* Ovde unesite naziv Vaše više škole ili fakulteta
SEMINARSKI RAD Tema : Prikaz knjige "Jezik i kultura" Ranka Bugarskog
Mentor : *ime i prezime
Student: *ime i prezime Februar, 2010.
Sadržaj : UVOD......................................................................................3 1.1 Kultura po Ranku Bugarskom.....................................................4 1.2 Uvodni deo knjige "Jezik i kultura" - studija.................................5 1.3 Prvi deo knjige "Jezik i kultura" - "O jeziku i kulturi u društvu"... . .5 1.4 Drugi deo knjige "Jezik i kultura" - "O našem jeziku"....................7
ZAKLJUČAK..............................................................................9 LITERATURA...........................................................................10
UVOD Nova knjiga Ranka Bugarskog, redovnog profesora opšte lingvistike Filološkog fakulteta u Beogradu, nastavlja seriju sociolingvističkih studija: „Lingvistika o čoveku“ (1975, 1983), „Jezik u društvu“ (1986), „Jezik od mira do rata“ (1995), „Lica jezika – sociolingvističke teme“ (2001, 2002), „Nova lica jezika – sociolingvističke teme“ (2002), „Žargon – lingvistička studija“ (2003), kojima treba dodati i autorova sabrana dela u 12 knjiga (Beograd, 1996–1997). Knjiga „Jezik i kultura“ sadrži novije sociolingvističke tekstove, uobličene u koherentnu celinu, iz šire oblasti jezika i kulture, sa oslanjanjem na naučnu literaturu iz srodnih humanističkih i društvenih nauka. Tekstovi su nastali 2003. i 2004. godine i nose pečat toga vremena, a uzgredno imaju za cilj i afirmaciju etnolingvistike i antropološke lingvistike kao disciplina koje se bave odnosom između jezika i narodne kulture. Ovde će se ukazati na značaj koji knjiga „Jezik i kultura“ ima za balkansku lingvistiku i balkanologiju u celini. Polazeći od okvirnih određenja kulture i jezika, njihov međusobni odnos posmatra se u tri ravni. Kao opšte kategorije, kultura i jezik se uzajamno podrazumevaju, jer nema kulture bez jezičkog izraza niti jezika bez kulturnog sadržaja; pri tome, jezik je sredstvo izražavanja kulture, ali i njen formativni princip. Na nivou pojedinačnih kultura i jezika (koje je inače teško razgraničavati i prebrojavati) prosta korelacija je moguća ali nije nužna, jer jedna kultura može da se ostvaruje u više jezika, a jedan jezik može da bude nosilac više kultura. Najzad, fini splet odnosa postoji i na razini specifičnih podkultura i odgovarajućih jezičkih varijeteta. Složeni splet jezičko-kulturnih ukrštaja i prožimanja pokriva ogroman i praktično nepregledan teren. Iako je sintagma »jezik i kultura« veoma popularna u lingvistici, antropologiji i drugim disciplinama, pa se često javlja u stručnoj literaturi na raznim jezicima, još uvek nedostaju obuhvatni sintetički pregledi materije koja bi s punim pravom mogla da stane pod takvo zaglavlje. Neophodno je u opštim crtama odrediti radne definicije ključnih pojmova jezika i kulture – što već i samo po sebi nije nimalo lak zadatak. U ovu svrhu biće dovoljno da napomenemo da Ranko Bugarski jezik tumači u tri glavna lingvistička značenja ovog termina. To su:1 1. Jezik u opštem smislu (language, langage...), kao čoveku svojstvena sposobnost društvenog opštenja putem artikulisanog sistema verbalnih znakova koji omogu ć uje oblikovanje misaonih sadržaja i njihovo prenošenje u vidu suvislih govornih poruka. 2. Svaki konvencionalan sistem koji pripada određenoj društvenoj zajednici, zadovoljavajući njene potrebe u komunikaciji i stvaralaštvu (a language, une langue...) – npr. srpski, francuski, japanski jezik. 3. Podskup jezika pod 2, blizak pojmovima jezičkog varijeteta, stila i žargona, tj. skup jezičkih sredstava karakterističan za pojedine društvene grupe, epohe, profesije i žanrove, te za pojedince, npr. jezik omladine, romantizma, novinarstva, bajke... Ovo pak znači da jezik nije samo statički referentni okvir kulture, sistem za njenu interpretaciju, nego i njen dinamički konstitutivni princip. Na taj način, naš doživljaj sveta uslovljen je kulturom, dok je ona sama uveliko profilisana jezikom. Sa svoje strane, kao preduslov i tvoritelj kulture, jezik se oblikuje upravo po meri njenih potreba i mogućnosti. Tako kultura i jezik u stalnom sadejstvu formiraju i menjaju svet u kojem žive ljudske zajednice, i sami se izgrađujući u tom procesu.
1
Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.
3
1.1 Kultura po Ranku Bugarskom Kulturu je još teže definisati nego jezik na neki sažet a opšteprihvatljiv način, pa će nam tu biti potrebno nešto šire izvođenje. Pojam kulture, kao jedan od temeljnih u životu čoveka, uistinu je kompleksan i teško uhvatljiv, u meri koja izmiče preciznom i nedvosmislenom definisanju. Na prvom mestu treba preduprediti moguće nesporazume isticanjem da ovde nije reč o svakodnevnom poimanju kulture u vrednosnom ili bontonskom smislu znanja, stavova i ponašanja, kao kada se govori o »kulturnim« i »nekulturnim« sredinama, pojedincima ili postupcima. Naprotiv, mi imamo na umu u nauci prihvaćeno antropološko shvatanje kulture kao načina života (uz sve što ovo podrazumeva, a što će u nastavku biti u glavnim crtama specifikovano). U ovom pak smislu, pošto svako pripada nekoj kulturi, ili nekim kulturama, naprosto se mora biti »kulturan« i nikako se ne može biti »nekulturan«. A šta se sve obuhvata najširim tumačenjem kulture kao načina života? Tu ćemo poći od fundamentalne podele čoveku znanog univerzuma na svet prirode (to je sve što postoji pre čoveka i nezavisno od njegove volje) i svet kulture (koji uključuje sve što je čovek stvorio i što može da zamisli). Da damo samo jedan prost primer ovakvog razlikovanja, činjenica da čovek jede i pije pripada biologiji, ali šta, kada i kako neko jede i pije stvar je kulture. Posebno treba naglasiti da ovaj potonji svet kombinuje realno s imaginarnim: kultura nije samo ono što radimo i stvaramo, nego i ono što zamišljamo, čemu se nadamo i o čemu sanjamo.2 Svet kulture može se dalje uslovno podeliti na dve prostrane oblasti, materijalnu i duhovnu – a na ovom mestu moramo u razmatranje uvesti i pojam civilizacije. NJime se takođe nekada pokrivaju oba ova područja, ali ako se ta dva pojma iole dosledno razlikuju, onda je težište civilizacije ipak na materijalnoj strani, u tehnološkim i informacijskim datostima i mogućnostima društvenih zajednica, dok je kultura pretežno u sferi duhovnog, gde se može razložiti u komponente kao što su način društvenog života, komunikacija, rad i stvaralaštvo. Prema nekim shvatanjima, civilizacija je sve ono što unapređuje život jednog kolektiva i tako je podložno stepenovanju, pa ima smisla govoriti o razvijenim i manje razvijenim civilizacijama, dok kultura predstavlja nemerljivu duhovnu suštinu od trajne vrednosti za njegove članove, koja otuda nije pitanje razvojnog stepena date zajednice.3 Sa ovog stanovišta kultura bi se mogla odrediti kao, u suštini, zbir različitih normi ponašanja, verovanja, načina opštenja, sistema vrednosti – svih onih istorijski izraslih eksplicitnih i implicitnih životnih obrazaca koji u svako vreme deluju kao potencijalni vodiči u delatnostima i ponašanju ljudi kao članova društvenih zajednica, ulazeći u temelje njihovih institucija i njihovog pogleda na svet. Ipak, ostaje legitimno govoriti i o kulturi u širem smislu, koja podjednako obuhvata kako materijalna tako i duhovna dobra jedne zajednice, iako možda sa nešto drukčijim naglaskom nego kad se govori o civilizaciji. Tada je pak sasvim izvesno da je reč o kulturi u sva tri za nas relevantna značenja: antropološkom, koje se tiče načina života; civilizacijskom, koje se usredsređuje na fizički i umni rad i na stvaralaštvo kao njegov proizvod; i bihejvioralnom, koje obraća pažnju na obrasce ponašanja. Sledeće jezgrovito određenje iz jednog dokumenta Uneska iz 1995. godine na neki način obuhvata, ili bar podrazumeva, sve ove komponente: »Kulturu čine vrednosti, verovanja, jezici, nauke i umetnosti, tradicije, institucije i način života kojima se jedna ličnost ili grupa izražavaju, ostvaruju i razvijaju«. I ova je definicija, 2 3
Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005. Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.
4
dakako, samo jedna od mnoštva mogućih, a mi je ovde ilustrativno navodimo jer potiče od organizacije nesumnjivo merodavne u ovoj oblasti. Za nas je, međutim, bitno to što u sva tri malopre navedena pravca nezaobilazan činilac kulture jeste jezik. Sva kultura je nastala iz čovekove jedinstvene sposobnosti stvaranja i upotrebe simbola; bez simbola ne bi bilo kulture, i čovek bi bio samo životinja a ne ljudsko biće.
1.2 Uvodni deo knjige "Jezik i kultura" - studija Uvodni blok u prvi deo knjige: „O jeziku u kulturi i društvu“ predstavlja studija „Jezik i kultura“ (9–28), koja se objavljuje po prvi put, a nastala je na osnovu beležaka za kurs koji je Ranko Bugarski pod istim naslovom držao u okviru programa „Studije kulture i roda“ u Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži u Beogradu, školske 2001/2. i 2002/3. godine. Bugarski afirmiše stav da svaki jezik načelno odgovara potrebama i mogućnostima kulture čiji je nosilac, pa nije opravdana podela na primitivne i razvijene jezike. Veza između kulture i odgovarajućeg jezika veoma je čvrsta, jer oni izrastaju zajedno i uzajamno se pothranjuju. Ipak, ova veza nije obavezno konstantna i neraskidiva već je podložna varijacijama i promenama. Iz ovog ugla važno je autorovo zapažanje da je Balkansko poluostrvo kulturno znatno homogenije nego jezički. Ovde je od najveće važnosti sagledanje da je kultura u suštini sistem za organizovanje i usmeravanje ljudskog iskustva, pri čemu pojedine kulture na različite načine uprošćavaju – pa time, unekoliko, i iskrivljeno predstavljaju – ukupni svet stvarnosti. Tako svaka kultura obrazuje specifičan okvir unutar kojeg se interpretiraju odabrani spoljni znaci »realnosti«. A osnovni mehanizam za ovu interpretaciju jeste jezik – koji, međutim, ima i bitnu dodatnu ulogu koja iz toga izrasta. Jezikom čovek odvajkada tumači prirodu i uobličava kulturu kao svoj sopstveni, ljudski svet, pri čemu između jezika i kulture postoji stalna interakcija na raznim planovima. Sva je kultura stvorena zahvaljujući jeziku, kroz jezik, a u velikoj meri i u jeziku; a kako nas opominje Edvard Sapir, vrata svake kulture otvaraju se ključem njenog jezika.4 Sledeće pitanje koje traži odgovor jeste zašto je upravo jeziku pripala ova povlaštena uloga. Tu možemo da kažemo, sasvim kratko, da je jezik najrazuđeniji, najizgrađeniji i najtešnje strukturiran od svih kulturnih sistema. NJegova formalna obeležja, kao hijerarhijski ustrojene strukture jedinica i pravila za njihovo kombinovanje na raznim nivoima, učinila su ga najpodesnijim medijumom i mnogih drugih sistema, kao i kulture u celini. Zaključujemo da je jezik integralan, ali veoma specifičan deo kulture, i takav status mu se neformalno priznaje uobičajenom sintagmom od koje je počeo ovaj osvrt.
1.3 Prvi deo knjige "Jezik i kultura" - "O jeziku i kulturi u društvu" Prvi deo knjige sadrži i poglavlja „Jezička i kulturna raznolikost čovečanstva“ (29–42), „Popularna verovanja o jezicima i narodima“ (43–51). Bugarski zapaža da stupanjem na scenu velikih civilizacija celi njihovi jezici postaju bogomdane svetinje, budući da su u najčistijem vidu ovaploćeni u svetim knjigama pojedinih religija. Analizirani su i stereotipi – uprošćene mentalne predstave o datim pojavama, vezane za kognitivnu komponentu stavova. Stereotipi mogu da budu i istiniti i pozitivni, važan je njihov ukupan doprinos našoj 4
Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.
5
orijentaciji u stvarnosti, što ne znači da se potpuno briše razlika između činjenica i fikcije, empirijski podržanih sudova i iracionalnih predrasuda neobaveštenih. Ceo kompleks stereotipija traži nijansirano rasuđivanje, a ne crno-belo presuđivanje. U istom smislu Bugarski se zalaže za drugačije naučno vrednovanje narodne lingvistike i narodne antropologije. Poglavlje „Pol i rod u jeziku“ (53–66) takođe je posebno napisano za ovu knjigu. Na primeru gramatike sklapanja braka u standardnom i književnom jeziku, na kojem je uobičajeno reći da je neki muškarac uzeo nekoga za ženu, dok bi iskaz da je neka žena uzela nekoga za muža bio manje očekivan. Ranko Bugarski dalje primećuje da se muškarac nekim oženio u gramatičkom padežu instrumentala, dok se žena za njega udaje (gde predlog i glagol jasno pokazuju da je u centru operacije opet muškarac). Zanimljivo bi bilo istražiti kako ovaj gramatički odnos funkcioniše u dijalektu, na primer, na osnovu građe sa aktuelnih etnolingvističkih terenskih istraživanja. Jasno je da se kulturni obrasci standardnog jezika ne moraju poklapati sa kulturnim obrascima neke lokalne zajednice. U okviru prvog dela knjige sledi poglavlje „Jezik i identitet“ (67–77), u kome Ranko Bugarski ukazuje na to da treba razlikovati ulogu jezika kao obeležja identiteta od njegove funkcije kao nosioca kulture – gde je jezik od fundamentalnog značaja jer je upravo on osnovni formativni faktor i prenosilac kulturnih sadržaj. Naredno poglavlje „Jezik i manjine“ (79–90) nastalo je na osnovu predavanja na seminarima OEBS o jeziku, obrazovanju i manjinama u Tivtu i na Iriškom vencu 2003. godine Manjine, smatra Bugarski, pored prava na negovanje etničke i kulturne posebnosti imaju i obavezu lojalnosti državi u kojoj žive: kako se ove dve stvari ne mogu postići u okviru jednog jezika višejezičnost se nameće kao prirodno rešenje. Jedan jezik služi očuvanju identiteta unutar grupe a drugi – komunikaciji izvan nje. Integracija koja podrazumeva uključivanje u širu sredinu, ali uz očuvanje sopstvenih jezičkih i kulturnih specifičnosti, pravi je način da se izbegne nesrećni izbor između asimilacije i getoizacije. Ovakva jezička ravnoteža, pored umanjivanja etničke napetosti, donosi i sociopsihološku i opštedruštvenu dobit tako što monolingvalni etnocentrizam preobraća u multilingvalnu (i multikulturalnu) toleranciju. Odeljak „Evropa i jezici“ (91–101) proširena je verzija izlaganja na konferenciji „Jezički izazovi Vojvodine Evropi“ 2004. godine, a već je objavljen u zborniku radova sa iste konferencije. Bugarski daje pojednostavljeni prikaz odnosa između evropskih jezika kroz noviju istoriju preko tri sukcesivna i delom preklopljena modela. Prvi model naziva modularnim (ovaj model pruža sliku koegzistencije autonomnih i razgraničenih entiteta s jednakim pravima na život): ovo je tipični evropski romantičarski i nacionalistički obrazac neprikosnovenog „svetog trojstva“ jezika, nacije i države s kraja 18. veka. Sredinom 20. veka na scenu stupa ekspanzivni model, koji naglašava prednosti velikih jezika. Početkom 21. veka afirmiše se i treći – interaktivni model, koji podrazumeva uzajamno delovanje i saradnju govornika raznih jezika na ravnopravnim osnovama (putem članstva u evropskoj zajednici). U radu „Nacionalnost i jezik u popisima stanovništva“ (103– 114), specijalno napisanom za ovu knjigu, Ranko Bugarski ukazuje na odnose na relaciji etnički identitet – maternji jezik. Na osnovu statističkih podataka popisa stanovništva, Bugarski primećuje veliku diskrepanciju u odnosu etnički identitet – maternji jezik među Vlasima. Uočeno je da se ova diskrepancija u novije vreme smanjuje; naime, govornici vlaškog sada uključuju pored 37 000 samih Vlaha i 15 000 ljudi koji su se na popisu izjasnili kao Srbi, ali sa druge strane 3000 Vlaha izjavljuje da je njihov maternji jezik – srpski. U periodu od 20 godina broj govornika vlaškog kao 6
maternjeg jezika – više je nego prepolovljen. Tumačenje ovih statističkih podataka značilo bi da je na delu jezička i etnička asimilacija, ali se kod ovakvih etničkih grupa (koje pokazuju velike oscilacije na popisima) teško mogu izvoditi pouzdani zaključci. Ovaj se problem na Balkanu može ilustrovati i mnoštvom drugih primera, od kojih su problemi vezani za romski etnicitet najupadljiviji. Poslednji rad u prvom delu knjige naslovljen je „Kako smo organizovali primenjenu lingvistiku u Jugoslaviji“ (115–121) i predstavlja plenarno predavanje na kongresu Društva za primenjenu lingvistiku Srbije i Crne Gore 2003. godine, a objavljuje se po prvi put. I tekst „Engleski kao dodatni jezik“ (123–133) nastao je od plenarnih predavanja na stručnim skupovima nastavnika engleskog jezika.
1.4 Drugi deo knjige "Jezik i kultura" - "O našem jeziku" Drugi deo knjige naslovljen „O našem jeziku“ bavi se aktuelnim pitanjima srpskohrvatskog jezika i standardnih jezika nastalih raspadom jugoslovenske zajednice. Čine ga sledeći prilozi: „Jezik i etnicitet u Sarajevu“ (137–146) prvobitno objavljen na engleskom jeziku. Sledi „Srpskohrvatski i engleski: neke sociolingvističke paralele“ (147–160) takođe prvobitno objavljen na engleskom jeziku („Serbo-Croatian and English: Some sociolinguistic parallels“, [u] Germano-Slavistishe Beiträge – Festschrift für Peter Redher zum 65. Gebrurtstag, München, 2004). Rad „Srpskohrvatski jezik – rezime zbivanja“ (161–178) prvi put se objavljuje integralno, a kraća verzija je štampana na engleskom jeziku („What’s in a name: The case of SerboCroatian,“ [u] Revue Études Slaves LXXX/1, Paris 2004). Duhovito napisane „Slikovne metafore u razgovornom jeziku“ (179–208) bave se kognitivnom semantikom korpusa oko 120 leksema iz svakodnevnog života. Slede dva priloga u kojima Ranko Bugarski nastavlja svoja sociolingvistička istraživanja žargona: „Srpski žargon između leksikona, gramatike i stila“ (209–219), inače referat štampan u zborniku Naučni sastanak slavista u Vukove dane 33/1, Beograd, 2004, i „Žargonske novosti“ (221–241), koje se ovde objavljuju po prvi put a sadrže trinaest do sada neanaliziranih žargonskih sufiksa (ovim prilogom broj žargonskih formanata popeo se na 58) i nove primere žargonskih „slivenica“ odnosno „blendi“ (tipa: ogromantan, zlobisti, Kopakafana i sl.).Aktuelnih verbalnih eksperimenata ima u izobilju – od rimovanih doskočica (‘Bez kralja ne valja’) do eksperimentalnog predizbornog prodavanja verbalne magle (‘hleb tri dinara’, ‘povratak srpske vojske i policije na Kosovo’, ‘nema zakonskih prepreka za kandidovanje haških optuženika na izborima’...). Samo što se u ovoj vrsti igara ništa ne saznaje, a mnogo se toga lažno predstavlja u manipulativne svrhe. Žargon je jezik u malom, kaže na početku knjige profesor Bugarski. Evo nekoliko njegovih dokaza: narkić (park iza republičke skupštine), srpak (srpska Nova godina), krađanin (građanin uhvaćen u krađi, povodom slučaja jednog bivšeg ministra), sponzorište (sponzorisano pozorište), netiketa (etikecija na internetu), dopinkovati se (dopingovati se emisijama TV Pink), teritorijalne kretenzije, zvezda džibernjača, spektakluk i gnuspojave (autor poslednje četiri Teofil Pančić), hloror (naslov novinskog izveštaja o posledicama oslobađanja hlora iz cisterne u naseljenom
7
mestu), aktentat (incident u hrvatskom saboru kada je jedan zastupnik gađan aktovkom), 5 ultimartium (naslov novinskog teksta o zahtevu SAD prema SRJ oročenom sa 31. martom)... Drugi deo knjige sadrži i četiri intervjua koje je Ranko Bugarski dao u periodu 2002–2004. godine časopisima i dnevnim novinama Vreme (Beograd), Monitor (Podgorica), Politika (Beograd), Dnevnik (Novi Sad) i Nin (Beograd), u kojima odgovara na pitanja novinara na temu žargona, zaštiti ćirilice, jezičke politike, nacionalizma u jeziku. Ovi tekstovi su objavljeni pod naslovima "Jezik, žargon i verbalne magle", "Ogledalo političkih namera", "Za glasove tolerancije", "Jezik se ne čuva zabranama", "Smiješano najlakše se bije". Treći deo knjige je nastavak bibliografije jugoslovenske sociolingvistike (prethodni su objavljeni u knjigama „Lica jezika“ i „Nova lica jezika“) a pokriva godine 2002–2004. Ipak, najvažniji dometi nove knjige „Jezik i kultura“ tiču se konsekvenci antropološkog obrta u humanističkim naukama, posebno u lingvistici. Kao i prethodnim svojim studijama, Ranko Bugarski okuplja i sistematizuje različite ideje rasute pa našoj etnolingvističkoj i sociolingvističkoj literaturi, reformuliše i definiše nejasne stavove dajući im im dublji smisao i širi značaj.
Ilustracija 1: Profesor Bugarski
5
Ilustracija 2: Naslovna strana knjige
Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.
8
ZAKLJUČAK Prof. dr Ranko Bugarski već duže vreme je jedan od vodećih lingvista i anglista u našoj zemlji. Glavna sfera njegovog rada jeste sociolingvistika, jezička nauka koja se bavi jezikom u društvenom kontekstu, uticajem društvenih kretanja na jezik i uticajem jezika na društvo. Dr Ranko Bugarski je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Predavao je na mnogim inostranim univerzitetima, bio je potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku i predsednik Evropskog lingvističkog društva, član je Evropske akademije nauka i umetnosti. Objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte lingvistike, primenjene i sociolingvistike. Šta možemo naučiti, zaključiti i primetiti čitajući pažljivo knjigu "Jezik i kultura", Ranka Bugarskog? Možemo da protumačimo i shvatimo neke pojave kao što su: "Ubijeni premijer Zoran Đinđić"`kriminalac", Radoš LJušić, profesor univerziteta, dr Milanu Protiću, kolegi istoričaru, u televizijskom studiju psuje majku i javno naglašava da ovaj ništa bolje nije ni zaslužio. Fudbaler Dule Savić iz "Glasa javnosti" poručuje da bi streljao onoga ko je doneo odluku o civilnom služenju vojske. Na sve strane uvrede, najstrašnije poruke, psovke, laži i klevete, "izdajnici", "lopovi", "strani plaćenici"..." Posle jednog kratkotrajnog perioda prividne hibernacije po svrgavanju Miloševićevog režima opet je počela prozivka nacionalno i konfesionalno nepodobnih, ponekad potuljena, ponekad direktno uvredljiva: "I Mađar može biti dobar Srbin" (poruka sa "nacionalne televizije"). Zašto se ponovo vrlo glasno vraća na scenu "govor mržnje"6 Govor mržnje je moćno sredstvo satanizacije nekog etnički, konfesionalno, socijalno ili politički definisanog kolektiva koji se najčešće sagleda kao konkurent ili protivnik koga treba eliminisati iz borbe za vlast. Ranko Bugarski se tim fenomenom bavio u periodu Miloševićeve vladavine, kada je on preplavio javnu scenu. U to vreme on je bio suštinski monocentričan i jednosmeran, budući dirigovan od vrha vlasti prema drugim narodima Jugoslavije, a po njenom uništenju preusmeren ka unutrašnjoj opoziciji. Posle 5. oktobra kraće vreme je boravio na marginama javnog života, da bi se potom ponovo rasplamsao u drugom obliku, kao policentričan i višesmeran, dakle `demokratizovan`, što znači da svako može bez ikakvih posledica da javno blati maltene koga god hoće. Tako da se sada u govor mržnje u naznačenom izvornom smislu svojevrsnog političkog projekta `kreativno` meša sa običnim verbalnim prostaklukom, kao što pokazuju i navedeni primeri. U savremenoj civilizaciji nije moguće, a ni poželjno, sprečavati međuljudske kontakte i uticaje. Jezici se još od davnina bogate pozajmljivanjem, pa se strano vremenom odomaćuje. Jedino Stari Grci nisu imali od koga da pozajmljuju, zbog čega su neophodnu filozofsku i stručnu terminologiju morali s mukom da iskivaju iz svakodnevnog govornog jezika. Posle njih drugi jezici podmirivali su svoje potrebe uzimajući iz grčkog, potom latinskog i modernih evropskih jezika, danas naročito engleskog. Bez toga bi se život u našem svetu teško mogao zamisliti. Ali, ovo treba činiti s merom i poznavanjem stvari, a ne stihijski, neuko i pomodarski. Problem nastaje kad se komotno preuzima i mnoštvo nepotrebnih reči i izraza, i to je već znak slabije jezičke kulture. Nije suvišno ako uz računar koristimo i kompjuter, jer ovaj internacionalizam omogućuje bogatiju derivaciju (kompjuterist, kompjuterizacija, kompjuterizovan...). Nasuprot tome, nema opravdanja za nekontrolisano pribegavanje tekućem internacionalnom žargonu evropskih institucija, na primer, kao kada se promoviše lingvistički diverzitet umesto da se unapređuje jezička raznolikost. Ukratko, bez stranih reči se ne može, ali s njima valja umeti. 6
Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.
9
LITERATURA 1. Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997. 2. Bugarski, Ranko, "Nova lica jezika – sociolingvističke teme", Biblioteka XX vek, Beograd, 2002. 3. Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.
10
