacije objekata, gde je veza oznake i oznacenog arbitrarnija nego u piktografskom. puni sistemi pisanja/glotografska pisma- (fiksirana korespodentnost izmedju znakova u pismu i elemenata govornog jezika predstavljenih pisanjem, zahvaljujuci visokom stepenu apstrakcije i arbitrarnosti u kodiranju pojedinacnih znakova) logografski sistemi pisanja-logogrami su osnovne jedinice pisanja i oznacavaju sasvim odredjene reci, tj svaki znak predstavlja odredjenu rec. silabicko/slogovno- silabriji/silabogrami su osnovne jedinice znacenja, tj oznake za slogove u odredjenoj reci. sa njima je otpoceo proces fonetizacije pisma ciji je najvisi izraz fonetsko/glasovno/ alfabetsko pismo. fonetsko/glasovno/alfabet- cini kodirani sistem grafema od kojih svaka predstavlja pisanu vizuelnu zamenu za odredjenu fonemu, tj glas, pri cemu grafemu mogu da cine monosemicni i polisemicni znakovi, sa vise monosemicnih znakova/slova u sebi.
18. USMENI I PISANI JEZIK/GOVOR usmeni jezik -sazdan na prirodnoj predispoziciji coveka da svesno emituje i prima mnostvo razlicitih glasova/ fonema. kombinovanjem fonema dobijaju se reci i visi simbolicki sklopovi, tj sintagme/ fraze/ recenice,a njihovim umnozavanjem diskursi, cija recepcija pocinje sluhovnom percepcijom. usmeni govor tako postaje cudesna mesavina simbolickog i izrazajnog obrasca, od kojih se nijedan nije mogao razviti bez mesanja onog drugog. nastanak usmenog jezika-oponasanjem zvukova iz prirode, odgovarajuci na njih, instiktivnim vristanjem izazvanim bolom,ljutnjom ili radoscu, ritmicno proizvodeci zvukove u zajednickom redu, spontanim artikulisanjem glasova koji su povezani sa igrom,melodijom i ljubavlju. pisani jezik -posto usmeni jezik ima znatna ogranicenja. od pronalaska radija, usmeni jezik je savladao prostor i vreme, ali je na pismu i pisanom jeziku pocivala kultura, kao kolektivno pamcenje. graficka slika je mnogo postojanija u vremenu od zvuka, vizuelni utisci kod ljudi su jasniji i trajniji od akusticnih i r azvoj knjizevnog jezika uvecava znacaj pisma. moderni jezik-ne moze se zamisliti bez pisma, tj usmeni govor bez njegove pisane artikulacije. nastanak pisanog jezika-pre 5 milenijuma, kad je covek izumeo pismo, tj crtao/pisao male vizuelne znake kao arbitrarnu i ekvivalentnu artikulaciju usmenog govora, cime je povucena linija izmedju predistorije i istorije. samo oni jezici koji su razvili pismo, kao medij transportovanja misljenog i izgovorenog u zapisano, mogli su postati pisani govori. tj imali mogucnost artikulisanja usmenog u pisani govor. oba-iako su u velikoj meri medjuzavisni, substitivni i ekvivalentni, usmeni i pisani govor se komunikoloski gledano znatno razlikuju. ali te razlike ne znace da neki od njih ima prednost u komuniciranju. razlike-
usmeni je u pogledu percepcije auditivan, za razliku od pisanog vizuelnog jezika. ovo je najznacajniji faktor komunikacione situacije koja omogucava prepoznavanje razlicitih oblika komunikacione prakse u totalitetu drustvenog komuniciranja. iako su oba istovremeno primarni medij razmene/komuniciranja informacija, pisani govor zahteva neki sekundarni medij (svitak, knjigu) i ne moze se realizovati bez njih. usmeni je u komuniciranju sinhron, tj istovreneo se i slusa i govori, nasuprot pisanom, koji je asinhron usmeni je spontaniji od pisanog, koji je rezultat prethodne namere i brizljivo planiran usmeni je kontekstualan, zavistan od ostalih faktora komunikacione situacije, determinisan mogucnoscu ostvarivanja direktne povratne sprege, dok je pisani dominantan u njoj, buduci da se komunikacioni partneri ne vde i ne cuju usmeni je emocionalniji, afektivniji i fragmentisaniji, nasuprot pisanom, koji je kognitivan, logcan i linearan usmeni je otvoren za sadejstvo drugih simbolskih sistema, jer je uvek u interakciji, dok je pisani imanentno verbalan i stoga zatvoren za ostale simbolske sisteme usmeni je iz leksickog ugla siromasniji, nasuprot pisanom koji je leksicki mnogo bogatiji i raznovrsniji usmeni je gramaticki mnogo nekonvencionalniji, za razliku od pisanog u kojem su gramaticke norme nezaobilazne
19. NEVERBALNI SIMBOLSKI SISTEMI
Поред језика/говора још једна константа људског комуницирања од праисторијских времена до данас јесу невербални симболи којима људи саопштавају себе и своје искуство. Невербални симболи, као део људских експресивних могућности, настају и развијају се у простору између свег богатства и сложености човекове природе у његовом биолошко-физиолошком, чулном, емоционалном, когнитивном и социјалном тоталитету и немогућности језика да ту сложеност и то богатство у потпуности изрази. У целини они творе један општи симболски систем, чија се примена, истина условно, може назвати невербални говор (израз, строго семантички узев, представља оксиморон), ако се пође од тога да реч, усмена или писана, не представља једину могућност за саопштавање и размену информација/порука, тј. комуницирање. Невербални говор може се одредити као употреба кодираног система невербалних знакова које људи емитују, по правилу у непосредној интеракцији, користећи као структурални део тог медија своје лице и тело; затим релацијске моменте у интеракцији; потом простор и време, као и амбијент у којима се односи остварују. Прве целовите студије о невербалном говору објављене су средином ХХ века у радовима Реја Бердвистела, Едварда Хола, Пола Екма на и Валаси Фрејзена, а затим и британског антрополога Дезмонда Мориса. врсте невербалних симболских система- ПАРАЛИНГВИСТИЧКИ И ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ. 20. PARALINGVISTICKI SIMBOLI
Невербални симболи, као део људских експресивних могућности, настају и развијају се у простору између свег богатства и с ложености човекове природе у његовом биолошко-физиолошком, чулном, емоционалном, когнитивном и социјалном тоталитету и немогућности језика да ту сложеност и то богатство у потпуности изрази. У целини они творе један општи симболски систем, чија се примена, истина условно, може назвати невербални говор (израз, строго
семантички узев, представља оксиморон), ако се пође од тога да реч, усмена или писана, не представља једину могућност за саопштавање и размену информација/порука, тј. комуницирање. Невербални говор може се одредити као употреба кодираног система невербалних знакова које људи емитују, по правилу у непосредној интеракцији, користећи као структурални део тог медија своје лице и тело; затим релацијске моменте у интеракцији; потом простор и време, као и амбијент у којима се односи остварују. Паралингвистички симболски систем чине такозване невербалне вокализације које настају на маргинама вербалног исказа, као што су паузе у говору,
интонација, брзина изговарања речи, наглашавање појединих гласова у речи или речи у реченици, гласност, шапат... Ови симболи обично се називају прозодијским, мада поједини истраживачи (види Рот,1982:90-93) сматрају да паралингвистички симболски систем, поред прозодијских симбола, укључују и све врсте шумова код вербалног изражавања, насталих као последица индивидуалних специфичности - говорних мана или нестандардног изговарања гласова и речи. 21. EKSTRALINGVISTICKI SIMBOLI
Невербални симболи, као део људских експресивних могућности, настају и развијају се у простору између свег богатства и с ложености човекове природе у његовом биолошко-физиолошком, чулном, емоционалном, когнитивном и социјалном тоталитету и немогућности језика да ту сложеност и то богатство у потпуности изрази. У целини они творе један општи симболски систем, чија се примена, истина условно, може назвати невербални говор (израз, строго
семантички узев, представља оксиморон), ако се пође од тога да реч, усмена или писана, не представља једину могућност за саопштавање и размену информација/порука, тј. комуницирање. Невербални говор може се одредити као употреба кодираног система невербалних знакова које људи емитују, по правилу у непосредној интеракцији, користећи као структурални део тог медија своје лице и тело; затим релацијске моменте у интеракцији; потом простор и време, као и амбијент у којима се односи остварују. Екстралингвистичке симболске системе конституишу кинезички и проксемички симболи, као и такозване језичке замене. Кинезички симболи заправо су гестови и мимика, који настају покретима појединих делова тела, држањем тела и фацијалном експресијом. Амерички антрополог Едвард Хол утврдио је да проксемички симболи настају коришћењем простора у интеракцији (физичка удаљеност или близина), затим времена (тачност, закашњавање, чекање, ужурбаност), као и статусно-протоколарним распоређивањем људи у простору (прочеље, средина, зачеље и сл.).
22. KINEZICKI NEVERBALNI SIMBOLI
Кинезички симболи заправо су гестови и мимика, који настају покретима појединих делова тела, држањем тела и фацијалном експресијом. 23.PROKSEMIJSKI NEVERBALNI SIMBOLI
Амерички антрополог Едвард Хол утврдио је у књигама Неми говор (1959) и Скривена димензија (1966) да проксемички симболи настају коришћењем простора у интеракцији (физичка удаљеност или близина), затим времена (тачност, закашњавање, чекање, ужурбаност), као и статусно-протоколарним распоређивањем људи у простору (прочеље, средина, зачеље и сл.). 24. JEZIK DISKURZIVNIH SIMBOLA
osnovna podela poruka u komuniciranju je na pragmatske i estetske, na osnovu stepena izomorficnosti njihovog znacenja za subjekte komuniciranja. stepen izomorficnosti je posledica simbolskih sistema kojima se por organizuju. na osnovu ove podele, tj komunikoloske klasifikacije poruka, svi simbolski sistemi se zavisno od njihovih semantickih potencijala, dele na jezik diskurzivnih i prezentacionih simbola. jezik diskurzivnih simbola- zbirni naziv za sve simbolske sisteme kojima se oblikuju pragmatske poruke u ljudskom komuniciranju. jezik diskurzivnih i jezik prezentacionih simbola razlikuju se na osnovu sledecih 5 kriterijuma i ovi su za diskurzivne: osobine osnovnih jedinica znacenja-odlikuje visok stepen pertinentnosti oznake i oznacenog na osnovu semantickog pravila i ima za posledicu relativno fixirano znacenje polja jezika.
karakteristike kodova-kodovi su opste prihvaceni i opste poznati subjektima komuniciranja jer imaju visok stepen arbitarnosti. mogucnosti kombinovanja osnovnih jedinica znacenja-por se oblikuju na principu diskurzivnosti tj linearnost i logicnost u saopstavanju na osnovu sintaktickih pravila formacije i transformacije. mogucnost medjusobnog objasnjavanja-osnovne jedinice znacenja mogu se definisati jedna drugom tj po principu ekvivalencije. mogucnost iskazivanja znacenja- por uvek imaju denotativno znacenje sa mogucnoscu konotacije, sto implicira visok stepen njihove monosemicnosti.
25. JEZIK PREZENTACIONIH SIMBOLA
osnovna podela poruka u komuniciranju je na pragmatske i estetske, na osnovu stepena izomorficnosti njihovog znacenja za subjekte komuniciranja. stepen izomorficnosti je posledica simbolskih sistema kojima se por organizuju. na osnovu ove podele, tj komunikoloske klasifikacije poruka, svi simbolski sistemi se zavisno od njihovih semantickih potencijala, dele na jezik diskurzivnih i prezentacionih simbola. jezik prezentacionih simbola je zbirni i metafizicki naziv za sve simbolske i semioticke sisteme kojima se oblikuju estetske poruke u komuniciranju. jezik diskurzivnih i jezik prezentacionih simbola razlikuju se na osnovu sledecih 5 kriterijuma i ovi su za prezentacione: osobine osnovnih jedinica znacenja-oznaka i oznaceno medjusobno se proizvode u procesu semioze, gde svesni subjekt razlicito interpretira znak cije je znacenjsko polje neoiviceno semantickim pravilima. karakteristike kodova-kodovi se mogu uspostavljati tokom organizovanja poruke,kratkotrajni su,imaju nizak stepen arbitarnosti,nisu opsteprihvaceni i mogu nastajati i nestajati u trenutku enkodiranja i dekodiranja. mogucnosti kombinovanja osnovnih jedinica znacenja-vecina poruka ne podleze zakonu diskurzivnosti, linearnost i logicnost se zamenjuju sinergijom i istovremenoscu u kom sintakticka pravila imaju mali uticaj na oblikovanje poruke. mogucnost medjusobnog objasnjavanja-osnovne jedinice znacenja potpuno su autonomne, ne vazi principo ekvivalencije. nediskurzivne jedinice znacenja se mogu objasniti samo jezikom diskurzivnih simbola. mogucnost iskazivanja znacenja-znacenje se izvodi iz dozivljavanja njihove simbolicke strukture i intelektualne rekonstrukcije, sto i mplicira visok stepen polisemicnosti. 26. KIBERNETSKO I SOCIOANTROPOLOSKO RAZUMEVANJE INFORMACIJE kibernetika- je opsta nauka o upravljanju sistemima. pojam je prvi upotrebio fizicar andre mar amper u 19veku oznacavajuci njome jos nepostojecu nauku koja je trebala da poklanja paznju ocuvanju drustvenog poretka. nastanak kibernetike uslovljen je velikim drustvenim promenama u 20veku. informacija-je u socio antropoloskom smislu ljudska tvorevina, sadrzaj svesti, saznanje. nastaje kada covek,svesno bice, uspostavi aktivan odnos prema objektu koji nam se najpre ukazuje u culnoj formi, kao znak koji je nosilac informacije. u procesu semioze, znak dobija znacenje, a u znacenju je sadrzana informacija. informacija je nesupstancijalna, da bi bila materijalizovana, mora da se neverbalno ili verbalno saopsti. ovakvo shvatanje informacije jedno je od uporista za tvrdnju da je komuniciranje svojstveno samo coveku i predstavlja osnovu socioantropoloske paradigme. u kibernetickom naucnom okviru, informacija je pobuda ili podsticaj koji izaziva odredjenu reakciju ili posledicu u sistemu, tj izmedju sistema smanjujuci ili ukidajuci nezavisnost u njima.ovakav pristup informaciji izrazava se tvrdnjom da je komuniciranje moguce unutar i izmedju svih sistema, ukljucujuci ljude i zivotinje i masine. na njemu se zasniva kibernetska paradigma. covek svoju drustvenost manifestuje razmenjujuci informacije sa drugim ljudima. spoljni univerzum- je skup latentnih i potencijalnih informacija ciji su nosioci razliciti simboli. unutrasnji univerzum- je skup zapamcenih informacija ciji ukupni volumen predstavlja individualno letentno i potencijalno znanje strukturisano u mnostvu simbolskih sistema. 27. INFORMACIJA I PORUKA informacija-je u socio antropoloskom smislu ljudska tvorevina, sadrzaj svesti, saznanje. nastaje kada covek,svesno bice, uspostavi aktivan odnos prema objektu koji nam se najpre ukazuje u culnoj formi, kao znak koji je nosilac informacije. u procesu semioze, znak dobija znacenje, a u znacenju je sadrzana informacija. informacija je nesupstancijalna, da bi bila materijalizovana, mora da se neverbalno ili verbalno saopsti. ovakvo shvatanje informacije jedno je od uporista za tvrdnju da je komuniciranje svojstveno samo coveku i predstavlja osnovu socioantropoloske paradigme. u kibernetickom naucnom okviru, informacija je pobuda ili podsticaj koji izaziva odredjenu reakciju ili posledicu u sistemu, tj izmedju sistema smanjujuci ili ukidajuci nezavisnost u njima.ovakav pristup informaciji izrazava se tvrdnjom da je komuniciranje moguce unutar i izmedju svih sistema, ukljucujuci ljude i zivotinje i masine. na njemu se zasniva kibernetska paradigma. covek svoju drustvenost manifestuje razmenjujuci informacije sa drugim ljudima. poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. nijedna poruka ne moze postojati bez psihosocijalnog konteksta. strukturu svake poruke cine- informaciono jezgro, redundans (ij) a i vrednosni/vrednosno-persuazivni slojevi. informaciono jezgro- moze sadrzati jednu ,vise ili mnostvo informacija i njegova velicina zavisi od slozenosti same poruke. osnovni je i nezaoblizani element. redundansa-znaci preopsirnost i nijedna poruka ne moze biti oblikovana a da ne sadrzi odredjenu redundansu,jer nijedan simbolski sistem nije toliko savrsen da bi se u njemu informacije mogle preobraziti u poruku bez suvisnih znacenja. znacenje poruke-sire je od informacija koje sadrzi u informacionom jezgru, jer su i redundantni i vrednosni slojevi simbolski organizovani. informacija i poruka-nisu sinonimi, ali se u literaturi moze naici na ovo poistovecivanje, nicim opravdano.informacija je ljudsko saznanje koje se formulise porukom, van nje je apstraktni sadrzaj svesti,a poruka bez informacije ne postoji, tj prestaje da postoji. 28. STRUKTURA PORUKE poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. strukturu svake poruke cine- informaciono jezgro, redundans (ij) a i vrednosni/vrednosno-persuazivni slojevi. informaciono jezgro- moze sadrzati jednu ,vise ili mnostvo informacija i njegova velicina zavisi od slozenosti same poruke. osnovni je i nezaoblizani element. redundansa-znaci preopsirnost i nijedna poruka ne moze biti oblikovana a da ne sadrzi odredjenu redundansu,jer nijedan simbolski sistem nije toliko savrsen da bi se u njemu informacije mogle preobraziti u poruku bez suvisnih znacenja. formula za merenje redundanse: x/xo=R (%) vrednosni/vrednosno-persuazivni slojevi- iako se poruka moze uobliciti samo na informaciono jezgro i redundansu, malo je onih koje mogu da se oblikuju bez ovih slojeva, jer je poruka interakcijska vrednost, tj desava se u socijalno-psiholoskom kontekstu, zbog toga se svakoj poruci dodaje neki kontekst, tj smislenost informacije. lat persuasio-nagovor, ubedjivanje. 29. IZOMORFIZAM ZNACENJA PORUKE primer-„sutra je novi dan‟ i „sutra ce padati kisa‟. obe poruke imaju znacenje. u prvoj informacija je minimalna,ali su zato moguca difuzna znacenja koja izviru iz njenog vrednosnog sloja, tj konteksta u kom je kazana. druga je maksimalno informativna, ima malu redundansu,a vrednosno znaceje izlucuje kontekst u kojem je saopstena.
znacenje poruke-sire je od informacija koje sadrzi u informacionom jezgru, jer su i redundantni i vrednosni slojevi simbolski organizovani. odlucujucu ulogu u empirijskom oivicenju poruke, tj odgovoru na pitanje sta predstavlja poruka u komuniciranju, imaju subjekti komuniciranja i celina komunikacione situacije. u zavisnosti od odnosa coveka kao subjekta komuniciranja prema sadrzaju komuniciranja i specificnosti komunikacione situacije, poruke se mogu organizovati na razlicitim nivoima slozenosti njihove strukture. poruku moze predstavljati samo jedan simbol, skupovi verbalnih ili neverbalnih simbola, verbalni ili neverbalni iskazi ili postupci, vrlo slozene simbolske strukture u javnom zivotu, nauci i umetnosti. izomorfizam-za ljude,subjekte komuniciranja, strukturalni elementi poruke u semantickom smislu ne moraju biti i u najvecem broju slucajeva nisu isti. zato se vrlo retko u komuniciranju ostvaruje potpuni izomorfizam znacenja iste poruke. u svakodnevnom govoru porukom se naziva ideja saopstena kao poenta tokom ili na kraju verbalnog iskaza. izomorfizam znacenja poruke podrazumeva njenu slicnost, bliskost ili identicnost znacenja za subjekte komuniciranja. skala izomorficnosti 3p=3p (idealtipska situacija) 3p=3p+ 3p=3p 3p=0 30. KRITERIJUM KLASIFIKACIJE I VRSTE PORUKA kriterijum klasifikacijeculna percepcija-auditivne, vizuelne, audio-vizuelne, taktilne simbolski sistemi-verbalne, neverbalne izomorfizam znacenja- pragmatske i estetske pragmatske poruke-su sadrzaji komuniciranja relativno fiksiranog znacenja. oblikuju se verbalnim ili neverbalnim simbolskim sistemima, koji prip adaju jeziku diskurzivnih simbola. u procesu njihovog enkodiranja i dekodiranja, relacija izmedju objekta i simbola relativno je stabilna zahvaljujuci opstepoznatim i opsteprihvacenim kodovima. konotativno znacenje pragmatskih poruka je sekundarno u odnosu na njihovu denotativnost.znacenje pragmatskih poruka je primar no denotativno i relativno nepromenljivo. one povezuju misljenje i delanje ljudi, otuda i njihov naziv. imaju visok stepen izomorficnosti znacenja i t e pretpostavke su organizovane na kognitivnom planu posredovanjem struktiranim, faktografsko-logickih ili culima dostupnih aspekata univerzuma koriscenjem onih verbalnih ili neverbalnih simbolskih sistema ciji su kodovi poznati subjektima komuniciranja i relativno nepromenljivi. estetske poruke- se formiraju na emocionalno-afektivnom planu ljudskog odnosa prema stvarnosti posredstvom semiotickih sistema cije su semanticke vrednosti razudjene, fluidne i nestabilne, a kodovi koji ih objedinjuju ponekad i ad hoc utvrdjeni. relacija izmedju objekta i znakova je analoska, implicitna i ne mora uopste da
postoji. ona moze da denotira samu sebe. takodje ima i svoj „realni prednji plan‟, koji svakom recipijentu denotira izvesno znacenje, ali je mnogo znacajnija „realna pozadina‟, koja moze da ima vise konotativnih slojeva, zavisno odreferentnog okvira subjekta komuniciranja i semiotickog sistema, tzv jezik prezentacionih simbola, kojima se estetske poruke organizuju posto se enkodiraju i dekodiraju na emocionalno-afektivnom planu covekovog odnosa prema stvarnosti, njihovo znacenje se dozivljava, zato su i informacija i vrednosni slojevi koje ove poruke sadrze, posledica naknadne kognitivne rekonstrukcije dozivljenog znacenja poruke. one i u procesu oblikovanja i u procesu dekodiranja jedu poruke otvorenih i neizomorfnih znacenja. prema tome moze se reci da ona ima neogranicen broj znacenja, tj koliko i recipijenata. mnostvo znacenja ne ukida njeno pravo znacenje i pokusaj da se jedno od njih fiksira kao ispravno vodi ka stranputici. ono predstavlja nejnu n egaciju i prevodjenej u pragmatsku poruku.
31.PRAGMATSKE PORUKE poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. pragmatika-je disciplina semiotike ciji je predmet proucavanja relacija coveka,subjekta i znaka u procesu semioze. istrazuje kako nastaje znacenje znakova u psihosocijalnom kontekstu. pragmatske poruke-su sadrzaji komuniciranja relativno fiksiranog znacenja. oblikuju se verbalnim ili neverbalnim simbolskim sistemima, koji pri padaju jeziku diskurzivnih simbola. u procesu njihovog enkodiranja i dekodiranja, relacija izmedju objekta i simbola relativno je stabilna zahvaljujuci opstepoznatim i opsteprihvacenim kodovima. konotativno znacenje pragmatskih poruka je sekundarno u odnosu na njihovu denotativnost.znacenje pragmatskih poruka je primar no denotativno i relativno nepromenljivo. one povezuju misljenje i delanje ljudi, otuda i njihov naziv. imaju visok stepen izomorficnosti znacenja i t e pretpostavke su organizovane na kognitivnom planu posredovanjem struktiranim, faktografsko-logickih ili culima dostupnih aspekata univerzuma koriscenjem onih verbalnih ili neverbalnih simbolskih sistema ciji su kodovi poznati subjektima komuniciranja i relativno nepromenljivi. 32. ESTETSKE PORUKE poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. estetske poruke- se formiraju na emocionalno-afektivnom planu ljudskog odnosa prema stvarnosti posredstvom semiotickih sistema cije su semanticke vrednosti razudjene, fluidne i nestabilne, a kodovi koji ih objedinjuju ponekad i ad hoc utvrdjeni. relacija izmedju objekta i znakova je analoska, implicitna i ne mora uopste da postoji. ona moze da denotira samu sebe. takodje ima i svoj „realni prednji plan‟, koji svakom recipijentu denotira izvesno znacenje, ali je mnogo znacajnija „realna pozadina‟, koja moze da ima vise konotativnih slojeva, zavisno od referentnog okvira subjekta komuniciranja i semiotickog sistema, tzv jezik prezentacionih simbola, kojima se estetske poruke organizuju posto se enkodiraju i dekodiraju na emocionalno-afektivnom planu covekovog odnosa prema stvarnosti, njihovo znacenje se dozivljava, zato su i informacija i vrednosni slojevi koje ove poruke sadrze, posledica naknadne kognitivne rekonstrukcije dozivljenog znacenja poruke. one i u procesu oblikovanja i u procesu dekodiranja jedu poruke otvorenih i neizomorfnih znacenja. prema tome moze se reci da ona ima neogranicen broj znacenja, tj koliko i recipijenata. mnostvo znacenja ne ukida njeno pravo znacenje i pokusaj da se jedno od njih fiksira kao ispravno vodi ka stranputici. ono predstavlja nejnu negaciju i prevodjenej u pragmatsku poruku. 33. INDIVIDUALNA DETERMINISANOST ZNACENJA PORUKE
poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. znacenje poruke izvire iz njenog svakog strukturalnog elementa, ali je uvek drugacije i zavisi od individualnih karakteristika subjekta komuniciranja i socijalnog konteksta u kome se poruke enkodiraju i dekodiranjem razmenjuju. individualne karakteristike pojedinca odredjene su njegovim-biolosko filozofskim i mentalno psihickim predispozicijama i referentnim okvirom. biolosko-filozofske i mentalno-psihicke predispozicije-su sposobnosti culne percepcije,psihomotoricke sposobnosti, fizioloske karakteristike, tip licnosti, iracionalni aspekti licnosti. referentni okvir-je splet impregniranih determinizama koji nastaju u procesu socijalizacije, neprestano delujuci na pojedinca, kao posledica njegove: socijalne odredjenosti i pripadnosti razl dr grupama materijalnog polozaja obrazovanja podloznosti vecem ili manjem uticaju razlicitih oblika drustvene svesti. 34. ZNACENJE PORUKE I SOCIJALNI KONTEKST poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. znacenje poruke- zavisi od soc ambijenta u kojem nastaje i razmenjuje se u komuniciranju medju ljudima, pa se poruke prema soc ambijentu/ kontextu, dele na javne i privatne sfere funkcionalno organizovana oblast dr zivota u javnoj sferi oblik komunikacione praxe odredjen brojem subjekata komuniciranja expresivne mogucnosti medija kojima se ne/posreduje poruka 35. KOMUNIKABILNOST PORUKE poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. komunikabilnost-od eng communication i ability, nije isto sto i samo razumljivost ili samo komunikabilnost. komunikabilnost predstavlja svojstvo poruke ili medija koji utice na svaki komunikacioni cin i proces komuniciranja. komunikabilnost prvenstveno zavisi od simbolskih sistema u kojima se organizuju. komunikabilna je ona poruka koja postize visok stepen izomorfizma znacenja kod subjekta komuniciraja. visok stepen komunikabilnosti odredjen je- individualnim karakteristikama subjekta komuniciranja,soc kontekstom u kome nastaje i simbolskom signifikantnoscu poruka koja nastaje na relaciji posaljilac-primalac. pragmatske poruke-su komunikabilne kada omogucuju visok stepen izomorfizma znacenja za subjekte komuniciranja. estetske poruke- njihova komunikabilnost se izrazava intenzitetom njihovog emocionalno-afektivnog dozivljavanja u trenutku oblikovanja i recepcije. 36.POSALJILAC, PORUKA, PRIMALAC I ZNACENJE PORUKE (INTENCIJE PREMA U. EKU) poruka- u komunikologiji predstavlja opsti naziv za svaki sadrzaj komuniciranja. to je simbolski,ciljano i vrednosno organizovanje informacija. svaki covek saopstava poruku sa prethodno ili tokom komuniciranja postavljenim ciljem. to cini i tzv faticke poruke (aha, dada, halo). buduci da su poruke sadrzaj komuniciranja medju ljudima, one su i izraz vrednosnog sistema coveka koji ih oblikuje. posaljilac-je subjekt komuniciranja koji vrsi selekciju odredjene informacije iz stvarnosti, simbolicki ciljano i vrednosno ih organizuje u obliku poruke i saopstava primaocu, trenutno ili vremenski odlozeno, direktno ili indirektno, preko prirodnih ili vestackih posrednika. primalac- tj subjekt komuniciranja koji prima poruku saopstenu od posaljioca. prijem poruke desava se zahvaljujuci aktivnom odnosu primaoca prema samoj poruci,posaljiocu i kontekstu saopstavanja poruke, kao 3 medjuzavisna aspekta stvarnosti. znacenje poruke- izvire iz svakog njenog strukturalnog elementa, ali je uvek drugacije i zavisi od individualnih karakteristika subjekta komuniciranja i soc konteksta u kome se poruka enkodirajem i dekodiranjem razmenjuje. zavisi od soc ambijenta u kojima nastaje i razmenjuje se u komuniciranju medju ljudima. prema umbertu eku znacenje por zavisi od- posaljioca, poruke i primaoca. 37. KOMUNICIRANJE-OSNOVNA LJUDSKA INTERAKCIJA I BAZICNI ELEMENT DRUSTVENE STRUKTURE
Комуницирање као примарна људска интеракција и базични елемент друштвене структуре сасвим сигурно представља друштвени феномен прве врсте, па тиме и профилисан предмет научног истраживања, јасно издвојен од других друштвених појава. Комуницирање као издвојен друштвени феномен и предмет научног истраживања у својој структури садржи: субјекте комуницирања (човека и његове чулне, емоционалне, когнитивне, конативне… особе nости), семиолошке претпоставке комуницирања и симболске системе, садржај комуницирања - информацију/поруку, социјално-психички контекст (комуникациону ситуацију), сам комуникациони чин и његову структуру, све врсте посредника/медија, облике комуникационе праксе и њихове с пецифичности, ефекте (тренутно и краткорочно дејство) и последице (дугорочно или трајно дејство) на свим нивоима друштвеног организовања (примарном, секундарном, глобалном) и у свим функционалним деловима друштва. Тиме се, у извесном смислу, једно разуђено подручје истраживања ”омеђава на свесно и мотивисано комуникационо деловање човека у природи, друштву и свету идеја, у аутохтоној животној средини коју називамо цивилизацијом. На сличном начину утемељења су инсистирали и други аутори који су сматрали, и сматрају, да комуникологија полаже право на аутономан статус. 38. KOMUNIKACIONE REVOLUCIJE I RAZVOJ DRUSTVA
Синтагма комуникациона револуција колоквијално означава неку суштинску промену у човековом, дакле друштвеном комуницирању, која је најчешће наступала са појавом/открићем суштински нових медија у односу на претходне током људске историје:
комуникациона револуција: НАСТАЈАЊЕ ЉУДСКОГ ГОВОРА комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ПИСМА(пре више од 5 миленијума: најстарије пронађено писмо, којим су на глиненим плочицама од 3200. године пре нове ере писали Сумери) комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ШТАМПЕ (Јохан Гутенберг, средина 15. века) комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ЕЛЕКТРОНСКИХ МЕДИЈА (почетак 20. века) Комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ И РАЗВОЈ КОМПЈУТЕРСКЕ МРЕЖЕ–– ИНТЕРНЕТА (крај 20. века)
39. KOMUNICIRANJE- POJAM, SUBJEKTI I DEFINICIJA
pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu i z latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. ranije je upotreba ovih reci bila u religiozne svrhe i uticala je na sirenje i odomacivanje ovih pojmova u mnogim evropskim zemljama. a u srpskom jeziku nisu preuzeti iz latinskog,vec engleskog jezika. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod na s srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja.i njihovo znacenje u nasem jeziku treba odredjivati s obzirom na savremena znacenja glagola i imenice u engleskom. eng glagol to communicate-saopstiti,preneti,biti u vezi, a imenica communication-sire znacenje,ako je nebrojiva-isto sto i glagol, ako je brojiva-saopstenje,poruka, ako je u mnozini-sredstva,medije komuniciranja. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. definicije komuniciranja zavise od idejno filozofskog okvira(funkcionalizam i strukturalizam), naucnog identiteta (lingvistika,psihologija,soc,antropologija,kibernetika itd) i predmetnog okvira istrazivanja/proucavanja. postoje dve paradigme u razumevanju komuniciranja-kibernetska i socioantropoloska,a kriterijum razlikovanja ovih poaradigmi je razumevanje informacije.(paradigma primer,obrazac,sablon). subjekti komuniciranja/komunikatori- su 1)posaljilac/posaljioci tj emiter/emiteri-pojedinac,dr grupa,dr org itd. i 2)primalac/primaoci tj recipijent/recipijenti-pojedinac, dr grupa,strukturalni (publika) i astrukturalni(masovna publika) oblici sekundarnog grupisanja. tj postoji aktivna uloga-posaljilac/emiter i pasivna primalac/recipijent poruke. individualne karakteristike subjekata komuniciranja su odredjene njihovim biolosko-fizioloskim i mentalno-psihickim predispozicijama i referentnim okvirom. 40. KOMUNIKACIONI CIN
komunikacioni cin predstavlja dinamicki momenat komuniciranja, jer se komuniciranje kao i vremenski odredjena interakcija ostvaruje kroz kontinuum komunikacionih cinova. struktura komunikacionog cina, tj faze njegovog ostvarivanja odredjene su momentima 1)izbora/selekcije informacije iz okruzenja tj smisaonog zamenjivanja nekog od aspekata avekolikog univerzuma, 2) enkodiranja poruke, tj simbolskog,teleoloskog i vrednosnog organizovanja informacije kao pretpostavke njenog komuniciranja/razmene, 3)interakcijske transmisije poruke, neposredno ili posredstvom medija i 4)recepcije poruke, koja podrazumeva: culnu percepciju poruke, dekodiranje poruke (razumevanje njenog znacenja i dosezanje do informacija u informacionom jezgru) i trenutno ili vremenski odlozeno reagovanje na informaciju, cime pocinje novi komunikacioni cin, ali u suprotnom smeru. 41. KOMUNIKACIONA SITUACIJA
komunikacioni cinovi, komuniciranje kao njihov niz u vremenu, desavaju se u odredjenoj komunikacionoj situaciji. rec je o relativno statickom skupu vise ili manje determinisucih faktora komunikacionih cinova. komunikaciona situacija je odredjena subjektima komuniciranja, socijalnim kontekstom, simbolskim sistemom unutar kojeg se informacije enkodiraju u poruku i karakteristikama i specificnostima medija posredstvom kojeg se ostvaruje razmena poruke. individualne karakteristike subjekata komuniciranja su odredjene njihovim biolosko-fizioloskim i mentalno-psihickim predispozicijama i referentnim okvirom. socijalni kontext/ambijent su razliciti oblici dr grupisanja i organizovanja,preovladjujuci vrednosni sistem,kulturni standardi i obrasci i uticuci oblici dr svesti, tj religija,tradicija,obicaji,moral.politika itd. simbolski sistemi su semanticka,sintakticka,pragmaticka svojstva simbolskih sistema koji se koriste u komuniciranju,tj enkodiranju poruka.postoje verbalni i neverbalni. karakteristike i specificnosti medija-postoji neposredno i posredno komuniciranje. neposredno je kad su subjektima komuniciranja na raspolaganju svi simbolski sistemi, a posredno kada postoje tehnicko-tehnoloske specificnosti i expresivne mogucnosti medija.
42. KRITERIJUMI I KLASIFIKACIJE RAZLICITIH OBLIKA KOMUNICIRANJA definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama.
Postoji mnoštvo kriterijuma za klasifikaciju različitih oblika komuniciranja. Uzimajući za kriterijum subjekte komuniciranja, ono se deli naintrapersonalno,interpersonalno,grupno,masovno,virtuelno komuniciranje Simbolski sistemi kojima se oblikuju poruke omogućavaju prepoznavanje-verbalnog i neverbalnog komuniciranja Na osnovu toga da li se komuniciranje vrši govorom ili preko sekundarnih medija imamo- direktno (neposredno) i indirektno (posredno) komuniciranje. Po dostupnosti saopštenih poruka pripadnicima odreĎene društvene grupe, imamo-javno, tajno, rumorno komuniciranje Vremenski određen prenos poruka uslovljava razliku izmeĎu -sinhronog, asinhronog komuniciranja Polazeći od funkcionalno omeđenih oblasti društvenog života , moguće je uočiti - političko,poslovno,organizacijsko,trţišno,religiozno, pedagoško,umetničko komuniciranje itd. 43. INTRAPERSONALNO KOMUNICIRANJE
Još je otvoreno pitanje da li se empirijski moţe profilisati kao posebni oblik komuiciranja; za psihologe to nije sporno. Dijaloški organizovano mišljenje je pseudokomuniciranje. To ne znači da nije moguće dokazati postojanje intrapersonalnog komuniciranja. Dva dokaza za to su: a) mogućnost čulne percepcije poruke (saopštavanje usmene poruke npr molitve često praćenu neverbalnom porukom npr gest metafizičkom, u materijalnom smislu nepostojećem biću npr Bogu, Ďavolu, umrlom srodniku) b) mogućnost medijskog posredovanja poruke (čovek kroz vreme upućuje poruku sebi preko nekog medija npr beleţnice) Dijaloški organizovano mišljenje, mentalno psihički proces zamišljanja komuniciranja, se ne moţe smatrati intrapersonalnim komuniciranjem, mada takva imaginacija moţe imati pripremnu funkciju za neko planirano interpersonalno, grupno ili masovno komuniciranje i njegovu teleološku odreĎenost. MeĎutim, faktičko uobličavanje poruka, njihovo upućivanje fiktivnim bićima kao stvarnim komunikacionim partnerima ili sebi samom, posredstvom nekog medija, koji izaziva odreĎene posledice u individualnom ili sociojalnom ţivotu čoveka pojedinca - jedinog subjekta ovakvog čina, ne moţe se svrstati ni u jedan od ostalih oblika komunikacione prakse čoveka i, sledstveno tome, postoji komunikološko opravdanje da se ono tretira kao poseban oblik komuniciranja. Ovakvo komuniciranje ima značajnu ulogu u pripremi čoveka za učešće u ostalim oblicima komuniciranja, ali je u osnovi reč o parakomuniciranju. 44. INTERPERSONALNO KOMUNICIRANJE
To je najrasprostranjeniji oblik komunikacione prakse. Predstavlja:
a) razmenu poruka izmeĎu dva ili više pojedinaca b) neposredno ili posredstvom medija
v) uz mogućnost recipročne izmenljivosti uloga pošiljaoca i primaoca Upravo ta mogućnost recipročnosti predstavlja kriterijum za teorijsko izolovanje interpersonalnog komuniciranja iz totaliteta komunikacione prakse čoveka i njegovu najznačajniju karakteristiku.
Ovaj vid komunikacione prakse se dešava u svim oblastima društvenog ţivota, poruke mogu biti javne i tajne, njime se ostvaruj e rumorno komuniciranje. Primarne grupe, kao prvi nivo socijalnog organizovanja ljudi, predstavljaju neposredni soci jalni ambijent u kome se interpersonalno komuniciranje najčešće dešava. uz porodicu, kao najznačajniju primarnu grupu, moguće je uočiti 5 tipova primarnog grupisanja: prigodne, katarktičke, grupe za igru, grupe za odlučivanje i akcijske grupe. Ni u jednom drugom obliku komunikacione prakse subjektima komuniciranja nije na raspolaganju takav simbolski spektar u oblikovanju poruka. U interpersonalnom komuniciranju poruke se mogu oblikovati verbalno- usmeno i pisano, i neverbalno- svim paralingvističkim i ekstralingvističkim simoblskim sistemima.
Najčešće se ostvaruje kao neposredno komuniciranje, mimo govora, kao primarnog medija razmene poruka, ne učestvuju sekundarni mediji. (moţe se komunicirati pismom, telefonom, pejdţerom....). Vidovi interpersonalnog komuniciranja: spontano; uveţbano; plansko (uči se - pedagoško, poslovno, političko). U većini slučajeva interpersonalno komuniciraju dva čoveka - dijalog. Dijalog je vid interpersonalnog komuniciranja u kojem se dostiţe najviši stepen recipročne izmenljivosti komunikacionih uloga pošiljaoca. Moţe se ostvariti oblikovanjem usmenih, pisanih ili štampanih poruka, u privatnoj i javnoj sferi društvenog ţivota, pred različitim publikama i u masovnom komuniciranju. Moguć je izmeĎu ljudi sličnih referentnih okvira i pribliţnih komunikacionih kompetentnosti. 45. KOMUNIKACIONA KOMPETENTNOST I NJENE PREDPOSTAVKE definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. Komunikaciona kompetentnost- ne podrazumeva samo poznavanje jezičkog koda, već i šta reći kome, na koji
način, u svakoj odreĎenoj situaciji.
Pretpostavke komunikacione kompetentnosti su: 1. Kognitivne -sposobnost empatije -mogućnost sagledavanja situacije iz socijalne perspektive komunikacionog partnera -kognitivna kompleksnost -razumevanje prirode uspostavljenog odnosa ili odnosa koji se uspostavlja -sposobnost samoposmatranja -vladanje simbolskim sistemima 2. Interakcijske -uključenost u interakciju -upravljanje interakcijom -fleksibilnost ponašanja -društveni stil 46. GRUPNO KOMUNICIRANJE grupno komuniciranje - kao poseban oblik komunikacione prakse, predstavlja razmenu poruka neposredno ili posredstvom medija, izmeĎu jednog ili više pošiljalaca i brojčano i personalno prepoznatljive grupe primalaca- publike, na osnovu postojanja trenutnog ili relativno trajnog zajedničkog interesovanja za sadrţajni okvir komuniciranja, na odreĎenom prostoru i u odreĎenom vremenskom periodu. Moţe biti neposredno, delimično ili potpuno posredno. Najvaţnija predpostavka ovog vida komuniciranja je predhodno nastali, autentično ili društveno nametnuti interes za temu komuniciranja. U pitanju su 4 empirijski prepoznatljiva vida komuniciranja:
a) komuniciranje ex catedra (manifestuje se u učionici; parlamentu; promocije; liturgije) b) teatarsko (pozorišta, opera, balet) v) komuniciranje na trgu (javni skupovi) g) komuniciranje u areni (sportske i cirkusne prirode) Kriterijumi razlikovanja od ostalih oblika komunikacione prakse:
a) predhodno postojanje zajedničkog interesovanja za odreĎeni sadrţaj komuniciranja kod svih subjekata komun iciranja b) jasna podeljenost komunikacionih uloga
v) gde se na strani emitera pojavljuju pojedinac ili primarna društvena grupa g) publika
d) uz latentnu mogućnost - interpersonalno komuniciranje izmeĎu odreĎenog broja subjekata ovog oblika komunikacion e prakse - depersпеponašanjem (gomila) Subjekti komuniciranja su:
a) u ulozi pošiljalaca: pojedinac ili pripadnici odreĎene primarne društvene grupe (grupe za odlučivanje, grupe za igru…) b) u uloti primalaca: pripadnici specifične struktuirane grupe- publike 47. PUBLIKA I NJENE KARAKTERISTIKE definicija-Publika je specifična struktuirana društvena grupa čiji ovog oblika komunikacione prakse.
je svaki pojedinačni pripadnik primalac poruka u grupnom komuniciranju. Pojavljuje se u svim vidovima
Karakteristike publike:
1. numerički odrediva 2. personalno prepoznatljiva 3. istovremena okupljenost na istom prostoru 4. struktuiranost i do visokog stepena organizovanosti
5. slično socijalno poreklo, sklonosti, navike, ukus ili stil ţivota. 48. NASTANAK I SOCIJALNO-ISTORIJSKI USLOVI RAZVOJA MASOVNOG KOMUNICIRANJA razvoj-masovno komuniciranje pocinje da se razvija od sredine 15og veka, zahvaljujuci izumu johana gutenberga-stamparskoj presi sa pomicnim slovima. ovaj oblik komuniciranja je profilisan u totalitetu komunikacione prakse coveka tek u 9veku, razvojem stampe kao prvog medija masovnog komuniciranja, tj novina. uslovi-tome je pogodovao niz drustvenih politickih,kulturnih, ekonomskih i tehnicko-tehnoloskih uslova. politicki uslovi-potpuno afirmisanje gradjanske demokratije na nacelu jedan covek-jedan glas, sirenje i zbornog tela priznavanjem birackog prava svim punoletnim gradjanima oba pola i razvoj parlamentarnog politickog zivota. industrijski uslovi-zbog industrijske revolucije, zahvaljujuci nizu tehnicko-tehnoloskih otkrica, koj su omogucila velike tiraze, atraktivnost sadrzaja i brzinu posredovanja dogadjaja. ekonomski uslovi-omogucili da novina postane roba koja donosi znatan profit ukoliko je sadrzajem, cenom i dostupnoscu konkurentna na tr zistu. kulturni uslovi-sirenje obaveznog obrazovanja za sve drustvene slojeve, profesionalizacija novinarskog rada i pojava i brz razvoj novih medija masovnog komuniciranja, tj filma, radija i televizije. globalni fenomen-postaje sredinom 20 veka (1939-63) 49. MASOVNO KOMUNICIRANJE I KARAKTERISTIKE MASOVNOG KOMUNICIRANJA
definicija-masovno komuniciranje je organizovano, institucionalizovano i javno distribuiranje poruka iz jednog ili vse komunikacionih centara, posredstvom nekog od medija masovnog komuniciranja prema masovnoj publici.
moguce je i zvrsiti komunikolosko uopstavanje empirijsko-teorijskih ociglednosti koje profilisu masovno komuniciranje kao poseban oblik komunikacione prakse u totalitetu ljudskog komuniciranja. masovno komuniciranje je uvek indirektno, medijski posredovano komuniciranje i ne moze se realizovati bez ucesca masmedija. za razliku od ostalih oblika komunikacione prakse, u kojima medij moze ali i ne mora biti strukturalni element komunikacione situacije, u masovnom komuniciranju mediji su nezaobilazni. nije rec o svim medijima, vec samo o medijima masovnog komuniciranja u koje spadaju stampa, film, radio, televizija, framofon, magnetofon, kasetofon, videorekorder, audio, vizuelni i audiovizuelni kompakt disk ili personalni kompjuter. buduci da je medijski posredovano, masovno komuniciranje je nuzno javno komuniciranje. on se ne moze drustveno realizovati kao tajno komuniciranje, jer se time obesmisljuje tj ukida kao jasno profilisan drustveni odnos. karakteristika-uvek organizovano i institucionalizovano. komunikaciona situacija-karakterise je jasna podela uloga izmedju komunikacionih centara i masovne publike,a komunikacioni cin- slozenost enkodiranja transmisije i dekodiranja poruka sa nuznim drustvenim posledicama. komunikacioni centar- je kreator i distributer poruka, tj profesionalna organizacija i socijalna institucija uronjena u celinu drustvenog zivota i uklopljena u sistem vazecih drustvenih normi, vrednosnih orjentacija i kulturnih obrazaca. karakteristika-neodredivost broja ucesnika na recepcijskoj strani/ recipijenata, zbog cega je u drustvenim naukama i komunikologiji artikulisana kao posebna drustvena kategorija-masovna publika. specificnost masovne publike u odnosu na ostale oblike drustvenog grupisanja izrazena kroz-anonimnost, medjusobnu nepovezanost i neorganizovanost, prostornu dislociranost, vremensku rasprsenost, socijalnu heterogenost, neodredivost broja njenih pojedinacnih pripadnika u prostoru i vremenu. i sadrzaji koje posreduju mediji masovnog komuniciranja su i zajednicka karakteristika masovne publike. sve ove karakteristike determinisu i jasnu podeljenost uloga posaljioca i recipijenata poruke, koja izvire iz neizbeznosti medijskog posredovanja njihove interakcije i onemogucava zamenu uloga i reciprocnost u zameni poruka. stoga je masovno komuniciranje nuzno jednosmerno. buduci da su mediji masovnog komuniciranja uvek necije vlasnistvo, samo masovno komuniciranje je uvek kontrolisano. u masovnom komuniciranju ucetvuju kao pripadnici masovne publike svi clanovi neke socijalne zajednice ili na globalnom planu, svi ljudi na planeti. cak i pojedinci koji odluce da se ne izlazu delovanju medija masovnog komuniciranja, to ne mogu apsolutno da ostvare. jer cak i u najzabacenijim delovima sveta neko slusa tranzistorske radio-prijemnike. i ono kao drustveno komuniciranje utice na sve drustvene odnose u savremenom svetu. 50. TEORIJSKI MODELI ISTRAZIVANJA MASOVNOG KOMUNICIRANJA PREMA D. MEKVEJLU definicija-masovno komuniciranje je organizovano, institucionalizovano i javno distribuiranje poruka iz jednog ili vse komunikacionih centara, posredstvom nekog od medija masovnog komuniciranja prema masovnoj publici. Razlikujemo 4 modela istraživanja pojave masovnog komuniciranja:
Transimisoni model: Komunikacioni centri i profesionalni komunikatori u njima su glavni subjekti u komuniciranju jer mogu da utiču na stavove primalaca poruka i tako ih stave pod neki vid socijalne kontrole. Ritualni/Ekspresivni model: Masovno komuniciranje nije i sključivo svrhovito. Sadrţaji masovn og komuniciranja uvek su i deo medijskog perfomansa i
podrazumevaju ritualizovan odnos izmeĎu pošiljaoca i primaoca poruka. Model raspodele publiciteta: Masmediji nam ne govore ŠTA treba misliti, nego O ČEMU treba misliti. Masovnim komuniciranjem pribavlja se javna paţnja (publicitet), izraţen kroz vidljivost, reputaciju i imidţ pojedinaca, organizacija, institucija... Recepcijski model: Nezavisno od motiva profesionalnih komunikatora konstrukcija značenja masmedijski posredovanih poruka je na strani recepi jenata i njihovih individualnih i grupnih karakteristika. Pitanje nije šta mediji rade s ljudima, već šta ljudi rade s medijima.
51. MASOVNA PUBLIKA I NJENE KARAKTERISTIKE definicija-Masovna publika je astrukturalna društvena grupa, svojstvena isključivo masovnom komuniciranju, koja objedinjuje karakteristike mase i publike. karakteristik e-Specifičnost masovne publike u odnosu na sve ostale anonimnost meĎusobnu nepovezanost i neorganizovanost prostornu dislociranost
vremensku raspršenost
socijalnu heterogenost
neodredivost broja njenih pojedinačnih članova.
strukturalne i astrukturalne oblike društvenog grupisanja izraţava se kro z:
52. VERBALNO I NEVERBALNO KOMUNICIRANJE verbalno komuniciranje-to je razmena poruka medju ljudima koje su organizovane verbalnim simbolskim sistemima, javlja se u svim oblicima komunikacione praxe. vidovi verbalnog komuniciranja- 1)usmeno-monolog i dijalog, 2)pisano i 3)stampano. karakteristike planirano je u najvecem broju slucajeva racionalno je, tj uvek je u nekoj meri pod kontrolom uma s obzirom na culnu percepciju poruke moze biti auditivno ili vizuelno s obzirom na vremenski okvir komuniciranja, moze biti sinhrono i asinhrono. neverbalno komuniciranje-je razmena poruke medju ljudima koje su organizovane neverbalnim simbolskim sistemima. razmenjuju se u interpersonalnom i komuniciranju u vecim drustvenim grupama, kao i u masovnom komuniciranju, posredovanom audio-vizuelnim medijima. karakteristike u najvecem broju slucajeva je spontano i afektivno ponasanje po pravilu je sinhrono s obzirom na culnu percepciju je vizuelno, ali moze biti i auditivno i taktilno istovremeno se desava sa verbalnim, izuzeci-bioloski neverbalni simboli i koriscenje jezickih zamena. oba-u najvecem broju slucajeva istovremeno se razmenjuju usmene verbalne i neverbalne poruke. empirijska istrazivanja pokazuju da se ucesce neverbalnih por u komuniciranju krece od 50-90%. neverbalno moze prethoditi,regulisati,nadopunjavati,potencirati,protivreciti ili ponistavati sadrzaje poruka verbalnog. neverbalno koje se simultano desava sa verbalnim u usmenom komuniciranju predstavlja najznacajniju semanticku pretpostavku/semanticki kljuc za razumevanje izgovorenog. znacaj neverbalnog komuniciranja se istrazuje i proucava u poslovnom,peagoskom,politickom itd komuniciranju i deo je strategija stvaranja javnih predstava pojedinca i dr grupa u javnom komuniciranju. 53. RUMORNO KOMUNICIRANJE rumorno komuniciranje-ovo je specifican oblik komunikacione praze jer se ostvaruje interpersonalnim komuniciranjem, s obzirom na broj subjekata komuniciranja, ali imajuci u vidu kontinuiranost prenosenja tj razmene i ste poruke pokazuje tendenciju da, u odredjenim situacijama, neprestanim porastom broja subjekata, ukljuci gotovo sve pripadnike jednog socijeteta i sadrzaji rumornog komuniciranja su polujavni/tajni tj saptajuce komuniciranje. pojam je nastao od eng reci rumor-glasina,govorkanje i to rumor-razglasiti u srpskom-zuckanje ili metaforicno „radio mileva‟.
istrazivaci tvrde da je ovo najstariji nacin komuniciranja kojim je osvajan veliki prostor i da je rec o masovnom komuniciranju. osnovne razlike-ne postoji komunikacioni centar, poruka je podlozna promeni, ne dolazi do svih pripadnika jedne socijalne celine koji to zele, poruku nije moguce kontrolisati kao u masovnom komuniciranju. nemogucnost kontrole poruka da se sire rumornim komuniciranjem jedna je od najvecih prednosti ovog prenosa poruka, u odnosu na masovno komuniciranje, ciji su sadrzaji uvek pod dr uticajem i kontrolom. spin doktori-posebni strucnjaci za rumorno komuniciranje, tj oblikovatelji poruka i zacetnici rumorenja. glasina-poruka u rumornom komuniciranju. nije isto sto i trac. razlika je u tome sto se glasina kao poruka nalazi u polju javnog interesa, tj vecina pripadnika jedne grupe je zainteresovana da bude tacno informisana o nekom aspektu stvarnosti koji je sadrzan u glasini. glasina je drustveno nepotvrdjena poruka, nepoznat je prvi oblikovatelj ili posaljilac, ne postoji nacin da se proveri njena istinitost, ne oblikuje se na osnovu relevantnih cinjenica. moze biti-istinita, delimicno istinita i neistinita ili dezinformacija. vrednovanje glasine zavisi od soc kontexta u kome se prenosi rumornim komuniciranjem. trac-sadrzaj rumornog komuniciranja za koji su zainteresovani pripadnici samo odredjenih dr grupa i pripada privatnoj sferi. u odredjenim situacijama, ako je za licnosti ili dgadjaje koji su obradjeni u privatno zacetom tracu zainteresovana vecina pripadnika neke zajednice, trac moze da dobije i karakter glasine. uzroci nastajanja rumornog komuniciranja-socijalni (netransparentnost javnog zivota,heterogenost interesa u savremenim drustvima, vanredne okolnosti u drustvu,raspad medijskih sistema,umnozavanje medija) ili individualni (potvrda sopstvenog individualnog znacaja,potvrda soc uloge,obezbedjivanje statusa u primarnoj grupi,iracionalni motivi). sadrzajni okvir glasina-stereotipi (pojednostavljena predstava o nekom aspektu stvarnosti usaglasena sa kognitivnim mogucnostima pojedinca) i predrasude (emoconalnoafektivni vrednosni sudovi koji su izraz velikih praznina u mentalno-psihickoj strukturi coveka).
buduci da su sadrzajno determinisane stereotipima i predrasudama, glasine nuzno teze, cak i kad u trenutku nastajanja faktografski korespondiraju sa odredjenim aspektom stvarnosti1) nivelisanju – simplifikaciji kroz usaglasavanje sa stavovima vecine subjekata komuniciranja kao relejima rumornog komuniciranja, 2)distorziji-neprestanom redefinisanju inf jezgra poruke,suzavanjem ili sirenjem njegovim suzavanjem ili sirenjem, 3) dramatizaciji-pojednostavljivanje ide u smeru naglasavanja senzacije. drustveno vrednovanje glasina-je simptom nepostojanja otvorene javne sfere u savremenom drustvu – masmedijski komplex. i takodje je jedna od pretpostavki spontanog izrazavanja javnog mnjenja-nasuprot masmedijski proizvedenom manipulativnom javnom mnjenju. 54. MEDIJ, MEDIJATOR I MULTIMEDIJ 1.
MEDIJ
Posrednik u komuniciranju i neizbeţni strukturalni element svake komunikacione situacije. To je skup prirodnih i/ili veštački h uslova koji omogućava sinhrono ili asinhrono komuniciranje, u većoj ili manjoj meri, utičući na subjekte, sadrţaj, trenutne efekte i relativno trajne posledice komuniciranja. Ljudi u komuniciranju koriste mnoštvo medija, čija se klasifikacija moţe izvršiti na osnovu različitih kriterijuma. Polazeći od njihove (ne)izbežnosti moguće je razlikovati: I primarni medij
Ljudski govor, bez kojeg je, praktično nemoguće komunicirati, pa zato svaka razmena poruka uvek, u svakoj komunikacionoj situaciji, pretpostavlja korišćenje govoraverbalnog i/ili neverbalnog- kao medija, posredstvom kojeg se informacija u procesu semioze transponuje u poruku, simbolički, ciljno i vrednosno organizov anu informaciju.
Strukturalna analiza govora upućuje nas nas zaključak da njega čine: a) svi simbolski sistemi (lingvistički, ekstralingvistički, paralingvistički) b) skup biološko- fizioloških dispozicija čoveka (govorni i motorički organi, njihovo funkcionisanje i specifičnosti njihovog korišćenja) v) prirodni uslovi (vazduh) bez kojih ne bi mogao da funkcioniše kao primarni medij. II sekundarni medij U odnosu na ljudski govor, sekundarni mediji su svi ostali mediji- od vatre i dima do kompjuterske mreţe. Oni mogu, ali ne moraju biti deo komunikacione situacije, nasuprot ljudkom govoru, koji je, shvaćen kao medij, neizbeţan u komuniciranju. Njihovo korišćenje je kriterijum razlikovanja posrednog d neposrednog komuniciranja. Za klasifikaciju ovih medija bitna su dva kriterijuma: Prvi je način percepcije posredovanih poruka: a)vizuelne (vatra i dim, štampani mediji) b) auditivne (bubnjevi, radio)
v) audiovizuelne (film, televizija, kompjuterska mreţa) Drugi je oblik komunikacione prakse kojem je odreĎeni medij imanentan, pa se oni mogu podeliti na medije za: a) intrapersonalno komuniciranje (diktafon, kompjuter) b) interpersonalno komuniciranje (pismo, telefon) v) grupno kouniciranje (bubnjevi, megafon)
g) masovno komuniciranje (štampa, radio, televizija, film) d) virtuelno komuniciranje/ multimediji (kompjuterska mreţa) Imajući u vidu skup uslova kroz koje nastaju, moguće je razlikovati: I prirodne medije
Prirodna pojava (vatra, dim, svetlost, zvuk) koju čovek koristi za saopštavanje, prenošenje i prijem poruka u komuniciranju. II veštačke medije
Posrednik u komuniciranju koji nastaje voljom čoveka kao veštačka struktura, od najjednostavnijih do najsloţenijih. 2.
MEDIJATOR
Ovaj pojam je izvan kolokvijalne upotrebe, nema uporište u komunikološkom razumevanju subjekata komuniciranja, komunikacionog čina i situacije, jer bi njegovo teorijsko etabliranje značilo da mimo pošiljaoca i primaoca poruka i medija postoji neko ko je istovremeno u ulozi subjekta i medija. “Subjekt komuniciranja sa psebnom sociojalnom, najčešće profesionalnom ulogom u interpersnalnom (prevodilac), komuniciranju s a publikom (spiker) i u masovnom komuniciranju (voditelj). 3.
MULTIMEDIJ
“Posrednik u komuniciranju koji istovremeno objedinjuje ekspresivne mogućnosti najvećeg broja postojećih medija, prvenstveno mas-medija.” Komunikaciona vrednost multimedija nije u njegovoj sloţenosti, već u izraţajnim mogućnostima koje su svojstvene svakome od medija integrisanih u multimedij. Bitna je sinhornost sistema.
Multimedijski system je skladan skup medija u kome je svaki od njih u funkciji drugih da bise ostvarila simbolička punoća pos redovanih poruka. Prvi pravi multimedij je kompjuterska mreţa. TakoĎe je i jedini multimedij kojim se mogu, sinhrono i/ili asinhrono, oblikovat i bizuelne, auditivne, i audiovizuelne poruke. Danas više ne postoji medij koji nije integrisan u kompjutersku mreţu. Moţe se odrediti kao sinhrono korišćenje više konvergentnih medija u sistemu posredstvom kojeg se širi informativno jezgro i znače njska vrednost posredovanih poruka. 55. MEDIJ I KOMUNICIRANJE
Postoje tri teorijska pristupa:
1. Klasični pristup (Dţozef Klaper), po kome su mediji “bezlične tehnike posredovanja”, odnosno tehničko -tehnološke strukture koje su samo instrumenti ili kanali komuniciranja.
2. Moderni pristup (Maršal Mekluan), po kome “medij je poruka”, gde se tvrdi da ljudi ne komuniciraju sa dr ugim ljudima posredstvom medija, nego sa samim medijima. 3. Postmoderni pristup (Ţan Bodrijar): Sve što se dešava u takozvanoj “stvarnoj stvarnosti” jeste simuliranje simulakruma, odnosno nestvarne medijske stvarnosti u kojoj se referencijal, stvarna stvar nost, polako gubi i od koje smo svakim novim danom sve udaljeniji, ţiveći u virtuelnoj stvarnosti. 56. MEDIJI MASOVNOG KOMUNICIRANJA-DEFINICIJA I VRSTE definicija-mediji masovnog komuniciranja/masmediji predstavljaju tehnicko-tehnoloske strukture, nastale sklopom prirodnih i vestackih uslova, sa odredjenim i imanentnim mogucnostima simbolicke ekspresije, posredstvom kojih se iz jednog ili vise komunikacionih centara distribuiraju poruke prea neogranicenom mnostvu pojedinaca, tj masovnoj publici. vrsteklasicni
stampa (knjiga, novine, plakat, letak, strip) film radio televizija
ostali
gramofon/gramofonska ploca magnetofon/magnetofonska traka kasetofon/kaseta videorekorder/video kaseta cd player/kompakt disk dvd player ili kompjuter/digitalni video disk
klasifikacijena osnovu kriterijuma culne percepcije poruka na vizuelne, auditivne i audiovizuelne na osnovu načina dopremanja poruka do recepijenata na distributivni (štampa, film, gramofon, magnetofon, kasetofon, video rekorder, CD/DVD plejer) i transmisioni (radio, televizija) mediji komuniciranja. 57. MASMEDIJI U DRUSTVENOJ STRUKTURI pitanja savremene nauke o drustvu- jesu li masmediji i masovno komuniciranje primarni ili izvedeni elementi strukture savremenog drustva? zavisno od pozicioniranosti masmedija u drustvenoj strukturi, u kojoj su meri drustveno determinisani? koliko masmediji uticu na drustvo i drustvene prom ene? sociocentricni teorijski pristupi-polazi se od teze da su drustveni polozaj medija masovnog komuniciranja,njima posredovani sadrzaji i posledice masovnog komuniciranja samo izraz drustvene stvarnosti. masmediji su locirani izvan ekonomske strukture drustva, nisu deo drustvene baze tj proizvodnih snaga drustva, vec drustvenim funkcijama pripadaju idejnoj tj ideoloskoj sferi drustva. sustina sociocentricnosti ogleda se u instrumentalnom razumevanju masmedija, tj masovnog komuniciranja, prvenstveno kao emanacije odnosa moci u drustvu. saglasno takvom stanovistu, mediji masovnog komuniciranja su deo drustvene nadgradnje, kultura industrija ili sredstva odrzavanja unutrasnje homeostaze i stabilnosti drustvenog sistema. medijacentricni pristupi- rodonacelnici i zastupnici inis i mekluan, gerber i shiler itd. oni vide drugacije ulogu masmedija, pridajuci im daleko samostalniju drustvenu moc. buduci da je komuniciranje, kao osnovni element drustvene strukture u savremenosti velikim delom masmedijski posredovano komuniciranje, i da je savreneno drustvo u najznacajnijim fukcionalnim aspektima rezultanata masmedijski proizvedenih sadrzaja, tj informacije i vrednosti kojima je savremen covek zasut, zakljucuje da su i mediji masovnog komuniciranja u savremenom drustvu jedan od bazicnih elemenata njegove strukture. za zastupnike ovog pristupa jos ubedljiviji dokaz da su mediji primarni uzroci drustvenih promena, nalazi u cinjenici na koju ukazuje istorija-sa svakom promenom na medijskom planu nastupala je i odredjena odgovarajuca drustvena promena. mediji masovnog komuniciranja istovremeno su i drustveni proizvod i prozvodjac drustvenih odnosa i promena. u kojoj ce meri masmediji biti njihova posledica a u kojoj uzrok, zavisi od razudjenog sklopa socijalno-istorijskih uslova. medjuzavisnost-implicira da su masmediji i drustvo u stalnoj interakciji i uticu jedni na druge. mediji odgovaraju na zahteve drustva za informacijama i zabavom, i u isto vreme stimulisu inovacije i doprinose menjanju socijalno-kulturne klime, koji proizvode nove zahteve u masovnom komuniciranju. autonomisticki pristup-najmoderniji. unutar izvesnih politickih konceptualizacija, koje korespondiraju sa aktuelnim procesima globalizacije, drustvo i masmediji se sagledavaju kao relativno nezavisni sistemi, medju kojima se ostvaruje nizak stepen interferencije. ovaj pristup je nastao kao derivat prethodnog teorijskog uopstavanja relacije drustvo-masmediji, predimenzioniranjem empirijskim istrazivanjima potvrdjenih cinjenica da je drustvo relativno rezistentno na persuazivne aspekte delovanja masmedija i da odredjeni masmediji u odredjenom socijalno-istorijskom kontekstu mogu sacuvati izvestan stepen autonomije od ekonomskih, politickih i drugih uticaja iz okruzenja. autonomna pozicija zeli da sugerise kako je medijska kultura povrsna i ne dotice znacajno lokalnu kulturu. sledi da se kulturni imperijalizam verovatno nece desiti, ni slucajno protiv volje kulturno koloniziranih. 58. DRUSTVENE FUNKCIJE MASMEDIJA
nezavisno od pozicioniranosti masmedija u drustvenoj strukturi i subjektivnih namera medijskih vlasnika, kontrolora i profesi onalnih komunikatora, mediji masovnog komuniciranja nuzno obavljaju odredjene drustvene funkcije koje u praksi masovnog komuniciranja deluju simultano u medjusobnom ekvilibrijumu u kojem je zavisno od samog masmedija i poruka koje se masovno distribuiraju , moguce uociti trenutnu ili trajnu prenaglasenost neke od ovih funkcija. funkcijeinformisanja-INFORMATIVNA F-JA obrazovanja-EDUKATIVNA F-JA zabave-DISTRAKTIVNA F-JA
informativna funkcija-ostvaruje se kroz posredovanje poruka o relevantnim dogadjajima, licnostima, stanjima i pojavama iz zivota, recipijentima koji o njima nista,malo ili nedovoljno znaju zato sto su prostorno i vremenski razdvojeni od njih i ne mogu do jnih dosegnuti bez masmedija kao posrednika. te poruke moraju biti aktuelne, pravovremene, istinite, objektivne i potrune, da bi informativna funkcija masmedija dosla do punog izrazaja. moguce je uopciti 3 prakticno-teorijske konceptualizacije poruke kao-ogledala stvarnosti, objasnjenja stvarnosti i definisanja stvarnosti. edukativna funkcija-ostvaruje se celinom objavljenih poruka indirektno i direktno-planskim didaktickim delovanjem komunikacionih centara na odredjene recepcijske krugove u masovnoj publici. distraktivna funkcija- pretpostavka je ostvarivanja prethodne dve funkcije, pa i samih medija masovnog komuniciranja kakvim ih danas poznajemo. bez zabavnih sadrzaja i razlicitih formi njegovog realizovanja, masmediji mozda ne bi ni postojali ili ne bi imali danasnji drustveni znacaj i uticaj na publiku. ova funkcija jeste da omoguci individui da predahne, da bi mogla nastaviti da se izlaze informisanju, interpretacijama i preskripcijama koje su joj neophodne u modernom svetu. 59. DRUSTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI
nezavisnost masmedija- bi prvenstveno trebalo da obezbedi profesionalnu slobodu izbora posredovanih sadrzaja od ra zlicitih drustvenih uticaja, posebno od razlicitih vidova eksplicitne kontrole. 3 opasnosti po masmedijsku nezavisnost- opasnost drzave, politike i novca. liberalni pristup-afirmisan u SAD, nezavisnost medija moguca samo ako nisu u vlasnistvu drzave. nedostaci pristupa- drzava uvek odredjuje normativni okvir funkcionisanja masmedija i vlasnici medija imaju politicki identitet i interese ili lukrativne interese.
masmediji i politicke organizacije pozicionirani su u politickim sistemima kao kanali javne vlasti/drzave i gradjana. smisao postojanja politickih organizacija je vlast. postoji mogucnost da svaki vlasnik privatnog masmedija izabere politicku opciju koju moze da podrzava u politickom komuniciranju. model sa 4 varijable o utvrdjivanju uticaja politickih organizacija na masmedijske sadrzaje (kolin sejmon jur)organizaciona veza izmedju masmedija i partija odanost masmedija stranackim ci ljevima politicka orjentacija recipijenata nekog masmedija prema partijama korelazija izmedju velicine segmenta publike jednog masmedija i velicine segmenta birackog tela odredjene politicke partije
novcani zurnalizam-(bazhdikijan). tvrdi da je ustanovljen poseban model ne nezavisnog novinarstva. nezavisni mediji-sintagma koja sluzi da bi se oznacila vrsta idealnog tipa masmedija, a ne pojavu. ako se vec sintagma upotrebljava, mora se precizno odrediti – nezavisni od koga. 60. STAMPA-NASTANAK I RAZVOJ , VRSTE STAMPANIH MASMEDIJA I ZAJEDNICKE KARAKTERISTIKE stampa-zbirni naziv za pojedinacne stampane medije masovnog komuniciranja. vrste stampanih masmedija- knjiga, letak, plakat, novina i strip. Njihov najmanji zajednički imenilac je identična medijska struktura i posredovanje isključivo vizuelnih (verbalnih, ikoničkih i verbalno -ikoničkih) poruka. nastanak -Štampa nastaje otkrićem Johana Gutenberga i pojavom štamparske prese sa pomičnim slovima u XV veku. Strukturu svih štampanih mas-medija čine-pismo, materijal kojim se štampa, materijal na kojem se štampa,ureĎaji kojima se štampa. Zajedničke osobine/karakteristike:
Medij isključivo vizuelnih, preteţno verbalnih, pragmatskih i estetskih poruka. Uvek u prvom, denotativnom planu značenja, podrazumevaju kognitivni, racionalno -intelektualni pristup pošiljaoca i primalaca. Neizbeţna denotativnost poruke posredovane štampanim mas-medijima. Konotacija i estetska vrednost nastaje u naknadnoj intelektualnoj i/ili emocionalno-afektivnoj rekonstrukciji značenja poruke. Štampa je nuţno inter pretativni medij.
61. KNJIGA I NJENE SPECIFICNOSTI knjiga je prvi stampani medij u istoriji ljudskog drustva. nastaje povezivanjem ogranicenog broja listova papira odredjenih dimenzija uglavnom standardizovanog formata (minimalno 49). stampa se u odredjenom tirazu i u neogranicenom broju izdanja, relativno je vremenski trajna i prenosiva u prostoru, stoga posreduje sadrzaje do neodredivog broja recipijenata. posredovani sadrzaji se u svakoj pojedinacnoj knjizi bitno ne menjaju i knjiga nema vremenski odredjenu periodiku izlazenja, sto su sustinske razlike nje i novina. knjigom se posreduju iskljucivo vizuelne-verbalne i ikonicke poruke. prva stampana kniga je biblija. stampana je u 2 knjige folio formata,goticom. prva je imala 648strana, druga 634. na svakoj strani bila su 2 stupca sa po 42 reda. tiraz je bio 200 primeraka, vecim delom na papiru,manjim na pergamentu. poslednja faza u razvoju knjige kao medija masovnog komuniciranja, apoceta krajem 2.milenijuma unutar savremene naucno-tehnoloske revolucije, jeste pojava elektronske hiperknjige. elektronska knjiga je istovremeno negacija knjige kao stampanog medija, jer se u njenoj medijskoj strukturi zadrzava samo pismo,a sve ostalo prevodi u elektronski ekvivalent. 62. NOVINE-VRSTE I EKSPRESIVNE MOGUCNOSTI pojam objedinjuje sve dnevno i periodicno stampane publikacije, cije je dinamika stampanja prethodno utvrdjena, a posredovane poruke promenljive u zavisnosti od periodike izlazenja. periodicnost novina i promenljivost sadrzaja u njima su dve najznacajnije odlike koje novine razlikuje od ostalih stampanih medija masovnog komuniciranja. novine su zajednicki imenilac mnostva razlicitih publikacija koje se stampaju u masovnim tirazima. kriterijum za klasifikaciju novina- dinamika njihovog stampanja i izlazenja 1)dnevne i 2)periodicne. dnevne novine-stampaju se svakodnevno ili 5-6 dana nedeljno i mogu biti jutarnje i vecernje. periodicne novine- mogu biti sedmicne,15dnevne, mesecne, tromesecne,polugodisnje i godisnje. nazivaju se casopisima ili magazinima. kriterijum za klasifikaciju-zavisnost od sadrzaja- informativno-politicke,revijalne,specijalizovane. kriterijum za klasifikaciju-publika kojoj su namenjene- multinacionalne, nacionalne, lokalne. sirinu semantickog polja svake poruke u novini,osim verbalne i ikonicke kompozicije, determinise i specifican semioticki sistem koji je svojstven novinama. puna semanticka vrednost poruke u novinama ostvaruje se u sadejstvu verbalno-ikonickih simbolskih sistema i ovako skeciranog semiotickog sistema koji je svojstven novinama. jedinice znacenja u tom sistemu, koje uticu na znacenje poruke su: mesto koje poruka zauzima u novinama mesto koje zauzima na stranici, velicina prostora na kojem je plasirana velicina i familija slova velicina i sadrzaj naslovnog bloka ilustracija potpis ispod ilustracije graficka oprema texta potpis 63. PLAKAT I LETAK plakat je prvi pojedinacni stampani medij koji se artikulisao kao masovni u socijalnoj praxi neposredno posle otkica stamparske pres e sa pomicnim slovima. u svojoj ranoj fazi plakatom su posredovanje verbalne poruke o javnim dogadjajima, u njima su objavljivani proglasi drzavnih suverena, odluke lokalnih organa, oglasavana prodaja robe itd. ponekad su sadrzali jednostavnu ilustraciju, uradjeni duborezom. otkricem litografije 1798.god i brzih stamparskih presa, u 19.v nastao je plakat kakvim ga danas poznajemo-stampani medij kojim se posreduju ikonicko-verbalne poruke. standardni plakat je pojedinacni stampani masmedij kojim se posreduju vizuelne ikonicko-verbalne poruke. to je distributivni medij koji se stampa u velikim tirazima i postavlja na stacioniranim ili pokretnim javnim objektima i povrsinama. zahvaljujuci tome, on je medij masovnog komuniciranja, jer je broj recipijenata prostorno i vremenski neodrediv. njime se posreduju faktografsko-logicke ili estetske poruke,a najcesce njihova kombinacija. osnovna klasifikacija plakata, u zavisnosti od teleoloske usmerenosti poruke- umetnicki,edukativni i propagandni plakat, a propagandni-reklamni,politicki i ratni.
razlika izmedju plakata i letka-fizicka velicina ovih medija i nacin distribucije. letak -pojedinacni stampani medij masovnog komuniciranja kojim se posreduju vizuelne ikonicko-verbalne poruke, li zntno manjih dimenzija nego plakat.uklapaju se u dimenzije ostalih pojedinacno stampanih masmedija, buduci da su knjige ili novine jedan od nacina distribucije letaka. takodje se distribuiraju bacanjem iz vazduha i zemaljskih prevoznih sredstava, postanskim saobracajem i neposrednim raznosenjem. u velikim propagandnim kampanjama, vrsi se kombinacijom svih ovih nacina, zbog cega je letak medij masovnog komuniciranja. pored propagandnog, u manjoj meri, postoje i edukativni i umetnicki. 64. STRIP I NJEGOVE SPECIFICNOSTI pojam strip je u srpski jezik uveden doslovnim preuzimanjem istozvucne eng reci sa znacenjem pruga ili traka. on je homonimni izraz, kojim se istovremeno izrazava 1-pojedinacni stampani medij mas.komuniciranja, tj strip-medij i 2-sadrzaj koji se posreduje tim medijem ili novinama, a nastaje crtanjem-crtani strip ili fotografisanjem-foto strip, po odredjenoj fabuli-strip-prica. prvi strip-prica stampana je 5.maja 1895. u njujorskom nedeljnom world-u. strip se zvao hoganov prolaz, od autora richarda feltona autkolta. mesto desavanja prljave i oronule gradske zgrade, napustena dvorista sa psima i mackama, snaznim karakterima klosara i odrpanca. jedan od njih dugouhi nestasko celave glave sa podrugljivim osmehom,obucen u dugu prljavu nocnu kosulju. stampari experimentisuci sa zutom bojom, boje njegovu kosulju u zuto-zuti decak. strip-pricu strukturalno cini odredjeni br kvadrata i li pravougaonika/panela u kojim je ikonicki i verbalno data neka sekvenca price. standardni pristup podrazumeva ikonicku poruku,crtez ili fotografiju i tzv balone-povrsine u panelu,strelicom povezane sa likovima, u kojima se nalazi verbalna poruka. ona je dopuna ikonickoj poruci, njeno objasnjenje i kopca sa sledecim panelom. svaki od panela predstavlja jednu od faza strip-price u linearnom,uzrocno posledicnom nizu i nastaje klasicnom tehnikom kadriranja. i u stripu su prisutni svi planovi i akursi imanentni filmskom jeziku. komunikolosko posmatrano- svaki od panela predstavlja kombinaciju estetske i pragmatske poruke, ali je u recepciji dominantna faktografsko-logicka textura u balonima. citaoci stripa dekodiranje celine ikonicko-verbalne poruke izvrse prihvatanjem fixiranog znacenja ikone ponudjenog u verbalnoj poruci. 65. FILM-MASMEDIJ I MEDIJSKI SADRZAJ; VRSTE FILMOVA pojam-izraz film je u srpskom jeziku homonim i istovremeno denotira medij masovnog komuniciranja i sadrzaj koji se posreduje tim ili nekim drugim medijem. nastanak -krajem 19og veka otkricem kinematografa (1891. edison), tj uredjaja koji je istovremeno bio kamera i aparat za projekciju. 1895. su braca luj i ogist u parizu organizovali prvu javnu filmsku predstavu. struktura filmskog medija-cine filmska traka, uredjaji za snimanje, uredjaji za reprodukciju i situacioni okvir recepcije (biosko, projekciona dvorana itd). razvoj filma-najpre samo vizueli nemi film, prvi zvucni film-dzez pevac 1927., film u boji 1935 beki sharp, 1941 gradjanin kejn. pa iluzija trece dimenzije itd. recepcija filma-se vrsi mentalno-psihickim procesima identifikacije i projekcije. industrija filma-od samog nastanka filmskog medija, pocinje razvoj filmske industrije, koja se zasniva na premisi da je i film roba. film kao roba je zasnovan na principima-vedetizacije, skrivene erotike i happy enda. buducnost filma-film kao medij masovnog komuniciranja polako nestaje , prepustajuci filmski spektakl novim audio-vizuelnim medijima. vrste filmova dokumentarni, tj dokumentarni film informativni, tj filmski zurnal performativni, tj igrani film (sa mnostvom zanrova) animirani, tj crtavi film i lutka film 66. JEZIK FILMA I FILMSKI SPEKTAKL jezik filma-specificni semioticki sistem kojim su definisane expresivne mogucnosti filma. on je nastao i determinisan je-1)fizickom cinjenicom da se u filmskom mediju 2dimenzionalno prezentira 3 dimenzionalna stvarnost i 2)bioloskom cinjenicom da njegovu sintakticku,semanticku i pragmaticku strukturu cine simboli i izrazajna sredstva dostupna kameri, tj ljudskom oku. morfologija i sintaksa filmskog jezika moze se prikazati analogijom sa usmenim/pisanim jezikom. kadar u filmsom jeziku predstavlja ekvivalent reci, scena-sintagmi,a sekvenca-recenici. kadar – sve ono sto se vidi i cuje u neprekinutom cinu snimanja, od ukljucivanja do iskljucivanja kamere. vise kadrova oformljuje scenu, vise scena-sekvencu,a niz sekvenzi-kratkometrazni ili dugometrazni film. kadar-osnovna expresivna jedinica filmskog jezika, odredjena prostorno(okvir kadra) i vremenski (vreme trajanja kadra). njihov zbir rezultira filmskim prostorom i filmskim vremenom. to sto ce biti u kadru,koliko ce trajati i kakav ce kadar biti odredjeno je relacijom kamera-objekat snimanja. udaljenoscu kamere od objekta definise se fi lmski plan, koji moze biti-detalj,krupni plan,srednji plan, ameriken i total, pri cemu svaki od ovih planova ima po nekoliko varijacija. polozaj kamere u odnosu na objekat odredjuje ugao snimanja-gornji rakurs, srednji/horizontalni i donji rakurs. kadar odredju stanje kamere i objekta i kretanje kamere u odnosu na objekat. kamera moze biti nepokretna,a objekat u pokretu, pokretna a objekat nepokretan i oboje u pokretu. 2 osnovna kretanja kamere kada je pozicionirana u 1 tacki,aali se pomera horizontalno,vertikalno,kruzno,brisuci,skokovito itd-panorama/shvenker. kada se krece zajedno sa kamermanom napred/nazad/gore/dole, uporedno sa objektom snimanja, kruzno oko objekta snimanja,ukoso itd-voznja/far expresivne mogucnosti unutar filma cini-kretanje unutar kadra i kompozicija kadra. sve ove expresivne mogucnosti filmskog jezika zasnovane su na sistemu kadriranja,koji cini sintaksu ovog semiotickog sistema koji je imanentan filmu. jezik filma ima svoje stilske figure za oblikovanje filma kao poruke i specificnu interpunkciju u njenoj strukturi. sve one postizu se sistemom kadriranja i interpunkcijom filmskog jezika, koju cine postupci-otamnjenja ili zatamnjenja kadra, rezovi,pretapanje kadrova,duplex i multiplex pozicije i geometrizacija kadrova. stilske figure-elipsa, flesbek,metonimija. filmski spektakl-predstavlja razlicite kreativne postupke i tehnike u toku snimanja filma ili montaze, izvedenu ikonicko-auditivnu rekonstrukciju stvarnosti.pretpostavka filmskog spektakla su i expresivne mogucnosti, tj jezici svih umetnosti, ciji mu je nastanak istorijski prethodio, zbog cega se i metaforicki naziva „sedmom umetnoscu/, kao i onih umetnosti koje su i istovremeno nastajale. shvacen je kao estetska poruka/sadrzaj,integrisuci u odnosu na sve ostale umetnosti i time je mnogo pristupacniji ljudima od ostalih umetnosti. faktografski aspekat stvarnosti-omogucuje mu denotativno znacenje. medjutim razlicitim izrazajnim sredstvima i izrazajnim mogucnostima filmskog jezika i tehnickim uredjajima za snimanje, moztazu i projekciju filma, stvarnost se u filmskom spektaklu transformise u filmsku stvarnost, tj proces u kom nastaje i obitava filmska umetnost. dogadjaj se interpretira u prostorno-vremenskoj ravni u kojoj ga u realnom zivotu nemoguce sagledati,a simbolicki spektar koji se u procesu stvaranja filmskog apektakla koristi, obogacuje njegovo semanticko polje i cini da film prvenstveno bude estetska poruka, tj otvorena ikonicko-auditivna simbolska struktura sa mnostvom mogucih konotativnih znacenja. 67. SPECIFICNOSTI RADIJA KAO MAS-MEDIJA radio-prvi elektronski medij masovnog komuniciranja, cija je struktura u tehnicko-tehnoloskom smislu konacno oformljena u prvim decenijama 20.veka i time su stvoreni uslovi da se njime masovno distribuiraju auditivne poruke u oblikovanim radio-programima. rec potice iz latinskog radiare-sijati,isijavati,zraciti. nastanak -omogucen je pomocu niza naucno-tehnickih otkrica u 19veku, prvo faradejevim otkricem elektro magnetne indukcije 1831, koje je sa henrijevim experimentima za dobijanje visokofrekventnih elektronskih oscilacija 1840., omogucilo klerku maksvelu da postavi teoriju elektromagnetnih talasa 1867-1873. i hajnrihu rudolfu hercu da eksperimentima pokaze kako se oni prilikom prostiranja ponasaju kao svetlosni talasi 1877. nikola tesla 1895.godine uspostavlja vezu bez zica, tj prenosi signal na relativno maloj udaljenosti, pa 1899. godine guljermo markoni uspostavlja vezu izmedju engleske i francuske, a 1901. salje prvi radio si gnal preko atlantika. sve tehnicke prepreke
prevazidjene su 1906.godine, kada li de forest konstruise elektronsku vakumsku cev sa 3 elektrode (trioda), koja omogucava pojacavanje radio signala u prenosenju glasa, a radio kakvim ga danas znamo je tehnicki profilisan barden-bratenovim pronalaskom tranzistora 1948.godine. prvi radio program- 2. novembra 1920.godine i pitsburgu (SAD)-1.radio-stanica sa oblikovanim govorno-muzickim tj informativno-zabavim programom KDKA. najznacajniji nedostatak radija-ekspresivno jednodimenzionalni medij. medijske prednosti/specificnosti radija u tehnicko tehnoloskom, produkcionom i recepcijskom smislu i ziskuje najmanje materijalnih sredstava najrasprostranjeniji je medij masovnog komuniciranja najneposredniji i najprilagodljiviji je masmedij najbrzi je u posredovanju javnosti omogucava uspostavljanje najkorektnije direktne povratne veze najsirem krugu recipijenata
medijska struktura radija-cine je: studio u kojem se stvara auditivna poruka studijska tehnika kojom se ona prevodi u elektronski ekvivalent odasiljac/predajnik koji sluzi za stvaranje modulisanih struja visoke ucestalosti/frekvencije odasiljacka/predajna antena koja se napaja tim strujama i isijava elektromagnetne/radio talase vazduh/etar prijemna antena koja prima elektromagnetne talase i pretvara ih u slabe struje visoke frekvencije radio prijemnik koji te struje prima,pojacava,demodulise i time elektrosignal ponovo pretvara u odaslatu auditivnu poruku 68. AUDITIVNA STRUKTURA RADIO-PROGRAMA radio-prvi elektronski medij masovnog komuniciranja, cija je struktura u tehnicko-tehnoloskom smislu konacno oformljena u prvim decenijama 20.veka i time su stvoreni uslovi da se njime masovno distribuiraju auditivne poruke u oblikovanim radio-programima. rec potice iz latinskog radiare-sijati,isijavati,zraciti. auditivna struktura radio-programa predstavlja skup svih njegovih ekspresivnih mogucnosti, tj struktura svakod radio-programa se zasniva na 5 expresivnih mogucnostigovoru, muzici, zvucnim efektima, tisini i ritmu. 69. TELEVIZIJSKI SPEKTAKL pojam televizije-rec je neologizam nastao od latinske reci tele-daleko i visio-gledanje,vidjenje, predstava. prvi je u ovom znacenju izraz upotrebio 1900.godine ruski naucnik pereki na medjunarodnom kongresu u parizu. nastanak televizije-otkrice u 20.veku, ali su prvi pokusaji prenosenja staticne, a zatim i zive sliek stariji. 1855. godine djovani kazeli je patentirao pronalazak, kojim su prenete staticne slike, da bi 1863. uspostavljena javna foto-telegrafska veza izmedju pariza i liona. prvi redovan program pocinje da se emituje 1936. godine na BBC u engleskoj. drustvena uloga televizije-svi mediji, ostavljaju odredjeni trag u individualnom i socijalnom zivotu ljudi, ali postojanje, delovanje i upotreba televizije imaju civilizacijski znacaj, po kom ce se i prepoznavati epoha prelaska drugog u treci milenijum. tim sto razvoj televizije u tehnolosko-tehnickom smislu nije jos uvek okoncan, niti su iscrpljene sve njene mogucnosti. televizijska slika-nezavisno da li je rec o elektronskoj, digitalnoj, radiodifuznoj,kablovskoj ili satelitskoj televiziji, strukturalno j ovaj masmedij slican radiju, ali je tehnicko-tehnoloski obogacen uredjajima za stvaranje, transmisiju i prijem audiovizuelne poruke, tj dinamicne zive i auditivno dopunjene slike. slika realnog i tekuceg zbivanja je najznacajnija odlika televizije. vrste televizije-radio difuzna, kablovska, satelitska i digitalna. televizijski spektakl-je autenticno televizijska prezentacija dogadjaja u direktnom prenosu nastala oblikovanjem poruke koja u svojoj strukturi nuzno sadrzi faktografskologicki predlozak stvarnosti, ali i subjektivnu/rediteljsku simbolicko-spektakularnu interpretaciju zbivanja koje se posreduje televizijom, sto za posledicu ima televizijsko udvajanje stvarnosti. 70. VRSTE TELEVIZIJSKIH PROGRAMA televizijski program cine- direktni prenosi, snimljene emisije, teletekst, filmovi. direktni prenosi-njime se najcesce posreduju vesti, talk show emisije, javni dogadjaji i manifestacije. snimljene emisije-se u zanrovskom smislu grupisu u serijale, serije, televizijske drame, televizijske filmove, dokumentarne reportaze, igre, muzicke video klipove i propagandne spotove. serijali i serije-razlika je u prezentaciji autora serija da je sto vise priblizi umetnickom izrazu, koristeci estetske standarde postavljene u stvaranju igranih filmova i tehnicke mogucnosti televizije. postoji formalna nesaglasnost u dinamici emitovanja. dok se serije uvek jasno odredjene tematike emituju po pravilu jednom sedmicno i pre ili kasnije zavrsavaju, serijal je autenticno televizijski zanr sa pricom iz zivota koja se emituje svakodnevno ili barem par puta sedmicno i beskonacno traje. reality television-1971. prikazan big brother pod nazivom tv istina. banalnosti svakodnevnog zivota se ovde uzimaju doslovno za sadrzaj emisije, najcesce jednosatne dnevne.projekat se zasniva na neprekidnom snimanju prethodno izabrane i novcano stimulisane drustvene grupe, koja se odredjeno vreme izoluje u odgovarajucem prostoru i zivi pred ocima kamera.iz sirovog materijala sklapa se epizod, koja se emituje gledaocima. televizijske igre-najdominantniji predstavnik su kvizovi. oni su istovremeno ritual i takmicenje, tj izraz covekove drustvene i ludisticke prir ode. nakon ritualizovanog pocetka, koji je isti svake sedmice, sva vaznost se pridaje igri koja je organizovana tako da se takmicari postepeno eliminisu dok ne ostane jedan pobednik. kraj je isto ritualizovan, kao pocetak. ova mikstura rituala i igre ista je u svakom kvizu, bez obzira da li je specijalizovani, populisticki, intelektualni, kviz sa slavnim licnostima itd. u svom ritualnom aspektu potiru razlike medju ljudima,kroz takmicarski deo pruzaju mogucnost identifikacije, a u relaciji pobednik-porazen katarzicke elemente kroz potvrdu sopstvenih vrednosti ili kroz utehu da je biti gubitnik jedna od dve mogucnosti u zivotu ,koju potvrdjuje i televizija.takodje postoji ideoloski koncept jednakih sansi. drame i filmovi-cine izvestan deo televizijskog programa. to su vec postojece umentnicke forme/esteticke poruke, koje su prilagodjene televiziji. u njima se ne kida primarna veza sa pozoristem i filmom, ali se prezentacione mogucnosti izrazavaju relativno autonomnim jezicima,a recepcija se ostvaruje u potpuno drugacijim komunikacionim situacijama. iako postoji velika simetrija izmedju jezika filma i jezika televizije, umanjeni ekran nije pogodan za prezentovanje brzog smenjivanja mnostva kadrova koji na velikom bioskopskom platnu imaju upecatljivo kinesteticno dejstvo. teletekst-pojavljuje u 2 vida- na posebnim kanalima kroz kontinuirano emitovanje skupova verbalnih pisanih poruka i kao titlovani tekst na dnu ili vrhu ekrana, verbalna pisana poruka nezavisna od audiovizuelne poruke na ekranu, koju ne treba poistovecivati sa potpisom/kajronom (titlom). 71. SLOBODA JAVNOG KOMUNICIRANJA sloboda-vrednosno impregniran pojam. sloboda informisanja/javnog komuniciranja u sebi sadrzi 2 posebne slobode-slobodu misli i govora/izrazavanja i slobodu stampe, tj medija masovnog komuniciranja. sloboda informisanja-u savremenom drustvu izrazava se kroz mogucnost komunikacionih centara i profesioanlnih komunikatora u njima da posredstvom medija masovnog komuniciranja, bez prethodne ili naknadne intervencije drzave i drugih subjekata moci u posredovane sadrzaje/cenzure, relativno autonomno i u jednakim drustvenim uslovima, posebno kada je rec o pristupu sistemu masovnog komuniciranja, distribuiraju poruke iz svih oblasti drustvenog zivota prema masovnoj publici. pritom treba da imaju u vidu javni interes, uvazavaju manjinske interese i postuju drustvene (zakonske i eticke) norme u masovnom komuniciranju, koje moraju biti u skladu sa principima autonomnosti, ravnopravnosti i odgovornosti komunikacionih centara i profesionalnih komunikatora, kao i sa profesionalnim standardima. 72. CENZURA I OBLICI CENZURE cenzura- rec je nastala od latinske reci censura sto znaci procena imovine. u razlicitim formama je bila prisutna u zakonima i praksi vecine evropskih zemalja.
nastanak -325. kada nikejski koncil i 431. koncil u efesu zabranjuju neke dogmatski neispravne i jereticke spise. zatim 1231. inkvizicija. zatim 1559.godine papa pavle 4. izdaje 1559 index librorum prohibitorum, tj spisak knjiga zabranjenih za citanje. 1538. godine francuski kralj fransoa prvi ediktom predvidja smrtnu kaznu za necenzurisano objavljivanje. oblici cenzure- klasicna cenzura, indirektna cenzura i samocenzura. samocenzura- je pojam koji je tesko definisati jer nastaje kao posledica delovanja brojnih socijalnih i psihickih faktora. ona nije izraz odgovornosti koja proistice iz drustveno nuznih ogranicenja slobode informisanja zbog zabrinutosti za jednakopravnost svakog pojedinca u drustvu, vec je posledica spoljnih uticaja nametnutog konformizma profesionalnih komunikatora. 73. KLASICNA CENZURA I NJENI VIDOVI cenzura- rec je nastala od latinske reci censura sto znaci procena imovine. u razlicitim formama je bila prisutna u zakonima i praksi vecine evropskih zemalja. klasicna cenzura- obuhvata niz postupaka organa javne vlasti , najcesce posebnih drzavnih organa, ali takodje i onih institucija koje fakticki raspolazu instrumentima drzavne vlasti, kojima se prethodno ili naknadno prinudno sprecava javno iznosenje, kao i mogucnost recepcije odredjenih sadr zaja, pojedinacnih ili grupnih misljenja. ispoljava se kroz dva svoja oblika-preventivnu i suspenzivnu cenzuru. 74. INDIREKTNA CENZURA I NJENI VIDOVI cenzura- rec je nastala od latinske reci censura sto znaci procena imovine. u razlicitim formama je bila prisutna u zakonima i praksi vecine evropskih zemalja. indirektna cenzura obuhvata, po misljenju dzona kina („‟mediji i demokratija‟‟) vanredna ovlascenja naoruzanu tajnost laganje drzavno ovlascivanje korporativizam kontrolu frekventnog spektra kaznenu politiku u medijskom sistemu, tj dekriminalizaciju i samoregulaciju 75. MANIPULACIJA, MEDIJSKA MANIPULACIJA I TEHNIKE MANIPULACIJE pojam-lat manus-ruka i pulare-pipati,dodirivati,udesavati,gladiti. medijska manipulacija-njene mogucnosti izviru iz svih karakteristika masovnog komuniciranja. njome se tezi stvaranju slike stvarnosti koja izgleda kao da jeste stvarnost (breton). tehnike manipulacije-su vidovi ispoljavanja manipulacije, tj primene razlicitih tehnika u organizovanju poruke tj masmedijskog sadrzaja su-dezinformacija, reklama, propaganda i public relations. vrste manipulacije-istrazivanja pankarda i bretona-manipulacija se ostvaruje u 2 psiholoske ravni, stoga postoje- afektivna i kognitivna manipulacija. afektivna manipulacija-ostvaruje se apelovanjem na osecanja i izazivanjem tzv. utiska stapanja. apelovanje na osecanja-najstariji nacin medijske manipulacije u kome se uspostavlja direktna relacija izmedju sadrzaja poruke i emocionalnih slojeva u mentalno psihickoj strukturi coveka tehnikama zavodjenja, npr-demagogijom komunikatora, stilom komuniciranja, (ne)jasnocom poruke, estetizacijom poruke, izazivanjem straha, sugerisanjem autoriteta, (zlo)upotrebom dece i stvaranjem tzv afektivnog amalgama. utisak stapanja-izaziva se manipulativnim tehnikama zavodjenja koje se oslanjaju a teoriju i praksu neurolingvistickog programiranja i sublimiranih poruka. kognitivna manipulacija-sluzi se velikim brojem tehnika koje se mogu svrstati u 2 velike grupe-manipulatorko kadriranje i kognitivne spojeve/amalgame. manipulatorko kadriranje-koriscenje poznatih cinjenica, koje se tako rasporedjuju da se eliminise svaki racionalni otpor njihovom prihvatanju. otud i izraz kadriranje , jer se u kadar slike stvarnosti stavljaju samo pozeljni sadrzaji. to se postize dovodjenjem u zabludu tzv recima/zamkama misaonim kolotecinama prilagodjavanjem stvarnosti iskrivljavanjem slike, tj istinitosti/objektivnosti poruke kognitivni spoj-kognitivni spoj se razlikuje od afektivnog po tome sto u njemu ne postoji bezrazlozna veza izmedju 2 elementa poruke od kojih se j ednim apeluje na emocije, vec se spajaju elementi koji su u uzrocno-posledicnoj i racionalnoj vezi. tehnika stvaranja kognitivnog spoja-predstavlja razlicite poluge uveravanja-poluga vrline,otrova, autoriteta/svedocanstva i zajednistva. 76. DEZINFORMACIJA dezinformacija- je najgrublji oblik manipulacije i svodi se na obicnu laz, etick i gledano. medjutim, nije rec o ociglednoj lazi, jer bi tada bila nemoguca. te lazi je svestan samo emiter, ali ne i primalac poruke na savim drugom komunikacionom polu. ona je za emitera pseudoporuka, tj poruka za koju on zna da je njeno informaciono jezgro zagradjeno neistinom i da je kljucna informativna cinjenica u njemu lazna, ali za recipijente moze da bude autenticna i verodostojna. danas- iako je prisutna u praksi masovnog komuniciranja, mnogo se redje poseze za njom da bi se manipulisalo masovnom publikom. 77. REKLAMA I PROPAGANDA reklama i propaganda-istovremeno ukazuju na vrstu poruka koje se distribuiraju u masovnom komuniciranju i skup persuazivnih aktivnosti koje za krajnji cilj imaju odgovarajuce ponasanje ljudi. reklama prethodi propagandi, tako sto su se kroz paralelni ravoj reklamiranja i masmedija razvijale i tehnike manipulacije,a propaganda je do kraja izveden vid medijske manipulacije, jer je bez masmedija nemoguca. reklama je nizi stepen propagande, mada se cesto u svakodnevnom govoru koriste kao sinonimi. reklama- od reci reclamare-glasno vikati. prve reklame-pratile razvoj stampe, tj novina,plakata i letaka. imale su jednostavnu strukturu, tj informaciono jezgro i redundansu ,ali je naglasak posebno stavljan na persuazivne sadrzaje koji su krajnje eksplicitno ukazivali na dobra svojstva odredjenog proizvoda, tj coveka ili ideje. danas reklamne poruke u njenoj klasicnoj formi nalazimo u tzv malim oglasima, oglasnim stranama novina, teletekstu i tv prodaji. propaganda-pojam nastao 1622.godine unutar verskog raskola katolicke crkve, kada je papa grgur 15ti osnovao cuvenu congregatio de propaganda fide, tj kongregaciju koja je bila zaduzena za sirenje/propagiranje vere i misionarski rad. propagandna poruka-se od reklamne razlikuje slozenoscu strukture. obe imaju dve funkcije-informativnu i persuazivnu, ali za razliku od reklame u kojoj su informaciono jezgro poruke i vrednosni apel u njoj uocljivo razdvojeni, u kojoj je persuazivni deo gotovo doslovan, struktura propagandne poruke predstavlja vrlo komplikovan sklop informacije, redundanse i persuazivnih slojeva. propaganda kao aktivnost-je sinonim za propagandnu kampanju(uzi smisao) i kontinuum svih aktivnosti i postupaka koji se u drustvu preduzimaju da bi se persuazivno delovalo na gradjane i uticalo na njihove stavove i socijalno ponasanje (siri smisao). propagandna kampanja odredjuju je-subjekti propagandne kampanje-narucioci i realizatori, nacini realizacije i sam objekat kampanje tj odredjene ciljne grupe u drustvu. ona podrazumeva-odredjeni broj faza i odgovarajucu dinamiku njene faze-utvrdjivanje ciljeva, istrazivanje trzista/birackog tela/javnosti/masovne publike, i zbor medija masovnog komuniciranja/medijaplan, kreiranje propagandnih poruka i analiza rezultata kampanje.
njen tajming-mora proistici iz sadrzaja kampanje, socijalnog konteksta u kom se ona realizuje i biti saglasan sa ciljevima kampanje. vrste- agresivne i puzajuce kampanje, jednokratne i kontinuirane kampanje. 78. MAS-MEDIJI I MASOVNA KULTURA pojam kulture- etimoloski glagol colere-gajiti, negovati, pridev c ultus-obradjen,zasadjen, imenica cultura-obradjivanje, izrada, oplemenjivanje. prvo cultus agri-obradjena zemlja, pa cultus mentis-obradjen duh, usavrsenost. pojam se u filozofiji i nauci ustalio od 18veka, nakon sto je fridrih fon adelung objavio svoju 1. knjigu-istorija kulture. definicija kulture-dinamicka i razvojna celina svih vrednosti, koje nastaju materijalnim i duhovnim stvaralastvom coveka, u svim vremenima i na svim prostorima, svesnim odradjivanjem od prirode, u cilju odrzanja, produzenja i napretka pojedinaca i drustvenih grupa, ljudskog drustva, covecanstva i ljudske vrste. tj kultura=materijalne+duhovne vrednosti. tipovi kulture-tradicionalna i masovna tradicionalna-narodna i elitna uzroci nastanka i razvoja masovne kulture-kroz procese industrijalizacije, urbanizacije i modernizacije. definicija masovne kulture (antonjina klosovska)-pojam masovne kulture odnosi se na pojave savremenog prenosenja identicnih i analognih sadrzaja koji teku iz malobrojnih izvora ka velikim masama primalaca, kao i na jednobrazne forme ljudske zabave i zabavljacke delatnosti velike mase ljudi. masovna kultura – je skup duhovnih i iz nje izvedenih materijalnih vrednosti, sadrzanih u mas-medijima posredovanim porukama, koje se od pripadnika masovne kulture usvajaju kao dominantan kulturni obrazac u individualnom i drustvenom zivotu. nje ne bi bilo bez masmedija, najpre elektronskih, koji su nastali i imali buran razvoj, sve do potpune sveprisutnosti i u nerazvijenim delovima sveta, tokom 20veka. karakteristike masovne kulture-monocentricnost, opstost, elektricnost, standardizovanost, stereotipnost, homogenizovanost, robni karakter. proces globalizacije-predistorija masovne kulture u drugoj polovini 19 i prvoj 20. veka.predstavlja globalizaciju masovnog komuniciranja i amerikanizaciju masovne kulture. 79. KOMPJUTERSKA MREZA-DEFINICIJA I MEDIJSKE KARAKTERISTIKE nastanak -vreme nastanka je period od 1967-71, kada je u okviru agencije za napredna istrazivanja, koja je formirana u americkom ministarstvu odbrane, projektovan i poceo uspesno da funkcionise ARPANet, tj kompjuterska mreza sa 23. kompjutera. kompjuterska mreza- cini j e ogranicen ili neogranicen broj razlicitim fizickim kanalima medjusobno povezanih kompjutera, cija se tehnicko-programska kompatibilnost i sinhronizovan rad obezbedjuje standardnim protokolima. ovaj multimedij omogucava sinhronu i/ili asinhronu razmenu vizuelnih,auditivnih i audiovizuelnih poruka korisnicima kompjutera koji su deo mreze. nacin obezbedjivanja razmene mogucnoscu koriscenja svih baza podataka koje se nalaze u memorijama kompojutera ukljucenih u mrezu elektronskom postom i mreznim konferencijama/forumima vrste kompjuterskih mreza-na osnovu komunikoloskog kriterijuma broja i karakteristika korisnika kompojuterske mreze lokalne mreze globalne mreze globalni sistem racunarskih mreza/internet 80. VIRTUELNO KOMUNICIRANJE virtuelno komuniciranje-je novi oblik komuniciranja i njegova sustina j e u ukidanju razlike izmedju svih klasicnih oblika komunikacione prakse, najpre interpersonalnog i masovnog komuniciranja.predstavlja razmenu poruka posredstvom kompjuterske mreze izmedju dva ili neogranicenog broja ljudi ,s a mogucnoscu reciprocne zamene uloga emitera i recipijenata u realnom i asinhronom vremenu. medij, tj kompjuterska mreza, vise nije faktor razdvajanja komunikacionih centara i mase recipijenata, vec tacka ravnoteze neogranicenog broja emitera/recipijenata ili obrnuto. poruka distribuirana kroz neki od konferencija/foruma racunarske mree moze za tili cas postati predmet interpersonalnog komuniciraja po vertikali emiter-recipijent ili horizontali recipijent-recipijent, kao sto poruke razmenjene izmedju dva ili vise korisnika mreze mogu preko nekog od konferencijskih servisa da udju u orbitu masovnog komuniciranja. 81. OBRASCI KORISCENJA I PROTOKA INFORMACIJA obrasci protoka informacija su registracija-centralno skladistenje informacija u elektronskoj formi , tj mogucnost kontrole koriscenja informacija konsultacija-mogucnost pristupa uskladistenim informacijama, pod odredjenim uslovima alokucija-grupno i masovno komuniciranje konverzacija-interpersonalno komuniciranje problemi oznacavanja-u komunikoloskoj literaturi, informatickoj teoriji i praksi i popularnoj publistici, javlja se odredjena polifonija kada j e u pitanju imenovanje ovako definisanog novog oblika komuniciranja. u modernom smislu izvodi se iz izraza virtual reality-virtuelna stvarnost, prvi put upotrebljen 1984. izraz virtuelan- potice od latinske reci virtus-hrabrost, snaga vrlina i ima znacenja-nestvaran/zamisljen/uobrazen i snazan/jak/sposoban/skriven/moguc/potencijalan/eventualan. i ona mogu znaciti snaznu i jaku prividnost, tj prividnu stvarnost.unutar kompjuterske mreze razvija se novi oblik komuniciranja, cije etericne konture snagom nestvarnog izvora uticu na ponasanje i zivot ljudi, zarobljavajuci ih do potpune odsutnosti iz realnog sveta. moguce socijalne posledice-radno i slobodno vreme, zastita privatnosti, integrisanost zajednice, sloboda komuniciranja, klasicni mediji, umetnost, obrazovanje. 82. RANI TEORIJSKI KONCEPTI O KOMUNICIRANJU pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu i z latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod na s srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. anticki period-komuniciranje bilo retoricki problem-da li je doba govornik onaj koji govori istinu ili dobro govori ( platon-logicko eticki pravac, gorgija- formalno esteticki pravac). srednjevekovna sholastika-sv svgustin „doktrina o 4 smisla‟, tj predstavlja doslovni, alegorijski, moralni i anagogijski smisao. epoha prosvetiteljstva- javlja se u psihologiji i retorici u pitanju komunikacione kompetentnosti (dzordz kembel, tomas de kvinsej, herbet spenser). npr kembel-retoricko uveravanje pretpostavlja razumevanje, mastu, emociju i volju. 83. BIOLOGISTICKO-MEHANICISTICKA S-R TEORIJA O KOMUNICIRANJU
pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu i z latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod nas srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. teorija- javlja se krajem 19. i pocetkom 20.veka, u okviru bihevioristicke psihologije ( stimulus-->respons, tj nadrazaj-->odgovor), gde ista poruka izaziva iste posledice. ovo je prva teorija o komuniciranju i istrazivanju efekata komuniciranja. u drustvenom kontekstu je stampa. 84. TEORIJA INDIVIDUALNIH RAZLIKA I SELEKCIJE U KOMUNICIRANJU pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu iz latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod nas srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. teorija- prema ovoj t eoriji ljudi se razlikuju po svom mentalno-psihickom ustrojstvu, kako zbog naslednih faktora, tako i zbog ucenja i socijalizacije. svaki covek predstavlja posebnu mentalno-psihicku strukturu i drugacije reaguje na iste nadrazaje tj poruke. uz to se u procesu socijalizacije razvijaju selektivni psihicki mehanizmi zahvaljujuci kojima se-selektivno izlaze porukama, selektino se one percipiraju i selektivno pamte, sto je dokaz da neposredna veza izmedju nadrazaja i odgovora ne postoji. 85. TEORIJA O KOMUNICIRANJU KAO SIMBOLICKOJ INTERAKCIJI pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu i z latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod nas srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. postavio je- 30ih godina dzordz herbert mid zasnovana je na- saznanjima introspektivne psihologije i antropoloskim istrazivanjima osnovu teorije cine stavovi da covek ne zivi samo u prirodnom, vec i simbolickom svetu kultura nije samo odnos prema prirodnoj, vec i simbolickoj okolini drustveni odnosi postoje u kulturnom kontekstu koji je uvek simbolicki i komuniciranje nije samo ponasanje, nego prvenstveno interpretacija ona obuhvata-izomorfizam znacenja i signifikantni simbol. signifikantni simbol- nastanak povezan sa midovom koncepcijom „uopstenog drugog‟ , tj preuzimanja uloge uopstenog drugog radi razvijanja sopstvenog identiteta. drugi naziv, objasnjenje-ego identitet nastaje kroz simbolicku interakciju licnog ega i drustvenog ega tj uopstenog drugog. pojedinac razvija svoj drustveni identitet tako sto socijalizacijom uci kodove i time sposobnost da se poistovecuje sa odredjenim drustvenim ulogama. razvoj ego identiteta se desava u simbolickoj interakciji iz koje nice razum. zbog toga se i ova teorija simbolicke interakcije naziva i teroija refleksivne svesti. 86. ORJENTACIJSKI MODEL KOMUNICIRANJA T. NJUKOMA definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno tra jnim drustvenim posledicama. teorija kognitivne disonance-to je teorija simbolicke interakcije prihvacena u psihologiji, koja je pokusavala da pomiri bihevioristicki i kognitivni pristup komuniciranju, menjanjuci S-R u S-C-R formulu. C-cognitio. orjentacijski model teodora njukoma-izvucen iz teorije kognitivne disonance leona festingera. smatra da je cilj komuniciranja uspostavljanje saglasnosti/koncenzusa izmedju komunikatora A i B o predmetu komuniciraja X. ostvarivanje tog cilja moguce u situaciji medjusobne privlacnosti komunikatora i identicne orjentacije prema predmetu komuniciranja. problem nastaje ako postoji neprivlacnost i identicne orjentacije ili privlacnost i razlicite orjentacije, i on se resava komuniciranjem, tako sto ce jedan od ucesnika promeniti stavove o drugom ucesniku ili predmetu komuniciranja. kritike orjentacijskog modela komuniciranja-horovic, homans, darendorf i liotar. horovic- odbacuje koncept koncenzusa i zalaze se za model kooperacije, smatrajuci da koncenzus nije nuzan epilog komuniciranja, ali je za sam proces komuniciranja potrebna kooperacija koja podrazumeva sporazum o obliku ponasanja. homans -odbacuje koncenzus na osnovu konformistickog prilagodjavanja i zagovara njihovu utilitaristicku varijantu na bazi komunikacijske razmene. smatra da je cilj komuniciranja nagrada i komunikacionu interakciju saglasava kroz ekonomske kategorije dobitak/gubitak, koristeci ih kao metafore. darendorf -podseca da je komunikacijski konflikt cinjenica svakodnevnog zivota i da konflikt u komuniciranju nuzno ne znaci prekid interakcije i kaze da je dijalog plemeniti konflikt. liotar-ukazuje na komuniciranje koje nastaje kao jezicka igra. kao i u svakoj igri, cilj je da se protivnik, tj komunikacioni partner pobedi. i svaki iskaz je agon-negacija prethonog iskaza. 87. TEORIJA O DVOSTEPENOM TOKU U MASOVNOM KOMUNICIRANJU pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu i z latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod nas srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. osnova teorije- teorija komunikacione interakcije u grupama, eliu kac i pol lazarsfeld. sustina teorije- stavovi da se interpersonalno komuniciranje u primarnim grupama i vodje grupa/mnjenja pojavljuju kao bitni cinioci i kao intervenisuce varijable u recepciji masmedijima posredovanih poruka. medjusobno komuniciranje- predstavlja izvor informisanja o pojedinim dogadjajima koji se medijski posreduju, kanal sirenja medijski posredovanih sadrzaja i kanal medjusobnih/persuazivnih uticaja. vodje mnjenja-uticu na recepciju masmedijski posredovanih poruka zato sto:
personifikuju vrednosti koje su kohezivni faktor u primarnoj grupi jer su strucniji i kompetentniji od ostalih pripanika grupe jer imaju hijerarhijski visi drustveni polozaj izvan primarne grupe jer su reprezenti i opunomocenici grupe u mrezi medjugrupnih interakcija
88. TEORIJA DNEVNOG REDA U MASOVNOM KOMUNICIRANJU pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu i z latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod nas srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. teorija dnevnog reda/ teorija agende-zasniva se na tezi da nam se masmedijskim sadrzajima ne odredjuje sta da mislimo, s obzirom na sve posrednicke faktore socijalne interakcije to bi bilo nemoguce, vec o cemu da mislimo. to je moguce jer masmediji-dodeljuju status pojedincima, dogadjajima i pojavama i celinom posredovanih sadrzaja sugerisu norme, vrednosti i kulturne obrasce. narkoticka disfunkcija medija-pojedinac koji konzumira medijske sadrzaje predaje se pogresnom uverenju da znati za dnevni problem znaci uciniti nesto u vez i sa njim. 89. TEORIJA CUVARA KAPIJA U MASOVNOM KOMUNICIRANJU pojam komuniciranja-komuniciranje i komunikacija se koriste kao sinonimi i upucuju na prelaz od individualnog ka opstem, poticu iz latinskog jezika-glagol communicare-uciniti nesto zajednickim,saopstiti i imenica communicatio-zajednica,saobracanje,saopstavanje itd. komuniciranje i komunikacija nisu bezrezervni sinonimi,zato treba obratiti paznju na kontext upotrebe. u knjigama stampanim pre 2.sv rata se kod nas srecu izuzetno retko, zbog razvoja masmedija i komunikologije najpre u zemljama engleskog govornog podrucja. definicija komuniciranja-komuniciranje je sustinski ljudska interakcija,primarnog drustvenog znacaja,koja se ostvaruje razmenom informacija,neposredno ili posredstvom medija,u prostorno i vremenski odredjenom psihosocijalnom kontekstu,sa odredjenom trenutnim efektima i relativno trajnim drustvenim posledicama. teorija-da bi dnevni red masmedijskih sadrzaja bio definisan u saglasnosti sa normativnim poretkom, preovladjujucim vrednosnim sistemom i vazecom kulturnim standardima, neophodna je nezaobilazna uloga kontrolora tj „cuvara kapija‟. u svakom komunikacionom centru postoje ljudi zaduzeni da kontrolisu bujicu poruka koje
neprestano zasipaju publiku podizanjem ili spustanjem , tj otvaranjem ili zatvaranjem „kapije‟. 90. OPSTI MODEL MASOVNOG KOMUNICIRANJA B. VESTLIJA I M. MEKLINA
polazeci od prethodnih teorija, koje imaju aksiomsku vrednost u komunikologiju, razvijeno je nekoliko modela masovnog komuniciranja. brus vestli i malkolm meklin-koncipirali opsti model masovnog komuniciranja. opsti model masovnog komuniciranja zasniva se na 3 vrste uloga: advokatskim-koje korenspodiraju sa ulogama cuvara kapija i zvan i unutar komunikacionih centara prenosilackim-koje se odnose na profesionalce bez mogucnosti da otvaraju i zatvaraju kapiju , tj reportere, snimatelje itd. ulogama ponasanja-koje se odnose na pripadnike masovne publike
91. MODEL HIJERARHIJSKOG UTICAJA NA MAS-MEDIJSKE SADRZAJE P. SHUMAJKER I S. RISA hijerarhijski model uticaja na masmedijske sadrzaje-koncipirali pamela sumejker i stiven ris, imajuci u vidu celinu i slozeno delovanje mnostva faktora na odluku sta i kako da bude obaveljeno. smatrali da postoji 5 kjlucnih i medjusobno povezanih nivoa uticaja nivo individualnih uticaja- osobenosti profesionalnih komunikatora nivo profesionalnih rutina-pravila i kodeksi , profesionalne procedure i tehnike stvaranja sadrzaja, faktori vremena i prostora, ekspresivne mogucnosti medija itd. organizacioni nivo-slozenost strukture i hijerarhija u komunikacionim centrima vanmedijski nivo-izvori informacija, interesne grupe, kompanije koje se reklamiraju, publike, agencije za odnose s javnoscu, nove tehnologije itd. ideoloski nivo-vladajuca ideologija, preovladjajuci vrednosni sistem, dominantan kulturni obrazac. 92. SISTEMSKI MODEL MASOVNOG KOMUNICIRANJA M. D. FLERA teorije o ulozi masmedija u drustvu-funkcionalisticke, neomarksisticke, kulturoloske, modernisticke i postmodernisticke. funkcionalisticki pristup (melvin de fler)- analizira masmedijski sistem kao determinisuci podsistem socijalnog sistema. funkcionalni imperativ drustva- je ocuvanje unutrasnje ravnoteze/ homeostaze. to se postize interakcijskim delovanjem zakonodavno-politickog, masmedijskog i ekonomsko-finansijskog podsistema na publiku/birace/kupce.buduci da publika stratifikuje na 3 nivoa ukusa-visok, obican i nizak, i da se njeni pripadnici pojavljuju u ulogama biraca i kupaca, iz ugla ravnoteze sistema najbolji su oni sadrzaji koji izazivaju paznju publike, provociraju potrosace da kupuju odredjenu robu i u saglasnosti su sa normativnim poretkom, tj preovladjujucim sistemom vrednosti i dominantnim kulturnim obrascem u drustvu. ovakvo razumevanje uloge masmedija-navodi na poznati i apsurdni zakljucak da u potrosackim drustvima proizvodjaci posredstvom masmedija ne prodaju robu , vec kupuju publiku. oslanja se na ucenje talkota parsonsa o socijalnom sistemu, simbolicki interakcionizam dzona herberta mida i matematicki linearni model komuniciranja kloda senona 94. POSTMODERNI PRISTUP KOMUNICIRANJU teorija zan bodrijana-problem masovnog komuniciranja se sagledava u okviru trijadickog koncepta (stvarnost-stimulacija-simulakrum), tj ideje da je stvarnost na principu mebijusove spiralne trake nestala u njenom televizijskom simulakrumu, a sve sto se danas desava jeste stimulacija simulakruma.
93. KRITICKA TEORIJA O MASOVNOM KOMUNICIRANJU
