Julija ili Nova Eloiza – Žan Žak Ruso
Predgovor Treba predstava velikim gradovima, a romana iskvarenim narodima. Uočio sam navike svog vremena i objelodanio ova pisma: zašto nisam živio u stoljedu kad bi trebalo da ih bacim u vatru! Iako nosim samo naslov izdavača, sam sam radio na ovoj knjizi i nedu da to tajim. Jesam li uradio sve i je li izmišljotina cela prepiska? Otmeni svete, što ti je stalo? Tebi je zacijelo izmišljotina. Svaki pošten čovek mora priznati svojima knjige koje objavi: uato sam stavio ime na čelu ove zbirke, ne da je prisvojim, nego da za nju odgovaram. Ima li u njoj zla, neka se meni pripiše; ima li dobra, ne kanim se njime ponositi. Ako je knjiga loša, još sam vie dužan da je priznam: ne želim da me smatraju boljim no što jesam. Što se tiče istinitosti događaja, izjavljujem da sam više puta bio u zemlji ovih ljubavnika, a nikad nisam čuo da se spominje ni braun dEtange, ni njegova kderka, ni g dOrbe, ni milord Eduard Bomston, ni g. de Wolmar, svradam pažnju i na to da je topografija na mnogo mjesta grubo izopačena, bilo zato da se bolje zavede čitalac, ili zato što pisac zbilja nije znao bolje. Samo ovo mogu redi: neka svatko misli kako ga bude volja. Ova knjiga nije napisana da ide od ruke do ruke u otmenu društvu, ona pristaje vrlo malom broju čitalaca. Stil de ozlojediti ljude ukusa, sadržaj de uzbuniti stroge ljude, sva čuvstva činit de se neprirodna onima koji ne veruju u krepost. Jamačno se nede dopasti bogomoljcima, slobodoumnicima i filozofima, jamačno de uvrediti galantne a sablazniti poštene žene. Kome de se onda svideti? Možda samo meni, ali je sigurno da se osrednje nede svideti nikome. Ko se god nakani čitati ova pisma, mora se naoružati strpljenjem nad jezičnim pogreškama, nad prostim i patetičnim stilom, nad opštim mislima zaoevenim u bombastične reči, mora sebi unapred redi da oni što ih pišu nisu Francuzi, lepoumnici, članovi akademije, filozofi, nego provincijalci, stranci, samotnici, mladi ljudi, gotovo deca, koji, u zanosu svoje mašte, drže za filozofiju pošteno buncanje svoga mozga. Zašto da se ne usudim kazati šta mislim? Ova zbirka, sa svojim starinskim stilom, bolje odgovara ženama nego filozofske knjige: može čak biti korisna onima koje su, uza sav neuredan život, sačuvale nkeu ljubav k čestitosti. Što se devojaka tiče, malo je drukčije. Nevina devojka nikad nije čitala roman, a ja sam na ovaj stavio naslov prilično nesumnjiv, da bi svako ko ga otvori odmah video na čemu je. Koja se, unatoč naslova, usudi propitati samo jednu stranicu, propala je devojak, ali svoju propast neka ne pripiše ovoj knjizi, zlo se ved unapred bilo dogodilo. Pošto je započela, neka je pročita do kraja: nema više šta da izgubi. Ako se čovek stroga morala, prolistavši ovu zbirku, ozlojedi ved kod prvih stranica, besno odbaci knjigu i naljuti se na nakladnika, nedu se žaliti na njegovu nepravednost: na njegovu bih mestu i ja mogao učiniti isto. Ako se netko, pošto je pročita celu, drzne da me osudi što sam je objavio, neka to rekne, ako hode, cijeloj zemlji, ali neka ne dolazi k meni: osedam da toga čovjeka ne bih, dok sam živ, mogao postovati. Pođite, dobri ljjudi, s kojima mi bijaše tako ugodno živeti i koji ste me tako često utešili za uvrede pakosnika, pođite u dalj da sebi tražite slične: čuvajte se gradova, ondje ih nedete nadi. Pođite u skromna pribježišta da zabavite neki par vjernih bračnih drugova kojih de sloga postati još čvršda pod čarima vaše 1
sloge, da zaboravite nekog jednostavnog i čuvstvenog čoveka koji zna voleti vaše stanje, nekog samotnika, sita svijeta, koji kudedi vaše grehe i zablude ipak tronuto kaže sebi: Jao, evo duša što su trebale mojoj duši!
Prvi deo Prvo pismo Juliji Učitelj koji podučava Juliju zaljubio seu nju i piše joj pismo. Samo ona može to da promeni da ga odgurne od sebe. „Znano vam je da sam u vašu kudu ušao na poziv gospođe vaše majke. Kako da tu nježnu majku lišim radosti da jednoga dana zadivi muža vašim napretkom u učenju koje mu u toj nameri taji?.... A i samo to priznanje ne bi li bilo uvredljivo, pošto bi došlo od čoveka kome ni poreklo ni imetak ne mogu dopustiti da teži za vama? Vidim gospođice, samo jedan način da iziđem iz neprilike u kojoj se nalazim – Pokažite moje pismo roditeljima, učinite da mi se zabrani ulaz k vama. Usuđujem se pitati kako možete biti tako vragolasti javno, a atko smrknuti nasamo! Mislio sam da bi moralo biti sasvim obratno, i da bi držanje valjalo udesiti prema broju gledalaca. Mjesto toga vidim – a to me uvek jednako zbunjuje – da vam je ton uslijen kad smo sami, a srdačan pred svima. Udostojite se da ujednačite svoje ponašanje, možda du ja biti manje izmučen.“ II pismo Juliji Pogrešio je što joj je rekao jer misli da ga je omrzla i hladnija je prema njemu. Šta ona naredi on de to učiniti. Očekuje pauzu. „Mjesto da olakšam svoje patnje, samo sam ih pogoršao izloživši se vašoj nemilosti, i osjedam da je od svih muka najteža što sam vama omrznuo.“ III – Juliji Misli da je svoju tugu preneo na nju i to ga čini još tužnijim. Vatra koju oseda ugaside se u grobu. Oprašta se od nje, odlazi. „Nemojte se uzrujavati, gospođice; ovo je poslednje dodijavanje koje vam dolazi od mene. ... Ne sumnjajte, božanska Julijo, kad biste mogli videti kakav je požar ovih osam dana klonulosti zapalio u mojoj duši, i sami biste zacvilili zbog boli koje mu zadajete. ... Ne smeta; tko se ne može učiniti sretnim, može bar zaslužiti da to postane, i ja du znati da vas prisilim da cenite čoveka komu se niste udostojili ni rečju odgovoriti.“ Prva Julijina poruka Kaže mu da može ostati. 2
Odgovor Dugo sam šutio, čovek ne može podnositi prezir osobe koju ljubi. Druga Julijina poruka Ne, gospodine, posle onoga što se činilo da osedate, posle onoga što ste mi se usudili kazati, čoveka kakvim ste se pravili ne odlazi, čini nešto više. .... Treda Julijina poruka – na mene paze, i ne mogu ni govoriti s vama ni pisati vam do sutra. Čekajte. IV pismo – Julijino On je otrov koji truje i ubija njenu dušu. Sma je i prepuštena sebi i njemu. Sve se okrenulo protiv nje, priroda mu je saveznik i voli ga protiv svoje volje. Moli ga da je ne osramoti. „Uvučena malo-pomalo u klopku podlog zavodnika, vidim, nemodna da se zaustavim, strašan ponor u koji du upasti. O prepredeni čoveče!... Majka je slaba i nema mogudnosti da mi pomogne, znam nemilostivu očevu strogost, pa bih samo upropastila i osramotila sebe, porodicu i samoga tebe. Prijateljica je odsutna, brata više nema, nemam na svetu zaštitnika koji bi me branio od neprijatelja što me progoni. Cela priroda kao da je tvoj saveznik, svi su moji napori uzaludni, obožavam te protiv svoje volje. ... O Bože! Jesam li se dovoljno ponizila_ Pišem ti klečedi, u suzama kupam papir, tebi upravljam ove bojažljive molbe.“ V pismo – Juliji „Dopusti mi, oj dopusti da uživam nesludenu sredu što sam ljubljen... ljubljen od one... Moja strast i njen predmet zajedno de zadržati nepromenjenu čistodu. Oboje smo mladi, sitina je, ljubimo prvi i jedini put u životu i nemamo nikakva iskustva u strastima. ... Prava sredo, dobar glasu one koju ljubim, pobedo ljubavi koju poštujem, koliko više vrediš nego sve ljubavne naslade.“ VI pismo – Julijino Klari Julija zove Klaru (naziva je sestričinom) da se vrati jer bi njeno prisustvo moglo da je spreči u namerama. Ona je otišla zbog smrti njene negovateljice koja je čuvala kad joj je majka umrla – Šailot. „Dobra žena (Chaillot) s nama je neprestano razgovarala o pravilima udvaranja, o pustolovinama svoje mladosti, o postupku s ljubavnicima. U našoj su dobi njezine pouke počinjale biti opasne. ... Žao mi je pouka koje primam bez tebe i bojim se da ne postanem previše učena: naš učitelj nije samo zaslužan čovek nego je i krepostan, ali zato ga se treba još više bojati. Suviše sam zadovoljna njime, a da bih bila i sa sobom: u njegovim i našim godinama, čak i s najkreposnijim čovekom, kad je ljubazan, bolje je da budu dve devojke nego jedna.“ VII pismo – odgovor
3
Da je Šaliot živa znala bi da ih sačuva od ovakve opasnosti. Klara shvata opasnost i dodi de da pomogne, a dotle neka pazi jer vreme radi za filozofa – učitelja. „Kad bi samo neki tračak nade... da bi barun dEtange pristao da da kderku jedinicu nekakvu malom siromašnu građaninu! Nadaš se?... A čemu se dakle nadaš?“ VIII – Juliji Učitelj žali što se promenila z aova dva meseca, on bi hteo nešto više. Ne viđa je samu i to ih vrada na opreznost, na staro. Vrada joj da se sama čuva, jer ga može izdati razum. „Vaša nerazdruživa sestričina više se ne udaljuje od vas.“ IX – Julijino „Kad biste mogli shvatiti s kakvim sam užasom doživela prve napade osedaja koji me s vama sjedinjuje, doneli biste sud o jadu što mi ga je bio zadao: bila sam odgojena u tako strogim načelima da mi se i najnevinija ljubav činila kao vrhunac gadosti. Sve me je učilo ili poticalo na verovanje da je tankodutna devojka propala čim joj prva nežna reč pobegne iz usta; moja zbunjena mašta izjednačila je zločin i priznanje strasti, i tako sam groznu predodžbu imala o tome prvom koraku da od njega do poslednjeg nisam videla gotovo nikakva razmaka. ... Za ova dva meseca uvidela sam da mome nežnom srcu treba ljubavi, ali da mojim čulima ne treba dragana. Izašavši iz duboke nečasnosti u koju su me bacile moje bojazni, uživam divnu slast da ljubim čisto. Od toga doba više nisam strahovala od vas, a kad sam se stala brinuti da se čuvam samode s vama, učinila sma to koliko zbog sebe toliko i zbog vas, jer su vaše oči i vaši uzdasi pokazivali više zanosa nego razboritosti, pa da ste vi i zaboravili odluku koju ste sami izrekli, ja je ne bih bila zaboravila.“ Strahuje za bududnost. Svaka novost bide im tegoba u žviotima. X pismo – Juliji On nije sredan. Vodi borbu sa srcem. Izjeda ga bolest – živi za nju, a ona mu oduzima život. „Vreme je dragoceno, kažete, znajmo uživati u njemu. Nije li izgubljeno svako ono vreme koje možemo bolje upotrebiti? Osedam da moram biti sretniji, ali ja ipak nisam.“ XI pismo – Julijino Sve se više vezuje za njega i raste ljubav. Njihove duše su se spojile usud ih može rastaviti, ali ne i razdvojiti. Ona treba da vodi brigu oko njihove sudbine. XII pismo – Juliji Zbog osedanja su zanemarili nauku. Treba učiti zbog sebe, a ne razmetati se u društvu. Mnogo treba čitati, a još više razmišljati. Skratio je gradivo da ono što nauči bude korisno. Izbacio je knjige o ljubavi – „Što bismo u tim knjigama naučili o ljubavi? Ah, Julijo, naše nam srce kazuje o njoj više nego one, a 4
patvoreni jezik knjiga zaista je hladan svakom koji je sam zaljubljen.“ Obuhvatio je samo Petrarku, Tasa i Metastazija. XIII pismo – Julijino Na selu je i u lugu de mu odati tajnu, ali de sa njima idi i sestričina. „A vi, međutim, i dalje ugađajte u svemu mojoj majci i pripremite se na povratak mog oca, koji se konačno sasvim povlači nakon trideset godina službe da bi kod kude snosio uznositost stara velikaša, nabusita ali puna časti, koji de vas voleti i poštovati bez ijedne reči.“ XIV pismo – Juliji Poljubac u lugu ga je poremetio, bio je otrov. XV pismo – Julijino Ona zahteva od ljubavnika da se neko vreme udalji, te mu naređuje da primi novac kako bi mogao podi u zavičaj da sredi poslove. (u Valais) XVI pismo – odgovor Ljubavnik se pokorio, i zbog ponosa joj vratio novac. XVII pismo – odgovor na odgovor Julijino negodovanje zbog toga što je odbio novac. Naređuje mu da primi dvostruku svotu. XVIII pismo – Juliji Primio je novac i pošao na put. XIX pismo – Juliji „Čitajudi romane, stoput sam se nasmijao hladnu tuženju ljubavnika na odsutnost. Ah!“ Nekoliko dana posle dolaska u zavičaj ljubavnik moli Juliju da ga pozove natrag te izjavljuje da se boji za sudbinu prvog pisma koje joj je pisao. XX pismo – Julijino Nije ga zaboravila. Pozvade ga da se vrati čim to bude mogude. Dolazak Julijinog oca. XXI pismo – Juliji 5
Ljubavnik hvali njenu osedajnost prema ocu. Ipak žali što njemu ne pripada celo njeno srce. „ A ja, Julijo! Lutam bez porodice i gotovo bez domovine, i imam na zemlji samo vas, i jedina ljubav zamenjuje mi sve.“ XXII pismo – Julijino „Napokon je učinjen prvi korak, i bilo je govora o vama. Ma koliko vi omalovažavali moje znanje, otac je njime bio iznenađen: nije se manje divio ni mome napretku u muzici i crtanju, i na veliko čudo moje majke, kojoj ste nabajali svakojakih potvora (ovo se odnosi na pismo majci, napisano u dvoličnom tonu, koje je izostavljeno), on je bio zadovoljan svim mojim talentima.“ Rečeno je ocu da je učitelj građanskog staleža i ponosan čovek. Julija ovo javlja ljubavniku da bi mu dala vremena da o tome razmisli. XXIII pismo – Juliji Opis valaiskih planina. Običaji stanovnika. Portret Valaižanki. Ljubavnik svuda vidi samo Juliju. (Ruso o idealnom životu) „Prvih dana sam smirenost što je pomalo nastajala u meni pripisivao privlačnosti ove raznolikosti. Divio sam se vlasti koju nad našim najsilnijim strastima imaju najbešdutnija bida, i prezirao sam filozofiju što ne može delovati na dušu bar koliko niz neživih predmeta. ... Shvatio sam da je čistoda zraka pravi uzrok promeni mojeg raspoloženja. ... U mome opisu nadi dete malu skicu njihovih običaja, njihove jednostavnosti, staloženosti i one tihe smirenosti a i njihovu nesebičnu čovekoljubivost. Ravnodušni su prema novcu, a na što bi se i trošio novac u kraju gde gospodari ne primaju nagradu za svoje troškove, sluge za svoje usluge, i gde ne vidiš nijednog prosjaka? ... Narod koji živi da živi, a ne da stiče i da se ističe. Oni ne poznajudosadnu taštinu da strancima iskazuju počasti. Deca kad dođu u razumno doba ravna su očevima, sluge sedaju za sto s gospodarima, ista sloboda vlada u kudi i u republici, a porodica je slika države. XXIV pismo – Juliji Ljubavnik joj odgovara u vezi sa predlogom da mu se plati trud oko njenog odgoja. Razlika između stanja u kome su oboje u odnosu na svoju ljubav i stanja u kome su bili Eloiza i Abelard. „Kad su vam dopala u ruke pisma Eloize i Abelarda, sedate se što sam vam rekao o tom štivu i o teologovu ponašanju. Uvek sam žalio Eloizu: imala je srce kao stvoreno da ljubi, ali mi se Abelard nije nikad učinio drugo nego bednik, dostojan svojeg udesa, koji je slabo poznavao ljubav, kao što je slabo poznavao krepost. Pošto sam ga osudio, treba li da ga nasleđujem? Jao svakome ko propoveda moral po kome ne želi živeti!“ XXV pismo – Julijino Njena je nada svaki dan manja, pritiska je težina odsutnosti. „Ah, kad bi znao koliko je gora muka ostati posle rastanka, tvoj bi ti položaj bio i te koliko draži od mog.“ 6
Poruka – „Po lađaru koga uopšte ne poznajem, šaljem ovu poruku na staru adresu, i obaveštavam vas da sam izabrao sklonište u Meilleriji, na suprotnoj obali, kako bih uživao bar gledajudi mesto kamo se ne usuđujem dodi. XXVI pismo – Juliji Grozan položaj njenog ljubavnika. U potpunoj osamljenosti njegove su oči neprestano uprte u nju. Predlaže joj da s njim pobegne. „Da nije bilo tebe, sudbonosna lepoto, nikad ne bih bio osetio ovu nepodnošljivu oprečnost između veličine u mojoj duši i niskosti u mojem udesu; bio bih živio mirno i umro bih zadovoljno a da nikad ne zapazim koji sam društveni položaj imao u životu. ... Pomisli, pomisli, Julijo, da mi ved brojimo godine koje smo propustili uživati. Promisli da se one nikada nede vratiti, da de isto biti s onima koje nam preostaju ako i njih pustimo da nam umaknu. O zaslepljena ljubavnice! Ti tražiš varavu srežu za ono vreme kad nas nede biti; gledaš u daleku bududnost, a ne vidiš da se neprestano trošimo i da se naše duše, iscrpljene od ljubavi i žalosti, tope i otiču kao voda.“ XXVII pismo – Klarino Poziva ga da se vrati jer je njegov predlog bacio Juliju u groznicu. Oca uspevaju da sklone, ali majka je počela da sumnja. Ona bi čak i volela da se on pojavi samo da njoj bude bolje. XXVIII pismo – Julijino Klari Julija se jada na Klarinu odsutnost, na oca koji hode da je uda za jednog od svojih prijatelja i kaže da više ne jamči za sebe. XXIX pismo – Julijino Klari Julija je izgubila nevinost. Prekoreva Klaru što je ostavila u ovakvom trenutku u kom je znala da ona može da posrne. Prekoreva je i što je nije izdala na vreme, kao i što je pozvala učitelja nazad. Njena griža savesti. Sad joj je sestričina jedina uteha. XXX pismo – odgovor Klara nastoji da ublaži Julijin očaj i obedava joj da de njeno prijateljstvo ostati neokrnuto. XXXI pismo – Juliji Ljubavnik, koji ju je zatekao gde roni suze, prekorava Juliju što se kaje. XXXII pismo – odgovor
7
Julija manje žali što je previše dala ljubavi nego što ju je lišila najvede draži. Savetuje ljubavnika, kome javlja majčine sumnje, neka se pravi kao da mu poslovi ne daju da je dalje poučava, a ona de ga posle obavestiti kako zamišlja da mogu nadi drugih prilika da se sastaju. „Bilo je doba, moj ljubazni prijatelju, kad naša pisma bejahu laka i dražesna, osedaj koji ih je diktirao izlivao se jednostavno i otmeno: nije mu trebalo ni umeda ni živih boja, a čistoda mu beše jedini ukras.“ XXXIII pismo – Julijino Malo zadovoljna ponašanjem na javnim sastancima, bojedi se zapravo da njihova razuzdanost ne oslabi žar njenog ljubavnika, poziva ga da se zajedno s njom vrati samotnom i tihom životu iz kojeg ga je izvukla. Ima neki plan, ali mu ga taji i zabranjuje mu da je o njemu pita. XXXIV pismo – odgovor Da je umiri u pogledu svojeg zabavljanja o kome mu govori, ljubavnik opisuje Juliji sve što se događalo oko nje (njeno skidanje rukavice, mladida koji je pokušao da joj poljubi ruku...) u društvu u kome ju je vidio, i obedava joj da de dutati kako mu je naložila. Odbija čin kapetana u službi sardinskog kralja i napominje zbog kojih razloga. „Mislim da svako duguje život i krv domovini, da nije dopušteno predati se vladarima kojima ništa ne dugujemo, još manje prodati se i učiniti od najplemenitijeg zanata na svetu zanat odvratna pladenika. XXXV pismo – Julijino Opravdanje svog ljubavnika Julija koristi da progovori o ljubomori. Sve kad bi i bio prevrtljiv ljubavnik, nikada ne bi mislila da je lažan prijatelj. S njim mora večerati kod Klarina oca. Što de biti posle večere. XXXVI pismo – Julijino Julijini roditelji moraju na put. Ona de biti ostavljena kod sestričina oca. Njene pripreme za sastanke s ljubavnikom kad budu slobodni. XXXVII pismo – Julijino Odlazak Julijinih roditelja. XXXVIII pismo – Juliji Kad vidi nežno prijateljstvo dveju sestričina, Julijin ljubavnik oseti da i njegova ljubav postaje veda. Nestrpljiv je da se nađe u poljskoj kudici, mestu sastanka u prirodi što mu ga je odredila Julija. XXXIX pismo – Julijino
8
Piše ljubavniku neka smesta otputuje da moli za otpust iz vojske Clauda Aneta, mladida koji se upisao u vojnike da bi platio stanarinu svoje ljubavnice, koje je ona zagovarlaa kod majke. XL pismo, Fanchone Regard Juliji Moli Juliju da joj pomogne kako bi dobila ljubavnikov otpust iz vojske. Plemeniti i kreposni osedaji ove devojke. XLI – odgovor Julija obedava Fanchoni Regard, dragani Clauda Aneta, da de se zauzeti za njenog ljubavnika. XLII pismo – Juliji Njen ljubavnik odlazi da isposluje otpust Claudu Anetu. XLIII pismo – Juliji Plemenitost Anetova kapetana. Ljubavnik moli Juliju da se sastanu u poljskoj ku’ici pre nego se vrati majka. „dočuh da je g. de Merveilleux na selu i pohitah da ga pronađem: bio je u lovu, i čekah ga sve do večeri. Kad sam mu objasnio uzrok ksvojeg dolaska i zamolio ga da odredi cenu za otpust Clauda Aneta, stao mi je praviti mnoge teškode. ... Stigla mi je poruka od njega kasnije – Evo, gospodine, otpusta koji ste došli moliti: odbio sam ga vašim ponudama, dajem ga vašim milosrdnim nakanama i molim vas da verujete da ja nikad ne ucenjujem dobra dela. Ne smeta, učinio sam što je vama ugodno, uz tu cenu mogu sve pretrpeti – ovo Juliji kaže. Držao sam da je okrutno najpre me namamiti tako slatkom nadom, a onda me bez potrebe lišiti dobra kojim ste me sami zaneli. Sve je to mrmljanje iščezlo, ved kušam odštetu koju ste mi obedali.“ XLIV – Julijino Iynenadan maj;in povratak. Koristi od putovanja Julijina ljubavnika da isposluje otpust Clauda Aneta. Julija mu javlja da je došao milord Eduard Bomston, koji ga poznaje. Što ona misli o ovom strancu. „Sad uporedi to stanje s našim stvarnim položajem. U prvom redu, tvoja je odsutnost izvela divan dojam. Moj Argus jamačno nije propustio kazati majci da si bio malo viđen kod moje sestričine: ona zna da si putovao i zašto si putovao: jedan razlog više da budeš cenjen. Kako se može i zamisliti da bi ljudi koji žive u nekoj osobitoj slozi dragovoljno pristali da se rastanu u jednom slobodnom času kad mogu da se vide! Zaboravila sam ti redi da du sutra ujutro imati posetu: pohodi de me milord Bomston, koji dolazi iz Ženeve, gde je boravio sedam ili osam meseci. Kaže da te je video. Juče je tako lepo i baš prikladno pred ocem hvalio tebe.“
9
XLV – Juliji Gde i kako je Julijin ljubavnik upoznao milorda Eduarda, čiji portret zatim slika. Prekorava ljubavnicu što o Englezu misli kao žena i opominje joj sastanak u poljskoj kudici. „Tek sam drugi put čitao tvoje pismo kad je ušao milord Eduard Bomston. Nisam se setio njega pre. Bio je u Sionu, stao je sa mnom drugovati. On je Englez. Nakon osam dana bijasmo prijatelji, i to za celi život, kao što bi dva Francuza postala nakon osam sati. Još du ti redi, da se uzalud trudiš da mojim pravima daš krivi smer, i da se izgladnela ljubav ne hrani propovedima. Seti se odštete koju si mi obedala i koju mi duguješ: jer sve su moralne pouke što si mi ih izdeklamirala vrlo dobre, ali, što god ti rekla, koliba je još bolja.“ XLVI – Julijino Javlja ljubavniku venčanje Fanchone Regard i stavlja mu na znannje da svadbeni vrtlog može zameniti tajnovitost poljske kudice. Odgovara na ljubavnikov prigovor u odnosu na milorda Eduarda. Duhovna razlika polova. Sutrašnja večera na kojoj se Julija i ljubavnik imaju sastati s milordom Eduardom. „E moj prijatelju, uvek koliba! ... Do skora demo venčati moju Fanchonu.“ Njen stav o Englezu kao da je Rusoovo razmišljanje: „Da se vratimo na tvog Engleza. Rekla sam ti da mi se čini da ima veliku i jaku dušu i više mudrosti nego dražesti duha. Ti kažeš približno isto, a onda mi, onom muškom nadmodnosti koja nikad ne napušta naše ponine obožavaoce, prigovaraš da sam jedanput u životu bila pripadnica svojega pola i kao da bi žena ikada smela da to prestane! Sedaš li se kako smo, čitajudi tvoju omiljenu Platonovu Državu raspravljali o ovom pitanju moralne razlike među polovima? Ustrajem u shvatanju koje sam tada branila i ne mogu zamisliti zajednički model savršenstva za dva tako različita bida. Sposobnost napada i odbrane, muška hrabrost i ženska sramežljivost nisu plod ugovora, kao što misle tvoji filozofi, nego su plod prirodnih zakona koje je lako objasniti i iz kojih je lako izvesti i druge moralne razlike. Nadalje, kako prirodno određenje nije isto, sklonosti, načini gledanja i osedanja moraju se na svakoj strani upravljati po posebnim nazorima. Ne traže se isti ukusi i ista sklonost za oranje zemlje i za dojenje dece. Viši stas, jači glas i izrazitije crte lica čini se da nemaju nikakve nužne veze sa polom, ali vanjske razlike naviještaju težnju radnika za promenama u duhu. Savršena žena i savršen muškarac ne moraju više nalikovati jedno drugome dušom nego što nalikuje licem. To tašto oponašanje pola vrhunac je bezumnosti, ono nasmejava mudraca i odgoni ljubav. Ukratko, ja smatram da se žena ne sme siliti da bude mušakrac, osim ako je visoka pet i po stopa, ako ima dubok muški glas i bradu na podbratku.“ „Da, moj prijatelju, hvali me, divi mi se, smatraj me lepom, čarobnom, savršenom, tvoje mi se pohvale sviđaju, ali me ne mogu yavesti jer uviđam da su jeyik yablude, a ne dvoličnosti, i da se sam varaš, ali da ne želiš zavarati mene.“ XLVII – Juliji Ljubavnik se boji da joj milord Eduard ne postane muž. Muzičko sijelo.
10
„Engleski filozof neprestano nam je govorio o tebi sa žarom koji mi se nije svideo. Ne volim slušati o tebi nikoga nego sebe sama.“ XLVIII – Juliji Razmišljanja o francuskoj i italijanskoj muzici. Italijanska muzika je bolja, osedajnija. Francuska muzika ima mučno naprezanje glasa, borbu između pesme i takta. XLIX – Julijino Ona rasterava ljubavnikove bojazni uveravajudi ga da nema govora o njenom venčanju s milordom Eduardom. „Dobro znaš prijatelju da ti mogu samo kradomice pisati i uvek u opasnosti da me zaskoče. Zato, sprečena da ti kitim duga pisma, ograničujem se da ti odgovaram na ono što je najbitnije u tvojima, li da nadopunim ono što nisam mogla redi u usmenim razgovorima, koji nisu manje potajni nego ovi pismeni. Prijatelju moj, bojiš se da me ne izgubiš, a govoriš mi o pesmama! Budi miran, koliko god bi nam prosidba čoveka onakvoga položaja bila na čast, nikad, po privoli oca i derke, Julija dEtange (ovde se prvi put pominje njeno prezime) nede postati lady Bomton. U to se možeš pouzdati. Što bilo da bilo, što se ovoga tiče, znam očevu volju, iako nije govorio o njoj ni meni ni ikome.“ L – Julijino Njeni prekori ljubavniku što joj je, zagrejan vinom na kraju duge večere, govorio grube reči pradene nepristojnim ponašanjem. „Na žalost sam i previše ozlojeđena da bih mogla lako zaboraviti. ... Nisam zaboravila da sam izgubila pravo na štovanje, ali da sam i zaboravila, je li vaša dužnost da me na to podsedate? Je li dužnost začetnika mojega greha da mu pooštri kaznu? ... Ili se odrecite Julije, ili znajte biti od nje bolje cijenjeni. Ved sam vam kazala, ja ne znam za ljubav bez stidljivosti, i ako bi mi i bilo teško izgubiti vašu ljubav, bilo bi mi još teže spasiti je po ovoj ceni.“ LI – odgovor Julijin ljubavnik se čudi svojem nedelu i odriče se vina do kraja života. LII – Julijino Ona zbija šalu s ljubavnikom na račun njegove zakletve da nede više piti vina, oprašta mu i skida s njega zavet. LIII – Julijino
11
Fanchonina svadba, koja se morala proslaviti u Clarencu, proslavit de se u gradu, a to kvari Julijine i ljubavnikove planove. Julija mu predlaže sastanak nodu, uz opasnost da oboje stradaju. LIV – Juliji Julijin ljubavnik u njenoj radnoj sobi. Njegovi zanosi dok je čeka. LV – Juliji Ljubavni osedaji Julijina ljubavnika, smireniji, ali usrdniji iumnogostručeniji nakon uživanja nego pre. LVI – Klarino Juliji Spor Julijina ljubavnika s milordom Eduardom. Povod mu je Julija. Poziv na dvoboj. Javljajudi sestričini ovaj događaj, Klara je savetuje da udalji ljubavnika da bi se sprečila svaka sumnja. Dodaje da treba najpre rešiti spor s milordom Eduardom i navodi zbog čega. „Upropaščuješ se, draga, to ti moje prijateljstvo mora redi. Zaruke u kojima živiš ne mogu dugo ostati prikrivene u ovako malom gradidu, a čudo je srede pto posle više od dve godine, otkako su počele, još nisi postala predmet javnih naklapanja.“ LVII – Julijino Julijini razlozi kojima želi odvratiti ljubavnika od dvoboja s milordom Eduardom, u prvom redu utemeljeni na činjenici da mora voditi brigu o dobru glasu svoje drage, na pojmu prave časti i istinite hrabrosti. „Mislite li, dakle, ubiti istinu kad ubijate onoga koga želite kazniti što ju je rekao? ... Pustimo na stranu i vojnike po zvanju, koji svoju krv prodaju za novac, koji, u želji da sačuvaju položaj, ocenjuju, po izgledu na korist, što su dužni učiniti za čast, i znaju gotvo do škude koliko im vredi život. Premetnite moje razloge kako vam je god volja, sami naslažite sofizam na sofizam, uvek de se pokazati da odvažan čovek nije kukavica i da pošten čovek ne može biti čovek bez časti. A ja sam vam, mislim, dokazala da odvažan čovek odbija dvoboj i da ga pošten čovek mrzi. LVIII pismo – Julijino milordu Eduardu Priznanje milordu da ima ljubavnika, gospodara svojeg srca i osobe. Hvali ga i kune se da ga nede nadživjeti. Ako ubije njenog ljubavnika ona više nede živeti. LIX pismo – g. dOrbea Juliji Javlja joj što je odgovorio milord Eduard kad je pročitao njeno pismo. Ona ga je odredila za posrednika. Eduard je rekao da dođe sa dva prijatelja pa de on redi svoj odgovor.
12
LX pismo – Juliji Pomirio se sa milordom Eduardom. Zadovoljština milorda Eduarda. Koliko je ovaj čovek plemenit i čovečan. LXI pismo – Julijino Njena zahvalnost milordu Eduardu. „Živimo da bismo se ljubili. Ah, valjalo bi redi: ljubimo da bismo živeli.“ LXII – Klarino Juliji Milord Eduarad predlaže Julijinom ocu da je uda za odgojitelja, čiju vrednost hvali. Otac se rasrdio na ovaj rpredlog. Misli milorda Eduarda o plemstvu. Klara obaveštava sestričinu o glasinama što ih je spor ljubavnika proširio po gradu, te je zaklinje da ga udalji. Eduard Julijinom ocu: „Tredina mojeg imanja dovoljna je da ga učini najbogatijom osobom u zemlji Vaud, ako treba, dat du čak pola. Ali on ima i plemstvo, budite uvereni, ne zapisano mastilom na stari pergamentima, nego urezano u srcu neizbrisivim slovima. Ukratko ako više volite svoju kder nego svoje naslove, dadete je njemu. Ako zet koga vam predlažem i ne broji, kao vi, dugi niz uvek nesigurnih predaka, zato de sam postati temelj i čast svoga doma. Mogao bih se kladiti da od dvadeset plemida jedan uvek potiče od lopova.“ Razmišljanje o plemstvu: A čime se ističe, nastavi milor Eduard, to plemstvo kojim se toliko bašite? Što ono čini za slavu domovine ili sredu roda ljudskoga? Kao smrtni neprijatelj zakona i slobode, šta je ono ikad učinilo u vedini zemalja u kojima blista, osim što je vršilo nasilja i ugnjetavalo narode? Zar se usudite dičiti se u republici staležom koji razara kreposti i čovečnost, staležom u kome se ljudi razmedu ropstvom, a stide se što su ljudi? Čitajte letopise svoje domovine: u čemu je vaš stalež zaslužan za nju? Koje plemide ubrajate među njene oloboditelje? Jesu li Furtsi, Telli, Stouffacheri bili plemidi? Koja je, dakle, ta besmislena slava o kojoj toliko govorite? Slava da služite jednom čoveku i da ste na teret državi.“ „Svađa milorada Eduarda i tvog oca prasnula je u gradu, što se i moglo očekivati. Udalji prijatelja ili si propala“ LXIII pismo – Julijino Klari Ljutna Julijinog oca na ženu i kderku, i koji joj je razlog. Posledice. Očevo kajanje. On izjavljuje kderi da nede nikad pristati da mu zet bude čovek soja njenog odgojitelja, te joj zabranjuje da se s njim sastane i da s mnjim progovori dok bude živa. Kako je ova naredba delovala na Julijino srce. Julija poverava sestričini brigu da udalji njenog ljubavnika. „Sve se, draga, dogodilo kako si predvidela. Počela je opasna prepirka koja mi je pokazala da su glasine u gradu, o kojima govoriš, nepoznate mojim roditeljima, ali je za vreme nje tvoja nedostojna sestričina želela biti stotinu stopa pod zemljom. Bila sam spremna sve priznati samo da mi je otac dao vremena. 13
Primetio je moje ponizno držanje. Ako iz njega i nije izveo zaključak o mojemu grehu, izveo je zaključak o mojoj ljubavi, i da bi me što više postideo, napao je čoveka koga volim tako mrskim i prezrivim izrazima, da mu nisam, koliko sam se god naprezala, mogla dopustiti da nastavi, nego mu upadoh u reč. ... Otac: Vi ynte kome sam vas namenio, to sam vam očitovao čim sam došao i nikad u tome nedu promeniti nameru. Što se tiče čoveka o kome mi je govorio milord Eduard, iako mu ne osporavam vrednost koju mu vako priznaje, ne znam je li sam začeo smešnu nadu da se sa mnom srodi ili mu ju je neko drugi ulio, ali budite uvereni da nikad ne bih prihvatio takvog zeta. Zabranjujem vam da se s njime sastajete, da mu govorite o svom životu, i to koliko zbog njegove sigurnosti toliko i zbog vaše časti. Iako sam uvek osedao prema njemu malo sklonosti, mrzim ga. Nikad nisam bila manje sposobna da upravljam sobom. ... Bojim se... ah, draga, bojim se da bi moj jučerašnji pad mogao imati neku kobniju posledicu na koji nisam dosad ni mislila.“ LXIV – Klarino g dOrbeu Upuduje ga što valja najpre učiniti da se pripremi odlazak Julijinog ljubavnika. „Izjavljujem vam da od naše svadbe nede biti ništa dok se Julija ne smiri i da nikad prijateličine suze nede orositi vezu koja treba da nas sjedini.“ LXV pismo – Klarino Juliji Opširan izveštaj o merama što ih je sa g dOrbeom i milordom Eduardom preduzela za odlazak Julijinog ljubavnika. Dolazak tog ljubavnika Klari koja mu stavlja do znanja da je nužno da se udalji. Što se događa u njegovom srcu. Njegov odlazak. „Tvoj prijatelj je lako razumeo o čemu se radi, usrdno je molio da ti piše, ali sam se čuvala da mu odobrim. Slutila sam da bi mu prekomerna razneženost odved razlabavila srce i da još ne bi došao ni do polovice pisma, a mi ved ne bismo imali sredstva da ga nateramo na put. Svako odlaganje je opasno, rekoh mu, požurite se da stignete na prvu postaju, odakle dete joj modi pisati po miloj volji. DRUGI DEO I – Juliji (Posle tri godine od prvog pisma) Prekori što joj ih upuduje ljubavnik, obuzet mukama odsutnosti. Strah od onoga što sledi. Traži da mu položi račun – šta sada sa ljubavi, sa sobom. II – Milorda Eduarda Klari Javlja joj o smudenosti Julijinog ljubavnika i obedava da ga nede napustiti dok ga ne vidi u stanju u koje se može pouzdati. U Besankonu su. Ostade tu 15 dana. Bori se sa duševnom patnjom, gnev, bes, tuga...
14
„Julijin i vaš primer jednako pokazuju da samo zaručnici imaju pravo suditi jesu li jedno za drugo ili nisu. Ako ne vlada ljubav, birade sam razum, to je vaš slučaj (klarin), ako vlada ljubav, ved je odabrala priroda, to je Julijin slučaj.“ ULOMCI – priloženo prethodnom pismu – Julijin ljubavnik se žali što ga ljubav i prijateljstvo rastavljaju od svega što voli. Sumnja da ju je neko savetovao da ga ukloni. „Kamo me vuku ovi konji ovolikom brzinom? Kamo me vodi s ovoliko revnosti ovaj čovek koji misli da mi je prijatelj? Daleko od tebe, Julijo? Po tvojoj naredbi? Onamo gde tebe nema?... Ah, bezumna devojko! očima merim put što ga prelazim tako hitro. Otkuda dolazim? Kamo idem? I čemu tolika hitrina? Bojite se, okrutni ljudi, da ne trčim dovoljno brzo k propasti? O prijateljstvo! O ljubavi! To li je vaša sloga? To li su vaše usluge?... III pismo – Milorda Eduarda Juliji Predlaže joj da se s ljubavnikom preseli u Englesku i s njim se venča, te im nudi jedan svoj posed u vojvodstvu York. „Nasilnost tvrdoglava oca odvudi de vas u bezdan koji dete upoznati tek pošto u njega padnete. Vaša se velika blagost koji put izrodi u plašljivost: bidete žrtvovani utvari porekla“* objašnjenje na kraju strane * - Utvara porekla! Tako govori engleski lord, i da sve ovo nije izmišljotina! Čitatelju, što vi kažete na to? – Ima još ovakvih upada kao da on nije pisao knjigu. Obradanje čitaocu. IV pismo – Julijino Klari Julijina zbunjenost, u nedoumici bi li prihvatila ili ne bi predlog milorda Eduarda. Pita z asavet prijateljicu. V pismo – odgovor Klara govori Juliji o svojoj nepovredivoj odanosti i uverava je da de je svuda pratiti, ali je ipak ne savetuje da napusti očinsku kudu. Julija mora sama da odluči. „Što se onako hladan čovek kao što je g. de Wolmar, u zrelim godinama, raznežio čim te je prvi put ugledao .... Hiljade žena ima lepših od tebe, mnoge imaju isto toliko draži, samo ti imaš, osim draži, i još nešto zavodljivije što se ne samo dopada nego i dira u dušu i što čini da sva srca lete u susret tvome srcu. Osjeda se da to nežno srce ne žudi ni za čim nego da se preda, a sladak osedaj za kojim ono čezne čini da se i za njim čezne.“ Klara je drugačija od Julije, ona je spremna i muža da napusti zbog Julije. U brak ulazi razumom, ali to ne znači da i Julija mora tako postupiti. Poruka Julijina Klari Julija zahvaljuje sestričini na savetu koji joj se čini da je nazrela u prethodnom pismu. VI – Julijino milordu Eduardu
15
Otklon njegovog predloga. Ne može da unesredi roditelje, bolje da ona bude nesredna, nede otidi od roditelja. VII - Julijino Podiže klonulu hrabrost ljubavnika i živo mu slika nepravednost njegovih prekora. Strah da de morati stupiti u mrzak i možda neizbeživ brak. „Svoju sudbinu smatraš žalosnom! Razmisli o Julijinoj i samo nju oplakuj. Razmisli, u našim zajedničkim nevoljama, o položaju mog i tvog pola i prosudi koga od nas treba više sažaljevati. U silini strasti glumiti da si bešdutan, izvrgnut hiljadama muka pokazivati da si veseo i zadovoljan, imati vedro lice, a dušu uzbuđenu, uvek jedno govoriti, a drugo misliti, tajiti sve što osedaš, biti neiskren po dužnosti i lagati da bi izgledao skroman – ovakav je položaj svake devojke u mojim godinama.Tako se provode svoji lepi dani pod nasilništvom pristojnosti, koju napokon pogorša nasilništvo roditelja kad bude reč o slabo usklađenim zarukama. VIII pismo – Klarino Kori Julijinog ljubavnika za džangrizav ton i nezadovoljstvo te mu priznaje da je ona preporučila sestričini da ga udalji i otkloni ponudu milorda Eduarda. Klara prihvata krivicu na sebe, pa ga moli da ne kritikuje Juliju, jer je i njoj teško. IX pismo – Milorda Eduarda Juliji Julijin ljubavnik razumniji. Odlazak milorda Eduarda u Rim. Kad se vrati, mora preuzeti prijatelja u Parizu, povesti ga u Englesku, te navodi s kojim namerama. X pismo – Klari Sumnje Julijinog ljubavnika na milorda Eduarda. Posledice. Razjašnjenje. Njegova uznemirenost zbog nekih reči u Julijinom pismu. „Razgovor milorda Eduarda s baronom dEtangeom, nimalo prijatan ton koji je po mome mišljenju upotrebio, svađa koja je na to nastala, zabrana da se ona sa mnom sastaje, odluka da moram otidi, brižljivost i tajnost priprema, milordov razgovor sa mnom uoči odlaska, napokon brzina kojom sam više ugrabljen nego odveden, sve kanda mi je potvrđivalo da se radi o milordovu planu skovanom da me udalji od Julije.... Osmehnuo se; onda mi je hladno rekao: Vi ste poludeli, a ja se s ludakom ne borim. Otvorite oči, slepče, dodao je mekšim glasom, zar zaista mene optužujete da sam vas izdao?“ XI pismo – Julijino
16
Potiče ljubavnika da iskoristi svoje sposobnosti u životnom putu na koji se sprema, da nikad ne zanemari vrlinu i da nikad ne zaboravi ljubavnicu, domede da se nede udati za nj bez pristanka baruna dEtangea, ali da nede pripasti ni drugome bez njegovog pristanka. „Nebo te je obasulo darovima: tvoja sretna narav, odnegovana tvojim ukusom, obdarila te svim talentima, u svojoj nepunoj dvadeset četvrtoj godini ti si spojio draži svog doba sa zrelošdu koja je kasnije odšteta za gomilanje godina; Žarka ljubav, nadahnuvši te svim uzvišenim osedajima kojih je ona majka, dala ti je i onu plemenitost ideja i onu oštrinu uma* koje su od nje nerazdvojive. (* - Oštrina uma nerazdvojiva od ljubavi! Dobra Julijo, oštrina uma ne blista u vašoj ljubavi). XII – Juliji Ljubavnik joj javlja da je otputovao. „ali me nikad okovi ljubavi i braka nede vezati ni uz koju ženu osim uz Juliju dEtange, živim i postojim samo za nju i umredu slobodan ili kao njen muž.“ XIII – Juliji Ljubavnikov dolazak u Pariz. Prisiže joj večnu postojanost i opisuje plemenitost milorda Eduarda prema njemu. Julijina pisma sakupide u zbirku. „Papir se malo po malo troši, i pre nego se rastrgaju, želim ih sva prepisati u belu knjigu koju sam baš za to izabrao. Prilično je debela, ali mislim na bududnost. Ta dragocena zbirka nede me ostaviti dok budem živeo, bide moj priručnik u svetu u koji se spremam udi, bide mi protivotrov za načela koja se u tom svetu udišu.“ XIV pismo – Juliji Na početku pisma opet stoji * - Nemam želju da utičem na čitaočevo i Julijino mišljenje o ovom izveštaju, ali držim da mogu redi da bih ga ja, kad bih ga morao napisati, napisao, ako ne bolje, ono prilično drukčije. Više puta sam ga gotovo izbacio i zamenio drugim na svoj način, konačno sam ga ostavio i ponosim se time... Ostavimo, dakle, ova pisma kakva jesu, neka ostanu otrcane fraze, neka ostanu površna zapažanja, to sve nije veliko zlo, ali je važno da prijatelju istine sve do kraja života strasti ne ukaljaju spise. Ulazak njenog ljubavnika u društvo. Lažna prijateljstva. Mišljenje o pomodnim razgovorima. Suprotnost između reči i dela. „Ne moraš poznavati karakter ljudi nego samo njihove interese da bi gotovo tačno pogodio šta de kazati o bilo čemu... Treba se samo raspitati za njihova društva, klape, prijatelje, žene koje poseduju, pisce koje poznaju, po tome se može unapred utvrditi njihovo budude mišljenje o knjizi koja de tek izadi i koju nisu čitali, o komadu spremanu da se igra koji nisu gledali, o tome i tome piscu koga ne poznaju... jednom rečju sve je apsurdno, ali ništa ne izaziva zgražavanje jer su svi na to priviknuti.“ XV pismo – Julijino Kritika pređašnjeg pisma. Skoro Klarino venčanje.
17
„Ako je ikad ljubav bila vesela, to je sigurno njena, u životu nisam videla ovako šaljivo zaljubljene devojke. Onaj dobri g. dOrbe, kome se od toga ipak vrti u glavi, oduševljen je ovako luckastim pristankom. XVI pismo – Juliji Ljubavnik odgovara na kritiku svojeg poslednjeg pisma. Gde i kako valja proučavati narod. Muke što ga muče. Uteka u odsutnosti. „Moj cilj je upoznati čoveka, a metoda proučiti ga u svim njegovim različitim odnosima. ... Nisam li sad i ja stanovnik Pariza? Modda sam, i ne znajudi, ved pridonio svoj deo zbrci koju zapažam u njemu, možda bi duži boravak ovde iskvario i moju volju, možda bih, posle godinu dana, i ja bio samo običan buržuj, ako ne bih pazio da sačuvam dušu slobodna čoveka i dudorednost građanina, samo da budem tebe dostojan.“ XVII – Juliji Ljubavnik zaronio u bujicu društva. Teškode u proučavanju sveta. Pozivi na večer. Posjeti. Pozorišta. „Pošto sam završio zbirku, počeh obilaziti pozorišta i večere u gradu.“ On govori o razgovorima a Ruso dodaje fusnotu * - Osim, dabome, ako se ne pojavi neka iznenadna šala da pokvari tu ozbiljnost, jer tada nastane opšte nadmetanje, sve odmah prasne u smeh, a onda je gotovo s ozbiljnim tonom. Sedam se kad je kutija tvrdog peciva tako smešno poremetila predstavu na Sajmu. Zbunjeni glumci bili su nalik na prave životinje. Ali kolike su stvari tvrdo pecivo za mnoge ljude! Zna se koga je Fontenelle hteo naslikati u povijesti Tirinčana. – Ruso ovo dodaje u fusnotu, a ne u tekst zato što želi da zadrži autentičnost teksta. (?) „Pored toga, svi, muškarci i žene, poučeni iskustvom o svetu, a osobito svojom vlastitom savešdu, sastaju se da bi mislili o svojoj vrsti što je mogude lošije: uvek mračno filozofiraju, uvek iz taštine ponizuju ljudsku narav, uvek traže u nekom poroku uzrok svemu što se dobro učini, uvek, prema svome rođenom srcu, olajavaju ljudsko srce. ... Treba raditi kao drugi: to je prvo načelo mudrosti u ovoj zemlji. To se radi, to se ne radi: to je najveda zapovest. ... Isto tvrdim i za vedinu novih spisa, isto tvrdim i za samo pozorište koje je nakon Molijera više mesto gde se izvodi lep razgovor nego prikaz građanskog života.“ jos jedan dodatak * - Zalost zbog nečije smrti je ljudski osečaj i dokaz dobre naravi, a ne dužnost vrline, pa bio taj neko i sam naš otac. Ko u takvom slučaju ne oseda tugu u srcu, nemora je pokazati ni vani, jer je mnogo važnije izbedi dvoličnosti nego se pokoriti pristojnosti. O pariskim pozorištima (tekst pisma): „Ustanova tragedije imala je u onih što je pronađoše religiozni temelj, i on je bio dovoljan da je dovede do ugleda. Osim toga, ona je Grcima pružala poučan i ugodan prizor u nevoljama njihovih neprijatelja Perzijanaca, u zločinu i ludilu kraljeva kojih se taj narod bio oslobodio. Kad bi se u Bernu, Cirihu, prikazalo nasilništvo austrijske carske kude, ljubav prema slobodi i domovini učinila bi nam te komade zanimljivima, ali ko mi može kazati od kakve su ovde koristi Kornejeve tragedije i šta de pariškom pučanstvu Pompej i Sertorije. Grčke tragedije napisane su prema stvarnim događajima ili događajima koje su gledaoci smatrali takvima, i bili su utemeljeni na istorijskom predanju. Ali šta de herojski i čisti plamen u duši vladara? Ne bi li se po tome reklo da im borbe ljubavi i
18
kreposti često kvare san, i da srce ima mnogo posla u kraljevskim ženidbama? Prosudi vjerovatnost i korisnost tolikih djela koja se sva okredu oko te nestvarne teme! Što se tiče komedije, nesumnjivo je da ona mora istinito prikazati običaje naroda za koji je napisana, kako bi prema njoj ispravio svoje mane i poroke, kao što se mrlje lica uklanjaju ispred ogledala. Terencije i Plaut su se prevarili u izboru teme, ali prije njih su Aristofan i Menandar izložili Atinjanima atinske običaje, a od tog doba jedini je Molijer još naivnije nego oni slikao običaje Francuza prošlog veka pred njihovim rođenim očima. Slika se izmenila, ali se nije više javio slikar. Sad se u pozorištu oponašaju razgovori iz stotinjak praških kuda. Izvan toga o francuskim se običajima ne može doznati baš ništa. U ovom velikom gradu živi petsto ili šesto hiljada duša o kojima nema ni glasa na pozornici. Molijer se usudio slikati ne samo obične građane i zanatlije nego i markize; Sokrat je dao reč kočijašima, stadarima, užarima i zidarima. Ali današnji pisci, koji su ljudi drugih shvatanja, držali bi da su obeščašdeni kad bi znali šta se zbiva u poslovnici trgovca ili u radionici radnika, njima trebaju samo glasoviti sagovornici i traže u visokom položaju svojih ličnosti polet koji ne mogu izmamiti iz svog uma. Sami su gledaoci postali toliko profinjeni da bi se bojali da se ne obrukaju u komediji kao na nezgodnom posjetu i ne bi se usudili podi da vide prikaz ljudi iz staleža koji je niži od njihova. Oni se ponašaju kao jedini stanovnici zemlje, u njihovim očima sav ostali svet nije baš ništa. Imati kočiju, vratara, upravitelja kude, to znači biti kao svako drugi, moraš biti kao vrlo mali broj ljudi. Oni koji idu pešice ne pripadaju svetu, to su obični građani, ljudi iz naroda, ljudi iz drugog sveta, i može se redi da kočija nije toliko nužna da bi se vozilo koliko da bi se živelo. ... Tako se suzuje delokrug sveta i delokrug pisca, tako se moderna pozornica ne odriče svog nesnosnog dostojanstva. Na njoj se ljudi ne znaju više pokazati nego u pozladenoj odedi. Reklo bi se da je Francuska naseljena samo grofovima i vitezima, a što je narod jadniji i siromašniji, slika naroda je sjajnija i veličajnija. To čini da pisci, slikajudi smešnu stranu staleža koji služe za uzor ostalima, to smešno pre šire nego guše, i da narod koji svagda mamuniše i oponaša bogte, odlazi u pozorište manje da se smeje njihovim glupostima nego da ih prouči i da, ugledavši se u njih, postane još gluplji od njih. Uopšte, na francuskoj pozornici ima više govora nego radnje, možda zato što Francu zaista više govori nego što radi, ili bar zato što mnogo više ceni što neko govori nego što učini. Rasin i Corneille, uz sav svoj genij i sami su samo govorljivci, anjihov je Naslednik (misli se na Voltera) prvi koji se, po uzoru na Engleze, usudio katkad uneti radnju u predstavu. ... Niko ne ide u pozorište da uživa u predstavi nego da vidi mnogo ljudi na okupu, da i sam bude viđen i da se opskrbi gradivom za naklapanje posle predstave, i misli se na ono što se gleda samo da bi se znalo što de se o tome kazati. Kao što se u junaku vidi samo glumac, tako se u drami vidi samo pisac.“ XVIII – Julijino Obaveštava ljubavnika o Klarinu venčanju, ugovara s njim nove mere za nastavak prepiske drugačije, a ne preko sestričine; hvali Francuze, žali se što joj ne govori ništa o Parižankama; nuka prijatelja da iskoristi svoje sposobnosti u Parizu; javlja mu da su došla dva prosca i da se poboljšalo zdravlje gospođe dEtange. XIX – Juliji
19
Zašto je njen ljubavnik odvažan s Francuzima. Zbog čega bi radije u Engleskoj ne u Francuskoj pokazao svoje sposobnosti. XX pismo – Julijino Šalje ljubavniku svoj portret i javlja mu odlazak dvaju prosaca. XXI – Juliji Ljubavnik joj slika portret Parižanki. (ovo naravno kroz reči) Parižanke – pomodne, doterane, imaju ljubavnike, pomažu sirotinji, okružene muškim društvom. XXII – Juliji Ushit, Julijina ljubavnika kad je ugledao ljubavničin portret. Dobio je amajliju od Julije. XXIII – Julijina ljubavnika gospođi dObre Kritički opis Pariske opere. Parižani hvale svoju operu. „Bilo što bilo, Pariška opera možda i jest vrlo lepa politička ustanova, ali se ljudima ukusa nikada nede svideti.“ XXIV – Julijino Opisuje ljubavniku šta je učinila d dobije portret koji mu je poslala. Amajlija je njen portret. XXV – Juliji Kritika njenog portreta. Ljubavnik ga je dao preraditi. Kroz portret opisuje Juliju. XXVI – Juliji Ljubavnik je, ne znajudi, odveden raspuštenim ženama. Posledica. Priznanje zlodela. Kajanje. Mladidi ga doveli kod lakih žena, napili i probudio se u zagrljaju jedne pokvarene žene. Očekuje osudu od Julije, jer je to i zaslužio. XXVII – Julijino Kori ljubavnika za njegova društva i sumnjiv stid kao za prve uzroke njegova pada, savetuje ga neka ispuni službu promatrača među građanima, pače i među prostim pukom, žali se na razliku između detinjastih izveštaja koje njoj šalje i mnogo boljih koje upuduje milordu Eduardu.
20
„U dvadeste prvoj godini slali ste mi iz Valaisa ozbiljne i oštroumne opise, u dvadeset petoj šaljete mi iz Pariza igračke od pisama, u kojima su um i razum neprestano žrtvovani stanovitom obješenjaštvu, koje je vrlo daleko od vašeg karaktera.“ * - za Julijinu rečenicu „čovek bi ta pisma pre shvatio kao zajedljive šale kadiperaca, nego kao izveštaje filozofa“ Slatka Julijo, s koliko razloga dete biti izviždani! Eh, pa vi nemate ni moderni ton! Ne znate da ima kadiperki, ali da više nema kadiperaca. Dobri Bože, a što onda znate?
XXVIII – Julijino Njena majka je uhvatila ljubavnikova pisma. TREDI DEO I – gospođe dOrbe Javlja Julijinom ljubavniku da se razbolela gospođa dEtange i koliko je strvena njena derka, te ga poziva da se odrekne Julije. Majka krije od oca tajnu o pismima. II – Julijina ljubavnika gospođi dEtange Obedanje da de sasvim prekinuti saobradaj s Julijom da bi njoj bilo bolje, majci, pa samim tim i Juliji. III pismo – Julijinog ljubavnika gospođi dOrbe šaljudi joj pređašnje pismo Kori je što ga je savetovala da se odrekne Julije. IV pismo – gospođe dOrbe Julijinom ljubavniku Javlja mu kako je delovalo njegovo pismo na srce gospođe dEtange. „Ne idem za tim da u vašem srcu raspalim nadu koje ni sama nemam, ali vam želim pokazati koliko je istinad a je najpoštenija odluka ujedno i najpametnija, i, ako postoji ikakav izgled za vašu ljubav, da je on u žrtvi koju vam nalažu poštenje i razum. Majka, rođaci, prijatelji, svi su sada za vas, osim oca koji de se pridobiti ovako ili se nede pridobiti nikako. V pismo – Julijino ljubavniku Smrt gospođe dEtange. Julijin očaj. Njena smudenost dok šalje ljubavniku poslednji pozdrav. Želi da ga zaboravi. Oseda krivicu.
21
VI pismo, Julijinog ljubavnika gospođi dOrbe (D.ORBE – pravo ime) Govori joj kako duboko osjeda Julijine patnje i preporucuje ljubavnicu njezinu prijateljstvu. Njegova zabrinutost zbog pravog uzroka smrti gospođe dEtange. VII pismo, odgovor Gospođa dOrbe čestita Julijinu ljubavnika na žrtvi koju je prinio, nastoji da ga utješi za gubitak ljubavnice te razgoni njegove brige zbog uzroka koji je donio smrt gospođi dEtange. „Bolest gospođe dEtange dobro je poznata, to je bila hidropsija pluda, od koje nije mogla ozdraviti, a nadu da de poživeti izgubili smo mnogo pre nego je otkrila vaše dopisivanje.“ ... „Ako ustrajete kod nje, možete lako pobediti, ali dete uzalud smatrati da posedujete istu Juliju, nju više nedete nadi.“ VIII pismo – Milorda Eduarda Julijinu ljubavniku Kori ga što ga je zaboravio, sumnjiči ga da želi prestati da živi i optužuje ga kao nezahvalnika. IX pismo – odgovor Julijin ljubavnik smiruje milorda Eduarda od njegovih bojazni. Julijina poruka – Moli ljubavnika da joj vrati slobodu jer otac želi njome da raspolaže. X pismo – baruna dEtange, u kojem je pismu bila pređašnja poruka. Ukori i pretnje kderinu ljubavniku. „Odgovorite na ovu poruku nesretnice kojoj ste pokvarili srce i koje ne bi bilo, da sam se usudio sumnjati da se i više zaboravila.“ XI pismo – odgovor Julijin ljubavnik prezire pretnje baruna dEtangea i prebacuje mu da je okrutan. „Vi ste nesreda moga života. Dugujem vam samo mržnju i ništa nemate pravo tražiti od mene. Julija je progovorila, evo mog pristanka. Poruka uključena u pređašnje pismo Ljubavnik vrada Juliji pravo da raspolaže svojom rukom. Ispod ove poruke stoje inicijali S.P. (može biti Saint Preuxe, ili sam Ruso?) XII pismo – Julijino Očaj što de domala biti zauvek rastavljena od ljubavnika. Njena bolest.
22
XIII pismo – Julijino gospođi dOrbe Kori je za njeno staranje da je vrati životu. Tobožnji san koji joj uliva strah da njena ljubavnika više nema. Ima male boginje. Julija je bila u nesvesti i „sanjala“ ljubavnika kako je pored nje, a Klara ga oterala. Smrt bi bila dobročinstvo. XIV pismo – odgovor Objašnjenje tobožnjeg Julijinog sna. Iznenadan dolazak njenog ljubavnika. Namerno se zarazio malim boginjama ljubedi joj ruku. Njegov odlazak. Na putu se razbolio. Klara joj priše kako joj je ljubio ruku iako je znao da ona ima male boginje, zarazio se od nje. Njegovo ozdravljenje. Njegov povratak u Pariz s milordom Eduardom. Stvarno je bio kod nje, Klara laže. XV pismo – Julijino Novi dokazi nežnosti prema ljubavniku. Ne može da se bori protiv osedanja, vrada mu vlast. Ipak je odlučila da se pokori ocu. XVI pismo, odgovor Ljubavni zanos i srdžba Julijinog ljubavnika. Sramotna načela povučena čim su izrečena. On de pratiti milorda Eduarda u Englesku i namerava se izmaknuti svake godine te potajno dodi u blizinu ljubavnice. XVII pismo – gospođe dOrbe Julijinom ljubavniku Javlja mu da se Julija venčala. XVIII pismo – Julijino ljubavniku Kratak pregled njihove ljubavi. Julijino gledanje na svoje sastanke s njim. Njena trudnoda. Nade su ugašene. Kako je majka bila upudena u svemu. Izjavljuje ocu da se nede nikad udati za g. de Wolmara. Koja je sredstva upotrebio otac da slomi njenu odlučnost. Ona pristaje da je povedu u crkvu. Potpuna promena njenog srca. Odlučno pobijanje sofizma koji teže da opravdaju preljub. Poziva onog koji joj beše ljubavnik da se, kao i ona, drži osedaja vrednosti prijateljstva i moli ga da joj dopusti da prizna mužu svoje pređašnje ponašanje. Pre 6 godina su se upoznali. „Prvo pismo umesto da bacim u vatru ili da ga odnesem majci, usudih se da ga otvorim: u tome je bio moj zločin, a sve ostalo bilo je neizbežno.“ * - Sveti žar! Julijo, ah, Julijo, kakva je to reč u ustima žene, tako temljito izlečene kao što ste mislili das te vi izlečeni! - Rusoov komentar, kao da je on ljubavnik.
23
U crkvi oseda da joj se čisti duša. Zaklela se na vernost i ustima i srcem do smrti. „Želim ljubiti muža, želim biti verna, želim biti nevina“. Promenila se pa moraju i osedanja prema njoj. „Da bi se doveka ljubili, treba da se jedno drugoga odreknemo. Zaboravimo sve ostalo, i budite ljubavnik moje duše. ... Još vas ljubim u to nemojte sumnjati. ... Ova veza, koje sam se bojala, oslobodila me od mnogo strašnijeg ropstva, i muž mi postaje draži, jer me vratio meni. .... Nedu biti nikad sretna ako i vi ne budete sretni. Okrutan teret pritišde mi srce, g. de Wolmar ne zna za moje prošlo ponašanje, ali bezuvjetna iskrenost dio je vernosti koju mu sada dugujem. XIX pismo – odgovor Čuvstva divljenja i besa Julijina prijatelja. Pita je je li sredna i odvrada je od priznajnaj što ga namišlja izvršiti. Nepotrebno de se izložiti opasnosti priznanjem. XX pismo – Julijino Njena sreda sa g. de Wolmarom, čiji karakter opisuje prijatelju. Što je dovoljno da bračni drugovi žive sredno. Koji je razlog što nede izvršiti priznanje kako je bila naumila. Prekida svaki saobradaj s prijateljem, dopušta mu da se javlja gospođi dOrbe u zanimljivim prilikama te se oprašta s njim zauvek. „Sredna sam u svakom pogledu i mojoj sredi ništa ne nedostaje osim vaše srede. ... Ne znam kako je čuo za vas, ali mi je sam nekoliko puta govorio o vama s mnogo poštovanja, a znam da je nesposoban da se pretvara. ... Dugo me varala, a vas možda još i sada vara misao da je za sretan brak potrebna ljubav. Prijatelju moj, to je zabluda: poštenje, snga nekih doličnosti, manje staleža i dobi nego karaktera i dudi, dovoljni su među bračnim drugovima, što ne smeta da iz te veze nastane vrlo nežna privrženost, koja, ako i nije baš ljubav, nije zato manje ugodna, a mnogo je trajnija. Nijedna nas strast ne obmane tako kao ljubav. Šta ja znam šta bi od vas bilo kad biste prestali ljubiti. ... Svaki je od nas baš ono što treba drugome. On mene prosvetljuje, a ja njega oživljujem. Ovo vam je poslednje pismo od mene, molim vas da mi više ne pišete. Možete od vremena do vremena pisati gospođi dOrbe kad nam budete imali saopštiti neki zanimljiv događaj. ... Trčite za sredom, ona je bogatstvo mudraca.“ XXI pismo – Julijina ljubavnika milordu Eduardu Sit je života i pokušava da opravda samoubistvo. Zapao je u čamu. „Govorili ste mi da sam vam potreban. Zašto ste me varali? Otkako smo u Londonu, ne samo da vam nije ni palo na pamet da me zaposlite za sebe, nego ste još i zaposleni kod mene. (U fusnotama Ruso daje lične komentare na neke izjave svojih junaka) XXII pismo – odgovor Milord Eduard snažno pobija razloge na koje se poziva Julijin ljubavnik želedi odobriti samoubistvo. „Ti, dakle, misliš da ti je dopušteno da prestaneš živeti? Dokaz je zanimljiv: zato što želiš umreti. A možda
24
ljudski život ipak ima neku namenu, cilj, neku moralnu svrhu? Zar deš uvek misliti samo na sebe? Zar deš uvek misliti samo na svoje muke?“ XXIII pismo – Milorda Eduarda Julijinom ljubavniku Predlaže prijatelju da potraži duševni mir u nemiru delatnog života. Govori mu o prilici koja se za to pruža i, ne izrazivši se jasnije, ište njegov odgovor. XXIV pismo – odgovor Predanost Julijina ljubavnika volji milorda Eduarda. XXV pismo – Milorda Eduarda Julijinom ljubavniku Sve je udesio da mu se prijatelj u svojstvu inženjera ukrca na brod engleske eskadre koja treba da oplovi kuglu zemaljsku. XXVI pismo – Julijina ljubavnika gospođi dOrbe Nežan oproštaj s gospođom dOrbe i gospođom de Wolmar. „Najveda opasnost je u dnu mojega srca, jer, ma što se desilo, odlučio sam, kunem se, da dete me videti dostojna da se pojavim pred vama ili me nedete videti nikada. ... Vaša prijateljica, dakle, kao i vi, ima sredu da je postala majka! ČETVRTI DEO I pismo – gospođe de Wolmar gospođi dOrbe Navaljuje na sestričinu da se vrati i iznosi razloge za to. Želi da ta prijateljica dođe stalno stanovati s njom i njenom porodicom. „Osedam da dvostruko uživam milujudi svog malog Marcellina kad vidim da ga i ti miluješ. Kad zagrlim tvoju derku, čini mi se kao da sam tebe privinula na grudi. ... Zar da posle 6 godina provedenih u divnoj slozi pomutim spokoj tako čestita i dobra muža, koji nema druge volje osim volje svoje sretne žene, ni druge radosti osim da gleda kako red i mir vladaju u njegovu domu?“ Ipak brine zbog prijatelja jer je bez traga 4 godine. „Znaš kako zazirem od grada, kako volim selo i poljske radove, kako su me tri godine boravka privezale za ovu kudu u Clarensu.“ II – odgovor gospođe dOrbe gospođi de Wolmar Plan gospođe dOrbe, pošto je ostala udovica, da jednom združi derku sa starijim sinom gospođe de Wolmar. Daje joj slatku nadu, koju i sama gaji, da de njihova zajednica biti savršena.
25
Kaže da Julija ima 28 godina. „Srce mi kaže da nedemo dugo biti bez vesti o našem filozofu, i da deš se osloboditi suza, osim ako, pošto si ga oplakala mrtva, ne budeš plakala što je ostao u životu. III pismo, Julijina ljubavnika gospođi dOrbe Javlja joj da se vratio, daje joj letimičnu predodžbu o svojem putovanju, moli je za dopuštenje da je poseti i opisuje joj čuvstva svojeg srca prema gospođi de Wolmar. Oplemenio je svoja osedanja, voli je kao prijatelj. „Najpre sam video Južnu Ameriku, zatim Afriku... Moram pratiti milorda Eduarda u Italiju. „Niste li ona ista Klara, koliko dobra i milosrdna toliko kreposna i pametna, koja se udostojila voleti me ved od prve mladosti i koja me mora još više voleti danas, kad joj sve dugujem.* * - A što duguje njoj koja je uzrokovala nesrede njegova života? Nesretno zapitkivalo! Duguje joj čast, vrlinu, mir one koju ljubi: duguje joj sve. (dva glasa u komentaru Rusoa). IV pismo, g. de Wolmar Julijinu ljubavniku Stavlja mu na znanje da mu je žena baš sad otkrila svoje prošle zablude i nudi mu svoju kudu. Julijin poziv. V pismo – gospođe dOrbe Julijinu ljubavniku, u ovom pismu bijaše uključeno pređašnje Gospođa dOrbe pridružuje svoj poziv pozivu gospodina i gospođe de Wolmar i želi da mu ime Saint Preuxe, što ga je pre neku nod pred slugama dala Julijinu ljubavniku, ostane bar u njihovom društvu. VI pismo – Saint-Preuxa milordu Eduardu Kako su g. i gospođa de Wolmar primili Saint-Preuxa. Različita čuvstva prožimaju njegovo srce. Odlučio je da se nikad ne izneveri dužnosti. III pismo, Julijina ljubavnika gospođi dOrbe Javlja joj da se vratio, daje joj letimičnu predodžbu o svojem putovanju, moli je za dopuštenje da je poseti i opisuje joj čuvstva svojeg srca prema gospođi de Wolmar. IV pismo, g. de Wolmar Julijinu ljubavniku Stavlja mu na znanje da mu je žena baš sad otkrila svoje prošle zablude i nudi mu svoju kudu. Julijin poziv. V pismo – gospođe dOrbe Julijinu ljubavniku, u ovom pismu bijaše uključeno pređašnje Gospođa dOrbe pridružuje svoj poziv pozivu gospodina i gospođe de Wolmar i želi da mu ime Saint Preux, što ga je pred slugama dala Julijinu ljubavniku, ostane bar u njihovom društvu. 26
To mu je ime Klara dala pred svojom služinčadi kad je poslednji put boravio ovde. VI pismo – Saint-Preuxa milordu Eduardu Kako su g. i gospođa de Wolmar primili Saint-Preuxa. Različita čuvstva prožimaju njegovo srce. Odlučio je da se nikad ne izneveri dužnosti. Priča o iščekivanju i susretu sa Julijom i njenim mužem, prihvatili ga za prijatelja. „Zabrinuh se kad pomislih koju je promenu osam godina moglo da donese njenoj lepoti. ... Gospođa de Wolmar ushideno me drugi put zagrli kao da mi je svojim milovanjem htela naplatiti milovanje kojim sam dragao njenu decu. Ima dvoje dece. ... muž: Zovite moju ženu Julijo kad sam prisutan, ili gospođo kad ste nasamo, to mi je svejedno. ... Jedino znam sasvim sigurno da su moja osedanja prema njoj bar promenila oblik ako i nisu promenila narav, da uvek želim videti među nama nekoga tredeg i da se bojim susreta nasamo isto toliko koliko sam nekod za njim čeznuo. ... Koliko mi je god ugodno stanovati u ovoj kudi, odlučio sam, kunem se, smesta iz nje izadi ako ikad opaim da u njoj previše uživam.“ VII pismo – gospođe de Wolmar gospođi dOrbe Obaveštava sestričinu o stanju svog srca, o Saint-Preuxovu vladanju, o dobru mišljenju g. de Wolmara o novome gostu i o njegovoj sigurnosti u vrlinu svoje žene, čija poverljiva sopštenja nede da sasluša. „Osobito ga cenim zbog hladnode koju pokazuje prema meni. Ne bih vam znao iskazati koliko sam se bojao da mi se ne bi umiljavao. To je bila prva kušnja koju sam mu naemnio. Mora podneiti i drugu kušnju*. * - Ispušteno je pismo u kome se govori o toj drugoj kušnji, ali du nastojati da o njoj progovorim kad bude prilika (ko je ispustio to pismo???) VIII pismo – odgovor gospođe dOrbe gospođi de Wolmar Predočava joj opasnost koja bi mogla nastati ako uzme muža za pouzdanika i iziskuje od nje da joj na nekoliko dana pošalje Saint-Preuxa. „Vrlo je razborito učinio što nije hteo čitati tvoje pismo. ... Zbilja, puši li naš pomorac? Psuje li? Pije li rakiju? Nosi li veliku sablju? Izgleda li kao gusar? Moj Bože, što sam radoznala da vidim kakav je čovek kad se vrati s antipoda!“ IX pismo – gospođe dOrbe gospođi de Wolmar Vrada joj Saint-Preuxa i hvali njegovo ponašanje, a to joj daje povod za kritiku usiljene pariške učtivosti. Sestričini dariva derku. Julijin ljubavnik nede Juliji da vrati portret. X pismo, Saint-Preuxa milordu Eduardu Potanko mu obrazlaže mudru ekonomiju u kudi s obzirom na sluge i najamnike, što dovodi do više misli i kritičkih primedbi. 27
Opis kude, vinograda, prihoda, idealni odnosi gospodara i slugu, briga, privrženost, pravičnost.
XI pismo – Saint-Preuxa milordu Eduardu Opis ugodnog samotnog mesta, više dela prirode nego umeda, kamo g. i gospođa Wolmar odlaze s decom da se odmore, što daje priliku za kritičko razmišljanje o raskoši i čudnom ukusu koji vladaju u bogataškim perivojima. Nazor o kineskim vrtovima. Smiješan ushit ljubitelja cveda. Saint-Preuxova strast je naglo prešla u divljenje Julijinim vrlinama. Elizej – vrt koji je sredila Julija ali tako da se malo vidi ljudska ruka. „Nede se brinuti da probije u daljini divne perspektive: želja za vidikovcima i daljinama dolazi od sklonosti vedine ljudi da nalaze zadovoljstvo samo onde gde nisu: uvek su pohlepni za onim što im je izvan domašaja. XII pismo – gospođe de Wolmar gospođi dOrbe Karakter g. de Wolmara, upudenog još pre venačanja u sve što se desilo između njegove žene i SaintPreuxa. Novi dokazi njegova potpunog poverenja u njihovu vrlinu. G. de Wolmar mora neko vreme biti izvan kude. Njegova žena pita sestričinu za savet bi li ili ne bi li zahtevala da ga Saint-Preux prati. „Pomisli, draga, kako sam bila iznenađena kad mi je na to otkrio da su mu sve moje tajne bile otkrivene i pre moje udaje za njega i da me uzeo znajudi da sam pripadala drugome. ... rekao je: mislite samo na sadašnjost, i ja vam jamčim za bududnost. Danas vam ne mogu redi više, ali ako se moji planovi ostvare, naše de sudbine biti bolje ispunjene, a vi dete oboje biti sredniji nego da ste pripali jedno drugome. Dižudi se, zagrli nas i htede da se i mi zagrlimo na onome mestu... na onome istom mestu gde smo nekad... Zatim nas je poveo u svoju radnu sobu, gde sam gotovo pala u nesvest kad sam videla kako vadi iz ladice, s prepisima nekih izveštaja našeg prijatelja koje sam mu bila dala, i originale svih njegovih pisama, za koje sam držala da ih je davno spalila Babi u majčinoj sobi. Evo – svoju ženu i sredu predajem u ruke onoj koja je kao devojka i zavedena više volela delo milosrđa nego jedinstveni i sigurni ljubavni sastanak. Kako da verujem osedanjima koja su me toliko puta zavela? Ne sudim se više verovati ničemu što vidim i osedam, i uprkos dugotrajnom kajanju, s tugom uviđam da je teret starog pada breme koje nosimo celi život. XIII pismo, odgovor Razgoni sestričin strah zbog Saint-Preuxa i kaže joj da upotrebi protiv njega sve suvišne mere opreznosti koje bi joj nekod bile vrlo potrebne. „Sestričino, bila si ljubavnica kao Eloiza, sad si pobožna kao ona; dao Bog da to budeš s više uspeha.“ XIV pismo – g. de Wolmara gospođi dOrbe
28
Javlja joj da je otputovao te je upoznaje sa svojom nakanom da odgoj dece poveri Saint-Preuxu, nakanom koja opravdava njegovo neobično vladanje prma ženi i njenom nekadašnjem ljubavniku. Obaveštava sestričinu kakvo je mišljenje stekao o njihovim pravim osedajima i zbog kojih razloga stavlja to dvoje na kušnju svojom odustnošdu. „Wolmar priča kako misli da S.P. nije zaljubljen u Juliju de Wolmar ved u Juliju dEtange. Voli je u prošlom vremenu, oduzmite mu sedanje i više nede ljubiti. ... Izlažem ih samo onim kušnjama koje mogu podneti“ * - Veoma ste lude, vi žene, kad želite dati postojanost tako ništavnom i prolaznom osedaju kao to je ljubav. Sve se menja u prirodi, sve je u neprestanu gibanju, a vi želite udahnuti stalnu ljubavnu vatru! I s kojim pravom hodete da budete ljubljene danas zato što ste bile juče? Sačuvajte dakle isto lice, istu dob, istu narav, budite uvek iste i bidete uvek ljubljene, ako se to može. Ali neprestano se menjati i hteti da vas uvek ljube, to znači hteti da vas svaki čas prestanu ljubiti, to ne znači tražiti postojana srca, to znači tražiti promenljiva srca kao što ste vi promenljive. XV pismo, Saint-Preuxa milordu Eduardu Tuga gospođe de Wolmar. Svoju je zlosretnu tajnu poverila Saint-Preuxu, a on sada ne može da je saopšti prijatelju. (Otac Julijin je odustan iz kude zbog neke parnice) „G. de Wolmar je juče otputovao u Etange, i jedva mogu shvatiti žalost u kojoj me ostavio njegov odlazak. ... Julija: Tuga koju čitate u mojim očima ima ozbiljne razloge, i premda se odnosi na g. de Wolmara, nije joj uzrok njegov odlazak. ... On: Tajna tuga, samo jedna tuga je kvari. Nije sretna, a ja više nisam onaj koji joj ne da da to bude!“ XVI pismo – gospođe de Wolmar mužu Kori ga zašto se nemilosrdno poigrava vrlinom svoje žene. XVII, Saint-Preuxa milordu Eduardu Opasnost kojoj su se izvrgnuli gospođa de Wolmar i Sant-Preux na Ženevskom jezeru. Uspeli su se dohvatiti kopna. Saint-Preux je nakon ručka poveo gospođu de Wolmar u sklonište u Meilleriji, gde se nekad bavio svojom dragom Julijom. Njegov zanos kad je ugledao spomenike svoje strasti. Mudro i razborito ponašanje gospođe de Wolmar. Ponovo se ukrcaše da se vrate u Clarens. Saint-Preuxova strašna napast. Duševna borba njegove prijateljice. „O Julijo, večna čarolijo koja si mi začarala srce! Evo mesta gde je nekad uzdisao zbog tebe najverniji ljubavnik na svetu, evo boravišta gde je tvoja draga slika tvorila njegovu sredu i pripremala onu koju je napokon dobio od tebe. Nije tada bilo ni ovog voda ni ove hladovine, zelen i cvede nije pokrivao ove kutide... Pošao sam s njom uzdahnuvši, ali ništa joj ne rekavši, i ostavih zauvek taj tužni došak, kao da sam ostavio samu Juliju. ... Gotovo je, govorio sam u sebi, nestala su ona vremena, ona sretna vremena, iščeznula su za svagda. Jao! više se nede vratiti, a mi živimo, zajedno smo i naša su srca uvek sjedinjena!
29
... Ah, rekoh joj potiho, vidim da se naša srca nisu nikad prestala slagati! Istina je, reče, ali neka ovo bude poslednji put što su govorila ovim tonom.“ Oboje su plakali. PETI DEO I pismo – milorda Eduarda Saint-Preuxu (Ruso dodao u fusnoti da je izgleda ovo pismo nastalo pre prethodnog) Saveti i prekori. Pohvala Abauzitu, ženevskom građaninu. Skori povratak milorda Eduarda. II pismo, Saint-Preuxa milordu Eduardu Uverava prijatelja da je opet stekao duševni mir, potanko mu opisuje privatni život gospodina i gospođe de Wolmar i štedljivost kojom podižu vrednost svojih dobara i upravljaju prihodima. Kritika taštine i raskoši. Seljak mora ostati u svom staležu. Zašto moramo biti milosrdni prosjacima. Dužni obziri prema starcima. „Mir je u dubini moje duše, kao u kudi u kojoj stanujem. ... Zapravo ne znam da li je iko bogatiji od njih. Nema apsolutnog bogatstva. Neko je bogat s jutrom zemlje, neko je siromašan usred svojih gomila zlata. Razuzdanost nema granica i stvara više siromaha nego prava oskudica.“ Julija mu priča o prosjacima: „Ako je veliki broj prosjaka tegoban za državu, o kolikim se drugim zvanjima, koja se promiču i podnose, ne bi moglo to isto redi! Na vladaru je da tako vlada te ne bude prosjaka, ali da se oni odbiju od svog zanimanja*, treba li da građani postanu nečovečni i opaki? Ja sama, iako ne znam što su siromasi državi, znam da su svi moja brada i da im ne mogu, a da se ne pokažem neoprostivo kruta, uskratiti malu pomod za koju me mole. * - Hraniti prosjake, kažu oni, znači uvesti rasadnike kradljivaca, a sasvim obratno, to znači onemoguditi da to postanu. Slažem se da ne treba nagovarati siromahe da pođu u prosjake, ali kad ved jednom to jesu, valja h hraniti da se ne pretvore u lopove. Ništa toliko ne navede na promene zvanja ko kad se ne može živeti od svojega zvanja: svima koji su jednom okusili taj dokoni zanat, tako omrzne rad da radije kradu i dadu se obesiti negoli da se opet počnu služiti rukama. III pismo – Saint-Preuxa milordu Eduardu (Ruso – Ne želedi opravdati preteranu dužinu pisama od kojih je sastavaljena ova zbirka, upozoridu samo da su pisma povudenih ljudi duga i retka, a pisma društvenih ljudi česta i kratka. Treba samo zapaziti ovu razliku, i odmah de joj se pogoditi uzrok. – npr. prethodno pismo je dugo i ovo je dugo). Milina sabranosti u prijateljskom skupu. Odgoj sinova g. i gospođe de Wolmar. Oštroumna kritika načina kako se obično odgajaju deca. (Julija je imala dva sina??) „Kad sam držala prvog sina u rukama razmišljala sam kako, za vreme slabosti ranog detinjstva, priroda pojarmi decu na tolike načine da je okrutno tom jarmu dodati i valsti naših mušica, otimajudi deci tako ograničenu slobodu, koju ona i onako mogu da vrlo malo zarobe.... Vedina mana o kojima ste govorili razvija se u deci prepuštenoj samoj sebi zbog toga što im nije dovoljno da sve rade po svojoj volji, nego
30
žele da je i drugima nametnu, a to zbog besmislene blagosti majki, kojima deš omiliti samo ako zadovoljiš sve hirove njihove dece.“ IV pismo – milorda Eduarda Saint-Preuxu Ište od njega da mu objasni tajne patnje gospođe de Wolmar o kojima mu je pisao u pismu koje nije primio. V pismo, Saint-Preuxa milordu Eduardu Bezvjerstvo gospodina de Wolmar, uzrok tajnih Julijinih patnji. „Misao što izavre u njoj od tih suprotnosti poveda Julijinu tugu, te se čini da bi mu pre oprostila što ne priznaje tvorca svojeg bida kad bi imao više razloga da ga se boji ili više drskosti da mu prkosi. Smatrala je da je šteta što je takav čovek čovek bez vere.“ VI pismo, Saint-Preuxa milordu Eduardu (u fusnoti dodaje – vidi se da ovde nedostaje više pisama... ponovo nastavlja da komentariše pisma kao da ih nije on pisao, uprethodnom kaže da je izostavio jedno jer je morao zbog jakih razloga) Preseljenje gospođe dOrbe s derkom kod g. de Wolmara. Ushit i svečanost prilikom tog sastanka. VII pismo – Saint-Preuxa milordu Eduardu Red i radost što vladaju kod gospodina de Wolmara u doba berbe, Barun dEtange i Saint-Preux iskreno pomireni. „Seljački posao je ugodan oku i nema u sebi ništa toliko mučno da bi uzbudio samilost. Usmjerenost k javnoj i privatnoj koristi čini ga zanimljivim, a zatim, on je prvo čovekovo zvanje, on priseda duh na ugodnu misao, a srce na čari zlatnog doba. Mašta ne ostaje hladna pred slikom oranja i jematava. Jednostavnost pastirskog i poljskog života uvek ima nešto dirljivo. Pogledajte livade pokrivene ljudima koji prevrdu seno i pevaju, a u daljini rastrkana stada, malo-pomalo osedate kako vas obuzima ganude a da i ne znate zašto. Tako glas prirode još ponekad smekša naša otvrdla srca, i premda ga slušamo s beskorisnom tugom, tako je blag da ga nikad ne slušamo bez naslade.“ VIII pismo, Saint-Preuxa g. de Wolmaru Saint-Preux otputovao s milordom Eduardom u Rim. Svedoči g. de Wolmaru koliko je obradovan doznavši da mu je namenjen odgoj njegove dece. IX pismo, Saint-Preuxa gospođi dOrbe
31
Opisuje joj prvi dan svog putovanja. Nova slabost njegovog srca. Kobni san. Milord Eduard ga vrada u Clarens da bi ga izlečio od umišljenih bojazni. Pošto se uverio da je Julija u dobrom zdravlju, Saint-Preux je otišao a da je nije video. „Ušavši u sobu koja mi bijaše određena, prepoznah u njoj onu istu u kooj sam nekad stanovao na putu u Sion. Kad je ugledah, ossetih nešto što bih vam teško mogao opisati. ... Ljubio sam, bio sam ljubljen. U spokoju nevinosti predavah se zanosima obostrane ljubavi, dugim sam gutljajima srkao divno čuvstvo koje mi je davalo da živim. ... A ja sam plakao! Zaista sam zaslužio svoju bedu kad sam tako malo osedao svoju sredu... Tada sam plakao... Plakao si... Nesretniče, više ne plačeš.. Više nemaš ni prava da plačeš... Što nije mrtva! drznuh se te uzviknuh izbezumljen od srdžbe. .... Sanjao sam jedan posebno okrutan san. Činilo mi se da gledam čestitu majku vaše prijateljice u krevetu, na umoru, a pred njom derka na kolenima, roni grozne suze, ljubi joj ruke i prima njene poslednje uzdahe. Video sam onaj prizor koji ste mi nekad opisali i nikad nede izadi iz mojeg sedanja. .. Dete moje, odgovori nežna majka... valja se pokoriti sudbini... Bog je pravedan... i ti deš biti majka... Nije mogla da dovrši. Htedoh uzdidi na nju oči, više je ne videh. Na njenom mestu videh Juliju. Videh je, prepoznah je, premda joj lice bijaše zastrto koprenom. Kriknuo sam, pohitao sam da uklonim koprenu, nisam je mogao dosedi, pružio sam ruke, naprezao se, a nisam dodirnuo ništa. Prijatelju, smiri se, reče mi slabim glasom: pokriva me strašna koprena, nema ruke koja može da je odgurne. Na tu reč se uznemirim i učinim nov napor: taj me napor probudi, vidim da sam u krevetu, slomljen od umora i mokar od znoja i suza. Ubrzo se užas raspline, iscrpljenost me ponovo uspava: isti san mi vrati iste nemire, probudim se i tredi put zaspim. Vazda onaj zloslutni prizor.“ X pismo – gospođe dOrbe Saint-Preuxu Kori ga zašto se nije pokazao sestričinama. Učinak Saint-Preuxova sna na Klaru. XI pismo – g. de Wolmara Saint-Preuxu Šali se na račun njegova sna i blago ga kori za sedanje na prošlu ljubav. XII pismo, Saint-Preuxa g. de Wolmaru Stare ljubavi milorda Eduarda. Razlog njegovog putovanja u Rim. S kojom namerom je poveo SaintPreuxa, u vezi s time pita za savet g. de Wolmara i preporučuje mu da čuva tajnu. * - Da se shvati ovo pismo valjalo bi poznavati pustolovine milorda Eduarda, te sam isprva bio i naumio da ih dodam ovoj zbirci. Kad sam o tome ponovo razmislio, nisam se mogao nakaniti da pokvarim jednostavnost istorije dvoje ljubavnika romantičnošdu njegove istorije. Bide bolje pustiti čitaoca da se i on malo dovija. XIII pismo – gospođe de Wolmar gospođi dOrbe Prozrela je tajnu sestričina čuvstva prema Saint-Preuxu; predočuje joj opasnost kojoj se može izvrgnuti s njim te je savetuje da se uda za njega.
32
XIV pismo, Heneriettino majci (Klarina derka) Piše joj o dosadi u koju je njena odsutnost bacila sve u kudi, moli darove za svojeg malda, ali nije ni sebe zaboravila. Klara je u Ženevi.
ŠESTI DEO I pismo, gospođe dOrbe gospođi de Wolmar Javlja joj da je stigla u Lausannu, gde i nju poziva na bratovljevu svadbu. „Ako utuviš sebi u glavu da moraš biti savršena, nedeš više biti dobra ni za što i morat deš tražiti prijatelje jedino među anđelima.“ II pismo – gospođe dOrbe gospođi Wolmar Obaveštava sestričinu o svojim osedanjima prema Saint-Preuxu. Vesela narav uvek de je štititi od svake opasnosti. Zato mora da ostane udovica. III pismo, milorda Eduarda g. de Wolmaru Javlja mu sretan rasplet svojih pustolovina, posledicu Saint-Preuxovog razboritog vladanja, te prihvata ponudu g. de Wolmara da ostatak života provede u Clarensu. IV pismo, g. de Wolmara milordu Eduardu Ponovo ga poziva da dođu, on i Sant-Preux, sudjelovati u sredi njihove porodice. V pismo, gospođe dOrbe gospođi de Wolmar Karakter, sklonosti i moral stanovnika Ženeve. „Ovde, kao i kod nas, u svemu ima i dobra i zla, ali u različitim merama. Ženevljanini izvlači vrlinu iz sebe, poroci mu dolaze od drugde. Ne samo da mnogo putuje nego lako usvaja običaje i načine drugih naroda, tečno govori sve jezike, bez muke nauči njihove različite naglaske, iako sam ima vrlo otegnut naglasak, osobito žene koj emanje putuju. Među stranim narodima stidi se domovine, da tako reknem, žuri se da se naturalizira u zemlji u kojoj živi, kao da želi zaboraviti svoju: tom zazornom stidu možda pripomaže glas što ga prati, da je lakom za dobitkom. VI pismo, gospođe de Wolmar Saint-Preuxu Obaveštava ga o svojem planu da ga oženi s gospođom dOrbe, daje mu savete u vezi s tim planom i pobija njegova načela o molitvi i slobodi. 33
VII pismo, Saint-Preuxa gospođi de Wolmar Protivi se planu gospođe de Wolmar da ga združi s gospođom dOrbe i navodi što ga potiče na to. Brani svoje shvatanje molitve i slobode. „Julijo! Vaše pismo! ... Nakon sedam godina šutnje!... Jest, ono je, vidim, osedam: kako da moje oči ne prepoznaju poteze koje moje srce ne može zaboraviti? Šta! Vi se sedate mojeg imena! Vi ga još znate napisati!* * - Neko je rekao da je Saint-Preux bilo izmišljeno ime. Možda je pravo ime na adresi. „Julijo, vi zaboravljate moje prisege kad ono zaboraviste svoje? Ja ih nisam zaboravio. Sve sam izgubio, samo vernost mi je ostala, ostade mi sve do groba. Nisam mogao živeti za vas, umredu slobodan.“ VIII pismo, gospođe de Wolmar Saint-Preuxu Prekorava ga iz prijateljskih pobuda i spominje prilikom čega. Milina čežnje i draž obmane. Julijine radosti i njihov opis. Njene bojazni s obzirom na muževo bezverstvo i zbog kojih razloga. Obaveštava Saint-Preuxa o izletu u Chillon na koji mora podi sa porodicom. Zloslutan predosedaj. IX pismo, Fanchone Anet Saint-Preuxu Gospođa de Wolmar je skočila u vodu kad je videla da je u nju palo jedno od njene dece. X pismo, Saint-Preuxu, započela ga gospođa dOrbe a dovršio g. de Wolmar Smrt Julijina. XI pismo – g. de Wolmar Saint-Preuxu Podroban opis bolesti gospođe de Wolmar. Njeni mnogobrojni razgovori s članovima porodice i s pastorom o najvažnijim pitanjima. Povratak Clauda Aneta. Julijin duševni spokoj pred smrt. Izdahnula je u zagrljaju sestričine. Pogrešno se poverovale da je oživela, i u kojoj je to bilo prilici. Kako se SaintPreuxov san na neki način obistinio. Utučenost u celoj kudi. Klarin očaj. „I to je bila jedna od mojih patnja, što sam gledao gde se trude da se uzajamno ohrabre, a znao sam da ni jedna od njih nema u duši nade koju nastoji uliti drugoj. ... Pošto je izdvojila srce na djeci, pošto jeuzela svako posebno, osobito Henriettu, koju je držala vrlo dugo i koja je cvilela i jecala dok je primala njene poljupce, pozva ih sve troje, dade im blagoslov i reče im pokazavši im gospođu dOrbe: Pođite deco, pođite, nju vam je Bog dao, ništa vam nije oduzeo. ... Sveštenik je dodao da je koji put doduše opazio da se u neki pitanjima njena shvatanja ne slažu sasvim s naukom Crkve, to jest s onom koju najzdraviji razum može izvesti iz Svetoga pisma, ali kako nije nikad ustrajala branedi ih, on misli da ona želi umreti kako je živela, u zajednici vernika, i da u svemu odobrava opštu ispovest vere.“ ... „Živela sam i umirem u protestantskoj zajednici koja svoje pravilo izvodi samo iz Svetog pisma i razuma, moje srce svagda je potvrđivalo što su izgovarala moja usta. ... Ko zaspi na grudima oca, nije u brizi kako de se 34
probuditi.“ ... „Ovaj govor, izgovaran spočetka ozbiljnim i razboritim tonom, onda s više naglaska i povišenijim glasom, ostavio je na sve prisutne, ne isključivši ni mene, to dublji dojam što su oči one koja ga jeizrekla blistale vrhunaravnom vatrom, nov sjaj raspali njenu put, činilo se kao da odašilje zrake, pa ako postoji nešto na svetu što zaslužuje naziv nebesko, beše to njeno lice dok je govorila.“ ... „Taj papir bijaše pismo, i videh da je na vas naslovljeno. Predajem vam ga otvoreno, dodala je dok mi ga je pružala, i pošto ga pročitate, odlučite hodete li ga poslati ili uništiti, prem atome što budete smatrali doličnijim i svojoj mudrosti i mojoj časti.“ (naredno pismo) Plakao je, to su bile prve suze u njegovom životu (de W)
XII pismo, Julijino Saint-Preuxu, ovo je pismo uključeno upređašnje Julija gleda na svoju smrt kao na blagodat neba, i zbog čega. Opet poziva Saint-Preuxa da se oženi gospođom dOrbe i stavlja mu u dužnost da odgaja njezinu decu. Oproštaj. „Zbogom, zbogom mili prijatelju... Jao! Prestajem živeti kako sam i započela. Rekoh odved uovome času kad srce više ništa nede da prešuti. Eh, zašto da se bojim izraziti sve što osedam? Više ti ne govorim ja, ja sam ved u zagrljaju smrti. Kad ugledaš ovo pismo, crvi de izjedati lice tvoje prijateljice i njeno srce, u kome više nedeš biti. Ali moja duša, hode li postojati bez tebe? Ta koju bih sredu okusila bez tebe? Ne, ja te ne napuštam, idem da te čekam. Vrlina koja nas je razdvojila na zemlji združit de nas u večnom prebivalištu. Umirem u ovoj slatkoj nadi:presretna što sam uz cenu života stekla pravo da te uvek ljubim bez zločina i da ti to još jednom reknem.“ XIII pismo, gospođe dOrbe Saint-Preuxu Otkriva mu svoja osedanja prema njemu i u isto ono vreme izjavljuje da želi ostati uvek slobodna. Predočuje mu kako su važne dužnosti koje su mu naložene, javlja mu da u g. de Wolmaru sazrevaju sklonost da se odrekne bezvjerstva, poziva njega i milorda Eduardada da se pridruže Julijinoj porodici. Živo slikanje prenežnog prijateljstva i najljude boli. LJUBAVI milorda Eduarda Bomstona (uređivač knjige je dodao šta je Ruso izjavio povodom dela Ljubavi milorda Eduarda Bomstona – Zasebno sam napisao doživljaje milorda Eduarda i dugo sam se kolebao, bih li ih u celini ili delu uvrstio u Novu Eloizu, jer mi se činilo da joj nedostaju. Na kraju sam odlučio da ih sasvim izbacim, jer su po tonu različiti od ostaloga, pa bi pokvarili dirljivu jednostavnost tog dela.) – ovde je samo skradeni deo koji je dao da bi bila jasnija pisma o njemu. Eduard se u Rimu upoznao s gospođom iz Napulja (markiza). Karakter te gospođe. Priroda njihovih odnosa. Ta gospođa hode da mu da sporedu ljubavnicu (Laura). Eduard se ugiba opasnosti stanovitog položaja. Laurin karakter, kako na nju deluje prava ljubav. Eduard je često pohađa, iako nije u nju zaljubljen. Strašno delovanje njegovih pohoda Lauri na markizu. Laura je promenila ponašanje i povukla se u samostan. Izbezumljena markiza razglasi vlastitu spletku. Njen muž saznaje za nju u Beču. Što je iz toga nastalo. Eduardov čudan položaj. Koban markizin napad. Markiz umire u Nemačkoj. Eduard nede da
35
iskoristi taj događaj. „Muževa prava umiru s njim za svakoga drugog, ali za njegovog ubicu ona traju i preko njegovog groba, te postanu nepovrediva.“ Njegov način života dok nije upoznao Juliju. Ona je u početku glumila udovicu. Eudard se razbesneo kad je saznao da je kriv a nije ni znao da čini zločin. Kad nije hteo da nastavi ljubav sa njom, ona se potrudi da mu nadje ljubavnicu, da je dobije od nje. Teže mu je bilo savladati zahvalnost nego ljubav, i to je bila najopasnija zamka od svih što mu ih je uopšte namestila markiza. „Tako je nekoliko godina bio podeljen između dve ljubavnice, sad letedi jednoj, a sada drugoj, često se hteo odredi obe, a nije mogao ostaviti nijednu, odbijalo ga stotinu razloga, zadržavalo hiljadu osedanja, i svaki dan su ga čvršde okivali u njegove okove njegovi besmisleni napori da ih razbije, jer je čas popuštao sklonosti, a čas dužnosti: odlazio je iz Londona u Rim, a iz Rima u London i nigde se nije mogao ustaliti, svagda vatren, živahan i strastven, nikad slab i grešan, i crpedi snagu iz velike i lepe duše kad je mislio da je crpe samo iz razuma, konačno je svaki dan snovao ludosti i svaki bi se dan opametio, spreman da skrši svoje nedostojne lance. Baš u tim prvim časovima odvratnosti i htede prionuti uz Juliju, i čini se da bi bio prionuo da nije naišao na zauzeto mesto.“ Vremenom se opredelio za Lauru, bila je mlađa, bolja, mogao je da je oženi... mada je i dalje osedao nešto prema markizi, ali se trudio da se to svede na ravnodušnost. Ovde se ne kaže šta je konačno bilo. „Svagda tražedi u razumu opravdanja za svoju sklonost, od poslednjeg je putovanja načinio povod da iskuša prijatelja, i ne misledi da se sam izlaže kušnji kojoj bi bio podlegao bez njega.“
36
